PEDAGOKI FAKULTET U SOMBORU

Priredio: Prof. dr Mile Nenadi

SOCIOLOGIJA DETINJSTVA- HRESTOMATIJA

SOMBOR, 2011.

1

SADRAJ

Poglavlje 1: Dete i detinjstvo /1/ Poglavlje 2: Pojmovne i istorijske dimenzije detinjstva /14/ Poglavlje 3: Staranje o deci i razvoj apatije /31/ Poglavlje 4: Detinjstvo u istoriji izmeu ideje i prakse /41/ Poglavlje 5: Detinjstvo i savremeno drutvo: Paradoksalan odnos? /52/ Poglavlje 6: Dimenzije detinjstva /58/ Poglavlje 7: Postmoderno dete /72/ Poglavlje 8: Nova paradigma za sociologiju detinjstva: Poreklo, obeanje i problemi /80/ Poglavlje 9: Deja prava /95/ Poglavlje 10: Kod kue je najbolje:Distinkcija javno/privatno u dejem teoretisanju o riziku i bezbednosti /103/ Poglavlje 11: Prijatelji i poznanici /114/

2

Poglavlje 1

Dete i detinjstvoAnelka Mili,Sociologija porodice, igoja tampa, Beograd, 2001., str. 153-170

1. Pojam i razvoj koncepta U najveem delu dosadanje istorije dete i detinjstvo bili su u zasenku roditelja i roditeljstva. Deca su bila u inferiornom drutenom statusu a dominacija roditelja nad decom smatrana je oiglednom i po sebi razumljivom injenicom. O takvom univerzalno podinjenom poloaju dece u prolosti svedoe, izmeu ostalog, izrazi koji su upotrebljavani i koji su se do danas odrali za oslovljavanje mladih osoba, a u kojima se jasno istie njihova podinjenost i inferiorizacija od strane starijih. (J. H. Plumb, 1974:339). Sve do poetka 70-ih teko je bilo nai posebno razmatranje tema o detetu ili detinjstvu u sociolokim prirunicima i udbenicima. O deci se govorilo iskljuivo u kontekstu odnosa roditelji-deca, pri emu je uvek u prvom planu bilo izuavanje ponaanja i vrednosti roditelja, njihove socijalizacijske prakse, dok bi se o detetu govorilo tek u pokojem paragrafu i kao o zavisnoj" varijabli ili posledici. Pedagogija koja je pledirala da ima prvenstvo u bavljenju detetom, u stvari se najmanje bavila detetom, stoje naroito bio sluaj u bivim socijalistikim zemljama. U novije vreme pojavljuje se neka vrsta podele rada i specijalizacije izmeu drutvenih disciplina koje u svoj predmet istraivanja ukljuuju dete i detinjstvo. Primeuje se da se psihologija i pedagogija sve vie orijentiu na prouavanje deteta na mikro i eventualno mezo nivou, bavei se konkretnim problemima ili pojedinim grupama dece. Za razliku od njih sociologija, istorija i antropologija nastoje da problemu priu sa makro ravni ispitujui temeljne uslove dejeg odrastanja u prolosti i savremenosti. Naroito se insistira na komparativnim, istraivanjima uslova detinjstva i odrastanja dece (Jens Qvortrup, 1986). Sve doskora dete je u sociologiji iskljuivo prouavano iz aspekta teorije socijalizacije kao objekat socijalizacijskog procesa i njegovih brojnih agencija: Deca su tretirana kao sirovi materijal procesa socijalizacije" (Jens Qvortrup, 1986:132). U preokretu koji zapoinje sa ,,baby boom"-om u poratnim generacijama u Americi, u javnom i naunom diskursu dolazi do jedne vrste hipertrofiranog naglaavanja deteta i njegove glorifikacije to nije moglo da proe bez racionalne osude i kritikog komentara. Jedan od pionira savremenog izuavanja generacijskih 3

odnosa morao je da konstatuje da svaka doktrina koja na detinje potrebe gleda kao vrhovne, a one organizovanog drutva kao sekundarne jeste socioloka anomalija" (Kingslev Davi, 1940:217). Druga novina koju donosi prouavanje deteta i detinjstva izvan konceptualnog polja socijalizacije jeste odustajanje da se o detetu govori samo sa stanovita budunosti, tj. Roditeljskih projekcija, oekivanja, ciljeva i vrednosti koje nastoje da usade u detetovu linost. Koncept detinjstva upuuje, meutim, na prouavanje ivljene stvarnosti deteta u svakodnevici savremenih drutava. Detetu i njegovoj praksi pristupa se, dakle, iz subjektivne perspektive deteta kao glavnog aktera detinjstva. Revoluciju u drutvenim naukama po pitanju deteta i detinjstva izvrio je francuski istoriar Filip Arije (Philippe Aries) sa svojom sada ve klasinom studijom ,,Vekovi detinjstva" (1962,1990) koji je na neobino imaginativan nain pristupio prouavanju socijalnih predstava o detetu.od ranog srednjeg veka pa do modernog doba. Ustanovio je da se tokom itavog srednjeg veka detetu ne pristupa u smislu njegove posebne organske i socio-kulturne organizacije, ve se dete tretira kao ovek u malom". U skladu sa takvim poimanjem, deca nisu izdvajana iz sveta odraslih, ve su tretirana kao njegov integralni, ali nedorasli i inferiorni deo, pa je tako prema njima postupano. Jedan psiholog prati od poetka ljudske istorije stupnjeve evolutivnog razvoja odnosa izmeu roditelja i dece koji su dobrim delom uslovljeni i saznanjima o specifinostima deteta i njegovog razvoja. On razlikuje sledee stupnjeve tih odnosa: na poetku infanticid, pa zatim odbacivanje, ambivalentnost, dominacija, socijalizacijski uticaji i dananja permisivnost (Lloyd de Mause, 1974). ime se objanjava ovo dugo zanemarivanje i preutkivanje deteta i posebnosti detinjstva u ljudskom ivotu i drutvu? Svi autori koji su se bavili ovim problemom slau se da je u pitanju bila, bar to se premodernih epoha tie, visoka smrtnost dece i mladih i sa druge strane veoma visok fertilitet koji je trebalo da nadoknadi ovu ranu smrtnost. U situaciji visokog rizika za odrastanje deteta, ni roditelji a ni drutvena zajednica nisu nalazili za potrebno niti racionalno da troe mnogo energije, vremena i

oseanja ali i svih drugih resursa u decu, sve dok ne budu sigurni da e se ta ulaganja isplatiti u smislu preivljavanja dece. Tako je ostavljano dobrim delom prirodnoj selekciji da izvri svoje, pa tek kada bi ona zavrila sa svojim, roditelji su se prihvatali svoga dela posla u dovravanju budueg lana zajednice. Veina istoriara koji su se bavili otkriem detinjstva" slau se da novi pogled na dete poinje da prodire u saznanje i svest ljudi od kraja.XV veka. Jedan domai autor istie tezu da prve jasne promene mogu da se prate ve u XIV veku u ranore-nesansnim italijanskim gradovima u okviru porodica istaknutih zanatlija ili bogatih trgovaca gde roditelji ispoljavaju gotovo moderan brian i nean odnos prema svojoj deci. (Karei Turza, 1996). Ali tek od XVI veka se pojavljuju prvi znaci prepoznavanja i brige za ono to bi se moglo nazvati posebna deja priroda", da bi tokom XVIII veka takva orijentacija sasvim prevagnula, te tako dete postalo centar panje u svetu odraslih. To je vek poznat kao ,,vek pedagogije" koja pokuava normativno ali i u praksi da uspostavi principe odnoenja odraslih prema posebnosti deteta i detinjstva. Zanimljivo je, meutim, u ovom kretanju to da kako dete dospeva u centar panje roditelja, porodice i drutva, tako postupak i odnos prema deci postaje sve vie uskogrud, gubi na prirodnoj spontanosti, i svodi se na podvrgavanje dece raznim procedurama pouavanja i disciplinovanja i liavanja njihovog autentinog slobodnog iskaza u ponaanju i govoru. Tako jedan od savremenih istraivaa istorije detinjstva i porodice primeuje daje: naa moderna porodica izrasla na konceptima autonomije domainstva i disciplinovanja dece..." (James Casey, 1989: 147). Ovu tezu potkrepljuju i istraivanja nastanka i delovanja prvih kolskih institucija u kojima je esto osnovni cilj bio slomiti" deji otpor (J. Donzelo, 1980, Ph. Aries, 1962). Ideoloko obrazloenje za ovakav pristup prualo je protestantsko uenje o radnoj askezi koje se suprotstavlja porocima lenjosti, neurednosti, uivanja i razmetljivosti u ime boanske predestinacije. (Ibid, str. 164). Smenu oputenog pristupa detetu srednjevekovne zajednice disciplinovanim obuavanjem dece za uloge odraslih graanske zajednice u nastajanju veoma slikovito sumira Kurt 4

Dancinger (K. Danzinger) u jednom opsenijem pasusu koji emo citirati: Dok je pre sredine 18. veka preporuavajui tretman za odojad nalagao permisivnost, pretena orijentacija ka strogosti i kontroli razvija se u potonjem periodu i traje sve do u na vek. Ranije su bebe hranjene kada su to one traile, dojenje je trajalo do dve godine, odbijanje od dojenja je ilo postepeno, dok treniranje za stolicu nije preduzimano u prvim godinama ivota i nije se trailo da dete nou bude suvo sve do pete godine; nisu se iskazivale niti spominjale ikakve zabrane u pogledu deije golotinje ili infantilnog iskazivanja seksualne elje; deteje ostajalo uz majku u krevetu sve dokje dojeno a uspavljivano je ljuljukanjem; ono je drano slobodno, maeno od strane odraslih a njegovo plakanje nailazilo je na brz odgojiteljski odgovor. Poetkom 19. veka slika je potpuno promenjena: vreme dojenja je skraeno, uvedeni su striktni vremenski razmaci u ishrani, treniranje za stolicu poinje ranije i ranije se zavrava; infantilna seksualnost se kanjava (ovo postaje opte mesto odgoja tek pri kraju 19. veka), ljuljukanje, cuclanje i trenutni odgovor na bebino plakanje se ne odobravaju. Sa druge strane, sada se ohrabruje detetova sloboda u motornim aktivnostima, stoje ranije bilo spreavano. Nuno grubo, poreenje podataka na osnovu posmatranja 75 razliitih drutava u svetu tokom 19. veka pokazuje daje svirepost toga veka bila neobina u odnosu na humanistiku normu, dokje ranije postupanje bilo mnogo vie u skladu sa optom praksom oveanstva" (1971: 140-141). Jaanje strogosti i rigidnosti u odnosu prema detetu to se vie pimiemo savremenosti, tj. to se moderno drutveno ureenje sve vie utemeljuje, moglo bi nai svoje adekvatno objanjenje u Fukoovim analizama nastupanja modernog saznajnog diskursa nauka o oveku koje preuzimaju sve snaniji nadzor nad ovekom i njegovim nagonima. U skladu sa ovim Fukoovski utemeljenim pogledom otkriva se kako napredovanje u odreenim saznajnim praksama modelira pristupe i odnos prema detetu i detinjstvu u modernoj eri. Osnovna teza poznatog nemakog sociologa jeste da se specifinost uloge deteta oblikuje u zavisnosti od znanja o procesu socijalizacije (Kurt Luscher, 1975: 360). U tom smislu on razlikuje sledee stupnjeve razvoja tih spoznaja

i njima odgovarajue tumaenje deteta: ideoloko saznanje koje se uglavnom zasnivalo na hriansko-crkvenom tumaenju vrednosti ivota i roenja, potom dolazi era medicinskih saznanja koja se obrazuju oko nekoliko oblasti (ginekologija, pedijatrija), pri emu naroito veliki znaaj imaju saznanja u domenu ishrane deteta i odojadi. Zatim, nastupa etapa saznanja o sposobnostima i vrstama uenja kod dece pri emu se, sa jedne strane, forsira uenje kroz praksu, tj. kroz rad i egrtovanje", a sa druge, sistematsko sticanje znanja putem kole. Ovaj niz zavrava se saznanjima o linosti i njenom razvitku ime se konano sredinom 20. veka okonava ali i utemeljuje saznanje o detetu kao linosti in nuce. Ukupnost ovih znanja grade okvir za evoluciono shvatanje razvoja kompetencija ljudskog roda, to naravno ne znai da e ova znanja uvek biti i adekvatno iskoriena u praktinom procesu odgajanja i socijalizovanja dece. Ali o tome odluuju drugi faktori a ne samo znanje. Slinu zamisao o smenama pojedinih saznajnih orijentacija u razumevanju deteta ali sa jasnim kritikim naglaskom iznosi jedna savremenija autorka. Ona kritiki ukazuje kako svaki od saznajnih talasa razumevanja deteta vodi zapravo ka njegovom postvarenju kao objekta. Dete postaje sukcesivno pacijent" razlilitih struno-institucionalnih slubi organizovanih na novim saznajnim standardima. Ona razlikuje prema redu nastanka obrazovni, medicinski, psiholoki i ekoloki saznajni talas. Pri tom ukazuje da to znanje vie napreduje, to dete biva njime sve dublje unazad obuhvaeno; tako danas kontrola poinje ve od samog fetusa. (E. Beck-Gernsheim, 1988). Ista autorka primeuje da kako raste lista ovih saznanja koja dete treba da zatite od sve veeg broja opasnosti i da razviju njegove dispozicione potencijale u istoj srazmeri raste i lista nemoi da se dete odbarni u svojim elmentarnim potrebama od naruavajuih i unitavajuih elementa moderne civilizacije i drutvenog poretka. 2. Dete i detinjstvo kao drutveno konstruisana praksa Detinjstvo je ranije posmatrano kao prirodna" stvar i uparvo stoga je ostajalo izvan naune panje. Naprosto, detinjstvo je smatrano 5

za posledicu univerzalnih biolokih zakonitosti, pa otuda neizbeno, ali privremeno i prolazno stanje u ljudskom ivotu. Otuda i marginalizacija deteta i detinjstva, jer zapravo ono stoji na ivici izmeu prirode i drutva. Nova paradigma detinjstva" nastoji da ove zdravorazumske postavke preispita, odbaci i konstruie nov pogled na dete i detinjstvo. Dominantno vienje dece i mladih u drutvenim naukama definisalo ih je kao bia u nastajanju (becomings) a ne kao ljudska bia" (J. Qvrortrup, 1992:132). Sociologija detinjstva kao nova institucio-nalizovana disciplina razvija pristup detetu i detinjstvu kao tvorevini odreenog drutveno-kulturnog i istorijskog konteksta, odnosno kao socijalnoj strukturi koja je u interakciji sa drugim strukturalnim segmentima. Proces odrastanja deteta nije iskljuivo automatski proizvod internih biolokih i fiziolokih procesa ve zavisi od specifinih drutveno-kulturnih uslova, od saznanja i ideologija koje vladaju u datoj drutvenoj sredini. Nain artikulisanja detinjstva u pojedinim drutvima definie detetov drutveni poloaj ime je odreen njegov identitet" (Smiljka Tomanovi-Mihajlovi, 1997:10). Detinjstvo moe biti posmatrano u statinoj perspektivi struktuiranih odnosa unutar kojih se odvija ivot deteta i konstituie njegova socijalna pozicija. Ovde je naglasak na ukazivanju na promenljive socio-kulturne aranmane i normiranje oekivanja od deteta, postavljanje granica njegovom ponaanju i defmisanje njegovih potreba a sve iz perspektive odraslih. Odgovor deteta na ova oekivanja, koja su manje ili vie sputavajua ili otvorena proizvodi dete kao aktera sui generis. Drugi dinaminiji pristup prilazi detetu kroz svakodnevicu doivljaja i iskustava koja ono stie u svetu koji ga okruuje. Ovaj pristup eli da detinjstvo definie iz detetovog vidokruga, iz autentinog vidokruga njegove prakse. Ali se taj pristup suoava sa preetabliranim predstavama o detetu koje treba da razoblii kako bi doao do autentinog detetovog doivljaja sebe i svog sveta. To stvara ozbiljne epistemoloke tekoe za koje sociologija detinjstva nije uspelajo uvek da nae adekvatmja reenja. Moglo bi se utvrditi da sociologija detinjstva u novom kljuu polazi od sledeih postvaki: 1. Detinjstvo posmatra samo za sebe i

naroito nezavisno od bilo kakvih prekoncepcija i ideologija budunosti. 2. Detinjstvo posmatra kao aktuelnu prezentnu stvarnost koju dete ivi i kroz koju formira sopstveni identitet. 3. Osmatra dete kao aktivnog subjekta i objekta vlastite prakse odrastanja kojom konstituie svoju subjektivnost i transformie objektivni svet relacija i znaenja koje zatie. Nova paradigma sociologije detinjstva ujedinjuje u sebi dve paradigme koje su do sada opstajale nezavisno jedna od druge: stanovite ana Pijaea da drutvo ima odgojni karakter" (1966:245) ali istovremeno nastoji da pokae da je dete roditelj oveka" (M. Mead), pa u tom smislu dovoljno kompetentan akter koga bi valjalo ozbiljno prouavati. U novom kljuu koncept detinjstva se problematizuje u tri aspekta (Igor Kon, 1991): 1. Ideja detinjstva - simbolike predstave o detetu, normativni modeli deteta i odrastanja i stavovi o detetu i njegovim potrebama koje ga razlikuju od odraslih. 2. Praksa detinjstva - stvarni poloaj deteta u porodici i drutvu, odnosi dete-odrasli, postupci prema detetu u same aktivnosti deteta. 3. Kultura detinjstva - dete u dejem svetu, unutranji svet detetovog doivljaja i slika sveta samog detinjstva, kao i interaktivne aktivnosti meu samom decom. Zahvaljujui pionirskom doprinosu Ph. Ariesa, istraivanja koja pripadaju ovom novom diskursu najvie su se koncentrisala na prvu oblast - rasprave na idejnosimbolikom i ideolokom planu u vezi sa otkriem detinjstva" kao drutvenog i kulturnog fenomena. Valja upozoriti da u ovim studijama postoji realna opasnost od ideologizacije deteta i detinjstva. Umesto da slue otkrivanju istine o prolosti, tj. zabluda prolosti, deava se da ova istraivanja slue davanju legitimiteta savremenim vladajuim ideolokim predstavama nudei nam navodno proverene iskustvene istorijske injenice" (A. Mili, 1988:31). U tom smislu ideja o modernoj drutvenosti koja je detecentrina, a koja mora biti ozbiljno proveravana, esto se legitimie idejom o prolosti koja je prema detetu bila ravnoduna ili ak neprijateljska. Na nivou prakse, sociolozi ukazuju na prelaz od prakse integrisanog" detinjstva u difuznom i arolikom svetu srednjevekovnih 6

domaih zajednica u kome je dete stalno prisutan ali istovremeni i nezapaen i sporedan deo tog sveta u potpuno novu situaciju segregacije" deteta i njegovog sveta od sveta odraslih i ivota zajednice. Ovaj proces izdvajanja deteta koji istovremeno vodi ka detecentrinom" diskursu i organizaciji svakodnevnog ivota odvija se uporedo ili je sastavni deo procesa formiranja moderne porodice, koja se i sama, sa jedne strane povlai u svoju intimnu osobenost, a sa druge odvaja od sveta javnih, privrednih i politikih zbivanja i odnosa. Centar nove porodinosti koja je svedena na najui reproduktivni srodniki krug postaje dete kome se posveuje celokupna porodica: ukupnost porodinog ivota - ekonomske aktivnosti privreivanja vre se u ime zasnivanja nove buroaske loze nalsednika, koja se mora dokazati svojim radom umesto aristokratske tradicije prenoenja privilegija; na drugoj strani, ukupan unutranji ivot porodice organizuje se oko brige, rasta i razvoja buduih naslednika. Pri tom ena dobija povlaeni" zadatak da orgamzuje iznutra ovaj novi porodini pogon orijentisan ka detetu. Od kraja XVIII veka i poetkom XIX veka delom i kao posledica slabljenja religiozne moralnosti dolazi do glorifikacije deteta u okviru romantiarske vizije porodinog doma, ene posveene materinstvu i deteta kao simbola dobrote, nevinosti, neiskvarenosti i prirodnosti. Pri tom, naroito Arije insistira na prodoru nove oseajnosti", kao potpuno nove perspektive kroz koju se odvijaju i doivljavaju odnosi izmeu deteta i njegove porodine okoline u graanskoj klasi. Tu novu praksu odlikuju sve snaniji izlivi nenosti prema detetu, iskazivanje topline i ljubavi prema njemu, u specifinoj vrsti govora koji odrasli neguju u odnosu prema detetu (tepanje), ljubljenje i milovanje deteta, zabavljanje sa detetom te dozvoljavanje detetu da se ukljui u svakom momentu u komunikaciju odraslih. Meutim, dokazivanje promene u emocionalnom odnosu i postupanju roditelja prema deci u ovim istorijskim studijama predstavlja izuzetno teak i ozbiljan metodoloki problem. Postavlja se pitanje da li su zaista roditelji u srednjem veku bili neoseajni i ravnoduni prema svojoj deci, kakvim ih opisuju neki istraivai (Lloyd de Mause), za razliku od novovekovnih roditelja? Ili, pak, savremenim istra-

ivaima koji polaze od gotovo opsesivne" potrebe za iskazivanjem ljubavi kod savremenih roditelja, nekadanji uzdraniji stav roditelja izgleda kao hladna bezoseajnost ili ak i surovost prema deci? Drugo, postavlja se pitanje na temelju kakvih saznanja, kakvih znakova se moe uoptavati o nastupanju nove oseajnosti", odnosno o postojanju bezoseajnosti" u odnosima prema deci i mladima u prolosti. Dokazivanje oseajne klime" je veoma teak i sloen, a u nekim sluajevima i nemogu zadatak i za savremena drutva, a nekmoli za istraivaa prolosti koji raspolae sa veoma suenom i fragmentarnom emprijskom evidencijom, pogotovu u ovoj sferi drutvenih odnosa. Osim toga, istorijska istraivanja pate od jednog ozbiljnog sociolokog nedostatka. Ona se u prvom redu bave detetom i porodicama viih i najviih drutvenih slojeva u prolosti iza kojih je ostala bogata istoriografska graa. Postoji opasnost da se na osnovu ove delimine slike generalizuje za drutvo u celini, da se najavljuje novi", moderni", generalni" obrazac prakse detinjstva i ponaanja prema detetu. Optost tog novog obrasca upravo mora biti dovedena u pitanje iz jednog specifinog ugla. Naime, veina dosadanjih studija detinjstva ne bavi se oiglednim raskorakom u pristupu i shvatanju detinjstva i deteta koje postoji izmeu oseajne" porodice i brutalne" kole u eri nastupanja modernosti. To se moe pripisati nedovoljnoj sociolokoj diferenciranosti pristupa novom fenomenu detinjstva koji je oito oblikovan od samog poetka od razliitih drutvenih nosioca i sa razliitim interesima i namerama u vidu. Postavlja se pitanje koje su drutvene snage nosioci ovog drutvenog prevrata u odnosu prema deci i prema porodici u celini? U ime kakvih i ijih interesa one nastupaju, kakva su njihova shvatanja drutva, emu tee i nadaju se u budunosti? Dok Arijes ili Stoun (L. Stone, 1960) prve zaetke promena lociraju u aristokratske krugove kasnog feudalizma, dotle drugi autori iskljuivo ukazuju na buroaziju kao nosioca tih kretanja (Demos, 1970, Donzelo, 1979 i dr.) Podjednako ostaje nejasno koji se procesi nalaze u osnovi ovih kretanja: da li su to urbanizacija i industrijalizacija, migracije, nuklearizacija porodice, skolarizacija ivota dece, religijske reformacije i transformacije? 7

Najmanje je, ipak do sada, postignuto na planu razumevanja dejeg sveta" ili kulture deteta" i zakonitosti na kojima se oni konstituiu. Ovde u najveoj meri nedostaju saradnja sociologa, psiholga, pedagoga i antroploga. Veoma malo su prouavane deije predstave o svetu, stavovi prema okolini koja ih okruuje: porodici, vrnjacima, koli, nastavnicima. Ovde, takoe, spadaju prouavanja deijeg vremenskog budeta, kao i deijeg prostora, naina odmaranja, zabave, druenja, komunikacije, te naroito u savremenim drutvima ogromne mas-medijske produkcije namenjene iskljuivo ili prvenstveno deci; ispitivanje deijih moda" i stilova ivota i naina kako ove prakse bivaju proizvedene i prihvaene od same dece. (J. Zinnecker und R. Silberreisen, 1996). Studije detinjstva bez obzira na teorijske razlike dokazuju, meutim, znaaj povezanosti novog koncepta deteta i moderne nuklearne porodice. Pokazuje se da ve od proto industrijskih oblika porodine modernizacije, nuklearna porodica predstavlja jedinstvenog idejno-ideolokog i vrednosno-kulturnog posrednika u uspostavljanju, prihvatanju i irenju nove organizacije i naina ivota koji sobom nosi procvat kapitalizma na evropskom tlu a u okviru koga dolazi i do irenja prostora i razumevanja za potrebe deteta i detinjstva. Upravo tu tezu nastojaemo da preispitamo sa raznih strana u narednom odeljku. 3. Porodica usreditena ka detetu. Stvarnost i mit Od poetka 20 veka dete dospeva u centar svih porodinih zapleta. To se pre svega duguje Frojdovom otkriu ranog seksualnog razvoja dece i problema koji taj razvoj stvara za stabilizaciju odrasle linosti. Sa druge strane, socioloka teorija u svojim glavnim teorijskim razmiljanjima stavlja proces socijalizacije u sredite drutvene reprodukcije. Parsons e tako u svom stanovitu koje sintetizuje uvide Frojda, interakcionizma i funkcionalizma u jedinstven poged, postaviti porodicu kao centralni agens procesa socijalizacije dece u drutvu. Pri tom je taj proces osnovni za internalizaciju i afirmaciju socio-kulturnih vrednosti drutvenog sistema u sistemu linosti pojedinaca, pa prema tome za

obnavljanje i uvrivanje svakog savremenog drutvenog sistema. Porodica i dete tako postaju u savremenom teorijskom diskursu osnovne ose na kojima se gradi integracija i kohezija drutvenih zajednica. Moderna porodica od poetka 20. veka biva postepeno rastereivana od nekadanjih brojnih funkcija koje su lanovima uzmale najvie energije i vremena (proizvodnja, odbrana, zatita, staranje) pa moe objektivno da se daleko vie posveti svom najslabijem lanu detetu. Ali ovaj preokret nije istovremeno nuan i dovoljan uslov za prevrat u odnosu prema detetu i njegovoj ukupnoj drutvenoj poziciji. Naprotiv, ima dovoljno suprotnih dokaza na osnovu kojih se moe tvrditi da bez obzira na savremenu detecentrinost" porodice i drutvene zajednice, moderno drutvo i porodica predstavljaju neprijateljsku sredinu" za dete, vie nego to su to bila drutva u prolosti (L. Wilk, 1990). U stvari, kao to se moderna porodica i roditelji u njoj nalaze razapeti izmeu neusklaenosti i protivurenosti modernog drutva, tako isto se deava i sa decom. Neke od tih glavnih protivurenosti emo ovde analizirati. 3.1. Dete kao vrednost: od uspenog projekta" do nostalgije" Detecentrinost kao praksa porodica i ponaanje i stav roditelj a u dobroj meri se zasnivala, kao to smo ve konstatovali, na novoj proceni deteta kao vrednosti. Ali u emu se nalazila ta novootkrivena vrednost deteta u graanskoj civilizaciji? Bilo bi brzopleto da se ona iskljuivo trai i pronalazi iz ugla ekonomske cene i isplativosti investicija u dete, kako se u svetu preduzetnitva posmatraju sve stvari i odnosi. Ali sigurno daje taj aspekt bio snano prisutan ali u neto modifikovanijoj i proirenoj formi u odnosu na isto ekonomistiko procenjivanje. Dete je u modernoj porodici imalo znaenje ivotnog projekta" roditelja: deca su postala na ljudski kapital, naa budunost" (Chris Jenks, 1996:14), odnosno ekonomskim jezikom reeno naa investicija u budunost". Ovakav koncept deteta na strani roditelja podrazumeva bezgranino podreivanje roditelja interesima deteta, odnosno rtvovanje za dete. Ali isto tako na strani deteta ovakav koncept deteta 8

pretpostavlja zavisnost deteta od roditelja, venu zahvalnost roditeljima, detetovu pasivnost i prezatienost. Takav stav i odnos prema deci proizvodio je itav niz protivurenih posledica u drutvu, porodici i u poloaju same dece u fazi zrelog kapitalizma kao to su: 1. Suprotnost izmeu visokih ekonomskih trokova izdravanja dece i njihove neodgovarajue drutvene cene, a stoje roditelje dovodilo u situaciju raskoraka izmeu mogunosti i oekivanja. 2. Suprotnost izmeu detecentrinog sveta porodice i segregacije deteta u drutvenom svetu odraslih, poevi od kolskog sistema pa nadalje. 3. Ambivalentan odnos izmeu emocionalne zatienosti deteta i socijalne pasivnosti koja je imala za posledicu ne tako retke situacije radikalizacije mladih i omladine kao socijalnog segmenta detinjstva i odrastanja deteta u modernim zapadnim drutvima. Najspektakularnija i viestruko posledina od tih pobuna jeste 1968. godina sa kojom dolazi i do zavrnice u ovoj etapi drutvene konstrukcije deteta i detinjstva. Od kraja 60-ih nastupa nova faza u razvoju koncepta i vrednosti deteta koja umesto roditeljskog i drutvenog delovanja ,,u ime deteta" nastoji da uspostavi dete kao subjekat vlastitog injenja. Naravno da je ovo lake rei nego uiniti, pa otuda teorije deteta i detinjstva koje nastoje da se izgrade na takvoj paradigmi pate od apstraktnosti i neodreenosti budui da im nedostaje adekvatna konceptualizacija subjekta" koga promoviu. Naime, nauka jo uvek nije u stanju da dovoljno razumljivo protumai Jezik" detinjstva Uprkos ne malim preprekama na uspostavljanju takvog gledita, moe se ipak utvrditi da je osnovna konceptualna i stvarna promena sadrana u figurativnom kljuu" (M. Mead, 1979) tj. kao partnerstvo dece i roditelja u porodci, dece i odraslih uopte. Ali dok izgleda da se na partnerski odnos deca lako usmeravaju jer to lei u prirodi" njihovog statusa i potreba, u sluaju roditelja ova nova orijentacija zahteva mnogo vie napora i samokontrole nego to su oni na to navikli. U ovom kontekstu svakako treba pomenuti zanimljivo gledite poznatog istraivaa detinjstva Krisa Denksa (Chris Jenks) koji nov

odnos prema detetu postmodernom drutvu tumai kao nostalgino" prizivanje prolosti od strane odraslih u kom stavu dete zapravo reprezentuje taj izgubljeni svet sigurnosti, ugodnosti i topline. U odnosu na moderno drutvo, postmodemo drutvo se predstavlja kao drutvo rizika" (Beck, 1992) koje trai stalnu refleksivnu reprezentaciju sopstva koja nema vie za svoje utoite niti fiksirane prostore niti fiksirane identitete. Otuda se dete u toj nostalginoj" potrazi fiksira kao ljubavnik, suprunik, prijtelj i drugar sa posla i najednom drugaijem nivou kao simbolika reprezentacija samog drutva" (Ibid, 1996:20). Odrasli pokuavaju koz identifikaciju sa detetom u sebi da prevaziu strahove i napetosti nesigurne dananjice. Ali u tom nostalginom" kljuu, prema ovom autoru lei i dvosekli ma odnosa prema detetu u dananjici: sa jedne strane nastojanje da se detetu omogui autentini i samostalni razvoj, ali sa druge strane i poveano iskoriavanje, zloupotrebe i zlostavljanje deteta u situaciji bespomonosti odraslih. Na ove aspekte vratiemo se pri kraju ovog odeljka. 3.2. Deca kao drutveno bogatstvo i redukcija nataliteta Dok u savremenim drutvima preovlauje ideoloka orijentacija usmerenosti ka deci, istovremeno dolazi do stalnog i sve veeg opadanja nataliteta i fertiliteta u razvijenim zemljama. Demografi, ekonomisti, sociolozi i svi ostali strunjaci slau se da je prvenstveni uzrok smanjivanja stopa nataliteta i fertiliteta koje ak idu ispod nivoa potrebnog za obnavljanje stanovnitva u pojedinim zemljama, rezultat ogromno uveanih trokova u podizanje dece, tj. ulaganja koja su neophodna da bi se dete izvelo na put samostalnosti. esto izrican stav da su deca najvee bogatstvo" nije samo metafora, kojom se iskazuje promenjeni vrednosni sistem u savremenoj porodici i drutvu koji dete tretira kao vrhunsko dobro, ve je re o stvarno visokoj ceni kotanja deteta. Trokovi odgajanja deteta su u poslednjoj polovini veka izuzetno porasli te sa ekonomskog stanovita dete zaista nosi u sebi veliku vrednost. Kada je re o individualnim porodicama 9

one ne oekuju, niti raunaju sa fman-sijskim povraajem uloenih sredstava u podizanje i odgajanje dece. Dobrim delom i zato to deca vie ne predstavljaju u porodici radni resurs. Empririjska istraivanja pokazuju konstantno opadanje uea dece u obavaljanju kunih poslova unazad od II svetskog rata, sa tendencijom da to opadanje postane jo jae u meri u kojoj dolazi do opadanja ruralnih porodica i porasta obrazovanih ena. (F. Goldscheider and L. J. Waita, 1991:169-170). Ipak, optimizam u pogledu redukcije radnog iskoriavanja dece mora da splasne ako se imaju u vidu injenice iz celog sveta, a ne samo iz njegovog najrazvijenijeg dela. Istraivai danas upozoravaju na irinu problema eksploatacije deijeg rada naroito u polurazvijenim periferijskim zemljama, mada ne samo u njima. Tako se raspolae sa podatkom o 60 miliona dece do 14 godina starosti koja su registrovana kao radna snaga. Ali to je samo vrh ledenog brega! Koliko ih jo ima neregistrovanih? (J. Qvortrup, 1985:129). No, uz pretpostvaku da se finansijski dug dece prema roditeljima ili mlaih prema starijima moe bar delimino namiriti, postavlja se pitanje jednog duga koji ostaje trajno neizmiren. Re je o afektivnom dugu deteta prema roditeljima koji ostaje nepodmiren (F. Bimbi, 1992: 149). Na slian nain stvar argumentuje neto ranije jedna drugi istraiva koji ukazuje da se deca na Zapadu doivljavaju kao emocionalno neprocenjivo dobro to od roditelja trai veoma visoka ulaganja i intenzivno emocionalno ukljuivanje (V. A. Zelitzer, 1985). Raskorak izmeu ulaganja i trokova, bilo daje re o ekonomskom ili emocionalnom budetu roditelja vodi ka znaajnom smanjenju fertiliteta i nataliteta. No, to nisu i jedini uzroci. esto se istiu i drugi kao zapoljavanje ena i afektivno zasienje roditelja sa jednim detetom. Moglo bi se zakljuiti da pad nataliteta ima za posledicu veu brigu i bolji standard dece u savremenom drutvu. No, to je tano samo do izvesne mere i za isvestan deo porodica, ali nikako za sve. 3.3. Ekonomsko blagostanje deteta naspram ekonomske zavisnosti i siromatva

Nema sumnje da u ekonomskom pogledu i bar to se tie razvijenih zemalja, deca danas uivaju prave blagodeti. Ne samo da se roditelji trude individualno da obzbede optimalne (ako ne i maksimlane) materijalne uslove za njihovo odrastanje (ishrana, stanovanje, oblaenje, kolovanje, zabava) ve tome u susret ide i moderna drava blagostanja" koja na razliite naine, direktno i indirektno nastoji da participira u trokovima porodica oko izdravanja dece. U susret dejem blagostanju" ne sumnjivo ide i moderna potroaka civilizacija koja u deci nalazi i preko njih stvara obrasce masovne potronje naroito u sferi dokolice i zabave. Deca i omladina su danas postali najatraktivniji konzumenti masovne industrije potronih artikala oko ije naklonosti se takmie najmonije industrije sveta. Kao masovni potroai deca i mladi su danas u stanju ne samo da zadovolje obogaen i proiren repertoar svojih osnovnih potreba ve im obilje omoguava da veoma rano ponu da samostalno izgrauju vlastiti ukus i identitet. Ali to su samo prividno blagostanje i sloboda izbora. Iza potroakog obilja za decu stoji njihova potpuna finansijska i ekonomska zavisnost koja se sve vie produ-ava u meri u kojoj se iri fenomen produene mladosti". Tako se moe rei da deji i omladinski konzumerizam poiva na staklenim nogama deije i omladinske finan-sijske nesamostalnosti i finansijske (ne) moi roditelja ije zarade i standarda sve tee mogu da prate visoka potroaka oekivanja koje razvija podkultura mladih. U toj situaciji jedan deo mladih ije finansijske mogunosti ne dozvoljavaju praenje tog standarda dolaze u sukob sa drutvom pokuavajui da nelegitimnim i nelegalnim sredstvima ostvare ove potroake standarde. Otuda sve vei deo mladih koji kree stazama maloletnike delinkvencije, narkomanije, alkoholizma i drugih devijatnih ponaanja. Potroako obilje razvijenih drutava prikriva ozbiljnu egzistencijalnu ugroenost dece koja se ogleda u sve rasprostranjenijem siromatvu koje pogaa ne samo decu u veem delu nerazvijenog sveta ve i sve vee segmente dece u najrazvijenijim drutvima. Prema uporednoj studiji ivotnog standarda dece u deset OECD zemlaja dolo se do otkria novih i suptilnijih formi deprivacije dece" (Kennnedv et ali., 1996:145). Meu tim zemljama Amerika poka10

zuje zapanjujui" obim siromatva dece (Ibid, 152)s tj. ona je zemlja koja prema svim pokazateljima ima nadprosean broj dece ugroene siromatvom u odnosu na ostale posmatrane zemlje. vedska prema istom posmatranju stoji daleko ispred svih ostalih po visini standarda koji uivaju najmlai, dok se ostale zemlje grupiu u sredini. Veliina deijeg standarda odnosno siromatva u znaajnoj je korelaciji sa nenovanim doprinosima koji dolaze od drave blagostanja i njenih agencija u vidu razliitih promotivnih zatitinih mera prema deci i porodicama. Pa ipak, uprkos rastu dravnih davanja i ukupnom porastu ivotnog standarada, istraivanje belei kontinuirani porast dece ugrone siromatvom. To se dovodi u vezu sa porastom jednoroditeljskih porodica, sa jedne strane i porastom nezaposlenosti, to najvie pogaa majke upravo iz jednoroditelsjkih porodica. Tako moemo da konstatujemo jo jednom kako se reprodukcioni krug siromatva, bede i eksploatacije zatvara u enskoj podinjenosti i eksploataciji. Napokon, ovde treba ukazati na jo jedan kontrast koji pogaa blagostanje dece u savremenom svetu. To je injenica koju su ve 80-ih godina uoili demografi (a koju sada istiu sve vie sociolozi i ekonomisti. Re je o tome da dolazi do kompeticije izmeu najstarije i najmlae populacije u razvijenim drutvima oko podele znaajnih budetskih sredstava namenjenih socijalnoj sigurnosti i standardu stanovnitva. Kako, sa jedne strane, najstariji deo popualcije ne samo da postaje brojano sve vei u odnosu na najmlai i sa druge kako on jo uvek raspolae veim uticajem i moi, to se raspodela odvija tako da udeo potronje ovog dela stanovnitav postaje sve vei u odnosu na udeo potronje namenjene deci i mladima. (Kennedy et ali 1996). 3.4. Deca izmeu porodine ljubavi i uene U savremenoj porodici okrenutoj deci" roditelji ele da kroz decu ostvare svoje emocionalno i ljudsko ispunjenje, dok sa druge strane od dece oekuju da upravo zato to u njih toliko ulau zadovolje svoja unapred postavljena oekivanja i ciljeve. Pri tom se ljubav,

emocije, nenost, majinska toplina, bliskost esto i nesvesno instrumentalizuju od strane roditelja da bi se ostvarili odreeni pozitivni odgovori dece, tj. postignua koja se od njih oekuju. (Arnold. W. Green, 1960). Instrumentalizacija ljubavi kod dece proizvodi povratni efekat otpora prema roditeljima, nepoverenje, agresivnost ili povlaenje kao ponaajne simptome nezadovoljstva. Neki savremeni istraivai su skloni da govore o familizaciji" deteta, u smislu neke vrste porodine posesivnosti i ekskluzivizma kada su u pitanju deca i njihovo osamostaljivanje. Porodice su sklone da preuzimaju na sebe sve vie obaveza odgovornosti i trokova oko dece, a deca sve vie postaju zatvorena i vezana za porodicu, te postaju nevidljiva za drutvo, tj. vidiljiva samo iz perspektive porodice i za porodicu. Familistiku praksu danas podstiu i odreene politike snage u savremenim razvijenim drutvima. Prema miljenju britanske naunice, takva ideologija i politika, poznata kao taerizam, nastojala je da decu to vie izoluje i zatvori u porodicu umesto da ih otvori prema svetu i pripremi za njegovu sloenost i kontradiktornost. (J. Brannen, 1992). 3.5. Produena nezrelost i pravna individuacija U modernim drutvima pravna, formalna zrelost i samostalnost mladih ljudi je skraena u odnosu na 19. vek, ali i premoderna drutva, ukoliko se ima u vidu da u tim drutvima mladi do smrti svojih roditelja nisu bili samostalni ili nisu mogli da upranjavaju neka pravna svojstva (pravo raspolaganja imovinom i si.). U tom pogledu mladi danas sa 18 godina stiu sva prava pravnog subjekta, a neka prava im se priznaju i pre napunjenih 18 godina. No, sa druge strane, ovoj ranijoj pravnoj zrelosti mladih objektivno se suprotstavlja situacija produene mladosti", odnosno produena ekonomska i fmansijska zavisnost mladih ljudi zbog sve dueg kolovanja koje mlade u pojedinim profesijama onemoguava da do svojih srednjih godina steknu nezavistan profesionalni status u drutvu (lekari, pravnici, ininjeri itd.). Osim toga, i kada zavre kolovanje sve je vei broj mladih ljudi koji ne mogu da dobiju zaposlenje, 11

pa stoga njihova pravna sloboda i jednakost ostaju nerealizovani. Sa druge strane, savremeno drutvo insistira na pravnoj individuaciji pojedinaca od nijihovog najranijeg doba, tako da se danas uveliko uvodi korpus normi dejih prava u normativne sisteme kako pojedinih drutava, tako i meunarodne zajednice. Pravna samooblikovanost dece ne znai da su ona samo korisnici prava koja idu u njihovu korist; deca sve ee postaju predmet specifinog normativnog uobliavanja koje ide protiv njihove autonomnosti i kreativnosti. Ako pogledamo vek unazad, onda moemo da konstatujemo da moderno drutvo nije poznavalo toliko oblika krivino pravne odgovornosti dece i maloletnika, kao stoje to sluaj sa savremenim pravom. Ali jo vie od pravnih normi decu danas ograniavaju, usmeravaju, disciplinuju i standardizuju razne vrste nepravnih normi kao to su zdravstveni, psiholoko-psihijatriski, pedagoki i koski propisi. Pod izgovorom brige za deji razvoj, savremeno pravo i druge regulativne institucije faktiki suavaju i osiromauju razvojni pluralitet dece i mladih uprkos poveanju materijalnog standarda. 3.6. Kulturna segregacija i paternalizam nasuprot autentinosti kola je prvi i najsnaniji kulturni moderator koji decu segregira u odnosu na odrasle i socijalni svet uopte. Zatieni prostori i nadgledane aktivnosti" (Fuko) ograniavaju razvoj komptencija kod dece, smanjuju sloenost interakcija sa socijalnim svetom na vrnjake grupe, fragmentiraju svet deteta i njegovu mo da samo sebe vodi i kontrolie. (L. Qvortrup et ali., 1994 Engelbert et ali.). Ali kola je samo jedna u nizu kulturnih institucija koja kroz legitimirani drutveni paternalizam vodi formiranju zasebnosti dejeg sveta, njegovoj praktinoj izolaciji i segregaciji od sveta odraslih i drutvenog ivota. Neki pedagozi i psihilozi u takvom dejstvu kolske ustanove vide barijeru za razvoj deje kreativnosti ali i slobodnije integracije u drutvo te zahtevaju ukidanje kole" (Ivan Ilich), ili zamenu njenih rigidnih didaktikih obrazaca slobodnom samorazvojnom igrom (Summer Hill projekat). Meutim,

ovakva shvatanja nisu naila na vee drutveno razumevanje i odobravanje. U poslednjem veku kola je uinjena manje represivnom u odnosu na njenu 19vekovnu prethodnicu, ali njeni osnovni nedostaci nisu uklonjeni (izolacija mladih, rutiniranost, komformizam i si.). Otuda se medu mladima iz drutvenih slojeva sa margina drutva sve ee ispoljava agresivnost prema koli, zato to im ona ne nudi mogunosti za integraciju u drutvo, a niti prua mogunosti da zadovolje autentine mladalake potrebe i interesovanja. Slian dvostruki efekat i uticaj imaju i druge sve brojnije i raznovrsnije ustanove kulturne potronje dece kao to su deji film, knjiga, pozorite, novine, mas mediji, televizija, video i kompjuterski programi i igre. Sa jedne strane, svi oni pomau komercijalizaciju sveta mladih, ali sa druge strane, otvaraju prostore deje i omladinske kreativnosti i autonomije. U slinom dvostrukom odnosu prema svetu mladih nalazi se i svet sporta i sportskih aktivnosti, pri emu profesionalizacija i komercijalizacija sporta ipak sve manje pomae omasovljenju sporta kod mladih. 4. Brakovi bez dece Traumatizacija roditeljstva sa jedne strane, ali i opta tendencija segregiranja dece iz drutva odraslih, jasno je uoljiva kroz trend porasta u drugoj polovini XX veka alternativnog porodinog oblika brakova bez dece". Sa njihovim porastom i sama institucija braka definitivno menja svoj sadraj i funkciju, o emu je ve ranije bilo govora. Trend rasta jasno je vidljiv u sluaju Nemake gde se od 8, 4% uea ovih brakova u 1899, njihovo uee penje na 18, 0% u periodu 1973-77, a pretpostavlja se da e se krajem veka njihovo uee ustaliti na itavih 20,0%, tj. jednu petinu svih brakova. (R. NaveHerz, 1989:241). Prema istoriarima porodice, masovnija pojava ovog oblika predstavlja veliko istorijsko pomeranje budui daje 'brak bez roditeljstva' u principu bio stran staroevropskom svetu" (Mitterauer, 1979:21). U tom kontekstu treba imati u vidu da sam izraz brak bez. dece" ili neroditeljstvo" sadri znaajan stepen diksriminacije i negativnog etiketiranja, 12

ali nauka za sada ne raspolae nekim neutralnijim izrazom. S obzirom na potencijalne mogunosti promena u individualnim biografijama (razvodi, ponovno stupanje u brak, kohabitacija i si.) brak bez dece" predstavlja u dobrom delu ivotne istorije pojedinca samo aktuelno stanje koje je podlono izmenama. Otuda se u istraivanjima ovog fenomena postavlja znaajno pitanje razgranienja odnosno definisanja pojave. Nemaka autorka predlae da se pod brakom bez dece" tretiraju situacije kada venani partneri nemaju brano priznatu decu i ne ive zajedno sa decom u istom domainstvu. Ova definicija ima u vidu socijalno roditeljstvo, a ne i bioloko (R. Nave-Herz und Markefka, 1989:378). Meutim, tekoe u definisanju ove pojave proizilaze iz jo jednog znaajnog momenta: utvrivanje uzroka nastanka i opstanka ovih brakova tek omoguava uspostavljanje stvarne predstave i stanja u pogledu uea i rasta ove pojave u savremenim drutvima. Ve citirana nemaka istraivaica ukazuje na pet tipova brakova bez dece" sobirom na nain i uzroke njihovog nastanka. To su:

A. Medicinski razlozi:

1. organski uzroci (biolok i sterilitet) 2. psihosomatski uzroci 3. doivotno bez dece 4. odricanje na odreeni rok 5. prolazni, privremeni brak bez dece.

B. Svesno i planirano odbacivanje roditeljstva: C. Jo neispunjena elja za decom

U ovom momentu zanemariemo razloge medicinski uzrokovanog steriliteta i njegove savremene rasprostranjenosti. Samo emo ukazati da prilikom ocene o udelu tih uzroka treba imati u vidu izuzetno snaan porast medicinskih saznanja i tehnolokih dostignua

koja omoguavaju ukljanjanje organskih, pa ak i psihosomatskih uzroka steriliteta partnera. Za nas je svakako najinteresantnija kategorija brakova koji svesno i planirano ili na neodreeni rok odlau roditeljstvo ili ele da ga se potpuno lie. Prema istraivanju nemake autorke, osnovni razlog ili motiv za takvo ponaanje lei u ambivalentnoj situaciji ena koje se odluuju na ovaj korak a koje ele da ostvare karijeru i visoke zarade sa jedne strane, i sa druge, koje smatraju da roditeljstvo odnosno materinstvo podrazumeva potpuno posveivanje deci, tj. prestanak rada i zaraivanja. Odustajanje od dece u situaciji ovih suprotnih vrednosnih orijentacija, prema ovoj autorki, znai u stvari odreenu vrstu strategije reavanja internog konflikta (R. Nave-Herz und Markefka, 1989:383). Ista autorka, meutim, ukazuje da postoji i obrnuta vrsta ustruavanja ena od raanja, a to je u situaciji nezaposlenosti i ekanja na posao, to u svojoj ukupnosti ukazuje da u sluaju ena jo uvek nije prevaziena ideoloka i stvarna suprotnost izmeu rada i porodice. Jedna amerika autorka koja se takoe dugotrajno bavila dobrovoljnim liavanjem od roditeljstva u braku konstatovala je na osnovu vie amerikih istraivanja da je primarni motiv (u 79% ispitivanih sluajeva) sloboda od odgovornosti za brigu i staranje o detetu i odatle vie prilika za samoispunje-nje i spontanu mobilnost pojedinca odnosno partnera. Sa mnogo niom uestanou pojavljuju se motivi ostvarivanja veeg zadovoljstva i razumevanja u branoj zajednici, enina karijera, novane prednosti, pa i do takvih motiva kao stoje miljenje daje savremeni svet uopte nepovoljan za decu i njihovo odrastanje. (Sh. Houseknecht, 1987). Istraivanja i u Nemakoj i u Americi ukazuju, meutim, da brakovi bez dece" u svom bliem i daljem drutvenom okruenju nailaze i danas na dosta predrasuda, negativnog etiketiranja, pa ak i diksriminacije. Tako, na primer, u nekim nemakim federalnim dravama suprunici bez dece plaaju mnogo vee poreze na svoje prihode, to predstavlja svakako jedan vid drutvenog i dravnog sankcionisanja takvog ponaanja. Ali ovakvom predrasudnom stavu podleu i sami praktiari ove forme braka, budui da pristaju da svoju situaciju sameravaju normalnom obrascu" braka sa decom, zbog ega na svoj brak gledaju kao Jo uvek nedo13

vren" odnos, odnosno ometenu porodicu", a ne kao na alternativnu ivotnu formu i legitimni individualni izbor. (Nave-Herz und Markefka, 1989:385). 5. Zlostavljanje dece u porodici U ovoj raspravi oganiiemo se na posmatranje zlostavljanja dece u porodici, mada u savremenom drutvu izvan porodice postoji itav niz drugih oblika zloupotrebe dece, poevi od eksploatacije u radu, preko deje prostitucije, pronje, narkomanije, trgovine dejim organima itd. Za najvei deo dece na svetu siromatvo je osnovni problem koji determinie sve ostale oblike zapostvaljanja i zloupotrebe dece izvan ali i u porodici. Problem zlostavljanja dece u porodici je delikatan problem sa kojim se teko hvata u kotac jer je uglavnom nevidljiv. Otuda se nauka sa njim suouava sa velikim zakanjenjem. Prema pregledu koji je obavljen za vodei struni asopis u sociologiji porodice u periodu od 1939. do 1970. godine nije mogao da se pronae naslov koji je sadravao re nasilje u porodici. (O 'Brien, 1971). Slobodno se moe tvrditi daje neosetljivosti nauke za ovaj problem doprinela njena temeljna ideologiziranost koja je proizvodila samo glorifikaciju pozitivnih porodinih vrednosti a odbacivala da sagleda neprijatne strane ivota u savremenoj porodici. U Americi je 1962 medicinski potvren simptom pretuenog deteta" (Kempe, C. H. et ali), a tek 1970. godine se pojavljuje prva socioloka studija koja na nacionalnom uzorku raspravlja o pojavi, nastoji da utvrdi uzroke, obim i mogue poristupe sanaciji i terapiji pogoenih porodica i dece (David E. Gil). Ovaj autor daje i prvu definiciju zlostavljane dece u porodici koja je iroko prihvaena a glasi: fiziko zlostavljanje dece je namerna upotreba fizike snage ili namerno proputanje da se uine neke radnje od strane roditelja ili drugog staratelja u toku interakcije sa detetom u toku njegovog odgajanja koji imaju za svrhu da se dete povredi, ozledi ili uniti". (1973:115). Razlog to se toliko odugovlailo sa otkrivanjem" pojave i raspravama o njoj u akademskim krugovima i iroj javnosti, lei u postojanju jo uvek snane kontradikcije u sameravanju odnosa privatnosti i javnosti u modernoj porodici.

Uzorci ispitivanih porodica najee potiu sa klinika ili iz sudske prakse, te prema tome nisu reprezentativni za populaciju. Poto pre 1970. ne postoje nikakva pouzdanija saznanja o pojavi, to je veoma teko njeno hronoloko praenje i uporeivanje. Sve ovo upozorava da postojea saznanja o rasprorstranjenosti pojave u razvijenim drutvima treba uzeti sa krajnjom rezervom. Procene se kreu od optimistikih 6000 sluajeva godinje za Ameriku (Gil, 1971), do realistinije ali i zapanjujue cifre od 100. 000 sluajeva godinje (Lights, 1974) na bazi ponovljene ankete. Empirijska ispitivanja roditelja da li i koliko upotrebljavaju batine u disciplinovanju dece donelo je najpreciznije podatke za procenu, s tim to su iz uzorka izostavljenje jednoroditeljske porodice. Prema podacima iz jedne amerike studije, priblino troje od 100 dece godinje je tueno, udarano i amarano od strane svojih roditelja dok je osam od sto imalo bar jednom takvo iskustvo u svom detinjstvu. Napokon, troje od 100 dece je odrastalo pod stalnim roditeljskim pretnjama noem ili pitoljem, a isti procenat je imalo i prilike da oseti upotrebu ovih sredstava na sebi. (S. K. Steinmetz: 1987:736). U Nemakoj, prema empirijskim istraivanjima u anketama oko 8% nemakih roditelja priznaje daje tuklo svoju decu (L. de Mause, 1974: 42). Nema mnogo teorijskih pokuaja da se ova pojava objasni. Oni uglavnom poivaju na teorijama koje naglasak stavljaju na individualne inoce, sociopsiholoke inioce i sociokulturne inioce. Prema jednom psihoanalitikom uvidu u ovu pojavu konstatuje se daje visoka brutalnost postupanja prema deci gotovo civilizacijska odlika oveka jer samo je druga polovina ovog stolea liena izrazitijih oblika ove vrste nasilja nad decom (Llozd de Mause, 1974). Ovaj autor smatra da se objanjenje pojave nalazi i stalnom stavu neprijateljstva odraslih prema deci poto im deca slue za projekciju vlastitim strahova i neizvesnosti. To neprijateljstvo se ublaava ili poinje da nestaje kada odrasli poinju da razumevaju vlastitete strahove iz detinjstva i prestaju da ih projektuju na svoju decu. U tom smislu psihoanaliza moe da poslui kao znaajno preventivno sredstvo u smanjivanju intenziteta i rairenosti ove pojave. Ovo objanjenje, bar to se tie evropskog civilizacijskog kruga, poziva se na ustanovljene 14

regularne prakse ritualnog rtvovanja dece. Takav sluaj je poslednji put zabeleen u Evropi u Nemakoj u 16. veku (Steinmetz, 1987:728). I u naoj kulturi zabeleeni su primeri rtvovanja dece, ali i rasprostranjeno neprijateljsko dranje odraslih prema deci (arko Trebjeanin, 1991). Najnovije objanjenje porasta fizikog zlostavljanja dece nudi i teorija nostalginog" pristupa detetu od strane odraslih prema kojoj dete simbolizuje prolost koja nepovratno iezava (Ch. Jenks, 1996). Ali ova teorija ipak vie objanjava poveanu okrenutost drutva i odraslih prema populaciji dece nego to objanjava pobude za njihovo masovno zlostavljanje. Pretenija su nastojanja da se ove pojave objasne iskljuivo individualnom nepri-lagoenou ili nastranou roditelja sa im ne bi smelo da se preteruje. Bez obzira koliko ovi inioci bili stvarno prisutni u konkretnim porodinim situacijama, ne bi smeli da budu iskljueni iri drutveni inioci koji omoguavaju roditeljima takve zloupotrebe dece. Trebalo bi

voditi rauna o empirijskim istraivanjima koja upozoravaju daje zlostavljanje dece u porodici endemska pojava" (Gil, 1971: 127) jer se upotreba sile u vaspitavanju tretira kao gotovo normalno pedagoko sredstvo. Jedna druga amerika autorka podrava tezu da na porodino nasilje utie socijalni okvir uenja agresivnog ponaanja" (S. Steinmetz, 1987:. 750) te smatra da za objanjenje injenice daje Amerika jedna od zemalja sa najveom zastupljenou zlostavljane dece u porodicama treba povezati sa injenicom daje to i zemlja sa najveim stopama kriminaliteta. Uopte treba smatrati da svi oblici drutvene agresije koji su prisutni u drutvu utiu na poveavanje agresije u porodici. O tome ubedljivo svedoe podaci iz nesistematskih istraivanja u naoj zemlji koji sasvim pouzdano ukazuju na poveavanje intenziteta agresivnosti u porodicama u toku ratova koji su se odvijali na bivim jugoslovenskim teritorijama. (A. Mili, 1995, M. Blagojevi, 2000).

15

Poglavlje 2

Pojmovne i istorijske dimenzije detinjstvaNenadi Mile

1. POJMOVNE DIMENZIJE DETINJSTVA Sociologija najee polazi od stvar koje na prvi pogled izgledaju kao da su toliko jednostavne da ne zavreuju da se pominju, da bi na kraju, nasuprot svakom oekivanju, otkrila neto to se pokazalo veoma vanim i znaajnim. Bolje rei, za stvari koje na poetku izgledaju kao da su jednostavne, sociologija na kraju utvrdi da su veoma sloene ali da se naprosto radilo o njihovom pojednostavljivanju. Gaston Baelar (Bachelard, Gaston) lepo kae: Ono to je jednostavno uvek i iskljuivo je ono to je pojedonostavljeno. Ukljuivanjem dobnih drutvenih odnosa u svoje analize sociologija postaje posebno moan oblik analize drutva u celini. Ona je to pokazala i u sluaju analiza rodnih odnosa. Epistemoloku distinkciju, koju je feministika teorija rodnih odnosa uvela u socioloku analizu: da je pol bioloka, a rod drutvena kategorija, moemo primeniti i na dobnu perspektivu uzrasne strukture, s tom razlikom da je uzrast bioloka, a dobnost drutvena kategorija. Izmeu biolokih i drutvenih injenica ivota ne moe nuno stajati znak jednakosti, a ipak se dogaa da se ove dve injenice ujedinjuju. Poput polnih drutvenih odnosa i uzrasni odnosi su veoma uobiajena stvarnost, i stoga se i oni doivljavaju i predstavljaju kao da su prirodni. Bioloke oiglednosti i vrlo realne posledice koje je proizveo u telima i mozgovima dugi kolektivni rad socijalizacije biolokog i biologizacije drutvenog ujedinjuju se u zaveri da preokrenu odnos izmeu uzroka i posledice i ine da naturalizovana drutvena konstrukcija (rodovi kao polni habitus, /a mi bismo dodali i doba kao starosni habitus/) izgleda kao prirodna osnova proizvoljne podele koja je u osnovi i stvarnosti i predstave o stvarnosti (Burdje, 2001:8). Dobnost kao starosni habitus je neto to je najprirodnije u strukturi drutva, prirodnije ak i od podele izmeu polova, a da i ne govorimo o podeli na osnovu boje koe. Ukoliko podrazumeva borbu protiv svih oblika vladavine, demokratija mora ukljuiti i borbu protiv vladavine koja se uspostavlja na osnovu dobnih drutvenih odnosa. Dobna perspektiva sociologije detinjstva je uspela raskrinkati mehanizme i institucije koje su odgovorne za pojednostavljivanje i vulgarizovanje detinjstva kao bioloke oiglednosti. Dobna perspektiva kao novi pristup prouavanju detinjstva polazi od epistemolokih pretpostavki nove paradigme za sociologiju detinjstva, a koja detinjstvo tumai kao kulturni proizvod odreenih drutvenih uslova i odnosa (Prout and James, 2005:56-80). Ovom teorijskom pristupu je uspelo da demontira procese koji su odgovorni za pretvaranje istorije detinjstva u prirodu. Znaenje izraza priroda ovde je izmenjeno. U ovom sluaju izraz priroda oznaava stav koji se ne dovodi u pitanje, neto o emu se ne raspravlja, to se uzima zdravo za gotovo. Sociologija je uspela da se konstituie kao nauna disciplina upravo zahvaljujui svojoj sposobnosti da svaki stav o tome da su neki odnosi ili strukture prirodni dovede u pitanje. Paradigma o detinjstvu kao drutvenoj pojavi, instituciji kao drutvenom konstruktu ne znai da se njegovim istorizovanjem treba obespriroditi deji ivot. Naprosto se radi o promeni pristupa, novoj paradigmi koja polazi od pretpostavke da je detinjstvo socijalni i kulturni konstrukt, a ne bioloka injenica ivota. Uvek postoji rizik da se odreeni istorijski mehanizmi i institucije koji nisu prestajali u toku istorije da bioloke injenice izvlae iz istorije uzimaju kao privilegovani predmeti i tumae kao da su prirodni. Deji vrtii, kole, mediji, internet i druge hiper-organizovane i kurikularne totalne ustanove su privilegovane kulturne institucije koje kao deje okruenje mogu osnaivati faktore novog isezavanja detinjstva. Deca ne mogu poput odraslih definisati svoje okruenje kao carstvo kojim oni gospodare. Ono im se uvek spolja namee kao diferencirana

stvarnost, i to uz aroganciju odraslih. Diferencirano i artificijelno okruenje, koga uz stalni rizik kontroliu odrasli, neprijateljski se postavlja prema deci. Artificijelno okruenje ograniava i zakida decu za njihov integralni svet i celovito iskustvo. Ekskomunicirana iz svog integralnog sveta, deca i mladi sebe doivljavaju na dezintegrisan nain. U fragmentiranom okruenju deca ue da je svet nejedinstven, nepovezan i nezavisan. Potreba za environmentalistikim pristupom svetu primarno pripada deci, jer je jedinstvena prirodna sredina osnovna pretpostavka za njihov razvoj. S druge strane, dobna perspektiva otkriva da se uspostavljeni dobni poredak doivljava kao da je naturalizovana drutvena konstukcija, i da upravo takva njegova predstava pomae njegovom odravanju. Nova dobna perspektiva ne porie da se dobni odnosi koji su izuzetno uobiajeni drutveni odnosi zasnivaju na telesnim svojstvima mladosti i odraslosti, ali istie da to ne znai da se oni mogu izvesti iz naturalistike injenice ivota. Ovom vanom saznanju Karl Manhajm daje veliki znaaj u definisanju generacije. Zakljuak koji izvodi za generaciju vai i za detinjstvo: u krajnjem sluaju ne zasnivaju se na biolokom ritmu roenja i uzrasnim promenama. Ako se neto zasniva na nekom faktoru ne znai da se ono obavezno moe izvesti iz tog faktora ili da se podrazumeva u njemu. Ako se neka pojava zasniva na drugoj, ona ne moe postojati bez te druge pojave; meutim, ona poseduje odreene karakteristike specifine za nju samu, karakteristike koje ni u kom sluaju nisu pozajmljene iz osnovne pojave (Horkhajmer, 2009:349-350). Naime, detinjstvo ne postoji izvan drutvenog konteksta i zato je vano otkriti drutveni i kulturni znaaj biolokih faktora. Detinjstvo poinje u taki u kojoj se otkriva drutveni kontekst biolokih faktora, ili, kako stoji kod antropologa Dejna La Fontena (Jean S. La Fontaine): Nezrelost dece je bioloka injenica ivota, ali nain na koji se ta nezrelost shvata i dobija na znaaju jeste injenica kulture (La Fontaine, 1979). Ontiki gledano, opstanak ljudskog roda se zasniva na biolokim faktorima, ali ne zavisi pre svega od njih. Opstanak i razvoj ljudi zavisi od kulturnih i istorijskih faktora: ako ne uspemo da se snaemo u kulturnom okruenju nije kriva kultura. Uzroke svemu to se dogaa u ljudskom ivotu moramo traiti u delatnosti samih ljudi i njihovim promenama. Probabilistike

kataklizmike mogunosti se ne raunaju. Detinjstvo spada u ontiku dimenziju ljudskog ivota. Dobna se perspektiva usmerava na istraivanja naina na koja se uzrasnost shvata, a to znai da se interesuje za dete kao kulturno otkrie, a i kada se interesuje za bioloke injenice ivota, ona ih istrauje sa stanovita naina na koji se one shvataju i dobijaju na znaaju (Manhajm, 2009:350; Praut i Dejms, 2004:51-52; Burdje, 2001:4-10). Sve do 70-tih godina prolog veka sociologija nije otkrila znaenje dobnih odnosa i naina ivota dece. U ranom periodu moderna drutva nisu pridavala veu vanost staranju o deci, a jo manje njihovom delovanju. Socijalizovanje putem obrazovanja je bio jedini ideal za koga su vezivali decu i njihovo delovanje. I ovaj se ideal rasprio poput ideologije, najpre usled katastrofa XX veka, a kasnije kao posledica procesa karakteristikih za riziko drutvo kasne modernosti. Nove socioloke perspektive su ponovo usredsreene na odraslost, a ne na detinjstvo, tako da su deca i mladi od koleteralne tete u vreme ekonomskih kriza i velikih ratova XX veka napredovala do koleteralne tete procesa vlastite tranzicije u odraslost u liberalnoj demokratiji XXI veka. Stoga i ne treba da se udimo da meu uglednijim sociolozima nema poznatijeg imena koje se posvetilo prouavanju detinjstva i dobne strukture iji je ono sutinski deo (Ambert, Anne-Marie). Nakon konstitusanja sociologije detinjstva, ivot dece je postao znaajna dimenzija njenih istraivanja. Dobna perspektiva je doprinela da u sociolokom diskursu o detinjstvu deca ne figuriraju kao epifenomen odraslosti, a niti se dobni drutveni odnosi podvode pod istorijske mehanizme koji su inherentni odraslosti. Drutvo je dobilo jo jednu vanu dimenziju detinjstvo, i naprosto prestalo da funkcionie kao adultocentrina realnost. Dobna perspektiva je takoe pomogla da univerzalne antropoloke kategorije sloboda, jednakost, bogatstvo, ljudska prava i slino stvarno postanu univerzalne: postale su potreba ili zahtev i dece i odraslih. Bez bavljenja detinjstvom ne moe se adekvatno objasniti drutveno, kategorini su Denks i Praut (James, Jenks and Prout, 1998). Detinjstvu je priznato da je homologno odraslosti. Dete je ljudsko bie koje moemo pretpostaviti svakom drugom ljudskom biu, a detinjstvo drutvena institucija koju moemo pretpostaviti svakoj drugoj instituciji. Detinjstvo 17

je drutvena kategorija koju nije mogue objasniti ukoliko se drimo injenice da se ono zasniva na biolokom faktoru, a niti se moe izvesti iz njega. Uostalo, ni jedna se drutvena pojava ne moe neposredno izvesti iz prirodnih inilaca, ma koliko se na njima zasnivala. Uzmimo primer prisnosti odraslih prema deci ili privrenost dece roditeljima. Ovaj emotivni odnos se ne moe podvesti pod prirodnu reakciju odraslih odnosno dece. Privrenost dece nije instinktivan proces, iako se zbog njega pojavljaju razni oblici frustriranosti (strah od nepoznate osobe, strah od razdvajanja ili da e biti naputena, strah od nestajanja ili smrti) (Zlotovic, 1989). Ako se samo letimino osvrnemo na probleme zapostavljanja, zlostavljanja i iskoritavanja dece, teza o prisnosti ili instinktivnoj privrenosti pada u vodu (SatonSmit, 1989:38-39). Dobna socioloka perspektiva dodatno radikalizuje odnose prema biolokoj oiglednosti boji koe, polu, ivotnoj sredini posebno kada ukljuuje probleme detinjstva. Detinjstvo se jo uvek u odreenim slojevima drutva doivljava prevashodno kao bioloka oiglednost, a tek potom o njemu sude kao o drutvenoj injenici. Istorijski gledano, detinjstvo je dugovean i inertan fenomen koji sporo i jednolino napreduje kroz vreme, stoga ga i doivljavamo kao da se radi o evolutivnoj promeni, a ne o drutvenom i kulturnom konstruktu. Zbog takve svoje vremenske inertnosti ono je, iako smeteno u samo sredite drutvenog ivota, jedva primetno u odnosu na brze promena svih drugih istorijskih mehanizama i institucija oko sebe. Detinjstvo se ne doivljava kao aktivni istorijski inilac, zato se i dogaa da se o dejim rtvama (stradalim u ratu, umrlim od gladi u ekonomskim i politikim krizama) moralizuje ili ideologizuje, ali da se one ne raunaju. U tom se pogledu nije nita promenilo do dana dananjeg. U tradicionalno usmerenim drutvima relativna indiferentnost prema deci i dalje postoji: u njima deja prava ili potreba za priznanjem detinjstva nisu na prvom mestu. Dobnim perspektivama se prigovara da se zalaganjem za priznanje detinjstva atakuje na prirodnu hijerarhiju porodinih uloga, pa ak i na svetu ulogu porodice, a ide se ak i dotle da se optuuju za potkopavanje samih temelja drutva. Ironija dobne socioloke perspektive je u tome to ona nain ponaanja dece stavlja u kontekst kritike naina na koji odrasli vide nain na koji se deca ponaaju. Postojanje

Konvencionalnog shvatanja deteta na svom mestu (engl. proper children) ne znai da postoji jedan nain na koji se deca trebaju ponaati, nego ukazuje na injenicu da postoji nain ponaanja dece. Sociologija kritikuje svako konvencionalno shvatanje (navika i obiaj), pa samim tim i konvencionalno shvatanje detinjstva, zato to nas ona sputavaju u priznavanju da je deji ivot jednako delatan i valjan kao i odraslost. Priznanje detinjstva spada u boemski ideal sociologije, jer predstavlja jedan od oblika leenja sopstva. Dobna socioloka perspektiva aktivno doprinosi saznanju da detinjstvo nije izvor ogranienja i uvreda, nego da je najvredniji deo onoga to ovek u bitnom smislu jeste. Deca zasluuju da budu priznata kao deca, zasluuju da se uje njihov glas. Budui da nema ni jednog dobrog razloga da ne doe do priznanja detinjstva uprkos injenici da se o njemu i dalje iri degradirajua slika dobna perspektiva ne otkriva detinjstvo nego ga konstruie. Nasuprot civilizacijskom napretku, detinjstvo i predstave o detinjstvu su i dalje u senci odraslosti. Proaktivna uloga dece i mladih aktivno se suoavaju sa trajnim strukturalnim (stratifikacijskim i sistemskim) ogranienjima kao i sa novim izazovima i rizicima postindustrijskog drutva dobni je kapital od velikog znaaja. Priznanjem detinjstva ovaj se kapital potpuno oslobaa. Da bi dolo do toga, mladi moraju prvo sebe kulturno proistiti od potcenjivakog samopredstavljanja. Poslednjih decenija XX veka nominovano je i priznanje detinjstva (Nenadi, 2010:265-283). Politika priznanja detinjstva polazi od pretpostavke da detinjstvo ima jednaku vrednost kao i odraslost. Potrebu za njegovim priznanjem treba izjednaiti sa sa zahtevom za priznanjem kultura, rodnom jednakou ili jednakou svih ivih bia (specizmom). Kao to diskurs o rodnoj i rasnoj nejednakosti, odnosno specizmu (propust da se, s obzirom na pripadnost vrsti ili karakteristike tipine za neku vrstu, bilo kojem svjesnom biu prida jednak obzir i potovanje' /J. Dunayer/) nije odmah primljen s oduevljenjem, tako se i diskurs o priznanju detinjstva prihvata s nevericom i uenjem. Priznavanje detinjstva dovodi u sumnju sva naturalistika i esencijalistika gledita koja su isupala detinjstvo iz drutvenog i kulturnog konteksta. Nasuprot svima koji misle da se sa idejom jednakog priznanja ne postie mnogo, ova ideja je sve prisutnija u naunoj zajednici (Gatman, 2003). Potreba za priznanjem detinjstva nema nita 18

zajedniko sa sentimentalizacijom detinjstva, praksom populariziranja porodice kao sentimentalne institucije. Sociologija na detinjstvo ne gleda kao na ivotni put dece kojim upravljaju sentimentalnost, uvaavanje, uljudnost i humanost, nego kao na realnu poziciju koju deca zauzimaju u konkretnom drutvu. Njen predmet ini splet socijalnih i kulturnih injenica za koje se moe rei da detinjstvo ine drutvenom institucijom Sociologija detinjstva je preokupirana potrebom, odnosno zahtevom za jednakim priznanjem dece. Slini zahtevi su se pojavili u drugoj polovini XX veka, a odnosnili su se na priznanje rasne, kulturne i rodne jednakost, ali i na environmentalistike probleme. Dete je uvek neto vie od pasivnog objekata nesavrene drutvenosti, a detinjstvo neto vie od subalterne uzrasne grupe. Diskurs o detinjstvu kao drutvenom i kulturnom konstruktu kategorija pomak je od funkcije ka znaenju (Crick). Nakon otkrivanja ideje i davanja znaenja detinjstvu o njemu se vie ne razmilja kao o prirodnoj injenici, a to znai iz pozicije nezrelosti i zavisnosti. Sociologija detinjstva se suprostavlja logici odrasle osobe koja decu doivljava pre svega kao mlade ljude koji su razliiti, tj. kao nezrela, nesavrena, bespomona, ranjiva i zavisna bia. Gledano iz perspektive zapadnocentrine antropoloke tradicije razliitost je eufemizam za drugost, kulturnoantropoloki koncept po kome biti drugaiji zapravo znai biti primitivan, divlji ili necivilizovan. Veza izmeu detinjstva, primitivizma i iracionalnosti, ili prelogizma, obeleava na savremeni doivljaj detinjstva. On se rodio kod Rusoa, ali pripada istoriji XX veka. On je tek nedavno preao iz psiholokih, pedagokih, psihijatrijskih i psihoanalitikih teorija u opte mnjenje... (Arijes, 1989:166). Zapadnocentrina antropologija poiva na ideolokom gleditu po kome su narodi izvan zapadnog kulturnog kruga primitivni i necivilizovani, a upravo takva slika divljaka preneta je i na decu: dete je divljak u naem dvoritu ili naem domu. Stvari su se vremenom promenile, ali ne do kraja. Naalost, lake je prihvaena injenica da se razlike mogu izjednaiti nego da ne postoje potpuno drugaiji kada je re o kulturi, rasi, polu ili uzrastu. Deci je priznata jednakost, to dokazuju i deja prava, ali se i dalje s njima postupa kao da su potpuno drugaija. Ni kola nije

uinila mnogo na tom planu iako se to od nje oekivalo. Pedagozi (nastavnici) o deci i danas sude iz pozicije da su deca drugaija, ne daju glasa deci, ne putaju ih da ona govore. Istorijski gledano, kolstvo je proeto obrascem detinjstva kao tabulae rasae: deji ivot pre ulaska u kolu se brie Drutveni ivot i kultura dece za kolu poinje od dana kada deca dou u dodir sa kolskim ivotom i kolskom kulturom. Isterivanje ranog detinjstva iz kole ima svoj potmuli zadatak da prikrije jedan paradoks paradoks da su deca pre nego su dola u kolu nauila vie nego to se u koli moe nauiti. Nauila su govoriti, razlikovati dobro i zlo, prihvatati svet kao jedinstvenu celinu i slino. Brisanje svega toga, pa ak i seanja na to, da bi se urezala kolska kultura jeste paradoks obrazovanja. U svojoj psihoanalizi Sigmund Frojd je otkrio da je potiskivanje proivljenog detinjstva, zapravo, traumatina stvar na ije se razreenje kad-tad mora vratiti. Institucionalno nasilje nad detinjstvom dovelo je do krize savremenog obrazovanja, koja se manifesuje pre svega kroz sukob kolske kulture i kulture mladih. Po ko zna koji put se potvruje da su i najvei kulturni i civilizacijski koraci odraslih tek mali koraci za decu i mlade! kolska ideologija, a na tragu tradicionalne pedagogije i psihologije, i dalje gleda na detinjstvo kao na neto to je unutranje drugaije. Neophodno je uoiti razliku izmeu neposredno drugaijeg, odnosno drugaijeg u naoj blizini, i drugaijeg koji je udaljen od nas, tj. unutranje i spoljanje drugaije... (Fabijati, Maligati i Matera, 2002:15). Drugaije koje je udaljeno, spoljanje drugaije esto je blie od naposrednog drugaijeg, drugaijeg u naoj blizini. Nisu samo kultura, religija, rasa i pol drugaije u naoj blizini (Mark Oe). I uzrast (deca) su drugaje koje poinje u naoj neposrednoj blizini. Ovo blisko, unutranje drugaiji ostalo je nevidljivo za pedagogiju. Veo utanja o detinjstvu kao unutranjem drugaijem naneo je ogromnu tetu i deci i pedagozima (uiteljima). Deji ivot trpi veliku tetu od strane nepriznavanja detinjstva. Bioloka distanca izmeu nejake i nezrele osobe i odraslih uvek e postojati, ali zato kulturna dinstanca izmeu njih mora izgubiti znaenje nejednakosti. Bez te jednakosti demokratija nema smisla. Staviti se u socijalnu ili kulturnu poziciju deteta, posebno ako se radi o sasvim malom detetu, ini se nemoguom 19

misijom ak i za uitelje. Sve do XIX veka mnogi se uitelji nisu mogli staviti u poziciju deteta, iako je pedagogija ranije pokazala da to nije nemogua misija. Nivo profesionalnosti uitelja i danas treba meriti nainom pedagokog pozicioniranja nastavnika u odnosu na detinjstvo. Pedagoko pozicioniranje uitelja stoji nasuprot infantilnoj fiksaciji male dece na roditelje, a pre svega na majku. Hipotetiki gledano, fiksacija uenika na uitelje samu nastavnu delatnost ini izlinom, naroito u niim razredima. Infantilna fiksacija ugroava poziciju i delatnost uitelja, zato se on i trudi da vaspitnim i didaktikim merama pomogne ueniku da se oslobodi takve fiksacije. Ideal obrazovanja ne sme biti ni permisivna fiksacija uitelja na svet deteta, ni fiksacija dece na svet odraslog. Ono to kolu ini moguom jeste otvoreni dijalog izmeu uitelja i uenika: deca svoj identitet formiraju dijalogu, a ne na osnovu ve definisanih socijalih uloga, stavova ili miljanja. Stavljanje nastavnika u poziciju deteta za pedagoge odavno nije nereiv problem. Uzlazna linija veze izmeu obrazovanja i detinjstva, ispoljena kroz uvaavanja iskustva deteta, uverila je Dorda Mida da odrasli mogu da se postave u poziciju deteta. Podseajui na literaturu iz XVI, XVII, pa i XVIII veka on kae da u njoj moete naii na decu s kojom se postupa kao s malim odraslima. Pogreno je na decu gledati kako objanjava D. Mid kao na odrasle s manjkavou koje treba disciplinirati kako bi bila dovedena do uzornog dranja. Tradicionalni model deteta kao odraslog s manjkavou uitelja stavlja u poziciju da sve to se ui, deci daje u onom obliku u kojem se odrasli njime slue. Najvea tajna modernog obrazovanja i jeste u tome da se sve ono to se deci daje ne daje u obliku u kome se odrasli njime slue, nego u obliku u kome ga deca mogu prihvatiti i razumeti. Stvari su se pomakle s mesta, ali jo uvek ne toliko da se nastavnici oseaju komotno da uu u iskustvo deteta i uvae ga s veim potovanjem (Mead, 2003:302). Fridrih Nie je iveo u uverenju da ideal autentinosti mlade due moe postati imperativ novovekovnog pojma obrazovanja. U isticanju ovog ideala Nie se poziva na Pindarovu formulu: Postani onaj koji jesi!. Diskurs o novovekovnom pojmu obrazovanja polazi od toga da norma koja se priznaje kao sveta, uzor (Bild) prema kome se obrazovanje (Bildung) orijentie, upravo nije neka veita ideja, ve pre klica,

dispozicija, odreenje koje tek treba ispuniti, ostvariti (Asman, 2002:80). Ni pre ni posle Niea nije niko toliko insistirao na obrazovanju kao produktivnom nemiru traganja. On upozorava mladu duu da ne treba da ivi sa svojim vremenom i njegovim ljudima s javnim miljenjem: Nekom dalekom pokolenju naa epoha moe izgledati najmranija i najneizvesnija, zato to je najneoveniji deo istorije. Nie upuuje mladu duu na to da sledi glas svoje savesti, koja govori: 'Budi ono to jesi! Sve ono to sada ini, misli i emu stremi to sve nisi ti'... Niko ne moe da sagradi most kojim e upravo ti moi da pree preko reke ivota, niko osim tebe samog (Nie, 1987:8-9). Detinjstvo je otkriveno kao drutvena reakcija detetovog procesa postajanja u svetu odraslih. Detinjstvo treba izuavati predlae Igor Sejmonovi Kon ne samo kao produkt socijalizacije, drutvene akcije odraslih, ve i kao autonomnu sociokulturnu realnost, svojevrsnu supkulturu koja ima svoj vlastiti jezik, strukturu, funkciju, pa i tradiciju. Ako su do sada naunici gledali na detinjstvo oima odraslih, onda sada oni ele da promene ugao gledanja i pogledaju na svet odraslih kroz prizmu dejeg doivljavanja (Kon, 1989, 100). * Istorijski gledano, nepriznanje detinjstva kao i njegovo naopako priznanje obeleilo je skoro celokupnu istoriju detinjstva. Zahtev za priznanjem dobija na znaaju posredstvom pretpostavljenih veza izmeu priznanja i identiteta. Identitet oznaava neto kao (samo)razumevanje osobe naime, to ko je ona njene fundamentalno definiue karakteristike kao ljudskih bia (Tejlor, 2003:33). I identitet deteta je kao i na identitet delimino oblikovan priznanjem ili njegovim odsustvom, a esto i naopakim priznanjem od strane drugih. Deca trpe stvarnu tetu, stvarno izoblienje, ukoliko im ljudi ili zajednica oko njih uzvraaju slikom koja je ograniavajua, poniavajua ili prezriva. Nepriznavanje ili naopako priznavanje odista moe da nanese tetu, budui da predstavlja oblik tlaenja tim to nekoga zatvara u laan, iskrivljen i redukovan nain bivstvovanja (Ibid.). Burdije ovaj oblik tlaenja naziva simboliko nasilje (Burdije, 1998: 143-158; 2001). Nepriznavanje ili naopako priznanje dece ostavlja iste posledice koje nepriznanje ili naopako priznanje ostavlja, na 20

primer, na ene. Istorijski gledano, vekovi detinjstva su vekovi u kojima su deca poniavana, kanjavna, tuena, silovana i seksualno zlostavljana (De Mause, 1931). Ideja o detinjstvu priznata je tek krajem XVIII veka. Koliko je dug put do njenog priznanja svedoi i izraz childhood koga u engleskom jeziku nema pre XII vek (MerriamWebster). Filip Arijes insistira na injenici da je slikarima lik deteta bio nepoznat sve do XII veka: u tom svetu nema mesta za detinjstvo. U svetu romanskih oblika, sve do kraja XIII veka nema dece obeleene posebnim izrazom, ve odraslih ljudi, samo smanjenih. To slepilo umetnosti za deju morfologiju uoljivo je, uostalom, u veini starih civilizacija (Arijes, 1989:58-59). Detinjstvo je umetnicima ostalo nevidljivo sve do XVIII veka. Na svoje Budi onaj koji jesi! deca su morala ekati do druge polovine XX veka. Kroz itavu istoriju modernih drutava, posebno onih koja se nazivaju zatvorena drutva, a to su ona koja inkliniraju premodernosti, ljudi su bili peokupirani pre svega javnom sferom, drutvenim prostorom odraslih; dok je privatnost, zapravo jedini drutveni prostor dece, ostala nevidljiva. Smetena u takvo okruenje i takve situacijske dimenzije, deca su postala nevidljiva. Drutvena teorija je dugo bila slepa i gluva za probleme deje deprivacije u situacijama kakve nameu uslovi intimne tiranije i prisnog ugnjetavanja (Ch. Sennett) u porodici. Nevidljivost detinjstva nije posledica stanja u kome su odrasli zakinuti za iskustvo detinjstva, ali ne i zato to njihov ukupni ivot u osnovi ne zavisi od njihove indivudualne biografije iz doba detinjstva. Detinjstvo je ostalo nevidljivo zato to je naizgled previe obino, jednostavno, svakidanje i neproblematino. Podruje javnog ivota a to je samo ivot odraslih mnogo je sloenije, neobinije, nesvakidanje, tj. problematinije od sfere privatnosti, a posebno od depriviranog detinjstva u njegovom sreditu. Javni istup je prikladan ako u njemu nastupa odrasla muka osoba, ali ne i dete ili ena. Zabrana pristupa deci i eni na javnom mestu jedna je od najstarijih kulturnih institucija. Privatnost je spoljna strana odnosa i odluka, okrenuta unutra i uinjena privatnom (Bek, 2001:). Javni sud, a to uvek znai moralni sud, o deci se donosi samo u sluaju krenja ili nepotovanja javnih principa. Podruje privatnosti unutar graanske porodice ivot ogranien na svakodnevnicu, prisno ugnjetavanje i tiranija intimnosti pripada eni i deci. Upravo

zato to dele isti ogranieni i deprivirani drutveni prostor ene su etiketirane kao nepouzdane, nepoverljive i nesigurne. Decu (zajedno sa enama) kao nemarkiranu drutvenu grupu grupa koja ne usmerava panju na sebe odlikuje receptivnost (sposobnost primanja ili osetljivosti na neto), izraena empatija i nesebinost. Od dece (i ena) se oekuje da ime se ne uje glas, da nisu na oku. Postoje mnoga javna mesta (trg, posebne odaje u kuama, kafana, klubovi) na kojima poeljna. Nakon to je moderna porodica poprimila znaenje privatnosti povuena je jasna granica izmeu javnog i privatnog. Smetanjem javne sfere u kafane i klubove stvoreni su uslovi za nastajanje javnog mnjenja. Zabrana pristupa javnim mestima posledica a ne uzrok njihove apstinencije u javnom ivotu. Rizik, shvaen kao odreena praksa ili iskustvo, deca najee vezuju za fiziki prostor izvan kue. Zatita dece velikim delom podrazumeva regulisanje njihovog uea u javnom prostoru gde idu, s kim, na koje vreme, iz kojih razloga i slino a ne u kui. Kua, shvaena u prostornom i vremenskom smislu kao privatna sfera, jedini je drutveni prostor u kome se deca oseaju sigurno (Harden, 2004:244). S jedne strane, na pojavu distinkcije javno/privatno reaguje se tako da se roditelj stidi vlastite dece zato to ih je zatekao u kafani (Sennett, 1989:122), a s druge strane, sredinom XVIII veka u Parizu i Londonu decu iz srednje i vie klase esto prebacuju direktno od dadilja u college, instituciju zaduenu za brigu o deci izmeu sedam i jedanaest ili dvanaest godina, pri emu se briga uobiajno tumaila kao neprestano fiziko kanjavanje. Zaputanje dojenadi i dece ima dugu tradiciju u zapadnoj Evropi. Danas sa nevericom itamo Ispovesti an-aka Rusoa (Rousseau, Jean-Jacques, 1712-1778), francuskog filozofa i knjievnika, koji je, iako osniva ideje roditeljske ljubavi i psihologije deteta, svojih petero dece dao u sirotite i dadiljama, ne oseajui pri tome naroitu griu savesti. Detinjstvo se prvobitno konstruie kao doba bezazlenosti, ranjivosti i zavisnosti. Zavisnost, zahvalnost, ljubav su drutvene konstrukcije, a ne prirodno stanje. Od kvaliteta odnosa privatnog i javnog (porodice i drutva) zavisie i kvalitet subalternog poloaja dece. Zavisnost, zahvalnost i ljubav dece prema roditeljima ne mogu se objasniti biolokim faktorima, ne mogu se izvesti iz nezavisnih prirodnih injenica kao to su nezrelost ili uzrast. Od naina na koji se oni konstruiu zavisie i nain na koji se konstruie 21

ivot dece. Da bi se on promenio, mora se promeniti i nain na koji se oblikuje detinjstvo, a on se ne moe promeniti ukoliko se ne promene predstave o detinjstvu, ali i praktini postupci kojima se ono stvara i odrava. Odrasli koji su znaajni drugi (significant other) roditelji, rodbina, prijatelji, znaajni ljudi iz drutvenog okruenja zbog simbolikog kapitala (simbolike moi) kojim privilegovano raspolau nevoljno pristaju na promene drutvenog odnosa vladavine nad decom. Ovom izuzetno uobiajenom drutvenom odnosu je stalo da opstane uz primenu simbolikog, a ne fizikog nasilja. Simboliko nasilje je, za razliku od fizikog nasilja, blago, neosetno, nevidljivo, a svojstveno mu je da se vri samo simbolikim putevima komunikacije i znanja, ili tanije, neznanja, zahvalnosti, ili na kraju, ljubavi. Ono daje legitimitet roditeljima i drugim znaajnim osobama iz dejeg okruenja (uitelji, svetenici i vaniji uglednici) da vladaju nad decom. Treba istai da simboliki princip vladavine znaju i priznaju i onaj koji vlada i onaj kojim se vlada (Burdije, 2001:5-6). Logiku vladavine u ime simbolikog principa deca odobravaju roditeljima uz znak zahvalnosti i ljubavi, tako da se i onima koji vladaju i onima koji su potinjeni ona ini kao da je prirodna. (Priroda je stav koji se ne dovodi u pitanje). Simbolikom nasilju je svojstveno da se vri putem zahvalnosti i ljubavi prema roditelju per se, a ne, na primer, prema biolokom roditelju. Simbolika mo ne iskljuuje znaaj uticaja drugih instrumenata moi, kao to su: bogatstvo, politika mo, drutveni ugled ili kulturni kapital. Ekonomski kapital je osnovni instrument svake moi pa samim tim i simbolikog principa vladavine nad decom. Drutveno blagostanje dece u krajnjoj instanci zavisi od ekonomskog kapitala. Dramatino smanjenje bogatstva (ekonomske moi) dramatino smanjuje i simboliku mo. Detinjstvo je deprivirana oblast drutvenog ivota: deca su u stanju permanentne prikraenosti, lienosti ili zakinutosti. Kreu se u ogranienom, esto skuenom drutvenom prostoru, ostrvima unutar javnog ivota, izolovana u porodino-graanskoj privatnosti, zaaranom krugu intimne tiranije. Porodica je jedini drutveni prostor u kojem znaajni drugi mogu praktino delovati. Nain povijanja, dojenja, negovanja, hranjenja, odevanja, obrazovanja i vaspitanja (posebno polna socijalizacija) u celosti su podreeni javnim

zahtevima, interesima i potrebama. Javna sfera kontrolie svaki oblik interakcije izmeu osoba koja se razvijaju i onih koji tome aktivno doprinose. Juri Bronfenbrener (Urie Bronfenbrenner) ovu interakciju naziva ekologija ljudskog razvoja. Ekoloko okruenje smatramo setom ugnjedenih struktura od kojih se svaka nalazi u narednoj poput seta ruskih babuki. Bronfenbrener svim nivoima ekolokog okruenja pridaje isti znaaj. On ih deli na: (1) neposredno okruenje na krajnjem unutanjem nivou (dom, uionica); (2) njihove meusobne veze (veza izmeu kole i kue); (3) dogaaje koji se deavaju u okruenjima u kojima se osoba koja se razvija ak i ne nalazi (na primer: uslovi zaposlenja roditelja) i (4) fenomen koji se tie sva tri gore pomenuta nivoa ekolokog okruenja: u okviru svake kulture ili supkulture, okruenja odreene vrste kao to su domovi, ulice ili kancelarije tee da lie jedno na drugo, dok se veoma razlikuju u razliitim kulturama. Od izuzetne vanosti za sociologiju detinjstva je Bronfenbrenerova formulacija da je za ponaanje i razvoj bitna sredina onako kako je opaena pre nego ona koja moda postoji u 'objektivnoj' stvarnosti (Bronfenbrener, 1997:14-15). Za detinjstvo je vanije kako je ono doivljeno nego kakvo ono objektivno izgleda. Ovo istiemo zato to osobe u razvoju, putem interakcije sa onima koji su im od znaaja, postaju ljudski delatnici (agenti) u pravom smislu. Tek kao agenti oni su sposobni da razumeju sami sebe i da definiu sopstveni identitet. Deca sa drugima komuniciraju na razliite naine, ukljuujui pored govora i jezik pokreta, mimiku, ljubav i tome slino. Svoje jezike za samodefinisanje, osobe u razvoju ne stiu same; obrnuto, one se upoznaju sa njima putem interakcije sa drugima koji su im vani, a to su one osobe u njihovom ivotu koje D. H. Mid naziva znaajni drugi (Mead, 2003). Svoj identitet deca definiu uvek u dijalogu, ponekad u sukobu, sa onim to nai znaajni drugi ele da vide u nama. ak i kada vremenom izgubimo neke od ovih drugih, svoje roditelje, na primer, i oni nestanu iz naeg ivota, razgovor s njima se nastavlja kao interiorizovan dok god ivimo (Tejlor, 2003:39). Svi koji danas prouavaju svet deteta shvataju injenicu da se ne radi prosto o objektu vaspitanja, socijalizacije i drugih spoljanjih uticaja, ve o samosvesnom aktivnom subjektu ivotne aktivnosti. Tradicionalna etnografija i istorija su prouavale 22

decu i detinjstvo pre svega, i skoro iskljuivo, kao objekat i produkt delatnosti odraslih: kakvu predstavu odrasli imaju o deci, kako ih vaspitavaju, ue disciplini, uvode u kulturu i sl. Sami pojmovi vaspitanja, socijalizacije itd...., preutno polaze od neravnopravnosti i asimetrinosti odnosa odrasli/dete, gde se prvi shvata kao subjekt, uitelj, rukovodilac, a drugi kao objekt (u najboljem sluaju agent), produkt i rezultat te delatnosti... Da bi se dolo do novog kruga problema, potrebno je izuiti svet detinjstva ne samo kao produkt socijalizacije i uenja od

strane odraslih ve i kao autonomnu sociokulturnu realnost, svojevrsnu subkulturu koja ima svoj vlastiti jezik, strukturu, funkcije, pa i tradicije. Ako su do sada naunici gledali na detinjstvo oima odraslih, onda sada oni ele da promene ugao gledanja i pogledaju na svet odraslih kroz prizmu dejeg doivljavanja (Kon, 1990:100). Zadatak uitelja profesionalca je da iznutra oseti svet deteta, jer deca ive u svetu odraslih ali po svojim vlastitim zakonima, kao azilanti ili kao u rezervatu.

2. ISTORIJSKE DIMENZIJE DETINJSTVA Filip Arijes (Aris, Philippe) je autor knjige Lenfant et la vie familiale sous LAncien Rgime (Dete i porodini ivot u Starom reimu) koja se bavi istorijom detinjstva. Objavljena je 1960. g., a prvi put prevedena na engleski 1962. (Centurius of Childhood). Vremenom je postala referentna taka brojnih istraivanja u mnogim studijama o detinjstvu. Arijesova teza je da detinjstvo u srednjem veku nije postojalo, ni na koji nain nije bilo predstavljeno. Deca su prikazivana kao odrasli u minijaturi. U srednjem veku i poetkom modernog vremena, a jo dugo u narodnim slojevima, deca su poistoveivana sa odraslim (Arijes 1989:306). Detinjstvo je otkriveno u XVIII veku. Helenistika paideia (obrazovanje), a pre nje i kultura neolita, podrazumevale su razliitost sveta dece i odraslih. Razlika se u srednjem veku izgubila: Deca su pripadala drutvu odraslih, i u njemu se nisu izdvajala (Arijes, 1989:176). Moderno drutvo je ponovo vratilo pojam deteta ili ideju detinjstva, ali je ironino da se ukidanjem generacijske razlike izmeu roditelja i dece po nalogu modernih, demokratskih, pregovarakih strategija, ponovo brie pojam deteta kao deteta (Vederli, 2005:192; Postman, 1994). Ako ga izbriemo, preti li nam poast, pita Rob Vederli. U knjizi Nestanak detinjstva (The Disappearance of Childhood) Nil Postman iznosi tezu da je istoriografija detinjsva jedan od simptoma smrti detinjstva, indikator njegovog ponovnog nestanka: Istorija detinjstva se javlja tek kada je odreeni dogaaj zavren, kada je razdoblje iscrpljeno, kada vie nije verovatno da sledi neka nova i jo snanija faza... Istoriari obino stiu tek na sahranu (Postman, 1994:5). Nepostojanje ideje detinjstva u srednjem veku ne znai da su ljudi tada decu zapostaviljali, odbacivali ili zlostavljali: oni su bili naklonjeni deci ali nisu imali svest o posebnosti dece, nisu primeivali po emu se dete razlikuje od odraslog. U feudalnoj i ranoj modernoj graanskoj porodici, nisu se razvijala sutinska, duboka oseanja izmeu roditelja i dece. To ne znai da roditelji nisu voleli svoju decu; oni su se njima bavili manje radi njih samih, a vie zbog uea dece u zajednikom delu, u stvaranju porodice i reprodukcije zajednice. Feudalna porodica je pre bila moralna i drutvena stvarnost nego plod oseanja (Arijes, 1989:258-259). Graanska porodica i kola su ozdvojile decu od drutva, iskljuili ih iz zajednikog ivota i stvorili pretpostavke da mogu pripadati sebi. Moralni uticaj graanske porodice i briga kole za obrazovanje i vaspitanje stvorili su pretpostavke za nastanak detinjstva. Doivljaj detinjstva je postao osnova novog duha porodice. Arijes je detinjstvo uveo u drutvenu teoriju kao njeno novo podruje. Na rezultate njegove istorije detinjstva poziva se veliki broj autora. Spomenuemo samo najpoznatije: Miel Fuko (Foucoult, Michel), Ivan Ili (Illich, Ivan) i Riard Senet (Sennett, Richard) Igor S. Kon, Lorens Stone (Lawrence Stone), Lojd Demoz (Lloyd de Mause), Neil Postman (Nail Postman). I. S. Kon ovako vrednuje Arijesov teorijski doprinos: 23

Otkrivanje 'tajanstvenog plemena' dece, koje ivi u svetu odraslih po svojim vlastitim zakonima kao u rezervatu, imalo je vane teorijske posledice (Kon, 1989, 102). Teze Filipa Arijesa entuzijastiki prihvataju mnogi istraivai i dandanas, a studenti rado itaju Vekove detinjstva kao obaveznu literaturu. Arijes je pionir meu istoriarima mentalit pristupa drutvenom ivotu u prolosti. O prolosti se sudi polazei od drugaijeg naina miljenja, razlika u shvatanjima ili sklonostima, ali i na osnovu dubljeg duhovnog ustrojstva zajednice. Tezu o nepostojanju ideje detinjstva u srednjem veku Arijes nudi kao potvrdu ispravnosti mentalit istorije. Arijes polazi od pretpostavke da je detinjstvo dugovean i inertan fenomen. Fenomene ove vrste Entoni Gidens svrstava u okotale institucije. To su institucije koje vremenom postaju neadekvatne onome to treba da predstavljaju; isto se zovu ali im se priroda iznutra promenila (Gidens, 2005:44 i 83). I detinjstvo je takva institucija. Sve do XVII veka odrasli su sebe smatrali, predstavljali i doivljavali kao bia koja u osnovi nisu razliita od dece. Ljudi tog doba nisu imali ideju da su deca razliita, nisu ih doivljavali kao posebnu klasu bia. Filip Arijes sebi nije postavio zadatak da ospori prethodno izneene teze o detinjstvu. Ideja detinjstva naprosto nije postojala. Arijes je panju usmerio na detinjstvo, drutveni ivot za koji se mislilo da nije vredan pomena. U tome je njegov genije. U srednjem veku deca su etiketirana kao odrasli u minijaturi. Arijes je poseban po tome to je otkrio smisao i znaenje detinjstva. Dokaze za svoje otkrie detinjstva nalazio je u istoriji umetnosti, posebno vizuelne umetnosti, u istoriji igara i igraki, odevanja, zlostavljanja dece i slinim detaljima svakodnevnog ivota. Srednjovekovni slikari nisu raspolagali likom deteta, tako da se deca na njihovim slikama nisu ra