Ranko Bugarski - Uvod u opstu lingvistiku (Knjiga 6)

RANKO BUGARSKI SABRANA DELA

KNJIGA6

Recenzenti sabranih dela

MILKA IVI MILORAD RADOVANOVI

Za izdavae ARKO IGOJA IVAN OLOVI

likovni urednik IVAN MESNER

Izdavai

Ranko Bugarski

v

UVOD U OPSTU LINGVISTIKU

Beograd 2003

Recenzenti

IVAN KLAJN MILIJA NIKOLI SVENKA SAVI

U vodna napomena

Kako se moe videti iz Predgovora prvom izdanju, ova knjiga je napisana kao srednjokolski udbenik. Meutim, pored ove svoje osnovne svrhe, ona se od samog poetka iroko koristi kao udbenik ili prirunik i na Filolokom fakultetu u Beogradu, kao i na nekim drugim univerzitetima u Srbiji. Prvo izdanje izalo je 1989, a drugo i tree 1991. odnosno 1995- oba sa samo manjim izmenama i dopunama. Tree, irilino izdanje ostaje namenjena srednjim kolama u Srbiji; ovo, etvrto izdanje - koje se minimalno razlikuje od prethodna dva - prireeno je za tampanje u okviru autorovih sabranih dela, pa moe raunati na neto raznovrsniju italaku publiku. Znatno proireni, ali jo uvek selektivni spisak literature na kraju knjige sada sadri, pored dela koja ine bibliografsku podlogu izlaganja, jo neke skoranje publikacije na naem jeziku koje ire i dublje zahvataju u pojedina podruja predstavljena u knjizi, pa se mogu preporuiti za dalje itanje. Pri tome ne treba gubiti iz vida prvobitnu namenu ovog Uvoda, koja mu namee stroga ogranienja u pogledu sadrine kao i forme. Autor je zahvalan prikazivaima i drugim paljivim itaocima prethodnih izdanja na korisnim sugestijama koje su doprinele poboljanju teksta.

Beograd, februara 1996. R. B.

5

Predgovor prvom izdanju

Ova knjiga je napisana prema programu istoimenog predmeta u III i IV razredu kulturoloko-jezike struke u srednjim kolama SR Srbije, ali se moe koristiti i u druge svrhe, kao uvodno tivo o prirodi jezika i osnovama lingvistike. Njen cilj je da omogui upoznavanje sa osnovnim pojmovima i terminima nauke o jeziku, ali i da doprinese boljem razumevanju uloge jezika u ivotu ljudi. Ona uz to tei da kod mladog itaoca podstakne interesovanje za jezike pojave, sposobnost da ih vidi u novom svetlu i spremnost da izgradi valjane stavove i stvaralaki odnos prema njima. Ilo se ka jednom modernom, zaokruenom i celovitom pogledu na jezik, u duhu savremene lingvistike ali i aktuelnih interdisciplinarnih pristupa, sa naglaskom na optim principima strukture i funkcionisanja ovog jedinstvenog obeleja oveka.

Pokriveno polje veoma je iroko, pa se nije moglo zalaziti dublje u obradi pojedinih pitanja. Ipak je uloen trud da i ono to je dato samo u nagovetaju bude dovoljno podsticajno za mogua dalja razmatranja. Primeri su davani iz veeg broja jezika, ali najvie iz srpskohrvatskog. Na mestima gde se izlau kategorije ovog jezika, to se ini iskljuivo ilustrativno i u optelingvistikoj perspektivi; potpuniji prikaz moe se dati jedino u okviru nastave tog predmeta.

Iako je pisac nastojao da i o sloenim pitanjima govori jednostavnim jezikom, zbog prirode same materije i potrebe odravanja odgovarajueg strunog nivoa svi delovi nee biti podjednako laki. Tei delovi (npr. ema opte strukture jezika u odeljku 6.1) po potrebi se mogu najpre prei ovla a tek naknadno podrobnije, ali se zbog

7

RANKO BUGARSKI

povezanosti izlaganja ne preporuuje preskakanje celih odeljaka. Tekst sadri i brojne uputnice na mesta gde se pojedina pitanja dodatno razmatraju ili ilustruju. Snalaenje u materiji olakae i pomoni aparat u vidu registra strunih termina, dodatka sa skicom razvoja lingvistike i spiska odabrane literature na srpskohrvatskom jeziku, prikladne za mogue korienje u svrhu daljeg obavetavanja.

Prilikom korienja knjige u razredu, prihvaeni pristup omoguuje kreativno uee samih uenika, nudei poetni materijal za ire ilustracije i diskusiju na asovima vebanja, uz puno angaovanje razliitih uenikih znanja i interesovanja, kao i njihovih sopstvenih iskustava i zapaanja u vezi sa upotrebom maternjeg jezika, i drugih jezika koje ue, u raznim ivotnim situacijama. Pitanja u vezi sa svakom jedinicom, u cilju uvebavanja i proirivanja steenog znanja, nisu u knjizi ve formulisana upravo stoga da bi se i nastavnik i uenici mogli slobodnije kretati ; a sa malo mate i dobre volje, iz samog teksta e se uvek moi izvui dovoljno motiva i obrazaca za takav zajedniki rad.

Kako je ovo prvi srednjokolski uvod u optu lingvistiku, ne samo u Jugoslaviji , autor i izdava bie posebno zahvalni svima koji im saopte svoja miljenja i iskustva u radu sa knjigom, kako bi njene uoene manjkavosti bile otklonjene u moguim kasnijim izdanjima. Pisac na kraju izraava svoju zahvalnost lanovima recenzentske komisije na podrci i korisnim primedbama.

Beograd, februara 1989. R. B.

8

Prvi deo

LINGVISTIKA I NJEN PREDMET

FUNKCIJE JEZIKA

EVOLUCIJA JEZIKA

TIPOVI JEZIKA

JEZIK, KULTURA I DRUTVO

OPTA STRUKTURA JEZIKA

FONETIKA

FON OLOGIJA

l. Lingvistika 1 njen predmet

1.1. Mesto jezika u ljudskom ivotu

Lingvistika je nauka o jeziku. Jezik je vredan naunog prouavanja zato to predstavlja jedno od temeljnih obeleja ljudskih bia: ovek bez jezika ne bi bio - ovek. U svakom trenutku svoga svesnog postojanja mi smo okrueni jezikom i u njega uronjeni . Njegovog znaaja nismo, dodue, uvek ni svesni, uzimajui jezik kao neto to se samo po sebi razume - bar dok funkcionie onako kako smo navikli - i to se primeuje tek kada se ispolji u nekom osobitom, nesvakidanjem vidu. S lino je i sa nekim drugim svojstvima oveka; tako na disanje obraamo panju tek kada se zadiemo, na varenje kada nas zaboli stomak, a na hodanje ako neko hramlje ili ako normalan hod pree u tranje. A jezik primeujemo svaki put kada naiemo na neku nepoznatu re ili ujemo da neko govori zamuckujui , sa stranim naglaskom, u dijalektu ili na nekom nama stranom jeziku, ili pak pri susretu sa posebno vetim govornikom, odnosno dobrim piscem na jeziku kojim se i mi sluimo.

Stoga je vaan preduslov za plodan istraivaki pristup jeziku kao pojavi upravo sposobnost da se od njega psihiki odmaknemo, kako bismo ga sa tako uspostavljene razdaljine bolje sagledali kao celinu koja postaje predmet prouavanja. Znaaj jezika u ljudskom ivotu takav je da nauka o tom predmetu ima ire znaenje, doprinosei saznanjima o prirodi ljudskog bia. Na taj nain lingvistika, govorei o jeziku, progovara i o oveku; ova njena odlika daje joj danas posebnu aktuelnost. A zato je to tako? Zato to je jezik prav ljen

ll

RANKO BUGARSKI

po meri oveka. Nerazdvojan pratilac ljudskog bia, jezik ima sve njegove bitne dimenzije i obeleava ga na sva tri plana postojanja oveka - optem, posebnom i pojedinanom.

Na opteljudskom ili biolokom planu, jezik oveka odreuje kao lana ljudskog roda, jer samo Homo sapiens poseduje mo govora. ovek, naime, postoji kao vrsta, i kao takav raspolae simbolikim komunikacijskim sistemom koji nazivamo ljudskim jezikom. No ovek svuda ivi u grupama, u zajednicama koje nuno ine ljudi ali koje se po nekim svojim obelejima razlikuju od drugih ljudskih grupa. Tako se i opteljudska sposobnost upotrebe jezika uvek manifestuje u nekom posebnom jeziku , specifinom jeziku odreene zajednice, koji se u neemu razlikuje od drugih jezika. Tako jezik oveka odreuje na grupnom ili sociolokom planu, kao pripadnika odreene drutvene zajednice, koja se slui nekim od postojeih jezika. A kao to su pojedinani nosioci svega ljudskog pojedini ljudi , koji svi imaju i svoje individualne osobenosti , tako se i jezik ostvaruje u govornoj delatnosti pojedinaca, koja nosi i njihov lini beleg. Otuda je ovek odreen jezikom i na individualnom ili psiholokom planu, kao linost ije se odlike odraavaju i u naroitoj upotrebi toga grupnog jezika. Ovakav raspon jezika na sledei je nain jezgrovito ocrtao, pre nekih sto pedeset godina, veliki nemaki naunik Vilhelm fon Humbolt, koji je znatno doprineo zasnivanju opte lingvistike: "Bilo bi podjednako umesno rei da svekoliki ljudski rod poseduje samo jedan jezik, i da svako ljudsko bie ima svoj zaseban jezik".

Kao bioloka vrsta, ovek je evoluirao od manje razvijenih organizama; naporedo s tim procesom, i u stalnoj uzajamnoj uslovljenosti s njim, jezik se razvio postepenom evolucijom primitivnij ih sistema optenja. Promene u ivotu ljudskih zajednica praene su promenama u njihovim jezicima. Tako je i sa ivotnim tokom i jezikim razvojem svakog pojedinca. U prirodi je jezika, kao i oveka, da se stalno menja, ali da kroz sve te mene zadrava i neka konstantna obeleja koja ga odreuju i po kojima se uvek moe prepoznati .

Iz ovoga vidimo da se sva tri plana egzistencije oveka i njegovog jezika, ovde analitiki razdvojena a u stvarnosti isprepletena,

12

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

oituju kako u statikom preseku tako i u dinamikoj projekcij i . Svaki od njih ispoljava se, dakle, u dva pojavna vida: sinhronijskom ili istovremenom, i dijahronijskom ili raznovremenom. Prvi se manifestuje, to se oveka tie, kao postojanje oveanstva, drutava i pojedinaca u bilo kojem datom trenutku, dok se drugi ogleda u kontinuitetu razvoja vrste, grupe i jedinke. Analogno, jezik postoji i razvija se i kao opta sposobnost oveka, i kao njena realizacija u posebnim jezicima, i kao atribut pojedinca. Jezik, dakle, prati oveka na sva tri plana i u oba vida. Drukije ne bi moglo ni biti, jer ako je jezik oveku neophodan, on je takav u svim uslovno razdvojenim dimenzijama, pa bi odsustvo jezika u bilo kojoj od njih vodilo njegovom ukidanju kao celine.

Jezik nastaje, opstaje i evoluira u neprekidnom meudejstvu sa svetom o kojem govori , a to je svekoliko ljudsko iskustvo. On nije samo svojevrsno ogledalo ovekovog odnosa prema ovom svetu, prema drutvu i prema samom sebi, nego i oblik stvaralakog ljudskog delovanja tokom koga se menjaju i jezik i svet. Ova ukrtanja i uzajamna dejstva upravljala su razvojem jezika, odreujui mu strukturu i nain funkcionisanja. U njemu su ostavili svoj trag mnogi i razliiti zadaci koje je kroz nebrojene generacije imao da obavlja, i koji se bez njega ni danas ne bi mogli obavljati .

Iza naznaene eme, pojmovno ne osobito komplikovane, krije sc u stvarnosti velika sloenost. Ljudski ivot ni po kojem merilu ne pripada kategoriji jednostavnih pojava. Stoga i ljudski jezik mora da hude sloen, da poseduje stalnost ali i promenljivost, sistemske ali i procesne elemente. On mora znati za granice ali i umeti da ih razmie; mora znati kako se ve postojee koristi za stvaranje novog, i kako sc u svim preobraajima moe zadrati dvostruka uloga pratioca i inioca promena u svetu koji oveka okruuje i ispunjava. On mora da omoguuje drutveni i psihiki ivot dostojan ljudskih bia - da slui kao uhodano sredstvo svakodnevne komunikacije, ali i kao prelinjeni medijum filozofske refleksije i pesnike inspiracije; on mora umeti da nosi kaljau ali i baletsku patiku .

Ovo nisu mali zadaci , i zato je jezik pojava sa mnogo lica. Svako ima svoje mesto u celini , ali je ova nesvodljiva na bilo koje

13

RANKO BUGARSKI

od njih. Pokuavajui da pristupimo sutini jezika, izdvojiemo tri njegova glavna lica, koja su dola do jasnijeg izraaja naroito u modernoj nauci o jeziku; ona donekle odgovaraju trima pomenutim planovima jezikog ispoljavanja. Jezik je sistem znakova, tj. svojevrstan kOd vezan naroito za opteljudsku sposobnost simbolike glasovne komunikacije, koji odraava formalnu strukturu i pravila funkcionisanja znakovnih sistema, dakle oblikovanje i prenoenje poruka putem organizovanih znakova. Istovremeno, jezik je drutvena pojava, vezana naroito za postojanje jezikih zajednica, tj. ljudskih grupa odreenih jezikom kojim meusobno saobraaju njihovi pripadnici . Najzad, jezik je psihika pojava, vezana naroito za umni i duevni ivot oveka, koji uveliko proima.

Lingvistika ispituje sva ova tri lica jezika, s tim to se kod prvog vie bavi problemima same njegove strukture, a kod druga dva pitanjima njegovog funkcionisanja na drutvenom i individualnom planu. Prvo je otuda u izvesnom smislu od sredinjeg znaaja za samu lingvi stiku, koja upravo njemu najvie i duguje svoj razvoj kao moderne nauke - posebno za njen opti deo. Opta lingvistika prouava svojstva jezika kao pojave, odnosno zajednika obeleja svih jezika. Druga dva lica, takoe vana za nauku o jeziku, esto su naroito interesantna i za druge discipline; tako se u nae vreme sve izrazitije formiraju i meudiscipline kao to su sociolingvistika i psiholingvistika, koje prouavaju veze izmeu jezikih i drutvenih, odnosno psihikih pojava. Pri tome se u jezikim istraivanjima kombinuju dve perspektive : mikrolingvistika, usredsreena na jezike podatke u uem smislu, dakle na strukturu samih jezikih sistema, i makrolingvistika, koja ove podatke posmatra u irem sociolokom, psiholokom, komunikacijskom i kulturnom kontekstu .

Prouavanjem pojedinih jezika i jezikih grupa bave se deskriptivna ili sinhronijska lingvistika, sa stanovita njihove strukture ; istorijska ili dijahronijska lingvistika, iz perspektive njihovog razvoja; i uporedna i l i komparativna lingvistika, u cilju poreenja i klasifikovanja jezika.

Jezikoj problematici moe se prilaziti sa ciljem izgraivanja teorije jezika, i l i u svrhu korienja lingvistikih saznanja izvan po-

14

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

druja same nauke o jeziku, pri reavanju praktinih jezikih problema (u uenju i nastavi jezika, jezikom planiranju, prouavanju masovnih komunikacija, leenju poremeaja govora i sluha itd.) . Tako razlikujemo teorijsku i primenjenu lingvistiku.

Kao nauka koja nastoj i da osvetli sam jezik kao pojavu, lingvistika je izrasla iz okrilja filologije - nauke koja u jezicima vidi sredstvo istorijski usmerenog prouavanja knj ievnosti i kulture pojedinih naroda. lako im se predmet, metode i ci ljevi najee razlikuju, ove dve velike naune oblasti imaju mnogo zajednikog - do te mere da ih je nekada teko meusobno razgraniiti . (Saet pregled razvoja lingvistike dat je u Dodatku na kraju ove knjige).

Tokom svog dugog razvoja, a naroito u savremeno doba, lingvistika je dola do niza saznanja o strukturi i funkcionisanju prirodnog ljudskog jezika, kao osnovnog sredstva kojim ovek raspolae za oblikovanje, uvanje i prenoenje obavetenja u komunikacij i . Upot.navanje sa osnovama tog znanj a moglo bi korisno da poslui generacijama koje e najplodnij i deo svog ivota i stvaralatva da provedu u XXI stoJeu - a ono e, uz ostalo, svakako da bude i vek informacija !

1.2. Bitna svojstva jezika

Saimajui tri ugla gledanja izloena u prethodnom odeljku, mogli bismo u najkraem rei da je jezik sistem znakova koji oveku omoguuje razvijen drutveni i duevni ivot, i koji se ostvaruje u op.\:tenju meu ljudima. Ova radna definicija trai neto detaljnij a objanjenja. U njenoj razradi treba najpre uoiti dvosmislenost samog tnmina jezik. Svi ljudi imaju jezik, ali nemaju svi isti jezik. Zato tn:ha razlikovati jezik u optem smislu i pojedine jezike. Jezik u op\tcm smislu jeste mo govora, sposobnost svih ljudi da meusobno '1pte u okvirima svojih zajednica putem glasovnih simbola, koj a predtavlja bioloko naslee ljudske vrste. Pojedini jezici, kao specifina '1st varenja ove opte sposobnosti , nisu nasleeni niti zajedniki svim

15

RANKO BUGARSKI

ljudima, nego se moraju uiti iz generacije u generaciju unutar zajednica koje se njima slue. Tako je jezik kao opta sposobnost u posedu svih ljudi , ali uvek u obliju nekog posebnog jezika.

Jezik je sistem zato to nije skup nepovezanih elemenata - nije, na primer, brdo rei nagomilanih bez ikakvog reda - nego je organizovana celina ij i delovi stoje u odreenim meusobnim odnosima, obrazujui jednu strukturu. U toj strukturi mesto i uloga pojedinih sastavnih delova odreeni su upravo odnosom prema drugim sastavnim delovima i prema celini .

Jezik je sistem znakova zato to poiva na principu simbolizacije, tj . reprezentovanja nekog elementa stvarnog ili imaginarnog sveta nekim elementom jezika. Razlikujui sredstvo oznaavanja i predmet oznaavanja, ovek putem znaka izdvaja i imenuje pojedine segmente, aspekte i relacije sveta koj i ga okruuje. Dok se druga iva bia samo slue znakovima, jedino ih ovek i proizvodi. Za razliku od prirodnih znakova (kao kada se kae da je oblak znak kie), konvencionalni, tj . drutveno ustanovljeni znakovi kakve nalazimo u jeziku pripadaju podvrsti znakova koju zovemo simboli. Sposobnost stvaranja, usvajanja i upotrebljavanja verbalnih simbola vana je odlika koja oveka odvaja od ivotinja. (Struktura jezikog znaka bie dalje razmotrena u 6. poglavlju).

U osnovi jezika je optenje meu ljudima, tj . sporazumevanje. Kako je jezik osnovno, naj ire i najsavrenije sredstvo sporazumevanja, a bez ovoga ne bi mogle da postoje drutvene zajednice, upravo jezik je bitan preduslov za postojanje ljudskih drutava. S druge strane, jezik se ostvaruje samo u drutvu, pa tako i jezik poiva na drutvenoj zajednici . Izmeu jezika i drutva postoj i , dakle, odnos uzajamne zavisnosti . Pitanje ta je pre nastalo stoga nalikuje poznatom pitanju o kokoki i jajetu . Nastali zajedno, u stalnoj i viestrukoj interakciji, jezik i drutvo samo tako i opstaju .

Poto smo na ovaj nain odredi li pojam jezika, naveemo neka njegova bitna formalno-funkcionalna obelej a.

l. Jezik je vieslojna, hijerarhijski ustrojena struktura, u kojoj jedinice nieg reda svojim kombinovanjem obrazuju jedinice vieg re-

16


da. Posebno, on je dvostruko artikulisan (tj . ralanjen) sistem, jer sc u njemu uvek razlikuju plan sadraja i plan izraza, odnosno plan jedinica sa znaenjem (rei) i plan jedinica bez samostalnog znaenja, koje svojom kombinatorikom daju jedinice sa znaenjem (glasovi). Stvari o koj ima se u nekom jeziku govori otelovljene su u njegovim reima (prva artikulacija), ali su same te rei dobijene slaganjem jedinica druge vrste - glasova (druga artikulacija). Tako je, na primcr, nosilac odreenog pojma re drvo, sa znaenjem poznatim svima koji znaju srpskohrvatski jezik. Meutim, ova re oblikovana je od etiri glasa (d, r, v, o) koj i pojedinano nemaju znaenja, nego dato znaenje dobija tek celina u koju se oni grupiu tim redom. Ovaj mehanizam ini od jezika veoma ekonomian sistem, jer se razliitim kombinovanjem svega, recimo, tridesetak glasovnih jedinica obrazuju mnoge hiljade rei . Rei se sa svoje strane kombinuju u grupe rei i reenice, a broj reenica ve je beskonaan u svakom ivom jeziku. Pravila koja na svakom planu strukture - odnosno jezikom nivou -dozvoljavaju neke kombinacije datih jedinica, a iskljuuju neke dru

c. ine gramatiku, kao takoe bitno svojstvo jezika.

2. Opisani formalni principi ine jezik izrazito produktivnim, i tako usklaenim sa stvaralakom prirodom oveka: oni omoguuju prirodno i neprekidno stvaranje novih iskaza, kojima se izraava i saoptava neogranieno mnotvo novih misaonih sadraja. A kada se ne bi radilo o novim kombinacijama istih elemenata, nego bi se za svaku novu reenicu morale uvoditi nove rei a za svaku novu re novi glasovi, jezika komunikacija bila bi sasvim onemoguena.

3. Jezik poseduje izvanredno vano svojstvo dislokacije, ili "izmctanja" u prostoru i vremenu. On, naime, nije vezan za neposredni kontekst komunikacijskog ina, tj . za ono to se deava "sada" i "ovdc", pa se njime moe govoriti ne samo o stvarima koje su u datom lrcnutku prisutne nego i o stvarima prostorno i vremenski udaljenim ili ak nepostojeim. Jezikom se moe govoriti o dalekim kontinenlima i sazveima, o onome to je negda bilo ili e, moda, tek biti , ili pak nee i ne moe biti ; moe se izmiljati i lagati . Na taj nain, ll't.ik je oveku omoguio da zakorai u vreme i prostor. Ova mogunost izmetanja, sa svim njenim dalekosenim posledicama, ga-

17

RANKO BUGARSKI

rantovana je ve pomenutim fqndamentalnim naelom simbolizacije, bez koje ne moe da bude ni jezika.

4. Jezik se prenosi i usvaja kulturnim putem, dakle on mora iznova da se ui u svakoj generacij i ; jedna od posledica ovoga je neprekinuti lanac promena u jeziku od jednog pokolenja do drugog.

Pomenuta temeljna obeleja jezika, uz jo neka druga, prema dananjem naunom saznanju u potpunosti su, ili bar najveim delom, odsutna iz svih si stema ivotinjske komunikacije. istina, neke ivotinjske vrste privukle su panju istraivaa svojim zanimljivim, ponekad ak veoma upeatljivim sistemima optenja. Tako pele pokretima signaliziraju u kojem pravcu i koliko treba leteti do izvora cvetnog praha, mravi sa zadivljujuom preciznou usklauju zamaan posao izgradnje mravinjaka, delfini se meusobno prepoznaju i dozivaju na velikim daljinama, neke ptice i ovekoliki majmuni takoe imaju izraenu sposobnost komunikacije, itd. Ali u svemu tome nema artikulacije (zato i govorimo o neartikulisanim kricima), stvaralatva (papagaj koji uspeno imitira dva ljudska izraza ne moe od njihovih elemenata spontano da saini trei), izmetanja (pele ne mogu da saop te gde nema cvetnog praha, ili gde ga je ranije bilo), niti uenja (sistemi ivotinj ske komunikacije se u celini nasleuju, dakle prenose genetski) . Svi ovi sistemi ostaju, kako izgleda, u granicama prostih a vrstih obrazaca, i u njima se ne mogu izraavati sadraji koj i bi prevazilazili uski nasleeni repertoar instinktivnog ponaanj a date vrste . Interesantna prouavanja i poduavanja koja se danas obavljaju na polju ivotinjske komunikacije, ukljuujui simpatine impanze i gorile koje "ue da govore" , teko da e ovu sliku iz osnova da izmene - iako, naravno, mogu da donesu znaajne nove podatke.

Ako mislimo na evoluciju oveka i jezika, izgleda prirodan zakljuak da bi se evolucioni kontinuitet izmeu ne-oveka i oveka morao na neki nain odraavati i u neprekinutoj linij i izmeu nejezike i jezike komunikacije. Ali ako se ljudski jezik danas u poreuje sa sistemima optenja meu ivotinjama, razlike u strukturi i funkcijama tako su velike da bi se moralo govoriti o postojanju jasnog prekida, dakle o pojavama koje se razlikuju u vrsti a ne samo u stepenu.

18


l J smislu u kojem odreuje oveka, budui u i sti mah njime odreen, lj udski jezik je jedinstvena pojava, i nikakav drugi sistem optenj a u /.ivo me svetu nije mu ni slian . (Upor. i ode ljak 3 . 1 ) .

S druge strane, ovek se nesumnjivo moe sporazumevati ne samo jezikom nego i na mnoge druge naine - mimikom, gestovima, dimnim il i svetlosnim signalima, zastavicama itd. Tu su, zatim, razni simboliki sistemi posebne namene, kao to su matematike , logike ili hemijske formule, muzika i ahovska notacija i slino. Meutim, ovi si stemi veinom su izvedeni iz prirodnog jezika, na jedan il i na drugi nain, u jednoj i l i vie faza (npr. Morzeova azbuka i specijalno Brajevo pismo za slepe izvedeni su iz konvencionalnog pisma, a pismo iz govorne realizacije jezika), pa mogunost svoga nastanka duguju njemu. Isto vai i za programske jezike raunara, kao i za sisteme kojima bi u budunosti eventualno mogla nauiti da se slui i neiva materija, u vidu robota ili drugih maina.

U najirem smislu, jezikom se moe nazvati svaki sistem znakova koji slui komunikacij i izmeu ljudi, ivotinja i maina. Opta nauka o tipovima, strukturi i funkcionisanju znakovnih sistema n aziva sc semiotika ili semiologija, pa se otuda govori o razliitim semiotikim jezicima. Ovaj pojam obuhvata, uz ostalo, sisteme ivotinj ske komunikacije, kao i sve one kojima se u svrhu optenja slue ljudi, uk ljuujui i relaciju ovek-maina. Tu, dakle, spadaju i svi pomenuti formalizovani jezici , kao i svojevrsni znakovni sistemi koji se mogu otkriti u slikarstvu, ikonografiji , heraldici , kostimografiji , pozoritu, fi lmu i drugde. Ali daleko najvanij i podskup semiotikih j ezika ine prirodni ljudski jezici - i storijski izrasli opti sistemi verbalne komunikacije unutar i izmeu ljudskih zajednica. Drugi znakovni sistemi koje je ovek razvio u najveoj meri podrazumevaju sposobnost jet.ikog optenja, pa se zato pojam jezika u uem, osnovnom i linvistikom smislu odnosi samo na prirodne jezike. S amo tako shvaen jlt.ik ini predmet lingvistike, a time i ove knjige.

Izloeno daje povoda za sledei opti zakljuak. Sporazumevanja ima i izvan oveka, a sam ovek moe se sporazumevati i drukl-ije, a ne samo jezikom. Uprkos tome, jezik ostaje jedinstveno i neop-

19

RANKO BUGARSKI

hodno obeleje ljudskog bia, koje ga u velikoj meri odvaja od drugih vrsta i na kome poivaju mnoge njegove sposobnosti . O jeziku pela ili semafora, pa i raunara, moe se govoriti samo metaforiki , bar ako je re o lingvistikom, a ne irem semiotikom znaenju ovoga pojma. Jezikom u pravom smislu slui se samo ovek, i - izuzimajui pojedinane patoloke poremeaje - svaki ovek.

1 .3 . Jezik i govor

Iz naih dosadanjih razmatranja proistie da je jezik zapravo organizacija verbalnih znakova kojom vlada svaki pojedinac kao lan odreene drutvene zajednice ; znati jedan jezik, to znai vladati principima te organizacije. Ovako odreen, jezik je u velikoj meri apstraktna pojava. Meutim, samo poznavanje jednog sistema znakova jo nije dovoljno za komunikaciju: mi se ne sporazumevamo telepatski , prosti m "itanjem misli" . Za verbalno optenje oigledno je neophodno da se jezik materija/izuje, tj . uini dostupnim ulima. Stoga se u svim situacij ama jezikog komuniciranja jeziki sistem stavlja u pokret i realizuje; a realizacija jezika jeste - govor. Tako je govor skup svih pojedinanih ostvarenja jezika. Govorei , mi pokreemo mehanizme jezika na koj ima se zasnivaju govorni inovi . A jezik je ema po kojoj se obrazuju reenice koje svakodnevno izgovaramo. Jezik i govor stoje u odnosu koda i poruke, sistema i procesa; govor je jezik u akciji.

Uopte uzev, in komunikacije mogu je kada uesnici u njemu raspolau istim kodom, tj . sistemom znakova ili simbola na osnovu koga se sastavlj aju poruke. Sveden na golu sutinu , in specifino jezike komunikacije izgleda ovako. Jedan od uesnika, A, uoblii neku poruku u mozgu, ovaj daje impuls nervima, miii stupaju u pogon i aktiviraju govorne organe, koji poruci daju fiziki oblik, kako bi ona mogla da deluje na ula. Tako materijalizovana poruka prenosi se kroz vazduni kanal i dopire u vidu talasnog kretanja do uha drugog uesnika, B. Njegov mozak izdaje komandu da mu se nervnim putem prenesu primljeni akustiki nadraaji , obrauje primljene informacije

20


i. zahvaljujui poznavanju istog koda, deifruje poruku, tj . razume ta je A rekao. Ako sada B hoe neto da kae, proces se obre. (U ovom sluaju kOd ak ne mora da bude isti kao ranije: bitno je da je i on zajedniki uesnicima. Ako obojica znaju srpskohrvatski i enleski, A moe da postavi neko pitanje na jednom a B da mu odgovori na drugom jeziku). Ako se pak ispostavi da B ne poznaje kOd koji je upotrebio A, on ulima primljenu poruku dakako ne moe da deifruje, pa od razumevanja nema nita; ovo nam se deava svaki put kad ujemo neki nama nepoznat jezik. A mogue je i polovino razumevanje, ako neki jezik znamo delimino pa "hvatamo" tek poneto od reenog. (Proces govorne komunikacije uproeno je prikazan na slici 1).

A B

Slika l.

ema je u sutini ista i kada neko govori sam sa sobom, samo to je tada komunikacijsko kolo "internalizovano", tj . ceo krug se odvija unutar jednog organizma. Pri pismenoj komunikacij i umesto u la sluha aktivira se ulo vida, govorni organi miruju a kao kanal umesto vazduha slui vrsta povrina na kojoj se pie aktiviranjem ruke (ili , pri kucanju na maini, ruku) poiljaoca poruke. Ostalo je u sutini isto kao kod usmenog optenja.

Ako pojam jezika podrazumeva odreenu sposobnost upotrebe verbalnih znakova, govor je delatnost upotrebljavanj a takvih znakova, tj. ispoljavanje jezike sposobnosti . Zato je jezik apstraktan i optij i ,

21

RANKO BUGARSKI

dok je govor konkretan i pojedinaan . Jedan jezik je u posedu cele zajednice koja se njime slui , dok su pojedinani govorni inovi uvek rezultat aktivnosti pojedinih pripadnika te zajednice . U nadlenosti je svakog pojedinca da odlui kada e da progovori i ta e i kako da kae u okvirima mogunosti zadatih jezikom, ali nad samim jezikom kao drutvenom celinom on po pravilu nema nikakvu mo odluivanja. Kao drutvena pojava, jezik postoj i i menja se uglavnom nezavisno od volje pojedinaca, koji ga nasleuju od svojih predaka i predaju u nasledstvo potomcima.

Jezik i govor su u svojoj razliitosti ipak neraskidivo povezani, jer je njihova uzajamna uslovljenost potpuna. Niti bi mogao postojati jezik koji nikada i nigde ne bi bio ostvaren u govoru, niti bi govorno komuniciranje bilo mogue bez nekog jezika koj i bi leao u njegovoj osnovi , dajui mu neophodan smisao. Jezik je izrastao kao organizacija govora, govor se razvio na bazi jezika - u stalnom uzajamnom dejstvu i proimanju usled kojeg se menjaju i jedno i drugo. Inovacije zaete u govoru utiu na evoluciju jezikog sistema, koj i sa svoje strane dri ove pod kontrolom, prihvatajui jedne a odbijajui druge.

Razlika izmeu ove dve pojave, u praksi mahom neprimetna, od velikog je teorijskog znaaja. Treba samo uoiti da se rei jezik i govor ovde upotrebljavaju kao termini moderne lingvistike, u ije je same temelje ulo ovo razlikovanje, a sa znaenjem drukij im od onih koja imaju u svakodnevnoj upotrebi . Tako npr. govor u ovom smislu ne iskljuuje pisanje, jer se jezik moe ostvarivati razl iitim sredstvima (zvuni talasi , grafika masa, gestovi gluvonemih). Analogni oblici govora kao ostvarenja jezika su govorenje (usmeni govor), pisanje (pismeni govor) i gestikuliranje (gestovni govor).

U svakoj taki bi lo kojeg govornog iskaza pravi se izbor izmeu alternativa koje prua sistem jezika. Za govornika u datoj govornoj situacij i vano je ono to on hoe da kae, tj . niz izbora koje e da napravi (npr. Petar i l i Pavle, jeste i l i nije, ovde i l i tamo) . Ali za jeziki sistem podjednako je vano i sve drugo to je on mogao da kae a nije rekao; pomenute alternative u njemu su uvek obavezno prisutne i obavezno razliite. Svi mogui izbori , odsutni iz nekog konkretnog

22

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

ovomog ina ali prisutni u jeziku , svoj im odnosima meusobne suprotstavljenosti i daju smisao svakom elementu izabranom da ue u neku poruku (npr. jeste ne bi imalo smisao koji ima kada se ne bi moglo rei i nije) .

Stvarna govorna delatnost malo kad je savren odraz potencijalne jezike sposobnosti . Ova sposobnost ukljuuje, primera radi , i gramatike procese koji kao eme nisu teorijski ogranieni , iako se mi nj ima u praksi ogranieno sluimo zbog granica naeg pamenja, 1.ahteva ekonominosti , oseanja stila itd. Gramatiki si stem srpskohrvatskog, a ni bilo kojeg drugog jezika, ne kae govornicima koliko pula najvie mogu da u jednoj reenici naniu isti veznik i l i i stu zavisnu konstrukciju (npr. /zali smo I veerali I pevali I igrali 1..., odnosno Pera misli DA aka veruje DA Joca zna DA . . . ), ali ovi ipak ubrzo prekidaju takvo nizanje i poinju novu reenicu . Slino je i kod drugih umnih sposobnosti . Mi bez muke napamet mnoimo jednocifrene brojeve, jer smo nauili tablicu mnoenja, a dva petocifrena broja pomnoiemo dodue uz pomo olovke i papira (osim ponekog "uda od deteta" koje i to urne da uradi napamet, pa se onda pokazuje svetu !) - ali na osnovu istovetne sposobnosti . A neminovne razlike izmeu pojedinih recitacija neke pesme ili izvoenja kakve simfonije nimalo ne utiu na sam tekst, odnosno partituru, koji ostaju i sti kroz sve varijacije.

Tako je i na govor podloan uticaju mnogih praktinih inilaca u vezi s naim psihofiziolokim i neuropsiholoki m ustrojstvom i naom ivotnom sredinom (zamor, zamuckivanje, defekti artikulacije, pre kidi , lutanje panje, predomiljanje usred reenice, buka itd.) . Pa ipak jeziki obrasci l ako preivljavaju u ovim promenljivim i retko kad idealnim uslovima za komunikaciju, i mi ih najee bez tekoa prepoznajemo uprkos svim oteenjima u produkcij i i prijemu govorne poruke, tano znajui "ta je govornik hteo da kae" . Sama injenica da mi uspevamo govorom da optimo i pod nepovoljnim spoljnim 11kolnostima pokazuje snagu temeljne i dragocene jezike sposobnosti . kt. iku, dakle, pripada ono to moemo u verbalnom optenju - a kako lo inimo, pitanje je govora.

23

RANKO BUGARSKI

Ovde izloena podela u skladu je sa uticajnom teorijom velikog vajcarskog lingviste Ferdinanda de Sosira, utemeljivaa modeme lingvistike, prema kojoj se celokupno podruje ljudskog jezika, dakle jezik u optem smislu (langage), deli na jezik kao sistem znakova koji pripada odreenoj drutvenoj zajednici, tj . neki poseban jezik (langue), i govor kao sumu individualnih ostvarenja tog sistema (parole) . Meusobni odnos ova tri nivoa apstrakcije moe se ilustrovati analogijom sa novcem. Ako uzmemo da opti pojam 'valuta' odgovara pojmu ljudskog jezika, onda se pojam 'dinar' , kao valuta koja je u upotrebi u jednoj odreenoj zajednici , moe uporediti sa pojmom jezika kao posebnog sistema, a bilo koji konkretni dinar, tj . novi te vrednosti kao primerak ove valute, bio bi ekvivalentan onome to ide u govor.

Ovako shvaenim predstavama o prirodi jezika i govora srodni su i pojmovi jezike sposobnosti i govorne delatnosti, kojima smo se takoe posluili , a koje je u lingvistiku teoriju uveo Amerikanac Noam omski (u izvornoj terminologij i , linguistic competence odn. linguistic performance) . A uopte uzev, moe se rei da su za pojedine vidove jezika i njegovih govornih realizacija zainteresovane mnoge naune discipline, svaka iz svog ugla, ali da celina prirodnog ljudskog jezika predstavlja u naelu predmet samo jedne nauke - lingvistike.

24

2. Funkcije jezika

2 . 1. Jezik i komunikacija

Jezik sainjava osnovnu sponu meu ljudima, od koje , zbog pri rode oveka Icao drutvenog bia, zavisi i sam opstanak ljudskih iajcdnica. Ta veza, koj a omoguuje da skup jedinki obrazuje drutvenu celinu, zasniva se na mogunosti optenja meu njima - a to je, dakako, glavni zadatak zbog kojeg jezik postoji i po ijoj meri je i lllinjcn. Ve smo rekli da se jezikom slue svi ljudi, i samo ljudi . Kud god i gde god zatiemo bie koje nazivamo ovekom (dakle, htz ohzira na epohu, rasu, geografski poloaj , vrstu drutvene zajednice i l i stepen civilizacije) - mi ga nalazimo s jezikom. I najzaostalija plemena Afrike, June Amerike ili Australije, ij i ivot u poneemu nije odmakao od prilika kakve su vladale u kameno doba, imaju svoje Jezike, i to jezike koj i su, lingvistiki gledano, sasvim punopravni Instrumenti optenja.

Popularno uverenje da se jezici mogu deli ti na primitivne i razV/jtne nauno se mora osporiti , jer ovi atributi pre pristaj u samim dmtvcnim zajednicama nego njihovim jezicima. U principu, svaki Jr:ik je prikladno i dovoljno sredstvo za obavljanje komunikacijskih fllltrcha zajednice kojoj slui. Tako npr. Eskimi ili beduini ne mogu 1111 svojim jezicima da razgovaraju o atomskoj fizici ili meuplanetamirn raketama, jer to nije deo nj ihovih kultura, ali zato imaju veoma latgranat renik u svemu to se tie snega, odnosno kamila. A o 11111dernoj nauci i tehnologij i nije se, naravno, moglo govoriti ni na Ml'dnjovckovnom engleskom.

25

RANKO BUGARSKI

Jezici nisu sami po sebi podobni il i nepodobni za obavljanje odreenih funkcija, nego oni prosto hvataju korak sa drutvenim promenama, zanemarujui ono to prestaje da bude od vanosti a razvijajui sredstva (samostalno ili pozajmljivanjem) za izraavanje svega to postaje aktuelno. Naa dananja gradska omladina uglavnom ne zna tano ta oznaavaju rei kao jetrva i l i paenog, zato to rodbinski odnosi izvan jezgra porodice gube od znaaja u modernom drutvu - za razliku od starijih, plemenski i klanski ustrojenih zajednica, gde je za razvojni put pojedinca bilo i te kako vano ko mu je sve rod. Ali zato na dananj i jezik ima neuporedivo vie rei za apstraktne pojmove, na primer, nego jezik Vukovog doba. Bogat renik vie je posledica nego preduslov drutveno-kulturnog i naunotehnolokog razvoja; a to se gramatike tie, tip kulture i drutvene promene u njoj se odraavaju daleko manje nego u reniku, pa tako nalazimo da neki jezici krajnje primitivnih zajednica imaju u poneemu bogatije i sloenije gamatike sisteme (npr. znatno razvijeniju morfologiju) nego neki veliki jezici modeme civi l izacije.

Mora se ipak istai i razlika izmeu potencijalnog i ostvarenog: jezici se raaju jednaki , ali odrastaju nejednako. Naime, dok jedni preteno ostaju u okvirima uskih potreba pojedinih zajednica, drugi neprekidno moraju da iznalaze nova izraajna sredstva, jer ih na to tera sve iri raspon drutvenih potreba zajednica koje se bre razvijaju. (Donekle je slino sa miiima, koji krljaju usled neupotrebe a bujno se razvijaju vebanjem). Zahvaljujui neuporedivo irem rasponu svojih primena kroz istoriju , ukljuujui i svoju ulogu kao sredstva vanredno znaajnog knjievnog i kulturnog stvaralatva, jezici kao to su grki , latinski , sanskrit, arapski , engleski ili ruski razvili su svoj potencijal mnogo vie nego jezici malih naroda na niem stepenu drutvenog razvoja. Samo u tom smislu moe se rei da su oni prvi razvijenij i , ali zato ne treba ove druge nazivati primitivnima. Razvijenost je u osnovi drutveni a ne lingvistiki kriterijum.

Sada moemo da se vratimo ulozi jezika kao spone meu ljudima i narodima. Delujui kao znak linog identiteta i kolektivne pripadnosti , jezik istie slinosti i slui kao sredstvo raspoznavanja. Kada

26


lujemo da neko govori kao mi, odmah smo skloni da ga smatramo jednim od nas. A kao to povezuje pojedince u drutvene zajednice, jezik uspostavlja i odrava veze izmeu inae odelitih zajednica, prih liavajui jedne drugima cele narode, kontinente i civilizacije .

Meutim, preko jezika ne istiu se samo slinosti nego i razlike, prosto zato to postoje razliiti naini izraavanja i razliiti jezici . Osobenostima svoga jezika pojedinac moe donekle da se izdvoji iz svoje okoline, kao to i narodi mogu da se odvajaju od drugih naroda na osnovu jezikih kao i drugih razlika. S luei isticanju onog to je 1.ajedniko, jezik istovremeno podvlai i samosvojnost jedinki i drutva. On, dakle, moe da bude zaloga jedinstva ali i inilac razdvaj anja, da gradi mostove li i prepreke meu ljudima i narodima. Ova njegova dvostrukost proistie iz same prirode ljudskog jezika i ljudskog drutva, iz injenice postojanja razliitih drutava i njihovih jezika, i samo je donekle podlona svesnoj kontroli i planiranju. Otuda pred iteljima jedne sve manje planete pod kraj XX veka stoji dalekosean i dugoroan zadatak da od bogatog i raznovrsnog jezikog materijala grade sve vie mostova a sve manje prepreka.

Drutvena komunikacija putem jezika ima dva glavna vida: izra.avanje i saoptavanje. Jezik nam omoguuje da oblikujemo i izral.imo svoje misli, kao i svoj a oseanja, elje, nade, strepnje - sve to ini deo naeg duhovnog ivota. Ali to to izraavamo gotovo uvek je upueno nekome izvan nas; izraavajui neto, mi ujedno saoptavamo - optimo sa drugima. Njima upuujemo i pitanja ili molbe, dajemo savete ili uputstva, izriemo pohvale ili pokude . Stoga jezik i jeste osnovno sredstvo optenja meu ljudima. Pri tome se jezikom moe i uticati na ljude, oplemenjivali ih ili zavoditi , jer se ovekov svet jezikim putem ne samo izraava nego i stvara. Ono ega u stvarnosti nema i ne moe biti , u jeziku se zaas stvori . On moe da uini da pukne grom iz vedra neba, da biljke i ivotinje progovore, da reke poteku uzbrdo, da mrtvi ustanu iz groba. Silna je mo jezika, i te moi valja se katkad i priuvati ; kao i voda ili vatra, jezik je dobar 'luga a zao gospodar.

ovek je uronjen u jezik. Tokom jednog sata obinog razgovora mi razmenimo i do 4-5 .000 rei ; spiker na radiju, gde su pauze ree

27

RANKO BUGARSKI

i krae, za to vreme proita 7-8.000 rei ; a mi sami, itajui knj igu il i novine, savlaujemo nekih 1 2-1 4.000 rei na sat. Prema tome, ako po jedan sat provedemo askajui, sluajui govornu emisiju na radiju i itajui , mi samo za to vreme izgovorimo ili primimo oko 25.000 rei , to znai da tokom jednog aktivnog dana moda "obrnemo" i svih l 00.000 ! Ali vanija od puki h brojeva jeste injenica da iza ovog mora rei stoj i mnotvo optih pojmova kojima raspolaemo i koje razmenjujemo, naa sposobnost da svoje misli uz pomo jezika uobliimo, organizujemo, dovodimo u meusobne odnose i uporeujemo, uoptavajui sadraje nae svesti i tumaei svet koji nas okruuje. Neto vie o tome kako inimo sve ovo, to predstavlja pravu sutinu komunikacije, rei emo u narednim odeljcima ovog poglavlja.

Pre toga, meutim, treba jo da ukaemo na jednu dublju i trajniju dimenziju optenja meu ljudima. lako mogu da komuniciraju neposredno, ivotinje ne mogu da uvaju za kasniju upotrebu informacije koje su im dostupne, pa sa smru svake jedinke u nepovrat odlazi sve to je ona tokom svog ivota naui la, oseti la ili i skusila - ostavljajui traga jedino u vidu opteg genetskog naslea date vrste. U sutini je bilo isto i sa ovekom - uz sve razlike koje su ga inae deliJe od ivotinja - sve dok je njegov mozak bio jedino skladite informacija. Bitan pre lom u ovom pogledu nastao je tek kada je ovek poeo da razvija sisteme za pohranu, obradu i prenos informacija izvan svog mozga, tako ih inei dostupnima ne samo neposrednim sagovornicima nego i udaljenim savremenicima, kao i potomstvu. Ovakvo povezivanje fiziki odelitih organizama u prostoru i vremenu, ime je prevaziena slabanost i kratkotrajnost pojedinane egzistencije, dalo je nov i znatno bogatiji smisao pojmu komunikacije. Ono je ujedno bilo i vaan preduslov za nastanak civilizacije, koja podrazumeva postojanje kolektivnog znanja i i skustva, nataloenog kroz bezbrojne generacije i sauvanog u raznovrsnim zapisima, registrima i katalozima, mapama, renicima i enciklopedijama - sve do elektronske memorije naih dana.

Ove domete ovek je postigao srazmerno veoma kasno u svom evolucionom razvoju, ali u etapama izmeu kojih se razmak viestru-

28


lo.o smanjivao kada je proces jednom krenuo. U tome je uspeo sewularnim korienjem, u svakoj razvojnoj fazi, sistema kojima je ve prethodno raspolagao. Tako je Homo posle mnogih milenijuma svoje evolucije, tokom kojih je svakako disao i jeo, negde do pre l 00.000 godina bioloke mehanizme koji su omoguavali ove radnje dodatno prilagodio u svrhu govora, postajui tako Homo sapiens. Polom je pre oko 5.000 godina sada ve moderni ovek izumeo pismo, prenosei mo govora u medijum vidljivih znakova na vrstoj povrini i lime otvarajui put za nesluene dalje prodore. Sledei veliki iskorak uinio je pre kojih 1 .000 godina izumom tampe, kao postupkom umnoavanja i razailjanja rukopisnih tekstova koji je omoguio demokratizaciju pismenosti, obrazovanja i kulture. Najzad, decenije koje ve moemo lako prebrojati donose razne telekomunikacijske sisteme, 1.asnovane na ranije osvojenim znanjima i vetinama, a ubrzani razvoj t'lektronskog raunarstva koji se odvija pred naim oima naj avljuje novu tehnoloku revoluciju na podruju komunikacije, naelno i potencijalno nita manju od prethodno navedenih.

Danas je teko prognozirali da li e u budunosti doi do jo nekog uporedljivog proboja, ali se na osnovu izloene hronologije moe zasigurno pretpostaviti da se na njega, ako ga bude, nee dugo ekati : on bi se morao odigrati ve za ivota generacije koja ita ove redove !

2.2. Jezik i misao

esto se kae da nam jezik slui za izraavanje misli . Francuskom dravniku XVII stoJea Taljeranu pripisuje se opaska da jezik, nasuprot ovom tradicionalnom uverenju, slui upravo da sakrije nae misli. A jedan jo vei skeptik, danski filozof Kjerkegor, ustvrdie kako je za mnoge ljude jezik sredstvo prikrivanja injenice da oni i nemaju nikakvih misli ! No, koliko god istine mogli da sadre ovako uproeni sudovi, nema sumnje da se odnos izmeu jezika i miljenja pokazuje veoma sloenim, i to ve na osnovu svakidanjeg iskustva.

Ponekad nam se ini da tano znamo ta mislimo, ali da nam nedostaju rei da to iskaemo. Vapaji nekih pesnika nad nesposob-

29

RANKO BUGARSKI

nou jezika da izrazi svekoliko bogatstvo njihovog unutranjeg sveta spadaju meu poznatija svedoanstva ovog oseanja. Postoje i aktivnosti koje podrazumevaju miljenje, ali uglavnom, kako se ini , bez posredstva jezika. Ovo naroito vai za reavanje razliitih problema (upravljanje automobilom, igranje aha) i estetsko uivanje (vajanje skulpture, sluanje muzike). Pored motorikih radnji , odnosno oseanja, u ovakve delatnosti svakako je ukljueno i miljenje, ali izgleda da se ono na neki nain odvija neposredno, a ne kroz jezik.

S druge strane, nekad oseamo da neto nismo u punoj meri doiveli ili razumeli ako nismo u stanju da to pretoimo u rei. Svi znamo da snove najee veoma brzo zaboravljamo ako nj ihov sadraj odmah ne zapiemo ili nekome ne saoptimo. Kada u samoi treba da obavimo neko ispitivanje ili donesemo kakvu odluku, mi pribegavamo "unutranjem govoru" , tj . obraamo se samima sebi : ako uradi to i to, desie se to i to . . . Za mnoge ljubitelje prirode, uivanje u kakvom novom cvetu nikada nije potpuno sve dok ne naue kako se on zove. Ovakvi doivljaji su, kako vidimo, kratkotrajni ili nepotpuni bez jezika. Meutim, jezik utie na miljenje i u jednom mnogo vanijem pravcu, to emo ilustrovati primerima brojanja i poimanja geometrijskih oblika.

Brojevi ne postoje u prirodi kao predmeti koji bi mogli biti neposredno odraeni u naim mislima; brojanje je u sutini uporeivanje po brojnosti, po mnoini - a ovo je u osnovi jezika operacija. Mi lako moemo i bez brojanja da utvrdimo da li dve police sadre isti broj knjiga, time to emo da uzimamo po jednu iz svake police, gledajui da li e na kraju neto da pretekne u jednoj od njih. Ali mnoge stvari su previe teke za ovako neto, ili se ne mogu videti, ili ne postoje na istom mestu ili u isto vreme. Ovde nam jezik pri skae u pomo. Neko ko nikada nije video kita, ili je video samo jednog, moe bez tekoa da govori o dva kita, o desetinama ili stotinama kitova, o generacijama kitova, o kitovima koji plivaju u koloni jedan po jedan ili dva po dva. Ovo je mogue zahvaljujui postojanju brojeva u jezicima kojima se ovek slui , a koj i nam omoguuju da prebrojavamo i razvrstavamo i mitoloka bia kao to su sirene ili kentauri , koje sigurno niko nikada nije video ak ni pojedinano !

30


Slino ovome, za nae pojmove trougla i l i etvorougla moe sc rei da su donekle empirijski potvreni, utoliko to esto viamo predmete takvih oblika Uedra, saobraajni znaci, krovovi , kue, knjige itd.). Meutim, sa petouglom je ve tee (moda e poneko da se scti Pentagona u Vaingtonu, verovatno u svetu najpoznatije zgrade toga oblika, u kojoj je inae smeteno ministarstvo odbrane SAD, pa sc po tome i ono samo tako naziva) . Petnaestougao je malo ko video .. u prirodi" , stougao sigurno niko. Ali o svim ovim oblicima mi ipak imamo sasvim jasnu predstavu - zahvaljujui u velikoj meri upravu jeziku. Mi ak moemo da odbacimo postojanje dvougla kao ne samo iskustveno nego i geometrijski nemogueg oblika, no time samo pokazujemo da imamo tanu sliku o tome kakav bi tako i menovan ohlik morao da bude, i zato je iskljuen. Uostalom, jedna kafana u Kopenhagen, popularno sastajal ite omladine, zove se Tokanten, to na danskom znai upravo - dvougao !

Ako pomislimo koliko je stvari oko nas podlono brojanju i l i cometrijskom oblikovanju, lako emo se uveriti da nam jezik prua )t'dan neophodan princip analize ne samo doivljenog i stvarnog nego i potencijalnog, pa i imaginarnog sveta. On tu, i ne samo tu, deluje kao neka prizma kroz koju se prelamaju nai utisci o tom svetu, koji hi bez njenog posredovanja bili daleko manje jasni . Usmeravajui tokove miljenja i uoptavajui misaone pojave i procese, jezik omoguuje prevazilaenje neposredno datog u linom doivljaju i ukljui:ivanje u kolektivno, opteljudsko iskustvo.

Ali silna mo uoptavanja koju jezik poseduje, koliko god bila sama po sebi neophodna i dragocena, ima i svojih manje poeljnih vidova. Oni se najlake ispolje kada re , predodreena ne da odeva nego da otelovljuje misao, postane zamena za misao. Ovaj proces najbolje se moe pratiti kod mislenih imenica. Zato to mnoge imenice oznaavaju materijalne predmete kao to su knjige ili stolovi (zbog ega ih i zovemo materijalnim imenicama), mi smo skloni da i znatno maglovitij im i rasteglj ivij im pojmovima, koje jezik odreuje kao imenice, takoe pripiemo jednoznano, predmetno i materijalno postojanje. Rei kao uspeh, zloin, sloboda, napredak, neprijatelj i

31

RANKO BUGARSKI

mnoge druge zapravo imaju veoma razliito znaenje za pojedine ljude i u raznim okolnostima. Recimo, trojka na ispitu za jednog aka je uspeh a za drugog nije , i l i ak za i stog moe jednom da bude uspeh a u drugoj pri lici neuspeh . Eutanazij a, ili ubistvo iz milosra, moe iz razliitih uglova da se oceni i kao zloin i kao dobro delo ; itd.

Ipak nas jezik navodi da znaenja ovakvih rei uoptavamo, kao da odgovarajui pojmovi postoje objektivno i nezavi sno od naih promenljivih tumaenja. Stoga neoprezno baratanje nj ima moe da vodi u praznoslovlje; jo je gore kada se apstrakcijama svesno manipulie, na demagoki nain, u cilju zavaravanja drugih i postizanja odreenih ciljeva, to je ve teka zloupotreba jezika. A uopte uzev, gomile rei mogu da prikrivaju siromatvo misli , dok se sa malo rei moe rei mnogo. Osim toga, i skustvo nas ui da se moe govoriti jedno, a misliti neto drugo.

Zakljuiemo da, iako miljenje nekada moe da bude uglavnom nezavi sno od jezika, jezik pomae tanijem miljenju i punijem doivljavanju sadraja nae svesti . U principu, jezik i misao postoje naporedo, uzajamno se dopunjuju i u celini ne mogu jedno bez drugog. Miljenje daje jeziku vaan deo njegove svrhe, ono ga duboko proima i tera ga na stalno usavravanje i prilagoavanje sopstvenih struktura. A jezik sa svoje strane nije samo spoljno ruho misli, puko sredstvo njihovog izraavanja, nego i vaan inilac njihovog raanja i uobliavanja. U sredinjoj oblasti svoga dodira, jezik i misao su kao dve strane istog novia: svaka nosi svoj zaeban lik, ali su nerazdvojne . Ovo je i prirodno, jer su se sposobnost govora i ljudski um naporedo razvili kroz evoluciju oveka kao vrste, a slina naporednost i uzaj amnost postoji i u razvoju svake ljudske jedinke.

Sa ovim pitanjima je u vezi i odnos izmeu jezika i logike. Nauno gledano, jezik kao osnovni instrument miljenja omoguuje logino rasuivanje, ali sam on nije nikakva logika ema. Drugim reima, loginost je atribut miljenja a ne jezika. Stoga, nasuprot popularnom verovanju, nema jezika koji su loginij i , niti manje logini, od drugih jezika. Na svakom jeziku moe se govoriti manje il i vie

32


logino - to ne zavisi od samih jezikih . sredstava, nego od naina mi ljenja njihovog korisnika. Kao istorijski proizvodi, jezici u svojim strukturama ispoljavaju razne nedoslednosti i protivrenosti , a l i to vai :a sve njih i nema veze s nekom univerzalnom vanjezikom logikom, pa se jezici jednostavno ne mogu premeravati nekim spoljnim arinom loginosti . Ono to je sa stanovita organizacije jednog jezika savreno logino moe iz ugla strukture nekog drugog jezika izgledati krajnje nelogino.

Uzeemo primer iz gramatike kategorije broja, tj . izraavanja jednine i mnoine. Mi ne vidimo nita nelogino u izrazima kao Pet lepih novih kua - iako se, istini za volju, pojam mnoine u ove eti ri rei iskazuje ak etiri puta: jednom leksiki (pet) i tri puta gramatiki , putem nastavaka u sledeim reima. Ovo bi lako moglo da se uini preteranim, pa i neloginim, predstavnicima jezika u koj ima bi se to reklo samo jednom (npr. kao da stoji Pet /ep nov kua i l i sl. ) . U kineskom razlika izmeu jednine i mnoine uopte nije formalno obeleena, ali se Kinezi i bez toga lepo sporazumevaju . Na drugoj strani sveta, Indijanci plemena Hopi iz Arizone verovatno bi sc zaudili naporednosti naih izraza pet kua i pet dana. Naime, pet kua mogu da budu istovremeno prisutne i neposredno prebrojive, Jok su dani nuno uzastopni : jedan ne moe da nastane dok prethodni ne proe. Valja priznati da su ovo pojmovno uistinu razliite stvari , i u gramatici jezika hopi jasno razgraniene - samo to mi toga mahom nismo ni svesni , jer struktura evropskih jezika obe trpa u istu gramatiku vreu ! Slino ovome, iako u matematici dva minusa daju plus, ne treba unapred oekivati da e i jezici da slede istu logiku : ako neko kae da nije video nita, mi neemo zakljuiti da on jeste video neto.

Stoga se moe rei samo to da svaki jezik ima svoju sopstvenu logiku, koja proistie iz njegovog osobenog ustrojstva i nije svodljiva na neki sveopti vanjeziki logiki obrazac . A nae sklonosti da kao u pravo takav uzor uzimamo ono na ta smo navikli u svom maternjem jeziku, ili to nalazimo u nekom visoko cenjenom klasinom ili moJernom jeziku, najlake emo se osloboditi upoznavanjem sa mogunostima kojima raspolau drugi i drukij i jezici .

33

RANKO BUGARSKI

2 .3 . Jezik i stvarnost

Odnos izmeu jezika i stvarnosti takoe je sloen . Nama se moe initi da jezik oznaava neke unapred date i od njega nezavisne sadraje, prostim imenovanjem predmeta i odnosa koji nas objektivno okruuju, te da se razlike izmeu pojedinih jezika svode na razlike u etiketama za istu stvar: mi odreenu ivotinju nazivamo konj, Englezi horse, Nemci Pferd, !talijani cavallo itd. Kada bi uistinu ovo bilo sve, kada bi vanjezika stvarnost u celosti postojala sasvim odvojeno od jezikog oblikovanja, strani jezici bi se uili mnogo lake i bre, a prevoenje ne bi bilo tako sloen, ponekad i mukotrpan proces. Ali svi mi koji imamo bilo kakvog iskustva u ovim oblastima dobro znamo da nam neke stvari predstavljaju tekou upravo zato to dva jezika ne izraavaju na isti nain neto to nam moe izgledati kao istovetan pojam ili odnos . Jezici nisu, dakle, samo razliiti katalozi naziva za iste stvari , nego su i mnogo vie od toga.

U srpskohrvatskom, na primer, rei ruka i noga svojim znaenjem najee obuhvataju i one delove ovih udova na koje se odnose zasebne rei aka, odnosno stopalo. Ali u engleskom ili nemakom to nije sluaj , jer su ovi pojmovi doslednije razgranieni (arm/hand, leg/foot; Arm/Hand, Bein/Fuss). U tim jezicima kae se da neko nekome prua aku, ne ruku, da fudbaler udara loptu stopalom, ne nogom, i slino. Prema tome, pitanje u kojoj je meri aka deo ruke, ili stopalo deo noge, pomalo je i jeziko pitanje, iako u ovom pogledu oigledno nema anatomskih razlika izmeu predstavnika raznih jezika. Re odnosno, malopre upotrebljena, izraava jedan odnos, odnosno skup odnosa, koji se u mnogim jezicima ne moe izraziti jednom rei i uvek na isti nain. U gramatici, razi laenja meu jezicima esta su u sistemu glagolskih vremena, u upotrebi predloga i na mnogim drugim mestima. Praktina posledica ovih nepodudarnosti jesu greke, ako je re o uenju stranih jezika, ili nezgrapni prevodi .

Ali i bez obzira na druge jezike, svaij i maternji jezik bar u nekim takama kao da izrazito utie na nain vienja okolnog sveta; ovim se dotiemo onoga to smo u prethodnom odeljku rekli o uticaju

34


jezika na miljenje. Jedan primer pruaju nazivi za boje. Opaanje hoja isto je kod svih ljudi, a njihov spektar nije unapred izdeljen nego je kontinualan, sa stalnim postepenim prelivanjem bez ikakvih otrih granica. No i ovde jezici interveniu, i to donekle razliitim dcobama ovog spektra na segmente. Postojanje rei kao to su crveno, plavo i l i uto nekako nas prisiljava da boje vidimo kao odvojene jedinice. Pri tome jo razlikujemo osnovne i prelazne boje, a sa ovim drugim moemo imati i potekoa (npr. nije unapred jasno ta bi sve neko nazvao ljubiastim, purpurnim i l i sker/etnim).

Ako za neku nijansu na jezik nema poseban naziv, mi o njoj ne moemo lako da govorimo; tavie, mi je teko uopte uoavamo kao razliitu od neke sline nijanse za koju imamo re. A neki jezici ne prave razliku koju srpskohrvatski pravi izmeu, recimo, plavog i zelenog, ili smeeg i crnog; ak i jezik ovome tako blizak kao to je ruski ima dve rei, w.11y6ou i cu1-tuu, u domenu koji pokriva sh. plavo. Okolnost da se u llijadi i Odiseji ne govori mnogo o boj ama, i ne na nain na koj i bismo to mi oekivali , ne znai da je Homer hio slep za boje, kako su brzopleto zakljuili neki raniji komentatori , nego samo to da grki jezik Homerovog doba nije razlikovao onoliko i onakvih boja kakve razlikuje veina savremenih evropskih jezika.

Koliki je znaaj verbalnih orijentira u ovoj sferi - da ih tako nazovemo - vidi se i iz reakcija jedne grupe bolesnika od odreene vrste afazije, tj . deliminog gubljenja moi govora usled bolesti . Ti holesnici u jednom eksperimentu nisu bili u stanju da grupiu konie razliitih nijansi prema bojama. Za njih je taj zadatak bio ne samo nemogu nego i nerazumljiv: svaki koni prosto je bio drukije boje, i nije moglo biti nikakvog grupisanja. Normalni ljudi ovde bi sloili konie prema reima za boje, pa bi u jednoj grupi bili svi koj i spadaju pod etiketu "crveno" , u drugoj oni koji spadaju u "plavo" , itd. Ali pomenuti bolesnici izgubili su upravo ovakve rei, a s njima je u nepovrat otiao i princip klasifikacije neega to je, inae, ispravno opaeno kao razliito. Ovo pokazuje kako jezik usmerava i razvrstava /u/na opaanja.

Donekle je slino sa kompleksom rodbinskih odnosa po krvi i po braku, ija je struktura svugde ista pre nego to je pojedini jezici

35

RANKO BUGARSKI

razliito kodiraju. Tako u nemakom postoji zajednika re za sestre i brau, Geschwister, kakve nema u veini nama poznatih jezika. U maarskom od davnina postoje rei za mlau i l i stariju sestru, mlaeg ili starijeg brata, ali tek odskora tu nalazimo rei za pojam sestre il i brata, bez odreenja relativne starine. U vedskom se ni danas ne moe pomenuti neija baka a da se obavezno ne odredi da li je re o baki sa majine ili sa oeve strane (mormor ' majina majka' odnosno farmor 'oeva majka' ). Mi takvu razliku ne pravimo kod baka, al i je pravimo kod brae majki i oeva, govorei o ujacima odnosno strievima. U engleskom se, opet, ni ovo ne razlikuje, jer oboje pokriva zajednika re uncle. S druge strane, naoj rei zet odgovaraju dve razliite rei u engleskom, brother-in-law i son-in-law, zavisno od toga da li o eninom muu govore njena braa i sestre il i njeni roditelj i . Isto vai i za snahu: sister-in-law prema daughter-in-law. Ovakvi primeri lako bi se umnoil i .

Da ilustrujemo iz jo jedne oblasti , u srpskohrvatskom se rei za jestivo meso produktivno izvode iz naziva za odgovarajue ivotinje (ovca-ovetina, svinja-svinjetina, tele-teletina i td.) , dok drugi jezici drukije reguliu ovu leksiku sferu. U francuskom, na primer, re mouton pokriva i ovcu i ovetinu . Ta re je jo u srednjem veku preuzeta u engleski u obliku mutton ali samo u znaenju ovetine, dok je za ovcu ostala u upotrebi anglosaksonska re sheep. Analogno, francusko porc dalo je u engleskom pork za prasetinu ali je ostalo pig za prase, dok je buef dalo beef za govedinu prema ox za vola. Ovaj primer zanimljiv je za istoriju jezika i kulture, pokazujui kako su rei za "narodske" pojmove stoke ostale domae, dok su nazivi za "kulturne" pojmove jestivog mesa preuzeti iz prestinog stranog uzora. A u ovom kontekstu , primer nam pokazuje kakvi sve dogaaji iz davne prolosti mogu da utiu na rezove kojima neki jezik oblikuje aktuelnu stvarnost svojih govornika.

Iz svega reenog vidimo da nam jezik olakava orijentisanje u stvarnosti, koja bi bez njega ponekad liila na bezoblinu masu . Da nemamo jezik, ne bismo mogli u punoj meri misliti niti saznavati svet, pa tako ne bismo imali mnogo ta ni da izraavamo ili saopta-

36

UVOD U OPllJ LINGVISTIKU

vamo drugima. Ali ovde jezici pokazuju izvesne razlike. Tano je da svi ljudi misle u osnovi na slian nain; zato, izmeu ostalog, svi uni i jesu ljudi . I svet u kojem ljudi ive u odreenom smislu je nesumnjivo jedan, i o njema oni govore jezikom u optem znaenju uvog pojma, kao svoj im univerzalnim obelejem.

U jednom drugom smislu, meutim, svet nije jedinstven, jer svi ljudi ne ive u isto vreme, na istom mestu i pod istim uslovima. O ovim donekle razliitim svetovima ljudi govore svojim posebnim jezicima, pri emu svakom od njih odgovara jedan odreeni , njemu svojstveni nain analiziranja i predstavljanja sveta stvarnosti , jedna osobena klasifikacija i organizacija iskustvenih podataka. Karakteristini sklop svakog jezika u izvesnoj meri usmerava zapaanj a onih koj i nj ime govore, tako da se neki odnosi i stiu a neki ne, dok se neke pojmovne sfere uobliavaju sad na jedan , sad na drugi nain. Utoliko se moe rei da, i pored bitnih zajednikih crta koje objedinjuju sve ljudske grupe i sve njihove jezike, ipak ne postoj i jedna vanjezika stvarnost koja bi bila u svemu istovetna za sve njih i nepodlona diferenciranom oblikovanju od strane pojedinih jezika.

Jezici se mogu uporediti sa delimino podudamim mapama stvarnosti , kojima je nekako pokriven ceo prostor, ali uvek uz mnogo neubeleenih pojedinosti . Dva jezika nikad nee ba sve iste elemente da unesu , i na sasvim isti nain; oni u tom pogledu mogu samo da budu manje il i vie meusobno udaljeni . A ovakve razlike mogu da imaju i posledica na planu opaanja, miljenja, saznanja i ponaanja. O ovome govori tzv. hipoteza jezike relativnosti, po kojoj specifina struktura maternjeg jezika svakog oveka bar u nekim takama utie na njegovo vienje sveta, tako da, recimo, Evropljanin, Kinez, Arapin i Indijanac ve iz tog razloga ne ive u sasvim istom svetu . Ova pretpostavka, veoma podsticajna iako nedokazana i verovatno nedokaziva, ima due istorijske korene ali se naroito vezuje za amerike antropoloke lingviste Edvarda Sapira i Bendamina Lija Vorfa, polovinom ovoga veka. Priblino u isto vreme, slina razmiljanja navela su i jednog fi lozofa, Ludviga Vitgentajna, na saetu ali duboku konstataciju da su granice neijeg jezika istovremeno granice njegovog sveta.

37

RANKO BUGARSKI

Odnos jezika prema miljenju i stvarnosti zanimljiv je za optu lingvistiku, psiholingvistiku i etnolingvistiku ili antropoloku lingvistiku (koja istrauje veze izmeu pojedinih - naroito nepisanih - jezika i njima izraenih kultura), ali i za filozofiju, posebno filozofiju jezika, koja se u ovoj oblasti susree sa lingvistikom teorijom. A naunom istraivanju odnosa izmeu jezika i miljenja moda e nove impulse da prui i najnovija interdisciplinarna oblast - vetaka inteligencija, koja prouava raunarske modele inteligentnog ponaanja u cilju boljeg razumevanja ljudske intel igencije. U tu svrhu danas se projektuju raunari sa elektronskim neuronskim mreama koje simuliraju strukture nerava i sinapsi u ljudskom mozgu. Nj ihov domet trebalo bi da prevazie reavanje problema izraunavanjem posledica razliitih moguih postupaka (npr. u ahu, gde su raunari ve dostigli solidnu snagu) i da obuhvati sposobnost prepoznavanja obrazaca raznih vrsta; a meu ovima su, uz ljudske likove i glasove, i strukture prirodnog jezika.

2.4. Podela jezikih funkcija

U ivotu oveka i drutva jezik obavlja niz znaajnih uloga, koje se mogu klasifikovati na razne naine. Bez obzira na mogue dalje podele, prvenstvo svakako pripada komunikacijskoj funkciji jezika, kao osnovnoj i najiroj , koja zapravo obuhvata veinu drugih, u njoj utemeljenih jezikih uloga. O njoj je u optim crtama ve bilo rei u prvom odeljku ovog poglavlja. Takoe bitna i s njom povezana je kognitivna ili saznajna funkcija, kojoj su posveeni drugi i trei odeljak. Kako smo tu videli , jezik igra znaajnu ulogu u procesima miljenja i oblikovanja sveta. Jezik i misao nisu isto, ali izmeu nj ih postoji velika mera uzajamnog podrazumevanja. A svet u kojem ljudi ive nije u celini unapred dat, da bi bio samo opisivan i saoptavan putem jezika. Naprotiv, jezik pomae u uobliavanju pojedinih vidova vanjezike stvarnosti , time to ih izdvaja, imenuje i dovodi u meusobne odnose. On tako uestvuje u izgraivanju misaonih sadraja koje prenosi - to znai i u samom saznavanju sveta, koji se oveku uveliko i otkriva upravo kroz jezik.

38

UVOD U OP11J LINGVISTIKU

Dve pomenute funkcije zasebno smo izloi li zbog nj ihove prvostepene vanosti : one su ugraene u samu sutinu jezika kao pojave. U ovom, zavrnom odeljku poglavlja napraviemo kratak pregled drugih jezikih funkcija, takoe vanih ali specifinijih i mahom izvedenih iz opte uloge jezika kao sredstva komunikacije.

Pored svoje primene u neposrednom optenju meu pojedinim pripadnicima drutvenih grupa, jezik ima i civilizacijski neophodnu kulturnu funkciju, jer slui za beleenje dogaaja, za usmeno predanje, za istorijske zapi se i hronike, za utvrivanje zakonika, ustava, raznih drutvenih sporazuma, dravnih ugovora i drugih vanih dokumenata. U ovoj svojoj ulozi on objedinjuje pripadnike savremenih generacija, a uz to deluje i kao spona izmeu mnogih pokolenj a. Ostavljajui trajna svedoanstva o prolim zbivanjima, on istovremeno obavezuje i budue narataje na potovanje utvrenih drutvenih normi . Stoga kultura svake zajednice uveliko poiva na ovoj funkciji jezika.

Povezujui ljude unutar i izmeu generacija, u savremenom ivotu ali i u sklopu istorije, tradicije, knjievnosti i kulture jedne drutvene zajednice, njen jezik postaje i merilo grupnog identiteta, simbol etnike, nacionalne, verske ili socijalne pripadnosti . U tom smislu govorimo o simbolikoj funkcij i jezika (koju ne treba meati sa simbolikim, tj . znakovnim karakterom jezika u ce lini , o kojem smo govori li ran ije) . Naime, jezik nije puki mehanizam za prenoenje informacija, nego - naroito kada je re o standardnim ili knjievnim jezicima - visoko vrednovan inilac drutvenog ivota, za koji se vezuju snane kolektivne emocije. Usled toga jezici, u odreenim istorijskim i politikim okolnostima, lako postaju znamenja nacionalne emancipacije, ali i objekti nacionalistike manipulacije. Uloga zajednikog jezika kao vane kohezione sile unutar jedne jezike zajednice ima svoje nalije u istovremenom podizanju ograda prema zajednicama drugog jezika. A i u okviru iste zajednice, razliite grupe mogu se donekle razlikovati po izboru i upotrebi jezikih sredstava. Simbolika vrednost jezika uveliko proistie iz njegove uloge kao znaka raspoznavanja, a samim tim i razgranienja.

39

RANKO BUGARSKI

Kako je jezik, pored ostalog, iroko i rado upotrebljavan izvor estetskog zadovoljstva, on ima i vanu estetsku funkciju. Ona dolazi do izraaja u celom rasponu od gukanja deteta u kolevci, preko brzalica i razbrajalica, jezikih poalica i kalambura, do igre s pesmom, narodne i umetnike poezije, pa i knjievnosti uopte.

Uz ve navedene funkcije jezika ima ih jo nekoliko koje, iako manje poznate, u odreenim uslovima upotrebe jezika takoe imaju znaaja. Jedna od ovih jeste magijska funkcija, zasnovana na verovanju u sutinsku i sudbinsku vezu izmeu rei i onoga to one oznaavaju. Ona se primarno manifestuje u obiajima i obredima magije i religije - npr. kroz verbalni tabu, tj . zabranu imenovanja odreenih lica, srodnika, radnji ili odnosa iz straha da se time ne prizovu sile zla, ili pak kroz poeljno imenovanje ljudi i ivotinja. Tako se kod nas ime Vuk davalo u veri da e njegov nosi lac biti poteen dejstva vetica ili demona, a re medved (od med-jed) nastala je iz potrebe da se strana zver umilostivi izdvajanjem jedne tako bezopasne osobine kao to je jedenje meda. Ovde bi spadale i dodoJe kao sredstvo prizivanja kie, zatim razne bajalice, kletve, molitve itd.

Ali ova jezika funkcija ima jasnog odbleska i u savremenim drutvima. Najizrazitij i primeri ovde se mogu nai u ponekad slepom verovanju reima, naroito onima koje simbolizuju pojmove i oseanja do kojih je ljudima posebno stalo, i ija emocionalna nabijenost prua iroke mogunosti mistifikacije. Tako se u reklamne svrhe mogu veto koristiti rei iz intimne i parodine sfere (kao ljubav, dete, majka, porodica, dom) vezivanjem za komercijalne proizvode. A u politikoj i ratnoj propagandi rado se posee za reima kao to su nacija, domovina, sloboda, odbrana i sline. Pod znamenjem ovakvih rei kroz istoriju su se odvijale mnoge oslobodilake borbe, ali uz nj ih i brojni zavojevaki pohodi ; a napad na tuu teritoriju esto je prikazivan kao odbrana sopstvene.

Stvarna komunikacija esto podrazumeva i dve posebne funkcije, jednu prethodnu a drugu prateu. Jezikom se, u okvi ru njegove kontaktne funkcije, uspostavlja kontakt sa sagovomikom, posle ega moe doi do primene jezika u nekoj drugoj funkcij i . Kontaktna funk-

40


cija je najuolj ivija pri pozdravima i konverzacionim klieima koji esto uslede posle njih (Dobar dan! Kako ste ? ta ima novo?), ali se znaajno javlja i izvan toga, kada se neto kae tek da bi se izbeglo neugodno utanje u pri sustvu drugih, najee nepoznatih l ica (npr. u l iftu il i u vozu, zatim razgovori o vremenu i sl .) . Jednom uspostavljen kontakt mora se i odravati , pa se povremeno proverava da li komunikacija tee kako valja il i se javljaju smetnje. Jezik u funkcij i odravanja kontakta primenjujemo kad god zastanemo da proverimo da li nas neko razume, da li uopte i dalje prati nae izlaganje , da li nas dobro uje i sl. (Razumete li ta vam govorim ? Pa ti mene uopte ne slua! Halo, ujete li me ?).

Jezikom se moe govoriti o svemu, to znai i o samom jeziku. Objanjavanje samih upotrebljenih jezikih sredstava ini metajeziku funkciju jezika; to je, dakle, jezik o jeziku, ili drugostepeni jezik, koji se javlja kada traimo i dobijamo objanjenje neke nama nepoznate rei ili konstrukcije, bilo u naem maternjem ili nekom drugom jeziku . Prema tome, ova funkcija izrazito je zastupljena u ukrtanju dijalekata i sti lova, u prevoenju i uenju stranih jezika. (ta znai " samit "? Kako vi u Bosni zovete tiganj ? Kako se na engleski prevodi

" odnosno "?) . Potom, jezik ima funkciju olakanja kada slui kao venti l za otputanje suvine emocionalne i l i nervne energije (uzvici , svaa, psovke). Najzad, na zanimljiv nain on se javlja u izvoakoj funkcij i kada se samim jeziki m iskazom izvodi in koji se nj ime oznauje. Tako, dok mi moemo da itamo, jedemo ili etamo a da pri tome ne kaemo da to inimo, zakleti se moemo iskljuivo time to emo rei zaklinjem se.

Jedan poseban vid raspodele funkcija prema svrsi upotrebe jezika jeste njihovo odreivanje prema elementima govorne situacije, dakle prema pojedinim lanovima skupa inilaca koji ini osnovni okvir komunikacije (v. sliku 2) .

lako iskazi ukljuuju sve ove elemente, oni mogu biti preteno orijentisani prema pojedinima od njih. Uz osnovno usmerenje na sam PREDMET o kojem se govori (npr. opis neke stvari ili nekog dogaaja) ide predmetna ili referencijalna funkcija. Uz orijentaciju na

4 1

RANKO BUGARSKI

POIUAOCA poruke, tj . iskaz tako formiran da najvie podataka daje o emocionalnom stanju samog govornika (npr. izraavanje radosti , ljutnje ili straha), ide emotivna funkcija. Orijentacija na PRIMAOCA poruke podrazumeva direktivnu ili usmerivaku funkciju , jer izaziva kod njega odreeno ponaanje (npr. davanjem uputstava ili nareenja). KONTAKT izmeu poiljaoca i primaoca, odnosno veza izmeu njih u datom kanalu komunikacije, postie se kontaktnom funkcijom (npr. proveravanje da li se uju). Orijentacija na KOD, tj . upotrebljeni jezik, aktivira metajeziku funkciju (npr. objanjavanje nekih jezikih sredstava) . A u sluajevima kada je u sreditu panje sama PORUKA, tj . kada je najvanije kako se neto kae, govorimo o poetskoj funkcij i jezika (npr. recitovanje pesme) .

(predrnetna) PREDMET (poetska) PORCKA

rgc > ------------.. ------.. --> ;b (kontaktna) KONTAKT

(rnetajezika) K l> D

Slika 2.

Izmeu ovako raspodeljenih i ranije navedenih jezikih funkcija nuno postoji delimina podudarnost, upravo stoga to konkretna govorna situacija ini polje stvarne primene irokih naelnih mogunosti upotrebe jezika.

Nije teko videti da neke od nabrojanih funkcija nemaju neposredne veze sa izraavanjem ili razmenom bilo kakvih misli , to pokazuje da ta vana svrha jezika nije i jedina. Meutim, sve funkcije podrazumevaju odreeno drutveno ponaanje. Ma kakvi bili i l i ne bil i sadraji jezikih poruka, drutvena potka jezikog optenja uvek

42


je pri sutna. Upotrebom jezika stvara se i uvruje veza meu ljudima koji su njome obuhvaeni, jedno oseanje bliskosti i zajednitva koje je bitan preduslov drutvenog ivota. Ovo nam jo jednom potvruje da prvenstvo pripada komunikacijskoj funkcij i jezika, kao naj iroj ui stinu temeljnoj, iz koje se mogu izvesti skoro sve druge.

43

3 . Evolucija jezika

3 . 1 . Poreklo jezika

Kako je jezik stekao svoja specifina obeleja? Kako je uopte evoluirao? Gde su, najzad, njegovi koreni? - Na ovakva pitanja danas je u nauci teko davati odreenije odgovore. Pitanje porekla jezika obavijeno je magl inama davne preistorije i otuda ini posebno sloen predmet naunog istraivanja. Razne ranije spekulacije o razvoju govora iz nagonskih krikova, podraavanja prirodnih zvukova il i potrebe za glasovnom igrom pokazale su se sasvim nedovoljnim. Nisu bili uspenij i ni pokuaji da se taj proces razjasni uporeivanjem jezika razvijenog sveta sa jezicima primitivnih zajednica, ili govora odraslih sa govorom dece . Glavne tekoe ovog problema proistiu iz nedostatka dovoljne istorijske perspektive, jer neposredna dokumentacij a u vidu jezikih zapisa datira tek od pre kojih pet milenijuma, a ranij i antropoloki i arheoloki nalazi (lobanje, orua) doputaju samo opte pretpostavke o postojanju moi govora, ali ne i odreenije zakljuke o oblicima ili stepenu njenog ispoljavanja. Istorija je tek poslednja karika u dugakom lancu preistorije, i pitanje je da li je do kraja reiv zadatak rekonstruisanja celog tog lanca na osnovu ove karike. Stoga mi o ljudskom govoru iz epoha koje prethode pojavi prvih pisama moemo samo poneto da nasluujemo, ali nam nedostaju vrsti , opipljivi dokazi .

Snaan podsticaj naunom pristupu ovom problemu dala je tek bioloka teorija evolucije ivog sveta, a posebno oveka. Pre svega, pokazalo se da se ni evolucija ljudskog bia ni razvoj jezika ne mogu

44


objasniti jedno bez drugog, te da je jezik star koliko i sam ovek. Nastanak jezika nerazdvojno je povezan sa postankom oveka i mora se razmatrati u sklopu drugih sposobnosti ljudskih bia. esto se kae da je ovek najpre izumeo jezik a onda, uz njegovu pomo, ostvario svoje druge prodore. A ovaj odnos bi se prividno mogao i obrnuti , tvrenjem kako bi se pre moglo rei da je jezik stvorio oveka nego obrnuto. No oba ova i skaza imaju, dakako, samo metaforiko vrednost, jer se pitanje hronolokog prvenstva ovde ne moe postavljati : niti je moglo da bude jezika bez ljudi koj i bi njime govori l i , niti pak oveka koj i ne bi ve posedovao jezik. Govoriti o oveku znai govoriti o biu koje se odlikuje govorom.

Ovo, naravno, ne znai da se u kontinuitetu jedne evolucije koja je trajala stotinama hilj ada godina moe bilo gde povui otra granica, pa su postojee bioloke klasifikacije u tom pogledu samo uslovne. Mora se pretpostaviti da je Homo sapiens tokom celog svog postojanja - to znai, prema dananjem znanju, bar poslednjih sto hiljada godina - posedovao jezik. A verovatno je da su embrionalni oblici ljudskog govora poeli da dopunjuju neartikulisane krike ve u prethodnoj evolucionoj etapi , negde tokom razvoja ovekolikog bia koje zbog svog uspravnog hoda u uobiajenoj nomenklaturi ide pod imenom Homo erectus.

isto anatomski i fizioloki gledano, ve ovekovi preci imali su neke osnovne preduslove za razvoj govora, u vidu organa koje mi nazivamo govornima a koji bez izuzetka imaju i bioloki starij ih funkcija. (Dijafragma i plua slue za proizvoenje vazdune struje prilikom disanja, a dunik, drelo, usna i nosna duplja za njen prolazak. Glasnice u grkljanu proizvode umove i tonove koji ne moraju da budu jeziki , a jezik slui kao ulo ukusa). S nekim razlikama, sve ovo imaju i dananj i ovekoliki majmuni . Pa ipak je tek ovek, i samo on, poeo da pri lagoava postojeu aparaturu u svrhu govora. Time je on uinio onaj presudni korak dalje, preko granica primitivnog glasovnog optenja, ka specifino jezikom izrazu. Kako je dolo do toga?

Ako naunici danas nisu skloni da imenom oveka nazivaju neko bie koje ne bi ve posedovalo karakteristinu mo govora, to

45

RANKO BUGARSKI

ne znai da se odbacuje pretpostavka da je ovek progovorio postepenim razvijanjem primitivnij ih s istema optenja. Naprotiv, mora se pretpostaviti da je razvoj jezika tekao naporedo sa drugim evolucionim procesima u razvitku oveka, podstaknutim promenama u nainu ivota praljudi i potrebom pri lagoavanja novim uslovima. Bitnu pokretaku ulogu odigrao je silazak ovekovih predaka sa drvea na zemlju i prelazak na dvonoan hod. Ruke i vi lice time su osloboene za druge radnje, a i drugi organi (oko, grkljan, jezik) pri lagoeni su uspravnom poloaju tela. Ove promene odvijale su se u sprezi sa razvijenij im oblicima drutvenog ivota, sa stvaranjem zajednica zasnovanih na radu uz pomo orua, sa poecima primitivne tehnologije, poljoprivrede i kulture. Posebnu ulogu u svemu ovome imao je mozak, kao koordinator pomenutih telesnih promena, koji je postepeno usavrio nesluene mogunosti svoga delovanja. Specijalizovan u jednom pravcu, razvoj opte simbolike funkcije - koja proima apstraktno miljenje, uoavanje odnosa, formiranje pojmova i ljudsku inteligenciju u celini (a naziv Homo sapiens i upuuje na razumno bie ! ) - upravo je i vodio evoluciji jezika.

Svi pomenuti procesi, ukljuujui i raanje jezika, moraju se sagledati u stalnom dijalektikom meudejstvu, kao rezultat pri lagoavanja ve prisutnih evolucionih tendencija izmenjenim uslovima ivota. A jezik se i razvio zato to su komunikacijske potrebe, nastale u opisanim okolnostima, prevazile sve to se moglo izraziti gestom ili krikom; one su traile nov instrument - i nale su ga u ljudskom govoru. Evolucija jezika tako oznaava prelaz sa ekspresivnog izraavanja putem signala isto afektivnog reda na viu simboliku delatnost, dirigovanu novim modanim funkcijama i organizovanu strukturom jezika. To je i prelaenje od ogranienog repertoara instinktivnog glasovnog ponaanja ka sloenom i velikim delom nauenom sistemu stvarlakog verbalnog izraza. Tim putem jezik je stekao svoja bitna svojstva, koja smo ve ranije razmotri l i .

Nije mogue precizirati kada su i gde prvi put zadovoljeni bioloki i drutveni uslovi za poj avu govora. O razmerama ovog problema dovoljno govori na poetku pomenuti raskorak izmeu istorij-

46


skog i preistorijskog perioda u razvoju oveka i jezika. Ako istorijskim razdobljem smatramo ono za koje imamo pisane dokumente, dok sve pre toga ide u preistoriju , onda moemo da kaemo - grubo zaokruujui - da istorija zauzima poslednj i i srazmerno siuni segment od pet hiljada godina u jednom razvojnom toku koji traje nekih sto hi ljada godina. ematski predstavljeno, ako postojanje oveka zauzima duinu od jednog metra, istorijska epoha pada tek u poslednjih pet centimetara - to je odnos reda veliine od 20 : l ! A gledano iz ugla samog jezika, osnovano se pretpostavlja da je ovekov jeziki razvoj najkasnije pre trideset hiljada godina ve doveo ne do kakvog-takvog jezika - tako neto moralo je, videli smo, postojati znatno ranije - nego upravo do potpuno artikulisanog i izgraenog sistema verbalne komunikacije, po svojim osnovnim obelejima sasvim bliskog jezicima dananj ice. Dakle, ak i ako operiemo ovom zaista minimalnom skalom, duina postojanja razvijenog jezika i zapisa koji oznaavaju poetak i storije daje jo uvek veoma ubedljiv odnos od najmanje 6 : l. Sada je moda jasnije zato je u razmatranoj oblasti teko doi do empirijski potvrenih rezultata.

Iz istih razloga jo se sa sigurnou ne zna, a moda se nikada nee ni znati , da li je filogeneza jezika, tj . njegova evolucija u okviru vrste, imala vie paralelnih izvorita ili je pak potekla od jednog jedinstvenog izvora. Prva mogunost podrazumeva da je ona ostvarena nezavisno i manje-vie istovremeno u razliitim grupacijama ovekolikih bia (kao poligeneza), a druga da se ona najpre zaela kod jedne od njih (kao monogeneza) pa tek potom, meusobnim dodirima i prenoenjem, i kod ostalih. Ova dilema moe se formulisati i kao pitanje da li jezici sveta, koje danas po genetskom kriterijumu svrstavamo u porodice (o emu emo govoriti u odeljku 4.2), uistinu imaju razliito poreklo, i l i moda svi oni svoje daleke korene u krajnjoj linij i vuku od jednog iskonskog prajezika ljudske vrste. Pri tome se ne moe iskljuiti ni trea, kompromisna mogunost, po kojoj se prvobitna poligeneza vremenom preobrati la u praktinu monogenezu, tako to bi iz nekog razloga ve u pradavna vremena bez traga iezli svi naporedni praizvori osim jednog, od koga bi u tom sluaju poticali ,

47

RANKO BUGARSKI

u raznim evolucionim etapama, svi danas postojei nauci poznati izumrli jezici .

Ova zagonetka, koliko god mogla izgledati neres1va, ima neposredne veze i sa problemom objanjenja zajednikih strukturalnih obeleja svih jezika - tzv. jezikih univerzalija (koje emo razmotriti u odeljku 4.4). Naime, pri prvoj mogunosti takve slinosti verovatno bi se mogle pripisati zajednikom formativnom dejstvu unutranjih i spoljnih uslova jezikog razvoja kod odel itih grupa, dok bi druga i trea mogunost doputale i tumaenje po kome bi zajednike crte svih jezika sveta bile delimino nasleene, kao daleki odraz formalne strukture prajezika iz koga su se tokom duge evolucije razvil i .

No iako mnogo toga u vezi s razvojem jezika ostaje nepoznato il i nedokazano, ini se da je preeni put bar u irokim potezima dovoljno jasan. Evolucioni kontinuitet biolokih vrsta, a s nj ima i nj ihovih sistema optenja, u celini se ne srne gubiti iz vida. Meutim, sa definitivnim nastankom oveka i njegovog jezika, u tom procesu gomilanja kvantiteta dolazi do novog kvaliteta. Od tog stepena moe se opravdano ukazivati i na sutinske razlike koje oveka dele od njegovih predaka i dananjih srodnika, a ljudski jezik od ivotinj ske komunikacije.

3 .2 . Nastanak i razvoj pisma

U prethodnom odeljku istakli smo znaaj pisanih potvrda u prouavanju evolucije jezika, pa emo sada da kaemo neto vie o pismu. Kako je reeno u odeljku 1 .3 , govor kao ostvarenje jezika moe se odvijati u medijumu zvuka (to je govorenje, upueno na ulo sluha) i l i pak putem grafikih znakova na vrstoj povrini (to je pisanje, upueno na ulo vida). Ne zaboravljajui da je u ovom tehnikom smislu i pisanje oblik govora, mi emo ovde ipak radi jednostavnosti da se sluimo ire poznatom podelom na govor u znaenju usmenog jezika i pismo u znaenju pisanog jezika. Pri ovakvom razlikovanju , sasvim je oigledno da govoru pripada prvenstvo, i to na v ie naina.

48


Kako smo ve videli , ovek govori otkad postoj i , a pie tek nekih pet milenijuma. U svim ljudskim drutvima uvek se govori lo, ali mnoga ni do danas ne znaju za pismo. Na svim se jezicima moe govoriti , ali najvei broj njih jo uvek nema svog pisma. Svaki pojedinac najpre naui da govori , pa tek onda naui (ili nikad ne naui ! ) da pie. Ovako gledano, moglo bi se rei da je pismo samo sekundaran i neobavezan pratilac govora, jedna srazmerno kasno steena ve tina nekih govornih zajednica da glasovne i skaze svoga jezika predstavljaju putem vidljivih znakova.

No koliko god ovo bilo u sutini tano, valja dodati i to da na pismu poiva svekolika civilizacija na naoj planeti. Prvi si stemi pisanja obeleavaju granicu izmeu preistorije oveanstva i njegove istorije, a ivot u savremenom svetu teko bi se mogao zamisl iti bez upotrebe pisma. ivei u drutvima u kojima zvanino nismo doli na svet niti ga napusti li , zavrili kolu niti stupili u brak sve dok o tim dogaajima nismo pribavili list papira posut grafikim znakovima, i jo pri tom svakodnevno premeui po rukama razne pisane i tampane tekstove - mi danas uglavnom i ne oseamo da je pismo izvedeno iz govora, da je na bilo koji nain od drugostepenog znaaja. Naprotiv, pre bi se moglo rei da se pisani jezik po pravilu vie ceni od govorenog. Uostalom, injenica je da su razvijena pisma kojima ovek danas raspolae neto vie od grafike predstave govora: ona poseduju, kao celoviti sistemi , i izvesnu meru samostalnosti . Stoga se moe rei , bar kada je re o civil izovanim (tj . nuno pismenim) drutvima, da su govor i pismo dva ravnopravna sredstva jezikog izraavanja.

Ovako vana u loga pripala je pismu zahvaljujui u prvom redu njegovoj trajnosti i prenosivosti. Govorni iskaz traje samo dok ga proizvodimo i ne uje se daleko; ali jednom zapisan, taj iskaz moe da traje godinama i l i vekovima, a esto i da se prenosi na velike dalj ine. Govorei ranije o temeljnim obelejima jezika, videli smo da je jezik, svojim svojstvom "izmetanja" , omoguio oveku da zakorai u vreme i prostor, govorei o vremenski i prostorno udaljenim stvarima. A sledei korak od sedam milj a uinjen je upravo prona-

49

RANKO BUGARSKI

laskom pisma, koje je svojim pomenutim osobinama oslobodilo govorni in vezanosti za konkretnu situaciju ne samo u sadrinskom nego i u fizikom smislu.

Prema tome, ako se postanak oveka vezuje za razvoj govora, onda se poetak civilizovanog oveka moe povezati sa pronalaskom pisma. Istina, modema nauka i tehnologija uinile su pomenute razlike manje izrazitim. Sredstva kao to su radio, telefon, gramofon, magnetofon, film, televizija i druga omoguuju neposredno konzerviranje i prenoenje govornih iskaza, ali sva ona - zajedno sa drugim tekovinama civilizacije - svoj nastanak u krajnjoj linij i duguju mogunosti pisanja.

Razvoj pisma trajao je hiljadama godina. Ono je nastalo iz potrebe da se neke stvari zabelee, kako ne bi ostale neraskidivo vezane za vreme i mesto deavanja. U tu svrhu mogu da poslue i razni predmeti i l i postupci, ako im se sporazumno prida simboliko znaenje kakve poruke. Tako slanje abe jednom indijanskom poglavici od strane drugog moe da znai objavu rata, bacanje rukavice oznaava izazov na dvoboj , a poiljka cvea izraz je panje i naklonosti . Vezivanje vora na maramici slui kao podsetnik, upisivanje u rabo kao evidencija o zaduenju, a rezovi na tapu il i vorovi na uetu kao beleka o broju grla stoke izvedenih na pau. Ali ovo su tek daleke pretee pisma, a kao oblici od njega nezavisnog simbolikog ponaanja u nekim sluajevima preivljavaju i do danas. U blie pretee pisma mogu se ubrojati slike i crtei preistorij skog oveka na zidovima peina, koji su mogli imati smisao ne samo statikog prikaza nego i dinamikog opisa (npr. scene lova), pa i poruke u vezi s tim.

Gledano tipoloki , prema tome na ta se odnosi pisani znak, prvu fazu predstavlja piktografsko ili slikovno pismo, u sutini samo nizanje manje ili vie stilizovanih crtea. Za ovim sledi ideografsko ili pojmovno pismo, koje belei i apstraktne poj move. Tako krug, koji najpre oznaava sunce, kasnije stoj i kao simbol svetlosti , toplote, dana; poguren ljudski lik sa tapom oznaava starca, ali i starost, nemo ili oslonac; a dva enska lica mogu da simbolizuju svau. (Ovaj princip, po kojem znak nije vie slika nego postaje simbol,

50


marginalno je zastupljen i u modernim pismima: znakovi za brojeve - l , 2, 3 itd. - svojevrsni su ideogrami). Ali o pismu u pravom smislu rei govorimo tek kada potezi na crteu prestanu da predstavljaju neki predmet ili radnju, pa i izveden pojam, koji se mogu prepoznati i bez upotrebe jezika - to jest, kada pisani znaci ponu da simbolizuju jedinice odreenih jezika. Ako su takve jedinice rei, govorimo o logografskom pismu. Daljom stilizacijom, odnosno fonetizacijom, dolazi do predstavljanja glasovnih skupova u pojedinim reima nekog jezika, na principu rebusa (kao kada bi u primeni na srpskohrvatski crte stola poeo da oznaava ne samo taj predmet nego i broj sto, a potom i sluajan sled tih glasova u bilo kojoj rei, kao sto-ka) .

Sledeu fazu u procesu konvencionalizacije pisma, tj . njegovog udaljavanja od vanjezikih sadraja i vezivanja za jedinice pojedinih jezika, ini silabiko i l i slogovno pismo, u kome simboli predstavljaju slogove odreenog jezika - dakle, sada ve isto glasovne vrednosti , bez nune veze sa znaenjem. Ovde je kao stoer najee sluio suglasnik, dok su njemu pridrueni samoglasnici ubeleavani neobavezno i nesistematski . Od ovoga je bio samo jedan korak, ali presudan, do lingvistiki najsavrenijeg oblika pisanja - alfabetskog i l i glasovnog pisma, u kome jedan znak sistematski predstavlja jedan glas datog jezika.

Ovom principu teila je hiljadugodinja evolucija pisma, prelazei dugaak put od slobodne slike, koj a se moe "proitati" na bilo kom jeziku, do potpuno konvencionalnog znaka za jedan glas jednog odreenog jezika - il i , drukije reeno, od sadraja bez izraza do izraza bez sadraj a. Dok je slikovno pisanje sasvim nezavisno od jezika, alfabetsko pisanje od njega u potpunosti zavisi ; a izmeu ovih krajnosti vizuelno reprezentovanje stvari i ideja postepeno ali sigurno zamenjuje se beleenjem njihovih jezikih ekvivalenata. Tako se sintetiki doivljaj slike, koja se moe obuhvatiti jednim pog

Ranko Bugarski - Uvod u opstu lingvistiku (Knjiga 6)

Documents

Transcript of Ranko Bugarski - Uvod u opstu lingvistiku (Knjiga 6)