sociologija detinjstva 2011

7/16/2019 sociologija detinjstva 2011

http://slidepdf.com/reader/full/sociologija-detinjstva-2011 1/123

PEDAGOŠKI FAKULTET U SOMBORU

Priredio: Prof. dr Mile Nenadić

SOCIOLOGIJA DETINJSTVA- HRESTOMATIJA –

SOMBOR, 2011.

1



SADRŽAJ

Poglavlje 1: Dete i detinjstvo /1/

Poglavlje 2: Pojmovne i istorijske dimenzije detinjstva /14/

Poglavlje 3: Staranje o deci i razvoj apatije /31/

Poglavlje 4: Detinjstvo u istoriji – između ideje i prakse /41/

Poglavlje 5: Detinjstvo i savremeno društvo: Paradoksalan odnos? /52/

Poglavlje 6: Dimenzije detinjstva /58/

Poglavlje 7: Postmoderno dete /72/

Poglavlje 8: Nova paradigma za sociologiju detinjstva: Poreklo, obećanje i problemi /80/

Poglavlje 9: Dečja prava /95/

Poglavlje 10: Kod kuće je najbolje:Distinkcija javno/privatno u

dečjem teoretisanju o riziku i bezbednosti /103/

Poglavlje 11: Prijatelji i poznanici /114/

2



Poglavlje 1

Dete i detinjstvo

Anđelka Milić,Sociologija porodice, Čigoja štampa, Beograd, 2001., str. 153-170

1. Pojam i razvoj koncepta

U najvećem delu dosadašnje istorije dete idetinjstvo bili su u zasenku roditelja iroditeljstva. Deca su bila u inferiornom društ-enom statusu a dominacija roditelja nad decomsmatrana je očiglednom i po sebi razumljivomčinjenicom. O takvom univerzalno podčinjenom položaju dece u prošlosti svedoče, izmeđuostalog, izrazi koji su upotrebljavani i koji su sedo danas održali za oslovljavanje mladih osoba,a u kojima se jasno ističe njihova podčinjenost iinferiorizacija od strane starijih. (J. H. Plumb,1974:339).

Sve do početka 70-ih teško je bilo naći posebno razmatranje tema o detetu ili detinjstvuu sociološkim priručnicima i uždbenicima. Odeci se govorilo isključivo u kontekstu odnosaroditelji-deca, pri čemu je uvek u prvom planu bilo izučavanje ponašanja i vrednosti roditelja,njihove socijalizacijske prakse, dok bi se odetetu govorilo tek u pokojem paragrafu i kao o„zavisnoj" varijabli ili posledici. Pedagogijakoja je pledirala da ima prvenstvo u bavljenjudetetom, u stvari se najmanje bavila detetom,stoje naročito bio slučaj u bivšim socijalističkimzemljama.

U novije vreme pojavljuje se neka vrsta podele rada i specijalizacije između društvenihdisciplina koje u svoj predmet istraživanjauključuju dete i detinjstvo. Primećuje se da se psihologija i pedagogija sve više orijentišu na proučavanje deteta na mikro i eventualno mezonivou, baveći se konkretnim problemima ili pojedinim grupama dece. Za razliku od njih socio-logija, istorija i antropologija nastoje da problemu priđu sa makro ravni ispitujući temeljneuslove dečjeg odrastanja u prošlosti i savreme-nosti. Naročito se insistira na komparativnim,istraživanjima uslova detinjstva i odrastanjadece (Jens Qvortrup, 1986).

Sve doskora dete je u sociologiji isklju-čivo proučavano iz aspekta teorije socijalizacijekao objekat socijalizacijskog procesa i njegovih brojnih agencija: „Deca su tretirana kao sirovimaterijal procesa socijalizacije" (Jens Qvortrup,1986:132). U preokretu koji započinje sa ,,baby boom"-om u poratnim generacijama u Americi,u javnom i naučnom diskursu dolazi do jednevrste hipertrofiranog naglašavanja deteta i nje-gove glorifikacije što nije moglo da prođe bezracionalne osude i kritičkog komentara. Jedanod pionira savremenog izučavanja generacijskih

3



odnosa morao je da konstatuje da „svaka dok-trina koja na detinje potrebe gleda kao vrhovne,a one organizovanog društva kao sekundarne jeste sociološka anomalija" (Kingslev Daviš,1940:217).

Druga novina koju donosi proučavanje

deteta i detinjstva izvan konceptualnog poljasocijalizacije jeste odustajanje da se o detetugovori samo sa stanovišta budućnosti, tj.Roditeljskih projekcija, očekivanja, ciljeva ivrednosti koje nastoje da usade u detetovuličnost. Koncept detinjstva upućuje, međutim,na proučavanje življene stvarnosti deteta usvakodnevici savremenih društava. Detetu injegovoj praksi pristupa se, dakle, iz subjekt-ivne perspektive deteta kao glavnog akteradetinjstva.

Revoluciju u društvenim naukama po

pitanju deteta i detinjstva izvršio je francuskiistoričar Filip Arije (Philippe Aries) sa svojomsada već klasičnom studijom ,,Vekovi detinj-stva" (1962,1990) koji je na neobično imagina-tivan način pristupio proučavanju socijalnih pre-dstava o detetu.od ranog srednjeg veka pa domodernog doba. Ustanovio je da se tokom čita-vog srednjeg veka detetu ne pristupa u smislunjegove posebne organske i socio-kulturne or-ganizacije, već se dete tretira kao „čovek u ma-lom". U skladu sa takvim poimanjem, deca nisuizdvajana iz sveta odraslih, već su tretirana kao

njegov integralni, ali nedorasli i inferiorni deo, pa je tako prema njima postupano. Jedan psiho-log prati od početka ljudske istorije stupnjeveevolutivnog razvoja odnosa između roditelja idece koji su dobrim delom uslovljeni i saznanji-ma o specifičnostima deteta i njegovog razvoja.On razlikuje sledeće stupnjeve tih odnosa: na početku infanticid, pa zatim odbacivanje, ambi-valentnost, dominacija, socijalizacijski uticaji idanašnja permisivnost (Lloyd de Mause, 1974).

Čime se objašnjava ovo dugo zanemari-vanje i prećutkivanje deteta i posebnosti detinj-

stva u ljudskom životu i društvu? Svi autori kojisu se bavili ovim problemom slažu se da je u pitanju bila, bar što se premodernih epoha tiče,visoka smrtnost dece i mladih i sa druge straneveoma visok fertilitet koji je trebalo da nado-knadi ovu ranu smrtnost. U situaciji visokogrizika za odrastanje deteta, ni roditelji a ni druš-tvena zajednica nisu nalazili za potrebno nitiracionalno da troše mnogo energije, vremena i

osećanja ali i svih drugih resursa u decu, svedok ne budu sigurni da će se ta ulaganja isplatitiu smislu preživljavanja dece. Tako je ostavljanodobrim delom prirodnoj selekciji da izvršisvoje, pa tek kada bi ona završila sa svojim,roditelji su se prihvatali svoga dela posla u

dovršavanju budućeg člana zajednice.Većina istoričara koji su se bavili

„otkrićem detinjstva" slažu se da novi pogled nadete počinje da prodire u saznanje i svest ljudiod kraja.XV veka. Jedan domaći autor ističetezu da prve jasne promene mogu da se prateveć u XIV veku u ranore-nesansnim italijan-skim gradovima u okviru porodica istaknutihzanatlija ili bogatih trgovaca gde roditeljiispoljavaju gotovo moderan brižan i nežanodnos prema svojoj deci. (Karei Turza, 1996).

Ali tek od XVI veka se pojavljuju prvi

znaci prepoznavanja i brige za ono što bi semoglo nazvati „posebna dečja priroda", da bitokom XVIII veka takva orijentacija sasvim prevagnula, te tako dete postalo centar pažnje usvetu odraslih. To je vek poznat kao ,,vek pedagogije" koja pokušava normativno ali i u praksi da uspostavi principe odnošenja odraslih prema posebnosti deteta i detinjstva.

Zanimljivo je, međutim, u ovom kretanjuto da kako dete dospeva u centar pažnje rodite-lja, porodice i društva, tako postupak i odnos prema deci postaje sve više uskogrud, gubi na

prirodnoj spontanosti, i svodi se na podvrga-vanje dece raznim procedurama poučavanja idisciplinovanja i lišavanja njihovog autentičnogslobodnog iskaza u ponašanju i govoru. Tako jedan od savremenih istraživača istorije detinj-stva i porodice primećuje daje: „naša moderna porodica izrasla na konceptima autonomijedomaćinstva i disciplinovanja dece..." (JamesCasey, 1989: 147). Ovu tezu potkrepljuju i istra-živanja nastanka i delovanja prvih školskihinstitucija u kojima je često osnovni cilj bio„slomiti" dečji otpor (J. Donzelo, 1980, Ph.

Aries, 1962). Ideološko obrazloženje za ovakav pristup pružalo je protestantsko učenje o radnojaskezi koje se suprotstavlja porocima lenjosti,neurednosti, uživanja i razmetljivosti u ime božanske predestinacije. (Ibid, str. 164).

Smenu opuštenog pristupa detetu srednje-vekovne zajednice disciplinovanim obučava-njem dece za uloge odraslih građanske zajedni-ce u nastajanju veoma slikovito sumira Kurt

4



Dancinger (K. Danzinger) u jednom opsežnijem pasusu koji ćemo citirati: „Dok je pre sredine18. veka preporučavajući tretman za odojčadnalagao permisivnost, pretežna orijentacija kastrogosti i kontroli razvija se u potonjem peri-odu i traje sve do u naš vek. Ranije su bebe hra-

njene kada su to one tražile, dojenje je trajalo dodve godine, odbijanje od dojenja je išlo postepeno, dok treniranje za stolicu nije preduzimanou prvim godinama života i nije se tražilo da detenoću bude suvo sve do pete godine; nisu seiskazivale niti spominjale ikakve zabrane u pog-ledu dečije golotinje ili infantilnog iskazivanjaseksualne želje; deteje ostajalo uz majku ukrevetu sve dokje dojeno a uspavljivano jeljuljuškanjem; ono je držano slobodno, maženood strane odraslih a njegovo plakanje nailazilo je na brz odgojiteljski odgovor. Početkom 19.

veka slika je potpuno promenjena: vreme doje-nja je skraćeno, uvedeni su striktni vremenskirazmaci u ishrani, treniranje za stolicu počinjeranije i ranije se završava; infantilna seksualnostse kažnjava (ovo postaje opšte mesto odgoja tek pri kraju 19. veka), ljuljuškanje, cuclanje itrenutni odgovor na bebino plakanje se neodobravaju. Sa druge strane, sada se ohrabrujedetetova sloboda u motornim aktivnostima,stoje ranije bilo sprečavano. Nužno grubo, poređenje podataka na osnovu posmatranja 75različitih društava u svetu tokom 19. veka

pokazuje daje svirepost toga veka bila neobičnau odnosu na humanističku normu, dokje ranije postupanje bilo mnogo više u skladu sa opštom praksom čovečanstva" (1971: 140-141).

Jačanje strogosti i rigidnosti u odnosu prema detetu što se više pimičemo savremeno-sti, tj. što se moderno društveno uređenje sveviše utemeljuje, moglo bi naći svoje adekvatnoobjašnjenje u Fukoovim analizama nastupanjamodernog saznajnog diskursa nauka o čovekukoje preuzimaju sve snažniji nadzor nadčovekom i njegovim nagonima.

U skladu sa ovim Fukoovski utemeljenim pogledom otkriva se kako napredovanje uodređenim saznajnim praksama modelira pristupe i odnos prema detetu i detinjstvu u modernojeri. Osnovna teza poznatog nemačkog sociologa jeste da se specifičnost uloge deteta oblikuje uzavisnosti od znanja o procesu socijalizacije(Kurt Luscher, 1975: 360). U tom smislu onrazlikuje sledeće stupnjeve razvoja tih spoznaja

i njima odgovarajuće tumačenje deteta: ideolo-ško saznanje koje se uglavnom zasnivalo nahrišćansko-crkvenom tumačenju vrednosti živo-ta i rođenja, potom dolazi era medicinskih saz-nanja koja se obrazuju oko nekoliko oblasti(ginekologija, pedijatrija), pri čemu naročito

veliki značaj imaju saznanja u domenu ishranedeteta i odojčadi. Zatim, nastupa etapa saznanjao sposobnostima i vrstama učenja kod dece pričemu se, sa jedne strane, forsira učenje kroz praksu, tj. kroz rad i „šegrtovanje", a sa druge,sistematsko sticanje znanja putem škole. Ovajniz završava se saznanjima o ličnosti i njenomrazvitku čime se konačno sredinom 20. vekaokončava ali i utemeljuje saznanje o detetu kaoličnosti in nuce. Ukupnost ovih znanja gradeokvir za evoluciono shvatanje razvoja kompe-tencija ljudskog roda, što naravno ne znači da će

ova znanja uvek biti i adekvatno iskorišćena u praktičnom procesu odgajanja i socijalizovanjadece. Ali o tome odlučuju drugi faktori a nesamo znanje.

Sličnu zamisao o smenama pojedinihsaznajnih orijentacija u razumevanju deteta alisa jasnim kritičkim naglaskom iznosi jednasavremenija autorka. Ona kritički ukazuje kakosvaki od saznajnih talasa razumevanja detetavodi zapravo ka njegovom postvarenju kaoobjekta. Dete postaje sukcesivno „pacijent"različlitih stručno-institucionalnih službi organi-

zovanih na novim saznajnim standardima. Onarazlikuje prema redu nastanka obrazovni, medi-cinski, psihološki i ekološki saznajni talas. Pritom ukazuje da što znanje više napreduje, todete biva njime sve dublje unazad obuhvaćeno;tako danas kontrola počinje već od samogfetusa. (E. Beck-Gernsheim, 1988). Ista autorka primećuje da kako raste lista ovih saznanja kojadete treba da zaštite od sve većeg broja opasno-sti i da razviju njegove dispozicione potencijaleu istoj srazmeri raste i lista nemoći da se deteodbarni u svojim elmentarnim potrebama od

narušavajućih i uništavajućih elementa modernecivilizacije i društvenog poretka.

2. Dete i detinjstvo kao društvenokonstruisana praksa

Detinjstvo je ranije posmatrano kao„prirodna" stvar i uparvo stoga je ostajalo izvannaučne pažnje. Naprosto, detinjstvo je smatrano

5



za posledicu univerzalnih bioloških zakonitosti, pa otuda neizbežno, ali privremeno i prolaznostanje u ljudskom životu. Otuda i margina-lizacija deteta i detinjstva, jer zapravo ono stojina ivici između prirode i društva.

„Nova paradigma detinjstva" nastoji da

ove zdravorazumske postavke preispita, odbacii konstruiše nov pogled na dete i detinjstvo.Dominantno viđenje dece i mladih u društvenimnaukama definisalo ih je kao „bića u nastajanju(becomings) a ne kao ljudska bića" (J. Qvrort-rup, 1992:132). Sociologija detinjstva kao novainstitucio-nalizovana disciplina razvija pristupdetetu i detinjstvu kao tvorevini određenogdruštveno-kulturnog i istorijskog konteksta,odnosno kao socijalnoj strukturi koja je u inter-akciji sa drugim strukturalnim segmentima. Pro-ces odrastanja deteta nije isključivo automatski

proizvod internih bioloških i fizioloških procesaveć zavisi od specifičnih društveno-kulturnihuslova, od saznanja i ideologija koje vladaju udatoj društvenoj sredini. „Način artikulisanjadetinjstva u pojedinim društvima definiše dete-tov društveni položaj čime je određen njegovidentitet" (Smiljka Tomanović-Mihajlović,1997:10).

Detinjstvo može biti posmatrano ustatičnoj perspektivi struktuiranih odnosa unutar kojih se odvija život deteta i konstituiše njegovasocijalna pozicija. Ovde je naglasak na ukazi-

vanju na promenljive socio-kulturne aranžmanei normiranje očekivanja od deteta, postavljanjegranica njegovom ponašanju i defmisanje nje-govih potreba a sve iz perspektive odraslih. Od-govor deteta na ova očekivanja, koja su manjeili više sputavajuća ili otvorena proizvodi detekao aktera sui generis.

Drugi dinamičniji pristup prilazi detetukroz svakodnevicu doživljaja i iskustava kojaono stiče u svetu koji ga okružuje. Ovaj pristupželi da detinjstvo definiše iz detetovog vido-kruga, iz autentičnog vidokruga njegove prakse.

Ali se taj pristup suočava sa preetabliranim predstavama o detetu koje treba da razobličikako bi došao do autentičnog detetovog doživ-ljaja sebe i svog sveta. To stvara ozbiljne episte-mološke teškoće za koje sociologija detinjstvanije uspelajoš uvek da nađe adekvatmja rešenja.Moglo bi se utvrditi da sociologija detinjstva unovom ključu polazi od sledećih postvaki:

1. Detinjstvo posmatra samo za sebe i

naročito nezavisno od bilo kakvih prekoncepcijai ideologija budućnosti.

2. Detinjstvo posmatra kao aktuelnu prez-entnu stvarnost koju dete živi i kroz koju for-mira sopstveni identitet.

3. Osmatra dete kao aktivnog subjekta i

objekta vlastite prakse odrastanja kojom konsti-tuiše svoju subjektivnost i transformiše objekti-vni svet relacija i značenja koje zatiče.

Nova paradigma sociologije detinjstvaujedinjuje u sebi dve paradigme koje su do sadaopstajale nezavisno jedna od druge: stanovišteŽana Pijažea da „društvo ima odgojni karakter"(1966:245) ali istovremeno nastoji da pokaže da je dete „roditelj čoveka" (M. Mead), pa u tomsmislu dovoljno kompetentan akter koga bivaljalo ozbiljno proučavati.

U novom ključu koncept detinjstva se

problematizuje u tri aspekta (Igor Kon, 1991):1. Ideja detinjstva - simboličke predstave

o detetu, normativni modeli deteta i odrastanja istavovi o detetu i njegovim potrebama koje garazlikuju od odraslih.

2. Praksa detinjstva - stvarni položaj dete-ta u porodici i društvu, odnosi dete-odrasli, pos-tupci prema detetu u same aktivnosti deteta.

3. Kultura detinjstva - dete u dečjemsvetu, unutrašnji svet detetovog doživljaja i sli-ka sveta samog detinjstva, kao i interaktivneaktivnosti među samom decom.

Zahvaljujući pionirskom doprinosu Ph.Ariesa, istraživanja koja pripadaju ovom novomdiskursu najviše su se koncentrisala na prvuoblast - rasprave na idejnosimboličkom i ideo-loškom planu u vezi sa „otkrićem detinjstva"kao društvenog i kulturnog fenomena. Valjaupozoriti da u ovim studijama postoji realnaopasnost od ideologizacije deteta i detinjstva.Umesto da služe otkrivanju istine o prošlosti, tj.zabluda prošlosti, dešava se da ova istraživanjasluže davanju legitimiteta savremenim vladaju-ćim ideološkim predstavama nudeći nam „navo-

dno proverene iskustvene istorijske činjenice"(A. Milić, 1988:31). U tom smislu ideja omodernoj društvenosti koja je detecentrična, akoja mora biti ozbiljno proveravana, često selegitimiše idejom o prošlosti koja je premadetetu bila ravnodušna ili čak neprijateljska.

Na nivou prakse, sociolozi ukazuju na prelaz od prakse „integrisanog" detinjstva udifuznom i šarolikom svetu srednjevekovnih

6



domaćih zajednica u kome je dete stalno prisutan ali istovremeni i nezapažen i sporedandeo tog sveta u potpuno novu situaciju „segre-gacije" deteta i njegovog sveta od sveta odraslihi života zajednice. Ovaj proces izdvajanja detetakoji istovremeno vodi ka „detecentričnom" dis-

kursu i organizaciji svakodnevnog života odvijase uporedo ili je sastavni deo procesa formiranjamoderne porodice, koja se i sama, sa jednestrane povlači u svoju intimnu osobenost, a sadruge odvaja od sveta javnih, privrednih i političkih zbivanja i odnosa. Centar nove poro-dičnosti koja je svedena na najuži reproduktivnisrodnički krug postaje dete kome se posvećujecelokupna porodica: ukupnost porodičnog ži-vota - ekonomske aktivnosti privređivanja vršese u ime zasnivanja nove buržoaske lozenalsednika, koja se mora dokazati svojim radom

umesto aristokratske tradicije prenošenja privi-legija; na drugoj strani, ukupan unutrašnji život porodice organizuje se oko brige, rasta i razvoja budućih naslednika. Pri tom žena dobija „pov-lašćeni" zadatak da orgamzuje iznutra ovaj novi porodični pogon orijentisan ka detetu.

Od kraja XVIII veka i početkom XIXveka delom i kao posledica slabljenja religioznemoralnosti dolazi do glorifikacije deteta uokviru romantičarske vizije porodičnog doma,žene posvećene materinstvu i deteta kao simbo-la dobrote, nevinosti, neiskvarenosti i prirodno-

sti. Pri tom, naročito Arije insistira na prodoru„nove osećajnosti", kao potpuno nove perspek-tive kroz koju se odvijaju i doživljavaju odnosiizmeđu deteta i njegove porodične okoline ugrađanskoj klasi. Tu novu praksu odlikuju svesnažniji izlivi nežnosti prema detetu, iskaziva-nje topline i ljubavi prema njemu, u specifičnojvrsti govora koji odrasli neguju u odnosu premadetetu (tepanje), ljubljenje i milovanje deteta,zabavljanje sa detetom te dozvoljavanje detetuda se uključi u svakom momentu u komuni-kaciju odraslih.

Međutim, dokazivanje promene u emo-cionalnom odnosu i postupanju roditelja premadeci u ovim istorijskim studijama predstavljaizuzetno težak i ozbiljan metodološki problem.Postavlja se pitanje da li su zaista roditelji usrednjem veku bili neosećajni i ravnodušni pre-ma svojoj deci, kakvim ih opisuju neki istraži-vači (Lloyd de Mause), za razliku od novo-vekovnih roditelja? Ili, pak, savremenim istra-

živačima koji polaze od gotovo „opsesivne" potrebe za iskazivanjem ljubavi kod savremenihroditelja, nekadašnji uzdržaniji stav roditelja iz-gleda kao hladna bezosećajnost ili čak i surovo-st prema deci? Drugo, postavlja se pitanje natemelju kakvih saznanja, kakvih znakova se

može uopštavati o nastupanju „nove osećaj-nosti", odnosno o postojanju „bezosećajnosti" uodnosima prema deci i mladima u prošlosti.Dokazivanje „osećajne klime" je veoma težak isložen, a u nekim slučajevima i nemoguć zada-tak i za savremena društva, a nekmoli za istraži-vača prošlosti koji raspolaže sa veoma suženomi fragmentarnom emprijskom evidencijom, pogotovu u ovoj sferi društvenih odnosa.

Osim toga, istorijska istraživanja pate od jednog ozbiljnog sociološkog nedostatka. Onase u prvom redu bave detetom i porodicama

viših i najviših društvenih slojeva u prošlosti izakojih je ostala bogata istoriografska građa. Po-stoji opasnost da se na osnovu ove delimičneslike generalizuje za društvo u celini, da se najavljuje „novi", „moderni", „generalni" obrazac prakse detinjstva i ponašanja prema detetu. Op-štost tog novog obrasca upravo mora biti dove-dena u pitanje iz jednog specifičnog ugla. Nai-me, većina dosadašnjih studija detinjstva ne ba-vi se očiglednim raskorakom u pristupu i shva-tanju detinjstva i deteta koje postoji između„osećajne" porodice i „brutalne" škole u eri

nastupanja modernosti. To se može pripisatinedovoljnoj sociološkoj diferenciranosti pristupa novom fenomenu detinjstva koji je očitooblikovan od samog početka od različitih društ-venih nosioca i sa različitim interesima i name-rama u vidu.

Postavlja se pitanje koje su društvenesnage nosioci ovog društvenog prevrata u odno-su prema deci i prema porodici u celini? U imekakvih i čijih interesa one nastupaju, kakva sunjihova shvatanja društva, čemu teže i nadaju seu budućnosti? Dok Arijes ili Stoun (L. Stone,

1960) prve začetke promena lociraju u arist-okratske krugove kasnog feudalizma, dotle dru-gi autori isključivo ukazuju na buržoaziju kaonosioca tih kretanja (Demos, 1970, Donzelo,1979 i dr.) Podjednako ostaje nejasno koji se procesi nalaze u osnovi ovih kretanja: da li su tourbanizacija i industrijalizacija, migracije, nuk-learizacija porodice, skolarizacija života dece,religijske reformacije i transformacije?

7



Najmanje je, ipak do sada, postignuto na planu razumevanja „dečjeg sveta" ili „kulturedeteta" i zakonitosti na kojima se onikonstituišu. Ovde u najvećoj meri nedostajusaradnja sociologa, psiholga, pedagoga i antro- ploga. Veoma malo su proučavane dečije pred-

stave o svetu, stavovi prema okolini koja ihokružuje: porodici, vršnjacima, školi, nastavni-cima. Ovde, takođe, spadaju proučavanja deči- jeg vremenskog budžeta, kao i dečijeg prostora,načina odmaranja, zabave, druženja, komunika-cije, te naročito u savremenim društvimaogromne mas-medijske produkcije namenjeneisključivo ili prvenstveno deci; ispitivanje deči- jih „moda" i stilova života i načina kako ove prakse bivaju proizvedene i prihvaćene od samedece. (J. Zinnecker und R. Silberreisen, 1996).

Studije detinjstva bez obzira na teorijske

razlike dokazuju, međutim, značaj povezanostinovog koncepta deteta i moderne nuklearne porodice. Pokazuje se da već od proto industrijskih oblika porodične modernizacije, nuklearna porodica predstavlja jedinstvenog idejno-ideolo-škog i vrednosno-kulturnog posrednika u uspo-stavljanju, prihvatanju i širenju nove organi-zacije i načina života koji sobom nosi procvatkapitalizma na evropskom tlu a u okviru kogadolazi i do širenja prostora i razumevanja za potrebe deteta i detinjstva. Upravo tu tezunastojaćemo da preispitamo sa raznih strana u

narednom odeljku.

3. Porodica usredištena ka detetu.Stvarnost i mit

Od početka 20 veka dete dospeva u centar svih porodičnih zapleta. To se pre svega dugujeFrojdovom otkriću ranog seksualnog razvojadece i problema koji taj razvoj stvara zastabilizaciju odrasle ličnosti. Sa druge strane,sociološka teorija u svojim glavnim teorijskim

razmišljanjima stavlja proces socijalizacije usredište društvene reprodukcije. Parsons će takou svom stanovištu koje sintetizuje uvide Frojda,interakcionizma i funkcionalizma u jedinstven poged, postaviti porodicu kao centralni agens procesa socijalizacije dece u društvu. Pri tom jetaj proces osnovni za internalizaciju i afirmacijusocio-kulturnih vrednosti društvenog sistema usistemu ličnosti pojedinaca, pa prema tome za

obnavljanje i učvršćivanje svakog savremenogdruštvenog sistema. Porodica i dete tako postajuu savremenom teorijskom diskursu osnovne osena kojima se gradi integracija i kohezijadruštvenih zajednica.

Moderna porodica od početka 20. veka

biva postepeno rasterećivana od nekadašnjih brojnih funkcija koje su članovima uzmale naj-više energije i vremena (proizvodnja, odbrana,zaštita, staranje) pa može objektivno da sedaleko više posveti svom najslabijem članu -detetu. Ali ovaj preokret nije istovremeno nužani dovoljan uslov za prevrat u odnosu premadetetu i njegovoj ukupnoj društvenoj poziciji. Naprotiv, ima dovoljno suprotnih dokaza naosnovu kojih se može tvrditi da bez obzira nasavremenu „detecentričnost" porodice i društve-ne zajednice, moderno društvo i porodica pred-

stavljaju „neprijateljsku sredinu" za dete, višenego što su to bila društva u prošlosti (L. Wilk,1990). U stvari, kao što se moderna porodica iroditelji u njoj nalaze razapeti između neuskla-đenosti i protivurečnosti modernog društva,tako isto se dešava i sa decom. Neke od tihglavnih protivurečnosti ćemo ovde analizirati.

3.1. Dete kao vrednost: od „uspešnogprojekta" do „nostalgije"

Detecentričnost kao praksa porodica i ponašanje i stav roditelj a u dobroj meri sezasnivala, kao što smo već konstatovali, nanovoj proceni deteta kao vrednosti. Ali u čemuse nalazila ta novootkrivena vrednost deteta ugrađanskoj civilizaciji? Bilo bi brzopleto da seona isključivo traži i pronalazi iz ugla ekonom-ske cene i isplativosti investicija u dete, kako seu svetu preduzetništva posmatraju sve stvari iodnosi. Ali sigurno daje taj aspekt bio snažno prisutan ali u nešto modifikovanijoj i proširenojformi u odnosu na čisto ekonomističko proce-

njivanje. Dete je u modernoj porodici imaloznačenje „životnog projekta" roditelja: deca su postala „naš ljudski kapital, naša budućnost"(Chris Jenks, 1996:14), odnosno ekonomskim jezikom rečeno naša „investicija u budućnost".Ovakav koncept deteta na strani roditelja podra-zumeva bezgranično podređivanje roditelja inte-resima deteta, odnosno žrtvovanje za dete. Aliisto tako na strani deteta ovakav koncept deteta

8



pretpostavlja zavisnost deteta od roditelja, več-nu zahvalnost roditeljima, detetovu pasivnost i prezaštićenost.

Takav stav i odnos prema deci proizvodio je čitav niz protivurečnih posledica u društvu, porodici i u položaju same dece u fazi zrelog

kapitalizma kao što su:1. Suprotnost između visokih ekonomskih

troškova izdržavanja dece i njihove neodgo-varajuće društvene cene, a stoje roditelje dovo-dilo u situaciju raskoraka između mogućnosti iočekivanja.

2. Suprotnost između detecentričnog sveta porodice i segregacije deteta u društvenom sve-tu odraslih, počevši od školskog sistema panadalje.

3. Ambivalentan odnos između emociona-lne zaštićenosti deteta i socijalne pasivnosti koja

je imala za posledicu ne tako retke situacijeradikalizacije mladih i omladine kao socijalnogsegmenta detinjstva i odrastanja deteta u mode-rnim zapadnim društvima. Najspektakularnija ivišestruko posledična od tih pobuna jeste 1968.godina sa kojom dolazi i do završnice u ovojetapi društvene konstrukcije deteta i detinjstva.

Od kraja 60-ih nastupa nova faza urazvoju koncepta i vrednosti deteta koja umestoroditeljskog i društvenog delovanja ,,u imedeteta" nastoji da uspostavi dete kao subjekatvlastitog činjenja. Naravno da je ovo lakše reći

nego učiniti, pa otuda teorije deteta i detinjstvakoje nastoje da se izgrade na takvoj paradigmi pate od apstraktnosti i neodređenosti budući daim nedostaje adekvatna konceptualizacija „subjekta" koga promovišu. Naime, nauka još uvek nije u stanju da dovoljno razumljivo protumačiJezik" detinjstva

Uprkos ne malim preprekama na uspo-stavljanju takvog gledišta, može se ipak utvrditida je osnovna konceptualna i stvarna promenasadržana u „figurativnom ključu" (M. Mead,1979) tj. kao partnerstvo dece i roditelja u

porodci, dece i odraslih uopšte. Ali dok izgledada se na partnerski odnos deca lako usmeravaju jer to leži u „prirodi" njihovog statusa i potreba,u slučaju roditelja ova nova orijentacija zahtevamnogo više napora i samokontrole nego što suoni na to navikli.

U ovom kontekstu svakako treba pome-nuti zanimljivo gledište poznatog istraživačadetinjstva Krisa Dženksa (Chris Jenks) koji nov

odnos prema detetu postmodernom društvutumači kao „nostalgično" prizivanje prošlosti odstrane odraslih u kom stavu dete zapravo repre-zentuje taj izgubljeni svet sigurnosti, ugodnosti itopline.

U odnosu na moderno društvo, postmo-

demo društvo se predstavlja kao društvo „rizi-ka" (Beck, 1992) koje traži stalnu refleksivnureprezentaciju sopstva koja nema više za svojeutočište niti fiksirane prostore niti fiksiraneidentitete. Otuda se dete u toj „nostalgičnoj" potrazi fiksira „kao ljubavnik, supružnik, prijtelji drugar sa posla i najednom drugačijem nivoukao simbolička reprezentacija samog društva"(Ibid, 1996:20). Odrasli pokušavaju koz identi-fikaciju sa detetom u sebi da prevaziđu strahovei napetosti nesigurne današnjice.

Ali u tom „nostalgičnom" ključu, prema

ovom autoru leži i dvosekli mač odnosa premadetetu u današnjici: sa jedne strane nastojanje dase detetu omogući autentični i samostalni raz-voj, ali sa druge strane i povećano iskorišća-vanje, zloupotrebe i zlostavljanje deteta u situa-ciji bespomoćnosti odraslih. Na ove aspektevratićemo se pri kraju ovog odeljka.

3.2. Deca kao društveno bogatstvoi redukcija nataliteta

Dok u savremenim društvima preovlađujeideološka orijentacija usmerenosti ka deci,istovremeno dolazi do stalnog i sve većegopadanja nataliteta i fertiliteta u razvijenimzemljama. Demografi, ekonomisti, sociolozi isvi ostali stručnjaci slažu se da je prvenstveniuzrok smanjivanja stopa nataliteta i fertilitetakoje čak idu ispod nivoa potrebnog za obnav-ljanje stanovništva u pojedinim zemljama, re-zultat ogromno uvećanih troškova u podizanjedece, tj. ulaganja koja su neophodna da bi sedete izvelo na put samostalnosti. Često izrican

stav da su deca „najveće bogatstvo" nije samometafora, kojom se iskazuje promenjeni vredno-sni sistem u savremenoj porodici i društvu kojidete tretira kao vrhunsko dobro, već je reč ostvarno visokoj ceni koštanja deteta. Troškoviodgajanja deteta su u poslednjoj polovini vekaizuzetno porasli te sa ekonomskog stanovištadete zaista nosi u sebi veliku vrednost.

Kada je reč o individualnim porodicama

9



one ne očekuju, niti računaju sa fman-sijskim povraćajem uloženih sredstava u podizanje iodgajanje dece. Dobrim delom i zato što decaviše ne predstavljaju u porodici radni resurs.Empririjska istraživanja pokazuju konstantnoopadanje učešća dece u obavaljanju kućnih

poslova unazad od II svetskog rata, sa tenden-cijom da to opadanje postane još jače u meri ukojoj dolazi do opadanja ruralnih porodica i porasta obrazovanih žena. (F. Goldscheider andL. J. Waita, 1991:169-170).

Ipak, optimizam u pogledu redukcijeradnog iskorišćavanja dece mora da splasne akose imaju u vidu činjenice iz celog sveta, a nesamo iz njegovog najrazvijenijeg dela. Istraži-vači danas upozoravaju na širinu problema eksploatacije dečijeg rada naročito u polurazvi- jenim periferijskim zemljama, mada ne samo u

njima. Tako se raspolaže sa podatkom o 60miliona dece do 14 godina starosti koja suregistrovana kao radna snaga. Ali to je samo vrhledenog brega! Koliko ih još ima neregistro-vanih? (J. Qvortrup, 1985:129).

No, uz pretpostvaku da se finansijski dugdece prema roditeljima ili mlađih prema starijima može bar delimično namiriti, postavlja se pitanje jednog duga koji ostaje trajno neizmiren.Reč je o afektivnom dugu deteta prema rodite-ljima koji ostaje nepodmiren (F. Bimbi, 1992:149). Na sličan način stvar argumentuje nešto

ranije jedna drugi istraživač koji ukazuje da sedeca na Zapadu doživljavaju kao emocionalnoneprocenjivo dobro što od roditelja traži veomavisoka ulaganja i intenzivno emocionalnouključivanje (V. A. Zelitzer, 1985).

Raskorak između ulaganja i troškova, bilodaje reč o ekonomskom ili emocionalnom bu-džetu roditelja vodi ka značajnom smanjenjufertiliteta i nataliteta. No, to nisu i jedini uzroci.Često se ističu i drugi kao zapošljavanje žena iafektivno zasićenje roditelja sa jednim detetom.Moglo bi se zaključiti da pad nataliteta ima za

posledicu veću brigu i bolji standard dece usavremenom društvu. No, to je tačno samo doizvesne mere i za isvestan deo porodica, alinikako za sve.

3.3. Ekonomsko blagostanje deteta naspramekonomske zavisnosti i siromaštva

Nema sumnje da u ekonomskom pogledui bar što se tiče razvijenih zemalja, deca danasuživaju prave blagodeti. Ne samo da se roditeljitrude individualno da obzbede optimalne (akone i maksimlane) materijalne uslove za njihovoodrastanje (ishrana, stanovanje, oblačenje, ško-

lovanje, zabava) već tome u susret ide i moder-na „država blagostanja" koja na različite načine,direktno i indirektno nastoji da participira u tro-škovima porodica oko izdržavanja dece. U sus-ret dečjem „blagostanju" ne sumnjivo ide imoderna potrošačka civilizacija koja u decinalazi i preko njih stvara obrasce masovne pot-rošnje naročito u sferi dokolice i zabave. Deca iomladina su danas postali najatraktivniji konzu-menti masovne industrije potrošnih artikala okočije naklonosti se takmiče najmoćnije industrijesveta. Kao masovni potrošači deca i mladi su

danas u stanju ne samo da zadovolje obogaćen i proširen repertoar svojih osnovnih potreba većim obilje omogućava da veoma rano počnu dasamostalno izgrađuju vlastiti ukus i identitet.

Ali to su samo prividno blagostanje isloboda izbora. Iza potrošačkog obilja za decustoji njihova potpuna finansijska i ekonomskazavisnost koja se sve više produ-žava u meri ukojoj se širi fenomen „produžene mladosti".Tako se može reći da dečji i omladinski konzu-merizam počiva na staklenim nogama dečije iomladinske finan-sijske nesamostalnosti i finan-

sijske (ne) moći roditelja čije zarade i standardasve teže mogu da prate visoka potrošačkaočekivanja koje razvija podkultura mladih. U tojsituaciji jedan deo mladih čije finansijske mo-gućnosti ne dozvoljavaju praćenje tog standardadolaze u sukob sa društvom pokušavajući danelegitimnim i nelegalnim sredstvima ostvareove potrošačke standarde. Otuda sve veći deomladih koji kreće stazama maloletničke delin-kvencije, narkomanije, alkoholizma i drugihdevijatnih ponašanja.

Potrošačko obilje razvijenih društava pri-

kriva ozbiljnu egzistencijalnu ugroženost decekoja se ogleda u sve rasprostranjenijem siroma-štvu koje pogađa ne samo decu u većem delunerazvijenog sveta već i sve veće segmente deceu najrazvijenijim društvima. Prema uporednojstudiji životnog standarda dece u deset OECDzemlaja došlo se do otkrića „novih i suptilnijihformi deprivacije dece" (Kennnedv et ali.,1996:145). Među tim zemljama Amerika poka-

10



zuje „zapanjujući" obim siromaštva dece (Ibid,152)s tj. ona je zemlja koja prema svim poka-zateljima ima nadprosečan broj dece ugroženesiromaštvom u odnosu na ostale posmatranezemlje. Švedska prema istom posmatranju stojidaleko ispred svih ostalih po visini standarda

koji uživaju najmlađi, dok se ostale zemljegrupišu u sredini.

Veličina dečijeg standarda odnosnosiromaštva u značajnoj je korelaciji sa nenov-čanim doprinosima koji dolaze od države blago-stanja i njenih agencija u vidu različitih pro-motivnih zaštitinih mera prema deci i porodi-cama. Pa ipak, uprkos rastu državnih davanja iukupnom porastu životnog standarada, istraži-vanje beleži kontinuirani porast dece ugrožnesiromaštvom. To se dovodi u vezu sa porastom jednoroditeljskih porodica, sa jedne strane i

porastom nezaposlenosti, što najviše pogađamajke upravo iz jednoroditelsjkih porodica.Tako možemo da konstatujemo još jednomkako se reprodukcioni krug siromaštva, bede ieksploatacije zatvara u ženskoj podčinjenosti ieksploataciji.

Napokon, ovde treba ukazati na još jedankontrast koji pogađa blagostanje dece u savre-menom svetu. To je Činjenica koju su već 80-ihgodina uočili demografi (a koju sada ističu sveviše sociolozi i ekonomisti. Reč je o tome dadolazi do kompeticije između najstarije i

najmlađe populacije u razvijenim društvima oko podele značajnih budžetskih sredstava namenje-nih socijalnoj sigurnosti i standardu stanov-ništva. Kako, sa jedne strane, najstariji deo popualcije ne samo da postaje brojčano sve većiu odnosu na najmlađi i sa druge kako on jošuvek raspolaže većim uticajem i moći, to seraspodela odvija tako da udeo potrošnje ovogdela stanovništav postaje sve veći u odnosu naudeo potrošnje namenjene deci i mladima.(Kennedy et ali 1996).

3.4. Deca između porodične ljubavi i učene

U savremenoj porodici „okrenutoj deci"roditelji žele da kroz decu ostvare svoje emo-cionalno i ljudsko ispunjenje, dok sa drugestrane od dece očekuju da upravo zato što u njihtoliko ulažu zadovolje svoja unapred postav-ljena očekivanja i ciljeve. Pri tom se ljubav,

emocije, nežnost, majčinska toplina, bliskostčesto i nesvesno instrumentalizuju od straneroditelja da bi se ostvarili određeni pozitivniodgovori dece, tj. postignuća koja se od njihočekuju. (Arnold. W. Green, 1960). Instrumen-talizacija ljubavi kod dece proizvodi povratni

efekat otpora prema roditeljima, nepoverenje,agresivnost ili povlačenje kao ponašajne simp-tome nezadovoljstva. Neki savremeni istraživačisu skloni da govore o „familizaciji" deteta, usmislu neke vrste porodične posesivnosti i eks-kluzivizma kada su u pitanju deca i njihovoosamostaljivanje.

Porodice su sklone da preuzimaju na sebesve više obaveza odgovornosti i troškova okodece, a deca sve više postaju zatvorena i vezanaza porodicu, te postaju nevidljiva za društvo, tj.vidiljiva samo iz perspektive porodice i za

porodicu. Familističku praksu danas podstiču iodređene političke snage u savremenim razvijenim društvima. Prema mišljenju britanskenaučnice, takva ideologija i politika, poznatakao tačerizam, nastojala je da decu što više izo-luje i zatvori u porodicu umesto da ih otvori prema svetu i pripremi za njegovu složenost ikontradiktornost. (J. Brannen, 1992).

3.5. Produžena nezrelost i pravnaindividuacija

U modernim društvima pravna, formalnazrelost i samostalnost mladih ljudi je skraćena uodnosu na 19. vek, ali i premoderna društva,ukoliko se ima u vidu da u tim društvima mladido smrti svojih roditelja nisu bili samostalni ilinisu mogli da upražnjavaju neka pravna svoj-stva (pravo raspolaganja imovinom i si.). U tom pogledu mladi danas sa 18 godina stiču sva prava pravnog subjekta, a neka prava im se priznaju i pre napunjenih 18 godina. No, sadruge strane, ovoj ranijoj pravnoj zrelosti mla-

dih objektivno se suprotstavlja situacija „produ-žene mladosti", odnosno produžena ekonomskai fmansijska zavisnost mladih ljudi zbog svedužeg školovanja koje mlade u pojedinim profesijama onemogućava da do svojih srednjihgodina steknu nezavistan profesionalni status udruštvu (lekari, pravnici, inžinjeri itd.). Osimtoga, i kada završe školovanje sve je veći brojmladih ljudi koji ne mogu da dobiju zaposlenje,

11



pa stoga njihova pravna sloboda i jednakostostaju nerealizovani.

Sa druge strane, savremeno društvo insi-stira na pravnoj individuaciji pojedinaca od niji-hovog najranijeg doba, tako da se danas uvelikouvodi korpus normi dečjih prava u normativne

sisteme kako pojedinih društava, tako i među-narodne zajednice. Pravna samooblikovanostdece ne znači da su ona samo korisnici pravakoja idu u njihovu korist; deca sve češće postaju predmet specifičnog normativnog uobličavanjakoje ide protiv njihove autonomnosti ikreativnosti. Ako pogledamo vek unazad, ondamožemo da konstatujemo da moderno društvonije poznavalo toliko oblika krivično pravneodgovornosti dece i maloletnika, kao stoje toslučaj sa savremenim pravom. Ali još više od pravnih normi decu danas ograničavaju, usme-

ravaju, disciplinuju i standardizuju razne vrstenepravnih normi kao što su zdravstveni, psihološko-psihijatriski, pedagoški i škoski pro- pisi. Pod izgovorom brige za dečji razvoj, savre-meno pravo i druge regulativne institucije fak-tički sužavaju i osiromašuju razvojni pluralitetdece i mladih uprkos povećanju materijalnogstandarda.

3.6. Kulturna segregacija i paternalizamnasuprot autentičnosti

Škola je prvi i najsnažniji kulturni moder-ator koji decu segregira u odnosu na odrasle isocijalni svet uopšte. „Zaštićeni prostori i nad-gledane aktivnosti" (Fuko) ograničavaju razvojkomptencija kod dece, smanjuju složenostinterakcija sa socijalnim svetom na vršnjačkegrupe, fragmentiraju svet deteta i njegovu moćda samo sebe vodi i kontroliše. (L. Qvortrup etali., 1994 Engelbert et ali.). Ali škola je samo jedna u nizu kulturnih institucija koja krozlegitimirani društveni paternalizam vodi formi-

ranju zasebnosti dečjeg sveta, njegovoj prakti-čnoj izolaciji i segregaciji od sveta odraslih idruštvenog života. Neki pedagozi i psihilozi utakvom dejstvu školske ustanove vide barijeruza razvoj dečje kreativnosti ali i slobodnijeintegracije u društvo te zahtevaju „ukidanješkole" (Ivan Ilich), ili zamenu njenih rigidnihdidaktičkih obrazaca slobodnom samorazvoj-nom igrom (Summer Hill projekat). Međutim,

ovakva shvatanja nisu naišla na veće društvenorazumevanje i odobravanje.

U poslednjem veku škola je učinjenamanje represivnom u odnosu na njenu 19-vekovnu prethodnicu, ali njeni osnovni nedo-staci nisu uklonjeni (izolacija mladih, rutinira-

nost, komformizam i si.). Otuda se medu mladi-ma iz društvenih slojeva sa margina društva svečešće ispoljava agresivnost prema školi, zato štoim ona ne nudi mogućnosti za integraciju udruštvo, a niti pruža mogućnosti da zadovoljeautentične mladalačke potrebe i interesovanja.

Sličan dvostruki efekat i uticaj imaju idruge sve brojnije i raznovrsnije ustanove kultu-rne potrošnje dece kao što su dečji film, knjiga, pozorište, novine, mas mediji, televizija, video ikompjuterski programi i igre. Sa jedne strane,svi oni pomažu komercijalizaciju sveta mladih,

ali sa druge strane, otvaraju prostore dečje iomladinske kreativnosti i autonomije. Usličnom dvostrukom odnosu prema svetu mla-dih nalazi se i svet sporta i sportskih aktivnosti, pri čemu profesionalizacija i komercijalizacijasporta ipak sve manje pomaže omasovljenjusporta kod mladih.

4. Brakovi bez dece

Traumatizacija roditeljstva sa jedne

strane, ali i opšta tendencija segregiranja dece izdruštva odraslih, jasno je uočljiva kroz trend porasta u drugoj polovini XX veka alternativ-nog porodičnog oblika „brakova bez dece". Sanjihovim porastom i sama institucija brakadefinitivno menja svoj sadržaj i funkciju, očemu je već ranije bilo govora.

Trend rasta jasno je vidljiv u slučaju Nemačke gde se od 8, 4% učešća ovih brakovau 1899, njihovo učešće penje na 18, 0% u periodu 1973-77, a pretpostavlja se da će sekrajem veka njihovo učešće ustaliti na čitavih

20,0%, tj. jednu petinu svih brakova. (R. Nave-Herz, 1989:241). Prema istoričarima porodice,masovnija pojava ovog oblika predstavlja velikoistorijsko pomeranje budući daje „'brak bezroditeljstva' u principu bio stran staro-evropskom svetu" (Mitterauer, 1979:21). U tomkontekstu treba imati u vidu da sam izraz „brak bez. dece" ili „neroditeljstvo" sadrži značajanstepen diksriminacije i negativnog etiketiranja,

12



ali nauka za sada ne raspolaže nekimneutralnijim izrazom. S obzirom na potencijalnemogućnosti promena u individualnim biogra-fijama (razvodi, ponovno stupanje u brak, koha- bitacija i si.) „brak bez dece" predstavlja udobrom delu životne istorije pojedinca samo

aktuelno stanje koje je podložno izmenama.Otuda se u istraživanjima ovog fenomena post-avlja značajno pitanje razgraničenja odnosnodefinisanja pojave. Nemačka autorka predlažeda se pod „brakom bez dece" tretiraju situacijekada venčani partneri nemaju bračno priznatudecu i ne žive zajedno sa decom u istom doma-ćinstvu. Ova definicija ima u vidu socijalnoroditeljstvo, a ne i biološko (R. Nave-Herz undMarkefka, 1989:378).

Međutim, teškoće u definisanju ove poja-ve proizilaze iz još jednog značajnog momenta:

utvrđivanje uzroka nastanka i opstanka ovih brakova tek omogućava uspostavljanje stvarne predstave i stanja u pogledu učešća i rasta ove pojave u savremenim društvima. Već citirananemačka istraživačica ukazuje na pet tipova„brakova bez dece" sobirom na način i uzrokenjihovog nastanka. To su:

A. Medicinskirazlozi:

B. Svesno i planirano

odbacivanjeroditeljstva:

C. Još neispunjenaželja za

decom

1. organski uzroci(biološk

i sterilitet)2. psihosomatskiuzroci

3. doživotno bezdece4. odricanje naodređeni rok

5. prolazni, privremeni brak

bez dece.

U ovom momentu zanemarićemo razlogemedicinski uzrokovanog steriliteta i njegovesavremene rasprostranjenosti. Samo ćemoukazati da prilikom ocene o udelu tih uzrokatreba imati u vidu izuzetno snažan porastmedicinskih saznanja i tehnoloških dostignuća

koja omogućavaju ukljanjanje organskih, pa čak i psihosomatskih uzroka steriliteta partnera.

Za nas je svakako najinteresantnijakategorija brakova koji svesno i planirano ili naneodređeni rok odlažu roditeljstvo ili žele da gase potpuno liše. Prema istraživanju nemačke

autorke, osnovni razlog ili motiv za takvo ponašanje leži u ambivalentnoj situaciji ženakoje se odlučuju na ovaj korak a koje žele daostvare karijeru i visoke zarade sa jedne strane, isa druge, koje smatraju da roditeljstvo odnosnomaterinstvo podrazumeva potpuno posvećivanjedeci, tj. prestanak rada i zarađivanja. Odustaja-nje od dece u situaciji ovih suprotnih vrednos-nih orijentacija, prema ovoj autorki, znači ustvari određenu vrstu strategije rešavanja inter-nog konflikta (R. Nave-Herz und Markefka,1989:383). Ista autorka, međutim, ukazuje da

postoji i obrnuta vrsta ustručavanja žena odrađanja, a to je u situaciji nezaposlenosti i čeka-nja na posao, što u svojoj ukupnosti ukazuje dau slučaju žena još uvek nije prevaziđena ideo-loška i stvarna suprotnost između rada i poro-dice. Jedna američka autorka koja se takođedugotrajno bavila dobrovoljnim lišavanjem odroditeljstva u braku konstatovala je na osnovuviše američkih istraživanja da je primarni motiv(u 79% ispitivanih slučajeva) sloboda ododgovornosti za brigu i staranje o detetu i odatleviše prilika za samoispunje-nje i spontanu mo-

bilnost pojedinca odnosno partnera. Sa mnogonižom učestanošću pojavljuju se motivi ostvari-vanja većeg zadovoljstva i razumevanja u brač-noj zajednici, ženina karijera, novčane predno-sti, pa i do takvih motiva kao stoje mišljenjedaje savremeni svet uopšte nepovoljan za decu injihovo odrastanje. (Sh. Houseknecht, 1987).

Istraživanja i u Nemačkoj i u Americiukazuju, međutim, da „brakovi bez dece" usvom bližem i daljem društvenom okruženjunailaze i danas na dosta predrasuda, negativnogetiketiranja, pa čak i diksriminacije. Tako, na

primer, u nekim nemačkim federalnim država-ma supružnici bez dece plaćaju mnogo veće poreze na svoje prihode, što predstavlja svakako jedan vid društvenog i državnog sankcionisanjatakvog ponašanja. Ali ovakvom predrasudnomstavu podležu i sami praktičari ove forme braka, budući da pristaju da svoju situaciju sameravaju„normalnom obrascu" braka sa decom, zbogčega na svoj brak gledaju kao Još uvek nedo-

13



vršen" odnos, odnosno „ometenu porodicu", ane kao na alternativnu životnu formu i legitimniindividualni izbor. (Nave-Herz und Markefka,1989:385).

5. Zlostavljanje dece u porodici

U ovoj raspravi oganičićemo se na pos-matranje zlostavljanja dece u porodici, mada usavremenom društvu izvan porodice postojičitav niz drugih oblika zloupotrebe dece, počev-ši od eksploatacije u radu, preko dečje prosti-tucije, prošnje, narkomanije, trgovine dečjimorganima itd. Za najveći deo dece na svetusiromaštvo je osnovni problem koji determinišesve ostale oblike zapostvaljanja i zloupotrebedece izvan ali i u porodici.

Problem zlostavljanja dece u porodici je

delikatan problem sa kojim se teško hvata ukoštac jer je uglavnom nevidljiv. Otuda senauka sa njim suoučava sa velikim zakašnje-njem. Prema pregledu koji je obavljen za vodećistručni časopis u sociologiji porodice u perioduod 1939. do 1970. godine nije mogao da se pronađe naslov koji je sadržavao reč nasilje u porodici. (O 'Brien, 1971). Slobodno se možetvrditi daje neosetljivosti nauke za ovaj problemdoprinela njena temeljna ideologiziranost koja je proizvodila samo glorifikaciju pozitivnih porodičnih vrednosti a odbacivala da sagleda

neprijatne strane života u savremenoj porodici.U Americi je 1962 medicinski potvrđen

simptom „pretučenog deteta" (Kempe, C. H. etali), a tek 1970. godine se pojavljuje prva socio-loška studija koja na nacionalnom uzorku raspravlja o pojavi, nastoji da utvrdi uzroke, obim imoguće poristupe sanaciji i terapiji pogođenih porodica i dece (David E. Gil). Ovaj autor daje i prvu definiciju zlostavljane dece u porodici koja je široko prihvaćena a glasi: „fizičko zlostav-ljanje dece je namerna upotreba fizičke snage ilinamerno propuštanje da se učine neke radnje od

strane roditelja ili drugog staratelja u toku inter-akcije sa detetom u toku njegovog odgajanjakoji imaju za svrhu da se dete povredi, ozledi iliuništi". (1973:115). Razlog što se toliko odugo-vlačilo sa „otkrivanjem" pojave i raspravama onjoj u akademskim krugovima i široj javnosti,leži u postojanju još uvek snažne kontradikcijeu sameravanju odnosa privatnosti i javnosti umodernoj porodici.

Uzorci ispitivanih porodica najčešće potiču sa klinika ili iz sudske prakse, te prematome nisu reprezentativni za populaciju. Pošto pre 1970. ne postoje nikakva pouzdanija sazna-nja o pojavi, to je veoma teško njenohronološko praćenje i upoređivanje. Sve ovo

upozorava da postojeća saznanja o rasprorstra-njenosti pojave u razvijenim društvima trebauzeti sa krajnjom rezervom. Procene se krećuod optimističkih 6000 slučajeva godišnje zaAmeriku (Gil, 1971), do realističnije ali i zapa-njujuće cifre od 100. 000 slučajeva godišnje(Lights, 1974) na bazi ponovljene ankete. Empi-rijska ispitivanja roditelja da li i koliko upotrebljavaju batine u disciplinovanju dece donelo jenajpreciznije podatke za procenu, s tim što su izuzorka izostavljenje jednoroditeljske porodice.Prema podacima iz jedne američke studije,

približno troje od 100 dece godišnje je tučeno,udarano i šamarano od strane svojih roditeljadok je osam od sto imalo bar jednom takvoiskustvo u svom detinjstvu. Napokon, troje od100 dece je odrastalo pod stalnim roditeljskim pretnjama nožem ili pištoljem, a isti procenat jeimalo i prilike da oseti upotrebu ovih sredstavana sebi. (S. K. Steinmetz: 1987:736). U Nemač-koj, prema empirijskim istraživanjima u anke-tama oko 8% nemačkih roditelja priznaje dajetuklo svoju decu (L. de Mause, 1974: 42).

Nema mnogo teorijskih pokušaja da se

ova pojava objasni. Oni uglavnom počivaju nateorijama koje naglasak stavljaju na indivi-dualne činoce, sociopsihološke činioce i socio-kulturne činioce. Prema jednom psihoanali-tičkom uvidu u ovu pojavu konstatuje se dajevisoka brutalnost postupanja prema deci gotovocivilizacijska odlika čoveka jer samo je druga polovina ovog stoleća lišena izrazitijih oblikaove vrste nasilja nad decom (Llozd de Mause,1974). Ovaj autor smatra da se objašnjenje pojave nalazi i stalnom stavu neprijateljstva odras-lih prema deci pošto im deca služe za projekciju

vlastitim strahova i neizvesnosti. To neprija-teljstvo se ublažava ili počinje da nestaje kadaodrasli počinju da razumevaju vlastitete straho-ve iz detinjstva i prestaju da ih projektuju nasvoju decu. U tom smislu psihoanaliza može da posluži kao značajno preventivno sredstvo usmanjivanju intenziteta i raširenosti ove pojave.Ovo objašnjenje, bar što se tiče evropskog civi-lizacijskog kruga, poziva se na ustanovljene

14



regularne prakse ritualnog žrtvovanja dece.Takav slučaj je poslednji put zabeležen u

Evropi u Nemačkoj u 16. veku (Steinmetz,1987:728). I u našoj kulturi zabeleženi su primeri žrtvovanja dece, ali i rasprostranjenoneprijateljsko držanje odraslih prema deci

(Žarko Trebješanin, 1991). Najnovije objašnjenje porasta fizičkog

zlostavljanja dece nudi i teorija „nostalgičnog" pristupa detetu od strane odraslih prema kojojdete simbolizuje prošlost koja nepovratno išče-zava (Ch. Jenks, 1996). Ali ova teorija ipak višeobjašnjava povećanu okrenutost društva i odras-lih prema populaciji dece nego što objašnjava pobude za njihovo masovno zlostavljanje.

Pretežnija su nastojanja da se ove pojaveobjasne isključivo individualnom nepri-lagođe-nošću ili nastranošću roditelja sa čim ne bi

smelo da se preteruje. Bez obzira koliko ovičinioci bili stvarno prisutni u konkretnim poro-dičnim situacijama, ne bi smeli da budu isk-ljučeni širi društveni činioci koji omogućavajuroditeljima takve zloupotrebe dece. Trebalo bi

voditi računa o empirijskim istraživanjima kojaupozoravaju daje zlostavljanje dece u porodici„endemska pojava" (Gil, 1971: 127) jer seupotreba sile u vaspitavanju tretira kao gotovonormalno pedagoško sredstvo. Jedna druga

američka autorka podržava tezu da na poro-dično nasilje utiče „socijalni okvir učenja agre-sivnog ponašanja" (S. Steinmetz, 1987:. 750) tesmatra da za objašnjenje činjenice daje Amerika jedna od zemalja sa najvećom zastupljenošćuzlostavljane dece u porodicama treba povezatisa činjenicom daje to i zemlja sa najvećimstopama kriminaliteta. Uopšte treba smatrati dasvi oblici društvene agresije koji su prisutni udruštvu utiču na povećavanje agresije u porodici. O tome ubedljivo svedoče podaci iznesistematskih istraživanja u našoj zemlji koji

sasvim pouzdano ukazuju na povećavanjeintenziteta agresivnosti u porodicama u tokuratova koji su se odvijali na bivšim jugoslo-venskim teritorijama. (A. Milić, 1995, M.Blagojević, 2000).

15



Poglavlje 2

Pojmovne i istorijske dimenzije detinjstva

Nenadić Mile

1. POJMOVNE DIMENZIJE DETINJSTVA

Sociologija najčešće polazi od stvarî koje na prvi pogled izgledaju kao da su toliko jednostavneda ne zavređuju da se pominju, da bi na kraju,nasuprot svakom očekivanju, otkrila nešto što se

pokazalo veoma važnim i značajnim. Bolje reći,za stvari koje na početku izgledaju kao da su

jednostavne, sociologija na kraju utvrdi da suveoma složene ali da se naprosto radilo onjihovom pojednostavljivanju. Gaston Bašelar (Bachelard, Gaston) lepo kaže: „Ono što je

jednostavno uvek i isključivo je ono što je pojedonostavljeno“.

Uključivanjem dobnih društvenih odnosa usvoje analize sociologija postaje posebno moćanoblik analize društva u celini. Ona je to pokazala iu slučaju analiza rodnih odnosa. Epistemološkudistinkciju, koju je feministička teorija rodnihodnosa uvela u sociološku analizu: da je pol

biološka, a rod društvena kategorija, možemo primeniti i na dobnu perspektivu uzrasnestrukture, s tom razlikom da je uzrast biološka, adobnost društvena kategorija.

Između bioloških i društvenih činjenicaživota ne može nužno stajati znak jednakosti, aipak se događa da se ove dve činjenice ujedinjuju.Poput polnih društvenih odnosa i uzrasni odnosisu veoma uobičajena stvarnost, i stoga se i onidoživljavaju i predstavljaju kao da su prirodni.„Biološke očiglednosti i vrlo realne posledice koje

je proizveo u telima i mozgovima dugi kolektivni

rad socijalizacije biološkog i biologizacijedruštvenog ujedinjuju se u zaveri da preokrenu

odnos između uzroka i posledice i čine danaturalizovana društvena konstrukcija („rodovi“kao polni habitus, /a mi bismo dodali i „doba“ kaostarosni habitus/) izgleda kao prirodna osnova

proizvoljne podele koja je u osnovi i stvarnosti i predstave o stvarnosti“ (Burdje, 2001:8). Dobnostkao starosni habitus je nešto što je najprirodnije ustrukturi društva, prirodnije čak i od podeleizmeđu polova, a da i ne govorimo o podeli naosnovu boje kože. Ukoliko podrazumeva borbu

protiv svih oblika vladavine, demokratija morauključiti i borbu protiv vladavine koja seuspostavlja na osnovu dobnih društvenih odnosa.

Dobna perspektiva sociologije detinjstva jeuspela raskrinkati mehanizme i institucije koje suodgovorne za pojednostavljivanje i vulgarizovanjedetinjstva kao biološke očiglednosti. Dobna

perspektiva kao novi pristup proučavanju

detinjstva polazi od epistemoloških pretpostavkinove paradigme za sociologiju detinjstva, a kojadetinjstvo tumači kao kulturni proizvod određenihdruštvenih uslova i odnosa (Prout and James,2005:56-80). Ovom teorijskom pristupu je uspeloda demontira procese koji su odgovorni za

pretvaranje istorije detinjstva u prirodu. Značenjeizraza „priroda“ ovde je izmenjeno. U ovomslučaju izraz „priroda“ označava stav koji se nedovodi u pitanje, nešto o čemu se ne raspravlja,što se uzima zdravo za gotovo. Sociologija jeuspela da se konstituiše kao naučna disciplina

upravo zahvaljujući svojoj sposobnosti da svakistav o tome da su neki odnosi ili strukture



„prirodni“ dovede u pitanje. Paradigma odetinjstvu kao društvenoj pojavi, instituciji kaodruštvenom konstruktu ne znači da se njegovimistorizovanjem treba obespriroditi dečji život.

Naprosto se radi o promeni pristupa, novoj paradigmi koja polazi od pretpostavke da jedetinjstvo socijalni i kulturni konstrukt, a ne

biološka činjenica života.Uvek postoji rizik da se određeni istorijski

mehanizmi i institucije – koji nisu prestajali utoku istorije da biološke činjenice izvlače izistorije – uzimaju kao privilegovani predmeti itumače kao da su „prirodni“. Dečji vrtići, škole,mediji, internet i druge hiper-organizovane i

kurikularne totalne ustanove su privilegovanekulturne institucije koje kao dečje okruženje moguosnaživati faktore novog isčezavanja detinjstva.Deca ne mogu poput odraslih definisati svojeokruženje kao carstvo kojim oni gospodare. Onoim se uvek spolja nameće kao diferenciranastvarnost, i to uz aroganciju odraslih.Diferencirano i artificijelno okruženje, koga uzstalni rizik kontrolišu odrasli, neprijateljski se

postavlja prema deci. Artificijelno okruženjeograničava i zakida decu za njihov integralni sveti celovito iskustvo. Ekskomunicirana iz svog

integralnog sveta, deca i mladi sebe doživljavajuna dezintegrisan način. U fragmentiranomokruženju deca „uče“ da je svet nejedinstven,nepovezan i nezavisan. Potreba za environmenta-lističkim pristupom svetu primarno pripada deci,

jer je jedinstvena prirodna sredina osnovna pretpostavka za njihov razvoj.

S druge strane, dobna perspektiva otkriva dase uspostavljeni dobni poredak doživljava kao da

je naturalizovana društvena konstukcija, i daupravo takva njegova predstava pomaženjegovom održavanju. Nova dobna perspektiva ne

poriče da se dobni odnosi – koji su izuzetnouobičajeni društveni odnosi – zasnivaju natelesnim svojstvima mladosti i odraslosti, ali ističeda to ne znači da se oni mogu izvesti iznaturalističke činjenice života. Ovom važnomsaznanju Karl Manhajm daje veliki značaj udefinisanju generacije. Zaključak koji izvodi zageneraciju važi i za detinjstvo: u krajnjem slučajune zasnivaju se na biološkom ritmu rođenja iuzrasnim promenama. „Ako se nešto zasniva nanekom faktoru ne znači da se ono obavezno možeizvesti iz tog faktora ili da se podrazumeva unjemu. Ako se neka pojava zasniva na drugoj,ona ne može postojati bez te druge pojave;

đ i d j d đ k k i ik

specifične za nju samu, karakteristike koje ni ukom slučaju nisu pozajmljene iz osnovne pojave“(Horkhajmer, 2009:349-350). Naime, detinjstvone postoji izvan društvenog konteksta i zato jevažno otkriti društveni i kulturni značaj biološkihfaktora.

Detinjstvo počinje u tački u kojoj se otkrivadruštveni kontekst bioloških faktora, ili, kako stojikod antropologa Džejna La Fontena (Jean S. LaFontaine): „Nezrelost dece je biološka činjenicaživota, ali način na koji se ta nezrelost shvata idobija na značaju jeste činjenica kulture“ (LaFontaine, 1979). Ontički gledano, opstanak ljudskog roda se zasniva na biološkim faktorima,

ali ne zavisi pre svega od njih. Opstanak i razvojljudi zavisi od kulturnih i istorijskih faktora: akone uspemo da se snađemo u kulturnom okruženjunije kriva kultura. Uzroke svemu što se događa uljudskom životu moramo tražiti u delatnosti samihljudi i njihovim promenama. Probabilističkekataklizmičke mogućnosti se ne računaju.Detinjstvo spada u ontičku dimenziju ljudskogživota. Dobna se perspektiva usmerava naistraživanja načina na koja se uzrasnost shvata, ato znači da se interesuje za dete kao „kulturnootkriće“, a i kada se interesuje za biološke

činjenice života, ona ih istražuje sa stanovištanačina na koji se one shvataju i dobijaju naznačaju (Manhajm, 2009:350; Praut i Džejms,2004:51-52; Burdje, 2001:4-10).

Sve do 70-tih godina prošlog vekasociologija nije otkrila značenje dobnih odnosa inačina života dece. U ranom periodu modernadruštva nisu pridavala veću važnost staranju odeci, a još manje njihovom delovanju.Socijalizovanje putem obrazovanja je bio jediniideal za koga su vezivali decu i njihovo delovanje.I ovaj se ideal raspršio poput ideologije, najpre

usled katastrofa XX veka, a kasnije kao posledica procesa karakterističkih za „rizičko društvo“kasne modernosti. Nove sociološke perspektive su

ponovo usredsređene na odraslost, a ne nadetinjstvo, tako da su deca i mladi od koleteralneštete u vreme ekonomskih kriza i velikih ratovaXX veka „napredovala“ do koleteralne štete

procesa vlastite tranzicije u odraslost u liberalnojdemokratiji XXI veka. Stoga i ne treba da sečudimo da među uglednijim sociolozima nema

poznatijeg imena koje se posvetilo proučavanjudetinjstva i dobne strukture čiji je ono suštinskideo (Ambert, Anne-Marie).

Nakon konstitusanja sociologije detinjstva,ži d j č j di ij j ih



istraživanja. Dobna perspektiva je doprinela da usociološkom diskursu o detinjstvu deca nefiguriraju kao epifenomen odraslosti, a niti sedobni društveni odnosi podvode pod istorijskemehanizme koji su inherentni odraslosti. Društvo

je dobilo još jednu važnu dimenziju – detinjstvo, inaprosto prestalo da funkcioniše kaoadultocentrična realnost. Dobna perspektiva jetakođe pomogla da univerzalne antropološkekategorije – sloboda, jednakost, bogatstvo, ljudska

prava i slično – stvarno postanu univerzalne: postale su potreba ili zahtev i dece i odraslih.«Bez bavljenja detinjstvom ne može se adekvatnoobjasniti društveno», kategorični su Dženks i

Praut (James, Jenks and Prout, 1998). Detinjstvu je priznato da je homologno odraslosti.Dete je ljudsko biće koje možemo

pretpostaviti svakom drugom ljudskom biću, adetinjstvo društvena institucija koju možemo

pretpostaviti svakoj drugoj instituciji. Detinjstvo je društvena kategorija koju nije moguće objasnitiukoliko se držimo činjenice da se ono zasniva na

biološkom faktoru, a niti se može izvesti iz njega.Uostalo, ni jedna se društvena pojava ne moženeposredno izvesti iz prirodnih činilaca, makoliko se na njima zasnivala. Uzmimo primer

prisnosti odraslih prema deci ili privrženost deceroditeljima. Ovaj emotivni odnos se ne može podvesti pod prirodnu reakciju odraslih odnosnodece. Privrženost dece nije instinktivan proces,iako se zbog njega pojavljaju razni oblicifrustriranosti (strah od nepoznate osobe, strah odrazdvajanja ili da će biti napuštena, strah odnestajanja ili smrti) (Zlotovic, 1989). Ako se samoletimično osvrnemo na probleme zapostavljanja,zlostavljanja i iskorištavanja dece, teza o prisnostiili instinktivnoj privrženosti pada u vodu (Saton-Smit, 1989:38-39).

Dobna sociološka perspektiva dodatnoradikalizuje odnose prema biološkoj očiglednosti

– boji kože, polu, životnoj sredini – posebno kadauključuje probleme detinjstva. Detinjstvo se jošuvek u određenim slojevima društva doživljava

prevashodno kao biološka očiglednost, a tek potom o njemu sude kao o društvenoj činjenici.Istorijski gledano, detinjstvo je dugovečan iinertan fenomen koji sporo i jednolično napredujekroz vreme, stoga ga i doživljavamo kao da seradi o evolutivnoj promeni, a ne o društvenom ikulturnom konstruktu.

Zbog takve svoje vremenske inertnosti ono je, iako smešteno u samo središte društvenogži j d i d b

svih drugih istorijskih mehanizama i institucijaoko sebe. Detinjstvo se ne doživljava kao aktivniistorijski činilac, zato se i događa da se o dečjimžrtvama (stradalim u ratu, umrlim od gladi uekonomskim i političkim krizama) moralizuje iliideologizuje, ali da se one ne računaju. U tom se

pogledu nije ništa promenilo do dana današnjeg.U tradicionalno usmerenim društvima relativnaindiferentnost prema deci i dalje postoji: u njimadečja prava ili potreba za priznanjem detinjstvanisu na prvom mestu. Dobnim perspektivama se

prigovara da se zalaganjem za priznanje detinjstvaatakuje na prirodnu hijerarhiju porodičnih uloga,

pa čak i na svetu ulogu porodice, a ide se čak i

dotle da se optužuju za potkopavanje samihtemelja društva.Ironija dobne sociološke perspektive je u

tome što ona način ponašanja dece stavlja ukontekst kritike načina na koji odrasli vide načinna koji se deca ponašaju. PostojanjeKonvencionalnog shvatanja «deteta na svommestu» (engl. proper children) ne znači da postoji

jedan način na koji se deca trebaju ponašati, negoukazuje na činjenicu da postoji način ponašanjadece. Sociologija kritikuje svako konvencionalnoshvatanje (navika i običaj), pa samim tim i

konvencionalno shvatanje detinjstva, zato što nasona sputavaju u priznavanju da je dečji život jednako delatan i valjan kao i odraslost. Priznanjedetinjstva spada u «boemski ideal» sociologije, jer

predstavlja jedan od oblika lečenja sopstva.Dobna sociološka perspektiva aktivno

doprinosi saznanju da detinjstvo nije izvor ograničenja i uvreda, nego da je najvredniji deoonoga što čovek u bitnom smislu jeste. Decazaslužuju da budu priznata kao deca, zaslužuju„da se čuje njihov glas“. Budući da nema ni

jednog dobrog razloga da ne dođe do priznanja

detinjstva – uprkos činjenici da se o njemu i dalješiri degradirajuća slika – dobna perspektiva neotkriva detinjstvo nego ga konstruiše. Nasuprotcivilizacijskom napretku, detinjstvo i predstave odetinjstvu su i dalje u senci odraslosti. Proaktivnauloga dece i mladih – aktivno se suočavaju satrajnim strukturalnim (stratifikacijskim isistemskim) ograničenjima kao i sa novimizazovima i rizicima postindustrijskog društva – dobni je kapital od velikog značaja. Priznanjemdetinjstva ovaj se kapital potpuno oslobađa. Da bidošlo do toga, mladi moraju prvo sebe kulturno

pročistiti od potcenjivačkog samopredstavljanja.Poslednjih decenija XX veka nominovano je

i i j d i j (N dić 2010 265 283)



Politika priznanja detinjstva polazi od pretpostavke da detinjstvo ima jednaku vrednostkao i odraslost. Potrebu za njegovim priznanjemtreba izjednačiti sa sa zahtevom za priznanjemkultura, rodnom jednakošću ili jednakošću svihživih bića (specizmom). Kao što diskurs o rodnoj irasnoj nejednakosti, odnosno specizmu („propustda se, s obzirom na pripadnost vrsti ilikarakteristike tipične za neku vrstu, bilo kojemsvjesnom biću prida jednak obzir i poštovanje'“ /J.Dunayer/) nije odmah primljen s oduševljenjem,tako se i diskurs o priznanju detinjstva prihvata snevericom i čuđenjem. Priznavanje detinjstvadovodi u sumnju sva naturalistička i

esencijalistička gledišta koja su isčupaladetinjstvo iz društvenog i kulturnog konteksta. Nasuprot svima koji misle da se sa idejom

jednakog priznanja ne postiže mnogo, ova ideja jesve prisutnija u naučnoj zajednici (Gatman, 2003).Potreba za priznanjem detinjstva nema ništazajedničko sa „sentimentalizacijom detinjstva“,

praksom populariziranja porodice kaosentimentalne institucije. Sociologija na detinjstvone gleda kao na životni put dece kojim upravljajusentimentalnost, uvažavanje, uljudnost ihumanost, nego kao na realnu poziciju koju deca

zauzimaju u konkretnom društvu. Njen predmetčini splet socijalnih i kulturnih činjenica za kojese može reći da detinjstvo čine društvenominstitucijom

Sociologija detinjstva je preokupirana potrebom, odnosno zahtevom za jednakim priznanjem dece. Slični zahtevi su se pojavili udrugoj polovini XX veka, a odnosnili su se na

priznanje rasne, kulturne i rodne jednakost, ali ina environmentalističke probleme. Dete je uvek nešto više od „pasivnog objekata nesavršenedruštvenosti“, a detinjstvo nešto više od

subalterne uzrasne grupe. Diskurs o detinjstvu kaodruštvenom i kulturnom konstruktu kategorija«pomak je od funkcije ka značenju» (Crick).

Nakon otkrivanja ideje i davanja značenjadetinjstvu o njemu se više ne razmišlja kao o

prirodnoj činjenici, a to znači iz pozicijenezrelosti i zavisnosti. Sociologija detinjstva sesuprostavlja logici odrasle osobe koja decudoživljava pre svega kao «mlade» ljude koji surazličiti, tj. kao nezrela, nesavršena, bespomoćna,ranjiva i zavisna bića. Gledano iz perspektivezapadnocentrične antropološke tradicije„različitost“ je eufemizam za „drugost“, kulturno-antropološki koncept po kome biti „drugačiji“

či bi i i i i di lji ili

necivilizovan. „Veza između detinjstva, primitivizma i iracionalnosti, ili prelogizma,obeležava naš savremeni doživljaj detinjstva. Onse rodio kod Rusoa, ali pripada istoriji XX veka.On je tek nedavno prešao iz psiholoških,

pedagoških, psihijatrijskih i psihoanalitičkihteorija u opšte mnjenje...“ (Arijes, 1989:166).Zapadnocentrična antropologija počiva naideološkom gledištu po kome su narodi izvanzapadnog kulturnog kruga primitivni inecivilizovani, a upravo takva slika «divljaka»

preneta je i na decu: dete je «divljak» u našemdvorištu ili našem domu.

Stvari su se vremenom promenile, ali ne do

kraja. Nažalost, lakše je prihvaćena činjenica dase razlike mogu izjednačiti nego da ne postoje potpuno drugačiji kada je reč o kulturi, rasi, poluili uzrastu. Deci je priznata jednakost, štodokazuju i dečja prava, ali se i dalje s njima

postupa kao da su potpuno drugačija. Ni škola nijeučinila mnogo na tom planu iako se to od njeočekivalo. Pedagozi (nastavnici) o deci i danassude iz pozicije da su deca „drugačija“, ne daju„glasa deci“, ne puštaju ih da ona govore.Istorijski gledano, školstvo je prožeto obrascemdetinjstva kao tabulae rasae: dečji život pre

ulaska u školu se „briše“ Društveni život i kulturadece za školu počinje od dana kada deca dođu udodir sa školskim životom i školskom kulturom.Isterivanje ranog detinjstva iz škole ima svoj

potmuli zadatak da prikrije jedan paradoks – paradoks da su deca pre nego su došla u školunaučila više nego što se u školi može naučiti.

Naučila su govoriti, razlikovati dobro i zlo, prihvatati svet kao jedinstvenu celinu i slično.Brisanje svega toga, pa čak i sećanja na to, da bise „urezala“ školska kultura jeste paradoksobrazovanja. U svojoj psihoanalizi Sigmund Frojd

je otkrio da je potiskivanje proživljenogdetinjstva, zapravo, traumatična stvar na čije serazrešenje kad-tad mora vratiti. Institucionalnonasilje nad detinjstvom dovelo je do krizesavremenog obrazovanja, koja se manifesuje presvega kroz sukob školske kulture i kulture mladih.Po ko zna koji put se potvrđuje da su i najvećikulturni i civilizacijski koraci odraslih tek malikoraci za decu i mlade!

Školska ideologija, a na tragu tradicionalne pedagogije i psihologije, i dalje gleda nadetinjstvo kao na nešto što je „unutrašnjedrugačije“. „Neophodno je uočiti razliku izmeđuneposredno drugačijeg, odnosno drugačijeg u

š j bli i i i d čij k ji j d lj d



tj. unutrašnje i spoljašnje drugačije...“ (Fabijati,Maligati i Matera, 2002:15). „Drugačije koje jeudaljeno“, „spoljašnje drugačije“ često je bliže od„naposrednog drugačijeg“, „drugačijeg u našoj

blizini“. Nisu samo kultura, religija, rasa i pol„drugačije u našoj blizini“ (Mark Ože). I uzrast(deca) su „drugačje“ koje počinje u našojneposrednoj blizini. Ovo blisko, unutrašnjedrugačiji ostalo je nevidljivo za pedagogiju. Veoćutanja o detinjstvu kao unutrašnjem drugačijemnaneo je ogromnu štetu i deci i pedagozima(učiteljima). Dečji život trpi veliku štetu od stranenepriznavanja detinjstva.

Biološka distanca između nejake i nezrele

osobe i odraslih uvek će postojati, ali zatokulturna dinstanca između njih mora izgubitiznačenje nejednakosti. Bez te jednakostidemokratija nema smisla. Staviti se u socijalnu ilikulturnu poziciju deteta, posebno ako se radi osasvim malom detetu, čini se nemogućommisijom čak i za učitelje. Sve do XIX veka mnogise učitelji nisu mogli staviti u poziciju deteta, iako

je pedagogija ranije pokazala da to nije nemogućamisija. Nivo profesionalnosti učitelja i danas trebameriti načinom pedagoškog pozicioniranjanastavnika u odnosu na detinjstvo. Pedagoško

pozicioniranje učitelja stoji nasuprot infantilnojfiksaciji male dece na roditelje, a pre svega namajku. Hipotetički gledano, fiksacija učenika naučitelje samu nastavnu delatnost čini izlišnom,naročito u nižim razredima. Infantilna fiksacijaugrožava poziciju i delatnost učitelja, zato se on itrudi da vaspitnim i didaktičkim merama

pomogne učeniku da se oslobodi takve fiksacije.Ideal obrazovanja ne sme biti ni permisivnafiksacija učitelja na svet deteta, ni fiksacija decena svet odraslog. Ono što školu čini mogućom

jeste otvoreni dijalog između učitelja i učenika:

deca svoj identitet formiraju dijalogu, a ne naosnovu već definisanih socijalih uloga, stavova ilimišljanja.

Stavljanje nastavnika u poziciju deteta za pedagoge odavno nije nerešiv problem. Uzlaznalinija veze između obrazovanja i detinjstva,ispoljena kroz uvažavanja iskustva deteta, uverila

je Džordža Mida da odrasli mogu da se postave u poziciju deteta. Podsećajući na literaturu iz XVI,XVII, pa i XVIII veka on kaže da u njoj možetenaići na decu s kojom se postupa kao s „malimodraslima“. Pogrešno je na decu gledati – kakoobjašnjava Dž. Mid – kao na „odrasle smanjkavošću“ koje treba „disciplinirati“ kako bibil d d d d ž j T di i l i

model deteta kao „odraslog s manjkavošću“učitelja stavlja u poziciju „da sve što se uči, decidaje u onom obliku u kojem se odrasli njimesluže“. Najveća tajna modernog obrazovanja i

jeste u tome da se sve ono što se deci daje ne dajeu obliku u kome se odrasli njime služe, nego uobliku u kome ga deca mogu prihvatiti i razumeti.Stvari su se pomakle s mesta, ali još uvek netoliko da se nastavnici osećaju komotno da „uđu uiskustvo deteta i uvaže ga s većim poštovanjem“(Mead, 2003:302).

Fridrih Niče je živeo u uverenju da idealautentičnosti „mlade duše“ može postati imperativnovovekovnog pojma obrazovanja. U isticanju

ovog ideala Niče se poziva na Pindarovu formulu:„Postani onaj koji jesi!“. Diskurs onovovekovnom pojmu obrazovanja polazi od togada „norma koja se priznaje kao sveta, uzor ( Bild )

prema kome se obrazovanje ( Bildung ) orijentiše,upravo nije neka večita ideja, već pre klica,dispozicija, određenje koje tek treba ispuniti,ostvariti“ (Asman, 2002:80). Ni pre ni posle Ničeanije niko toliko insistirao na obrazovanju kao

produktivnom nemiru traganja. On upozorava„mladu dušu“ da ne treba da živi sa svojim vreme-nom i njegovim „ljudima s javnim mišljenjem“:

„Nekom dalekom pokolenju naša epoha možeizgledati najmračnija i najneizvesnija, zato što jenajnečovečniji deo istorije“. Niče upućuje «mladudušu» na to da «sledi glas svoje savesti, kojagovori: 'Budi ono što jesi! Sve ono što sada činiš,misliš i čemu stremiš – to sve nisi ti'... Niko nemože da sagradi most kojim ćeš upravo ti moći da

pređeš preko reke života, niko osim tebe samog“(Niče, 1987:8-9).

Detinjstvo je „otkriveno“ kao društvenareakcija detetovog procesa postajanja u svetuodraslih. Detinjstvo treba izučavati – predlaže

Igor Sejmonovič Kon – ne samo kao produktsocijalizacije, društvene akcije odraslih, već i kao„autonomnu sociokulturnu realnost, svojevrsnusupkulturu koja ima svoj vlastiti jezik, strukturu,funkciju, pa i tradiciju. Ako su do sada naučnicigledali na detinjstvo očima odraslih, onda sadaoni žele da promene ugao gledanja i pogledaju nasvet odraslih kroz prizmu dečjeg doživljavanja“(Kon, 1989, 100).

*

Istorijski gledano, nepriznanje detinjstva kaoi njegovo naopako priznanje obeležilo je skoro

l k i ij d i j Z h



priznanjem dobija na značaju posredstvom pretpostavljenih veza između priznanja iidentiteta. Identitet označava nešto kao(samo)razumevanje osobe – naime, to ko je ona – njene fundamentalno definišuće karakteristike kaoljudskih bića“ (Tejlor, 2003:33). I identitet deteta

je kao i naš identitet delimično oblikovan priznanjem ili njegovim odsustvom, a često inaopakim priznanjem od strane drugih. Deca trpestvarnu štetu, stvarno izobličenje, ukoliko im ljudiili zajednica oko njih uzvraćaju slikom koja jeograničavajuća, ponižavajuća ili prezriva.„Nepriznavanje ili naopako priznavanje odistamože da nanese štetu, budući da predstavlja oblik

tlačenja tim što nekoga zatvara u lažan, iskrivljeni redukovan način bivstvovanja“ (Ibid.). Burdijeovaj oblik tlačenja naziva „simboličko nasilje“(Burdije, 1998: 143-158; 2001). Nepriznavanje ilinaopako priznanje dece ostavlja iste posledicekoje nepriznanje ili naopako priznanje ostavlja, na

primer, na žene.Istorijski gledano, „vekovi detinjstva“ su

vekovi u kojima su deca ponižavana, kažnjavna,tučena, silovana i seksualno zlostavljana (DeMause, 1931). Ideja o detinjstvu „priznata“ je tek krajem XVIII veka. Koliko je dug put do njenog

priznanja svedoči i izraz childhood koga u engle-skom jeziku nema pre XII vek ( Merriam-Webster ). Filip Arijes insistira na činjenici da jeslikarima lik deteta bio nepoznat sve do XII veka:„u tom svetu nema mesta za detinjstvo“. „U sveturomanskih oblika, sve do kraja XIII veka nemadece obeležene posebnim izrazom, već odraslihljudi, samo smanjenih . To slepilo umetnosti zaʼ ʼ dečju morfologiju uočljivo je, uostalom, u većinistarih civilizacija (Arijes, 1989:58-59). Detinjstvo

je umetnicima ostalo nevidljivo sve do XVIIIveka. Na svoje „Budi onaj koji jesi!“ deca su

morala čekati do druge polovine XX veka.Kroz čitavu istoriju modernih društava, pose-

bno onih koja se nazivaju „zatvorena društva“, ato su ona koja inkliniraju premodernosti, ljudi su

bili peokupirani pre svega javnom sferom,društvenim prostorom odraslih; dok je privatnost,zapravo jedini društveni prostor dece, ostalanevidljiva. Smeštena u takvo okruženje i takvesituacijske dimenzije, deca su postala nevidljiva.Društvena teorija je dugo bila slepa i gluva za

probleme dečje deprivacije u situacijama kakvenameću uslovi „intimne tiranije“ i „prisnogugnjetavanja“ (Ch. Sennett) u porodici. Nevid-ljivost detinjstva nije posledica stanja u kome su

d li ki i i k d i j li i

što njihov ukupni život u osnovi ne zavisi odnjihove indivudualne biografije iz doba detinjstva.Detinjstvo je ostalo nevidljivo zato što je naizgled

previše obično, jednostavno, svakidašnje ineproblematično. Područje javnog života – a to jesamo život odraslih – mnogo je složenije,neobičnije, nesvakidašnje, tj. problematičnije odsfere privatnosti, a posebno od depriviranogdetinjstva u njegovom središtu. Javni istup je

prikladan ako u njemu nastupa odrasla muškaosoba, ali ne i dete ili žena. Zabrana pristupa decii ženi na javnom mestu jedna je od najstarijihkulturnih institucija. „Privatnost je spoljna stranaodnosa i odluka, okrenuta unutra i učinjena

privatnom“ (Bek, 2001:). Javni sud, a to uvek znači moralni sud, o deci se donosi samo u slučajukršenja ili nepoštovanja javnih principa. Područje

privatnosti unutar građanske porodice – životograničen na svakodnevnicu, prisno ugnjetavanjei tiranija intimnosti – pripada ženi i deci. Upravozato što dele isti ograničeni i deprivirani društveni

prostor žene su etiketirane kao nepouzdane,nepoverljive i nesigurne. Decu (zajedno saženama) kao nemarkiranu društvenu grupu – grupa koja ne usmerava pažnju na sebe – odlikujereceptivnost (sposobnost primanja ili osetljivosti

na nešto), izražena empatija i nesebičnost. Oddece (i žena) se očekuje „da ime se ne čuje glas“,„da nisu na oku“. Postoje mnoga javna mesta (trg,

posebne odaje u kućama, kafana, klubovi) nakojima poželjna. Nakon što je moderna porodica

poprimila značenje privatnosti povučena je jasnagranica između javnog i privatnog. Smeštanjem

javne sfere u kafane i klubove stvoreni su usloviza nastajanje javnog mnjenja. Zabrana pristupa

javnim mestima posledica a ne uzrok njihoveapstinencije u javnom životu. Rizik, shvaćen kaoodređena praksa ili iskustvo, deca najčešće vezuju

za fizički prostor izvan kuće. Zaštita dece velikimdelom podrazumeva regulisanje njihovog učešća u

javnom prostoru – gde idu, s kim, na koje vreme,iz kojih razloga i slično – a ne u kući. Kuća,shvaćena u prostornom i vremenskom smislu kao

privatna sfera, jedini je društveni prostor u komese deca osećaju sigurno (Harden, 2004:244). S

jedne strane, na pojavu distinkcije javno/privatnoreaguje se tako da se roditelj „stidi vlastite dece“zato što ih je zatekao u kafani (Sennett,1989:122), a s druge strane, sredinom XVIII vekau Parizu i Londonu decu iz srednje i više klasečesto prebacuju direktno od dadilja u „college“,instituciju zaduženu za brigu o deci između sedami j d ili d di i č



„briga“ uobičajno tumačila kao neprestano fizičkokažnjavanje. Zapuštanje dojenčadi i dece imadugu tradiciju u zapadnoj Evropi. Danas sanevericom čitamo Ispovesti Žan-Žaka Rusoa(Rousseau, Jean-Jacques, 1712-1778), francuskogfilozofa i književnika, koji je, iako «osnivač»ideje roditeljske ljubavi i psihologije deteta, svojih

petero dece dao u sirotište i dadiljama, neosećajući pri tome naročitu grižu savesti.

Detinjstvo se prvobitno konstruiše kao doba bezazlenosti, ranjivosti i zavisnosti. „Zavisnost“,„zahvalnost“, „ljubav“ su društvene konstrukcije,a ne „prirodno“ stanje. Od kvaliteta odnosa

privatnog i javnog (porodice i društva) zavisiće i

kvalitet subalternog položaja dece. „Zavisnost“,„zahvalnost“ i „ljubav“ dece prema roditeljima nemogu se objasniti biološkim faktorima, ne moguse izvesti iz nezavisnih prirodnih činjenica kao štosu nezrelost ili uzrast. Od načina na koji se onikonstruišu zavisiće i način na koji se konstruišeživot dece. Da bi se on promenio, mora se

promeniti i način na koji se oblikuje detinjstvo, aon se ne može promeniti ukoliko se ne promene

predstave o detinjstvu, ali i praktični postupcikojima se ono stvara i održava.

Odrasli koji su „značajni drugi“ ( significant

other ) – roditelji, rodbina, prijatelji, značajni ljudiiz društvenog okruženja – zbog simboličkogkapitala (simboličke moći) kojim privilegovanoraspolažu nevoljno pristaju na promenedruštvenog odnosa vladavine nad decom. Ovomizuzetno uobičajenom društvenom odnosu je staloda opstane uz primenu simboličkog, a ne fizičkognasilja. Simboličko nasilje je, za razliku odfizičkog nasilja, blago, neosetno, nevidljivo, asvojstveno mu je da se vrši samo simboličkim

putevima komunikacije i znanja, ili tačnije,neznanja, zahvalnosti, ili na kraju, ljubavi. Ono

daje legitimitet roditeljima i drugim značajnimosobama iz dečjeg okruženja (učitelji, sveštenici ivažniji uglednici) da vladaju nad decom. Trebaistaći da simbolički princip vladavine „znaju i

priznaju i onaj koji vlada i onaj kojim se vlada“(Burdije, 2001:5-6). Logiku vladavine u imesimboličkog principa deca odobravaju roditeljimauz znak „zahvalnosti“ i „ljubavi“, tako da se ionima koji vladaju i onima koji su potčinjeni onačini kao da je „prirodna“. („Priroda“ je stav kojise ne dovodi u pitanje). Simboličkom nasilju jesvojstveno da se vrši putem „zahvalnosti“ i„ljubavi“ prema roditelju per se, a ne, na primer,

prema biološkom roditelju. Simbolička moć nei klj č j č j i j d ih i

moći, kao što su: bogatstvo, politička moć,društveni ugled ili kulturni kapital. Ekonomskikapital je osnovni instrument svake moći pasamim tim i simboličkog principa vladavine naddecom. Društveno blagostanje dece u krajnjojinstanci zavisi od ekonomskog kapitala.Dramatično smanjenje bogatstva (ekonomskemoći) dramatično smanjuje i simboličku moć.

Detinjstvo je deprivirana oblast društvenogživota: deca su u stanju permanentne

prikraćenosti, lišenosti ili zakinutosti. Kreću se uograničenom, često skučenom društvenom

prostoru, „ostrvima“ unutar javnog života,izolovana u porodično-građanskoj privatnosti,

začaranom krugu intimne tiranije. Porodica je jedini društveni prostor u kojem značajni drugimogu praktično delovati. Način povijanja,dojenja, negovanja, hranjenja, odevanja,obrazovanja i vaspitanja (posebno polnasocijalizacija) u celosti su podređeni javnimzahtevima, interesima i potrebama. Javna sferakontroliše svaki oblik interakcije između osobakoja se razvijaju i onih koji tome aktivnodoprinose. Juri Bronfenbrener (Urie Bronfenbre-nner) ovu interakciju naziva «ekologija ljudskograzvoja». «Ekološko okruženje smatramo setom

ugnježdenih struktura od kojih se svaka nalazi unarednoj – poput seta ruskih babuški». Bronfen- brener svim nivoima ekološkog okruženja pridajeisti značaj. On ih deli na: (1) «neposrednookruženje» na krajnjem unutašnjem nivou (dom,učionica); (2) njihove «međusobne veze» (vezaizmeđu škole i kuće); (3) događaje koji sedešavaju u okruženjima u kojima se osoba koja serazvija čak i ne nalazi (na primer: uslovizaposlenja roditelja) i (4) fenomen koji se tiče svatri gore pomenuta nivoa ekološkog okruženja: uokviru svake kulture ili supkulture, okruženja

određene vrste – kao što su domovi, ulice ilikancelarije – teže da liče jedno na drugo, dok seveoma razlikuju u različitim kulturama. Odizuzetne važnosti za sociologiju detinjstva jeBronfenbrenerova formulacija «da je za ponašanjei razvoj bitna sredina onako kako je opažena prenego ona koja možda postoji u 'objektivnoj'stvarnosti» (Bronfenbrener, 1997:14-15). Zadetinjstvo je važnije kako je ono doživljeno negokakvo ono «objektivno» izgleda. Ovo ističemozato što osobe u razvoju, putem interakcije saonima koji su im od značaja, postaju ljudskidelatnici (agenti) u pravom smislu. Tek kao agentioni su sposobni da razumeju sami sebe i dad fi iš i id i D d i



komuniciraju na različite načine, uključujući pored govora i «jezik» pokreta, mimiku, ljubav itome slično. Svoje «jezike» za samodefinisanje,osobe u razvoju ne stiču same; obrnuto, one seupoznaju sa njima putem interakcije sa drugimakoji su im važni, a to su one osobe u njihovomživotu koje Dž. H. Mid naziva „značajni drugi“(Mead, 2003).

„Svoj identitet deca definišu uvek u dijalogu, ponekad u sukobu, sa onim što naši značajni drugižele da vide u nama. Čak i kada vremenomizgubimo neke od ovih drugih, svoje roditelje, na

primer, i oni nestanu iz našeg života, razgovor snjima se nastavlja kao interiorizovan dok god

živimo“ (Tejlor, 2003:39). Svi koji danas proučavaju svet deteta shvataju činjenicu da se neradi prosto o objektu vaspitanja, socijalizacije idrugih spoljašnjih uticaja, već o samosvesnomaktivnom subjektu životne aktivnosti.„Tradicionalna etnografija i istorija su proučavaledecu i detinjstvo pre svega, i skoro isključivo, kaoobjekat i produkt delatnosti odraslih: kakvu

predstavu odrasli imaju o deci, kako ihvaspitavaju, uče disciplini, uvode u kulturu i sl.Sami pojmovi vaspitanja, socijalizacije itd....,

prećutno polaze od neravnopravnosti iasimetričnosti odnosa „odrasli/dete“, gde se prvishvata kao subjekt, učitelj, rukovodilac, a drugi – kao objekt (u najboljem slučaju agent), produkt irezultat te delatnosti... Da bi se došlo do novogkruga problema, potrebno je izučiti svet detinjstvane samo kao produkt socijalizacije i učenja odstrane odraslih već i kao autonomnu sociokulturnurealnost, svojevrsnu subkulturu koja ima svojvlastiti jezik, strukturu, funkcije, pa i tradicije.Ako su do sada naučnici gledali na detinjstvo

očima odraslih, onda sada oni žele da promeneugao gledanja i pogledaju na svet odraslih kroz prizmu dečjeg doživljavanja“ (Kon, 1990:100).Zadatak učitelja profesionalca je da iznutra osetisvet deteta, jer deca žive u svetu odraslih ali posvojim vlastitim zakonima, kao azilanti ili kao urezervatu.

2. ISTORIJSKE DIMENZIJE DETINJSTVA

Filip Arijes (Ariés, Philippe) je autor knjige L enfant et la vie familiale sous L Ancien Régimeʼ ʼ ( Dete i porodični život u Starom režimu) koja se

bavi istorijom detinjstva. Objavljena je 1960. g., a prvi put prevedena na engleski 1962. (Centuriusof Childhood ). Vremenom je postala referentnatačka brojnih istraživanja u mnogim studijama odetinjstvu. Arijesova teza je da detinjstvo u

srednjem veku nije postojalo, ni na koji način nije bilo predstavljeno. Deca su prikazivana kao„odrasli u minijaturi“. „U srednjem veku i

početkom modernog vremena, a još dugo unarodnim slojevima, deca su poistovećivana saodraslim“ (Arijes 1989:306). Detinjstvo je„otkriveno“ u XVIII veku.

Helenistička paideia (obrazovanje), a pre njei kultura neolita, podrazumevale su različitostsveta dece i odraslih. Razlika se u srednjem vekuizgubila: “Deca su pripadala društvu odraslih, i unjemu se nisu izdvajala“ (Arijes, 1989:176).

Moderno društvo je ponovo vratilo pojam detetaili ideju detinjstva, ali je ironično da se„ukidanjem generacijske razlike između roditelja i

dece po nalogu modernih, demokratskih, pregovaračkih strategija, ponovo briše pojamdeteta kao deteta“ (Vederli, 2005:192; Postman,1994). Ako ga izbrišemo, preti li nam pošast, pitaRob Vederli. U knjizi Nestanak detinjstva (The Disappearance of Childhood ) Nil Postman iznositezu da je istoriografija detinjsva jedan odsimptoma „smrti“ detinjstva, indikator njegovog

ponovnog nestanka: „Istorija detinjstva se javljatek kada je određeni događaj završen, kada jerazdoblje iscrpljeno, kada više nije verovatno dasledi neka nova i još snažnija faza... Istoričariobično stižu tek na sahranu“ (Postman, 1994:5).

Nepostojanje ideje detinjstva u srednjemveku ne znači da su ljudi tada decu zapostaviljali,odbacivali ili zlostavljali: oni su bili naklonjenideci ali nisu imali svest o posebnosti dece, nisu

primećivali po čemu se dete razlikuje od odraslog.U feudalnoj i ranoj modernoj građanskoj porodici,nisu se razvijala suštinska, duboka osećanja

između roditelja i dece. To ne znači da roditeljinisu voleli svoju decu; oni su se njima bavilimanje radi njih samih, a više zbog učešća dece u



zajedničkom delu, u stvaranju porodice ireprodukcije zajednice. Feudalna porodica je pre

bila moralna i društvena stvarnost nego plodosećanja“ (Arijes, 1989:258-259). Građanska

porodica i škola su ozdvojile decu od društva,isključili ih iz zajedničkog života i stvorili

pretpostavke da mogu pripadati sebi. Moralniuticaj građanske porodice i briga škole zaobrazovanje i vaspitanje stvorili su pretpostavkeza nastanak detinjstva. Doživljaj detinjstva je

postao osnova novog duha porodice.Arijes je detinjstvo uveo u društvenu teoriju

kao njeno novo područje. Na rezultate njegoveistorije detinjstva poziva se veliki broj autora.

Spomenućemo samo najpoznatije: Mišel Fuko(Foucoult, Michel), Ivan Ilič (Illich, Ivan) i RičardSenet (Sennett, Richard) Igor S. Kon, LorensStone (Lawrence Stone), Lojd Demoz (Lloyd deMause), Neil Postman (Nail Postman). I. S. Konovako vrednuje Arijesov teorijski doprinos:«Otkrivanje 'tajanstvenog plemena' dece, koje živiu svetu odraslih po svojim vlastitim zakonima kaou rezervatu, imalo je važne teorijske posledice“(Kon, 1989, 102). Teze Filipa Arijesaentuzijastički prihvataju mnogi istraživači i dan-danas, a studenti rado čitaju Vekove detinjstva kao

obaveznu literaturu.Arijes je pionir među istoričarima mentalité pristupa društvenom životu u prošlosti. O prošlosti se sudi polazeći od drugačijeg načinamišljenja, razlika u shvatanjima ili sklonostima,ali i na osnovu dubljeg duhovnog ustrojstvazajednice. Tezu o nepostojanju ideje detinjstva usrednjem veku Arijes nudi kao potvrduispravnosti mentalité istorije. Arijes polazi od

pretpostavke da je detinjstvo dugovečan i inertanfenomen. Fenomene ove vrste Entoni Gidenssvrstava u „okoštale institucije“. To su institucije

koje vremenom postaju neadekvatne onome štotreba da predstavljaju; isto se zovu ali im se

priroda iznutra promenila (Gidens, 2005:44 i 83).I detinjstvo je takva institucija. Sve do XVII vekaodrasli su sebe smatrali, predstavljali idoživljavali kao bića koja u osnovi nisu različitaod dece. Ljudi tog doba nisu imali ideju da sudeca različita, nisu ih doživljavali kao „posebnuklasu bića“.

Filip Arijes sebi nije postavio zadatak daospori prethodno iznešene teze o detinjstvu. Idejadetinjstva naprosto nije postojala. Arijes je pažnjuusmerio na detinjstvo, društveni život za koji semislilo da nije vredan pomena. U tome je njegov

ij U d j k d ik i k

„odrasli u minijaturi“. Arijes je poseban po tomešto je otkrio smisao i značenje detinjstva. Dokazeza svoje „otkriće detinjstva“ nalazio je u istorijiumetnosti, posebno vizuelne umetnosti, u istorijiigara i igrački, odevanja, zlostavljanja dece isličnim detaljima svakodnevnog života.

Srednjovekovni slikari nisu raspolagali likomdeteta, tako da se deca na njihovim slikama nisurazlikovala od odraslih. Bili su to „odrasli uminijaturi“, „smanjeni odrasli“, „ljudi u malom“.Prvo dete koje je imalo lik deteta bio je „maliIsus“. Realistički lik deteta nastao je tek u XVIIveku. Slepilo slikara za dečju morfologiju nezadire toliko u postojanje deteta, u njegovu

fizičku konstituciju, već se odnosi na prirodudoživljaja detinjstva. „Dete se, znači, razlikovalood odraslog čoveka, ali samo stasom i snagom, aostale karakteristike su bile slične“ (Arijes,1989:17). Dokaza o slepilu srednjovekovnihslikara za dečju morfologiju ima na pretek. DeteIsus je prikazivan poput mišićavog odraslogmuškarca. „Ljudi se u X, XI veku nisu zadržavalina licu deteta, jer detinjstvo za njih nije imalonikakvog značaja, pa čak ni realnosti“. Nailustracijama u zbirci psalama svetog Luja izLejdsa, s kraja XII i početka XIII veka, Ismail,

ubrzo po rođenju, ima trbušne i grudne mišićeodraslog čoveka (Arijes, 1989:59-60).Filip Arijes navodi primere iz

srednjovekovnog slikarstva iz kojih se vidi daslikari sve do XII veka naprosto nisu umelilikovno predstaviti lik deteta. Na freskama i mini-

jaturama pre tog perioda vidi se kako su umetnicitelo deteta izobličavali u telo odraslog čoveka.Tako se na jednoj francuskoj minijaturi vidi kakose oko Isusa okupilo osmoro zbilja odraslih ljudikoji treba da predstavljaju decu koja prilaze Isusu.Svi likovi su bez ijedne dečje crte. Na drugoj

minijaturi je nešto slično: lik Isusa bebe pred-stavljen je sa trbušnim i grudnim mišićima odras-log čoveka atlete. Isus beba u krilu Bogorodice

pre liči na čoveka koji bi Mariji mogao biti stric, ane sin. Na drugoj francuskoj minijaturi s kraja XIveka troje dece, koje sveti Nikola diže iz mrtvih,takođe su predstavljeni kao odrasli ljudi uminijaturni, bez drugih razlika u izrazu ili crtama(Arijes, 1989, 58-77).

Oskudnost dečjih likova u umetnosti posledica je toga što se svet deteta poistovećivaosa svetom odraslih, a takvo stanje se zadržalo svedo kraja XVIII veka. U svesti ljudi nižihdruštvenih slojeva, posebno ljudi u tradicionalnim

j d i d č k XX k j d d



ljudi iz svih društvenih slojeva imaju ideju o tomešta je detinjstvo. Književnost – takoreći ni jednimstihom, dramskim dijalogom, a kamoli komplet-nim delom – o svetu deteta ništa ne kazuje sve dodevetnaestog veka. Književnost za decu je nedav-ni izum književnika, i njena starost se može meritidecenijama, a ne vekovima. Slično je i samuzikom. Umetnost je tek nedavno otkrila punisjaj sveta detinjstva, što svedoči o posebnom inovom doživljaju detinjstva (Arijes, 1989, 58-59).

S druge strane, sve do kasnog XVII veka nijevršeno razgraničavanje igara na one kojezabavljaju decu i na one kojim se igraju odrasli:odrasli su igrali igre koje mi danas svrstavamo u

dečje. „Na jednoj tapiseriji s početka XVI veka,seljaci i plemići... igraju trule kobile. Nema dece“(Arijes, 1989:105-106). Veliki broj igrački jenamenjen svima jednako. Navodeći primer guranja obruča, igračka koja je u početku bilanamenjena samo za odrasle, a kasnije prešla u„vlasništvo“ dece, Arijes primećuje: „Izgleda,naime, da igračka, da bi zadržala interesovanjedece, mora podsećati na svet odraslih“ (135). Iʼ ʼ

Norbert Elijas iznosi pisana dokumenta u kojimase vidi da su detinjasta zadovoljstva zanimalaodrasle kao i decu, čak njih i više. Elijas je

zaslužan za uvođenje izraza „dobna uravnilovka“kojim se iskazuje jednoobraznost a ne različitostodraslih i dece (Elijas, 2001). U to doba nije

postojalo oštro razgraničenje između odraslih idece: deca su se najčešće prikazivala zajedno saodraslima, a kada bi ih pak samostalno i

prikazivali, pazili su da se njihov portret uklopi uzbirku portreta odraslih (Arijes, 1989; Senet,1989; Elijas, 2001). Tek je krajem XVII i

početkom XVIII veka povučena oštrija linijaizmeđu detinjstva i zrelosti. Iznenađuje s kolikom

prirodnošću su odrasli i deca u srednjem veku

delili krevete. „Spavanje u istom krevetu bilo jetada veoma rasprostranjena praksa, u svimslojevima“ U XVII veku otpočinje pravakampanja za iskorenjivanje takve navike (Arijes,1989: 151, 162). Figurativno govoreći, zid izmeđuodraslih i dece bio je veoma nizak, tako da sudeca stvarno živela sa odraslima.

I druge umetnosti, a ne samo slikarstvo, nisu poznavale lik i svet deteta. Uostalom, da su deca bila nezapažena nije karakteristično samo za svetvizuelnog prikazivanja: i odeća dokazuje do koje

je mere dete bilo nezapaženo. U svojojneizdiferenciranoj društvenosti, srednji vek jeodevao sve starosne kategorije na isti način,b i ći d j di k d ć bi i č

obeležja društvene hijerarhije. „Ništa na toj odećinije pokazivalo da se dete razlikuje od odraslog“(Arijes, 1989:78). A kada se, krajem XVIII veka

prvi put pojavila odeća dece, pojavila se snamerom da „da se deca obeleže, odvoje krozuniformu “. Odrasli su uživali da svoje dečakeʼ ʼ

oblače u odela slična mornarskim ili vojničkimuniformama. „Tako je stvoren tip malog mornara,koji se održao od kraja XVIII veka do današnjihdana“. Balkanska etno-folkloristika i danas čuvatakvu idiličnu sliku etno-deteta. U folklorističkim

predstavama deca su predstavljena kao odrasli uminijaturi, obučena kao odrasli. Ova slika deteta

posebno je negovana u vreme komunističkog

etno-nacionalizma: radilo se o instrumentalizacijilika deteta u ideološke svrhe.Arijes ukazuje i na razlike u rodnom

odevanju dece. Promena u odevanju dece odnosilase najpre na dečake: „Doživljaj detinjstva najprese razvijao u korist dečaka, dok su devojčiceostale duže u svetu tradicionalnog života u kojemsu ih poistovećivali sa odraslima: bićemo

primorani da više no jednom primetimo da ženesa zakašnjenjem prihvataju izražene oblikemoderne civilizacije, koja je prevashodno muška“(Arijes, 1989:78-91).

*Za razliku, na primer, od Lorensa Stonea i

Lojda Demoza, Filipa Arijesa nisu zanimali životidece, nego ideja detinjstva unutar porodičnezajednice i društva u celini. Arijes naglasak stavlja na istorijske mene ideje detinjstva.

Njegova istorija detinjstva ima pravolinijskokretanje, kakvo je likovno predstavljeno u putanjiod „umanjenih odraslih“ u srednjevekovnomslikarstvu, preko „malog Isusa“ i kupidonalnihanđelčića pa do realističnih likova dece u XVII

veku. Lojd Demoz se u svojoj istoriji detinjstvafokusira na odnose dece i roditelja: „istorijadetinjstva otkriva spor i jednoličan napredak krozvreme“. Istorija detinjstva – relativno dugotrajnogi inertnog fenomena („okoštala institucija“) – „evolucijski je proces uslovljen pre svega

psihodinamikom odnosa roditelja i deteta, a neekonomskim faktorima“ (de Mause, 1974:3).Demozova „psihogena“ interpretacija istorijedetinjstva predstavlja zanimljivo poglavlje uinterpretaciji detinjstva u prošlosti. Demozovakoncepcija detinjstva nije prihvaćena soduševljenjem. Stone se, na primer, zapitao kakose „postaviti prema tako smionom, izazovnom,d ič ij ičk b l li i k



izvorima jako dobro potkrepljenom modelu“(Stone, 1979:124). „Istorija detinjstva — to jekošmarni san iz koga smo tek nedavno počeli dase budimo. Što dublje ideš u istoriju sve je nižinivo brige o deci, sve češće decu ubijaju, bacaju,terorišu, tuku i siluju» (Lloyd deMause, 1931).Demoz je ovo napisao u uvodnom člankuzbornika The History of Childhood (1974), gde

još stoji i ovo: „Pre savremenog doba većina dece je bila mučena: dadilje, sluge, pa čak i roditelji, polno su zlostavljali malu decu; odrasli preobučeni u ogromne (čudovišne) figure urlajućii praveći se da će ih progutati prestravljivali suodojčad. Većina odojčadi je svakodnevno

zaranjana u ledenu vodu kako bi očvrsla . Lenjiʼ ʼ

-nova majka je kao dete u krevet odlazila umotana

u hladne mokre peškire. Ubijanje novorođenčadi je bilo veoma rasprostranjeno sve do devetnaestogveka. Škole su običajile da vode đake da

posmatraju vešanje, a deca su šibana kako bi boljezapamtila ono što su videla. Postojala su posebnasela za 'dadilje-ubice' kojima su roditelji plaćali da

bi glâđu ili otrovom umorili njihove bebe“.Demozova koncepcija istorije detinjstva

predstavlja model jednoličnog kretanja istorije prema sve savršenijim oblicima. Istoriju detinjstvaDemoz vidi kao napredak u odnosu na glavne

psihogene stilove, koje on deli na infanticidni,odbacujući, ambivalentni, dominirajući,socijalizirajući i permisivni. Njegov psihogeni

pristup prošlosti detinjstva shematski se može prikazati na sledeći način:

Glavni psihogeni modeli po Lojd deMozu su:

Modeli Karakteristike odgoja dece Istorijske manifestacije

Infanticidni Rani infanticidalni odgoj dece:Visoka stopa infancidnosti, ritualnih žrtvovanja,incesta, sakaćenja tela, silovanja i torture.

Žrtvovanje i infanticid, prekaljivanje, aveti i magije, tr-govina decom. Rano stanje žrtvovanja dece, ranoudovoljavanje majci-boginji kao introjekcijazadovoljenja “majke aždaje” (Jungov termin)

Kasni infanticidalni odgoj dece:Dok mlađa deca nisu previše često napuštana od stranemajke, mnoga novo–rođenčad, posebno devojčice, suostavljana da umru.

OdbacujućiRani hrišćani smatraju da se deca rađaju sa dušom, alisu obuzeti đavoljim zlim namerama. Rutinskiinfanticid je zamanjen grupnom fantazijom o prinošenju žrtve Hristu, koga je njegov otac poslao da bude ubijen zbog grehova drugih. U manastirima i nadrugim mestima nastavlja se sa navikom pederastije, asilovanje devojčica je opšta pojava.

Infanticid zamenjen napuštanjem. Dugačko povijanje,davanje dece drugim roditeljima, dojenje napolju,žrtvovanje muške dece slanjem u manastire a ženskeu samostane, kao i na šegrtovanje.

Ambivalentni Roditelji praktikuju ambivalentni odnos – i ljubav imržnja – prema deci. U 12. veku se prvi put pojavljujuuputstva za odgoj i osnovna dečjija prava zaštite,mada najveći broj majki još emocionalno odbacujesvoju decu. Deca su često tretirana kao erotski objektiodraslih.

Krajem srednjeg veka napušta se praksa davanja deceu manastire. Klistiranje, batinjanje dece ranog uzrasta,kratko povijanje, plakanje za umrlim detetom, prethodnica sažaljevanja.

Dominirajući Tokom 16. veka, naročito u Engleskoj, roditelji se

prestrojavaju, i od naporne brige za rast dece prelazena kontrolu kako bi ih napravili poslušnim. Roditelji postaju sve bliži detetu, ali uporedo s tim jako žele da potpuno kontrolišu ne samo ponašanje, nego i misli,volju, ljutnju, pobude dece i način na koji će voditisvoj život.

Priprema dece ranog uzrasta za korišćenje toaleta,suzbijanje dečje seksualnosti, kraj povijanja i dojenja,uživljavanje u nove mogućnosti, porast pedijatrije.

Socijalizujući

Početkom 19. veka, majke počinju stvarno uživati unezi deteta, a i očevi počinju participirati u razvojudeteta. Namera je da roditelji svoje ciljeve usade udete pre nego što dođe do njegovog osamostaljivanja.Psihološka manipulacija i udaranje po zadnjici su sekoristili da bi dete bilo poslušno. Moda socijaliziranja je ostala kao veoma popularan metod roditeljstva uSAD i Zapadnoj Evropi sve do danas.

Korišćenje krivice, “mentalna disciplina”, ponižavanje, podizanje obaveznog školovanja, poveravanjeroditeljima podsvesnih želja. Podizanje deteta postajemanje usmereno na suzbijanje detetove volje, a višeusmereno na kontrolisanje te volje. Ovajsocijalizirajući model je izgradio moderan svet.

Permisivni

Počinje sredinom 20. veka, kada roditelji prihvataju permisivnu ulogu i podržavaju ambicije dece kako bi

ti l ilj ži t k j i ž l d ihPokret dečjih prava, raškolovanje (deschooling) i

l b d šk l j i d i đ j i j d



“socijaliziraju” kako bi ispunjavali želje roditelja.Manje psiholoških manipulacija, više bezuslovneljubavi. Deca odgajana na ovaj način imaju daleko

više empatije prema drugima nego što je to bio slučajsa ranijim generacijama.

ozbiljno.

Istorija antičkog doba prepuna je svedočenjao probirljivosti antičkog čoveka u njegovoj brizi odeci. Nalazimo ih u raspravama Hipokrata, ocamedicine, i Sorana Efeskog, oca ginekologije koji

piše o tome kakva treba da budu novorođenčadkoja zaslužuju da budu negovana. Drugačije nisumislili ni Aristotel, Ciceron i Seneka, koji susmatrali da je potpuno pravičan i razuman zakonkoji traži da se nijedno nakazno dete ne hrani.

Sve do modernog društva dete je tretiranokao niže biće; i bukvalno je pripadalo roditeljimakao svojina. Dete je svrstavano u vernakularnadobra domaćinstva, poput ždrebadi, jagnjadi iliteladi. Pravo da punovlasno odlučuje o životu ismrti deteta bilo je oduzeto očevima tek oko 390.

godine. Imperator Konstantin je infanticid proglasio za zločin 318. godine, ali je trebaločekati skoro pola veka da se ubistvo detetaizjednači sa ubistvom odraslog. Kodeksima iz togvremena prvi put su ograničavana prava pater familias-a da odlučuje o životu i smrtinovorođenčeta, tzv. ius vitae ac necis. Kasnije i Kuran zabranjuje ubijanja dece: «Ne ubijajtesvoju decu iz straha da ćete osiromaširi. Mi ćemonahraniti i njih i vas» (sura 17.) (Kon, 1989, 273).

Ni nakon Konstantinovog kodeksa kojiosuđuje čedomorstvo sa ovom praksom se nije

prestalo. „Položaj dece u antičkom dobu isrednjem veku bio je strašan. Njih nemilosrdnotuku more glađu prodaju Vizantijski imperatori

izdaju specijalne zakone kojima zabranjuju prodaju dece i njihovo kastriranje — mali evnusisu bili tri puta skuplji” (Kon, 1989, 273). «Ko sene bi užasnuo pri pomisli da ponovo mora da

prođe kroz svoje detinjstvo i ko ne bi tome pretpostavio smrt», reči su svetog Avgustina(Augustinus, Aurelius, 354-430), hrišćanskog teo-loga i filozofa. Većina srednjovekovnih pisacasvoje detinjstvo pominju sa užasom. „Razmenjujuga, prodaju, napuštaju, ubijaju i tako dete srednjegveka nema vlastitog života sve do desete godine,kada počinje raditi na polju ili u domaćinstvu. Pretog doba ono je tek opasnost, corpus delicti; dečjase smrtnost toleriše, prihvata, a izaziva se

pobačajem i infanticidom – način na koji se

upravlja novim zlom: telo ubija telo“ (Attali,1984, 62). Igor S. Kon navodi da su u staromJapanu novorođenčad priznavali za punovredneljude tek pošto prođu kroz specijalne obrede.Ubistvo novorođenčeta nije smatrano teškimzločinom, i nije, čak, označavano rečju korosu — “ubiti”, već rečima kaesu ili modosu — “poslatinatrag”, “vratiti”, što je značilo vratitinovorođenče natrag u svet duhova, umesto da

bude primljeno u svet ljudi (Kon, 1989, 274).Zbog indiferentnog odnosa prema deci

srednji vek je definisan kao «period demografske

pustoši”. Tako je srednjovekovne depopulacijedefinisao Filip Arijes. Razloge nezapamćenedepopulacije ne treba tražiti samo strukturalnim

http://en.wikipedia.org/wiki/Image:Evolution_of_psychogenic_modes.png



momentima kao što su materijalni činioci i kuga.Indiferentnost prema detinjstvu važan je faktor depopulacije srednjovekovnog društva.

Prekid sa praksom čedomorstva ne označavai praksu u kojoj se deci priznaju pravo na autono-mno postojanje i ponašanje. Ekologija detinjstva,a posebno ekologija odojčadi vrvi od primerakako se deca ubijaju, muče, siluju i plaše. Plašenjedece od strane odraslih spada u najčešće

praktikovano ponašanje odraslih. Počelo se od bogova, pa preko titana i heroja, divova, vampira iveštica, a dospelo do bajki i zlih maćeha. Analizamitova, religioznih objava, legendi, bajki i basnidali bi iste rezultate kao i horor filmovi

holivudske produkcije. Brajan Saton-Smit nasobaveštava da su u zastrašivanju dece učestvovalasva istorijska društva. Igor S. Kon (1991) navodida se u Bibliji na oko 2000 mesta pominju deca.Među njima su mnogobrojne scene prinošenjadece na žrtvu, kamenovanja, prebijanja; namnogim mestima se od dece traži ljubav i

poslušnost, ali nigde nema nagoveštaja o saose-ćanju sa decom i razumevanju dečjeg doživljajasveta (Kon, 1989, 273).

Indiferentnost prema detinjstvu, piše FilipArijes, bliska je neosetljivosti društva prema deci.

U rimskom i kineskom društvu, ali ne samo unjima, novorođenčad su izlagana vetru i kiši kako bi se utvrdila njihova otpornost. “U toj neoset-ljivosti nema ničega što bi trebalo da nas iznenadi:to je bio jedini prirodan stav u uslovima tog vre-mena” (Arijes, 1989, 176). U srednjem vekudoživljaj detinjstva nije postojao. Ljudi su bili dote mere ravnodušni prema detinjstvu da svet dete-ta nisu ni primećivali, samatrali su ga nečim što jeuobičajno toliko da nije zasluživalo pridavanje inajmanje pažnje. Verovatno bi bilo interesantnoistražiti studije slučaja ( sace studys) «negacije

doživljaja detinjstva».Mišel de Montenja (de Montaigne, Michel,

1533–1592), francuski filozof, sin bogatog iuglednog plemića i gradonačelnik Bordoa, uEsejima piše: “Izgubio sam dvoje troje dece, ne

bez žaljenja, ali bez velikog bola”. Po njemu, decanemaju “ni umne delatnosti, a ni telo im još nijedobilo nikakve karakteristike”. Njegov odnos pre-ma deci treba shvatiti kao izrazitu negaciju do-življaja detinjstva. On je smatrao da je nedopust-ivo posvećivati veliku pažnju deci, kao što je ne-dopustvo prema njima biti nežan i maziti ih. Neslaže se s tim ni da se deca vole, da se njima ljudi

bave, a posebno se grozio svakog zabavljanja sd k d j čići

Žan-Batist Molijer (Moliere, Jean-Baptiste,1622-1673), koji se smarta najvećim francuskimdramskim piscem svih vremena znao je reći:«Premala deca, koja još nisu uključena u životodraslih, ne računaju se» (Arijes, 1989, 177.).

Najviše bi nas ipak iznenadila i zbunila stu-dija slučaja «negacije doživljaja detinjstva» Žan-Žak Rusoa (Rousseau, Jean-Jacques, 1712-1778),francuskog filozofa i književnika, koji je i sam

proživeo nesretno detinjstvo. Iako je bio «osni-vač» ideje roditeljske ljubavi i psihologije deteta –

pedagozi ga poznaju kao pisac Emila – on jesvojih petero dece, koje je izrodio sa prijateljicomTerezom, dao u sirotište, ne osećajući pri tome

naročitu grižu savesti. O tome je i sam u svojim Ispovewstima zapisao:„Iz naše veze je bilo rođeno petero dece, i

sva su bila smeštena u bolnicu za nahodčad uztako malo razmišljanja o njihovoj identifikaciji danisam zabeležio čak ni datume njihovog rođenja(niti pol). Poslednjih nekoliko godinasamooptuživanje što ga je u meni pobudilo tozapostavljanje unelo je nemir u moj um i uskoroću umreti a na majčinu i svoju veliku žalost nisamu stanju tome da pronađem lek... Znam da nije

postojao čovek koji je više od mene voleo i

posmatrao dečicu šaleći se i igrajući se s njima...Sigurno bi za Elojzu i Emila bilo najčudnije da budu delo čoveka koji nije voleo vlastitu decu.Mnogo lagodnije bi se osećao pred nekimazijatskim vlastodršcem no pred detetom kometreba tepati“ (navedeno prema: William Kessen,Rouseau’s Children, Deadalus, 107, 3 (1978), 13-26; Saton-Smit, 1989, 39; Kon, 1989, 279)

Ove «negacije doživljaja detinjstva» predsta-vljaju specifično stanje duha kojim se izražavalo

protivljenje prvom artikulisanom doživljaju deti-njstva nastalom sa nastankom moderne porodice.

On je neka vrsta pripreme za drugi artikulisanidoživljaj detinjstva koji dolazi izvan porodice.Pripadnici crkve i sudstva 16. veka te brojni mora-listi 17. veka nastoje da «kanališu», «disciplinuju ikažnjavaju», odnosno «dresiraju» decu (Fuko,1997, 196-201). U 17. veku obučavanje i vas-

pitanje dece stalno je upoređivano sa dresiranjemkonja, lovačkih ptica i pasa, pri čemu je sve to

bilo zasnovano na principu podređivanja volje.Telesne kazne, surovo šibanje, široko su prime-njivani, kako u porodici, tako i u školi, uključujućii univerzitet. Nastavnik se, prosto, nije mogaozamisliti bez pruta. Decu su fizički kažnjavali usvim civilizacijama i svim vremenima, svuda u

li j k bil či č



Engleskoj. «Engelski pedagozi i roditelji iz 16. i17. veka bili su čuveni po svojoj surovosti premadeci u celoj Evropi. Šibanje je doprinelo pojavimazohizma kod nekih dečaka, koji su u 18. vekuEvropljani nazivali ’engleskim porokom’» (Kon,1998, 193, 208).

Možemo reći da se indiferentnost prema decizadržala i do doba klasicizma. Igor SejmonovičKon navodi proračune Francuza F. Lebrenasačinjene na osnovu statistike 18. veka. Od 1000novorođenčadi prvu godinu doživi 720, petu — 574, a desetu godinu — 525 dece. U najtežem

položaju su bila dece koja su davana ili prostoostavljana «na vaspitavanje” u utočište kakva su

bila sirotišta, bolnice, lokalne dadilje. Broj ostav-ljene dece posebno se uvećao u 18. veku. Prema podacima F. Lebrena, prosečan godišnji broj na-

puštene dece u periodu 177–1790. godine u Parizu je iznosio oko 5800 dece (na 20-25 hiljada poro-đaja!).

Tek kada je krajem 18. i počekom 19. veka pobedeo «detocentrizam buržoaske porodice”, od-nos prema deci se radikalno promenio. Od tada se,naime, na decu se gleda kao na svojinu roditelja;od tada su deca potrebna roditeljima, samoj poro-dici. Deca su predstavljala jedan od glavnih oslo-naca buržoaskog individualizma; boreći se protivsvih, mlada i herojska liberalna buržoaska poro-dica branila je svoje “prirodno”, «svetsko» pravo

— kako se tada govorilo — da se stara o svojojdeci. Međutim, treba primetiti da je odnos prema

detetu i dalje ostao kao prema objektu, a ne kao prema ličnosti. Još uvek se ne priznaje posebnostsveta i kulture deteta.

Zaključak

Modernosti je svojstveno da produžavadetinjstvo. Neki u tome nalaze dokazeinfantilizacije kulture. Period detinjstva odavno

prelazi 16-tu godinu života. U eseju Detinjstvo

Emil Dirkem o dužini trajanja detinjstva iznosisledeće: „Detinjstvo je, u strogo etimološkomsmislu, doba u kome ljudsko biće u nastajanju jošuvek ne može da govori (od lat. in-fans, negovori). Ali uobičajena praksa je bila višenaklonjena produžavanju perioda na koji seodnosi ova reč; taj period bi trebao, kaže EmileLittré ( Dictionnaire de la langue française, 1844,M.N.), da obuhvata vreme 'od rođenja do,otprilike, sedme godine'; ali on dodaje da ona uuobičajnoj upotrebi podrazumeva 'malo više odtoga, do trinaeste ili četrnaeste'. U Dictionnaire de

l'Academie stoji da je 'to doba do oko dvanaestegodine'“ (Durkheim, 2005:25).

Školskim sistemima i produžavanjeobaveznog obrazovanja na srednjoškolski nivotreba zahvaliti što je detinjstvo produženo čak iza20-tih godina života. Informatička revolucija iInternet u školsku kulturu unosi konfuziju:tradicionalni nastavnici zahtevaju valjan rad,

posvećenost, saradnju i poštovanje autoriteta ispremnost da se uči, a postmoderni nastavniciimaju negativan stav prema autoritetu, kritičkistav prema sistemu, želju da se svest raskrinkakao podmitljiv, korumpiran, kriminalan, rasistički,seksistički i slično. „Čini se da ovakvi nastavnici,

k ž Sl š j ! K d j i j š jʼ

autoriteta, mi smo na vašoj strani. Zaboravite potiskivanje, sublimaciju i uzdržanost. Buditeslobodni! “ (Vederli, 2005:240). Od svihʼ modernih ideoloških bojišta ostalo je samo

obrazovanje, pa nije ni čudno što su standardi pali. Od škole se traži da neodložno reši svekonflikte i sve probleme. Zbog krize školskekulture, a ne zbog bizarnosti kulture mladih,narasle su potrebe za posebnim naukama, odnosnonaučnim disciplinama o mladima. To više nije

posao koji može obavljati standardna generacijaučitelja; to je posao za novu generaciju. Pored

psihologije, koja se tradicionalno bavi problemima razvoja dece, nastavnici morajudobro poznavati i druge discipline (istoriju,sociologiju, antropologiju i, svakako, drugačiju

pedagogiju).Tradicionalne predstave o detinjstvu najduže

su se zadržale upravo u školi. One polaze od pretpostavke da je detinjstvo nešto što se podrazumeva a ne objašnjava: detinjstvo je biološki činjenica života ljudi i stoga nemasocijalno i kulturno značenje. A upravo jeobrnuto: detinjstvo je socijalni i kulturni konstruktčiji smisao tek treba otkriti. Predstave o odraslimasu sasvim drugačije. Odrasli o sebi imaju

predstavu kao o svom socijalnom, kulturnom iistorijskom identitetu. Sliku o sebi oni ne grade naosnovu bioloških činjenica starosti. Takva slika jerezervisana za decu i žene. S druge strane, deca iž j id i j ili



način na koji ga grade odrasli muškarci. U odnosuna odraslog, deca su Drugo. Drugost jenaturalizovana društvena konstrukcija. Kao takvaona izgleda kao prirodna, tj. podrazumeva se a neobjašnjava. Uzrast je socijalizirana biološkastvarnost, a predstave o njoj su biologiziranadruštvena stvarnost. Kada se ove dve stvarnosti –

biologizacija društvenog i socijalizacija biološkog – postanu prirodno-„prirodna“, tj. kada se ujedineu zaveri da preokrenu odnos između uzroka i

posledice, pošast i haos su neminovni.Detinjstvo se kao društvena kategorija ne

može objasniti na osnovu bioloških činjenica(života, fizičkih promena), ali ni na osnovu

ideoloških predstava o institucionaliziranomdetinjstvu koje izgleda kao prirodno. Isti selogički kod može primeniti i na polni habitus:„Biološke očiglednosti i vrlo realne posledice koje

je proizveo u telima i mozgovima dugi kolektivnirad socijalizacije biološkog i biologizacijedruštvenog ujedinjuju se u zaveri da preokrenuodnos između uzroka i posledice i čine danaturalizovana društvena konstrukcija ( rodoviʼ ʼ kao polni habitus) izgleda kao prirodna osnova

proizvoljne podele koja je u osnovi i stvarnosti i predstave o stvarnosti i koja se nameće ponekad i

samom istraživanju“ (Burdje, „001:8). Deca ižene su društvene kategorije koje se uzimaju(koriste) kao da su prirodne. Kada o ženi i decigovorimo, govorimo slobodno, na bizaran način,neobavezujuće, a to znači nadugo i naširoko iobavezno bez objašnjavanja. Ni jedan socijalnifenomen nije zatrpan bagažom jednostavnosti kaoove dve društvene grupe. Ali, kao što smo na

početku rekli: „Ono što je jednostavno uvek je iisključivo ono što je pojedonstavljeno“ (GastonBašelar).

*Recentna stručna enciklopedija

( Encyclopedia of Historians and Historical Writing ) Filipa Arijesa svrtava među pionirementalité pristupa društvenom životu u prošlosti.Upravo kao istoričar mentaliteta on je društvenuteoriju obogatio dotad nezanimljivim područjem(Hameršak, 2004, 1066). On je upozorio da umentalnoj strukturi ljudi srednjeg veka nije

postojala ideja detinjstva, da su ljudi tog vremenadete videli samo kao «umanjenog odraslog», kao«odraslog u minijaturi“. U glavama savremenihljudi doživljaj detinjstva je promenjen. A kadatvrdi da je detinjstvo bilo nedirnuto područje

d š ij i i li d d

tada nije bilo nikakvih istraživanja detinjstva.Duže od dva veka dete je prisutno u diskursuvelikog broja teoretičara društvenih nauka,

posebno u dečjoj i pedagoškoj psihologiji, pedagogiji, ali i u sociologiji porodice. Zapravo,svaka od raspoloživih tehnologija znanja

primenjenih u društvenim istraživanjima – kao štosu psihološki eksperimenti, psihometrijskotestiranje, sociometrijsko mapiranje, etnografskoopisivanje i longitudinalni pregledi – dale su svojdoprinos strukturisanju različitih teorijskih

predstava o detetu. Ali, upravo kada je savremenikoncept deteta postao dominantan dogodilo seveliko «otkriće» detinjstva: detinjstvo, a ne samo

«dete», konačno je postalo predmetom društveneteorije. Kao što smo videli, sociologija na dete počinje gledati kao na specifični društvenikonstrukt, odnosno dete se sagledava unutar širokog kulturnog konteksta. Po tome sesociologija detinjstva pre svega i razlikuje odtradicionalne sociologije porodice, čiji tekstovispominju decu, ali samo uzgredno («podizanjedece», «socijalizacija», «obrazovanje», «deca i

bračne uloge», «kažnjavanje dece», «važnost deceza roditelje») (Milić, 2001, 153-170).

Nastupajuća paradigma (emergent paradigm)

ukazuje i na posledice tradicionalnog pristupadetinjstvu, a ne samo na njegovu budućnost.Tradicionanoj psihologiji je uspelo dazapadnjačku konceptualizaciju detinjstva nametnekao univerzalnu. Ona je istakla da su psihološkaobjašnjenja dečjeg razvoja, koja i danasdominiraju, «i podržavala i bila podržana

pravilima podizanja/vaspitanja dece, čime su premošćavala jaz između teorije i prakse, roditeljai deteta, učitelja i učenika, političara i narodnihmasa. Stoga je prevashodno razvojna psihologijaobezbedila okvir za objašnjenje dečje prirode, i

svakako opravdala koncept prirodnosti samogdetinjstva» (Praut i Džejms, 2004, 53-54).Univerzalistička psihološka predstava polazi odnezrelosti kao biološke činjenice života, azanemaruje činjenice kulture. Ali, ne trebazaboraviti da je nezrelost dece biološka činjenica,a da je način na koji se ta nezrelost shvata i dobijana značaju činjenica kulture (La Fontaine).Sociologija detinjstva se pre svega interesuje začinjenice kulture.

Društvene nauke su dugo trpele poslediceodsustva interesovanja za decu, ali se to ne možereći za pedagogiju. Ona se interesovala za decu alina pogrešan način: deca su «nedorasla bića» koja

b č i i č i (J k )



Istorija i sociologija detinjstva su discipline kojesu deci „dale glas“ tako što su ih počele„proučavati po njihovom vlastitom pravu, a nesamo kao skladišta poučavanja odraslih»(Hardman). Arijesova knjiga Vekovi detinjstvaima veliku epistemološku važnost. „Ona nijevažna samo zato što je otvorila, a za neke iobuhvatila, novo područje istraživanja, nego istoga što je interes tog područja usmerila prema

proučavanju detinjstva kao kulturne konstrukcije,kao istorijski promenjive i rastresite kategorije“(Hamršak, 2004:1078). Detinjstvo se više nemože tretirati na monolitan, idealizovan način,kao da se nije menjalo i kao da se, što je jošvažnije, neće menjati tokom istorije. Dobniidentitet ili stadijum ljudskog razvoja u različitimvremenima i društvima tema je koja obećava.

Literatra:

Allport, G., Personality. A Psychological Interretation,Henry Holt&Co.,New York, 1957.Arijes, F. Vekovi detinjstva, Zavod za izdavanje udžbenika i

nastavna sredstva, Beograd 1989.Asman, A., Rad na nacionalnom pamćenju,

Biblioteka XX vek, Beograd, 2002Beck, U. and Besk-Gernsheim, E., Individualisation, Sage,

London, 2000.Beck, U., Moć protiv moći u doba globalizacije – Nova

svjetskopolitička ekonomija, Školska knjiga, Zagreb,2004,

Beck, U., Pronalaženje političkog – Prilog teoriji refleksivnemodernizacije, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2001a.

Bek, U., Rizično društvo – U susret novoj moderni, «FilipVišnjić», Beograd, 2001

Bellingham, Bruce (1988): «The Hislory of Childhood Sincethe 'Invention of Childhood': Some Issues in the

Eightics". Journal oj' Famih History. Vol. 13. No. 3Berger, P. L., Invitation to Sociology, New York, 1963.B1um, A., Sumrak američkog uma, Prosveta, Beograd, 1990.Bourdieu, P. & Passeron, Reproduction in Education, Society

and Culture, London, 1977.Bourdieu, P., “Structures, Habitus and Practics” u

Giddens, E. et al. (ed.), The Polity Reader inSocijal Theory, Polity Pres, Cambridge,1994.

Bronfenbrener, J., Ekologija ljudskog razvoja – Prirodni idizajnirani eksperimenti, Zavod za udžbenike inastavna sredstva, Beograd, 1997.

Bronowski, J., Porijeklo znanja i imaginacije, Stvarnost,

Zagreb, 1979.Burdije, P., Vladavina muškaraca, CID&UniverzitetCrne gore, Podgorica, 2001.

Burdije, P., „Društveni prostor i simbolička moć“u Spasić, Ivana (ed.), Interpretativna sociologija, Zavod za udžbenike i nastavnasredstva, Beograd 1998.

Burdije, P., Nacrt za jednu teoriju prakse – Tri studije okabilskoj etnologiji, Zavod za udžbenike i nastavnasredstva, Beograd, 1999.

De Mause, L. (ed.), „The Evolugion of Childhood“ u The History of Childhood , Psychohistory Press, New York,1979.

Dirkem, E., “Solidarnost grupa zanimanja”, u Parsons, T.(ed.), Teorije o društvu I, Vuk Karadžić,Beograd, 1969.

Dirkem, E., Vaspitanje i sociologija, Zavod zaudžbenike i nastavna sredstva, Beograd,1981.

Durkheim, E., «Childhood». U Jenks, C. ed. (2005)Childhood Concept in Sociology, Routledge, NewYork. 2005.

Elijas, N., Proces civilizacije – Sociogenetička i psihogenetička istraživanja, Izdavačkaknjižnica Zorana Stojanovića, SremskiKarlovci, Novi Sad, 2001.

Foucault, M., Madness and Civilization, Blackwell, Oxford,1967.

Frønes, I., «Dimensions of Childhood», u Quortrup, J. et al.Eds., Chaildhood Matters: Social Theory, Practicesand Politics, Aldershot: Avebury, 1994:145-165. (vidi iu: Tomanović, S., Sociologija detinjstva – Sociološka

hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,Beograd, 2004:96-110.

Fuko, M., Nadzirati i kažnjavati – Rođenje zatvora, Prosveta,Beograd, 1997.

Gatman, E. (ed.), Ispitivanje politike priznanja, Centar zamultikulturalnost, Novi Sad

Giddens, A., The Constitution od Society: Outline of theTheory of Structuration, University of California Press,Berkley, 1984.

Gidens, E., Odbegli svet , Stubovi kulture, Beograd, 2005.Gidens, E., Posledice modernosti, “Filip Višnjić”, Beograd,

1998.Golubović, Z., Anrtropologija u personalističkom ključu,

Gutenbergova galaksija, Beorad-Valjevo, 1997.

Gouldner, W., A., The Coming Crisis of Western Sociology,Basic Books, New York, 1970.Gouldner, W., A., Za sociologiju, Globus, Zagreb,

1980.Hameršak, M., «Desetljeće Arijèsove povijesti djetinjstva»,

Časopis za suvremenu povijest , N0 3. Zagreb, 2004.Haralambos, M. i M. Holborn, Sociologija – Teme i

perspekitve, Golden marketing, Zagreb,2002.

Harden, Dž. (2004): „Kod kuće je najbolje: Distinkcija javno/privatno u dečjem teoretisanju o riziku i bezbednosti, u Tomanović, S., Sociologijadetinjstva – Sociološka hrestomatija, Zavodza udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Horkhajmer, M., Esej o sociologiji znanja, Mediterranpublishing Novi Sad 2009



James, A., Jenks, Ch. and Prout, A. (eds), «TheorizingChildhood» u: Theorizing Childhood , Polity Press,Oxford, 1998.

Janjić Komar, M., Prava deteta u porodičnim odnosima,Centar za udžbenike i publikacije Pravnog fakulteta uBeogradu, 1987.

Janjić, Komar, M. i Obreković, M., Prava deteta – prava

čoveka, Udruženje pravnika Srbije za socijalno pravo, Beograd, 1996.

Jeneks, Ch., Inequality: A Reassessnzent of the Effeet of Family and Schooling in America,Penguin Books, Harmondsworth, 1996.

Jenks, C. ed. (2005) Childhood Concept in Sociology,Routledge, New York, 2005

Kon, I.S., Dete i kultura, Zavod za udžbenike inastavna sredstva, Beograd, 1991.

Kun, T., Struktura naučnih revolucija, Nolit, Beograd, 1974.La Fontaine, J.S. ed. (1979): Sex and Age as Prindiples od Social Differentiation, Academic Press, London

Lasch, Ch., Narcistička kultura, Naprijed, Zagreb,1986.

Liotar, Ž-F., Postmoderno stanje, Bratstvo- jedinstvo, Novi Sad, 1988.

Lipovecki, Ž., Doba praznine – Ogledi o savremenomindividualizmu, Književna zajednica, Novi Sad, 1987.

Mause, Loyd de (1976): «The Evolution of Childhood», u: Lde Mauseed. The Histori of Childhood. New York:Souvcnir Press

Mead, H. M., Um, osoba i društvo, Naklada Jesenski i Turk,Zagreb, 2003.

Merton, R. K., O teorijskoj sociologiji, Plato, Beograd, 1998.Milić, A. (ed.) Rađanje moderne porodice, Zavod za

udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1988.Milić, A., Sociologija porodice, Čigoja štampa,

Beograd, 2001. Nenadić, M., „Detinjstvo u diskursu politike

jednakog priznanja“, Sociologija, Vol. LII, No 3, Beograd

Nenadić, M., “Obrazovanje, tiranija trenutka i promene besnom brzinom”, Pedagogija, No 1, Beograd.

Nenadić, M., Novi duh obrazovanja, Prosveta, Beograd,1997.

Nenadić, M., Sociološki itinerer , Prosveta, Beograd, 1999.

Nikadinov, N. D., (1996), “Obrazovanje u Rusiji posle prestrojke – potraga za novim vrednostima”, Norma, No 3, Sombor

Olweus, D., Nasilje među decom u školi: Šta znamo i štamožemo učiniti, Školska knjiga, Zagreb, 1998.

Postman, N. (1994): The Disappearance of Childhood , New York

Praut, A. and Džejms, A., «Nova paradigma za sociologijudetinjstva – Poreklo, obećanje i problemi» u:Tomanović, S. (ed.), Sociologija detinjstva – sociološka hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavnasredstva, Beograd, 2004.

Prout, A. and James, A. (eds.), «A New Paradigm for theSociology of Childhood - Promise and Problems», u:

Constructing and Reconstructing Childhood:Contemporary Issues in the Sociology of Childhood , theFalmer Press, London, 1990.

Prout, A. and James, A., “A New Paradigm for the Sociologyof Childhood? Provenance, Promise and Problems” inJenks, C. (ed.), Childhood : Critical Concepts inSocilogy, Routledge, New York, 2005.

Saton-Smith, B., Igračke i kultura, Zavod za udžbenike inastavna sredstva, Beograd, 1989.

Senet, R., Nestanak javnog čoveka, Naprijed, Zagreb, 1989.Senet, R., „Ulica i kancelarija: Dva izvora identiteta“, u

Hatin, V. i Gidens, E., Na ivici – Živeti sa globalnimkapitalizmom, Plato, Beograd, 2003.

Tejlor, Č. «Politika priznanja». U Gatman, E. (ed.), Multikulturalizam – Ispitivanje Politike priznanja,Centar za multikulturalnost, Novi Sad, 2003.

Tomanović-Mihajlović, S., Detinjstvo u Rakovici.Svakodnevni život dece u radničkoj porodici, ISI FF,Beograd, 1997.

Tomanović, S. (ed), Sociologija detinjstva, Zavod zaudžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004.

Tomanović, S., “Detinjstvo u istoriji, između ideje i prakse”,Sociologija, vol. XXXVIII, No. 3. 1996.

Zlotovoc, M. (1989): Strahovi kod dece, Zavod zaudžbenike i nastavna sredstva, Beograd



Poglavlje 3.

Staranje o deci i razvoj apatije

Rob Vederli, Kolaps kulture, Clio, Beograd, 2005, str. 162-185.(Rob Weatherill, Cultural Collaps, London, 1994)

I. OD DREVNIH VREMENA DO MODERNOG DOBA

Naredna tri poglavlja posvetićemouglavnom strukturisanju detinjstva i predst-avama o njemu tokom modernog doba. Poputžena, i deca su nekada imala status lica u čijeime govore drugi. Izvesno vreme decu nikonije ni video, ni čuo (u srednjovekovnojumetnosti portreti dece pojavili su se tek u XIIveku, a njihove slike na kalendarima tek uXVI veku), a sada ona zauzimaju mesto usamom središtu slike, što će se dokazati kao

problematično. Nekada ih niko nije slikao,odnosno prikazivali su ih samo kao maleodrasle osobe, ili male ljude. Danas deca

predstavljaju središte pažnje na razvijenomZapadu, dok su u siromašnijim delovima sveta

još marginalizovana. Na početku navodimo pregled istorijestaranja o deci u Evropi. Neophodno jedetaljnije ispitati istoriju detinjstva da bi seshvatio radikalni kontrast između starog imodernog okruženjajjjkojem deca odrastaju(videti Aries, 1960).

U srednjem veku vrlo mala decaiznajmljivana su drugim porodicama da unjima rade kao posluga. Ona su posluživala zastolom, nameštala krevete, pravila društvosvojim gospodarima i uglavnom imala status

šegrta. Sve obrazovanje sticala su tokomšegrtovanja. Upravo tokom takvog služenja,

vlasnik domaćinstva prenosio je na dete – nesvoje, već na tuđe – sve znanje, praktičneveštine, iskustvo i ljudske vrednosti koje sam

poseduje. Deca su započinjala svoj mladi životu tuđoj porodici da bi naučila lepe viteškemanire ili neki zanat.

Prenošenje iskustva s generacije nageneraciju bilo je obezbeđeno svakodnevnimučešćem dece u životu odraslih. Gde god je

bilo odraslih ljudi, bilo je i dece - u trgovini,zanatima, radionicama, čak i u krčmama nalošem glasu. Deca su spoznavala život u

bliskom kontaktu sa svakakvim ljudima. Takosu izmicala vlastitim porodicama. Roditelji su

brinuli o njima tek da bi pružili svoj doprinos

ostvarivanju zajedničkog cilja šire zajednice -sela, seoskog poseda, gazdinstva ili nekevelike kuće. Obrazovanje se sticalo iz knjigakoje su sadržavale pravila o lepom ponašanju iučtivosti i detaljna uputstva o tome kako setreba ponašati u svakom aspektu života, i

praktičnom, i moralnom. Deca su upućivana uživot koji je tekao u društvenim kontaktima irazgovorima rukovođenim najstrožim

pravilima ponašanja. Pravila ponašanja zastolom, u kojima je svačija uloga bila preciznodefinisana, imala su naročit značaj. Obroci su

predstavljali značajne društvene ceremonijetokom kojih je svako morao posebno da obrati



pažnju na svoje ponašanje, jer je to bilo uinteresu svih ostalih. Sve asocijalne aktivnosti

bile su zabranjene; svako je morao korektno da pozdravlja druge ljude, nije smeo da govorigrube reci, morao je da bude doteran i uredan ida prikriva negativne emocije jer se u svakomčasu nalazio usred velike i veoma zahtevnedruštvene mreže. Pojam privatnosti nije ni

postojao, jer moralo je da se živ u društvenojsredini koja je poricala postojanje bilo kakvog

privatnog prostora. Prema tome, obučavanjedeteta šegrtovanjem tokom srednjeg veka injegovo uvođenje u društvene odnose bili suveoma značajni zato što tada nije postojaloredovno školovanje i zato što je isticanozajdnišrvo. Knjige s pravilima o uljudnosti iučtivosti bile su čuvari osnovnih društvenih

vrednosti i zauzimale su najznačajnije mesto uobrazovanju, što predstavlja suštu suprotnostdanašnjem manje-više perifernom priznavanjulepog ponašanja.

Tokom XV i XVI veka odgajanje dece počelo je sporo, ali postepeno da se menja:naime, sistem šegrtovanja zamenjen ješkolovanjem koje je bilo sve zastupljenije, ba-rem kada je reč o obrazovanju srednjih i višihslojeva društva. Škole su polako postajaleuobičajen instrument društvene inicijacije.Pedagozi su nastojali da izoluju mlade ljude od

onoga što su smatrali iskvarenim svetom odra-slih, i da im pruže više teorijskog obrazovanjau zamenu za stare praktične oblikešegrtovanja. Škole su i roditeljima doneleolakšanje, jer su oni sve više želeli da budu u

prisnijem kontaktu sa svojom decom. Najveća promena koja je nastupila ogledala se u svevećoj usedsređenosti porodice na dete. Kakoviše nisu želeli da šalju decu van kuće, da bičitavo detinjstvo provela služeći u nekoj

porodici daleko od rodnog doma, roditelji sunastojali da ostvare prisniji kontakt s njima i

počeli su više da se staraju o njihovoj opštojdobrobiti.

Najpre su porodice iz redova srednjeklase pokazale ovakvo razumevanje za potrebedece i njihovo obrazovanje. U radničkoj klasisistem šegrtovanja zadržaće se sve do novijegdoba. Iz aristokratskih porodica, mladi plemići

putovali su u Italiju i Nemačku i odlazili nainostrane dvorove ili u kuće u raznimzemljama da bi učili jezike, lepe manire i

plemenite sportove. To je bio nastavak tradicije šegrtovanja. Međutim, početkomXVII veka ovaj običaj počeo je da ustupamesto akademskom školovanju koje je u većoj

meri bilo teorijsko i uskostručno.Postepeno širenje školovanja u početku je

bilo dostupno samo dečacima srednje klase.Devojčice tada nisu išle u školu, osim retkihkoje su pohađale male škole ili ženskesamostane. One su uglavnom bile odgajanekod kuće, ili kod suseda ili nekog rođaka.Moraće da čekaju do XVIII, ili do početkaXIX veka, jer tek tada će i njima biti dozvo-ljeno da se školuju. Međutim, sticanje znanja uškolama bilo je veoma kritikovano. Vladalo jemišljenje da se škole nalaze u rukama sitničarai moralista i da je disciplina u njima prestroga.Deca su se sada izdvajala iz svog prirodnogdruštvenog okruženja i pretila im je opasnostda upadnu u loše društvo ili da uče detinjarije.Smatralo se da veliki broj učenika u svakom

odeljenju predstavlja prepreku i za učenje, i zanjihov moral. Preovladavalo je mišljenje daživot u heterogenoj društvenoj sredini može da

pruži mnogo više znanja nego teorijsko učenjeiz knjiga, bez obzira na vreme koje se na takvoučenje utroši.

U XVII veku knjige s pravilima ponašanja i dalje su zauzimale središnje mestou društvenom prilagođavanju, ali sada je unjima bilo više uputstava o tome kako decatreba da se ponašaju u školi i kako roditeljitreba da se ophode prema svojoj deci. Na

primer, roditeljima se savetuje u kojimslučajevima da kažnjavaju decu, kada da

počnu da ih uče slova, kao i da na krajusvakog dana treba da razgovaraju s njima otome šta se događalo u školi i da razmotre

prirodu svakog počinjenog prestupa. Ukolikosu prestupi ozbiljni, kao, na primer, svetogrđe,lopovluk ili laži, neka drska uvreda upućenaspremačici u školi ili domaru, ili tvrdoglavaneposlušnost, kazna treba da bude šibanje. Ro-diteljima je zatim savetovano da se

prilagođavaju poteškoćama svoje dece u

učenju, da imaju puno razumevanja i da pružedobar primer, da vode računa o tome s kim senjihova deca druže, te da im ne pričajuizmišljotine koje truju dušu. Bilo je i saveta oizboru škole i zanata. Jednom rečju, priznata je

priroda moderne porodice koja je laganonastajala i sve više se posvećivala detetu, i

priznata je brižnost za dobrobit i potrebedeteta.

Sklonost rane moderne porodice da se povlači u sebe bila je u raskoraku sa izuzetnogustom društvenom mrežom i mnogobrojnimobavezama prema društvu. Čak i krajem XVIIveka niko nikog ne ostavljao na miru. Povlače-



nje u osamu bilo je doslovno nemoguće. Usledzahteva proisteklih iz čovekovih raznih veza sdrugim ljudima on više ne može da bude sam.Ova tradicionalna društvenost i razvojmoderne porodice kao izolovane jedinice nekovreme trajali su uporedo. Ta kombinacijanaročito je bila karakteristična za kuće - velikekuće - znamenitih ljudi i drugih uglednihgrađana oko kojih se razvijao čitav složendruštveni svet.

Ovu društvenu matricu treba uporediti sadanašnjim vremenom i tako je podrobnijeispitati. U bogatim kućama živele su porodicai čitava populacija poslužitelja, radnika,sveštenika, pisara, štićenika, šegrta i drugih.Posetioci su tu neprestano dolazili, ne samozbog druženja, već i zbog posla, koji je vođen

u istim prostorijama u kojima se živelosvakodnevnim životom. Osim kuhinje, ostale prostorije u ovim kućama nisu imalespecijalizovane funkcije. Ljudi su spavali usobi u kojoj su obedovali, živeli i primaligoste. Krevete su po potrebi razmeštali, tesklapali i uklanjali. Više ljudi spavalo je u

jednoj sobi, a sve sobe na jednom spratu bilesu prolazne. U tadašnjoj potpunoj društvenoj

pomešanosti, sinovi vlasnika kuće igrali su ses poslužiteljima i radili zajedno s njima,

posluživali za stolom, sekli meso i točili vino.

Učili su ista pravila ponašanja i sticali istuversku obuku. Ove kuće bile su prava mestadruštvenog okupljanja s gustom mrežomuzajamno zavisnih međuljudskih odnosa kojitada još nisu bili kategorisani. One su

predstavljale središta života u zajednici.Osim velikih kuća bogatih i znamenitih

ljudi, postojale su i male, sa samo jednom ilidve sobe, u kojima su živeli bračni par inekoliko njihove mlađe dece. Na selu, jednaod možda dve sobe bila je rezervisana zaživotinje. Ove kuće bile su zapravo kolibice u

kojima veoma siromašni nisu mogli da preživekao porodica. Njihova deca, još kao sasvimmala, odlazila su da žive kao šegrti u kućama

bogatijih ljudi.Početkom XVIII veka porodica je počela

da se distancira od društva. Mnogi aspektiživota polako su se odvajali od nje. Porodica jesve više postajala privatna i posvećivala sedeci. Posetioci više nisu bili dobrodošli u bilokoje doba dana ili noći kao ranije. Čoveku je

bilo lepo kad je kod kuće. Nova pravila ponašanja isticala su potrebu da se ppštuje privatnost drugih ljudi. Stari običaji isvečanosti trajali su kraće, pa je čak i za

obroke trošeno manje vremena. Sve više seističu zdravlje i higijena, a naročito brižnost zazdravlje dece. Davanje nadimaka deci postalo

je uobičajenije i odražavalo je prisniju vezuizmeđu roditelja i dece. Ukoliko bi izgubilidete, roditelji više nisu mogli da se utešerađanjem drugog deteta; deca su postaladragocenija nego ranije i nezamenljiva.Zdravlje i obrazovanje bili su osnovne

preokupacije modernih roditelja srednje i višeklase (Davidov i Hol, 1987). Porodica se sveviše odvajala od šire zajednice i postala joj jeoprečna. S pojavom moderne porodice,

pojavili su se moderni tipovi kuće sa prostorijama koje su imale i posebnu namenu.Više nije bilo kreveta po celoj kući, već su

postojale spavaće sobe, sobe u kojima se

obedovalo i one u kojima su se primali gosti.Svaka soba imala je izlaz u hodnik i više senije prolazilo kroz jednu sobu da bi se ušlo udrugu. Posluga je bila na odstojanju što jeobezbeđivalo veću privatnost.

Naravno, ove promene koje su vodile kamodernoj porodici najpre su se desileisključivo u najvišim slojevima društva -većina ljudi i dalje je živela onako kako suživele srednjovekovne porodice. Od XVIIIveka ideal moderne porodice postepeno je

prodirao i u niže društvene slojeve. Međutim,

mnogi faktori, kao što je stupanje u brak u poznijim godinama, poteškoće u vezi sazaposlenjem, nužna pokretljivost najamnihradnika i šegrtska tradicija, predstavljali su

prepreke za potpuno prihvatanje načina življe-nja u modernoj porodici sve do novijeg doba.

U pokušaju da se rezimiraju promene uokviru povezanih pojmova porodice, deteta iodgajanja decefu periodu od srednjeg veka do

početka modernog doba, treba izdvojitiizvesne ključne teme. Pre svega, iz potpunetmine tokom srednjeg veka deca izlaze kao

ličnosti po sopstvenom pravu. Smatra se daona imaju specifične potrebe od kojih jenajznačajnija potreba da idu u školu i da seobrazuju, često na najstrože i najmoralnijenačine i uz veoma mnogo kazni. Vodi seračuna i o njihovoj opštoj dobrobiti, zdravlju i

budućnosti. Detinjstvo se smatra prelaznim pe-riodom od rođenja do zrelog doba, u kojemsuštinski značaj ima odvajanje od iskvarenogsveta odrasrih. Moderna porodica srednjeklase odvaja se od uzavrelog društvenogživota, da bi se posvetila deci; postaje sve više

privatna, okreće se sebi i optužuju je dauništava staru heterogenu druželjubivost



srednjovekovnog društva. U sve većoj meriizolacionistička, ona postaje i sve višematerijalistička, klasno svesna i želi odvojeno

školovanje, odvojeno domaćinstvo i sloboduda sledi individualističke ciljeve.

II. POPULARRIZOVANJE TEORIJE O ODGAJANJU DECE

Državino dete

Tek u XX veku postajemo svedocivelikog popularizovanja psiholoških teorija oodgajanju dece i žarke želje da se detetu pružiono što je najbolje. Početkom veka

posredničke institucije izvan porodice počelesu da preuzimaju funkcije koje su ranijeostvarivane u okviru porodice. Pre Prvogsvetskog rata već je postojala obimna literatura

o staranju o deci, uglavnom medicinske prirode. Ova literatura bavila se pre svegafizičkim preživljavanjem, ali se većraspravljalo i o društvenim i emotivnim

potrebama dece. Časopisi za žene počeli su daobjavljuju članke i korespondenciju o staranjuo deci. Sve veći broj proizvoda namenjen jedeci. S manjim brojem dece u jednoj porodici,u porodičnom domu bilo je manje gužve, aviše vremena za nežnost i poklone. U Britanijideca su zaštićena Zakonom o deci iz 1890.godine, a kazna zatvora za decu je ukinuta.

Država se sve više uključivala usocijalizaciju mladih. Rastao je brojorganiznvanih omladinskih pokreta uz podrškuvlasti, dobrovoljnih društava i crkve.Početkom XX veka čvrsto je ustanovljen

pojam adolescencije i uspostavljena je podelaizmeđu delinkventne i disciplinovaneomladine. Zbog potrebe da se slobodno vremedeteta ispuni na konstruktivan način, sve

popularniji bili su Izviđački pokret i Ženskiizviđač, naročito u porodicama srednje klase.U periodu između dva rata, loša disciplina iizgredništvo bili su problem među velikim

brojem mladih ljudi koji su imali novac, ali nei porodične obaveze. Trebalo je kanalisatinjihovu energiju: pripadnici desnice brinuli suo „nacionalnoj efikasnosti" i propadanju vlasti;među levičarima, humanitarna i socijalna

brižnost dovela je do obrazovanja čitave mrežeklubova i organizacija za mlade.

Deca su sve više smatrana državnomimovinom, a sve manje svojinom roditelja.Vladalo je mišljenje da je socijalizacija deteta

previše značajna da bi se prešustila rodite-ljima. Lekari, psihijatri, stručnjaci z

aodgajanje dece, bračni savtinici, lideri javnogmnjenja i ostali koji su se bavili onim što

bismo danas mogli nazvati profeesijama pružanja pomoći smatrali su da su roditelji previše uskogrudi, previše sebični i previšeklasno ograničeni da bi mogli da olakšajuoptimalan razvoj svojih potomaka u građanespremne na saradnju i naporan rad.

Nauka, a naročito psihološke i društvenenauke, sticala je značajan autoritet. Stručnomišljenje o odgajanju dece razvijalo se tokommnogih konfliktnih etapa u kojima je onoupućivano roditeljima kao stroga opomena, pričemu je svaka nova moda zahtevala visokunaučnu pozadinu.

Strogo kontrolisano dete

Tokom dvadesetih i tridesetih godina XXveka vladao je bihejviorizam. Godine 1928.Džon B. Votson objavio je značajnu knjigu

Psihološko staranje o odojčetu i detetu, u kojoj je energično tvrdio da roditelji trebadirektno i manipulativno da nadziru okružnjesvoje dece. Suprotno progresivnim teorijamaDžona Djuija koji je smatrao da treba dopustitida se u detetu razviju sve skrivene mogućnostii sposobnosti, Votson, je smatrao da u detetune postoji ništa što bi trebalo da se razvije. Usvom pristupu on se radikalno pozivao naokruženje u kojem dete raste: neophodno je

jedino da se nadzire okruženje u kojem se ononalazi da bi njegovi uslovni refleksi mogliispravno da se razviju. Neprikladne emotivnereakcije trebalo bi da se svedu na najmanjumoguću meru: izbegavati glasne zvuke koji bi

prekomerno stimulisali reakcije straha,dopustiti deci da nose komotnu odeću da bi sena najmanju meru svele reakcije gneva i, što jenajznačajnije, ne treba stimulisati reakcijeljubavi ako dete neprestano pokušava da budesamostalno. Votson je zahtevao da se s decom

postupa kao da su ona mlade odrasle osobe.Kontakti između roditelja i deteta treba da

budu propisani strogim pravilima. Možda je uredu da se dete poljubi pred spavanje, ali



Votson se gnušao maženja dece kad sespotaknu i povrede. Izražavanje roditeljskenežnosti treba da se svede na „rukovanje snjima ujutru", ili možda na „maženje po glavikad učine nešto izuzetno dobro ili obave nekitežak zadatak" (Watson, 1928, str. 82).

Tadašnji lekari naglašavali su potrebu dase deca hrane prema strogo utvrđenomvremenskom rasporedu i upozoravali su da je

prekomerno majčino zaštitništvo štetno.Ubeđenje da postoje naučni dokazi da jemajčina ljubav sama po sebi opasna iz temelja

je uzdrmalo staru izreku da „majka najboljezna". Stručnjaci su ustanovili da čvrstauverenost mlade majke da prirodno zna štatreba da učini za svoju decu proizlazi izneznanja i samodopadljivosti. Osim toga, novo

saznanje bilo je da ono što majka zaista učiniza svoju decu ima izuzetno veliki značaj zarazvoj njihove ličnosti i njihovo buduće

psihološko zdravlje. Nije teško zamisliti kakomajke tog vremena postaju veoma nesigurne,osećajući strahopoštovanje pred novimmedicinskim i psihijatrijskim stanovištem koje

je bilo tek u začetku.Tokom prvih godina XX veka,

majčinstvo je poprimilo status zanimanja.Rađanje dece više nije predstavljalo samoslepu biološku i društvenu neminovnost.

Pojava sredstava za kontracepciju značila je daće se smanjiti broj neželjenih trudnoća, te daće se stoga više vremena posvetiti manjem

broju dece. Prema tome, rađanje dece sada je predstavljalo jednu manje automatsku, a višesamosvesnu i ozbiljnu aktivnost.

Međutim, kontrola nad decom, koja je postojala u to vreme, pretvorila se u neštoekstremno tokom prvih decenija XX veka.Posleidaca uspeha industrijske revolucije inauke i tehnologije bila je pošte uverenje da

progres može da se kreće samo napred i

naviše. Činilo se da nauka ima rešenje za sve, pa je stoga i odgajanje dece moralo da sezasniva na zdravim tehničkim načelima.Industrijska proizvodnja zahtevala jeregularnost, ponavljanje i planiranje; roditeljisu morali da podvrgnu svoju decu istoj vrstisistematizacije kakvu su rukovodioci zahtevaliod svojih radnika na proizvodnoj liniji. Detemora da bude odgajano planski, jer će, inače,

biti upropašćeno. Roditeljima je savetovano:„Nikada nemojte dati detetu ono za čim plaće;

pustite ga da se isplače i da se odvikne od plakanja“. Sa bebama mlađim od šest meseciroditelji nisu smeli da se igraju da one ne bi

postale nervozne i razdražljive.Moglo bi se reći da nikada nije vođeno

toliko računa o čistoći. Podsticana je iupotreba laksativnih sredstava i klistira da b se

pospešilo regularno funkcionisanje probavnihorgana dece svih uzrasta. Regularnost

probavne funkcije stekla je moralni status ufrazama poput: „Čistoća je pola zdravlja", aneredovna stolica bila je znak nečistoće koja

podstiče masturbaciju. Zadržavanje fekalijasmatrano je za prkošenje majci i povlačenje usebe i trebalo je da bude kažnjeno sapunastimrastvorom glicerina umesto čepića.Regularnost probavne funkcije značiregularnost i čistoću tokom celog života.Međutim, moglo se učiniti i više od davanjaobičnog klistira za pražnjenje creva i smatralo

se da je to dragocen tretman za uklanjanjeotrovnih materija. Naime, odojče se postavi na plastičnu mušemu, a cev od dvanaest ili višecentimetara sa sapunastom vodom ubacuje seu debelo crevo da bi se dete ispralo. Detaljnauputstva, zajedno sa ilustracijama, navedenasu u knjizi Žozefine Bejker Zdrave bebe(1920).

Loše navike takođe su bile podvrgnutestrogoj kontroli. Najveća pažnja bila je

posvećena kontroli grickanja noktiju,masturbacije i sisanja palca, i izmišljene su

vrlo dosetljive strategije da bi se takve navikeiskorenile. Dečaci su obrezivani da bi sesprečila masturbacija, a neki lekari smatrali suda to može da bude lek i za druge lakše

bolesti. Da bi dete prestalo da sisa palac,zašivali su mu rukave, mazali vrhove prstijunečim gorkim, vezivali ruku uz bok ili munavlačili aluminijumsku rukavicu izrađenu zatu namenu. Ipak, smatralo se da je masturbarijanajlošija od svih, navika i ona je morala da seiskoreni što pre. Za odojčad su preporučivanemehaničke naprave za obuzdavanje, ali one ni-

su bile prikladne za stariju decu. Masturbacija je dovođena u vezu sa nervozom, nedostatkomsamokontrole, narušenim zdravljem,umanjenim osećajem moralnosti, nastranošću,umobolnošću i sl. Ove tvrdnje nisu počivale nanaučnoj osnovi, a nije bilo ni nastojanja da setakva osnova uspostavi, jer je psihološkanauka u narednim decenijama počela da sezanima za psihometriju.

Nevolja s takozvanim lošim navikamamale dece nije bila samo u tome što su one

primetno škodile samom detetu, već je još višezabrinjavalo to što su one majci otkrivaledokaz o svojevoljnom i prkosnom dečjem



duhu. Stoga je često naglašavano da trebazatražiti lekarski savet. Majka više nijeuspevala sama da kod svog deteta kontrolišeseve što je potrebno i morala je da traži pomoćstručnjaka.

Ideal deteta kod kojeg sve savršenofunkcioniše, poput mašine koja besprekornoradi i kojom su viktorijanci bili toliko očarani,veličan je još više zahvaljujući Darvinovimotkrićima koja su početkom ovog veka sricalasve veću popularnost. Mlada nauka o geneticitakođe će imati uticaja. Stvaranje savršenogdeteta zahtevalo je spajanje savršenih roditelja.

Neki roditelji nikada ne bi treblo da imajudecu ukoliko u sebi nose neke nasledne mane,a u Priručniku za materinstvo, uticajnomčasopisu koji je izlazio u to vreme, bio je

naveden praktičan spisak „genetskih mana".Roditelji su podsticani da pohađaju kurseveobuke da bi bili u najbljoj fizičkoj i duhovnojkondiciji pre no što dobiju decu. (Lamarkov

pojam naslednosti stečenih osobina, koji jetokom XIX veka podržavao ideje onasleđivanju osobina, još je imao uticaja iostao je nesporan sve do početka XX veka(Donnelly, 1983). Prema tome , ako su roditelji

bili u dobroj fizičkoj, psihološkoj i moralnojkondiciji u vreme kada se začelo dete, to jeznačilo da će te dobre osobine biti prenete i na

njihov podmladak. Ako je neko imao bilokakvu manu, to je značilo da će i njegova decaimati problema, da će i čitavo njegovo

potomstvo imati problema, što nije bilo dobroni za naciju u celini). Ne samo društvo u celiniveć iindividualna jedinica porodice, kaofunkcionalna jedinica društvenog iekonomskog darvinizma, biće na taj mačinojačani i usavršeni. Svaka porodica morala jeda se bori kao jedinica u konkurentnom svetu.Prema tome, svako dete moralo je da budečisto, neiskvareno, moralnoj zdravo, da bi se

prirodno razvilo u savršenu odraslu osobu.Samo društvo transforrnisaće se zahvaljujućivlastitoj deci.

Ovaj u suštini bihejviorističkieksperiment u društvenom inženjeringu bio je

prvi sistematični pokušaj da se deca tretirajukao objekti proučavanja i kontrole. Ako seozbiljno shvati - a takve metode bile su veomarasprostranjene - to je značilo da osnovneljudske potrebe dece treba namerno da sezanemare. Unutrašnjost i spoljašnjost njihovihtela trebalo je da budu podvrgnute strogojkontroli. Votsonova dogma, koja je bila vansvake pameti, nalagala je da „ne treba da seigrate sa svojom bebom".

Nesputano dete

Votsonovi koncepti još su imali uticaja,ali su tokom tridesetih i čerdesetih godina nekiteoretičari počeli da ističu dugu krajnost. DelaFrojda i neofrojdista bila su pogrešnoshvaćena i pogrešno tumačena u javnosti kaodela koje se zalažu za potpuno ukidanje spoljanametnutih obraničenja u ponašanju.Pojavljuju se liberalne i progresivne obrazovne

metode. Škola „Samerhil" koju je osnovaoAleksander S. Nil počela je s radom 1921.godine. „Dartington hol" osnovan je 1926.Bila je to mešovita škola, i učenici su živeli usobama, a ne u spavaonicama. To je takođe

bila progresivna škola. Postojala je iBembrička škola (1919) na ostrvu Vajt, zatimškola „Vinstouns i Majkl hol“, osnivačaRudolfa Štajnera, a Bertrand Rasel i njegovasupruga vodili su „Frenšem Hajts" od 1927. do1943. godine. Iako su ovi eksperimenti

predstavljali tek sićušni deo čak i privatnogsektora obrazovanja u Britaniji, bili su Veomauticajni i zalagali su se za to da se deca

oslobode besmislene discipline i da im se pruže sloboda i pravo izbora u svim oblastima.Zastupali su mišljenje da treba pustiti da seličnost razvija iznutra i dozvoliti otvorenost uvezi sa seksualnim pitanjima. Najzad, uticajmasovnih stremljenja ka društvenom ugledu ikonformizmu kojima je vršen veliki pritisak naomladinu radničke i srednje klase da stiču

oznake i simbole statusa - školska uniforma, prvo odelo, odlikovanja, priznanja itd. - morao je da izazove reakciju.

Ljubav, koja je do tada predstavljalaveliku opasnost, sada je poprimila apsolutnosuštinski značaj. Deca moraju da osećaju da suželjena. Sve mora da se prilagodi potrebamadeteta. Svi vremenski rasporedi ishraneodbačeni su u korist „hranjenja na zahtev".Srećno i slobodno dete moći će „samo dareguliše sve što je potrebno". Kontrolisanodete bilo je nesrećno, otuđeno, mrzelo je isebe i druge, nije bilo spontano, većmehaničko, i bilo je nekreativno i neurotično.



Deci mora da se dopusti da pronađu vlastiti put i da sve čine onda kad to žele, bezroditeljskih ograničenja. Vladalo je osnovnouverenje da će dete, ukoliko mu se pružisloboda, sazreti i odrasti sa dovoljnosamopouzdanja i bez unutrašnjeg konflikta ianksioznosti. Nil je rekao: „Treba dadozvolimo deci da budu ono što jesu. Zatomoramo da odbacimo svu disciplinu, svakousmeravanje, sugestije, moralnu obuku,religiozno upućivanje... Sve što je potrebno mismo imali i ranije; potpuno verovanje udobrotu deteta nikada nije pokolebano; ono sesamo pretvorilo u jednu krajnju veru“ (Nill,1962, str. 20).

Nil je bio blizak lični prijatelj VilhelmaRajha koji je, prema mišljenju mnogih,

predskazao to novo oslobađanje. Rajh jerazvio jedinstvenu i ličnu teorijsku mešavinuFrojda i Marksa, prema kojoj se modernacivilizacija zasniva na seksualnoj represiji koja

počinje u ranom detinjstvu u autoritarnoj buržoaskoj porodici. Represija izaziva blokaduseksualne energije i sprečava mogućnostdoživljavanja orgazma. Tako nastalaodbrambena psihološka struktura manifestujese psihosomatski kao telesna napetost i kao

nešto što je Rajh (1927-1933) nazvao „oklopkaraktera". Ovi antiseksualni pritiscikarakteristični su za patrijarhalnu porodicukoju ne održava ljubav već očeva represivna

primena moći. Patrijarhalna društva okoriste tumoć da bi stvorila pokorno stanovništvo kojese može navesti na pobunu i revoluciju.

Rajh je razvio stanovište koje se odnosina ćčtav svet i u kojem se jasno tvrdi da bi seuklanjanjem seksualne represije okončali

patnja i jad. Dozvolite da dete samo kontrolišesve što je potrebno i ukinite frustriranje u vezisa seksom i mentalno zdravlje će prirodnouslediti: osećaj dužnosti biće zamenjenuživanjem u radu, a umesto otuđenostipostojaće jedinstvo prirode i kulture, ljubavi irada, seksualnosti i moralnosti.

Mali broj roditelja usuđivao se da sledirajhovce u pružanju slobode deci, ali prekomerna popustljivost prema njima bila jenešto što će ipak opstati. Tokom šezdesetihgodina više različitih autora, poputAleksandera Louena, Ronalda Lejnga iHerberta Markuzea, popularizovalo je Rajha iantiautoritarno raspoloženje, što je dodatno

podržavalo način odgajanja dece u kojem jesve radikalno usredsređeno na dete.

Reakcija - roditelji moraju da odredeograničenja

Međutim, iz brojnih razloga prekomerna popustljivost ubrzo je izazvala reakciju. Presvega, bilo je nerealno očekivati da će roditeljisvu slobodu pružiti deci, i da nimalo od teslobode neće sačuvati za sebe. Drugo, roditelje

je počela da uznemiruje činjenica da su svojojdeci prestali da prenose tradicije i vrednosti

kojima su u detinjstvu i sami bili podučavani.Osećali su da deca moraju da usvoje neke odtih vrendosti. Treće, neka deca prekomerno

popustljivih roditelja izrasla su u prekomernozahtevne ljude, tirane i egocentrike. Nekiroditelji, pak, shvatili su da nisu dobro odgajalidecu, ali nisu znali gde su pogrešili, niti štadalje da rade.

Godine 1946. Bendžamin Spok objavio jeknjigu Staranje o odojčetu i detetu, koja

je"prodata u više od dvadeset miliona primeraka. Pogrešno shvaćen kao neko ko sezalaže za prekomernu popustljivost, Spok jezapravo jedan od njenih kritičara. U pismu

upućenom čitaocima te knjige on ističe dadecu treba učiti kako da se uključe u društvo.Pozivajući se mnogo stariju tradiciju, on kaže:„Verujte vlastitim instinktima... ono što majkei očevi instinktivno žele da učine za svoje bebeobično je najbolje... Bolje je napraviti inekoliko grešaka ponašajući se prirodno negodoslovno sve činiti iz osećanja zabrinutosti"

(Spock, 1946, str. 17). On govori o „umerenojstrogosti" i kaže da roditelji treba da zahtevajuod dece da se lepo ponašaju, da buduneodložno poslušna i uredna. On govori oizgrađivanju vlastitih uverenja i o očekivanjuda i drugi ispunjavaju svoje obaveze. On je,takođe, svestan da i roditelji imaju svoje

potrebe, naročito pred prekomerno naglašenim potrebama deteta. Postoji opasnost da roditelj bude previše savestan i da pruži detetu sve odsebe; posledica toga može da bude prezir deteta prema roditeljskoj ulozi i prema sebisamom, jer, konačno, dete i nije tražilo tolikomnogo ljubavi. Stoga je neophodno da se



postigne uravnoteženjost potreba. Osim toga,roditelji treba i da očekuju nešto od svojedece: „Ne izgovorene reči zahvalnosti zato štosu rođena i što se roditelji staraju o njima - to

je previše – već obzirnost, privrženost ispremnost da prihvate standarde i ideale svojihroditelja" (str. 31).

U to vreme mnogima je bilo jasno da jesamopouzdanje roditelja u svoju sposobnost da

podižu decu u velikoj meri uništeno i nekistručnjaci zapazili su da su roditeljineprijateljski raspoloženi prema stručnjacimaza porodicu i savetnicima. Zabrinuti i zbunjeniroditelji kojima je ostalo malo autoriteta

postali su lak plen brzog razvoja industrijereklama i potrošačkih proizvoda čiji je cilj bioda uveri mlade majke da treba da „postupaju

ispravno" sa svojom decom. Biti dobra majkaznačilo je imati čistu, svetlu, blistavu kuću,odgovarajuću vrstu hrane, vitaminske dodatke,

paste za zube, sredstva za ispiranje usta, a da ine spominjemo odgovarajuće igračke iedukativna pomagala i enciklopedije.

Mada su psiholozi i pedijatri sa

zakašnjenjem ipak priznali da su izazvalikonfuziju, da je ideja da „dete ne može daučini ništa pogrešno" otišla predaleko i daroditelji moraju da budu u stanju da kažu „ne",

pored kompetentnosti roditelja ostao je da stojiveliki znak pitanja. Od njih se sada traži da

počnu da nameću zabrane i da određujuograničenja, dok im se istovremeno upućujustrašna upozorenja da se deci koja ne rastuokružena ljubavlju i sigurnošću nanosinepopravljivo zlo. Roditeljski „impulsi koji

počivaju na neznanju" moraju da se „ispitajukritički" da bi se u njima otkrili skrivenimotivi koji podstiču na to da se postaneroditelj. Bilo je očigledno, sasvim očigledno,da je zapravo roditeljima potrebna edukacija.Loše izvedeni pokušaj psihijatrijskog

establišmenta da ojača roditeljskosamopouzdanje ponovo se vratio do neiscrpneteme o neadekvatnosti roditelja i njihovomneznanju. Ovo je ipak Vek deteta (naslovknjige o unapređenju društva koju je 1909.objavila Elen Ki), i za roditelje bi najbolje biloda nauče kako da mu se prilagode.

Iskreni roditelji i deca

Budući da kritika prekomerne

popustljivosti nije uspela da povrati roditeljskosamopouzdanje, ona se ubrzo razvila u novnačin razmišljanja koji je nalagao da se pre-mosti generacijski jaz i prema kojem roditeljne treba da bude ni prekomerno popustljiv nitiautoritaran, već efikasan. Nova metodaizvedena iz načela „nedirektivnogsavetovanja" dobila je naziv obuka oroditeljskoj efikasnosti (PET - Parent Effectiveness Training ) i najpre je uvedena uSjedinjenim Američkim Državama još tokom

pedesetih godina. Ona se zalaže za ko-

munikaciju između roditelja i dece u kojoj jesve razjašnjeno - za komunikaciju osečanja.Osećanja imaju primarni znača. Prekomerno

popustljiv roditelj smatrao je da mora da prikriva negativna osećanja da ona ne binaškodila njegovom detetu u psihološkomsmislu, dok je autoritaran roditelj skrivao i

pozitivna i negativna osećanja pod plaštomtiranije i kritikovanja. Potiskivanje svihosećanja ograničavalo je efikasnukomunikaciju. Od roditelja se sada zahteva da

budu autentični i spontani i da se više neskrivaju iza nekakve uloge. Uverenja da treba„biti iskren" i „ponašati se u saglasnosti sa

svojim osećanjima" predstavljaju deo pokušaja

da se popularizuje ova nova moda i da seizgrade slogani za nju. Ovo je u suštini terapijasamopomoći u korist klijenta, a protivmedicinskih stručnja. To je više praksa negošto je teorija. Ona je iz osnova demokratska –

porodica je postala jedna demokratija. Mi smosvi jednaki.

Knjiga Tomasa Gordona Kako bitiefikasan roditelj (1970) bila je izdanak PETškola za roditelje. U njoj on analizira način nakoji mi kodiramo poruke jedni drugima i takoonemogućujemo pravu komunikaciju. Ako

dete nečim naljuti roditelja, on treba da pokažeda se naljutio, a ne da održi detetu predavanjeo njegovom lošem ponašanju. Slično tome,ukoliko dete izrazi svoje mišljenje o školana

primer, roditelj ne treba da pokuša da proceniispravnost dečjeg suda o školi, već samo damu pokaže da razume njegova osećanja.Gordon podstiče roditelje da primenjuju

jednostavne i efikasne metode koje koriste profesionalni savtnici s ciljem da izazovuosećanja. Upućujte ,,ja-poruke“ umesto „ti-

poruka“. Na primer, neprihvatljivo ponašanjedeteta obično završava time što mu roditeljupućuje „ti-poruku" kao: „Prestani; ti se



ponašaš kao beba; ti si napast" itd. Međutim,kada roditelj saopšti detetu kako se sam osećazbog njegovog ponašanja, poruka postaje „ja-

poruka", kao na primer: ,Ja ne mogu da seodmorim ako mi se neko neprestano uvlači ukrilo; ja se ljutim što mi je kuhinja opet

prljava" itd. ,,Ti-poruka" ne saopštava pravoroditeljsko osećanje umora ili loše volje.Razmotrimo još jedan primer koji navodiGordon. Porodica je krenula na dugi put a decase na zadnjem sedištu tuku, plaču i veomaotežavaju putovanje. Na kraju, otac silazi sdruma i zaustavlja kola. Umesto da uputi deci„ti-poruku" kojom bi im saopštio da moraju da

budu obzirniji, da mogu da izazovusaobraćajnu nesreću ili da treba već jednom daodrastu i ponašaju se pristojno, on im upućuje

„ja-poruku": „Ja jednostavno ne mogu više da podnesem svu tu galamu i skakanje po kolima.Hteo bih da uživam u svom odmoru, ali,dođavola, kad vi tu nazad galamite, ja senerviram i ne vozi mi se" (Gordon, 1970, str.140). Deca su se iznenadila i pomalo uplašila ito mu i kažu. Mislili su da mu ne smeta!Majka je kasnije izjavila da su deca potom bilaobzirnija i da se više nisu tako grubo igrala.Pomoću „ja-poruke" i direktnog izražavanjaonoga što oseća otac je vrlo efikasnouspostavio komunikaciju.

U drugom primeru, majka maloletnedevojke ostala je budna do pola dva posle

ponoći čekajući kćer da se vrati sa žurke. Njihov prvobitni dogovor bio je da se vrati do ponoći. Kad je kćer najzad stigla kući, majka je, pokušavajući da komunicira na PET način,kazala: ,Ja sam ljuta na tebe; zaista sam ljutašto zbog tebe nisam mogla da zaspim... Tolikosam brinula da sam se skoro razbolela." Njeninstruktor u PET školi bio je sasvimzadovoljan, ali pitao ju je šta je zapravo prvoosetila kad je ugledala kćer koja se vratila

kući. To bi, složili su se oni, moglo da sesaopšti na sledeći način: „O, Linda, hvalaBogu, dobro si. Tako sam se uplašila da ti senešto desilo." Linda bi na to možda odgo-vorila: „Hej, mama, pa ti se stvarno raduješ štome vidiš, je 1' da?" Ovde Gordon iznosi vrloispravno stanovište da roditelji često

propuštaju priliku da iskreno pokažu deci svoja pozitivna i nežna osećanja. Osećanja kao štosu strah, zabrinutost i povređenost mogu brzoda se pretvore u srdžbu. Mi više volimo da seljutimo nego da, osećajući se povređenima,ostanemo u relativno ranjivoj poziciji. Onkaže: „Željni da naučimo svoju decu pameti,

propuštamo zlatne prilike da ih naučimo bitnijim stvarima. Na primer, da ih mnogovolimo i da bismo strahovito patili kad bi e oni

povredili ili kad bi poginuli" (str. 135).Gordon obrađuje čitavu problematiku

roditeljske moći, autoriteta i uticaja. Sve tofunkcioniše samo dok je roditelj krupniji oddeteta, ili dok može da primenjuje efikasnekazne. Čim dete postane manje zavisno odroditeljske sigurnosti, roditeljsko uporište koje

počiva na moći je uzdrmano. Gordon kritikujeroditelje koji smatraju da moraju da utiču nasvoju decu onako kako to želi društvo i kojiveruju da je to u najboljem interesu deteta. On

postavlja pitanje: „Ko treba_da odluči o tomešta je u najboljem inteesu za društvo? Dete?Roditelj? Ko zna šta je najbolje?... Opasno je

prepustiti roditelju da odredi šta je u'najboljem interesu'" (str. 195). Osim toga, on posmatra porodični dom kao jedan od poslednjih bastiona moći i zahteva od roditeljada „nastoje da pronađu nove kreativne metodekoje ne počivaju na moći", zato što se, nakraju, primenom moći ne postiže ništa. Zatimon govori o metodi „bez promašaja" koju treba

primeniti u rešavanju sukoba, a koja podrazumeva pregovaranje s decom odonošenju značajnih zajedničkih odluka.Odnos roditelj-dete više se ne oblikuje prema

staroj strukturi moći, već prema odnosukonsultant-klijent. Roditelj-konsultant delisvoje znanje i iskustvo sa klijentom koji jeodgovoran za prihvatanje ili odbacivanjedobijenih informacija. Konsultanti obično nu-de informaciju samo jednom: oni ne navaljujuna klijente da ih prihvate. Gordon upozorava:„Današnja omladina oslobađa svoje roditeljedužnosti dajući im do znanja da njihove uslugeviše nisu potrebne jer je malo koji roditeljefikasan konsultant svojoj deci... roditelji sukrivi zbog ‘agresivnog nametanja'. Nije čudo

što u većini porodica deca očajnički govoreroditeljima: 'Ostavite me na miru. Prestanite danavaljujete'..." (str. 274).

PET očigledno, zahteva od roditelja da seodreknu autoriteta nad decom iz dva razloga.Pre svega zato što je autoritet kao moć, sila iobuzdavanje nemoralan, a potom zato što senjime ne postiže ništa. Ukoliko ne uspete dauverite svoju decu da treba da prestanu da

puše, da se drogiraju, da se kreću u lošemdruštvu itd., i ukoliko ona nastave to da radeuprkos vašim savetima, „onda vam ne

preostaje ništa drugo nego da odustanete i da prihvatite to kao nešto što ne možete da



promenite". Roditelji su svedeni nainformativne (i to samo ponekad!) pasivne

posmatrače koji se podstiču da ispolje svojnemoćni gnev prema onome što njihova deca

povremeno učine, ali čija je funkcija uglavnomsamo da pružaju informacije, izražavajumišljenje i da se ophode prema deci kao premasebi ravnima. Nestalo je zdravorazumskostanovište da deca moraju da se zaštite odzapadanja u emotivne škripce - usledzaokupljenosti jednom jedinom aktivnošću dote mere da su sve druge isključene. Nestala je idužnost koju su roditelji oduvek osećali, a kojase odnosi na prenošenje kulturnog nasleđa sciljem da se kod dece razvije želja da seukljući u život zajednice i da budu od koristi.Da, roditelj može da prenese informaciju takve

vrste, ali ako dete iz svog emotivnog hiraodluči da ostane nezainteresovano, roditelj tuviše ništa ne može da učini. To ukazuje nakolaps roditeljskog odlučivanja usleduverenosti da je dete autonomno. Čini se daroditelji više ne treba ni da se staraju o deci jer to se, u najboljem slučaju, smatra primenomdobronamerne moći da bi se nametnuleroditeljske želje. Roditelji, a verovatno ni dedeni babe, više ne umeju da objasne detetu kakosvet funkcioniše, niti da ih uče etičkimvrednostima koje prevazilaze moć poimanja i

roditelja i deteta. Roditelji ostaju nemoćni, aako su slučajno uporni u svojim nastojanjima,upućuje im se upozorenje da mogu da postanusuvišni.

Ne može se tvrditi, kao što ti čine neki

koji podržavaju PET, da PET nije niautoritaran ni prekomerno popustljiv, jer ovametoda odgajanja dece (mada taj termin neznači mnogo u ovom kontekstu) jeste

prekomerno popustljiva i prema deci i premanjihovim roditeljima. I jednima i drugimadopušteno je da gledaju svoja posla i niko ni

prema kome nema obaveze. Prvi put roditeljisu oslobođeni obaveza. Ako u prava decespadaju i slobodan izbor i ravnopravnost sroditeljima, kako onda da se očekuje odroditelja da na bilo koji realan način buduodgovorni za ono što čine? Naravno,instruktori PET reći će vam da najveći otpor skojim se sreću u „ponovnom edukovanju"roditelja predstavlja njihovo uporno nastojanjeda sačuvaju moć i odgovornost. Reci će vam

da je zaprepašćujuće kako se ove stare navike bore za opstanak do poslednjeg daha. Svako jeoslobođen krivice i obaveza. Mi smoautonomni, mi smo individue. Sve što činimo,činimo zato što to želimo i zato što smo takoodlučili, a ne zato što nam je neko naredio. Tovaži i za decu i za roditelje. Neki roditeljimožda imaju više znanja i iskustva i možda surealniji od dece, ali to je sporedno. U stvari, umnogim slučajevima roditelj treba da uči oddece. I tako smo sada možda dospeli do

potpune konfuzije: ozakonili smo teoriju koja

je u nekom ranijem razdoblju mogla daodgovara buntovnom adolescentu - svrgniteroditelje i ono što oni predstavljaju; pomozitesebi; izaberite sebe; budite slobodni i živiteovde i sada...



Poglavlje 4.

Detinjstvo u istoriji – između ideje i prakse

Tomanović Smiljka«Detinjstvo u istoriji – između idje i prakse», Sociologija, Vol.XXXVIII, No. 2., B eograd 1996.

Uvod

Osnovni postulat na koje se zasniva nastajućanova paradigma sociologije detinjstva je da jedetinjstvo društvena tvorevina, socijalni konstrukt(Tomanović, 1993). Nasuprot gledištu koje prois-tiče iz prevelencije moderne ideje “rasta” ili “raz-voja”, a koje detinjstvu pripisuje konotacije “pri-rodnosti” i “univerzalnosti”, sociologija detinjstvatumači kao specifičnu kulturnu i strukturalnukarakteristiku različitih društava. Sa stanovišta pojedinaca kao aktera u svakodnevnom životudelinjstvo je tvorevina određenog društveno-kulturnog i istorijskog konteksta, a sa stanovištateoretičara – određenog teorijskog gledišta. Pomišljenju nekih autora, o detetu možemo govorilikao o „kulturnom otkriću", s obzirom da surazličite kulture – gledano uporedno sinhronijski iistorijski – „izmislile" različitu decu, kao što su toučinili i razni društveni teoretičari, pre svegafilozofi i psiholozi (Kessen, 1983).

Različitost shvatanja i sadržaja detinjstva, kaoi shvatanja starosne klasifikacije kao principadruštvene diferencijacije i stratifikacije u raznimkulturama, dokumentovali su brojnim istraži-vanjima antropolozi i na taj način demantovalitezu o međukulturnoj univerzalnosti detinjstva.

Istorijskom kontekstualnošću ideje i sadržajadetinjslva u zapadnoj kulturi bavi se istorijadetinjstva. Od svojih početaka, koji se vezuju za

objavljivanje klasičnog Arijesovog dela «Dete i porodični život pod starim režimom» 1960.godine, problematika detinjstva u istoriji je ins- pirisala brojna istraživanja, tako da se sa pravomgovori o novom polju proučavanja u okviru isto-rije porodice, o novoj disciplini društvene istorije.Kao i većina problematike koja se tiče različitihaspekata društvene istorije, i istorija detinjstva je područje u kojem su prisutne brojne polemike.

Neki autori smatraju da se u okviru istorijedetinjstva mogu razlikovati dva fokusa prouča-vanja: deca kao predmet kulturnih definicija i decakao predmet formalnih institucija sistema(Bellingham. 1988: 348). Drugim recima, detinj-stvo se javlja dvostruko: kao kulturni konstrukt ikao sadržaj različitih društvenih ustanova. Poštose potonje područje više bavi istorijom institucijakoje su posvećene deci nego samom decom u timinstitucijama, odlučili smo da analizu koncen-trišemo na problematiku koja se tiče društveno-kulturne konstrukije detinjstva.

Koncept detinjstva obuhvata tri osnovnanivoa kojima korespondiraju tri pristupa njegovom proučavanju. To su:

• ideja detinjstva - odnosno simboličke predstave o detetu. normativni model detetai odrastanja, stavovi i sl.;

• praksa detinjstva - obuhvata stvarni



položaj deleta u porodici i društvu, odnose, postupke, aktivnosti i sl.;

• kultura detinjstva - odnosi se na unutrašnjisvet detela. njegov doživljaj i sliku sveta,aktivnosti i interakcije među decom, i sl.(Uporedi, Kon, 1991:37).

Drugim rečima, koncept i pristup detinjstvukao društvenoj tvorevini obuhvata tri različitaaspekta, odnosno definicije detinjstva:

• detinjstvo kao skup ideja i stavova;• detinjstvo kao skup odnosa i aktivnosti• detinjstvo kao dečiji svet.Osnovni polemike vezane za istoriju de-

tinjstva proističu, po našem mišljenju, iz neraz-lučivanja, nepovezivanja ili pogrešnog pove-zivanja ovih sadržaja pojma detinjstva i njimaodgovarajućih nivoa analize. Ovaj rad predstavlja

pokušaj da se u opštim crtama prikažu osnovni problemi istorije detinjstva i izvori polemikaunutar njih.

Naša analiza će se koncentrisati na problemeideje i prakse detinjstva i njihovog odnosa. Sobzirom da je problematika kulture detinjstvamalo proučavana u istorijskoj perspeklivi, o njojće manje biti reči.

Nastanak i razvoj moderne ideje detinjstva

Tezu o nastanku moderne ideje dctinjstva u novo-vekovnoj Zapadnoj Evropi koja dominirasocijalnoistorijskim proučavanjima poslednje tri i po decenije prvi je formulisao Filip Arijes u pomenutom delu (Arijes. 1989). S obzirom da jenjegovo stanovište dobilo široku podršku u nauč-nim krugovima i javnosti, postalo je uvreženo onjemu govoriti kao o „Arijesovoj tezi".

Osnovni Arijesov stav je da detinjstvo kaodruštvena činjenica kakvu danas poznajemo nijeoduvek postojalo: ono je proizvod novovekovnoggrađanskog društva. Arijesova analiza francuskogdruštva pokazuje da u Srednjem veku ne postojiideja o detinjstvu kao posebnoj fazi u ljudskomživotu. Nakon prvih godina života, kada je jedva primećivano njihovo prisustvo, deca su automatski prelazila u svet odraslih, što je obeleženo njihovimučešćem u radnom procesu i životu domaćinstva.U društvu koje se ne diferencira prema uzrasnimveć prema statusnim kategorijama, koncepti detetai odraslog ne postoje. Na osnovu analizesekundarnih istorijskih izvora, kao šio su

ikonografija, književnost i pisani dokumenti.Arijes nalazi dokaze za svoju tvrdnju onepostojanju lika deteta u srednjovekovnojikoniografiji, u nepostojanju izdiferencirane dečjeodeće i igara, u odsustvu moralnih stega iseksualnog zazora pred decom. u nepostojanju

termina za dete kao ni posebnog jezika obraćanjadeci i sličnom.

Formiranje koncepta detinjstva i promenastava prema deci, pojava koju naziva «otkrićedetinjstva», odigravala se, prema Arijesu, postepeno u periodu od XVI do XVIII veka. Dete je u XVI veku otkriveno kao «izvor zabave iopuštanja», «predmet maženja». Tokom XVIIveka postepeno prodire saznanje da su decarazličita od odraslih, pre nego njihove umanjenereplike. Moralisti decu počinju da posmatraju kaonevina i nezaštićena Božija stvorenja kojima je

potrebna posebna briga, zaštita i disciplinovanje.Ovim se konceptima u XVIII veku pridružuje i briga za fizičku dobrobit deteta, tako da od tadadete postaje centralna figura u porodici oko kojese razvija nova porodična osećajnost. Arijesovoosnovno stanovište je, sa određenim varijacijama, podržano od strane mnogih autora koji suistraživali druga zapadna društva. Tako, DžonDemos (John Demos), u istraživanju puritanskekolonije u Plimutu (Masačusets, SAD) iz 1630.godine, pokušava da rekonstruiše stvarni životdeteta, istovremeno krilikujući Anjesa što to nije

činio (Demos, 1970). Svoje zaključke, međutim,on zasniva na istraživanju fizičkih činjenica, kaošto su: veličina kuće, nameštaj, tip odevanja. i naanalizi dokumenata, kao što su testamenti i zva-nični izvešlaji o koloniji. Demosovi zaključci seslažu sa Arijesovim: detinjstvo se u ovoj koloniji jedva opažalo kao poseban period, odnosno nije postojao osećaj da deca mogu bili posebna grupasa vlastitim potrebama i interesima.

U istraživanju porodičnog života u Engleskoj,Lorens Stoun iznosi tezu da su tokom Srednjegveka interesi pojedinca bili podređeni interesima

grupe, te su, stoga, deca bila zapostavljena (Stone.1977). Edvard Šorter ide dalje tvrdeći da su sedeca nalazila toliko nisko na društvenoj lestvici, bila tako malo cenjena, da nisu ni smatranaljudskim bićima (Shorter. 1976).

Značajna promena u stavu prema detinjstvuodigrala se, prema autorima škole «istorije ose-ćajnosti» (Anedersen, 1980), u XVIII i XIX veku.Arijes ovu prometni povezuje sa prodorom



školstva i moralističke filozofije. Prema njegovommišljenju, «otkriće delinjstva». odnosno stvaranjenovovekovne ideje detinjstva i njoj odgovarajućihstavova prema detetu, rađa i novi, do tadanepoznat vid porodične osećajnosti. Drugimrecima, svojim afektivnim koncentrisanjem oko

deteta nuklearna porodica postaje ono što se danasnaziva «detecentrična porodica» («child-centered-family»).

Drugi autori, međutim, smatraju da je otkrićedetinjstva proizvod obimnijih promena na planuosećajnosti. Tako Stoun govori o prodoru«afeklivnog individualizma», a Šorter o«domestifikaciji» («sklonosti ka porodici»).Moderno detinjstvo nastaje dok se buržoaska porodica okuplja oko novootkrivenih porodičnihvrednosti unutar nove bračne privatnosti(Anderson, 1980).

Nastanak moderne ideje detinjstva je, premavećini autora, proizvod modernosti i buržoaskogetosa. Ova promena je kognitivne prirode, a vodi promeni stavova i ponašanja roditelja i zajednice,odnosno povećanju roditeljske ljubavi i društvene brige za decu. Tako Somervil govori o„detocentričnosti" kao proizvodu modernizacije,odnosno orijentacije ka budućnosti kao njenogsastavnog dela, što je obeležje razvoja modernihdruštava zapadne civilizacije, a uslovilo je da sena decu gleda kao na «budućnost društva»(Somerville, 1982).

Nakon spoznaje o specifičnosti detinjstva kaofaze u životnom ciklusu, kao i posebne prirode i potreba dece, razvoj naših stavova prema deci je bio pod stalnim uticajem trenutno preovlađujućihideoloških paradigmi, a posebno teorija odetinjstvu. Modeli detinjstva koji se šire krozteorije filozofa i psihologa, kroz knjige i priručnike o nezi dece, kroz umetnosl i popularnukulturu, kroz biografije, usmena predanja i sl.,oblikuju dominantnu praksu vaspitanja i obra-zovanja.

U modernoj zapadnoj civilizaciji Kleverli i

Filips prepoznaju nekoliko takvih modela kojenazivaju «vizijama detinjstva»:• environmentalistički model - dete kao

„tabula rasa" (eng. environment , okolina,sredina);

• puritanski - dete kao nosilac prvobitnoggreha čiju volju treba slomiti;

• rusoovski - slobodno dete;

• evolucionistički - ontogeneza ponavljafilogenezu;

• frojdijanski - o ne-nevinosti detinjstva;• socijalizujući - o društvu koje dominira

nad detetom; •

bihejvioristički - o uslovljenom detetu;• razvojni - o stupnjevitom razvoju deteta• tehnološki - o detetu kao mašini koja

misli (Cleverley J. & D. C. Philips. 1986).Analizirajući dominantne trendove u vaspita-

nju dece od XVIII do XX veka – odnosno «širokesociološke pokrete koji se mogu otkriti u praksivaspitanja dece u poslednjih dve stotine godina» – Džon i Elizabet Njuson su izdvojili nekolikoosnovnih skupova ideja koje su nazivali«moralnostima» (Newson, J. & E., 1974: 80).

«Religijska moralnost» potekla od evange-

lista bila je dominantna u XVIII i XIX veku i njenizagovornici su institirali na tome da detetova voljamora biti slomljena. Tokom dvadesetih godina XXveka «medicinska moralnost» je propovedala dadete mora razviti samokontrolu tako što ćeformirati čvrste navike u najranijim godinama. Nju je nasledila «moralnost prirodnog razvoja i potreba» koja je uticala na razvijanje interesovanjaza prirodni intelektualni i društveni razvoj deta ina više popustljivosti u vaspitanju.

«Moralnost zabave» je trend koji se razviočetrdesetih godina u Americi, da bi se, šireći se na

druge prostore, zadržao i do danas. Deca nisu predmet autoritarnog vaspitanja, već zabave iuživanja. Zabava i igra nisu, međutim, postalesamo dozvoljene, već se postavljaju kao imperativ pred roditelje (Wblfenstein, 1955). Promena u praksi vaspitanja se može opisati kao kretanje od potpune kontrole i obuzdavanja nagona kod beba imale dece do potpune popustljivosti.

Vizije detinjstva o kojima govore Kleverli iFilips još su jasnije u književnosti. Za prosvetiteljedetinjstvo ima samo instrumentalni značaj. Naime, postoje dete «kandidat za čoveka» za njega postoji

interesovanje samo kao za objekat vaspitanja. Uromantizmu se, međutim, javlja «kult detinjstva»u kojem deca nisu deca već simboli idealnogsveta. Njihova nesposobnost i nevinost «srećnihdivljaka» se suprotstavlja hladnom i izopačenomsvetu koji simbolizuju odrasli (Kon, 1991).

U svojoj istoriji evolucije ideja o detinjstvu,Somervil tvrdi da je ova romantičarska (rusoo-vska) lažna glorifikacija nanela mnogo štete deci,



postoje skoro do XX veka sprečavala sagledavanjedetetovih stvarnih mogućnosti i potreba(Somerville, 1982). Tek su naučna saznanja odDarvina preko Frojda do savremene razvojne psihologije «demitologizovala» decu ukazavši nanjihovu stvarnu prirodu koja nije nemoćna,

nevina, aseksualna i intrinistički (suštinski,unutrašnji) dobra. Ovo skidanje dece sa pijedestalaanđeoskih bića je omogućilo da se, bez predrasudakoje nameće gledište odraslih, sagleda stvarnodete.

Sumirajući rezultate prethodne raspravemožemo zaključiti da postoji velika saglasnostautora da ideja detinjstva ima svoju istorijskukontekstualnost. Ranije neprepoznavano kao posebna faza u razvoju čoveka, detinjstvo je postepeno otkrivano sa razvojem građanskogdruštva, da bi XVIII vek predstavljao prekretnicu

u njegovoj spoznaji. Proizvod modernosti i buržoaskog etosa, ideja detinjstva nastavlja svojrazvoj pod uticajem dominantnih ideoloških paradigmi i trendova.

Praksa detinjstva u istorijskoj perspektivi

Sagledavanje razvoja moderne ideje detinj-stva izgleda manje ili više neproblematično.Problem nastaje prilikom prelaska sa ideje na praksu detinjstva, odnosno sa analize ideoloških

obrazaca na analizu konkretnih postojećih postupaka i odnosa koji su činili svakodnevni životdece ili sadržaj detinjstva u prošlosti.

Prvenstveni fokus Arijesovog dela kao i ra-dova njegovih sledbenika su stavovi odraslih pre-ma deci i detinjstvu, pre nego stvarni sadržajdetinjstva u prošlosti (Meckel, 1984: 415). To,međutim, ne znači da njihovi radovi ne sadrže tvr-dnje i dokaze koji se tiču odnosa roditelja i dece,kao i postupaka koji čine praksu socijalizacije.

Osnovno obeležje odnosa roditelja premadeci u Srednjem veku, po ovim autorima, jeste

ravnodušnost (indiferentnost). Iako je postojao bezlični emotivni odnos, odnosno naklonost,odnos roditelja prema deci je bio distanciran iformalan. Tako Arijes govori da ne treba mešatiosećanja prema deci sa idejom detinjstva: ,,Usrednjovekovnom društvu, koje smatramo polaznom osnovom, doživljaj detinjslva nije postojao: to ne znači da su decu tada zapostavljali,odbacivali i zlostavljali" (Arijes, 1989: 176).

Ona samo nisu smatrana vrednim posebne pažnje i investiranja posebnih osećanja, jer„čim bidete prevalilo period najveće opasnosti od smrti – kada su izgledi da preživi mali – poistovećivalo sesa odraslima" (Ibid.: 177)

Osnove indiferentnosti roditelja prema deci

Arijes nalazi u neizvesnosti ranog detinjstva -usled velike smrtnosti beba i male dece – i unjegovom kratkom trajanju. Iako u gore navede-nom citatu iznosi stav da deca nisu bila zaposta-vljana i odbacivana, u predgovoru za izdanje iz1973. godine Arijes prihvata rezultate nekih istra-živanja koji govore o uobičajenoj praksi „da sedeca koju roditelji ne žele da zadrže jednostavno puste da umru ili da im se 'pomogne' u tome ...Pomoći prirodi da se oslobodi bića koja su takomalo sposobna da žive samostalno, nije seodobravalo, ali se isto tako nije smatralo sramnim"

(isto: 20, 21)Pored navedenih pojava infanticida, odbaci-

vanja i ravnodušnosti prema smrti male dece,dokaze za nepostojanje posebne osećajnosti premadeci autori vide u praksama povijanja, ostavljanjadece same na duži period i slanja dece dojiljama.U poslednjem Sorter vidi dokaz da «te majke nije bilo briga» (Shorter, 1976: 204, kurziv uoriginalu). U nedostatku majčinske brige nekiautori vide primarni uzrok visoke smrtnostiodojčadi.

Dokumentovana navodno široko rasprostra-

njena praksa slanja dece na «šegrtovanje»(apprenticeship) se tumači i kao izvor nepo-stojanja bliskosti između roditelja i dece i kaodokaz za to. Arijes u «šegrtovanju» vidi domi-nantan oblik socijalizacije u Srednjem veku:„Celokupno vaspitanje i obrazovanje odvijalo sedakle u vidu šegrtovanja, učenja, a tom pojmudavao se daleko širi značaj od onog koji je poprimio kasnije. Deca se nisu zadržavala uroditeljskim domovima, nego su odlazila u druge porodice, uz ugovor ili bez njega, da tu borave iupute se u život, ih da nauče viteške manire, ili

neko zanimanje, ili čak da idu u školu i naučelatinska slova. 'Šegrtovanje' treba posmatrati kaoširoko rasprostranjen običaj, i to u svimslojevima"(Ibid.: 256)

Formiranje ideje o detinjstvu, «otkrićedetinjstva», iniciralo je i promenu odnosa premadeci. Arijes tvrdi da je rastuće interesovanje zadecu dovelo do rastuće strogosti discipline i



stalnog nadzora:„Svest o jedinstvenosti detinjstva,spoznaja da je ono različito od sveta odraslih,nastaje kroz elementarni doživljaj o njegovojnejakosti, koji ga spušta na nivo najnižihdruštvenih slojeva" (Ibid.: 205).

Represivno vaspitanje koje kao glavni metod

ima šibanje bilo je uobičajeno za tadašnji školskisistem: „Porodica i škola, zajedno su odvojili deteod društva odraslih... Zajedničko staranje porodice, crkve, moralista i upravitelja lišili sudete slobode koju je uživalo među odraslima. Tostaranje upotrebilo je na detetu bič. zatvor, kaznenamenjene zatvorenicima najnižeg staleža" (isto:309).

Slično mišljenje podržavaju i drugi autori.Tako Stoun piše da su od XV veka deca podre-đena strogoj disciplini koja krajem XVI i tokomXVII veka postaje skoro varvarska. Brutalne

metode kažnjavanja su, po njegovom mišljenju,uzgredni proizvod veće brige za moral i obrazo-vanje dece. kao i doktrine „prvobitnog greha"(Stone. 1977: 193). Sa druge strane, Džon Demos piše o represivnom ali ne i zlostavljajućem odnosu puritanaca prema deci. Iako se nakon najranijeg perioda života, a sa početkom ispoljavanjadetetove volje koja je prepoznavana kao jasanznak prvobitnog greha, primenjivana oštradisciplina – puritanska zajednica u XVII veku imazakone koji sprečavaju roditelje u zlostavljanjudece (Demos, 1970). I Plamb se slaže daje u XVII

veku stav prema deci bio autokratski, a odnosskoro surov (Plumb, 1975).

Najekstremnije je gledište koje zastupa LojdDe Moz u svojoj «psihogenoj teoriji istorije»koja teži da otkrije psihogene promene roditeljakoje su uticale na promene interakcija izmeđuroditelja i dece. Rekonstrukciju detinjstva DeMoz sprovodi putem analize evolucije roditelj-stva koja se odvija kroz šest faza obeleženihrazličitim stilovima vaspitanja:

1. infanticidni stil (do IV veka n.c);2. odbacujući stil (od IV do XIII veka);

3. ambivalentni stil (od XIV do XVII veka);4. dominirajući stil (XVIII vek);5. socijalizujući stil (XIX vek i prva polovina

XX veka) i6. permisivni stil (počinje polovinom XX

veka) (Mause, 1976: 51, 52).Prema ovom autoru, veći deo istorije

detinjstva obeležavalo je nasilje i zapostavljenostdece.

Većina autora se slaže da se najveća promenau odnosu roditelja prema detetu i u praksi vaspi-tanja odigrala tokom XVIII veka. Arijes smatra da je strogost prethodnog perioda održavala drugačijeosećanje nego sto je srednjovekovna ravnodušnosti da je bila priprema za novi period «opsesivne

ljubavi» koja će zavladali društvom počevši odXVIII veka (nav. delo: 309). Po njegovommišljenju, slabljenje školske discipline išlo jeuporedo sa novim stavom prema detinjstvu i sanovim osećanjem prema detetu: „koji više nijeusredsređen na 'slabosti' deteta i više ne priznaje potrebu da se ono ponižava" (isto: 206). već sedete priprema za život odraslog pažljivim i postupnim formiranjem ličnosti. Ovde jeočigledan prelaz na moderni koncept socijalizacijeili model «socijalizovanog deteta» koji je obeležioXIX vek. Po mišljenju Anđelke Milić, misaoni

prelaz sa koncepta vaspilanja na konceptsocijalizacije se odvijao u drugoj polovini XIX i početkom XX veka u delima Dirkema. Djuija, Dž.H. Mida. Kulija i Frojda (Milić, 1982).

Slično kao i u slučaju prethodnih argumenata,sledbenici «Arijesove teze" ga i ovde podržavaju.Tako Plamb piše da se tokom XVIII veka za decuotvara ceo «novi svet»: knjige, igre, posebnadečija odeća, više zabave i mogućnosti zaobrazovanje (Plumb. 1975). On, takođe,konstatuje da su deca bila na dobitku ali i nagubitku, jer je njihov privatni život (naročito

polni) bio više pod kontrolom i disciplinom. Pro-mena se može objasniti kao prelazak sa fizičkih naviše psihološke metode disciplinovanja, saglasno prelasku sa puritanskog na socijalizatorski modelvaspitanja. U tome se. između ostalih, slažu iŠorter, Stoun i De Moz.

Postoji nekoliko osnovnih determinanti koji-ma se objašnjava opisana tranzicija u odnosu ro-ditelja prema deci. Linda Polok navodi sledeće:

1. pojavu obrazovnog sistema;2. promene u strukturi porodice;3. nastanak kapitalizma;

4. rastuću zrelost roditelja i5. pojavu duha dobročinstva (Pollock. 1983:28, 29).

Prema Arijesovom mišljenju, mala grupamoralnih reformatora svojim insistiranjem naznačaju obrazovanja bila je odgovorna za odvajanje sveta detinjstva od sveta odraslih. Škole su iodvajale decu od odraslih i produžavale perioddelinjstva (Arijes, 1989). Obavezno obrazovanje



sa produženim trajanjem školovanja, po mišljenjuMilerauera i Zidera, uticalo je na homogenostsastava porodice a time i na učvršćivanjeemocionalnih odnosa među njenim članovima(Miteraucr M. i R. Zidcr, 1988: 203). O uticaju prodora obrazovanja može se, po našem mišljenju,

više govoriti, ako ne i samo, u smislu promeneideje klime, nego u smislu raširene prakse. Naime, preterana težina koju Arijes daje obrazovanju kaodeterminanti objašnjenja prelaza može se, ponašem mišljenju, opravdati samo ukoliko se razvojškolskog sistema tumači kao pokazatelj ali i promotor promene stava prema detinjstvu koji jeimao uticaj na širu populaciju. Imajući u viduveoma nizak i društveno segregisan obuhvat deceformalnim obrazovanjem u zapadnoevropskimdruštvima sve do kraja XIX veka, očigledno je dase ne može o njemu govoriti kao o dominantnom

obrascu prakse vaspitanja koji je uticao na promenu odnosa roditelja prema deci.

O promenama u strukturi porodice kao i unjenoj osećajnosti, nastanku kapilalizma kao istava – koji Polokova naziva «duhom dobro-činstva» – treba govoriti kao o spletu ulicaja kojičine matricu za objašnjenje promene u praksidetinjstva.

Promene u spoznavanju detinjstva Arijes povezuje sa promenama u porodici – njenoj struk-turi i njenom unutrašnjem životu, osećajnosti.Srednjovekovna porodična zajednica je prema

ovom autoru, bila šira grupa uklopljena uzajednicu preko svoje «društvenosti». Zajedničkiživot više generacija srodnika i nesrodnika,«društvenost» u smislu otvorenosti prema širojzajednici i nepostojanje doživljaja porodice kaogrupe bila su obeležja porodičnog života uSrednjem veku: ,,U svetu osećanja i vrednosti, porodica nije tako značajna kao rod (pol). Moglo bi se reći da je pripadnost rodu (polu) jedinidoživljaj porodice u srednjem veku" (Arijes 1989:240).

Promenu u doživljaju detinjstva koja je

karakteristična za period XVI i XVII veka Arijestumači kao poseban izraz jedne opštije promene – doživljaja porodice (Isto: 237). Istovremeno,novi doživljaj detinjstva, za koji je – insistiraArijes – najzaslužnije širenje školstva, pomažerazvoju nove porodične osećajnosti i modernogdoživljaja porodice koji je: «...neposredno vezanza detinjstvo. On se sve više udaljava od brige oočuvanju časti rada ili o nedeljivosti očevine, ili o

drevnosti i očuvanju imena: on izvire izneponovljivog zajedništva roditelja i dece» (isto:251)

Napuštanje socijalizacijske prakse «šegrto-vanja» i »povratak dece u porodicu» uslovio jenarastanje svesti o ravnopravnosti dece kao čla-

nova porodice. Po Arijesu, to svedoči o prelasku porodice sa tradicionalne forme na modernu porodicu zasnovanu na osećanjima: „Ljubaviizmeđu dece i roditelja, staroj koliko i svet, ljudinastoje da daju novu vrednost, jer na njojzasnivaju celokupnu porodičnu realnost" (isto:263)

Komplementarni ovim procesima nastajanjanove osećajnosti sa novim doživljajem detinjstva ioko njega, jesu procesi nuklearizacije porodice,njenog zatvaranja u odnosu na društvenu zajed-nicu i narastanja njene privatnosti: «Od XVII veka

porodica počinje da se udaljava od svogdotadašnjeg društva, i počinje da ga istiskuje iz,sve većeg, prostora namenjenog privatnom životu"(isto: 295)

Privatizacija porodičnog života podrazumevai privatizaciju njenog životnog okruženja:„Organizacija kuće odgovara novoj potrebi zaštiteod sveta. To je moderna kuća, u kojoj su prostorijeodvojene, i svaka izlazi na hodnik... Rekli smo dase udobnost rađa u tom razdoblju: ona se javlja uisto vreme kad i intimnost, diskrecija, izolovanost- ona je njihov izraz" (Isto: 295).

Veća intimnost «podrazumeva smanjenu porodicu, koju čine roditelji i deca, iz koje suodstranjeni posluga, klijenti, prijatelji» (Isto: 297).Jačanje afektivne povezanosti njenih članova iunutrašnje kohezivnost porodice nije, po Arijesu,kompatibilno sa «društvenošću» koja je bilaobeležje porodičnog život u Srednjem veku:«Grupa roditelja i dece, srećna u svojoj samoći,odvojena od ostalog dela društva – to više nije porodica XVII veka, otvorena preplavljujućemsvetu prijatelja, klijenata, posluge – to je moderna porodica» (isto: 300).

Porodica XVIII veka, međutim, još uvek nimoderna jer se «ističe ogromnom društvenošću»(isto: 301). Ona će to postati tek u XIX veku kadase odvoji od sveta i društvu suprotstavi izolovanugrupu roditelja i dece, koja: «celokupnu energijuulaže u podizanju dece, svakog posebno i bezikakve zajedničke ambicije: deca su iznad porodice" (isto; 302).

Ni Arijes, ni njegovi sledbenici ne ulaze u



razmatranje uslova i uticaja pod kojima se odvija promena u strukturi porodice. Proces nukleari-zacije porodice Arijes konstatuje kao činjenicu isastavni element modernizacije. S druge strane,mala, nuklearna porodica se proglašava moder-nom i kao takva tumači kao osnov za rađanje

afektivne povezanosti i njene unutrašnje koheziv-nosti. Odnos veličine i strukture porodice i procesa industrijalizacije i modernizacije nije,međutim, jednostavan i neproblematičan, već predstavlja pitanje oko koga su se razvile izrazite polemike unutar proučavanja porodice. Ne ulazećiu problematiku širih društveno-ekonomskihuslova i uticaja koji su pratili, ako ne i uslovili pojavu moderne porodice, teoretičari škole «isto-rije osećajnosti» su ostali jednostrani u objašnje-nju promena u porodici, pa time i odnosa roditeljai dece. Tako Stoun povezuje odnos prema deci sa

tipovima porodice («otvorena porodica loze»;«ograničena patrijarhalna nuklearna porodica";«zatvorena domestikovana nuklearna porodica")ne objašnjavajući načine njihove promene kao ničinioce prelaska sa jednog lipa na drugi (Stone.1977). Šorter, na sličan način kao Arijes, viditradicionalnu porodicu kao mehanizam prenošenjaimanja i statusa sa generacije na generaciju, dok moderna porodica postaje manje zainteresovana zafinansijsle pozicije, slabi veze sa spoljnim svetom,istovremeno ojačavajući unutrašnje (Shorter.1976).

Ne umanjujući kritiku za neosetljivost nji-hove analize na drušiveno-ekonomske činjenice,možemo ipak utvrdili da su pomenuti teoretičariukazali na jedno značajno područje društvenostičime su poljuljali funkcionalističku tezu da jemoderna porodica pasivna posledica i odrazindustrijske revolucije. Ukazujući na promene naidejnom i afetktivnom planu, ovi su teoretičariukazali na aktivnu ulogu porodice u procesumodernizacije, pokazavši «da je porodica – kako pre nastupa industrijalizacije, tako i posle njega – predstavljala snažnog idejno-ideološkog i vred-

nosno-kulturnog posrednika u prihvatanju iuspostavljanju nove organizacije i načina životakoji su doneli procvat kapitalizma i njegovaindustrijska tehnološka organizacija» (Milić.1988: 39).

I novi odnos roditelja prema deci je, prema pomenutim autorima, posledica modernog bur-žoaskog etosa koji se gaji u porodici. Sloun ganaziva «afektivnim individuailizmom», a Šorter

ga opisuje kao «talas osećajnosti» čija je jedna ododlika «sklonost prema porodici». On čak tvrdi da je «nuklearna porodica stanje svesti, pre nego posebna struktura, ili skup kultnih aranžmana.Ono što posebno razlikuje nuklearnu porodicu oddrugih obrazaca života u zapadnom društvu jeste

poseban osećaj solidarnosti koji razdvaja domaću jedinicu od okolne zajednice. To osećanjce senaziva sklonošću ka porodici («domestieity»S.T.M.)" (Shorter , 1976: 205).

Jedni od retkih autora koji povezuju promenuu porodičnoj osećajnosti sa promenom u obras-cima produkcije su Miterauer i Zider (nav. delo.1988). Oni prelazak sa autarkičnog privređivanja uokviru i za potrebe domaćinstva na industrijskinačin privređivanja povezuju sa promenama uživotnom ciklusu porodice. Dok je premoderna porodica zbog potreba održanja stalnog nivoa

radne snage često menjala veličinu i stav, dotle jemoderna porodica postojanija u svom sastavu. Zarazliku od onih autora koji se priklanjajuideacionom objašnjenju kao što je «otkrićedetinjstva», Miterauer i Zider tvrde da je„verovatnije da bi sve veća rodbinska bliskostunutar porodične grupe trebalo da se objasni postepenim odvajanjem radnog mesta od doma,što se izgleda dešavalo kod sve većeg dela stan-ovništva. Ovo odvajanje ima iste korene kao i sve postojanije porodično grupisanje, naime, ukidanjekućne grupe kao osnove za proizvodnju. Činjenica

da manje jedinice sastavljene od roditelja i decesada žive zajedno duži vremenski period mora produbiti emocionalne odnose"(isto: 204).

Materijal koji pomenutim autorima služi kaodokaz za potkrepljivanje tvrdnje o promeni uodnosima roditelja prema deci koja se odigrala uXVIII veku prilično je oskudan. Većina autora sesluži sekundarnim istorijskim izvorima kao što suikonografija, književnost i dokumenti kako da potkrepi tvrdnju o nepostojanju ideje detinjstva uSrednjem i ranom Novom veku, tako i da doku-mentuje promenu koja se kasnije odigrala.

Prvenstveno na osnovu analize likovnih izvoraArijes, na primer, tvrdi da se promena u stavu iodnosu prema detinjstvu i deci može videti u pojavi posebne odeće za decu koja je različita odone koju nose odrasli, u pojavi posebnih igara iigračaka za decu, u iskazivanju posebne ličnostideteta u umetnosti, u razvoju posebnog diskursakada se govori o deci i sa decom i si. Slično postupa Stoun kada dokaze za povećanu pažnju



koja je poklanjana detinjstvu vidi u pojavi zabav-nih knjiga za decu i prodavnica igračaka, kao i porodičnih portreta na kojima su deca prikazanakako sede u majčinom krilu. Dokaze za maliinteres za decu i detinjstvo u plimutskoj puritanskoj koloniji Demos nalazi, kao što smo

ranije naveli, na osnovu analize veličine kuće,nameštaja, tipa odevanja, kao i analize dokumen-ata kao što su dokumenti i zvanični izveštaji okoloniji. Zastupnici teze da je visoka stopasmrtnosti odojčadi posledica majčinskog nemara,u njenom opadanju vide dokaz za promenu odnosa prema deci (Pollock. 1983: 28).

Problem mogućnosti zaključivanja o praksidetinjstva i dokazivanja na osnovu sekundarne (ačesto i oskudne) istorijske građe dovodi nas do jednog značajnog epistemološkog problema. Onse može izraziti putem pitanja: koliko je opra-

vdano na osnovu ideološke stvarnosti koja je predstavljena u analiziranim izvorima zaključivatio praktičnoj stvarnosti porodičnog života, posebnoo takvom njegovom aspektu kao što je osećajnosl.Sa jedne strane, postoji opasnost na koju ukazujeAnderson (nav. delo. 1980). da se neke pojavetumače kao nove zato što su prvi put prikazane. Sadruge strane, nepromišljeno prelaženje sa ideja na praksu, njihovo nerazlučivanje, odnosno poistovećivanje ideja o porodici sa stvarnošću porodičnog života i odnosa u njoj sadrži – porecima A. Milić – ozbiljnu opasnost od

„ideologizacije stvarnosti pri kojoj istorijskoistraživanje umesto da služi otkrivanju istine,zapravo daje legitimitet savremenim vladajućimideološkim predstavama jer ih snabdeva, navodno,iskustvenom istorijskom podlogom" (Milić. 1988:31).

Rešenje problema sklada ili nesklada izmeđudominantnih ideja i prakse ljudi, ova autorka vidiu traganju za evidencijom koja bi pokazivala štase u svakodnevnom životu ljudi u prošlosti stvarnodešavalo, kakvi su bili njihovi odnosi i osećanja, ane samo ideal i doživljaj tih odnosa. Tu se,

međutim, nanovo postavlja problem oskudnihizvora evidencije o življenoj stvarnosti ljudi iz prošlosti.

Upravo na osnovu analize preko četiri stotine primarnih izvora: dnevnika, pisama. Autobiogra-fija, Linda Polok tvrdi da je dominirajuća teza(tzv. «Arijesova») – stereotip, nastao iz pogrešnogtumačenja istorijskog materijala, sa ciljem da se podrži unapred razvijena teza (Pollock. 1983:270).

Prema ovoj autorki, nikada nije postojao kulturnidiskontinuitet koji je obeležio «otkriće detinjstva».Dokaz da je detinjstvo bilo prepoznavano u svojoj posebnosti i u ranijim vekovima – tvrdi Polokova – nalazi se u činjenici da je normativni modelljubavi prema deci stalno opstojao: roditelji su se

uvek ponašali prema normama da su decaemocionalno draga. S obzirom daje ustanovila dasu «mogle postojali promene u postupcimahranjenja i neke male promene u stavovima, ali senije dogodila dramatična promena u praksi podizanja dece u XVIII veku» – Linda Polok predlaže da istoričari treba svoje napore da usmereka otkrivanju «upravo zašto je roditeljska briga jedna promenljiva tako čudnovato otporna promeni» (isto: 270). U potonjem stavu se,međutim, upravo vidi ograničenost analize oveautorke. Postavivši u centar analize roditeljsku

brigu, ona razvija u osnovi sociobiološki pristupkoji teži da dokaže da je ona univerzalnačinjenica, nepromenljiva u svim ljudskimkulturama. Tragajući za izrazima bazičneafektivnosti. ponovnim čitanjem dnevnika iautobiografija Linda Polok ispravlja neka preterivanja, ali ne uspeva da porekne da je došlodo značajne promene u odnosu prema deci iuslovima njihovog života (Bellingham. 1988:349).

Uključivanje, pored analize stavova, društ-veno-ekonomskih činilaca proširuje saznanja o

tome kakvo je detinjstvo u prošlosti stvarno bilo ineminovno ispravlja neke pogrešne (ideologi-zovane) zaključke. Dobar primer za to je jedna odnajzasnovanijih analiza raširene i dugotrajne prakse slanja dece dojiljama u Francuskoj kojudaje Sasman (Sussman. 1977: Sussman. 1982).Suprotstavljajući se Šorterovoj tezi daje pomenuta praksa izraz tradicionalne majčinske ravno-dušnosti prema malom detetu. Sasman pokazujeda pripadnici slojeva gradskih zanatlija i trgovacašalju decu dojiljama iz potrebe materijalnogodržanja porodice. Naime, u dugom periodu

prelaska sa predindustrijske na industrijskuekonomiju, koji je u Francuskoj trajao tokomcelog XVIII i XIX veka, učešće majke u radu porodičnog preduzeća je bilo apsolutno neop-hodno i zahlevalo je prihvatanje posebnih aranž-mana brige o bebama, kao stoje njihovo slanjedojiljama. Ovaj institucionalni aranžman, ili porodična strategija, opstala je dugo u slojevimasitne buržoazije uprkos tome što je bio suprotan



dominantnom ideološkom stavu, odnosno uprkosstalnoj kritici od strane stručnjaka i društvenihreformatora. Nestanak ove prakse početkom ovogveka ne pokazuje, piše Sasman. da suFrancuskinje naglo postale dobre majke, već da jeopala potreba za njihovim masovnim uključiva-

njem u radni proces (Sussman. 19X2).Osnovni problem analize u delima autora koji

se bave istorijom detinjstva, kao što smo pomenuli, njena sociološka nesuptilnost, odnosnodruštvena neizdiferenciranost. Pored toga što uanalizu ne uključuju društveno-ekonomke činiocei uslove kojima bi objasnili pojavu i promenuodređenih obrazaca prakse detinjslva, većinaautora rezultate svoje analize, prećutno ili ne,uopštava na sve društvene slojeve. Iako Arijestvrdi da je novi doživljaj porodice i odnos premadeci (odnosno «buržoaski etos") ono čime je

porodica građanskog sloja u nastajanju težila da sediferencira od aristokratije i širokih narodnihslojeva polimorfnog društva (nav. delo, 1989:310) – u njegovoj analizi je često nejasno na kojese društvene grupe ona odnosi, kao što je prisutnoi nezasnovano pripisivanje nekih obrazacasocijalizacije (kao što je «šegrtovanje" iliformalno obrazovanje) širokim slojevimastanovništva. Stoun, na primer, iako se većinanjegove analize odnosi na višu klasu, svoju studijunaziva «Porodica, seks i brak u Engleskoj 1500-1800» (Stone. 1977). Takvim naslovom,

pretpostavljamo, autor pledira na rekonstrukciju porodičnog života u celokupnom engleskomdruštvu određenog razdoblja. Osnovana je,međutim, kritika koju mu upućuje Anderson da jenjegov pokušaj «dragocen za analizu viših klasa,ali skoro beskoristan za ostatak društva"(Anderson. 1980: 85).

Zaključivanje o svakodnevnom porodičnomživotu, pa time i praksi detinjstva tzv. «širokihnarodnih masa» skoro je potpuno onemogućenonepostojanjem evidencije. Ta činjenica, ipak, nijesprečila izvesne autore da donose zaključke

zasnovane većim delom samo na projekciji ideo-loških obrazaca. Tako je nastao stav da roditelji izradničke klase nisu voleli svoju decu i da su ljubavnaučili preuzimajući kulturne vrednosti srednjeklase (Belhngham. 1988). Iz činjenice oeksploataciji rada dece iz radničkih porodica kojise kosio sa ideologijom «detocentrične» porodice idruštva koja je dominirala u XIX veku, ovi autorisu zaključivali o ravnodušnosti roditelja radnika

prema vlastitom potomstvu.Značajno objašnjenje promena u radničkoj

porodici u periodu od 1870. do 1930. godine kojene «boluje" od ideologizovanih pristrasnosti dajeVivijen Zelicer (Zelizer. I985). Ova autorkatumači prelazak sa kulturnog koncepta «ekonom-

ski korisnog» na konstrukt «emocionalno nepro-cenjivog» deteta kao ključni za formiranjesavremenog detinjstva, njegove ideje i prakse. UXIX veku se u slojevima buržoazije, a pod uti-cajem filantropa i reformista, stvara koncept eko-nomski bezvrednog ali emocionalno neproce-njivog deteta. Istovremeno, gradska radnička klasa prelazi sa privređivanja na gazdinstvu ili porodične ekonomije, koja je uključivala i pomoćdece, tzv. »dobar rad» ( good work ), naindustrijsku proizvodnju i ekonomiju porodičnogdohotka. S obzirom da još nije uveden sistem plata

za glavu porodice, opstanak radničke porodice jezavisio od dohotka svih članova stečenih na tržišturada, pa tako i od rada dece. Daleko pre nego što je bio zakonski zabranjen, rad dece je bio moralno prokažen, i otuda prezir moralista prema radničkoj porodici koja dozvoljava «loš rad" (bad labour )dece. Prema tumačenju Zelicerove, moralisti nisurazumeli logiku porodičnog dohotka pa su decu posmatrali kao radnu snagu pod ugovorom, a nekao deo domaće grupe. Poseban doprinosistraživanja V. Zelicer je tumačenje procesanastanka pojma detinjstva kroz kulturni konflikt

dva različita porodična sistema: buržoaskogsistema «domestikacije» i radničkog sistema porodične ekonomije koji je trajao tokom celogXIX veka (Bellingham, 1988: 352). Ova autorka je pokazala kako mezonivo grupe posredujeizmeđu individualnih osećanja i makroobeležjakulture, oblikujući detinjstvo kao društveno-istorijski proizvod.

Sumirajući rezultate pomenutih analiza kojese odnose na praksu detinjstva u prošlosti možemozaključiti da je potvrđena teza o njenom isto-rijskom diskontinuitetu koji se izražava kao prelaz

sa jednog na drugi obrazac socijalizacije. Nakonnekoliko prvih godina života kada je jednostavno bilo prisutno, dete je u razdoblju Srednjeg vekaautomatski prelazilo u svet društvenosti zajednice. Njegova socijalizacija se odvijala kroz učešće uživotu zajednice, u radnom procesu kroz«šegrtovanje», u svetkovinama, igrama,razgovorima i drugim aktivnostima koje činesvakodnevnu praksu. Socijalizacija deteta u



zapadnim društvima u Srednjem veku je, prematome, bila kontinuiran proces, kao što je to slučaju većini premodernih društava (i tzv. «primi-tivnih») (Benedict, 1955).

Široki „talas" modernizacije, sa promenamakoje je doneo na drušlveno-ekonomskom, idej-

nom, osećajnom i porodičnom planu koje generišunovu ideju i doživljaj detinjstva, izmenio je injegovu praksu. Spoznaja jedinstvenosti i speci-fičnosti delinjstva kao faze u čovekovom razvojuusmerila je pažnju roditelja i društva na posebne potrebe i interese dece. Posledica «otkrićadetinjstva» u idejnom smislu bio je diskontinuitetu odrastanju, u praksi detinjstva. Deca sada pripadaju «dečijem svetu» i potrebno je obezbeditinjihov prelaz u «svet odraslih». Oko ovih «obreda prelaza» formiraju se, kao šio smo videli. različiteteorije i pristupi vaspitanju i/ili socijalizaciji.

Oko novog doživljaja i stava prema detetuformira se u XIX i prvoj polovini XX veka čitav«svet detinjstva». Pored stvaranja specijalizovanihnaučnih disciplina čija se saznanja i diskurs putemmasovnih komunikacija na popularan način plasiraju (i nameću) širokoj javnosti, za njegovooblikovanje je zadužena čitava industrija čiji su proizvod novi prostori (dečija soba. igralište),nova odeća (posebna dečija), novi sadržaji iaktivnosti (književnost, muzika, filmovi, pozorište. televizijske i radio emisije, štampa, igrei igračke) - za decu. Mnogi autori u ovoj pojavi

vide uzrok kontroverznog položaja dece umodernom svetu. Neki autori govore o «dome-stikaciji" dece, odnosno njihovom povlačenju uzatvorene i segregisane prostore koji pored boljezaštite obezbeđuju i kontrolu nad njima (Zelizer.1985; Donzelot. 1979) – prisutna je istovremeno ikolonizacija dece na tržištu (Anderson, 1980), kaoi rastuća monetizacija i komercijalizacija dečijihživota (Zelizer. 1985: 15). Neki autori govore o«ogoljavanju" detinjslva kroz institucionalizacijudece u «industriji brige o deci" sa njenomstrukturalnom rigidnošću (Suransky, 1982). Svi se

ovi autori slažu u mišljenju da se «otkrićedelinjstva" sada pretvara u svoju suprotnost: ononaglašava negativne uslove egzistencije deteta usavremenom svetu razotkrivajući ideološkikarakter «društva usredištenog na decu». Postojeautori koji smatraju da detinjstvo «nestaje» poštomnogostruke odlike savremenog društva brišu barijere i približavaju svetove dece i odraslih(Postman, 1982). U ponovnoj neizdiferenciranosti

detinjstva iz sveta odraslih neki autori vide pojavu«novog Srednjeg veka» u odnosu prema deci(Winn, 1980).'"

Zaključak

Prethodna analiza problema i polemika u okviruistorije dctinjstva navodi na nekoliko zaključaka.Kao što smo izneli u pretpostavci, pokazalo se daosnovni izvori polemika proističu iz neraz-lučivanja i neopreznog povezivanja idejnog i praktičnog aspekta detinjstva kao društvene tvo-revine. Njihovo analitičko razlikovanje je osnovni preduslov da se izbegne ideologizacija stvarnostiod koje, kao što smo videli, trpe pojedinatumačenja prakse detinjstva i šire svakodnevnogživota porodice. Sledeći preduslov može se izrazitikroz zahtev da je u tumačenju pojava kakva je na primer praksa detinjstva neophodno uključiti splet(matrix) činilaca i uslova na različitim nivoimadruštvene stvarnosti: društveno-ekonomskom,kulturnom (idejnom i osećajnom), političkom(institucionalnom), grupnom (porodičnom).Pokazalo se kakve opasnosti krije tumačenje prakse detinjstva samo kao refleksijehipostaziranih kulturnih normi.

Za tumačenje prakse detinjslva u prošlosti – kako je pokazala Zelicerova – neophodna je ana-liza grupnog (ili mezo) nivoa stvarnosti domaće

grupe ili porodice. Umesto da se govori odetinjstvu u jednini, kao prostoj refleksijidominantne norme i doživljaja delinjstva, plodonosnije je i jedino ispravno govoriti odetinjstvima u množini kao proizvodu specifičnihuslova života dece u različitim društvenimslojevima koji za njih definišu položaj i ulogemodifikujući aktuelni normativni model deteta.

Ako se detinjstvo tumači kao kulturni proizvod posebnih društvenih uslova i odnosa,onda se, kako je pokazala Zelicerova, ne može, na primcr, govoriti o ljubavi prema deci kao o otkriću

buržoaske klase u nastajanju. Pitanje koje je ucentru polemike o istoriji dctinjstva: da li su ljudiu prošlosti voleli ili nisu voleli svoju decu (iliradnici u skorijoj prošlosti), pokazuje se kaolažno. Nije, naime, reč o osećanju, kao stoje bazična afektivnost koja je uvek postojala, već omanjem ili većem investiranju u decu, što je stav pa tako i sastavni deo porodičnih vrednosti. Iz



stava prema (ne)značajnosti investiranja u decugeneriše se socijalizacijska praksa i ostale aktiv-nosti koje čine svakodnevni život deteta. S obzi-rom da je investiranje u decu (u budućnost) sas-

tavni deo porodičnih strategija socijalne repro-dukcije, smatramo da je neophodno proučavanjadetinjstva redefinisati u tom pravcu.

LITERATURA:

Anderson, Michacl (1980): Approaches to the History of Western Family, 1500-1914, London: Macmillan

Arijes, Filip (1989): Vekovi detinjstva, Beograd, Zavod zaudžbenike i nastavna sredstva

Bellingham, Bruce (1988): «The Hislory of Childhood Sincethe 'Invention of Childhood': Some Issues in theEightics". Jomrnal oj' Famih History. Vol. 13. No. 3

Benedict, Ruth (1955): «Continuities and Discontinuities inCultural Conditioning", u: M. Mead & M

Wolfwcnsitfin, eds. Childhood in Contemporary Cultures,Chicago: University Press

Cleverley. J. & D. C. Philips (1986): Visions of Childhood. Influental Models from Locke to Spock, New York:Tcachers Collegc Press

Demos, John (1970): Family Life in a Plymouth Colony,Oxford: Universily Press

Donzelo, Žak (1988): «Vladanje posredstvom porodice», u:Milić. A., prir. Rađanje moderne porodice. Beograd:Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Donzelot. Jaeques (1979): The Policing of the Families, NewYork: Rondom House

Dorđević, Tihomir (1990): Deca u verovanjima i običajimanašeg naroda. Beograd: Idea. Niš: Prosvela

Erlich, Vera (1971): Jugnslmeiiska porodica u

transformaciji. Zagreb: Liber Kessen, William (1983): «The Child and Othcr CulturalInventions». u: Kessen. F. S. & A. W. Siegcl. eds . TheChild and Othler Cultural Inventions. New York:Praeger

Kon, Igor S. (1991): Dete i kultura. Beograd: Zavod zaudžbenike i ništavna sredstva

Lasch, Christopher(l986): Narcistička kultura. Zagreb: Naprijed

Mause, Loyd de (1976): «The Evolution of Childhood», u: Lde Mauseed. The Histori of Childhood. Ncw York:Souvcnir Press

Meckel. R. A. (1984): «Childhood and the Historians: ARcview Essay", Journal oj Famih Histon. Vol 9. No. 4

Milić, Anđelka (1982): «Ideja vaspitanja i istorijska stvarnost

porodice», u: Vaspitanje i porodica. Beograd: Institutza pedagoška istraživanja

Milić, Anđelka (1988): «Porodica - dijalog sociologije iislorije, u: A. Milić. prir.. Rađanje modeme

porodice,Beograd: Zavod za udžbenike i nastavnasredstva

Miterauer. M. i R. Zider(l988): «Nastanak ciklusa modeme porodice», u A. Milić. prir. Rađanje moderne porodice.Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Newson. John & Elisabcth (1974): «Cultural Aspects of ChildRearing in ihe English-Speaking World», u: M.Riehards. ed.. The Itleration of a Child into a Social World, Cainbridge: Universilv Press

Plumb. J. (1975): «The New World of Children in EiehteenCentury England». Past and Present. Vol. 67

Pollock, Linda (1983): Forgotten Children, Cambridge:Universiijr Press

Polloek, Linda (1987): A Lasting Realationship, Parents and Children over Three Centuires, London: Fourlh Estate

Postman, Neil (1982): The Disappereance of Childhood. NcwYork:Laurel

Shorter, Edward (1976): The Making of the Modrn Family,London: Wilham Collins

Somerville, John (1982): The Rise and Fall of Childhood, LosAngeles: Sage Puhlications

Stone, Lawrence (1977): The Family, Sex and Marriage in England. 1500-1800. London: Windefeld & Nieolson

Suransky, Valerie (1982): The Erosion of Childhood,Chicago: Universitv Press

Sussman, G. (1977): «The End of Wet-Nursing Bussincss inFrance. 1874-1914», Journal of Family History, Vol. 2Sussman, G. (1982): Selling Mother's Milk: Wet-Nursing

Bussiness in France. 1715-1914. Urbana, Ill.:Universitv of Illionois Press

Trebješanin, Žarko (1991): Predstava o detetu u srpskojkulturi. Beograd: SKZ

Turza, Karel (1995): Začeci modrnosti u porodičnom životu urenesansnim gradovima, magistarski rad, Filozofskifakultet, Beograd

Winn, Maric (1980): Children Without Childhood, NewYork: Panlhcon Books

Wolfenstein, Marta (I955): «Fun Morality: An Analysis of Recent Child-Training Literature», u: M. Mead & M.Wolfenstein, eds., Childhood in Contemporary

Cultures, Chicago: University PressZelizer, Vivien (1985): Princing the Priceless Child: TheChanging Social Value of Children. New York: BasicBooks



Poglavlje 5.

Detinjstvo i savremeno društvo:Paradoksalan odnos?

Jens Kvortrup «Childhood and modern society: A paradoxical relationship?“, u Brannen, J. and M. O’Brien, eds. Childhood and Parenthood ,London, Institut of Education, 1995, str. 189/199.

UVOD

Već nekoliko godina uobičajeno je da segovori o novom istraživanju o detinjstvu, pa čak o bumu u tom novom istraživanju. Taj ogroman porast interesovanja može se lako dokumento-vati: još pre nekoliko godina - sredinom osamde-setih - u jednom članku (Ambert, 1896) pokazano je kako je iznenađujuće malo do sada napisano odetinjstvu, od strane klasičnih ili severnoamer-ičkih sociologa; deca jedva da su bila zastupljenau specijalizovanim časopisima, dok su u časopi-sima o porodici ili edukativnoj sociologiji, gde bise moglo očekivati da je nađen prostor za decu,ona retko kad bila u središtu pažnje; na univerzi-tetima nije postojao predmet iz sociologije detinj-stva, a sociolozi detinjstva nisu imali nikakav or-ganizacioni program za promovisanje svojihzajedničkih interesa.

Danas je dosta toga makar počelo da semenja: veliki projekti sprovode se na međunaro-dnom nivou; počinju da se pojavljuju knjige izsociologije detinjstva i popriličan broj članakadospeva u časopise i knjige - čak izlazi nekolikočasopisa posvećenih sociologiji detinjstva. Što setiče organizacije, mogu se uočiti nove aktivnosti:sa zakašnjenjem od otprilike jednog veka, u pore-đenju sa psihologijom, psihijatrijom, pedagogi- jom itd., sociolozi su se po prvi put okupili 1990,na svetskom kongresu sociologije i već nakongresu 1994. postao je problem da se obezbedivreme za sve one koji žele da predstave svoju

disertaciju. Nacionalne organizacije pojavile suse u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, nordijskim ze-mljama i SAD, gde su za veoma kratko vremeviše od 450 ljudi postali članovi.

Dakle, bum je tu, ali da li je u pitanju novi problem i zašto sada dolazi do buma? Uspeo samda pratim trag termina «sociologija detinjstva»unazad sve do tridesetih godina XX veka, ali jetokom polovine veka koja je usledila samonekoliko knjiga imalo te reci u svom naslovu.Međutim, pitanje je da li bi one bile prihvaćeneod strane većine savremenih istraživača; usvakom slučaju, veći deo njih ukazuje na«socijalizaciju» kao na «glavni problem usociologiji detinjstva» (Furstenam, čak 1973) -stanovište koje bi mnogi sociolozi današnjice saoklevanjem usvojili. Ipak, postojalo jeinteresovanje za decu tokom nekih perioda preDrugog svet-skog rata. Na primer, zanimljivo je primetiti da, iako u izdanju međunarodneEnciklopedije društvenih nauka iz 1968( Encvciopedia ofthe Social Sciences) nije bilo pomena o društvenom životu dece (samo upući-vanje na psihologiju i pedagogiju), izdanje iz1930. imalo je 58 strana o «detetu» - podeljenona 12 odeljaka. Ipak, suština se nesumnjivoodnosila na probleme socijalne politike u širemsmislu, mnogo više nego na traganje za spozna- jom prirode dečjeg položaja u društvu. Smatramda je opravdano reći isto to za popriličan broj



knjiga koje su se prvi put pojavile početkom vekau Velikoj Britaniji, kao i za čuvenu knjigu ElenKi (Ellen Key), Vek deteta (The Century oftheChild ), koja je izašla 1990.

Veći deo interesovanja koje vodi savremeneistraživače ne razlikuje se mnogo od tog pretho-

dnog interesovanja - stoga je pitanje otkud taj bum novih istraživačkih interesovanja od, reci-mo, sredine osamdesetih? Možda nema jedno-stavnih odgovora na ovo pitanje; ukazuje se na«neobičan razvoj podele rada u akademskimdisciplinama» (Furstenberg, 1985); na prethodnoslab renome te teme, koja otuda nije bila isplativau akademskom životu (Ambert, 1986; Wakster,1986); na publikovanje nekoliko plodonosnihradova - naročito knjige Filipa Arijesa o istorijidetinjstva (Philippe Aries, 1962), a možda izbornika članaka Lojda de Moza o tom istom

problemu (Lloyd de Mause, 1974). Nijedna odovih sugestija nije mnogo uverljiva, već se samo«vrti u krug». Jedini odgovor koji po meni imasmisla - a Ambert ga se na kratko dotiče - jesteda će se «sociolozi ozbiljno pozabaviti si-stematskim proučavanjem interakcija između

detinjstva i društva tek kada samo detinjstvo počne naširoko da se smatra nečim što jedruštveni problem ili plodan izvor društvenih problema» (parafraza Mertona, vidi Ambert,1986; 13) ili, što je jednom rekao Adorno, «onošto se projektuje na svet putem naučne podele ra-

da samo odražava ono što se zaista odigralo usvetu» (Adorno, 1973; 10).

Ovaj odgovor na pitanje zašto sada dolazido buma potkrepljen je činjenicom da se novaorijentacija u istraživanju detinjstva pojavilamanje-više istovremeno, mada nezavisno, urazličitim industrijskim zemljama koje uglobalizovanom svetu pokazuju uglavnom istuvrstu društvenih odlika, Dakle, koje probleme de-tinjstvo predstavlja za društvo ili delove društva?Koje su poteškoće između detinjstva i društvaodraslih?

PARADOKSISuočeni smo sa većim brojem paradoksa u

odnosu između detinjstva i društva odraslih. Nabrojaću neke od njih koje smatram naročitorelevantnim.

Patadoksi u odnosu detinjstvo i društvo odraslih:

1. Odrasli žele i vole decu, ali ih rađaju sve manje, dok im društvo obezbeđuje svemanje vremena i prostora.

2. Odrasli uveravaju da je dobro da deca i roditelji budu zajedno, ali usvakodnevnom životu sve više žive odvojeno.

3. Odrasli visoko vrednuju spontanost dece, ali je dečji život sve organizovaniji.4. Odrasli izjavljuju da deci treba dati prioritet, ali se većina ekonomskih i

političkih odluka donose a da se deca nemaju u vidu.5. Većina odraslih misli da je za decu najbolje da roditelji preuzmu glavnu

odgovornost za njih, ali u strukturalnom smislu postepeno nestaju okolnosti ukojima roditelji mogu preuzeti tu ulogu.

6. Odrasli su saglasni da deci treba pružiti najbolju polaznu tačku za život, ali decaodrastaju u sve siromašnijim delovima društva.

7. Odrasli se slažu da decu treba odgajati u slobodi i demokratiji, ali se društvostara o njima pretežno u vidu kontrole, discipline i upravljanja.

8. Odrasli uglavnom smatraju školu važnom za društvo, ali ne priznaju vrednostdečjeg doprinosa dolaženju do spoznaje.

9. Detinjstvo je dragoceno za društvo u materijalnom smislu – ali ne za roditelje;uprkos tome, društvo prepušta masu toškova roditeljima i deci.

Ovom spisku se može dodati još toga, alidovoljno je dugačak da nagovesti da su društvoodraslih i detinjstvo jedno s dugim u neskladu poviše pitanja, kao i da se predloži da istraživač - saizvesnim čuđenjem - počnu da razmišljaju o tome

zašto je došlo do ovakvog razvoja. Njihova proučavanja podstaknuta si popriličnom količin-om javnih debata koje pokreću ili nastavljaju političari, primorani da pronađu, rešenja svako-dnevnih manifestacija ovih paradoksa. Ništa ma-



nije značajno je i to što su istraživači usmerili pažnju na naizgled sve veći broj zlostavljanedece i od njih se traži da bolje razjasne ovakavrazvoj. Osim toga porast stope razvoda ineusklađenost između radnog vremena roditelja injihove želje da se staraju o svojoj deci, umesni

su problemi o kojima se mnogo raspravlja. Iipak,izgleda da je u opštem smislu pravi paradokssledeći: zašt se mnoga deca još uvek muče u ze-mljama koje su bogatije i imaju pristup većojkoličini znanja o deci, više nego ikada ranije?

METODOLOŠKE TENDENCIJE

Ovi paradoksi, pitanja i problemi povod su pojavljivanja različitih teorija među istraživa-čima, kao i različitih metoda za ispitivanje život-nih uslova dece. No, ma koliko velike da su

razlike izeđu njih, te teorije i metode imaju i ne-što zajedničko i to treba naglasiti. Po mom miš-ljenju, zajednička osnova različitih niti onoga štonazivamo novo društveno-naiučno razmišljanje odeci i deinjstvu može se formulisati negativno i pozitivno: negativno govoreći, to je udaljavanjeod tradicionalne preokupiranosti socijalizacijom;u pozitivnom smislu, to je priznavanje neophod-nosti direktnog usredsređivanja na dečju životnusituaciju. Pored toga, po mom mišljenju je ume-sno reći da je istraživanje koje predstavlja prekidu poređenju s tradicionalnim istraživanjem o deci

sve više zainteresovano za tipične, normalne iobične okolnosti većine dece, središte pažnje nisuviše samo deca u naročito kritičnom položaju.

Tako je, na primer, za veliki međunarodni projekt «Detnjstvo kao društveni fenomen»(Childhood as a Social Phenomenon, 1990-1994)izabran makroorijentisan pristup, u kome je de-tnjstvo shvaćeno kao deo društva (za razliku odindividualizovanih straživanja u kojima se o decigovori kako »postaju» pripadnici društva). Opis iobjašnjenje detinjstva usled toga je izraženo po-moću nekoliko strukturalnih promenljivih koje

imaju implikacije na društvo u celini, bilo da su u pitanju ekonomske, političke, društvene, kultu-rne, tehnološke ili demografske promenljive. Do-kazano je da sve ove promenljive imaju odluču- jući uticaj na uslove života svih pripadnikadruštva. Prema tome, opravdana je sugestija daone isto tako imaju presudnu ulogu u formiranjuonog dela društvene strukture koji nazivamodetinjstvo. Ne želim navesti na pomisao da su

ove globalne sile jedino važne; treba takođe uzetiu obzir uticaj činilaca na mezo- i mikronivoima;na primer, uslovi života grupa dece (ili čak dece pojedinačno), određeni su i društvenim statusomroditelja ili naročitim porodičnim okolnostima.Važno je spomenuti specifične okolnosti da bis-

mo obrazložili razlike između dece koja pripadaju različitim sektorima ili slojevima društva. Uovom projektu razlike između grupa manje sunas zanimale. Glavni fokus naše pažnje zapravosu bile opšte odlike detinjstva, zato što nam takav pristup omogućava pravljenje istorijskih i me-đugeneracijskih poređenja: istorijski, to nam jeomogućilo da uočimo menjanje arhitekture i parametara detinjstva kako se društvo uopšte me-nja; međugeneracijski, možemo da pravimo pore-đenja između uobičajenih životnih okolnosti decei opštih životnih prilika drugih starosnih grupa.

U principu, ne postoji protivrečnost izmeđurazmatranja zajedničkih faktora i specifičnosti ži-votnih okolnosti dece; u stvari, ta dva pristupamoraju se dopunjavati. Zajedno, ta dva pristupanam omogućavaju da bolje uočimo i razumemo protivrečnosti i paradokse između ličnog, poro-dičnog i strukturalnog nivoa. Paradoksi koje smogore spomenuli u velikoj meri se tiču odnosa iz-među ličnog ili privatnog i strukturalnog ilidruštvenog aspekta ljudskog života.

OBJAŠNJENJE NEKIH

PARADOKSAHajde da pobliže pogledamo neke od para-

doksa, pošto ovde nema dovoljno prostora za raz-matranje svakog od njih pojedinačno. Arijes i DeMoz, koje smo već spominjali, reprezentuju dvanaizgled suprotstavljena gledišta o razvoju detinj-stva. Arijes je kritičan prema našoj savremenojcivilizaciji dok kritikuje našu kulturu zbogograničavanja dečje slobode - i u vremenskom i u prostornom smislu. De Moz, s druge strane,veliča roditelje zbog toga što tokom istorije, nakraju, usvajaju sve pozitivniji stav prema deci.

Uprkos više - svakako presudnih - razlika izmeđuova dva autora, mislim da se njihova suprotnastanovišta mogu uskladiti u jednoj krucijalnojdodirnoj tački: zapravo se može argumentovatida su strukture neprijateljske, dok su roditelji - iuopšte odrasli - prijateljski nastrojeni prema deci.

Lično smatram da je od njih dvojice Arijesuverljiviji, što je posledica činjenice da su - kako ja to vidim - strukturalni uticaji mnogo snažniji



od ličnih želja. Zaista je paradoks savremenogdruštva da je baš sada, kada je dostignut visok nivo saosećanja i empatije prema deci (upor. deMoz), broj dece, relativno uzevši, drastično sma-njen. Od početka veka, proporcija dece ispod 15godina opala je od jedne trećine na jednu petinu i

u većini industrijskih društava danas roditelji nisuvoljni da rađaju i podižu decu u broju koji bi biodovoljan da se održi populacija. Da bismo uskla-dili Arijesa i de Moza po ovom pitanju, nemanam druge do da sugerišemo da su roditelji istotako žrtve strukturalnih promena kao i deca; nai-me, da bi roditelji pokazali svoj pozitivan stav prema deci, oni su prinuđeni da smanje broj dece- ne zato što to žele već zato što tako moraju da bi živeli u skladu sa svojim sopstvenim idealima.U stvari, pronalazimo svedočanstvo koje ukazujeda bi veliki broj majki - ako ih neko pita - rekle

da bi želele bar još jedno dete, da su okolnosti zato povoljnije. Prema tome, korišćenje kontracep-tivnih sredstava nije uzrok opadanja stope rađa-nja, već je sredstvo kojim se roditelji služe da bi postigli onaj broj dece koji smatraju poželjnim pod datim okolnostima.

Ali izgleda da su, kada se deca rode, rodi-telji još uvek prinuđeni da prave kompromise u pogledu svojih ideala. Tokom proteklog veka bilismo svedoci brojnih dramatičnih promena u naš-em društvu - urbanizacija, tehnološki razvoj,nečuven ekonomski porast, revolucija u obrazo-

vanju, sekularizacija, individualizacija i, u naj-skorije vreme, snažna tendencija ka ravnoprav-nosti polova. Uprkos ovim fundamentalnim pro-menama, jedan princip je ostao netaknut, naime princip da su prevashodno roditelji odgovorni zadecu. Radi sažetosti, nazovimo ovaj princip«ideologijom porodice». Čini se da se pridrža-vamo nerevidirane ideologije porodice, neprome-njenih odnosa između generacija - kao da se usvetu oko nas ništa nije dogodilo. Izgleda dainsistiramo na svemogućnosti porodice kao darevolucija u društvenom razvoju nema nikakve

veze s decom i njihovim životom. Ne moramonegovati neka politička ili ideološka gledišta da bismo shvatili da takav stav ima brojne posledice po decu i formiranje detinjstva.

Jedna posledica je i sistematsko pogoršanjerelativnog materijalnog položaja dece u društvu. Neću ulaziti u pojedinosti u vezi sa metodamakoje su korišćene pri dolaženju do ovog saznanja;dovoljno je reći da je to jedna važna spoznaja

koja je postignuta usredsređivanjem direktno nadecu umesto na porodicu. To pogoršanje jedemonstrirao Kolmen (SAD) za period od stotinugodina (Coleman, 1990). Što se tiče poslednjihdecenija, postoji obimno svedočanstvo koje pokazuje da deca u proseku, i u pore-đenju sa

drugim starosnim grupama, pripadaju nižimekonomskim ešalonima (npr. O'Higgins, 1988;Sgritta, 1994). Naravno, ovo je paradoks u smisluda niko ne želi (niti je ikad planirao) da deca budu relativno uskraćena, ali može se objasniti sobzirom na dva glavna činioca: jedan činilac jekolonizacija dečjeg vremena kroz društvo; drugičinilac je insistiranje praktično svih odraslih,uključujući i same roditelje na ideologiji porodice- što je čudno, jer su roditelji zbog toga, istorijskigledano, izgubili radnu snagu. Ako je nekadadečja radna snaga bila pod vlašću roditelja, za

koje su deca, uopšteno uzevši, bila na krajukrajeva ekonomska vrednost, danas se od decezahteva da obavljaju obavezni rad za društvo - bez ikakve nadoknade bilo roditeljima ili deci. Utom smislu porodica je bila prinuđena da predadruštvu - besplatno - dečju radnu snagu. Drugdesam ekstenzivno obrazlagao ovu tezu, tvrdeći da je ona uzročno povezana sa tri važne činjenice:opadanjem stope rađanja, relativnom materijal-nom uskraćenošću dece u poređenju sa drugimstarosnim grupama i gubitkom renomea dece kaokonstruktivnih aktera, dok se ideološki lišavaju

njihovih kompetencija (Qvortrup, 1995).Druga posledica vladavine ideologije poro-

dice tiče se vremenskih i prostornih uslova za de-cu. Te posledice je verovatno najobuhvatnije re-zimirao Zineker (Zinnecker), pomoću koncepta«Verhäuslichung » detinjstva - što je termin kojise ne može prevesti, nešto više od pukog «od-omaćivanja» detinjstva; doslovno znači nešto poput «udomljivanja». Po njegovim recima, «Po-dručje delovanja dece sve se više i kvalitativnosužava. Svet dečjeg života sve se više uvodi uzaštićene prostorije, zatvorene prema prirodnom

svetu i ograđene od sfera delovanja drugih staro-snih grupa» (Zinnecker, 1990; 142). S obziromna uverenje da je važno da deca budu u kontaktus prirodom i na retoriku u vezi sa tim, kao i pro-suđivanje da su ona spontana bića, zaista je para-doksalno - i nešto što suštinski ne želimo - to štose deca sve više sprečavaju da imaju spontan od-nos sa onim što smatramo prirodnom okolinom.

Život dece se odvija u zatvorenom prostoru



ne samo u najopštijem smislu, već on takođe poprima specifični oblik institucionalizacije, na koju ovde ukazujemo kao na treću posledicu. To podrazumeva novi način života za većinu dece;deca su sve više podvrgnuta organizovanim irukovođenim vidovima postojanja; ona su izlo-

žena ovim režimima koji su podešeni prema vre-menu i prostoru kao nikada dosad. Ona se sveviše sprečavaju da samostalno istražuju svet;umesto toga, on im se objašnjava iz druge ruke.To svakako ima prednosti utoliko što su decazaštićena više nego ikad pre i, ako slobodnije protumačimo de Moza, društveno roditeljstvo jezadobilo nova svojstva i unapređeno profesional-nim i promišljenim staranjem. S druge strane,Arijes možda dokazuje da svaka zaštita dece ideruku pod ruku sa kontrolom, koja je usmerena nesamo na sprečavanje da im se dogodi nešto loše,

već i na obezbeđivanje boljeg kvaliteta života, štomožda na kraju može dovesti do boljeg «kvali-teta» odraslih.

Ovaj razvoj obuhvata sve više dece svemlađeg uzrasta. Činjenica da se deca upisuju uvrtiće i obdaništa u sve većem broju ukazuje dase o njima staraju ne samo s obzirom na fiziolo-ške i afektivne potrebe, već i da su zbrinuta unu-tar nove društvene definicije ranog detinjstva, štozahteva neko pedagoško i profesionalno obra-zloženje - zašta se u Francuskoj zalažuŠambordon i Prevo (Chamboredon & Prevot,

1975). Tako je čak i rano detinjstvo sve višeisplanirano - utoliko pre jer su i igra i spontanosttakođe postali deo nastavnog plana u obdani-štima. Iz ove perspektive detinjstvo postaje svekraća faza u ljudskom životu: podvrgava seformama i sadržajima koji izgledaju slični onimvanporodičnim strukturama u kojima odrasli provode svoj život.

Četvrta posledica je da roditelji i deca pro-vode sve više vremena razdvojeni, iako se ugla-vnom smatra preporučljivim da deca provodevreme sa svojim roditeljima - ako ni zbog čega

drugog, onda zato što je to preduslov da bi rodi-telji praktikovali odgovorno roditeljstvo. Ovo jesamo logička posledica institucionalizacije de-tinjstva. Sve više odraslih se stara o tuđoj deciumesto o svojoj vlastitoj. To znači da se i samadeca donekle individualizuju - baš kao što suindividualizovani roditelji i drugi odrasli. Deca provode sve više vremena predstavljajući samasebe, a ne svoju porodicu; imaju svoje identi-

fikacione kartice, svoje ključeve, svoj vlastiti no-vac, a već su obavljeni i neki eksperimenti s plas-tičnim karticama koje bi svakodnevno koristiladeca u vrtićima da bi se, iz ekonomskih razloga,kontrolisalo kako ona provode vreme.

ZAKLJUČAK Veći deo svega što je ovde rečeno može

zazvučati i žalosno i pesimistično. To nije nužnoslučaj; u pogledu mnogo toga deci je dobro udečjim vrtićima, na primer, i svakako da vrtići idruge institucije često predstavljaju najbolju, akone i jedinu, opciju u svakodnevnom životu dece.Ono što ja zapravo želim da pokažem jeste stepen podudarnosti između uobičajene i moćne retorikeo deci i stvarnosti. Te podudarnosti često nema,ali nije nam potrebno moralističko kritikovanje,

već kritička moralnost. Prinuđeni smo da sezapitamo - ne samo u vezi s dečjim razvojem - dali se razvoj detinjstva odigrava onako kako zaistaželimo ili smo izgubili kontrolu nad nekimčiniocima koji imaju presudan uticaj na životdece.

Moj pristup i moja perspektiva mogu se,osim toga, optužiti da se ne samo deca, već iroditelji, smatraju nekakvim žrtvama istorijskog idruštvenog razvoja. Svakako, ne treba preuve-ličavati moć struktura i nema sumnje da sviroditelji imaju do izvesne mere moć da donose

odluke u pogledu svakodnevnog života svojedece. Ali, samo u izvesnoj meri; dosta toga seodlučuje u ime dece izvan porodice i mnogo togaroditelji teško mogu izbeći: na primer, situacijakada su oba roditelja zaposlena predstavlja impe-rativ zbog novca, ukoliko nije posledica priličnihmaterijalnih reperkusija.

Stoga se slažem sa Kaufmanom (Kaufmann,1990) kada govori o strukturalnom zanemariva-nju i strukturalnoj nezainteresovanosti vis-a-visdece i njihovih porodica. To je zapravo postala jedna od posledica razvoja koju sam spomenuo,

da se odluke od dalekosežnog značaja za decudonose bez uzimanja u obzir same dece i njihovih porodica. Deca nemaju nikakve branioce ni ljudekoji lobiraju za njih ili, ako pravimo poređenje,veoma slabe; dece je sve manje, a roditelji sestaraju o njima tokom mnogo kraćeg vremenskog perioda nego ranije, tako da se postepeno sma-njuje njihova zanimljivost kao predmet intereso-vanja političara.



Nije lako reći kako bi se ova tendencijamogla promeniti, mada se može doneti jedanuopšten zaključak; pitanja u vezi s decom morajuse uključiti u sferu političkog odlučivanja i, ako je moguće, ojačati politički uticaj onih ljudi kojinose svakodnevnu odgovornost za decu. Ukoliko

se to ne dogodi, oni koji snose tu odgovornostsve će teže izlaziti u susret dečjim zahtevima.

Možda će doći vreme kada roditelji i budućiroditelji neće više prihvatati ono što se može protumačiti kao iskorišćavanje roditeljstva odstrane društva; zapravo, taj preokret već može biti uočen u našoj kulturi.



Poglavlje 6.

Dimenzije detinjstva

Iver Frenes, “Dimensions of Childhood”,u: Qvortrup, J. et al. eds. Childhood Matters: Social Theory, Prctice and Politics,Aldershot: Avebury, 1994: 145-165.

INTERPRETACIJE DETINJSTVA

Naziv glavnog projekta, «Detinjstvo kaodruštveni fenomen», stavlja naglasak na

činjenicu da detinjstvo nije samo jedna faza ži-vota već i kulturni, ekonomski i društveni kon-strukt. Od kada se pojavila Arijesova knjigaVekovi detinjstva (Aries, Centuries of Child-hood, 1982), objavljeni su mnogi članci odruštvenom i kulturnom formiranju detinjstva injegovom istorijskom razvoju. Oni reprezentujusve veće interesovanje za ovu temu i velikuraznovrsnost perspektiva u odnosu na tumačenjedetinjstva. Detinjstvo je proučavano unutar kon-teksta životnog ciklusa, porodice, medija i obra-zovnog sistema i klasifikovano je kao život i

učenje dece, kao psihološki koncept u odnosu na prva iskustva koja utiču na ličnost i ponašanje ikao određeni kulturni konstrukt, skup ideja odeci i njihovim običajima.

Postmenov postulat o «ščezavanju detinj-stva» (Postman, 1982) rasvetljava jednu dimen-ziju ovog konstrukta, kojim se kulturni i druš-tveni odnosi između odraslih i dece smatraju jednom od temeljnih osovina kulturnog konstrui-

sanja detinjstva.

Postmen definiše detinjstvo kao naročitozaštićeno i odvojeno carstvo, koje je istorijskistvoreno obrazovnim sistemom i buržoaskom porodicom; otuda se iščezavanje detinjstva podudara sa razaranjem ovog carstva od stranesavremenih medija i savremenih metoda podizanja dece.

Postulat da detinjstvo iščezava može podsta-knuti debatu između sociologa kulture, ali posvoj prilici neće uticati na rad razvojnih psiho-loga. Neće imati neki naročit uticaj ni na socio-

loge blagostanja, preokupirane životnim standar-dom današnje dece i raspodelom blagostanjaizmeđu društvenih klasa i generacija. Kada se posmatra iz jedne perspektive, društvena prome-na je možda fundamentalna; iz druge perspekti-ve, ona obuhvata samo oreuređivanje određenih, prilično perifernih faktora.

Kada se razmatraju kao deo stanovništva,deca se mogu klasifikovati kao starosna grupa



koja se na izvestan način razlikuje od drugihstarosnih grupa ili kao jedna generacija u prvojfazi svog životnog ciklusa. Manhajmova konceptualizacija generacije (Mannheim, 1952) inspi-risana je konceptom društvenih klasa. Na osnovusvoje pozicije u životnom ciklusu i svojih istori-

jskih korena, generacije se smatraju nosiocimakulture, vrednosti i interesovanja. Starosna grupa je društveni entitet sasvim različit i od gene-racije i od klase. Ima zajedničke elemente i sa jednim i sa drugim, ali se karakteriše neprekid-nom smenom svojih pripadnika.

U savremenom društvu, starosne grupe suorganizovane kao životne faze. U nekima odnjih, kao što je detinjstvo, godine su činilac kojiodređuje pripadništvo nekoj životnoj fazi. Drugeživotne faze karakteriše kombinacija godineživota i drugih činilaca, kao što je „mladi bračni

parovi s malom decom". Starosni sastav ove ži-votne faze varira, a samo njeno postojanje ukore-njeno je u savremenom odnosu između braka, plodnosti i godina života.

Ideja o deci kao društvenoj kategorijisuprotstavljena je ideji o deci iz perspektivesocijalizacije, koja stavlja naglasak na procesodrastanja i budući status dece kao odraslih. Ova perspektiva socijalizacije često se podrazumevau raspravama o detinjstvu; na primer, prosu-đivanje vrednosti obrazovnog sistema kao deladečjeg životnog standarda zapravo se odnosi na

dečju budućnost.Promene u obrazovnom sistemu takođe utiču

na društvenu i kulturnu sredinu dece. Konceptikao što je «institucionalizacija» detinjstva, kojise odnose na sve veći uticaj obrazovnih institu-cija ili organizacija slobodnih aktivnosti, ili«feminizacije» detinjstva, koji ukazuje na preovlađivanje žena u obrazovnim ustanovamaza decu, ilustruju kako se ovi institucionalni raz-voji mogu posmatrati iz različitih perspektiva.

Nove generacije, u Manhajmovom smislureci, predstavljaju «svež kontakt», utirući put

društvenim promenama i, u isto vreme, proizvodeći potrebu za kulturnim transferom idruštvenom kontrolom. Često se smatra da se prenošenje tradicije odigrava sa jedne generacijena drugu, to jest sa odraslih na decu. Ali de-tinjstvo se, kao starosna grupa, sastoji od nizastarosnih skupova. Tradicije se prenose ne samosa odraslih na decu, već sa dvanaestogodišnjakana desetogodišnjake, pa na šestogodišnjake i

tako dalje. To čini međusobno delovanje kulturamnogo kompleksnijim nego što se često pretpo-stavlja u teorijama socijalizacije, u kojima sukulturne norme i vrednosti često prikazane kaoda se naprosto prenose sa roditelja, ili nekih dru-gih odraslih, na decu.

Detinjstvo se može analizirati iz više razli-čitih perspektiva i svaka će perspektiva dovestido drugačijeg tumačenja, a ponekad čak i dodrugačijih zaključaka o istoj temi. Ako jedanteoretičar društvenih nauka tvrdi da pozicija porodice slabi, a drugi da porodica postajevažnija, oboje mogu biti u pravu. Potpun prikazdetinjstva mora biti zasnovan na nizu perspe-ktiva koje reprezentuju različite načine interpre-tiranja tog fenomena.

MODERNIZACIJA DETINJSTVA

Tumačenje promena koje se odigravaju udetinjstvu zahteva konceptualizaciju koja obu-hvata relevantne procese i, u isto vreme, raz-matra modernizaciju detinjstva isprepletanu saopštijim procesom kulturne modernizacije. Raz-ličite teorije o modernosti mahom naglašavaju pojavljivanje individue iz tradicionalnog okvira predindustrijskog društva. Ovaj proces obuhvatadve različite razvojne dimenzije: «individuaciju»i ono što ću nazvati «individualizacijom».

Individuacija se u ovom kontekstu ne odnosi prevashodno na zahtevanje individualnih politi-čkih prava, što je povezano sa protivljenjem bur-žoazije vladanju aristokratije, mada je to traženjesvojih prava istorijska osnova i individuacije iindividualizacije. Individuacija se odnosi presvega na tendenciju savremene države i organi-zacionog sistema da tretiraju individuu kao osno-vnu jedinicu. Zakonska prava i obaveze, opore-zivanje i dodeIjivanje beneficija socijalnog stara-nja u sve većoj meri se primenjuju na individue,a ne na domaćinstvo.

Ovaj proces individuacije razvija se kao sis-tem klasifikacija sa individuom kao jedinicom itemelj je birokratskog sistema na kome se zasni-vaju društvena kontrola i individualna prava. Sv-rha pojačane individuacije nije naglašavanje je-dinstvenosti svake pojedine individue, njegove-/njene «individualnosti», već osiguravanje da sviimaju jednaka prava i dužnosti i da se kontro-lisanje i potpomaganje učine delotvornijim. To,



za uzvrat, stvara potrebu za diferenciranjem, da je pravda izvršena u smislu da bi prema svakom pripadniku određene kategorije trebalo postupatina isti način. Razvoj profesija koje se tiču raspodele blagostanja i tehnička osposobljenost ru-kovanja sve većim dotokom informacija proiz-

veli su sve razrađenije i iscrpnije šeme klasifi-kovanja koje se zasnivaju na individui kao jedi-nici, a ipak stavljaju isti pečat na sve individue.Birokratizacija u Veberovom smislu (Weber)dovodi do individuacije, a ne individualizacije.

Individualizacija, naglasak na individui kao psihološkoj ličnosti, nije odgovor na birokratske potrebe. U sociološkim teorijama o modernosti,individualizacija se može pratiti unatrag sve dorušenja institucionalnog i normativnog reda.Ovaj su proces opisali modernisti kao što jeHabermas (u svojim ranim radovima i, određe-

nije, u svom poslednjem radu), neokonzervativcikao što su Berger i Lakman (Berger andLuckmann; vidi Društveno konstruisanje stvar-nosti (The Social Construction of Reality, 1972) i postmodernisti kao što je Cihe (Ziehe, u svojim poznijim radovima, kao i u Plädoyer fur ungewohnliche Lernprozesse, 1982) i to je drugaglavna tema, pored individuacije, u analizama orazvoju modernosti. Proces individualizacije jeistorijski proces pomoću kojeg se «sve što ječvrsto rastapa u ništavilo», što je možda najboljeilustrovao Arnold Gelen (Arnold Gehlen) svojim

prikazom nestajanja «arhaične» karakteristike in-stitucija, ostavljajući čoveka lišenog svog «dru-štvenog karaktera» i sa problemom da seutemelji kao «ličnost». Potreba za samo-kon-struisanjem javlja se kada popusti institucionalniokvir. Zamisao «postmodernog» društva podra-zumeva, pored drugih stvari, novo ubrzavanje procesa individualizacije.

Prilično kontradiktorna tumačenja moderno-sti, s jedne strane kao «gvozdenog kaveza», a sdruge kao okruženja u kome je individua oslo- bođena tradicije i kulturne kontrole, mogu se do

izvesne mere pratiti unazad sve do pomanjkanja pravljenja razlike između individuacije i indi-vidualizacije. Individuacija je u nekim periodimaizraženija, a individualizacija u nekim drugim,ali obe su deo istog istorijskog razvoja moder-nizacije. U Habermasovom konceptualnom okvi-ru, individuacija se uglavnom dovodi u vezu sa sistemom, dok je individualizacija jedan aspekt životnog sveta (1984).

Proces modernizacije delovao je na deti-njstvo prvo premeštanjem dece iz radne snage usistem obrazovanja, ali je kulturna modernizacijadetinjstva uglavnom posleratni fenomen. Procesindividualizacije prvobitno je bio ograničen na period adolescencije, ali danas zahvata i mlađe

starosne grupe. Razvoj savremenog detinjstva jeilustracija i individuacije i individualizacije, a i paradoksalnih i kompleksnih obrazaca savreme-nog društva.

DIMENZIJE U PROUČAVANJUDETINJSTVA

Detinjstvo se može definisati kao period života tokom kojeg se ljudsko biće smatradetetom, kao i kulturne, društvene i ekonomskekarakteristike tog perioda. Ovde ću obrazlagati

da se veći deo istraživanja o detinjstvu usred-sređuje na aspekte koji spadaju u jednu od četiriglavne kategorije: odnosi između generacija, od-nosi između dece, njihovo odgajanje i njihovoobrazovanje. Činioci iz jedne kategorije mogu,naravno, imati značaja i u drugoj, kao što jeinstitucionalni aparat koji se bavi decomznačajan u analizi dečje kulture ili odnosa izme-đu dece i roditelja.

Ove četiri perspektive u odnosu na detinjst-vo zvaću dimenzijama detinjstva. Svaka dimen-zija reprezentuje jednu sferu ili opštu perspe-

ktivu, koja mora biti obuhvaćena da bismo došlido potpunog razumevanja detinjstva i njegovogistorijskog razvoja. Neke od ovih dimenzija sas-vim su dovoljno zastupljene u istraživanju o de-ci, dok je drugima, kao što je dimenzija dece kao jedne starosne grupe, posvećeno malo pažnje.

Analize o odnosima između generacija foku-sirane su na kulturne i društvene odnose izmeđugeneracija. One se mogu baviti odnosima izme-đu generacija u porodici ili između onih kojećemo zvati istorijskim generacijama. Studije oistoriji i konstruisanju detinjstva često su usred-

sređene na ovu dimenziju.Proučavanje odnosa između dece fokusira sena odnose između vršnjaka, dečju kulturu ili deč- je aktivnosti i način provođenja vremena. Ovadimenzija obuhvata neka od proučavanja ukore-njena u teorijama o dečjem razvoju i antropološ-kim i etnografskim bavljenjima dečjom kultu-rom.

Istraživanja o institucionalnom uređenju



detinjstva bave se biroima i institucijama koji setiču dece. Analiza institucionalnih uređenja injihovog sadržaja, oblika i razvoja sama po sebisačinjava oblast za istraživanje, koja se protežeod istraživanja o pojedinačnim institucijama do proučavanja opšteg okvira institucionalnog raz-

voja. Institucionalni okvir utiče na opštu stru-kturu detinjstva i otuda deluje i na sve aspektedečjeg života.

Perspektiva detinjstva kao starosne grupezasniva se na pojmovima društvene klase i ge-neracije, s obzirom na to da nastoji da identi-fikuje položaj dece kao društvene grupe u struk-turi moći i u kontekstu raspodele bogatstva. Usavremenim studijama koje primenjuju ovu per-spektivu preovlađuju istraživanja o raspodeli blagostanja, fokusirajući se na porodice sa ma-lom decom. Kompleksan pojmovni okvir koji je

neophodan za analiziranje položaja dece u odno-su na društvo u celini do sada je bio razvijensamo u ograničenoj meri i doveo je do nekolikoempirijskih proučavanja.

Demografske studije mogu predstavljati deodimenzije starosne grupe. Ovde se demografske promene upotrebljavaju kao osnova hipoteza o položaju dece u društvu i o odnosima izmeđugeneracija. Demografski činioci, kao što su ukupan broj dece, broj braće/sestara, starost rodite-lja, stopa razvoda i tako dalje, snažno utiču nasve dimenzije detinjstva i stoga su neophodan

deo svake njegove analize.Modeli istorijskog razvoja detinjstva i

karakteristike savremenog detinjstva razlikuju seu zavisnosti od dimenzije i analitičke perspektivekoja je izabrana. Na primer, može postojati prilična razlika između analize mladih kao staro-sne grupe i fokusiranja na kulturne i društveneodnose između generacija. Ako se posmatra iz perspektive generacijskih odnosa, površinskasličnost u izgledima modernog tridesetogodiš-njaka i nekog tinejdžera može dovesti do zak-ljučka da mladost kao takva više ne predstavlja

plodan koncept pošto kulturni simboli više neizgledaju tako izdiferencirani. S druge strane,usredsređivanje na položaj mladih ljudi u pogledu raspodele bogatstva pokazuje da se po-ložaj mladih pogoršao u sedamdesetim i osam-desetim; prema tome, još uvek postoji potreba za perspektivom koja konceptualizuje mladost ikonflikte između generacija. Ti konflikti jošuvek postoje, ali poprimaju oblik klasičnih

konflikta između mlađih i starijih oko ekonom-ske raspodele, što je zamenilo konflikte okokulturnih simbola.

Kulturni konflikti između tinejdžera i rodi-telja, koji su isticani u izvesnim istorijskim peri-odima, imaju manji značaj u nekim drugim

periodima, a slabljenje ekonomskog položajamladih ljudi kao starosne grupe pripisuje sveveću važnost ekonomskom aspektu porodičnihodnosa. Slabljenje pozicije starosne grupe jačaznačaj društvene klase ili društvenog porekla.

Savremeni masovni mediji smatraju se sre-dišnjom dimenzijom u konstruisanju savremenogdetinjstva, a njihov mogući uticaj povod jestrepnji roditelja i sveopšte javnosti. Masovnimediji utiču na uobličavanje detinjstva duž svihdimenzija koje su ovde predstavljene. To poka-zuje Postmenov model, u kome je prikazano ka-

ko se televizija nameće zaštićenom carstvu deti-njstva i menja kulturne odnose između genera-cija, a i istraživanja koja pokazuju kako gledanjetelevizije utiče na dečje interakcije izmeđuvršnjaka i na sadržaj njihovih igara.

Istorijski i društveni razvoj detinjstva treba protumačiti unutar konteksta različitih anali-tičkih perspektiva. Termin dimenzije detinjstvanačin je klasifikovanja ovog skupa perspektiva.Različite perspektive povlače sobom različiteinterpretacije istorijskog razvoja i, kao posledicatoga, različite interpretacije modernosti.

INSTITUCIONALIZACIJADETINJSTVA

Institucionalizacija detinjstva odnosi se na proces putem kojeg organizovana uređenja, ug-lavnom školski sistem, utiču na život dece iorganizuju ih. Savremene institucije ili organiza-cije ukore-njene su, istorijski govoreći, u hetero-geno tlo. To se često odražava na njihove oblikei metode. Obrazovni sistem je povezan s po-

trebom za osposobljavanjem, za društvenim kon-trolisanjem i za nadziranjem i aktiviranjemmladih ljudi koji su isključeni iz tržišta rada.Obrazovni sistem sastoji se od velikog brojaaktera koji međusobno deluju jedni na druge da bi proizveli rezultat.

Institucije za staranje o deci potrebne sukada se majke odreknu vođenja domaćinstva. No, pored obezbeđivanja obrazovnog sistema u



kome se dete obučava za njegovu/njenu buduć-nost u školi, ustanove za staranje o decizadovoljavaju potrebu za igrom i drugarstvimameđu vršnjacima, koju su zadovoljavale lokalnezajednice u doba domaćica. Umnožavanje orga-nizacija za slobodne aktivnosti kao što su spor-

tski klubovi odražava, s jedne strane, povećanje prosperiteta i specijalizovanih slobodnih aktiv-nosti a, s druge strane, potrebu roditelja dakontrolišu svoju decu i da im pomognu da se bave prikladnim aktivnostima. Pored toga, insti-tucije, naravno, obezbeđuju arenu gde individuemogu slediti vlastite ciljeve i interesovanja.

Institucionalizacija zahteva individuaciju,formalno članstvo, registrovanje i raspored časo-va, dok se lokalna zajednica zasniva na nefor-malnim pravilima. Starosno doba je osnovničinilac u institucionalnoj šemi klasifikacije, a ta-

kođe se proteže i na društveni i normativni nivo,kao kada deca koriste godine starosti i poziciju uškoli kao kriterijum društvenog klasifikovanja.

S jedne tačke gledišta, institucionalizacija predstavlja kolonizaciju životnog sveta, uHabermasovom smislu reci. Detinjstvo je prepla-vljeno pravilima i šemama klasifikacije ukore-njenim u potrebi za obrazovanjem, profesiona-lnom negom i društvenom kontrolom. Ali,uprkos činjenici da institucije organizuju decu uskladu s principom sličnosti (sličan uzrast, inte-resovanja i postulirane obrazovne potrebe), insti-

tucionalizacija može dovesti i do indivi-dualizacije. Savremene teorije psihologije i edu-kativne metode naglašavaju individualnost uče-nika. Predškolsko dete ne samo što je deo kate-gorije «deca u određenoj starosnoj grupi»;on/ona je jedna individualna, jedinstvena ličnosti treba je tako i tretirati.

Ekspanzija obrazovnog sistema, sve veći broj institucija za staranje o deci i organizacijakoje obezbeđuju slobodne aktivnosti za decu,kao i pojava profesija i poluprofesija koje se tičurazličitih aspekata socijalizacije dece, često se

smatraju znakom da državni organi vlasti i in-stitucije preuzimaju funkcije i sfere koje su ne-kada pripadale porodici. No, razvoj obrazovnihinstitucija i njihove profesionalne kulture, te sveveći značaj obrazovanja takođe uzrokuju odgo-varajuće ponovno stavljanje naglaska na poro-dično okruženje i ulogu roditelja kao stimulatorai nadzornika razvoja njihove dece. Instituciona-lizacija dečjeg slobodnog vremena, na šta uka-

zuje ravnomeran porast broja dece koja učes-tvuju u slobodnim aktivnostima koje organizujuodrasli, stvorila je generaciju dece koja više negoikad ranije zavise od ekonomskih i kulturnihresursa svoje porodice i od spremnosti roditeljada troše vreme i novac na njihove aktivnosti.

Pojam institucionalizacije obuhvata veomaheterogenu selekciju aktivnosti za koje se običnone smatra da su povezane s institucijama, kojevariraju od izviđača do baleta i fudbala. Postojevarijacije i u okviru svake aktivnosti; na primer,organizacija, kultura i aktivnosti izviđača moguse razlikovati od jedne do druge čete.

Obrazovni sistem varira u zavisnosti od nast-avnog plana, grupisanja dece prema godinama,karaktera sistema i načina poučavanja. Škole seveoma razlikuju po veličini, po svom okruženju isvojoj ideologiji. Posledice institucionalizacije

mogu biti otkrivene samo pomoću empirijskeanalize stvarnog organizovanja određene obrazo-vne sredine.

DETINJSTVO I ODNOSI IZMEĐUISTORIJSKIH GENERACIJA

Postmen implicitno definiše detinjstvo u od-nosu na zaštićeno kulturno carstvo buržoaske de-ce, koje je bilo uticajno tokom određenog isto-rijskog perioda. To kulturno carstvo podrazume-

valo je kontrolu kao i zaštitu, što nagoveštavaDžon Holt naslovom svoje knjige Bekstvo iz de-tinjstva (John Holt, Escape from Childhood,1975 ).

Postmen naglašava iščezavanje simbola ono-ga što bismo mogli nazvati «klasično» detinjstvoi povratak uniformnijem izgledu, zajedničkom zasve generacije. No, postoji mnogo mogućih in-terpretacija i posledica jedne takve promene.Uprkos sličnostima u stilu i stanovištu, pomniji pogled na životne stilove različitih generacija izosamdesetih po svoj prilici će razotkriti da

njihovi simboli nisu identični. Ono što se izgu- bilo je tradicionalno oštra podela između detinj-stva i odraslog doba ili između detinjstva i mla-dosti, i homogenost simbola u svakoj starosnojfazi. Može se tvrditi da je karakteristika savre-menog detinjstva to da starosno doba naznača-vaju skupovi upletenih kulturnih pojedinosti kojise razlikuju ne samo između generacija, već iizmeđu dece različitog doba.



Čak je i starosno doba u izvesnoj meri stvar individualnog izbora i simboličkog konstruisa-nja. To je najočiglednije u društvenim etapamakoje karakteriše tranzicija: jedan trinaestogodiš-njak mora da bira između više kulturnih rečnika,koji ukazuju i na društveno doba. Savremeni

mediji obezbeđuju predstave za obavljanjesamokonstruisanja i njihov simbolički rečnik dalje se razrađuje i pridaju mu se lokalna zna-čenja putem interakcije između vršnjaka. Popzvezde, koje su naročito popularne u starosnojgrupi od 10 do 14 godina, odražavaju ovu fun-kciju. Umetnici kao što je Madona (Madonna) ilizloglasna panorama hevi-metal grupa prikazuju jednostavne i veoma uočljive simboličke kodovekoji su sasvim prikladni za eksperimentisanje saidentitetom. U dečjoj kulturi ili kulturi mladih,simboli pop kulture često se koriste kao gradivni

elementi u konstruisanju društvenog doba, kaošto napredovanje od 12 do 14 godina podra-zumeva promenu od obožavanja jedne pop grupeili zvezde do neke druge.

Predstave i kulturni konstrukti povezani su jedni s drugima. Naše ideje o svetu odraslih bojenašu predstavu o detinjstvu. Prikazivanje mla-dosti kao perioda «previranja i nemira» ( «Sturmund Drang » ) i kao glavnog prelaznog periodamožda je doprinelo predstavi o detinjstvu kaosuprotnosti: periodu stabilnosti.

Predindustrijsko evropsko društvo

posmatralo je brak kao pristupanje društvu odra-slih sa potpunim članstvom. Brak je podrazume-vao sposobnost ekonomskog izdržavanja poro-dice, ne samo srećan izbor muža ili žene; opšteuzev, ljudi su se venčavali u prilično poznomdobu. Pedesetih godina, rano venčavanje (omo-gućeno stambenim subvencijama i podizanjemživotnog standarda) i ograničena dostupnostseksualnih odnosa stvorili su situaciju u kojoj suse (za muškarce) zapošljavanje, brak i potpunseksualni život dešavali u kratkom vremenskom periodu, ukazujući na nekakvo «prirodno doba»

za prelazak u pravi svet odraslih.Danas potreba za dugim periodom forma-lnog osposobljavanja dovodi do situacije u kojojiščezavaju jasne podele između detinjstva,mladosti i odraslog doba. «Dete» može biti uizvesnom smislu zrelo, na primer seksualno, a još uvek biti školski učenik. Slabljenje kulturnihtradicija i stavljanje većeg naglaska na identitetkao individualni konstrukt jača ovu tendenciju

ka raznolikosti. Pretpostavka ovog rada jeste dasu se kulturni odnosi između generacija prome-nili, a sa njima i simboličko izražavanje detinj-stva u pravcu složenijeg diferenciranja društve-no-kulturnog doba i kulturnog identiteta. Ovajrazvoj je isprepletan sa promenama drugih

odnosa između generacija. Sveopšti slom tradi-cionalnih hijerarhija obuhvata i odnose izmeđugeneracija. To je uočljivo u odnosima izmeđuučenika i nastavnika i odnosu roditelj - dete.

ODNOSI IZMEĐU GENERACIJA UPORODICI: Deca i roditelji

U literaturi o porodičnom razvoju javljaju sedve protivrečne slike razvoja porodice. Jedna prikazuje porodicu kako gubi svoje tradicionalne

funkcije i kako su je zamenili stručnjaci i insti-tucije. Druga slika je još paradoksalnija: lično bogatstvo jača porodične odnose time što povećava značaj privatnih ekonomskih tokova.Obrazovne institucije naglašavaju ulogu roditeljakao stimulatora razvoja svoje dece, dok pristu- pačnost organizacija slobodnih aktivnosti zavisiod novčanih sredstava porodice. To znači da ćese deca iz porodica koje nisu u mogućnosti daispune svoje funkcije zateći u teškoj situaciji,uprkos mešanja javnosti u njihovo podizanje.Dakle, imajući u vidu socijalizaciju, može se

smatrati da je porodica stekla novi značaj, ali je,u isto vreme, izgubila svoje nekadašnje funkcije.Širenje ideja iz psihologije u popularnoj kulturi podstaklo je rađanje ideje o deci kao tvoreviniroditelja, čime je roditeljima pripisana odgovor-nost i za njihove uspehe i neuspehe. To po svoj prilici ojačava kulturnu poziciju roditelja.

Proces individuacije proizvodi porodicu kojase sastoji od individua, ali takođe naglašavaodgovornost roditelja za te mlade individue.Proces individualizacije ističe da su deca jedin-stvene ličnosti, ali u isto vreme pripisuje rodi-

teljima odgovornost za razvoj tih ličnosti. To do-vodi do paradoksa koji se ne mogu zanemaritikada se porodica razmatra kao institucija i kaodruštvena organizacija.

Razvoj savremene porodice najčešće se prikazuje kao proces koji vodi od institucijezasnovane na opstanku, tesno povezane sa zajed-nicom i tradicijom i integrisane u patrijarhalnustrukturu moći, ka jedinici koja je osnovana iz



emocionalnih razloga i koju u sve većoj merikarakterišu i individuacija i individualizacija.Savremeni brak se smatra ugovorom izmeđuautonomnih individua, što ilustruje način na koji bračni savetnici ističu individualnost bračnih partnera i njihovog odnosa umesto institucio-

nalni aspekt braka i njegovu ulogu u ispunja-vanju socijetalnih funkcija i društvenih normi. Način na koji ovaj proces individualizacije utičena odnos između dece i roditelja jeste pitanjekome je posvećeno manje pažnje nego odnosuizmeđu bračnih partnera.

«Klasično» detinjstvo u srednjoj klasi XIXveka ističe društvenu kontrolu i roditeljskiautoritet, što je najočiglednije ilustrovanodugotrajnim detinjstvom devojčica iz viših klasa. Na savremenu individuaciju deteta ukazuje novonaglašavanje dečjih formalnih prava, slabljenje

roditeljskog ili porodičnog autoriteta i razvoj in-stitucionalnog aparata koji zahteva individuaciju.Proces individualizacije, ilustrovan naglaskomna deci kao individualnim ličnostima, izvršio jeuticaj čak i na fizičku i kulturnu sredinu doma.Vlastita soba, za dete, nije samo privatna prostorna sfera koju je omogućilo uvećanje porodičnog imetka; ona je, takođe, i privatnasimbolička sfera koja ističe poziciju deteta kaoindividue i ličnosti. Individualizacija detinjstva pomiče uobičajene kategorije «dece» i«roditelja» dalje u pozadinu i naglašava intencije

i ličnost individualnog deteta ili roditelja.Kulturni i društveni rečnici dece kao individuase uvećavaju, a raznolikost oblačenja dece,dečjih časopisa i aktivnosti odražavaindividualizaciju detinjstva.

Princip individuacije znači da svako imademokratsko pravo na svoje mišljenje, a to važi iza porodicu. Individualizacija ističe ideju o decikao ličnostima, a to zahteva psihološku pronicljivost roditelja. Zahtevi koje procesiindividuacije i individualizacije stavljaju pred porodicu deluju na porodičnu kulturu na sasvim

određen način. Kulturu savremene,«demokratske» porodice karakteriše pregovaranje, putem kojeg se odigravadonošenje odluka i društveno kontrolisanje.Pregovaranje osigurava učestvovanje dece,naglašava poziciju individualnog aktera i, u istovreme, ističe demokratski autoritet roditelja.

Kultura pregovaranja podrazumevaotvorenost i individualna prava, ali isto tako i

kontrolu i podršku od strane roditelja, zato štomože uspeti samo ako su ugovori o autoritetu i ponašanju sastavljeni i ispoštovani. Čini se da je proizvod ovog stila roditelj-stva u skladu sa jednim od ciljeva savremenog podizanja dece:autonomno i samopouzdano dete. Nekoliko

studija pokazuju da ovaj tip porodičnog života podstiče autonomnost, samopouzdanost,sposobnost odlučivanja i preuzimanje standarda ponašanja odraslih (vidi Coleman and Hendry,1980).

Mobilnost mladih ljudi i popuštanje kontroleu lokalnoj zajednici ono je što čini rano tinej-džersko doba naročito opasnom fazom. Roditeljičesto osećaju potrebu da kontrolišu svoju decuza vreme te starosne faze; međutim, u isto vre-me, njihove metode podizanja i atmosfera unutar porodice doveli su do određene slobode dece,

koja mogu poželeti primenu svoje autonomije usferama aktivnosti koje njihovi roditelji nekad neodobravaju. S druge strane, veći broj studija uka-zuje da u demokratskoj porodici postoji manjekonflikata nego u porodicama koje karakterišu bilo autoritarno upravljanje ili liberalni stavovi, bez naglašavanja dečje autonomije, pregovaranjai roditeljske podrške i nadgledanja (vidi Baum-grind, 1973, na primer; Dornbusch, 1978).

Rešenje dileme u pogledu dečje autonomijenasuprot roditeljskoj društvenoj kontroli često jekorišćenje nekih drugih mera demokratske kon-

trole od strane roditelja, kojima se umanjuju pot-encijalne opasnosti koje okružuju tinejdžere or-ganzovanjem njihovog društvenog života i akti-vnosti. Motivacija roditelja za pomaganje dečjihorganizovanih aktivnosti često nije sama aktiv-nost, već potreba da se deca sklone sa ulice idrže podalje od drugih područja koja se smatrajuopasnim (Grue, 1984).

DECA KAO STAROSNA GRUPA

Ekonomski resursi dece usmeravaju se kanjima iz dva izvora – porodice i javnih službi.Deca više nego druge starosne grupe zavise odkvaliteta lokalnog okruženja, koje oblikuju pri-vatni resursi kao i državna politika.

Naravno, odnos između privatnih i državnihkanala razlikuje se od zemlje do zemlje i od de-teta do deteta, u zavisnosti od porodičnih prihoda



i sastava domaćinstva. Povećanje porodičnih pri-hoda tokom proteklih dvadeset godina pre jeuzrokovano povećanjem broja zaposlenih žena i promenama u sastavu domaćinstva nego prome-nama u visini neto prihoda.

Porodica s dva prihoda je komercijalizovana

porodica i promene u ceni dnevnog boravka, prevoza, hrane i tome slično pogodi-će tu poro-dicu više nego porodicu sa dva roditelja a jednim prihodom. Povećanje ličnih prihoda koje suobezbedile zaposlene žene stvara paradoks poro-dice koja postaje sve bogatija, a u isto vreme sveviše zavisi od javnih službi i na nju sve više utičedržavna politika.

Društvo u kome obrazovanje igra ključnuulogu ima tendenciju pomeranja perioda najve-ćih prihoda ka poznijem delu životnog ciklusa.Demografski činioci i usporavanje ekonomskog

rasta pojačali su ovu tendenciju tokom proteklihdvadeset godina, dok su drugi činioci prouz-rokovali nagli porast troškova stanovanja i za-snivanja porodice. Ova promena u distributiv-nom obrascu prihoda i rashoda između genera-cija imala je izraziti učinak kod porodica s de-com (Frønes, 1985; 1990).

Današnja raspodela bogatstva između gene-racija ide naruku sredovečnima. To može biti jedan od činilaca koji doprinose povećanju pro-sečne starosti roditelja, a u Norveškoj je to ne-sumnjivo glavni razlog što roditelji s malom

decom imaju najduže radno vreme. (Skoro po-lovina norveških očeva s malom decom radili suviše od 45 sati nedeljno u 1987.) To ukazuje na jedan drugi paradoks u vezi sa blagostanjem: blagostanje dece je bio najčešći argument u borbi za skraćenje radnog vremena, a ipak jeradno vreme roditelja s decom produženo. Kraćeradno vreme može predstavljati preraspodelu te-reta posla, koja ne ide naruku porodicama s de-com već starijim generacijama, čiji članovi mo-gu sebi priuštiti više slobodnog vremena. Raspo-dela bogatstva između generacija ukazuje da su

određene skupine ljudi sve vreme imale korist odovakvog razvoja: oni su bili mladi kada je to bilo profitabilno i sačuvali su poziciju generacijekojoj je ekonomski razvoj najviše naklonjen(Frønes, 1986).

Generacije nisu strogo razdvojene jedinice;one su povezane porodičnim sponama i novčanasredstva se usmeravaju preko porodičnih veza.Male porodice, sve veća imućnost među sredo-

večnima i starijima i povećanje nasledstva kojeće dobiti manji broj dece kao posledica toga što je praćeno opadanjem socijalne pomoći, dovodedo stanja u kome dečji životni standard zavisi nesamo od životnog standarda njihovih roditeljaveć, u sve većoj meri, i od životnog standarda

njihovih baka i deka (Frønes, 1986; 0verbye,1987). U okviru sistema države blagostanja povećava se značaj ekonomskog prenošenjaizmeđu članova porodice, stariji mlađima.

Deca nemaju moć formulisanja svojih inte-resa i stoga su upućena na to da ih zastupajudruge starosne grupe. One se uglavnom sastojeod njihovih roditelja i političkih predstavnika zadečja pitanja. Uticaj koji deca vrše preko svojihroditelja zavisi od političke moći roditelja i odstepena do kojeg se poklapaju interesi dece iroditelja. U socijetalnoj strukturi moći, u kojoj

veština postizanja da se tvoje mišljenje saslušazavisi od toga kako su tvoji interesi organizo-vani, interesi neke životne faze, kao što je bitiroditelj male dece, verovatno će zauzeti slabiju poziciju nego interesi koji su postojani tokomdužeg vremenskog perioda. Manje je verovatnoda će interesi neke životne etape biti organizo-vano ispoljeni, pošto političko investiranje vero-vatno neće doneti rezultate dok politički aktivistiimaju interese koji su ih i naveli da se političkiaktiviraju. Prirodno je što je poslednja životnafaza najbolje organizovana, ne samo zbog logike

životnog ciklusa, već i zbog ekonomske pozicije penzionera koji primaju svoje prihode iz malog broja jasno određenih izvora i stoga imajuizrazito uočljive, zajedničke političke interese.

Politička pozicija dece varira u zavisnosti odukupnog broja roditelja među stanovništvom, tj. prema broju glasača. Manje porodice i manjirazmak između dece utiču na političku moćroditelja. Jedna karakteristika savremenog život-nog toka jeste da period ro-diteljstva s malomdecom zauzima mnogo kraći vremenski rasponodraslog životnog doba nego što je bio slučaj

nekoliko generacija ranije. Ovaj činilac utiče nakulturu savremene porodice i položaj dece i u porodici i u društvu.

Interesi roditelja i dece ne poklapaju seuvek, čak ni u pogledu raspodele blagostanja.Deca će verovatno imati koristi od boljih uslovastanovanja, ali da li će moći ili ne da upotrebesvoj novi zatvoreni prostor u vlastite svrhe zavisiod kulturnih činilaca. Poboljšanje opšteg



životnog standarda može se pokazati sasvim dru-gačije za decu, kao kada se dečja igrališta pret-vore u parking-mesta da bi se izašlo u susret porodicama sa dva automobila. Visoka stopa ne-srećnih slučajeva među decom, kao u Norveškoj,može ukazati na rizičnu okolinu; no, isto tako

može nagovestiti da postoji visok stepen slobode- penjanje po drveću je rizičan poduhvat.Opadanje učestalosti nesrećnih slučajeva međudecom može značiti da su uslovi za decu bolji,ali to može biti i posledica strože društvenekontrole koja je usledila nakon propadanja lokal-nog okruženja.

Deca kao starosna grupa mogu imati interesekoji su sukobljeni s njihovim interesima kao ge-neracije, koji pokrivaju celokupan raspon života,i sa interesima drugih starosnih grupa i njihov ži-votni standard mora se zasebno analizirati.

Istorijski, pozicija dece kao starosne grupe pro-menila se sa razvojem edukativnog društva, koje je decu izdvojilo iz radne snage. Učinak među-sobnog delovanja kulturnih i ekonomskih odnosamoći na položaj dece u društvu tek trebaanalizirati na sistematski način. Ekonomska situ-acija porodica s decom samo je jedan pokazateljkvaliteta dečjeg života, koji najverovatnije nijeuvek tako pouzdan.

DEČJA KULTURA I ODNOSI IZMEĐU

VRŠNJAKA

Sa etnografske tačke gledišta, dečja kultura,sa zagonetkama i pesmicama, igrama i igračka-ma, smatra se konstruktom koji se prenosi sa jedne generacije dece na sledeću; mnoge igre,kao što su «dečje školice», potiču od davnina.Sociološki, proučavanje igre može stavitinaglasak na funkcije igre i odnose između vr-šnjaka u procesu socijalizacije, Sociolog kulturemože se usredsrediti na simboličko značenjekulturnog rečnika i ta se pespektiva često prime-

njuje na kulturu mladih, ali rede na dečjukulturu. Jedan od razloga može biti i to što smoo detinjstvu skloni da razmišljamo kao statičnomu svom simboličkom ispoljavanju. Nove simbo-ličke forme naprosto su protumačene kaofunkcionalni ekvivalenti nekih drugih formi itako je, manje ili više, zanemareno da su poka-zatelji detinjstva koje se menja. Suprotan slučaj preo-vlađuje u analizama mladosti, u kojima su

čak i neznatne prome-ne u simboličkom rečnikučesto protumačene kao pokazatelji promene inepostojanosti. Vrlo je verovatno da kulturemladih predstavljaju nestalniji simbolički rečnik nego dečje kulture, ali logično je pretpostaviti darečnik dečjih kultura prolazi kroz promene u

pravcu većeg variranja i diferenciranja.Dečja kultura može se smatrati i

protivkulturom podređene starosne grupe koja setemelji na mehaničkoj solidarnosti, sličnosti ugodinama i položaju i suprotstavljenosti svetuodraslih. Kao što su jasno određene kulturne podele između generacija zamagljene razvojemsloženijih individualizovanih odnosa, distinkcijeizmeđu «nas» i «njih» postaju kompleksnije inejasne i doprinose sve većoj heterogenosti dru-štvenog i kulturnog sveta dece. Promene umeđugeneracijskim odnosima utiču na odnose

između vršnjaka i na dečju kulturu.U proučavanju kulture mladih, tradicionalne

ideje o „adole-scentskom društvu" i tipičnomtinejdžeru zamenjene su svešću o potkulturama i podgrupama i stil života služi kao pojmovnimost između društva i pojedinca, između ličnostii kulturnog okvira. Taj isti proces individu-alizacije po svoj prilici će biti otkriven i u odno-su na dečju kulturu, da školska deca mogu čak iu istom okruženju predstavljati različite stiloveživota, mada, u isto vreme, imaju zajedničkedruštveno-kulturne simbole.

Tradicija koja dominira u proučavanjuodnosa između vršnjaka i svakodnevnog životadece usredsređena je na dečje društveno konstru-isanje stvarnosti. Analize dečjih razgovora i in-terakcija nastoje da pokažu pozadinsko konstrui-sanje značenja razotkrivanjem procesa komuni-kacije. Ta proučavanja se fokusiraju na temekoje variraju od lingvistike do dečje kulture i podrazumevaju perspektivu u kojoj se detesmatra društvenim akterom.

Jedna druga tradicija u proučavanjusvakodnevnog života dece fokusira se na dečje

obrasce aktivnosti, a često i na uređenja koja suorganizovana za decu. No, ista ta tradicijaobuhvata proučavanje opštijih obrazaca društve-nog okruženja dece, koje se obično bavi odno-sima između vršnjaka i, uopšte, njihovim aktiv-nostima, lako se mogu identifikovati opšte ten-dencije, obrasci dečjih društvenih interakcijavariraju ne samo u zavisnosti od opštih kulturnihkonfiguracija, već i s obzirom na lokalne zaje-



dnice i druge lokalne faktore. Društvena sredina pojedinačne dece u njihovoj vlastitoj zajednicimože se prikazati samo putem naročite analizenekog određenog okruženja.

Opšta pretpostavka u teoriji igre jeste da jeigra osnovno sredstvo za razvijanje sposobnosti

neophodne za hvatanje u koštac sa komplek-snošću i da su vršnjaci glavni partneri za inter-akciju u igranju. Sve veće diferenciranje društve-nog i simboličkog okruženja drugova u igri proizvodi kompleksniju društvenu sredinu, koja je prikladna za učenje kako da se izađe na kraj sdruštvenom kompleksnošću. Međutim, ova pretpostavka ne postulira funkcionalni odnos, koji bi predstavljao proces diferenciranja u odnosimaizmeđu vršnjaka kakvim ga uzrokuju potrebedruštva. Može vrlo lako biti slučaj da se u nekimokolnostima savremena deca suočavaju sa poje-

dnostavljenjem njihovog okruženja vršnjaka, s posledicama po društveni razvoj.

KOMPARATIVNE PERSPEKTIVE NADETINJSTVO I KOMPLEKSNOMEĐUSOBNO DELOVANJEFAKTORA

Sprovedeno je nekoliko poređenja detinjstvau različitim zemljama i moja namera ovom prili-kom jeste da pre svega pokažem kako će prete-

rana simplifikacija naići na empirijsko opiranje.Dimenzije detinjstva deo su opšteg društvenog ikulturnog okvira. Na primer, institucionalizacijadetinjstva može poprimiti različite vidove, čak ikada je jednak broj časova u školi ili dečjemvrtiću. Odnos između države i porodice razlikujese od jedne zemlje do druge. Aktivna uloga kojuigra država u Izraelu i Švedskoj ukore-njena je urazličitim istorijskim tradicijama, a škole u Norveškoj, Francuskoj i Nemačkoj proizvod sudrugačijih kultura i obrazovnih tradicija.

Javni statistički podaci, koji se tiču broja

zaposlenih žena i žena s visokim obrazovanjemili onih koje se obrazuju ili obučavaju, te stoparazvoda, stopa zajedničkog života i broj dece pokazatelji su tradicionalizma ili modernizma u porodičnim ulogama. Mera institucionalizacijemože se donekle pokazati brojem dece u dečjimvrtićima i brojem školskih časova u sedmici.Struktura dečje kulturne i društvene sredine vannjihovog institucionalnog života može se izvesti

iz proučavanja vremena koje provode u razli-čitim aktivnostima i različitim okruženjima; na primer, vreme provedeno u igri ili broj sati ispred televizijskog ekrana i gde deca provodesvoje slobodno vreme i s kim.

Ovi prilično grubi pokazatelji moraju se

protumačiti u odnosu na različite društvene,ekonomske i kulturne kontekste. Ta istakompleksna slika odnosi se i na poziciju decekao jedne starosne grupe. Investiranje u obrazo-vanje može se shvatiti kao ulaganje u dečjirazvoj, ali i kao ulaganje u društvenu kontrolu.Može se protumačiti kao podrška dece ili kaokapitalizacija detinjstva, odnosno organizovanjedečjeg života u skladu s određenim socijetalnim potrebama. Na isti način, politika porodice pove-zana je i sa dečjim blagostanjem i sa političkimciljevima koji se tiču porodice i polnih uloga.

Potpomaganje komplementarne porodice najve-rovatnije će poprimiti oblik odbijanja od poreza,dok smanjivanje troškova za decu u savremenojsimetričnoj porodici zahteva razvijanjerasprostranjenih obrazovnih institucija i ustanovaza dnevno staranje.

Razmatranje zakonskih prava dece kaostarosne grupe može dovesti do nekih paradoksa. Na primer, u ideologiji društvenog demokrat-skog blagostanja nordijskih zemalja deca suovlašćena određenim pravima i na zaštitu. To semože ilustrovati činjenicom da je, s jedne strane,

spuštena starosna granica za glasanje (18 godi-na), dok je, s druge, podignuta starosna granica punoletnosti (15 godina), lako norveške porodicei sistem školstva naglašavaju demokratsko vaspi-tanje i autonomiju, pravo na kupovinu alkohola,na primer, stiče se tek sa 20 godina. Ovakvasituacija ilustruje paradoks savremenog detinj-stva u obrazovno orijentisanom, ne-tradicional-nom društvu blagostanja: spoj produžene zavi-snosti i ranog sazrevanja. Roditelji i društvo želeda pruže deci autonomiju, ali da ih istovremenokontrolišu i štite.

Proporcija dece u društvu utiče na njihovu poziciju kao starosne grupe. Na primer, može se pretpostaviti da će mali broj dece povećatinjihovu „vrednost" i tako privući pažnju društva.Broj dece ne samo da nam govori koliko je deceu porodičnoj sredini, već je isto tako pokazateljkulture porodice i odnosa između roditelja idece. Veliki broj dece u porodici često podstičeneku vrstu njihove autonomije, ali je kultura



individualizacije, opšte uzev, ve-rovatno vezanaza male porodice.

Podaci iz Norveške pokazuju da su preo-vlađujuće aktivnosti dece društveni kontakti sdrugovima, koji se obično događaju napolju ilikod kuće, u dečjim sobama (Fr0nes, Jensen and

Solberg, 1990). Ovde televizija zaokuplja mnogomanje dečjeg vremena nego društvene aktivno-sti. U Čehoslovačkoj, vreme provedeno ispredTV ekrana skoro je dvostruko duže od vremenakoje se provodi u društvenim aktivnostima(Kovarik, 1992). U američkim prikazima dečjeg provođenja vremena, televizija zauzima otprilike2,5 sati dnevno kod dece od devet do jedanaestgodina, a igra zaokuplja samo 1,1 sat (Hevnes,1990). Kategorija «ostalo» verovat-no obuhvataizvestan broj nespecifikovanih društvenih aktiv-nosti. U svakom slučaju, odnosi između televi-

zije i igre s vršnjacima sasvim su drugačiji odraspodele u Norveškoj, što ukazuje na drugačijudruštvenu i kulturnu sredinu.

Gledanje televizije treba razmatrati ne samokao fenomen sam po sebi, već i u odnosu na širedruštveno i kulturno okruženje. Struktura lokalnezajednice utiče i na broj sati provedenih u gle-danju televizije i na interpretaciju poruka koje tajmedij prenosi. Kulturna i društvena struktura ukojoj deca treba da provode svoje slobodnovreme kod kuće podstiče gledanje televizije, u poređenju sa situacijom u kojoj se od dece

očekuje da se igraju napolju bez nadzoraodraslih.

Stopa razvoda ukazuje ne samo na učestalostrazvoda, već i na prisustvo razvoda u kulturi kaomogućeg društvenog čina. Simetrična porodicazasniva se na ideji da se partneri sjedinjuju naravnopravan način radi zadovoljavanja emocio-nalnih i društvenih potreba putem konstruisanjasvoje verzije porodice. Ovaj tip porodice podra-zumeva razvod kao mogući kulturni, društveni iekonomski izlaz i svaki partner prima na znanjeda onaj drugi može otići. Savremeni zajednički

život, koji u Norveškoj funkcioniše kao «probni brak», daje mladim ljudima priliku da isprobajukako se slažu; on takođe naglašava aspekt brakakao privatnog ugovora.

Tip simetrične porodice pretpostavlja nesamo da udate žene rade, već i da imaju odre-đenu profesiju. Pregovarački način upravljanja porodicom i vaspitavanja najverovatnije će bitidominantan u zemljama s relativno visokom

stopom razvoda, visokim stepenom obrazovanjažena i, verovatno, prilično poznim stupanjem u prvi brak. Rano stupanje u brak i snažnazakonska i kulturna ograničenja razvoda ukazujuna drugačiju strukturu porodice. Prema ovomnačinu rasuđivanja, procesi individualizacije i

individua-cije u ovoj sferi života biće u znatnovećoj meri razvijeni u nordijskim zemljamanego, na primer, u Irskoj, Švajcarskoj ili Italiji.

Odnos između porodice i obrazovnogsistema jedan je primer variranja koji ukazuje nakompleksnost kulturnih i istorijskih razvoja. Akouporedimo Švajcarsku i Švedsku, nailazimo, s jedne strane, na očekivani obrazac tradicionalnezemlje s relativno malim brojem zaposlenih maj-ki, a s druge strane na individualizova-no društ-vo, u kome su zaposlene majke pravilo, i statisti-čki i kulturalno. U Švajcarskoj odnos između

obdaništa, škole i porodice ističe dominirajuću poziciju žene domaćice i odgovara tradicionalnoj porodičnoj kulturi (Engstler and Luscher, 1991).Investiranje Šveđana u dnevne boravke za predškolsku decu i za decu tokom prvih nekolikogodina školovanja saglasno je s onim što bi semoglo očekivati od švedske kulturne ideologije i porodičnih obrazaca, sa njihovim naglašavanjemslobode žena da rade. Ali ako uporedimo Nor-vešku i Francusku, pronalazimo da se moderni itradicionalni porodični obrasci više neodražavaju na odnos između porodice i škole.

Francuska tradicija ecole maternelle, koja je pristupačna skoro svakom detetu od tri godine ikoja je besplatna, i norveško društvo blagostanjau kome je 1989. oko 14% predškolske deceimalo pristup celodnevnom boravku i u kome jesamo neznatan deo (2%) bio u dodiru sa dečjimvrtićem u 1970., nagoveštava da je politička ikulturna slika kompleksna. Ecole maternelle nije prevashodno proizvod modernizacije porodičnogživota, a modernizacija porodičnog života u Norveškoj je samo u ograničenoj meri bila propraćena ulaganjem u dnevno staranje i

institucionalizaciju kao posledicu toga.Demografske cifre pričaju istu priču okompleksnosti kulturnih obrazaca. Dramatičnoopadanje stope rađanja u Italiji i porast stoperađanja u Švedskoj ukazuju da jedna krajnjeniska stopa rađanja može biti privremen kulturnifenomen prouzrokovan naročitom kombinacijomčinilaca. Različiti kulturni obrasci mogu imatiiste posledice, kao što Nordijke i Japanke imaju



vrlo različite pol-ne uloge, a ipak i jedne i drugeimaju veoma male porodice.

Ekstenzivna poređenja statističkih pokaza-telja na makronivou mogu biti plodna i najvero-vatnije će biti deo budućih istraživanja o detinj-stvu. Ali komparativne analize u ovoj oblasti

zahtevaju informacije o različitim društvenim ikulturnim okruženjima, koja daju značenje stati-stičkim pokazateljima.

DETINJSTVO I SOCIJALIZACIJA

Sociološke teorije socijalizacije ne usredsre-đuju se na proces socijalizacije «kao takav», većkonceptualizuju taj proces na osnovu rezultata.Mnogi sociolozi (na primer, Parsons, 1952; Ber-ger and Luckmann, 1972) skloni su da ograni-

čavaju primarnu socijalizaciju na porodicu, naro-čito majku, u prvim godinama života. Socijali-zacija koja se odigrava nakon toga pripisuje seobrazovnim institucijama, medijima, organiza-cijama za slobodne aktivnosti i tako dalje i sma-tra se da je više površinskog karaktera.

Teorija socijalizacije zahteva konceptualniokvir koji prikazuje strukturu područja delovanjau savremenom društvu. Habermas (1984) tumačiracionalnost savremenog društva kao područjekomunikativno zajedničke intersubjektivnosti,koja proizvodi potencijal za izvestan oblik «ko-

munikativnog delovanja». On opisuje socijetalnuevoluciju kao homolognu sa kognitivnom evo-lucijom, kao što prikazuju Pijaže (Piaget) i Koel- berg (Koehlberg). Pretpostavka da načini moral-nog učenja u savremenom društvu odgovarajunajvišem nivou moralnog razvoja po Koelber-govoj šemi, nagoveštava da proces socijalizacijeu tom društvu sadrži neke kvalitete ili poten-cijale koji su svojstveni tom tipu društva. No,uprkos pozivanju na Pijažea i Koelberga, Haber-masovo ambiciozno delo nije usredsređeno na proces socijalizacije «kao takav».

Konceptualizacija individualnog razvojanužno se mora snažno oslanjati na teorije o druš-tvenom razvoju. Ali Pijaže, Erikson (Erikson) iFrojd (Freud) ne pružaju teoriju socijalizacije,čak iako je društveni razvoj neophodan deo jedne takve teorije. Tradicija razvojne psiho-logije ne nastoji da poveže društveni razvoj sarazvojem individue. Definicija društvenih odno-sa postala je obuhvatni-ja u savremenijim studi-

jama, kao kada se jezik i kultura smatraju usa-đenima u društvene odnose (Bruner, 1987), aličak i tada proučavanje društvenih interakcija idruštvenog razvoja nije fokusira-no na detinjstvokao društveni i kulturni konstrukt.

Većina teorija o društvenom razvoju tretira

detinjstvo kao specifičan psihološki proces kojiutiče na ličnost odraslog čoveka. Po ovom gle-dištu, na detinjstvo kao fazu društvenog razvojautiču kulturni i društveni činioci. Detinjstvo,kako smo ga definisali u ovom članku, retko kad je obuhvaćeno teorijama o društvenom razvoju.Čak i opšte sociološke teorije socijalizacije nesadrže specifičnu kulturnu, društvenu i ekonom-sku konfiguraciju za koju tvrdim da predstavljadetinjstvo.

Struktura i forma društva utiču na socija-lizaciju time što oblikuju društveni i kulturni

okvir detinjstva. Tako detinjstvo funkcioniše kaokonceptualni most između društvenog i indivi-dualnog razvoja. Potreba za tim konceptualnimmostom može se ilustrovati odnosom strukturedetinjstva i stupnjeva društvenog razvoja. Empi-rijsko istraživanje pokazuje da ne postoje jasnoodređene podele između stupnjeva kognitivnograzvoja, iako postoji korelacija između kogni-tivne šeme i starosnog doba (Gelman and Bail-largeon, 1983; Schweder, 1982). Međutim, stup-njevi razvoja mogu se takođe definisati pomoćusocioloških termina. U tom kontekstu, konfi-

guracija detinjstva će onda uticati na formu isadržaj društvenih faza i na to kada se i kakorazvijaju kognitivne faze. Društveno i kulturnostrukturisanje ili uobličavanje dečjeg života uodređenom starosnom periodu presudno je zarazličite vrste razvoja i učenja i, naravno, zadruštveno-kulturno definisanje deteta. Ono štoovde želim da pokažem u vezi sa sociologijomdetinjstva jeste da društvene promene proizvodeodgovarajuće promene ne samo u detinjstvu kaokulturnom fenomenu, već takođe po osi socijalizacije i društvenog razvoja.

U vigotskijanskoj perspektivi kritičnih peri-oda, strukturisanje društvenog razvoja putemdruštvenih sila deo je teorije, ali naročito prekoodnosa između stupnjeva i institucionalnih ure-đenja, kao što su prelasci iz predškolskog uškolu, iz školskog doba u mladost i tako dalje.Eriksonova razvojna teorija nastoji da spojianalizu društvene strukture i psihoanalizu. No,kultura je predstavljena prevashodno kao sred-



stvo za kanalisanje psiholoških sila.Time što deluju na konfiguraciju detinjstva,

društvene promene utiču ne samo na sadržinudruštvenih interakcija već i na sadr-žinu i naodnose između društvenih stupnjeva individual-nog razvoja. Jedna teorija je da su faze koje su u

poslednje vreme najviše otvorene za promenekasno detinjstvo i rana adolescencija (11-14, 15godina), koje su se stopile u jednu novu fazuzbog promena u kulturnoj konfiguraciji detinj-stva (Frønes, 1988; 1990). Jedna od posledicaove teorije, pored razvoja nove faze u kojoj su procesi individualizacije u svom najvećemintenzitetu, jeste da starosni period pre ovog«novog» puberteta, koji se donekle poklapa s periodom latentnosti, postaje presudno značajanza društveni razvoj zato što se određene vrstesposobnosti moraju steći tokom ove faze. To

znači da se koncept Montesori (Montessori)„osetljivih faza", prvobitno ukorenjen u biolo-giji, danas shvata kao društveni konstrukt uizvesnoj meri (Fr0nes, 1991b).

Formiranje društvenih stupnjeva i starosnodoba u kome dete prelazi iz jednog stupnja udrugi variraće ne samo prema opštem razvoju udruštvu, već i u zavisnosti od lokalne kulture, t.j.lokalne konfiguracije detinjstva. Proučavanjalokalnih zajednica u Norveškoj pokazuju da čak i u homogenom društvu lokalne razlike u indu-strijskim i kulturnim obrascima imaju ogroman

uticaj ne samo na kulturu porodice, već i nakulturu vršnjaka. Različiti obrasci kulture vršnja-ka, odnosa između generacija, i institucionaliza-cija detinjstva stvaraju različite konfiguracijedetinjstva i tako utiču na društveni razvoj.

No, čak ni lokalna kultura ne proizvodi jednake obrasce. Interakcija između lokalne kul-ture, položaja u zajednici, individualnih faktora imeđusobno delovanje ovih i šireg kulturnog idruštvenog konteksta mogu stvoriti kontekst kojinosi različite puteve za individualni razvoj. Ovajodnos ilustruje jedna studija o dečjoj kulturi u

norveškom selu. Izgleda da u toj tradicionalnojruralnoj zajednici devojčice od 13 godina morajuda izaberu između toga da postanu «mladaosoba» ili da i dalje budu «dete», a taj su izbor one same opisale kao izbor između «modernog»i «tradicionalnog». Lokalni kulturni kontekstobezbeđuje prelazak iz «detinjstva» u «mladost»u tom dobu u vidu kulturnog skoka, od ulogedevojčice u tradicionalnoj zajednici (pravo na

zadnje sedište automobila) do odgovarajućeuloge mlade osobe. Kulturna napetost izmeđutradicionalnih normi i modemosti, ekonomska ikulturna struktura s malim brojem povoljnih pri-lika i izrazito promenljiva kultura mladih proiz-veli su dva odvojena puta kulturnog i društvenog

razvoja za devojčice (i sasvim drugačiju situacijuza dečake). Ovaj razvoj ukazuje da starosnodoba stupanja u fazu društvenog puberteta moževarirati kao posledica međusobnog dejstvadruštva i kulture, čak i u maloj zajednici. Ranoili kasno javljanje društvenog puberteta utiče nasadržaj i formu prethodnih faza, te stoga i nadruštveni razvoj (za dalju diskusiju o ovome,Frønes, 1991 b).

Ta ista studija (Frønes, 1987) pokazala je dase društveno najzrelije i najpromišljenije grupetrinaestogodišnjaka mogu naći u gradskim

područjima, što ukazuje da savremena gradskaokruženja, sa svojom društvenom i kulturnomkompleksnošću i dvosmislenostima, društvenokompleksnim sistemima vršnjaka i autonomnomulogom mladih u odnosu na njihove roditelje,stvaraju mlade ljude koji su društveno promi-šljeni, što je u skladu sa otkrićima savremenihdruštveno-kognitivnih studija i sa klasičnim pro-učavanjem Lurije (Luria, 1976). Društveni ikulturni kontekst detinjstva utiče na razvojdruštvene i kulturne kompetentnosti.

Odnos između detinjstva i socijalizacije

može se ilustrovati i iz drugačijeg ugla. Decarazvijaju sposobnost hvatanja u koštac s komu-nikativnom kompleksnošću doživljavanjem ovevrste kompleksnosti. Do tog iskustva dolazi se, pre svega, u grupi vršnjaka i kroz igru. Sve većainstitucionalizacija dečjih aktivnosti može uma-njiti društvenu i komunikativnu kompleksnostigranja, a time i sposobnost igre da podstakneučenje. Usled odnosa između interakcije vršnja-ka i razvoja, pojavio se jedan mogući paradokssavremene socijalizacije - strogo organizovanjedečjih aktivnosti i okruženja radi unapređivanja

dečje osposobljenosti, koji može imati suprotanefekat time što smanjuje kompleksnost interak-cije između vršnjaka i njihove komunikacije.

Koncept detinjstva koji je ovde prikazan me-nja koncept odnosa između detinjstva i društve-nog razvoja. Detinjstvo se shvata ne kao procesna koji deluju drugi činioci, već kao skup stru-ktura koje utiču na društveni razvoj individue.Tako detinjstvo sačinjava analitički i konceptua-



lni most između društva i individualnog razvoja isocijalizacije. Taj most će biti od presudnogznačaja u društvima koja karakterišu promene.

STRAUKTURISANJE I RAZVOJDETINJSTVA

Proučavanje detinjstva, dečje kulture, dece isocijalizacije stecište je različitih teorija i disciplina.Detinjstvo se tumači i proučava iz mnoštva perspe-ktiva, iz kojih izgleda da izranja skup njegovihosnovnih dimenzija ili sfera. Jedna od njih tiče seodnosa među generacijama, druga društvenih i kult-urnih odnosa između dece, treća institucionalnogokvira detinjstva, a četvrta dece kao starosne grupe.

Pretpostavka ovog rada jeste da svaka odsredišnjih dimenzija savremenog detinjstva prolazikroz proces diferenciranja, koji se zasniva na indi-

vidualizaciji i individuaciji. Taj proces je paradok-salan i obuhvata, s jedne strane, sve veću institucio-nalizaciju i društveno kontrolisanje, a s druge,

raznolikost životnih stilova i sve veću autonomiju iindividualizaciju. Taj isti paradoks uočava se i u porodici, koja istovremeno gubi funkcije i dobija naznačaju. Među decom kao starosnom grupom, ovaj paradoks poprima oblik tendencija ka marginali-zaciji, u okviru opšte tendencije ka povećanom

bogatstvu, t.j. pojačanoj nejednakosti koju naglaša-vaju savremene ekonomske i društvene okolnosti.Među decom kao i vršnjacima postoji sve veće raz-likovanje prema životnim stilovima. Odnosi izmeđugeneracija karakterišu se slabljenjem prethodno jasno određenih distinkcija i više individualizova-nim odnosima u okviru produžene ekonomske za-visnosti i ranog sazrevanja.

Detinjstvo se tumači kao skup društvenih,kulturnih i ekonomskih struktura pomoću kojih semože shvatiti njegovo uobličenje. U isto vreme,ovaj koncept funkcioniše kao most između makro-

nivoa i mikronivoa, između društva i individualnograzvoja.



Poglavlje 7:

Postmoderno dete

Kris Dženks, "The Postmodern child",u Brannen, J and M. O'Brien eds. Chil-dren in Families: Research and Policy,London: The Falmer Press, 1996: 12-26.

UVOD

U ovom poglavlju bavim se složenim dru-štvenim konstruktima detinjstva koji su nastali utoku moderne, a koji danas pucaju i reformišu seu različitim smerovima na tragu modernosti.Jedno od obeležja našeg doba jeste porast prijav-ljenih slučajeva zlostavljanja dece u zapadnimdruštvima tokom poslednjih trideset godina, koji je detaljno dokumentovan; učestalost se nesu-mnjivo povećala. Iako ovde ne nastojim da

pružim uzročnu analizu ili, pak, morfologijuovog fenomena, zaista smatram da su njegovo prepoznavanje i izbor pokazatelji ne samo promene prirode odnosa koji postoji izmeđuodraslih i dece, već i stanja šireg društva. Iz te polazne tačke istražujem prelazak sa stanjamodernosti na stanje postmodernosti i razvijamdva modela ili «vizije» detinjstva koji odgova-raju tim strukturalnim oblicima. To su vizije«budućnosti», odnosno «nostalgije». Završavamtime što se vraćam na problem zlostavljanja decei ukazujem da je naše današnje povećano

uočavanje ovog problema razumljivo s obziromna gubitak ličnog identiteta koji je svojstven postmodernom stanju.

DETE U MODERNOSTI: „BUDUĆNOST"

Odakle je poteklo moderno dete? Upravo je Ruso (Rousseau) u Emilu [Emile, 1762)objavio manifest deteta u moderni, sa njegovim

imanentnim, idealističkim, racionalnim osobina-ma. Uglavnom se pretpostavlja da se od tog vre-mena zapadno društvo nije osvrtalo unazad.Ruso je iskovao neosporivu sponu između našegrazumevanja deteta i duševnih emocija. On je proglasio da je čovečanstvo po prirodi dobro i daga samo ograničenja koja su implicitna uizvesnim društvenim strukturama ili iskvarenostnekih formi društvenih institucija čine lošim.Decu, koju je Ruso smatrao nosiocima ove

«dobrote» u prvobitnom stanju, treba vaspitavatii socijalizovati u skladu sa «prirodnim»načelima. Rusoov «divljak» (biće koje je u potpunosti bez antropoloških konotacija primi-tivnosti) jeste dete izrazito obdareno dispozi-cijama da voli i da uči, opremljeno sklonošću da postane dobar supružnik, roditelj i građanin.Ovakvo idealno biće, slika i prilika deteta mo-derne, ne poznaje pohlepu i nadahnuto je urođe-nim altruizmom i dobrodušnošću. I više od toga,ovo Rusoovo već preopterećeno stvorenje isto-vremeno poseduje i svu neophodnu mudrost. To

dete otelotvoruje afektivnu sigurnost koja ne mo-ra ispunjavati spoljašnje, objektivne kriterijume ikoja se, nadalje, izoluje od pomnog ispitivanjaRusoovim prećutnim relativizmom i otuda pri-vatizacijom uverenja. Ovde smo svedoci pročiš-ćavanja načela staranja koje upravlja savreme-nim odnosom između odraslih i dece; no, i višeod toga, uočavamo početak izrazitog posveći-vanja detinjstvu u zapadnim društvima, što je



jedan vid «obećanja». To je «obećanje» neslu-ćenog delovanja, ali i proširenje naših planova iograda oko našeg vlastitog delovanja kao jošuvek nedovršenog. Ta posvećenost nam je tokomnekoliko generacija omogućila da se prepustimougodnom sanjarenju u pogledu sutrašnjice.

Pretpostavlja se da smo nekada bili neo- pisivo surovi prema deci (DeMause, 1976), da jedno vreme nismo uopšte vodili računa o nji-hovoj posebnosti i različitosti (Aries, 1966) i dasmo ih tokom čitavih epoha rutinski ostavljali nacedilu (Boswell, 1988). No, vodeći se optimis-tičnim prosvećenjem doba prosvetiteljstva, decasu postala naša glavna preokupacija, mi smo postali njihovi zaštitnici i hranitelji, a ona glavni predmeti naše ljubavi, naš kapital u ljudstvu inaša budućnost.

Sve neoprosvetiteljske povesti o ranom

detinjstvu i sazrevanju svedoče o ovoj ogromnojtaštini i ta proučavanja podstiču naše savremenosamodopadanje time što se arheologija podizanjadece posmatra prezrivim pogledom unazad. Mizamišljamo da su kratkotrajnost, neupućenost,okrutnost i opšta ružnoća drevnog roditeljstva bili istisnuti vizijom i stavom koji se iskristalisaou obliku razumne mašine za othranjivanje poro-dice i njenog makroko-zma, države. Savremena porodica postala je mesto sticanja politike iindividualne psihologije, ali i više od toga, onase pojavila kao osnovna jedinica za državno

upravljanje, a takođe i njegovo mesto (Donzelot,1980; Rose, 1989), to jest, ona i apsorbuje i, zauzvrat, distribuira društvenu vlast.

Tokom moderne, detinjstvo je postepeno plenilo iskustvo odraslih, polažući pravo na dužetrajanje u okviru celokupnog životnog iskustva,uzurpirajući i zauzimajući sve više segmenatarada odraslih: kognitivni, afektivni i manuelni.Osim toga, detinjstvo je progutalo povećano ma-terijalno opskrbljivanje i takav obrazac sticanjaustanovljen je kao «prirodno» pravo vođenoideologijom staranja i nepokolebljivo utemeljeno

u emocijama. Odrasli, doduše pre svega majke,«žrtvuju sve» za svoju decu i od njih, za uzvrat,očekuju da dožive «najlepše doba u svomživotu». Odrasli su se odrekli tog prostora i temoći s obzirom na strogo moralnu dimenzijukoja je oličena u konceptu «zavisnosti», ali timese možda prikriva motivacija optimizma,ulaganja i čak savremene obrade Veberove «tes-kobe spašavanja». Ovde nisu sporni roditeljska

ljubav i blagonakloni paternalizam odraslih uopštem smislu, već forme društvenih strukturakoje pojačavaju njihov intenzitet i proširujunjihovo važenje. Nije veliki skok da se uočiapsolutna neophodnost i središnji položaj savre-mene nuklearne porodice kao stožernog društ-

venog prostora u ovom sistemu socijalizacije. Naravno, organizacija ovakvog obrasca

odnosa i pojavljivanje kvazisuperiornosti uafektivnom stavu nije se dogodilo izolovano, nitinaprosto usled silne nadahnutosti Rusoovomromantičnom vizijom. Rekonstruisanje ljudskihodnosa u arhitekturi savremene porodice bilo je prepoznatljivo upotpunjavanje podele rada pu-tem industrijalizacije, koje nije cinično isplani-rano, ali se nije ni «prirodno» razvilo.Savremena porodica postala je osnovna jedinicadruštvene kohezije u razvijenom kapitalizmu i

kroz predstavu o sebi kao punoj ljubavi i podrške postala je pravo oličenje poduhvataracionalnosti. Porodice su ćelijske, mobilne,njima se može upravljati i pristupačne sunastupajućim sredstvima masovne komunikacije,za razliku od proširenih porodica koje su im prethodile. One su, osim toga, samoodržive,samoupravne, odvojene, a ipak potpuno javne posvom usmerenju, a i biološki i kulturnoreproduktivne (Bourdieu, 1971; Donald, 1992;Jenks, 1993). One su glavna komponenta u primeni savremenih načela prilagođavanja i

integrisanja; one pomažu svojom racionalnošćutime što olakšavaju promene, dok istovremenosvojim članovima demonstriraju postojanost.

Savremena porodica omogućila je savre-menoj državi da investira u «budućnosti». Ideo-logija staranja je istovremeno «podmazala» iozakonila ulaganje ekonomskog i kulturnogkapitala u «obećanje» detinjstva. Detinjstvo jetransformisano u jedan vid ljudskog kapitala koji je u moderni bio posvećen budućnosti! Me-taforičnost pomoću koje je izražeji diskurs deti-njstva izriče se zbog odsutnosti željene sutraš-

njice, sa «rastom», «sazrevanjem» i «razvojem»koji su ispisani velikim slovima na nivou indi-vidualne socijalizacije, i «prognoze sposobnosti»i zabrinutosti zbog «traćenja talenta» na nivouformalne državne socijalizacije. Kao deca i preko dece, tokom moderne smo maštali o budućnosti i time opravdavali i tražili opravdanjeza insistiranje pristalica ekspanzionizmamoderne na postdarvinovskom stapanju rasta i



napretka.Postojeća vizija detinjstva postala je

tokorn XIX i XX veka vizija «budućnosti» itoliko hvaljeni prirast načina odgajanja putem«staranja», «pomaganja», «omogućavanja»,«olakšavanja», primer je i eksplicitnog buđenja

kolektivnog stava veće osetljivosti prema potrebama dece, ali i implicitnog priznavanja njihovevrednosti, a otuda i prikladnog postupanja. Oči-gledno postepeno smanjivanje zlostavljanja decetokom XIX veka i dalje, u XX veku, može seshvatiti kao promišljen prelazak sa neposrednogna odloženo zadovoljenje od strane sve prosve-ćenijeg društva odraslih.

DETE U POSTMODERNOSTI:«OSTALGIJA»

Baš kao što su obrasci potrošnje modernenadmašili ekonomiju XIX veka, podela rada ukasnoj moderni i prateće društvene strukture promenile su se prekoračivši zajednice i solidar-nosti koje je opisivala klasična sociologija. Takosu svakodnevni načini odnošenja kasne moderne prevazišli nuklearnu porodicu od sredine XXveka. Stvari nisu onakve kakve su bile i to nije posledica razaranja porodice, mada se to čestosugeriše retorikom savremene politike, u nasto- janju da se na različite načine prebaci problema-

tika sa globalnog i nacionalnog nivoa na lokalnii, svakako, lični. Porodice su se promenile, kao i priroda odnosa koje su nekad obuhvatale a, spo-menimo i to, i koji su njih nekada obuhvatali(Wllerstein & Blakeslee, 1989; Giddens, 1991;Beck, 1992; Stacey, 1990; Lasch, 1980).Međutim, ta promena nije uzročna već je deoskupa nastupajućih okolnosti koje su počele dase ocenjuju kao kasna - ili post - moderna(Lytard, 1986; Bauman, 19.92; Smart 1993).Upravo u tom kontekstu se pojavila nova vizijadetinjstva i jedan od putokaza ka toj novoj viziji

je naizgled nečuven porast zlostavljanja dece poslednjih godina XX veka. Ta je vizija mnogodrugačija od «budućnosti» moderne.

Bel (Bell, 1973) i kasnije Turen (Touraine,1984, 1989) verovatno su prvi pobudili našu paž-nju prema menjanju tradicionalnog tkiva odnosakoji su sačinjavali modernu. Oba ova liberalna(ili svakako neokonzervativna) teoretičara obelo-danili su da više ne preovlađuju tradicionalna

sekularna uverenja i kategorije pripadnosti zaje-dnici koje su uzimane zdravo za gotovo. Disku-tabilno je da li je Bel, proglasivši kraj ideologije, podstakao doba «post» svojom tezom kojaopisuje promenu i u načinu i u odnosima pro-izvodnje. Baza proizvodnje, obaveštavaju nas

Bel i Turen, preobrazila se putem tržišnih sila inapretka tehnologije u «postindustrijsku», asistem društvene stratifikacije, koji se većodavno ne može razumeti u smislu polarizacije,«proširio se u struku» kroz niz društvenih pokreta da bi obuhvatio srednju uslužnu klasu,tako da se uobičajeni antagonizam između klasarasuo i preobrazio u «postkapitalizam». Ova dvakoncepta, iznosi Bauman:

«Dobro su poslužili svrsi: izoštrili sunašu pažnju prema onome što je novo i u

diskontinuitetu i pružili nam tačku oslonca za

pro-tivargumente u prilog kontinuiteta»(Bauman, 1992, str. 217).

Primećuje se da mesta povezanosti pojedinca sa kolektivnim životom koja su nekadazauzimana, kao što su društvena klasa, radnagrupa, lokalna zajednica i porodica, danas gubesvoju moć spajanja, u skladu sa zahtevima post-fordističkog načina proizvodnje, globalne eko-nomije i mreže komunikacija, i eksponencijalnim prodiranjem koje tehnološke nauke i dalje vrše u prethodno lociranim središtima znanja i vlasti.Pojedinci su danas mnogo prepoznatljiviji po

njihovom neposrednom mestu boravka i projekt-ima nego po pripadništvu grupi ili prethodnoustanovljenom identitetu. Novi doživljaj istorije ina idividualnom nivou, kao i nivou institucija,iskustvo je diskontinuiteta, a ne kontinuiteta.

Istrajavanje modernosti, prakse koja potičeod čvrstog verovanja u prosvećenost i eman-cipaciju, dovelo je do čvrstog kulturnog uverenjada je sve , »u našoj vlasti». Ta se vlast zasnivalana mogućnosti objektivnog saznanja putem pro-cesa rasuđivanja, prvenstvu centralizovanog,komunicirajućeg «ja» i uverenju da se različitost

može uskladiti pomoću analize i diskursa. Ova-kva osnova osiguravala je da rezultirajući stav bude i održiv i udoban. Takav stav je bio dubokoukorenjen u nužnosti, održivosti i moralnoj izve-snosti «napretka». Napredak čovečanstva obave-zao je društveno delovanje na beskonačnu borbuza više oblike života. Kontingentnost, stanje koje je vladalo pre moderne («divljak» pre Rusoa),sada je postalo deo strateškog proračuna koji je



čekao na homo sapiensa, prema garancijamakoje nam pružaju primenjene nauke.

Uzbuđenje i svrha društvenog bića, snovi iobećanja usađeni našoj deci - sve se odnosilo na posezanje za zvezdama, sve veće kontrolisanjeneobuzdanosti svemira i stvaranje ljudske

kulture kao trijumfa konačnosti nad beskonač-nošću. Ono što se ne može ostvariti danas, možese započeti za sutra. Patnje, nemaština i neznanjenaših roditelja svakako neće snaći sledeću gene-raciju, našu budućnost, našu decu. Holokaust seneće ponoviti, već će umesto toga doći domasovnog obrazovanja i masovne potrošnje.

To što je sve prirodno u toku modernostiobuzdano obezbeđuje da sve pojave postanudruštvene i istorijske. U tom smislu premodernakontingentnost se preokreće i sve pojave počinjuda zavise od ljudskog postupanja, uključujući i

načine njihove spoznaje i postupke interpre-tiranja. Uprkos činjenici da priroda s vremena navreme uzvraća udarac, a primer je zemljotres uLos Anđelesu, njen karakter se anticipira i njenučinak smanjuje na najmanju moguću meru. Nova svemogućnost preneta je na ljudski stav,što je možda primer «drugog umiranja» božan-stva: prvo je obeležio Ničeov iracionalizam;drugo je urezala Hirošima u pamćenje ljudi.Međutim, Hejvud (Heywood) je izneo sledeće:

«To se ne odnosi samo na probleme kojiprate prirodu savreme-nog naoružanja i

ratovanja, globalne industrijalizacije,revolucionarnog, 'dekonstruktivnog'

delovanja kapitalističkih tržišnih sistema nasve aspekte ljudskih odnosa... Na jednomdubljem nivou, to je povezano sa okon-

čavanjem prirode i tradicije u kasnoj moder-nosti...»

i nastavlja o tome da je to izraženo:«... u vidu pojavljivanja potpuno

socijalizovane prirode, što označavanastupanje ljudske vlasti kao globalno

odlučujuće i neosporene, koja nema premca

ni granice, ograničavajući oblik ili telos, sadakada su njeni stari protivnici – priroda i'druga priroda' tradicionalnih kultura – pobeđene. Mogućnost, zapravo nužnost,

radikalnog samoformiranja nalazi se predpojedincima, institucijama i čitavim

društvima. Prilike za ostvarenje emancipacijekao obećanja prosvetiteljstva uravnotežuju se

mogućnostima društvenih, ekoloških,

političkih i kulturnih neprilika u nečuvenimrazmerama»

(Heywood, 1995, str. 6).Ova zapažanja pozivaju se na Bekov kon-

cept «rizičnog društva» (Beck, 1992) i služe kao primer Gidensove (Giddens, 1991) «zategnute

žice» između «ontološke izvesnosti i egzisten-cijalne teskobe». U okviru ovih tendencija kasnemodernosti, lično delovanje i lične težnje preuzimaju različite vidove. Prethodno centra-lizovano, trajno «ja» modernosti postaje pre jedan refleksivni projekat koji obuhvata dispa-ratne ravni interakcije, a one su načinjene kohe-rentnim pomoću naracije o sopstvenom iden-titetu koja se može revidirati. I na isti način nakoji se institucije drže zajedno pomoću dobrosmišljene prakse «ovladavanja krizom», tako se irefleksivni projekt «ja» održava putem strategije

autobiografskih priča koje se domišljato moguobnoviti. Kasna moderna poziva na neprestano,refleksivno, ponovno predstavljanje sebe(Goffman, 1971). Naravno, to je presudno zadoživljaj bivanja detetom, ali, što je još zna-čajnije, presudno je s obzirom na to kako odraslidanas razumeju decu i odnose se prema njima.

Društveni prostori koje zauzimaju odrasli ideca su se promenili, ne samo kao mesta, već i po svom karakteru, i prostori koji su nekada bilinamenjeni za fiksne identitete odraslih, dece i porodica su se preobrazili. Ali ova prostorna

dimenzija društvenog iskustva nije jedina u nje-govoj novootkrivenoj raznovrsnosti, njegov tem- po se takođe promenio. Nakon stabilnog periodaistorijske neminovnosti, danas smo takođesvedoci uvođenja novina u rečnik o vremenu,koje drastično menjaju naš odnos prema čitavomskupu kulturnih konfiguracija, uspostavljenih prema motivu moderne – «napretku». Kao što jeto formulisao Virilio (Virilio, 1986):

«Gubitak materijalnog prostora vodivladanju samo vremena ... U ovoj neizvesnojfikciji, brzina može iznenada postati sudbina,

jedan vid napretka; drugim recima,'civilizacija' u kojoj je svaka brzina neštopoput 'područja' vremena, (str. 141)...

Nasilnost brzine postala je i mesto i zakon,sudbina sveta i njegovo odredište»

(Virilio, 1986, str. 151).To ima neposredni učinak na našu viziju o

detetu. Tokom moderne, samo vreme je mereno iobuhvatano, izražavano u minutima, danima,



nedeljama, godinama i kategorijama kao što sugeneracije. Označavali smo svoju vlastitu spo-sobnost, odgovornost, funkcionalnost, smrtnost iopšta očekivanja od sebe i drugih pomoću tih podela. Odabrali smo periodni sistem unutar kojeg možemo okupiti nepovezane događaje i

pripisati im status postignuća ili «napretka». Nataj način su okupljane generacije i akumulisanjedruštvenog delovanja koje se s tim poklapalo podvođeno je pod posebni naziv određenog doba(Chanev, 1994) kao, na primer, «poletne šezde-sete», lako su formalni podeoci na satu i u kalen-daru ostali isti, naša kolektivna očekivanja primerenog hronolo-škog napredovanja su se promenila: ljudi počinju kasnije da se obrazuju; brak nije nužno vremenski određen cilj, a osimtoga, to se iskustvo može ponoviti; porodice sezasnivaju na samoj granici plodnosti žene i kad

su muškarci u godinama koje im garantuju daneće doživeti adolescenciju svoje dece; profesionalne karijere se prekidaju i ljudi seodlučuju za rano penzionisanje; ogroman brojljudi proživljava nezaposlenost tokom celogsvog života. Nekada neizbrisivi, normativni pokazatelji društvenog iskustva (u vidu «posti-gnuća» i «statusa») postaju relativizovani, nekadusled pritiska materijalnih okolnosti, ali isto takoi zbog ispoljavanja proliferacije novih i druga-čijih značenja «svrhe». Zaista, «svrha» se više nevezuje za «napredak». Viši oblici života, ka

čemu je težila moderna od prosvetiteljstva, bilesu utopije slobode, jednakosti, dobronamernosti,mira i prosperiteta, za koje je još odavno pri-znato da su nedostižne i da imaju ideološkisadržaj. Takve utopije danas se smatraju pukimšiframa, maglovitim predstavama koje potiču odsanjarenja o «budućnosti», od snova koji susanjani preko dece i preko njihovog obećanjadetinjstva. Kada se vratimo stvarnim, aktivnimljudima, ne uočavamo snove niti, pak, ostvarenjenoćnih mora, već pragmatično stanje gubitkailuzija. Umesto života provedenog u potrazi za

utopijama, stanje kasne moderne je stanjeizbegavanja ili minimiziranja distopija (dystopia,suprotno od utopije). Koriste se horizontalnestrategije za ukidanje konvencija, odvija se proces detradicionalizacije. Alternativni životnistilovi su tako uobičajeni i rasprostranjeni da jeteško pokazati u odnosu na šta su onialternativni. Na primer, sirov finansijskimaterijalizam postoji rame uz rame sa

holističkom medicinom, zdravom hranom,kulturom tela, astrologijom, zavisnošću odnarkotika i dilerima, tajanstvenim sistemomverovanja New Age, masovnim ubicama i jedno-roditeljskim porodicama. Ovo nije spisak pato-logija, već samo letimičan pogled na mnoge

aspekte kasnomodernog iskustva, od kojih suneka bizarna i zločinačka, a druga dobroćudna ilinaprosto zabavna. Svi ovi načini izražavanja, kaoi mnogi drugi, sreću se na ulici i svi su danassenke mejnstrima.

U kontekstu ovog opadanja kolektivnihaspiracija ili «demistifikacije» (Bek, 2001) u pogledu osećaja svrhe koji je nekada pred-stavljao koncept «napretka» [na šta Liotar (Lyotard, 1986) ukazuje kao na smrt meta-naracije], ljudi su domišljati u svojoj potrazi zaalternativnim razlozima postojanja, kao i za

novim mestima povezanosti s kolektivnim život-om, lako je, kao što uverava Gidens (Giddens,1991), pojedinac kasne moderne možda manjezadojen snažnim osećajem postojanosti unutraš-njosti i kulturnog nasleđa, te je stoga možda raz-vio snažnu strategiju prilagođivanja putem poga-đanja i pregovaranja sa spoljašnjim svetom,situacija je ipak takva da pripadnici kasnomode-rnog društva i dalje teže koherentnosti samoiden-titeta i kontinuiteta sa prošlošću.

Klasični sociološki akteri koji su nasta-njivali Dirkemovu (Durkheim) «organsku soli-

darnost», nastalu krajem XIX veka, bili su neprestano nesigurni s obzirom na potencijalnodestruktivne «anomične» (gr. anomia, beza-konje; a – ne i nomos – zakon) sile koje su inhe-rentne u načinu podele rada u moderni. Njihovspoljni odgovor bio je razvijanje sekularnogkreda međusobne zavisnosti, ali njihov unutraš-nji odgovor predstavljao je ponovno uspostavlja-nje mozaika podrške «mehaničkih solidarnosti»u vidu radnih grupa, profesionalnih esnafa, crkvii porodica. Ova unutrašnja težnja za koheren-tnošću i kontinuitetom održala se u kasnoj

modernosti, ali, kao što sam obrazlagao, oviizvori integrisanja u XIX veku nisu tako lako pristupačni. Međutim, postoje dva očigledna pokazatelja održavanja unutarnjeg hodočašća ukasnoj moderni. Smatram da je prvi pokazateljevidentan razvoj i, u isto vreme, ukidanjestigmatizovanja psihoterapije u zapadnim društ-vima. Psihijatrijski i psihoterapeutski režimiuglavnom se sprovode putem regresivnog pripo-



vedanja, pri čemu individue «pronalaze svoj put» pronalaženjem uzroka i vezanosti u prošlosti – «unutrašnje dete». Drugi pokazatelj je stvarnodete, odnosno naša nova vizija o detetu i naš praktičan odnos s njim.

Društvo kasne modernosti ponovo je pri-

grlilo dete. Dete u okruženju onoga što se danaskonceptualizuje kao postmoderna kulturna konfi-guracija postalo je teren preusmeravanja diskursakoji se tiču postojanosti, integrisanja i društvenihspona. Danas se dete predočava kao jedan vid«nostalgije», žudnje za prošlim vremenima, a neza «budućnošću». Deca se danas shvataju ne to-liko kao «obećanje», koliko kao glavni i nesum-njivi izvori ljubavi, ali i kao partneri u najfun-damentalnijem vidu odnosa koji se ne bira niti pregovara. Poverenje koje se nekad očekivalo u braku, partnerstvu, prijateljstvu, klasnoj solidar-

nosti i tako dalje, danas se u većini slučajevainvestira u dete. To se može empirijski posve-dočiti na više načina: preko afektivnog produ-ženja adolescencije; borbe roditelja oko detetatokom razvoda; podizanja položaja deteta na višinivo putem savremenog unapređivanja dečjih prava (kao što je Zakon o detetu iz 1989. uVelikoj Britaniji, Children's Act); savremeneikonografije deteta u politici pomoći u Trećemsvetskom ratu i u zapadnjačkim kampanjama protiv bolesti zavisnosti i kriminaliteta; u pove-ćanom interesovanju za odnos muškaraca prema

deci i muškaraca za decu – i taj razvoj obeležava porast sociološkog istraživanja o maskulinitetu iočinstvu sve od osamdesetih godina XX veka.

Nepostojanost i neophodna fleksibilnostsvih vidova odnosa, osim odnosa između odras-lih i dece, činilo ih je tokom kasne modernenepouzdanim skladištima za «unutrašnjost», bilou obliku osećanja, altruizma ili same društve-nosti. Bek je to izložio ovako:

«Dete postaje poslednji, preostali,

neotkaziv i nezamenljiv primarni odnos.

Partneri dolaze i odlaze. Dete ostaje. Na njega

se usmerava sve ono što se priželjkuje, a nemože da se ostvari u partnerstvu. Dete svevećom fragilnošću odnosa između polova stiče

monopol na praktičan život udvoje, naizražavanje osećanja u biološkom davanju iuzimanju, što inače postaje sve rede i pro-

blematičnije. U njemu se kultiviše i slavi jednoanahrono socijalno iskustvo, koje procesom

individualizacije postaje upravo ne-verovatno

i koje se priželjkuje. Prekomerna nežnostprema deci, 'insceniranje detinjstva' koje se

pruža - ovim jadnim, nadasve voljenimbićima - i ljuta borba oko dece tokom i posle

razvoda jesu neki simptomi ovoga. Detepostaje poslednja alternativa usamljenosti koju

ljudi mogu da izgrade protiv ljubavnihmogućnosti, koje im izmiču. To je privatan

oblik 'ponovne mistifikacije', koja dobija svojznačaj demistifikacijom i iz demistifikacije»

(Bek, 2001, str. 206).Začudo, deca se shvataju kao pouzdana i

postojana, kako nijedna druga osoba ili osobenipošto ne mogu biti. Vrtlog koji je stvorenubrzanjem društvenih promena i menjanjem naše percepcije tih promena znači da, dok su senekada deca držala nas, u toku modernosti, da bismo ih vodili ka njihovoj/našoj «budućnosti»,

danas se mi, tokom kasne modernosti, držimonjih radi «nostalgičnog» utemeljenja jer su te promene za nas nepodnošljive i dezorijentišunas. Dete je partner, supružnik, prijatelj, kolega i,na jednom drugom nivou, simboličkareprezentacija samog društva. Kao što je izneoSkater (Scutter) u svojoj analizi literature zadecu:

«... karakteristično je da se dete dovodiu vezu sa vrednostima koje izgledaju suprotneonima koje se pripisuju odraslima, baš kao što

izgleda da je Petar Pan postavljen kao

antiteza svetu odraslih i odrastanja. Alisavremeno dete i adolescent ... stalno se iznova

potvrđuju kao superiorniji skup onihvrednosti koje im pripisuje svet odraslih, a

koje njima nedostaju. Dete je bolji odrastao»(Scutter, 1993, str. 12).

Iako ovo delo pripada literarno-tekstual-nom svetu, veoma je poučno. Zemlja NedođijaPetra Pana nije više jogunasta zemlja u kojojdecu treba zarobiti da bi nastavila sa svojom«budućnošću»; ona je ono što je i bila: ljubav i briga, uzajamnost i društvenost. Skater nastavlja:

«... zemlja Nedođija zapravo nije dečje carstvoveć carstvo odraslih» (Scutter, 1993, str. 12).Deca su nam potrebna kao održiva, pouz-

dana, dostojna poverenja, danas staromodna riz-nica društvenih osećanja koja su počela da repre-zentuju. Naša «nostalgija» za njihovom suštinomdeo je složenog, kasnomodernog, zaštitničkog pokušaja razrešenja protivrečnih zahteva nepre-stanog prevrednovanja vrednosti sa proglaša-



vanjem društvenog identiteta.Pošto su nam deca potrebna, mi ih pazimo

i razvijamo institucije i programe da bismo ih pazili i nadgledali očuvanje onoga što ona, isamo ona, danas čuvaju. Mi smo oduvek pazilina decu, ali nekada kao čuvari njihove/naše bu-

dućnosti, a danas zato što se taj odnos na suptilannačin preokrenuo i ona su postala čuvari, sta-ratelji «dobrog» u našem odnosu. Izlišno je rećida je naše povećano nadziranje obelodanilo višeometanja njihovog stanja dobrobiti. Zlostavljanjedece, u svim svojim manifestacijama koje obuh-vataju fizičko (Kempe et al; 1962), seksualno(Finkelhor, 1979) i psihološko (Garbarino &Gilliam, 1980), nesumnjivo se «umnožilo» usled povećanja opsega našeg nadgledanja krajem XXveka. To se može pokazati na osnovu dva izvora.

Pre svega, što se tiče promene u pers-

pektivi Kempeovih (Kempe & Kempe, 1978),izgleda da se «izum» zlostavljanja dece u šezde-setim preobražava u «otkriće» zlostavljanja deceu sedamdesetim. Uzimanje maha zlostavljanjadece kao društvene prakse daleko od toga da se ponovo spontano pojavilo u drugoj polovini XXveka. Ono je zapravo bilo relativno postojano,što se može posvedočiti ponovnim intereso-vanjem Kempeovih za istorijsku dimenziju ovogfenomena. Međutim, učestalost zlostavljanja de-ce tokom tog perioda, s obzirom na prijavljene izabeležene slučajeve, trebalo je tretirati kao novi

fenomen, fenomen koji se širi i koji sam po sebizaslužuje dalje objašnjenje.

Drugo, kod Dingvola et al. (Dingvvall et al; 1983), koji u suštini stavljaju naglasak naetnometodologiju u pogledu rutinskih praksislužbi koje daju procene, ispituju se psihološki idruštveni procesi putem kojih socijalni radnicidonose odluku o tome da li je dete bilo zlostav-ljano ili nije. Dingvol et al. razvijaju koncept profesionalnih strategija i iznose dva modela,«pesimistički» i «optimistički». Sugeriše se da prvi model usvajaju socijalni radnici zbog pri-

tiska države, medija, lokalne zajednice i javnosti(na primer, za vreme moralne panike koja jestvorena «aferom» Klivlend (Cleveland) 1987. uVelikoj Britaniji) i sastoji se od pristupa «što jesigurno – sigurno»; to podrazumeva da se svakodete posmatra kao da je potencijalno zlostav-ljano, što za uzvrat vodi neverovatnom poveća-nju prijavljenih slučajeva. «Optimistička» strate-gija koja potiče od drugačije atmosfere očeki-

vanja ili, što je ironija, nastaje kao reakcija nazazor koji je često izazvan prethodnom strategi- jom, podrazumeva da se stvarno zlostavljanjesmatra najmanje verovatnom dijagnozom poro-dičnih problema od strane socijalnih radnika.

Ipak, dramatičan porast prijavljenih sluča-

jeva zlostavljanja dece tokom kasne moderne nemože se svesti isključivo na poboljšanje tehnikenašeg ispitivanja, niti samo na našu marljivost,ma koliko da su se ovi pojačali. Razlog tome jeintenzitet naše kolektivne reakcije na same kas-nomoderne okolnosti. Ono što se tako ljubo-morno čuva uz pomoć nove, «nostalgične» vizijeo detetu jeste metanaracija samog društva. Pričao postmodernom detetu i njegovom zlostavljanjusačinjavaju jedan palimpsest.

Zlostavljati dete danas znači zadati udarac preostalom, otelotvorenom tragu društvene spo-

ne, te je razumljivo što je posledica toga kolek-tivna reakcija koja odzvanja i puna je prekora.Glasan povik na «zlostavljanje» je povik našegvlastitog kolektivnog bola zbog gubitka društve-nog identiteta. Poreklo krivice za ovo zlostav-ljanje, bilo da se projektuje u vidu psihopata, perverznjaka, obožavatelja đavola, majki u dos-luhu s njima, muškaraca ili čak nekompetentnihsocijalnih radnika, treba zapravo potražiti unačinu na koji smo, vremenom, počeli da organi-zujemo naše društvene odnose.

ZAKLJUČAK

Ubrzanjem tempa društvenih promena prikraju XX veka, ljudi prisustvuju nestajanjutačaka njihove povezanosti s kolektivnim život-om ili, u najboljem slučaju, priznavanju sasvim prolazne prirode tih tačaka povezivanja. Sarasipanjem, fragmentacijom i detradicionaliza-cijom etabliranih izvora rasuđivanja, kao što sukognitivni, etički i estetički, individua doživljavasve veći diskontinuitet između nekadašnjih inte-

resovanja, uverenja i obaveza i onih ma kojekoherentne grupe. Politika postaje isposredovana brzinom, a vlast rizikom. Dok je klasična socio-logija ukazivala da lek za dezintegraciju počiva uuspostavljanju etike međusobne zavisnosti, da-nas takav pozitivni altruizam ili pragmatički reci- procitet nisu mogućnosti na raspolaganju. Aktu-elni doživljaj subjektivnosti je žestoka tenzijaizmeđu zavisnosti i nezavisnosti.



«Veza između starosnog doba izavisnosti uspostavljena je naročito uburžoaskom društvu. Oslobođeno od

neophodnosti rada, a ipak isključeno izdruštvenog sveta odraslih, detinjstvo je sveviše postalo zbunjujući fenomen. Njegovo

odvajanje je opravdavano na osnovu dečje'nezrelosti' i 'bespomoćnosti', na osnovu

njihove očigledne potrebe da se neko brine onjima» (Ferguson, 1990, str. 11).

Međutim, zavisnost nije više odlika odnosaizmeđu odraslih i dece, koja se uzima zdravo zagotovo. Šta je sa zahtevima povelje o dečjim pravima, šta sa decom koja se „rastavljaju" odroditelja i sve ciničnijim okolnostima «zlostav-ljanja», što je predmet ovog rada, koje upravlja primenom sve i svake kontrole između odraslih idece. Pri tom je svakako slučaj da zavisnost više

nije cenjena odlika ma kog odnosa izmeđuodraslih. Čini se da je nezavisnost postaladislocirana oznaka ličnosti (u originalu: personhood , «ličnosnost») u postmodernomživotu, kriterijum koji oslobađa «ja» odzastarelih ograničenja starog poretka, ali koji predupređuje analiziranje uspešnih mehanizamakulturnog reprodukovanja koje je inherentnounutar tog strukturalnog poretka, kao što je toformulisao Kauard (Coward, 1993):

«Primenjujemo termin 'zlostavljanje'tako široko da smo u opasnosti da pogrešno

prikažemo savremene odnose društvenemoći... Preterano usredsređivanje na

zlostavljanje stavlja zavisnost pod znak pitanja, ali nam ne omogućava da razumemoili kritikujemo moć. Umesto toga, kritikuju se

tipovi karaktera – onaj koji zlostavlja izlostavljani, zločinac i žrtva – i njihov se

odnos smatra patološkim. Danas se ljudi kojizlostavljaju smatraju najgorim podlacima,

podmuklijima i od onih koji se okorišćavajustvarnim nejednakostima u društvu»

(Coward, 1993).

Zavisnost počiva na potrebi i autoriteturadi zadovoljavanja te potrebe – zlostavljanjezahteva zloupotrebu ili korumpiranost tog autori-

teta. Postmoderno rasipanje autoriteta nije dove-lo do demokratije, već do doživljaja nedostatkamoći; to nije potencijalni izvor identiteta, već re-cept za viktimizaciju (žrtva, zlostavljanje, strada-laštvo, proganjanje). Ja ukazujem na to da deca uvelikoj meri figuriraju kao simboličke reprezen-

tacije ove zbrke neizvesnosti, i bukvalno i meta-forično.

Politička korektnost, još jedan postmoder-ni regulator iskustva, predstavlja opštu strategijuza opiranje nametanju ma kog vida autoriteta(prevashodno u lingvističkom smislu) i aktuelna«atmosfera zlostavljanja» proizlazi iz kontinuira-ne pometnje između moći i njenog ozakonjenja.

Deca su postala probni poligon za neop-hodnost nezavisnosti u konstituisanju ljudskesubjektivnosti, ali isto tako i simboličko utočište poželjnosti poverenja, zavisnosti i brige u među-

ljudskim odnosima. U ovoj drugoj ulozi, «detinj-stvo» održava samu «metanaraciju» društva izlostavljanje, i stvarno i pretpostavljeno,izražava našu današnju ambivalentnost prema - inemoć nasuprot - strukturalnim okolnostima kojeneprestano nastaju. Budući da uočavamo manjedoslednosti i trajnijeg značenja u doživljaju naševlastite subjektivnosti i u našim odnosima s dru-gima, svedoci smo sve većeg simboličkog zlosta-vljanja dece.

«Prinuđeni smo da se staramo odobrobiti i izgledima tuđe dece jer je to uslov

očuvanja naše nacije. Ako se izgubi vrednostkoja se pridaje nacionalnom životu i istisne

duhom autonomije i razdvojenosti, našiodnosi sa decom i drugim ljudima se iz

temelja menjaju. Deca gube svoj kolektivnistatus i više ne predstavljaju vezu sa precima i

pradedovima, sponu nacionalnogkontinuiteta. Umesto toga, ona postaju ličnaprisustva čije je stupanje u svet uzrokovano

težnjom za vlastitim ispunjenjem. Dete izborapostaje odgovornost odraslih koji biraju.

Kvalitet života i životne šanse dece sve više

odražavaju proizvoljne slučajnostiporodičnog porekla i genetske obdarenosti»



Poglavlje 8.

Nova paradigma za sociologiju detinjstva:Poreklo, obećanje i problemi

Alan Praut i Alison Džejms,«A New Paradigm for the Sociology of Childhood? Provenance, Promise and Problems» u

A. James and A. Prout , (eds.) Constructing and Reconstructing Childhood:Contemporary Issues in the Sociology of Childhood , London, the Falmer Press, 1990: 7-35

UVOD: PRIRODA DETINJSTVA

Naslov knjige, Konstruisanje i rekonstru-isanje detinjstva, zahvata ideju u okviru koje je iosmišljena. Pre svega, u uvodu smo raspravljali oonome što smo tamo nazvali „nastupajuća pa-radigma". U ovom poglavlju prikazujemo je

upravo u tom svetlu – pristup proučavanju detinj-stva koji nastaje i koji još nije dovršen. Drugo,naslov jezgrovito izražava ono što smatramo prirodom društvene institucije detinjstva: skupdruštvenih odnosa o kojima se aktivno pregovarai u okviru kojeg se konstituišu prve godineljudskog života. Nezrelost dece je biološkačinjenica života, ali načini na koje se ta nezrelostshvata i dobija na značaju jeste činjenica kulture(La Fontaine, 1979). Upravo te „činjenicekulture" mogu se razlikovati i za njih se možereći da detinjstvo čine društvenom institucijom.

U tom smislu se, dakle, može govoriti o druš-tvenom konstruisanju detinjstva, a isto tako, kaošto se pokazuje u ovoj knjizi, i o njegovomrekonstruisanju i dekonstruisanju. U tom dvo-strukom smislu detinjstvo se i konstruiše i rekon-struiše i za decu i od strane dece.

Nastojeći da opišu i analiziraju kvalitet togiskustva, istraživači su tokom godina počeli darazvijaju nove pristupe proučavanju detinjstva.

Jedan od prethodnika ove «nastupajuće paradigme», Sarlot Hardmen (CharlotteHardman) upoređivala je 1973. svoje bavljenjeantropologijom dece sa proučavanjem žena,tvrdeći da se «i žene i deca možda mogu nazvati'prigušenim grupama', t.j. grupama koje se ne

primećuju ili koje nam izmiču (s obzirom nanekoga ko proučava društvo)» (1973;85). U ovojraspravi ukazujemo da je termin «prigušen»zaista primeren. Istorija proučavanja detinjstva udruštvenim naukama nije obelezena odsustvominteresovanja za decu – kao što ćemo videti, to jedaleko od istine – već njihovim ćutanjem. Onošto nastupajuća paradigma nastoji jeste da decida glas tako što, kao što je sugerisala Hardmen,shvata „decu kao ljude koje treba proučavati ponjihovom vlastitom pravu, a ne samo kaoskladišta poučavanja odraslih" (ibid. 87).

U onome što sledi tragamo za poreklomovog pristupa, analiziramo njegove prednosti inaznačavamo neka pitanja na koja se nailazi unjegovom daljem razvoju. Pokazujemo načine nakoje je društveno-politički kontekst omogućioalternativne pristupe u proučavanju detinjstvakako se doživljaj detinjstva za decu menjao.Lociramo te promene u odnosu na nove teorijske pravce kojih su se poduhvatile društvene nauke,



stoje Krik (Crick) opisao kao «pomak od fun-kcije ka značenju», koji je omogućio proučava-nje društvenih kategorija umesto grupa (1976;2).Konačno, ukazujemo na potencijal koji «nastupa- juća paradigma» ima za budući razvoj u socio-logiji detinjstva.

Prema tome, koristiće nam da na ovommestu ponovimo šta smatramo ključnim obele-žjima ove paradigme.

1. Detinjstvo se smatra društvenim kon-struktom. Kao takvo, ono obezbeđuje interpre-tativni okvir za kontekstualizovanje prvih godinaljudskog života. Detinjstvo, različito od biološkenezrelosti, nije ni prirodno ni univerzalno svoj-stvo ljudskih grupa, već se pojavljuje kaospecifična strukturalna i kulturalna komponentamnogih društava.

2. Detinjstvo je promenljiva društvene

analize. Ona se nikada ne može u potpunosti raz-dvojiti od drugih promenljivih kao što su klasa,rod ili etnicitet. Komparativne analize i analizeviše kultura pokazuju raznolikost detinjstva, a ne jedan jedini i univerzalni fenomen.

3. Dečji društveni odnosi i kulture vrednisu proučavanja po svom vlastitom pravu, neza-visno od perspektive i interesovanja odraslih.

4. Deca jesu, i treba ih posmatrati kaoaktivne u konstruisanju i određivanju svog vlas-titog društvenog života, života ljudi oko njih idruštva u kome žive.

5. Etnografija je naročito korisna metodo-logija za proučavanje detinjstva. Ona omogućavadeci direktnije izražavanje i učešće u dolaženjudo socioloških podataka nego što je to običnomoguće putem ekperimentalnih ili anketnihnačina istraživanja.

6. Detinjstvo je fenomen u odnosu na koji je dvostruka hermeneutika društvenih naukaizrazito prisutna (Giddens, 1976). Naime, pro-glasiti novu paradigmu sociologije detinjstvaznači isto tako pozabaviti se procesom rekonstru-isanja detinjstva u društvu i odgovoriti na njega.

Očigledno je da ovih šest tačaka predstav-ljaju samo grubu skicu potencijala koji «nastupa- juća paradigma» može imati u proučavanjudetinjstva. Potrebno je još mnogo rada na upot- punjavanju, teoretskom razvijanju i empirijskojrazradi ovih parametara. Nije izvesno da li oni predstavljaju radikalni prekid s prošlošću, kaošto to ponekad tvrde oni koji se možda malo previše zalažu da proučavanje detinjstva stekne

priznanje i status u okviru mejn-strim sociologije, lako svakako jeste tačno da su sociolozi nedo-voljno pažnje posvetili detinjstvu kao predmetuinteresovanja samom po sebi i da su mnogi odključnih pojmova koji se koriste za razmatranjedetinjstva problematični, na pogrešnu pomisao

navodi sugestija da detinjstvo nije prisutno udiskursu teoretičara društvenih nauka. Naprotiv,«vek deteta» može se tako okarakterisati upravozbog ogromnog korpusa znanja koje su nagomi-lali psiholozi i drugi teoretičari društvenih naukasistematičnim proučavanjem dece. Ako sekoncept detinjstva kao posebne etape u čovek-ovom životnom ciklusu iskristalisao u zapadnojmisli XIX veka, onda je XX vek omogućiorazrađivanje teoretskog prostora i njegovoispunjavanje iscrpnim empirijskim otkrićima.Tehnologija znanja, kao što su psihološki

eksperiment, psihometričko testiranje, sociome-tričko mapiranje, etnografsko opisivanje i longi-tudinalni pregledi, sve je to bilo primenjeno nadetinjstvo i strukturisalo naše razmišljanje o deci.To je takođe dovelo do, što je i ključno za preokupaciju ove knjige, sve jačeg nametanjaspecifično zapadnjačke konceptualizacije detinjs-tva na svu decu, što efektivno prikriva činjenicuda je institucija detinjstva jedan društveni kon-strukt. Stoga je naš zadatak ovde da ono što jenovo smestimo u kontekst onoga što je prošlo, da bismo prosudili koliko je to delotvorno za savre-

mene koncepte detinjstva.Kompleksnost pozadine nastajanja «nove»

paradigme čini neophodnim da prihvatimo u suš-tini tematski umesto istorijskog prikaza razvojakoji je omogućio, a povremeno i predupredio, promene u razmišljanju o detinjstvu. Nemasumnje da su psihološka objašnjenja dečjeg raz-voja, koja su obznanjena početkom XX veka, donedavno preovladavala u proučavanju detinjstva.Ona su i podržavala i bila podržana pravilima podizanja dece / vaspitanja, čime su premošći-vala jaz između teorije i prakse, roditelja i dete-

ta, učitelja i učenika, političara i narodnih masa.Stoga je prevashodno razvojna psihologija obezbedila okvir za objašnjenje dečje prirode isvakako je opravdala koncept prirodnosti samogdetinjstva. Međutim, tokom ovog perioda pojav-ila su se drugačija mišljenja u ideologijama po- pulističkih pokreta i iz paradigmi koje su semenjale u okviru društvenih nauka. Ali, dugo suona bila nezapažena i nepoznata ili su, svakako,



bila ućutkivana. Sada se postavlja pitanje njihoveistaknutosti u devedesetim godinama, kada jerekonstituisana sociologija detinjstva zaista po prvi put postala nešto više od obećanja jednemogućnosti. Da bismo otpočeli sa rasplitanjemniti ovih debata, počećemo od početka, od domi-

nantnih eksplanativnih okvira.

DOMINANTNA I DOMINIRAJUĆAOBJAŠNJENJA

Ključni koncept u dominantnom okvirukoji okružuje proučavanje dece i detinjstva jesterazvoj i tri teme preovlađuju u vezi sa tim:«racionalnost», «prirodnost» i «univerzalnost».Ove teme su strukturisale način mišljenja koji se proteže preko disciplinarnih granica psihologije,

vršeći uticaj ne samo na sociološke pristupe proučavanju dece, već i na sam društveno- politički kontekst detinjstva. Koncept «razvoja»nerazmrsivo povezuje biološke činjenice nezre-losti, kao što je zavisnost, sa društvenimaspektima detinjstva. Kao posledica toga, univer-zalnost društvenih praksi koje okružuju detinj-stvo, što predstavlja središte pažnje savremenihkritika, smatrala se relativno neproblematičnomsve do kasnih sedamdesetih. Oslanjanje na pret- postavljenu prirodnost detinjstva zapravo jeostavilo malo teorijskog prostora unutar kojeg bi

se mogle ispitati alternativne mogućnosti.Ovaj dominantan razvojni pristup detinj-

stvu koji je obezbedila psihologija zasniva se naideji prirodnog razvoja (Jenks, 1982). U pitanju je samoodrživ model čije se odlike mogu gruboskicirati na sledeći način: racionalnost je univer-zalno obeležje odraslog doba, dok detinjstvo pre-dstavlja period obučavanja za njegovo razvijanje.Stoga je važno proučiti detinjstvo kao pred-socijalni period različitosti, kao biološki određenstupanj na putu ka punom statusu ljudskog bića,tj. odraslom dobu. Prirodnošću dece upravlja (i

ona upravlja) njihova univerzalnost. To je usuštini evolucijski model: dete koje se razvija uodraslog čoveka predstavlja napredovanje od jednostavnosti ka kompleksnosti mišljenja, odnerazumnog do razumnog ponašanja. Kaoeksplanativni okvir, on dobija svoje nadahnuće iz jednog ranijeg doba, doba buđenja naučnoginteresovanja za društvo. Za vreme XIX veka,zapadni teoretičari sociologije, samoizabrani

predstavnici racionalnosti, u drugim kulturamasu videli primitivne oblike ljudskog stanja.Smatrali su ih detinjastima u njihovoj jednostav-nosti i nerazumnima u njihovim uverenjima.Povodeći se Kontovom (Comte) teorijom druš-tvene evolucije, «divljak» je shvaćen kao preteča

civilizo-vanog čoveka, što se može porediti sanačinom na koji dete nagoveštava život odraslogčoveka. Na primer, Tajlor (Tvlor) je tvrdio da je«često pravljeno poređenje divljaka s decom podjednako prikladno na njihovo moralno, kao ina intelektualno stanje» (1871; 31). Bliska vezadivljaka s prirodnim svetom učinila je Ru-soovodete prirode zgodnom metaforom za društvenuevoluciju tokom XIX i početkom XX veka.

Model dečjeg razvoja koji je počeo da preovladava u zapadnoj misli dovodi na sličannačin u vezu biološki i društveni razvoj: dečje

aktivnosti – jezik, igra i interakcije – značajni sukao simbolički pokazatelji napredovanja u raz-voju. Smatra se da one kao aktivnosti nagovešta-vaju buduće učestvovanje dece u svetu odraslih. Nedovoljno pažnje je posvećeno njihovom zna-čaju u dečjem društvenom životu ili variranjukoje pokazuju u društvenom kontekstu detinj-stva. Smanjivanje «iracionalnosti» dečje igre sasazrevanjem uzima se za merilo evoluirajuće«racionalnosti» mišljenja, prateći načine na koje«primitivni» koncepti bivaju zamenjeni sofi-sticiranim idejama. Snažan i postojan uticaj ovog

eksplanativnog okvira može se ilustrovati razma-tranjem učinka dela Zana Pijažea (Jean Piaget)na dečji razvoj. U tom pogledu, značajno je tošto Pijaže priznaje da ga je Levi Brilovo (Levv-Bruhl) bavljenje „primitivnim" mišljenjem inspi-risalo za razvijanje njegovih vlastitih ideja. Kaošto primećuje Pol Lajt (Paul Light), upravo pristupi nalik Pijažeovom dominiraju istraživa-njem spoznaje za vreme poslednjeg kvartalaovog veka, u potpunosti zasenivši „prethodneteoretske pozicije koje su nastojale da objašnje-nje kognitivnog razvoja utemelje u dečjim druš-

tvenim iskustvima" (1986; 170). Po mišljenjuPijažea, dečji razvoj ima naročitu strukturu isastoji se od niza unapred određenih stupnjeva,koji vode do konačnog postizanja logičkekompetentnosti. To je obeležje racionalnostiodraslih. Unutar takve konceptualne šeme, decasu marginalizovana bića koja, preko sticanjakognitivnih umeća, iščekuju vremenski prelazak u društveni svet odraslih.



Jednina termina «dete», koja se stalno pojavljuje i u naslovu i u tekstu Pijažeovih spisa,osmišljena je u vezi s dve srodne pretpostavke o prirodnosti i univerzalnosti detinjstva. Deca se nemoraju javljati: «dete», kao telesno ispoljavanjekognitivnog razvoja od ranog detinjstva do

odraslog doba, može predstavljati svu decu. Kaonaslednici zapadne intelektualne tradicije usred-sređene na naučnu racionalnost, «dete» je predstavljalo laboratorijski prime-rak za prouča-vanje primitivnih vidova spoznaje; i zaista, decusu dovodili u laboratorije da bi ih proučavali.Deca različitih starosnih doba, kao reprezenti predracionalnih faza, služila su za otkrivanjesekvencijalnog procesa nastajuće racionalnosti«deteta». Takav pristup je konzistentan saevolucijskom perspektivom koja je svojstvenaonome što Boaz (Boas, 1966) opisuje kao

kulturni primitivizam XIX veka.Delo Pijažea predstavljalo je inspiraciju

mnogim drugim objašnjenjima detinjstva i,svakako, mnogim društvenim praksama u vezi sdecom. Na primer, upravo njegov prikaz razvoj-nih stupnjeva u spoznaji i dalje podstiče savre-mena zapadna ortodoksna mišljenja o pravilima podizanja dece (Urvvin, 1985) i, kao što pokazuje Vokerdajnova (VValkerdine, 1984),takođe se nalazi u srži savremenih edukativnihteorija i praksi. Zaista, ta perspektiva je toliko in-korporirana u uobičajeno shvatanje dece u

zapadnim društvima da je teško razmišljati vannje. Na primer, uobičajeno jadikovanje roditelja«to je samo faza kroz koju prolazi» snažno seoslanja na implicitni pijažeovski model dečjegrazvoja, pružajući biološko objašnjenje krize udruštvenim odnosima. Osporavanje ovog or-todoksnog mišljenja od strane savremenih pristupa detinjstvu tim je izuzetnije s obzirom na pretežnu dominantnost razvojnih psihološkihmodela u svakodnevnom životu.

Naučno konstruisanje «iracionalnosti»,«prirodnosti» i «univerzalnosti» detinjstva kroz

psihološke diskurse preneto je pravo u sociološkaobjašnjenja detinjstva u vidu teorija socijalizacijetokom pedesetih godina. U vreme kada je pozitivizam snažno uticao na društvene nauke, pružao je „naučno" objašnjenje procesa putemkojeg deca uče da učestvuju u društvu. U okvirustrukturalno funkcionalističkih prikaza društva,«individua» je ubačena u jedan ograničen brojdruštvenih uloga. Prema tome, socijalizacija je

predstavljala mehanizam preko kojeg se tedruštvene uloge reprodukuju u uzastopnimgeneracijama. Ta teorija imala je za cilj daobjasni načine na koje deca postepeno stičusaznanje o tim ulogama. Međutim, ona često nijeuspevala u tome; to «kako» se socijalizacija

zbiva često je ignorisano ili ulepšavano onim štoRafki (Rafkv) opisuje kao «neodređeno, doneklezbrkano ... preterano 'psihologizovanje'» (1973;44). Zaista, ima tako mnogo teorijskih pogreški u pogledu ovog pitanja o procesu: reci kao što su«asimilacija», «indukcija» i «prirast» sprečavajurazmatranje određenih načina na koje deca postaju spoznajući subjekti.

Svojim promišljanjem o teoriji socijaliza-cije, Tonkin (Tonkin, 1982) pokazuje da tra-dicionalni model sadrži jednu fundamentalnuzabunu koja je odgovorna za ovakve sofizme i

zapravo je prepoznavanje toga prokrčilo putsavremenim pristupima. Uvođenje psihološkogmodela direktno u sociološku teoriju istovreme-no je urušilo dve definicije o tome šta konstituišesubjekat - individua kao primerak vrste i osobakao primerak društva. Kao što primećuje Tonkin,individua je središte pažnje u klasičnoj psiho-logiji i to je razlog što se, kako ona ironičnokomentariše, «varijacije u ponašanju malog brojauniverzitetskih studenata mogu smatrati pri-merima variranja uopšte u svetu» (1982; 245). Nasuprot tome, prevashodni fokus pažnje u

okviru sociologije su društveni aspekti ličnosti*(u originalu: presnonhood, ločnosnost, stanje«biti ličnost»). Upravo o njima se pregovara injima se manipuliše u društvenim odnosima; psi-hološki aspekti individue suvišni su u socio-loškom objašnjenju. Tradicionalni funkcionalisti-čki prikazi socijalizacije stapaju ove distinkcije ina kraju ne uspevaju da objasne proces putemkojeg «individua postaje ličnost» [ibid.: 245).Dženks to formuliše ovako: «društvena transfor-macija deteta u odraslog čoveka ne proizlazidirektno iz fizičkog razvoja», kao što je nužno

slučaj u tradicionalnim objašnjenjima socija-lizacije (1982; 12).Implicitna binarnost psihološkog modela

nekritično je preneta u klasičnu teoriju socija-lizacije. U jednom takvom prikazu, deca sesmatraju «nezrelima, nerazumnima, nesposobni-ma, nedruštvenima (i) nekulturnima», dok suodrasli «zreli, razumni, sposobni, društveni iautonomni» (Mackav, 1973; 289). Zapravo,



postoje dva primerka vrste. Socijalizacija je proces koji magično preobražava jedan u drugi,ključ koji pretvara nedruštveno dete u odraslogdruštvenog čoveka. Prema tome, pretpostavlja seda je dečja priroda drugačija; da bi taj modelfunkcionisao, to stvarno mora biti slučaj. Dete je

prikazano kao laboratorijski pacov, kao da je namilosti i nemilosti spoljašnjih nadražaja; pasivnoi povodljivo. Ono je izgubljeno u društvenomlavirintu, a odrasli su ti koji pokazuju put. Dete,kao i pacov, reaguje u skladu sa tim i na kraju jenagrađeno time što postaje «društveno», postajeodrastao čovek. Budući da je dete iskonstruisanokao nesposobno da započne interakciju, njegova priroda je zamišljena kao fundamentalno druga-čija od prirode odraslih. Elkinov (Elkin) prikaz izšezdesetih godina pokazuje kako bi ovaj modeltrebalo da funkcioniše: «Akteri socijalizovanja

poučavaju, služe kao modeli, i pozivaju naučestvovanje. Svojom sposobnošću da dajunagradu i da je uskrate, oni navode na saradnju iučenje i sprečavaju razornu devijantnost» (1960;101). Kao i totalitarni režim upravljanja, i ovajmodel socijalizacije održavao je teoretskustabilnost funkcionalističkog objašnjenja društvai svakako je doprineo opstajanju funkcionalistič-kog pogleda na svet. Na taj način je proizveonovi skup problema povezanih sa navodnimneuspehom socijalizacije u svakodnevnomiskustvu neke dece.

Delimičan uzrok ove neusklađenosti izme-đu teorije i prakse jeste taj što su perspektive za proučavanje detinjstva, izvedene iz teorijesocijalizacije, bile zasnovane prevashodno nazainteresovanosti odraslih za reprodukovanjedruštvenog poretka. Deca nisu bila od nekogznačaja osim kao pasivni predstavnici budućegeneracije, što je, kao što se ispostavilo, teorijski bila ogromna odgovornost. Prikazujući ukratkotradicionalne pristupe teoriji socijalizacije,Šildkraut (Shildkrout) objašnjava da se:

«... dečja kultura smatra probom za odrasli

život; socijalizacija se sastoji od procesa pomoćukojih se, jednom ili drugom metodom, decanavode na prilagođavanje u slučajevima «uspe-šne» socijalizacije, ili postaju devijantni uslučajevima «neuspele» socijalizacije» (1978;109-10).

Ovo zanemarivanje procesa socijalizacije,sa stavljanjem preteranog naglaska na njen ishod,iznedrilo je čitav niz rasprava i moralne panike u

vezi sa detinjstvom. One su se usredsredile naulogu porodice i škole kao aktera socijalizovanja,dok je malo značaja pridato razmatranju učinkaili značenja tih institucija u životu dece. Kaovažna obeležja u društvenoj sredini odraslih, zanjih se, od strane odraslih, pretpostavljalo da su

presudni za razvojni napredak njihove dece. Nedovoljno pažnje je posvećeno mogućnosti protivrečnosti ili svakako konflikta u procesusocijalizacije. Vezan za implicitni psihološkimodel dečjeg razvoja, sociološki prikaz odrasta-nja zasnovan je na inherentnom individualisti-čkom naturalizmu. Sva deca za koju je izgledaloda se spotiču u procesu socijalizacije poten-cijalno su obuhvaćena novim skupom kategorija«deteta»: neuspešna u školi, devijantna izapostavljena deca. Neuspešan pokušaj skladnogsocijalizovanja u funkcionisanje društva značilo

je, zapravo, neuspeh da se bude čovek.

DRUGAČIJA MIŠLJENJA:Osporavanje ortodoksnih uverenja

Ustrajavanje psiholoških objašnjenjadruštvenosti dece i pothranjivano je i podržavanonjihovom sveprisutnošću. Na gotovo jednak način kao što se kategorija «žene» smatrala u predfeminističkoj misli «nekom vrstomuniverzalije», kategorija «deca» je u okviru tra-

dicionalnih objašnjenja povezivana sa onim što je Hastrap (Hastrup) zvao «semantika biologije»(1978; 49). Biološke činjenice o životu, rođenju iranom detinjstvu neprestano su korišćene zaobjašnjavanje društvenih činjenica o detinjstvu,dok nijedna kulturna komponenta nije dovoljnouzeta u obzir. No, postepeni porast svesti da seznačenja koja se pripisuju kategorijama «dete» i«detinjstvo» mogu razlikovati u vremenu i prostoru počelo je da destabilizuje tradicionalnemodele dečjeg razvoja i socijalizacije. Kako primećuje Denzidžer (Danziger, 1970), tradici-

onalni model socijalizacije razvijen na zapadusadržavao je implicitnu kulturnu pristrasnost, štoga je činilo slabo upotrebljivim u komparativnesvrhe. Nasuprot tome, nastupajuća paradigma polazi od pretpostavke da se dete socijalizujetako što pripada «određenoj kulturi na određe-nom stupnju njene istorije» (Danziger, 1970; 18).

Nema sumnje da je razvoj interpretativnih perspektiva u društvenim naukama, naročito



simboličkog interakcionizma i socijalne fenome-nologije, pružio podsticaj novim pravcima u proučavanju detinjstva. Naročito je podsticanointeresovanje za decu kao društvene aktere idetinjstvo kao određenu vrstu društvene stvar-nosti. Na primer, preokupiranost društvenim

aktivnostima u svakodnevnom životu – intereso-vanje koje je postalo središnje u interakci-onističkoj sociologiji - dopuštalo je mogućnost preispitivanja onoga što je pre toga smatranoneproblematičnim. U okviru interpretativnetradicije, aspekti svakodnevnog života koji suuzimani zdravo za gotovo ispitivani su «stav-ljanjem van zagrade». Namera je da se procesomiscrpnog i kritičkog promišljanja učine kulturnoneobičnima, čime bi se uveli u sferu sociološkeanalize. Jedna druga i krucijalna perspektiva jeda društvena stvarnost nije fiksirana, konstantna

ili jedinstvena. Zapravo, društveni život se shvatakao da se neprestano stvara aktivnostima druš-tvenih aktera. On je postignuće ljudskih bića iostvaruje se na osnovu uverenja, perspektiva itipizacija koje uzrokuju smisleno i intencionalnodelovanje. Objašnjenje društvenog života zahte-va razumevanje značenja koje ima za učesnike ukontekstu njegovog specifičnog događanja. Ovadva obeležja interpretativne sociologije sjedi-njena su da bi se stvorilo naročito interesovanjeza perspektive grupa s niskim statusom u druš-tvenim organizacijama i okruženjima. Jedna od

tih grupa s niskim statusom su, naravno, i deca.Dakle, pedesetih i šezdesetih godina XX

veka interpretativne sociologije bile su moćanizvor kritikovanja tada dominantne paradigmestrukturalnog funkcionalizma, iz kojih su poteklashvatanja dečje socijalizacije. Ta opšta kritika preokrenula je strukturalno-funkcionalističkiodnos između strukture i delanja, dok su interpretativisti naglasili ulogu kreativne individualneaktivnosti u konstituisanju ljudskog društva. Napad na preovlađujuće zamisli socijalizacije bio je sastavni deo toga, što je možda rezimirano

u Vrongovoj (Wrong, 1961) nezaboravnojoptužbi da je Parsons (Parsons) zastupao«preterano socijalizovano shvatanje čoveka».Dati su obrisi fenomenološke (Rafky, 1973) iinterakcionističke (MacKav, 1973) alternative,koje su deci pridale aktivniju ulogu. Odatle dosugerisanja da je sam koncept detinjstva unutar teorije socijalizacije pogrešan bio je mali korak.Mekej je ovo stanovište izložio ukratko:

«Ako su obe tvrdnje tačne, da su decakompetentni tumači društvenog sveta i da pose-duju zasebnu(e) kulturu(e), onda proučavanjeinterakcije odrasli-deca (nekada socijalizacija) postaje proučavanje kulturne asimilacije ili, što je teoretski važnije, proučavanje smislene druš-

tvene interakcije» (1973; 31).Drugi i noviji podsticaj novim pravcima

koji su preduzeti u proučavanju detinjstva potičeod strukturalizma u mnogim njegovim vidovimai od naviranja interesovanja za semiologiju.Sledeći urušavanje tradicionalnih modela socija-lizacije i kritike dečjeg razvoja, što su do togvremena bili glavni putevi kojih se držalo pro-učavanje detinjstva, ove intelektualne tendencijeusredsredile su pomniju pažnju na načine na koje procesi društvenog klasifikovanja strukturišu nesamo institucionalna uređenja društvenog života,

već i sam način njihovog razumevanja. Moguć-nosti alternativnih pogleda na svet, razilaženja umišljenju i osporavanja hegemonije koje su oveintelektualne rasprave razotkrile, utrlo je putnagoveštaju da neke društvene grupe mogu imatidrugačije shvatanje društvenog sveta od većine.Semiologija je počela da se smatra sve važnijomza razumevanje ekspresivnih značenja u svako-dnevnom životu i proizvela je plodan stil sim- boličkih analiza. Mnoge od njih bile su usredsre-đene na upotrebu neverbalnih vidova simbolič-kog izražavanja od strane grupa s niskim status-

om (Hebdige, 1979), kao i na moć jezika u obli-kovanju društvene stvarnosti (Ricoeur, 1978).

Promene u opštoj intelektualnoj klimitokom sedamdesetih godina pokrenule su nove pravce u proučavanju detinjstva unutar mnogihdisciplina, ali su početni koraci možda preduzeti baš u istoriji. Delo francuskog istoričara FilipaArijesa (Phillip Aries) izvršilo je veliki uticaj nadruštvene nauke, mada on nipošto nije bio prviistoričar koji je predložio radikalnu kritiku kon-cepta detinjstva. Sociolozi su se nestrpljivo pozabavili njegovom dramatičnom i smelo

izloženom tvrdnjom da «u srednjovekovnomdruštvu nije postojala ideja o detinjstvu» (1962;125). Ona je vrlo brzo bila prihvaćena kao pri-mer promenljivosti ljudskog društva, tim kori-snija jer se nije odnosila na «egzotično» ili«primitivno», već na prošlost zapadne Evropekoju dobro poznajemo.

Arijesovo osporavanje ortodoksnoguverenja počivalo je u njegovoj sugestiji da se



koncept detinjstva pojavio u Evropi između XV iXVIII veka, otvorivši time ogromnu rupu utradicionalnim pretpostavkama o univerzalnostidetinjstva. Služeći se u velikoj merisrednjovekovnim ikonama, on je tvrdio da decanisu na njima prikazivana, osim u zavisnoj fazi

ranog detinjstva. Ona su tu samo kao minijaturniodrasli. Međutim, od XV veka naovamo, deca počinju da se pojavljuju kao deca, što odražavanjihovo postepeno sklanjanje iz svakodnevnogživota društva odraslih. Prema Arijesu, to je prvo podsticano razvojem novih stavova «tetošenja»dece, čime su naglašeni njihova posebna prirodai potrebe. Drugo je pojava formalnogobrazovanja i dug period školovanja, što je zadecu predstavljao preduslov preuzimanjaodgovornosti odraslih. Prvobitno izvodljivoekonomski i praktično samo za više klase, koje

su jedine imale vremena i novca za «detinjstvo»,ove tendencije su se širile nadole kroz društvo.Detinjstvo je za sve postalo institucionalizovano.

Arijesovo delo izazvalo je nalet istorijskih proučavanja u vezi s decom i porodicom. Nekaod njih pružala su potkrepu Arijesovoj ideji«otkrića detinjstva», dok drugi radovi nisu priznavali to osporavanje. Na primer, Lojd deMoz (Lloyd de Mause, 1976) čvrsto se držaozamisli o detinjstvu kao ljudskoj univerzaliji,radije karakterišući davnašnje običaje podizanjadece kao tako brutalne i izrabljivačke da malo

nalikuju na one u savremenim zapadnim društvi-ma. Detinjstvo je, tvrdi on, isto; roditelji su tikoji su se promenili. Arijesova teza je takođe bila predmet pomnog kritičkog ispitivanja od stranedrugih istoričara u pogledu njegove istorijskemetode, dokaznog svedočanstva i interpretacije.Rasprava traje i dalje, ali se jedna odinteresantnijih kritika može naći kod Polokove(Pol-lock, 1983). Koristeći 415 primarnih izvoraizmeđu 1500 i 1900, ona komentariše:

«Mnogi istoričari su se saglasili s pogrešnim uverenjem da, ako neko društvo u

prošlosti nije imalo savremen zapadnjački kon-cept detinjstva, onda to društvo nije ni imalo tajkoncept. Takvo stanovište je potpunoneodbranjivo - zašto bi nekadašnja društva posmatrala decu na isti način kao današnjezapadno društvo? Povrh toga, čak i ako se nadecu gledalo drugačije u prošlosti, to ne znači danisu smatrana decom» (1983; 263).

Ovo nije nipošto senzacionalno kao Arije-

sovo originalno delo i završava se umerenijomtvrdnjom da, iako i nekadašnja i današnja zapadna društva prave razliku između dece i odras-lih te pripisuju deci karakteristike i tretman dru-gučije nego kod odraslih, osobeni oblik savre-menog detinjstva je ipak istorijski specifičan.

Mada ta spona nije potvrđena, ova manjegrandiozna formulacija tvrdnje da je detinjstvodruštveno konstruisano potkrepljena je pretho-dnim proučavanjima društvenih antropologa kojasu se ticala kulture i ličnosti. Ta proučavanja,namenjena ilustrovanju neizmerne plastičnostikulture i kulturne relativnosti, usredsredila su sena običaje podizanja dece kao lokusa različitosti.Benediktova (Benedict, 1935) pružila je opšte poznat primer. Upoređujući detinjstvo kod Zu-nija (Zuni), Dobua (Dobu) i Kvakijutla (Kwaki-utl), ona je otkrila izrazite razlike u pogledu

preuzimanja odgovornosti koje je bilo dopuštenodeci, njihovog stepena podređenosti odraslima inačina na koji su raspodeljene karakteristike ro-da. Još pre toga, Margaret Mid (Margaret Mead,1928) kao glavna predstavnica škole «kultura-ličnost», nastojala je da se svojim istraživanjemostrvlja Samoa (Samoa) suprotstavi sugestijiStenlija Hola (Stanlev Hali) da je adolescencija period prirodnog buntovništva, pokazujući da naSamoi to ne postoji. Međutim, uprkos tomnaglašavanju varijabilnosti detinjstva, ovi piscisu zadržali konvencionalno shvatanje socijaliza-

cije kao procesa oblikovanja koji obavljajuodrasli. Oni koji su istraživali unutar okvirakultura-ličnost, obraćali su naročitu pažnju naobičaje podizanja dece jer su oni, po njihovomtvrđenju, glavni načini prenošenja kulturnih obe-ležja. Nedovoljno pažnje je posvećeno detinjstvukao fenomenu za sebe ili deci kao aktivnimučesnicima u procesu vlastitog podizanja.

Antropološko zanimanje za starosno dobakao princip društvenog diferenciranja i stratifika-cije manje je poznato. No, moglo bi se pokazatida je mnoštvo teorija i etnografskog materijala

prikupljenih pod ovom rubrikom (o čemu se raspravlja u ovoj knjizi u James & Prout) imalo postojaniji učinak na novo aktuelno promišljanjeo detinjstvu nego očiglednije relevantno prouča-vanje pisaca u okvirima kultura-ličnost. Danasklasično delo Ajzenštada (Eisenstadt, 1956) ogeneracijskoj tranziciji u savremenim društvima podseća na potencijal koji to poseduje. Pišući iz perspektive parsonijanskog strukturalnog fun-



kcionalizma, uz bogato pozajmljivanje iz antro- pologije, Ajzenštad ukazuje da je izraženo odelji-vanje po starosti funkcionalno za društvenu sta- bilnost savremenih društava. On posebno identi-fikuje potkulture mladih kao način na koji se buduće porodične i profesionalne uloge mogu i

«držati po strani» i vežbati na sigurnom. Tazamisao da snažno udruživanje starosnih grupameđu mladima čini prelaznu fazu u kojoj sudelimično odvojeni od društva odraslih, odražavaantropološko bavljenje starosnim sistemima urazličitim kulturama.

Od tih početaka proizašlo je mnoštvo proučavanja potkulture. Teoretičari funkcionali-zma, kao što je Mazgrouv (Musgrove, 1964),dalje su razvili Ajzenštadovu sugestiju, obrazla-žući da su mladi potrošački određena klasa izvanstrukturisanih diferencijacija kapitalističkog

društva. Ovo gledište je kasnije odbačeno u ana-lizama koje su potekle iz Centra za savremenestudije kulture (Centre for ContemporaryCultural Studies; vidi Hali & Jefferson, 1976).Kombinujući marksizam i semiologiju, pisci uokviru ove tradicije su, naprotiv, smatrali da pot-kulture mladih izražavaju protivrečnosti i kon-flikte klasne strukture. Najslavniji primer je Koe-nova (Cohen, 1972) analiza skinhedsa. Koen opi-suje kako skin-hedsi, svojim čizmama, pojasima,majicama bez okovratnika i kratko podšišanomkosom, pokušavaju da na magičan način obnove

tradicionalni život zajednice engleske radničkeklase koji je počeo naglo da iščezava s urbanimrekonstruisanjem u šezdesetim godinama.

Pojavljivanje i kasnije analiziranje potkult-ura mladih iz radničke klase kao društvenih grupa sa specifičnim ideologijama podstaklo jesociološko zanimanje za «starosno doba» kao princip društvenog klasifikovanja u zapadnimdruštvima. Neke druge «starosne» kategorije,kao što su «deca» i «stariji», poprimile su novistatus kao «društveni problemi» u društveno- političkom kontekstu stanovništva koje «stari» i

društava sve više «usredsređenih na decu». Pre-ma tome, paralelno sa proučavanjem pogleda nasvet potkultura nagovešteno je da bi i mlađa decamogla takođe nastanjivati poluautonomne društ-vene svetove sa čijim značenjima svet odraslihtek treba da se sporazume. Na primer, Hardmen je 1973. opisala svoje istraživanje u smislu pokušaja «otkrivanja da li u detinjstvu postoji jedan samoupravljački, autonomni svet koji ne

odražava nužno prvobitni razvoj kulture odras-lih» (1973; 87). Semiološki pristupi napipali sudragocenu žicu u jeziku i pojmovima koje upo-trebljavaju deca: kad više nije bilo neophodno dase ponašanje ili jezik dece opisuju kao pred-društveni i predracionalni, postalo je moguće

staviti ih u kontekst kao izražavanje njihovogdruštvenog sveta (James, 1979a; 1979b).

Iako je neposredan učinak ovih novih teo-rijskih perspektiva na empirijsko proučavanje biouglavnom razočaravajući, jedna oblast, socio-logija školovanja, odskače od tog generalnog pravila. Na primer, pionirska proučavanja Har-grivza (Hargreaves, 1967) i Lejsija (Lacev, 1970)o značenju i procesu društvenog diferenciranja u potkulturama učenika srednje škole dalo jesnažan podsticaj interesovanju za dečja mišljenjao njihovom svakodnevnom životu. Takvo prou-

čavanje je izraženo teorijski u (tada) «novim perspektivama» u sociologiji obrazovanja (You-ng, 1971). Jang se u suštini zalagao za korišćenjeinterpretativnih perspektiva radi pomeranjasociologije obrazovanja od njenih tradicionalnih preokupacija strukturalnim svojstvima obrazo-vnih sistema, ka preispitivanju samog procesaškolovanja. To je podrazumevalo kritičko ispiti-vanje pojmova kao što su «postignuće», «sposobnost» i «znanje», s obzirom na njihovo značenjeza one koji su uključeni u proces školovanja.Središte proučavanja postale su interakcije

između aktera (uglavnom nastavnika i učenika) ukonkretnom obrazovnom okruženju, što su u početku bile učionice, ali se to uskoro proširilona druge kontekste u životu učenika. U tomokviru, deca su kao školski učenici transformisa-ni od predmeta obrazovnih sistema do aktivnihučesnika, pararelno s transformacijama dečjesubjektivnosti u preoblikovanim perspektivamana socijalizaciju, lako ova perspektiva nije nipo-što bila nesporna, jedan pozitivan ishod bilo jestvaranje potpuno novog žanra empirijskog prou-čavanja kojim su opisivane i analizirane kulture i

doživljaji učenika (Woods, 1980).U okviru psihologije, koja je, kao što smoveć pokazali, u društvenim naukama oduvek bilaglavno područje istraživanja o detinjstvu, tokomkasnih šezdesetih počele su takođe da se izraža-vaju sumnje. Ovde su se interpretativne perspe-ktive ponovo udružile sa svešću o kulturnom iistorijskom relativizmu da bi prouzrokovale radi-kalnu kritiku. U Britaniji se izdavanje zbornika



1974, koji je priredio Martin Ričards (MartinRichards), i jednog sličnog severnoameričkogkoji su priredili Kesel i Zigel (Kessell &c Siegel,1984), uglavnom smatraju znamenjima novog pristupa. Ričards je kasnije opisao njegovo upo-rište kao:

«... kritikovanje psihologije koja se zasnivana univerzalnim zakonima koji bi trebalo da važeu svim društvima i svim istorijskim vremenima.Tvrdi se da termini kao što su 'majka' i 'dete' nesamo što izražavaju opštost bez značenja, većtakođe pogrešno predstavljaju odnos između pojedinca i društvenih svetova i prikazujudruštvena uređenja kao da su utvrđena zakonima prirode» (1986; 3).

Iako je individua ostala u središtu pažnje, prepoznavanje da je detinjstvo društvenoiskontruisano dovelo je do pojačane svesti o

društvenom kontekstu unutar kojeg se odvijaju psihološki procesi.

Istraživački program koji su proizvele ovenove perspektive bio je izvanredno plodan. Dva pravca ispitivanja, oba podstaknuta, a sačinjavalasu nove perspektive, ilustruju učinak interpreta-tivne metodologije. Prvi je usredsređen naeksperimentalnu srž klasičnog pijaženizma. «Ob- jektivnost» «eksperimenta» dovedena je u sum-nju istraživanjem Mekgerigla i Donaldsona(McGarrigle & Donaldson, opisano u Donaldson,1978), koje je, zamenjivanjem odraslog eksperi-

mentatora «nevaljalim medom», pokazalo da de-ca ostvaruju naizgled «prerano zrele» rezultatena testu. Sugeriše se da se takvi rezultati moguobrazložiti činjenicom da je ekperi-ment, putemaktivnosti nevaljalog plišanog mede, postaodaleko «smisleniji» za decu. Preispitivanje Pija-žea, do čega je dovelo ovakvo istraživanje, jošnije dovršeno a ni razrešeno, ali je Lajt (1986)nedavno sugerisao da i društveni kontekst odnosaodrasli-deca, i simbolička značenja koju decaunose u ekperiment s obzirom na društvena pra-vila i predmete koji se upotrebljavaju, mogu

uticati na «rezultate».Razjašnjenje pravila i značenja u svako-dnevnom životu bio je glavni cilj drugog udarainterpretativizma u psihologiji. Herova (Harre,1979) zamisao «etogenske metode» može seshvatiti kao davanje primera svojih glavnihnačela: fokusiranje na sistem značenja unutar kojeg se odigrava društveno delovanje; bavljenjenačinom na koji se subjektivnost i intersubje-

ktivnost konstituišu unutar jezika i svrha kori-šćenja zdravorazumskih shvatanja u okviru istra-živačkih procesa. U principu, ovaj metod nijeograničen starosnim dobom društvenih akterakoji se proučavaju, ali se u praksi veći deo istra-živanja koja se sprovode u okviru ove perspe-

ktive bavi decom i mladima. Ona su dovela do proučavanja koja imaju puno zajedničkog s obra-zovnim i potkulturnim istraživanjima koja smorazmatrali ranije (Marsh, et al., 1978).

Dakle, ovo su neke od intelektualnih ten-dencija koje su stvorile teorijski uverljiv prostor pod imenom „društveno konstruisanje detinj-stva". Bilo bi, međutim, naivno podrazumevatida je uspostavljanje takvog prostora omogućilosamo zajedništvo teoretičara društvenih nauka. Na primer, nema sumnje da je uticaj interpre-tativne filozofije unutar društvenih nauka potpo-

mognut političkim mogućnostima koje je izgle-dalo da pruža. Ako su društvene (i psihološke)stvarnosti konstrukti ljudskog razuma i intenci-onalne aktivnosti, onda one mogu biti poništenekao što su i stvorene. Optimističnije verzije ovogvoluntarizma preplavile su radikalne političke pokrete šezdesetih i sedamdesetih godina i podr-žale veliki deo njihovog «kontrakulturnog» miš-ljenja. Pokreti antikolonijalizma za građanska prava, antipsihijatrijski i ženski pokreti - svi suukazivali da društveni odnosi nisu utvrđenidruštvenim i psihološkim zakonima, već da se

mogu iznova uspostaviti (putem raznih oblikadruštvene i političke borbe) na drugačijoj osnovi,lako je optimizam u pogledu društvenih promenamožda oslabio tokom protekle decenije, kada je bio najsnažniji, počelo je preispitivanje čak idruštvenih odnosa koji su najviše uzimani zdravoza gotovo. Deca i detinjstvo, mada nemaju sre-dišnje mesto u ovom preispitivanju, imali su spo-rednu ulogu u, na primer, naviranju interesova-nja za dečja prava (nedavno pretresano uFranklin, 1986).

Razmatrajući pitanje odnosa između društ-

venih nauka i društva, već smo pokazali način nakoji je pijažeanska razvojna psihologija obliko-vala praksu poučavanja u osnovnoj školi. Opšteuzev, dok sociologija i psihologija pokušavajusamo da razumeju svet kakav jeste, njihovi proizvodi, otkrića, terminologija i načini objaš-njavanja sveta ipak se apsorbuju natrag u njih i postaju sastavni deo društva koje se istražuje. Utom smislu ne mogu postojati koncepti detinjstva



koji su društveno i politički bezazleni. Dok jeradikalizam šezdesetih godina smatrao da oslo- bađa decu od ugnjetavanja, danas uočavamo ka-ko praktičari društvenih nauka opreznije priznajuulogu njihovih disciplina u proizvođenju de-tinjstva u svom današnjem obliku.

PREPREKE I IZGLEDI ZAKONSTRUISAIMJE NOVE PARADIGME

Poreklo nove paradigme za proučavanjedetinjstva praćeno je vijugavom stazom; za sada je još uvek prilično fluidna i neuobličena i ima još mnogo prepreka koje treba savladati pre nošto bi se moglo reći da sociologija detinjstva imačvrsto teoretsko uporište. U ovom poslednjemodeljku ukazaćemo na neke od njih.

Pre svega, treba znati da su još uvek dominantni koncepti „razvoja" i „socijalizacije"izuzetno otporni na kritikovanje. Oni opstajuuprkos svemu što je navedeno protiv njih. Na primer, Ričards (1986; 3) žali što uprkos širokorasprostranjenom raspravljanju o neophodnostida se kognitivna i razvojna psihologija lociraju uokviru društvenog i kulturnog konteksta, samomanji deo empirijskih istraživanja obavljenih u poslednje vreme razmatra tu mogućnost, makar ineznatno. Slično tome, u sociologiji koncept so-cijalizacije i dalje dominira teorijom i

istraživanjima o deci. Nedostatak promena ovde je istaknut naročito upadljivo u sociologiji poro-dice, na primer. Iako je feministička kritika radi-kalno izmenila promišljanje o ženama i porodici,razmišljanje o deci ostalo je prilično statično, kaonepokretna tačka u središtu oluje. Na primer, po-stoje ogromne razlike u obrađivanju većine temaizmeđu Morganove izvanredne knjige Društvenateorija i porodica (Social Theory and the Family,1975) i njegovog objavljivanja (podjednako dob-re) knjige Porodica, politika i društvena teorija(Familv, Politics and Social Theory, 1985), dece-

niju nakon toga. Međutim, detinjstvo ostaje ma-nje-više nepromenjeno i, ako ništa drugo, još jemarginalnije u drugom nego u prvom radu.

Treba što pre priznati da ovakvo stanjestvari proizlazi delom iz produktivnosti domi-nantne pozicije. Ona je bila, uprkos kritikovanjukoje smo naveli ranije, izuzetno plodna u stva-ranju saznanja o detinjstvu i svaki dalji razvojoslanjaće se na taj temelj. Zaista, utoliko što se

nastupajuća paradigma razvija u odnosu na stareideje, one se mogu smatrati delom njenog izvora.Ipak, danas je očigledno da te ideje više nisuodgovarajuće. Njihova kontinuirana prevlast jedelimično odgovornost onih koji su (kao i mi)mnogo pričali o sociologiji detinjstva, a malo

toga objavili. Ova knjiga je delimično isprav-ljanje te greške, ali treba takođe priznati da po-stoje neki duboko ukorenjeni izvori opiranja po-novnom konceptualizovanju detinjstva unutar sociologije. Ambertova (Ambert, 1986) razotkri-va neke od njih u svom razmatranju detinjstva useverno-američkoj sociologiji. Ona ukazuje da jerelativno odsustvo dece ukorenjeno u istim činio-cima koji su sprečili posvećivanje pažnje ženama(i rodu), odnosno sociologiji kojom dominirajumuškarci, koja ne pridaje važnost staranju o deci,a još manje aktivnostima same dece. Udruženo s

konzervativizmom i strukturom karijere orijenti-sane na muškarce, to znači da „... čuvari discipline... i dalje pripisuju visoku vrednost odre-đenim tipovima znanja, podataka i istraživačkihmetoda ... Ne postaje se poznato ime u socio-logiji proučavanjem dece" (Ambert, 1986: 16).

Opiranje novim načinima razmišljanja odetinjstvu proteže se izvan granica sociologije.Postoji podudaranje između koncepta društvenihnauka i načina na koje se detinjstvo društvenokonstruiše. Na primer, pojmovi kao što jesocijalizacija urezani su u način postupanja

prosvetnih i socijalnih radnika i to osigurava dase njihovo kritikovanje proteže na (i suočava sa)opštim opiranjem. To nije naprosto stvar navike,udobnosti, lažne svesti ili uloženih interesa, većonoga našta Fuko upućuje kao na „režime istine"(Fo-ucault, 1977). On ukazuje da oni funkcionišukao samoispunjavajuća proročanstva: načini raz-mišljanja o detinjstvu stapaju se sa institu-cionalizovanim praksama da bi proizveli samo-svesne subjekte (nastavnici, roditelji i deca) kojirazmišljaju (i osećaju) o sebi pomoću tih načinarazmišljanja. Stoga se „istina" o njima i njihovoj

situaciji samopotvrđuje. Zato se može pokazatiteškim prodiranje u to nekom drugom „istinom"(proizvedenom drugačijim načinom razmišljanjao detinjstvu). Na primer, otpornost socijalizacijekao dominantnog koncepta počiva delom unačinu na koji su zamisli o detinjstvu usađeneunutar čvrsto strukturisane matrice značenja koja povezuje detinjstvo sa porodicom i situira ga uodnosu na nju, kao što primećuje Lena Alanen



(Leena Alanen):„Pokazuje se da je trougao detinjstva, po-

rodice i socijalizacije uobličen iz jednog komadakoji se ne može rastaviti na sastavne delove da bise oni zasebno razmotrili... čime se sprečava mo-gućnost da se makar zamisle drugačiji odnosi

između tih komponenti" (1988; 54).Razotkrivanje tih odnosa jedan je od

osnovnih teoretskih zadataka u razvoju alterna-tivnog okvira.

Kako se tome može najbolje pristupiti? U jednom smislu, paradigma koja je ovde skicirana predstavlja početak tog procesa. Kritika pretho-dnih hegemonijskih koncepata olabavila je nekeveze i omogućila nešto „kreativnog zamišljanja"o kome govori Alanenova. Već je izvesno vrememoguće razmišljati o teorijskom prostoru u komese deca, na primer, mogu posmatrati kao aktivna

društvena bića koja konstruišu i stvaraju druš-tvene odnose, a ne kao „kulturni tupani" teorijesocijalizacije. Slično tome, moguće je postavitiodnose između starosnih doba kao ozbiljnudimenziju za analiziranje, pored dimenzija klase,roda i etniciteta i rad na tome je već započet.

Ipak, verujemo da bi bilo pogrešno mislitida teoretisanje o detinjstvu treba ili da se možeodvijati van teorijskih rasprava mejn-strim socio-logije. Naprotiv, ono bi trebalo da se nadovezujena rasprave u društvenim naukama uopšte - i daim doprinese - da ne bi postalo odvojena i ezo-

terična specijalizacija. Takav ishod bi bio skoroisto tako štetan kao da uopšte nema sociologijedetinjstva, pošto bi druge grane sociologijerazrešio obaveze promišljanja implikacija ponjihovo vlastito razmatranje detinjstva. Cilj, zapravo, mora biti sociologija detinjstva koja jedovoljno koherentna da bude nezavisna, ali i daistovremeno vrši c iljan uticaj na druge granediscipline. Da bi se to postiglo, njene preokupacije moraju biti saglasne i povezane sa širimsociološkim raspravama.

Paradoksalno je to što je jedna od najzna-

čajnijih niti teorijskog mišljenja koju treba uzetiu obzir imala najveći uticaj među psiholozimazainteresovanima za detinjstvo. To se odnosi na pokušaj smeštanja dečjeg razvoja u društvenikontekst, što je dovelo do onoga što je Her (1986) nazvao „korak ka socijalnom konstruk-cionizmu". Ispostavilo se da je projekat inte-grisanja društvenih i psiholoških perspektivakompleksan zadatak. Uviđa se da otvoreni poku-

šaji pridavanja većeg značaja „društvenomkontekstu" ponavljaju fundamentalnu binarnost pojedinac-društvo koju smo već kritikovali. Kaošto je Indžilbi (Ingelby, 1986) uverljivo obrazla-gao, «razvoj-u-društvenom-kontekstu» samo zdr-užuje psihološke procese i društveni kontekst, a

ne specifikuje njihove veze. Naime, teorije orazvoju-u-društvenom-kontekstu pretpostavljajuindividualnog subjekta koji postoji zasebno oddruštva i koji unapred sebi predočava društvo.Ova Indžilbijeva glavna misao pozajmljena je iz poststrukturalističke perspektive Henrika et al.(Henriques et al., 1984), koji i sami dugujuzahvalnost idejama Fukoa. Ovde se sugeriše da je zamisao o subjektu koji postoji izvan društ-venih odnosa nasleđe kartezijanskog dualizma,koji tek treba prevazići u društvenim naukama.Dok je strukturalizam razrešio taj dualizam (ili

binarizam, kako mi to zovemo) „ukidanjem"subjekta, smatrajući individue pukim nosiocimadruštvenih odnosa, poststrukturalistička misaozadržava subjekte smatrajući ih efektima „dis-kursa". Taj koncept diskursa premašuje De Sosi-rovu (De Saussure, 1983) distinkciju parole/langue time što postavlja „diskurs" kaoskupove pojmova i jezik pomoću kojeg se pomišljaju kao neodvojive od društvene prakse iinstitucija i stopljene sa njima. Ideje, pojmovi,znanje, načini govora itd. kodifikuju društvene prakse i redom ih konstituišu.

U okviru tih diskursa stvaraju se pozicijesubjekta (kao što je „dete"). Dakle, kada se posmatra sa te tačke gledišta, različiti dis-kursi odetinjstvu konstituišu detinjstvo (i decu) narazličite načine - ne samo kao skupove akadem-skog znanja, već isto tako i u društvenim pra-ksama i institucijama. Indžilbi ilustruje obećanjeteorije diskursa u razumevanju detinjstva kaodruštvenog konstrukta pozivanjem na bavljenjeVokerdajnove dečjim vrtićima. Ona pokazujekako aktivnosti u učionici kao što je „imitiranje bolnice", ubacuju decu u diskurzivno konsti-

tuisane pozicije subjekta („doktor", „bolničarka",„pacijent"), koje su već prožete odnosima moći iroda. Uprkos tome, deca su sposobna da se prebacuju iz jednog diskursa u drugi i Vokerdajnupadljivom ilustracijom prikazuje kako jednadevojčica pretvara „Vendinu kuću" od bolnice u porodicu, preobražavajući pozicije subjekta takoda ona kao „majka" može da naredi doktoru da„pojede svoj ručak".



Mada ne u mejnstrimu discipline kojom se bave, neki psiholozi su dalje nastavili Fukoovodelo kao način prevladavanja binarnosti poje-dinac-društvo razumevanjem kako se subjektistvaraju unutar i putem diskurzivnih praksi. Ne-ma sumnje da je zanimanje za individualnu svest

ostala važna preokupacija psihologije čak i uovom radikalno transformisanom stanju i bav-ljenje psihologa kao što je Urvin (Urwin, 1985)konstruisanjem moći i želje u detinjem psihi-čkom razvoju pokazuje koliko to može biti plodno. No, pitanja koja su uključena u rasprav-ljanje o subjektivnosti i društvenim odnosimaisto tako su značajna za sociologe. Da je to takoilustruje mera u kojoj se postojeće akademskedistinkcije (kao stoje ona između sociologije i psihologije) poništavaju socijalnim konstrukci-onizmom. Zaista, zbog toga što se diskurs

konceptualizuje tako da prolazi kroz društveneinstitucije, prakse, svakodnevni život i subjekti-vnost, on deluje tako što čini neodrživim mnogetradicionalne sociološke distinkcije - na primer,one između makro- i mikrosociologije (Silver-man, 1985). Uprkos tome, sociolozi i socijalniantropolozi mogu zadržati svoje osobene preokupacije naglašavanjem dejstva diskursa ukonstituisanju praksi i institucija umesto subje-ktivnosti i psihičkih procesa. Na primer, Arms-trong (Armstrong, 1983) pokazuje kako u okviru pedijatrijske medicine promene u diskursu od

patologije do nadgledanja normalnog razvojarekonstituišu telo deteta u medicinskoj praksi. Nataj način on prikazuje kako je jedna izrazitovažna verzija detinjstva u XX veku iskonstrui-sana. Nekoliko autora se u ovoj knjizi, u jednomdelu svoje analize, implicitno poziva na pojamdetinjstva kao diskurzivnog uobličenja (iliuobličenja) u okviru kojeg se konstituišu različititipovi dece i detinjstva: u Hendrikovom (Hen-drick) osvrtu na istorijski pregled konstruisanja irekonstruisanja detinjstva; Gloserovom (Glauser)dekonstruisanju koncepta „deteta sa ulice" u

kontekstu Paragvaja i Kvortrupovoj (Qvortrup)analizi konstituisanja detinjstva u društvenojstatistici.

Međutim, primena teorije diskursa nadetinjstvo nije pošteđena problema. Pre svega, postoji pitanje bioloških i socijalnih činilaća ukonstruisanju detinjstva; mera u kojoj se možerazumeti detinjstvo kao tekst, nezavisno od de-tinjstva kao jednog stupnja biološkog razvoja i

sazrevanja. Ako je, kao što nagoveštava Arm-strong, telo deteta rekonstituisano menjanjemdiskurzivnih praksi medicine, da li onda treba dashvatimo telo samo kao društveni konstrukt(Bury, 1986)? Ako je tako, onda uzimanje uobzir drugačije fizičke veličine dece, na primer, i

njihove relativne mišićne slabašnosti u poređenjusa odraslima (oba pola) nije relevantno za socio-loška objašnjenja, na primer, nejednakosti u moćiizmeđu dece i odraslih. Ovo, međutim, izgledakao apsurdni primer onoga što Timparano (Tim- parano, 1975) zove „kulturnim determinizmom",odnosno izuzimanjem ljudskih bića od ostatkaživotinjskog sveta time što se poriču ma kakve posledice našeg biološkog i fizičkog postojanja. No, da bismo shvatili detinjstvo kao ujedno biološko i društveno, kao što smo uveravali na početku ovog poglavlja, kakav značaj treba

pridati svakom činiocu? U nekim društvima, na primer, od dece se očekuje da obavljaju mnogozahtevniji fizički rad nego što je to slučaj uEvropi i Severnoj Americi. Da li da to obra-zložimo kao deo kulturne varijabilnosti detinj-stva ili da prihvatimo da biološke činjenice unekom trenutku sprečavaju argumentisanje i pri-moravaju nas da se pozovemo na etičke i poli-tičke kategorije kao što su zloupotreba i eks- ploatacija?

Drugo pitanje potiče od primene striktnelogike na zamisao da je detinjstvo društveno

iskonstruisano i da se konstituiše u diskursu. Ako je to tako, onda ne može postojati neki predmetkao što je „pravo dete" (ili ma koja varijanta natu temu, kao što je „autentični doživljajdetinjstva"). Umesto toga, moramo se zadovoljitianaliziranjem toga kako različite diskurzivne prakse proizvode različita detinjstva, od kojih jesvako „pravo" u okviru svog vlastitog režimaistine. Mnogima koji su aktivni u sociologijidetinjstva ovo je teško prihvatljivo. Postojisnažna sklonost da se zadatak sociologije shvatikao raskrinkavanje, demistifikovanje i oslobađa-

nje detinjstva od ideološkog izopačenja domi-nantnim društvenim teorijama i praksama. Naro-čito se preporučuju etnografske metode kao sred-stvo približavanja „istini" o tome kakvo jedetinjstvo (Gubrium & Silverman, 1989). Među-tim, savremena etnografska metodologija slažese sa teorijom diskursa, makar u tome štoodbacuje naturalističko shvatanje etnografskih podataka. Sav etnografski materijal treba razu-



meti refleksivno, odnosno kao proizvod istraži-vačkog procesa u kome posmatrač daje određenotumačenje s obzirom na okruženja u kome suobavljena posmatranja. Ali, nije li moguće daetnografija polaže pravo na slabije značenjeverodostojnosti, čime su prethodno neistraženi ili

neprikazani aspekti detinjstva stavljeni na raspo-laganje i deci koja su pre toga bila bez glasa dato pravo da govore? Na primer, veći deo prouča-vanja dečjih iskustava školovanja izgleda daspada u tu kategoriju, lako (obično) ne tvrde da pružaju privilegovane prikaze života školskedece, ta proučavanja su, u okviru granica ma kogsituiranog tumačenja, dala pravo glasa onimakoji ga prethodno nisu imali.

Ova pitanja društvenog konstruisanja, subjektivnosti i verodostojnosti tesno su povezana uglavnoj teorijskoj raspravi savre-mene sociologi-

je, odnosno problemu odnosa između delanja (uoriginalu stoji agency, što se može prevesti i kao«dejstvenost» ili «delovanje») i strukture u druš-tvenom životu. Ta rasprava ima naročito istaknu-to mesto u sociologiji detinjstva, pošto je odinter-pretativne sociologije potekao veliki deo podsticaja da se preispita uloga dece kao aktivnih bića koja proizvode značenja. Interpreta-tivnasociologija stavlja naglasak na kreativno proiz-vođenje (,,delanje") društvenog života umesto nadeterminisanost socijalnog ponašanja sistemimadruštvenog organizovanja. U izvesnom vremen-

skom periodu, u šezdesetim i sedamdesetimgodinama, izgledalo je da postoje dve rivalskevrste sociologije: jedna je isticala sistem druš-tvenih odnosa u društvu (način proizvodnje, moći vladanje, sistemi uverenja i ideologija, itd.);druga je naglašavala kreativnu aktivnost, svrhe i pregovaračke interakcije između individualnihaktera. Nastojanja da se ove alternativne verzijesociologije ujedine bio je glavni cilj teoretičarakao što je Gidens (Giddens) u njegovoj teoriji„strukturisanja". Gidens tvrdi da sociolozimoraju shvatiti i delanje i strukturu jer su oni

zapravo različite strane jednog istog novčića:„Svaki čin koji doprinosi reproduko-vanjustrukture je isto tako čin proizvođenja i kao takavmože pokrenuti promene menjajući strukturuistovremeno dok je reprodukuje" (1979; 69).

lako je Gidensov pokušaj razrešenja overasprave kritikovan (Clegg, 1989), jedno takvoshvatanje, kako struktura i delanje upotpunjavaju jedno drugo, čini se neophodnom komponentom

u svakoj novoj sociologiji detinjstva. Važno je ponovo uvesti decu kao društvene aktere (injihovu aktivnost kao povod društvenih prome-na); kao što su interpretativisti uporno isticali, tosamo po sebi nije dovoljno. Moramo, ipak, dashvatimo detinjstvo kao društvenu instituciju

koja postoji izvan aktivnosti ma kog pojedinač-nog deteta ili odraslog. Mora postojati teoretski prostor i za kon-struisanje detinjstva kao insti-tucije i aktivnosti dece u okviru (i na osnovu)ograničenja i mogućnosti koje stvara institucio-nalni nivo. To svakako izgleda moguće; na primer, Kicingerova (Kitzinger) analiza seksual-nog zlostavljanja dece zadržava i strukturu idelanje. Istraživanjem odnosa između ova dvanivoa možemo početi da razjašnjavamo vezeizmeđu datih društvenih institucija (uglavnomdefinisanih od strane odraslih) i kultura koje deca

konstruišu za sebe i među sobom. To je važno barem iz dva razloga: prvo, ukoliko mi to neuradimo, prikazi dečjih kultura uvek će biti uopasnosti da se smeste na margine i društvenog isociološkog interesovanja. To je u značajnojmeri bila sudbina pionira kao što su Opijevi(Opie & Opie, 1977, 1984) koji, uprkos obilatostietnografske arhive koju su sakupili, prikazujusliku detinjstva kao jednog odvojenog sveta. On je povezan sa dominantnom kulturom odraslihsamo kao nekakav anahronisticki tavan koji sa-drži ostavljenu starudiju iz prošlih vremena (vidi

James & Prout u ovoj knjizi). Drugo, ako poku-šamo da obrazložimo kako su deca i ograničenastrukturom i akteri koji delaju u strukturi i nastrukturu, možemo izneti uverljivu tvrdnju da sutakvi prikazi, ako su rigorozni, „vero-dostojni". Ne u smislu da otkrivaju neku do sada bezvreme-nu „suštinu" detinjstva, već pre da tačno prika-zuju aspekte detinjstva kako se konstituiše uodređenom trenutku vremena i tački u prostoru.

U stvari, temporalnost je svojstvo detinj-stva kome je posvećeno nedovoljno pažnje, lako je, naravno, nerazdvojivo od zamisli psihološkog

razvoja, tu se pojavljuje samo kao prirodna kon-stanta, pozadinski tok teleološkog razvijanjadeteta. U sociologiji, pojam socijalizacije služikao neka vrsta potiskivača sadašnjosti detinjstva,usmeravajući analizu ili ka prošlosti (šta je pošlonaopako u socijalizaciji) ili budućnosti (šta bitrebalo da budu ciljevi socijalizacije). To zane-marivanje sadašnjosti je neobično pošto susociolozi skloni da obavljaju sinhrone analize,



radije prepuštajući istoričarima bavljenje sledomdogađaja u vremenu. Jedno rešenje bilo bi stapa-nje istorijskih i socioloških poduhvata, lako bi tomoglo biti plodonosno, rezultirajuća sinteza biverovatno takođe tretirala vreme kao da je napro-sto prirodna stvar, u okviru koje se zbivaju doga-

đaji. Ono što je potrebno jeste potpunije analizi-ranje vremena kao društvenog konstrukta zavreme detinjstva. U zaključku ove knjige (James&c Prout) započinjemo jednu takvu analizu.

POLITIKA I ETIKA U ISTRAŽIVANJU ODETINJSTVU

Konačno, pozabavimo se značajem empi-rijskog proučavanja detinjstva jer uprkos nagla-sku u ovom poglavlju mislimo da bi bilo pogre-

šno posmatrati put unapred samo u odnosu nateorijski razvoj. Dobro obavljena empirijska pro-učavanja, kao što su ona Solbergove (Solberg),Kicingera i Glosera iz ove knjige, neophodna sudopuna teorijskom radu. Ipak, sasvim nezavisnood ove simbioze između teorije i empirijskogistraživanja, verujemo da je naročito sociologijidetinjstva potrebno još mnogo proučavanja koja bi otvorila do sada zanemarene teme - deca i rad, politika, zdravlje i tako dalje. One bi same posebi mogle početi da skreću pažnju sociologijidetinjstva od stereotipnih tema kao što su po-

rodica i školovanje.Kroz celo ovo poglavlje isticali smo da

društvene nauke nisu neutralna objašnjenjadetinjstva već aktivni činioci u njegovom kons-truisanju i rekonstruisanju. Kompleksni su pro-cesi putem kojih se to događa (Giddens, 1984) isamo su delimično u nadležnosti svesnog dela-nja. Ipak, čini se da prepoznavanje društvenokonstitutivne uloge društvenih nauka zahtevaobraćanje pažnje na društvene implikacije socio-loškog proučavanja. Međutim, nije nimalo oči-gledno kako bi se ova pitanja mogla najbolje

obraditi. Tradicionalna zamisao o nepristrasnomnaučniku pala je u vodu, ali šta će je zameniti?Ovo pitanje nije vezano isključivo za sociologijudetinjstva, već je problem o kome se trenutno ra-spravlja širom društvenih nauka (Silverman,1985). Finčova (Finch, 1985), na primer, u svojojraspravi o odnosu između kvalitativnogistraživanja i socijalne politike sugeriše da bi

sociolozi trebalo sebe da vide kao one koji pružaju „prosvećenje" u okviru širih debata o politici, umesto određenih „društveno podešenih"rešenja socijalnih problema. Ona skreće pažnjuda odnos društvenih nauka prema socijalnoj politici (i, možemo dodati, drugim procesima

putem kojih se konstituiše društvo) nije neposre-dan. Odluke se donose (ili izbegavaju) komple-ksnim političkim procesima u okviru kojih socio-lozi mogu (ili ne mogu) imati uticajnu, ali retko(ako ikada) odlučujuću ulogu. Ona se zalaže za„demokratski" pristup u kojem bi socioloziobezbeđivali uvide učesnicima na svim nivoimau institucijama i društvu. Ona naročito zagovarada bi sociolozi trebalo da se pozabave i zainte-resuju za „široke mase" organizacija, odnosno zaone koji imaju najmanje formalne moći i uticaja,umesto što naprosto usmeravaju svoju pažnju ka

„vrhovnim" kreatorima političkih smernica.Iako je uglavnom primamljiva, primena

ove perspektive na detinjstvo uvodi neke naročite probleme. Uprkos našem priznavanju da su decaaktivna društvena bića još uvek je tačno danjihove živote u velikoj meri određuju i/ili ogra-ničavaju odrasli i malo je slučajeva da se decaorganizuju na nivou „širokih masa" da bi samasebe nezavisno zastupala. Nasuprot tome, skorosvi politički, obrazovni, zakonski i admini-strativni procesi imaju temeljne posledice podecu, ali ona imaju neznatan ili nikakav uticaj na

njih. Na primer, sudski procesi u vezi sa stara-njem o deci trebalo bi da se sprovode «u najbo-ljim interesima deteta», ali deca koja su u pitanjučesto se uopšte ne konsultuju. Slično tome, ne-davne promene u odredbama o socijalnom osigu-ranju u Engleskoj i Velsu veoma su mnogootežale mladim ljudima da nakon uzrasta od še-snaest godina žive nezavisno od svojih porodica, podstičući ih da ostanu u domaćinstvima kojamožda smatraju neprikladnim, neprijatnim ilisasvim opasnim, lako postoje primeri nezavisnog političkog delovanja dece (na primer, štrajk u

Barston školi, Burston school, 1914. ili ulogadece u pobuni u Sovetu, (Soweto, 1976.),njegova povest se često prikriva ili potiskuje. Tone samo što otežava da budu obuhvaćeniakademskim prikazima, već i osujećuje makakav kontinuitet političkog organizovanja dece.Ipak, nastojanja dece da „govore u svoje ime" idalje opstaju. Na primer, trenutno u Britaniji

deca koja su pod starateljstvom države počinju da formiraju svoje vlastite organizacije, a



projekti kao što su ,,Dečji pravni centar"(Children's Legal Centre) i usluge savetovanja putem telefona za decu koja misle da im je potrebna pomoć koraci su koje preduzimajudobronamerni odrasli koji su takođe na tomtragu.

Sociolozi moraju ustanoviti odnos i premadečjim vlastitim aktivnostima i spram društvenih procesa koji oblikuju i ograničavaju dečji život,ali u koje oni sami nisu nužno uključeni. Tajodnos morao bi dopuštati izvestan stepenanalitičke nepristrasnosti - da bi se izbeglazamka pukog artikulisanja interesa određenihgrupa - dok u isto vreme ne bi poricao odgo-vornost za posledice koje može imati. To nije jednostavna pozicija ni za uspostavljanje, nizauzimanje i uvodi neke teške dileme. Na pri-

mer, aktuelna preokupiranost seksualnim zlo-stavljanjem dece usredsređena je na potrebu dase deca zaštite od seksualnog iskorišćavanja. Ali,kao što uverava Kicinger u ovoj knjizi, mnogi postupci putem kojih se ta zaštita uspostavlja isami onesposobljavaju i onemogućavaju decu

time što potvrđuju tradicionalno shvatanje decekao pasivnih žrtava. Dakle, kako možemo dopri-neti suzbijanju zlostavljanja dece dok istovre-meno dovodimo u sumnju ove pretpostavke? Jošuopštenije, kako se sociologija detinjstva može praktikovati na način koji je otvoren prema političkim i etičkim problemima koje neminovnonosi sobom? Stavljamo na raspolaganje ovajzbornik eseja kao način pokretanja tih problema, podsticanja debate i davanja izvesnog doprinosanjihovom rešavanju.



Poglavlje 9.

Dečja prava

Gerison Lensdaun, „Children's Rights" uBerry Mayall: Children's Child-hoods: Observed and Experienced ,London: The Falmer Press, 1994: 45-63.

U našem društvu, kao i u većini društava,ako ne i u svim ostalim, deca se tradicionalno posmatraju kao svojina njihovih roditelja, koji

su nosioci prava koja se smatraju neophodnimada bi izvršili svoju dužnost. Međutim, tokomovog veka postali smo svedoci fundamentalnih proea u stavovima vezanim za odnos izmeđuroditelja i dece. Prva promena tiče se sveizraženijeg priznanja da prava roditelja uodnosu na njihovu decu nisu nepovrediva i dadržava ima pravo da interveniše radi zaštitedečjih interesa. Britansko zakonodavstvoregistruje te promene. Sve do reforme zakona orazvodu u 1970-im presude o deci zasnivale suse na krivici roditelja ili nečemu sličnom:

partner koji je bio kriv gubio je starateljstvo bezobzira na učinak na dete. Danas, međutim, dobrobit deteta je najvažniji momenat koji trebauzeti u obzir u presudama koje donosi sud prema Zakonu o deci (Children Act, prim. prev.) iz 1989.

Isto tako, sve više se uviđa da su roditeljiu stanju da naškode svojoj deci i da ih zlos-avljaju. To saznanje je danas toliko uobičajeno

da je teško shvatiti zgražavanje koje je izazvaoslučaj Marije Kolvel (Maria Colwell) kada je po prvi put dospeo na naslovne strane, remeteći

pretpostavke o prirodi porodičnog života. Danas je nesumnjivo prihvaćeno da deca imaju pravoda budu zaštićena od takvog zla i da državasnosi odgovornost u pogledu intervenisanja radiobezbeđivanja te zaštite. Druga velika promena je priznanje da nisu samo roditelji odgovorni zasvoju decu. Sada se potvrđuje da država igraključnu ulogu u pružanju podrške roditeljima.Uvođenje opštih dečjih beneficija i redovnogobrazovanja od pete godine, besplatna zdravs-vena nega, a naročito obezbeđivanje redovnihzdravstvenih pregleda dece, školska zdravstvena

služba, zubna i očna nega, sve to svedoci ostepenu brige za opštu dobrobit i zaštitu dece unašem društvu. Da li je taj stepen brige dovojan, pitanje je za političku debatu, čime se ovde neću baviti. Ali, suština je u tome da postoji opštasaglasnost da ni prava a ni odgovornosti rodi-eljstva nisu sveuobuhvatna ni apsolutna, mada postoje fundamentalne razlike u uverenjima u pogledu toga gde treba povući crtu.



Takođe je važno shvatiti da naše percepijedetinjstva prolaze kroz neprestane promene i dasu ambivalentne i protivrečne u pogledu mnogočega. Mnogi odrasli shvataju detinjstvo prožeto prilično romantizovanom predstavom o bezazle-osti - kao period bez odgovornosti ili konflikta,

kojim dominiraju fantazija, igra i mogućnosti.Pa ipak, za mnogu decu raznih kultura i klasa,dominantno obeležje detinjstva je nedostatak moći i kontrole nad onim što im se dešava. Nekiodrasli decu vide kao suštinski iracionalnu, neo-ovornu i nesposobnu da donose pametne odlukeo stvarima koje ih se tiču, a naše zakonodavstvo još uvek u priličnoj meri odražava to shvatanje -Zakon o deci je častan izuzetak.

Veoma su raznolika mišljenja o sposob-osti dece da budu zaposlena, da budu sama, dase igraju bez nadzora, da učestvuju u potpunosti

u demokratskim procesima, da izaberu svojuveroispo-vest. A ta gledišta nisu statična. Na prier, 1971. godine, 80 odsto dece uzrasta odsedam do osam godina imalo je dopuštenje daidu sama u školu, ali je do 1990. ta cifra opalana devet odsto (HiIIman et al., 1990). Barem uvreme kad sam ja odrastala, u 1950-im godi-ama, bilo je uobičajeno da se mlađoj deci dopu-ta mnogo više aktivnosti bez nadzora nego što je to prihvatljivo danas. Slično je i sa zaposl-njem: naše aktuelno zakonodavstvo koje potičeiz 1920-ih odredilo je da 13 godina bude donja

starosna granica za poslove sa skraćenim radimvremenom, ali sada Evropska zajednica vrši pritisak da se ta granica pomeri na 15 ili čak 16godina. Dakle, koncept o tome šta je dete raz-ikuje se unutar različitih kultura, različitih druš-venih grupa i u raznim istorijskim trenucima.

Ipak, postoji izvestan stepen konzisten-nosti svojstvene i tradicionalnom shvatanju pra-va roditelja i aktuelnom priznavanju mere par-tnerstva između roditelja i države: deca su percipirana kao ranjiva kategorija kojoj je pot-ebna zaštita. Koje god da se postave granice

detinjstva, deca su kao grupa ljudi ranjivija ododraslih i stoga su potrebne specijalne mere za-tite i unapređivanja njihovih potreba. No, onošto suštinski nedostaje u svim debatama je nekoistinsko priznanje da deca imaju i prava, a nesamo potrebe.

Želela bih da započnem ispitivanjemimplikacija zaštitničkog modela odnosa odraslih prema deci, pri čemu ću obrazložiti da je važno

razviti analizu o pravima unutar koje bi sestvorio neophodan okvir za promene radi uma-njivanja štetnih posledica ranjivosti.

Deca su ranjiva. Šta to znači? Htela bih da pokažem da je njihova ranjivost dvostruka.

Sama činjenica njihove fizičke slabosti,

nezrelosti, nedostatka znanja i iskustva, činidecu zavisnom od odraslih iz njihove okoline.Kad su u pitanju veoma mala deca, njihovopstanak zavisi od kvaliteta nege i posvećenostikoje im pružaju odrasli koji za njih snose odgo-vornost. Njima je potreban krov nad glavom,hrana, obrazovanje, zdravstvena nega, ljubav izaštita, a njihov opstanak zavisi od dobre volje isposobnosti odraslih da zadovolje njihove potrebe. Stepen ranjivosti se svakako ubrzanosmanjuje kako postaju starija i sposobnija da preuzmu odgovornost na sebe.

STRUKTURALNA RANJIVOST

Deca su, uz to, ranjiva i usled potpunognedostatka političke i ekonomske moći i građa-nskih prava u našem društvu. Ovaj aspekt deti-njstva potiče od istorijskih stavova i pretpos-tavki o prirodi detinjstva. To je društveni i poli-tički konstrukt, a ne inherentna ili neminovna posledica samog detinjstva. Deca, po pravilu,nemaju pristup novcu, nemaju pravo glasa,

nemaju pravo da izraze svoje mišljenje ili da budu shvaćena ozbiljno, nemaju pristup su-dovima, nemaju prava - osim u okviru Zakona odeci - da dovedu u pitanje odluke donesene unjihovo ime, nemaju prava da odlučuju o svomobrazovanju, u okviru porodice nemaju zakon-sko pravo na telesni integritet - roditelji moguslobodno da ih udare ako je to u okvirima„razumnog kažnjavanja" - i uopšte nemaju ni-kakvo formalno pravo glasa u društvu.

Odnos između inherentne i strukturalneranjivosti očigledno je izrazito determinisan ku-

lturnim uverenjima. Želim da pokažem da post-oji sklonost ka suviše snažnom oslanjanju na pretpostavke o dečjoj biološkoj i psihološkoj ra-njivosti pri razradi našeg zakona, politike i pra-kse, a nedovoljno usredsređivanja na to u kojojmeri nedostatak građanskog statusa doprinosiranjivosti.

Koristiće nam da razmotrimo položajžena kao analogiju. Žene i deca su tradicionalno



svrstavani zajedno u slabe i ranjive pripadnikenašeg društva. Žene su percipirane kao da im je potrebna muška zaštita u liku oca ili muža, izbog nedostatka fizičke snage i zbog toga što suintelektualno i emocionalno nesposobne da u potpunosti preuzmu odgovornost za sebe. Ovak-

vo shvatanje služilo je dugo vremena za oprav-davanje očuvanja društvenog položaja žena kaosvojine muškaraca.

Drugim recima, njihova pretpostavljenainherentna ranjivost bila je izgovor da seizbegne bavljenje njihovom strukturalnom ranji-vošću. Kada je otpočela borba za otklanjanje tihstrukturalnih činilaca - za dobijanje prava glasa, prava na sopstvenu imovinu, prava na starate-ljstvo nad decom, prava na odbijanje seksa u braku, prava na telesni integritet i prava nanenapadanje, prava na jednaku platu, prava na

nediskriminaciju, prava na privatnost - počelo jeda bledi shvatanje žena po kojem im je suštinski potrebna nečija zaštita. Pred ženama je dug put pre nego što postignu potpunu ravnopravnost samuškarcima, ali su se naši stavovi u pogledugrađanskih prava žena, na osnovu principa jednakosti, izrazito promenili u toku proteklihsto godina.

Da bismo unapredili položaj dece u druš-tvu, neophodno je da ostvarimo promene upore-dive sa onima koje su postignute kad su u pitanju žene. Ostvarivanje takvih krupnih pro-

mena naših temeljnih uverenja u pogledu deceučinilo bi nužnim promene u zakonu, politici i praksi u javnoj i privatnoj sferi. U tom konte-kstu od ogromnog je značaja ratifikacija Kon-vencije o pravima deteta Ujedinjenih nacija.

Konvencija o pravima deteta UN, koja jeusvojena na Generalnoj skupštini UN 1989, predstavlja prekretnicu u međunarodnom pokre-tu za dečja prava, i to u dva smisla. Prvo, onaobezbeđuje obuhvatan okvir za priznavanje prava koja se odnose ne samo na dečju potrebuza negom, zaštitom i adekvatnim obezbeđiva-

njem već takođe i na potrebu učestvovanja.Drugo, Konvencija je obavezujuća i zahteva dadržave članice aktivno donesu odluku da jeratifikuju. Dok nije bila usvojena Konvencija o pravima deteta, nije postojao obavezujućimeđunarodni instrument koji bi obuhvataoobaveze država prema deci.

Konvenciju je do danas ratifikovalo 156zemalja (mart 1994). Ratifikovanjem vlada

obznanjuje svoju spremnost da postupa premaodredbama Konvencije, i pošto je pristala da bude njome obavezana, od nje se zahteva da podnosi izveštaj Komitetu za prava deteta UN onapretku u sprovođenju tih odredaba, prvo uroku od dve godine, a zatim svakih pet godina.

Vlada Velike Britanije je ratifikovalaKonvenciju 16. decembra 1991, i sada se od njezahteva da svoj deci osigura zadovoljavanjestandarda koje Konvencija otelotvoruje. Vlada je podnela izveštaj Komitetu za prava deteta UNo postignutom napretku u januaru 1994.

Konvencija je ugovor veoma širokogopsega i primenjuje se na svu decu mlađu od 18godina. Principi koje sadrži mogu se razvrstati utri glavne kategorije - obezbeđivanje, zaštita iučestvovanje.

Članovi o obezbeđivanju priznaju

društvena prava dece na minimalne standardezdravlja, obrazovanja, na socijalno osiguranje,telesnu negu, porodični život, igru, rekreaciju,kulturu i slobodno vreme.

Članovi o zaštiti ustanovljavaju pravadece da budu zaštićena od diskriminacije,fizičkog i seksualnog zlostavljanja, eksploatisa-nja, zloupotrebe štetnih supstanci, nepravde ikonflikta. Članovi o učestvovanju tiču segrađanskih i političkih prava. Oni priznaju prava dece na ime i identitet, da se pitaju i da seuzmu u obzir njihova mišljenja, prava na telesni

integritet, na pristup informacijama, na slobodugovora i mišljenja, kao i pravo da opozovuodluke koje su donesene u njihovo ime.

Upravo bi ova treća grupa principa, akose u potpunosti sprovede, predstavljala značajnu promenu time što priznaje decu kao učesnike udruštvu; ona postavlja stvarnu pretnju tradicio-nalnim granicama između odraslih i dece.

Ovde ću razmotriti dva ključna članaKonvencije koji na iz-vestan način razotkrivajuinherentnu napetost između, s jedne strane,shvatanja dece kao zavisnih od zaštite odraslih i

nesposobnih da preuzmu odgovornost za svojesopstveno odlučivanje, a s druge strane, kaoljudi sa osnovnim građanskim pravima, uključu- jući i pravo da u potpunosti učestvuju u dono-šenju odluka koje se tiču njihovog života.

Prvi je član 12, koji nalaže:Države ugovornice će obezbediti detetu

koje je sposobno da formira svoje sopstvenomišljenje pravo slobodnog izražavanja tog



mišljenja o svim pitanjima koja se tiču deteta, stim što se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu sa godinama života i zrelošćudeteta.

U tom cilju detetu će posebno biti pruženamogućnost da bude saslušano u svim sudskim i

administrativnim postupcima koji se tičudeteta.*

Ovaj je princip fundamentalan i zaKonvenciju i za svako priznavanje dece kaoljudi sa pravom da budu saslušani. To samo posebi zvuči razumljivo i prilično bezazleno, aliako se shvati ozbiljno, ima temeljne implikacije.Danas smo vrlo daleko od potpunog pridrža-vanja ovog principa.

Zakon o deci u Engleskoj i Velsuotelotvoruje taj princip, zahte-vajući da se dečježelje i osećanja uzimaju u obzir pri donošenju

odluka koje ih se tiču. Nedavni slučajeviobraćanja dece sudu radi prosuđivanja o tomegde žive i sa kim pozitivni su primeri pri-menjivanja ovog prava.

Interesantno je pratiti odjeke ovihslučajeva u medijima. Zakon o deci je etiketirankao „Povelja derišta" koja najavljuje raspad po-rodice. Mnogi su se osetili temeljno ugroženiidejom da deca imaju formalna prava da budusaslušana u sudskom sistemu. Ipak, ta prava postoje u zakonu i danas ih deca sve višekoriste.

No, sasvim je drugačija situacija kadarazmotrimo obrazovni sistem u kojem ne postojinikakva obaveza da se dete sasluša ili njegovomišljenje shvati ozbiljno. Interesantno je primetiti da su pre ratifikacije u našoj zemlji uMinistarstvu za obrazovanje i nauku tvrdili dase u potpunosti pridržavaju Konvencije te dastoga nema potrebe za nekim merama radiusaglašavanja. Pa ipak, ne postoji obaveza da sesasluša mišljenje deteta pri odlučivanju o izboruškole, i dete nema pravo da bude saslušano kadaga izbacuju iz škole. Poslednjih meseci

poprilično je raspravljano, naročito u vezi saodredbama Zakona o obrazovanju iz 1993, da lida se dalje napreduje ka sistemu subvencionisa-nog školstva, u vezi sa polemikama okotestiranja, povelje roditelja, roditeljskog izbora, predloženog redukovanja stepena obrazovanjaza učitelje u obdaništu i osnovnoj školi. Ni u jednom trenutku u toku tih rasprava nijesaslušan glas dece - o njihovom pravu na

obrazovanje, njihovom pravu da budu sasluša-na, da učestvuju u diskusijama u vezi sa testi-ranjem i nacionalnim nastavnim programom,maltretiranju u školskim dvorištima i o tomekako se upravlja školama. Malobrojne su školekoje imaju školska veća, a još manji broj njih

funkcioniše na osnovu uzajamnog uvažavanjaučenika i nastavnika. Deca imaju pravo da sesmatraju potrošačima a ne samo produktimaobrazovanja. Vlada dosledno odbija da razmotriovaj problem. Oni nas, s jedne strane, uveravajuda su ova prava obuhvaćena Zakonom o deci, aočigledno je da nisu, a sa druge, da su takva prava neprikladna i potencijalno opasna, a takvostanovište je nečuveno kršenje Konvencije nakoju ih obavezuje međunarodno pravo.

U zdravstveno zakonodavstvo nije unese-na obaveza da se dete sasluša i da se uzme u

obzir njegovo mišljenje. Princip Gilik (Gillick)utvrdio je pravo „kompetentnog" deteta dadonosi odluke u svoje ime u pogledu lekarskogtretmana (Gillick v. West Norfolk & WisbechAHA 3 AU ER 402, 1985). Ta presuda jasnoukazuje da se pitanje uključivanja dece uodlučivanje o njihovoj medicinskoj nezi odnosina svu dovoljno razumnu decu, bez obzira nauzrast. Međutim, ovaj je princip ozbiljno ugro-žen presudom Apela-cionog suda u slučajušesnaestogodišnje anorekticne devojke (re W.A.Minor: Consent to Treatment 1 FLR1, 1993). Ta

presuda je takođe dovela u pitanje statutarno pravo, obuhvaćeno aktom o reformi Zakona o porodici iz 1969, na potpuno samoopredeljenješesnaestogodišnjaka i sedamnaestogodišnjaka uEngleskoj i Velsu u pogledu lečenja. Datoobjašnjenje je da pravo na pristanak ne obuh-vata pravo odbijanja pristanka. Kada mladaosoba želi da odbije lečenje, njegove/njene željemogu se odbaciti bez obzira na kompetentnostte mlade osobe. Ova odluka ima temeljne implikacije u pogledu prava svih mladih ljudi naautonomiju i samoopredeljivanje. Naravno, u

ovom slučaju je postojala bojazan da životmlade žene može biti doveden u opasnost, ali bise s tim, s obzirom na specifične okolnosti, prikladnije izašlo na kraj da je primenjen Zakono mentalnom zdravlju.

U Britaniji ne postoji čak ni zahtev da seunutar porodice uzima u obzir mišljenje deteta.U Finskoj je, u njihov ekvivalent Zakona o deciunesen zahtev da se roditelji moraju konsult-



ovati sa decom pri donošenju svih važnihodluka koje se odnose na njih, što je uslovljenouzrastom i razumnošću deteta. Slične odredbe postoje i u Nemačkoj, Švedskoj i Norveškoj. UŠkotskoj je Zakonodavna komisija prilikomnedavnog savetovanja o predlozima za zakon o

porodici uočila da postoji široko rasprostranjena podrška za neke slične odredbe kod nas.Međutim, do danas takvog zahteva nema uzakonu.

Dug je put pred nama u Britaniji pre negošto budemo mogli da tvrdimo da ispunjavamostandarde koje zahteva član 12. U Jedinici zaunapređivanje dečjih prava u poslednjih neko-liko meseci preduzeli smo seriju konsultacija samladima u pogledu njihovog utiska o tome ukojoj se meri poštuju njihova prava na učestvo-vanje. Mišljenje na koje nailazimo sa izuzetnom

doslednošću je da nemaju utisak da ihuvažavaju, slušaju, niti ozbiljno shvataju. Upr-kos zahtevima Zakona o deci, očigledno je i toda deca o kojoj se staraju lokalni organi vlasti idalje imaju osećaj nemoći i otuđenja od sistemai da se malo toga poboljšalo od kada je spro-veden ovaj zakonski akt. Mi nemamo kulturuslušanja dece. Ozbiljna primena ovog principazahtevala bi da:

• osiguramo da deca imaju pristupodgovarajućim informacijama primerenimnjihovom uzrastu, pomoću kojih bi mogli da'

formiraju svoja uverenja. Na primer, deca u bolničkom okruženju moraju biti obaveštena otome ko je odgovoran da im sa-opšti šta sedešava, koje su implikacije lekarskog tretmana,koje su uzgredne pojave, koje su im opcije naraspolaganju, koje su implikacije ako se ne podvrgnu lečenju, da li će to boleti, koliko dugoće trajati (videti Oldersonov članak u ovojknjizi);

• deci pružimo stvarnu mogućnost daizraze svoje mišljenje i ispitaju opcije koje suim na raspolaganju. To zahteva ozbiljno

obavezivanje na poštovanje dece i njihovog prava da učestvuju u svemu što je od značaja zanjih, bilo da se nalaze u školi, podstarateljstvom ili u bolnici. Nužno je odvojiti potrebno vreme da bi se obezbedilo da decaimaju dovoljno mogućnosti da istraže problemesa kojima se susreću. Da bi bila efektivnouključena, moraju se pozabaviti svojimsumnjama, strepnjama i nedoumicama. Pri

procenjivanju kompetentnosti mlade osobe daučestvuje u odlučivanju, važno je uzeti u obzir mišljenje same mlade osobe o sopstvenojkompetentnosti. Sposobnost deteta da donosiodluke u svoje ime zavisi od samog deteta, ali iod toga koliko je obavešteno i koliko ga ostali

učesnici uvažavaju;• saslušamo mišljenja dece i razmotrimo

ih sa uvažavanjem i ozbiljnošću, kao i da imsaopštimo kako će njihova mišljenja bitirazmotrena. Očigledno je da nema svrhe slušatidečje mišljenje ukoliko nemamo nameru da gashvatimo ozbiljno. Neophodno je biti jasan u pogledu toga u koje se aspekte dečje nege, iliobrazovanja, ili zdravstva, ili igre, on/ona možeuključiti. Da bismo dopustili deci da učestvuju udonošenju odluka koje ih se tiču, odrasli moraju biti spremni da ih saslušaju i uvažavaju i da

govore u saradnji sa njima a ne kao njihovizastupnici;

• obavestimo decu o ishodu svake odlukei, ako je ta odluka suprotna njihovim željama,obezbedimo da se u potpunosti objasne razlozitakvog ishoda;

• obezbedimo deci koja koriste javneslužbe delotvorne, pristupačne i prave puteve za pritužbe, uz pristup nezavisnom zastupništvu usituacijama kada dete smatra da se sa njim loše postupalo, da je bilo zapostavljeno ili na bilokoji način zlostavljano. U Lotianu (Lothian) su

se udružili upravni organi za socijalni rad,obrazovanje i zdravstvo radi donošenja dečje povelje (Children's Charter), koja ustanovljavazajedničku deklaraciju principa, podržanu pojedinostima o ovlašćenjima unutar svake odnjihovih službi. Svako dete se obaveštava oPovelji, koja, osim toga, uvodi i nezavisnogsudiju kojem se mogu obratiti ako misle da nisuispoštovani principi ili ovlašćenja.

Dakle, Konvencija nalaže da je dužnostosoba koje imaju roditeljsku odgovornost dauključe decu u donošenje odluka koje se tiču

njihovog života, u skladu sa njihovim uzrastomi razumnošću. Prema tome, ona uspostavljamodel učestvovanja i, osim toga, nalaže obave-zu delanja u najboljem interesu deteta.

Drugi ključni član koji želim darazmotrim je član 3:

,,U svim aktivnostima koje se tiču dece, bez obzira da li ih predu-zimaju javne ili privatne institucije socijalnog staranja, sudovi,



administrativni organi ili zakonodavna tela,najbolji interesi deteta biće od prvenstvenogznačaja."

Navedeni princip nedvosmisleno lociraodrasle kao one koji snose odgovornost zadobrobit dece. Htela bih, pre svega, da ispitam

ovaj član da bih videla u kojoj je meri u britanskom zakonu priznat kao princip kojim serukovodi pri odlučivanju koje se tiče deteta, azatim da razmotrim implikacije samog principa.

To je glavni princip u Zakonu o deci uEngleskoj i Velsu, sa svojim zahtevom dadobrobit dece mora biti od najvećeg značaja.Međutim, Zakon o deci i prevashodan značajdobrobiti deteta pri-menjuju se samo u sudo-vima koji razmatraju pitanja u vezi sa po-dizanjem deteta. Nisu svi sudovi u Britaniji podređeni tom principu. Primeri za to su tribu-

nali koji saslušavaju imigrante i njihove molbeza dobijanje državljanstva, kao i svi tribunalikoji deluju u okviru obrazovnog sistema i kojise bave pitanjima u vezi sa izborom škole,specijalnim potrebama, izbacivanjem iz škole.Prošlogodišnji slučaj majke koja je bilauhapšena dok je iščekivala deportaciju, a njenotroje dece - od kojih je jedno bilo beba, svi sa britanskim državljanstvom - povereno staratelj-ima, razotkriva surovu realnost zakonodavstvakoje ne vodi računa o dobrobiti deteta. Izvansuda, koncept najboljih interesa deteta takođe je

primetno odsutan. U zakonu o obrazovanju ne postoji princip najboljeg interesa. Od škola,lokalnih vlasti ili upravnih tela ne zahteva se dauzimaju u obzir bilo dobrobit pojedinačnogdeteta kada donose odluke u vezi sa tim dete-tom, bilo dece kao grupe. To znači da odluke dase izbaci dete, da se obustavi specijalna pomoć,da se zatvori škola, da se promeni kriterijum za prijem, da se uvede obavezno nošenje uniforme,da se pravi razlika između učenica, da se ne primaju deca sa specijalnim potrebama, da sezapočne disciplinski postupak protiv deteta ili

da se objavljuju rang-liste dece, ne moraju bitidonete s obzirom na najbolji interes deteta ilidece. Prvenstvo mogu preuzeti drugi razlozi,kao što su ekonomičnost, roditeljski izbor,ugled škole ili efikasnost.

Slično tome, principom najboljeg interesase ne rukovodi u oblasti zdravstvenih usluga ilizdravstvene nege. Ne postoji niko sa nekomstatutarnom odgovornošću ko bi osiguravao

zaštitu posebnih interesa dece pri donošenjutakvih odluka, ili ko bi vodio računa da zdravljedeteta ima prioritet u odnosu na „efikasnost" ili„ekonomičnost".

Isto tako, ako razmotrimo pitanja urbani-stičkog planiranja i zaštite životne sredine,

uočićemo da obziri prema deci uopšte nisu nadnevnom redu. Kada bismo ozbiljno shvatilidužnost navedenu u članu 3, bilo bi neophodnoda povedemo računa o implikacijama za decukada se predlaže izgradnja novog puta - koje biimplikacije po njihovo zdravlje proizašle izzagađenja bukom i olovom, težeg pristupa igra-lištima, smanjene mobilnosti i mogućnosti kre-tanja unutar lokalne zajednice. Koliko se dečjinajbolji interesi uzimaju u obzir pri izgradnjistambenih naselja koje vidimo svuda oko našihgradova - kojima nedostaju igrališta i trotoari,

sa opasnim pešačkim prelazima i tome slično.Treba obratiti pažnju na dve stvari. Prvo,

očigledno je da, osim Zakona o deci, konceptdobrobiti deteta ne postoji u našem zako-nodavstvu. Dobrobit deteta nije najvažnija stvar u donošenju odluka širom društva. Nemasumnje da bi mnogi stručnjaci koji rade sadecom tvrdili, i to opravdano, da u njihovomsvakodnevnom radu taj princip zauzima centra-lno mesto. Ipak, zbog toga što nemaju statusgrađana, sama deca nisu u mogućnosti daosiguraju da se njihovi interesi poštuju, i stoga,

bez principijelnog zakonodavnog sistema koji bito podržao, nema garancija da će njihoviinteresi biti uzeti u obzir ili da će im na nekinačin biti nadoknađena šteta.

Drugo, pogrešno je misliti da je izvrš-avanje principa najboljih interesa inherentnokorisno za decu. Naprotiv, to može biti moćaninstrument u rukama odraslih, koji ga moguupotrebiti za opravdavanje nekih svojih aktiv-nosti i za nadglasavanje želja i osećanja dece.Izuzetno je teško svakoj odrasloj osobi daustanovi šta je to najbolji interes deteta. Većina

roditelja je bar nekada došla u konflikt sa partnerom u vezi sa tim šta je najbolje zanjihovo dete - na primer, u pogledu svakodne-vnog odlučivanja o tome kada je vre-me da idena spavanje, koliko da ostane napolju, odisciplini i tako dalje. Prema tome, iako jeneophodno da odrasli, kojima se pridaje odgo-vornost za decu ili aspekte njihovog života, pridonošenju tih odluka vode računa o dobrobiti



dece, isto tako je nužno da postoje jasni,eksplicitni i formalni putevi pomoću kojih bideci bilo omogućeno da dovedu u pitanjeizvršavanje principa dobrobiti kada smatraju da je bio pogrešno primenjen ili da njihovo mi-šljenje nije uzeto u obzir.

Još je važnije priznanje da deca imajuosnovna građanska prava - pravo da budu saslu-šana i shvaćena ozbiljno, pravo na sloboduizražavanja, pravo na slobodu savesti, pravo natelesni integritet. Ako se ovi principi prihvatekao dati, oni obrazuju principijelan okvir uodnosu na koji se može testirati konceptnajboljih interesa. Bez toga, prava deteta mogu biti podvrgnuta ličnim predrasudama, nedostat-ku želje da se konflikt razreši, pomanjkanjurazmatranja dečje perspektive ili, naprosto, borbi za moć, u kojoj su odrasli uvek jači.

Razmotrimo odluke donesene u kontekstuusvajanja, što nam može poslužiti kao korisnailustracija. U praksi se model dobrobiti koristiza odlučivanje u pogledu trajnog smeštaja dece.Drugačiji pristup bio bi sastavljanje skupa principa na osnovu prava iz Konvencije UN, što bi sačinjavalo okvir unutar kojeg bi se odluketestirale. Na primer, svako dete ima pravo nasvoj identitet, pravo na ime, državljanstvo, pravo da poznaje svoje roditelje i da se onistaraju o njemu, pravo na sopstvenu kulturu, jezik i veroispovest, pravo da ne bude odvojeno

od svojih roditelja, osim ako je to neophodno unajboljem interesu deteta, a ako je odvojeno, pravo da ostane sa njima u kontaktu, pravo daučestvuje u donošenju svih odluka i da njegovomišljenje bude ozbiljno shvaćeno. Kada bisocijalni radnici ispitivali okolnosti zahteva zasmeštaj nekog deteta, taj bi okvir pružao kohe-rentnu strukturu u odnosu na koju bi se moglo prosuđivati šta je dobrobit tog deteta. Bez togase mnoge odluke donose u ime neodređenogkoncepta najboljih interesa, te se ne mogu proveriti niti kontrolisati. S druge strane, uko-

liko bi se ti principi priznali, dete bi bilo u prilici da ospori odluke ako smatra da njego-va/njena prava nisu bila sasvim uzeta u obzir ili poštovana.

Poslednjih godina stručnjaci koji se bavedečjom negom, advokati i policija u priličnojmeri su se fokusirali na pitanja zaštite idobrobiti dece. Primena principa dobrobitikojom se ne ostvaruje pravo dece da učestvuju u

donošenju odluka koje ih se tiču, potkopavanjihovu mogućnost samoopredeljivanja. Principdobrobiti služi da se održi strukturalna ranjivostumesto da teži da im pruži više mogućnosti da preuzmu kontrolu nad svojim životima. Na primer, zlostavljanje dece tokom više godina u

domu u Lesterširu (Kirkwood, 1993) iStafordširu (Lewy & Kaahan, 1991) slikovitonam ilustruje nemoć i ranjivost dece kada se ne poštuju ova fundamentalna građanska prava. Dasu ta strukturalna prava bila ostvarena, poten-cijal za zlostavljanje dece koji potiče od njihoveinherentne ranjivosti bio bi znatno umanjen.Ukoliko se u našem zakonodavstvu, politici i praksi koja iz nje proizlazi, ne prizna da su decaljudi te da imaju prava koja se moraju poštovatii podržati, njihova inherentna ranjivost nasta-viće da se uvećava zbog toga što nemaju gra-

đanski status.Međutim, razlozi koji idu u prilog dečjim

pravima nisu nesporni. Ove godine smo bilisvedoci izrazitog protivljenja ideji da decaimaju prava na veći stepen učestvovanja. Argu-mentuje se da nije prikladno davati prava deci,već da treba da se fokusiramo da ih naučimo da budu odgovorna. Deca su prikazana kao danemaju moralnost, da su van kontrole i da imnedostaje iskustvo na koje bi se pozvala da bidelotvorno učestvovala. Na tragu ratifikacijeKonvencije i povodom sprovođenja Zakona o

deci, poprilično se raspravljalo o ravnotežiizmeđu prava roditelja i prava dece. Neki, na primer, tvrde da Zakon o deci ide suviše u pravcu promovisa-nja prava roditelja na štetudečjih prava. Drugi, sve glasniji lobi, tvrde daunapređivanje dečjih prava ugrožava pravaroditelja i porodični život.

Da bismo analizirali konflikt izmeđuroditeljskih i dečjih prava, možda bi namkoristilo da ispitamo poreklo prava koja su u pitanju. Prava roditelja, kako ih je definisao lordSkarmen (Scarman) u Gilik presudi, proizlaze iz

njihove odgovornosti da unapređuju dobrobitdeteta, pri čemu ih ta odgovornost ograničava.U članu 5 Konvencije opisuju se prava iodgovornosti roditelja s obzirom na obezbe-đivanje odgovarajućeg usmeravanja i savetova-nja deteta u ostvarivanju njegovih prava nanačin koji je u skladu sa razvojnim moguć-nostima deteta. Prema tome, i Konvencija iGilik presuda nameću veoma jasna ograničenja



u pogledu prava roditelja. Ona postoje samoonoliko koliko je neophodno za zaštitu, dobrobiti unapređivanje dečjih prava. Čim dete zadobijemogućnost da ta prava nezavisno ostvaruje,nestaje pravo roditelja da ostvaruju svoju odgo-vornost. Tamo gde postoji konflikt, to zapravo

nije konflikt između prava roditelja i pravadece. To se možda može prikladnije opisati kaokonflikt između odgovornosti odraslih da zaštitedete i dečje težnje za pravom na učestvovanje isa-moopredeljenje, pravo da bude saslušano ishvaćeno ozbiljno. Drugim recima, to je kon-flikt između, s jedne strane, dečjeg prava da bude zaštićeno i, s druge strane, dečjeg prava naizražavanje.

Ovakva konstrukcija nipošto ne otklanjadileme i poteškoće svojstvene pokušaju rešava-nja konflikta između odraslih i dece, ali

obezbeđuje valjaniji okvir unutar kojeg se tajkonflikt može razumeti. Ona takođe locira raz-rešenje konflikta kao neophodnost iznalaženjarešenja koje je za dete najbolje.

U poslednje vreme smo svedoci ponov-nog bučnog započinjanja ove rasprave u pole-mikama vezanim za pravo osobe koja čuva deteda ga sa dopuštenjem roditelja, udari [TheGuardian, 12. februar 1994). To može da budedobra ilustracija pomenutog konflikta. Ako se prihvati da su deca ljudi sa društvenim igrađanskim pravima koja se mogu porediti sa

pravima odraslih, onda bi trebalo da su im dataista prava na telesni integritet kao i odraslima.Drugim recima, trebalo bi da imaju pravo, kojeodrasli u našem društvu uzimaju zdravo zagotovo, da ih niko ne dodiruje bez njihovog pristanka, da ih ne zlostavlja ili povređuje.Međutim, ova rasprava je, bez razlike, uobli-čena u kontekstu prava roditelja da disciplinujudete na način koji oni smatraju neophodnim ili prikladnim, a ne s obzirom na pravo deteta daga niko ne udara. Ovo pitanje je važno osmislitis obzirom na građanska prava deteta, a ne samo

s obzirom na njegovu zaštitu ili dobrobit.Zaštita nameće dužnost odraslima da postupaju prema deci na određeni način, ali mnogiroditelji pravdaju primenu telesnog kažnjavanjau ime zaštite deteta. Ako se argument oblikuje sobzirom na dečje pravo na telesni integritet, pitanje počinje od deteta i postaje jasna stvar principa. Društveno i zakonsko odobrenje uda-ranja dece je jedna od najsimboličnijih indi-

kacija njihovog niskog statusa u našem društvu,i sve dok ne prestanemo da to odobravamo kaoopravdano kažnjavanje, nastavićemo da kršimoKonvenciju i da održavamo ranjivost dece prema zlostavljanju odraslih.

Kad su u pitanju deca, skloni smo da

koristimo model u kojem se polazi od pretpo-stavke zaštite na rođenju, sa postepenim po-makom ka samoodređivanju deteta, kako ona ilion pokazuje sposobnost da donosi odluke posopstvenom pravu. Drugim recima, dete trebada „zasluži" pravo na samoodređivanje. Postojii alternativni pristup, i taj je model usvojen zaodrasle u demokratskim i participativnim društ-vima - to je da pođemo od pretpostavke samo-određivanja i da je samo kada to očigledno nijeu najboljem interesu deteta ili kada bi to ugro-zilo prava nekog drugog, opravdano da se

odbaci ili uskrati detetu to građansko pravo.Ovakvim pristupom na odraslima je teret daopravdaju intervenisanje, umesto da se dete boriza pravo učestvovanja u donošenju odluka kojese tiču njegovog života. Svakako, što je detemanje, veća je potreba da se interveniše. Čak i utom slučaju postoji svedočanstvo o primeni ovefilozofije na male bebe; pomak od rutinedavanja obroka na četiri sata ka hranjenju kojese ravna prema zahtevima deteta, primer jedopuštanja detetu da odredi i kontro-lišezadovoljavanje svojih potreba.

Odrasli ipak imaju očiglednu odgovornostu pogledu zaštite i dobrobiti dece. U oblastidečje nege ta je odgovornost vezana za zahtevda se deluje u najboljem interesu deteta. Udrugim sferama, i privatnim i javnim, ne postojičak ni ograničenje u pogledu postupanja ilidelovanja. Ipak, ono što treba priznati jeste dadeca imaju građanska prava koja morajuobrazovati okvir u odnosu na koji se donoseodluke i presude. Pri tome bi trebalo da prevlada pretpostavka kompetentnosti, a tamogde je ona odbačena, celokupno delovanje bi

trebalo testirati u odnosu na unapređivanje i poštovanje tih prava.



Poglavlje 10.

Kod kuće je najbolje:Distinkcija javno/privatno udečjem teoretisanju o riziku i bezbednosti

Dženi Harden, „There's no place like home: the public/private distinction inchildren's theorizing of riskand safety"u: Childhood, Vol. 7. No. 1, 2000: 43-59.

UVOD

Savremeno sociološko istraživanje bavi serizikom kao društvenom konstrukcijom (Gidd-ens, 1991). Dokazuje se da laičko teoretisanje oriziku mora biti društveno situirano i kontekst-ualizovano s obzirom na javne diskurse i socio-ekonomske strukture koji oblikuju naše živote(Green, 1997; Scott et al., 1998). To je na višenačina relevantno za raspravu o deci i riziku.Prvo, javni diskursi o deci i riziku zasnivaju sena savremenim zapadnjačkim idejama o detinj-stvu (Jackson & Scott, 1999). Detinjstvo sekonstruiše kao doba bezazlenosti, ranjivosti i

zavisnosti (Jenks, 1996). Drugo, rasprava o rizi-cima po decu fokusira se selektivno na određenerizike (Roberts et al., 1995). Treće, u tim dis-kursima su rizici sa kojima se deca suočavajulocirani uglavnom u javnoj sferi, a ne u pri-vatnoj sferi porodice.

Savremene kampanje organizacija zadecu nastoje da skrenu pažnju na rizike sakojima se deca suočavaju u pogledu nasilja u

porodici, a ipak se veći deo javnog diskursa o

deci i dalje usredsređuje na rizike locirane u javnom životu. Osim toga, postoji tendencijafokusiranja na posebne tipove rizika po decu.Prilična medijska pažnja posvećena je slučajevi-ma otmice dece, umiranja od droge među de-com i siledžijstva, a manje interesovanja se po-kazuje za slučajeve povređivanja dece u kući.Tvrdi se da se to odražava na zabrinutost samihroditelja kada je u pitanju bezbednost njihovedece. Procenjuje se da „opasnost od nepoznatihljudi" predstavlja najveću bojazan za 98 odstoroditelja, iako je u Velikoj Britaniji između

1984. i 1994. bilo ubijeno manje od šestorodece ispod 14 godina godišnje (Moran et al.,1997). To se može uporediti sa otprilike 600dece koja godišnje stradaju u nezgodama u kući(Harker & Moore, 1996).

Primećuje se da učestvovanje dece u javnom životu nosi određene rizike. Zato sesmatra da to učestvovanje treba da kontrolišu iograničavaju odrasli. Zaštita dece obuhvata



regulisanje njihovog učešća u javnom životu -gde idu, s kim, na koliko dugo, iz kojih razloga.U tom pogledu je zaštita dece takođe izvor kontrolisanja dece (Valentine, 1997a). Granicedelokruga dečje autonomije koje postavljajuroditelji i zakonodavstvo tesno su povezane sa

idejom o deci kao društvenoj grupi koja je nez-rela, naivna, ranjiva i opasna po samu sebe(Pilcher, 1996). Ipak, pravi se razlika s obziromna opaženu dečju sposobnost da savladaju rizi-ke, a i između dece u pogledu uzrasta. Na pri-mer, Nacionalno društvo za prevenciju okrutno-sti prema deci (National Societyfor the Pre-vention of Cruelty to Children, NSPCC) dajesmernice o tome u kojem se uzrastu deci mogudozvoliti određeni stepeni autonomije. Na pri-mer, primećuje se da su deca sa osam godinasuviše mala da idu sama u školu [The Observer,

rubrika Life, 10. mart 1996).U ovom članku se ispituju dečje konstru-

kcije o riziku i bezbednosti u njihovom svako-dnevnom životu u odnosu na dihotomiju jav-no/privatno, lako je u okviru feminističkogistraživanja bilo poprilično rasprava u pogleduimplikacija koje distinkcija javno/privatno pred-stavlja za žene (Gamarnikovv, 1983), manje su poznate implikacije vezane za decu, odnosnokako sama deca konstruišu svoj život s obziromna tu distinkciju.

U članku se prvo prikazuje kontekst ovog

proučavanja iz kojeg su izvučeni prikazani po-daci. Drugo, u glavnim crtama naznačena suključna pitanja u raspravama vezanim za distin-kciju javno/privatno unutar sociologije, kao i primerenost tih pitanja za raspravljanje o deci iriziku. Ta su pitanja, zatim, dalje istražena sobzirom na podatke dobijene intervjuisanjemdece. Deca su bila promišljena u svom koncep-tualizovanju rizika u javnom životu i naprostonisu prihvatala zvanične diskurse o deci i riziku.Argu-mentuje se da deca konstruišu svojarizična i bezbedna okruženja s obzirom na poj-

move privatnog, lokalnog i javnog. Pokazano jeda, dok je privatna sfera porodice opisana sobzirom na bezbednost i sigurnosti, decaizražavaju zabrinutost u pogledu svoje ranjivostiu javnom životu. Dečji prikazi takođe definišu posrednu sferu između privatne i javne - sferulokalnog, koja je identifikovana u pogledu blizine kuće i dobrog poznavanja mesta i ljudi.

POZADINA STUDIJE

Ovaj članak se zasniva na podacima izistraživanja kojim je ispitivano kako deca iroditelji izlaze na kraj sa rizicima, bezbednošćui opasnošću. Fokus istraživanja stavljen je na

rizik i strepnju zbog rizika uopšte, kao i nanjihove posledice na svakodnevni život dece, a posebno na seksualizaciju rizika u odnosu nadecu. U intervjuima je korišćen tematski vodičza ispitivanje svakodnevnih bojazni i brigadece, dečjih stavova o ograničenjima koja im postavljaju roditelji, dečjim strategijama zasavladavanje rizika i pregovaranje o rodite-ljskim ograničenjima. Primenjeni su i raznovr-sni postupci u vidu zadataka, uključujući dopu-njavanje rečenica, mrežne dijagrame i vežbegrupisanja.

Obavljeni su individualni intervjui sa 51detetom iz 30 porodica. Od 51 deteta, njih 34imala su između 9 i 13 godina i u vreme inter-vjuisanja bila su u osnovnoj školi. Da bi seispitala prisutnost rizika unutar domaćinstva,intervjuisan je i stariji brat/sestra kada je to bilomoguće: 17 dece bilo je uzrasta 12-15 godina iu srednjoj školi u vreme intervjuisanja. U obestarosne grupe bilo je podjednako devojčica idečaka.

Za uzorak su odabrane jedna škola uurbanom području i četiri škole u ruralnim pod-

ručjima u Škotskoj da bi se istražila prostornadistribucija rizika između urbanih i ruralnihlokacija (Valentine, 1997b). Korišćenje škola za pravljenje uzorka omogućilo je istraživačima daintervjuisu decu koja su potencijalno bila među-sobno povezana i delila zajednička lokalnaiskustva. Deca iz ovog istraživanja potiču pre-težno iz više radničke klase i niže srednje klase isva su, osim dvoje dece, belci, što odražavaetnički sastav proučavanih područja.

Iako se uočava da deca ne predstavljajuhomogenu društvenu grupu i da njihova iskus-

tva i stavovi variraju, centar interesovanja ovogčlanka nije izvođenje sistematskog poređenjazasnovanog na strukturalnim razlikama. Umestotoga, pažnja je usmerena na to da se istaknuznačajne tačke koje razlikuju decu na osnovuuzrasta, roda i mesta boravka.

DISTINKCIJA JAVNO/PRIVATNOI RIZIK



Razlikovanje između javnog i privatnog primenjivali su sociolozi na više različitih nači-na i više različitih konteksta. Povlačene su dis-tinkcije između javnog i privatnog u pogledu:državne administracije/tržišne ekonomije; ko-

lektivnih/individualnih interesa; porodične/tr-žišne ekonomije. Kao što primećuje Vajntraub(Weintraub), „distinkcija javno/privatno... nije jedinstvena već protejska (poprima različiteoblike, poput grčkog boga Proteja). Sastoji se nesamo od jednog para suprotnosti već od slože-nog skupa suprotnosti, koje se ne mogu svesti jedna na drugu, kao što nisu ni sasvim nes-rodne" (Weintraub, 1995, 284). Pored toga, na-čin upotrebe tih pojmova može da varira. Rib-ens Mekarti i Edvards (Ribbens McCarthv &Edwards, 1999) ukazuju na različite upotrebe, s

jedne strane identifikovanja javnog i privatnogsa posebnim fizičkim prostorima, a s druge,njihove identifikacije sa određenim društvenim praksama i iskustvima. Kao što primećuje Sle- jter (Slater, 1998), „javno i privatno se posma-traju kao različite oblasti iskustva i vrednosti, u prostornom i vremenskom smislu, koje su odvojene i oličene različitim vrstama ljudi i uloga(Slater, 1998, 144).

U pitanje se dovodi i stepen u kojem seoštro razlikuje javno i privatno. Novi vidovi za- poslenja, na primer, slobodne profesije, zama-

glile su razliku između javne sfere radnog mestai privatne sfere kuće (Slater, 1998). Bek (Beck) primećuje:

„Privatna sfera nije ono što izgleda da jeste: sfera koja je odvojena od okruženja. Ona je spoljna strana odnosa i odluka, okrenutaunutra i učinjena privatnom, koje se donosenegde drugde, u televizijskim stanicama, uobrazovnom sistemu, u firmama, na tržištu rada,u sistemu saobraćaja itd., uz veliku dozu neoba-ziranja na privatno-biografske posledice" (Beck,2001). Tvrdi se da postoji jedna posredna sfera

između javne i privatne. Ribens Mekarti i Ed-vards (1999) ukazuju na „druženje" kao sferu potpore između države i pojedinca dajući pri-mer prijateljstva. Slično tome, Hanter (Hunter,1995) uverava da između javne i privatne sfere postoji „malograđanski društveni poredak", kojise odnosi na komunalno i lokalno.

Distinkcija javno/privatno suštinska je zateoretisanje o riziku, s obzirom na fizičke pros-

tore kao i načine doživljavanja. Pre svega, Gof-man (Goffman, 1971, 385) ukazuje na sve većuranjivost koja se dovodi u vezu sa javnim živo-tom. Gofman je razvio koncept Umwelt (okru-ženje, sredina, okolina) radi ukazivanja na„sferu oko individue unutar koje se nalaze

potencijalni izvori uzbune" (Goffman, 1971,297). Gofman konceptualizuje Umwelt prevas-hodno u prostornom smislu. Zaista, on ukazujena „kritično rastojanje" oko individue u kojemse može osetiti poziv na uzbunu (Goffman,1971:299). On primećuje strukture Umwelta,aspekte našeg svakodnevnog života koji moguizazvati uzbunu - uređen okvir koji se odnosi nasigurnost povezanu sa unutrašnjim, ograđenim prostorima; skrovite putanje i tačke pristupakoje se tiču prostornih tačaka ranjivosti i dru-štvena mreža koja se tiče naše brige za druge

ljude u javnim prostorima (Goffman, 1971, 335-337).

Drugo, raspravljanje o riziku i strepnji zb-og rizika usredsređeno je na individualnost i ko-lektivnost. Gidens (Giddens) obrazlaže da, iako javne rasprave mogu oblikovati strepnje zbogrizika, mi se sa tom neizvesnošću hvatamo ukoštac kao individue, pri čemu središnje mestozauzima individualno promišljeno praćenjerizika.

„Stvar je u tome... ne da je svakodnevniživot inherentno rizičniji nego što je to bio u

prethodnim epohama. Pre je u pitanju to da je, uuslovima modernosti, za nestručne aktere, kao iza eksperte u određenim oblastima, razmišljanjes obzirom na rizik i procenjivanje rizika manje-više stalno prisutan zadatak, delimično nepro-cenljive prirode" (Giddens, 1991: 123-124).

Uprkos tome, kritikuje se značaj koji je se pridaje individualnom promišljanju pri razume-vanju rizika i strepnji zbog rizika. Furlong iKartmel (Furlong & Cartmel) uveravaju da jeindividualizacija, iako istovremeno i realna iretorička odlika kasne modernosti, obuzdana

protivdejstvenim pritiscima na standardizaciju iindividualno odlučivanje odigrava se unutar konteksta „društva koje karakteri-še međusobnazavisnost" (Furlong & Cartmel, 1997, 113).Pored toga, može se dovesti u pitanje, u odnosuna decu, da li se svi pojedinci smatraju podjed-nako promišljenim. Javne debate o riziku retkokada obuhvataju mišljenja same dece. Umestotoga, rizike po decu definišu i njima upravljaju



odrasli u ime dece. Izgleda da se deci uskraćujuelementi izbora, odgovornosti i promišljanjakoji se pripisuju odraslima u pogledu rizika.

RAZUMEVAIMJE DEČJEGTEORETISAIMJA O RIZIKU IBEZBEDIMOSTI

Podaci iz ovog istraživanja pokazuju dasu dečji Umwelten kompleksni i uslovljenimnogim različitim, ali međusobno povezanimčiniocima, koji obuhvataju prostor, vreme, ljudei ponašanje. Zajednička nit koja povezuje terazličite strukture je eksternalizacija rizika i

dovođenje u vezu javnog života, dece i rizika. Uodeljcima koji slede dalje su istraženi načini nakoje deca definišu određene prostore i svojdoživljaj tih prostora s obzirom na rizik i bezbednost. Pri tome ćemo se takođe pozabavititime u kojoj se meri deca upuštaju u promiš-ljeno praćenje rizika.

DOM KAO SIGURNA LUKAIdealizovanje privatne sfere porodice cen-

tralno je obeležje modernosti (Slater, 1998).

Ključni element toga idealizovanja je segre-gacija dece i detinjstva u privatnu sferu: poro-dica se smatra mestom prikladnim za podizanjedece, čime se olakšava njihova zaštita, fizička imoralna, od spoljašnjeg sveta. To se odražavana dečje konstruisanje rizika i bezbednosti. Hudi saradnici (Hood et al., 1996) ispitivali su pregovore između dece i roditelja u vezi sa pita-njima rizika i bezbednosti u kući. Uvideli su dai deca i roditelji imaju sklonost ka eksternalizo-vanju rizika, odnosno rizik je lociran kao da senalazi van kuće. U našem istraživanju veoma

mali broj intervjuisane dece spomenuo je rizik ukući. Zaista, mnogi su označili svoju porodicu ikuću kao bezbedne. Na primer, u vežbi dopu-njavanja rečenice jedna devojčica je napisala:„Osećam se bezbedno kada uveče sedim u kući pored vatre sa svojom porodicom" (Džil, 10); to je slika koja prikazuje osećanja vezana za sigur-nost koju, kako se misli, porodica reprezentuje.

Privatni fizički prostor kuće je važan ele-

ment da se kuća dovede u vezu sa bezbednošću.Gofman obrazlaže da „zidovi, plafon i pod služeza postavljanje spoljašnjih granica okruženja, uz pretpostavku da su te barijere dovoljno čvrste dadrže podalje stvari koje su potencijalni izvor uzbune. One uspostavljaju 'unutrašnjost' i 'spo-

ljašnjost'" (Goffman, 1971, 334). Dakle, fizički prostor kuće omogućava kontrolu nad svimakoji tu stanuju i koji stupaju u taj prostor.

Ta kontrola, međutim, može biti istisnutakroz izvesne „tačke pristupa" (Goffman, 1971,336). lako su deca bila sklona da opisuju kućukao bezbednu, ona su takođe pokazala zabri-nutost da bi ta bezbednost mogla biti narušena.

– Ja i Karolina smo svake subote ujutro pretrčavale u pižamama da gledamo TV. Mrzelonas je da se oblačimo, a mama bi samo trknulado prodavnice iza ćoška. Osećale bismo se tako

nesigurno. Ne otvaramo vrata, samo sedimotako i svaki put kad čujemo da se nešto poma-kne na šljunku, recimo ptica ili tako nešto, od-mah uh, oh! (Kristina, 12).

Prema dečjim prikazima, izgleda da ječesto taj doživljaj nesigurnosti najsnažniji noću,što je opisao jedan dečak:

„Pa, iz nekih razloga plašim se samo noćui tada mi se uvek čini da neko može provaliti ponoći i, kao, ubiti me ili šta god. Tek ti, kao,rasturiti kuću ili tako nešto" (Vil, 11).

Bezbednost i sigurnost, koje su deca

vezivala za boravak u kući, odražava njihovouverenje da su ljudi unutar kuće poznati –poro-dica i prijatelji - te da su bezbedni. Jedan dečak je objasnio da se oseća bezbedno u svojoj kućizato što „tu nema nikog neobičnog" (Oven, 10).Mada se argumentuje da često pokušavamo da„pobegnemo" od rutine, poznatih i očekivanihstaza našeg svakodnevnog života (Cohen &Tavlor, 1992), poznato i blisko se takođedovode u vezu sa bezbednošću. U privatnoj sfe-ri porodice deca znaju sve ljude koji ih okružujui kako se oni ponašaju, a poznaju i mesto, bilo

svoju kuću bilo kuću svojih drugova. Međutim,kako tvrdi Čil (Cheal, 1991), baš ta privatnost izatvoreni prostor kuće i porodice koje ova deca povezuju sa sigurnošću može služiti prikrivanju porodičnog nasilja (Cheal, 1991, 82). lako sestvarnost porodičnog života mnoge dece veomarazlikuje od slike koja je ovde prikazana, deca unašem istraživanju su konstruisala svoje pejzažerizika oko sopstvenog doživljaja sigurnosti. Ako



je njihov dom i bio rizičan i nesiguran, oni suizabrali da to ne obelodane u intervjuima.

Iako bi stvarni fizički prostor kuće mogao biti narušen sferom javnog, možda je najoči-gledniji način na koji spoljašnji svet prodire usferu privatnog putem medija, naročito tele-

vizije. Već poprilično dugo traje akademska i javna rasprava u vezi sa učinkom koji gledanje„neprikladnog" sadržaja na televiziji može imatina decu (Buckingham, 1994). Taj diskurs o rizi-ku pojavljuje se u dečjim prikazima. Gledanje programa koji sadrže nasilje opisano je kao opa-sno za razvoj dece. Jedan dečak je primetio datakvi programi „mogu kod dece izazvati noćnemore i mogu takođe uticati na njihov razvojtako da postanu prilično opasni kada porastu"(Luis, 10).

Deca su pravila razliku između različitih

uzrasta s obzirom na sposobnost dece da podne-su psovanje ili nasilje na televiziji, a da to nanjih ne utiče (Kellev et al., 1999):

- Pa sa 12 se ne uplašiš tako lako. A sa 9 i10 imaš, kao, noćne more mesecima ako vidišnešto kao da nekoga ubijaju ili da čudovištaizlaze iz nečije glave. Ja sam u fazonu 'o ne'.Posle toga ne možeš da spavaš (Karolina, 10).

Starija deca su često sebe stavljala nasuprot svog mlađeg brata/sestre:

- Ali film nije stvaran, on je kobajagi.Sada kad sam starija, znam šta je stvarno, a šta

baš i nije, pa zapravo i nije tako strašno. AljDžil misli da je sve što je na TV-u... ona misli,o, to svi rade, i zato je u fazonu, zašto ne bihmogla i ja? (Dženet, 15).

Ipak, dečji prikazi nisu naprosto reprodu-kovali razvojnu teoriju svojstvenu ovom diskur-su. Umesto toga, deca su konstruisala sopstvenediskurse o riziku na osnovu svojih ličnih osobina. Deca su u više slučajeva ukazivala natakve karakteristike, kao što su razumnost, zre-lost ili odgovornost, kao na ključni činilac unjihovom procenjivanju rizika. Kao rezultat

toga, često su pravljene distinkcije između ono-ga što se smatra rizičnim za decu uopšte i onogašto dete smatra da je rizično za njega/nju lično:„Ne bih to uradila zato što sam prilično, suvišesam pametna da bih to uradila, da odem iuzmem drogu zato što to neko na TV-u radi.Pretpostavljam da neki ljudi to urade" (Džil,10).

Pri rasuđivanju o tome šta je prikladno da

gledaju, deca su takođe pravila razliku izmeđunasilnog i seksualnog sadržaja. Mnogi od njihsu istakli da su psovanje i nasilje deo njihovogsvakodnevnog života, ali ne i seks. Jednogdečaka smo pitali šta je, po njegovom mišljenju,lošije za decu da gledaju:

- Može da bude strašno da ima ružnihreci, ali ne bih mogao da gledam ništa sa punoseksa i golotinje. To je, kao, malo previše. Pa,mislim, šta je zabavno u tome da se gledaju dveosobe kako se svlače i vode ljubav? Pre bihgledao 5 minuta horora nego sat vremena toga(Tim, 13).

Deca su definisala opasnost od televizije sobzirom na ono što je relevantno za njihovživot. Pravila su razliku između sebe i drugedece u pogledu godina i karaktera, i razlikovalasu različite vidove rizika s obzirom na sopstve-

na iskustva.Pretresanje cfečjih stavova o opasnosti od

televizije ilustruje način na koji se sfera javnogmože nametnuti privatnoj sferi porodice. Kaošto primećuju Hud i saradnici, „granice privat-nog i javnog se tako prelaze ka unutra; spoljaš-nje opasnosti dospevaju u kuću i treba ih kon-trolisati, savladati i, sve u svemu, stupiti u in-terakciju sa njima" (Hood et al., 1996, 106).Uprkos ovom prepoznavanju javnih rizika u pri-vatnoj sferi, dečji izveštaji pokazuju da ona pri-vatnu sferu porodice pretežno dovode u vezu sa

sigurnošću. Pored toga što su locirani u javnojsferi, smatra se da rizici postoje „spolja", nasuprot „unutrašnjosti" kuće.

IZMEĐU JAVNE I PRIVATNE:LOKALNA SFERA

Za razliku od kuće, deca su često odre-đivala javni prostor s obzirom na rizik. Ipak,deca su pravila razliku između susedstva i pro-stora izvan granica njihove ulice/sela/mreže

kuća drugova. Na taj način deca su označila posrednu, „lokalnu" sferu između javne j priv-atne. Upravo u toj sferi su deca svih uzrasta pro-vodila najveći deo svog vremena i, kao rezultattoga, ta mesta i ti ljudi su im postali poznati i bliski.

Lokalno se delimicno odnosilo na podru-čje u neposrednoj blizini kuće: „Jer ovo je stvar-no malo mesto pa gde god da pođem... ne mo-



ram da se puno udaljavam da bih videia svojedrugove" (Šeril, 9). Dečje konstruisanje rizika i bezbednosti je, u izvesnom pogledu, zavisilo odudaljenosti od kuće:

- Jer, što si dalje, sve je, kao, više stvarikoje ti se mogu desiti, kao, na putu... Ali ako si

u kraju, tu negde u bloku i neko te povredi,možeš prosto da odeš do svoje kuće. Ali ako sinegde daleko, tu ne bi znao mnogo ljudi (Nil,13).

Ali, lokalno se odnosi i na ljude koji živeu toj posrednoj sferi. Hanter (Hunter, 1995:216) opisuje posrednu sferu između javne i privatne kao kvalitativno različitu od javnoguređenja. To nije svet nepoznatih građana. Ovose može videti iz komentara jedne devojčice uvezi sa brigom njene majke za njenu bezbe-dnost: „Pa, ona se ne brine mnogo jer zna da

mogu nekako da se staram o sebi u ovom kraju jer znam puno ljudi naokolo" (Pem, 10). To je bilo najuočljivije kod dece iz ruralnih područja, jer se selo u izvesnom smislu doživljava kao proširena porodica ili zajednica ljudi koji paze jedni na druge: „Pa to je, kao, nikad ne znaš štase dešava dole u gradu i tako to. A na selu, kao,svi te nekako drže na oku, ali ne i u gradu"(Stiv, 11). Međutim, jedna devojčica je opisalakako takvo motrenje može biti i ograničavajuće:

- Naročito pošto radim u prodavnici, amoja mama radi u selu, i svi znaju ko sam. Tako

ako me neko vidi da idem ulicom sa nekim ko puši, do moje mame će doći informacija da ja pušim. iako ne pušim (Seli, 15).

Ipak, lokalna sfera se ne povezuje sa istimstepenom bezbednosti kao privatna sfera kuće.Uvekje bilo nekih lokalnih područja koja sudeca opisivala kao rizična: „Pa pruga nije takosigurna kao park jer nekad neki čudni ljudi idutamo" (Liam, 10). Osim toga, lokalna sfera nijefizički ograničena na isti način i otuda jeizloženija opasnostima iz javne sfere. Bezbed-nost koja se dovodi u vezu sa lokalnim obla-

stima, kao što su parkovi, prema tome je nesi-gurna za decu. Određeni incidenti mogu prome-niti dečji doživljaj lokalnog područja. To jeočigledno iz priče koju nam je ispričalo ne-koliko dece iz jednog kraja, o čoveku za kojegse govorilo da je uznemiravao decu u lokalnom parku:

- U Grin park moraš da ideš sa nekimodraslim... Jer je tamo jednog dečka iz moje

škole neko podigao i spustio mu pantalone Takomi sada nije dozvoljeno da tamo idem beznekog odraslon dok ga ne uhvate (Džim, 9).

Uz to, mlađa deca su prikazivala da bezbednost tog parka zavisi od doba dana. Dok je preko dana igralište puno dece, uveče tu

dolaze tinejdžeri: „Jer, kao, svi tinejdžeri itakvi, svi oni idu tamo da piju i da se drogiraju,i tako to" (Stiv, 11). To je, iz dečje perspektive, promenilo prirodu tog okruženja - od bezbednedo rizične.

Dečji pejzaži rizika iskonstruisali sulokalnu sferu na osnovu blizine kuće, pozna-vanja i bliskosti sa okolinom i ljudima, u okvirukoje su imali osećaj relativne bezbednosti. To jeveoma odudaralo od njihovih stavova u odnosuna javnu sferu.

DECA I RIZIK U JAVNOJ SFERI

Predstave detinjstva kao doba ranjivosti,zavisnosti i nesposobnosti uticale su na obliko-vanje identiteta dece u javnom životu. Deca suopisivala osećaj nezaštićenosti u javnom životuu vezi sa njihovom zabrinutošću u pogledunepoznatih prostora i ljudi.

Mnoga deca su opisala svoja strahovanjavezana za mogućnost da se izgube. To je bilonajočiglednije kada su mlađa deca govorila o

mogućnosti da po prvi put odu u centar grada sadruštvom. Često su prikazivala tržni centar zatvorenog tipa van grada kao jedan korak katom cilju, lako se moglo očekivati da će gradskadeca, s obzirom na to da su navikla na život ugradu, pokazati više samopouzdanja u vezi satim pitanjem, ona su zapravo izrazila istu zabri-nutost kao i seoska deca. Prema tome, izgledada su iskustva dece bila čvrsto situirana u pri-vatnim i lokalnim sferama i da je izlaženje iznjih bilo istovremeno i izazovno i zastrašujuće.

Starija deca, koja su imala više pristupa

javnom životu, diskutovala su o načinima nakoje su procenjivala javni prostor s obzirom narizik i bezbednost. Jedan dečak je opisao kako je on određivao da je neko područje rizično:„Svuda izlomljeno staklo, to ti uglavnom daneku sliku o tom mestu, pretpostavljam i zidoviskroz išarani sprejom" (Piter, 13). Fizička svoj-stva, često dovođena u vezu sa rizičnim pros-torima, bila su zasnivana na klasnim razlikama.



Na primer, postojala je tendencija da sevizuelne predstave rizičnog okruženja dovode uvezu sa određenim izgledom stambenog naselja:

- Pogledaš niz ulicu i shvatiš da moždaipak ne želiš da ideš tamo, i to samo na osnovutoga kako izgleda, recimo stambeni blok, pa

pomisliš kako izgleda pomalo grubo. Zato ja neidem na takva mesta, jer ako mene pitate, takosam tražiš nevolju (Pol, 14).

Najnaglašenije je bilo dečje ispoljavanjezabrinutosti vezano za ljude iz njihove blizine u javnom životu. Javni prostor sačinjavaju telaunutar njega (Sennett, 1994, 370); u dečjim prikazima izgleda da je javni život opasan zbogljudi, tela unutar njega. Mi egzistiramo u društ-venom svetu često okruženi drugim ljudima. Da bismo funkcionisali, moramo verovati da ti ljudine nameravaju da nam naškode (Goffman,

1971, 384). Pa ipak, poverenje se često prika-zuje kao opasna osobina kod dece zato što seona smatraju inherentno ranjivom grupom (Ja-ckson & Scott, 1999). Zaista, s obzirom na to dase naglasak u obrazovanju dece o bezbednostistavlja na nepoznate ljude, nije čudno da sudeca bila obazriva u odnosu na druge ljude u javnom prostoru. Jedan dečak je ispričao šta ga plaši: „Drugi ljudi i sve što ne poznajem... kadahodam ulicom i neko me tek tako pogleda i ja pomislim 'zašto li me gleda?' i sve tako" (Dru,10).

Uprkos tome što su često bila okruženadrugima, deca su često ukazivala da je prisustvo poznatih ljudi jedan vid zaštite i osnovni načinsavladavanja rizika. Jedna devojčica je, disku-tujući o opasnosti od seksualnog napada, pri-metila:

- U stvari, skoro sva deca kojima se to do-godilo, oni su bili uvek, kao, sami, ili ih je bilotek nekolicina. Mislim, kad idemo u diskotekuidemo u velikoj grupi i ne izlažemo se opasnostitako što idemo po dvoje ili troje (Keri, 13).

Valentajn (Valentine, 1997a) uočila je da

naročito devojčice stiču osećaj samopouzdanja izaštićenosti kada imaju podršku drugova. Me-đutim, u istraživanju smo otkrili da su i dečaci idevojčice primetili da postoji rizik „kad si sam"u javnom prostoru. Razlozi njihove zabrinutostisu varirali - dok je za dečake podrška drugova bila potrebna u slučaju tuče, devojčice su jesmatrale zaštitom od seksualnih napada.

Deca se uče kome da veruju, a kome ne,

naročito putem vaspitanja o „opasnosti od nepo-znatih". To vaspitanje je analizirano kao deoovog istraživanja i uočeno je da ono imatendenciju pojačavanja dihotomije javno/priva-tno u odnosu na rizik - nepoznati su oni koji semuvaju po parkovima, voze duž ulica u kojima

se igraju deca, vrebaju iza školskih kapija. Ne- poznati ljudi se, po definiciji, nalaze u javnim, ane u privatnim prostorima. Zaista, veliki brojdece je izrazio zabrinutost da ih mogu „odvesti"nepoznate osobe jer su deca:

„Pa verovatno će nepoznata osoba pre pokupiti dete nego nekog odraslog zato što...neko odrastao neće naići i pokupiti drugogodraslog i reći mu 'hej, ti ideš sa mnom'"(Rebeka, 11). Takvim vidom obrazovanja o bezbednosti deca stiču standardi-zovana znanja pomoću kojih se mogu snaći u javnom životu,

lako su deca ponavljala zvanični diskurs o nepo-znatima u svojim prikazima, na primer, „nerazgovaraj sa nepoznatima", u intervjuima je bilo očigledno da su mnogi od njih taj diskurs protumačili na svoj način. Veliki broj dece je prikazao sopstvenu procenu određenih situacijau koje su bili upleteni „nepoznati". Oni su bilisvesni da se naziv „nepoznati" odnosi skoro nasvakoga u javnom životu, i stoga je pravilo „nerazgovaraj sa nepoznatima" doživljeno kao problematično u interakcijskom smislu:

- Recimo, ljudi u radnji, oni su nepoznati,

a možda treba da ih nešto pitaš. I ti si isto takonepoznat drugim ljudima i može se desiti daupitaš nekoga da ti pokaže put i da taj neko pomisli to isto za tebe (Amanda, 11).

- Ako vidim da je neko u nevolji, recimoda je ispao iz invalidskih kolica... tada bih zast-ao i pomogao mu. Ali ne bih stao da pomognemčoveku koji pokušava da napumpa gumu ilinekome ko pere kola (Piter, 13).

Mada decu uče da ne veruju nepoznatimosobama, takođe ih uče da postoje „bezbedninepoznati", te da su opasnosti neizve-sne. Dečji

prikazi pokazuju da su ona bez sumnje donosilasvoj sud o nepoznatima na osnovu kriterijuma ukoje spadaju njihov izgled; njihov rod; njihovodržanje i ponašanje; vrsta pitanja koja postav-ljaju i njihova relativna ranjivost.

Pored toga, iz intervjua je očigledno da sudeca, iako su mnoga izrazila zabrinutost u pog-ledu „nepoznatih", često izveštavala da su upra-vo starija deca ili tinejdžeri, a ne odrasli nepo-



znati ljudi, izvor rizika:- Odrasli su pametniji. Tinejdžeri samo

idu naokolo sa noževima i drogama i uništavajustvari (Karolina, 10).

- Mladi, znaš, oni petnaestogodišnjaci kojite stalno nešto uznemiravaju, mislim da su oni

tip ljudi koji bi trebalo da te zabrinjava... kad bih video dva, recimo petnaestogodišnjaka ilišesnaestogodišnjaka koji, znaš, idu ulicom, više bih se zabrinuo nego zbog dva četrdesetpeto-godišnjaka (Deren, 15).

Deca svih uzrasta su govorila o tinej-džerima po parkovima koji se drogiraju, previše piju i muvaju se naokolo. Možda je veća vero-vatnoća da će tinejdžeri, a ne mlađa deca,dovesti u pitanje monopol odraslih na koriš-ćenje javnog prostora (Percy-Smith, 1998), ideca su njihovo prisustvo doživljavala pretećim.

Jedna devojčica je opisala kako se osećala uautobusu u prisustvu tinejdžera:

-Ja i Rebeka smo, kao, sedele na istom se-dištu i samo smo tako sedele jer su oni, oni su,kao, svi bili pijani pozadi i pevali su i sve tako, ito je bilo stvarno stravično. Plašile smo se da progovorimo ili bilo šta drugo (Rozmari, 10).

Starija deca, sami tinejdžeri, imali su pomešana osećanja o ovom pitanju, lako su ioni, kao i mlađa deca, izražavali zabrinutost uvezi sa svojim vršnjacima, oni su takođe disku-tovali o svojim iskustvima tinejdžera, o tome da

ih drugi vide kao izvor pretnje:- Ja mislim da sam ja prilično bezopasna

osoba, samo odajem takav utisak, znate, veliki, i još tinejdžer. To je samo, to je stvar stereotipa,ljudi me samo vide i kažu: o, on je opasan, on jetinejdžer i spreman je na sve (Deren, 15).

Dečje opisivanje njihove ranjivosti inedostatka poverenja prema nepoznatima, što je posledica toga - i prema odraslima i prema deci- odnosilo se na njihove percepcije i doživljajesopstvenog tela u javnom prostoru. Javni pros-tor je osmišljen prevashodno za odrasle, zbog

čega fizička veličina dece otežava njihovo uče-stvovanje u javnom životu. To, opet, pojačavaosećaj da je javni prostor - prostor odraslih.Zaista, veliki broj mlađe dece opisao je sebe ka-ko su u opasnosti u javnim prostorima zbogsvoje fizičke veličine:

- Jer kao odrasli, ako je pored tebe nekood odraslih, jer oni imaju više šansi kada se potuku sa nekim jer su veliki. Dok god si sa oko

sedam svojih drugova, to ti dođe na isto kaoneko odrastao (Tom, 12).

Neka deca su takođe opisivala fizičke raz-like između dečaka i devojčica koje čine dadevojčice izgledaju ranjivije: „Devojčice sufizički slabije od dečaka. A dečaci, žene uglav-

nom ne prilaze dečacima, i dečaci su pomaloobazrivi" (Rebeka, 11). Izvesni rizici su pone-kad takođe smatrani kao rodno određeni. Dečak koji je pričao o seksualnoj opasnosti objasnio jezašto on nije zabrinut zbog toga:

- Mislim da me to ne brine stvarno...devojčice se verovatno nešto više brinu o tome.Kao, OK si sa muškarcima, osim ako im sesviđaju dečaci. Ali teško da će, kao, žene kre-nuti da traže de-čake tinejdžere ili šta god.Verovatnije je da će muškarci tražiti privlačnedevojčice (Džon, 13).

Iako su deca bila svesna svoje telesnosti u javnim prostorima ona su takođe diskutovala osvojoj ranjivosti u vezi sa svojim nedostatkomznanja i/ili iskustva. Deca su bila sklona da sebeopisuju kao manje upućene i stoga manje kom- petentne u javnom životu od odraslih:

- Jer ponekad roditelji mogu izgledati pomalo nepravedni prema tebi, ali oni su običnou pravu. Recimo, oni mogu da ti kažu da ne bitrebalo da izađeš i nešto uradiš, i onda bi ti,onda bi ti verovatno trebalo to i da uradiš jer suoni obično u pravu zato što oni znaju. Jer oni su,

kao, obično stariji, pa pretpostavljam da višeznaju o tome (Džozi, 12).

Izgleda da su deca dovodila u direktnuvezu znanje i savladavanje rizika. Tako su razli-čite vidove znanja o rizicima smatrala priklad-nima za određene uzraste:

- Pa još nas nisu učili o tome jer se odrogama priča u srednjoj školi. U osnovnoj ško-li učiš sve dečje stvari, a u srednjoj školi sve odrogama... Jer bi inače mlađa deca mogla početida ih uzimaju. A starija deca su pametnija pa toneće uraditi... Jer oni uče sve pametne stvari,

kao šta da rade u požaru i tako to. Mi radimosamo projekte kao „vikinzi" (Džim, 9).Prema tome, na osnovu nekih dečjih pri-

kaza, čini se da znanje u izvesnoj meri nado-knađuje potrebu za učenjem putem iskustva. Tose odnosi na korelaciju koju su deca povuklaizmeđu rizika i nepoznatog i korelacijunepoznatog sa rizikom i opasnošću. Međutim,kao što obrazlaže Gofman, svakodnevni život se



ne proživljava u stanju neprestane strepnje, pre je u pitanju to da učimo da osetimo opasnost ikako da s tim izađemo na kraj. Mi „ne upo-znajemo toliko svet oko nas", koliko „postajemo iskusni i uvežba-ni u hvatanju u koštac snjim" (Goffman, 1971: 294). Ipak, mera u kojoj

se deca upuštaju u taj proces postajanja „iskus-nima i uvežbanima" u hvatanju u koštac sa javnim životom određena je njihovim podre-đenim položajem u odnosima odrasli - deca.

GRANICE UČESTVOVANJA DECE UJAVNOM ŽIVOTU

U svojoj studiji Kahil iznosi argumente u prilog tome da je ,,poznata priča o istoriji de-tinjstva u zapadnim društvima povest odvajanja

mladih zbog toga što sve veći broj starijihsmatra da je to za dobro mladih" (Cahill, 1990:392). Zaista, javni prostor postaje određen kao prostor odraslih u kojem se deca posmatraju ilikao da su u opasnosti ili kao da su sama izvor opasnosti (Valentine, 1996). Dečje učestvovanjeu javnom prostoru kontroliše se i ograničava naviše načina. Prvo, postoje formalna, čestozakonska ograničenja u pogledu toga gde je decidopušteno da se kreću.

Najekstremniji primer za to je interesova-nje koje su britanska vlada i policija pokazale za

primenu policijskog časa na decu u SAD(Drakeford & Butler, 1998). Policijski čas zadecu ispod 16 godina sproveden je u probnom periodu između oktobra 1997. i aprila 1998. uHamiltonu u Škotskoj, kojim je pristup dece u javni prostor zakonski ograničen. Komentari-šući policijski čas u Hamiltonu, policijskinarednik je izjavio:

- Ovo nije slučaj nametanja sile zakona. U pitanju je upozoravanje ljudi na opasnosti sa kojima se deca suočavaju. Deca su izložena opas-nosti od preprodavača droge i pedofila, a u ne-

kim oblastima ljudi se žale da ih mladići ugro-žavaju i uznemiravaju. Pobuda je bezbednostdece i dobro ćele zajednice, i to ne smemo izgu- biti iz vida („The Observer", 12. april 1998).

Drugo, postoje roditeljska ograničenja u pogledu učestvovanja dece u javnom životu i pristupa njemu (Hood et al., 1996). Granicekoje postavljaju roditelji ograničavaju iskustvadece u pogledu toga ko, šta, gde, kada i zašto

deca učestvuju u javnom životu. Često su taograničenja zasnovana na pretpostavkama dadeci nedostaju sposobnosti za savladavanje rizi-ka kojim bi se zaštitila, lako je ta pretpostavkadovedena u pitanje (Hutchbv & Moran-EI-lis,1997), pretpostavljeni dečji nedostatak kompe-

tencije je uprkos tome uticajan u oblikovanjuroditeljskih ograničenja u pogledu učestvovanjadece u javnom životu (Valentine, 1997a). Na primer, savet za bezbednost na putu u Lidsu(Leeds), daje na znanje:

„Deca SVIH uzrasta su nezrela,impulsivna, nepredvidiva, nedostaju im veštine iiskustvo, nisu sposobna da procene brzinu iudaljenost, ne rade uvek ono što im se kaže...Ma koliko razumno vaše dete izgledalo, čak i sa15 on ili ona je još uvek dete" (Hillmanetal.,1990).

Treće, postoje ograničenja u pogledu ponašanja dece u javnim prostorima. Očekuje seda su mala deca u pratnji odraslih, u toj Tieri dadecu koja su sama odrasli često pitaju gde su imroditelji (Cahill, 1990). Moguće je da sutinejdžeri grupa koju najčešće kri-tikuju zbognjihovog ponašanja u javnom prostoru, i,„muvanje naokolo" se najprimetnije doživljavakao pretnja društvenom redu (Cahill, 1990). Najzad, mnoge javne pogodnosti su podešene za

upotrebu odraslih s obzirom na njihovu fizičkuveličinu, na pr j. mer, visina javnih govornica

(Cahill, 1990).Uprkos tome, deca ne prihvataju naprosto

ograničavanja njihovog učešća u javnom životu. Neka deca su kritikovala formalna ograničenja:„Jer smo mali i nije nam dozvoljeno da idemo uradnje bez odraslih, a to baš nervira. Moraš da budeš u pratnji odraslih u većini radnji... To je pomalo dosadno" (Holi, 10). Druga su se žalilana ograničenja njihovog učestvovanja koja imnameće njihova manja fizička veličina:

- Volim bioskop, jedino što mrzim u vezisa tim, ima samo dve stvari koje mi se ne svi-

đaju kod bioskopa, to je sedište, i to su ljudi.Mislim, ako su visoki, a ja idem u šesti razredosnovne škole i dosta sam mali, prilično sammali za svoje godine, a obično neko odrastao sanekim mlađim, oni obično sednu ispred mene iobično ja moram da promenim sedište (Luis,10).

Pored toga, deca koriste razne strategijeza izigravanje zakonskih i roditeljskih ograni-



čenja. Jedna dvanaestogodišnja devojčica jeopisala svoju strategiju da bi ušla da gleda filmza koji je minimalni uzrast bilo 15 godina:

- Prilično sam sitna i nisam, ne izgledamstvarno kao da imam 15 godina. Zato su mi dru-govi rekli, sve što treba da uradiš je samo da se

puno našminkaš i da se ponašaš kao da ti je 15godina i kada ulaziš, kada, kao, prolaziš poredtih ljudi, samo se pravi kao da se saginješ jer ti je kao, nešto ispalo, i oni će misliti da se samosaginješ... Pitala sam svoj drugaricu: „Kako se ponašaš kad imaš 15 godina?", a ona mi je rekla„Pa, samo se ne smeješ puno, recimo, kada nekonešto kaže, ne smeješ se sve vreme. Ne grizešnokte", jer ja stalno grizem nokte... Pokušalasam da uđem unutra i da hodam što usprav-ljenije, jer ljudi nekad misle da izgledaš starijeako si viši... Nosila sam cipele sa visokim

štiklama i pokušavala sam da izgledam viša(Džozi, 12).

Na sličan način deca su aktivno prego-varala o tim granicama sa svojim roditeljima.Deca su primenjivala više različitih strategija uneposrednim i posrednim vidovima pregovara-nja: laganje; uskraćivanje informacija svojimroditeljima; kršenje pravila; tajno dogovaranjesa sestrama/braćom radi obmanjivanja rodite-lja; upornost u moljenju roditelja; mrzovolja prema roditeljima; dobijanje prava za izlazak pokazivanjem svoje odgovornosti; okretanje

jednog roditelja protiv drugog.lako su uočene male razlike među decom

u pogledu korišćenih strategija, ono na šta su testrategije bile usmerene često se razlikovalo. Na primer, dok je Džil (10) opisala kako je prekršila pravilo time što je gledala program nateleviziji u svojoj sobi iako joj je rečeno da tone radi, Sali (15) je ispričala kako je pila alko-holna pića sa svojim društvom. Osim toga,starija deca su možda bila veštija u umeću pregovaranja sa svojim roditeljima:

- Jer sam se ranije, u početku, ulagivala i

radila svašta, ali sam onda shvatila da oni to, ustvari, znaju. Tako sada kažem: u redu, ako tohoće, onda u redu. A onda ih ponovo pitam i ne padam u vatru... i onda oni na kraju kažu damogu to da uradim (Sali, 15).

Takve strategije ne samo da demonstrirajudečje razumevanje porodice i svog mesta unutar nje, već pokazuju i njihovu kompetentnost u procenjivanju i savladavanju izvesnih rizika.

Ipak, Keli i saradnici (Kellev et al., 1997) uočilisu da je veća verovatnoća da će se deca uspro-tiviti roditeljskom ograničavanju njihovih aktiv-nosti kada nije očigledna povezanost između tihograničenja i zaštite. To je bilo jasno i u našemistraživanju. U mnogim slučajevima deca su

opisala roditeljska i zakonska ograničenja kaonešto što je „za njihovo dobro": „Naša mama jedobra. Previše naš štiti, ali bolje je da imašmamu koja puno brine o tebi nego neku koja tidozvoljava da divljaš i da upadneš u nevolju"(Piter, 13).

Osim toga, proces pregovaranja izmeđudece i roditelja ograničen je dečjim doživljajemgranica u pogledu njihovog učestvovanja u javnom životu:

- Uvek kažem sebi, čak pre nego što segnjavim da pitam mamu, to je pomalo glupo.

Recimo, ako bih poželeo da odem do Edinburgausred noći, poznajući sebe verovatno ne bihželeo da idem kad bih razmislio o opasnostima itim stvarima (Džon, 13).

Prema tome, iako su deca očekivala damogu donekle da pregovaraju sa svojim rodite-ljima, ona su isto tako očekivala da ih njihoviroditelji zaštite ograničavanjem njihovog pris-tupa javnom prostoru i učestvovanja u njemu.

ZAKLJUČAK

Teoretisanje dece o riziku, bezbednosti iopasnosti može biti situirano u okviru distinkcije javno/privatno. Deca su definisala fizičkelokacije s obzirom na bezbednost i rizik. Ona su pravila razliku između bezbednosti privatne„unutrašnje" sfere kuće i rizične prirode„spoljašnjosti" - lokalnog susedstva i širih jav-nih prostora. Deca su takođe opisala svojeodnose sa drugima na tim lokacijama. Najzna-čajnije je to što su d^ca izrazila zabrinutost zbonsvog učestvovanja u javnom životu 3 obziromna ugroženost od drugih ljudi. To je naročito

odražavalo nedostatak poverenja za koje Gidens(1991) uverava da je r agriženo. Kao rezultattoga strepnja od rizika postala je odlika sva-kodnevnog života.

Dakle, iako se čini da su deca odražavala javne diskurse o deci i riziku, ona su takođe promišljeno konceptualizovala rizik. Ona nisunaprosto prihvatala zvanične diskurse o deci iriziku, već su zapravo, konstruisala svoj identi-



tet unutar javnog prostora na osnovu sopstvenogiskustva. Pored toga, deca su pregovarala

i o roditeljskim i zakonskim ograničenjima u pogledu njihovog učestvovanja u javnomživotu. U tom pogledu deca su demonstriralasvoju kompetentnost u procenjivanju i

savladavanju rizika.Ipak, mera u kojoj se deca upuštaju u

individualno promišljeno praćenje rizika morase kontekstualizovati. Prvo, opseg i prirodadečjeg učestvovanja u javnom životu određenesu na isti način kao i kod odraslih, klasom,rodom i tako dalje. Na primer, društvena klasamože odrediti meru u kojoj su deca izloženariziku po zdravlje ili nesrećnim slučajevima(Roberts et al., 1995). Drugo, dečje individual-izovane predstave rizika stvaraju se u kontekstudiskursa o njihovoj bezbednosti i riziku, na pri-

mer, školskog obrazovanja o bezbednosti. Tistandardizovani diskursi prikazuju sliku deteta uopasnosti koja daje oblik njihovoj „individu-alnoj" proceni rizika. Treće, životi dece su stan-dardizovani njihovim podređenim položajem u

odnosu na odrasle (Hood-Williams, 1990). lakoBihner i saradnici (Buchner et al., 1994) argu-mentuju da je život dece danas više individu-alizovan, što je posledica njihovog ranijeg sti-canja nezavisnosti, roditeljske percepcije rizika još uvek su uticajne u oblikovanju svakodnev-nog život.i dece (Hood et al., 1996). Prematome, iako su deca promišljeno konstruisala i pratila rizik i bezbednost, to se mora lociratiunutar šireg konteksta društvenih odnosa kojisačinjavaju svakodnevni život dece.



Poglavlje 11.

Prijatelji i poznanici

Alison Džejms,„Friends and Acquaintances",u A. James: Childhood Identities, Edinburgh University Press, 1993.

DEFINISANJE PRIJATELJSTVA

Kompleksan i često nepostojan obrazacdečjih međuljudskih odnosa koji je opisan uovoj knjizi razotkriva kaleidoskop subjektivnihrazmišljanja o Ja i Drugom pomoću kojih sedruštveni identiteti stvaraju i unapređuju,umanjuje im se vrednost ili se uništavaju tokomdetinjstva. Svakom pojedinom detetu učestvo-vanje u toj zamršenoj mreži društvenih odnosa potpomaže u oblikovanju identiteta i doživljajasvog Ja koji se usvaja kako on(a) napreduje kaodraslom dobu i postaje ličnost u društvu. Ali,

iako u tom smislu socijalizovano dete može kaoodrastao čovek konačno posvedočiti o sferidelovanja i efektivnosti socijalizacije, sam taj proces može se dokumentovati samonepotpuno. U prethodnim poglavljima izdvojenisu neki od raznolikih aspekata ovog prelaska naličnost (personhood) dece ubritanskom društvu i putem niza kameja koje se jedna za drugomotkrivaju, postepeno se rasvetljavaju dinamika i

značaj međusobnih društvenih odnosa dece

Jedna implicitna tema koja se stalno ponavlja u ovom prikazu dečjeg društvenogživota i u njihovim komentarima o tome jesteučinak koji različiti načini ponašanja, stiloviinterakcije i lična prezentacija mogu imati naizbor drugova i obrasce drugarstva. Jedna impli-kacija koja se iz toga može izvući je, dakle, dadečje iskustvo imanja drugova i bivanja drugomigra presudnu ulogu u njihovom sticanjudruštvenog identiteta i Jastva. Drugi zaključak je da iskustvo drugarstva predstavlja stožer unastajanju osećaja pripadnosti. Ona deca koja

imaju poteškoća u sklapanju drugarstva izlažuse opasnosti da postanu društveno marginalizo-vana pri svakodnevnom druženju u učionici iškolskom druželjubivosti ili za koju se misli dase na neki način značajno razlikuju, mogu vrlolako ostati bez drugova. Iako to naizgled nije predstavljalo neki problem za osmogodišnjegKristijana koji je tumarao sam po školskomdvorištu, druga deca su mnogo teže podnosila



takvo javno obelodanjivanje njihove društveneizolova-nosti. Držanje nastavnika za ruku uvreme razonode, muvanje oko drugih grupadece koja se igraju ili uspinjanje na sprave možeodavati utisak kao da su ona uz drugarske grupeostale dece, ako ne i da im pripadaju (Putallaz

& Gottman, 1981). To da sama deca spremno priznaju važnost drugarstva kao društvenogodnosa naznačeno je priličnom lakoćom kojom počinju da upotrebljavaju terminologiju drugar-skih odnosa. U školi Hiltop (Hilltop School),iako su ih četvorogodišnjaci samo povremenoizgovarali, reci „drug/arica", ,,najbolji/a drug/a-rica", „sviđati se" i „mrzeti" veoma su brzo počele da obogaćuju dečje razgovore kada se polaskom u školu proširilo njihovo društvenoiskustvo. Takve reci postaju korisne za prav-ljenje razlike između pojedinaca u dijapazonu

društvenih susreta: ona mi je drugarica, Džonijuse sviđam, meni se on ne sviđa i tako dalje. Nataj način, dok postanu deveto- ili desetogodi-šnjaci, biti drug/arica ili imati drugove/dru-garice postaće glavno obeležje dečjih društvenihodnosa: strepnje zbog promene škole pogor-šavale su se zbog budućeg odsustva drugo-va/drugarica ili ublažavale saznanjem da su onii dalje prisutni, a pretnja uskraćivanjem drugar-stva korišćena je kao moćna društvena sankcijaza uticanje na ponašanje druga/rice i njego-vo/njeno obuzdavanje.

Međutim, prividna dečja verbalna i praktična kompetentnost u međuljudskim odno-sima koje drugarstvo obuhvata u isto vreme jenaizgled opovrgnuta krhkošću tih odnosa. Česte bučne svađe, prepirke i „posvađanost" - to jemodel mnogih drugarstava mlađe dece, što jenavelo Bigiloua i La Gapa (Bigelow & LaGaipa) da primete da „postojanost baš i nijekarakteristika dečjih drugarstava sve do uzrastaod otprilike 16 godina" (1980; 38). Te nesu-glasice odraslima deluju dosadno jer, ako su tiodnosi stvarno prijateljstvo, zar ne bi trebalo da

se prevaziđu razilaženja u uverenjima i promeneraspoloženja? Pozivajući se na kulturni ideal„pravog" prijateljstva (Allan, 1989), odraslimogu trivijalizovati ili iritantno uzimati sa re-zervom prekid odnosa, prelazeći preko suza,znajući da će se sledećeg dana taj drugarskiodnos najverovatnije obnoviti. Istovremeno, što je donekle paradoksalno, baš ta nepostoja-nostdečjih drugarstava izaziva strepnje u pogledu

sreće i dobrobiti dece u svetu odraslih. Ta je bojazan, na primer, činila kontekst popriličnomdelu psiholoških istraživanja preduzetih radi pronalaženja činilaca koji doprinose ili ometaju popularnost i marginalnost u dečjim društvenimodnosima (Putallaz & Gottman, 1981) i to

podupire veći deo savremenog interesovanja zaistraživanje siledžijstva (Tattum & Lane, 1989).

Mislim da paradoks koji uokviravaovakvo rasuđivanje odraslih o obrascu i kva-litetu dečjeg prijateljstva potiče od pretpostavkeda dečja prijateljstva karakteriše ista forma prisnosti, poverenja i uzajamnosti, za koje sesmatra da idejno oblikuju prijateljstva odraslih uzapadnim kulturama (Allan, 1989). Ali, da li jetakav koncept „prijateljstva" prirodan, nepro-menljiv, instinktivan aspekt svih ljudskih od-nosa, fundamentalan za ljudsku društvenost? Ili

je, kao što uverava Pejn (Paine, 1974) kulturnospecifičan, iz određenih društvenih svetova ivezan za njih?

Naspram tih opštijih pitanja o prirodi prijateljstva, ovo poglavlje je usredsređeno nadva naročita pitanja. Prvo, koji oblik imajudečja prijateljstva i koji smisao deca pridajuspektru afektivnih odnosa među sobom? Drugo, posmatrajući prijateljstva određena rodom, uovom poglavlju se postavlja pitanje - kakavznačaj imaju te afektivne veze u svakodnevnimdruštvenim odnosima dece? Odnosno, da li je

koncept prijateljstva kao zajedničkog, prisnog idobrovoljnog odnosa odgovarajući okvir unutar koga se mogu istražiti i razumeti afektivniodnosi dece svih uzrasta ili kulturna spe-cifičnost tog prijateljskog odnosa znači da decatek postepeno i sa oklevanjem uče da učestvujuu njegovim suptilnim složenostima, polaganorazumevajući njegov tačan semantički opseg?Prema tome, ako deca moraju da nauče dazapočnu i uzmu učešće u kulturno specifičnimodnosima prijateljstva, zar to ne bi moglo daobjasni krhku prirodu njihovih prvih pokušaja

da se sprijatelje?Sledeća dva razgovora između decerazličitih uzrasta nagove-štavaju pre širok negouzak dijapazon značenja koja deca pripisuju pojmu drugarstva. Oni takođe ukazuju na značajkontekstuali-zovanja tih značenja, jer iako decau oba razgovora upotrebljavaju reč „drug/arica"gramatički ispravno, postoji prilično semantičkorazilaženje između ta dva navoda. Osim toga,



različiti diskursi u okviru kojih se javlja termin„drug/arica" uobličeni su sasvim različitimemocijama i stavovima koji menjaju kontekst-ualno značenje naizgled jednostavnog terminadrug/arica. U prvom razgovoru, tri četvorogo-dišnjaka pričaju u učionici:

RODŽER: Jesi li mi drug?TONI: Jesam.RODŽER: Možeš da dođeš na moju

žurku. (Pauza)RODŽER: Jesi li mi ti drug?SOL: Ne.RODŽER: Udariću te posred lica.Ova konverzacijska razmena je sažeta i

primerena. Izgleda da za ove četvorogodišnjakeniz kratkih i direktnih pitanja i odgovora nazadovoljavajući način definiše šta je drugarstvo.U suštini, to je odnos razmene. Drugarstvo je

prikazano krajnje ekstremno, kao da obuhvataotvoreno trgovanje naklonostima, a emocio-nalno investiranje je minimalno. Tek Rodžerovareakcija na Solovo odbijanje da ga svrsta udruga - njegova pretnja udarcem - nagoveštavada ovi dečaci možda počinju da shvataju drugar-stvo kao odnos koji je više zajednički i partici- pativni nego što je u pitanju puka funkcionalnarazmena.

Međutim, izgleda da već kod devetogo-dišnjaka „drugarstvo" postaje mnogo komple-ksniji društveni odnos. Sasvim suprotno od

nedvosmislenog razgovora malih dečaka, Emilimi se poverila da njenu vezanost za jednudevojčicu kvari stalna ambivalentnost nabijenaemocijama. Otuda u navodu koji sledi drugar-stvo nije prikazano kao odnos koji se može brzoi nedvosmisleno uspostaviti iskazivanjemnaklonosti ili pretnji, niti je naprosto odnos ra-zmene. Granice drugarstva su neizvesne, oslo- bađa se dijapazon emocija koje je teškouskladiti, a unutrašnja dinamika je takva da sene može obuzdati:

„Kada se njoj (njenoj drugarici) neko ne

sviđa a tebi se sviđa, ona kaže. Pa, jel' ti se onasviđa, a ja kažem Da, a ona će na to, E pa, ondase ti meni ne sviđaš, a ja kažem, Pa i nisi nekadrugarica jer bi drugarici trebalo da se sviđašsve vreme."

Vratiću se ovim kratkim odlomcimarazgovora sa određenim razlogom. Trenutno jeipak dovoljno da obratimo pažnju na veomarazličita značenja drugarstva. Suptilnost emo-

cionalnih veza drugarstva koje je opisaladevojcica uopšte ne postoji u razgovoru dečaka.Dok se u ovom slučaju kontrast nesumnjivomože pripisati razlikama između dece u pogledugodina i roda, u ovom poglavlju istražićemodruge činioce koji takođe oblikuju obrazac i tok

dečjeg drugarstva. Time ćemo pokazati da suafektivni odnosi prevashodno kulturni odnosikoji se stiču društveno i kontekstualno tokomvremena, onako kako deca razvijaju svoje efek-tivno učestvovanje u kulturi detinjstva.

IMATI DRUGOVE/DRUGARICEI BITI DRUG/ARICA

Za neku decu drugarstvo je stvar čistekoristi, posledica njihove zajedničke izolova-

nosti ili društvene isključenosti iz glavnog skupa dece. To je nemi izraz solidarnosti koji nas-taje iz zajedničkog iskustva da te ostala decaidentifikuju kao na neki način „značajno razli-čitog". Kao što su pokazala druga istraživanja,iako se ta deca mogu udružiti da bi se zajednoigrala - te da ne bi sama lutala naokolo u vremerazonode koja predstavlja javnu demonstracijudruštvenosti - to vidljivo zajedništvo malogovori o kvalitetu njihovog odnosa (Gottlieb &Levser, 1981; Putallaz & Gottman, 1981). Da li je to odnos koji sadrži poverenje i prisnost ili je

samo udruživanje? Na drugom kraju, drugarstvose može karakterisati znatnim emocionalniminvestiranjem i ispoljavanjem posvećenosti.Razumevanje tih različitih vrsta drugarsta-vaiziskuje potanko opisivanje pojedinosti kontek-sta u kojima se može razlučiti doživljaj bivanjadrugom/drugaricom od doživljaja imanjadruga/rice.

Na primer, poznato je da roditelji čestovrše uticaj na drugarstva mlađe dece, podstičućisvog sina ili ćerku da pozove neko dete, prenego neko drugo, kući na čaj. Slično tome, pret-

hodno uspostavljeno prijateljstvo između majkimože vremenom podstaći razvoj drugarstvaizmeđu dece. Tako, iako su šestogodišnje Eni iFibi poricale da im se sviđaju dečaci, Eni mi je priznala da joj je Juan drag zato što se „(njenoj)mami sviđa njegova mama". Do promisljenijeguređivanja interakcija između određene decemože doći u školi. Na primer, osoblje Hiltopškole procenilo je da jedna šestogodišnja devoj-



čica postaje suviše zavisna od jedne druge, te su je u godišnjem pregrupisavanju odvojili od nje-ne najbolje drugarice. Sledeće godine devojčicesu morale da budu u različitim odeljenjima i taj je korak preduzet radi podsticanja njihovogoslanjanja na sopstvene snage. Isto tako, razdor

i neprilike izazvani ličnim sukobima i konflik-tima između određene dece umanjeni su njiho-vim fizičkim razdvajanjem. U tom smislu,dakle, puka blizina i obrasci svakodnevne inter-akcije u učionici mogu, isto kao i bihejvioralni idruštveni faktori identifikovani u prethodnim poglavljima, doprineti oblikovanju ukupnogsastava dečjih drugarskih grupa. Zaista, time semože delimično objasniti tesna podudarnostkoja često postoji između rasporeda sedenja uučionici i obrasca dečjih drugarstava.

Međutim, mnogo je teže proceniti kvalitet

tih iskustava drugarstva. U svojoj analizi razgo-vora mlađe dece Garvi (Garyev), na primer,napominje da „zajedničko igranje, izbegavanjeozbiljnih tuča i deljenje stvari i aktivnosti...takvu definiciju drugarstva daju deca predškol-skog uzrasta ako ih pitate" (1984; 171). Tokommog istraživanja na terenu takvo eksplicitno iapstraktno razmišljanje o prirodi drugarstva bilo je mnogo češće među starijom decom. Mlađadeca su retko kad dobrovoljno definisala ovaj ilineki drugi društveni odnos. Umesto toga, mo-rala sam da zaključujem o njihovom shvatanju

prirode drugarstva na osnovu načina njihovogupotrebljavanja te terminologije, usputnihkomentara i posmatranjem njihovih susreta. Neverbalni znaci mogu odati njihovu naklonost prema drugome: uzvraćen osmeh, uznemiren pogled, udarac šakom ili podmuklo štipanje,držanje za ruke, igranje jedno pored drugog, približavanje ili udaljavanje od neke grupe dece.Može se videti kako neki od principa prija-teljstva - ljubaznost i uzajamnost, na primer-nastaju u tim susretima, kao što prime-ćujeGarvi. Ali mislim da za samu decu oni ostaju

uglavnom implicitni i da ih ne prepoznaju kaookvire odnošenja jer izgleda da je mnogečetvorogodišnjake više zanimao njihov statusnekoga ko ima drugove/drugarice a ne iskustvo bivanja drugom/drugaricom. Zaista, kao što ću pokazati, ovo prvo logički prethodi drugome.

U predškolskom odeljenju, kome sam se priključila kada su se deca već skoro devetmeseci igrala i učila jedno pored drugog, često

se mogao čuti termin „drug/arica". Stoga se površnom posmatraču moglo učiniti da sudrugarstva u grupi već nesumnjivo uspostav-ljena. Međutim, obraćanje pomnije pažnje nastrukturu dečjih razgovora otkrilo bi da setermin „drug/arica" najčešće koristi u upitnim

iskazima. U tom smislu, postavljana su pre pita-nja nego što su iznošena čvrsta uverenja o prirodi drugarstva: „Jesi li mi drug/arica" ili „Tisi mi drug/arica, zar ne?" Nešto rede su izricane pozitivne i negativne izjave: „Ja sam tvoj/adrug/arica"; „Nisam ti drug/arica". Još rede sudeca izjavljivala nešto o trećoj osobi: „Džoze-fina je moja drugarica". Ali koja su značenjadeca pripisivala toj reci? Šta su razumela kada je čuju i upotrebe i koje su bile društvene posledice njene upotrebe?

Prvo tumačenje može biti da četvorogo-

dišnja deca upotrebljavaju termin „drug/arica"samo kao sredstvo klasifikovanja. Ipak, katego-rično svrstavanje nekog deteta u „druga/ricu"nekog drugog može biti privremeno, a ne stalno.Može trajati samo nekoliko trenutaka, onolikovremena koliko je potrebno da se pređe neka prostorija zajedno; može trajati dok traje nekaigra ili jedno jutro, dan, sedmicu. U tom smisluse ne može reći da termin ,,drug/arica" nužnooznačava neki kontinuitet naklonosti ili pože-ljnost međusobnih drugarskih veza kada gakoriste cetvorogodisnja deca. Izgleda da njego-

va upotreba, umesto toga, služi za registrovanjeaktuelnog društvenog pozicioniranja Drugih uodnosu na Ja.

„Jesi li mi drug/arica" i „Ti si moj/adrug/arica, zar ne?" bila su dva tipična početna pitanja u nekoj sekvenci interakcije izmeđudece (Corsaro, 1979). Ta pitanja su često postavljali četvoro- i pe-togodišnjaci ubrzo na-kon započinjanja zajedničkog igranja. Ali, iakose pitanje naizgled tiče svrstavanja Drugog -tebe, u stvari je usredsređeno na „ja". Da li „ja"imam drugove/drugarice? Da li je ova osoba

moj/a drug/arica? U tom smislu može se reći da„imati druga/ricu" nagoveštava sopstveni statusdeteta i identitet toga „biti drug/arica". Ovodrugo iskustvo obuhvata mnogo komplek-sniji proces interakcije i povezanosti sa drugima, očemu ću raspravljati kasnije. Stoga, kada jePiter upitao Robina „Jesi li mi drug?", on jezapravo pitao Robina da potvrdi da on - Piter -ima druga, da je on - Piter društveno prihvatljiv



da bude ili postane drug. Ovakvi primeri potkrepljuju Pejnovu (Paine, 1974) provizornusugestiju da se prijateljstvo u zapadnjačkimkulturama pre sastoji od „čina pronalaženja rukekoja će stisnuti tvoju" nego, kao što se obično pretpostavlja, „čina pružanja ruke" (1974: 119).

To je proces klasifikovanja Ja a ne Drugog,traganje za ličnim identitetom pre nego zaobostranim odnosima.

Ali kako prepoznati da je ruka tu? Garviukazuje da se među mlađom decom „termindrug/arica obično odnosi na ono što shvatajukao drugarsko ponašanje" (1984; 171). Obrnuto je takođe tačno: deca mogu odbaciti kao drugo-ve one čije je ponašanje protumačeno i klasifi-kovano kao nedrugarsko. Još jedanput, potankoopisivanje konteksta u kojima deca upotrebljavaju termin „drug/arica" pokazuje načine na

koje deca počinju pojmovno da popunjavajurazličite nijanse njegovog značenja. Tumačenjesusreta kao „prijateljskih" a ne „neprijateljskih" prvi je korak u tome, što se može videti iz ove beleške sa terena:

„Tobi i Džoel sede jedan pored drugog isastavljaju slagalicu na stolu. Oni se obično nedruže jedan s drugim. Nakon nekog vremenaDžoel podigne pogled i kaže Tobiju: 'Haj'mo dodole.' On misli na 'neuredni' deo prostorije gdese slika i obavljaju aktivnosti sa vodom. Tobideluje zadovoljno, smeši se i kaže: 'Aha... mi

smo drugovi, zar ne?'"Tobi tumači Džoelov poziv da se preme-

ste na drugo mesto kao znak njegove sopstvene prihvatljivosti. On pita Džoela da potvrdi da on- Tobi - ima druga, te da se stoga možekategorizovati kao nečiji drug. Ali formulisanjenjegovog pitanja - „zar ne?" - takođe nagove-štava njegovu svesnost da je obeležje toga „bitidrug" obo-stranost. On zna da i taj uslov mora biti zadovoljen pre nego što se može formulisatisamoreferencijalni iskaz - „Tobi je moj drug",lako je kratko trajao - vreme koje je bilo potre-

bno da se prostorija pređe - kroz ovaj susretdečaci su počeli da sastavljaju upotrebljiv kon-cept drugarstva. Kao što primećuje Fajn (Fine),„deca uče kroz reakcije drugih da njihovo ponašanje ima posledice" (1981; 32).

Prema tome, drugarstvo može biti priličnodinamično i fluidno, naročito među mlađomdecom, i privrženosti se mogu menjati za vremekratkotrajnih interakcija. Implicitnim poređe-

njem sa modelom postojanog i dugotrajnog prijateljstva odraslih, ovakav obrazac društvenihodnosa neminovno vodi patološkom tumačenjudečjih međuljudskih odnosa. Postoji jedno neiz-govoreno ali jasno uverenje da bi „nekako bilo'bolje' kada deca ne bi tako često menjala dru-

gove" (Bigelow & La Gaipa, 1980; 39). Među-tim, čini se da te strepnje slabo dotiču shvatanjedrugarstva kod četvorogodišnje dece; tek kasnije trajnost kao svojstvo počinje da poprimaznačaj.

(...)Dosad izneti primeri pokazuju da deca

teže saznanju svoje sopstvene klasifikacije idruštveno pozicioniranog identiteta u okvirugrupe. Oni potvrđuju da „biti drug/arica" znači pre svega „imati drugove/drugarice". Stoga sustarija deca, razmišljajući o svom prelasku u

udaljenu srednju školu, najpre govorila o svojoj bojazni da tamo neće imati drugove/drugarice, pre nego što su žalila zbog gubitka određenogdrugarstva.

Ali u predškolskom odeljenju Hiltopškole neka deca su delo-vala sigurnije u pogledusvog položaja vis-a-vis drugih. Ona su Počelada uzimaju učešće u trajnijim odnosima - onima biti drug/arica - koji su svojstveniji starijoj deci(Bigelovv & La Gaipa, 1980). Određeno grupi-sanje i sparivanje postalo je očigledno dok su sedeca između aktivnosti slobodno kretala po

učionici za predškolski uzrast i ta su decadavala različite izjave o drugarstvu Sigurnija usvoju poziciju, ona su sebi dopuštala komentarei mišljenja o društvenom položaju druge dece.Tako je jednog dana Rut, koja se uvek igrala saElspet, upitala Timija: „Je li Džozef još uvek tvoj drug?" Ubacivanjem priloga „još uvek" ona je potvrdila da je trajnost za nju već važnoobeležje drugarskog odnosa. Postojanje ovak-vog suptilnijeg razumevanja prirode drugarstva, pored upotrebe termina „drug/arica" kao ele-mentarnog sredstva za klasifikovanje četvo-

rogodišnjaka iz istog odeljenja, razlog je zbogkojeg su razvojni modeli prijateljstva, povezanisa hronološkim uzrastom, u krajnjoj linijinezadovoljavajući. Upravo je društveno iskus-tvo, a ne naprosto prolaženje vremena ono što je presudno. To omogućava sticanje neophodnihdruštvenih veština da možeš da se sprijateljiš iodržiš prijateljstvo.

Neka četvorogodišnja deca počela su da



shvataju kvalitativne, a ne klasifikatorske aspekte termina „drug/arica". Tako, iako je ret-kokad pravljena razlika između „neko ti se sviđa"(afektivni odnos drugarstva) i „nečiji/a sidrug/arica" i rede je upotrebljavano, deca su,uprkos tome, ponekad izražavala mišljenje o

društvenosti nekog drugog s obzirom na granicedrugarstva.

(Konrad prilazi da mi nešto kaže).KONRAD: Artur mi više nije drug. Ugrabio jetrotinet.

Ovaj primer pokazuje da, iako je dotada pravo sankcionisanja u prijateljstvu, koje jekarakteristično za odnose starije dece, retko ko-rišćeno, neka deca su ga ipak primenjivala.Tako mi je Džimi rekao: „Oliver mi nije drug jer me prati unaokolo", a Tomi je opisao kakose „Pirs potukao sa mnom kad mi nije bio

drug". U predškolskom odeljenju sam retko kadčula da četvorogodišnjaci postavljaju pitanje,„Da li ti se sviđam?" ili da kažu o nekomdrugom „On mi se ne sviđa". Samo je jednom prilikom dete upotrebilo reč „mrzim" za nekogdrugog. Umesto toga, ono što se može smatratinedopadanjem - afektivni odnos drugarstva – najverovatnije se ispoljavalo prosto kao ravno-dušnost i sprovodilo u skladu sa tim: četvoro-godišnja deca bi naprosto ignorisala prisustvoonog drugog. Stoga mi je sledeća razmenaizmeđu tri četvorogodišnjaka upala u oči kao

prilično neobična zbog diskusije o naklonosti:KONRAD: Deni, tebi se sviđam, zar ne? NIL: Je I' ti se sviđa Adam?KONRAD: (Deniju) Meni se sviđate Nil i

ti. NIL: (Konradu) Video sam te u mom

autobusu.KONRAD: (smeši se i izgleda

zadovoljno): Aha, video si me.Ovde Konrad, koji je često pokušavao da

proceni svoj relativni društveni položaj, još jednom zabrinuto nastoji da preispita svoj iden-

titet i svoju ličnost. Deni odbija da odgovori, paKonrad prilično hrabro pruža svoju ruku,izjavljujući da se njemu sviđaju i on i Nil. Ali - iKonrad je iznenađen - Nil, a ne Deni, je onajkoji oduševljeno odgovara na njegovu izjavu, pokazujući spremnost da se sprijatelji time štospominje da je video Konrada u autobusu. Kon-rad je veoma zadovoljan što se on toga seća; tomu potvrđuje da on ima priznat društveni

identitet, prepoznatljivu ličnost: „Aha, video sime", kaže on ponosno.

U ovom navodu uvodi se još jedna tema udečja drugarstva: njegov performativni aspekt.Drugarstvo nije samo kognitivni odnosnaklonosti; ono se mora utvrditi, potvrditi i

ponovo potvrditi društvenim delovanjem. Toobjašnjava kako se isticanjem „isto-vetnosti" i podudarnosti u dečjim društvenim odnosima -nošenje iste odeće, konzumiranje iste hrane,navijanje za iste fudbal-ske timove - postižeublažavanje značaja koji može imati različitost.To predstavlja jednu očiglednu demonstracijudrugarstva, jer upravo putem tog javnog ispolja-vanja deca vrednuju i priznaju svoje međusobnodrugarstvo: biti drug ne može se samo doživeti,već mora biti primećeno da se doživljava. Krozsvoje svakodnevne društvene interakcije sa dru-

gima, deca uviđaju granice drugarstva i stepen posvećenosti koji određeni odnos iziskuje. To je proces finog podešavanja afektivnih odnosameđu decom, koji se javno ispoljavaju.

Međutim, stil tog ispoljavanja varira uzavisnosti od uzrasta. Kako deca rastu, počinjuda se menjaju značenja koja ona pripisuju dru-garstvu i očekivanja koja imaju u pogledu nje-govog dramatskog ispoljavanja. Već sam nago-vestila neke od načina na koje se to odigrava,ali, na čemu takođe insistiram, to ne znači dauzrast ima uvek isti učinak, lako postoji više

različitih etapa kroz koje drugarstvo logičkinapreduje, vrste drugarstva nisu uslovljene uz-rastom. Tako, iako se dokazuje da deca tek saosam godina mogu kognitivno da saosecaju sadrugima (što znači da pre tog uzrasta uzajam-nost u drugarstvu nije moguća), ne može se potkrepiti jednostavan hijerarhijski razvojnimodel drugarstva (Bigelovv & La Gaipa, 1980).Kategorije „drug/arica" mogu biti priličnonejasne i svako pojedino dete može biti u razli-čitim etapama drugarstva sa različitom decom.Prema tome, deca uče o prijateljstvu i doživlja-

vaju ga kroz njegova posebna ispoljavanja, štoznači da društveni kontekst u kome se decazatiču, a ne samo njihove godine, ima važnijuulogu u oblikovanju dečjeg shvatanja tog pojma. Stoga su devetogodišnjaci Bobi i Semju-el, razmislivši o tome, mogli da klasifikujusvoje poznanstvo iz prethodnih godina kao dru-garstvo Iz perspektive njihovog sadašnjeg iskus-tva druženja, oni uviđaju da je trajnost važna



odlika:ELISON: Znači vas dvojica ste najbolji

drugovi. Da li ste to odu-vek bili?SEMJUEL: Počeli smo da se družimo u

drugom -BOBI: Ne, već u trećem razredu.

ELISON: Znači drugovi ste dve godine?SEMJUEL: On je imao jednog drugog

druga, ali on se odselio.Stoga, iako uzrast može minimalno

oblikovati opštu putanju po kojoj se razvijajukoncepti prijateljstva, njegova značenja mogu poprilično varirati. Kao što su primetili Bigiloui La Gaipa, „Još uvek se malo zna o tome štadeca očekuju od svojih drugova/drugarica, kakose ta očekivanja menjaju tokom vremena i koji je učinak te društvene spoznaje na izbor drugarstva" (1981; 15).

DRUGARSTVA ODREĐENA RODOM:DOŽIVLJAJ DRUGARSTVA

Moć uključivanja ili odbacivanja, imeno-vanja ili neimenovanja, obznanjivanja drugar-stva ili ignorisanja onog drugog ključna je udečjim društvenim odnosima. Deca moguupravljati ponašanjem onog drugog izricanjem pretnje - „Kažem ti" - ili, kao alternativa, privre-meno prekinuti drugarstvo - „Kazao sam ti". Taj proces bukvalnog poistovećivanja deluje i na

diferencijalni pristup moći -pomoću koje decasprovode promene ili obnavljanje u svojimdruštvenim odnosima - i na performativnudemonstraciju drugarstva, koja omogućava decida dodele identitete, da personifikuju jednodrugo. Na taj način određeni odnosi postajunabijeni popriličnim emocijama. Ali načinkorišćenja prava poistovećivanja i personifiko-vanja u drugarstvu razlikuje se kod dečaka idevojčica i u sledećem poglavlju se ispituje priroda drugarstva određena rodom.

lako sam rod postavlja neznatna ograni-

čenja društvenim odnosima male dece, dopuš-tajući relativno neproblematično učestvovanjedečaka i devojčica od četiri i pet godina uzajedničkim igrama, prelazak dece na (i kroz)kulturu detinjstva svedoči o sve većoj svesnostio rodnim razlikama počev od uzrasta od šest ilisedam godina. Model strogog odvajanja rodovakoji se u kontekstu škole razvija u dečjim igra-ma, preslikava se na njihove drugarske veze. U

tom smislu, rod za decu ima dvostruki značaj. Njegov potencijal za pravljenje razlike istovre-meno pojačava (i pojačan je) određenim forma-ma igre i obrascima drugarstva, koje, opet,stvara kulturne modele određenih rodnih identi-teta i za određene rodne identitete. Stoga nije

iznenađujuće to što kruto ograničena i određenaforma igara devojčica odražava i prelama izra-zito dvojni obrazac njihovih drugarskih veza.Slično tome, labavija ali takmičarska ekipnastruktura igara dečaka obično svedoči o njiho-vom usvajanju manje prisnih formi drugarstva. I baš kao što učestvovanje devojčica u igramamože biti i zatvorenog tipa i isključujuće, takosu i njihova drugarstva obavezujuće duševneveze koje sadrže priličnu emocionalnu poveza-nost, dok u javnoj sferi kolektivni duh koji seširi u igrama tipičnim za dečake od sedam,

osam i devet godina skida naglasak sa ličnog.Stoga, iako to nipošto nije isključivo isku-

stvo devojčica, bliske veze naklonosti koje sesmatraju ključnima za zapadnjački koncept prijateljstva, češće artikulišu devojčice negodečaci. Ova razlika se može protumačiti napros-to kao funkcija rastuće socijalizovane svesti de-ce o implicitnoj binarnoj klasifikaciji koja pove-zuje ispoljavanje emocija sa stereotipima o rodui kojom se i dalje proglašava da u zapadnimkulturama dečaci ne plaču i da su devojčice onekoje se brinu. Međutim, mada se to nesumnjivo

dešava, devojčice stiču drugačija iskustva naosnovu svog učestvovanja u takvim oblicimadrugarstva: one počinju da spoznaju i upotreb-ljavaju kompleksnost moći. To je značajnokulturno iskustvo koje im je često uskraćeno udrugim sferama života.

(...)Kao kod devojčica, njihov (dečaka, prim.

prev.) dijadni odnos bio je zatvorenog tipa; onisu retko kad dopuštali da im se priključi nekodrugi i imali su vremena da razmišljaju o svomiskustvu bivanja drugom. Ostali dečaci retko su

pričali o drugarstvu na ovaj način, radije su urazgovoru pružali prikaz u kome su naglašavalinjegove instrumentalne pre nego afektivneaspekte. Za njih su drugovi bili ljudi sa kojimase igraju ili tuku, članovi svakodnevne fudbal-ske ekipe koja se okupljala u školskom dvorištu.To ne znači da dečaci nisu imali posebna i blis-ka drugarstva. Sigurna sam da mnogi jesu. Nekoliko dečaka je imenovalo svog „najboljeg



druga" u nešto privatnijim razgovorima samnom. Zapravo se time sugeriše da su oninaučili da o tome ne govore ili da ne pokazujusvoj odnos sa drugima u javnom kontekstuučionice ili školskog dvorišta. Oni su shvatalida „deca koja suviše spremno priznaju svoju

naklonost postaju predmet zadirkivanja i ruga-nja" (Fine, 1981; 35). Možda je to bilo u osnoviMetjuove dileme j uzrok njegove društveneizolovanosti. Dakle, klasifikacijski status imanjadrugova, čemu su četvoro- i petogodišnji dečacinestrpljj. vo težili otvorenim ispitivanjem jedandrugog: ,,Jel' ti se sviđam?", „Jesi li mi drug?",osmo- i devetogodišnjaci pretvaraju u predsta-vu. Biti drug mora se javno odigrati zajed-ničkim učestvovanjem u bučnim i grubim igra-ma. I upravo su takve igre Semjuel i Bobi, mirnii pažljivi u svom drugarstvu, izbegavali. Među-

tim, što se tiče devojčica, status „imanja druga-rica" očigledno je manje kodiran u njihovom ponašanju na igralištu. Stoga može biti slučaj daklasifikacijska moć drugarstva za njih počiva u privatni-jem i prisnijem iskustvu „bitidrug/arica".

Ta zatvorenost dijadnih odnosa devojčicadovoljno je doku-mentovana (Lever, 1976;Steedman, 1982). Manje je bilo reci o tomekako oni nastaju i o odnosima moći koji struk-turišu njihovo ispoljavanje. To je ključ za razu-mevanje iskustvenog aspekta drugarstva devoj-

čica, koja su uobličena i čine kontekst za brigu-kontrolu koju one, kao svoju buduću uloguodrasle žene - briga za druge koji od njih zavise,

govore u njihovo ime.Socijalizovani identiteti devojčica kao

negovateijica dolaze do izražaja u drugarstvima(i kroz njih), koja one sklapaju. Vremenom, to pomaže u formiranju same zatvorenosti tihdrugarstava putem snažnih restrikcija koje

brižnost sobom donosi. Stoga se „drugovi/dru-garice" za koje su mi mnoge četvorogodišnjedevojčice rekle da imaju među malom – odnos-no mlađom - decorri/ mogu shvatiti u tom smi-slu. Sa tačke gledišta šestogodišnje devojčice,sigurne u prestiž koji godine i veličina donose,na šta sam već ukazala, ta mala (mlađa) decamogu se paziti i maziti istovremeno sa obzna-njivanjem „veličine" same devojčice. Što se njihtiče, mala deca pozdravljaju takvu pažnju sobzirom na njihov interes da najpre imajudrugove/drugarice, da bi kasnije mogli da budu

drugovi/drugarice. To što su načinjena predme-tima bavljenja starijih devojčica, njima možedati znak da su njihov društveni identitet,njihova ličnost, javno priznati.

(...)Dakle, ukratko, drugarstva devojčica

sačinjavaju promenljivi obrasci bliskih i emo-cionalnih veza, koje su zauzvrat oblikovanesuptilnim promenama u odnosima moći. Nasu- prot tome, pri većem grupisanju „nas" kod de-čaka - fudbaleri, buldog (Bulldog) igrači ilikarate poklonici - što se razlikuje od sasvim

drugačijih „njih", drugarstvo manje obavezuje u javnosti iako se iskustvo od-bačenosti ništaslabije ne doživljava.

sociologija detinjstva 2011

Documents

Transcript of sociologija detinjstva 2011