agroekonomika 34-35

UDK: 330.342:631 YU ISSN 0350-5928

AGROEKONOMIKA Tematski zbornik

„TRANZICIONE REFORME I AGROPRIVREDA”

Redaktor Prof. dr Radovan PEJANOVIĆ

Broj 34–35

NOVI SAD, 2005/2006.

AGROEKONOMIKA ČASOPIS DEPARTMANA ZA EKONOMIKU POLJOPRIVREDE

I SOCIOLOGIJU SELA, POLJOPRIVREDNI FAKULTET, NOVI SAD

Glavni i odgovorni urednik: Dr Radovan Pejanović, red. prof.

Uredništvo: Dr Radovan Pejanović Dr Nebojša Novković Dr Nedeljko Tica Dr Branislav Vlahović Dr Vesna Rodić

Redakcija: Dr Desanka Božidarević Dr Desimir Obrenović Dr Lazo Mihajlović Dr Katarina Čobanović Dr Milenko Jovanović Dr Svetlana Potkonjak Dr Dušan Milić Dr Danica Bošnjak Dr Đoko Lučić Dr Živojin Petrović Dr Šandor Šomođi (Mađarska) Dr Herbert Ströbel (Nemačka) Dr Đorđi Đorđevski (Makedonija) Dr Franczisek Kapusta (Poljska) Dr Knjin J. Pope (Holandija) Dr Zoran Njegovan (Beograd)

Sekretar redakcije: Dr Vesna Rodić

Računarski slog: Ana Durec

UDK: Radmila Kevrešan

Štampa: VERZAL, Novi Sad

Tiraž: 250

Redakcija i administracija: Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, 21000 Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 8, tel. 021/ 458-138

3

S A D R Ž A J

Pejanović, R. UMESTO PREDGOVORA: TRANZICIONE REFORME I AGROPRIVREDA ...... 5

Pejanović, R. TRŽIŠTE, DRŽAVA, TRANZICIJA I POLJOPRIVREDA ....................................... 8 MARKET, STATE, TRANSITION AND AGRICULTURE

Šomođi, Š. NEKE KARAKTERISTIKE MULTIFUNKCIONALNE POLJOPRIVREDE .......... 25 SOME CHARACTERISTICS OF MULTIFUNCTIONAL AGRICULTURE

Mihajlović, L., Marković, Katarina NEKE PRETPOSTAVKE ZA ODRŽIVI AGRARNI I RURALNI RAZVOJ NA POČETKU 21. VEKA ..................................................... 33 SOME PREREQUISITES FOR SUSTAINABLE AGRARIAN AND RURAL DEVELOPMENT ON THE BEGINNING 21. CENTURY

Đekić, Snežana, Vučić, Sonja UTICAJ PRIRODNIH RESURSA NA ODRŽIVI RAZVOJ POLJOPRIVREDE ..... 45

Tešanović, B., Ševarlić, M ODRŽIVOST AGROPRIVREDE SRBIJE I CRNE GORE U RATNIM USLOVIMA ............................................................................................ 51

Novković, N., Janković, N., Mutavdžić, Beba ANALIZA I PREDVIĐANJE KRETANJA PARITETA CENA PŠENICA/MINERALNO ĐUBRIVO ......................................................................... 65 ANALYSIS AND FORECASTING OF PRICE PARITY: WHEAT/MINERAL FERTILIZER

Pejanović, R., Tica, N. PUTEVI IZLASKA IZ KRIZE AGRARNOG PREDUZEĆA .................................... 72 PATHWAYS OUT OF CRISIS FOR AGRICULTURE ENTERPRIZES

Đurić, Zdenka DUGOROČNA UGOVORNA SARADNJA PREDUZEĆA ...................................... 83

4

Miloradić, J. EKONOMSKI EFEKTI OSIGURANJA U POLJOPRIVREDI I PREHRAMBENOJ INDUSTRIJI AP VOJVODINE ............................................... 91

Marković, Katarina AKTUELNO STANJE I BUDUĆNOST POLJOPRIVREDNOG SAVETODAVSTVA U SRBIJI .................................................................................. 103 ACTUAL STATE AND THE FUTURE OF AGRICULTURE EXTENSION IN SERBIA

Štrbac, Maja POTROŠNJA MESA I MESNIH PRERAĐEVINA U SRBIJI I CRNOJ GORI ........ 110

Ilić, Silvana TEHNOLOGIJA – FAKTOR KONKURENTSKE PREDNOSTI .............................. 119 TECHNOLOGY – TECHNOLOGY COMPETATIVE FACTORY

Marko, J. IZ ISTORIJE NAUKE O EKONOMICI POLJOPRIVREDE ..................................... 124

Čobanović, Katarina, Nikolić-Đorić, Emilija, Mutavdžić, Beba DISTRIBUCIJA BROJA STOKE SRBIJE PREMA VELIČINI ZEMLJIŠNOG POSEDA ........................................................... 131 DISTRIBUTION OF LIVESTOCK ACCORDING TO SIZE OF LAND PROPERTY

Pejanović, R., Tica, N. VAŽNI TRANZICIONI ZAKONI .............................................................................. 138

Milić, D. Prikaz knjige „INVESTICIJE – OSNOVE PLANIRANJA I ANALIZE” .................. 178

Delić, Stanislava Prikaz monografije „POLJOPRIVREDA U MEĐUNARODNIM INTEGRACIJAMA I POLOŽAJ SRBIJE” ................................................................. 180

Bijelić, Mirjana Prikaz knjige „UMEĆE STICANJA PROFITA” ........................................................ 183

Stepanović, Jelena Prikaz monografije „EVROPSKA AGRARNA PODRŠKA I ODRŽIVI RURALNI RAZVOJ” .............................................................................. 186

In memoriam .............................................................................................................. 189

5

UMESTO PREDGOVORA: TRANZICIONE REFORME I AGROPRIVREDA

Ovo je osmi tematski zbornik časopisa „Agroekonomika” posvećen problemima tranzicije. Razlog tome je činjenica da je tranzicija proces radikalnih promena privrede, agroprivrede i društva u celini. Otuda potreba i nužnost praćenja i analiziranja toga pro-cesa, sa aspekta nauke i struke. Uspešnost tranzicije, zavisi, naime, od koncepta, osmi-šljavanja, obrazovanja i trasiranja puteva i načina primene.

Tranzicija u Republici Srbiji je, po našem mišljenju, prošla i prolazi kroz dve velike faze: prva faza devedesetih godina i druga faza dvehiljaditih godina. Prvu fazu karakte-riše jedan koncept tranzicije, a drugu fazu potpuno drugi koncept tranzicije. Prvu fazu karakteriše usporavanje procesa, a drugu fazu ubrzavanje procesa tranzicije. Efekti prve faze su nam poznati, dok su efekti druge faze još neizvesni, iako je Srbija od strane Svetske banke proglašena za rekordera u brzini reformi koje su učinjene.

Ekonomski efekti tranzicije su nepovoljni, sa pozitivnim procesima u nekim obla-stima. Industrijska proizvodnja u ovoj (2005) opada, a inflacija i nezaposlenost rastu. Kurs dinara je u odnosu na evro, za godinu dana, depresirao za oko 10%. Rast izvoza je, za osam meseci 2005. g., međutim, zabeležio rast od 47,2 odsto. Tome je doprinela i ovogodišnja (2005) solidna poljoprivredna proizvodnja, iako manja od lanjske, koja je omogućila značajan izvoz prehrambenih proizvoda i pića. I na strani uvoza je došlo do pozitivnih pomeranja. Na taj način se smanjuje spoljno-trgovinski deficit, koji je i dalje visok, jer prelazi tri milijarde dolara. S druge strane, malo je tzv. „grinfild” (stranih di-rektnih) investicija. Reč je o investicijama koje koriste domaće inpute i zapošljavaju no-ve radnike. Za razliku od tih, problematične su one investicije preko kojih se stiče mono-polski položaj, kakvih je, na žalost, dosta (industrija mleka, na primer, i dr.).

Postavlja se, međutim, pitanje koncepta ekonomskih reformi i ekonomske politike, koji nam je, najvećim delom, nametnut od MMF i Svetske banke. Neki naši ekonomisti (prof. Mlađen Kovačević) smatraju da ovaj koncept ima ozbiljnu konstrukcionu grešku, koja se sastoji u istovremenoj politici nerealne, precenjene vrednosti dinara i nagle i pre-terane liberalizacije uvoza. Ta politka je doprinela destimulaciji izvoza i eskalaciji uvo-za, što je dovelo do visokog spoljnotrgovinskog deficita. Enorman rast i visok nivo ceno-vno konkurentnijeg uvoza „ugušilo” je i „guši” veliki deo domaće proizvodnje. Takva politka je indirektno doprinela i znatnom porastu duga prema inostranstvu, kao i neracio-nalnom trošenju deviza.

Kada je poljoprivreda u pitanju tranzicioni efekti su skromni. Osim privatizacije, koja se u ovoj oblasti nije „proslavila”, mi faktički i nemamo nekih većih pozitivnih po-maka. Svi „stari” problemi i dalje prate našu poljoprivredu. Ona i dalje služi kao „soci-jalni amortizer” društva, ovoga puta upravo zbog tranzicije, koja je praćena snažnim so-cijalnim raslojavanjima i siromašenjem stanovništva. Pored još uvek izraženih disparite-ta cena poljoprivrednih i industrijskih proizvoda, nerešenog sistema finansiranja tekuće

6

poljoprivredne proizvodnje, problem je kod nas nizak nivo subvencija za poljoprivredu. Taj nivo je za dva do tri puta manji u odnosu na period 1986–1990. godine, a višestruko zaostaje za nivoom interne podrške u zemljama u okruženju, kao i razvijenim zemljama Evrope i sveta.

Zaostajemo, takođe, i u reformama poljoprivrede, u odnosu na EU. U EU se uvo-di, naime, novi sistem razdvojenog plaćanja podrške poljoprivrednim proizvođačima. Direktna plaćanja biće implementirana u celosti tokom 2005–07. godine, sa izuzetno velikim diskrecionim pravima svake zemlje članice na nacionalnom nivou. Kako su ova plaćanja gotovo sasvim „razdvojena” od tekuće proizvodnje, omogućava se proizvođa-čima da svoje proizvodne odluke više baziraju na signalima koji dolaze sa tržišta, a u manjoj meri na osnovu interventnih mera agrarne politike. Te i druge reforme su, dakle, u funkciji predstojećeg nastavka multilaterarnih pregovora o poljoprivredi u okviru Svetske trgovinske organizacije.

Septembra 2005. Vlada Republike Srbije je usvojila „Strategiju razvoja poljo-privrede” („Sl. glasnik RS”, br. 55/05 i 71/05). Reč je o dokumentu reformske prirode i evropske orijentacije. Ovaj važan tranzicioni dokument sadrži sledeće delove:

I Ciljevi strategije, II Mere eknoomkse politke i slobodno tržište, III Poljoprivredna struktura, IV Upravljanje šumskim resursima, V Upravljanje vodnim resursima, VI Institucije koje pružaju podršku poljoprivrednom sektoru, VII Razvoj tržišta, VIII Ruralni razvoj, IX Akcioni plan.

Ono što je dobro u dokumentu jeste opredeljenost procesima integracije, pre svega u EU, ali i u STO. Za to nam je važno povećanje konkurentnosti, kao što je u dokumentu posebno naglašeno. Pored toga, potrebno je i obezbeđivanje zdravstvene bezbednosti hrane, što je, takođe, apostrofirano. Razvoj sela i podrška seoskim gazdinstvima u dokumentu je istaknuta kao dugoročna orijentacija. Pored ovog dokumenta, doneti su i drugi, što smo zabeležili u ovom Zborniku.

U pripremi je novi zakon o poljoprivrednom zemljištu, koji treba da uvede tržište zemljišta, kao i evropske norme i standarde u oblasti poljoprivrednog zemljišta. Da bi, međutim, profunkcionisalo ovo tržište neophodno je sigurno pravo na zemljište, bilo da je u pitanju vlasnik ili zakupac, što kod nas, na žalost, nije obezbeđeno.

U oktobru 2005. godine Savet ministara EU je odobrio Evropskoj komisiji da sa Srbijom i Crnom Gorom počne pregovore o stabilizaciji i pridruživanju. To je znak da se, posle pet godina, nešto bitno počelo da menja u našem međunarodnom položaju. Prvi put, posle decenije i po, možemo da verujemo da stvarno izlazimo iz izolacije.

U međuvremenu su, nakon povoljne Studije o izvodljivosti, stigle i pozitivne ocene Svetske banke i MMF-a o našim reformskim usmerenjima. Sve to vraća nadu, koja nam je nasušno potrebna, i daje snagu da izdržimo na tom teškom i mukotrpnom procesu izgradnje novog društva, privrede i agroprivrede.

Preduslov za uključivanje u evropske integracije predstavlja temeljit preobražaj svih društvenih podsistema, uključujući i obrazovni, kako bi oni bili kompatibilni sa standardima koji važe u EU, što je važno i za agroekonomksu struku.

7

Izgradnja novog evropskog obrazovnog sistema i povećanje konkurentnosti univer-ziteta, podrazumeva napuštanje do(sadašnjeg) modela državnog univerziteta, kao jednog od ideoloških državnih i partijskih aparata i čuvara aktuelne političke vlasti. Na univer-zitete mora da se počne da primenjuje ekonomska logika, cost benefit kriterijum, mena-džersko upravljanje i drugi principi koji važe u svetu biznisa.

U okviru reformi predviđenih Bolonjskom deklaracijom predviđa se i ujednačava-nje akademskih stepena, potpuna prevodivost stečenog obrazovanja, uvođenjem Evrop-skog sistema prevodivosti bodova (ECTS), kao i mobilnost sudenata i nastavnika, istra-živača i saradnika u skladu sa težnjom povećanja transnacionalne pokretljivosti građana Evrope (Agenda 2000). Insistira se na autonomiji i odgovornosti, strateškom upravljanju univerzitetima, kao i implementaciji složenog sistema evaluacije i obezbeđivanja kva-liteta.

Novi Sad, 17. oktobar 2005. Prof. dr Radovan Pejanović, glavni i odg. urednik

8

UDK:342.2:339.1:338:631 Originalni naučni rad Original scientific paper

TRŽIŠTE, DRŽAVA, TRANZICIJA I POLJOPRIVREDA

PEJANOVIĆ, R.1

„Prosperitet savremenih ekonomija zavisi od postizanja odgovarajuće ravnoteže i podele odgovornosti između tržišta i države”.

Pol Samjuelson, američki nobelovac, profesor ekonomije

Rezime: Autor razmatra ključno pitanje tranzicije: odnos države i tržišta u novom sistemu odnosa. Metodom istorijske retrospekcije autor analizira genezu liberalnog i državnog koncepta regulisanja privrede i agroprivrede. Posebno se zadržava na njihovim protagonistima, čuvenim ekonomistima, kao i ekonomskim školama, s tim u vezi. Neoliberalni koncept i koncept nove uloge države autor posmatra u svetlu prakse i iskustva nekih zemalja u razvoju. S tim u vezi izvlače se pouke, ističući prednosti i ograničenja jednog i drugog koncepta.

Ključne reči: tržište, država, liberalizam, intervencionizam, poljoprivreda, ekonomske škole, tranzicija.

1. UVOD

Centralna pitanja, koja nisu kod nas prethodno rešena, a koja su ključna za proces tranzicije naše privrede (poljoprivrede) i društva su: odnosi, mesto i uloga institucija tržišta i države u novom društvu, koje se i kod nas gradi. S tim u vezi, prisutna su dva koncepta: koncept po kome su tržište i pojedinac ključni resursi civilizovanog napretka i koncept koji još veruje da je osnov napretka kolektiv vođen svemogućom ulogom države i sveznajućom ulogom vođe. Iz ovog drugog proističe jaka sklonost ka prekomernoj regulaciji, protekcionizmu, dirižizmu.

Nakon decenija veličanja prednosti centralnog planiranja i državom usmerene, komandne ekonomije, bivše socijalističke zemlje počele su tegoban prelaz na decen-tralizovanu, tržišnu ekonomiju. Kina je osetila ekonomski prosperitet kasnih 80-ih i ranih 90-ih godina, dopuštajući upravo rast tržišta. Slovenija, Poljska, Mađarska, Češka, Litvanija su odlučno krenule tim putem. 1 Dr Radovan Pejanović, redovni profesor, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

9

Šta se dešava u ekonomskoj teoriji i praksi razvijenih zapadnih zemalja? Kakva su iskustva drugih, kao i naša iskustva po tom pitanju?2

2. LIBERALNI I DRŽAVNI KONCEPT EKONOMIJE I AGRARNE EKONOMIJE

Liberalizam (franc. liberalisme, od latinske reči liberalis – slobodan, koji se odnosi na slobodnog čoveka) je ekonomska teorija i ekonomska politika koje teže za ukla-njanjem svih ograničenja i prepreka u ekonomskom životu društva. To znači i stva-ranje uslova za slobodno kretanja robe i kapitala, kao i nesmetano delovanje ekonom-skih zakona u nacionalnim i međunarodnim razmenama.

Sa takvim zahtevom su istupili klasični ekonomisti XVIII veka, kako bi udovoljili interesima mlade industrijske buržoazije i uklonili iz privrede sve feudalne ostatke, eliminisali monopolski položaj trgovačkog kapitala, ograničenja tržišta i ponude radne snage, te uplitanje države u privredni život zajednice. Fiziokrati su taj zahtev izrazili poznatim načelom: laissez faire – laissez passer („pustite neka stvari teku svojim to-kom”).

Najpotpunije teorijsko objašnjenje liberalizma dao je Adam Smit.3 Pojedinac je, po tom shvatanju, najproduktivniji i društveno najkorisniji kad mu se

omogući da u proizvodnji i prometu slobodno ostvaruje svoje vlastite interese. Njegovo suparništvo sa drugim privrednim subjektima dovodi do harmonije ličnih i društvenih interesa, najbržeg ekonomskog napretka i najpotpunijeg zadovoljavanja društvenih po-treba. To važi i za nacije kao posebne proizvodne jedinice, u svetskoj privredi, pa stoga, po Smitu, potpuni liberalizam teba ostvariti u spoljnoj trgovini. On je došao do zaključka da Engleska i Holandija, tadašnjeg vremena, napreduju brže od drugih zemalja zato što imaju veći nivo ekonomskih sloboda. Veći nivo ekonomskih sloboda omogućava razmah preduzetništva, što se danas pokazuje tačnim.

Smit se, ustvari, oslanja na sistem slobodne konkurencije, koji ima sopstvenu moć regulacije, i za koji su kasniji ekonomisti dokazali da može da dovede do optimalne alokacije resursa.

Karl Marks je, međutim, kritikovao koncept potpunog liberalizma, smatrajući da on neminovno dovodi do anarhije proizvodnje i njegovog sloma. Praksa tadašnjeg razvoja kapitalizma je potvrdila tačnost ovoga Marksovog stava i to velikom ekonomskom krizom iz 30-ih godina prošloga veka.

2 Rad je deo istraživanja na projektu „Strategija ozdravljenja preduzeća u kriznim uslovima poslovanja privrede Republike Srbije”, koji se finansira od strane Ministarstva za nauku, tehnologiju i razvoj RS. 3 Adam Smit (1723-1790), engleski ekonomist i filozof, ideolog napredne buržoazije manufakturnog kapitalizma, uz Davida Rikarda najvažniji je predstavnik engleske klasične političke ekonomije. Njegov rad „Istraživanje prirode i uzroci bogatstva naroda” (1776) je bila prva sveobuhvatna rasprava u oblasti ekonomije koja se bavila teorijom proizvodnje i raspodele. Njegova glavna preokupacija je bila ekonomski rast. Pokretači rasta, po njemu, su: podela rada, tehnički progres i akumulacija kapitala, čija je osnova štednja. Osnovu njegove ekonomske doktrine čini duboko uverenje u nadmoćnost prirodnog poretka nad ljudskim institucijama. Po njemu, treba ukinuti veštačka ograničenja pa će se ostvariti, sam po sebi, skladan sistem prirodne slobode ljudskim delovanjem. Pored makroekonomskih Smit se bavio i mikroekonomskim pitanjima. Smatrao je da su cene određene troškovima proizvodnje. Rentu određuju cene, a ne obrnuto. Dao je sažet pregled teorija koje objašnjavaju zarade. Smit je smatrao da će profit opadati tokom vremena, usled konkurencije i sve većih teškoća u pronalaženju profitabilnih tržišta. Doprinos Smita ekonomskoj teoriji i praksi toliko je veliki da se kaže da je pre njega bilo ekonomskih rasprava, a da su posle njega ljudi počeli da raspravljaju o ekonomiji.

10

Od tada se počinju napuštati ideje neograničenog liberaizma i isticati nužnost državnog uplitanja u privredu. Doktrina Džona Mejnarda Kejnsa čini u tom pogledu istorijsku prekretnicu.4 Napadajući tzv. Sejov zakon tržišta, koji je u ekonomskoj teoriji bio opšteprihvaćen, Kejns dokazuje kako faktori koji određuju visinu dohotka i nivo zaposlenosti ne dovode nužno do pune zaposlenosti radnika i sredstava proizvodnje.5 Veličina dohotka, pa prema tome i nivo zaposlenosti, zavise od ukupne tražnje, koja se deli na tražnju za potrošačkim dobrima (potrošnja) i na tražnju za proizvodnim sredstvima (investicije).

Punu zaposlenost i stabilnost privrede ne može, po Kejnsu, ostvariti sam mehanizam tržišne privrede. Ako se želi takvo stanje ostvariti i održati, onda se nužno mora pribeći spoljnim uticajima. Posebno značenje Kejns pridaje intervenciji države, koja svojim merama mora trajno povećati sklonost potrošnji i davati uvek iznova podstcaj za investicije. Svoju regulatorsku funciju država može uspešno sprovoditi samo ako je usmerena na podizanje potrošnje, na redistribuciju nacionalnog dohotka (visokim porezima na velike dohotke), na investicije kontrolisane od strane države i na obaranje kamatne stope.

Država se, po Kejnzu, javlja kao vrhovni arbitar i neophodni akter svakodnevnog privrednog života. Njeno uplitanje u privredu ima, po Kejnzu, sasvim jasnu svrhu.

Na osnovu Kejnsove doktrine izgrađen je, kasnije, u razvijenim zemljama, koncept države blagostanja. To je takav tip države koji karakteriše aktivna uloga državnog aparata u ekonomski život. Svojim merama (poreskom politkom, preraspodelom nacio-nalnog dohotka, itd.) država koriguje nepravilnosti tržišta i ostvaruje idealne pretpostav-ke države blagostanja. Ovaj koncept je primenjivan u razvijenim zemljama posle Drugog svetskog rata, pri čemu je rezultirao pozitivnim efektima.

Država «socijalnog staranja» karakterisala se visokim učešćem budžeta u bruto nacionalnom proizvodu (BNP), povećanju nadnica zaposlenih, obezbeđivanju nezaposle-nih, rastu poljoprivrednih subvencija, itsl.

Sastavni deo strukture i politike državnog kapitalizma je protekcionizam. To je ekonomska politika kojoj je svrha zaštita domaće industrije i(ili) poljoprivrede od inostrane konkurencije. Najznačajniji teoretičar protekcionizma je Fridrih List.6 List napada i odbacuje liberalni kozmopolizam klasika, jer je on zanemarivao naciju, bez koje pojedinci ne bi mogli postojati. Pojedinac i svaka ekonomska zajednica zavise od ekonomske moći i privrednog napretka nacije, a oni opet zavise od njenih proizvodnih snaga. Za državnu snagu bitni su, po Listu, i industrija i poljoprivreda. Da bi se ostvarila

4 Kejns Džon Mejanrd (1883–1949) je čuveni engleski ekonomist, ideolog državnog kapitalizma, profesor političke ekonomije na Kembridžu, dugogodišnji urednik časopisa „Ekonomic Journal” i sekretar Kraljevskog ekonomkog društva. Izvršio je takav uticaj na ekonomsku teoriju i politiku kakav se u ekonomskoj misli i praksi ne pamti od vremena Smita i Rikarda. Njegova teorija često se tretira kao doprinos koji je izvršio radikalan prevrat u građanskoj ekonomskoj misli i usmerio ekonomska istraživanja u raznim novim pravcima. U tom smislu govori se o pravoj „kejnzijanskoj revoluciji”. Najpoznatije delo mu je „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca” (1936). 5 Prema tzv. „Sejovim teoremama” svaka ponuda stvara sopstvenu tražnju. Navodi se primer seljaka koji zakolje tovljenika i proda meso, pa dobije novac koji daje obućaru da bi kupio obuću, a ovaj se opet leči kod lekara, a lekar kupuje meso. 6 Fridrih List (1789–1846) nemački ekonomist, profesor političke ekonomije na Univerzitetu Tibingenu. Svoju teoriju carinske zaštite, posebno prilagođenu potrebama mlade nemačke industrije, izložio je u svom najvažnijem delu „Nacionalni sistem političke ekonomije” (1840). Ono stiče naziv „biblije protekcionizma”. Snažno je uticao na savremenike i na ekonomsku politiku Nemačke.

11

potrebna ravnoteža u privrednom razvoju, potrebna je intervencija države. List odlučno odbacuje laissez faire i pledira za državne mere u oblasti carinske zaštite, izgradnje železnice i prerađivačke industrije. Carinsku zaštitu treba upotrebiti sve dotle dok mlada industrija toliko ne ojača da može konkurisati spoljnim takmacima. Posle toga carine se mogu uvoditi jedino kada je ugrožen temelj industrijske strukture.

Agrarni protekcionizam je sistem državnih mera kojima se štiti domaća poljoprivredna proizvodnja od inostrane konkurencije. Sprovodi se carinskom tarifom, zabranama, kontigentima, premijama i drugim merama. Datira od kraja XIX veka kada je na evropsko tržište počela prodirati jeftina pšenica iz SAD. Posebno se razvio posle Drugog svetskog rata, naročito u Zapadnoj Evropi u SAD. U Evropskoj zajednici on je deo zajedničke agrarne politike i sastoji se u zajedničkim carinama i prelevmanima (promenljivim carinama) na uvoz i u određivanju cena za mnoge poljoprivredne proizvode (intervente, indikativne, garantovane, orijentacione, bazične cene). Pored toga, ovde spada pružanje pomoći za investicije i za snižavanje troškova proizvodnje, u politici izmene strukture poljoprivrede i u zajedničkoj organizaciji poljoprivrednog tržišta. Postoji poseban fond (agrarni budžet) za pomoć poljoprivredi.

Državni koncept ekonomije sa ekonomskom i agrarnom politikom protekcionizma primenjivan je u do(sadašnjem) razvoju zapadno-evropskih zemalja, kao i u bivšim socijalističkim državama.

Kejnzijanski koncept je, međutim, u savremenim uslovima, pokazao svoja ograničenja. On pretpostavlja postojanje obilja neuposlenih faktora proizvodnje, koje treba uposliti stvaranjem platežno sposobne tražnje. Nevolja je što se ova pretpostavka uveliko istrošila. Istrošio ga je upravo na kejnzijanskom receptu zasnovani brzi razvoj svetske privrede, nakon Drugog svetskog rata. Industrijalizacija se proširila na ceo svet. Prirodne sirovine i energija postaju oskudna dobra. Nema uslova za razvoj celog sveta na dosadašnji način.

Pol Krugman smatra da kejnzijanski model razvoja, koga su primenjivale i bivše socijalističke države, koje su doživele svoj krah, bio je više oslonjen na „faktor akumu-lacije”, tj. na ekstenzivno korišćenje činilaca proizvodnje, nego na tehnološke inovacije. Po njemu, moralo je doći do padanja stope privrednog rasta, zato što je taj rast bio više rezultat ekstenzivnog korišćenja činilaca proizvodnje, nego ukupne proizvodnosti fak-tora (total factor productivity)7.

Znaci neefikasnosti države blagostanja postali su vidljivi na primeru Nema- čke. Naime japanski konkurenti i ostali «azijski tigrovi» uspeli su da sa tržišta eliminišu nemački tekstil, optičke proizvode i industriju precizne mehanike. Zemlja sa najvećim radnim troškovima na svetu bila je suočena sa konkurentima, koji su imali niske nadnice. To je imalo negativne efekte po konkurentnost nemačke privrede, koja je bivala ugrožena i zbog prekomerne javne potrošnje.

Primena ovog koncepta rezultirala je stagflacijom iz 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Reč je o privrednom fenomenu pri kome dolazi do istovremene pojave rasta inflacije i pada društvenog proizvoda. Pojava nastaje kao posledica šoka agregatne ponude usled čega pada proizvodnja i rastu cene.

7 Krugmanova postavka nije nova. Barnet (Richard Barnet) je još 1980. godine izračunao da bi za dvadeset godina bili iscrpljeni svi poznati prirodni izvori sirovina i energije, kad bi ih ceo svet trošio kao SAD. Tako je prizvana postavka „Rimskog kluba” iz 1970. godine o „granicama rasta”.

12

Stagflacija se razlikuje od klasičnih recesija, jer predstavlja kombinaciju dva tipa privredne neravnoteže. Tada otkazuju kejnzijanski mehanizmi izlaska iz krize, budući da obaraju inflaciju uz duboku recesiju, ili podstiču rast proizvodnje uz visok nivo inflacije.

Tako je dugo hvaljeni socijalni model Zapadne Evrope postajao i postaje sve više san, a sve manje realnost. San o udobnom životu u kome o nama brine blagonaklona država. Takav svet «prestao je da bude sposoban za život. » («Danas», Beograd, 23–24. 07.2005, IX).

3. NEOLIBERALNI KONCEPT SAVREMENE EKONOMIJE I NOVA ULOGA DRŽAVE U POLJO(PRIVREDI)

Slom države blagostanja na Zapadu i realnog socijalizma na Istoku, doveli su do jačanja neoliberalnog kapitalističkog modela društvenog i ekonomskog ustrojstva. Prevlast odnosi hobsijanski (Tomas Hobs) pogled na svet, u kome autonomni liberalni subjekt prevladava zajedništvo, kolektiv i društvenost, staru utopijsku ideju jednakosti. Izbijaju individualizam-nasuprot kolektivizmu, egoizam-namesto solidarnosti i surovi «ekonomski darvinizam», po kome uspešni opstaju a neuspešni nestaju.

U savremenoj ekonomskoj teoriji sve više se kritikuje i napušta koncept «države blagostanja» i ponovo vraća konceptu lesse fer-a, uz zalaganje za ograničene ekonomske funkcije države. Po ovom konceptu uloga tržišta je primarna, dok je uloga države podsticajna i regulatorna.

Reč je o neoliberalnom ekonomskom konceptu, čiji je najznačajniji predstavnik Fridrih Hajek, čuveni predstavnik austrijske ekonomske škole, učenik Mizesa, prijatelj Karla Popera i veliki kritičar Langea i Kejnza.8 U svojoj «kultnoj» knjizi «Put u ropstvo» Hajek je proročanski predvideo krah socijalističkih privreda.

«Spontani poredak» utemeljen na privatnoj svojini i konkurenciji vodi, po Hajeku, slobodi i blagostanju, ali i nejednakosti, koja sama po sebi nije ni dobra ni loša, ali jeste uslov ljudskog progresa. Načelo slobode i načelo jednakosti su, po Hajeku, konfliktna načela, pri čemu se on opredeljuje za načelo slobode, jer načelo jednakosti vodi u siromaštvo. Suprotno od «spontanog poretka» je «svesno društvo», zasnovano na državnom planiranju, koje, po Hajeku, nužno vodi neslobodi i nazatku društva.

Privatna svojina, za Hajeka, predstavlja «srž svake napredne civilizacije i podloga individualne slobode». Privatna svojina je neophodna pretpostavka za nastanak trgovine, koja je temelj širenja komunikacije i kulture među ljudima. Privatno vlasništvo, privatna inicijativa, smatra Hajek, i na njima zasnovana slobodna konkurencija, jedini mogu omogućiti racionalno i uspešno društveno privređivanje.

Hajekov koncept «čiste tržišne privrede» sadrži pravu odu konkurenciji, pridajući joj gnoseološku funkciju, čiji se učinak ni sa čim ne može zameniti. Zato je on odlučni protivnik bilo kakvih «projekata» društva i raznih pokušaja «socijalnog inženjeringa», polazeći od ograničenosti ljudskih znanja o društvenim procesima.

8 Fridrih fon Hajek (1899), austrijski ekonomist, profesor ekonomije na univerzitetima u Beču, Londonu i Čikagu. Istakao se kao monetarni teoretičar i pristalica kapitalističkog neoliberalizma. To mu je donelo Nobelovu nagradu za ekonomiju 1974. godinu. Godine 1947. Hajek je u Švajcarskoj (u Mont Pelerine) osno-vao društvo svetskih intelektualaca (MPS – Mont Pelerine Society) i ljudi iz biznisa liberalne orijentacije, sa ciljem da se društvo bori za razvoj ideja klasičnog libralizma. Članovi društva su bili oko 20 Nobelovaca, među njima Bjukanen, Fridman, Koase, V. Smit, G. Tulok, G. Beker,...

13

Sledeći veliki predstavnik neoliberalnog ekonomskog koncepta je američki nobelovac Milton Fridman, predstavnik čuvene «čikaške» ekonomske škole9, koja je, bez sumnje, danas u svetu najuticajnija ekonomska škola. Ovaj pravac u ekonomskoj teoriji zalaže se za liberalizam u ekonomskom ponašanju privrednih subjekata, suprotno kejnzijanizmu, koji se zalaže za državni intervencionizam. Osnovni podsticaj privredi treba da ide sa strane ponude, a ne sa strane tražnje, kako je to smatrao Kejns i njegove pristalice. U svojoj knjizi «Sloboda izbora» Fridman preispituje regulativnu kejnzijansku politiku države, koja je bila dominantna u posleratnoj ekonomiji i ekonomskoj politici zapadnih zemalja. Fridman obnavlja viziju ekonomije u svetlu «očitog i jednostavnog sistema prirodne slobode», kako je to govorio Adam Smit. Fridman je blizak Smitovom idealu ekonomskog poretka koji se spontano i slobodno razvija. Fridman ističe slobodu tržišta umesto birokratskog planiranja i državne arbitraže. To praktično znači: slobodna igra ponude i tražnje umesto stimulacije tražnje, sloboda ugovora umesto ograničavanja ugovaranja, niski porezi i minimalna država umesto konfiskatornih poreza i obimne vlade koja stalno ekspondira, čvrsto umesto mekog budžetskog ograničenja, striktna umesto inflatorne monetarne polititke, slobodna konkurencija umesto ograničenja konkurencije i dominacije monopola, jednake prilike za sve ekonomske aktere umesto nejednakosti, sloboda umesto komande i prisile, itd. Dok se ti uslovi ne ispune, neće se povećati efikasnost i pojedinici neće biti slobodni da biraju ono što im odgovara, ističe Fridman.

Inače, Fridman je autor one čuvene misli koja negira našu urođenu sklonost ka neefikasnosti, neracionalnosti i rasipništvu, a koja glasi: «Ne postoji besplatan ručak. To je suština moje teorije. Ostalo je razrada».10

Od mnogobrojnih sledbenika liberalnog i neoliberalnog koncepta ekonomije izdvojićemo još tri poznata imena. Američki nobelovac, čuveni profesor ekonomije Pol Samjuelson («Ekonomija») ističe nužnost uspostavljanja ravnoteže i podele odgo-vornosti između tržišta i države, što je po njemu uslov uspešnosti ekonomije neke zemlje.11 Američka spisateljica Ejn Rend («Kapitalizam nepoznati ideal») smatra da mešanje države u privredu je, ustvari, davanje nezaluženih privilegija jednima na račun drugih. Svi zakoni vezani za tzv. «državni interes» na kraju se pretvaraju u neopipljivu, neodredljivu i neobjektivnu moć arbitriranja državne birokratije.

Piter Draker («Post kapitalističko društvo») je, takođe, protiv «dadiljske» uloge države.

Država treba, dakle, da se ograniči na čvrsta pravila igre, da obezbedi institu-cije, ambijent, zakonodavstvo, a sve ostalo treba prepustiti slobodnom tržištu. Naj-veći neprijatelj slobodnog tržišta može da bude država. Posebno kada je u sprezi sa mo- 9 Čikaška škola (Chicago School) obuhvata grupu poznatih ekonomista (Fridman, Najt, Šulc i Stigler) koji smatraju da funkcionisanje slobodnog, konkurentskog tržišta obezbeđuje najbolja moguća rešenja za problem alokacije resursa. Oni se zalažu za ograničenu državnu intervenciju u ekonomskom životu. 10 Milton Fridman (1912.) američki ekonomist, profesor ekonomije na Univerzitetu u Čikagu, nobelovac iz 1976. godine, lider čikaške monetarističke škole. Generalni Fridmanov značaj je u preispitivanju državno-regulativnih, posebno kejnzijanskih stabilizacionih prolitika. U svom delu „Kapitalizam i sloboda” (1962.) Fridman je blizak Smitovom idealu spontanog i slobodnog razvoja. 11 Samjuelson Pol (1915.) čuveni američki ekonomist, profesor ekonomije na čuvenom MIT (Kembridž), do-bitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1970. godine. Tvorac je „neoklasične sinteze” koja spaja kejnzijansku makroekonomsku analizu i maršalijansku mikroekonomsku analizu. Naročitu popularnost je stekao svojim poznatim udžbenikom „Ekonomija”, koji je doživeo više desetina izdanja i stekao ugled jednog od najboljih savremenih priručnika iz oblasti ekonomije.

14

nopolima i lobijima. Političari koriste podršku raznih interesnih grupa da prošire ingerencije države, da bi ostvarili navodno društvene ideale i tako unapredili javni interes. Dobre namere se, međutim, često izvrgavaju u loše rezultate.

Posebno je važna pomoć države u procesu tranzicije, pri izgradnji tržišnih institu-cija. Jer institucije grade strateški ambijent u kome ekonomski subjekti donose odluke i presudno utiču na ponašanje ljudi. Kada je o poljoprivredi reč nedavno smo na jednom skupu istakli, i sada ponavljamo, značaj sledećih institucija: klastera, koji bi pomogli da se promeni stanje sadašnjeg zabrinjavajućeg deficita spoljne trgovine agrarnim proizvo-dima; novih agrarnih zadruga, kao preduzetničkih organizacija zasnovanih na interesnim principima; agrarne komore, kao ekonomskog servisa agrobiznis sektora; agrarnog uni-verziteta, kao trusta znanja, nauke, obrazovanja i preduzetništva u agrobiznisu. Na taj način, uz strukovne organizacije, obezbedio bi se agrarni lobi, bez koga ćemo, kao i do sada biti na margini dešavanja i objekat nemilosrde eksploatacije od moćnih monopola, trgovačkih, finansijskih i drugih lobija.

Liberalni i neoliberalni koncept, sviđalo se to nekome ili ne, dobio je svoju dvostruku verifikaciju.

Naime, Hajekova tvrdnja iznesena još 1944. godine, u njegovom proročanskom delu «Put u ropstvo», po kojoj «spontani poredak» produkuje slobodu i blagostanje, a «plan-sko društvo» zasnovano na državnom planiranju – neslobodu i siromaštvo, dobila je svoju ubedljivu verifikaciju slomom socijalističkih privreda i usponom tržišnih privreda. Hajekova konstatacija iz 1989. godine da je socijalizam «pre svega nostalgija jednog arhaičnog društva, jedne plemnske solidarnosti», pokazala se potpuno tačnom, kada je u pitanju područje Srbije i Crne Gore.

Druga verifikacija navedenih gledišta izvršena je u pragmatičnim konceptima «tače-rizma» u Engleskoj i «reganomike» u SAD. Dve ključne odrednice ove, nove ekonom-ske politike, su deregulacija i reprivatizacija državnog sektora. Čak i nama simpatični švedski model «socijalne tržišne privrede» došao je u sukob sa surovom realnošću trži-šne globalizovane privrede. U ovom modelu dosta dugo su uspešno kombinovana načela ekonomske efikasnosti i socijalne pravde. Međutim, poslednjih godina švedska preduze-ća sve više gube konkurentnost na svetskom tržištu, jer «država blagostanja» nije najbo-lji garant ekonomske efikasnosti, te se i tamo započinje sa reprivatizacijom. To je još jedna potvrda ozbiljne utemeljenosti nekih postulata neoliberalitičke doktrine o protiv-rečnosti načela slobode i efikasnosti, na jednoj, i načela jednakosti, na drugoj strani.

Kada je u pitanju poljoprivreda, implementacija koncepta liberalne tržišne privrede ima svoje korene u Urugvajskoj rundi ciklusa pregovora u okviru GATT-a, koje su za-počele 1986. godine, a u cilju daljeg smanjenja prepreka u međunarodnoj trgovini. Final-nim aktom 1994. godine okončana je Urugvajska runda, a 1995. godine počela je sa radom Svetska trgovinska organizacija (WTO), gde su nastavljeni razgovori o liberali-zaciji, i koja diktira pravila «igre» međunarodne trgovine, u koja se moramo uklapati, hteli to ili ne.12 Ta pravila su atak na protekcionizam i ekonomsku i agrarnu politiku obilatih subvencija domaćim proizvođačima. Otvaranje tržišta i slobodna konkurencija su stoga naša surova realnost kojoj se moramo prilagođavati, osposobljavajući se za 12 Sporazum o poljoprivredi (zaključen u okviru Urugvajske runde pregovora 1994.) zahteva da se u periodu od šest godina (do 2001.) umanje AMS (Aggregate Measure of Support) za 20%, zemlje u razvoju za 13% do 2005., dok nerazvijene zemlje nisu u obavezi da smanje ukupnu meru podrške. Po planu bi tzv. „Doha runda” trebalo da bude okončana do 2005. godine, po kojoj je planirano suštinsko smanjenje agrarnih subvencija.

15

konkurentnost i slobodnu tržišnu utakmicu, u kojoj, logikom ekonomskog darvinizma uspešni opstaju – neuspešni nestaju. Zajednička agrarna politika EU, kao i agrarna politika razvijenih zemalja idu upravo tim putem, tj. putem tzv. tvrdih budžetskih ograničenja i povećanja konkurentnosti agrarnih subjekata.13 Pitanje je, međutim, dokle će se stvarno ići u tom procesu, jer je poljoprivreda specifična grana delatnosti u kojoj je nužno prisustvo države i koja je uz to i strateška grana (proizvodnja hrane), od posebnog nacionalnog interesa, te se ne može u potpunosti prepustiti surovim ćudima tržišta.14

4. NEOLIBERALNI KONCEPT AGRARNE POLITIKE I SPOLJNE TRGOVINE AGRARNIM PROIZVODIMA SAD I EU

Visoke subvencije za evropske poljoprivrednike, naročito za žito, za SAD su «trn u oku» i oni strogo insistiraju na njihovom ukidanju.

U okviru pregovora o liberalizaciji u okrilju Svetske trgovinske organizacije (STO) u Ženevi, vodi se «rat» između SAD i EU, po pitanju liberalizacije agrarnih tržišta. Posebno su izražene svađe oko agrarnih subvencija. Pri tom SAD imaju podršku velikog broja zemalja izvoznica poljoprivrednih proizvoda, kao što su Australija i Argentina.

Međutim, SAD gube verodostojnost kao zagovornik agrarnog liberalizma, zbog svog novog zakona o farmama. Naime, 2003. godine američka vlada je za narednih deset godina povećala subvencije za farmere za 70 odsto, na ukupno 190 milijardi dolara. To, međutim, nije bilo olakšanje za EU na pregovorima u Ženevi, zbog toga što su agrarne subvencije EU i dalje više nego one u SAD. Pored toga, američke subvencije su, uglavnom, u saglasnosti sa STO, jer nisu vezane za proizvodnju. EU, nasuprot tome, daje poljoprivrednicima svoju pomoć direktno, doduše samo ako oni obrađuju svoje zemljište ili drže stoku. Rezultat toga je da poljoprivrednici EU seju više žita i drže više goveda, nego što tržište traži.

Nakon toga, agrarni komesar EU Franc Fišer je 2003. godine predstavio agrarnu reformu EU, koja ima za cilj da okonča vezivanje subvencija za proizvodnju. Međutim, mnoge zemlje EU se tome protive, naročito Francuska.

Tokom 2004. godine odvijali su se pregovori u okviru Doha runde o mogućnostima prevazilaženja razlika u pristupu tržištu i carinskoj zaštiti. SAD su isticale «zajednički interes« da se unapredi Doha Agenda, dok je EU ponudila koncesije koje je spremna da načini u znak dobre volje i izrazila spremnost da pregovara o datumu ukidanja izvoznih subvencija. Avgusta 2004. usvojen je dokument kao Anex A: «Okvir za uspostavljanje modaliteta u poljoprivredi». Ovaj dokument predviđa:

13 Agrarna reforma EU preispituje celokupne direktne subvencije za poljoprivrednike, u koje se sliva preko polovine agrarnog budžeta. Subvencije i trgovinske barijere u EU su znatno veće nego u SAD, zbog čega SAD oštro protestvuju, u čemu ih podržava veliki broj zemalja izvoznica agrarnih proizvoda, kao što su Australija i Argentina. 14 Vrednost poljoprivrene zaštite u zemljama članicama OECD opala je sa 37% farmerskih prihoda u 1986-1988. na 30% u 2004. g. Situacija je, međutim, među zemljama različita. Vrednost proizvođačke zaštite je, recimo, u Australiji i Novom Zelandu manja od 5% farmerskih prihoda, dok u SAD iznosi preko 20%, zatim 34% u EU, i skoro 60% u Japanu. Ukupna vrednost poljoprivredne zaštite opala je, dakle, od 2,3% BDP (1986-1988) na 1,2% (2000-2004). Pri tom je redukcija neravnomerna (Kanada i Meksiko su najviše redukovale pomoć svojim poljoprivrednicima, dok je Turska povećala zaštitu svojim farmerima). »Ekonomska politika«, Beograd, br. 2776/2005, str. 26-27,

16

1. Izvozne subvencije i konkurentnost: svi oblici izvoznih subvencija (državni izvozni krediti, pomoć u hrani, državno podsticana državna preduzeća) biće ukinuti do «određenog datuma»; zemljama u razvoju dopušten je duži rok prilagođavanja, kao i subvencionisanja transportnih troškova i troškova marketinga;

2. Pristup tržištu biće regulisan mehanizmima: carina, koje će po pojedinim zemljama imati različitu tarifnu strukturu; broj osetljivih proizvoda zemlje će utvrditi tokom pregovora; ostalih elemenata (redukcije ili eliminacije carina u okviru kvota, itd.), koji će se naknadno utvrditi u okviru pregovora;

3. Domaća podrška biće regulisana drugačijim načinom operacionalizacije: ukupan nivo podrške biće smanjen (tokom prve godine ukupna podrška smanjiće se za 20 %); predviđeni nivo (5 % za razvijene i 10 % za nerazvijene zemlje) biće smanjen za iznos koji će biti dogovoren; specijalan tretman obezbediće se za zemlje u razvoju za koje su predviđena izuzeća.

4. Zemlje u razvoju treba da imaju specijalan tretman u svim elementima budućeg sporazuma. Najmanje razvijene zemlje neće morati da sprovode redukcije.

5. Zemlje u tranziciji i nove članice EU su već u procesu priključenja liberalizovale svoje tržište, što treba nastaviti.

Inače, pregovori su opterećeni razlikama u stavovima razvijenih i nerazvijenih zemalja. Pored ovih, multilateralnih pregovora, koji se nastavljaju, u opciji su i bilateralni sporazumi i regionalni sporazumi o slobodnoj trgovini, i to u formi: slobodne trgovinske zone, kojim je obuhvaćeno dve ili više carinskih teritorija u kojima su carine i druge barijere eliminisane; carinske unije, tj. slobodna trgovina između zemalja članica plus zajednička regulativa u uslovima trgovine sa drugim zemljama.

U okviru EU vodi se nova – stara Zajednička agrarna politika (CAP), koja obuhvata sledeće mere:

1. Liberalizacija tržišta obuhvata tri različita pristupa: lista 1, kojom je obuhvaćeno oko 400 proizvoda (južno voće, maslinovo ulje, konjsko meso, idr.), a sporazumom predviđeno ukidanje carina i kvanitativnih ograničenja uvoza; lista 2, obuhvata one proizvode za koje je CAP-om predviđen protekcionizam na granici – izvozni podsticaji ili uvozne tarife (svinjsko i životinjsko meso, sir, neke vrste voća i povrća). Ovaj pristup podrazumeva eliminisanje izvoznih subvencija i uvoznih carina u okviru carinskih kvota; lista 3, uključuje ograničene primene ad hoc ustupaka određenih na bazi specifičnih zahteva od strane zemalja CIE i i dogovorenih od slučaja do slučaja.

Efekti ovih listi su da je 88 % uvoza zemalja EU iz zemalja CIE i 75 % izvoza EU u ove zemlje oslobođeno carinskih barijera.

2. Direktna davanja su regulisana dokumentom acquiss communautaire, koga su dužne da prihvate i nove zemlje članice EU. Po ovom dokumentu direktna plaćanja nisu dostupna novim zemljama (do 2006.) pod istim uslovima koji važe za EU-15. I bez direktnih plaćanja, međutim, farmeri zemalja CIE imaju benefit od priključenja koji iznosi u proseku 30 % povećanja dohotka i posledica je tržišnih mera podrške.15

3. Ograničenja obima proizvodnje predviđena su za farmere novih zemalja članica, kao i za farmere EU-15. Vidovi ograničenja su različiti: proizvodne kvote 15 Iskustvo dosadašnjeg priključivanja EU pokazuje da je potrebno najmanje pet godina da se efekti zajedničke agrarne politike EU osete u novim zemljama članicama, a najmanje 10 godina će trebati da se nova politika u potpunosti primeni i njeni efekti osete u proizvodnji i dohotku farmera. U prvim godinama ti efekti su skromni i za neke zemlje čak razočaravajući (o tome detaljnije: Bogdanov Natalija: „Poljoprivreda u međunarodnim integracijama i položaj Srbije”), Monografija, DAEJ, Beograd, 2004.).

17

(mleko, šećer, krompir, duvan); bazne površine i referentni usevi (za neke useve na oraničnim površinama); maksimalno garantovane količine (maslinovo ulje, sušena stočna hrana); maksimalno garantovane površine (za neke druge proizvode); plafoniranje premije (za sektor stočarstva).

4. Specijalni aranžmani za tranzicioni period treba da pomognu postepenom prilagođavanju standardima EU, kao što su npr. neznatna odstupanja u kvalitetu žitarica, specijalna kvota za uvoz šećera, specijalna prava za proizvodnju vina, dodatno vreme za uspostavljanje zastupljenosti broja stoke po ha, prema zahtevima EU, privremena rešenja u nacionalnom zakonodavstvu (posebno zemljišnom pravu), isl. Slovenija i Poljska su se izborile za odobrenje da primenjuju zasebne kvote za mleko.

5. Finansijska pomoć novim zemljama članicama ima u EU svoju istoriju, od PHARE programa pomoći (1189.), kojem su se od 2000. godine priključili ISPA i SAPARD programi. Posebno je interesantan SAPARD program, koji je vezan za unapre-đenje poljoprivredne strukture i ruralni razvoj u novim zemljama članicama. Ovaj pro-gram je ponudio i zemljama kandidatima listu od 15 mera za ove namene, u poređenju sa 22 mere predviđene politikom ruralnog razvoja EU-15. Četiri mere su specifične za nove zemlje članice: unapređenje kontrole kvaliteta, veterinarske zaštite, fitosanitarne zaštite, zaštite potrošača; uspostavljanje proizvodnih udruženja; uspostavljanje i unapređenje klastera; i tehnička pomoć za mere sadržane u planovima ruralnog razvoja.

Pored finansijske pomoći predviđeni su i budžetska disciplina i unapređenje bu-džetskih procedura, a u skladu sa tim i finansijski okvir finansiranja poljoprivrede zema-lja kandidata za period 2004–2006. godine.

Promena zajedničke agrarne politike (CAP-a) posebno je vidljiva kada se ana-lizira struktura agrarnog budžeta EU, gde su vidljive promene (histogram1):

Histogram 1. Struktura budžeta EU (CAP)

0

1020

3040

50

izvozne subvencije podrška tržištu direktna plaćanja ruralni razvoj

Izvor: Glasnik, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Beograd, br. 3/2005, str. 6.

Naša zemlja, u tom kontekstu, ima preferencijalni status u EU, kada je reč o poljoprivredi i prehrambenoj industriji. Naime, za ekonomske odnose EU i Srbije u oblasti agrara od velikog značaja je tzv. „double zero” sporazum. On se odnosi na prvu fazu liberalizacije saradnje Srbije i EU i propisuje uslove unapređenja spoljno-trgovinske razmene do potpisivanja Sporazuma o asocijaciji i pridruživanju. Reč je o asimetričnom

18

obliku saradnje. Srbija ima preferencijalni status za oko 90% tarifnih pozicija za poljoprivredne proizvode. Pun preferencijalni status imaju voće i povrće, akod nekih roba postoje fleksibilne izvozne kvote, koje se definišu svake godine. Tako je, recimo, u 2005. godini za šećer utvrđena izvozna kvota u iznosu od 180 hiljada tona, kvota za juneće meso iznosi 9.995 tona, a za vino (zajedno sa Crnom Gorom) 225 hiljada hektolitara. Utvrđena je i obaveza Srbije da ne povećava uvoznu zaštitu.

* * *

Nesumnjivi su, dakle, napori za liberalizacijom agrarnog tržišta. Interesi su, međutim, između SAD i EU suprostavljeni. Glavni ekonomist Svetske banke Nikolas Štern zamera kako SAD-u tako i EU «licemerje» (podvukao Radovan Pejanović) zbog agrarne politke i protekcionističke trgovinske politike. S tim u vezi on kaže: «S jedne strane se propovedaju prednosti tržišne privrede i slobodne trgovine, a na drugoj strani se postavljaju trgovinske barijere na tržištima na kojima bi zemlje u razvoju mogle da imaju konkurentske prednosti».16

I pored intenzivinih procesa liberalizacije cena, izvoza i uvoza u svetskoj, takođe i u evropskoj poljoprivredi, još uvek su prisutne relativno visoke stope subvencija poljoprivrednim proizvođačima, zatim izvoznih subvencija i visine profitne stope. Tako na primer, nivo subvencija proizvođačima u Švajcarskoj iznosi 69%; EU 34%; SAD i Kanadi 20%; Češkoj 17%, Mađarskoj 12%; Rumuniji 24%; Sloveniji 38%; Bugarskoj 3%; SCG 5%, itd. Istovremeno je došlo do pada subvencija u industrijskim zemljama, sa 38% u periodu 1986-1988. na 31% u periodu 1999-2001. U zemljama CEES taj pad je znatno veći, čak za nekoliko puta (Tinca Volk, 2004).

5. KRITIKA NEOLIBERALNOG KONCEPTA

Pobornici liberalne ekonomske škole nudili su zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji „jednostavnu formulu” tržišnog „fundamentalizma” („šok terapiju”) : brza privatizacija, liberalizacija, deregulacija i stabilizacija. Najeksponiraniji predstavnik ove škole bio je Jeffrey Sacchs, koji je bio angažovan kao savetnik vlada pojedinih od ovih zemalja.

Kritičari neoliberalnog koncepta polaze od teze da su pobornici ovoga koncepta pogrešno protumačili Adama Smita. On je, naime, po njima, preporučivao „nevidljivu ruku tržišta” svim zemljama osim svoje. Kao veliki rodoljub on je, navodno, vladu svoje zemlje upozoravao da mora imati najjaču flotu na svetu, kako bi mogla da „brani slobodu svetske trgovine”, u kojoj je Velika Britanija imala monopol. Francuski predsednik Žak Širak je rekao «Liberalizam je isto toliko uspešan kao i komunizam, bogatiji su sve bogatiji, a siromašniji sve siromašniji».

Iskustva nekih latinsko-američkih i istočno-azijskih zemalja pokazuju da oslanjanje na tržišni liberalizam, u borbi sa privrednim poremećajima, može da proizvede pogubne posledice. U Argentini, na primer, u kojoj je ova „nova dogma”, formulisana na osnovu „Vašingtonske saglasnosti”17, najdoslednije sprovođena, prouzrokovala je najveće krizne 16 Prema: „Ekonomska politka”, Beograd, 2647, 13. I 2003.godine, str. 40. 17 Program neoliberalnih reformi od desetak tačaka napravljen u Vašingtonu ( Washington consensus) prvobitno je bio namenjen za zemlje Latinske Amerike, ubrzo je postao obrazac za ceo manje razvijeni svet.

19

poremećaje. U Istočnoj Aziji, u meri u kojoj su „Mali tigrovi” uspeli da joj se odupru svojim opredeljenjem za „vođenje tržišta”, kriza je bila manje razorna i lakše savladiva.

Argentina je, naime, u toku deset godina predvodila Latinsku Ameriku i u ekonom-skom usponu i u ekonomskoj krizi. Zato je njeno iskustvo poučno i za ekonomsku nau-ku i za ekonomsku politiku.

Eksperiment je počeo vrlo uspešno. Vlada Argentine je sprovela tržišno usmerenu reformu i obezbedila stabilnu valutu. U toku prve četiri godine reformi imala je spekta-kularan privredni rast.18 Stoga je devedesetih godina isticana kao „uspešan primer”, pre-poručivana je kao uzor u sprovođenju reformi. Njenu ekonomsku politiku iz tog vremena slavili su neoliberalni ekonomisti, objašnjavajući njen tadašnji uspon doslednošću u pri-meni ortodoksnih standarda.

U drugoj polovini protekle decenije usledile su tri godine u kojima je došlo do kontrakcije ekonomske aktivnosti od 8%. Argentinska uspešna priča se završila spoljnim dugom od 132 milijarde dolara. U čemu je, zapravo, problem?

Razvijene zemlje okupljene u OECD-u su se tvrdokorno i ortodoksno držale su se i drže se tri stava: (1) makroekonomska disciplina, (2) tržišna privreda, (3) otvorenost prema spoljnom svetu. Istovremeno, one su nakon Drugog svetskog rata duže vreme priznavale da manje razvijene zemlje nisu sposobne da se drže ovih ortodoksnih postulata teorije ekonomske politike, pa im je priznavano pravo: (1) na izvestan stepen inflacije, kako bi mogle da koriste inflacioni porez i podstiču investicije, (2) vodeću ulogu države u zasnivanju industrijalizacije i (3) supstituciju uvoza.

„Vašingtonski konsensus” je uneo radikalnu promenu u ekonomsku politiku nerazvijenih zemalja.Argentina je, po Stiglicu, kao „najbolji đak MMF-a” najdoslednije sprovodila „Vašingtonski konsensus”. Po Rodriku (Deni Rodrik), ona je otišla korak dalje od bilo koje zemlje Latinske Amerike u liberalizaciji spoljne trgovine, fiskalnoj reformi, finansijskoj reformi i privatizaciji. Primena neoliberalne ortodoksije kulminirala je u ovoj zemlji potpunim ekonomskim krahom.

Redosled njegove primene u pojedinim zemljama bio je sledeći: prvo rigorozni (ortodoksni ili heterodoksni) program stabilizacije, zatim strukturno prilagođavanje, liberalizacija cena i deregulacija. U većini slučajeva liberalizacija cena izazivala je hiperinflaciju, antiiflacioni programi duboku recesiju. Na primeru Rusije, gde su svi „lekovi” Vašingtonskog konsensusa primenjeni (brza privatizacija, reforma cena, liberalizacija uvoza) pokazalo se da je društveni proizvod opao za trećinu, a zemlja pala u tešku ekonomsku krizu. Nasuprot tome u Kini, gde su sve preporuke Vašingtonskog konsesusa ignorisane, postignuti su značajni razvojni rezultati.

Slična situacija (kao i Argentini) desila se i sa „malim tigrovima” iz Istočne Azije. Naime, pet azijskih zemalja – Tajland, Malezija, Južna Koreja, Indonezija i Filipini označavane su kao zemlje „privrednih čuda”. U ovim zemljama je u periodu od 1970. do 1995. godine, prosečna stopa privrednog rasta iznosila blizu 7% godišnje u proseku, što je preko dva puta bilo više nego u području OECD u istom vremenskom razmaku.

Jedan od autora „Vašingtonske saglasnosti” (John Williamson) kasnije je priznao da je Vašington nametao reforme koje nisu bile u nacionalnom interesu zemalja Latinske Amerike. Čak je i Saks (Jeffrey Sachs), koji je poznat po svojim neoliberalnim savetima, „Vašingtonsku saglasnost” ocenio budalaštinom. (Prema: Babić, B., 2003.). 18Mussa M.: Argentina and the Fund: From Triumph to Tragedy, „Policy Analisys in International Economics” 67, July 2002. s. 112.

20

Po Stiglicu19 glavni činioci istočno-azijskog „privrednog čuda” su: (1) umesto „nevidljive ruke” koju je propagirao „Vašingtonski konsensus”, u ovim zemljama država je imala veliku ulogu u usmeravanju privrednih tokova i uobličavanju samog tržišta; (2) ove zemlje su imale promišljenu industrijsku politiku; (3) stopa državne štednje i unosnosti ulaganja bili su viši nego u bilo kojoj grupi zemalja u svetu; (4) država je usmeravala velika ulaganja u obrazovanje stanovništva; (5) u spoljnoj trgovini naglasak je stavljen na unapređenje izvoza, a ne na uklanjanje prepreka u uvozu, pri čemu je liberalizacija spoljne trgovine vršena postepeno, u meri u kojoj su rasle domaće izvozne delatnosti; (6) oprez u pogledu liberalizacije svojih finansijskih tržišta, jer „vrući novac” koji pritiče sa liberalizacijom tržišta kapitala predstavlja opasnost za njihove privrede; (7) socijalna i politička stabilnost, kao bitni činioci investicione klime, koja je pogodovala i domaćim i stranim ulagačima.20

Počev od sredine 1997. godine „azijski tigrovi” zapadaju u privredne teškoće , a od 1998. godine u većini zemalja Istočne Azije zabeležena je znatno niža stopa privrednog rasta nego prethodnih godina. Prosečan pad kursa domaćih valuta pet zemalja u odnosu na dolar SAD dostigao je 215%, a pad cena akcija 72%. Sa napredovanjem krize rasla je stopa nezaposlenosti. Tako je nastala „istočno-azijska bolest” (East Asian disease).

MMF i SAD su propovedali da će „puna liberalizacija računa kapitala pomoći regionu da ostvari brz rast”. Krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka, oni su ovom regionu nametnuli liberalizaciju kapitalnog bilansa, iako su zemlje ovog regiona imale visoku stopu štednje. S tim u vezi Stiglic kaže: „Ja verujem da je liberalizacija računa kapitala bila pojedinačno najvažniji faktor koji je izazvao krizu.”21 Zašto? Zato što „tokovi kapitala teže cikličnosti”. „Kapital otiče iz zemlje u recesiji upravo kada je zemlji najviše potreban, a pritiče u vreme privrednog buma pojačavajući inflacione pritiske,... upravo u vreme kada je zemljama potrebno spoljašnje finansiranje, bankari traže svoj novac nazad.”22

Stiglic oštro kritikuje praksu međunarodnih organizacija, pre svega MMF-a i Svetske banke, koja je pre u interesu razvijenih industrijskih zemalja, nego zemalja u razvoju.

Stiglicova kritika, međutim, seže znatno dublje. Njen predmet je zapravo ideologija slobodnog tržišta, ideologija koja je u osnovi diktata „Vašingtonski konsensus”, koji se kroz MMF i Svetsku banku nameću zemljama širom sveta.

Zasnovan na „tržišnom fundamentalizmu”, uprošćenom shvatanju konkurentskih tržišta sa savršenim informacijama (koje nikad i nigde ne postoje), taj skup ekonomskih mera vladao je, po Stiglicu, svetskom ekonomskom scenom poslednje dve decenije.

19 Stiglic J. (Joseph Stiglitz) (1943) čuveni savremeni američki ekonomist, nobelovac iz 2001., profesor ekonomije na Jejlu, Stenfordu, Oksfordu i Prinstonu. Od 1993. do 1997. bio je ekonomski savetnik predsednika SAD-a, zatim glavni ekonomista Svetske banke. Sada je profesor ekonomije i finansija na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, savetnik nekoliko vlada, urednik više časopisa, predavač po pozivu, član nekoliko akademija nauka. Najznačajnija su mu dela: Ekonomiks, Principi makroekonomije, Principi mikroekonomije, Protivrečnosti globalizacije i druga. Prema mišljenju Keneta Eroua, nobelovca sa Stenforda i tvorca matematičkih osnova tržišne ekonomije: „Stiglicova škola predstavlja jednu od najznačajnijih inovacija u ekonomiji u poslednjih sto godina”. Sam Erou, istaknuti predstavnik laissez faire ekonomskog koncepta (za šta je i dobio Nobelovu nagradu) pod uticajem Stiglica, promenio je svoja bazična shvatanja. 20 Stiglic Dž.: Protivrečnosti globalizacije,SBM-u, Beograd, 2002., str. 101-105. 21 Stiglic Dž.: Protivrečnosti globalizacije,SBM-u, Beograd, 2002., str. 110. 22 Isto, str. 112.

21

Stiglic svojim stavom reafirmiše, na autentičan način, ideje svog istaknutog prethodnika Karla Polanjija, koji je još pre pedeset godina u klasičnoj studiji „Velika transformacija” o apsolutizaciji tržišta zapisao i sledeće: „...Naše je stanovište da ideja o samoregulativnom tržištu predstavlja čistu utopiju. Takva institucija ne bi mogla da postoji ni u jednom dobu, a da ne uništi ljudsku i prirodnu supstancu zajednice; ona bi čoveka fizički razorila, a prirodnu okolinu opustošila”.23

6. TRANZICIJA I ODNOS TRŽIŠTA I DRŽAVE U (AGRO)PRIVREDI

Uvid Stiglica u ovaj „kolosalni problem” mogao bi se, krajnje sažeto, svesti na sledeće: u biti društvene promene razvoja je promena načina mišljenja. Po njemu, više uspeha u tranziciji imale su one zemlje koje nisu sledile spoljne diktate MMF-a, koje su obezbedile socijalnu koheziju, koje su pitanja stanovništva stavile u prvi plan, koje su promene sprovodile postupno, po sopstvenom planu, koje su, konačno, težile balansu socijalne pravde i ekonomske efikasnosti (podvukao R.P.); ekonomija je, po njemu, ukorenjena u socijalni i politički milje i uvek je sredstvo za ostvarenje bitnijih društvenih ciljeva; ljudi treba da upravljaju tržištem, a ne ono njima (podvukao R.P.).

Danas su skoro svi, koji se bave sudbinom bivših socijalističkih privreda, manje – više saglasni da one moraju preći iz dosadašnjeg socijalističkog u moderni oblik kapitalističkog društva. Umesto birokratsko – voluntarističke regulacije privrednog života, primat treba da dobije daleko efikasnija tržišna regulacija, dopunjena sa makroekonomskom politikom, kojom se opredeljuju strateški ciljevi. Umesto monopola, koji dominiraju na svim nivoima, potrebna je konkurencija i konkurentnost, bez kojih nema ekonomskog opstanka, na sve zahtevnijem evropskom i svetskom tržištu.

Ako su ova osnovna opredeljenja, u vezi tranzicije, već danas u dobroj meri jasna, nastaju ozbiljni problemi pri njihovoj operacionalizaciji.

S obzirom da je u pitanju radikalni preobražaj do(sadašnje) socijalističke privrede, jasno je da se taj proces treba da odvija planski, a ne stihijno, kao do sada. Potrebna je, dakle, dobro osmišljena strategija tranzicije, u kojoj bi se jasno razgraničile funkcije tržišta i ingerencije države. Ona bi, pored opštih principa toga procesa, uključila sve bit-ne nacionalne specifičnosti, relevantne za uspeh same tranzicije. Tu treba imati u vidu nivo razvijenosti privrede, njenu strukturu, deficite svih vrsta, monopolske strukture pri-vrede, dosadašnju uključenost u međunarodnu podelu rada, idr. Veoma su bitni i neeko-nomski faktori, kao što su: kulturna matrica, tradicija, religijska svest, duh kolektivizma, socijalni «genotip», sklonost ka mitomaniji, iluzijama i zabludama. Kod nas su ključni ograničavajući neekonomski faktori (faktori otpora) tranzicije egalitaristički i paterna-listički sindrom. Stoga je «tranzicija u glavama» najteži i najsporiji « tranzicioni korak».

Kada je poljoprivreda u pitanju egalitarizam se kod nas manifestuje u primarnoj i sekundarnoj raspodeli nacionalnog dohotka, pri čemu se kroz «makaze cena» i drugim instrumentima vrši permanento prelivanje vrednosti iz poljoprivrede, kako bi se obezbedio ili «socijalni mir» ili razvoj i spašavanje industrije i drugih delatnosti društva.

Paternalistički sindrom se ogleda u supermatiji države (kolektiva) nad individuom, pri čemu je pojedinac navikao na «brigu» države, preduzeća, porodice oko njegovog us-peha i neuspeha. Preduzeće je naviklo na paternalizam države, pri čemu je svoj opstanak vezalo za državne subvencije, dotacije, reprogramiranje i otpis dugova, carniska osloba- 23 Isto, str. 293.

22

đanja i druge olakšice. Za takvo preduzeće Janoš Kornai, čuveni mađarski ekonomist («Deficit», 1980), kaže da posluje po sistemu mekih budžetskih ograničenja, za razliku od preduzeća u tržišnim privredama, koja posluju u sistemu tvrdih budžetskih ograni-čenja. U prvom slučaju imamo, zato, poslovanje sa gubitkom, državne dotacije i najrazli-čitije subvencije, čime se uspostavlja paternalistički odnos države prema privredi i gubi objektivni (tržišni) kriterijum razlikovanja uspešnih od neuspešnih preduzeća.24

Udruženi u svom dejstvu, egalitaristički i paternalistički sindrom u našem društvu predstavljaju ozbiljnu kočnicu i «remetilački faktor» njihove transformacije u demokratska društva sa efikasnom tržišnom privredom. Negativne stope privrednog rasta, koje se poslednjih decenija beleže, kao i rapidan pad dohotka per capita, dodatno podstiču i egalitarizam i paternalizam. Državni paternalizam je naročito u porastu, jer krupna preduzeća svoj opstanak više vide u državnim subvencijama i sanacijama uz pomoć države, nego u sopstvenim merama na programskoj, organizacionoj, svojinskoj i upavljačkoj transformaciji. Nezaposleni i oni koji ostaju bez posla, svoj spas radije vide u državnoj zaštiti, nego u preduzetničkoj aktivnosti. Sve to govori da se egalitaristički i paternalistički sindrom ne prevladavaju, već pothranjuju. Njih pothranjuje i pogrešno verovanje u vrednosti i institucije tržišne privrede. Negativno iskustvo bivših socijalističkih zemalja, kao i iskustvo teorije i prakse razvijenih zemalja, ubedljivo nam pokazuju da je tržište najbolji regulator ekonomskih odnosa i nepristrasni «arbitar» među ekonomskim subjektima. Svojim moćnim mehanizmom «nagrada – kazna», kao i «zlatnom polugom» konkurencije ono je «točak» ekonmkog progresa. Država je ta koja usmerava, podstiče, stvara ambijent i donosi «pravila igre». Upravo to saznanje i dostigunća poljo(privrede) razvijenih zemalja treba da nam budu «ideja vodilja» na teškom i mukotrpnom putu tranzcije, na kome se nalaze naše društvo, privreda i poljoprivreda.

Taj i takav pristup nas, istovremeno, približavaju modelu kooperativne države u poljoprivredi EU. Suština tog modela je da država dobija ulogu partnera privrednim subjektima na tržištu. Država time napušta princip regulisanja tržišta i reafirmiše ideju tržišne konkurencije, na potpuno novim osnovama, koje polaze od izgradnje mehanizama motivacije ekonomskih subjekata. Reforma zajedničke agrarne politike EU (CAP-a) iz 2003. godine ide upravo tim putem. Ona treba da pruži odgovor na pitanje kako da se agrarni sektor EU učini konkurentnijim na svetskom tržištu.

Pristupanje Srbije Svetskoj trgovinskoj organizaciji (WTO) i pridruživanje EU vode nas ka pravno uređenoj državi, efikasnoj tržišnoj privredi, koja funkcioniše po svetski poznatim standardima. Uspostavljanje tržišne ekonomije imaće snažne posledice na ulogu države u poljoprivredi, kao i na odnose između poljoprivrednog proizvođača i države.

U Strategiji razvoja poljoprivrede Srbije predviđa se povlačenje države sa mnogih funkcija na kojima je bila. Kaže se: «povući će se iz uloge upravljanja kombinatima i društvenim firmama kojima je dodeljivala subvencionisane inpute i kredite ili im još direktnije pomagala preko robnih rezervi». Mnoge od ovih aktivnosti biće premeštene u privatni sektor. U isto vreme, država će morati da preuzme ili ojača mnoge druge

24 Kornai Janoš (1928.), profesor Ekonomskog fakulteta u Budimpešti, profesor po pozivu u SAD, Švedskoj, Švajcarskoj, Finskoj idr. Jedan je od inspiratora mađarske pirvredne reforme iz 1968. godine. Svojim delom „Anti – ekvilibrijum” (1971.) uzdrmao je stogodišnju vladavinu varlasovske teorije privredne ravnoteže, a knjigom „Deficit” (1980) dokazuje da je deficitarnog imanentno svojstvo centralno-planskih privreda.

23

funkcije, koje su neophodne da bi tržište funkcionisalo. Svi koji u njemu učestvuju treba da imaju pristup informacijama i resursima potrebnim za uspešno poslovanje. Ovo uključuje sistem tržišnih informacija, jačanje i reorganizaciju sistema obrazovanja, edukacije i savetodavstva, kao i novo zakonodavstvo, koje mora da osigura uslove za slobodnu i poštenu razmenu i takmičenje, ali u isto vreme i spreči monopolsko ponašanje i ispravi greške tržišta.

Reforme koje predviđa Strategija odvijale bi se u tri faze. U prvoj fazi, postojeće subvencije će se smanjivati i stredstva će se preusmeravati ka investicijama, koje će poljoprivredu učiniti konkurentnijom (bespovratna sredstva, krediti, subvencije inputa, idr.) U sledećoj fazi reforme, smanjiće se i subvencije za inpute, jer će se to zahtevati od Srbije, po pristupanju u STO. Programi dodele bespovratnih sredstava biće povećani, ali usmereni na razvoj sela, na isti način kako se to radi u EU. To će imati za posledicu dalje slabljenje veze između podrške države i odluke proizvođača o tome šta da proizvede.

U trećoj fazi, koja će se završiti pridruživanjem EU, u Srbiji će biti stvoreni uslovi za prihvatanje sistema podrške CAP, koji će se tada primenjivati. Sistemi podrške tada će, najverovatnije, biti skoncentrisani na sistem plaćanja po jedinici površine i vezani za različite kriterijume zaštite životne sredine, ali ni na koji način neće biti vezane za odluke proizvođača šta da proizvode.

7. UMESTO ZAKLJUČKA

Dilema „tržišna orijentacija versus intervencija države” razrešena je u modernoj ekonomskoj teoriji u korist tržišne orijentacije. Međutim, pošto je poljoprivreda speci-fična ekonomska delatnost, uz to i strateška grana koja proizvodi hranu, koja je osnovni uslov čovekove egzistencije, nužan je specifičan odnos države prema ovoj delatnosti. Praksa manje ili više svih razvijenih zemalja pokazuje da u ovom sektoru privrede model potpune slobodne konkurencije nije primenjiv. S druge strane, koncept „države blagosta-nja”, zasnovan na kejnzijanskom modelu državnog intervencionizma pokazao se neefi-kasnim i prevaziđenim. Pored toga, zahtevano redefinisanje uloge države u ekonomiji, inicirano multilateralnim pregovorima u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, u velikoj meri ograničava mogućnost primene dosadašnjeg kejnzijanskog modela državnog interven-cionizma. Otuda su nastojanja razvijenih zemalja usmerena ka dizajniranju modela makroekonomske intervencije, u kome država dobija ulogu partnera privrednim subjektima na tržištu.

Ova saznanja su dragocena kako se ne bi u procesu tranzicije, u kojem se nalazimo, otišlo u krajnost (ili liberalizam ili etatizam), koja završava u ekstremizam, koji je i šte-tan i opasan po društveno-ekonomski razvoj. Jer ni država ni tržište, sami, zasebno, ne mogu da regulišu složeni mehanizam ekonomskih odnosa. Nužna je njihova kombina-cija, komplementarnost i kooperacija.

8. LITERATURA 1. ATALLI J., GUILLAKME M.: Antiekonomika, «Institut društvenih nauka», Beograd, 1978. 2. AYN RAND: Kapitalizam nepoznati ideal, «Global – book», Novi Sad, 1995. 3. AYN RAND: Vrlina sebičnosti, «Global – book», Novi Sad, 1996. 4. BABIĆ, B.: Pouke argentinske krize, Ekonomski anali, Ekonomski fakultet, Beograd,

br.12/2003., str. 225–236.

24

5. BOGDANOV NATALIJA: Poljoprivreda u međunarodnim integracijama i položaj Srbije, monografija, DAEJ, Beograd, 2004.

6. DRUCKER F.P.: Inovacije i preduzetništvo, «Privredni pregled», Beograd, 1992. 7. DRUCKER F.P.: Postkapitalističko društvo, «Privredni pregled», Beograd, 1995. 8. FRIEDMAN M.: Sloboda izbora, «Global – book», Novi Sad, 1996. 9. FRIEDMAN M.: Teorija novca i monetarna politika, «Rad», Beograd, 1973. 10. FROM, E.: Bekstvo od slobode, Nolit, Beograd, 1969. 11. GLIKSMAN A.: Narod i elita, intervju, Ekonomska politika, Beograd, 2778/2005, str. 35-36. 12. GOLUBOVIĆ ZAGORKA: Elementi kritike neoliberalnog modela tranzicije, Sociološki

pregled, 1–2/20004. 13. HAYEK F.A.: Put u robstvo, «Global – book», Novi Sad, 1995. 14. HAYEK F. A.: Poredak slobode, «Global – book», Novi Sad, 1996. 15. KOESTER, U., TANGERMAN, C.: Intervencija na poljoprivrednom tržištu i međunarodna

trgovina, Ekonomika poljoprivrede, Beograd, br.10/1995. 16. KOLODKO, G.: Ekonomski neoliberalizam postaje gotovo irelevantan, Transition, No 9, juni

1998, prevod: Ekonomika, Beograd, br. 11–12/1998. 17. KORNAI J.: Antiequilibrium, CDK, Zagreb, 1983. 18. PEJANOVIĆ R., TICA N.: Neuspešnost tranzicionih reformi u poljoprivredi Republike Srbije,

Ekonomika poljoprivrede, specijalni broj («Poljoprivreda u tranziciji»), Beograd, broj 3–4/2004, str. 95–106.

19. PEJANOVIĆ R., TICA N.: Tranzicija i agroprivreda, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2005. 20. SAMUELSON P., NORDHAUS W.: Ekonomija, petnaesto izdanje «Mate», Zagreb, 2000. 21. SMIT ADAM: Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, «Global – book», Novi Sad,

1996. 22. SORMAN Gi: Velika tranzicija, IK Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad, 1997. 23. STIGLIC DŽ.: Protivrečnosti globalizacije, SBM-u, Beograd, 2002. 24. STOJANOVIĆ ŽAKLINA: Robni derivati i njihova uloga u izgradnji modela tržišnog

finansiranja kratkoročnih potreba agrosektora u Srbiji, Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u Republici Srbiji, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000., str. 107–120.

25. Strategija razvoja poljoprivrede Srbije, «Sl. glasnik R.S.», Beograd, br. 55/05 i 71/05 26. TINCA, VOLK: Uticaj agrarne politike na razvoj poljoprivrede Slovenije u periodu tranzicije i

uključenja u EU, ponatis doktorske disertacije, DAES, Ljubljana–Beograd, 2004.

MARKET, STATE, TRANSITION AND AGRICULTURE

PEJANOVIĆ, R.

Summary

The author deals with the key issues of the transition: the relation between a state and a market in the new system of relations. By using the method of historical retrospec-tion the author analyses the genesis of liberal and state concept of economy and agroeco-nomy. He particularly deals with their protagonists, renowned economists as well as the secondary commercial schools.

The neo-liberal concept and the concept of a new role of the state are analysed by the author in terms of practice and experience of some developing countries. In relation to it a moral is drawn,emphasizing the advantages and disadvantages of both concepts.

Key words: market, state, liberalism, interventionism, agriculture, secondary commercial schools, transition

25

UDK: 339.923:061.1 EU : 631.1 Originalni naučni rad UDK: 339.9:061.1 (100) WTO Original scientific paper

NEKE KARAKTERISTIKE MULTIFUNKCIONALNE POLJOPRIVREDE

ŠOMOĐI Š.1

Rezime: Kada bi osnovni kriteriji Evropske poljoprivrede bili ekonomija veličine i efektivnost, sadašnje ruralno stanovništvo bi dalje gubilo svoj životni prostor. Zato su u Evropskoj Uniji (EU) pored proizvodnje hrane važni i problemi rurala, multifunkcionalnosti, održivi razvoj i biodiverzitet. Takav tip poljoprivrede zbog pozitivnih eksternalija je vezan sa većim troškovima i subvencioniranjem. Subven-cije imaju distorzirajući uticaj na cene i to prouzrokuje tenzije u pregovorima na nivou Svetske Trgovinske Organizacije (WTO), pa čak i unutar Evrope, s obzirom da manje razvijene zemlje manje mogu subvencionirati svoje poljoprivrednike.

Ključne reči: Ekonomija veličine, multifunkcionalnost, razvoj rurala, subvencije, WTO.

UVOD

Održivi poljoprivredni i ruralni razvoj je lakše deklarisati, nego realizovati, jer ogromne prepreke moraju biti savladane.

Na konferenciji u Rio De Žaneiru, 1992. godine su koncipirne osnove ekonomskog razvoja uz očuvanje okoline i etiku čuvanja prirodne sredine, a u cilju rešavanja pro-blema koji se javljaju globalizacijom.

Nakon toga izrađen je sporazum u okvirima WTO, sa ciljevima otklanjanja prepreka ekonomskog razvoja, slobodne cirkulacije kapitala, iskorišćavanja prirodnih resursa i prevazilaženja oponirajućih stavova zelenih pokreta.

Dokumenti EU determiniraju poljoprivredu kao multifunkcionalnu, koja teži održi-vom razvoju u obezbeđenju hrane i drugih «netržišnih funkcija», kao što su razvoj ruralnog područja, životni standard stanovništva i zaštita čovekove okoline.

Prema tome, interesi vezani za razvoj poljoprivrede u svetu su veoma različiti i to je od uticaja na tok međunarodnih pregovora i na sporazume o prometu hrane.

O značaju razlika u privrednoj razvijenosti i interesima zemalja, citiramo Berenda (2): „Privredni razvoj Centralne i Istočne Evrope je ranije bio u zaostatku u odnosu na razvijeniji deo Evrope u odnosu 1:2. To se pretvorilo u odnos 1:4. U odnosu na preko-morske razvijene zemlje, koje predstavljaju centar ekonomske moći, to zaostajanje je iznosilo 1:3, a prošireno je čak na 1:5. Zemlje centra ekonomske moći su se odlično 1 Dr Šomođi Šandor, redovni profesor u SCG i Republici Mađarskoj

26

adaptirale na izazove tehničko-tehnološkog razvoja i zamenile su svoje eksportne sektore propulzivnijim sektorima. Zemlje ekonomske periferije nisu imale dovoljno ekonomske i intelektualne snage za adaptaciju na nove izazove. Obično su se borile samo za kratkoro-čnu konsolidaciju privrede i to je reprodukovao njihovo zaostajanje za razvijenim zem-ljama. Manje razvijenim predstoji mukotrpan put razvoja njihove privrede,” – pa i razvo-ja multifunkcionalne i održive poljoprivrede.

Zadatak ovog rada je da uporedi tipove poljoprivrede u svetu, ukaže na razlike unutar Evrope i neke teškoće u razvoju proizvodnje hrane.

DEFINICIJA I FUNKCIJE MULTIFUNKCIONALNOSTI

Umesto akademske diskusije, za potrebe ovog rada prihvatamo sledeću definiciju: ''Multifunkcionalnost poljoprivrede znači obezbeđenje proizvodnje hrane i drugih kori-snih autputa, koji nemaju tržišnu cenu (nazivamo ih «netržišnim funkcijama»), a u čijem interesu društvo interveniše subvencijama''. U smislu prethodne definicije poljoprivreda se može zvati multifunkcionalnom, ako pored proizvodnje hrane obezbeđuje i druge ko-risti, kao što su: sigurnost hrane za stanovništvo, odgovarajući ruralni uslovi života i za-štita okoline.

1. Sigurnost obezbeđenja hrane definisana po FAO (1) znači stalnu raspoloživost hrane za sve stanovnike, a za obezbeđenje aktivnog i zdravog načina života. Sigurnost sistema za obezbeđenje hrane mora da se karakteriše:

Dovoljnim kapacitetima za proizvodnju, lagerovanje i import hrane. Autonomijom u odbrani od naglih promena tržišta i političke ucene hranom. Otpornošću na sezonske, ciklične i druge varijacije u raspoloživosti hranom. Održivošću, to jest zaštitom ekološkog sistema i mogućnošću njegovog

unapređenja. Jednakošću u dostupnosti hrani za sve socijalne grupe (3).

2. Pogodnost ruralnog prostora za život je nacionalni cilj u skoro svakoj zemlji. Zbog toga mnoge zemlje intenziviraju napore da obezbede pogodnost ruralnog prostora za život, u čemu poljoprivreda igra veoma značajnu, ako ne i glavnu ulogu.

3. Zaštita okoline je povezana sa činjenicom da poljoprivreda koristi prirodne resurse i u strogoj je vezi sa zemljištem, vodnim resursima i živom sredinom.

U pogledu zaštite okoline, treba istaći da poljoprivreda može imati pozitivne i negativne uticaje na okolinu. Navedene pozitivne i negativne funkcije poljoprivrede nemaju tržišnu cenu. Predstavljaju «netržišne funkcije» poljoprivrede, odnosno pozitivne eksternalije koje predstavljaju javno dobro (7). Kao što je napomenuto, pored pozitivnih, postoje i negativne eksternalije u poljoprivredi kao što su: zagađivanje vazduha i vode, erozija zemljišta i gubitak biodiverziteta. Uticaji negativnih eksternalija mogu se rešavati preko nacionalnih mera i nemaju multilateralni uticaj.

Sa pozitivnim eksternalijama nije isti slučaj. EU opravdava subvencije priznavanjem pozitivnih eksternalija. To prouzrokuje probleme u pregovorima na nivou WTO, zbog tržišnih distorzija koje subvencije prouzrokuju. Problemi zbog subvencija se javljaju i između razvijenog i manje razvijenog dela Evrope.

27

TIPOVI POLJOPRIVREDE U SVETU

U razmatranjima svetske poljoprivrede i ishrane stanovništva razlikuju se tri tipa poljoprivrede:

– monofunkcionalna, – profitno orijentirana i – multifunkcionalna (4).

Monofunkcionalna poljoprivreda je raširena u ekonomski manje razvijenim delovima sveta, sa slabim uslovima proizvodnje, nedovoljnom infrastrukturom i visokom gustinom stanovništva. Takva poljoprivreda ima jedini zadatak, da obezbedi hranu za stanovništvo po svaku cenu.

Profitno orijentirana poljoprivreda je raširena u zemljama sa povoljnim uslovima proizvodnje određenih proizvoda za svetsko tržište na bazi kriterijuma ekonomije veličine i visoke efikasnosti a, sa ciljem zadržavanja određenog tržišnog segmenta.

Multifunkcionalna poljoprivreda je karakteristična za Evropu. Pored primarne funkcije, obezbeđenja hrane, obezbeđuje i ranije spomenute “netržišne funkcije.” U tabeli 1. može se videti upoređenje navedenih tipova poljoprivrede u svetu.

Tabela 1. Upoređenje tipova poljoprivrede

Pokazatelj Multi- funkcionalna

Profitno orijentisana

Mono- funkcionalna

Poljoprivredno stanovništvo u % 8,17 13,32 52,85

Obradiva površina ha/ stanovniku 0,42 0,51 0,17

Obradiva površina ha/ polj. Stanovniku 5,14 3,85 0,32

Indeks povećanja polj. Proizv.(1989-91) 87,70 128,80 148,50

Eksport – import (000 $) –17,599.845 52,988.570 –63,814.067 Mineralna đubriva kg/ha obradive pov. 73,94 88,72 99.07

Navodnjavana površina/ obradiva pov. (u %) 8,31 9,97 26,10

Broj traktora / 1000 ha obradive površine 36,07 17,17 10,46

Kalorije/ stanovnik/dan 3318,10 3176,00 2654,80 Proteini/stanovnik/dan 99,00 90.60 69.50

Izvor: Sopstveni proračuni na bazi FAOSTAT(5)

Napomene:

1. Multifunkcionalna poljoprivreda: Evropa 2. Profitno orijentisana poljoprivreda: S. i J. Amerika, Australija 3. Monofunkcionalna poljoprivreda: Azija i Afrika

28

Monofunkcionalna poljoprivreda je karakteristična za manje razvijene zemlje Azije i Afrike. Bez da se pokazatelji posebno komentarišu, ističemo da bi se mogli izdvojiti podaci Indonezije, Malezije, Filipina i Južne Afrike (članica Cairns grupe, osnovane 1986, od strane eksportera oko jedne trećine svetskog eksporta poljoprivrednih proizvoda: Argentine, Australije, Bolivije, Brazila, Kanade, Čile, Kolumbije, Kostarike, Fiji, Guatemale, Indonesije, Malezije, New Zealanda, Paraguaya, Filipina, Južne Afrike, Thailanda i Urugvaja) i dodati grupi zemalja sa profitno orijentiranom poljoprivredom (6). To bi još rustičnije pokazao probleme ovih kontinenata.

Severna, Južna Amerika i Australija sa profitno orijentiranom poljoprivredom imaju pozitivan odnos eksporta i importa hrane.

Multifunkcionalna poljoprivreda Evrope se karakteriše najnižim učešćem poljopri-vrednog stanovništva, relativno povoljnim odnosom zemljišnih površina u odnosu na broj stanovnika. Odnos eksporta i importa je negativan, ali to ne predstavlja ozbiljan pro-blem u razvijenom delu Evrope, jer se odnosi na zadovoljenje tražnje specijalnih proiz-voda iz drugih kraljeva sveta, zasnovane na kupovnoj moći stanovništva. Ishrana stanov-ništva izražena kalorijama po stanovniku i proteinima je povoljnija od zemalja sa drugim tipom poljoprivrede. Niski indeks rasta, odnosno pad poljoprivredne proizvodnje je re-zultat stagnacije poljoprivrede u razvijenim zemljama i značajnog pada u bivšim socija-lističkim zemljama.

ODSTUPANJA U STEPENU RAZVIJENOSTI UNUTAR EVROPE

Odstupanja, međutim nisu značajna samo na svetskom nivou, nego i unutar Evrope. Podaci za Evropu mogu se videti u tabeli 2.

Tabela 2. Upoređenje poljoprivrede tri klastera Evropskih zemalja

Pokazatelj Prvi klaster Treći klaster Peti klaster Poljoprivredno stanovništvo (%) 20,21 12,82 2,69 Obradiva pov. ha/stanovnik 0,33 0,65 0,20 Obradiva pov. ha/polj. Stan. 1,63 5,10 7,27 Indeks polj. proiz.(91/89) 109,50 65,60 98,10 Eksport – import (000 $) 469.772 –8,878.942 –12,029.653 Mineralna đubriva kg/ha obradive površine 94,07 30,23 222,8

Navodnjavana površina / Obradiva površina (u %) 26,51 4,44 8,86

Br. traktora/1000 ha obradive površine 47,06 16,86 76,05

Kalorije/stanovnik/dan 3419 3041 3502 Proteini/stanovnik/dan 104,40 87,30 105,00 GDP/stanovnik 7261,00 2714,00 24848,00


NAPOMENA: Prvi klaster: Albanija, Grčka,, Malta, Portugal, Rumunija, Španska, Turska

29

Treći klaster: Belorusija, BiH, Bugarska, Hrvatska, Češka, Estonija, Rusija, Mađarska, Litvanija, Makedonija, Moldavija, Poljska, Srbija, Slovačka, Ukraina

Peti klaster: Danska, Finska, Francuska, Nemačka, Švedska, V. Britanija

U analizu je uključeno 39 Evropskih zemalja. Izvršena je klasterizacija ovih zemalja i u razmatranje je uzet prvi, treći i peti klaster. Kao što se vidi u napomenama, u prvom klasteru su mediteranske zemlje i Rumunija, u trećem klasteru su bivše socijalističke zemlje, a u petom klasteru neke razvijene zemlje Atlantskog i Skandinavskog regiona.

Ono što je bitno, je to, da su razlike ogromne i unutar Evrope. Upravo zbog toga je teško, kako u svetskim, tako i u Evropskim razmerama pronaći zajednički imenitelj agrarne politike i regulative za međunarodni promet hranom.

NEKE KARAKTERISTIKE POLJOPRIVREDE SRBIJE I CRNE GORE

Verovatno nije na odmet posebno istaći položaj Srbije i Crne Gore u odnosu na Evropu (Tabela 3.).

Tabela 3. Upoređenje poljoprivrede Srbije i Crne Gore sa Evropom

Pokazatelj Multifunkc. poljoprivreda

Evrope

Treći klaster zemalja Evrope

Srbija i CG

Poljoprivredno stanovništvo/ ukupno stanovništvo (u %) 8,17 12,82 19,95

Obradiva površina ha/ stanovniku 0,42 0,65 0,32

Obradiva površina ha/ poljopriv. Stanovniku 5,14 5,10 1,61

Indeks polj. proizv.(1991/89) 87,70 65,60 86,4 Eksport – import (000 $) -17,599.845 -8,878.942 -221.638 Mineralno đubrivo kg/ ha obradive površine 73,94 30,23 47,5

Navodnjavane površine / obradive površine (u %) 8,31 4,44 0,85

Br. traktora/1000 ha obr. pov. 36,07 16,86 119,71 Kalorije/ stanovnik/dan 3318,10 3041,00 2778,00 Proteini/stanovnik/dan 99,00 87,30 78,80


Kao što se da zaključiti položaj zemlje nije posebno povoljan. Takvo stanje je vero-vatno posledica tranzicionog pada i političkih problema, koji su trajali tokom devedestih godina prošloga veka.

Treba istaći, da je u većem delu Evrope prisutan problem ekonomije veličine gazdin-stava, što se postepeno rešava u procesu koncentracije. U Srednjoj i Istočnoj Evropi, pa tako i u Srbiji, prisutan je problem dvojne strukture gazdinstava u pogledu veličine. S jedne strane, postoje gazdinstva većih kapaciteta usmerenih na robnu proizvodnju, a sa

30

druge strane još uvek postoje seljačka gazdinstva, koje se bore za zadovoljenje osnovnih potreba porodice i u svojoj suštini predstavljaju socijalni problem. U zemljama sa dvoj-nom strukturom uvek postoji opasnost da se oskudna sredstva za finansiranje poljopri-vrede potroše za rešavanje socijalnih problema, umesto za unapređenje proizvodnje hrane, koja zadovoljava one kriterije kvaliteta i bezbednosti, koji danas predstavljaju osnovne zahteve na tržištu. S obzirom na nivo razvijenosti ovih zemalja ovakvo korišće-nje sredstava predstavlja problem. Inače, usmerenost sredatava za finansiranje poljopri-vrede se menja i u EU, u korist ruralnog razvoja, što je u skladu sa njihovom razvijeno-šću i aktuelnom problematikom.

PROBLEMI RURALNOG RAZVOJA I DUALNE STRUKTURE POLJOPRIVREDE

Inicijative za razvoj rurala su se javile već sredinom prošloga veka, kao programi međunarodnih agencija za pomoć nerazvijenim zemljama. Polazište je bilo rešavanje problema «hrane – siromaštva – prenaseljenosti». Veoma brzo su se i razvijene zemlje okrenule problemu integralnog razvoja rurala. Ovakav pristup odudara od ranije važeće teorija razvoja na bazi industrijalizacije. U svojoj suštini, radi se o novim putevima definisanja uloge poljoprivrede i rurala u ekonomskom razvoju. Prema ovoj novoj koncepciji poljoprivreda ne može igrati ulogu «crne kutije» iz koje se po potrebi crpe tri bitna elementa: radna snaga, hrana i kapital.

U novim koncepcijama ruralnog razvoja, poljoprivreda se tretira kao nešto fiksno, dato u prirodnim uslovima regiona i kao takvo, ne može se zanemariti. Ruralni prostor u najvećem broju zemalja dostiže i 80 %, međutim problemi su veoma različiti. Ovde će se dati osvrt samo na problem dualne strukture poljoprivrede. Na primer, zemlje Srednje i Istočne Evrope, među njima SCG, pa i Mađarska, karakterišu se dualnom strukturom poljoprivrede. Putevi nastajanja takve strukture su različiti, ali sadašnje stanje je veoma slično. Sada se odigravaju procesi koncentracije i poboljšavanja strukture gazdinstava u ovim zemljama. Međutim, treba računati sa dualnom strukturom, kao realnošću na duže vreme i postavlja se pitanje adekvatne politike usmeravanja razvoja poljoprivrede, sa strukturom - nosiocem suprotnosti interesa robnih proizvođača i tradicionalnih seljačkih gazdinstava. Inače ova pojava u razvijenim zemljama je takođe prisutna i decenijama predstavlja nerešen društveno – politički problem.

Tipično je da se u globaliziranoj svetskoj privredi, kako u industriji, tako i u uslužnim delatnostima, odvija stalna koncentracija. Niz primera pokazuju da je zaostajanje u tim procesima od katastrofalnih posledica u pogledu opstajanja na tržištu i u regulaciji odnosa sa dobavljačima, kupcima i finansijerima.

Proizvodna i prometna sfera prehrambenih proizvoda su izložene istim uticajima na svetskom tržištu. Istovremeno, mnogi misle, kako na zapadu, tako i na istoku, da poljo-privreda nije organski deo moderne tržišne privrede i ne sme biti izložena istim ekonom-skim zakonitostima. Međutim, takva zaštićenost, izoliranost robne poljoprivrede od konkurencije prouzrokuje povećanje budžetskih izdataka u zaštitne svrhe, pada efikasno-sti i gubitak konkurentne sposobnosti. Dalja posledica svega toga je pad kvaliteta života, povećanje socijalnih tenzija i slično. Za rezultate takve zaštite poljoprivrede i neceli-shodnog korišćenja subvencija ima niz primera u svetu. Na primer, SAD, po nekim pro-računima američkih agrarnih ekonomista, su potrošile u prošlom veku oko 1000 milijardi

31

dolara, međutim, farme nisu zaštićene. Samo od 1930, odnosno za nešto više od 70 go-dina, broj farmera je smanjen sa 8 na 1,8 miliona. Istovremeno konkurentnost sitnih far-mi u odnosu na krupne robne proizvođače je značajno opala. Bez obzira na ovakvu kon-centraciju proizvodnje, nije se ostvarila bojazan od «ispražnjenja» ruralnih područja Amerike. I sada se obrađuje dovoljno zemljišta, zaštita zemljišta je primerena i održivost proizvodnje je zadovoljavajuća.

Agrarna politika EU sa ogromnim subvencijama je takođe, kočla odlivanje agrarnog stanovništva, ali zbog zakonitog procesa koncentracije i povećanja veličine gazdinstava, na milione seljačkih radnih mesta je nestalo za poslednjih 50 godina.

Za robno gazdovanje je prirodna i zakonita tzv. «prinuda rasta», pa makar i pod uslovima pravnih ograničenja. Velika gazdinstva potiskuju sa tržišta klasična seljačka gazdinstva sa usitnjenom proizvodnjom. Ta suprotnost, međutim mora biti harmonizovana u interesu ruralnih područja. Programi ruralnog razvoja upravo moraju biti usmereni na obezbeđenje radnih mesta i uslova života tih sitnih proizvođača, koji gube svoje pozicije na tržištu i u poljoprivredi.

Sadržinu pojma seljačkog gazdinstva svakako treba diferencirati. Pre svega, treba izdvojiti podlimitne kapacitete, koje se koriste od strane hobi proizvođača, vlasnika ba-šti, malih vinograda, mešovitih voćnjaka i slično. To nije oblik proizvodnje sa uticajem na tržište i na zaposlenost. Primer EU pokazuje da se u agrarnoj politici njima ne treba posebno baviti. Njihovo postojanje inače nije zbog postizanja efikasnosti, zaposlenosti, nego zadovoljenja interesa pojedinaca.

Staračka domaćinstva su takođe, značajan sloj ruralnog stanovništva. Rešavanje njihovog socijalnog problema je ozbiljan problem i u razvijenijim zemljama. Pored ostalih modaliteta, jedno od mogućih rešenja je i otkup zemlje za doživotnu penziju. To može predstavljati rešenje socijalnog statusa staračkih domaćinstava i formiranje zem-ljišnog fonda, čijom bi se prodajom i iznajmljivanjem sposobnim domaćinstvima, otvorili putevi za koncentraciju zemljišta.

Neće svi vlasnici seljačkih gazdinstva biti uspešni u povećanju svojih kapaciteta i uključivanju u tokove robne proizvodnje. Treba računati, da će brojni proizvođači poku-šati sa zaposlenjem van poljoprivrede (naročito u blizini urbanih centara) i obezbeđe-njem prihoda za potrebe domaćinstva iz kombinovanih izvora. U tome nema ničeg lošeg. Takvo kombinovano ostvarivanje potrebnih prihoda je prisutno i u svim razvijenim zem-ljama.

U svim ruralnim područjima može biti veoma značajno da sa formiranjem nabavno – prodajnih zadruga, ili preko drugih integratora, stvori ekonomija veličine na input i autput strani poljoprivredne proizvodnje u određenom naselju ili manjem regionu.

Treba naglasiti da i pored svih mera, kao što su organizacija savetodavstva, udruži-vanje i slično, ostaje problem svih onih ruralnih stanovnika, koji ne mogu obezbediti normalan životni standard sa svojim, podlimitnim kapacitetima, i koji su nedovoljno za-posleni na svojim imanjima. Ako želimo da sačuvamo stanovništvo naših ruralnih podru-čja treba u prvi plan staviti finansijsko podržavanje ruralnog razvoja, što može obezbe-diti zaposlenje, izvor prihoda i prihvatljivi uslovi života (čuvanje i negovanje osetljivih prirodnih površina, usluge u poljoprivredi i primarnoj preradi proizvoda, pašnjačko gaz-dovanje, održavanje poljoprivrednih puteva, zaštita imovine, čuvanje, negovanje i isko-rišćavanje šuma, seoski turizam, proizvodnja lokalnih specijaliteta, bioproizvodnja i sl.).

32

MULTIFUNKCIONALNOST I PREGOVORI U OKVIRU WTO Ne samo EU, nego i ostali «prijatelji multifunkcionalne poljoprivrede» (Japan,

Švajcarska, Norveška) su prepoznali da poljoprivreda ima pored proizvodnje hrane i niz drugih netržišnih, ali za stanovništvo veoma važnih funkcija, koje bi trebalo uvažiti. Međutim, koncept multifunkcionalne poljoprivrede nikad nije doživeo podršku odgova-rajuće komisije WTO.

Cairns grupa, USA i deo manje razvijenih zemalja sa značajnijim izvozom, uvek tretiraju ove predloge kao pokušaj postizanja boljih pozicija u pregovorima, a ne kao predlog za preorijentaciju i reformu agrara. Ove zemlje priznaju postojanje pozitivnih eksternalija – netržišnih funkcija, ali ne prihvataju subvencioniranje poljoprivrede s tim obrazloženjem.

ZAKLJUČAK

Prisutne su ogromne razlike u razvijenosti i usmerenosti poljoprivrede pojedinih zemalja i grupa zemalja, kako u svetu, tako i unutar Evrope, što otežava stvaranje stabilnih odnosa u prometu hrane i sigurnosti ishrane.

Multifunkcionalna poljoprivreda i težnja za priznavanjem pozitivnih eksternalija je karakteristična za Evropu, međutim i ovaj kontinent se bori sa problemima ogromnih razlika između pojedinih regiona i zemalja u pogledu proizvodnje hrane.

Poseban problem predstavlja dualna struktura gazdinstava u pogledu harmo- nizacije interesa u poljoprivredi mnogih zemalja.

LITERATURA

1. ALEXANDRATOS, N. (ed.): World agriculture: Toward 2010, John Wiley & Sons 2. BEREND T. IVÁN: A harmadik út változatai, Népszabadság, 1996. 02. 10 3. BARRACLOUGH, S.L,: An end to hunger? The social origins of food strategies,1991; Cited

in: The State of Food and Agriculture, FAO, Rome, 1996 4. HORN P.: Agrárgazdaság – EU-kitekintéssel, Mindentudás egyeteme – 24. 02. 2003 5. http://apps.fao.org – FAOSTAT 6. http://www.cairnsgroup.org – 27. 05. 2004 7. http://www.ecotopija.org – 24. 04. 2004

SOME CHARACTERISTICS OF MULTIFUNCTIONAL AGRICULTURE

Summary

If the basic criteria of EU agriculture were economy of scale and efectiveness, present rural population would farther lost their living space. That is why at the moment in EU beside of food production very impotrant are rural problems, multifunctionality, sustainable development and biodiversity.

Such a type of agriculture, because of positive externalities, is linked with higher costs and subsidizing. Subsidies have distorzial influence to prices what couses tensions in negotiation on WTO level, even on the inside of Europe, because less developed countries can’t support their farmers as developed countries can.

Key words: agriculture, multifunctionality, sustainable development, European Union

33

УДК: 631.95 ’’20’’ Оригинални научни рад Original scientific paper

НЕКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ ЗА ОДРЖИВИ АГРАРНИ И РУРАЛНИ РАЗВОЈ НА ПОЧЕТКУ 21. ВЕКА

MИХАЈЛОВИЋ, Л. – МАРКОВИЋ, КАТАРИНА1

Резиме: Судећи према сценарију будућег глобалног економског раста, уте-мељеног на континуитету досадашњег развоја, без већих очекиваних стре-сова на макроекономском и међународном плану, експерти очекују да ће се глобални економски раст остваривати до 2014. године по просечној годишњој стопи од 3% а у земљама у развоју по стопи од преко 5%, рачунато за интервал од 2006. до 2014. године. Исти сценарио предвиђа и увећање станов-ништва на нашој планети до 2014. године за 700 милиона с тим да ће се нај-већи популациони раст остварити на подручју земаља у развоју. Полазећи, дакле, од тако пројектованог економског раста и повећања броја становника на нашој планети, треба очекивати и раст тражње пољопривре-дних производа, како за директну хуману, тако и за анималну потрошњу. Већа тражња хране у будућем периоду изгледна је шанса, не само за тради-ционалне велике светске експортере аграрних производа да прошире своју извозну експанзију на отвореном светском тржишту, већ такође и за мале и средње потенцијалне експортере, међу којима ће, поред земаља у развоју, део глобалног светског тржишта припадати и земљама у транзицији, укључујући и нашу земљу. За укупан рурални развој, међутим, развој пољопривреде није једини, а понекад и најважнији услов. Једноставно, искуство у свету показује да је фундамен-тални услов за остваривање укупног руралног развоја, па и развоја пољопри-вреде на руралном подручју, диверзификација производних и непроизводних активности унутар сектора изван пољопривреде, чиме се стичу услови за проширење извора за стицање дохотка, а тиме веће запослености и живот-ног стандарда, како чланова фармерских домаћинстава, тако и осталих резидената руралних подручја.

Кључне речи: Рурални развој, Пољопривреда, Рурална инфраструктура, Привредна диверзификација, Фарма, Рурална депопулација, Субвенције.

1 Др Лазо Михајловић, редовни професор Пољопривредног факултета, Нови Сад Мр Катарина Марковић, асистент Пољопривредног факултета, Нови Сад

34

1. УВОДНЕ НАПОМЕНЕ Привредна структура у оквиру које релативно велики значај има пољопри-

вреда, заступљена у претежном делу руралних подручја у савременом свету, један је од основних узрока економског заостајања и, с тим у непосредној вези, њиховог непрекидног демографског пражњења. Феномен релативног економског заоста-јања и депопулације руралних простора присутан је, међутим, и у развијеним земљама и регионима. Наиме, чак и тамо где је пољопривреда на вишем ступњу развоја и где се политиком њеног субвенционисања настоји да обезбеди одрживи доходак фармера, процес смањења броја фарми и фармерске популације, као и укупног демографског пражњења, ипак се наставља.

Будући да је економска и демографска слика и наших руралних подручја веома неповољна, њихова ревитализација се намеће као императив и насушна развојна потреба читаве земље. Како, међутим, и искуство развијеног света показује, очекивани одрживи развој руралних средина није могућ, бар не у пуној мери, применом различитих система и политике субвенционисања само пољопривредне производње.

Имајући у виду досадашња искуства развијених земаља, пре свега САД, везана за развојну проблематику као и неке од начина на које се проблеми економске и демографске девастације руралних подручја решавају, јасно је да на одрживи рурални развој, поред неопходне подршке развоју пољопривреде, изузетно велики значај мора да се посвећује и активној подршци развоју укупне привредне структуре на тим просторима. Да би пожељна економска диверзификација, на пример, била и остварива, њој треба да претходи развој физичке и социјалне инфраструктуре, примерене потребама и жељама резидената датих руралних подручја. За успоравање и/или евентуално заустављање миграција од руралних у правцу урбаних подручја, значајан утицај имају и други чиниоци међу којима се посебно апострофирају природни услови, географски положај, физичка конфигу-рација терена, близина урбаних центара и други.

Будући да ни рурална подручја, посматрана по разним економским и другим обележјима, нису хомогена, у савременим условима тежиште развојних политика се усмерава и прилагођава развојним потребама појединих регионалних целина унутар укупног руралног простора. Такав приступ вероватно би могао бити прихватљив, како за осмишљавање, тако и за примену стратегије аграрног и укупног руралног развоја у нас.

2. ВЕЗА ИЗМЕЂУ ОБИМА И СТРУКТУРЕ ФАРМЕРСКЕ ПРОИЗВОДЊЕ И ИЗВОРА ДОХОТКА ДОМАЋИНСТАВА – ПРЕМА ИСКУСТВУ САД

Без обзира што су у односу на поседовну структуру, расположивост других производних ресурса, као и на обим оствареног дохотка европских фармера амерички фармери у релативно повољнијем положају, новија истраживања у САД показују да више од половине америчке фармерске популације не успева да оствари доходак релевантан за одрживи развој фарме као и прихватљив ниво потрошње у фармерском домаћинству. Шта више, често исказиван негативан пословни и финансијски резултат, мерени физичким обимом производње и

35

оствареним дохотком на фарми, наводи се као кључни аргумент за неопходност радног ангажовања чланова домаћинства са претежног броја фарми, било у сезонском и/или сталном радном односу, да остварују допунске приходе и у секторима изван оквира њихових фарми и фармерских домаћинстава.

У целини посматрано, фармерским домаћинствима у САД, на пример, стоје на располагању три основна могућа извора за стицање дохотка и то: дохоци по основу пословне активности на фарми; зарада на пословима изван фарме, као и зарада која се остварује по основу других стечених извора и права као што су: камате на штедне депозите; дивиденде; одређени приходи везани за социјално осигурање и друге јавне програме, алиментације, ануитете, остварене пензије и др.

Посматрано у интервалу од 1997. до 2001. године просечан доходак фар-мерских домаћинстава у САД имао је тенденцију значајног раста, уз констатацију да је тај раст био детерминисан бржим повећањем дохотка оствареног изван фарме (таб. 1).

Табела 1. Доходак фармерских домаћинстава и доходак свих домаћинстава у САД, 1997–2001. (УС $ по домаћинству)

Table 1. Farm operator household income and U.S. household income, 1997–2001, (US $ per household)

Ставка 1997 1998 1999 2000 2001 Доходак фармерских домаћинстава 52,562 59,734 64,166 62,290 64,465

Зарада на фарми 6,205 7,106 6,178 3,062 5,571 Укупан доходак остварен изван фарме 46,358 52,628 57,988 59,228 58,894

Зарада од посла изван фарме 34,552 39,148 44,658 43,269 43,286

Доходак од камата, дивиденди и других нерадних извора

11,806 13,480 13,330 15,959 15,608

Доходак САД домаћинстава 49,642 51,855 54,842 57,045 58,208

Извор: USDA, ERS (2001): Agricultural Resource Management Survey, Phase III, for farm operator households.

На основу наведених података види се да је просечан доходак фармера у 2001. години, од око 64,500 долара, за 11% био већи од просечног дохотка свих домаћинстава у САД. Такође се може констатовати да је у структури извора дохотка исте године, највећи део потицао од пословне активности као и стеченог прихода изван фарме.2

Што се тиче позиције појединих фармерских група, показало се да власници или закупци великих и веома великих фарми остварују доходак који значајно 2 Амерички фармери већ доста дуго раде и изван оквира фарме с напоменом да је фреквенција тога рада расла током више последњих деценија. Примера ради,1929. године само један фармер од 16 радио је 200 или више дана годишње изван фарме. Године 1947. један од шест , док је 1997. године чак једна трећина фармера упражњавала рад у наведеном трајању изван фарме.

36

премашује просек дохотка амаричког домаћинства. Са друге стране, власници или закупци фарми са ограниченим ресурсима, пензионери као и фармерске групе са мањим обимом и вредношћу продаја, остваривале су доходак испод просека.

Ни просечни доходак, међутим, није представљао најбољи избор за компари-рање због тога што нека високо доходовна домаћинства могу да подигну просек знатно изнад дохотка који остварује већина домаћинстава. У сваком случају, пока-зало се да половина свих домаћинстава остварује доходак изнад, док друга поло-вина има доходак испод просека. Такође је констатовано да је 64% власника или закупаца фарми остваривало доходак испод просека, рачунатог на нивоу њихове категорије (таб.2).

Табела 2. Доходак фармерских домаћинстава, по типу фармерских група, 2001. г. Table 2. Operator household income, by farm typology group, 2001.

Мале породичне фарме Фармерско запослење

Ставка

Ограничених

ресу

-рса

Пен

-зио

-нери

Са ста-нова

-њем

Са ма

-њом

про-дајом

Са велe

. про

-дајом

Вел

. породичне

фарм

е

Веома

вел

. пород

фарм

е

Све

пород

. фарме

Број – Number: Укупно 94,249 244,200 940,291 501,192 165,485 85,155 62,199 2,092,772

Долара по домаћинству – Dollars per household: Прос. дох. домаћ.

7,948 47,602 81,252 35,866 53,617 70,194 213,982 64,465

Са фарме -3,165 -1,070 -5,694 -2,552 26,497 37,182 181,660 5,571

Само запосл. изван фарме

11,113 48,672 86,947 38,417 27,120 33,011 32,321 58,894

Нерад-ни 4,841 38,330 9,614 20,925 8,332 14,096 11,914 15,608

Проценат – Percent: Просек дох. до-маћин-ства компа-риран са САД просе-ком

13.7 81.8 139.6 61.6 92.1 120.6 367.6 110.7

Извори изван фарме

139.8 102.2 107.0 107.1 50.6 47.0 15.1 91.4

Удео зараде изван фарме

56.4 21.2 88.9 45.5 69.3 57.3 63.1 73.5

37

Домаћинства са позитивним дохотком и- Губи-так на фарми

57.3 54.2 75.6 48.0 9.5 11.5 5.5 55.7

Добит на фарми

23.9 44.1 23.5 39.9 77.3 73.6 78.6 37.8

Негат. дох. до-маћин.

18.9 d d 12.1 13.2 14.9 15.9 6.5

Source: USDA,ERS (2001) Agricultural Resource Management Survey, Phase III, version 1, for operator households

Уз констатацију да остварени доходак, који фармери стичу изван фарми варира, зависно од величине фарме, досадашња истраживања су потврдила да у амeричким условима власници фарме прибављају око 64% дохотка изван фарми, њихове супруге око 33% а преостали чланови фармерског домаћинства око 3%.

Спроведена испитивања у САД такође су показала да је повећање дохотка до-маћинства главни разлог за радно ангажовање изван фарми али да се као респекта-билни разлози, поред осталог, наводе: здравствено осигурање, лична сатисфакција, као и растући трошкови на нивоу фарме.

Поред наведених разлога, амерички аналитичари су истицали још и динамич-нији раст у непољопривредним секторима економије, побољшање транспортних услова и укупне инфраструктуре, као и побољшање заштите на раду што, посма-трано у глобалу, наводи руралне резиденте да се све више опредељују за рад у урбаним срединима и/или ангажовање на раду у различитим индустријским преду-зећима лоцираним на руралном подручју.

Немајући довољно простора за пуни радни ангажман на фармама, као и за остваривање задовољавајућег нивоа дохотка, фармери су се, како је већ илустро-вано, окретали раду у другим делатностима. Разумљиво, миграције фармерске по-пулације најпре су кренуле са малих и средњих фарми чији број се у протеклим декадама прошлог века рапидно смањивао.

Према официјелним статистичким подацима у САД, на пример, број фарми, који је достигао врхунац 1935. године, када је износио 6,8 милиона, током 40-их, 50-их и 60-их година 20. века почео се убрзано смањивати, да би 1997. године био сведен на само 1,9 милиона.

Пошто је пољопривредни земљишни фонд, у наведеном временском периоду благо смањиван, релативно динамично смањење броја одређених типова фарми допринело је, посматрано на нивоу просека, њиховом укрупњавању. Тако је, при-мера ради, број фарми са површином не мањом од 500 акри3 растао константно од 1880. до 60-их година 20. века, када се стабилизовао на нивоу од 350 до 370 хиља-да. На другој страни, број малих фарми, са површином од 1 до 49 акри, смањивао се са 2,7 милиона, из 1935. године, на око 500 хиљада у 1974. години или на 540 до 640 хиљада последњих година 20. века. Фарме са површином од 50 до 499 акри бројно су се смањивале од 3,9 милиона, у 1935. години, на око један милион у 1997. години. Као резултат наведених промена, фарме са мање од 50 и фарме са

3 1 акр = 0,405 хектара

38

више од 500 акри су повећавале своје бројно учешће у укупном броју фарми на подручју САД, док је број средњих фарми такође показивао тенденцију постепеног опадања.

Површина пољоприовредног земљишта и/или број грла појединих врста и категорија стоке, коришћени дуги низ година као индикатори величине фарме у новије време, као што је то случај и у Европи, као и другим регионима света, усту-пају место другим индикаторима. Данас, на пример, у САД се као као најчешћи индикатор величине фарми узима вредност продаја фармерских производа, изра-жена у доларима.

С обзиром на то да је значајан број хектара под пашњацима и ливадама, на којима је обим и вредност производње релативно мањи у односу на производњу на ораничним површинама или на дугогодишњим засадима, показало се да већина фарми у САД са преко 500 акри у 1997. години није била класификована као велика фарма. Између различитих организационих форми устројства фарми у САД, у 2001. години чак 97% их је декларисано као породичне фарме. Чак и највеће фарме теже да имају статус породичних фарми. Међу највећим фармама њих само 2% учествује са 50% у бруто фармерским продајама. На другој страни, фарме са продајом до 250000 долара учествују у укупном броју америчких фарми са преко 90% и, као такве, сврставају се у мале фарме. Фарме са продајом до један милион долара сврставају се у велике, док оне са продајом преко милион долара сврставају се у веома велике.

Уз приказ тенденција везаних за опадање броја фарми на подручју САД, треба истаћи и констатацију да производња, супротно општем уверењу, тежи да се специјализује. С тим у вези, око две трећине фарми у овој земљи производи само један или два производа у 2001. години, док три петине породичних фарми са продајом изнад 100 хиљада долара производи не више од три производа. Таква тенденција, међутим, води повећању ризика у пословању фармера. Свесни и те чињенице, амерички фармери тај ризик, како је већ и претходно илустровано, ублажавају и/или отклањају остваривањем дохотка из пословних активности изван фарме као и других извора о којима је такође већ било речи.

3. СУБВЕНЦИЈЕ ПОЉОПРИВРЕДИ И ПРИРОДНИ АМБИЈЕНТ КАО ДЕТЕРМИНАНТЕ (НЕ)ОСТВАРИВАЊА РУРАЛНОГ РАЗВОЈА И ПОБОЉШАЊА ВИТАЛНОСТИ РУРАЛНИХ ЗАЈЕДНИЦА – АМЕРИЧКО ИСКУСТВО, НАУКА ЗА ОСТАЛЕ

За претпоставити је да остваривани доходак фармера, уз различите владине финансијске трансфере, може да обезбеди економски опстанак таквих фарми али је остало отворено питање зашто такви трансфери нису утицали, бар не битније, на успоравање и/или заустављање популационог губитка у тим руралним подручјима. Судећи према резултатима истраживања стручњака ЕРС УСДА, неодговарајући природни амбијент, велика удаљеност руралних подручја од градских средина, као и ретка насељеност, узимају се као основни узроци неатрактивности и, с тим у вези, незаинтересованости потенцијалних нових резидената да се насељавају и радно ангажују на таквим руралним просторима. Другим речима,ограничени економски раст и развој руралних подручја, као и изражена депопулација, све мање се дугује природи и динамици развоја пољопривреде, а све више се доводи у

39

везу са дејством других фактора и утицаја. Релативно респектабилна државна помоћ од 44 милијарде долара у 1999 – 2000. години, усмеравана различитим програмима директне и индиректне подршке4фармерима у САД није, на пример, била осмишљена и усмеравана са циљем подршке укупном руралном развоју. Шта више, већи финансијски трансфери те врсте не ретко су утицали на повећање цена куповине или закупа земљишта, што је представљало допунско ограничење за насељавање нових фармерских породица али и оних којe би се бавилe ван-фармским бизнисом на односном руралном подручју.

У функцији идентификације могућих узрока који доводе до популационог пада у руралним областима, истраживачи тога феномена у САД, применом одговарају-ћег статистичког модела, чији су основни елементи природна обележја подручја; густина насељености датог руралног подручја; економске карактеристике и демо-графски атрибути, дошли су до констатације да је популациони геп присутан у свим руралним покрајинама с тим да је израженији у покрајинама са већим држав-ним субвенцијама. То је и логично ако се има у виду да су то ређе насељене земље, удаљеније од урбаних центара, са младом популацијом која одлази у урбане цен-тре на школовање и, у већини случајева, тамо се задржава, налазећи и запослење које им је, иначе, ређе доступно у ранијем руралном пребивалишту. Истина, ако је извесно да због губитка посла у преексплоатисаним рудницима и фабрикама, на пример, значајан део радничких породица приморан на миграције у друге регионе, известан број припадника старије, на пример, пензионерске популације ипак се враћа у ове крајеве у намери да тамо и остане.

Наведене констатације везане за проблем глобалног развоја руралних подручја економски најмоћније државе на свету несумњиво упућују на закључак да остваривање одрживог развоја руралних средина не зависи само од расположивог финансијског потенцијала који би се евентуално усмеравао за те намене, већ да је тај развој детерминисан и бројним другим факторима, међу којима и фактора који нису из чисто економске сфере.

4. ПОЉОПРИВРЕДА И РУРАЛНИ РАЗВОЈ ЗЕМАЉА У РАЗВОЈУ

Развој пољопривреде у границама пожељног и могућег у највећем броју зема-ља у развоју али и транзитних земаља намеће се као императив у борби за сузбија-ње сиромаштва, заштите околине, побољшања здравља руралног становништва и др. Наравно, неки од наведених али и других циљева стоје једни наспрам других као конфликтни. За илустрацију такве конфликтности може да послужи пример употребе разних хемијских препарата којима се сузбијају биљне болести и штето-чине, али истовремено и доводи у питање здравствена исправност примарних про-извода и, с тим у вези, здравље популације.

Смањење сиромаштва није, међутим, оствариво само усмеравањем напора у бржем развоју пољопривреде. Истина, иако је пољопривреда кључ за економски и социјални развој на руралним просторима, релативно опадање директних и 4 Ради се о фиксним доходовним трансферима, независно од фармеровог избора врсте, нивоа производ-ње и тржишних услова; затим о комерцијалним зајмовима под повољним условима; о компензационим повременим плаћањима условљеним непредвидивим економским и природним непогодама и, с тим у вези, насталим штетама ; као и о трансферима помоћи ради конзервације земљишта и заштите квали-тета животне средине.

40

индиректних трансфера томе сегменту привреде и њихово усмеравање у друге секторе донекле потврђује тезу да је раст пољопривредне производње истовремено условљен и развојем осталих сектора, посебно репродукционо међузависних као и сектора који су у могућности да апсорбују што већи проценат незапослене радно активне пољопривредне популације.

Како се развој пољопривреде и, глобално посматрано, укупан рурални развој у мање развијеним земљама као и у земљама у транзицији, не може посматрати из-ван глобалних утицаја, савремена пракса недвосмислено показује да тај развој није могућ, бар не у већини односних земаља и региона, без активне подршке развије-ног дела света. С те стране посматрано, политика развојне помоћи развијених зе-маља је од изузетног значаја посебно за најмање развијене земље. Ту се, међутим, ствари не одвијају у складу са стварним развојиним потребама сиромашних зема-ља. Примера ради, како објаснити понашање САД према потребама Етиопије којој ова велика земља одобри четири милиона долара годишње за побољшање аграрне продуктивности, и истовремено издваја око 500 милиона на име прехрамбене по-моћи истој земљи у 2003. години, када је та сиромашна земља искусила драстични пад приноса у пољопривреди и када је потхрањеност и умирање од последица гла-ди постало скоро редовна мора етиопске владе и друштва у целини. Да је, дакле, развојна помоћ САД била издашнија, вероватно би Етиопија брже савладавала проблем потхрањености свога становништва, првенствено већом и квалитетнијом сопственом производњом пољопривредно прехрамбених производа. Наведена илу-страција може да послужи и као доказ да између политика и циљева развијених у односу на неразвијене земље не постоји довољно кохерентан однос.

Независно од става да је бржи развој пољопривреде и укупан рурални развој мање развијених и транзитних земаља у непосредној вези са трговинском либера-лизацијом и реформом, чини се да има доста следбеника идеје да су и либерализа-ција и економска реформа у тим земљама предуслов за развој пољопривреде, пове-ћање дохотка, ублажавање сиромаштва и промоцију одрживости у датој руралној средини. Како, међутим, глобални рурални развој представља веома сложен дру-штвено економски феномен, у његовој реализацији значајну улогу морају да пре-узму и развијене земље, првенствено као партнери, ангажујући свој расположиви финансијски и хумани капитал, као и остале ресурсе у те намене.

Везано за могуће развојне опције и ангажман развијених земаља у развојним програмима ЗУР, као актуелан проблем је начин реализације политике развоја. Ту се, наиме, намеће актуелни и све присутнији мултилатерални концепт наспрам евентуалног минилатерализма и, што може бити неповољнија солуција, билате-рализам као облик сарадње.

Првом концепту се обично приговара спорост у доношењу релевантних раз-војних одлука, са веома много учесника али се истовремено инсистира да је то нај-затворенији облик светске демократске управљачке структуре за решавање разли-читих, најчешће дивергентних циљева између појединих земаља. Са друге стране, ако се одређене одлуке доносе на нивоу ужег круга земаља, попут Г – 8, на при-мер, или на бази билатералних преговора, у којима преговарачке снаге нису ујед-начене, то има за последицу доношење одлука којима се обично фаворизују инте-реси јачих, у овом случају развијенијих земаља учесница.

41

5. ПОЉОПРИВРЕДА И РУРАЛНИ РАЗВОЈ ЗЕМАЉА У ТРАНЗИЦИЈИ

Урушавање централно планског система и изградња институција система иманентног тржишном обрасцу, започето и означено као транзиција с краја осамдесетих година 20. века, имало је за последицу, поред осталог, почетни ток транзиције и пољопривреде започет и операционализован у знаку осетног почетног пада аграрне производње. У студији (Macours & Swinnen) посвећеној праћењу и идентификовању узрока за испољену појаву, дошло се до закључка да је почетни пад аграрне производње био условљен политиком тржишне либерализације цена, трговинске либерализације као и смањењем државних субвенција. У студији је такође констатовано да се три четвртине пада обима производње пет анализираних пољопривредних производа, у осам транзитних држава, првенствено приписивало ефектима тржишне либерализације

Економетријским мерењима доприноса различитих варијабли реформских политика паду аграрне производње показали су да узрока за испољавање дисторзије производње има више (таб.3).

Табела 3. Узроци опадања производње усева или група усева* у осам ЦЕЕС земаља у периоду 1989–1995. године

Варијабле Учешће у промени нето производње (%)

Временске (не)прилике – 10 Несигурност за произвођаче – 12 Реструктуирање фарми + 18 Разни поремећаји, прекиди – 50 Приватне фарме + 68 Приватизација – 39 Промена цена – 46 Резидуал – 11 Укупна промана производње – 100

* Ради се о пшеници, кукурузу, јечму, шећеру и уљарицама а опсервиране земље биле су: Албанија, Бугарска, Чешка, Мађарска, Пољска, Румунија, Словачка и Словенија.

Извор: USDA, ERS(2004): Changes in Agricultural Markets in Tranzition Economies, Measuring the Causes of Output Decline, Washington, D.C.

Неизвесност као узрок дисторзије призводње тумачи се првенствено ставом фармера да у таквим околностима смањују употребу инпута (минералних ђубрива, средстава за заштиту и др). Поремећаји који се високо вреднују као фактори дис-торзије призводње везују се, поред осталог, и за реструктуирање фарми, пословну неефикасност, избегавање уговорних обавеза, лошу иницијалну алокацију кљу-чних инпута као што су земљиште, рад и капитал.

Приватна фарма је исказана као варијабла која значајно утиче на раст производње, што се тумачи трансформациојом бивших колективних и државних у мање породичне фарме на којима се уз повећање интензивности производње и рационално трошење расположивих инпута брже остварује раст продуктивности и обима производње.

42

Ценовне промене су, како је показано, условиле пад производње чак у разме-рама од 46% укупног пада. Са друге стране, мере приватизације у пракси су могле да произведу два супротна ефекта на производњу. Посматрано са аспекта произ-водње позитивног ефекта, није непознато да превођење земљишта у приватно власништво може да буде подстицај новим власницима да интензивнијим кори-шћењем инпута остварују већу продуктивност и раст производње. Супротно наведеном, негативан ефекат испољаван је у случају када су се након приватиза-ције појављивала буџетска ограничења и, сходно томе, редукција ранијих држав-них финансијских подстицаја. У таквим ситуацијама, упућени на самофинансира-ње, због оскудице у капиталу, многи фармери нису могли да остваре значајнији раст производње. У овом контексту посматрано, аутори изведеног прорачуна налазе да је приватизација била одговорна за 39-то процентно опадање производ-ње. Збирно исказан дисторзивни ефекат у производњи због ценовних промена и приватизације износио је чак 85%, док су, рачунато са додатним негативним ефек-том, услед смањења државних субвенција, наведене три варијабле узроковале чак око ¾ пада обима производње.

Што се тиче варијабле “резидуал”, којој се приписује дисторзија производње на нивоу 11%, аутори су под том варијаблом подразумевали недовољну развије-ност тржишне инфраструктуре у тим земљама.

Проблем развоја пољопривреде, посматран у контексту укупног руралног раз-воја појединих земаља, много је комплекснији него што је у неколико назнака и примера показано. Један од пратећих ефеката заостајања руралних у односу на урбана подручја, показан и на примеру најразвијенијих земаља, попут САД, одно-си се на демографско девастирање испољавано у виду миграције младих у урбане средине и, с тим у вези, релативно високо учешће старе популације. Апострофира-ни проблем, чак и уз издашнију финансијску подршку државног буџета појединим руралним срединама, као што је показало америчко искуство, чини се тешко реши-вим.

Што се тиче редоследа потеза и активности везаних за бржи и свеобухватнији рурални развој земаља у транзицији па, с тим у вези, и код нас, физиономија такве развојне политике требало би да се конституише и операционализује према иску-ству развијених земаља првенствено из ближег окружења, уз евентуалне нужне корекције, сагласне са локалним специфичностима и потребама. Наравно, због негативног социјалистичког наслеђа претежног броја земаља у транзицији, мани-фестованог, поред осталог, прилично неразвијеном инфраструктуром, високим степеном загађености човекове околине, аграрном пренасељеношћу, високом стопом незапослености, као и високим нивоом социјалних тензија, проблем бржег аграрног и руралног развоја још више се усложњава.

Везано за демографску структуру, незапосленост и социјалне тензије, треба истаћи да су негативни ефекти колективизације сељачке пољопривреде, као и ин-тензивно демографско пражњење руралних простора између 1950. и 1980. године, под утицајем остваривања “социјалистичке индустријализације,”утицали на ради-калну промену имиџа традиционалне руралне средине у већини транзитних зема-ља. Па тако, уместо релативно младе демографске структуре, високе стопе натали-тета али и морталитета, бројне и релативно стабилне традиционалне руралне поро-дице, већ деведесетих година слика тога пејзажа изгледа сасвим друкчије. У новије

43

време, наиме, већ се може поуздано говорити о екстремно старој руралној популацији, са стопом природног прираштаја али и смртности које премашују исте у урбаним срединама. Уместо великих државних и колективних фарми сада су преовлађујуће мале породичне фарме, са приходима који не дају наду да могу, при постојећој производној структури и нивоу употребе расположивих елемената техничко технолошког прогреса, фармерским породицама да обезбеде одрживи ниво животног стандарда.

Следећи физиономију политике глобалног руралног развоја земаља у Западној Европи, за већину земаља у транзицији редослед активности у стварању претпо-ставки за бржи рурални развој, несумњиво би требало да започиње квантита-тивним и квалитативним побољшањем глобалне руралне инфраструктуре, али уз комбинацију и са другим социјалним и културним активностима и системима, неопходним за постизање жељених развојинх циљева.

Како је и рурални простор најчешће хетероген по свом физичком, географском и социо економском изгледу, треба се клонити униформних развојних решења и, с тим у вези, настојати да се осигурају и сачувају препознатљиве и традиционалне регионалне специфичности. Са друге стране, ни регионализација о којој се све више пише, расправља, и пружају различити облици развојне подршке, не сме да буде алиби за економско и социо-културолошко затварање у оквиру регионалних граница и, с тим у вези, неке видове аутархичног развоја.

6. ЗАКЉУЧЦИ

Осврт на искуство САД, ЕУ, као и неких земаља у транзицији, које се односи на протекле, али и савремене напоре усмерене на бржи и свеобухватнији одрживи рурални развој и, следствено томе, одрживи развој пољопривреде, представља основу за извођење неколико закључака следеће садржине:

• Одрживи развој руралног простора треба да буде највећи приоритет земаља у транзицији, укључујући и нашу земљу;

• Политика регионалног развоја треба да буде усаглашена са активном подр-шком процесу диверзификације економских и социјалних активности, концентри-саних и на креирање оквира за самоодрживу приватну и јавну развојну пословну иницијативу;

• На листи приоритета високо место треба да има заштита просторног ква-литета и лепоте руралних средина као и подстицање локалне популације да спозна вредности своје средине и исту заштити у мери која не дозвољава било који облик њене девастације;

• Хетерогеност руралних региона озбиљан је разлог да и развојна политика, посебно њена аграрна компонента, буде усаглашавана са развојним потребама али и специфичностима сваког од тих региона;

• Предпоставка бржег и стабилнијег руралног развоја у најужој вези је и са мобилизацијом расположивих локалних ресурса, посебно финансијских, као и постизањем синергетских ефеката између приватних и јавних инвестиција;

• Генерално узевши, глобални циљеви политике руралног развоја треба да се остварују уз претпоставку да се развојни аспект доводи у функционалну везу са: квантитативним и структуралним развојем руралних насеља; инвестицијама у ин-фраструктуру, посматрану у свим њеним димензијама; хармонизацијом инстру-мената развојне политике са истим у непосредном међународном окружењу; као и

44

са подстицањем бизниса у области пољопривреде, индустрије, туризма и других делатности.

• Свестрана активност усмерена на свеобухватну заштиту воде, ваздуха и земљишта, узима се као врхунски приоритет у новим концепцијама руралног развоја, о чему би и наша евентуална стратегија будућег руралног развоја требало да води рачуна.

ЛИТЕРАТУРА

1. GREIF,F. ( 2000): Rural Development Policies, The Federal Institute of Agricultural Economics, Vienna;

2. Мc GRANAHAN,D. & SULLIVAN,P. (2005): Farm Programs, Natural Amenities, and Rural Development, USDA/s Economic Research Service, Washington D.C.

3. O¨DONOGHUE, E. & HOPPE,R.A. (2002): Farm Household Income, Farm Structure, and Off – farm Work, USDA,ERS, Washington, D.C.

4. USDA,ERS (2004): Changes in Agricultural Markets in Tranzition Economies, Washington, D.C.

5. FRESCO,L. (2004): Policy Coherence for Agriculture Development, FAO Agriculture Department, Hague.

6. HOPPE,R.A. & KORB, P. (2002): Large and Small Farme: Trends and Characteristics, USDA,ERS, Washington, D.C.

SOME PREREQUISITES FOR SUSTAINABLE AGRARIAN AND RURAL DEVELOPEMENT ON THE BEGINNING 21. CENTURY

MIHAJLOVIĆ, LAZO – MARKOVIĆ, KATARINA

Summary

The scenario of the future global economic growth shows that the average rate of economic growth will be 3 % per year and in the less developement countries above 5 % per year for period of time from 2006 to 2014. The same scenario anticipates growth of global population until 2014 for about 700 million of people and it also predicts that the biggest growth of population will be achieved in developing countries.

Projected economic growth and growth of population on out planet will cetainly cause growth of demand for agrarian products for human and animal consumption.

The bigger demand for food in the future represents the chance, not only for traditio-nal major world exporters to spread their expansion on the opened world market, but it is also a chance for small and medium potential exporters which include developing coun-tries and countries in transition, including our country too.

For total rural developement, however, the developement of agriculture is not the only one and sometimes the most important condition. Worldwide experiences shows that the fundamental condition for rural and agrarian developement is diversification of production and nonproduction activities in sectors besides agriculture. That diversifica-tion would enable favorable conditions for growth of income, employment and standard of living, not only for the members of farm households but also for other residents of rural areas.

Key words: Rural Development, Agriculture, Rural Infrastructure, Economic Diverzification, Farms, Rural Depopulation.

45

UDK: 631.95:33 Originalni naučni rad Original scientific paper

UTICAJ PRIRODNIH RESURSA NA ODRŽIVI RAZVOJ POLJOPRIVREDE1

ĐEKIĆ S. 2, VUČIĆ S. 3

Rezime Karakteristike veza između poljoprivrede, zemljišta i vode se u poslednje vreme značajno menjaju. Važni uzroci ove promene se ogledaju u rapidnoj urbani-zaciji u zemljama u razvoju, zabrinutosti za životnu sredinu, degradaciji zemljišnih i vodenih resursa, sve većem pritisku populacije, postojanju visokog nivoa neuhranje-nosti stanovništva. Ekonomska, ekološka i socijalna ravnoteža u sadašnjim uslovima značajno utiču na razvoj poljoprivrede, ali je neophodno sagledati mogući negativan uticaj na buduća kretanja. Imajući u vidu ulogu poljoprivrede u društvu, odnos između poljoprivrede i prirodne sredine mora se razmatrati na trajnoj osnovi. Relevantno je razmatranje da se uloga poljoprivrede ne ogleda samo u proizvodnji hrane već i u održivosti pri-rodne sredine i podršci za opstanak socijalne strukture u ruralnim sredinama.

Ključne reči: prirodni resursi, poljoprivredna proizvodnja, proizvodnja hrane, konzerviranje prirodnih resursa.

DRUŠTVENO-EKONOMSKE DIMENZIJE POLJOPRIVREDE, ZEMLJIŠTA I VODE

Karakteristike u vezama između poljoprivrede, zemljišta i vode se u poslednje vreme značajno menjaju. Važni uzroci ove promene se ogledaju u rapidnoj urbanizaciji u zemljama u razvoju, zabrinutosti za životnu sredinu, degradaciji zemljišnih i vodenih resursa, sve većem pritisku populacije, postojanju visokog nivoa neuhranjenosti sta-novništva.

Integralni ekonomski, tehnološki, socijalni i kulturni razvoj usklađen sa potrebama zaštite i unapređivanja životne sredine predstvlja imperativ civilizacijske egzistencije. Do 2025. godine očekuje se da oko 60% svetske populacije živi u urbanim sredinama. Najveća zabrinutost je za mogućnost obezbeđenja dovoljne količine hrane. Pored toga, hrana treba da bude ukusna i prvenstveno zdravstveno bezbedna.

1 Rad je urađen u okviru projekta ’’Strategijsko upravljanje proizvodnjom malih i srednjih preduzeća u

uslovima tranzicije’’, broj 1779, koji finansira Ministarstvo na nauku, tehnologije i razvoj Republike Srbije 2 Prof. dr Snežana Đekić, Ekonomski fakultet u Nišu 3 Mr Sonja Vučić, Ekonomski fakultet u Nišu

46

Izazov da se ishrani rapidno rastuća svetska populacija nije samo stvar proiz-vodnje dovoljne količine hrane, već obezbeđenja tražene hrane koja je dostupna svim ljudima u svako vreme, što predstavlja postizanje cilja sigurnosti u hrani. Ovaj cilj mora da bude postignut bez obzira na uslove u kojima imamo sve izraženiju konkurenciju i oskudicu resursa.

Strukturna transformacija poljoprivrednog sektora će otvoriti pitanja o sposobnosti za opstanak nekih oblika poljoprivrede u različitim sredinama. Relevantno je razmatra-nje da se uloga poljoprivrede ne ogleda samo u proizvodnji hrane već i u održivosti prirodne sredine i podršci za opstanak socijalne strukture u ruralnim sredinama.

Ratarstvo je u najvećoj meri povezano sa upravljanjem zemljištem i vodom prilikom proizvodnje hrane. Veoma je važno proceniti položaj farmera i njihove težnje u budućnosti. Jednako je važno razmotriti uslove u kojima ljudi u ruralnim sredinama žive i kakav način življenja oni očekuju. U svim zemljama, društvene promene koje su u toku, utiču isto tako dobro na ljude u ruralnim, kako i na ljude u urbanim područjima.

Danas skoro milijardu ljudi živi u apsolutnom siromaštvu. Oko 70% njih živi u ruralnim sredinama, a za većinu hronična glad je realnost. Nesigurnost u hrani je značajna čak i među farmerima. Aktuelni podaci Food and Agriculture Organization of the United Nations (FAO) pokazuju da je broj pothranjehih ljudi opao za oko 5% od 1990. godine, ali je oko 800 miliona ljudi još uvek gladno u zemljama u razvoju i oko 30 miliona u drugim zemljama4. Treba napomenuti da dobra uhranjenost nije samo stvar kalorija već i kvaliteta ishrane.

Kombinacija niske kupovne moći u velikim razmerama i nedostatka mogućnosti za proizvodnju hrane čini obezbeđenje hrane najtežim zadatkom. Odvojeno od izazova povezanih sa siromaštvom, pothranjenosti i rapidnog rasta populacije, proizvedena hrana mora da zadovoljava i preferencije potrošača.

Obezbeđenje hrane je rezultat kompleksnog seta faktora od kojih su zemljište i voda samo dva, ali krucijalna. Podaci o ukupnoj raspoloživosti ili ugroženosti prirodnih resursa su često prilično grubi, iako služe kao osnova za različite analize. Veoma ozbiljno pitanje koje se javlja je kako se suočiti sa sve većom oskudicom i pretećom degradacijom resursa. Od značaja je i sagledavanje uloge različitih tehnologija, tržišta i institucije u naporima da se obezbedi sigurnost u hrani.

UGROŽENOST VODA I ODRŽIV RAZVOJ POLJOPRIVREDE

Za realne procene o ukupnoj količini vode koja se koristi za proizvodnju hrane, industriju i domaćinstva, neophodno je razmotriti značaj i mogućnost oslanjanja na kišnicu. Vrlo često se ne obraća pažnja na činjenicu da veliki udeo u globalnom obezbeđenju hrane ima kišnica. Čak se i irigaciona poljoprivreda delimično oslanja na kišnicu.

Sve veći problem postaje to što se većina zemalja približava uslovima oskudice vode i nekoliko njih već ima rešenja za efikasno upravljaje tražnjom za hranom ili uvozom hrane. Prema detaljno urađenim procenama svetskih resursa sveže vode, podnetih Komisiji za održiv razvoj 1997. godine, oko jedna trećina svetske populacije živi u zemljama koje stavljaju visok akcenat na korišćenje vode. Ovo je delimično rezultat porasta tražnje za vodom zbog rasta broja stanovnika i humanih aktivnosti. Do 2025. 4 FAO, The State of Food Insecurity in the World, Rome, 1999

47

godine se očekuje da dve trećine svetske populacije (preko 5 milijardi ljudi) živi u zemljama koje stavljaju visok akcenat na korišćenje vode. Broj zemalja sa deficitom u hrani takođe raste. Aktuelna su pitanja kako transfer od područja sa suficitom u hrani ka područjima sa deficitom u hrani treba da bude organizovan i garantovan.

Upravljanje korišćenjem vode može da popravi neke klimatsko-geografske i hidropedeološke uslove za poljoprivrednu proizvodnju. Na taj način bi se smanjio rizik od potpunog ili delimičnog gubljenja roda u uslovima suša, poplava, vodene erozije, podzemnih voda i sl. “Njena efikasna primena obezbedjuje supstituciju zemljišta kao faktora proizvodnje jer omogućuje više žetvi i povećanu poljoprivrednu proizvodnju po jedinici površine na nepromenjenom ili smanjenom fondu poljoprivrednog zemljišta. Tako hidrotehničke melioracije omogućuju da se prinosi poljoprivrednih kultura u tehničko-tehnološkom i ekonomskom smislu, maksimalno povećavaju. “5

U većini zemalja poljoprivreda je glavni potrošač vode, a irigaciona poljoprivreda troši 70% ukupne količine vode za korišćenje. U tropskim zemljama, oskudnim u vodi, učešće povlačenja tokova za irigaciju je 80–90%, ili čak i veće u specijalnim slučajevi-ma. Sa druge strane, povlačenje vode za industriju je oko 20%, a za domaćinstva oko 10%.

Naglasak na vodene resurse se stavlja kada tekuća i predviđena tražnja premašuju obim iskorišćavanja vode raspoložive iz svih vodenih izvora. Poljoprivreda zavisna od količine padavina i irigaciona poljoprivreda imaju potencijal da proizvode više hrane po jedinici zemljišta i po jedinici utrošene vode. Buduće obezbeđenje hrane mora da se zasniva na povećanju prinosa obe vrste poljoprivrede.

Oskudica vode može da se sagleda kao problem dobijanja adekvatne količine vode odgovarajućeg kvaliteta za tačno utvrđene aktivnosti i funkcije na pravom mestu i u pravo vreme pri prihvatljivim troškovima. Količina vode koja stiže do useva, ali ne za vreme kritične etape rasta biljaka, nije od koristi. Jednostavno, ako je ograničena količi-na vode, raspoloživa za distribuciju, alocirana prema aktivnostima koje nisu u funkciji društveno-ekonomskih i ekoloških ciljeva zemlje ili regiona, imamo neefikasnost kori-šćenja. Stavljaju se primedbe na dosadašnju nasumice vođenu politiku ponude vode. Nivo relativne oskudice vode može, prema tome, da se dovede u vezu sa lošom politi-kom alokacije kada previše vode može biti usmereno na mali broj aktivnosti.

Najznačajnije pitanje nije da li oskudica postoji ili ne, već koji je oblik strategije prilagođavanja izvodljiv kada razlika između broja ljudi i raspoložive vode raste i kako taj oblik strategije može biti primenjen. Strategija adaptacije se danas značajno razlikuje od prošlih strategija kada su samo tehnička rešenja primenjivana u uslovima oskudice vode. Budući da tehnička rešenja ne mogu da upravljaju oskudicom vode na duži rok, problem treba da se rešava kroz adaptaciju u smislu društvenog i institucionalnog prilagođavanja.

Jedan oblik adaptcije se odnosi na potrebu za postepenom proizvodnjom više autputa po jedinici utrošene vode. U većini slučajeva, ovo je moguće sa novim tehno-logijama ili boljim korišćenjem postojećih i racionalnijim korišćenjem raspoložive vode i drugih oskudnih resursa. Uvođenje nove tehnologije i upravljanje resursima povezano je sa različitim oblicima podsticaja i sankcija. Adaptacija često zahteva da se izaberu na

5 Zoran Njegovan, Makroekonomski aspekti tehnološkog razvoja poljoprivrede, Institut za ekonomiku

poljoprivrede, Beograd, 1992.god., str.14.

48

jednoj strani one vrste proizvoda i usluga koje će biti promovisane, a na drugoj strani proizvodi čiju proizvodnju ne treba podsticati.

Racionalno upravljanje ograničenim vodnim bogatstvom zahteva i korišćenje pre-čišćene otpadne vode koja se koristi za navodnjavanje, industrijske potrebe i sl. Na pri-mer, u Kaliforniji se ponovo koristi 25% gradskih otpadnih voda, a od tih količina za navodnjavanje se upotrebljava 78%. "Korišćenjem prečišćenih otpadnih voda za navod-njavanje postiže se više korisnih efekata. Poljoprivredno zemljište dodatno prečišćava otpadnu vodu, a nutrijenti, koji bi zagadjivali vodotokove, doprinose povećanju prinosa navodnjavanih kultura."6

Često se razmatra predlog da rastuća tražnja za ograničenom količinom vode od strane različitih sektora treba da vodi realokaciji vode od poljoprivrednog ka urbano-in-dustrijskom sektoru. Glavni argument je da su društveno-ekonomske koristi po jedinici raspoložive vode relativno niže u poljoprivredi nego što mogu biti ostvarene u urbano-industrijskom sektoru. Takođe je uočeno da je finansijski trošak za irigacionu poljopri-vredu prilično veliki, dok povraćaj finansijskih sredstava zahteva dug vremenski period. Ovaj argument je često prezentiran u odsustvu procene troškova uključenih u proizvod-nju iste količine hrane u uslovima kada imamo poljoprivrednu proizvodnju zavisnu od količine padavina. Sa ovakvom argumentacijom urbani i industrijski programi postaju manje atraktivni.

MOGUĆNOSTI KONZERVACIJE ZEMLJIŠTA I VODE

Na globalnom nivou je u protekloj dekadi napravljen veliki napredak u proizvodnji hrane, čime se izašlo u susret povećanom broju stanovnika. Ovaj napredak je pomognut zelenom revolucijom i porastom broja irigacionih sistema. Međutim, stopa rasta povla-čenja vode za vreme dvadesetog veka je duplo veća u odnosu na stopu rasta stanovni-štva. Veći deo povlačenja vode iz reka i jezera je ponuđen irigacionoj poljoprivredi.

Međutim, nekontrolisano i neumereno korišćenje vode za navodnjavanje može da utiče na degradaciju zemljišta. Nepostojanje drenaže može da izazove zabarivanje i zaslanjivanje zemljišta usled podizanja nivoa podzemne vode. Nekontrolisano korišćenje podzemne vode za navodnjavanje može da dovede do smanjenja njenog nivoa i do dotoka mineralizovane podzemne vode što izaziva zaslanjivanje korišćenog vodonosnog horizonta.

U mnogim delovima sveta sadašnje metode obrade zemljišta nisu baš najpogodnije. Kod zemalja u razvoju poljoprivredna proizvodnja je otežana usled niskog nivoa obrazovanja i slabe infrastrukture. Budući da je cilj povećana proizvodnja hrane, ovi nedostaci bi se morali ispraviti. Praktično, to bi značilo primenu mera za povećanje plodnosti zemljišta i njegove produktivnosti.

Važan uzrok prekomerne degradacije zemljišta je konvencionalan način obrade mo-tikom i plugom. Konvencionalno obrađivanje zemljišta se uglavnom vezuje i zajedničko je zemljama u razvoju. Najveći dugoročni negativni efekti konvencionalne zemljoradnje na produktivnost zemljišta uključuju sabijanje zemljišta, povećanje njegove nepropust-ljivosti i gubitak vode sa porastom površinskih isparenja. Dodatni fizički faktori koji

6 Branislav Andjelković, Ekološki ishodi eksploatacije prirodnih resursa, Privreda i život- na sredina,

redaktor dr Božidar Milenović, str. 175.

49

direktno utiču na produktivnost zemljišta u konvencionalnoj zemljoradnji su visoki zahtevi za radnom snagom i energijom.

Održivo upravljanje zemljištem je ključno u održivom upravljanju i konzervaciji resursa vode. Zbog postojanja mogućnosti međusobnog ugrožavanja, u današnje vreme je aktuelno stanovište da konzervacija mora da uključi i zemljište i vodu što predstavlja integralnu konzervaciju zemljišta i vode. Kritična komponenta takve konzervacije je potreba za povezivanjem tehnologije konzervacije sa aktuelnim hidro-klimatskim nedostacima u datoj lokaciji.

Po definiciji, konzerviranje prirodnih resursa je upravljanje ljudskim sistemom kako bi se obezbedila održiva upotreba ekosistema, zaštita, očuvanje i regeneracija populacije i ekosistema.

Svetska strategija konzervacije objavljena je 1980. godine. Ona naglašava da stanovništvo, koje postoji kao deo prirode, nema budućnost ukoliko prirodni izvori nisu konzervirani. Ta konzervacija se ne može dostići bez razvoja koji će ublažiti siromaštvo i bedu stotina miliona ljudi7.

Održiv razvoj zavisi od brige za Zemlju. Ukoliko se plodnost i produktivnost zemljišta ne čuvaju bezbedno, budućnost ljudske populacije je rizična. Svetska strategija konzervacije zbog toga naglašava da bitni ekološki procesi i sistem za podršku života moraju biti očuvani, a svaka upotreba vrsta ili ekosistema mora biti održiva.

Upravljanje zemljištem i vodom mora biti uslovno povezano tako da se među-sobno dopunjuju. Uslovi za rast i očuvanje useva moraju biti poboljšani, dok loši uticaji sredine moraju biti minimizirani.

ZAKLJUČAK

Sa porastom broja stanovnika i izgradnjom infrastrukturnih objekata, poljoprivredne površine se stalno smanjuju, što sa porastom tražnje za hranom postaje ozbiljan problem njihovog racionalnijeg korišćenja. Zaštita i očuvanje zemljišta od degradacije, zagađi-vanja i erozije i sprečavanja njegovog daljeg nenamenskog korišćenja, treba da budu predmet stalne pažnje društva.

Ljudi moraju da postanu mnogo svesniji da voda predstavlja oskudan resurs. Poljo-privreda, naročito irigaciona, je u mnogim zemljama glavni potrošac vode i u tom smislu treba stimulisati istraživanja za integralno upravljanje resursima vode, programe konzer-vacije, kako vode, tako i zemljišta, i razvoj različitih vrsta poljoprivrednih kultura koje će uspevati u uslovima ograničene ponude vode, uz pomoć konvencionalnih metoda uzgajanja i uz pomoć biotehnologije.

LITERATURA 1. FAO, The State of Food Insecurity in the World, Rome, 1999 2. CARING FOR THE EARTH, A Strategy For Sustainable Living, Gland, Switzerland, 1991 3. FAO, Food Production: The Critical Role of Water, Technical background document, No. 7,

World Food Summit, November, 1996 4. CONWAY R. GORDON, BARBIER B. EDWARD, After The Green Revolutin,

Earthscan Publications LtD, London, 1990

7 Caring For The Earth, A Strategy For Sustainable Living, Gland, Switzerland, 1991., p. 11.

50

5. NJEGOVAN Z., Makroekonomski aspekti tehnološkog razvoja poljoprivrede, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd, 1992.god., str.14.

6. Sustainble Agriculture and Rural Development, Report of the Secretary-General, Commission on Sustainable Developmet, United Nations, February, 2000

7. ANĐELKOVIĆ B., Ekološki ishodi eksploatacije prirodnih resursa, Privreda i život-na sredina, redaktor dr Božidar Milenović, str. 175.

SUMMARY

The relationships among agriculture, land and water are rapidly changing. The more important causes for change include rapid urbanization in developing countries, environ-mental concerns, degradation of soil and water resources, population pressures, high levels of malnutrition.

Economic, ecologic and social balance have important influence on agricultural en-vironment, but it is necessary to recognize possible negative influence on future move-mentns. Relation between agruculture and environment must be recognized permanently. It is relevant to cosider that agriculture serves not only food production but also environ-mental sustainability, and has role in supporting a viable social structure in rural areas.

51

УДК: 355.01:631.95 (497.11+497.16) Оригинални научни рад Original scientific paper

ОДРЖИВОСТ АГРОПРИВРЕДЕ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ У РАТНИМ УСЛОВИМА

ДР БРАНКО ТЕШАНОВИЋ,1 ДР МИЛАДИН М. ШЕВАРЛИЋ2

Резиме: Агропривреда је основни извор снабдевања храном становништва и припадника ВСЦГ у ратним условима. Производња хране у рату је стратешко питање за сваку земљу. На значај агропривреде утиче чињеница да се потребе у рату повећавају а производња доживљава нагли пад, нарочито у почетном периоду рата. У најсложенијим националним безбедоносним и привредним условима, као што су вишегодишња примена економских санкција као нај-видљивије мере економског рата и бомбардовање СРЈ од стране земаља чланица НАТО, агропривреда је задовољила основне потребе за прехрамбеним производима становништва и Војске СЦГ.

Кључне речи: агропривреда, одрживост, последице ратних дејстава, прехрамбена безбедност становништва и војске.

1. УВОД

Одрживост агропривреде подразумева превладавање недовољности и оствари-вање производње прехрамбених производа упркос многим ограничењима који опредељују њено стање у евентуалном рату, укључујући и економски.3 Од реалних извора снабдевања прехрамбеним производима у ратним условима на првом месту је свакако сопствена производња као главни извор.

Бројне су тешкоће које се у ратним условима јављају и у пољо- привредној производњи и у различитим гранама прерађивачке индустрије. Последице ратних дејстава на пољопривредно земљиште могу се манифестовати као:

• напуштање земљишта од стране произвођача услед опасности од доласка не-пријатеља,

• запоседање земљишта од стране оружаних снага и вођење борбених дејстава на земљишту,

1 Др Бранко Тешановић, доцент, Војна академија, Београд 2 Др Миладин М. Шеварлић, редовни професор, Пољопривредни факултет, Београд 3 Економски рат обухвата отворене или прикривене мере, чији је циљ слабљење економског а тиме и

војног фактора потенцијалног противника, обезбеђење економске зависности и, коначно, присиља-вање друге стране на одређене политичке, економске и војне уступке без употребе силе, више о томе у: Тешановић, Б. (2000 : 171–179).

52

• постављање минских поља на пољопривредном земљишту, • контаминација земљишта радиолошко-хемијско-биолошким средствима итд.

Међу другим систематизованим последицама ратних дејстава на агропривреду посебно су значајне:

• смањење радне снаге у производњи хране услед ангажовања радно способних становника у ратне јединице,

• губици сточног фонда, услед недостатка сточне хране, лекова, радне снаге, • уништење или оштећење производних капацитета у агропривреди.

Могуће последице ратних дејстава у погледу пољопривредне механизације су: • смањење производње нових средстава пољопривредне механизације услед евентуалне преоријентације производних капацитета на ратне програме производње;

• смањење броја вучних машина и транспортних средстава због мобилизације истих за потребе војске;

• ограничене могућности увоза средстава пољопривредне механизације; • смањење расположивих средстава пољопривредне механизације због уни-штења, оштећења, контаминације или евентуалне пљачке;

• недостатак резервних делова због смањеног обима сопствене производње, као и ограничених могућности увоза резервних делова за увезена средства пољопривредне механизације;

• немогућност или ограничења у снабдевању горивом и мазивом услед прио-ритетног снабдевања војске или немогућности дотура горива и мазива због ратних дејстава;

• недостатак стручне радне снаге, како за руковање тако и за сервисирање средстава пољопривредне механизације, због попуне ратних јединица људством и друго.

2. ПОСЛЕДИЦЕ РАТНИХ ДЕЈСТАВА НА ПОЉОПРИВРЕДУ У ПРВОМ И ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Током Првог светског рата, за период од пет година у Аустрији, Немачкој и Француској смањена је биљна производња за 23-51%, број ситне стоке за 38-44%, крупне стоке до 80%, док је у Србији за толико смањена производња само за једну ратну годину.

У Другом светском рату у европским земљама пољопривредна производња је смањена за 30-50%. Пад производње условљен је смањењем приноса до 40% и сетвених површина до 33%, сточног фонда - ситне стоке до 63%, а говеда до 80%, уништавањем воћних стабала, винограда, пљачкањем семена и приплодне стоке и сл. Величина губитака зависи првенствено од тога колику територију земље и које време исту поседује агресор.

Резултати истраживања до којих су дошли: Мелон, Милер, Селмен и Дамља-новић, указују да се пољопривредна производња у ратним условима смањује до 50%, као директна последица лоше обраде замљишта, недовољног или потпуног

53

изостанка коришћења минералних ђубрива и средстава заштите биља, као и последица ратних разарања и пљачкања.4

У току Другог светског рата Југославија је имала укупне демографске губитке око 3.740 000 лица,5 што је скоро четвртина од укупног становништва предратне Југославије. Разарањем и експлоатацијом од стране окупатора, тадашњој Југосла-вији нанети су огромни материјални губици. Међународна репарациона комисија признала је материјалну штету у износу од 9.144.889.000 тадашњих УС долара што је чинило око 17% укупних губитака свих 18 савезничких земаља. Важнији показа-тељи губитака услед уништења, оштећења и пљачке, износили су: 2.397.343 грла или 55,6% укупног броја говеда; 2.123.282 грла или 58,7% укупног броја свиња; 6.324.343 грла или 63,3% укупног броја оваца и коза; 798.132 грла или 61,6% укупног броја коња; 12.604.817 комада или 54,5% укупног броја живине.6

3. ПОСЛЕДИЦЕ НАТО БОМБАРДОВАЊА НА АГРОПРИВРЕДУ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

Укупна директна штета коју је у време бомбардовања СРЈ од НАТО претрпела пољопривреда незванично је процењена на 39 милиона УСД или 1,35% од штете нанете привредним делатностима, односно свега 0,96% од процењеног укупног губитка националног богатства, или само 0,13% од процењене укупне економске штете.7

Иако директна штета пољопривреда није велика у односу на друге делатности, пољопривреда је претрпела знатно већу индиректну штету, јер је због обезбеђења исхране становништва и приближно један милион избеглица и административно прописних ниских малопродајних цена егзистенцијално значајнијих прехрамбених производа (хлеб, млеко, уље, брашно, шећер ...) и пословања у десетогодишњим ванредним мирнодопским и ратним условима, практично доведена на руб економске пропасти. Показало се и у овом, четвртом ратном сукобу на просторима СФРЈ после Другог светског рата, да је агропривреда најзначајнија делатност како за социјални мир, тако и за национални опстанак становништва земље.

С обзиром на време интервенције НАТО-а на СРЈ (24. 03. – 10. 06. 1999), била је онемогућена или отежана сетва основних пролећних пољопривредних култура (шећерна репа, поврће, кукуруз, соја, сунцокрет, ...), што је уз дефицитарно снабдевање неопходним репроматеријалом (гориво, минерално ђубриво, средства за заштиту, ...) битно утицало на смањење приноса и квалитета пољопривредних производа. Почетком агресије НАТО-а на нашу земљу уништено је, на пример, око два милиона пилића због недостатка енергената, концентрата и сл. што је довело до дисконтинуитета у снабдевању тржишта живинарским производима у периоду крајем бомбардовања и у неколико наредних месеци по завршетку агресије. На фармама музних крава, посебно у зони непосредних ратних дејстава, знатно је

4 Умићевић, Р. (1986: 186). 5 Према подацима Информативног приручникa o Југославији, књига I, стр. 20–27, (1948–1949) у укупне демографске губитке укључени су подаци о броју жртава, броју исељених лица, као и разлика између пројектованог у мирнодопским условима и defakto броја новорођених лица у рату.

6 Шеварлић, М. (1986: 587). 7 Г-17: Динкић, М. и сар. (1999).

54

смањена млечност крава, како због недостатка хране тако и због стреса животиња услед детонација. На већини сточних фарми и на бројним приватним газдин-ствима, нарочито оним која су се налазила у зонама непосредно бомбардованих објеката или у близини локација с којих је дејствовала наша ПВО, евидентирани су случајеви рађања мртвих младунаца због стреса бременитих животиња...

Табела 1. Укупна економска штета од НАТО бомбардовања СРЈ

Област Укупна штета

(млн УСД) А. ИНФРАСТРУКТУРА 805.4 А.1. Собраћајна инфраструктура 355.0 А.2. Електро-енергетска инфраструктура 270.0 А.3. Други инфраструктурни објекти 180.4 Б. ПРИВРЕДНИ ОБЈЕКТИ 2,884.2 Б.1. Индустријска постројења 2,762,2 Б.2. Пољопривреда 39.0 Б.3. Туризам и угоститељство 45.0 Б.4. Остале привредне делатности 38.0 Ц. НЕПРИВРЕДНИ ЦИВИЛНИ ОБЈЕКТИ 373.3 Ц.1. Културно-историјски споменици * 100.0 Ц.2. Објекти у јавном сектору 72.3 Ц.3. Објекти у приватном власништву ** 201.0 Д. УНИШТЕНО ПРИРОДНО БОГАТСТВО – Е. ГУБИТАК НАЦИОНАЛНОГ БОГАТСТВА (А+Б+Ц+Д) 4,062.9 Ф. ГУБИТАК ЉУДСКОГ КАПИТАЛА *** 2.300.0 Г. ИЗГУБЉЕНИ ДП **** који није резултат деструкције капитала 23,245.6

УКУПНА ЕКОНОМСКА ШТЕТА (Е+Ф+Г) 29,608.5

* Трошкови који су настали уништавањем природног богатства и загађивањем животне средине, као и ненадокнадиве штете на културно-историјском благу које је део националне и светске баштине, нисмо квантификовали због принципијелног становишта да су оштећења ових вредности таквог карактера да премашују све могућности и поступке смисленог економског вредновања. ** Нису укључене штете на стамбеном фонду на Косову и Метохију. *** У обрачун нису укључени подаци о погинулим, рањеним и трајно исељеним Албанцима.

Извор: Г-17, Динкић, М. и сар. (1999).

Поред директних последица на текућу производњу, посебне непознанице представљају евентуални експерименти могућег метеоролошког рата током агре-сије НАТО-а на нашу земљу, на шта индикативно указују појаве више пута изне-надног невремена с неуобичајеним орканским ветровима, обилним падавинама и појавама града до величине кокошијег јајета с јежасто храпавом површином – по-себно невреме у ноћи 14/15. маја 1999. године – које је по интензитету и арсеналу распростирања незапамћено у нас.

Као тешкоћу економске валоризације уништавања природног богатства и зага-ђивања природне средине у нашој земљи – за које Динкић и сар. (1999: 1) нису

55

проценили штету, истичемо да су оштећења ових вредности таквог карактера да премашују све могућности и поступке смисленог економског вредновања.

Посебна пажња се мора посветити тзв. еколошким контраверзама и то првен-ствено из два разлога:

• предузимања превентивних мера ради заштите здравља наших потрошача прехрамбених производа, уколико резултати праћења и накнадног истражи-вања указују да за то постоји евентуална потреба, и

• предузимања адекватних мера у циљу спречавања евентуалних злонамерних информација које би могле имати маркетиншки нежељене конотације по извозне могућности наше тзв. “здраве хране” на инотржишта, за коју су у предагресионом периоду, према резултатима најновијих истраживања посто-јали значајни потенцијали.

Резимирајући последице НАТО интервенције на нашу земљу, које су у време и непосредно после ње, имале релевантан значај за развој агропривреде, као и привреде у целини наступило је:

• са становишта законитости економског развоја, ретроградни процес аграри-зације привреде наше земље;

• заустављени су реформски процеси засновани на својинској трансформаци-ји, организационом реструктурирању и усклађивању управљачке структуре с новонасталим условима привређивања;

• примењени су неки од механизама “ратне привреде“, посебно у сегменту дистрибутивног карактера промета средствима за производњу у пољопри-вреди (нпр. дизел-гориво, ...) и основних прехрамбених производа – нарочи-то за потребе снабдевања увећаног броја припадника Војске и привремено расељених лица с подручја непосредних ратних дејстава, што је за после-дицу имало рестриктиван карактер у односу на предагресиони курс поспе-шивања тржишног начина привређивања;

• онемогућени су или успорени уобичајени привредни токови између поједи-них субјеката привређивања из различитих подручја наше земље, а посебно с инопартнерима у сегменту спољно-трговинске размене прехрамбених про-извода;

• девастирани су инвестициони фондови који су у предагресионом периоду имали друге намене, због преоријентације тих средстава за приоритетне потребе обнове привреде ратом опустошене земље;

• нагло повећање потребних средстава за ревитализацију земље у постагресио-ном периоду условило је својеврстан ценовни притисак на инпуте потребне агроопривреди, због чега су се произвођачи хране, услед административног притиска на малопродајне цене егзистенцијално-социјалних производа (хлеб, млеко, уље, брашно, шећер,...), нашле у тзв. “маказама цена“ које су на штету произвођача хране - што у случају дужег трајања може имати девастирајуће последице по и иначе економски веома исцрпљене произво-ђаче у агропривреди;

• егзодусу око 300.000 лица (Срба, Црногораца, Рома и осталих лица неалбан-ске националности) с Косова и Метохије и то после уласка трупа КФОР-а, за

56

које је као “привремено расељена лица“ требало обезбедити “кров над главом“ и колективну или индивидуално - породичну исхрану; и др.

Значајније последице оружане интервенције НАТО-а на наш агробизнис сектор привреде8 су:

• еколошки девастирајуће с значајним и тешко процењивим директним и индиректним штетама, чије реперкусије поред краткорочног имају и дугорочни карактер,

• економски деструктивне јер је уништен или тешко оштећен велики број привредних објеката - међу којима и велики број индустријских система - Рафинерија (Нови Сад), Утва, Рафинерија, Петрохемија и Азотара (Панчево), Крушик (Ваљево), Слобода и Цер (Чачак), Милан Благојевић (Лучани), Застава (Крагујевац), Прва искра (Барич), све фабрике дувана у Србији (Ниш, Врање и Гњилане), при чему је без радних места остало директно 72.000 а индиректно још око 200.000 радника, с укупном економском штетом око 30 милијарди УС $ (без штете на војним објектима и на стамбеном фонду у покрајини Косово и Метохија, као и непроцењиве штете услед уништења природног богатства, загађења животне средине и оштећења културно-историјских споменика;

• комуникацијски дугорочно блокирајуће, јер је уништен или оштећен зна-чајан број: мостова, надвожњака и петљи, уз бројна и различита оштећења путева, пруга, тунела, аутобуских и железничких станица и свих цивилних аеродрома, као и с дугорочном блокадом Дунава због порушених мостова;

• информатички декадентан јер је уништено 13 РТВ предајника, 9 радио-предајника и 42 репетитора с зградама и техником, опрема и везе мобилне телефоније, пејджинг система и интернет провајдера, ...

• енергетски разорно хаотичан због уништавања 2 електране, 16 трафо станица, 6 разводних постројења и 7 далековода; 3 рафинерије нафте и гас, 2 сабирна нафтовода, 9 инсталационих постројења, 8 дистрибутивних скла-дишта, бројних бензинских пумпи, топлана/енергана у Београду, Новом Саду, Крушевцу, Приштини, Крагујевцу ...

• климатолошки непредвидиве због неуобичајених временских непогода с изразито екстремним појавама за ово поднебље (орканске олује, неуоби-чајене хоризонталне муње, енормне падавине – кише, град ...);

• тектонски непознате због коришћења тзв. дубинских бомби и евентуално других иновативних борбених средстава с тектонским последицама, због чега су многи стамбени и други грађевински објекти растрешени;

• технолошки иновативан јер су коришћене тзв. касетне бомбе с графитним влакнима ради онеспособљавања енергетског система, а можда су вршени и други непознати футуристичко-технолошки експерименти за “рат звезда” у III миленијуму; …

8 Под појмом агробизнис у овом раду укључени су (1) дофармерски сектор (производња енергената,

механизације и хемикалија за потребе аграра), (2) farmerski sektor (пољопривреда и рибарство) и (3) постфармерски сектор (производња прехрамбених производа, пића, сточне хране и дувана/цига-рета).

57

Директна штета од бомбардовања НАТО-а највише je погодила дофармерски сектор агробизнисa, који је с техничко-технолошког аспекта најзначајнији сег-мент агробизниса, јер обухвата:

• производњу енергената потребних пољопривреди, због уништења обе рафи-нерије нафте, оштећења оба нафтовода и бројних инсталационих постројења – чија је укупна штета процењена на 600 милиона УС $;

• производњу минералних ђубрива и хемикалија за пољопривреду, због уни-штења ХИП “Азотара” Панчеву, оштећења ХИ “Прахово” у Прахову, “Прве искре” у Баричу, стоваришта “Велефарм” у Нишу и др. – чија је укупна штета процењена на 346.8 милиона УС $; и

• производњу средстава пољопривредне механизације, због уништења и оште-ћења објеката и опреме у металском комплексу чија је укупна штета проце-њена на 1,515 милиона УС $.

Директна штета од бомбардовања НАТО-а коју је претрпео фармерски сектор агробизниса (пољопривреда), према раније поменутим проценама, износи 39 милиона УС $, а уништено је или оштећено:

• 12 друштвених фарми, при чему је нпр. на Фарми ПИК “Пештер” у Сјеници убијено и свих 220 музних крава, а

• значајне штете претрпела су и бројна приватна пољопривредна газдинства, као нпр. фарма Драгише Горића на периферији села Лукићево код Зре-њанина где су убијене 24 свиње и оштећена пољопривредна механизација.

Директна штета од бомбардовања НАТО-а коју је претрпео постфармерски сектор агробизниса највећа је у дуванској индустрији (103.8 милиона УС $) будући да су уништене све три фабрике дувана у Србији (Фабрика дувана у Нишу, Дуванска индустрија у Врању и Фабрика цигарета у Гњилану), док је штета нанета прехрамбеној индустрији знатно мања (3.3 милиона УС $) а оштећени су и објекти Милоје Закић у Урошевцу, Јухор у Јагодини, Белвит и Први октобар у Нишу и стоваришта Фиделинке и Сојапродукта, такође у Нишу.

Резимирајући последице економског рата и оружане интервенције НАТО-а 1999. на агропривреду Србије и Црне Горе, може се речи да на крају 20. века, иста до средине девете деценије била “угледни пример” аграрним посленицима у тадашњим, социјалистичким земљама Централне и Источне Европе и успевала да “држи корак” с финансијски моћнијим и техничко-технолошки иновативнијим пољопривредама земаља Западне Европе, после краткорочног периода стагнације (1986 - 1989), карактерише период катаклизмичког пада обима производње у досадашњој етапи постсоцијалистичке транзиције (1990–2000.), што потврђују показатељи у Табели 2 .

Међутим, искуства агресије НАТО-а на СРЈ због специфичности те агресије указују да:

• није дошло до значајнијег смањења броја вучних машина и транспортних средстава по основу мобилизације, оштећења или уништења, те није доведе-но у питање организовање пољопривредне производње, изузев на појединим деловима Косова и Метохије;

58

Табела 2. Основни показатељи “развоја“ пољопривреде у СР Југославији, 1990–2000.

Година Пољопривредно прехрамбени производи 1990. 2000.

Индекс 2000/1990.

Пшеница (000 т) 4 109 2 006 48.8 Кукуруз (000 т) 7 818 2 968 38.0 Шећерна репа (000 т) 4 719 1 071 22.7 Сунцокрет (000 т) 376 223 59.3 Шљиве (000 т) 372 370 99.5 Грожђе (000 т) 596 354 59.4 Кромпир (000 т) 928 628 67.7 Пасуљ (000 т) 90 25 27.8 Кравље млеко (мил. л) 1 898 1 825 96.2 Овчије млеко (мил. л) 58 34 58.6 Вуна ( т) 4 729 2 966 62.7 Јаја (мил. комада) 1 960 1 526 77.9 Мед (т) 2 848 2 482 87.1 Говеда (000 грла) 2 186 1 452 66.4 Свиње (000 грла) 4 354 4 087 93.9 Овце (000 грла) 3 044 1 917 63.0 Коњи (000 грла) 98 49 50.0 Живина (000 грла) 30 213 21 118 69.9 Кошница пчела (000 комада) 256 192 75.0

Извор: Шеварлић, М. ( 2000: 346).

• није било потребе за преоријентацијом индустрије пољопривредних машина на ратне програме производње, јер су у претходним дезинтеграционим процесима СФРЈ значајан контигент борбених средстава дислоциран с подручја бивших република, а с друге стране, постојећа индустрија пољо-привредних машина у претходном десетогодишту је онеспособљена и за редовне програме производње и пројектованих капацитета;

• постојала је објективна немогућост увоза средстава пољопривредне механи-зације, као и резервних делова, како због мера економског рата, наметнутих у ранијем периоду тако и због њиховог заоштравања у току агресије, као и практичне немогућности преласка границе наше земље у време НАТО интервенције;

• ефикасним мерама рационализоване расподеле постојећих резерви обезбе-ђене су минимално потребне количине горива и мазива за механизоване пољопривредне радове.

59

4. СТЕПЕН ОБЕЗБЕЂЕНОСТИ ВАЖНИЈИМ ПРЕХРАМБЕНИМ ПРОИЗВОДИМА

Анализирајући однос производње и потрошње најзначајнијих прехрамбених производа може се доћи до закључка да ли је наша производња суфицитарна или дефицитарна. Понуђена компаративна анализа заснива се на билансним индекси-ма, а анализиран је степен обезбеђености основним пољопривредно прехрамбеним производима: житом, поврћем, шећером, месом, масноћама и млеком.

Табела 3. Индекси обезбеђености житом у СРЈ (1993–1999)

Година 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. Производња (000 т) 3063 3265 2966 2520 2935 2984 2046 Потрошња (000 т) 1531 1680 1626 1535 1569 1527 1465 Разлика (000 т) 1532 1585 1340 985 1366 1457 581 Индекс (%) 200 194 182 164 187 195 140

Извор: СГЈ 1992, 1994. и 2000, СЗС, Београд.

(1) Обезбеђеност житом је приказана у Табели 3 и Графикону 1, а може се закључити да наша земља остварује суфицит у производњи жита (1993-1999), без обзира на мере економског рата и последице интервенције НАТО-а.

Тај суфицит био је најмањи у 1999. години (за 40%), а највећи у 1993. години (за 100%).

0

500

1000

1500

2000

2500

3000

3500

1993 1994 1995 1996 1997 1998 1999

proizvodnjapotrosnjarazlika

Графикон 1. Производа и потрошња жита у СРЈ (1993–1999)

(2) Обезбеђеност поврћем, исказана је у кромпиру (Табела 4 и Графикон 2) указује на значајан суфицит у оствареној производњи који се кретао за 99% (1993) до 2,93 пута (1994). Међутим, обезбеђење пасуљем је изразито незадовољавајуће пре свега због недовољног обима производње будући да је пасуљ као подусев кукуруза практично избачен из производње.

60

Табела 4. Индекси обезбеђености поврћем у СРЈ (1993–1999) – исказани у кромпиру –

Година 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. Производња (000 т) 647 844 986 904 1.066 991 865 Потрошња (000 т) 325 288 389 421 412 425 357 Разлика (000 т) 322 556 597 483 654 566 508 Индекс (%) 199 293 253 214 259 233 242

Извор: СГЈ 1992, 1994. и 2001, СЗС и Билтен 2272/99, Београд

Уједно при анализи обезбеђености поврћем становништва и Војске у рату по-себну пажњу, поред пасуља и кромпира, треба обратити на конзервирано и дехид-рирано поврће будући да се тако припремљено поврће може лакше транспортовати и сачувати његова употребна вредност.

0

100

200

300

400

500

600

700

800

900

1000

1100

1200

1993 1994 1995 1996 1997 1998 1999

proizvodwa

potro{wa

razlika

Графикон 2. Производња и потрошња поврћа (1993–1999)

(3) Обезбеђеност шећером. Поред житарица, које у укупној обезбеђености енергијом имају претежан утицај (48%), енергетске потребе становништва у висини од 10% формирају се из шећера. Ако анализирамо Табелу 5 и Графикон 3, видимо да је производња мања од потрошње у свим годинама осим у 1996. години.

Изразити дефицит у производњи шећера у СРЈ последица је економских односа у репро-целини овог производа, а не објективне немогућности производње шећерне репе и њене прераде у шећеранама – будући да расположиви капацитети знатно превазилазе наше потребе.

Србија располаже са значајним капацитетима за производњу шећера, па се намеће закључак да би и држава требала да поведе рачуна о том проблему, посебно са аспекта евентуалног рата, јер је шећер стратешки производ, а СЦГ има могућности да повећа производњу. Из тог разлога произвођачима шећерне репе би

61

требало дати одређене стимулације да би повећали производњу, као и шећеранама да би упослили капацитете. То би довело до повећања производње шећера и смањивања зависности од увоза тог стратешког производа а самим тим и до лакше попуне робних резерви, што би у ратним условима обезбедило сигурност у снабдевању овим производом.

Табела 5. Индекси обезбеђености шећером у СРЈ (1993–1999)

Година 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. Производња (000 т) 127 210 156 382 240 213 248 Потрошња (000 т) 346 296 268 290 295 246 248 Разлика (000 т) –219 –86 –112 92 –55 –33 0 Индекс (%) 37 71 58 132 81 87 100

Извор: СГЈ 1992, 1994. и 2001, СЗС, Београд

-300

-200

-100

0

100

200

300

400

1993 1994 1995 1996 1997 1998 1999

proizvodnja

potrosnja

razlika

Графикон 3. Производња и потрошња шећера

(4) Обезбеђеност месом Уз жита и шећер, меса чини трећу групу прехрамбених производа који претстављају значајан извор енергије обезбеђен из пољопривредне производње. На основу података из Табеле 6 и Графикона 4, закључујемо да је у задовољењу потреба месом остварен суфицит за 24% (1993) и 29% (1998), односно дефицит 42% (1994), 7% (1995) и 52% 1997, док је 1996. године постојала уравнотеженост између производње и потрошње меса. У годи-нама недовољне производње део потреба је делимично задовољен месом из увоза и коришћењем резерви.

Уједно при анализи обезбеђености месом становништва и Војске у рату посебну пажњу треба обратити на конзерве меса и рибе, као и полуготова и готова јела на бази меса с поврћем, будући да се тако припремљено месо може лакше транспортовати и дуже сачувати употребну вредност.

62

Табела 6. Индекси обезбеђености месом у СРЈ (1993–1999)

Година 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. Производња (000 т) 643 610 626 682 638 632 599 Потрошња (000 т) 620 652 633 682 690 603 618 Разлика (000 т) 24 –42 –7 0 –52 29 –18 Индекс (%) 104 94 99 100 92 105 97

Извор: СГЈ 1992, 1994. и 2001, СЗС и Билтен 2272/99, Београд

-100

0

100

200

300

400

500

600

700

1993 1994 1995 1996 1997 1998 1999

proizvodnjapotrosnjarazlika

Графикон 4. Производња и потрошња меса

(5) Обезбеђеност масноћама је приказана у Табели 7 и Графикону 5, а може се закључити да наша земља остварује суфицит у производњи масноћа (1993-1999).

Табела 7. Индекси обезбеђености масноћама у СРЈ (1993–1999)

Година 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. Производња (000 т) 242 254 252 230 238 238 201 Потрошња (000 т) 211 212 197 201 203 197 198 Разлика (000 т) 31 42 55 29 35 41 3 Индекс (%) 115 120 128 114 117 121 102

Извор: СГЈ 1992, 1994. и 2000, СЗС и Билтен: 2272/2001, Београд.

63

0

50

100

150

200

250

300

1993 1994 1995 1996 1997 1998 1999

proizvodnja

potrebe

razlika

Графикон 5. Производња и потрошња масноћа

Тај суфицит био је најмањи у 1999. години (за 3%), а највећи у 1995. години (за 28%).

(6) Обезбеђеност млеком исказана у Табела 8 и Графикону 6 указује на значајан дефицит у оствареној производњи, тако да је у просеку покривеност потреба (1993-1999) с производњом око 20%. Међутим, тако велики исказани дефицит млека последица је и статистичке инвалидности података о натуралној потрошњи млека чланова домаћинства на газдинствима индивидуалних пољо- привредника.

Табела 8. Индекси обезбеђености млеком у СРЈ (1993–1999)

Година 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. Производња (000 т) 1715 1840 1988 1940 2019 2131 1825 Потрошња (000 т) 9060 9750 9900 9910 10460 10770 10765 Разлика (000 т) –7345 –7910 –7920 –7970 –8441 –8639 –8940 Индекс (%) 19 19 20 20 19 20 17

Извор: СГЈ 1992, 1994 и 2001, СЗС, Београд и Билтен 2272/2001, Београд

Уједно, при анализи обезбеђености млеком становништва и Војске у рату, посебну пажњу треба обратити на млеко и тврде сиреве будући да се ти млечни производи могу лакше транспортовати и дуже им се сачувати употребна вредност.

64

-10000

-5000

0

5000

10000

15000

1993 1994 1995 1996 1997 1998 1999

proizvodnjapotreberazlika

Графикон 6. Производња и потрошња млека

5. ЗАКЉУЧАК

Уз сву тежину и специфичности економских санкција и оружане интервенције НАТО-а на СРЈ, може се закључити да су и у таквом амбијенту постојали услови за одрживу производњу агропривреде, чиме су створене материјалне претпоставке за функционисање система обезбеђености исхране становништва и Војске у ратним условима.

ЛИТЕРАТУРА 1. ДИНКИЋ МЛАЂЕН и сар. (1999): Завршни рачун, Стубови културе, Београд. 2. СТОЈАНОВИЋ МОМЧИЛО (1982): Пољопривреда у општенародном одбрамбеном рату,

Зборник радова, Војноиздавачки завод, Београд, 3. ШЕВАРЛИЋ МИЛАДИН (2000): У сусрет новој аграрној политици: од “сумрака

сељаштва“ ка “праскозорју светлије будућности агробизниса“, Тематски зборник, Нова аграрна политика и улога министарства пољопривреде, Институт за економику пољопривреде, Београд, стр. 345–354.

4. ШЕВАРЛИЋ МИЛАДИН (1986): Пољопривреда и прехрамбена индустрија у општенародном одбрамбеном рату, уџбеник “Економика пољопривреде”, стр 585-593, Горњи Милановац.

5. SEVARLIĆ MILADIN et all. (1999): Influence of NATO aggression on the Agri-business of FR Yugoslavia, Beyond the Peace – Information Technology Transfer on Renewable Energy Sources for Sustainable Agriculture, Food Chain and NFA 99, www.rcub.bg.ac.yu/todorom.

6. ШЕВАРЛИЋ МИЛАДИН и сар. (1999): Еколошке перформансе југословенске пољопривреде, монографија Пољопривреда у транзицији, Центар за проучавање алтернатива, Београд, стр. 27–35.

7. ШЕВАРЛИЋ МИЛАДИН (2000): Последице агресије НАТО у пољопривреди и прехрамбеној индустрији Југославије, Економика пољопривреде (1-4), Београд, 2002.

8. ТЕШАНОВИЋ БРАНКО (2000): Основе економике Југославије у рату, Војнотехничка академија, Сектор за школство, обуку, научну делатност, Београд.

9. ТЕШАНОВИЋ БРАНКО (2002): Економски аспекти развоја исхране становништва и Војске Југославије у рату, докторска дисертација, Пољопривредни факултет, Београд.

10. УМИЋЕВИЋ РАЈКО (1991): Развојне тенденције у пољопривредној производњи и биланси основних прехрамбених производа у СР Босни и Херцеговини с аспекта општенародне одбране, докторска дисертација, Пољопривредни факултет, Земун.

65

УДК:336.748:63 Оригинални научни рад Оriginal scientific paper

АНАЛИЗА И ПРЕДВИЂАЊЕ КРЕТАЊА ПАРИТЕТА ЦЕНА ПШЕНИЦА/МИНЕРАЛНО ЂУБРИВО

НОВКОВИЋ, Н., ЈАНКОВИЋ, Н., МУТАВЏИЋ БЕБА1

Резиме: Анализа кретања паритета цена пшеница/мешано мине-рално ђубриво показује његово опадање, па је однос паритета на по-четку и на крају периода прошлости (период: 1970–1998) 1 : 2,33. Ово показује да се у читавом интервалу прошлости смањује интензи-тет пољопривредне производње, да се погоршавају објективни еко-номски услови за пољопривредну производњу и да је на почетку вре-мена предвиђања створен неповољнији друштвени амбијент за развој и унапређење пољопривреде него што је то било на почетку периода прошлости. Паритет пшенице према мешаном минералном ђубриву биће у опадању и у времену предвиђања (период: 1999–2008): најповољнији паритет ће бити прве године 1,002, најнижи пете 0,784, на крају периода предвиђања 0,837, док се, примера ради, средином прве половине 70-тих прошлога века паритет пшенице према мешаном минералном ђубриву кретао између 2,1 и 2,3.

Кључне речи: паритет, пшеница, минерално ђубриво, предвиђање.

1. УВОД

Основни услов, који дефинише ниво интензивности неке производње је релација њених резултата и инпута. Ефекат кретања ове релације у времену је интензификација те производње и она може бити позитивна или негативна, што зависи од смера промене интензивности. Најбољи вре-дносни израз односа ефеката и инпута је респективни ценовни паритет.

Пшеница је и у овом времену елементарни пољопривредни производ у Србији и сви се други производи, нарочито у биљној производњи, одређују у односу на ову културу. Зато је истраживано кретање у прошлости ценовног паритета пшенице према мешаном минералном ђубриву, а потом грађени модели за предвиђање овога паритета.

Примењен је Box-Jenkins-ов итеративни поступак у градњи модела предвиђања, а као критеријуми за идентификацију модела коришћени су 1 Др Небојша Новковић, редовни професор; Мр Беба Мутавџић, асистент, Пољопривредни факултета, Нови Сад; Мр Никола Јанковић, директор предузећа Zenit trade доо из Београда.

66

аутокорелациона и парцијална аутокорелационa функција. Посматрани временски период подељен је на период прошлости: 1970-1998. и на период предвиђања (или период будућности): 1999-2008. година.

2. АНАЛИЗА КРЕТАЊА ПАРИТЕТА ЦЕНА ПШЕНИЦА/МЕШАНО МИНЕРАЛНО ЂУБРИВО У ПЕРИОДУ ПРОШЛОСТИ

Кретање паритета цена репрезентативних ратаских усева према мешаном минералном ђубриву дато је у табели 1.

Табела 1. Паритет цена: ратарски производи/мешано минерално ђубриво

Година Пшеница Кукуруз Шећ. репа Сунцок. Соја

1970 2.07 1.78 0.37 2.98 - 1971 2.30 2.06 0.43 4.04 - 1972 1.85 1.61 0.38 3.43 - 1973 1.29 0.93 0.33 2.51 - 1974 1.32 1.12 0.27 1.98 - 1975 1.05 1.10 0.23 2.46 - 1976 1.22 1.09 0.29 2.81 2.88 1977 1.34 1.03 0.28 2.78 2.65 1978 1.20 1.27 0.27 2.39 2.39 1979 1.45 1.30 0.24 2.15 2.36 1980 1.53 1.31 0.25 2.49 3.26 1981 1.56 1.47 0.32 2.98 3.64 1982 1.47 1.26 0.27 2.70 3.37 1983 1.10 1.00 0.22 2.21 2.42 1984 0.85 0.97 0.20 2.28 2.24 1985 0.79 0.75 0.18 2.22 2.13 1986 0.89 0.58 0.22 2.19 2.19 1987 1.39 1.18 0.27 2.80 2.82 1988 1.10 1.32 0.28 2.11 2.74 1989 1.01 0.88 0.42 2.98 3.06 1990 0.93 0.94 0.24 2.00 1.95 1991 0.55 0.65 0.15 1.27 1.31 1992 0.80 0.52 0.32 2.66 3.04 1994 0.62 0.55 0.21 1.14 1.59 1995 0.45 0.43 0.28 1.13 1.32 1996 0.66 0.52 0.19 1.28 1.37 1997 0.83 0.62 0.20 1.39 1.41 1998 0.89 0.58 0.21 1.58 1.66

Упоредна анализа кретања у прошлости паритета цена пшеница/ме-шано минерално ђубриво, сетвених површина, производње и приноса у

67

биљној производњи показују да посматрани паритет више утиче на сетвене површине у наредној години, него на производњу или принос. Тако је најповољнији паритет од 2,30 килограма минералног ђубрива за 1 кило-грам меркантилне пшенице, остварен 1971. године, утицао да се следеће 1972. године засеје максимална површина под пшеницом у целокупном посматраном периоду.

Такође, најлошији паритет од 0,45 килограма ђубрива за 1 килограм меркантилне пшенице, остварен у 1995. години, утицао је да се у наредној, 1996. години забележи минимална површина засејана пшеницом у цело-купном анализираном периоду.

Како је пшеница базни усев у Србији, то паритет пшеница/мешано минерално ђубриво има велики утицај и на интензивност производње других култура. Овај паритет свакако има утицаја и на сетвене површине других ратарских усева у наредној години, али на те површине велики утицај има и паритет цена ових култура према пшеници у претходној години.

Анализа кретања паритета цена ратарских производа према мешаном минералном ђубриву у посматраном периоду, показује тенденцију сталног опадања. Однос паритета цена, на почетку и на крају периода прошлости износи 1 : 2,33. Ово показује да се у читавом интервалу прошлости погоршавају услови за интензивирање пољопривредне производње, да се погоршавају објективни економски услови за пољопривредну производњу и да је на почетку времена предвиђања створен неповољнији друштвени амбијент за развој и унапређење пољопривреде, него што је то било на почетку периода прошлости.

3. ПРЕДВИЂАЊЕ КРЕТАЊА ПАРИТЕТА ЦЕНА ПШЕНИЦА/МЕШАНО МИНЕРАЛНО ЂУБРИВО

У ПЕРИОДУ ПРЕДВИЂАЊА

Анализа и предвиђање паритета цена пшеница/мешано минерално ђубриво приказани су на графикону 1, а будуће вредности у табели 2. На основу аутокорелационе функције и парцијалне аутокорелационе функције (слике 1 и 2), идентификован је модел ARIMA (4,1,2), писан у форми диференцне једначине као:

[1 + 0,335174Λ - 0,253268(Λ)2 + 0,072005(Λ)3 + 0,381069(Λ)4]∇ut = = [1 + 0,553170Λ – 0,400874(Λ)2]at

Аутокорелациона функција, приказана на слици 1, и парцијална аутокорелациона функција, приказана на слици 2, показују да је модел коректно структурисан и да се будуће вредности паритета пшеница/меша-но минерално ђубриво налазе у зони статистичке значајности.

Негативне тенденције паритета цена пшенице према мешаном мине-ралном ђубриву ће се наставити и у опсервираном периоду будућности.

68

Резултати предвиђања показују да ће паритет цене пшенице према цени минералног ђубрива бити у опадању. Најбољи ће бити прве године предвиђања (1999) од 1,002, најнижи пете (2003) 0,784. На крају периода предвиђања, 2008. године, предвиђа се паритет од 0,837. Поређења ради, средином прве половине 70-тих 20. века, паритет пшенице према мине-ралном ђубриву био је између 2,1 и 2,3. У првој деценији овога века неће доћи до интензивирања пољопривредне производње у Србији.

Табела 2. Паритети цена: Графикон 1. Кретање и предвиђање паритета пшеница/мин.ђубриво цена: пшеница/минерално ђубриво

Слика 1. Аутокорелација

Промене паритета цена ратарских усева према минералном ђубриву

имаће утицаја и на укупну потрошњу минералних ђубрива у Србији. Потрошња минералних ђубрива ће се у периоду предвиђања, кретати од 368,3 хиљаде тона, с почетка периода предвиђања, до 385,2 хиљаде тона у последњој години предвиђања, уз минимум од 332 хиљаде тона у четвртој (2002) години. Такође, опадаће и потрошња активних материја са 147,4 хиљаде тона у првој, на 131,1 хиљaду тона у десетој (2008) години пред-виђања, с минимумом од 128,5 хиљада тона у шестој (2004) години.

О евентуалном приближавању потрошњи минаралних ђубрива из прве половине 80-тих прошлога века, дакле из приода прошлости од близу 1,5 милиона тона минералних ђубрива и скоро 0,6 милиона тона активних материја годишње, у периоду предвиђања неће бити ни говора.

1999 1,002 2000 0,850 2001 0,861 2002 0,785 2003 0,784 2004 0,822 2005 0,810 2006 0,853 2007 0,833 2008 0,837

Предвиђање: ВАР паритет: пшеница/ђубриво, модел (4,1,2)

-0,5

0,0

0,5

1,0

1,5

2,0

2,5

3,0

69

АФ: ВАР паритет: пшеница/ђубриво, ARIMA (4, 1,2) резидуала(Standard errors are white-noise estimates)

-1,0 -0,5 0,0 0,5 1,00

15 -,079 ,1244

14 -,257 ,1291

13 -,044 ,1336

12 -,058 ,1380

11 +,204 ,1423

10 +,122 ,1464

9 +,024 ,1504

8 -,159 ,1543

7 -,096 ,1581

6 +,093 ,1618

5 +,032 ,1655

4 -,164 ,1690

3 -,104 ,1725

2 -,043 ,1759

1 -,114 ,1793

Lag Corr. S.E.

0

11,01 ,7521

10,60 ,7170

6,63 ,9200

6,52 ,8873

6,35 ,8490

4,29 ,9331

3,61 ,9354

3,58 ,8929

2,51 ,9262

2,14 ,9064

1,81 ,8748

1,77 ,7775

,83 ,8421

,47 ,7919

,41 ,5233

Q p

ПАФ: ВАР паритет: пшеница/ђубриво, ARIMA (4,1,2) резидуала

(Standard errors assume AR order of k-1)

-1,0 -0,5 0, 0 0,5 1,00

15 -,160 ,1890

14 -,189 ,1890

13 -,011 ,1890

12 -,080 ,1890

11 +,172 ,1890

10 +,112 ,1890

9 -,035 ,1890

8 -,233 ,1890

7 -,126 ,1890

6 +,060 ,1890

5 -,033 ,1890

4 -,200 ,1890

3 -,118 ,1890

2 -,057 ,1890

1 -,114 ,1890

Lag Corr. S.E.

Слика 2. Парцијална аутокорелација

70

4. ЗАКЉУЧЦИ

Резултати предвиђања на бази квантитативних метода у овом раду, са високим степеном статистичке прихватљивости показују следеће:

– Притет цена меркантилне пшенице према мешаном минералном ђубриву, дугогодишње посматрано (1970–1998) има тенденцију смањивања. Однос паритета цена, на почетку и на крају периода прошлости износи 1 : 2,33 (паритет је погоршан 2,33 пута, односно са 2,07 килограма минералног ђубрива за 1 килограм пшенице у 1970. години, на 0,89 килограма минералног ђубрива за 1 килограм пшенице у 1998. години.

– У периоду предвиђања (1999–2008) ће доћи до даљег опадања паритета цена пшеница/мешано минерално ђубриво од нивоа: 1 килограм минералног ђубрива за 1 килограм пшенице, до нивоа: 0,84 килограма минералног ђубрива за 1 килограм пшенице.

– Паритет цена пшеница/минерално ђубриво има значајног утицаја на сетвену површину под пшеницом у наредној производној години. Прмера ради, најповољнији паритет од 2,30 килограма минералног ђубрива за 1 килограм меркантилне пшенице, остварен 1971. године, утицао је да се следеће 1972. године засеје максимална површина под пшеницом у целокупном посматраном периоду. Односно, најлошији паритет од 0,45 килограма ђубрива за 1 килограм меркантилне пше-нице, остварен у 1995. години, утицао је да се у наредној, 1996. години забележи минимална површина под пшеницом.

– Неповољни паритет цена ратарских производа према минералном ђубриву негаивно ће утицати на интензивност ратарске производње и потрошњу минералних ђубрива, коа ће се кретати у интервалу од 368 до 385 хиљада тона годишње у Србији у периоду до 2008. године.

5. ЛИТЕРАТУРА

1) BOX, G.E.P., JENKINS, G.M.(1976) : Time Series Analysis: Forecasting and Control, Revised Edition, Holden-Day, San Francisco.

2) НОВКОВИЋ, Н., НИКОЛИЋ-ЂОРИЋ ЕМИЛИЈА, ШОМОЂИ, Ш., АЛЕКСИЋ, Љ., РОДИЋ ВЕСНА (1992): Предвиђање кретања основних елемената производње кукуруза у Војводини, Агроекономика, 21, 48-63.

3) НОВКОВИЋ, Н., РОДИЋ ВЕСНА, НИКОЛИЋ-ЂОРИЋ ЕМИЛИЈА, АЛЕКСИЋ, Љ. (1994) : Зависност паритета цена свиње – кукуруз од промета свиња и промета кукуруза и предвиђање његовог кретања до краја [прошлог] века, Агроекономика, 23, 77-88.

4) ЈОВАНОВИЋ, М. И ЈАНКОВИЋ, Н. (1999) : Технички прогрес и развој пољопривреде, Агроекономика, 28, 142-153.

5) ЈАНКОВИЋ, Н. (2005): Анализа кретања интен- зивности пољопривредне производње у зависности од производно-економских фактора, Пољопривредни факултет, Нови Сад.

71

ANALYSIS AND FORECASTING OF PRICE PARITY: WHEAT / MINERAL FERTILIZER

NOVKOVIC, N., JANKOVIC, N., MUTAVDZIC BEBA

Summary

Analysis of price parity: wheat /mineral fertilizer in the period 1970–1998 show’s negative movements. Parity is worst 2,33 times at the end of the period, comparing with the beginning. Forecasting of the parity in the period 1999– –2008 show’s also negative trend. Parity will be between 1,002 and 0,784 kg of mineral fertilizer per 1 kg of wheat. Parity of wheat/mineral fertilizer has an influence on sowing area of wheat in the next sowing year. In 1971. was the highest parity (2,30), and in the next year, 1972. was the maximal wheat sowing area. Also, in 1995 was the worst parity, and in a next year, 1996, was a minimal wheat sowing area.

Key words: parity, wheat, mineral fertilizer, forecasting

72

UDK: 338.242:631.1 Originalni naučni rad Original scientific paper

PUTEVI IZLASKA IZ KRIZE AGRARNOG PREDUZEĆA

PEJANOVIĆ, R., TICA, N. *

Rezime: Autori razmatraju aktuelnu problematiku krize agrarnih preduzeća. Oni ističu sledeće faktore krize agranih preduzeća: spoljni ekonomski uslovi poslovanja; unutrašnji faktori krize preduzeća. Putevi izlaska iz krize, po autorima, su sledeći: nova agrarna i ekonomska politika; sanacija, stečaj i restrukturiranje, ubrzanje procesa privatizacije; povećanje konku-rentnosti; razvoj preduzetništva u agrobiznisu; ulaganje u istraživanje, nauku i obrazovanje.

Ključne reči: agrarno preduzeće, kriza, uzroci, agrarna politika, putevi izlaska, restrukturiranje, konkurentnost, privatizacija.

UVOD

Agrarno preduzeće je važan subjekt privređivanja u našoj agroprivredi, odnosno u primarnoj poljoprivredi i prehrambenoj industriji. S tim u vezi posebno su značajna poljoprivredna preduzeća, kao do(sadašnji) krupni robni proizvođači. Ona se nalaze u dugoročnoj, dubokoj i sveobuhvatnoj krizi. Potrebno im je pomoći da izađu iz do(sadašnje) «agonije»u kojoj se nalaze.

Kriza je dugoročno obeležje preduzeća u našoj agroprivredi. Ona je izraz duboke, svekolike i decenijske krize naše privrede i poljoprivrede. Izolovanost naše zemlje i autarkičnost privrede tokom devedesetih godina ostavili su katastrofalne posledice na celokupnu ekonomiju, posebno na poljoprivredu, koja je podnela teško socijalno breme. Pored toga, hiperinflacija je «opustošila» ovu privrednu granu, a sistem društvene svo-jine i samoupravljanja je unazadio. Sistem korupcije (posebno dvehiljaditih) je «do-krajčio».

Kriza je praćena padom svih performansi poslovanja, posebno nelikvidnošću i tehnološkim zaostajanjem.

Koncept otvaranja naše zemlje i strategija priključenja EU, zahtevaju prevazilaženje krize i ozdravljenje preduzeća kao osnovnog ekonomskog subjekta privređivanja.

S tim u vezi nužni su duboki tranzicioni reformski zahvati i niz mera na makro i mikro nivou.

* Dr Radovan Pejanović, red. prof., Dr Nedeljko Tica, red. prof., Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

73

Cilj rada je da identifikuje »dijagnozu« i predloži mere i akcije rešavanja datog problema.**

2. FAKTORI KRIZE

Spoljni faktori u kojem preduzeće posluje i unutrašnji faktori gazdovanja determinante su njegoog uspeha. Kriza agrarnog preduzeća u nas izazvana je egzogenim i endogenim faktorima.

2.1. Spoljni ekonomski uslovi poslovanja

Sadašnji nivo poljoprivredne proizvodnje u našoj zemlji znatno je ispod realnih mo-gućnosti koje pružaju zemljišni resursi, znanje, kadrovi, klima, i dr. Ovakva proizvodnja, iako je zadovoljavala domaće potrebe suženog tržišta, ima za posledicu smanjeno kori-šćenje raspoloživih proizvodnih kapaciteta u poljoprivredi i industriji za preradu po-ljoprivrednih proizvoda.

Uslovi poslovanja naše privrede, od početka 90-ih godina, veoma su nepovoljni. Preovlađujući vlasnički odnosi, nasleđena privredna struktura, izostanak motivisanosti privrednih subjekata za profitabilno i uspešno poslovanje, veoma nestabilno i nepovoljno unutrašnje i spoljno okruženje, od kojih zavisi ekonomska uspešnost poslovanja i druge nepovoljne okolnosti, uticali su da privreda već drugu deceniju posluje bez, ili sa veoma niskim obimom dobiti.

Odlaganje procesa vlasničke transformacije je pogrešno i štetno. Čak i u uslovima opadajuće privredne aktivnosti prelaz na tržišno privređivanje i privatno – svojinske podsticaje moglo je dati sasvim određene pozitivne efekte. Pri tom se, u prvom redu, misli na efekte koji bi se postigli drugačijom šemom podsticaja i privikavanjem privrede na tvrda budžetska ograničenja u preduzećima, obezbeđenje stabilnijeg makro-ekonomskog okruženja, kao i racioanlnije gazdovanje privrednih subjekata.

Pored toga, odlaganjem privatizacije troškovi očekivane tranzicije se povećavaju, a socijalna izdržljivost umanjuje. Pri tom imamo u vidu ne samo direktne troškove, već i tzv. oportunitetne, tj. gubitke koji nastaju od odloženog procesa.

Na taj način su konzervirani kolektivni oblici svojine, koji su nesrazmerno lošije zaštićeni od svih varijanti privatnog vlasništva. Kolektivna svojina je dobra podloga za korupciju, već samim tim što je odbojna prema tržištu i što podrazumeva mehanizme birokratske koordinacije ekonomskih odluka i privrednih procesa. Propadanje sredstava u kolektivnoj svojini pada na sve članove datog kolektiva, najčešće na sve članove društvene zajednice. Za sredstva u raznim oblicima kolektivne svojine jednostavno nema dovoljno motivacije da se čuvaju i brižljivo koriste. Štete od mogućih i čestih krađa i nelegalnih prisvajanja raspodeljuju se na veliki broj članova kolektiva. Kada niko ne sprečava individualne akte nelegalnog prisvajanja, kao što se to dešava u uslovima kolektivne svojine, oni onda postaju preovlađujući stil ponašanja. Vrednosna supstanca društvenog i državnog kapitala topila se i topi se u nas ubrzanim tempom.

U uslovima kolektivne svojine, kakva je u nas, privredni subjekti orijentišu se redistributivno i špekulantski, umesto proizvodno. Time se uvećavaju troškovi ko-rupcije, koji su mnogostruki i raznovrsni. Tu su, pre svega, neposredni finansijski izdaci ** Rad je deo istraživanja na projektu: »Strategija ozdravljenja i restrukturiranja preduzeća u kriznim uslo-vima«.

74

koji imaju karakter transfera. Time se dragocena likvidnost privrednih organizacija iscrpljuje u korist pojedinaca – u privatne džepove prelivaju se sredstva, koja su preko potrebna privredi. Tu je, potom, trošak potpuno neproduktivnih aktivnosti, usmerenih na postizanje nekih (nečijih) ciljeva putem korupcije, umesto da ti napori budu usmereni na poboljšanje kvaliteta, inoviranje proizvodnje i sistematsko povećanje produktivnosti. Pored toga, prethodni zakon o svojinskoj transformaciji promovisao je zatovrenu vlasničku strukturu (tzv. insajdersku privatizaciju), što je konzerviralo do-tadašnje odnose u preduzeću i formatizovalo reformske procese.

U prethodnoj deceniji nije se uspeo postići kvalitetan razvoj, koji bi bio zasnovan na prirodnim komparativnim prednostima i drugim proizvodnim potencijalima privrede, posebno poljoprivrede. Nepostojanje izvozne strategije dovelo je do drastičnog pada konkurentske sposobnosti celokupne privrede i njenih preduzeća kao privrednih subjekata. Stvorena je ekstenzivna proizvodna struktura sa visokim stepenom zavis-nosti od uvoza inputa. Istovremeno je gubitak tržišta, zbog raspada bivše države i zbog političke situacije, odigrao negativnu ulogu na položaj naših preduzeća.

Preovlađujući vlasnički odnosi i sistemi upravljanja u privredi nisu bili stimulativni za ekonomski racionalno poslovanje na osnovu tržišnih kriterijuma. Započete reformske promene, u smislu restruktuiranja privrednih subjekata u funkciji porasta ekonomske uspešnosti poslovanja, početkom 90-ih godina, prekinute su ratom u neposrednom okruženju, primenom ekonomskih sankcija prema našoj zemlji, NATO bombardovanjem i nepovoljnim političkim spoljnim okruženjem. Politička i ekonomska kriza na ovim prostorima zaustavila je ovaj proces i osetno umanjila efekte promena privredno – sistemske regulative.

Nepovoljno spoljno i unutrašnje okruženje za odvijanje privrednh aktivnosti prouz-rokovali su pad društvenog proizvoda, a finansijski rezultati poslovanja nisu omoguća-vali ne samo investiciona ulaganja kao osnove razvoja, već zbog procesa dezinvestiranja došlo je i do devastacije kapitala. To se ogleda u činjenici da od početka 90-ih godina obim ukupnih rashoda permanentno premašuje obim ukupnih prihoda, tako da se na ni-vou ukupne privrede, posebno poljoprivrede, pojavljuje negativan finansijski rezultat i gubitak koji ga prati.

Agrarna politika države nije uvažavala činjenicu da su agraru, zbog specifičnosti poljoprivredne proizvodnje, permanentno potrebni dopunski – spoljni izvori finansira-nja.

U našoj praksi finansiranja poljoprivrede dugo vremena je bio prisutan sistem selek-tivnog finansiranja, iz primarne emisije, koja je u finansiranju proizvodnje učestvovala i do 70 odsto. Od 1994. godine napušten je ovaj sistem finansiranja, i poljoprivreda je na-glo upućena na obezbeđivanje sredstava na tržištu kapitala iz realnih izvora i uz realnu (visoku) kamatnu stopu.

To je iziskivalo i iziskuje velike finansijske napore za poljoprivredna preduzeća. Kada se još ima u vidu da tokom poslednje decenije ipo naša poljo(privreda) ne investira ni do nivoa amortizacije, onda postoje još očigledniji stepen finansijske devastacije naše ukupne privrede, pa u tome posebno i poljoprivrede.

Uzroci finansijske devastacije poljoprivrede su egzogenog karaktera. Uslovljeni su, između ostalog, disparitetima cena i neadekvatnom finansijskom podrškom poljo-privredi. Reč je o izrazitom debalansu između ekonomskog značaja poljoprivrede, s jedne strane, i realizovane finansijske podrške poljoprivredi, s druge strane. Taj debalans

75

može kvantitativno da se iskaže, ako se pođe od činjenice da poljoprivreda učestvuje se preko 20 odsto u ukupnom društvenom proizvodu naše privrede, što predstavlja nomi-nalnu vrednost od oko 3,4 milijarde USA dolara, a kreditna podrška poljoprivredi u vrednosti od oko 200 miliona američkih dolara, što čini svega oko šest odsto vrednosti društvenog proizvoda.

Pored toga, monetarna politika je u nas stalno oscilirala između ekspanzivnosti i restriktivnosti. Posebno je hiperinflacija iz 90-godina «razorno» delovala na poljoprivredu. Sadašnji fiksni devizni kurs pozitivno deluje na uslove privređivanja, ali destimulativno na izvoz, što je jedan od uzroka deficita spoljno-trgovinske razmene.

Ekonomski položaj poljoprivrede, analiziran kroz primarnu raspodelu, u poslednjoj deceniji, permanentno se pogoršava, zbog primenjene politike depresiranih cena agrar-nih proizvoda. Makaze cena, koje su stalno otvorene na štetu poljoprivrede, posebno su izražene poslednjih godina. Reč je o politici kontrole cena, koja podseca korene slobod-nog preduzetništva i u isto vreme stvara ekonomsku osnovu za sistem sveopštih prisila i zabrana. To je politika čije se kratkoročne i zaista efemerne ekonomske i političke koristi plaćaju mognostruko većim, dugoročnijim ekonomskim, pa svakako i političkim šteta-ma. To je politika koja previđa da je cena bitna ne samo sa stanovišta tražnje, nego i kao instrument za podsticanje ponude.

Cena koja je merama kontrole nasilno spuštena ispod ravnotežnog nivoa, ne samo što ne upućuje robe tako gde će za pojedince i zajednicu u celini biti najveći učinak, nego istovremeno i snažno i na trajnoj osnovi destimuliše ponudu. Ako je neka grana, kao što je to poljoprivreda, lišena izgleda da ostvari profit, ako je njeno funkcionisanje otežano mnogim birokratskim propisima i ograničenjima, onda ona nema ni motiva, pa čak ni mogućnosti da bude efikasna.

I na kraju, u ovu grupu faktora spadaju i klimatski faktori koji su, kao što je to slučaj sa 2000-om godinom (poplave i suša) ili prethodnih godina (grad), imali negativan uticaj na položaj poljoprivrednih preduzeća. Posebno je suša u 2000. godini uzela svoj «danak» i pokazala šta znači ne koristiti postojeći sistem za navodnjavanje, i šta znači ne ulagati u sistem za navodnjavanje. Ni suša iz 2003. nije nas naučila «pameti». Ni pozitivni rezultati u 2004. nisu, na žalost, kod nas bili adekvatno valorizovani.

2.2. Unutrašnji faktori krize preduzeća

Zbog navedenih spoljnih okolnosti, krizna situacija je, na žalost, uobičajena pojava u poslovanju naših agrarnih preduzeća. Ona, po pravilu, predstavlja opasnost za egzisten-ciju preduzeća i ostavlja ograničeno vreme za racionalno reagovanje na promene. Kriza karakteriše ozbiljan pad svih performansi (rentabilnosti i likvidnosti). Nastaje neli-kvidnost, kao nesposobnost izmirenja novčanih obaveza u rokovima njihovih dospeća. Kao posledica ovoga javlja se dilema finansijskog upravljanja: kako zahteve za maksi-miranjem rentabilnosti uskladiti sa neophodnošću održavanja tekuće likvidnosti.

Unutrašnji faktori krize preduzeća su organizaciona inercija koja sprečava dovoljno brzu i odlučnu promenu u strategiji, da bi se preduzeće prilagodilo novoj situaciji.

Ako se barijere za promenu ne savladaju uspešno, preduzeće zapada u krizu, pokazujući pad rezultata poslovanja u svim domenima, posebno u finansijama i marketingu.

76

Preduzeća mogu zapadati u krizu različitom brzinom, ali skoro uvek prolaze kroz nekoliko faza na tom putu. U literaturi se mogu sresti modeli procesa krize sa dve, tri, četiri i više faza. Najčešće se navode četiri faze.

U prvoj fazi preduzeće gubi tržišno učešće ili raste mnogo sporije, pošto konku-rentski «drema» i tehnološki zaostaje. U ovoj fazi preduzeće gubi moć, ili njegova budućnost nije tako dobra kao što je nekada bila.

Drugu fazu karakterišu izraženiji poslovni i finansijski problemi. Prodaja i dalje opada. Novčane nevolje postaju hronične, preokupacija se pomera od pozitivnog dugo-ročnog planiranja ka kratkoročnim finansijskim i operativnim problemima.

Treća faza je faza potpune defanzive, sa velikim gubicima, manjim zalihama, bez kredita i nedovoljnim novčanim tokom. Započinje spirala bankrotstva, opasan ciklus smanjivanja proizvodnje i prodaje, što dalje znači još veće gubitke, koji opet znače manje kapitala za ponovno otpočinjanje ciklusa.

U četvrtoj i poslednjoj fazi – tački od koje se oporavlja mali broj preduzeća – preduzeće je optuženo od poverioca, pod pritiskom je dugoročno neplaćenih poreza i doprinosa, posluje sa suviše malom gotovinom i zalihama i gleda kako ključni zaposleni i kupci «napuštaju brod».

Ulazak u treću i četvrtu fazu utiču na slabljenje reputacije preduzeća kod po-slovnih partnera i finansijskih institucija, što mu otežava pristup izvorima snabdevanja i eksternog finansiranja.

Kada je preduzeće u krizi postoje dva moguća scenarija: scenario rehabilitacije i(ili) scenario stečaja i likvidacije. Dokazivanje rentabilnog poslovanja vrši se poređenjem bilansa stanja na bazi biznis plana i likvidacionog bilansa.

Stečaj i likvidacija preduzeća, slično kao i osnivanje, predstavljaju organizovan, zakonski utvrđen proces.

3. PUTEVI IZLASKA IZ KRIZE

Nova agrarna i ekonomska politika na makro nivou i konsolidacija i organizaciono – upravljačka, svojinska i proizvodna transformacija preduzeća na mikro nivou – glavni su putevi izlaska agrarnih preduzeća iz krize. Reč je o sinhronizovanom setu mera i akcija koje imaju za cilj stvaranje uslova za normalno tržišno funkcionisanje preduzeća, kao modernih robnih proizvođača.

3.1. Nova agrarna i ekonomska politika

Nova agrarna politika podrazumeva intervenciju države u sledećim smerovima: (1) determiniše odgovarajuću politku cena agrarnih proizvoda na baz pariteta ili drugih ekonomskih kriterijuma, koji konzistentno održavaju snažnom ekonomsku poziciju agrara kao delatnosti; (2) utvrđuje mere beneficiranja inputa (regresi, premije, dotacije) za različite vrste troškova (semenska roba, cene đubriva, regresiranje kamata i dr.); (3) subvencioniše razvoj poljoprivredne proizvodnje, u cilju podsticanja izvoza agrarnih proizvoda; (4) određuje odgovarajuće modele finansiranja agrarne proizvodnje i zaliha, čiji je cilj da putem beneficiranih uslova korišćenja finansijskih sredstava vrši troškovno rasterećenje agrarnih proizvoda; (5) subvencioniše izvoz, čime se povećava cenovna konkurentnost.

77

Zbog sporog obrta kapitala uloženog u poljoprivrednu proizvodnju, zbog sezonskog karatkera ove proizvodnje, kao i zbog jakog uticaja klimatskog faktora, pošto je reč o organskoj proizvodnji (proizvodnji biljaka i životinja), koja se odvija, uglavnom, na otvorenom prostoru – neophodni su posebni finansijski aranžmani za poljoprivredu, posebno za njen primarni sektor. Reč je o preferenciranim kreditnim aranžmanima, sa nižim kamatnim stopama od ostalih zajmovnih stopa.

Inostrana akumulacija može biti značajan podstrek našem agrobiznis sektoru. Reč je zajedničkim poslovnim ulaganjima (joint venture) sa ino – partnerima. Pri tom je neophodno stvoriti uslove, kao što su pravna i ekonomska sigurnost ulagača. Paralelno sa tim nužno je do kraja razrešiti političke probleme, koji otežavaju naš društveno-ekonomski razvoj više od decenije.

Mora se prihvatiti iskustvo razvijenih zemalja, koje štite svoju poljoprivredu. Pri tom je važno da se naši subjekti iz agrobiznisa oslobode «paternalističkog sindroma», kada je u pitanju država. Mora se izvršiti «tranzicija u glavama» i shvatiti da «vrhovni arbitar» postaje tržište, sa svojim moćnim mehanizmom, čija je važna poluga kon-kurentnost. Treba podstaći uvođenje tržišnih institucija, kao što su lizing, berzansko po-slovanja agrarnim proizvodima, osiguranje poljoprivredne proizvodnje, itd.

Politika ukrupnjavanja poseda treba da bude jedan od prioriteta nove agrarne poli-tike. Iskustvo EU, s tim u vezi, je dragoceno. Ovaj proces, koji je rađen po «Mansholto-vom planu», zahtevao je period od više decenija. Na Zapadu se veličina poseda stalno povećava, a broj farmi smanjuje. Moramo izvući pouku da je prilogođavanje posedovne strukture potrebama moderne tehnologije spor ali neminovan proces. Kao rezultat poli-tike ukrupnjavanja poseda u razvijenim zemljama EU izdiferencirale su se: male i sre-dnje porodične farme, zatim vrlo značajne, srednje i krupne komercijalne farme, kao i multinacionalne kompanije. Ove poslednje, pored poljoprivrede, obuhvataju delove pre-hrambene industrije, industrije repromaterijala i prometa na teritoriji više zemalja.

Uporedo sa ukrupnjavanjem poseda i farmi odvijaju se u razvijenim zemljama i drugi ekonomski procesi: intenzifikacija poljoprivrede, specijalizacija proizvodnje, industrijska staklenička proizvodnja, razvoj fleksibilnih proizvodnih tehnologija, razvoj multifunkcionalne poljoprivrede, ruralni razvoj, itd. Sve su to zadaci nove agrarne poli-tike, koja treba da podstiče ove procese.

Svi instrumenti ekonomske politike (posebno poreske i spoljno-trgovinske) moraju biti u funkciji razvoja agro(privrede).

3.2. Sanacija, stečaj i restukturiranje preduzeća

Kada je agrarno preduzeće dugo vremena u krizi bitno je sprečiti njegov kolaps. Otuda su nužne sanacione mere koje će otkloniti opasnosti od kolapsa preduzeća. Cilj tih mera je zaustavljanje daljeg propadanja preduzeća. Takvom preduzeću je, naime, bitno da opstane i posluje bar bez gubitka, dok se krizna situacija ne prevaziđe.

U aktuelnoj nepovoljnoj (kriznoj) situaciji privređivanja preduzeće teži da bar pokrije troškove, odnosno da posluje bar na donjoj granici («pragu») rentabiliteta, tj. tački prvog pokrića troškova, odnosno tzv. «mrtvoj tački rentabilnosti», koja se u našoj praksi često naziva «pozitivna nula».

Sanacione mere su nužne na sivm nivoima preduzeća, počev od nivoa rukovođenja, preko finansijskog, proizvodnog, marketinškog, organizacionog, pa sve do kulturnog

78

nivoa. One podrazumevaju promene. Promene zahtevaju liderstvo na svim nivoima organizacije.

Na finansijskom nivou glavni problem su teškoće likvidnosti. Stoga je centralna funkcija hitnih mera da obezbede potrebnu likvidnost. Mere za zaustavljanje nelikvidno-sti i poboljšanje likvidnosti svode se na zaustavljanje daljeg odliva novca i formiranje rezervi gotovine. Potrebno je sopstvenim snagama, a ne finansijskim zadruživanjem, obezbediti novčani tok.

Od mnoštva raznovrsnih sanacionih mera izdvajamo sledeće: smanjivanje zaliha, smanjivanje potraživanja, ograničavanje kredita, prodaja i iznajmljivanje imovine, «kre-sanje» troškova i «stezanje kaiša», socijalne mere.

Sposobnost preduzeća da se suoči sa promenama u sve većoj meri opredeljuje njihov uspeh. Stepen promena zavisi od toga koliko su pokretačke snage jače od snaga otpora.

Ukoliko nema volje i sposobnosti za promenama nužan je stečaj. Novi zakon o stečajnom postupku (2004.) obezbeđuje relativno kratko trajanje

stečajnog postupka (oko šest meseci), za razliku od dosadašnjeg zakona, gde su stečajni postupci trajali godinama i imali za rezultat da troškovi postupka «pojedu» svu imovinu stečajnog dužnika, a poverioci ne dobiju ništa na ime svojih potraživanja.

Novi zakon omogućava efikasan postupak, zaštitu prava poverilaca i usklađenost našeg zakonodavstva sa međunarodnim standardima.

Novi zakon je zasnovan na principu obezbeđenja najpovoljnijeg namirenja poverilaca, predviđajući dva moguća pravca ka tom cilju: reorganizaciju, u slučaju kada je oporavak stečajnog dužnika moguć; i bankrotstvo, odnosno prodaju imovine, onda kada je preduzeće neoperativno i prezaduženo.

Primenom Zakona o stečajnom postupku, kao i Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji stvara se odgovarajuća infrastruktura za sprovođenje postuka ozdravljenja i oporavka naših agrarnih subjekata, koji se nalaze u stanju krize.

Novim Zakonom o stečajnom postupku uređuje se stečajni postupak, koji obuhvata: (1) bankrotstvo i (2) sprovođenje različitih mera usmerenih na saniranje postojećeg stanja. Mada se u Zakonu koristi termin reorganizacija, a ne sanacija, ozdravljenje ili oporavak, mere koje može da sadrži plan reorganizacije predstavljaju faktički različite aktivnosti, koje je moguće sprovoditi u cilju obnove i ozdravljenja preduzeća, odnosno njegovog restrukturiranja.

Najznačjanije mere koje se u ovom postupku mogu sprovoditi odnose se na sledeće: zadržavanje dela ili celokupne imovine iz stečajne mase; prodaja celokupne ili dela imovine; zatvaranje neprofitabilnih pogona; promena delatnosti; odlaganje otplate dugova; pretvaranje duga u akcijski kapital; uzimanje novog kredita ili pribavljanje nove investicije; otpuštanje zaposlenih; isplata dospelih potraživanja; spajanje ili pripajanje dva ili više lica; izdavanje novih hartija od vrednosti; izmene ili dopune statuta i drugih dokumenata o osnivanju ili upravljanju.

Plan reorganizacije podnosi se stečajnom sudiji i kada se usvoji ima snagu izvršne isprave. Stečajni postupak se smatra hitnim postupkom, pri čemu su propisani precizni rokovi za sve učesnike i za sud.

Novim Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji Agencija za privatizaciju donosi odluku o restrukturiranju preduzeća u postupku privatizacije.

79

Restrukturiranje u procesu privatizacije, u smislu ovog zakona, znači sledeće prome-ne: (1) statusne promene, promene pravne forme, promene unutrašnje reorganizacije i druge organizacione promene; (2) otpis glavnice duga, pripadajuće kamate ili kamate drugim potraživanjima, u celini ili delimično; (3) otpuštanje duga u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca, iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala ili imovine subjekata privatizacije.

Otpis duga prema državi društvenim preduzećima, koja se privatizuju u procesu re-strukturiranja, najvažnija je, dakle, izmena Zakona o privatizaciji. Ovim se žele ohrabri-ti budući kupci da unesu novu tehnologiju, umesto da ulažu u dug, a time da "ožive" preduzeće i učine ga konkurentnijim.

Program restrukturiranja sadrži sledeće: podatke o poslovanju, unutrašnjoj organiza-ciji i vrednosti kapitala i imovine; godišnji račun; način otplate dugova; bilans ostvare-nja; položaj delova, odnosno organizacionih jedinica; socijalni program; program zaštite životne sredine; kao i druge podatke od značaja za sprovođenje restrukturiranja subjeka-ta privatizacije.

Program restrukturiranja donosi nadležan organ subjekata privatizacije. Ovaj pro-gram, donet u skladu sa zakonom, ima snagu izvršne isprave i smatra se ugovorom kojim se utvrđuje visina i način izmirivanja potraživanja poverilaca, koja su u njemu utvrđena.

Izmenama Zakona o tržištu hartija od vrednosti i Akcijskom fondu omogućava se brža i efikasnija privatizacija i povećava odgovornost kupaca. Državna preduzeća neće moći da donesu nijednu odluku koja se tiče strukture i vrednosti kapitala bez saglasnosti Akcijskog fonda. Akcije iz "državnog paketa" moći će ubuduće da se nađu i na tenderu, a ne samo na berzi ili preuzimanjem.

Novina je i u tome što država preuzima i sve obaveze banaka u stečaju i likvidaciji, prema stranim poveriocima. Država, takođe, preuzima i obavezu pregovora sa dužnicima tih banaka. Ovo je važno za ubrzanje procesa restrukturiranja banaka, kao važnih finansijskih institucija.

Restukturiranje subjekata u agroprivredi podrazumeva, dakle, veliki broj pro-mena na nivou subjekata: svojinske strukture, tržišne strukture, finansijske, organizacio-ne strukture, upravaljačke strukture.

Kada je u pitanju individualno gazdinstvo, njega treba farmerizovati (politikom ukrupnjavanja poseda, povoljnom kreditnom politikom, i tsl.) i osposobiti ga da postane moderan robni agrarni proizvođač, sa izvoznim programom. Agrarne zadruge treba da postanu specifični oblik preduzetničkih interesnih organizacija, po ugledu na moderne evropske zadruge. Privatizovana agrarna preduzeća treba da postanu moderne kompanije sa korporativnim upravljanjem i akcionarskim kapitalom. Mala i srednja preduzeća u agrobizinsu treba da budu nosilac nove razvojne preduzetničke filozofije. Veliki sistemi u agroprivrеdi treba da nastaju kao izraz koncentracije i centralizacije kapitala, kao i njegove vertikalne i horizontalne integracije.

3.2. Ubrzanje procesa privatizacije preduzeća

Privatizacija agrarnih preduzeća treba, zajedno sa drugim tranziconim reforma-ma, da ubrza promene privredne strukture, poveća efikasnost poslovanja, uvede korpora-tivno upravljanje i obezbedi konkurentnost agrarnih proizvoda. Privatizacija treba da raščisti situaciju u starim preduzećima, da bi se stvorili uslovi za novi početak.

80

Kada je u pitanju agroprivreda treba utvrditi strategiju privatizacije (kome, šta i koliko prodati). Zatim, treba ubrzati proces, jer se spоrošću «topi» supstanca društve-nog kapitala. Potrebno je doneti prateće zakone, kao što su zakon o restituciji, zadruga-ma, itd.

U narednom periodu pristup privatizaciji mora da uvažava nekoliko ključnih princi-pa: preduzetnički princip, po kome ne treba da bude dominantno koliko je novca obez-beđeno kroz proces privatizacije, već da li preduzeće prodajom ima perspektivu. Privati-zacioni prihodi treba da budu plasirani u razvojne projekte, umesto u potrošnju; socijalna pravičnost procesa podrazumeva jednakost šansi, kao i veću brigu društvene zajednice prema ljudima koji gube posao, ali i veći obzir novog vlasnika; naklonost javnosti; vra-ćanje kredibiliteta procesa privatizacije; stvoriti uslove za ulaganja, koja bi se mogla realizovati upravo kroz privatizaciju, čime bi se unela nova tehnika i tehnologija, nova tržišta, svež kapital, nova organizacija, korporativno upravljanje.

3.3. Povećanje konkurentnosti preduzeća

Povećanje konkurentnosti agro(privrede) na svim nivoima (granski nivo – formi-ranje klastera, nivo subjekata, nivo pojedinačnih roba i usluga), kao i po različitim osno-vama (troškovna, cenovna konkurentnost, kvalitet kao faktor konkurentnosti, dizajn, pa-kovanje, robna marka, marketing). S tim u vezi potrebna nam je strategija i politika konkurentnosti.

Potrebno je doneti zakon o hrani, koji će biti usaglašen sa osnovnim zakonom o hrani EU, koji definiše principe i standarde proizvodnje hrane u skladu sa integralnim sistemom zdravstvene ispravnosti hrane. Važna je za nas i harmonizacija agrarnog zako-nodavstva sa EU, posebno kada je u pitanju kvalitet hrane.

3.4. Razvoj preduzetništva u agrobiznisu

Razvoj preduzetništva u agrobiznisu ima izvanredne mogućnosti, kako u primar-noj proizvodnji, tako i prehrambenoj industriji, kao i u pratećim garanama koje su veza-ne za tzv. ruralni razvoj.

Po ugledu na razvijene zemlje, preduzetništvo i u nas treba da postane nova razvojna filozofija. Sve institucije sistema treba da budu u funkciji stvaranja uslova i ambijenta za biznis i preduzetništvo. Treba eliminisati dva krupna ograničenja: problem kreditiranja i birokratsku proceduru.

Razvoj malih i srednjih preduzeća (MSP) u agroprivredi treba usmeravati, podsticati i podržavati u sledećim oblastima: razvoj porodičnih poljoprivrednih gazdinstava (full-time farm), koji bi omogućio egzistenciju prosečne četvoročlane porodice, sa posedom od 10-30 ha obradivog zemljiišta i adekvatnim brojem uslovnih grla stoke, na kojima je moguća i tzv. organska poljoprivredna proizvodnja; razvoj MSP u rurulnim područjima, i to kako u proizvodnoj sferi (farme puževa, pečuraka, gajenje lekovitog bilja, itd.), preko prehrambene industrije (mini mesare, mini mlekare, itd.), proizvodnje inputa (sitna mehanizacija, alati, folije, ambalaža), uslužnih delatnosti (zanatstvo, trgovina, turizam), proizvodnja biodizela, pa do multifukcionalne poljoprivrede.

Razvoj preduzetništva treba da doprinese: razvoju agroprivrede, kroz veći stepen finalizacije; uvođenju novih proizvoda; razvoju obnovljivih izvora jeftine energije i

81

ekološke proizvodnje; većem zapošljavanju; revitalizaciji sela; boljoj ponudi na doma-ćem tržištu (smanjenje uvoza) i povećanju izvoza.

Bez zamaha novog biznisa nema rasta dohotka, zaposlenosti i jačanja izvozne konkurentnosti. Suprotne tendencije, tj. nastojanje da se oživi nasleđena glomaznost društvene ekonomije, koje su prisutne u nekim bivšim socijalističkim zemljama, pa i kod nas, vode u reformsko zaostajanje i nazadovanje.

Potrebno je podržati (finansijiski) Agenciju za razvoj MSP, obezbediti povoljne kredite i posebnu pažnju posvetiti afirmaciji preduzetništva u školama (formirati biznis radionice, itsl.), kao i obrazovanju menadžera. Treba razvijati preduzetničke inkubatore i tehnološke parkove.

3.5. Ulaganje u naučno-istraživački i obrazovni rad

Ulaganje u naučno-istraživački i obrazovni rad je jedino ulaganje u kome ne de-luje zakon opadajućih prinosa. Nauka, obrazovanje i istraživački rad su danas moćni i nezamenljivi faktori razvoja i napretka. Kada je u pitanju poljoprivreda taj koncept ispla-tivosti ulaganja superiorno promoviše Poljoprivredeni fakultet u Novom Sadu (koji je proslavio 50 godina), kao i Institut za ratarstvo i povrtarstvo, čiji rezultati su cenjeni ši-rom sveta. Zbog toga država, odnosno resorno ministarstvo za nauku i obrazovanje, mo-ra više da izdvaja za naučno-istraživački i obrazovni rad, posebno za projekte koji imaju izvoznu perspektivu i strateški značaj. Preduzeća, kao korisnici istraživanja, treba da su uključena od početka do kraja. Slično je i sa obrazovanjem, gdu se izdvojena nedovoljna i mala sredstva i potrebno ih je povećati.

4. ZAKLJUČAK I PORUKA

Kriza agrarnog preduzeća prouzrokovana je mnoštvom faktora egzogene i endogene prirode, od kojih su najznačajniji: neadekvatna agrarna i ekonomska politika, nerešen svojinski odnos, odsustvo ambijenta za tržišno privređivanje, glomaznost i zastarela organizaciona struktura preduzeća, itd.

Putevi izlaska iz krize agrarnih preduzeća nalaze se u tranzicionim reformama. U njima je ključ izlaska iz «začaranog kruga» u kojem se nalaze naši subjekti iz agro(pri-vrede).

Potrebno je nastaviti tranzicione reforme, koje nemaju alternativu. One moraju biti efikasne, celovite i sinhronizovane, sa jasnim ciljem koji je formulisan kroz strategiju i politku, koja je u funkciji te srategije. Potrebna je koordinacija aktivnosti na svim ni-voima i njihovo sinergetsko dejstvo u cilju izgradnje moderne tržišne agro(privrede).

Efikasnost i uspešnost Vlade u sprovođenju tranzicionih reformi – pitanje je koje je potrebno stalno postavljati i otvoreno kritički preispitivati. Kada je u pitanju poljoprivre-da uloga Ministarstva poljoprivrede je veoma velika. Posebno danas, kada je ovoj grani, koja je od posebnog nacionalnog značaja, potrebna više nego ikada.

Na nivou preduzeća nužna je adekvatna poslovna politika, iza koje stoji uspešan, efikasan i odgovoran menadžment, što je na mikro nivou primaran uslov izlaska iz krize agrarnog preduzeća.

82

LITERATURA 1. ADIŽES I.: Upravljanje promenama, «Prometej», Novi Sad, 1999. 2. DEMING: Kako izaći iz krize, «Grmeč – Privredni pregled», Beograd, 1996. 3. DRAKER P.: Menadžment i budućnost, «Grmeč – Privredni pregled», Beograd, 1995. 4. KENIČ O.: Kako razmišlja strateg, «Grmeč – Privredni pregled», Beograd, 1995. 5. KENING Ž.: Biće preduzeća, «Vedas», Beograd, 1994. 6. PEJANOVIĆ, R.; Nužnost nove agrarne politike, Letopis naučnih radova, Poljoprivredni

fakultet, Novi Sad, 2000. 7. PEJANOVIĆ R, TICA N.; Kriza agrarnog preduzeća, Agro- ekonomika,Departman za

ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni faklutet, Novi Sad, br. 29/2000, str. 1–24.

8. PEJANOVIĆ R., TICA N.: Kriza i strategija ozdravljenja preduzeća kao uslov približavanja EU, tematski zbornik, Ekonomist, SEJ, Beograd, br. 3/2002, str. 169–179.

9. PEJANOVIĆ R., TICA N.: Tranzicija i agroprivreda, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2005. 10. Sistem i korupcija, Institut društvenih nauka, Beograd, 2000. 11. SENIĆ R.: Krizni menadžment, BMG, Beograd, 1996. 12. TICA N., PEJANOVIĆ R. i saradnici: Procena vrednosti kapitala i profil preduzeća za grupu

preduzeća iz agroprivrede, rađeno za Agenciju za privatizaciju, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad i Udruženje sudskih veštaka «Vojvodina», Novi Sad, 2002, 2003, 2004, 2005. godina.

PATHWAYS OUT OF CRISIS FOR AGRICULTURE ENTERPRIZES

Sumary

The authors consider issues on crises of agric enterprizes. Accorming to the authors, levere are several factor so agric enterprize’s crisis: external business conditions. Internal conditions of enterprize’s crises.

Pathways out of crises, accoroling to authors are: new agricultural & economic polit-cies, reggabilitation, bancruptcu & restructuring, accelration of privatisation process, in-creas of concurrence, development of enterpreneur in agribusiness, investments in re-search, science & education.

Key words: agriculture enterprizes, crisis, factors, agriculture policy, pathwways out, restucturing, concurrence, privatization.

83

UDK: 334.021 Originalni naučni rad Original scientific paper

DUGOROČNA UGOVORNA SARADNJA PREDUZEĆA (Na putu rešavanja problema opstajanja, rasta i razvoja)

ZDENKA ĐURIĆ1

Rezime: Autor razmatra savremenu teoriju i praksu dugoročne ugovorne sarad-nje preduzeća, kao jedan od najznačajnijih puteva i načina rešavanja problema neizvesnosti i rizika složenog i dinamičnog okruženja. Autor ističe značaj, ulogu i mesto dugoročne ugovorne saradnje preduzeća. Pose-bno se analiziraju motivi dugoročne ugovorne saradnje preduzeća. Na kraju se izvlači zaključak i pouka, koja je za nas veoma dragocena.

Ključne reči: preduzeće, saradnja, ugovor, promene, domaća preduzeća, strana preduzeća.

UVOD

Dok se u razvijenom svetu afirmišu:

Strategije i planovi razvoja kao osnovni upravljčaki alati Nova definicija i struktura razvoja /razvojnih promena/, kao uslova opstajanja, a

zatim i dinamičnijeg rasta i razvoja kod nas se, u okviru reformskih promena afirmišu:

Situaciona i preduzetnička ponašanja Razvoj, kao sinonim podizanja nivoa tehničko-tehnološke osnove rada

Mnogo toga u našim reformskim promenama nije korespodentno sa onim što karakteriše aktuelnu tržišnu privredu.

U radu ću pažnju fokusirati na pitanja eksternog razvoja preduzeća i u okviru njega na pitanja dugoročne ugovorne saradnje preduzeća, jer dok u svetu intenzivno teće pro-ces eksternog razvoja preduzeća i u okviru njega proces jačanja partnerstava, saveza, ko-operacija, konzorcijuma, zadrugarstva i drugih oblika dugoročnog ugovornog interesnog povezivanja preduzeća, kod nas se beleži razbijanje poslovnih i razvojnih sistema i odsu-stvo, manje uslova, a više interesa preduzeća za dugoročnijom i kvalitetnijom ugovor-nom saradnjom.

Dok u razvijenom svetu dominira sintagma »Udruženi smo jači«, kod nas je domi-nantna sintagma »Svaka vaška naobaška«.

1 Doc. dr ZDENKA ĐURIĆ, Fakultet za preduzetni menadžment, BK, Novi Sad

84

Ovakvo ponašanje u zemlji moguće je objašnjavati razvojnom fazom kapitalizma u kojoj se nalazimo /prvobitna akumulacija kapitala/ i dominacijom interesa za prisvaja-njem i uvećavanjem vlasništva nad kapitalom. Ovaj interes onemogućava kvalitetno re-šavanje problema definisanja i sprovođenja razvojnih promena u radu i ponašanju pre-duzeća i interesa za dugoročnom ugovornom saradnom sa drugim preduzećima

Preduzeća u razvijenom Domaća preduzeća svetu

Šema 1. Razlika između domaćih i stranih preduzeća

ULOGA I MESTO DUGOROČNE UGOVORNE SARADNJE PREDUZEĆA

U opredeljivanju uloge i mesta dugoročne ugovorne saradnje preduzeća pođimo od sle-dećih stavova:

Konkurentnost i uspešnost u tekućem poslovanju u vrlo visokom stepenu zavisi od strukture i kvaliteta sprovedenih razvojnih promena na nivou i unutar preduzeća

U planiranoj strukturi razvojnih promena na nivou preduzeća javljaju se tri međuzavisne grupe razvojnih promena:

Grupa promena koja pripada tehnološko-proizvodnom razvoju /Promene oblasti angažovanja; Promene u osobinama proizvoda; Asortimanske promene; Promene u instalisanim kapacitetima; Promene u tehničko-tehnološkoj osnovi rada/

Grupa promena koja pripada tržišnom razvoju /Promene u strukturi ciljnih tržišnih grupa; Promene u ciljnim tržištima i ciljevima na pojedinim tržištima/

Grupa promena koje pripadaju eksternom razvoju /Promene u ciljevima, vre-menu, mestu i načinu delovanja preduzeća u odnosu na okruženje i u okruženju/

U ranijim strategijama ili planovima razvoja preduzeća grupa eksternog razvoja nije posebno iskazivana i dovođena u istu ravan i međuzavistan odnos sa tehnološko-pro-izvodnim i tržišnim razvojem.

Rast značaja eksternog razvoja u kvalitetnom rešavanju problema tehnološko-proizvodnog i tržišnog razvoja uslovio je da se ovaj pravac razvoja, danas afirmiše kao posebna i značajna grupa razvojnih promena na nivou preduzeća.

Poslovna i razvojna ugovorna

povezivanja

85

Šema 2. Osnovna struktura razvojnih promena na nivou preduzeća

Eksterni razvoj obuhvata promene u:

Aktivnostima, kojima preduzeće deo svoje ukupne proizvodnje i, ili poslovanja dislocira u okruženju. Cilj ovih aktivnosti je obezbeđivanje kvalitetnih pozicija na tržištima prodaje ili obezbeđivanje troškovnih prednosti /sirovine, energija, radna snaga/ Ove aktivnosti najčešće realizuju se kroz direktne i portfolio investicije, kupovine ili pripajanja preduzeća i kroz zajednička ulaganja

Dugoročnoj razvojnoj, proizvodnoj i poslovnoj ugovornoj saradnji preduzeća sa drugim preduzećima Dugoročna ugovorna saradnja vrlo često se javlja pod nazivom viši oblici sa-radnje. Cilj ove ugovorne saradnje je rešavanje konkretne grupe problema iz oblasti te-hnološko-proizvodnog ili tržišnog razvoja ili problema uspešnosti proizvodnje i poslovanja

Osnov ovih aktivnosti su ugovori o dugoročnoj saradnji u čijoj osnovi je: – podeli rada – i, ili zajedničke aktivnosti

Diplomatiji preduzeća.

U pitanju se aktivnosti na obradi i pridobijanju najrazličitijih subjekata okruženja koji mogu da imaju i koji će imati uticaj na situacije i uslove u kojima će se preduzeće naći u budućnosti.

Razvojne promene na nivou preduzeća

Tehnološko proizvodni razvoj (a) Tržišni

razvoj

(b) Eksterni razvoj

86

Dislociranje dela aktivnosti u okruženju

Dugoročna ugovorna poslovna i razvojna saradnja preduzeća

Diplomatija preduzeća

Šema 3. Osnovna struktura eksternog razvoja preduzeća

Afirmaciji značaja eksternog razvoja u poslovanju i razvoju preduzeća doprinosi prela-zak sveta na novi model globalizovanog funkcionisanja.

Novi model globalizovanog funkcionisanja sveta karakteriše:

Nova nadnacionalna, svetska podela rada u čijoj osnovi je tehnološko razvojna i proizvodna podela rada

Potreba preduzeća da obezbeđuje kvalitetno mesto u ovoj podeli rada po osnovu tehnološko razvojne i proizvodne specijalizacije

Visoka otvorenost i zavisnost preduzeća od složenog i dinamičnog okruženja Potreba preduzeća da zavisnost u jednom delu prevodi u kvalitetan međuzavisni odnos sa jednim brojem subjekata /preduzeća i drugi subjekti/

U novom modelu funkcionisanja svetske privrede:

U svetsku podelu rada velika i moćna preduzeća /transnacionalne kompanije/ uključuju se samostalno. Istina, u poslednje vreme sve više je primera različitih strateških partnerstava između njih

U svetsku podelu rada manja i mala preduzeća uključuju se kroz poslovne i razvojne mreže

Šema 4. Uključivanje preduzeća u svetsku podelu rada

Ugovori o dugoročnoj saradnji između dva ili što je sve češći slučaj, većeg broja preduzeća čine osnov formiranja poslovnih i razvojnih mreža.

Preduzeće Svetska tehnološko razvojna

i proizvodna podela rada

Poslovne i razvojne

mreže

87

Poslovne i razvojne mreže formiraju se između:

Proizvođača i dobavljača; Proizvođača /finaliste/ i kooperanata; Proizvođača distributera; Proizvođača i korisnika Sprezanje poslovnih i razvojnih interesa najčešće realizuje se unutar vertikalnog lanca ili reprodukcione celine

Sve češće je dugoročna ugovorna poslovna i razvojna saradnja između preduzeća konkurenata. Osnov uspostavljanja i realizacije zajedničkog razvojnog interesa konkurenata tj. unutar horizontalnog lanca čine:

Tehnološko razvojna i proizvodna podela rada Zajednički razvojni rad na rešavanju nekih od pitanja tehnološko proizvodnog i tržišnog razvoja

Reprodukcione celine Konkurenti

Šema 5. Osnovni pravci dugoročnog ugovornog povezivanja preduzeća

MOTIVI DUGOROČNE UGOVORNE SARADNJE PREDUZEĆA

Savremeno preduzeće ima interes /potrebu/ da u okviru eksternog razvoja ulazi u dugo-ročnu ugovornu saradnju sa jednim ili nekoliko preduzeća jer na taj način rešava pro-bleme:

Smanjivanja neizvesnosti i rizika složenog i dinamičnog okruženja

Ugovorna partnerstva obezbeđuju uvid i kontorlu nad delom spoljnog sveta i smanjuju iznenađenja i neprijateljstva od strane jednog broja subjekata iz okruženja

Obezbeđivanja potretne kritične mase razvojnih pretpostavki u rešavanju problema

Kroz sprezanje razvojnih kapaciteta preduzeća mogu kvalitetno odgovarati na di-namične promene u sve većoj i složenijoj strukturi potrebnih razvojnih pretpo-stavki

Suficita i deficita u instalisanim kapacitetima

Dugoročna ugovorna saradnja

88

Obezbeđivanja stalno sve viših tehnološko-ekonomskih optimuma u proizvodnji i poslovanju i obezbeđivanja ekonomije obima

U pitanju je ekonomija obima u razvojnom radu, u proizvodnji i prodaji, koja obezbeđuje značajno smanjivanje troškova i obezbeđivanje cenovne prednosti

Jačanja strategijskih pozicija u okruženju

Ugovorno povezana preduzeća više ili manje uspešno mogu da pariraju transna-cionalnim kompanijama i da ostvaruju željene efekte u komunikaciji i poslovanju sa drugim za njih interesantnim subjektima okruženja

Smanjivanje neizvesnosti i rizika

Obezbeđivanje kritične mase razvojnih pretpostavki

Rešavanje problema suficita ili deficita kapaciteta

Obezbeđivanje ekonomije obima

Jačanje strategijskih pozicija

Šema 6. Osnovni motivi dugoročnog ugovornog povezivanja preduzeća

U spoznavanju značaja i funkcije dugoročne ugovorne saradnje preduzeća istakla bih najznačajnije karakteristike ove prakse u razvijenim tržišnim ekonomijama.

Sve veći deo svetske proizvodnje i međunarodne razmene počiva na razvojnim, proizvodnim i poslovnim aktivnostima u čijoj osnovi su razvojne i poslovne mreže preduzeća. Ovo umrežavanje ima dinamiku umrežavanja u oblasti informacionih i telekomunikacionih tehnologija

U ranijim periodima u ugovornim saradnjama dominirala je saradnja između većeg preduzeća proizvođača i manjih preduzeća kooperanata. Danas ugovorna saradnja uspostavlja se između: Velikih preduzeća, /zajednička fundamentalna istraživanja i po dogovoru podela rada u oblasti primenjenih istraživanja i prateće proizvodnje/; Srednjih i malih preduzeća /sve češće u osnovi saradnje je zajednički rad na tehnološko-proizvodnom i tržišnom razvoju/

U prethodnim periodima dugoročna ugovorna saradnja uglavnom je počivala na pokrivanju vertikalnih reprodukcionih lanaca. Danas, pored interesa da se ovakvim ugovorima pokriju reprodukcioni lanci postoji sve veći interes za ugovornom saradnjom između preduzeća konkurenata.

I na dalje preduzeće prvo ulaze u dugoročnu ugovornu saradnju unutar domaćeg prostora, da bi osnažena kroz ovakve mreže ulazila u dugoročnu ugovornu sara-dnju sa stranim preduzećima. Ovakvo pravilo ne isključuje brojne primere dugo-ročnog ugovornog povezivanja stranih preduzeća unutar šire, regionalno integri-sanih tržišta.

Bogata praksa dugoročnog poslovnog i razvojnog povezivanja /umrežavanja/ srednjih i malih preduzeća afirmiše uslove na koje preduzeće mora da odgovori:

89

Preduzeće mora da ima kvalitetnu strategiju ili plan razvoja i jasno mora da zna šta hoće da postigne i kako će to ostvariti. Bitno je kvalitetno definisanje tehno-loško-proizvodnog i tržišnog razvoja

Preduzeće umesto široke disperzovane strukture rada treba da je fokusirano na užu ili širu oblast predmetne tehnološko razvojne i proizvodne specijalizacije

Bitna je ujednačenost tehničkih standarda proizvoda /usluga/, rada, ponašanja i odlučivanja /kalkulacija/ partnera koji ulaze u dugoročnu ugovornu saradnju

Bitna je suštinska ravnopravnost partnera, a to znaći tehnološko-razvojno i, ili proizvodna komplementarnost i međuzavisnost

Preduzeće mora da ima jasno viđenje partnerstva i saradnje sa drugim preduzećima. Ovo viđenje definiše se u strategiji razvoja tj. okviru eksternog razvoja preduzeća ili odgovora na pitanje kako ostvariti definisani tehnološko-proizvodni i tržišni razvoj

Ponuda za dugoročnu ugovornu saradnju je kvalitetno dizajnirani projekt, ponuda sa kojim se izlazi pred potencijalne partnere. U ovom projektu nužno je kvalitetno viđenje saradnje, a ne samo istavljanje vlastitih potreba i želja

Zavisno od veličine, preduzeće se može opredeliti da svoju celokupnu aktivnost pokrije dugoročnim ugovorom o poslovnoj ili razvojnoj saradnji ili, što je i uputnije, njen veći ili manji deo

Dugoročnim ugovorima o saradnji uvek prethodi faza testiranja i upoznavanja partnera, u kojoj se vrlo često istavljaju oštriji zahtevi od onih koji će se kasnije definisati dugoročnim ugovorom

Kvalitetna dugoročna ugovorna partnerstva /saradnja/ mora da imaju:

Jasno definisane ciljeve i zadatke saradnje Jasno definisano vreme saradnje Jasno definisan sadržaj, obim i standarde saradnje /tehnički, organizacioni, eko-nomski, pravni/

Jasno definisan model planiranja, realizacije i kontrole godišnje /kvartalne/ sa-radnje

Domaći menadžeri skloni su da dinamičnim i složenim uslovima poslovanja u zemlji opravdavaju situaciona ponašanja i svaštarenja preduzeća i rezerve u odnosu na dugoro-čnu ugovornu poslovnu i razvojnu saradnju sa drugim preduzećima.

* * *

Bogato iskustvo u razvijenom svetu pokazuje, da su kvalitetne poslovne i razvojne mreže jedan od najznačajnijih puteva i načina rešavanja problema neizvesnosti i rizika složenog i dinamičnog okruženja.

Poslovne i razvojne mreže omogućavaju preduzećima, pre svega manjim preduze-ćima, da kvalitetno rešavaju probleme stabilnog i dugoročnog opstajanja /nepropadanja/, rasta i razvoja u složenom i dinamičnom okruženju.

90

LITERATURA 1. J. ANDERSON, H. HAKANSSON I J. JOHANSON /1998/Dynamic Business Relationship

Within a Business Network Contex«, Journal of Marketing, no.58 2. M. AOKI /1994/ The Cooperative Game Theory of the Firm«, Oxford 3. R. TORGENSON /1999/ The New Word of Cooperatives«, Economic Group Meeting,

novembar 4. R.M. KANTOR /1996/ Collaborative Adventage: The Art of Allian -ces«,Harvard Business

Review, july-august 5. Z. ĐURIĆ /2003 Poslovno i razvojno umrežavanje preduzeća, Strategijski menadžment, br. 4

91

УДК: 368.5 Оригинални научни рад Original scientific paper

ЕКОНОМСКИ ЕФЕКТИ ОСИГУРАЊА У ПОЉОПРИВРЕДИ И ПРЕХРАМБЕНОЈ ИНДУСТРИЈИ АП ВОЈВОДИНЕ

МИЛОРАДИЋ, Ј.1

Резиме: Резултати који се остварују у осигурању пољопривреде проистичу из њеног економског положаја, који је у развијеним земљама знатно повољ-нији него код нас. Обухваћеност осигурањем у пољопривреди АП Војводине је изузетно ниска. Осиромашена пољопривреда током анализираног пери-ода није ни изблиза користила погодности коју пружа осигуравајућа заш-тита. Економски ефекти који се исказују решавањем и исплатом штета, како код осигурања пољопривреде, тако и код осигурања прехрамбене ин-дустрије у пуној мери потврђују позитивне ефекте који пружа осигурање. За поправљање неповољног стања у осигурању домаћих пољопривредних и прехрамбених предузећа и за потпуније коришћење његових економских ефеката, решења треба тражити како у динамичном развоју производње, тако и у активнијој улози државе и самих осигуравача.

Кључне речи: осигурање биљне производње, осигурање животиња, економска заштита, економски ефекти осигурања.

1. УВОД

Савремена теорија и пракса посматрају осигурање као институцију која економски обезбеђује заинтересована лица – осигуранике од настанка евентуалних штета. Основна, примарна функција осигурања је дакле заштита имовине и лица, а секундарне функције осигурања су свакако финансијско мобилизаторска функција и социјална функција.

Осигурање заузима изузетно значајно место у економској заштити и унапре-ђењу производње предузећа из сфере агробизниса. Исплатом одштета надокнађује се вредност оштећених или уништених материјалних добара након наступања оси-гураног случаја, као и друге врсте губитака и штета.Овај сегмент треба такође по-сматрати са становишта економске помоћи у пољопривреди као једној од ретких делатности која има упоредне предности у односу на инострану конкуренцију.

У нашим условима заштита производње на пољопривредним газдинствима и у прерађивачким погонима већ дуже времена је на ниском нивоу. 1 Др Јова Милорадић, директор Главне филијале «Срем» Сремска Митровица у «ДДОР-у Нови Сад» АД, Нови Сад. Рад је резиме ауторове докторске дисертације.

92

То произилази како из облика и видова осигуравајуће заштите који се при-мењују, тако и из покривености осигурањем укупних обрадивих површина, сто-чног фонда и капацитета прехрамбене индустрије.

Полазећи од изразито неповољних околности у којима се последњих година налази осигурање у примарној привреди и индустријској преради пољопривредних производа код нас, као суштинско отворено питање намеће се идентификовање могућности и модалитета његовог даљег рада. Неопходно је да осигурање заузме место које има у савременој тржишној привреди на шта упућују богата искуства других, првенствено развијених земаља.

2. ЗНАЧАЈ ОСИГУРАВАЈУЋЕ ДЕЛАТНОСТИ

Осигуравајуће делатности располажу знатним и квалитетним новчаним сред-ствима која имају обележја посебног капитала. На њихову висину утичу: гране осигурања из којих потичу, покривени ризици, обим примене установе реосигура-ња, осигуравачеве обавезе и друго. Од наведених околности зависи висина задржа-вања средстава код осигуравајућих компанија и могућност њиховог улагања у фи-нансијској структури земље где производе крупне макроекономске ефекте. Осигу-рање је изузетно тесно повезано са банкарским, односно финансијским системом у целини. Део акумулације из осигурања усмерава се у банке или се улаже у деони-це, обвезнице и сличне инструменте на финансијском тржишту.

Ради илустрације величине износа којима располажу друштва за осигурање у свету, изнећемо податке о нивоу премије осигурања. Премија осигурања на свет-ском тржишту износила је 2000. године 2.443,7 милијарди долара уз реални раст према претходној години од чак 6,6%. Посматрано по појединим земљама, најви-ши обим премије у апсолутном износу током поменуте године остварило је осигу-рање у САД-у (865,3 милијарде долара или 35,4% светске премије) и Јапану (504,0 милијарди долара или 20,6%). Потом следе Велика Британија (237,0 милијарди долара или 9,7%), Немачка (123,7 милијарди долара или 5,1%) и Француска (121,9 милијарди долара или 5,0%), док су сви остали знатно иза њих. Наша земља је безначајна у глобалним размерама с премијом реда величине од свега неколико стотина милиона долара. Споменућемо још глобални показатељ густине осигу-рања (премија по становнику): највиши је у Швајцарској где износи 4.154 долара, затим следи Јапан са 3.973 долара, Велика Британија са 3.759 долара итд. Код нас овај показатељ је скоро занемарива величина и износи око 80 долара по станов-нику.

Полазећи од тренутно неповољних економских околности у Србији и Црној Гори, неразвијености финансијског тржишта, нивоа финансијских резултата осигу-равајућих компанија, недовоњне обучености кадрова за пласмане средстава, очито је да су могућности делатности осигурања као активног учесника на финансијском тржишту у нас тренутно веома ограничене. Међутим, како осигурање управо сраз-мерно зависи од стања у привреди, јасно је да ће с његовим развојем и јачањем осигуравача све више снажити улога осигуравајуће делатности у финансијској структури наше земље.

93

3. ОСИГУРАЊЕ И РИЗИК У ПОЉОПРИВРЕДИ

Ризик у пољопривреди опредељен је специфичностима те делатности где су предмети рада жива бића, биљке и животиње. Производњу опредељује човек при чему је утицај природног чиниоца већи код биљне производње. Биљна и сточарска производња су повезане у нераскидиву целину – прва обезбеђује другој неопходну сточну храну, док се у сточарству стварају органска ђубрива неопходна биљној производњи, чиме је билошки циклус заокружен.

Ради се, дакле, о органској производњи где је земљиште основно средство за производњу које се разликује по типу и квалитету. Због дужине производног циклуса у пољопривреди је обрт капитала спорији, што повећава њену зависност од кредитних извора. Специфичности пољопривредне производње, такође, са агроекономског становишта, подразумевају њену ниску акумулативну способност, високе производне ризике и неравномеран принос током коришћења основних средстава.

Када је утицај појединих чинилаца на пољопривредну производњу изражен, неизвестан и назависан од човекове воље, он представља ризик који може довести до уништења или оштећења великих вредности које се стварају у тој делатности. Највећи број ризика може се обухватити осигуравајућом заштитом и тада се називају осигурани ризици.

Сви ризици у пољопривреди могу се поделити на ризике из производње и ценовне ризике. Производни ризици настају од бројних природних опасности, док су други опредељени економским неизвесностима. Стога се пољопривредни произвођачи суочавају са ризицима различите природе.

Природне опасности класификују се у три групе: у прву спадају временске не-погоде (олуја, град, мраз, поплава и слично), у другу биљне и животињске болести, а у трећу гамад и инсекти. Главни извор неизвесности привредних активности су изненадна и неочекивана померања цена пољопривредних производа. Такође ва-жан узрочник оваквих ризика могу бити нагле промене у ценама репродукционог материјала и опреме која се користи у биљној и сточарској производњи.

На повећање ризика у савременим условима пољопривредне производње све више утиче развој генски измењених биљака и животиња и интензивирање произ-водње утицањем на њихове физиолошке особине. Растућа улагања у пољопривре-дну делатност и све већа вредност њене производње несумњиво указују на нуж-ност примене института осигурања у заштити пољопривреде.

4. ЕКОНОМСКИ ЕФЕКТИ ОСИГУРАЊА ПОЉОПРИВРЕДЕ

Закључена премија осигурања представља један од најважнијих показатеља пословања осигуравајућих компанијa. Она је цена услуге, односно финансијски израз за покриће ризика осигурањем. Кључни део укупне премије је техничка премија, намењена за исплату штета, односно уговорених осигураних свота у осигурању лица. Укупна премија обухвата и две знатно мање ставке: режијски додатак за покриће трошкова осигурања и допринос за превентиву који служи за финансирање мера сузбијања и спречавања настанка ризика.

94

Посматрано по гранама осигурања, а у функцији овог рада приказаћемо уче-шће премије осигурања пољопривреде и прехрамбене индустрије у укупној премији « ДДОР-а Нови Сад» (%).

Табела 1. Учешће премије осигурања агропривреде АПВ

грана 1998. 1999. 2000. 2001. 2002. осигур. усева 6,6 6,7 9,1 8,8 6,1 осигур. живот. 2,9 3,0 3,6 3,4 3,0 прехр. инд. 11,2 14,0 17,1 12,0 10,7 укупно 20,7 23,7 29,8 24,2 19,8

Из табеле је видљиво да је за посматрани период премија осигурања усева и осигурања животиња имала тренд раста до 2000. године а затим је доживела пад. Такође и код прехрамбене индустрије запажа се иста тенденција. Разлог овоме треба тражити свакако у томе да су 2000. године почеле транзиционе реформе, да је почела прва фаза транзиције и приватизације а показано је на примерима источно европских земаља, које су ту фазу прошле одавно пре нас и овакав тренд је неминовност. После прве транзиционе фазе код њих се запажао тренд раста наведених премија.

4.1. Врсте пољопривредних осигурања

Под пољопривредним осигурањем у ужем смислу обично се подразумевају две гране : осигурање биљне производње и осигурање животиња. У ширем смислу може се рећи да је пољопривредно и свако друго осигурање које пружа заштиту радницима, односно средствима који су део пољопривредног производног процеса (зграде, машине, репродукциони материјал и друго).

У нашим условима, заштита производње на пољопривредним газдинствима је на веома ниском нивоу. Осигурање пољопривреде је пропорционално сразмерно њеном економском положају, посебно мерама које предузима држава како би подстакла ову изузетно важну делатност. Како се положај пољопривреде у нас током последњих више од десет година непрекидно погоршавао, тако осирома-шена пољопривреда није ни изблиза била у стању да користи погодности осигура-ња у пуној мери.

4.2. Осигурање биљне производње и животиња

Предмет осигурања ове гране су једногодишње или вишегодишње културе. Осигуравају се сви ратарски и повртарски усеви, воћњаци, виногради, садни мате-ријал, цвеће и украсно биље, неке шумске културе, врба за плетарство, па чак и биљне врсте које не треба посебно гајити јер расту слободно као што су, рецимо, трска или топола.

Независно од тога да ли су биљке једногодишње или вишегодишње, осигурава се њихов једногодишњи род. Обично је реч о плоду, али и другим деловима биљке

95

(цвет, стабло, лист, кора) за које се, уз плаћање одговарајуће премије, такође обез-беђује осигуравајућа заштита.

Целокупна биљна производња угрожена је природним опасностима, од којих се за готово све може склоптити осигурање. Према условима за осигурање наших осигуравајућих компанија, ризици за које се обезбеђује покриће деле се на основне и допунске. У основне ризике спадају град, пожар и гром. Најважнији допунски ризици су пролећни и јесењи мраз, олуја и поплава.

За разлику од осигурања биљне производње где се осигурава производ односно годишњи род, у осигурању животиња предмет осигурања је животиња а не неки њен део или производ. Основни ризик у осигурању животиња је угинуће због болести, али постоји могућност осигурања и од многих допунских ризика.

5. ОСТВАРЕНИ РЕЗУЛТАТИ У ОСИГУРАЊУ ПОЉОПРИВРЕДЕ

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година распадом СФР Југославије изгубљен је добар део тржишта за пољопривредно-прехрамбене производе, међу-народна заједница је нашој земљи завела санкције, некадашњи велики пољопри-вредни комбинати су постепено расформирани, а примарна емисија, која је осам-десетих година употребљавана за финансирање пољопривредног сектора, током деведесетих је искоришћавана у друге сврхе. Маказе цена су осиромашиле пољо-привредну производњу, она је доживела драстичан пад, што се одразило на извоз-не перформансе и резултате.

На одговарајуће цене пољопривредних производа, вицоке цене репродукцио-ног материјала, машина, опреме и резервних делова, застарелост механизације, не-повољни услови кредитирања, непримерени режим спољнотрговинског промета пољопривредних и прехрамбених производа, такође су значајне последице дру-штвене небриге о овој изузетно важној привредној грани.

Осигурање биљне производње и осигурање животиња деле судбину пољо-привредне производње. Последњих десетак година ове две гране учествују у укупно закљученој премији наших осигуравача са свега око 5–6%.

Табела 2. Учешће грана пољопривреде у осигурању

грана 1991. 1995. 1999. 2000. 2001. осигур. усев 4,0 4,3 2,8 4,1 3,7 осигур. живот. 1,7 2,2 1,3 1,8 1,6 остале гране 94,3 93,4 95,9 94,1 94,7 укупно 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0

Из табеле је видљиво да учешће пољопривредних осигурања у укупном портфељу осигурања у Србији и Црној Гори износи 5,3% у 2001. години што је изузетно мало, у односу на период осамдесетих и деведесетих година, када је то учешће износило између 15 и 18%.

Тренутно се на нашем тржишту које има четрдесетак осигуравајућих друштава свега десет осигуравача бави осигурањем биљне производње а осам осигурањем животиња. Далеко најважнији осигуравач пољопривреде је «ДДОР Нови Сад» на

96

којег је 2001. године отпало 76,2% укупно закључене премије у осигурању биљне производње и 70, 1% премије у осигурању животиња. «Дунав осигурање» Београд у осигурању биљне производње има удео 21,5%, а у осигурању животиња 28,2%.

Од укупно 1.646.507 хектара обрадиве површине у Војводини, као убедљиво најважнијем пољопривредном подручју у земљи, портфељ осигурања биљне произ-водње се последњих неколико година усталио на око 320.000–330.000 хектара.

Табела 3. Портфељ осигурања биљне производње АПВ

година осиг. површ. (ха) обухв. осиг.(%) 1997. 320.625 19,5 1998. 327.624 19,9 1999. 328.468 19,9 2000. 310.603 18,9 2001. 331.882 20,2 просек 323.840 19,7

Из табеле је видљиво да је само 1/5 укупно обрадивих површина у АП Војво-дини покривена осигурањем. Овај показатељ нам говори о изузетно ниском сте-пену обухвата осигурањем и неадекватност осигурања реалним потребама пољо-привреде.

Посматрано по осигураним површинама у Војводини далеко најважнија култу-ра је пшеница, а затим следе кукуруз (меркантилни и семенски) и уљарице. Иако са релативно малим површинама, воће и грожђе се по висини премије најчешће смењују на другом месту са кукурузом. Разлог високог учешћа воћа и грожђа је тај што се код њиховог осигурања примењују тржишне, а не заштитне цене, те су суме осигурања и премија осетно већа у односу на друге културе у поређењу са површином на којој се гаје. Премија у осигурању животиња више је него двостру-ко мања у поређењу са осигурањем биљне производње. То је последица изузетно ниског степена развијености сточарства у нашој земљи. За тако нешто постоје сигурно многобројни узроци:

1. непостојање системских мера, 2. неадекватна организација откупа сточарских производа, 3. нефункционалност заштитних цена, 4. диспаритети цена инпута и аутпута, 5. непостојање субвенција, 6. опадање тражње за сточарским производима (Један од валиднијих

показатеља у последњих неколико година је и годишња потрошња меса по становнику. Она је у нашој земљи доживела пад са 64 кг по становнику у прошлој деценији, на 45 кг у овој. Примера ради, у Мађарској она износи 92 кг, у Чешкој 73,5 кг, Бугарској 62,3 кг.).

Код осигурања животиња исказују се лошији резултати и по степену обухваће-ности у односу на потенцијал осигурања, будући да он у Војводини у просеку не

97

достиже ни 14% условних грла. Код правних лица осигурава се трећина сточног фонда. Физичка лица изузетно мало осигуравају животиње па је број осигураних грла сасвим симболичан.

Табела 4. Премија осигурања животиња у «ДДОР-у Нови Сад»

година Сектор власниш. премија мил.дин.

учешће (%)

просек 1997–2001. правна лица 94.629 98,9

физичка лица 1.043 1,1 укупно 95.672 100,0

Економски ефекти у осигурању пољопривреде свакако се огледају најпре у степену обухваћености осигуравајућом заштитом укупних пољопривредних повр-шина и укупног броја осигураних животиња на осигуравачевом пословном подру-чју. Наредни важан показатељ је закључена премија као кључна приходна ставка. Резултати пољопривредних осигурања опредељени су бројним чиниоцима.

У наставку ћемо навести неке факторе који се могу сматрати најзначајнијим за наше услове привређивања:

1. Својина над земљишним површинама где појединци, односно физичка лица имају далеко највећи удео у власништву, око две трећине. Ова категорија има изузетно слабо развијену свест о осигурању па у покриће предаје свега један до два процента земље којом располажу. Насупрот њима, код правних лица култура осигурања далеко је израженија, међутим ефекат на осигурање умањује чињеница што она користе само трећину обрадивих површина.

2. Састав производње са становишта заступљености појединих усева и животиња. Ово је важан чинилац будући да поготово пољопривредне културе нису једнако подложне дејству појединих ризика. Земљорадници у нас сматрају да су стрна жита најосетљивија па их највише и осигуравају, стога је степен обухваћености осигурањем овде по правилу највећи.

3. Привредни значај појединих усева и животиња за пољопривредника. Полазећи од тога он се одлучује да осигурава само врсте које представљају основу његове производње. На пример, заштита се закључује за воћњак или виноград, а не и за културе мање јединичне вредности као што су крмно биље или кукуруз.

4. Степен остваривања појединих опасности на поједином месту. Познато је да постоје подручја на којима се неки ризик, рецимо извесна сточна болест, чешће испољава. Давно је уочено правило да се после настанка тешких штета од одређене болести већ у наредној години повећава број животиња које се осигуравају од тога ризика.

5. Стање биљака, односно временски услови за њихово гајење. Ако се деси да у време закључивања осигурања биљке имају добар пораст, што значи и већи очекивани род, произвођачи су заинтересованији да их предају у осигурање и обрнуто, мраз на почетку вегетације умањиће интерес.

98

6. Организованост и способност осигуравајуће службе. Тај чинилац је веома важан због посебних обележја, поготово биљне производње – склапање уговора о осигурању одређено је краткоћом расположивог времена које обично траје од тренутка сетве па до ницања биљке, некада и дуже уколико се није остварила опасност од које се склапа осигурање. Што је осигуравач оспособљенији да понуди и закључи осигурање током овог ограниченог периода, његови резултати биће бољи.

Сваки од наведених чинилаца, наравно и уз друге факторе, даје свој допринос укупним резултатима које осигуравајућа организација постиже на тржишту.

6. ШТЕТЕ У ОСИГУРАЊУ ПОЉОПРИВРЕДЕ И ПРЕХРАМБЕНЕ ИНДУСТРИЈЕ

Табела 5. Економски ефекат осигурања биљне производње код «ДДОР-а Нови Сад», 1997–2001. (000 дин.)

година техн. премија ликв. штета техн. резултат 1997. 75.627 161.846 214,0 1998. 86.924 102,760 118,2 1999. 105.679 97.070 91,9 2000. 257.758 114.279 44,3 2001. 467.344 532.732 114,0

Из табеле се може закључити да је у посматраном периоду од пет година еко-номски ефекат осигурања за пољопривреду био изузетно добар. Технички резулта-ти 1997, 1998 и 2001. године показују да је на један динар закључене премије оси-гурања исплаћено 1,18 и 1,14 динара штета. То значи да су ликвидиране штете премашиле техничку премију осигурања.

Табела 6. Економски ефекат осигурања животиња код «ДДОР-а Нови Сад», 1997–2001. (000 дин)

година техн. премија ликв. штета техн. резултат 1997. 28.820 32.633 113,2 1998. 34.125 37.063 108,6 1999. 43.629 51.827 118,8 2000. 91.029 90.768 99,7 2001. 208.869 164.793 78.9

Слично осигурању биљне производње, технички резултати код осигурања жи-вотиња такође су показали да су ефекти осигурања на ову врсту осигурања изузет-но велики. Неповољна околност је свакако што у укупном осигурању физичка ли-ца учествују са изузетно малим бројем осигурања а њихови технички резултати су

99

још већи него што су технички резултати осигурања код правних лица. То говори да је пред осигурањем један период прилагођавања, прилажења осигуранику, нуђе-ња осигурања и свих погодности које оно пружа како правно лице има тако и ин-дивидуални пољопривредни произвођачи.Свакако да су времена монополског по-ложаја осигурања које је живело од великих привредних система прошла, и да оси-гурање мора вршити своју функцију са дисперзијом нових пакета производа и ус-луга, и ући у свако домаћинство.

Табела 7. Економски ефекат осигурања у прехрамбеној индустрији код «ДДОР-а Нови Сад», 1998–2002. (мил. дин)

1998. 1999. 2000. 2001. 2002. закљ. прем 163 244 517 717 805 лик. штете 090 136 271 407 365 ште. / прем. 55,5 55,5 52,5 56,8 45,3

Израчунати подаци указују да је «ДДОР Нови Сад» рентабилно пословао са организацијама из прехрамбене индустрије. Са становишта технике осигурања ова тврдња би се могла оценити тачно јер су прикупљене премије биле довољне да се измире све обавезе по насталим штетама. Без обзира што су технички резултати повољни у смислу њихове висине, треба истаћи да су анализирана прехрамбена предузећа на дан 31.12. 2002. године дуговала свом осигуравачу цирка пет стотина милиона динара на име неплаћене премије и камате. То значи да је «ДДОР Нови Сад» имао знатних потешкоћа у измиривању својих обавеза и одржавању текуће ликвидности. Уз то, закључењем заштите код поузданих и стабилних осигуравају-ћих друштава осигураници из прехрембене индустрије добијају реосигуравајућу заштиту из иностранства. Ово само говори о једном комплексном односу између осигурања прехрамбене индустрије као осигураника и «ДДОР-а Нови Сад» као осигуравача и указују на један дугорочни тренд и сарадњу свакако у пословном интересу.

7. КОМПАРАТИВНИ ОДНОС ОСИГУРАЊА И ПРОТИВГРАДНЕ ОДБРАНЕ

Да би дошло до повећања приноса и квалитета пољопривредних производа, као основног стратешког опредељења привреде у целини, изузетно значајан утицај има практична примена научних и стручних достигнућа у пољопривредној произ-водњи. У том смислу извршен је висок ниво специјализације пољопривредне про-изводње на уже и пратеће научне дисциплине, чији је задатак да комплексним при-ступом омогуће и убрзају њен даљи развој.

Међу овим научним дисциплинама важно место заузима агрометеорологија, која са осталим гранама еколошког комплекса (климатологија, педологија и друге), утицајем и изменама амбијента ствара повољне услове за повећање обима и квалитета пољопривредне производње. Агрометеорологија, као интердисципли-нарна наука, проучава систем интеракције између времена и пољопривредних

100

култура, домаћих животиња, биљних болести и корисних и штетних инсеката у екосфери.

Агрометеоролошке информације, савети и упозорења имају за циљ да бла-говременим обавештењем свих заинтересованих из области пољопривредне про-изводње и изван ње укажу на мере које је потребно предузети приликом појединих временских непогода или ширења биљних болести и штеточина, а чије спречавање или ублажавање последица може да утиче на повећање приноса и квалитета и плодова.

Потребно је истаћи значај агрометеоролошких обавештења која су нарочито важна у одређеним ексцесним ситуацијама као што су појава града, раног мраза или дуготрајне суше. У погледу могућих штета у осигурању биљне производње – с обзиром на учесталост појаве и тежину последица град ставља на прво место.

Прелазак на организовану одбрану од града код нас је почео још 1967. године и поверен је Републичком хидрометеоролошком заводу Србије. Систем одбране од града заснован је на ракетном засејавању градоносних облака хемијским реагенсом сребро-јодидом. У противградном деловању употребљавају се ракете средњег домета (до 6000 м, типа САКО 6, ТП6, ДД6) и великог домета (до 8500 м типа ТГ 10).

Противградном одбраном у Србији покривено је од 5.111.152 хектара 88% површине или 4.500.000 хектара.

У Војводини брањено је свих 1.646.507 хектара из три радарска центра: Самош, Бајша, Центар на Фрушкој гори. Статистички показатељи у свету показују да је штета на брањеним површинама 3,7 пута мања него на небрањеним.

Ово такође треба истаћи људски фактор који је примаран и пресудан од тренутка дојаве до тренутка реализације односно испаљивања противградних ракета. Бројни проблеми оптерећују овакав начи рада почев од ниске надокнаде коју ти људи односно стрелци добијају за свој рад па до њиховог брзог реаговања. Долазимо до закључка да противградна одбрана није сто посто поуздана заштита биљне производње.

Тек у садејству са осигурањем одбрана од града она добија свој смисао јер по информацијама из студија о противградној одбрани број дана са градом у години је (просек задњих 30 година) је 35. Посматрано по месецима: у мају 7, јуну 7–16, јулу 11, августу 6, септембру 3.

Можда би требало под хитно размишљати о једној идеји која није страна у појединим развијеним земљама. Наиме у Јапану је осигурање пољопривреде обавезно, дакле они штите своју пољопривреду на овај начин и не желе ништа да препусте случају.

Свакако да идеја о заједничком дејству противградне одбране и осигурања није нова јер је 1952. и 1956. године постојала једна заједничка спрега на нивоу Војводине која је пратила и дејствовала, међутим од тога се одустало. Вероватно да би се кроз премију осигурања могла финансирати противградна одбрана, да ли би то била посебна ставка или допринос за противградну одбрану, али свакако да би од свега тога имали користи сви, и пољопривреда, и осигурање и држава.

101

8. ЗАКЉУЧАК

Осигурање као делатност пружа економску заштиту уговорачима осигурања, односно осигураницима – правним и физичким лицима – од штетних дејстава и поремећаја до којих долази по наступању осигураних случајева.

Због утицаја природних чинилаца, а поготово временских услова на производ-ни процес у пољопривреди, као и због релативно дугог производног циклуса који у неким случајевима траје и по више година, ова привредна грана се сматра високо ризичном. Пољопривредна, а поготово биљна производња са собом носи већи степен опасности од индустрије или од многих других привредних активности.

Резултати који се бележе у осигурању пољопривреде на првом месту проистичу из њеног економског положаја. Веома научна испитивања су доказала како је тражња за осигуравајућом заштитом управо сразмерна динамици и нивоу привредног развоја. Код нас бројни подаци упућују на закључак да се положај пољопривредне производње током последњих више од десет година непрекидно погоршавао. Због тога осиромашена пољопривреда није ни изблиза била у стању да користи осигурање као што то чине земље развијене тржишне економије.

Осигурање биљне производње и осигурање животиња у Србији и Црној Гори прате негативни развој пољопривредне производње. Према анализираним подаци-ма, последњих десетак година ове две гране учествују у укупној закљученој пре-мији домаћих осигуравача са свега око 5–6%, што је изузетно мало.

У Војводини као подручју са највећим потенцијалима и најбољим оствареним резултатима у пољопривреди земље, портфељ осигурања биљне производње се последњих година усталио на око 320.000–330.000 хектара што представња само око 20% укупних обрадивих површина. Процењујемо да би за нормалну заштиће-ност пољопривредне производње ниво обухваћености требало да износи бар 3/4 што би подразумевало најмање око 1.250.000 хектара осигураних површина.

Свакако да су веома многобројни позитивни ефекти осигурања у пољопривре-ди. За поправљање неповољног стања и за пуније коришћење економских ефеката осигурања, исходиште треба тражити и у активнијој улози државе. У том контек-сту остаје отворено питање увођења обавезног пољопривредног осигурања као једног од могућих решења истакнутих проблема. Имајући искуства појединих зе-маља, овоме би се међутим морало прићи изузетно озбиљно.

Улога осигуравајућих друштава у развијању тражње, као и ширењу лепезе тренутно непокривених ризика такође је незаобилазна. Она расте са променама које прате пољопривредну производњу и прерађивачку индустрију чији организа-тори имају растуће захтеве за смањење пословних ризика где осигурање има не-заобилазно место.

102

9. ЛИТЕРАТУРА ДОМАЋА ЛИТЕРАТУРА

Књиге и студије

1. ЕКОНОМСКИ РЕЧНИК, Економски факултет, Београд, 2001. 2. ЈОВАНОВИЋ, М., МАРКО, Ј., ТИЦА, Н.: Калкулације у пољопривреди, Пољопривре-

дни факултет, Нови Сад, 2001. 3. МАРОВИЋ, Б.: Осигурање (друго, измењено и допуњено издање), Финансинг центар,

Нови Сад, 1997. 4. МАРОВИЋ, Б., ЖАРКОВИЋ, Н.: Лексикон осигурања, „ДДОР Нови Сад”, Нови Сад,

2002. 5. МИТИЋ, М.: Организација противградне заштите и њени економски ефекти у Србији

после1971. године, магистарски рад, Београд, 1983, стр.60. 6. ПЕЈАНОВИЋ, Р.: Економија (за агроекономисте), уџбеник, „Дневник”, Нови Сад, 2000.

Чланци у часописима и листовима и саопштења на научним скуповима

1. Жарковић, Н.: Значај осигурања за пољопривредно предузеће, Агроекономика, 29, 2000, стр.136–143

2. Милорадић, Ј.: Осигурање у функцији конкурентности аграрног предузећа, Агроеко-номика, 32, 2003, стр. 173–177

3. Милорадић, Ј.:Осигурање животиња у функцији развоја сточарске производње, Агро-економика, 31, 2002, стр. 111–115

4. Милорадић, Ј.: Економски ефекти осигурања субјеката у пољопривреди, Агроеконо-мика, 30, 2001, стр. 160–170.

5. Пејановић, Р.: Државна предузећа, Економска политика, 3. фебруар 2003, стр. 21–22. 6. Пејановић, Р., Тица, Н., Развој агроекономске струке и науке, 25 година агроекономског

смера и 45 година катедре за економику пољопривреде, Нови Сад, 2002, стр. 1–12. 7. Пејановић, Р., Тица, Н.: Поњопривреда и реформе привреде, Економист, 3, 2001, стр.

159–169. 8. Пејановић, Р., Тица, Н., Влаховић, Б., Булатовић, Б.:Нужност транзиције пољопривреде

Србије и Црне Горе, Агроекономика, 31, 2002, стр. 1–13.

Остало

Документација „ДДОР-а Нови Сад”.

9. Општи услови за осигурање животиња, „ДДОР Нови Сад”, Нови Сад, фебруар 2003. 10. Општи услови за осигурање усева и плодова, „ДДОР Нови Сад”, Нови Сад, фебруар

2003.

ИНОСТРАНА ЛИТЕРАТУРА

Књиге и студије

1. Schweizer Rück, Sigma, Assekuranz Global 2000, 6 2001. 2. Swiss Re, Sigma, Insurance industry in Central and Eastern Europe – current trend and

progress of preparatons for EU membership, 1, 2001.

Остало

3. Technical Insurance References, Münchener Rük, München, 1994.

103

UDK: 631:005 Originalni naučni rad Original scientific paper

AKTUELNO STANJE I BUDUĆNOST POLJOPRIVREDNOG SAVETODAVSTVA U SRBIJI

MARKOVIĆ, KATARINA1

Rezime: Poljoprivredna savetodavna služba, u savremenim uslovima, predstavlja jedan od osnovnih katalizatora agrarnog i ruralnog razvoja. Značajan uticaj ove službe na unapređenje poljoprivredne proizvodnje i podizanje kvaliteta života rural-nog stanovništva na viši nivo potrvđuje dosadašnje iskustvo većine zemalja u svetu. U kontekstu razvojne strategije poljoprivrede i sela u našoj zemlji, poslednjih neko-liko godina stalno je prisutna ideja o (re)ogranizaciji poljoprivredne savetodavne službe. U ovom radu, pored elaboriranja aktuelnih problema sa kojima se suočava savetodavna delatnost, analizirana su i, po mišljenju autora, neka krucijalna pitanja vezana za budućnost ove delatnosti na našim prostorima.

Ključne reči: poljoprivredna savetodavna služba, razvoj, organizacija, finansiranje, savetodavni personal

Uvodne napomene

Izrazito loše performanse poljoprivrede u našoj zemlji, čiji smo svedoci, deluju ne-verovatno, ali istinito, uzimajući u obzir dugu agrarnu tradiciju i izuzetno povoljne uslo-ve za razvoj ove privredene delatnosti. Iako danas poljoprivreda značajno participira u društvenom proizvodu i učešće agrarne u ukupnoj populaciji nije zanemarljivo, ovoj strateškoj grani privrede ne pridaje se dovoljno pažnje. U prilog ovakvom stavu govori, između ostalog, i činjenica da je Srbija jedna od retkih zemalja u svetu koje nemaju po-ljoprivrednu savetodavnu službu organizovanu po savremenim principima. Istina, izve-sni zakonski okviri u oblasti poljoprivrednog savetodavstva postoje, međutim, efekti savetodavnog rada nisu ni blizu zadovoljavajućim.

S obzirom da se naša zemlja još uvek nalazi u procesu korenitih strukturalnih i insti-tucionalnih promena, svojstvenih periodu ekonomske tranzicije, čini se realnim očekiva-nje da će se i za poljoprivrednu savetodavnu službu u skorijoj budućnosti pronaći ade-kvatno rešenje. Način organizovanja poljoprivredne savetodavne službe, izvori njenog finansiranja, obezbeđenje kvalitetnog savetodavnog personala i formiranje jedinstvenog informacionog sistema ključna su pitanja na koja je neophodno dati odgovore, u cilju buduće revitalizacije naše poljoprivrede i sela. 1 Mr Katarina Marković, asistent, Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad

104

Karakteristike i ograničenja razvoju poljoprivrednog savetodavstva u periodu tranzicije

Na osnovu analize hronologije osnivanja i razvoja institucija u službi edukacije u poljoprivredi, može se uočiti da poljoprivredna savetodavna delatnost u našoj zemlji ima dugu tradiciju. Navod sa ulaza u prvu poljoprivrednu školu u Srbiji, osnovanu daleke 1853. godine u Topčideru – “Agronomi da uče narod boljem radu i da ga nadzirivaju” predstavlja moto savremene savetodavne delatnosti.

Od osnivanja prvih obrazovnih institucija, sredinom 19. veka, do danas, sistem po-ljoprivrednog savetodavstva u našoj zemlji doživeo je brojne izmene u smislu načina organizovanja, funkcionisanja i finansiranja. Naime, uporedo sa brojnim transformacija-ma privrednog sistema dešavale su se metamorfoze poljoprivredne savetodavne službe. Prema zakonu o poljoprivrednoj službi i Programu rada poljoprivredne službe za unapre-đenje poljoprivredne proizvodnje za period 1992–96. godine, koji su usvojeni 1991. go-dine, planiran je dalji razvoj ove službe na našim prostorima.

Danas poljoprivredna savetodavna služba u našoj zemlji funkcioniše u okviru dva hijerarhijska nivoa: republički i područni. Ulogu republičke poljoprivredne službe pre-uzeo je Institut za primenu nauke u poljoprivredi, a poljoprivredne stanice, zavodi, centri i instituti funkcionišu u svojstvu područnih poljoprivrednih službi. Ovi elementi, koji se nalaze u međusobnoj interakciji, čine organizacionu strukturu poljoprivredne savetoda-vne službe kod nas. Izvesnu pomoć područnim poljoprivrednim službama pružaju speci-jalizovane poljoprivredne službe koje, pored svojih redovnih naučno-istraživačkih i stru-čnih zadataka, učestvuju na izvršenju i savetodavnih zadataka, u skladu sa svojom speci-jalnošću.

Pored navedenih elemenata, koji čine organizacionu strukturu poljoprivredne saveto-davne službe kod nas, u rad na unapređenju poljoprivrede i sela uključeni su i brojni dru-gi subjekti. Tu se, pre svega, misli na stručnjake u zadrugama, poljoprivrednim i prerađi-vačkim preduzećima koji pružaju besplatne savetodavne usluge za ugovorenu proizvod-nju kooperantima. Veoma značajan doprinos razvoju i osavremenjavanju stočarske pro-izvodnje ostvaruje se angažovanjem stručnjaka iz veterinarskih stanica, zavoda i institu-ta. Posebno mesto u sistemu stručnog savetodavnog rada, na planu obrazovnih, naučno -istraživačkih, ali i klasičnih savetodavnih aktivnosti, imaju poljoprivredni fakulteti i škole. Poslednjih nekoliko godina na polju poljoprivrednog savetodavstva prisutne su i aktivnosti pojedinih nevladinih organizacija, čiji se rad usmerava u pravcu unapređenja poljoprivredne proizvodnje. U realizaciji različitih razvojnih programa svoj doprinos, u vidu finansijske i tehničke podrške, daju i inostrane nevladine organizacije, među kojima se izdvaja Agencija SAD za međunarodni razvoj (USAID – United States Agency for International Developement). U saradnji sa domaćim institucijama, ova organizacija realizuje projekte vezane za ekonomsku revitalizaciju lokalne zajednice, pomoć razvoju seoskih zadruga i pitanja zaštite životne sredine.

Osim toga, ne treba zanemariti ni izvesne vidove informisanja i edukacije poljopri-vrednika putem mas-medija, izdavanja stručnih publikacija, predavanja ili organizovanja manifestacija koje imaju edukativni karakter, kao što su dani polja, smotre, izložbe i slično.

Međutim, i pored postojanja brojnih subjekata koji se na neposredan ili posredan način bave zadacima poljoprivrednog savetodavstva, ostvareni dometi u ovoj oblasti bitno zaostaju za projektovanim planom razvoja u Glavnom planu stručne poljoprivredne

105

službe iz 1987. godine. Nezadovoljavajuće stanje savetodavne službe u poljoprivredi naše zemlje posledica je različitih činilaca, među kojima se posebno ističu sledeći:

Iako formalno organizovana kao jedinstvena organizacija sa dva hijerarhijska nivoa (republički i područni), u okviru poljoprivredne savetodavne službe nije ostvaren neophodan stepen horizontalne i vertikalne povezanosti i saradnje između pojedinih delova njene strukture;

Nedostatak operativnog nivoa organizovanosti svodi neposredni kontakt sa poljoprivrednim proizvođačima na sporadične posete, što predstavlja bitno ograničenje;

Neredovno budžetsko finansiranje poljoprivredne savetodavne službe dovodi do izmena u strukturi delatnosti, tako da savetodavne službe, u cilju ostvarenja svojih ekonomskih interesa, počinju da se bave poslovima koji su unosniji. Na taj način, kroz diverzifikaciju poslova, poljoprivredne savetodavne službe zapostavljaju ili potpuno prekidaju aktivnosti koje su u funkciji razvoja poljoprivrede;

Neadekvatna materijalna opremljenost savetodavne službe na republičkom i područnom nivou, zastarela i nefunkcionalna oprema, kao i ograničene mogućnosti nabavke nove opreme dovode u pitanje realizaciju pojedinih savetodavnih zadataka;

Nezadovoljavajuća starosna i kvalifikaciona struktura savetodavnog personala, uz deficit stručnog kadra u pojedinim regionima zemlje praćeni su još jednim problemom, a to je teško obezbeđivanje kvalitetne zamene za kadrove koji odlaze u penziju;

Sistem poljoprivrednog savetodavstva nedovoljno je efikasan i zbog nedostatka aktivnog učešća ostalih neophodnih elemenata, kao što su obrazovne i naučno-istraživačke institucije;

Izostanak kontinuirane i kvalitetne saradnje između savetodavne službe i naučno-istraživačkih instituta, fakulteta i viših škola izrazito nepovoljno utiče na proces edukacije proizvođača i rešavanje aktuelnih razvojnih problema u poljoprivredi;

Nepostojanje jedinstvenog informacionog sistema poljoprivredne službe i neefikasnost postojeće informacione tehnologije, kao i

Odsustvo komunikacije savetodavne službe sa elementima iz njenog okruženja, pre svega snabdevačima poljoprivrede, prerađivačkom industrijom, finansijskim institucijama, trgovinskim kućama i subjektima agrarne politike.

Neka pitanja vezana za buduće pravce razvoja poljoprivredne savetodavne službe

Nezadovoljavajući rezultati koji su do sada postignuti, nameću potrebu za revitaliza-cijom poljoprivredne savetodavne službe u našoj zemlji. Slično ostalim elementima (poljo)privrede i u oblasti poljoprivrednog savetodavstva dominira težnja za osavreme-njavanjem i harmonizacijom sa evropskim i svetskim standardima. Kako međunarodna iskustva potvrđuju, efekti rada poljoprivredne savetodavne službe u velikoj meri zavise od načina njenog organizacionog ustrojstva. Proučavanje savetodavnih sistema, koji su u drugim zemljama ostvarili bitne pomake u smislu unapređenja poljoprivrede i sela, ima za cilj sagledavanje svih prednosti i ograničenja koja odlikuju različite savetodavne sisteme. Takve analize svakako će doprineti kreiranju optimalnog modela organizovanja

106

poljoprivredne savetodavne službe u našoj zemlji, uz neophodno uvažavanje svih dru-štveno-ekonomskih i agroekoloških specifičnosti. Svi do sada ponuđeni modeli saveto-davne službe koji bi mogli naći primenu u našoj zemlji, bazirani su, u većoj ili manjoj meri, na postojećim rešenjima drugih zemalja iz bližeg ili daljeg okruženja. S obzirom da se teritorijalni princip organizovanja poljoprivredne savetodavne službe u većini ze-malja u svetu pokazao kao efikasan, s pravom se i kod nas insistira na ovakvom modelu organizacionog ustrojstva. Svakako, način organizovanja i funkcionisanja poljoprivredne savetodavne službe u našim uslovima biće određen, između ostalog, i u skladu sa organi-zacionim uređenjem države. Nivoi savetodavne službe i način njihove funkcionalne inte-gracije neminovno se moraju uskladiti sa stepenom decentralizacije u državi, odnosno eventualnom podelom teritorije na okruge ili regije.

Dosadašnja iskustva drugih zemalja u tranziciji nedvosmisleno ukazuju da je jedno od primarnih pitanja koje se postavlja u vezi sa poljoprivrednom savetodavnom službom način njenog finansiranja. Jedna mogućnost je organizovanje savetodavne službe u vidu javnog servisa, čiji bi se rad finansirao iz budžeta, dok bi za krajnje korisnike-nosioce poljoprivredne proizvodnje savetodavne usluge bile besplatne. Budući da u našoj poljo-privredi, prema raspoloživim podacima, dominiraju seljačka gazdinstva čija je ekonom-ska snaga izuzetno slaba, ovakav mehanizam finansiranja savetodavne delatnosti bi, kroz unapređenje proizvodnje, doprinosio podizanju njihove ekonomske moći na viši nivo. Sa druge strane, stoji mogućnost organizovanja privatnih konsultantskih firmi, kao ključnih nosilaca savetodavnih funkcija, koje bi svoj rad bazirale na komercijalnoj osnovi. Ovako organizovani subjekti savetodavnog sisitema svoju bi delatnost usmerili prevashodno prema krupnim komercijalim farmama koje se odlikuju dobrim ekonomskim performan-sama i koje su spremne da ulože značajne sume novca, a da za uzvrat dobiju samo vr-hunsko znanje. Između ova dva dijametralno različita koncepta nalazi se izvesno kom-promisno rešenje, koje je, u aktuelnim uslovima ekonomske tranzicije, prisutno u poje-dinim zemljama Centralne i Istočne Evrope. Takvo rešenje u praksi bi značilo postojanje komercijalnih savetodavnih službi, koje uz finansijsku naknadu pružaju krupnim – profi-tabilnim gazdinstvima visokokvalitetne usluge, i organizovanje državnih servisa koji bi svoj savetodavni rad usmerili ka finansijski slabijim farmerima.

U vezi sa finansiranjem poljoprivredne savetodavne službe u našoj zemlji, potrebno je razmotriti dva aspekta finansijske podrške. Prvi aspekt vezan je za konstituisanje sa-vetodavne službe, odnosno obezbeđenje početnih investicionih sredstava. Predloženi modeli organizovanja poljoprivredne savetodavne službe zahtevaju relativno velika početna ulaganja, koja bi se iskoristila samo za konstituisanje službe i njeno funkcionisa-nje u prvih nekoliko godina rada. U postojećim okolnostima naša zemlja ne može da se značajnije osloni na sopstvene izvore finansiranja, tako da bi neophodna podrška mogla da se očekuje u obliku inostranih donacija i kredita. Pri tome, potrebno je istaći da inte-res inostranih kreditora za investiranje u ovoj oblasti može biti podstaknut samo kvalitet-nim projektima, čija izrada zahteva angažovanje timova stručnjaka za pitanja poljopri-vrednog savetodavstva.

Obezbeđenje sredstava za finansiranje rada, odnosno funkcionisanje poljoprivredne savetodavne službe, drugi je aspekt na koji je neophodno da se adekvatno ukaže. U gotovo svim zemljama, u kojima je osnovana i funkcioniše savetodavna služba u poljoprivredi, za samo nekoliko godina rada, u znatnoj meri je doprinela poboljšanju proizvodnih, a naročito ekonomskih rezultata na malim poljoprivrednim gazdinstvima.

107

Kroz efikasno obavljanje zadataka, koji su joj povereni, poljoprivredna savetodavna služba stvara uslove u kojima je u potpunosti sposobna za samostalno finansiranje. Ipak, na ovom mestu potrebno je istaći da izvori finansiranja rada poljoprivredne savetodavne službe, kao i način njenog organizacionog ustrojstva, iznad svega, treba da budu usklađeni sa razvojnim ciljevima i celokupnom razvojnom strategijom.

Još jedno pitanje koje prati razvoj poljoprivredne savetodavne službe u svim zemlja-ma u tranziciji je pitanje obezbeđenja kvalitetnog savetodavnog personala. Kao neposre-dni izvršioci savetodavnih zadataka i nosioci savetodavne delatnosti, savetodavni radni-ci, na osnovu svoje stručnosti, znanja i sposobnosti, treba da predstavljaju temelje poljo-privredne savetodavne službe. U aktuelnim uslovima u našoj zemlji, kvalitet savetodav-nog personala postavlja se kao limitirajući činilac daljeg razvoja poljoprivrednog save-todavstva. Naime, analizom podataka o broju i nivou sručnosti zaposlenih u poljoprivre-dnoj savetodavnoj službi kod nas (Ševarlić, 4), uočeno je masovno napuštanje savetoda-vne delatnosti od strane savetodavnog personala. Naročito je alarmantno stanje kada se posmatra broj savetodavnih radnika sa višom i visokom stručnom spremom koji su u periodu od 1997. do 2002. godine napustili poljoprivrednu savetodavnu službu. Među-tim, ako se, za isti vremenski period, analizira ekonomski položaj diplomiranih inženjera zaposlenih u ovoj službi, takvo stanje ne treba da začuđuje. Uporedo sa odlivom visoko-obrazovanog stručnog kadra, u poljoprivrednoj savetodavnoj službi dolazi do značajnijeg zapošljavanja radnika sa nižim kvalifikacijama. Takva kretanja neminovno vode ka po-goršanju, i ovako nepovoljne, kvalifikacione strukture savetodavnih radnika u poljopri-vredi naše zemlje.

S obzirom da se kompetentnost savetodavaca i specijalista često javlja kao sinonim za njihovu pouzdanost u pružanju pomoći poljoprivrednicima, pitanju poboljšanja kvali-fikacione strukture zaposlednih unutar poljoprivredne savetodavne službe mora se po-svetiti više pažnje. Pored stručnog znanja iz pojedinih oblasti poljoprivrede, da bi svoje savetodavne zadatke uspešno obavljali, zaposleni u poljoprivrednoj savetodavnoj službi treba da kontinuirano unapređuju stečena znanja. Dakle, pored edukacije poljoprivre-dnika i uopšte, stanovništva ruralnih sredina, jedan od primarnih zadataka poljoprivredne savetodavne službe je i edukacija samih savetodavaca. Institucije licenci za savetodavce, koje se odnose na ograničeni vremenski period, predstavljaju deo prakse većine zemalja širom sveta i siguran način da se znanja savetodavnog personala unapređuju u skladu sa savremenim dostignućima poljoprivredne nauke i prakse. Pohađanje kurseva i polaganje završnog testa iz odgovarajuće oblasti poljoprivrede, savetodavnim radnicima omogu-ćava sticanje prava na licencu odnosno prava da svoju delatnost obavljaju u narednih nekoliko godina. Da bi se u potpunosti odgovorilo na zahteve koje sa sobom nosi prela-zak sa administrativnog na tržišni obrazac privređivanja, neminovno je obezbediti i ade-kvatne izmene u okviru nastavnih programa za obrazovanje budućeg savetodavnog ka-dra. S tim u vezi, savetodavni radnici bi, u buduće, trebali, pored znanja iz pojedinih oblasti poljoprivrede, da ovladaju i oblastima menadžmenta, organizacije, marketinga i drugih naučnih disciplina koje determinišu uspeh u novim okolnostima privređivanja. Primer Litvanije i Latvije nesumnjivo pokazuje da se kroz kombinaciju pristupa koji označava potpunu orijentisanost prema potrebama klijenata i pristupa kontinuirane obuke savetodavaca zasigurno može doći do visokokvalitetnog savetodavnog personala.

Skeptičnost najvećeg dela poljoprivrednih proizvođača prema svim državnim insti-tucijama, pa samim tim i prema poljoprivrednoj savetodavnoj službi, predstavlja

108

ograničenje razvoja poljoprivrede karakteristično za sve bivše socijalističke zemlje. Je-dna od mogućnosti kojom bi ovo, veoma značajno, ograničenje bilo potpuno eliminisa-no, ili bar svedeno na minimum, je favorizovanje visokoprofitnih tehnologija proizvod-nje u prvim godinama rada poljoprivredne savetodavne službe, kako bi poljoprivrednici najpraktičnije uvideli značaj savetodavnog rada. Da bi se ovaj cilj postigao neophodno je da savetodavni radnici, koji dolaze u neposredni kontakt sa seoskim stanovništvom, po-red visokog stepena stručnosti, raspolažu znanjem iz psihologije, andragogike, pedago-gije itd. Komunikacione sposobnosti savetodavaca pri radu “na terenu” dolaze u potpu-nosti do izražaja i od njih, u velikoj meri, zavisi, pre svega, uspostavljanje uzajamnog poverenja i poštovanja između savetodavca i njegovog klijenta, a zatim i uspeh u reša-vanju aktuelnog problema.

Uspešno funkcionisanje savetodavnog sistema u savremenim uslovima u velikoj meri je determinisano obezbeđenjem kvalitetnih i blagovremenih informacija. Najjedno-stavniji, najbrži i najefikasniji način prenosa informacija je upotreba savremenih infor-macionih tehnologija. Međutim, savetodavni rad u okviru republičke i područnih saveto-davnih centara u našoj zemlji još uvek se odvija bez postojanja jedinstvene informacione mreže. Za postizanje uspeha u domenu unapređenja poljoprivrede i sela u budućem pe-riodu, jedan od prioritetnih zadataka je i formiranje informacionog sistema koji će biti na raspolaganju savetodavnoj službi za potrebe blagovremenog informisanja i unapređenja komunikacije između pojedinih savetodavnih subjekata.

ZAKLJUČAK

Uprkos brojnim ograničenjima sa kojima se suočava poljoprivredno savetodavstvo u našoj zemlji, poslednjih godina se sve više, od strane stručne javnosti, insistira na oživljavanju ovog bitnog faktora koji determiniše agrarni i ruralni razvoj.

Jedno od primarnih pitanja od kojih zavisi efikasnost rada poljoprivredne savetodavne službe vezano je za njenu optimalnu organizacionu strukturu. Ne sporeći značaj sagledavanja bitnih odrednica organizacionih modela savetodavne službe, koji su afirmisani širom sveta, ipak je neophodno ukazati na potrebu da se u našoj zemlji prime-ni organizacioni model koji će biti u skladu sa postojećim okolnostima i specifičnostima. Takođe, angažovanje ekspertskih timova koji bi se u kontinuitetu bavili pitanjima orga-nizacije savetodavne službe opravdano je, ako se uzme u obzir činjenica da jednom us-postavljena organizaciona struktura ne predstavlja i konačno rešenje. Naime, dinamika razvojnih procesa u društvu, privredi, a samim tim, i u agraru implicira i potrebe za adaptiranjem poljoprivredne savetodavne službe na nove uslove.

Pored prisutne potrebe za permanentnim unapređenjem znanja i sposobnosti poljoprivrednih savetodavnih radnika, sudeći prema podacima o broju angažovanih stručnjaka različitih profila, u našoj poljoprivrednoj savetodavnoj službi postoji deficit diplomiranih inženjera agroekonomskog smera. Taj deficit u narednom periodu može se nepovoljno odraziti na sve nivoe poljoprivredne proizvodnje, budući na prisutne tendencije prelaska na tržišni sistem privređivanja.

Analizom aktuelnog stanja poljoprivrednog savetodavstva kod nas, može se zaključiti da postoji relativno veliki broj subjekata koji su na različite načine uključeni u savetodavnu delatnost. Svi oni, u domenu svojih specijalnosti, doprinose obavljanju savetodavnih zadataka koji se tiču edukacije, obuke, informisanja, pružanja usluga, istraživanja, saradnje, povezivanja i sl. Međutim, kako nijedan sistem ne može uspešno

109

funkcionisati bez adekvatnog povezivanja njegovih elemenata, tako se i u okviru buduće poljoprivredne savetodavne službe u našoj zemlji moraju kreirati čvrste i kvalitetne veze izmeću svih njenih segmenata od nacionalnog do lokalnog nivoa.

Sva elaborirana i druga relevantna pitanja, koja nisu bila predmet u ovom radu, a tiču se budućnosti poljoprivrednog savetodavstva u našoj zemlji, zasigurno će naći svoje mesto i u okviru buduće strategije agrarnog razvoja.

LITERATURA 1. MARKOVIĆ, KATARINA (2004): “Poljoprivredna savetodavna služba u funkciji razvoja

menadžmenta u poljoprivredi”, magistarski rad, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad 2. MIHAJLOVIĆ, L. (2002): “Ekonomika poljoprivrede sa zadrugarstvom”, Novi Sad 3. SMILJANIĆ I SAR. (1987): “Stručna poljoprivredna služba – Glavni plan”, Institut za primenu

nauke u Poljoprivredi, Beograd 4. ŠEVARLIĆ, M. (2002): “Nova uloga savetodavne službe u razvoju sela Srbije”, Ekonomika

poljoprivrede, broj 1–4, Beograd

ACTUAL STATE AND THE FUTURE OF AGRICULTURE EXTENSION IN SERBIA

by KATARINA MARKOVIĆ

Summary

Agriculture extension service is one of the most important catalyst in agrarian and rural developement prosess. Experiences of many countries worldwide confirm impor-tance of agricultural extension in improving agricultural production and standard of li-ving in rural areas. In context of agricultural developement strategy in our country there is idea of (re)organizing of agricultultural extension service. In this paper we represent actual problems of agricultural extension and we analyse some important questions of it’s future.

Key words: agriculture extension service, development, organization, financing, agricultural advisory experts

110

UDK: 338.439.5:339.133 (497.11+497.16) Originalni naučni rad Original scientific paper

POTROŠNJA MESA I MESNIH PRERAĐEVINA U SRBIJI I CRNOJ GORI

Mr MAJA ŠTRBAC

Rezime: Osnovni cilj istraživanja ovoga rada jeste da se sagledaju osnovna obeležja potrošnje mesa i mesnih prerađevina u našoj zemlji, po članu domaćinstva za vremenski period od 1996–2001. godine, kako ukupno tako i potrošnja po Republi-kama i pokrajinama, kao i po pojedinim socio-ekonomskim kategorijama domaćin-stava u Srbiji i Crnoj Gori. Rezultati istraživanja upućuju na zaključak da postoje promene u strukturi potrošnje mesa i prerađevina. Dominantno mesto u potrošnji mesa ima živinsko meso, sledi svinjsko, a zatim juneće meso. U posmatranom vremenskom periodu uočava se sma-njenje potrošnje svih vrsta mesa, a najnižu stopu pada ima živinsko meso sa 1,09%. U okviru mesnih prerađevina najveća je potrošnja salama i kobasica, sledi slanina, a zatim viršle i konzervirano meso. Opada i potrošnja mesnih prerađevina, među kojima jedino potrošnja viršli beleži neznatan rast od 0,16%. Promena dohotka po-trošača izrazitije utiče na potrošnju svinjskog i junećeg mesa nego kod živinskog. Na uočenu strukturu potrošnje mesa i prerađevina su uticale visine tržišnih cena (više cene ovčijeg i konzerviranog mesa). Ovim radom se želi dati teoretski i praktičan doprinos, kako bi odgovorni za pro-blematiku proizvodnje mesa i prerađevina imali smernice za preduzimanje adekvat-nih mera za unapređenje potrošnje mesa i mesnih prerađevina potrošača u Srbiji i Crnoj Gori.

Ključne reči: potrošnja, meso, mesne prerađevine, socio-ekonomske kategorije domaćinstava, regioni

UVOD

Potrošnja mesa i mesnih prerađevina predstavlja krajnji cilj svakog proizvođača mesa i prerađevina i kao takva značajan izvor prihoda. Potrošnja mesa i prerađevina utiče na fizički obim i kvalitet mesa i mesnih prerađevina. “Potrošnja mesa, praktično, predstavlja indikator životnog standarda stanovništva.” (Vlahović, 1999.)

Na potrošnju utiču mnogi faktori, koji se globalno mogu podeliti u dve grupe. Prvu grupu čine ekonomski činioci u koje se ubrajaju: visina dohotka potrošača, visina tržiš-nih cena, produktivnost rada. Drugu grupu čine vanekonomski činioci i to: broj stanovni-ka, navike, običaji i tradicija potrošača, verska pripadnost, preferencija potrošača, eko-nomska propaganda, klimatski i geografski faktori, ukus, sredina, stepen kulture i obra-zovanosti potrošača i sl.

111

Raslojavanje stanovništva, pad realnog dohotka i rast troškova života u uslovima ekonomske stabilizacije kod nas, su uslovili smanjenje potrošnje mesa i mesnih prerađe-vina, što se odrazilo i na pogoršanje strukture ishrane potrošača u nas. Iz tih razloga je nužno da se aktuelni problemi prate, uočavaju, registruju i rešavaju.

1.1. Cilj istraživanja

Osnovni cilj istraživanja ovoga rada jeste da se sagledaju osnovna obeležja potrošnje mesa i mesnih prerađevina u našoj zemlji po članu domaćinstva za vremenski period od 1996–2001. godine, kako ukupno tako i potrošnja po Republikama i pokrajinama kao i po pojedinim socio-ekonomskim kategorijama domaćinstava u Srbiji i Crnoj Gori.

Broj članova domaćinstva se razlikuje po pojedinim regionima naše zemlje. Da bi se izbegla greška zbog nejednakog broja članova u domaćinstvima, potrošnja mesa i mes-nih prerađevina je sagledana na osnovu dokumentacionog materijala po članu domaćin-stva. Potrošnja po članu domaćinstva predstavlja utrošene količine mesa i prerađevina u okviru domaćinstva. Utrošene količine čine proizvodi iz vlastite proizvodnje i kupljeni proizvodi. Da bi potrošnja bila objektivno sagledana, posmatranje je vršeno za period od šest godina.

Ovim radom se želi dati teoretski i praktičan doprinos kako bi institucije na makro nivou zadužene za problematiku proizvodnje i potrošnje mesa i mesnih prerađevina imale smernice za preduzimanje adekvatnih mera u cilju unapređivanja proizvodnje i potrošnje mesa u Srbiji i Crnoj Gori.

1.2. Izvori podataka i metodologija rada

Osnovni izvori podataka korišćeni za ostvarivanje postavljenih ciljeva su „Anketa o potrošnji domaćinstva” Saveznog zavoda za statistiku iz Beograda za period od 1996. do 2001. godine, obzirom da su poslednji evidentirani podaci Saveznog zavoda za statistiku, upravo za 2001. godinu. Istraživanje bazirano na raspoloživim podacima za period od 1996–2001. godine uslovilo je da koristim metod „istraživanje za stolom”.

Analiza je vršena na bazi potrošnje po članu domaćinstva za Srbiju i Crnu Goru po socio-ekonomskim kategorijama domaćinstava i po regionima. Za 1996., 1997. i 1998. godinu Savezni zavod za statistiku iz Beograda evidentira podatke po regionima za našu zemlju, i to za: Crnu Goru, Srbiju, Centralnu Srbiju, Vojvodinu i Kosovo i Metohiju. Od 1999. godine zbog političke situacije u regionu Kosova i Metohije, Savezni zavod za statistiku ne evidentira podatke o potrošnji za ovaj region naše zemlje, tako da je za 1999, 2000. i 2001. godinu istraživanje vršeno za sledeće regione: Crnu Goru, Srbiju, Centralnu Srbiju i Vojvodinu.

Da bi se sagledale promene u potrošnji određene pojave su komparirane sa ranijim periodima. Prikupljeni podaci su prezentovani putem grafikona i tabela a obrađeni standardnim matematičko-statističkim metodama.

2. OBELEŽJA POTROŠNJE MESA I MESNIH PRERAĐEVINA U SRBIJI I CRNOJ GORI

Meso je mišićno tkivo životinja i ono se sastoji od mišićnih vlakana, vezivnog tkiva i masnog tkiva. „Sveže, živo meso sadrži 50% do 70% vode, oko 20% proteina i od 3% do 30% masti. Voda se smanjuje kuvanjem, a procenat proteina povećava se od 25 do 35

112

%.” (Kuzmin, Katerin, 1988.) U svakodnevnoj, mešovitoj ishrani meso se smatra za glavni izvor proteina. Pored toga ono je bogat izvor drugih značajnih materija. Svinjsko, goveđe i ovčije meso značajni su izvori vitamina B (naročito B1 i B2), fosfora, gvožđa, sumpora, kalijuma i bakra. Živinsko meso je takođe bogato vitaminima B grupe, naročito niacinom. Prema Kuzmin, (1988.) kod pilećeg mesa masnoća se kreće od 4,5% do 19%, sadrži 18% linolne kiseline i 34% potpuno zasićenih masnih kiselina. Meso kao namirnica je važan izvor i masti sa zasićenim masnim kiselinama i holesterola. Upravo zbog toga ukupan dnevni unos mesa za jednu zdravu osobu ne treba da pređe 150 - 200 grama, kako navode Kocijančić, Kocijančić Radojka, (1991.). Suhomesnati proizvodi su namirnice bogate kalorijama i teško svarljive zbog masnoća koje sadrže.

Tabela 1. Energetska vrednost mesa (u kJ na 100 grama jestivog dela)

NAMIRNICA kJ Goveđe meso 814 Juneće meso 800 Teleće meso 756 Svinjsko meso 1222 Praseće meso 1100 Ovčije meso 995 Kokošije meso 1247 Iznutrice 541 Suva i barena slanina 2415 Salame i kobasice 1680 Viršle, safalade 2032 Ostali kobasičarski proizvodi 1344 Konzervirano i prerađeno meso 1906 Izvor: Peters, Sve o ishrani, 1980., str. 444–447

Prema Vajiću, (1975.) poželjna dnevna potrošnja mesa prosečnog stanovnika u nas je 174 grama ili učešćem od 9,9%, u ukupno poželjnoj dnevnoj potrošnji prehrambenih proizvoda.

Prosečna potrošnja mesa i prerađevina u posmatranom periodu iznosi 39,6 kilogra-ma što je za oko 2 kilograma manje u odnosu na period 1991–1997. kada je prosečna potrošnja iznosila 42 kilograma po članu domaćinstva (za 16,8 kilograma manja u odno-su na istu u 1986.). U poređenju sa preporukama napred pomenutog autora, dnevna po-trošnja mesa u posmatranom periodu, u nas, ne zadovoljava nutritivne standarde i niža je od poželjne za 75 grama.

Potrošnja mesa i prerađevina, beleži smanjenje po stopi od 12,72%, u nas, u posmatranom periodu. Ukupna potrošnja u poslednjoj godini je, u odnosu na početnu, manja za 4 kilograma, što se svakako odrazilo i na pogoršanje strukture ishrane potrošača u nas. Najmanja potrošnja u posmatranom periodu je bila 1999. i iznosi svega 38 kilograma (histogram 1).

113

Histogram 1. Potrošnja mesa i prerađevina, u Srbiji i Crnoj Gori

(po članu, sva domaćinstva, kilograma, period 1996–2001.)

0 2 4 6 8 10 12

kilograma

ovčije meso konzervirano meso

ostalo meso viršle

goveđe meso slanina

kobasičarski proizvodi salame i kobasice

juneće meso svinjsko meso živinsko meso

Histogram 2. Potrošnja mesa i prerađevina, u Srbiji i Crnoj Gori (po članu, sva domaćinstva, kilograma, prosek 1996–2001.)

U strukturi potrošnje mesa i prerađevina dominantno mesto imaju živinsko meso sa potrošnjom od 11 kilograma po članu domaćinstva (histogram 2) i učešćem od 28% u

35363738394041424344

kilo

gram

a

1996. 1997. 1998. 1999. 2000. 2001.

godine

114

ukupnoj strukturi potrošnje i svinjsko meso čije je učešće nešto manje i iznosi 26% sa potrošnjom od 10 kilograma; sledi juneće meso sa potrošnjom od 4 kilograma i učešćem od 10%. U odnosu na period 1991–1997, uočava se promena u strukturi dominantnih vrsta mesa u kojoj svinjsko meso gubi vodeću poziciju, a i potrošnja goveđeg mesa ustupa mesto potrošnji junećeg mesa. Potrošnja goveđeg mesa je 0,6 kilograma a ovčijeg svega 0,2 kilograma. U okviru mesnih prerađevina najveća je potrošnja salama i kobasica i iznosi 2 kilograma što je manje za 0,5 kilograma u odnosu na period 1991–1997. Slede potrošnja suve i barene slanine sa 0,8 kilograma, viršle sa 0,6 kilograma, konzervirano i prerađeno meso sa 0,3 kilograma.

U posmatranom periodu uočava se smanjenje potrošnje svih vrsta mesa, od kojih najvišu stopu pada u potrošnji ima ovčije meso sa 14,65%, sledi pad potrošnje goveđeg mesa po stopi od 12,72%, zatim svinjsko sa 6,52%, i juneće sa 5,25%. Najnižu stopu pada u potrošnji ima živinsko meso sa 1,09%. U posmatranom vremenskom periodu opada i potrošnja mesnih prerađevima među kojima jedino potrošnja viršli beleži rast po stopi od 0,16%. Najveću stopu pada u potrošnji mesnih prerađevima ima potrošnja suve i barene slanine od 22,46%. U potrošnji mesa značajno dolazi do izražaja visina raspolo-živih finansijskih sredstava.

U narednom periodu, može se očekivati tendencija daljeg opadanja potrošnje, kao i promene u strukturi iste, u smislu smanjenja potrošnje skupljih vrsta mesa (juneće, jag-njeće) u odnosu na živinsko i svinjsko meso.

2.1. Potrošnja mesa i prerađevina u Srbiji i Crnoj Gori po socio-ekonomskim kategorijama domaćinstava

Postoje značajne razlike u potrošnji mesa i prerađevina po pojedinim socio-ekonom-skim kategorijama domaćinstava.

„Razvrstavanje (grupisanje) domaćinstava, u kategorije izvršeno je na osnovu sledećih kriterijuma:

• Kao poljoprivredno domaćinstvo uzeto je domaćinstvo koje poseduje poljoprivre-dno gazdinstvo i svi članovi domaćinstva rade na njemu kao poljoprivrednici. Ni-jedan član ovih domaćinstava ne može biti u stalnom radnom odnosu van gazdin-stva, niti da poseduje privatnu zanatsku ili ugostiteljsku radnju, niti da je penzio-ner. Međutim, pojedini članovi ovih domaćinstava mogu da, u cilju pribavljanja dopunskih sredstava, povremeno rade van gazdinstva. Domaćinstva poljoprivre-dnih radnika bez zemlje, koji rade kod drugih privatnih poljoprivrednih gazdin-stava (povremeno ili stalno), takođe su smatrana poljoprivrednim gazdinstvima.

• Kao mešovito domaćinstvo uzeto je ono koje poseduje poljoprivredno gazdinstvo i koje, pored članova zaposlenih na samom gazdinstvu, ima jednog ili više člano-va u stalnom radnom odnosu van gazdinstva, ili zanatlije, lica koja obavljaju pro-fesionalnu delatnost u vidu zanimanja i penzionere.

• Kao nepoljoprivredno domaćinstvo uzeto je ono koje nema vlastito poljoprivre-dno gazdinstvo, a jedan ili više članova su u stalnom radnom odnosu (u društve-nom sektoru ili kod privatnika, osim kod privatnog poljoprivrednog gazdinstva), ili su privatnici (zanatlije, ugostitelji, advokati i sl.).” („Anketa o potrošnji doma-ćinstava”, SZS Beograd, 1999., str. 10)

Najveća potrošnja mesa i mesnih prerađevina je u poljoprivrednim domaćinstvima, gde prosečno iznosi 51,6 kilograma, slede mešovita domaćinstva sa potrošnjom od 48

115

kilograma i nepoljoprivredna domaćinstva sa 36,6 kilograma (histogram 3). U odnosu na vremenski period 1991–1997, poljoprivredna domaćinstva imaju manju potrošnju za 12 kilograma, nepoljoprivredna manju za 2,4 kilograma, a samo mešovita domaćinstva imaju veću potrošnju za 2,6 kilograma.

Za sva domaćinstva je karakterističan pad u potrošnji mesa, s tim što je najveće smanjenje u nepoljoprivrednim domaćinstvima od 2,01%, slede mešovita domaćinstva sa 1,61% i poljoprivredna sa 0,88%.

• Poljoprivredna domaćinstva imaju najveću potrošnju ovčijeg mesa (0,7 kg), živinskog mesa (14,6 kg) i suve i barene slanine (2,1 kg).

• Mešovita domaćinstva imaju najveću potrošnju svinjskog mesa (15 kg) i salama i kobasica (2,6 kg).

• Nepoljoprivredna domaćinstva imaju najveću potrošnju goveđeg mesa (0,7 kg), junećeg mesa (4,7 kg), viršle i debrecineri (0,8 kg) i konzerviranog mesa (0,3 kg).

0 10 20 30 40 50 60 kilograma

nepoljoprivredna domaćinstva

mešovita domaćinstva

poljoprivredna domaćinstva

Histogram 3. Potrošnja mesa i prerađevina, u Srbiji i Crnoj Gori po socio-ekonomskim kategorijama domaćinstava (po članu, kilograma, prosek 1996–2001.)

Za poljoprivredna domaćinstva je karakteristično da povećavaju potrošnju goveđeg mesa, dok je potrošnja ovčijeg mesa i viršli i debrecinera na istom nivou, u graničnim godinama istraživanja. Mešovita domaćinstva ostvaruju povećanje potrošnje goveđeg, junećeg i ovčijeg mesa, salama i kobasica, viršli i debrecinera, dok je potrošnja suve i barene slanine kao i konzerviranog mesa na istom nivou. Nepoljoprivredna domaćinstva imaju povećanje svih vrsta mesa i prerađevina, dok je potrošnja goveđeg mesa na istom nivou.

2.2. Potrošnja mesa i mesnih prerađevina po regionima u Srbiji i Crnoj Gori

U našoj zemlji postoje značajne razlike u nivou potrošnje mesa i prerađevina po pojedinim regionima, iskazano po članu, za sva domaćinstva. Pošto zvanična statistika, kao što je napred navedeno, od 1999. godine zbog političke situacije u regionu Kosova i

116

Metohije, ne evidentira podatke o potrošnji za ovaj region naše zemlje, tako je za 1999, 2000. i 2001. godinu istraživanje vršeno za sledeće regione: Crnu Goru, Srbiju, Cen-tralnu Srbiju i Vojvodinu.

Najveća potrošnja mesa i prerađevina je u Vojvodini, prosečno 53,8 kilograma, što je u odnosu na period 1991–1997., manje za 15,2 kilograma. U ovom regionu naše zem-lje se nalazi većina industrijskih prerađivača mesa, što utiče na ponudu u ovom regionu, ali i navike i tradicija, kao i visina dohotka su uticali na potrošnju u Vojvodini. U većini slučajeva, potrošnja mesa u jednoj zemlji predstavlja indikator životnog standarda potro-šača. Iza Vojvodine, po potrošnji mesa i prerađevina, sledi Crna Gora sa potrošnjom mesa, od 44,3 kilograma, prosečno, po članu domaćinstva. Srbija ukupno ima potrošnju mesa, prosečno 40 kilograma, a Centralna Srbija 35,6 kilograma. Kosovo i Metohija ima potrošnju mesa od 28 kilograma (histogram 4).

0 10 20 30 40 50 60 kilograma

Kosovo i Metohija

Centralna Srbija

Srbija ukupno

Crna Gora

Vojvodina

Histogram 4. Potrošnja mesa i prerađevina, u Srbiji i Crnoj Gori, po regionima (po članu, prosek 1996–2001, kilograma)

Vojvodina beleži porast potrošnje mesa za 0,86%, dok svi ostali regioni, u nas, imaju pad potrošnje mesa, od kojih najveći pad u potrošnji ima Centralna Srbija od 4,95%, sledi Crna Gora sa 3,61% i Srbija ukupno sa 1,59%. Kosovo i Metohija u periodu 1996. - 1998., ima pad potrošnje za 9,02%.

Potrošnja pojedinih vrsta mesa različita je u pojedinim regionima: • U Centralnoj Srbiji – u odnosu na ostale regione naše zemlje, najveća je potrošnja

viršli i debrecinera (0,7 kg). • U Crnoj Gori – najveća je potrošnja goveđeg mesa (1,2 kg), junećeg mesa (6,4

kg) i ovčijeg mesa (0,8 kg). • U Vojvodini – najveća je potrošnja svinjskog mesa (18 kg), živinskog mesa (18,1

kg), slanine (2,4 kg) i konzerviranog mesa i prerađevina (0,5 kg).

Iz napred navedenog, uočavaju se velike razlike u potrošnji mesa i prerađevina potrošača u Srbiji i Crnoj Gori. Na ove razlike utiču mnogi faktori, od kojih su

117

najznačajniji: razlike u nivou dohotka potrošača između pojedinih regiona, navike i tradicija u ishrani, različiti troškovi života u pojedinim regionima, razlike u ponudi mesa i prerađevina između pojedinih regiona i dr.

3. ZAKLJUČAK

Prosečna potrošnja mesa i prerađevina u Srbiji i Crnoj Gori u posmatranom periodu (1996–2001.) iznosi 39,6 kilograma, što znači da u poređenju na preporuke (174 grama), dnevna potrošnja mesa u posmatranom periodu, u nas, ne zadovoljava nutritivne stan-darde i niža je od poželjne za 75 grama. Potrošnja mesa i prerađevina, beleži smanjenje po stopi od 12,72%, što se svakako odrazilo i na pogoršanje strukture ishrane potrošača u nas.

Postoji značajno raslojavanje u pogledu potrošnje mesa i prerađevina po socio-eko-nomskim kategorijama domaćinstva u našoj zemlji. Na ovu pojavu su uticali mnogi fak-tori, kao što su: težina rada kojom se pojedine kategorije domaćinstva bave, razlike u visini dohotka potrošača po pojedinim kategorijama domaćinstva, razlike u učešću izvo-ra potrošnje i dr. Na osnovu napred navedenih rezultata potrošnje u Srbiji i Crnoj Gori, po socio-ekonomskim kategorijama domaćinstava, može se zaključiti, da je potrošnja mesa i prerađevina u poljoprivrednim domaćinstvima visoka, a ovo je rezultat visokog učešća proizvoda iz sopstvene proizvodnje, u istim, tako da su manje zavisni od tržišta. Mešovita domaćinstva se snabdevaju mesom i prerađevinama znatno manje iz vlastite proizvodnje, dok je kod nepoljoprivrednih domaćinstava karakteristično da se nabavka ostvaruje isključivo sa tržišta.

Postoje razlike u nivou potrošnje između pojedinih regiona u nas. Na ovu pojavu je uticalo niz faktora, kao što su: razlike u visini dohotka potrošača između pojedinih regiona, razlike u nivou proizvodnje, odnosno ponude u regionima, navike u potrošnji, klimatski i geografski činioci, verski činioci i dr.

U Srbiji i Crnoj Gori se uočava niska potrošnja mesa i prerađevina u ishrani stanov-ništva što utiče na zdravlje ukupne nacije. Osnovni faktori koji su uticali na ovakvo sta-nje u našoj zemlji su: nizak nivo realnog dohotka potrošača, pad kupovne snage potroša-ča i životnog standarda našeg stanovništva, kao i nedovoljna razvijenost zemlje.

Rezultati istraživanja upozoravaju, da stručnjaci koji se u okviru svoje delatnosti bave problematikom ishrane u nas: agronomi, ekonomisti, tehnolozi, dijetetičari i ostali, treba da preduzmu adekvatne mere u cilju unapređenja proizvodnje, prerade, prometa, zdravstvene ispravnosti i kvaliteta mesa i prerađevina.

4. LITERATURA 1. ANDERSON, H., TECIMER, SANDY, : Protein Source, Quantity, and Time of Consumption

Determine the Effect of Proteins on Short-Term Food Intake in Young Men, Human Nutrition and Metabolism, 2004.

2. BOŽIDAREVIĆ, DESANKA, VLAHOVIĆ, B., MIRILOV, M., ŽIŽIĆ, RADMILA,: Ishrana stanovništva – potrošnja kao činilac razvoja agroindustrijske proizvodnje, IV Kongres o hrani: „Razvoj agroindustrijske proizvodnje Jugoslavije”, Knjiga 1, Beograd, 1995.

3. BOŽIDAREVIĆ, DESANKA, RADOVANOVIĆ, M.: Marketing hrane u funkciji unapre-đenja ishrane, Simpozijum: „Marketing hrane u funkciji unapređenja ishrane”, Sombor, 1985.

118

4. BOŽIĆ, DRAGICA, : Uticaj socio-ekonomske strukture domaćinstava na ishranu stanovništva u Srbiji, Doktorska disertacija, Beograd–Zemun, 1999.

5. VAJIĆ, I.: Prehrambena industrija kao bitan faktor unapređenja prehrane, Simpozijum: „Marketing hrane u funkciji unapređenja ishrane”, Sombor, 1985.

6. VLAHOVIĆ, B.: Potrošnja poljoprivredno prehrambenih proizvoda u svetu i SR Jugoslaviji, Novi Sad, 1999.

7. VRAČARIĆ, B, ATANACKOVIĆ V.: Stavovi i preporuke dosadašnjih kongresa za ishranu naroda Jugoslavije, „Hrana i ishrana”, broj 2–3, Beograd, 1990.

8. KALINIĆ, V.: Razvojne tendencije potrošnje i prometa prehrambenih proizvoda na Jugoslovenskom tržištu, Simpozijum: „Marketing hrane u funkciji unapređenja ishrane”, Sombor, 1985.

9. KAROLAY, D.,: Salamureno meso i zdravlje ljudi, „Meso“, broj 5, Zagreb, 2003. 10. KOCIJANČIĆ, M., KOCIJANČIĆ, RADOJKA: Ishrana za dug život, Beograd,

1991. 11. KUZMIN, KATERIN: Spasite svoje telo, Beograd, 1988. 12. KUZMANOVIĆ, Ž.,: Kako proizvesti higijenski besprijekorne proizvode, „Meso“,

broj 2, Zagreb, 2003. 13. MIRILOV, M. i sar.: Stanje i tendencije u ishrani stanovništva Jugoslavije, „Hrana i

ishrana”, broj 7–10, Beograd, 1982. 14. PETERS, E.: Sve o ishrani 1. knjiga, Beograd, 1980. 15. PETERS, E.: Sve o ishrani 2. knjiga, Beograd, 1980. 16. PETROVIĆ, J.: Ekonomsko i socijalno sadejstvo bitnih faktora koji određuju

mogućnost i nužnost razvoja ishrane i zaštite zdravlja potrošača, „Hrana i ishrana”, broj 2–3, Beograd, 1990.

17. SIMIĆ, S.: Trend u ishrani naroda Jugoslavije, uticaj na zdravstveno stanje i radnu produktivnost, i preventivne dijetetske mere, „Hrana i ishrana”, broj 2–3, Beograd, 1990.

18. STOJKOVIĆ, M.: Statistika u poljoprivredi, Beli Manastir, 1994. 19. SUBOTIČANEC, Kornelija,: Kvalitativni prehrambeni deficiti i njihov zdravstveni

značaj, “Hrana i ishrana”, broj 2–3, Beograd, 1990. 20. DŽINLESKI, B., SAVIĆ, I.: Savremene tendencije u proizvodnji i potrošnji

namirnica, „Hrana i ishrana”, broj 2–3, Beograd, 1990.

119

UDK: 330.341:658 Originalni naučni rad Original scientific paper

TEHNOLOGIJA – FAKTOR KONKURENTSKE PREDNOSTI

ILIĆ, S.1

Rezime: Tehnologija igra presudnu ulogu u savremenim uslovima poslovanja i pri-kazuje uticaj raznih faktora na stvaranje konkurentske prednosti preduzeća, posebno kako se tehnološke promene odražavaju na tehnološku strategiju preduzeća. Tehno-logija je bitan faktor konkurentne prednosti samo ukoliko je integrisana u poslova-nje preduzeća odnosno u funkcije ostvarenja ciljeva poslovanja. Stvorene u preduze-ću ili pribavljene sa strane, tehnologije daju dobre efekte ako su uklopljene u aktivu preduzeća zajedno sa proizvodnjom i marketingom. Zato se tehnologija smatra bit-nim delom aktive preduzeća. Preduzeće mora da zna šta će da radi sa stvorenim ili pribavljenim tehnologijama. Tehnologija je često bitna za dugoročni poslovni uspeh preduzeća.

Ključne reči: tehnologija, tehnološka strategija, konkurentska prednost

1. UVOD

Tehnologija značajno povećava sposobnost preduzeća da ostvari povoljnu poziciju ne samo na nacionalnom već i na međunarodnom tržištu. Da bi se stvorila i održavala konkurentna prednost potrebno je stvarati ponudu koja se teško imitira od strane konku-rentskih preduzeća što je u današnjim uslovima veoma teško. Kako se uloga tehnologija menja to preduzeće mora da preispituje njenu ulogu i koristi je na svakom poslovnom području na način koji doprinosi stvaranju ili očuvanju relativno trajne konkurentske prednosti. Cilj svake konkurentne strategije je relativno trajna konkurentska prednost. Da bi prednost bila od strategijskog značaja mora da se zasniva na atributima proizvoda koji su bazični kriterij pri odluci o kupovini na ciljnim tržišnim segmentima.

2. TEHNOLOŠKE PROMENE I TEHNOLOŠKA STRATEGIJA

Tehnološke promene bitno utiču na rast i razvoj kako preduzeća tako i čitave nacio-nalne privrede. Tehnološke promene mogu da dovedu u pitanje postojeću konkurentsku prednost preduzeća i da kreiraju novu, koja je jača od postojeće. Može se reći da nijedno preduzeće nije zaštićeno od tehnoloških promena, posebno u granama tzv. visoke tehno-logije. Tehnološke promene imaju za posledicu da brojni proizvodi postaju nekonkurent-ni na nacionalnom i međunarodnom tržištu. Preduzeće treba da se orijentiše na one teh- 1 Mr Silvana Ilić, Megatrend, Univerzitet primenjenih nauka Beograd, predavač na Višoj školi za menadžment u Zaječaru

120

nologije koje imaju najveći uticaj na troškove ili diferenciranje. Pretpostavka je da se uvek balansiraju troškovi poboljšanja tehnologije sa koristima koje to poboljšanje ima na strategijsku poziciju preduzeća u sredini.

Slika 1. Uticaj promena okruženja na strategijsku poziciju preduzeća

U privredi se posebno uvažavaju i koriste tehnološke promene koje omogućavaju fleksibilnost poslovanja preduzeća. Prednost pri izboru između tehnoloških opcija imaju one koje omogućavaju kontinuelno poboljšanje kvaliteta i korišćenje različitih izvora snabdevanja. Kada je preduzeće inicijator tehnološke promene, potreban je strategijski pristup – sagledavanje kako će se promena odraziti na strategijsku poziciju preduzeća. Tehnološka promena je jedan od osnovnih pokretača konkurencije. Mnoga vodeća preduzeća u svojim granama su to postala jer su bila u stanju da eksploatišu tehnološke promene.

Prema Porteru,2 tehnološka strategija opredeljuje načine na koje će preduzeće da stvara i koristi tehnologiju. Tehnološka strategija je bitan element ukupne strategije preduzeća. Ona obuhvata odgovore na tri bitna pitanja:

2 Porter, E.M.: “ The Competitive Advantage of Nations”, The Macmallan Press Ltd, London, 1990. god.

121

1) koje tehnologije preduzeće treba da razvija – da li treba da se orijentiše na kupovinu tehnologije sa strane ili na razvoj sopstvenih tehnologija;

2) da li nastojati da se ostvari tehnološko vođstvo u tim tehnologijama – ako se preduzeće orijentisalo na kupovinu tehnologija tada mora da nabavi vrhunski savremenu tehnologiju. U slučaju da se preduzeće orijentisalo na razvoj sopstvenih tehnologija, onda mora uložiti dosta finansijskih i ljudskih resursa kako bi se ostvarilo tehnološko vođstvo u stvorenim tehnologijama;

3) uloga prodaje tehnologije – u slučaju razvoja sopstvenih tehnologija, preduzeće može dugoročno da profitira i ostvari dodatne koristi od toga – davanje licenci, odnosno prodaja tehnologije.

Opredeljenje u ova tri područja treba da se bazira na oceni kako doprinosi obezbe-đenju trajne konkurentske prednosti preduzeća.

Porter predlaže sledeće faze u procesu formulisanja tehnološke strategije preduzeća:

a) identifikovati određene tehnologije i podtehnologije u lancu vrednosti, b) identifikovati potencijalne relevantne tehnologije u drugim granama, c) identifikovati verovatni put promena u ključnim tehnologijama, d) odrediti koje tehnološke promene su bitne za strategijsku poziciju preduzeća, e) izabrati tehnološku strategiju.

Izabrana tehnološka strategija treba da bude konzistentna sa: 1) sredinom preduzeća, 2) potencijalom preduzeća, 3) poslovnom orijentacijom i 4) preferencijama rizika. Za uspeh odabrane strategije, od posebnog značaja je podrška rukovodstva preduzeća, posebno menadžment tima koji ume pravilno da proceni uspešnost primene izabrane tehnološke strategije i njene efekte na opstanak, rast i razvoj preduzeća.

Ford3 definiše tehnološku strategiju kao aspekt strategije preduzeća koji se odnosi na eksploataciju, razvoj i održavanje ukupne sume znanja i sposobnosti preduzeća. Prema tome, tehnološka strategija u fokusu ima znanje i sposobnosti i njihovo uspešno korišćenje u dužem roku.

Tehnologija ima osobenu ulogu kod preduzeća u novim granama u privredi. Bitna karakteristika ovih grana je značajan stepen neizvesnosti u odgovoru na bazična pitanja - koje će tehnologije proizvoda ili tehnologije procesa da se pokažu kao nadmoćne i obezbede konkurentsku prednost za preduzeće koje ih primenjuje.

3. STVARANJE, PRIBAVLJANJE I KORIŠĆENJE TEHNOLOGIJE

Kritična procena postojećih tehnologija treba da prethodi strategijskom opredeljenju preduzeća – kako pribavljati, razvijati i koristiti tehnologije, kao ukupnu sumu znanja i sposobnosti preduzeća.

Prema Fordu, ključno pitanje je koje su to tehnologije i know-how od kojih zavisi preduzeće i kakav je status tih tehnologija.Treba videti kako preduzeće stoji sa poseb-nom tehnologijom, jer se na njoj najčešće zasniva konkurentska prednost. Potrebna je i procena kako preduzeće samostalno stvara tehnologije i plasira ih na tržištu tehnologije.

Preduzeće se mora podvrći analizi tehnologije koju koristi i sagledati od kakvog su značaja za proizvodni program i ekonomiju procesa proizvodnje. Potrebno je objektivno 3 Ford, D. “ Develop your Technology Strategy”, Long Range Planning, October, 1998.god.

122

oceniti investicije i način investiranja ne samo sopstvenog, već i drugih preduzeća u okviru tehnološkog razvoja. U kojoj meri su investicije bile usmerene u tehnologije koje jačaju konkurentsku poziciju na osnovnim poslovnim područjima koje pokriva preduze-će. U procesu formulisanja tehnološke strategije nešto je lakši deo posla koji se odnosi na procenu potencijala raspoloživih tehnologija u preduzeću, a teži identifikovanje za strategiju rasta i razvoja preduzeća nastajućih tehnologija. Postojeće tehnologije treba procenjivati sa stanovišta doprinosa postojećoj strategijskoj poziciji, a nastajuće sa sta-novišta doprinosa otvaranja novih poslovnih područja za preduzeće.

Stimulansi da se investira u tehnologiju su rezultat delovanja više faktora od kojih su najznačajniji:4

a) opadajuće stope rasta u bazičnim poslovnim područjima – zanemarljiva stopa profita;

b) dramatična pojava novih tehnologija u svim područjima poslovanja; c) uticaj međunarodne konkurencije; d) pojava novih preduzeća i grana u atraktivnim delatnostima, posebno u onim

visoko profitabilnim. Na osnovu navedenih faktora, preduzeće sagledava i procenjuje sve alternativne na-

čine pribavljanja tehnologija – licenca, integracija, zajednička ulaganja, strane direktne investicije, kupovina preduzeća (od strane multinacionalnih kompanija). Dobra strategija pribavljanja tehnologije pretpostavlja brižljivu integraciju raspoloživih metoda – istra-živačko-razvojne aktivnosti u preduzeću, licence, ugovore sa samostalnim institutima i zajednička ulaganja. Ova strategija mora uvažavati koncept o životnom ciklusu. Pri pro-ceni alternativnih metoda pribavljanja i korišćenja tehnologije, preduzeće treba da uzme u obzir: relativnu poziciju preduzeća u sredini, hitnost korišćenja, potrebu za podržavaju-ćim tehnologijama, investicije koje su porebne, poziciju tehnologije u životnom ciklusu tehnologije i potencijalna primena tehnologije.

Najveći priliv sredstava koji je usmeren za razvoj i usavršavanje savremenih tehnologija imaju SAD i Japan. Rezultati konsultantske firme Booz-Allen and Hamilton5 ukazuju na poraznu činjenicu za evropska preduzeća. Danas, ni u jednoj značajnoj tehnologiji evropska preduzeća nisu vodeća, nasuprot situaciji od pre desetak godina. Preduzeća SAD, a u manjem stepenu i Japana, imaju visoko vođstvo u proizvodnji, robotici, računarima, telekomunikaciji, biotehnologiji i hemiji.

U Evropi prvih pet kompanija koje najviše ulažu u razvoj novih tehnologija su: Simens, Daimler Benz, Philips, CGE i Bayer6 . Nesumljivo je da su to kompanije koje se visoko kotiraju na međunarodnom tržištu tehnologija. U njihovim međunarodnim poslovnim aktivnostima komercijalni transfer tehnologije se obavlja na sledeće načine:

direktne investicije u inostranstvu, projekti “ ključ u ruke “, prodajom opreme i know-how, ugovorima i sporazumima o licencama, ugovorom o zaštitnom znaku, lokacijom IR aktivnosti u stranim zemljama, zajedničkim projektima istraživanja.

4 Milisavljević,M. “Savremeni strategijski menadžment”, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 2002.god. 5 WTO, Annual Report, Geneva, 1999.god. 6 The Wall Street Journal, mart , 2000.god.

123

4. LITERATURA 1) FORD, D., Develop your Technology Strategy, Long Range Planning, October, 1998. 2) MILISAVLJEVIĆ, M., Strategijski menadžment, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 2000. 3) PORTER, E.M., The Competative Advantage of Nations,The Macmallan Press Ltd,, London,

1990.

TECHNOLOGY – TECHNOLOGY COMPETATIVE FACTORY

ILIC, S

Summary

Technology plays a key role in today’s business and it shows the influence of dif-ferent factors on the creation of a competitive advantage that a company has on the mar-ket, especially the influence of technological strategy. Technology is an important factor of a competative advantage only if it is an integral part of the operations of a company, if it contributes to the company′s achievement of business targets. Made within the compa-ny or acguired else where, technology gives positive results if it is part of the company′s assets together with production and marketing. That is why it is considered an important part of the assets. The company has to know how it is going to use the acquired technology as it is very often important for business success in the long run.

Key words: Technology, Technology Strategy, Competative Advantage

124

UDK : 338.43.001.32 Pregledni rad

Review paper

IZ ISTORIJE NAUKE O EKONOMICI POLJOPRIVREDE

MARKO J.1

Rezime: Švajcarski agrarni ekonomista Dr Ernst LAUR, profesor Agrarne ekonomije na Visokoj tehničkoj školi u Cirihu, u svome delu Einfürung in die Wirtschaftslehre des Landbaues Unter besonderer Berücksichtigung der Landarbeitslehre (Zweite, neubearbeitete Auflage, Berlin, Paul Parey 1930) u poglavlju: Systematik und Methoden der Wirtschaftswisseschaften des Landbaus ukazuje na stanje nauke o ekonomici poljoprivrede u svetu krajem treće decenije dvadesetog veka, koje se ovde donosi u prevodu.

Dr Ernst Laur, švajcarski agrarni ekonomist SISTEMATIKA I METODI EKONOMSKE NAUKE U POLJOPRIVREDI

Osnov svake nauke predstavlja dobra sistematika, jasna terminologija i pro-mišljena, svesna upotreba metoda istraživanja. U oblasti ekonomske nauke u poljoprivredi ova su pitanja dugo zapostavljana. To se manje odnosi na sistema-tiku a više na terminologiju i istraživačke metode. KRZIMOVSKI (KRZYMOWSKI)2 je prvi samostalno predstavio »Filozofiju nauke o poljoprivredi«, svakako ne samo u ekonomici poljoprivrede, već uopšte u celoj oblasti poljoprivrednih nau-ka. U ekonomici poljoprivrede je ova pitanja najpodrobnije obradio VATER-ŠTRAD (WATERSTRADT)3. U ovom radu treba da budu predstavljeni sistematika i naučni metodi ekonomske nauke u poljoprivtredi. Pisac (ovih redova, prim. pre-vod.) se takođe potrudio da pripremi jedinstvenu terminologiju za ovu oblast nauke. Četrnaesti međunarodni poljoprivredni kongres, koji je bio održan u Bu-kuruštu 1929. godine, usvojio je niz definicija važnijih pojmova koji se koriste u poljoprivrednom knjigovodstvu. Neobično je poželjno da ovi zaključci (kongre-sa, prim. prevod.) budu opšte priznati od svih merodavnih predstavnika struke. O njihovoj posebnosti biće govora u pojedim poglavljima.

Nauka o poljoprivredi deli se na nauku o tehnici zemljoradnje i nauku o ekonomici. Nauka o tehnici zemljoradnje sastoji se iz tri dela: nauci o gajenju 1 Dr Jan Marko, red. prof. u penziji 2 KRZIMOWSKI: Philosophie der Landwirtschaftslehre. Stuttgart 1919. 3 WATERSTRADT: Die Wirtschaftslehre des Lanbaues. Stuttgart 1912.

125

biljaka, nauci o gajenju životinja i nauci o poljoprivreno-tehničkim sporednim delatnostima.

Nauka o ekonomici poljoprivrede je nauka o odnosima poljoprivrednog gazdinstva prema poslovođi (upravljaču) i prema privredi.

Sistematika nauke o ekonomiji poljoprivrede izgrađena je vrlo različito. Najvaž-niji odeljak ove naučne oblasti predstavlja pravu nauku o gazdinstvu, koja obuhvata uređenje i upravljanje poljoprivrednim dobrom i čijim iskorišćavanjem se postiže ostva-renje najvišeg mogućeg dohotka. Nauka o gazdinstvu može da se definiše kao osnovna nauka za postizanje najvišeg mogućeg i po mogućnosti postojanog dohotka poljoprivred-nog gazdisntsva. Njoj po boku stoji nauka o poljoprivrednom računovodstvu, koja nudi upravljaču brojne kontrole mera i pokazatelje uspeha gazdinstva. Računovodstvo dopu-njava nauka o taksacijama. Naime njenom nastanku treba zahvaliti vremenu oslobađanja seljaka, kada je ona pružila osnovu za brojne procene poljoprivrednih dobara i njihovih delova. Kasnije je pokušano da se ona preinači u jedinstvenu poljoprivrednu nauku o vrednosti i da se više dopuni kalkulacionim načinom izračunavanja. Ona je trebalo da predstavlja primenjenu nauku o poljoprivrednom gazdinstvu. Ipak za ovo prihvatanje nije uvek nađena opšta saglasnost i s pravom se opet više vraća staroj podeli gradiva, tako da se u taksacijama uvrste samo načela procene dobara i njihovih delova. One ne proizilaze iz potrebe poljoprivrednika, već posebno služe kao osnova pri oporezivanju, ekspropriaciji i slično. – Dok se kod obračunavanja radi o tome, da se korišćenjem podataka poljoprivrednog knjigovodstva ili oslanjanjem na dobijene podatke koji pred-stavljaju rezultate procene gazdinstva u prošlosti govori o naknadnoj proceni, korišće-njem podataka prošlosti želi se sagledati budućnost – prethodna procena. Naknadna i prethodna procena nisu identične u užem smislu sa gore opisanom naukom o taksacija-ma. One će biti najbolje obrađene u dodatku poljoprivrednog knjigovodstva. – Odnosi poljoprivrede i tržišta biće predstavljani delimično u odeljku o nauci o gazdinstvu, deli-mično posebno u nauci o poljoprivrednoj trgovini ili nauci o tržištu. Javne mere za una-pređenje poljoprivrede i poljoprivredne uprave izlažu se danas kao agrarno-politički od-nosi. Poljoprivredno zadrugartsvo se obrađuje kao posebna oblast a i poljoprivredno pravo obrazuje često predmet posebne nauke. – Kao uvod u sve oblasti nauka o ekono-mici poljoprivrede predstavlja osnovni deo koji se često obrađuje kao uvod u nauku o gazdinstvu, u poslednje vreme i kao posebna naučna oblast (opšta teorijska nauka o poslovanju poljoprivrede). U njemu se analiziraju ekonomske pojave i odnosi poljopri-vrede i naročito izlažu jasni opisi pojmova i time stvara prva pretpostavka naučnog istra-živanja i nauke. – Poboku im stoje istorija poljoprivrede i poljoprivredna geografija, koje objašnjavaju sadašnjost na osnovu prošlosti, opisujući druge današnje poljoprivrede u njihovoj zavisnosti sa postojećim prirodnim i ekonomskim uslovima. – Između nauke o ekonomici i nauke o tehnici poljopriovrede stoje nauka o oruđima i mašinama, nauka o poljoprivrednom građevinarstvu i o melioracijama. To su dodatne struke uz poljoprivre-dnu nauku o radu i uređenju dobra, koje ipak daju prednost tehničkom gledištu i time itekako višestruko doprinose povezanosti sa naukom o gajenju biljaka i držanju stoke.

Osloncem na prethodna razmišljanja dobija se sledeće sistematsko raščlanjavanje oblasti:

Podela nauke o ekonomici poljoprivrede:

I Nacionalno-privredne i pravne osnove; II Agrarna istorija (istorija agrara);

126

III Nauka o gazdinstvu: 1. Zadatak, sistematika, metodi i literarni izvori; 2. Elementi poljoprivrednog gazdinstva ili sredstva za proizvodnju

(analitički deo); 3. Elementi poljoprivrednog gazdinstva pod uticajem kombinovanja

(sklapanja – sintetički deo); a) sjedinjavanje sredstava za proizvodnju u poljoprivredno dobro

(sticanje, korišćenje i uređenje poljoprivrednog gazdinstva); b) proces privređivanja u poljoprivrednom dobru (uređenje i vođenje

gazdinstva); c) Odnosi gazdinstva prema okolini (tok poljoprivredne proizvodnje);

Dodatak: Poljoprivredna nauka o trgovini;

d) Uspeh preduzeća; Dodatak: Poljoprivredna geografija, nauka o zadrugarstvu;

IV Poljoprivredno računovodstvo (knjigovodstvo, prethodna procena, naknadna procena, statistika);

V Poljoprivredne taksacije (procenjivanje poljoprivrednih dobara i parcela) VI Agrarna politika (država i poljoprivreda); VII Sociologija sela i blagostanja.

Odeljci: Nacionalno-privredne i pravne osnove, agrarna istorija i tačke 1. i 2. pred-stavljaju osnovni deo nauke o gazdinstvu. Ovamo spada poglavlje o uspehu gazdinstva, s tim što se tamo obrađuju teorijske osnove poljoprivrednog knjigovodstva.

U Sjedinjenim američkim državama nauka o ekonomici poljoprivrede nailazi u novije vreme na povećanu pažnju. Pri tome je oblast na visokim školama podeljena na pojedine samostalne discipline.4 Razlikuju se:

1. Agrarna istorija; 2. Nauka o gazdinstvu (farm management); 3. Nauka o poljoprivrednoj trgovini (marketing); 4. Sociologija sela (country life); 5. Ekonomski problemi zemljišta (land economics); 6. Nauka o zadrugarstvu; 7. Poljoprivredna geografija.

Razgraničenje pojedinih oblasti, kao i uopšte sistematika ekonomske nauke, i ovde je takođe danas još u toku. U prirodi je naučnih oblasti, da pojedini pisci zadržavaju pri tome određenu slobodu. Već prema svrsi koja se želi ostvariti izlaganjem zaslužuje prednost jedna, drugi put druga podela materije. Predloženi rad, koji se više oslanja na primenu praktičnog poljoprivrednika i obrazovanje svih nivoa, koji na ograničenom prostoru treba da dâ pregled naučne oblasti, morao se odreći iscrpne obrade materije i stoga se nije ni mogao držati neke određene podele materije. Rad se ograničava naročito na prikaz prirode, rada i kapitala u službi poljoprivrede, na nauku o ustrojstvu, o oblicima gazdinstava i poljoprivrednog računovodstva. U posebnim odeljcima daje se

4 V. FRAUENDORFER – Entwicklung, Methoden und Ergebnisse der agrarökonomischen Forschung in der

Vereinigten Staaten. Berichte über Landwirtschaft, Bd. VIII, S. 86. Berlin 1928.

127

uvod i za prethodno utvrđivanje ustrojstva preduzeća (prethodni predračun). Tako utvrđena pitanja mogla bi biti takođe razmatrana i u pojedinim prethodnim odeljcima.

Pitanje metoda je u ekonomskoj nauci poljoprivrede shvatio i iscrpno obradio Vaterštad (Waterstadt). Ekonomska nauka poljoprivrede pripada s jedne strane racional-nim naukama, koje upoznaju stvari unutrašnjim posmatranjem, dakle intuitivno, ali, s druge strane, takođe ona je empirijska ili nauka o stanju, koja izlazi oz neposrednog posmatranja činjenica. Ova posmatranja će tek onda dovesti do naučnih tvrdnji, kada se prouči njihov odnos sa drugim slučajevima. Opažanja se moraju proveriti prilazom preko unutrašnjeg prepoznavanja.5

U toku nastajanja smišljene poljoprivredne nauke, istraživači i pisci su radili prete-žno spekulativno (teorijski, bez proverljivosti iskustvom, prim. prevod.) i racionalistički. Stariji pisci, kućne starešine, zadovoljavali su se prilično nekritičnim (bez odabiranja, prim. prevod.) sabiranjem iskustava i činjenica. Kameralisti su nastojali da siste-matskom izgradnjom daju nauci smišljeni oblik, a da pri tome ne vode računa o sabira-nju iskustava. THAER je nazvao svoje osnovno delo »Racionalna poljoprivreda«. Ali on pridaje veliki značaj posmatranju i ogledima. Tokom vremena empirijska istraživanja dobijaju sve veći značaj, svakako pre svega u tehničkoj oblasti.

U ekonomici poljoprivrede je moguća (primena, prim. prevod.) različitih metoda. THAER i njegovi sledbenici postupaju pre svega više deduktivno (od opšteg ka posebnom, prim. prevod.). Oni su se nadovezivali naročito na svoja vlastita iskustva i izvodili iz toga opšta pravila, koristeći teoreme političke ekonomije. Ali su često grešili u oštrom iskazu osnovnih pojmova, sistematskom istraživanju i iscrpnoj kritici premisa.

Ova deduktivna škola dostigla je vrhunac KREMEROM (KRAEMER), čija se dela od-likuju duboko utemeljenom obradom materije. I deduktivni metodi proizilaze iz pouzda-nih temeljnih posmatranja ili aksioma. Oni se težili da logičkim razmišljanjem prošire saznanja, postave hipoteze i zgusnu teoriju. Njima je dovoljno jedno ili pojedinačno za-pažanje i oni nemaju potrebe za egzaktnim ponovljenim dodatnim ispitivanjem. Na os-novu jednog zapažanja izvode se zakonitosti. Na tom je dobro takođe povratno, da svako ekonomsko saznanje za poljoprivrednu praksu nije značajno kao u prirodnim i tehničkim naukama. Oni su, uopšte uzev, suviše malo konkretni, suviše malo čvrstih dokaza. Nedo-staje im ubedljiva sila sistematskih i ponovljenih zapažanja i eksperimenata. – Pojedini pokušaji izgradnje deduktivnih metoda primenom matematičkog izvođenja i razvitka (MOSZCZENSKI) nisu imali opšte značenje, zaslužni su ipak zbog njihovog jasnog obu-hvatanja osnova i pojmova. – AEREBOE je vežbao na prikazivanju svojih prethodnika oštru kritiku, ali je koristio isto pretežno intuitivne metode rada. On je polazio od svoga ličnog iskustva, od pojedinačnih opažanja, rezultata sa studijskih putovanja i izveštaja trećih (lica, prim. prevod.) o odnosima u poljoprivredi. Primenom spekulativnog rasuđi-vanja tražio je da nađe zakonitosti u tako zapaženim pojavama i dokaže odnose između prirode, tržišta, tehnike itd. i opremljenosti gazdisntva. Opisi u njegovom glavnom delu »Korišćenje poljoprivrednih dobara i poseda« (»Bewirtschaftung von Landgütern und Grundstücken«) prikazuje deduktivne metode na geografsko-uporednoj osnovi. AEREBOE se odriče jasnih, brojnih konstatacija poljoprivrednih gazdinstava. Što su nje-govi radovi jako cenjeni upravo od praktičara, treba zahvaliti njegovoj praktičnoj darovi-tosti i iskustvu poljoprivrednika i ekonomskog savetnika. Ekonomska nauka u poljopri- 5 KRAEMER – Das Studium der Landwirtschaft an Universität Gißen, 1927. – BAUMGARTEN – Erkenntnis,

Wissenschaft, Philosophie. Tübingen 1927.

128

vredi je radovima AEREBOEA u pojedinim oblastima značajnim iskustvom preinačila, proširila i produbila svoj domet.

Naročito mesto zauzeo je već ranije J. H. von THÜNEN. On je kao prvi sledio potrebu da se ekonomski zakoni izgrade na egzaktnim istraživanjima. Nije se zadovoljavao opštim zapažanjima i iskustvom, već je težio da odnose njegovih gazdinstava obuhvati brojčano i da onda matematičkim postupkom dođe do opštih pravila. On je polazio od tačno ispitanih pojedinačnih gazdinstava i na priznatim osnovama pretežno deduktivno koristio relativne brojeve. Posle THÜNENOVOG uzora tokom decenija nije se našao nijedan sledbenik, sem što je poslednjih godina njegovim metodima istraživanja opet uspešno uvećan značaj. Metodi istraživanja THÜNENA i njegovih sledbenika mogu biti označeni kao grafičko-deduktivni.6 Oni manje istražuju zakonistosti upoređenjem različitih dobara nego preko nalaženja zakonitosti u pojedinim gazdinstvima. Na primer, zakon o opadajućem porastu prinosa samo je jednom morao biti konstatovan i time dokazan opštevažeći zakon, stoga izgleda logično, da na sličan način mogu biti utvrđeni takođe u oblasti ekonomskih nauka opšte važeći zakoni i osnove nauke. Osnovna prepreka uspeha ovog metoda je u zavisnosti uspeha gazdinstva od lica koje upravlja gazdinstvom i od teškoća izolovanja ovog uticaja. Osim toga, i ekonomske pojave su tako kompleksne prirode, da im je u pojedinačnim gazdinstvima vrlo teško utvrditi uzroke i značaj. Ali za pouzdano odgovaranje na pitanja mogu se pokazati kao dokazani i ovi metodi.

Nasuprot monografskih metoda javljaju se metodi statističkih upoređivanja kompa-racijom različitih dobara. Njihov objekat su masovne pojave nastale putem masovnih opažanja. One sakupljaju, podupiru računsko praćenje i utvrđivanje sredstava za proiz-vodnju, uslove i rezultate na gazdinstvu, što je moguće veći brojčani materijal i grupišu ovaj prema različitim stanovištima. Primenom ”Zakona velikih brojeva“ inidividualni posebni uticaji se potiskuju i potiru i delovanje ispitivanog faktora ispoljava jasnije. Pri tome se mogu brojevi pratiti stepenasto, koje odnose treba pripisati promenama određe-nih faktora. Uticaj ličnosti upravnika gazdinstva brzo nestaje pri obrazovanju grupa. Sta-tističko upoređivanje je prevazišlo monografske metode, jer one pojave i zakonistosti dobijene monografskim metodima stiče verovatnoću samo ako se istraživanje češće ponavlja i ako se sve više približava statističkom metodu. Metod statističkog upoređenja služi se prvenstveno poljoprivrednim knjigovodstvom, ali takođe Enquête i statistikom. On predstavlja pretežno induktivni metod. On se oslanja na materijal, koji je bio po mogućnosti sakupljen u mnogim gazdinstvima. Pri tome, svakako, ukoliko se želi pro-dreti u pojedinosti i pojave svesti na njihove uzroke, neophodno je istraživanje ograničiti na veći ili manji broj tipičnih slučajeva. Ovaj istraživački metod dovodi do jasnog obu-hvatanja i utvrđivanja pojava. On ne može omanuti u svim pojedinačnim analizama po-smatranih ekonomija. On se ne razlikuje bitno od monografskog istraživanja po masi proniknutih karakteristika, već više po broju opažanja. Kod obrade podataka (brojeva) od posebnog značaja je način izračunavanja srednje vrednosti (ponderisana sredina, sre-dina utvrđena iz relativnih vrednosti, godišnji prosek). Za utvrđivanje analize kauzalne zavisnosti postoje dva metoda.7 Kod metoda statističkog diferencijalnog poređenja upoređuju se jednostavno dve grupe (pojave), napr. ratarska i livadarska gazdinstva. Ali

6 von WECKSTERN – Existenzbedingungen seßhafter Landarbeiter. II.Seite XXII. Verlag Paul Parey, Berlin

1911. 7 CHARLIER – Vorlesungen über die Grundzüge der mathematischen Statistik. Lund 1920.

129

upoređivanje je dopušteno samo kada su ostala obeležja gazdinstva, napr. prirodni uslovi, veličina gazdinstva, intenzivnost, prisutne u istom ”mešavinskom odnosu“. Uopštavanje rezultata opažanja zavisi od toga, u kojoj su masi posmatrana gazdinstva ”reprezentativna“, t.j. u kojoj su meri njihovi odnosi u saglasnosti sa onim drugim gaz-dinstvima. – Statistički metod konkurentskih promena ne upoređuje samo dve grupe, već niz (manje ili više) različitih (gazdinstava, prim. prevod.), napr. različite veličine ili stepena intenzivnosti. Upoznavanje niza obeležja govori o korelaciji. Kao pozitivna ko-relacija označava se, kada napr. ukupan prinos po hektaru raste pri povećanoj intenziv-nosti, a kao negativna, kada napr. ukupni prinos po jedinici površine opada pri porastu veličine gazdinstva. Matematička statistika je obradila metode za izračunavanje korela-cionih koeficijenata. Posebno predavanja C. V. L. CHARLIER'S upućuju na osnove mate-matičke statistike. Ukoliko je koeficijent korelacije r bliži 1, utoliko su zavisnije posma-trane pojave u korišćenom grupisanju. – Raznovrsni uticaji, kojima je podvrgnuto poljo-privredno gazdinstvo, uskraćuju stvarnu jednostranu primenu ovih metoda istraživanja. Oni moraju biti dograđeni istorijskim i geografskim istraživanjem i opažanjima i is-kustvima prakse. Brojni rezultati i zakonitosti pojava, koji su uočljivi iz brojčanog niza, moraju biti provereni deduktivnim rezultatima, pre nego što se iz njih sme izvesti opšte pravilo. Induktivni metod u ekonomici služi tako više kao dopuna i poboljšanje deduk-tivnog, nego kao njegova zamena. Samo kombinacijom različitih metoda može biti očekivan veći uspeh. Ali naročita pažnja induktivnim istraživanjima u oblasti ekonom-skih nauka u poljoprivredi je već i stoga preporučljiva, pošto je ova oblast bila sasvim zapostavljena i što je u velikoj meri deduktivnim spekulacijama potrebna induktivna kontrola. Kao što agrikulturna hemija i tehnika iziskuje laboratorije i istraživačke sta-nice, tako su ekonomici kao pomoćno sredstvo neophodni knjigovodstveni instituti, u kojima će materijal biti sakupljen i obrađen osloncem na jedinstvene instrukcije knjigo-vođa. Za podizanje rentabilnosti u Švajcarskom poljopruvrednom sekretarijatu je prvo za ove podatke osnovan istraživački institut. Njegova objavljena izdanja opravdavaju celi-shodnost i plodnost ovih istraživačkih metoda. U Nemačkoj i Avstriji su još pre rata uvedene slične ustanove. Za dalju izgradnju takvih knjigovodstvenih instituta od poseb-nog je značaja, da se svuda koriste istovetni pojmovi, metodi procene i knjigovodstveni postupci. Korišćenjem metoda statističkog poređenja u smislu napred pomenutog ostvarenja dovodi se najpre do utvrđivanja opšte priznatih osnova ekonomske nauke u poljoprivredi.

U oblasti prirodnih nauka ogledi čine najvažnija induktivna istraživačka sredstva. Bilo bi preporučljivo, da nastavnicima (učiteljima nastave o gazdinstvu, prim. prevod.) stoje na raspolaganju posebna ogledna dobra kao istraživačka sredstva (sredstva istraživanja). Koristi oglednih dobara za učitelje kao sredstvo za održavanje povezanosti sa praktičnom poljoprivredom treba pažljivo oceniti, jer to mora ipak jako biti sumnjivo, da takva ogledna dobra mogu proizvoditi kao privredna istraživačka sredstva. Državno poljoprivredno dobro je pod uticajem tako mnogo vanrednih činilaca, da svi rezultati moraju biti ocenjeni sa velikim oprezom. Više izgleda ima ostvarenje ekonomskih ogleda na gazdinstvima koja pripadaju pojedinim zemljoradnicima. Ali provođenje velikog broja ogleda zbog troškova i mogućih grešaka nije moguće. Ogledi u oblasti ekonomskih istraživanja su stoga primenjivi samo u vrlo ograničenom broju. Mnogo više izgleda ima uvođenje dvojnog knjigovodstva u većem broju gazdinstava u kojima treba obezbediti kontrolu putem naučnih centara – središta. Ovde bi bilo moguuće, takođe, pratiti uticaj pojedinih mera gazdinstva unutar gazdinstava. Uticaji koji se javljaju kao

130

smetnja takvim opažanjima biće utoliko manji a veća upotrebljivost i dokaziva snaga metoda, ukoliko je broj posmatranih dobara veći.

Naučnici ekonomike poljoprivrede moraju biti svesni, da u ekonomskim pojavama postoje neke oblasti, u kojima je teško objasniti i dokazati kauzalnu međuzavisnost. Često je uopšte nemoguće, pojedine činioce tako izolovati, da se njihov uticaj, a naročito ako zavise od lične sklonosti rukovodioca gazdinstva i njegovog znanja i moći, da se evidencijom uklone uticaji u poslovanju. S pravom je zato naglašavano, da su naša saznanja i u oblasti ekonomske nauke ograničena a time je teorija o praktičnim iskustvima samo obogaćena i ojačana, ali nije sposobna da ih zameni.

Sa nemačkog preveo Jan Marko

Beleška o piscu

Ernst LAUR je rođen 27. marta 1871. godine u Baselu u građanskoj porodici. U gim-naziji se osećao izgubljenim i stoga se upisao u poljoprivrednu školu, radio na seoskim gazdinstvima i studirao agronomiju. U doba njegovog školovanja i odrastanja poljopri-vrednici su učestvovali još uvek sa dobrom trećinom u ukupnom stanovništvu Švajcar-ske, osećajući se ekonomski i politički prinudno skrajnuti. Pošto su interesna društva počinjala odlučujuće uticati na politička zbivanja, to je 1897. godine došlo do ujedinja-vanja i zemljoradničkih organizacija u Švajcarski zemljoradnički savez (Schweizeri-schen Bauern- verband). Pod vođstvom Ernsta LAURA, koji se borio za mesto zemljorad-nika u modernoj državi, Savez je ubrzo prerastao u značajan činilac moći. Na čelu Saveza LAUR je, kao njegov sekretar, bio angažovan u razdoblju od 1898. do 1939. godine. Kao profesor Agrarne ekonomije na Visokoj tehničkoj školi u Cirihu delovao je od 1908. do 1937. godine. Sopstvenim naporom ovaj agrarni romantičar doprineo je unapređenju švajcarske poljoprivrede i njenom odvraćanju od tradicionalnog seoskog načina privređivanja zahtevom: zemljoradnik treba da bude moderan ”preduzetnik trgovačkog duha“. Ipak, na kraju, opadanje značaja poljoprivrede, pored svih napora, nije mogao sprečiti.

Njegovi naučni radovi prevođeni su na mnoge strane jezike. Ovde se spominju prvenstveno češki, ruski i japanski. U našoj zemlji je najpoznatije LAUROVO delo: Grundlagen und Methoden der Bewertung, Buchhaltung und Kalkulation in der Landwirtschaft, koje je doživelo više izdanja.

Ernst LAUR je doživeo duboku starost. Umro je u 94. godini u Efingenu 30. maja 1964. Ove godine navršava se četrdest godina od njegove smrti i šestdesetpet godina od prestanka njegovog javnog delovanja.

(Jan Marko)

131

UDK: 311:636(497.11) Originalni naučni rad Original scientific paper

DISTRIBUCIJA BROJA STOKE SRBIJE PREMA VELIČINI ZEMLJIŠNOG POSEDA

ČOBANOVIĆ, KATARINA, NIKOLIĆ-ĐORIĆ, EMILIJA, MUTAVDŽIĆ, BEBA*

Rezime: Rad se odnosi na analizu karakteristika poljoprivrednih gazdinstava Srbije prema posedovanju stoke. Analiza je zasnovana na rezultatima popisa stanovništva, domaćinstava i stanova 2002. godine i odnosi se na Centralnu Srbiju, Vojvodinu i Srbiju ukupno (bez Kosova i Metohije). Analizira se distribucija gazdinstava prema veličini zemljišnog poseda, svrstanih u 14 kategorija veličine poseda, i prema pose-dovanju vrste stoke i to: goveda, svinje, ovce, koze, konji, živina i košnice pčela. Po-lazi se od pretpostavke da distribucija gazdinstava koja poseduju pojedine vrste sto-ke nije ujednačena. Cilj rada je da se utvrdi stepen nejednakosti distribucije. Pri tome su utvrđene, vrednosti Đinijevog (Gini) koeficijenta koncentracije i formirane empirijske Lorencove krive za pojedine vrste stoke.

Ključne reči: poljoprivredna gazdinstva, vrste stoke, Đinijev koeficijent koncentracije, Lorencova kriva, nejednakost distribucije gazdinstava

UVOD

U ekonomskim ispitivanjima često se koriste mere koncentracije i nejednakosti distribucije na osnovu kojih se sagledava raspored totala po jedinicama ili prema odre-đenim modalitetima posmatranih promenljivih. U društveno-ekonomskim istraživanjima total je objekat koncentracije i najčešće je bogatstvo (lični dohodak, nacionalni dohodak, zemljište, stoka, proizvodni fondovi) koji je raspoređen na jedinice-subjekte (pojedinci, grupe, radne organizacije, regioni, države) (Vujković, 1976; Ritson, 1977; Čobanović, Katarina, Nikolić–Đorić, Emilija, Mutavdžić, Beba 2005).

Cilj rada je utvrđivanje stepena nejednakosti posmatranih distribucija gazdinstava prema zemljišnom posedu, koja poseduju stoku. Stepen nejednakosti analiziranih distribucija se sagledava primenom Đinijevog (Gini) koeficijenta koncentracije, koji se ubraja u relativne mere koncentracije i često se povezuje sa Lorencovom krivom, na osnovu koje se sagledava stepen nejednakosti analizirane distribucije.

METOD RADA

Đinijev koeficijent, kao relativni pokazatelj, pogodan je za upoređenja stepena koncentracije različitih distribucija. Đinijev koeficijent (ili indeks nejednakosti) kreće se

132

u intervalu 0 do 1 (Ritson, 1977). Ukoliko je vrednost ovog koeficijenta nula, to je pokazatelj potpuno ujednačene distrubucije, a ukoliko je 1, to je pokazatelj potpuno neujednačene distrubucije.

Ukoliko je prisutna potpuna ravnomernost distribucije, tada bi se Lorencova kriva podudarala sa dijagonalom kvadrata čija su temena (0,0), (0,1), (1,0) i (1,1), koja prolazi kroz tačke (0,0) i (1,1), tj. svela bi se na pravu XY = u intervalu [ ]1,0 . To bi značilo da svaka jedinica raspolaže sa istom proporcijom ukupnog bogatstva. Međutim, empirijska Lorencova kriva se ne podudara sa dijagonalom, odnosno, ona je više ili manje udaljena od dijagonalnog pravca i to je, upravo, pokazatelj nejednakosti distribucije. Ukoliko je veća nejednakost distribucije, Lorencova kriva je više udaljena od pravca ravnomerne distribucije. Površina između prave XY = i Lorencove krive u intervalu [ ]1,0 , vizuelno ukazuje na postojanje i veličinu nejednakosti distribucije.

Lorencova kriva nije naročito precizan pokazatelj nejednakosti distribucije ukoliko je potrebno izvesti upoređenje više različitih distribucija. Kao kvantitativni pokazatelj relativne nejednakosti distribucije primenjuje se Đinijev koeficijent koncentracije, koji se definiše kao odnos površine između prave XY = i Lorencove krive u intervalu [ ]1,0 i ukupne površine trougla određenog tačkama (0,0), (0,1) i (1,1). Ako je )(xL Lorencova kriva, Đinijev koeficijent je

∫−=1

0

)(21 xLG

U radu je primenjen neparametarski pristup izračunavanja Đinijevog koeficijenta (Čobanović i sar., 2005.):

∑−

=++ +⋅−−=

1

011 )()(1

N

kkkkk YYXXG

Đinijev indeks ili Đinijev koeficijent je obično iskazan u procentima %)100( ⋅G . Iako se koeficijent najčešće koristi za merenje neravnomernosti raspodele dohotka, može da se primeni i za kvantifikovanje raspodele bilo kog bogatstva (na primer zemljište, stoka ). Na osnovu ovog pokazatelja može da se izvrši poređenje raspodele bogatstva različitih regiona, sektora, ruralnog i urbanog područja, različitih zemalja. Koeficijent je nezavisan od skale merenja i ne zavisi od stepena bogatstva posmatrane populacije, kao ni od veličine populacije. Na promenu vrednosti koeficijenta utiče samo preraspodela od bogatih ka siromašnima.

U radu se analiziraju karakteristike poljoprivrednih gazdinstava prema broju stoke. Analiza je zasnovana na rezultatima popisa stanovništva, domaćinstava i stanova 2002. godine i odnosi se na Srbiju ukupno (bez Kosova i Metohije). Analizira se distribucija poljoprivrednih gazdinstava prema veličini zemljišnog poseda, uzimajući u obzir broj stoke i košnica pčela (Popis stanovništva, domaćinstava i stanova 2002. Pri tome se polazi od pretpostavke da je distribucija poljoprivrednih gazdinstava s obzirom na broj stoke neujednačena, posmatrano po pojedinim posedovnim kategorijama. Formiranae su empirijske Lorencove krive u svakom pojedinom slučaju i utvrđene vrednosti Đinijevog (Gini) koeficijenta koncentracije (Vujković, 1976; Ritson, 1977).

133

REZULTATI ISPITIVANJA

Rezultati u radu ukazuju da su vrednosti Đinijevog koeficijenta koncentracije različiti za pojedine regione, kao i za pojedine vrste stoke. Tako je kod goveda vrednost Đinijevog koeficijenta: 0,483 (Srbija ukupno); 0,450 (Centralna Srbija) i 0,586 (Vojvodina). Kod broja svinja vrednosti su: 0,342 (Srbija ukupno); 0,342 (Centralna Srbija) i 0,352 (Vojvodina). Kod broja ovaca vrednosti Đinijevog koeficijenta su: 0,470 (Srbija ukupno); 0,467 (Centralna Srbija) i 0,450 (Vojvodina). Kod broja konja vrednosti su: 0,289 (Srbija ukupno); 0,302 (Centralna Srbija) i 0,269 (Vojvodina). Kod broja koza vrednosti su: 0,058 (Srbija ukupno); 0,060 (Centralna Srbija) i 0,075 (Vojvodina). Kod broja živine vrednosti su: 0,183 (Srbija ukupno); 0,188 (Centralna Srbija) i 0,186 (Vojvodina). Kod broja košnica pčela vrednosti su: 0,128 (Srbija ukupno); 0,157 (Centralna Srbija) i 0,147 (Vojvodina).

0,00

0,20

0,40

0,60

0,80

1,00

0,00 0,20 0,40 0,60 0,80 1,00Proporcija gazdinstava

Prop

orci

ja g

oved

a

g = 0,48269

Grafikon 1. Lorencova kriva za broj goveda (Srbija ukupno) u 2002. godini

Najveća neujednačenost distribucije poljopirvrednih gazdinstava Srbije (ukupno) je u slučaju goveda, što potvrđuje i vrednost Đinijevog koeficijenta (0,483) (Grafikon 1). Zatim sledi distribucija poljoprivrednih gazdinstava prema posedovanju ovaca, sa vred-nošću Đinijevog koeficijenta 0,470 (Grafikon 3). U slučaju posedovanja broja svinja, distribucija poljoprivrednih gazdinstava je manje neujednačena u odnosu na broj goveda. Vrednost Đinijevog koeficijenta je 0,342 (Grafikon 2). Još je manja neujednačenost distribucije poljoprivrednih gazdinstava prema posedovanju konja (Grafikon 4) i živine (Grafikon 5). U slučaju posedovanja broja koza i košnica pčela distribucije poljoprivred-nih gazdinstava su približno ujednačene, što se uočava i na osnovu položaja Lorencove krive u odnosu na dijagonalu (Grafikoni 6 i 7). U ovim slučajevima vrednosti Đinijevog koeficijenta su znatno manje u odnosu na ostale vrste stoke. Analiza empirijskih Loren-

134

covih krivih (Grafikoni 1–7) ukazuje da, na primer, 50% poljoprivrednih gazdinstava Srbije (ukupno) poseduje oko 10% goveda, oko 25% svinja, oko 10% ovaca, oko 25% konja, oko 30% živine, oko 45% koza i oko 40% košnica pčela. Pri tome se podrazume-va da svako pojedinačno poljoprivredno gazdinstvo poseduju i više vrsta stoke. Rezultati popisa ne omogućavaju uvid u distribuciju pojedinih gazdinstava prema pojedinim vrsta-ma stoke.

0,00

0,20

0,40

0,60

0,80

1,00


Prop

orci

ja s

vinj

ag = 0,34191

Grafikon 2. Lorencova kriva za broj svinja (Srbija ukupno) u 2002. godini

0,00

0,20

0,40

0,60

0,80

1,00


Prop

orci

ja o

vaca

g = 0,46993

Grafikon 3. Lorencova kriva za broj ovaca (Srbija ukupno) u 2002. godini

135

0,00

0,20

0,40

0,60

0,80

1,00


Prop

orci

ja k

onja

g = 0,28893

Grafikon 4. Lorencova kriva za broj konja (Srbija ukupno) u 2002. godini

0,00

0,20

0,40

0,60

0,80

1,00


Prop

orci

ja z

ivin

e

g = 0,18348

Grafikon 5. Lorencova kriva za broj živine (Srbija ukupno) u 2002. godini

136

0,00

0,20

0,40

0,60

0,80

1,00


Prop

orci

ja k

oza

g = 0,05765

Grafikon 6. Lorencova kriva za broj koza (Srbija ukupno) u 2002. godini

0,00

0,20

0,40

0,60

0,80

1,00


Prop

orci

ja k

osni

ca

g = 0,12836

Grafikon 7. Lorencova kriva za broj košnica pčela (Srbija ukupno) u 2002. godini

137

ZAKLJUČAK

Rezultati ispitivanja distribucije poljoprivrednih gazdinstava prema posedovanju pojedinih vrsta stoke ukazuju na neujednačenost ove distribucije, što ilustruju vrednosti Đinijevog koeficijenta koncentracije i oblik empirijske Lorencove krive. Najveća se neujednačenost distribucije ispoljava u slučaju broja goveda i ovaca, a najmanja u slučaju broja živine, koza i košnica pleča. Neujednačenost distribucije poljoprivrednih gazdinstava prema broju pojedinih vrsta stoke ispoljava se i na teritorijalnom nivou, ako se upoređuju Srbija (ukupno), Centralna Srbija i Vojvodina. Vrednosti Đinijevog koeficijenta koncentracije za pojedine vrste stoke su veće na nivou Srbije (ukupno) i Centralne Srbije u odnosu na Vojvodinu.

LITERATURA 1. ČOBANOVIĆ, KATARINA, NIKOLIĆ–ĐORIĆ, EMILIJA, MUTAV- DŽIĆ, BEBA (2005):

Koncentracija distribucije poljoprivrednih gazdinstava Srbije prema veličini zemljišnog poseda, Savetovanje '' Konačni rezultati popisa stanovništva, domaćinstava i stanova 2002'', Republički zavod za statistiku, Beograd, (u štampi).

2. Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u 2002. (2003): Poljoprivreda, Poljoprivredni fondovi, Knjiga 1, Republika Srbija, Republički zavod za statistiku, Beograd.

3. RITSON, C (1977): Agricultural Economics, Principles and Policy, Collins, London. 4. VUJKOVIĆ, T. (1976): Ekonometrijske metode i tehnike, Informator – Zagreb.

DISTRIBUTION OF LIVESTOCK ACCORDING TO SIZE OF LAND PROPERTY

ČOBANOVIĆ, KATARINA, NIKOLIĆ-ĐORIĆ, EMILIJA, MUTAVDŽIĆ, BEBA

Summary

The paper is based on the results of the analysis of agricultural holdings of Serbia owning livestock. The source for the analysis are Census results in 2002. The distribu-tion of agricultural holdings, classified in 14 classes of land property, was analized according to different livestock: cattle, pigs, sheep, goats, horses, poultry and bee – hi-ves. The hypothesis is that the distribution of holdings owning livestock is not equal. The intention of research is to find out the level of the unequality of agricultural holdings.

Key words: agricultural holdings, livestock type, Gini’s concentration coefficient, Lorenz curve, unequality of holdings distribution

138

UDK: 338.264(094.5) Stručni rad Professional paper

VAŽNI TRANZICIONI ZAKONI (osvrt na tri reformska zakona)

PEJANOVIĆ, R., TICA, N.*

ZAKON O PRIVREDNIM DRUŠTVIMA

Narodna skupština Republike Srbije usvojila je Zakon o privrednim društvima („Službeni glasnik RS”, br. 125/2004 – u daljem tekstu Zakon). Zakonom se uređuju: osnivanje privrednih društava i preduzetnika, upravljanje društvima, prava i obaveze osnivača, ortaka, članova i akcionara, povezivanje i reorganizacija (statusne promene i promene pravne forme privrednih društava, reorganizacija), prestanak rada preduzetnika i likvidacija privrednih društava.

Zakon je vrlo obiman (ima 457 članova) i sastoji se od 10 osnovnih delova: deo prvi – Osnovne odredbe; deo drugi – Preduzetnik; deo treći – Pravne forme privrednih društava; deo četvrti – Likvidacija privrednih društava; deo peti – Povezivanje privrednih društava i lica; deo šesti – Reorganizacija privrednih društava; deo sedmi – Sticanje i raspolaganje imovine velike vrednosti.

Od donošenja Zakona o preduzećima (sredinom 1996. godine) proteklo je devet godina, u toku kojih su se desile krupne promene, koje su same po sebi razlog za donošenje Zakona. Pored toga, donošenjem zakona ide se, ustvari, u susret tzv. drugoj fazi tranzicijskog zakonodavstva, kroz koju su prošle i druge zemlje u tranziciji.

Što se tiče zemalja u tranziciji interesantno je pomenuti da su Poljska (2000) i Mađarska (1997) donele Zakon o trgovinskim društvima. Češka je (2002) bitno izmenila Trgovinski zakonik, kojim su regulisana trgovačka društva. Makedonija je (2002) donela Zakon o trgovinskim društvima. Slovenija je (2001) izmenila svoj Zakon o trgovačkim društvima, Hrvatska je (2003) promenila svoj Zakon o trgovačkim društvima. Crna Gora je (2002) donela svoj Zakon o privrednim društvima. I konačno, Srbija je (2004) donela ovaj zakon, koji je zamenio dotadašnji Zakon o preduzećima (iz 1996.).

Pitanje naziva zakona nije bez značaja. Promena naziva je, naime, izvršena iz najmanje dva razloga: prvo, novi naziv je univerzalno prihvaćen u zemljama EU (osim u V. Britaniji, koja ima zakone o kompanijama i posebne zakone o ortačkom društvu i komanditnom društvu); drugo, u pravnom smislu preduzeće nije pravni pojam i ne može biti pravni subjekt, već to može biti privredno društvo, koje je nosilac nekog preduzeća kao preduzetne delatnosti i preduzetništva. * Dr Radovan Pejanović, red. prof., Dr Nedeljko Tica, red. prof., Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

139

1. Osnovne odredbe zakona

Zakon o osnovnim odredbama reguliše mnoge nove ustanove (koje ne poznaje prethodni Zakon o preduzećima) ili postojeće ustanove reguliše na novi način, kao na primer: ogranak privrednog društva koji može osnovati domaće ili strano društvo; ništa-vost upisa osnivanja privrednog društva samo po osnovima propisanim Zakonom; osni-vački akt kao opšti akt za sva privredna društva i kao jedini konstitutivni akt; poslovno ime (umesto firme društva); princip lojalnosti privrednom društvu članova organa privre-dnog društva i kontrolnog člana odnosno akcionara društva; princip rešavanja sporova iz Zakona pred trgovinskim sudovima i ako je reč o vanparničnom postupku sa propisanim rokovima. Zakon o preduzećima je regulisao pitanje klauzule nedozvoljene konkurencije članova organa društva društvu, kao i pitanje tzv. sukoba interesa članova organa društva sa društvom, što je Zakonom to učinjeno transparentnijim i prošireno i na kontrole člano-va društva sa ograničenom odgovornošću i kontrolne akcionare. Najzad, Zakon kod svih formi privrednih društava, osim kod otvorenog akcionarskog društva (kod koga Druga direktiva Evropske Unije to zabranjuje), omogućuje da procenu vrednosti nenovčanih uloga mogu da vrše sami osnivači, čime se olakšava postupak osnivanja društava, a pravna sigurnost trećih lica koja posluju s tim društvom se ne ugrožava.

Prema definiciji iz člana 2. Zakona, privredno društvo je pravno lice koje osnivač-kim aktom osnivaju pravna i/ili fizička lica radi obavljanja delatnosti i sticanja dobiti. U smislu Zakona, pravne forme privrednih društava su: ortačko društvo, komanditno društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo (otvoreno i za-tvoreno).

Prema već pomenutoj novini u Zakonu, privredno društvo (domaće ili strano) može obrazovati jedan ogranak ili više ogranaka. Ogranak je organizacioni deo privrednog društva koji nema svojstvo pravnog lica. Ogranak ima mesto poslovanja i zastupnike, a poslove sa trećim licima obavlja u ime i za račun privrednog društva. Ogranak se registruje u skladu sa zakonom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata.

Može se još istaći rešenje iz člana 8. Zakona da privredno društvo stiče svojstvo pravnog lica unošenjem podataka o tom društvu u registar, koji se vodi na način propisan zakonom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata (u daljem tekstu: registar).

2. Preduzetnik kao privredni subjekt

Zakon reguliše osnovna pitanja statusa preduzetnika: pojam, registracija, osniva-čki akt, odgovornost, bitna obeležja, shodnu primenu određenih pravila privrednih dru-štava i prestanak. Kako i preduzetnik spada u privredne subjekte i upisuje se u registar kao i privredna društva, on treba da ispunjava sve uslove kao i privredno društvo za oba-vljanje registrovane delatnosti, pa nije potrebna posebna i dopunska regulativa.

Prema članu 48. Zakona, preduzetnik je fizičko lice koje je registrovano i koje radi sticanja dobiti u vidu zanimanja obavlja sve zakonom dozvoljene delatnosti, uklju-čujući umetničke i stare zanate i poslove domaće radinosti. Umetnički i stari zanati i po-slovi domaće radinosti su naročito: filigranska, opančarska i grnčarska delatnost, kao i izrada predmeta koji imaju estetsko obeležje narodnog stvaralaštva. Individualni poljo-privrednik nije preduzetnik u smislu Zakona, osim ako posebnim zakonom nije drukčije uređeno.

140

Preduzetnik celokupnom imovinom odgovara za sve obaveze iz obavljanja delatnosti. On obavlja delatnost pod svojim ličnim imenom, imenom nekog drugog lica ili pod nekim posebnim poslovnim imenom, u skladu sa Zakonom, a ime se registruje uz dodatak naziva „preduzetnik” ili skraćenice „pr”.

3. Osnovne odredbe o ortačkom i komanditnom društvu

Za razliku od društava kapitala (društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionar-sko društvo), koja se u uporednom zakonodavstvu detaljno regulišu dominantno impera-tivnim normama, od kojih se ne može odstupiti na autonomnoj osnovi i izuzetno subsidi-jarnim (dispozitivnim) normama, koje se primenjuju u odsustvu drukčijeg autonomnog regulisanja, društva lica (ortačko i komanditno društvo) ni u uporednom pravu nisu tako detaljno regulisana, a regulišu se, po pravilu, subsidijarnim rešenjima i, izuzetno, impe-rativnim normama. U situaciji kad naše važeće pravo ne poznaje i posebno ne reguliše ugovor o ortakluku, to je nesumnjivo bilo potrebno da se postojeća regulativa ovih društava kompletira i to dominantno subsidijarnim (dispozitivnim) pravilima, kako bi se ostavio prostor autonomnoj regulativi, da bi se u slučaju da ona izostane izbegla pravna nesigurnost. Za razliku od Zakona o preduzećima, Zakon čini potpuno jasnim da se unutrašnji odnosi između ortaka ortačkog i komanditnog društva mogu urediti drukčije, dok se spoljni odnosi ortaka ovih društava i ovih društava i trećih lica, po pravilu, ne mogu urediti drukčije od zakonskog režima (odgovornost za obaveze, zastupanje, prenos udela trećim licima). Isto tako, Zakon čini jasnim da ova društva u osnovi nemaju svoje organe, već da ortaci društva imaju tu poziciju, osim zastupnika društva koji se upisuje u registar (to mogu biti svi ortaci, nekolicina njih ili samo jedan).

Konkretno, prema članu 53. Zakona, ortačko društvo je privredno društvo koje osnivaju dva ili više fizičkih i/ili pravnih lica u svojstvu ortaka društva radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom. Ortačko društvo odgovara za svoje obaveze celokupnom imovinom, a ortaci su solidarno odgovorni za sve obaveze društva celokupnom svojom imovinom, ako sa poveriocem nije drukčije ugovoreno.

Na kraju poslovne godine ortaci usvajaju finansijski izveštaj, kojim se utvrđuju dobit i gubitak ortačkog društva i učešće svakog ortaka u dobiti i gubitku. Dobit ortačkog društva se raspoređuje ortacima na jednake delove, kao i gubitak. Deo dobiti koji pripada ortaku ortačkog društva u dobiti ortačkog društva se isplaćuje najkasnije u roku od tri meseca od dana usvajanja finansijskog izveštaja.

Prema članu 90. Zakona, komanditno društvo je privredno društvo koje osnivaju dva ili više fizičkih i/ili pravnih lica u svojstvu ortaka radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom, od kojih najmanje jedno lice odgovara neograni-čeno za njegove obaveze (komplementar), a najmanje jedno lice odgovara ograničeno do visine svog ugovorenog uloga (komanditor). Komanditno društvo za svoje obaveze od-govara celokupnom imovinom.

Komanditori i komplementari učestvuju u deobi dobiti i snošenju gubitka društva srazmerno procentu udela u društvu stečenog uplaćenim ili unetim ulozima.

Zakon nije propisao minimalni iznos osnovnog kapitala neophodnog za osnivanje ortačkog ili komanditnog društva.

141

4. Osnovna zakonska regulativa društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarskog društva

Zakon uvodi dosta novina kad je posredi regulativa društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarskog društva. Opšta odlika regulative kad je u pitanju društvo sa ograničenom odgovornošću je fleksibilnost zakona, koja omogućuje članovima društva da sve institute društva prilagode svojim stvarnim potrebama budući da je reč o zatvorenoj formi društva koja će se uz to i najčešće osnivati, dok je, s druge strane, kad je reč o akcionarskom društvu (posebno otvorenom akcionarskom društvu) regulativa dominantno imperativnog karaktera, kako bi se zaštitio interes investitora (zatvoreno akcionarsko društvo ima dosta odlika društva sa ograničenom odgovornošću, s tim što mu je kapital ipak izražen u akcijama).

Prvo, postupak osnivanja i upisa u registar je znatno olakšan (jedan osnivački akt umesto dva, mogućnost da sami osnivači društva sa ograničenom odgovornošću i zatvorenog akcionarskog društva procene nenovčane uloge, propisivanja rokova za postupanje registra i slično).

Drugo, Zakon, za razliku od Zakona o preduzećima, čini jasno razgraničenje u postupku osnivanja akcionarskih društava sa javnim upisom akcija – otvorena društva (kada posebne ingerencije ima i i Komisija za hartije od vrednosti zbog potrebe zaštite investitora u te akcije koje se upisuju po javnoj ponudi) i akcionarskih društava koja se osnivaju bez javnog upisa akcija – zatvorena društva (koja se osnivaju po uprošćenoj proceduri, jer nema potrebe zaštite javnog interesa).

Treće, propisani minimum osnovnog kapitala za osnivanje društva sa ograničenom odgovornošću radi podsticaja osnivanja ovih formi društava, koje su, po pravilu, tipične porodične forme društava, znatno je smanjen, čime se ne dira u pravnu sigurnost trećih lica koja posluju sa tim društvom, pošto osnovni kapital inače, ma koliki bio, nije naročito garancija za poverioce društva (poverioci se ne štite kapitalom društva već solventnošću društva i ograničenjem svih isplata članovima društva pre obezbeđenja interesa poverilaca).

Četvrto, povećanje i smanjenje osnovnog kapitala društva sa ograničenom odgovor-nošću nešto su fleksibilniji, a kod akcionarskog društva bolje regulisani zbog potrebe zaštite interesa postojećih akcionara, a posebno zbog potrebe zaštite interesa potencijal-nih investitora – akcionara pri upisu akcija putem javne ponude (sve transakcije koje uključuju smanjenje osnovnog kapitala društva koje nisu motivisane potrebom pokriva-nja gubitaka društva na teret osnovnog kapitala posebno se podvrgavaju prethodnoj za-štiti prava poverilaca društva).

Peto, novina je i transparentnost poslovanja otvorenih – javnih društava (društava koja javnom ponudom emituju akcije i druge hartije od vrednosti; jačanje informisanosti akcionara, članova društva i poverilaca, uključujući i objavu primanja uprave i menadž-menta; pristup aktima i dokumentima društva; deponovanje u registar i objava finansij-skih izveštaja društva, kao i odgovarajuće redizajniranje drugih pravnih instituta: unutra-šnja revizija, revizija, nadzorni odbor, izveštaji uprave, nezavisni direktori, nezavisni komiteti, povezana lica, kontrolna funkcija skupštine, angažovanje tzv. specijalnog revizora – stručnog poverenika, emisioni prospekti za hartije od vrednosti, nadzorna funkcija komisije za hartije od vrednosti, nadzorna funkcija upravnih organa i suda, upis određenih podataka u registar i njegova javnost i slično) radi zaštite akcionara/članova, manjinskih akcionara/članova, poverilaca i trećih lica.

142

Šesto, Zakon reguliše: korporacijsko upravljanje (jačanje fleksibilnih pravila za model uprave kod malih i srednjih kompanija, unapređenje sistema uprave društvima kapitala – kompanijama, odnosno izbor između tzv. dvodomnog sistema u francuskoj ili nemačkoj verziji i tzv. jednodomnog sistema uprave u anglosaksonskoj verziji; jačanje kontrolnih mehanizama nad upravama i menadžmentom kompanija, jer je danas pitanje da li uprave kompanija kontrolišu akcionare i članove što je izgleda bliže realnosti, ili akcionari kontrolišu upravu i menadžment; jačanje kontrolne funkcije skupštine akcio-nara i članova društva; jačanje kontrolne funkcije nadzornog odbora ili odbora revizora i revizora; jačanje kontrolne funkcije eksperta manjinskih akcionara i članova – stručnog poverenika; jačanje kontrolne funkcije suda i uprave: adekvatno odmeravanje regulative kvoruma i većine za odlučivanje, sa stanovišta efikasnosti odlučivanja i zaštite prava manjinskih vlasnika; isključivanje participacije predstavnika zaposlenih u upravi kompa-nija, uz regulisanje drugih formi participacije u Zakonu o radu i drugim radnopravnim propisima; redefinisanje obaveza uprave i menadžmenta), sazivanje skupštine od strane suda, obavezno sazivanje skupštine, pobijanje odluka skupštine, kumulativno glasanje za izbor organa privrednog društva, akta i informacije društva, nezavisni direktori i utvrđivanje stvarnog akcionara.

Sedmo, neka pitanja prava obaveza i obaveza članova i akcionara društva sa stanovi-šta pravne sigurnosti poverilaca društva, uređena su u Zakonu nekad kao subsidijarno rešenje (koje se primenjuje ako se drugačije ne ugovori), a nekad kao imperativno reše-nje koje se primenjuje silom zakona (na primer: pitanje prava članova i akcionara da pobijaju odluke skupštine društva; pitanje prava članova i akcionara prema drugim čla-novima i akcionarima koji ne izvršavaju preuzete obaveze prema društvu; pitanje dava-nja saglasnoti članova društva ili akcionara koji nemaju interesa u datom poslu na te pravne poslove kontrolnih članova ili akcionara, odnosno članova organa društva sa društvom; pitanje povezanih lica članovima i akcionarima društva, odnosno članovima organa društva koji imaju lični direktni ili indirektni interes u nekom poslu sa društvom pitanje nezavisnih članova organa društva i sl.).

Osmo, s obzirom na to da je uređenje vlasničkih i upravljačkih funkcija u društvima kapitala u Zakonu o preduzećima izazivalo dosta kontraverznih tumačenja i sporenja, posebno sa stanovišta preširoke participacije zaposlenih i razgraničenja ovlašćenja upravnog odbora i direktora, u ovom Zakonu se ova pitanja uređuju u potpunosti u skladu sa takvom uporednom regulativom: direktor i upravni odbor nisu dva organa već jedan; participacija se prepušta radnopravnim propisima; budući da je ovo Zakon koji uređuje poziciju kapitala, u društvima sa ograničenom odgovornošću i akcionarskim društvima bez javnog upisa akcija upravni odbor više nije obavezan (odnosno može ga činiti i jedno lice); nadzorni odbor je osim u delatnostima za koje se to uredi posebni zakonom (verovatno finansijski i javni sektor) opcioni organ a ne obavezni; pojačavaju se ovlašćenja skupštine društava kapitala i slično.

Deveto, pitanje ostvarivanja kontrolne funkcije je uređeno u Zakonu na potpuno novoj osnovi: direktno jačanje ingerencija skupštine članova odnosno akcionara; fakulta-tivno postojanje nadzornog odbora; nezavisni članovi upravnog odbora; nezavisne komi-sije; jačanje instituta transparentnosti poslovanja; spoljni nezavisni revizori; eksperti ma-njine (stručni poverenici).

Pogledajmo neke konkretne zakonske odredbe o ovim društvima.

143

4.1. Društvo sa ograničenom odgovornošću

Prema članu 104. Zakona, društvo sa ograničenom odgovornošću je privredno društvo koje osniva jedno ili više pravnih i/ili fizičkih lica u svojstvu članova društva, radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom. Društvo sa ograničenom odgovornošću odgovara za svoje obaveze celokupnom imovinom, a član društva sa ograničenom odgovornošću odgovara za obaveze društva, osim do iznosa neunetog uloga u imovinu društva.

Društvo sa ograničenom odgovornošću može imati najviše 50 članova. Ako se broj članova društva sa ograničenom odgovornošću poveća iznad ovog broja, ali ne više od 100 članova, i ako se taj broj održi u periodu dužem od godinu dana, društvo menja pravnu formu – u formu zatvorenog akcionarskog društva.

Prema članu 112. Zakona, novčani deo osnovnog kapitala društva sa ograničenom odgovornošću na dan uplate iznosi najmanje 500,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu, od čega se najmanje polovina, uplaćuje na privremeni račun do registra-cije društva, a ostatak se uplaćuje na račun društva u roku od dve godine od dana regi-stracije. Posebnim zakonom za osnivanje finansijskih i osiguravajućih organizacija i privrednih društava koja obavljaju zakonom određene delatnosti kao društva sa ograniče-nom odgovornošću može se odrediti veći minimalni osnovni kapital.

Prema članu 116. Zakona, pravo glasa članova društva sa ograničenom odgovor-noću, kao i imovinska prava prema društvu, uključujući i ućešće u dobiti i raspodeli likvidaciono viška, srazmeni su udelima članova u ukupno uplaćenom osnovnom kapitalu društva u vreme ostvarivanja tih prava, kao osnivačkim aktom nije drukčije određeno. Pri tome treba istaći da udeli društva sa ograničenom odgovornošću nisu hartije od vrednosti. Takođe, ti udeli se ne mogu sticati, niti se njima može raspolagati upućivanjem javne ponude. Društvo sa ograničenom odgovornošću izdaje svakom članu društva potvrdu kao dokaz članstva i njegovog udela, ako osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva nije drukčije određeno. Društvo sa ograničenom odgovor-nošću dužno je da knjigu udela drži u svom sedištu.

Zakonska je novina da društvo sa ograničenom odgovornošću ima internog revizora ili odbor revizora, ukoliko je tako određeno osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva. Ako društvo ima odbor revizora, on se sastoji od najmanje tri člana. Broj članova odbora revizora mora biti neparan. Interni revizor je fizičko lice koje ispunjava uslove propisane posebnim zakonom.

4.2. Akcionarsko društvo Prema članu 184. Zakona, akcionarsko društvo je privredno društvo koje osniva

jedno ili više pravnih i/ili fizičkih lica u svojstvu akcionara radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom, čiji je osnovni kapital utvrđen i podeljen na akcije. Akcionarsko društvo odgovara za svoje obaveze celokupnom imovinom, akcionari ne odgovaraju za obaveze društva, osim do iznosa ugovorenog a neuplaćenog uloga u imovinu društva, u skladu sa Zakonom.

Zakon detaljnije reguliše zatvoreno i otvoreno akcionarsko društvo, čiju je podelu uveo Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata. Konkretno, prema članu 193. Zakona, akcionarsko društvo može biti zatvoreno i otvoreno, a ako u osnivačkom aktu nije navedena vrsta akcionarskog društva – akcionarsko društvo je otvoreno.

144

Zatvoreno akcionarsko društvo je društvo čije se akcije izdaju samo njegovim osni-vačima ili ograničenom broju drugih lica, u skladu sa zakonom. Zatvoreno akcionarsko društvo može imati najviše 100 akcionara, a ako se ovaj broj poveća i održi iznad 100 u periodu dužem od godinu dana, to društvo postaje otvoreno društvo. Zatvoreno društvo ne može vršiti upis akcija javnom ponudom ili na drugi način nuditi svoje akcije javnim putem (član 194. Zakona).

Akcionarsko društvo se smatra otvorenim ako osnivači učine javni poziv za upis i uplatu akcija u vreme osnivanja društva, odnosno ako takav poziv učini društvo nakon osnivanja. Otvoreno akcionarsko društvo može biti kotirano i nekotirano u skladu sa zakonom kojim se uređuje tržište hartije od vrednosti. Otvoreno akcionarsko društvo ne može ograničiti prenos akcija trećim licima (član 196. Zakona).

Novčani ulog osnovnog kapitala zatvorenog akcionarskog društva na dan uplate iznosi najmanje 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu. Novčani ulog osnovnog kapitala otvorenog akconarskog društva na dan uplate iznosi najmanje 25.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu.

Prema članu 234. Zakona, akcionarsko društvo može izdavati obične akcije sa no-minalnom vrednošću akcija i bez te vrednosti, odnosno preferencijalne akcije sa nomi-nalnom vrednošću. Najniža nominalna vrednost akcija ne može biti manja od iznosa koji se dobija kada se dinarska protivvrednost od pet evra zaokruži do najvišeg broja deljivog sa 10 u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan podnošenja prijave za upis osnivanja akcionarskog društva, odnosno podnošenja prijave za upis promene osnovnog kapitala društva koji je registrovan.

Pored akcija, akcionarsko društvo može emitovati i druge hartije od vrednosti, uključujući i zamenljive obveznice i varante, ako osnivačkim aktom društva nije drukčije određeno. Pod varantima, u smislu zakona, podrazumevaju se hartije od vrednosti koje njihovom imaocu daju pravo na sticanje određenog broja akcija određene vrste i klase i po određenoj ceni. Zamenljive obveznice i varanti ne mogu se izdati u većem broju od broja odobrenih (neizdatih) akcija.

Zakon posebnu pažnju posvećuje informisanju akcionara. Prema članu 289. Zakona na svakoj godišnjoj skupštini akcionara upravni odbor akcionarskog društva je dužan da da ažuran i kompletan izveštaj akcionarima o stanju i poslovima društva, a naročito izveštaj o finansijskom stanju društva. Ako je akcionaru uskraćen ovaj izveštaj, on može zahtevati da se to navede u zapisniku sa sednice skupštine akcionara, kao i razlog uskraćivanja. Takođe, akcionar ima pravo da kod nadležnog suda traži ostva-rivanje prava na obaveštavanje o finansijskom stanju u roku od 15 dana od dana održa-vanja skupštine akcionara na kojoj je davanje predmetnog obaveštenja odbijeno.

5. Likvidacija privrednih društava

Zakon reguliše i postupak prestanka solventnih privrednih društava, koji je u principu, u domenu volje vlasnika društva, uz određenu kontrolnu funkciju nadležnog suda, budući da Zakon o stečajnom postupku reguliše prestanak insolventnog privrednog društva. Za razliku od Zakona o preduzećima, koji je razlikovao skraćeni i redovni postupak likvidacije privrednog društva, Zakon više ne poznaje skraćeni postupak, koji je u praksi izazivao dosta nesporazuma i pravne nesigurnosti. U sadašnjem postupku je obezbeđena zaštita poverilaca kroz više instituta, a uređena je i odgovornost likvi-dacionog upravnika.

145

Konkretno, prema članu 347. Zakona, likvidacija privrednog društva se sprovodi kada društvo ima dovoljno finansijskih sredstava za pokriće svih svojih obaveza, a naročito:

1) ako mu je izrečena mera zabrane obavljanja delatnosti zbog toga što ne ispunjava uslove za obavljanje delatnosti, a u roku određenom u izrečenoj meri ne ispuni te uslove odnosno ne promeni delatnost;

2) ako prestanu da postoje prirodni i drugi uslovi za obavljanje delatnosti;

3) istekom vremena za koje je osnovano;

4) ako se broj osnivača, odnosno članova privrednog društva, osim kod akcionarskog društva i društva sa ograničenom odgovornošću, svede na jedan, a u roku od šest meseci registru se ne prijavi novi član;

5) ako nije organizovano u skladu sa Zakonom;

6) ako ne obavlja delatnost duže od dve godine neprekidno;

7) u slučaju ništavosti osnivanja društva u skladu sa zakonom;

Likvidacija privrednog društva se sprovodi odlukom ortaka, članova ili akcionara, i to:

1) u slučaju ortačkog društva – jednoglasnom odlukom svih ortaka, ako osni -vačkim aktom društva nije određeno odlučivanje većinom glasova;

2) u slučaju komanditnog društva – jednoglasnom odlukom svih kom- plementara, ako osnivačkim aktom društva nije određeno odlučivanje većinom glasova;

3) u slučaju društva sa ograničenom odgovornošću – odlukom koju donosi skupština članova društva, u skladu sa članom 146. stav 2. Zakona;

4) u slučaju akcionarskog društva – odlukom koju donosi skupština akcionara društva, kvalifikovanom većiom, u skladu sa članom 293. stav 2. Zakona.

Privredno društvo dostavlja poznatim poveriocima pismeno obaveštenje sa kopijom registracije o prestanku društva likvidacijom. Ovo obaveštenje sadrži naročito:

1) poštansku adresu gde se upućuje prijava potraživanja poverilaca;

2) rok u kome privedno društvo u likvidaciji mora primiti prijavu, koji ne može biti kraći od 120 dana od dana dostavljanja pismenog obaveštenja;

3) upozorenje da će potraživanje biti prekludirano ako prijava potraživanja ne bude podneta u određenom roku.

Potraživanje protiv privrednog društva u likvidaciji je prekludirano ako nije prijavljeno privrednom društvu u likvidaciji u roku od 120 dana od dana dostavljanja obaveštenja.

146

6. Reorganizacija privrednih društava

Reorganizaciju privrednog društva, u smislu Zakona, čine statusne promene, i to: spajanje, pripajanje, podela, odvajanje, kombinacije ovih promena i promena pravne forme privrednog društva.

Ovakvo regulisanje Zakon čini različitim od reorganizacije u smislu zakona o stečajnom postupku. Zakon o preduzećima nije na zadovoljavajućoj osnovi regulisao pitanje statusnih promena privrednih društava (posebno podele privrednih društava i razne kombinovane forme statusnih promena), kao i pitanje promene pravne forme pojedinog privrednog društva, posebno sa stanovišta potrebe zaštite interesa poverilaca društava koja učestvuju u statusnim promenama, budući da se ove promene po opštim pravnim pravilima ne mogu vršiti na njihovu štetu. Rešenje ovih pitanja je učinjeno u Zakonu potpunom harmonizacijom sa Trećom i Šestom direktivom Evropske Unije, koja ova pitanja regulišu na harmonizovanoj osnovi.

Pogledajmo u nastavku teksta osnovne definicije pomenutih oblika reorganizacije. Konkretno, prema članu 377. Zakona, pod reorganizacijom privrednog društva se podra-zumeva statusna promena privrednog društva i promena pravne forme privrednog dru-štva. Pri tome:

Pod statusnom promenom privrednog društva, u smislu Zakon, podrazumevaju se spajanje, podela i odvajanje. U statusnoj promeni privrednog društva mogu se kombino-vati statusne promene spajanja i podele ili statusne promene spajanja i odvajanja. Ako u statusnoj promeni učestvuju privredna društva različite pravne forme, na statusnu promenu se primenjuju i odredbe Zakona u delu o promeni pravne forme društva čija se pravna forma menja statusnom promenom. Svako privredno društvo koje učestvuje u statusnoj promeni sačinjava finansijski izveštaj (zaključni račun) prema stanju na dan obračuna spajanja podele i odvajanja, u skladu sa zakonom kojim se uređuju računovodstvo i revizija. Prijava za registraciju statusne promene se podnosi najkasnije u roku od osam meseci od dana ovog obračuna.

Spajanje privrednog društva, u smislu Zakona, jeste:

1) spajanje uz pripajanje (statusna promena kojom jedno društvo prestaje da postoji bez likvidacije, prenoseći drugom postojećem društvu celu svoju imovinu i obaveze, u zamenu za izdavanje akcija ili udela društva sticaoca akcionarima ili članovima društva prestalog spajanjem, a ako je potrebno i za novčanu doplatu koja ne prelazi 10% nominalne vrednosti tako izdatih akcija ili njihove računovodstvene vrednosti kod akcija bez nominalne vrednosti);

2) spajanje uz osnivanje (statusna promena kojom jedno društvo prestaje da postoji bez likvidacije, prenoseći drugom postojećem društvu celu svoju imovinu i obaveze u zamenu za izdavanje akcija ili udela društva sticaoca akcionarima ili članovima društva preostalog spajanjem, a ako je potrebno i za novčanu doplatu koja ne prelazi 10% nominalne vrednosti tako izdatih akcija ili njihove računovodstvene vrednosti kod akcija bez nominalne vrednosti).

Podela privrednog društva, u smislu Zakona, jeste:

1) podela uz pripajanje (statusna promena kojom privredno društvo prestaje da postoji bez likvidacije, prenoseći na dva ili više postojećih društava sa kojima

147

se spaja uz pripajanje svu imovinu i obaveze u zamenu za izdavanje akcija ili udela društva sticaoca akcionarima ili članovima društva preostalog podelom i, ako je potrebno, novčano plaćanje koje ne prelazi 10% nominalne vrednosti tako izdatih akcija ili njihove računovodstvene vrednosti kod akcija bez nominalne vrednosti);

2) podela uz osnivanje (statusna promena kojom privredno društvo prestaje da postoji bez likvidacije, prenoseći na dva ili više novih društava koja se time osnivaju ili prenoseći na dva ili više društava koja se spajaju sa do tada postojećim društvom u nova društva svu imovinu i obaveze u zamenu za izdavanje akcija ili udela novih društva akcionarima ili članovima društva preostalog podelom i, ako je potrebno, uz novčanu doplatu koja ne prelazi 10% nominalne vrednosti tako izdatih akcija ili njihove računovodstvene vrednosti kod akcija bez nominalne vrednosti);

3) podela uz pripajanje i podela uz osnivanje.

Odvajanje privrednog društva u smislu Zakona, jeste:

1) odvajanje uz pripajanje – statusna promena kojom privredno društvo deljenik prenosi jedan ili više delova svoje imovine i pripadajući deo obaveza na jedno ili više postojećih društava, pri čemu to društvo ostaje da postoji kao pravno lice, a svi njegovi akcionari odnosno članovi ili deo njegovih akcionara odnosno članova, uz očuvanje principa ravnopravnosti, postaju akcionari odnosno članovi društva sticaoca uz zamenu akcija/udela akcionarima ili članovima društva deljenika (i za taj iznos smanjenja njegovog osnovnog kapitala bez primene odredaba Zakona o smanjenju tog kapitala u redovnom postupku) za akcije/udele društva sticaoca i, ako je potrebno, uz novčano plaćanje koje ne prelazi 10% nominalne vrednosti tako izdatih akcija ili njihove računovodstvene vrednosti kod akcija bez nominalne vrednosti;

2) odvajanje uz osnivanje – statusna promena kojom privredno društvo deljenik prenosi jedan ili više delova svoje imovine i pripadajući deo obaveza na jedno ili više novoosnovanih društava, ili na jedno ili više društava sa kojima se spaja u novoosnovano društvo, uz zamenu akcija/udela društva deljenika (i za taj iznos smanjenja njegovog osnovnog kapitala bez primene odredaba Zakona o smanjenju tog kapitala u redovnom postupku) za izdavanje akcija ili udela novih društava koja se time osnivaju akcionarima ili članovima društva deljenika i ako je potrebno, uz novčano plaćanje koje ne prelazi 10% nominalne vrednosti tako izdatih akcija ili njihove računovodstvene vrednosti kod akcija bez nominalne vrednosti;

3) odvajanje uz pripajanje i odvajanje uz osnivanje.

Za razliku od navedenih oblika reorganizacije, Zakon, takođe, definiše i promene pravne forme privrednih društava. Prema članu 426. Zakona, promena pravne forme je prelazak iz jedne pravne forme u drugu. Promena pravne forme društava se može dešavati u postupku likvidacije ili u normalnom toku poslovanja.

U slučaju likvidacije, prema članu 427. zakona, privredno društvo nad kojim se sprovodi postupak likvidacije može promeniti pravnu formu do početka deobe i isplate

148

likvidacionog ostatka ortacima, članovima ili akcionarima koji preostane pošto se podmire poverioci društva. U tom slučaju je privredno društvo dužno da obustavi postupak likvidacije i da to registruje i objavi.

U toku redovnog poslovanja, Zakon uređuje nekoliko vrsta promena pravne forme, kao što su: promena pravne forme akcionarskog društva u društvo sa ograničenom odgo-vornošću; promena pravne forme akcionarskog društva u ortačko ili komanditno društvo; promena pravne forme društva sa ograničenom odgovornošću u akcionarsko društvo; promena pravne forme ortačkog i komanditnog društva u društvo sa ograničenom odgo-vornošću i akcionarsko društvo.

7. Sticanje i raspolaganje imovinom velike vrednosti

U zemljama u tranziciji posebno je osetljivo pitanje oštećenja poverilaca privrednog društva kroz razna raspolaganja imovinom privrednog društva, koja u osnovi nisu tržišna. Stoga je pravilo da sve ove zemlje, što sada čini i Zakon, regulišu poseban postupak raspolaganja imovinom velike vrednosti (kriterijum se daje u Zakonu), čime se nastoje zaštititi poverioci privrednih društava od netržišnih raspolaganja uprava društava i kontrolnih akcionara i članova društava kapitala.

Konkretno, prema članu 442. Zakona, pod sticanjem i raspolaganjem imovinom velike vrednosti privrednog društva se smatra prenos ili više povezanih prenosa čiji je predmet sticanje ili raspolaganje privrednog društva imovine čija tržišna vrednost u trenutku donošenja odluke predstavlja najmanje 30% od knjigovodstvene vrednosti imovine iskazane u poslednjem godišnjem bilansu stanja. Sticanje ili raspolaganje, u smislu Zakona, predstavlja sticanje ili raspolaganje na bilo koji način, uključujući naročito prodaju, zakup, razmenu, zalogu ili hipoteku. Imovina iz prethodne definicije uključuje naročito nepokretnosti, pokretne stvari, svojinu i druga prava, a posebno prava industrijske svojine ili ugovorna prava, akcije i druge udele u drugim društvima ili novac.

8. Prelazne i završne odredbe zakona

Prelazne i završne odredbe Zakona regulišu pitanje roka za usklađenost postojećih pravnih formi privrednih društava sa Zakonom, uz garanciju pravne sigurnosti stečenih prava, kao i tranzitni status društvenog preduzeća umesto permanentnog statusa (Zakon vezuje u tranzitnim normama status društvenog preduzeća i društvene svojine za rokove privatizacije). Zakon status tzv. javnog preduzeća ne reguliše budući da postoje posebni zakoni o ovim preduzećima (opšti i posebni). Opredeljujući se za koncept obavezne i oročene privatizacije društvenog preduzeća, zakon kojim se uređuje privatizacija je praktično „naložio” Zakonu da ovaj oblik preduzeća i svojinu na kojoj posluje smesti u tranzitne odredbe, dok traju rokovi privatizacije predviđeni tim propisima.

Konkretno, prema članu 452. Zakona, danom njegovog stupanja na snagu postojeća privredna društva, preduzetnici i drugi oblici delatnosti nastavljaju da rade na način i pod uslovima pod kojima su upisani u registar. Privredna društva, preduzetnici i drugi oblici povezivanja i organizovanja za obavljanje privredne delatnosti su dužni da svoju pravnu formu, organe, akcionare i članove, osnovni kapital, akcije i udele, poslovno ime, memorandume, delove preduzeća sa određenim ovlašćenjima u pravnom prometu, kao i svoja opšta akta i osnivačke ugovore usklade sa odredbama Zakona u roku od dve

149

godine od dana njegovog stupanja na snagu, ako njime nije drukčije uređeno. Ukoliko postojeća privredna društva, preduzetnici i drugi oblici povezivanja i organizovanja za obavljanje privredne delatnosti ne postupe na pomenut način i u pomenutom roku, prestaju sa radom posle sprovedenog postupka likvidacije, koji po službenoj dužnosti pokreće registar o trošku subjekta likvidacije i brišu se iz registra.

Danom stupanja na snagu Zakona prestaje da važi Zakon o preduzećima, osim čl. 392 do 399. i čl. 400a, 400b, 400v. i 421a, koji ostaju na snazi do isteka rokova za privatizaciju utvrđenih zakonom kojim se uređuje privatizacija.

NOVI ZAKON O STEČAJU

Narodna skupština Republike Srbije donela je Zakon o stečaju („Službeni glasnik RS”, br. 84/2004 – u daljem tekstu: Zakon), koji stupa na snagu 1. avgusta 2004. godine, a primenjuje se od 1. januara 2004. godine. Danom stupanja na snagu Zakona prestao je da važi Zakon o prinudnom poravnjanju, stečaju i likvidaciji („Službeni list SFRJ”, br. 84/89 i „Službeni list SRJ”, br. 37/93 i 28/96).

1. Bitne odredbe zakona

Biće korisno da odmah u početku istaknemo neke bitne karakteristike Zakona:

1) u stečajnom postupku su mogućna dva rešenja – reorganizacija, kao pokušaj ozdravljenja preduzeća na osnovu plana i bankrotstvo, kao prestanak postojanja preduzeća kao stečajnog dužnika;

2) napušten je postupak prinudnog poravnjanja poverioca;

3) preuzimanje duga stečajnog dužnika, mogućno je obustaviti postupak stečaja;

4) omogućena je prodaja preduzeća, njegovog dela ili pogona na više načina;

5) bliže je propisana zaštita izlučnog i razlučnog poverioca;

6) propisan je kraći postupak kad je imovina dužnika mala i kad je samo jedan poverilac;

7) za stečajnog upravnika je potrebna licenca, a propisana je i njegova materijalna odgovornost;

8) pokretanjem i otvaranjem stečajnog postupka zaposlenima ne prestaje radni odnos automatski, već se omogućuje davanje otkaza;

9) propisana su dva organa poverilaca za učešće u stečajnom postupku – skupština poverilaca i odbor poverilaca;

10) u stečajnom postupku se shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak, ako Zakonom nije drukčije određeno.

Zakon bliže ne propisuje redovnu likvidaciju i prestanak preduzeća, što je bilo uređeno prethodnim propisima o stečaju, nego u čl. 144. propisuje shodnu primenu zakona i primenu Zakona o preduzećima.

150

Mišljenja smo da za čitaoce ne bi bilo racionalno da dajemo prikaz svih 188 članova Zakona, pa smo se opredelili da damo kraće komentare odredaba koje će se najčešće primenjivati u dosta složenom propisanom postupku.

2. Šta obuhvata stečajni postupak

Stečajni postupak, u smislu zakona, obuhvata bankrotstvo, odnosno reorganizaciju stečajnog dužnika.

Pod bankrotstvom se podrazumeva namirenje poverilaca prodajom celokupne imovine stečajnog dužnika, a pod reorganizacijom – namirenje poverilaca, na način i pod uslovima određenim planom reorganizacije (član 1. Zakona).

Bankrotstvo stečajnog dužnika ili njegova reorganizacija se sprovodi nad stečajnim dužnikom koji je nesposoban za plaćanje.

Smatra se da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje:

1) ako ne može da odgovori svojim obavezama u roku od 45 dana od dana dospelosti obaveze;

2) ako je potpuno obustavio svoja plaćanja u periodu od 30 dana;

3) ako učini verovatnim da svoje postojeće obaveze neće moći da ispuni po dospeću – preteća nesposobnost za plaćanje (insolventnosti).

Pretpostavka nesposobnosti plaćanja postoji i kad je postupak pokrenut na predlog poverioca koji u sudskom ili poreskom izvršnom postupku nije mogao da namiri svoje potraživanje. U tom slučaju se neće sprovoditi prethodni stečajni postupak, niti će se dokazivati da je stečajni dužnik prezadužen, već će se odmah pokrenuti stečajni postupak.

U čl. 4. i 6. zakona su propisani posebni slučajevi. Stečajni postupak se pokreće ali se ne sprovodi, već se odmah zaključuje kada stečajni dužnik ima samo jednog poverioca ili kada je imovina stečajnog dužnika manja od visine troškova stečajnog postupka. Izuzetno, sud će sprovesti postupak na zahtev poverioca koji kod nadležnog organa položi sredstva za troškove stečajnog postupka.

Stečajni postupak se ne sprovodi prema: državnoj zajednici Srbija i Crna Gora; Republici Srbiji, jedinicama teritorijalne autonomije i lokalne samouprave; fondovima ili organizacijama penzijskog, invalidskog, socijalnog i zdravstvenog osiguranja; pravnim licima čiji je osnivač državna zajednica Srbija i Crna Gora, Republika Srbija, jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, a koja se isključivo ili pretežno finansiraju iz budžeta; Narodnoj banci Srbije.

Odredbe Zakona se ne primenjuju ni na stečajni postupak banaka i osiguravaju-ćih organizacija, osim odredaba kojima se uređuju pitanja koja nisu uređena posebnim zakonom.

Na kraju člana 6. zakona je uneta odredba po kojoj za obaveze pravnog lica nad kojim se ne sprovodi stečajni postupak solidarno odgovaraju njegovi osnivači odnosno članovi. Ovim su zaštićeni interesi poverioca, jer obaveze moraju da podmire osnivači odnosno članovi.

151

Treba istaći da se ova ograničenja ne odnose na javna preduzeća, bez obzira na osnivača, ako nisu isključivo ili pretežno finansirana iz budžeta, što je bliže uređeno u članu 33. stav 2. Zakona.

3. Organi stečajnog postupka

Stečajni postupak sprovodi sud na čijem je području stečajni dužnik.

3.1 Organi

Organi stečajnog postupka su:

1) stečajno veće od tri sudije od kojih je jedan predsednik veća, a imenuje ih sud koji vodi stečajni postupak (stečajni sudija ne može biti član stečajnog veća);

2) stečajni sudija, koga imenuje stečajno veće;

3) stečajni upravnik, koga imenuje stečajno veće;

4) skupština poverilaca, koju čine svi stečajni poverioci, a formira se najkasnije na prvom poverilačkom ročištu;

5) odbor poverilaca, koji bira skupština poverilaca na prvom poverilačkom ročištu, od najviše devet članova (broj mora biti neparan).

Stečajno veće i stečajni sudija su organi u stečajnom postupku pri nadležnom sudu.

3.2. Delokrug

Delokrug stečajnog veća i stečajnog sudije je određen u čl. 11. i 12. Zakona, u 17 tačaka.

Delokrug i položaj stečajnog upravnika, određeni Zakonom, u velikoj meri se razlikuju od dosadašnjih, pa ćemo o tome dati više podataka.

3.2.1. Imenovanje i licenca

Stečajnog upravnika imenuje stečajno veće rešenjem o pokretanju stečajnog postupka, a ako je stečajno veće odredilo mere obezbeđenja stečajnom dužniku, stečajni upravnik može biti imenovan rešenjem o pokretanju prethodnog stečajnog postupka.

Za stečajnog upravnika može biti imenovano lice koje je dobilo licencu za obavljanje poslova stečajnog upravnika, koje ima status privatnog preduzetnika i tri godine radnog iskustva, ako zakonom nije drukčije određeno (član 14).

Licencu može da dobije lice koje ima visoku stručnu spremu i koje je položilo stru-čni ispit za dobijanje licence. Uslove, program i način polaganja ispita propisuje ministar nadležan za poslove privrede.

Licencu izdaje i obnavlja Agencija za licenciranje stečajnih upravnika (u daljem tekstu: Agencija), koja organizuje i sprovodi stručni ispit, vrši nadzor nad radom stečajnih upravnika, vodi imenik stečajnih upravnika i obavlja druge poslove u skladu sa zakonom kojim se uređuju obrazovanje i rad Agencije. Licenca se obnavlja na zahtev stečajnog upravnika, po isteku roka od tri godine od dana izdavanja, ako je stečajni upravnik savesno obavljao poslove u skladu sa Zakonom, nacionalnim standardima za upravljanje stečajnom masom i kodeksom etike, koje donosi ministar za poslove

152

privrede, na predlog Agencije. Ako stečajni upravnik ne ispunjava sve pomenute uslove i kriterijume, Agencija mu može oduzeti licencu pre isteka roka za koji je izdata i ne može mu izdati novu licencu u roku od pet godina od dana pravnosnažnosti rešenja o oduzimanju licence.

U članu 14. Zakona je propisano, takođe, i da u postupku sprovođenja stečaja nad pravnim licem koje je u većinskoj državnoj odnosno društvenoj svojini za stečajnog upravnika stečajno veće imenuje specijalizovanu instituciju osnovanu posebnim propisom, koja mora imati zaposlena lica sa licencom za stečajnog upravnika.

Ova odredba može biti posebno značajna u sadašnjim uslovima kad preti stečaj upravo preduzećima sa državnim odnosno društvenim kapitalom. Da li će se za to osnivati nove institucije ili će to moći da obavljaju revizorske i druge organizacije koje zaposle i lica koja imaju licencu za stečajnog upravnika, zavisiće od najavljenih propisa kojima će to biti uređeno.

3.2.2. Ograničenje u izboru

U članu 15. Zakona je određeno da za stečajnog upravnika ne može biti imenovano lice koje je:

1) osuđeno za krivično delo koje ga čini nepodobnim za položaj stečajnog upravnika;

2) srodnik po krvi u pravnoj liniji bez obzira na stepen ili u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, srodnik po tazbini do drugog stepena srodstva ili bračni drug nekod od članova stečajnog veća, stečajnog sudije i direktora stečajnog dužnika;

3) solidarni dužnik sa stečajnim dužnikom;

4) bilo član upravnog odbora ili nadzornog odbora stečajnog dužnika u poslednje dve godine pre pokretanja stečajnog postupka;

5) bilo zaposleno kod stečajnog dužnika dve godine pre pokretanja stečajnog postupka;

6) poverilac stečajnog dužnika ili je zaposleno kod poverioca stečajnog dužnika;

7) dužnik stečajnog dužnika;

8) konkurent stečajnom dužniku ili je zaposleno kod konkurentskog pravnog subjekta odnosno koje ima bilo koji sukob interesa u odnosu na stečajnog dužnika;

9) radilo kao savetnik stečajnog dužnika u poslovima vezanim za imovinu stečajnog dužnika u poslednje dve godine pre pokretanja stečajnog postupka.

O ovim okolnostima moraće prvenstveno da vodi računa lice koje namerava da bude stečajni upravnik, kako mu se ne bi oduzela licenca i poništio postupak u koje je učestvovao.

153

3.2.3. Pravni položaj i delokrug stečajnog upravnika

Stečajni upravnik ima prava i obaveze organa upravljanja ili vlasnika stečajnog dužnika, osim ako Zakonom nije drukčije određeno (član 16).

Delokrug stečajnog upravnika je uređen u članu 17. Zakona, u 19 tačaka. Prema odredbama toga člana, stečajni upravnik je dužan da: preduzima sve neophodne mere za zaštitu stečajnog dužnika, uključujući sprečavanje prenosa imovine, njeno pečaćenje ili oduzimanje, ukoliko je to neophodno; popiše imovinu stečajnog dužnika, s tim što popis mora početi najkasnije u roku od 10 dana od dana imenovanja i završiti u roku od 30 dana od dana imenovanja; sastavi početni stečajni bilans i poreski bilans na dan otvaranja i na dan okončanja postupka stečaja i poreski bilans s poreskom prijavom dostavi poreskom organu; bez odlaganja obavesti o stečajnom postupku sve banke preko kojih stačajni dužnik posluje, radi sprečavanja prenosa sredstava i drugih transakcija stečajnog dužnika bez propisanog odobrenja; zapošljava lica uz saglasnost stečajnog sudije i vrši nadzor nad radom zaposlenih; unovči stvari i prava stečajnog dužnika u skladu sa odredbama Zakona; u saglasnosti sa stečajnim sudijom, sastavi nacrt završnog stečajnog bilansa; isplati poverioce na osnovu rešenja o glavnoj deobi; zastupa stečajnog dužnika u pokretanju i vođenju upravnih i drugih sporova; obavlja više drugih poslova koji su mu ovim članom Zakona određeni.

U članu 18. Zakona je propisano da stečajni upravnik obavlja svoje poslove samostalno i s pažnjom dobrog stručnjaka i da u obavljanju poslova iz svoje nadležnosti može da angažuje stručna pravna i fizička domaća ili strana lica. Međutim, za određene radnje koje utiču na stečajnu masu, kao što su podizanje kredita ili kupovina i prodaja značajnog dela imovine i drugo, treba da pribavi saglasnost poverilaca i obavesti stečajnog sudiju.

Ako se stečajni upravnik i stečajni sudija ne mogu usaglasiti o pojedinim radnjama i pitanjima, dužni su da bez odlaganja o tome obaveste stečajno veće, koje o tim pitanjima i radnjama donosi odluku.

U članu 18. Zakona takođe je propisano da stečajni upravnik mesečne pismene izve-štaje o toku stečajnog postupka i o stanju stečajne mase, dostavlja odboru poverilaca, skupštini poverilaca, stečajnom veću, stečajnom sudiji i Agenciji. U slučaju reorganiza-cije, stečajni upravnik, pored mesečnih izveštaja, podnosi i finansijske izveštaje, uklju-čujući bilans stanja, bilans dužnosti podnosi završni račun stečajnom sudiji i odboru poverilaca. Zakonom je određen osnovni sadržaj mesečnih izveštaja stečajnog upravni-ka: spisak imovine koja je prodata, spisak novčanih priliva i odliva, stanje na računu ste-čajnog dužnika, spisak obaveza, spisak agažovanih stručnjaka i drugo.

3.2.4. Odgovornost i razrešenje

U članu 19. Zakona su utvrđene takve odgovornosti stečajnog upravnika da će morati prethodno dobro da razmisli da li da prihvati takvu funkciju. Kad je reč o odgovornosti za štetu, stečajni upravnik ima status preduzetnika i odgovara neposredno svojom ličnom imovinom za se štete nanete svim učesnicima u postupku, ako je do štete došlo namerno ili krajnjom nepažnjom. Ako je šteta nastala zbog radnje stečajnog upravnika koja je izvršena po nalogu stečajnog veća ili stečajnog sudije, stečajni upravnik nije odgovoran za nastalu štetu, osim ako je nalog dat na osnovu njegovih nesavesnih radnji ili predloga.

154

Za štetu koju učine lica koje je zaposlio stečajni upravnik, stečajni upravnik odgovara ako je šteta nastala usled njegovog propuštanja da izvrši nadzor nad njihovim radom. Propisana je i zastarelost od tri godine za naknadu štete od saznanja oštećenog za štetu, odnosno od dana pravnosnažnosti rešenja o zaključenju stečajnog postupka.

Zakonom je utvrđeno da će stečajno veće razrešiti stečajnog upravnika ako: ne ispunjava svoje obaveze; ne poštuje rokove utvrđene Zakonom; postupa pristrasno u odnosu na pojedine poverioce; po pretoku od jedne godine do ročišta za ispitivanje potraživanja ne napravi zadovoljavajući napredak u unovčenju imovine koja ulazi u stečajnu masu, osim kada je unovčenje bilo sprečeno višom silom ili nepredvidivim okolnostima; nije osigurao imovinu za slučaj nastupanja štete posle dva upozorenja stečajnog sudije ili odbora poverilaca; nije tražio saglasnost ili nije postupao po dobijenoj saglasnosti u svim onim slučajevima gde je Zakonom predviđena obavezna saglasnost odbora poverilaca.

Predlog za razrešenje mogu dati stečajni sudija i odbor poveriolaca, a pre donošenja odluke o razrešenju stečajno veće treba da omogući da se stečajni upravnik izjasni o razlozima za rešenje (u članu 14. Zakona je propisana zabrana obnavljanja licence za pet godina u slučaju razrešenja zbog krivice stečajnog upravnika).

U članu 21. Zakona je propisano da stečajni upravnik ima pravo na nagradu i na naknadu troškova. Konačnu visinu nagrade odnosno naknade određuje stečajno veće u vreme zaključenja stečajnog postupka, uzimajući u obzir obim poslova, vrednost stečajne mase i poslovne rezultate stečajnog upravnika, u skladu sa osnovnim merilima koje propisuje ministar nadležan za poslove privrede. Pre toga stečajni sudija određuje preliminarnu visinu nagrade i naknade, a na zahtev stečajnog upravnika stečajni sudija može odobriti avansne isplate.

Prema članu 35. Zakona, u prvi isplatni red iz stečajne mase spadaju potraživanja na osnovu troškova stečajnog postupka (u članu 327. Zakona o preduzećima je određeno da se naknada troškova likvidatoru i nagrada za rad isplaćuju posle namirenja poverilaca, a pre deobe imovine akcionarima, s tim što treba razlikovati rad stečajnog upravnika i rad likvidatora).

Ovim odredbama o stečajnom upravniku, kao samostalnom organu stečajnog dužnika u toku stečajnog postupka, prekida se sa praksom da stečajni upravnik može biti bez stručne spreme, bez dokazivanja sposobnosti, bez ograničenja broja preduzeća u kojima može biti stečajni upravnik ili likvidator i dr.

3.3. Skupština poverilaca i odbor poverilaca

Radi pune zaštite interesa poverilaca, u Zakonu je predviđeno da se skupština poverilaca formira najkasnije na prvom poverilačkom ročištu i da skupštinu poverilaca čine svi stečajni poverioci. Razlučni poverioci mogu učestvovati u skupštini poverilaca samo do visine potraživanja za koju učine verovatnom da će se pojaviti kao stečajni poverioci, dok za potraživanje za koje imaju razlučno pokriće nemaju šta da traže u skupštini poverilaca.

Na prvoj skupštini poverilaca biraju se predsednik skupštine poverilaca i članovi upravnog odbora poverilaca. Skupština poverilaca odlučuje većinom glasova prisutnih poverilaca i glasa se srazmerno visini potraživanja. Izuzetno, ako na ročištu stečajni poverioci za čija potraživanja se učini verovatnim da iznose više od 70% ukupnih potraživanja odluče da se stečajni postupak okonča bankrotstvom stečajnog dužnika,

155

stečajno veće donosi odluku o započinjanju postupka prodaje imovine stečajnog dužnika (čl. 22. i 23. Zakona).

U članu 24. Zakona je propisan delokrug skupštine poverilaca, u koji spada donošenje odluke da li će se stečajni postupak sprovoditi radi nastavka rada i reorganizacije stečajnog dužnika ili će stečajni postupak voditi bankrotstvu, prestankom rada stečajnog dužnika i prodajom njegove imovine radi namirenja poverilaca. To je najznačajnija funkcija skupštine poverilaca, za koju bi trebalo dobro pripremiti izveštaj o finansijskom stanju i problemima zbog kojih je pokrenut stečajni postupak. U praksi ima primera da se bankrotstvom i prodajom imovine može namiriti samo deo potraživanja, pogotovu ako postoje razlučna i izlučna prava, koja podrazumevaju izdvajanje dela imovine za takve poverioce. Ako se pristupi reorganizaciji, uz obezbeđenje odgovarajućeg kadra i sredstava za korišćenje imovine u poslovanju, mogu se očekivati efekti iz kojih se za određeno vreme mogu namiriti stečajni poverioci. Da bi to poverioci mogli oceniti, potreban je odgovarajući plan reorganizacije sa alternativnim predračunima i predlozima u višegodišnjoj dinamici, ne kraće od vremena u kome se mogu namiriti poverioci.

U delokrug skupštine poverilaca spadaju i izbor i opoziv članova odbora poverilaca, razmatranje izveštaja o toku stečajnog postupka, o stanju stečajne mase i radu odbora poverilaca i drugi poslovi predviđeni Zakonom.

Skupština poverilaca na prvoj sednici ili na prvom poverilačkom ročištu bira odobr poverilaca od najviše devet članova, čiji broj mora biti neparan. Članovi odbora poverilaca mogu biti stečajni poverioci, bez obzira na visinu svog potraživanja, dok se za članove odbora poverilaca ne mogu birati lica zaposlena kod stečajnog dužnika (član 25. Zakona).

Članovi odbora poverilaca biraju svog predsednika, a odluke donose većinom glasova svih članova. Ako je broj glasova jednak „za” i „protiv”, odlučujući glas je glas predsednika.

Na poziv odbora poverilaca, sednicama moće prisustvovati stečajni upravnik bez prava glasa, dok stečajni sudija ne može prisustvovati ovim sednicama (član 26. Zakona).

U članu 27. Zakona je propisan relativno širok delokrug odbora poverilaca: daje mišljenja stečajnom upravniku o načinu unovčenja imovine; daje saglasnost za podizanje kredita i za vođenje sporova veće vrednosti; daje sredstva za zajam i slično: razmatra izveštaje stečajnog upravnika i podnosi izveštaje skupštini poverilaca; predlaže razreše-nje stečajnog upravnika i predlaže novog. Odbor poverilaca ima pravo prigovora stečaj-nom sudiji i stečajnom veću na rad stečajnog upravnika i pravo prigovora protiv zaklju-čka stečajnog sudije, kao i druga prava i obaveze utvrđene zakonom.

Članovi odbora poverilaca odgovaraju za štetu koju su namerno ili krajnjom nepažnjom prouzrokovati ostalim stečajnim poveriocima, što može uticati na kvalitet njihovog rada.

Za članove odbora poverilaca nije predviđena nagrada, osim prava na naknadu stvarnih i nužnih troškova, koje im određuje stečajni sudija.

4. Osnovne procesne odredbe

U čl. 29. do 32. Zakona su propisane osnovne procesne odredbe. Stečajni postupak pokreću ovlašćeni predlagači – poverioci ili stečajni dužnik. Stečajni postupak je hitan.

156

Predlozi, izjave i prigovori se ne mogu davati odnosno stavljati ako se propusti rok ili se izostane s ročišta na kome je ove radnje trebalo preduzeti, osim ako Zakonom nije drukčije određeno. U stečajnom postupku se ne može tražiti povraćaj u pređašnje stanje, ne može se zahtevati revizija, niti se može podneti predlog za ponavljanje postupka. Činjenice koje su od značaja za vođenje stečajnog postupka sud utvrđuje po službenoj dužnosti, a odluke se mogu donositi i bez usmene rasprave. Odredbe člana 29. Zakona, koje sadrže i mogućnost gubljenja prava u slučaju neurednosti u postupku treba da „disciplinuju” postupak u pogledu hitnosti, obaveze suda da činjenice utvrđuje po službenoj dužnosti i ponašanje učesnika u postupku.

U stečajnom postupku se donosi rešenje kojim se odlučuje u stečajnom postupku i zaključak kojim se izdaje nalog službenom licu ili organu koji sprovodi stečajni postupak za izvršenje pojedinih radnji.

Protiv rešenja se može podneti žalba u roku od osam dana, a odluka po žalbi se mora doneti najkasnije u roku od 30 dana od prijema žalbe (član 32. zakona).

Protiv zaključka se može podneti prigovor u roku od pet dana, a rok za odluku po prigovoru je, takođe, pet dana. Prigovor ne zadržava izvršenje zaključka (član 31. Zakona).

Ovim odredbama se nastoji da se obezbedi primena odredaba člana 29. Zakona, prema kojima je stečajni postupak hitan.

5. Stranke u postupku i redosled isplate

Stečajni dužnik je pravno lice ili preduzetnik. Stečajni postupak se sprovodi i nad javnim preduzećem, ako zakonom nije drukčije određeno (u članu 6. Zakona je propi-sano da se stečaj ne sprovodi nad pravnim licem koje se u celosti ili pretežno finansira iz budžeta i za koje odgovara osnivač).

Stečajni poverilac je lice koje na dan pokretanja stečajnog postupka ima neobezbeđeno potraživanje prema stečajnom dužniku (čl. 33. i 34. Zakona).

Zakonom je određen i redosled namirenja stečajnih poverilaca (kao isplatni redovi), i to:

• u prvi isplatni red spadaju potraživanja po osnovu troškova stečajnog postupka, • u drugi isplatni red spadaju neisplaćene neto zarade zaposlenih kod stečajnog

dužnika u iznosu minimalnih zarada za poslednjih godinu dana pre pokretanja stečajnog postupka i neisplaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih za poslednje dve godine pre pokretanja stečajnog postupka;

• u treći isplatni red spadaju potraživanja po osnovu svih javnih prihoda dospelih u poslednja tri meseca pre pokretanja stečajnog postupka, osim doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih;

• u četvrti isplatni red spadaju potraživanja ostalih stečajnih poverilaca (član 35. Zakona).

Prema navedenim odredbama Zakona, poverioci nižeg isplatnog reda se mogu namiriti tek pošto se namire stečajni poverioci višeg isplatnog reda, a poverioci istog isplatnog reda se namiruju srazmerno visini njihovih potraživanja. To praktično znači da će se iz stečajne mase prvo namiriti troškovi stečaja. Poverioci sledećih redova namiruju se u celosti ako u stečajnoj masi ima dovoljno sredstava, odnosno srazmerno svom učešću u za to slobodnoj masi. Može se desiti da za niži isplatni red ne ostane sredstava.

157

Kako su najčešće najbrojniji poverioci četvrtog isplatnog reda, njihovi članovi skupštine poverilaca imaće dosta razloga da pokušaju da obezbede svoje interese reorganizacijom stečajnog dužnika i da zahtevaju plan reorganizacije i dokaze da će se obezbediti rukovođenje stečajnim dužnikom na način koji čini verovatnim poslovne efekte.

U svakom slučaju, odredbe o redosledu namirenja stečajnih poverilaca podrazume-vaju iskazivanje obaveza po platnim redovima, da bi članovi skupštine poverilaca mogli videti svoje očekivanje iz stečajne mase i redosleda namirenja. To će uticati i na njihovo opredeljenje pri odlučivanju o sudbini dužnika.

Svojstvo stranke u stečajnom postupku poverilac stiče od dana kada je prijava njegovog potraživanja primljena u stečajnom sudu, ali i pre toga može učestvovati u stečajnom postupku na osnovu svojih nenaplaćenih potraživanja, u skladu sa Zakonom (član 36).

U čl. 37. i 38. Zakona utvrđena su prava i status izlučnog odnosno razlučnog poverioca, koji nisu stečajni poverioci iz člana 36. Zakona, ali to mogu postati pod zakonom određenim uslovima.

Izlučni poverilac je lice koje, na osnovu stvarnog ili ličnog prava, ima pravo da traži da se određena stvar izdvoji iz stečajne mase, jer takva stvar ne ulazi u stečajnu masu. Ako je stečajni dužnih neovlašćeno otuđio stvar, izlučni poverilac ima pravo da, sada kao stečajni poverilac, traži srazmerno namirenje iznosa koji odgovara tržišnoj vrednosti te stvari, a ima i druga prava iz čl. 82. i 91. Zakona.

Treba uočiti da Zakonom nije predviđeno pravo izlučnog poverioca da zahteva da mu se iz stečajne mase izdvoji protivvrednost neovlašćeno otuđene stvari, nego je izlučni poverilac „premešten” u stečajne poverioce, koji svoja potraživanja mogu namiriti iz sume koja pripada isplatnom redu kome i on pripada, srazmerno mogućnosti namirenja svih poverilaca iz tog isplatnog reda.

Poverioci koji imaju založno pravo, ili pravo namirenja na stvari ili prava o kojima se vode knjige ili registri imaju pravo na namirenje na tu stvar ili pravo – razlučni poverioci i hipoteka (knjige se vode o nekretninama, kao što su zemljišta i zgrade; hipoteka je mogućna i na avione i brodove, koji se vode u registru).

Razlučni poverioci imaju pravo namirenja iz sredstava stečenih prodajom imovine na koju su stekli razlučna prava. Ostvarivanje tih prava može biti privremeno odloženo, kako je to utvrđeno u odredbama čl. 47. i 73. Zakona. Poverioci koji imaju državinu i pravo zadržavanja stvari nisu dužni da predaju stvar stečajnom dužniku dok im se ne isplati njihovo razlučno potraživanje.

Ako se prodajom predmeta hipoteke ne može podmiriti razlučno potraživanje, razlučni poverilac se za razliku potraživanja prijavljuje kao stečajni poverilac i svrstava u odgovarajući isplatni red radi srazmerne naplate te razlike svog potraživanja. Ako je predmet hipoteke prodat u iznosu većem od razlučnog potraživanja, razlika pripada stečajnoj masi.

U članu 38. Zakona su unete i dve značajne odrednice. Prva odrednica je da razlučna prava stečena izvršenjem ili obezbeđenjem za poslednjih 60 dana pre dana pokretanja stečajnog postupka radi prinudnog namirenja ili obezbeđenja prestaju da važe i takvi poverioci nisu razlučni poverioci. Druga odrednica je što Zakon omogućuje da razlučni poverioci ostvare kao stečajni poverioci, pravo na srazmeno namirenje iz stečajne mase ako se odreknu svog statusa razlučnog poverioca ili ako bez svoje krivice ne mogu da namire svoje razlučno potraživanje. Pismenu izjavu o odricanju od statusa razlučnog poverioca razlučni poverioci podnose stečajnom sudiji i stečajnom upravniku.

158

Praksa ukazuje na brojne probleme koji proističu iz hipotekarnih ugovora, kao osnove za pravo razlučnog poverioca. Na primer, hipoteka na nekretnine tekstilne fabrike, brodogradilišta i slično, ne ukazuje da se te nekretnine mogu prodati bez prodaje i mobilnih predmeta (opreme), jer same po sebi nemaju upotrebnu vrednost, a promena namene može koštati više od njihove vrednosti. Iz tih i drugih razloga biće više razlučnih poverilaca koji će se svrstati u stečajne poverioce zbog nemogućnosti da se naplate prodajom predmeta hipoteke. Takve hipoteke, najčešće po ugovorima o kreditima, više su opasnost za dužnika nego realno pokriće potraživanja. Odredbe Zakona omogućuju da se i ta pitanja rešavaju, verovatno, uz štete dužnika i poverilaca.

Zakon u učesnike stečajnog postupka svrstava i treća lica. U članu 39. Zakona stoji da u stečajnom postupku mogu da učestvuju lica koja su solidarni dužnici, jemci i slično, na način određen Zakonom. Takva lica mogu kao stečajni poverioci zahtevati da im se vrati ono što su za stečajnog dužnika platili pre ili posle dana pokretanja stečajnog postupka, ako imaju regresno pravo prema stečajnom dužniku. Ta lica mogu tražiti da se u deobnoj masi za njih izdvoji iznos koji ća platiti za stečajnog dužnika, srazmerno i iznosu koji bi im pripao kao stečajnim poveriocima.

Ima primera da jemac po kreditu ili po osnovu obaveze solidarnog podmirenja duga stečajnog dužnika ima isplate ili će one tek uslediti, pa mu se Zakonom omogućuje da bude stečajni poverilac i da se uvrsti u isplati red radi namirenja, što mora prijaviti kao svoje potraživanje iz stečajne mase.

6. Predlog za pokretanje stečajnog postupka

Stečajni postupak se pokreće predlogom poverioca ili stečajnog dužnika. Postupak može pokrenuti i javno pravobranilaštvo u ime pravnih lica koje zastupa po zakonu, a koji su poverioci stečajnog dužnika. Nadležni javni tužilac može da pokrene stečajni postupak ako učini verovatnim da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje, a ima osnova za sumnju da je njegova nesposobnost plaćanja povezana sa izvršenjem krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti. U praksi to mogu biti lažni ugovori, fiktivne isporuke, nerealne vrednosti u kupovini ili prodaji, lažno pokriće plaćanja, razni oblici pljačke i pronevere i slično (član 40. Zakona).

Poverilac može da podnese predlog ako učini verovatnim postojanje svog potraživanja i nesposobnost dužnika za plaćanje. Uz predlog poverilac podnosi isprave i druga dokumenta iz kojih se mogu utvrditi postojanje i visina njegovog potraživanja.

Stečajni dužnik uz predlog za pokretanje stečajnog postupka podnosi spisak imovine, bez obzira na to gde se ona nalazi, spisak stečajnih i ostalih poverilaca sa navođenjem visine iznosa i osnova potraživanja, kao i imena i prebivališta članova duštva koji za obaveze stečajnog dužnika odgovaraju svojom imovinom, kao što su članovi ortačkog ili komanditnog društva (komplementari), preduzetnici i druga lica koja po Zakonu o preduzećima i drugim propisima za obaveze odgovaraju celokupnom svojom imovinom (član 40. Zakona i čl. 14, 53, 1‚35, 161, 168, 179. do 182. Zakona o preduzećima).

U čl. 41. i 42. Zakona su propisani forma i sadržaj predloga, a u slučaju nepotpunosti ili neurednosti – mogućnost kompletiranja u roku od osam dana ili će stečajni sudija predlog odbaciti.

Predlagač stečajnog postupka je dužan da predujmi troškove postupka u roku od 10 dana od dana dobijanja naloga od suda; u protivnom, stečajni sudija će odbiti predlog.

159

Predlagač će snositi troškove koje utvrdi stečajno veće, u slučaju da je predlog odbijen zbog neurednosti ili zbog toga što avans nije uplaćen odnosno ako povuče predlog. Ukoliko stečajni postupak bude pokrenut, u troškove postupka spadaju i troškovi prethodnog postupka.

Predlagač treba da ima u vidu da će troškove stečajnog postupka moći da nadoknadi iz stečajne mase samo ako je u postupku bio potpuno uredan, i to iz sume prvog isplatnog reda. U svim drugim slučajevima (odbijanje, povlačenje predloga i sl.) može pretrpeti štetu (čl. 42. do 44. Zakona).

7. Stečajna masa

7.1. Stečajna masa i troškovi postupka

U čl. 81. do 89. Zakona su uređeni pojam stečajne mase i upravljanje imovinom i pravima stečajnog dužnika.

Stečajna masa je celokupna imovina stečajnog dužnika u zemlji i inostranstvu na dan pokretanja stečajnog postupka, kao i imovina koju stečajni dužnik stekne tokom stečajnog postupka. Ako je izlučno pravo upisano u zemljišnu ili drugu javnu knjigu ili registar, teret dokazivanja da stvar na koju postoji takvo pravo spada u stečajnu masu, pada ne teret stečajnog dužnika. Ukoliko je stvar na koju postoji izlučno pravo stečajni dužnik neovlašćeno otuđio pre poketanja stečajnog postupka, izlučni poverilac može zahtevati da se na njega prenese pravo na protivčinidbu (naplatu, zakup i dr.), ako ona nije izvršena, a može tražiti naknadu štete kao stečajni poverilac. O tome je bilo reči u prikazu u odredaba člana 37. Zakona.

Na teret stečajne mase padaju troškovi stečajnog postupka, kao što su: sudski troškovi, troškovi zakupa posle pokretanja stečajnog postupka, nagrade i naknade stečajnom upravniku, kao i drugi izdaci za koje je predviđeno da se namiruju kao troškovi stečajnog postupka.

7.2. Upravljanje imovinom i pravima

Pokretanjem stečajnog postupka stečajni upravnik uzima u državinu celokupnu imovinu koja ulazi u stečajnu masu i njome upravlja. Uz saglasnost odbora poverilaca, stečajni sudija: određuje način čuvanja novca, hartija od vrednosti, dragocenosti i sličnih predmeta; popisuje stvari koje ulaze u stečajnu masu sa naznakom vrednosti u visini očekivanog unovčenja, a po potrebi angažuje i procenjivača; može, po potrebi, da zatraži da službeno lice stečajnog suda zapečati prostorije u kojima se nalaze predmeti koji ulaze u stečajnu masu (čla. 84. i 85. Zakona).

U čl. 86. Zakona je propisano da je stečajni upravnik dužan da na osnovu poslovnih knjiga i prijava poverilaca sačini listu svih poverilaca, sa naznakom glavnog duga i kamate i osnove potraživanja, i to posebno za izlučne i razlučne poverioce i za potraživanje zaposlenih kod stečajnog dužnika po osnovu zarada. Ostale poverioce treba svrstati u isplatne redove iz člana 35. Zakona, da se vidi redosled namirenja.

Stečajni upravnik je dužan da sastavi listu dužnika stečajnog dužnika sa podacima određenim za listu poverilaca, tako da može pristupiti naplati tih potraživanja u korist stečajne mase (član 87. Zakona).

Stečajni upravnik je dužan da u roku od 30 a najduže 40 dana od preuzimanja imovine i prava sastavi početni bilans sa upoređenjem akvie i pasive stečajnog dužnika i

160

da ga podnese sudu i odboru poverilaca sa izveštajem o ekonomsko-finansijskom položaju dužnika i procenom mogućnosti njegove reorganizacije. Bilans i izveštaj stečajni upravnik podnosi najkasnije pet dana pre održavanja prvog poverilačkog ročišta, kako bi skupština poveilaca mogla da odluči o bankrotstvu odnosno o reorganizaciji dužnika.

Poslovne knjige stečajnog dužnika, posle pokretanja stečajnog postupka, vodi stečajni upravnik, odnosno lice koje on odredi i smatra se da je počela nova poslovna godina. Stečajno veće može da odredi revizora za ocenu početnog stečajnog bilansa (čl. 88. i 89. Zakona).

8. Utvrđivanje potraživanja

8.1. Prijavljivanje potraživanja

Najkasnije u roku od 60 dana od dana objavljivanja oglasa o pokretanju stečajnog postupka, poverioci su dužni da stečajnom sudu podnesu pismenu prijavu potraži-vanja, koja mora da sadrži:

1. firmu odnosno ime i sediše (prebivalište) poverioca sa kontakt-adresom; 2. pravni osnov potraživanja; 3. iznos potraživanja (posebno glavnice i kamate); 4. stvar na koju je poverilac stekao razlučno pravo, ukoliko je reč o

obezbeđenom potraživanju, i iznos njegovog potraživanja koji nije obezbeđen, ako takvog potraživanja ima (za takvo potraživanje razlučni poverilac se javlja kao stečajni poverilac, u skladu sa odredbom člana 38. Zakona, a rok za prijavu je određen u članu 56. Zakona).

Poverioci koji imaju potraživanja u stranoj valuti, prijavljuju ih u toj valuti, ako prijavljuju potraživanje za koje se vodi parnica – navode sud pred kojim teče postupak i broj spisa. Solidarni dužnici i jemci stečajnog dužnika (član 39. Zakona) mogu kao stečajni poverioci da traže da im se vrati ono što su za stečajnog dužnika platiti posle dana pokretanja stečajnog postupka, ako prema njemu imaju pravo regresa (član 90. Zakona).

Izlučni poverilac podnosi zahtev da mu se iz stečaja izluči stvar koja ne ulazi u stečajnu masu. Stečajni upravnik je dužan da u roku od 20 dana od dana prijema zahteva obavesti poverioca da li prihvata zahtev i rok do kada će izlučenje sprovesti, ali ne duže od 10 dana od dana prihvatanja zahteva. Ako stečajni upravni odbije da izluči stvar iz stečajne mase i stečajno veće ne uvaži prigovor, izlučni poverilac svoje pravo može ostvariti u drugim sudskim postupcima (član 91. Zakona).

Posle isteka roka za prijavljivanje potraživanja, stečajni sudija istovremeno dostavlja sve prijave potraživanja stečajnom upravniku, koji utvrđuje valjanost, obim i isplatni red svakog potraživanja, i o tome sačinjava listu priznatih i osporenih potraživanja, najkasnije u roku od 40 dana od dana prijema poslednje prijave od suda. Dalje, u roku od pet dana, stečajni upravnik istavljao listu potraživanja na oglasnu tablu, a ako je lista nesrazmerno velika, ističe obaveštenje gde se lista nalazi. Poveriocima čija su potraživanja osporena, stečajni sudija lično dostavlja obaveštenje, a na zahtev poverilaca je dužan da zajedno sa njima ponovo pregleda njihove prijave sa dodatnim dokazima i da posle toga odluči da li priznaje ili osporava potraživanja.

161

8.2. Utvrđivanje potraživanja

Konačna lista o svim prijavama potraživanja se sačinjava na ispitnom ročištu, na koje se poziva stečajni upravnik, a mogu se pozvati i stečajni dužnik i poverioci, kao i lica koja su obavljala poslove kod stečajnog dužnika i koja mogu da pruže podatke o postojanju i visini potraživanja, a po potrebi, i revizori koji su vršili pregled poslovanja stečajnog dužnika. Ispitno ročište će se održati i ako mu ne prisustvuju svi poverioci koji su prijavili svoja potraživanja. Poverioci mogu osporavati prijavljena potraživanja drugih poverilaca, a ako to ne učine u propisanom roku, ne mgo to učiniti u kasnijem postupku.

U članu 94. Zakona je određeno da se potraživanje smatra utvrđenim ako ga nije osporio stečajni upravnik ili stečajni poverioci u roku od 40 dana od dana prijema poslednje prijave. Stečajni sudija će usvojiti konačnu tabelu na osnovu liste potraživanja koju je sastavio stečajni upravnik i na osnovu izmena unetih na ročištu, sa podacima i o osporenim potraživanja i podacima ko ih je osporio. Na osnovu toga stečajni sudija donosi zaključak o listi potraživanja i zaključak o osporenim potraživanjima. Zaključak o listi stečajnih poverilaca se dostavlja stečajnom upravniku i svakom poveriocu i objavljuje se na oglasnoj tabli suda.

Postupak prigovora na zaključke stečajnog sudije, mogućnost naknadnih prijava posle isteka roka za prijavljivanje potraživanja i postupak po osporenim potraživanjima, za šta je predviđena mogućnost obrazovanja arbitraže, čiji je predsednik stečajni sudija, utvrđeni su odredbama čl. 95. do 97. Zakona.

9. Pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika

U poglavlju VIII, u čl. 98. do 108. Zakona, uređen je način pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika, ako te radnje imaju ili mogu imati uticaja na stečajnu masu i interese poverilaca. Pravne poslove i druge pravne radnje zaključene odnosno preduzete pre pokretanja stečajnog postupka, kojima se narušava ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca ili oštećuju poverioci, kao i radnje i pravni poslovi kojima se pojedini poverioci stavljaju u pogodniji položaj, mogu pobijati stečajni upravnik u ime stečajnog dužnika i poverioci od dana otvaranja stečajnog postupka do dana održavanja ročišta za glavnu deobu stečajne mase (veza: član 116. Zakona).

U članu 104. Zakona je predviđeno da se ne mogu pobijati pravni poslovi zaključeni odnosno pravne radnje preduzete radi izvršavanja odobrenog plana reorganizacije stečajnog dužnika preduzete posle pokretanja stečajnog postupka, niti nastavljati poslovi preduzeti posle pokretanja stečajnog postupka i isplate menicama ili čekovima ako je druga strana morala da primi isplatu da ne bi izgubila pravo na regres protiv ostalih meničnih odnosno čekovnih obveznika.

Ako zahtev za pobijanje pravnog posla ili druge pravne radnje bude pravosnažno usvojen, pobijeni pravni posao odnosno pravna radnja nemaju dejstva prema stečajnoj masi, a protivnik pobijanja je dužan da u stečajnu masu vrati imovinsku korist stečenu na osnovu pobijenog posla ili druge radnje, posle čega ima pravo da ostvaruje svoje protivpotraživanje kao stečajni poverilac.

Za ova pobijanja su propisani i rokovi unazad od tri meseca do dve godine pre pokretanja stečajnog postupka, zavisno od predmeta pobijanja.

162

10. Unovčenje i deoba stečajne mase, namirenje i zaključenje stečajnog postupka

10.1. Unovčenje stečajne mase

Unovčenju stečajne mase pristupa stečajni upravnik na osnovu zaključka stečajnog sudije u dva slučaja – kad je odlučeno da se ostvari bankrotstvo dužnika i kad dužnik ne ostvaruje svoje zakonom određene obaveze, što je bliže određeno u članu 109. Zakona. Zaključak o unovčenju stečajne mase sudija će doneti:

1. ako je očigledno da stečajni dužnik ne pokazuje interesovanje za reorganiza-ciju ili ličnu upravu;

2. ako na prvom poverilačkom ročištu za to glasaju poverioci koji imaju više od 70% poverilačkog potraživanja (član 23. Zakona);

3. ako stečajni dužnik ne sarađuje sa stečajnim upravnikom ili odborom poveri-laca radi ispunjenja objektivnih zahteva za pružanje podataka i obaveštenja u skladu sa odredbama Zakona;

4. ako stečajni dužnik ne izvršava naloge stečajnog sudije ili stečajnog veća; 5. ako nijedan plan reorganizacije nije podnet u propisanom roku; 6. ako nijedan plan reorganizacije nije usvojen u vreme održavanja ročišta.

Protiv zaključka stečajnog sudije, stečajni upravnik i odobr poverilaca imaju pravo prigovora u roku od pet dana, o čemu je sudija dužan da odluči u narednih pet dana (rok iz člana 31. Zakona).

Kada je zaključak sudije konačan, stečajni upravnik obustavlja poslovanje stečajnog dužnika i i bez odlaganja započinje postupak unovčenja, što znači da počinje postupak bankrota stečajnog dužnika (član 109. Zakona).

Prodaju imovine ili dela imovine, u skladu sa zaključkom stečajnog sudije, vrši stečajni upravnik ili lice koje on ovlasti. Kao način prodaje je propisano da se koriste javno nadmetanje, javno prikupljanje ponuda ili prodaja neposrednom pogodbom, što je u praksi već poznato kao postupak nabavki, izdavanja radova, prodaje osnovnih sredstava i slično. U čl. 110. i 111. Zakona bliže su određeni uslovi za svaki način prodaje, uz napomenu da se prodaja slobodnom pogodbom može ostvariti uz odobrenje odbora poverilaca, kao i da se minerali, dragoceni metali, hartije od vrednosti i druge stvari koje imaju berzansku odnosno tržištu vrednost prodaju po toj ceni na berzi ili tržištu.

U članu 111. Zakona je propisano da se na kupca, kada isplati cenu, prenosi imovina bez tereta. To je za kupca značajno, jer tako zna da nema nikakvih obaveza izvan kupovne cene kupljenog predmeta. Ako se proda imovina pod hipotekom, namirenje razlučnih poverilaca se mora izvršiti u roku od tri dana od naplate, do visine njihovog razlučnog potraživanja.

10.2. Prodaja stečajnog dužnika

Značajna novina u Zakonu je što predmet prodaje može biti stečajni dužnik kao pravno lice ili njegovi delovi, koji predstavljaju funkcionalnu celinu, uz saglasnost odbora poverilaca. Pre prodaje, stečajni dužnik je dužan da na propisani način izvrši procenu vrednosti predmeta prodaje (član 112. Zakona).

163

Po našem mišljenju, za procenu treba primeniti metodologiju neto imovine, koja predstavlja utvrđivanje što realnije vrednosti svih pozicija aktive i pasive, a posebno utvrđivanje i likvidacione vrednosti, koja podrazumeva prodaju po očekivanim cenama sa umanjenjem iznosa za troškove te prodaje, koji ne ulaze u troškove stečajnog postupka.

Posle prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, stečajni postupak u odnosu na njega se obustavlja, a nastavlja se namirenjem stečajnih poverilaca novcem dobijenim prodajom, koji čini stečajnu masu. U tom postupku razlučni poverioci imaju pravo prvenstva u deobi stečajne mase. U članu 113. stav 4. Zakona je propisano da za potraćivanja prema stečajnom dužniku koja su nastala do obustave stečajnog postupka ni stečajni dužnik ni njegov kupac ne odgovaraju poveriocima. Ovu enigmatičnu odredbu treba razumeti tako da su poverioci bili dužni da prijave svoja potraživanja i da će ona biti namirena iz stečajne mase stečene prodajom dužnika po isplatnom redu iz člana 35. Zakona i u skladu sa odredbama Zakona kojima je uređen način namirenja poverilaca. Posle toga, prodati dužnik i njegov kupac nemaju nikakve obaveze prema tim poveriocima. To je u skladu sa već pomenutom odredbom člana 111. Zakona, po kojoj se, kada kupac isplati cenu, na njega prenosi imovina bez tereta. Stečajni dužnik nastavlja postojanje, ali sa izmenjenom strukturom svojine, a time i izmenjenom strukturom upravljanja. Stečajni postupak se nastavlja u odnosu na poverioce izmirenjem stečajnih poverilaca iz stečajne mase.

10.3. Deoba stečajne mase

Deoba sredstava radi namirenja stečajnih poverilaca se vrši prema dinamici priliva gotovinskih sredstava u toku stečajnog postupka. Stečajnu masu za podelu stečajnim poveriocima, kao deobnu masu, čine: novčana sredstva stečajnog dužnika na dan pokretanja stečajnog postupka, novčana sredstva dobijena nastavljanjem započetih poslova i novčana sredstva ostvarena unovčenjem stvari i prava stečajnog dužnika, kao i potraživanja stečajnog dužnika naplaćena u toku stečajnog postupka.

Na predlog stečajnog upravnika, a u zavisnosti od priticanja gotovinskih sredstava, stečajno veće odlučuje da li će odobriti održavanje delimične deobe. Odluku o deobi po zaključnom postupku donosi stečajni sudija.

Pre glavne deobe stečajne mase, stečajni upravnik je dužan da sastavi nacrt rešenja za glavnu deobu, koji sadrži:

1. konačnu listu svih potraživanja, sačinjenu na ispitnom ročištu (član 93. Zako-na);

2. iznos svakog potraživanja; 3. isplatni red svakog potraživanja (član 35. Zakona); 4. iznos stečajne mase koji će se raspodeliti stečanim poveriocima, kao predlo-

ženi procenat namirenja stečajnih poverilaca.

Pored deobne mase, na ostvarivanje namirenja poverilaca veliki uticaj može imati visina troškova stečajnog postupka (prvi isplatni red), kao i to u koji isplatni red spadaju poverioci (izlučni, razlučni i stečajni).

Nacrt za glavnu deobu stečajni upravnik dostavlja odboru poverilaca, koji je dužan da obavesti poverioce da se nacrt za glavnu deobu nalazi na oglasnoj tabli suda odnosno u određenoj prostoriji, čime je nacrt učinjen dostupnim i učesnicima postupka.

164

Rešenje o glavnoj deobi donosi stečajno veće po isteku roka od 15 dana od dana prijema nacrta, ako prigovor na nacrt za glavnu deobu nije podneo odbor poverilaca odnosno poverioci pojedinačno. ako ima prigovora, stečajno veće će održati ročište i na njemu doneti rešenje o glavnoj deobi, objaviti ga na oglasnoj tabli suda i dostaviti odboru poverilaca, podnosiocu pigovora i stečajnom upravniku.

Stečajni upravnik i poverioci imaju pravo žalbe protiv rešenja o glavnoj deobi, koju podnose drugostepenom sudu u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja (čl.115. do 117. Zakona).

U čl. 118. do 121. Zakona je propisano kako se postupa sa osporenim potraživanjima i potraživanjima vezanim za uslov (raskidni ili odložni uslov) na glavnoj i naknadnoj deobi i završnoj deobi stečajne mase.

Deobi stečajne mase radi namirenja stečajnih poverilaca se pristupa posle pravnosnažnosti rešenja o glavnoj deobi. Na primer, ako ima prigovora u skladu sa odredbama člana 117. Zakona, deoba se odlaže do pravnosnažnosti rešenja stečajnog veća o glavnoj deobi.

Naknadnoj deobi se pristupa prema prilivu novčanih sredstava u deobnu masu od prodaje imovine, naplate potraživanja stečajnog dužnika i iz drugih izvora u skladu sa zakonom (član 120. Zakona).

Završnoj deobi stečajne mase se pristupa posle završetka unovčenja celokupne stečajne mase odnosno pretežnog dela stečajne mase, ako glavnom deobom nije obuhvaćena celokupna deobna masa, na isti način kao i glavnoj deobi (član 121. Zakona).

Deoba po zaključenju stečajnog postupka je omogućena u članu 126. Zakona. Stečajni sudija, na predlog stečajnog upravnika ili nekog od poverilaca, određuje postupak deobe po zaključenju stečajnog postupka, ako se po zaključenom postupku pronađe imovina koja ulazi u stečajnu masu i ako nastupe uslovi ili se sazna za nastupanje uslova za isplatu uslovljenih potraživanja (član 119. Zakona).

Protiv rešenja o određivanju deobe po zaključenju stečajnog postupka stečajni upravnik ili bilo koji poverilac može podneti žalbu stečajnom veću. Na primer, ako poverioci nisu u glavnoj deobi potpuno namireni, realno je očekivati zahtev da im se iz naknadno ostvarene deobne mase isplati potraživanje po isplatnom redu do potpunog namirenja, a da se tek posle toga isplate ostala potraživanja.

Rešenje kojim se određuje deoba po zaključenju stečajnog postupka dostavlja se stečajnom upravniku, koji naknadno pronađenu imovinu deli na osnovu rešenja o glavnoj deobi, uključujući i stečajne poverioce kod kojih je nastupio odložni uslov.

O unovčenju i deobi stečajni upravnik dostavlja dopunski završni račun stečajnom sudu.

U članu 124. Zakona je propisano da preostali višak deobne mase posle namirenja potraživanja svih poverilaca stečajni upravnik predaje akcionarima, odnosno deoničarima ili vlasnicima. Ako nije bilo drukčije uređeno aktom o osnivanju ili statutom do dana pokretanja stečajnog postupka, akcionarima i drugim učesnicima u vrednosti kapitala pripada udeo srazmeran učešću u kapitalu po početnom stečajnom bilansu.

Prodaja i raspodela preostale imovine u društvenoj ili državnoj svojini vršiće se u skladu sa propisima o privatizaciji. To znači da se o tome obaveštava Agencija za privatizaciju, a ona stečajnog upravnika obaveštava da li ostatak vrednosti imovine preda Akcijskom fondu ili da novac uplati na određeni račun budžeta na koji se uplaćuje iznos dobijen od kupca u postupku privatizacije.

165

10.4. Završno ročište i zaključenje stečajnog postupka

Završnim ročištem i zaključenjem stečajnog postupka okončava se bankrotstvo dužnika. Stečajno veće rešenjem određuje završno ročište na kome se: raspravlja o završnom računu stečajnog upravnika i o konačnim zahtevima za isplatu nagrada i naknada troškova stečajnog upravnika, članova odbora poverilaca i drugih lica kojima pripada nagrada odnosno naknada za učešće u stečajnom postupku; podnose prigovori na završni račun ili na podnete zahteve za isplatu nagrada i naknada; odlučuje o neraspodeljenim delovima deobne mase i o drugim pitanja od značaja za brankrotstvo stečajnog dužnika.

Rok za održavanje stečajnog ročišta ne može biti kraći od osam ni duži od 30 dana od dana objavljivanja poziva na njegovo održavanje, a objavljuje se na oglasnoj tabli suda i u „Službenom glasniku RS” (član 122. Zakona).

U članu 122. stav 4. Zakona uneta je za preduzetnike značajna odredba, po kojoj posle zaključenja stečajnog postupka preduzetnik može biti oslobođen obaveze izmirenja onog dela duga u odnosu na potraživanja u stečajnom postupku koji nije namiren. Ovim se preduzetnik, kao stečajni dužnik, stavlja u položaj sličan preuzeću. U članu 53. Zakona o preduzećima stoji da preduzeće odgovara za svoje obaveze celokupnom svojom imovinom. U istom članu ista odgovornost je utvrđena i za preduzetnika, koji je, u skladu sa odredbom člana 1. Zakona o preduzećima, fizičko lice koje obavlja delatnost radi sticanja dobiti. U stečajnom postupku celokupna imovina stečajnog dužnika u zemlji i inostranstvu na dan pokretanja stečajnog postupka ulazi u stečajnu masu. Namirenje poverilaca se izvršava do visine te stečajne mase. To se jednako čini iz stečajne mase unovčenjem imovine preduzeća i unovčenjem imovine preduzetnika. Posle toga preduzetnik ne bi trebalo da ima obaveze za neizmirenje potraživanja, jer to nema ni preduzeće. Time je preduzetnik, bez obaveze za ranije neizmireni deo dugova, u skladu sa odredbama člana 122. Zakona, slobodan da ponovo pokuša da posluje.

Rešenje o zaključenju stečajnog postupka donosi stečajno veće na završnom ročištu. Rešenje se objavljuje u „Službenom glasniku RS”, a dostavlja se trgovinskom sudu koji vodi registar stečajnog dužnika pravnog lica, odnosno registru kod koga je upisan stečajni dužnik – preduzetnik. Time je okončan stečajni postupak Ranije su pomenute odredbe člana 126. Zakona, kojima je omogućena deoba dala deobne mase pri uključenju stečajnog postupka koju obavljaju stečajni upravnik.

11. Reorganizacija

Reorganizacija stečajnog dužnika (pravnog lica ili preduzetnika) uređena je u X poglavlju, u čl. 127. do 144. Zakona.

Reorganizacija, kao način izbegavanja bankrotstva stečajnog dužnika, može imati više korisnih efekata. Bankrotstvo u sadašnjim našim uslovima može imati lančani uticaj na interese više učesnika u stečajnom postupku. Ima poverilaca koji bi otpisom potraživanja od stečajnog dužnika ili više njih morali da iskažu gubitke i da, ako im kapital bude ispod propisanog iznosa prestanu sa radom u skladu sa odredbama člana 100. Zakona o preduzećima. Zato se produžavanjem postojanja stečenog dužnika produžava i njihova aktiva, bez obzira na stepen sigurnosti naplate, i to sve do okončanja bankrotstva stečajnog dužnika. Reorganizacijom se postojeći resursi (sredstva dužnika) i

166

veći deo zaposlenih aktiviraju u poslovanju, uz mogućne povoljne efekte iz kojih se mo-že otplatiti deo obaveza i nastaviti poslovanje. Tu su interes zaposlenih, interes stečajnog dužnika, interes poverilaca i opšti interes kao zajednički interes postojanja privrednih kapaciteta. Zbog toga je Zakonom omogućena široka saradnja između dužnika i poveri-laca – od mogućnosti otpisa dela dugova, dokapitalizacije radi aktiviranja poslovanja, zatvaranja neprofitabilnih delova, promene delatnosti, raskida i izmene opterećujućih ugovora, konverzije dugova u kapital, pomeranja rokova otplate, pribavljanja novih kre-dita za investicije i obrtna sredstva do drugih brojnih mera i aktivnosti, u skladu sa važe-ćim propisima.

Bitna karakteristika reorganizacije je što ona predstavlja stečajni postupak za koji se imenuje stečajni upravnik, sa pravom nadzora nad primenom odredaba plana reorganiza-cije sve do okončanja postupka i prelaska stečajnog dužnika u status upravljanja vlasnika kapitala (čl. 134. i 137. Zakona).

12. Stečajni postupak male vrednosti

U poglavlju XI, u članu 145. Zakona je propisano da se stečajni postupak male vrednosti sprovodi kada je knjigovodstvena vrednost imovine stečajnog dužnika manja od 5,000.000 dinara. U tom slučaju se ne obrazuje odbor poverilaca, već postupak vodi i odluke donosi stečajni sudija.

U primeni tih odredaba može biti problema zbog vremenskog otpisa vrednosti osnovnih sredstava, koja procenom mogu dobiti znatnu vrednost iznad pomenutih 5,000.000 dinara, pa bi bilo praktičnije da je predviđena knjigovodstvena odnosno procenjena vrednost.

Ovde treba podsetiti i na odredbe člana 4. Zakona, kojima je propisano da se stečajni postupak pokreće ali se ne sprovodi, već se odmah zaključuje ako stečajni dužnik ima samo jednog poverioca i ako je imovina stečajnog dužnika manja od visine troškova stečajnog postupka.

13. Stečajni postupak sa elementom inostranosti

U obrazloženju poglavlja XII Zakona se ističe da su odredbe sa elementima inostranosti preuzete po uzoru na UNCITRAL (model zakona čija se primena preporučuje i koji je već sastavni deo nacionalnih zakonodavstava velikog broja država, uključujući i države u regionu), uz napomenu da je Uputstvo za primenu modela o stečaju UNCITRAL donela Skupština Ujedinjenih nacija i da se na stečajni postupak i njegova dejstva primenjuje pravo države u kojoj je pokrenut stečajni postupak.

Za našu praksu može biti korisno da istaknemo neka zakonska rešenja uređivanja postupka stečaja u kome se pojavljuju poverioci iz inostranstva, naši poverioci za potraživanje od stranih dužnika i imovina naših stečajnih dužnika u inostranstvu koja ulazi u stečajnu masu, kako je to određeno u članu 81. Zakona.

U slučaju korišćenja inostranog lizinga u postupku stečaja domaćeg korisnika, davalac lizinga se pojavljuje kao izlučni poverilac za predmet lizinga i stečajni poverilac za neisplaćene naknade za korišćenje lizinga. U članu 75. Zakona su bliže uređena prava davaoca lizinga, kao i pokretanje stečajnog postupka protiv davaoca lizinga, ali nije uređen način komunikacije sa stranim učesnicima, što je odredbama ovog poglavlja omogućeno.

167

Strani ulagači kod nas imaju prava uređenja ugovornim ulaganjem (uz obavezu povraćaja uloga) i vlasničkim ulaganjem (bez povraćaja uloga), po kom osnovu imaju pravo učešća u upravljanju i pravo na učešće o ostvarenom dobitku, u skladu sa ugovorom o tom ulaganju.

Korišćenje inostranih kredita i način rešavanja otplate u uslovima stečajnog postupka lakše će se rešavati ako je propisima uređen način saradnje i komuniciranja između domaćih i stranih partnera. Ako je ugovorena hipoteka, kreditor će se pojaviti kao razlučni poverilac, a eventualno i kao stečajni poverilac, ako hipotekarno pravo ne obezbeđuje punu naknadu potraživanja.

Saradnja naših stečajnih organa sa organima države u kojoj se nalaze imovina i prava našeg stečajnog dužnika, u odredbama poglavlja XII Zakona ima zakonsku podlogu, što može olakšati postupak utvrđivanja te vrednosti i uključenja u stečajnu masu.

13.1. Osvrt na neke odredbe Zakona

Stečajni postupak sa elementima inostranosti je uređen u čl. 146. do 178. Zakona i primenjuje se kod stečajnih dužnika u čijem se postupku pojave ti elementi.

U članu 146. Zakona je propisano da se stečajni postupak sa elementima inostranosti sprovodi:

1) kada strani sud ili strani predstavnik zatraži pomoć u vezi sa postupkom koji se vodi u stranoj državi;

2) kada strana država zatraži pomoć u vezi sa postupkom koji se u Republici Srbiji vodi u skladu sa Zakonom;

3) kada se postupak u stranoj zemlji vodi istovremeno sa postupkom koji se vodi u Republici Srbiji na osnovu Zakona;

4) kada poverioci ili druga lica iz strane države imaju pravni interesi da zahtevaju pokretanje postupka ili učestvuju u postupku koji se vodi u skladu sa Zakonom.

Merodavno pravo je uređeno u članu 148. Zakona, tako što se na stečajni postupak i njegova dejstva primenjuje pravo države u kojoj je stečajni postupak pokrenut, ukoliko Zakonom nije drugačije uređeno. Ako se stvari i prava na koje postoji izlučno ili razlučno pravo nalaze na teritoriji države u kojoj se traži priznanje strane odluke o pokretanju stečajnog postupka, onda se na ta prava primenjuje pravo države priznanja. Za dejstvo stečajnog postupka na ugovore o radu se primenjuje pravo koje je merodavno za ugovor o radu.

U članu 149. Zakona je propisano da će se, ako su odredbe o stečajnom postupku sa elementom inostranosti u suprotnosti sa obavezama Republike Srbije preuzetim međunarodnim multilateralnim sporazumom, primeniti taj sporazum.

Značajna je odredba člana 151. Zakona, kojom se ovlašćuje stečajni upravnik, koji je imenovan u skladu sa odredbama Zakona, da preduzima radnje u stranoj državi, ukoliko je to dopušteno stranim zakonom. Konkretno, ako stečajni dužnik ima imovinu ili prava u inostranstvu ili duguje stranom licu, stečajni upravnik ima pravo da obavlja potrebne radnje u određenoj zemlji, ukoliko je to dopušteno njenim zakonima.

Za buduće ulagače, davaoce lizinga, kreditore i druge poslovne partnere iz inostranstva podsticajne su odredbe čl. 157. do 159. Zakona, po kojima strani poverioci

168

imaju ista prava kao i poverioci iz Republike Srbije u vezi sa pokretanjem postupka i učestvovanjem u postupku i u skladu sa Zakonom imaju pravo da podnesu predlog za pokretanje stečajnog postupka i da učestvuju u postupku koji se vodi prema dužniku.

U Zakonu su uređena i druga pitanja: postupak u podnošenju zahteva, priznanje stranog postupka, obaveze obaveštenja, pomoći i saradnja domaćih i stranih učesnika u postupku, oblici saradnje, postupak u slučaju postojanja više stranih postupaka, namire-nje u postupcima koji se vode istovremeno i ostala pitanja od značaja za saradnju doma-ćih i stranih učesnika u stečajnom postupku u Republici Srbiji.

14. Kaznene odredbe

Po svojoj sadržini i mogućnosti primeni, kaznene mere zaslužuju kratak komentar. U članu 46. Zakona su pomenute krivične odgovornosti ovlašćenih lica stečajnog dužnika i lica koja za stečajnog dužnika obavljaju finansijske poslove. U čl. 179. do 183. Zakona pomenuta su krivična dela za koja se izriču kazne zatvora od jedne do pet godina i novčana kazna do 800.000 dinara: ko podnese dokumentaciju sa neistinitom sadržinom; ko sudu u stečajnom postupku prijavi lažno potraživanje podnošenjem lažnih dokumenata ili na drugi način; ko u smislu Zakona umanji stečajnu masu time što stečajnom upravniku ili licu u svojstvu stečajnog upravnika ne preda celokupnu imovinu stečajnog dužnika, kako bi izbegao postupanje po Zakonu; ko svesnim kršenjem Zakona ili na drugi način očigledno nesavesno postupa u poslovanju, vođenju stečajnog postupka ili u pogledu korišćenja imovine iz stečajne mase; ko posle pokretanja prethodnog stečajnog postupka, dok stečajni upravnik ne stupi na dužnost, raspolaže stvarima i pravima. Izricanje krivične odgovornosti uz novčanu kaznu treba da posluži kao pretnja radi obeshrabrenja da se takva krivična dela ne čine.

U prekršajnim odredbama (član 184. Zakona), propisane su novčane kazne za pravno lice do 1,000.000 dinara, za preduzetnika do 500.000 dinara i za fizičko lice do 50.000 dinara ako je predlog za pokretanje stečajnog postupka podnet iz neopravdanih razloga ili u nameri da se obmane sud ili poverilac. Ovde treba podsetiti i na odredbu člana 44. Zakona, po kojoj je predlagač stečajnog postupka dužan da uplati avans za troškove postupka iz koga se naplaćuje stvarni trošak ako se predlog odbije ili ako predlagač povuče predlog. Zato predlagač treba dobro da razmisli o posledicama pre nego što podnese predlog za pokretanje stečaja, imajući u vidu i štete koje će morati da naknadi preduzeću ili preduzetniku zbog uticaja predloga na njegov poslovni ugled i interese.

15. Prelazne i završne odredbe

U prelaznim i završnim odredbama (čl. 185. do 188. Zakona) propisano je da će se po odredbama Zakona ostvarivati stečajni postupci i postupci prinudnog poravnjanja, kao i postupci likvidacije pokrenuti po Zakonu o prinudnom poravnjanju, stečaju i likvidaciji, u kojima do dana stupanja na snagu Zakona sud nije doneo odluku o unovčenju imovine ili u kojima nije zaključeno prinudno poravnjanje. Postupci u kojima je doneta odluka o unovčenju imovine, ali u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu Zakona nije prodato više od 50% od knjigovodstvene vrednosti imovine, nastaviće se po odredbama Zakona. Ostali stečajni postupci i postupci prinudnog poravnjanja, kao i postupci o likvidaciji pokrenuti po prethodnom zakonu do dana stupanja na snagu Zakona, nastaviće se po odredbama zakona po kome su i započeti.

169

Kod svih stečajnih dužnika treba proveriti da li primenjivati prethodni ili novi zakon, u skladu sa prikazanim uslovima iz člana 185. Zakona.

U članu 186. Zakona je omogućeno da stečajni upravnici obavljaju tu dužnost bez licence najduže tri meseca od dana početka izdvanja licenci iz člana 14. stav 1. Zakona.

U članu 14. stav 10. Zakona je predviđeno da ministar nadležan za poslove privrede bliže propisuje uslove, program i način polaganja stručnog ispita za dobijanje licence za stečajnog upravnika. Da li će to biti jednoobrazan program za sve vrste i veličine stečajnih dužnika ili klasiranje na složenije i manje složene, pitanje je koje će rešiti ministar.

U Zakonu nije određeno koliko će stečajni upravnik moći da vodi stečajni postupak istovremeno, niti kriterijumi za izbor kojim će licencirani stečajni upravnik biti imenovan od stečajnog veća (član 11. Zakona) – da li će to biti prijave i izbor ili imenovanje na drugačiji način. Još nije određeno koja i kakva će institucija vršiti funkcije stečajnog upravnika za stečajne dužnike sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom. Na sednici Narodne skupštine Republike Srbije je rečeno da to iz navedenih razloga ne bi trebalo da bude Agencija za privatizaciju.

Zbog toga je u članu 188. Zakona predviđeno da Zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku RS”, a da počinje da se primenjuje po isteku šest meseci od dana stupanja na snagu, što znači da se neće primenjivati u 2004. godini.

16. Umesto zaključka

Posle ovako relativno širokog prikaza i osvrta na odredbe Zakona, da bismo osnovne odredbe i postupke u praksi približili čitaocima i učesnicima u tom delikatnom poslu, kao zaključak moćemo samo reći da je za bliže upoznavanje instituta stečajnog postupka neophodno detaljno proučavanje svih odredaba Zakona, ali i brojnih odredaba zakona o preduzećima i Zakona o obligacionim odnosima. Kod stečajnog dužnika treba dobro proučiti ugovore i drugu dokumentaciju po kojoj su nastala potraživanja poverilaca i utvrditi koje odredbe moraju ostati na snazi, a koje se mogu ili moraju menjati u skladu sa odredbama Zakona (kamate, zakup, lizing, ugovorene kazne, hipoteke i drugi načini obezbeđenja, itd.).

Samo solidna analiza i procena stanja i bliže perspektive stečajnog dužnika mogu obezbediti podatke o očekivanjima stepena naplate potraživanja. U tim uslovima je potrebno veće angažovanje poverilaca nego angažovanje već posrnulog stečajnog dužnika i stečajnog upravnika, prilikom odlučivanja o reorganizaciji ili bankrotstvu.

ZAKON O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O PRIVATIZACIJI

1. Uvodne napomene

Zakon o imenama i dopunama Zakona o privatizaciji (Sl. glasnik RS” br. 45/2005) sadrži više značajnih novina. Te novine se odnose na ovlašćenja i nadležnosti Agencije za privatizaciju, sticanje svojstva kupca kapitala ili imovine, postupak javne aukcije, restrukturiranje preduzeća i drugih pravnih lica, sadržinu ugovora o prodaji kapitala ili imovine, raskid ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine i ustupanje tog ugovora.

170

Prema Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koji je stupio na sna-gu 08.06.2005. godine, Agnecija za privatizaciju obavlja i poslove stečajnog upravnika, ako je stečajno veće imenuje da obavlja te poslove u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečajni postupak.

Značajno i novo ovlašćenje Agencije se odnosi na poslove kontrole postupka priva-tizacije koji se sastoje u sledećem:

1. proveravanje procenjena vrednosti kapitala ili imovine subjekta privatizacije, 2. proveravanje usklađenosti programa privatizacije ili programa restrukturiranja

sa propisima, 3. usklađenosti priliva sredstava po osnovu izvršene prodaje sa ugovorom o

prodaji, i 4. izvršenje ugovora o prodaji u kojem je Agencija ugovorna strana.

Sledeće značajno ovlašćenje Agencije (kako je izričito predviđeno u čl. 5. st. 2. i 3. Zakona o privatizaciji – nove odredbe) se odnosi na proveru zakonitosti prenosa akcija bez naknade zaposlenima.

Delimično izmenjenom odredbom čl. 12. Zakona o privatizaciji utvrđuje se da kupac kapitala ili imovine na javnoj aukciji ne može biti:

1. domaće pravno lice koje posluje većinskim društvenim kapitalom, 2. fizičko lice, pravno lice i osnivač pravnog lica koje prema subjektu

privatizacije ima dospele obaveze neizmirene do dana podnošenja ponude na tender, odnosno prijave za učešće na aukciji

3. lice sa kojim je raskinut ugovor o prodaji kapitala odnosno imovine zbog neizvršenja ugovorenih obaveza.

2. Postupak javne aukcije, gubitak svojstva kupca i sredstva plaćanja

Nove odredbe Zakona o privatizaciji (čl. 12-a. i čl. 12-b.), bliže uređuju posledice gubitka svojstva kupca i posledice odustanka od kupovine na javnoj aukciji, te neizvršenja obaveze plaćanja u predviđenom roku.

Prema novoj odredbi čl. 12-a. Zakona, ako učesnik na javnoj aukciji koji je prograšen kupcem ili koji istakne drugu najvišu ponudu ne potpiše zapisnik ili ne izvrši plaćanje u predviđenom roku, gubi svojstvo kupca i pravo da učestvuje na budućim aukcijama koje se organizuju za taj subjekt privatizacije, kao i pravo na vraćanje depozita.

Odredbom istog člana utvrđena je obaveza da kupac po uslovima koji su napred navedeni, uplaćuje na ime štete koja je nastala za subjekt privatizacije i za Agenciju novčani iznos u visini od 30% prodajne cene na račun Agencije, od čega 15% pripada subjektu privatizacije.

U napred pomenutim slučajevima pravo da učestvuje na budućim aukcijama koje se organizuju za isti subjekt privatizacije nema ni član porodice lica koje je izgubilo svojstvo kupca, kao ni pravno lice čiji je on osnivač.

Lice koje je izgubilo svojstvo kupca i članovi njegove porodice, nemaju pravo da učestvuju u budućim aukcijama koje se organizuju za bilo koji subjekt privatiza-

171

cije, i to u periodu od 6 meseci od dana održavanja aukcije na kojoj je izgubilo svojstvo kupca.

Novinama u Zakonu o privatizaciji je predviđeno da lice koje ponovo izgubi svojstvo kupca, dakle po isteku roka od 6 meseci kada učestvuje na javnoj aukciji u nekom drugom postupku za bilo koji subjekt privatizacije, gubi pravo da učestvuje u budućim aukcijama koje se organizuju za bilo koji subjekt privatizacije.

Prema izmenjenoj odredbi čl. 13. Zakona, sredstva plaćanja ne mogu biti u obveznicama po osnovu neisplaćene devizne štednje građana izdatim fizičkim licima koja su državljani R. Srbije i koje nisu dospele na dan prodaje kapitala, odnosno imovine, ako se ugovorena cena plaća u najviše 6 godišnjih rada.

3. Restrukturiranje u postupku privatizacije prema novim rešenjima iz zakona

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji novim, i skoro potpuno novim odredbama Zakona o privatizaciji rešava pitanja restrukturiranja u postupku privatiza-cije.

Pre svega, novim odredbama su određeni osnovni uslovi za sprovođenje postupka restrukturiranja.

Naime, ako Agencija proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije bez prethodnog restrukturiranja, Agencija donosi odluku o restrukturiranju.

Prema ranijem rešenju iz zakona pod navedenim uslovima Agencija nije donosila odluku, već se stvarala zakonska obaveza subjekata privatizacije da se restrukturira.

Novim odredbama Zakona utvrđen je pravni pojam restrukturiranja, u smislu da se pod restrukturiranjem podrazumevaju promene koje se odnose na subjekt privatizacije i njegova zavisna preduzeća koja omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine.

To su posebno promene koje su navedene u zakonu: 1. statusne promene, promene pravne forme, promene unutrašnje organizacije i

druge organizacione promene, 2. otpis glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih potraživanja, u celini ili

delimično, 3. otpuštanje duga u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava

ostvarenih od prodaje kapitala ili imovine subjekta privatizacije.

Posle sprovedenog restrukturiranja Agencija je ovlašćena da prodaje kapital, odnosno imovinu subjekta privatizacije metodom javnog tendera ili javne aukcije.

Novom odredbom Zakona o privatizaciji (čl. 19-a), utvrđena je sadržina od-luke o restrukturiranju.

Naime, odluka o restrukturiranju sadrži:

1. poslovno ime i sedište subjekta privatizacije,

2. način restrukturiranja,

3. rok u kome su poverioci dužni da prijave svoja potraživanja,

4. druge podatke od značaja za sprovođenje restrukturiranja.

172

Pomenuta odluka se registruje, odnosno upisuje u registar u skladu sa Zakonom o registraciji privrednih subjekata. Istovremeno odluka o restrukturiranju se objavljuje u sredstvima javnog informisanja, jednom dnevnom listu, internetu ili televiziji.

4. Otpust duga državnih poverilaca prema subjektu privatizacije, arbitražno veće i postupak namirenja potraživanja

Nove odredbe Zakona o privatizaciji utvrđuju da u postupku restrukturiranja subjekta privatizacije javno preduzeće, poreska uprava, republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, republički zavod za zdravstveno osiguranje, republička direkcija za robne rezerve, fond za razvoj R.Srbije i drugi republički organi i organizacije imaju svojstvo državnih poverioca (čl. 20. Zakona – nova odredba).

U tom svojstvu su dužni da otpuste dug prema subjektu privatizacije u celini, s tim da svoje potraživanje mogu namiriti od prodaje kapitala ili imovine subjekta privatizacije, u posebnom postupku koji je predviđen tim novim odredbama.

Svi ostali poverioci koji nisu posebno pomenuti i određeni kao državni poverioci, mogu da otpuste dug prema subjektu privatizacije radi namirivanja potraživanja iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala ili imovine pomenutog subjekta.

Ostali poverioci koji ne otpuste dug prema subjektu privatizacije, uslove i način namirenja svog potraživanja mogu odrediti u posebnom sporazumu pošto se dogovore sa kupcem kapitala subjekta privatizacije.

Na strani državnih poverilaca je obaveza podnošenja pismene prijave potraživanja u kojoj se, mora posebno naznačiti pravni osnov potraživanja i iznos potraživanja, te posebno iznos glavnog potraživanja i obračunate kamate.

Za slučaj da se subjekt privatizacije ne saglasi sa visinom prijavljenog potraživanja državnog poverioca, to potraživanje se može osporiti posebnim prigovorom koji podnosi arbitražnom veću. Ako državni poverilac odbije prigovor kojim se osporava njegovo potraživanje, o visini potraživanja državnog poverioca odlučuje arbitražno veće.

Obaveza arbitražnog veća jeste da donese odluku o visini potraživanja državnog poverioca u roku od 15 dana od dana dostavljanja prigovora. Za slučaj da ne donese pomenutu odluku o visini potraživanja verodostojnim i konačnim smatraju se podaci o visini potraživanja sadržani u programu restrukturiranja.

Državni poverilac namiruje svoje dospelo i neizmireno potraživanje iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala subjekta privatizacije, u visini srazmernoj njegovom potraživanju u ukupnim potraživanjima svih poverilaca koji se namiruju iz tih sredstava.

5. Program restrukturiranja

Prema Zakonu (čl. 21. st.3. – izmenjena nova odredba), Agencija izrađuje program restrukturiranja ili izradu tog programa poverava subjektu privatizacije, odnosno pravnom ili finansijskom savetniku.

Program se izrađuje u skladu sa uredbom o postupku i načinu restrukturiranja subjekta privatizacije koji donosi Vlada R. Srbije.

Uz program restrukturiranja dostavlja se izjava odgovornog lica u subjektu privatizacije o tačnosti podataka sadržanih u programu privatizacije.

173

Odgovorno lice odgovara za štetu koju svojom izjavom prouzrokuje subjektu privatizacije ili kupcu kapitala, ako je izraja data grubom nepažnjom ili sa namerom da se šteta prouzrokuje.

Prema potpuno izmenjenoj odredbi zakona (čl.23), utvrđeno je da program restruk-turiranja sadrži naročito:

1. podatke o poslovanju, unutrašnjoj organizaciji i vrednosti kapitala i imovine, 2. godišnji račun, 3. konsolidovani godišnji račun, 4. način otplate dugova, 5. bilans otvaranja, 6. položaj delova, odnosno ovlašćenih organizacionih jedinica, 7. socijalni program, 8. program zaštite životne sredine, 9. druge podatke od značaja z sprovođenje restrukturiranja.

Program restrukturiranja donosi nadležni organ subjekta privatizacije. Ovaj program subjekt privatizacije dužan je da dostavi Agenciji za privatizaciju u određenom roku od dana kada Agencija odobri sveobuhvatnu analizu poslovanja subjekta privatizacije.

Agencija je ovlašćena da donese odluku o prihvatanju, odbijanju, vraćanju na ispravku ili odluku o izmeni programa.

Program restrukturiranja smatra se donetim kada Agencija donese odluku o prihva-tanju tog programa. Ovako doneti program ima snagu izvršne isprave i smatra se ugovo-rom kojim se utvrđuje visina i način izmirivanja potraživanja poverilaca koja su u njemu utvrđena.

Posle donošenja programa restrukturiranja protiv subjekta privatizacije, odnosno kupca kapitala može se pokrenuti postupak pred nadležnim organom radi utvrđivanja osnovanosti potraživanja.

Ako nadležni organ utvrdi da je potraživanje osnovano, dužan je da obaveže subjekat privatizacije, odnosno kupca kapitala na isplatu potraživanja i to na način predviđen u programu restrukturiranja.

6. Prekid postupka privatizacije, gubitak prava na vraćanje depozita i ugovor o prodaji kapitala odnosno imovine

Prema izmenjenoj odredbi čl. 25. st. 1. Zakona o privatizaciji, Agencija za privatizaciju može da odredi prekid postupka koji traje dok traju razlozi za prekid, a najduže 90 dana od dana donošenja odluke o prekidu. Dok traje prekid postupka prestaju da teku propisani rokovi.

Prekid se može odrediti ako u toku sprovođenja privatizacije nastupe okolnosti koje onemogućavaju prodaju kapitala odnosno imovine za koje se nije znalo u vreme pokre-tanja postupka.

Nove odredbe zakona utvrđuju da učesnik na tenderu čija je ponuda progla-šena najpovoljnijom ili sledeći učesnik čija je ponuda najviše rangirana, koji ne zaključi ugovor ili ne plati ugovorenu cenu u predviđenom roku, gubi pravo na vraćanje depozita.

174

Izmenjana i dopunjena odredba čl. 41. st. 1. Zakona o privatizaciji predviđa da ugovor o prodaji kapitala odnosno imovine sadrži odredbe o ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja i korišćenju zemljišta. Pored navedenog ugovor o prodaji sadrži i odredbe o načinu, oblicima i roku investiranja kupca u subjekt privatizacije radi obavljanja registrovane delatnosti i načinu reša-vanja pitanja zaposlenih, te druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane.

Ugovor o prodaji overava se u sudu i dostavlja ministarstvu nadležnom za poslove finansija radi evidentiranja, a zaposlenima i manjinskim akcionarima u subjektu privati-zacije radi upoznavanja. Ovo dostavljanje vrši Agencija za privatizaciju.

7. Sadržina i raskih ugovora o prodaji kapitala odnosno imovine

Novim odredbama Zakona o privatizaciji u celini je uređeno pitanje sadržine ugovora o prodaji kapitala odnosno imovine, u tom smislu da ugovor sadrži odredbe:

1. o ugovornim stranama, predmetu prodaje, 2. ugovorenoj ceni i roku plaćanja, 3. o korišćenju zemljišta, 4. o načinu, oblicima i roku investiranja kupca u subjekt privatizacije radi obav-

ljanja registrovane delatnosti, 5. o načinu rešavanja pitanja zaposlenih, 6. i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane (čl.41. Zakona –

izmenjena i dopunjena odredba).

Ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra se zaključenim kad ga potpišu kupac i Agencija za privatizaciju. Ugovor se overava u sudu.

Ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine Agencija za privatizaciju je dužna da dostavi Ministarstvu nadležnom za poslove finansija radi evidentiranja, a zaposlenima i manjinskim akcionarima u subjektu privatizacije, radi upoznavanja.

Iz prednjeg proizilazi da je potpuna sadržina ugovora o prodaji utvrđena i putem izmena i dopuna Zakona o privatizaciji. Predstojeće izmene i dopune uredbi o prodaji kapitala i imovine putem javnog tendera i javne aukcije sigurno će biti regulisan izostanak odredbi o ugovorima o prodaji koji je delimično do sada sadržan u tim uredbama.

Novom odredbom čl. 41-a. Zakona o privatizaciji su potpuno na drugi način regulisani razlozi za raskid ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine. Prema odredbama pomenutog člana, Ugovor o prodaji kapitala odnosno imovine smatra se raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac:

1. ne plati ugovorenu cenu odnosno bilo koju od dospelih rata, 2. ne investira u subjekt privatizacije na način, u obliku i roku utvrđen ugovo-

rom, 3. raspolaže imovinom subjekta privatizacije suprotno odredbama ugovora, 4. ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je

obavljanja subjekt privatizacije osnovan,

175

5. ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje na način utvrđen ugovorom,

6. ne izvršava odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih,

7. u drugim slučajevima predviđenim ugovorom.

Proizilazi da je zakonodavac uveo opšte pravilo, prma kome se ugovor o prodaji smatra raskinutim po samom zakonu, ako kupac kaptala ne ispuni obavezu koja predstavlja bitni sastojak ugovora ni u naknadno ostavljenom roku.

Pomenutom zakonskom odredbom pre svega se štite vlasnička prava na kaputalu koja su stečana u skladu sa odredbama zakona o privatizaciji (čl. 42-44) o prenosu akcija zaposlenima. Prema tim odredbama u subjektu privatizacije deo kapitala prenosi se zaposlenima bez naknade u akcijama. Zaposleni imaju pravo na sticanje akcija bez naknade za svaku punu godinu radnog staža, s tim da se ovo pravo može ostvariti najviše za 35 godina radnog staža. U slučajevima raskida ugovora o prodaji kapitala odnosno imovine zaposleni u subjektu privatizacije zadržavaju prava na kapitalu stečena u skladu sa odredbama čl. 42. do 44. Zakona, a kapital koji je bio predmet prodaje prenosi se Akcijskom fondu.

Po svojim posledicama i znaačaju posebnu pažnju zaslužuje odredba čl. 4-a. stav 3. Zakona.

Pomenutom odredbom je predviđeno da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa.

Pomenuta odredba praktični isključuje primenu brojnih odredaba Zakona o obligacionim odnosima (čl. 125-131) i drugih odredaba istog zakona koje regulišu bliže uslove i način raskida ugovora, znači bilo kod ugovora imovinskog prava zbog neispunjenja ugovornih obaveza i pitanje naknade štete koje je isto tako regulisano odredbama Zakona o obligacionim odnosima, odredbom čl. 131. st. 5, čl. 262 i dr. odredbama toga zakona.

U svim slučajevima nastanka štete zbog raskida ugovora ostaje otvoreno pitanje postojanja štete na strani savesne ugovorne strane i visine, odnosno obima štete, što se po pravilu raspravlja i utvrđuje u posebnom sudskom postupku, u postupku pred nadležnom arbitražom ili drugim zakonom određenim organom.

Odredba čl. 41-a. Zakona ima nedostataka, jer su u njemu izjednačeni po svojoj vrednosti i jačini svi nabrojani razlozi za raskid ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine, te da Agencija za privatizaciju kao prodavac i ugovorna strana što se tiče zakona i odredbi koje su pomenute nema nikakve mogućnosti da se oslobodi obaveze da sprovede sve mere koje raskid ugovora treba da sprovede.

Druga značajna posledica po svojoj suštini utvrđuje unapred iznos štete koji se predviđa kao šteta zbog raskida ugovora po samom zakonu, a krivicom kupca kao nesavesne strane, što opet sam zakon predviđa. Time se stvara mogućnost nastanka velike nesrazmere između iznosa kupovne cene koja je uplaćena i prouzrokovane štete zbog neizvršenja ugovorne obaveze.

Ostaje sporno šta se događa u slučaju kada kupac kapitala raskine ugovor zbog pogleda ugovornih obaveza od strane Agencije za privatizaciju.

Mišljenja smo povodom utvrđenih zakonskih razloga za raskid ugovora o prodaji da je kupac u daleko nepovoljnijem položaju, što može u praksi izazvati druge štetne

176

posledice i uticati na potencijalne dobre i savesne kupce da odustanu od kupovine kapitala, odnosno imovine.

8. Privremeni zastupnik kapitala

Danom raskida ugovora o prodaji kapitala odnosno imovine, Agencija za privatizaciju imenuje privremenog zastupnika kapitala subjekta privatizacije. Osnovni zadatak privremenog zastupnika je upravljanje subjektom privatizacije do njegove prodaje.

Zastupnik kapitala je ovlašćen da upravlja subjektom privatizacije srazmeno učešću kapitala koji je bio predmet prodaje u ukupnom kapitalu subjekta privatizacije u vreme raskida ugovora o prodaji.

Prema zakonu registracija podataka o privremenom zastupniku kapitala i objavlji-vanje registracije vrši se u skladu sa zaionom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata.

Posebne obaveze privremenog zastupnika su utvrđene novim odredbama Zakona o privatizaciji:

1. da preduzima neophodne mere za zaštitu imovine subjekta privatizacije, 2. da se kao dobar privrednik stara o završetku započetih a nezavršenih poslova

subjekta privatizacije, kao i poslova koji su potrebni da bi se sprečilo nastupanje štete na sredstvima subjekta privatizacije,

3. da obavlja po potrebi i druge poslove.

Sve pomenute zadatke zastupnik je dužan da obavlja samostalno i sa pažnjom dobrog privrednika, prvenstveno u skladu sa zakonom o privatizaciji i da o svom radu Agenciji za privatizaciju podnosi mesečne pismene izveštaje o stanju imovine i poslo-vanju subjekta privatizacije. Potom da podnosi finansijske i druge izveštaje na zahtev Agencije.

Zastupnik kapitala odgovara neposredno svojom ličnom imovinom za štetu nanetu subjektu privatizacije, ako je do štete došlo nameno ili krajnjom nepažnjom (čl. 41-e. stav 1. Zakona). Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za 5 godina od kad je šteta nastala (čl. 41. stav 2. Zakona).

9. Ustupanje ugovora o prodaji kapitala odnosno imovine

Kupac kapitala može da ustupi ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine trećem licu (prijemniku), pod uslovima koji su propisani Zakonom o privatizaciji i Zakonom o obligacionim odnosima (čl. 145-147. Zakona o obligacionim odnosima). Ustupanje ugovora je punovažno samo ako je kupac kapitala kao ustupilac prethodno pribavio saglasnost Agencije za privatizaciju (čl. 41-ž. Zakona – nova odredba).

Važan uslov ponovažnosti ustupanja ugovora jesu svojstva trećeg lica (prijemnika). Treće lice (prijemnik) može biti samo lice koje ispunjava sve propisa-ne uslove za kupca kapitala, odnosno imovine.

Kupac kapitala (ustupilac) posle ustupanja ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine ne izlazi u celini iz obaveza prema Agenciji za privatizaciju. Kupac (ustu-

177

pilac) u tom slučaju jemči Agenciji da će treće lice (prijemnik) ispuniti svoje obaveze iz ustupljenog ugovora. Kod ustupanja ugovora o prodaji kapitala kako je izneto dolazi do personalne subrogacije. Identitet obligacionog odnosa ostaje ne promenjen. Još uvek postoji obligacioni odnos sa istom sadržinom, s obzirom da novo treće lice (prijemnik) stupa u već postojeći obligacioni odnos. Kod ustupanja ugovora treba imati uvidu mogućnost primene odredbi Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na ustupanje ugovora (čl. 145–147. Zakona).

10. Primena zakona i stupanje na snagu

Prelaznim i završnim odredbama ovoga Zakona (koji je stupio na snagu 08.juna 2005. god.), pored ostalog se predviđa da se odredbe tog zakona o otpuštanju duga primenjuju i na ostale poverioce koji u okviru restrukturiranja subjekta privatizacije otpuste dug radi namirivanja potraživanja iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala ili imovine.

Odredbe zakona primenjuju se i na subjekt privatizacije koji se restrukturira i za koji do dana stupanja na snagu zakona, Agencija nije donela odluku o prihvatanju programa restrukturiranja, kao i privredna društva kod kojih je udeo akcija u ukupnom broju akcija privrednog društva prenetih Akcijskom fondu i Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje jednak ili veći od 33,4%.

Javno preduzeće, Poreska uprava i drugi organi bliže označeni u čl. 36. Zakona, dužni su da otpuste dug prema privrednom društvu čiji je deo akcija prenet Akcijskom fondu u skladu sa Zakonom o svojinskoj transformaciji u celini i svoje potraživanje namire iz sredstava ostvarenih od prodaje akcija privrednog društva u vlasništvu Akcijskog fonda.

178

Prikaz knjige

„INVESTICIJE – OSNOVE PLANIRANJA I ANALIZE”

Knjiga “Investicije – osnove planiranja i analize” čiji su autori dr Jovan Andrić, redovni profesor u penziji, dr Zorica Vasiljević, vanredni profesor i dr Zorica J. Sre-dojević, docent sa Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu, Univerziteta u Beogradu, nastala je kao rezultat njihove višegodišnje saradnje na problematici istraživanja i analize investicija.

Prilikom pisanja korišćeno je 112 izvora domaće i strane literature. Knjiga ima 408 strana i sistematizovana je u 11 poglavlja:

– Uvod – Osnovni pojmovi – Osnove planiranja investicija – Teorijske osnove investicione kalkulacije – Finansiranje investicionih ulaganja – Utvrđivanje troškova kapitala – Utvrđivanje ekonomske efektivnosti investicija – Utvrđivanje ekonomske efektivnosti alternativnih investicija – Sastavljanje investicionog programa u preduzeću – Utvrđivanje optimalnog perioda korišćenja i optimalnog momenta zamene

investicionih objekata – Primeri investicionih projekata

Na kraju kjige su data 3 priloga, kao i tablice složenog kamatnog računa, koje su neophodne prilikom izračunavanja pojedinih parametara u planiranju i analizi inve-sticionih poduhvata.

U uvodu, koji predstavlja prvo poglavlje, autori ističu značaj investicija kao pred-uslova obnavljanja materijalne proizvodnje u dužem vremenskom periodu. Takođe u ovom poglavlju je definisan cilj ove knjige koji predstavlja osnovne teorijsko-meto-dološke postupke planiranja i analize investicionih poduhvata u preduzeću.

Drugo poglavlje definiše pojam, vrste, međusobnu zavisnost investicija, kao i pojam investicionog procesa. Takođe, u ovom poglavlju, su obrađene komponente investicio-nog procesa, novčani tokovi prilikom ovog procesa i očekivani ekonomski rezultati inve-stitora.

U trećem poglavlju opisan je pojam investicionih projekata i planova, postupak planiranja investicija i donošenje investicionih odluka po fazama.

179

Prva tri poglavlja, dakle obuhvataju problematiku značaja i povezanosti investicija sa privrednim razvojem i naučno tehničkim progresom.

Četvrto poglavlje se detaljno bavi teorijskim i metodološkim aspektima investicione kalkulacije. U njemu su obrađene matematičke osnove investicione kalkulacije, pre svega finansijske matematike, na kojoj su zasnovane “dinamičke” metode kalkulacije kao što su osnove izračunavanja kamate, računanje kamate na kamatu, račun rente, račun otplate.

Peto poglavlje je posvećeno definisanju pojma i suštine finansiranja, načinima finansiranja prema poreklu i pravnoj pripadnosti kapitala. U ovom poglavlju su obrađeni i mogući oblici finansiranja investicionih projekata u praksi kao što su: samofinansiranje, kreditiranje, zajedničko ulaganje, emitovanje i prodaja hartija od vrednosti, lizing, koncesiono finansiranje, finansiranje bez obaveze vraćanja (donacije) i ostali oblici finansiranja.

Šesto poglavlje obrađuje problematiku utvrđivanja troškova kapitala polazeći od očekivanja pojedinih učesnika u procesu investiranja, tj. poverilac (kreditor) očekuje povraćaj pozajmljenog kapitala u ugovorenom vremenu sa ugovorenom kamatom, a investitor povraćaj uloženog kapitala u predviđenom periodu korišćenja investicije i odgovarajući nivo ukamaćenja još neotplaćenog kapitala.

U sedmom i osmom poglavlju, koja po obimu zauzimaju najveći prostor u knjizi detaljno su izloženi pojedini metodi (dinamički i statički) za izračunavanje ekonomske efektivnosti investicionih ulaganja, sa posebnim osvrtom na utvrđivanje efektivnosti alternativnih investicija. Ova problematika je po mnogima najznačajnija u planiranju i analizi investicija.

Deveto poglavlje sadrži problematiku sastavljanja optimalnog investicionog programa u preduzeću polazeći od pretpostavke da po pravilu postoji više investicionih projekata koji konkurišu da se nađu u sastavu investicionog programa preduzeća, a da su finansijska sredstva ograničavajući faktor koji limitira izbor samo određenog broja ponuđenih projekata.

Deseto poglavlje opisuje problematiku utvrđivanja optimalnog perioda korišćenja i optimalnog momenta zamene investicionih objekata. Ovde su rešavani problemi u različitim slučajevima i različitim metodama sa kritičkim osvrtom na primenu pojedinih metoda. Takođe je obrađena problematika uticaja tehničkog progresa na optimalni period korišćenja investicionih objekata i optimalni momenat njihove zamene.

U jedanaestom poglavlju su dati primeri poljoprivrednih i vodoprivrednih investi-cionih projekata u praksi.

Prilozi na kraju knjige sadrže teorijsko-metodološko obrazloženje aritmetičkog i geometrijskog niza brojeva, izvođenje obrazaca za izračunavanje prosečnog anuiteta u slučaju povraćaja kapitala jednakim iznosima otplata i izvođenje obrasca za izraču-navanje približne vrednosti interne kamatne stope primenom postupka interpolacije, odnosno ekstrapolacije.

Tablice složenog kamatnog računa sadrže izbor parametara za one iznose kamatnih stopa i vremenske periode koji se najčešće javljaju u praksi.

Knjiga je pisana jasnim stilom, sa dosta primera, što čitaocu omogućava uspešno razumevanje obrađene materije i stoga je preporučujem širokom auditorijumu čitalaca.

dipl.ing Dragan Milić, istraživač i saradnik u nastavi

180

Prikaz monografije

„POLJOPRIVREDA U MEĐUNARODNIM INTEGRACIJAMA I POLOŽAJ SRBIJE”

Monografija pod nazivom „Poljoprivreda u međunarodnim integracijama i položaj Srbije”, delo je autora Dr Natalije Bogdanov, profesora na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu. Knjiga je izdata u Beogradu 2004 godine. Monografija ima 161 stranu kucanog teksta, 48 tabela i 27 grafikona. U izradi monografije korišćeno je 90 izvora domaće i strane literature.

Monografija se sastoji iz Uvoda i četiri poglavlja:

– GATT/STO I PREGOVORI O POLJOPRIVREDI – ZAJEDNIČKA AGRARNA POLITIKA EU – TRANZICIJA AGRARNOG SEKTORA U ZEMLJAMA CIE – TRANZICIJA AGRARNOG SEKTORA SRBIJE I PRIKLJUČIVANJE

MEĐUNARODNIM INTEGRACIJAMA

U Uvodu autor nagoveštava radikalan zaokret na planu državnog intervencionizma u regulisanju proizvodnje i prometa poljoprivrednih proizvoda, nagoveštavajući brojna institucionalna i strukturna prilagođavanja u agrarnom sektoru zemalja u tranziciji. Para-lelno s tim autor analizira kako je funkcionisao agrarni sektor Srbije tokom 1990-tih, kao i potreba da se isti podvrgne dinamičnijem strukturnom prilagođavanju.

Poglavlje pod nazivom „GATT/STO i pregovori o poljopriredi” sadrži pregled pregovora vođenih u cilju snižavanja carinskih stopa i liberalizaciji trgovine. Za poljo-privredu najvažnije runde pregovora u okviru GATT-a su:

Dilonska runda i njen krajnji cilj, koji je EEZ načinila, tj. sniženje carinske stope za voće i povrće i slobodan pristup tržištu za tri useva: soja, pamuk, uljarice;

Kenedijeva runda – u nameri da se ukine sistem promenljivih uvoznih opterećenja koji je primenjivala EU.

Tokijevska runda je imala cilj smanjenje carine, netarifnu zaštitu Urugvajska runda i pregovori unutar nje implicirali su osnivanje STO (institucional-

nog okvira za regulisanje trgovinskog režima između zemalja članica, zasnovana na je-dinstvenom sistemu prava i obaveza).

Autor analizira činjenicu kako poljoprivredni paket Urugvajske runde radikalno menja pravac domaće podrške u odnosu na tretman koji je sektor imao u okviru GATT-a, ostavljajući prostor vladama za široku paletu razvrstavanja mera podrške.

Doha runda je vođena u pravcu daljeg unapređenja tržišnog pristupa putem redukcije i izvoznih subvencija.

U poglavlju „Zajednička agrarna politika EU” autor je izvršio analizu nastanka i razvoja zajedničke agrarne politike EU (njene prve pokušaj odnosno inicijativu u pravcu

181

formulisanja zajedničke politike u oblasti poljoprivrede), ideju o formiranju zajedničkog tela koje bi vršilo standardizaciju cena na sopstvenom tržištu i jedinstveno nastupalo prema trećim zemljama. Objašnjena je potreba usvajanja Mcsharryeve reforme ZAP-a, Agende 2000 i Reforme 2003 u cilju promovisanja koncepta multifunkcionalne poljo-privrede.

ZAP se opisuje kao set režima (veoma heterogene mere i mehanizmi) tržišne regu-lacije pojedinih proizvoda.

Krajnji cilj integracije agrarne politike zemalja kandidata je primena ZAP-a po istim režimima kao u zemljama EU-15. Činjenica da farmeri novih zemalja članica moraju imati period uspostavljanja i prilagođavanja neophodnih administrativnih procedura, kao i još prisutni dispariteti cena u proizvođačkom lancu u zemljama CIE, daje za pravo da se iznese opšti zaključak da neka rešenja u Zajedničkoj agrarnoj politici neće odmah ili brzo biti u primeni.

Nova politika ruralnog razvoja fokusira se na zdravstvenoj bezbednosti i kvalitetu hrane, podstičući unapređenje kvaliteta i uvođenje standarda.

Poglavlje „Tranzicija agrarnog sektora u zemljama CIE” bavi se pitanjem sudbine kompleksnog poljoprivrednog sistema zemalja Centralne i Istočne Evrope i njegovom reformom: privatizacijom i prilagođavanjem zahtevima vezanim za priključivanje EU.

Poseban akcenat autor stavlja na brojna institucionalna i strukturalna prilagođavanja. Ističe se značaj da je efikasna makroekonomska politika ključno rešenje tržišne liberali-zacije i kreiranja privrednog ambijenta za pozicioniranje agrarnog sektora.

U četvrtom poglavlju koje nosi naziv „Tranzicija agrarnog sektora Srbije i priklju-čivanje međunarodnim integracijama” se analizira ukupna kompleksnost i problematika institucionalnog organizovanja agrarnog sektora Republike Srbije, nesinhronizovanost zakonske regulative dve Republike kao i problem nepotpune privatizacije.

Objašnjena je potreba davanja prioritetnog mesta poljoprivredi u strtegiji daljeg privrednog razvitka.

U prvi plan razvoja poljoprivrede stavljaju se vrhunska tehnološka dostignuća i to:

brži razvoj celokupne poljoprivredne proizvodnje, zasnovane na tržišnim osnovama, savremenim tehnološkim dostignućima i proizvodnji ekološki zdrave hrane prema standardima EU.

modernizacija industrija koje prerađuju poljoprivredne proizvode na najsavre-menijim tehnološkim osnovama i širokim asortimanom prerađenih poljoprivred-nih proizvoda prema zahtevima, pre svega, svetskog tržišta;

modernizacija i povećanje asortimana sredstava za mehanizaciju;

razvoj nauke u oblasti fundamentalnih istraživanja i stvaranja visoko prinosnih sorti biljaka i visoko produktivnih rasa stoke, uz racionalizaciju poljoprivrednog školstva.

U Strategiji razvoja poljoprivredne proizvodnje utvrđen je redosled prioriteta koji će biti podržavan merama agrarne pollitike kao i metode operacionalizacije predložene strategije.

182

Kao metode operacionalizacije predložene strategije razvoja predviđeni su: trajni makro programi – razvojna politika; mere agrarne politike; koordinacija i usmeravanje razvoja i nauka i školovanje kadrova i organizacija savetodavne službe.

Monografiju, pisanu jasnim stilom, zanimljive sadržine, koja obrađuje aktuelnu pro-blematiku poljoprivrede sa aspekta međunarodnih integracija, preporučujemo širokom auditorijumu čitalaštva.

Stanislava Delić, dipl. ing. istraživač i saradnik u nastavi

183

Prikaz knjige

„UMEĆE STICANJA PROFITA”

Knjiga „Umeće sticanja profita” autora Adriana Slivockog izašla je iz štampe 2004. godine, izdavač je Adizes, Novi Sad. Autor Adrijan Slivocki diplomirao je ekonomiju i pravo na Harvardu. U svojoj dugogodišnjoj poslovnoj praksi odgovoran je za razvijanje strategije konsultantskog preduzeća, odnosno intelektualnog kapitala. Radio je kao pot-predsednik i član upravnog odbora kompanije Mercer Management Consulting (preduze-će za strateški konsalting). Kao rezultat bogate dugogodišnje karijere nastala je knjiga „Umeće sticanja profita”

Knjiga je napisana na 274 strane i sistematizovana u 23 lekcije:

1. Profit ostvaren nalaženjem rešenja povoljnog za kupca Neophodno je utrošiti vreme i energiju učeći sve što može da se nauči o svom

klijentu, i onda upotrebiti to znanje za stvaranje posebnih rešenja za njih. 2. Piramida profita Piramida je sistem u kojem se proizvode i prodaju proizvodi sa nižom cenom, sa

takvom efikasnošću da je praktično nemoguće da konkurent preuzme deo tržišta time što će formirati nižu cenu. S druge strane postoje i proizvodi (unikatni) za koje bi kupci platili visoku cenu.

3. Profit sa više komponenti Različiti delovi neke kompanije mogu imati izuzetno različitu profitabilnost, jer

postoje drugačiji stepeni provere senzitivnosti cene uzrokovani različitim ponašanjem kupaca, prilikom različitih kupovina.

4. Profit povezivanjem Što se veća kritična masa izgradi veća je i verovatnoća da će se napraviti dobar i

funkcionalan paket usluga koje se nude na tržištu, uz istovremen napor da se ostvari što veći udeo na tržištu.

5. Vremenski profit Potrebno je odvojiti vreme i za proučavanje poslovanja svih kupaca – nešto slično

modelu nalaženja rešenja povoljnog za kupca, umesto pokušaja da im se ponudi bilo kakvo rešenje.

6. Blokbaster profit Blokbaster model je umna igra. Potrebna je velika samouverenost i hrabrost ako

stremiš višim ciljevima. 7. Model umnožavanja profita Osnovu za ostvarivanje profita predstavlja veština, sredstvo i intelektualni kapital.

Različitim kombinacijama i različitim vidovima realizacije ovih faktora je moguće umnožiti profit.

184

8. Preduzetnički profit Najteža stvar u poslovanju je održati i razvijati preduzetnički duh i ići putem

kontinuiranog uspeha. Preduzetništvo je najjača sila u poslovanju koja u potpunosti postavlja u firmi aktivnosti koje su racionalne, realne i koje teže ka stvaranju profita. Jednostavan koncept koji govori da mi ne možemo da priuštimo sebi da poslujemo na bilo koji drugi način. To je izvor ogromnog profita.

9. Profit specijalizovanjem Razlozi za specijalizovanje su niži troškovi kroz bolje znanje, bolja cena kroz repu-

taciju ili kroz jedinstven koncept svojih ponuda, kraći prodajni ciklus, brži univerzalni prodor zbog efekta povezanosti i iznenadni profit zbog kopiranja rešenja koja imaju visoku vrednost.

10. Profit ugrađene osnove Pre nego što se donese bilo kakva odluka neohodno je sve proveriti i dozvoliti kupcu

da nas vodi, jer oni znaju najbolje šta su spremni da kupe i koliko su spremni da plate za to.

11. De fakto standardni profit Iznenađenja koštaju, teraju te da reaguješ. Vlasnici de fakto standarda mogu da planiraju sledeću fazu industrijskog uređenja, jer ga pokreće njihov poslovni plan.

12. Profit robne marke Da bismo izmerili ekonomsko značenje brenda na tržištu je neophodno testirati proizvode i odrediti liniju koja najviše donosi profit. Takođe, da bismo uvećali prihode neophodna je reklama.

13. Profit specijalnim proizvodima Pod specijalnim proizvodima se podrazumevaju „zvezda proizvodi” gde su troškovi razvoja izuzetno visoki. Da da bi se uticalo na njihovu potrašnju neophodna je intenzivna marketinška kampanja.

14. Profit putem lokalnog vođstva Većina kompanija čije je poslovanje zasnovano na ovom modelu ostanu negde na sredini, jer im nedostaje dovoljno ostvarenog profita da bi se proširile van regiona.

15. Profit putem obima transakcija Do velikih transakcija moguće je doći putem praćenja potreba potencijalnih velikih kupaca i građenja specijalnih odnosa sa njima.

16. Profit na osnovu položaja u lancu vrednosti Postoje mesta u sistemu vrednosti koja su deset puta vrednija od ostalih, kada je u pitanju profit, moć i kontrola. Ova specijalna mesta su kontrolne tačke u poslovnom svetu.

17. Profit kroz ciklus Pri određivanju cene potrebni su podaci o kapacitetu i aktivnosti kupaca, profit prolazi kroz svoj ciklus, kada su jedni na granici profitabilnosti drugi zarađuju novac.

18. Profit posle prodaje Kupac se veoma trudi da dobije najnižu cenu. Njegova revnost, njegova energija, njegov entuzijazam da „iskopa” povoljnu cenu, snižava i topi profit.

185

19. Profit novog proizvoda Profit novog proizvoda se u potpunosti zasniva na psihologiji. Ljudi se toliko zanesu „zlatnom groznicom” novog proizvoda da ne žele da razmišljaju tri godine unapred, odbijajući da jasno sagledaju šta će se desiti na drugoj strani parabole.

20. Profit relativnog udela na tržišu Relativni tržišni udeo nam govori šta treba da radimo. Investiraj da bi pobedio,

izgradi veću prednost!

21. Profit iskustvene krive Sve se okreće oko korišćenja iskusta da se snize troškovi, brže od konkurenata. Ako

se u tome uspe, pobeđuje se.

22. Profit poslovanja sa niskim troškovima Za poslovanje sa niskim troškovima nije potreban ogroman udeo na tržištu da bi se

imao ogroman profit. Ogromnog profita će biti dok god se troškovi budu dramatično snižavali.

23. Digitalni profit Digitalno poslovanje desetostruko povećava produktivnost i ima ogroman uticaj na

profitabilnost. Ono dozvoljava kupcima da dizajniraju proizvod ili uslugu koju zaista žele da kupe. Digitalno poslovanje pruža mogućnost obrtanja poslovnih procesa, od „guranja” ka „uvlačenju” i od „pretpostavljam” ka „znam”.

U knjizi je korišćeno 25 izvora literature. Autor nam putem ilustracija približava ma-teriju i daje odgovore na pitanja putem kojih modela profita je moguće ostvariti maksi-malan profit, kako prilagoditi organizaciju poslovanja kompanije na konkurentskom tržištu i smatra da svi ovi odgovori leže u potpunom razumevanju kupca.

Knjiga je pisana jasnim i slobodnim-literarnim stilom, prožeta dijalogom Stiva Gardnera (strateški planer u velikoj kompaniji) i Dejvida Zaoa (savetnik za privredna kretanja i ostala poslovna pitanja koja se odnose na antimonopolske zakone). Kroz dija-log istih, autor ilustruje i objašnjava 23 modela profita koji egzistiraju u različitim kom-panijama.

Nesumnjivo je da rezultati do kojih je došao autor predstavljaju adekvatna praktična rešenja koja rukovodiocima olakšavaju poslovanje i održavanje konkurentske pre-dnosti na tržištu, kao osnovnog i glavnog preduslova za sticanje profita.

dipl. ecc. Mirjana Bijelić, istraživač i saradnik u nastavi

186

Prikaz monografije

„EVROPSKA AGRARNA PODRŠKA I ODRŽIVI RURALNI RAZVOJ”

Monografja „Evropska agrarna podrška i održivi ruralni razvoj” autora dr Vesne Popović, čiji je izdavač Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd, bavi se istraživanjem analize obima i strukture agrarne podrške u Evropskoj Uniji i zemljama Centralne i Istočne Evrope.

Istraživanja iz ove oblasti su oskudna, te knjiga predstavlja veliki doprinos razvoju agroekonomske nauke. U izradi monografije je korišćena domaća i strana literatura. Knjiga je sistematizovana u 4 poglavlja, sadrži 212 strana, 48 tabela, 23 grafikona i 5 pregleda.

Monografija naglašava suštinski značaj razvoja ruralnih oblasti . Ruralni razvoj je povezan sa više evropskih prioriteta, među kojima se posebno ističu sledeći: proširenje Unije na Istok, poštovanje ekoloških vrednosti, zaposlenost, tržišna liberalizacija..., tako da politika ruralnog razvoja postaje osnova izgradnje Ujedinjene Evrope.

U okviru prvog poglavlja, pod nazivom Promenjena uloga poljoprivrede u ekonomiji i društvu, obrađena je poljoprivreda u svetu, Evropskoj Uniji i zemljama Centralne i Istočne Evrope. Prvenstveno je data projekcija poljoprivredne proizvodnje, obeležja agrarne politike, bilans osnovnih poljoprivrednih proizvoda, multifunkcionalni model poljoprivrede i performanse agrarnog sektora u tranziciji. Putem ovih pregleda i projekcija sagledano je mesto i uloga poljoprivrednog sektora u ekonomiji i društvu navedenih zemalja 90-ih godina. Zemlje Centralne i Istočne Evrope (CIE zemlje), pošto su u procesu tranzicije, treba da prate tendencije razmatranih kretanja u Evropskoj Uniji, kako bi se stvorila adekvatna podloga u sistemu vrednosti agrarne politike i politike održivog razvoja ruralnih područja. Navedene zemlje karakteriše konstantno opadanje broja gazdinstava koja prihode ostvaruju prvenstveno iz poljoprivrede, kao i smanjenje broja mladih ljudi na tim posedima. Upravo zbog ovih problema, država treba da preuzme odgovornost na sebe i svojom podrškom stimuliše mlade na poslovno angažovanje u agrosektoru, razvijajući multifunkcionalna gazdinstva.

U drugom poglavlju, Merenje podrške poljoprivredi – metodološki aspekti, autor nam pruža informacije o indikatorima podrške poljoprivredi, koji su korišćeni za postav-ljanje ekonomskih modela za praćenje rezultata očekivane progresivne i balansirane re-dukcije agrarne podrške, a potom nas upoznaje sa modifikovanim OECD indikatorima. Nova OECD klasifikacija ukupnih transfera poljoprivredi grupiše mere podrške unutar 4 osnovna indikatora, a to su: Procenjena podrška proizvođaču (Producer Support Estimate - PSE), Procenjena podrška proizvođaču (Consumer Support Estimate – CSE), Procenje-na podrška opštim uslugama (General Services Support Estimate – GSSE) i Procenjena ukupna podrška (Total Support Estimate – TSE). Na kraju je data klasifikacija mera agrarne podrške i nivoi podrške poljoprivredi. Nivoi podrške proizvođačima po proiz-

187

vodima variraju, ali je evidentno da su velika prilagođavanja u strukturi proizvodnje CIE zemalja neophodna prilagođavanju uslovima proizvodnje EU, imajući u vidu da su ove zemlje buduće članice Evropske Unije.

Treće poglavlje, Reforme u agrarnoj politici – odgovor na izazove novog stoleća, obuhvata promene u obimu i strukturi agrarne podrške, gde se definišu ciljevi CAP–a, među kojima se posebno ističu: povećanje produktivnosti u poljoprivredi, osiguranje adekvatnog životnog standarda, tržišna stabilnost, raspoloživost ponude poljoprivrednih proizvoda, obezbeđenje održavanja razumnih potrošačkih cena, kao i područja delovanja i rezultati CAP-a. Razmatra se i pristupna strategija zemalja Centralne i Istočne Evrope pristupu Evropskoj Uniji, pod određenim političko-ekonomskim uslovima i finansijska podrška Unije priključenju ovih zemalja. Takođe se analizira integrisanje agrarnog sek-tora u multilateralni trgovinski sistem, kao i značaj budućnosti agrarne podrške u pro-širenoj Evropskoj Uniji.

Četvrto, poslednje poglavlje, Podrška poljoprivredi u SRJ obrađuje performanse agrarnog sektora, agrarnu politiku i podršku poljoprivredi kao i klasifikaciju mera agrar-ne politike za obračun nivoa podrške poljoprivrednom sektoru naše zemlje. Ovo je veo-ma važno, jer je naša zemlja u procesu tranzicije. Ovaj proces izaziva bolna prilagođava-nja u agrarnom sektoru, što prouzrokuje restrukturiranje ovog sektora, organizacionu i upravljačku transformaciju velikih agrokompleksa. Poglavlje nam daje odgovor na pita-nje u kom pravcu treba usmeriti agrarnu podršku, ne bi li se prevazišle krizne 90-te godi-ne i olakšao prolazak kroz tranziciju naše poljoprivrede i ruralnih područja. Na putu ka Evropskoj Uniji, našoj zemlji je potrebna politika ruralnog razvoja koju će činiti inte-gralni razvojni planovi podrške, definisani ruralnim regionima u teškoćama za unapre-đenje održivog razvoja.

Monografija je veoma pristupačna i laka za razumevanje, jer je materija jasno napi-sana i ilustrovana pomoću tabela, grafikona i pregleda. Rezultati dobijeni istraživanjem biće korisni svim stručnjacima agroekonomske struke, a isto tako će doprineti boljem razumevanju ove problematike.

Dipl. ing. Jelena Stepanović, istraživač i saradnik u nastavi

189

In memoriam

Mr Rudolf Zegnal rođen je 1928. godine u Novom Sadu. Završio je gimnaziju 1948. godine, a diplomirao na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu 1952. godine, na grupi za matematiku. Od 1953. do 1959. godine radio je kao profesor matematike u sre-dnjoj školi. Godine 1959. izabran je za asistenta Poljoprivrednog fakulteta na predmetu Matematika. Završetkom trećeg stepena studija i odbranom magistarskog rada 1965. go-dine, stekao je zvanje magistra matematičkih nauka. Godine 1967. izabran je za predava-ča za predmet Matematika na Poljoprivrednom fakultetu. Nakon formiranja fakultetskih instituta i grupe studija Agroekonomskog smera povereno mu je, pored Matematike i održavanje predavanja na predmetu Računari sa programiranjem.

Za vreme svog službovanja, pa sve do penzije 1988. godine, Rudolf Zegnal se, pored nastavnog rada, aktivno bavio programiranjem računarskih sistema i primenom matema-tičkih metoda u stručnim i naučnim istraživanjima, kao i njihovom primenom u poslova-njima radnih organizacija i ustanova.

Rudolf Zegnal umro je 9. IX 2003. Sahranjen je 11. IX 2003. Profesor Zegnal je svoje ogromno pedagoško i stvaralačko iskustvo prenosio na

brojne generacije studenata. Njegov elan i upornost vodili su ga putem stalne aktivnosti, tako da je uspevao, pored redovnih radnih obaveza da pomaže starijim i mlađim kolega-ma, savetuje ih oko pisanja naučnih radova i uopšte svih aktivnosti na poslu. Bio je poz-nat po posebnom odnosu prema saradnicima i kolegama, po čemu ćemo ga dugo pamtiti. Te osobine i njegovi principijelni stavovi i odgovornost, uz njegovu visoku nastavnu i stručnu aktivnost, ostavili su trajnu uspomenu u svima koji su sa njim radili i sa kojima se on družio. Koliko god je bolan trenutak rastanka, ti snažni pečati čoveka i nastavnika čine nas ponosnim što smo živeli i radili zajedno. To ostaje i trajno zabeleženo u istoriji Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Novom Sad. Sve to potvrđuje bogatstvo njego-ve ličnosti i ostaje kao jasan spomen na velikog čoveka.

U ime brojnih generacija studenata, nastavnika i saradnika Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, upućujem reči iskrene zahvalnosti dragom profesoru Zeg-nalu.

Opraštajući se od istaknutog pedagoga i naučnog radnika profesora Zegnala, opraštamo se i od čoveka koji je potvrđivao istinu da svaki čovek nosi i ostavlja lični pečat u radu i životu. A naš profesor Zegnal je bio upravo takav čovek.

Prof. dr Radovan Pejanović

RUDOLF ZEGNAL (1928–2003)

agroekonomika 34-35

Documents

Transcript of agroekonomika 34-35