Dragan Glavašić

ČUVARI PLAMENA

Zbirka filozofskih priča...

TAJD ODIN & THOR Beograd 2006

Čuvari Plamena

2

Dragan Glavašić

Čuvari večnog plamena, u početku, bili su muškarci koji su još u najdubljoj praistoriji štitili vatru i omogućavali joj da gori... U sadašnje vreme, oni su muškarci koji služe sveobuhvatnoj tendenciji svemira a naročito njegovoj potrebi za promenom koja će se dogoditi u izričitom skla-du sa moćnim dizajnom stvarnosti!

[plamen ili vatra = promena ili progres]

3

Čuvari Plamena

Ove priče su napisane od februara 2005. do septembra 2006. godine. Pojedine su u tom vremenskom intervalu bile prvi put objavljene u prvih devet brojeva filozofskog časopisa „Stvarnost“. [ISSN 1452-0052]

4

Dragan Glavašić

mojim sinovima: kako bi njihov svet bio bolji

5

Čuvari Plamena

PREDGOVOR

Prava na život, samoodbranu i opstanak su osnovna ljudska i prirodna prava koja su nam data, odnosno,

zagarantovana samo zato što smo živi, zato što smo, samo zato žto postojimo! U stvari, oni su i mnogo više od toga: naša moralna obaveza... No, isto tako treba naglasiti kako niko i ništa nema privilegiju ili dozvolu primoravati nas

da se samouništimo i/ili da nad nama vrši genocid, a pritom još od nas očekivati ili zahtevati da sarađujemo,

zatvorimo oči ili da gledamo na drugu stranu i podanički ćutimo...

Milijardama godina, vasiona se kretala u smeru stvaranja života a potom i razvoja inteligencije sa epohalnim ciljem sticanja sopstvene svesti i razuma... Ili to isto kazano sa jedne znatno dublje metafizičke razine: inteligencija je oduvek imala i uvek će igrati ključnu ulogu u postojanju Kosmosa i stvarnosti: zapravo, intelekt je najvažniji i naj-viši oblik postojanja, smisao same stvarnosti te fenomen koji omogućava svemiru da i sam postane misaoni entitet koji poseduje svest i razum! Kada je na datoj planeti superiorni oblik inteligencije sti-cajem okolnosti prihvatio pogubnu religiju—jedno nastra-no i ekstremno dekadento verovanje, doneseno spolja—koja je protivno svim zakonima prirode, svim pravilima svemira učila dominantnu rasu da voli svoje neprijatelje, da se ponaša krajnje pacifistički, mazohističi i samoubila-čki [recimo, da u konfliktnim situacijama okrene drugi

6

Dragan Glavašić

obraz]: sve je krenulo nizbrdo. Ipak propadanje je bilo postepeno i tek mnogo kasnije su se stekli pravi uslovi za definitivan pad i to kada su druge rase počele dolaziti i zauzimati ključne pozicije u društvu: držeći većinsku rasu u potčinjenom položaju, primoravajući je da se svojevo-ljno degradira i samouništi. Svake godine situacija je bivala sve gora i gora dok jedna grupacija, barem donekle osvešćenih ljudi, nije pokušala radikalno preokrenuti stanje u našu korist. No, zavadi pa vladaj je bio još jedan metod podmuklih uljeza te u ratnoj stihiji (između nas samih) koja je usledila, osvešćena elita je doživela težak poraz i sumanute sile zla su samo konsolidovale svoje pozicije, započele nemilo-srdni progon preostalih enklava zdravog razuma te pohod ka sve bržem našem uništenju. Sve je postalo totalno beznadežno! Njihov gnusni nasrtaj je izgledao nezausta-vljiv (kao mnogobrojne persijske trupe pred vatrenim kapijama) dok iznenada, poput groma iz vedra neba (kao dolazak Leonidinih Spartanaca u svojstvu čuvara drevnog plamena) nije izašla iz štampe nova knjiga... Prvo su pokušali u potpunosti ignorisati delo, prikriti ili marginalizovati njegov istinski značaj, a potom su ga nemilice napali sa svih strana te pisca nazivali svakojakim imenima, optuživali za sve i svašta: sa namerom da one-moguće obezglavljenom narodu da shvati šta ga je to doi-sta snašlo, naime, da je tiho i ekstremno perfidno vođen u sopstvenu propast. Zapravo, na taj podmukli način, želeli su sluđenoj populaciji onemogućiti da uvidi kakva tek zla sudbina čeka njihovu decu! Međutim, iako je, po zvaničnim tvrdnjama, pisac date zbirke kršio perverzne zakone, sumanutog društva, koje su inače uljezi sami neometano donosili: on je u isto vre-me poštovao—neizmerno važnije—zakone svemira, a pomahnitali ološ je upravo bio taj koji je kršio sve pozna-

7

Čuvari Plamena

te zakone vasione: zapravo, vršio destruktivno podrivanje i degradiranje opšte tendencije Kosmosa za stvaranjem i pospešivanjem inteligencije te povrh svega je primoravao superiorni oblik razuma da prekrši najvažniji od svih za-kona, princip samoodržanja, i svojevoljno hrli u sopstve-ni genocid!... A pošto im ni zatvori, ni ubistva, ni pretnje, ni potpla-ćivanja, ni prekomerno ispiranje mozga, ni zle medijske kampanje blačenja, ni bizarna promocija raznih perve-rzija, ni nasilno nametanje bele kuge, ni neopisiva represi-ja nisu pomogli, dostigla se kritična tačka: sve je počelo ubrzano previrati, ključati, a ugnjetavana populacija se iznenada i krajnje neočekivano digla na noge. Ispostavilo se da ništa nije moglo zaustaviti neumoljivi Kosmos (ili pak svemoćnu stvarnost) da se nemilosrdno razračuna sa ljigavim izrodom, poganom koalicijom lopovskih bandi, užasnih parazita i gnusnih perverata! Ogorčene mase su se napokon probudile... Razjareni beli muškarci su se žestoko naljutili, prebledeli od besa... I tako je započeo najveći prevrat, najznačajniji ustanak u celoj istoriji, naj-važnija revolucija svih vremena... Intelektualna revolucija je izbila u svom zadivljujućem sjaju, obasjana etičkom svetlošću monumentalnog razuma...

Zamislite da nam kažu kako ogavni paraziti imaju veća prava od nas samih, kako imaju pravo da nas jedu iznuta i spolja. Zamislite da nas teraju da mazohistički ćutimo i trpimo dok drugi brutalno otimaju i prisvajaju ono što je naše; dok nas drugi nemilice iskorišćavaju, ponižavaju,

zlostavljaju i uništavaju: dok nad nama sprovode represiju i genocid... U stvari, i kad se malo bolje

razmisli, nema potrebe išta od toga zamišljati: mi već živimo upravo u takvom jednom izopačenom svetu... Samo

treba dobro otvoriti oči i probuditi se iz ovog učmalog

8

Dragan Glavašić

sna te shvatiti da je život, koji su nam oni spremili i koji su našoj deci namenili, u stvari najgora noćna mora, ikad! Populacija je masovno hipnotisana i perfidno

obmanuta da tavori u najgorem užasu; ali pritom, i kao vrhunac neopisivog cinizma, da patološki umišlja kako je naše morbidno društvo, navodno, idealna i najplemenitija

opcija: najbolji od svih mogućih svetova... D. Glavašić

9

Čuvari Plamena

ČUVARI PLAMENA

Zbirka filozofskih priča...

10

Dragan Glavašić

INVAZIJA Fred Vard je dugo vremena imao čudno osećanje da nešto nije u redu. U zadnje vreme, stanje se pogoršalo, reklo bi se u znatnoj meri, jer je svojoj ionako već nepovoljnoj dijagnozi pridodao i osećanja paranoje. S obzirom da je Fred radio kao psiholog u malom gradu, blizu Portlanda, nije imao nameru da se kompromituje, odnosno da se bilo šta od toga na bilo koji način pročuje. Njegovi problemi su morali ostati skriveni kao njegova velika tajna. Ipak, već godinama ga je mučilo pitanje: zašto ovaj svet ide krupnim koracima u pogrešnom pravcu. Ili mo-žda je bolje postaviti pitanje: zašto se mi krećemo po nas pogubnim putem i sve brže približavamo sigurnoj smrti a da niko pritom ništa ne preduzima da nas u tome spreči ili na bilo koji način preokrene situaciju. Kao da su osobe na vlasti i u pozicijama moći ili uticaja u dosluhu, te kao da nas mrze, da patološki rade protiv nas, odnosno, da su naši najveći neprijatelji. Zapravo, osnovno pitanje je bilo: kako je uopšte moguće objasniti nastajanje ovakvog jed-nog sumanutog stanja te racionalno obrazložiti njegovo impozantno trajanje? Date misterije nastavile su tiho, u potaji, mučiti Freda, ali se on već pomirio sa činjenicom da odgovore verova-tno nikad neće naći... Kad igrom slučaja u njegovu ordi-naciju, jednog ne tako lepog dana, ušeta čovek po imenu Kevin Piterson. Reč je bila o ekstremnom čudaku koji se zadnjih dvadeset godina uglavnom krio u šumama Orego-na. No prošlog meseca je posetio Portland a potom je bio preporučen psihologu Vardu.

11

Čuvari Plamena

Dogovorili su se da jednom nedeljno Fred odlazi kod Kevina, na put koji traje ukupno tri sata, tamo i nazad... Već posle nekoliko susreta, psiholog je primetio da se radi o veoma neobičnom pacijentu. Naime, za razliku od dru-gih osoba sa pretpostavljenim psihološkim smetnjama, Kevin na prvi pogled nije imao nikakve vidljive proble-me, već je samo donekle ispoljavao simptome paranoje. Što se manifestovalo, pre svega, rečenicom koju je on neprestano ponavljao: „Skriveni neprijatelji su ubedljivo najgori!“

Reč je bila o neobičnom slučaju i po tome što su Kevi-novi simptomi bili donekle slični Fredovim, usled čega se Fred naročito zainteresovao za Kevinov slučaj. Kao da su nekako bili, sticajem okolnosti, tajno povezani ili da su imali neki zajednički cilj u životu. Ispostavilo se da je Fred polako počeo uviđati kako je Kevin bio sasvim normalan i u mnogo čemu prosečan, sve do pre nekih dvadeset godina kad se jedne noći vratio, sa posla, iz obližnje šume. Psiholog je proveo nekoliko me-seci pokušavajući, bez uspeha, saznati šta se to tačno dogodilo. U stvari, sve vreme dok je psiholog navodno ispitivao pacijenta, Kevin je isto tako procenjivao Freda i tek kad je osetio da se radi o pravoj i pouzdanoj osobi, počeo je polako i krajnje pažljivo iznositi slučaj. Po Kevinovim rečima, on je u to vreme radio kao drvo-seča na nenastanjenim planinama Oregona, daleko od ljudi i naselja, kada je jedne noći primetio veliki meteor kako pada sa neba. Zajedno sa još dvojicom drvoseča otišao je do obližnje šume da ga potraži. Posle cele noći provedene u traganju, našli su kamen sa neba tek pred zoru. Nalazio se u malom krateru na nekoliko koraka od planinskog potoka. Još uvek je bio vruć od prevelike toplote oslobođene usled ulaska u zemljinu atmosferu. A pošto se radilo o

12

Dragan Glavašić

masivnom komadu i ekstremnoj toploti morali su prvo da ga polivaju vodom sve dok se nije dovoljno ohladio. Ta-da se dogodilo nešto krajnje neočekivao. Meteor je pukao, raspolovio na pola a potom raspao na sitne delove, ostavivši u celosti samo metalno jezgro. Kad su ga zaje-dničkim snagama podigli i pažljivo pregledali sa pojavom prvih sunčevih zraka, videli su, na svoje veliko iznana-đenje, da je bio u obliku neverovatno glatke lopte i još čudnije od toga, na sebi je imao nekoliko neobičnih šara, nalik slovima ili znacima. Na povratku u njihov logor lociran u udolini, oni su neizmenično nosili teški metalni predmet. Nisu bili ni na pola puta kad se iznenada začuo visokofrekventni, pištavi zvuk, baš kad su svi atomi unutar metalnog predmeta po-čeli samostalno i vrlo haotično kretanje, prvo nestajući a potom ubrzano vraćajući se u vidno polje, stvarajući ne-kakve čudne kombinacije kao da su u pitanju rojevi pčela. Tog istog trenutka pred njihovim očima se od letećih komadića oformi neprirodno stvorenje po svom izgledu identično čoveku. Shvativši da je u pitanju nešto možda vanzemaljskog porekla, Kevin je odmah pohrlio u bezbe-dnost šume dok su njegove kolege pošle za njim ali su bili isuviši spori. Misteriozni roj čestica ih je sustigao, pre-krio, jednog po jednog i od njih, na kraju, nije ostalo baš ništa. Čak ni odeća. Samo je ukupan broj letećih koma-dića bio uvećan. Od tad pa nadalje, Kevin se krio po šumama Oregona a posle nekoliko godina se pojavio u Portlandu i odmah uvideo da se izuzetno čudne stvari događaju i da naizgled po nas pogubne osobe preuzimaju svu vlast. Polako ali sigurno nama se sve lošije pisalo, sve smo bili bliže vla-stitoj propasti a to može značiti samo jedno: invazija je započela i naši neprijatelji su preuzeli svu vlast te nas perfidno gurali u sigurnu smrt. Najgore od svega, neki od

13

Čuvari Plamena

tih neobičnih došljaka su postali neizmerno bogati [što im je dalo impozantu moć] i/ili su bili prerušeni, predstavlja-jući se kao „naši“ političari, koji navodno služe upravo nas, a data obmana im je pošla za rukom jer su u isto vre-me držali totalnu vlast nad medijima, što im je omogućilo da sistematski manipulišu i kontrolišu naivnu javnost, indoktriniraju mase i obmanjuju nas da se svojevoljno samouništimo. Drugim rečima, Kevin je zaključio da su vanzemaljci preuzeli sve poluge moći i uticaja te čvrsto držali vlast u svojim rukama: gurajući nas postpeno ali u zadnje vreme, sve brže i brže, u sigurnu propast! Barem to je bio slučaj po priči Kevina ali je dati stav imao sve više smisla i kad je u pitanju bio Fred. U stvari, što je on više slušao to je dati pristup, i za njega, izgledao kao jedino racionalno objašnjenje. Po prvi put u životu je čuo nešto što iako zapanjujuće i na prvi pogled neverovatno ipak ima barem teorijsku mogućnost da bude tačno te može donekle obja-sniti činjenicu da mi, kao društvo, svojevoljno idemo u sopstvenu propast. Što je značilo da je možda našao odo-govor na pitanja koja su ga već dugi niz godina proganja-la. Naime, kako je to moguće da oni koji imaju najveću moć i nama upravljaju neprestano povlače po nas katas-trofalne poteze, koji nas guraju sve više u sigurnu propast! Naročito pošto je dato u suprotnosti sa svim poznatim zakonima prirode, pre svega kad je reč o principu samo-održanja po kome sve što postoji ima prirodnu tendenciju da opstane i prosperira. Na taj način je Kevinovo moguće rešenje date misterija samo dobilo još više na značaju. Jer nebitno da li su u pitanju vanzemaljci ili nekakvi za nas strani i prema nama neprijateljski nastrojeni oblici poreklom sa planete Zemlje; pre svega tu se radi o druga-čijim i nama konkurentskim ili prema nama neprijateljski nastrojenim oblicima sa kojima se mi moramo suočiti,

14

Dragan Glavašić

nemilosrdno razračunati ako želimo da opstanemo i ima-mo bilo kakve šanse za prosperitet. Pitanje je samo bilo, kako preokrenuti situaciju, naročito kad smo već previše posrnuli, kad smo dozvolili gnusnim strancima da nas u ovolikoj meri okupiraju i degradiraju, da nas predugo truju i uništavaju. Jer ključno pitanje je: šta nam je još ostalo da radimo kad su oni podmuklo prerušeni a mi obmanuti da ih vidimo kao deo nas... Šta se uopšte može uraditi kad nas „naša“ vlastita religija uči da volimo i pomažemo neprijatelje, da okrenemo drugi obraz, budemo neopisivo tolerantni te samoubilački altruisti i pacifisti. Kada su mnogi građani podmićeni da zatvore oči i sara-đuju... A tu se upravo i nalazilo jedino moguće rešenje... „Moraćemo smisliti novu ideologiju!“ reče Fred: „Pre svega odgovarajuću paradigmu, zdrave filozofske temelje koji će nam omogućiti da tačno spoznamo ko smo mi te da prepoznamo naše neprijatelje i da se sa njima nemilo-srdno razračunamo! Da jednom za sva vremena, dekonta-miniramo površinu Zemlje... Očistimo je od svih uljeza i zaraza.“ I tako je gospodin Vard dobi novu svrhu i pravi smisao svog života. Što je nešto najlepše što mu se ikad moglo desiti i nešto što retko kome pođe za rukom. Ali i više od toga, među članovima te ekskluzivne grupacije samo on i Kevin su imali za cilj da spasu našu civilizaciju i pored toga što je sve izgledalo već izgubljeno i beznadežno. „Veliki izazovi traže velike ljude za ostvarenje monu-mentalnih podviga!“ izusti Kevin. „Kad bi bilo lako sva-ko bi to mogao uraditi... Ali kad je nešto teško ili naizgled neostvarljivo: onda samo izuzetni muškarci mogu uraditi čudo, ono što niko drugi ne bi mogao, te se ne bi ni usu-dio pokušati!“ „Kao spartanski kralj Leonida!“ šapnu Fred.

15

Čuvari Plamena

Pogledali su se u tišini i znali su da je ispred njih veliki posao. Sudbina čovečanstva je bila u njihovim rukama. A to je značilo da su njihovi životi postali nešto izuzetno, da su upravo dobili najplemenitiju moguću svrhu posto-janja. Jedino su još oni mogli spasiti našu civilizaciju jer su jedino oni bili svesni velike opasnosti koja nam bruta-lno preti: činjenicu da ćemo kroz dve generacije biti ma-njina u moru vanzemaljaca i podmuklih neprijatelja a da će potom uslediti naš opšti pogrom... No, oni su takođe znali i staru, mudru izreku: sve se može kad se hoće! Jer sve može krenuti naopako: i za naše neprijatelje. Čak da kojim slučajem oni rade nešto dobro za nas ili nešto prikladno za vasionu: i onda je za očekivati pa čak i veoma verovatno da se stvari mogu izmaći kontroli i kre-nuti, po njih, nizbrdo... Ali oni nam, u stvari, rade nešto najužasnije, najgore i sa neopisivim zlim namerama; dok istovremeno krše osnovne zakone prirode, idu protiv rudi-mentarne i fundamentalne volje svemira. Samim tim, stvari se mogu vrlo lako preokrenuti... Sve što Fred i Kevin trebaju uraditi je da budu uporni i da pođu u ritmu vasione. Da malo poguraju stvari. Rešenje će doći samo od sebe...

16

Dragan Glavašić

DŽEK I DŽIL

Zmije i gušteri i pasji repovi, Od toga su sačinjeni mali dečaci. Šećer i začini i sve što je fino, Od toga su sačinjene male devojčice.

(Tradicionalna engleska pesma za decu) Bio je to tipičan četvrtak, posle podne, u kući porodice Bronson. Roditelji, hronično zauzeti i potpuno iscrpljeni svakodnevnim obavezama i sitematskim izrabljivanjem, bili su u prizemlju prostrane kuće dok su Džek i njegova starija sestra Džil bili na spratu, prepušteni sami sebi da gledaju TV. U stvari, oni su pratili užasan film u kome je glavni lik bila bizarna ženska osoba, neprirodna kreacija temeljno pomućenog uma. Ona je predstavljena kao: izuzetno agresivna, neverovatno pametna, šokantno lepa, ekstremno dominantna i fatalna žena koja radi šta hoće muškarcima, pa čak može izvršiti i hladnokrno ubistvo za koje neće biti kažnjena. Brat i sestra su pažljivo gledali film pošto je bio napravljen naročito za neiskusnu i lakovernu decu kao članove društva na koje se najlakše može uticati, koje je najlakše indoktrinirati i izmanipulisati; i to na način da drži pažnju relativno maloj deci: brojnim kratkim scena-ma u kojima je puno događanja, jarkih boja, neočekivanih preokreta, eksplozija, brze akcije i čudnih zvukova ili nes-nosne buke… Sve u svemu, to je bila tipična holivudska produkcija—namenjena da zgrne pare i istovremeno ispe-re mozak populaciji—što uopšte nije smetalo bratu i sestri

17

Čuvari Plamena

jer oni čak nisu bili ni svesni tog tajnog i krajnje podmu-klog plana. Međutim, u svemu tome, bilo je nečeg što ih je donekle uznemiravalo, a to je neprestano ometanje putem brojnih reklama. Sa druge strane, i donekle neočekivano, oboje su bili impresionirani jednom od tih reklama. Prikazana je pred sam završetak filma, i u njoj: neka fina porodica u sjaj-nom automobilu, vozi se sunčanom dolinom, kada iznena-da veliki lav skače na karoseriju—njihovog zapanjujuće dobro poliranog auta—gledajući kroz šoferšajbnu, pravo u članove prestrašene porodice, ričući na način koji bi se mogao shvatiti kao ozbiljno upozorenje. Istog trenutka, devojčica koja je sedela pozadi i konzu-mirala nekakvu žvaku—zbog koje je inače i napravljena reklama—nagnu se napred i sama riknu, na prilično nepri-jateljski način, što je zaplašilo lava u toj meri da je jadna zver pobegla glavom bez obzira i sakrila se u žbunje! Videvši sve to, mala Džil je zadivljeno izjavila: “Au! To je vrlo impresivno. Kakva hrabrost! Neverovatno žestoko, u stvari.” Njen mlađi brat je na to samo prokomentarisao: “Au! Što je pametna!” Posle nekoliko nedelja, gospodin i gospođa Bronson su spremili veliko iznenađenje za decu. U stvari, bili su u kolima kad se Bil Bronson, koji je vozio, obratio svim prisutnima. “Ako se ne varam, Džilin deseti rođendan će biti nare-dnog meseca.” “Tako je tata!” odgovori devojčica. “Ko mi može kazati, šta sam vam ja obećao da ćemo raditi za tvoj rođendan?” upita otac. Ćerka i sin su se samo pogledali, zbunjeno.

18

Dragan Glavašić

Onda dečak izusti: “Ja znam! Ti ćeš nas voditi u San Diego zoološki vrt.” “Tako je deco… Mi upravo idemo tamo!” Čuvši ovu radosnu vest, sve što su Džek i Džil mogli izustiti bilo je jedno dugačko i vrlo ushićeno “auuu!” Njihova lica su pokazivala pravu razmeru zadovoljstva. Ovaj događaj bilo je nešto što su oboje priželjkivali dugo vremena. Napokon, njihova želja bila je na putu da bude ostvarena na najlepši mogući način. Ostatak vožnje nije bio zamarajući za decu. Samo su bili nestrpljivi i povremeno se žalili što već nisu tamo. Put od dva sata je izgledao kao večnost, u iščekivanju razgledanja vrta. Najzad, njihov otac je skrenuo sa puta ka veoma lepoj poljani ispred parka. Uskoro, oni su već mogli videti veliki pano koji je označavao zvanični ulaz u zoološki vrt. To je bio intenzivno magični trenutak, kao san koji se ostvarivao za Džeka i Džil… Kada se Bil Bronson zaustavio u liniji za ulaz, bilo je samo nekoliko automobila ispred. No ostali posetioci su prošli kroz blagajnu prilično brzo te je tako došao red i na Bila. On je dao pare službenici koja se nalazila u kućici, i koja je neudobno sedela na maloj stolici iza stakla; sa kontrolisanim pritiskom na pedali gasa Bil je povezao svoja kola u prostor vrta, koji je po svoj prilici predstavljao jedan od modernih zoo vrtova, jer je u stvari više podsećao na nacionalni park, gde su životinje mogle slobodno šetati, ponašati se prirodno, kao da su u svom normalnom okruženju, rodnoj životnoj sredini, božan-stvenoj prirodi kao najvećoj kolevci i oazi života, odno-sno svega što je prirodno i posve normalno. Shvatajući da će ovaj specijalni izlet u park potrajati, gospođa Bronson je, unapred, spremila sendviče za decu. Pošto su već bili na putu neko vreme i pošto su dodatno

19

Čuvari Plamena

gledali životinje, ona je zaključila da je pravi trenutak za užinu, pa je otvorila veliku korpu koja se svrsishodno nalazila u njenoj neposrednoj blizini. Izvadila je umotanu hranu, upravo u trenutku kad je njen muž dovezao kola u deo parka koji su zaposeli lavovi. Prizor impozantnih zveri bio je do te mere impresivan da su i gospodin i gospođa Bronson spontano osetili du-boku dozu poštovanja prema majci prirodi. Njihovo oduševljenje je bilo toliko da se moglo smatrati pravim religioznim iskustvom i to prvog reda. Bil je polako parkirao auto blizu jedne velike mačke, gledajući u predivnu zver. Pred njim je bio neverovatno moćan primerak lava na vrhuncu snage: kao jedinke, mužjaka koji je nemilosrdno i neustrašivo komandovao i štitio ceo čopor, koji se sastojao od još jednog odraslog lava, preko dvadeset temeljno potčinjenih lavica i puno njihovih mladunaca.

Dolazak automobila nije uznemirio gospodara svih lavova unutar grupe. U stvari, izgledalo je kao da on nije ni primetio nezvane došljake na teritoriji svog svetog domena. Lavlje velike prodorne oči bile su stamene i hladne kao da su od kamena i leda a njegov stav je ukazi-vao na ekstremnu smirenost i još veću snagu zatočenu unutar masivnih udova, naoružanih oštrim kandžama, i njegovom neopisivom, u stvari zapanjujućom, vilicom. Bil se istog trenutka nagnuo malo udesno kako bi užur-bano otvorio pregradu i izvadio digitalni fotoaparat. Imao je nameru da slikom zauvek sačuva ovaj nesvakidašnji momenat, kao uspomenu na njihovu posetu San Diego zoo vrtu, kao najbolji način da se stekne dojam o tome šta je to doista priroda. Čim se njegova supruga, Sali Bronson, uspela malo pribrati, ona je otvorila korpu sa hranom, zgrabila dva sendviča i okrenula se da ih doturi deci; samo u tom istom

20

Dragan Glavašić

trenutku krv je pojurila iz njene glave, tamni zid spuštaju-ćih zavesa survao se na njenu svest rezultirajući nesvesti-com; jer njena ćerka nije bila na mestu koje joj je bilo predodređeno, na zadnjem sedištu; umesto toga vrata do njenog mesta bila su zlokobno odškrinuta. U tom istom trenutku, dečak Džek je intenzivno gledao, ne verujući svojim zelenim očima, kako njegova starija sestra, u eks-tremnom izlivu zapanjujuće budalaštine i krajnjeg ludila, hoda ka lavu koji je mirno ležao i gledao svoja posla, na nekoliko metara od auta. Pre no što je njen otac primetio šta se događa, mala devojčica je stajala ispred lava. Ona se nagnula prema kralju svih životinja i isplazila; što nije bilo lepo po bilo kom stanovištu. Potom je ona “riknula”; što je bilo još lošiji potez i totalno nepristojno, odnosno neoprostiva uvreda u lavljem svetom kodeksu ponašanja. Međutim, patetična “rika” njegove ćerke skrenula je pažnju gospodina Bronsona. On se brzo okrenuo pre no što mu je fotoaparat ispao iz ruke. Okamenio se videvši monumentalnog lava kako skače napred i otkida Džilinu glavu u jednom trenu! Žustrim potezom masivne vilice on je odgrizao i smoždio njenu lobanju, kao da je bila nekakva ukusna mrvica, a potom ju je progutao. U nare-dnih nekoliko sekundi, lav je rastrgao pola njenog tela i trebalo mu je samo još nekoliko dodatnih sekundi da ga pojede. Kroz desetak sekundi Džil je bila u potpunosti raskomadana i proždrana od strane neopisivog lava, a na najveći užas njenog zapanjenog oca i zbunjenog brata… No, iznenada je sinula Džeku, jedna dublja i značajnija istina: lavovi ne gledaju TV! Ili to ili, suprotno tvrdnjama medija, ženske osobe nisu baš pametne… Štaviše, jedinu pravu vrednost koje žene prirodno poseduju je njihov neverovatni kapacitet i njihov ogromni potencijal da po-stanu visoko kvalitetna hrana za pse i mačke!

21

Čuvari Plamena

I sve što je iko mogao reći, u datom trenutku, bilo je kazano od strane ovog dečaka koji se samo nagnuo na-pred, smirenim potezom zatvorio vrata, pre no što je ne-kako odraslim glasom izustio: “Au!” Što je, u stvari, sve obrazložilo! Zapravo, to je bilo sve što je bilo ko mogao pomisliti, pod datim nesrećnim okol-nostima, ako se uzmu u obzir sve bitne stavke, naročito one koje se odnose na medije, zapravo na ona podmukla, zla stvorenja koja totalno kontrolišu ključna sredstva javnog (dez)informisanja te stoga sistematski i nemilo-srdno zloupotrebljavaju jednu moćnu mašineriju, zarad njihovih ličnih interesa, a na štetu užasno zlostavljane i brutalno potčinjene većine.

22

Dragan Glavašić

UVOD U TRILOGIJU I Zastrašujuća eksplozija, u dalekom sektoru svemira, na-pravila je pravi rusvaj i opštu pometnju. Sav život je zamro, nemilosrdno uništen; sve je do temelja anulirano, razneseno, spaljeno i zdrobljeno te su, kao dodatna posle-dica, širom galaksije, rasute čestice i atomi viših eleme-nata... U moru beskrajnih promena, dogodilo se da su neki od tih atoma dospeli u živo tkivo, postali sastavni deo organizma i to na planeti udaljenoj mnogo svetlosnih go-dina od mesta gde se dogodila supernova.

No to nije bio bilo koji organizam već izuzetno inteli-gentna jedinka: ljudsko biće koje je napravilo moćne tele-skope, i tako po prvi put uspelo videti stelarne ostatke baš te eksplozije, drugim rečima, svoju svemirsku kolevku i koje je shvatilo da je integralni, neotuđiv deo vasione, da preko njega sam Kosmos postaje čulno i misaono biće: kao kolosalna struktura koja je u stanju da spozna samu sebe i svoje postojanje. Što je čoveka učinilo najvažnijim entitetom ikad, zapravo, mogućom svrhom postojanja svega: same stvarnosti! To je ujedno stavilo inteligenciju pod protektorat najvišeg ranga i to od strane najveće sile koja je ikad postojala, koja trenutno postoji ili će tek pos-tojati: pod zaštitu Kosmosa, odnosno, opšte stvarnosti!

23

Čuvari Plamena

OČAJNIČKI PAD U ISTORIJU

[Zasnovano na istinitom događaju]

Sve ženske osobe su, po prirodi, mazohistične, slabe, sa izrazitom sklonosti potčinjavanja te kao takve na njih se može lako uticati, one se bez napora mogu usmeravati, osvojiti, manipulisati, kontrolisati, iskorišćavati, potči-njavati, dominirati... Žene ne poseduju nikakvu snagu duha ili bilo kakve više kvalitete... Odlučnost, upornost, neumoljivost, hrabrost, odanost, ingenioznost i opšta vizija ili mudrost između ostalog nisu njihove prirodne karakterne crte... One su najgori izdanci čovečanstva, neizmerno ispod nivoa muškaraca, beznačajni deo sup-stance koja je zaprljala površinu zemlje: čija se jedina stvarna vrednost ogleda u njihovoj mladosti, prirodno plavoj kosi, plavim očima, vitkom telu i dugačkim noga-ma. Elza Anderson je bila donekle tipična Šveđanka sa pla-vom kosom, plavim očima i vitkim telom: zaista prizor za gledanje. Kad je napunila dvanest godina—bila je izuze-tno lepa—njen otac ju je odveo na aero miting. Bio je prijatan letnji dan, sunčano poslepodne i avioni su izgle-dali veoma svetli i blještavi, pa je ovaj ceo događaj odi-grao značajnu ulogu u Elzinom životu. Posle nekoliko godina, ona je odlučila da i sama postane pilot a kad je dobila avion na poklon, počela je sa njim da se igra. Sve

24

Dragan Glavašić

što je doista radila bilo je da ga redovno pere i čisti, pov-remeno ulazi u njega i zamišlja kako leti. Napokon, kad je sakupila dovoljno hrabrosti, upalila je motor... Njena ruka se tresla dok je polako prilazila dugmetu za paljenje, i čim ga je pritisla usledila je velika buka zbog čega je nekontrolisano pomokrila donji veš. Ako se izostavi taj deo povodom sopstvenog uneređivanja i vanserijske mučnine koja je prožela njen abdomen: sve ostalo je izgledalo u redu, a samim tim što je žensko stvorenje ona je u stvari uživala u teroru i šoku koji se proširio njenim telom i postepeno prerastao u mazohističku feštu! Posle nekog vremena ova događanja su počela gubiti dojam opšte strave pa je u trenutku kad su se uslovi stekli zapo-čela voziti avion po pisti, najčešće, u krug ili napred-nazad. Povremeno je čak uspevala i da načini po neki mali skok, jedva se uzdižući sa zemlje u trajanju od nekoliko bednih sekundi. Međutim, ona je to smatrala značajnim i nazivala letenjem. Nebitno, što su joj se iskusniji letači smejali i ismejavali je, ona je mazohistički ili da kažemo „odlučno“ nastavila sa svojom aktivnošću, sve dok se nije iznenada okončala kada je videla muškarca kako iskače iz aviona uz pomoć padobrana. Odmah zatim, Elza Ander-son je odustala od ideje letenja i namere da postane pilot. Umesto toga požurila da kupi padobran. I pored toga što je prodavac pokušao da upozori njene roditelje kako padobranstvo može biti opasno i da kao sve ženske osobe, ona nema dovoljno odlučnosti i istrajnosti (izuzev za vršenje onog što je njoj prirodno: rađanje i odgajanje dece)... Njen otac se ponašao nezinteresovano, bez namere da zaustavi vršljanje svoje raspuštene ćerke... Sa druge strane, majka je bila impresionirana Elzom. Čak je ponosno izjavila da će njena neobična ćerka jednog dana ostaviti velik trag za sobom [što će se doista i obisti-

25

Čuvari Plamena

niti, i to mnogo brže nego što je gospođa Anderson mogla pretpostraviti]! Prošlo je nekoliko meseci i prašina je prekrila skupu igračku aviona napuštenog u dvorištu iza kuće. Elza je u svojoj sobi užubrano pakovala padobran. Upravo je dobi-la zeleno svetlo da po prvi put skoči iz aviona; što se desi-lo u zadnjem trenutku, s obzirom da je kao sve žene imala izuzetno mali nivo upornosti, jer samo što joj pažnja nije prešla na nešto treće usled čega bi u potpunosti zaboravila da je ikad bila zainteresovana za padobranstvo. Drugim rečima, ova prilika da skače iz aviona došla je u zadnjem mogućem trenutku. Spremivši padobran, Šveđanka je ušla u auto koji ju je odvezao do poljane gde se okupila grupa ljudi. Svi su imali padobrane pažljivo umotane na leđima. Tihi smeh se mogao čuti kroz gomilu čim su ugledali ovu lepu devo-jku koja je očigledno imala neke ozbiljne psihološke pro-bleme manifestovane potrebom da se oblači kao muškarci [nosi pantalone i muške čarape] i da radi isto što muška-rci, odnosno, da na taj način prevaziđe prirodna ograniče-nja njenog inferiornog pola. Ne prođe puno vremena i oni uđoše u avion koji je potom uzleteo. Plovili su tako među oblacima dok je Elza dodatno lutala po magli unutar njenog užasno zbunjenog mozga. Činjenica da se napokon nalazila u avionu i to sa padobranom na leđima, prouzrokovala je da iznenada počne preispitivati svoju „odlučnost“ da se ponaša, odno-sno, radi isto što i muškarci. Intenzivno se preznojavala i osećala veoma nelagodno.

Zvuk avionskog motora bio je toliko zaglušujući i vib-racije su bile tako moćne da nije mogla ništa drugo čuti, u isto vreme ni njeno intenzivno drhtanje nije moglo biti primećeno. Odjednom, gospođica Anderson je shvatila da neće biti u stanju da iskoči iz aviona! Osetila je veliku

26

Dragan Glavašić

potrebu da nekako okonča tu celu epopeju. No baš tada, u njenoj glavi nastala je opšta pometnja: sve je iznenada počelo da se okreće i vrti bez kontrole a njene ruke i noge su se ukočile. Najčudnije od svega postala je seksualno uzbuđena. Tada je stigao momenat odluke. Muškarci su iskakali jedan za drugim, dok je ona i dalje bila zaleđena na sedi-štu. Padobranac koji se nalazio odmah iza nje ju je neko-liko puta pogurao kao da je bila u pitanju vreća sa krom-pirom, a potom su je zgrabili i izbacili iz aviona, dok se Elza nalazila u stadijumu totalne paralize i sve veće sek-sualne uzbuđenosti. Svaki njen mišić bio je ukočen i van upotrebe. Oči su joj i dalje bile potpuno otvorene. Njeno telo počelo je ubrzano padati i rapidno približavati tlu. Osećaj neprikosnovene panike zavladao je svakom porom njenog bića, dok se zemlja brzo primicala. Strah je postao toliko izražen da nije bila u stanju ni vrištati, ni plakati. Pad sa preko 1000 metara se okončao tako što je doživela najveći orgazam svog života upravo pre no što je udarila površinu zemlje tolikom brzinom da se njeno telo raspalo. Kosti su joj bile zdrobljene, a krv se razlila na sve strane pretvorivši telo u rasutu ljigavu masu: koja je doista osta-vila veliki trag za sobom—kao što je njena majka to i predvidela—pokrivši površinu od najmanje desetak kvad-rata. Međutim, najbizarniji splet događaja dogodio se kasnije, u istom veku, kada su neke ekstremno devijantne grupe—koje tendenciozno promovišu opštu destrukciju i dekade-nciju u društvu—odlučile da im je potreban ženski heroj i/ili nekakav pionir, pa su počeli tražiti tako nešto na sve strane među ženskom populacijom. Ali i pored uloženog truda ipak je nisu mogli naći. U krajnjem očaju, mentalni degenerici unutar centara moći, načiniše finalnu uvredu i

27

Čuvari Plamena

falsifikat isorije. Odin i Tor su verovatno bili zapanjeni do nivoa Ragnaroka—uništenja sveta; jer u školama mladi Šveđani i Šveđanke počeše da uče [i svi Šveđani danas znaju] o navodno velikoj heroini Elzi Anderson i njenim nesvakidašnjim avanturama kao nekom ko je, ni više ni manje nego, značajna osoba za razvoj avijacije u Švedskoj. U analima bizarnosti i dekadencije, samim tim, ništa nije bilo ogavnije i morbidnije od perverzne farse i pro-cesa indoktrinacije kojim se jedna beznačajna gomila prosutih ženskih izlučevina i hormona predstavlja kao junak epohalnih razmera, sa ciljem da se milionima gra-đana ispere mozak kako bi se ubedili da prihvate laž, da poveruju u najveću od svih sumanutih obmana: kako su žene u svemu jednake muškarcima! Neosporna je istina, koju nikakva devijantna propaganda

ne može izmeniti ili opovrgnuti: ženska stvorenja su mentalno, fizički i na bilo koji drugi mogući način

inferiorna u poređenju sa muškarcima! Tvrditi bilo šta drugo je slučaj dekadentne perverzije i najveća uvreda usmerena protiv svega što je normalno, protiv našeg

svemira i stvarnosti.

28

Dragan Glavašić

UVOD U TRILOGIJU II

Zakonski sprečavati većinu da se brani od podmukle manjine zločin je protiv prirode. Omogućiti manje

inteligentnim oblicima da iskoriščavaju, zlostavljaju i unište više inteligentne je perverzija nad perverzijama i

zločin nad zločinima: epohalni je kirminal usmeren direktno protiv stvarnosti!

Doveo je sina u park koji je bio prepun pasa. Bilo je du-plo više kerova od dece. Džukele su trčale na sve strane što je primoralo prisutne roditelje da drže decu za ruke i uz sebe, kao da su na povodu, kako ih pomahnitali psi ne bi pregazili. Broj pasa je bio toliko velik da je svaki kvadratni metar travnjaka bio prekriven psečjim dlakama, izlučevinama, izmetom ili naslagama urina. Dečica su bila, uglavnom, zatvorena u jednom malom kutku sa klimavim ljuljaškama, zarđalim klackalicama i rupom ispunjenom peskom opasno pomešanim sa životinjskim fekalijama; dok su ostatak parka pre svega koristili usa-mljeni starci i vanserijski čudaci koji su umesto dece fanatično odgajali pse i mačke... Kad je krenuo kući sa svojim malim sinom video je horde uljeza koji su došli sa raznih kontinenata i bahato rovarili, vršljali ulicama, bezbrižno radili šta su hteli: uglavnom maltretirali narod, zapravo, nemilice ga kinjili, potkradali, pljačkali, iskorišćavali, zlostavljali, terorisali; a niko ni reč da im kaže ili da se na bilo koji način pobu-

29

Čuvari Plamena

ni. Čak je i prisutna policija gledala na drugu stranu i pretvarala se da ništa ne primećuje: baš kao da je sve u najboljem redu, kao da divljaci nisu bili među nama... Većinski narod bio je pogubno obmanut i indoktriniran—putem dekadentnih zakona, medija, „zabavne industrije“, školstava—da samo ćuti i trpi ili u svemu tome još i ma-zohistički saučestvuje ili pak uživa. Kao da su bili siste-matski sluđeni ili perfidno primorani da se svojevoljno, protivno svim zakonima prirode samounište! Čovek sa sinom tad tužno pogleda svoje malo dete pa pomisli: „Kad smo do ove mere diskriminisani, kad nas oni ovoliko maltretiraju i ponižavaju, u našoj vlastitoj zemlji, dok smo mi još uvek većina—šta će tek biti kad mi, kroz dve generacije, postanemo manjina? Kako li će tek moj sin hodati ulicama i živeti u ovom gradu, kad on poraste te postane deo manjine a ta ogavna stoka tada bude većina. Kakav to ’život’ mi spremamo za našu decu? Kakvu zemlju ili kakvu sudbinu mi njima osta-vljamo u nasleđe? Odnosno, ko su svi ti prokleti politi-čari i koga oni stavarno zastupaju?“

30

Dragan Glavašić

BITI ILI NE BITI

Najveći procenat bilo koje populacije sačinjava inertna masa, (prestrašeni) ljudi-ovce, mediokriteti i poltroni koje

ili ne zanima ništa ili uvek glasaju za, te slepo slušaju i slede, one koji su na vlasti... Njih je oduvek bilo najlakše indoktrinirati, manipulisati, zlostavljati, iskorišćavati i varati... No, postoje takve laži i prevare koje su do te

mere bizarne i/ili morbidne da krše sve zakone prirode, odnosno koje su toliko očigledne da u njih čak ni amorfna

masa nije u stanju poverovati! Sredovečni čovek sede kose sa svetlim šeširom polako je koračao ulicom. U njegovoj glavi motale su se misli na različite teme, kad iznenada sine mu jedna, po svoj prilici, izuzetna ideja.

„Posle Drugog svetskog rata,“ on pomisli, „korišće-njem zastrašujuće propagandne kampanje neopisivih razmera, stvoren je, u javnosti, dojam da su nacisti i Adolf Hitler najveći zlikovci koji su ikad živeli; te da je sasvim dovoljno nešto nazvati ili na bilo koji način okarakterisati, povezati ili poistovetiti sa nacizmom i samim tim postaće „nepobitno dokazano“ da se tu radi o nečemu suštinski lošem i beskrajno zlim; mada, i pored svih svojih nedosta-taka i grešaka, kada se zdravo porazmisli, sve stavi na vagu, nacizam i nacisti neizmerno su bili bolji po našu kulturu i civilizaciju nego što su trenutni vladari na pozi-cijama moći u Evropi i Severnoj Americi!“ Razmišljao je on tako sve dok, sticajem okolnosti, nije došao do ulaza u muzej gde se nalazio ogroman plakat.

31

Čuvari Plamena

Pozivao je slučajne prolaznike da svrate i odgledaju naj-noviju prezentaciju: umetnost kroz prostor i vreme [iako po tvrdnjama filozofa sa početka XXI veka, kome usled „političke nepodobnosti“ nije bio dozvoljen pristup medi-jima: prostor i vreme ne postoje pa samim tim ništa, ni umetnost, ne može biti u prostoru i vremenu]! Pošto se radilo o veoma interesantnom plakatu, imalo je pozitivnog odjeka barem u jednom specifičnom slučaju kad je grupa učenika iz nekog malog grada, odlučila da kolektivno uđe i provede neko „vreme“ u razgledanju eksponata. Prvo su prošli kroz dve prostrane odaja koje su prikazi-vale velike fotografije visoke rezolucije o neverovatnim umetničkim delima iz najranije davnine, daleke praisto-rije, naslikanim na tlu Evrope pre nekih 30.000 godina od strane naših obdarenih predaka. [Koristeći jezičke izraze kojima se implicira da se nešto desilo pre određenog broja godina: autor ni na koji način ne sugeriše da vreme doista postoji—niti staje na stranu retrogradnih grupacija koje neosnovano tvrde da nešto, odnosno prostor i vreme, postoji iako za to nema nikakvih dokaza—već samo i isključivo iznosi stav po kome se nešto desilo pre nekih drugih događanja, koja se mogu opisati kao određen broj godina: zapravo, određen broj rotacija Zemlje oko Sun-ca.] Kvalitet i lepota tih radova ostavili su ne samo uče-nike već sve prisutne bez daha, jednostavno rečeno oča-ranim! Tolika spretnost, takav dar za sklad i boju, i takvo umeće slikanja bilo je zadivljujuće, naročito pošto su sve slike urađene u dubini pećina, unutar potpune tame, samo uz treperenje logorske vatre ili uz pomoć baklji. Neke od slika su prikazivale bizone u punom trku pogođene kopljima i strelama naših davnih i očigledno izuzetno uspešnih, spretnih i hrabrih predaka. Tek sa izumom fotoaparata, ljudi su mogli videti koliko su doista bili talentovani naši preci, spoznati zapanjujuću činjenicu

32

Dragan Glavašić

da su oni videli ono što smo mi otkrili tek sa upotrebom fotografskih ploča i specijalnih kamera. Uz to, umetnički utisak i tehnika tih ranih slika bili su na nivou bilo kog modernog dela. Štaviše, kada su po prvi put te izuzetne slike otkrivene, u pećinama na jugu Francuske, tokom XIX veka, ljudi su pomislili da su to radovi nekog obdare-nog savremenog slikara. Unutar ove uvodne izložbe je takođe bio i manji deo posvećen predivnoj praistorijskoj umetnosti, iz Lepenskog Vira, nastaloj pre 10.000 godina. Umetnička postavka muzeja nastavila se sa nekoliko eksponata iz drevnog Rima i još drevnije Grčke. Bile su to prelepe skulpture, duborezi i reljefi načinjeni u periodu između 1500 i 3000 godina unazad. Zatim su posetioci ušli u nekoliko ogrominih odaja u kojima su prikazane slike nastale u zadnjih 1100 godina. Bilo je izloženo par radova Đota (1266-1337), ogromnih Rubensovih platana1, a naročitu pažnju su izazvali eksponati velikog holand-skog slikara iz XVII veka, Rembranta, koji se rodio 1606. godine i umro 1669., ostavivši za sobom dela neizmerne lepote i neprocenjive vrednosti, kao vrhunska dostignuća naše (ili da kažemo svetske) kulturne baštine! Pored njih mogli su se videti dela na stotine drugih slikara: Ticijana, Vilijama Dajsa, Adolfa von Menzela, uključujući i engle-ske pejzaže Džona Konstabla (1776-1837), itd. Svi su sa neskrivenim divljenjem posmatrali prikazane eksponate... Samo prisustvo tih remek dela zahtevalo je religioznu tišinu, poštovanje i divljenje svake imalo racio-nalne osobe: jer su to bile pre svega predivne umetničke kreacije koje nije mogao uraditi svako, već samo izuzetno obdarene osobe, likovni geniji sa vrhunskim talentom za slikanje. 1 Flamanski slikar Pol Rubens je rođen 1577. god. i živeo je do 1640. Za sobom je ostavio veliki broj izuzetnih umetničkih dela.

33

Čuvari Plamena

Učenici iz malog mesta, kao i ostali prisutni, su se u potpunosti izgubili zadivljeno razgledajući eksponate. Neki su seli na klupe ispred slika i dugo vremena ih pos-matrali dajući priliku svakom segmentu slike da se teme-ljno absorbuje u mozak, pritom obrativši pažnju na svaki detalj, svaku nijansu boje ili na namerno prenaglašavanu igru svetlosti, umetnika: kod kojih su tamni i svetli delovi platna, zapravo njihova interakcija, imali značajnu ulogu. [Autor želi da upozori na činjenicu da korišćenje izra-za „vreme“ i „sati“ u sledećem paragrafu, ni na koji način ne implicira postojanje vremena, već su to samo jezički izrazi koji se koristi u smislu, na primer, da se nešto dogodilo u intervalu događanja neke druge radnje: kruženja kazaljke na satu. Drugim rečima, pet sati je trajanje tokom kojeg velika kazaljka na satu načini pet punih obrtaja pa ako je nešto trajalo pet sati onda je to trajalo kao i pet punih obrtaja velike kazaljke: a to nema nikakve veze sa apstraktnim, misterioznim i nepostojećim konceptom vremena! Isto, upotreba termina „ući“, „prostorija“, „muzej“, „odaja“ ili njima sličnih, ni na koji način ne sugeriše postojanje prostora, već samo iznosi stav da je određeni materijalni entitet, recimo, ušao u neki drugi materijalni entitet: pri čemu nema smisla niti bilo kakvog racionalnog razloga da se to na bilo koji način poveže i/ili poistoveti sa nekakvim imaginarnim konceptom nepostojećeg prostora!] Prošlo je nekih pet sati od kad su učenici ušli u muzej. Izgledalo je da će se tu još dugo vremena zadržati u potra-zi za lepotom iz davnina, kad iznenada jedan od njih primeti ulaz u jednu totalno novu prostoriju. On pozva svoje drugove i svi oni uđoše u malu odaju gde je bilo okačeno samo nekoliko fotografija, kao što je to bio slučaj na samom ulazu u izložbu, ali za razliku od znatno brojni-jih evropskih eksponata ovi su predstavljeni kao „umetno-

34

Dragan Glavašić

st Afrike“. Naivni i radoznali studenti su otvorenog srca počeli da razgledaju fotografije koje su nedavno načinjene na tlu Afrike kao digitalni zapis umetničkih dela naslika-nih na stenama širom crnog kontinenta iz vremena tamne praistorije. Bili su to prosti crteži, urađeni krivudavim belim lini-jama. Najbolje bi se mogli opisati kao radovi koji u zna-tnoj meri podsećaju na škrabotine male dece koja po prvi put uzimaju olovku u svoje ruke i nevešto pokušavaju da ostave bilo kakav trag na podlozi. S tom razlikom da ove afričke kreacije nisu bile toliko dobre kao većina dečjih radova (čak i od onih koje su uradila deca zaostala u razvoju). Kad se malo bolje porazmisli tim slikama—u stvari bednim crtežima—i nije bilo mesto u muzeju umet-nosti, već jedino možda u muzeju bizarnih gluposti i neprevaziđenih budalaština. No sledeći i najveći šok je usledio kad je jedan od prisutnih primetio da je na propra-tnom tekstu stajala informacija kako su sva ova praistori-jska „umetnička dela“ iz Afrike, zapravo, nastala u XIX veku, pre otprilike 150 godina, od strane nepoznatih „umetnika“. Na šta neko iz grupe prokomentarisa na krajnje „politi-čki nepodoban“ način: „Znači ove patetične žvrljotine su urađene u vreme Rembranta, istovremeno kad je on slikao svoja umetnička dela?“

„Ma kakvi! Ova afrička praistorijska „umetnost“ je nastala nekih 200 godina posle Rembrantove smrti, u vreme kad su Francuzi otkrili pećine sa delima naših plemenitih predaka urađenih još pre 30.000 godina!“ ispravi ga sredovečni čovek sa svetlim šeširom—na još manje „politički podoban“ način—koji se, igrom slučaja, baš tog trenutka obreo u istoj prostoriji. „Ili da kažemo nekih 230 godina posle smrti Rubensa, a preko 500 godina od smrti Đota! Ljudi moji, pa ovo je

35

Čuvari Plamena

žestoko morbidno!“ neko treći izusti na najmanje „politi-čki podoban“ način. Prvo je nastao totalan tajac, što se nije moglo politički proceniti [odnosno, utvrditi da li je ili nije politički podo-bno, i u kojoj meri to jeste ili nije], tišina kakva se, ni pod tačkom razno, ne može očekivati u gomili od nekih tride-setak lica zatvorenih unutar jedne male sobe. Bilo je do te mere tiho da se muva mogla čuti, da je kojim slučajem tu bila neka muva, no pošto nije bilo muva onda se apsolu-tno ništa nije čulo. Vladao je tajac! Svi su se nečujno pogledali, a zatim ponovo skrenuli pogled na slike navo-dne umetnosti iz srca Afrike. Gledali su jadne linije, toliko nevešto povučene da su se samo donekle mogli naslutiti, ili prepoznati obrisi nekakvih nepoznatih živo-tinja.

„Majmuni bi bolje i veštije povlačili ove crte!“ proša-puta neko iz gomile na način koji bi se definitivno mogao protumačiti kao ubedljivo najviše „politički nepodoban“ komentar. No s obzirom na ekstremnu tišinu, njegove reči su odzvanjale i čak dobile tajanstveni eho, kao da ih je na stotine ljudi ponavljalo ili kao da su naši drevni preci, na ovaj misteriozan način, nama pokušali nešto suštinski važno poručiti.

Nekolicina prisutnih su iznenada prebledeli, i pritom delovali zbunjeno, kao u nekom čudu, kao prestravljene ovce koje su se iznenada probudile unutar klanice... Još uvek je vladala tišina, a onda je jedan od učenika izne-nada prsnuo u smeh [što se moglo okarakterisati kao ubeljivo najmanje politički podobna reakcija; zapravo kao mogući krah političke podobnosti]. Odmah, svi prisutni su se počeli tako gromoglasno smejati da su ostali poseti-oci muzeja pohrlili da vide šta se to tamo događa. Ali, čim bi ušli u prostoriju svi su odreda prvo zgranu-to gledali gomilu ljudi kako se nekontrolisano valja po

36

Dragan Glavašić

podu usled neopisivog smeha, da bi i oni shvatili apsurd-nost ovakvih „umetničkih“ eksponata. Od smeha su se morali držati za stomake pre no što bi na kraju bespomo-ćno popadali na pod ali i nastavili histerično smejanje. [Što je ujedno označilo i krah kulturnog relativizma!] Napokon je i obezbeđenje uspaničeno dotrčalo, kao bez glave su se stuštili u odaju, pa videvši da su neki od gostiju muzeja bili u očajnom stanju, od bola u trbušnim mišićima usled prevelikog smejanja, morali su pozvati hitnu pomoć. Ne prođe puno vremena i sami radnici obezbeđenja shvatiše o čemu je reč te i oni počeše da se nekotrolisano smeju. Kad je stigla hitna pomoć, ljudi su se i dalje smejali i izbezumljeno valjali po podu, ali sada su neki već bili na ivici gubljenja svesti ili su imali žesto-ke bolove od smehom ukočenih mišića na licu.

Međutim, da stvar bude još gora, i sami lekari su počeli da se smeju. Da bi se sprečilo širenje ove epide-mije neopisivog i ekstremno zaraznog smeha, van okvira muzeja: vlada je, pod hitno, pozvana i morala je održati vanrednu sednicu. Tom prilikom je radi nacionalne bezbednosti odlučeno—i pored mogućnosti da se cela vlada proglasi nacističkom i/ili ovaj njen potez okarakte-riše kao povratak „povampirenom” nacizmu—da se muzej okruži karantinom, proglasi kontaminiranom zonom i zatvori za javnost sve dok se navodna umetnička dela iz Afrike pažljivo ne odstrane: odnesu na deponiju smeća—gde im je stvarno mesto—i spale.

Što je ujedno označilo početak kraja: krah, zapravo kraj „civilizacije“ kakvu znamo; odnosno početak jedne nadasve nove epohe u kojoj se propaganda neće nemilice koristiti kako bi mase bile sistematski obmanute da se potčine ekstremno izopačenoj „političkoj pogodnosti“, da veruju u sve i svašta, u očigledne i/ili krajnje destruktivne laži, po kojima je sasvim prirodno za nas da se svojevo-

37

Čuvari Plamena

ljno samouništavamo, da vidimo obične škrabotine kao umetnost, pri čemu je navodno normalno za naše ljude i decu da slušaju i vole crnačku narodnu muziku (proste gluposti zvane: rep, bluz i džez) ili arapsku muziku (turbo folk) a ignorišu ili mrze našu izvornu narodnu muziku ili našu umetničku (klasičnu) muziku, ili pak da prostor i vreme postoje. Drugim rečima, posle dugog niza mileni-juma, naša rasa i napredna civilizacija—čiji su se prapo-čeci desili u pećinama, šumama i poljima južne Francu-ske—su napokon stigli do prelomne tačke u svom posto-janju, kad treba napustiti detinjstvo i započeti zrelo doba, kad treba odlučiti o tome da li ćemo preživeti ili izumreti, ostati ili nestati, biti ili ne biti!

38

Dragan Glavašić

STVARAOCI ZVEZDA

“Au, što je ova talentovana,“ ushićeno reče Petar dok je gledao ogavnu muzičku emisiju na TV-u. „Kakav talenat?“ izusti Goran: „Nepostoji tako nešto u zabavnoj industriji.“ „Ali ona je toliko uspešna, a to ne može ostvariti ukoli-ko nije dobra u tome šta radi.“ „Ma gde,“ insistirao je Goran: „Zar si stvarno toliko naivan? Niko od tih zabavljača nije ništa bolji od prose-čne osobe. Oni su samo imali jaku vezu ili ’političku podobnost’ ili sreću da budu na pravom mestu u pravom trenutku, te da budu izabrani i pretvoreni u zvezde! Sve je to potrošna roba koja se lako može zameniti i čija je osnovna uloga da stvore bogatstvo za određene ljude, da promovišu neke skrivene intencije“. [Naročito pošto producenti i osobe u datoj industriji obično imaju neke prikrivene motive ili ciljeve]. „Šta to pričaš?“ upita Petar. „Dobro, pokazaću ti,“ odgovori Goran. „Možemo izabrati, bilo koga, bilo koju osobu sa ulice pa sa dovoljno para i/ili uz pomoć dobrih veza, ja mogu od nje napraviti medijsku i nadaleko čuvenu ličnost... Mada je ubedljivo najbolje naći lepu mladu devojku koja rado širi noge. Na taj način, možemo dobiti i seksualnu gratifikaciju pored toga što potencijalno možemo znatno uvećati bankovne račune.“

„Znam kako to već ide: sa odgovarajućim vezam sve može, bez odgovarajućih veza ništa ne može! Ili da bu-

39

Čuvari Plamena

dem još jasniji: sa odgovarajućim vezama i/ili parama mi možemo sve, a bez njih baš ništa!“ dopuni ga Petar. Uzgred, Petar i Goran su bili maksimalno bogati. U stvari, oni su se obogatili tako što su nezavisno jedan od drugog pokrali dve velike društvene kompanije—u potpu-nosti ih raščerupali, iscedili i ostavili bez ičega—pre nekih dvanaest godina, u vremenu tranzicije kada je Jugoslavija prelazila iz komunizma u kapitalizam. Tako da su nezakonito prigrabili ogromno bogatstvo i postali do te mere bogati da nisu znali šta da rade sa (našim) parama. U početku, obojica su kupili suprugama nekoliko buti-ka, potom deci dadoše po dve ili tri uspešne privatne fir-me, po jednu veliku kuću, nekoliko stanova i automobila, skupe motore [kako bi njihova deca—naočigled polici-je—bahato maltretirala stanovnike Beograda velikom bukom, brzom i opasnom vožnjom po centru grada] i naravno ogromne pare skrivene u raznim bankama širom sveta. Čak su konsolidovali svoje resurse tako što su međusobno poženili i poudavali decu kako bi Goranovo i Petrovo—odnosno od nas pokradeno—bogatstvo ostalo u njihovim porodicama, ili bolje kazano unutar zatvorenog kruga novog „plemstva“ koga sačinjavaju isključivo bogati lopovi i njihova užasno raspuštena deca. „To je dobro poznata činjenica,“ reče Goran. „Holivu-dski producenti, zabavna industrija sa zapada i širom sveta to dobro zna. Oni mogu od bilo koga napraviti estradnog ’umetnika’. U stvari, većina tih velikih zvezda ili nikad nije učila muziku i glumu, ili su možda dobile nekakve diplome zahvaljujući vezama.“ Pošto je Petar delovao skeptično, Goran je odlučio da dokaže svoje tvrdnje. Izašli su iz restorana te su odmah zaustavili prvu osobu koja je tog trenutka naišla. „Ovaj čovek može postati filmska zvezda,“ reče Go-ran.

40

Dragan Glavašić

Sledeći prolaznik je trebao da postane veliki pisac a od trećega su odlučili da naprave uspešnog pevača. „Veoma je prosto,“ reče Goran: „Sve što trebamo uraditi je da odvežemo kesu i/ili upotrebimo naše veze i videćeš da sve može. Nikakav talenat niti bilo kakav kvalitet nije potreban da bi oni postali bogati i slavni. Ili za nas da profitiramo, te zaradimo pare... Ogromna mone-tarna sredstva su u pitanju, koje možemo ponovo oteti tupavom narodu. Čak i ako izaberemo najgluplju osobu: sa dovoljno resursa i jakim vezama, ja je mogu sa lakoćom preobraziti u uspešnog pisca; a ukoliko uzmemo najstariju i najru-žniju ženu ili muškaraca ili transvestita na celoj planeti: ja još uvek mogu od nje ili njega, ili šta god da je to treće stvorenje, napraviti veliku zvezdu. Nema šta ja ne mogu ostvariti sa mojim impozantnim resursima.“ „Hoćeš da kažeš,“ izusti Petar, „mi prvo potrošimo puno para i povučemo konce kako bismo napravili nešto popularnim, ili od njih načinili poznate zabavljače, a potom zaradimo još više novca tako što iskoristimo sluđe-ni narod, koji naivno nasedne našim trikovima!“ Petar je kratko razmišljao pre no što nastavi: „U stvari, mi potrošimo puno para da ubedimo te idiote šta je to popularno i dobro, a potom zaradimo još više tako što im to prodajemo, a naročito možemo puno prodati gluposti njihovoj neiskusnoj deci.“ „Baš tako, svi ćemo profitirati: nas dvojica kao produ-centi i ova tri mediokriteta kao čuveni umetnici... Javnost je tako neverovatno patetična i tako ju je lako izmanipu-lisati, da ponekad pomislim, kako im možemo uvaliti bilo šta, čak i smrdljive fekalije ukoliko bismo dovoljno para potrošili na promociju... Znaš, ovo je, zapravo, drugi put2 2 Englezi imaju izreku: ako me prevariš jedanput, sram te bilo; ali ako me prevariš dvaput, sram me bilo!

41

Čuvari Plamena

da ih mi pljačkamo: prvi put je bio kad smo očerupali one dve državne kompanije, koje su bile vlastništvo svih građana, a sada ih po drugi put pljačkamo tako što koristi-mo te iste pokradene pare da ih primoramo da kupe neke užasne i odvratne gluposti,“ smejao se Goran. „Mi ćemo profitirati, dok će te budale, u narodu,“ nas-tavi on, „izgubiti nešto od svojih teško zarađenih sredsta-va tako što će kupovati gluposti koje im mi namećemo i koje postaju popularne zahvaljujući našim aktivnostima, odnosno, usled žestoke propagande i raklama... Jer popu-larno i uspešno je samo ono što mi učinimo takvim.“ „U pravu si... Baš možemo zaraditi pare na lak i lago-dan način, za razliku od tih smušenih dripaca koji moraju naporno raditi samo da bi imali dovoljno hrane za preži-vljavanje.“ „Ali, znaš šta: baš me briga! Siguran sam da ni tebe nije briga, niti je našoj vladi stalo, niti medijima, političa-rima, ili tim lažnim intelektualcima! Čak i te glupave ljude, očigledno, sve to ne zanima: u suprotnom bi, do sad, već nešto uradili... Tako da ih treba iskorišćavati što više... Oni su toliko maloumni; oni samo što ne mole za još, pa samim tim oni to sve i zaslužuju.“ Potom njih dvojica (novopečenih bogataša i džetsete-raša) odvedoše troje, uskoro (novopečenih) zvezda, na potpisavanje ugovora kao zvaničnog početka njihovih blistavih karijera i njihovog meteorskog uspona u svet slavnih...

42

Dragan Glavašić

APSOLUTNI POGLED Kroz svu večnost i mnogo duže, ovaj neverovatni svemir je postojao držeći u svojim impozantnim granicama inte-lekt kao svoj epohalni uspeh i finalnu svrhu života, krajnje odredište postojanja, razlog za sve, cilj nad svim ciljevi-ma, kao svoj primarni zadatak, fundamentalni i zapanju-jući upliv u domen božanskih bića. U stvari, na određeni način postalo je kristalno jasno, barem nekim od tih izuzetnih individua sposobnim da ostvare najveća intele-ktualna dostignuća, da su zakoni vasione specijalno sači-njeni ne samo da učine život i razum mogućim, nego takođe i da ih uzdignu do tolikog stupnja da se može smatrati kako je, preko nas, Kosmos i sam postao živo stvorenje, te da je dostigao stadijum samosvesti; a samim tim i da je ispunio svoj primarni cilj… Visoki čovek crvene kose i brade otvorio je vrata i polako stupio u veoma osvetljenu prostoriju, u kojoj je vladala prijatna atmosfera. Pažljivo je odložio svoje gajde na jednu od polica odmah pored ulaza pre nego što je pogle-dom sagledao celu dvoranu, a potom se uputio kratkim prolazom do stola na suprotnom kraju ovog malog resto-rana. Stigavši do željenog mesta, seo je sa izuzetnom lakoćom, kao da se nalazio u bestežinskom stanju upravo u trenutku kad mu je kelnerica uputila prijatan osmeh i krenula ka njemu. Ona je, inače, bila prirodna plavuša sa jarko plavim očima i veoma svetlim tenom. Većina muškaraca smatrala ju je veoma privlačnom iako je već, po svoj prilici, bila sve samo ne izrazito mlada.

43

Čuvari Plamena

“Dobro veče, gospodine. Veliko je zadovoljstvo imati Vas za gosta!” izjavila je plavuša ljubaznim glasom. “Zdravo,” odgovori on jakim i dominantnim tonom pre nego što nastavi, “Šta bih mogao da jedem u ovom speci-jalnom mestu i po ovako lepom danu?” “Zaista, baš je lep dan! Mada, na našu sreću, mi uvek imamo slično vreme,” kaza kelnerica i nasmeši se. “Izvolite jelovnik, gospodine. Da li biste hteli nešto da popijete dok ga razgledate? Imamo sve moguće napitke.” “Naravno, donesi mi čašu crvenog piva sa belim crta-ma na vrhu.” “Crveno pivo, odmah se vraćam,” odgovori ona i požuri iza šanka, prema jednom velikom procepu u zidu koji je povezivao kuhinju srednje veličine u kojoj je, inače, kuvar spremao sva ta jela za zadovoljne mušterije. Za sve koji su bili dobro informisani, ovo je bio jedan od najboljih malih “dajnera” u celom susedstvu pa i šire. Njihova hrana je bila najbolja koja se za pare mogla kupiti pa je samim tim lokal bio zaposednut posetiocima koji su dolazili iz daleka. U stvari, baš u tom trenutku, u restoranu se nalazilo dvanaest muškaraca koji su stigli sa jednim specifičnim ciljem: da jedu ukusan i jeftin obrok na mestu koje je, po svim standardima, imalo zaista neverovatan i zadivljujući pogled. Preciznije kazano, ovaj lokal je imao najlepši pogled na prirodu koju je iko mogao ikad videti ili pože-leti da vidi tokom svog života, a to je bio jedan od glavnih razloga za veliki uspeh restorana. Neke mušterije koje su se tog trenutka zatekle u krčmi sedele su i pričale za pultom, dok su ostali gosti zaposeli male stolove sa po četiri sedišta, smeštene unutar trostra-nih pregrada, koje su se sve zajedno nalazile s druge strane prolaza. Bilo je tačno šest malih ograđenih stolova, poređanih u liniju jedan do drugog, a oslanjali su se na

44

Dragan Glavašić

velike prozore što su prekrivali ceo zid koji je u luku prelazio u stakleni plafon. Jedan muškarac je podigao ruku, a kelnerica je odmah pohitala da ga usluži po tradicionalnom gostoprimstvu “dajnera” širom celog sveta. Ona se potom graciozno okrenula i uputila ka crvenobradom. “Nadam se da ste uživali u piću, gospodine?” “Veoma. Bilo je izvrsno,” on se kurtuazno nasmeši. “Jeste li odlučili šta biste jeli?” “Da, voleo bih da probam čizburger sa pomfritom i kolom.” “Super,” reče kelnerica, “To je stvarno dobar izbor. Naši su čizburgeri i hamburgeri vrhunski. I sami ćete se u to uskoro uveriti.” Čovek sa riđom bradom samo odmereno klimnu gla-vom. “Vratiću se s vašom hranom,” zaključi ona i ode ka pultu. Upravo u tom trenutku, na horizontu se pojavio zapa-njujući prizor i većina mušterija je oduševljeno gledala taj spektakl…

Hostesa je dala kuvaru spisak naručenih obroka pa pažljivo sela na stolicu iza šanka dok je riđokosi svojim duboko zelenim očima pogledao kroz najbliži prozor, i to nekoliko trenutaka pre nego što je njegova ruka posegnula da uzme časopise koji su se nalazili na zidu neposredno do njega. Njegove oči bi povremeno pogledale u horizont ili ka providnom plafonu kroz koji se videlo najtamnije nebo sa samo nekoliko svetlih tačaka međusobno veoma udaljenih… Međutim, krajičkom svog oka, on je zapazio i to da je jedan od gostiju, za susednim stolom, uzeo veliki daljinski upravljač i nasumice promenio TV kanal, izabra-vši jedan koji je od samog početka bio neobičan.

45

Čuvari Plamena

Kelnerica je podigla nekoliko tanjira i ponela ih prema stolu u ćošku, gde je već spomenuti muškarac čitao intere-santan filozofski članak čekajući svoj obrok. “Izvolite, gospodine,” kaza ona. “O fino, baš sam gladan,” odgovori crvenokosi čovek. “Mislim da će vam se veoma svideti!” umiljato se nasmeši poslužiteljica, spustivši pritom posudu sa čizbur-gerom i pomfritom na njegov astal, “Ovo je naš specija-litet…”

Njena tanka donja usna polako zatreperi—usled prikrivene doze nesigurnosti u njenom nastupu ili možda kao rezultat ushićenosti što je u prilici da komunicira sa tako dominantnim čovekom. Na sve to on kratko i otresito odgovori, “Izgleda ukus-no!” Njegova istančana čula odmah su detektovala miris sveže spremljene hrane, i po njenom izgledu on je znao da je pripremljena baš onako kako to on voli. “Uživajte u jelu,” kaza ona sa osmehom te produži da služi ostale. Riđokosi muškarac uze pljeskavicu i polako je prinese blizu svojih usta, a potom odgrize jedan veliki zalogaj. Bilo je stvarno ukusno što ga je učinilo veoma srećnim. Žvakao je polako, povremeno uzimajući po koji gutljaj kole sa ukusom trešnje. Hteo je da omogući ovom prija-tnom doživljaj da dođe do punog izražaja. To je bio slučaj potpunog uživanja i razlog zašto su svi ti posetioci došli ovako daleko, u stvari na kraj sveta, u najveću od svih pustinja, samo radi hrane. Međutim, postepeno se prikradalo i jedno drugo osećanje. Duboko u njemu je bio trag nekakvog nezado-voljstva i alarm se mogao čuti. U početku je to bilo samo nekakvo čudno treperenje, poziv na oprez, ali je postepe-no jačalo i ubrzo je preraslo u pravo upozorenje! Stoga se

46

Dragan Glavašić

njegova pažnja sve više i više usmeravala na ovaj novi TV kanal o kome on nije znao ništa, o kome niko u tom celom restoranu nije znao ništa. On ga nikad ranije nije video ali skoro odmah mu je postalo jasno da to nije bila obična televizija nego nešto drastično drugačije: vanserijski razlog perfidnog uznemiravanja! U stvari, on je bio toliko groteskno različit da je morao biti iz dotad nepoznatog izvora ali, što je još bitnije, on je izgleda bio devijantan i toliko destruktivan da je otvoreno kršio svaku normu ponašanja, svaki smisao moralnog ophođenja te svaki zakon ove vasione. Uskoro je unutar ovog malog lokala prestala svaka priča i svi su gledali u jedan od četiri velika TV ekrana. Pre nego što je iko znao šta se dogodilo, svi su bili kao omađijani, skoro fiksirani za svoje stolice. Prvo su zabe-zeknuto pratili program za decu, pa vesti na televizijama CNN i Sky, pri čemu nisu mogli verovati svojim vlastitim očima i ušima. Onda se program automatski promenio i počeli su da gledaju jednu “komičnu seriju”, zbog čega su svi odreda prestali s jelom i pićem… Za sve to vreme, ta cela medijska prezentacija bila je prekidana reklamama koje su bile do te mere perverzne da se nekoliko osoba počelo tresti od neverovatnog besa. Bio je to prilično loš preokret događaja, koji nije slutio na dobro. No taj tihi teror se nastavio još neko vreme jer je na televiziji jedno za drugim usledilo: jedna nesvakidašnje primitivna južno-američka sapunica, gnusan i odvratan muzički spot neke rep pesme, kao i jedan grozan prenos nekakvog sportskog događaja. Što je prouzrokovalo da postepeno većina posetilaca restorana počnu osećati iskonsku mučninu…

“Šta je ovo?” viknu napokon jedan od zapanjenih gledalaca, a što je u stvari odpočelo opštu poplavu nago-milanih emocija.

47

Čuvari Plamena

“Jesu li oni normalni?” kaza neko drugi, pri čemu mu je nehotice čaša ispala iz ruke i razbila se na žutom ploča-stom podu. “Pa ovi su maloumnici gomila bolesnih parazita!” kriknu prvi ponovo. “Očigledno je da oni čak nisu ni ljudska bića,” glasno prokomentarisa njegov prijatelj koji je sedeo pored njega za pultom. Ali njihovim mukama nije bio kraj jer se na televizoru, u tom trenutku, pojavio najnoviji film—verovatno snim-ljen u Holivudu—što je prouzrokovalo da neki od muška-raca prestanu da trepću dok su nekolicina njih čak prestali i da dišu. Određen broj tih užasno zapanjenih ljudi izne-nada poče kuckati prstima po stolu, na prilično nervozan i neobuzdan način, što je takođe bio veoma loš omen, po svim poznatim merilima! A onda, taman kad su svi pomi-slili da od ovog ništa više ne može biti gore, dogodi se nešto užasno što se nije moglo ni zamisliti… “Šta? Agresivne žene koje su uz to još i ubice!” viknu ozlojeđeni čovek, u stanju potpune zapanjenosti. “To je da čovek nepoveruje!” “Ovi temeljno sluđeni dripci prave neverovatno pogu-bne programe sa specijalnom namerom da degradiraju muškarce i otvoreno uvrede i ponize belu rasu! Njihova celokupna “zabavna industrija”, u stvari je potpuno mor-bidna i krajnje sumanuta propaganda! Oni koriste očigle-dne laži i nemilosrdno ispiranje mozga da bi manipulisali masama, da bi pogubno indoktrinirali svoju vlastitu de-cu… Njihovi stvarni motivi su toliko zli da veće zlo od toga ne može biti.” Nekoliko narednih minuta svi u restoranu su ostali bez teksta od neviđenog šoka usled onog što su upravo videli; a potom je došlo do dodatnog izliva još veće količine neopisivog gneva—u početku polako, a potom kao lavina.

48

Dragan Glavašić

“Mazohizam i pacifizam se sistematski nameću muš-karcima!” “To je zato što zlikovci na vlasti žele da ih obmanu da bi se svojevoljno sami uništili, da bi izvršili genetsko ili kolektivno samoubistvo te da tako prekrše najvažniji zakon u ovoj vasioni: princip samoodržanja! Oni podri-vaju milijarde godina kosmičke evolucije, što predstavlja najgnusniji i najopasniji događaj od početka vremena! Najveće kriminalno delo ikad izvršeno!” “Naravno da jeste. Samo pogledajte i videćete: inteligencija se neprekidno degradira i srozava…” “Oni otvoreno favorizuju fizičke sposobnosti nad mentalnim!” “To je zgražavajući oblik genocida!” kriknuše nekoli-ko ljudi istovremeno. “Na toj prokletoj televiziji, muškarci su ponižavani i maltretirani od strane žena!” nastavi neko drugi do te mere zabezeknut da njegova usta ostadoše otvorena neko vreme dok se nije pribrao i nastavio besediti, “To je tako jedan bizaran, kompletno neprirodan i totalno idiotski koncept…” “Oni čak otvoreno promovišu i nameću homoseksu-alnost!” “I gnusni feminizam!” “Bilo šta, u stvari, što se može smatrati neprirodnim ili perverznim, ili što je na neki način destruktivno, loše ili opasno po društvo sistematski je promovisano i podsti-cano.” “Bolesno, bolesno, bolesno! Ništa drugo do ekstremno bolesno!” “Ovo je mnogo više nego samo morbidno…” izjavi sledeći zapanjeni gledalac. “To je van svake pameti—jednostavno za ne povero-vati!”

49

Čuvari Plamena

“Da nije toliko patetično bilo bi vanserijski smešno.” “Nema reči da se opiše ta idiotska perverzija,” reče neko iz zabezeknute gomile, očigledno zapanjen do zgra-nutosti. To je podstaklo sledećeg gosta da promumla, “Ovo je tako ogavno!” Čovekov glas je zvučao donekle zabrinuto dok se njegovo bledo lice zacrvenelo od prevelike uzruja-nosti i neizmerne srdžbe. Što je bio još jedan naročito zabrinjavajući znak ili bolje kazano loš omen, i pokazatelj šta tek sledi. Tada je čovek sa zelenim očima, koji je uspeo pojesti samo pola svog odličnog čizburgera, napokon prevazišao svoj prvobitni šok te spustio svoju lepinju na tanjir ispred sebe. Sa velikim naporom je preuzeo kontrolu nad svojim uzburkanim osećanjima, koja su bila u potpunosti pore-mećena tim monstruoznim TV košmarom, a potom je uzeo veliki gutljaj iz čaše pre nego što je skočio na noge. Na maestralan način je podigao svoju ruku te uzviknuo gromkim glasom, “Oni su neka obolela gomila ekstre-mnih dubioza i parazita!” Tresući se pokazivao je na TV aparat, kao da izgovorenu uvredu mogu čuti oni koji su odgovorni za proizvodnju tih neopisivo dekadentnih pro-grama čija je očigledna namena bila da se gledaocima, a naročito deci, ispira mozak. Ali čim se ovaj grozni film završio pojavio se isto tako užasni i totalno lažni naučni program koji je predstavio čiste izmišljotinje kao “dokazane činjenice”! Potom, kao da to nije bilo dovoljno loše, emitovan je modni program, pa kad su se iznenada pojavile neke izuzetno ružne ženske osobe i počele hodati kao obogaljene kamile sa okame-njenim pogledom i patetičnim stavom šlogiranog mrtvaca paradirajući u nekoj iritirajućoj odeći: svi odreda unutar restorana počeše da se hvataju za glavu i osećaju veoma loše. Kelnerica je naprosto pala u nesvest od brutalnog

50

Dragan Glavašić

terora, usled prisustvovanja tako zgražavajućem prikazi-vanju najvećih perverznih bljuvotina i odvratnosti! U stvari, ta neverovatno ogavna eksplozija krajnjih budala-ština i perverzija izazvala je suze u očima kod nekih odra-slih muškaraca… A to je bila zadnja kap i početak kraja… Ono što je potom usledilo može se prosto opisati kao gnev razljućenih drevnih bogova koji hoće da zaštite veliku kosmičku strukturu, da odbrane opštu tendenciju svemira. Sve što se od tada pa na dalje desilo, u suštini je gran-diozna sekvenca unutar svemirskih događanja te nemilo-srdna odmazda koja će biti zapisana zlatnim slovima u analima istorije, a koja je započela kad se jedan gost popeo na stolicu i razjarenim glasom izjavio, “Ti užasno zaraženi dripci su uvreda za ovu vasionu!” Ta prilično žustra tvrdnja je nekim slučajem uspela da zaokupi svačiju pažnju, a posle kratke pauze u kojoj je vladala skoro potpuna tišina, taj isti čovek je dodao još jedan inspirativan iskaz, “Ako ta patetična stvorenja, sa te definitivno nazadne planete, ne mogu iznaći načina da se oslobode tih bizarnih bolesnika koji im na jedan podmu-kao način truju mozgove, terorišu ih i brutalno iskorišća-vaju tako što ih, na primer perfidno primoravaju da gleda-ju zastrašujuće gadosti koje ih podstiču da se ponašaju krajnje neprirodno: onda bismo mi trebali da ih sve odre-da sravnimo, i to bez razlike!” Ponovo je nastupio kratak trenutak potpune tišine i skoro apsolutnog mira, što će se pokazati samo kao kra-tko zatišje pre najveće oluje svih vremena: jer ovaj odlu-čni momenat je u stvari bio preloman trenutak u celoj istoriji svemira te otkravljenje suštinske pravednosti. “Au, ja sam bez teksta,” reče tamnokosi muškarac. “Ovo je tako odvratno da je prosto neverovatno!” kriknu neko drugi sa suprotne strane.

51

Čuvari Plamena

Treći čovek nastavi u sličnom maniru, “Ekstremno suludo. Čak vanserijski dekadentno, ako mene pitate! Zakon bi trebao zabraniti i sprečiti takvu vrstu morbidno-sti.” “Zasigurno! ” uzviknu njegov ogorčeni prijatelj, dok su mu oči užurbano treptale, kao da je pogledom očajnički tražio odgovor po celoj prostoriji. Sveukupna tenzija i uzbuđenje uvećavali su se svake sekunde. Uskoro je oslobođeno nezadovoljstvo bilo do te mere prisutno da se moglo seći nožem na kriške gneva i ogorčenosti. “Ko su ti ekstremni i krajnje bizarni stvorovi?” upita crvenokosi muškarac, onaj čiji je obrok bio krajnje nes-motreno poremećen tim užasnim emitovanjem besomu-čnih gluposti i neverovatnih količina najogavnijih bljuvo-tina. Ali niko nije znao bilo šta u vezi sa ovim TV izvorom jer su ga svi oni videli po prvi put i, što se ne mora ni naglašavati, zbog čega su skoro započeli opšti revolt. U stvari, kroz nekoliko minuta svi u restoranu su postepeno počeli gubiti samokontrolu, te je većina njih počela glasno iskaljivati svoj bes ili se nervozno šetati unaokolo usred jednog bučnog i haotičnog žagora. Neki muškaraci su postali toliko razljućeni, ogromnom količinom bizarne propagande i ispoljenom smelosti dotičnih zlikovaca da taj užas vrhunskog zla javno emituju, da su imali preku potrebu da nešto drastično i krajnje nemilosrdno urade po tom pitanju. Na koncu, to nije bila samo dekadentna propaganda nego i ispunjavanje tajnog plana i podla promocija svega što je bilo neprirodno, svega što je bilo protivno normi zdravog razuma i opštoj tendenciji ovog monumentalnog Kosmosa! Stoga je bilo za očekivati da će sama vasiona izvršiti odmazdu u formi fundamenta-

52

Dragan Glavašić

lnog kažnjavanja, i to kako se ispostavilo, uz pomoć dva-naest razjarenih muškaraca, nošenih iskonskim gnevom. A kada je jedan od dečaka koji je ovde došao, zajedno sa ocem i bratom—po prvi put kako bi video neverovatnu predstavu prirode—iznenada počeo povraćati dok je njegov mlađi saputnik pozeleneo od neopisivog užasa usled onog što su oni videli na sumanutom TV-u: njihov ionako već razbesneli otac eksplodirao je i uzvinkuo, “Ta izludela stvorenja su prouzrokovala da se moja dva sina razbole. Sve odreda ću ih pobiti, ko crve ću ih zgaziti! Platiće mi oni za ovo!” Upravo u tom trenutku, jedan čovek je polako ustao pa smirenim ali i odlučnim glasom sa dubokim i jakim ton-om od koga su svi predmeti od stakla počeli da se tresu i lome izjavio, “Dosta mi je sve ove neshvatljive pošasti. Ja ću termalno zbrisati sav taj smrdljivi izmet!” “I ja,” odgovori njegov najbolji drug koji je sedao pored njega. “Vala ni ja neću da ovo propustim,” reče neko sa druge strane, “U stvari, ja hoću da budem prvi koji će ih poslati u opšte i totalno ništavilo.” “Nema šanse,” kaza najstariji prisutni čovek, “ta čast pripada, po prirodi stvari, isključivo meni. Ja ću biti prvi!” Riđi muškarac nije ništa izjavio jer je njegovo lice postalo bleđe od belog—što je bio, od svih, najopasniji omen. On se već nalazio na vratima držeći u svojoj ruci gajde i trčeći napolje, kao nekakva crvena oluja, znatno ispred svih. Imao je priličnu prednost u ovoj najneobi-čnijoj trci u analima vremena i prostora; a što će na koncu postati najčuveniji događaj svih epoha—zadivljujuće putovanje dvanaestoro muškaraca i dva dečaka u domen legende!

53

Čuvari Plamena

Ubrzo su svi bili na svojim nogama, ogorčeni kao što nikad u životu nisu bili, jureći da preteknu zahuktalog crvenokosog… Oni su upravo videli opštu perverziju, zlo van pameti i dekadentnost kakvoj nema ravne te su odlu-čili da urade nešto krajnje drastično po tom pitanju. Su-štinski rečeno, oni su postali razjarena i svemoćna gomila gnevnih bogova, božanski osvetnici, na putu da okončaju najpogubniju perverziju koja se ikad pojavila u celoj vasioni. Jedan za drugim, muškarci su razjareno istračali iz restorana pravo na usku ali dugačaku stazu ka astero-idnom keju za koji su bili usidreni njihovi svemirski bro-dovi. Krčma je u stvari bila locirana na jednom veoma udaljenom i usamljenom asteroidu, koji se nalazio znatno iznad galaksijske ravni i donekle pomeren od centra galaksije—te je adekvatno tome nazvana Apsolutni Po-gled, od strane čuvenog filozofa koji je često svraćao do ovog inspirativnog mesta i koji je voleo da kaže: “Mi svi možemo imati svoje specifične poglede na svet, ali postoji i apsolutni pogled na sve.” Budući da je asteroid okretao restoran ka galaksiji, celo nebo bilo je ispunjeno tolikim zvezdama da je sve to podsećalo na jedno veliko neonsko svetlo preko celog nebeskog svoda, što je činilo dan veoma blještavim. Pošto je pomenuti asteroid bio, u stvari, jedna ogromna kamena gromada skoro u potpunosti pokrivena zelenom travom sa izuzetkom dve ledene kupole na njegovim polovima, imao je donekle adekvatnu gravitaciju u blizini svog centralnog dela i atmosferu sa dovoljnom količinom kiseonika za ljudske potrebe. Što je najinteresantnije od svega, bio je duguljast, a vreme potrebno da se okrene oko svoje ose bilo je približno vrememnu trajanja prose-čnog ručka. Tako su svi gosti tokom svog obroka imali

54

Dragan Glavašić

priliku da vide i najsvetliji dan i najtamniju noć, galaksiju kao i ostatak vasione—ceo svemir i sve što postoji. Restoran je, takođe, bio veoma poznat po svojim kuli-narskim dostignućima, a pored toga njegova jedinstvena pozicija omogućavala mu je da prima veliki broj TV signala iz cele galaksije, pa i šire. Tako da su oni pružali svojim gostima mogućnost da vide čak i neke izuzetno retke ili nikad ranije viđene TV kanale. Međutim, svi ti programi su bili normalni, u granicama racionalnog ophođenja ili sa nekim elementarnim procentom norma-lnosti—sve do te fatalne noći: kada je taj brutalni nasrtaj najužasnijih bljuvotina i najpogubnijih ili najsumanutijih propagandi užasa primorao, obično smirene i veoma civilizovane posetioce, da pređu u stadium totalne poma-hnitalosti te započnu opšti metež i haos, to jest misiju potrage sa ciljem nemilosrdnog uništavanja. Tokom tog sudbonosnog trenutka u njihovim životima sve ostalo je postalo beznačajno. Sve što su i hteli da urade jeste da nađu taj morbidni epicentar užasnog zla, taj suludi izvor ekstremnih gluposti i neviđene dekadencije pa da ga temeljno i kompletno unište, da u potpunosti izbrišu svaki trag njegovog postojanja, jednom i za sva vremena! Muškarci su užurbano uskočili u svoje leteće mašine očigledno uznemireni i neopisivo ogorčeni. Uključili su svoje kontrolne table pre nego što su naznačili koordinate te proklete planete sa koje su ogavni signali vanserijske ljigavosti i brutalne zlobe poticali. Krećući se znatno brže od svetlosti i nadmašivši svaki poznati brzinski record, trebalo im je isto vremena da stignu koliko je i mesecu trebalo da obiđe četvrtinu puta oko te planete, čija je sudbina već bila zapečaćena. Njihovo epohalno puteše-stvije je, na kraju, prešlo u legendu jer je ova neverovatna avantura postala čuvena širom cele galaksije kao najzna-čajniji događaj u sveobuhvatnoj istoriji vaseljene i kao

55

Čuvari Plamena

očiti primer kako treba zaštititi Kosmos i kako se najbolje može poraziti ekstremno zlo i ludilo… Bio je tipičan sunčan dan u Vašingtonu. Grupa od dvade-setak izuzetno primitivnih baraba—koje su po svoj prilici mogle biti i zvezde repa—neometano je presrela i oplja-čkala nesrećnog prolaznika nasred ulice, samo nekoliko kvartova dalje od Bele Kuće, i to čim je policijski auto užurbano skrenuo u sporednu ulicu…

Američki predsednik je bio u svojoj ovalnoj kancelariji kada su i njemu i njegovoj administraciji skoro ispale oči jer se ispred njih iznenada pojavio veoma blještav svemi-rski brod koji se spusto na travnjak usred dvorišta, zbog čega samo što se svi odreda nisu onesvestili. Tada je crvenokosi čovek izašao, kao nekakva brzo nadiruća i nezaustavljiva prirodna nepogoda, svirajući svoje gajde i, dok se kiša metaka rastapala ili odbijala pri kontaktu sa njegovim nevidljivim zaštitnim poljem, koje se u suštini širilo samo nekoliko centimetara oko njegovog tela i odeće (uključujući i gajde), on je izvadio jednu malu, ali neverovatno moćnu eksplozivnu napravu koja je ličila na pocinkovanu, veoma blistavu, lopticu za golf. Čim je njegova svetla ruka namerno ispustila bombu na zemlju, ona je odmah počela da se vrti dok se on istog trenutka okrenu, pope na svoju moćnu raketu i uzlete. U manje-više isto vreme i ostali vanzemaljci su ostavili svoje “golf loptice” na različitim mestima širom planete pa potom nestali, maestralno poletivši ka nebu. Njihove leteće mašine su stigle u svemir velikom brzi-nom, a uskoro zatim su prešli u hyper modus te su puni sreće jurcali ka centru galaksije i svojim dragim porodi-cama, što je u slučaju crvenokosog, značilo njegove tri žene, dve lepe mlade devojke i gomila male, uglavnom

56

Dragan Glavašić

riđe dece. Tada se masovna detonacija razlegla takvom silinom da je sravnila ceo sunčev sistem. Sa bezbedne udaljenosti taj incident je izgledao prili-čno impresivno. U stvari, na početku kraja tog žestoko zagađenog slivnika opšte pošasti sve je izgledalo potpuno zamrznuto, a onda se mogao primetiti mali treptaj koji je temeljno prodrmao treću planetu, pre nego što je pretvo-rena prvo u tečno, pa u gasovito stanje. Tad se pojavi jedan veliki krug iza koga je došlo nekoliko koncentričnih krugova, koji iznenada počeše da se šire od centra ka periferiji sa tolikom energijom, ili možda takvom božan-skom moći, da su efektivno izbrisali iz postojanja sve ostale planete i Sunce pretvarajući ih u lokvu vruće plaz-me, brzo krećuće subatomske čestice i veliku količinu ključale energije. Sve je to bilo razbacano širom vasione, kao pepeo obolele strvine, čisteći tako fundamentalna vlakana i niti od kojih je stvarnost satkana, dezinfikujući taj užasno zagađeni deo prostora, uz pomoć udarnih talasa koji će, zasigurno, inicirati pojavu novih i boljih civiliza-cija, umesto te, potpuno sumanute civilizacije, umesto tog prokleto zagađenog i temeljno zaprljanog kosmičkog klo-zeta zvanog Zemlja.

57

Čuvari Plamena

JEDAN DAN ŽIVOTA U cik zore, on je bio u carstvu snova dok se ona mrzovo-ljno probudila. Bilo je prilično rano pa je popila uobiča-jnu šolju kafe pre doručka. Pošto još uvek nije bila udata, Sandra je striktno vodila računa šta jede i u kojim količi-nama kako bi održala svoju figuru i izgledala što lepše. Cilj joj je bio da se u svakom trenutku predstavi što pri-vlačnijom. Ali pred njom je bio dugačak dan i mnogo posla je trebalo uraditi pa čim je pažljivo izmerena koli-čina hrane konzumirana, ofarbala je i oprala kosu pre no što se depilirala na prilično bolan način, a zatim stavila masku na lice da bi se na kraju i okupala, koristeći razna sredstva sa ciljem da učini kožu mekom a put svetlom što će, zasigurno, uvećati njene šanse za udaju! Kada je sve to uspešno obavila, Sandra je pozvala najbolju drugaricu te su njih dve nemilice brbljale i pre-pričavale razne glasine o tome ko je bio sa kim, koliko puta i kada se sve to desilo. Ova po svom trajanju i obi-mu impozantna razmena informacija, ispostavilo se, bila je najduža aktivnost od svih delatnosti do tada, te se oko-nčala tek u podne. Do tada se i Stefan probudio, brzo istuširao i pojeo jak doručak. Napravili su mu njegov omiljeni obrok: prženu slaninu i jaja sa tostom uz sok od pomorandže. Potom je čitao nekoliko knjiga i naučne časopise dok se Sandra bavila svojom redovnom sapunicom, TV programom u obliku ljubavne priče, zapravo bljutavim glupostima, neukusno začinjene romantikom i scenama seksa.

58

Dragan Glavašić

On je slušao najnovije vesti na radiju dok je ona zapo-čela stavljati mejkap. Odveo je svoja dva sina da igraju fudbal sa njegovim prijateljima i njihovim sinovima, dok su ih fino obučene ćerke bodrile; a Sandra je radila na mejkapu. Vratio se kući i napisao dva poglavlja svoje nove knjige dok je ona nastavila stavljanje mejkapa. Osetio je potrebu da se malo odmori pa je seo u svoju omiljenu fotelju da gleda TV, dok je ona još uvek stav-ljala mejkap. On se vratio pisanju knjige dok je ona i dalje radila na mejkapu. Seo je da jede obiman ručak/ve-čeru sa svojom decom dok je ona stavljala mejkap. Napo-kon, veoma se zamorio i legao da malo odspava dok je ona neumorno nastavila sa mejkapom, bez ikakvih indi-cija da će uskoro prestati... A onda je, iznenada, počela da se oblači i trebalo joj je još dva sata da se dotera u skladu sa najnovijom modom [koju su, uzgred rečeno, smišljali i nametali neki bogati degenerici i užasni perverti]. Do tada se i Stefan probu-dio, kazao svojoj odanoj ženi, Ani i njihovoj divnoj deci—kojih je bilo petoro—šta treba da rade dok se on ne vrati. Obukao se po svom nahođenju—ne obraćajući nikakvu pažnju na modu—i otišao do automobila; dok se Sandra vratila svojoj omiljenoj aktivnosti: mejkapu! Na kraju, pošto je uspešno stavila mejkap, pozvala je taksi i izašla u grad, takođe; pri tome bi samo povremeno, i to kad joj se ukaže prilika, na brzinu popravljala šminku. Sticajem okolnosti, oboje su se našli u istom lokalu. Sreli su se slučajno i započeli neformalni razgovor. Popili su nekoliko pića a ona je, pritom, dva puta odjurila u toalet kako bi proverila i popravila svoj mejkap; pre no što je Stefan zaključio da je došao pravi trenutak i poveo Sandru u motel. Dok su sedeli na krevetu, on ju je zagr-lio. Ona je na to odgovorila veoma otresito. „Ah, molim te, ne dodiruj me sada!“

59

Čuvari Plamena

Izgledalo je kao da je Sandra bila vrlo iskrena, ali ni on nije bio rođen juče. U stvari, bio je pravi muškarac, izuzetno odlučan i uporan. Nimalo sličan nezrelim mladi-ćima sa kojima se ona družila i kojima je mogla sa lako-ćom manipulisati; jer normalno je da ona bude znatno zrelija od mladića njenog uzrasta. [U prirodi, sve što je prostije i jednostavnije obično brže sazri od onog što je naprednije i komplikovanije!] Sandra nije imala drugi izlaz nego da ponovi upozore-nje: „Ah, molim te, ne dodiruj me!“ Izustila ga je još žustrije nego prvi put ali on tome, ponovo, nije pridavao nikakvu pažnju, kao da je imao puno iskustva sa mladim devojkama; a upravo to je i bio slučaj. Pritom bio je i znatno stariji od nje. Za njega je ona bila samo mala drolja, jedno prosto i jednostavno stvorenje koje pokreću isključivo hormoni i nagoni—veoma mala i ljupka igračka: toliko mlada da je on vero-vatno imao patike za fudbal koje su bile starije od nje! Ovaj splet događaja donekle je uzdrmao malu lepoticu. Izgledala je zbunjeno a kad je njen uzdrhtali glas ispunio prostoriju, nije imao adekvatnu jačinu. Ovog puta Sandra je rekla: „Ah, molim te, ne dodiruj...“ Preciznije kazano, njene reči su se jedva čule i izgovo-rene su kao da nije doručkovala [odnosno, kao da je tog jutra pojela isključivo jedan tost uz kafu]. Muškarac je samo pojačao svoje pažljivo isplanirane i mnogo puta već ostvarene nasrtaje (i to sa žustrim izlivom engerije [kao da je, tog dana, imao izuzetno kvalitetan doručak i ru-čak]), zapravo, sa ekstremnom odlučnošću; kojom je uspešno poražavao mnoge plavuše. „Ah, molim te, ne!“ Sandra je cvilela u stadijumu panike i očajanja, čudno pomešanog sa osećanjem uzbu-đenosti i sve izrazitijim stepenom iščekivanja.

60

Dragan Glavašić

Disala je duboko, skoro dahtala. Ti zvuci, koje je puštala između reči zapravo su pokazivali stanje u kome se obrela, odnosno, odali su je i ukazali na nivo njene seksualne nadraženosti. Na kraju krajeva, ona je ipak bila samo devojka, u stvari, jednostavna i bezlična masa—koja je kao sve ženske osobe izuzetno nestabilna, vanseri-jski povodljiva i vrlo emotivna—što je značilo da je za nju jedini i prevashodni cilj u životu, njena osnovna svrha postojanja, da rađa decu tako što će da nađe i zadrži muškarca, za koga će voljno i podanički raširiti noge i držati ih raširene koliko god treba, drugim rečima: u nedogled... Stefan, sa druge strane, nastavio je nemilo-srdne nasrtaje do trenutka kada se ona zvanično—i reklo bi se sa velikim zadovoljstvom—predala, bezuslovno potčinila, te očajnički izustila: „Ah, molim te, dodiruj!“ Posle nekog vremena čulo se kako kaže: „Ah, molim te!“ Napokon, izustila je jedno dugačko, skoro ushićeno: „Ah!“ Koga su propratili mnogi isti, slični, ritmički pona-vljani, zvuci... Što je označilo da je još jedna žrtva pala, da je Stefan nemilice porazio Sandru, uzgred razmazavši njen mejkap, u potpunosti! On je uspešno osvojio još jednu devojku pa, samim tim, će mnogobrojna druga ženska stvorenja [zasigurno, uključujući i njegovu vlastitu ženu, Anu] imati novi trač u danima koji su dolazili. Međutim, ovaj specifični splet događaja takođe je ukazao i na dublju istinu: sve ženska osobe su jednosta-vna, ekstremno mazohistička stvorenja koja svojim pro-stim umovima mogu da misle samo o jednoj jedinoj stva-ri, koje za ništa drugo i nisu sposobne, odnosno, kojima ništa drugo i ne treba. Postupati sa njima na bilo koji drugi način ili zahtevati da im se daju bilo kakva prava ili

61

Čuvari Plamena

privilegije nije samo destruktivno već i vanserijski devija-ntno! Jer sve su ženske iste: imaju isključivo prirodnu tendenciju da budu tupave kurve i izopačene bludnice ukoliko nemaju dominantnog muškarca [oca ili muža] da ih disciplinuje i drži pod kontrolom!

62

Dragan Glavašić

PONOĆNI VOZ Kenet Meklejn je u tišini šetao železničkom stanicom, čekajući voz, po redu vožnje predviđen za deset, sa kraj-njim odredištem severozapad. Imao je nameru otići što dalje, zapravo, u njegovom slučaju radilo se o gradu Sijetlu, države Vašington. Međutim, voz je znatno kasnio te kad je napokon stigao, vreme na satu stanice je pokazi-valo skoro 16 časova. Glavna soba je bila mala i imala je nekoliko klupa, jedan šalter za prodaju karata, prozore pored osrednjih drvenih vrata. Kako su se zvuci dolazeće parne lokomo-tive mogli čuti, jedini putnik, gospodin Meklejn ustade, protegnu noge pa izađe u trenutku kad je voz stizao u stanicu. Prizor je bio donekle nestvaran i magičan, kao nekakva misteriozna muzika: kao najlepša simfonijska poema ikad iskomponovana. Kenet nije mogao videti koliko je dugačka kompozicija jer je ceo predeo obavila sumaglica, koja iako ne izrazito gusta, ipak je prikrila početak i kraj voza koji samo što se zaustavio. Troje ljudi siđoše radi presedanja kako bi sačekali vezu ka udaljenoj istočnoj obali, dok se samo jedan putnik, Kenet Meklejn, popeo na voz. Kondukter je mahnuo svojim fenjerom što je singaliziralo mašinovođi da gurne metalnu ručku napred. Lokomotiva je poskočila i cela kompozicija je krenula za njom. Gospodin Meklejn uđe u najbliži vagon i sede na pra-zno mesto do prozora. Unutra su bile još samo četiri

63

Čuvari Plamena

osobe. Gledao je napolje neko vreme ali magla se gomi-lala što je umanjivalo mogućnost da se bilo šta vidi. Vrata između dva susedna vagona se otvoriše i kondu-kter ušeta ljuljajući se u ritmu kretanja. Zaustavio se pored Keneta kako bi proverio njegovu kartu. Potom se uputio napred, ne uznemiravajući ostale putnike koji su spavali. Shvatajući da nema puno opcija, Ken odluči da i on malo drema... Kada se napokon probudio bila je već noć i svi putnici oko njega su nestali. Cimanje voza koji napušta stanicu trglo ga je iz sna usled čega je pokušao otvoriti oči da vidi šta se dešava. Na susednim šinama jedan drugi voz se takođe sporo kretao, samo u drugom pravcu, i sve što je Ken mogao videti u njemu beše jedan usamljeni putnika sa nekakvom napravom—zapravo, foto aparatom—uperenim ka njemu... No potreba za spavanjem je bila suviše jaka a pored toga znao je kako njegova stanica nije blizu. Zato se zavalio u sedište i nastavio sa spavanjem. Mora da je dugo vremena bio u besvesnom stanju jer kad se probudio osećao se prilično odmoran, te pošto je još uvek bila noć, on je zaključio da je verovatno spavao nekoliko sati. Izvadio je sendvič iz torbe jer je osećao veliku glad. Sati su sporo proticali ali i neumoljivo, kao tihi lirični deo koji postepeno prelazi u krešendo. Voz se kretao svojom ustaljenom brzinom. Još nekoliko sati je prošlo. Tada mu je palo na pamet da za sve to vreme niko nije ušao u vagon. Bilo je to malo neobično, ali voz se kretao i najvažnije od svega, za njega, bila je činjenica da je na putu ka svojoj sudbini u Vašingtonu, ili je on barem tako mislio. Pogledao je na džepni sat i naslonio se na sedište pokušavajući da se opusti. Pred njim je bilo dugačko putovanje pa je morao čuvati svoju snagu.

64

Dragan Glavašić

Vreme je prolazilo ali stanje u vozu i van njega se nije menjalo, odnosno, nije naišla niti jedna stanica. Sama po sebi data činjenica nije davala povoda za uznemirenost jer je ovaj deo zemlje bio retko naseljen. Međutim, kako je još nekoliko sati prošlo i još uvek bila noć sa dubokom maglom, dok je sam voz izgledao sablasno prazan, usa-mljeni čovek je osetio nelagodnost te zaključio da bi imalo smisla prošetati se unaokolo i pomalo istražiti. Kenet je polako hodao kroz vagon pre no što je otvorio vata i prešao u susedni koji je takođe bio prazan. I sledeći je bio napušten, kao i onaj posle njega. Ovo ga je donekle uznemirilo. Povećao je brzinu svog kretanja dok nije skoro trčećim korakom išao napred ali svi vagoni su bili potpuno prazni. Pokušao je da pogleda napolje, međutim magla je bila neverovatno gusta, a uz to bilo je veoma mračno, kao da se radilo o ponoći. Nemajući drugu mogućnost, nastavio je sa hodanjem iz jednog u drugi vagon, u pravcu parne lokomotive, znajući da će kad tad naići na nju, no, ma koliko je puta prelazio iz vagona u vagon: njima nikako da dođe kraj i uvek je ispred njega bio sledeći, kao da je cela kompozicija bila beskrajna. Postao je umoran. U njemu se pojavio očaj što ga primora da preispita svoju odlučnost, da li da nas-tavi samo napred ili da odustane. On sede osećajući se iscrpljeno, dok mu pogled skliznu na gore. Njegove oči se zaustraviše na poluzi bezbedono-sne kočnice. Iznenada, istog momenta, njegova nada se vrati i on skoči na noge. Rukama zgrabi metalnu šipku i povuče je na dole. Nekoliko puta ju je cimnuo ali kompo-zicija nastavi juriti bez ikakve kontrole, kao da se pribli-žavala nekakvom velikom finalu... Kenet se i dalje nala-zio u vagonu, znajući da je data opcija neodrživa te da će kad tad morati doneti odluku da li skočiti u gustu maglu i

65

Čuvari Plamena

mrak, što može biti prilično opasno ili pak ostati u relati-vnoj bezbednosti unutar vagona sve dok ne umre od gladi. Ceo dan je proveo razmatrajući te dve opcije, povre-meno, hodajući napred kroz još nekoliko vagona. Povre-meno bi otvorio prozor kako bi pokušao videti koliko ih još ima. Posle nedelje provedene na istom mestu, on je dokučio da se njegova budućnost nalazila u radikalnom potezu i hrabroj akciji. Rezonovao je: „Ponekad se isplati biti hrabar! S vre-mena na vreme čak i najobičniji ljudi nemaju druge opcije nego da budu junaci ako žele preživeti i prosperirati.“ Udahnuo je duboko. On će biti gospodar svoje sudbi-ne. Polako je prišao izlaznim vratima. Gurnu ih. Ledeni vazduh brzog voza—kao hladni vetar Valhale—udari njegovo lice ukazujući mu na moć spoljnjeg sveta skrive-nog u magli i mraku. Potpuna praznina se nalazila pred njim, zastrašujuće mrklo crnilo. On udahnu svež vazduh i hrabro istupi napred u veliku nepoznanicu! Pitajući se da li će preživeti ili umreti... Da li će otšetati bez povrede ili će se možda probuditi u bolnici, nekim čudom i na miste-riozan način dolazeći svesti iz nekakve davne kome... Da li će nestati u tišini ili možda postati heroj u čiju čast će se komponovati simfonije? Ali najvažnije: on je postao kapetan svog broda, kompozitor svoje vlastite životne muzike, jedini vlasnik svoje duše. Ščepao je sudbinu u svoje ruke. Na njemu je bilo da odluči, što je i uradio, hrabro i odlučno: a upravo to je bilo najznačajnije od svega, te obezbedilo da će jednog dana simfonijske poe-me biti pisane njemu u slavu.

66

Dragan Glavašić

LAVOVI I LJUDI (Sažeti Vodič za Pisce o Dobijanju Nobelove

Nagade iz Književnosti) (ili Razotkrivanje Suštinske Razilike između

„Političke Podobnosti“ i „Političke Nepodobnosti“)

Da bi se prikazao kompleksni proces odlučivanja ugle-dnog komiteta za dodelu Nobelove nagrade, ovo je litera-lna studija iz dva dela, koja ukazuje na specifične detalje prilikom selektivnog procesa u dodeli nagrade. Pored činjenice da osoba mora posedovati određene, da kaže-mo, izopačene moralne stavove, tako ona mora imati na umu i sledeće: neke priče nisu prikladne za nagradu i samim tim ne mogu je dobiti dok opet neke druge to mo-gu. Radi preciznijeg ukazivanja na razliku, ovde su dva primera, gde je jedan od njih adekvatan za dobijanje Nobelove nagrade [i jedini razlog ukoliko je ne dobije će biti usled velike konkurencije, odnosno, u tome što je cenjeni Komitet za dodelu Nobelove nagrade imao znatan broj sličnih priča, od velikog broja beznačajnih autora, da razmotri i od njih izabere samo jednu] dok drugi primer to zasigurno nije!

* Prva priča (koja je „politički podobna“ i samim tim ve-oma prikladna za Nobelovu nagradu):

67

Čuvari Plamena

O DRUŠTVU On je predstavljao tipičnog Engleza. Drugim rečima, žene su ga često šamarale, nije bio poštovan od strane dece, ismejavan je putem zabavne industrije, neprestano napadan preko medija, iskorišćavan od drugih rasa, žestoko diskriminisan i degradiran u sopstvenoj zemlji... Kada je izgubio svoj posao, kada je izbačen iz svog doma, bio je primoran da sa celom porodicom bude na ulici. Međutim, rečeno se ipak nije u potpunosti obistinilo, jer iako je on sam morao izaći na ulicu, njegova žena ga je napustila, rekavši u ljutnji da će odvesti dete sa sobom, jer devojčica i nije bila njegova; i jer je za njih dve mnogo bolje da žive sa bogatom osobom (bilo nekom drugom ženom ili nekakvom životinjom) nego da budu sa njim, naročito pošto je on veliki gubitnik. Čuvši tužnu i šokantnu vest, Englez jednostavno poče da plače. Suze su tekle niz njegovo lice. Pognute glave jecao je: „U redu!“ Pre nego što je policija stigla i uhapsi-la ga, za svaki slučaj...

* Druga priča (koja je „politički nepodobna“ pa samim tim nije odgovarajuća za Nobelovu nagradu):

O PRIRODI Lavovi mužjaci imaju sva moguća prava. Oni uvek jedu prvi i upravljaju čoporom sa neprikosnovenim autorite-tom. Njihove glavne odgovornosti su da patroliraju teri-torijom, teraju uljeze, i da zatrudne svoje ženke kad god su one plodne, nezavisno od toga da li same lavice na to pristaju ili ne! Silovanje ženki koje imaju teranje je još

68

Dragan Glavašić

jedna od obaveza moćnih mužjaka, za šta oni neće biti uhapšeni i poslati u zatvor nego će biti nagrađeni preko neopisive prirodne mudrosti: njihovi geni će se reprodu-kovati i proširiti. Povrh svega, sve ženske osobe su, pri-rodno, podstaknute da ispoljavaju seksualnu raspuštenost (ukoliko nema moćnog muškarca da ih drži pod kontro-lom), da budu mazohistički nastrojene: što sve samo pospešuje prokreaciju. Kada je došlo vreme da se porodi, lavica je otišla u brda, a u povratku pored nje koračao je lavić. Ceo čopor ga je dočekao, uključujući i njegovog velikog i moćnog oca: apsolutnog gospodara cele grupe. Par godina, mla-dunče je provelo na samom dnu hijerarhijske lestvice. U početku je bio najmlađi, samim tim i najniže rangiran član porodice, barem kad je bilo reči o ishrani, ali on je tada uglavnom pio mleko pa ga sopstveni status nije puno pogađao. Kako je rastao tako se i njegov položaj pobo-ljšavao sve dok nije dosegao snagu da nadmaši sve žen-ke... Jednoga dana postao je odrastao lav te ga je njegov otac posla na grandiozno putovanje, da potraži svoju sudbinu, u prostranoj divljini, da se bori za sebe, da jos više sazri, da postane pravi lav mužjak, neprikosnoveni kralj zveri, koji će pokušati prisvojiti vlastiti čopor i potražiti svoje mesto pod suncem... Prva godina usamljenog lova bila je najgora za mladog lava. Potom je sreo drugog usamljenog mužjaka čiji mu je miris bio poznat. Najverovatnije radilo se o njegovom malo starijem rođaku koji je oteran iz čopora neposredno pre njega. Njih dvojica su instiktivno znali da se moraju udružiti kako bi uspešnije lovili. Tako su zajedničkim snagama krenuli u život što je u znatnoj meri poboljšalo njihove šanse za opstanak i prosperitet... Godine su prolazile, dva brata su postala iskusnija a drugarstvo je još više ojačalo. Povremeno su se usuđivali

69

Čuvari Plamena

da stupe u sukob sa drugim mužjacima koji su već pose-dovali čopor, za najvišu od svih nagrada u svetu lavova: pravo da se osvoje lavice i da se nad njima apsolutno vlada. Međutim, mužjaci koji su tu titulu već posedovali nisu želeli da je se odreknu tek tako i bez sukoba—borbe na život i smrt ako ustreba, jer oni su bili neprikosnoveni zaštitnici svoje porodice, spremni da je nemilosrdno štite—a uz to su bili i jači, sa većim iskustvom od dva još uvek prilično mlada mužjaka. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja preuzimanja nečijeg čopora, dva usamljena lovca su zašli duboko u divljinu našavši se na novoj teritoriji. Odmah su opazili da se tu nalazila grupa lavova, ali najznačajnije od svega, zatekli su samo lavice bez mužjaka [jer je zadnji lav pre-minuo od starosti pre više od pola godine, što je stvorilo totalnu pometnju po pitanju šta će ih snaći, a to šta će ih snaći upravo se dogodilo pojavom nestrpljive braće]. Njihova čula su im ukazivala da se radilo o čoporu lavica bez ikog kome su pripadale: samim tim predstavljale su grupu koja se sa lakoćom prisvaja od strane mužjaka koji rapidno dolaze u svoje najbolje godine! Dva lava su se prošetala između ženki i mladunaca: stvarajući totalni metež. Lavice su već neko vreme znale za njihovo prisustvo—jer su osetile muški miris na teri-toriji čopora. Mužjaci su stigli u naletu i sa velikom odlu-čnošću da ih prisvoje. Svi pokušaji lavica da se supro-tstave novim gospodarima su bili osuđeni na neuspeh i svaki vid neposlušnosti bio je brutalno kažnjen, neumolji-vo ugušen. Dva mužjaka su nemilosrdno doveli ženke u podređeni položaj, gde im je i bilo mesto; ukazujući im na prirodnu i suštinsku razliku između polova! Na kraju, sve lavice, nekih dvadesetak, primorane su na totalnu i bezu-slovnu pokornost, apsolutnu poslušnost svojim novim vlasnicima i gospodarima koji su pobili sve mladunce

70

Dragan Glavašić

koje su one dojile, jer to nisu bili njihovi potomci, a oni nisu želeli da se brinu ili štite i hrane tuđu decu. Na taj nači, novi vladari su preuzeli presto, dok se priroda poklo-nila njihovoj nemilosrdnoj žestini! Vreme je prolazilo i dva lava su revnosno vršili svoje obaveze: štitili čopor, zatrudnjivali ženke sa teranjem, bez obzira da li su na to pristajale ili nisu i nezavisno od njihovih godina. Ukoliko je značilo da su morali da ih „siluju“ ili maltretiraju, oni su to nemilice činili sa veliko brutalnošću, pri čemu ih priroda za tako nešto nije trpala u zatvor ili kažnjavala na bilo koji način, već ih je nagarđi-vala dajući im najveću od svih nagrada, kao priznanje za uzvišenu moralnost: umnožavanje i širenje njihovih gena! Polako ali sigurno, mužjaci su dostigla najbolje godine postajući vrhunski zaštitnici svog relma, prirodni čuvari večnog plamena. Terali su druge lavove koji su pokuša-vali da otmu njihov čopor i pobiju njihovu decu. Nijedan drugi lav nije mogao prevazići dva brata jer su bili spre-mni da štite što je njihovo svojim životima ako je bilo potrebno, a to je značilo veliku razliku, predstavljalo taj krucijalni i fundamentalni kvalitet, rudimentarnu stavku zbog koje su postali nepobedivi! Tako, njihove primarne godine su rezultirale mnogobrojim mladuncima. Oni su nemilosrdno lovili i ubijali plen, terajući i ubijajući kon-kurenciju [naročito leoparde, geparde i hijene, i to ni zbog čega drugog već samo zato što su u pitanju bili leopardi, gepardi i hijene]... Radilo se o moćnim i brutalnim zveri-ma: baš po volji i meri same prirode. Na taj način doista su predstavljali ponos opšte stvarnosti. Sve u svemu, vasiona im je dala sva prava koja pripa-daju mužjacima, bilo lavova ili ljudi: da osvoje i prisvoje ženke, da zatrudne što više njih, na bilo koji mogući način, kako bi pospešili razmnožavanje, kako bi upravljali ženkama i disciplinovali svoje potomke u dosluhu sa

71

Čuvari Plamena

neizmernim poštovanjem velikog kosmičkog dizajna: po pitanjima šta to doista znači biti normalan i moralan, šta znači doprinositi sopstvenom razmnožavanju i prosperi-tetu! Uvek imajući na umu onu epohalnu izreku: kada lav juri lavicu, on to čini da bi je kaznio ili da bi je oplodio; ali kad lav juri zebru, on to uvek radi isključivo sa name-rom da je ubije i pojede. U stvari, kad god lav nasrne na lavicu, u njoj se pojav-ljuje sukob instikata. Sa jedne strane, ona ima potrebu da se suporstavi a sa druge strane postoji još jači nagon da se preda i potčini. To je prirodna konfuzija u ženskim stvo-renjima kojim se osigurava razmnožavanje i opstanak vrste. Kao i sa ljudskim ženkama, ali za razliku od teme-ljno sluđenih, zbunjenih i obmanjenih ljudi, lavice nikad nisu gledale TV i bile indoktrinirane da žive po našim dekadentnim pravilima, pogotovo što nema zakona priro-de koji bi kaznili moćne mužjake samo zato što rade ono što priroda od njih zahteva: siluju i zatrudnjuju ženke, u skladu sa apsolutnim prirodnim tokovima, zarad osnovne svrhe i najveće od svih nagrada: prokreacije sopstvene rase! Jednog dana, i mnogo milja daleko, američki predsednički kandidat izgovorio je putem medija da će dati prava i životinjama, takođe, da će to biti urađeno po celom svetu, čak i u dubokom svemiru, ako ustreba. [Prvo su dali prava crncima u drugoj polovini XIX veka, potom su u XX veku dali prava ženama i deci, a napokon u XXI veku planiraju da produže ta ista prava na ostale životinje i biljke, uključujući i parazite, bakterije, viruse...] Mediji su pomahnitali, velika sredstva su data njegovim izbornim fondovima te je tako pobedio sa lakoćom. Odmah je kongres izglasao nekoliko novih zakona i proglasio njiho-vo važenje širom galaksije i van nje!

72

Dragan Glavašić

Tog istog dana, grupa „rendžera prirode“ je upotrebila flotilu špijunskih satelita da nadgleda celu planetu, što je prouzrokovalo pravi haos jer je bilo bezbroj prekršaja na sve strane. Nova policijska jedinica za zaštitu životinjskih prava, naročito ženki životinja—sa ciljem da se reši i iskoreni „nepravda“ i ugnjetavanje ženskih prava u trajanju od nekoliko milijardi godina—započela je patroliranje svetom. Tako su prvi rendžeri sleteli u pro-stranu savanu gde je po izveštaju jedan žestoki lav, nepri-kosnoveni predvodnik svog čopora, silovao i zlostavljao mladu i bespomoćnu lavicu, koja je bila zakonski gledano isuviše mlada: što je značilo da se tu takođe radilo i o strogo zabranjenom seksu sa maloletnicom. Prišunjali su se, iskočili iz žbunja i iza stena, vičući u glas: „Diži šape uvis; uhapšen si u ime zakona!“ Bilo je nekih tridesetak policajaca koji su okružili par i uprli puške u njih... Iznenada, lav i lavica zaustaviše prirodni proces razmnožavanja i pomeriše glave da vide najmorbidniji prizor u celoj istoriji, pre no što se, jedno-stavno, ukočiše u neverici. Ovo je bilo tako bizarno—da u celoj vasioni, u sveobuhvatnoj stvarnosti, ništa toliko patetično i groteskno se nije odigralo—što je uslovilo ove predivne zveri da se, prosto rečeno, pretvore u nežive entitete. Potom i vetar stade, voda je prestala sa bilo kakvim kretanjem što je prouzrokovalo da se i vodopadi zaustave i lebde usred vazduha, čak su i zvezde usahnule istog trena, uključujući tu i naše vlastito Sunce. Zapravo, sve što je postojalo jednostavno je obustavljeno ili se zaledilo, te postepeno raspalo: verovatno usled neopisive sramote da je takva perverzija uopšte bila moguća u ovoj izopačenoj vasioni! Na taj način, proglašavajući vasionu personom non-grata, kao neprirodnu i grotesknu tvore-vinu, nedoličnu za život ili bilo šta drugo, kao direktan rezultat užasne dekadencije: koja sama po sebi može

73

Čuvari Plamena

prouzrokovati da se sve raspadne i nestane, verovatno, zbog upravo opisane nemoralnosti i neprevaziđene sramo-te! U stvari, to je bio zapanjujući slučaj svemira koji se raspao i nestao od stida i srama...

[vidite apendiks]

74

Dragan Glavašić

NEGATIVNA SELEKCIJA I

(Građenje Karijere na Izrazito Ženski Način) Pozitivna selekcija je donekle isto što i prirodna selekcija. To je društveno nametanje i forsiranje svega onog što vodi ka ispunjenu primarnog cilja stvarnosti: stvaranja i pospešivanja inteligencije! Negativna selekcija je supro-tan proces. To je destruktivna društvena pojava i sve ono što podriva ili uništava inteligenciju, otežava ili onemo-gućava ispunjenje primarnog cilja i svrhe samog posto-janja, odnosno opštih tendencija vasione. To je dovođe-nje pogrešnih osoba na uticajne položaje u društvu, to je preferiranje i forsiranje svega onog što je protivno zako-nima prirode i što se nikako ne bi trebalo raditi. Novinar Nešić je imao nameru da intervjuiše predsednika jedne velike kompanije kada je greškom ušao u prostoriju u kojoj je neki od šefova imao seks sa svojom sekretari-com. Zbunjeni što su bili uhvaćeni na delu, šef i sekreta-rica su prvo pocrveneli pre nego što su ga uputili u sobu 702 na sedmom spratu, koja je takođe bila pogrešna soba i u kojoj je neki drugi šef imao seks sa nekom drugom sekretaricom. Posle četiri slična događanja, novinar je uspeo locirati spomenutog predsednika. Našao ga je kako leži na jednoj od mladih i lepih radnica, čije su noge bile raširene i podignute u vis.

Naredne godine, kada je Nešić ponovo posetio to isto preduzeće sreo je onu istu šaltersku radnicu koju je video

75

Čuvari Plamena

sa raširenim nogama ali ovaj put ona više nije bila nisko rangirana radnica već ni manje ni više nego načelnica odeljenja u kome je počela kao kuvarica kafe. No da slučajnost bude još interesantnija, to je u stvari bio ko zna koji već slučaj u kome je gospodin Nešić, sticajem okolnosti, imao priliku da prisustvuje i u svim tim situacijama uvek je bilo reči o mladim i lepim devoj-kama koje su voljno i reklo bi se sa uživanjem širile noge za muškarce na položaju usled čega su dobijale bolju poziciju u životu: zapravo—u ovom vanserijski sumanu-tom i perverznom društvu—gradile karijeru na izričito ženski način! „Ne mogu da verujem,“ razljućeno uzviknu direktor Jović, „jednostavno ne mogu da poverujem da si napisao članak za novine u kome si nazvao sve žene, citiram ’perverznim droljama’ koje isključivo grade karijeru tako što šire noge.“ Njegov sagovornik, autor spomenutog članka, samo je zapanjeno gledao u pomahnitalog šefa i nije ništa komen-tarisao. „Nije mi jasno zašto su uopšte objavili ovakav suludi tekst... Kako ti je pošlo za rukom da prođeš cenzuru i da se članak pojavi u novinama... U svakom slučaju ne želim više da radiš za nas. Smatraj da si dobio otkaz ovog tre-nutka... Neću više da te vidim! Gubi se odavde! Ne zanima me preko kojih veza ili kako si uopšte došao kod nas, niti ko su ti rođaci: hoću da se gubiš odavde!“ Gospodin Nešić je uzeo svoju kapu i jaknu, okrenuo se polako i izašao iz kancelarije glavnog direktora i urednika novinske kuće za koju više nije radio. Dok je on tako napuštao kancelariju, Jovićeve dve sekretarice—veoma lepe mlade devojke—su žustro ušle, velikom brzinom zaključale vrata i počele da se izazovno svlače.

76

Dragan Glavašić

Nije prošlo ni minut a one su već bile potpuno nage te ležale raširenih nogu na urednikovom velikom radnom stolu. Dati potez mlade brinete i još mlađe plavuše je prou-zrokovao da ih gospodin Jović uzbuđeno pogleda dok im se polako približavao. „Moraću vas staviti u lance i dobro izbičevati!“ reče on njima dvema, usled čega su one zapo-čele uzbuđeno dahtati.

Tada je on sam sebi prokomentarisao: „Vidim da su spremne za unapređenje! Rekao bih da su već sad dobre kandidatkinje za uspešne poslovne žene!“ Iako veoma mlade, njih dve su već bile iskusne devo-jke po pitanju postizanja ženskog uspeha u životu i oči-gledno su stremile ka samom vrhu. Naime, u ovom izo-pačenom svetu one su završile Fakultet političkih nauka sa visokom prosečnom ocenom i u najkraćem mogućem roku upravo tako što su nemilice širile noge, a dato isku-stvo ih je učinilo veoma dobrim širačicama nogu te usled toga, posle samo dva sata provedenih u furioznom seksu, gospodin Jović je definitivno odlučio da su njih dve isu-više dobre za posao novinarki već da se mogu promovi-sati na jedan znatno viši nivo: nivo TV spikerki, što je u novinarskoj profesiji poznato kao razina ekstremnih šira-čica nogu, ženskih nakaza koje odlikuje potpuni i zgraža-vajući nedostatak bilo kakve moralnosti ili poštenja! [Što dodatno implicira da je netačna tvrdnja kako naši fakulteti nisu odgovarajuće obrazovne institucije, odnosno, ne spremaju mlade ljude (naročito devojke) za život ili po-sao.] Posle osam meseci—koliko je trebalo direktoru Joviću da se temeljno zasiti dve bludnice—on je doveo neke nove mlade i prespektivne devojke—i to ovaj put sa FON-a i pravnog—a na trećem kanalu televizije Beograd su se iznenada pojavile raskošna plavuša i brineta da

77

Čuvari Plamena

svojim prisutvom i ponašanjem utiču na mase i nameću opšte perverzije u ionako već temeljno sluđenom i, po sve nas, pogubnom društvu...

Žene kad se predaju dižu ruke u vis ili još češće noge u vis!

78

Dragan Glavašić

NEGATIVNA SELEKCIJA II

Unutar granica zdravog, normalnog društva, ekonomija i firme postoje jedino i isključivo sa ciljem da služe narod,

zajednicu iz koje potiču, u kojoj se nalaze i kojoj u potpunosti pripadaju.

Nekad davno, desila se ogromna eksplozija koja je razne-la zvezdu i poslala veliku stenu, koja se usled monume-ntalnog udarnog talasa polomila na četiri dela—jedan mali komad i tri veoma velika—na epsko putovanje kroz galaksiju. Leteći u formaciji i blizu jedan drugog, prešli su neverovatnu udaljenost. Protutnjali su dubokim svemi-rom sa zastrašujuće velikom brzinom, krećući se ka zve-zdanom sistemu i u direktni sudar sa sudbinom. Jugoistočna Azija je oduvek bila jedna od najnazadnijih regija na celoj planeti, poznata po kanibalizmu, lovcima na glave, lopovima i kao epicentar svih mogućih boleština [izuzev onih koje su nastale u Africi ili Južnoj Americi]. To je bio region gde su maloumna stvorenja jedva preživljavala u najgorim slamovima i najužasnijim uslo-vima za život, dok su se nemilosrdno proganjali, lovili, ubijali i međusobno ždrali. Zapravo, oni su jeli stvari, pomisao na koje bi kod normalnog čoveka prouzrokovala užasnu potrebu za povraćanjem, bavili se bizarnim borila-čkim baletom [koji je navodno bio izuzetno moćno oružje pri uličnoj tuči], praktikovali vanserijski primitivno pra-

79

Čuvari Plamena

znoverje i neverovatne druge gluposti kao što su akupu-nktura i „alternativene medicine“... [U stvari, po njihovim tvrdnjama, da bi se održala seksualnost, čovek mora jesti osušeni penis tigra; dok nosorogove i slonove kljove ili oklopi kornjača, uključujući i razne druge njihove organe ili delove tela, čak i njihova mokraća i izmet imaju važne „medicinske“ primene...] Posle Drugog svetskog rata, živeo je mladić koji je radio kao rukovodilac u nekoj firmi. U stvari, on je bio odgo-voran za jednu veoma morbidnu praksu. Ne zna se tačno zašto, ali verovatno usled nekakvog grotesknog razloga, on je ubedio svog šefa da zatvore njihove uspešne kompa-nije u SAD-u pa da ih potom ponovo otvore negde u Aziji. Usled toga, mnogi američki državljani su izgubili posao i ostali nezaposleni ili su morali raditi dva ili tri posla—ukoliko su ih uopšte mogli naći—samo da bi održali visok standard života; dok su u Aziji mnogi divlja-ci, sasvim neočekivano, postali fabrički radnici; prelazeći iz kamenog doba pravo u svemirsko doba. Umesto da žive u trošnim kolibama okruženim živim blatom i mo-čvarama, preplavljenim komarcima (koji su nosili mala-riju), otrovnim zmijama i krokodilima: oni su počeli pra-viti jeftine TV aparate a posle nekog vremena i kompju-tere. Sa takvom jeftinom radnom snagom oni su uspeli uništiti celokupnu konkurenciju u Evropi i Severnoj Americi, ostavljajući milione ljudi bez posla ili primora-vajući ih da nađu manje profitabilna zanimanja. Uskoro i druge firme su krenule istim putem, po uzoru na, tada već, sredovečnog upravnika kompanije. Samo oni se više nisu ograničavali na slanje celih fabrika već su dodatno slali naše impozantne resurse, pare, znanje, i našu tehnologiju za džabe i na poklon tim divljacima. Čak su i organizovali primitivce, naučili ih sve što oni trebaju

80

Dragan Glavašić

znati. Dok su naši političari dato dozvoljavali, pa ih u tome i pomagali, kako bi sistematski podrivali i uništavali naše ekonomije, našu proizvodnju, naš standard života. Kao posledica svega toga, početkom XXI veka različiti regioni sveta (Japan, Kina, Indonezija, Turska, Indija, Tajvan, Južna Koreja, Brazil, itd.) su iskusili veliki eko-nomski rast dok su Evropa i Severna Amerika stagnirali ili nazadovali usled činjenice da dok je naše bogatstvo i dok su naši resursi masovno prenošeni u zemlje divljaka, u isto vreme, mnogi od tih divljaka su dolazili kod nas i to u prepunim vozovima, brodovima, cisternama. U stvari, velika crno-žuta rulja je nagrnula na naše granice i svi su imali puno mladunaca dok smo mi, povrh svega, bili obmanuti da nemamo decu, da prestanemo sa razmnoža-vanjem, da prihvatimo i tolerišemo nadolazeće horde te da im damo veća prava od nas samih! Sve u svemu, događaji su išli glatko kao po nekakvom devijantnom planu, barem kad je reč o spomenutom upravniku. Samo on je tada već postao starac i trebalo je da se penzioniše. Njegova firma je zato spremila veliku proslavu povodom njegovog penzionisanja, odnosno, jedan stvarno raskošni banket. Pošto je korporacija postala međunarodna kompanija i premestila svoje sedište iz SAD-a u Tajvan, sve je trebalo obaviti baš tamo—u gradu koji je doživeo građevnisku ekspanziju, imao po visini i broju bolje oblakodere od Čikaga, iako je samo pre nekoliko decenija sve to bila užasno zaražena moč-vara—i to sa njihovom tradicionalnom hranom: psima, zmijama, glistama, gušterima, hrskavim bubama i pauci-ma, ljigavim beskičmenjacima, sirovom ribom, smrdlji-vim leševima [kao na primer, uginulog krokodila koji se raseče i u njega naguraju mrtve ptice (sa sve perjem) te veliki broj živih pijavica, pa sve to zaveže i zakopa u zemlju da odstoji nekoliko dana pre jela], itd.

81

Čuvari Plamena

Proslava je počela. Stari upravnik je bio veoma zado-voljan i srećan što je njegova misija u životu uspešno okončana. U trenutku opšteg klimaksa pozvali su ga do bine da kaže svoj oproštajni govor. Taman što je stigao, aplauz se utišao, njegova usta su se otvorila, ali pre nego što je ijedna reč mogla izaći, nebo se zapali i raspolovi, dolazeći izdaleka, sa druge strane glaksije, pade užareni kamen i pogodi poludelog starca pravo u bolesnu glavu. Tako ga je jako strefilo da ga je smrskao i istog trena u prah pretvorio! Dodatno je napravio takvu eksploziju da je potamanio sve zvanice za tren oka. Skoro svi prisutni paraziti i glodari su bili spaljeni i/ili zdrobljeni da se više nisu mogli ni prepoznati, izuzev nekoliko, koji su samo donekle bili reš ispečeni pa kad su tajvanski vatrogsci stigli u najmodernijim kaminima i sa najboljom opremom, prvo su ugasili požar a potom seli i uživali u neočekivanoj gozbi. U stvari, upravnikova supruga i njihova deca su bili isprženi samo malo ali su tako fino mirisali da su ih vatrogasci odmah počeli konzumirati iako su još uvek bili, donekle, živi. Jeli su ih, cele noći, dok nisu skoro popucali od ždranja. Što samo pokazuje da se neki običaji teško menjaju a što može dodatno objasniti zašto u Aziji ima puno vatro-gasaca. Međutim, usred tog ogavnog vatrogasnog ban-keta, još tri komete su se stuštile sa neba, samo one su bile, po obimu, mnogo veće pa su u potpunosti raznele Jugoistočnu Aziju, celu Afriku i Južnu Ameriku. U stva-ri, nebeske vatrene lopte su inicirale novo ledeno doba koje je trajalo nekoliko godina i uništilo, zbrisalo preko devedeset posto svih živih bića te je tako poravnalo teren za igru, osiguralo da po okončanju preko potrebne kata-klizme, dugo očekivanog čišćenja, samo najpametniji i najbolje prilagođeni zaista opstanu; da paraziti i inferiorni

82

Dragan Glavašić

oblici života ne jedu one koji su predodređeni, putem velikog plana prirode, da budu čuvari večnog plamena.

83

Čuvari Plamena

IZMIŠLJENA ISTORIJA

Naučni skup se odvijao po planu sve dok se nije pročulo da je veliko otkriće na pomolu i da će uskoro biti obja-vljeno. Svi su postali uzbuđeni, neki čak i uznemireni do izvesne mere. Glasine su se širile kako se doista radilo o značajnom dostignuću u sferi istraživanja. Narednog dana grupa naučnika—iz Azije ili Afrike ili možda Južne Amerike—objasni da su oni pronašli nešto, zaista zadi-vljujuće, da je jedno od njihovih divljih plemena izumelo avion još pre nekih 55.000 godina. Kao dokaz, navodno su imali očevica, pošto su uzgred tvrdili da su slučajno, unutar džungle, naišli na najstariju živu osobu, [zvanu Bakaka III], koja je, reklo bi se za ne poverovati, sve to sama videla svojim očima kada je bila veoma mlada. Međutim, oni su dodatno ustvrdili da je pleme, poznato po imenu „Aka-Kaka“, takođe izumelo—mnogo godina pre Evropljana—različite naprave: automobile, televizore, kompjutere, vozove, filozofiju, telefon, štamparsku presu, kvaku, frizbi, i još neke stvari koje su im se, u tom trenu-ku, nekako smetnule sa uma, ali ipak bitno je da je bilo još i drugih velikih dostignuća koje se moraju pripisati žiteljima plemena. No, najimpresivniji aspekt njihove reklo bi se temeljno premazane priče je bila tvrdnja po kojoj su članovi Aka-Kaka plemena, takođe, bili prvi ljudi. Ovo je lično video preminuli otac [Bakaka II] prethodno već spomenutog pouzdanog svedoka, koji je ujedno bio i jedan od tih prvih

84

Dragan Glavašić

ljudi i jedno od najduže ikad živećih stvorenja. Dok je njegov još više preminuli deda [Bakaka I] bio zasigurno najduže živeći stvor, te je prisustvovao nastanku života, i naravno sve to video svojim vlastitim očima pa je samim tim mogao posvedočiti da je i sam život isto tako započeo unutar njihovog sela... Ostatak konferencije iskorišćen je da bi se obrazložio značaj, odnosno, ukazalo na neopisivu urgentnost menja-nja istorije te učenja naše dece da vide svet u ovom no-vom svetlu. A kada je jedan od pravih naučnika postavio pitanje kredibiliteta, zapravo, ustrvdio da je sve to jedna žestoko bizarna farsa koja je toliko glupa da gluplja ne može biti, u stvari, koja je toliko sumanuta da vređa zdravu pamet: svi su ga ignorisali pa nema potrebe ni spominjati da on, na kraju, nije dobio nikakvo priznanje niti nagradu... U stvari, te iste godine, on je nekim slu-čajem i na misteriozan način izgubio posao... Dok su TV stanice započele masovnu kampanju objašnjavanja, lako-vernoj publici, ovog novog pogleda na svet u okviru granica alternativne istorije... Uskoro, ista gnusna propa-ganda se mogla čuti u svim školama, gde su perfidno ispirali mozak našoj, još naivnijoj, deci... Što je, zapravo, svima pokazalo da je ova nova nauka lažna i da su ovi novi „naučnici“ sve samo ne što bi stvarno trebali biti... Dodatno, moramo se upitati: kakve će nam tek nastranosti ili morbidne laži oni još servirati, u vremenu koje dolazi, kao navodnu istinu unutar ovog našeg, rapidno raspadajućeg, sveta.

85

Čuvari Plamena

VIRTUALNA STVARNOST

[Prva Priča iz Trilogije: Stanje Stvarnosti]

Iako Holivud i filmska industrija širom sveta prave bezbroj filmova zarad nametanja laži po kojoj se isplati biti dobar, te da se loše stvari događaju uglavnom zlim ljudima: istina je nešto potpuno suprotno! Iako „naša“ religija uči da će potčinjeni zavladati planetom: sve je u stvari već u krvavim kandžama kriminalaca dok naivni i dobroćudni postoje samo kako bi ih zlikovci zlostavljali i

eksploatisali! Na trećem TV kanalu, u devet sati uveče, prikazivao se kviz u kome su učestvovali gledaoci tako što bi teleforni-rali i takmičili se za nagradu. Pozivi su bili relativno jeftini [65 din., uključujući PDV taksu, po minuti] a mogli su doneti lepu svotu novca pobedniku... Svake noći, neko-liko gledalaca bi osvojilo nagrade, u vrednosti između 700 i 5.000 dinara. Međutim, jedne noći, u igri je bila velika suma: 125.000 dinara. Standard nacije bio je na veoma niskom nivou i mnogi građani su bili siromašni. Kada su lakoverni gledaoci videli mogućnost da osvoje veliku količinu novca: mnogi su odmah pozvali. Sa druge strane, pošto se radilo o lepoj svoti: osobe koje su radile u studiju, te noći su poželele da i same prisvoje novac. Tako se njih osmoro sastalo i na brzinu dogovorilo da podele pare. Tokom cele emisije, jadni i temeljno siromašni gledaoci su očajnički zvali te

86

Dragan Glavašić

pri svakom pozivu gubili pare, ali da dospeju u program nisu mogli: jer se linija misteriozno prekidala, ili bi bili obavešteni da je njihov poziv registrovan (šta god to značilo): u svakom slučaju gladni narod je zvao i zvao, neki i po deset puta, pa su na taj način izgubili pare za koje su sebi mogli priuštiti nekoliko finih obroka... Tokom cele emisije navodno niko nije mogao da dođe u program a onda se javila neka gledateljka, u stvari rođaka jednog od zaposlenih prevaranata sa TV kanala, i to u zadnjem minutu... „Halo,“ reče pokvarena voditeljka emisije: „Možete li nam reći šta je na slici?“ Lažna gledateljka uzbuđeno odgovori: „Zdravo svima, to je Ajfelov toranj!“ „Tačno, osvojili ste 125.000 dinara i to kao prvi dobi-tnik večeras... Čestitamo! Kako se zovete?“ „Uh, tako sam uzbuđena, ne mogu verovati da sam dobila sve te pare,“ kaza rođaka jednog od lopova sa TV-a, a potom izusti svoje ime, dok su se ostale bitange u studiju grlile od sreće što su osvojili veliku sumu, znajući da će još toga biti i to vrlo skoro kad se neka druga velika nagrada navodno ponudi naivnoj publici. No uvek je bilo tako: potčinjene i lakoverne mase veruju da je nešto stvarnost dok oni iznutra znaju mnogo bolje, da je u pitanju samo laž, da je prava realnost u potpunosti drugačija! U stvari, ova praksa je uveliko ponavljana širom—na propast osuđenog—društva: gde većina, oni koji su naivni, žive u virtualnoj stvarnosti a samo su prevaranti znali šta se stvarno dešava. Ukazujući da njihov svet ne samo da nije pravedan već je lažan i ekstremno nepravedan. Da je dekadentna kreacija u kojoj kvalitet i marljivost nemaju nikakav značaj, odnosno, gde su veze, poltronstvo, politička pripadnost i „podobnost“, mito i korupcija od najveće važnosti.

87

Čuvari Plamena

Naivne budale su verovale da postoje demokratija i sloboda govora ili štampe dok, u stvari, njih nije bilo! Milionima građana Evrope i Severne Amerike su ispirani mozgovi kako su Srbi zlikovci koji su brutalno eksploati-sali, terorisali, masakrirali i etnički očistili muslimane dok je istina bila potpuno suprotna! Većina američkih drža-vljana je indoktrinirana da veruje u podvalu po kojoj belci ugnjetavaju crnce i druge rase dok je realnost da su pripa-dnici bele rase sistematski diskriminirani i nemilice izra-bljivani, u svojim vlastitim zemljama i to dok su još uvek većina, od strane drugih rasa. Naivne osobe su učene da vide virtualnu stvarnost i da tavore u njoj. Unutar jedne lažne vizije realnosti u kojoj navodno: bogataši su se obogatili svojom pameću i marljivim radom, gde se kva-litet uvek probije, gde su političari najugledniji od svih građana, gde su zabavljači i sportisti osobe na koje se ostali (naročito naša deca) trebaju ugledati, gde su druge rase nama jednake ili pak nama superiorne, gde su nagra-de dodeljenje kao zaslužena priznanja za izuzetna dosti-gnuća, gde su fakultetski profesori predstavnici intelektu-alne elite i najpametniji ljudi u zemlji... Međutim, istina, odnosno stvarnost, je nešto dijametralno suprotno: trenu-tno postojeća društvena zajednica je u stvari izopačena tvorevina u kojoj su bogataši najveći lopovi i pljačkaši, gde su političari najnemoralniji i ubedljivo najgori od svih građana, gde su zabavljači i sportisti gomila perverata i maloumnika, gde su druge rase u poređenju sa našom kudikamo inferiorne, gde su nagrade dodeljivane onima koji imaju jače veze ili su više „politički podobni“, gde su fakultetski profesori ništa drugo do mediokriteti koji dobijaju posao zahvaljujući korupciji i nepotizmu. Bezbrojni drugi primeri mogu posvedočiti da ništa nije onako kako se predstavlja, odnosno nije ono što su naivne

88

Dragan Glavašić

mase obmanute da prihvate kao pravo stanje, i to od strane podmuklih vladara koji koriste perfidne metode da manipulišu i eksploatišu javnost! Oni koji znaju kako stvari funkcionišu, ćute i čuvaju to kao tajnu, te zloupotre-bljavaju sistem za svoju korist i neizmerno bogaćenje. Većina koja nije svesna kako stvari funkcionišu: živi u virtualnoj stvarnosti, obmanjivana je od strane podlih moćnika da veruje u laži! Jer ovo je nastran svet kojim upravljaju ludaci i kriminalci: društvo sačinjeno od lopo-va, za lopove, preko lopova. Na taj način ukazujući da je stara krilatica po kojoj su naše vlade od ljudi, za ljude i preko ljudi—ništa drugo do samo još jedna prevara smišljena [ovog puta od strane američkog predsednika Linkolna] sa namerom da je konzumiraju i u nju poveruju lakoverne i potčinjene mase... Ili još preciznije kazano: trenutna vlast je ništa drugo do nastrana kreacija iznikla iz ogromne gomile budala, zarad isključive dobrobiti lopo-va, predvođenih najperfidnijim prevarantima!

89

Čuvari Plamena

NAJZNAČAJNIJA PRIČA IKAD ISPRIČANA

(ili Neverovatno Putovanje [Unutar Beskrajnog Ciklusa])

~ Posvećeno svim mojim precima i potomcima a naročito

mojim sinovima. ~ Igor Sokolov je imao blizu 90 godina kada je jednog dana pao i nije se mogao podići. Njegov najstariji sin mu je pomogao da dođe do kreveta i odmah pozvao lekara. Ali doktor nije ništa mogao uraditi. Starost je napokon susti-gla gospodina Sokolova... Saznavši za kritično stanje svog oca, Igorove ćerke i njegov najmlađi sin brzo su došli. Poveli su sa sobom svoje porodice kako bi svi zadnji put videli njima dragog starca. Žene su tiho jecale i napustile sobu zajedno sa praunu-cima, smestivši se u susednoj dnevnoj sobi. Igor Sokolov je bio na samrti, okružen svojim potomcima; shvativši da je njegov život prošao u tren oka, da je ne tako davno bio mali dečak koji se igrao u snegu svoje mladosti. Otvorio je oči zadnji put i pogledao naslednike sa ponosom i spo-kojem pre no što je izdahnuo! Životna energija je polako isticala iz tela, umorne oči su se zatvorile i totalan mrak prekrio je njegovo celo biće... Sve je utihnulo, postalo crno i nestalo u ništavilu kao da je ušao u tamni tunel (smrti)...

90

Dragan Glavašić

Godine su prolazile. Njegova deca i unučad su i sami preminuli. Novi snegovi su padali i topili se, sezone se menjale i ceo život je nestao sa planete. Sunce je eksplo-diralo i progutalo Zemlju. Na koncu je u potpunosti izgorelo, istrošilo nuklearno gorivo, i prestalo da sija... Ali druge zvezde, u stvari, bezbroj njih su se pojavile—unutar dalekih nebula—i one su dugo nastavile da svetle. Oko jedne takve zvezde, unutar ove beskrajne vasione, u totalno drugoj galaksiji, daleko od Mlečnog Puta: bila je planeta nalik Zemlji, na kojoj se pojavio život vrlo sličan životu koji je nekad bujao u Sunčevom sistemu... Tada su se ljudi pojavili i civilizacije su usledile... Napokon, jednog dana, došla je i porodica baš kao porodica Sokolov a njeno prezime upravo je i bilo Sokolov. Imali su malu bebu, čije je ime bilo Igor, a koja je u svakom mogućem pogledu bila apsolutno identična Igoru Sokolovu koji je nekad davno živeo i umro na onoj drugoj planeti... Njegov dolazak na svet nije dugo trajao i kad je doktor uzeo novorođenče i presekao mu pupčanu vrpcu, Igor je samo trepnuo osetljivim očima, zaslepljen svetlom i bujicom postojanja koja je preplavila njegovo biće, kao da je upravo napustio tunel smrti, stupivši na monumentalno tlo života. Dečak je načinio veliki napor i udahnuo, označavajući tako da je napokon stigao, ili možda bolje rečeno, da se ponovo vratio među žive, posle dugog i opravdanog izostanka! To je bio zaista svečan događaj i cela familija se oku-pila. Dede i babe su stigli sa poklonima. Stričevi, strine, ujaci i ujne, svi rođaci, prijatelji porodice, susedi i pozna-nici su svratili... Ponosni otac i njegova lepa, mlada su-pruga bili su neizmerno srećni, kao da su nekako naslu-ćivali da je život samo jedno putovanje između dve smrti, baš kao što je i smrt samo neverovatno, apsolutno putova-

91

Čuvari Plamena

nje između dva života: kojim se zapravo osigurava da veliki i večni ciklus unutar beskrajnog kruga nikad neće biti prekinut, nikad se neće završiti, doći kraju! Da je sveobuhvatna stvarnost sačinjena od večnog postojanja i nepresušne promene.

92

Dragan Glavašić

PEŠČANIK Unutar peščanog sata, zrnca najfinijeg peska, koja su nekad davno nastala radom talasa mora, polako su prela-zila iz gornjeg dela u donji. Pored njega su se nalazila dva filozofa žustro raspravljajući o pitanjima epistemolo-gije i metafizike, zapravo rudimentarne strukture same stvarnosti. Diskutovali su na temu, da li je racionalno ili prihva-tljivo uzeti kao moguće pojave koje su suštinski iraciona-lne, odnosno za koje nema nikakvih pouzdanih dokaza da doista postoje. Na primer, bog, te da li je on uopšte deo stvarnosti. Dugo vremena su tako ukrštali koplja dva moderna mislioca a onda jedan od njih, Oleg, reče Vladi-miru: „Iracionalno bi imalo smisla samo ako bi se nešto krajnje neobično dogodilo, neka zapanjujuća pojava za koju mi ne bi imali nikakvo racionalno objašnjenje.“ „Recimo, kad bi ovaj peščanik nekim čudom misteri-ozno nestao, u trenutku kad zadnje zrno iscuri,“ prokome-ntarisa Vladimir. „Da, baš tako...“ uzvrati Oleg. Intrigirani šta će se dogoditi kroz nekih pola sata koli-ko je trebalo da se sav preostali pesak premesti iz gornje u donju polovinu, njih dvojica su odlučili da sačekaju rezu-ltat pre no što nastave svoju raspravu. Minuti su sporo prolazili. Napokon je i zadnje zrnce palo. No, kao što se moglo pretpostaviti, peščani sat je i dalje bio na istom mestu.

93

Čuvari Plamena

„Znači ipak sam bio u pravu,“ izusti Oleg, „peščanik je još uvek među nama...“ dok se okretao ka svom kolegi, sa Moskovskog univerziteta.

Na njegovo veliko iznenađenje, kolege više nije bilo. Zapravo, nije ga više bilo u sobi. Oleg hitro ustade i pođe do vrata svog stana sa name-rom da vidi je li Vladimir kojim slučajem neprimetno izašao napolje. No kako otvori vrata tako zapanjeno shvati da nema ničega sa druge strane: ceo svemir je nekim čudom nestao, jednostavno bio izbrisan iz posto-janja, uklonjen iz stvarnosti. Trebalo je Olegu nekoliko dana da se pribere i povrati od doživljenog šoka... Za to vreme jedva da je samo disao... A onda je osetio veliku žeđ i glad. Na njegovu sreću, u stanu je bilo struje, frižider je bio pun hrane ma koliko on iz njega uzimao: čim bi sledeći put otvorio vrata sve je ponovo bilo dupke puno a i voda je, nekim čudom, neometano tekla iz slavina...

Kada je, po peščanom satu, prošlo osam dana Oleg je napokon uspeo izustiti: „E, ovo je već nešto! Sada mogu slobodno pričati o božanstvima...“ Na kratko je zastao a onda nastavio: „Bez ovakvog jednog događanja ne bi imalo nikakvog smisla uzimati za ozbiljno bilo šta neprovereno, kao što su: praz-noverje, vidovnjaci, religije, nadrilekarstvo, prostor i vre-me, zmajevi, vilenjaci i tome slično...“

94

Dragan Glavašić

VELIKO BUĐENJE [Druga Priča iz Trilogije: Stanje Stvarnosti]

Kada se Pavel probudio, iz njegovih ustiju se začulo: „Svemu će doći kraj!“ Trebalo mu je neko vreme da se oporavi od užasne misli pre no što je mogao da se istušira i spremi za posao. Na putu do kancelarije, u centru Praga, neprijatno oseća-nje se vratilo sa još većom žestinom. Iznenada, dok je sedeo u javnom prevozu, osetio je veliku potrebu da kaže nešto. Okrenuo se ka ženi koja je bila do njega i rekao: „Došao je... Kraj!“ Ona je izgledala pomalo zastrašeno njegovim nastu-pom, no ipak je pokušala da ljubazno pita: „Kraj čega?“ Pavel Jonda se nagnu prema njoj i ponovi: „Kraj sve-ga!“ Njegove oči su se širom otvorile kao da je želeo naglasiti poentu: „Svega!“ „Naravno gospodine, kad vi tako kažete,“ prošaputala je uplašena žena. Ostatak stanica nisu pričali, a kada je žena izašla iz autobusa, Pavel je kroz prozor posmatrao fasade zgrada. Gospodin Jonda je bio jedan od starijih asistenata u svoj-stvu zamenika šefa, zaposlen u velikoj privatnoj firmi. Nadao se da će jednog dana postati generalni direktor. No taj dan nije došao i sve je manje imao šanse da ikad dođe pošto je njegovo penzionisanje bilo sve izvesnije. Drugi problem je bio taj što je sada prilično kasnio na posao, a da stvari budu još gore propustio je početak veoma važnog poslovnog sastanka.

95

Čuvari Plamena

Čim ga je primetila, šefova sekretarica, gospođa Ma-rtina Skupek je skočila. „Požurite, veoma kasnite.“ Ali Pavel Jonda se nije osvrtao na njene reči. Urge-ntnije misli su preokupirale njegovu moždanu strukturu. Martina ga je stoga zgrabila za ruku i dovukla do kancelarije pre no što ga je ugurala unutra. „Drago mi je što vidim da ste ipak odlučili da nam se pridružite,“ ironično izusti generalni direktor. Na to gospodin Jonda ne odgovori ništa. Samo je seo na prvu slobodnu stolicu. Govornik je nastavio sa izlaganjem povodom važnih poslovnih stavki, kada krajičkom oka primeti da je nešto ozbiljno uznemirilo zakasnelog kolegu. „Da li postoji neki problem?“ upita Pavela. „Na žalost moram konstatovati da postoji!“ „U čemu je problem?“ zainteresovao se čovek koji je sedeo do njega. „Ne znam tačno, ali od kad sam se jutros probudio, imam neko užasno predosećanje da će uskoro doći smak sveta,“ odgovori Pavel. „Kada je to uskoro?“ „Ne znam,“ reče Pavel dok su se svi prisutni međuso-bno pogledali. „Možda bi trebalo da odeš kući i da se malo odmoriš,“ predloži generalni direktor. „Naporno si radio zadnjih mesec dana... To se svakome može desiti.“ Pavel je delovao prilično zbunjeno, u prvi mah, ali iznenada njegove misli su postale kristalno jasne. Odje-dnom je dobio veliki naboj samopouzdanja. „Znam šta govorim. Verujte mi kad vam kažem, smak sveta će biti kroz pola sata!“ Ovaj Pavelov iskaz zvučao je toliko samouvereno da su svi bili barem delimično pod njegovim dejstvom. Neki

96

Dragan Glavašić

od kolega su se dodatno raspitivali dok su opet drugi pokušavali da ga učtivo diskredituju. Generalni direktor je u početku imao određenu uzdržanost, no kao su se stvari odvijale, to je postajao sve više neprijateljski nas-trojen pa je na kraju zamolio donosioca loših vesti i stva-raoca nemira da napusti kabinet. „Poštovani Jaroslave,“ reče Pavel obraćajući se šefu, „isuviše je kasno. Kraj je sve bliže...“ on pogleda svoj ručni sat pre no što nastavi: „Kroz tačno devet minuta!“ Nekolicina njegovih kolega je delovala donekle zbu-njeno i/ili izgubljeno od svega što se izdešavalo tokom sastanka. Pavel na to sve nije obraćao nikakvu pažnju, niti je slušao šta su oni imali kazati, uključujući tu i šefo-ve reči izgovorene u velikoj ljutnji na njegov račun... Vreme je letelo... On je mirno sedeo i čekao... Ostalo je još samo dvadeset sekundi. Odbrojavanje je moglo otpo-četi. Jaroslav je do tog tenutka već bio van sebe zbog svega što se desilo. Urlao je od besa kada su prisutni primetili da je šefova nova crvena mašna iznenada postala siva... Već sledećeg trenutak sve plave i žute boje nestadoše. Svi su bili zabezeknuti dok je njihov očajni šef iznena-da postao zastrašujuće tih. Onda su primetili da su sve boje iščezle a da su nijanse sivog prešle u belo, čineći da se oblici i predmeti više nisu mogli razaznati od pozadine, do trenutka kad sve odreda postade apsolutno i bespovra-tno belo... Čovek otvori oči. Zaslepljujuće svetlo ga je nateralo da učestalo trepće... Pavel se probudio, njegov san je iznena-da okončan, eliminišući sve što je do tog trenutka njemu izgledalo kao stvarnost: i jedan totalno drugačiji svet ga je čekao...

97

Čuvari Plamena

NE BAŠ SASVIM OBIČNA PRIČA

Bila je rana zora. Svetlost se nezadrživo probijala kroz veo preostale sumaglice, presijavajući se u kapljicama rose, prosutim po livadama i krošnjama. Ptice su uveliko započele raskošnu simfoniju zvukova dok se sunce već nalazilo na samom početku puta ka središtu neba. Krista-lna jasnoća novog dana polako je nestajala u sve većem svetlu i učestalijem žagoru života. Na planini kao da se svet periodično budio i tonuo u san samo da bi neki drugi životni oblici preuzeli primat u košnici postojanja. Dok je sve tako postepeno ustajalo iz noćnog sna i prilagođavalo se novoj smeni oblika života, devojčica iz kuće na brdu je radosno istrčala na veliku poljanu ispred kuće. Nosila je malu, od pruća ispletenu, korpu u kojoj je sakupljala cveće, idući od jednog dela livade do drugog...

Posle uspešno obavljene misije, ona se vratila kući i stavila korpu punu poljskog cveća na astal. Bila je izuze-tno ponosna i srećna što će imati priliku da podari razno-bojni buket svojoj majci. Nekako, bila je ubeđena da će njeni roditelji ceniti taj trud i da će biti neizmerno radosni usled toga. Pogledala je oko sebe pa videvši da su joj otac i majka na terasi, koja je imala divan pogled na obližnju uvalu, devojčica se vratila do stola i uzela korpu sa raznobojnim cvećem pa je odnela do terase i stavila na pod pored roditelja. Na njenom malom licu bio je veliki smešak.

98

Dragan Glavašić

„Stigla si dušo,“ reče majka. „I cveće si nam donela... Baš fino! Mnogo je lepo!“ Lice izuzetno ljupke plave devojčice, sa predivnim plavim očima, ozari se. „Dobro jutro mama i tata,“ reče. „Jesi li fino spavala?“ upita je majka. „Da, ali sam se probudila veoma rano pa sam odlučila da izađem pre doručka i uberem cveće.“ Devojčica radosno pokaza prstom: „Ovo cveće.“ „Ako si, srećo moja. Baš mi je drago,“ reče njena majka i pogleda muža. „Nešto si namršten dragi. Je li sve u redu sa doručkom?“ Gospodin Simić je izgledao pomalo odsutan. Kao da je bio u nekom drugom svetu iz koga su ga prethodne reči, upućene direktno njemu, prizvale nazad. Polako je spustio knjigu i mrzovoljno pogledao tanjir koji još uvek nije ni pipnuo. „Ne bih znao kazati kakav je doručak jer ga nisam probao... No istina je da nešto nije u redu... Naime, čitam ovu neverovatnu knjigu filozofskih priča i prosto ne mogu da verujum da je autor sebi dozvolio da se spusti na takav nivo, da u zbirci izuzetnih radova uključi i jednu posve prosečnu i veoma dosadnu priču, kakva se može naći kod bezbroj drugih pisaca. Ali iskreno rečeno ja to nisam očekivao od njega... Nije logično... Čak nije ni njegov stil, niti je u skladu sa njegovim renomeom.“ Marko Simić čujno uzdahnu i protrese glavom u neve-rici. „Možda mu je dosadilo da piše izuzetna dela pa je odlučio da napiše nešto prosečno,“ reče ćerka. „Pa da, nešto glupo i dosadno, kao što pišu ostali pisci,“ dopuni je majka a potom nastavi: „Možda želi da zaradi puno para što izgleda uspeva uglavnom vrlo lošim piscima ili možda hoće da dobije nekakvu nagradu, kao

99

Čuvari Plamena

što to inače dobijaju isključivo prosečni i veoma loši pisci... Zar ne?“ „E super! Tu već ima nešto... Možda se prodao sa ciljem da piše gluposti kako bi mu dali pare i/ili nagradu,“ ironično se nasmeši Marko. „To bi imalo smisla da kojim slučajem nisam pročitao prethodnih osamnaest priča. Taj čovek je nemilosrdan i kaže baš onako kako stvarno je-ste... Porediti njega sa poltronima3 i mediokritetima ili prirodno inferironim ženama, odnosno, beznačajnim auto-rima koji na sve strane pišu opšte gluposti koje se potom intenzivno promovišu, forsiraju ili nameću te prodaju na vidnim mestima i u velikim tiražima a ponekad, ili uz-gred, dobijaju nekakve nagrade, uvreda je nad uvredama.“ „Šta je tu je... Šta ti tu možeš, dragi?“ reče njegova žena. „Izgleda da je odlučio baš tako pisati. Sigurno zna šta radi.“ „E, pa ja ne želim da budem deo takve neke priče... Zašto baš ja? Sad se setio da tako piše, upravo kad je na nas red da se pojavimo u priči...“ ljutito izusti domaćin kuće: „Možda bismo trebali štrajkovati ili jednostavno odbiti da budemo deo svega ovog.“ Nastao je kratki tajac, zatišje pred oluju. Svi ukućani se zbunjeno pogledaše. Sekunde su ličile na sate. Kao da je sve nekako utihnulo... A onda je iznenada, kao neočeki-vani grom iz vedrog neba, zazvonio telefon. Gospođa Simić skoči ko oparena pa otrča u dnevnu sobu pre no što se ponovo pojavi noseći mobilni. „Za tebe je dragi,“ reče ona sa dozom nelagodnosti u glasu i doda telefon suprugu. „Halo.“

3 poltron: osoba koja slepo i odano služi i poštuje sistem ili kogod da je na vlasti u datom trenutku. Osoba rođena i odgajana da bude sluga.

100

Dragan Glavašić

Slušao je sagovornika sa očiglednom pažnjom i straho-poštovanjem, a onda se mali osmeh pojavi na njegovom licu. „Kako da ne,“ uzviknu, „razumem i puno vam hvala! Važi... Naravno! Prijatno.“ Gospodin Simić spusti telefon na sto, neposredno pored knjige Čuvari Plamena koju je celo jutro čitao. Prvo pogleda u daleke planine pa u cveće koje je njegova ćerka ubrala, a potom i u članove svoje porodice. „Šta bi?“ upita njegova supruga. „Ko je to bio?“ gospođica Simić izusti, nestrpljivo. „On!“ reče otac. „Ko? Pisac?“ ponovi ćerka zapanjeno, izrazito drhta-vim glasom. „On lično,“ kaza šapatom Marko, a potom popi sav sok iz čaše pa uzdahnu nekoliko puta. Nastade tajac pre no što žena uspaničeno upita šta je pisac hteo? Gospodin Simić protrese glavom pa sačeka nekoliko sekundi da se pribere od šoka. Ne događa se svaki dan da osoba stupi u kontakt ili se na bilo koji način susretne sa svojim duhovnim tvorcem. „Imao je važnu poruku koju moram preneti drugima... Hteo je da se izvini svim čitaocima zato što su bili primo-rani da čitaju uobičajnu, da kažemo beznačajnu pripove-tku, kakvu inače masovno pišu svi drugi pisci... Rekao je da je to prvi i zadnji put da će se pod njegovim imenom objaviti takva glupost i da će već sledeća pripovetka u ovoj zbirci kratkih priča biti na nivou njegovog renomea. U svakom slučaju, žao mu je što je čitaoce izlagao nepo-trebnom gubljenju vremena, te iako to druge pisce očigle-dno ne pogađa ni na koji način, jer i ne znaju ili nisu spo-sobni uraditi ništa bolje: njemu to nije bio cilj!“ reče otac

101

Čuvari Plamena

dok njegova ćerka i žena nehotično spustiše pogled na korice knjige. Međutim, moglo je sve biti znatno gore i po čitaoce neizmerno nepovoljnije, odnosno pogubnije. Ono čega, reklo bi se donekle drski, protagonisti ove pripovetke nisu bili svesni je činjenica da je pisac mogao napisati prozno delo na temu „dvorišta po kome je prosuta krv“ ili „o mostu kroz vekove“4 i to u stilu jedinog jugoslovenskog nobelovca—mada isključivo kao sarkazam i sa pritajenim sadističkim ciljem ukazivanja na poentu bezveznog i destruktivnog pisanja—no to bi već bio zločin protiv vlastite civilizacije i sopstvenog naroda, što bi bilo ravno literarnom teroru: pravoj katastrofi u domenu pisane reči; odnosno, vid zastrašujućeg intelektualnog terorizma. Na šta bi retko ko bio spreman: jer masovno terorisanje širo-kih narodnih masa najodvratnijim bljuvotinama je zlodelo samo po sebi! To se naročito odnosi na i važi za one individue i organizacije ili ustanove koje takva banalna i pogubna pisanja odabiraju, finansiraju, forsiraju, promo-višu, favorizuju, nameću, popularizuju te od njih stvaraju uspešna dela kako po pitanju zarade tako i u smislu litera-rnih priznanja. Sunce je bilo na zalasku. Dan je skoro prošao u tren oka. Livada je u znatnoj meri odahnula posle neumoljive letnje vreline, ptice su i dalje cvrkutale a leptiri lepršali na sve strane. Rapsodija boja i zvukova se polako stišavala. Na terasi porodice Simić su se čuli tužni tonovi. Jaukalo se na sve strane.

4 Prokleta Avlija i Na Drini Ćuprija su dva zastrašujuće glupa, neve-rovatno dosadna i vanserijski odvratna dela, koje je napisao jugoslo-venski pisac, Ivo Andrić; pri čemu je—a to se moglo i očekivati—za ovo drugu suludu knjigu dobio Nobelovu nagradu iz oblasti knjiže-vnosti.

102

Dragan Glavašić

„Jao, jao, jao meni,“ zapomagala je gospođa Simić. „Uh, jao, uh!“ ječao je gospodin Simić, sa dozom dostojanstva u glasu. „Kuku meni,“ cvilela je gospođica Simić, „majko moja mila!“ Sedeli su na onoj istoj terasi iznad one iste livade ali za razliku od jutros, sada su svi bili u zavojima i gipsu. Gos-pođa Simić je imala obe noge u gipsu i zavoj umotan oko glave. Njena ćerka je nosila gips na ruci i nozi te zavoj na glavi. Gospodin Simić je, nekim čudom, imao ramena, ceo vrat i veći deo glave u gipsu, usled čega mu nije bio potreban nikakav zavoj za glavu. „Kud me vrag natera da uputim one drske reči Piscu? I još sa tolikom dozom nepoštovanja...“ „Kad si preke naravi, dragi!“ zajeca očajna žena. Potom odreda nastaviše jadikovanje bez ijedne konkre-tne ideje na koji način da okončaju agoniju i svoj nepri-mereni položaj. „Znam!“ uzviknu muškarac u pauzi jaukanja. „Može-mo prineti žrtvu Piscu kako bismo ga odobrovoljili i oko-nčali sve ovo što nas je snašlo.“ „Pa ne znam,“ nepromišljeno izusti žena, a potom još nepromišljenije pridoda „to nije baš moderno...“ Tog istog trenutka nebo prekriše gusti tamni oblaci i oluja se stušti sa gradom veličine oraha koji poče nemilice padati po njihovim glavama. Porodici je trebalo nekih pola sata da se iskobelja sa balkona usled čega su svi bili mokri do gole kože i naduti od bezbrojnih udaraca ledenih gromada po celom telu. Tek što uđoše unutra a neko pozvoni. Porodica se zaledi usled straha: misli su im se motale oko toga ko je ispred vrata. „Da nije On?“ počeše plakati i zapomagati svi odreda.

103

Čuvari Plamena

„Bolje da odmah otvorimo, da nas ne čeka,“ reče devojčica u izlivu mazohističkog iščekivanja, pokazujući prstom na vrata. „Onda otvori,“ odgovori majka drhtavim glasom. „Ti otvori!“ „Ma, jesi li normalna? Bolje ti otvori.“ „O ne! Ja neću! Neka tata to uradi, ja se bojim. I ne smem!“ Videvši da nema kud, otac porodice postepeno priđe vratima. Stegnu kvaku i pritisnu je na dole a potom izu-zetno polako otvori vrata, koja su škripala kao u neka-kvom filmu strave. Tihim glasom on upita: „Jeste li vi On?“ „Ne, na vašu sreću, nisam,“ odgovori čovek u unifo-rmi. „Ja sam novi poštar.“ „Gde je stari,“ upita gospodin Simić. „Nema ga više! Naljutio Pisca i završio nezgodnim padom sa vrha strme litice... Šta se to vama desilo?“ „Pali smo sa prilično visokog mosta!“ „Dobro ste prošli. Baš dobro! Mogli ste, igrom sluča-ja, iskočiti iz aviona i to bez adekvatnog padobrana ili postati hrana za lavove. To pretpostavljam znate, već se desilo u prethodnim pričama.“ Cela porodica preblede. „Kojim pričama?“ upita majka prestrašeno. „Znate valjda! Pre ove naše. Koja je moram reći izuzetno dobra i veoma duhovita pripovetka i ja nemam nikakve zamerke na nju, niti na bilo koji njen deo, a ni na bilo koju drugi priču ili bilo šta što je Autor ikad uradio ili napisao!“ naglasi poštar ponizno pogledavši na gore sa ljubaznim smeškom.

Potom nastavi obrativši se članovima porodice: „Zar niste pročitali knjigu u kojoj se nalazimo?“ Majka i ćerka se zbunjeno pogledaše...

104

Dragan Glavašić

„Jeste,” prošaputa Marko panično prebirajući po svojoj uskovitlanoj memoriji, „već u drugoj priči je onog malog ženskog akrepa pojeo lav, a tu odmah, u jednoj od slede-ćih je i onaj veći ženski idiot, Elza, brutalno nastradala...“ „Dobro ste, baš ste dobro prošli... Naš Pisac je nemi-losrdan... Kad se On naljuti, jadna vam majka. Budite srećni što vas nije iseckao na sitne komadiće, stavio u konzerve i prodavao kao jeftinu hranu za pse!“ „Nije valjda da je i na tako nešto spreman, ili, strah me je i pomisliti, možda je tako nešto već uradio?“ „Jašta, nekad davno postojao je bizarni Treći kanal Televizije Beograd, na kome je napravio pravi rusvaj, totalni masakr—naročito po pitanju dve njegove omiljene ženske žrtve: jedne brinete i jedne plavuše—a sada više nema Trećeg kanala, no na žalost od džukela se ne može hodati ulicama i što je još neizmerno gore u parkovima ima više kerova od dece... Mada gospodin Glavašić za te negativne posledice ne snosi nikakvu odgovornost jer pozitivni efekat eliminacije Trećeg kanala ima prevagu nad svim mogućim negativnim ili neželjenim propratnim događanjima koja su mogla nastati sticajem okolnosti, potpuno nevezano od njegovog delovanja!“ Cela porodica poče da se nekotrolisano trese a dva ženska člana nevoljno uprljaše donji veš. Videvši u kakvom su jadnom stanju—da i ne govorimo o tome kako smrad fekalije nije ni malo pomagao—poštar im dade pismo te sadistički šapnu, prstom pokazujući na gore: „Od njega je!“ Potom se brzo okrenu pa odjuri glavom bez obzira. Posle nekih sat vremena, našavši se u dnevnoj sobi —jer im je upravo toliko trebalo da se polako dogegaju do stola—otac, svojim drhtavim prstima, hrabro otvori pismo i uzdahnu a onda poče čitati dok su ženski članovi poro-dice popadali u nesvest od straha šta ih sve tek može snaći

105

Čuvari Plamena

kao posledica prethodno opisanog nedoličnog, zapravo, krajnje nedozvoljenog ponašanja. Marko je u rukama, koje su se još uvek tresle, pažljivo držao koverat, a onda se čuo uzdah olakšanja. U pismu je doslovce pisalo: NAMENJENO ČITAO-CIMA. OVA PRIPOVETKA O LIVADI BIĆE PO-NOVO URAĐENA I TO KAO SLEDEĆA PRIČA PO REDU [Početak Kraja], ALI ZA RAZLIKU OD OVE U NJOJ SE NEĆE SPOMINJATI PTICE ILI LEPTI-RI. UMESTO TOGA, BIĆE MODERNA BASNA U OBLIKU METAFORE, NA TEMU OVACA, NAPI-SANA I ZA DECU I ZA ODRASLE, A PRE SVEGA BIĆE NA ZNATNO VIŠOJ INTELEKTUALNOJ RAZINI!

106

Dragan Glavašić

POČETAK KRAJA (Moderna Basna za Decu i Odrasle)

Nekad davno živeo jedan dobar pastir koji je imao veliko stado ovaca i držao ih na ogromnoj livadi punoj zelene i sočne trave. Kad je umro na njegovo mesto dođe ne tako dobar, u stvari, izuzetno zao pastir. Umesto da čuva i brine se o ovacama, njemu je jedino bilo važno da navo-dno gleda svoje lične intrese. Uz to je imao i dublje psi-hološke probleme koji su se manifestovali iracionalnom i skrivenom mržnjom prema sebi samom a naročito prema njegovim ovcama. Novi pastir je nastavio da drži stado na mirisnoj livadi, prepunoj raznobojnog cveća, ali je neprestano izdvajao po jednu ovcu i odvodio je u veliku brvnaru iz koje se ona nikad više nije vratila. Istovremeno, novi pastir—koji je sebe nazvao vlast te insistirao da ga i drugi tako vide i zovu—počeo je da dovodi razne životinje iz regija širom sveta i sa njima popunjavao prazna mesta, na prostranoj livadi, koja su nastajala sve učestalijim odvođenjem ovaca na klanje. Svakog meseca bilo je sve manje i manje ovaca, no one se nisu bunile jer im je bilo najvažnije da imaju hranu i vodu, a to što povremeno po jedna od ovaca biva odvu-čena u obližnju kolibu, ostalih se nije ticalo sve dok nije došao njihov red, ali tada je već bilo isuviše kasno!

Prolazile su godine i na kraju je od nekad izuzetno velikog stada ostalo samo nekoliko ovaca. Krokodili, lavovi, zmije, džinovski gušteri, orangutani, kamile, nilski konji, nosorozi, gorile, hijene, impale, žirafe, zebre, lame, kenguri, tigrovi, slonovi i druge dovedene životinje, sa

107

Čuvari Plamena

različitih kontinenata, polako su prisvojile celu livadu, jezero, planinu i šumu; uzgred, nemilosrdno proganjajući preostale ovce... Ne prođe dugo vremena a sve ovce nestadoše bez traga i glasa, što je zlog pastira činilo veoma srećnim. Šetao bi on tako livadom na kojoj je nekad paslo stado od koga je uzimao mleko, vunu, i meso: ali sada više nije bilo ovaca već isključivo divljih životinja i opakih zveri koje su došle ko zna odakle. I dok je tako gladan i izne-mogao hodao u samoći, podmukli došljaci su ga vrebali i sačekali u zasedi, pa na njega iznenada nasrnuli.

Ščepali su ga za gušu, odvukli u žbunje i krvožedno davili, istovremeno rastrzali i jeli živog, dok je iz njega život polako isticao. Na kraju, na nekad divnoj livadi sada su živele nove vrste životinja: samo ovaca i pastira više nije bilo. Od prevelike ispaše i nekontrolisane upo-trebe zemlje i njenih resursa—zapravo, zbog dovođenja stranih životnih oblika—od prelepe, kultivisane livade i velike šume postala je prvo tamna močvara koja polako presuši i pretvori se u pustinju. Potom sam život usahnu jer dekadentni pastir i retrogradna budala koja sebe nazva vlašću bio je, u stvari, i sumanuti šumar koji patološki mrzi šume [poput vatrogasca piromana], bio je pritajeni degenerik koji mrzi samog sebe, a pre svega nije voleo i čuvao svoje ovce već ih je nemilice sabotirao i prodavao za sitne pare pa samim tim uništio razlog svog postojanja: svrhu postojanja svega, same vasione!

Jer kad se superiorni životni oblik zameni inferiornim; kad se pamet zagadi ili zameni ludilom; kad se belo uprlja crnim, žutim i crvenim; kad se naša budućnost poistoveti sa našom propašću; kad se ono što je pitomo, kultivisano i napredno zameni onim što je divlje, nekultivisano i naza-dno; kad se patriotizam proglasi zločinom; kad se svetlost nazove tamom; kad se od muškaraca prave žene, a žene

108

Dragan Glavašić

primoravaju da budu muškarci; kad se civilizacija zameni divljaštvom; kad se istina prikriva ispod mora propagande i laži; kad se umesto genija promovišu i nameću budale i mediokriteti; kad prosjaci imaju lagodniji život i više para od radnika; kad lopovi, prevaranti i perverti postanu dru-štvena elita, najbogatiji i najugledniji članovi naše zaje-dnice; kad iracionalno nadmaši racionalno; kad se priro-dna selekcija zameni negativnom selekcijom; kada se bela kuga smatra normalnom pojavom, a nasilno oduzimanje naših teritorija i postepeno otimanje cele zemlje nazove progresom; kad se ogavni zvuci smatraju muzikom, a ružne gluposti postanu umetnost; kad se praznoverje, religije i nadrilekarstvo više vrednuju od nauke, filozofije i medicine; kad su sportisti i zabavljači važniji, cenjeniji i bogatiji od istinskih intelektualaca; kad su mediji i „zaba-vna industrija“ pretvoreni u epicentre zla; kad se nad nama vrši diskriminacija i represija te od nas brutalno oduzima i otima kako bi se drugi favorizovali i njima nemilice davalo; kad ogavni stranci i ekstremni divljaci imaju dozvolu da nas pljačkaju, maltretiraju, degradiraju, ponižavaju, iskorišćavaju i zlostavljaju, a nama je zabra-njeno da se branimo; kad su nam nemilosrdno nametani bizarni stavovi pacifizma, mazohizma, kulturnog relativi-zma i tolerancije prema svemu i svačemu; kad smo siste-matski indoktrinirani da se svojevoljno samouništimo; kad su drugi važniji od nas samih, kad se njima daju i garantuju prava veća od naših prava; kad se umesto naše dece forsiraju, više vrednuju i štite tuđa deca; kad se život preobrazi u smrt: onda sve prestaje da ima smisla, onda je to ništa drugo do početak kraja! NARAVOUČENIJE: Menjajmo „naše“ (zle) pastire/šu-mare, kako znamo i umemo, dok još za to ima vremena!

109

Čuvari Plamena

SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE

(Zemlja Hrabrih i Slobodnih) Usled neshvatljivo sumanutog delovanja određenih akti-vista: divlje životinje imaju više privilegija od ljudi5 i, kao direktna posledica, učestalost životinjskih napada, koje rezultuju ljudskom pogibijom, je drastično uvećana... Najnovija ludost, na Zapadu, je davanje prava neka-kvim morbidnim degenericima sa iracionalnom i patolo-škom potrebom da se samo-unakažavaju tako što ce sami sebi amputirati noge i/ili ruke, bez ikakvih stvarnih medi-cinskih razloga! Takva budalaština je opravdana preko još većeg ludila: ogavnih transvestita koji su već dobili pravo da sebi odseku seksualne organe... Pripadnik jedne od mnogobrojnih manjina, u SAD-u, dođe do kuće tipične američke porodice, koja vodi pore-klo iz Evrope. On svuče pantalone i vrši nuždu upravo ispred ulaznih vrata. Potom pritisne zvonce i traži od ukućana da mu urgento donesu toaletni papir... Oni mu sa zadovoljstvom daju rolnu te izvine što je morao čekati skoro ceo minut da oni donesu papir iz WC-a koji je na spratu. Međutim, pripadnik manjine to pro-glasi slučajem očigledne diskriminacije—pored toga, toaletni papir nije bio dovoljno mekan niti je bio odgova-

5 U stvari, mnogi ljudi su završili u zatvoru samo zato što bi udarili psa.

110

Dragan Glavašić

rajuće boje—pa je tvorac fekalija pozvao poludelu vlast koja je uhapsila domaćina, izbacila ga sa posla a njegovu celu porodicu primorala da stanuje na ulici... Ukazujući na činjenicu da su SAD, u stvari, jedno žestoko bolesno društvo! Ali, zasigurno, najveći apsurd je kada ljudi iz Istočne Evrope žele emigrirati u SAD. To je već nepravaziđeno ludilo, kao kad bi se neko svojevoljno preselio da živi na minskom polju. To je kao da se organizuje piknik unutar septičke jame, to je kao da se štite prava ogavnih parazita ili bakterija i virusa, to je kao kada se amputiraju udovi kako bi se umanjila telesna težina, to je kao da koristimo našu vlastitu decu ili naše odstranjene udove za prehranu krokodila, to je kao da se izvrši samoubistvo usled preve-likog straha od smrti, to je kao kad se svakojake bizarno-sti i perverzije proglase alternativnim i legalnim načinom života, to je kao kad se SAD smatraju: zemljom hrabrih i slobodnih građana! ...Uzgred, tako oni postadoše najveća smejurija u celom svemiru i van njega...

111

Čuvari Plamena

ZAŠTITNICI RELMA

Posvećeno srpskim i evropskim herojima: Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, koji su se ponosno borili

protiv islama da bi na kraju bili proganjani, od strane zlog haškog tribunala, kao da su najveći kriminalci na

kugli zemaljskoj.6

Najmoćniji od svih božanstava i vrhovni bog drevnih Grka, Zevs, imao je puno dece sa mnogim ženama: kako smrtnim tako i nebeskim. Jedna od tih običnih žena bila je prelepa dvanaestogodišnjakinja, princeza koja je rodila Zevsovog voljenog sina. Nazvali su ga Persej i on je postao jedan od najvećih junaka svih vremena... Tokom svog neverovatnog života Persej je prešao preko reke Stiks u podzemni svet, neobično carstvo mrtvih, Had, te bio jedan od samo nekoliko smrtnika [zajedno sa Orfe-jom, Herkulom i možda Odisejem] koji su uspeli da se vrate u svet živih. Persej je najviše poznat po tome što je ubio Gorgonu Meduzu, nekoliko čudovišta i neopisivo moćnog titana. On je oženio lepu princezu, Andromedu. Međutim, najveći od svih grčkih heroja bio je jedan drugi Zevsov sin: najjači i najhrabriji čovek ikad, koji će se na kraju uzdići na nivo bogova, kao jedini smrtink koji je, po okončanju svog zemaljskog života, postao besmrtno božansko biće. Njegovo ime je Herkul (Herakles). 6 Završeno 25. marta 2006. godine, tačno dve nedelje pošto je Slobo-dan Milošević mučki ubijen u Hagu, svirepo eliminisan od strane podlog i nameštenog tribunala, samo zato što je hrabro i stoički bra-nio Evropu, svoj narod i svoju vlastitu zemlju!

112

Dragan Glavašić

Zajedno sa Jasonom i Argonautima on se borio protiv zajedničkog neprijatelja kod vatrenih kapija, Termopila, gde je žrtvovao svoj život i hrabro umro zarad ostvarenja zajedničkog cilja... Herkul je imao puno sinova koji su i sami imali dosta naslednika, jedan od kojih je bio nevero-vatni kralj Leonida.

PRVI DEO: Srbi pred Gvozdenim Kapijama Hada Kada su strani osvajaći iz Azije i Afrike nasrnuli na dre-vnu zemlju Srba (Slovena) i okupirali naše regije, oni su zavadili naš narod i pohapsili vodeće ličnosti te ih poslali u Hag. Ubili su mnoge pokušavajući da ih nateraju da izdaju svoju vlastitu zemlju, svoj narod, ali nebitno šta su sve pogani okupatori pokušavali i nebitno koje je on greške pravio pre toga: Slobodan Milošević je u presu-dnom trenutku odbio da sa njima sarađuje, uskratio je poslušnost neprijateljima našeg Relma—tim ogavnim okupatorima Evrope—te je umro kao pravi heroj štiteći Evropu i našu civilizaciju, svoju vlastitu zemlju i narod... Njegov plemeniti primer i njegovo zadivljujuće delo samožrtvovanja će, zasigurno, postati jedna od mnogih svetlih varnica koja će zapaliti opšti evropski ustanak protiv sila zla i poganih uljeza.

DRUGI DEO: Spartanci pred Vatrenim Kapijama Spartanci su sebe videli kao nešto specijalno, superiornu grupu muškaraca te su organizovali društvo kako bi bolje ostvarili i služili svojim idealima... To je bio brutalan, nemilosrdan i ponekad perverzan svet (naročito u slučaje-vima kolektivnog vlasništva nad decom te usled društve-nog prihvatanja ili promocije kriminala, preljube, razvra-ta, čak i ekstremno nenormalnog bluda kao što je homose-

113

Čuvari Plamena

ksualnost), no izuzev tih žeščih nedostataka radilo se i o jednom prilično zapanjujućem domenu... Spartanci su bili zaista neverovatni, veoma hrabri, ekstremno obučeni i disciplinovani vojnici čija je armija predstavljala zastra-šujući prizor koji je stvarao jezu i terao strah u kosti neprijatelja, primoravajući mnoge u panični beg! Dete je bilo rođeno kralju ratniku i njegovoj poslušnoj, apsolutno potčinjenoj ženi. Njih dvoje su odneli bebu do senata i veća staraca kako bi ga—u skladu sa drevnim običajem—procenili, zapravo, odlučili da li je prihvatljiva jedinka za suživot u spartanskom društvu; jer Spartanci su bili opsednuti ujednačenošću. Najvažnije od svega, mrze-li su sve drastično različito, što nije samo normalan stav sa njihove strane već i značajana prednost u pitanjima opstanka! Samo oni su datu prednost doveli do ekstrema, što i nije možda toliko dobro: svi su morali da budu ma-ksimalno slični jedan drugom. Morali su izgledati isto, misliti isto i ponašati se isto. U ovom specifičnom slučaju, dečak-princ, Leonida, prihvaćen je i vraćen kući. U suprotnom, beba bi bila ostavljena izvan gradskih zidina gde bi umrla ili bi je uzeo neki od slučajnih prolaznika, verovatno Helot. Kad je napunio sedam godina Leonid je napustio svoje roditelje i postao svojina zajednice. To je predstavljalo još jednu neobičnost vojne države. Odveden je u specija-lnu akademiju za dečake gde je učio da bude ratnik. Morao je da lovi kako bi imao dovoljno hrane, jer su zvaničnici [gradski oci: senat] namerno izgladnjivali dečake kako bi ih podsticali da love i/ili se sami snalaze. Devojčice, sa druge strane, su učene u specijalnim škola-ma za žensku decu, koje su ih spremale za materinstvo i na njih prenosile vrline adekvatne slabijem polu. Povre-meno su bivale namerno ponižavane pa su plesale pot-

114

Dragan Glavašić

puno nage pred muškarcima, a kada bi došlo vreme za udaju: one bi bile zaključane u tamnoj sobu gde su neže-nje ulazile, jedan po jedan, i lovili ih. Ona koju muškarac uhvati postala bi njegov lični plen, njegova žena. Na taj način je i Leonida našao sebi suprugu. Samo prvih sedam godina njihovog braka, njemu je bilo tradicionalno zabra-njeno da je vidi po dnevnom svetlu. Tim pravilom je sprečavano da bilo šta, na primer, bizarna pojava zvana ljubav, oslabi ili dovede u pitanje lojalnost moćnih muš-karaca prema Sparti. Muškarci u Sparti—kao i celoj antici—imali su svu moć i prava plus najviši status, dok su ženske osobe i deca bili njihovo vlasništvo. Čak su i mladići bili poštovani... No, Leonida nije bio običan mladi čovek, u stvari, njego-va sudbina ga je predodredila da postane kralj. Kada je taj trenutak stigao, 490. god. pre naše ere, on je već imao nekoliko sinova; što je značilo da je ispunio njegovu drugu glavnu obavezu, davanja dragocenih muških poto-maka zarad dobrobiti Sparte. Biti kralj predstavljalo je kako čast tako i obavezu koja se nije lako mogla izvršiti. Sparta je imala dva kralja, a tu je bilo i veće staraca koje je nadgledalo ponašanje kralje-va. Jer u Sparti, država je bila iznad svega, zasigurno iznad bilo kog pojedinca. Drevna Grčka je imala najnaprednije društvo u svoje vreme. Oni su bili zadivljujući u mnogo čemu. Dodatno su kolonizovali oblasti po celom Mediteranskom moru, uključujući i obale male Azije. Ali te regije su bile pod neprekidnim napadima Persije, koja je smatrana najvećom imperijom tog doba; pošto je osvojila i vladala teritorija-ma od istočnih obala Mediterana sve do Indije. U isto vreme Sparta je bila vojna država i centar moći za helensku oblast, čuvena po svojim vojničkim dostignu-

115

Čuvari Plamena

ćima koja su od spartanskih ratnika napravila prve, na svetu, elitne jedinice za specijalna dejstva. Sa druge strane, Atina je bila izrazito drugačija. Pored toga što je bila druga po snazi vojna sila i glavna konkurencija Spa-rti, predstavljala je vodeći intelektualni centar; gde su živeli Sokrat, Platon, Aristotel, ostvarivši svoja vrhunska dostignuća u sferi razuma. Kada su se Grci iz kolonija u Maloj Aziji pobunili protiv Persijskog carstva, oni su ne samo proterali persi-jske trupe već su u naletu spalili nekoliko persijskih gra-dova. Zato je Persija odlučila da Grcima da lekciju koju ovi nikad neće zaboraviti. Okupili su veliku vojsku i krenuli u napad na grčke gradove koji su, u stvari, pred-stavljali mala zasebna kraljevstva. Persijski napad je došao u najgorem mogućem trenutku, kada je Sparta slavila veoma važan religiozni praznik [uzevši u obzir činjenicu da su oni bili najreligiozniji od svih Grka]. Tako da su Spartanci prekasno stigli na bojište. Atinjani su već izvojevali veliku pobedu protiv znatno brojnijih Persijanaca, na polju Maraton, blizu Atine. To je bilo veliko razočarenje za kralja Leonida iz drevne porodice Herkula. Osetio je sramotnu gorčinu i veliku ljutnju da su spartanski glavni konkurenti Atinjani uzeli svu slavu pobede nad stranim zavojevačima. Za to isto vreme, u Persiji [današnjem Iraku], kralj Darije pos-tao je ogorčen te naredio skupljanje najvećeg broja vojni-ka u istoriji čovečanstva. Trebalo im je četiri godine da sve organizuju i okupe vojsku širom celog carstva [dana-šnjeg Irana, Turske, Sirije, Pakistana, Avganistana]. Kada je armija napokon okupljena, kralj je umro pa je njegov sin preuzeo vođstvo, planiranje invazije i osvajanje Grčke kao i cele Evrope. Preko 750.000 persijskih vojnika je

116

Dragan Glavašić

učestvovalo u osvajačkom pohodu.7 Oni su povezali brodove jedan do drugog kako bi premostili moreuz izme-đu Azije i Evrope sa ciljem da njihova invazija što pre započne. Ali tek što su završili taj ogroman posao, došla je oluja i potopila sve njihove brodove: kao da su morski bog Posejdon i njegov moćni brat Zevs poslali važnu poruku Persijancima, upozorivši ih da ne nasrću na Evro-pu i da se ne kače sa njihovim ljudima. Međutim, persi-jski kralj nije shvatio poruku. Toliko je postao besan da je pobio sve koji su gradili prelaz. Ova graditeljska katastrofa je usporila Persijance, ali ih nije zaustavila. Uskoro je armija od tri-četvrt miliona stupila na tlo Evrope. Bio je to zastrašujući prizor. Grčke države su bile male i imale relativno male vojske koje su brojale nekoliko hiljada vojnika u najboljem slučaju; ali persijska vojska je bila masivna, Grci ništa slično do tada nisu mogli videti. Trebalo je Persijancima nekoliko dana samo da prođu kroz jedno mesto. Uskoro se pročulo o kakvoj sili se radi i neke grčke države su bile očajne, mnoge su se predale bez borbe. Svaki otpor je izgledao potpuno beskoristan i sve je već ličilo na izgubljeno. Međutim, Atina i Sparta nisu bile uplašene, ni blizu toga: za njih je predaja bila nešto o čemu se nije ni razmi-

7 Grčki istoričar Herodot (484?-425? p.n.e.) spominje brojku od 2.000.000 vojnika; savremeni istoričari procenjuju broj Persijanaca oko 250.000 ali s obzirom na činjenicu da živimo u jednom ekstre-mno suludom svetu koji je krajnje neprijateljski nastrojen prema našoj vlastitoj kulturi i civilizaciji imalo bi smisla odbaciti tvrdnje modernih istoričara i više verovati rečima Herodota ili barem za-ključiti da je istina verovatno negde između: na primer, brojka od 750.000. Jer kad oni koji nas patološki mrze odrede brojčano stanje naših neprijatelja na 250.000 onda možemo biti sigurni da je njihov pravi broj znatno veći… Povrh svega, Herodot je sakupljao informa-cije na licu mesta, nekih 40 godina po okončanju bitke, dok je još uvek bilo očevidaca i ljudi koji su lično kroz sve to prošli.

117

Čuvari Plamena

šljalo, jer spartanski ratnici bi radije umrli nego se predali. Pored toga, oni nisu želeli ponovo da propuste šansu da se bore protiv okupatora koji je imao nameru da osvoji celu Evropu; samo problem je bio u tome što je Sparta već maksimalno iskoristila svoje vojne snage držeći u poko-rnosti Helote. Oni su imali 250.000 helotskih robova na svom ostrvu. Samim tim, kralj Leonida je odlučio da krene na put u Delfe kako bi tražio savet proroka. Što je, u stvari, bio čest slučaj: Delfe su predstavljale toliko poznat i cenjen centar proročanstva da su mnoga grčka kraljevstva imala svoje ambasade u njima i učestalo su prizivala božansku pomoć pri donošenju važnih odluka. U stvari, Delfsko proročanstvo je bilo najcenjenije antičko mesto za kontakt sa bogovima i/ili saznavanja sudbine. Po predanju, to je predstavljalo sveto mesto gde je bog Apolon ubio ogromnu zmiju (jednog od titana), na kome je izgrađen hram u njegovu čast i gde je on davao nebeske savete smrtnicima. Zapravo, to je zasigurno bila jedna neverovatna geološka tačka gde su se dve tektonske ploče sudarale i stvorile duboku pukotinu iz koje je izlazila vruća para, dižući se iz rascepa na površini zemlje. Ljudi su dolazili iz daleka da traže savet od Apolona. Naravno, oni su morali doneti skupe poklone—često tronošce napravljene od zlata i dragog kamenja—kako bi odobrovoljili boga, a što je sve na kraju završavalo kod sveštenika jer su oni bili Apolonovi zemaljski zastupnici. Na taj način, to je predstavljalo jedan veliki i veoma uno-san biznis. Delfski sveštenici su živeli u blagostanju; dok je njihova država bila među najmoćnijim i najbogatijim u antici. Ceo taj posao bio je i jedna pažljivo smišljena prevara, gde su brojne sluge i pritajeni radnici neprestano kružili i družili se sa hodočasnicima, koji su morali čekati, na veli-

118

Dragan Glavašić

koj livadi ispred svetilišta, pre nego što bi ih sveštenici pozvali. Na taj način, radnici su, u stvari, tajno skupljali informacije koje su mogle biti iskorišćene od strane sve-štenika, a što je učinilo Delfe čuvenim širom drevnog sveta. Osim toga, Apolonovi sveštenici su takođe razvili kompleksnu mrežu komunikacija i imali svoje predsta-vnike po celoj Grčkoj, čak širom Mediterana, te su ujedno bili i najbolje obavešteni ljudi na celom svetu, u to vreme. [Nešto slično današnjim medijima i političarima, ali za razliku od naših medija i političara, sveštenici Apolona su imali dozu poštenja, neke više ideale kojima su se ruko-vodili pri donošenju ključnih odluka te su pre svega bili zainteresovani kako zaštititi i spasiti helensku kulturu od nasrtaja neevropskih hordi!] Kada je kralj Leonida stigao u Delfe da kontaktira sa proročanstvom i dobije savet, sveštenici su već znali šta treba da mu kažu. Dolazak spartanskog kralja u nezgo-dnom trenutku, kada je cela Grčka bila u opasnosti, stvo-rio je veliku pometnju i uzbuđenje. Ali kralj nije bio poput drugih. On je bio jak i dostojanstven, njegovo ponašanje bilo je smireno i uzdignuto. Njegov stav je izazivao strahopoštovanje kod svih koji su ga sreli. Kada je priložio poklone sveštenicima i kada je zaklao jagnje u slavu boga, gomila je gledala začuđeno i sa neizmernim poštovanjem. Tada je kralj dobio izuzetnu čast da bude primljen u hram Apolona, i to bez ikakvog odugovlačenja, dok su drugi morali dugo da čekaju, mereno danima, nedeljama ili čak mesecima. Leonida je hodao po svetom hramu, praćen nekolici-nom najodanijih vojnika. Osvetljenje je bilo prigušeno, čudna mešavina dnevnog i svetla uljanih lampi; ipak, bilo je dovoljno jasno da se vidi mlada i lepa devojka, koja je

119

Čuvari Plamena

sedela kao jedva obučena marioneta, navodno u svojstvu sveštenice, upravo iznad velikog procepa iz koga se uzdi-zao beli dim. Sveštenik je upitao Leonidu šta to on želi saznati od boga Apolona... Prizor i celo događanje su verovatno bili zadivljujući i zastrašujući drevnim ljudima. Posle nekoliko trenutaka, para je polako preuzela devojku i ona je kao u transu počela proizvoditi čudne i nerazum-ljive zvuke. Ličilo je na lavež pasa. Sveštenik je tada preuzeo ulogu prevodioca i objasnio svima šta je to bog Apolon rekao. Njegov glas je bio moćan i veoma uzdignut, ali reči koje je izgovorio zaledile bi svačiju krv, bile su nešto najgore što smrtnik može ikad čuti. Jer on je rekao: „Ili će kralj Sparte, iz porodice Herakla, umreti u borbi protiv omrženog neprijatelja ili će sinovi Persije uništiti, porobiti i vladati Spartom!“ To je upravo bila vrsta tipične zagonetke pri davanju odgovora od strane sveštenika, navodno, pri prevođenju trabunjanja drogirane8 sveštenice. Ali najvažnije od svega, Leonida je dobio svoj zadatak i znao je šta mu je činiti. Većini ljudi to je bio užasan izbor ali ne i za Spar-tanca. Jer, Spartanci nisu bili kao većina ljudi, ni blizu toga! On je odrastao i učen da služi državi, časno da ponudi svoj život odbrani svoje zemlje i svog naroda pa je za njega ukazana prilika, zapravo, bila najbolji način da umre. Leonida je znao da će se njegov život okončati tako što će junački braniti ne samo Spartu već celu Grčku takođe, da će njegovo delo biti ulaznica u legendu i istori-ju, njegov zapanjujući uspon u besmrtnost. Kada se Leonida vratio u Spartu, on je ubedio drugog kralja i senat da mu dozvole da povede spartansku vojsku protiv nadolazećih Persijanaca. Ali drugi kralj i senat su 8 Kako se ispostavilo, bela para je sadržala određene psihodelične hemikalije koje su mogle prouzrokovati halucinacije.

120

Dragan Glavašić

se pribojavali velikog broja Helota i njihovog mogućeg ustanka, te su mu dali samo 300 Evropljana da se sa njima suprostavi i zaustavi 750.000 Azijaca. Spartanci su pažljivo izabrani. To su sve bili stariji muškarci koji su već imali sinove pa su samim tim mogli slobodno umreti u odbrani otadžbine, jer su već ispunili njihovu obavezu davanja puno muške dece: ostalo im je samo da junački daju živote za dobrobit svoje zemlje i tako uđu u istoriju, mit i legendu, kao vrhunski čuvari pla-mena, zaštitnici svemira i njegove prirodne tendencije... Leonida je zagrlio svoju odanu ženu, svako od svoje voljene dece, naročito hrabre sinove čije je vreme tek dolazilo... Oni su ga po zadnji put dodirnuli pre nego što se okrenuo—njegovo lice je bilo kao isklesano od kamena—te je započeo svoje zadivljujuće putešestvije ka večnosti. Zajedno sa svojim ljudima, ponosno je marširao glavnom ulicom Sparte, znajući da je nikad više neće videti: da se nikad neće vratiti u voljenu Spartu. Bili su neverovatna grupa muškaraca, ponosna u spoznaji da će njihova plemenita dela sprečiti uljeze da ukaljaju njihov grad.

Dok su vojnici predvođeni Leonidom prolazili: Sparta-nci, žene i deca, masovno su izašli da ih sa dužnim pošto-vanjem pozdrave. To je predstavljao svečan trenutak, u stilu najvećeg slavlja; ni blizu nekakve sahrane, što bi se moglo očekivati po „modernim“ shvatanjima. Žene su raspustile svoju kosu dok su ratnici prolazili, govoreći im uobičajenu rečenicu: da dođu sa štitovima ili na njima! Deca i mladići su pozdravljali borce, nadajući se da će i oni takođe, jednog dana, doživeti takvu čast da daju živo-te za svoju voljenu zemlju. Muškarci u Sparti nisu imali previše ličnog bogatstva, ali oni su imali nešto mnogo vrednije: svu moć i sva pra-va, kao i ekstremno poštovanje od svih, najveći status u

121

Čuvari Plamena

društvu, dokle god su živi. Samo ovi muškarci su krenuli da produže posedovanje takve časti i u svojoj smrti, sve dok smo mi živi, sve dok postoji naša civilizacija. Za to vreme persijske trupe su zauzele severnu Grčku i bile su na putu ka Atini, kada su stigle do Termopila (uzanog prolaza između strmih planina, sa jedne strane, i mora, sa druge), gde je 300 Spartanaca predvođenih Leo-nidom čekalo; dok je atinska flota—predvođena sparta-nskim komandantom—čuvala more kako persijski brodo-vi ne bi mogli napasti Leonidu.

Spartanci su se osećali prijatno na mestu gde su njihovi čuveni preci—naročito Leonidin predak Herkul—već vojevali i poginuli kao veliki heroji, pre mnogo leta, ali čiji veličanstveni duhovi su se mogli još uvek osetiti kako šetaju obalama. Samo Leonida i njegovi ljudi bili su predodređeni da ih sve nadmaše, da prevaziđu svakog u celoj istoriji i van nje! U stvari, oni su bili smireni i ponašali su se izuzetno opušteno, bezbrižno, očevidno nisu bili uznemireni dola-skom hordi ogavnih divljaka. Jer niko nije znao snagu i značaj psihološkog rata kao što su to znali Spartanci. Persijski kralj Kserks nije mogao u tako nešto povero-vati. Pomislio je da se radi o grešci, ili da je možda neka neukusna šala pa je sačekao, nadajući se da će Spartanci uvideti beznadežnost cele situacije i svog položaja pa pobeći glavom bez obzira. Ali oni nisu! U stvari, Sparta-nci su mirno čekali da bitka započne. Posle pet dana iščekivanja, razjareni Kserks je izgubio strpljenje i nare-dio opšti frontalni napad. Ogromne persijske trupe su prišle Spartancima, ali Grci su ih i dalje ignorisali. To je još više razljutilo persi-jskog kralja, koji je sve to gledao sa bezbedne udaljenosti. [Za razliku od njega, spartanski kralj je uvek bio u prvom

122

Dragan Glavašić

redu i lično predvodio svoje jedinice!] Azijci su oformili svoju borbenu liniju na šta su Evropljani odgovorili i bitka je bila neizbežna. Samo persijski kralj i 750.000 Persijanaca nisu bili svesni u šta se upuštaju, nisu znali ono što su svi Grci znali, vekovima: spartanske trupe su bile neverovatne i spartanski ratnici su bili, zasigurno, vanserijski neustrašivi, najbolje pripremljeni, ukratko: nisu imali sebi ravne! Kralj Leonida je podigao svoj mač i ponosno uzvik-nuo: „Čast u smrti!“ Njegovi vojnici su odgovorili: „Krv i čast!“ pre nego što su uperili svoja ubojita koplja prema ogavnom neprija-telju. Tada su Persijanci krenuli u napad, a Grci su ih odmah pokosili, jer su imali bolje oružje, neopisivu hrabrost, bolju vojnu obuku i veću disciplinu te su samim tim bili superiorni u svakom pogledu iako znatno manjeg brojča-nog stanja. Persijanci su ubijani u talasima, njihova tela su počela da se gomilaju i zatrpavaju dugačku obalu. Azijska krv je zagadila pesak i more koji su postali crveni. Posle prvog dana, desetine hiljada Persijanaca je ubijeno, a samo nekoliko Spartanaca. Ali Azijci su dolazili u nepregled-nom nizu, kao gnusni insekti u masovnim rojevima. Po-sle drugog dana, Spartanci su postali umorni no oni su i dalje držali svoje položaje, masakrirajući sve nadolazeće Persijance, uključujući tu i dva rođena Kserksova brata. Očajni kralj Persije je postao još više ozlojeđen pa je odsekao glave svim svojim vojnicima koji su se kukavički poneli i bežali sa bojnog polja, što je samo pridodalo opštem pokolju persijske vojske. Neznajući šta više da radi, naredio je svojim elitnim trupama da napadnu Spar-tance, shvatajući da po prvi put njegova brojna nadmoć nije značila ništa, bila je poništena spartanskim superio-

123

Čuvari Plamena

rnim vojnim planiranjem i njihovom dobro osmišljenom taktikom. Kada je napad krenuo, Spartanci su počeli da se povla-če na veoma specifičan način, jer su bili obučeni da izvo-de ovaj vojni manevar sa velikom preciznošću. Povlačili su se tako neko vreme ali čim su persijske jedinice postale neujednačene, Spartanci su odmah zaustavili povlačenje i krenuli u žestok protivnapad te pobili sve Persijance, sa-mo ovog puta njihove elitne jedinice. Tako se nastavio opšti masakr osvajačke armije! Spartanci su ubijali sve one koji su se usudili da dođu na bojište, a persijski kralj je ubijao sve one koji nisu smeli izaći na bojno polje. Posle drugog dana neprestanog ratovanja, Spartanci su bili iscrpljeni, njihova koplja su bila polomljena, pa su se borili samo sa mačevima i štitovima. Kada su ostali i bez mačeva, oni su koristili samo štitove za borbu, a kad su ostali i bez štitova uzimali su svoje noževe, a kad ni nože-va više nije bilo oni su ubijali Persijance golim rukama ili bilo čime što su mogli dograbiti, oteti od neprijatelja. [Čak i nenaoružan Spartanac je predstavljao nešto sa čim se Persijanci nisu smeli upustiti u sukob.] Sve to vreme su se odmarali samo kad bi se povukli u drugi red odbrane, dok ne bi došao ponovo na njih red da se vrate u prvu liniju i ponovo preuzmu frontalni napad ili ako bi morali popuniti mesto nastradalog suborca. Ali Spartancima to nije smetalo, jer oni su učeni da se ne obaziru na bol i patnju te da pobede svaku nevolju sa ponosom i dostojanstvom, pa su bez obzira na sve nasta-vili nemilosrdno da seku neprijatelje! U talasima bi omrženi zavojevači dolazili samo da bi bili pokošeni i pretvoreni u đubrivo za grčku zemlju. Neverovatni Spartanci su postali užasno umorni, ali su nastavljali da se bore. Njihova tela su bila u modricama i prekrivena krvlju pa više nisu mogla da istrpe sav napor,

124

Dragan Glavašić

ali njihov duh je nastavio bitku: muškarci Sparte su i dalje vršili okrutni pokolj omrženih i gnusnih uljeza. Njihov vid je postao zamagljen posle nekoliko dana neprestanog vojevanja ali oni se nisu žalili, oni su samo nastavili i dalje nemilosrdno da udaraju, ubijaju sve neprijatelje do kojih su došli; jer iza njih su bili njihovi domovi, njihove porodice, njihova deca, naša civilizacija, mošti njihovih obožavanih predaka... [I iza njih su bili naši preci takođe, iza njih je bila Evropa!] Kada više nije imao dovoljno ljudi da uspešno odbrani prolaz, Leonida je naredio svojim vojnicima da krenu u finalni napad sa ciljem da ubiju što je više moguće Persi-janaca, da im nanesu što je to moguće veću štetu. Njegov blistavi mač je sekao kroz prokletu gamad kao da su bili od trule slame. Rezao ih je okrutno i nemilice, probadao, kažnjavao žestoko! Kralj Sparte je gurao divljake i hodao po njima, ostavljajući dugačak trag pun smrti i razaranja, zapravo gomilu užasnog smrada kada ga je iznenada strela, bačena izdaleka, pogodila i zaustavila pre nego što je njegovo umorno telo ponovo pogođeno, ovaj put koplje ga je probolo u leđa od strane azijskih kukavica koje su ga opkolile. Njegov mač je ispao iz ruke i Leonida se ukočio na trenutak. Umorne oči su gledale u nepreglednu daljinu gde su se njegovi veliki preci, predvođeni njegovim rodi-teljima, već okupili; kada neočekivano dođoše čak i bogo-vi, drevni filozofi i heroji—Apolon, Had, Ares, Hera, Atlas, Prometej, Kron, Atena, Uran, Hermija, Posejdon, i najmoćniji od svih njih Zevs; zajedno sa Pitagorom, Tale-som iz Mileta, Homerom, Agamemnonom, Odisejom, Persejom, Orfejom, Jasonom i Argonautima uključujući i jednog jedinog, neponovljivog Herkula—te hiljadama drugih koji su došli, takođe, u iščekivanju njegovog zadi-vljujućeg dolaska, u očekivanju najsvečanijeg događaja unutar božanske sfere. Svi su se okupili u njegovu čast,

125

Čuvari Plamena

zapravo, da požele dobrodošlicu njegovoj senci, njegovoj brzo dolazećoj besmrtnoj duši, njegovom samom posto-janju. Neki su se smeškali, ali svi su odreda pokazivali neizmerni ponos usled Leonidinog dolaska: kao da su hteli da mu poruče da se ne brine, da je njegovo beskrajno putovanje tek započelo i to na najimpresivniji mogući način... Sve je počelo da se kreće usporeno, od tog trenutka pa na dalje, i zvuci su odzvanjali u kraljevim ušima. Samo on još nije bio gotov i spreman da napusti svet živih. Imao je on još jedan potez u svom arsenalu. Još jedan napad pre finalnog odlaska. U svom zadnjem manevru, upotrebio je preostalu životnu energiju, neočekivano skočivši napred, probadajući dva neprijateljska vojnika sa kopljem čiji vrh je virio iz njegovog stomaka. Na taj način, u zadnjem trenutku zemaljskog boravka on je nekim čudom uspeo dokrajčiti još dva neprijatelja... Zakoračio je preko velike granice u bljesku slave i neo-pisivo veselje je zvanično počelo! Ponosan i beskrajno impresioniran Zevs je radosno pružio svoje božanske ruke da prigrli svog zadivljujućeg potomka... Za to vreme na krvavom bojnom polju, čak i kad su ostali bez velikog Leonide, Spartanci su nastavili da se bore do zadnjeg sa tolikog žestinom, tolikom dozom odlučnosti i nemilosrdnosti da su u svakom pogledu mogli parirati, ili prevazići, svog kralja... Leonidin život je ponekad bio gorak, ponekad dobar, ponekad težak, pone-kad je predstavljao brutalnu borbu protiv mnogobrojnog nerpijatelja; no njegova smrt se pokazala kao remek delo ljudskog postojanja i zasigurno: najsvetliji trenutak cele istorije čovečanstva pa i šire! On je umro, ušavši u bes-mrtnost, zajedno sa svojim borcima, kod Termopila u 480. god. p.n.e..

126

Dragan Glavašić

Posle tri dana neprestanih borbi, tri stotine heroja su bili mrtvi ali su pritom uspeli desetkovati persijske osvajače, ubijajući na desetine hiljada ogavnih divljaka. Kada su ostali Grci čuli šta su samo 300 Spartanaca uradi-li Persijancima, oni su se okupili, predvođeni Atinom, i ponovo, ali ovaj put potpuno, porazili i uništili Persiju, zapravo, završili su ono što je kralj Leonida, sa svojim zapanjujućim ratnicima, prethodno započeo. U doglednoj budućnosti, Leonida i njegova impresivna borba do zadnjeg kod Vatrenih Kapija su ušli u legendu dok je ovaj najveći od svih događaja u celoj istoriji postao inspiracija brojnim umetnicima koji su prikazivali pleme-nitu temu kako se brani otadžbina, kako se štiti Evropa od najezde užasnih hordi, čak i kad sve izgleda beznadežno te kada su šanse za naš uspeh manje nego minimalne. Ovih dana, međutim, Evropa ponovo trpi grotesknu naje-zdu gnusnih ne-Evropljana, ali umesto naših drevnih evropskih bogova mi imamo jednog stranog boga koji je poreklom iz Azije i koji nas uči da budemo potčinjeni i tolerantni, da okrenemo drugi obraz i da volimo neprija-telje, da postanemo samoubilački pacifisti kako bismo se svojevoljno samo-uništili; a umesto Delfskog proročišta i kralja Leonide da nas predvode—naši morbidni mediji i korumpirane vlade su infiltrirane i preuzete od strane destruktivnih perverata, ne-Evropljana i/ili njihovih gnu-snih slugu koji perfidno sarađuju, pomažu ljigave osvaja-če i parazite, omogućuju im da uspešno okončaju bizarnu ofanzivu protiv nas: naše rase, kulture i civilizacije, naše ekonomije, naših domova, naših predaka, naše budućnosti i najvažnije od svega NAŠE VLASTITE DECE! [Pravi značaj neustrašivih Spartanaca ispostaviće se još veći ako njihov zapanjujući podvig i zadivljujući primer

127

Čuvari Plamena

prouzrokuju da se neka druga grupa hrabrih ljudi uspravi na noge te nas spase od totalnog uništenja koje trenutno

lebdi nad nama!]

TREĆI DEO: Intelektualna Revolucija Prvo su oslobođeni i preuzeti svi mediji, celokupna „zaba-vna industrija“ te su svi političari, ekstremno bogati i prikriveni vladari, uz medijske ličnosti, zabavljače, sporti-ste, parazite, uljeze i perverte nemilosrdno zbačeni sa vlasti, zauvek proterani iz sfera moći i uticaja... Mnogi su osuđeni i/ili pogubljeni zbog nastranih nasrtaja i veleizda-je našeg Relma, kao najvažnije i najsvetije tvorevine koja trenutno postoji, koja je ikad postojala ili koja će tek da postoji... Potom je istinska intelektualna elita došla na vlast i nova, pre svega zdrava, ideologija zamenila je pogubnu ideologiju koju su prethodno nametali i sprovo-dili lažni intelektualci—u stvari, gnusni mediokriteti i sumanuti poltroni—što je u potpunosti preokrenulo situa-ciju te uslovilo da našem sistematskom propadanju i samo-uništenju dođe kraj...

Napokon je svima bilo kristalno jasno da je u toku religiozni, rasni i civilizacijski rat, da se nad nama vrši genocid: no zahvaljujući Platonovoj idealnoj državi; Ničeovim konceptima nadčoveka, ropske i gospodarske moralnosti i voljom za moć; te Glavašićevim učenjima intelektualne revolucije, Relma, nemilosrdnog razraču-navanja sa bilo čime što šteti Relmu: dogodio se veliki preokret; superiorna inteligencija, na našoj planeti, je prestala da se svojevoljno samo-uništava, odbila da tiho nestane, te je krenula u nezaustavljivu kontraofanzivu, u epohalno ispunjenje prevashodnog razloga za samo svoje postojanje, odnosno, vratila se poštovanju elementarnih zakona prirode!

128

Dragan Glavašić

SVET RADOSTI I SREĆE

Stefan Volkov se osećao prijatno udobno sedeći u omilje-noj fotelji, duboko razmišljajući, pijući sok i povremeno dremajući dok su predivni zvuci klasične muzike ispunja-vali prostoriju. To je bila za njega uobičajena, svakodne-vna aktivnost, dok je njegovih pet žena boravilo u kuhinji, kuvajući i vodeći računa o nekih pedesetak njegovih potomaka, još uvek zvanično smatranih decom i stoga držanih pod njegovom strogom kontrolom. Sve je izgle-dalo uobičajno izuzev što se iznenada začulo zvono sa ulaznih vrata. Ovakav vid ometanja je bio prilično neočekivan i zasigurno ne bi bio tolerisan da se nije radilo o njegovom najstariji sinu Olegu. Njih dvojica su takođe bili nevero-vatno dobri drugovi, koji se usled vanredne situacije nisu videli punih petnaest godina. Uzimajući sve to u obzir, Dženifer, Stefanova pedesetdruga po redu supruga, a po nekim tvrdnjama njegova omiljena žena, ljubazno je od-vela Olega na gornji sprat kako bi se susreo sa njegovim voljenim ocem i njenim obožavanim mužem. Videvši najstarijeg sina a ujedno i svog dobrog druga-ra, Stefan je bio izuzetno raspoložen te mu uopšte nije teško palo ometanje, koje ne bi tolerisao ni u kom drugom slučaju... Za Stefana, mentalna aktivnost i/ili odmaranje (uključujući tu i spavanje) je predstavljao sveti domen koji su svi ukućani ili posetioci morali prihvatiti i teme-ljno poštovati.

129

Čuvari Plamena

„Zdravo, drugar!“ uzviknu Stefan, očigledno radostan što se ponovo susreo sa svojim sinom. „Zdravo Tata! Dugo se nismo videli... Kako si stari druže moj?“ Dva čoveka su se rukovala a potom i srdačno zagrlila. Ovaj sastanak se dogodio pošto je Oleg Volkov bio na važnom putovanju ka udaljenoj svemirskoj stanici, loci-ranoj u dubinama svemira unutar galaksije, i to u svojstvu glavnog naučnika; te sa kog puta se upravo vratio. Usput mu je pošlo za rukom da napiše svoju desetu knjigu kao njegovo najznačajnije delo. Samim tim, imao je veliku potrebu da obavesti svog oca o ovom velikom uspehu; jer oni su bili najveći drugari već preko 600 godina, od kad je Stefan bio u svojim ranim stotim godinama, zapravo kad se njegov prvi sin rodio. Međutim, tokom zadnja tri veka, oni su razvili jedno izuzetno drugarstvo koje se odlikovalo čestim susretima, tradicijom obaveznog sastajanja kad god bi neko od njih objavio knjigu sa ciljem da se informišu i prodiskutuju njen značaj. To se i ovog puta desilo. Oleg je iskoristio putovanje na svemirsku stanicu da sakupi podatke i objavi zaključke unutar svoje najznačajnije knjige. Stefan je razgledao tekst, čitajući delove različitih poglavlja. „O čemu se ovde radi?“ sa smeškom upita gospodin Volkov, stariji. „Da li pokušavaš implicirati kako život, a naročito viši oblik inetligencije, nije baš uobičajena poja-va u vasioni?“ „Baš tako,“ odgovori sin, sa dozom uzbuđenosti u glasu: „Ali je to, zapravo, sa određenim ciljem. Naime, to može biti način za prirodu da osigura kako se inteligencija neće samopotirati putem razarajućih visokotehnoloških ratova.“

130

Dragan Glavašić

„Drugim rečima, rat i borba su prirodne pojave i neke od najnormalnijih dešavanja pa sami tim kad superiorna vrsta susretne inferiornu, normalno je da superiorna vrsta iskoristi priliku te izrabljuje ili uništi inferiornu; a u slu-čaju da se dve slične po snazi susretnu, sa svojim napre-dnim tehnologijama, one bi se samo međusobno uništile. Priroda je na takvu katastrofu, moguću falinku u opštem dizajnu, te potencijalnom gubljenju resursa i intelekta, odgovorila čineći više oblike inteligencije toliko retkim da su morali biti, po zakonima verovatnoće, razdvojeni ogrominim prostranstvima što onemogućava da ikad dođu u kontak jedni sa drugima, te je tako uklonila opasnost da će jedni druge anulirati, poništiti postojanje inteligencije. Što bi predstavljalo evolucioni ćorsokak.“ Oleg je potvrdno mahao glavom u znak odobravanja: „Tačno, kod tih neverovatnih udaljenosti, zakoni fizike sprečavaju da se oni susretnu, vrše interakciju i sukoblja-vaju: što je, zapravo, prirodan način koji osigurava opsta-nak i prosperitet razuma na onom najvišem nivou! U stvari, to je možda jedini funkcionalan metod za više oblike inteligencije da postoje, opstanu i imaju ključnu ulogu u ovom svemiru.“ „Kakva neverovatna zamisao! Veoma mudar i zaista razuman pristup koji daje jedan dublji smisao stvarnosti i celom Kosmosu... Rekao bih da si u pravu, ali šta ukoliko se najnaprednija vrsta ili rasa na planeti, superiorna civili-zacija, na neki način ipak samouništi te tako potkopa napredovanje razuma u tom regionu galaksije?“ upita Stefan. „Pretpostavljam da se tako nešto može desiti, samo tada se moramo upitati koliko je ta vodeća civilizacija doista bila pametna; naročito ako je dozvolila da je podri-ju i unište manje inteligentni oblici. Verovatno nije bila dovoljno mudra te možda životni oblici u tom delu gala-

131

Čuvari Plamena

ksije nisu ispunjavali uslove ili nisu dostigli zacrtani standard za nošenje baklje svesnog postojanja, kao inte-gralnih fragmenata apsolutne pameti. Jer verovatno su bili predodređeni za eliminaciju, sa ciljem da budu izbri-sani kao da nikad i nisu postojali kako bi napravili dovo-ljno veliku razdaljinu između dve istinske intelektualne sile.“ Oleg je ućutao nekoliko sekundi pre no što je nastavio svoje monumentalne misli: „Kao što neki ljudi mogu poludeti i izvršiti samoubistvo tako i neke civilizacije mogu takođe poludeti te izumreti putem samouništavanja, samoubistva, ili na neki drugi način kako bi napravile mesto za one koji su normalni, koji poštuju sveobuhvatne standarde stvarnosti, koji su u skladu sa opštim dizajnom, opštom tendencijom Kosmosa!“ Mlađi Volkov je ustao i hodao napred-nazad dok je užurbano prenosio svoju mudrost: „Filozofi su zapravo lekari čiji su pacijenti društva i civilizacije. Oni su najva-žniji članovi bilo koje zajednice: njeni mentalni zaštitnici i važni duhovni vodiči... Ako na nekoj planeti nema odo-govarajućih filozofa onda oni neće razviti odgovarajuću ideologiju i nasušno potrebne filozofije te je samim tim inteligencija, na toj planeti, predodređena za propast i biće uništena! Ili ukoliko se društvo organizuje tako da spor-tisti, zabavljači, biznismeni i političari imaju veću važnost od filozofa, odnosno, gde mediokriteti i perverzni tupavci imaju veću moć od pametnih onda oni i zaslužuju da budu zbrisani... Rekao bih da je malo znanja opasnije od potpu-nog neznanja.“ Obojica su napravila kratku pauzu razmišljajući o dubljem značenju i implikacijama upravo iznesenog... Stefanova najmlađa žena Keli je iskoristila priliku da im donese još osvežavajućih napitaka te ih na kratko upita za dozvolu da ručak bude postavljen u bašti, kroz tačno dva

132

Dragan Glavašić

sata. Ona se ljubazno nasmeši svom apsolutnom boža-nstvu i gospodaru pre nego što pokorno i ponizno napusti sobu, sa glavom pognutom u znak poštovanja, totalne poslušnosti i odanosti. „Znaš,“ reče Stefan, „moja druga knjiga je donekle povezana sa ovom temom. U stvari, ova tvoja nova teorija daje mojoj staroj ideji novi značaj i vraća je u život, i to na velika vrata.“ „O čemu se u tvojoj knjizi radilo?“ upita Oleg. „Ne sećam se da sam je čitao.“ „Verovatno jesi samo si bio veoma mali. Napisao sam je pre nego što si se ti rodio, kada sam imao samo 78 godina. Raspravljao sam razna, uglavnom teorijska, društva koja su žestoko nastrana i destruktivna prema razumu i koja su, po tvojoj najnovijoj teoriji, predodre-đena za uništenje od strane neumoljivih prirodnih proce-sa.“ „Kakva vrsta društava?“ upita Oleg. „Na primer, u knjizi, dao sam teorijsku zamisao neve-rovatnog društvenog košmara,“ Stefan kaza. „To je bio bizaran svet, užasno preplavljen bolešću, patnjom, perve-rzijom, dekadencijom, nepotizmom, glađu, nemaštinom, negativnom selekcijom, prevarama, borbom, smrću i teškoćama; čiji su vladari, u stvari, tajno radili sa ciljem da ga što pre unište.“ „Ali zašto bi oni uradili tako nešto žestoko morbidno?“ „Ko zna! Moguća su nekoliko razloga za to ludilo. Na primer, sumanuta ideologija može biti na neki način, ili recimo podmuklo, nametnuta što bi ih primoralo da posta-nu mazohisti, da vole svoje neprijatelje i da okreću drugi obraz, drugim rečima da se svojevoljno samounište; i/ili preko bizarnih događanja neke od inferiornih rasa mogu infiltrirati i zagaditi njihovo društvo a naročito njihove centre moći i uticaja, pa ih zloupotrebiti da pritajeno

133

Čuvari Plamena

povlače konce te podmuklo guraju superirnu rasu u propa-st... Baš kao što i genetski inferiorni paraziti, bakerije i virusi mogu uništiti napredniju vrstu! Takva bizarna događanja, iako veoma neobična, mogu se desiti s vreme-na na vreme; a po tvojoj divnoj teoriji, dešavaće se veoma često kako bi se napravio prazan, bezbedonosni, prostor za razdvajanje dve istinske intelektualne sile.“ „Naročito ako je većina superiorne rase indoktrinirana da prihvati i veruje u neke od najperverznijih i najsumani-tijih verovanja kao što su: pacifizam, opšta tolerancija, defetizam, nihilizam, mazohizam, međurasno mešanje, feminizam, homoseksualnost, kulturni relativizam, pra-znoverje, „alernativne medicine“, životinjska ili dečja prava, i tako dalje.“ Oleg uzbuđeno pridoda. „Ili oni mogu biti obmanuti kako ljubav mora biti jedini kriteri-jum za stvaranje porodice, kao da se najčistiji i pravi vid ljubavi ne pojavljuje sasvim prirodno između domina-ntnog gospodara i njegovih potčinjenih robinja.“ „Tako je! Što posve pokazuje pravi značaj zdrave ideologije: koja je zasnovana na životu i u skladu sa opštim zakonima prirode!“ Bilo je nekoliko sekundi govorne pauza, samo prelepi zvuci zadivljujuće muzike su se mogli čuti pre no što Stefan nastavi u malo izmenjenom pravcu: „Takođe, oni mogu prestati da imaju decu zbog nekih drugih bizarnih ili morbidnih razloga. Oni čak mogu biti dodatno obma-nuti da usvajaju i odgajaju tuđu decu i/ili životinje. Ili muškarci mogu biti žestoko diskriminisani pa primorani da se ponašaju kao žene, dok žene mogu biti učene da preuzmu ulogu muškaraca... Perverti mogu biti zaštićeni putem zakona te više vrednovani od normalnih ljudi, baš kao što se sportisti i fizičke sposobnosti mogu više ceniti od filozofa i mudrosti. Šta god da je slučaj: takva jedna dekadentna zajednica je predodređena za propast i biće

134

Dragan Glavašić

uništena od strane neumoljivih procesa, apsolutne sile Kosmosa, kako bi obezbedila dovoljno praznog ’prostora’ sa ciljem da prava inteligencija može doći i osvojiti datu regiju svemira ili pak da bi ostala dovoljno udaljena od drugih pravih inteligencija. Pri čemu su istinske intelige-ncije, u stvari, centi mudrosti stvoreni od svemira a za potrebu služenja tog istog svemira, tako što je njihova osnovna uloga da čulnom percepcijom, inteligencijom i svešću oplemene Kosmos i stvarnost.“ Oleg je bio očigledno oduševljen sa onim što je upravo rečeno. Popio je gutljaj hladnog napitka pre no što je izgovorio: „Naše dve teorije se odlično dopunjavaju i čine skladnu celinu...“ Takođe zadovoljan sa onim što je upravo izrečeno, njegovo otac zaključi: „Sve u svemu, takav sumanuti svet će se pojaviti ako se stvori bizarna i morbidna ili devijan-tna ideologija koja se na neki način ugradi u temelj njiho-vog celog društva i kulture...“ „Ako mene pitaš, takva zajednica je ništa drugo do groteskni svet patnje i ludila koji zaslužuje da bude uništen jer krši najznačajniji zakon u celoj stvarnosti: princip samoodržanja!“ nasmeja se Oleg. Obojica su se šalili tokom narednih nekoliko trenutaka, pre no što se radosno uputiše niz stepenice ka bašti najve-ćih zadovoljstava, da ih služe i obleću Stefanove mlade žene, od kojih je najmlađa upravo napunila deset godina. U stvari, sve njihove supruge su bile znatno mlađe od 40 godina; jer za razliku od muškaraca, i po velikom dizajnu prirode, u ovom vodećem sektoru unutar najnaprednije galaksije cele vasione i Kosmosa, nijedna ženska osoba nije mogla živeti duže od 50 godina. Za razliku od mu-škaraca, koji postaju pametniji i bolji sa godinama, ženske su najbolje dok su veoma mlade te još uvek naivne i nevi-

135

Čuvari Plamena

ne, jer sa vremenom one se postepeno kvare te imaju tendenciju da prerastu svoju korisnost prilično brzo... Na kraju, neka bude kazano da je u svojoj drugoj knjizi Stefan na jedan izrazito misaoni način napisao kako je potrebna dublja svest i znatno mudrija postavka da bi se shvatilo kako sva ona bića i/ili vrste koje su na bilo koji način beskorisne ili opasne po nas: ne samo da predsta-vljaju nepotrebno trošenje kiseonika već su takođe, poten-cijalno, smrtonosna bolest sa kojom se mora izaći na kraj što pre, na bilo koji način i što nemilosrdnije. Jer ljudski zakoni su samo dobri u meri do koje podležu apsolutnim zakonima prirode: večnoj volji vasione i, od svega, naj-moćnijoj težnji opšte stvarnosti!

136

Dragan Glavašić

HIPNOZA Vladimir uze džepni sat i poče ga polako ljuljati, poput klatna, ispred Olegovih očiju, dok se ovaj postepeno opuštao u udobnoj fotelji. Pažljivo posmatrajući Olegovo stanje, Vladimir uspori kretanje sata. „Smesti se udobno i zamisli kako počinješ lebdeti dižući se u oblake,“ reče Vladimir. Posle par minuta, on nastavi: „Kad izbrojim do tri bićeš u dubokom snu, radićeš i mislićeš samo ono što ti ja kažem.“ „Jedan, tvoje ruke i noge su sve teže... Dva, očni kapci su veoma teški... Tri, utonuo si u dobok san i možeš čuti isključivo moj glas i to samo kad se tebi obraćam...“ U tom trenutku Oleg je dostigao potrebni stadijum hipnoze te bio spreman prihvatiti svaki predlog koji bi hipnotizer izneo. Vladimir se okrenuo publici objasnivši: „Vidite, Oleg je u ovom stanju podložan svakojakim sugestijama i manipulacijama...“ Ponovo se okrenu ka Olegu. Prišao mu je i rekao da ovaj hoda na rukama što je hipnotisani čovek odmah izveo, iako nikad ranije u svom životu nije tako nešto uradio, niti uopšte bio svestan da je to u stanju činiti. Sledeće, Olegu je predloženo da zamisli kako su on i Vladimir profesori na Moskovskom univerzitetu i da imaju žustru raspravu po pitanju suštinskih metafizičkih i epistemoloških problema. Na primer, da li ima smisla uzimati zdravo za gotovo bilo koje iracionalne tvrdnje,

137

Čuvari Plamena

kao što su postojanja: boga, prostora, vremena, i tome slično. Tokom prezentacije, Oleg se ophodio kao da su se njih dvojica doista nalazili u njegovom stanu i žustro je zastu-pao svoju tezu po kojoj je iracionalno suštinski neprime-reno, odnosno, da se ne treba uzimati previše ozbiljno sve dok nema jasnih dokaza kako je išta iracionalno u stvari moguće. Tada, Vladimir odluči da napravi jedan mali metafizi-čki trik. Pa kaza Olegu: „U trenutku kad skreneš svoj pogled sa peščanika ka meni, ja nekim čudom više neću biti u sobi, odnosno, nestaću.”

Dalje je Olegu sugerisano da otvori ulazna vrata i ustanovi kako više ničeg nema, kako je ceo svemir taja-nstveno iščezao. Publici je bilo izuzetno interesantno da gleda reakcije Olega posle navodnog otvaranja vrata a naročito njegova konstatacija: „E, ovo je već nešto! Sada mogu slobodno pričati o božanstvima... Bez ovakvog jednog događanja ne bi imalo nikakvog smisla uzimati za ozbiljno bilo šta neprovereno, kao što su: praznoverje, vidovnjaci, religije, nadrilekarstvo, prostor i vreme, zmajevi, vilenjaci i tome slično...“

138

Dragan Glavašić

NEOPISIVE AVANTURE

NEPOSTOJEĆEG BOŽANSTVA

(ili Glavašićevo Jevanđelje i Najkraća Priča Ikad (ne) Ispričana)

139

Čuvari Plamena

MORE MEDIOKRITETA

(ili Saga o Bla-Bla Ljudima)

„Bla bla, bla bla,“ reče prva osoba. „Bla bla,“ reče druga. „Bla bla bla, bla bla,“ reče treća. „Bla,“ reče ponovo prva. „Bla bla bla,“ reče sledeća. Iznenada, pojavi se čovek koji u šali izusti: „Ako je vreme novac onda sam neizmerno bogat pošto imam sve vreme na svetu...“ Potom u izrazito ozbiljnijem tonu on upita: „Jesmo li mi bili mrtvi pre nego što smo se rodili?“ Što ga je navelo na zaključak: „Ako smo već bili mrtvi pre nego što smo se rodili, onda kad umremo mi možemo ponovo biti rođeni: znači da se ne trebamo bojati smrti jer smo najverovatnije besmrtna bića!“ Međutim, vodeći mediokriteti ga samo bledo pogleda-še pa osetiše dozu nelagodnosti. Jer poltronsko-mediokri-tetska masa je bila na sve strane. Oni su držali svaku ključnu poziciju u tom, predodređenom za propast, druš-tvu. Oni su predavali na univerzitetima; predvodili politi-čke stranke; upravljali velikim firmama, bankama, organi-zacijama, celim zemljama; radili na televiziji; te nepre-stano se pojavljivali na medijima, iako su bili praznoglavi pa samim tim nisu imali ništa od bilo kakve važnosti da kažu. Zapravo, oni su bili toliko neverovatno glupi i/ili izopačeni da su mnogi od njih učestalo jurili u kafane dok

140

Dragan Glavašić

se njihova civilizacija postepeno raspadala, sistematski pucala po šavovima. Posle nekog vremena, isti čovek reče: „Ljudi su ovce koje se lako mogu kontrolisati i manipulisati od strane onih koji drže medije i druge bitne segmente našeg dru-štva... Šta ljudi misle ili veruju, šta oni rade ili ne rade, šta vole ili ne vole: rezultat je ili možda neželjena posledica činjenice da su indoktrinirani i manipulisani od strane onih koji upravljaju našim društvom... Problem je kada dotične osobe, iz centara moći, ne zanima šta će se nama desiti ili kad nam ne žele dobro već javno ili tajno rade na našem uništenju!“ No, vodeći mediokriteti su i dalje ignorisali njegove reči. Za njih je najvažnije bilo da zadrže svoje domina-ntne pozicije u društvu. Oni koji veoma malo znaju i koji su ništa drugo do praznoglave neznalice su sa podozre-njem gledali na njega te nazvali ga „onaj koji sve zna: sveznalica“, a u stilu da je to nešto najgore što čovek može biti. Za to vreme neki od njih su se i dalje učestalo pojavlji-vali na medijima... Jednom takvom prilikom, neki od maloumnika pono-sno izusti: „Samo jedan predmet na ovom stolu nema ćošak.“ Na šta drugi odgovori: „Da si kojim slučajem banana kako bi znao koliko ima sati?“ Prvi ga istog trenutka prekinu sledećim argumentom: „Zašto ne pokušaš tapšati samo jednom rukom?“ Onda sledeći od njih reče: „Kibernetski prostor nije u mojoj kuhinji jer je izvan druge strane gledano odavde ili možda nije ali koga je to stvarno briga po pitanju sveobu-hvatnog pritiska unutar praznog bazena za skokove u vodu prepunog nelagodnim osećanjem uznemirenosti i uz

141

Čuvari Plamena

to još od svih mogućih stvari pudingom od užegle jago-de...“ Dok neko treći, približno iste inteligencije, zaključi: „Bla, bla, bla.“ Napokon, posle nekoliko meseci i to NE na televiziji, čovek reče: „Doći će do velike epidemije opasne bolesti! Moramo se pripremiti, preduzeti odgovarajuće zaštitne mere.“ No niko ga nije slušao, a prisutni mediokriteti su se samo nasmejali ili jednostavno odgovorili sa: „Bla bla bla!“ Posle smrtonosne epidemije, samo su dotični muškarac i njegova porodica ostali, dok je svet u potpunosti bio pro-čišćen od običnih maloumnika i svih bla-bla žitelja. Tada sin reče čoveku: „Tata, možda bi trebao napisati istoriju u vezi bla-bla kako bismo znali šta nikako da ne postanemo!“ „Ne brini sine! Ti užasni debili prirode, taj vanserijski maloumni šljam sa margina opšte svesti je predstavljao kolosalnu grešku koju vasiona neće tako lako ponoviti, barem ne u doglednoj budućnosti... Oni su bili nepreva-ziđeni vrhunac ekstremne gluposti i u toj meri su nenor-malna pojava: da je i sama pomisao na njih, odnosno njihovog mogućeg upravljanja društvom i civilizacijom, nešto najmorbidnije što može biti... Najvažnije od svega je da nikad više ne dozvolimo maloumnicima i pervertima da preuzmu naš svet! Jer nas trebaju predvoditi i nama upravljati najpametniji muškarci, a ne mediokriteti ili patetični idioti čiji je jedini cilj, u životu, da steknu i zadrže svoje pozicije moći i uticaja.“

142

Dragan Glavašić

ŽETVA ISKONSKE ENERGIJE

U nama srodnoj germanskoj mitologiji9, Jagrasil je neverovatno kosmičko drvo jasena. To je zapanjujuća,

neopisiva, drevna tvorevina koja u sebi sadrži i podržava celu vasionu… Vrhovni bog Odin i njegova dva božanska brata (Vili i Ve) su napravili čoveka od jasena dok su od inferiornog bresta sačinili ženu, kao njegovu saputnicu,

sluškinju, da mu bude spoljni reproduktivni organ. Bila je sreda i jedno od onih tipičnih poslepodneva. Sve je baš bilo uobičajno izuzev što se tri domaćice iz pred-građa nisu nalazile na njihovom predodređenom radnom mestu. One nisu ni kupovale u svojoj omiljenoj robnoj kući, što je bila njihova najčešća aktivnost u slobodnom vremenu. Umesto toga bile su unutar lokalnog tržnog centra. Sedele su i pile kafu u malom restoranu; radeći svoju drugu omiljenu aktivnost posle kupovine a to je bilo ogovaranje. Međutim, tokom jedne lucidne transakcije informacija po pitanju ko je sredio koju, kada i kako: jedna od njih, preciznije rečeno gospođa Kolins shvatila je da intenzivno konzumiranje tečnosti ima svoj danak te zahteva od nje urgentan odgovor. No problem je iskrsao u najgorem mogućem trenutku kada je Sindi Roberts pričala o jednom veoma agresivnom muškarcu koji je 9 Slovenska i germanska mitologija su međusobno veoma srodne i spadaju u užu familiju nordijskih mitologija; kao i u širu porodicu evropskih mitologija.

143

Čuvari Plamena

zatrudneo nekoliko srednjoškolki pa je imao nezahvalnu moralnu obavezu da izabere i oženi jednu od njih... Što je bila najznačajnija informacija koju su te žene ili bilo koje druge ženske osobe ikad mogle intelektualno spoznati i međusobno razmeniti. Ipak, shvatajući neopisivu urgentnost fiziološke situa-cije u kojoj se obrela, gđa. Kolins je pohrlila prema toale-tu, ali kad je tamo stigla bilo je već prekasno: na njenoj haljini se pojavila lako uočljiva mokra površina a i njene najlonke bile su užasno uneređene. Sva u panici, ušla je u toalet, našla prvi slobodni odeljak i nekontrolisano zalupi-la vrata za sobom, što se ispostavilo kao kobna greška. Potom je otvorila prilično veliku tašnu koja je u sebi sadržala zapanjujuću količinu stvari, uključujući i novu haljinu, nove najlon čarape i odgovarajuće sandale. Pošto je uspešno promenila isflekanu odeću, gospođa Kolins duboko uzdahnu a na njenom licu se pojavio opu-šteni osmeh pre nego što ponovo postade izrazito bledo. Njen najgori košmar se upravo obistinio i najužasniji osećaj je obuzeo njeno telo. Tog trenutka je shvatila situaciju u kojoj se obrela: samu sebe nesmotreno je zak-ljučala unutar klozeta pri čemu, da stvari budu još gore, bila je u pitanju brava koju ona do tada nije imala prilike viditi. Najgore od svega, uputstvo za korišćenje dotične brave bilo je neverovatno komplikovano, sa tačno pet tački (radnji) koje su se morale obaviti jedna za drugom i to baš po specifikovanom redosledu. Pritom nije bilo nikakvih propratnih kolor ilustracija. Uputstvo je ovako glasilo:

1. Koristite samo palac i kažiprst jedne ruke. 2. Stavite ih na okruglu kvaku brave. 3. Čvrsto je zgrabite. 4. Okrenite šaku u smeru kretanja kazaljke na satu.

144

Dragan Glavašić

5. Nežno gurnite vrata dok se ne otvore. No, pet tački su bile, za običnu žensku osobu, previše (barem za pune tri tačke previše); bile su tako kompliko-vane—naročito tačka broj četiri je bila neopisivo zbunju-juća—pa je gđa. Kolins pokušala, u izlivu opšteg očaja-nja, da pozove svoje drugarice ili obezbeđenje preko mobilnog telefona. Međutim, signal nije bio dovoljno jak da je izbavi iz ove užasne situacije. Ne znajući šta drugo da uradi, ona pokuša da otvori vrata tako što je udarila bravu telefonom [ovaj očajnički potez među ženskim osobama poznat je kao prizivanje božanske intervencije]. Ali ni to nije urodilo plodom: sve što je uspela da uradi jeste da slomi mobilni, koji se raspao u gomilu krhotina. Potom je njena ruka zaronila duboko u tašnu i izvadila jednu od onih beskorisnih elektronskih naprava, zvanih staner, koja se navodno koristi da osujeti potencijalnog kriminalca naročito pri pokušaju silovanja, uz pomoć velike količine visoko naponske struje. [Dotičnu napravu ona nikad, do tada, nije imala priliku da upotrebi ali ju je volela nositi sa sobom i pokazivati svojim drugaricama kako bi na taj način sugerisala njene potencijale i biološku podobnost, usled čega veliki broj muškaraca nije imao ništa bolje na pameti nego da smišlja načine kako da je zaskoči.] Stavila ju je na metalnu bravu a levom rukom je zgrabila drugu stranu brave [koja je da ponovimo, još jednom, bila od metala, pa samim tim i odličan provodnik elektriciteta]. U trenutku kad je pritisnula dugme, velika količina elektrona je jurnula ka njenom prstu i narednih nekoliko minuta gospođa Kolins se tresla kao luda, sve dok se baterija nije ispraznila. Tada je jednostavno izgu-bila svest i pala na pod, te se pritom otkotrljala ispod vrata u slobodu.

145

Čuvari Plamena

Posle nekog vremena nametnutog spavanja, gđa. Koli-ns se probudila na podu ne shvatajući šta se desilo ili kako se obrela tamo, pokupila je svoje stvari i pridružila se drugaricama u bašti... Međutim, iako bi se ovaj mali inci-dent mogao smatrati uobičajenim kad se radi o slabijem polu a u isto vreme veoma neobičnim sa stanovišta sna-žnijeg pola; ipak, nezavisno od toga da li uzmemo muški ili ženski stav: činjenica je da dotična bizarna avantura gđe. Kolins nema baš puno dodirnih tačaka sa glavnim subjektom ove priče... Nekih 140.000 totalno primitivnih i neverovatno divljih Mongola su se okupili radi invazije jednog ostrva u Paci-fiku, koje je navodno branilo 90.000 isto tako primitivnih i divljih samuraja. To se sve u stvari desilo pre nekoliko vekova. Ali kada su patetični samuraji čuli da je ogromna invazija na pomolu: oni su izvršili kolektivno samoubi-stvo (njihov tradicionalni harikiri). U međuvremenu, nadolazeće horde su sakupile 4.000 čamaca za prelazak preko mora. No, to je bila jedna nekompetentna gomila prljavih divljaka koja nije znala ništa o gradnji brodova, niti o higijenskoj potrebi pranja i kupanja. Njihove jedno-stavne čamce—koji su mogli biti korišćeni za plovidbu rekom, iako nisu imali kobilicu—čim su uplovili u uzbu-rkano more, potopila je iznenadna oluja i sve odreda podavila; a usput im još omogućila i da se po prvi i zadnji put u životu okupaju... Mada, dotični istiniti i krajnje bizarni slučaj iz svetske istorije može nekom zvučati interesantno, on ipak nema nikakve veze sa gospodinom i gospođom Olsen iz Južne Dakote, koji su osnovna tema ove pripovetke. Stoga, bilo bi pametno da započnemo ovo priču iz početka... Samo ovaj put je zagarantovano da će sve biti urađeno baš kako treba!

146

Dragan Glavašić

Vikinzi su bili neverovatno inovativni graditelji unikatnih brodova, zvanih „zmaj“, koji su naravno imali kobilicu što im je omogućilo da preduzmu dugačka putovanja morem, pa su između VIII i XI veka učestalo plovili do Engleske, kako bi njene žitelje pljačkali, silovali, pustošili na živo i mrtvo! Samim tim veliki procenat Britanaca imao je vikinšku krv u svojim venama. Jedna od njih je bila niko drugi do Heder Olsen. Erik Olsen, međutim, nije bio jedan od njih, čak ni blizu toga, jer on nije bio ni Britanac; u stvari on je bio punokrvni Danac [a to znači 100% Viking], koji je došao u SAD iz Evrope, pre dvade-set pet godina. Gospodin Olsen se mogao opisati na razne načine. Na primer, on je bio izraziti poznavalac predivnih priča iz nordijske mitologije i veliki poštovalac Tora i Odina (boga groma i vrhovnog boga svih Vikinga) kao i Peruna (vrhovnog slovenskog boga koji je ujedno bio i moćni bog groma). Ipak, važnije od toga je činjenica da se mo-glo kazati kako on nije bio dobar ili poznat naučnik, ali samo zato što bi se pravilno trebalo reći kako je on u stvari bio ubedljivo najbolji! Zasigurno najveći um koji je ikad živeo [ne računajući: Platona, Aristotela, Koperni-ka, Njutna, Dekarta, Hjuma, Lobačevskog, Ničea, i tamo još nekih]. No, među živim ljudima i svim ženama (živim ili mrtvim): on je definitivno bio bez premca. Niko mu nije mogao ni prići a kamoli se porediti sa njim. Preko dvadeset godina Erik je stanovao u istoj kući na velikoj farmi, blizu Kasl Roka, koju je kupio godinu dana pre no što je oženio Heder. Njih dvoje su imali uspone i padove ali sve to nije brinulo Erika jer je uvek imao svoju porodicu uz sebe, koja je inače bila velika [četiri sina, tri ćerke, ženu koja ga je obožavala a uz to još i znatan broj mladih, atraktivnih ljubavnica]. Najvažnije od svega oni su bili jedna kompaktna mala grupa i pored ograničenih

147

Čuvari Plamena

prihoda koji su dolazili samo od profesorske plate gospo-dina Olsena, koji je kao predavač mehaničkog inženje-rstva radio na lokalnom koledžu. I pored svega ipak su uspevali da se snađu, da uživaju u životu što više mogu. Erik nije bio običan čovek: on je bio sanjar monumentalnih razmera. Njegov san je bio i više nego izuzetan... On je, u svari, jedan od tih retkih ljudi koji nije samo negodovao što je cena benzina preskupa već i delaju po tom pitanju... Na svom imanju ceo podrum kuće pre-tvorio je u laboratoriju. Taj specifičan događaj odigrao se pre devetnaest godina, kad je Erik imao trideset dve go-dine i oženio upola mlađu Heder. To su bile godine nade i iščekivanja kad je sve izgle-dalo jednostavnije i svetlije. Ali život je sadržao i nelago-dnosti koje iznenada iskrsnu kad bi se najmanje očekiva-lo. Sa druge strane, jedna stvar je ostala konstanta, to je bila njegova odlučnost da reši problem koji je izabrao da mu bude zvezda vodilja, njegov veliki doprinos čoveča-nstvu, i spomenik koji će sam sebi izgraditi tokom svog života: epohalno otkriće jeftine, lako dostupne i neograni-čene energije koja će učiniti bespotrebnim sve te kompa-nije nafte, te na taj način osušiti izvore moći koji su tajno podgrevali i podsticali terorizam po celom svetu! Jeftin i neograničen izvor energije bio je njegov cilj koji je izne-nada došao na dohvat ruke i čije će ga otkriće učiniti neizmerno srećnim. Da i ne govorimo kako bi on sam mogao uštediti veliku svotu novca tako što će svoje ene-rgetske potrebe na farmi i po pitanju prevoza rešiti upotre-bom ove nove energije. Najbolje od svega, on je jedini na svetu zaista znao kako to da uradi... Tog izuzetnog dana, kada se zadivljujuće rešenje izne-nada pojavilo, prof. dr Olsen je bio u svom kabinetu i primao studente, dok su njegove misli bile zaokupljene nečim drugim. Za to vreme njegov mozak je razmišljao o

148

Dragan Glavašić

datom problemu čije mu je rešenje značilo više od svega ali koje ga je izbegavalo već dugi niz godina. Usred objašnjavanja suštinskih razlika između atoma helijuma i vodonika, iznenadni bljesak duboke spoznaje protutnja njegovom glavom. Mentalna oluja je vibrirala unutar Erikove lobanje. Centralni nervni sistem je odmah stupio u stadijum hiperprodukcije. To je bilo kao neočekivani udar groma neviđenih razmera koji ošamućuje i ostavlja u šoku. Iznenada se pojavilo dugo iščekivano rešenje! Na prvi pogled izgledao je totalno zapanjen, u stvari, zadivila ga je jednostavnost odgovora—pa je samim tim bio ube-đen da će to doista funkcionisati. „Izvinite,“ bilo je sve što je mogao reći studentu koji se nalazio u njegovoj kancalariji, pre no što je zgrabio jaknu i izjurio napolje. „Hoćete li da vas sačekam ili da zaključam kabinet?“ upitao je zbunjeni mladić. Ali nije bilo odgovora. Profesor Olsen je žurio prema liftu, pa dole ka garaži u podrumu gde je njegov auto bio parkiran. Veoma brzo, stigao je do autoputa, vozeći pre-ma planinama i svojoj izolovanoj farmi. Deca su već bila kod kuće i gledala TV. Jeli su čips ili se igrala po kući kada su primetili auto svog oca kako se zaustavlja ispred ulaza. Onda su videli kako u žurbi odla-zi u podrum, kao da ih nije ni primetio, što je doista i bio slučaj. Njegov najstariji sin, Kevin, je odlučio, iz poštovanja koje je inače uvek imao prema ocu, da istraži šta se doga-đa. Polako je otvorio vrata laboratorije i sišao niz stepe-nice. Video je kako Erik sastavlja nekakvu napravu, kao da Kevin i nije prisutan. Znači sve je bilo unutar razvuče-nih granica normale, barem što se ticalo Kevina, te shva-tajući intenzitet koncentracije svog oca i njegovu posve-ćenost poslu, tinejdžer se tiho izvukao iz laboratorije.

149

Čuvari Plamena

„Šta se događa?“ prošaputala je Sendi, najmlađa od njegovih sestara. „Ne znam,“ odgovori Kevin, „otac me nije ni primetio dok sam bio dole. To je malo čudno.“ „Misliš, veoma čudno čak i kad je tata u pitanju,“ nasmeši se Heder. Posle nekog vremena, svi su posustali u komentarisa-nju Erikovog neobičnog ponašanja a zatim polako jedno za drugim otišli na spavanje. Samo je gospodin Olsen ostao da radi cele noći i sledećeg jutra kada su njegova žena i deca ustali, našli su ga kako sedi u omiljenoj fotelji i pije viski iz flaše koju je specijalno, još davno, kupio da proslavi rešenje zagonetke svog života, njegovog velikog doprinosa čovečanstvu, epohalno otkriće i ostvarenja jednog plemenitog sna! Svi su se u tišini okupili oko njega i posmatrali ga kao opčinjeni. Shvatili su da se nešto veliko desilo te noći dok su spavali. Tada je jedan od njegovih sinova, Džon, izgubio strp-ljenje i skoro uzviknuo: „Šta je bilo?“ Ali Erik se nije osvrtao na pitanje niti na njihovo prisustvo. On je jednostavno sedeo i pio viski, uživajući u svakoj kapi, i svakom trenutku. Pošto nisu dobili nikakav odgovor, Kevin je ponovio pitanje sa još većim žarom: „Oče, jesi li uspeo? Jesi li napokon našao rešenje?“ Prof. dr Erik Olsen je podigao čašu. Njegove oči su bile vodnjikave i pune osmeha. „Nego šta! Mislim da možemo baciti naše račune za struju i zaboraviti sve troškove u vezi benzina.“ Mašina je bila stvarno zadivljujuća, najingenioznija na-prava ikad načinjena od strane ljudskog uma. Koristila je jeftinu i lako dostupnu sirovinu da oslobodi ogromnu količinu čiste energije. Samo nekoliko sekundi rada bi

150

Dragan Glavašić

stvorilo dovoljno električne struje za celokupne jednogo-dišnje potrebe porodice Olsen. Nekoliko minuta rada bi proizvelo dovoljno energije da opskrbi ceo jedan grad; dok bi dva sata neprestanog rada omogućilo da SAD funcioniše punih mesec dana. Međutim, pošto je izum bio potpuno nov, Erik je podesio da uz njega ide kolektor energije srednje veličine, te samim tim ne bi bilo preporu-čljivo da naprava neprestano radi duže od dva sata jer bi tada postala izuzetno nestabilna i prouzrokovala veliku eksploziju koja bi sravnila sa zemljom i najveći od grado-va sa njegovom okolinom. Heder Olsen je odmah pozvala nekoliko vodećih radio i TV stanica, sve novine, najuglednije univerzitete. Poruči-la im je da dođu u njujorški Park Hotel gde je njen muž planirao da održi svečanu konferenciju za štampu. Za to vreme, Erik je već bio na putu ka istočnoj obali. Let nije dugo trajao i on se već obreo u taksiju koji je jurio cen-trom Njujorka prema hotelu. Toliko je bio uzbuđen u vezi svoje prezentacije da nije ni primetio užas oko njega koji je osvojio ovaj, nekad davno, divan grad. Kada se taksi zaustavio ispred hotela, iznenadilo ga je što nijedan novinar nije već tamo da ga dočeka, ali ga to nije previše uzrujalo. Oni još nisu znali istinsku vrednost njegovog otkrića. Shvatajući da ima nekoliko sati pre početka konfere-ncije, Erik je otišao do svoje sobe i legao na krevet. Bio je prilično uzbuđen jer je dugo iščekivani trenutak napo-kon stigao. Stoga da se malo opusti i bolje spremi za prezentaciju, uključio je TV. Prevrtao je po kanalima bezuspešno pokušavajući da nađe bilo šta prikladno za gledanje. Neuspešna potraga na trenutke je postajala veoma iritirajuća. Najužasnije od svega, ispostavilo se, bio je takozvani Istorijski kanal koji je pokušavao name-

151

Čuvari Plamena

tnuti bizarnu propagandu tako što su uzdizali i lažno predstavljali jednu, u stvari, patetičnu „invaziju“ Japana od strane mongolskih hordi; kao da je taj morbidni doga-đaj u svetskoj istoriji nešto što bi interesovalo bilo kog imalo normalnog čoveka...

Ovo gledanje TV-a je prouzrokovalo totalno suprotno i krajnje neželjeno dejstvo, pa shvativši da će se samo još više uzrujati od opštih budalaština, Erik odluči da isključi opasnu napravu kad u zadnjem momentu primeti nešto neočekivano. Radilo se o konfrenciji za štampu, što ga je navelo na dodatno strpljenje, naročito kad je postalo oči-gledno da je u pitanju značajni medijski događaj: većina TV stanica su ga prenosili uživo, čak su se i nacionalne TV mreže priključile. Uobičajeni programi su iznenada prekidani što je navelo Erika na pomisao kako se možda radi o njegovoj konferenciji za štampu, a to bi bilo veoma čudno... Ali možda su nekako počeli i bez njega... Tada je video ženu koja je predstavljena na konfere-nciji i nazvana najvećim naučnikom i izumiteljem našeg doba. Uskoro je postalo jasno da je ona uradila nešto neverovatno, barem po proceni medija, nešto što nijedna druga žena nije uradila pre nje: ona je našla jedan totalno novi i posve originalni način da upali vatru! Njen metod je, međutim, bio donekle komplikovan jer se sastojao od tri kamena (dva velika i jednog malog) plus tri dugačka štapa i kofe pune ekstremno zapaljive supsta-nce. Štapovi su postavljeni u obliku postolja (tronožca) dok je jedan veliki kamen stavljen na vrh a drugi veliki kamen postavljen odmah ispod na kantu sa zapaljivom tečnošću. Potom je neki bejzbol igrač pozvan da baci mali kamen tako da udari veliki kamen koji će da padne i sudari se sa donjim velikim kamenom što bi trebalo proi-zvesti varnicu koja će zapaliti tečnost i početi vatru.

152

Dragan Glavašić

Ideja je bila komplikovano jednostavna—kako bi možda neke ženske osobe mogle kazati—i trebalo bi da urodi plodom, barem u teoriji, no pošto eksperiment nikad nije bio izveden u praksi postojalo je pitanje da li će ovaj prvi ženski izum u istoriji čovečanstva biti dovoljno fu-nkcionalan da se komercijalno primeni i masovno name-tne ionako već žestoko sluđenoj populaciji. Kako je tre-nutak istine stigao, svi su prestali da dišu i zabezeknuto gledali u bacača, dok su reporteri šaputali publici širom sveta, s namerom da uzdignu značaj cele prezentacije. Svetla su postepeno gašena, a onda se upalio reflektor. Neočekivano, plavuša izumitelj izađe na scenu sa rečima: „Dobrodošli, svi odreda! Tako mi je drago što ste stigli u ovako velikom broju. Hvala vam. Dozvolite mi da samo kažem, uh, baš sam oduševljena... Svi su mi govorili: Endži, ti si neverovatna! Ti si domaćica a ne izumitelj; ali znate šta—svi su oni pogrešili! U svakom slučaju, kao što već znate, ovo je moj prvi izum ali nemo-jte se brinuti, ima još toga u mojoj glavi... Još štošta će iz nje izaći!“ Ona uperi kažiprst u svoju slepoočnicu a svi prisutni počeše entuzijastično tapšati dok nije nastala opšta eufo-rija, na granici sa delirijumom; kad se iznenada upali lajtšou, propraćen velikim brojem balona koji su padali sa tavanice. Čim se izliv emocija stišao, gospođa Endži Kolins je nastavila svoj govor. „Moj sledeći izum će biti jedna mala stvar koju zovem točak... Stoga bih obavestila prisutne članove poštovanog Nobelovog komiteta, koji su stigli iz Skandinavije upravo zbog večerašnje demonstracije, da takođe obrate pažnju i na sledeću. Zasigurno će ih i ona žestoko impresionirati.“ Čuvši upravo izneseno, jadni ostaci nekadašnjih Viki-nga su samo ljubazno klimnuli glavama, a pošto su oči-gledno bili očarani onim što su videli do tada i neverova-

153

Čuvari Plamena

tnim lajtšouom koji je zadivio sve prisutne, odmah su pozvali svoju centralu. To je na trenutak stvorilo dojam kako je Nobelova nagrada iz oblasti fizike našla svog laureata za tu godinu. Ipak, domaćica je nastavila sa besedom: „U svakom slučaju, po pitanju izuma koji ste svi došli da vidite veče-ras... Baš je čudno, došao mi je u snu... Strefio me je kao udar groma, jednog dana, kada sam nekim čudom—a verujte mi da je to morala biti božanska intervencija u pitanju—zaspala na podu toaleta veoma finog malog restorana u tržnom centru. To je jedan izuzetan kafić sa veštačkim cvećem i najbolje od svega, oni prave nevero-vatne kolače. U stvari, najbolje kolače... Sa druge strane, nemojte me samo pitati kako sam dospela tamo... Mislim, kako sam se obrela da spavam na podu klozeta... Jedno-stavno, nemam pojma kako sam došla tamo ili šta sam radila tamo ili zašto se bilo šta od toga upošte desilo: samo šta god da je u pitanju mora da je bilo nešto vrlo značajno. U svakom slučaju, zbog toga ja sad imam ovaj mali izum da vam svima pokažem. E pa, toliko o istoriji, a u ovom trenutku, bih zamolila najboljeg bejzbol bacača iz američke lige da preuzme ovaj eksperiment. Izvoli Džek!“ Reflektor je zamenjen brzotrepćućim svetlom dok je bacač uzeo mali okrugli kamen i zamahnuo ali pošto je imao jedan od onih loših dana, ili možda usled uznemira-vajućeg trepćućeg svetla koje sigurno nije bilo od pomoći, promašio je veliki kamen i umesto njega udario novinarku iz Vašington Posta. Projektil ju je strefio pravo među oči i raspolutio glavu. Drugi pokušaj je bio malo bolji i pogo-dio je CBS producenta pre nego što se odbio i ozbiljno povredio njegovog snimatelja, takođe. Treći pokušaj je bio najbolji do tada jer je pokosio celokupne ABC i NBC radio i TV ekipe... Sedamnaesto bacanje je uspešno pogo-

154

Dragan Glavašić

dilo namenjenu metu—verovatno usled činjenice da nije još puno ostalo od medijskog osoblja i usled toga što je šesnaesti pokušaj pogodio trepćuće svetlo, a pošto su petnaest posetilaca, uključujući i dva predstavnika Nobe-love nagrade već poslata u bolnicu—te kako je mali ka-men odskočio od velikog, ovaj se stropoštao na drugi veliki kamen, no na njihovu opštu sreću nije prouzroko-vao varnicu jer bi u tom slučaju kofa sa avionskim gori-vom (kerozinom) zasigurno eksplodirala što bi ih sve usmrtilo. Umesto toga, kofa se samo uzdrmala prosuvši izvesnu količinu zapaljive tečnosti u trenutku kad je novinarka iz Sky vesti iznenada skočila ko oparena, usled čega joj je tašna pala na pod, sa takvom silinom da je njen staner ispao iz torbe i sam se uključio: što je istog trenu-tka zapalilo prosutu tečnost prouzrokujući masovnu eks-ploziju kerozina u kofi, koja je totalno sagorela sve prisu-tne kao da je bila aktivirana napalm bomba! Sve do tada, Erik Olsen kao i milioni drugih zabeze-knutih gledalaca u šoku je posmatrao TV ekran. Do te mere je bio ošamućen da nije bio svestan ni gde se nalazi ni koliko je sati. Na njegovu sreću, u zadnjem momentu se pribrao i ukapirao da je njegova konferencija za štampu na redu; pa je pohrlio niz hodnik sa svojom izuzetnom napravom u ruci. Još uvek su ga slike upravo viđene katastrofe proganjale, naročito prizor tog ženskog idiota koja je ponovo izmislila vatru i tih bizarnih spodoba sa medija koji su odlučili da to predstave kao značajno intelektualno događanje, kao nešto što će obeležiti našu celu epohu... Gospodin Olsen je pritisnuo dugme za peti sprat, gde se nalazila sala za konferenciju. Izašao je iz lifta i krenuo desno uputivši se niz hodnik, pored ženskog toaleta—iz koga se čuo visoki glas kako panično cvili i zapomaže, ali pošto je bio u žurbi Erik nije imao vremena da spašava

155

Čuvari Plamena

žene iz toaleta—nastavio je sve do kraja hodnika pa skre-nuo levo i napokon stigao u sobu za konferencije. Na njegovo veliko iznanađenje i najveći šok u životu, u poređenju sa tom drugom novinskom konferencijom, kod njega apsolutno niko nije došao. Ta izludela domaćica je prizvala svaku vodeću medijsku kuću i sve TV stanice iz Severne Amerike i šire dok na njegovu konferenciju niko nije došao! Niti jedan reporter nije bio prisutan. Sledeća dva sata prof. dr Erik Olsen je sedeo u potpu-noj tišini i strpljivo čekao da vidi hoće li se iko pojaviti. Što je bilo gubljenje vremena jer mediji nisu bili ni izbliza zainteresovani da saznaju šta je on otkrio. U stvari, svi mediji su već bili zauzeti informisanjem o velikom nau-čnom eksperimentu koji se izmakao kontroli i prouzro-kovao znatan broj žrtava, naročito među novinarima. Sa druge strane, mediji ne bi došli na njegov skup bez obzira šta je on otkrio, jer je to bio jedan pomahnitali svet: u kome istina, mudrost i pravi kvalitet nemaju nikakvu vrednost, ali gde su negativna selekcija, korupcija, pozna-nstva i veze, nemoralnost, prevara i obmana, dekadencija i ekstremna perverzija značili put do uspeha. Svet u kome dominiraju mediokriteti, prevaranti i perverti; odnosno, u kome nema mesta za genije... „Da sam žensko, verovato bi došli,“ prošaputao je Erki Olsen dok je krv Vikinga strujala njegovim venama.

„Ili da sam iz Mongolije, mediji bi se verovatno poja-vili,“ odbrusi on dok je njegova vikinška krv počela ključati.

„Ili kad bih kojim slučajem bio lezbejka iz Mongolije, oni bi zasigurno došli!“ uzviknu Viking koji je odlučio da prolije krv, i to ne svoju. Rukom je nervozno tapšao po napravi koju je doneo sa sobom. Bio je to mali uređaj, ali zaista veoma moćan. Tada njegovu pažnju privukoše nameštaj i zidovi prosto-

156

Dragan Glavašić

rije, napravljeni od brestovog drveta... To je bila, u njego-voj podsvesti, zadnja kap koja je prelila čašu... Odjednom, potpuno neočekivano, na njegovom ogorčenom licu se pojavi osmeh dok mu prsti nastaviše svoj ples po napravi. „Mislim, da ću im dati sve što su zaslužili!“ izusti on. Povukao je nekoliko opruga i pritisnuo dugme a potom ustao i pošao napolje, ostavivši napravu iza sebe. Erik Olsen je prošao pored prijavnice prema izlazu. Uzeo je taksi i užurbano se uputio pravo na aerodrom. Avion, u kome se nalazio gospodin Olsen, upravo je uzleteo i on je mogao videti obrise grada Njujorka kada se iznenada pojavi veliki udarni talas od eksplozije koja je nastala u regiji Centralnog Parka. Proširila se kao neumo-ljiva armija razjarenih Vikinga koja sravnjuje sve pred sobom, demolirajući celokupnu metropolu, svih pet kan-tona kao i delove Nju Džerzija, Long Ajlanda, i Kone-ktikata. I dok su ostali putnici bili šokirani i van sebe, Erik se samo nasmešio i zaspao mirnim snom. Ispred njega je bilo vreme izobilja: bez računa za struju ili prevoz. On je imao neiscrpan izvor besplatne energije koji će mu trajati ceo život a pripadao je samo njemu i njegovim potomcima. Tamo u Južnoj Dakoti, unutar bašte koja je imala nekoli-ko divnih jasenovih stabala i u kući u potpunosti sagrađe-noj od superiornog drveta jasena, bila je dnevna soba ispunjena prvoklasnim jasenovim nameštajem, gde su sedeli članovi Erikove porodice dok su gledali užasni TV (koji naravno nije bio napravljen od jasena). Sinovi i kćeri su se nadali da vide očevu trijumfalnu konferenciju za štampu i njegov epohalni uspeh u sferi nauke, ali ume-sto toga videli su neku glupavu ženu koja je izumela točak i vatru, te samo što nije dobila Nobelovu nagradu u fizici

157

Čuvari Plamena

za to, dok se njihov otac nigde nije mogao ni videti ni čuti. „Ako znam Oca dobro, oni su napravili kardinalnu grešku! Najveću grešku njihovih života...“ reče Kevin, najstariji sin gospodina i gospođe Olsen. „Užasnu grešku!“ ponovi jedna od ćerki. „A tek one dileje iz Nobelovog komiteta: htedoh reći, svake godine oni nalaze najgore mediokritete i daju im ogromne pare, slavu i uticaj u vidu te ogavne nagrade!“ „Moželi se to uopšte zamisliti: davanje navodno veli-kog priznanja i medijskog prostora nekome kao što je žena kreten za njen izum vatre. To je bizarno i morbidno do besvesti!“ „Sami su krivi!“ zaključi jedan od sinova. A potom kao i nekakvo proročanstvo koje se ispunja-va, oni videše neopisivu katastrofu koja je zadesila grad Njujork sa okolinom. Kako je CNN prenosio sve uživo, drugi po redu sin je gledajući sve to ustanovio: „Da, to je naš Tata na delu! Rekao bih da je sve sa njim u redu samo je malo uznemi-ren po pitanju medijskog tretmana koji je dobio na isto-čnoj obali.“ Potom Kevin izusti: „Da su me pitali, ja bih im rekao: ne zezajte se sa Ocem!“ Svi su se nasmejali a Kevin je nastavio, „Znao sam da će nešto dobro da iskrsne od njegovog neumornog rada i truda... Ali potpuno i totalno uništenje grada Njujorka i kolateralna eradikacija skoro celokupnih medija su preva-zišli sva moja očekivanja! To je prosto zadivljujuće do-stignuće, bez premca u celoj istoriji. Trebali bi mu dode-liti Nobelovu nagradu za mir i drugu za fiziku povodom jednog ovakvog zadivljujućeg dostignuća!“ „Naš Tata je prevazišao sam sebe, ovaj put,“ izusti srednja ćerka.

158

Dragan Glavašić

Heder nije ništa rekla već im je svima sipala sok od jabuka a potom su ponosno podigli čaše u čast pobednič-kog duha koji se ne može poraziti, onoj iskri apsolutne veličine koja se nalazi u svakom pravom geniju, i naravno u slavu neprikosnovenog starešine njihove porodice, koji se pokazao kao častan izdanak iz dugačke loze Odinovih, Torovih i Perunovih poštovalaca i sledbenika.

* * * [Autor želi da ukaže na činjenicu da je ova prića delimi-ćno inspirisana stvarnim avanturama dve ženske osobe, brinete i plavuše, iz Beograda: Sonje i Danijele (čiji su neki od predaka mogli vrlo lako biti Vikinzi); i od strane svih ženskih stvorenja (naročito Britanki, čiji su preci vrlo verovatno bili Vikinzi) koje tajno ili podsvesno žale ne-stanak Vikinga, odnosno, okončanje njihovih nemilosrd-nih osvajanja.]

159

Čuvari Plamena

DUBOKI SVEMIR Nekad davno, nalazila se napredna civilizacija, u jednoj od udaljenih galaksija. Tokom svog postojanja ona je napravila veoma sofisticiranu sondu koja je bila u stanju potpuno samostalno da leti kroz svemir sa ciljem da ga prouči... Štaviše, sonda je bila konstruisana tako dobro da je, suštinski gledano, mogla večno ploviti dubokim sve-mirom izbegavajući ili eliminišući sve potencijalne opas-nosti... Kada je, usled neočekivanih dešavanja, sama civilizacija, koja je napravila i poslala letilicu u svemir, izumrla, sonda je i dalje nastavila svoju misiju istraživa-nja beskrajne vasione... Raketa je uzletela sa dva ruska kosmonauta: Olegom Mijalkovskim i Vladimirom Genadovim. Rusi su već imali značajnu prednost u poređenju sa Amerikancima po pitanju trke u svemiru, kada je deseto lansiranje ruske posade naišlo na neočekivanu prepreku. Dok je svemirska kapsula kružila oko Zemlje, od nio-tkud se pojavilo jedno izuzetno jako magnetno polje i svojom ogromnom snagom povuklo rusku posadu u dubo-ki svemir. Oleg i Vladimir više nisu imali mogucnosti da se vrate nazad, na Zemlju, a zalihe hrane, vode i kiseonika bile su ograničene, dovoljne za najviše nedelju dana. Kad su bile istrošene, počeli su se manifestovati prvi simptomi pomu-ćene svesti i oba astronauta su polako tonuli u halucinaci-je. Priviđale su im se stvari koje nisu stvarne. U jednom trenutku bi sebe videli na Zemlji kako plivaju u bazenu

160

Dragan Glavašić

punom bistre vode ili jedu obiman ručak, u sledećem su umišljali da studiraju na Moskovskom univerzitetu, a odmah potom bi videli čudno plavo svetlo kako pulsira ispred njih. No za razliku od ostalih priviđenja, plavo svetlo i nije bilo nikakvo priviđenje. Njihovom svemirskom brodu se doista velikom brzinom približavala neobična letelica u obliku pulsirajućeg svetla. Radilo se upravo o sondi koja je prolazila neposredno pored planete Zemlje i nehotice povukla za sobom dva Rusa. Bila je to izuzetno napredna letelica, poreklom iz galaksije mnogo svetlosnih godina udaljenoj od Mlečnog puta. Veštačka inteligencija, sa sonde, odlučila je da pobliže izuči dva astronauta. Naročito, pošto je mileni-jima putovala svemirom bez ikakvog susreta sa stranim intelegentnim oblicima. Zbog toga sonda je prebacila kosmonaute u svoju centralnu prostoriju koju je pretho-dno u potpunosti prilagodila potrebama živih bića sa planete zemlje, te odlučila da održi dva čoveka u životu i to tako što će ih dovesti u stadijum sličan nekoj vrsti večnog sna, ili još bolje kazano unutar virtualne stvarno-sti: dajući im mentalne stimulacije preko specijalnog plavog polja a potom posmatrajući njihove moždane reakcije. Na taj način, Oleg i Vladimir su bili unutar energet-skog polja i veštački održavani u životu, sanjajući ili smišljajući bezbroj raznih avantura. To je učinilo njihov večni život sve samo ne dosadnim ili nesnosnim... [Te uzgred omogućilo i veštačkoj inteligenciji i ljudima da ne polude. Odnosno, koliko je sonda bila neophodna ljudima da ih održi u životu toliko su i ljudi postali potrebni vešta-čkoj inteligenciji da je održe u domenu zdravog razuma te da joj omoguće da ispoštuje svrhu svog postojanja.]

161

Čuvari Plamena

U jednoj od prvih avantura, njih dovojica su bili filo-zofi na Moskovskom univerzitetu i raspravljali metafizi-čke teze po pitanju epistemologije. U drugom dešavanju, Vladimir je postavljen u poziciju hipnotizera koji zabavlja publiku na prezentacijama širom Evrope. Tom prilikom Oleg je podvrgnut raznim sugestijama.

Tako su dva otpisana Rusa ostala unutar zaboravljene letelice, iz jedne davno nestale civilizacije, da večno plove svemirom, unutar plavog svetla, da nesmetano sanjaju i virtualno žive u nedogled. Stvarajući simbio-tičku zajednicu sa veštačom inteligencijom. Ni bolest ni starost ih nije mogla povrediti pa su nasta-vili sanjarenje i tako neograničeno živeli unutar svemi-rskog broda napravljenog da zauvek plovi beskrajnim prostranstvima. Dva hrabra Rusa su večno živela u svo-jim snovima: prešavši iz lične tragedije u neizmernu sre-ću, u jedinu moguću Valhalu, ali do koje se moglo doći samo uz pomoć razuma i nauke, a ne putem religija ili iracionalnih pristupa. Što se tiče same sonde, odnosno, veštačke inteligencije na njoj: ona je bila presrećna što je napokon uspela naći oblik razuma unutar ovog naizgled pustog i ogoljenog svemira... Sve što su dva čoveka smislila sonda je sa velikom pažnjom pratila a naročito je našla fascinantu tvrdnju koju je u jednoj od svojih avantura izneo Oleg. Ona parafrazirano glasi da ukoliko nema dokaza kako bilo šta iracionalno postoji onda nema nikakvog smisla uzima-ti za ozbiljno bilo šta neprovereno, kao što su: praznove-rje, vidovnjaci, religije, nadrilekarstvo, prostor i vreme, zmajevi, vilenjaci i tome slično...

162

Dragan Glavašić

EVOLUCIONI POMAK KA FILOZOFIJI

Grupa slikara se okupila na obali prekrasnog jezera u Rusiji, nedaleko od usamljenog hotela, usred divljine. Bilo je rano leto i veoma sunčan dan. Ptice su pevale a borovi se prostirali na sve strane šireći vazduhom opojan miris. Ljudi su pržili lešnike dok su jeli upecanu ribu. Planirali su da provedu ceo dan u prirodi slušajući Beto-venove simfonije, i to svih devet, sa malog MP3 aparata, da bi povremeno prilazili štafelaju i slikali predele zadi-vljujuće prirode koja ih je okruživala. Na kraju dana, uz lep provod i dobro druženje, pojeli su dosta ribe sa dobrim sirom i još boljim crvenim vi-nom... Sve je izgledalo idealno. Čak je i zalazak sunca bio neverovatan prizor. Tada jedan od prisutnih predloži ostalima: „Hajde da vidimo ko može uraditi najbolju sliku svih vremena...“ „Važi!“ odgovoriše svi uglas. Cela ideja da se pokuša stvoriti istinsko remek delo bila je dovoljno intrigantna da ih podstakne i pokrene u tom pravcu. „Možemo se ponovo sresti sledeće godine na ovom istom mestu i u isto vreme, kako bismo pokazali naše rezultate,“ predloži drugi. Kao što je bilo dogovoreno, svi su se okupili i svaki od njih doneo je svoj umetnički rad. Postavili su štafelaje i ponosno izložili slike... Svi slikari, preciznije kazano, svi izuzev čoveka iz Sankt Petersburga. Na njegovom štafe-

163

Čuvari Plamena

laju se nalazio samo prazan ram bez ikakvog platna ili slike. „Šta je to?“ upitaše ga kolege. „To je moja, do sada, najbolja slika,“ odgovori on. Svi su zapanjeno gledali u „prazan prostor“ unutar rama, iza koga su, u daljini, bile monumentalne planine. „Šta to znači?“ neko ga upita, smejući se. Tada neko drugi htede znati: „Da li ima naslov?“ Na to, umetnik odgovori: „Naravno, zove se Nevidljivi Portret Nepostojećeg Boga!10“ Svi slikari su se, istog trenutka, zaledili i stajali ukoče-ni dok se izraz njihovih lica polako preobražavao iz sme-ška u zapanjenost i strahopoštovanje te su tako, još podu-go, ostali bez ijedne jedine reči. Shvatili su da su upravo imali čast videti najznačajnije umetničko delo svih vreme-na, najbolju sliku ikad (ne) urađenu; odnosno, da su pri-sustvovali epohalnom trenutku u istoriji cele umetnosti kada je slikarstvo napustilo okvire ručne radinosti, prostih rukotvorina, zapravo, preraslo iz zanata u oblik filozof-skog izražavanja!

10 Originalno prikazana na mojoj prvoj samostalnoj izložbi, održanoj u Memorijalnoj Sali „Američkog Građanskog Rata“, Džejms E. Mo-rov biblioteke, Hantington, Zapadna Virdžinija, USA, tokom meseca oktobra 1990. god. [ili 10.032. god. LV (od začetka Lepenskog Vi-ra)]... U sećanju na Kazimira Malevića (1878-1935).

164

Dragan Glavašić

PUTOVANJE [Treća Priča iz Trilogije: Stanje Stvarnosti]

Kao što je to učestalo bio slučaj, Greg Hačinson nije imao dovoljno vremena da obavi sav posao. Problem je bio prilično kompleksan jer, usled neuobičajenih okolnosti, morao je raditi dva posla plus povremeno i honorarni posao kako bi skrpio kraj sa krajem. Ipak i pored ozbiljnog truda, njegove velike želje za uspehom u životu, sve što mu je pošlo za rukom je da jedva preživljava iz dana u dan. Posle razvoda, njegovo jedino dete, lepa mala plava devojčica, morala je da pohađa izuzetno lošu školu, u koju nijedan imalo savestan roditelj ne bi želeo poslati svoju decu. Oni su živeli u gradu Vašingtonu, gde nije bilo puno belih ljudi—kao da se radilo o Africi—pa nije bilo nikakvo iznenađenje što je njegova ćerka bila jedina belkinja u prvom razredu. Da bi održao kontakt sa porodicom, te da bi prebrodio svakodnevne probleme Greg je marljivo radio, ali nebitno šta je sve pokušavao, vrata uspeha su uvek bila zatvorena. Po profesiji bio je kompozitor klasične muzike, ali više nije bilo klasične muzike niti potrebe da se ona kompo-nuje; a kad bi podneo molbu za neki imalo bolji posao, nije ga dobio jer bi on bio dodeljen pripadniku neke druge rase i/ili ženi, jer je to bilo po zakonu! Usled toga gospo-din Hačinson je bio primoran da postane nezaposleni foto-graf koji prodaje snimljeni materijal medijima kako bi preživeo. Posle razvoda, bivša supruga dobila je staranje nad njihovom ćerkom kao i svu njegovu nepokretnu i pokre-

165

Čuvari Plamena

tnu imovinu. On je morao da se iseli te iznajmljuje apart-man u oronulom hotelu, u groznom delu grada. Najgore od svega, zakonski mu je bilo zabranjeno da vidi svoju vlastitu ćerku. U neizmernom gnevu i tihom očaju, on je uradio nešto što će izmeniti tok istorije, zapravo, celu istoriju: kupio je digitalni foto aparat. Po ceo dan Greg bi lutao ulicama slikajući sve što je stigao: kriminal, razne bljuvotine i užas, prevare, dilere droge i beskućnike, prostitutke i lopove, pucnjavu ili obračune vatrenim oružjem i pljačke, ulične bande, primi-tivne divljake koji su u zasedi čekali sledeću žrtvu—vanserijski horor koji je bio svuda oko njega—i sve što mu je bilo dostupno za fotografisanje. Jedina svetla tačka u tom moru ništavila, truleži i raspadanja, u okeanu ludila su bile povremene slike Rebeke, njegove ćerke, koje bi on tajno snimio. Jedne noći, stiglo je pismo adresirano lično njemu, što je bilo neobično. On nikad nije primao obična pisma već račune i samo račune sve dok ih više nije moga plaćati. Ali ovo pismo bilo je u veoma otmenoj koverti. To je probudilo znatiželju u njemu. Uključio je radio, uvek podešen na jedinu preostalu radio stanicu koja je još uvek povremeno emitovala klasičnu muziku, mada se jedva čula, odnosno, bila je zatrpana gnusnim valovima afro-azijskog ritma. Stavio je koverat pored radija, u trenutku kad je program prekinut radi obaveštenja da je Nobelova nagrada iz oblasti fizike posmrtno dodeljenja besposlenoj domaćici Enđi Kolins, posle čega su usledila dva kratka biltena o eksplozijama koje uzdrmaše Njujork: jedna mala, druga ogromna. Narednih nekoliko minuta Greg Hačinson je bio zauzet spremanjem svoje večere, tako što je uzeo konzervu Kembel kuvanog pasulja, isipao je u malu šerpu, dodao

166

Dragan Glavašić

vodu i sačekao da provri. Međutim, pismo mu nije dopu-štalo da jede na miru. Kao da je postojala nekakva tajna veza ili dublji zna-čaj, ili neka moćna sila iza svega ovoga, na delu, Greg je ustao, otvorio akt-tašnu koja je bila prepuna najgorih slika—užasom nad užasima—koje je on fotografisao na ulicama Vašingtona... Razgrnuo je slike sve dok nije našao makaze. Upotrebio ih je da otvori koverat. U njemu se nalazio papir sa kaligrafskim slovima. Čovek presta jesti shvativši da je pismo upućeno direktno njemu, te oseti čudan unutrašnji naboj u vidu emocije da se mo-žda radi o izbavljenju iz ponora. Impulsivno, zgrabi foto opremu i akt-tašnu. Stavio je kapu na glavu i izašao. Kod prve raskrsnice ušao je u gradski autobus za železničku stanicu. Stao je u red za karte, kupio povratnu kartu za Filadelfiju pitajući se da li će imati dovoljno para za put. Na kraju je još mogao priuštiti mali sendvič, što mu je ostavilo u džepu samo jedan metalni novčić. To je sve od para koje je imao na raspolaganju, no postojala je i nada da će imati znatnu korist od ovog putovanja. U pitanju je bio noćni voz koji je po redu vožnje trebao stići do svog odredišta u ponoć. Samo se nekoliko put-nika nalazilo u vagonu i bili su skoro ravnomerno raspo-ređeni. Greg je seo do prozora gledajući u tamu. Svetla grada su brzo nestala a povremeno se pojavljivalo tek poneko svetlo u daljini. Davalo mu je osećanje spokoja usled čega je klasični kompozitor, sada fotograf, osetio potrebu da utone u san... Trepereća svetla su se kretala u talasima... Začuo se jak zvižduk dok je voz ulazio u stanicu. Ra-sveta je bila prigušena, što je doprinelo dojmu da se sve

167

Čuvari Plamena

nekako izmenilo. Jedini preostali putnik je još uvek bio vrlo pospan. Kondukter je prošao ponavljajući: „Glavna stanica Filadelfija! Grad bratske ljubavi, Filadelfija!“ Greg je prodrmao glavu kako bi se osvestio, zatim uzeo svoju torbu i krenuo ka vratima. Silazeći sa voza našao se u gustoj magli. Vidljivost je bila toliko slaba da je morao koristiti ruke kako bi iznašao put. Povremeno bi čuo nekakve glasove te primetio obrise ljudi, što mu je sve pomoglo da se orijentiše, da ide napred ka velikoj kapiji, sa ciljem da stigne na ulicu. Zasigurno je bila Filadelfija, no čudno osećanje ga je proželo. Radilo se o nečemu neobičnom... Magla se počela polako dizati i on uvide da nije u velikom gradu već u maloj varoši gde ni ulice nisu bile popločane. Zastao je na kratko a potom odlučio da nastavi hodati napred, sa namerom da sazna gde se nalazi. Posle nekog vremena magla je u potpunost nestala. Iako je još uvek bio mrak a svetla nisu bila adekvatna, mogao je primetiti kako su sve zgrade male i starodmodne, mada veoma fino održavane i po izgledu reklo bi se potpuno nove. Greg je uzeo svoj foto aparat i napravio nekoliko slika nadajući se da će sadržati umetničku vrednost. Šetajući tako i čudeći se, naišao je na najveću zgradu u varoši. Njena svetla su bila upaljena a ulazna vrata otvo-rena. Izgledalo mu je kao da je bila u pitanju pozivnica za umornog putnika koji je upravo stigao izdaleka. Greg Hačinson uđe unutra. Postojao je nekakav oreol velike nepoznanice koja je obuhvatala njegovo celo biće. Radilo se o ogromnoj zgradi od cigle i kamena u čijem središtu se nalazila prostrana sala. Iznenada je shvatio: „Ovo je Palata nezavisnosti.“ Grupa ljudi se okupila, učestvujući u veoma ozbiljnoj diskusiji, barem koliko je to Greg moga proceniti. Samo

168

Dragan Glavašić

ti ljudi su imali kostime kao da su izvodili istorijsku predstavu nekog važnog događaja iz prošlosti SAD-a. Greg je neprimetno seo u pozadinu, dok su se svi ostali bavili donošenjem ustava. Upravo viđeno je izgledalo veoma autentično, ili je bila najrealističnija predstava koju je Greg ikad video, usled čega je posegnuo za foto aparatom i napravio neko-liko snimaka; tada ga četiri stražara okružiše. Stvorila se mala pometnja te svi u sali pogledaše u njegovom pravcu. „Ko ste vi, molim vas?“ upita gospodin Henkok. „Izvinite gospodo, nisam imao nameru da ometam ili upropastim vašu zabavu, htedoh reći vašu izvedbu...“ pokušao je odgovoriti Greg, ali videvši njihova lica po prvi put, izbliza, bio je zbunjen. Izgledali su prilično iskreno, veoma pošteno i nekako stvarno... „Moje ime je Greg Hačinson.“ „Pa drago nam je što smo vas upoznali gospodine Hačinson, no možete li nam kazati kojim povodom ste vi došli ovde?“ upita ga Ben Frenklin. „To je teško objasniti, vidite, krenuo sam u Filadelfiju radi važnog poslovnog dogovora, kada sam zalutao...“ Jedan od okupljenih muškaraca, Vilijam Eleri, istupi i upita: „Jeste li vi Britanac?“ „Ne gospodo, naravno da sam Amerikanac!“ Tada čovek po imenu Ben, stade blizu Grega pažljivo ga posmatrajući. Gledao je Gregovu odeću, akt-tašnu te naročito u foto aparat. „A šta bi ovo moglo biti?“ „Foto aparat.“ On pogleda Grega pre no što upita: „Za šta se koristi?“ Imao je iskren izraz lica kad je izustio dato pitanje što je podstaklo putnika iz Vašingtona da odgovori Benu: „Za slikanje.“

169

Čuvari Plamena

Svi u prostoriji su ćutali i gledali kad je Greg otvorio akt-tašnu i produžio kazivati: „Ovo su neke od fotografija koje sam snimio!“ Približili su se te sa velikim interesovanjem pogledali materijal, prenoseći ga iz ruke u ruku, od jednog čoveka do drugog. „A šta je sve to na slikama?“ Karter Brakston htede znati. Na šta je Greg odgovorio: „Scene svakodnevnog živo-ta!“ „Čijeg života? U Sjedinjenim Državama?“ „Da.“ „Znači ovo nije Afrika?“ „Nije.“ „Ovo su naše kolonije?“ „Da!“ Ljudi su ostali bez teksta! Polako su razgledali slike a njihova lica postadoše bleda da bleđa nisu mogla biti. Posle nekog vremena su seli u potpunom očaju, užasno uznemireni i veoma zabrinuti. Na neki način, očevi nacije bili su vanserijski uzdrmani. „Hvala vam gospodine, zato što ste nam doneli ovu najvažniju od svih poruka te skrenuli našu pažnju u datom pravcu,“ napokon reče Džon Henkok. „Kako bismo vam se mogli odužiti?“ „Možda mali poklon od generala Vašingtona može kompenzirati vaš trud i dobrotu!“ kaza čovek u uniformi dok pruži svoj mač posetiocu. Dva vojnika ispratiše Grega Hačinsona do kraja grada, gde se gusta magla ponovo skupljala. Čovek iz budućno-sti sam uđe u maglu, napuštajući prošlost. On je hodao neko vreme sve dok nije naišao na železničku stanicu. Voz je već bio postavljen i spreman da krene. To je po

170

Dragan Glavašić

svemu sudeći bila ista kompozicija kojim je Greg stigao pre tri sata. Samo ovaj put on je bio jedini putnik i ostao je jedina osoba u vozu koji se nije zaustavljao već kod jedne stanice malo usporio, što je omogućilo Gregu da uslika pospanog i takođe jedinog putnika u susednoj kompoziciji. Sve je izgledalo veoma drugačije: mnogo svetlije i lepše! Jedan novi dan je svitao, kao da je to bio neki novi svet. Isključivo su se belci mogli videti. Nije bilo kriminala, gadosti ili bilo kakve truleži. Svi paraziti, sva boleština i primitivni divljaci su nekako nestali. Bilo je zadivljujuće. Najveći šok je doživeo kad je u naslovi-ma novina pročitao da su dobitnici Nobelove nagrade iz oblasti fizike za ovu godinu bili: doktor Erik Olsen, za svoje otkriće novog izvora energije i magistar Dragan Glavašić, za svoj epohalni rad na metafizičkom konceptu prostora i vremena. To ga je u potpunosti zapanjilo jer je već nekoliko puta pročitao knjigu [Prostor i Vreme] te bio svestan o kakvom se značajnom delu radi: samim tim nije imalo nikakvih šansi da autor bude predložen za nagradu a kamoli još i da je dobije. „Šta li se to desilo ovom svetu?“ on se zapitao. Iznenada u njegovoj akt-tašni pozvoni mobilni telefon, iako ga on nikad ranije nije imao. Otvorio je torbu koja je bila prazna i u čijoj pregradi su se nalazile samo makaze i mobilni. Pogledao je napravu u čudu. Ali sve što se desilo u zadnje vreme bilo je ekstremno neobično. Greg pritisnu zeleno dugme i stavi telefon na uvo: „Halo,“ on reče. „Da li stižeš kući uskoro? Doručak je spreman. Volim te dragi,“ reče prijatnim glasom njegova supruga. Greg je požurio svom domu, u kuću koju mu je sud oduzeo pri razvodu. Samo kuća je bila mnogo veća od one koje se on sećao. Ušao je i video svoju porodicu koja je bila neizmerno brojnija i sastojala se, ni manje ni više

171

Čuvari Plamena

nego od: tri žene, devet ćerki i jedanaest sinova. Zapravo, ispostavilo se da je on bio čuveni kompozitor a njegova poslednja simfonija je bila najpopularnija „pesma“ u sve-tu pa i šire. Jer čovečanstvo je već zauzelo celi Sunčev sistem. Postojale su ljudske kolonije na Mesecu, Marsu, oko Jupitera i Saturna kao i na nekoliko lokacija ka ili blizu Neptuna. Dugo vremena Greg se pitao da li su one grotesne i zas-trašujuće vizije iz njegovog „ranijeg života“ bile neka vrsta noćne more koju je sanjao na putovanju za Filade-lfiju ili je u svemu tome bilo nekakvog dubljeg smisla. Dodatno se pitao, kako se društvo može preobraziti iz najgoreg košmara u najlepši san... A možda je sve to bilo, u stvari, pokazatelj da nikad nije kasno, da se sve može preokrenuti ili postići i kad stvari izgledaju najcrnje: samo ako se nešto doista puno i iskreno želi... Sa druge strane, takvo stanje duha ga je podstaklo da bude dodatno kreati-van: te je prvo napisao kratku priču Ponoćni Voz a potom iskonponovao predivnu simfonijsku poemu, baziranu baš na toj priči... Posle nekoliko meseci, odlučio je da povede svoju decu, odnosno, pet sinova u zgradu Kongresa, da se upo-znaju sa njihovim kulturnim nasleđem, na mestu gde je sve to počelo pre dva veka. Ušli su u palatu i šetali se sve dok nisu naišli na Deklaraciju nezavisnosti. Greg se nagnuo i čitao svojim sinovima te istog trenutka shvatio šta je napravilo ključnu razliku: radilo se o jednoj jedinoj reči i to reči „beli“! „Mi tvrdimo da su sledeće istine očigledne, da su svi beli muškarci stvoreni jednaki...“ Greg je citirao Deklara-ciju koja je i više nego sigurno imala ogroman uticaj na Ustav takođe.

172

Dragan Glavašić

EPILOG TRILOGIJE I U najsumanitijem od svih doba, epohi savremenog ludila,

proglašeno je kao najveći zločin upravo ono što je najnormalnije: za nas da volimo svoj narod, odnosno, da

se borimo za spas i dobrobit naše rase, kulture i civilizacije!

Svi političari su sedeli u studiju i čekali na red da iznesu svoje osnovne stavove o ključnim temama u društvu. Govorili su o potrebi za još većim mazohizmom i pacifiz-mom, te opštoj toleranciji. Pričali su jedno te isto i na kraju je došao red na njega...

Novinarka ga je predstavila i on je započeo izlaganje: „Zemlja u kojoj ima više pasa od dece je zemlja ukletog naroda! Kad su građani perfidno obmanuti da odgajaju pse i mačke umesto svoju decu, kada se naši parkovi koriste kao psečji toaleti umesto za dečja igrališta onda nama spasa nema... Kad smo primorani da živimo u stra-hu, opštoj bedi i siromaštvu; kad se porodice masovno rasturaju te značaj, položaj i uloga muškaraca drastično degradira [tako što njegova prava postaju sve manja; tako što su muškarci sve više obespravljeni i omalovažavani putem zakona i medija]... Kad smo sistematski učeni da se svojevoljno samouništimo, da zatvorimo oči i ćutimo dok se nad nama vrši represija, diskriminacija i tihi genocid, dok nas drugi narodi i rase opsedaju, maltretiraju, pljačka-ju, iskorišćavaju, terorišu, zlostavljaju, podrivaju i uništa-vaju našu kulturu i civilizaciju, dok nam našu vlastitu zemlju postepeno otimaju, dok se naše pare, znanje i

173

Čuvari Plamena

tehnologija velikodušno poklanjaju drugima onda je došlo krajnje vreme da se naš potlačeni i omalovažavani na-rod—naša cela rasa—probudi iz ovog morbidnog sna i digne na ustanak! Jer nemati decu, biti nasilno držan u strahu, bedi i nemaštini te prinuđen tolerisati neprijatelje (iznutra ili spolja) dok nas truju i uništavaju manifestacije su najvećeg zločina protiv stvarnosti, primeri su najuža-snije perverzije i protivprirodnog bluda!“

Tog istog trenutka iznenada nestade svetlo i prekinu se emisija. Specijalna „misaona“ policija dojuri i stavi mu nekakvu kapuljaču na glavu te ga odvuče u nepoznatom pravcu. Danonoćno su ga ispitivali i maltertirali. Smejali su mu se u lice i optužili ga za sve i svašta, a pre svega za političku nepodobnost, zapaljive govore i govore mržnje. Nazvali su ga svakojakim imenima i pretili mu najstrožim kaznama te pričali o svirepim podlostima koje će činiti svima koji su mu bili dragi... Dok su na medijima zapo-čeli brutalnu kampanju protiv njega, njegove ličnosti, njegove cele porodice i prijatelja te preventivnu kampanju protiv svih onih koji su ga ikad sreli ili poznavali. Malou-mni poltroni i perverti sa medija su se utrkivali ko će više blata na njega svaliti i više ga ocrniti. Izmišljali su najve-će laži samo da bi ga što više izolovali i ogadili pred narodom... Teror osione manjine i njihovih pokornih slugu nad temeljno sluđenom i potlačenom većinom, a naročito nad jednim njenim osvešćenim članom, dostigao je apsolutni vrhunac... No suprotno svim očekivanjima, neki od sasvim običnih građana iznenada pomisliše: „Taj čovek je intelektualac a ne kriminalac... Nije zločin misli-ti, govoriti istinu i voleti svoju zemlju i svoj narod, svoju rasu, kulturu i civilizaciju! Za to ga treba ceniti i neizme-rno poštovati, a ne mrzeti i svirepo kažnjavati!“ Ne prođe ni nedelju dana, dođoše izbori. Krajnje neočekivano, umesto da se upute ka najbližem izbornom

174

Dragan Glavašić

mestu, narod iz cele zemlje spontano krenu—kao nekakva nadolazeca plima—ka zloglasnom zatvoru u kome držaše, po tvrdnjama izopačenih političara i dekadentnih medija, „državnog neprijatelja broj jedan“. Usput, goloruka masa uze šta je ko stigao: neko toljagu, neko motiku, neko čekić ili malj, neko pušku, neko granatu, neko mitraljez, neko bacač plamena... Kako se najveća rulja u istoriji političkih prevrata približila zatvoru tako su svi stražari redom pobegli, a do zuba naoružani policajci baciše svoje oružje, skinuše ukaljane uniforme i postiđeno otpuzaše kući.

Ozlojeđeni beli muškarci su gazili sve pred sobom dok nisu oslobodili najogorčenijeg među njima i svi zajedno nezadrživo krenuli put glavnog grada, te vodećih medija, da se nemilosrdno razračunaju sa sumanutom bagrom, da se višestruko osvete, izvrše brutalnu odmazdu, da sve elementarne poluge društva temeljno pročiste i oslobode od nemoralnih mediokriteta i podmuklih zlikovaca koji su ih zaposeli, njima vladali, zapravo, teror sprovodili protiv sopstvene kulture i civilizacije, pogrom spremali sopstve-noj deci i narodu.

*

Terati naš narod da ćuti dok nas iskorišćavaju i zlostavljaju, dok nad nama vrše tihi genocid je čin

užasnog zločina i veleizdaje—svih onih koji u tome na bilo koji način učestvuju ili tome doprinose—je krunski povod za neopozivo dizanje revolucije! Revolucije na

koju imamo apsolutno pravo samo zato što postojimo i što smo živi.

175

Čuvari Plamena

PONOS AUSTRALIJE

[Zasnovano na istinitom događaju iz decembra 2005. god. (ili 10.047 LV (od početka Lepenskog Vira)).]

Dok su manjina, oni se ponašaju miroljubivo i dobroću-dno, kao da su idealni ili najbolji susedi koje možemo samo poželeti ili ikad imati... Ali čim postanu većina iznenada se preobraze u krvoločne zveri koje nemilosrdno proganjaju i tamane sve neistomišljenike i sve nevernike ili pripadnike drugih vere! No šta se može dogoditi kad grupa tih poganih divljaka emigrira u jednu od civilizovanih zemlja pa zahvaljujući „našim“ pogubnim političarima i sumanutim medijima, zapravo dekadentim zakonima koji im daju veća prava od nas samih: pomisle da im je sve dozvoljeno, da mogu, još dok su manjina, pokazati svoje pravo lice, svoje istinske namere, te slobodno ispoljiti svoju netrpeljivost i neizm-ernu mržnju prema nama... Vreme u Australiji zna biti veoma toplo, ali Australijanci umeju da ga kvalitetno iskoriste. Pre svega, to znači odlazak na jednu od prelepih plaža. Na primer, u Sidneju postoji ogromna peščana plaža, dugačka kilometrima, kao idealno mesto za odmor i rekreaciju. Tog dana okupio se neizmeran broj kupača. Svi su uživali u suncu i okeanu čiji su talasi zapljuskivali obale. Sve je bilo opušteno i mirno. Na svakih dvesta metara nalazila se ispostava spasioca čija je glavna delatnost da pazi posetioce i održava red i mir.

176

Dragan Glavašić

Jedan od tih mladića u ulozi spasioca, primetio je grupu čudaka kako ometaju ostale posetioce praveći smeće i ponašajući se krajnje neprikladno. U jednom trenutku su se počeli moliti svom božanstvu i pritom terorisali ostale posetioce, primoravajući ih da ćute dok se ovi mole. Tada ih je mladi čuvar ljubazno opomenuo. Nepristojni posetioci, zapravo doseljenici iz nekih afri-čkih ili azijskih zemalja, nisu sa simpatijama gledali na „nevernike“ pa su prvo započeli kavgu a potom okružili i nasrnuli na golorukog čuvara plaže. Tokom iznenadnog napada izboli su ga noževima i ostavili da krvari u pesku na zaprepašćenje prisutnih. Zatim su se užurbano pokupili i krenuli ka drugom delu plaže. Ne prođe ni par minuta, a vest o svirepom napadu šestorice naoružanih divljaka na jednog nenao-ružanog mladog čoveka prostrujala je ogromnom plažom. I u tren oka svi odreda počeše, nekako spontano, da jure uljeze. Tukli su ih čime su stigli i kako su stigli. Nemili-ce su ih mlatili! Udarali su ih motkama, nogama i pesni-cama, na živo i mrtvo. Sve kosti su im polomili... Ubrzo se pojavila policija da pokuša povratiti red i mir. Došlo je do nemilih scena i razvoja napete situacije izme-đu policije i građana, kada su javni organi reda i mira nasilnim merama pokušali maltretirati svoj vlastiti narod, odnosno, kad je policija otvoreno stala na stranu stranaca. Izbile su velike borbe i tek pri karaju dana policija je uspela oterati sve ogorčene posetioce, odnosno vlastiti narod.

Nikog više nije bilo na plaži. Sve je bilo pusto i pra-zno. Veliki peščani sprud je ponovo utonuo u mirne vode dok su valovi zapljuskivali obalu. Nigde ničeg! Samo jedan ogroman natpis koji je ostao iza ogorčenog sveta. Natpis koji su hiljade ozlojeđenih kupača napisali pre nego što ih je policija rasterala. Glasio je: PONOS AU-

177

Čuvari Plamena

STRALIJE! Na taj način, označili su da ono što je ube-dljivo najbolje u Australiji tog se dana našlo na obali okeana i pokazalo u svom najboljem svetlu! Odnosno, da su Australijanci demonstrirali svetu kako treba postupati sa podlim divljacima, sa svima koji se perfidno infiltriraju u našu zemlju, koji nam javno ili tajno prete i rade o glavi...

I tako ispostavilo se, potomci engleskih izgnanika su, u stvari, neizmerno bolji od samih Engleza! Ili kao da su

Englezi osudili pa prognali pogrešne osobe, zapravo, sve svoje državljane koji su bili imalo normalni; a zatim

Veliku Britaniju popunili svakojakim uljezima: načinivši od nje „crnu rupu“ Evrope!

178

Dragan Glavašić

NASA

„Žao mi je što moram izjaviti kako je pokušaj slanja učiteljice u svemir završio neslavno, odnosno katastrofa-lno!“ reče potparol NASE, tokom konferencije za štampu, održanoj u gradu Hjustonu, države Teksas. „Mi smo iskreno verovali da je spejsšatl postao toliko pouzdan, bezbedan i da se sa njim tako lako leti da čak i obična žena može otići u svemir... Zbog toga smo našli učiteljicu iz Bostona sa namerama da od nje načinimo astronauta...“ Čovek iz NASE se puno preznojavao dok je pokušavao dati odgovore na mnogobrojna pitanja velikog broja novinara. Svi su hteli saznati zašto je svemirska letilica eksplodirala, raspala se visoko u stratosferi, i istog tre-nutka usmrtila sve astronaute, a uzgred još upropastila milijarde dolara poreskih obveznika. Pritom, najgore od svega, ne uspevši da stavi prvu učiteljicu u vasionu. Unutar velike buke brojnih glasova, jedan od njih se nekim čudom probio. Čulo se pitanje: „Šta je bio uzrok nesreće?“ „To nije lako kazati. Mi ne znamo sa sigurnošću u ovom trenutku. Samo smo ubeđeni da nije bio u pitanju mehanički defekt,“ odgovori zvaničnik NASE, dok je brisao znoj sa čela. Njegova prevashodna briga bila je da javnost ne posu-mnja kako postoji nekakva tajna. Kao kad bi NASA i vlada SAD-a želeli prikriti po nas bitne informacije, nešto što bi moglo temeljno uzdrmati naš svet: na primer, da li je uopšte bila imalo racionalna ideja slanja ženskih osoba u svemir... Što može usloviti da pažljivo preispitamo, čak

179

Čuvari Plamena

drastično pooštrimo, naš rudimentarni stav prema slabi-jem polu. Tada sledeći novinar htede znati koje su bile učitelji-čine poslednje reči. „Njene zadnje reči, i to neposredno pred eksploziju,“ odgovori predstavnik NASE, „su bile: ’Zašta je ovo du-gme?’“ Žagor bezbrojnih glasova je iznenada utihnuo... Zavla-dao je potpun tajac; ništa se nije kretalo niti je bilo šta pravilo ikakve zvuke; samo je jedno crveno svetlo nepre-stano treperilo, kao da je po sredi bio neki alarm, neko suštinski važno upozorenje...

180

Dragan Glavašić

REŠENJE

Uzimajući u obzir da su prirodne tendencije i inteligencija najmoćnije sile u celoj vasioni... Čak i

mnogo svetlosnih godina daleko od nas... Loše uređeno društvo može prevazići svoje nedostatke, svoj pad u ambis, ukoliko se pojavi odgovarajući broj istinski

pametnih muškaraca da ga čuvaju i vode... Filozofi nisu samo svetionici mudrosti, čiji dolazak je nešto najbolje što se moglo desiti, već takođe i lekari čiji su pacijenti civilizacije. Oni su najvažniji članovi bilo kog društva, čiji misaoni učinak može podstaći i osigurati njihovu

dugovečnost i prosperitet. Iza Orion nebule, u udaljenom sunčanom sistemu, sunce je zalazilo dok su tri meseca već bila visoko na nebu. Unutar usamljene kuće nalazila se velika soba sa stakle-nim zidovima, iz koje se mogao videti duboki kanjon. U sobi, dva čoveka su razgovarala iščekivajući Platona. Čim se on pojavio, grupa je bila kompletna pa su seli i započeli diskusiju koja će imati epohalni značaj, predsta-vljati jedno od zadivljujućih događanja njihove cele isto-rije, prelomni trenutak drastičnog preokreta na bolje. U početku, razgovor se sveo na činjenicu da je njihov svet jedna bizarna noćna mora koja ih primorava da se svojevoljno samo-unište; ali apsolvirajući dato, oni su ubrzo prešli na sledeći nivo: iznalaženje načina da se spreči nadolazeći pogrom koji je već pritajeno čekao iza horizonta te se munjevitom brzinom približavao.

181

Čuvari Plamena

Totalnom kontrolom nad medijima, „zabavnom indu-strijom“, sportom, „obrazovanjem“, politikom, biznisom i finansijama: šljam u sferama moći je sprovodio najgnu-snija od svih zlodela... Moralo se iznaći bilo šta samo da se oni zaustave... [Dokazujući da cilj, zaista, opravdava sredstva...] Tri čoveka su bila dobro upoznata sa time, samo je još trebalo smisliti detaljan plan kojim se to sve može ostvariti... „Fundamentalna ideologija11 predstavlja temelj svakog društva, svake civilizacije. To je deklaracija same svrhe postojanja... Bez odgovarajuće životne ideologije mi ćemo izumreti kao narod i kao civilizacija! Nažalost po nas, u ovom trenutku, naše društvo je zasnovano na jednoj morbidnoj ideologiji: skupu neverovatno loših i po život pogubnih filozofija, bizarnih principa i pravila... Naša osnovna verovanja su zasnovana na smrti i samoubistvu; a ne na konceptima života, opstanka i prokreacije. Zbog toga, nova ideologija je hitno potrebna!“ reče Dragan Glavašić pre nego što nastavi, „Mi moramo započeti revoluciju. U stvari, ne bilo koju revoluciju nego onu intelektualnog tipa!“ „Složio bih se sa tobom samo ako to vodi ka gospodar-skom moralu i dolasku Nadčoveka,“ odgovori Fridrih Niče. Tada Platon pridoda: „Nemam ništa protiv upravo izrečenog ukoliko bi sve to na kraju rezultiralo stvaranjem idealne države—koja naliči funkcionalnom živom organi-zmu—gde bi svako radio upravo ono za što je predodre-đen i najviše sposoban!“ Tri čoveka su u tišini razmišljali o značaju upravo iznesenog. Što su više o tome mislili to su bili više ube-

11 U stvari, ideologiju bi trebalo definisati kao usklađen sistem vero-vanja i ideja koji daje temelje političkom i socijalnom delovanju, od-nosno, samoj rudimentarnoj strukturi društva u celini.

182

Dragan Glavašić

đeni da su njihove ideje ne samo komplementarne već i neophodne za opstanak i prosperitet njihovog društva. Napokon je totalna tišina bila prekinuta; Glavašić je ustao i izjavio: „Drugim rečima, intelektualna revolucija će dovesti na vlast najpametnije muškarce, prave filozo-fe...“ „Baš kako i treba da bude,“ prekinu ga Platon, „jer telom upravlja mozak, a ne creva ili mišići, ili bilo koji drugi organ!“ „Tako je,“ nastavi Glavašić. „Potom najpametniji muškarci će postati nova vrsta.“ „Te najpametnije muškarce trebamo nazvati višim muškarcima, dok novu vrstu treba zvati Nadčovekom,“ reče Niče. „Dobro,“ ponovo nastavi Glavašić, „Nadčovek će žestoko delati—putem gospodarske moralnosti ili kako ja to volim kazati naše urođene agresivnosti i nemilosrdno-sti—na uklanjanju svih naših neprijatelja, sve beskorisne mase, eliminišući sve što je po nas opasno, odnosno, rade-ći samo i isključivo u našu izrazitu korist te na taj način stvarajući idealnu državu gde će svi obavljati poslove i zauzimati pozicije u društvu za koje su najbolji i u kojima ce biti najproduktivniji...“ „Odlično!“ uzviknuše njegove kolege. “Moramo stvoriti društvo u kome će osnovna ideolo-gija, zapravo, gde će celokupna zajednica raditi samo i isključivo u našu korist! Jedino za nas,” ushićeno ponovi Dragan. “Nikako za druge, nego UVEK, BEZUSLOVNO, I ISKLJUČIVO SAMO ZA NAS!

Uvek moramo znati ko smo mi, a ko su nasi neprija-telji. Mi smo u sukobu sa njima! Uvek smo bili i uvek ćemo biti... Moramo se ujediniti i organizovati, pomagati, i uvek biti na oprezu, spremni da ih nemilosrdno napadne-mo i uništimo, da mrzimo te brutalno eliminišemo sve

183

Čuvari Plamena

neprijatelje. Jer samo to je po volji prirode, jedan apso-lutno normalan stav, što je uvek bilo i ono što mora biti!”

Niče na to prokomentarisa: “Kakva plemenita i nevero-vatna zamisao! Odnosno, to će zasigurno biti naš preko potrebni povratak u okrilje prirode i svet razuma…” Pre no što Platon izusti: „Sada napokon imamo pravu životnu ideologiju: onu koja će osigurati naš opstanak i prosperitet!“ „To je tačno, ali nažalost nije još potpuno,“ reče Gla-vašić. „Šta to znači?“ upita Niče. „To znači sledeće: sve ove ideje (intelektualna revolu-cija, zdrava ideologija, gospodarska moralnost, Nadčo-vek, idealna država) su adekvatne samo ako omoguće i osiguraju naše poštovanje principa samo-održanja te sveobuhvatnu zaštitu u korist još jednog bitnog koncepta, koga sam nazvao Relm.“ „Šta je to princip samo-održanja?“ odmah izusti Niče. „To je najvažniji zakon u celoj vasioni i u samoj stvar-nosti takođe. On važi za sve što postoji—bilo žive ili nežive entitete—te zahteva od njih da nastave sa postoja-njem koliko god je to moguće. To je krucijalni instinkt koji traži od nas da živimo, da se razmnožavamo i prospe-riramo! Zapravo, princip samo-održanja je najosnovniji impuls i najvažnija naredba ikad data svemu što postoji.“ Tada Platon htede znati: „A šta je Relm?“ „Relm, prijatelji moji, je nešto istinski zadivljujuće: sve čega smo mi deo i što je deo nas,“ odgovori Glavašić. „To je najznačajniji entitet koji postoji i vrhunac naših aspiracija. Drugim rečima, ključne komponente našeg Relma su: naša rasa i civilizacija, inteligencija, muškarci, život (upošte), Kosmos i stvarnost.“ Ova razmena informacija je uslovila Ničea da bude donekle rezervisan. Nešto mu nije izgledalo po volji i

184

Dragan Glavašić

osećao je određenu uznemirenost. Zato je postavio slede-će pitanje. „Kada je neko ubijen, to očigledno nije kršenje princi-pa samo-održavanja, te u većini slučajeva tako jedan značajan zakon prirode ima smisla, ali kako ćeš obrazlo-žiti sledeće tri situacije: lično žrtvovanje, samoubistvo, starosnu smrt?“ „Lična žrtva je rezultat toga što osoba prepozna svoj Relm, zapravo, da je deo njega, te je posledica nejgove spoznaje ogromnog značaja Relma, odnosno velike potre-be da ga zaštiti, čak i svojim životom ako je to potrebno. To je, u stvari, samo dokaz pravog i neopisivog značaja Relma! [Upravo zato normalna osoba ne može lako povrediti ili ubiti drugog čoveka, ili u nekim prilično bizarnim ili pogrešno shvaćenim slučajevima, čak i životi-nju!12 On instiktivno zna da je to nemoralno te ga grize savest. Nikakav zakon, moral ili knjiga ne mora mu to kazati: svi mi to jednostavno znamo, samo zato što smo živi, kao što i ptice znaju kako da lete ili ribe kako da plivaju ili grabljivice kako da love... U stvari, većina muškaraca odbija da tako nešto nemoralno uradi. Čak i u ratovima—kada ta etička ograničenja ne bi trebala važi-ti—neki vojnici ne mogu ubiti neprijatelja na bojnom polju pa pucaju u vis, ukoliko prepoznaju suparnike kao

12 Normalna osoba obično ne želi ubiti životinje [naročito kad se radi o onima na višem evolucionom nivou] pod uslovom da ih vidi kao deo života a sam život je deo Relma. Istina je da ubijanjem određe-nih životinja mi možemo povrediti život u celini, ali isto tako, još veća je istina da je ubijanje životinja i biljaka ključni deo stvarnosti i nešto što doprinosi opstanku života u celini, tako što eliminiše bole-sne i neadekvatne ili sprečava premnožavanje. Možda bi pogrešno bilo ubijati životinje bez ikakvog razloga. Zasigurno bi bila velika greška ubijati životinje ili biljke na način koji ugrožava život u celini. Ali je još veća greška (ili greh) ne ubiti životinju koja predstavlja opastnost ili koja je nepohodna za našu ishranu ili opstanak.

185

Čuvari Plamena

značajni deo Relma.] Kada otac žrtvuje život da bi zašti-tio sinove, on to čini jer je prepoznao da su oni ekstremno važni deo njegovog ličnog relma, a kada čovek da svoj život da zaštiti našu civilizaciju on to radi jer je instikti-vno prepoznao naš Relm i odlučio da ga štiti svojim živo-tom! Upravo kao što i bela krvna zrnca mogu nastradati u odbrani mog tela: jer su programirana da to čine, jer se žrtvuju zbog mene, jer su deo mog relma,“ odgovori Glavašić. „Da li je Relm važniji za čoveka od bilo čega drugog?“ upita Niče. „Upravo tako! Ili bi barem tako trebalo biti, a kod višeg čoveka i Nadčoveka [onih koji su dostigli jednu dublju svest, jedan viši nivo postojanja] to će zasigurno i biti slučaj! To je, definitivno, najznačajniji entitet koji postoji... No, vratimo se drugom od tvojih pitanja. Samoubistvo nije kršenje principa jer je obično posledica spoljnih činilaca koji stvaraju beznadežnu situaciju [na primer, kada osoba ima mučno i neizlečivo oboljenje ili kada se nađe na pustoj planeti] ili prouzrokuju užasni nasrtaj ili nepodnošljiv pritisak na osobu tako da se ona oseti bespo-moćnom te u ekstremnim situacijama može izvršiti samo-ubistvo, zapravo, prekršiti osnovni zakon prirode... Među-tim, iako je ona uradila nešto vanserijski loše ubivši se, u suštini, to je još uvek bio slučaj enormnog spoljneg priti-ska koji rezultuje uništenjem osobe, kao što je ispaljeni metak još jedan primer spoljnjeg nasrtaja koji prouzrokuje smrt čoveka. Drugačije kazano, smrt osobe može biti prouzrokovana spoljnim ili unutrašnjim faktorima. Ako su unutrašnji faktori prouzrokovali uništenje čoveka, onda je možda reč o poludeloj ili nastranoj osobi koju je priroda odlučila odstraniti kao, za život i ovu stvarnost, nepodobnu jedi-

186

Dragan Glavašić

nku. Ali ogromna većina uništavanja živih bića su prou-zrokovana od strane spoljnjih činilaca a tome trebamo pridodati i ona samoubistva koja su čoveku nametnuta tako što je gurnut u morbidno neprijateljsku, nepodno-šljivu ili bezizlaznu situaciju ili tako što je nemilosrdno napadnut ogromnom spoljnom silom. Normalnom čoveku, ako nema takvog ekstremnog spoljneg pritiska, nikad ne bi palo na pamet da se svoje-voljno samo-uništi. U stvari, ogromna većina muškaraca nikad ne izvrši samoubistvo nebitno koliki je spoljni pritisak ili koliko je očajna situacija. Što je takođe dokaz moje tvrdnje, jer su mnogi ljudi preživeli i prevazišli najgore moguće košmare a da pritom nikad nisu popustili ili izvršili samoubustvo, već su prebrodili sve teškoće, jer mi smo programirani—preko naših gena—da se trudimo preživeti i da želimo živeti.“ „Rekao bih da društvo može ubiti osobu ne samo pištoljem ili puškom već i preko neizmerno velikog pritiska,“ zaključi Platon. „Napokon, starosna smrt nije kršenje principa samo-održanja, već je rezultat interakcije sa prirodom i drugim jedinkama, te habanja i trošenja usled svakodnevnog života. Organizam može da se oporavi samo do određene mere od povreda i oštećenja koje doživi ili koje se nakupe tokom života... No, moguće je da je smrt (ili nestanak) prirodno programirana pojava prisutna u svemu što je živo (odnosno, što postoji) kao način da se osigura njiho-va besmrtnost (večno postojanje) na najvišem nivou.“ „Šta time hoćeš kazati?“ upita Niče. „Ovako. Svi mi znamo da je večno postojanje čoveka u kontinuitetu nemoguće. Ne samo da bi kad tad došlo do povrede od koje se osoba ne bi mogla oporaviti nebitno koliko je tehnološki napredno društvo: njeno telo bi jednostavno prestalo da funkcioniše i raspalo se. Ili bi

187

Čuvari Plamena

kolosalno događanje, na primer, eksplozija supernove uništila ne samo datog čoveka već i njegovu celu civiliza-ciju, takođe. Dodatno, čak i ako bi ljudi uspeli otkriti način da produže naše telesno ili mentalno postojanje u nedogled: još uvek ostaje činjenica da najverovatnije niko ne bi mogao živeti zauvek u kontinuitetu, a da pritom ne poludi od ekstremne dosade te da samim tim u jednom ternutku poželi ili žudi za smrću. To znači da je beskra-jno mnogo kratkih života jedini pravi način da se dobije funkcionalni vid besmrtnosti.“ „Nešto u stilu večnog ponavljanja jednog istog života! Sve ovo će se ponoviti bezbroj puta. Mi ćemo se ponovo sretati na ovom istom mestu—pri čemu će i sve ostalo, ceo svemir biti identičan—imajući ovu istu diskusiju i stižući do ovih istih zaključaka, kroz sve večnosti... Zar ne?“ uzviknu Fridrih. „Naravno, bezbroj mnogo istih života, ali isto tako i bezbroj različitih života i to svaki od tih različitih života ćemo živeti bezbroj puta, takođe... Jer, kada čovek umre on se seli na zvezde,“ odgovori Glavašić. „A postoji (i postojaće) bezbroj zvezda na nebu.“ Dragan upotrebi kažiprst da pokaže na gore. „Čekaj! Objasni tu poentu malo više,“ insistirao je Niče. „Dobro! Kada čovek umre njegovo telo se raspadne i njega više nema. Ali posle ko zna kad, u beskrajnom ’prostoru i vremenu’ sa neizmernom količinom materije, on će se ponovo pojaviti u nekom drugom delu Kosmosa te živeti taj isti ili neki sličan ili potpuno drugačiji život. Pri tome je dati proces beskonačan. Mi smo već bili mrtvi pre no što smo se rodili, pa kada umremo mi se samo vraćamo u isto stanje u kome smo već bili pre rođenja... Stoga, svi ćemo imati bezbroj različitih života i svaki od njih ćemo živeti bezbroj puta... Što implicira da smo

188

Dragan Glavašić

besmrtni jer bezbroj kratkih života znači besmrtnost: u stvari, jedini mogući i funkcionalni vid besmrtnosti!“ „Znači, svi mi smo živeli mnogo života na različitim planetama, do sada, i živećemo bezbroj života u budućno-sti,“ izusti Platon pre no što nastavi, „mnogo istih i razli-čitih života, po celom Kosmosu [ako verujemo našim čulima] ili tačnije rečeno unutar stvarnosti [zahvaljujući našem rasuđivanju]... U svakom slučaju, u pravu si: smrt ne krši pricnip samo-održanja... Zasigurno ne na onoj najvišoj distanci.“ „Niti ga krši samoubistvo ili lična žrtva,“ pridoda Niče. „Sada smo zaista dobili zdravu ideologiju koja će osigurati našu dugovečnost, opstanak i prosperitet,“ izusti Platon. Na to je Glavašić zaključio: „Ideologija—zasnovana na intelektualnoj revoluciji, konceptu stvaranja i uvek posedovanja zdrave ideologije, principu samo-održanja, besmrtnosti, Relmu, gospodarskom mentalitetu, Nadčo-veku, idealnoj državi—koja neće samo obezbediti opsta-nak, prosperitet i dugovečnost za našu civilizaciju već će nam, dodatno, omogućiti jednu dublju spoznaju same stvarnosti: da smo besmrtna stvorenja, i to na jedini mo-gući način, tako što imamo beskonačno puno kratkih života!“ “Najvažnije od svega je za društvo da izgradi zdravu ideologiju kako bi se dobro organizovalo i stvorilo funkci-onalni sistem! Jer organizacija i sistem su ključni za uspeh,” nastavi Glavašić.

Tada Platon upita: „Kako uopšte može doći da odre-đeno društo do te mere posrne i postane samo-ubilačko, preobrazi se u svoju suprotnost, u neprirodnu tvorevinu koja krši osnovne zakone prirode, a pre svega princip samo-održanja?“ „Postoje razni načini da se to desi,“ odgovori Niče.

189

Čuvari Plamena

„Na primer, ako u datom društvu nema odgovarajuće pameti, odnosno, pravih filozofa: stanovnici mogu, iz neznanja, stvoriti pogubnu ideologiju13; ili ukoliko posto-je grupacije perverznih osoba i/ili stranaca koji uspeju infiltrirati dato društvo i zaposeti ključne pozicije u nje-mu: oni tada mogu, namerno, nametati samoubilačku ideologiju većinskom narodu, kako bi ga, na taj podli način, uništili!“ dopuni ga Glavašić.

„Dok se, svojom religijom, sami mogu štititi od pogu-bnog delovanja sumanute ideologije... Drugim rečima, za tu pokvarenu manjinsku grupu njihova religija će imati primat nad samo-ubilačkom ideologijom datog društva: te dok društo hrli u sopstvenu propast, pripadnici date religi-je tome doprinose, na razne (neupadljive) načine, ali sami ostaju imuni te pritajeno samo čekaju na pravi trenutak da dokrajče većinski narod (koji inače neizmerno i tajno mrze, kao i sve druge nevernike),“ nastavi Niče.

Nastala je mala pauza u diskusiji i tisina je, samo na kratko, zavladala celom sobom. „Znaš, poželeo bih da mogu videti kako je to izgledalo kad smo nas trojica živeli na nekoj drugoj planeti, možda i u različitim epohama...“ Platon je glasno razmišljao. Tada Niče izusti, dok je pokazivao na gore ka, sada već, velikom broju svetlih tačaka koje su prekrivale noćno nebo: „Možda jedna od tih zvezda ima planetu ili je imala planetu na kojoj smo mi nekad boravili ili ćemo tek žive-ti.“ 13 Malo pameti je uvek mnogo opasnije nego nimalo pameti! Primiti-vne životinjske vrste i nerazvijene ljudske zajednice te neživi pred-meti (koji nemaju mozak) bez ikakvog problema poštuju osnovne zakone prirode; dok ljudske zajednice, na osrednjem nivou svesti, mogu kršiti te iste zakone prirode zato što nisu svesne da oni upošte postoje ili ih pogrešno protumače i/ili zato što imaju samo delimičnu spoznaju pa nisu u stanju da u potpunosti ili barem adekvatno razu-meju prirodu i svoje mesto u njoj.

190

Dragan Glavašić

Njegove oči su prešle preko nebeskog svoda dok mu se pogled nije zaustavio na dominantnoj Orion nebuli, koja je zaposela veći deo nebesa: „Možda, iza Oriona, postoji zvezda koju smo nekad zvali dom ili ćemo je jednog dana tako zvati...“ „Samo mi ne možemo, ni u kom slučaju, biti na dva ili više mesta u isto vreme,“ reče Platon. „Rekao bih da su naše besmrtne duše unikatni entiteti koje sprečavaju takvu mogućnost.“ „Možda duše ili možda nešto drugo o čemu mi u ovom trenutku ne znamo ništa niti smo možda u stanju tako nešto uopšte detektovati: ali u svakom slučaju naše posto-janje mora biti unikatno!“ Dragan Glavašić kaza: „Jer nema smisla da se osoba susretne sa samom sobom pa čak još bizarnije da se takmiči sama sa sobom ili da ubije samu sebe! To bi bilo očigledno kršenje principa samo-održanja! Samim tim mora biti prirodno zabranjeno od strane same stvarnosti [koja je upravo zasnovana baš na tom pravilu].“ „Pitam se da li je, na tim drugim svetovima, bilo ili će tek biti nekakvih problema koji se urgentno moraju rešiti, te da li smo mi uspeli ili ćemo tek uspeti da ih iznađe-mo...“ prekinu ga Niče. „Uvek ima problema i uvek ima rešenja,“ insistirao je Glavašić. „Sve što je potrebno je da se potraže odgovori na adekvatan način, da se bude uporan sve dok se oni ne nađu!“ „Da, upornost je vrlina!“ zaključi Platon. „Samo se pitam koliko od tih svetova, na kojima smo već bitisali, su uspeli preživeti i prosperirati, a koliko ih je propalo...“ „Ne znam, no hajde da uradimo sve što je u našim moćima da ovaj svet ne bude jedan od tih predodređenih za prevremeni nestanak!“ reče Glavašić.

191

Čuvari Plamena

Ostatak noći tri muškarca su provela u potpunoj tišini te dočekali jednu novu zoru, videvši najlepši mogući izla-zak sunca a potom i najvišu podnevnu plimu ikad! Znali su da su dokučili tajnu kako da produže postojanje i neiz-merno poboljšaju svoje društvo. Sve što je trebalo uraditi je da objave svoje zaključke u javnosti pa sačekaju da se dostigne kritična masa: kako bi osnovne sile prirode pre-uzele proces. Jer, po principu samo-održanja: niko i ništa—to znači ni civilizacija—ne želi da se svojevoljno samo-uništi; te samim tim, vasiona se nije razvijala mili-jardama godina, stvarajući život i usavršavajući intelekt samo da bi sve to jedna gomila nekakvih uljeza i degene-rika bahato poništila, i to ne nailazeći na ikakvog otpora.

* *

Smrt je ništa drugo do neverovatno putovanje između dva života—Glavašić je verovatno rekao u jednom od tih sunčevih sistema—baš kao što je i život zadivljujuće putovanje između dve smrti... Naizgled sugerišući da

trebamo učiniti naše živote što impresivnije. Jer mnogo je bolje provesti večnost kao moćni heroj i neustrašivi ratnik

nego kao ogavna kukavica i patetični sluga koga morbidno vode na klanje.

Ili kako je Niče verovatno rekao, u jednom od tih dalekih svetova: „Ljudi su bolest, zagađenje na površini zemlje koje se mora prevazići putem evolucije... Čovek se treba uzdići na nivo višeg čoveka kako bi inicirao evoluciju te

prerastao u Nadčoveka, kao vrhunca prirodnih dostignuća, svog finalnog i aposlutnog odredišta.“

Postoje dva sveta—kako je to možda Platon, negde

zaključio, verovatno na nekoj od tih udaljenih planeta—

192

Dragan Glavašić

očigledan svet, sačinjen od materije, koji otkrivamo putem čula, a koji nije pravi, već neka vrsta iluzije, samo

bedna kopija stvarnog sveta: koji je sačinjen od apstraktnih [samo u ovom kontekstu, apstraktnih u stvari znači stvaranih] oblika, kao što su idealne forme, ljudske duše, i ideje koje mi otkrivamo isključivo preko razuma i uz pomoć inteligencije, našim mentalnim delovanjem; ali koji su, i pored toga, večni, totalno idealni i mnogo više stvarni od bilo čega u ovom našem prividnom svetu...

193

Čuvari Plamena

EPILOG TRILOGIJE II Primoravati naš narod da gleda u stranu, ćuti i trpi dok nas nemilice iskorišćavaju i brutalno zlostavljaju, dok smo sistematski diskriminisani, dok nad nama vrše represiju i tihi genocid je čin užasnog zločina i vrhunske veleizdaje —svih onih koji sve to ignorišu ili u tome na bilo koji način učestvuju ili tome doprinose—je krunski povod za neopozivo dizanje ustanka, započinjanje revolucije! Intelektualne revolucije na koju imamo apsolutno pravo samo zato što smo deo ovog univerzuma, što poštujemo pretke i volimo potomke, što smo racionalni i svesni enti-teti, samo zato jer postojimo i što smo živi!

Mi smo deca zvezda, sačinjeni od iskonske prašine, i nećemo se predati tako lako... U našim venama struji materija svemira. U našim glavama pulsiraju galaksije... Neka svi čuju i neka svi znaju: sprema se kosmička oluja monumentalnih razmera i trajaće sve dok, jednom i za sva vremena, ne oslobodimo naš narod i svu našu evropsku braću od gnusnog izroda, poganih parazita i ogavnog korova, dok ne obezbedimo bolju i neizmerno svetliju budućnost za našu dragocenu decu...

194

Dragan Glavašić

195

Čuvari Plamena

Deset hiljada milja unutar mog mozga sudaraju se galaksije i

najveća od svih oluja se sprema...

Ono čemu vas učim ima ime. Zove se revolucija: intelektualna revolucija

je ono čemo vas učim!

196

Dragan Glavašić

197

Čuvari Plamena

APENDIKS: SVE O NAGRADAMA

Sažeti Vodič za Mlade Ljude u Vezi Nobelove Nagrade (za Mir, Fiziku, Književnost, itd.) ili Bilo Koju Drugu Nagradu Bilo Gde na Svetu

Kako bismo osvetlili rad cenjenog komiteta za dodelu Nobelove nagrade, ovo je naučna studija iz dva dela, o intrigantim detaljima po pitanju selektivnog procesa za dodeljivanje spomenute nagrade ili bilo koje druge opšte priznate nagrade. Pored činjenice da osoba mora biti temeljno pomahnitala i/ili sa odlikama određenih, da kažemo, iskrivljenih moralnih shvatanja, ona mora imati na umu i sledeće: neke individue ili dela ili otkrića nikad neće dobiti Nobelovu nagradu dok opet neka druga to hoće. Da bi smo to još više razjasnili, ovde su dva spiska od kojih je drugi u vezi svega onog što može doprineti dobijanju Nobelove nagrade [a jedini razlog da je osoba ne dobije može biti u činjenici da je renomirani komitet za dodelu Nobelove nagrade imao veliki broj potencijalnih kandidata od kojih treba da izabere samo jednog] dok prvi pristup nije odgovarajući put za osvajanje nagrade [bilo one koju dodeljuje Nobel ili neko drugi, ma gde na svetu i u bilo kojoj oblasti]! Prvi spisak (ili šta NE TREBA činiti ukoliko se želi dobiti nagrada):

198

Dragan Glavašić

O ZDRAVOM MORALNOM PRISTUPU

1. Volite Relm [sve ono čega smo mi integralni deo], uradite nešto istinski neverovatno i/ili se žrtvujte za dato, za sreću i budućnost naše vlastite dece.

2. Smislite bilo šta unikatno, značajno i originalno, u sferi nauke. Prevashodno to znači, neko važno otkriće u fizici (filozofiji)... Detaljno obradite ideju. Koristite logiku i eksperimente ili primere da je dokažete. Objavite rad [ukoliko imate mo-gućnosti za tako nešto, s obziriom da neke čudne grupacije kontorlišu sve bitne medije, „obrazova-nje“ i centre moći].

3. Napišite nešto neverovatno, korisno, totalno origi-nalno, nešto neponovljivo bilo iz oblasti nauke ili iz oblasti literature. Ukažite na neke duboke isti-ne, učinite zapanjujuće doprinose našem fundame-ntalnom shvatanju stvarnosti. Uradite neprevazi-đeni dobrinos opštem znanju.

4. Budite „politički nepodobni“ [što znači, korisni našem Relmu].

Drugi spisak (ili šta TREBA uraditi da bi se dobila na-grada):

O PODLOSTI Ukoliko ste devijantna ili jedna od osrednjih osoba, imate fizičke ili mentalne nedostatke, ili ste pripadnik ne-bele rase i/ili slabijeg pola:

1. Promovišite eksremno destruktivne perverzije i/ili uradite bilo šta na štetu Relma i/ili u korist drugih rasa, feminista, homoseksualaca, genetskih defo-rmiteta, bolesti i parazita, itd.

199

Čuvari Plamena

2. Uradite ili napravite nešto, nebitno koliko je to glupo ili patetično. [Može biti od koristi ukoliko ste zaposleni na univerzitetu ili u nekoj naučnoj instituciji.]

3. Neka neko napiše pohvalno pismo kao vašu nomi-naciju za nagradu.

4. Ukoliko imate dobre veze na medijima i/ili unutar komiteta za dodelu nagrada: iskoristite ih; u supro-tnom morate čekati i nadati se dobroj vesti. Ima-ćete isto tako dobre šanse kao i mnogi drugi, iz grupacije mediokriteta.

5. Postanite član političke stranke. Preporučljivo je da to bude jedna od jačih ili uticajnih partija. [Ovo uglavnom važi za određene regione sveta, kao na primer Srbija.]

6. Priključite se raznim perverznim i ekstremno devijantnim grupama (kao što su homoseksualci, feministi, nevladine organizacije, itd.).

7. Napišite ili uradite bilo šta, iz bilo koje oblasti, nebitno koliko je ta kreacija dosadna, glupa ili bezvezna. Po mogućnosti učinite da to bude što perverznije!

8. Budite „politički podobni“ [zapravo destruktivni prema našem Relmu].

[Ovo važi za sve vrste nagrada ili priznanja iz oblasti nauke i umetnosti (uključujući literaturu). Jer ovo je, pre svega, izuzetno bolestan i devijantan svet u kome kvalitet, isitina i mudrost, nemaju nikakav značaj za nečiji uspeh, dobijanje nagrada ili priznanja!]

* * *

200

Dragan Glavašić

Uzimajući u obzir trenutno stanje našeg groteskno morbi-dnog sveta, sledi spisak najboljih kandidata za dobijanje Nobelove nagrade (za mir, fiziku, književnost, itd.) ili bilo koje druge nagrade, bilo gde na svetu. Spisak je prezento-van u obrnutom redosledu, od šestog mesta ka prvom me-stu, odnosno, ka najboljem kandidatu za dobijanje nagra-de i priznanja u savremenom društvu. 6. Životinja. 5. Mentalno obolela ili retardirana osoba. Neko ko ima

fizičke ili mentalne nedostatke. 4. Crnac, mongoloid, Jevrejin, musliman, hindu, itd. 3. Vanserijski pervert. 2. Homoseksualac (lezbejka) i/ili feministkinja. 1. Feministkinja i lezbejka poreklom iz Mongolije koja je užasno perverzna, mentalno retardirana i/ili umire od side, te koja je prešla u, ili je veoma zainteresovana za, judei-zam ili islam. Po svemu sudeći, takva stvorenja mogu prepisati telefo-nski imenik i za to dobiti nagradu, kao i brojne hvalospe-ve širom medija.

* * *

PRIMER 1 Uzmimo slučaj dva pisca. Prvi u svojoj knjizi obrazloži tezu da moramo biti ekstremni pacifisti, mazohisti, altrui-sti i totalno tolerantni prema svemu i svačemu! Dok drugi napiše da ukoliko želimo opstati i prosperirati, kao druš-tvo: mi moramo nemilosrdno uništiti sve naše neprija-telje!

201

Čuvari Plamena

S obzirom na patetično stanje sveta u kome se, na žalost, trenutno nalazimo, možemo sa sigurnošću ustvrditi da dok prvi autor ima određene šanse za lični prosperitet, te dobijanje raznih priznanja i nagrada—a ukoliko ih ne dobije, to je onda uglavnom usled činjenice da je bila žestoka konkurencija sličnih maloumnika koji su napisali isto tako loše, po nas beznačajne ili pogubne gluposti, ili usled toga što nije imao odgovarajuće veze—dok u isto vreme drugi pisac nema ni teorijske mogućnosti za uspeh u životu, bilo kakvo priznaje ili nagradu! Što je sve, zapravo, dokaz negativne selekcije na delu, odnosno činjenice da su izopačene i po nas izrazito des-truktivne i nemoralne osobe zauzele sve ključne pozicije u društvu te da neprestano povlače, po nas, pogubne poteze: primoravajući i gurajući nas sve dublje u sigurnu propast.

PRIMER 2 Osoba A: Napišite ili samo izjavite glasno—po moguć-nosti preko medija—da je naša rasa ubedljivo najpame-tnija i najnapredinja, da se nad nama, kao superiornom obliku inteligencije vrši represija i da nam se sprema pogrom... Pa ćete videti šta će vas snaći: da li ćete dobiti nagrade ili možda završiti u zatvoru, koliko će vas hvaliti ili napadati te koliko ćete dobro ili loše u životu proći... Osoba B: Ali zašto bih ja to rekao? Osoba A: Zato što je to istina! Zato što je to naša mora-lna obaveza da kažemo.

* * *

202

Dragan Glavašić

Osveta je dobra! Odmazdu im moramo dati, kako bismo

im višestruko vratili sve zlo koje su nam počinili!

203

Čuvari Plamena

SADRŽAJ

predgovor 6

1 Invazija 11 2 Džek i Džil 17 3 Uvod u Trilogiju I 23 4 Očajnički Pad u Istoriju 24 5 Uvod u Trilogiju II 29 6 Biti ili Ne Biti 31 7 Stvaraoci Zvezda 39 8 Apsolutni Pogled 43 9 Jedan Dan Života 58 10 Ponoćni Voz 63 11 Lavovi i Ljudi 67 12 Negativna Selekcija I 75 13 Negativna Selekcija II 79 14 Izmišljena Istorija 84 15 Virtualna Stvarnost (I deo Trilogije) 86 16 Najznačajnija Priča Ikad Ispričana 90 17 Peščanik 93 18 Veliko Buđenje (II deo Trilogije) 95 19 Ne Baš Sasvim Obična Priča 98 20 Početak Kraja 107 21 Sjedinjene Američke Države 110 22 Zaštitnici Relma 112 23 Svet Radosti i Sreće 129 24 Hipnoza 137 25 Neopisive Avanture Nepostojećeg

Božanstva 139 26 More Mediokriteta 140 27 Žetva Iskonske Energije 143

204

Dragan Glavašić

28 Duboki Svemir 160 29 Evolucioni Pomak ka Filozofiji 163 30 Putovanje (III deo Trilogije) 165 31 Epilog Trilogije I 173 32 Ponos Australije 176 33 NASA 179 34 Rešenje 181 35 Epilog Trilogije II 194

apendiks: sve o nagradama 198 beleška o piscu 206

205

Čuvari Plamena

Beleška o Piscu Dragan Glavašić je rođen 19. januara 1958. god. u Beo-gradu. Završio je studije matematike i filozofije na Dejvis & Elkins Koledžu, magistrirao na Maršal Univerzitetu u SAD-u. Član je matematičkih i naučnih udruženja Pi Mu Epsilon i Chi Beta Phi te Američkog Matematičkog Dru-štva. Osnivač i predsednih pokreta Azgard [za zaštitu i promociju evropske kutlure, tradicije i civilizacije]. Napisao je nekoliko knjiga iz oblasti filozofije i mate-matike, na engleskom i srpskom jeziku, od kojih su naj-značajnije: - The Cosmic Tree (2003) - Ultrafilters (2005) - Prostor i Vreme (2005) Redovno piše za časopis Stvarnost, povremeno objavljuje i u drugim publikacijama.

Ovo je njegova prva zbirka priča. Za sada nije dobio niti jednu nagradu i nije izgledno da će ijednu dobiti, barem ne u skoroj budućnosti [pošto nema odgovarajuće veze ili poznanstva, a ni pare da potkupi članove komi-sija, niti je „politički podoban“ te ne pripada ni jednoj od vodećih političkih opcija].

206

Dragan Glavašić

Dragan Glavašić

207

Čuvari Plamena

Dragan Glavašić

ČUVARI PLAMENA Zbirka filozofskih priča...

Izdavač TAJD

ODIN & THOR Bulevar Kralja Aleksandra 34

11000 Beograd

za izdavača Violeta Glavašić

distribucija

(062) 51-97-97 * (064) 12-144-12 info@odinthor.com * dragan@glavasic.net

web

www.glavasic.net * www.stvarnost.com www.odinthor.com

recenzent

Nebojša Ćosić

štampa Odin & Thor e-Press

tiraž 2000

ISBN 86-904797-6-7

Copyright © 2006 by Dragan Glavasic

208

Dragan Glavašić

CIP – Katalogizacija u publikaciji Narodna bibilioteka Srbije, Beograd 821.163-41-32 GLAVAŠIĆ, Dragan Čuvari plamena [Elektronski izvor] : zbirka filozofskih priča --- / Dragan Glavašić. - Beograd : Tajd, Odin & Thor, 2006 (Beograd : Odin & Thor e-Press). - 1 elektronski optički disk (CD-ROM) : tekst ; 12 cm Nasl. sa naslovnog ekrana. - Nasl. st. prištampanog prevoda: Keepers of the Flame / Dragan Glavasic. - Tiraž 2.000. - Beleška o piscu: str. 206. ISBN 86-904797-6-7 COBISS.SR-ID 135215372

209

Čuvari Plamena

Sponzori:

ODIN & THOR Američki Univerzitet

u Beogradu Škola Engleskog Jezika Filozofska Predavanja

(011) 324-0971

www.odinthor.com info@odinthor.com

* * *

STVARNOST Elektronski časopis na srpskom i engleskom jeziku.

www.stvarnost.com info@stvarnost.com

210