1. Obrazovanje – funkcionalistička perspektiva• Emil Dirkem – Obrazovanje i društvena solidarnost• Dejvid Hargrejvs – Dirkem i moderna škola• Talkot Parsons – Obrazovanje i univerzalističke vrednosti• Dejvis i Mur – Obrazovanje o dodjela uloga

2. Obrazovanje – liberalna perspektiva• Djui – Obrazovanje i ljudski potencijal• Ivan Ilič – Dole škole

3. Obrazovanje – socijaldemokratska perspektiva• Jednakost šansi• Ekonomski rast• Kritike

4. Obrazovanje – konfliktne perspektive• Bouls i Gintis – Školovanje u kapitalističkoj SAD• Marksizam, borba i relativna autonomija obrazovanja• Paul Vilis – Učiti za rad

5. Novi laburisti i obrazovne politike u britaniji• Ašer, Brajant i Džonston – Postmodernizam i obrazovanje odraslih• Epl – Postomodernizam, obrazovanje, moć i ekonomija

6. Različita obrazovna postignuća• Halsi i Ridž – Polazišta i odredišta• Inteligencija, klasa i obrazovno postignuće• Klasne subkulture i obrazovni uspeh• Kulturna depriviranost i kompenzacijsko obrazovanje• Burdje – Kulturni kapital i različita postignuća• Bol, Bov, Gevirc – Kulturni kapital i izbor obrazovanja• Budon – Klasni položaj i obrazovno postignuće• Smit i Nobl – Materijalni faktori i britansko školstvo

7. Obrazovanje – interakcionistička perspektiva• Tipiziranje, etiketiranje i samoispunjujuće proročanstvo• Grupisanje i svrstavanje• Učeničke subkulture i adaptacija

8. Rod i obrazovna postignuća• Statistika o rodu u različitim postignućima• Objašnjenja slabijih postignuća žena• Ana Koli – Tvrdokornost rodnih nejednakosti u izboru predmeta• Razlozi slabijih postignuća muškaraca• Braun – Slabija postignuća dečaka

1

OBRAZOVANJE, FUNKCIONALISTIČKA PERSPEKTIVAPozitivni doprinosi obrazovanja društvenom sistemu, kakve su funkcije obrazovanja za društvo u celini.

Dirkem „Obrazovanje i društvena solidarnost“

Dirkem je smatrao da društvo može preživeti samo ako u njemu postoji homogenost a obrazovanje tu homogenost jača. Smatrao je da je glavna funkcija obrazovanja prenos društvenih pravila i vrednosti. Najvažniji zadatak za svako društvo je stvoriti društvenu solidarnost – spojiti pojedince u jednu društvenu celinu. Društvena solidarnost uključuje privrženost društvu, osećaj pripadnosti i shvatanje da je društvo važnije od pojedinca. Da bi bilo privrženo društvu, dijete ga mora smatrati nečin što dominira osobom i čemu duguje najbolji deo sebe.Obrazovanje i društvena pravila: Deca moraju naučiti sarađivati sa onima koji im nisu ni rodbina ni prijatelji a u školi se mogu naučiti te veštine. U njoj dete ulazi u interakciju sa drugim ljudima u skladu sa pravilima i to ga priprema za interakciju u društvu u kojem takođe postoje određena društvena pravila. Dirkem je tvrdio da se školska pravila moraju strogo poštovati i da trebaju postojati kazne jer bi na taj način djeca shvatila da nije dobro postupati protiv interesa zajednice. Znači, poštujući školska pravila dete uči poštovati pravila uopšte i razvijaju naviku samokontrole.Dirkem takođe smatra da obrazovanje uči pojedince veštinama koje će im trebati za buduće zanimanje.Hargrejvs „Dirkem i moderna škola“: Kritikovao srednje škole. Savremene škole previše naglašavaju pojedinca a premalo zajednički život u školi. Tako se stvaraju subkulture onih koji ne postižu pojedinačni lični uspeh. Predlagao je da deca imaju slobodu izbora područja koje ih zanima ili za koje su nadareni, da postoje delovi nastavnog programa u kojima se uči o zajednici da bi učenici mogli jasno sagledati svoju ulogu i društvu, ekspresivne umetnosti u kojima učenici doprinose kolektivnim poduhvatima i uče jedni druge poštovati zbog doprinosa školi koji svaki od njih daje.

Talkot Parsons – „Obrazovanje i univerzalističke vrednosti“

Škola, nakon socijalizacije u porodici, postaje žarišno sredstvo socijalizacije, deluje kao most između porodice i društva pripremajući dete za ulogu odraslog. U porodici je status deteta pripisan (određen rođenjem) a status odraslog je stečen (stiču status zanimanjem). Škola priprema mlade da pređu sa pripisanog statusa rođenjem na postignuti status odraslih. U školi se njihovo vladanje ocenjuje u skladu sa pravilima, uspeh se meri uspehom na ispitima, jednaka pravila imaju svi učenici nezavisno od pripisanih katakteristika.Parsons je smatrao da je za funkcionisanje društva bitan vrednosni konsenzus, u SAD se u škole usađuju dve vrednosti: vrednost postignuća i vrednost jednakosti šansi. Vrednost postignuća se neguje podsticanjem učenika da se bore za što veći akademski uspeh i nagrađivanjem. Vrednost jednakosti šansi se neguje stavljanjem pojedinaca u isti položaj u učionici i negovanjem jednakih mogućnosti da se takmiče u uspehu na ispitima. Tako će i pobednici i gubitnici smatrati da je sistem pravedan jer je status postignut u

okolnostima u kojima svi imaju jednake izglede. Obrazovni sistem je vazan mehanizam pomoću koga pojedinci biraju svoju buduću ulogu u društvu.

Dejvis i Mur – „Obrazovanje i dodela uloga“

Oni takođe smatraju da je obrazovanje sredstvo raspodele uloga ali oni obrazovni sistem povezuju sa sistemom društvene stratifikacije a društvena stratifikacija je mehanizam koji osigurava da se najnadareniji i najsposobniji rasporede na položaje koji su funkcionalno najvažniji za društvo. Uz te položaje se vezuju visoke nagrade kao podsticaj, to znači da će se za njih svi takmičiti a da će pobediti najtalentovaniji. Tako školski sistem razvrstava i ocenjuje pojedince prema talentu i sposobnosti.

2

OBRAZOVANJE, LIBERALNA PERSPEKTIVADok funkcionalizam obrazovanje gleda kroz odnos prema društvu, liberalizam gleda kroz odnos prema pojedincu. Glavna svrha obrazovanja je unapređenje blagostanja pojedinca.

Djui – „Obrazovanje i ljudski potencijal“

Djui je tvrdio da je posao obrazovanja podsticati pojedince da razviju puni potencijal a posebno je isticao razvoj intelektualnosti. On je kritikovao mehaničko učenje činjenica i smatrao da ljudi trebaju učiti pomoću iskustva – čineći a ne slušajući. Time će i sticati znanje i razvijati veštine i navike. Mogu i razviti sposobnost i motivaciju za kritičko razmišljanje o svetu. Obrazovni sistem je ključni deo uspešne demokratije jer u njoj vlast ima narod a ljudi koji sprovode tu vlast moraju misliti svojom glavom.

Ivan Ilić – „Dole škole!“

On u knjizi „Dole škole“ smatra da je formalno školovanje nepotrebno a uz to i štetno. On smatra da bi obrazovanje trebalo biti oslobađajuće iskustvo pri kome pojedinci istražuju, stvaraju, preduzimaju inicijativu i u potpunosti razvijaju svoje sposobnosti i talente. On takođe smatra da je poučavanje veštinama najbolje prepustiti onima koji se tim veštinama služe u svakodnevnom životu. Npr.kada su njujorški tinejdžeri iz španskih porodica zaposleni da podučavaju nastavnike i socijalne radnike španskom jeziku. Zapošljavanje takvih „učitelja veština“ se suprostavlja sistemu jer on zahteva profesionalce. Ilić škole smatra ustanovama koje guše kreativnost i maštu, nameću konformizam i zaglupljuju ljude pa oni mirno prihvataju interese moćnih.

- Učenici mogu malo ili nimalo uticati na ono što uče i kako uče. Poučava ih autoritativan režim čija pravila trebaju poštovati. Većina onoga što se uči ne zahteva nastavu.

- Oni koji se pokoravaju pravilima su odabrani za prelaz u više nivoe obrazovnog sistema.

- Ilić odbacuje uverenja da se izlaskom iz obrazovnog sistema i kvalifikacijama koje se dobiju, dobiju obrazovanje, veštine i sposobnostu za određena zanimanja.

On smatra da škole stvaraju maloumnog građanina kojim se lako manipuliše. U školama se uči poštovati autoritet, prihvatiti otuđenje, služiti se uslugama ustanova i zaboravljati kako misliti svojom glavom. Budući da je vaspitan prihvatati da vlast zna šta je za njega najbolje, pojedinac postaje ovisan o vladi i stručnim telima. Ilić nudi jednostavno rešenje – ukidanje obrazovnog sistema. Umesto škole nudi 2 alternative:1. Razmena veština: instruktori poučavaju veštinama kojima se sami svakodnevno

služe.2. Mreža učenja: Pojedinci sličnog interesa okupljeni oko nekog problema koji su

odabrali i deluju na temelju kreativnog i istraživačkog učenja.

3OBRAZOVANJE, SOCIJALDEMOKRATSKE PERSPEKTIVE

Oni dokazuju da je državna intervencija nužna kako bi se smanjile nejednakosti što ih proizvodi tržišna privreda. Ne slažu se sa funkcionalistima da obrazovanje pruža istinsku jednakost šansi. Funkcionalističke teorije su smatrale da obrazovanje već ispunjava funkcije koje se od njega traže. Socijaldemokratske teorije priznale su nedostatke obrazovanja no isticale su viziju mnogo boljeg društva koje bi moglo nastati priznavanjem i ispravljanjem nedostataka obrazovanja.

Jednakost šansi

Halsi smatra da školski sistem ne nudi nižim društvenim klasama iste mogućnosti kakve pruža višima. Među neuspesima obrazovnog sistema nalazi se više dece roditelja sa najmanje materijalnih sredstava. Halsi, Flojd i Anderson oštro kritikuju tripartitni školski sistem u kome su deca pohađala 3 tipa škole: klasične gimnazije (za akademski sposobne), tehničke škole (za one sa posebnim tehničkim sposobnostima) i opšte srednje (za akademski manje sposobne). Postupci izbora su se temeljili na testu inteligencije (+11). U opštim srednjim školama deca nisu razvijala svoj potencijal a to znači da je u Britaniji sve više manjkalo visokoobrazovane radne snage. Tako obrazovni sistem, ne samo što nije omogućio jednakost šansi nego nije ni razvio potencijal pojedinca.

Ekonomski rastOsiguravajuci da svako moze razviti svoj potencijal, svaki ce pojedinac moci dati drustvu najveci doprinos. Pri tome ce poticati ekonomski rast koji ce svima doneti napredak. Teodor Sulc je smatrao da su vestine i znanja oblici kapitala. Ulaganje kapitala u ljude moglo bi imati iste ucinke kao ulaganje kapitala u masine. Veci izdaci za obrazovanje donosi povecanu produktivnost i efektivnost radne snage a dodatan ulozen novac vraca se u obliku dodatnog prinosa privredi (farme sa manje skolovanom snagom nisu produktivne kao one sa obrazovanijom radnom snagom).

Kritike:- Jednakost sansi: Halsi, Hit i Ridz su nasli malo dokaza da se jednakost sansi

medju muskarcima povecala, unatoc promenama uvedenim u skolski sistem. Nejednakosti u obrazovnim postignucima medju klasama su i dalje velike.

- Ekonomski rast: Koliko efikasno obrazovanje promovise ekonomski rast. Dzejms Kalagan je pokrenuo veliku debatu u obrazovanju. Tvrdio je da obrazovanje ne zadovoljava potrebe industrije. Nastavni program nije okrenut vjestinama koje trebaju poslodavcima. Prekomjerni izdaci za obrazovanje, smatrali su, ne promovisu industrijski rast nego stavljaju industriju u nepovoljan polozaj. Profiti iz industrije ne ulazu se ponovo u industriju nego se rasipaju na neefikasan obrazovni sistem.

- Vestine radne snage: Koliko je formalno skolovanje nuzno za uvjezbavanje radne snage. Kolins zakljucuje kako se prinos obrazovanja pri.vrednom sistemu u naprednim industrijskim drustvima preuvelicava. Zakljucci o odnosu izmedju skolovanja i privrede: istrazivanja u razlicitim zemljama upucuju na zakljucak da, posto je postignuta masovna pismenost, skolovanje ne utice bitno na privredni razvoj, vecina vestina vezanih za zanimanje uci se na poslu

4

OBRAZOVANJE, KONFLIKTNE PERSPEKTIVELiberalno i socijaldemokratsko gledište priznaju da postojeći obrazovni sistem ima nedostataka ali predlažu načine na koji se može promjeniti i poboljšati. Konfliktni pristupi smatraju da skupine u društvu imaju različite interese. Smatraju da obrazovanje nekim ljudima koristi više nego drugima. Oni ne poriču mogućnost poboljšanja obrazovnog sistema ali mnogi od njih ipak misle da su znatnija poboljšanja ipak moguća samo ako ih prate šire društvene promene.

Bouls i Gintis – „Školovanje u kapitalističkoj SAD“

Glavna uloga obrazovanja u kapitalističkom društvu je reprodukcija radne snage. Oni smatraju da postoji bliska povezanost između društvenih odnosa koji vladaju osnovnim interakcijama na radnom mestu i društvenih odnosa obrazovnog sistema. Da bi uspio, kapitalizam zahteva pasivnu i poslušnu radnu snagu, koja neupitno prihvata autoritet, koju motivišu nagrade i koja je fragmentirana kako bi se oduprla autoritetu rukovodstva. Te ciljeve obrazovni sistem postiže skrivenim nastavnim programom. U tom programu nisu važni sadržaj predavanja i ispitivanje nego oblik poučavanja i učenja i način na koji su škole organizovane. Skriveni nastavni program oblikuje radnu snagu ovako:

- Proizvodi nekritičku, pasivnu i poslušnu radnu snagu kojom poslodavci mogu lako manipulisati.

- SNP potiče prihvatanje hijerarhije pa su škole i uređene na hijerarhijskom načelu autoriteta i nadzora – time se pripremaju na odnose na radnom mestu gde će se pokoravati autoritetu.

- Škola uči decu da ih motivišu nagrade kao što radnu snagu u kapitalističkom društvu motivišu izvanvanjske nagrade.

- Fragmentacija predmeta je važan aspekat SNP – učenik se u školskom danu kreće od predmeta do predmeta a i većina fabrika i kancelarija je podeljena na određene zadatke koje obavljaju tačno određeni pojedinci i na taj način radnici ne mogu poznavati ukupnost proizvodnog procesa pa se ne mogu nadmetati sa drugim zaposlenicima i lakše se kontrolišu.

Bouls i Gintis smatraju da kapitalizam zahteva višak radne snage i time se održava visoka stopa nezaposlenosti i osigurava međusobno natjecanje. Oni smatraju da je klasna pripadnost najvažniji faktor uticaja na nivo postignuća. Oni takođe smatraju da intelektualne sposobnosti gotovo ni malo ne doprinose ekonomskom napredovanju. Premda je školovanje besplatno i premda se svako može prijaviti za posao, Bouls i Gintis tvrde da neki imaju veće šanse od drugih. Djeca bogataša i moćnika uglavnom stiču visoke kvalifikacije i dobijaju dobro plaćene poslove bez obzira na svoje sposobnosti a to obrazovni sistem prikriva mitom o meritokratiji.

Marksizam, borba i relativna autonomija obrazovanjaHenri Giruks dokazuje da učenici iz radničkih porodica aktivno učestvuju u oblikovanju svog obrazovanja. Ne prihvataju sve čemu ih uče, niti kapitalizam potpuno određuje njihovo ponašanje. Nalazeći načine odgovora na školovanje učenici polaze od vlastititih kultura a ti odgovori često uključuju otpor školi. Giruks

smatra da se škole mogu smatrati mjestima ideološke borbe u kojoj su mogući padovi među kulturama. Različite klase, etničke i religijske skupine nastoje uticati i na sadržaj i na proces školovanja. On takođe dokazuje da je obrazovanje delimično nezavisno o potrebama ili zahtevima kapitalističke