UPRAVLJANJE RIZICIMA U OSIGURAVAJUĆIM KOMPANIJAMA I...

Vol. 13, No 1, 2016: 305-330

Miro Sokić*1 UDK 005.334:368Dejan Drljača*2 Zorica Kojčin*3 Stručni članak

UPRAVLJANJE RIZICIMA U OSIGURAVAJUĆIM KOMPANIJAMA I SOLVENTNOST II

Ako pretpostavimo da je ključno opredeljenje svakog osiguravajućeg društva povećanje konkurentnosti ponude usluga osiguranja, rast tržišnog učešća i ostvarenje profita, postavlja se pitanje na koji način i kojim metodama ove, neretko suprotstav-ljene ciljeve, na najefikasniji mogući način ostvariti.

uz već tradicionalan pristup povećanja portfelja osiguranja, a samim tim i uku-pnih sredstava osiguranja, osnovni uslov jačanja pozicioniranosti osiguravajuće kom-panije na tržištu osiguranja jeste kvalitetno upravljanje rizicima sa kojima se svaka osiguravajuća kuća susreće u svom poslovanju. Rastuća internacionalizacija i kon-centracija poslova osiguranja, pojava novih rizika, kao i potreba za integralnim obu-hvatom svih rizika sa kojima se osiguravači susreću u svom poslovanju, doveli su do definisanja novog projekta za regulaciju solventnosti osiguravajućih i reosiguravaju-ćih društava na nivou Evropske unije – Solventnost II. upravo zato, predmet istraži-vanja ovog rada jeste oblast upravljanja rizicima u osiguravajućim kompanijama, sa akcentom na ulogu i značaj novog režima za regulaciju. ova tematika nije dovoljno zastupljena u naučno istraživačkim krugovima i predstavlja imperativ sadašnjosti kako bi spremno išli promenama u susret i u vremenu pred nama sačekali obaveznu implementaciju. ukazaće se na osnovne nedostatke prethodnog modela poznatijeg kao Solventnost I i uvesti novi sistem merenja solventnosti zasnovan na riziku. utvr-diće se takođe i jedinstvena pravila za merenje solventnosti društava za osiguranje koja podstiču osiguravače da sprovode aktivnosti upravljanja rizikom i razvijaju sop-stvene modele za kvantifikaciju rizika. Suština novog modela poznatijeg kao Solven-tnost II jeste sveobuhvatna analiza svih rizika sa kojima se osiguravač susreće, a ne samo onih preuzetih od strane osiguranika.

Ključne reči: upravljanje rizicima, Solventnost I, Solventnost II, minimalni zah-tevani kapital, solventni zahtevani kapital.

* Dr Miro Sokić, Kompanija Dunav osiguranje a.d.o., e-mail: [email protected]** Dr Dejan Drljača, Kompanija Dunav osiguranje a.d.o., e-mail: [email protected]*** Dr Zorica Kojčin, konsultant, e-mail: [email protected]

Miro Sokić, Dejan Drljača, Zorica Kojčin

Megatrend revija ~ Megatrend Review

306

1. Uvod

Rizik predstavlja verovatnoću nastanka negativnih efekata na poslovni i finansijski rezultat i položaj osiguravajuće kompanije, dok upravljanje rizikom definišemo kao proces identifikacije, merenja, procenjivanja i kontrole rizika. upravljanje rizikom (risk control) generalno gledano podrazumeva čitav set teh-nika i metoda za smanjenje učestalosti i veličine gubitka. Dominiraju ipak četiri metoda: izbegavanje rizika, prihvatanje rizika, umanjenje rizika i deljenje rizika. u prvom slučaju, izbegavanjem izloženosti budućim mogućim negativnim doga-đajima anuliramo rizik, u drugom ga održavamo na prihvatljivom nivou, u tre-ćem ga odgovarajućom politikom i postupcima umanjujemo, a u četvrtom ga u celosti ili delimično prenosimo na druge osiguravače (saosiguranje) ili reosigu-ravače (reosiguranje). Koliko je važan proces upravljanja rizicima u osiguravaju-ćim kompanijama najbolje afirmiše i novi režim regulacije i kontrole osiguranja u Evropskoj uniji poznatiji kao Solventnost II. Solventnost II zahteva da osigura-vajuće kompanije imaju efikasan sistem upravljanja rizicima koji sadrži strategije, procese i postupke za redovno otkrivanje, merenje, praćenje, upravljanje i izvešta-vanje o rizicima, kojima su bili ili bi mogli da budu izloženi, kao i njihovoj među-sobnoj zavisnosti. Solventnost II uvodi obračun zahtevanog solventnog kapitala na osnovu svih glavnih rizika kojima je osiguravajuća kompanija izložena, a ne samo rizika preuzetog od osiguranika. Stvara se nova poslovna filozofija osigu-ravajućih kompanija, što praktično znači da kapital sada predstavlja drugu liniju odbrane od insolventnosti osiguravača, dok prvu odbrambenu liniju čini odgova-rajuće upravljanje rizicima. u savremenim uslovima privređivanja, kada se proces upravljanja rizicima odnosi na veoma širok spektar aktivnosti i zahteva znanja iz različitih oblasti u osiguranju, veštine aktuara, specijalista za finansije, internih revizora i mnogih drugih stručnjaka, definisanje ciljeva upravljanja rizicima nije nimalo jednostavno. ono sublimira čitav niz mera:

a) stvaranje uslova i pretpostavki za svođenje rizika na prihvatljiv nivo koji ne ugrožava imovinu i poslovanje osiguravača;

b) analizu svih ključnih faktora i elemenata koji omogućavaju da se finan-sijski, ljudski i svi ostali resursi usmere na način koji obezbeđuje što je moguće veću disperziju, podelu i minimiziranje rizika;

c) realizaciju poslovnih ciljeva, strategija i operativnih planova osigura-vača;

d) unapređenje kvaliteta usluga i zaštitu interesa osiguranika i korisnika osiguranja;

e) transparentnost informacija o rizicima i njihovu dostupnost javnosti;f) razvojnu politiku osiguravača u skladu sa poslovnim mogućnostima;g) obezbeđenje konkurentske prednosti;h) maksimiziranje dobiti i minimiziranje potencijalnih gubitaka i negativ-

nih efekata na finansijski rezultat i kapital osiguravača.

Vol. 13, No 1, 2016: 305-330

Upravljanje rizicima u osiguravajućim kompanijama i solventnost II 307

Identifikovanje rizika podrazumeva mapiranje pojedinačnih rizika kojima osiguravač može biti izložen u svom radu, odnosno formiranje matrice koja identifikuje događaje koji predstavljaju izvore pojedinačnih rizika. pored gru-pnih rizika, rizika podgrupa i pojedinačnih rizika, osiguravač mora da prati i rizike po linijama poslovanja (neživotna i životna osiguranja). Merenje, odnosno procenu rizika, osiguravač vrši kroz kvalitativnu i kvantitativnu procenu identi-fikovanih rizika i događaja, klasifikujući rizike prema nivou njihovog uticaja na ukupan rizik. Sistem upravljanja rizicima zasnovan je na razvoju interne meto-dologije (interni pristup) i zahtevima regulatornog organa (regulatorni pristup). Nivo rizika procenjuje se na osnovu obima mogućih štetnih događaja, odnosno posledica, verovatnoće i učestalosti njegovog pojavljivanja.

Sistematskim prikupljanjem i kontinuiranom analizom podataka o rizicima, osiguravač upravlja rizicima solventnosti, a naročito rizikom adekvatnosti kapitala, rizikom strukturne neusklađenosti aktive i pasive, rizikom održavanja sigurno-sti i prinosne strukture kapitala, rizikom boniteta klijenata, rizikom pokrića teh-ničkih i garantnih rezervi, kao i rizikom adekvatnosti obaveza kroz neposrednu saradnju sa sektorom za aktuarstvo. osiguravajuća društva se u procesu obavlja-nja svoje bazične delatnosti susreću sa velikim brojem pojedinačnih potencijalnih rizika. Rizike je moguće grupisati prema različitim kriterijumima, na finansijske i nefinansijske rizike, dinamičke i statičke, merljive i nemerljive, čiste i špekulativne, poslovne i finansijske, objektivne i subjektivne. Ipak, sublimirajući sva dosadašnja iskustva, kako kod nas tako i u svetu, ne postoji jedinstvena i opšteprihvaćena klasi-fikacija rizika koja bi bila primerena za sve osiguravajuće kompanije. Stoga možemo definisati sledeće najfrekventnije grupe rizika kojima su izloženi osiguravači:

a) Rizici osiguranja (underwriting risks) – proizilaze iz ugovora o osiguranju;b) Rizici u vezi sa deponovanjem i ulaganjem sredstava; c) Rizici ročne i strukturne neusklađenosti imovine, kapitala i obaveza;d) Tržišni rizici koji su povezani sa nestalnošću cena finansijskih instru-

menata;e) operativni rizici;f) pravni rizici;g) Reputacioni rizici;

2. geneza načela solventnosti u zemljama evropske unije i Solventnost i

obezbeđenje solventnosti je jedno od osnovnih načela poslovanja osigura-vača i reosiguravača. Načelo solventnosti predstavlja sposobnost osiguravača da ispuni sve svoje obaveze po osnovu svih zaključenih ugovora, u bilo koje vreme i pod razumno predvidivim okolnostima. Solventnost društva za osigu-ranja je određena adekvatnošću tehničkih rezervi osiguravača, visinom garan-tnih rezervi, visinom margine solventnosti, kao minimalno potrebnog obima



308

kapitala za slučaj neočekivano visokih obaveza iz osnova osiguranja. Drugim rečima, solventnost osiguravajućeg društva podrazumeva njegovu spremnost da sve štete, bez obzira na njihov broj i veličinu, može bez teškoća nadoknaditi osiguranicima, ali i udovoljiti svim novčanim obavezama prema državi, zaposle-nima, drugim osiguravačima i reosiguravačima, o roku njihovog dospeća. Da bi osigurala solventnost, osiguravajuća društva moraju adekvatno upravljati svojim kapitalom i rizicima, odnosno treba da osiguraju adekvatnu veličinu kapitala za pokriće svih rizika sa kojima se u svom poslovanju suočavaju.

Izmenjeni tržišni ambijent, potreba za novom harmonizacijom propisa i nedo-voljna efikasnost projekta Solventnost I uslovili su predlog promene postojećeg regulatornog okvira i metodologije utvrđivanja solventnosti osiguravajućih kompa-nija. Aktuelni režim solventnosti evropskih osiguravača, Solventnost I, zasnovan je na knjigovodstvenim vrednostima bilansnih stavki. Vrednovanje imovine i obaveza osiguravajućih kompanija na tržišnim osnovama predstavlja bitnu odrednicu budu-ćeg regulatornog okvira. predloženi model koristi tzv. „fair value“ tehnike, koje su razvijene od strane IASB.1 Fer vrednost imovine osiguravača je u principu njena tržišna vrednost ili aproksimacija te vrednosti u uslovima nestabilnosti tržišta.

u slučaju obaveza osiguravača, fer vrednost je cena koja bi morala biti pla-ćena trećoj strani, spremnoj da preuzme na sebe odgovornost izmirenja datih obaveza.2 Tačnije, za utvrđivanje rezervi za obaveze koje mogu biti zaštićene (hedgeable obligations) predviđena je tržišna vrednost. Reč je o takvim oba-vezama koje uzrokuju novčane odlive koji mogu biti replicirani korišćenjem odgovarajućih finansijskih instrumenata (npr. Unit-linked proizvodi osigura-nja života). pri tome, potrebno je da postoji mogućnost direktnog utvrđivanja tržišne vrednosti takvih instrumenata na dubokom, likvidnom i transparen-tnom tržištu.3 Regulativa solventnosti osiguravajućih kompanija koje posluju na teritoriji Evropske unije je bazirana na izračunavanju i održavanju minimalnog iznosa margine solventnosti, koja treba da omogući stalnu kontrolu i praćenje funkcionalnog odnosa između potrebnog kapitala i preuzetih rizika. prvi oblici regulacije solventnosti u Evropi postavljeni su dvema Direktivama:

• za neživotna osiguranja First Council Directive 73/239/EEC iz 1973. godine i

• za životna osiguranja First Council Directive 79/267/EEC iz 1979. godine.

početni ciljevi su bili omogućavanje osiguravačima iz jedne države članice, poslovanje u drugoj državi članici, pod uslovima propisanim u zemlji domaćinu koji su jedinstveni za sve osiguravače u svim zemljama članicama. ovim direkti-vama tražilo se od osiguravajućih društava da poseduju adekvatnu veličinu kapi-1 IASB - Međunarodni odbor za računovodstvene standarde, eee.iasbweb.org2 Daykin C, Cresswell C. (2001): The regulation of non-life insurance in the United Kingdom,

ASTIN Colloquia, Washington: IAA, 8.3 QIS5 Technical Specifications (2010), Brussels: European Commission, 39.

Vol. 13, No 1, 2016: 305-330


tala (tzv. Capital buffer) koja bi im omogućila da se adekvatno izbore sa rizicima poslovanja. Tokom devedesetih godina, posebno nakon uvođenja treće generacije direktiva kojima je uspostavljeno jedinstveno tržište osiguranja u Evropskoj uniji, postignuta je saglasnost da je potrebno preispitivanje regulacije solventnosti indu-strije osiguranja na nivou Eu. osnovni cilj uspostavljanja kontrole solventnosti bilo je omogućavanje državnim vlastima, odnosno nadzornim organima da pravovre-meno detektuju probleme u poslovanju osiguravača i na taj način osiguraju veću zaštitu osiguranika. Godine 1999. usvojen je European Financial Services Action Plan kojim su postavljeni temelji za projekat Solventnost I. odredbe prvih direktiva kojima je regulisano tržište osiguranja Eu su bile predmet velikog broja analiza tako da su, u cilju poboljšanja kvaliteta zaštite osiguranika, usledile dopune pomenutih propisa. Naime, Evropski parlament i Savet Eu su u martu 2002. godine usvojili Direktivu 2002/13/EC za neživotna osiguranja i Direktivu 2002/12/EC za životna osiguranja. Direktive su usvojene 2002. godine sa obavezom primenjivanja od raču-novodstvene 2004. Godine, uz mogućnost postojanja prelaznog perioda do 2007. godine. u sklopu projekta Solventnost I, modeli procene solventnosti osiguravaju-ćih kompanija nisu uvek saglasni, a u nekim slučajevima su čak i kontradiktorni. u slučaju da osiguravajuća kompanija poveća premije za neživotna osiguranja (uz napomenu da njene obaveze ostaju nepromenjene), rizik nesolventnosti se smanjuje, dok se shodno odredbama projekta Solventnost I, zahtevani iznos kapitala pove-ćava. u osnovi se nalazila potreba da Solventnost I omogući regulatornim organima dodatnu vlast u pogledu intervenisanja kada se finansijska pozicija osiguravajućeg društva počne pogoršavati, uspostavljanje većih kapitalnih zahteva i omogućavanje državama članicama da nametnu strožije kapitalne zahteve.4 Nova zakonska rešenja u Eu predviđaju obračun margine solventnosti primenom fiksnih koeficijenata na vrednost ukupnog premijskog prihoda ili prosečnog iznosa šteta (kod neživotnih osiguranja), odnosno na iznos matematičke rezerve (kod životnih osiguranja), pri čemu se unose sledeće izmene u pogledu aktuelnih iznosa minimalnog garantnog fonda, ukupnog premijskog prihoda i rezervisanih šteta osiguravajućih kompanija:

• Kod neživotnih osiguranja, u modelu premijske osnove, iznos od 10 miliona € bruto premijskog prihoda u poslednjoj finansijskoj godini se zamenjuje iznosom od 50 miliona € (uz prelazni period od 5 godina);

• u modelu osnove šteta stopa od 26% se primenjuje na iznos od 35 mili-ona €, a ne na iznos od 7 miliona € shodno ranije važećim propisima;

• Indeks premija i indeks šteta se povećavaju za 50% kod osiguranja od odgovornosti;

• Kod životnog osiguranja u obračun margine solventnosti se uključuje iznos od 25% neto administrativnih troškova poslednje finansijske godine;

• Minimalne garantne rezerve se povećavaju na iznos od 2 ili 3 miliona €, zavisno od vrste osiguranja.

4 Fornero E., Luciano E. (2004): Developing an Annuity Market in Europe, Edward Elgar publishing, Cheltenham, uK, 234.



310

Da bi se izbegla opasnost obezvređivanja vrednosti na osnovu kojih se utvr-đuje margina solventnosti, shodno predloženoj metodologiji za godišnju reviziju iznosa minimalnih garantnih rezervi, premija i rezervisanih šteta, propisano je da se navedeni iznosi, počev od 20. septembra 2003. godine, godišnje provera-vaju u cilju njihovog usklađivanja sa promenama evropskog indeksa potrošačkih cena (EICP-European Index of Consumer Prices). Evropski indeks potrošačkih cena se izračunava na osnovu harmonizovanih indeksa potrošačkih cena zema-lja članica Eu i objavljuje u godišnjim publikacijama Eurostata.5 Afirmisanje isključivo kvantitativnog pristupa problematici solventnosti, bez analiziranja kvalitativnog aspekta finansijske pozicije osiguravajuće kompanije, predstavlja osnovni nedostatak projekta Solventnost I. Nove direktive iz 2002. nisu odstra-nile ključne nedostatke prvobitnih direktiva iz 70-tih godina. Naime, minimalni zahtev za kapitalom u režimu Solventnost I se isključivo računa na osnovu oba-veza osiguravajuće kompanije, što upućuje na zaključak da se prilikom njegovog određivanja uzimaju u obzir samo osigurani rizici, dok ostali kvantitativni rizici (kao npr. rizik kamatne stope i ostali tržišni rizici) nisu adekvatno uključeni u obračun.6primerenijim se čini eksplicitno povezivanje alokacije imovine sa kapi-talom koji je utvrđen procenom rizika, nego njegovo arbitrarno utvrđivanje u određenom procentu od premije ili šteta. postojeći obračun margine solventno-sti je imao za posledicu da su uspešne osiguravajuće kompanije, formirajući veći iznos tehničkih rezervi i zaračunavajući veće premije, bile prinuđene da izdva-jaju veći iznos sredstava za održavanje minimalnog zahtevanog kapitala, što je uticalo na pokušaj mnogih osiguravača da smanje zahtevani kapital putem sni-žavanja premija i sredstava tehničkih rezervi. Kao dalji nedostatak projekta Sol-ventnost I se navodi to što postojeći regulatorni okvir ne sadrži detaljnija pravila o usklađivanju vrednosti imovine i obaveza društava. Stoga, aktiva i obaveze mogu biti vrednovane na osnovu različitih pravila,7 što daje iskrivljenu sliku sol-ventnosti osiguravača i ometa poštenu konkurenciju unutar Eu. Iako Solven-tnost I nije suštinski promenio način izračunavanja solventnosti, njegova snaga je u jednostavnosti i mogućnosti komparacije rezultata između društava za osi-guranje, što je karakteristično i za osiguravače u našoj zemlji.

u međuvremenu, nauka i praksa upravljanja rizicima su znatno uznapredo-vale. Mnoge kompanije iz industrije osiguranja su razvile sofisticirane sisteme upravljanja rizicima koje omogućavaju adekvatno postavljanje strukture menad-žmenta u pravcu identifikovanja, merenja i upravljanja rizicima. osim toga, eko-5 Videti: ec.europe.eu/eurostat6 u svetu se može više od polovine slučajeva nesolventnosti pripisati rizicima koji su u Eu

potpuno zanemareni pri izračunavanju minimalnog kapitala. Videti: Komelj J., Dolničar J.(2007)Izazovi i mogućnosti u osiguranju i reosiguranju sa naglaskom na Solventnost II, SoRS, Sarajevo,18.

7 Drugim rečima, ne postoji vrednovanje pozicija imovine i obaveza po tržišnoj vrednosti (fair value).

Vol. 13, No 1, 2016: 305-330


nomskim razvojem, industrija osiguranja je postala druga po značaju u finan-sijskoj uslužnoj delatnosti Eu, pri čemu bi se negativni efekti u ovoj industriji mogli reflektovati i na ukupni finansijski sistem. Nadalje, savremeni privredni sistemi generišu i nove rizike, kao što su operativni i reputacioni rizici. Istima se mora posvetiti posebna pažnja i na adekvatan način upravljati njima. Nave-dene promene koje su se desile u industriji osiguranja i činjenica da Solventnost I suštinski ne predstavlja značajnu novinu regulacije solventnosti, od one uspo-stavljene još sedamdesetih godina XX veka, dovelo je 2001. godine do potrebe za pokretanjem inicijative od strane Evropske komisije (European Commission) za novim okvirom regulacije solventnosti – projektom Solventnost II.

grafički prikaz br. 1 - Model za izračunavanje margine solventnosti u režimu Solventnost I

Izvor: LLoYDS, www.lloyds.com, Market magazine.



312

3. Solventnost ii – uloga i značaj8

projekat Solventnost IIse zasniva na tri stuba:• Minimalni kapitalni zahtevi;• Revizija regulatornih organa;• Tržišna disciplina.

ovim projektom će biti obuhvaćena pravila upravljanja imovinom i obave-zama (Asset and Liability Management – ALM) i njihovo usklađivanje, poslovi reosiguranja kao i implikacije računovodstvenih i aktuarskih politika. osim zahteva u pogledu adekvatnosti kapitala, ovaj projekat ima za cilj prihvatanje najboljih praksi integralnog upravljanja rizicima u osiguravajućim kompani-jama, pri čemu će biti nagrađena (nižim kapitalnim zahtevima), ona osigurava-juća društva koja budu uspešna u efikasnoj implementaciji integralnog uprav-ljanja rizicima. Ključna pitanja koja se postavljaju su: da li će Solventnost II biti projekat vredan vremena i sredstava koja je potrebno uložiti da bi se poslovanje uskladilo sa ovim zahtevima, te kako će se ova regulativa primenjivati na osigu-ravajuća društva zemalja u okruženju. Deo odgovora na ova pitanja predstavlja činjenica nižih kapitalnih zahteva kao posledica adekvatnog upravljanja rizi-cima, kao i činjenica da principi na kojima se zasniva Solventnost II predstavljaju primer dobre poslovne prakse, te njihova primena može omogućiti stabilnije poslovanje i bolju upotrebu kapitala, što važi za sva osiguravajuća društva neza-visno da li se ona nalaze ili ne u okviru jurisdikcije Evropske komisije. prema projektu Solventnost II, osiguravajuća kompanija može koristiti dve metode za obračun SCR (Zahtevani kapital za održanje solventnosti): evropsku stan-dardnu formulu (European Standard Formula) ili kompanijski interni model. Novi pristup procene solventnosti treba da osigura, ne samo da osiguravajuća kompanijaima dovoljno kapitala za podršku svih poslovnih rizika, već i da pod-stakne osiguravača da razvije i koristi efikasnije tehnike upravljanja rizikom. Navedenipristup bi trebalo da omogući blagovremenu intervenciju nadzornih tela, u slučaju da osiguravač nema dovoljno kapitala u odnosu na prihvaćene rizike. Solventnost II takođe uvodi novi pristup procene tehničkih rezervi, koja se zasniva na određivanju najbolje procenjene vrednosti rezervi (best estimate) uvećane za riziko marginu (risk margin). Najbolja procena rezervi se dobija na bazi očekivane sadašnje vrednosti svih budućih potencijalnih novčanih tokova, a za ovu procenu neophodni su adekvatni podaci koji reflektuju karakteristike portfolia osiguranja. predloženo je da se za vrednovanje tehničkih rezervi kori-sti svop stopa (swap rates), koja predstavlja razliku između trenutnih i termin-skih stopa. ukoliko ne postoji svop tržište, može biti korišćena stopa prinosa na državne obveznice.Može se zaključiti da je cilj projekta Solventnost II uspostav-8 DIREKTIVA 2009/138/EZ Evropskog parlamenta i saveta od 25.11.2009. godine o

započinjanju i obavljanju delatnosti osiguranja i reosiguranja Solventnost II.

Vol. 13, No 1, 2016: 305-330


ljanje sistema kontrole solventnosti koji će na efikasniji način obuhvatiti stvarne rizike osiguravajuće kompanije. Novi regulatorni režim će dati snažan podsticaj osiguravačima da iskoriste sve raspoložive tehnike ublažavanja rizika, inoviraju i vlastite modele upravljanja rizikom, a sve u cilju smanjenja potrebnog nivoa solventnog kapitala. projekat Solventnost II odlikuje princip proporcionalnosti, prema kome standardi solventnosti moraju biti usklađeni sa prirodom, obimom i kompleksnošću poslovanja osiguravača.9 Ključna ideja je da se razvije i podrži sposobnost osiguravača (i reosiguravača) da prepoznaju i razumeju rizike kojima je izloženo njihovo poslovanje i obezbede potreban kapital za njihovo pokriće. ocena solventnosti osiguravajućih kompanija treba da objedini kvantitativne, ali i kvalitativne aspekte. Sama implementacija ovakvog koncepta je veoma slo-žena i zahteva učešće regulatornih organa svih zemalja članica Eu. S obzirom na navedeno, cilj projekta Solventnost II je uspostavljanje koherentnog sistema merenja solventnosti uvažavajući:

• opseg usluga osiguranja koje nudi osiguravajuća kompanija;• Sposobnost osiguravača da proceni rizike sa kojima se suočava u svom

poslovanju;• Kvalitet sistema upravljanja rizikom.

Insistirajući da društva za osiguranje uzmu u obzir daleko veći broj rizika kojima su izložena, da njima aktivno upravljaju, postavljajući sistem supervizije na suštinski drugačijim temeljima, Solventnost II ne donosi samo promene u sistemu utvrđivanja solventnog kapitala. Imamo i kvalitativno nov pristup rizi-cima u sprovođenju sistema internih kontrola, nove tehnike koje se tiču transfera rizika, ali i potpuno novi koncept obelodanjivanja o rizicima, uz uspostavljanje neposredne veze između kapitala osiguravača, njegove tržišne pozicije i zahteva za zaštitom osiguranika i vlasnika društva (akcionara).

u okviru projekta Solventnost II uzete suu obzir sledeće kategorije rizika:a) rizik osiguranja (underwriting risk),b) tržišni rizik (market risk),c) kreditni rizik (credit risk),d) operativni rizik (operational risk) ie) rizik likvidnosti (liquidity risk).

u fokusu novog projekta su takođe i aktivnosti usmerene na:• utvrđivanje jedinstvenih pravila za merenje solventnosti osiguravajućih • kompanija, usmeravanjem na holistički pristup kod kojeg se imovina i

obaveze vrednuju u skladu sa tržišnim principima;

9 Alpert J. (2008): Solvency II: A Challenge for the Insurance Industry, SAp International Forum for Insurance, Leipzig, 5.



314

• podsticanje osiguravača da u sopstvenoj režiji sprovodi aktivnosti upravljanja rizikom – Solventnost II će stimulisati osiguravajuće kom-panije da razvijaju sofisticirane modele upravljanja rizikom, tako što će od kompanija koje budu uspešne u predmetnim aktivnostima zahtevati manje iznose kapitala za održavanje solventnosti;

• Definisanje zahtevanog iznosa kapitala primenom „standardnog pri-stupa“ ili „internog modela“, što će uticati da se od kompanija koje profi-tabilno posluju zahteva manje kapitala za održavanje solventnosti, nego od kompanija sa slabijim poslovnim rezultatima.

4. regulatorni pristup – pristup 3 stuba

projekat Solventnost II polazi od tzv. strukture 3 stuba (three-pillar approach), slično kao Bazel II u bankarskom sektoru, ali uz uvažavanje specifičnosti delat-nosti osiguranja.

Prvi stub projekta objedinjuje zahteve u pogledu kapitala kompanije, nji-hove investicione aktivnosti i formiranja i raspolaganja sredstvima tehničkih rezervi. Centralnu komponentu čine pravila koja se odnose na vrednovanje tehničkih rezervi. Visina ovih rezervi će u budućnosti dominantno uticati na zahteve za solventnošćukompanije. Zbog toga su prisutna nastojanja u pravcu harmonizacije metodologije njihovog utvrđivanja između zemalja članica, kao i postizanje usklađenosti sa međunarodnim računovodstvenim standardima (IAS) i međunarodnim standardima finansijskog izveštavanja (IFRS). Drugim rečima, stubom 1 se definiše iznos sredstava koji kompanija mora obezbediti da bi bila solventna. primenom metoda aktuarske matematike, osiguravajućim kompanijama se postavljaju novi kvantitativni zahtevi u pogledu obezbeđe-nja minimalnog iznosa kapitala. Takođe se uvodi novi način obračuna tehnič-kih rezervi, koji pretpostavlja vrednovanje imovine i obaveza modelom realne procene – tzv. „najbolje procene“ (best estimate).10 predloženi model, baziran na tržišnim vrednostima, koristi tzv. „fair value“ tehnike razvijene od strane odbora za međunarodne računovodstvene standarde (IASB), čime se eliminiše precenjivanje nivoa zahtevanog kapitala, što upravo predstavlja glavni nedosta-tak aktuelnog konzervativnog načina njegovog obračuna. osnovni cilj kontrole osiguranja jeste obezbeđenje visoke verovatnoće izvršavanja budućih obaveza osiguravajućih kompanija. Međutim, imajući u vidu da novi način vrednova-nja tehničkih rezervi može rezultirati smanjenjem zahtevanog iznosa kapitala, nameće se potreba zaštite osiguranika za slučaj nepravilnog obračuna obaveza

10 Najbolja procena jednaka je očekivanoj sadašnjoj vrednosti svih budućih potencijalnih novčanih tokova (ponderisani prosek verovatnoće distributivnih ishoda), na osnovu tekućih i verodostojnih podataka, uzima u obzir sve raspoložive informacije i odražava karakteristike osnovnog portfolija (re)osiguranja.

Vol. 13, No 1, 2016: 305-330


osiguravača. Stoga se javlja potreba uvođenja dodatne sigurnosne mere u okviru predložene regulative solventnosti, formiranjem tzv. margine rizika (risk mar-gin) preko nivoa tehničkih rezervi, čime će se povećati prudencioni nivo pouz-danosti. u cilju određivanja minimalnog kapitala koji se zahteva od osigurava-jućih kompanija, projektom Solventnost II su definisana dva granična iznosa, i to kako sledi:

• Minimalni zahtevani kapital – u daljem tekstu MCR (Minimum Capital Requirement) je koncipiran kao iznos ispod kojeg kapital osiguravajuće kompanije ne može pasti, a da ne prouzrokuje neprihvatljivo visok rizik za osiguranike.

Minimalni kapitalni zahtev predstavlja takav nivo kapitala pri kome svaka dodatna poslovna operacija izlaže osiguranike većem stepenu rizika. poslovanje osiguravajuće kompanije pri nivou kapitala koji je ispod zahtevanog minimuma, nametnulo bi neprihvatljivo visok nivo rizika za osiguranike. Cilj je da se MCR kapital usvoji kao jednostavna i objektivna mera rizika propasti kompanije. pad kapitala ispod zahteva-nog minimuma automatski povlači akcije u pravcu likvidacije ili rehabi-litacije osiguravajuće kompanije. Izračunavanje MCR kapitala treba da bude jedinstveno definisano za sve kompanije, bez mogućnosti korišće-nja internih modela. MCR predstavlja linearnu funkciju skupa varijabli (tehničke rezerve, fakturisane premije, kapital pod rizikom, odloženi porezi i administrativni troškovi), posmatranih na neto osnovi. Vred-nost MCR određuje se pri nivou poverenja od 85% i pri jednogodišnjem vremenskom periodu, pri čemu dobijeni iznos ne sme biti manji od 25%, odnosno veći od 45% u odnosu na zahtevani kapital solventnosti. Naj-niži dozvoljeni apsolutni nivo MCR kapitala determinisan je vrstom osi-guranja konkretnog subjekta.11 Drugi granični iznos je predstavljen kao:

• Zahtevani kapital za održavanje solventnosti12 - u daljem tekstu SCR (Solvency Capital Requirement) predstavlja iznos kapitala koji osigura-vajuća kompanija mora formirati kako bi rizik neizvršenja obaveza svela na prihvatljiv nivo. Zahtevani solventni kapital bi trebalo da omogući uspešno i sigurno funkcionisanje tržišta osiguranja.

SCR se definiše kao dodatni kapital za apsorpciju značajnih nepredvi-đenih gubitaka. Kao nivo kapitala koji je neophodan za izmirenje svih dospelih obaveza u toku određenog vremenskog perioda i pri izabra-nom nivou poverenja, SCR ima funkciju garanta solventnosti kompa-nije prema osiguranicima. u odnosu na važeći projekat Solventnost I,

11 Directive 2009/138/EC on the taking-up and pursuit of the business of Insurance and Reinsurance (Solvency II), (2009), Official Journal of the European Union, član 129.

12 u literaturi se takođe sreće termin „zahtevani solventni kapital“. Videti: Jauković L., Kašćelan V., (2007): „Nova regulativa solventnosti osiguravajućih kompanija u Evropskoj uniji – projekat Solventnost II“, Montenegrin Journal of Economics, Ekonomski fakultet podgorica, 5, 80-83.



316

zahtevi za kapitalom unutar novog regulatornog okvira treba da budu u relativno većoj meri zasnovani na karakteristikama individualnih osi-guravača.

SCR upravo predstavlja ciljani koeficijent koji reflektuje rizični portfolio osiguravača. projekat predviđa obračun SCR kapitala prema standar-dnoj formuli, uz uvažavanje svih rizika sa kojima se osiguravači susreću u svom poslovanju. Standardna formula predstavlja rezultantu kombi-novanja pristupa zasnovanog na faktorima i pristupa zasnovanog na sce-nariju razvoja događaja. Kalkulacija i obaveštavanje nadzornog organa o njenim rezultatima, moraju biti sprovođeni najmanje jednom godišnje. poželjno je da se SCR kapital obračunava i češće, naročito ukoliko dođe do izmena u rizičnom profilu osiguravača. u situaciji kada raspoloživi kapital kompanije ne dostiže izračunati nivo SCR kapitala, predviđa se obaveza podnošenja nadzornom organu plana za prevazilaženje finan-sijskih teškoća.SCR kapital se dovodi u vezu sa maksimalnim mogućim gubitkom neto imovine kompanije pri nivou statističke pouzdanosti od 99,5% za vremenski period od jedne godine. Standardna formula obu-hvata merenje svakog pojedinačnog rizika na osnovu VaR modela. Rizici se klasifikuju na tržišni, kreditni, operativni i rizik osiguranja (život-nog, neživotnog i zdravstvenog). upotreba interno razvijenih modela, sa druge strane će dozvoliti osiguravačima da procenjuju solventnost uva-žavajući specifičnosti sopstvenog rizičnog profila. Najznačajnije razlike internog u odnosu na standardni model, ogledaju se u stepenu korišće-njatehnike simulacije za kvantifikaciju rizika, kao i specifičnih poda-taka kompanije za ocenu vrednosti korišćenih parametara.13očekuje se da će interni modeli generalno rezultovati nižim zahtevanim kapitalom solventnosti u odnosu na standardni pristup,14 usled čega će prvenstveno biti korišćeni od strane neživotnih osiguravača i reosiguravača.

Fokus drugog stuba projekta je na aktivnostima nadzora nad poslovanjem osiguravača, kako bi se identifikovale kompanije koje su u relativno većoj meri izložene riziku. od ovakvih kompanija se može zahtevati da održavaju kapital koji je iznad izračunatog nivoa zahtevanog kapitala solventnosti, ili da preduzmu aktiv-nosti u pravcu redukcije rizika. Drugi stub projekta Solventnost II takođe anali-zira i solventnost osiguravača sa kvalitativnog aspekta i definiše okvir kontrole nadzornih organa. poseban naglasak je stavljen na potrebu obezbeđenja visokog kvaliteta procesa upravljanja poslovima osiguranja i upravljanja ljudskim resur-sima, kao i na neophodnost intenzivnog razvoja internog sistema kontrole. uka-

13 Internal Models –2007, A Winning Solution for Solvency II, Guy Carpenter&Company LLC, 6.

14 „Solvency II: an integrated risk approach for European insurers“ (2006), Sigma, Zurich: Swiss Re, 4, 10.

Vol. 13, No 1, 2016: 305-330


zujući na činjenicu da efikasno upravljanje i kontrola osiguravača mogu doprineti smanjenju njihove izloženosti operativnom riziku, Solventnost II takođe potencira ulogu i odgovornost koju imaju članovi uprave osiguravajućih kompanija.

grafički prikaz br. 2 - Moguća interpretacija sistema upravljanja u režimu Solventnosti II

Izvor: Direktiva 2009/138/EZ, Solventnost II.

Treći stub projekta Solventnost II je dizajniran u nameri da se poveća transpa-rentnost i dostupnost informacija svim tržišnim učesnicima (osiguranicima, inve-stitorima, rejting agencijama i drugim zainteresovanim subjektima). uspostavljanje minimuma standarda izveštavanja je u funkciji promocije tržišne discipline i tran-sparentnosti, kao i racionalnijeg odlučivanja tekućih i potencijalnih osiguranika.

ovim stubom je predviđeno uvođenje novih računovodstvenih standarda zasnovanih na tzv. fer vrednosti (fair value) i podržanih tržišno orijentisanim procenama kapitala, čime će se steći potpunija slika o stanju solventnosti osigu-ravača, a time i poboljšati zaštita, kako osiguranika, tako i akcionara.

Evropska unija je nastojala da ubrza proces integracije na tržištu osiguranja usvajanjem nove zakonodavne procedure – tzv. Lamfalussy-jeve procedure15 (ili: Lamfalussy-jevog procesa) za razvoj Direktive Solventnosti II i budućih proje-15 Alexandre Lamfalussy, predsednik „Eu Advisory Committee“, je razvio ovu proceduru

(proces) 2001. godine.



318

kata. predmetna procedura, prvobitno namenjena za tržište hartija od vrednosti, odnosi se uopšte na industriju finansijskih usluga (financial services industry). Generalno, Lamfalussy-jev proces se sastoji iz 4 nivoa i to:

a) Nivo 1: Evropski parlament (European Parliament) i Savet Evrope (Council of Europe) usvajaju zakonodavstvo, određujući okvirne prin-cipe i koncipiraju smernice za implementaciju;

b) Nivo 2: Regulatorna tela na nivou sektora razmatraju mere implementa-cije koje treba da budu usvojene. Na ovom nivou, predstavnici komiteta zemalja članica glasaju o merama za implementaciju pre nego one budu usvojene;

c) Nivo 3: odgovarajuća tela nacionalnih regulatora rade na jačanju koor-dinacije i konvergencije primene novih regulatornih mera;

d) Nivo 4: Radi se na jačanju saglasnosti (compliance-a) sa pravilima Evrop-ske unije i ona stupaju na snagu.

tabela 1 - Lamfalussy-jev proces u industriji osiguranja

Izvor: www.aiasweb.org, International Association for Insurance Supervisors, annual report, 2001.

Ključna novina sa aspekta adekvatnosti kapitala u poređenju sa standardima Solventnost I, ogleda se u pristupu rizicima koji ugrožavaju poslovanje osiguravača. Imajući u vidu ulogu regulatornih organa u njegovoj primeni, postojeći model fik-snog koeficijenta svrstava se u kategoriju modela zasnovanih na pravilima.

ovakav model karakteriše primena striktno propisanih faktora rizika i odgovarajućih kategorija u odnosu na koje se oni primenjuju. Sa druge strane, model adekvatnosti kapitala koji predviđa projekat Solventnost II, označava preokret u pravcu pristupa zasnovanog na principima. Ideja koja leži u osnovi ovakvog pristupa jeste da različite kompanije treba da poseduju različite nivoe kapitala, koji bi umesto na arbitrarno ustanovljenim pretpostavkama, bili zasno-vani na precizno utvrđenim i definisanim rizicima sa kojima se one suočavaju. u krajnjoj instanci, od osiguravajuće kompanije se očekuje da formuliše sop-stveno viđenje neophodnog kapitala, na osnovu primene internih modela koji

Nivo Šta je to? Šta obuhvata? Ko razvija? Ko odlučuje?

Nivo 1Direktiva o

Solventnosti IIOpšti okviri i

principiEvropska komisija

Evropska komisija, Evropski savet

Nivo 2Mere za

implementacijuDetaljne mere za implementaciju

Evropska komisija EIOPS

Nivo 3Standardi

supervizijeMere za povećanje stepena konverg.

CEIOPS CEIOPS

Nivo 4 EvaluacijaMonitoring

usklađenostiEvropska komisija Evropska komisija

Vol. 13, No 1, 2016: 305-330


poštuju generalno uspostavljene principe, čija se interpretacija vrši u zavisnosti od konkretnih okolnosti.

prema opšte prihvaćenom stanovištu, model utvrđivanja solventnosti koji je zaista „zasnovan na rizicima“ mora uzeti u obzir kako pasivnu, tako i aktivnu stranu bilansa stanja kompanije, kao i njihovu međusobnu interakciju. u pri-meni pomenuta tri stuba Solventnosti II, u cilju nastojanja izbegavanja njihovog međusobnog preklapanja, reflektovaće se princip koherentnosti.

prvi stub treba da obuhvati i adekvatno kvantifikuje sve rizike predstavljene na pozicijama bilansa stanja, drugi stub će predstavljati dodatak prvom stubu i promovisaće dobro korporativno upravljanje rizikom, a treći stub će predstav-ljati dodatak ukupnom okviru osiguranja tržišne discipline.

grafički prikaz br. 3 - Pristup 3 stuba u režimu Solventnost II

Izvor: www.kpmg.rs, KpMG, upravljanje rizicima.

Dakle, u suštini Solventnost II projekta jeste činjenica, da on neće određivati detaljna pravila regulacije solventnosti, već pre svega principe koji treba da osli-kavaju ekonomsku i tržišnu realnost. osim toga, ovakav pristup nameće potrebu da organi supervizije reorganizuju svoje osoblje od usmerenosti sa poznavanja pravila na razumevanje tržišta, jer se njihova uloga menja od kontrole usagla-šenosti, ka superviziji primene principa od strane osiguravajućih i reosigurava-jućih društava. osiguravajuća i reosiguravajuća društva sa svoje strane moraju takođe promeniti pristup udovoljavanja regulatornim zahtevima – od usaglaša-vanja sa pravilima ka uspostavljanju kulture upravljanja rizikom (risk – manage-ment culture).16

16 „If the culture is wrong, then even the most sophisticated model will be ineffective“ (Ako je kultura upravljanja rizikom pogrešna, onda će čak i najsofisticiraniji model biti neefikasan) – paul Moore, HBoS.



320

grafički prikaz br. 4 - Kultura upravljanja rizicima na nivou preduzeća i ERM17

Izvor: Global Insurance Industry ERM Survey report, Towers perrin

u tom kontekstu, treba istaći visok stepen oslanjanja projekta Solventnost II na koncept ERM (Enterprise Risk Management). prema definiciji CoSo-a (Com-mittee of Sponsoring Organizations), ERM je „...a process effected by an entity’s board of directors, management and other personnel, applied in strategy setting and across theenterprise, designed to identify potential events that may affect the entity, and manage risks to be within its risk appetite, to provide reasonable assu-rance regarding the achievement of entity objectives.“1819

5. izračunavanje MCr (Minimalni zahtevani kapital) i SCR (Zahtevani kapital za održanje solventnosti)

Minimalni zahtevani kapital (MCR) nije nužno odgovarajući iznos kapi-tala koji bi osiguravajuća društva trebalo da drže, već on služi kao sigurnosna mreža (safety net). Minimalni zahtevani kapital bi, kao krajnji prudencioni nivo, trebao da bude manji od zahtevanog kapitala za održavanje solventnosti (SCR). ukoliko je iznos kapitala osiguravajuće kompanije manji od minimalnog zahte-vanog kapitala, nadzorni organ je obavezan da odmah reaguje koristeći raspo-loživi regulatorni instrumentarij, uključujući i najdrastičniju meru oduzimanja dozvole za rad tom osiguravaču.

Direktivom Evropske unije 2009/138/EC iz novembra 2009. Godine, u okviru petog poglavlja,20 predviđeno je (članovima 128-131):17 ERM (Enterprise Risk Management)18 Enterprise Risk Management - Integrated Framework (2004) Executive Summary/

September 2004, www.coso.org19 ERM je „... proces koji sprovodi odbor direktora, rukovodstvo i drugi izvršioci u pravnom

licu, koji se primenjuje prilikom određivanja strategije i u čitavom preduzeću, koji ima za cilj da identifikuje potencijalne događaje koji mogu uticati na pravno lice, i da se upravlja rizicima tako da budu u okvirima sklonosti prihvatanja rizika datog lica, kao i da obezbedi postizanje ciljeva datog pravnog lica.“

20 Chapter V – Rules relating to the valuation of assets and liabilities, technical provisions, own funds, solvency capital requirement, minimum capital requirement and investment

Vol. 13, No 1, 2016: 305-330


• Da se obračun Minimalnog zahtevnog kapitala vrši najmanje kvartalno21 i da osiguravajuća društva o tome izveštavaju regulatorne organe;

• Da se limitira (sa obe strane) iznos minimalnog zahtevanog kapitala (MCR) kao dela zahtevanog kapitala za održanje solventnosti (SCR)22 i s obzirom da je baziran na tržišno orijentisanom pristupu, još ranije je predložena njegova primena kao posttranzicionog modela nakon zavr-šetka prve faze projekta Solventnost II;

• Da Evropska komisija treba da, najkasnije do 31.10. 2017. godine, dostavi Evropskom parlamentu i CEIopS-u izveštaj o pravilima zemalja članica i praksama organa supervizije usvojenim na osnovu tačaka 1-4 člana 129 Direktive;

• Da se MCR računa kao linearna funkcija sledećih varijabli (svih ili nekih od njih): tehničkih rezervi, bruto premija, rizičnog kapitala, odloženih poreza i administrativnih troškova;

• Da postoje novčani limiti, izraženi u apsolutnom iznosu, ispod kojih MCR ne bi smeo da padne, a to su:

– 2 200 000,00 € za poslove neživotnog osiguranja, uključujući poslove captive društava;

– 3 200 000,00 € za poslove životnog osiguranja, uključujući poslove captiva društava;

– 3 200 000,00 € za poslove reosiguranja, osim za poslove reosiguranja koje obavljaju captive društva, kada je limit 1 000 000,00 €;

– Zbirni iznosi koji se odnose na poslove neživotnog, odnosno životnog osiguranja, za društva koja istovremeno obavljaju poslove i životnog i neživotnog osiguranja.

SCR – zahtevani kapital za održanje solventnosti. Njegovim formiranjem se omogućava opstanak osiguravajućih kompanija i u slučaju nekih značajnijih nepredviđenih gubitaka, čime se sa velikom verovatnoćom obezbeđuje sigurnost osiguranika da će njihovi zahtevi biti realizovani odmah po dospeću obaveza za plaćanje. Zapravo, adekvatna zaštita osiguranika (policy-holders) i jeste glavni cilj formiranja SCR-a. Ciljni nivo kapitala za održanje solventnosti može biti računat

rules (poglavlje V – pravila koja se odnose na procenu aktive i pasive, tehničkih rezervi, sopstvenih sredstava, potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti, minimalni zahtevani kapital i pravila o ulaganjima).

21 Insurance and reinsurance undertakings shall calculate the Minimum Capital Requirement at least quarterly and report the results of that calculation to supervisory authorities – član 129, tačka 4 Directive (Društva za osiguranje i reosiguranje će obračunavati minimalni zahtevani kapital najmanje na kvartalnoj osnovi i izveštavati nadzorna tela o rezultatima tog obračuna – član 129, tačka 4. Direktive).

22 ...Minimum Capital Requirement shall neither fall below 25% nor exceed 45% of the undertaking’s Solvency Capital Requirement, calculated in accordance with Chapter VI, Section 4, Subsections 2 or 3 – član 129, tačka 3 Direktive.



322

primenom propisane standardne formule ili internog modela23 karakterističnog za predmetnog osiguravača. Takođe, Direktivom Evropske unije 2009/138/EC iz novembra 2009. godine, predviđeno je sledeće (članovima 100-127):

• Da se izračunavanje SCR-a izvodi uz pretpostavku da je osiguravajuće društvo osnovano da ima neograničen životni vek (tzv. going concern pretpostavka);

• Da SCR treba da bude kalibrisan tako da obezbedi da su svi merljivi rizici kojima je izloženo osiguravajuće ili reosiguravajuće društvo uzeti u obzir. SCR treba da pokriva, kako postojeće poslovanje, tako i nove poslove koji se očekuju u narednih 12 meseci i treba da korespondira izračunatom VaR-u uz 99,5% pouzdanosti za period od jedne godine;

• Koji se najmanji rizici uzimaju u obzir pri izračunavanju SCR-a;• Da osiguravajuća i reosiguravajuća društva treba da računaju SCR

najmanje jednom godišnje i da o tome izveštavaju organe supervizije. Takođe, društva treba da drže odgovarajući iznos sredstava da pokriju SCR iz poslednjeg izveštaja, kao i da na kontinuiranoj osnovi nadgledaju i kontrolišu iznos tih sredstava i SCR-a;

• Da se za izračunavanje SCR-a može koristiti standardna formula prema kojoj se zahtevani iznos kapitala za održanje solventnosti računa kao zbir sledećih veličina: osnovnog SCR-a (basic SCR), kapitalnog zahteva za operativni rizik (capital requirement for operational risk) i prilagođa-vanja kapaciteta tehničkih rezervi i odloženih poreza kod apsorbovanja gubitaka.

Krajem marta 2010. godine, CEIopS je dostavio Evropskoj komisiji nacrt Tehničkih specifikacija pete kvantitativne studije uticaja (Fifth QIS), a krajem 2010. godine objavljena je i konačna verzija pomenutih Tehničkih specifikacija.

• Članovima 112-127 direktive predviđena je mogućnost korišćenja inter-nog modela za izračunavanje SCR-a,24 uz odobrenje supervizora25.

u načelu svi članovi direktive koji se odnose na izračunavanje SCR-a, bilo putem standardne formule ili internog modela, imaju za cilj da obezbede maksi-malnu zaštitu osiguranika.

23 The Solvency Capital Requirement shall be calculated either in accordance with the standard formula in Subsection 2 or using an internal model (potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti izračunava se ili u skladu sa standardnom formulom u pododeljku 2 ili upotrebom nekog internog modela) – član 100. Direktive 2009/138/EC.

24 predviđaju se dve opcije: potpuno interno razvijen model ili delimično, tj. parcijalno interno razvijen model (full or partial internal model).

25 on je dužan da donese odluku o prihvatanju / odbijanju priloženog internog modela najkasnije u roku od šest meseci nakon prijema potpune dokumentacije-član 112 pomenute Direktive.

Vol. 13, No 1, 2016: 305-330


6. Uticaj Solventnosti ii na adekvatnost kapitala osiguravača

uvodeći jedinstvena pravila utvrđivanja zahtevanog kapitala proporcionalno stvarnom riziku, razvijenoj aktuarskoj praksi i sposobnosti diversifikacije putem deponovanja i ulaganja finansijskih sredstava u različite finansijske instrumente, krupni osiguravači će zasigurno uživati koristi u uslovima primene novog regula-tornog okvira. Istovremeno, manje kompanije će se suočiti sa brojnim teškoćama i izazovima. predviđena mogućnost korišćenja alternativnog standardnog pristupa može delimično ublažiti povećane troškove kojima će ove kompanije biti izložene.

Dodatni problem za uspešnu primenu projekta, proizilazi iz nastojanja da se doprinese većem stepenu harmonizacije na tržištu osiguranja Eu. Istorijska isku-stva pokazuju da ovakav cilj nije moguće postići u potpunosti. Kulturne, pravne i ekonomske razlike između pojedinih zemalja članica, kao i neusklađenost drugih sistema koji su povezani sa osiguranjem, predstavljaju limitirajuće faktore za ujedna-čenu implementaciju projekta Solventnost II na celokupnoj teritoriji Eu.

Rezultati sprovedene studije kvantitativnog uticaja Solventnosti II (QIS5), pred-viđaju značajan porast zahtevanog iznosa kapitala i njegovu bolju usklađenost sa stvarnim rizicima, koji ugrožavaju poslovanje osiguravajućih kompanija. Stoga, moguće je očekivati pad racia solventnosti celokupnog sektora osiguranja sa pri-bližno 310% u okviru Solventnosti I na svega 165% u okviru Solventnosti II, pod pretpostavkom primene standardne formule obračuna SCR.26

Istovremeno, relativni porast raspoloživog kapitala, koji se duguje promenjenom pristupu vrednovanja imovine i obaveza, ali i uključivanju pojedinih vanbilansnih stavki, rezultuju višim pragom interventnog delovanja nadzornog organa, tj. stepe-nom pokrića MCR.

potrebno je naglasiti da pad racia solventnosti u uslovima novog režima ne označava slabljenje dugoročne finansijske snage osiguravača. Zbog bitno različite metodologije obračuna, racia solventnosti između aktuelnog režima Solventnost I i predstojećeg režima Solventnost II, ipak nisu direktno uporedivi. od interesa je razmotriti ključne uzročnike odstupanja nivoa viška kapitala, kao razlike raspoloži-vog kapitala i solventnog kapitalnog zahteva (SCR) osiguravača između dva režima. pokretači promene vrednosti raspoloživog kapitala su principi vrednovanja imovine i obaveza, kao i mogućnost uključivanja pojedinih vanbilansnih stavki. Dok se pove-ćanja i umanjenja vrednosti aktive praktično međusobno potiru, efekat na strani vrednovanja tehničkih rezervi je znatno izraženiji. Smanjenje vrednosti tehničkih rezervi po osnovu iščezavanja opreznosti aktuelne regulative vrednovanja obaveza, višestruko prevazilazi njihovo povećanje po osnovu uvođenja rizične margine. Neto rezultat vrednovanja bilansnih pozicija se ne efektuira u vidu povećanja raspoloživog kapitala u potpunosti, već jedan njegov deo biva klasifikovan kao odloženi porezi.

26 prema rezultatima studije QIS5, smanjenje ukupnog solventnog kapitalnog zahteva po osnovu uvažavanja efekata diversifikacije rizika na nivou sektora osiguranja iznosi približno 35%, Annual reports (godišnji izveštaj), www.ceiops.org.



324

tabela 2 - Kvantitativni uticaj primene Solventnost II na solventni i minimalni zahtevani kapital

Izvor: EIOPA Report of the fifth Quantitative Impact Study (QIS5) for Solvency II (2011), Fran-kfurt: European Insurance and occupational pensions Authority (EIopA-IFQIS5-11/001), 25.

Istovremeno, porast zahtevanog kapitala indukovan realnijim uvažavanjem rizika dostiže 59% viška kapitala u uslovima Solventnosti I, što u krajnjoj instanci rezultuje relativno manjim viškom kapitala u uslovima Solventnosti II za oko 25%. posmatrano po vrstama osiguranja, najosetljivije pogoršanje odnosa raspoloživog i zahtevanog kapitala očekuje se u neživotnom osiguranju i reosiguranju. osiguravači koji se bave životnim osiguranjem će najznačajniji porast ukupnih zahtevanih sred-stava od 5-10% pretrpeti u domenu proizvoda sa garantovanim prinosom za osigura-nike. Istovremeno, smanjenju obaveza vrednovanih prema tržišnom principu u život-nom osiguranju može značajno doprineti kapitalizacija očekivanih budućih profita.

Drugim rečima, Solventnost II podstiče osiguravače da unapređuju interne sisteme upravljanja rizikom promovišući pristup „što je veći stepen kvaliteta upravljanja rizikom, kompanija je obavezna da drži manji iznos kapitala“. Navedeno potvrđuju i kvantitativni prikazi u Tabeli br. 3. Evidentno je da režim Solventnost II kroz Minimalni zahtevani kapital (MCR) afirmiše kvalitetnije referentne vrednosti pokazatelja u odnosu na režim Solventnosti I. Višak kapitala u režimu Solventnost I iznosi 476 mlrd. evra, a u režimu Solventnost II 676 mlrd. evra. Zahtevani kapital u režimu Solventnost II iznosi 185 mlrd. evra, a u režimu Solventnost I 227 mlrd. evra. Takođe, raspoloživi kapital u režimu Solventnost II iznosi 861 mlrd. evra, a u režimu Solventnost I 703 mlrd. evra. početak implementacije projekta Solventnost II predviđen je po pristupanju Srbije Eu, što pojedini stručnjaci iz oblasti osiguranja ocenjuju isuviše optimističkom prognozom. Istovremeno, postoje i oni koji ne smatraju preuranjenim pokretanje diskusije o opštim odrednicama projekta Solventnost III, po ugledu na procese koji se ostvaruju u sektoru bankarstva na globalnom nivou. Sa aspekta zahteva za kapitalom, mogući napredak bi se ogledao u podizanju kvaliteta interne kontrole i unapređenju mogućnosti kvantifikovanja i praćenja rizika kojima je izloženo poslovanje osiguravača.

Vol. 13, No 1, 2016: 305-330


grafički prikaz br. 5 - Odnos zahtevanog nivoa kapitala i kvaliteta upravljanja rizicima

Izvor: Martinez Torre-Enciso, I, Hernandez Barros, R. (2010): „Solvency II, the European insurance regulation based on risks“, Revista Universitaria Europea Journal of Applied Research, 12,129.

Neosetljivost projekta Solventnost I na rizike, produkuje negativne podsti-caje u domenu upravljanja rizicima od strane osiguravača. projekat Solventnost II predviđa nagradu za one osiguravače koji prepoznaju preteće rizike i na kva-litetan način upravljaju njima, u vidu nižeg zahtevanog kapitala. Istovremeno, neprecizno merenje rizika i upravljanje njima biće kažnjeni većim zahtevima za kapitalom u odnosu na postojeće. Sa druge strane, dalje unapređenje regulative moglo bi rezultovati kaznom za osiguravače sa neadekvatnim tretmanom rizika na mnogo nižem nivou rizika, u poređenju sa projektom Solventnost II, ali i rela-tivno većim zahtevanim kapitalom na svim nivoima uvažavanja rizika. Strateške implikacije novog pristupa adekvatnosti kapitala anticipiraju se u domenu troš-kova poslovanja osiguravača, strukture njihove ponude, investicionih aktivnosti, upravljanja aktivom i pasivom, upravljanja rizicima i aktivnosti spajanja i pri-pajanja u osiguranju. usled relativne kompleksnosti novog režima i volatilnosti bilansa stanja u uslovima njegove primene, opravdano je očekivati porast troš-kova osiguravača, makar u kratkom vremenskom periodu. u pitanju su troškovi pribavljanja kapitala i administrativni troškovi usklađivanja poslovanja sa novim režimom. pored troškova obezbeđenja potrebnog kapitala u cilju ispunjenja zah-teva regulatora, u prvu kategoriju svrstavaju se i tzv. troškovi kapitala u vidu oportunitetnih troškova, odnosno izgubljenog prinosa po osnovu usmeravanja sredstava u investicione alternative. Dodatni administratini troškovi povezni su sa obezbeđenjem potrebnih materijalnih, tehničkih i ljudskih resursa u cilju kal-kulacije tehničkih rezervi, zahtevanog iznosa kapitala, sopstvene procene rizika i kapitala (oRSA), te zadovoljenja novih mehanizama izveštavanja nadzornog organa i javnosti. obe navedene kategorije troškova objedinjuju kako trenutnu



326

dimenziju prelaska na inovirani režim, tako i kontinuelnu dimenziju usklađiva-nja sa njegovim zahtevima u toku vremena.27 Visina ovih troškova varira od pri-rode, obima i kompleksnosti poslovanja osiguravača, kao i sprovedenog izbora među ponuđenim opcijama. Sigurno je da će se osiguravači, koji se opredele za razvoj sopstvenog internog modela, suočiti sa značajnim porastom administra-tivnih troškova, ali i potencijalnim padom zahtevanog iznosa kapitala u poređe-nju sa primenom standardnog pristupa.

Zaključak

Solventnost II svakako predstavlja poboljšani regulatorni okvir solventnosti osiguravajućih kompanija. promovišući princip obrnute srazmere između ste-pena kvaliteta upravljanja rizikom i nivoa zahtevanog kapitala, projekat obezbe-đuje podsticaje za diversifikaciju rizika kroz optimizaciju deponovanja i ulaganja finansijskih sredstava i razvoj internih sofisticiranih sistema upravljanja rizikom.

Rezultati većine istraživanja uzroka likvidacije osiguravajućih kompanija u Evropskoj uniji, pokazali su da najčešći uzrok nije nedostatak kapitala sam po sebi, već interakcija odluka, ponašanja i procesa unutar kompanije, koji za rezul-tantu imaju loše upravljanje rizikom. predviđene izmene su usmerene ka uspo-stavljanju bolje povezanosti između strukture kapitala i profila rizika osigurava-jućih kompanija, većeg nivoa fleksibilnosti njihovog poslovanja i većeg stepena konkurentnosti na tržištu osiguranja Eu. Drugim rečima, Solventnost II podstiče osiguravače da unapređuju interne sisteme upravljanja rizikom promovišući pri-stup „što je veći stepen kvaliteta upravljanja rizikom, kompanija je obavezna da drži manji iznos kapitala“. Navedeno potvrđuju i kvantitativni prikazi u Tabeli br. 2. Evidentno je da režim Solventnost II, kroz Minimalni zahtevani kapital (MCR), afirmiše kvalitetnije referentne vrednosti pokazatelja u odnosu na režim Solventnosti I. Višak kapitala u režimu Solventnost I iznosi 476 mlrd. evra, a u režimu Solventnost II 676 mlrd. evra. Zahtevani kapital u režimu Solventnost II iznosi 185 mlrd. evra, a u režimu Solventnost I 227 mlrd. evra. Takođe, raspolo-živi kapital u režimu Solventnost II iznosi 861 mlrd. evra, a u režimu Solventnost I 703 mlrd. evra. početak implementacije projekta Solventnost II predviđen je po pristupanju Srbije Eu, što pojedini stručnjaci iz oblasti osiguranja ocenjuju isu-više optimističkom prognozom.

Navedeni kvantitativni prikaz predstavlja ujedno i najveći kvalitativan dopri-nos nove regulative, jer za rezultat ima niže iznose kapitalnih zahteva i osloba-đanje viška sredstava za investiranje na finansijskom tržištu i njihovu oplodnju. ono što svakako ograničava aktivniju ulogu osiguravajućih kuća na finansijskom

27 Izvor: EIOPA Report of the fifth Quantitative Impact Study (QIS5) for Solvency II (2011), Frankfurt: European Insurance and occupational pensions Authority (EIopA-IFQIS5-11/001), 25.

Vol. 13, No 1, 2016: 305-330


tržištu jeste nerazvijenost i bankocentričnost istog. u godinama koje dolaze, osi-guravajuće kuće, osim implementacije novog režima Solventnost II, moraju se i pozicionirati na finansijskom tržištu kao moćni institucionalni investitori i težiti ka stvaranju zdravije konkurencije u odnosu na bankarski sektor. Do tog tre-nutka im predstoji velika borba.

Literatura:

• Babbel D. (1996): Risk Management by Insurers: An Analysis of the Process, The Wharton Financial Institutions Center, London.

• Barjaktarović L., Ječmenica D. (2010): „upravljanje rizikom u srpskim osi-guravajućim kompanijama“ Singidunum revija, Beograd, 7(2), 19-27. Vol. 7, No. 2, pp. 19 - 27, Jan, 2010

• Blake D., (1999): „portfolio Choice Models of Life Assurance Companies: similarities and differences“, Discussion paper PI-9610, The pension Institute,

• Cass Business School, City university, London.• Božić R..(2003): Investiranje u hartije od vrednosti i perspektive razvoja finan-

sijskog tržišta u tranzicionim ekonomijama, Acta Economica, Beograd.• Daykin C, Cresswell C. (2001): The regulation of non-life insurance in the

United Kingdom, ASTIN Colloquia, Washington.• Drljača D. (2011): Upravljačko računovodstvo kao okvir i instrument uprav-

ljanja rizicima aktive i pasive u društvima za osiguranja, Ekonomski fakul-tet, Beograd.

• Hull John C.(2008): Risk Management and Financial Institucions, pearson, prentice Hall, New York.

• Jauković L., Kašćelan V. (2007): „Nova regulativa solventnosti osigurava-jućih kompanija u Evropskoj uniji – projekat Solventnost II“, Montenegrin Journal of Economics No. 5, Ekonomski fakultet podgorica.

• Jeremić, Lj., paunović, M. (2011): „Komparativna analiza tržišta osiguranja u Evropskoj uniji, Srbiji i državama regiona“, Singidunum revija, Beograd, 8 (1), 17-26.

• Jorion, p. (2001): Value at Risk, second edition, McGraw Hil, London.• Jovović M. (2010): „ograničenja modela fiksnog koeficijenta pri utvrđivanju

solventnosti osiguravajućih kompanija“, Tematski zbornik radova Ekonom-ska politika i razvoj, Ekonomski fakultet univerziteta u Beogradu.

• Fornero E., Luciano E. (2004): Developing an Annuity Market in Europe, Edward Elgar publishing, Cheltenham.

• ostojić S. (2007): Osiguranje i upravljanje rizicima, Data Status, Beograd.• petrović p., (2000): Menadžment rizicima na tržištu kapitala, Institut eko-

nomskih nauka, Beograd.



328

• Rejda G. E. (2005): Principles of Risk Management and Insurance, Addison Wesley, New York.

• Vujović R., (2009): Upravljanje rizicima i osiguranje, univerzitet Singidunum,• Beograd. • Solvency II, (2008): Amended proposal for a Directive of the Еuropean par-

liament and of the Council on the taking-up and pursuit of the business of Insurance and Reinsurance.

• politike upravljanja rizicima u Kompaniji Dunav osiguranje a.d.o.

Rad primljen 1. novembra 2015. paper received: November 1st, 2015prema zahtevu recenzenata, dorađen upon the request of reviewers, revised: 20. januara 2016. January 20th, 2016odobren za štampu: 22. januara 2016. Approved for publication: January 22nd, 2016

Vol. 13, No 1, 2016: 305-330

Miro Sokić, PhDDunav Insurance Company a.d.o.Dejan Drljača, PhDDunav Insurance Company a.d.o.Zorica Kojčin, PhDConsultant

MANAGEMENT OF RISKS AT THE INSURANCE COMPANIES AND SOLVENCY II

Summary

If we assume that the key determination of each insurance company is in increas-ing the competitiveness of the offer of insurance services, growth in the market share and making a profit, the question is how and by what methods these pretty often opposite goals are possible to achieve in the most efficient way.

In addition to the traditional approach of increasing the insurance portfolio, and consequently the total insurance funds, the basic condition for enhancing the posi-tioning of insurance companies in the insurance market is a quality risk managing, with which every insurance company faces in its business. The growing internation-alization and the concentration of the insurance business, the emergence of new risks, as well as the need for an integral comprehension of all risks with which insurers face in their business, have led to the definition of a new project for regulation of the sol-vency of insurance and reinsurance companies at Eu level - Solvency II. Just because of this, the subject of this study is a field of risk management in insurance compa-nies, with emphasis on the role and importance of the new regime for regulation. The subject is insufficiently present in scientific research circles and it is imperative of the present time, in order to readily go to meet changes and wait for the mandatory implementation in the time ahead of us. It will be pointed to the basic shortcom-ings of the previous model, better known as Solvency I, and introduced a new system of measuring solvency, based on risk. The unique rules will also be determined for measuring solvency of insurance companies which encourage insurers to implement risk management activities and develop their own models for risk quantification. The essence of the new model, better known as Solvency II, is a comprehensive analysis of all risks that the insurer meets, and not just those who are assumed to be insured.

Key words: Risks management, Solvency I, Solvency II, the minimum required capital, the solvent required capital.

UPRAVLJANJE RIZICIMA U OSIGURAVAJUĆIM KOMPANIJAMA I...

Documents

Transcript of UPRAVLJANJE RIZICIMA U OSIGURAVAJUĆIM KOMPANIJAMA I...