RANKO BUGARSKI SABRANA DELA

KNJIGA S

Recenzenti sabranih delo MILKAMĆ

MILORAD RADOVANOVIĆ

Za izdavača žARKO ČIGOJA

Likovni urednik IVAN MESNER

Izdavač

Ranko Bugarski

LINGVISTIKA u

PRIME Nl

Be ogra d

Recenzent DUŠAN JOVIĆ

Uvodna napomena

Ovo je drugo, dopunjeno izdanje knjige prvi put objavljene

1986. godine u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva u

Beogradu (biblio'teka Tumačenje književnosti, knj. 4). Dva poglavlja

su potpuno nova (7. i 17) a jedno je bitno prošireno (9). Na dva

mesta su, u uglastim zagradama i pod oznakom "P. S. 1996", unete

šire beleške u cilju tematsko-bibliografskog ažuriranja teksta, a ne­

koliko sličnih intervencija manjeg obima izvršeno je u samom tekstu

prvog izdanja. Ovo je urađeno tamo gde je izgledalo najpotrebnije; sistematske inovacije ove vrste zahtevale bi preradu cele knjige, što

u ovoj prilici nije bilo moguće. Uneto je i nešto manjih ispravki, uglavnom tehničkog karaktera. Dodati materijal uvećao je broj refe­

renci, pa je spisak literature na kraju knjige proširen sa petnaest novih naslova, a inovacije su unete i u oba registra. Bibliografska

beleška sa podacima o poreklu pojedinih priloga na odgovarajući način je proširena i osavremenjena.

Kako je rečeno u predgovoru prvom izdanju, ova knjiga je sintetički odraz autorovog angažovanja u definisanju i organizo­

vanju primenjene lingvistike u doskorašnjoj Jugoslaviji i njenom uklapanju u aktuelne svetske tokove. Proširenja u ovom izdanju

ostaju unutar tog perioda od blizu deceniju i po ( 1975-1988). Neki autorovi kasniji radovi slične tematike predviđeni su za preštam­

pavanje u jednom od narednih tomova ove edicije.

Beograd, februara 1996. R. B.

5

Predgovor prvom izdanju

Predmet razmatranja u ovoj knjizi jeste široka i heterogena, a naučno i društveno izrazito aktuelna, oblast primenjene lingvistike. U njenih petnaest poglavlja, tematski grupisanih u četiri dela, obrađuje se niz teorijskih i praktičnih pitanja u vezi sa onim segmentima ovog kompleksa kojima se autor posebno bavio, a koji su mogli da se uklo­pe u knjigu ovog obima i namene. Razume se da pod ovim okolno­stima sva područja primenjene lingvistike nisu mogla biti ravnopravno zastupljena; ali i ona kojima nisu posvećeni posebni odeljci bar su registrovana u opštem pregledu koji čini prvi i najobimniji deo knjige. U tom bloku, posle uvodnog teksta koji sadrži orijentaciono klasifi­kaciju disciplina nauke o jeziku, ispituje se, sa teorijskog i pragma­tičkog stanovišta, sam pojam primenjene lingvistike; zaključak da bi ovoj oblasti pre odgovarao naziv lingvistike u primeni odražava se i u naslovu knj ige. Preostala tri dela posvećena su problematici iz do­mena terminologije, prevođenja i nastave jezika - pri čemu su u nekim slučajevima, zbog same prirode ispitivane materije, izvršene podele samo uslovne.

Knj iga je izrasla iz autorove istraživačke, predavačke i organi­zacione delatnosti na polju primenjene lingvistike tokom poslednje decenije. U tom razdoblju njegovo naučno i pedagoško interesovanje za probleme iz ovog kruga bilo je podstaknuto i funkcijama koje je obavljao u jugoslovenskim i međunarodnim udruženjima za prime­njenu lingvistiku . Kako se ovaj period podudara sa osnivanjem i po­tonjim razgranatim aktivnostima Saveza društava za primenjenu ling­vistiku Jugoslavije, u ovoj knjizi - a naročito u njenom prvom te-

7

RANKO BUGARSKI

matskom bloku - biće vidlj ivo nastojanje da se pojam primenjene lingvistike razradi u opšteteorijskom smislu, ali i postavi na osnove koje će u najvećoj meri odgovarati potrebama i mogućnostima naše zemlje u ovom domenu. Knjiga se tako uklapa u šira nastojanja oko naučnog fundiranja, institucionalnog organizovanja i društvenog afir­misanja primenjene lingvistike u Jugoslavij i .

Gotovo sva poglavlja vode poreklo od referata podnetih na do­maćim i inostranim naučnim i stručnim skupovima, uključujući tri poslednja svetska kongresa za primenjenu lingvistiku, tri dosad odr­žana jugoslovenska kongresa u ovoj disciplini, kao i više simpozijuma specifičnijeg karaktera; neka poglavlja delimično potiču i iz preda­vanja održanih u stručnim društvima. Najveći broj ovih aktivnosti pa­da u poslednjih pet-šest godina. Skoro svi ovako nastali prilozi u nekom su obliku ranije objavljeni na srpskohrvatskom ili engleskom jeziku , mahom u kongresnim publikacijama ili u stručnoj periodici ; podaci o ovome dati su u zasebnoj bibliografskoj belešci pri kraju knj ige . Autor se nada da će oni, osveženi i okupljeni u koricama jedne knjige, moći još bolje da ispunjavaju ulogu koja im je delimično već pripala u definisanju i aktuelizovanju oblasti kao što su prime­njena l ingvistika, teorija prevođenja ili terminološka istraživanja, za koje kod nas poslednjih godina s razlogom raste interesovanje - kao, uostalom, i drugde u svetu.

Za ovu priliku svi ranije objavljeni prilozi su prilagođeni i bib­liografski ažurirani, te jezički , sti lski , terminološki i tehnički ujed­načeni; neki su i sadržinski bi tno prošireni , a neki , opet, kombinovani tako da daju novu celinu. Kod srodne problematike po pravilu su uklanjana nepotrebna ponavljanja, ali je u redim slučajevima integritet svakog poglavlja onemogućio da se ona sasvim izbegnu. Neki delovi teksta ovde se prvi put objavljuju, bilo uopšte ili pak na srpskohrvat­skom jeziku. Iz ovog sledi da je knjiga, na već uveliko postojećoj bibliografskoj osnovi , iznova napisana kao celina; taj posao obavljen je tokom poslednje godine.

Poreklo knjige iz vremenski ograničenih usmenih saopštenja na naučnim i drugim javnim skupovima ipak je u nekim delovima moralo

8

LINGVISTIKA U PRIMENI

ostaviti traga u obimu i načinu izlaganja, pa neka naznačena pitanja nisu mogla da budu dublje zahvaćena i sistematski prosleđena, što znači da je u takvim slučajevima ekstenzivni pristup nužno prevagnuo nad intenzivnim. Međutim, tekst je time verovatno dobio na čitljivosti , a obimna literatura na koju se upućuje u beleškama, i koja je obje­dinjena u neuobičajeno dugačak ali ipak u suštini selektivan spisak od blizu 240 naslova na kraju knjige, svakako će čitaocima zainte­resovanim za pojedine oblasti olakšati dalje traganje po putanjama koje su u tekstu obeležene. Ovako komponovan spisak odabrane li­terature na nekoliko jezika ima neka obeležja početne tematske bib­liografije, a time, možda, i određenu meru samostalne vrednosti . Re­gistri imena i pojmova upotpunjuju naučni aparat knjige, omogućujući da se ona koristi i kao priručnik.

Autor se nada da bi publikacija ovakvog sadržaja, i pristupa koji teorijsku podlogu kombinuje sa pitanjima jezičke prakse, mogla da bude interesantna ne samo lingvistima, terminolozima, prevodio­cima, nastavnicima maternjeg jezika i stranih jezika te drugima pro­fesionalno upućenim na jezičku problematiku, nego i studentima je­zičkih grupa, kao i široj publici koja želi da se obavesti o interdisci­plinarnim istraživačkim zahvatima u neke aktuelne problemske kom­plekse u vezi sa upotrebom jezika u društvu.

Beograd, marta 1986. R. B .

9

I Opšti deo

l. Lingvistika 1 njene discipline

l. Uvod. Pitanje mogućih podela unutar celokupnog područja nauke o jeziku, koje je sa istorijskim izrastanjem pojedinih lingvis­tičkih disciplina povremeno dolazilo na dnevni red, danas se postavlja u još aktuelnijem obliku nego ranije - naročito zahvaljujući savre­menim multidisciplinarnim kretanjima i razvoju, pored fundamental­nih, i primenjenih oblasti naučnog istraživanja. U ovom tekstu, čiji pristup neće biti problemski nego čisto taksonomski, razmotrićemo to pitanje na jedan uprošćen uvodni način, krećući se najvećim delom u okvirima šire prihvaćenih i manje-više očiglednih podela, s mo­gućim izuzetkom poneke sporne definicije ili kakvog diskutabilnog razgraničenja. No nije lako dati ni klasifikaciju sa ovako ograničenim pretenzijama, jer se tu prepliću različiti kriterijumi podele (prema predmetu, pristupu, metodama i l i ciljevima), a i terminologija je često neujednačen,il. naročito u interdisciplinarnim domenima koji se i inače opiru jednostranom razvrstavanju . Stoga se krajnje sažeta određenja koja slede nude samo uslovno i provizomo, u nadi da i takva mogu da budu od neke koristi .

2. Lingvistika i filologija. Najkraće i najobuhvatnije određena kao nauka o jeziku, lingvistika proučava prirodu i razvoj. jezika kao opšteljudskog obeležja, naročito njegovu strukturu i njegove funkcije, uz opisivanje i klasifikovanje svih jezika sveta kao različitih pojavnih oblika čovekove moći govora. U tu svrhu ona nastoji da izgradi skup teorijskih principa, deskriptivnih kategorija i analitičkih postupaka uz čiju je pomoć u principu moguće definisati ljudski jezik kao pojaNu, opisati sl ičnosti i razlike među jezicima i objasniti prostorne, vre-

1 3

RANKO BUGARSKI

menske i društvene varijacije u njihovoj upotrebi u jezičkim zajed­nicama. 1

Po predmetu i ciljevima lingvistika se razlikuje od filologije,

sa kojom se metodološki ponegde prožima. U širem i starijem smislu, filologijom se naziva istorijski usmereno proučavanje jezika, usmene i pis ane književnosti i duhovne kulture pojedinih naroda. U užem i novijem smislu, filologij a je studij vrednih starijih pisanih tekstova u kulturnoistorijske svrhe. U oba smisla ona se razlikuje od lingvi­stike. Upućena na odabrane pojedinačne kulture, filologija nema onog opšteg dela koji čini središnju oblast lingvistike u značenju opšte nau­ke o jeziku, u principu zainteresovane z� sve jezike sveta - stare i savremene, pisane i nepisane; a u primeni na pojedine jezike ili grupe jezika, filologija je u prvom značenju šira a u drugom uža od ling­vistike . Uz to su ovi jezici za filologiju samo sredstvo za rasvetljavanje istorijskih i kulturnih, dakle vanjezičkih podataka, dok za lingvistiku mogu da predstavljaju samostalan i dovoljan predmet naučnog istra­živanja. Najzad, ove dve nauke služe se delimično drukčijim meto­dama i oslanjaju se na druge susedne discipline. Otuda ih je najbolje sagledati kao zasebne iako srodne široke oblasti , koje se mestimično prepliću ali se na drugim stranama potpuno razilaze. Ovo se danas mahom prihvata u obe struke, mada raste svest o činjenici da je za neke vrste lingvističkih istraživanja filološka potka neophodna, kao što su i lingvistički principi nezaobi lazni u savremeno orijentisanim filološkim izučavanjima. Izvan ovih struka, u nekim sredinama se pod uticajem tradicije povremeno još uvek govori o filologiji i tamo gde se radi o lingvističkoj materiji - najviše stoga što je filologija, i kao oblast a pogotovo kao termin, starija od lingvistike.

U nekim kulturama, naročito istočnim, razlika između lingvi­stike i filologije tradicionalno je mnogo manje jasna nego danas u Evropi ; a i ovde je donekle poseban položaj klasične filologije, gde

1 U neznatno modifikovanom obliku, ova definicija javlja se i u 4. poglavlju ove knj ige, prilikom podrobnijeg razmatranja pojma primenjene lingvistike u odnosu prema l ingvistici u celini ; upor. mesto na koje upućuje beleška 34 tamo.

14

LINGVISTIKA U PRIMENI

se čisto lingvistička proučavanja, izdvojena iz filološke matrice, ređe obavljaju. Osim toga, u akademskim kontekstima i dalje se posvuda govori o nacionalnim i regionalnim filologijama, definisanim jezičkim i kulturnim područjima na koja se odnose (npr. rusistika, jugoslavi­stika, slavistika, anglistika, germanistika, albanologija, hungarologija, balkanologija, arabistika, sinologija, orijentalistika itd.), pri čemu već i sami nazivi ukazuju na značajne razlike u obuhvatu. Isti termini mogu se upotrebljavati i u užem smislu, ograničenom na lingvističke segmente datih disciplina, tako da npr. anglistika (uz mogući atribut lingvistička) označava istraživanje samog engleskog jezika, a ne i i sto­rije, književnosti i kulture naroda koji nj ime govore: S ve ovo upućuje na izvesnu istorijski i praktično uslovljenu relativnost razlikovanja lingvistike i filologije u nekim razdobljima i kontekstima; međutim, već opisana načelna razlika između njih izgleda dovoljno jasna.

3. Podele lingvistike. Razuđeno područje lingvistike može se deliti prema raznim merilima. Sažetom prikazu uobičajenih podela možemo pristupiti ukazivanjem na tri dimenzije diferenciranja jezičke materije. Prvo, valja razlikovati mikrolingvističku orijentaciju, ogra­ničenu na same jezičke podatke u užem smislu, tj . na pitanja strukture jezičkih sistema, od makrolingvističkog usmerenja, koje uključuje i komunikacijske, sociološke, psihološke i druge vanjezičke korelate jezičke strukture. Drugo, jezičke činjenice mogu se posmatrati sin­

hronijski, tj . u jednom vremenskom preseku, ili pak dijahronijski, tj . u vremenskom toku; u prvom slučaju dobija se slika strukture ispi­tivanih sistema, u drugom prikaz njihovih promena kroz vreme. I treće, jezičkoj problematici može se prilaziti teorijski, sa ciljem iz­građivanja teorije jezika, ili sa naglaskom na primenjenim istraživa­njima, u svrhu korišćenja lingvističkih saznanja izvan domena same nauke o jeziku . Ove razlike, često samo uslovne, stoje u određenim međusobnim odnosima, a uz to se provlače kroz različite podele lin­gvistike koje ćemo navesti u daljem izlaganju.

Po obuhvatu, najšira lingvistička disciplina jeste opšta lingvi­

stika, koja istražuje temeljna obeležja ljudskog jezika u celini i koja je programski i terminološki neretko sinonimna sa naukom o jeziku.

1 5

RANKO BUGARSKI

U njen delokrug spadaju pitanj a definicije prirodnog jezika, tj . onih kriterijalnih obeležja koja ga konstituišu kao svojevrstan fenomen, odelit kako od sistema životinjske komunikacije tako i od drugih sim­boličkih sistema kojima se služi čovek; zatim pitanja odnosa jezika prema stvarnosti i prema mišljenju, njegove uloge u životu čoveka kao biološke vrste, kao pripadnika društvenih zajednica i kao poje­dinca, te pitanja filogenetskog i ontogenetskog jezičkog razvoja, gub­ljenj a jezičke sposobnosti usled bolesti i druga - pri čemu pojedini od ovih aspekata jezika daju povoda i za izrastanje interdisciplinarnih oblasti koje će kasnije biti pomenute. Važno mesto u opštelingvi stič­kim istraživanjima pripada jezičkim univerzalijama- zajedničkim, ia­ko različito ispoljenim, svojstvima svih jezika. Ova opšta obeležja otkrivaju se i formulišu uz metodološku pomoć lingvističke tipologije,

koja proučavanjem struktura jezi čkog sadržaja i izraza uspostavlja va­rijabi lne tipološke konfiguracije na podlozi onoga što se pokaže kao konstantno. Teorijskim aspektima opštelingvističke problematike, a posebno modeliranjem jezika, bavi se lingvistička teorija - sistem principa i postulata koji teži da opiše i objasni opštu formu jezika kao funkcionalnog sistema. U ovom smislu, lingvistička teorija ima bitnih dodirnih tačaka sa filozofijom jezika, koja uporedljiv red pitanj a o suštini jezika postavlj a iz prevashodno filozofskog ugla, p a s e otuda nekada smatra granom filozofije pre nego lingvistike; u jednoj još dalekoj idealnoj projekcij i , današnja živa saradnja lingvistike i filo­zofije mogla bi da urodi jednom lingvističkom teorijom koja bi ujedno bila i fi lozofija jezika.

Posebnim jezicima, uzetim pojedinačno ili u grupama, bave se: deskriptivna ili sinhronijska lingvistika, sa stanovišta sinhronij ske strukture ; istorijska ili dijahronijska lingvistika, iz perspektive dij a­hronij skog razvoja; i uporedna ili komparativna lingvistika, u cilju poređenja i klasifikovanja jezika i jezičkih grupa, bilo genetskog, ti­pološkog ili arealnog. Za kombinovani pristup komparativnim proučavanjima kroz istorijsku evoluciju odomaćen je termin istorij­

sko-uporedna lingvistika. Uporedno ispitivanje sličnosti i razlika u strukturi dvaju ili više jezika danas se naziva kontrastivnom lingvi-

1 6

LINGVISTIKA U PRIMENI

stikom. Za istraživanje jezika u kontaktu, sa pratećim pojavama višeje­zičnosti , pozajmljivanja, interferencije i jezičkih mešavina, ponegde je u upotrebi nov termin kontaktna lingvistika . Opisivanjem i upo­ređivanjem dijalekata bavi se dijalektologija, tradicionalno ograničena na regionalne razlike ali odskora nadograđena sistematskim prouča­vanjem društveno uslovljenih varijacija, u okviru tzv. socijalne ili ur­bane dijalektologije. Teritorijalna distribucija dijalekatskih crta, pove­zana sa dijalekatskim raslojavanjem jezičkih sistema, predmet je ling­

vističke geografije, dok se za srodna pitanja prostornog rasporeda di­jalekata ili jezika u pojedinim arealima i širom sveta upotrebljavaju i nazivi arealna lingvistika i geolingvistika.

Jezički sistemi, bilo da društveno funkcionišu kao jezici ili kao dijalekti , i posmatrani bilo sinhronijski ili dijahronijski , opisuju se na različitim planovima strukture, pa se prema ovom kriterijumu izdvaja sledeći niz lingvističkih disciplina. Fonetika izučava mehanizme pro­izvođenja i primanja govornih glasova i daje njihovu klasifikaciju pre­ma fiziološkim i akustičkim parametrima, bez obzira na njihovo funk­cionisanje u glasovnim sistemima pojedinih jezika; ovo drugo čini predmet fonologije, koja glasove prenosi iz fizičke ravni fonetike u funkcionalnu ravan fonema kao distinktivnih jedinica glasovne struk­ture . Morfologija se bavi sastavom reči i njihovih oblika, te njihovim građenjem od morfema kao najmanjih značenjskih jedinica jezičke forme. (Za proučavanje fonološkog sastava morfema, naročito s ob­zirom na alternacije u govornom lancu, nekada se uspostavlja zaseban međunivo morfofonologije). Kombinovanje reči u konstrukcije, pre svega sintagme i rečenice, predmet je sintakse. Morfologija i sintaksa zajedno čine gramatiku u užem smislu; u nekim pristupima gramatika uz njih obuhvata i fonologiju, pa i semantiku. Dok se u gramatici reči javljaju u ulozi sintaksičkih jedinica, svojstva reči kao jedinica rečnika datog jezika, tj . leksema, proučavaju se pod zaglavljem lek­

sikologije. Najzad, značenje reči i njihovih kombinacija ispituje se­

mantika, na čijem se planu kao minimalne jedinice nekada postuliraju sememe.

Kroz ovaj spektar disciplina teži se razumevanju načina na koji ,.se, kombinovanjem funkcionalnih jedinica na različitim planovima je-

17

RANKO BUGARSKI

zičkog ustrojstva, u jeziku kao hijerarhijski uređenoj i pravilima re­gulisanoj strukturi ostvaruje veza između zvuka i značenja. Unekoliko po strani od ovog spektra, ali u uskoj vezi s pojedinim njegovim segmentima, raspoređene su i neke druge lingvističke discipline, sta­rije i novije. Delovima leksikologije u širem smislu mogu se smatrati etimologija, nauka o istorijskom razvitku pojedinih reči i grupa srod­nih reči u jednom jeziku ili više jezika, počev od njihovog korena i najranijim posvedočenim ili rekonstruisanim oblicima, i onomastika,

nauka o vlastitim imenima (geografskih lokacija, naseljenih mesta, reka, planina, ljudi i td.) . Dok se sintaksa doskora mahom ograničavala na pitanja sastava rečenice, u poslednje vreme se pod firmom nove discipline, tekstualne lingvistike, proučava i struktura jezičkih i ko­munikacijskih celina iznad nivoa rečenice, tj . većih tekstova; slična i straživanja, sa težištem na strukturi govornih interakcija, nazivaju se i analizom diskursa. A pod zaglavljem lingvističke pragmatike, takođe nove i danas aktuelne oblasti , pogled na strukturu jezika dopunjuje se proučavanjem njegove upotrebe u komunikaciji , sa posebnim ob­zirom na svrhe koje korisnici jezika postižu svojim iskazima u okviru različitih govornih činova.

Pojedinim vidovima jezika bave se i druge discipline. Tako g lo­

to gonija izučava poreklo i evoluciju jezika, kao zasebno područje op­štelingvističkih i straživanja. Sa pojavom prvih pisama otvara se pro­stor i za gramatologiju - nauku o vrstama pisama, njihovom nastanku i razvoju . Ovu oblast treba razlikovati od grafemike ili grafologije,

koj a kao pandan fonologije u grafičkom medijumu proučava lingvis­tičku strukturu različitih sistema pisanja, tj . nj ihovu podešenost gla­sovnim sistemima pojedinih jezika.

Pomenute podele prema užem predmetu proučavanja presecaju se sa podelama prema teorij sko-metodološkom pristupu pojedinih lingvističkih škola, kao što su razne verzije strukturalne, funkcionalne

i l i generativne lingvistike, pa se tako npr. govori o strukturalnoj na­suprot generativnoj fonologij i , gramatici ili dijalektologiji .

4. Lingvistika i druge discipline. U svom središnjem delu, usred­sređenom na ispitivanje strukture jezika, tj . u domenu gramatike u

18

LINGVISTIKA U PRIMENI

širem smislu, lingvistika je u osnovi autonomna nauka, i ona je u modernom periodu upravo ovde i postigla najveće teorijske i meto­dološke domete. Zbog toga je doskora pretezala sklonost, ponegde još uvek izrazita, da se u mikrolingvistici traži suština svekolike nauke o jeziku. U najnovije vreme, međutim, u žižu naučnog interesovanja sve više ulazi makrolingvistička problematika, koja traži interdisci­plinarni pristup. Ovo važi i za neke od već pomenutih grana lingvi­stike, ali neke od danas najaktuelnijih tek sada ćemo da navedemo, prelazeći sa užeg područja jezičke nauke na šire prostore u kojima se ona sve življe prepliće sa susednim naučnim oblastima. Uopšte uzev, može se reći da nasuprot svakom od više lica jezika, obeleženih nekim njegovim kardinalnim svojstvom koje je kao takvo u principu od interesa i za opštu lingvistiku, nalazimo odgovarajuće nauke, dok se u međuprostorima ubrzano razvijaju interdisciplinarne oblasti ling­vističkih istraživanja.

Društveni kontekst jezika prirodno je nametnuo saradnju sa so­ciologijom, socijalnom psihologijom, socijalnom antropologijom i srodnim naukama, koja je urodila nekolikim disciplinama. U delo­krugu sociolingvistike, kao grane nauke o jeziku sa tendencijom prerastanj a u opštu kritičku metodologiju savremene lingvistike, su društveno uslov ljene jezičke pojave (npr. varijacije u jezičkoj strukturi koje prate društveno raslojavanje jezika). Ona se samo uslovno može razgraničiti od sociologije jezika, kao perspektivne grane nauke o drus koja se bavi jezički ispoljenim društvenim pojavama (npr. jezičkim p azateljima širih društvenih procesa). Kraće rečeno, soci o lingvistika roučava jezik u odnosu prema društvu, a sociologija jezika - društvo odnosu prema jeziku . Ovim oblastima bliska je etnolingvistika, pos ećena odnosu između pojedinih jezika i u njima izraženih kultura; na očito kada su u pitanju nepisani jezici primitivnih zajednica, ali opet b z jasnih granica, u upotrebi je i termin antro­

pološka lingvistika.

u jezika sistematski istražuje psiholingvistika

kao savremena verz ja ranije psihologije jezika, dakle kao područje saradnje lingvistike i psihologije u osvetljavanju međusobnih uslov-

19

RANKO BUGARSKI

ljenosti jezičkih i psihičkih struktura i procesa. Dodirnu oblast predstavlja neurolingvistika, gde se uz pomoć neurologije i neuro­psihologije ispituje neurološka osnova jezika, tj . posebno odnos iz­među jezika i ljudskog mozga kao njegovog sedišta.

Znakovni karakter jezika upućuje na opštu nauku o znacima -semiotiku ili semiologiju , a prenošenje informacija tokom znakovne komunikacije zadire u teoriju komunikacija sa teorijom informacija i u kibemetiku . Na ovom razmeđu izrasle su, pod zajedničkim ime­nom matematičke lingvistike, nekvantitativna ili algebarska ling­

vistika, u okviru koje se jezička struktura modelira uz pomoć poj­movnog aparata matematike i simboličke logike, i kvantitativna ili statistička lingvistika, čije se metode koriste u ispitivanju statističke strukture tekstova i u obradi velikih korpusa jezičkih podataka. Tamo gde se ovakve operacije obavljaju uz pomoć mašina, govori se o računarskoj lingvistici. Prema tome, matematička i naročito računar­ska lingvistika, za razliku od drugih navedenih disciplina, u principu nisu određene predmetno nego metodološki . Matematičke metode da­nas se upotrebljavaju, u kombinacij i sa analitičkom aparaturom tra­dicionalne i modeme gramatike, stili stike i retorike, u proučavanju informacione i stilske strukture različitih tekstova, posebno književ­nih, a pod zaglavljem lingvističke stilistike.

Neke od upravo pomenutih oblasti , uz veći broj drugih, i spo­ljavaju i izrazito primenjene aspekte, pa se često svrstavaju među gra­ne primenjene lingvistike, kao široke i heterogene oblasti koja obuh­vata raznovrsne praktične probleme što proističu iz upotrebe jezika u društvu. Ovde spadaju i problemi jezičke standardizacije, gde se neutralnom opisu deskriptivne lingvistike suprotstavlja vrednosno obojeni pristup normativne lingvistike, posebno izrazit u nastavi jezika i negovanju jezičke kulture; sa ovim su u vezi i druga pitanja jezi čkog planiranja i jezičke poli tike, naročito u višejezičnim zajednicama. Na­stava stranih jezika takođe je važna oblast primene lingvističkih zna­nja, a teorijska podloga nastave jezika u celini danas češće ide pod imenom glotodidaktike. Lingvistički pojmovi i postupci u velikoj meri se koriste pri sastavljanju rečnika, što spada u leksikografiju, u pro­učavanju i normiranju terminologije i stručnih jezika, u ispitivanju

20

LINGVISTIKA U PRIMENI

funkcionisanja sredstava masovnog informisanj a, zatim u lečenju po­remećaja govora i sluha i u mnogim drugim oblastima života. Izrazito interdisciplinarnog karaktera, ali na lingvističkim osnovama, jeste teo­rija prevođenja, koja teži izgrađivanju opšteg teorijskog okvira za is­traživanje različitih aspekata ljudskog i mašinskog prevođenja. A po­kušajima prevazilaženja jezičkih razlika putem konstruisanja pomoć­nih međunarodnih jezika, od planskih jezika tipa esperanta do mate­matičkih i logičkih jezika-posrednika, povremeno se daje naziv interlingvistika.

5. Zaključak. Različite jezičke i kulturne sredine, raznovrsne tradicije i teorije, udružene sa dinamizmom savremenih interdiscipli­narnih istraživanja jezika, uveliko relativizuju svaki pokušaj razvrstavanja lingvističkih disciplina, ali se od nečega ipak mora poći . Naš letimični pogled, iz koga su nužno izostale brojne detaljnije po­dele unutar pomenutih disciplina i mnoge terminološke alternative, težio je, koliko je to bilo moguće, jednom objektivnom i teorijski neutralnom prikazu, polazeći od onoga što se može uzeti kao šire prihvaćeno. Tamo gde ima većih teškoća oko definicije ili razgraniče­nja pojedinih oblasti , to se nastoj alo nagovestiti odgovarajućim for­mulacijama. Samo u onim retkim slučajevima kada u nekom bitnom pt đu nema praktično nikakve stručne saglasnosti jer prava debata tek p dstoji , kao što je priroda odnosa između lingvističke teorije i filozofij ·ezika, iznete ocene u većoj meri izražavaju preliminarno lično viđe ·e autora ovog uvodnog teksta. S mešten u kontekst ove knjige, sam t · tekst ima pak kao glavni zadatak orijentaciono situira­nje primenjen lingvistike u celini i njenih pojedinih delova na širo­kom području n uke o jeziku, što treba da olakša praćenje specifični­jih razmatranja poglavljima koja slede.2

2 Našem č" aocu sada su lako dostupna brojna domaća i prevedena dela sa područja lingvisti , u kojima se mogu potražiti dalja obaveštenja. Ovom prilikom možemo da uputi o na tri knjige koje se korisno dopunjuju: Škiljan (1980) kao širi pregled lingvisti "h disciplina, škola i pojmova, te podataka o jezicima i pismima; Ivić (1975) kao regled razvoja lingvistike kroz istoriju i njenih savremenih pravaca; i Bugarski (19 �) kao teorijsko i istorijsko razmatranje nekoliko fundamentalnih pro­blema nauke jeziku - sve sa daljom literaturom.

21

2. Pojam 1 značaj primenjene lingvistike

Delatnosti koje se odvijaju pod imenom primenjene lingvistike danas su u punom procvatu , i nj ihov opšti stručni i društveni značaj nije ni u kojem smislu sporan . Može se, međutim, postaviti pitanje identiteta same ovako nazvane oblasti , naročito s obzirom na ling­vistiku. Da li je ovo jedna interdisciplinarna aktivnost sa zadatkom rešavanja praktičnih jezičkih problema, posebna grana nauke o jeziku, ili možda u suštini ništa drugo do sama lingvistika? Štaviše, da li iz načina na koji se ova oblast poima uopšte proističu neke ozbiljnije praktične posledice? Malo kad obuhvatnije pretresana, ovakva pitanja još uvek nisu dobila opšteprihvaćene odgovore. � jeste da skrene pažnju stručne javnosti na njihovu važnost i da izloz1 autorovo lično viđenje ove problematike.

Pojam primenjene lingvistike nudi se kritičkom razmatranju u dva povezana ali relativno nezavisna smisla - pragmatičkom i teo­rij skom. Pragmatički smisao je spoljni , tj . vanlingvistički i u osnovi društveni , i odnosi se na sve ono što je empirijski nasleđeno kao primenjena lingvistika, što je kao takvo društveno prihvaćeno i što se danas praktikuje pod tim imenom. Teorijski smisao je unutrašnj i , tj . lingvistički i time naučni , i tiče se prirode i statusa primenjene lingvistike kao naučne discipline . U ovom izlaganju najpre će biti ukratko razmotren pragmatički a zatim teorijski aspekt primenjene lingvistike, da bi oni potom bili dovedeni u međusobnu vezu u jednom pokušaju sinteze - pri čemu ćemo stalno imati na umu veliki društveni značaj ove oblasti .

Do primenjenih istraživanja na različitim područjima po pravilu dolazi ne toliko zbog zahteva internog razvoja same osnovne nauke,

22

LINGVISTIKA U PRIMENI

koliko usled potreba srodnih naučnih oblasti i, još više, društvenog života u celini . U slučaju lingvistike, rano je primećeno da je jezik od tako kapitalne važnosti za život čoveka i društva da bi nauka o njemu morala moći da pruža saznanja i rezultate široko upotrebljive i izvan nje same. I pored razložne skepse u nekim slučajevima, pa i povremenih razočarenja, ovo uverenje se u celini pokazalo opravda­nim. A komunikacijski problemi savremenih društava i celog čovečan­stva takvi su da već i sama predstava o jednoj primenjenoj lingvistici poseduje određenu privlačnost i izaziva dosta interesovanja na raznim stranama. Dobrim delom zahvaljujući ovoj činjenici , u svetu danas postoji razgranata aktivnost koja se široko naziva primenjenom ling­vistikom. Nju su izazvale društvene potrebe, pa se može reći da je sama geneza ove oblasti uveliko pragmatičke prirode.

Kako se društvene potrebe u raznim društvima i vremenima značajno razlikuju, moglo bi se očekivati da će, kao rezultat izložene situacije, pojam primenjene lingvistike na ovom planu da se razlikuje od jedne sredine do druge - bar u stvarnom težištu ako ne u poten­cijalnom rasponu. Upravo takvo stanje i nalazimo. lako je sam termin

"primenjena lingvistika" u široj međunarodnoj upotrebi , pojam koji mu u praksi odgovara uslovljen je lokalnim istorij skim i društvenim okolnostima: priroda praktičnih problema u vezi s upotrebom jezika koji su u određenoj sredini najaktuelniji spontano definiše u njoj preo­vlađujuću predstavu primenjene lingvistike za neki dati period. Tako se danas u nekim zemljama time često misli gotovo isključivo na nastavu stranih jezika (npr. Velika Britanija, doskora i SAD), u drugim pretežno na pitanja u vezi s bilingvizmom (npr. Kanada i neke južnoa­meričke zemlje), u trećim na mašinsko prevođenje i druge računarske operacije (npr. SSSR), u nekim opet na izradu sistema pisanja (mnoge primitivnije zajednice), itd. U Jugoslavij i se nijedna od ovakvih po­jedinačnih oblasti ne izdvaja toliko od drugih da bi bilo unapred jasno šta bi se - bar konvencionalno gledano - imalo smatrati primenjenom lingvistikom u našim prilikama. Stoga je ovo jedna od sredina gde se, zbog širokog raspona aktuelnih praktičnih problema jezičkog ka­raktera (višejezičnost, standardizacija, nastava stranih jezika i drugo),

23

RANKO BUGARSKI

može već na čisto pragmatičkom planu legitimno postaviti pitanje pojma primenjene lingvistike.

Na tom planu, kod nas kao i drugde, odgovor na ovo pitanje u principu kumulativno proističe iz same prakse: primenjena ling­vistika je sva delatnost koja se odvija pod tim zaglavljem, bez obzira na različite stručne i društvene profile učesnika u njoj . To je jedno zajedničko problemski orijentisano nastojanje koje uključuje ne samo različite grane lingvistike (naročito sociolingvistiku i psiholingvistiku) nego i sociologiju, pedagogiju, neurologiju, antropologiju i mnoge druge discipline. Koliko god čovek mogao da bude opravdano rezer­visan prema pri lično nereprezentativnom i otuda neprikladnom imenovanju ovog kompleksa, ovde nema mesta za individualnu de­finiciju i ličnu arbitražu : ako se neka aktivnost planira, organizuje, i zvodi i finansira kao primenjena lingvistika, onda bi bilo neumesno bilo čije privatno insistiranje da to zapravo nije primenjena lingvistika nego nešto drugo. U našem konkretnom slučaju, statuti jugoslovenskih društava za primenjenu lingvistiku i njihovog Saveza ne propisuju šta jeste a šta nije primenjena lingvistika, a bogate i raznovrsne or­ganizovane delatnosti njihovih članova dovoljn� obuhvata, o odsustvu uskosti i jednostranosti u tumačenju ovog poj ma. Može se tvrditi , bez imalo patriotske pristrasnosti , da je ovakav obuh­vat preporučlj ivij i od uskih određenja koja dominiraju u nekim drugim sredinama. Jer ako se primenjena lingvistika negde svodi na, recimo, nastavu stranih jezika, to neće biti stoga što u toj zajednici nema i drugih praktičnih problema delimično jezičke prirode, nego pre zato što takvi problemi, a naročito mogući doprinos lingvistike njihovom preciznijem formulisanju, nisu još dovoljno uočeni. Otuda je bolje početi sa jedne šire baze.

U svemu dosad rečenom verovatno nema mnogo spornog, a veliki društveni značaj primenjene lingvistike u njenom pragmatičkom aspektu ne dovodi se u pitanje ni u daljem razmatranju. Međutim, problem karaktera i domena primenjene lingvistike mora se, u jednoj drugoj ravni , rešavati i teorijski, dakle bez obzira na lokalne empi­rijske posebnosti i istorijske slučajnosti . A na ovom planu nastaju ne

24

LINGVISTIKA U PRIMENI

male teškoće, koje lako postaju predmet sporenja među stručnjacima. /.a razliku od malopre razmotrenog plana, ovde dolazi u obzir mo­�-:ućnost da pojedine lingvističke škole ili čak pojedinci ponude svoje određenje obuhvata i predmeta primenjene lingvistike kao naučne dis­d pline - da kažu, dakle, koja vrsta problematike u nju ulazi i na koji način, a koja pak ne. Ali svako ko je proveo neko vreme razmišljajući o ovakvim pitanjima imaće razumevanja za činjenicu da se sami ling­visti nisu često koristili pomenutom mogućnošću, da se oni do danas uglavnom nisu određeno izjasnili o tome šta je za njih primenjena lingvistika, da li joj uopšte pripada posebno mesto u akademskoj si­stematici, i ako pripada, koje je to mesto. Skoro bi se moglo reći da su rađanje i razvoj primenjene lingvistike prošli gotovo nezapaženo što se tiče "čiste" lingvistike. Stoga u samoj lingvističkoj profesiji uglavnom nema ni načelne saglasnosti oko pitanja identiteta i statusa primenjene lingvistike, a neka iole samostalna ili celovita teorija ove oblasti do danas ne postoj i .

Otuda se na naučnim skupovima često javljaju nedoumice u ovom pogledu. Tako jedan plenarni referat sa međunarodnog kongresa lingvista u Bukureštu 1 967. godine počinje sledećom rečenicom: ,)e­dan od glavnih problema primenjene lingvistike je pridevskog karak­tera, utoliko što ne postoji međunarodni konsenzus o značenju 'prime­njenog"' (Roberts 1 969: 1 75), a uskoro potom govori se o odsustvu zadovoljavajuće definicije primenjene lingvistike, te o potrebi da se u takvim uslovima oslonac potraži bar u radnim definicijama neke \ vrste (Nickel 1 972: 12). Jedan prikaz publikacije sa kongresa prime­njene lingvistike u Kembridžu 1 969. godine završava se konstatacijom da je nemoguće utvrditi šta je primenjena lingvistika (Hiillen 1974:360) . Jedan prikazivač slične publikacije sa sledećeg kongresa, u Kopenhagenu 1972. godine, na samom početku upozorava da smo , možda dalje nego ikad od jedne sistematske strukture oblasti prime­

. ene lingvistike" (Kiihlwein 1 976 :282) . A jedan naš učesnik zaklju­v je svoje utiske sa narednog kongresa ove discipline, u Štutgartu

975. godine, ocenom da tek treba saznati šta primenjena lingvistika este a šta nije (Vilke 1 977:85) . Na poslednjem dosad održanom kon-

25

RANKO BUGARSKI

gresu u ovoj oblasti , u Briselu 1984. godine, održan je zaseban okrugli sto o pitanjima identiteta primenjene lingvistike i njenog odnosa pre­ma lingvistici.

Lako bi se mogli navesti i drugi primeri ; dovoljno su karakte­ristični već i sami naslovi publikacija kao što �u Back (1970), Pap (1972), Fraser (1974), Brown (1976) ili neki u zborniku Kaplana (1980). Čak i u statutima Međunarodnog udruženja za primenjenu lingvistiku (Association internationale de linguistique appliquee, skra­ćeno All..A) i srodnih društava, kao i u drugim relevantnim doku­mentima, pojam primenjene lingvistike obično se više podrazumeva nego što se definiše. Premda je definisanje na ovom polju veoma težak zadatak, valja svesrdno podržati sledeću uvodnu napomenu pri­ređivača jednog zbornika: "Treba se nadati da ćemo u budućnosti , kako AlLA bude napredovala, dospeti do jedne sveobuhvatne a u isti mah precizne definicije termina 'primenjena lingvistika"' (Nickel 1976, III:5). Taj zadatak, dakako, još uvek predstoj i .

O razlozima ovakvog stanja ovde ne možemo detaljnije govoriti , niti možemo ulaziti u složeno opšte pitanje odnosa izmegu._funda­mentalnih i primenjenih istraživanja, čiji je ovo specifičan slučaj . Mo­žemo, ipak, pokušati da bar nagovestimo neke od teškoća koje prate svaki pokušaj osmatranja pojma primenjene lingvistike lingvističkim očima i podvrgavanja toga pojma teorijskoj elaboraciji .3 Ovde se pre svega mora ispitati odnos između primenjene i "neprimenjene" ling­vistike, mogući predmet prve i identitet druge. Nekome se može učini­ti da su ovakva razmišljanja neizbežno post festum, jer primenjena lingvistika nije nešto o čemu se tek danas počinje govoriti , nego oblast koj a već ima izvesnu istoriju a uz to i veoma razgranatu institucio­nalnu infrastrukturu (čime mislimo na katedre, udruženja, kongrese, projekte, časopise i druge načine akademskog organizovanja jedne discipline). No ovaj utisak je varljiv, jer je pomenuta nesigurnost oko

3 Retki pokušaji teorijskog zasnivanja primenjene lingvistike mahom ne pre­laze granice skice; upor. naročito Gottwald ( 1977), Spillner (1977), Kaplan (1979) i Kiihlwein (1980b). O statusu teorije u primenjenoj lingvistici biće još reči u nastavku ovog priloga, a šire i u IV poglavlju ove knjige.

26

LINGVISTIKA U PRIMENI

prave prirode ove oblasti vidljiva uz sav njen nesumnjiv institucionalni i internacionalni status.4 Naime, ako pogledamo šta sve ulazi u pro­�rame rada nacionalnih društava za primenjenu lingvistiku ili AlLA-e, koja su sve tematska područja zastupljena na kongresima i drugim naučnim i stručnim skupovima, šta se predaje na odgovarajućim od­sccima ili istražuje u institutima, ili šta objavljuju časopisi ovog us­merenja - videćemo sigurne znake izvesne krize identiteta. Ima tu dosta difuznosti, nesistematičnosti , kao i preklapanja sa drugim di­sciplinama, naročito opštom lingvistikom, sociolingvistikom i psiho­lingvistikom. Upadlj ivo odsustvo predmetnih razgraničenja ovih obla­sti samo se delimično može objasniti njihovom interdisciplinarnom prirodom.5

Razmišljajući o mogućem predmetu primenjene lingvistike, mo­žemo jednostavno da nabrojimo - ne pretendujući na iscrpnost i bez nekog naročitog redosleda - bar sledeća područja na kojima su re­zultati lingvističkih istraživanja našli svoju primenu:

nastava stranih jezika, uključujući nastavne materijale i metodolo­

giju, tzv. primenjenu kontrastivnu lingvistiku, analizu grešaka,

testiranje, programiranu nastavu itd.;

usvajanje prvog i drugog jezika;

nastava maternjeg jezika i uloga jezika u opštem obrazovanju;

nastava jezika društvene sredine u uslovima višejezičnosti;

jezička politika i jezičko planiranje, uključujući standardizaciju

(stvaranje sistema pisanja i izgrađivanje standardnih idioma), pi­

smenost, jezičku kulturu, međunarodne jezike itd.;

stručni jezici, terminologija i leksikografija;

prevođenje (ljudsko i mašinsko);

teorija književnosti, književna kritika, retorika i stilistika;

4 Osnovni podaci o razvoju i organizaciji primenjene lingvistike u svetu i u erniji biće dati u sledećem poglavlju.

5 Uverljiva svedočanstva o opsegu i heterogenosti empirijski tumačene prime­njene lingvistike pružaju, primera radi, programi poslednjih svetskih kongresa za prim njenu lingvistiku i pozamašni dosad izašli tomovi nedavno pokrenutog temat­sko- ibliografskog priručnika Annual Review of Applied Linguistics.

27

RANKO BUGARSKI

oštećenja govora i sluha, logopedija, defektologija; neurologija i neuropsihologija; klinička psihologija· i psihijatri ja; komunikacije, masovni mediji, informatika; programiranje računara i veštačka inteligencija; etnologija, sociologija i druge društvene nauke; analitička filozofija i logika; semiotika sa svim njenim granama, metodološki uveliko zasnovana na lingvističkim modelima i utoliko svojevrsna, najobuhvatnija primenjena lingvistika. 6

Za ovaj , teorijski deo razmatranja nije od značaja empirijska (ili , u smislu naše distinkcije, pragma •v st da sve oblasti sa ovog spiska nisu podjednako aktuelne u svim sredina nego Cl­njenica da sve one jesu oblasti u kojima se lingvistička zn ·a po­negde primenjuju. Očigledno je da je i ovaj nepotpuni spisak, oji obuhvata didaktičke, sociopolitičke, terapeutske, tehnološke, mod -ske i druge aspekte, toliko dugačak i raznorodan da teško može da posluži kao predmetna definicija primenjene lingvistike: bilo bi ap­surdno tvrditi da je pri men jena lingvistika skup svih oblasti sadržanih u jednom ovakvom spisku. Pokušaji sužavanja njenog domena time što bi se ona po definiciji svela na područj a na kojima je jezik cen­tralna komponenta datog kompleksa, a ne samo jedna između više njih (v. npr. Corder 1 972 :5) su neophodni ali i nedovoljni, jer ovakve li ste pokazuju da je i takvih područja mnogo? Ako bismo pak hteli da izdvojimo ono što je zajedničko svim tim raznim oblastima, ut­vrdili bismo da je to neki vid jezika - bilo kao materija ili kao model . Slažući tako izdvojene delove u celinu, u principu bismo kao zbirni

6 Sličan spisak daje Pap (1972), čije su dileme bile jedan od podsticaja za ovaj naš pregled. Upor. s ovim u vezi i Back ( 1970) - značajnu raniju raspravu na istu opštu temu koja dolazi do sličnih zaključaka u mnogim pitanjima. / 7 One takođe mogu da posluže kao delirnična eksplikacija praktičnih definicija primenjene lingvistike kao što je ona iz statuta Američkog udruženja za primenjenu lingvistiku, gde se, po ugledu na ranije osnovano odgovarajuće Britansko udruženje, ova oblast određuje kroz ,,multidisciplinarne pristupe jezičkim problemima i pitanj­ima".

28

LINGVISllKA U PRIMENI

predmet dobili , manje-više, sam jezik. A jedna nauka sa upravo tim predmetom istraživanj a već postoji , i zove se prosto - lingvistika. Idući ovim putem, teško je izbeći zaključak da primenjena lingvistika i li nema svog predmeta, ili ga ima ali je on identičan predmetu same lingvi stike.8

Pokušamo li da problemu priđemo iz drugog pravca, pitajući sc da li postoji neki deo l ingvistike koj i je specifično "primenjen" , nećemo doći do drukčijeg rešenja, jer su primenjivanju načelno po­llložni svi delovi lingvistike - dakako, u raznim oblastima. Tako se, primera radi i govoreći sasvim uopšteno, deskriptivna lingvistika primenjuje u nastavi jezika, sociolingvistika u jezičkom planiranju, matematička i statistička lingvistika u informatici i računarskoj teh­nologij i , lingvistička teorija u semiotici, zatim fonetika u defektologiji , lcksikologija i semantika u izradi rečnika, itd.9

Najzad, sa metodološkog stanovišta gledano, mora se opet reći da još uvek ne postoji neki skup zasebnih metoda primenjene ling­vistike, bar u jednom izgrađeni jem vidu, nego se mahom metode inače razvijet:�e u lingvistici i drugim naukama koriste, uz potrebna prila­gođenja, u skladu sa obeležjima i potrebama oblasti u kojoj se prime­njuju lingvistička saznanja. Poslednjih godina ponegde se ulažu napori u pravcu usavršavanja srazmemo autonomne metodologije u pojedi­nim segmentima primenjene lingvistike, ali upravo izrečeni opšti sud još uvek stoj i .

Iz izloženog bi , dakle, sledio pomalo neprijatan zaključak da u smislu tradicionalne, pozitivističke sistematike primenjena ling­vistika ne postoji kao zasebna naučna disciplina, nemajući svog ode­litog i koherentnog predmeta niti svoje specifične metodologije. Na-

8 U ovom pravcu ide, kako se čini, i sledeća ocena izneta 1977. godine na jednom skupu u SAD, posvećenom već karakterističnoj temi "Šta je primenjena ling­vistika?: "Uvidi koje stičemo proučavajući lingvistiku mogu se korisno primeniti u veoma raznorodnim oblastima. Ali reći da neko proučava primenjenu lingvistiku samu po sebi, dakle bez obzira na polja primene, isto je što i reći, naprosto, da on proučava lingvistiku" (v. sada E. M. Anthony u Kaplan 1980:5).

9 Tačnije, u okviru važne distinkcije koju uvodi Spolsky (1969), na ovim područjima delatne su kako aplikacije tako i implikacije lingvističkih istraživanja -po svoj prilici u složenoj interakciji.

29

RANKO BUGARSKI

ravno, može se dodati da ovakvi zahtevi u dobroj meri gube svoju važnost u današnjem interdisciplinarnom svetu , gde se pojedine nauke mogu definisati i na neki savremenij i način - recimo, kao skupovi istraživačkih ciljeva.10 Nešto drukčije rečeno, mogla bi se napraviti razlika između objekta jedne discipline i njenog predmeta, tako što bi se prvi odnosio na neki dati fenomen a drugi samo na neke njegove aspekte koji su izdvojeni kao relevantni, bilo sami po sebi i l i u neku posebnu svrhu. Tada bi jezik služio kao opšti objekt svih "jezičkih nauka" , dok bi svaka od njih kao svoj predmet imala neki odelit vid jezika. Pri ovakvoj šemi, predmet - ili cilj - primenjene lingvistike mogla bi da bude spoljna primena znanja o jeziku stečenih unutar lingvistike, a možda i drugih oblasti (o čemu v. niže). No i tada bi se moralo konstatovati da je primenjena lingvistika u velikoj meri lišena autonomne unutrašnje strukture, u smis.w---R:�w:�;IU-n teorije i objedinjenog istraživačkog pro

Pa šta je, onda, primenjena lingvistika? Iz dosadašnjeg razmatranja sledilo bi da se ona zapravo ne može smatrati područjem delatnosti koje se služi dostignućima lingvistike ali samo nije deo ove nauke, pa čak ni interdisciplinarnim poljem koje kombinuje ling­vistiku sa drugim disciplinama - jer je "područje" ili "polje" u ovom slučaj u tako ogromno i heterogeno da pozivanje na njega ne bi imalo nikakvog kriterijalnog smisla. Strogo govoreći , ona se ne može po­smatrati ni kao deo lingvistike, odelit od ostatka ove nauke. Dodatan argument protiv takvog shvatanj a bila bi potreba da se u tom slučaju utvrdi i šta bi upravo bila "neprimenjena" lingvistika, kao neobeleženi član implicirane terminološke opozicije. Za razliku od matematike, u slučaju lingvistike kao nauke koja se bavi jednim tako "nečistim"

fenomenom kao što je prirodni ljudski jezik, atribut "čista" nema j as­nog smisla.11 Činjenica je, uostalom, da "najčistije" verzije lingvistike

10 Tako npr. Kiihlwein (1980a:761) ističe da se primenjena lingvistika pre može definisati kroz njene ciljeve nego polazeći od pitanjii predmeta ili metodologije.

11 Kako ističu tri britanska autora, "osim možda u matematici, distinkcija iz­među 'čistog' i 'primenjenog' teško se može napraviti, a i kada se napravi, od nje nema neke veće koristi" (Halliday/Mclntosh/Strevens 1964:5).

30

LINGVISTIKA U PRIMENI

(kao glosematika, ili neke varijante generativne gramatike) uz sve svo­je formalne vrednosti nisu bile od naročite koristi empirijski .

Uobičajeni kontrast između "primenjene" i "teorijske" ling­vi stike takođe se po bližem ispitivanju pokazuje problematičnim, i to it. bar dva razloga. Prvo, takva podela na izvestan način izostavlja iz razmatranja jedan bitan sektor jezičke nauke - deskriptivnu ling­vi stiku, koja sama po sebi izvesno nije ni "teorijska" ni "primenjena", iako nužno podrazumeva određenu teorijsku podlogu a često i mo­gućnosti primene. Ništa se ne bi dobilo shvatanjem deskriptivne ling­vistike kao područja neposredne primene lingvističke teorije na opisivanje jezika i time kao svojevrsne "primenjene" lingvistike: ovakvim tumačenjem lingvistika bi se neopravdano izjednačila sa lingvističkom teorijom, a iz drugog ugla gledano radilo bi se o primeni unutar domena nauke o jeziku, dok pojam primenjene lingvistike može da ima smisla jedino ako je reč o primenama izvan tog domena. A drugo, pomenuta podela je neizbežno relativna i tako samo pitanje fokusa; pri bilo kojoj razumnoj interpretaciji , primenjena lingvistika je i sama jedna naučna oblast, koja kao takva mora da počiva na sopstvenoj teoriji - dakle, da bude i teorijska.

Alternativno, primenjena lingvistika možda bi se mogla suprot­staviti opštoj lingvistici , s tim što bi se reklo da se obe bave jezičkim komuniciranjem, ali da ona prva deluje na svoj predmet dok ga ova druga uzima kao zadat. 12 No ako se opšta lingvistika kontrastira naj­pre sa deskriptivnom lingvistikom, na relaciji jezik uopšte-pojedinač­ni jezici (kako se to najčešće čini) , ovakva podela mogla bi da vodi neugodnim dvosmislenostima. Uistinu, ako čovek mora da se privoli nekoj prostoj opozicij i , verovatno je najbolje da se uspostavi kontrast između "primenjenog" i "fundamentalnog" - premda se i ova distink­cija zapravo ruši pred našim očima dok lingvistika u celini prihvata jednu širu i dalju spoljnu svrhuP

12 Ovakvu mogućnost nagoveštava npr. Rondeau (1978:1). 13 Za jednu koncepciju odnosa između primenjenog i fundamentalnog u je­

zičkim istraživanjima v. Slama-Cazacu (1980).

31

RANKO BUGARSKI

No ovakve dileme zapravo su nepotrebne, i one velikim delom iščezavaju ako se primenjena lingvistika odredi na jedan sasvim druk-čij i način, koji nam teorijski izgleda kao bolje rešenje u poređenju sa već razmotrenim alternativama. To je pogled koji u terminu "prime­njena l ingvistika" vidi naznaku jedne opšte orijentacije u samoj ling­vistici , i za koji se ovo određenje, prema tome, uošte ne odnosi na neki odelit predmet nego na jedan karakterističan pristup. Ovako viđena, primenjena lingvistika nije ništa drugo do lingvistika koja je primenjena, tj . lingvistika koja se primenjuje izvan svog domen�.:)Q-­je, prosto, okrenutost lingvistike prema širokom spektru oblasti' gde se u stvarnosti nalaze ili analoški sagledaju jezički aspekti koj i do­puštaju i traže primenu rezultata, metoda i modela nauke o jeziku . Pri tom ove oblasti nisu deo same lingvistike . Neke od njih su od izrazitog društvenog značaja, pa se u tom smislu primenjena ling­vistika može označiti kao sinteza jezičke nauke i društvene prakse. Prem a tome, umesto povlačenja uveliko veštačkih i u svakom slučaju već prevaziđenih linija razgraničenja u samom tkivu lingvistike , bolje je, pogleda upravljenog ka budućnosti , sagledati ovu nauku kao je­dinstven skup znanja i delatnosti koji se, da tako kažemo, može u posebne svrhe orijentisati u nekom specifičnom pravcu. 14

Pri stanovištu po kome je primenjena lingvistika shvatanje ling­visti ke a ne grana ove nauke, bilo bi dosledno da se termin "prime­njena lingvistika" , koji na neki način implicira deo lingvistike, zameni terminom "primene lingvistike" . Ova potonja oznaka više bi bila u skladu sa osećanjem da postoji samo jedna lingvistika, koja sama po sebi n ije ni "čista" ni "primenjena" , nego se samo može različito praktikovati s obzirom na različite konkretne istraživačke ciljeve. A ima znakova da ovakvo osećanje raste . Ono, primera radi, prožima

1 4 Samo po sebi, shvatanje po kome je primenjena lingvistika u suštini "ek­sternalizovana" lingvistika nije neko naročito otkriće, i njegovi tragovi mogu se po­vremeno pronaći u literaturi. Tako jedan autor napominje: ,,Domen primenjene ling­vistike jeste naprosto primena lingvistike u određenoj oblasti" (Culioli 1967:62). Back ( 1970:24, 4 1 ) čak tvrdi da je tumačenje primenjene lingvistike kao "praksi okrenute lingvistike" (praxisgerichtete Sprachwissenschaft) ne samo dovoljno logično nego i najraširenije, ali ovo drugo danas neće biti račno. No kako god to bilo, važno je uočiti i razviti šire implikacije ovog shvatanja.

32

LINGVISTIKA U PRIMENI

11 vodnik prvog broja jednog časopisa za lingvističku pragmatiku: .. S t rogo uzev, nema razlike između 'primenjene' i ' či ste' lingvistike. · Pri menjena' lingvistika· i 'čista' lingvistika jesu jedno te isto, to jest l i ngvistika: primenjena lingvistika nije drugo do 'č ista' lingvistika, primenjena na određene probleme . . . Ne postoje, niti mogu postojati , d ve vrste lingvistike . . . Postojaće samo jedna lingvistika, ili je neće uošte biti" (Haberland/Mey 1977:4) . Slično tome, izveštaj sa jednog seminara Britanskog udruženja za primenjenu lingvistiku ukazuje na . ,jedno globalno pomeranje težišta koje čini prirodnim (izvan institu­·ionalizovanih konteksta) da se govori o lingvistici i njenim prime­

na a, umesto da se razdvajaju dve discipline" (Willes 1 978 :34). Sama distin ija, razume se, nikada nije kako valja ni izvedena; primećeno je kako u se "napori oko razdvajanja lingvistike i primenjene ling­vistike m om pokazali besplodnim, proističući iz tvrdoglave upor­nosti više go iz istinske obaveštenosti" (Brown 1 976 : 1 ); da je takvo razdvajanje krajnjoj linij i besplodno ističe i Back ( 1970:34) . 1 5

U prin 'pu, svaka adekvatna lingvistička teorija i svaki valjan lingvistički op' s jesu potencijalno primenlj ivi, bilo unutar same ling­vistike ili izv nje; a o primenama lingvistike trebalo bi govoriti samo kada se traživanja preduzimaj u - ili već postojeći rezultati koriste - sa sves im, eksplicitnim ciljem praktične primene izvan ling­vistike. Relevan a granica nije, dakle, toliko između neke "čiste" i

"primenjene" li gvistike koliko između istraživanja koja spadaju u lingvistiku, na ilo koji način shvaćenu, i praktičnih aktivnosti koje tu uopšte ne s adaju. Primera radi, ako se neka opšta teorija o strukturi ljudskog jez· a uzme kao polazište pri likom opisivanja nekog poseb­nog jezika, to još nije primena lingvistike, jer ova obuhvata i naučno opisivanje jezika. Ali ako se na osnovu ovakvog opisa izradi jedan prilagođen potrebama nastave toga jezika, to je onda već primena

15 U ovom smislu indikativno je da se, pored već tradicionalnog termina "primenjena lingvistika" (koji i dalje odražava implicitno pragmatičko sužavanje na neku posebnu oblast), poslednjih godina i sintagma "primene lingvistike" češće javlja u naslovima rasprava i antologija, naročito onih koje svedoče o jednoj široj koncepciji); upor., među delima koja i inače citiramo u ovom tekstu, Malmberg ( 1 97 1 ), Per­renffrim ( 1 97 1 ) i Ferguson ( 1 975).

33

RANKO BUGARSKI

l ingvistike. Međutim, ovaj pedagoški opis i na njemu zasnovane na­stavne materijale treba na drugoj strani razlikovati i od tehničke apa­rature koja ih danas često prati, kao, uostalom, i od samog avno� procesa - jer nijedno od ovoga ne čini deo bilo kakve lingvisti 1

Nešto drukčije rečeno, pojam primene ne srne da zamagli bitnu razliku između lingvističkih i nelingvističkih delatnosti . Izgleda da je sam termin "primenjena lingvistika" naveo mnoge na pomisao kako je tu posredi nešto suštinski drukčije od same lingvistike, pa tako možda i nešto što zapravo i nije nauka nego niz praktičnih problema. A upravo ovo treba po svaku cenu izbeći , jer lingvistika i kada se primenjuje ostaje pre svega lingvistika - što znači nauka. Primenjena l ingvistika mora da se zadrži u krugu naučnih istraživanja, pružajući lingvističke temelje za zajednički društveni zadatak rešavanja prak­tičnih jezičkih problema, ali ne pretendujući da samostalno raspolaže gotovim rešenjima. I ako se pravi razlika između lingvistike i prime­njene lingvistike, ona nipošto nije analogna razlici između nauke i tehnologije. 1 7

Ovakvi nesporazumi, mogući ako se nepažlj ivo i bez prihva­ćenog tumačenja ovoga pojma govori o primenjenoj lingvistici, nestali bi kada bi se umesto toga govorilo o primenama lingvistike, jer je sasvim jasno da je lingvistika nauka, a ne polje primene neke nau Lingvistika može imati spoljne ciljeve, može biti okrenuta ka dr tve­noj praksi u celom jednom rasponu oblasti , i tada se mogu r matrati njene praktične primene a da se ove pri tom ne brkaju sa njenim

16 O opštoj "primenlj ivosti" lingvistike v. Halliday/Mclntosh/Strevens ( 1 964: 138). U ovom kontekstu zanimljivo je da je, upravo u vreme kada je jedna ranija verzija ovog teksta pripremana za štampanje, poznati lingvist Bertil Malmberg u jednom osvrtu pomenuo "ogromno polje primenjene - il i , kako bih je sada radije nazvao, primenlj ive - lingvistike" (Malmberg 1978: 184). Čini se da ova opaska jez­grovito izražava jedno stanovište potpuno u skladu sa onim koje se ovde izlaže.

1 7 Naučni karakter primenjene l ingvistike s pravom se često naglašava; v. npr. B ack ( 1970:24), Zabrocki (1970:38), Malmberg (1971 :3), Ferguson (1975 :65), Kaplan ( 1980: 18), a kod nas M ihailović ( 1 970:5) . Kako sažeto konstatuje Grucza (1975: 128),

"primenjena lingvistika nije skup praktičnih recepata; ona je, prvenstveno, formulacija

njihove teorijske baze" . Ovaj bitan zahtev istaknut je i na osnivačkoj skupštini Društva za primenjenu l ingvistiku Jugoslavije; v. Mikeš (1973 :23 1).

34

LINGVISTIKA U PRIMENI

naučnim identitetom. Osim toga, ovakva koncepcija jače naglašava t•v identnu činjenicu da lingvistika u celosti - dakle bez nužnog .. primenjenog" predznaka - sve više postaje otvorena nauka sa i uaženom spoljnom orijentacijom, od značaja kako za druge nauke tako i za život društva. Neke od danas najaktuelnij ih oblasti u teo­rij skoj lingvistici - kao u teoriji varijacija, pragmatici, psiholingvistici, sociolingvistici - imaju tako neposrednih i očiglednih praktičnih aspe­kata da pred njima pomenuti predznak gubi distinktivnu snagu koju je mogao imati u vreme lansiranja termina "primenjena lingvistika" , kada su i lingvistika i obim njenih primena izgledali mnogo drukčije nego danas. Taj termin nosi prizvuk scijentizma jednog perioda kada se lingvistika, bar u nekim sredinama, upinjala da što više liči na egzaktne nauke, za koje se smatralo prirodnim da mogu imati svoje

"primenjene" pamjake. No takvo podvajanje ne odgovara prirodi ling­vistike i stoga je u ovom slučaju u velikoj meri veštačko. Ono je bilo moguće samo u uslovima jedne privremeno opravdane i ubrzo prevaziđene uske koncepcije lingvistike kao formalnog proučavanja jezičke strukture. Ali pre tog razdoblja nauka o jeziku je kroz celu svoju istoriju zapravo bila dobrim delom i primenjena nauka, što će se samo još više potvrditi odmah posle njega, sa izrastanjem oblasti kao što su psiholingvistika i sociolingvistika.

Naročito ova dva područja donela su sobom shvatanje da ling­vistika mora uz langue da u svoj delokrug ozbiljnije uključi i parole,

dakle da bar u načelu, a sve više i u praksi , prihvata langage kao svoj konačni domen. Ovo gledište prirodno inkorporira psiholing­vistiku i sociolingvistiku kao grane lingvistike , definisane njihovim srazmerno odelitim predmetima istraživanj a. Ali primenjena ling­vistika nije u i stom položaju, jer primena, kao nešto što se tiče pri­stupa, jeste jedan sasvim drukčiji pojam. Upravo kao što je ceo spektar naučnog izučavanja jezika i jezika podložan teorijskoj elaboraciji , tako se isti taj spektar nudi i praktičnim primenama u jednom ili u drugom obliku. Štaviše, sve je teže ovo dvoje razdvajati ; kako smo već videli , podela je samo relativna, jer je bar deo teorije bez teškoća primenljiv, dok primenjene aktivnosti moraju da se temelje na nekoj svojoj teorij i .

35

RANKO BUGARSKI

Na taj način, ova dva pristupa imaju samo delimično različita obeležja, što čini bitni zahtev za uzajamnim oplođenjem još prirodnij im. Mo­žemo ovde da podsetimo da Pit Korder, koji je ranije primenjenog lingvistu označavao kao konzumenta teorija a ne njihovog stvaraoca, sada veruje kako se "u krajnjoj linij i jedina razlika između teorijskog i primenjenog lingvističkog istraživanja tiče motivacije, a ne metoda. strogosti ili objektivnosti" (Corder 1 978 :40; "motivacija" je ovde ek­vivalentna našem "pristupu"). Ovo je, dakako, potpuno u skladu sa intelektualnim tokovima na drugim područjima; tako socijalni psiho­log Kurt Levin beleži da "ništa nije tako praktično kao dobra teorija" , a Žan Pijaže primećuje kako "pouzdan znak teorij ske zrelosti jedne nauke jeste njena sposobnost da bude primenjena u praksi" . 1 8

No termin "primenjena lingvistika" nije samo pretesan za da­našnje bogatstvo svoj ih mogućih sadržaja, i time u isti mah pomalo anahron i redundantan. On je i ozbiljno jednostran na pragmatičkom planu, kako smo već videli , jer su projekti na kakve se njime obično upućuje nužno interdisciplinarni , pa se u njima istovremeno prime-njuju i druge nauke, a ne samo lingvistika. 19 Dobro je poznato, na primer, da teorija nastave jezika uključuje, pored lingvističke, još d� vitalne komponente, psihološku i pedagošku; a teorijske osnove Je­zičkog planiranja veoma izrazito obuhvataju sociološke i poli tičke komponente uz lingvističku. Stoga praksa nazivanja ovakvih kom­pleksnih polja rada primenjenom lingvistikom, samo zato što su u nj ih uključeni jezički aspekti , nema teorijskog opravdanja. Dve po­menute oblasti zaslužuju - a u stvarnosti već i dobijaju - zasebna

1 8 Za prvi navod v. Fishman ( 1978:201), a za drugi Piaget (1955 :20) . Upor. i Back ( 1970:23) o nameri kao jedinoj razlici između čiste i primenjene nauke uopšte. - O širenju istraživačkih horizonata u pravcu langage v. Bugarski ( 1978), a o odnosu primenjene lingvistike prema psiholingvistici i sociolingvistici Bugarski ( 1 976:265-6) .

19 Na ulogu drugih nauka ukazuju kod nas npr. Dimitrijević ( 1975:306) i V ilke ( 1 977:83) . Nedavno je iznet zaključak da pri men jena lingvistika, ako ovaj pojam treba da ima neko značenje, mora da krene u pravcu "ograničavanja sfere svojih delatnosti na oblasti u kojima se sama lingvistika primenjuje na neki teorijski problem ili ak­tivnost usmerenu na rešavanje problema" (Courchene 1 984:81). Upotrebljivost ovog teorijski elegantnog rešenja očigledno zavisi od mogućnosti identifikovanja takvih oblasti na neki koherentan način - što zasad ne izgleda ostvarivo.

36

LINGVISTIKA U PRIMENI

l n wna, kao što su glotodidaktika, odnosno teorija jezičkog planiranja. N a ovaj način lakše je govoriti , terminološki precizno i bez neumesnih pu· tcnzija, i o primenama lingvistike u tim oblastima.

Ovakva šema mogla bi se u principu primeniti na sve pojedi­l � < l čnc sektore pragmatički shvaćene "primenjene lingvistike" (upor. ran ije dati spisak), u punoj meri uzimajući u obzir stvarne multidi­�l" i pl inarne napore, i uz realniju procenu odgovornosti same ling­v i s t ike - čija se angažovanost, primera radi , veoma razlikuje, kvali­t at ivno ali i prosto kvantitativno, idući od nastave jezika ili defekta­logije do leksikografije il i kontrastivne analize. Podrazumevajući da sc već odvija proces postepenog izvlačenja specifičnih i relativno sa-

' 1 mosvojnih oblasti i spod terminološkog kišobrana primenjene ling-

/ v i stike, te njihovog izrazitijeg oblikovanja - a ima znakova da se l

upravo ovo dešava - biće zanimljivo videti šta će da čini preostali , i valjda autentični , sadržaj pojma primenjene lingvistike . Sa priličnom sigurnošću može se pretpostaviti da će ono što ostane biti upravo ono što je tu u glavnini i bilo, il i trebalo da bude, sve vreme - naime, jedna društveno osetljiva lingvistika.

Najzad, ako bi se govori lo o primenama lingvistike, čime bi se implicitno minimalizovala razlika između lingvistike i primenjene lingvistike, to bi uveliko olakšalo premošćivanje dobro poznatog i krajnje štetnog psihološkog jaza između "lingvista" i "primenjenih lingvista" . N a jednoj strani može se videti kako lingvistika pretendu je da se uzdigne iznad "puke prakse" , iako u stvarnosti dobar deo njene "fundamentalne" teorije zavisi i od "primenjenih" istraživanja. Na drugoj pak strani, i zvestan postranični, odbranaški stav primenjene lingvistike na koj i se povremeno nailazi čudno odudara od ponosne pretenzije, implicitne u samom ovom nazivu, da je to upravo ona prava lingvistika, ona koja se poduhvata sa činjenicama života i otuda istinski zaslužuje društvenu podršku . Nije čudo što je ovaj neobični prizor proizveo priličnu zbrku ! Ali ako teorija nije neprimenljiva, i ako primena nije ateorijska, trebalo bi logično da sledi da primenjeni lingvist nije ništa manje lingvist nego njegov kolega sa izrazitije teo­rijskim interesovanjima. Ovde vredi navesti Korderovo pravovremeno

37

RANKO BUGARSKI

upozorenje: "U dovoljnoj sam meri purist da bih verovao da ' prime­njena lingvistika' podrazumeva ' lingvistiku ' ; da čovek ne može da primenjuje nešto što ne poseduje" (Corder 1 973:7, i slično 1 972:5) . Jedan drugi autor, za koga - kao, verovatno, i za većinu ljudi ove struke - primenjena lingvistika predstavlja zasebnu naučnu disciplinu , ipak ističe da "nikakva primenjena lingvistika ne može da postoj i bez opšte lingvistike" (Rondeau 1 978 :4 ).

Ovakva tvrđenja nekome mogu da zvuče kao pompezno ponav­ljanje očiglednih istina, ali sa obrazovnog stanovišta ona nipošto nisu trivijalna, s obzirom na aktuelnu ekspanziju primenjene lingvistike i na broj njenih predstavnika koj i , kako se čini, insistiraju na razlici između samih sebe i "lingvista" . Uistinu, moglo bi se pitati šta je primenjeni lingvist ako nije lingvist, i zašto bi jedan nastavnik jezika ili jedan sociolog i l i psiholog koj i radi na problemima u vezi s jezikom morao da bude identifikovan kao primenjeni lingvist. Idealno bi bilo, naravno, da primenjeni lingvist podjednako temeljito poznaje i ling­vistiku i oblast njene primene koja njega interesuje, ali se ne može odstupiti od njegove valjane upućenosti u lingvistiku kao minimalnog zahteva. Da bi bila istinski korisna, l ingvistika koja se primenjuje mora u temelju biti dobra lingvistika; nema dobre primene loše ling­vistike . Ovo je bitan uslov u primeni lingvističke nauke na praktične probleme u vezi s jezikom - inače će ta nauka činiti društvu rđave usluge. O visini ciljeva primenjene lingvistike, kao i odgovarajućih meri la profesionalne opremljenosti njenih predstavnika, valjalo bi da povedu računa oni koji rado naglašavaju kako zapravo nisu lingvi sti nego su "samo primenjeni l ingvisti" .

S umirajući, na spoljnom ili pragmatičkom planu konstatovati smo raširenost i popularnost pojma i termina "primenjena lingvistika" , pod čij im se zaglavljem odvija niz raznorodnih i veoma korisnih pro­grama i projekata, uz neosporno empirijsko šarenilo oblasti na koje se ovaj naziv primenjuje. Na unutrašnjem ili teorijskom planu naišli smo na određene teškoće u utvrđivanju identiteta primenjene ling­vistike i došli do zaključka da ona, viđena lingvističkim očima, za­pravo nije drugo do sama lingvistika, samo usmerena izvan svojih

38

LINGVISTIKA U PRIMENI

uii \' I I u , lc da bi bolje odgovaralo da se umesto o primenjenoj ling-1 l � l h ' i �ovori o primenama lingvistike.

Kako pomiriti ova dva nalaza? Zadatak je svakako težak, jer ., . . , ,· l o pi tanje svodi na svojevrstan paradoks po kome su lingvistika 1 p1 i m cnjcna lingvistika institucionalno odelite, bar delimično, dok " ' l lw ijski jedno te isto. Ako je prethodna analiza tačna, jedino realno , .. � ,· nje bilo bi , kako se čini, da se ostane pri terminu "primenjena l l nttv i s t ika" (bar zasad, i u neke svrhe), uz puno uvažavanje i podstica­I I Jl' svega što uz njega ide na pragmatičkom planu, a da se odgova­l li j uć i pojam istovremeno preispita iz teorijskog ugla, vodeći računa o pravoj prirodi i potencijalnom rasponu onoga što je njime obuh­vućcno. Naime, sam termin, koliko god ne mogao da izdrži kritičku nna l i zu, toliko je raširen (a i povoljno asocijativan kada su u pitanju i t. vori finansij ske pomoći) da bi bilo zaludna zagovarati njegovo s l u žbeno zamenjivanje nekim adekvatnij im nazivom.20 Osim toga, problem u ovoj fazi i nije samo terminološki , jer već postoje brojne i nsti tucije posvećene unapređivanju ne lingvistike, nego specifično primenjene lingvistike - u kontekstu nastave jezika, ali i mnogih dru­gih oblasti .2 1

Ali ostajanje pri terminu n e mora da znači i bezuslovno prihvatanje njegovih konvencionalnih sadržaja. Još uvek se može na­glasiti da se on, nasuprot praksi u nekim sredinama, ne odnosi toliko na neki odelit deo lingvistike, niti na kakvo posebno polje primene ove nauke, koliko na njenu spoljnu orijentaciju kao celine. Posebno

20 Slično konstatuje Dimitrijević, loe. cit. Inače, na neadekvatnost samog ter­mina osvrću se mnogi autori ; v. npr. Spolsky (1969:145 i 1978:1-2) i Spi llner (1977: 154-5). B ack (1970:38, 42-3, 5 1 ) nalazi da je on prihvatlj iv jedino u episte­mološkoj ravni, ali upozorava da se ne bi smeo nekritički i neprikladno upotrebljavati kao pomodan naziv na praktičnij im nivoima, naročito ako se time pokriva samo nez­natan deo njegovog potencijalnog raspona. Mala antologija koju je sačinio Kaplan ( 1980) takođe sadrži kritičke opaske.

2 1 Kritički osvrt na istorijsku ulogu koju su pojam i termin "primenjena ling­vistika" odigral i u nastavi jezika daje Courchene (1981). Ovaj pregled završava se ocenom da posle iskustva ne naročito srećnog braka između nastave jezika i prime­njene lingvistike, ova potonja mora da dobije radikalno novu definiciju ili da prestane da postoji kao nauka sposobna za živol

39

RANKO BUGARSKI

treba razumeti da eventualno služenje ovim nazivom nikako ne po­drazumeva prihvatanje neke oštre podele na "čistu" i "primenjenu" lingvistiku . Izgleda da bi ovakav stav - i pored izvesnih unutrašnj i h kontradikcija, možda neizbežnih s obzirom n a upravo pomenuti pa­radoks - na optimalan način kombinovao ono što je nasleđeno i što se danas praktikuje kao primenjena lingvistika sa znatno širi m per­spektivama koje nudi neposredna budućnost. Ovde se već ocrtava v i ­zija svekolike lingvistike kao nauke koja ima svrhu i izvan sebe same i koj a je kadra da se upusti u stvarne probleme što proi stiču iz upo­trebe jezika u ljudskim društvima. Mnogo vrednog potencijala bilo bi izgubljeno ako bi se primenjena lingvistika definitivno učvrstila kao samo još jedan "fah" unutar nauke o jeziku, kao srazmemo izo­lovan specijalistički domen, uz sve što ovakav status podrazumeva. Ako lingvistika treba da na neki dosledan način odgovori izazovu veoma realnih društvenih problema sa kojima se suočavaju - ili će se tek suočiti - današnje i sutrašnje generacije, ona mora i dalje da se podvrgava suštinskim unutrašnj im promenama koje zahvataju celo njeno biće, umesto da tek jednu svoju granu delegira da vodi brigu o stvarnim potrebama čovečanstva. I ako naša analiza nije bitno po­grešna, već uveliko sporni atribut u sintagmi "primenjena lingvistika" postaj aće sve suvišnij i kako se pred našim očima bude oblikovala lingvistika sutrašnjice.

40

\ . l • r i rnenjena lingvistika u svetu 1 kod nas

I zrastanje i istorijski razvoj svekolike nauke o jeziku u svim l l j l' l l i m glavnim tradicijama, u svim podnebljima i epohama, značaj­n i l l l Jelom bili su motivisani različitim praktičnim potrebama u vezi � upotrebom jezika i sudbinom u njemu uobličenih i pohranjenih kul­l u rn i h vrednosti . U tom smislu bi se pojam primenjene lingvistike, , , , s v i m slobodno upotrebljen, mogao retrospektivno protegnuti tako d a , prebacujući mnoge vekove, dopre do samih korena jezičke nauke

recimo, do dvojezičnih tekstova na sumerskim glinenim pločicama, i l i do drevnih kineskih fonetskih tabela, rimarija i glosara. Međutim, primenjena lingvistika u modernom smislu, kao institucionalizovana i zasebno imenovana oblast sa pretenzijom da bude samostalna naučna disciplina, skorašnjeg je datuma. U ovom obliku i pod tim imenom ona se začinje tokom II svetskog rata, nastajući u okviru vojnih i potom mirnodopskih potreba za hitnim obučavanjem personala u ve­ćem broju stranih jezika, i to najpre u SAD. Tako su razvijene metode za intenzivno učenje uz pomoć tehničke opreme, i oni u čijoj svesti pojam primenjene lingvistike refleksno izaziva sliku jezičke labora­torije imaju bar ovo istorijsko opravdanje.

No uskoro se pokazalo da je metodika nastave stranih jezika, uz sav svoj značaj , isuviše uzak sadržaj za jedan tako širok i preten­ciozan termin kao što je "primenjena lingvistika" , pa su pod isto opšte zaglavlje počele da se smeštaju i razne druge delatnosti jezičkog ka­raktera. Jedan od značajnih datuma predstavlja osnivanje Centra za primenjenu lingvistiku (Center for Applied Linguistics) u Vašingtonu 1 959. godine . Svrha ove od samog početka pa sve do danas veoma

4 1

RANKO BUGARSKI

aktivne ustanove određuje se kao "primenj ivanje lingvističke nauke na praktične jezičke probleme" , što je očigledno već znatno šire od proste identifikacije sa nastavom i učenjem jezika.22 Tokom narednih decenija osnovana su mnoga nacionalna udruženja, a već 1 964. go­dine, na kongresu u Nansiju, dolazi do osnivanja Međunarodnog udru­ženj a za primenjenu lingvistiku (Association internationale de lingui­

stique appliquee, skraćeno AlLA). Ovom prilikom bile su zastupljene dve velike oblasti , nastava jezika i računarska lingvistika, da bi se tematska područja naglo širila na sledećim kongresima AlLA-e, u Kembridžu 1 969, Kopenhagenu 1 972, Štutgartu 1 975, Montrealu 1 978, Lundu 1 98 1 . i Briselu 1 984; kako već dolazi do značajnog stepena podudarnosti u tematici programa međunarodnih kongresa za primenjenu lingvistiku i onih za lingvistiku , biće zanimljivo videti šta će u tom pogledu doneti budući kongresi AlLA-e, počev od na­rednog u Sidneju 1 987. godine.

Uporedo sa ovim, u istom periodu se na univerzitetima otvaraju katedre za primenjenu lingvistiku, osnivaju se instituti , pokreću se specijalizovani časopisi (kao npr. International Review of Applied Lin­

guistics i l i IRAL, potom Applied Linguistics i mnogi drugi), niču razni nacionalni i internacionalni projekti, kratkoročni i dugoročni , održava­ju se brojni stručni skupovi, seminari i slično. Uopšte uzev, u celom ovom razdoblju primenjena lingvistika se uspešno organizuje, lepo razvija, stiče dosta široku popularnost i obezbeđuje finansijsku i širu društvenu podršku .

Istina, kao što je već napomenuto, primenjena lingvistika za sve to vreme nije došla do nekog čvršćeg unutrašnjeg identiteta, niti je uspela da se definiše prema drugim oblastima. Teorijski gledano, moglo bi se reći da su potonje generacije stručnjaka, primivši u na­sleđe jedan već ustoličen i atraktivan iako neadekvatan naziv, došle u položaj da traže nove sadržaje koj i bi mu se mogli pridružiti , te

22 Citirana formulacija godinama je stajala u zaglavlju publikacije The Lingui­stic Reporter, koju je doskora izdavao Centar. Kasnije je ona zamenjena nešto širim, ali ne bitno drukčijim određenjem o "primeni rezultata lingvističke nauke u rešavanju obrazovnih i druš.tvenih problema".

42

LINGVISTIKA U PRIMENI

da u ovom slučaju, donekle paradoksalno, termin ide ispred pojma. Ovakvih sadržaja, razume se, bilo je mnoštvo na svakom koraku, što je otežalo i praktično onemogućilo predmetnu definiciju primenjene lingvistike, bar u ozbiljnom razmatranju. Ali ovo se najčešće nije do­življavalo kao poseban problem, jer su se stručnj aci, manje zaintere­sovani za akademske distinkcije nego za konkretne problemske kom­plekse, mahom zadovoljavali takozvanim "operacionalnim" definici­jama. Ekstreman slučaj ovakvog određenja predstavlja pozdravna reč jednog iskusnog britanskog kolege na inauguracij i Američkog udru­ženja za primenjenu lingvistiku 1 977. godine. On je, naime, napola u šali proglasio da "u Velikoj Britanij i , ' primenjena l ingvistika' jeste ono što rade primenjeni lingvisti ; a ' primenjeni lingvisti ' su oni koje kao takve priznaju drugi pri men jeni l ingvisti" . Probija jući potom ovaj ne naročito korisni začarani krug, on je britansko tumačenje prime­njene lingvistike sumirao kao "multidisciplinaran pristup rešavanju problema čij a je osnova u jeziku" , na taj način ponavljajući jedno široko određenje koje je u raznim varijantama postalo dosta rašireno.Z3

Jasno je da primenjena lingvistika, ukoliko ozbiljno pretenduje na naučni status, u budućnosti neće moći da se zadovoljava ovakvim operacionalnim definicijama, već će morati da nastavi potragu za svo­jim istinskim identitetom. U tom nastojanju ona će, međutim, imati pouzdan oslonac u već osvojenim prostorima naučnog i društvenog delovanja, čijem prikazu - dakako, samo u glavnim crtama - sada pristupamo. Kako smo već videli , pod imenom primenjene lingvistike danas se u svetu obavljaju tako mnogobrojne i raznorodne delatnosti , da bi samo njihovo nabrajanje - i kada bi čoveku bili dostupni svi relevantni izvori informacija - tražilo više prostora nego što ga ima u ovom poglavlju. Stoga ćemo se u ovom kratkom i nužno selektiv­nom pregledu ograničiti na polja rada koja su danas bar donekle zastupljena u aktivnostima pod okriljem Međunarodnog udruženja za

23 V. Peter Strevens u Kaplan (1980:29, 34) ; slične empirijske definicije daju se i l i citiraju i drugde u istom zborniku. Pod zaglavljem "operacionalnog identiteta primenjene lingvistike" srodna pitanja podrobnije razmatra Crystal (198 1 ), uključujući i važno ali često zanemarivano pitanje ko je taj koji definiše probleme u čijem rešava­nju primenjena l ingvistika treba da učestvuje.

43

RANKO BUGARSKI

primenjenu lingvistiku - uz napomenu da u svetu ima dosta prime­njene nauke o jeziku i izvan okvira ove asocijacije.Z4

Već na svom osnivačkom kongresu AlLA je utemeljena kao asocijacija nacionalnih udruženja, u koju može da se učlani po jedna već postojeća organizacija u oblasti primenjene lingvistike iz svake zemlje; ovo znači da su članovi nacionalnih udruženja učlanjenih u AlLA-u na taj način i članovi Međunarodnog udruženja . Neposredno individualno članstvo moguće je za pojedince iz zemalja u kojima ne postoji organizacija učlanjena u AlLA-u . U prvom periodu svog postojanja ograničena na manj i broj evropskih zemalja, AlLA je uspe­la da tokom godina bitno proširi svoje članstvo, tako da danas obuh­vata oko 35 zemalja-članica iz zapadne i istočne Evrope, Severne i Južne Amerike, Afrike, Azije i Australije, uz još nekoliko kandidata za skoro učlanjenje - zasad u statusu posmatrača - iz raznih krajeva sveta. No još uvek je koncentracija daleko najgušća u Evropi , pa se valja nadati da će svetska reprezentativnost AlLA-e biti povećana u godinama koje dolaze.

Pored organizovanja svetskih kongresa svake tri godine, AlLA se j avlja kao organizator, suorganizator i l i pokrovitelj većeg broja re­gionalnih naučnih skupova, seminara, letnjih škola i drugih sličnih aktivnosti . U njenoj izdavačkoj delatnosti , pored učešća u publikova­nju akata sa svakog kongresa, naj važnije mesto zauzima bilten pod n aslovom AlLA Bulletin (nedavno zamenjen naučnim časopisom AlLA. Review/Revue de / 'AlLA). Međutim, AlLA ima još jednu veoma važnu oblast aktivnosti, kojom se u pogledu prihvaćenih formi rada suštinski razlikuje od međunarodnih organizacij a inače sličnog tipa; to su međunarodne naučne komisije za pojedine oblasti primenjene ling­vistike . Postojanje dvadesetak ovakvih tematski određenih komisija, bez obzira na normalne razlike u razgranatosti, stepenu aktivnosti ili tempu rada, predstavlja u naše vreme značajan činilac u međunarod­nom organizovanju primenjene lingvistike, od još većeg potencijalnog značaj a u budućnosti .

24 Za širi uvid potrebno je konsultovati literaturu navedenu u ovom poglavlju i u poglavljima koja ga neposredno okružuju.

44

Članstvo u ovim komisijama, v ijim radom rukovode ljudi od međunarodnog ugleda u datim oblas 'ma, u principu je otvoreno za sve članove AlLA-e, i svaka od njih o upija izvestan broj stručnjaka i saradnika iz raznih zemalja, zainteres vanih za problematiku kojoj je posvećena. Neposrednim timskim istr živačkim radom komisije se zasad bave samo u redim slučajevima, i o se to u perspektivi pred­viđa. U sadašnjoj fazi rad se najvećim delom svodi na prikupljanje i razmenu podataka o relevantnim aktivnostima u pojedinim zemljama ili širim regionima, uz uspostavljanje kanala za redovno međusobno informisanje i saradnju . Komisije del imično učestvuju i u pripremi pojedinih tematskih sekcija na svetskim kongresima, prilikom kojih se i sastaju , a neke od njih priređuju i samostalne naučne konferencije, seminare i druge skupove u međukongresnim periodima; neke izdaju zasebne biltene i druge publikacije. Rad svih komisija koordiniraju za to zaduženi članovi Izvršnog odbora AlLA-e. Najuspešnije komi­sije mogu da prerastu u samostalna međunarodna udruženja, što se poslednj ih godina desilo u oblastima terminologije i primenjene psiholingvistike.

Cilj ovog dela izlaganja jeste da se kroz aktivnost ovih komisija u celini pokuša dati kakav-takav sumaran pregled aktuelnih delatnosti u primenjenoj lingvistici pod okriljem AlLA-e. Prethodne opšte na­pomene o karakteru, istoriji i strukturi ove organizacije bile su samo neophodna podloga za ovakav pregled; sada ćemo da kažemo po ne­koliko rečenica o glavnim oblastima naučnoistraživačkog rada, onako kako se one ocrtavaju prema komisijama (za ovu pri liku slobodno grupisanim prema srodstvu).

Za veliki broj ljudi i danas se pojam primenjene lingvistike naj­pre vezuje za nastavu jezika - posebno za nastavu stranih jezika. Ova tradicionalna veza priznaje se kako u strukturi kongresa AlLA-e tako i u delovanju njenih naučnih komisija. Ne manje od pet ovih bavi se pretežno ili isključivo problematikom iz oblasti nastave stranih je­zika; to su komisije za obrazovnu tehnologiju i učenje jezika, za je­zičke testove i testiranje, za nastavu jezika odraslima, za stručne je­zike, i za obrazovanje nastavnika jezika. Pitanjima uloge domaćeg

45

RANKO BUGARSKI

jezika u obrazovanju posvećena je Komisij a za nastavu maternjeg je­zika. U ovom krugu valja primetiti da se pažnja ne poklanj a tradicionalnim problemima nastave jezika n a školskom u u , nego, u znatnoj meri , i nastavi jezika - posebno strukovn . oiferenciranog stranog jezika - za odrasle slušaoce. Time je i ILA-i na adekvatan način zastupljeno jedno područje koje iz dana u dan postaje sve ak­tuelnije širom sveta.

Inače, kada je reč o odnosu između primenjene lingvistike i nastave jezika, uz sve što je upravo rečeno treba imati u vidu i či­njenicu da se u poslednje vreme širi svest o tome da ova dva pojma nipošto nisu podudarna - iako još ima sredina gde se takva podu­darnost često implicira. Postaje, naime, sve jasnije da pri men jena ling­vistika obuhvata još mnogo toga osim nastave jezika - što se, između ostalog, može videti i iz nastavka ovog našeg pregleda naučnih ko­misij a Međunarodnog udruženj a za primenjenu lingvi stiku. Ako se danas srne uzeti kao očigledno da sama nastavna praksa nije nikakva pri menjena nauka nego osobena pedagoška delatnost, onda se postav­lja pitanje teorije koja leži u osnovi te prakse. Može se, naravno, prihvatiti da teorija nastave jezika čini deo primenjene lingvi stike u uobičajenom širokom smislu ovog pojma, ali ipak treba reći da se pomenuta naglašeno interdisciplinarna oblast već u dovoljnoj meri specij alizovala, stičući skup sopstvenih distinktivnih obeležj a, da bi zasluživala naziv odgovarajućeg reda specifičnosti - za razliku od veo­ma nespecifičnog naziva "pri men jena lingvistika" . Nekoliko termina u stvari je već ušlo - ili počinje da ulazi - u širu upotrebu, kao npr.

"glotodidaktika" , "�ezička didaktika" ili , u nešto širem smislu, "obra­zovna lingvistika" . 5 Sve ovo, naravno, ne znači da se predlaže i sk­ljučenje teorij skih aspekata jezičke nastave iz domena kome oni već dugo na određen način pripadaju; jedino treba zadržati smisao za pro­porcije . Neka u primenjenoj lingvistici i dalje cveta hiljadu cvetova, ali neka niko ne očekuje da baš sve najlepše među nj ima vidi u i stoj školskoj bašti , pod brižnim nadzorom nastavnika stranih jezika !

2 5 Prva dva pomenuta termina javljaju se u raznim sredinama i jezicima; prvi od nj ih kod nas se pojavljuje npr. u naslovu jedne značajne novije publikacije u ovoj oblasti : Prebeg-Vilke ( 1 977). Treći termin uvodi i obrazlaže Spolsky ( 1 978) .

46

LINGVISTIKA U PRIMENI

Drugu širu aciju čini šest komisija koje su takođe u bližoj ili daljoj vezi sa prob ima nastave jezika, ali koje i maju sopstveni identitet i izvan te veze, koje su uz to povezane i sa više drugih praktičnih i teorijskih dom a. Grupa se po bližem srodstvu može uslovno podeliti na tri podgrupe , predstavljene po jednim parom ko­misija : komisije za kontrastivnu lingvistiku i za prevođenje; komisije za leksikografiju i leksikologiju i za terminologiju; i komisije za ana­lizu diskursa i za retoriku i sti l i stiku . Lako je videti da ove komisije, uzete zajedno, opet pokrivaju jednu istraživačku teritoriju koja je da­nas u punom zamahu.

Ima više dobrih razloga - tipoloških i didaktičkih , lingvističkih i vanlingvističkih - za organizovan rad na kontrastiranju jezičkih si­stema. Stoga nije nimalo slučajno to što već godinama postoji i ak­tivno radi , sa zapaženim i širom sveta poznatim rezultatima, čitav niz projekata u oblasti kontrastivne analize; među ovima istaknuto mesto od početka pripada Jugoslovenskom projektu za kontrastivnu analizu srpskohrvatskog i engleskog jezika, pod rukovodstvom prof. Rudolfa Fi l ipovića u Zagrebu, kome su se poslednjih godina pridružil i i drugi jugoslovenski projekti , u vezi sa drugim jezicima. Ovako va­ljano postavljene osnove odrazile su se i u uspešnom radu Komisije za kontrastivnu l i ngvistiku. Rad na kontrastivnoj lingvistici usko je povezan sa pitanj ima prevođenja, kao aktivnosti u teorij skom pogledu veoma složene i interesantne, a sa praktične strane izuzetno značajne u našem jezički iscepkanom svetu . Oba ova aspekta zastupljena su u radu Komisije za prevođenje.

Leksikološko-leksikografska i terminološka pitanja takođe su utkana u ovaj krug pojava i zapravo se ne mogu oštro odvajati od drugih problema koje on obuhvata. I ona su izraz urgentnih potreba savremene epohe u razvoju čovečanstva, pa ako su u naučnom smislu doskora uglavnom ostajala izvan matice teorij skih istraživanja u l ing­vistici, situacija se sada osetno menja. Opšte je poznato da je sastav­ljanje rečnika i terminoloških spiskova jedna od najstarij ih praktičnih delatnosti lingvističkog karaktera, ali se u naše vreme širi interesova­nje i za opštu leksikografsku i terminološku teoriju, i to kako u čisto

47

RANKO BUGARSKI

naučne svrhe tako i s obzirom na nagao porast svakodnevnih potreba u ovom domenu.

Komisije za analizu diskursa i za retoriku i sti listiku takođe obeležavaju jedno veoma blisko područje - i, još jednom, izrazito aktuelno. Ovde su u središtu pažnje principi organizovanja tekstova, govornih ili pisanih, uz poseban osvrt na njihovo dejstvo u razl ičitim komunikacijskim situacijama. Reč je, dakle, ne toliko o problematici klasično shvaćene retorike i književne sti li stike, koliko o postupcima kojima pribegavamo - u svakoj upotrebi jezika - da bismo uobličili delotvoran iskaz ili vodili razgovor bilo koje vrste, poštujući pri tom zakonitosti verbalne interakcije koje intuitivno osećamo.

Ovim je već naznačen prelaz ka sociolingvističkoj tematici, i sledeću grupu čine komisije u ovoj široj oblasti - za sociolingvistiku , za jezičko planiranje, za dvojezičko obrazovanje, za jezičke probleme imigranata, te za jezik i pol. Prvopomenuta Komisija za socioling­vistiku potencijalno zahvata najširi domen, i ona svoje polje rada de­finiše u koordinacij i sa drugim pomenutim komisijama. Što se ovih tiče, jezičko planiranje je već uhodano i dobro poznato područje, koje u ovom tumačenju obuhvata razne aspekte jezičke standardizacije i jezičke politike širom sveta, dok se kod dvojezičkog obrazovanja, kao i kod jezičke situacije stranih radnika u razvijenim zemljama, radi o nešto specifičnijoj problematici novijeg datuma. Očekuje se da će upravo u ovoj drugoj oblasti - čij i problemi zasad pogađaju samo jedan broj zamalja, ali zato s rastućim intenzi tetom - koordinirani istraživački napori (između ostalog i kroz pomenute komisije AlLA-e) moći da donesu dragocene nove uvide u današanju jezičku stvarnost, uz eventualne preporuke za preduzimanje određenih društvenih mera.

U psiholingvističkom domenu postoje komisije za psiholing­vistiku i za dečji govor, čija je opšta tematika dovoljno poznata, pa se na njoj ne moramo ovde zadržavati . Na kraju, donekle poseban položaj zauzima Komisij a za primenjenu računarsku lingvistiku, uto­liko što polje njenog rada nije određeno predmetom proučavanja nego specifičnim istraživačkim sredstvima, koja se mogu primeniti - i sve se više primenjuju - u raznorodnim oblastima lingvističkog istraživa-

48

n ja. Povoljna je okolnost, ina , što ova komisija ima tehnološku bazu u nekim dobro opremljenim ravunarskim centrima u Evropi i SAD.

Iz upravo obavljenog pregl da može se zaključiti da se komisije međusobno dosta razlikuju po o uhvatu, jer je delokrug nekih sraz­memo usko određen (npr. jezičko testiranje ili terminologija) , dok je kod drugih potencijalno znatno ši · (npr. sociolingvistika ili psiholing­vistika). Ima izvesnih razlika i u orijentaciji , tj . u srazmeri između teorij skih istraživanja i neposrednog društvenog angažovanja. Veoma je uočljivo, takođe, da u većem broju slučajeva dolazi do tematskog preklapanja. Ovo poslednje govori o potrebi međusobne saradnje po­jedinih komisija; a i njihova saradnja sa srodnim stručnim telima i organizacijama izvan AlLA-e nameće se kao prirodan zadatak.

Sada bismo mogli da se zapitamo u kojoj je meri AlLA uspela da svojom mrežom obuhvati nesumnjivo veoma široki potencijalni domen primenjene lingvistike - drugim rečima, da pogledamo ima li značajnih oblasti koje nisu zastupljene u izloženom spisku komi­sija.Z6 Izgleda da ih ima, iako možda ne mnogo. Pada u oči , na primer, odsustvo jedne komisije ia neurolingvistiku, uključujući patologiju govora kao područja autentičnih praktičnih problema. Razlog ovome nije ni u kakvom odbijanju AlLA-e da ovu oblast prihvati kao legi­timan deo primenjene lignvistike; na svetskim kongresima su primana saopštenja iz neurolingvistike, a na jednom od njih je postojala i cela odgovarajuća sekcija.27 Pre će biti da se dosad jednostavno nije javila dovoljno jaka inicijativa za pokretanje jedne takve komisije . Još jedna moguća praznina bila bi u oblasti komunikacij skih potreba u savre­menim društvima i u svetu kao celini , s posebnim obzirom na ulogu masovnih medija. Spisak nepokrivenih područja ovim sigurno nije iscrpen, ali možda ipak ne bi bio preteran zaključak da lista naučnih

26 Ovaj spisak odražava stanje u vreme kongresa u Lundu 1 98 1 . godine. Otada nije bilo bitnijih promena, osim što su se komisije za dvojezičko obrazovanje i jezičke probleme imigranata stopile u Komisiju za jezik i obrazovanje u višejezičnim sredi­nama, i što je osnovana nova Komisija za usvajanje drugog jezika.

27 O važnosti pri men jenih aspekata neurolingvistike v . kod nas Dimitrijević ( 1 976).

49

RANKO BUGARSKI

komisij a AlLA-e (eventualno uz pomenute dodatke) pruža dosta zao­kruženu sliku glavnih polja aktuelnog rada pod širim zaglavljem primenjene lingvistike.

Time bi ujedno bilo, u opštim crtama i na pragmatičkom planu, odgovoreno na pitanje šta sve pokriva poj am primenjene lingvistike u nazivu Međunarodnog udruženja. Što se tiče teorijskog statusa primenjene lingvistike u odnosu prema drugim naučnim disciplinama, a posebno prema samoj lingvistici - o ovom pitanju takođe se po­vremeno raspravlja poslednjih godina, ali se dolazi do različitih zak­ljučaka, pa jednog opšteprihvaćenog gledišta još nema na pomolu .

/

Organizovane diskusije o pitanju "Šta je primenjena ling­vistika?" vođene su, primera radi , na kongresu AlLA-e u Štutgartu 1 975. godine, na godišnjem skupu nastavnika engleskog kao stranog jezika (TESOL) u Majami Biču 1 977. godine, na godišnjem skupu Britanskog udruženja za primenjenu lingvistiku (BAAL) u Mančeste­ru 1 979 . godine, te na poslednjem kongresu AlLA-e u Briselu 1 984. godine. U tim prilikama ponuđeno je više različitih odgovora.28 No bilo to kako bilo, prosperitet AlLA-e ne zavisi od teorijskog stava prema pitanju identiteta primenjene lingvistike. Za Međunarodno udruženje, kao i za širu svetsku j avnost, primenjena lingvistika jeste sve ono što se na stručnom i organizacionom planu radi pod tim imenom. A u svetu se pod tim imenom - kako je možda, u granicama mogućnosti , nagovestio i ovaj kratki pregled - radi zaista mnogo toga od znatne naučne vrednosti i društvene koristi .

U odgovarajućoj srazmeri , slično se svakako može rec1 1 za Jugoslaviju . I u našoj zemlji imaju dugu tradiciju pojedine oblasti rada koje bi danas išle pod ovo zaglavlje, ali se o primenjenoj ling­vistici u jednom organizovanom smislu ovde može govoriti tek tokom poslednj ih desetak godina. Korenite promene kroz koje je jugoslo-

28 Materijale sa ovih skupova ili najvažnije podatke o nj ima daju, redom kojim su pomenuti, Nickel ( 1 976, 1) , Kaplan ( 1 980) i Morrow ( 1 979). Ovde relevantni deo materijala sa briselskog kongresa još n ije objavljen. O teorijskim pitanj ima šire se govori u prethodnom i narednom poglavlju ove knj ige.

50

LINGVISTIKA U PRIMENI

vensko društvo prošl9 poslednjih decenija stvorile su i uslove za raz­mah prirnenjenih istraživanja jezičke problematike. Novi ekonomski i politički odnosi, industrij alizacija, migracije i mešanje stanovništva u uslovima nagle urbanizacije, razvijena višejezičnost, širenje komu­nikacija i obrazovanja, masovni medij i , intenzivnije učenje stranih je­zika u procesu otvaranja prema svetu - sve ovo i još mnogo toga učinilo je od naše zemlje potencijalni mikrokozarn sociolingvističkih i prirnenjeno-lingvističkih istraživanja, postavljajući raznovrsne i često hitne probleme jezičke prirode. Ovakve probleme društvo mora da rešava kako najbolje zna, u okviru jedne sitematske jezičke politike čij i su načelni temelji utvrđeni ali koju u pojedinim sferama treba kontinuirano razrađivati i dosledno provoditi u delo. U ovom odgo­vornom poslu, koji pretpostavlj a koordinirano učešće mnogih činilaca, svoje mesto nalaze i saznanja do kojih se došlo naučnim radom u domenu lingvistike, a koja mogu da stvore osnovu za predlaganje teorijski utemeljenih programskih polazišta, podložnih praktičnoj pro­veri i društvenoj verifikacij i .

U ovom pogledu presudnu ulogu je odigrala pojava novih ge­neracija stručnjaka koji su, polazeći od domaćih uslova i tradicija, uspeli i da uspostave trajan produktivan kontakt sa modernim pristu­pirna jezičkim proučavanjirna na međunarodnom nivou. Nove ideje i inicijative tako su počele da se šire iz različitih univerzitetskih centara, jezičkih instituta i stručnih društava u svim našim sociokulturnim sre­dinama. Ovo je vodilo zasnivanju brojnih istraživačkih projekata, od kojih mnogi sarađuju sa srodnim inostranirn institucijama, razmeni stručnjaka i publikacija i drugim oblicima aktivnosti . Zahvaljujući svemu torne, savremena teorijska i metodološka dostignuća danas su zastupljena u tradicionalnim disciplinarna jezičkih proučavanja, a uz to postoj i razgranata delatnost na područjima kao što su višejezičnost, jezička standardizacija, usvajanje i učenje jezika, metodika nastave stranih jezika, kontrastivna lingvistika, prevođenje i mnoga druga.

U organizacionom smislu, od najvećeg značaj a bilo je osnivanje Društva za primenjenu lingvistiku Jugoslavije, 1 973 . godine u Novom Sadu, koje je od početka razvilo zapaženu aktivnost. Tokom 1 976 .

5 1

RANKO BUGARSKI

godine dolazi do reorganizacije: postojeća regionalna jezgra izrastaj u u samostalna republička i pokrajinska društva s a sopstvenim statutima i programima rada, koja se udružuju u Savez društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije. Prvo sedište Saveza je u Beogradu, a potom se u dvogodišnjem ritmu premešta u Zagreb, Skoplje, Sarajevo, Ti­tograd . . . Osnovni zadatak Saveza jeste organizovan je primenjene ling­vistike kao društveno angažovane naučne discipline na jugosloven­skom planu. lako su neki od najvažnij ih projekata u pojedinim obla­stima starij i od Saveza i još uvek se odvijaju izvan njegovih okvira, dok na specifičnij im područjima postoje druga stručna društva (na primer, za pojedine jezike koj i se govore u Jugoslavij i , za strane je­zike, za prevođenje), Savez je jedina asocijacija čiji delokrug obuhvata celokupnu teritoriju primenjene lingvistike - bar u načelu, ako još ne i u praksi . Okupljajući više stotina članova različitih stručnih pro­fi la iz svih krajeva naše zemlje, Savez postaje prvo opštejugosloven­sko udruženje u oblasti lingvistike, uistinu reprezentativno kako u profesionalnom tako i u društvenom pogledu. Pored koordinacije rada svojih društava i pomoći u održavanju veza između njih, pokrovite­ljstva nad raznim naučnim i stručnim skupovima koje ona organizuju , te uspostavljanja kontakta i saradnje sa drugim srodnim udruženj ima u Jugoslavij i , Savez je, na pravcima koje je označilo ranije Društvo, razvio bogatu aktivnost u tri glavne oblasti : (a) organizovanje naučnih skupova na jugoslovenskom nivou, (b) izdavačka delatnost i (e) sarad­nja sa inostranstvom.

(a) Prvi korak ovde je predstavljala konferencija "Jezik i druš­tvo" , održana 1 975. godine u Beogradu, u organizaciji Društva za primenjenu lingvistiku Jugoslavije. Njene sekcije bile su posvećene sociolingvistici kao naučnoj disciplini, jezičkoj standardizacij i i ko­munikacij i , koegzistencij i jezika u višejezičnim sredinama, uticaj u sredine na razvoj govora, t e društvenoj motivacij i učenja stranih je­zika. Od svog osnivanja, S avez ustanovljuje trogodišnji ritam odr­žavanja svojih kongresa, pa se prvi drži 1 977. u Beogradu, drugi 1 980. u Zagrebu, treći 1 983 . u S arajevu, a četvrti se planira za 1986. u Herceg Novom. Tematiku ovih dobro posećenih i uspešnih kongresa

52

LINGVISTIKA U PRIMENI

čine pitanja teorije i metodologije primenjene lingvistike, njenog isto­rijskog razvoja i aktuelnog stanja u svetu i u našoj zemlji , zatim pro­blemi višejezičn�sti , jezičkog rasloj avanja i standardizacije, usvajanja i učenja jezika, nastave stranih je�ika, kontrastivne analize i prevođe­nja. Uz saradnju Društva za primenjenu lingvistiku Makedonije, 1 982. godine u Ohridu je organizovana savezna konferencija ,)ezički kon­takti u jugoslovenskoj zajednici" , usredsređena na probleme interak­cije i diferenciranja. jezičkih kodova u kontaktu u našim uslovima, te na sociolingvističke aspekte usvajanja i učenja jezika, uključujući jezički razvoj jugoslovenske dece izvan Jugoslavije.29

(b) Glavnu publikaciju čini Godišnjak Saveza društava za

primenjenu lingvistiku Jugoslavije, čija se Redakcija, Savet i sedište menjaju svake tri godine ; prva tri broj a izašla su u Beogradu, sledeća tri u Zagrebu, a naredna dva u Sarajevu. Ova reprezentativna perio­dična publikacija, pored objavlj ivanja akata sa dosad održanih kon­gresa Saveza, donosi referate i sa drugih skupova u oblasti primenjene lingvistike, kao i pojedinačne radove članova; prilozi se objavljuju na svim jezicima naroda i narodnosti Jugoslavije, sa rezimeom na nekom svetskom jeziku . Pored Godišnjaka, Savez povremeno štampa informativni Bilten, a učestvuje i u izdavanju nekih publikacija za­jedno sa svojim društvima-članicama. 30

(e) Savez funkcioniše kao koordinator međunarodne aktivnosti svoj ih članova na više načina. Odmah po svom osnivanju, Društvo za primenjenu lingvistiku Jugoslavije učlanjeno je u AlLA-u, a Savez

29 Radovi sa ovih skupova objavljeni su u zasebnim publikacijama, kako sledi. Konferencija , ,Jezik i društvo": Bugarski!lvir/Mikeš ( 1 976) ; kongresi Saveza u njegovom Godišnjaku, i to I kongres u br. 3, II u br. 4-5 i III u br. 7-8 ; konferencija o jezičkim kontaktima: Mišeska Tomić ( 1 984).

30 Brojeve Godišnjaka l ( 1 977), 2 ( 1 978) i 3 ( 1979) uredio je R. Bugarski, brojeve 4-5 ( 1 980-8 1 ) i 6 ( 1 982) V. Ivir, a dvobroj 7-8 ( 1 983-84) M. Riđanović. Ove publikacije daju najbolji presek kroz tekuće aktivnosti članova jugoslovenskih društava za primenjenu lingvistiku. Zasebne publikacije povremeno potiču i sa skupova koje organizuju ili suorganizuju pojedina društva; v . npr. Žiletić ( 1 983), Đukanović ( 1984), Nećak-Liik/Štrukelj ( 1 984). Referati sa ovakvih skupova nekada se štampaju i u serijskim izdanj ima kao što su Živi jezici (Beograd), Strani jezici (Zagreb), Književni jezik (Sarajevo) ili Zbornik radova Instituta za strane jezike i književnosti (Novi Sad).

53

RANKO BUGARSKI

je to članstvo obnovio čim se konstituisao na novim osnovama, tako da je on sada kolektivan član Međunarodnog udruženja - iz čega proističe da je svaki član nekog od naših republičkih i pokraj inskih društava samim tim uključen i u delatnost AlLA-e. Srazmerno go­dišnj oj članarini koju Savez uplaćuje AlLA-i , naša društva dobij aju određen broj primeraka ranije pomenutog B iltena (odnosno, sada, na­učnog časopisa) ove asocijacije; tim putem se naši članovi uključuju u aktuelne svetske tokove u primenjenoj l ingvistici , dok se s druge strane, putem povremenih izveštaja i drugih dopisa, međunarodna j av­nost upoznaje sa aktivnostima u Jugoslavij i . Osim toga, jugosloven­skim stručnjacima je otvoren put za učestvovanje na svetskim kon­gresima i drugim naučnim skupovima u organizacij i AlLA-e, kao i za rad u njenim naučnim komisij ama. Zapaženo učešće naših pred­stavnika u ovim aktivnostima tokom protekle decenije dalo je odre­đene podsticaje za dalji rad u zemlji , doprinoseći uz to međunarodnoj afirmacij i naše primenjene nauke o jeziku. U ovom sklopu treba po­smatrati i aktivnost jugoslovenskih predstavnika u upravnim tel ima AlLA-e, Međunarodnom komitetu i Izvršnom odboru, kao i u raznim njenim stalnim i privremenim radnim telima, gde su oni povremeno birani na odgovorne funkcije.3 1

Iz datih okvirnih podataka lako se može videti koliko se široko kod nas u praksi shvata pojam primenjene lingvistike. Još od prvih dan a Društva, odnosno S aveza, pod primenjenom lingvistikom po­drazumeva se svojevrsno prožimanje nauke o jeziku i društvene prak­se, pri čemu se u samoj nauci ne prihvata nikakva oštra podela na

"čistu" i "primenjenu" lingvistiku (što je istaknuto i u redakcijskom uvodniku l . broja Godišnjaka- v. str. 7 tamo) . Ovim se omogućuje uzaj amno oplođivanje teorijskih i primenjen ih istraživanj a umesto njihovog veštačkog razdvajanja; po pravilu se polazi od pragmatičkog aspekta primenjene lingvistike kao prirodno primamog, ali se i njen teorij ski vid ozbi ljno uzima u obzir. Drukčij e bi teško moglo i da bude pri deklarisanom stanovištu po kome se primenjen a lingvistika

31 Za nešto šire podatke o nastanku i radu Saveza v. Janković ( 1 978b) i Mišeska Tomić ( 1 983).

54

LINGVISTIKA U PRIMENI

razume kao primena naučnog lingvističkog znanja na probleme što proističu iz upotrebe jezika u društvu, koja obuhvata, kako smo naj­većim delom već videli, višejezičnost, jezičko planiranje i jezičku standardizaciju , usvajanje jezika, nastavu maternjeg jezika, jezika sre­dine i stranih jezika, kontrastivnu lingvistiku, leksikografiju, termi­nologiju i stručne jezike, jezik u masovnim medijima, ljudsko i maši n­sko prevođenje, informatiku, patologiju govora i sluha, i drugo. Kako smo već napomenuli, samo neki delovi ovog raspona dosad su u or­ganizacionom smislu u većoj meri uključeni u delatnost Saveza kao najobuhvatnije stručne asocijacije, dok je na nekim drugim sektorima od ranije postojeća i često veoma zapažena istraživačka delatnost više vezana - što je i prirodno - za organizacije i institucije uže namene. Osim toga, dok su neka opšti ja područja (kao učenje i nastava jezika) posvuda zastupljena, u drugim oblastima težišta su različito raspo­ređena, odražavajući regionalne specifičnosti (npr. višejezičnost u Voj­vodini , terminološka standardizacija u Bosni i Hercegovini).32

Već rečenom treba dodati sledeće. Rezerve koje se mogu oprav­dano izneti u pogledu nekih dosta uobičajenih shvatanja primenjene lingvistike, kao ni moguće predložene korekcije, nikako ne treba shva­titi kao osporavanje velikog stvarnog - i još većeg potencijalnog -značaj a delatnosti na ovom području. Ako je teorijski status prime­njene lingvistike kao autonomne naučne discipline podložan sumnji , ne može se sumnjati u naučni kvalitet i društvenu opravdanost velikog broja projekata i publikacija iz mnogih pojedinačnih oblasti tradicio­nalno obuhvaćenih tim imenom. Kratko rečeno, ljudski život je po­negde bogatij i zahvaljujući primenama lingvističkih saznanja i rezul­tata. Ovu činjenicu ne bi smeo da prenebregne nijedan lingvist, ma koliko sam mogao biti teorijski opredeljen i lično neangažovan u bilo

32 Pojedini sektori primenjene lingvistike imaju i svoje vlastite publikacije (npr. projekti kontrastivne analize ili proučavanja govornog razvoja, višejezičnosti i drugih tematskih oblasti). Šireg raspona su npr. zbornici pod Berić i dr. ( 1 980) i Mikeš ( 1 983) na području kontrastivnih istraživanja. Najvećim brojem publikacija raspolažu područja kao što su nastava i negovanje maternjih jezika i metodika nastave stranih jezika. O svemu ovome ovde se ne mogu dati ni osnovni podaci, ali v. i literaturu koja će biti navedena u ostal im, tematski užim delovima ove knjige. Sistematska bib­liografska obaveštenja pruža sada Dimitrijević ( 1 984b).

55

RANKO BUGARSKI

kakvim primenama. Što je još važnije, širi društveni krugovi - a po­sebno oni koji na raznim nivoima imaju udela u procesu odlučivanja o brojnim praktičnim pitanjima koja nameće društvena upotreba jezika - morali bi takođe da u punoj meri budu svesni ovoga. Pošto se ovde značajnim delom radi o relativno novim stvarima, potrebno je da tim širim krugovima neko predoči perspektive koje nudi primenjena ling­vistika i stručnu pomoć koja se od nje može razložno očekivati u rešavanju niza društvenih problema sa važnom jezičkom komponen­tom jedne ili druge vrste. Ova posrednička uloga između naučnih tekovina i društvene akcije prirodno pripada samim l ingvistima i njihovim kolegama iz susednih struka, sa kojima sarađuju na projek­tima iz primenjene lingvistike.33 U svom naučnom i stručnom radu svaki čovek se može osećati manje ili više teorijski ili praktično usme­renim, ali je van svake sumnje da je on takođe član svoje društvene zajednice, čiji problemi su i njegovi .

Čini se da je način na koji je primenjena lingvistika shvaćena i utemeljena u našoj zemlj i načelno pogodan za širenje ovakvih po­gleda, ma koliko same konkretne prilike u pojedinim sredinama il i u jugoslovenskoj zajednici kao celini mogle biti manje i l i više povo­ljne u nekom datom društvenom trenutku. Izvesno je da, i pored već postignutih rezultata na valjano postavljenim temeljima, još veoma mnogo toga ostaje da se uradi - gledano institucionalno, programski , organiz aciono i kadrovski . Ovde ne treba ni govoriti o već poznatim, da ne kažemo hroničnim opštij im slabostima, vidlj ivim i na ovom području , koje proističu iz teritorijalne i administrativne rascepkanosti , nedovoljne sistematičnosti i koordinacije, nezadovoljavajuće kadrov­ske baze i oskudice finansij skih sredstava.

Pa ipak je od znatnog principijelnog domašaja duh stvaralačke integracije pojedinačnih i grupnih napora koji provejava današnj im aktivnostima u primenjenoj lingvistici kod nas. Dva bitna obeležj a ovih stremljenja jesu njihova tematska raznovrsnost i nj ihov opšteju­goslovenski karakter. Naznačenim širokim shvatanjem pojma prime­njene lingvistike za potrebe našeg vremena i naše sredine od početka

33 Završni pasus uvodnog referata na kongresu AlLA-e u Kembridžu predstav­lja elokventan pledoaje u ovom smislu; v. Malmberg ( 1 97 1 : 1 7-8).

56

LINGVISTIKA U PRIMENI

je onemogućeno sužavanje n a uži krug poslenika samo jedne oblasti (na primer, nastave stranih jezika) . A neprihvatanje nekih oštrih podela unutar same lingvistike, koje su ponegde donele dosta nepotrebnih nesporazuma na linij i veštački stvorene opozicije između poslova "vi­šeg" i poslova "nižeg" reda, između kreativnosti i reproduktivnosti , doprinelo je stvaranju uslova za prevazilaženje ove naučno i društveno štetne psihološke barijere. Ovako je lakše osetiti i drugima pokazati da svi koj i su uključeni u ove delatnosti rade korisne poslove, samo poslove donekle drukčije , i korisne na različite načine. Bilo da su lingvisti , pedagozi , ps iholozi, sociolozi ili pripadnici neke druge stru­ke, okupljeni na zajedničkim poslovima i na jugoslovenskom planu oni mogu da daju kolektivan doprinos od stvarnog značaja. Time do najvećeg izražaja dolazi ono što ih povezuje, kako međusobno tako i sa neposrednim i dugoročnim interesima šire društvene zajednice kojoj pripadaju kao stručnjaci i kao ljudi .

Jednom rečju, napravljen je dobar početak u stručnom i društve­nom smislu, pažnja j avnosti skrenuta je na mnoštvo problema čijem rešavanju nauka o jeziku može da doprinese, i trasiran je put kojim dalje treba ići u profesionalnom izgrađivanju i društvenom afirmisanju primenjene l ingvis tike. Za rad koj i u organizacionom, a delom i u istraživačkom pravcu uokviruju granice jedne decenije, ovo nisu mala dostignuća.

[P. S. 1996 - Savez društava za primenjenu lingvistiku Jugo­slavije i njegov Godišnjak ugasili su se sa raspadom te zemlje. Posled­nj i , V kongres Saveza prethodno je održan u Ljubljani 1989. godine, a radovi su objavljeni u zborniku pod Štrukelj ( 1 989) . Zbornik sa IV kongresa u Herceg Novom 1 986. godine nije štampan. - Rasprave sa okruglog stola o identitetu primenjene lingvistike, održanog u ok­viru kongresa AlLA-e u Briselu 1984. godine, na koje - kao još ne­objavljene - upućuje beleška 28 gore, u međuvremenu su štampane kao zasebna knjiga: Tomić/Shuy ( 1987) . Nju ovde registrujemo i zbog njene važnosti za tematiku koju raspravljamo u ovom delu knjige; izveštavanje o aktivnostima AlLA-e tokom poslednje decenije inače izlazi iz njenih okvira, kao i bilo kakav osvrt na domaća zbivanja u istom periodu] .

57

4. Primenjena lingvistika kao

lingvistika u primeni

Teorijsko razmatranje u· 2. poglavlju ove knjige dovelo nas je do zaključka da se ne mogu pronaći ubedlj ivi kriterijumi razlikovanja primenjene lingvistike od lingvistike na osnovu predmeta ili meto­dologije, u savremenim uslovima u kojima se proučavanje jezika u celini sve više odlikuje interdisciplinarnošću i društvenom osetlj ivoš­ću. Razlika se možda može ustanoviti jedino polazeći od ciljeva, tako što bi se reklo da je opšti cilj lingvistike razumevanje ljudskog jezika, a primenjene lingvistike - da doprinese rešavanju problema do kojih dolazi u upotrebi jezika u društvenim zajednicama; ali i ovo je danas problematično, s obzirom na aktuelni karakter same lingvistike. Otuda je primenjenu lingvistiku najbolje posmatrati ne kao granu lingvistike niti kao konglomerat naučnih disciplina, još manje kao skup prak­tičnih problema, nego kao spoljnu orijentaciju jezičkih proučavanja - drugim rečima, kao naziv jedne motivacije, a ne nekog zasebnog polja i straživanja. Teorijski , dakle, "primenjena lingvistika" ne bi bila drugo do "primenljiva lingvistika" , il i lingvistika u primeni izvan sop­stvenog domena. Stoga je opravdanije govoriti o lingvistici i njenim primenama (dakako, zajedno sa brojnim drugim naukama) nego po­drazumevati , neobrazloženom upotrebom popularnog termina "prime­njena lingvistika" , postojanje jednog odelitog identiteta koji se onda mora potvrđivati insistiranjem na distinkcijama koje su do danas izložene ozbiljnoj sumnji .

Imajući na umu argumente izložene u prilog ovoj koncepcij i , u ovom poglavlju zadržaćemo se na nekim, prevashodno teorijskim, aspektima primenjene lingvistike kao lingvistike u primeni. Pre svega,

58

LINGVISTIKA U PRIMENI

jasno je da svako određenje pojma primenjene lingvistike i njenog odnosa prema lingvistici u celini bitno zavisi od poimanja same ling­vistike . Stoga se i može, u sporenju između stručnjaka, povremeno naići na stav koj i se da ovako sažeti : ako hoćeš da ti kažem šta je primenjena lingvistika, najpre ti meni reci šta je lingvistika. Naše stanovište očigledno podrazumeva jednu veoma široku koncepciju lingvistike kao nauke o jeziku . Jedna implikacija ovog sasvim uo­bičajenog određenja - koje ipak, kako se čini, nije bez izuzetka prih­vaćeno - jeste da postoj i samo jedna takva nauka; druge, implicirane povremeno upotrebljavanim terminom ,jezičke nauke" (npr. engl . lan­

guage sciences), malo se kad strogo definišu s obzirom na lingvistiku, pa ovde nećemo postavljati pitanje njihovih mogućih profila. Nadalje, lingvistika u ovom smislu ne svodi se na lingvističku teoriju, kako to biva kod nekih teoretičara; ova odredba je suštinska za naše viđenje statusa primenjene lingvistike. Najzad, ovako shvaćena lingvistika uk­ljučuje operisanje podacima filološkog karaktera, i to ne samo u opisivanju pojedinih jezika nego i u konstruisanju opštih teorija.

Prema ovakvoj koncepciji , zadatak lingvistike mogao bi se sa­žeto odrediti kao izgrađivanje jedinstvenog skupa teorijskih principa, deskriptivnih kategorija i analitičkih postupaka koji bi u principu bio kadar da definiše ljudski jezik kao pojavu, opiše specifična obeležja pojedinih jezika i obrazloži sinhronijske varijacije i dijahronijske pro­mene u upotrebi ovih jezika od strane pojedinaca u društvenim za­jednicama.34 Iz ovog sledi da, gledano prema predmetu istraživanja, pojam lingvistike obuhvata kako opštu lingvistiku Gezik) tako i de­skriptivnu lingvistiku Gezici). Ne ulazeći u razne druge lingvističke discipline užeg predmeta i specifičnijeg karaktera, u rasponu od neurolingvi stike do etnolingvistike, ovde ćemo samo da naglasimo da se opšta lingvistika može produktivno sagledati kao disciplina koja sadrži tri osnovne komponente, saglasno trima temeljnim aspektima jezika: semiolingvističku (kodni aspekt), psiholingvističku (psihički aspekt) i sociolingvističku (društveni aspekt) . Ono što je ovde nazvano

34 Ova definicija predstavlja proširenje one koju daje Crystal ( 1 973 : 1 4) . Upor. i l poglavlje (bel eška l ) .

59

RANKO BUGARSKI

analoški motivisanim neologizmom "semiolingvistika" , a što se u od­sustvu podesnog i opšteprihvaćenog termina naziva lingvistikom u užem smislu, mikrolingvistikom ili strukturalnom lingvistikom, ne­retko se poistovećuje sa l ingvistikom u celini . Ovo mešanje nivoa posmatranja vodilo je mnogim nesporazumima i zabunama oko pita­nja statusa i uzajamnog odnosa lingvističkih disciplina?5

Ovaj nužno uprošćeni prikaz strukture središnjeg područja ling­vistike, budući predmetno određen, ne ostavlja prostor za razlikovanje

"neprimenjene" i "primenjene" lingvistike, što je pitanje pri stupa. Fundamentalna ili teorijska lingvistika nema predmeta drukčijeg od onog koj im se bavi lingvistika u celini, i ona predstavlja samo način opisivanj a i objašnjavanj a toga zajedničkog i mnogolikog predmeta. Analogno, primenjena lingvistika pod ovim uglom prestaje da postoji kao područje odelito od lingvistike u celini, jer su svi njeni delovi podložni primeni . Ove principijelne odnose ne ugrožava okolnost da su iz strukturalnih ili istorijskih razloga različiti segmenti sveukupne lingvističke teritorije do danas ostali neujednačeno razvijeni , u po­gledu teorije kao i primena. Nasuprot institucionalnim podelama i praktičnim potrebama stoji vizija jedne integrisane nauke o jeziku koja iznutra razvija različite pristupe, sarađuje sa drugim naukama na uzaj amno korisne načine, i biva zajedno s njima diferencijalna primenj ena na zasebno identifikovana i imenovana problemska pod­ručja. Ovo je verovatno najbolj i odgovor na aktuelne dileme koje na­meće pojam primenjene lingvistike.

Pošto smo o pragmatičkoj strani ovih pitanja dovoljno govorili u prethodnom poglavlju, ostaje nam da ovde učinimo još nekoliko napomena teorijskog karaktera i da time zaokružimo ova razmatranja. Kako je ranije već nagovešteno, ne izgleda umesno govoriti o prisus­tvu teorije u nekim delovima ili verzijama lingvistike a njenom od­sustvu u drugim: sve što zaslužuje naziv lingvistike zasigurno mora, bar u principu, da počiva na teorijskim osnovama neke vrste. Otuda

35 Koliko nam je poznato, termin ,,semiolingvistika" je prvi put ovako upotreb­ljen u radu: Bugarski ( 1 978). Na isti način utemeljenu, ali širu razradu odnosa između lingvističkih disciplina daje Bugarski ( 1976).

60

LINGVISTIKA U PRIMENI

je adekvatnije napraviti distinkciju, koliko god provizomo i šematski, između različitih vrsta teorije, asociranih sa raznim tipovima ling­vističkih i straživanja. Grubo uzev, etiketa opšte teorije mogla bi se pripisati područjima koja se uobičajeno svrstavaju pod opštu ili teo­rijsku lingvistiku, a etiketa prime njene teorije onima za koje se obično uzima da pripadaju primenjenoj lingvistici . I ako se primenjena ling­vistika odista shvati kao primenljiva lingvistika, u skladu sa stano­vištem koje ovde zastupamo, primenjena teorija analogno nije drugo do primenljiva teorija, sa približnim značenjem "teorija primena ling­vistike" ili možda "teorija lingvistike kao primenlj ive discipline" .

Sada izgleda dovoljno jasno da je izgrađivanje neke vrste prime­njene teorije neophodno ako primenjena lingvistika, bilo kako defi­nisana, treba da i sama po sebi uistinu dođe do reči, umesto da u ovom pogledu i dalje ostane podređena teorijskoj lingvistici (slično konstatuje i Kaplan 1 979:330). Zasad se može samo nagađati kakvu bi konkretniju formu takva teorija mogla da dobije, i kako bi mogao da izgleda njen konačan opseg. Sa negativne strane, sa sigurnošću se može predvideti da se ona neće svesti na mehanički zbir zasebnih teorija specifičnih oblasti koje se pragmatički ili operacionalno eti­ketiraju kao "primenjena lingvistika" (učenje jezika, nastava jezika, jezičko planiranje, terapija govora i sluha, prevođenje itd.) . Jer ako su ove oblasti , kako smo već istical i , isuviše brojne i raznorodne da bi obrazovale jedno koherentno područje naučnog istraživanja, iz njih ne može da izraste ni jedna odgovarajuća jedinstvena teorija.

Pozitivna strana, međutim, predstavlja teži slučaj . Sve što u ovom trenutku možemo da kažemo jeste da bi jedna primenljiva teo­rija one vrste koju ovde imamo na umu pre morala da se razvije unutar same lingvistike, u procesu njenih primena i kao njihova re­zultanta, možda u obl iku onoga što je nedavno označeno, dakako ta­kođe sasvim uopšteno, kao "teorija jezika odražena u principima pri­mene" . 36 Takva teorija mogla bi da ima opšti deo, koji bi vredeo za

36 V. Malmberg ( 1 98 1 :7). Izgleda da je ovome sličan duh u kome Kap lan ( 1 980: 1 0), krećući se u okviru nešto drukčije koncepcije, vidi pri men jenu lingvistiku kao

"tačku u kojoj se svekol iko proučavanje jezika sjedinjuje i aktualizuje".

6 1

RANKO BUGARSKI

sva područja primene, i specijalne delove, koji bi pokrivali ove po­naosob. Ti specijalni delovi bi s jedne strane pripadal i l ingvistici (npr. teorija lingvistike u primeni na nastavu jezika, n a prevođenje itd.) , dok bi s druge strane či nil i komponente zasebnih međudisciplinamih teorija svakog od ovih područja (npr. teorija nastave jezika, teorija prevođenja i td.) . Malo se toga zasad može reći o odnosu između "pri­menljive" teorije u celini i "opšte" teorije, u smislu malopre naprav­ljene di stinkcije, izuzev da ove treba sagledati u opštoj perspektiv i konvergencije, a ne dalje divergencije.

U cilju objašnjenja ove poslednje ocene treba podsetiti na nesumnjivu činjenicu da je ona vrsta teorije koju samo nazvali opštom do danas ostala neuporedivo razvijenija od one nazvane primenjenom, ili primenlj ivom; ova potonja je zapravo još uvek u velikoj meri nešto što se tek priželjkuje. Ovo je uglavnom posledica tradicionalno snažne

identifikacije teorijskih aspiracija sa opštim il i fundamentalnim istra­živanj ima, a s druge strane insi stiranja na praktičnim ci ljevima prime­njene lingvistike. Ali jedna istinski primenlj iva teorija takođe se mora izgrađivati u godinama koje dolaze, učestvujući , kako je rečeno, u specifičnim teorijama različitih oblasti primene, i u isti mah obo­gaćuj ući sadržaj same lingvistike u celosti . Prema tome, u idealnoj projekcij i dve provizorno razdvojene vrste lingvističke teorije trebalo bi da se spajaju kako lingvistika bude postaj ala sve primenljivija, a njene primene sve prefinjenije i naučno zahtevnije.

Iz izloženog proizlazi da ni primenljivu l ingvistiku n iti njoj od­govarajuću teoriju ne treba uzimati zdravo za gotovo, kao prirodne produkte rutinskih lingvističkih istraživanja . Suprotno tome, one su nešto što se mora razvijati svesnim i usmereni m napori ma posebne vrste , uz korišćenje različitih izvorišta kako unutar tako i izvan nauke o jeziku. Aplikacije ovde nose snažne implikacije teorijske i meto­dološke povratne sprege, kao i širenja domena i izoštravanj a instru­menata lingvis tičkih proučavanja. Na taj način lingvisti ka postaje primenlj iva svesnom namerom a ne pukim sticajem okolnosti , i po­tencijalno u znatno većem obimu od onog koj i podrazumevaju kon­vencionalnije predstave o jednoj zasebnoj primenjenoj l i ngvistici .

62

LINGVISTIKA U PRIMENI

Osim toga, upravo kroz ovaj "primenljivi" pristup l ingvistika kao ce­lina najbolje sarađuje sa drugim naukama i ispoljava svoj moderni interdiscipl inarni karakter. 37

Prema tome, naslovom ovog teksta nipošto se ne želi sugerisati da l ingvistika u primeni ostaje ista lingvistika, ali se hoće reći da ona još uvek ostaje lingvistika. Drugim rečima, sistematski napori da se ona učini primenljivom izvan svog domena modifikuju njenu pri­rodu ali je ne preobraćaju u nešto što više nije lingvistika. Same te modifikacije mogu ipak biti srazmemo dalekosežne, tako da pojam primene dobija novo i bogato značenje. Tako, na primer, jedna opštelingvistička teorija o fonološkoj ili sintaksičkoj strukturi prirod­nih jezika, ili o usvajanju jezika, ne mora biti - i najčešće nije -nigde neposredno primenlj iva u tom obliku, al i se ona može dalj im i drukčij im naporima prilagođavati i preformulisati tako da se može produktivno primeniti , recimo, u defektologij i , odnosno računarskim operacijama ili nastavi jezika.

U ovom svetlu možemo se sada osvrnuti na dosta česta, iako mahom neobrazložena, tvrđenja da primenjenu lingvistiku upravo ne

treba poistovećivati sa primenama Iingvistike.38 Ako ovo treba da zna­či samo to da lingvistika po pravilu nema gotovih odgovora na prak­tične probleme upotrebe jezika, i da se delovi njenog aparata ne mogu prosto presađivati u druge prostore znanja ili delatnosti ne rizikujući ozbiljne manjkavosti i deformacije, nije teško složiti se s tim upozore­njem. Neshvatanje da su modeli i metode razvijeni u lingvistici pri­mereni njenom jedinstvenom predmetu, ljudskom jeziku, i da kao tak­vi nisu direktno prenosivi na predmete i poduhvate drukčije prirode, izazvalo je mnoge nesporazume i pri lično nezadovoljstvo rezultatima

37 Suštinsku ulogu uzajamnog delovanja naglašava i Shuy ( 1 984: 1 0 1 -2), koji se zalaže za zamenjivanje uobičajenog linearnog modela od teorije ka primeni rekur­zivnim trougaonim modelom koji uključuje doživljajni svet, teoriju i primenu.

38 Ovo tvrdi , primera radi, nekoliko auiora u zborniku K aplana ( 1 980); tako sam Kaplan afirmisanje nezavisnosti primenjene lingvistike povezuje sa . ,spremnošću da se praktikuje primenjena l ingvistika umesto pukog primenj ivanja l ingvistike" ( 1 980:65). Kako ćemo odmah videti, valjanost ove efektno sročene opozicije zavisi od tumačenja njenih članova.

63

RANKO BUGARSKI

"primene" lingvističkih pojmova i postupaka u jezičkoj nastavi, teoriji knj iževnosti , filozofiji , antropologiji i drugde. U stvari , kod većeg bro­j a ovakvih bezbrižnih transfera bilo bi opravdanije govoriti o zlou­potrebi lingvistike nego o njenoj upotrebi .

Ali ako se pomenutim tvrđenjem želi nagovestiti da se primena upravo na ovo i svodi , da sam ovaj pojam nužno isključuje kreativne svrhovite modifikacije onoga što će da bude primenjeno, ono se mora odbaciti . Pri stanovištu koje mi ovde zastupamo, nema ničega "pu­kog" u primenjivanju lingvistike, pošto ovaj proces uključuje vitalnu komponentu nastojanja da se ona učini istinski i korisno primenljivom - to jest, u drukčijoj terminologiji , upravo "praktikovanja primenjene lingvistike" . Ovo je sasvim očigledno ako se pođe od toga da prime­njena lingvistika nije samo kanal za transmisiju drugde postignutih naučnih rezultata i već pripremljenih obrazaca na razinu aktuelne pro­blematike svakodnevnog života, već upravo naučno područje na kome se oblikuju takvi praktično primenljivi rezultati i obrasci . A ono, kako smo već videli , može da pruži značajan doprinos kako opštoj teoriji jezika, skrećući pažnju na neke njegove praktične komunikacijske vi­dove koji su često ostajali van vidokruga "čiste" nauke o jeziku, tako i jezičkoj praksi , pružajući naučno zasnovane i interdisciplinarno pro­verene uvide u suštinska obeležja te prakse.

Treba na kraju reći da ovde ponuđena koncepcija, koja teži da primenjenu lingvistiku sagleda kao lingvistiku u primeni, sa svim im­plikacijama koje prate ovo viđenje, i time kao nešto potencijalno da­leko značajnije nego što bi to ikada mogla da bude, sama po sebi, jedna dodatna grana nauke o jeziku, po svemu sudeći predstavlja ma­nj insko gledište . Naime, iako ono može da bude prihvatlj ivo, pa i sasvim prirodno, mnogima koji sebe smatraju prosto lingvistima, nije verovatno da bi ga spremno prigrlio veliki broj onih koji bi se iz institucionalnih ili idejnih razloga radije samoidentifikovali specifično kao primenjeni lingvisti . Tako za budućnost ostaje i razrešenje ovog svojevrsnog nesklada između teorije i empirije.

Ali šta se god dogodilo sa terminom "pri men jena lingvistika" , koj i će se u institucionalnom smislu verovatno i dalje upotrebljavati

64

LINGVISTIKA U PRIMENI

iako ima - kako smo videli - dobrih teorijskih razloga za njegovo napuštanje, znatno je važnije šta će se desiti sa lingvistikom u njenoj sveukupnosti - da li će se ona, i kako, dalje transformisati iznutra da bi odgovorila izazovima izmenjenih svetova znanja i društvenog života. Zalažući se za jednu integrisanu primenljivu lingvistiku, ovaj tekst, zajedno sa prethodnima u ovoj knjizi , predstavlja retrospektivan i prospektivan pledoaje za pomeranje "primenjenog" predznaka u sa­mo živo središte nauke o jeziku, bar na pojmovnom planu, jer je ovo bilo i ostaje jedino njegovo pravo mesto. Ovaj poziv izrasta iz uvere­nja da najbolji dugoročni odgovor na pomenute izazove nije toliko u razvijanju dveju divergentnih vrsta lingvistike, i lingvista, koliko u postepenom izgrađivanju jedne nove koncepcije predmeta, metodolo­gije i ciljeva lingvističkih istraživanja .

65

II Terminologija

5 . Lingvistika, leksikografija i terminologija

Cilj ovog priloga jeste da u opštim crtama ukaže na karakter međusobnih odnosa lingvistike, leksikografije i terminologije. Ako u ovu svrhu nije potrebno posebno definisati samo lingvistiku, treba bar široko naznačiti određenja leksikografije i terminologije koja će­mo imati na umu, jer se u upotrebi ovih termina može naići na značaj­ne razlike. Tako, dok se leksikografija ponegde još izjednačuje sa samim pisanjem rečnika, dakle sa jednom isključivo praktičnom de­latnošću koja se u tom viđenju sagleda kao neka vrsta primenjene leksikologije, mi ćemo prihvatiti savremenije i svakako adekvatnije tumačenje po kome leksikografija, obuhvatajući teoriju i praksu izrade rečnika, sadrži i jednu temeljnu i samosvojnu teorijsku komponentu. Slično ovome, terminologija se odnosi na skupove termina pojedinih stručnih oblasti , ali i na principe obrazovanj a i upotrebe terminoloških sistema i nj ihov naučni opis, što znači da i terminologija ima kako praktičnu tako i teorijsku stranu .

Kako se u oba ova slučaja, i kod leksikografije i kod termino­logije, radi o opisivanju i grupisanju jezičkih jedinica (odrednica, od­nosno termina), sasvim je očigledno da lingvistika kao nauka o jeziku mora imati , i ima, dosta toga da doprinese konstituisanju i daljem izgrađivanju ovih disciplina. Ovo vredi kako za njihove teorijske osno­ve, gde uz doprinos drugih naučnih oblasti značajnu pomoć može da pruži opštel ingvistička teorija, tako i za nj ihove praktične aspekte, kod kojih se s razlogom govori , između ostalog, i o primeni meto­dologije nauke o jeziku. Utoliko ima izvesnog opravdanja činjenica da se leksikografija i terminologija, koje sve više izrastaju u samo-

69

RANKO BUGARSKI

stalne i nterdisciplinarne oblasti naučnog istraživanja i praktične de­latnosti , u organizacionom pogledu često globalno tretiraju kao grane primenjene lingvistike. 1

Povratni uticaj leksikografije i terminologije kao užih oblasti na lingvistiku kao širu oblast možda je u izvesnom smislu manje očigledan , zbog specifičnih uglova gledanja - kao i na drugim po­dručjima koja pokazuju uporedljive razlike u obuhvatu . No takav uti­caj izvesno postoji , i mi ćemo u daljem selektivnom izlaganju inte­rakcija koje razmatramo upravo njemu, kao srazmerno teže uočljivom, pokloniti posebnu pažnju .

Pogledajmo najpre odnos između lingvistike i leksikografije, koji se n ajneposrednije očituje na leksičko-semantičkom nivou jezičke strukture , a uz uključivanje relevantnih gramatičkih pojava. Može se reći da lingvistika ovde nudi osnovne kategorije i principe kao polazni aparat, ali se ovaj proverava u primeni na deskriptivne probleme po­menutog nivoa. Tako leksikografija pod prinudom sasvim određenih zadataka izoštrava pogled na datu problematiku u celini , unapređujući time opšta leksikološka i semantička proučavanja.

Na ovaj način jednojezički leksikografski opis može, dakle, da doprinese proveri i eventualnoj reviziji prethodno uspostavljenih lek­sičkih i gramatičkih klasa i podklasa, kao i njihovih međusobnih od­nosa. Ovde možemo da damo samo nekoliko primera, uzetih nadoh­vat. Pojave kao što su prelaznost glagola ili brojivost imenica, koje se u čisto gramatičkom opisu obično tretiraju kao temeljna i nesporna obeležj a odgovarajućih leksičkih klasa, svoju pravu složenost ispolj­avaju tek pri potpunijem leksikografskom opisu. Ovakav rad može jasnije da osvetli suštinsku kontinualnost u pozadini prostih konven­cionalnih dihotomij a - da pokaže, na primer, kako se u datom jeziku prelaznost različito manifestuje kod različitih glagola, odnosno kod

1 Otuda mnoga nacionalna udruženja za primenjenu lingvistiku uključuju ove oblasti u domen svog rada, a Međunarodno udruženje za primenjenu lingvistiku (Al­LA) nalazi za njih mesta u radu svojih kongresa i naučnih komisija (kako je već navedeno u 3 . poglavlju ove knj ige).

70

LINGVISTIKA U PRIMENI

različitih značenja istog glagola, ili kako brojivost zapravo nije inhe­rentno obeležje samih imenica nego pre potencijalno obeležje na ni­vou imeničkih fraza (zbog čega se mnoge imenice mogu upotreblj­avati bilo kao brojive bilo kao nebrojive, i bez čega bi se teško moglo objasniti ponašanje imenica kao engl . cake ' kolač ' ) . Čak se može reći da glavni izvor potpunijih obaveštenja ove vrste čine upravo teme­lj ita proučavanja suštinski leksikografskog karaktera, gde se pojedina obeležja nužno provlače kroz ceo relevantni segment rečnika datog jezika.

Ili, da damo jedan primer druge vrste, mnoga složena pitanja denotacije u pravom svetlu se pokazuju tek u toku leksikografskog postupka. Ovo važi čak i za najobičnije reči, uzete pojedinačno ili u leksičkim porodicama. Tako svi koj i govore srpskohrvatski odlično znaju šta je pas, ali bi samo profesionalni leksikograf mogao da sačini valjanu definiciju odrednice pas, pa i on s mukom. Prema jednoj poz­natoj dosetki, koja se nekada vezuje za istaknutog danskog anglistu Ota Jespersena, pas bi se zapravo mogao najprostije definisati kao četvoronožni sisar koga drugi pripadnik iste vrste prepoznaje kao psa ! Ne može se sumnjati u bezizuzetnu empirijsku valjanost ovakvih defi­nicija, ali je pitanje koliko bi one unapredile leksikografiju - što je, razume se, poenta samog ovog duhovitog obrta. Mi iz toga nećemo zaključiti kako bi čovek, da bi znao šta je upravo pas, morao i sam da pripada psećem rodu, ali možemo_ da zaključimo kako se naučni opis, ovde kao ni drugde, ne srne poistovećivati sa zdravorazu�skim znanjem.

S lično stoji , na primer, sa svakodnevnim predmetima kao što su stolovi i stolice: koje uslove u pogledu građe, oblika il i upotrebe treba neki predmet da zadovolji da bi se ispravno imenovao kao sto, odnosno stol ica (npr. u pogledu postojanja i broja nogu, zatim naslona ili gornje površine itd.)? Gde su tačne granice između stola i katedre, stolice i fotelje - il i , dalje, između kreveta, kauča, otomana, kanabeta itd? Zatim, kada upravo čaša prelazi u šolju a šolja u zdelu, i ako su sve ovo posude, koje su od njih uz to i činije? (Možemo u zagradi da konstatujemo kako moderni dizajn i savremena tehnologija nimalo

7 1

RANKO BUGARSKI

ne olakšavaju razgraničenja u ovakvim slučajevima. Danas ima soba čija gotovo cela donja površina služi kao krevet, pa se valjda može tako i nazvati , a papirna posuda određene veličine može se, kako izgleda, prihvatljivo imenovati kao čaša ako se u njoj služi sok a kao šolja ako služi za kafu). Jasno je da ovde treba razlikovati leksiko­grafske podatke o rečima i enciklopedijske podatke o stvarima, ali upravo dosledna leksikografska obrada pomaže utvrđivanju ove ne uvek j asne granice .

Najzad, kao poslednji primer u ovoj kategoriji možemo da po­stavimo pitanje značenja reči dobar, imajući u vidu okolnost da se ovaj atribut normalno upotrebljava uz veoma različite klase imenica (npr. čovek, sudija, protivnik, ratnik, kasapin, nož, film, pokušaj, re­

zultat, izgovor, deo itd.). Odgovor bi se mogao potražiti izdvajanjem pojedinih semema, kao minimalnih jedinica semantičke strukture ispi­tivane lekseme, uz oslonac na sinonime, antonime, kolokacije, fra­zeološke sklopove, idiomatski potencijal i drugo, posle čega bi preo­stao težak zadatak utvrđivanja zajedničkih obeležja svih izdvojenih semema (možda putem tzv. komponentne analize značenja), a time i zajedničkog semantičkog jezgra lekseme dobar. No kako god to bilo, sigurno je da ovakav poduhvat daleko prevazilazi mogućnosti proste introspekcije nad dekontekstualizovanom leksičkom jedinicom, zah­tevajući upravo potpunu leksikografsku obradu.2

S i tuacij a koju smo opi sali mogla bi , ako bi se naše i nteresovanje i raspoloženje kretalo u tom pravcu, da nas odvede u dublj a razmatranja prirode ljudskog znanja. No to, srećom, nije naš posao, pa ćemo se ovde samo prisetiti jednog davnašnjeg iskaza Svetog Avgustina, kome kao sažetom viđenju čovekove sudbine u jednom suštinskom epi stemološkom pitanju prohuj ali vekovi nisu mnogo oduzel i : "Dok me ne pitaš, znam ; kad me upitaš, ne znam" . I vratićemo se, posle ove rekordno kratke filozofske digresije, lek­sikografskoj poblematici .

2 U ovo se lako možemo uveriti ako pogledamo definicije ove odrednice, kao i drugih navedenih i njima sličnih reči, u rečnicima srpskohrvatskog jezika - ili pak njihovih ekvivalenata u rečnicima drugih jezika. Zavirivanje u rečnike uopšte može da bude poučno u kontekstu ovakvih razmišljanja.

72

LINGVISTIKA U PRIMENI

Pošto smo u prethodnim pasusima govorili o jednojezičkim lek­sikografskim opisima, treba bar da pomenemo takođe značajan mo­gući doprinos višejezičke leksikografije. Ova oblast podrazumeva kontrastivnu analizu leksikona, takom koje se utvrđuju međujezičke sl ičnosti i razl ike u pokrivanju plana sadržaja. Ostajući u granicama već datih primera, samo ćemo napomenuti kako bi ponešto od važno­sti za razumevanje semantike prirodnih jezika moglo da se zaključi na osnovu uporedne analize već ilustrovanih (i nj ima sličnih) leksičkih skupova u raznim jezicima. Na primer, upoređivanjem našeg niza ča­

ša-šolja-zdela-činija . . . sa engleskim nizom glass-cup-bowl-mug . . . , gde bi detaljnije posmatranje pokazalo da granice nisu nužno "na istim mestima" u ova dva jezika.3 Uključivanje većeg broja jezika, posebno u sferama još interesantnijim od onih, srazmerno banalnih, iz koj ih smo mi namerno uzimali primere, razumljivo vodi još dubljim uvidima.

Bez obzira da li je reč o jednojezičkoj ili vi šejezičkoj !eksiko­grafiji , opštoj ili stručnoj , iz same mase deskriptivnog posla koji tu mora da se obavi izbijaju pojedinosti , a povremeno i opšti principi , od interesa za li ngvistiku, i to u raznim oblastima strukture i upotrebe jezika. Pored već pomenutog, možemo da navedemo opšte pitanje načina na koj i jezik utiskuje svoje kvalitativne kategorije u kvantita­tivne kontinuume iskustvenog sveta, kao i takođe opšti problem kombinovanja semantičkih obeležja u okviru leksičkih jedinica i sku­pova.4 Tu su, zatim, pitanja idiomatičnosti , figurativnog jezika, devi­jantnosti i mnoga druga u kojima leksikografija obi lato pomaže razvoj deskriptivnc semantike, a time i lingvistike u celini . Ni ključno teo­rijsko pitanje odnosa si ntakse i semantike u jezičkoj strukturi ne leži sasvim izvan ovih razmatranja. 5

3 Primere druge vrste, u okviru kontrastivne anal ize engleskog i srpskohrvat­skog leksikona, detaljnije razmatra Ivir ( 1978a), naročito str. 109-42.

4 Za komponentnu anal izu putem semantičkih obležeja v. npr. Bendix (1 966) i N ida ( 1975), naročito pogl. 3.

5 Ugao gledanja na moguće doprinose leksikografije lingvističkom opisu koji je u prethodnom i zlaganju naznačen najviše duguje radu američkog lingviste Juriela Vajnrajha i njegovih saradnika, iz koga su preuzeti i neki od datih primera- razume se. u prilagođenom obliku. Relevantne rasprave ovog rano preminulog autora sada

73

RANKO BUGARSKI

Najzad, leksikografija čini moguće područje lingvističke razrade i provere pojmova i teorija u vezi s jezikom, ali poniklih izvan nauke o jeziku . Dobar primer za ovo pruža koncepcija prototipa u okviru tzv. prirodnih kategorija. Ona polazi od pretpostavke da ljudi klasi­fikuju predmete na osnovu "porodičnih" sličnosti, pri čemu se unutar tako određenih klasa po svom značaju izdvajaju tipični nosioci njihovih osobina, kojima onda pripada uloga prirodnih prototipova. Tako postoje žarišne boje nasuprot prelaznim nijansama, jabuka se doživlj ava kao bolji predstavnik kategorije voća nego lubenica, na primer, a slavuj il i crvendać imaju u popularnoj predstavi više

"ptičjeg" u sebi nego ćurka ili noj , iako se i ove druge prepoznaju kao pripadnici iste klase (samo mnogo manje tipični). Prototipska teorija kategorizacije, čij i je autor savremeni američki psiholog Elinor Roš, izvorno je zaokupljena pitanjima prirode ljudskog opažanja i saznanj a, ali je očigledno u uskoj vezi sa problemima imenovanja i upotrebe jezika uopšte, pa se poslednjih nekoliko godina intenzivno i spituju njene implikacije u raznim oblastima jezičkih istraživanja, uk­ljučujući naročito semantiku, pragmatiku i usvajanje jezika. Posebno je za našu temu relevantna semantika, jer se kao alternativa analizi leksičkog značenja kroz skupove semantičkih obeležja javlja mo­gućnost analize putem prototipskih predstavnika kao stožernih članova ispitivanog pojmovnog kompleksa. Tako bi se u vezi s ranije datim primerima moglo govoriti o prototipskim krevetima, čašama i drugom, prema kojima bi se onda određivale i diferencijalne karakteristike ma­nje tipičnih članova istih kategorija. Ovaj posao, međutim, teško bi se mogao valjano obaviti bez pomoći leksikografije.6

Izloženo daje povoda zaključku da je definitivno prošlo vreme - bar u krugovima koji svetsku nauku vuku napred - kada je leksi­kografij a bila čisto praktična aktivnost, nevezana uz bilo kakvu teoriju, dok je semantika smatrana teorijskom disciplinom i tako dobrim de-

su prikupljene u knjizi: Weinreich ( 1 980). V. i Labov ( 1 973, 1 978), čije primere sa zdelama podrobnije razmatra i Nikitin ( 1983), naročito str. 32-3 . Nešto drukčiju teo­rijsku orijentaciju ilustruje Fillmore ( 1 978).

6 Za teoriju prototipa i prirodnih kategorija v. Rosch ( 1 978).

74

LINGVISTIKA U PRIMENI

lom praktikovana izvan neke razrađenije empirije. Ako su ranije lek­sikografi mogli da obrađuju hilj ade reči bez ikakvog teorijskog interesovanja za njihove granice ili odnose među njima, a semantičari da svoje teorije zasnivaju na minimalnom broju izolovanih primera, sada je nastupilo vreme intenzivnog prožimanja teorije i empirije u

oba domena, i njih međusobno. Time se otvaraju neki novi putevi za lingvistiku u celini, a posredno i za odgovarajuće segmente jezičke i društvene prakse?

Prelazeći sada na terminologiju, treba najpre da skrenemo paž­nju na okolnost da je sama reč terminologija izrazito višeznačna, jer se danas, kako izgleda, upotrebljava u bar pet značenja: l. skup ter­mina koj i reprezentuju sistem pojmova neke oblasti ; 2. sistematski opis obrazovanja i upotrebe ovog skupa termina; 3. publikacija u kojoj je sistem pojmova neke oblasti reprezentovan terminima; 4. specijalna teorija terminologije za pojedine oblasti ili jezike; 5. opšta teorija terminologije. 8 Prva tri značenja pretežno pokrivaju praktično-deskrip­tivne aspekte termina; ako se u tim domenima misli samo na spiskove naziva objekata a ne i na njihovu naučno sistematizaciju, često se upotrebljavaju i termini nomenklatura i nazivlje. Druga dva značenja odnose se na izrazitije teorijske vidove terminoloških istraživanja, o kojima ćemo u nastavku reći nekoliko reči .

Kao polje naučnog i straživanja, terminologija počinje da se razvija oko 1930. godine. Za rodonačelnika terminološke teorije, austrijskog naučnika Eugena Vistera, terminologija kao naučna di­sciplina jeste svojevrstan sklop relevantnih komponenti l ingvi stike, logike, ontologije , informatike i stručnih oblasti čiji se terminološki

7 Uz već navedenu l iteraturu, među teorijski značajne radove o prirodi Jek· sikografije spadaju i Householder/Saporta ( 1 962), Zgusta ( 1 97 1 ) , Quemada ( 1 972), Hartmann ( 1 983), Wierzbicka ( 1 985). Originalan primer moderno urađenog rečnika na sistematskim semantičkim osnovama predstavlja Mel'chuk ( 1 984) . Obimna litera­tura o nekim drugim aspektima leksikografije ostala je izvan tematskog vidokruga našeg izlaganja, pa zato ovde na nju i ne upućujemo. Uvid u aktuelne domaće preo­k�;�pacije pružaju dva skorašnja zbornika pod naslovom Leksikografija i leksikologija (Cupić 1 982, Jerković 1 984) .

8 Sličan spisak daje Felber ( 1 982: 1 2).

75

RANKO BUGARSKI

sistemi izgrađuju i l i i spituju .9 Slična shvatanja o nužnoj interdisci­plinarnosti i delimičnoj autonomnosti terminoloških proučavanj a održala su se do danas . U naše vreme ovakva i straživanja, kao i praktične i organizacione terminološke delatnosti , beleže u svetu značaj an porast, n aročito u naučno i tehnološki razvijenim sredi­nama, ali i u drugim zemlj ama, uključujući - srazmerno naš im mogućnostima - i Jugoslaviju . Najveći deo ovih aktivnosti odvij a se kroz i nstitucionali zovani rad nacionalnih i internacionalnih or­ganizacija, počev od raznih centara, agencij a i komisij a pa do ve­l ikih obj edinjujućih tela kakva su Međunarodni informacioni centar za terminologiju u Beču (INFOTERM) i Međunarodna organizacij a za standardizaciju u Ženevi (ISO) . Među ogranke ovog rada spa­daju dokumentacij a, uključujući naročito banke terminoloških po­dataka, zatim publikacije (bibliografije, priručnici , terminološki rečnici i zrađeni uz pomoć metoda konvencionalne i l i računarske terminološke leksikografije) , koordinacija i planiranje terminološ­kih delatnosti , klasifikacija, normiranje, standardizacija i međuna­rodna unifikacija terminologij a, posebno naučnih, usavršavanje op­šte i specij alnih teorij a terminologije, obuka kadrova i drugo . 1 0

Što se tiče odnosa između lingvistike i terminologije, dobar deo onoga što je rečeno u vezi s leksikografijom važi za terminologiju . Stoga ćemo se zadovoljiti konstatacijom da terminologija, proučava­jući obrazovanje i upotrebu terminoloških sistema u različitih stručnim oblastim a, pruža specifične uvide u šire procese strukturiranja poje­dinih leksičkih sfera, i to u jednoj oblasti u kojoj se na osoben način ukrštaj u semantičke, pragmatičke i sociolingvističke komponente. Sa određenog stanovišta, u ovom kontekstu posebno mesto pripada ter­minologij i same lingvistike, kao svojevrsnom drugostepenom meta-

9 V. sada Wtister ( 1 979). 10 Najpotpunije podatke o terminološkim institucijama i delatnostima širom

sveta pruža sada Krommer-Benz ( 1 984). Ažuran pregled terminologije kao naučne oblasti daje Rondeau ( 1 984); v. još Rondeau ( 1 979) i Sager/Johnson ( 1 978), a za pojedine aspekte i Drozd/Seibicke ( 1 973) i Sager ( 1 980). Posebno o naučnoj i teh­ničkoj terminologij i v . Stoberski ( 1 975). Antologiju tekstova o terminologiji daju Ron­deau/Felber ( 1 98 1 ) . Za prilog lingvističkoj teoriji terminologije v. Kocourek ( 1 98 1 ) .

76

LINGVISTIKA U PRIMENI

jeziku ; stoga će ovo biti predmet širih razmatranja u preostalim poglavljima ovog dela knjige.

Na kraju, u pogledu međusobnog odnosa leksikografije i ter­minologije može se kratko reći da prva od ovih oblasti delimično obuhvata drugu, utoliko što stručna leksikografija ukljuauje popis i opis termina pojedinih disciplina, ali ne i njihovu sistematizaciju niti pitanja upotrebe ovih sistema. Sa svoje strane, terminologija doprinosi izoštravanju leksikografskih metoda i kriterijuma, jer termini u sva­kom jeziku čine zasebnu, tesno strukturiranu kategoriju leksema. Jed­na važna razlika, u čije implikacije ovde ne možemo ulaziti , jeste u polaznoj jedinici analize i opisa: dok leksikografski postupak polazi od reči i navodi njena značenj a, terminologija u principu postupa obrnuto, polazeći od pojma i gledajući kako je on terminološki predstavljen u okviru datog poj movno-terminološkog sistema. Prirodi leksikografije otuda odgovara alfabetski redos led rečnika, a prirodi terminologije sistematski raspored tezaura. lako iz ove komplemen­tarnosti nekada proističu ne male teškoće za terminološku leksiko­grafiju, obe discipline, uzete u celini, mogu iz nje da izvuku određene koristi .U

U ovom izlaganju mogli smo da ukažemo samo na neke oda­brane aspekte uzaj amnih odnosa u posmatranom krugu disciplina, pri čemu smo, uz davanje nekih osnovnih informacija i definicija, na­glasak stavili na pitanja naučnog opisa. Izvan okvira našeg osvrta ostali su neki drugi problemi teorijskog karaktera, kao i pitanja ne­posrednije vezana za primenu naučnih rezultata u različitim oblastima života u kojima leksikografska i terminološka problematika igra zna­čajnu ulogu. 1 2

1 1 O tretmanu termina u različitim rečnicima v. npr. Barhudarov i dr. ( 1976), a o klasifikacij i terminoloških rečnika Fišer-Popović ( 1 984).

12 Jedna važna oblast primenjene terminološke problematike jeste mesto ter­minologije u školskoj nastavi; v. npr. Minović ( 1 975) i Sipka ( 1 979). O drugoj takvoj oblasti , terminološkim problemima u prevođenju, biće reči u III delu ove knjige. -Terminologije pojedinih struka izlaze iz okvira naših opštih razmatranja.

77

6. Kontrastivna analiza terminologije 1

terminologija kontrastivne analize

Kontrastivna analiza počela je kao uporedno proučavanje gra­matičkih , a potom i fonoloških sistema pojedinih parova jezika u pe­dagoške svrhe. Kontrastiranje leksičkih sistema dolazi kasnije i u ma­njem obimu, tako da ni do danas nije sasvim uhvati lo korak sa kon­trastivnim proučavanjima u domenima gramatike i fonologije. Da stvari stoje ovako, lako se može utvrditi, između ostalog, pregleda­njem serijskih publikacija velikih projekata kakav je u našoj zemlj i , na primer, projekt za kontrastivno proučavanje srpskohrvatskog i eng­leskog j ezika pod rukovodstvom prof. Rudolfa Filipovića u Zagrebu. A terminologij i , kao specifičnom delu leksikona, sa kontrastivnog sta­novišta se tek ponegde oprezno prilazi, pa se može reći da je u tom pogledu ova oblast leksike i frazeologije u posebnom zaostatku .

Koji su razlozi ovog zaostajanja? Između većeg broja mogućih uzroka izdvojićemo samo dva koja nam se čine posebno važnim. Prvo, pedagoško poreklo kontrastivne analize u celini uslovilo je da se paž­nja od početka usredsredi na pitanja gramatičkih struktura i izgovora, dok je terminološki deo leksike mahom ostajao potpuno izvan ovih okvira. A drugo, internacionalizacija stručnih terminologija kao da je sama po sebi stvarala utisak da tu zapravo i nema mnogo šta da se kontrastira . Ovakav utisak, ukoliko je odista postojao, morao je, me­đutim, biti varljiv, i to iz više razloga: zbog činjenice da se procesi terminološke internacionalizacije ne odvijaju jedinstveno na svetskom planu, nego po jezičko-kultumim zonama, kojih u svetu ima nekoliko; zbog dinamike koja terminološke sisteme čini podložnim sinhronij­skim varijacijama i dijahronijskim promenama; zbog napetosti koj a

78

LINGVISTIKA U PRIMENI

proističe iz dvostrukog života mnogih termina kao leksema opšteg jezika i članova terminoloških sistema; itd. 1 3

No bilo to kako bilo, treba pozdraviti okolnost da poslednjih godina raste interesovanje za kontrastivnu analizu terminologije, kako u svetu tako i u našoj zemlji - značajnim delom u okviru rada naših društava za pri men jenu lingvistiku. Kod nas je posebnu pažnju s raz­logom privuklo kontrastiranje i prevođenje društveno�političke termi­nologije u širem smislu. 14 I termini iz drugih životnih i stručnih oblasti povremeno se proučavaju u ovom duhu. 1 5 Posebno se može ukazati na sve življu aktivnost na polju lingvističke terminologije, koja će nas u ovom prilogu najviše interesovati . 1 6

Uopšte uzev, izgleda da problemi naučne terminologije nisu uvek istovrsni , nego da se u ponečemu značajno razlikuju u prirodnim, tehničkim i društvenim naukama, pri čemu posebno mesto zauzima upravo lingvistika. Lingvistika je u osnovi društvena nauka, ali sa pojedinim elementima egzaktnih nauka; njena izuzetnost u ovom kon­tekstu leži u njenoj metajezičkoj ulozi, kao jedine discipline koja vla­stitu terminologiju crpe iz svog sopstvenog predmeta istraživanja. U tom smislu su praktične teškoće izgrađivanja terminologije možda najmanje u slučaju lingvistike, utoliko što ista lica u principu ispu­njavaju obe glavne uloge u normiranju stručnih terminologija - ulogu stručnjaka za predmet i ulogu stručnjaka za jezik. Međutim, čini se da sa jednog ključnog stanovišta teškoće rastu idući od prirodnih

13 V. Akulenko (1977) i Janković ( 1 980-81). 14 Uz li teraturu datu u vezi s prevođenjem u 10. poglavlju, v. još u odnosu

prema različitim jezicima npr. Vlahović ( 1 979), Jocić ( 1 980), Turčan (1980), Bjelica (1983), Musić/Meloncel li-Milak ( 1983).

1 5 V. npr. Vuković (1980) u oblasti srodstva, ili Pervan/Štambuk/Pilković (1983) u elektronici.

1 6 V . naročito Mikeš (1983); takođe, pored radova posebno citiranih u ovom poglavlju i narednima, Katičić ( 1 971, pogl . 2), B ibović ( 1 979) i Đorđević ( 1 983), a u kontekstu nastave stranih jezika npr. Vlahović ( 1 984). Dobar uvid u složenost ce­lokupne oblasti l ingvističke terminologije u različitim jezicima omogućuje detaljnije razgledanje rečnika lingvističkih termina - kod nas Simeona ( 1969), a upor. i Polovina (1982). - Za istoriju gramatičke terminologije na našem području v. sada Karadža (1983), sa dalj im uputama.

79

RANKO BUGARSKI

tehničkih nauka preko društvenih nauka do lingvistike u njenom po­sebnom položaju. To stanovište simbolizuje tertium comparationis -treći elemenat poređenja, tj . ona zajednička semantička ili formalna osnova koja potrebnom merom sličnosti daje smisao svakom kontrasitranju, sprečavajući da se, rečeno narodski (ali ne i fonološki!) kontrastiraju babe i žabe.

Pokušajmo najpre da ovom problemu priđemo izdaleka, i uz pomoć jednog grubog poređenja. Genetičari celog sveta dogovorno su odlučili da, u cilju ponovljivosti eksperimenata i uporedljivosti re­zultata, određene vrste opita obavljaju uvek na jednom istom sićuš­nom organizmu, birajući u te svrhe, između ogromnog broja manje ili više sličnih mikroorganizama, bakteriju nazvanu Escherichia coli.

Oni otuda tačno znaju o čemu upravo govore, i da svi govore o istoj stvari. Ali ako je ovo moguće sa čedima prirode, proizvodi kulture opiru se takvom postupku. Među potonj ima je i jezik, koji ima toliko lica da je mnogo teže, a često i nemoguće, pretpostaviti da svi lingvisti govore o istom; čak i kada bi svi proučavali samo jedan od posebnih jezika, njegove varijacije i promene otežale bi upoređivanje različitih nalaza. U ovom pogledu položaj genetičara znatno je, dakle, povoljnij i od položaj a lingvista.

A sada nešto bliže i konkretnije. U tehničkim disciplinama, na primer, stručnjaci često mogu bez ikakvog dvoumljenja da identifikuju tertium comparationis naziva za istu stvar u raznim jezicima - nekada čak putem ostenzivne definicije, tj . pokazivanjem samog predmeta, recimo kakvog zavrtnja, u slučajevima podudarnosti tertium compa­

rationisa sa jasnim vanjezičkim referentom (v. s l . l; simboli Lt i L2 označavaju prvi , odnosno drugi jezik). Drukčije je, međutim, u druš­tvenim naukama, uključujući ovde i lingvistiku, gde se na mestu ter­

tium comparationisa tipično nalaze apstraktniji pojmovi, koji su sa­mom svojom prirodom u· mnogim slučajevima donekle zavisni od posebnih jezika u kojima su izraženi , pa je njihova veza sa van­jezičkim referentima utoliko delikatnija (v. sl . 2). Uz mnoga neophod­na uprošćenja, možemo da kažemo da u prvom slučaju imamo posla pretežno sa predmetnim, konkretnim, individualnim i nomenklatur-

80

LINGVISTIKA U PRIMENI

nim, a u drugom sa pojmovnim, apstraktnim, sistematskim i izrazitije terminološkim redom pojava.

Slika l. Slika 2.

Još određenije u domenu same lingvistike, ovde je relevantna razlika između teorijske i primenjene kontrastivne lingvistike. Prema shvatanju nekih danas uticajnih škola mišljenja, teorijski pristup kontrastiranju polazi od univerzalnih (trebalo bi opreznije reći : opšti­jih) jezičkih obeležja i gleda kako se neko dato obeležje X manifestu je u jeziku A, a kako u jeziku B (v. sl. 3). Nasuprot tome, prilikom primene kontrastivne lingvistike u pedagoške svrhe kategorijalni nivo se zaobilazi u korist linearnog pristupa koji proističe iz usmerenja: polazi se od neke date jedinice u jednom jeziku (mahom onom koji se uči kao strani, pa je sa stanovišta učenika drugi jezik) i traže se njeni ekvivalenti u nekom drugom (obično učenikovom prvom) jeziku, koji se potom povratna proveravaju (v. sl . 4)P

L;--L;--L2

Slika 3. Slika 4.

17 Za ilustraciju teorijskog pristupa upor. Fisiak ( 1 98 1 :2); o odnosu teorijske i primenjene kontrastivne lingvistike slično i Đorđević ( 1 982: 1 09- 1 2).

81

RANKO BUGARSKI

Daćemo primere. Pri teorijski usmerenom gramatičkom kontrastiranju moglo bi se poći od obeležja instrumentalnosti i usta­noviti da se ono u nekim jezicima manifestuje putem površinskog padeža instrumentala, u drugima putem predloške konstrukcije ili na neki treći način; ako dva kontrastirana jezika pripadaju prvoj pome­nutoj grupi, onda bi se dalje gledalo koj im je nastavcima izražen in­strumental u njima, i slično. Analogno, u kontrastiranju leksike po­laznu tačku predstavljalo bi utvrđivanje pojmovne organizacije seg­menta vanjezičkog sveta koj i diferencijalna pokrivaju skupovi ispiti­vanih leksema, recimo u sferi grupnog konstituisanja i ponašanj a je­dinki određene vrste . Nasuprot tome, pri pedagoški orijentisanom kontrastiranju, gde se opštije kategorije ne sagledaju kao neposredno ili nužno relevantne, postupak bi bio drukčiji. Tu bi se u prvom slučaju pošlo direktno od, na primer, srpskohrvatskog instrumentala (kao u obliku perom) i utvrdilo da njemu u engleskom najčešće odgovara predloška konstrukcija (kao u with a pen). A u drugom slučaju uzela bi se, recimo, engleska imenica herd i za nju bi se direktnim putem dvojezičkog leksičkog upoređivanja (dakle, bez prethodnog definisa­nja odgovarajućeg semantičkog polja) dobilo šest srpskohrvatskih ko­respondentnih jedinica (krdo, stado, čopor, gomila, rulja, pastir), čije povratno prevođenje daje, uz herd i flock, celu lepezu engleskih lek­sičkih jedinica.18

Ako se razlika između teorijske i primenjene kontrastivne ling­vistike ovako sagleda, onda je jasno da su za ozbiljnije poduhvatanje sa pitanjem tertium comparationisa neophodni elementi teorijskog pristupa, i to u oblasti terminologije više nego u neterminološkoj lek­sici - zbog poznatih terminoloških deziderata kao što su jasnoća, pre­ciznost, jednoznačnost, sistemnost i drugo. (Nešto šire o ovakvim obe­ležjima termina govorićemo u 8. poglavlju). Ali sa ovim su vezani određeni problemi, koje ovom prilikom možemo samo da nagovesti­mo navođenjem nekolikih na dohvat uzetih primera sa širokog i ra­zuđenog područja lingvističke terminologije.

1 8 Leksički primer preuzet je iz Ivira (1978a:109-l3); šire i Ivir (1976).

82

LINGVISTIKA U PRIMENI

Kao prvi primer uzećemo već klasičnu de Sosirovu podelu lan­

gage na langue i parole. Poznato je da se na drugim jezicima na kojima se piše lingvistička literatura po pravilu ovde nalaze samo po dve lekseme koje se mogu zgodno terminologizovati (sh. jezik i govor,

nem. Sprache i Rede, engl . language i spreech, itd.). Nepodudarnost između tročlanog i dvočlanog sistema nije samo matematički, pa ni samo terminološki problem: to je u izvesnoj meri i konceptualni prob­lem, i to na način relevantan za ovo razmatranje. Jer šta je, na primer, tertium comparationis za fr. termin langue i sh. termin jezik, ako se ne zna koji sh. termin treba da stoji prema fr. langage? Ili , pitanje da li će se langage ili pak parole terminologizovati kao govor nipošto nije obična dilema nomenklatumog karaktera, nego ie nešto što zadire u samo razumevanje sosirovske lingvističke teorije. 1 U ovoj nevelikoj ali za nauku o jeziku bitnoj leksičkoj sferi , za francuski jezik termin je (bar potencijalno, u vidu raspoložive lekseme opšteg jezika) na neki način postojao pre lingvističkog pojma, dok je za druge jezike pojam došao pre termina. Otuda možda nije preterana ocena da bi razvojni put teorijske lingvistike u XX veku bio unekoliko drukčiji da se u pomenutoj sferi francuskog rečnika u datom trenutku nisu našle pri ruci tri navedene lekseme.

Ovakve i slične neujednačenosti među jezicima postavljaju pita­nje terminologije kontrastivne analize - to jest, u ovom slučaju, pitanje metajezika kontrastivne analize terminologije. Ovde nećemo govoriti o poznati!Jl teškoćama definisanja osnovnih lingvističkih kategorija kao što su reč, rečenica, padež, rod, aspekt, vreme i druge na takav način da imaju isti ili približno isti smisao u primeni na jezike veoma različite po tipu strukture. Umesto toga, podsetićemo da se i unutar jednog jezika osnovni gramatički termini često upotrebljavaju nedo­sledno, što se odražava i u traženju njihovih ekvivalenata u nekom drugom jeziku.

Čest, ali ne i jedini izvor ovakvih varijacija jesu razlike u upo­trebi istih termina od strane predstavnika različitih lingvističkih škola

19 Pojava srpskohiVatskog prevoda de Sosira izazvala je raspru o ovim pita­njima; v. naročito Sosir (1969/1977) i Janković (1972).

83

RANKO BUGARSKI

(upor. npr. termine kao fraza ili derivacija u tradicionalnoj i transfor­maciono-generativnoj gramatici). Tim putem može se doći i do eks­tremnih s lučajeva neujednačenosti , kakav predstavlja okolnost da ka­tegorija internacionalno simbolizovana kao NP (od engl . noun phrase)

može u srpskohrvatskom imati čak desetak terminoloških ekvivalenata (o čemu v. u 8. poglavlju). Idući povratna ka drugim jezicima, usta­novićemo da se kognate naših termina negde javljaju veoma retko ili uz određena ograničenja (kao engl. syntagm prema sh . sintagma) -

što, kao i drugi primeri koje ovde navodimo, ima implikacija i za nastavu stranih jezika. Zanimljivo je, međutim, da je sama kategorija NP dovoljno j asna, bez obzira na terminološke varijacije. Obrnut slu­čaj , gde se pri istom terminu može misliti na značajno različite sa­držaje, imamo npr. kod termina klauza, u srpskohrvatskom još ne sasvim odomaćenog, koji se (kao ni njegov engleski izvornik clause)

ne upotrebljava uvek na isti način . Slično je i sa terminom predikat,

koji se, u logici oponirao argumentu a u gramatici subjektu, grama­tički upotrebljava i u užem značenju (isključujući npr. objekt, dakle u smislu predikatora ili prosto glagola) i u širem značenju (uključujući najčešće sve osim subjekta). U sastavu predikata u širem smislu, ve­rovatno najširi spektar značenja ima termin dopuna, koji , između ostalog, može da obuhvata ili ne obuhvata objekte i imenske predikate?0

Kako slične neujednačenosti postoje i u upotrebi ekvivalentnih gramatičkih termina u drugim jezicima, može se postaviti pitanje šta je u ovakvim primerima zapravo tertium comparationis. Opšti odgo­vor mogao bi biti da je to manje ili više određen, ili pak maglovit, pojam o datoj sintaksičkoj kategoriji ili funkcij i . Sadržaj ovog pojma može se fiksirati njegovim vezivanjem za neki konkretni termin u nekom jeziku, ali retko kad tako da sistematski i nedvosmisleno za­država svoju vrednost i unutarjezički i međujezički , putem stalnih C(_k­vivalenata. Ako je reč o upoređivanju dvaju jezika, razlike u anali­tičkoj terminologiji mogu da izazovu nezanemarljive razlike u nala­zima; drugim rečima, upotrebljeni termini utiču na rezultat

20 Za kontrastivno raspravu o ovom pojmu, uz istorijski pregled relevantne terminološke problematike, v. Terić (1980).

84

LINGVISTIKA U PRIMENI

kontrastiranja. Simpatična avet Bendžamina Lija Vorfa kao da lebdi i nad prostorima gramatičke terminologije!21

Iz ovoga sledi da kontrastivna analiza terminologije podrazu­meva terminologiju kontrastivne analize, jer se bez nje ne može obav­ljati; ali i terminologija kontrastivne analize na određen način podra­zumeva kontrastivnu analizu terminologije, �akar i nesistematsku i samo intuitivnu, jer bez toga nema garancije (naročito u lingvistici) da se kontrastiraju uistinu uporedljive stvari. Ako se iz ovog kruga uzajamnog podrazumevanja može videti izlaz, on će najpre biti u si­stematskom izgrađivanju metajezika kontrastivne analize, i to takvog koji će u najvećoj mogućoj meri biti internacionalan. Prema tome, iako za mnoge praktične svrhe (posebno izvan lingvistike) primenjeni pristup kontrastiranju leksike može da bude dovoljan, valjano kontrastiranje lingvističke terminologije zahteva usredsređen napor sa elementima teorijskog pristupa. Ovaj zadatak ostaje na dnevnom redu i pored svih normalnih i poznatih razlika u jezičkim strukturama, so­ciokulturnim činiocima i školama lingvističkog opisa i istraživanja. U protivnom će tertium comparationis ostati zloduh kontrastivne ana­lize, podjednako neuhvatljiv u svakom od svojih mnogih obličja.22

21 O Vorfovim shvatanjima uopšte v. Vorf (1979) sa daljom l iteraturom, a o vezi između jezičke relativnosti i kontrastivnih istraživanja Mikeš ( 1977).

22 Izgleda da pojam tertium comparationisa, čiji je značaj u kontrastivnim istra­živanjima ranije uglavnom uopšteno isticao, najzad dobija ozbiljniju teorijsku elabo­raciju u radovima najnovijeg datuma kao što su Krzeszowski (1984) i, u kontrastivnoj sociolingvistici kao disciplini koja se tek rađa, Janicki (1985); kod nas v. sada Đor­đević (1984).

85

7. Terminologija kontrastivne lingvistike

O. Uvod. Cilj izlaganja koje sledi jeste da učesnike ovog skupa uvede u razgovor o upotrebi terminologije u kontrastivnoj lingvistici. U tu svrhu biće kratko razmotreni neki osnovni termini ove oblasti, kao što su kontrastivna lingvistika, kontrast, jezik i tertium compa­

rationis. Posebno će se postaviti pitanje značenja ovih termina, ne­zaobilaznih u svakoj vrsti kontrastivnih istraživanja, pri jednom sociolingvističkom pristupu kontrastiranju, koji nameće potrebu preispitivanja tradicionalnih predstava o redu pojava koje se mogu smisaono kontrastirati . U ovim okvirima pokazaće se da ovde, kao i inače na području naučne terminologije, ono što je na neki način spor­no često i nije sam termin nego upravo pojam na koji se on odnosi. Stoga se u mnogim slučajevima javlja potreba redefinisanja već usta­ljene terminologije, više nego njenog zamenjivanja nekom drugom. S obzirom na dinamizam terminoloških sistema u procesu naučnog razvoja, ovakvo kritičko razmatranje i ponovno definisanje termina zapravo bi se moralo podrazumevati kao stalan zadatak - posebno, kako se čini, u društvenim naukama, gde sadržaj fundamentalnih poj­mova može da bude podložan srazmemo brzim promenama.

l. Kontrastivna lingvistika. Već sam naziv oblasti koju razma­trama dovoljno rečito ilustruje upravo izneta tvrđenje, jer se njegovo središnje značenje bitno promenilo tokom poslednjih petnaestak go­dina. Poznato je, naime, da su kontrastivna jezička istraživanja za­početa u izrazito pedagoškom kontekstu, sa motivacijom predviđanj a teškoća i grešaka u procesu učenja jednog o d kontrastiranih jezika od strane govornih predstavnika onog drugog. V remenom se pokazale

86

LINGVISTIKA U PRIMENI

da su mogućnosti ovakvih istraživanja u ovom domenu bile precenj­ene, ali je zato otkriveno da ona mogu da imaju druge značajne svrhe, naglašenije teorijskog i metodološkog karaktera, u sklopu tipoloških i opštelingvističkih proučavanja jezika. Uzimajući u obzir ovo pomeranje težišta, kao i činjenicu da se danas ne kontrastiraju samo jezičke strukture nego i jezičke funkcije, i to uključujući i nivo po­jedinih varijeteta koji ne moraju imati status zasebnih jezika, ova proučavanja mogli bismo u sadašnjoj fazi da definišemo na sledeći nacm: kontrastivna lingvistika jeste sistematsko sinhronijsko

proučavanje sličnosti i razlika u strukturi i upotrebi dvaju ili više

jezičkih varijeteta u teorijske ili praktične svrhe.

U ovoj definiciji teorijski ciljevi upućuju na domene lingvističke tipologije i jezičkih univerzalija, u kojima se ispituju zajednička ali različito ispoljena obeležja, čime se registruju razlike u okviru pretpostavljenih sličnosti. A pedagoški ciljevi, prvenstveno u nastavi stranih jezika i prevođenju, polaze od različitih jezičkih manifestacija, nastojeći da otkriju šta im je ipak zajedničko i tako uspostave sličnosti u zadatim razlikama. Na taj način teorijska i praktična orijentacija pokazuju se kao suštinski komplementarne, jer sa drukčijih ishodišta istražuju dva lica istih pojava. Te pojave posmatraju se na različitim planovima strukture i upotrebe jezika, pa se u tom smislu govori o kontrastivnoj fonetici, fonologiji , morfologiji , sintaksi, semantici, pragmatici , sociolingvistici itd. , pri čemu se neke od ovih mogu zbirno podvesti pod opštiji naziv kontrastivne gramatike. Uz to se datim određenjem dopušta mogućnost ne samo međujezičkog nego i unu­tarjezičkog kontrastiranja, tj . kontrastivnog razmatranja različitih va­rijeteta istog jezika u određene svrhe.

Pri ovom viđenju, ranije ustanovljeni termin kontrastivna ana­

liza dobija nešto uže značenje, označavajući analitičku metodologiju kontrastivne lingvistike kao obuhvatnijeg pojma. Termin konfronta­

tivna lingvistika/analiza, odomaćen mahom u slavističkim krugovima, suvišan je ako treba da bude obična alternativa raširenijem terminu kontrastivna lingvistika/analiza, a pitanje je (o kome ima različitih mišljenja) da li se pojmovi na koje ovi nazivi upućuju mogu siste-

87

RANKO BUGARSKI

matski diferencirati na neki koristan način . Motivi za takvo razlikova­nje nama u ovom trenutku ne deluju ubedlj ivo, ali problem ostaje za dalju diskusiju. (V. sada Piper 1986).

2. Kontrast. Pojam kontrasta eksplicitno je razmotren na prvom novosadskom simpozijumu ove vrste, pa neće biti potrebno da se ovde duže bavimo ovim terminom; želimo samo da podsetimo da se o kontrastu može govoriti na raznim planovima - na �rimer, o ling­vističkom, kulturnom i komunikacijskom kontrastu. 3 Unutar šire shvaćenog lingvističkog kontrasta mogu se diferencirati kontrasti na različitim ranije pomenutim stepenima kontrastivne lingvistike, pri če­mu termin kontrast po prirodi stvari nema uvek podjednaku meru tehničke preciznosti (upor. npr. fonološki , semantički , pragmatički kontrast). Prema tome, utvrđivanje tačnog značenja pojma kontrastira­nja u svim ovim specifičnijim kontekstima u velikoj meri ostaje za buduća istraživanja.

3. Jezik. U ranijim fazama kontrastivne lingvistike uzimalo se, bezmalo aksiomatski, da se kontrastiranju podvrgavaju jezici u paro­vima, ali je potonji razvoj događaj a, posebno pod uticajem novijih disciplin a kao što su sociolingvistika i pragmatika, ukazao na potrebu problematizovanja pojma ,jezik" i na ovom području. Kontrastiraju se, naime, sistemi ali i njihovi podsistemi, kategorije i obeležja. Ana­logno, kontrastiranje može da obuhvati jezike, ali i jezičke varijetete i podvarijetete do nivoa različito definisanih "lekata" (sociolekte,

"profesiolekte" , "seksolekte" itd.) . Pri tome se, kao što je poznato, kod teorij skog pristupa kontrastiranju po pravilu polazi od nekog op­štijeg obeležja x i gleda kako je ono izraženo u La a kako u Lb, dok praktični pristup polazi od njegovog izraza u L2 i traži ekvivalent u LI, potom ga povratno proveravajući?4 Na drugoj strani, kontrastira-

23 V. M ihailović ( 1 980).

24 O razlici između teorijskih i praktičnih cilj eva kontrastiranja v. u prethodnom poglavlju , koje ovo poglavlje u izvesnom smislu dopunjuje. Upor. i Đorđević ( 1 982:53 -5 5 , 1 09- 1 1 2), a o povratnom prevođenju leksike Ivir ( 1 978a:I09-1 1 3) . Po­jedinim teorijskim i praktičnim problemima bave se i drugi prilozi : sa prethodnih simpozijuma o kontrastivnim jezičkim istraživanj ima (Berić i dr. 1 980, Mikeš 1983),

88

LINGVISTIKA U PRIMENI

nje se sve više okreće i govoru, baveći se ne samo jezikom ili siste­mom nego i govornim realizacijama u komunikacij i .25 Tu se mogu kontrastirati govorne situacije, govorni događaji i činovi , govorne ulo­ge i drugi uslovi i činioci upotrebe jezika. Vidimo, dakle, koliko se već daleko odmaklo od vremena kada se kontrastivna analiza svodila na upoređivanje fonoloških i gramatičkih sistema sparenih jezika.

4. Tertium comparationis (TC). Ovaj ustaljeni naziv termino­loški je neprikosnoven u internacionalnoj upotrebi, ali je poznato ko­liko je još nedovoljno razrađen i operacionalizovan pojam koji mu odgovara. Dosad se uglavnom ostajalo na samom isticanju neophod­nosti zajedničke formalne ili semantičke osnove kontrastiranja, kako se ne bi u takvu vezu haotično dovodile jezičke pojave koje zapravo nisu uporedljive. Pri iole podrobnijoj analizi, opšti pojam TC morao bi da bude bliže određen bar razlozima i kriterijumima kontrastiranja, kao i zajedničkim obeležjima - ali tako da ova obeležja budu polazište a ne razultat procesa kontrastiranja, jer bi se inače ostalo u začaranom krugu. U kontekstu prethodno rečenog o kontrastiranju jezičkih i go­vornih pojava na raznim stepenima, lako je videti da je elaboracija temeljnog pojma TC u toj lepezi jezičkih varijeteta, struktura i funk­cija izvanredno težak, koliko god neodložan, predstojeći zadatak kon­trastivne lingvistike.

Ovom prilikom daćemo samo nekoliko napomena o pojmu TC u kontrastivnoj sociolingvistici , kao disciplini koja se tek rađa. Iza­brana ilustracija jednog mogućeg pristupa inspirisana je tekućim istra­živanjima poljskog lingviste Karola Janickog - inače učesnika I sim­pozijuma o kontrastivnim jezičkim istraživanjima u Novom Sadu. Pre­ma ovom shvatanju, sociolingvističko kontrastiranje može za svoje ishodište da uzme lingvistiku il i pak sociologiju. U prvom slučaju polazi se od jezičkih kategorija i proučava nj ihova distribucija u druš­tvenom prostoru. To bi, dakle, bilo svojevrsno nadograđivanje tradi-

u sličnom zborniku pod Žiletić ( 1 983), i u Godišnjaku Saveza društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije.

25 O kontrastiranju u jeziku i govoru v. Mihailović ( 1 983).

89

RANKO BUGARSKI

cionalnog lingvističkog kontrastiranja sociološkom perspektivom. Pri­mera radi , kategorija determinacije, koja se u pojedinim upoređivanim jezičkim varijetetima može pratiti , međujezički ili unutarjezički , na sukcesivno nižim stepenima apstrakcije (npr. determinator/član/određeni član/određeni član muškog roda i sl .), i koj a je kao takva od značaj a z a tipološka proučavanja, može se učiniti sociološki osetlj ivom ako se ustanove neke razlike u njenom ostvarivanju kod pojedinih grupa govornika. Tako bi se u međuvarijetetskom kontrastiranju moglo po­kazati da se determinator this javlja značajno češće, a možda donekle i drukčije upotrebljen, u nekim sociolektima engleskog jezika (tačnije, u govoru slabije obrazovanih) nego u njegovim standardnim varije­tetima. Pri tome TC, koji inače klizi duž navedenog raspona između značenj a i forme, il i dubinske i površinske strukture, počinje da uzima u obzir i društvene faktore.

U drugom slučaju polazi se od socioloških kategorija i utvrđuje njihova zastupljenost u jezičkim varijetetima, s tim što se postulira veći broj relevantnih a naporednih TC. Tako prilikom kategorizacije govornika socioekonomski status može da figurira kao TC t, profesij a kao TCz, pol kao TC3, uzrast kao TC4, itd. A pri kategorizaciji upo­treba može se kao TCt odrediti situacija, kao TC2 tema, kao TC3 kanal, itd. Na ovaj način u kontrastivnu lingvistiku uvode se govornici i društveni kontekst: postavlja se pitanje čiji jezik se kontrastira i kada je on uporedljiv. lime se u isti mah dovodi u pitanje smisaonost, pa i sama mogućnost kontrastiranja "celih" jezika i "svih" govornika u "svim" situacijama - dakle, upravo ono što je bilo prećutna pret­postavka tradicionalne kontrastivne analize. U ovom svet�u može se pokazati problematičnim pokušaj kontrastiranja, na primer, fonoloških sistema engleskog i srpskohrvatskog jezika (čak i ako se misli samo na standardne varijetete ovih jezika). Moglo bi se, naime, zaključiti da se zapravo mogu celishodno upoređivali samo fonološki sistemi pojedinih društveno definisanih i tako uporedljivih grupa govornika ovih jezika, i to u različitim kontekstima upotrebe. Ovakve analize svakako bi bile složenije od ranije izvođenih na temelju idealizovanih govornika, i pitanje je dokle bi se u tom pravcu moglo realno ići ;

90

LINGVISTIKA U PRIMENI

ali to je mogućnost na koju upućuje sociolingvistička perspektiva u kontrasitranju.26

Sa poj mom TC tesno su povezani i neki drugi osnovni pojmovi kontrastivne lingvistike, kao ekvivalencija i korespondencija. O tome ovde više ne možemo da govorimo, izuzev upućivanja na temeljna proučavanja Vladimira Ivira u vezi s prevođenjem?7 Dodaćemo samo da ekvivalenciju u najširem smislu verovatno treba shvatiti kao pri­bližno isto značenje na lingvističkom, komunikacijskom i kulturnom planu, ali diferencirano i kontekstualizovano. Korespondencija bi se u tim okvirima mogla vezati uz pojedinačne nosioce, zasad pretežno formalne, takve ekvivalencije.

5. Zaključak. Prethodno razmatranje može da posluži kao de­l imična ilustracija teze da, za razliku od nekih uobičajenih gledišta, najveći problemi u vezi s terminologijom često nisu u raširenoj praksi korišćenja različitih termina za iste pojmove, nego upravo u teško­ćama utvrđivanja šta je isti pojam, odnosno kako u kojoj razvojnoj fazi neke naučne oblasti treba razumeti značenje termina kojima se ona konvencionalno služi . A tu, kako se čini, najveća opasnost leži u propuštanju da se registruju kumulativne promene do kojih neosetno ali i neizbežno dolazi u dinamici naučnog razvoja, i koje tada utiču i na značenje osnovnih termina. Tada stručnjaci počinju pri istoj ter­minologiji da govore o različitim stvarima, što za razumevanje nesum­njivo ima teže posledice od baratanja različitim terminima za pojmove koji se razložno mogu uzeti kao isti ili ekvivalentni. Put ka optimalnim terminološkim rešenjima prirodno se otvara tek potpunim sporazu­mom oko pojmova.

26 Za pojedinosti ovog pristupa, uz nešto drukčije tumačenje, v. Janicki ( 1 985). Retke pokušaje teorijske razrade pojma TC predstavljaju sada Krzeszowski ( 1 984) i kod nas Đorđević ( 1 984).

27 V. Ivir ( 1 978a:89-94 i 1 978c).

9 1

8. Kriterijumi izgrađivanj a lingvističke

terminologije

U procesu izgrađivanja, sistematizovanja, standardizovanja i pri­hvatanja lingvističkih termina, i naučnih termina uopšte, do izražaj a dolazi veliki broj kriterijuma koji se uslovno mogu podeliti na četiri grupe, kako sledi .

a. formalni - dužina; lakoća izgovora i pisanja; derivacioni po­tencijal; uklapanje u terminološki sistem . . .

b . semantički - pojmovna adekvatnost; motivisanost i prozirnost; mogućnost definicije; preciznost; izražajnost; jednoznačnost/vi­šeznačnost; konotacije; sinonimi i homonimi; prisustvo i zna­čenje istih leksema u drugim terminologijama i u opštem jeziku; mogućnost razlikovanja terminološke od opštejezičke upotrebe . . .

e . pragmatički - prihvatljivost jezičkom osećanju; ekonomičnost; stabilnost/varijabilnost; krug korisnika; stepen odomaćenosti; ekvivalenti u drugim jezicima (internacionalnost/idiosinkratič­nost); mogućnost međujezičke ili međuvarijantne unifikacije; kod preuzimanja iz drugih jezika, još i adekvatnost i raširenost izvorne terminologije . . .

d . sociolingvistički - jezici i varijante sa stanovišta sistemskih mo­gućnosti i preferencija (leksika, derivacija, frazeologija) ali i vrednosti koje kolektivi za njih vezuju; tradicije sociokulturnih sredina (naročito u pogledu purizma/internacionalizma) koje utiču na vrednovanje porekla termina; stepen zastupljenosti date struke ili stručne orijentacije, izvorno i u prevodu, u nauci i nastavi; auditorijum (obrazovni nivo i potrebe korisnika - struč­njaka, čitalaca/slušalaca) . . .

92

LINGVISTIKA U PRIMENI

Kriterijumi koji su ovde samo nabrojani biće selektivno ilustro­vani tokom daljeg izlaganja o lingvističkoj terminologiji u ovom i sledećim poglavljima. U nastavku ovog teksta težište će biti na posled­njoj pomenutoj grupi kriterijuma, jer su sociolingvistički aspekti standardizovanja terminologije, i pored svoje nesumnjive važnosti , do danas uglavnom ređe razmatrani od čisto lingvističkih, dakle formal­nih i semantičkih.

Terminološka standardizacija je veoma složena delatnost, na­ročito u zajednicama - kakva je jugoslovenska - koje ispoljavaju znat­nu meru nacionalne, jezičke i sociokulturne raznolikosti . Razvoj nau­ke i tehnologije i kod nas je, razumljivo, izneo na dnevni red probleme standardizovanja terminologija pojedinih stručnih oblasti, a u tim ok­virima bilo je i pokušaja unifikacije na područjima obeleženim najiz­razitij im terminološkim šarenilom.28 Međutim, koordinirana aktivnost modernog tipa, kakva se ponegde u svetu već uveliko obavlja, ovde tek započinje - i to, čini se, još uvek više u programsko-deklarativnom nego u stvarnom istraživačkom smislu. U nauci o jeziku, nesistemat­ska, povremeno proizvoljna i čak haotična upotreba termina nipošto ne daje stručnjacima povoda za samozadovoljstvo. Same lingviste ovakvo stanje stvari možda pre nervira nego što ih uistinu zbunjuje, ali ono može ozbiljno da ugrozi komunikaciju sa predstavnicima dru­gih disciplina i sa širom javnošću .

lako ćemo se mi ograničiti na srpskohrvatski jezik, ne treba gubiti iz vida činjenicu da slični - a u nekim slučajevima verovatno još i veći - problemi postoje u utvrđivanju i upotrebi lingvističke terminologije u drugim jugoslovenskim jezicima.29 Naš cilj ovde će biti da izlučimo i kratko prokomentarišemo glavne dimenzije termi­noloških varijacija šire sociolingvističke prirode, služeći se primerima iz tradicionalne deskriptivne gramatike i modeme teorijske lingvistike.

28 Izveštaj i literaturu o ovakvim pokušajima na polju gramatičke terminologije sadrži Stančić ( 1 982).

29 Uz ranije citirane novije izvore, za srpskohrvatski, slovenački i makedonski v. priloge P. Ivića, D. Brozovića, R. Kolariča i T. Dimitrovskog u zborniku Slavjanska lingvistična terminologija ( 1 962); za makedonski još Ilić ( 1 9 68), a za mađarski prilog L. Molnar Čikoša u bloku pod Mikeš ( 1 983) .

93

RANKO BUGARSKI

l. Jednu važnu dimenziju varijacije predstavlja sociokulturna tradicij a date regije, uključujući istorijski izrasle stavove o pitanjima upotrebe jezika. Najdalekosežnije pojedinačno pitanje ovde se tiče purizma, odnosno internacionalizma. Usled razlika u istorijskom i kul­turnom razvoju, jedno područje će u celini da i spoljava izrazite pu­rističke sklonosti, dok će se neko drugo u mnogo manjoj meri odu­pirati internacionalizaciji terminologije - iako su u igri i drugi činioci, od koj ih će neki biti pomenuti u nastavku izlaganja. Uopšte uzev, načelna naklonost prema domaćoj terminologij i nešto je veća na za� padnom nego na istočnom delu teritorije srpskohrvatskog jezika, premda domaći i pozajmljeni oblici često koegzistiraju na oba pod­ručja - u nekim slučajevima na zanimljiv način. Tako se ista naprava mahom naziva kompjutor na zapadu ali kompjuter na istoku, što po­kazuje različite kulturno uslovljene derivacione preferencije za latin­ski , odnosno engleski obrazac. No tu su i dva domaća oblika, računalo

i računar, koji odražavaju različite sklonosti u pogledu derivacije unu­tar samog srpskohrvatskog. Ovo nam za istu stvar daje ukupno četiri naziva u tekućoj upotrebi .

U vezi s ovim treba istaći jedno značajno opšte ograničenje. Dok se manje-više prihvatlj ive domaće alternative često mogu pronaći za neki internacionalni termin u njegovom osnovnom obliku, neretko je teško i l i čak nemoguće izvesti iz njih druge neophodne oblike, jer se osnova pokazuje praktično neproduktivnom. Na pritner, termin preoblika mogao bi sam po sebi da bude i prihvaćen kao kalk za engl. transformation, bar od onih koji ne veruju u internacionalizaciju terminologije; ali ova osnova jednostavno ne omogućuje izvedene oblike koji bi odgovarali derivacijama transformacioni, transforma­

cionalist i sličnim, a koje, kako vidimo, adaptirani internacionalni oblik transformacija proizvodi bez ikakvih teškoća. Slično tome, ako bi neko ozbi ljno zagovarao zamenjivanje termina struktura domaćom reči sklop, trebalo bi odmah pitati kako bi glasile alternative za struk­

turalizam i l i strukturalist, jer bi oblici kao sklopništvo, sklopovnjak

i slični bi li naprosto smešni zbog odsustva motivacije i pogrešnih asocij acij a! (Dosta raširene pogrešne oblike struktuirati, struktuiran

94

LINGVISTIKA U PRIMENI

umesto strukturirati, strukturiran još uvek je lakše ispravljati nego što bi bilo zameniti ih sa, recimo, usklopiti, usklopljen). Ili, ako kon­

tekst treba da bude okruženje - da ništa ne kažemo o nasilnoj puri­stičkoj prevedenici saštivo ! - da li kontekstualan valja da glasi okružni?

30

Ovu čisto lingvističku činjenicu, koja tako očigledno podriva stanovište ekstremnog purizma, pokazujući da se sve ne može "pre­vesti" čak ni uz pretpostavku da za takav poduhvat uopšte postoje valjani razlozi , izgleda da uglavnom nisu primetili čuvari našeg jezika na celom njegovom zemljištu - kao, uostalom, ni njihovi istomišlj­enici na drugim stranama. I ovakvi previdi mogući su pri upornom odbijanju da se poštuje poseban status termina. Naime, dok težnje ka unutrašnjoj integraciji mogu da budu opravdane na nivou bilo kojeg datog jezičkog varijeteta u celini, posebno ako je reč o standardnim oblicima nacionalnih jezika, naučna terminologija je nešto drugo: da bi bila uistinu funkcionalna za sve potrebe, ona mora da teži spoljnoj integraciji - drugim rečima, da bude u velikoj meri intemacionalna? 1

2. Druga važna dimenzija varijacije, tesno povezana sa prethod­nom utoliko što predstavlja njenu delimičnu jezičku kristalizaciju, tiče se varijanti policentrično standardizovanih jezika. U slučaju srpsko­hrvatskog, leksička i morfološka polarizacija unutar dijasistema može da prouzrokuje potpadanje izvesnih skupova lingvističkih termina, po­red ostalih, pod različite derivacione obrasce u zapadnoj i istočnoj varijanti . Tako dominantno zapadni nizfonem, morfem, leksem, semem

kontrastira se na istoku običnij im nizom fonema, morfema, leksema,

semema (pri čemu valja primetiti da alofon, alomorf nemaju odgo-

30 Slični primeri lako bi se mogli naći i u drugim terminološkim sferama. Tako je teorija recepcije već uveden termin za jedno i kod nas uveliko poznato knji­ževnoteorijsko usmerenje; ako bi neko još i prihvatio alternativu teorija prijema (što je u najmanju ruku sumnjivo), kako bi se zamenili oblici recepcionizam, recepcioni­stički i slični?

3 1 O internacionalizaciji naučne terminologije uopšte v. npr. Balabuha ( 1 980) i kod nas Perić ( 1 982); posebno o značaju grčko-latinskih osnova lingvističke termi­nologije u prilozima M. Karadže Garić, l. Klajna i D. Tanaskovića u bloku pod Mikeš ( 1 983).

95

RANKO BUGARSKI

varajućih oblika na -a). Grubo uzev, slična distribucija važi za termine kao lingvist/lingvista, strukturalist/struktura/ista i slične. Tako su po­larizovana i pridevska obrazovanja tipa transformacijskiltransforma­

cioni. Interesantan je primer para jezični/jezički, koji se komplikuje preko mere proste varijantne distribucije u dalj im izvođenjima kao što su dvojezičnildvojezički, gde izbor, kako se čini , može da zavisi i od sledeće imenice: u i stočnoj varijanti , koju inače karakterizuju oblici na -ki, dvojezični govornik može se naći naspram dvojezički

rečnik, uz slične primere nestabilizovane upotrebe; dvojezičnost, me­đutim, glasi samo tako. Izgleda da su izričaj i iskaz već varijantno polarizovani. U nekim slučajevima internacionalni termin, koji se mo­že ređe j aviti u obe varijante, dobija u njima različite domaće ekvi­valente, pa se uz komplement i dopunu sada na zapadu učvršćuje i proširak. Na varijantno nepolarizovanim područjima, dubleti drugde oponirani po pravilu koegzistiraju, što tu umnožava i inače velike terminološke razlike.

3. Mera varijacija takođe stoji u značajnoj korelaciji sa merom konsolidacije date naučne oblasti . Stoga ne iznenađuje okolnost da su tradicionalna deskriptivna lingvistika i normativna gramatika u ce­lini standardizovane u većem stepenu nego savremena lingvistička teorija. Terminologija transformaciono-generativne gramatike, na pri­mer, još je u ranim fazama izgradnje, pa su tu brojni naporedni oblici koji su nekada varijantno oponirani ali često i spoljavaju i kontrast na relacij i pozajmljenica-domaći izraz. Otuda npr. kompetencija i spo­

sobnost, performansa i delatnost (za više primera v. naredno poglav­lje) . S lično je sa ekvivalentima govorni akt i govorni čin. Paralelni oblici komunikativnilkomunikacijski/komunikacioni, sa prilično nedos­lednom distribucijom bilo na varijantnom planu ili u smislu mogućeg semantičkog diferenciranja, zadržavaju internacionalnu osnovu ali sa različitim nastavcima. Neke gramatičke klase dopuštaju alternative ti­pa generirati/generisati ili padežna/padeška gramatika (slično je i sa sasvim tradicionalnim pridevom sintaktički/sintaksički) . Neustaljena je i upotreba naziva kao izvorni govornik/govorni predstavnik, i mno­gih drugih.

96

LINGVISTIKA U PRIMENI

Pod uticajem modernijih pristupa dolazi i do preispitivanj a ne­kih tradicionalnih pojmova, ponekad sa primetnim terminološkim po­sledicama. Tako se u našoj gramatičkoj tradiciji ne razlučuju pojmovi klauze i rečenice, pa se kaže, na primer, da se neka složena rečenica sastoji od glavne i zavisne rečenice. A kada je ponegde uveden termin klauza, prema engl . clause, odmah je predložena alternativa klauzula,

od lat. clausu/a, uz argumentaciju da na latinskom zasnovane pozaj­mljenice treba preuzimati u nj ihovim etimološki izvornim a ne an­gliciziranim ili kakvim drugih modernijim verzijama, zanemarujući time ulogu jezika-posrednika u procesu terminološke primopredaje.32

Ali možda najupečatlj iviji rezultat ove revitalizacije postojećih poj­mova nalazimo kod sintaksičkih grupa imeničke funkcije (engl. noun

phrase ili NP), gde ukrštanje triju prideva sa četiri imenice daje dva­naest mogućnosti (imenskalimeničkalnominalna fraza/grupa/sintag­

ma, imenskilimeničkilnominalni izraz), pri čemu se za bezmalo svaku od njih lako mogu naći potvrde u literaturi ! Ovom apsolutnom re­korderu približava se glagolska strana, sa "svega" osam alternativa (glagolskalverbalna fraza/grupalsintagma, glago/ski/verbalni izraz), a s njom, analogno, i grupe određene drugim vrstama reči . Dopuštajući odveć velik broj "izbora po srodstvu" , ovakvo izobilje svakako je preterano.

4. Sledeći parametar na koji treba ukazati u ovom razmatranju jeste publika sa kojom se računa, jer se može braniti stanovište da izbor između postojećih terminoloških alternativa može da zavisi i od toga da li je neki tekst namenjen objavljivanju u specijalističkom časopisu, književnoj reviji i l i novinama; poseban slučaj predstavljaju udžbenici različitih nivoa. Jedno tipično pitanje u ovoj kategoriji jeste da li je dozvoljeno prevoditi međunarodne simbole kao S, NP, VP i slične. Ima mišljenja po kojima bi ovo trebalo izbegavati bez obzira na pretpostavljeni auditorijum, dok se po drugima popularna izlaganja ideja iz novih oblasti kakva je generativna gramatika, često po sebi složenih u tehničkom smislu, mogu olakšati uvođenjem domaćih sim-

32 Upor. Katičić ( 197 1 :79). Na sličnu situaciju već smo naišli kod para kom­pjuter/kompjutor.

97

RANKO BUGARSKI

bola, eventualno uz upotrebu poznatije terminologije ako takva već postoj i .

5 . Određenu ulogu igraju i pripadnost pojedinim lingvističkim školama i disciplinama, te generacijske i lične sklonosti samih ling­vista. Primera radi, veoma rašireni termin sistem (uz koji se u za­padnoj varijanti upotrebljava i sustav) sporadično se javlja i u obliku za ženski rod, kao sistema; iako derivaciono neprikosnovena - upor. slične primere date pod 2 - ova alternativa danas se oseća kao izrazit rusizam koji je u našu nauku uveo Aleksandar Belić, i na koji se sada može eventualno naići uglavnom u radovima njegovih učenika. Tako je na terminološkom planu ovaj oblik postao svojevrstan zaštitni znak Belićeve škole. Varijacije kod nekih drugih ustaljenih termina, kao subjekat/subjekt, objekat/objekt, drukčije su motivisane ali vero­vatno ipak spadaju u ovu kategoriju. Osim toga, stručnjaci za razne jezike (npr. engleski , nemački , ruski) u izvesnoj meri se razlikuju u svoj im terminološkim navikama, koje ih delimično razdvajaju i me­đusobno i od serbokroatista. Ove razlike po pravilu su finije nijan­sirane i samo statističke naravi , ali se povremeno mogu naći i dosta oštra razgraničenja. Tako, na primer, iako drugi mahom uopštavaju naziv kontrastivna gramatika, mnogi rusisti insistiraju na terminu kon­

frontativna gramatika, sledeći jednu , kako se čini, sumnjivu termi­nološku distinkciju, inače dosta raširenu u slavističkom svetu .33

6. Na kraju, ne treba izgubiti iz vida ne mali uticaj mode. Po­nekad se izvesni termini, ili čak celi terminološki sistemi , upotreblj­avaju ne zbog bilo kakve njihove objektivne nadmoći nego prosto zato što oni treba da pokažu koliko je čovek koji se njima služi "u toku" . Uopšte uzev, nekontrolisano širenje po modnog terminološkog žargona može da izazove negodovanje, kako lingvista različitih ubeđe­nja tako i nelingvista. Ima tekstova, kod nas kao i drugde, u kojima neprimereno ali utoliko agresivnije isticanje udarnih termina moderne

33 Ipak, Menac ( 1 973:250) ocenjuje ovo udvajanje kao nepotrebno. Brozović ( 1 977:29) upotrebljava termin konfrontaciono proučavanje, ali uz napomenu da se ne vidi kako bi se ono razlikovalo od kontrastivnog. (v. i prethodno poglavlje).

98

LINGVISTIKA U PRIMENI

lingvističke teorije demonstrira samo visokoparnu nedoučenost. Ovde nema mogućnosti za analizu primera. Međutim, biće na mestu reč upozorenja u vezi s jednom pojavom, daleko manje drastičnom ali ipak ovde relevantnom, koja je takođe uzela maha. To je navika da se rašireni internacionalni termini upotrebljavaju na i sti način kao, recimo, u engleskom ili francuskom, pri čemu se zamagljuju važne semantičke distinkcije koje se u srpskohrvatskom, za razliku od ovih jezika, lako mogu formalno eksplicirati čim se problem uoči . Na pri­mer, sasvim je jednostavno i zgodno sistematski razlikovati pridevske oblike strukturni (koji se odnosi na strukturu, kao u strukturna pro­

mena) i strukturalni (koji se odnosi na strukturalizam, kao u struk­

turalna lingvistika). Pa ipak se ovaj potonji oblik često nepromišljeno uopštava tako da pokriva oba značenja, i to, kako izgleda, samo zato što je ovo obično slučaj u pomenutim stranim jezicima. Slično tome, za razliku između atributa jezički/jezični (koji se odnosi na jezik) i lingvistički (koji se odnosi na lingvistiku) ne može se reći da se re­dovno poštuje, jer se ovaj drugi neretko generalizuje - opet u skladu sa uobičajenom praksom u jezicima kao što su engleski i francuski .34

Isto važi i za oblike stilski i stilistički, gde se ponovo, nauštrb jasnog stila, drugi atribut često upotrebljava ne samo kada je reč o stilistici nego i o stilu.

Prethodni spisak dimenzija varijacije nije, dakako, i scrpan. Nadalje, ima dosta preklapanja kako među različitim socioling­vističkim činiocima tako i između njih, uzetih u celini, i čisto ling­vističkih alternativa koje dopušta jezički si stem; sve je ovo ilustrovano datim primerima. Međutim, ono glavno što se ovim navođenjem htelo reći jeste da se varijacije koje smo široko nazvali sociolingvističkim moraju uzeti u obzir pri svakom ozbiljnom terminološkom poduhvatu, ma koliko one nadilazile uobičajene formalno-semantičke zahteve iz-

34 Po istom obrascu onda nalazimo i oblik ekstralingvistički, nepotreban i zbu­njujući kada se nj ime - kako je najčešće slučaj - zapravo hoće reći vanjezički. - U engleskom se, istina, može reći lingual nasuprot linguistic, ali se mogućnost ovog sistematskog kontrasta gotovo nikada ne koristi, jer se prvopomenuti naziv vrlo retko upotrebljava. O ovom i sličnim problemima raspravlja Pap ( 1 976) ; za širu raspravu o različitim aspektima lingvističke terminologije v. i Hartmann ( 1 974).

99

RANKO BUGARSKI

građivanja jedne teorijski idealne terminologije na strogo lingvistič­kim osnovama. Ovaj važan metodološki uslov ima opšti karakter, jer je vrlo verovatno da će jezička praksa u svakoj zemlji da ispoljava neku meru neujednačenosti kao odraz interakcije - il i čak sukoba -kulturnih i jezičkih obrazaca i principa.

U ovim okvirima može se javiti potreba za razlikovanjem stan­dardizacije i unifikacije, koje otvara mogućnost naporednog postoj a­nja dvaju ili više interno objedinjenih i delimično preklopljenih stand­arda. U našoj zemlj i , na primer, očigledno je da se terminologija niti može niti srne nasilno unificirati preko granica različitih sociokultur­nih tradicij a ili varijanti standardnog jezika. Ali ako se na nivou jezika u celini moraju priznati takve ukorenjene i strukturirane razlike, nema naročitog opravdanja za brojne nedoslednosti koje ne proističu iz re­gionalnih normi niti iz ustaljene prakse (setimo se, primera radi , čak i unutarvarijantnog šarenila naziva za imeničke ili glagolske fraze) . Prema tome, ima dosta prostora za unifikaciju na finije nijansiranim nivoima sociolekta, "profesiolekta" i idiolekta unutar svakog od de­limično divergentnih standarda. Sledeći korak mogao bi da bude u pravcu sporazumnog međusobnog približavanja samih ovih standarda, postepenim uklanjanjem nepotrebnih (to jest, jezički ili kulturno ne­motivisanih) razlika, a vodeći računa o važnom kriterijumu interna­cionalizacije kao garantu potpune upotrebljivosti terminologije unutar i izvan domaćih jezičkih granica. Ovakav program mogao bi da do­vede u razumnu ravnotežu diferencijaciju i integraciju kao dva teme­ljna i komplementarna aspekta u životu jezika uopšte i u razvoju ter­minologije posebno.35

Po sebi se razume da je sve ovo samo jedan deo složenih po­slova koje podrazumevaju napori usmereni ka izgrađivanju , konsolidovanju i širenju takve terminologije koj a b i jednovremeno bila lingvistički valjana, sociolingvistički prihvatlj iva, i primerena po­trebama kako naučnog i stručnog razvoja tako i nacionalne, međuna­cionalne i internacionalne komunikacije. U ovom slučaju odgovornost

35 Na ove procese u terminološkom kontekstu skreće pažnju Stoberski ( 1 978).

1 00

LINGVISTIKA U PRIMENI

lingvista je dvostruka, jer se oni nalaze u obema ključnim ulogama koje se normalno povezuju sa terminološkom standardizacijom - ulo­gama jezičkih savetnika i predmetnih stručnjaka. Pored toga, njihova aktivnost na ovom području ima značajnih pedagoških i širih društve­nih implikacija. Sledeći primer mnogih drugih zemalja, i jugosloven­ski lingvisti u poslednje vreme ispoljavaju veće interesovanje za ter­minološku problematiku, zasad najviše u sopstvenoj kući. Kao i kod drugih uporedljivih poduhvata, počeci su skromni, ali su perspektive velike. A na putu ka ovim novim vidicima, sociolingvistička projek­cija ulazi u osnovnu opremu: ako je lingvistici potreban sociolog, mi bismo rekli da terminologija traži sociolingvistu?6

36 Poslednja rečenica sadrži aluziju na naslov poglavlja ,,zašto je lingvistici potreban sociolog" u knjizi Hajmza ( 1 980). Za saradnju između terminologa i sociolingvista pledira i Riggs ( 1 980), dajući podatke o mogućim institucionalnim ka­nalima koji bi olakšal i ovakvo udruživanje snaga.

1 0 1

9. Terminologija generativne gramatike

l. Terminologija generativne gramatike transformacionog tipa počela je da prodire u jugoslovensku nauku o jeziku uporedo sa upoznava­njem naše sredine sa lingvističkom teorijom Noama Čomskog i njegovih sledbenika. Kako je u pitanju bio jedan potpuno nov ana­litički i terminološki aparat, bila je to u izvesnom smislu prilika da se i u našim jezicima ab ovo izrade racionalni i koherentni termino­loški sisiemi, nesputani nasleđem i slobodni od diktata ranije prakse. Nemamo dovoljno materijala za određenije zaključke o situaciji u dru­gim jezicima na kojima se u našoj zemlji piše lingvistička literatura, ali se za srpskohrvatski može reći da je ta prilika iskorišćena onoliko koliko se moglo realno očekivati - to jest, samo delimično. Naime, i ovde od početka deluju različiti, nekad i oprečni principi - počev od varijantnih razlika, preko napetosti između adaptiranja internacio­nalnih termina, kalkiranja i traženja izvorno domaćih rešenja, do na­vika pojedinih sociokulturnih sredina i akademskih krugova, pa i lič­nih sklonosti pojedinačnih poslenika. Pored toga, uočlj iva mera ko­mocije i nepreciznosti u upotrebi termina, poznata u ovim prostorima i od ranije, kao da se prosto prenela i na ovo novo područje.

Detaljnije proučavanje procesa izgrađivanja i prihvatanja termi­nologije generativne gramatike kod nas zahtevalo bi sistematsko pra­ćenje hronologije prodiranja ove lingvističke teorije na srpskohrvatsko govorno područje, kao i potpuniji uvid u stepen i modalitet njene ovdašnje disperzije. Zainteresovanima za ovakva istraživanja stoje na raspolaganju tri glavne vrste izvora. Prvo, prevodi radova samog Čom­skog, a u manjoj meri i drugih predstavnika ove opšte orijentacije,

1 02

LINGVISTIKA U PRIMENI

kao i prevodi publikacija o njima. Drugo, propratni ili nezavisni tek­stovi domaćih autora u ulozi tumača i popularizatora ovog pravca. I treće, radovi naših lingvista o bilo kojem jeziku, ili o opšteling­vističkoj problematici, pisani u duhu idej a i metodologije generativne gramatike?7

Ovako nešto ne može da bude zadatak ovog kratkog priloga. Sve što u ovoj prilici možemo da preduzmemo jeste da krajnje sažeto - i zapravo samo ilustrativno, bez pretenzija na iscrpnost analize u bilo kojem smislu - razmotrimo neke od najpoznatijih termina ge­nerativne gramatičke teorije u njihovim srpskohrvatskim verzijama. Pri tom nećemo ići nekim naročitim redom, osim što će osnovni ter­mini biti zastupljeni na početku spiska. Pošto terminološka delatnost, kao ni sociolingvistička, ne može sebi dozvoliti uzdržavanje od uteme­ljenih vrednosni h sudova, jer tu postoje i razlozi i potreba da se jedna terminološka alternativa oceni kao bolja od neke druge, takve ocene biće davane u tekstu koj i sledi . Razume se da njih ne smatramo ne­prikosnovenim; naprotiv, polazna pretpostavka ovog ogleda i jeste da će biti i drukčijih mišljenja, pa se on pre svega nudi kao lično miš­ljenje autora i osnova za diskusiju u stručnoj javnosti .38

II. Primeri izvornih (engl .) i prevodnih (sh.) termina:

generate - generirati (sistemski i asocijativno bolje nego generisan)

generative - generativna (bolje nego proizvodna ili tvorbena zbog internacionalnog statusa, odomaćenosti , izvedenica itd.)

transformation - transformacija (bolje nego preoblika, razlozi kao pod generative)

37 V. naročito čomski ( 1 979, 1 984), Lajons ( 1 974), Katičić ( 1 974-1 975), Bu­garski ( 1 983a, pogl. VI-IX), Perić ( 1 983). Svi ovi izvori sadrže dalje upute na rele­vantnu domaću i prevodnu literaturu. Termini iz ovog kruga mogu se, naravno, naći i u novijim knjigama i drugim radovima naših l ingvista sa opštijom tematikom, ali se o tome ovde ne mogu davati podaci.

38 Ima i manji broj radova eksplicitno posvećenih razmatranju terminologije generativne gramatike kod nas; v. Bugarski ( 1 969), Mihajlović ( 1 982), Melvinger ( 1 982), Riđanović ( 1 982), te prilog W. Brownea u bloku pod Mikeš ( 1 983). Neki od ovih termina koriste se i u psiholingvistici, čijom terminologijom se bavi prilog S. Savić u istom bloku, sa daljom literaturom.

1 03

RANKO BUGARSKI

transformational - transformaciona/transformacijska (bolje nego

preoblikovna ili sl . , razlozi isti)

grammaticality - gramatičnost, prema (un)grammatical - (ne)gra­

matičan (ekonomičnije nego gramatička ispravnost; ov(J)erenost

je duhovito prevodno rešenje, ali se čini da asocijativno ukida ra­

zliku između nivoa "

competence" i "

performance", odnosno iz­

među grammaticality i acceptability, tj . gramatičnosti i prihvatlj­

ivosti)

competence/performance - jezička sposobnost/govorna delatnost,

odn. jezična sposobnost/govorna djelatnost (nije idealno, ali još

uvek izgleda bolje od alternativa sa terminima kompetencija i per­

formansa - zbog pogrešnih asocijacija u prevodu, kao i zbog sum­

njive vrednosti i delimične nestabilnosti samih izvornih termina;

no to ostaje za dalju diskusiju, s obzirom i na mogućnosti kao

znanje/ispoljavanje ili poznavanje/upotreba, nomenklatumo možda

adekvatne ali slabije sistemski , kontekstualno i derivacijski)

- deep/surface structure - dubinska/površinska struktura (ne duboka,

jer u sh. nema razloga za asimetriju koju u engl . diktira fonotaktika

(teškoća izgovora depth structure, a prema duboka valjda bi išlo

plitka !)

- component - komponenta (bolje nego sastavnica ili od(J)eljak naj ­

više zbog jednoznačnosti, jer s e npr. sastavnica javlja i z a consti­

tuent)

- interpretative - interpretativna (i kad bi bilo potrebe za domaćim

terminom, teško bi išlo tumačenjska ili sl .)

- representation - predstava (bolje nego prikaz; svakako ne repre­

zentacija zbog drukčijih a ustaljenih neterminoloških značenja, što

pokazuje da mogu postojati valjani razlozi za odstupanje od prin­

cipa internacionalizacije)

- S, NP, VP . . . simboli su u naučnoj literaturi neprikosnoveni i ne

prevode se, ali je možda .dozvoljeno da se u popularnom izlaganju

neupućenima "prevedu" u R, IF, GF ili sl .

- rewrite rules - prepisivačka pravila ili pravila preispisivanja (ovo

drugo je tačnije ali pomalo nezgrapno)

1 04

LINGVISTIKA U PRIMENI

phrase structure rules - pravila frazne strukture (najbolje ako se

uopšte prihvati fraza sa izvedenicama, o čemu v. i niže; inače ume­

sto /razne eventualno sintagmatske, dok bi rečenične bilo netačno

a grupne nezgodno)

phrase marker - frazni označivač/označitelj (možda sintagmatski,

a može i marker)

branching (tree) diagram - račvasti dijagram ili derivaciono/de­

rivacijsko stablo; branch n/v - grana/granati se

node - čvor

structural description - strukturni opis (bolje nego strukturalni, a

deskripcija je ovde nezgodno i nepotrebno)

initial/terminal string - početni/završni niz (zgodnije nego inici­

jalnilterminalni, a niska je asocijativno loše)

input/output - ulaz/izlaz (nekad eventualno ulazni/izlazni materijal)

underlying - ovo je stalan problem; najtačnije, ali nezgrapno, jeste

koji leži u osnovi; osnovni, bazni i bazički je dvosmisleno ili ne­

tačno, a adekvatna kovanica podležni teško da bi bila prihvaćena

kernel/derived sentence - jezgrena/izvedena rečenica (u ovom

sklopu zgodnije nego derivirana, premda za derivation u smislu

generativne gramatike, koji uključuje kako procesualni tako i re­

zultativni aspekt, dolazi u obzir samo derivacija, a ne i izvođenje)

- matrix (higher) sentence - matična (viša) rečenica (bolje nego gor­

nja zbog slučajeva sukcesivnog uklapanja)

embedded (lower) sentence - uklopljena (niža) rečenica (ukloplj­

ena je asocijativno bolje nego ugrađena, usađena ili uložena a

umetnuta ima drugo značenje u tradicionalnoj gramatici ; niža je

bolje nego donja zbog sukcesivnosti , v. prethodni termin)

noun phrase - ovde valj a birati između nekih dvanaest mogućnosti :

imenska/imenička/nominalna fraza/grupa/sintagma, imenski/ime­

nički/nominalni izraz; pri izboru treba misliti na doslednost, s ob­

zirom na druge vrste phrases i na izraze kao phrase structure,

phrase marker itd . , zatim na manju raširenost termina sintagma,

te na paralelizam noun-noun phrase (odn. imenica-imenički prema

nomen-nominalni i dalje kroz ceo niz) ; npr. nominalna sintagma

je po sebi prihvatlj ivo ali se slabije uklapa u sistem, vukući za

1 05

RANKO BUGARSKI

sobom adjektivalna/adverbijalna/prepozicionalna sintagma umesto

zgodnijeg pridevska/priloškalpredloška fraza; grupa je samo za se­

be opet dobro ali nameće ovde neodgovarajući atribut grupni ; izraz

takođe ne daje dobar atribut, a uz to je semantički odveć difuzno;

stoga izgleda najbolje ime nička fraza, čije frazeološke konotacije,

kad se sve sabere, možda ipak predstavljaju najmanje zlo

verb phrase - glagolska fraza i po tom obrascu dalje (iz razloga

navedenih pod prethodnim terminom)

relativization, reflexivization, (pro )nomina/ization - relativizacija,

refleksivizacija, (pro)nominalizacija (po pravilu treba zadržati in­

ternacionalne nazive transformacija, od koj ih se mnogi ne bi ni

mogli prevesti ; al i npr. za deletion jedino je adekvatno brisanje,

a kod complementation luz koje ide i complementizer, a oboj e pre­

ma complement/ bolje je dopunjavanje, dopunjivač, dopuna nego

nezgrapno komplementacija, komplementizator, komplement)

topica/ization - topikalizacija Gasnije nego npr. tematizacija, što

ima i šire značenje)

extraposition - ekstrapozicija (ne vidi se kako bi moglo drukčije

- osim možda premeštanje, al i ovo nije dovolj no precizno)

(pseudo) e/eft sentence - (prividno) rasc(ij)epljena rečenica

conjoining (conjunction) - vezivanje (dobar terminološki par sa

embedding - uklapanje, a izbegava se i dvosmisleno konjunkcija)

constraint - zapreka (u odsustvu odgovarajućeg internacionalizma

ovo izgleda sistemski i asocijativno bolje nego stega /npr. za con­

strained bi u nekim kontekstima još nekako i išlo zaprečan, sva­

kako pre nego stegnut/, a ograničenje bi trebalo sačuvati za re­

striction) ; global constraint - globalna zapreka (neki drugi atribut

ne bi odgovarao)

lexicon, lexicalization . . . - leksikon, leksika/izacija . . . (ne dolaze u

obzir zamene sa r(j)ečnik itd . )

lexical insertion - leksičko unošenje i l i umetanje (bolje nego in­

sercija); lexical entry - leksički unosak i l i umetak (nije najsrećn ije,

ali jedinica je pogrešno denotativno /jer se termin prvenstveno od­

nosi na skupove obeležja/ a odrednica konotativno /jer nije reč o

konvencionalnoj leksikografijil)

1 06

LINGVISTIKA U PRIMENI

distinctive features - distinktivna obeleija/obiljeija (ili razlikovna,

ali nema posebnih razloga za odstupanje od internacionalizma)

markedness - markiranost (može i obeleženostlobilježenost);

(un)marked - (ne)markiran ili (ne)obeleženlobilježen

universals - univerzalije; universal grammar - univerzalna gramatika

trace theory - teorija traga

government and binding theory - teorija rekcije i vezivanja (jedina

nezgoda ovog prirodnog prevoda jeste što se vezivanje javlja i za

conjoining; eventualna zabuna /koja zbog specifičnosti ove sintag­

me kao naziva najnovije teorije Čomskog nije verovatna/ mogla

bi se izbeći prevođenjem conjoining kao povezivanje)39

Ill. Navedeni spisak primera, koliko god nepotpun, ipak ilustruje ve­ćinu formalnih, semantičkih, pa donekle i pragmatičkih činilaca po­menutih na početku prethodnog poglavlja kao važnih u izgrađivanju naučnih terminologija. (Kako je preostala, sociolingvistička grupa fak­tora nešto podrobnije osvetljena u nastavku tog teksta, ova dva poglav­lja su u tom smislu komplementarna).

Izloženo daje povoda za sledeće opštije zaključke. Terminolo­gija transformaciono-generativne gramatike, kod nas još u početnim fazama izgrađivanja, prilično je neujednačena i nesistematična. Inter­nacionalizacija naučne terminologije i ovde je neophodan opšti prin­cip, ali ne i automatski odgovor na sve teškoće. Na delu je ceo splet različitih lingvističkih i sociokulturnih činilaca, koj i čak i kada je reč

39 U naše ilustrativne svrhe nisu uzimani u obzir koloritni termini u vezi s transformacijama, kao S-pruning, A.ffu: hopping, Pied piping i drugi, koji predstavljaju poseban problem. [P. S. 1 996 - Važan prilog domaćoj standardizaciji terminologije generativne gramatike, i moderne lingvistike uopšte, predstavlja prevod poznatog Kri­stalovog rečnika ( 1 988) . U pogledu termina koje smo mi ovde razmotrili , rešenja koja daju prevodioci Ivan Klajn i Boris Hlebec većinom se podudaraju s našim pre· dlozima, al i ne uvek. Zainteresovani čitalac i sam će lako uporediti termine o kojima je reč, a u svakom slučaju biće mu korisno detaljnije upoznavanje sa ovim dragocenim priručnikom. Ovde bismo samo pomenuli da naši prevodioci za underlying prihvataju podležni, što će verovatno pomoći ovom terminu da opstane uprkos našoj gore izra­ženoj skepsi ! A za rewrite rules daju prepisna pravila - rešenje bolje od obeju gore navedenih alternativa] .

1 07

RANKO BUGARSKI

o tehničkim terminima jedne apstraktne teorije gramatike u užem smi­slu zahteva elemente složenog sociolingvističkog pristupa. U tom kompleksu, kako se valjda može videti proučavanjem iznetih primera, nijedan kriterijum uzet sam za sebe nema apsolutnu vrednost, nego se samo racionalnim ukrštavanjem i odmeravanjem različitih kriteri­juma može doći do rešenja koja, ako i nisu teorijski idealna, jesu bar u konkretnoj situaciji najprihvatlj ivija. Takođe ne valja ocenj ivati adekvatnost termina kao puke izolovane nominacije, nego se mora uzimati u obzir njegova sistemnost, a naročito njegov derivacioni po­tencijal koji određuje meru produktivnosti ; ovaj kriterijum naroči to smo istakli zato što je uistinu bitan, a često se ne uzima dovoljno u razmatranje, ili se čak potpuno previđa.

Polazeći od ovog stanovi šta, vredelo bi proučiti mogućnost s i stematskog vrednovanja termina, kako pojedinačno tako i u si­stemima, putem matrica koje bi sadržavale terminološki poželjne polove odabranih kriterijalnih obeležja . Ispi tivani termini mogli bi u nj ima da budu označeni sa "+" ako neku osobinu poseduju u većoj meri , sa "-" ako je poseduju u manjoj meri , a sa "0

"

ako su u tom pogledu neutralni . Terminološke alternative (npr. tipa in­ternacionalni/domaći il i tradicionalni/savremeni termin) tada bi se rangirale prema zbiru pozi tivnih znakova. Ukoliko bi ovakve ma­trice bi le uz to hijerarhizovane, tako što bi obeležja koja se oce­njuju kao važnij a bila navedena pri vrhu a ostala pri dnu matrice, i sti m znakovima bi se mogl a dati različita numerička vrednost za­visno od položaja u matrici , pa i sti ukupan broj pozitivnih znakova za dve razmatrane alternative ne bi nužno značio i jednak broj poena. Ovim putem bila bi stvorena eksplici tna, formal izovana i kvantifikovana osnova za davanje prednosti nekim terminima nad njihovim potencijalnim ekvivalentima.

Primera radi, razmotrimo jednu moguću matricu od, recimo, deset kriterijuma, a u primeni na neke od temeljnih termina transfor­maciono-generativne gramatike oko čijeg prevođenja kod nas ima ra­zličitih mišljenja; to su izvorni engleski termini competence/perfor­

mance i transformation (v. sl. 1 ) .

1 08

LINGVISTIKA U PRIMENI

Primer hijerarhizovane matrice za sistematsko vrednovanje ter-mina:

kom p. j . spos . pe rf. g.del.

l. sistemnost. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . + 2. produktivnost . . . . . . . . . . . . . . o o 3. jednoznačnost. . . . . . . . . . . . . . + 4. internacionalnost . . . . . . . . . + 5 . motivisanost . . . . . . . . . . . . . . . . + 6. raširenost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . o o 7 . stabilnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . + 8. konotacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . + 9. kratkoća . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . +

1 0. lakoća . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . + 2 6

komp. = kompetencija, perf. = performansa

j .spos. = jezička sposobnost, g.del. = govorna delatnost

1F = transformacija, preobl. = preoblika

Slika l.

TF preo bl . + + o o + + + + +

+ +

7 2

Zbog ograničenog prostora ovde nije moguće - a verovatno nije ni potrebno - da se objašnjava značenje navedenih kriterijuma ili šire obrazlaže distribucija znakova u matrici . Najzad, primer je dat da bi se ilustrovala sama zamisao, dok pojedinosti nužno ostaju diskutabil­ne. (Deo zamisli zapravo i jeste u tome da zainteresovani čitalac s ovim uporedi sopstvene ocene datih kriterijuma i termina, a potom eventualno pristupi konstruisanju vlastitih probnih matrica za neke druge termine, iz bilo koje stručne oblasti , po svom izboru) . Pošto smo ovo istakli , ostaje nam da učinimo samo još nekoliko napomena u vezi s matricom i njenim rezultatima.

l . Tačkice ispod broja 10 simbolizuju otvorenost liste kriteri­juma, koja može da bude kraća ili duža već prema potrebi. Crta ispod

1 09

RANKO BUGARSKI

broja 5 upućuje - dakako, opet samo grubo i i lustrativno - na okolnost da se prva grupa kriterijuma u celini smatra važnijom od druge.

2. U vezi s prethodnom napomenom o relativnoj važnosti , u principu postoji i izvesna mera uzajamnog podrazumevanja između pojedinih kriterijuma. Tako npr. sistemnost dolazi ispred inače izu­zetno važnog merila produktivnosti (u smislu derivacionog potencijala osnovnog termina, tj . mogućnosti izvođenja različitih imeničkih, pri­devskih, glagolskih i drugih oblika) zato što ga zapravo podrazumeva, jer bi se neproduktivna osnova teško uklopila u sistem. Ili, termini koji su već rašireni verovatno tu svoju odliku bar donekle duguju preovlađujućoj pozitivnosti na prethodne kriterijume, dok s druge stra­ne raširenost može da čini jednu od pretpostavki narednog kriterijuma stabilnosti . A izrazito formalni kriterijumi kratkoće i lakoće, koji bi se obično naveli među prvima, ovde su na dnu spiska ne stoga što bi se smatrali nevažnim nego zato što se po svojoj prirodi slabije integrišu u mrežu uzajamnih veza. Naime, iz nj ih samih ne može se ništa pretpostaviti o bilo kojem drugom kriterijumu (izuzev možda raširenosti ) .

3. Postoje široke mogućnosti različitog izbora kriterijuma, kao i nj ihovog rangiranja, za termine iz različitih oblasti, ili u neke po­sebne svrhe. Tako je npr. termin jezička sposobnost jednoznačan u kontekstu transformaciono-generativne gramatike, za koji je naša mat­rica i rađena, ali ne bi bio takav za lingvističku terminologiju u celini, jer u glotodidaktici ima drugo značenje. A za mašinsku obradu ter­mina, kratkoća je svakako značajnij i parametar no inače.

4. U našoj matrici date su samo po dve alternative za upo­ređivane termine, ali bi ista tehnika mogla da se primeni i kada je

"u konkurenciji" više kandidata.

5. Za naše primere, ukupni zbir pozitivnih poena - bar prema autorovom računanju - dovoljno ubedljivo pokazuje koje alternative imaju prednost (6:2 u korist para jezička sposobnost/govorna delat­

nost nasuprot paru kompetencija/performansa, i 7 :2 u korist transfor­

macije nasuprot preoblici). Uopšte uzev, manja razlika i l i izjedna-

1 1 0

LINGVISTIKA U PRIMENI

čenost trebalo bi da znače da su razmatrane alternative podjednako prihvatljive, pri čemu bi onda mogli da presude neki širi razlozi . Ra­zume se da je pri izloženom postupku bitno kako je matrica sačinjena; upravo radi izbegavanja namernog ili nesvesnog "nameštanja" rezul­tata i jeste bitno da matrica sadrži veći broj relevantnih kriterijuma a ne samo dva ili tri , jer sa porastom nj ihovog broja u načelu opada mogućnost slučajnosti ili proizvoljnosti a raste podloga za objektivno vrednovanje.

6. Upravo pomenuta objektivnost značaj no je ograničena teš­koćom dolaženja do pouzdanih podataka u nekim slučajevima, što neminovno otvara vrata subjektivnim osećanjima (da uzmemo samo krajnosti , neuporedivo je lakše utvrditi dužinu nekog termina nego njegovu raširenost ! ) . Takođe se mogu očekivati određeni tehnički pro­blemi oko hijerarhizacije i kvantifikacije kriterijuma. Očigledno je da bi ceo postupak koji je ovde samo skiciran tek trebalo operacionali­zovati u skladu sa raspoloživim metodološkim sredstvima.

U zaključku bi mogla da stoji konstatacija da bi predloženi ili neki sličan sistem mogao da unese nešto više reda u terminološko vrednovanje nego što ga tu, po svemu sudeći, sada ima. Ako ništa drugo, ovim putem bi se lakše pokazalo da ne obećava dobre rezultate uporno a jednostrano insistiranje na bilo kojem datom pojedinačnom kriterijumu, ma koliko on po sebi mogao da bude važan. Na primer, kriterijum internacionalnosti u terminologiji je nesumnjivo veoma značajan, ali (kako sledi i iz pažlj ivijeg zagledanja naše matrice) ne mora uvek da bude i presudan . Mi bismo rekli da internacionalnoj alternativi treba dati prednost, al i samo ako su ostali uslovi približno jednaki ; ako nisu, onda treba pažlj ivo odmeravati relativne prednosti i nedostatke razmatranih alternativa. Ima stručnjaka koji bi se, nasu­prot našem stavu, u ovakvoj di lemi principijelno pre opredelili upravo za domaći termin, no to ne menja ništa u izloženoj argumentacij i . Poenta je u pokazivanju da naprosto nije dovoljno reći da je neki termin bolji od nekog drugog samo zato što je internacionalan - ili , već prema opredeljenju, samo zato što je domaći .

Terminologija je odveć složena i osetljiva materija da bi se mog­la uspešno obrađivati oštrim rezovima. Ona traži finije instrumente,

1 1 1

RANKO BUGARSKI

pažljivije oblikovanje, gradaciju i nijansiranje. Kako sledi i iz naših primera, neki termini mogu da se pokažu slabijima od svojih mogućih ekvivalenata u pogledu pojedinih - pa i pojedinačno važnih - obeležj a, ali zato mogu da dobiju više poena za neka druga obeležja i tako ispadnu ukupno ipak bolj i . Ukoliko izloženi analitički sistem i pored svojih slabosti ima neke vrednosti , to će biti najpre zato što svojom polidimenzionalnošću otvara upravo ovakve mogućnosti .

Ako navedena vrsta normiranja i ujednačavanja na nivou svakog pojedinog jezičkog varijeteta bar načelno leži u domenu socioling­vistički osetlj ive lingvističke ekspertize, za eventualnu standardizaciju i unifikaciju na stepenu celih varijantno raslojenih jezika kakav je srpskohrvatski , kao i različitih jezika u višejezičnoj zajednici kakva je naša, potrebni su i bitni dodatni uslovi šire društvene prirode. Tu se pored jezičkih mogu očekivati i značajne kulturne razlike, pa svaki pokušaj svođenja terminološke šarolikosti na razumniju meru mora da računa i sa velikom političkom osetljivošću ovakvih zahvata. To je osobito slučaj ako u široj zajednici postoje različita gledanja na samu njihovu poželjnost, i ako komunikacijski prestiž jednog od zastupljenih jezika čini da njegovi obrasci u izvesnoj meri već i spon­tano utiču na oblikovanje terminologija u drugima. Stoga u principu treba težiti kodifikaciji za svaki jezik (odnosno svaku varijantu) za­sebno, pa onda gledati šta je zajedničko i kako bi se taj deo mogao na opšteprihvatlj iv način uvećati - razume se, ukoliko postoji dovoljna mera načelne saglasnosti o potrebi za takvim poduhvatom.

1 1 2

10. Terminologij a u primenjenoj lingvistici

Odnos između terminologije i lingvistike, uključujući i pitanje termina kojima se koristi sama nauka o jeziku, kod nas je odskora aktuelizovan u okviru širih terminoloških razmatranja, o čemu sve­doče brojni naučni skupovi i publikacije koje su sa njih potekle.40

Snažnih potencijalnih veza sa terminologijom u svim značenjima ovog višeznačnog termina ima naročito primenjena lingvistika. Nas će ov­de, međutim, zanimati neka pitanja upotrebe termina u samoj prime­njenoj lingvistici, i to u najširem smislu ovog pojma - smislu koji zalazi i u druge interdisciplinarne domene jezičke nauke.

Za početak možemo da konstatujemo da se sve tri ključne reči u naslovu ovog teksta odlikuju većim brojem značenja, odnosno se­mantičkom neodređenošću. Iz ranijih razmatranja u ovoj knjizi već nam je poznato koja sve značenja ima reč terminologija, a isto tako i da nije unapred jasno na šta se sve može odnositi naziv primenjena

lingvistika (pri čemu pitanje nije samo u tome šta se i gde primenjuje,

nego i u značenju, užem ili širem, koje se pridaje reči lingvistika).

Kako se sve ove tri reči ovde upotrebljavaju kao termini, prisiljeni smo da već na prvom koraku konstatujemo, u samim nazivima oblasti koje razmatramo, terminološki posebno nepoželjne crte kakve su vi-

40 Osnovne bibliografske upute· date su u prethodnim poglavljima ovog dela

knj ige. Ovima treba dodati da raznovrstan materijal od interesa za terminološka pro­učavanja donose i glasila naših stručnih udruženja - u Beogradu naročito Prevodilac (časopis Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca SR Srbije). Posebno u oblasti ling­vističke terminologije, najvažniji skupovi održani su u okviru dvaju simpozijuma o kontrastivnim jezičkim istraživanjima u Novom Sadu ( 1 982. i 1 985). Za materijale sa prvog v. Mikeš ( 1 983), a sa drugog Berić ( 1986) .

1 1 3

RANKO BUGARSKI

šeznačnost i nepreciznost. Ovde se, međutim, malo šta može uraditi , jer se ne vide prihvatljive i realne terminološke alternative, pa se s

tom situacijom valja pomiriti - razume se, uz punu svest o konven­cijama koje ona podrazumeva, što je već neka pomoć. (Prema našem stanovištu, obrazloženom u I delu ove knjige, deo problema mogao bi se izbeći ako bi se umesto o primenjenoj lingvistici govorilo o lingvistici u primeni ; ali ovo je ipak samo predlog, a preovlađujuća terminološka praksa je, kako znamo, drukčija) .

Jedna druga potencijalna slabost jeste nesputana proliferacija termina n a bazi postojećih obrazaca. Ovde ne mislimo na obilje neo­logizama koje obično prati rađanje novih pristupa ili škola lingvistič­kog mišljenja - na pojavu koja je, inače, izazvala mnogo kritičkih osvrta, sporova, pa i konfrontacija. Na umu nam je opštiji običaj imenovanja specifičnih interdisciplinarnih oblasti naučnog proučava­nja jezičkih pojava protezanjem postojećih modela na način koj i bez prave potrebe vređa osetljivije uši. Ako bi danas malo ko prigovorio nazivima kao što su psiholingvistika, sociolingvistika ili neuroling­

vistika, to još ne znači da jezičko osećanje svih nas spremno prihvata kovanice kakve su antropolingvistika, pragmalingvistika il i logikolingvistika - da i ne govorimo o politolingvistici ili seksoling­

vistici i l i pak o kompjutolingvistici, i l i , možda, računolingvistici. A ako se ponegde već uveliko govori o pedolingvistici i patolingvistici, da li u narednoj fazi prirodno sledi gerontolingvistika, i da li će potom iz zagrobnog mraka da nas zaskoči i nekakva nekrolingvistika, nudeći ling­vistima nove mogućnosti rada čak i pošto su njihovi informatori napustili blagodeti ovog sveta? Ovo već počinje da liči na ružan san; stoga treba reći da je većina navedenih neobičnih naziva već negde upotrebljena, ako još ne kod nas a ono u lingvistički najuticajnijim jezicima, pa valja biti spreman na sve !4 1

U nekim slučajevima koji idu pod ovaj derivacioni obrazac po­stoje varijacije; tako se kod nas uz lingvistiku teksta ili tekstualnu

41 Tendencije na koje je ukazano mogu se lako uočiti prostim pregledanjem programa skorašnjih svetskih kongresa za lingvistiku i primenjenu lingvistiku, pri če­mu treba obratiti pažnju na nazive sekcija, okruglih stolova i drugih oblika rada.

1 14

LINGVISTIKA U PRIMENI

lingvistiku javlj a i tekst-lingvistika (što samo po sebi ne deluje osobito ubedljivo, ali zato daje prikladan atribut tekstlingvistički) . Čini se da ovaj obrazac prodire pod uticajem germanskih jezika, posebno ne­mačkog, čij im tvorbenim mogućnostima ponajbolje odgovara. Jedan drugi relevantan model, ovog puta ruskog porekla, manje je produk­tivan ali je takođe kod nas zastupljen: lingvostilistika je već donekle odomaćena, lingvokulturologija se nedavno pojavila uz prigušene pro­teste ali bez podesne alternative, dok lingvosociologija nije ni počela da ugrožava sociologiju jezika (iako bi atribut lingvosociološki omo­gućio koristan kontrast sa atributom sociolingvistički, u kontekstima u kojima se pravi razlika između sociologije jezika i sociolingvistike) . Pri meti mo usput da je lingvodidaktika naišla na mesto već manje-više zauzeto glotodidaktikom, građenom po istom obrascu iako u delimič­no drukčijem leksičkom ruhu, a preuzetom, kako izgleda, uglavnom iz romanskog kulturnog kruga. U ovom spletu sporadično se javlja i termin didaktolingvistika, pretenciozan koliko i nepotreban.42

Kad smo već stigli do glotodidaktike, ili teorije nastave jezika, možemo da kažemo da u terminologiji ove oblasti , kao i mnogih dru­gih, ima izvesnih neujednačenosti , pa i nejasnoća. Tako uz sam termin nastava jezika - naročito u spregu sa sintagmom učenje jezika - po­stoje alternative podučavanje jezika i predavanje jezika; ovde dolazi do određenog semantičkog diferenciranja koje u nekim kontekstima može da bude relevantno, pa otuda nema jedinstvenog i opšteprih­vaćenog rešenja u meri u kojoj ono postoji , recimo, u stabilnoj en­gleskoj sintagmi language learning and teaching. Izgleda da se me­

todika ne razlikuje uvek dosledno od metodologije, kao ni nastavni

plan od nastavnog programa. Uzgred, za ovu oblast specifični su i neki engleski termini koj i se kod nas obično ne prevode, kao ajtem

i dril; neki drugi engleski termini javljaju se i ovde i drugde, kao input i autput (za koje se, sudeći po nekim znacima, odomaćuju al­ternative ulaz i izlaz) .

Na graničnom području između grotodidaktike i psiholing­vistike uglavnom se stabilizovala opozicija između učenja jezika i

42· Upor. i mesto u 3. poglavlju ove knjige na koje upućuje beleška 25 tamo.

1 1 5

RANKO BUGARSKI

usvajanja jezika, bar onoliko koliko to omogućuju sadašnje stanje teorije u ovom domenu i pretežna praksa u drugim jezicima; razvoj

jezika ređe se javlja, bar u smislu preciznijeg terminološkog određe­nja, iako se u razvojnoj psiholingvistici govori o jezičkom razvoju dece. No ako želimo da usvajanje više vežemo za LJ a učenje za Lz, tu se već sukobljavamo sa pitanjem kako u kojoj oblasti treba

"čitati" nesumnjivo elegantne ali zapravo opet obilato višeznačne in­ternacionalne simbole LJ i Lz. U glotodidaktici to su obično maternji

odnosno strani jezik, a u psiholingvistici prvi odnosno drugi jezik, pri čemu prvi ne mora da bude maternj i , niti drugi mora da bude strani , u nekom smislu koji bi bio relevantan u okviru prve pomenute opozicije . Osim toga, drugi jezik ne mora da bude drugi samo po redosledu učenja, nego može da bude to i po stepenu ovladavanja, što očigledno nije nužno podudarno. (U teoriji prevođenja, gde su isti simboli takođe u upotrebi, LJ se kod nas naziva izvorni, ishodišni

il i polazni jezik, ili pak jezik izvornika ili originala, a Lz je najčešće prevodni jezik, jezik-cilj ili jezik prevoda) .

U sociolingvističkim kontekstima, pomenuti termini delimično dobijaj u drukčija značenja, a uz njih se u tom sklopu javljaju i neki drugi . Ovde je karakteristična tročlana podela na maternji jezik, jezik

sredine i strani jezik, pri čemu jezik sredine (ili jezik društvene sre­

dine), termin tipičan za višejezične i višenacionalne zajednice, figurira kao član koji se ovde naziva još i nematernji jezik, a drugde mahom drugi jezik (ali sada u jednom ponovo drukčijem, sociološkom smi­slu). Lingvistički možda nedovoljno jasan, ovaj relacioni termin dobija svoje puno značenje u sociolingvističkom i društveno-političkom am­bijentu sredine u kojoj se upotrebljava.43 Pomenuti odnosi dalje se komplikuj u među radnicima migrantima, gde povremeno nije jasno šta je upravo LJ (da li je to maternji il i "faternji" jezik, jezik sredine ili neki drugi, ili čak neka mešavina) ; ovakva situacija može onda da utiče na fizionomiju i usvajanje Lz. Zanimljivo je da istraživači ove

43 Ovaj krug termina, pretežno u kontekstu nastave stranih jezika, podrobnije razmatra Dimitrijević ( 1 984a, pogl. III).

1 1 6

LINGVISTIKA U PRIMENI

problematike u Švedskoj Lt često nazivaju kućni, domaći i l i parodični

jezik, iako identitet ovog idioma nekada ostaje pod znakom pitanja.44

S druge strane, zavičajni jezik iseljenika nekada se, kao u SAD i Kanadi, službeno naziva etnički ili nacionalni jezik, pri čemu opet, samo iz drugih razloga, nije lako utvrditi odnos LJ :L2. Čak bi se moglo reći da i sami pojmovi na koje se odnosi ovaj zgodan i priručan par etiketa nisu nužno operativni u svim empirijskim situacijama; a i tamo gde jesu, odgovarajući termini, a naročito preopterećeni termin drugi jezik, mogu da postanu višeznačni do stepena koji ih čini prak­tično neupotrebljivim izvan konteksta, s tim što im ni u kontekstu nije uvek lako dati preciznije tumačenje.

Neke grupe govornika, naročito ako su dislocirane na upravo pomenute načine, nalaze se pred izborom između ostajanja pri svom jeziku i prihvatanja jezika nove sredine. Ove alternative, u literaturi na engleskom jeziku terminologizovane kao language maintenance

odnosno language shift, kod nas se nekada izražavaju terminima kao jezičko održavanje odnosno jezička promena i sličnim, koji nisu naj­pogodniji zbog neodgovarajućih konotacija ili pak višeznačnosti ; čini se da bi ovde najbolje bilo očuvanje jezika prema zamena jezika.

Pošto smo već na terenu bilingvizma (dvojezičnosti), odnosno multilingvizma (višejezičnosti), da u prolazu samo primetimo kako nema besprekomog naziva za osobu koja ispoljava ove osobine. Bi­

lingv/multilingv se povremeno nalazi ali je fonotaktički nezgrapno; rašireniji oblici bilingval/multilingval takođe nisu prikladni u svakom kontekstu ; bilingvistlmultilingvist se sporadično nalazi , ali bi ovo va­ljda pre trebalo da označava nekakve dvostruke ili višestruke lingviste, u čije se postojanje može razložno sumnjati ; najzad, još bi teže bili prihvaćeni "domaći" oblici kao dvojezičar/višejezičar, ili dvojezičnj­

ak/višejezičnjak. S druge strane, termin diglosija je potpuno prihvaćen, al i atributska upotreba varira između diglosični, diglosijski i dig/osi­

jalni. Ako nam ne smeta kolebanje između (izvornog) govornika i

44 V. npr. Durovič ( 1 983:7), a šire o jezičkom razvoju naše dece izvan Jugo­slavije, uključujući i upotrebu termina kao maternji, prvi i drugi jezik u tom kontekstu, u odgovarajućem tematskom bloku zbornika pod Mišeska Tomić ( 1 984).

1 1 7

RANKO BUGARSKI

govornog predstavnika nekog idioma (prema engl . native speaker) ,

ne izgleda najsrećnije govoriti i o njegovim korisnicima (prema engl . user) - i ako je jasno d a upotrebljivači n e dolaze u obzir !

U domenu jezičke standardizacije, dobro je poznat spor oko ključnih termina standardni jezik i književni jezik, koji se ne može rešiti prostim uvođenjem novog termina, jezik književnosti, sa zadat­kom da putem određenih semantičkih pomeranja istisne noviji termin standardni jezik; ovaj "uljez" se, naime, već toliko odomaćio, i sa dobrim razlozima, da se ne može govoriti o njegovom napuštanju, nego samo o načinima i meri njegovog diferenciranja od tradicional­nog književnog jezika.45 Slični problemi postoje i drugde, pri čemu ra­zličita kulturna zaleđa i društveni stavovi takođe uveliko određuju ter­minološku praksu. Glavna teškoća nije toliko u postojanju više termina za isti pojam, koliko u nemogućnosti da se uvek dosledno utvrdi da li se ti različiti nazivi uistinu odnose na identične, ili pak samo na varljivo slične nocije; a ova situacija je potencijalan izvor beskrajnih nesporazu­ma, upravo kao i kada se istom terminu pridaju različita značenja. Ima, dakle, raznih mogućnosti za nepodudaranje termina i pojma, i sve mogu da budu izrazito štetne ne samo za komunikaciju nego i za društvenu akciju.46

Izgleda da terminološki , a ni pojmovno, još nisu dovoljno raz­graničeni jezičko planiranje i jezička politika, iako osnovne mogućno­sti za to postoje."7 Tako neki program koj i bi u jednoj zemlji išao pod jezičko planiranje može u nekoj drugoj da se smatra pitanjem jezičke politike ; no mnogo je ozbiljnij i slučaj kada se u istoj sredini ovim terminima barata kao da su sinonimni, što dovodi do zabune

45 Ovo pitanje dotiče se sada i u zborniku Jezik u savremenoj komunilwciji, na više mesta u referatima i u diskusij i ; v. naročito str. 34--6 i 208- 1 5 .

4 6 D a pomenemo samo jedan drastičan ali nipošto izuzetan primer, jedan istra­živač navodi da danas u Africi termin nacionalni jezik pokriva čak četiri odelita pojma, što veoma otežava razumevanje aktuelne situacije na ovom kontinentu, pa tako i !'ICO'­phodno jezičko planiranje (v. Brann 1 984). S druge strane, uvođenje novog termina ne mora da znači samo novi naziv za stari "proizvod", iako se nekada olako tako tumači, nego može da označava nova istraživačka polja ili nova viđenja tradicionalnih oblasti naučnog interesovanja; takav je npr. slučaj sa terminom obrazovna lingvistika (Spolsky 1 978).

4 7 Detaljnije o ovome v. Baotić ( 1 978).

1 1 8

LINGVISTIKA U PRIMENI

oko prave prirode pojedinih poduhvata i raspodele nadležnosti i od­govornosti između lingvističkih i političkih činilaca. Termin varijanta

je prihvaćen, premda je u našim specifičnim uslovima još uvek nedovoljno teorijski razrađen pojam koji mu odgovara; slično se može reći i za terminološko-sistemsku vrednost reči izraz u sintagmi stand­ardnojezički izraz.

48 U ovaj krug ulazi i opšte pitanje socijalne stra­

tifikacije jezika, ili njegovog društvenog raslojavanja; zanimljivo je da ovaj potonji termin nekada izbegavaju i oni koji bi inače radije upotrebili domaći naziv nego strani - možda zato što pojam raslojava­nja vidljivije nosi potencijalno negativnu konotaciju razbijanja nečega što se implicitno doživljava kao prirodna celina.

Unutar područja stručne i društvene brige o jeziku nalazimo termine kultura govora/govorna kultura i jezička kultura, sa mogućno­stima semantičkog diferenciranja koje se ne koriste sistematski ; ovde bi termin jezička kultura valjalo uzeti kao nadređen, tako da odgo­varajući pojam obuhvata, uz druge važne komponente, i ono na šta se u uobičajenoj upotrebi odnose drugi pomenuti termini. U okviru veštački pojednostavljene opozicije između domaćih i stranih eleme­nata u leksici (leksikonu, rečniku) nailazimo na niz termina koji manje govore o različitim pojmovima a više o različitim vrednosnim oprede­ljenjima prema istoj poj avi . Tako bi, pri jednom savremenijem shvata­nju , termin strana reč trebalo zameniti terminom reč stranog porekta,

pozajmljenici bi valjalo dati prednost nad tuđicom, a varvarizam, kao emocionalno nabijen izraz ekstremne purističke agresivnosti , verovat­no je već i sam na putu ka davno zasluženom odmoru. Kao poslednji primer terminološke nestabilnosti pomenućemo činjenicu da za pojam suprotstavljen pojmu opšteg jezika (dakle onaj koji je u nemačkom, na primer, jedinstveno i stabi lno terminologizovan kao Fachsprache)

mi i mamo nazive stručni jezik, strukovni jezik, jezik struke i jezik u funkciji struke, pri čemu se još u nekim slučajevima upravna reč javlja i u obliku množine: jezici.

48 Za razgraničenje varijante i izraza v. sada Janković ( 1 982), a upor. i Jan­ković ( l 978a). Nove osvrte na standardnojezičku i varijantnu problematiku, uključujući i neka terminološka pitanja, sadrži zbornik pod Šipka ( 1 984).

1 1 9

RANKO BUGARSKI

Široka oblast na koju upućuje naslov ovog priloga ovde nije mog la da bude sistematski izložena,

'nego samo ilustrativno načeta. Cilj naŠl'

male terminološke šetnje, tokom koje je kroz primere ukazano na nckl' od mnogih problema građenja i upotrebe termina, bio je da letimični m pregledom nagovesti opšti karakter problematike o kojoj j e reč , više ncg1 ' da pruži određene odgovore na pojedina konkretna pitanja. Pri tom valja primetiti kako izbor termina pomenutih ovom prilikom pokazuje da sc sada ne skreće pažnja na varijantne razlike, nego na leksičke i derivacionc alternative koje po pravilu nisu varijantno markirane. U tom smislu ovaj tekst je komplementaran sa prethodnim poglavljima, gde su razmotreni i izrazitije sociolingvistički aspekti lingvističke terminologije, uključujući i varijantne razlike.

lako je ovde bilo govora samo o terminima u srpskohrvatskom jeziku, stručnjacima je dobro poznato da i u drugim jezicima ima problema sa lingvističkom terminologijom. Ši�e govoreći, standardi­zacij a i unifikacija naučne terminologije ostaje na dnevnom redu kao krupan zadatak, u lingvistici kao i u mnogim drugim oblastima. U nauci o jeziku on je još upečatlj iviji nego drugde, jer ako lingvisti treba da pomognu stručnjacima u drugim disciplinama u sređivanju njihovih terminologija, razložno je očekivati da će oni posebnu pažnju da poklone daljem usavršavanju osnovnog terminološkog aparata svo­je sopstvene nauke.

Što se pak nas tiče, ovo izlaganje ne treba shvatiti kao poziv na obaveznu i neodložnu unifikaciju svih terminoloških višestrukosti ; tako pojednostavljen pledoaje bio bi, dakako, u direktnom sukobu sa složenošću i delikatnošću situacije prikazane u ovom i prethodnim poglavlj ima. želeli smo samo da ukažemo na postojanje terminoloških neujednačenosti na razmatranom području, čije sistematsko re­gistrovanje i proučavanje čini neophodan preduslov svakog daljeg rada na izgrađivanju terminologije u pojedinim oblastima primenjene ling­vistike . A ovaj rad morao bi, verujemo, da uđe u dugoročni program aktivnosti naših republičkih i pokrajinskih društava i Saveza društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije.49

49 Nešto razrađenij i predlozi u ovom smislu mogu se sada naći u bloku pod Mikeš ( 1 983), gde treba naročito videti rezime diskusije koji je dao D. Škiljan.

1 20

III Prevođenje

l l . Međukultumo prevođenje

Dobro je poznato da u pogledu elemenata kulture i kulturnih sistema - u rasponu od hrane, odeće, rada, dokolice i sporta do mi­tologije , religije, folklora, privrede, politike, prava i filozofije - često ne postoj i podudarnost između bilo koje dve kulture, ovaploćene u nj ihovim zasebnim jezicima. Pri tom se kulturne razlike kreću od srazmerno finije nijansiranih i teže uočlj ivih do veoma izrazitih i sa­svim očiglednih, zavisno od stepena kulturne udaljenosti upoređivanih zajednica. Sve ove specifičnosti registrovane su i u jeziku. Povremeno se mogu čuti opravdana upozorenja da semantika svakog jezika na određen n ačin obuhvata i etnografiju zajednice koja se njime služi, da svaki jezik izražava jednu svojevrsnu kulturu, te da istinski dobro vladanje nekim jezikom podrazumeva i temeljito poznavanje kulture njegovih izvornih govornika. Ovo vodi znatnim problemima u oblasti prevođenja, i sigurno nije preterano tvrđenje da prevođenje nije samo međujezička nego i međukulturna operacija. Da je to tako, jasno se vidi naročito ako se prevođenje shvati kao, u osnovi , oblik komuni­kacije između kultura - dakle, onako kako bi ga predstavila jedna sociolingvistička teorija prevođenja kakva do danas postoji samo u začetku . 1

Daćemo, za početak, nekoliko elementarnih primera. U slučaju međusobno veoma udaljenih kultura, poučno je iskustvo prevodilaca Biblije na jezike primitivnih n�oda, čije kulturne osobenosti nameću

1 Neke elemente takve teorije sažeto izlaže Nida ( 1 977). Neki od primera u sledećem pasusu uzeti su iz ovog rada.

1 23

RANKO BUGARSKI

simboliku bitno drukčiju od judeo-hrišćanske. Tako se u jeziku Eski­ma j agnje pretvara u mladunče foke; a srce kao sedište ljubavnog osećanj a u velikoj meri se relativizuje, jer se pokazuje da ne vole svi srcem: primera radi, u većini majanskih jezika Latinske Amerike vol i se trbuhom, u jeziku domorodaca Maršalskih ostrva grlom, a u nekim afričkim jezicima - jetrom; s tim u vezi , prilikom prevođenja na kikuju, jedan od jezika Kenije, Sveti duh se mora prekrstiti u belu džigericu da bi postao razumljiv i prihvatlj iv. No i kada je reč o pri­zemnij im stvarima kao što je vatra, mora se voditi računa o verovat­noći da će pakleni oganj imati sasvim različite konotacije među sta­novnicima Grenlanda i ekvatorijalne Afrike.

Na drugom kraju pomenutog raspona, dve uveliko slične ali u nekim sferama različite kulture mogu se čak služiti istim jezikom, pa da se ipak pri likom prevođenja sa njega na neki drugi jezik, i l i obrnuto, pažnja mora pokloniti varijantno obeleženim vrednostima. Ako se pojmu profita, na primer, pridaju različite i mestimično čak suprotne vrednosti u kapitalističkim i socijalističkim zemljama, onda prevodioci odgovarajućih tekstova moraju to da imaju na umu - uk­ljučujući i osobenu situaciju "zapadne" i "istočne" varijante današnjeg nemačkog jezika. A i opštije uzev, da proširimo ovaj poslednji primer, prevođenje ekonomskih i političkih tekstova između nemačkog i rus­kog (u slučaju Nemačke Demokratske Republike) u mnogo čemu je lakše nego prevođenje između ove varijante nemačkog i engleskog, iako su u celini nemački i engleski međusobno znatno bliži nego nemački i ruski.

Naglašene kulturne razlike dosad su mnogo puta izazvale, i još uvek izazivaju , ne male prevodilačke probleme kada su u pitanju prav­ni , filozofski i drugi misaoni tekstovi , a sporazumevanje ili nesporazumevanje kultura savremenog Istoka i Zapada, na primer, u dobroj meri zavisi od mogućnosti istinskog razumevanja onog drugog umesto podleganja navici da se kategorije sopstvene kulture prosto

"učitaj u" u svaku drugu. Ovde naročita iskušenj a očekuju upravo pre­vodioce, na koj ima leži velika odgovornost nepristrasnog tumačenja drukčij ih ustanova i običaja, drugih načina života.

1 24

LINGVISTIKA U PRIMENI

Ne zalazeći dalje u ova pitanja, i izbegavajući pomenute kraj­nosti , daćemo nekoliko primera iz svakodnevnog života. Nazivi po­jedinih obroka uslovljeni su njihovim brojem, rasporedom i sadrži­nom, pa se npr. četvoročlani engleski sistem breakfast-lunch-dinner­

-supper ne može lako preslikati u naš tročlani sistem doručak-ručak-

-večera. Nije ništa lakše ni sa nazivima javnih mesta gde se jede i pije, ukoliko su ona kulturno obeležena: restorana ima posvuda, ali su bosanska kafana i li dalmatinska konoba nešto posebno, kao i fran­cuski bistro i l i britanski "pab" . Upravo stoga se nazivi ovih potonjih često i ne prevode nego se prosto preuzimaju uz minimalnu adaptaciju i eventualne navodnike, kako pokazuju i naši primeri . Ali s ovim u vezi treba zapaziti da prevođenje nije jedini problem, jer se postavlja zahtev šireg poznavanja nečega što bi se, nasuprot izvornoj kulturi , moglo nazvati prevodnom kulturom {po analogiji sa parom izvorni jezik/prevodni jezik). Naime, može se pronaći približan prevodni ek­vivalent za englesku reč pub, makar i u već citiranoj adaptaciji "pab" , ukoliko bi se moguće alternative kao pivnica i l i birtija ocenile kao odveć nespecifične , odnosno asocijativno pogrešne. Takođe se može pretpostaviti da će svaki jezik u koji bi se takva leksička jedinica uopšte unosila imati i reč u značenju "pivo" . Međutim, još uvek je potrebno, povrh toga, kulturno znanje da se u britanskom "pahu" ni­kada ne traži pivo bez preciziranja željene vrste, kako bi se to moglo normalno učiniti u mnogim grubo analognim ustanovama u drugim kulturama.

Kulturnih teškoća može, dakako, da bude i unutar jedne šire zajednice, samo su one tada obično zamagljene pripadnošću "istom"

jeziku i "istoj" kulturi . Tako bi poneki naš ljubitelj čaja mogao u rođenoj zemlj i da doživi neprijatno iznenađenje ako ne bi znao da šumadijski čaj nije vrsta čaja (ništa više nego što je morski pas vrsta psa) . Srbijanac koji voli burek sa sirom razočaraće se ako u Bosni zatraži svoje omiljeno jelo, jer tamo burek može da bude samo s mesom. Rakija je u Bosni najčešće meka ako se ne naglasi da se želi ljuta, dakle obrnuto od Srbije. Slično tome, u nekim delovima zemlje nemarkirani član opozicije je belo a u drugima crno vino, jer

1 25

RANKO BUGARSKI

će negde porudžbina vina bez bližeg određenja uroditi belim vinom, dok se crno mora tako i specifikovati , a drugde je obrnuto. (Ove distinkcije tradicionalne kulture donekle se neutrališu u preovlađu­jućoj jednoobraznosti modernog urbanog života).

No sasvim je prirodno da su ovakve teškoće po pravilu znatno veće kada je reč o različitim jezicima. Stoga ćemo da se vratimo prevođenju . Da putevi kulturnog pozajmljivanja preko jezika mogu da bu�u krivudavi, pa ponekad i čudni, pokazaće nam sledeći primeri . Obično se naziv preuzima iz stranog jezika zajedno sa predmetom koj i označava. Tako hamburger i hot dog nisu potisnuli domaću plje­

skavicu i viršlu ili hrenovku; ovi nazivi pojavili su se, i odomaćil i , tek kad su artikli koje imenuju stigli do nas u svojim autentičnim američkim varijantama, dovoljno različitim od bliskih domaćih srod­nika. S druge strane u Jugoslaviji nikada nije postojao ekvivalent pro­davnice različitih artikala kakva se u SAD naziva drugstore, i ne bi se očekivalo da će ovaj naziv ikada biti uvezen bez ustanove na koju se odnosi. Pa ipak, kada je svojevremeno u Beogradu otvorena prva samoposluga za hranu koja je radila bez prekida danju i noću , ona je iz nekog tajanstvenog razloga spontano nazvana upravo dragstor

- iako distinktivno obeležje američke prodavnice tog imena uopšte nije njeno radno vreme, nego kombinacija raznih artikala (lekova, kozmetike, hrane, knjiga itd.) koji se u njoj mogu dobiti . I ovaj naziv, za koji je teško naći racionalno opravdanje, vrlo brzo se odomaćio i raširio : danas se tako nazivaju sve prodavnice sličnog tipa - a po­menuti beogradski prvenac nije promenio ime ni kada je prešao na manje-više konvencionalno radno vreme. I ne samo to: danas se ova reč može naći i u kombinacijama kao dragstor ozbiljne muzike, gde se njeno značenje toliko rasplinulo da ga je nemoguće utvrditi !

U nekim oblastima slična kulturna nepredvidljivost nije spora­dična nego karakteristična - recimo, kod poslovica i drugih izreka. U engleskom, na primer, postoji izraz carrying coals to Newcastle

(doslovno: nošenje uglja u Njukasl), za čije razumevanje treba znati da je pomenuti grad važan rudarski centar, gde uglja ima napretek. Kod nas se u analognoj situacij i nekada govori o sipanju soli u more.

1 26

LINGVISTIKA U PRIMENI

Ekvivalentan izraz za ovakav suvišan trud može a ne mora da postoji u bilo kojoj datoj kulturi - a ako postoj i , ne može se nikako pret­postaviti kako bi on mogao da glasi sve dok se to empirijski ne utvrdi . Ovaj aspekt jezičke i kulturne raznolikosti isuviše je dobro poznat da bismo ga ovde morali dalje ilustrovati . 2

Međukulturna priroda prevođenja možda je najlakše uočljiva na području terminologije, u širokom smislu koji obuhvata ceo niz lek­sičko-frazeoloških domena karakterističnih za specifične oblasti or­ganizovanog života jedne zajednice. Među ovakve oblasti spadaju dru­štveno-politička organizacija, privreda, obrazovanje i mnoge druge. Uz mogući izuzetak savremene nauke i tehnologije, gde su kulturne posebnosti po prirodi stvari manje izrazite, u ovakvim oblastima na­lazimo najgušću koncentraciju kulturnih i posebno institucionalnih pojmova, izraženih domaćim terminima koji često nemaju zgodnih -ili čak bilo kakvih - ekvivalenata u jezicima drugih kultura. Štaviše, u ovim domenima čak i tzv. internacionalni termini neretko dobijaju različite konotacije u raznim kulturama.

Obilje primera pruža terminologija svojstvena mnogim oblasti­ma života u našoj zemlj i danas. Prevođenje na druge jezike nekih od termina iz oblasti obrazovanja, privrede, administracije i politike po­kazalo se teškim zbog odsustva kulturnih ekvivalenata. Ispostavilo se, na primer, da jezički korektni prevodi nekada znače vrlo malo strancu koji nije upoznat sa datim domaćim pojmom ili institucijom. S druge strane, upotreba naziva uobičajenih u jeziku na koji se prevodi može da pruži iskrivljenu sliku stvarnosti, stvarajući privid suštinske identičnosti i tamo gde se označene realije u dvema kulturama zapravo značajno razlikuju . U ostatku ovog teksta navešćemo nekoliko primera iz pomenutih oblasti , uz minimum komentara.

Počinjući od sfere obrazovanja, odmah se suočavamo sa činj­enicom da je već sam ovaj pojam težak sa stanovišta prevodioca. Ono što se u engleskom naziva education, a i u drugim jezicima

2 Više o teškoćama prevođenja poslovica i drugih ustaljenih izraza, sa brojnim primerima, v. kod Ivira ( 1 978a: l 36-9).

1 27

RANKO BUGARSKI

odgovaraj ućom jednom reči , u srpskohrvatskom se zvanično uvek oz­načava sintagmom vaspitanje i obrazovanje; pri tom, grubo uzev, prva imenica upućuje na formiranje ponašanja i stavova, a druga na usvaja­nje znanja. Otuda nije nimalo lako prevoditi službene tekstove iz ove oblasti bilo sa srpskohrvatskog i l i na ovaj jezik, jer se u drugim je­zicima ova razlika mahom ne pravi . 3 Za srazmemo nov s istem na koji se odnosi termin usmerena obrazovanje još se, kako izgleda, nisu stabilizovali nazivi na drugim jezicima, pa se npr. u prevodima na engleski nalazi directed, oriented, guided i l i streamed education. U višem obrazovanju, sam osnovni pojam ponovo je osoben, utoliko što ovde više zapravo znači niže u poređenju sa visoko (upor. visoka

i viša škola i sl .) . Nije teško zaključiti da ovde treba naročito paziti pri prevođenju, jer npr. američka "visoka škola" (high school) u stvar­nosti nije visoka, čak ni viša, nego za nas tek srednja. Uz to, viso­koškolski apsolventi problem su za sebe; ovaj naziv ne može se pre­vesti jer ovakav status drugde nije ni u kojoj meri institucionalizovan, pa se značenje termina mora objašnjavati .

Prelazeći na privredu, nalazimo da je fundamentalni poj am samoupravljanja do danas postao dovoljno poznat pod imenom self­

-management u engleskom, odnosno kroz odgovarajuće prevedenice u drugim jezicima. Međutim, neki drugi važni pojmovi ostaju znatno manje prozirni u prevodu . Ovo naročito važi za pojam OOUR-a: naziv osnovna organizacija udruženog rada može se prevesti reč po reč, ali će značenje celine neizbežno izmaći svakome ko nije upoznat sa ovim sistemom, pa se stoga pribegava slobodnij im ali nešto razum­lj ivij im prevodnim alternativama. Čak i za nas tako obična reč kao što je preduzeće može za prevodioca da bude nezgodna. U engleskom je njoj donekle bliska reč enterprise, ali u ovom kontekstu ona zvuči sasvim neidiomatično, a upotreba prirodnijih engleskih alternativa (kao firm, company, business i sličnih) pogrešno bi sugerisala da je privredni sistem u Jugoslavij i u suštini i sti kao i u zemljama engleskog jezika. U ovom slučaju kao i u mnogim drugim, nije prijatan izbor

3 O ovome v. MikešNlahović ( 1 980) i Vlahović ( 1 980-8 1 ) .

1 28

LINGVISTIKA U PRIMENI

između pribegavanja veštačkim konstrukcijama u engleskom i izneveravanja pravog stanja stvari o kojima je reč.

U administrativnom i političkom životu ovakvih teškoća možda ima još i ponajviše. Nazivi institucija i funkcija (u kojima figuriraju, na različitim nivoima od opštine do federacije i u raznim užim kon­tekstima, reči kao skupština, veće, savez, predsednik i druge) najčešće se ne mogu prosto unificirati na stranim jezicima, jer traže drukčija rešenja od slučaja do slučaja. Povremeno se moraju pri prevođenju izbegavati i naizgled sasvim naivni intemacionalizmi kao forum ili funkcioner, koji u engleskom, na primer, imaju neodgovarajuće ko­notacije. U unutrašnjoj politici , među prevodilačkim problemima je upotreba termina nacionalnost u dva odelita značenja ("pripadnost naciji" i "nacionalna manjina"), koja se uz to još pridaju i alternativi narodnost. Ovakva političkim razlozima motivisana reterminologiza­cija, koja sa čisto terminološkog stanovišta nije najsrećnije rešenje ni u srpskohrvatskom, može da stvori priličnu zbrku kod prevođenja na jezike u kojima se dva pomenuta značenja po tradiciji različito lek­sikalizuju . Tako bi naša ustaljena sintagma narodi i narodnosti Ju­

goslavije, doslovno prevedena na neki strani jezik, izazvala ozbiljnu zabunu kod onih koji ne bi prethodno bili upoznati s njenim pravim sadržajem.4 I da poslednji primer uzmemo iz spoljne politike, tu je fundamentalni princip izražen terminom nesvrstanost već postao dovoljno poznat, u vezi s Jugoslavijom kao i sa drugim zemljama, pa su se posle izvesnog početnog kolebanja (kao non-engagement pre­ma ranijem i svakako manje adekvatnom neangažovanost) učvrstili ekvivalenti tipa non-alignment, sa analogijama u drugim jezicima.

Iako su iz praktičnih razloga svi naši primeri bili uzeti iz srpsko­hrvatskog i engleskog, samo se po sebi razume da sličnih problema ima u prevođenju društveno-političke terminologije u širem smislu ovog pojma sa bilo kojeg jezika koji se upotrebljava u Jugoslaviji na bilo koji strani jezik. Pored toga, jezici naših narodnosti u ovoj ter­minološkoj sferi prirodno ispoljavaju određene specifičnosti u pore-

4 Šire o terminologij i međunacionalnih odnosa v. u radu Mikeš i dr. ( 1 983).

1 29

RANKO BUGARSKI

đenju sa i stim jezicima u njihovim matičnim zemljama. Ovo drugo izlazi , doduše, iz okvira prevođenja, ali se postavlja kao problem iz­građivanja kulturno specifične terminologije i njene ispravne inter­pretacije u drugim zemljama u kojima je u upotrebi isti jezik.

S istematsko razmatranje opsega mogućnosti kojima u izloženoj situaciji raspolaže prevodilac leži izvan granica ovog ilustrativnog pri­loga. Reći ćemo samo da izbor između ovih mogućnosti u svakom pojedinom slučaju zavisi od kriterijuma adekvatnosti u vezi sa audi­torijumom, svrhom, medijumom, stilom itd.5

Zaključićemo napomenom da bi uporedno proučavanje kulturno specifične terminologije moglo značajno da doprinese kontrastivnom i straživanju jezika kao nosilaca u njima izraženih kultura - jednoj oblasti čije su obrise poodavno sagledali pojedini pioniri naučne misli , ali kojoj su još uvek neophodna podrobna empirijska ispitivanja.6 A idući još dalje od toga, brižlj ivo i kulturno osetljivo prevođenje na ovom području moglo bi da bude od pomoći u svođenju na manju meru nehotičnog nametanja sopstvenih vrednosti i načina mišljenja pojmovima svojstvenim drugim kulturama, što u krajnjem izvodu zna­či - i u unapređivanju međunarodnog razumevanja.

5 Ovu materiju sistematski izlaže Ivir ( 1 978a, VIII pogl . , a o prevodilačkim postupcima posebno i 1 984). Mnoštvo srpskohrvatskih naziva i njihovih engleskih ekvivalenata sadrži i Ivir ( 1 978b). Veći broj primera pomenutih u našem tekstu deta­ljnije je izložen u ovim publikacijama. Upor. i drugu literaturu o prevođenju naše društveno-političke terminologije, datu u belešci 14 u 6. poglavlju.

6 Uticajan rani poslenik na ovom polju bio je Robert Lado; v. Lado ( 1 957), a sada i zbornik u njegovu čast: Jankowsky ( 1 985), gde je za našu temu naročito relevantan prilog Neuberta ( 1 985).

1 30

1 2 . O prirodi teorij e prevođenj a

Poslednjih godina smo svedoci rastuće popularnosti teorije pre­vođenja, kako u svetu tako i kod nas. Potencijalni teorijski značaj ove discipline sve se jasnije sagledava u aktuelnom prožimanju je­zičkih i posebno međujezičkih proučavanj a. S druge strane, veliko je interesovanje za njen mogući praktični doprinos, naročito u vezi s razvojem sistema usmerenog obrazovanja i sa školovanjem prevodi­laca u okviru tog sistema.

U ovoj situaciji valjalo bi posvetiti pažnju nekim osnovnim pita­njima koja se nužno postavljaju kada je reč o teoriji prevođenja, a koja se kod nas malo kad eksplicitno razmatraju - bilo zbog još uvek nedovoljno razvijene svesti o relevantnosti takvih pitanja, ili pak stoga što se prećutno uzima da su odgovori na njih već unapred dati i po sebi j asni. Evo samo nekih među njima: - Šta je zapravo teorija pre­vođenja, kakvi su njeni ciljevi i koje joj mesto pripada u krugu nauč­nih disciplina? Postoji li uopšte jedna teorija prevođenja sveopšteg obuhvata, ili ima samo različitih teorija za pojedine oblike i vrste prevođenja, ili čak za pojedine parove jezika koji ulaze u prevodni odnos? Ako se govori , na primer, o teoriji književnog prevođenja, može li se ova uistinu dovesti u opoziciju prema nečemu što se po­nekad naziva l ingvističkom teorijom prevođenja? Kakav je odnos teo­rije prevođenja, bilo kako shvaćene, prema prevodilačkoj praksi?

Pokušaćemo, u granicama mogućnosti koje pruža jedan ovakav osvrt, da bar naznačimo relacije u kojima bi trebalo tražiti detaljnije odgovore na ovakva pitanja, uz neophodnu napomenu da se pri da­našnjem stanju teorije prevođenja u svetskim razmerama čak i ovakve

1 31

RANKO BUGARSKI

opšte naznake moraju nuditi sa izvesnom rezervom i sa punom svešću o složenosti razmatrane problematike.

Kako bi smo ovom ispitivanju obezbedili potrebnu meru ko­herentnos.t i , treba da za početak prihvatimo neku radnu definiciju s amog prevođenja kao fenomena koji di sciplina o kojoj govorimo treba da opiše i objasni . Od svih jezgrovitih definicija koje su po­nuđene u teorij skoj l iteraturi verovatno je najprihvatljivij a sledeća: prevođenje je oblik komunikacije kod koga se neki vanjezički sadržaj,

prethodno izražen u jednom jeziku, prenosi u neki drugi jezik.1 Skre­

nućemo pažnju na ključne tačke ove definicije, u kojima leže njene glavne vrednosti - uz, kako ćemo odmah videti , i neke neizbežne slabosti .

Najpre valja uočiti da se prevođenje predstavlja kao oblik ko­

munikacije, što je produktivnije od mogućih alternativnih pristupa ako se ima u vidu okolnost, svakako ne slučajna, da se u modernoj ling­vistici glavni naglasak stavlja upravo na jezik kao sredstvo komuni­kacije među ljudima. Ovo obeležje jezika toliko je poznato da se na njemu ne moramo ovde zadržavati .

Specifičnijeg je karaktera odredba da se kod prevođenja radi o prenošenju vanjezičkih sadržaja, što je posebno značajno s obzirom na ranije uobičajene postavke o prevođenju kao procesu prenošenja jezičkih jedinica i l i tekstova iz jednog jezika u drugi . Pokazalo se, naime, da je delotvornije govoriti o prekodiranju informacija u po­rukama (dakle, u krajnjoj linij i , vanjezičkih sadržaja), i to najviše zbog toga što bi glavno merilo jedinične ili tekstualne ekvivalentnosti - u onoj nužno ograničenoj meri u kojoj se takva ekvivalentnost uop­šte može postići između genetski , tipološki i kulturno manje ili više

7 Ovakva definicija izražava suštinu tzv. komunikacijskog pristupa prevođe­nju. Njen navedeni oblik preuzet je iz knjige Vladimira Ivira ( 1 978a), koja je - iako pisana kao udžbenik - prva kod nas stvorila osnovu za sistematsko razmatranje nekih opštih i suštinskih pitanja teorije prevođenja. Naše izlaganje u velikoj meri polazi od osnovnih koncepcija ove knjige. Teorijska razmatranja relevantna za našu temu sadrže i knj ige Miodraga Sibinovića ( 1 979, II deo i 1 983, II deo), kao i neki prilozi u zborniku pod Rajić ( 1 98 1 ) .

1 32

LINGVISTIKA U PRIMENI

različitih jezika - bila upravo podudarnost izraženih značenja.8 No tu ipak nailazimo i na određene teškoće, utoliko što se kod jedne veoma značajne vrste prevođenja - književnog, i posebno poetskog prevođenja - često u velikoj meri radi upravo i o prevođenju jezičkih

sadržaj a. Originalne umetničke tvorevine u medijumu jezika po svojoj su prirodi tako sačinjene da značajan deo nj ihovog ukupnog dejstva neposredno počiva na osobenoj upotrebi čisto jezičkih sredstava, pa sam jezik tu čini važan deo sadržaja . Prema tome, ovde se postavlja

teorijski relevantno pitanje odnosa između jezičkog i vanjezičkog sa­držaj a, i l i između jezičkog značenja i van jezičkih informacija. U ovaj semantički problem ne možemo na ovom mestu ulaziti ; samo ćemo da napomenemo da bi iz navedenog razloga bilo uputno preispitati ovaj deo definicije i eventualno izraz "vanjezički sadržaj" zameniti izrazom "vanjezički ili jezički sadržaj" ili nekim sličnim (što, me­đutim, nije tako jednostavno kako može da izgleda na prvi pogled, jer sve odredbe ove vrste, ako se uzmu dovoljno ozbiljno, imaju da­

lekosežnih teorijskih implikacija) .

Najzad, treće važno mesto u definiciji - i verovatno najmanje uočlj ivo kao izvor mogućih problema - jeste ono gde se govori o prenošenju određenih sadržaja iz jednog jezika u neki drugi jezik. Glavnu smetnju ovde ne predstavlja činjenica da se ovakvo određenje donekle kosi sa nekim drugim mogućim shvatanjima pojma prevođe­nja, kao u poznatoj Jakobsonovoj trostrukoj podeli na intersemiotičko, interlingvalno i intral ingvalno prevođenje (najzad, i kod ovog autora je sasvim jasno da se upravo interlingvalno ili međujezičko prevođenje smatra "pravim" prevođenjem).9 Specifičnij i problem u ovom opštem okviru izvire iz odsustva oštre granice između međujezičkog i unu­tarjezičkog prevođenja, što odražava empirijsku okolnost da nije uvek unapred jasno šta je jedan jezik, tj . gde prestaju razlike između po­jedinih kodova "istog" jezika (dijalekti u sinhronijskoj ravni ili na osi dijahronije, sociolekti , funkcionalni stilovi ili registri) a gde poči-

8 Detaljnije argumente i ilustracije u prilog ovog stava daje Ivir ( 1 978a, passim).

9 V. Jakobson ( 1 959); u srpskohrvatskom prevodu, u Babić ( 1 979: 1 3 3-9) .

1 33

RANKO BUGARSKI

nju razlike između odelitih jezika. Ovo je pitanje za sociolingvističku i opštelingvističku teoriju više nego za teoriju prevođenja samu po sebi , a ovde ga pominjemo samo zato da bismo konstatovaH kako svojevrsnog prevođenja i te kako ima i u granicama entiteta koji se u lingvističkom, istorijskom i sociokultumom smislu smatraju jednim jezikom i nose jedno ime. Osim toga, ako bismo produžili da raz­mišljamo u ovom pravcu lako bismo ustanovili da nas pojam pre­vođenja ne napušta sasvim ni unutar istog podjezika ili koda, utoliko što pri normalnoj upotrebi jezika često ne izražavamo upravo ono što mislimo (granični slučaj čini svesna laž), ali naši sagovornici ipak bez teškoća razumeju "šta smo hteli da kažemo" .

Ovim bismo se, dakako, veoma udaljili od uobičajenog shvata­nja prevođenja, jer se čitanje misli manje ili više pokrivenih diver­gentnim verbalnim iskazima obično ne smatra prevodilačkim postup­kom. Prirodna posledica ovakvog koraka bilo bi uviđanje da je pre­vođenje u jednom ili u drugom smislu komponenta svake jezičke ko­munikacije, kako između tako i unutar pojedinih jezika - razume se, uz odgovarajuće varijacije u vrsti i stepenu. Mi ćemo ovaj teorijski zanimljiv teren ostaviti s napomenom da je on već bio predmet pronic­Ijivih proučavanja, ovog puta sa stanovišta koja su u ponečemu bliža filozofiji jezika nego konvencionalnim predstavama o prirodi prevođe­nja. 1 0

Pošto smo donekle razmotrili ponuđenu opštu definiciju pre­vođenja, sada smo u mogućnosti da teoriju prevođenja odredimo kao teoriju procesa prevođenja u naznačenom smislu - dakle, kao teoriju procesa prenošenj a jezički oblikovanih sadržaja iz jednog jezika u neki drugi jezik (zanemarujući pomenute teškoće teorijskih razgra­ničenj a, koje nisu neposredno relevantne za našu dalju analizu s ob­zirom na njen nužno pojednostavljen i uopšten karakter) . Ovako shvaćena, teorija prevođenja nam se ukazuje pred očima kao oblast naučnog istraživanja među čij a glavna obeležja spadaju sledeća: ( l) opštost obuhvata, (2) lingvistička zasnovanost, (3) komunikacij sko

10 V. naročito Steiner ( 1 975).

1 34

LINGVISTIKA U PRIMENI

usmerenje, i (4) interdisciplinarnost. Reći ćemo po nekoliko reči o svakom od ovih obeležj a.

( l) Pošto je sedište procesa prevođenja ljudski mozak, teorija prevođenja je u svojim temeljima - dakle, u ravni opštih principa, fundamentalnih pojmova, te osnovnog kategorijalnog i analitičkog aparata - jedna za sve jezike sveta i za sve oblike i vrste prevođenja. Upravo po tome, u najvećoj meri , ona i jeste teorija, to jest nešto više od registrovanja i opisivanja pojedinačnih činjenica. Samo na nižim nivoima apstrakcije dolazi do delimičnog diferenciranja, koje dozvoljava da se govori o tzv. posebnim teorijama prevođenja, ili tač­nije o slojevitom grananju opšte teorije s obzirom na prirodu prevo­dioca, medijum u kome se odvija prevođenje, vrstu tekstova koji se prevode i slično. U tom smislu teorija prevođenja može se, uprošćeno govoreći , podeliti na teoriju ljudskog prevođenja i teoriju mašinskog prevođenja, a prva od njih dalje na teoriju usmenog prevođenja i teo­riju pismenog prevođenja; prvu od ove dve možemo dalje da delimo na teoriju simultanog i teoriju konsekutivnog prevođenja, a drugu npr. na teoriju stručnog i teoriju književnog prevođenja; ovu potonju, pak, još dalje na teoriju proznog, teoriju poetskog i teoriju dramskog pre­vođenja; i tako dalje, ili na neki sličan način. Ono što je ovde bitno jeste da ovakve posebne teorije, ma kako bile međusobno razgraničene i pojedinačno formulisane, nisu nezavisne od hijerarhijskog poretka kakav je ovde upravo ocrtan. One se mogu plodotvorno posmatrati jedino kao posebni slučajevi sukcesivno viših teorijskih nivoa - od­nosno, u krajnjem izvodu, opšte teorije prevođenja, u čij im okvirima one jedino i mogu da u punoj meri i u pravom smislu reči ostvare svoje pretenzije na teorijski status, i čijem izgrađivanju i same do­prinose svojim specifičnim rezultatima.

(2) Teorija prevođenja je nužno lingvistički zasnovana discipli­na, i to u dva odelita iako međusobno povezana smisla: prvo, pre­vođenje je jezička operacija, na čijem početku i kraju nalazimo poruke sačinjene prema pravilima uključenih jezičkih kodova; i drugo, teorija prevođenja kao savremena naučna oblast najvećim delom je izrasla u nedrima moderne lingvistike, od koje pozajmljuje glavninu svog pojmovnog i metodološkog aparata.

1 35

RANKO BUGARSKI

(3) Gledajući u svom predmetu naročit oblik komunikacije, teo­rija prevođenja po svojoj prirodi poseduje komunikacijsko usmerenje, odnosno spada u krug disciplina koje se bave temeljnim fenomenom međuljudskog opštenja. Sa ovog stanovišta, predmet njenog prouča­vanja može se odrediti i kao komuniciranje značenja preko jezičkih granica.

(4) Uz svu svoju lingvističku utemeljenost i komunikacij sku orijentaciju , teorija prevođenja je izrazito interdisciplinarna oblast is­traživanja, u stvaralačkom prožimanju sa većim brojem nauka o čove­ku i društvu (u rasponu od neuropsihologije do etnologije), zatim sa teorijom komunikacija i teorijom informacija, teorijom književnosti i komparativnom stilistikom, itd. Među lingvističkim disciplinama, ona je upućena na najtešnju saradnju sa deskriptivnom i kontrastivnom lingvistikom (posebno na semantičkom planu), sa opštom ling­vistikom (naročito u vezi sa pitanjima lingvističke tipologije i jezičkih univerzalij a) , te sa psiholingvistikom, sociolingvistikom i primenj­enom l ingvistikom. 1

*

* *

Pošto smo na naznačeni način odredili opšti karakter teorije prevođenja kao interdisciplinarnog polja proučavanja na lingvističkim i komunikacij skim osnovama, biće uputno da se osvrnemo na neke logične posledice ovakvog pristupa ispitivanom predmetu - imajući u vidu neke stavove koji se povremeno nekritički zauzimaju o poje­dinim pitanjima iz ovog kruga, bez prethodnog uspostavljanja bilo kakvog šireg teorijskog okvira.

Najpre ćemo da posvetimo nekoliko trenutaka statusu oblasti koja se obično naziva teorijom književnog prevođenja. S obzirom na istaknuto mesto koje u prevodilačkoj praksi pripada književnom pre­vodu, razumljivo je interesovanje koje u određenim krugovima vlada

1 1 O nekima od ovih veza. s obzirom na karakter komunikacijski usmerene teorije prevođenja, šire govori Ivir ( l 978a, naročito pogl . 6-7).

1 36

LINGVISTIKA U PRIMENI

upravo za ovu oblast. Teže je, međutim, razumeti to što je ovo inte­resovanje neretko praćeno implicitnim ili čak eksplicitnim zanema­rivanjem - da ne kažemo omalovažavanjem - drugih vrsta prevođenja kao, navodno, teorijski neinteresantnih domena prevodilačkog zanat­stva. Izgleda da se ovde teorija prevođenja brka sa subjektivnim vrednovanjem prevodilačke prakse; jasno je, naime, da teorija pre­vođenja mora da obuhvati sve vidove prevodilačke delatnosti (dakle, uz "umetničku" i onu "zanatsku" ) - upravo kao što teoriju jezika interesuju sve manifestacije ljudskog govora (dakle, ne samo "elitni"

nego i "egzotični" jezici) . Iz našeg prethodnog izlaganja proističe da teorija knj iževnog prevođenja ne može da bude ništa drugo do pose­ban slučaj teorije prevođenja u opštem smislu, od nje diferenciran otprilike u meri u kojoj književna komunikacija predstavlja poseban slučaj jezičke komunikacije. A iz činjenice da se književnoj komu­nikacij i često pridaje naročita važnost nikako ne treba izvlačiti zak­ljučak da će samim tim i teorija književnog prevođenja nužno biti

najvažniji ili najrazvijeniji deo teorije prevođenj a - još manje, da se deo može delotvorno izgrađivati izvan okvira celine. Najzad, istorijska je činjenica (i, kako smo maločas videli , nimalo slučajna) da je teorija prevođenja u modernom smislu izrasla na terenu lingvistike, a ne, na primer, teorije književnosti ; iz književnoteorijskih krugova dosad su uglavnom stizale manje ili više opravdane parcijalne kritike pojedinih lingvističkih pristupa teoriji prevođenja, ali ne i koherentni samostalni teorijski modeli . 1 2

Razj ašnjenju ove situacije možda će doprineti jedna mala ter­minološka vežba. U nekim naučnim krugovima govori se o tzv. ling­vističkoj teoriji prevođenja, pri čemu ovaj atribut može da odražava samo upotrebljenu lingvističku aparaturu, bez impliciranog kontrasta sa alternativnim pristupima (što je slučaj npr. kod Katforda), 1 3 ili se

12 Ovde, razume se, ne uzimamo u obzir dela koja se tematski ograničavaju na poetiku književnog prevoda, ne ulazeći u sistematsku diskusiju o odnosu te pro­blematike prema opštim pitanjima teorije prevođenja. Izgleda da ima samo delimičnih izuzetaka od iznetog opšteg suda: jedan od njih jeste Popovič ( 1 980).

1 3 V. Catford ( 1 965).

137

RANKO BUGARSKI

on pak n aglašava kao distinktivno obeležje u poređenju sa nekim za­mišljenim drukčije fundiranim teorijama, po pravilu književnog po­rekla (kao kod nekih sovjetskih autora). 14 Za nas je relevantan samo ovaj drugi slučaj , jer se takvim postupkom "književna teorija pre­vođenja" nastoji uspostaviti kao paralelna "lingvističkoj teorij i pre­vođenja" . Ovo se, međutim, ne može prihvatiti , jer nema nikakve

"opšte" teorije prevođenja koja bi se delila na jednu "lingvističku" i drugu "književnu" komponentu . Mi smo već videli da je opšta teorija prevođenja istovremeno i lingvistička, što i sam naziv "lingvistička teorija prevođenja" čini u dobroj meri pleonastičnim. Drugi upravo pomenuti naziv, , ,književna teorija prevođenja" , sasvim je neadekva­tan, jer bi upućivao na nekakvu teoriju svekolikog prevođenja koja bi bila književno zasnovana, a mogućnost postojanja nečeg ovakvog teško j e zamisliti . Verovatno se zato ovaj termin ređe i javlja, pa se obično upotrebljava termin "teorija književnog prevođenja" , koj i je potpuno umesan jer se odnosi na teorij ske osnove jedne od postojećih vrsta prevođenja. Ali "pandani" ovako sklopljenog termina na "dru­goj" , l ingvističkoj strani glasili bi "teorija jezi čkog prevođenja" (što je već krajnje pleonastično), ili možda "teorija lingvističkog prevođe­nja" (što je besmisleno).

Već i ove terminološke asimetrije ukazuju na neodrživost im­plicitnog postulata po kome se "književno" predstavlja kao paralelno

"lingvističkom" - kako se čini, mahom zato da bi se "lingvističke"

teorije mogle polemički prikazati u jednoj ogoljenoj verziji i njima potom suprotstaviti "književne" teorije kao jedine koje su kadre da se ponesu sa svime što nadilazi običnu informativnu upotrebu jezika, što je jezički bogato, slojevito i stilski obeleženo - jednom rečju, sa

"pravim" problemima prevođenja.

O vde, međutim, treba imati na umu tri stvari . Prvo, mnogi ne­potrebni nesporazumi, pa i protivrečnosti ovako postavljenih razmatranja proističu iz nedovoljnog razlikovanja ravni materijala Gezičko/književ­no) od ravni nauke (lingvističko/književnoteorijsko), što dovodi do

1 4 N a ovu literaturu detaljnije upućuju Sibinović ( 1 979) i Stojnić ( 1 980).

1 3 8

LINGVISTIKA U PRIMENI

zbunjujućih dvosmislenosti (npr. "lingvističko" u primeni čas na nau­ku o jeziku, čas na sam jezik !) i asimetrija (npr. lingvističko/književ­no). Drugo, čak i kada se ovi odnosi i spravno postave, valj alo bi prethodno obj asniti šta će se smatrati l ingvističkim pristupom a šta knj iževnoteorij skim, i zašto bi se fi lološka potka l ingvističkih is traživanj a danas smatrala nečim u što nauka o jeziku nema pri­stupa. I treće, metodološki je neopravdano deliti "dokle" može sa­ma l ingvistika, a "odakle" je potrebno nešto drugo. Iako nauka o jezku čini glavni deo osnove teorije prevođenj a u celini , ona ne može sama da obj asni nijednu vrstu prevođenja, upravo kao što ni sama nauka o knj iževnosti , poetika i l i stili stika ne može da obj asni knj iževno prevođenje . Interdi sciplinarna saradnj a na lingvističkim osnovama potrebna je u svim slučajevima, uz manji ili veći udeo poj edinih disciplina zavi sno od osobenosti svakog od nj ih . Prevođe­nje književnih tekstova, ma koliko bilo s razlogom visoko vred­novano, samo je podvrsta prevođenja (jezičkih) tekstova, pa je tako i teorija knj iževnog prevođenja samo jedna grana (l ingvističke) teo­rije prevođenj a. U teorij i prevođenja, kao ni bilo gde, knj iževno se ne može suprotstavljati jezičkom jer je i samo - jezičko, iako posebne vrste ; a granicu između tzv. knj iževnih i tzv. neknjiževnih tekstova i inače je u teorij skom smislu mnogo teže odrediti nego što se to često pretpostavlja. I uopšte uzev, odnos dela i celine nikada se ne bi smeo predstavljati kao odnos ravnopravnih delova.

Iz ovih razloga teorija književnog prevođenja ne može da postoji osim kao deo jedne obuhvatnije discipline, koju nazivamo prosto -teorija prevođenja (podrazumevajući zapravo redundantne atribute

"opšta" i "lingvistička") . No ovakav kategorijalni odnos, koji isklju­čuje neopravdano svođenje lingvističkog doprinosa na pretežno šemat­sko manipulisanje uprošćenim teorijskim modelima i uspostavljanje paralelizma na toj osnovi , ne znači, razume se, i jednosmeran sao­braćaj . Počivajući na opštim postulatima teorije prevođenja, teorija književnog prevođenja iste te postulate neprekidno obogaćuje svojim specifičnim doprinosima, stečenim kroz uvid u problematiku prevo-

1 39

RANKO BUGARSKI

đenja književnih tekstova, i na taj način stvaralački učestvuje u raz­voju oblasti čij i deo sačinjava. 15

U pogledu glavnih teorijskih problema teorije prevođenja, koji takođe proističu iz načina na koji je ona ovde postavljena, možemo da kažemo samo .to da i oni odražavaju naznačenu hijerarhiju, po­stojeći - i imajući svoju neospornu važnost - na različitim nivoima apstrakcije. Tako je , primera radi , tradicionalno pitanje da li je do­pušteno stihove prevoditi u prozi autentičan problem teorije književ­nog prevođenja, ali na višim nivoima problemi nisu više filološkog ili nekog sličnog posebnog karaktera nego idu u daleko opštije sfere lingvistike, teorije komunikacija, pa čak i neuropsihologije: stožerni problem teorije prevođenja verovatno je pitanje šta se dešava u mozgu prevodioca dok prevodi . Zbog toga je modeliranje procesa prevođenja podjednako važno za teoriju prevođenja kao što je za lingvistiku zna­čajna izrada modela čovekove verbalne aktivnosti . A okolnost da se savremena nauka možda još nije ni približila odgovoru na najkrupnija teorijska pitanja ne bi smela da stvori utisak da takva pitanja i ne postoje, i l i da nemaju značaj a - bar kada je reč o teoriji prevođenja !

Pošto smo s e dotakli teorijskih problema razmatrane oblasti , valjalo bi se osvrnuti i na njene teorijske pojmove. Pomenućemo samo središnje mesto koje među ovima pripada pojmu adekvatnog prevoda. Za razliku od pojmova lepog i tačnog prevoda, kojima se često ope­riše, pojam adekvatnog prevoda (inače ovima hijerarhijski nadređen) ima u punoj meri teorijski status u okviru teorije prevođenja. Pre­vođenje je mnogo više nego lov na lepu reč, čak i kada se radi o umetničkom prevodu; a tačnost, i onda kada se može jedinstveno ut­vrditi , n ije nužno i najveća vrlina svakog prevoda. Međutim, adek­vatnost - koja se danas najčešće određuje kao funkcionalna ekviva­lentnost u datom jezičkom i kulturnom kontekstu - jeste ovde ključni

1 5 Problemu odnosa između lingvističkog i knjževnoteorijskog u teoriji pre­vođenja analitički pristupa i Sibinović ( 1 979), sa unekoliko drukčijih polazišta i sa zaključcima koji se otuda samo delimično podudaraju sa našima. Istog problema me­stimično se dotiču, u literaturi na srpskohrvatskom jeziku, Stojnić ( 1 980), Popovič ( 1 980) i Levi ( 1 982).

1 40

LINGVISTIKA U PRIMENI

pojam, čijem će razrađivanju teorija prevođenja morati u budućnosti da poklanja naročitu pažnju . 1 6 Vekovne debate oko pitanja da li je prevođenje zanat ili umetnost, ili pitanja da li je bolji doslovan ili slobodan prevod, nisu urodile nekim većim plodovima - kao, uosta­lom, ni nešto savremeniji teorijski spor o mogućnosti ili nemogućnosti prevođenja. "Koliko se prevoditi ne može, toliko se opet prevoditi mora" - jez�ovito konstatuje povodom ove poslednje dileme Rado­slav Katičić . 7 I biće dobro ako se u duhu ove jednostavne praktične mudrosti napuste besplodni pseudo-problemi, kao i subjektivne glo­rifikatorske ili negatorske ocene pojedinih oblika ili vrsta prevođenja, kako bi se glavni napori mogli složno posvetiti onome što uistinu ulazi u okvire i problematiku teorije prevođenja, a o čemu smo i mi ovde pokušali da kažemo neku reč.

Iz svega rečenog proističe da teoriju prevođenja kao celovitu naučnu disciplinu skorašnjeg nastanka treba jasno razlikovati od frag­mentarnih uvida u pojedine teorijske probleme prevodilaštva, koliko god povremeno dubokih i dragocenih, koje su tokom vekova ostavili ljudi od pera - a pogotovo je treba razlikovati od same prevodilačke prakse. Imajući sopstvene probleme i ciljeve intelektualnog reda, teo­rija prevođenja ne srne da se shvati kao prevodilački servis bilo koje vrste; njen primarni zadatak je da objasni proces prevođenja, a ne da omogući dobro prevođenje. No ovo ne znači da veze između teorije i prakse nisu mnogostruke i u ovom domenu, da praksa ne može da obezbedi od teorije nikakvu pomoć, niti da teorija može da postoji bez prakse koju treba da rasvetli .

S ovim u vezi treba ukazati i na neophodnu distinkciju (koja se takođe mahom previđa) između teorije prevođenja i tehnike pre­vođenja - pri čemu dosta toga što se ponekad neobavezno svrstava u teoriju zapravo pripada tehnici. Da damo samo jedan primer, kvan­titativno i kvalitativno različite teškoće do kojih dolazi u prevođenju

1 6 Pojam ekvivalentnosti na teorijski dosledan način razrađuje Ivir ( 1 978a i posebno 1 978c). Pitanje adekvatnosti, s naročitim obzirom na književni prevod, raz­matra se i u literaturi navedenoj u prethodnoj belešci.

1 7 Katičić ( 1 972:3).

1 41

RANKO BUGARSKI

između genetski , tipološki i kulturno različito udaljenih jezika iziskuju i različite prevodilačke tehnike (razume se, često i sa određenim im­plikacijama za teoriju prevođenja), ali se zbog ovoga ne moraju po­stulirati različite teorije prevođenja za pojedine parove jezika. S amo pri nebrižljivoj i proizvoljnoj upotrebi osnovne terminologije može se govoriti , kako se to nekada čini, o posebnim teorijama prevođenja u slučaj u, recimo, srpskohrvatskog i ruskog, odnosno srpskohrvatskog i arapskog jezika; ako bi se ovakav postupak dosledno primenj ivao, broj mogućih "teorija prevođenja" - s obzirom na broj jezika u svetu - brzo bi dostigao astronomsku vrednost, a pojam teorije bio bi lišen svakog smisla.

U zaključku ćemo reći samo ovo : viđena na način koj i je ovde izložen u glavnim crtama, teorija prevođenja zajedno sa krugom srod­nih disciplina krči puteve ka boljem razumevanju nekih fundamen­talnih pitanja funkcionisanja ljudskog jezika, pored toga što i sa prak­tične strane može da doprinese unapređenju komunikacije između ra­zličitih jezičkih i kulturnih grupa rasutih u prostorno-vremenskom kontinuumu naše planete.

142

13. Teorija prevođenja kao

naučna disciplina

l. Uvod. Kao veoma aktuelna naučna disciplina koja je tek u početnoj fazi razvoj a, teorija prevođenja izaziva sve veću pažnju u mnogim sredinama, uključujući i našu. Međutim, ovo interesovanje prate - a na određen način i podstiču - različita shvatanja u vezi ne samo sa pojedinostima, nego ponekad i sa osnovnim pretpostavkama oblasti o kojoj je reč. Povremeno se čak izražava sumnja u samu mogućnost postojanja teorije prevođenja, ali za ovako ekstremnu skep­su nema pravog opravdanja. Trebalo bi da bude dovoljno očigledno da postoji jedan skup teorijskih znanja i hipoteza o procesu prevođenja i rezultatima toga procesa, i da je - pri mera radi - upravo to predmet razmatranja u brojnim publikacijama sa ovog područja.18

No ako nema razloga da se dovodi u sumnju postojanje jedne oblasti istraživanja koja se s pravom može nazivati teorijom prevođe­nja, valja priznati da ima raznih mišljenja o naučnom statusu takve jedne discipline - naročito s obzirom na njen predmet, njene ciljeve i njen stvarni il i potencijalni domet. Sistematski prikaz ove materije lako bi ispunio celu jednu knjigu, pa ovaj pristupni ogled ne može da ima takvih pretenzija. U njemu će biti u najkraćim crtama izloženo autorovo lično viđenje glavnih uporišnih tačaka ove problematike, zas­novano na aktuelnim lingvističkim i komunikacijskim pristupima fe­nomenu prevođenja. Za ovu priliku prihvatićemo poznatu definiciju

18 Neke od ovih publikacija navode se u prethodnom i ovom poglavlju. Pored onih posebno citiranih, među važnija dela inostrane literature ubrajaju se npr. Mounin ( 1963), Revzin/Rozencvejg ( 1964), Ljudskanov ( 1969), Komissarov ( 1980) i New mark (1981). Nešto širi spisak naslova na nekoliko jezika daje Sibinović (1983:107-10).

1 43

RANKO BUGARSKI

prevođenja kao oblika komunikacije pri kome se neki vanjezički sa­držaj i , prethodno izraženi u jednom jeziku, prenose u neki drugi je­zik . 1 9 Teorija prevođenja jeste teorija ovog procesa. Kakva obeležj a ove teorije proističu iz prirode empirijske pojave koja čini predmet njenog i spitivanja?

Izvesno odsustvo sklonosti da se u ovom slučaju uopšte ozbi­ljnije govori o nekakvoj teoriji, koje se povremeno može primetiti naročito među proučavaocima književnog prevoda, po svemu sudeći ima trojak izvor. Prvo, pojam prevođenja se implicitno sužava i i z­jednačava sa književnim prevođenjem. Drugo, tako shvaćeno prevo­đenje doživljava se kao delatnost isuviše složena i kreativna da bi se mogla obuhvatiti čvrstim teorijskim šemama i obrascima. I treće, sam pojam teorije shvata se na način koj i ovom domenu ne odgovara, pa se onda već intuitivno odbacuje.

Međutim, sve tri faze ovog postupka podložne su kritičkom pre­ispitivanju. Najpre, sasvim je evidentno da jedna teorija procesa pre­vođenja mora da obuhvati sve oblike i vrste prevođenja. Zatim, ako se teorijsko bavljenje fenomenom prevođenja priznaje kao moguća i celishodna intelektualna delatnost, onda se iz nje ne može unapred izuzimati nijedan vid prevođenja; može se samo govoriti o delimič­nom diferenciranju i pri lagođavanju teorijskog okvira. (O ova dva pitanja biće više reči niže) . Najzad, što se tiče samog pojma teorije, ovde je Vladimir Ivir ukazao na dva osnovna smisla u kojima se upotrebljava reč "teorija" i na potrebu nj ihovog razlikovanja. U stro­gom i tehničkom smislu, koj i najbolje odgovara egzaktnim naukama, teorija je koherentan i precizno defini san sistem znanja o nekoj pojavi (npr. kvantna teorija, teorija relativnosti , teorija skupova i sl.). U slo­bodnijem smislu, primerenijem humanističkim disciplinama, teorij a je manje ili više difuzan skup saznanja ili misli o datoj pojavi, dakle naprosto teorij sko razmišljanje koje stoji nasuprot praktičnoj delat-

1 9 Osvrt na neke teškoće ovakve jedne opšte definicije dat je u prethodnom poglavlju. Tematska podudarnost ovih poglavlja izazvaće u daljem tekstu i neka neiz­bežna ponavljanja.

144

LINGVISTIKA U PRIMENI

nosti u odgovarajućem domenu.Z0 Teorija prevođenja je teorija u ovom drugom smislu - iako, kao i druge teorije u toj kategoriji , normalno teži razvijanju atributa koji bi je mogli približiti teorijama iz prve pomenute grupe. Imajući u vidu ovakvo razlikovanje, kao i činjenicu da se malo ko protivi, na primer, pojmovima teorije jezika ili teorije književnosti , odista je teško videti šta bi se moglo zameriti samoj koncepciji jedne teorije prevođenja. Međutim, ono što je ne samo moguće nego i neophodno jeste da se u vidokrugu ipak zadrži mera teorijskih obeležja koja odgovara ovoj oblasti, i koja nameće određene obaveze svakom ozbiljnom razgovoru o pitanjima iz njenog delokru­ga. Teorija prevođenja nije nikakav matematički bauk od koga bi tre­balo zazirati u odbrani lepih veština; ali ona, s druge strane, ne do­pušta ni one krajnje retoričke i terminološke slobode koje bi pojmu teorije, ma kako shvaćenom, oduzele svaki smisao.

2. Predmet teorije prevođenja. Ako se naziv "teorija prevođe­nja" odnosi na teorijsko razmišljanje o prevođenju kao svojevrsnom fenomenu, onda domen ove oblasti u načelu obuhvata s jedne strane sve oblike i vrste prevođenja, a s druge strane sve jezike sveta. U ravni temeljnih pojmova i principa, kao i osnovnog kategorijalnog i analitičkog aparata, ona se odlikuje jednom opštošću koja joj , pre svega ostalog, upravo i garantuje status teorije, omogućujući da raz­matranja problema prevođenja prevaziđu deskriptivni nivo registrova­nja i opisivanja pojedinačnih činjenica i da se uzdignu do pokušaja objašnjenja suštine samog procesa koji leži u osnovi svekolikog pre­vodilaštva.

Tek na nižim nivoima apstrakcije dolazi do diferenciranja, pa i tada samo delimičnog - utoliko što se opšta teorija prevođenja une­koliko konkretizuje s obzirom na prirodu prevodioca, medijum pre­vođenja ili vrstu tekstova koji se prevode. Tako se, uprošćeno uzeto, iz opšte teorije prevođenja na sledećem nižem nivou izvode teorija ljudskog prevođenja i teorija mašinskog prevođenja; na sledećem ni­vou teorija ljudskog prevođenja konkretizuje se kao teorija usmenog

20 Nešto više o ovome v. kod Ivira (1978a :53-4).

1 45

RANKO BUGARSKI

i teorija pismenog prevođenja; na sledećem nivou prva se još dalje specifikuje kao teorija simultanog i teorija konsekutivnog prevođenja, a druga kao teorija stručnog i teorija književnog prevođenja; ova pos­lednja se na još nižem nivou detaljizuje kao teorija praznog, teorija poetskog i teorija dramskog prevođenja - ili sve ovo na neki drugi ali u suštini sličan način .

No ovakve posebne teorije, ma kako ih međusobno razgraničili , ostaj u bitno zavisne od upravo naznačenog hijerarhijskog poretka: one nisu drugo do posebni slučajevi sukcesivno viših teorijskih nivoa -to jest, u krajnjem izvodu, opšte teorije prevođenja. Ne bi bilo mnogo koristi , recimo, od jedne teorije konsekutivnog prevođenja koja se, delom suprotstavljena teorij i simultanog prevođenja, ne bi stalno po­zivala i na zajedničke više kategorije, obuhvaćene teorijom usmenog prevođenj a, a preko nj ih i na one još opštije. Slično tome, intelektualni sadržaj teorije mašinskog prevođenja (koji sa ovog stanovišta treba odvoj i ti od praktičnih tehnoloških pogodnosti) dobij a svoje puno zna­čenj e jedino kroz svetlo koje baca na ljudsko prevođenje, doprinoseći time razvoju opšte teorije prevođenja. Ili opet, teorija dramskog pre­vođenja mora da se odredi s jedne strane prema teoriji praznog i teorij i poetskog prevođenja, ako se uzme da su ove tri u i stoj ravni, a s druge da se neprekidno poziva na teoriju knj iževnog prevođenja kao obuh vatniju instancu i , preko nje, na druge više kategorije . Na taj n ačin , posebne teorije prevođenja dobijaju svoje mesto u odnosu prema drugim teorijama u istoj ravni i prema hijerarhijski nadređenim teorijama; mera nj ihovog samostalnog života određena je ovim ok­virom. Time se ujedno podrazumeva i uzajamna zavisnost posebn ih teorija i opšte teorije - utoliko što one prve ostvaruju svoje pretenzije na teorijski status upravo stalnim pozivanjem na kategorije i principe ove druge, dok sa svoje strane svojim specifičnim rezultatima dopri­nose nj ihovom daljem izgrađivanju.

Pošto smo na naznačeni način odredili nivoe opšteg i posebnog, može se postaviti pitanje opravdanosti uvođe.nja nivoa pojedinačnog, a uz to i pitanje mogućeg sadržaja jednog takvog nivoa. Ovaj meto­dološki korak ponegde je izveden u stručnoj literaturi, uglavnom tako

146

LINGVISTIKA U PRIMENI

što su postulirane pojedinačne teorije prevođenja za svaki par jezika koji ulaze u prevodni odnos. No ovakav potez nije opravdan - bar ako ne smetnemo s uma da još uvek govorimo o teoriji prevođenja. Empirij ski gledano, sigurno je da prevođenje izmedu jezika koji su strukturno, genetski i kulturno različito udaljeni postavlja donekle raz­ličite probleme: ako, na primer, srpskohrvatski jednom dovedemo u prevodni odnos sa slovenačkim, drugi put sa francuskim a treći put sa kineskim, to izvesno nije i sta stvar. No ovo još ne znači da zbog toga treba govoriti o zasebnim teorijama prevođenja za svaki par je­zika; s obzirom na broj jezika u svetu, ovakvo sparivanje urodilo bi ogromnim brojem "teorija prevođenja" , pri čemu bi sam pojam teorije izgubio svako značenje - što bi bio jedan ekstreman slučaj termino­loških (a time, u ovom slučaju, i pojmovnih) neobaveznosti na koje smo ranije aludirali . Kontrastiranje jezika u parovima sa prevodnog stanovišta jeste bitan deo posla, ali ne pod zaglavljem pojedinačnih teorija za svaki par; kako ćemo videti kasnije, ovo pripada deskrip­tivnom planu proučavanja.

Iz dosadašnjeg izlaganja sledi da teorija prevođenja pored op­šteg nivoa sadrži i posebne nivoe, definisane (bar jednim delom) vrs­tom tekstova koj i se prevode - dakle, specifičnostima i spitivanog predmeta. U ovom slučaju ne izgleda celishodno deliti teoriju pre­vodenja i prema užem pristupu, i ako se u literaturi često govori npr. o denotativnoj , i l i semantičkoj , i l i transformacionoj teoriji prevođenja itd. I ovo je terminološki odveć slobodno, jer se ovde u najboljem slučaju radi o pojedinim lingvističkim modelima u službi iste šire teorije, modelima koji se i sami mogu samo uslovno razgraničiti , od kojih nijedan nije sam po sebi dovoljan, i koji se daju racionalno koristiti jedino u različitim kombinacijama s obzirom na konkretne potrebe.

3. Lingvistička i komunikacijska osnova teorije prevođenja. Ako se ovakav stav zauzme u pogledu užeg pristupa, šta se može reći za širi pristup - to jest, za veoma često upotrebljavane pojmove kao što su "lingvistička teorija prevođenja" ili "komunikacijska teorija pre­vodenja" ? Ova dva određenja ukazuju nam se kao u velikoj meri

1 47

RANKO BUGARSKI

redundantna - izuzev, naravno, ako se namerno upotrebljavaju tako da bi se mogla suprotstaviti nekim drugim određenj ima, što u raz­mišlj anje o ovakvim pitanjima često unosi više zabune nego reda. Teorij a prevođenja kao celina jeste lingvistički zasnovana disciplina, pre svega zato što je prevođenje jezička operacija, na čijem početku i kraju nalazimo tekstove sačinjene prema pravi lima jezičkih sistema. Osim toga, i u vezi s prethodnim, upravo je lingvistika odigrala klj­učnu ulogu u rađanju i razvoju teorije prevođenja kao modeme naučne discipline, pozajmljujući joj naj veći deo njenog pojmovnog i meto­dološkog aparata. S druge strane, naglašavajući - zajedno sa ling­vistikom - komunikacijsku ulogu jezika, i gledajući u prevođenju pre­vashodno specifičan oblik verbalne komunikacije, teorija prevođenja već sama po sebi poseduje određeno komunikacijsko usmerenje. Pred­met njenog proučavanja upravo se može i odrediti kao saopštavanje značenj a preko jezičkih prepreka, pa se ona tako pridružuje krugu disciplina koje se bave procesima međuljudskog opštenja. Ovo već jasno ukazuje i na njen interdisciplinarni karakter. Stoga je teorij a prevođenja po samoj prirodi svojih preokupacija interdisciplinarno po­lje proučavanja na lingvističkim i komunikacijskim osnovama.

Ovako shvaćena, teorija prevođenja ne bi se mogla deliti na, recimo, "lingvističku" i "književnu" teoriju prevođenja - kako se to ponekad čini kad se ovi odnosi posmatraju izvan jednog obuhvatnog teorijskog okvira. Postoje, naime, tendencije u jednom delu literature (naročito sovjetske, nemačke, a sada i naše) da se pojam "lingvistička teorija prevođenja" odredi veoma usko, kao pristup ograničen isklju­čivo na šematsko baratanje jednim brojem proizvoljno odabranih l ing­vistički h modela i obrazaca, da bi se ovome suprotstavio pojam jedne

"knj iževne teorije prevođenja" (ili , tačnije, teorije književnog prevođe­nja, odnosno poetike književnog prevoda) kao, po prirodi stvari, nečega daleko razrađenijeg i bogatijeg. Pošto se izvrši ovakva podela, obično se dokazuje - manje i l i više uverljivo, pod uslovom da se prihvate početne premise - kako l ingvistički pristup može zbog svoje svedenosti da bude dovoljan samo ako je reč o stručnim tekstovima,

148

LINGVISTIKA U PRIMENI

dok je za poduhvatanje sa problemima knj iževnog prevođenja potreb­no nešto više - to jest, književnoteorijski pristup.

Ovakvom rezonovanju, koje se na prvi pogled može učiniti prihvatljivim, moraju se ipak uputiti izvesne suštinske zamerke. Pre svega, granica između stručnih i književnih tekstova ne može se lako utvrditi: sve vrste tekstova sti lski su obeležene, i to tako da se može govoriti o razlikama u koncentraciji pre nego u vrsti upotrebljenih stilskih sredstava - zbog čega je i pristup prevođenju u osnovi ipak isti . Zatim, nema opravdanja za ovako veštačko sužavanje pojma ling­vističke teorije prevođenja; kako smo već videli , svekolika teorija pre­vođenja sama po sebi je dobrim delom i lingvistička. I na kraju, po­grešan je način razmišljanja koji nastoj i da odredi "dokle" može da dobaci sama lingvistika, a "odakle" je potrebno nešto drugo. Sama lingvistika ne može da objasni ni stručno prevođenje, upravo kao što ni teorija književnosti ne može sama da objasni književno prevođenje. Prevođenje je složen postupak, pa je svaka teorija prevođenja nužno interdisciplinarna - iz čega jasno sledi da je za obe pomenute vrste prevođenja potrebno još dosta toga.

Razume se da se ovim ne negiraju specifičnosti bilo stručnog bilo književnog prevođenja, niti se pak u bilo čemu osporava teorija književnog prevođenja; jedino se stvari pokušavaju sagledati u odgo­varajućim proporcijama. Mi smo ranije već naznačili mesto teorije književnog prevođenja u okviru teorije prevođenja, a ovde samo uka­zujemo da to mesto nije u istoj ravni sa nekakvom usko "lingvistič­kom" teorijom prevođenja. Teorija književnog prevođenja samo je po­seban slučaj teorije prevođenja (koja je u isti mah, videli smo, ling­vistička i komunikacijska), od nje diferenciran približno u meri u ko­joj književna komunikacija predstavlja poseban slučaj jezičke komu­nikacije. lako se prevođenje književnih tekstova s razlogom visoko vrednuje, ono je ipak samo podvrsta prevođenja (jezičkih) tekstova; otuda je i teorija književnog prevođenja samo jedan oblik (ling­vističke) teorije prevođenja. Ovde je, dakle, u pitanju odnos dela i celine, a ne odnos ravnopravnih delova. A ranije smo već videli i to da ovakav odnos nipošto ne znači jednosmeran saobraćaj : ako teorija

1 49

RANKO BUGARSKI

književnog prevođenja u mnogo čemu zavisi od one obuhvatnije obla­sti koju nazivamo samo teorijom prevođenja (podrazumevajući atri­bute "opšta" , "lingvistička" i "komunikacij ska") , ona tu istu oblast i unapređuje svojim posebnim uvidima i rezultatima.2 1

Da bi nam se, međutim, ove relacije prikazale u adekvatnijem svetlu, potrebno je da se unesu izvesne korekcije u neka dosta uvre­žena mišljenja. A iznad svega, čini se, valjalo bi obuzdati sklonosti ka nipodaštavanju stručnog prevođenja i fetišiziranju knj iževnog pre­vođenja. Stručno prevođenje takođe je u principu veoma interesantno sa teorijske strane, a i književno prevođenje, uz svu svoju osobenost i slojevitost, može i mora da bude predmet strogo naučnog istraživa­nja. Ciljajući na neke ekstremne stavove o konačnoj "nedodirlj ivosti"

knj iževnog dela, jedan savremeni teoretičar prevođenja kaže sledeće:

"Da l i , međutim, možemo i smerno da prevođenje književnih tekstova kao književnu operaciju uistinu uzdižemo u metafizičke visine kao kakav mysterium tremendum et fascinosum, gde vlada još samo čista estetska subjektivnost koja nije podložna kontroli niti i spitivanju -ovo je pitanje čije postavljanje mora biti dopušteno jednom ling­visti . . . " (Koller 1 979: 1 04).

4. Osnovni problemi teorije prevođenja. Ako je teorija prevo­đenja pokušaj objašnjenja procesa prevođenja, onda njen stožerni teo­rijski problem jeste pitanje šta se dešava u mozgu prevodioca dok prevodi. Problem je, znači , takvog karaktera da se prvenstveno javlj a u psiholingvističkoj i neuropsihološkoj ravni, p a m u s e zasad može pristupati jedino uz pomoć modeliranja. No činjenica da se o ovome vrlo malo zna, i da to uglavnom ostaje za buduća interdisciplinarna istraživanja, ne znači da problem ne postoj i , niti da se može tek tako skinuti sa dnevnog reda kao nerealan. S druge strane, očigledno je i

• to da postoje mnogobrojni konkretnij i problemi čije rešavanje ne može da čeka da se najpre pronađe detaljan odgovor na najopštije teorijsko pitanje.

21 Ovaj odnos već je nešto detaljnije razmotren u prethodnom poglavlju; upor. i literaturu u belešci 15 tamo.

1 50

LINGVISTIKA U PRIMENI

Nešto je određenije prirode, ali još uvek teško rešiv, jedan klju­čni problem koji se u teorijskom smislu predstavlja kao pravi para­doks. Naime, sama mogućnost prevođenja počiva na pretpostavci da se značenja (tj . informacije sadržane u jezičkim porukama) mogu očuvati netaknuta prilikom prenošenja iz jednog jezika u neki drugi jezik. Ali kako je ovo moguće kada se zna da se svi jezici međusobno razlikuju, i to kako u pogledu samih svojih struktura tako i s obzirom na kulture koje se u nj ima izražavaju? Drugim rečima, kako se može postići jednakost u različitosti , tj . preneti i sti sadržaj iz jednog je­zičkog ruha u drugo, kad je neosporno da između forme i sadržaja u jeziku postoji tesna veza, i da su mnogi jezički oblikovani sadržaji uz to još i izrazito kulturno uslovljeni? Nešto konkretnije, za bilo koja dva jezika ustanovićemo da u ravni sistemii jednog i drugog po pravilu nema prave podudarnosti tipa 1: 1 između njihovih znakova, dok se u procesu prekodiranja, dakle u ravni tekstova, mora u principu postići upravo takva podudarnost elemenata oba jezika na planu sadr­žaja. Otkrivanje sistemskih odnosa koji ipak omogućuju uspostavlja­nje tekstualnih ekvivalentnosti prevashodno je zadatak deskriptivnog karaktera, koji se rešava uz pomoć kontrastivne analize parova jezika, pri čemu se proučava odnos između formalnih korespondenata (na planu jezičkih sistema) i prevodnih ekvivalenata (na planu komuni­kacijskih si stuacija) . Što se tiče teorijske strane ovog opšteg problema, zasad jedino rešenje jeste da se ne traži previše. U odsustvu jedne razrađene univerzalne teorije semantičkog transfera, pojam "isti sadr­žaj" valja shvatati nešto elastičnije, uz prihvatanje činjenice da ap­solutnih ekvivalenata između različitih jezika nema i ne može biti (baš kao ni apsolutnih sinonima unutar istog jezika), te da se treba zadovoljiti pronalaženjem onoga što Najda naziva najbližim prirodnim ekvivalentom (Nida 1 964; Nidaffaber 1 969).

Ovim smo se dotakli i pitanja adekvatnosti prevoda, što je jedan od središnjih poj mova celokupne teorije prevođenja. U praktičnom prevodilačkom poslu često se kao ideal ističe lep prevod (naročito kod književnog prevođenja) i l i pak tačan prevod (posebno u stručnom prevođenju); ističe se, takođe, da dobar prevod treba da bude i tečan

1 5 1

RANKO BUGARSKI

i tačan . Međutim, ovi poj movi su isuviše subjektivni , odnosno rela­tivni - lepo za koga? tačno na kojem planu? - da bi predstavljali teorij ske koncepte. Za razliku od njih, adekvatan prevod jeste teorijska kategorija, njima hijerarhijski nadređena, i jedan od važnih predsto­jećih zadataka teorije prevođenja jeste dalje razrađivanje ovog pojma, uz specifikaciju komponenti i kriterijuma adekvatnosti . Dobru osnovu za ovo pruža aktuelno opšte shvatanje adekvatnosti kao funkcionalne ekvivalentnosti u datom jezičkom i situacionom kontekstu .22

Pomenuti problemi i pojmovi , koje smo naveli samo kao primer, jesu visokog kategorijalnog reda i imaju opštu vrednost. Posebne teo­rije (kao teorija mašinskog prevođenja, teorija usmenog prevođenj a, teorija književnog prevođenja itd.) imaju, razume se, i niz svojih spe­cijalnih problema - u koje se, međutim, ovde ne može ulaziti .

5 . Ciljevi teorije prevođenja. Glavni ciljevi teorije prevođenja već su naznačeni tokom razmatranja njenog predmeta i njenih osnov­nih problema i pojmova. Treba ipak još ukazati na razliku između teorijskih i praktičnih ci ljeva u ovom domenu, kako bi se izbegli mo­gući nesporazumi. Pre svega treba teoriju prevođenja odvojiti od same prevodilačke prakse. Bar u nekim vidovima, prevođenje kao praktična delatnost kontinuirano postoji još od preistorijskih vremena, da bi se kroz istorijski period - a naročito tokom poslednja dva stoleća - in­tenzivno razvijalo i širilo, kako s obzirom na raznolikost prevođenih tekstova tako i u pogledu broja obuhvaćenih jezika. Ovo je predmet istorije prevođenja.23

Uporedo sa praksom, i u tesnoj vezi s njom, nastaju i počeci teorijskog razmišljanja o prevodilačkim problemima - ali skup nepo­vezanih (ma koliko ponekad dubokih) uvida u prirodu pojedinačnih problema još nije teorija prevođenja, iako čini deo osnove na kojoj će ova da izraste. O teoriji prevođenja zapravo se može govoriti tek

22 Više o ovim pitanjima, sa primerima, v. kod Ivira (l978a, e), u nekim ra­dovima u zbornicima Babića ( 1979) i Rajića ( 198 1) i u drugoj već citiranoj domaćoj literaturi.

23 Koristan pregled istorije prevodilaštva i teorijskog razmišljanja o problemi­ma prevođenja daje Sibinović ( 1979, I deo).

1 52

LINGVISTIKA U PRIMENI

sa pojavom (makar u obrisima) prvih koherentnih teorijskih sistema, koji najavljuju konstituisanje jedne naučne discipline sui generis. Teo­riju prevođenja u ovom smislu ne bi trebalo brkati sa tehnikom pre­vođenja, koja se takođe užurbano razvija. Ovo, naravno, ne znači da su teorija i praksa nepovezane. Jasno je da praksa čini empirijsku građu teorije i predmet njenog objašnjenja; takođe je jasno da teorija može na određene - iako mahom indirektne - načine da doprinese unapređivanju same te prakse (na primer, putem teorijskog školovanja prevodilaca, i l i kroz iznalaženje kriterijuma za objektivno vrednovanje prevoda) . Ipak ne treba izgubiti iz vida činjenicu da osnovni zadatak teorije prevođenja jeste da objasni proces prevođenja, a ne da poboljša kvalitet prevodilačkog posla.Z4 Prema tome, iako naučno proučavanje prevođenja ima i svojih primenjenih aspekata, teorija prevođenja kao celina pre ide u red fundamentalnih nego primenjenih disciplina.

6. Naučni status teorije prevođenja. Kao naučna disciplina sa samostalnim i jasno definisanim predmetom proučavanja i sa sop­stvenim ciljevima, teorija prevođenja - kako smo upravo nagovesti li - postoji tek odskora, tačnije nekih dvadeset godina. Povoljnu klimu za njeno nastajanje stvorio je sklop okolnosti , među kojima je glavnu ulogu odigrao s jedne strane razmah prevodilaštva, praćen institucio­nalnim organizovanjem ove struke, a s druge strane brz savremeni razvoj relevantnih naučnih disciplina - pre svega lingvistike, teorije komunikacija i teorije informacija; značajnog udela (posebno u smislu lingvističkog usmeravanja teorije prevođenja) imalo je i rađanje ma­šinskog prevođenja.25 Među lingvističkim disciplinama, teorija pre­vođenja i danas najživlje sarađuje sa opštelingvističkom teorijom, des­kriptivnom, tipološkom i kontrastivnom lingvistikom, zatim sa socio­lingvistikom i psiholingvistikom, te sa nekim oblastima primenjene lingvistike.

24 Nekoliko uopštenih ali dobro odmerenih uvodnih napomena o odnosu teorije i prakse u prevođenju sadrži Popovič (1980:457-8).

25 Detaljniji podaci koji govore o bliskosti veze između teorije prevođenja i lingvistike mogu se naći u već cit iranim delima nekih domaćih autora; sistematski istorijski pregled, uz navođenje glavne l iterature, daje Vojvoda (1973).

1 53

RANKO BUGARSKI

Ovde treba istaći da se radi o i stinskoj saradnji a ne o jedno­stranom preuzimanju, jer ako se teorija prevođenja obilato služi ling­vističkim modelima i metodama, ona za uzvrat obogaćuje nauku o jeziku , nudeći joj svoja specifična viđenja nekih temeljnih lingvistič­kih problema, naročito u domenu semantike. (Setimo se, na primer, pitanja međujezičkog prenošenja semantičkih sadržaj a - što je samo jedan vid povezanosti forme i značenja u jeziku kao centralnog teo­rijskog problema lingvistike) . Međutim, naporedo sa širim prihvata­njem i mplikacija činjenice da prevođenje kao oblik komunikacije nije samo međujezički postupak nego i društveni čin, teorija prevođenja je dobijala i sve izrazi tiji interdisciplinarni karakter. Tako je došlo do njenog del imičnog predmetnog i metodološkog presecanja sa nizom drugih disciplina sa kojima danas takođe sarađuje - od filozofije je­zika, preko psihologije, etnologije i sociologije, do teorije književno­sti , estetike i komparativne stili stike.

Ne mogavši da za tako kratko vreme u nekoj većoj meri razvije svoje potencijale, teorija prevođenja je još uvek u fazi nastajanja, pa se od nje ne bi smelo tražiti više nego što je ona u ovom trenutku kadra da pruži . Deo nedoumica oko njenog identiteta i statusa svakako se može pripi sati njenim dečjim bolestima. No čini se da je, ukupno uzev, ona ipak na pravom putu da se razvije u punopravnog člana zajednice savremenih nauka, koji ispunjava opšte zahteve kao što su mogućnost formalizacije, primenlj ivost objektivnih merila, empirij ska proverlj ivost hipoteza itd.

7. Teorija prevođenja i nauka o prevođenju. Povezivanje poj ­mova teorije i nauke u prethodnom odeljku dovodi nas, najzad, do jednog dopunskog osvrta kojim ćemo da zaključimo ovaj naš nužno uopšteni i selektivni pregled. Naime, u stranoj literaturi koja se bavi ovim krugom pitanja vrlo je čest opšti naziv "teorija prevođenja" (v. npr. Catford 1965, Nidaffaber 1969, Barhudarov 1975, Fedorov 1983), ali se neretko kao osnovni termin javlja i .,nauka o prevođenju"

(v. npr. Nida 1964, Neubert 1968, Wilss 1977, Koller 1979). U do­maćoj li teraturi terminološku vrednost ima samo prva alternativa, pa se sistematski govori samo o teoriji prevođenj a (v. npr. Ivir 1978a,

154

LINGVISTIKA U PRIMENI

Sibi nović 1 979, Babić 1 979, Rajić 1 98 1 i naslove prethodnog i ovog poglavlja ove knjige), dok se pojam nauke o prevođenju javlja samo sporadično (v. npr. Sibinović 1 983 :77-8). Reklo bi se da ovde nije u pi tanju samo terminološka razlika, jer se ovi nazivi mogu manje i l i više dosledno vezati za sadržaje različitog obuhvata, a delom i kvaliteta - kao što se to nastoj i učiniti u nekima od upravo citiranih dela, naročito iz nemačke l iterature.

Ako se želi ići ka ovakvim poj movno-terminološkim razgra­ničenjima, onda izgleda sasvim prirodno da se celokupna oblast na­zove naukom o prevođenju, a da se termin "teorija prevođenja" re­zerviše za opšteteorij ski deo ove nauke (što bi bio odnos približno analogan onome između lingvistike i lingvi stičke teorije, ili između nauke o književnosti i teorije književnosti) . Pri ovoj podel i , teorija prevođenja činila bi onaj hipotetičko-deduktivni i modeli ranju podlož­ni fond opštih principa, kategorija i pojmova koji uključuje mogućno­sti , granice, uslove, činioce i zakonitosti prevođenja, a na koj i obično upućuje naziv "opšta teorija prevođenja"; na ovo je težište bilo stav­ljeno i u našem prikazu . Tu bi ulazi li i opštij i delovi onoga što smo nazvali posebnim, tj . hijerarhijski nižim teorijama prevođenja, odre­đenim prema obliku ili vrsti prevođenja, kao i opšteteorijske impli­kacije proučavanja pojedinih parova jezika u prevodnom odnosu. Me­đutim, samo ovo prevodno sparivanje pojedinih jezika u celini ne bi išlo u teoriju prevođenja nego u fundamentalni deskriptivni sloj nauke o prevođenju, gde bi se uz oslonac na opštu teoriju i uz metodološku pomoć kontrastivne lingvistike istražival i specifični problemi odnosa ekvivalentnosti za svaki par jezika, i to na svim nivoima strukture -fonološko-grafološkom, gramatičkom, leksičko-frazeološkom i sti l i s­tičkom. U tom smislu bi se moglo reći da teorija prevođenja nije zavisna od izbora konkretnih jezičkih parova i da upravo stoga i jeste opšta, dok deskriptivna komponenta nauke o prevođenju jeste ovim uslovljena i po tome ima pojedinačno-opisni karakter.

Pored teorijskog i deskriptivnog dela, nauka o prevođenju imala bi i primenjeni deo (gde bi spadale oblasti kao što su tehnika pre­vođenja, kritika prevoda, prevodilačka didaktika i pisanje priručnika

1 55

RANKO BUGARSKI

za prevodioce), kao i istorijski deo (koji bi obuhvatao istorij ski razvoj prevodilaštva i same nauke o prevođenju). Ovako zaokruženo viđenje domena nauke o prevođenju i njenih glavnih podela pojednostavljeno je grafički prikazano slikom l. na kraju ovog teksta.

Iznete podele samo su okvirnog karaktera i ostaju podložne mo­difikacijama i preciziranju u svetlu budućih saznanja i konkretnih po­treba. Ipak se već sada može reći da bi naznačeno diferenciranje iz­među nauke o prevođenju kao šireg područja koje obuhvata sve oblasti i sve v idove naučnog proučavanja prevođenja, i teorije prevođenja kao užeg teorijskog dela ove nauke, moglo da doprinese boljem razumevanju različitih zadataka koj i proističu iz ove materije, a time i postepenom uklanjanju nekih nesporazuma koj i normalno prate raz­voj jedne nove naučne discipline.

..... Vl .....:l

� � �

TEORIJA PREVOĐENJA ("opšta", "lingvistička")

--------Teorija Teorija ljudsl<og mašinskog prevođenja prevođenJa

r-------__ Teorija T�rija usmenog pismenog prevođenja prevođenJa

� �

DESKRIPTIVNA l

teškoće prevodilačk<?Q kontrastiranja jezika. u parovima

Teorija Teorija Teorija Teorija simultanog konsekutivnog stručnog književnog prevođenJa prevođenja prevođenja prevođenJa

�

PRIMENJENA l

tehnika prevođenja

l kritika prevoda

J>rev�ilačka (jidaktika

l priručnici

Teorija Teorija Teorija praznog . poetskog. dramskog prevođenJa prevođenJa prevođenJa

ISTORIJSKA l

istorija prevodilaštva i nauke o prevođenju

l e:

l

IV

Nastava jezika

14. Jezik 1 kultura sa sociolingvističkog

stanovišta

Tema ovog kratkog i nužno uopštenog izlaganja podrazumeva relevantnost sociolingvističkih uvida i rezultata za kulturno osetljivu nastavu stranih jezika. Da bi se takva teza mogla raščlaniti i bar do­nekle operacionalizovati , neophodan je osvrt na ključne termine sadr­žane u naslovu . Drugim rečima, valja utvrditi šta ćemo za potrebe ovog priloga, u kontekstu o kome je reč , smatrati jezikom, šta kul­turom, a šta sociolingvističkim stanovištem.

l. Jezik. Kao što to dobro znaju nastavnici stranih jezika, u ovoj oblasti dugo je bila ustaljena pedagoška fikcija o jednom mo­nolitnom, unapred datom modelu stranog jezika koji je trebalo samo preneti učenicima. Problem izbora u okviru toga jezika pri tome se nije postavljao, a dobro poznati rezultat ovakvog postupka bio je da su učenici često imali velikih teškoća oko usklađivanja stečenih znanja i svoj ih stvarnih komunikacijskih potreba. Ovakva iskustva, kombi­novana sa saznanjima do kojih su došle sociolingvistika, primenjena lingvi stika i srodne discipline, u novije vreme su učvrsti la i popula­rizovala gledište po kome se pojam "savremeni strani jezik" ne srne prihvatali kao a priori definisana kategorija koja se na neki način sama po sebi razume, nego se, naprotiv, mora prethodno analizirati za potrebe nastave. Takva analiza ukazuje na razl ičite dimenzije izbora unutar datog jezika. Tako se, na primer, može predavati bilo opšti jezik bilo jezik neke posebne struke, pri čemu težište može da bude na različitim registrima ili funkcionalni m stilovima, na govorenom ili pisanom jeziku, i slično. Kod policentrično standardizovanih jezika postavlja se uz to i pitanje izbora standardne varijante; primera radi,

161

RANKO BUGARSKI

kod engleskog jezika ovo znači biranje između britanske, američke i l i neke treće nacionalne i l i pak internacionalne varijante, a kod špan­skog između kastilj ske i latinskoameričke varijante. (Možemo uzgred da konstatujemo kako se svojevrsni problemi ovog reda javljaju i u nastavi srpskohrvatskog kao stranog jezika.) 1 Izbori po pomenutim dimenzijama diktirani su ciljevima nastave, uzrastom i potrebama učenika, zatim geopolitičkim položajem i tradicionalnim opredeljenj­ima zajednice u kojoj se dati jezik izučava, i tako dalje.2

2. Kultura. Pojam kulture ovde treba shvatiti u širem antropo­loškom smislu, koji obuhvata materijalna i duhovna dobra određene jezičke zajednice, njene institucije i obrasce ponašanja, sisteme vred­nosti , kao i njen sveukupni pogled na svet i način života.3 Ovde treba voditi računa ne samo o različitosti jezika i kultura, nego i o odsustvu brojčane podudarnosti i simetrične raspodele ovih kategorija - odsus­tvu koje je najupadljivije upravo kod jezika koji se najviše izučavaju kao strani . Poznato je , naime, da se jedna kulturna i državna zajednica često služi većim brojem jezika (npr. Belgija, Švajcarska, Kanada itd.), i obrnuto, da se jedan jezik upotrebljava u više zajednica (npr. engleski, španski , nemački , francuski itd.) . Sa stanovišta nastave stra­nih jezika prva pomenuta situacija nije od većeg značaja, jer ta nastava po pravilu nije usmerena ka administrativno-političkim nego ka je­zičko-kulturnim entitetima, ali druga pomenuta situacija jeste u ovom pogledu relevantna, zato što upotreba istog jezika u različitim kultu­rama može s jedne strane da prikrije značajne kulturne razlike , a s druge da selekciji elemenata kulture koji će se predavati uz dati jezik pridoda još jednu važnu dimenziju . Tako, na primer, ako je reč o evropskom kulturnom krugu, na odgovarajućim stepenima nastave ne­mačkog jezika ne srne se izgubiti iz vida određeno (i u nekim oblas-

1 O ovoj nastavi v. sada Vučković (1984). 2 Nešto šire o nekima od ovde pomenutih problema v. u sledećem poglavlju.

3 Različite pristupe pojmu kulture uopšte, i posebno u nastavi stranih jezika, izlaže Đorđević (1975), sa uputama na dalju literaturu. Kritički pregled različitih shvatanja opšteg pojma kulture daju Kroeber/Kluckhohn (1963), a pionirsko delo na području lingvističkog kontrastiranja kultura predstavlja Lado ( 1 957). Za neke novije pristupe v. sada Bakingem (1982).

1 62

LINGVISTIKA U PRIMENI

tima života dosta izrazito) kulturno diferenciranje između Savezne Re­publike Nemačke, Nemačke Demokratske Republike, Austrije i Švaj­carske. A izlazeći iz pomenutog kruga, valja imati na umu da se fran­cuski osim u Evropi govori i u Kanadi , španski i u Latinskoj Americi , a engleski u više zemalja širom sveta.

lako to samo marginalno zalazi u temu koju razmatramo, na ovom mestu želimo da pomenemo značaj jednog osobenog vida kul­ture - upotrebljavajući ovaj termin sada u drukčijem i specifičnijem značenju. Reč je o nečemu što bismo nazvali jezičkom kulturom po­jedinaca i društvenih kolektiva, podrazumevajući pod tim nešto znatno više od onoga što se kod nas obično naziva kulturom govora. Ovaj poslednj i termin, kao i slični nazivi u povremenoj nesistematskoj upo­trebi, trebalo bi da obuhvati sve komponente kultivisanog govora (i pisanja) , ali se njegovo značenje u praksi često svodi na ortoepske i ortografske pojedinosti kao što su razlikovanje pojedinih glasova, ak­cenata i dužina, pisanje velikih slova, interpunkcija i slično. Manja pažnja poklanja se, na primer, razvijanju sposobnosti koherentnog i logičnog izlaganja, sažimanja i proširivanja tekstova, i uopšte ekono­mičnog i svrsishodnog a uvek do kraja jasnog izražavanja. Koncepcija jezičke kulture kakvu imamo na umu uključuje sve pomenute veštine, i to kako u maternjem jeziku tako i u stranim jezicima koj i se uče, ali uz to i znanja o različitim jezicima i njihovim kulturama, te stavove prema nosiocima jezičkih varijeteta (ovo poslednje je od naročite važ­nosti u višejezičnim zajednicama). Negovanje jezičke kulture u ovom širokom smislu, koji obuhvata određena znanja, sposobnosti i stavove u vezi s jezikom i jezicima, ne bi samo širilo vidike pojedincima i doprinosilo razvoju ličnosti , nego bi bilo i od ne malog društvenog značaja u borbi protiv svakovrsnih predrasuda, jezičke i nacionalne isključivosti , etnocentrizma, kulturnog imperijalizma i sličnih pojava koje u današnjem svetu truju odnose među ljudima i narodima. Isprav­no postavljena i kulturno usmerena nastava stranih jezika mogla bi mnogo toga da pri loži ovim naporima - koji , razume se, idu među najvažnije opšte ciljeve obrazovanja i vaspitanja u celini .4

4 Nešto šire obrazloženje ove koncepcije jezičke kulture sadrži Bugarski (1986a, pogl. Ill).

163

RANKO BUGARSKI

3. Sociolingvističko stanovište. Sociolingvistika proučava jezik u njegovom društvenom kontekstu . Kako između jezika i društva po­stoj i složen splet odnosa, ovo široko i interdisciplinarno polje prou­čavanja može se uslovno i sparcelisati - s obzirom na specifičnije pred­mete, metode i posebno ciljeve istraživanja - na nekoliko oblasti obe­leženih karakterističnim dvočlanim ili tročlanim nazivima. Pored sociolingvistike u užem smislu, svog udela ovde imaju discipline kao što su antropološka lingvistika, etnolingvistika, sociologija jezika, so­cijalna psihologija jezika, te psiholingvistika. Pitanje razgraničenj a ovih područja izlazilo bi i z okvira naše teme.5 Ovde treba samo da konstatujemo da sve ove naučne oblasti imaju, pored teorijskih, i svoje primenjene aspekte, i to u mnogim oblastima života. Što se tiče na­stave stranih jezika, ona nesumnjivo može da se unapredi ako se u njenom vidokrugu nađu - razume se, već prema realnim mogućno­stima - sociolingvistički pristup izboru jezičkih varijeteta, etnolingvis­tički obrasci ponašanja, sociopsihološki stavovi prema jeziku, psiho­lingvistički procesi usvaj anja drugih jezika, i drugo što inače spada u ovaj multidisciplinarni kompleks.6 U nekim sredinama na ovom terenu se začinje, kao čisto primenjena oblast, disciplina koju sov­jetski autori nazivaju lingvostranovedenie, a koja se kod nas (iz nužde, i terminološki ne najsrećnije) ponekad naziva lingvokulturologijom: to je proučavanje i pedagoško prezentiranje sociokulturnih činilaca koji utiču na učenje nekog jezika kao stranog, dakle neka vrsta prime­njene etnolingvistike u jednom značenju ovog termina.7

5 Na srpskohrvatskom jeziku danas ima više publikacija domaćih i stranih autora posvećenih različitim vidovima problematike jezika i društva. V. naročito Bu­garski (1974, 1986a), Bugarski/Ivir/Mikeš (1976), Hol (1976), Fishman (1978), Ra­dovanović (1979), Voif (1979), Hajmz (1980), Sapir (1984).

6 Obaveštenja o aktuelnim istraživanjima u ovim oblastima, a sa stanovišta učenja i nastave jezika, pruža Pride (1979).- Kod nas je, pored već pomenutog sin­tetičkog rada Radmile Đorđević, objavljeno više kraćih radova o pojedinim pitanjima nastave kulture, kao Riđanović (1965), Kolka (1976) i Krstulović (1976), dok iz pro­dukcije poslednjih godina treba naročito videti zbornik pod Stojnić (1982), sa refe­ratima koji obrađuju neka od pitanja pomenutih u našem tekstu.

7 Upor. Vereščagin/Kostomarov (1983) i kod nas Nikolić (1979). Posebno mesto kultura zauzima i u nastavi drugog jezika; v. npr. Jukić (1979) u kontekstu nastave srpskohrvatskog kao jezika društvene sredine učenicima mađarskog maternjeg jezika.

1 64

LINGVISTIKA U PRIMENI

Sve što je navedeno u prethodnom odeljku može se - sa naučne strane možda nedovoljno precizno, ali iz pedagoške perspektive uglav­nom opravdano - svrstati pod sociolingvističko stanovište. Ono, znači, obuhvata svest o fenomenološkoj raznolikosti jezičkih sredstava, o kognitivnim i kulturnim vidovima te raznolikosti , o različitim društve­nim funkcijama �atog jezika, o komunikacijskom potencijalu njegovih govornika, o diferenciranim načinima njegove upotrebe s obzirom na učesnike u komunikacij i , na predmet i ci lj komunikacije, na vanjezički ili situacioni kontekst, itd. Ovakva svest bi u načelu trebalo da prožima sve etape nastavnog procesa: od izbora jezika i varijeteta koji će se predavati (gde su od naročite pomoći sociologija jezika, odnosno so­ciolingvistika) , preko selekcije materijala (uz posebnu pomoć etno­lingvistike sa Iingvokulturologijom, kao i socijalne psihologije jezika), do gradiranja i prezentacije u udžbenicima (pri čemu treba računati i sa psiholingvistikom). Po sebi se razume da uloga ovih novijih osvet­ljenja nije da zasene nego da dopune i izoštre doprinos koj i jezičkoj nastavi pružaju njeni tradicionalni oslonci kao što su psihologija, pe­dagogija i metodika. Između ostalog, ovim se otvara put ka udžbe­nicima koji će biti - kao i programi na kojima se temelje - istinski savremeni, odgovarajući kako psihofizičkim mogućnostima učenika tako i njihovim stvarnim potrebama i interesovanjima, a uz to služeći i nekim širim društvenim ciljevima koje smo ranije pomenuli .

*

* *

Iz spleta međusobno povezanih pri stupa jeziku u kulturi i druš­tvu, u ovoj prilici ćemo da izdvoj imo jedan koji je počeo da se izra­zitije razvija tokom poslednje decenije a koji kod nas još nije šire poznat, pa ćemo o njemu da kažemo nekoliko reči. U kri lu socijalne psihologije, kao nauke koja proučava interakcije individualnog po­našanja i njegovog društvenog konteksta, počela je da izrasta socijalna psihologija jezika, koja jezičku aktivnost pojedinaca posmatra i tumači sa gledišta nj ihovih društveno uslovljenih stavova, motivacija, namera, očekivanja itd. Ovaj ugao gledanja omogućuje i bolje sagledanje pro­blema koji nastaju kada dva jezika i dve kulture dođu u kontakt putem

165

RANKO BUGARSKI

nastavnog procesa. Tako se, na primer, lakše uočava da se nastava stranih jezika jednim svoj im važnim obeležjem bitno razlikuje od svih drugih školskih predmeta, sa kojima se u sistemu obrazovanja stavlja u isti red. Naime, dok se drugi predmeti zasnivaju na kulturi učenika (što u određenoj meri važi i za tehničke i prirodne nauke, iako se najjasnije vidi kod humanističkih disciplina), jedino strani jezici nuž­no uvode perspektivu druge kulture, koja nije učenikova i čije ele­mente on otuda tek treba da usvoji . Za razliku od drugih predmeta, ovde se ne radi o savlađivanju novih informacija koje su deo vlastite kulture, nego o usvajanju simboličkih sistema i referentnih okvira jed­ne drukčije etnojezičke zajednice. Dakle, ne uči se o nečemu što je već na neki način "svoje" , nego se ovladava nečim "tuđim" .

Ovo je već na iskustvenom planu dovoljno jasno; najzad, čovek ne uči strani jezik da bi ostao u granicama sopstvene kulture - na­protiv! Međutim, ovakva situacija može da ima dalekosežnih impli­kacija. Pre svega, tim putem dolazi do delom eksplicitnog a delom implicitnog kontrastiranja dveju kultura koje dolaze u dodir u nastavi , pri čemu treba voditi računa o činjenici da slika kulture stranog jezika donekle zavisi od obeležja kulture domaćeg jezika, pa valja nastoj ati da se izbegne efekat krivog ogledala. Osim toga, različiti vidovi kul­ture, kako jedne tako i druge, mogu u određene svrhe da budu istak­nuti u prvi plan u nastavi jezika, uz zanemarivanje drugih, u životu date zajednice ne manje važnih. Tako je, na primer, naročito u nekim periodima, u udžbenicima izvesnih jezika za strance važno mesto do­bijala ideološka komponenta kulture, a sličnih akcenata može da bude i u nastavnim programima stranih jezika za domaću upotrebu. U sva­kom slučaju, ova materija je po svojoj prirodi dosta delikatna, pa joj treba poklanjati dužnu pažnju.

Kao i lustracija sociopsihološke perspektive u razmatranom do­menu može da posluži opšti model usvajanja drugih i stranih jezika koj i je nedavno predložio kanadski psiholog Gardner.8 Prema ovom

8 V. Gardner ( 1979). U uvodnom delu ovog rada istaknuta je i osobenost nastave stranog jezika sa kulturnog gledišta na koju smo malopre ukazali.

1 66

LINGVISTIKA U PRIMENI

modelu, društvena sredina određuje skup kulturnih verovanja date za­jednice (uključujući i stavove prema drugim jezicima i kulturama). Ovaj skup utiče na način i stepen manifestovanja pojedinih relevantnih komponenti ličnosti - inteligencije, sposobnosti za učenje jezika, mo­tivacije itd. - u procesu usvajanja stranog jezika. Ovakve individualne razlike se neposredno ili posredno odražavaju kako u formalnoj na­stavi stranog jezika tako i u sticanju neformalnih iskustava s tim je­zikom, pri čemu oba načina usvajanja jezika daju svoje lingvističke i nelingvističke (tj . kulturne) rezultate. Na taj način, društveni stavovi rašireni u zajednici u kojoj se strani jezik uči snažno utiču na moti­vaciju, i tim putem (a ne direktno! ) deluju na uspeh, dakle na usvaja­nje jezičkih i kulturnih znanja. Sa svoje strane, usvojena znanja po­vratno deluj u na iste ove stavove, što model čini dinamičnim. U širim okvirima, empirijsku potvrdu ovog dejstva nalazimo u dobro poznatoj činjenici da se kultura domaćeg jezika u ponečemu menja pod uti­cajem kulture stranog jezika. Ukratko, istraživanja na kojima se za­sniva pomenuti model pokazuju da društveni kontekst utiče čak i na odnos između individualnih razlika i uspeha u učenju; ovo daje po­seban značaj pristupu iz ugla socijalne psihologije.9

U zaključku, ima mnogo osnova za uverenje da bi stanovište koje smo široko nazvali sociolingvističkim, a koje uključuje između ostalog i specifičniju perspektivu na koju smo posebno ukazali, moglo - i moralo - značajno da doprinese uspešnosti jedne savremeno postavljene i kulturno usmerene nastave stranih jezika. Pri tom treba stalno držati u vidokrugu one potencijale - za sadržajan i stvaralački život, za delotvornu komunikaciju - koje svaki jezik nudi svojim no­siocima i koji za njih ostaju u njemu ovaploćeni; a ovi potencijali upravo se i ostvaruju društvenom upotrebom jezičkih si stema u raz­novrsnoj govornoj delatnosti .

9 Navedeni rad Gardnera nastavlja se na ranije radove u istoj tradiciji, kakvi su Gardner/Lambert ( 1972) i - sada dostupan u pre vodu - Lambert ( 1980). Kao primer istraživanja stavova i motivacija naših studenata navodimo rad: Dimitrijević/Đorđević (1975). V. i odeljak ,,Društvena motivacija učenja stranih jezika" u zborniku Bugar­skillvir/Mikeš (1976). Opštije osvrte na socijalnu psihologiju jezika sadrži, na više mesta i uz dalju literaturu, Bugarski (1986a).

167

15. Sociolingvistika 1 nastava jezika

Pojava sociolingvistike na naučnoj sceni omogućila je da se u novom svetlu sagledaju mnogi aspekti strukture, usvajanja i upotrebe jezika, uključujući i jezičku nastavu . Sociolingvistika nudi okvir u kome se mogu sa više sistema nego ranije pretresati problemi i dileme odavno poznati iskusnim nastavnicima, bar intuitivno ako ne sasvim i analitički , ali i pronalaziti rešenja za pitanja koja je tek savremeni razvoj događaja učinio aktuelnim. Popularnost ove discipline danas je već tolika da se s razlogom može postaviti pitanje njene zastup­ljenosti u nastavi jezika, naročito na univerzitetskom nivou. U ovom prilogu ukratko ćemo se osvrnuti na nekoliko bitnih pitanja nastave jezika koja se pri tradicionalnim pristupima uglavnom nisu smatrala predmetom za diskusiju, jer se uzimalo da su odgovori na njih unapred poznati , a koja jedno sociolingvističko stanovište uveliko problema­tizuje. Ovo razmatranje u principu se odnosi na nastavu kako stranih tako i maternjih jezika, dakako uz prilagođenja koja zahteva svaki od ova dva fundamentalna tipa jezičke nastave. U pogledu program­skog okvira, teorijski povoljnu mogućnost predstavljalo bi uvođenje posebnog kursa iz sociolingvistike datog jezičkog područja, ali bi u sadašnj i m prilikama malo koja visokoškolska ustanova mogla sebi da dozvoli ovaj luksuz. Stoga ćemo ovde da se pozabavimo realnijom alternativom prožimanja postojećih oblika jezičke nastave socioling­vističkim uvidima i saznanj ima.

Ovako gledano, pedagoška relevantnost sociolingvistike očituje se u dve perspektive, koje ćemo uslovno nazvati spoljnom i unutraš­njom. S po ljna perspektiva obuhvata filološki kontekst jezičkih studija:

168

LINGVISTIKA U PRIMENI

istoriju, civi lizaciju, književnost i kulturu naroda koji govore jezikom koji je predmet nastave. Unutrašnja perspektiva, izrazitije lingvistička, osvetljava strukturu i upotrebu samog tog jezika kao komunikacijskog sistema uveliko oblikovanog interakcijom različitih društvenih čini­laca. Podrazumevajući bez daljeg komentara širu valjanost prethodnog ugla posmatranja, koji je u raznim oblicima i stepenima već vekovima zastupljen u nastavi, i usredsređujući se na potonji , kao znatno noviji i otuda uopšte uzev slabije poznat u obrazovnim krugovima, pogle­daćemo kako ovaj navodi na preispitivanje nekih široko prihvaćenih il i pak zanemarenih stanovišta u vezi s pojedinim pitanjima jezičke nastave.

(l) Cilj nastave. Konvencionalne predstave o ciljevima jezičke nastave mogu se u slučaju maternjeg jezika svesti na ovladavanje je­zikom po uzoru na dobre pisce, a u slučaju stranog jezika na što bolje poznavanje nekog njegovog važećeg "ispravnog" modela, idea­lizovanog i statički shvaćenog. Sociolingvistika, međutim, priznajući postojanje različitih jezičkih varijeteta, stilova i normi, i svesnija raz­norodnih potreba i uslova jezi čkog opštenja, stavlja naglasak na svrsi­shodno i kreativno korišćenje raspoloživih jezičkih sredstava, odnosno na slobodnu komunikaciju sa različitim grupama izvornih i neizvornih govornika pod različitim okolnostima. Ovo ujedno zahteva i omo­gućuje veći stepen elaboracije u diferenciranom korišćenju jezičkih veština - govorenja, razumevanja govora, pisanja i čitanja. Kod stranih jezika ovim putem se učvršćuje i svest o potrebi višestranog upoznavanja sa govornim repertoarima izvornih jezičkih zajednica i postizanja komunikativne sposobnosti u povezivanju skupova društve­nih uloga sa odgovarajućim verbalnim ponašanjem. Stoga se impli­citno globalno određenje po kome ci lj nastave nekog jezika jeste pro­sto da se taj jezik nauči, i to kao nekakva unapred zadata homogena cel ina čij i identitet nije ni na koj i način pod znakom pitanja, pokazuje nedopustivo naivnim sa sociolingvističkog, kao i glotodidaktičkog sta­novišta.

U nastavi stranih jezika, u vezi s ovim javlja se i pitanje in­strumentalne ili pak integrativne motivacije, dakle cilj ograničenog

169

RANKO BUGARSKI

služenja jezikom u određene svrhe ili istinske komunikacije uz učešće u kulturi toga jezika. A kod svetskih jezika kakav je danas u najvećoj meri engleski, dva tipa motivacije mogu da se manifestuju i u svo­jevrsnoj sintezi - na primer, kroz tzv. internacionalni engleski (Inter­

national English ili World English) kao idiom komunikacije i kulture na nadnacionalnom planu, koji time postaje i š ire prihvatljiv u ovom vremenu n acionalnih osetlj ivosti . Naime, engleski u ovom obličju je­ste potencijalni - a u rastućoj meri i stvarni - medijum izvanredno razgranatog međunarodnog opštenja, al i i stvaralaštva u mnogim do­menima upotrebe jezika, što pojam kulturne participacije ne ukida nego ga samo podiže na svetsku razinu. Uporedo sa ovim, prirodno slabe i asocijacije koje u današnjem uveliko ideologizovanom i po­litizovanom svetu često povezuju engleski jezik sa kolonijalizomom Britanske Imperije u prošlom veku ili politikom moći SAD u ovom. Tim putem se engleski, najrašireniji i najviše upotrebljavani interna­cionalni jezik koji je ikada postojao, prilagođava savremenoj stvar­nosti i preporučuje za budućnost - između ostalog, i kao nastavni cilj vrlo visokog stepena praktične upotrebljivosti , a sa uvećanom me­rom idejne reprezentativnosti i emotivne neutralnosti . Čini se da iz ovih razloga koncept internacionalnog engleskog zaslužuje dalje razvijanje i primenu u kontekstu nastave stranih jezika - iako ovaj pojam nipošto ne treba prihvatiti nekritički , jer on ipak po svojoj prirodi postavlja određene či sto lingvističke, sociološke i pedagoške probleme; pogotovo se ne srne podleći komotnoj pretpostavci da bi on moftao da ukine potrebu za drugim jezicima internacionalnog ra­spona. 0

(2) /zbor jezičkog varijeteta. U slučaju maternjeg jezika, vari­jetet koj i će biti predmet nastave već je zadat samim postojanjem standardnog il i književnog oblika datog jezika, a određena pitanja

1 0 O varijetetima engleskog jezika širom sveta i o njegovom međunarodnom statusu dosta se piše poslednjih godina. V. naročito Fishman et al. { 1977), Smith ( 1 98 1 , 1983). Bailey/Gorlach ( 1982), Trudgi ii/Hannah ( 1982), Brumfit ( 1982), Priđe ( 1982). Kachru ( 1 983), Greenbaum ( 1985) i časopis English World- Wide; posebno u vezi s nastavom internacionalnog engleskog, takođe Strevens ( 1 980), Quirk/Widdow­son ( 1 985) i časopis World Language English .

170

LINGVISTIKA U PRJMENI

ove vrste mogu da se jave samo u vezi sa eventualnom varijantnom raslojenošću (kao npr. kod srpskohrvatskog). U nastavi stranih jezika, izbor varijeteta u načelu je osetljiv na promenljive civi lizacijske, kul­turne i političke okolnosti - i ovde naročito ako se ovi ispoljavaju u delimično razl ičitim nacionalnim varijantama. Tako, na primer, en­gleski i španski nude određene alternative u ovom pogledu, a u nekim slojevima leksike i frazeologije i nemački - za razliku od ruskog ili italijanskog, a i francuskog

·(čija varijantizacija u ovom smislu mahom

nema uticaja na izbor nastavnog modela ovog jezika kao stranog). Najvećim rasponom izbora odlikuje se engleski , kao jezik raslojen u nekoliko standardnih oblika. Sve do II svetskog rata nije bilo mnogo dilema oko modela engleskog kao stranog jezika, jer je u tu svrhu po pravilu prihvatan, ne samo u Evropi nego i drugde, vladajući obra­zac standardnog britanskog engleskog u njegovom "prihvaćenom iz­govoru" (Received Pronunciation). Sada, međutim, američki engleski predstavlja ozbiljnog takmaca na raznim stranama, a ne treba gubiti iz vida ni kanadsku, australijsku i druge verzije engleskog kao mater­njeg jezika. Pored toga, u mnogim zemljama u razvoju, gde se en­gleski predaje kao drugi jezik, lokalni varijeteti engleskog kao nematemjeg jezika (indij ski, afrički i drugi) u stvarnosti već predstav­ljaju psihološki prihvatlj ivije nastavne obrasce no što bi to činili va­rijeteti engleskog kao maternjeg jezika, pa se kao takvi već uveliko i koriste.

U svim ovim slučajevima, izabrani model mora da počiva na zajedničkim obeležjima svih varijeteta jezika koji se predaje, dakle na zajedničkom jezičkom jezgru (common core). Za neke svrhe ovo može da posluži i kao polazište u izgrađivanju strukturno pojednostav­ljenih varijeteta kakav je tzv. nuklearni engleski (Nuclear English).

1 1

Nastava se pri tom odvija uz moguće naglašavanje odlika pojedinih varijeteta u zavisnosti od lokalnih uslova, ali i uz registrovanje oso­benosti nekih drugih, prema mogućnostima, a vodeći računa o potrebi i željama onih koj i jezik uče.

1 1 O zajedničkom jezgru v. npr. Quirk et al. ( 1 972 : 13-4), a o nuklearnom engleskom Quirk ( 1982).

17 1

RANKO BUGARSKI

Povezujući ovo pitanje sa ranije pomenutim pitanjem cilja na­stave, lako ćemo utvrditi kako nas je sociolingvistika učvrstila u uverenju da više nije razumno, a ni moguće, težiti da nam učenik govori , ,kao Englez" , odnosno "kao Amerikanac" i slično, jer bi se odmah moralo pitati kao koj i upravo Englez ili Amerikanac, i to uzeto kako geografski tako i socijalno, ili zašto baš oni a ne neki treći, itd. Možda je dovoljno - a to nikako nije malo dostignuće! - ako se on u tom jeziku oseti onako lagodno, neopterećeno i "internacionalno"

kao, recimo, Šveđanin i Holanđanin koj i će, pri prvom susretu bilo gde u svetu, spontano da uspostave komunikaciju na engleskom. Isti princip trebalo bi da važi i za druge jezike u međunarodnoj upotrebi . Ovo istovremeno znači d a s e moraju tolerisati i izvesna odstupanja o d idealizovanih obrazaca - možda naročito u sferi izgovora, a ovde posebno akcenta i intonacije, gde je potpuno usvajanje izvornih obrazaca najteže, a pri tom komunikacijski uglavnom manje važno pošto se postigne odre­đeni nivo aproksimacije. Drugim rečima, autentično sociolingvističkom pojmu ,jezik stranca" treba pokloniti dužnu pažnju, umesto da se on prosto odbacuje kao nešto što valja po svaku cenu izbegavati . 12

(3) Funkcionalno raslojavanje unutar izabranog varijeteta. Ova tačka zapravo obuhvata kompleks pitanja, poznatij ih u operativnom smislu u nastavi stranih nego u nastavi maternjih jezika, koja se tiču delimično različitih normi u govoru i pisanju, različitih registara ili funkcionalnih stilova, zatim raznih vrsta tekstova i govornih činova, i slične materije. I sociolingvistika je doprinela značajne uvide u raz­nolikost upotrebe jezičkih sredstava u normalnoj situiranoj komuni­kacij i; a nastava jezika treba u ovom krugu da obezbedi diferencirane govorne navike i razvijanje drugih jezičkih sposobnosti i veština -eventualno kroz neku vrstu situacionog pristupa, ali na višem nivou od onoga koji je najčešće bio zastupljen u ranij im programima pod ovim nazivom. Pošto je ova problematika već srazmerno dobro poz­nata, bar u nastavi stranih jezika, na njoj se nećemo zadržavati , ali smo je ipak pomenuli zbog njene velike važnosti .

1 2 Za pokušaj sistematskog pristupa pojmu sociolingvističkog odstupanja u je­ziku stranca v. Janicki ( 1 982).

1 72

LINGVISTIKA U PRIMENI

( 4) Stavovi prema drugim varijete tima. Ako u nastavi nema ni potrebe ni mogućnosti da se podjednaka pažnja pokloni varijetetima jednog jezika koji nisu izabrani kao osnovni model, mogu se bar ne­govati ispravni stavovi prema njima. Ovo znači , na primer, da se neki drugi nacionalni standard, ako takav postoj i , ne srne ni implicitno ocenj ivati kao inherentno inferioran. Takođe je veoma važno da se dosledno izbegava rašireni potcenj ivački i l i čak rugački odnos prema regionalno obojenim dijalektima, urbanom substandardu i etničkim akcentima - rečju, prema govornim odlikama onih koji možda nisu uživali prednosti formalnog obrazovanja, a koje su neretko predmet akademskog kao i popularnog prezira. A kao što je do danas već i analitički poznato iz sociolingvistike i socijalne psihologije, iza sta­vova o jezičkim varijetetima kriju se stavovi o njihovim govornicima, dok su predrasude prema govoru drugih slab početni kapital u ostvarivanju bilo kakve komunikacije s njima, pa i samog ljudskog razumevanja. 13 U današnjem svetu mora se naučiti živeti sa govornim kao i sa drugim razlikama, odnoseći se prema njima pozitivno a ne negativno; u ovome je suština one sociolingvističke svesti koju treba razvijati i kroz nastavu jezika.

Treba se odmah suprotstaviti i mogućoj elitističkoj vulgarizaciji iznetog stanovišta, jer se njime ne pledira za produktivnu identifika­ciju nego za jezičku i društvenu rekogniciju . Od studenta engleskog jezika, na primer, ne traži se da sada progovori kao jorkširski farmer, Pakistanac koj i upravlja autobusom londonskog gradskog saobraćaja i l i ulični svirač u njujorškom Harlemu, ali se očekuje da u okvirima mogućnosti prepozna neka obeležja njihovih varijeteta engleskog -i , još važnije, da prihvati i nj ihov dignitet kao autentičnih ljudskih idioma. Uostalom, nešto od ovoga neophodno je i za potpunije razumevanje značajnih delova modeme knj iževnosti na jeziku koji se izučava; postoj i , naime, verovatnoća da će ona, naročito u svojim izra­zitije regionalnim, etničkim i modernim urbanim manifestacijama, biti protkana obeležjima koja se obično ne povezuju sa jednom uskom koncepcijom književnog jezika. Ima, dakle, više dobrih razloga za

1 3 Stavovi prema jezičkim varijetetima šire se razmatraju, uz navođenje dalje literature, u radovima : Bugarski ( 1 982; 1986a, pogl. V) i Kalogjera ( 1985).

1 73

RANKO BUGARSKI

nadilaženje dosta krutih akademskih, jezičkih i sociopsiholoških mo­dela u č ij im se okvirima najčešće zadržavala tradicionalna nastava jezika. 14

Na kraju još nešto. Svaka nastava već po svojoj prirodi podra­zumeva mnoga uprošćenja i idealizacije daleko složenije stvarnosti u odgovaraj ućem domenu; u nastavi jezika, kao i nekih drugih huma­nističkih predmeta, ovome se po pravilu pridružuju i apsolutizovane dvovalentne vrednosne orijentacije u stilu "dobro" /"loše" . Nasuprot tome, sama priroda sociolingvistike upućuje ovu na diferenciranje i finije n ij ansiranje predmeta i pristupa; njene vrednosne ocene uvek su relativizovane s obzirom na različite komponente jezičkog i situa­cionog konteksta u kome dolazi do verbalne komunikacije . Usled ove suprotnosti u osnovnim polazištima, susret nastave jezika i socioling­vistike , koj i pruža pogodan okvir za sistematsko promišljanje proble­matike od interesa za obe oblasti , nije samo empirij ski koristan nego je i teorijski relevantan. Stoga možemo da zaključimo, završavajući ovaj n aš letimični pregled, da bi svaka valjana teorija nastave jezika morala ozbiljno da uzme u obzir i specifično sociolingvistička sazna­nja o usvaj anju i upotrebi jezika. S druge strane, proces nastave jezika može d a olakša i spoljavanje i uočavanje pojedinih jezičkih obeležja, a posebno s njima povezanih društvenih vrednosti , interesantnih za teoriju sociolingvistike. U vremenu koje dolazi, ove dve oblasti mogle bi da u m nože tačke svojih· stvaralačkih dodira u glavi, ali i u srcu, učenika jezika.

1 4 Pojedini aspekti uloge koju sociolingvistika može da igra u nastavi jezika razmatraju se i u delu literature navedene u prethodnom poglavlju ; uz to v. još Sociolingvistika i nastava jezika, te Mihajlović ( 1 98 1) i Kolka ( 1 983).

1 7 4

16. Norme, kontekst 1 nastava jezika

Tradicionalno poimanje jezičke norme počiva, kako izgleda, na pretpostavci da za svaki jezički kolektiv postoji uvek samo po jedna norma - pri čemu se dalje pretpostavlja da se tačno zna šta ta norma predviđa a šta isključuje, te da se pripadnici datog kolektiva uglavnom mogu deliti na one koji normu čuvaju i one koji je ne poštuju; po­našanje ovih drugih onda se osuđuje kao jedan od glavnih izvora nezadovoljavajućeg stanja jezičke kulture . Ovo uprošćeno shvatanje norme ušlo je i u temelje nastave jezika, kako maternjeg tako i stranog.

Nasuprot ovome, slojevitost današnjeg života u uslovima urbane civilizacije i proširenih komunikacijskih mreža ističe zahtev za znatno većom elastičnošću u pristupu jezičkoj , kao i svakoj drugoj društvenoj normativistici . Ne dovodeći ni na koji način u pitanje samu potrebu za jezičkom standardizacijom i normiranjem jezika, mi bismo ipak morali , živeći u ovom vremenu, da preispitamo nasleđene predstave o jedinstvenoj i monolitnoj normi , neophodnoj i prikladnoj za svakoga i u svakoj prilici . Istina, povremeno se i u ovim okvirima čuju upozorenja kako norma ne srne da bude kruta, te kako ona - naročito na nekim nivoima jezičke strukture - treba svojom fleksibilnošću da omogućuje veću širinu u izboru jezičkih sredstava, sa posebnim ob­zirom na zahteve dobrog sti la. Ali sva je prilika da ovo nije dovoljno, i da treba otići korak dalje u adekvatnijem modeliranju samog pojma jezičke norme za potrebe življenja u savremenom svetu. Na ovo upućuje i novij i naučni razvoj , naročito na području sociolingvistike, čija saznanja bacaju usredsređene snopove svetla na procese diferenciranja unutar prihvaćenih jezičkih normi . Kratko rečeno, ži­votni i naučni tokovi iznose na dnevni red sledeće dalekosežno pita-

175

RANKO BUGARSKI

nje: jedna norma il i više normi? Ovo pitanje postavlja se na različite načine u različitim zajednicama, i ne može, razume se, biti govora o nekom opštevažećem odgovoru sa statusom aksioma. Da li će se govoriti o višestrukoj normi (dakle, još uvek u jednini) il i pak o de­limično različitim normama (dakle, ipak u množini) - ovo zavisi od specifične prirode svakog konkretnog slučaja. Medutim, činjenica je da danas o ovim pitanjima mora da se govori , više i određenije nego ranije, i sa izgrađeni j ih teorijskih polazi šta. 1 5

Množinski oblik imenice norma koji se javlja u naslovu ovog pri loga ima krajnje ograničen zadatak: da prosto skrene pažnju na postojanje pomenute aktuelne dileme. Cilj samog našeg izlaganja jeste da u naj kraćim potezima ukaže na neke, pretežno didaktičke, aspekte ove situacije u domenu nastave jezika, pri čemu će biti učinjen osvrt i na srodno pitanje kontekstualizacije. Sami po sebi, i u jednom čisto iskustvenom smislu, problemi koj i će ovde biti dotaknuti nisu novi , ali nj ihovo posmatranje u ovakvom jednom okviru možda može, ma­kar i u skromnijoj meri, da unapredi nj ihovo razumevanje.

Kao što je poznato, u sv�om jeziku može se govoriti bolje i l i lošije po oceni njegovih govornih predstavnika, mogu se praviti greške i l i postizati oratorski uspesi - i to sasvim nezavisno od toga da li je dati jezik standardizovan i l i nije, da l i se na njemu uopšte piše i l i ne. Iz ovog sledi da u svakoj zajednici, bila ona primitivna i l i civi­lizovana, živi jedno spontano, intuitivno osećanje za jezičku normu, pa je u ovom smislu normativnost prirodan vajkadašnji sastojak upo­trebe jezika, a ovaploćenje pomenutog osećanja može se nazvati im­plicitnom normom. U razvijenijim i nužno pismenim zajednicama, na ovo se može u procesu standardizacije nadograditi i jedna ekspli­citna norma, kao stručno uobličen i društveno propisan izbor iz ra­spoloživih jezičkih sredstava namenjen javnoj upotrebi, naročito u sfe­rama obrazovanja i kulture . 1 6

1 5 O otvaranju ovog pitanja širom sveta na svoj način govori i skorašnji re­prezentativni zbornik: Bedard/Maurais ( 1983).

1 6 Podrobnije o ovome: Bugarski (1986a, pogl. VII) .

1 76

LINGVISTIKA U PRIMENI

Kada govorimo o standardnim i l i književnim jezicima il i pak o jezičkoj nastavi, mi se uvek pozivamo na ovu drugu, eksplicitnu normu. Ono što se pri tom po pravilu zanemaruje i l i prećutkuje, me­đutim, jeste okolnost da ovakva norma, a pogotovo njena primena, sadrži i podosta implicitnih elemenata, tj . ponešto se podrazumeva što često zapravo nije rečeno. Do ovoga može doći iz više razloga: usled nedovoljne istraženosti stvarne jezičke situacije, zbog zastarele i l i inače neadekvatne norme, i l i pak - za našu temu najrelevantnije - zbog kolebanja izazvanog diferenciranjem il i čak izrazitim raslojavanjem unutar same prihvaćene norme. No bez obzira na uzro­ke, posledice su, čini se, uvek i ste - nesigurnost i promašaj i u primeni norme. Ovu situaciju ne olakšava ni okolnost da se često od svakoga prećutno traži da normu poznaje u svim pojedinostima, iako mnoge od ovih, ako su uopšte negde i zabeležene, ostaju dostupne samo užem krugu posvećenih, što stvara uslove za dalju mistifikaciju jednog pojma koji običnom čoveku i bez toga može izgledati dovoljno za­gonetan i neuhvatlj iv.

Pitanju norme mora se pristupati s ozbirom na oba medijuma, govor i pisanje, uz poklanjanje pune pažnje činjenici da se govorna i pisana norma mogu u nekim sferama međusobno značajno diferen­cirati. Potom je neophodno uzeti u obzir različite jezičke varijetete, bilo da su oni određeni geografski , društveno il i funkcionalno. U na­stavku ovog teksta uzećemo za primer srpskohrvatski kao maternji jezik ove sredine, a engleski kao predstavnika stranih jezika.

Na nivou varijanti standardnog jezika, postojanje policentrične standardizacije u srpskohrvatskom, udružene sa pitanjem izgovora i pisma, ima već dovoljno poznatih reperkusija u nastavi ovog jezika i kao maternjeg i kao stranog, pa je ovde ponajteže ponašati se kao da postoj i samo jedna norma, unapred data i odraslima opštepoznata, koju samo treba preneti đacima. 1 7 Što se engleskog tiče, pitanje izbora

1 7 O današnjem sociolingvističkom položaju srpskohrvatskog jezika, uklj­učujući i normativna pitanja, v. u skorašnjim publikacijama : Naš jezik t{anas i sutra, Aktuelna pitanja naše jezičke kulture, Jezik u savremenoj komunikaciji, i S ipka ( 1984 ) .

1 77

RANKO BUGARSKI

varijante mnogo je aktuelnije nego što bi to izgledalo prema tradicij i kod nas i još ponegde, koja je priznavala samo jedan određeni obrazac britanskog engleskog. Danas i sam ovaj model izgleda drukčije, a uz bok mu stoj i , kao rival u naj manju ruku ravnopravan, američki en­gleski , i sam ne osobito homogen u nastavne svrhe, uz dodatne mo­gućnosti izbora drugde u svetu, a danas uključuj ući i zanimljiv izlaz iz ove dileme koj i nagoveštava neutralni model u vidu tzv. interna­cionalnog engleskog, koj i se, kako izgleda, uspešno predaje i usvaj a širom sveta. ( O ovome je nešto više rečeno u prethodnom poglavlju) .

Nivo dijalekta po pravilu u nastavi nije zastupljen, a i kad se on u tom kontekstu pomene, to se često čini u najboljem slučaju oprezno i dvosmisleno, čak i kada se dostojanstvo ovog idioma de­klarativno priznaje; bilo bi pedagoški korisno kada bi se bar doslednije i sticalo da i dijalekt ima svoju normu, premda samo implicitnu i uto­liko različitu od norme jezičkog standarda. Pojam sociolekta u nastavu se tek mukotrpno probija, teorijski tu jedva priznat - osim možda kroz uobičajenu vrednosnu polarizaciju tipa "dobronoše" , u ovom slu­čaju naročito vezanu za distinkciju između govora obrazovanih kru­gova i govora neobrazovanog sveta. Za ravan idiolekta se može reći da u nastavu delimično ulazi posrednim putem, npr. kroz insistiranje na "jeziku dobrih pisaca" kao obrascu koj i , i stini za volju, teško može da bude reprezentativan za jezik bilo kojeg kolektiva.

Naj veće praznine, kako se čini , javljaju se na nivou registara ili funkcionalnih stilova standardnog jezika, bar u konvencionalnij im oblicima jezičke nastave, pa tu ozbiljniji rad tek treba da počne. Mno­gima srpskohrvatski danas i ne izgleda izrazitije funkcionalno raslo­jen, ali će pre biti da je to zapravo varka, izazvana s jedne strane tradicionalnim shvatanjima o jednoj monolitnoj normi, a s druge stra­ne, i u neposrednoj vezi s ovim, odsustvom sistematskih istraživanja šireg raspona. U pogledu engleskog, kao i drugih stranih jezika, inače po pravilu u većoj meri funkcionalno razuđenih, stanje je svakako bolje - naročito zahvaljujući uspešnom dopunjavanju jezika književ­nosti u užem smislu celom lepezom stručnih jezika, čime je i na ovom planu ukinut monopol jednog jedinog oblika jezika, ma koliko s razlogom cenjenog.

1 78

LINGVISTIKA U PRIMENI

Među nivoima jezičke strukture, najveća uloga u diferenciranom pristupu nastavi prirodno pripada leksici i gramatici . Bar načelno gle­dano, mesto leksike ovde je sasvim očigledno, naročito ako se uzme da ona obuhvata stručnu terminologiju i frazeologiju. Sa gramatikom stvari stoje nešto drukčije, pa pitanje izbora gramatičkog modela za­država svoju aktuelnost. Uopšte uzev, može se reći da uz svu dife­renciranost po različitim pomenutim dimenzijama gramatika nužno počiva na jednom invarijantnom temelju, na nečemu što anglosak­sonski l ingvisti ponekad nazivaju common core, dakle na jednom za­jedničkom jezgru . (I o ovome je bilo reči u prethodnom poglavlju). Ovo jezgro ostaje neophodno u svakoj jezičkoj nastavi, ali se proširuje u raznim pravcima s obzirom na vrstu , nivo i ciljeve nastave maternjeg i l i stranog jezika, u skladu sa praktičnim potrebama, ali i sa novijim uvidima teorijskog karaktera . Tako, na primer, rečenična gramatika neke date vrste može da bude dovoljna unutar pomenutog jezgra, ali bi za dalje diferenciranje prema medijumu, registru i sti lu bilo veoma korisno pozvati u pomoć neku od verzija tekstualne gramatike, dakako prilagođenu pedagoškim potrebama.

Iz prethodnog možemo da zaključimo da naše uobičajene pred­stave o jezičkoj normi ostaju podložne preispitivanju - ne sa stano­višta potrebe za njome, koja nije sporna, nego u pogledu njenog pra­vog sadržaja i njene detaljnije fizionomije. Na najvišem planu ap­strakcije, nekada se može govoriti o jednoj standardnojezičkoj normi kao celini, ali je pitanje koliko je taj plan blizak nekim konkretnim poslovima u vezi s jezikom. Na ovakvim poslovima mogu se pokazati mnogo bližim, i neposredno relevantnij im, specifične norme pojedinih medijuma, varijeteta, registara i stilova. Teorijska razrada odnosa iz­među opšte norme i njenih diferenciranih konkretizacija, i l i - zavisno od date situacije, ali i od ugla gledanj a - između različitih koegzi­stentnih normi istog jezika, ne spada u zadatke nastavnik§. jezika, maternjeg ili stranog; ali upravo iz ovih krugova mogao bi da dođe jedan od važnih podsticaja za produbljenij i i plodotvorniji pristup ne­kim ključnim pitanj ima jezičke norme.

Kroz dosadašnje izlaganje provejavalo je shvatanje da za mnoge svrhe pojam norme treba da bude u određenoj meri situiran , što po-

1 79

RANKO BUGARSKI

drazumeva neku vrstu kontekstualizacije. Stoga neće biti suvišno da se sada malo zadržimo na pojmu konteksta. Tu, međutim, odmah nai ­lazimo na teškoće oko definicije, pa smo prisiljeni da pođemo od tvrđenja, u nekom drugom kontekstu možda manje očekivanog ako ne i paradoksalnog, kako reč kontekst svoje puno značenje dobija tek - u kontekstu . Naime, u lingvistici se kontekst može u najopštijem smislu definisati kao skup relevantnih mogućnosti , ograničenja i veza koje proističu iz verbalne okoline i situacione sredine jezičkih jedinica i tekstova, i skaza i govornih činova, skup koji određuje uslove njihove real izacije i interpretacije. Ali preci ziranje ovakvog jednog opšteg poj­ma konteksta može da se odvija u tako velikom broju pravaca i ste­pena da bi i samo nabrajanje pojedinih vrsta konteksta koje se pomi­nju u lingvističkoj literaturi i suviše dugo potrajalo. Zato se u ovoj pril ici moramo zadovolj iti metodološkom napomenom da za mnoge svrhe naprosto nije dovoljno pozivati se na kontekst bez ikakvih spe­cifikacija, jer ne mora unapred da bude jasno ni na koju se vrstu konteksta misli - da se i ne govori , na primer, o pitanjima stepena kontekstualizacije, i l i pak hijerarhije kontekstualnih činilaca.

Za potrebe ovog dela našeg razmatranja biće dovoljno da počne­mo od već tradicionalne opšte podele na kontekst u jeziku i kontekst izvan jezika. Za ovu opoziciju najprikladnijima se čine termini jezički

odnosno nejezički kontekst. Alternativan i često upotrebljavan termi­nološki par čine lingvistički i situacioni kontekst, al i prvi od ovih termina (bar u srpskohrvatskom, za razliku npr. od francuskog ili en­gleskog) više upućuje na metajezik analize nego na sam jezik kao predmet analize, a drugi nam, iz razloga koji će biti navedeni , izgleda preširoko upotrebljen u ovom sklopu . Nekada se u ovom smislu pomi­nju verbalni i neverbalni kontekst, što je po sebi prihvatlj ivo ali u određeni m kontekstima može da sugeriše da se govornoj produkcij i daje prevaga nad jezičkom strukturom. Najzad, u literaturi se nai lazi i na par mikrokontekst l makrokontekst; on je, međutim, u ovakvoj upotrebi jasno neadekvatan , jer se razlika između "mikro" i "makro"

planova posmatranja, već po svojoj prirodi samo relativna, može pod­jednako ustanoviti unutar bilo jezičkog bilo nejezičkog konteksta uze­tih ponaosob, pa je dosta proizvoljno u njoj tražiti granicu između ovih .

1 80

LINGVISTIKA U PRIMENI

Jezički kontekst dalje se deli po raznim dimenzijama, s obzirom na jezički sistem ili na govornu realizaciju, na govoreni ili na pisani jezik, na sintagmatske ili paradigmatske odnose, na vrstu , veličinu i distribuciju jezičkih jedinica koje se kontekstualizuju (od foneme/gra­feme do diskursa ili teksta), i td. Prema nivou jezičke strukture, na primer, mogu se razlikovati fonološko-grafološki , morfološki , sintak­sički , leksički , semantički i stili stički kontekst, uz eventualne dalje podele i l i kombinacije nekih od njih .

Nejezički kontekst takođe se može dalje deliti , mada su kate­gorijalne razlike ovde po prirodi stvari teže uočlj ive, pa se elementi ovog konteksta ponekad tretiraju kontinualno i nediferencirano, iako ima valjanih razloga za izrazi tije diskriminativan pri stup i na ovoj strani . Tako se često dešava da se pojam situacionog konteksta proteže na svekoliki nejezički kontekst, kako je već pomenuto, što ne izgleda opravdano ako se u ovoj sferi razluče - da ne idemo dalje - samo tri osnovna plana, kako sledi .

Situacioni kontekst u užem i verovatno najprikladnijem smislu obuhvata samo neposrednu situaciju u kojoj dolazi do upotrebe jezika, sa njenim dobro poznatim elementima kao što su pošiljalac i primalac poruke, medijum, ambijent, svrha komunikacije, i slično. Ovaj kon­tekst može da bude osetljiv na obeležj a šireg kulturnog konteksta date jezičke zajednice, koji određuje o čemu se u nekoj sredini jezikom komunicira, na koji način, kakve se vrednosti pridaju pojedinim go­vornim činovima ili vrstama tekstova, itd. Najzad, najopštij i plan mo­gao bi se, u odsustvu boljeg naziva, identifikovali kao svetski kontekst, u smislu koj i asocira na teoriju mogućih svetova. Da damo jedan banalan primer, rečenice "Petar je pojeo sendvič" i "Petar je popio pivo" mogu se pod uslovom koreferencijalnosti el iptično svesti na rečenicu "Petar je pojeo sendvič i popio pivo" , al i se drugi glagol ne može bri sati , pa bi rečenice kao "Petar je pojeo sendvič i pivo"

valjda bile, bar strogo uzev, negramatične u svakom jeziku - iz krajnje nejezičkog i zapravo neinteresantnog razloga što se u svetu u kojem mi živimo pivo nigde ne jede, nego se pije. Ovo je, dakle, u ovom slučaju relevantan izvor ograničenja. Međutim, ovakve rečenice lako

18 1

RANKO BUGARSKI

bi postale sasvim gramatične u jednom svetu - u kakav bi, uostalom, i ovaj naš mogao bez problema uskoro da se transformiše - u kome bi se pivo moglo i jesti (u zgusnutom i zamrznutom stanju, u vidu tabli i slično) .

Ne treba posebno ni napominjati da se i dve osnovne vrste kon­teksta prepliću i prožimaju u svom međudejstvu ; dovoljno je da samo podsetimo na raspon i ulogu paralingvističkih i "kinetičkih" pojava u govornoj komunikacij i (visina i modulacije tona, afektivna glasovna sredstva, izraz lica, mimika, gestovi , odnosi u prostoru itd.), u nekim slučajevima sa delimičnim ekvivalentima i u pisanju. Nešto je pro­blematičnij i status pragmatičkog konteksta, koji se na jednoj strani može nadograditi na seriju u vezi s nivoima jezičke strukture, parne­outu pod zaglavljem jezičkog konteksta, ali na drugoj strani prirodno spada i pod situacioni pa i kulturni kontekst. Da i ovde damo jedan običan primer, isti i skaz "Vrata su otvorena" može u zavisnosti od situacije da ima celu skalu pragmatičkih dej stava (obaveštenje o či­njeničnom stanju, iznenađenje, upozorenje na promaju, poziv da se vrata zatvore, sugestija sagovorniku da se udalj i , itd . ) ; dok kulturni kontekst ovde ulazi u igru utoliko što raspon ovakvih mogućnosti ne bi nužno bio isti u svim kulturama.

Posle ovih pojmovno-terminoloških i teorijsko-metodoloških napomena, daćemo dva primera kontekstualno uslovljene upotrebe stručnih termina. Najpre jedan iz šireg kulturnog života. Pre izvesnog vremena, na sastanku u jednoj beogradskoj institucij i koja se bavi istraživanjem kulture i kulturnog života, pisac ovih redova na stolu je primetio jedan poljski zbornik pod naslovom Kultura artystyczna.

Tokom razgovora koj i je usledio, i koji se delimično odnosio i na tu publikaciju i na njome pokriveno područje, spontano je i slobodno korišten izraz "umetnička kultura" . No kada su posle sastanka učesni­ci , inače ljudi i stančanog sluha za maternji jezik, u pitani kako bi izvan ovog konteksta reagovali na navedenu srpskohrvatsku sintagmu , oni su se izj asnili saglasno piščevom sopstvenom osećanju - naime, da s njom nešto ipak nije u redu . Kod nas se normalno govori o pozo­rišnoj , filmskoj ili knj iževnoj kulturi , ali odnekud ne i o umetničkoj kulturi kao obuhvatnijem pojmu; ako bi se još i moglo za nekoga

1 82

LINGVISTIKA U PRIMENI

reći da poseduje zavidnu umetničku kulturu ( a za neke govornike je i ovo problematično), ova sintagma teško bi se izvan strogo stručnog diskursa primenila u ovde relevantnom smislu . tj . da označi neko polje rada i stvaralaštva. U poljskom, kako izgleda, odgovarajuća sintagma ima već terminološku vrednost i ni po čemu nije neobična; s druge strane, u nekim zapadnoevropskim jezicima - na primer, u engleskom - ograničenja u pogledu proizvođenja ovakvih sklopova još su znatno veća nego u srpskohrvatskom, pa se oni uglavnom ne javljaju ni u terminologizovanoj upotrebi .

Drugi primer uzećemo iz leksičko-term i nološke sfere višejezič­nosti, koja se uz razgranatost odlikuje i velikim šarenilom, i na koju ovom prilikom možemo da se osvrnemo samo letimično i nesiste­matski . lako svaki od upotrebljavanih termina ima svoje značenje, ta značenja nisu uvek dosledno diferencirana ni u kontekstu, a kamoli izvan njega. Tako višejezičnost nekad uključuje a nekad i sključuje dvojezičnost; bilingvizam ima različite korelate na individualnom i socijetalnom planu, jer se na prvom po pravilu suprotstavlja mono­

lingvizmu a na drugom uz to i multilingvizmu, a u drugom pravcu i diglosiji - prema kojoj , međutim, ne stoj i nikakva monoglosija nego samo, eventualno, triglosija i l i poliglosija. Monogloti, međutim, po­stoje, iako najčešće izvan sociolingvističke l iterature, i tu uglavnom nisu u opoziciji sa dig/otima ili triglotima nego samo sa poliglotima

- licima koja se, da bi sve bilo još lepše, u neterminološkoj , popu­larnoj engleskoj upotrebi nazivaju i lingvisti ma ! Ako pak ostanemo u registru lingvistike, i sa samo dva jezika. kako njih da zovemo? LI i Lz? Lepo, ali ovi internacionalni simboli čitaju se na veoma različite načine, ne samo u raznim jezicima nego i u istom jeziku ali u raznim oblastima nauke ili prakse u vezi s jezikom: maternji/strani

jezik u nastavi jezika, prvi/drugi jezik u psiholingvistici (sa kompli­kacijama), izvornilprevodni jezik u teoriji prevođenja (sa više alter­nativa) itd . , pri čemu npr. drugi jezik u soc iolingvistici znači nešto sasvim drugo nego u drugim oblastima u koj ima se takođe upotreb­ljava. 1 8

1 8 Termini iz ovog kruga nešto su šire razmotreni u 10. poglavlju ove knjige.

1 83

RANKO BUGARSKI

Ovi primeri, koj ima bi se lako moglo dodati mnoštvo drugih, ukazuju na važnost kontekstualnih činilaca u razumevanju i prevođe­nju stručnih tekstova, a time, u značajnoj meri , i na višim stepenima nastave jezika. Ova nastava ne može se uspešno odvijati bez stalnog pozivanja na jezički , situacioni i kulturni kontekst, kao prostor u kome se diferencirano oblikuju norme jezičke komunikacije.

1 84

17 . Pojmovi jezika i književnosti u

nastavi stranih jezika

Pitanje srazmeme zastupljenosti jezika i književnosti u nastavi jezika veoma je staro. Tokom bar dva i po milenijuma postojanja takve nastave u evropskoj civilizacij i ono se često postavljalo u raznim oblicima i različitim intenzitetom, u zav isnosti od preovlađujuće opšte intelektualne klime i prirode vladajućih predstava o ciljevima nastave matemjih i drugih jezika - u ranijim periodima mahom klasičnih, a potom i sve raširenijih živih stranih jezika. Ti ciljevi, manje ili više usklađeni sa praktičnim mogućnostima izvođenja nastave, a delimično uslovljeni i pravcima razvoja fundamentalnih nauka na koje se takva nastava oslanjala, kroz istoriju su određivali koj im jezičkim veštinama će se dati prednost, koja vrsta jezika i u kojem obimu će se predavati , te kakve će metode biti primenjivane.

Posebno u nastavi stranih jezika, ciljevi se mogu grubo podeliti na književno-umetničke, naučno-filozofske i praktično-društvene. Ov­de ne moramo obrazlagati prirodu ovako razgraničenih ciljeva, koja je u glavnim crtama inače jasna, ali želimo da i staknemo da je od početka jedna od glavnih ideja-vodilj a na ovom području bila kon­cepcija o ovladavanju drugim jezicima u svrhu čitanja na njima na­pisanih vrednih književnih dela i, time, negovanja dobrog ukusa, usa­vršavanja ličnosti i širenja kulturnih vidika. Ovakvo gledanje na je­zičku didaktiku kao pripremnu fazu za usvajanje u književnosti pohra­njenih duhovnih vrednosti od davnina je ugrađeno u same temelje humanističkog obrazovanja. U evropskoj tradicij i ono se snažno ispo­ljava već u epohama aleksandrijskih tekstologa i rimskih retoričai:a, potom u okviru srednjovekovnog opredeljivanja za auctores nasuprot

1 85

RANKO BUGARSKI

artes, zatim u renesansnom i postrenesansnom razdoblju procvata hu­manističkih studija, u filološkim interesovanjima XIX stoJeća - da bi u akademskim krugovima svoj pečat ostavilo sve do danas, naročito kroz insistiranje na strogim normama kultivisanog književnog izraza. I ranije je, doduše, bilo i drukčijih stanovišta i motiva u nastavi stranih jezika, a naročito ih ima u moderno doba; ali je karakteristično da se pomenuta linija, uz sva krivudanja, uspone i padove u sukobu sa rivalski m shvatanjima, može pratiti u kontinuitetu od svojih ranih po­četaka do današnjeg dana. 1 9

Posle ovog letimičnog istorijskog uvoda, osvrnućemo se - opet sasvim kratko, što je u ovoj prilici jedino i moguće - na problemski vid naznačenog odnosa. Teza koju žel imo da obrazložimo jeste da uloga i s razmera jezika i književnosti u nastavi stranih jezika na višim stepenima, a posebno na fakultetskom nivou, dobrim delom zavise od shvatanja prirode i obuhvata svakog od ovih poj mova ponaosob, koje onda određuje mogućnosti , načine i meru nj ihove interakcije.

Ako se, na primer, za potrebe nastave strani jezik shvati kao manje-više konačan zbir glasovnih, gramatičkih i leksičkih jedinica i obrazaca koje učenik treba "dri lovanjem" da usvoj i kako bi se mo­gao sporazumevati sa govornicima toga jezika, i ako se s druge strane pod knj iževnošću misli isključivo na brižlj ivo odabrane i visoko ce­njene uzore književne umetnosti klasičnog i poznijeg doba, veza iz­među jezika i književnosti u nastavi prirodno je minimalna, da ne kažemo nikakva. Ovo je moralo da važi već u vreme frazeoloških priručnika koje karikiraju popularni primeri tipa "My postillion has been struck by lightning" , "Ou est la plume de ma tante" , "Ne, moj a mlađa sestra n e voli sir, ali ona svira klavir" i sl ičn i : ovakvo znanje teško da je ikoga osposobilo za snalaženje u stvarnim životnim si­tuacijama, da i ne govorimo o čitanju Šekspira, Molijera ili Getea. Nasuprot tome, ako se predmetu nastave ne prilazi papagaj ski nego

1 9 Sistematski pregled ideja, shvatanja i postupaka na kojima je kroz istoriju počivala nastava jezika daje Kelly ( 1969) . Neke napomene o evoluciji opštih shvatanja jezika, relevantne i u ovom kontekstu, sadrži Bugarski ( 1984, pogl. 1).

1 86

LINGVISTIKA U PRIMENI

stvaralački , ako se dakle strani jezik shvati kao dragocena mogućnost proširenja ličnog izražajnog potencijala, uz druge ciljeve koji idu s takvim viđenjem, i ako se književnost sagleda ne kao zadat korpus nedodirljivih uzora nego kao otvoreno i pristupačno životno i skustvo, veza koju razmatramo lakše se uspostavlja.

Da se sada u okviru ovih misli potpuno prebacimo u savremene uslove . Doskora su u akademskim krugovima bili neprikosnoveni -a ponegde još uvek dominiraju - ekskluzivni i statički modeli stranih jezika, veštački homogenizovani i idealizovani (tipa Received Pro­

nunciation, Le bon usage i l i Biihnenaussprache).20 Uz njih je često

išlo, i još uvek ide, jedno restriktivno "elitističko" tumačenje knji­ževnosti kao skupa proverenih ostvarenja umetničke upotrebe jezika. Oba ova shvatanja mogu se s pedagoške strane racionalizovati , ali ih je u današnjim pri l ikama teže opravdati . Veza između njih u nastav­nom procesu ostaje problematična, sa stanovišta nastavnika kao i stu­denata, jer jezik i knj iževnost čine odelite blokove koji se malo gde dodiruju. O ovome bi svoju reč verovatno mogli da kažu i mnogi koji su takvu nastavu izvodili i l i primali na odsecima za strane jezike i knj iževnosti naših univerziteta.

Ali slojevitost modernog života, udružena sa novij im razvojem nekih relevantnih naučnih disciplina, doprinela je i jednoj , uslovno rečeno, demokratizacij i predmeta nastave, koja se ne bi smela shvatati kao pad kriterijuma - iako se neretko upravo tako doživljava. Naime, sa učvršćivanjem deskriptivnog pristupa pored strogo normativnog, pojam jezika u nastavnom kontekstu sve se više raslojava i obogaćuje uključivanjem različitih j ezičkih varijeteta i funkcija, raznih tekstova i terminologija, govornih činova i uloga, i drugih pojmova iz arsenala sociolingvistike, tekstualne lingvistike, lingvističke stilistike, pragma­tike i srodnih oblasti . Time se omogućuje razlaganje ranijih mono­litnih normi na del imično diferencirane norme pojedinih medijuma, registara i sti lova, jedinicama i obrascima šire upotrebne vrednosti

20 Prethodna poglavlja ovog dela knjige sadrže kratke osvrte na ovakve modele i njihovu današnju sudbinu, uz dalju sociolingvističku literaturu.

1 87

RANKO BUGARSKI

daje se prednost prilikom selekcije i gradiranja, a komunikativna kom­petencija učenika izgrađuje se tako da mu omogući delotvorno služe­nje stranim jezikom u širokom rasponu govornih situacija i sa raznim kategorijama sagovornika, kao i u svrhe čitanja različitih vrsta tek­stova. Neka od pomenutih područja, zajedno sa aktuelnim kretanjima u književnoteorijskim disciplinama, dovela su i do razuđenijeg poima­nja književnosti , koja uz ostvarenja lepe književnosti u užem smislu sve više obuhvata i savremene esejističko-publicističke žanrove.

Ovi uslovi u načelu pogoduju izgrađivanju čvršćih veza između jezika i književnosti u nastavi stranih jezika, i pitanje je pedagoške prakse, kao i drugih praktičnih okolnosti , u kojoj će se meri takva povezanost i ostvarivati . Daćemo samo dva-tri primera mogućnosti koje se negde već uveliko koriste, dok se drugde bar ukazuju na ho­rizontu. Što se tiče vrste jezika, ako pojam jezika bar donekle uklj­učuje i stručne jezike, i ako pojam književnosti zahvata, recimo, po­pularno-naučnu, istoriografsku i sličnu literaturu, onda "neknjiževni"

i ,,književni" tekstovi nisu samo uporedljivi, nego ih je čak teško razgraničiti . A u pogledu pristupa samom tekstu, ma koje on vrste bio, savremeni prilaz proučavanju tekstova kao koherentnih nadre­čeničnih celina nesumnjivo otvara mogućnost kombinovanja grama­tičke i književnoteorijske analize na obostranu korist. Slično se može reći i za područje stilističke i retoričke analize, ukoliko se prihvate savremene koncepcije po kojima je stil diferencirano obeležje svake, a ne samo umetničke upotrebe jezika, upravo kao što su i različite manifestacije običnog govora, a ne samo oratorstva, obeležene fino nijansiranim retoričkim sredstvima i postupcima. Uz sve to, razume se, u poj avnoj ravni jedan jezik ostaje jedno, a na njemu ostvarena književnost nešto drugo - ali se u nastavnom procesu sada može lakše postići koliko-toliko objedinjena perspektiva, bar u meri u kojoj je ona inače predviđena ciljevima nastave i nastavnim planovima i pro­gramima. Da ponovimo, danas postoje teorij ski i metodološki uslovi za kreativna prožimanja o kojima je bilo reči , a od spleta praktičnih okolnosti zavisi koliko će, i kako, oni biti korišćeni u nastavi stranih jezika.

1 88

LINGVISTIKA U PRIMENI

I da zaključimo. Prema izloženom, bilo bi pogrešno govoriti o zastupljenosti knj iževnosti u nastavi stranih jezika u smislu pojednostavljene oscilacije stručnog mišljenja između "da" i "ne" . Ne bi se moglo tek tako reći, na primer, da je književnost ranije po pravilu bivala uključena u tu nastavu, da su je potom iz nje proterali predstavnici nekih modernih pravaca u glotodidaktici , a da je sada ponovo došlo vreme da ona zauzme mesto koje joj je tu zapravo uvek pripadalo.

Situacij a je ipak složenija, pa se čini da bi ovde trebalo poštovati jedan redosled pitanja koji izgleda dovoljno logičan. Prvo pitanje jeste šta u ovom kontekstu treba smatrati književnošću : da li je to samo beletristika u užem smislu, i l i se tu mogu legitimno ubrojati i razni granični - ali time nipošto ne i marginalni - žanrovi , kao memoarski , publicistički i drugi . Tek na podlozi odgovora na ovo prvo pitanje može se racionalno postaviti drugo pitanje - da li će se književnost unositi u nastavu jezika, ili neće. Pri tome, razume se, opet treba izbeći neodgovarajuća uopštavanja i povesti računa o prirodi i cilj­evima različitih vrsta kurseva (opšteg jezika, stručnog jezika, domaćeg jezika za strance i sl .) . Primera radi , poezija može da bude sasvim deplasirana u nastavi stranog stručnog jezika tehnološke ili neke slične orijentacije, ali to ne znači i automatsko i sključivanje nekog od upravo pomenutih ali u širem smislu ipak literarnih ili bar paraliteramih žan­rova. I ako je ovde odgovor potvrdan, dakako uz ovakve uslovnosti , može se postaviti i treće pitanje - koliko književnosti uneti u nastavu, i na koji način.

U svakom slučaju, dakle, valja se čuvati površnog utiska da je ovde reč o prostom načelnom - da ne kažemo dogmatskom - oprede­ljivanju "za" i "protiv" književnosti u nastavi stranih jezika: valjda je očigledno da je ceo proolem znatno kompleksnij i i da otuda zahteva diferenciran pristup.

1 89

Bibliografska beleška

l. poglavlje čini iznova redigovan tekst pisan povodom naučnog skupa "Lingvistika i lingvističke aktivnosti u Jugoslavij i" , marta 1 985.

u Sarajevu, i objavljen u revij i Odjek, X:XXVIII :7, 1 985, 3-4. - 2.

poglavlje nastalo je kombinovanjem i proširivanjem referata podnetih na I kongresu Saveza društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije, decembra 1 977. u Beogradu (prvobitno objavljeno u Godišnjaku SDP­

U 3, 1 979, 1 9-32) i na V međunarodnom kongresu za primenjenu lingvistiku, avgusta 1 978. u Montrealu (objavljeno na engleskom je­ziku kao Bugarski 1 980) . - 3. poglavlje predstavlja znatno proširen tekst referata sa II kongresa Saveza društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije, maja 1 980. u Zagrebu, koji je u prvobitnom obliku štam­pan u Godišnjaku SDPU 4-5, 1 980-8 1 , 7-1 1 . - 4. poglavlje je pri­lagođen deo autorovog izlaganja za okruglim stolom o odnosu ling­vistike i primenjene lingvistike na VII svetskom kongresu za prime­njenu lingvistiku, avgusta 1 984. u Briselu, u celosti naknadno objav­ljenog na engleskom jeziku kao Bugarski ( 1 987). - 5. poglavlje jeste proširena verzija referata sa savetovanja "Leksikografija i stručni je­zici" , održanog aprila 1 982. u Beogradu, u organizacij i Društva za primenjenu lingvistiku Srbije, koji je objavljen u Godišnjaku SDPU

6, 1 982, 69-74. - 6. poglavlje čini unekoliko izmenjen i proširen referat podnet na simpozijumu "Kontrastivna analiza i nastava stranih jezika" , održanom novembra 1 982. u Beogradu, u organizacij i Druš­tva za primenjenu lingvistiku Srbije, i objavljen u časopisu Prevodilac,

! :3 , 1 982, 1 3- 1 8 . - 7 . poglavlje je referat sa okruglog stola o termi­nologij i , održanog decembra 1 985 . u Novom Sadu, objavljen u zbor-

1 9 1

RANKO BUGARSKI

niku pod Berić ( 1 986), 383-390. - U osnovi 8. poglavlja je referat podnet na II kongresu Saveza društava za primenjenu lingvistiku Ju­goslavije, maja 1 980. u Zagrebu, i (u izmenjenoj verzij i) na VI me­đunarodnom kongresu za primenjenu lingvistiku, avgusta 1 98 1 . u Lundu, koji je· prethodno objavljen samo na engleskom jeziku kao Bugarski ( 1 983b) . - 9. poglavlje čini izmenjen i proširen prilog raz­govoru o l ingvističkoj terminologij i decembra 1 982. u Novom Sadu, prvobitno objavljen u zborniku pod Mikeš ( 1 983), 89-92, i ovde kom­binovan sa izlaganjem na savetovanju o terminologij i u Beogradu, novembra 1 986, štampanim pod naslovom "Kriterijumi izgrađivanj a terminologije" u zborniku pod Vin aver ( 1 988), 1 7-20. - l O . poglavlje nastalo je na podlozi referata podnetih na III kongresu Saveza društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije, juna 1 983. u Sarajevu, i na VII svetskom kongresu za primenjenu lingvistiku, avgusta 1 984. u Briselu, od kojih je prvi objavljen u Godišnjaku SDPU 7-8, 1 983-84,

53-59, a drugi na engleskom jeziku kao Bugarski ( 1 986b). - Osnovu l l . poglavlja čini referat saopšten na simpozijumu ,,Jezik u međukul­tumom kontekstu" , održanom jula 1 983 . u Dablinu, u organizacij i Irskog udruženja za primenjenu lingvistiku, i objavljen kao Bugarski ( 1 985); za ovu priliku, kada se prvi put štampa na srpskohrvatskom, tekst je pri lagođen i unekoliko izmenjen. - 1 2. poglavlje čini nešto dopunjen tekst predavanja održanog u Društvu za primenjenu ling­vistiku Vojvodine, oktobra 1 980. u Novom Sadu, i objavljenog u Zbor­

niku radova Instituta za strane jezike i književnosti, Filozofski fakul­tet, Novi Sad, 3, 1 98 1 , 79-89. - 1 3. poglavlje je dopunjena verzija uvodnog poglavlja specijalno pisanog za zbornik pod Rajić ( 1 98 1 ) ,

7-26. - 14 . poglavlje predstavlja prilagođen prilog pripremljen za okrugli sto , ,Jezik i kultura u nastavi stranih jezika" , oktobra 1 98 1 .

u Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva u Beogradu, i prvobitno objavljen u zborniku pod Stojnić ( 1 982), 3 8-44. - 1 5 . poglavlje je proširena verzija saopštenja sa simpozijuma Društva za primenjenu lingvistiku Srbije, apri la 1 985. u Beogradu, objavljenog u zborniku pod Žiletić ( 1 987), 49-54. - 1 6. poglavlje nastalo je kombinovanjem saopštenja podnetih na simpozijumima Društva za primenjenu ling­vistiku Srbije u Beogradu, novembra 1 983 . i maja 1 984, i objavljenih

1 92

LINGVISTIKA U PRIMENI

u zbornicima pod Đukanović ( 1 984), 1 3-1 9, i Čavić ( 1 985), 31-34.

- 1 7. poglavlje je saopštenje sa simpozijuma Društva za primenjenu lingvistiku Srbije u Beogradu, marta 1 986, štampano u zborniku pod Grubačić ( 1 987), 9-1 1 .

1 93

Literatura

Sledeći spisak sadrži podatke o svim bibliografskim jedinicama koje su u tekstu ili u beleškama navedene samo prezimenom autora i godinom izdanja, eventualno još uz oznake stranica na koje se po­sebno upućuje. Radi ekonomičnosti , zbornici su navođeni po prezi­menu redaktora, a po naslovu samo kada ovaj nije jasno naznačen. Na kraju je lista skraćenica.

Aktuelna pitanja naše jezičke kulture ( 1 983). Beograd, Prosvetni pregled. Akulenko, V. V. ( 1 977). Naučno-tehničeskaja revoljucija i problema interancio­

nal'noj terminologii. Naučno-tehničeskaja revoljucija i funkcionirovanie jazykov mira (red. l. K. Beloded i dr.) , Moskva, Nauka, 73-84.

Annual Review of Applied Linguistics 1-3 ( 1 980-1982), ed. R. B. Kaplan. Ro­wley, Mass. , Newbury House.

Babić, S., red. ( 1 979). O teoriji prevođenja i prevođenju. (= Rukovet, Subotica, XXV:3-4).

Back, O. ( 1 970). Was bedeutet und was bezeichnet der Ausdruck "angewandte Sprachwissenschaft" ? Die Sprache, Wien, 16 , 2 1-53.

Bailey, R. W./M. Gorlach, ed. ( 1 982). English as a World Language. Ann Arbor, University of Michigan Press.

Bakingem, T. ( 1 982) . Prilog izradi taksonomije kulture za potrebe međukulturnog komuniciranja. Zbornik radova Instituta za strane jezike i književnosti, Novi Sad, Filozofski fakultet, 4, 1 1-22.

Balabuha, A. F., red. ( 1 980). lnternacional 'nye elementy v leksike i terminologii. Har'kov, Višča škola.

Baotić, J . ( 1 978). Jezička politika i jezičko planiranje. Radio-Sarajevo - Treći program, 20, 1 22-4 1 .

Barhudarov, L . S . ( 1 975). Jazyk i perevod - voprosy obščej i častnoj teorii pe­revoda. Moskva, Meždunarodnye otnošenija.

Barhudarov, S. G. i dr. , red. ( 1 976) . Problematika opredelenii terminov v slo­varjah raznyh tipov. Leningrad, Nauka.

1 95

RANKO BUGARSKI

Bedard, EJJ. Maurais, ed. ( 1 983). La nonne linguistique. Quebec, Conseil de la langue fran�aise/Paris, Le Robert.

Bendix, E. H. ( 1 966) . Componential Analysis of General Vocabulary. Blooming­ton, Indiana University Pressffhe Hague, Mouton.

Berić, V. i dr., red. ( 1 980). Kontrastivna jezička istraživanja, l simpozij um. Novi Sad, Filozofski fakultet.

Berić, V., red. ( 1 986). Kontrastivna jezička istraživanja, lli simpozijum. Novi Sad, Filozofski fakultet. fZbomik sadrži i blok tekstova o terminologiji , 37�08/.

Bibović, lj . ( 1 979). Opšta lingvistika i lingvistička terminologija. SJ VIII :4, 206-1 6.

Bjelica, N. ( 1 983). Neki primjeri polisemičnih riječi u ustavnoj terminologiji i njihovoj leksikografskoj obradi . Živi jezici, Beograd, XXXV: 1 -4, 26-9.

Brann, C. M. B . ( 1 984) , Four Definitions of National Languages in Africa lAb­stract/. AllA Brussels 84, Proceedings (ed. J. den Haese/J. Nivette), Brus­sels, ITONUB, 3, 1 453-4.

Brown, H. D . ( 1 976) . What is Applied Linguistics? A Survey of Applied Lingui­stics (ed. R. Wardhough/H. D. Brown), Ann Arbor, University of Michigan Press, l -7.

Brozović, D. ( 1 977). O mogućnostima i ciljevima konfrontacionog proučavanja suvremenih slavenskih standardnih jezika. Suvremena lingvistika, Zagreb, 1 5- 1 6, 29-33 .

Brumfit, C . J . , ed. ( 1 982). English for International Communication. Oxford, Pergamon.

Bugarski, R. ( 1 969). Pojmovno-terminološki osvrt na generativnu gramatiku. De­lo, Beograd, XV:7, 869-76. Preštampano u Bugarski ( 1 983a: 1 1 2-23) .

Bugarski , R. , red. ( 1 974). Jezik i društvo. (= Kultura, Beograd, 25). Bugarski , R. ( 1 976). Položaj psiholingvistike u krugu lingvističkih disciplina. SJ

V:4, 262-7. Bugarski, R. ( 1 978). Reflections on the Goals of Linguistics. Proceedings of the

Twelfth International Congress of Linguists (ed. W. U. Dressler/W. Meid), Innsbruck, Innsbrucker Beitrage zur Sprachwissenschaft, 249-52.

Bugarski, R. ( 1980). Some Thoughts on the Structure and Applications of Lin­guistics. Models of Grammar, Descriptive Linguistics and Pedagogical Grammar - Papers from the 5th International Congress of Applied Lin­guistics (ed. G. NickeVD. Nehls), Heidelberg, Julius Groos, 22-45.

Bugarski, R. ( 1 982). O pojmu narodne lingvistike . Radio-Beograd - Treći pro­gram, 55, 1 59-69.

Bugarski , R. ( 1 983a). Lingvistika o čoveku (Il izd.). Beograd, Prosveta. Bugarski , R. ( 1 983b). Sociolinguistic Issues in Standardizing Linguistic Termi­

nology. Language in Society, London/New York, 1 2, 65-70. Bugarski, R. ( 1 984). Jezik i lingvistika (Il izd. ). Beograd, Nolit. Bugarski, R. ( 1 985). Translation Across Cultures: Some Problems with Termi­

no1ogies. Jankowsky ( 1 985), 1 59-63.

1 96

LINGVISTIKA U PRIMENI

Bugarski, R. ( l 986a). Jezik u društvu. Beograd, Prosveta. Bugarski, R. ( l 986b ). Notes on the Terminology of Applied Linguistics. Lingui­

stics Across Historical and Geographical Boundaries: ln Honour of Jacek Fisiak (ed. D. Kastovsky/A. Szwedek), Berlin, Mouton de Gruyter, 2, 1 147-53 .

Bugarski, R . ( 1 987). Applied Linguistics as Linguistics Applied. Tomić/Shuy ( 1987), 3-1 9.

Bugarski, R.N. Ivir/M. Mikeš, red. ( 1 976). Jezik u društvenoj sredini. Novi Sad, Društvo za primenjenu lingvistiku Jugoslavije.

Catford, J. C. ( 1 965). A Linguistic Theory of Translation. London, Oxford Uni­versity Press.

Corder, P. ( 1 972). Problems and Solutions in Applied Linguistics. AlLA Third Congress Proceedings III (ed. J. Qvistgaard et al .) , Heidelberg, Julius Gro­os, 3-23 .

Corder, P. ( 1 973). Introducing Applied Linguistics. Harmondsworth, Penguin Bo­oks.

Corder, P. ( 1 978). BAAL - The Next Ten Years. AlLA B. l (22), 39-4 1 . Courchene, R . ( 1 98 1 ) . The History of the Term "Applied" in Applied Linguistics.

Actes du 5e congres de l 'AILA (ed. J .-G. Savard/L. Laforge), Quebec, Universite Laval, 66-88.

Courchene, R. ( 1984). Applied Linguistics Revisited. Bulletin de l 'ACLA , Mon­treal, 6: l , 79-8 1 .

Crystal , D . ( 1 973). Linguistic Research i n Great Britain in Relation to the Social Sciences. Sociolinguistics Newsletter; Boulder, IV:2, 1 4-6.

Crystal, D. ( 1 98 1 ). Directions in Applied Linguistics. London/New York, Aca­demic Press.

Culioli , A. ( 1 967) . Diskusija. Linguistic Theories and Their Application. Nancy, AIDELA, 62-3 .

Čavić, E. , red. ( 1 985). Kontekst u lingvistici i nastavi jezika. Beograd, Društvo za primenjenu lingvistiku Srbije.

Čomski, N. ( 1979). Gramatika i um (red. R. Bugarski , II izd.). Beograd, Nolit. Čomski, N. ( 1984). Sintaksičke strukture. Novi Sad, Dnevnik/Književna zajednica

Novog Sada. Ćupić, D., red. ( 1 982). Leksikografija i leksikologija. Beograd/Novi Sad, SA­

NU/Matica srpska. Dimitrijević, N. ( 1 975). O primenjenoj lingvistici. Zbornik Instituta za pedagoška

istraživanja, Beograd, 8, 305-8. Dimitrijević, N. ( 1 976). Primenjena neurolingvistika - korak bliže formulisanju

modela učenja stranih jezika. SJ V:4, 282-90. Dimitrijević, N. ( 1 984a). Zablude u nastavi stranih jezika (Il izd.) . Sarajevo,

Svjetlost. Dimitrijević, N. ( 1984b). Lingvistika i metodika nastave stranih jezika - bibli­

ografija radova. Beograd, Vojnoizdavački zavod.

1 97

RANKO BUGARSKI

Dimitrijević, N.IR. Đorđević ( 1 975). A Study of the Attitudes and Motivation of Students of English, Russian, German and French as Foreign Languages at the University of Belgrade. Studi ltaliani di Linguistica Teorica ed Ap­plicata. Padova, IV: l , 1 1 3-49.

Drozd, LJW. Seibicke ( 1 973). Deutsche Fach- und Wissenschaftssprache: Be­standsaufnahme, Theorie, Geschichte. Wiesbaden, Brandstetter.

Đorđević, R. ( 1 975). Kultura kao faktor u nastavi engleskog jezika kao stranog. Beograd, ICS.

Đorđević, R. ( 1 982). Uvod u kontrastiranje jezika. Beograd, Filološki fakultet. Đorđević, R. ( 1 983). Lingvistička terminologija. Prevodilac, Beograd, 11 : 1 , 47-

52. Đorđević, R. ( 1 984). Tertium comparationis kao konstrukt kontrastivne analize.

SJ XIII:3-4, 1 1 1 -6. Đukanović, J., red. ( 1 984). Gramatika u nastavi maternjeg i stranih jezika. Beo­

grad, Društvo za primenjenu lingvistiku Srbije. Durovič, L. , red. ( 1 983). Lingua in Diaspora: Studies in the Language of the

Second Generation of Yugoslav lmmigrant Children in Sweden. Lund, Sla­viska Institutionen vid Lunds Universitet.

English World-Wide: A Journal of Varieties of English. Amsterdam/Philadelphia, Benjamins (izlazi od 1980).

Fedorov, A. V. ( 1 983). Osnovy obščej teorii perevoda (IV izd. ). Moskva, Vysšaja škola.

Felber, H . ( 1 982). Some Basic Issues of Terminology. The Incorporated Linguist, London, 2 1 , 1 2-24.

Ferguson, C. A. ( 1975). Applications of Linguistics. The Scope of American Lin­guistics (ed. R. Austerlitz), Lisse, Peter de Ridder, 63-75.

Fillmore, C. J. ( 1 978). On the Organization of Semantic Information in the Le­xicon. Papers from the Parasession on the Lexicon, Chicago, Chicago Linguistic Society, 148-73 .

Fishman, J. A. ( 1 978). Sociologija jezika. Sarajevo, Svjetlost. Fishman, J . A. et al. , ed. ( 1 977). The Spread of English: The Sociology of English

as an Additional Language. Rowley, Mass . , Newbury House. Fisiak, J . , ed. ( 1 9 8 1 ). Contrastive Linguistics and the Language Teacher. Oxford,

Pergamon. Fišer-Popović, A. ( 1 984). Klasifikacija terminoloških rečnika. Prevodilac, Beo­

grad, III :2, 1 9-24. Fraser, B. ( 1 974). The State of the Applied Linguist. G URT (Ed. K. Jankowsky),

93-1 0 1 . Gardner, R . C . ( 1 979). Social Psyhological Aspects of Second Language Acqui­

sition. Language and Social Psychology (ed. H. Giles/R. N. StClair), Ox­ford, Blackwell, 1 93-220.

Gardner, R. C./W. E. Lambert ( 1 972). Attitudes and Motivation in Second Lan­guage Learning. Rowley, Mass., Newbury House.

1 98

LINGVISTIKA U PRIMENI

Gottwald, K. ( 1 977). Applicational Levels in Applied Linguistics. /RAL XY: l , 55-63 .

Greenbaum, S . , ed. ( 1 985). The English Language Today. Oxford, Pergamon. Grubačić, S . , red. ( 1 987). Odnos između jezika i književnosti u istraživanju i

nastavi. Beograd, Društvo za primenjenu lingvistiku Srbije. (]rucza, F. ( 1 975). Institute of Applied Linguistics, University of Warsaw. Glot-.

todidactica, Pozmm, VII, 1 27-9. Haberland, H./J . L. Mey ( 1 977). Editorial : Linguistics and Pragmatics. Journal

of Pragmatics, Amsterdam, 1 : 1 , l - l l . Halliday, M . A. K./A. Mclntosh/P. Strevens ( 1 964). The Linguistic Sciences and

Language Teaching. London, Longman. Hajmz, D. ( 1 980). Etnografija komunikacije. Beograd, BIGZ. Hartmann, R. R. K. ( 1 974). Linguistic Terminology: Semantic, Lexicographical

and Computational Aspects. Proceedings of the Eleventh International Congress of Linguists (ed. L. Heilman), Bologna, Il Mulino, I, 561-75.

Hartmann, R. R. K., ed. ( 1 983). Lexicography: Princip/es and Practice. Lon­don/New York, Academic Press.

Hol, E. ( 1 976). Nemi jezik. Beograd, BIGZ. Householder, F. W./S . Saporta, ed. ( 1 962). Problems in Lexicography. Blooming­

ton, Indiana University Press. Hiillen, W. ( 1 974). Prikaz zbornika Perren!Trim ( 1 97 1 ). /RAL XII:4, 355-60. Ilić, V. ( 1 968). Počeci stvaranja i angažovanja makedonske lingvističke termino­

logije. Zbornik za filologiju i lingvistiku, Novi Sad, XI, 7 1 -83. Ivić, M. ( 1 975). Pravci u lingvistici (III izd.) . Ljubljana, Državna založba Slo­

venije. Ivir, V. ( 1 976). Contrastive Analysis at the Lexical Level. Nickel ( 1 976), 11, 1 5 1-

63. Ivir, V ( 1 978a). Teorija i tehnika prevođenja. Sremski Karlovci , Centar "Karlo­

vačka gimnazija" . Ivir, V. ( 1978b) . Hrvatsko ili srpsko-engleski rječnik privrednog nazivlja. Zagreb,

Školska knjiga. Ivir, V. ( 1 978c). Ekvivalencija u prevođenju. Godišnjak, Beograd, 2, 10 1-9. Ivir, V ( 1984 ). Postupci u prevođenju jugoslavenskog društveno-političkog naziv­

lja na strane jezike. Mišeska Tomić ( 1 984), 45-50. Jakobson, R. ( 1 959). On Linguistic Aspects of Translation. On Translation (ed.

R. A. Brower), New York, Oxford University Press, 232-9. Janicki , K. ( 1 982). The Foreigner's Language in a Sociolinguistic Perspective.

Poznan, Uniwersytet Im. A. Mickiewicza. Janicki , K. ( 1 985). Tertium Comparationis in Contrastive Sociolinguistics. Nor­

d/yd: Troms(J University Working Papers on Language and Linguistics, Tromsfl), 1 0, 7-27.

Janković, S. ( 1 972). Za adekvatno prevođenje lingvističkih tekstova. Pregled, Sa­rajevo, LXII : l O, 1 333-5 1 .

1 99

RANKO BUGARSKI

Janković, S. ( l 978a). Prilog izučavanju fenomena standardnojezičke varijantnosti. KJ VII :2, 5-1 5.

Janković, S . ( 1 978b). Primijenjena lingvistika u našoj sredini . Pregled, Sarajevo, LXVIII :5 , 691-708.

Janković, S. ( 1 980-8 1 ) . Termini i prevođenje. Godišnjak, Zagreb, 4-5, 245-7. Janković, S. ( 1982). Distinktivni pokazatelji standardnojezičke varijantnosti . Naš

jezik danas i sutra, 841-5 1 . Jankowsky, K . R., ed. ( 1 985). Scientific and Humanistic Dimensions of Langua­

ge: Festschrift for Robert Lado. Amsterdam/Philadelphia, Benjamins. Jerković, J., red. ( 1 984). Leksikografija i leksikologija. Novi Sad, Matica srpska. Jezik u savremenoj komunikaciji ( 1 983). Beograd, Centar za marksizam Univer­

ziteta u Beogradu. Jocić, M. ( 1 980). Društveno-kulturna sredina kao faktor jezičkog približavanja i

kreativnosti u jeziku. Berić i dr. ( 1 980), 267-76. Jukić, Z. ( 1 979) . Elementi kulture u programima srpskohrvatskog kao jezika

društvene sredine u školama sa mađarskim nastavnim jezikom. Godišnjak, Beograd, 3, 35 1 -6.

Kachru, B . B . , ed. ( 1 983). The Other Tongue: English Across Cultures. Oxford, Pergamon.

Kalogjera, D. ( 1 985). Attitudes Toward Serbo-Croatian Language Varieties. /JSL 52, 93-1 09.

Kaplan, R. B. ( 1 979). Toward a Theory of Applied Linguistics. Linguistic and Literary Studies in Honor of A rchibald A. Hill (ed. M. A. Jazayery et al. ) , The Hague/Paris , Mouton, 4, 3 1 9-32.

Kaplan, R. B . , ed. ( 1 980) . On the Scope of Applied Linguistics. Rowley, Mass., Newbury House.

Karadža, M. ( 1983). Izvori srpskohrvatske gramatičke terminologije - uloga i mjesto Vuka Karadžića u njenom formiranju i standardizaciji. RIJK X.

Katičić, R. ( 197 1 ). Jezikoslovni ogledi. Zagreb, Školska knjiga. Katičić, R. ( 1 972). Jezikoslovni zapisi o prevođenju. Književna smotra, Zagreb,

IV: 1 2, 3-9. Katičić, R. ( 1974-1 975) . Transformacijska gramatika. Suvremena lingvistika, Za­

greb, 9-1 2 (4 nastavka). Kelly, L. G. ( 1 969). 25 Centuries of Language Teaching. Rowley, Mass . : New­

bury House. Kocourek, R. ( 1 98 1 ) . Prerequisites for an Applicable Linguistic Theory of Ter­

minology. Actes du 5e congres de l 'AIIA (ed. J .-G. Savard/L. Laforge), Quebec, Universite Laval, 2 1 6-28.

Kolka, A. ( 1 976). Usvajanje stranih jezika i razlike u kulturama SJ V:3 , 200-7. Kolka, A. ( 1983). Uvod u multidisciplinaran pristup nastavi stranih jezika. Za­

greb, Školske novine. Koller, W. ( 1 979). Einfohrung in die Obersetzungswissenschaft. Heidelberg, Quel­

le und Meyer.

200

LINGVISTIKA U PRIMENI

Komissarov, V. N. ( 1 980). Lingvistika perevoda. Moskva, Meždunarodnye ot­nošenija.

Kristal, D. ( 1 988). Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike. Beograd, Nolit. Kroeber, A. L./C. Kluckhohn ( 1963). Culture: A Critical Review of Concepts

and Definitions. New York, Vintage Books. Krommer-Benz, M., ed. ( 1 984). World Guide to Terminological Activities (2nd

ed.). Infoterm Series, 4. Miinchen, Saur. Krstulović, A. ( 1 976). Kultura i civi lizacija u nastavi stranih jezika. SJ V: 1-2,

80-3. Krzeszowski, T. P. ( 1 984). Tertium Comparationis. Contrastive Linguistics: Pro­

spects and Problems (ed. J. Fisiak) , Berlin, Mouton, 301-1 2. Kiihlwein, W. ( 1 976) . Prikaz zbornika Nickel ( 1 974). Papers and Studies in Con­

trastive Linguistics, PoznantArlington, Va. , V, 282-7. Kiihlwein, W. ( 1 980a). Angewandte Linguistik. Lexikon der germanistischen Lin­

guistik (2. Aufl. ; ed. H. P. Althaus et al.), Tiibingen, Max Niemeyer, 4, 76 1-8.

Kiihlwein, W. ( 1 980b). Bausteine zur Theoriebildung der angewandten Linguistik. Angewandte Linguistik: Positionen, Wege, Perspektiven (ed. W. Kiihl­wein/A. Raasch), Tiibingen, Gunter Narr, 1 3-27.

Labov, W. ( 1 973). The Boundaries of Words and Their Meanings. New Ways of Analyzing Variation in English (ed. C.-J . N. Bailey/R. W. Shuy), Washing­ton, D. C. , Georgetown University Press, 340-73 .

Labov, W. ( 1 978). Denotational Structure. Papers from the Parasession on the Lexicon, Chicago, Chicago Linguistic Society, 220-60.

Lado, R. ( 1 957). Linguistics Across Cultures. Ann Arbor, University of Michigan Press.

Lajons, Dž. ( 1 974) . Lingvistička revolucija Noama Ćomskog. Beograd, Duga. Lambert, V. ( 1 980). Socijalna psihologija dvojezičnosti. Radio-Beograd - Treći

program, 44, 369-92. Levi , J. ( 1 982) . Umjetnost prevođenja. Sarajevo, Svjetlost. Ljudskanov, A. ( 1 969). Traduction humaine et traduction automatique. Paris, Du­

nod. Malmberg, B. ( 1 97 1 ). Applications of Linguistics. Perren!Trim ( 1 97 1 ) , 3- 1 8. Malmberg, B. ( 1 978). Some Words of Appreciation on the Occasion of Gerhard

Nickel 's Fiftieth Birthday. /RAL XVI:3 , 1 83-5. Malmberg, B . ( 1 98 1 ) . Applied Linguistics: Past, Present and Future. AlLA 81,

Proceedings ll: Lectures (ed. B . Sigurd/J. Svartvik), Lund, Gleerup, 7-14. Mel'chuk, l . ( 1984). Dictionnaire explicatif et combinatoire du franfais contem­

porain. Recherches lexico-semantiques, I. Montreal, Universite de Mon­treal.

Melvinger, J. ( 1 982). O nazivlju transforrn�cijske tvorbene gramatike u hrvatskoj lingvistici. KJ 1 1 :3 , 1 27-3 1 .

Menac, A . ( 1 973). Još o predmetu i nazivu kontrastivne lingvistike. SJ 11:4, 244-50.

.

20 1

RANKO BUGARSKI

Mihailović, Lj . ( 1 970). Ogledi iz primenjene lingvistike. Beograd, Filološki fa-kultet.

Mihailović, Lj. ( 1 980) . Lingvistički pojam kontrasta. Berić i dr. ( 1 980), 1 1-4. Mihailović, Lj . ( 1 983) . Jezik i govor u kontrastivnoj analizi. Mikeš ( 1 983), 1 -4. Mihajlović, M. ( 1 9 8 1 ) . Neki soci o lingvistički opisi i nastav·a stranih jezika. Zbor-

nik radova Katedre za anglistiku, Niš, Filozofski fakultet, Il, 289-300. Mihajlović, M. ( 1982). Karakteristika terminologije transformaciono-generativne

gramatike. FP 20: 1 -4, 1 3 1-5 . Mikeš, M. ( 1973). Primenjena lingvistika i njeni zadaci. Savremenost, Novi Sad,

111 : 3 , 23 1-4. Mikeš, M. ( 1 977). Jezička relativnost i kontrastivna istraživanja. Godišnjak, Beo­

grad, l , 41-55 . Mikeš, M . , red . ( 1 983) . Kontrastivna jezička istraživanja, ll simpozijum. Novi

Sad, Filozofski fakultet. /Zbornik sadrži i blok tekstova "Lingvistička ter­minologija" , 85-1 66/.

Mikeš, M.IP. Vlahović ( 1 980). Prevođenje nekih izraza i termina iz oblasti vaspitanja i obrazovanja. Berić i dr. ( 1 980), 343-54.

Mikeš, M. i dr. ( 1 983) . O terminologiji iz oblasti međunacionalnih odnosa. Mikeš ( 1 983), 201 - 1 7.

Minović, M. ( 1 975). O specifičnostima srpskohrvatskih naučnih i tehničkih ter­mina i o nj ihovoj verifikaciji za potrebe škola u SR Bosni i Hercegovini, RIJK ll, 9-69.

Mišeska Tomić, O. ( 1 983). Juče, danas, sutra jugoslovenske primenjene ling­vistike. KJ 1 2:2, 89-94.

Mišeska Tomić, 0., red. ( 1 984). Jazičnite kontakti vo jugoslovenskata zaednica. Skopje, Sojuz na društvata za primeneta lingvistika na Jugoslavija/Društvo za primeneta lingvistika na Makedonija.

Morrow, K. ( 1 979). The Twelfth Annual Meeting of the British Association for Applied Linguistics. AlLA B. 2(26) , 33-5 .

Mounin, G. ( 1 963). Les problemes theoriques de la traduction. Paris, Gallimard. Musić, s.n. Meloncelli-Milak ( 1 983) . Neki problemi prevođenja naše samou­

pravne terminologije na italijanski jezik. Naučni sastanak slavista u Vu­kove dane, Beograd, 1 2:3 , 1 1 3-26.

Naš jezik danas i sutra ( 1 982) . Naše teme, Zagreb, XXVI :5 , 805-62. Nećak-LUk, A.n. Štrukelj, red. ( 1 984) . Dvojezičnost - individualne in družbene

razsežnosti. Ljubljana, Društvo za uporabno jezikoslovje Slovenije. Neubert, A . , ed. ( 1 968). Grundfragen der Obersetzungswissenschaft. Leipzig,

VEB Verlag Enzyklopadie. Neubert, A. ( 1 985). Translation Across Languages or Across Cultures? Jankowsky

( 1985), 23 1 -9 . Newmark, P. ( 1 98 1 ) . Approaches to Translation. Oxford, Pergamon. Nickel, G. ( 1 972). Zum heutigen Stand der kontrastiven Sprachwissenschaft. Rea­

der zur kontrastiven Lingu_istik (ed. G. Nickel), Frankfurt/M., Athenaum, 7- 1 4.

202

LINGVISTIKA U PRIMENI

Nickel, G., ed. ( 1 974). AlLA Third Congress Proceedings, I. Heidelberg, Julius Groos.

Nickel, G. , ed. ( 1 976). Proceedings of the Fourth International Congress of Ap­plied linguistics, I-III. Stuttgart, Hochschulverlag.

Nida, E. A. ( 1 964). Toward a Science of Translating. Leiden, E. J. Brill. Nida, E. A. ( 1 975). Componential Analysis of Meaning. The Hague/Paris, Mou­

ton. Nida, E. A. ( 1 977). Translating Means Communicating: A Sociolinguistic Theory

of Translation. GURT (ed. M. Saville-Troike), 21 3-29. Nida, E. A./C. R. Taber ( 1 969) . The Theory and Practice of Translation. Leiden,

E. J . Brill . Nikitin, M. V. ( 1 983). Leksičeskoe značenie slova. Moskva, Vysšaja škola. Nikolić, V. ( 1 979). Učenje stranih jezika i nastava kulture. Godišnjak, Beograd,

3, 357-62. Pap, L. ( 1 972). What Do We Mean by Applied Linguistics? Studies in Language

and Linguistics (ed. R. W. Eaton, Jr./J. Ornstein), El Paso, University of Texas Press, 10 1-14.

Pap, L. ( 1 976). Linguistic Terminology as a Source of Verbal Fictions. Language Sciences, Bloomington, 39, 1 -5 .

Perić, A. ( 1 982). O kriterijumima izbora termina stranog porekla u nauci i tehnici . FP 20: 1-4, 127-30.

Perić, A. ( 1 983). Savremena nauka o jeziku - generativna sintaksa i se1nantika. Beograd, Svetozar M arković.

Perren, G. E./J . L. M. Trim, ed. ( 1 97 1 ) . Applications of Linguistics: Selected Papers of the Second International Congress of Applied Linguistics. Lon­don, Cambridge University Press.

Pervan, M./ A. Štambuk/M. Pilković ( 1 983). Kontrastivna analiza semantičkih vri­jednosti nekih elektroničkih termina u engleskom i našem jeziku. Mikeš ( 1 983), 1 67-73.

Piaget, J . ( 1 955). The Language and Thought of the Child. Cleveland/New York, Meridian Books.

Piper, P. ( 1986). Između kontrastivne i konfrontativne lingvistike. Berić ( 1 986), 40 1-8.

Polovina, V. ( 1 982). O tipovima rečnika lingvističkih termina. FP 20: 1-4, 1 37-42.

Popovič, A. ( 1 980). Poetika umetničkog prevoda - proces i tekst. ( = Rukovet, Subotica, XXVI:5) .

Pre beg-Vilke, M . ( 1 977). Uvod u glotodidaktiku. Zagreb, Školska knjiga. Pride , J. B., ed. ( 1 979). Sociolinguistic Aspects of Language Learning and Tea­

ching. London, Oxford University Press. Pride, J. B. , ed. ( 1 982). New Englishes. Row1ey, Mass. , Newbury House. Quemada, B. ( 1 972). Lexicology and Lexicography. Current Trends in Linguistics

(ed. T. A. Sebeok), The Hague/Paris, Mouton, 9, 395-475 .

203

RANKO BUGARSKI

Quirk, R. ( 1 982). International Communication and the Concept of Nuclear En­glish. Brumfit ( 1 982), 1 5-28.

Quirk, R./H. G. Widdowson, ed. ( 1985). English in the World: Teaching and Learning the Language and Literatures. London, Cambridge University Press.

Quirk, R. et. al. ( 1972). A Grammar of Contemporary English. London, Long-man.

Radovanović, M. ( 1 979). Sociolingvistika. Beograd, BIGZ. Rajić, Lj . , red. ( 1 98 1 ). Teorija i poetika prevođenja. Beograd, Prosveta. Revzin, l. 1 ./V. Ju. Rozencvejg ( 1 964). Osnovy obščego i mašinnogo perevoda.

M oskva, Vysšaja škola. Riđanović, M. ( 1 965). Odnos jezika i kulture kao problem u nastavi stranih jezika.

Živi jezici, Beograd, VIII: 3-4, 75-82. Riđanović, M. ( 1 982). Jedan terminološko-leksikografski problem viđen iz trans­

formacionog ugla. Godišnjak, Zagreb, 6, 1 3 1-3. Riggs, F. W. ( 1 980). Special Languages and Terminology. Sociolinguistic s News­

letter, Boulder, XI:2, 1 8-22. Roberts, A. H. ( 1 969). Current Problems of Applied Linguistics. Actes du Xe

congres international des linguistes, Bucarest, Academie de la RSR, l , 1 75-82.

Rondeau, G. ( 1 978). AlLA President's Note. AlLA B. 2(23), l-4. Rondeau, G. ( 1 979). Une nouvelle branche de la linguistique appliquee: la ter­

minologie. AlLA B. 2(26), 1-1 5. Rondeau, G. ( 1 984). Introduction a la terminologie (2. ed.). Chicoutimi, Que. ,

M orin. Rondeau, G.IH. Felber, ed. ( 1 98 1 ). Textes choisis de terminologie, 1: Fondaments

theoriques de la terminologie (sous la direction de V. l. Siforov). Girsterm. Quebec, Universite Laval.

Rosch, E. ( 1 978). Principles of Categorization. Cognition and Categorization (ed. E. Rosch/8. B. Lloyd), Hil lsdale, N. J . , Erlbaum, 27-48.

Sager, J. C . , ed. ( 1980). Standardization of Nomenclature. (= IJSL 23). Sager, J . C .IR. L. Johnson ( 1 978). Terminology: The State of the Art. AlLA B.

1 (22), 1-1 1 . Sapir, E . ( 1 984). Ogledi iz kulturne antropologije (red. R . Bugarski, II izd.).

Beograd, Prosveta. Shuy, R. W. ( 1 984). The Decade Ahead for Applied Sociolinguistics. /JSL 45,

1 0 1 - 1 1 . Sibinović, M . ( 1 979). Original i prevod - uvod u istoriju i teoriju prevođenja.

Beograd, Privredna štampa. Sibinović, M . ( 1983). O prevođenju - priručnik za prevodioce i inokorespondente.

Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Simeon, R. ( 1 969). Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva, 1-11. Zagreb, Ma­

tica hrvatska.

204

LINGVISTIKA U PRIMENI

Slama-Cazacu, T. ( 1 980). The Place of Applied Linguistics in the System of Sciences: AL in Relation to "Linguistics" . Revue Roumaine de Linguisti­que, Bucarest, XXV:3, 153-60.

Slavjanska lingvistična tenninologija I ( 1 962). Sofija, Blgarskata akademija na naukite.

Smith, L. E., ed. ( 1 98 1 ) . English for Cross-Cultural Communication. London, Macmillan.

Smith, L. E., ed. ( 1 983). Readings in English as an International Language. Oxford, Pergamon.

Sociolingvistika i nastava jezika ( 1 98 1 ). SJ X:4, 262-321 . Sosir, F. de ( 1 96911 977) . Opšta lingvistika (IIII izd.). Beograd, Nolit. Spillner, B. ( 1 977). On the Theoretical Foundations of Applied linguistics. /RAL

XV:2, 1 54-7. Spolsky, B. ( 1 969). Linguistics and Language Pedagogy: Applications or Impli­

cations? GURT (ed. J . E. Alatis) , 1 43-55. Spolsky, B . ( 1 978). Educational Linguistics: An Introduction. Rowley, Mass. ,

Newbury House. Stančić, Lj . ( 1 982) . Pokušaji ujednačavanja hrvatskosrpske gramatičke termino­

logije u XX stoljeću. RIJK IX, 1 25-256. Steiner, G. ( 1 975). After Babel: Aspects of Language and Translation. London,

Oxford University Press. Stoberski , S. ( 1 975). Naučna i tehnička terminologija. KJ IV: l -2, 47-55. Stoberski, S. ( 1 978). Nauka i praksa podržavaju internacionalizaciju terminologije

kao pomoć u prevođenju. Mostovi, Beograd, IX:3 , 250-6 1 . Stojnić, M . ( 1 980). O prevođenju književnog teksta. Sarajevo, Svjetlost. Stojnić, M. , red. ( 1 982). Jezik i kultura u nastavi stranih jezika. Beograd, Zavod

za udžbenike i nastavna sredstva. Strevens, P. ( 1 980). Teaching English as an International Language. Oxford,

Pergam on. Šipka, M., red. ( 1 979). Školski rječnik terminoloških višestrukosti, 1-11 . Sarajevo,

Institut za jezik i književnost. Šipka, M. , red . ( 1 984). Jezik i nacionalni odnosi. (= Sveske Instituta za proučava­

nje nacionalnih odnosa, Sarajevo, 11 :5-6). Škiljan, D. ( 1 980). Pogled u lingvistiku. Zagreb, Školska knjiga. Štrukelj , l., red. ( 1 989). Uporabno jezikoslovje. Ljubljana, Zveza društev za upo­

rabno jezikoslovje Jugoslavije. Terić, G. ( 1980). Pojam "complemento" u italijanskoj gramatičkoj terminologiji

i njegovi ekvivalenti u gramatikama srpskohrvatskog jezika. Studije iz kon­trastivne analize italijanskog i srpskohrvatskog jezika, Beograd, Filološki fakultet, I , 1 02-37.

Tomić, O. Mišeska/R. W. Shuy, ed. ( 1 987). The Relation of Theoretical and Ap­plied Linguistics. New York/London, Plenum Press.

Trudgill, P./J. Hannah ( 1 982). International English: A Guide to Varieties of Standard English. London, Arnold.

205

RANKO BUGARSKI

Turčan, J. ( 1 980). Prilog proučavanju društveno-političke terminologije u slo­vačkom i srpskohrvatskom jeziku. Berić i dr. ( 1 980) , 277-86.

Vereščagin , E. M.N. G. Kostomarov ( 1 983). Jazyk i kul 'tura - lingvostranove­denie v prepodavanii russkogo jazyka kak inostrannogo (III izd. ) . Moskva, Russkij jazyk.

Vilke, M. ( 1 977). IV kongres Međunarodnog udruženja za primijenjenu l ing­vistiku. Godišnjak, Beograd, l , 8 1-5.

Vinaver, N. , red. ( 1 988). Terminologija - načela, normiranje, usaglašavanje rada. Beograd, Prevodilac .

Vlahović, P. ( 1 979). Prilog kontrastivnoj analizi društveno-političke terminologije u srpskohrvatskom i italijanskom jeziku. Godišnjak, Beograd, 3, 253-8.

Vlahović, P. ( 1 980-8 1 ). Ekvivalencija nekih izraza i termina iz oblasti vaspitanja i obrazovanja u srpskohrvatskom i francuskom jeziku . Godišnjak, Zagreb, 4-5, 321-4.

Vlahović, P. ( 1 984). Upotreba gramatičkih termina u udžbeniCima i školskim gramatikama francuskog jezika. Đukanović ( 1 984), 1 43-50.

Vojvoda, S. ( 1 973). O različitim lingvističkim pristupima prevođenju. SJ 11 :4, 25 1 -6 1 .

Vorf, B . L . ( 1 979) . Jezik, misao i stvarnost (red. R . Bugarski) . Beograd, BIGZ. Vučković, P., red. ( 1 984). Srpskohrvatski jezik kao strani. Beograd, Institut za

strane jezike. Vuković, G. ( 1980). Nazivi za obeležavanje srodnika (na materijalu srpskohrvat­

skog, slovačkog, mađarskog i nemačkog jezika). Berić i dr. ( 1 980), 253-65.

Weinreich, U. ( 1 980). On Semantics (ed. W. Labov/8. S . Weinreich). Philadel­phia, University of Pennsylvania Press.

Wierzbicka, A. ( 1 985). Lexicography and Conceptual Analysis. Ann Arbor, Ka­roma.

Willes, M. ( 1 978). BAAL Tenth Annual Meeting. AlLA B. l (22), 34-5 . Wilss, W. ( 1 977). ObersetzungswissellSchaft: Probleme und Methoden. Stuttgart,

Klett. World Language English: The International Teacher 's Journal of English as a

World Language. Oxford, Pergamon (izlazi od 1 98 1 ). Wiister, E. ( 1979). Einfohrung in die allgemeine Terminologielehre und termi­

nologische Lexikographie, 1-11. Wien/New York, Springer. Zabrocki , L. ( 1 970). Grundfragen der konfrontativen Grammatik. Probleme der

komrastiven Grammatik (ed. H. Moser), Diisseldorf, Schwann, 3 1 -52. Zgusta, L. ( 1 97 1 ). Manual of Lexicography. The Hague/Paris, Mouton. /Prevod:

Priručnik leksikografije. Sarajevo, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1 99 1/.

Žiletić , Z., red. ( 1 983). Kontrastivno analiza i nastava stranih jezika. Beograd, Društvo za primenjenu lingvistiku Srbije.

Žiletić , Z. , red. ( 1 987). Teorija nastave jezika. Beograd, Društvo za primenjenu lingvistiku Srbije.

206

LINGVISTIKA U PRIMENI

Skraćenice:

A llA B. - AllA Bulletin, Pisa FP - Filološki pregled, Beograd Godišnjak - Godišnjak Saveza društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije,

Beograd/Zagreb/Sarajevo G URT - Georgetown University Round Table on lAnguages and Linguistics,

Washington, D. C. JJSL - International Journal of the Sociology of Language, Berlin/New York/Am­

sterdam /RAL - International Review of Applied Linguistics in lAnguage Teaching, Hei-

delberg KJ - Književni jezik, Sarajevo RIJK - Radovi Instituta za jezik i književnost, Odjeljenje za jezik, Sarajevo SJ - Strani jezici, Zagreb

(Skraćivani su samo naslovi serijskih publikacija koji su se u spisku literature javili više od dva puta.)

207

Registar 1mena

Ovaj spisak obuhvata imena navedena u glavnom tekstu i u beleškama, ali ne i u zajedničkom spisku literature, koji otuda služi i kao dopuna registra imena. Imena su ovde data samo u izvornoj ortografiji ; ona koja se pominju u tekstu tamo su transkribovana (kao i u beleškama kada se upućuje na naše prevode u koj ima je tako pos tup ljeno).

Akulenko, V. V. 79 Anthony, E. M. 29 Avgustin 72

Babić, S. 1 33, 1 52, 1 5 5 Back, O. 2 6 , 2 8 , 3 2 , 34, 3 6 , 39 Bailey, R. W. 1 70 Balabuha, A. F. 95 Baotić, J. 1 1 8 Barhudarov, L. S. 1 54 Barhudarov, S. G. 77 Bedard, E. 1 76 Belić, A. 98 Bendix, E. H. 73 Berić, V. 55, 88, l l 3, 1 92 Bibović, Lj . 79 Bjelica, N. 79 Brann, C. M. B. 1 1 8 Brown, H. D. 26, 33 Browne, W. l 03 Brozović, D. 93, 98 Brumfit, C . J. 1 70

Buckingham, T. 1 62

Bugarski, R. 2 1 , 36, 53, 60, 103, 1 63, 1 64, 1 67, 1 73, 1 76, 1 86, 1 9 1 , 1 92

Catford, J. C. 1 37, 1 54

Chomsky, N . 1 02, 1 03, 1 07

Corder, P. 28, 36, 37, 38

Courchene, R. 36, 39

Crystal, D. 43, 59, 1 07

Culioli, A. 32

Čavić, E. 1 93

Ćupić, D. 75

Dimitrijević, N . 36, 39, 49, 55, 1 1 6, 1 67

Dimitrovski, T. 93

Drozd, L. 76

209

LINGVISTIKA U PRIMENI

Đorđević, R. 79, 8 1 , 85, 88, 9 1 , 1 62, 1 64, 1 67

Đukanović, J. 53, 1 93 Durovič, L. 1 1 7

Fedorov, A. V. 1 54 Felber, H. 75, 76 Ferguson, e. A. 33, 34 Filipović, R. 47, 78 Fillmore, e. J. 74 Fishman, J. A. 36, 1 54, 1 70 Fisiak, J. 8 1 Fišer-Popović, A. 77 Fraser, B. 26

Gardner, R. e. 1 66, 1 67 Gottwald, K. 26 Gorlach, M. 1 70 Greenbaum, S . 1 70 Grubačić, S . 1 93 Grucza, F. 34

Haberland, H. 33 Hall, E. 1 64 Halliday, M. A. K. 30, 33 Hannah, J . 1 70 Hartmann, R. R. K. 75, 99 Hlebec, B. 1 07 Householder, F. W. 75 Hiillen, W. 25 Hymes, D. 1 0 1 , 1 64

Ilić, v. 93 Ivić, M. 2 1 Ivić, P. 93 Ivir, V. 53, 73, 82, 88, 9 1 , 1 27,

1 30, 1 32, 1 33, 1 36, 1 4 1 , 1 44, 1 45 , 1 52, 1 54, 1 64, 1 67

Jakobson, R. 1 3 3 Janicki, K . 8 5 , 89, 9 1 , 1 72

Janković, S. 54, 79, 83, 1 1 9 Jankowsky, K. R. 130 Jerković, J. 75 Jespersen, O. 7 1 Jocić, M . 79 Johnson, R. L. 76 Jukić, Z. 1 64

Kachru, B. B. 1 70 Kalogjera, D. 1 73 Kaplan, R. B. 26, 29, 34, 39, 43,

50, 6 1 , 63 Karadža Garić, M. 79, 95 Katičić, R. 79, 97, 1 03, 1 4 1 Kelly, L . G . 1 86 Klajn, l. 95, 1 07 Kluckhohn, e. 1 62 Kocourek, R. 76 Kolarič, R. 93 Kolka, A. 1 64, 1 73 Koller, W. 1 50, 1 54 Komissarov, V. N. 1 43 Kostomarov, V. G. 164 Kroeber, A. L. 1 62 Krommer-Benz, M. 76 Krstulović, A. 1 64 Krzeszowski, T. P. 85, 9 1 Kiihlwein, W. 25, 26, 30

Labov, W. 74 Lado, R. 1 30, 1 62 Lambert, W. E. 1 67 Levy, J. 1 40 Lewin, K. 36 Lyons, J. 1 03

Ljudskanov, A. 1 43

Malmberg, B. 3 3 , 34, 56, 6 1 Maurais, J . 1 76 Mclntosh, A. 30, 33

2 1 0

RANKO B UGARSKI

Mel' chuk, l. 75

Meloncelli-Milak, l 79

Melvinger, J. 1 03

Menac, A. 98

Mey, J. L. 33

Mihailović, Lj . 34, 88, 89

Mihaj lović, M. 1 03 , 1 73

Mikeš, M. 34, 53, 5 5 , 79, 85, 88, 93, 95, 1 03 , 1 1 3 , 1 20, 1 28, 1 29, 1 64, 1 67, 1 92

Minović, M. 77

Mišeska Tomić, O. 53, 54, 57, 1 1 7

Molnar Čikoš, L. 93

Morrow, K. 50

Mounin, G. 1 43

Musić, S. 79

Nećak-Luk, A. 53

Neubert, A. 1 30, 1 54

Newmark, P. 1 43

Nickel, G. 25, 26, 50

Nida, E. A. 73, 1 23 , 1 5 1 , 1 54

Nikitin, M. V. 74

Nikolić, V. 1 64

Pap, L. 26, 28, 99

Perić, A. 95, l 03

Perren, G. E. 33

Pervan, M . 79

Piaget, J. 36 Pilković, M . 79

Piper, P. 88 Polovina, V. 79

Popovič, A. 1 37, 1 40, 1 53

Prebeg-Vilke, M. 46

Priđe, J. B. 164, 1 70

Quemada, B. 75

Quirk, R. 1 70, 1 7 1

2 1 1

Radovanović, M. 164 Rajić, Lj . 1 32, 1 52, 1 55, 1 92 Revzin, l l 1 43 Riđanović, M. 53, 103, 1 64 Riggs, F. W. 1 0 1 Roberts, A . H . 25 Rondeau, G. 3 1 , 37, 76 Rosch, E. 74 Rozencvejg, V. Ju. 1 43

Sager, J. C. 76 Sapir, E. 1 64 Saporta, S . 75 Saussure, F. de 83 Savić, S. 1 03 Seibicke, W. 76 Shuy, R. W. 57, 63 Sibinović, M. 1 32, 1 3 8, 1 40, 1 43,

1 52, 1 5 5 Simeon, R . 7 9 Slama-Cazacu, T. 3 1 S mith, L . E. 1 70 Spillner, B . 26, 39 Spolsky, B. 29, 39, 46, 1 1 8 Stančić, Lj . 93 Steiner, G. 1 34 Stoberski, Z. 76, 1 OO Stojnić, M. 1 38, 140, 1 54, 1 92 Strevens, P. 30, 33, 43, 170

Šipka, M. 77, 1 1 9, 1 77 Škilj an, D. 2 1 , 1 20 Štambuk, A. 79 Štrukelj, l. 53, 57

Taber, C. R. 1 5 1 , 154 Tanasković, D. 95 Terić, G. 84 Trim, J. L. M. 33 Trudgill, P. 1 70 Turčan, J. 79

Vereščagin, E. M. 1 64 Vilke, M . 25, 36 Vina ver, N. 1 92 Vlahović, P. 79, 1 28 Voj voda, S. 1 53 Vučković, P. 1 62 Vuković, G. 79

Weinreich, U. 73 Whorf, B. L. 85, 1 64

LINGVISTIKA U PRIMENI

2 1 2

Widdowson, H. G . 1 70 Wierzbicka, A. 75 Willes, M. 33 Wills, W 1 54 Wilster, E. 75, 76

Zabrocki, L. 34 Zgusta, L. 75

Žiletić, Z. 53, 89, 1 92

Registar pojmova

Ovaj selektivni spisak sadrži samo neke vazmJe pojmove, isključujući pri tom one najšire ili najučestalije. Na pojedine lingvi­stičke discipline upućuje se samo tamo gde se one definišu ili se o nj ima podrobnije govori .

AlLA v. Međunarodno udruženje za primenjenu lingvistiku

analiza diskursa 1 8

dijahronija I S dijalektologij a 1 7

Društvo z a primenjenu lingvistiku Jugoslavije 34, 52, 53

etimologij a 1 5

etnolingvistika 1 9

filologija 14- 1 5

filozofija jezika 1 6

fonetika 1 7

fonologija 1 7

geolingvistika 1 7

glotodidaktika 20 glotogonija 1 8

grafemika (grafologija) 1 8

gramatika 1 7

gramatologija 1 8

2 13

interlingvistika 2 1

internacionalni engleski 1 70, 1 78

kontekst 1 80-4 kontrastivna analiza 78-85

leksikografija 20, 69-77 leksikologija 1 7 lingvistička geografij a 1 7 lingvistička pragmatika 1 8 lingvistička stilistika 20 lingvistička teorij a 1 6 lingvistička tipologij a 1 6 lingvistika 1 3-2 1

- algebarska 20 - antropološka 1 9 - arealna 1 7 - deskriptivna 1 6 - istorijska 1 6 - kontaktna 1 7 - kontrastivna 1 6 - matematička 20 - normativna 20 - opšta 1 5-6

LINGVISTIKA U PRIMENI

- primenjena 20

- računarska 20 - statistička 20 - tekstualna 1 8

- uporedna 1 6 lingvokulturologija 1 64

makrolingvistika 1 5

Međunarodno udruženje za pri menjenu lingvistiku 26, 42-6, 48-50, 53-4, 56, 57, 70

mikrolingvistika 1 5 morfofonologija 1 7 morfologij a 17

neurolingvistika 20 norma 1 75--84

onomastika 1 8

prototip 74

psiholingvistika 1 9 psihologij a jezika 1 9

2 1 4

Savez društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije 7, 24, 52-7, 89, 1 20, 1 9 1-2

semantika 1 7 sinhronija 1 5 sintaksa 1 7 socijalna psihologija jezika 1 65-7 sociolingvistika 1 9, 1 64, 1 68-74 sociologij a jezika 1 9

teorija prevođenja 2 1 , 1 3 1-1 57 - podela 1 35, 145-6

terminologija 75--85 - društveno-politička 1 27-9 - kontrastivne lingvistike 86-9 1 - lingvistička 92-10 l - primenjene lingvistike

1 1 3-20, 1 82-3 - transformaciono-generativne

gramatike 96-7, 1 02-1 2 tertium comparationis 80, 82, 83,

84-5, 86, 89-9 1

univerzalije jezika 1 6

Sadržaj

U vodna napomena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5

Predgovor prvom izdanju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

I OPŠTI DEO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . l l

l . Lingvistika i njene discipline . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 3

2 . Pojam i značaj primenjene lingvistike . . . . . . . . . . . . . . . 22

3. Primenjena lingvistika u svetu i kod nas . . . . . . . . . . . . . 4 1

4 . Primenjena lingvistika kao lingvistika u primeni . . . . . . 5 8

II TERMINOLOGIJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67

5. Lingvistika, leksikografija i terminologija . . . . . . . . . . . . 69

6. Kontrastivna analiza terminologije i terminologija kontrastivne analize . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 78

7 . Terminologija kontrastivne lingvistike . . . . . . . . . . . . . . . 86

8. Kriterijumi izgrađivanja lingvističke terminologije . . . . . 92

9. Terminologija generativne gramatike . . . . . . . . . . . . . . . 1 02

1 0. Terminologija u primenjenoj lingvistici . . . . . . . . . . . . . 1 1 3

III PREVOĐENJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 2 1

l l . Međukulturno prevođenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 23

1 2. O prirodi teorije prevođenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 3 1

1 3 . Teorija prevođenja kao naučna disciplina . . . . . . . . . . . . 143

2 1 5

RANKO BUGARSKI

N NASTAVA JEZIKA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 59

1 4. Jezik i kultura sa sociolingvističkog stanovišta . . . . . . . 1 6 1

1 5 . Sociolingvistika i nastava jezika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 68

1 6. Norme, kontekst i nastava jezika . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 75

1 7. Pojmovi jezika i književnosti u nastavi stranih jezika . 1 85

Bibliografska beleška . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 9 1

Literatura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 95

Registar imena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209

Registar pojmova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2 1 3

CIP - KaraJiom:J�Hja y ny6nHK�HjH Hapo,AHa 6H6nHOTeKa Cp6Hje, lieorpa.A

8 1 8 1 :00 1 .4 82'255.2

37 1 .3 : :8 1 1

:&YI'APCKII, PaaKO Lingvistika u primeni l Ranko Bugarski.

- Beograd : Čigoja štampa, 2007 (Beograd : Čigoja štampa). - 2 1 5 str. ; 20 cm. ­

(Sabrana dela l Ranko Bugarski ; knj . 5)

Tiraž 300. - Bibliografska beleška: str. 1 9 1- 193 . - Bibliografija: str. 1 95-206. -

Registri.

ISBN 978-86-7558-529-9

a) nHHI11HCTHKa b) �HI11HCTHKa ­TepMHHOJIOmja e) I<H.HX<eBHO npeao�eH.e d)

C'I'paHH je:JH�H - HacTaaa COBISS.SR-ID 1 43645452