Panevropski univerzitet ,, Apeiron’’ Fakultet pravnih nauka

Banja Luka

FENOMENOLOGIJA I POJAVNI OBLICI MALOLETNIČKE DELINKVENCIJE

DIPLOMSKI – SPECIJALISTIČKI RAD

Student: Mentor: Zvekić Elvira doc.dr. Mile Matijević

Banja Luka, februar 2010. godine

2

S A D R Ž A J UVOD……..……………………………………………………………………………..…..4

1. POJAM FENOMENOLOGIJE ……………………………………………….……6 2. ISTORIJSKI OSVRT ……………………………………………………….……….8

3. LIČNOST MALOLETNIH DELINKVENATA …………………………...………9

3.1. Teorija inteligencije ……………………………………….................................9

3.2. Normativni karakter ličnosti delinkventa ……………..……………………..10

3.3. Formiranje slike mladih o sebi …………………………………….………….11

4. MALOLETNIČKA DELINKVENCIJA …………………………….……………13

4.1. Pojam maloletničke delinkvencije ……………………………………………13

4.2. Maloletnički kriminalitet …………………………………………...…………15

4.3. Socijalno-patološke pojave maloletnika ……………………………….……..16

4.4. Prekršaji maloletnika …………………………………………………………17

5. NAJČEŠĆI DELIKTI MALO LETNIH PRESTUPNIKA ………………….……19 5.1. Starosna dob i kriminalitet …………………………………………………….19 5.2. Imovinski delikti …………………………………………..................................20 5.3. Delikti protiv života i tela …………………………………...…………………21 5.4. Seksualni delikti ………………………………………………………………..22 5.5. Saobraćajni delikti ……………………………………………………………..23 6. FAKTORI MALOLETNIČKE DELINKVENTNOSTI …………………………24

6.1. Uvodne napomene ………………………………………………….………….24 6.2. Biološki i psihološki faktori ………………………….......................................24 6.3. Socijalni faktori ………………………………………………………………..26

3

7. RECIDEVIZAM.…………………………………………………………...……….32

7.1. Pojam recidevizma ……………………………...………. … ………………..32 7.2. Kriminološko-penološki značaj recidevizma...………....................................32

7.3. Tipologija recidivista ……………………………………………..…………..33

8. PRIČE O MALOLETNIM DELINKVENTIMA U KAZNENO – POPRAVNOM DOMU ZENICA ……………………………………………………………………35 8.1. Podaci federalnog MUP-a, na prostoru sedam kantona FBiH u periodu od

1992. do 1997. godine …….……………….........................................................36

8.2. Zavod za mušku decu i omladinu u Sarajevu ………………………………37

9. ISTRAŽIVANJE ………………………………… ………………..…….……………39

9.1. Metodologija istraživanja ………………………………………..…………….39 9.1.1. Predmet istraživanja …………………………………………….……………39 9.1.2. Cilj istraživanja ……………………………………………………………….39 9.1.3. Zadaci istraživanja ……………………………………………………………39

9.1.4. Hipoteze ………………………………………………………………………..40 9.1.4.1. Glavna hipoteza….……………………………………………………40

9.1.4.2. Podhipoteze .…………………………………………………………..40

9.1.5. Metode, tehnike, instrumenti .………………………………………………..41 9.1.6. Uzorak istraživanja ….………………………………………………………..41 9.2. Analiza anketnog upitnika za učenike/ce .…………………………………….41

9.3. Interpretacija anketnog upitnika.……...…………………………….………..49 10. ZAKLJUČAK ..………………………………………………………………………...51 LITERATURA…...………………………………………………………………………...53

4

UVOD O pojavama devijantnog ponašanja kod dece i mladih vrlo je delikatno govoriti i pre bi se valjalo zapitati, ne o posledicama, nego o uzrocima ovog značajnog društvenog problema, te zbog čega kod maloletnika dolazi do poremećaja društvenog ponašanja i zašto oni imaju želju i potrebu da krše društveno prihvatljive norme ponašanja? Oni to najčešće rade da bi izrazili revolt prema postojećem stanju u društvu i neslaganje s nametnutim obrascima ponašanja, ali neprilike i problemi nastaju kada to čine nepromišljeno, jer kad kreativnost i pobuna protiv autoriteta ustupi mesto destrukciji ne možemo više govoriti o subkulturi ili kontrakulturi kao pobuni protiv konformizma. Sve češće u medijima, crnim hronikama naših novina ne spominju se imena počinilaca krivičnih dela, spisani su samo njihovi inicijali, zbog toga što se skoro svakodnevno dešava da zakone krše i osobe znatno mlađe od 18 godina. ,, Maloletnik N.N. opljačkao prodavnicu’’…. ,,Dečaci M.D. i T.M optuženi za silovanje’’…Ovakvi naslovi sve više pune stupce crne hronike. Gotovo da ne prođe dan a da se u medijskim izveštajima ne nađu inicijali iza kojih se krije dete-delinkvent. Delinkventno ponašanje kao ekstremni oblik asocijalnog ponašanja ima, u smislu kvalitativnih razlika, specifične karakteristike prema prosečnom i poremećenom ponašanju, premda je s njima značajno povezano. Obzirom na uzrast i niz drugih činioca(bio-psiho-socijalnih, kriminalno-političkih, pravnih i mnogih drugih), koji su karakteristični za decu i maloletnike, maloletnička delinkvenicja pokazuje određena obeležja iz kojih proizilaze teskoće definisanja samog pojma maloletničke delinkvencije. Prema užem shvatanju maloletnička delinkvencija obuhvata sve aktivnosti maloletnka koje su inkriminisane pozitivnim krivičnim zakonom.

Kriminalitet mladih zaslužuje punu pozornost sa stajališta racionalne politike suzbijanja kriminaliteta jer se brojnim kriminološkim istraživanjima došlo do saznanja koja upućuju na zaključak da se od jednog manjeg dela delinkventne populacije mladih regrutuju kasnije kriminalni povratnici, višestruki povratnici i delinkventi iz navike, koji čine najtvrdokorniji deo svake kriminalne populacije. Suzbijanje maloletničke delinkvencije je organizovan, planski i koordiniran napor raznih tela, ustanova i službi u čijem je delokrugu i nadležnost, rad s mladima, usmeren na sprečavanje i suzbijanje tih pojava. Naše društvo je zbog dugogodišnje političke i ekonomske krize, posebno u riziku. Siromaštvo kao prevladavajuće stanje stanovništva, značajan je rizični faktor raznih vidova neprihvatljivog ponašanja mladih. Ratno razdoblje kroz koje je zemlja prošla, praćeno intenzivnim migracionim kretanjima, doprinosi pogoršanju stanja u svim društvenim sistemima. Zemlju napušta znatan deo najobrazovanijeg stanovništva u najproduktivnijoj životnoj dobi, dolazi do unutrašnjih migracija, pa se relativno veliki broj raseljenih i izbeglih lica mora prilagođavati novim, često vrlo nepovoljnim, životnim okolnostima. To dodatno

5

opterećuje zdravstveni, obrazovni, socijalni i druge sisteme brige i zaštite dece i mladih,čime se otvara prostor za kvalitativni i kvantitativni rast neprilagođenog ponašanja mladih. Opterećeni borbom za preživljavanje, roditelji često nemaju vremena za svoju decu. Dolazi do značajnih promena i poremećaja u porodičnom životu, pa porodica sve više gubi svoju tradicionalnu ulogu.’’ U modi’’ su modeli ponašanja po kojima ljudi ne biraju sredstva da bi došli do cilja. Oni se nažalost projektuju i na one najranjivije – na decu. Nedostatak komunikacije između roditelja i dece, poremećeni bračni odnosi, škola koja ne ostvaruje svoju obrazovnu, a posebno vaspitnu ulogu, kriza u društvu… sve su to uzročnici zbog kojih je trend maloletničkog kriminaliteta danas u porastu, a maloletnička delinkvencija postaje ozbiljan društveni problem i u našoj zemlji. U Bosni i Hercegovini su jasno vidljivi neki trendovi vezani za maloletnički kriminalitet. Ti trendovi uključuju sve veći broj maloletnika mlađih od 14 godina uključenih u izvršenje krivičnih dela i udruživanje maloletnika u organizovane grupe počinioca krivičnih dela. U porastu je i broj krivičnih dela u kojima maloletnici iskazuju okrutnost, a recidevizam je i više nego očigledan. Sve navedene činjenice su me podstakle da za temu ovog rada odaberem razmatranje fenomena, uzroka i uslova devijantnog ponašanja, odnosno fenomenologije i pojavnih oblika maloletničke delinkvencije gledano s kriminološkog aspekta. U okviru teme realizovano je istraživanje stavova učenika/ca osnovne i srednjih škola na pogručju opštine Zavidovići o deci delinkventnog ponašanja i maloletničkoj delinkvenciji kao društvenoj pojavi.

6

1. POJAM FENOMENOLOGIJE Kriminalna fenomenologija je deo kriminologije koji se bavi proučavanjem pojavnih oblika izvršenih krivičnih dela i socijalno – individualnih svojstava izvršilaca. Može se reći da se kriminalnom fenomenologijom, odnosno deskriptivnim opisivanjem krivičnih dela i izvršilaca, uz isključenje svih drugih aspekata ( etiološkog, penološkog, kriminalnopolitičkog ) počinje nauka o zločinu. Međutim, veoma je teško, gotovo nemoguće, čisto deskriptivno objasniti krivična dela i izvršioce u svim oblicima pojavljivanja a da se pri tome neminovno ne mešaju i drugi elementi, u prvom redu etiološki i kriminološki. Kriminalitet je, naime, veoma heterogena pojava koja se manifestuje u najraznovrsnijim oblicima.

Pojedine grupe krivičnih dela nemaju gotovo nikakve veze i sličnosti. Pojavni oblici pojedinih krivičnih dela pokazuju međusobno značajne razlike: npr. Ubistvo iz nehata, ubistvo iz koristoljublja, ubistvo deteta pri porodjaju, političko ubistvo itd. Upravo zbog ovog ogromnog bogatstva i raznovrsnosti oblika u kojima se krinalno ponašanje manifestuje, postaje nophodno proučavanje ne samo raznovrsnih oblika krivičnih dela nego i njihova regionalna rasprostranjenost, vremenska distribucija, obim i tendencije.

To je naučno područje fenomenologije kriminaliteta koja proučava pojavne oblike delinkventnih radnji i opisuje vanjske forme pojedinih krivičnih dela. Istovremeno ona proučava socijalne i lične osobine izvršilaca, način života, njihove navike, a po mišljenju mnogih kriminologa, čak i njihov posebni žargon, trikove, praznoverje, simuliranje itd. Na taj način kriminalna fenomenologija, obezbeđujući deskriptivnu stranu kriminaliteta, istovremeno doprinosi boljem i kompleksnijem poznavanju kriminalnog fenomena u posrednoj i uspešnoj borbi protiv njega. Kriminalna fenomenologija priprema drugim naučnim disciplinama materijalnu osnovu opisujući: kriminalne taktike, organizovane bande, osobine izvršilaca krivičnih dela. Tehnike izvodjenja krivičnih dela (džepna krađa, krvni delikt, provable trezora, falsifikati) itd. i liferuje kriminalistici dragocen material za izučavanje. Na drugoj strani i kriminalna etiologija polazi od samog fenomena zločina utvrđujući na toj osnovi zakonitosti javljanja određenog tipa delinkventnog ponašanja u životu pojedinca, kao i u životu zajednice. Još je Pitavel u XVIII veku učinio prvi pokušaj da stvarne slučajeve zločina deskriptivno prikaže. Njegove radove u ovoj oblasti mnogi i danas u kriminološkoj literaturi navode kao početak naučne kriminalne fenomenologije. I mnogi kasniji autori su se bavili opisom kriminalnih slučajeva dajući svojim zbirkama naziv”Pitaval”, a navodeći samo zemlju i mesto iz kojih kriminalni slučajevi potiču.1 1 dr. Rajka Mlađenović-Kupčević, Kriminologija, Univerzitet u Sarajevu, Fakultet kriminalističkih nauka, Sarajevo 2001.

godina,

7

U okviru kriminalne populacije fenomenologija proučava delinkvente po individualnim karakteristikama i socijalnim obeležjima: polu, uzrastu, socijalnoj i drugoj pripadnosti.

U tipološkim klasifikacijama kriminalnog ponašanja u naučnoj i stručnoj literaturi prisutni su veoma različiti pristupi. Neke podele polaze od stepena društvene opasnosti krivičnih dela, te njihove podele na lakše i teže oblike; drugi od zakonskih poglavlja i vrste zaštićenih dobara odnosno vrednosti; treći, od kategorije delinkventa. Postoje i klasifikacije prema objektu krivične radnje, zatim prema izvršiocima i slično.

Svaka od ovih klasifikacija ima svoje opravdanje i nedostatke. Ne postoji idealna fenomenološka klasifikacija, a da joj se ne bi moglo prigovoriti. S obzirom na to da su manifestecije pojedinih oblika kriminaliteta i svojstva njihovih izvršilaca, može se reći da je područje kriminalne fenomenologije veoma široko. Ova disciplina za predmet svog izučavanja ima kriminalitet kao društvenu pojavu u čijoj suštini stoji individualno i kolektivno delinkventno ponašanje.2

____________________________________________________________________________________________________ 2

Milo Bošković , Kriminologija, Univerzitet u Novom Sadu Pravni fakultet, Novi Sad 2006. godine

8

2. ISTORIJSKI OSVRT

Svako društvo teži da suzbije ne samo teže oblike devijacije već i sve one oblike ponašanja koji narušavaju pravila društvenog života i odnose koji se na tim pravilima temelje. Način ostvarenja tog cilja u istoriji razlikovao se, a njegove osnovne karakteristike mogu se sagledati u tri etape :

1. Primitivna društva – osobina orjentacija za delo 2. Klasna društva – kažnjavanje pojedinca s obzirom na procenu njegove

odgovornosti. Platon i Aristotel ističu da je cilj kazne popravljanje zločinca, sprečavanje zla.. Pojavljuju se prve ideje o odgojnom delovanju( potrebi odgoja tela i duše da ne bi došlo do zločinackog ponašanja). Kršćanska crkva razvijala je neke preventivne aktivnosti o prilagođavanju kazne ličnosti i temperamentu delinkventa.

3. Ogleda se u istraživanju težnje za razvijanjem kriminalne politike na osnovama društvene odbrane. Italijanska pozitivna škola se zalaže za mere sigurnosti, uklanjanja nepopravljivih zločinaca iz društva kako bi se ono zaštitilo.

Hamurabijev zakonik pokazivao je neposrednu zainteresovanost tadašnje najmoćnije države-babilonske za razvoj dece i mladeži. Rimsko pravo smatralo je porodicu osnovom razumevanja pune ljudske prirode. Za delinkventnu decu, mladež, odgovarao je otac ( on je taj koji je morao decu naučiti pravilima ponašanja ). Otac se mogao osloboditi odgovornosti na način da se odrekne delinkventne dece. Krivično pravo je surovo i strogo – za sve je jednako bez obzira na godine. Rimsko pravo je prvo počelo voditi brigu o tome da li je počinitelj krivičnog dela dete ili odrasla osoba. Ono je prvo uvelo instituciju punoletnosti čiji su temelji u svim zakonima sveta. Sve do kraja 19. stoleća ne nailazimo na ozbiljnije pokušaje uređivanja posebnog položaja dece, odnosno maloletnika u krivičnom pravu. Reforme odredaba o maloletnicima u krivičnom pravu podstakla su zapravo tek novija duhovna, socijološka i kriminalno – politička shvatanja. Težište se s kažnjavanja i zastrašivanja premešta na prevenciju i resocijalizaciju pa maloletnici i deca dobijaju posebno mesto u krivičnom pravu.

9

3. LIČNOST MALOLETNIH DELINKVENATA Često postavljano pitanje da li je kriminalna ličnost specifičan biopsihički element, rezultiralo je mnoštvom istraživanja na tu temu. Veliki broj ovih istraživanja bavio se jednom od osnovnih dimenzija ličnosti – inteligencijom, koja ispoljava svoje delovanje u svim oblicima čovekovog ponašanja, i kao takva predstavlja značajan faktor i u oblikovanju ličnosti mladih. S obzirom na neka lična obeležja i psihičke osobenosti pojedinca, može se govoriti o pogodnijim uslovima i određenim tendencijama ka kriminalnom ponašanju. 3.1. Teorija inteligencije

Koncepcija o tzv. slaboumnom prestupniku pojavljuje se početkom XX veka. Bila je zasnovana na učenju o nasleđivanju mentalne inferiornosti, vremenski se podudarajući sa, u to vreme rasprostranjenim, pokretom psihološkog testiranja intelektualnih sposobnosti. Po Godarovoj teoriji (1915), svako slaboumno lice je potencijalni prestupnik.

Njegovi nalazi, potkrepljujući ovu tezu, govorili su o tome da je inteligencija većine prestupnika, merena Bine-Simonovom skalom, na nivou deteta 10-12 godina. Viljems (Williams H.) je takodje izložio svoje nalaze, prema kojima tek svaki deseti delinkvent, iz uzorka ispitivanih, ima prosečnu ili visoku inteligencije.

Iako su nedostaci ove teorije nesporni i na njih su se najoštrije naslonili sociološki orjentisani kriminolozi, uticaj inteligencije ne može se ni osporiti, niti zanemariti, u razmatranju endogenih faktora kriminalnog ponašanja.

Teorija inteligencije kao psihološkog faktora polazi od tvrdnje da delinkventi zbog svoje niske inteligencije nisu u stanju do kraja da sagledaju posledice svojih postupaka, pa se zato i odaju vršenju krivičnih dela. Vatreni zastupnik ovog shvatanja, američki psiholog Henry Godardd, tvrdi da je slaboumnost, tj. niska inteligencija, jedini neposredni uzrok delinkvencije.3

Neka druga ispitivanja u SAD pokazala su da se delinkventi u pogledu inteligencije

bitno ne razlikuju od nedelinkvenata. Iako se inteligencija ne može uzeti kao odlučujuci

činilac delinkventne aktivnosti, ipak ona u određenom kompleksu okolnosti može olakšati i

ubrzati izbijanje krivičnog dela. To je posebno slučaj kod seksualnih i krvnih delikata.4

___________________________________________________________________________ 3 Dinitz, S.(1986). The Antisocial Personality, Forensic psychiatry and psychology, F.A. Davis, Philadelphia. 4 Rajka Mlađenović, Kriminologija str. 144 Univerzitet u Sarajevu, Sarajevo 2001.godina

10

3.2. Normativni karakter ličnosti delinkventa

U objašnjavanju fenomena asocijalnog, antisocijalnog i delinkventnog ponašanja, koje se uopšteno naziva društveno neprihvatljivim, posebna se pažnja osim socijalnih, kulturnih činilaca i sticanja okolnosti, poklanja osobinama ličnosti. Činioci okoline, koje kao najznačajnije često ističu zastupnici nekih socioloških, teorijskih orijentacija, ne mogu u potpunosti objasniti ovakve oblike ponašnja.

Mnoga istraživanja potkrepila su dokaze o povezanosti ili uslovljenosti takvog ponašanja i osoba kao što su emocionalna stabilnost, frustraciona tolerancija, upornost i drugih osobina ličnosti u užem smislu, koje predstavljaju relativno stabilnu organizaciju motivacionih sklonosti individue, koja proizilazi iz interakcije bioloških poriva i socijalne i fizičke okoline. Život mladih u savremenom društvu je složen, pa sama činjenica da je adolescent anatomski i fiziološki zreo ne govori neminovno o njegovoj psihološkoj zrelosti, a posebno ne o njegovoj socijalnoj zrelosti i ekonomskoj samostalnosti. Protivurečenosti savremenog trenutka nalažu da se mladi što duže školuju, u nastojanju da time sebi obezbede što bolje prilagođavanje, i sposobnost za obavljanje što više poslova, pa time adolescencija traje sve duže a samostalnost se ostvaruje sve kasnije.

Adolescentima se nameće rešavanje mnogih životnih zadataka i postignuća u različitim područjima. Emocionalna stabilnost se postuno stiče, obogaćena emocijama vezanim za ljubav i tek probuđenu polnost, što je povezano sa potrebom za privlačenje pažnje suprotnog pola i ponašanjima koja do toga dovode.

Prisutna je nesigurnost u okviru ličnosti mladih, vezana za status i egzistenciju, kao i druge elemente koji odlikuju život odraslih. Sanjarenje se često bira kao jedino moguće rešenje kada su svesni svojih teškoća i nemogućnosti da se sa njima suoče i da ih reše, ili im ono barem predstavlja način da se oslobode teskobe, napetosti i izgube sukobe.

U ovom periodu oblikuju se i moralna gledišta i shvatanja. Nekad se u ponašanju mladih ne razvijaju viši moralni ciljevi, a njihova humanizacija i socijalizacija su bitno oštećeni. Počinje da se razvija i vlastita individualnost, mladi se uključuju u različite vidove društvenog života. Olport navodi da je njihovo osnovno pitanje : ’’Ko sam ja?’’. Neprestano teže da ih tretiraju kao odrasle, nastoje da se ističu, budu zapaženi i originalni, a istovremeno su posebno osetljivi po pitanju ugleda i časti.

U procesu traganja za svojim identitetom, oni se uključuju u društvo. Imaju potrebu za udruživanjem, pa zahteve grupe koju prepoznaju kao sebi blisku često nadređuju zahtevima roditelja. Ponekad to mogu biti i grupe sa devijantnim ponašanjem, što se obično dešava u manje kontrolisanim uslovima. Nastojeći da se što više mladih uključi u pojedine aktivnosti namenjene mladima, kroz proces masovnog sprovođenja tih aktivnosti. Milutinović (Milutinović, M. 1990.) ističe da se u kriminalne grupe povezuju mladi ljudi koji imaju neke psihološke ili društvene probleme. Njihova povezanost zasniva se na prihvatanju istih gledišta i vrednosti koje grupa podržava5.

5 Milutinović , M. Kriminologija, Savremena administracija , 1990.godina

11

3.3. Formiranje slike mladih o sebi Način na koji se formira slika o sebi i drugima može trajnije uticati na ispoljavanje ličnosti adolescenta. Njihove stavove o sebi mogli bismo grupisati u tri celine:

1. Oni koji prema sebi pokazuju negativan stav izražavaju nepoverenje u svoje sposobnosti i vrednosti, nedostatak samopoštovanja, što kao posledicu može imati otežano postizanje uspeha.

2. Grupacija maloletnika koja sebe precenjuje, time ne olakšava nego samo otežava svoju adaptaciju, ne mogavši da uskladi idealnu i realnu sliku sebe, iz čega takođe proističu neuspesi u rešavanju razvojnih i životnih problema.

3. Većina maloletnika ima još uvek neizgrađen odnos prema sebi, što nosi zbunjenost i konfuziju vezanu za lične potencijale i mogućnosti.

Kako se opšti uslovi društvenog života stalno menjaju, a u okviru tog procesa odvija se i unutrašnje menjanje i proces sazrevanja mladih, postojeći drustveni poremećaji će u većoj ili manjoj meri uticati i na uslove njihovog života, ličnost i ponašanje.

Neke od osnovnih vrednosti koje adolescenti sebi postavljaju odnose se na potrebu za privatnošću, samosvojnošću, odgovarajućim materijalnim položajem, profesionalnim uspehom i kvalitetnim organizovanjem slobodnog vremena. Iz redova onih koji su izrazito nezadovoljni mogućnostima ostvarenja ovih ciljeva regrutuju se oni koji na ovakve okolnosti reaguju socijalno devijantnim i kriminalnim oblicima ponašanja. Povezanost osobina ličnosti i karakteristika ponašanja mladih delinkvenata sa njihovom pređašnjom kriminalnom delatnošću istraživala je Miksaj-Todorović. Prema njenim istraživanjima, na osnovu utvrđenih karakteristika licnosti mogu se predvideti oblici delinkventnog tretmana i isplanirati elementi budućeg vaspitnog tretmana, budući da je moguć uticaj na korekcije u strukturi ličnosti, koje će doprineti i podobnosti ličnosti za socijalnu integraciju.

Prema nalazima njenog istraživanja, znatan broj ispitanika pokazivao je karakteristike koje bi se mogle označiti negativnim predznakom, bez obzira na to da li su se pojavile izolovano ili u kombinaciji sa drugim smetnjama (neurotske smetnje, agresivno ponašanje na javnim mestima, bežanje od kuće, trauma glave). Oni posredno govore o neadekvatnim socijalizirajućim procesima koji su pogodovali oblikovanju modaliteta društveno neprihvatljivog ponašanja. U ukupnoj masi prijavljenih dela, maloletnici učestvuju sa 11-16%. Od svih prijavljenih dela protiv imovine oni čine 27% a u relativno malom procentu učestvuju u masi prijavljenih dela protiv opčšte sigurnosti. Sami delinkventi su davali odgovore o uzrocima njihovog delinkventnog ponašanja. Kao najbitniji navedeni razlog je druženje sa asocijalnim i antisocijalnim osobama iz njihove okoline (40,7%). Kao značajan faktor izdvojen je i alkohol

12

(31,2%), koji se konzumira u vreme izvršenja dela. Oko jedne četvrtine ispitanika smatralo je da odgovornu ulogu u njihovom delinkventnom ponašanju ima njihova ’’narav’’ , odnosno neke osobine njihove ličnosti koje su izvan njihove kontrole.

Donekle iznenađuje podatak da ispitanici roditeljima i neadekvatnom vaspitanju nisu pridali poseban značaj, već je samo 14,3% ispitanika to navelo kao razlog njihovog neprilagođenog ponašanja. Iz ovog istraživanja se vidi da su delinkventi dominantno tražili razloge za svoje ponasanje i svojim osobinama i postupcima, a mnogo manje da su sebe doživeli kao pasivni derivat nesrećnih životnih okolnosti.6

Kriminalna dela sve vise vrše mladi, često u grupama, a njihovo ponašanje je sve brutalnije. Iako su ranije počinioci krivičnih dela protiv imovine regrutovale iz socijalno i ekonomsko nižih slojeva, sve je više mladih koji ova dela vrše a potiču iz dobrostojećih i imućnih porodica.

U mnogim evropskim zemljama, kao posebno efikasna pokazala se specifična vaspitna mera sprovedena kroz dobrovoljan, društveno koristan rad maloletnih izvršilaca krivičnih dela. Potrebno je u našoj sredini uraditi više i konkretnije, što podrazumeva primarnu, sekundarnu i tercijalnu prevenciju u oblasti maloletničke delinkvencije zasnovanu da mnogobrojnim, dragocenim rezultatima istraživanja sprovedenih na ovoj populaciji. 6 Todorović A. (1971). Uzroci maloletničkog prestupništva, Institut za kriminološka i kriminalistička istraživanja, Beograd 1971. godine

13

4. MALOLETNIČKA DELINKVENCIJA 4.1. Pojam maloletničke delinkvencije

Pojava socijalno neprilagođenog ponašanja posebne populacione strukture stanovništva, koja se više ne smatra decom, ali u razvoju nisu dostigla stadijum punoletstva, vrsta je prestupništva koja se naziva maloletničkom delinkvencijom. Maloletnik.

Maloletnik je osoba posebne uzrasne kategorije i biopsihičkih osobina. Od odraslih se razlikuje po stepenu emocionalne i intelektualne zrelosti, svesnosti postupaka i odgovornosti za svoje ponašanje. U zakonodavnoj praksi ima različitih pristupa u klasifikaciji prestupnika, ali se oni obično razvrstavaju u kategorije mlađih (osobe između 14. i 16. godine života) i starijih maloletnika ( osobe između 16. i 18. godine života ). Podela se zasniva na anatomskoj i psihičkoj razvijenosti, odnosno mentalnoj zrelosti određene strukture maloletničke populacije, odnosno realnih osnova moguće usklađenosti njihovog odnosa u pogledu usvajanja i poštovanja pravnih, moralnih i društvenih normi. Uvažavajući te specifičnosti krivičnopravna teorija, odnosno krivično zakonodavstvo, prema ovoj kategoriji ima i poseban tretman postupka i kaznenopravnih mera i mera resocijalizacije.

Takav pristup ima, smatra se, realnu naučnu podlogu, jer je struktura maloletnog lica u poređenju s odraslim osobama bitno drugačija. To se ogleda u slabije razvijenom nervnom sistemu i psihičkoj strukturi uopšte, po različitosti doživljavanja spoljnih uticaja, biološkoj, emocionalnoj i socijalnoj nezrelosti i sličnosti. Svi ti elementi bitno utiču u nedovoljno izraženoj svesti i neizgrađenom sistemu osećaja odgovornosti za određenu vrstu ponašanja i njihove moguće posledice. Maloletnik pripada starosnoj populaciji intenzivnih emotivnih, fizičkih i seksualnih promena, koje su uslov socijalnog sazrevanja. U tom periodu ličnost manifestuje promenljive oblike raspoloženja, fizičkih i intelektualno postepeno sazreva, usvaja principe ponašanja i vrednosti koje ne moraju uvek da se uklapaju u uobičajena klišea.

Intenzivne promene u razvoju i ponašanju odražavaju se na nesporazume u porodici i socijalnoj sredini, pri čemu mlad čovek nalazi oduška u nekoj vrsti asocijalnog vladanja, ali i ponašanja, ali i ponašanja koje može postati njegov model trajnije negativne identifikacije. Uz to, kod maloletnika su neka unutrašnja psihička svojstva i opstrukcija, agresivnost, ili druga krajnost povlačenje, depresija i izolacija izraženiji nego kod ostalih. U socijalnom svetu sve te manifestacije prelamaju se u formi sukoba generacija, odnosno sukobu vrednosti. Mladi, a maloletnici naročito, spadaju u najrizičnije grupe sklonosti delinkventnom ponašanju uopšte, a nasilništvu posebno. Oni još nemaju izgrađen identitet, kako individualni tako ni grupni, te se lakše povode za drugačijim vrednostima, stilom života, kulturnim obrascima od tradicionalnih i uobičajenih za datu sredinu.

14

Malololetnička delinkvencija.

U teorijskom definisanju maloletničke delinkvencije postoji niz pristupa koji unose dosta konfuzije u sistemu pojmovnog određena ove društvene pojave. Sve naučne discipline koje se bave maloletničkom delinkvencijom u suštini imaju istovetan stav da je upitanju posebna društvena pojava, karakteristična po posebnim etiološkim osnovama i specifičnoj fenomenološkoj strukturi, po kojima se bitno razlikuje od delinkvencije odraslih.

U određivanju pojma maloletničke delinkvencije, po njegovom sadržaju, u literature su prisutna tri osnovna pristupa. Jedno, uže shvatanje po kome su to samo one radnje i ponašanje maloletnika koji su obuhvaćeni pozitivnim krivičnim zakonodavstvom, dakle kriminalitet mladih.

Pobornici ovih shvatanja polaze od toga da se maloletnička delinkvencija kao sociološki pojam može izvesti iz povrede sistema vrednosti, dakle mora biti definisan zakonom i svesti se na krivična dela kao i kod odraslih. Svako zanemarivanje pravnih aspekata i svođenje na psihološke i psihijatrijske ne može se ni opravdati ni objasniti. Druga grupa zastupa nesto šire stanovište maloletničke delinkventnosti. Ona polaze od prekršaja svih pravnih normi, a ne samo krivičnopravnih. Treća grupa shvatanja pod maloletničkim prestupništvom podrazumevaju takvo devijantno ponašanje mladih kojim se krše legalne norme i odgovarajući propisi određenih ustanova i zajednica, kao i moralne norme društvene sredine.

Tako se pod ovim pojmom smatraju društveno neprihvatljivo ponašanje omladinske populacije, i to kako one oblike ponašanja pozitivnim zakonom određenim kao krivična dela i prekršaji, tako i niz drugih postupaka i ponašanja koja po svom karakteru zahtevaju primenu vankrivičnih, vaspitnih i drugih socijalnih mera i akcija.

Neke klasifikacije razlikuju preddelinkventno i delinkventno ponašanje, pri čemu se u prvo ubrajaju svi oblici prestupništva, a u drugo ponašanje koje predstavlja krivična dela. U nekim zemljama postoje i posebni zakoni o maloletničkoj delinkvenciji, gde se ubrajaju sve vrste krivičnih dela i prekršaja koje su sankcionisane kao posebna delinkvencija omladine. Kod nas takva podela nije izvršena i maloletnici su odgovorni za sva dela i prekršaje kao i odrasla lica, ali se prema njima primenjuje poseban postupak i propisuju posebne kazne i vaspitne mere. Definicija. Čini se da je savremenom shvatanju najprimernije definicija prema kojoj ,, maloletničko prestupništvo jeste svako ponašanje pojedinca ili grupe mladih koje je protivdruštveno, odnosno društveno ne prihvatljivo, tj. kada se krše pravne ili moralne norme nekog društva i koje kada je vidljivo izaziva spontano ili organizovano društveno reagovanje u nameri da se zaštite društvena dobra i vrednosti a i sami akteri takvog ponašanja’’ . Polazeći od ove definicije, u delinkvencij mladih može se uvrstiti sledeće ponašanje: kriminalitet, pojave socijalne patologije i prekršaji javnog reda. Na taj način je određena sadržina delinkvencije, ali ne i struktura populacije koja se smatra maloletničkom. Tu su

15

različiti pristupi, a oni proističu iz zakonske krivične odgovornosti, odnosno gornje i donje granice životne dobi koja se smatra maloletničkom. Rešenja su u svetu različita i moze se govoriti samo o pretežnim. 4.2. Maloletnički kriminalitet Kriminalitet je najteži oblik maloletničkog prestupništva. Karakterističan je po tome što je znatno zastupljen u kriminalitetu, ali i po obimnosti u pojedinim njegovim oblicima. U savremenim kretanjima ove društvene pojave uočljive su tendencije povećanja procenta zastupljenosti maloletničkog kriminaliteta u kriminalitetu celine, u delima s elementima nasilja naročito, kao i u nekim novim organizovanim i kolektivnim oblicima kriminaliteta. Kada se ima u vidu poznata činjenica da je procenat povećanja iz godine u godinu sve veći , da je izražen visok procenat recidivizma, i da je maloletnička delinkvencija izvor kriminaliteta odraslih, onda ova pojava dolazi posebno do izražaja. Udeo maloletničke delinkvencije u kriminalitetu uopšte razlikuje se od zemlje do zemlje. Pretežno se kreće oko 20%-25%, ali ima i zemalja u kojima je ta zastupljenost skoro do polovine ukupne pojave. U pojedinim oblicima kriminaliteta udeo maloletničke delinkvencije je neujednačen. Maloletnici najčešće vrše imovinske delikte (najviše dela krađe) i taj procenat u ukupnom maloletničkom kriminalitetu kreće se oko 50% a u nekim zemljama čak i do 80% . Druga pojava po zastupljenosti jesu saobraćajni delikti maloletnika. Oni su, delom, uzrokovani i faktorima neiskustva, ali i posebne psihostrukture. Treća karakteristična, a u novije vreme u porastu, grupa maloletničkog kriminaliteta, jesu seksualni delikti, posebno krivična dela silovanja. Međutim, u nekim oblicima kriminaliteta maloletnici skoro i da ne učestvuju, naročito kada je u pitanju politički kriminalitet, dela protiv službene dužnosti i delikti privrednog kriminaliteta. Za maloletnički kriminalitet u novije vreme je karakteristično da je u povećanju broj delikata nasilja, i to ne samo pojedinačnog nego i kolektivnog nasilja. Kolektivni kriminalitet maloletnika u fenomenološkom pogledu je prisutniji nego kod odraslih lica. To je, u određenom smislu, i normalna pojava, jer je kod mlađih oseba potreba za druženjem i socijalnom komunikacijom izraženija i u redovnom životu, pa, prema tome, i u prestupničkom ponašanju. Prema nekim shvatanjima maloletnici nasilje na ulicama prenose kao model ponašanja iz porodične sredine, gde su i sami bili zlostavljani psihički, fizički i seksualno. Žrtve su slabiji i hendikepirani, pojedinci koje maltretira grupa, kao i starije i bespomoćne osobe. Kao obrazac kolektivnog prestupništva javljaju se razni vidovi spontanog, poluorganizovanog i organizovanog nasilja. Spontano nasilje se najčešće javlja u formi izazivanja nereda i organizovane primene nasilja, koje je samo sebi cilj, na primer na sportskim takmičenjima, koncertima i drugim vidovima javnih manifestacija. Poluorganizovanom nasilju skloniji su mlađi maloletnici, posebno aktima zastrašivanja i reketiranja učenika, otimanja stvari, sitnim krađama, neposrednim sukobima-

16

tučama. Takve grupe posebno zlostavljaju svoje vršnjake u školskim dvorištima, na ulici, kao i u sredinama gde žive. Organizovano nasilje maloletnika sprovodi se, međutim, u strukturiranim maloletničkim bandama. Maloletničke bande predstavljaju poseban vid prestupničkog ponašanja, karakterističan po specifičnom sistemu vrednosti i podkulture (organizacije, života, ponašanja, ispoljavanja emocija ), koje ih izdvajaju i dovode u sukob sa opstedrustvenim vrednostima i normama.

Njih odlikuje realizacija individualnih ciljeva kroz grupno ponašanje. U grupi se stiče ugled i prestiž i ispoljavaju specifični oblici solidarnosti (prijateljstvo, kolektivni duh-solidarnost i zajedničko ubedjenje) u realizaciji kriminalnih ciljeva. Članovi se odabiraju i primaju u grupu ukoliko su spremni da private posebna pravila ponašanja i sisteme vrednosti delinkventne grupe. Takve grupe su isključivo karakteristika gradskih sredina i dokoličarskog načina života, stila i kulture. One imaju utvrđenu formu za ustrojstvo svoje organizacije. Na čelu se nalazi ,,lider’’ , vođa što neformalnoj grupi obezbedjuje jedinstvo, utiče na formiranje stavova i pravila discipline. Tradicionalne karakteristike maloletničkih bandi su : članstvo istog etničkog, rasnog i socijalnog porekla, koji potiču pretežno iz dezorganizovanih porodica iz prigradskih naselja; odanost i poštovanje uobičajenih normi bande; kohezija među članstvom je obrnuto srazmerna odgovornosti prema školskim obavezama i društvu ; solidarnost i drugarstvo se iskazuju u nasilnim akcijama; ciljevi, uloge i odgovornost su jasno definisani pravilima bande; u organizaciji postoji utvrdjena hijerarhija i ustanovljena odgovoronost; prostor delovanja je pod kontrolom određene maloletničke bande; kontinuirani i često ritualni postupak odvija se prilikom prijema novih članova.

Novija obeležja ovih grupa karakterišu se pomeranjem donje granice života članova, sa tendencijim prijema i dece, multietničnost u mešovitim sredinama, povećanje broja pripadnika ženske populacije, sticanje prihoda od droga i prostitucije. 4.3. Socijalno-patološke pojave maloletnika U strukturi maloletničke delinkvencije po obimu i društvenim posledicama socijalno-patološke pojave su ispred kriminaliteta i ostalih vidova prestupništva. One su u toj meri izražene u maloletničkoj populaciji da poprimaju obeležja bolesti vezane za mladost, naročito kada je reč o alkoholizmu, narkomaniji ili prostituciji. Uticaj alkohola i narkotika na zdravlje mladih je znatno izraženiji nego kod odraslih. Medicina je utvrdila da je organizam mladih 10 do 20 puta osetljiviji na ova sredstva i da se ona direktno odražavaju na njihovo zdravlje. Pored toga, što se javljaju poremećaji u metabolizmu i nervnom sistemu, posledice su i slabija koncentracija, poremećaji u mišljenju i niz drugih poremećaja koji se odrazavaju na čovekov karakter. Organizam pod dejstvom alkohola i narkotika kod mladih dovodi do nedovoljne samokontrole i navika koje devijantno ponašanje pretvara u ,,normalno’’ i svakodnevno.

17

Problem narkomanije mladih nije samo u bolesti i onom što ona ima za neposrednu posledicu po ličnost. On se manifestuje i u socijalnim posledicama koje imaju stavovi ostale mladalačke populacije i delinkventnim osobama i prema njima ima takav praktični odnos.

Alkoholizam među mladima postepeno poprima razmere epidemije. Svi statistički podaci o potrošnji alkohola i istraživanja ove pojave kod mladih ukazuju na to da se ona među omladinom sve više širi. Neki podaci govore da jedan od osam mladića ispod 25 godina i jedna devojka od 25 godina iste dobi starosti konzumira alkohol u količinama koje su opasne po zdravlje.

Ovako raširena pojava alkoholizma među mladima ima i subjektivnu stranu svojstvenu uzrastu. U tom periodu alkohol je za čoveka sredstvo oslobođenja od straha, stida i model oponašanja zrelih ličnosti. Slična je situacija i sa ostalim socijalno-patološkim pojavama. Podaci o rasprostranjenosti prostitucije pokazuju da se najtežim oblikom prostitucije (ulična) bave pretežno mlade žene. 4.4. Prekršaji maloletnika U širokoj skali prekršajnih oblika prestupništva celokupne populacije (povrede administrativno-kaznenog karaktera) maloletnici vrše oko 12% . Najčešći delikti koje vrše maloletni prestupnici su : - imovinski delikti - delikti protiv života i tela - delikti protiv dostojanstva ličnosti i morala ( seksualni delikti) - ostali delikti Postotak maloletnih delinkvenata raste s porastom dobi. Visoki udeo u postotku prijavljenih čine maloletnici u dobi od 16-17 godina.

Maloletnička delinkvencija obuhvata pre svega imovinski kriminalitet, dakle krađu, tešku krađu, provaljivanje, oduzimanje motornog vozila, prevaru itd. Porast imovinskih delikata u pravilu je neposredna posedica privrednih i socijalnih depresija. Najviše maloletnika počinilo je krivična dela teške krađe u pravilu provaljivanjem u zatvorene prostorije.

Vrlo su česte sitne krađe počinjene na štetu roditelja, rodbine, prijatelja… Većinom je reč o deliktu koji nije unapred planiran. Kod sitnih krađa i krivičnog dela ostećenja tuđih stvari, oštećeni najčešće nemaju interesa da podnose krivične prijave. Razbojništvo je jedan od težih oblika imovinskog delikta. Najčešće ga vrše maloletnici slabije inteligencije, primitivnije strukture ličnosti ili osobe koje su sklone alkoholu. Većinom

18

nije rečo planiranim akcijama, nego osoba koja je npr. Pod uticajem alkohola svojim ponašanjem pridonosi nastanku delikta. Vandalizam je kolektivno počinjen delikt na štetu društvene imovine. Karakterističan je za različite navijačke grupe, koje pripadnost svome sportskom klubu manifestuju na potpuno neprihvatljiv način, izazivanjem sukoba s protivničkim grupama i uništavanjem svega što im se nađe na putu. Delikti protiv života i tela najčešće obuhvataju lake telesne povrede, znatno manje teške telesne povrede, a najmanje krivično delo ubistva. Na nastajanje delikta protiv života i tela koje čine maloletnici, značajan uticaj ima afektivna napetost, preosetljivost, naglost koja je karakteristična za strukturu ličnosti ove kategorije prestupnika (situacijski delikti). Saobraćajni delikti maloletnika u stalnom su porastu. Oni su dobrim delom uzrokovani faktorom neiskustva, ali i posebne psihološke strukture maloletnika. Gotovo redovno su povezani s vožnjom u alkoholiziranom stanju ili upotrebom narkotika, a sve češće imaju tragične posledice. Za maloletnički kriminalitet u Bosni i Hercegovini, prema podacima centra za socijani rad, policije i tužilastva, karakteristično je da su maloletni delinkventi ulavnom muškog pola, dok je broj maloletnica koje vrše krivična dela znatno manji, iako su sve češće pojave njihovog učešća u pojedinim oblicima krivičnih dela, posebno iz oblasti imovinskih delikta i prostitucije.

Prostitucija postaje sve ozbiljniji drustveni problem, u kojem su maloletnice najčešće žrtve prevare i ucene. Devojke postaju delinkventne najčešće iz jednog razloga, da bi preživele. Beže od kuće da bi izbegle zlostavljanje, kradu da bi kupile hranu i odeću, prostituišu se iz istih razloga. Među maloletnim pociniocima krivičnih dela skoro su jednako zastupljeni mlađi i stariji maloletnici, a poseban problem predstavlja činjenica da se među njima poslednjih godina javlja sve veći broj dece ispod 14 godina, među kojima ima i višestrukih povratnika. Maloletni delinkventi su znatno češće iz urbanih, a retko iz ruralnih sredina. Vrlo često je reč o osobama koje nisu završile srednju, a ponekad i osnovnu školu.

Ovo pokazuje da je većina maloletnika svoj konflikt s društvenom sredinom i normama započela upravo u školi ili povodom škole, zatim pojačavala i konačno došla do činjenja krivičnih dela. Jedna od temeljnih karakteristika kriminaliteta maloletnika jesu imovinski delikti i krivična dela u saučesništvu.

19

5. NAJČEŠĆI DELIKTI MALO LETNIH PRESTUPNIKA

Sve naučne discipline koje se bave maloletničkom delinkvencijom imaju istovetan stav da se maloletnička delinkvencija bitno razlikuje od delinkvencije odraslih. Savremenim shvatanjima maloletničke delinkvencije najprimerenija je definicija prema kojoj ,,maloletničko prestupništvo jeste svako ponašanje pojedinaca ili grupe mladih koje je protivdruštveno, odnosno društveno neprihvatljivo, tj. kada se krše pravne ili moralne norme nekog društva i koje kad je vidljivo izaziva spontano ili organizovano društveno reagovanje u nameri da se zaštite društvena dobra i vrednosti a i sami akteri takvog ponašanja.’’7 Maloletnički kriminalitet znatno je zastupljen u ukupnom kriminalitetu. U savremenim kretanjima uočava se povećanje procenta maloletničkog kriminaliteta koji se razlikuje od zemlje do zemlje. U pojedinim oblicima kriminaliteta udeo maloletničke delinkvencije je neujednačen. Najčešći delikti koje vrše mladi su: imovinski, delikti protiv života i tela, delikti protiv dostojanstva ličnosti i morala(seksualni), saobraćajni delikti i ostali. 5.1. Starosna dob i kriminalitet U nauci se smatra da je i starosna dob čoveka od uticaja kako na obim tako i na strukturu kriminaliteta, jer lice različite starosne dobi, manje ili više učestvuje u izvršavanju krivičnih dela a takođe i različite vrste tih dela. Čovek u svom razvoju prolazi kroz nekoliko faza koje se karakterišu određenim biološkim i psihološkim svojstvima, što se reflektuje i na njegovo ponašanje. Utvrđeno je da u nekim životnim razdobljima ljudi češće vrše krivična dela nego u drugim.

Kriminalitet muškarca dostiže vrhunac na početku punog razvoja, a ne u sredini zrele dobi kako bi se to moglo očekivati. Posle 30. godine života nastaje veće progresivno smanjenje kriminaliteta, dok potpuno ne nestane u doba senilnosti. Ovu činjenicu potvrđuju istraživanja u mnogim zemljama.

Odatle se vidi da u vršenju kriminaliteta najviše učestvuju mlađa lica. Kriminalitet kulminira u doba adolescencije ili neposredno nakon nje, a to je doba pune fizičke snage u kojem su potrebe i zahtevi mlađeg čoveka često iznad njegovih mogućnosti. Utvrđeno je takođe da brak pozitivno utiče na ponašanje muškarca, što se zaključuje iz podatka da su medju delinkventima neoženjeni muškarci daleko brojniji.

Mlađi izvršioci najčešće vrše krivična dela protiv imovine medju kojima je znatan broj teških krađa obijanjem i provaljivanjem, te džepnih krađa, dakle krivična dela za koja se traži veća fizička snaga, spretnost i brzina. Tome slede po učestalosti krivična dela protiv života i tela. 7 Jašović Žarko, Kriminologija maloletničkog prestupništva, Naučna knjiga Beograd, 1991. godina str. 252.

20

Kada govorimo o strukturi kriminaliteta pojedinih starosnih grupa, treba istaći činjenicu da ima niz krivičnih dela koje mlađe osobe ne mogu ni izvršiti, bilo iz pravnih ili stvarnih razloga. Naprimer, mlađa osoba koja nije u radnom odnosu ne može izvršiti dela protiv službene dužnosti (pronevera, primanje mita, posluga) ili osoba koja nema vlastitu porodicu ne moze biti izvršilac nekih krivičnih dela protiv porodice (npr. Krivičnog dela dvobračnosti) itd. Stoga je jasno da se sve ove okolnosti odražavaju i na strukturu kriminaliteta mlađih ljudi. Videli smo da preovladavaju imovinska krivična dela jer su im ona najdostupnija.8

5.2. Imovinski delikti Imovinskim deliktima naziva se ona vrsta krivičnih dela kojima se ugrožavaju

(protivpravno prisvojena ili oštećena) imovinska prava građana i drugih pravnih subjekata. Ovi delikti spadaju u vrstu klasičnog kriminaliteta. Po obimu čine najbrojniju vrstu krivičnih dela. Imovinske delikte prema vrsti možemo razvrstati na klasične delikte; delikte s elementom fizičkog nasilja; prevarne delikte i delikte bez motiva koristoljublja.

U klasične imovinske delikte spadaju sve vrste krađa i drugi oblici nezakonitog prisvajanja tuđe pokretne ili nepokretne imovine. Najčešće krađe događaju se po trgovinskim objektima, u zatvorenim prostorijama, a prema načinu izvršenja najbrojnije su tzv. džepne krađe. Krađe u strukturi imovinskih dela preovladavaju, a prema vrsti delinkventa mogu se svrstati u profesionalne i neprofesionalne vidove.

Neprofesionalnim vidovima smatraju se povremeni i prolazni slučajevi obesnog ili avanturističkog ponašanja maloletnika u krađama na objektima sa stepenom manjeg rizika,a profesionalnim oblicima one pojave koje se vrše kontinuirano i s koristoljubivim motivom.

Teškom krađom smatra se krađa iz zatvorenih zgrada, krađe obijanjem ili

provaljivanjem kasa i ormana, krađe za vreme elementarne nepogode, kao i krađe na opasan način – kada je usled načina izvršenja dela objektivno mogao biti ugrozen život drugih osoba ili je u toku izvršenja ispoljena posebna drskost ili je ukradeno dobro veće vrednosti.

U delikte s elementima fizičkog nasilja spadaju najteži oblici ove vrste krivičnih dela kod kojih su fizička sila i pretnja prema žrtvi osnov metoda ili sredstva izvršenja delikta. Tom vrstom obuhvaćena su krivična dela kao sto su razbojništvo, razbojnička krađa, iznuda i ucena.

Delikti krađa, posebno sitnih i običnih specifični su po dva bitna faktora uticaja. Jedan se odnosi na primerenost pojave maloletničkom uzrastu i počecima stvaranja kriminalne karijere, a drugi na faktor egzistencijalne nužde, tj. onih činilaca uzročnosti čiju osnovu čini siromaštvo, beda i tzv. kriminalne oskudice.

8 Rajka Mlađenović- Kupčević, Kriminologija, Sarajevo 2001.godina

21

Svi oblici kriminaliteta su u određenom smislu akti nasilja. Bitna obeležja nasilja su sklonost ka iživljavanju i drskost bez razumnog povoda, prinuđavanje drugoga da trpi takvo ponašanje čime se teško vređa njegovo dostojanstvo ili ugrožava fizički integritet.

U delikte nasilja spadaju tzv. krvni delikti, povrede telesnog zdravlja (teške i lake

telesne povrede) i drugi delikti izvršeni primenom sile.

Pod pojmom krvni delikti podrazumevaju se krivična dela uperena protiv fizičkog integriteta ličnosti, delikti izvršeni primenom sile i nasilja, napadom na osnovnu vrednost – život i telesni integritet čoveka. U ovu oblast spadaju svi oblici dela koji za posledicu imaju smrt ili telesne povrede, te neka dela imovinskog karaktera izvršena nasilnim aktima. Najteži oblici krvnih delikata su ubistva i teške telesne povrede. Takva dela mogu biti izvedena različitim sredstvima: fizičkim, psihičkim, neposrednim i posrednim. Najteži delikt iz pomenute grupe krivičnih dela je ubistvo.

Ubistvo je jedan od najstarijih ljudskih grehova. Kod svih ubistava nasilje je dominantno sredstvo ali postoje i posebno teški, kvalifikovani, oblici nasilja koji za posledicu imaju ubistva na svirep (mučenje i mrcvarenje žrtve) i ubistva na podmukao način – prevarno, višestruka ubistva, ubistvo deteta ili bremenite žene i ubistvo više lica.

U krvne delikte se ubrajaju i sve vrste nanošenja telesnih povreda, a naročito teške telesne povrede i povrede koje za posledicu imaju određen stepen fizičkog oštećenja, invalidnost ili smrtnost. Pored toga, i neki drugi delikti kao učestvovanje u tuči sa opasnim oruđem, nasilništvo, izlaganje drugog opasnostima, napuštanje nemoćnog lica bez pomoći u prilikama kada su mu ugrozeni život i zdravlje, navođenje drugoga na samoubistvo, smatraju se takodje deliktima koji neposredno ili posredno imaju elemente nasilja.

5.3. Delikti protiv života i tela

Svi oblici kriminaliteta su u određenom smislu akti nasilja. Bitna obeležja nasilja su sklonost ka iživljavanju i drskost bez razumnog povoda, prinuđavanje drugoga da trpi takvo ponašanje čime se teško vređa njegovo dostojanstvo ili ugrožava fizički integritet.

U delikte nasilja spadaju tzv. krvni delikti, povrede telesnog zdravlja (teške i lake telesne povrede) i drugi delikti izvršeni primenom sile.

Pod pojmom krvni delikti podrazumevaju se krivična dela uperena protiv fizičkog integriteta ličnosti, delikti izvršeni primenom sile i nasilja, napadom na osnovnu vrednost – život i telesni integritet čoveka. U ovu oblast spadaju svi oblici dela koji za posledicu imaju smrt ili telesne povrede, te neka dela imovinskog karaktera izvršena nasilnim aktima. Najteži oblici krvnih delikata su ubistva i teške telesne povrede. Takva dela mogu biti izvedena različitim sredstvima: fizičkim, psihičkim, neposrednim i posrednim. Najteži delikt iz pomenute grupe krivičnih dela je ubistvo. Ubistvo je jedan od najstarijih ljudskih grehova. Kod svih ubistava nasilje je dominantno sredstvo ali postoje i posebno teški, kvalifikovani, oblici nasilja koji za posledicu imaju ubistva na svirep (mučenje i mrcvarenje žrtve) i ubistva na podmukao način – prevarno, višestruka ubistva, ubistvo deteta ili bremenite žene i ubistvo više lica. U krvne delikte se ubrajaju i sve vrste nanošenja telesnih povreda, a naročito teške

22

telesne povrede i povrede koje za posledicu imaju određen stepen fizičkog oštećenja, invalidnost ili smrtnost. Pored toga, i neki drugi delikti kao učestvovanje u tuči sa opasnim oruđem, nasilništvo, izlaganje drugog opasnostima, napuštanje nemoćnog lica bez pomoći u prilikama kada su mu ugrozeni život i zdravlje, navođenje drugoga na samoubistvo, smatraju se takodje deliktima koji neposredno ili posredno imaju elemente nasilja.

5.4.Seksualni delikti Seksualna delinkvencija je pojava koja prevazilazi okvire prirodnosti i dobrovoljnosti partnera u seksualnom odnosu. To je kompleksna pojava čija suština proističe iz posebnog ponašanja učinioca delikta i odnosa žrtve. Krivična dela protiv slobode odlučivanja u polnim odnosima uvek su predstavljala pojavu s ozbiljnim društvenim reakcijama, ali i problem u krivičnopravnim sistemima.

U opštem smislu, seksualni delikti su specificni po stepenu moralne izopačenosti, visokom procentu tzv. tamne brojke, izraženom recidevizmu i osobenostima uzroka. Specifičnosti faktora ove vrste delinkvencije jesu u tome što, za razliku od svih drugih oblika, u njoj dominiraju subjektivni činioci, pre svega uzroci vezani za ličnost izvršioca, dok se socijalni faktori pojavljuju samo u izboru pogodnih uslova da se realizuju motivi i ciljevi njihove moralne izopačenosti.

Seksualna delinkvencija je pretežno urbani fenomen. Takvi stavovi nalaze osnova i u statističkim podacima na regionalnim nivoima analize delikata u seoskim i gradskim, kao i u tradicionalno patrijarhalnim i građanskim sredinama.

Seksualni delinkvent je u klasifikaciji prestupnika sklonih vršenju krivičnih dela protiv polne slobode, uslovno rečeno, poseban tip kriminalne ličnosti. Za razliku od seksualno normalnih osoba seksualni delinkventi su socijalno neprilagođene ličnosti, s nedovoljnom sigurnošću u sebe. Oni ispoljavaju u istraživanjima značajne razlike u seksualnim stavovima, ali prema mnogim istraživanjima nemaju bitne razlike u osobinama ličnosti nego što je to slučaj sa normalnom populacijom. Najčešće su upitanju osobe sa psihopatskom karakternom strukturom ličnosti, s naglasenim agresivnim i egocentričnim svojstvima.

Seksualni nasilnik, za razliku od drugih nasilnih delinkvenata (ubica i razbojnika) razlikuje se po nekim psihopatološkim obeležjima: visokoj incidenci poremećaja ličnosti, visokoj bazičnoj agresivnosti i antisocijalnim ponašanjima, visokoj učestalosti alkoholisanosti u deliktu, retkim motivacijama psihološke prirode koje se ne bi mogle kontrolisati.9

Posmatrajući u objektivnim kriterijumima socijalnih obeležja i uslova, seksualni delikti spadaju u dela osoba, izrazitih asocijalnih sklonosti i starijih od ostalih vrsta prestupnika.

Ovaj oblik kriminaliteta vezan je najčešće za urbane sredine, a subjektivno za imigracioni i niže obrazovani kulturni element s naglašenom kriminalnom karijerom, jer pre seksualnih prestupa pocinje obično s nekim drugim delom, pa je čak svaki drugi izvršilac krivičnih dela ove vrste počeo i imao kriminalno iskustvo druge vrste.

9 Milo Bošković, Zbornik Matice srpske, Seksualna agresija, 1995. Godina str. 62- 65.

23

5.5. Saobraćajni delikti

Saobraćajna sredstva, promet i učesnici u saobraćaju po posledicama predstavljaju uvek latentnu opasnost ugrožavanja društvenih vrednosti. Vrsta prestupništva uslovljena korišćenjem saobraćajnog sredstva i nepridržavanjem saobraćajnih propisa svrstava se, u fenomenološkom smislu, u posebnu vrstu nazvanu saobraćajna delinkvencija. Pod tim pojmom se, u užem smislu, podrazumevaju krivična dela izazvana u saobraćaju, odnosno dela ugrožavanja saobraćaja, najčešće kao posledica saobraćajnih nezgoda i saobraćajni prekršaji.

U najčešće prekršajne saobraćajne delikte spadaju: nepropisna brzina kretanja

vozila, nepropisno preticanje, ne ustupanje prvenstva prolaza i ne držanje dovoljnog rastojanja u koloni. Najčešće oblike saobraćajne delinkvencije predstavljaju i krivični delikti gde spadaju, pre svega, dela ugrožavanja javnog saobraćaja: radnje kojima su ugrozeni sami učesnici, njihov život (sa posledicama smrti, telesnih povreda ili potencijalne opasnosti) ili saobraćajna sredstva.

Preovladjuju mišljenja da ne postoji ličnost biološki predisponirana i genetski

predodređena na bude saobraćajni delinkvent, ali da postoji skup zajedničkih osobina onih ličnosti koje češće čine saobraćajne prekršaje.

24

6. FAKTORI MALOLETNIČKE DELINKVENTNOSTI 6.1. Uvodne napomene

O uzrocima maloletničke delinkvencije postoje razne teorije, ali i predrasude, čak i među stručnim osobljem koje se neposredno bavi tim problemom. Etiološke osnove i faktori uzročnosti kriminaliteta u celini, u najopštijem smislu, odnose se i na maloletničku delinkvenciju. Međutim, smatra se da kod devijacija i devijantnog ponašanja mladih postoje i neke specifičnosti uzroka, uslova i povoda.

Biopsihološka struktura i socijalna obeležja maloletnih bitno se razlikuju od odraslih delinkvenata. Poznati kriminolog M. L. Rej navodi da je među socijalnim radnicima najrasprostranjenije mišljenje da je kod maloletnih prestupnika reč o inadaptiranoj ( neprilagodjenoj ) populaciji; fizički hendikepiranim, mentalno ispod normale, zaostalom, zapuštenim, neurednim, neuravnoteženim i nastranim osobama; ličnostima na stranputici, te siročadima, skitnicama, maloletnicima koje je nemoguće kontrolisati.

On kritički ukazuje na vladajuće teorije koje maloletnike smatraju ,,nesposobnim da razlikuju dobro od zla radi nedostatka zrelosti’’. Pri tom, posebno razmatra teoriju inadaptacije (neprilagođenosti ) i generalizaciju kliničkih ispitivanja maloletnih delinkvenata. Prema njegovom mišljenju one su ,,kriminalitet maloletnika objašnjavali kao neizbežan rezultat bilo nezadovoljenim potrebama, bilo unutrašnjim faktorima’’ , i uz to zanemarivali volju i svest zamenjujući ih afektivnim stanjima.

On takođe smatra da adaptirana i inadaptirana osoba mogu biti u potrebi društvene zaštite , jer adaptacija istovremeno može i da ograničava slobodu i temelj konformizma i totalitarizma.10 Uzroci maloletničkog prestupništva su mnogostruki, uslovljeni pre svega psihološkim faktorima razvoja mlade ličnosti i socijalnim faktorima nedostatka vaspitanja, odnosno vaspitne zapuštenosti. Maloletni delinkventi se od odraslih delinkvenata razlikuju i po stepenu biopsihičkog razvoja i emocionalne zrelosti. Njihova kriminalna aktivnost nije, kao u slučaju odraslih, posledica čvrste volje i razlog razmišljanja, jer im se vinost i uračunljivost iskazuju u posebnoj formi.

6.2. Biološki i psihološki faktori Osnovni faktori istraživanja etioloških i fenomenloških problema delinkvencije i devijacija jesu socijalna sredina, delikt i ličnost. Posmatrana iz aspekta prva dva faktora, maloletnička delinkvencija nema posebnih specifičnosti po kojima bi se morala izdvojeno izučavati. ____________________________________________________________________________________________________ 10. Jedna anketa od 484 respodentna nastavnika, policajaca i službenika pod čijim su nadzorom maloletni prestupnici, pokazala je znatne razlike u mišljenjima o ovom pitanju. Na jedan jedini faktor je ukazalo 96% anketiranih, što govori o širokoj varijabili shvatanja i različitosti mišljenja. ,,La et le traitement de la delinquance juvenile-Tendences internationals d’aujourd’hui, Revue internationale de criminology et de police technique’’ . Sv. XIII, broj 1/1959, str.3-15.

25

Međutim, faktor ličnosti se po mnogim elementima smatra karakterističnim i posebno tretira. Taj faktor se objašnjava specifičnostima telesnih i psihičkih promena koje su karakteristične za adolescentno, odnosno vreme između detinjstva i odraslog doba. Ličnost je prevashodno determinisana opštim elementima nedozrele psihostrukture koja je u razvoju. Psihička nestabilnost pred mnogim problemima i teškoćama adaptacije na određene životne uslove nalazi rešenje i u ponašanju koje izgleda kao treći i lakši put, a koja tendira, u poremećajima ponašanja, ka jednom od oblika devijacije. U periodu tzv. adolescentne krize ličnost traga za sopstvenom identifikacijom. Adolescenti su u spečificnom stanju razvoja, kada im je potreban uzor, autoritet, poverenje, podrška i pomoć, a ona zbog specifičnih uslova najčešće izostaje, pa se deca okreću ulici umesto roditeljima.

Inercija i apatija su pojave najvise izražene kod mlade generacije. Očekivanja od njih su veoma velika, da se upravo oni nađu u prvim redovima društvenih promena, ali sa druge strane-odluke o njihovom životu donose se negde drugde i izvan mogućnosti njihovog uticaja. Stoga devijantno i delinkventno ponašanje mnogima u početku postaje vid protesta protiv nametnutih društvenih obrazaca, a u kasnijim fazama i navika.

U psihološkoj literature su ustaljena mišljenja da doba adolescencije predstavlja mladalački period koji počinje od 12 – 13 godine a završava se sazrevanjem oko 24 – 25 godine. U tom periodu ličnost se nalazi u stalnoj evoluciji i pod uticajem faktora nasleđa i sredine koje mladog čoveka čine različitim od odraslog i sa propratnim pojavama koje bi se za odraslog čoveka mogle definisati patološkim, dok se za populaciju ovog uzrasta smatraju normalnim.

U pubertetskoj fazi do šesnaeste godine kod ličnosti se javljaju značajne organske i morfološke pojave u kojima jača fizička konstitucija, a postepeno se napuštaju detinje navike i karakter postepeno stabilizuje. U psihičkom smislu smatra se da ličnost sazreva oko osamnaeste godine,a zavisno od biopsihičkih i socijalnih faktora proces sazrevanja individualno može nastati i znatno ranije, ali i nastupiti sa znatnim zakasnjenjem. Granice između normalnog i devijantnog kod mlade ličnosti veoma je teško utvrditi, jer se ta svojstva razvijaju ciklično i u raznim amplitudama, tako da su sve dijagnoze takvog stanja uvek relativne. U mladalačkoj fazi ličnost se socijalizuje u dinamičkim procesima raznih bioloških faza razvoja koje ostavljaju dubok trag i na njegovo društveno ponašanje. To je period sukoba svojstava u odraslom periodu i infantilnih tendencija koje se ispoljavaju u različitim varijacijama koje se teško mogu uopštavati. Ova stanja se ipak mogu kategorisati u prolazne i stvarne poremećaje mentalnog zdravlja. Prolazna stanja psihosocijalne adaptacije su relativno normalna pojava u periodu tzv. adolescentnih kriza, sa izvesnim zajedničkim osobenostima i varijantama ekstremnog ponašanja. U ovom periodu pojavljuju se fizičke i seksualne promene koje mogu da kod mladih ljudi imaju i propratne pojave kompleksa, ali i emotivnih promena koje su uslov daljeg sazrevanja. Te promene se manifestuju različitim oblicima raspoloženja, ličnost i intelektualno sazreva, usvaja neke svoje principe ponašanja i vrednosti koji ne moraju da se uklapaju u klišea uobičajenih. Promene u ponašanju odrazavaju se na nesporazume u porodici i socijalnoj sredini u kojoj mlad čovek nalazi i oduška za neku vrstu asocijalnog ponašanja, ali koja mogu postati i model trajnije negativne identifikacije. Uz to, javljaju se i neka unutrašnja psihička svojstva

26

izraženije nego što je uobičajeno: opstrukcija, agresivnost, ili druga krajnost- povlačenje, depresija i izolacija. U socijalnom svetu se sve te manifestacije prelamaju u formi sukoba generacija, odnosno sukoba vrednosti. Azjenk navodi da mnogobrojni psihološki faktori utiču na otpornost procesu socijalizacije maloletnika. On smatra da je delinkvent, u osnovi, ličnost ekstrovertnog karaktera, sporih psihomotoričkih reakcija u ponašanju, nedovoljno prilagodljiv i sa sekundarnim promenama u strukturi ličnosti.

Pored propratnih, u doba adolescencije mogu se u jednom delu pojaviti i česti slučajevi psihopatskih stanja. U socijalnom smislu stanja neuroza mogu kod mladih osoba uticati na dva tipa ponašanja: ekspanzivni i inhibirani. U prvom slučaju ponašanje se ispoljava u širokoj sferi ponašanja od potpune poslušnosti do agresivnosti i klasične delinkvencije. Problemi socijalizacije ovih ličnosti, narkomanija i alkoholizam su latentna stanja u kojima ličnost traži sebe. Iz kliničkih istraživanja psihijatri su se bavili pitanjima poremećaja i uticaja na delinkventno ponašanje, kao i stvaranja tipologije maloletnih prestupnika. Neki od njih (D. Gibons 1963; I K. R. H. Vardrop 1957) tvrde da su 35% delinkvenata iz muške populacije našli postojanje psihičkih poremećaja, dok su u drugom slučaju (Eps 1951; i Vardrop 1957) ustanovili kod ženske populacije psihičke poremećaje mnogo češće nego kod muške. K. R. H. Vardrop, direktor Klinike za sudsku psihijatriju u Glazgovu je, sumirajući sopstvena iskustva i teorijske osnove ranijih istraživanja klasifikovao etiološke faktore sa kliničkim elementima maloletničke delinkvencije. U svojoj klasifikaciji Vardop nabraja: delinkvente sa organskim poremećajima; teško deprivirane delinkvente; emocionalno poremećene delinkvente; delinkvente sa problemima u porodici i situacione delinkvente.12 Delinkvencija nastala sa problemima u porodici u psihološkoj literaturi objašnjava se emocionalnim problemima interpersonalnih odnosa. Pri tom se navode mogući primeri uticaja i opravdanje ponašanja deteta od strane majke; identifikacije strogog oca sa delinkvencijom sina; loši odnosi devojčica sa ocem i reakcija proisteklih iz konflikta koje nastaju u fazi puberteta; te promiskuitetno ponašanje maloletnica kao posledica konfliktnih odnosa , odbacivanja i neprilagođenog odnosa sa majkom. Situaciona delinkvencija se tumači manje psihijatrijskim uzrocima i emocionalnim ili drugim vidovima reakcija, vec tipičnim produktima sredine. 6.3. Socijalni faktori

Pored unutrašnjih, urođenih i stečenih faktora, socijalni faktori čine bitnu komponentu etiologije maloletničke delinkvencije. Iz tog aspekta interesantna je socijalna karta maloletničkog delinkventa.Tipični maloletni prestupnik je osoba muškog pola, izvršilac imovinskog delikta, potiče iz porodice sa poremećenim odnosima, ima slabe kontakte s ocem, probleme s učenjem i ponašanjem u školi, drogira se i sklon je agresivnom ponašanju. ___________________________________________________________________________ 12

K. Pospisil, neuropsihijatar iz Zagreba tvrdi da u preko 2.000 maloletnih delinkvenata koje je imala u svojoj praksi samo

je u dva slučaja našla psihotične poremećaje. ,,Akciono usmereno istrazivanje omladinskog kriminaliteta’’ , JKKP, broj

1/1988 str,131.

27

Istraživanja pokazuju da delinkventnom ponašanju tendiraju prvenstveno stariji maloletnici. Muška delinkvencija u odnosu na žensku delinkvenciju dominira u odnosu 90:10%. U profesionalno strukturalnoj analizi statistički podaci ukazuju na to da se najveći broj maloletnih delinkvenata regrutuje iz redova učenika srednjih i osnovnih škola, te nekvalifikovanih radnika. Oko 25% maloletnih lica u vreme izvršenja krivičnog dela nije bilo zaposleno niti je pohađalo školu. Bitno obeležje maloletničkog prestupništva je saučesništvo. Tako, na primer, maloletnici u vise od 20% slučajeva vrše krivična dela u saučesništvu sa drugim licima. U kriminološkoj literaturi posebni faktori uticaja na maloletničku delinkvenciju ubrajaju se uticaji porodice, škole, slobodnog vremena, sredstava masovnih komunikacija i ličnosti maloletnika.13

Naravno ovi faktori ne deluju odvojeno, već u međusobnom odnosu i uslovljeno sa činiocima ličnosti.

Porodični faktor

Porodični faktor se neposredno ispoljava u elementima strukturalne povezanosti. Porodična sredina je primarni element socijalizacije u kojoj se emotivna atmosfera neposredno odražava i na njegov intelektualni i psihološki razvoj. Svaki oblik krize porodičnih odnosa i bračne disharmonije može da se odrazi i na emocionalni razvoj deteta u raznim vidovima poremećaja. Visok procenat maloletničkih delinkvencija koji su odrasli u domovima tumače se prvenstveno odsustvom roditeljskog, odnosno porodičnog vaspitanja. Na vaspitni process u razvoju mlade ličnosti neposredno se odražavaju strukturalni porodični poremećaji, kao što su razvodi roditelja, gubitak ili napuštanje dece jednog ili oba roditelja, zanemarivanje i socijalno-patološke pojave kod nekih od užih članova. Na taj način slabe ili se kidaju porodične veze, odnosno roditeljske funkcije što se negativno odražava na razvoj i vaspitanje. Istraživanja u našoj zemlji pokazuju da se maloletni delinkventi u 30% slučajeva regrutuju iz porodica razvedenih roditelja, što je četvorostruko više nego u normalnoj populaciji. U porodične faktore koji imaju značajnu ulogu ubrajaju se i materijalna situiranost, zaposlenost, odnos i briga roditelja, stambeni uslovi i slično.

Pored toga, istraživanja su pokazala da se maloletni delinkventi u značajnom omeru regrutuju iz razorenih i alkoholičarskih porodica. Prema nekim podacima u muškoj delinkventnoj populaciji ovaj faktor je zastupljen u blizu polovine, a u ženskoj blizu trećine slučajeva kod osoba kod kojih je jedan od roditelja alkoholičar.14

Faktor porodice izvodi se posredno iz industrijalizacije i urbanizacije. Naime, smatra se da je stabilnost porodice i porodičnih veza znatno čvršća u ruralnim sredinama nego u urbanim gde je porodica na neki način otuđena i samostalna društvena kategorija.

Neadaptibilnost roditelja novim uslovima odražava se i na ponašanje dece. Tako slabi briga porodice i kontrole nad ponašanjem dece. Umesto roditelja deca nalaze vaspitače i uzore u vršnjacima sa ulice. Migracije iz ruralnih u urbane sredine izazivaju stresove i konfliktne ličnosti s novom sredinom, sukob tradicionalnih formi sa novim, stambena kriza i prateći problemi često vode u pojedine oblike devijantnog ili delinkventnog ponašanja. ___________________________________________________________________________ 13 Šire o uticaju ovih faktora vidi: Z.Jašović, Kriminologija maloletničke delinkvencije, Beograd 1991, str.232-273.

14 M: M. Glatt, ,,Alkoholizam, zločin i maloletnička delinkvencija’’, izbor Zagreb, broj 4/1961, str. 437-445

28

Migracije. Faktori urbanizacije i migracija iz ruralnih područja kao kriminogeni činioci iskazuju

se i neposredno kao sukobi vrednosti. Taj sukob se ispoljava višedimenzionalno kao sukob : savremenog i tradicionalnog; sela i grada; sukob generacija; formalnog i neformalnih obrazaca kontrole; sukoba vrednosti proisteklog iz porodičnog vaspitanja i vrednosti koje nudi nova socijalna sredina; roditeljakog autoriteta i novih uzora i slično. Neki autori proučavajući ovaj faktor smatraju da je ,, kriminalitet maloletnika prvenstveno urbani fenomen’’ dokazujući ovu tezu komparativnim istraživanjima visokourbanih i ostalih područja.15

Škola. Pored porodice, škola je institucija u kojoj se odvijaju najvažniji vaspitni i obrazovani

procesi socijalizacije ličnosti i osposobljavanja za odgovarajuće radne i društvene funkcije. Od organizovanosti, programskih sadržaja i nastavno-obrazovanog procesa umnogome zavisi i razvoj mlade ličnosti i njihovo društveno ponašanje. Ma koliko zajednica ulagala u taj process, on je prirodno, zbog mnogih teskoća opterećen i izvesnim slabostima koje se negativno odražavaju na ličnost.

Školski program i funkcija škole u savremenim uslovima su više orjentisani na obrazovani nego na vaspitni aspekt mladog čoveka. U takvom sistemu izostaje izgrađivanje moralnih normi i pozitivnih stavova i karaktera ličnosti., jer su programi neusklađenosti sa fizičkim i psihičkim mogućnostima i potrebama mladih, njihovim interesom i zadovoljenjem želja.

Pored toga, i u obrazovanom sistemu nedostaje odgovarajuća oprema, labaratorije i kabineti, sportske dvorane i drugi objekti za fizičko vaspitanje koji bi zaokupili interes i paznju učenika i sadržajno ispunili slobodno vreme u kreativnom i inventivnom radu mlade ličnosti. Određeni značaj imaju i interpersonalni odnosi i uticaji slabijih učenika i sklonijih socijalno-patološkim pojavama na deo školske populacije, prekidi u školovanju, česte promene školske sredine, bežanja i drugi oblici opravdanog ili neopravdanog odsustva sa nastave, kao i slab uspeh. Posledica svega toga su 60 – 70 % maloletnih delinkvenata postaju kriminalci u školskom dobu.

Slobodno vreme.

Bitan faktor koji se odražava na razvoj, formiranje i zrelost je tzv. slobodno vreme. Pored porodice, i škole, ostatak vremena koje je slobodno bitno utiče na opredeljenja, stavove i ponašanje, koje često u odsustvu pozitivnih sadržaja prelaze u razne oblike devijantnog ponašanja pa i delinkventnog ponašanja. Kada se ovo veže za okolnost da mladi ljudi imaju relativno ličnu samostalnost u ponašanju, određene izvore materijalnih sredstava, a da se organizovani društveni život omladine odvija u ambijentu gde su alkohol i narkotici praktično normalna stvar, onda slobodno vreme kao faktor maloletničke delinkvencije postaje jasniji. Tamo gde procesi socijalizacije ne odigravaju svoju ulogu i funkciju, slobodno vreme mladih može biti prazno vreme- vreme dosade i lenstvovanja, ono postaje pogodan prostor za delovanje raznih negativnih činilaca, za preduzimanje ’podviga’ i prihvatanje asocijalnih obrazaca ponašanja. ___________________________________________________________________________ 15 A. Todorović, ,,Velika urbana područja i maloletnički kriminalitet’’ , JRKKP, broj 3/1975, str. 423 – 433.

29

Slobodno vreme je izazov da se ,,ubije’’ dokolica u razonodi koja od bezazlenih postepeno vodi u teće oblike prestupništva. Poremećeni sistem vrednosti delom se odrazio na ponašanje mladih u slobodnom vremenu, jer su, usled toga, u svakodnevnom životu kod većine mladih izostali potrebni kulturoloski sadržaji. Sva istrazivanja pokazuju znatno manju zainteresovanost omladine za posetu institucijama kulture, od sklonosti zabavi i druženju sa vršnjacima, u klubovima i diskotekama. Ovakav odnos se izvodi iz socijalne cinjenice da je omladinski standard, kao deo ukupnom društvenog standarda veoma nizak, pa su izdvajanja za kulturne potrebe znatno ograničena.

U situaciji nepovoljnih okolnosti, da se izbegnu otuđenost i dosada, u grupnoj

identifikaciji dolazi do foriranja kolektivnih gangova krajnje destruktivnog ponasanja – maloletničkih bandi. Neki autori(M. Sekaldi) smatraju da se maloletnička delinkvencija čak u 99% slučajeva odvija u slobodnom vremenu kao posledica faktora dokolice. Takvi zaključci su verovatno preterani, ali je činjenica da je slobodno vreme veoma bitan faktor maloletničkog prestupništva. U prilog tome navode se mnogobrojni argumenti. Pre svega, delinkventnost mladih je jedan od oblika igre i prevazilaženja dosade; ono izaziva mlade ličnosti na avanturu u uslovima telesne i duhovne pasivnosti koju donosi slobodno vreme. To je odraz hedonističkog shvatanja života što se ispoljava u posebnim objektima razonode kakvi su barovi, diskoteke,kladionice i slično. Masovni mediji.

Uticaj sredstava masovnih komunikacija na maloletničku delinkvenciju je znatno prisutniji nego kod delinkvencije odraslih. To je razumljivo, pre svega, zbog uzrasne i psihofizičke strukture mladog čoveka, koji je u fazi razvoja, sticanja navika i perioda identifikacije sa pozitivnim i negativnim uzorima. Mas-mediji ( film, TV, tzv. šund literature i sl.) nude adolescentima određen model života i kolektivnog oponašanja.

Drugi bitan faktor jesu oponašanje i identifikacija, posebno u odnosu na medijske modele.Američki pedijatar – neurolog, E. Barnet tvrdi da nasilje koje se prikazuje na televiziji u velikoj meri, tokom vremena, povećava prag nasilja kod dece. Deca uče svakog trenutka, a uče iz iskustva. Najupečatljivija iskustva iz sveta medija ona svojim ponašanjem prenose kao obrasce u realan život. Niz masovnih ubistava koja su u SAD počinila deca mladja od 14 godina postao je zabrinjavajući. Neki kriminolozi, i pored svih navedenih argumenata, smatraju da uticaj filma na ponašanje dece i maloletničku delinkvenciju nema onaj značaj koji mu se pridaje u javnosti i u delu kriminološke literature.

Naprotiv, oni ističu da je film sredstvo preko kojeg maloletnici prazne svoju emotivnu napetost i duboka psihička opterećenja. Osim toga, film ima stetnije dejstvo tamo gde u njemu nema umetničkih vrednosti, gde su poruke o beznađu i bezvrednostima, besmislenosti života, apsurdnosti reda i zakonitosti. Tim pre, što mlad čovek doživljava filmski sadržaj više kao stvarnost nego kao sopstveni život i doživljaje, što je film deo njihove svakodnevnice kroz koju formiraju sistem kulturnog odnosa prema svetu koji ih okružuje.16

16 Ovakve stavove zastupa J. Chazal, la cinema et la delinquance juvenile, Revue de science criminale et de droit penal compare, Paris, broj 1/1949, str. 48 – 54.

30

Kada je reč o bosanskohercegovačkim medijima, Nezavisna komisija za mlade (kasnije transformisana u Regulatornu agenciju za telekomunikacije ) donela je 1998. godine Kodeks za uređivanje televizijskog i radijskog programa i Kodeks za štampu, dokumente, koji između ostalog, regulišu i principe zaštite dece u medijskom izveštavanju. Međutim, naši mediji vrlo često krše navedene principe.

O tome govore i istraživanja koja se u Bosni i Hercegovini provode o ovoj temi:17

- Kada se o problemu maloletnika u sukobu sa zakonom izveštava, onda se to radi uglavnom u vidu vesti i kratkih novinskih izveštaja, i primarno u rubrikama tima ’’crne hronike’’.

- Mediji se u svom izveštavanju o maloletnicima u sukobu sa zakonom primarno fokusiraju na sam incident.

- Mediji uglanom ne izveštavaju o širem kontekstu koji je uticao na određeni događaj. - Mediji se praktično nikako ne bave pitanjima vezanim za javnu politiku i relevantne

zakone. - Mediji ne pokušavaju pronaći rešenja za probleme, ne prate procese, i uglavnom

izveštavaju o izolovanim događajima i slučajevima. - U istaknutim delovima teksta, kakvi su pre svega boksovi/okviri, mediji su skloni

nepotrebnoj dramatizaciji, te njihov način izveštavanja ima određene elemente podsticanja ,, moralne panike’’.

- Sve u svemu, možemo reći da u najvećem broju slučajeva mediji ne deluju u najboljem interesu maloletnika.

- Mediji su skloni senzacionalističkom i simplificiranom izveštavanju, posebno u samim naslovima tekstova gde se ističu negativne strane, informacije se vade iz konteksta, i uopšte se problem maloletničkog prestupništva nepotrebno dramatizuje.

- Mediji konstruišu izrazito simplificiranu sliku o maloletnicima u sukobu sa zakonom :predstavljeni su izrazito negativno i izvan konteksta. Možemo reći da se stvara slika gotovo pa ,,prirodno predodređenih’’ prestupnika koji su po svojoj suštini ,,zli’’i predefinirani da se sukobe sa zakonom.

- Maloletnici se predstavljaju kao ubice, palikuće, silovatelji, nasilnici,pljačkaši, tj. kao ozbiljna pretnja za društvo koje mora naći neki način da se bori sa tim.

- Mediji odašilju tri dominantne poruke o maloletničkom prestupništvu : 1. Maloletničko prestupništvo je u stalnom porastu i ne možemo ga kontrolisati. 2. Maloletnici u sukobu sa zakonom su izrazito okrutni i po svojoj prirodi zli. 3. Maloletni prestupnici predstavljaju veliku i stalno rastuću pretnju našem

društvu. - Mediji uglanom ne govore o širem kontekstu, uzrocima prestupnistva u porodici i

drustvu, i uglavnom se ne odnose kritički prema državnim institucijama. ___________________________________________________________________________ 17 Medija centar Sarajevo, Mediji o maloletnicima u sukobu sa zakonom , Sarajevo 2005, str.1 – 3

31

Vaspitanje.

Veoma bitan uzrok maloletničke delinkvencije predstavljaju neadekvatni procesi socijalizacije, a posebno procesi vaspitanja, odnosno vaspitna zapuštenost. Vaspitanje je bitan uslov orjentacije u ponašanju čoveka i moguć uzrok maloletničkog prestupništva. Ono, u pozitivnom smislu, podrazumeva pravilan društveni i intelektualni razvoj dece i vaspitanja mladih.

To je process prenošenja kulturnih obrazaca na pojedinca i grupe u razvoju u postupku socijalizacije ličnosti. Protiče u različitim uslovima socijalne sredine, prvenstveno porodici, školi i socijalnoj sredini vršnjaka. U toku vaspitanja, ličnost prevladava egoistične, egocentrične i devijantne tendencije i sklonosti.

Devijantnost u ponašanju mladih može biti posledica i represivnog i apsinentnog načina vaspitanja. Prestrogo vaspitanje i kažnjavanje psihološki uobličava invalidnu, teško prilagodljivu, nesigurnu i depresivnu ličnost, dok je ličnost u odsustvu vaspitanja agresivna, lišena osećanja o tome šta je društveno dopušteno, a šta nije. Porodični odnosi i vaspitanje neposredno utiču na pravilno ili delinkventno posnašanje. Svaki oblik krize porodičnih odnosa odražava se se na emocionalni razvoj deteta u raznim vidovima poremećaja i prkosnog ponašanja. Visok procenat maloletnih delinkvenata, odraslih u domovima, tumači se prvenstveno odsustvom roditeljskog, porodičnog vaspitanja. Na pravilan razvoj mlade ličnosti neposredno se odražavaju i problemi vaspitnih sadržaja u školskim programima, kao i uticaj asocijalne sredine u kojoj se maloletnici, pretežno, kreću. Vaspitna zapuštenost ogleda se u odsustvu društvenog, intelektualnog i moralnog razvoja ličnosti. Tim pojmom se, obično, označava devijantno ponašanje mladih i, istovremeno, ukazuje na njegovu uzročnost. Uskraćenost vaspitne brige i odsustvo vaspitnih mera u procesu razvoja ličnosti mladih različito se definise u literaturi. Drugi, njime označavaju blaze oblike prestupništva, a treći preddelinkventno stanje, odnosno asocijalnost. Kriminološka istraživanja ukazuju na to da je vaspitna zapuštenost jedan od najbitnijih faktora maloletničke delinkvencije.

Ovaj se faktor, posredno ili u sticaju, javlja kao posledica delovanja porodičnih činilaca, školske i životne sredine. Stanje vaspitne zapuštenosti kod delinkventne populacije rešava se resocijalizacijom, prevaspitanjem u penološkom procesu primene vaspitnih mera izrečenih u krivičnom postupku.

32

7. RECIDEVIZAM

7.1. Pojam recidevizma Recidevizam ili povratništvo je krivičnopravni pojam koji se različito definiše u pravnoj literature, ali pretezno kao krivično delo koje koje delinkvent ponovo izvrši. Bitni elementi recidevizma su: ranija osuda, ponovno izvršenje krivičnog dela, identičnost pobuda za novo delo i vremenska distance između ranijeg i novog dela. Krivično pravna teorija u tipologiji povrata polazi od prirode krivičnih dela, vremenskog intervala izmedju izvršenih dela i broja izvršenih delikata.

Prema prvom kriterijumu razlikuju se : opšti i specijalni povrat. Pod opštim povratom podrazumeva se bilo koje krivično delo koje ponovo izvrši isti izvršilac, posle izdržane osude, a pod specijalnim povratom, izvršenje istovrsnog krivičnog dela. Kriminološka definicija recidevizma odnosi se na novo krivično delo koje izvrši lice koje je ranije počinilo krivični delikt, bez obzira na to da li je za prethodno delo bio osuđivan. Na trećem kongresu kriminologa u Londonu, 1955. godine, zauzet je stav da suštinu recidevizma čine elementi sledećeg sadržaja :

1) da neko lice, koje je izvršilo zakonom utvrđeno krivično delo i za isto bilo osuđeno ili ili na neki drugi način tretirano od strane društva, izvrši novo krivično delo – povratnik stricto sensu i

2) da neko lice, koje je izvršilo zakonom utvrđeno krivično delo ili bilo za isto osuđeno ili na drugi način službeno tretirano, ponovo preduzme kriminalnu delatnost zbog svog ,,opasnog stanja’’- povratnik latu sensu.18

7.2. Kriminološko-penološki značaj recidevizma

Problem recidevizma u kriminološkom i penološkom smislu ističe značaj ne samo

obima nego i vrste kriminaliteta. Socijalna slika povratništva i vrsta krivičnih dela ukazuju na važne činioce fenomenologije i etiologije kriminaliteta, kao i na neke penološke probleme.

U kriminalnoj fenomenologiji recidevizam je realna pojava koja, pored elemenata krivičnopravne definicije, ukazuje i na objektivno stanje ugroženosti društva od neke vrste kriminaliteta, te na ličnost delinkventa i stanje temibiliteta, odnosno njegove kriminalne sposobnosti i socijalne prilagodljivosti, samim tim i na određeni stepen opasnog stanja.

U fenomenološkom smislu recidevizam je karakterističan za delikte izraženije g stepena profesionalizacije, kao što su imovinski delikti, delikti organizovanog kriminaliteta i prevare, dok u etiološkom ukazuje na elemente uzročnosti, kao na primer kod seksualnih delikata i maloletničke delinkvencije.

18 H. Mannheim, Sumary od the Third Internacional Congress of Criminology, London, 1957

33

Penološka analiza povratništva govori o dve moguće vrste uzročnih faktora, neadekvatnoj društvenoj reakciji – neprimerenom izboru krivične sankcije ili neadekvatnom tretmanu i neuspelim procesima resocijalizacije, tj. neodgovarajućem tretmanu u kazneno vaspitno-popravnim ustanovama u kojima su izdržavali krivične sankcije.19

Kriminalni povrat kod prijavljene dece, više je izražen kod necelovitih porodica i porodica nižeg ekonomskog i obrazovanog statusa. Te su porodice opterećene problemima životne egzistencije. ,,Prateći stanje maloletničke delinkvencije uočeno je da se iz meseca u mesec, pojavljuju lica, višestruki povratnici u izvršenju krivičnih dela, uglavnom krivičnih dela protiv imovine ( teške krađe,pokušaji teških krađa,razbojništvo itd. ), što je osnovni uzrok povećanja broja krivičnih dela izvršenih od strane maloletnika. Tako je npr. MUP Kantona Sarajevo, nadležnim tužilaštvima podneo izveštaj protiv 322 maloletna lica od kojih je 119 lišeno slobode. Od ukupnog broja maloletnih lica koja su počinila krivična dela u 2006. godini je 125 ili 37,3% povratnika. Prateći stanje maloletničke delinkvencije na području navedenog kantona, uočeno je da se pojavljuju lica, viseštruki povratnici u izvršenju krivičnih dela, uglanom krivičnih dela protiv imovine. Posebno zabrinjava činjenica da se u izvršenju krivičnih dela pojavljuju i krivično neodgovorna lica ( deca ispod 14 godina starosti ), koja se udaljavaju od kuće, a da to njihovi roditelji ili staratelji ne prijavljuju. Uočeno je, na području navedenog kantona, da se maloletnici najviše pojavljuju u izvršenju krivičnih dela protiv imovine, što je karakteristično i za druge kantone, ali u znatno manjoj meri.’’ 20

7.3. Tipologija recidivista

Istraživanja ukazuju na to da polovina povratnika ili dve trećine povratnika živi u gradu , ali i da od ukupnog broja povratnika, jedne i druge populacije, dve trećine potiče sa sela. Većina ima ili je živela u nepovoljnim porodičnim prilikama i odnosima u porodici. Nedovoljno ili nepotpuno obrazovanje i nezaposlenost, te rana i dugotrajna maloletnička kriminalna karijera samo su neki od njihovih bitnih socijalnih obeležja.

U ukupnom povratništvu recidevizam maloletnika posmatra se kao posebno aktuelna pojava jer se u ovoj populacionoj strukturi odvija process sazrevanja i stvaranja navika kriminalnog ponašanja. Maloletni povratnici se, u više od dve trećine slučajeva pojavljuju u delima protiv imovine vršeći krađe i teške krađe.

,Tipologija delinkventa recidivista moguća je po objektivnim kriterijumima krivičnopravne nauke, po kriminološkim kriterijumima vrste delinkventa u kojima se najčešće pojavljuju, kao i po kriterijumima sklonosti. U kriminološkom smislu najbitnija je i najrasprostranjenija sklonost, i ona delinkvente recidiviste deli na: delinkvente iz navike, profesionalne delinkvente i delinkvente po tendenciji. 19 Milo Bošković ,Kriminologija, Univerzitet u Novom Sadu,Pravni fakultet,Novi Sad, 2006, str.512-514 20 http/fup.gov.ba

34

Delinkventima iz navike smatraju se recidivisti asocijalne prirode kod kojih se postepenim pojavljanjem prestupničkog ponašanja stvara kriminalna navika. Oni se kriminalu odaju još od rane mladosti, socijalno su neprilagođeni psihopatske prirode (nepodobni za resocijalizaciju) emocionalno nestabilni, prosečne ili ispodprosečne inteligencije i nižeg nivoa obrazovanja i niskog praga frustracione tolerancije. Delinkventi po tendenciji, ili delinkventi iz strasti, jesu osobe čija je kriminalna karijera više uzrokovana subjektivnim činiocima ličnosti nego socijalnim faktorima, bilo da su u pitanju faktori poremećaja biološkog, psihološkog bilo psihopatološkog karaktera. Kod ove kategorije prestupnika najčešće se, uz osnovne krivične sankcije – kazne , izriču i mere bezbednosti čuvanja, lečenja i posebne terapeutske mere u penalnom tretmanu osuđenika.

Recidivistima se smatraju i profesionalni delinkventi, izvrsioci krivičnih dela, koji su po nekim osobinama slični povratnicima iz prve kategorije, ali i s posebnostima kriminalne orijentacije, odnosno izbora vršenja krivičnih dela kao profesije, zanimanja i motivom koristoljubive prirode, koja kod prve kategorije nije uvek izražena.

35

8. PRIČE O MALOLETNIM DELINKVENTIMA U KAZNENO – POPRAVNOM DOMU ZENICA

Na prvi pogled ne razlikuju se mnogo od drugih dečaka. Međutim, njihovi razgovori su drugačiji : gde će se kockati, u koji kafić ići, koliko je novca ko’’zaradio’’i na koji način. U modernoj garderobi i sa obaveznom cigaretom, dogovaraju "poslove": bitan preduslov je znanje - ko je potencijalna žrtva, pripada li krugu gradske jalije, šta ko vozi, koje radnje treba zaobići... U praksi, to izgleda ovako: Caki je snimio moćan auto na Ilidzi, upratio gde ga vlasnik ostavlja - i doveo raju. Iz džepa vadi mali metalni predmet koji gura u bravu. Ostali nista ne pitaju. Znaju šta trebaju činiti: Mane stoji pored Cakija, a Beli i Rale paze da ko ne naiđe. Nakon svega nekoliko trenutaka, Caki je u autu. Vješto skida kasetofon i izlazi. Za par minuta je sve gotovo...

Caki, Beli, Mane i Rale dozvolili su novinarki Dana da se jedan dan druži sa njima. No, ulica je samo deo priče o maloletničkoj delikvenciji: ona se gotovo redovno nastavlja u policijskim stanicama, jedinoj vaspitno-popravnoj ustanovi u Federaciji i Kazneno-popravnom domu ’’Zenica’’.

Caki ima četrnaest godina, Beli i Rale petnaest, a Mane dvanaest i kao najmlađi u grupi često biva ućutkan ili dobije ćušku. On se tek mora dokazati: naprimer, kada sam obije neku prodavnicu. Dosad je uvek radio u grupi. Svi su obučeni moderno, imaju uredne frizure i stanuju u centru grada - Gorica, Koreja, Marijin Dvor. Na ulici izgledaju kao i svi ostali dečaci. Obavezni deo imidža je cigareta. Nikad ne smeju pokazati slabost i priznati da se nečega boje ili da nešto ne mogu. Oni konstantno uče da budu jaki. Verovatno zbog svega ovoga sa oduševljenjem govore o beogradskom filmu Rane, kojeg su gledali nekoliko puta. Jedno od osnovnih nepisanih pravila je da nikad ništa ne rade u svom komšiluku. To ne znači da drugi ne mogu. U gradu ima puno ovakvih i sličnih grupa. Oni se međusobno, uglavnom, svi poznaju. Postoji i konkurencija: treba dokazati ko je veći i zeznutiji mangup, što neretko završava tučama. Ali, kad je posao u pitanju, jedni drugima ne smetaju.

Do Cakijevog dolaska, razmisljali su o kockanju na poker-aparatima. Rale je dan ranije "odradio" nekoliko automobila na Alipašinu Polju i imali su novca. Međutim, Caki ima drugi prijedlog: Ilidža.

Ulaze u tramvaj na stanici prekoputa zgrade Predsedništva. Za njih je najnormalnije da nemaju karte, čak je to pitanje časti. Ukoliko bi neko samo predložio da ih kupe, ostali bi ga toliko ismejali da zadugo ne bi mogao povratiti svoj ugled. Idu u zadnji deo tramvaja. Pitaju Cakija šta će na Ilidži. On se smeška i kaže da će im reći kad stignu. Po izlasku iz tramvaja Caki ide prema parkingu, ostali ga prate. Mane se zaustavlja pored jednog dobrog auta. Video je unutra kasetofon koji mu se svideo. Zove ostale. Caki mu govori: "Budalo, znas li ti čije je ovo auto? Hoćeš da svi nadrljamo zbog tvoje gluposti!" Automobil pripada jednom ilidžanskom privatniku, dobrom znancu poznatijih sarajevskih mangupa.

Caki je došao do cilja. Veliki, moćni auto sa stranim registracijama. Snimio ga je taj dan na Ilidži, upratio gdje ga vlasnik ostavlja - i doveo raju. Iz džepa vadi mali metalni predmet koji gura u bravu. Ostali ništa ne pitaju. Znaju šta trebaju činiti: Mane stoji pored Cakija, a Beli i Rale paze da ko ne naiđe. Nakon svega nekoliko trenutaka, Caki je u autu.

36

Vešto skida kasetofon, zatim otvara pretinac, ali u njemu ne nalazi ništa zanimljivo. Izlazi iz auta. Za par minuta je sve gotovo. Kasetofon će sakriti "na starom mestu", jer nositi ga sa sobom bilo bi opasno. Sutra će doći po njega i prodati ga njihovoj vezi na Ilidži.21

8.1. Podaci federalnog MUP-a, na prostoru sedam kantona FBiH u periodu od 1992. do 1997. godine

Prema podacima federalnog MUP-a, na prostoru sedam kantona FBiH (izuzev Hercegbosanskog, Posavskog i Zapadnohercegovačkog) u periodu od 1992. do 1997. godine registrirana su 4.702 krivična dela za čije izvršenje su osumnjičena i prijavljena maloletna lica. Uglavnom se radi o dječacima, iako ima slučajeva da su upetljane i devojčice. Najporaznija je činjenica da se deca (do 14 godina) sve češće pojavljuju kao počinioci krivičnih dela, a u porastu je i učešće mlađih maloletnika (od 14 do 16), i starijih (od 16 do 18). Najviše počinjenih dela su krađe i teške krađe, dok je manji broj slučajeva razbojništva i razbojničkih krađa. Međutim, u 1997. godini je registrovan jedan slučaj ubistva. Samo na području Sarajevskog kantona u 1998. godini maloletnici su izvršili 542 krivična dela.

Toliko zna kantonalni MUP. U ovim delima učestvovalo je 299 maloletnika, od toga 94 dece. Kad policija, na osnovu prikupljenih dokaza, privede maloletnika u stanicu, obavezni su, prilikom kriminalističke obrade, pozvati roditelje (ako ih ima), staratelja ili socijalnog radnika. Mnoga deca delikventi imaju roditelje ali su oni od njih neretko digli ruke. Nakon provedene istrage, policija šalje obavest nadležnom sudu. Ukoliko se radi o deci, ta obavest ne ulazi u njihov dosje. S napunjenih 14 godina, postaju odgovorni pred zakonom i u tom slučaju slede krivične prijave. U 1998.godini MUP Sarajevskog kantona, odnosno policijske uprave izrekle su 32 mere pritvora protiv maloletnika. Ipak, retko im se izriče i zakonska kazna. Prema Krivičnom zakonu BiH, maloletniku se moze izreći vaspitna mjera pojačanog nadzora i upućivanje u vaspitno-popravni dom, a samo za najteža krivična djela izriče se zatvorska kazna i to do pet godina. Smatra se da se za taj period maloletnik može prevaspitati.

Milorad Miki Bašić, kriminalistički inspektor kantonalnog MUP-a, kaže: "Maloletnici najčešće rade u grupama. Ponekad za ono što urade uopšte ne postoji motiv, već samo zelja za dokazivanjem pred rajom. A najčešći motiv je imovinska korist. Ono sto pokradu prodaju nepoznatim licima na pijacama, i to ispod svake vrednosti. Tako, autokasetofon vredan nekoliko stotina maraka prodaju za pet. Oni koji jednom uđu u kriminal, teško to prekidaju. Srećom, ne ubijaju. Jer, bio je rat, sva ta deca su bila u prilici naučiti kako se rukuje oružjem, ali ga ne koriste. Krivična dela čine deca iz sarajevskih porodica, izbeglice i deca iz popravnog doma. Problem su nam izbeglice, jer ne znamo odakle su i gdje ih naći. A za decu iz doma uglavnom znamo kako rade i njih nam nije teško otkriti. Niko od njih se više ne boji policije."22

___________________________________________________________________________

21, 22 Arhiva DANI 88, P iše : Dženana Karup

37

8.2. Zavod za mušku decu i omladinu u Sarajevu

Jedini vaspitno-popravni dom u Federaciji BiH je Zavod za mušku djecu i omladinu u Sarajevu. U njemu je trenutno 20 štićenika, najtežih slučajeva, za koje nadležne institucije više nisu znale gde da ih smeste.

Dom je otvorenog tipa i u njega dolaze maloletnici po odluci centara za socijalni rad ili sudova koji izriču vaspitnu meru od jedne do tri godine. Često ostaju i duže, jer retko ko od njih ima završenu školu kad dođe u Zavod. Neki ne znaju ni čitati ni pisati i da ne bi prekinuli školovanje, produžavaju boravak. Zavod prima decu od sedam do 18 godina. Troškove za njihovo izdržavanje snose kantonalna ministarstva socijalne politike.

Pored redovne nastave, u okviru programa rada, štićenici su podeljeni u grupe, od šest do osam članova, u kojima rade pod nadzorom stručnjaka. Taj rad bi se najjednostavnije mogao uporediti sa normalnim životom jedne porodice. Vaspitač svojim štićenicima govori ono što i roditelji svojoj deci: o ponašanju, navikama, higijeni, oblačenju...

Ukoliko neko od maloletnika ima neki problem, obraća se svom vaspitaču, koji brine o njima ali i odgovara za njihovo ponašanje. Problem za osoblje Zavoda je što su mnogi njihovi štićenici, po svojim delima, prevazišli ovu ustanovu. "Većina dece iz Zavoda je od malih nogu bila prepuštena sama sebi. Često nemaju jednog ili oba roditelja, a i kad ih imaju oni ne vode adekvatnu brigu o njima. Odaju se skitnji, počinju bežati iz škole i onda vrše i krivična dela.

Imamo dece koja su prezivela agresorske logore, a jedan nas štićenik je deportovan iz Beča jer tamo više nisu mogli izdržati sa njim", kaže direktor Zavoda Muhamed Hodžić i nastavlja: "Vrlo malo sarađujemo sa roditeljima naših štićenika, jer oni ne sarađuju sa nama. Deca retko idu kući, a samo ponekad imaju posetu."

Svaka grupa, pored zajedničkih spavaonica, ima dnevni boravak u kome provodi većinu vremena. Nas vodiž kroz Zavod bio je, dobrovoljno, dvanaestogodišnji Špico. Kaže nam da je krao, ali da se "skinuo s toga". Sad redovno ide u školu. Pristaje da ispriča dva dela za koje zna i policija, ostalo neće. Prosle godine je sa svojim prijateljem, godinu dana starijim, noću upao u jednu mesnicu na Ilidži. Usli su preko krova. "Digli smo jednu ploču od salonita i ja sam skočio dole. Pokupio sam nabrzinu pare iz kase, popeo se uz gredu koja je bila na sredini radnje i izasao vani." Ali, uhvatila ih je policija i odvela u stanicu. Tamo je bio i dečak koga Špico do tada nije poznavao, a za koga je policija sumnjala da je učestvovao u krađi. Tako se Špico, zahvaljujući policiji, upoznao sa "najčuvenijim" maloletnim delikventom u Sarajevu - Campom.

Campo je rođen u jednom malom rudarskom gradiću u srednjoj Bosni. Od najranije g detinjstva je lutao, prosio i krao. Sada ima 12 godina. Jedno vreme je "radio" po Zenici, a onda se prebacio u Sarajevo. Nema oca. Ima devetero braće i sestara koji žive sa majkom. Otkako su se Campo i Špico upoznali, počeli su se družiti i zajedno "raditi". U grupi je bio i Mrki, pored Campe, "drugi po redu" delinkvent u Sarajevu. Samo u ovoj godini registrirano je 85 njegovih krivičnih dela, a Campo dosad ima 96. Broj se brzo povećava kod obojice, jer za jednu noć naprave i po četiri-pet provala. Jedan od njih je među rajom poznat, između ostalog, i po tome što je obio džip generala Rasima Delića.

38

Prošlo leto palo im je na pamet da idu na kupanje na Jablaničko jezero. Nisu imali prevoz, pa su obili jedan kombi. Špico objašnjava: "Otključali smo bravu ključem - takav ključ možeš kupiti u svakoj radnji koja ih pravi, za tri marke. Ja sam rekao da me je otac poslao i zamolio da mi prodaju jer je on izgubio ključeve od svog auta. Tim ključem smo upalili i motor." Na pitanje ko je i kako vozio, Špico sa čudjenjem odgovara: "Pa, mi. Pomaknemo malo sedište napred, pružimo noge i eto." Posle celodnevnog kupanja, krenuli su nazad u Sarajevo. Bilo je kasno, a oni umorni i iscrpljeni. Negdje oko Bradine parkirali su da se odmore i odspavaju. Policija ih je našla. Sva trojica su sad u domu, ali Špico se jedini promenio i ide u školu. Campo koristi svaku priliku da pobegne i, ako nije pod nadzorom 24 sata, to mu i uspeva.

Stariji štićenici se boje razgovora. Kažu da imaju loše iskustvo sa novinarima koji su razgovarali sa njima, a posle im objavljivali imena pa su ih onda svi smatrali kriminalcima. Jedan od retkih koji je spreman na razgovor je Pile. Nedavno je postao punoletan. Na ulici je živeo sedam godina. "Kad je leto, onda je lako, imaš gde spavati, možeš i u parku. Svakako do kasno hodaš sa rajom, a ono nekoliko sati možes biti bilo gde. Spavao sam i na krovovima zgrada. Zimi je malo teže, ali snađeš se. Otvoriš neki auto, uđeš i prespavaš. Ujutro izađeš, i kad dođe vlasnik, ništa ne primeti. Za novac sam se snalazio kako sam jedino znao - krao sam." Pile je napravio teže krivično djelo o kojem ne želi da govori. "Krio sam se nekoliko meseci po gradu, ofarbao kosu. Ali, hodam naveče, sa devojkom kroz Ferhadiju, čujem policijsku motorolu i premrem od straha: mislim - eto ih po mene.

Nisam to mogao izdržati i sâm sam se prijavio socijalnom radniku. Smestili su me u ovaj dom. Sad imam šta jesti, gde spavati i više ne kradem." Kad je došao u Zavod nije bio završio ni osnovnu školu. Predmete je položio vanredno, a sad polaže srednju školu jer je izgubio pravo redovnog školovanja. Na pitanje zbog čega je lutao sedam godina, odgovara: "Moja mama je umrla kad sam bio mali. Otac se ubrzo oženio. Maćeha je dovela svoju decu, stariju od mene, koja su uvek bila u pravu i sve dobijala. Ja sam u skolu morao ići u ženskim čizmama s visokom petom koje je njena kćerka iznosala. Deca su me izazivala. Otac je pio i nije se puno interesovao za mene. Tako sam počeo bežati od kuće."

Dok su u Zavodu, maloletnici osete sigurnost, završe školu. Ali, problemi se pojavljuju kad završe proces resocijalizacije i budu vraćeni kućama. Mlađi onda, zbog roditeljske nebrige, ponovo imaju sve preduslove da se vrate na ulicu i nastave sa krađama. A stariji štićenici se susretnu sa neprihvatanjem okoline i pitanjem kako doći do posla. Ako se sazna da su bili u domu, iako na školskim diplomama to ne piše, retko koji će dobiti posao. Zbog svega ovoga direktor Hadžić naglašava da kad su ova deca u pitanju, mora postojati dugoročnije rešenje.23

____________________________________________________________________________________________________ 23 Arhiva DANI br. 88 , objavljano 9 novembra 1998

39

9. ISTRAŽIVANJE 9.1. Metodologija istraživanja 9.1.1. Predmet istraživanja:

Iz širokog područija fenomena delinkventnog ponašanja maloletnika predmet ovog

istraživanja je ispitivanje koji su to najčešći oblici devijantnog ponašanja maloletnika,uzroci takvog ponašanja kao i ispitivanje stavova učenika/ca srednjih škola opštine Zavidovići prema delinkventnoj deci i maloletničkoj delinkvenciji kao društvenoj pojavi.

Predmet istraživanja je i ispitivanje koliko je maloletnička delinkvencija i koji su njeni

vidovi prisutni među učenicima srednje škole, kakvi su stavovi okoline prema delinkventnoj deci i koje mere treba preduzeti u cilju prevencije, sprečavanja i suzbijanja delinkventnog ponašanja među decom i mladima.

Nakon provedenog istraživanja predložiti mere prevencije protiv delinkventnog

ponašanja maloletnika, posebno među učenicima srednjih škola, kako bi pomogli svim agensima socijalizacije u pružanju pomoći prilikom pojave maloletničke delinkvencije.

9.1.2. Cilj istraživanja:

Cilj istraživanja je ispitati da li su stavovi učenika/ca srednje škole prema delinkventnoj deci pozitivni ili negativni i koji vidovi delinkventnog ponašanja se najčešće susreću među decom i mladima u opštini Zavidovići, te koje mere ispitanici predlažu za sprečavanje maloletničke delinkvencije.

9.1.3. Zadaci istraživanja:

Iz navedenog cilja proizilaze zadaci istraživanja. Ispitati stavove ispitanika prema sledećim pitanjima:

- koji vidovi devijantnog i delinkventnog ponašanja su najčešće prisutni u našoj društvenoj zajednici

- koliko je delinkventno ponašanje česta pojava u okruženju ispitanika - koliko je narkomanija česta pojava u okruženju ispitanika - kakvi su stavovi učenika/ca prema delinkventnoj deci i maloletničkoj delinkvenciji

kao društvenoj pojavi - šta najviše utiče na delinkventno ponašanje maloletnika - koje mere treba preduzeti prema maloletnim delinkventima - da li su maloletni delinkventi skloni ponavljanju delikata

40

- kojim merama društvo može doprineti smanjivanju maloletničke delinkvencije - da li maloletnički zatvor pozitivno deluje na maloletne delinkvente - predloge ispitanika za sprečavanje maloletničke delinkvencije

Utvrditi:

- kakav je odnos škole i društvene zajednice prema delinkventnoj deci - koje se mere preduzimaju u cilju prevencije, sprečavanja i otklanjanja delinkventnog

ponašanja - razloge porasta maloletničke delinkvencije - kojim merama ispitanici daju prednost u odnosu na ostale mere u cilju rešavanja

problema maloletničke delinkvencije

9.1.4. Hipoteze 9.1.4.1. Glavna hipoteza U istraživanju smo pošli od hipoteze da je maloletnička delinkvencija uzrokovana nizom faktora bio psihološke i sociološke prirode.

9.1.4.2. Podhipoteze:

- pretpostavlja se da se među decom i mladima u našem okruženju susreću različiti

vidovi delinkventnog ponašanja - pretpostavlja se da je kvalitet pedagoške komunikacije sa delinkventnom decom

nezadovoljavajući

- pretpostavlja se da će ispitanici dati prednost vaspitnim merama, u odnosu na represivne, pri rešavanju problema maloletničke delinkvencije

- pretpostavlja se da odnosi u porodicama delinkventne dece najviše utiču na njihovo

delinkventno ponašanje

- pretpostavlja se da je maloletnička delinkvencija opasna društvena pojava

- pretpostavlja se da naše društvo ne poklanja dovoljnu pažnju maloletnicima koji pokazuju delinkventno ponašanje i ne poduzima odgovarajuće mere za njegovo sprečavanje

- pretpostavlja se da će ispitanici izneti predloge mera za sprečavanje delinkventnog

ponašanja mladih

41

9.1.5. Metode, tehnike, instrumenti

Od metoda u radu je korištena metoda teorijske analize i servej istrazivačka metoda.

Od tehnika istraživanja korišteno je anketiranje.

Da bi se ispitali stavovi učenika/ca srednjih škola prema mladima delinkventnog ponašanja odabrane su tehnike anketiranja kojima se na sistematičan, relativno kratkotrajan i ekonomičan način dolazi do mišljenja ispitanika o ovoj pojavi.

Od instrumenata korišten je anketni upitnik konstruisan za namere ovog istraživanja, postujući postavljene zadatke i hipoteze. Prilikom sastavljanja anketnog upitnika vođeno je računa o tome da pitanja budu jasna i nedvosmislena, te precizno formulisana. Anketni upitnik sastoji se od 10 pitanja koja su prilagodjena problemu istraživanja.

9.1.6. Uzorak istraživanja

Uzorak ispitanika sačinjavali su učenici/ce srednjih škola i jedne osnovne škole u

opštini Zavidovići: Uzorak je obuhvatio 121 ispitanika/ispitanicu. Osnovna škola u kojoj je vršeno anketiranje: Druga osnovna škola – 30 učenika/ca osmog razreda. Srednje škole u kojima je vršeno anketiranje: - Srednja stručna škola – 30 učenika/ca drugog razreda - Srednja tehnička škola – 30 učenika/ca trećeg razreda - Gimnazija ,,Rizah Odžečkić’’ – 31 učenika/ca četvrtog razreda

9.2. Analiza anketnog upitnika za učenike/ce

1. Istraživanje o stavovima učenika/ca tri srednje i jedne osnovne škole u opštini

Zavidovići o deci i mladima delinkventnog ponašanja i maloletničkoj delinkvenciji kao društvenoj pojavi provedeno je na uzorku od 121 ispitanika.

42

Tabela 1. Struktura uzorka po spolu:

Frekvence Procenti Muški 56 46,28% Ženski 65 53,72% Ukupno 121 100,00%

Tabela 2. Struktura uzorka po razredima:

R a z r e d Muških Ženskih Ukupno VIII Osnovne škole 14 16 30

II Srednje škole 8 22 30 III Srednje škole 26 4 30 IV Srednje škole 13 18 31

Ukupno 61 60 121 2. Ispitanici/ispitanice pripadaju starosnoj grupi od 13 do 18 godina.

Tabela 3. Struktura uzorka po godinama starosti:

Godina Frekvence

13 6 14 24 15 8 16 38 17 26 18 19

Ukupno 121

3. Tip naselja u kojem ispitanici žive

Tabela 4. Struktura uzorka prema mestu stanovanja:

Frekvence Procenti Grad 35 28,93% Selo 86 71,07%

Ukupno 121 100,00%

43

4. Na pitanje koji vidovi devijantnog ponašanja mladih su najčešće prisutni u njihovom okruženju ispitanici/ce su trebali/e razvrstati od 1 do 4 po značaju: 1 za najčešće a 4 za najređe ponašanje Tabela 5. Oblici devijantnog ponašanja mladih u okruženju ispitanika:

Oblik devijantnog ponašanja Rang 1 Rang 2 Rang 3 Rang 4 Ukupno Sklonosti skitnji 14 14 21 29 78 Bežanje od kuće 5 3 15 40 63 Bežanje iz škole 35 29 25 12 101 Kockanje 14 31 18 12 75 Maltretiranje slabijeg i agrsivnost 11 15 24 20 70 Konzumiranje alkohola 38 27 15 9 89 Prema mišljenju ispitanika, bežanje iz škole je najčešći oblik devijantnog ponašanja mladih u njihovom okruženju. Ovaj oblik ponašanja rangirao je 101 ispitanik.

Na prvo mesto ovaj oblik ponašanja rangiralo je 35 ispitanika.

Na drugom je mestu konzumiranje alkohola. Ovaj oblik ponašanja rangiralo je 89 ispitanika. Na prvo je mesto ovaj oblik ponašanja rangiralo 38 ispitanika.

Na trećem je mestu sklonost skitnji. Ovaj je oblik ponašanja rangiralo 78 ispitanika.

Na prvo je mesto ovaj oblik ponašanja rangiralo 14 ispitanika. Slede maltretiranje slabijeg i agresivnost, kockanje i bežanje od kuće. Kao ostale

oblike devijantnog ponašanja mladih ispitanici su naveli fizičke konflikte, pušenje, psovke, lažno prijavljivanje postavljanja bombi u školske objekte, fizičke konflikte… 5. Na pitanje koliko je delinkventno ponašanje prisutno u njihovom okruženju ispitanici su dali sledeće odgovore: Tabela 6. Učestalost delinkventnog ponašanja:

Frekvence Procenti Vrlo često 10 8,26% Često 52 42,97% Retko 54 44,63% Nikada 5 4,14% Ukupno 121 100,00%

44

Prema mišljenju ispitanika, oblici delinkventnog ponašanja u velikoj su meri prisutni u njihovom okruženju. Samo 5 ispitanika ili 4,13% smatra da u njihovom okruženju nema delinkventnog ponašanja.

Da je delinkventno ponašanje retko prisutno u njihovom okruženju izjasnilo se 54 ispitanika ili 44,62%, da je često smatraju 52 ispitanika ili 42,97% , a da je vrlo često smatra 10 ispitanika ili 8,26%. 6. Na pitanje koliko je problem narkomanije prisutan u njihovom okruženju ispitanici su dali sledeće odgovore: Tabela 7. Ucestalost narkomanije: Frekvenca Procenti

Vrlo često 17 14,05% Često 25 20,66% Retko 40 33,06%

Nikako 39 32,23% Ukupno 121 100,00%

Prema mišljenju ispitanika narkomanija nije u velikoj meri prisutna u njihovom okruženju. Iako 25 ispitanika ili 20,66% smatra da u njihovom okruženju ima narkomanije tj. da je česta pojava, pretežan broj ispitanika ne prepoznaje narkomaniju kao ozbiljan problem u svom okruženju.

Da je narkomanija retko prisutna u njihovom okruženju izjasnilo se 40 ispitanika ili

33,06% , a približan je broj ispitanika koji se izjasnio da narkomanija nikako nije prisutna u njihovom okruženju 39 ili 32,23%, a da je vrlo često prisutna smatra 17 ispitanika ili 14,05 %. 7. Na pitanje kako bi se odnosili prema kolegi/koleginici delinkventnog ponašanja ispitanicima su ponuđeni sledeći odgovori:

a) Družio bih se s njim kao i sa ostalima b) Družio bih se samo kada moram c) Ne bih se družio nikako d) Družio bih se s njim zato jer ga se plašim e) Ne bih se družio jer ga prezirem

45

Odgovori ispitanika bili su sledeći: Tabela 8. Odnos prema osobama delinkventnog ponasanja:

Frekvenca Procenti a 41 33,88% b 50 41,32% c 26 21,49% d 1 0,83% e 3 2,48%

ukupno 121 100,00%

Približno četvrtina ispitanika izjavila je da se nikako ne želi družiti s mladima delinkventnog ponašanja, ili da bi to učinila iz straha. Zanemariv je broj ispitanika koji su izjavili da preziru maloletnike delinkventnog ponašanja, dok je samo jedan ispitanik izjavio da bi se družio s njima iz straha.

Najveći broj ispitanika je izjavio da bi se družio samo ako mora. Relativno je visok

broj ispitanika koji bi se s kolegama delinkventnog ponašanja druzili isto kao i s ostalima, što je znatno više od onih koji se nikako nebi družili. 8. Na pitanje šta najviše utiče na ponašanje maloletnika ispitanici su trebali rangirati 8 faktora prema važnosti, od 1 za najvažniji do 5 za najmanje značajan. Ponuđeni su sledeći odgovori: 1. Porodične prilike i odnosi 2. Nasilje nad decom 3. Školski neuspeh 4. Prepuštenost ulici i loše društvo 5. Neorganizovano slobodno vreme 6. Želja za isticanjem 7. Neprilagođenost 8. Masovni mediji

Gotovo polovina ispitanika na prvo je mesto među uzrocima delinkventnog ponašanja maloletnika navela porodične prilike i odnose u porodici maloletnika.

Na drugom mestu je prepuštenost ulici i loše društvo, dok je na trećem mestu nasilje nad decom.

Pošto je reč o uzrocima koji su međusobno povezani, zaključujemo da ispitanici porodicu vide kao osnovni razlog delinkventnog ponašanja maloletnika.

46

Na četvrtom mestu je želja za isticanjem, dok neorganizovano slobodno vreme, školski neuspeh, neprilagođenost i masovne medije kao osnovni uzrok delinkventnog ponašanja vidi malen broj ispitanika. 9. Na pitanje koje bi mere trebalo preduzeti prema maloletnim delinkventima ispitanici su

trebali odabrati jedan od četiri ponuđena odgovora:

1. Pružiti im pomoć 2. Uputiti ih stručnjaku 3. Kazniti ih 4. Podržati ih u delinkventnom ponašanju Pretežna većina ispitanika njih 114 opredelila se za mere pomoći maloletnim

delinkventima – 85 ispitanika smatra da im treba pomoći, a 29 da ih treba uputiti stručnjaku, što takođe predstavlja oblik pomoći.

Samo 4 ispitanika opredelila se za represivne mere, a 3 ispitanika da ih treba podržati u delinkventnom ponašanju.

10. Na pitanje koliko često maloletni delinkventi ponavljaju prekršaje ispitanici su dali sledeće odgovore: Tabela 9. Ponavljanje prekršaja:

Frekvence Procenti Vrlo često 22 18,18% Često 89 73,55% Retko 9 7,44% Nikad 1 0,83%

Ukupno 121 100,00%

Većina ispitanika smatra da su maloletni delinkventi skloni ponavljanju prekršaja. Čak

111 ispitanika smatra da su maloletni delinkventi skloni ponavljanju prekršaja, od toga 89 smatra da prekršaje ponavljaju često, a 22 smatra da ih ponavljaju vrlo često.

Ukupno 9 ispitanika smatra da maloletni delinkventi retko ponavljaju prekršaje, a samo 1

ispitanik smatra da maloletni delinkventi nikad ne ponavljaju prekršaje.

47

11. Na pitanje kojim merama društvo može doprineti smanjivanju delinkventnog ponašanja mladih ispitanici su trebali rangirati šest ponuđenih mera od 1 do 6 – 1 za najefikasniju, a 6 za najneefikasniju. Rezultati se nalaze u tabeli.

Tabela 10. Mere za smanjivanje delinkventnog ponašanja:

Rang 1 Rang 2 Rang 3 Rang 4 Rang 5 Rang 6

Jačanjem uloge i položaja porodice 56 24 19 12 7 3

Pedagoško – psihološkim merama 12 26 22 33 16 12

Represivnim merama policije 13 10 10 19 44 25

Pravosudnim merama 2 8 9 17 34 51

Poboljšanjem soc. situacije u društvu 16 32 35 19 10 9

Poboljšanjem ek. situacije u društvu 21 23 20 20 15 22

Više od polovine ispitanika njih 56 na prvo mesto među merama za smanjivanje maloletničke delinkvencije rangira jačanje uloge i položaja porodice u društvu.

Slede poboljšanje ekonomske situacije u društvu i poboljšanje socijalne situacije u društvu, zatim pedagoško – psihološke mere, dok su represivne mere policije i pravosudne mere slabije rangirane, što pokazuje stav ispitanika da preventivne i odgojne mere daju bolje rezultate od represivnih.

12. Na pitanje da li maloletnički zatvor pozitivno deluje na maloletne delinkvente ispitanici su

odgovorili na sledeći način: Tabela 11. Delovanje maloletničkog zatvora na maloletne delinkvente:

Frekvencija Procenti

DA 41 33,88% NE 80 66,12%

Ukupno 121 100,00% 13. Na kraju smo tražili od ispitanika da predlože mere za sprečavanje maloletničke

delinkvencije. Najveći broj predloga odnosi se na porodicu i školu. Ispitanici predlažu sledeće:

Razgovor roditelja sa maloletnicima Kontrola roditelja Veća pažnja roditelja Pružiti svu moguću ljubav i pažnju Ograničiti vreme boravka van kuće

48

Pomagati mladima u depresivnim trenucima i trenucima dosade jer zbog toga oni najčešće posežu za delinkventnim ponašanjem

Bolji odnosi u porodici Poboljšanje uslova života Odgoj deteta od malih nogu Posvećenost roditelja Potpuna roditeljska pažnja Roditeljska kontrola i razumevanje Razgovarati o problemima Više zalaganja roditelja da prate život svoje dece Razgovor profesora s maloletnicima Razgovor s pedagogom Psihološka pomoć Da nastavnici budu prijatelji s učenicima Stroža pravila u školama

Veliki broj predloga odnosi se na delovanje društva odnosno zajednice :

Poboljšanje ekonomske i socijalne situacije Izgradnja sportskih objekata Na medijima što više pričati o mladima, a ne o prošlosti Klub za mlade Omladinski centar Otvaranje sportskih i kulturnih ustanova Savetovati roditelje kako bi trebalo postupati s decom Zabrana alkohola i cigareta Sport Pomoć socijalnog radnika Upoznati mlade s lošom stranom delinkvencije Veća obazrivost i stručni kadar koji se bavi radom s maloletnicima Više paziti na okruženje u kojem se nalazi maloletnik Striktna zabrana točenja alkohola Zabrana kockanja Socijalno – edukativne ustanove

Manji broj ispitanika predložio je neke represivne mere:

Policijske mere Oštriji zakon Stroge kazne Stroža policija sa većim pravima

49

Bolji zakoni Adekvatne kazne ali ne preterivati Suzbijanje narkomanije

Jedan broj ispitanika predložio je mere koje su vezane za same maloletnike:

Razgovor sa starijim i odgovornijim osobama Pomoć prijatelja Baviti se nečim što će skrenuti pažnju s delinkvencije Ne podržavati delinkventno ponašanje Kvalitetnije provođenje slobodnog vremena Seminari i mediji Razgovor o posledicama delinkventnog ponašanja Smanjiti besposličarenje Izbegavati loše društvo

9.3. Interpretacija anketnog upitnika

Više od 90% ispitanika smatra da je maloletnička delinkvencija, u većoj ili manjoj meri prisutna u njihovom okruženju. Prema mišljenju ispitanika najčešći oblici devijantnog ponašanja su bežanje iz škole i konzumiranje alkohola, a najčešći oblici delinkventnog ponašanja narušavanje javnog reda i mira, krađa, nanošenje telesnih povreda i narkomanija.

Više od polovine ispitanika smatra da je delinkventno ponašanje često prisutno u

njihovom okruženju. Ovim je potvrđena prva hipoteza da se među decom i mladima u našem okruženju susreću različiti vidovi delinkventnog ponašanja koje je u zadnje vreme jako učestalo.

Više od polovine ispitanika smatra da društvo ne pokazuje dovoljno brige o

maloletnim delinkventima, gotovo polovina ispitanika smatra da im se posvećuje samo povremena i nedovoljna pažnja.

Ispitanici smatraju da profesori u školama češće opominju i savetuju učenike, a ređe ih kritikuju, kažnjavaju i upućuju direktoru i pedagogu, pa se može zaključiti da profesori imaju pozitivan pristup deci delinkventnog ponašanja. U predlozima za sprečavanje maloletničke

50

delinkvencije ispitanici predlažu više razgovora profesora s učenicima, da nastavnici budu prijatelji uceničima, da u skoli ima više vannastavnih aktivnosti, čime se potvrđuje druga hipoteza da je kvalitet pedagoške komunikacije s delinkventnom decom nezadovoljavanjući.

Najveći broj ispitanika smatra da porodica ima značajnu ulogu u prevenciji i suzbijanju maloletničke delinkvencije i pomoći maloletnim delinkventima. Time je potvrđena treća hipoteza da će ispitanici dati prednost vaspitnim i edukativnim merama, u odnosu na represivne, pri rešavanju problema maloletničke delinkvencije.

Gotovo polovina ispitanika smatra da su porodične prilike i odnosi najznačajniji uzrok

maloletničke delinkvencije. Slede ispitanici koji smatraju da je glavni uzrok prepuštenost ulici i loše društvo. Time je potvrđena četvrta hipoteza da odnosi u porodicama delinkventne dece najviše utiču na njihovo delinkventno ponasanje.

Nadpolovična većina ispitanika smatra da naše društvo ne poklanja dovoljnu pažnju

maloletnicima koji pokazuju delinkventno ponašanje kao i da je maloletnička delinkvencija opasna društvena pojava.

Polovina preostalih ispitanika smatra da su mere koje se preduzimaju nedovoljne.

Time je potvrđena peta i šesta hipoteza da naše društvo ne poklanja dovoljnu pažnju maloletnicima koji pokazuju delinkventno ponašanje i ne poduzima odgovarajuće mere za njegovo sprečavanje.

Posto su potvrđene navedene hipoteze u ovom radu, generalno je potvrđena i glavna

hipoteza da su stavovi ispitanika prema delinkventnoj deci uglanom pozitivni i da je maloletnička delinkvencija uzrokovana nizom faktora biopsihološke i sociološke prirode. Međutim podeljena su mišljenja oko toga koji vid maloletničke delinkvencije je najčešće prisutan u njihovom okruženju kao i koliko je česta pojava maloletničke delinkvencije u njihovom okruženju.

Jedan broj ispitanika se izjasnio da je maloletnička delinkvencija često prisutna u

njihovom okruženju, tačnije 42,97% dok je druga polovina ispitanika smatra da je retko prisutna 44,63%.

51

10. ZAKLJUČAK

Devijantno ponašanje mladih, njegovi uzroci i pojavni oblici predstavljaju vrlo značajan i izrazito kompleksan društveni problem. Zbog toga se u njegovom sprečavanju mora delovati koordinirano uz jasno utvrđivanje obaveza i zadataka svih agenasa socijalizacije mladih.

To su u prvom redu porodica, škola, centri za socijalni rad, policija i pravosuđe.

Istraživanje koje je provedeno među osnovcima i srednjoškolcima u opštini Zavidovići potvrdilo je da su osnovni uzroci maloletničke delinkvencije vezani za porodični status delinkventa.

Svaki poremećaj porodičnih odnosa predstavlja faktor rizika za decu i mlade koji zive

u disfunkcionalnim porodicama. Neskladni porodični odnosi pogotovu ako su praćeni siromaštvom, nezaposlenošću,

alkoholizmom, vrlo često dovode decu na ulicu u društvo vršnjaka sklonih devijantnom ponašanju, što je prvi korak prema delinkvenciji. Uz porodicu, škola je nezamenjiva u socijalizaciji deteta. Međutim naše škole ne ispunjavaju očekivanja i potrebe dece, ne pružaju im dovoljno interesantnih sadržaja. Neophodno je osposobiti školu da zna prepoznati potencijalne delinkvente i pružiti pomoć takvoj deci. Naši ispitanici su pokazali da školu smatraju ustanovom koja ne ispunjava svoju vaspitnu funkciju.

Pri izboru stručnih osoba koje bi trebale pomoći maloletnim delinkventima, osnovci i srednjoškolci su se opredelili za razrednike i pedagoge ali i obrazovne stručnjake. Osim delom, pedagoge nisu prepoznali kao osobe koje mogu značajnije pomoći u sprečavanju delinkventnog ponašanja, što potvrđuje tezu da školu ne doživljavaju kao mesto na kojem se može dobiti stručna pomoć i podrška. Provedeno istraživanje pokazuje da mladi nemaju dovoljno poverenja u društvo, kao ni u mere koje se preduzimaju za sprečavanje maloletničke delinkvencije. Pokazalo se da ispitanici najviše veruju u mere prevencije, a porodicu stavljaju na prvo mesto i kada je u pitanju pružanje pomoći mladim delinkventima.

Zbog toga je od najveće društvene koristi osposobiti porodice da pravovremeno uočavaju simptome delinkventnog ponašanja i traže načine za pomoć detetu koje pokazuje takvo ponašanje. Centri za socijalni rad predstavljaju važan faktor u ublažavanju i otklanjanju delinkventnog ponašanja. Da bi uspešno delovali centri za socijalni rad moraju sarađivati sa porodicom i školom. Posebno je značajna njihova uloga u radu s maloletnim delinkventima.

52

Treba raditi na jačanju veza između mladih delinkvenata i društva, uključiti mlade u društveni život, dati im osećaj da ih društvo nije zaboravilo i da ih treba, prihvatiti ih kao mlade s njihovim željama i težnjama, a društvo izgrađivati da bude pravednije, s više sluha za humanost i jednakost. Prvenstveno treba raditi na otklanjanju uočenih teškoća i nedostataka u procesu socijalizacije mladih.

53

L I T E R A T U R A

1. Bošković, M, (2006), Kriminologija, Univerzitet u Novom Sadu – Pravni fakultet, Novi Sad,.

2. Bošković, M, (1995) Zbornik Matice srpske, Seksualna agresija 3. Dinitz, S, ,(1986). The Antisocial Personality, Forensic psychiatry and psychology,

F.A.Davis, Company, Philadelphia. 4. Dženana Karup, (Novembar 1998) Arhiva Dani,. 5. H. Mannhein, (1957) Sumary ad the Third Internacional Congress off Criminology,

London 6. Jašović Žarko, (1991) Kriminologija maloletničkog prestupništva, Naučna knjiga,

Beograd,. 7. J.Chazal, Revue de science criminale et de droit penal compare, Paris br.1/1949. 8. Mlađenović,- Kupčević, R, (2001) Kriminologija, Univerzitet u Sarajevu- Fakultet

Kriminalističkih nauka, Sarajevo,. 9. Milutinović, M. (1990). Kriminologija, Savremena administracija, 10. Glatt, M., Alkoholizam, zločin i maloletnička delinkvencija, Zagreb, br. 4/1961 11. Medija Centar Sarajevo, (2005) Mediji o maloletnicima u sukobu sa zakonom 12. Pospisil, K, Akciono usmereno istraživanje omladinskog kriminaliteta, JKKP, broj

1/1998. 13. Todorović, A, Velika urbana područja i maloletnički kriminalitet, JRKKP, br. 3/1975. 14. Todorović, A, Uzroci maloletničkog prestupništva, Institut za kriminološka i

kriminalistička istraživanja, Beograd 15. http/fup.gov.ba

54