Smisao i Vrednost Rada

download Smisao i Vrednost Rada

of 42

  • date post

    11-Jul-2015
  • Category

    Documents

  • view

    171
  • download

    3

Embed Size (px)

Transcript of Smisao i Vrednost Rada

SMISAO I VREDNOST RADA Jovan Babi Filozofski fakultet, Beograd

Rezime: Na poetku lanka se razmatra pitanje ta je smisao i u emu se sastoji vrednost rada. Pritom se polazi od definicije ivota kao delatnosti postavljanja ciljeva i njihovog ostvarivanja. Zatim se tema ograniava na onaj rad koji je sastojak posla u ekonomskom smislu; rad u ovom smislu ima instrumentalno odredjenje (mada on inae ima i svoju intrinsinu vrednost). Razmatraju se razliiti aspekti vrednosti rada, njegova distribucija kroz drutvene uloge, profesiju, zaposlenje, zaradu, pitanje pravde u tom procesu, moralna ogranienja u radu i radna prava kao i pravo na rad. Na kraju se daje jedna mogua projekcija savremenog kapitalizma, koji pokazuje ogromnu prilagodjavalaku mo koja se delimino ispoljava kao redefinisanje i prestrukturisanje rada koji radikalno poveavaju njegovu efikasnost ali sa druge strane stavljaju u pitanje ili menjaju njegov moralni status.

1. Uvod. Definicije Zato radimo? Rad je naporan, a ponekad i uzaludan. Ponekad takoe i namerno koncipiran kao nekoristan. Ali i kao namerno nekoristan rad opet moe biti i naporan i istovremeno, to za takvu vrstu rada moe biti udno, uzaludan. Uzaludnost proizvodi oseaj besmisla, oseaj apsurda i/li oaja, bez obzira na to da li je rad trebalo da bude koristan ili ne. U emu je smisao rada ako to nije iskljuivo u tome da bude koristan? Ili je rad uvek koristan, osim ako je uzaludan, jer je njegova vrednost tako definisana da dolazi iz njegove korisnosti a korisnost biva prilagodljiva razliitim svrhama. Jednom je to vrednost sredstva za specifini cilj: da se neto napravi ili proizvede, neto to nam treba. Kada to pribavimo onda smo zadovoljni, a bez toga smo nezadovoljni. Rezultat rada je onda neto to nam prirodno pripada, kao produenje i proirenje nas samih na ono to nam treba i to smo svojim radom, ulaui sebe, svoju sposobnost miljenja, imaginacije i delanja, napravili upravo zato to nam treba. Sa rezultatom rada smo kompletniji, dok smo bez njega nepotpuni i nedovreni. Rezultat rada treba da je ono to je sadrano u cilju delanja, on je ciljna vrednost, dok sam rad ima instrumentalnu vrednost, vrednost koje ne bi bilo da nema tog cilja i koje zapravo i nema ako cilj nije konano i ostvaren.

Taj rezultat rada onda radnik, delatnik koji je radio, poseduje kao neto svoje, svojinu, i moe sa njim raspolagati kao sa svojom imovinom, onako kako se moe raspolagati sa svojinom1. Drugi put je to vrednost sredstva za neodredjeni cilj rad za novac i umesto rezultata rada pripada nam novac kao univerzalna nespecifikovana vrednost. Rezultat rada u ovom sluaju ne pripada radniku ve onome ko je od radnika kupio rad ne rezultat rada ve sam rad: prodajui radniku, za novac, priliku da radi za novac, da sredstvo koje poseduje, sposobnost (mogunost) da radi, upotrebi za realizaciju tog cilja: zarade, poslodavac od radnika ne kupuje rezultat rada ve kupuje sam njegov rad. Rezultat rada onda pripada poslodavcu kao njegov u onom istom smislu u kome bi to bilo njegovo i da je sam radio i proizveo taj rezultat. U ovakvom sluaju rezultat rada ni u jednom trenutku ne pripada radniku, jer ga je on unapred prodao prodajui svoj rad poslodavcu. Sva radna prava koja mogu da prate rad i da ograniavaju slobodu raspolaganja koju poslodavac ima nad radnikom ne dovode u pitanje ovu osnovnu relaciju svojine nad rezultatom rada koji pripada poslodavcu.2

1

Moe ga otudjiti, prodati ili pokloniti, ako je njegova priroda takva da se to moe (kao to se moe odsei i pokloniti i prodati svoja kosa), a ako se radi o neotudjivom rezultatu, takvom da on ini deo njega ili bez njega nema vrednosti, odnosno nema tu odredjenu vrednost, onda ga ne moe otudjiti (ali ga moe, moda, unititi ili odrei ga se), kao to je ponekad sluaj sa autorskim pravima, ili bar jednim njihovim delom.2

Izuzev jednog: to je vremenska oroenost sadrana u radnom ugovoru, momenat da radnik ne moe biti otputen pre isteka tog roka (to bi po doktrini potpuno dobrovoljnog radnog odnosa agreement at will trebalo da bude sluaj: da svako, i poslodavac a ne samo posloprimac, moe po volji prekinuti radni odnos u svakom trenutku). Taj momenat se naroito vidi u trajnom radnom odnosu koji se pretvara u oblik svojine nad prilikom za rad, i posredno ukljuuje svojinsko pravo nad rezultatom rada kroz trajnost prava na radni odnos. Ovo svojinsko pravo ima feudalni oblik svojine, samo mu nedostaje naslednost da to i u potpunosti postane. Ali ono je istovremeno izvor najjae mogue socijalne sigurnosti, u nekom smislu jae ak i od sigurnosti u drugim oblicima svojine (koja u nekim okolnostima moe da postane suvie inertna da bi bila upotrebljiva za neku specifinu potrebu, npr. prodaju ako npr. nema kupca). Trajno radno mesto (radni odnos na neodredjeno vreme, tenure) je oblik participacije u svojini nad rezultatima rada (ma u emu da se oni sastoje), dakle oblik svojine odnosno susvojine (suvlasnitva), i logiki je direktno suprotno najmu, radnom odnosu koji se sastoji u ugovoru da se za odredjeni novac uradi odredjeni posao. U ovom drugom odnosu pojam radnog vremena uopte i ne mora da se pojavi (i po pravilu se i ne pojavljuje, jer pojam roka moe u potpunosti da ga zameni.

Novac je u ovoj relaciji cilj, cilj rada, kako za posloprimca tako i za poslodavca,3 iako je on sam inae samo sredstvo, ali sredstvo koje nije specifikovano u odnosu na neki odredjeni cilj, ve sredstvo za bilo koji cilj. U tu nespecifikovanost, koja ini prirodu vrednosti novca zaloena je ona vrednost, ili jedan aspekt te vrednosti, koja je pretpostavka svake vrednosti: ivot, koji za ovu priliku moemo pojednostavljeno ali i za nae potrebe sasvim precizno definisati kao postavljanje ciljeva i pokuaj njihove realizacije. Na ovu definiciju ivota emo se jo vraati kasnije. Ona je razliita od definicije slobode, koja, u praktinom smislu, predstavlja mogunost ili sposobnost (kapacitet) postavljanja ciljeva i njihove realizacije. ivot otuda predstavlja realizaciju slobode, stvarnost postavljanja i pokuavanja realizovanja postavljenih ciljeva, i ta stvarnost je delatnost koja je svrhovita i u fundamentalnom smislu racionalna. U ovom drugom smislu rad ima svoju istu instrumentalnu vrednost kao sposobnost da se realizuje prima facie neodredjeni cilj, i ta sposobnost se moe zameniti za takodje nespecifikovano sredstvo za ostvarenje bilo kog cilja, novac. Postavljanje ciljeva koje se pojavljuje u definiciji ivota ne podrazumeva unapred odredjene ciljeve, odredjene pre njihovog postavljanja, kao to se ni za novac ne moe unapred rei na ta e biti upotrebljen. Ovo daje osnovu da se jedan odredjeni vid rada artikulie kao posao, delatnost u kojoj dodue postoje specifikovani konani ciljevi ali oni su u jednom jakom smislu nezavisni od specifinosti potrebe koja je karakteristina za prvo shvatanje rada. Ni poslodavcu ni posloprimcu ne treba rezultat rada u njegovoj upotrebnoj vrednosti, onoj koja je odredjena time da nam proizvod tog rada treba, ve je taj rezultat, kao i rad koji je potreban za njegovu proizvodnju, samo sredstvo za pribavljanje ove druge, nespecifikovane instrumentalne vrednosti, vrednosti koja je3

Za rezultat rada zainteresovan je tek potroa, dok su i posloprimac i poslodavac zainteresovani za novac mada u razliitom smislu: za proslodavca novac je istovremeno i ciljna vrednost (profit) i instrumentalna vrednost (sredstvo da se plati kupljeni rad), dok je za posloprimca novac samo ciljna vrednost. Ali ta ciljna vrednost za posloprimca nije ista kao i ciljna vrednost za poslodavca: za posloprimca novac jeste cilj, ali on ostaje transakcioni novac, novac ija je svrha da bude potroen, da bude upotrebljen kao sredstvo za neki cilj (kada zavri posao radnik postaje potroa). Za poslodavca medjutim novac ima sasvim drugi smisao: ovde novac postaje kapital, kondenzovana sloboda, i njegova svrha nije da bude potroen (da, kao to i treba, bude i ostane sredstvo, sredstvo razmene zato to je mera razmene), ve da se njime kupi novi rad za novu proizvodnju. Mogunost da novac postane kapital sadrana je u svojstvu koji omoguuje odlaganje njegove upotrebe na neodredjeno vreme. U tom smislu je svaki novac koji stoji nepotroen takodje kapital koji se akumulie, omoguavajui tako ovim procesom poveanja svog volumena mogunost realizacije novih i veih ciljeva (npr. kupovinu kue pomou tednje koja dovoljno dugo traje). Ali ipak svaki novac ija instrumentalna vrednost ukljuuje definisan, ma kako dalek, kraj u vremenu, jeste transakcioni novac. Pravi kapital je onaj novac za koji se uope i ne uzima da e se zaista potroiti na bilo ta drugo osim za kupovinu novog rada radi proizvodnje robe namenjene prodaji, tj, sticanju novog novca, profitnog ili kapitalnog novca. Samo novac iji je cilj sticanje novog novca jeste kapital. I samo takav novac, celinom svog kapaciteta, pretvara rad u posao.

nezavisna od upotrebne vrednosti proizvoda. Za poslodavca cilj je profit, kapitalni novac koji on dobija prodajom prilike za rad, prilike koju je on stvorio prethodnim ulaganjem u aktualizovanje neega to je pre toga bila samo apstraktna mogunost o nekoj moguoj (neijoj, ali bez konkretne specifikacije ijoj)4 potrebi, mogunost koja e svoju konanu realizaciju dobiti u prodaji i konzumaciji5 proizvoda. Mogunost da tu priliku stvori poslodavcu se otvorila kroz odricanje da novac koji ima potroi on ga troi, ulae, u kupovinu rada umesto na kupovinu bilo kog rezultata koji se radom moe postii. Ovom operacijom taj novac menja svoju prirodu univerzalne mere vrednosti proizvoda rada i postaje neto sasvim drugo: kapital, novac iji je krajnji cilj proizvodnja novog novca, kapitalnog i potronog, a posredni cilj, koji se u ovom odnosu pojavljuje kao sredstvo za ovaj krajnji cilj, jeste proizvodnja neke robe koja se moe prodati. Ali u ovoj shemi novac i sam dobija prirodu robe koja se kupuje i prodaje i koja ima svoju nezavisnu vrednost, tj. dobra medju dobrima, a i vie nema samo prirodu mere vrednosti, instrumenta kojim se vr