Agroekonomika br. 37-38
114
UDK:338.43 YU ISSN - 0350-5928 AGROEKONOMIKA AGRIECONOMICA POLJOPRIVREDNI FAKULTET DEPARTMAN ZA EKONOMIKU POLJOPRIVREDE I SOCIOLOGIJU SELA FACULTY OF AGRICULTURE DEPARTMENT OF AGRICULTURAL ECONOMICS AND RURAL SOCIOLOGY NOVI SAD, 2008. BROJ 37-38 VOL. 37-38
Transcript of Agroekonomika br. 37-38
UDK:338.43 YU ISSN - 0350-5928
AGROEKONOMIKA AGRIECONOMICA
POLJOPRIVREDNI FAKULTET DEPARTMAN ZA EKONOMIKU POLJOPRIVREDE I SOCIOLOGIJU SELA FACULTY OF AGRICULTURE DEPARTMENT OF AGRICULTURAL ECONOMICS AND RURAL SOCIOLOGY
NOVI SAD, 2008.
BROJ 37-38 VOL. 37-38
UDK: 338.43 YU ISSN:0350-5928
AGROEKONOMIKA
Broj 37 - 38
Novi Sad, 2008.
AGROEKONOMIKA ČASOPIS DEPARTMANA ZA EKONOMIKU POLJOPRIVREDE I
SOCIOLOGIJU SELA, POLJOPRIVREDNI FAKULTET, NOVI SAD
GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: Dr RADOVAN PEJANOVIĆ, redovni profesor UREDNIŠTVO: Dr RADOVAN PEJANOVIĆ Dr NEBOJŠA NOVKOVIĆ Dr NEDELJKO TICA Dr BRANISLAV VLAHOVIĆ Dr VESNA RODIĆ REDAKCIJA: Dr Zoran Njegovan Dr Šandor Šomođi (Mađarska) Dr Katarina Čobanović Dr Herbert Ströbel (Nemačka) Dr Milenko Jovanović Dr Đorđi Đorđevski (Makedonija) Dr Svetlana Potkonjak Dr Franczisek Kapusta (Poljska) Dr Dušan Milić Dr Knjin J. Pope (Holandija) Dr Danica Bošnjak Dr Jorgos Zervas (Grčka) Dr Živojin Petrović Dr Drago Cvijanović (Beograd) Dr Vladislav Zekić Dr Milan Milanović (Beograd) Dr Katarina Marković Dr Nebojša Ralević (Beograd)
Dr Cosmin Salasan (Rumunija) SEKRETAR REDAKCIJE: Nataša Andrić, saradnik u nastavi RAČUNARSKI SLOG: Ana Durec, ecc UDK: Radmila Kevrešan, dipl. hemičar ŠTAMPA: Štamparija „VERZAL“, Novi Sad Tiraž: 300 Redakcija i administracija Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 8, tel. 458-138
AGROEKONOMIKA BR. 37-38/2008.
S a d r ž a j
Pejanović, R. Vujović, S.: Ruralni razvoj i agroturizam ................................. 5 Rural development and agrotourism .................................................................. 5 Rodić Vesna, Bošnjak Danica, Vukelić Nataša: Održivost upravljanja poljoprivrednim zemljištem u AP Vojvodini ..................................................... 15 Sustainability of agricultural land management in Vojvodina province ............ 15 Katarina Čobanović, Emilija Nikolić – Đorić, Beba Mutavdžić, Nićin S.: Stanje i perspektive u stočarskoj proizvodnji Vojvodine................................... 23 State and perspectives of livestock production in Vojvodina ............................ 23 Marković T., Jovanović M.: Španski model osiguranja useva i plodova od više vrsta ....................................................................................... 33 Spanish model of multi-risks crop insurance ..................................................... 33 Bošnjak Danica, Lučić M.: Regionalni razmeštaj površina pod povrćem na otvorenom polju u Srbiji .................................................................................... 41 Regional distribution of areas under vegetables in the fields of Serbia ............. 41 Stojiljković D., Bošković Olgica: Metodološke napomene u vezi sa identifikacijom ruralnih područja i utvrdjivanjem indikatora za merenje stepena ruralnosti ............................................................................................... 48 Methodology remarks in identifying rural areas and fortification of indicators of rural development ..................................................................... 48 Stanišić Miljana: Staračka domaćinstva na području opštine Novi Sad........... 57 Households with old people in the municipality of Novi Sad............................ 57 Zoranović T., Hotomski P., Vesna Jeftić: Unapređenje prikupljanja podataka u poljoprivrednoj proizvodnji upotrebom savremenih softverskih rešenja ............................................................................................. 67 Date collecting in agriculture production by latest software solutions .............. 67 Maksimović G.: Analiza prodajnih i marketinških troškova ............................ 75 Analysis of selling and marketing costs............................................................. 75
Sremački Maja: Metode recirkulacije filtrata................................................... 91 Metodes of leachate recirculation ...................................................................... 91 Svetlana Tabaković: Unapređenje i razvoj sela u Srbiji prema viđenju Vlade Srbije – kritički osvrt ....................................................... 98 Improvment and development of villages in Serbia in perspective of Serbian government – critical view ............................................................... 98 Zekić, V. Tica, N., Milić, D.: Ekonomski rezultati u proizvodnji suncokreta .104 Economic results of the sunflower production...................................................104
5
UDK: 338.48–6:631.11 Originalni nučni rad Original scientific paper
RURALNI RAZVOJ I AGROTURIZAM (Povodom početka rada novog studijskog programa na Poljoprivrednom
fakultetu u Novom Sadu)
PEJANOVIĆ, R., VUJOVIĆ, S.∗
Rezime
Autori analiziraju aktuelni problem ruralnog razvoja i agroturizma. Polazna hipoteza autora je da agroturizam usmerava ukupan agrokompleks ka održivom razvoju. Termin agroturizam upućuje na neraskidivu međuzavisnost između turizma i poljoprivrede. Autori posebno koncipiraju mesto agroturizma u konceptu ruralnog razvoja, kao i mesto agroturizma u konceptu privrednog razvoja. Razmatra se, takođe, i veza agroturizma i regionalnog razvoja. Posebno se ističu ekonomski efekti agroturizma. Ključne reči: ruralni razvoj, agroturizam, poljoprivreda, privredni razvoj, regionalni razvoj, ekonomski efekti.
1. UVOD
Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu je dobio još jedan od novih studijskih programa: „Agroturizam i ruralni razvoj“. S tim u vezi je interesantno objasniti genezu i suštinu ove ideje kao i vezu turizma i poljoprivrede, privrednog i ruralnog razvoja.
Turizam kao masovna pojava i jedna od vodećih delatnosti u svetu (po broju učesnika i ostvarenom prometu na globalnom nivou, turizam je na trećem mestu) ekonomskim interesima u direktnoj i indirektnoj je korelaciji sa poljoprivredom.
Shodno statističkim podacima, prihodi od inostranog turizma u svetu 2006. godine iznosili su 735.000.000.000 američkih dolara, što preračunato iznosi 1.304.109.500 američkih dolara dnevno. Turizam je delatnost koja danas zapošljava 260.000.000 ljudi. Od 100 zaposlenih uopšte, od turizma u Francuskoj živi 6 ljudi, u Portugalu i Austriji po 7, Švajcarskoj 9, Španiji 11, Grčkoj 12 i Austriji 15. Analitičari turizma predviđaju da će 2030. godine udeo onih koji kao turisti putuju u strane zemlje u odnosu na ukupan broj
∗ Dr Radovan Pejanović, red. prof., Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad; Dr Slavoljub Vujović, docent, Visoka škola za ekonomiju i preduzetništvo, Beograd.
6
svetskog stanovništva dostići 14,1%, što teško može zabeležiti bilo koja druga delatnost1.
Sa aspekta zdrave ishrane i zdrave prirodne sredine, tj. iskonske životne potrebe, preko zdravlja ljudi, može se reći, da je turizam životno zavistan od poljoprivrede, mada, s druge strane, direktno ili indirektno podstiče prosperitet poljoprivrede.
Sam termin–agroturizam-upućuje na neraskidivu međuzavisnost turizma i poljoprivrede, bez obzira da li je ona organizovana po monofunkcionalnom ili profitnom modelu. Samo značenje pojma –agroturizam- može se tumačiti na više načina. Može se reći, da agroturizam predstavlja vid turizma usmeren na suštinska pitanja, zdravu ishranu turista i boravak u zdravoj sredini, kroz integralni razvoj poljoprivrede, uvažavajući aspekte održivosti.
Multifunkcionalnost i integralni razvoj poljoprivrede s jedne, i heterogenost zahteva ili želja, s druge strane (strane turizma), uz implementaciju principa antropocentrizma i ekocentrizma, čine njihovu povezanost veoma kompleksnom.
Interdisciplinarna analiza međuzavisnosti ove dve delatnosti (više turizma od poljoprivrede) profiliše agroturizam kao citadelu ukupnog turizma, koja ima bazu u poljoprivredi. Agroturizam usmerava ukupan agrokompleks ka održivom razvoju, proizvodnji zdrave hrane i njen plasman na tržištu. Ne podstiče i podržava samo orijentaciju turističkih aktivnosti ka izvornom značenju pojma »agro« (grč. agros; lat. ager), već održivom integralnom razvoju sa primarnom poljoprivredom u središtu. Indirektno preko koncepta integralnog razvoja poljoprivrede turizam se susreće sa nizom delatnosti povezanih sa agrobiznisom.
Kompatibilnost i integrativnost kulturnih i zdrastvenih vrednosti potrebnih pojedincima (turistima, posetiocima) čine aksiom ponude u zdravim ruralnim područjima sa organizovanom ponudom. Dalje, kompatibilnost i integrativnost prirodnih i antropogenih vrednosti ruralnih sredina i turizma sa svim njegovim specifičnostima (turistička tražnja, motivi, potrebe, preferencije, indiferentnosti, doživljaji i sl.) upućuju na nužnost izučavanja svih funkcija turizma, prvenstveno društvenih i ekonomskih.
2. MESTO AGROTURIZMA U KONCEPTU RURALNOG RAZVOJA
Ruralni razvoj je deo koncepta nove razvojne filozofije EU, koja je uveliko zaživela u ovoj moćnoj regionalnoj integraciji. Budućnost agrarnog sektora usko je povezana sa balansiranim razvojem ruralnih područja, koja zauzimaju oko 80% evropske teritorije, kao i dominantno učešće u Republici Srbiji. U Nacionalnom programu za integraciju Republike Srbije u EU, koga je usvojila Vlada (2008), ističe se deo pod nazivom: Poljoprivreda i ruralni razvoj, što govori o našem jasnom opredelenju kako za ove integracije, tako i za ovaj koncept. Potrebno je, stoga, i nešto konkretno učiniti.
„Neoruralizam“ se javlja u EU u periodu 60-ih godina i prve polovine 70-ih godina prošlog veka, kao reakcija na dotadašnje tretiranje i nepovoljan položaj poljoprivrede i ruralnih regiona u konceptu industrijskog razvoja zemalja. Pokazalo se, kao što se i kod nas pokazuje, da je nužan novi, drugačiji pristup razvoju privrede i poljoprivrede (kao višefunkcionalne delatnosti) i ruralnim sredinama (kao regionalnim centrima privrednog
1 Stanković, S.,i Marić, S., (2008), Regionalni aspekti turizma u svetu, Turizam, br. 11.
7
razvoja). To je postignuto usvajanjem Agende 2000 iz 1999. godine, kojom je u EU i zvanično usvojen koncept integralnog ruralnog razvoja.
Agenda 2000 je najznačajniji reformski dokument zajedničke agrarne politike (CAP) EU, kojim je reformisana dotadašnja agrarna politika u politiku ruralnog razvoja. Ovaj dokument predstavlja novi evropski pogled na budućnost ruralnog razvoja.
Na ovaj način promovisan je u EU novi evropski koncept multifunkcionalne poljoprivrede. Multifunkcionalna poljoprivreda podrazumeva akcije koje nisu usmerene jedino na povećanje proizvodnje i bavljenje poljoprivredom, nego i na ostale koristi života na selu, kao što su: (1) korist od očuvanja okoline (biodiverzitet, zaštita od poplava, erozije, očuvanja prirodnih pejzaža...); (2) korist od obezbeđivanja prehrambene sigurnosti u ruralnim područjima; (3) razvoj ruralnih područja (obezbeđivanje zaposlenosti i povezivanje poljoprivrede sa ostalim sektorima); (4) socijalno – ekonomska korist (očuvanje tradicionalnih seoskioh vrednosti, kulturnog nasleđa, promovisanje tradicionalne gastronomije, itsl.). Reč je, naime, o prelazu od "poljoprivrede radi proizvodnje" (agriculture of production) na "poljoprivredu radi zaštite" (agriculture of protection).
Multifunkcionalnost (multiaktivnost) je ključna reč nove agrarne i ruralne politike EU, koja se često povezuje sa sintagmom "seoski razvoj". Poljoprivredne delatnosti u ovom kontekstu nisu povezane samo sa obradom zemlje i proizvodnjom hrane, nego i sa upravljanjem životnom sredinom, kao i pružanjem usluga lokalnoj zajednici i čitavom društvu. U svom osnovnom značenju ovo nije novi koncept, budući da je poljoprivreda i pre imala multifunkcionalnu ulogu u privrednom i društvenom razvoju, ali su se uslovi danas prilično izmenili.
Prisutna je široka rasprava o novim zadacima koje poljoprivredna gazdinstva treba da obavljaju za društvo i u tom smislu ističe se značaj analize multifunkcionalnosti. Jedno od tumačenja multifunkcionalnosti polazi od postojanja brojnih proizvodnih i neproizvodnih outputa koje proizvodi poljoprivreda, koji se mogu vrednovati na postojećim tržištima ili pak ne podležu tržišnim mehanizmima. Multifunkcionalnost protumačena na ovaj način nije specifična samo za poljoprivredu, već je svojstvo i drugih privrednih delatnosti i može se nazvati "pozitivnim" konceptom multifunkcionalnosti ( OECD, 2001 ).
"Normativni" pristup tumačenja multifunkcionalnosti temelji se na brojnim funkcijama poljoprivrede, ne samo u proizvodnom procesu, već i na drugim funkcijama koje izviru iz nje same i koje joj društvo poveri. Naime, tokom poslednjih decenija, u razvijenim evropskim državama pojavili su se brojni preduzetnici koji su započeli poljoprivrednu delatnost, a postepeno uvodili i nove profitabilne nepoljoprivredne delatnosti. Brojni su primeri takvog "seoskog preduzetništva", koji pokazuju da je koncept multifunkcionalnosti strogo vezan za prisutnost poljoprivrednih i nepoljoprivrednih delatnosti unutar istog gazdinstva, gde postoji zajedničko korišćenje istih resursa. U ovom slučaju multifunkcionalnost poljoprivrede predstavlja mnogo više od mogućnosti ostvarivanja dodatnog prihoda. U suštini, radi se o novom organizacionom obliku preduzetništva, koji povezuje (udružuje) poljoprivrednu proizvodnju sa drugim delatnostima, kao što su: turizam, prehrambena industrija, trgovina, proizvodno i uslužno zanatstvo, zadrugarstvo različitog tipa, obrazovanje, usluge, kultura, zdravstvo, čuvanje krajolika i životne sredine, izdavanje u najam zemljišta i kuća za stanovanje i druge profitabilne aktivnosti. Pri tome, seosko
8
preduzetništvo ne mora da bude locirano samo u seoskim područjima (primarnim seoskim naseljima, centrima sela ili centrima zajednice sela), već nalazi svoju primenu i blizu većih gradskih naselja, gde postoji potencijalna tražnja za poljoprivredno-prehrambenim proizvodima, kao i za aktivnostima koje uključuju rekreaciju, rehabilitaciju ili brigu o "žrtvama" socijalne patologije urbanih sredina.
Multifunkcionalna poljoprivreda otvara put razvoja sela, kao i malih poljoprivrednih i porodičnih gazdinstava, za revitalizaciju salaša u ravničarskom području (posebnost Vojvodine), kao i za razvoj u brdsko-planinskim područjima.
Iskustva razvijenih zemalja pokazuju da stepen i karakter državne podrške predstavlja presudan faktor u razvoju sektora malih i srednjih preduzeća, proizvodnje i prehrambene industrije na selu. Njihovo funkcionisanje doprineće racionalnijem korišćenju prirodnih potencijala, suzbijanju prekomerne koncentracije privrede u gradovima, zaustavljanju negativnih migracionih kretanja i oživljavanju i razvoju sela. Potrebno je, takođe, negovati preduzetnički duh i podsticati preduzetnički mentalitet na našim prostorima.
3. AGROTURIZAM U KONCEPTU PRIVREDNOG RAZVOJA
Agroturizam je, dakle, deo koncepta multifunkcionalne poljoprivrede, odnosno šire
gledano koncepta integralnog ruralnog razvoja. Agroturizam je, pre svega, deo turističke delatnosti, koja obuhvata ukupnost odnosa i poslova vezanih za putovanja i privremeni boravak ljudi izvan njihovog prebivališta, radi odmora, razonode i sl. Turizam može biti: letovališni, seoski, lovni, zdravstveni, zabavni, kulturni, sportski, izletnički, boravišni; sezonski i vansezonski; domaći, inostrani i pogranični; individualni i kolektivni, i tome slično. Turizam je važan za lokalnu i nacionalnu ekonomiju, jer donosi prihode od turista. Reč turizam vodi poreklo od engleske reči tour koja u Oksfordskom rečniku znači: zadovoljstvo od putovanja, sa zadržavanjem u raznim mestima. Turista je osoba koja preduzima takva putovanja.
Razvoj turizma (i agroturizma) dovodi do brzog unapređenja svih delatnosti koje su sa njim povezane (promet, industrija, poljoprivreda, komunalne službe, kulturne ustanove, domaća radinost, ugostiteljstvo). Turizam je posebno važan za zapošljavanje stanovništva. Zato sve zemlje, naročito one koje za razvoj turizma imaju povoljne prirodne uslove (kao Srbija), osnivaju posebne organizacije (obrazovne, turističke, i sl.) i agencije koje se brinu o unapređenju turizma. Prati se, kontinuirano, turistička tražnja, turistička ponuda, turistička politika, sprovode naučna istraživanja i ispitivanja turističkog tržišta, radi stalnog unapređenja turizma, predviđanja kretanja i realnih očekivanja. Zadržaćemo se, ukratko, na osnovnim pitanjima (agro)turizma.
Turistička destinacija je definisana prostorna celina koja poseduje kapacitet za boravak turista, ali i privlačnu moć za njih. Sadržaj svake turističke destinacije bi trebalo da bude što više prilagođen zahtevima i potrebama turista za upotrebnim i estetskim vrednostima. Stvaranje ponude turističke destinacije polazi od sagledavanja i analize prednosti i slabosti svake destinacije, što je, takođe posao za našeg menadžera agroturizma. Sagledavanje prirodnih atrakcija, kao što su: ruralni ambijent, reke, jezera, izvori, pećine, planine, salaši, pogodnost klime, raznovrsnost flore i faune, omogućava procenu prednosti i slabosti turističke destinacije. Turističke destinacije imaju, naime,
9
svoje kulturne, prirodne, demografske, privredne, arhitektonske specifičnosti. Atraktivnost pojedinih destinacija zavisi, međutim, i od društvenih potencijala za razvoj turizma, kao što su život, običaji stanovništva, folklora, ali i razvijenost i stabilnost privrede, kulture, nauke, sporta i obrazovanja.
Turistička ponuda je količina turističkih dobara koja se želi plasirati, uz određeno stanje cena na domaćem tržištu, odnosno uz različite devizne cene na inostranom tržištu. Turistička dobra se sastoje, pre svega, od turističkih usluga u koje su uključene različite vrste robe i specifična dobra jedne zemlje, a čine ih ekološki očuvana priroda, kulturno-istorijska baština, sigurnost političkog i društveno-ekonomskog sistema, infrastruktura (putevi, ugostiteljstvo, trgovina, zanatstvo, zdravstvo, putničke agencije, komunalne delatnosti, nauka i ostalo), kojima se stvaraju uslovi za podmirenje turističke tražnje. Većina segmenata turističke ponude je neprenosiva, neumnoživa i nepotrošiva i tek u turizmu dobija tržišnu valorizaciju (npr. klima, priroda, kulturna baština).
Turistička tražnja je količina turističkih dobara, usluga i roba koju su turisti skloni prihvatiti uz određeni nivo cena. Osnovu za definisanje turističke tražnje predstavlja kombinacija turističkih potreba za putovanjem, odmorom, upoznavanjem novih krajeva, ljudi i komunikacijom. Pretvaranje potreba u stvarnu turističku tražnju moguće je tek kada se upotpuni efektivnom kupovnom moći stanovništva, kao presudnom prepostavkom uključivanja na turističko tržište. Osnovne karakteristike turističke tražnje su: sezonski karakter i visok nivo njene elastičnosti, čiji su uzroci često vanekonomski. Od ekonomskih kriterijuma tražnja najviše zavisi od: raspoloživog prihoda pojedinca i domaćinstva, cena turističkih usluga, turističkog marketinga, kao i od individualnih razloga, odnosno želja i preferencija čoveka, zadovoljenja i ispunjenja očekivanja, i sl.
Turističko tržište je, dakle, posebna oblast za čije poznavanje, praćenje i analiziranje je potrebna posebna struka kakav je npr. menadžer agroturizma i ruralnog razvoja. Reč je o tržištu posebne vrste (sui generis) ne po svojim konstitutivnim elementima (subjekti, ponuda, tražnja, objekti razmene – usluge i cene) već po međudejstvu ovih elemenata iz kojih proizilaze brojne specifičnosti (npr. veoma velika heterogenost tražnje, njena izražena elastičnost na promene u cenama, dohotku i promociju, mobilnost, izražena heterogenost ponude i njena krutost, sezonski karakter poslovanja, i druge karakteristike: poklapanje procesa proizvodnje i potrošnje, nemogućnost lagerovanja, prodaja proizvoda unapred i sl.).
Turistički marketing je značajna aktivnost u okviru turističkog tržišta. Zadatak marketinga u turizmu, koji sve više dobija na značaju, je stvaranje i održavanje konkurentskih prednosti turističkih preduzeća, organizacija, agencija, kao i turizma kao privredne grane.
Turistička politika treba da bude svesno usmerena na postavljanje ciljeva i utvrđivanje sredstava kojima će se aktivirati sve društvene i ekonomske funkcije turizma. Polazeći od ekonomskog, a potom i od društvenog zanačaj turizma, država u razvijenim zemljama nastoji da formuliše odgovarajuću turističku politiku, kao osnovu za razvoj turizma. Afirmacija turističke politike u velikom broju zemalja omogućila je uspešan razvoj turizma, što bi trebao da bude putokaz i za našu zemlju. Pri tom, razvoj agroturizma kao dela turzma, ne smeta razvoju poljoprivrede, već ga dopunjuje.
10
4. AGROTURIZAM I REGIONALNI RAZVOJ
Agroturizam sve više zahvata pojedine regije, pa stoga postaje regionalni makroekonomski izazov. Problem je, međutim, što uticaj agroturizma na regionalni razvoj nije još dovoljno izučen, niti su utvrđene metode za uspešno kvantifikovanje tog uticaja. Stoga se uticaj agroturizma na regionalni razvoj još sistematski ne prati, nema svih potrebnih pokazatelja, pomoću kojih se može izvršiti verifikovanje, pa se teško mogu utvrditi ukupni rezultati uticaja turizma na razvoj određenog regiona.
Da li je agroturizam izvršio uticaj na izmenu ekonomske slike pojedinih regiona vidimo iz toga što on nije samo ekonomska već i sociološka, geo-strategijska i politička kategorija. Danas agroturizam predstavlja deo jedinstvene funkcije društveno-ekonomskog sistema, što znači da aktivira sve one delove sekundarnog proizvoda drugih grana i delatnosti u stvaranju najkvalitetnijeg ruralnog turističkog proizvoda.
Iskustvo ruralnog i regionalnog razvoja u okviru EU pokazuje da razvoj agroturizma omogućava:
• Stabilizaciju ukupnog regionalnog razvoja; • Potpunu valorizaciju prirodnih i antropogenih vrednosti ruralnog prostora; • Čuvanje tradicije, kulture i prepoznatiljivog identiteta ruralnih zajednica; • Optimizaciju odnosa ruralnih i urbanih celina regiona; • Podizanje konkurentske sposobnosti regiona kao turističke destinacije; i • Stvaranje balansa između svih privrednih aktivnosti regiona, životne sredine
ruralnog prostora i napore odgovarajućih upravljačkih struktura da se turistički proizvod ruralnih prostora smatra adekvatnim sastavnim delom ukupnog društvenog bruto proizvoda (DBP) regiona.
Prihvatajući izazove regionalnog razvoja agroturizam u razvijenim zemljama EU zadovoljava sledeće:
• Svoj identitet (ekonomski, socijalni, politički i ekološki); • Uspostavlja optimalne odnose urbanizovanih i ruralnih prostora (pošto je
većina stanovništva urbanih celina naše zemlje poreklom iz ruralnih prostora, postiže se tzv. vraćanje izvorima, tj. korenima);
• Ekonomsku preraspodelu sekundarnih delova turističkog proizvoda; • Socijalnu stabilnost; • Stvaranje odgovarajuće turističke kulture u skladu sa međunarodnim
kodeksima ponašanja; • Otvaranje prihvatljivosti, odnosno kompatibilnosti u svim segmentima
društveno-ekonomskog razvoja; • Postizanje pune zaposlenosti, kako viška stambenog prostora, tako i viška
radne snage (pretežno žene); i • Određivanje turističkog kapaciteta podnošljivosti u skladu sa raspoloživim
resursima regiona. U okviru EU ruralno stanovništvo sve više prihvata turizam kao jednu od strategija
održivog razvoja lokalne zajednice. Agroturizam u područjima koje se ne smatraju turističkim destinacijama u tradicionalnom smislu, razvija se dvojako: s jedne strane nastaje kao razultat preduzetničkih aktivnosti usmerenih na privlačenje turista, a s
11
druge strane porast broja turista, u ruralnim područjima, dovodi do generisanja tražnje za turističkim uslugama, što vodi rastu preduzetničkih aktivnosti na lokalnom nivou.
U balkanskim zemljama (gde spadamo i mi) još uvek nije usklađena definicija regionalnog izazova i agroturizma, zbog toga što:
• Područja, gde se agroturizam razvija, su nedefinisana; • Sve turističke aktivnosti, u ruralnim područjima, nisu strogo „ruralne“, već po
svome sadržaju mogu biti i urbane, ali se samo odvijaju u ruralnim područjima;
• Različiti regioni razvijaju različite oblike agroturizma, pa je zato teško naći zajednička obeležja za sve zemlje; i
• Ruralna područja su zahvatili složeni procesi promena na globalnom turističkom tržištu.
Što se tiče naše zemlje treba posebno istaći da agroturizam još uvek traži svoje mesto u regionalnom razvoju, zbog toga što nije definisana razvojna strategija tog oblika turizma.
5. EKONOMSKI ASPEKTI AGROTURIZMA
Adekvatno kvalitativno i kvantitativno vrednovanje međuzavisnosti i povezanosti ruralnog razvoja i turizma, u svetlu agroturizma, utvrđuje se analizom ekonomskih efekata turizma i delom obostranih ekonomskih efekata.
Kao direktni, ispoljavaju se sledeći uticaji turizma na poljoprivredu: veća proizvodnja i veći plasman poljoprivrednih proizvoda, veće zarade zaposlenih, nova radna mesta, razvoj nerazvijenih i slabo razvijenih područja, zaustavljanje iseljavanja iz pojedinih sela i opština zbog nedostatka posla, podsticaj prirodnog priraštaja stanovništva, zaštita i valorizacija kulturno istorijskih vrednosti (spomenici, manastiri, muzeji, galerije i sl).
Turizam preko indirektnih ekonomskih uticaja na poljoprivredu, indirektno podstiče i niz ostalih delatnosti i segmenata ekonomskog sistema na širem nivou: uključivanje privrede u međunarodnu podelu rada, opšte privredni i kulturni razvoj, socijalna i penziona politika, i sl.
Ekonomski efekti i za receptivna ruralna područja Vojvodine veoma su važni i brojni: razvoj niza napuštenih seoskih zajednica valorizacijom zapostavljenih-napuštenih imanja, seoskih kuća, salaša, sojenica, mehanizacije, oživljavanjem brojnih zaboravljenih tradicionalnih aktivnosti i sl.
Suština ponude u ruralnim područjima jeste boravak u renoviranim soskim kućama u tradicionalnom stilu sa mogućnošću samostalnog spremanja hrane, upoznavanje tradicionalnih kulturnih vrednosti i običaja i sve to u ekološki zdravoj sredini. Smeštaj i ishrana turista na ovaj način, mnogo su atraktivniji, ekonomski jevtiniji i istovremeno zdraviji od uobičajenog hotelskog smeštaja i ishrane. Znači, samostalno pripremanje hrane u seoskim kućama i salašima, objedinjava klasične usluge smeštaja i ishrane u jednu, za razliku od klasičnih usluga hotelijerstva i restoraterstva. Zatim, ovaj oblik turizma u ruralnim sredinama, konkretno salašima odvijao bi se tokom cele godine, za razliku sezonskog karaktera ostalih selektivnih oblika turizma.
12
Direktni uticaji poljoprivrede na turizam ispoljavaju se kroz ponudu zdrave hrane, povećanje turističke potrošnje, upoznavanje turista sa kultirnim i tradicionalnim2 vrednostima (te komercijalni efekat i po ovom osnovu), boravak u zdravoj prirodnoj sredini i tsl.
Kao poseban značaj agroturizma i njegovu prednost u odnosu na sve ostale oblike turizma, može se navesti njegov nesezonski karakter, tj. funkcionalnost 365 dana.
Međutim, višestruki ili multuplikativni efekti agroturizma na ekonomski razvoj zemlje, mogu se sagledati posredstvom turističke potrošnje. Analize i istraživanja u svetu, primene teorije multilpkatora u turizmu, pokazuju da novac ostvaren prodajom turističkih usluga stranim turistima, cirkuliše u privredi zemlje domaćina, praveći dodatne efekte za privredu, čak u 13 do 14 transakcija, pre nego nestane posredstvom uvoza proizvoda ili usluga iz te zemlje (Clement, 1961).
Ko su budući turisti i koje su karakteristike njihove tražnje, važno je za kreatore i nosioce ruralnog razvoja iz više razloga: kako organizovati ponudu, strukturu ponude, kvalitet i kvantitet ponude, prilagoditi sve kapacitete počev od saobraćajnih, komunalnih, smeštajnih, bezbednosnih, i dr.
Na ekonomske efekte turizma na određeno mesto, uticaj imaju grupe različitih faktora. Neke od njih, sa značajnijim intezitetom su:
• prirodne i antropogene vrednosti područja, • materijalna osnova, • pristupačnost (udaljenost od emitivnih turističkih područja, saobraćajna
povezanost), • organizacija i politika razvoja turizma • organizovana ponuda sa svim sadržajima Navedeni faktori i vrednosti određuju uticaje i značaj turizma za konkretno mesto. Turizam kontinuirano podstiče razvoj niza ostalih delatnosti u ruralnom području,
koje direktno ili indirektno učestvuju u pružanju usluga turistima (saobraćaj, trgovina, proizvođači hrane i pića, građevinarstvo, i druge delatnosti koje učestvuju u ponudi).
Razvoj turizma podstiče ili donosi efekte i na makro-državnom nivou: • uticaj na platni bilans zemlje, • uticaj na zaposlenost i životni standard stanovništva, • podsticaj razvoja ostalih privrednih delatnosti uključenih u turističku
privredu, • uticaj na investiciona ulaganja, • podsticaj razvoja drugih nerazvijenih područja. Prostorna odvojenost turističke tražnje i ponude određenog ruralnog područja ili
destinacije ukazuje na značaj organizacionih aktivnostu u smislu uspostavljanja efikasnih odnosa između nosilaca tražnje i ponude. Slučajevi u praksi potvrđuju da obim turističkog prometa i potrošnje, zavisi od efikasne organizacije ruralnog razvoja i turizma uopšte, a posebno u smislu uspostavljanja povoljnih odnosa između nosilaca turističke tražnje i ponude. 2 Tradicija je najlepši izbor iz prošlosti-Martin Hajdeger, filozof XX veka.
13
6. ZAKLJUČAK I PORUKA
Poljoprivreda nije jedina, ali je veoma značajan pokretač razvoja ruralnih regiona Evropske Unije. Sa Agendom 2000 i politikom razvoja ruralnih oblasti, kao drugim stubom Zajedničke agrarne politike (ZAP) Evropska Unija je razvila politiku podrške koja odgovara značajnoj ulozi poljoprivrednika i sve većim društvenim zahtevima koji se postavljaju pred učinak poljoprivrede. Drugi stub – politika razvoja ruralnih oblasti – odražava filozofiju evropskog modela poljoprivrede i njegove ciljeve, koji u poljoprivredi vide mnogo više od puke proizvodnje životnih namirnica. Reforme iz 2003. godine, preko obavezujućih promena (modulacija), dovele su do smanjenja direktnih plaćanja velikim poljoprivrednim gazdinstvima u okviru ZAP-a, kako bi se finansirala nova politika razvoja ruralnih oblasti. Nova politika ruralnog razvoja posebno mesto i ulogu dodeljuje multifunkcionalnoj poljoprivredi, u okviru koje posebno mesto dobija, između ostalog, i agroturizam.
Sva ta i mnoga druga pitanja iz domena privrednog i ruralnog razvoja, ekonomske, agrarne, turističke i ruralne politike, kao i pitanja odnosa poljoprivrede i turizma – predmet su studiranja na ovom, atraktivnom i perspektivnom studijskom programu, kako na osnovnim, tako i na master studijama.
7. LITERATURA
1. BUTTS, S., BRIEDENHANM, J.: Ruralni turizam: projektni okoliš i održivost, Acta turistica, Ekonomski fakultet, Zagreb, 2006.
2. CLEMENT, H.G.: The Future of Tourism in Pacific and Far East, Washington, 1961. 3. ČEROVIĆ, S.: Raznovrsnost turističkog tržišta, Privredna izgradnja, Novi Sad, br. 3-
4/2002. 4. Grupa autora: Strategija regionalnog razvoja Srbije, Ekonomski fakultet, Kragujevac, 2004. 5. ĐEKIĆ, S.: Održivi ruralni turizam kao komponenta održivog ruralnog razvoja, Turizam,
Novi Sad, br. 6/2002, str. 22-23. 6. ĐEKIĆ, S., VUČIĆ, S.: Ograničenja u razvoju održivog ruralnog turizma, Turizam, Novi
Sad, 2004, str. 34-35. 7. ĐEKIĆ, S.: Osnove razvoja turizma Srbije u uslovima globalne konkurencije, zbornik
radova, Ekonomski fakultet, Niš, 2008, str. 331-342. 8. MILINKOVIĆ, S.: Regionalni izazovi ruralnog turizma Balkanskih zemalja, zbornik
radova, Ekonomski fakultet, Niš, 2008, str. 169-175. 9. PEJANOVIĆ, R., NJEGOVAN, Z., TICA, N.: Tranzicija, ruralni razvoj i agrarna politika,
monografija, Poljoprivredni fakultet – Novi Sad, Ekonomski institut, Beograd, 2007. 10. PEJANOVIĆ, R., NJEGOVAN, Z.: Aktuelni problemi poljoprivrede i sela Republike
Srbije, Industrija, Ekonomski institut, Beograd, br.1/2009, str. 87-99. 11. VUJOVIĆ, S.: Agroturizam kao podsticajni faktor ekonomskog razvoja Vojvodine,
Agroekonomika, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br. 36/2007. 12. WALL, G.: Turistička industrija: njena ranjivost i prilagodljivost promeni klime,
Ekonomski fakultet, Zagreb, 2006.
14
RURAL DEVELOPMENT AND AGROTOURISM
PEJANOVIĆ, R., VUJOVIĆ, S.
Summary
The authors analyse live question of rural developement and agrotourism. Main hypothesis is that agrotourism gives directions to whole agrocomplex towards sustainable development. The term agrotourism indicates the unbreakable interdependence between tourism and agriculture.
The authors give concept about the place of agroturism in rural development and economic development. Also, they consider the relationship between agrotourism and regional development. Signifficant focus is made to the effects of agrotourism.
Key words: rural development, agrotourism, agriculture, economy development,
regional development, economic effects.
15
UDK:332.33(497.113) Originalni naučni rad Original scientific paper
ODRŽIVOST UPRAVLJANJA POLJOPRIVREDNIM ZEMLJIŠTEM U AP VOJVODINI*
RODIĆ, VESNA, BOŠNJAK, DANICA, VUKELIĆ, NATAŠA1
Rezime
Kada je poljoprivredna proizvodnja u pitanju, bitna pretpostavka za dostizanje održivog razvoja je održivo upravljanje zemljištem. Zemljište je neprocenjiv, nezamenljiv, nepokretljiv i neumnoživ resurs za poljoprivrednu proizvodnju i predstavlja „dobro čovečanstva, a ne jedne generacije, nacije, grupe ili pojedinca“. Svako upravljanje zemljištem, na makro ili mikro nivou, koje vodi njegovim gubicima ili degradaciji se stoga može smatrati neodrživim i sa aspekta društva neprihvatljivim. Zemljište nije ograničavajući faktor za razvoj poljoprivrede u APV, jer po stanovniku raspolažemo sa 0,88 ha poljoprivrednog zemljišta. To, međutim, ne znači da se zemljištem upravlja održivo na dug rok. Sve je više primera degradacije zemljišta i njegovog gubitaka usled promene namene korišćenja. Iako je nedavno donešen Zakon o poljoprivrednom zemljištu, mehanizam koji bi obezbedio održivo upravljanje ovim važnim prirodnim resursom nije obezbeđen. Autori u radu analiziraju kretanje fonda poljoprivrednog zemljišta u AP Vojvodini u pedesetogodišnjem periodu i fokusiraju osnovne probleme upravljanja zemljištem, sa ciljem da ukažu na neodrživost postojećeg pristupa i neophodnost preduzimanja određenih mera, kako na makro, tako i na nivou samih poljoprivrednih proizvođača.
Ključne reči: poljoprivreda, održivost, upravljanje zemljištem, Vojvodina
UVOD
Iako su se ideje o održivom razvoju pojavile u naučnim krugovima još početkom sedamdesetih godina prošlog veka, koncept održivog razvoja postao je poznat široj javnosti nakon objavljivanja izveštaja Svetske komisije za životnu sredinu i razvoj pod nazivom “Naša zajednička budućnost”. U ovom izveštaju održivi razvoj se interpretira kao razvoj koji teži da zadovolji potrebe sadašnjih, bez ugrožavanja sposobnosti budućih generacija da podmire vlastite potrebe (Bruntland, 1987).
* Rad saopšten na 100. seminaru Evropske asocijacije agrarnih ekonomista (EAAE), održanom 2007. godine u Novom Sadu 1 Prof. dr Vesna Rodić, vanredni profesor, prof. dr Danica Bošnjak, redovni profesor, mr Nataša Vukelić, asistent, Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad
16
Potencijal da se podmire potrebe i sadašnjih i budućih generacija u velikoj meri zavisi od raspoloživosti ukupnog kapitala - prirodnog, ljudskog i proizvedenog, kao i tempa njihovog trošenja (Jovanović-Gavrilović, 2003). Iako zbog mogućnosti supstitucije različitih oblika kapitala i tehničkog progresa održivost ne podrazumeva nužno konzerviranje svih prirodnih resursa (Solow, 1992), pojedine komponente prirodnog kapitala toliko su značajne da bi njihov gubitak imao neizvesne i vrlo verovatno ireverzibilne posledice po čovečanstvo. Jedan od takvih resursa svakako je i zemljište koje je neprocenjiv, neumnoživ, nepokretljiv i u poljoprivredi nezamenljiv faktor proizvodnje (Rodić i sar, 2006) i predstavlja „dobro čitavog čovečanstva, a ne jedne generacije, nacije, grupe ili pojedinca“(Hadžić, 2004). Zato je bitna pretpostavka za dostizanje održivog razvoja poljoprivrede održivo upravljanje zemljištem, a svako upravljanje zemljištem, na makro i/ili mikro nivou, koje vodi njegovim gubicima i/ili degradaciji se može smatrati neodrživim i sa aspekta društva neprihvatljivim (Debicki, 2000).
ZEMLJIŠNI FOND AP VOJVODINE
Autonomna pokrajina Vojvodina ima ukupnu površinu od 21.534 km2. Od ukupne površine u 2005. godini samo 199.157 ha (9%) je bilo neplodnog i 163.650 ha (7,6%) šumskog zemljišta, što Vojvodinu svrstava u red najmanje pošumljenih područja u Evropi2. Ostatak od 1.790.565 ha (83%) je poljoprivredno zemljište, a čak 1.649.037 ha (76,6%) je obradivo zemljište (Grafikon 1).
Grafikon 1. Zemljište prema načinu korišćenja u AP Vojvodini u 2005.
Graph 1. Land areas per categories of usage in AP Vojvodina in 2005
73%1%
1%
2%
5%
0%
1%
8%
9%
Oranice i bašte/Ploughland & Gardens
Voćnjaci/Orchards
Vinogradi/Vineyards
LivadeMeadow s
PašnjaciPastures
Ribnjaci/Fishponds
Bare i trstici/Sw amps& Marshes
Šume/Woodland
Neproduktivnozemljište/Barren soil
Uzimajući u obzir da je prema poslednjem popisu iz 2002. godine u Vojvodini
živelo 2.031.992 stanovnika lako se može izračunati da Vojvodina po stanovniku
2 Prosečna šumovitost u Republici Srbiji iznosi 27,4%, a u Evropi oko 29%
17
raspolaže sa 0,88 ha poljoprivrednog, odnosno 0,81 ha obradivog zemljišta. Ako se zna da je u istoj godini svetski prosek iznosio 0.25 ha/stanovniku, a evropski 0,42 ha/stanovniku (www.fao.org) nameće se zaključak da zemljište nije ograničavajući faktor za razvoj poljoprivrede. Ovo tim pre ako se zna da se radi o kvalitetnim zemljištima, gde preko 43% ukupne teritorije Vojvodine čini černozem (Hadžić i sar., 2005).
To, međutim, ne znači da se poljoprivrednim zemljištem upravlja održivo na dug rok. Sve je više primera nebrige o zemljištu, kako na makro nivou, tako i na nivou samih poljoprivrednih proizvođača, što sa jedne strane rezultira u trajnim gubicima poljoprivrednog zemljišta, njegovim prevođenjem u druge svrhe, a sa druge u narušavanju njegovog kvaliteta, o čemu su rađeni brojni radovi.
Iako je teško izvlačiti generalne zaključke, koji bi važili za sva poljoprivredna zemljišta u Pokrajini, može se reći da je u najvećem broju uzoraka evidentirano smanjenje sadržaja humusa (Marko, 1993, Bogdanović i sar., 1993, Hadžić i sar. 2004, Vasin i Sekulić, 2005). Kod 5-7% ispitivanih uzoraka utvrđen je povišen sadržaj lakopristupačnog fosfora i kalijuma (Hadžić i sar, 2004, Vasin i Sekulić, 2005), kao posledica nekontrolisane i neracionalne primene mineralnih đubriva u prošlosti. Sadržaj teških metala, ostataka pesticida i opasnih i štetnih materija u analiziranim uzorcima nije prelazio maksimalne dozvoljene količine, pa se autori slažu da su zemljišta Vojvodine kvalitetna i pogodna za proizvodnju zdravstveno-bezbedne hrane.
PROBLEMI UPRAVLJANJA POLJOPRIVREDNIM ZEMLJIŠTEM
Ustavom Republike Srbije (2006) zagarantovano je pravo slobodnog korišćenja i raspolaganja poljoprivrednim, šumskim i gradskim građevinskim zemljištem u privatnoj svojini. U Ustavu se, međutim, kaže da se oblici korišćenja i raspolaganja, mogu Zakonom ograničiti, odnosno mogu se propisati uslovi za korišćenje i raspolaganje zemljišta, da bi se otklonila opasnost od nanošenja štete životnoj sredini.
Pošto je u Republici Srbiji više od ¾, a u AP Vojvodini 2/3 poljoprivrednog zemljišta u privatnoj svojini zaštita, uređenje i korišćenje poljoprivrednog zemljišta, kao dobra od opšteg interesa, bez obzira na vlasništvo nad njim, dodatno je uređeno nedavno donešenim Zakonom o poljoprivrednom zemljištu (Sl. Glasnik RS br.62/2006). I pored toga, čini se da mehanizam koji bi obezbedio održivo upravljanje ovim važnim važnim prirodnim resursom još uvek nije obezbeđen.
Zakon, naime, propisuje mere zaštite poljoprivrednog zemljišta u smislu namene korišćenja, zabrane ispuštanja i odlaganja opasnih i štetnih materija, preduzimanja protiverozionih mera, obavezne kontrole plodnosti i količine unetog mineralnog đubriva i pesticida i definiše nadležnosti. Zakon, međutim, propisuje relativno blage novčane kazne za prekršioce, posebno za fizička lica – vlasnike, odnosno korisnike zemljišta, iako je poznato da „kada zemljište izgubi svoju osnovnu namenu i nestane iz poljoprivredne proizvodnje onda to nema cenu i ne može se ničim nadoknaditi. ”(Vučić, 1982).
Kada je namena korišćenja u pitanju, iako član 15 ovog Zakon kaže da se poljoprivredno zemljište „koristi za poljoprivrednu proizvodnju i ne može koristiti u druge svrhe, osim u slučajevima i pod uslovima utvrđenim ovim zakonom“, a član 22 da
18
je „zabranjeno korišćenje obradivog poljoprivrednog zemljišta od I do V katastarske klase u nepoljoprivredne svrhe“, član 23 definiše izuzetke od ove zabrane gde se, između ostalog, kaže da se obradivo poljoprivredno zemljište može koristiti u druge svrhe u određenim, opravdanim i „...drugim slučajevima .... uz plaćanje naknade“.
Naknada za promenu namene korišćenja na neodređeno vreme utvrđena je na nivou od 50% tržišne vrednosti na dan podnošenja zahteva, pri čemu naknada ne može biti viša od 1.500 € u dinarskoj protivvrednosti po jednom hektaru, osim za I i II katastarsku klasu. Član 26 dalje definiše u kojim se sve slučajevima naknada uopšte ne plaća.
Realne tržišne cene i svakodnevna praksa pokazuju da ove, nedavno utvrđene mere zaštite poljoprivrednog zemljišta od promene namene korišćenja ne daju očekivane efekte. Da li će donošenje Poljoprivredne osnove, planskog dokumenta čiji je cilj da omogući operacionalizaciju Zakona (za čije je donošenje dat rok od 3 godine na republičkom i dodatnih pet godina na pokrajinskom nivou i nivou lokalne samouprave), nešto izmeniti nabolje ostaje da se vidi.
Analiza fonda poljoprivrednog zemljišta u AP Vojvodini u periodu 1955–2005. godina (tabela 1) pokazuje da su ukupne poljoprivredne površine u posmatranom periodu smanjene za više od 88.000 ha3, odnosno za samo pola veka sa teritorije Vojvodine „nestalo“ je skoro 5% poljoprivrednih površina.
Iako se radi o dosta sporim i blagim promenama treba uzeti u obzir da je u pitanju vremenska serija od samo 50 godina, što je izuzetno kratko ako se govori o održivom razvoju i tzv. intergeneracijskoj pravičnosti i ako se uzme u obzir značaj i specifičnost zemljišta, kao resursa za poljoprivrednu proizvodnju. Nije teško zaključiti šta bi se desilo ako bi se uočena tendencija nastavila i koliko takvo gazdovanje zemljištem nije u skladu sa konceptom održivog razvoja za koji se deklarativno zalažemo.
Tabela 1. Promene u zemljišnom fondu AP Vojvodine u periodu 1955-2005. godina (ha) Table 1. Changes in the AP Vojvodina land fund, 1955-2005
Godine/ Years Kategorije/Categories
1955 1965 1975 1985 1995 2005 Razlika 1955/2005
Oranice i bašte/ Ploughland and gardens
1.591.679 1.573.858 1.569.003 1.561.388 1.586.996 1.581.845 - 9.834
Voćnjaci/Orchards 6.969 10.099 12.309 16.865 17.143 17.775 + 10.806 Vinogradi/Vineyards 31.552 25.550 20.798 14.321 12.373 10.875 - 20.677 Livade/Meadows 50.162 40.474 37.663 33.598 33.542 38.542 - 11.620 Pašnjaci/Pastures 179.918 153.084 143.632 126.193 115.890 109.211 - 70.707 Bare, trstici i ribnjaci/ Swamps, marshes & fishponds
18.399 20.878 26.098 28.275 28.938 32.317 + 13.918
Poljoprivredne površine/ Agricultural areas
1.878.679 1.823.943 1.809.503 1.780.640 1.794.882 1.790.565 - 88.114
U Srbiji, na žalost, ne postoji informaciona osnova na osnovu koje bi se sa sigurnošću moglo zaključiti šta se tačno desilo sa pomenutim poljoprivrednim
3 Što je površina skoro ravna ukupnim zaštićenim površinama (nacionalni i regionalni parkovi i specijalni rezervati prirode) u AP Vojvodini, koji iznose 90.049 ha
19
zemljištem. Međutim, ako se zna da se površine šuma u posmatranom periodu nisu bitno povećale, može se pretpostaviti da je do gubitka poljoprivrednog zemljišta došlo usled urbanizacije, odnosno izgradnje naselja, fabrika, puteva, deponija smeća i sl. Sa aspekta poljoprivredne proizvodnje ova zemljišta mogu se smatrati trajno izgubljenim, odnosno njihovo vraćanje u poljoprivredno zemljište moguće je samo uz izuzetno visoke troškove.
Na žalost, ovaj proces je često tekao stihijski i nekontrolisano pa za ove namene nisu korišćena najmanje produktivna, već često upravo najkvalitetnija poljoprivredna zemljišta. Uz to, na značajnim površinama, posebno na obodima gradskih naselja, u poslednjih nekoliko godina nelegalno su izgrađene čitave stambene četvrti (tzv. divlja gradnja), koje se u katastru i statistici još uvek vode kao poljoprivredna zemljišta, te nisu ni uključena u ovu analizu, a svakako bi dali još ozbiljniju sliku u pogledu gubitaka poljoprivrednog zemljišta.
Kada je upravljanje zemljištem na makro nivou u pitanju ne treba zaboraviti ni zakonsku odredba po kojoj (čl. 62) se zemljište u državnoj svojini, koga u AP Vojvodini prema nekim procenama (www.psp.vojvodina.sr.gov.yu) ima 339.000 ha, može dati u zakup za periode duže od jedne, a kraće od 20 godina, uz dodatno ograničenje maksimalnog zakupa od svega tri godine za određene vrste zemljišta. Uz svo poštovanje potrebe uspostavljanja slobodnog tržišta zemljištem i težnju da se na ovaj način omogući ukrupnjavanje poseda sitnim gazdinstvima, ovakva odredba je sa spekta održivog upravljanja zemljištem krajnje diskutabilna, jer je vrlo verovatno da zakupci koji zemljište budu uzimali na kratak rok neće ulagati u popravku strukture i plodnosti zemljišta, već će se prema njemu ponašati kao prema rudniku, što dugoročno neminovno vodi njegovoj destrukciji, a kontrola se u ovoj oblasti, bar do sada, pokazala vrlo neefikasnom.
Iako poljoprivreda u našoj zemlji dostignutim nivoom intenzivnosti ne vrši na zemljište toliko jak pritisak, kako je to slučaj u najrazvijenijim zemljama Evrope i sveta, ne može se reći da ona ne doprinosi narušavanju kvaliteta zemljišta. Sama struktura poljoprivredne proizvodnje je takva da ne obezbeđuje neophodni balans biljne i stočarske proizvodnje. Dok razvijene zemlje (Gerber at all, 2003, Wossink and Wefering, 2003) imaju problem sa visokom zastupljenošću stoke i time izazvanim zagađenjem zemljišta i podzemnih voda4, u Vojvodini je zastupljenost stoke svega 0,2 UG/ha (Rodić i sar, 2007). Tako mala zastupljenost stoke obezbeđuje biljnoj proizvodnji svega 22% potrebnih količina stajnjaka (Bošnjak i sar., 2007) i onemogućava održavanje povoljne strukture zemljišta. Ovo predstavlja poseban problem u našim uslovima, gde se druga organska đubriva (kompost, zelenišno đubrenje) izuzetno retko koriste, a žetveni ostaci najčešće spaljuju.
Ni struktura biljne proizvodnje, u kojoj dominiraju usevi5 koji na parceli ostaju relativno kratak period godine, često kraće od 200 dana6, ne može se smatrati zadovoljavajućom sa aspekta očuvanja ovog resursa. Svega oko 8% poljoprivrednih površina u Pokrajini je pod
4 Holandija i Belgija npr. imaju preko 2UG/ha 5 40% obradivih površina je pod kukuruzom, 20% pod industrisjkim biljem (suncokretom, sojom i šeć. repom) 6 Pokrivenost zemljišta usevima je u razvijenim zemljama dostigla 250 dana godišnje
20
livadama i pašnjacima i ispod 4% pod takozvanim stalnim ratarskim usevima (lucerkom i detelinom), koji čine važan elemanat ekološke stabilnosti.
Površine pod organskom proizvodnjom, koje se zbog ekološke prihvatljivosti ovog oblika proizvodnje, uzimaju čak kao jedan od agroekoloških indikatora (OECD, 2001) u Vojvodini su marginalne. Zbog nedostatka adekvatne statističke evidencije nije moguće govoriti ni o broju gazdinstava koja se ovom proizvodnjom bave, ni o strukturi iste. Jedina pouzdana evidencija je evidencija udruženja TERRA’S iz Subotice o 178 ha organske proizvodnje u Vojvodini u 2002. godini. U svakom slučaju može se reći da u Vojvodini postoje uslovi za razvoj, kako organske, tako i drugih alternativnih oblika poljoprivredne proizvodnje, koji nisu u dovoljnoj meri iskorišćeni, a koji su u konceptu održivog razvoja poljoprivrede daleko prihvatljiviji od konvencionalnih sistema koje danas imamo.
Iako potrošnja mineralnih đubriva i pesticida po hektaru u Vojvodini bitno zaostaje za razvijenim zemljama7, način na koji se ova sredstva apliciraju često je takav da izaziva narušavanje kvaliteta zemljišta i šire probleme u životnoj sredini. Poljoprivredni proizvođači su, naime, nedovoljno edukovani i nemaju dovoljno razvijenu svest o potrebi zaštite zemljišta i životne sredine uopšte i kao posledica toga oni najčešće ne upravljaju zemljištem u skladu sa njegovim potencijalom.
Evidencija o inputima i outputima na seljačkim gazdinstvima se uglavnom ne vodi, na farmi najčešće ne postoji dugoročni plan setve i plodored, kao ni plan đubrenja i zaštite useva. Oskudne količine stajnjaka se, zbog nepostojanja adekvatnih skladišnih kapaciteta i savremene mehanizacije za apliciranje stajnjaka, često primenjuju na parcelama koje su najbliže selu, mnogo ređe na udaljenijim. Đubrenje organskim đubrivima se najčešće vrši u zimskim mesecima, kada su farmeri rasterećeni drugih poslova.
Mineralna đubriva se često primenjuju bez prethodne analize zemljišta, što ima negativne i ekonomske i ekološke posledice. Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu je, u saradnji sa Naučnim institutom za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada i mrežom regionalnih stručnih službi u 2002. godine pokrenuo akciju besplatne analize zemljišta u privatnom vlasništvu na teritoriji Vojvodine. U periodu 2002-2006. godina prikupljeno je i analizirano preko 87.000 uzoraka zemljišta. Međutim, ako se zna da je prema popisu iz 2002. godine u pokrajini bilo čak 587.708 odvojenih delova poljoprivrednog zemljišta porodičnih gazdinstava i da bi analize, prema Zakonu, morale da se vrše najmanje jednom u pet godina, nije teško izračunati koliko je zapravo mali deo poljoprivrednog zemljišta obuhvaćen ovom akcijom.
Deo ovih problema mogao bi da bude rešen adekvatnom edukacijom proizvođača u pogledu značaja i principa dobre poljoprivredne prakse8 i potrebe očuvanja životne sredine i prirodnih resursa, koju bi u prvom redu trebala da sprovodi savetodavna služba. Ona je, međutim, još uvek nedovoljno razvijena i sa jedne strane i sama ima potrebe za ovom vrstom edukacije, a sa druge strane za sada je okrenuta relativno malom broju tzv. odabranih gazdinstava, da bi to dalo neke značajnije efekte.
7 Prosečna potrošnja mineralnih đubriva je 140 kg/ha, a pesticida oko 1,2 kg/ha 8 Kodeks dobre poljoprivredne prakse još nije donešen i u nadležnosti je Ministra poljoprivrede
21
ZAKLJUČAK
Poljoprivredno zemljište sigurno spada u red onih resursa bez čijeg održivog korišćenja se ne može govoriti o održivom razvoju poljoprivrede i društva u celini. Iako Vojvodina ima relativno povoljne zemljišne uslove i nivo intenzivnosti poljoprivredne proizvodnje koji za sada ozbiljnije ne ugrožava zemljište i životnu sredinu u celini, to ne znači da problema nema i da će se ciljevi održivog razvoja poljoprivrede dostići sami po sebi.
Zakon o poljoprivrednom zemljištu predstavlja prvi, ali nedovoljan korak u pravcu održivog upravljanja ovim važnim resursom. Činjenica da je čak i prema dosta nepouzdanim zvaničnim statističkim podacima za samo pola veka skoro 90.000 ha poljoprivrednog zemljišta prevedeno u druge namene, ozbiljno upozorava. Ni donošenje predviđenih podzakonskih akata neće u tom pogledu puno promeniti ukoliko ne bude svesti i stvarne volje da se zemljište sačuva „za generacije koje dolaze“ kako od strane donosilaca odluka na makro nivou, tako i od samih poljoprivrednih proizvođača.
LITERATURA 1. BOGDANOVIĆ, D. HADŽIĆ, V., UBAVIĆ, M., DOZET, D. (1993): Proizvodne
mogućnosti zemljišta na kojima su gajena strna žita, Savremena poljoprivreda, 41, Novi Sad
2. BOŠNJAK, D., LUČIĆ, Đ., RODIĆ, V., ŽUTIĆ, V. (2007): Organizacija proizvodnje i korišćenje stajnjaka u poljoprivredi AP Vojvodine, Savremena poljoprivreda br. , Novi Sad
3. GERBER, P. FRANCESCHINI G., MENZI, H.: Livestock Density and Nutritient Balances Across Europe (www.virtualcentre.org/en/dec/gis/download/Nutritient_balance_europe.pdf)
4. WOSSINK, A., WEFERING, F.,: Hot Spots in Animal Agriculture, Int. J. Agricultural Resources, Governance and Ecology, Vol.2, Nos. ¾, pp. 228-242, (2003)
5. BRUNTLAND, G. (ed.) (1987): Our common future: The World Commission on Environment and Development, Oxford, Oxford University Press. ISBN 0-19-282080-x
6. DEBICKI, R. (2000): State of the Land Degradation in Central and Eastern Europe, Proceedings of the Workshop on Land Degradation/Desertification in Central and eastern Europe in the Context of the UNCCD, Brussels, Belgium
7. ČUVARDIĆ, M., HADŽIĆ, V., SEKULIĆ, P., KASTORI, R., BELIĆ, M., GOVEDARICA, M., NEŠIĆ, LJ., PUCAREVIĆ, M., VASIN, J. (2004): Kontrola kvaliteta poljoprivrednog zemljišta I vode za navodnjavanje Vojvodine, Zbornik radova, sveska 40, Naučni institute za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad
8. HADŽIĆ, V., NEŠIĆ, LJ., SEKULIĆ, P., UBAVIĆ, M., BOGDANOVIĆ, D., DOZET, D., BELIĆ, M., GOVEDARICA, M., DRAGOVIĆ, S., VEREŠBARANJI, I. (2004): Kontrola plodnosti zemljišta i utvrđivanje sadržaja štetnih i opasnigh materija u zemljištima Vojvodine, Zbornik radova, sveska 40, Naučni institute za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad
9. HADŽIĆ, V., SEKULIĆ, P., VASIN, J., NESIĆ; LJ. (2005): Geološka osnova zemljišnog pokrivača Vojvodine, Ekonomika poljoprivrede br.4, Beograd
10. JOVANOVIĆ-GAVRILOVIĆ, B. (2003): Održivi razvoj – konceptualna i metodološka pitanja, Ecologica 10, broj 39-40, Beograd.
22
11. MARKO, J. (1993): Organski, ekološki I ekonomski karakter povezanosti ratarstva i stočarstva, Savremena poljoprivreda, Vol. 1, br. 6, Novi Sad
12. OECD (2001): Environmental Indicators for Agriculture, Volume 3: Methods and Results, www.oecd.org/dataoecd/28/1/1890235.htm
13. SAVIĆ, R., LETIĆ, LJ. (2003): Suša, desertifikacija i eolska erozija, Monografija Zaštita životne sredine gradova i prigradskih naselja, Ekološki pokret grada Novog Sada, Novi Sad
14. SOLOW, R. (1992): An almost practical step toward sustainability, Resource Policy, Vol. 19, Issue 3 (p.p. 162-172), Elsevier
15. VASIN, J., SEKULIĆ, P. (2005): Plodnost zemljišta u Vojvodini, Plodnost i degradacija zemljišta, Ekonomika poljoprivrede br. 4, , Beograd
16. VUČIĆ, N. (1982): Higijena zemljišta, Vojvođanska akademija nauka i umetnosti, Novi Sad
17. RODIĆ, VESNA, SUPIĆ, NATAŠA, KOLAROV, MARIJA (2007): Zastupljenost stoke kao indikator pritiska stočarske proizvodnje na životnu sredinu, Savremena poljoprivreda Vol. LVI, br.3-4, Novi Sad, p.p. 147-157, YU ISSN 0350-1205
SUSTAINABILITY OF AGRICULTURAL LAND MANAGEMENT
IN VOJVODINA PROVINCE
RODIĆ, VESNA, BOSNJAK, DANICA, VUKELIĆ, NATAŠA
University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Department of Agricultural Economics and Rural Sociology, Trg Dositeja Obradovića 8, 21000 Novi Sad
Summary
In agricultural production, a very important precondition for achieving the goal of
sustainable development is sustainable land management. Soil is a priceless, irreplaceable and fixed resource in agricultural production and it is “the entire mankind's good and not a generation's, a nation's, a group's or a person’s”. Thus any management resulting in land degradation either at the macro- or micro-level, should be considered as unsustainable and socially unacceptable. The paper analyses the changes in agricultural land of the Province of Vojvodina in the last fifty years and focuses on the basic problems in land management. The analysis has shown that land is not a factor limiting agricultural development. Vojvodina has about 0.88 ha of agricultural land per capita, but the question is whether land management is sustainable in the long run. The authors point out the untenability of the present approach to land management and the necessity of taking proper actions at the macro level as well as at the level of farm production. Although much was expected from the Law on Agricultural Land that was passed in 2006, the mechanisms that would support and secure sustainable management of this highly important natural resource have not been provided yet.
Key words: agriculture, sustainability, land management, Vojvodina
23
UDK:636(497.113) Originalni naučni rad Original scientific paper
STANJE I PERSPEKTIVE U STOČARSKOJ PROIZVODNJI VOJVODINE*
KATARINA ČOBANOVIĆ, EMILIJA NIKOLIĆ-ĐORIĆ, BEBA MUTAVDŽIĆ,
NIĆIN S.1
Rezime
Rad se odnosi na analizu stanja i perspektive u stočarskoj proizvodnji, AP Vojvodine. Osnovni cilj rada je analiza dosadašnjih tendencija u realizaciji stočarske proizvodnje u Vojvodini. Očekuje se da će rezultati rada omogućiti izvođenje određenih predviđanja obima proizvodnje ovih proizvoda koja se mogu očekivati u narednom periodu. Analiza se zasniva na publikovanim statističkim podacima o ostvarenoj proizvodnji (ukupnoj) važnijih vrsta mesa (goveđe, svinjsko, ovčije, živinsko), kravljeg mleka i proizvodnje jaja u AP Vojvodini. Vremenske serije podataka odnose se na razdoblje 1947-2005 i razdoblje 1970-2005. godina. Grafička analiza ispitivanih pojava ukazuje na postojanje značajne varijabilnosti u proizvodnji goveđeg i ovčijeg mesa, dok je znatno manja varijabilnost ispoljena u proizvodnji živinskog i svinjskog mesa. Varijabilnost proizvodnje jaja i proizvodnje kravljeg mleka je znatno manja. Dinamika i karakter ostvarenih rezultata pojedinih linija stočarske proizvodnje analiziraju se primenom odgovarajućeg modela krivolinijskog trenda. Na osnovu modela eksponencijalnog trenda utvrđuju se prosečne stope godišnje promene posmatranih pojava. U svim ispitivanim slučajevima originalnim vrednostima serija prilagođava se model krivolinijskog trenda, tipa polinoma drugog ili trećeg stepena. Ključne reči: linije stočarske proizvodnje, dinamika proizvodnje, krivolinijski trend, godišnja stopa promene
* Rad je deo istraživanja u okviru projekta ’’Multifunkcionalna poljoprivreda i ruralni razvoj u funkciji uključenja Republike Srbije u Evropsku uniju ’’(Projekat broj 149007D), koji finansira Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine Republike Srbije. Rezultati rada su prezentirani na Simpozijumu „Veterinarska medicina, stočarstvo i ekonomika u proizvodnji zdravstveno bezbedne hrane“, Herceg Novi, 2007.godine. 1 Dr Katarina Čobanović, red.prof., Mr Emilija Nikolić-Đorić, asistent, Mr Beba Mutavdžić, asistent, Mr Slobodan Nićin, stipendista Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad
24
UVOD
Intenzivne društvene, ekonomske, političke i druge promene koje su se odvijale u bivšoj SR Jugoslaviji u poslednje dve decenije prošlog veka, imale su odraza i na promene poljoprivredne strukture Srbije i Vojvodine. Paralelno sa promenama poljoprivredne proizvodnje, odvija se i transformacija nosilaca poljoprivredne proizvodnje (poljoprivredna preduzeća, zemljoradničke zadruge, privatna gazdinstva), što uslovljava i promene ostvarenih proizvodnih rezultata (Čobanović, Milić, 2002). Zbog nastalih promena, statističko praćenje poljoprivredne proizvodnje predstavlja osnovu za analizu dosadašnjih rezultata u proizvodnji na osnovu čega se mogu sagledati problemi koji je opterećuju i doneti rešenja koja će u praksi dovesti do pozitivnih promena.
Iako je stočarska proizvodnja važan segment poljoprivredne proizvodnje, zbog prirodnih uslova Vojvodina je do sada bila opredeljena na intenzivnu ratarsku proizvodnju dok je stočarska proizvodnja bila prateća delatnost. S obzirom da u razvijenim zemljama stočarstvo ima dominantno mesto u strukturi ukupne poljoprivredne proizvodnje, potrebno je sagledati mogućnosti intenziviranja stočarske proizvodnje u Vojvodini.
METOD RADA I IZVORI PODATAKA
Osnovni cilj rada je analiza dosadašnjih tendencija u realizaciji stočarske proizvodnje u Vojvodini koja može poslužiti kao solidna baza za izvođenje određenih predviđanja obima proizvodnje linija stočarske proizvodnje, koja se može očekivati u narednom periodu.
Analiza se zasniva na publikovanim statističkim podacima o ostvarenoj ukupnoj proizvodnji važnijih vrsta mesa : goveđe, svinjsko, ovčije, živinsko, kravljeg mleka i u proizvodnji jaja u Vojvodini u razdoblju od 1970-2005.godina.
Da bi se dobila jasnija slika o tendencijama razvoja analiziranih pojava, izvedena je analiza dugih vremenskih serija, koja obuhvata razdoblje 1947-2005.godina.
Dinamika i karakter ostvarenih rezultata pojedinih linija stočarske proizvodnje analizirane su primenom odgovarajućeg modela krivolinijskog trenda. Na osnovu modela eksponencijalnog trenda utvrđene su prosečne stope godišnje promene posmatranih pojava.
U radu je korišćen statisticki softver STATISTICA 7.1.
REZULTATI ISTRAŽIVANJA
Imajući u vidu značaj mesa u ishrani ljudi, savremena stočarska proizvodnja treba
da teži intenziviranju proizvodnje mesa. U strukturi proizvodnje mesa u Vojvodini najveći značaj ima proizvodnja svinjskog mesa. Druga po značaju je proizvodnja
25
goveđeg mesa, zatim sledi proizvodnja živinskog mesa, dok je proizvodnja ovčijeg mesa najmanje zastupljena.
Preliminarna grafička analiza proizvodnje posmatranih vrsta mesa ukazuje na postojanje značajne varijabilnosti u proizvodnji goveđeg i ovčijeg mesa ( koeficijent varijacije je oko 40%), dok je znatno manja varijabilnost ispoljena u proizvodnji živinskog mesa ( oko 26%) i svinjskog mesa (17%). U govedarskoj proizvodnji daleko veći značaj poklanja se proizvodnji mleka nego proizvodnji mesa. Proizvodnja goveđeg mesa kroz ceo posmatrani period pokazuje tendenciju smanjenja (grafikon 1.). Ako se pojava analizira po potperiodima uočava se da u periodu od 1970-1989. godine proizvodnja goveđeg mesa pokazuje znatno veću tendenciju opadanja i to po stopi od -11,7%, a u periodu od 1990-2005. godine po stopi od -6,4%. Grafikon 1. Kretanje proizvodnje goveđeg mesa u periodu 1970-2005. godina
1965 1970 1975 1980 1985 1990 1995 2000 2005 2010
Godine
10
20
30
40
50
60
70
Pro
izvo
dnja
gov
edje
g m
esa
Ako se proizvodnja goveđeg mesa posmatra u dužem vremenskom periodu (1947 -
2005), jasno se uočavaju dva različita potperioda sa različitim tendencijama u proizvodnji ( grafikon 2.). U potperiodu 1947-1974. godine proizvodnja goveđeg mesa raste po prosečnoj godišnjoj stopi 9,12 % , u potperiodu 1975-1995. opada po stopi 4,68%, dok je u poslednjih deset godina posmatranog perioda (1996-2005) tendencija opadanja zaustavljena, a proizvodnja goveđeg mesa pokazuje blagi rast po stopi od 0,52%.
Proizvodnja svinjskog mesa je po zastupljenosti u strukturi proizvodnje mesa u Vojvodini na prvom mestu, zbog značajne proizvodnje kukuruza i drugih hraniva koja se koriste u ishrani svinja. U posmatranom periodu proizvodnja svinjskog mesa ima tendenciju opadanja po stopi od -9,84% (grafikon 3.). Uzroci smanjenja proizvodnje svinjskog mesa vezani su za opštu krizu stočarske proizvodnje, a pre svega za narušene paritete cena stočne hrane i cena svinja za klanje.
26
Grafikon 2. Proizvodnja goveđeg mesa u Vojvodini po potperiodima u razdoblju 1947-2005.godina
1947-19741975-2005
1945 1950 1955 1960 1965 1970 1975 1980 1985 1990 1995 2000 2005 2010
Godine
0
5
10
15
20
25
30
35
40
45
50
55
60
65
70
Grafikon 3. Kretanje proizvodnje svinjskog mesa u periodu 1970-2005. godina
1965 1970 1975 1980 1985 1990 1995 2000 2005 2010
Godine
80
90
100
110
120
130
140
150
160
170
180
Pro
izvo
dnja
svi
njsk
og m
esa
Ako se i u proizvodnji svinjskog mesa posmatra duži vremenski period ( 1947-
2005) jasnije se uočava određena dinamika u ovoj proizvodnji ( grafikon 4.).
27
Grafikon 4. Proizvodnja svinjskog mesa u Vojvodini po potperiodima u razdoblju 1947-2005.godina
1947-19841984-20051945 1950 1955 1960 1965 1970 1975 1980 1985 1990 1995 2000 2005 2010
Godine
20
30
40
50
60
70
80
90
100
110
120
130
140
150
160
170
180
Proi
zvod
nja
svin
jsko
g m
esa
(000
t)
U potperiodu 1947-1984. godine proizvodnja svinjskog mesa ispoljava rastući trend
sa prosečnom godišnjom stopom promene od 4,69% godišnje, dok potperiod 1975-2005. godine karakteriše opadajući trend sa prosečnom godišnjom stopom 2,07%. Kao jedan od uzroka navednih suprotnih tendencija u proizvodnji svinjskog mesa za ilustraciju se navodi paritet cena svinjsko meso-kukuruz. Pri tome, ako se posmatraju godišnje oscilacije proizvodnje svinjskog mesa i pariteta cena svinjsko meso- kukuruz može da se uoči pozitivni zakasneli uticaj od jedne godine pariteta cena na vrednost proizvodnje do 1998 godine (grafikon 5.). Period od 1998 -2005. godine karakteriše velika varijabilnost pariteta cena u odnosu na varijabilitet proizvodnje mesa tako da je u ovom periodu korelaciona veza neznatna.
Grafikon 5. Proizvodnja svinjskog mesa i paritet prosečnih godišnjih otkupnih cena svinjsko
meso/kukuruz (1970-2005)
1970 1975 1980 1985 1990 1995 2000 2005
Svinjsko meso (L) Paritet cena (R)
60
70
80
90
100
110
120
130
140
150
160
170
180
190
200
Proi
zvod
nja
svin
jsko
g m
esa
(000
t)
4
6
8
10
12
14
16
18
20
Parit
et c
ena
svin
jsko
mes
o/ku
kuru
z
1988
19981984
28
Ovčarstvo je kao linija stočarske proizvodnje, uglavnom, vezano za brdsko – planinska područja, pa je kao takvo u Vojvodini najmanje zastupljeno.Ova proizvodnja, pokazuje značajnu varijabilnost i ima u posmatranom pediodu tendenciju blagog porasta po stopi od 0,44%. Na osnovu grafičkog prikaza kretanja proizvodnje ovčijeg mesa u Vojvodini može se uočiti da ova pojava ima izrazito stohastički karakter sa slabo izraženim rastućim trendom (grafikon 6.) što je karakteristično za ceo analizirani period.
Grafikon 6. Kretanje proizvodnje ovčijeg mesa u periodu od 1970-2005. godina
1965 1970 1975 1980 1985 1990 1995 2000 2005 2010
Godine
0.5
1.0
1.5
2.0
2.5
3.0
3.5
4.0
4.5
Pro
izvo
dnja
ovc
ijeg
mes
a
Živinarstvo kao linija stočarske proizvodnje omogućava da se u relativno kratkom
vremenskom periodu dobiju značajne količine proizvoda , mesa i jaja. Kretanje proizvodnje živinskog mesa u Vojvodini u periodu od 1970-2005. godini prikazano je na grafikonu 7. U posmatranom periodu proizvodnja živinskog mesa ima tendenciju porasta po stopi od 1,41%.
Grafikon 7. Kretanje proizvodnje živinskog mesa u periodu 1970-2005. godina
1965 1970 1975 1980 1985 1990 1995 2000 2005 2010
Godine
80
90
100
110
120
130
140
150
160
170
180
Pro
izvo
dnja
ziv
insk
og m
esa
29
Ako se proizvodnja živinskog mesa posmatra po potperiodima u razdoblju 1947-2005. godina, uočava se da ona ima tendenciju rasta po stopi od 14,05% do 1988. godine, kada dostiže maksimum, nakon čega dolazi do opadanja ove proizvodnje po prosečnoj stopi od -5,44% godišnje ( grafikon 8). Grafikon 8. Proizvodnja živinskog mesa u Vojvodini po potperiodima u razdoblju 1947-
2005.
1947-19881989-20051945 1950 1955 1960 1965 1970 1975 1980 1985 1990 1995 2000 2005 2010
Godine
0
5
10
15
20
25
30
35
40
45
50
55
60
Proi
zvod
nja
živi
nsko
g m
esa
(000
t)
Za proizvodnju kravljeg mleka u celokupnom posmatranom periodu može se reći
da je relativno stabilna uz tendenciju blagog opadanja po stopi od -0,16%. Na osnovu grafičkog prikaza kretanja ove pojave u analiziranom periodu (grafikon 9.) uočavaju se određena odstupanja od opšte tendencije. Podelom analiziranog razdoblja na tri potperioda proizvodnju mleka karakteriše najpre tendencija porasta po stopi od 19,67 % godišnje (1970-1975. godine ), da bi u periodu od 1976-1989. godine ova linija stočarske proizvodnje pokazivala tendenciju opadanja po prosečnoj stopi od -1,14 % godišnje. Od 1990. godine proizvodnju kravljeg mleka ponovo karakteriše tendencija porasta nešto manje izražena u odnosu na prvi posmatrani potperiod (prosečna godišnja stopa 1,93%) ( grafikon 10).
Grafikon 9. Kretanje proizvodnje kravljeg mleka u periodu od 1970-2005. godina
1965 1970 1975 1980 1985 1990 1995 2000 2005 2010
Godine
240
260
280
300
320
340
360
380
Pro
izvo
dnja
kra
vlje
g m
leka
30
Grafikon 10. Proizvodnja kravljeg mleka u Vojvodini po potperiodima u razdoblju 1947-2005.
1965 1970 1975 1980 1985 1990 1995 2000 2005 2010
Godine
240
260
280
300
320
340
360
380
400
Pro
izvo
dnja
kra
vlje
g m
leka
Grafikon 11. Kretanje proizvodnje jaja u periodu od 1970-2005. godine.
1965 1970 1975 1980 1985 1990 1995 2000 2005 2010
Godine
420
440
460
480
500
520
540
560
580
600
620
640
660
680
Pro
izvo
dnja
jaja
Grafikon 12. Proizvodnja jaja u Vojvodini po potperiodima u razdoblju 1947-2005.
1970-1989 1990-2005
1965 1970 1975 1980 1985 1990 1995 2000 2005 2010
Godine
420
440
460
480
500
520
540
560
580
600
620
640
660
680
Pro
izvo
dnja
jaja
31
Pored proizvodnje živinskog mesa, proizvodnja jaja predstavlja najintenzivniju liniju stočarske proizvodnje. Proizvodnja jaja u Vojvodini u posmatranom periodu ima trend opadanja po prosečnoj stopi od -1,44% godišnje. Kretanje proizvodnje jaja od 1970-2005. godine (grafikon 11.), ukazuje na postojanje potperioda u kojima su prisutne različite tendencije u ovoj proizvodnji ( grafikon 12.).
U potperiodu od 1970-1989. godine proizvodnja jaja ispoljava rastući trend po stopi od 2,68 % godišnje, da bi u potperiodu od 1990-2005. godine bila ispoljena tendencija opadanja proizvodnje po stopi od -1,71 % godišnje.
ZAKLJUČAK
Kod svih ispitivanih pojava originalnim vrednostima serija prilagođava se model krivolinijskog trenda, tipa polinoma drugog ili trećeg stepena. U radu je izvedena analiza posmatranih linija stočarske proizvodnje za dugi vremenski period (1947-2005) da bi se jasnije uočila realna dinamika proizvodnje. Ova analiza ukazuje da je maksimum proizvodnje ostvaren sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka u proizvodnji mleka i proizvodnji goveđeg mesa i sredinom devedesetih godina dvadesetog veka u proizvodnji svinjskog i živinskog mesa, kao i proizvodnji jaja. Nakon ostvarenog maksimuma, sve linije proizvodnje pokazuju tendenciju smanjenja.
Obzirom da je u svim analiziranim proizvodnjama ispoljena tendencija opadanja obima proizvodnje u poslednjih 15-20 godina ispitivanog vremenskog intervala, za očekivati je da i u narednom periodu obim proizvodnje bude na nižem nivou u odnosu na postignuti maksimum.
Rezultati analize vremenskih serija u kraćem vremenskom intervalu (1970-2005) godina, ukazuju da je u ovom periodu ispoljena velika varijabilnost svih proizvodnji i tendencija opadanja ili blagog porasta kod ispitivanih linija stočarske proizvodnje.
Može se reći da je velika varijabilnost pojedinih linija stočarske proizvodnje koja je ispoljena u čitavom analiziranom periodu, kao i znatno smanjenje obima proizvodnje u poslednjih 15-20 godina ispitivanog vremenskog intervala, razultat su delovanja niza faktora koji su uticali na takvo stanje. Faktori uticaja, svakako, da su različitog porekla: na prvom mestu to su promene društveno političkog sistema, tranzicione promene, ekonomska nestabilnost zemlje u celini, itd.
LITERATURA
1. ADŽIĆ, SOFIJA (2003), Revitalizacija stočarstva i makroekonomske politike, Agroekonomika br. 32, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad., str. 163-166.
2. ČOBANOVIĆ, KATARINA, MILIĆ, D. (2002), Proizvodni rezultati u stočarstvu, Agroekonomika br. 31, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad., str. 81-86.
3. CERANIĆ, S., MALETIĆ, RADOJKA, MILIVOJČEVIĆ, D. (2002), Tendencije razvoja i proizvodno-ekonomske karakteristike stočarstva u Jugoslaviji, Agroekonomika br. 31, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad., str. 75-80.
32
4. POLJOPRIVREDA SRBIJE 1947-1996 (1998), Republički zavod za statistiku Srbije, Beograd.
5. STATISTICA 7.1 (2007), StatSoft, Univerzitetska Licenca, Univerzitet u Novom Sadu 6. http://webrsz.statserb.sr.gov.yu/axd/poljoprivreda
STATE AND PERSPECTIVES OF LIVESTOCK PRODUCTION IN VOJVODINA
KATARINA ČOBANOVIĆ, EMILIJA NIKOLIĆ-ĐORIĆ, BEBA MUTAVDŽIĆ,
NIĆIN S.
Summary
This study is related to the analysis of status and perspectives in livestock production in Vojvodina. Analysis is based on published statistical data that are related to total accomplished production of the most important types of meat (beef, pork, mutton, poultry), cow milk and eggs in Vojvodina.
Time series of data have been extracted from period between 1947-2005 and the period between 1970 and 2005.
Graphical analysis of examined aspects indicate the existence of significant high variability in beef and mutton meat production, while the variability in poultry and pork meat is much lower.Variability in egg and cow milk production is the lowest.
Main aim of this study is the analysis of so far tendencies in achievement of livestock production in Vojvodina. Also, one of the objectives of this study is to perform certain predictions of expected quantity of production of these products in future period.
Dynamics and character of accomplished results in some types of livestock production have been analysed applying model of non-linear trend. The average annual change rates of these aspects are based on exponential trend model. In all of the examined cases model of non-linear trend (polynomial second and third order) fits to the original values of data.
Key words: types of livestock production, dynamics of production, , non-linear trend, annual rate of change
33
UDK: 368.5(460) Originalni naučni rad Original scientific paper
ŠPANSKI MODEL OSIGURANJA USEVA I PLODOVA OD VIŠE VRSTA RIZIKA
MARKOVIĆ, T., JOVANOVIĆ, M.1
Rezime
Autori iznose karakteristike sistema osiguranja useva i plodova od više vrsta rizika u Španiji. Analizira se odnos države prema osiguranju, subjekti koji učestvuju u poslovima osiguranja, obuhvaćenost pojedinih useva i plodova predmetom osiguranja, rizici od kojih se usevi i plodovi osiguravaju, kao i načini njihovog pokrića. Istražuju se i prednosti odnosno nedostaci postojećeg sistema osiguranja useva i plodova od više vrsta rizika, kao i niz drugih relevantnih činilaca koji imaju presudan uticaj na razvoj osiguranja useva i plodova od više vrsta rizika u Španiji. Ključne reči: osiguranje useva i plodova, španski model, uslovi osiguranja, osigurani rizici
UVOD
Kolebanje prinosa izazvano uticajem vremenskih neprilika predstavlja danas veliki problem za poljoprivredne proizvođače. Kako istraživači klimatskih promena prognoziraju, i u budućnosti se mora računati na pojavu snažnih vremenskih nepogoda, koje bi mogle da u ogromnoj meri oštete poljoprivredne kulture. Zbog toga je za svakog poljoprivrednog proizvođača izuzetno važno pitanje, na koji način da zaštiti useve i plodove od nekog štetnog događaja.
Osiguranje je verovatno najbolji instrument za upravljanje rizikom. Ono se javlja kao važan faktor stabilnosti svake proizvodnje, pa i poljoprivredne (biljne) jer ono nadoknađuje gubitke u proizvodnji i omogućava njen kontinuirani proces. Osiguranje je savremeni oblik ekonomske zaštite proizvodnje, kojim se obezbeđuje konačni rezultat rada i sredstava uloženih u proizvodnju.
Postoji više sistema osiguranja useva i plodova. Jedan od njih je i osiguranje od više vrsta rizika2 (eng. multi-risk crop insurance, nem. Erntemehrgefahrenversicherung). Sistem osiguranja useva i plodova od više vrsta rizika nastao je 30-tih godina prošlog
1 Mr Todor Marković, asistent, dr Milenko Jovanović, redovni profesor, Departman za ekonomiku
poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad 2 Videti detaljnije o sistemu osiguranja useva i plodova od više vrsta rizika u: Marković, T. (2008):
Osiguranje useva i plodova od više vrsta rizika – postojeći evropski modeli, Letopis naučnih radova, godina 32, broj 1, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. (u štampi)
34
veka u Sjedinjenim Američkim Državama. Poslednjih decenija sistem osiguranja od više vrsta rizika se počeo koristiti u različitim zemljama, ali sa različitim uspehom. Pojedine evropske zemlje (Španija, Portugalija, Italija, Grčka, Kipar, Austrija, Francuska, Luksemburg) poseduju sistem osiguranja useva i plodova od više vrsta rizika.3
U Evropi je po ovom pitanju najdalje otišla Španija, gde postoji jedan model američkog sistema osiguranja od više vrsta rizika sa državnim subvencijama u vidu premija i državnim reosiguranjem. U ovom radu autori detaljnije objašnjavaju sistem osiguranja useva i plodova od više vrsta rizika u Španiji, koji služi za primer u Evropi i koji postoji već trideset godina. Posebno će se obratiti pažnja na istorijski razvoj, predstaviti osnove sistema osiguranja u Španiji, rizike od kojih se poljoprivredni proizvođači mogu osigurati, kao i različite načine pokrića rizika, odnosno prednosti i nedostatke španskog modela osiguranja useva i plodova.
ŠPANSKI MODEL OSIGURANJA USEVA I PLODOVA
Poljoprivrednim proizvođačima u Španiji je na osnovu klimatskih prilika u toj zemlji omogućeno da useve i plodove osiguravaju od brojnih rizika, kao što su grad, suša, mraz, vetar, provala oblaka, požar, oluja i poplava. Pojedini regioni u toj zemlji su posebno pogođeni nekim od ovih štetnih događaja. Da bi poljoprivrednim proizvođačima mogla biti kompenzovana šteta nastala prirodnim neprilikama, država je stvorila sistem osiguranja useva i plodova, kao instrument za upravljenje rizikom, koji već skoro devedeset godina uspešno funkcioniše. Danas je španski sistem osiguranja useva i plodova takav sistem koji pokriva sve štete u biljnoj proizvodnji. U nastavku će biti analiziran sistem osiguranja u ovoj zemlji, sa posebnim osvrtom na osiguranje useva i plodova od više vrsta rizika.
Istorijski razvoj
Prvo špansko osiguravajuće preduzeće je osnovano davne 1842. godine i ono je nadoknađivalo štetu od rizika grada. Početkom prošlog veka učinjeni su veći napori od strane države da razvije sistem osiguranja. Tako je 20-tih godina XX veka sistem osiguranja u Španiji bio čisto državni, ali je nadoknada štete u poljoprivredi bila relativno niska. Do 50-tih godina prošlog veka održavao se sistem osiguranja na regionalnom odnosno lokalnom nivou. Tokom 1954. godine su osnivana privatna osiguravajuća društva, koja su u početku štitila od rizika grada i šumskog požara. Interesantno je da je veoma mali broj poljoprivrednih proizvođača u tom periodu sklapao
3 Videti detaljnije o postojećim evropskim modelima sistema osiguranja useva i plodova od više
vrsta rizika u: Marković, T. (2008): Osiguranje useva i plodova od više vrsta rizika – postojeći evropski modeli, Letopis naučnih radova, godina 32, broj 1, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. (u štampi)
35
polise osiguranja sa osiguravajućim kućama (60-tih godina svega 5%, da bi se do kraja 70-tih godina to povećalo na 10%).
Današnji sistem osiguranja, u kojem dolazi do kooperacije državnog i privatnog sektora, nastao je 1978. godine, donošenjem Zakona o osiguranju useva i plodova od više vrsta rizika. Na osnovu njega dolazi do usaglašenog delovanja države (Vlada Kraljevine Španije), poljoprivrednih proizvođača (organizovanih u poljoprivredne zadruge i udruženja poljoprivrednika) i osiguravajućih preduzeća. Iz godine u godinu dolazilo je do modifikacije postojećeg sistema, u skladu sa novim zahtevima i potrebama tržišta osiguranja. Stalno se povećavao broj kultura koje su se mogle osigurati, tako da se u poslednjih 30-tak godina od 5 na početku, došlo skoro do 100 različitih vrsta useva i plodova. U narednom periodu se očekuje uvođenje novih formi osiguranja, koje bi nadoknađivale poljoprivrednicima kolebanja u cenama i ostvarenim prihodima, kao i onih koji bi štitili od raznih biljnih bolesti i štetočina. Takođe se očekuje uvođenje i jednog dopunskog osiguranja, gde bi se poljoprivredni proizvođači mogli osigurati od eventualnog zagađenja životne sredine, za koju bi oni bili odgovorni.
Osnove sistema osiguranja u Španiji
Sistem osiguranja useva i plodova od više vrsta rizika postoji, uz podršku države, već trideset godina i na osnovu novih iskustava se redovno prilagođava aktuelnoj situaciji. Ovde se radi o privatnom sistemu osiguranja, koji podleže kontroli države i delimično se finansira od strane iste. Za sprovođenje sistema osiguranja, od državnih organa, odgovorni su Ministarstvo poljoprivrede, ribarstva i ishrane i Ministarstvo finansija. U okviru Ministarstva poljoprivrede, ribarstva i ishrane postoji Nacionalna služba za osiguranje poljoprivrede (esp. Entidad Nacional Estatal de Seguros Agrarios), koja vrši koordinaciju programa osiguranja i bavi se pitanjem subvencionisanja poljoprivrednika. U okviru Ministarstva finansija postoje dva pododeljenja, od kojih se jedno bavi pitanjem kontrole osiguravajuće delatnosti (esp. Direccion Nacional de Seguro), a drugo pitanjem državnog reosiguranja za slučaj katastrofalnih šteta (esp. Consorcio de Compensation de Seguro).
Privatne osiguravajuće kompanije su članovi Španskog ujedinjenog udruženja osiguravača za kombinovano osiguranje poljoprivrede (esp. AGROSEGURO), koje je kao akcionarsko društvo 1980. godine osnovano i koje je pod nadzorom države. Pristup pojedinih privatnih osiguravajućih kuća ovom udruženju je dobrovoljan i podrazumeva učešće u kapitalu. Pojedine osiguravajuće kompanije snose deo ukupnog rizika srazmerno svojim udelima. Ovo udruženje osiguravača preuzima na sebe sve najvažnije tehničke poslove koji se odnose na pitanje premija osiguranja, polisa osiguranja, tarifikacije, procena i naknada šteta, kao i rukovođenje raspodelom državnih odnosno regionalnih subvencija poljoprivrednim proizvođačima. U okviru ovog udruženja postoje dva odeljenja, jedno za pravna pitanja, a drugo za koordinaciju regionalnih službi. Takođe njima su podređene sledeće direkcije: za eksperimente i razvoj, za proizvodnju i komunikacije, za slučajeve šteta, za rukovođenje i finansije, kao i za organizaciju i informatiku. Pojedine osiguravajuće kuće su pod ingerencijom ovog udruženja. One sklapaju polise osiguranja sa poljoprivrednim proizvođačima.
36
Iz ovoga se jasno vidi kako funkcioniše sistem osiguranja u Španiji. Poljoprivredni proizvođači su tesno povezani sa osiguravajućim kućama, odnosno sa njihovim udruženjem, i sa državom, koja sistemom subvencija dobrim delom pokriva njihove troškove premija osiguranja. Primera radi, u 1998. godini država je za subvencije poljoprivrednim proizvođačima u vidu premija izdvojila 323 miliona evra, dok je 2005. godine taj iznos bio 240 miliona evra. Država pokriva poljoprivrednicima do 55% premije osiguranja, i to Centralna Vlada do 40%, a regionalne Vlade do 15%. Visina državnog dodatka poljoprivrednicima zavisi od načina korišćenja zemljišta, zasejane ili zasađene kulture i vrste opasnosti.
Svake godine Ministarstvo poljoprivrede, ribarstva i ishrane Kraljevine Španije izdvaja određenu sumu novca namenjenu za subvencionisanje premija osiguranja poljoprivrednim proizvođačima i objavljuje u tzv. Planu za osiguranje poljoprivrede od više vrsta rizika. Postoje razlike u osiguranim površinama po pojedinim kulturama. Tako na primer, 1999. godine je celokupna proizvodnja banana, a samo 6% proizvodnje maslina u Španiji osigurano. Šest godina kasnije, 9% proizvodnje maslina je osigurano, dok je proizvodnja banana opet skoro u celosti obezbeđena.
Osigurani rizici i načini njihovog pokrića
Osiguranje biljne proizvodnje je, sa malim izuzecima, uglavnom osiguranje od više vrsta rizika. Veliki broj kultura (danas skoro 100 različitih useva i plodova) se mogu osigurati protiv rizika grada, mraza, poplave, požara, provale oblaka, suše i olujnog vetra. Koje vrste štetnih događaja će biti osigurane, zavisi u mnogome od biljne kulture i forme pokrića rizika. Sve prethodno navedene vrste rizika se od strane osiguravajućih društava pokrivaju uz subvencionisanje od strane države. U opticaju su tri različite polise osiguranja, koje nude osiguravajuće kuće:
• Osiguranje od samo jedne vrste rizika; • Polise, koje pokrivaju veći broj rizika (Osiguranje od smanjenja prinosa); • Polise, koje pokrivaju sve rizike koji se nalaze izvan sfere uticaja
poljoprivrednog proizvođača (Osiguranje garantovanog prinosa). Osiguranje od samo jedne vrste rizika je način osiguranja koji je prisutan u većini
evropskih zemalja, pa tako i u Španiji. U najvećem broju slučajeva u pitanju je rizik od grada, dok se mnogo ređe vrši osiguranje od ostalih štetnih događaja (na primer, suncokret se može osigurati od pojave grada, dok se banane mogu osigurati samo od pojave oluje). U narednoj tabeli je dat pregled različitih mogućnosti osiguranja useva i plodova u Španiji (tab. 1).
Osiguranje od smanjenja prinosa ili pokriće od više vrsta rizika obuhvata kompenzaciju kvantitativnih i kvalitativnih šteta na parceli koje su posledica nastanka nekih štetnih događaja, koji su obuhvaćeni polisom osiguranja. Rizici koji se pokrivaju ovom vrstom osiguranja su: grad, mraz, oluja i poplava. Visina pokrića kod grada iznosi 100%, dok je taj iznos kod svih ostalih rizika 80% od osigurane sume. U zavisnosti od vrste rizika zavisi i visina franšize. Kod poplave i oluje je iznos franšize 30% od ukupne osigurane sume, kod mraza 10, 20 ili 30% u zavisnosti od pojedinih regiona, dok je kod grada njen iznos 10% od ukupne osigurane sume.
Na ovaj način se mogu osigurati različite voćne vrste: jabuke, kajsije, breskve, kruške i šljive, kao i vinsko grožđe (videti u tab. 1).
37
Osiguranje garantovanog prinosa ili integralno pokriće predstavlja sveobuhvatnu zaštitu za poljoprivredne proizvođače. U ovom slučaju se izračunava razlika između ukupnog garantovanog prinosa i stvarno ostvarene proizvodnje na gazdinstvu i na taj način se vrši kompenzacija. Osigurana proizvodnja se dobija kao proizvod cene, određene od strane države, i regionalnog referentnog prinosa. Kod ovog načina osiguranja zagarantovano pokriće rizika iznosi 65% od osigurane proizvodnje. Ovom vrstom osiguranja se pokrivaju sledeći rizici: grad, požar, oluja, mraz, kiša, poplava, suša, razne bolesti i štetočine. Ovim putem se mogu osigurati ozime žitarice, zrnene mahunjače i neke druge kulture, u zavisnosti od pojedinih regiona (videti u tab. 1).
Tabela 1: Različite mogućnosti osiguranja useva i plodova u Španiji
Poljoprivredne kulture Osigurani rizici Pokriće rizika (%)
Ozime žitarice - ukupno (pšenica, ječam, ovas, raž)
Gubitak prinosa 65
Zrnene mahunjače Gubitak prinosa 65 Beli luk Gubitak prinosa 80 Ozime žitarice Grad i požar 100 Jare žitarice Grad i požar 100 Leguminoze (za ishranu stoke) Grad i požar 100 Vinsko grožđe Grad
Mraz 100 80
Jabuke Grad Mraz
100 80
Duvan Grad, vetar, kiša 100 Južno voće Grad, mraz, vetar 80 Kajsije Grad
Mraz 100 80
Breskve Grad Mraz
100 80
Banane Oluja 80 Povrće (različite vrste) Grad, mraz, vetar, kiša 80 Kruške Grad
Mraz 100 80
Trešnje Grad, mraz, kiša 80 Stono grožđe Grad, mraz, vetar, kiša 80 Povrće, cveće Mraz, vetar 80 Pamuk Grad, kiša 80-100 Hmelj Grad 100 Šljive Grad
Mraz 100 80
Lešnik Grad, vetar 80 Masline Grad 100 Slama žitarica Požar 100 Suncokret Grad 100 Uljana repica Grad 100
Izvor: Samostalna izrada uz pomoć: Schlieper 1997, str. 247; Von Alten 2002, str. 12
38
Prednosti i nedostaci sistema osiguranja u Španiji
Da bi se bolje mogao oceniti sistem osiguranja u Španiji, potrebno je bolje sagledati njegove dobre i loše strane.
Na osnovu dugoročnog iskustva u osiguravajućim poslovima, jasno je da ovakav sistem osiguranja u velikoj meri štiti prihode poljoprivrednih proizvođača i da je isplativ. Ovome ide u prilog i činjenica, da se iz godine u godinu, stalno povećava broj poljoprivrednika koji osiguravaju svoje useve i plodove. Budući da se ovakav sistem osiguranja razvijao duži niz godina, morao je stalno da se prilagođava novonastalim situacijama i uvek je bio značajan instrument agrarne politike. Na osnovu državnih subvencija poljoprivrednim proizvođačima, kojima se dobrim delom pokriva premija osiguranja, može se reći da španski model osiguranja useva i plodova od više vrsta rizika pokazuje izuzetnu stabilnost na duži vremenski period. Tome ide u prilog i činjenica da se u narednom periodu očekuje uvođenje novih formi osiguranja, koje bi nadoknađivale poljoprivrednicima kolebanja u cenama i ostvarenim prihodima, kao i onih koje bi dodatno štitile od raznih biljnih bolesti i štetočina. Takođe, očekuje se uvođenje i jednog dopunskog osiguranja, gde bi se poljoprivredni proizvođači mogli osiguravati od eventualnog zagađenja životne sredine za koju bi oni bili odgovorni.
Sistem osiguranja u Španiji, pored prednosti, ima i odgovarajućih slabosti. I pored stalnog porasta broja osiguranika, tek negde oko 30% poljoprivrednih proizvođača sklapa polise osiguranja useva i plodova od više vrsta rizika. Takođe, javljaju se i velike razlike među pojedinim kulturama. Na primer, kod ozimih žitarica i voća, učešće poljoprivrednih proizvođača je visoko (75-80%), dok je kod južnog voća i vinskog grožđa srednje (33-47%), a kod maslina izuzetno nisko (do 10%). Takođe, mana se ogleda u tome što još uvek ne mogu svi proizvodi da se osiguraju od svih vrsta rizika. Tako, na primer, uljana repica, suncokret i hmelj se mogu osigurati samo od grada, ali ne i od ostalih štetnih događaja. Nedostatak predstavlja i činjenica da podaci o osiguranju pojedinih kultura u pojedinim regionima nisu u potpunosti pokriveni statističkom evidencijom. Budući da sistem osiguranja nadziru dva ministarstva (Ministarstvo poljoprivrede, ribarstva i ishrane i Ministarstvo finansija) moglo bi da dođe do njihovih međusobnih nesuglasica i određenih problema birokratske prirode.
Svi napred navedeni nedostaci španskog modela osiguranja od više vrsta rizika opterećuju u dovoljnoj meri sam sistem, ali država pokušava da te probleme u hodu rešava i da se stalno prilagođava novonastaloj situaciji, izvlačeći pouke iz sopstvenih grešaka i težeći da se one svedu na minimum.
ZAKLJUČAK Još od davnina su vremenske nepogode izazivale velike nevolje poljoprivrednim
proizvođačima. Međutim, kako stručnjaci iz ove oblasti predviđaju, mogu se očekivati još veće promene klime koje bi mogle da izazovu ogromne štete na poljoprivrednim kulturama. Za upravljanje rizikom u biljnoj proizvodnji najbolji instrument predstavlja osiguranje useva i plodova.
Jedan od postojećih tipova osiguranja je sistem osiguranja od više vrsta rizika, koji se dosada dobro pokazao u nekim zemljama Severne Amerike i Evrope. Ovakav sistem
39
osiguranja postoji već trideset godina u Španiji i služi za primer u Evropi. Sistem osiguranja od više vrsta rizika u ovoj zemlji, iz godine u godinu, dobija sve veći značaj i veoma je prihvaćen od tamošnjih poljoprivrednih proizvođača. Vođen i podržan od strane države, ovaj sistem osiguranja predstavlja značajan instrument agrarne politike. Kod ovog sistema osiguranja važan je partnerski odnos tri strane – države, poljoprivrednih proizvođača i osiguravajućih kompanija, koji zajedno rade na rešavanju novonastalih situacija. Španski model osiguranja useva i plodova bi mogao biti dobar primer, pre svega, za zemlje u razvoju i bivše socijalističke zemlje kako da organizuju svoj sistem osiguranja. Uvođenje jednog ovakvog sistema zahteva duži vremenski period i odgovarajuću podršku državnih institucija, kao i odgovarajuće prilagođavanje postojećeg sistema njihovim potrebama. Ipak važno bi bilo podsticati te zemlje, da i one koncipiraju slične sisteme u budućnosti.
LITERATURA
1. AGROSEGURO (2001): AGROSEGURO - 20 Jahre Erfahrung mit der Ernteversicherung, in: AIAG Bericht, Paris.
2. AIAG (1999): Staatliche Maßnahmen für Ernteverluste bezogen auf die landwirtschaftliche Wertschöpfung (Vergleich EU-USA), 25. Kongress der Internationalen Vereinigung der Hagelversicherer (September 1999. in Maastricht), in AIAG Bericht, München.
3. BERG, E. (2002): Das System der Ernte- und Einkommensversicherungen in den USA - Ein Modell für Europa? In: Berichte über Landwirtschaft 80 (1): Seite 94-133.
4. EUROPEAN KOMISSION (2001): Risk Management Tools for EU Agriculture with a special Focus on insurance, Working Document.
5. FOCK, T., FUCHS, C., KASTEN, J., MAHLAU, M., SEYFFERTH, T. (2008): Risikostrategien für Marktfruchtbau in Nordost-Deutschland. In: Schriftenreihe der Rentenbank, Band 23, Frankfurt am Main, Seite 74-82.
6. GIEßÜBEL, R. (2001): Prüfung von Mehrgefahrenversicherungssystem, Papier zur Agrarministerkonferenz, Berlin.
7. МАРКОВИЋ, Т., ЈОВАНОВИЋ, М. (2007): Развој осигурања усева и плодова у Србији. Агроекономика бр. 36, Нови Сад, стр. 100-110.
8. MARKOVIĆ, Т. (2008): Osiguranje useva i plodova od više vrsta rizika – postojeći evropski modeli, Letopis naučnih radova, godina 32, broj 1, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. (u štampi)
9. PRETTENTHALER, F., STRAMETZ, SANDRA, TÖGLHOFER, C., TÜRK, A. (2006): Anpassungsstrategien gegen Trockenheit - Bewertung ökonomisch-finanzieller versus technischer Ansätze des Risikomanagements, Wegener Center Verlag: Graz, Seite 56-69.
10. SCHLIEPER, P. (1997): Ertragsausfallversicherung und Intensität pflanzlicher Produktion, Dissertation, Universität Bonn, Landwirtschaftliche Fakultät, Institut für Lebensmittel- und Ressourcenökonomik, Bonn.
11. VON ALTEN, GRACE (2002): Die Erntemehrgefahrenversicherung – existierende Systeme und Überlegungen zu einer Einführung in Deutschland, Masterarbeit im wissenschaftlichen Studiengang Agrarwissenschaften an der Georg-August-Universität Göttingen, Fakultät für Agrarwissenschaften, Göttingen.
40
12. VON ALTEN, GRACE (2008): Das Risikoverhalten von Landwirten – eine Studie am Beispiel der Erntemehrgefahrenversicherung, Cuvillier Verlag Göttingen, Göttingen, Seite 76-136.
13. WEBER, R., KRAUS, TERESA, MUßHOFF, O., ODENING, M., RUST, INSA (2008): Risikomanagement mit indexbasierten Wetterversicherungen – Bedarfsgerechte Ausgestaltung und Zahlungsbereitschaft. In: Schriftenreihe der Rentenbank, Band 23, Frankfurt am Main, Seite 9-52.
SPANISH MODEL OF MULTI-RISKS CROP INSURANCE
MARKOVIC, T., JOVANOVIC, M.
Summary
The authors show characteristics of multi-risk crop insurance in Spain. It analyzes how the state relates to insurance, all institutions involved in insurance process, which crops can be insured, types of crop insurance risks and ways of risk protection. Advantages and disadvantages of current multi-risk crop insurance are also being analyzed, as well as other relevant factors that have crucial influence on the development of multi-risk crop insurance in Spain.
Key words: crop insurance, Spanish model, insurance conditions, insurance risks
41
UDK:635.1/.8(497.11) Originalni naučni rad Original scientific paper
REGIONALNI RAZMEŠTAJ POVRŠINA POD POVRĆEM NA OTVORENOM POLJU U SRBIJI
BOŠNJAK DANICA1, LUČIĆ M.2
Rezime
U radu se annaliziraju površine pod povrćem na otvorenom polju po pojedinim okruzima u Srbiji u periodu 1996-2005. godine. U Srbiji se proizvodnja povrća na otvorenom polju organizuje na prosečnoj površini od 292 000 ha, što je oko 9% oranica ovog područja . Površine pod povrćem variraju od 4012 ha ( Pirotski okrug) do 25 187 ha (Grad Beograd). U najvećem broju okruga (17) povrće se gaji na 5-15% oraničnih površina u okrugu. Proizvodnja povrća je od posebnog značaja u onim okruzima koji po pravilu raspolažu malim kapacitetima oranica.
Ključne reči:povrće, otvoreno polje, površine , okruzi
UVOD
Proizvodnja povrća značajna je kako sa nutritionističkog tako i sa organizaciono-ekonomskog aspekta. U stabilnim uslovima privredjivanja, povrtarska proizvodnja je jedna od najefektivnijih i najefikasnijih proizvodnji u poljoprivredi (Novković, Rodić, 1995).
Posmatrana sa organizaciono – ekonomskog aspekta to je vrlo intenzivna bilnja proizvodnja i to kako radno, tako i kapitalno.
Na području Srbije postoje prirodni uslovi, tradicija u proizvodnji i izgrađeni kapaciteti za preradu. Međutim dosadašnja istraživanja (Bošnjak i sar. 1995; Marko i Božidarević, 1990; Popović, 1987.) ukazuju da proizvodnja povrća još uvek ne zauzima ono mesto koje bi po svom ekonomskom značaju objektivno trebalo da ima.
Stoga, ovaj rad ima za cilj da analizira postojeće kapacitete za proizvodnju povrća na otvorenom polju i ukaže na njihov razmeštaj na području Srbije, kako bi se ocenila usklađenost proizvodne orijentacije sa prirodnim pre svega povoljnim klimatskim uslovima za organizovanje povrtarske proizvodnje.
1 Prof. dr Danica Bošnjak, redovni profesor, Poljoprivredni fakultet, Depaetman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad 2 Lučić Marko, dipl. ing. „MIS SISTEM“ Novi Sad
42
IZVORI PODATAKA I METOD RADA
Za realizaciju postavljenog cilja istraživanja korišćeni su publikovani podaci Republičkog zavoda za statistiku, kao i podaci na sajtu www.statserb.sr.gov.yu.
Vremenska analiza obuhvata period od 1996-2005. godine. Prostorna analiza se odnosi na površine pod povrćem na otvorenom polju na području Republike Srbije, pri čemu se posmatraju pojedini subjekti u organizovanju proizvodnje (poljoprivredna preduzeća i porodična gazdinstva).
Za sagledavanje regionalnog razmeštaja posmatraju se površine pod povrćem u 25 okruga koji odgovaraju važećoj administrativno – teritorijalnoj podeli Srbije (bez Kosova i Metohije).
Razmeštaj okruga i njihovo rangiranje izvšeno je prvo prema prosečno zasejanoj površini pod povrćem, a zatim prema učešću površina pod povrćem u oraničnim površinama pojedinih okruga.
U radu je primenjen analitičko – komparativni metod, uz korišćenje standardnih statističkih postupaka. Dobijeni rezultati prikazani su tabelarno.
REZULTATI ISTRAŽIVANJA
1. Površine pod povrćem na otvorenom polju u Srbiji
Proizvodnja povrća na otvorenom polju u Srbiji je dominantan sistem proizvodnje povrća. U desetogodišnjem periodu (1996-2005) na području Srbije proizvodnja povrća se organizuje na prosečnoj površini od 291 871 ha, što je svega 8,71% oraničnih površina (Tab.1). Tabela 1. Površine pod povrćem na otvorenom polju u Srbiji u periodu 1996-2005.
Godina Ukupno Poljoprivredna preduzeća i zadruge
Porodična gazdinstva
Prosečna vrednost (ha) 291.874 7.903 283.971 Koeficijent varijacije (%) 1,03 13,21 0,88
Stopa promene (%) -0,15 0,13 -0,16
Proizvodnju povrća uglavnom organizuju porodična gazdinstva. Na ovom sektoru povrće se gaji prosečno godišnje na 283 971 ha što je 97% ukupnih pvršina pod povrćem u Srbiji. Porodična gazdinstva za proizvodnju povrća angažuju 10,24% svojih oranica. Ovako velika zastupljenost porodičnih gazdinstava u ukupnim površinama daje obeležje čitavoj proizvodnji povrća u Srbiji.
Poljoprivredna preduzeća i zadruge povrće gaje nešto više od 1% svojih oranica, što prosečno iznosi 7 903 ha ili nešto manje od 3% ukupnih površina pod povrćem. Mali udeo poljoprivrednih preduzeća i zadruga u ukupnim površinama povrća Popović, (1987) objašnjava ulaganjem velike količine ljudskog rada, nedostatkom specijalne tehničke opreme i savremene mehanizacije kao i nesigurnim plasmanom proizvoda.
43
Može se konstatovati da je povrće na području Srbije izuzetno stabilna grupa useva (V = 1,03%) sa neznatnim padom površina (stopa -0,15%) u periodu od 1996 – 2005. godine. Ovakve tendencije proističu iz karakteristika površina pod povrćem na porodičnim gazdinstvima kod kojih desetogodišnji trend kretanja površina (stopa -0,16%) nagoveštava da polako slabi interes za proizvodnjom povrća kod ovih proizvođača.
Za razliku od porodičnih gazdinstava površine pod povrćem u poljoprivrednim preduzećima u istom periodu su dosta nestabilne (V=13,21%). Trend razvitka površina povrća ovih proizvođača je pozitivan, međutim stopa promene od 0,13% ukazuje da se pre svega može govoriti o njihovoj stagnaciji nego o jasno izarženom trendu povećanja površina.
2. REGIONALNI RAZMEŠTAJ POVRŠINA POD POVRĆEM U SRBIJI Povrće u Srbiji angažuje mali fond oraničnih površina. Regionalno posmatrano u
Vojvodini je oko 28% površina, dok se veći deo proizvodnje ove grupe useva organizuje u Centralnoj Srbiji (72%).
Učešće pojedinih okruga u ukupnim površinama pod povrćem se razlikuje (Tab.2)
Tabela 2. Regionalni razmeštaj površina pod povrćem u Srbiji (u ha)
Red. broj
Okrug Prosek Struktura %
Min. Max. V (%) ST (%)
1. Grad Beograd 25.187 8,63 23.549 27.042 4,76 -1,592. Severno-bački 4.825 1,65 4.108 5.481 9,10 -2,423. Srednje-banatski 8.622 2,95 6.728 10.431 14,11 -4,484. Severno-banatski 8.110 2,78 6.858 9.068 7,41 -0,195. Južno-banatski 14.899 5,10 13.097 16.607 6,42 -1,816. Zapadno-bački 7.514 2,57 6.976 8.256 5,57 1,227. Južno-bački 18.732 6,42 17.669 20.373 4,33 0,008. Sremski 18.717 6,41 16.736 20.078 5,19 -1,409. Mačvanski 20.631 7,07 20.058 21.456 1,97 0,3410. Kolubarski 11.511 3,94 10.837 12.218 3,74 1,1511. Podunavski 8.253 2,83 7.836 8.493 2,72 -0,5812. Braničevski 14.502 4,97 13.675 15.372 3,61 1,1113. Šumadijski 11.299 3,87 10.951 11.577 2,14 -0,1214. Pomoravski 9.958 3,41 9.508 10.830 4,06 1,3315. Borski 8.851 3,03 8.618 9.284 2,15 -0,4016. Zaječarski 9.534 3,27 9.410 9.644 0,72 -0,0717. Zlatiborski 13.699 4,69 12.828 14.457 3,12 0,4618. Moravički 15.810 5,42 14.975 16.901 4,03 0,8419. Raški 7.260 2,49 6.947 7.564 2,64 0,5520. Rasinski 13.389 4,59 12.097 14.771 7,43 2,5721. Nišavski 14.026 4.81 13.435 14.413 1,89 0,0422. Toplički 4.982 1,71 4.698 5.459 4,78 -1,5723. Pirotski 4.012 1,37 3.802 4.148 2,32 -0,5224. Jablanički 9.595 3,29 9.216 10.114 2,68 0,7025. Pčinjski 7.957 2,73 7.527 8.390 4.12 -0,58
44
Od 25 okruga u Srbiji najveće površine (iznad 20 000 ha) nalaze se u dva okruga
(Grad Beograd i Mačvanski) sa učešćem od 15,70% u ukupnim površinama. U tri okruga (Južno-bački, Sremski i Moravički) površine pod povrćem se nalaze u intervalu od 15001-20000 ha, i u ukupnim površinama učestvuju sa 18,25%. U trćoj intervalnoj grupi (od 10001-15000) je sedam okruga, od toga jedan u Vojvodini (Južno-banatski) a šest sa područja Centralne Srbije. Površine u ovih sedam okruga imaju najveće učešće u ukupnim površinama (31,97%) pod povrćem. Najveći broj okruga je u četvrtoj grupi (od 5001-10000 ha) i to tri vojvođanska i sedam okruga Centralne Srbije sa ukupnim učešćem od 29,35% u ukupnim pvršinama povrća. U grupi sa površinom manjom od 5000 ha je tri okruga (Severno-bački, Toplički, Pirotski) čije površine čine 4,73% ukupnih površina pod povrćem u Srbiji.
Pored razlika u prosečnim površinama postoje razlike i u pogledu dinamike površina po okruzima (Tab.2). Evidentno je da najintenzivniji pad površina pod povrćem ima Srednje – banatski (stopa – 4,48%) zatim Severno-bački (stopa -2,42%) i Južno – banatski okrug (stopa – 1,81%). Značajniji trend porasta površina pod povrćem beleži se u Rasinskom (stopa 2,57%); Pomoravskom (stopa 1,32%); Zapadno – bačkom okrugu (stopa 1,22%).
Površine pod povrćem u svim okruzima izuzev Srednje banatskog (V = 14,11%), karakteriše značajna stabilnost (Tab.2).
U celini posmatrano nosioci proizvodnje su porodična gazdinstva kako na području Vojvodine (91,5%) tako i u Centralnoj Srbiji (99,5%) tako da ona svojim specifičnostima u organizovanju proizvodnje povrća daju obeležje čitavoj povrtarskoj proizvodnji u Srbiji. To potvrđuje i regionalni razmeštaj površina po okruzima, koji je u pogledu učešća okruga u ukupnim površinama pod povrćem ovog sektora identičan sa prethodno konstatovanim razmeštajem na nivou Srbije kao celine. Takođe, raspored okruga prema veličini površina pod povrćem na porodičnim gazdinstvima u određene homogene grupe ukazuje na njihovu istu disperziju kao u slučaju ukupnih površina, samo sa nešto izmenjenim učešćem u ukupnim površinama.
Kada se govori o regionalnom razmeštaju površina pod povrćem u poljoprivrednim preduzećima i zadrugama može se konstatovati da je proizvodnja povrća ovih subjekata najvećim delom locirana u Vojvodini (88%). Mali je doprinos ovih subjekata, kako u Vojvodini (8,5%) a posebno u Centralnoj Srbiji (0,5%) ukupnim površinama pod povrćem.
Realnije se o razmeštaju površina pod povrćem može govoriti na osnovu njihovog učešća u oraničnim površinama (Tab.3).
Polazeći od prikazanih podataka može se zaključiti da je učešće povrća u strukturi oraničnih površina u svim okruzima, izuzev okruga Vojvodine kao i Pirotskog i Pomoravskog veće od prosečnog učešća (8,71%) ove grupe useva u oraničnim kapacitetima Srbije.
Relativno posmatrano najveći deo svojih oranica za proizvodnju povrća odvajaju oni okruzi koji po pravilu imaju male ukupne kapacitete oranica. S druge strane učešće ovih okruga u ukupnim površinama je malo (Tab.3 i Tab.2). Da je reč o takvim obeležjima potvrđuje i izvršeno grupisanje okruga u pet homogenih grupa prema visini učešća povrća u oraničnim površinama (Tab.4)
45
Tab.3. Učešće (%) površina pod povrćem u oranicama Srbije
Ukupno Porodična gazdinstva
Poljoprivredna preduzeća i zadruge
Red. broj
Okruzi
% u oranicama
Rang % u oranicama
Rang % u oranicama
Rang
1. Grad Beograd 13,97 5 16,92 3 1,51 112. Severno-bački 3,21 25 4,64 25 0,58 183. Srednje-banatski 3,73 24 5,41 24 0,49 194. Severno-banatski 4,58 22 6,05 22 1,69 85. Južno-banatski 4,98 21 6,78 21 0,82 146. Zapadno-bački 4,04 23 5,87 23 1,54 107. Južno-bački 6,17 20 7,60 20 2,99 58. Sremski 7,97 19 10,21 12 0,78 159. Mačvanski 11,60 8 11,73 8 1,63 910. Kolubarski 11,01 9 11,03 10 0,00 2511. Podunavski 9,57 14 10,03 13 1,12 1312. Braničevski 9,10 16 9,33 17 0,43 2213. Šumadijski 9,98 12 10,02 14 0,74 1714. Pomoravski 8,49 17 8,68 18 0,49 2115. Borski 10,79 11 11,48 9 0,04 2416. Zaječarski 9,12 15 9,67 16 0,29 2317. Zlatiborski 18,63 2 18,61 2 24,45 218. Moravički 22,46 1 22,40 1 44,95 119. Raški 15,57 3 15,55 4 24,41 320. Rasinski 14,60 4 14,64 5 1,15 1221. Nišavski 12,91 6 13,00 6 4,16 422. Toplički 9,60 13 9,74 15 0,49 2023. Pirotski 8,10 17 8,31 19 0,79 1624. Jablanički 12,26 7 12,65 7 2,05 725. Pčinjski 10,87 10 10,95 11 2,55 6
Tabela 4. Distribucija okruga prema visini učešća (%) povrća u oraničnim
površinama.
Ukupno Porodična gazdinstva Poljoprivredna preduzeća
Učešće (%) povrća u
oraničnim površinama
Broj
okruga
% u ukupnoj površini povrća
Broj
okruga
% u ukupnoj površini povrća
Broj
okruga
% u ukupnoj površini povrća
< 5 5 15,06 1 1,59 22 97,79 5 – 10 9 34,26 10 33,32 - -
10 – 15 8 38,08 10 43,52 - - 15 -20 2 7,18 3 16,03 - - > 20 1 5,42 1 5,54 3 2,21
46
Evidentno je da od svih okruga samo u jednom (Moravičkom) za proizvodnju
povrća se izdvaja više od 20% raspoloživih oraničnih kapaciteta. Međutim, doprinos ovog okruga ukupnim površinama povrća je mali (5,42%).
Značajne kapacitete oranica za proizvodnju povrća izdvajaju proizvođači sa područja Zlatiborskog i Raškog okruga jer proizvodnju organizuju na 15-20% svojih oranica.
U najvećem broju okruga povrće se gaji na 5-10% ukupnih oraničnih kapaciteta (devet okruga), odnosno 10-15 % (osam okruga). U navedenim intervalnim grupama je ukupno 17 okruga sa učešćem od 74% u ukupnim površinama povrća. Ovakav nivo zastupljenosti povrća u strukturi setve oranica je posebno naglašen na porodičnim gazdinstvima jer je u navedenim intervalnim grupama ukupno 20 okruga (Tab.4).
Manje od 5% ukupnih kapaciteta oranica povrće angažuje u pet okruga i to sa područja Vojvodine, koji u ukupnim površinama učestvuju sa 15%.
Ako se posmatra mesto povrća u strukturi setve oranica poljoprivrednih preduzeća može se konstatovati velika koncentracija okruga u prvoj intervalnoj grupi, gde je 22 okruga, u kojima poljoprivredna preduzeća povrće gaje na manje od 5% svojih oranica. Poljoprivredna preduzeća sa takvim udelom povrća u strukturi oranica, organizuju proizvodnju na 98% ukupnih površina povrća na ovom sektoru.
Treba napomenuti, da u okviru navedenih 22 okruga, postoje značajne razlike u pogledu mesta povrća u strukturi setve oranica. Detaljnija analiza pokazuje da je u osam okruga zastupljenost manja 0,5%, četiri okruga je sa zastupljenošću povrća u oranicama od 0,5 – 1,0%, šest okruga je u inetrvalnoj grupi od 1,0 – 2,0% dok je tri okruga u kojima povrće angažuje od 2-3% oranica i samo u jednom okrugu površine povrća angažuju više od 3% oranica. Kada se posmatraju ovi subjekti treba napomenuti da poljoprivredna preduzeća samo u tri okruga povrće gaje na više od 20% oraničnih kapaciteta. Ovde svakako treba izdvojiti Moravički okrug, gde poljoprivredna preduzeća oko 45% svojih oranica koriste za proizvodnju povrća.
U celini posmatrano može se konstatovati da proizvodnja povrća ima značajnu ulogu u onim proizvodnim područjima koji po pravilu raspolažu manjim kapacitetima oranica. Proizvođači u ovim područjima nastoje da intenziviranjem proizvodnje povećaju svoje proizvodne kapacitete. U tom pogledu povrće, kao intenzivna grupa useva pruža velike mogućnosti.
ZAKLJUČAK
Proizvodnja povrća na otvorenom polju u Srbiji se organizuje na prosečnoj površini od oko 292 000 ha i angažuje nešto manje od 9% ukupnih oraničnih površina.
Regionalno posmatrano veći deo proizvodnje povrća na otvorenom polju je u Centralnoj Srbiji (72%).
Nosioci proizvodnje su porodična gazdinstva kako na području Vojvodine (91,5%), tako i u Centralnoj Srbiji (99,5%). Ova gazdinstva svojim specifičnostima i načinom organizovanja proizvodnje daju obeležja povrtarstvu Srbije.
47
Proizvodnja povrća na otvorenom polju je zastupljena u svim okruzima i varira od 4 012 ha (Pirotski okrug) do 25 187 ha (Grad Beograd).
U najvećem broju okruga (17) povrće se gaji na 5-15% oraničnih površina u okrugu.
U celini posmatrano proizvodnja povrća na otvorenom polju posebno je značajna u onim okruzima koji po pravilu raspolažu manjim kapacitetima oranica.
LITERATURA
1. BOŠNJAK, DANICA, NOVKOVIĆ, N., RODIĆ VESNA (1995): Ekonomika proizvodnje povrća, IV Kongres o hrani, „Biljna proizvodnja, prerada, kvalitet, promet, ekonomika i zaštita životne sredine“, Beograd.
2. www.statserb.sr.gov.yu 3. LUČIĆ M. (2007): Regionalni razmeštaj i korišćenje oraničnih površina Srbije, Diplomski
rad, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. 4. MARKO, J., BOŽIDAREVIĆ DESANKA: Orijentacija u proizvodnji povrća na
društvenim i individualnim gazdinstvaima u SAP Vojvodini, Zbornik radova sa jugoslovenskog simpozijuma:Intenzivno gajenje povrća i proizvodnja u zaštićenom prostoru, Ohrid, (75-80), 1990.
5. NOVKOVIĆ, N., VESNA RODIĆ (1995): Analiza korišćenja radne snage i sredstava mehanizacije u optimalnoj strukturi poljoprivredne proizvodnje. Ekonomika poljoprivrede 1, (33-44).
6. POPOVIĆ, M. (1987): proizvodnja i potrošnja povrća u Jugoslaviji – stanje i perspektive, Hrana i razvoj, Beograd, (353-360).
REGIONAL DISTRIBUTION OF AREAS UNDER VEGETABLES IN THE FIELDS OF SERBIA
BOŠNJAK DANICA, LUČIĆ M.
Summary
The paper deals with the areas under vegetables in the fields of particular counties in Serbia from 1996 to 2005.
The production of vegetables in the fields in Serbia is carried out on the average area of 292,000 ha which makes about 9% of arable land of this region. The areas under vegetables vary from 4,012 ha (Pirot County) to 25,187 ha ( City of Belgrade). In the majority of counties (17) vegetables are grown on 5-15% of arable areas per a county.
Vegetable production is of a particular importance in those counties which, as a rule, have a small arable land capacity.
Key words: vegetables, field, areas, counties
48
UDK: 316.344.55 Originalni naučni rad Original scientific paper
METODOLOŠKE NAPOMENE U VEZI SA IDENTIFIKACIJOM RURALNIH PODRUČJA I UTVRDJIVANJEM INDIKATORA ZA
MERENJE STEPENA RURALNOSTI
STOJILJKOVIĆ, D., BOŠKOVIĆ, OLGICA1
Rezime
Ruralni razvoj predstavlja ključni element ukupnog razvoja koji se mora voditi balansirano. Zato se bilo koja politika ruralnog razvoja mora oslanjati pre svega na sledeća dva stuba: jedan je povezan sa postavljanje metodologoije za identifikaciju ruralnih područja, odnosno regiona, a drugi sa definisanjem indikatora ruralnog razvoja i njihovom primenom. U radu se analiziraju oba stuba. Takodje, kao značajan aspekt u radu se analizaraju izvori podataka i način njihovog prikupljanja. Bazirano na opšteprihvaćenoj metodologiji OECD-a i osnovnim kriterijumima kao što su značaj, pouzdanost i realnost, autori su izvršili izbor indikatora koje je u ovom trnutku moguće primeniti u AP Vojvodini.
Ključne reči: politika ruralnog razvoja, metodologija, ruralni indikatori, ruralni regioni, AP Vojvodina.
UVOD
Jedan od ključnih elemenata uravnoteženog razvoja većine zemalja jeste razvoj ruralnih područja. To je uglavnom posledica industrijalizacije privrede većine zemalja i usled toga nagomilanih razvojnih problema. Stoga se objektivno postavlja zahtev za utvrdjivanjem metodologije i liste indikatora koji će na međunarodnom nivou omogućiti da se na standardizovan način pristupi rurtalnom razvoju bilo da se radi o utvrdjivanju ruralnog područja bilo da je u pitanju praćenje stanja ruralnog razvoja i sprovodjenja adekvatne razvojne politike. Na ovom poslu istrajavaju mnoge medjunarodne organizacije, a pre svega OECD2, EU, FAO i Svetska banka. One su uložile veliki napor da sačine metodologiju sa minimalnim setom indikatora medjutim, još uvek ne postoji jedinstven medjunarodni standard u ovoj oblasti. Mada su jedinstveni međunarodni standardi ključni za poređenja između zemalja, do sada je utvrđen samo pravac u kome treba da se kreću metodologija i sistem podataka. Stoga će se u nastavku komentarisati
1 Mr Stojiljković Dragi, Republički zavod za statistiku, Beograd; doc. dr Bošković Olgica, Ekonomski fakultet, Beograd. 2 Medjunarodna organizacija za ekonomsku kooperaciju i razvoj (Organisation for Economic Co-operation and Development – OECD) je osnovana 30.09.1961. godine.
49
osnovni metodološki pristupi u odredjivanju ruralnih područja i indikatora koje preporučuje OECD.
UTVRDJIVANJE RURALNIH PODRUČJA
Pojam ruralno opisuje određene delove pojedine države sa relativno niskom gustinom naseljenosti i/ili određenim društveno-ekonomskim karakteristikama. U praćenju ruralnog razvoja izuzetno je značajno prvo jasno utvrditi na koja se geografska područja primenjuje pojam ruralno. U tom smislu metodologija OECD-a pruža jedinu međunarodno prepoznatljivu definicija ruralnih područja. Pritom, treba razlikovati dva hijerarhijska nivoa geografskih jedinica: lokalne zajednice i regione. Polazeći od ova dva hijerarhijska nivoa geografskih jedinica, pojam ruralno se definiše u dva koraka.
Prvo, lokalne teritorijalne jedinice se definišu kao ruralne ako je njihova gustina naseljenosti ispod 150 stanovnika po kvadratnom kilometru. Dakle, kriterijum razvrstavanja na nivou lokalnih jedinica je gustina naseljenosti, a kvantitativna granica je 150 stanovnika po kvadratnom kilometru. Koncept gustine naseljenosti je istovremeno jasan korisnicima i jednostavan za obračun. Njegova prednost je što je politički neutralan i što se ne odnosi ni na kakvu posebnu percepciju ruralnih problema ili potencijala. Ruralno ne mora automatski da znači: u opadanju, siromašno, zasnovano na poljoprivredi ili periferno.
Drugo, regioni se razvrstavaju u jedan od tri tipa: izrazito (dominantno) ruralno područje (ako više od 50% stanovništva živi u ruralnim lokalnim zajednicama), delimično ruralno (mešovito) područje (ako od 15% do 50% stanovništva živi u ruralnim lokalnim zajednicama) i izrazito (dominantno) urbano područje (ako manje od 15% stanovništva živi u ruralnim lokalnim zajednicama). Dakle, kriterijum upotrebljen za formiranje tipologije na regionalnom nivou je udeo stanovništva regiona koji živi u ruralnim opštinama. Ova tipologija tako odražava stepen ruralnosti celog regiona. Pored glavnog kriterijuma (regionalnog udela ruralnog stanovništva) od 2005. godine, koristi se i sekundarni kriterijum – veličina urbanog centra. Ako u regionu postoji urbani centar sa više od 200.000 stanovnika koji čine ne manje od 25% stanovnika regije on se klasifikuje bar u srednju kategoriju delimično ruralnog (mešovitog) regiona. Ako u regionu postoji urbani centar sa više od 500.000 stanovnika koji čine ne manje od 25% stanovništva regiona on se klasifikuje kao izrazito urbani region. Ovde se pod urbanim centrom smatra lokalna jedinica (opština) koja ima više od 200.000 stanovnika i gustinu naseljenosti preko 150 stanovnika po kvadratnom kilometru.
Poseban problem u postupku utvrđivanja ruralnih područja predstavlja česta promena granica između geografskih jedinica nižih nivoa (često kao posledica administrativnih reformi). Takođe se moraju vršiti reklasifikacije usled promena u populaciji. To čini analizu vremenskih serija u ovoj oblasti izuzetno teškom, često i nemogućom.
50
DEFINISANJE I UPOTREBA INDIKATORA
Povećani interes za održivi razvoj stavio je u fokus stručne javnosti indikatore. Pored opštih dimenzija održivog razvoja (demografske, ekonomske, socijalne i životne sredine), pažnja je usmerena i na indikatore specifičnih područja, kao što je ruralni razvoj.
Pojam indikator, kao specifična kombinacija statističkih podataka, sve se češće koristi i u stručnoj javnosti i u medijima. Možda je razlog za to što pojmovi „statistički rezultati“ ili „statistički podaci“ ne izazivaju toliku pažnju korisnika kao pojam indikator. Implicitno se smatra da je indikator nešto više od obične statistike, i da kao takav zaslužuje više pažnje.
Poželjne osobine indikatora su da koristi varijable koje su pouzdane i jednostavne za izračunavanje i da ima praktičnu mogućnost merljivosti i uporedivosti. Osobine koje se nalaze na listi statističkih zahteva koje ispunjava kvalitetan indikator su sledeće: razumljivost, transparentnost (jasan način njegovog izračunavanja), relevantnost (značajnost), analitičnost, kompletnost, pouzdanost, uporedivost, koherentnost (u odnosu na ostale izvore informacija), kontinuiranost (dostupnost vremenskih serija), pristupačnost (korisnicima), pravovremenost i da nije skup (minimalni troškovi proizvodnje indikatora u odnosu na značaj informacije koju pruža). Svrha indikatora je da osvetli različite aspekte pojave: nivo, odnosno stanje (situaciju), disperziju ili koncentaciju (varijabilitet) i tendenciju (trend) u vremenu.
Postoji nekoliko različitih pristupa definiciji pojma indikator: Prvi pristup, najširi i najčešći jeste da su indikatori jednostavno kombinacija dva ili više statističkih podataka (rezultata) kroz utvrđeni postupak (definisani algoritam) kojim se stvara nova izvedena mera. Najjednostavniji oblik ovako definisanog indikatora je razlomak (koji se sastoji od numeratora i denominatora, odnosno deljenika i delioca), kao što je na primer, neki podatak po stanovniku, procenat ili učešće. Ovako obračunat indikator predstavlja novu meru sa većim stepenom uporedivosti jer eliminiše efekat veličine denominatora (delioca). To je posebno poželjna osobina za poređenja između regiona i zemalja. Ovaj pristup uključuje i sva poređenja u vremenu zasnovana na jednostavnim indeksima (gde je denominator vrednost baznog perioda), kao i algoritme koji formiraju izvedene mere eliminišući druge efekte (osim veličine). Tu spadaju agregati u stalnim cenama, desezonirane vrednosti, standardizovane godine starosti itd. Drugi pristup, kao nešto uži pristup definisanja pojma indikator koristi normativnu interpretaciju, sa mogućnošću ustanovljavanja ranga ili tabela redosleda primenjenih na poređenje regiona, zemalja ili drugih pogodnih jedinica za isti vremenski period. Indikatori su oni zvanični statistički podaci koji omogućavaju konstataciju da je nešto „bolje“/“gore“ (uključujući kvantifikaciju razlike) za poređenja i u vremenu i u prostoru.
Treći pristup se odnosi na one indikatore koji pokrivaju samo onaj deo posmatranih pojava koje ostaju van okvira merenja zvanične statistike. Ovaj tip indikatora se može naći u oblastima u kojima pojave nemaju zajedničku jedinicu mere kao što su socijalne statistike (zdravstvo, obrazovanje, pravosuđe), statistika životne sredine ili novi fenomeni (globalizacija, konkurentnost, informatičko društvo). Po ovom pristupu pojam indikator se koristi za nešto šire od onoga što se stvarno meri.
51
Četvrti pristup se odnosi na takozvane sintetičke indikatore. To su kompozitne mere sastavljene od individualnih indikatora u cilju pružanja jednostavne slike o složenom kompleksu indikatora ili statističkih podataka. Pri tom se koriste različiti metodi ponderisanja. Potreba za ponderisanjem proizilazi iz činjenice da komponente nisu izražene istom jedinicom mere ili ne postoji jednostavan metod njihovog agregiranja.
Kvalitet sintetičkih indikatora koji koriste empirijske pondere, zasnovane na zvaničnoj statistici, nije problematičan. Problem kvaliteta se postavlja kada su sintetički indikatori zasnovani na subjektivnim ponderima koji reprezentuju značaj pojedinih komponenti (individualnih indikatora) koje ulaze u obračun kompozitnog indikatora. Ovi ponderi se „utvrđuju“ na osnovu subjektivnog mišljenja političara, specifičnih korisnika ili eksperata. Metod koji koristi ovako „utvrđene“ pondere je u suprotnosti sa principom nepristrasnosti zvanične statistike. To je posebno problematično u međunarodnim poređenjima, jer različite zemlje mogu koristiti različite ponderacione šeme a teško je sagledati način postizanja dogovora o jedinstvenim subjektivnim ponderima. Različiti ponderi vode ka različitom rangiranju kompozitnih indikatora. Druga značajna slabost ovih sintetičkih indikatora je što zamagljuju slabost jednih i snagu drugih komponenti (individualnih indikatora) koje su uključene u obračun, svodeći rezultat na njihov „prosek“. Ipak, i pored brojnih ograničenja u primeni i opasnosti u tumačenju, sintetički indikatori zasnovani na subjektivnim ponderima (često sakriveni iza bombastih naziva), postaju sve popularniji van zvanične statistike.
PREGLED RURALNIH INDIKATORA
Kada se jednom definišu ruralna područja, ruralni indikatori daju sliku njihovog razvoja na specifičnom segmentu/ima. Ovo se javlja kao posledica obnovljenog interesa za ruralni razvoj koji je stvorio povećanu potrebu za merenjem: ruralne situacije, odnosno stanja strukture i problema, napretka, trendova i razvoja ove situacije i nivoa blagostanja ruralnog stanovništva.
Indikatorima ruralnog razvoja se upravo prikazuju ove dimenzije ruralnog razvoja. Potreba za kvalitetnim indikatorima nameće zahteve da se posebna pažnja posveti kvalitetu statističkih podataka i njihovim izvorima, raspoloživosti meta podataka (metodoloških objašnjenja, odnosno podataka o podacima) i njihovoj pogodnosti za međunarodna poređenja.
U procesu izbora indikatora ruralnog razvoja posebna pažnja se mora posvetiti sledećim pitanjima: da li su ispunjeni osnovni zahtevi u konstrukciji indikatora, koja je specifična dimenzija koju pokriva indikator i da li je ispunjena svrha prikupljanja indikatora u smislu omogućavanja poređenja (uključujući međunarodna)?
Izbor indikatora u velikoj meri zavisi od tipa politike ruralnog razvoja. U principu se razlikuju dva osnovna tipa ruralne politike: sektorski zasnovan pristup sa osnovnim fokusom na poljoprivredu i teritorijalno zasnovan pristup sa širim spektrom posmatranja (zaposlenost, preduzetništvo, obrazovanje, turizam, saobraćaj, informaciono komunikacione tehnologije itd.).
Konkretan izbor određenog seta indikatora zavisi od političkih pitanja koja su predmet razmatranja, izabrane definicije ruralnog ali što je i najvažnije, od raspoloživosti statističkih podataka potrebnih za konstrukciju indikatora. Pri izboru se mora uzeti u
52
obzir korelacija između indikatora. Izbor većeg broja indikatora koji su u visokoj međusobnoj korelaciji nije koristan ni sa ekonomskog ni sa analitičkog stanovišta. Takođe, izbor pogodnih indikatora mora da bude u skladu sa posebnim fokusom koji se razmatra (ruralni razvoj u celini ili neka njegova specifična dimenzija). Zato nema puno smisla predstavljati jedinstven set indikatora za sve namene, jer je on „pokretna meta“.
Izabrani indikatori ruralnog razvoja se obično grupišu po temama (oblastima), kako bi opisali posebne dimenzije ruralnosti. Sumarni indikatori (stvoreni kombinacijom pojedinačnih indikatora), mogu takođe, pod određenim okolnostima, biti korisni u prikazu opšte slike ruralnosti. Ipak, za korišćenje ovih indikatora, potrebno je poznavati njihovu kompoziciji i ograničenja koja proizilaze iz načina njihove konstrukcije. Neophodna je njihova pažljiva primena uz zahtev da se njihove komponente učine vidljivim.
OECD indikatori upućuju na kompleksan multidimenzionalni pristup i da se ruralni uslovi i trendovi ne mogu jednostavno opisati. Da bi se obuhvatile različite perspektive, potrebno je formirati ceo set indikatora. Osim toga, fokus analitičkog i političkog interesa u pitanjima ruralnog razvoja menja se u toku vremena.
Široki spektar OECD indikatora pokriva sve vidove ruralnih interesa i poboljšava razumevanje onih faktora koji imaju uticaja na projektovanje, implementaciju i uticaj ruralne politike. OECD je uočio sledeće opšte teme koje obuhvataju veliki deo ruralnog (kao i urbanog) razvoja: stanovništvo i migracije, ekonomska struktura i dostignuća, socijalno blagostanje i pravičnost i životna sredina i održivost.
U cilju balansiranog obuhvata svih navedenih tema razmatran je osnovni set indikatora pogodan za ovu namenu. Proces izbora indikatora zasnovan je na tri osnovna principa: važnosti, pouzdanosti i realnom prikazu situacije. Baziran je na proceni različitih aspekata kao što su: moguće teritorijalne razlike, pogodnost za analizu, moć indikatora da opiše odgovarajuću pojavu i dostupnost podatka na nižim nivoima agregiranja.
Jasno je da nijedan indikator ne može da se posmatra izolovano od ostalih. Oni su međusobnom povezani i moraju se zajedno analizirati.
Takođe je važno napomenuti da nisu svi indikatori iz osnovnog seta podjednako dostupni. Možemo ih podeliti u tri grupe: dostupne u kratkoročnom periodu, pogodne za srednjoročne periode i poželjne za duži vremenski period.
Nijedan set indikatora ne može se smatrati konačnim. U zavisnosti od potreba analize i razvoja, kao i od raspoloživosti podataka moguće je pojedine indikatore izostaviti, a nove dodati u listu. Pri tome stalno treba imati u vidu se održi balansirani obuhvat navedenih osnovnih oblasti ruralnog razvoja.
PRIKUPLJANJE I IZVORI PODATAKA
Posebnu temu sačinjava prikupljanje podataka. OECD ne prikuplja sve navedene indikatore od svojih članica. U tabeli su navedeni indikatori za koje se prikupljaju podaci.
Izabrani ruralni indikatori su prikazani po tipu regiona i klasifikovani u četiri kategorije, tri prema stepenu ruralnosti a četvrta kao prosek na nacionalnom nivou.
53
Izvori podataka koje međunarodne organizacije koriste za statistiku ruralnog razvoja, odnosno izradu indikatora ruralnog razvoja su veoma raznovrsni. Situacija da se ovom oblašću bavi više međunarodnih organizacija, koje kreiraju sopstvene sisteme statistike ruralnog razvoja, dovela je do dva glavna problema.
Prvi problem je što raznovrsni izvori podataka često nisu dizajnirani na način koji može zadovoljiti različite zahteve statistike ruralnog razvoja, pre svega u pogledu podataka na nižim teritorijalnim nivoima. To se pre svega odnosi na statistička istraživanja zasnovana na uzorku, kod kojih se geografska stratifikacija ne podudara sa granicama ruralnih područja.
Spisak indikatora koje prikupljaju članice OECD-a
Izabrani ruralni indikatori po tipu regiona
Izrazito ruralno
područje
Delimično ruralno
područje
Izrazito urbano
područje
Nacionalni prosek
(total) 1. Stanovništvo i teritorija - Distribucija regiona - Distribucija
stanovništva (%) - Distribucija površina
(%) - Gustina naseljenosti
(broj stanovnika po km2)
2. Godišnja promena stanovništva
- Ukupna neto promena - Prirodna ravnoteža - Neto migracije
3. Demografska struktura - Izdržavano stanovništvo - Vitalni događaji
(vitality)
4. Zaposlenost po sektorima (%)
- Poljoprivreda - Industrija - Usluge - Ukupno
5. Tržište rada - Godišnja stopa rasta
zaposlenosti (%) - Stopa aktivnosti - Stopa nezaposlenosti
54
6. Produktivnost i dohodak - BDP po glavi
stanovnika - Ukupan lični prihod
7. Promene u korišćenju zemljišta (%)
- Poljoprivreda - Šume - Ostalo - Ukupno
Izvor: OECD
Drugi problem je što statistika ruralnog razvoja mora da kombinuje podatke iz različitih izvora, koji se mogu razlikovati u definicijama, obuhvatu, nivou preciznosti, vremenu merenja i periodici. Ovaj problem se posebno odražava u situacijama kada se za obračunavanje jednog indikatora ruralnog razvoja kombinuju dva ili više izvora podataka.
Pri poređenju ruralnih indikatora između zemalja javljaju se dodatni problemi. Zemlje teže da koriste različite definicije ruralnosti i ključnih koncepata, kao što je domaćinstvo, a takođe i definicije varijabli koje karakterišu domaćinstva. Takve razlike postoje čak i između veoma sličnih zemalja u Evropskoj uniji.
Sve to ukazuje na opreznost i posebnu pažnju koja se mora posvetiti poređenju nivoa indikatora između zemalja i ujedno sugeriše da se fokus mora usmeriti na poređenje promena u nivou indikatora između zemalja, posebno kada postoji relativna stabilnost u obračunu nacionalnih indikatora tokom vremena.
ZAKLJUČAK
Rezimirajući, moglo bi se istaći da je u praćenju ruralnog razvoja izuzetno značajno prvo jasno utvrditi na koja se geografska područja primenjuje pojam ruralno. Zato je neophodan standardizovan pristup. OECD-ova metodologija pruža jedinu međunarodno prepoznatljivu definicija ruralnih područja.
Povećani interes za održivi razvoj stavio je u fokus stručne javnosti indikatore. Pored opštih dimenzija održivog razvoja (demografske, ekonomske, socijalne i životne sredine), pažnja je usmerena i na indikatore specifičnih područja, kao što je ruralni razvoj. OECD indikatori upućuju na kompleksan multidimenzionalni pristup i da se ruralni uslovi i trendovi ne mogu jednostavno opisati. Može se istaći da široki spektar OECD indikatora pokriva sve vidove ruralnih interesa i poboljšava razumevanje onih faktora koji imaju uticaja na projektovanje, implementaciju i uticaj ruralne politike.
Sam proces izbora indikatora zasnovan je na tri osnovna principa: važnosti, pouzdanosti i realnom prikazu situacije. Pritom je jasno da nijedan indikator ne može da se posmatra izolovano od ostalih. Oni su međusobnom povezani i moraju se zajedno analizirati. Takođe je važno napomenuti da nisu svi indikatori iz osnovnog seta podjednako dostupni. Osim toga, nijedan set indikatora se ne može smatrati konačnim.
55
Na kraju, posebnu temu sačinjava prikupljanje i izvori podataka. Kada su u pitanju izvori, osnovni problem je u tome što raznovrsni izvori podataka često nisu dizajnirani na način koji može zadovoljiti različite zahteve statistike ruralnog razvoja. Osim toga, problem je i u tome što statistika ruralnog razvoja mora da kombinuje podatke iz različitih izvora
LITERATURA 1. ATKINSON, G. at al. (1997): Measuring Sustainable Development – Macroeconomics and
the Environment, Edward Elgar, Cheltenhan, UK. 2. BRYDEN, J. (2002): Rural development indicators and Diversity in the EU, Eurostat
Report. 3. EU (1981-1999): European regional statistics. Changes in the NUTS classification,
Brussels. 4. EU (2003): Nomenclature of Units for Territorial Statistics (NUTS) / Local Administrative
Units (LAUs), European Office for Statistics (Eurostat), Brussels. 5. EU Directorate-General for Agriculture and Rural Development (2007): Rural
Development in the EU, Statistical and Economic Information, Brussels. 6. NIKOLIĆ, M., ŽIVANOVIĆ, J. (2008): Indikatori ruralnosti i razvojne šanse lokalnih
zajednica, članak, IAUS, Beograd. 7. NJEGOVAN, Z. (2002): Report on Rural development in the Republic of Serbia, World
Bank, Washington DC, USA. 8. NJEGOVAN, Z., ZARIĆ, V. (1998): Prilog za obrazovanje i razgraničenje regiona,
zbornik «Rast, strukturne promene i funkcionisanje privrede Srbije», Ekonomski fakultet, Kragujevac.
9. PEJANOVIĆ, R., NJEGOVAN, Z., TICA, N. (2007): Tranzicija – ruralni razvoj i agrarna politika; Poljoprivredni fakultet, Novi Sad i Ekonomski institut, Beograd.
10. UN (2007): Rural households, livelihood and well being, Statistics on Rural Development and Agriculture households income, New York and Geneve.
11. WB - IBRD (2000): WB Indicators, Handbook on Rural Households Livelihood and Well-Beeing, The Wye Group Handbook, United Nations, New York and Geneve.
12. WB Technical papaer No 484 (2000): Rural Development Strategy, Eastern Europe and Central Asia, World Bank, Washington.
13. ZARIĆ V. i MIZDRAK N. (2000): Metodologija utvrdjivanja regionalnih razlika u Evropskoj Uniji, u zborniku: Regionalni razvoj i demografski tokovi balkanskih zemalja, Ekonomski fakultet, Niš.
56
METHODOLOGY REMARKS IN IDENTIFYING RURAL AREAS AND FORTIFICATION OF INDICATORS OF RURAL DEVELOPMENT
STOJILJKOVIĆ, D., BOŠKOVIĆ, OLGICA
Summary
Rural development is a the key element of ballanced development within the country. So, any rural development policy must be governed using at least two pillars. One is connected with methodology of identification of rural areas e.g. regions and second is connected with methodology for defining the indicators of rural development and its implementation. In the paper are discussed both approaches. Also the sources of information and its collection are discussed too. Based on OECD methodology and the three main criteria like importance, reliability and reality, the autors have recognized the proper set of indicators for Authonomous Province of Vojvodina which could be implemented nowdays.
Key words: rural development policy, methodology, rural indicators, rural regions, AP Vojvodina.
57
UDK:314.6 – 053.9(497.113 Novi Sad) Prethodno saopštenje Preliminary report
STARAČKA DOMAĆINSTVA NA PODRUČJU OPŠTINE NOVI SAD
MILJANA STANIŠIĆ1
Rezime
Savremeno selo se i dalje suočava sa problemima koji su nastali posle Drugog svetskog rata. Odlazak aktivne radne snage, prelaz iz poljoprivrednih u nepoljoprivredne delatnosti, demografsko pražnjenje i kontinuirano starenje su samo neki od problema na selu. Jedna od posledica navedenih procesa je porast broja staračkih domaćinstava. Stari na selu postaju posebna socijalna i ekonomska kategorija ljudi, koji se, zbog svoje starosti i narušenog zdravlja, suočavaju sa sve težim problemima. Istraživanje koje je deo ovog rada je sprovedeno na teritoriji opštine Novi Sad, a osnovni cilj je bio da se opišu uslovi života starih na selu, kao i da se njihov položaj i način života uporedi sa položajem i načinom života starih u centralnom gradskom naselju opštine.
Ključne reči - staračko domaćinstvo, poljoprivredno staračko domaćinstvo, selo, grad.
Naše selo danas predstavlja ogledalo svih bitnih procesa kojima je društvo bilo
zahvaćeno nakon Drugog svetskog rata. Sve te nagle i brze društvene promene ostavile su dubok trag u našem selu, koje se od tada neprekidno i ubrzano menja.
Nakon rata, sa promenom društveno-ekonomskog sistema, bitno se menja odnos prema selu i seljaštvu kao i njegov položaj u društvu. Politika razvoja socijalističkog društvenog uredjenja bazirala se na ubrzanoj industrijalizaciji i urbanizaciji celog društva. To poljoprivrednu poroizvodnju, odnosno selo i seljaštvo stavlja u nezavidan položaj.
Agrarne reforme su vodile sistematskom smanjivanju veličine poseda koje su seljaci držali u svom privatnom vlasništvu. Smanjivanjem zemljišnog poseda, ograničava se mogućnost primene moderne mehanizacije, što kao posledicu ima smanjene prihode od poljoprivredne proizvodnje, zatim i napuštanje ove delatnosti i prelezak iz sela u grad i industriju.
Sa sela prvo odlaze muškarci, što rezultira promenom polne strukture seoskog stanovništva. Na selu ostaju žene koje nastavljaju da se bave poljoprivredom. Taj proces je poznat kao feminizacija sela. Ali ovo nije jedini proces koji dovodi do debalansa u seoskom načinu života. Još jedan, možda i znajačniji problem je odlazak omladine sa 1 Miljana Stanišić, sociolog. Tekst je deo diplomskog rada koji je odbranjen na Odseku za sociologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu u septembru 2008. godine.
58
sela, prvo na školovanje, što je u velikom broju slučajeva praćeno zapošljavanjem i trajnim naseljavanjem u gradu. Odsustvo omladine na selu dovodi do starenja sela (senilizacija sela), što izaziva smanjenu mogućnost biološke reprodukcije seoskog stanovništva. Odlazak omladine ujedno znači i odlazak aktivne radne snage sa sela, odnosno smanjenu ekonomsku reprodukciju, što se odražava na životni standard onih koji ostaju. Svi ovi procesi i pojave koji su zahvatili selo u posleratnom periodu, doveli su do «gašenja» velikog broja naših sela. Mladi odlaze, škole se prazne, polja su pusta... „Senilizacija sela dovela je do pojave velikog broja starih neobezbedjenih ljudi, tj. do tzv. seoskih ‘staračkih domaćinstava’. Vremenom, ovi stari ljudi postaju težak ekonomski, socijalni, pravni i moralni problem savremenog sveta.“2
Cilj istraživanja je bio da se ustanove objektivne okolnosti u kojima žive stari ljudi, kako na selu, tako i u gradu, i da se svestrano sagledaju svi najelementarniji problemi njihove svakodnevice.
1. METOD ISTRAŽIVANJA
Uzorak. U skladu sa navedenim ciljem istraživanja, uzorak se sastojao iz dva dela. Jedan deo činila su staračka domaćinstva na području grada Novog Sada. Drugu grupu ispitanika činila su staračka domaćinstva iz seoskog naselja, odnosno iz Kovilja. U prvoj grupi ima ukupno 57 ispitanika, a u drugoj 42.
Metodološki pristup. Za prikupljanje iskustvenih obaveštenja korišćen je intervju. Medjutim, bilo je neophodno koristiti dva različita upitnika. Jedan upitnik je korišćen na teritoriji ispitivanog seoskog naselja, dok je drugi prilagodjen uslovima života u gradu. Struktura oba upitnika je slična, kako bi poredjenje dobijenih rezultata bilo moguće.
Istraživanje je obuhvatalo šest grupa problema koje su trebale da daju celovit uvid o načinu života staračkih domaćinstava. Traženi su podaci o: a) životnom standardu; b) zdravstvenoj zaštiti; c) porodičnim odnosima; d) odnosima sa komšijama; e) načinu provodjenja slobodnog vremena i o f) ličnom odnosu ispitanika prema sopstvenom položaju.
U skladu sa ovim aspektima istraživanja, organizovana su i pitanja u upitnicima.
2. REZULTATI ISTRAŽIVANJA
2.1. Životni standard ispitanika
Životni standard ispitanika utvrdjen je pitanjima o opremljenosti domaćinstva
osnovnim kućnim aparatima, o starosti kuće ili stana, kao i od kakvog je materijala ona izgradjena. Uključena su i pitanja o penzionom, odnosno socijalnom osiguranju.
Na osnovu rezultata istraživanja uočava se da su kuće ili stanovi u gradu novijeg datuma i adekvatnije opremljene od onih na selu.
2 M. Mladenović: Porodica i stari ljudi u savremenom društvu, u zborniku: Gerontološki kongres Jugoslavije, Beograd, 1977, str. 27
59
U gradu, najveći deo stambenih prostorija je starosti izmedju 20 i 60 godina, čak 43 domaćinstva ili 77,2%. Na selu je situacija znatno drugačija. Tamo gotovo podjednako ima kuća koje su starije od 100 godina – 12 domaćinstava i onih koje su stare izmedju 20 i 40 godina – 11 domaćinstava. To ukazuje na dva istovremena procesa koji se dešavaju na selu. U onim domaćinstvima gde nema dece ili su se deca preselila u grad, kuće su starije, ne obnavljaju se i ne opremaju novim pokućstvom. Sa druge strane, tamo gde gazdinstvo ima naslednika, pored stare kuće u kojoj ostaju roditelji, gradi se nova kuća, od tvrdog materijala i opremljena svime što omogućava udoban život.
Isto se može zaključiti iz podataka o materijalu koji je korišćen za izgradnju kuće. U gradu preovladava tvrd materijal (93,0%), dok se u selu uočava značajno prisustvo i tvrdog i mekog materijala za izgradnju, ali i njihova kombinacija.
Najveću poteškoću sela predstavlja odsustvo vodovodne i grejne mreže u velikom broju domaćinstava. Time su naročito pogodjeni stari ljudi koji zimi moraju da izlaze po drva da bi ugrejali svoju kuću ili do bunara da bi doneli sebi vode. Od 11 ispitanika na selu, koji nemaju vodu u kući, šestoro se vodom snabdeva iz bunara, četvoro ima hirdofor, a dvoje ide kod komšije po vodu. U tom pogledu je situacija u gradskom naselju znatno povoljnija.
2.1.1. Primanja i izdaci ispitanika
Druga grupa pitanja, čiji je cilj takodje da se dobije slika o materijalnom položaju
ispitanika, odnosio se na to da li ispitanici primaju penziju, odnosno da li primaju socijalnu pomoć, da li primanja uspevaju da podmire njihove potrebe i na šta najviše troše.
U gradu, od ukupno 57 ispitanika, samo dvoje ne prima penziju, još uvek su u radnom odnosu. Od ispitanika u gradu niko trenutno ne prima socijalnu pomoć. Na pitanje “Da li ste (ili ćete) tražiti socijalnu pomoć?” četiri ispitanika je odgovorilo potvrdno, ali su bili odbijeni jer nisu ispunjavali sve potrebne uslove za dobijanje pomoći.
Mnogo više ispitanika na selu, čak 33,9% ne prima penziju. Ni na selu niko od ispitanika ne prima socijalnu pomoć. Na pitanje “Da li ste (ili ćete) tražiti socijalnu pomoć?” samo jedan ispitanik je odgovorio da još nije razmišljao o tome, dok su svi ostali odgovorili negativno.
Na pitanje “Da li primanja pokrivaju Vaše troškove?”, u gradskom naselju potvrdno je odgovorilo 75,4% ispitanika, a na selu 71,4% ispitanika. Iako je visok procenat onih koji su zadovoljni svojim primanjima, ipak nije ni mali ni zanemarljiv udeo onih čija primanja nisu dovoljna za podmirivanje vlastitih potreba.
60
Grafikon 1. – Na šta najviše trošite?
22.8
19.3
42.1
8.8
1.8 3.5
1.8
0.0
0.0
23.8
14.3
31.0
14.3
0.0
0.0
0.0
11.9
4.8
0.05.0
10.015.020.025.030.035.040.045.0
Hrana
Režije
Hrana i
režije
Leko
viAuto
Decu i u
nuke
Putova
nja
Nafta, s
eme,
herbicid
i
Sve m
i odn
esu s
taratelji
Pro
cent
iGradSelo
Dakle, i u seoskom i u gradskom naselju najveći broj ispitanika najviše troši na hranu i režijske troškove. Ovaj odgovor je dalo 42,1% ispitanika u gradu, 31,0% ispitanika na selu. Veliki broj ispitanika i u gradu i na selu najveći deo prihoda troši na kupovinu lekova. Veliki udeo seoskih gazdinstava koja imaju i rade zemlju, najviše svojih sredstava troši na nabavku nafte, semena, djubriva i herbicida. Zanimljivi su za analizu i odgovori ispitanika u gradu koji su naveli da najviše troše na gorivo za automobil, odnosno za putovanja. To su izdaci koji uopšte nisu zastupljeni medju ispitanicima na selu (grafikon 1).
2.2. Porodični odnosi
Jedan od ciljeva ovog rada bio je da se utvrdi da li se ispitivano staro stanovništvo
oslanja na pomoć svoje dece i da li je dobija, ili se ipak deca još uvek oslanjaju na svoje ostarele roditelje.
Na osnovu dobijenih rezultata, zaključuje se da, iako je prostorna udaljenost dece i roditelja manja kod ispitanika koji žive u gradu, deca ipak češće posećuju ispitanike na selu. Jedan od uzroka te pojave može biti to što roditeljima na selu treba više pomoći oko održavanja gazdinstva. Nije mali ni broj seskih provijanata, odnosno dece koja žive u gradu, a svoje roditelje na selu posete kada treba da napune gepek, to jest da odnesu voće, povrće, živinu i slično.
Na osnovu podataka, dolazi se do zaključka da ispitanici sa sela češće dobijaju pomoć od svoje dece i da su mnogo zadovoljniji sa količinom i vrstom pomoći koju dobijaju.To može biti delimično rezultat toga što se mnogo ispitanika u gradu izjasnilo da im nije potrebna pomoć od njihove dece. Ispitanicima na selu, odnosno starim roditeljima, koji imaju nešto zemlje i obradjuju je, potrebno je više pomoći, nego što je to slučaj kod ispitanika u gradu.
61
U oba slučaja, prema rezultatima istraživanja, roditelji mnogo više pomažu deci nego deca njima, iako je pomoć obostrana.
2.2.1. Ko treba da brine o starim ljudima u slučaju potrebe
Evo šta stari ljudi navode kada im se postavi pitanje ko bi trebao da vodi najviše računa o njima:
Grafikon 2. – Ko treba da brine o starim ljudima u slučaju potrebe?
12.3
36.8
22.8
12.3
0
76.2
14.39.5
0
10
20
30
40
50
60
70
80
90
Sami o sebi Njihova deca Država Deca i država
Proc
enti
U graduNa selu
Daleko više ispitanika sa sela je navelo da bi deca trebala da brinu o svojim starim roditeljima. Takav odgovor je dalo 76,2% ispitanika na selu, a samo 36,8% u gradu. To je posledica tradicionalnog načina života na selu, gde se podrazumevalo da sinovi ostaju u roditeljskoj kući u kojoj bi glavne odluke uvek donosio otac. Deca su bila dužna, ne samo da brinu za svoje stare, već i da ih poštuju. Ugled je, u takvoj porodici rastao sa godinama.
Sa druge strane, mnogo veći broj ispitanika iz grada, smatra da bi državne institucije trebalo da reaguju kada su u pitanju problemi starih gradjana. Značajan broj ispitanika iz grada je naveo, da je najbolje ukoliko bi i deca, ali i državne institucije, svako u skladu sa svojim mogućnostima uticao na lakše i lepše doživljavanje starosti (grafikon 2).
2.3. Zdravstvena zaštita
Informacijama o zdravstvenoj zaštiti, zdravstvenim problemima i fizičkom stanju ispitanika uopšte, usanovljeno je da li se razlikuje broj zdravstveno osiguranih u selu i u gradu i da li imaju različite zdravstvene probleme. Dobijeni su i podaci kome bi se ispitanici prvo obratili za pomoć oko domaćinstva u slučaju teže bolesti, kao i kakvo je njihovo mišljenje o smeštaju starih u starački dom.
Rezultati su pokazali da medju ispitanicima u gradu, samo jedan ne ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu dok svi ispitanici na selu ostvaruju to pravo. Dakle, stari i na selu i u gradu podjednako koriste pravao na zdravstvenu zaštitu.
62
U celini posmatrano, prema rezultatima istraživanja, nema neke veće razlike u učestalosti pojedinih vidova oboljenja medju stanovnicima ova dva naselja, koji bi se mogli dovesti u vezu sa bitno drugačijim načinom rada, pa i života uopšte.
Kada je u pitanju nabavka neophodnih lekova, zabrinjavajuće je što je tek nešto više od polovine ispitanika u gradu, tačnije 57,9% u mogućnosti da ih kupi. Samo neke od potrebnih lekova sebi može da priušti 31,6% ispitanika u gradu, dok jedan ispitanik ne može da kupi nijedan od potrebnih lekova. Situacija na selu izgleda malo povoljnije. Ovde 81,0% ispitanika može da kupi sve neophodne lekove, a samo neke od lekova kupuje 9,5% ispitanika. Dva ispitanika na selu su se izjasnila da uopšte ne mogu da kupe potrebne lekove (grafikoni 3 i 4).
Grafikoni 3. i 4. – Ako su Vam preporučeni lekovi, da li možete sve da ih kupite?
U gradu
Da
Ne
Samo neke
Ne pije lekove
Na selu
Da
Ne
Samo neke
Ne pije lekove
Veoma je bitno da li bi stari, u slučaju bolesti, imali nekog na koga se mogu osloniti, nekog ko bi se brinuo o njima i o gazdinstvu.
63
Grafikon 5. – U slučaju teže bolesti, vezanosti za postelju, ko Vas neguje i ko Vam
obavlja poslove u domaćinstvu?
50.0
4.8 7.1
23.8
9.5
4.8
0.0
0.0
47.4
3.5
0.0
26.3
17.5
0.0 1.8 3.5
0.0
10.0
20.0
30.0
40.0
50.0
60.0
Deca
Srodnic
i
Platiti
nekoga
Supruž
nik
Ne znam
Staratelj
Dom
Pro
cent
i
Na seluU gradu
I u jednom i u drugom naselju polovina ispitanika bi se oslonila na svoju decu, a slični procenti su i kod onih koji bi se najviše oslonili na supružnika. Od ukupno 27 ispitanika u gradu ili 47,4%, koji su odgovorili da bi se u slučaju teže bolesti oslonili na decu, 17 njih žive sami, odnosno bez bračnog druga, tako da decu doživljavaju kao jedini izlaz iz takve situacije. Medju ispitanicima u gradu, visok je procenat onih koji ne znaju šta bi učinili u takvoj situaciji – čak 17,5%, iako najveći broj tih ispitanika ima decu (grafikon 5).
Ispitanici su dali svoje mišljenje o smeštaju starih lica u starački dom. Na pitanje “Šta mislite o smeštaju starih lica u starački dom?”, čak 78,9% ispitanika
u gradu ima pozitivno mišljenje, naspram 45,2% ispitanika sa sela koji, takodje imaju pozitivan stav po tom pitanju. Na osnovu tih rezultata, moglo bi se reći da gradska populacija ima pretežno pozitivno, a seoska pretežno negativo mišljenje o staračkim domovima kao načinu rešavanja nekih problema starih ljudi.
2.4. Odnosi sa komšijama
Dobri komšijski odnosi su ostali očuvani i u gradu i na selu. Komšije se često posećuju, ali uglavnom da bi popričali, pravili jedan drugom društvo ili eventualno odigrali neku partiju šaha ili karata. Medjutim, komšijska pomoć u velikom broju slučajeva izostaje. Ispitanici objašnjavaju da im najčešće ni ne treba pomoć komšija, jer su i to stari ljudi koji ne mogu puno da pomognu. Ovakvo objašnjenje se mnogo više čuje od ispitanika na selu. Jedan ispitanik sa sela je to lepo ilustrovao svojim odgovorom na pitanje „Da li Vam komšije pomažu na bilo koji način oko održavanja domaćinstva?“
64
- „Ne, prošlo je to vreme kada su svi radili zajedno, kad se pomagalo...Sada toga više nema. Eto vidiš, dodju mi, popijemo neku rakijicu, pričamo i to je to.“ (M. P. – 78 godina).
Grafikon 6. – Da li posećujete Vaše komšije i oni Vas?
36.8 36.8
19.3
7.0
78.6
21.4
0.0 0.00.0
10.0
20.0
30.0
40.0
50.0
60.0
70.0
80.0
90.0
Da, cesto Ponekad Retko Nikad
Proc
enti
U graduNa selu
Iako se slobodno može reći da se u oba tipa naselja komšije često posećuju, ipak je to nešto učestalije na selu. Dok 26,3% ispitanika u gradu svoje komšije posećuje retko ili ih nikad ne posećuje, na selu takvih odgovora nije ni bilo (grafikon 6).
2.5. Slobodno vreme
Za kvalitet života ostarelog stanovništva od velikog značaja je način provodjenja
slobodnog vremena, budući da oni, prestankom radnog odnosa i stupanjem u penziju, imaju mnogo više slobodnog vremena od ostatka populacije.
Ovo istraživanje je pokazalo da najveći broj ispitanika iz grada slobodno vreme provodi pasivno- gledajući televizor. Na drugo mesto po zastupljenosti medju ispitanicima iz grada dolazi šetnja, a zatim čitanje dnevne i periodične štampe i knjiga.
Na selu, stari su se izjasnili da najveći deo svog slobodnog vremena provode posećujući komšije. Jedan deo ispitanika sa sela rad u bašti, oko stoke i živine navodi kao način provodjenja slobodnog vremena, što je u skladu sa odsustvom jasne granice izmedj rada i dokolice na selu.
ZAKLJUČNE NAPOMENE
Na osnovu rezultata istraživanja, proizilazi da se u ova dva posmatrana naselja opremljenost domaćinstava trajnim potrošnim dobrima bitno ne razlikuje. Sa druge strane, pokazalo se tačnim da je seosko naselje slabije opremljeno vodovodnom, a
65
naročito grejnom mrežom. Ovakvo stanje, stanovnike grada stavlja u povoljniji položaj u odnosu na stanovnike sela.
Kada je u pitanju zdravstvena zaštita i dostupnost zdravstvenih ustanova, kao i brzina intervencija, stanovnici grada u prednosti. To se najbolje može videti iz odgovora ispitanika sa sela na pitanje „Da li smatrate da se Vaš položaj razlikuje od položaja starih ljudi koji žive u gradu?“ Veliki broj ispitanika je upravo adekvatniju zdravstvenu zaštitu stanovnika grada naveo kao glavnu prednost života u gradu u odnosu na život na selu.
Stari u gradu su u mnogo povoljnijem položaju i kada se posmatra njihova materijalna sigurnost. Dok u gradu svega 3,5% ispitanika ne prima penziju, u selu taj procenat raste čak do 33,9%. Ovo može biti posledica relativno kasnog uvodjenja penzijskog osiguranja poljoprivrednika.
LITERATURA
1. DILIĆ, E.: Selo i stari seljaci, Ekonomski institut, Novi Sad, 1973. 2. FIRST – DILIĆ R.: Starost u selu koje se menja, u zborniku Geronotološki kongres
Jugoslavije, Beograd, 1977. 3. LASLO L.: Selo kao mesto života i rada, Matica srpska, Novi Sad, 1993. 4. KOKOVIĆ D.: Kvalitet života sela, Godišnjak filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Novi
Sad, 1997. 5. KOKOVIĆ D.: Svakodnevnica i način života sela, Zbornik matice srpske za društvene
nauke, Novi Sad, 1986. 6. KOSTIĆ C.: Seljaci industrijski radnici, Rad, Beograd, 1955. 7. MALEŠEVIĆ K.: Kuda ide naše selo? Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd, 2004. 8. MANOJLOVIĆ P.: Socijalni problemi ostarelih lica na selu, Zavod za socijalna pitanja,
Beograd, 1965. 9. MANOJLOVIĆ P.: Stari na selu i njihovi socijalni problemi, Institut za socijalnu politiku,
Beograd, 1980. 10. MILIĆ A.: Seoska porodica u procesu menjanja, Zbornik matice srpske za društvene
nauke, Novi Sad, 1986. 11. MILIĆ, A. BERKOVIĆ, E. PETROVIĆ, R.: Domaćinstvo, porodica i brak u Jugoslaviji,
Insitut za sociološka istraživanja Filozofkog fakulteta u Beogradu, Beograd, 1981. 12. MITROVIĆ Lj.: Ognjišta koja gasnu, Ekonomska politika, Beograd, 1970. 13. MITROVIĆ M.: Naše selo izmedju prošlosti i budućnosti, Beograd, 1989. 14. MLADENOVIĆ, M.: Porodica i stari ljudi u savremenom društvu, u zborniku:
Geronotološki kongres Jugoslavije, Beograd, 1977. 15. STOJANOV M.: Selo i kultura sela, Zbornik matice srpske za društvene nauke, Novi Sad,
1986. 16. SUBIĆ R.: Promene u naseljima Vojvodine kao posledica društveno-ekonomskog razvitka
nakon drugog svetskog rata, Zbornik matice srpske za društvene nauke, Novi Sad, 1986. 17. ŠLJUKIĆ S.: Urbana kultura i seljaštvo, Habitus, 2001. 18. ŠLJUKIĆ S.. Dramatična sudbina vojvodjanskog seljaštva, Zbornik matice srpske za
društvene nauke, Novi Sad, 2003.
66
19. TRIPKOVIĆ M.: Grad i selo – od tipičnog do stereotipnog, Zbornik matice srpske za društvene nauke, Novi Sad, 1986.
20. TRIPKOVIĆ M.. Tradicija i ruralno društvo, Godišnjak filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1997.
21. VUKSANOVIĆ G.: Nastanak staračkih poljoprivrednih domaćinstava, Matica srpska, Novi Sad, 1993.
22. VUKSANOVIĆ G.: Stari seljaci, Feljton, Novi Sad, 1994.
HOUSEHOLDS WITH OLD PEOPLE IN THE MUNICIPALITY OF NOVI SAD
MILJANA STANIŠIĆ
Summary
Our villages are still confronting with the problems which have appeared in the period after the World War II. The migration of the agricultural labor force to the industry and to other non-agricultural activities, departure of the young from villages and agriculture, aging of the agricultural population are just some of those problems. Mentioned processes led to the appearance of the households with old people. Therefore, old peasants became one special economic and social category of people who live in very hard conditions of life.
This text is based on the results of the empirical research about the households with old people in the Municipality of Novi Sad. The basic aim of this research was to describe the conditions and the way of life of old peasants, and to compare it with the conditions and the way of life of old people who live in the main town of this Municipality.
Key words – household with old people, agricultural household with old people, village, town.
67
UDK:004.738.5:631 Originalni naučni rad Original scientific paper
UNAPREĐENJE PRIKUPLJANJA PODATAKA U POLJOPRIVREDNOJ PROIZVODNJI UPOTREBOM SAVREMENIH SOFTVERSKIH
REŠENJA
ZORANOVIĆ T.1, HOTOMSKI P. 2, VESNA JEVTIĆ2
Rezime
Internet je najveća biblioteka znanja današnjice, ali pronalazak potrebne informacije predstavlja sve veći problem. Kriterijumi pretraživanja su sve duži, ali broj dobijenih adresa koje zadovoljavaju traženi kriterijum je, u najboljem slučaju, nekoliko hiljada. Dobijanje hiljade adresa ima za rezultat isti kao da nismo dobili ni jednu adresu, jer pregled adresa zahteva previše dragocenog vremena. U radu je predstavljena drugačija koncepcija pretraživanja Interneta upotrebom Web agenata i Web robota koji umesto nas traže podatke štedeći naše vreme. Tako se podaci dobijaju mnogo brže, mnogo ih je manje jer su traženi mnogo čvršćim kriterijumom, a zahtevi se mogu poslati i rezultati primiti na bilo kom mestu preko PDA uređaja ili mobilnog telefona. Ključne reči: Internet, Web roboti, Web agenti, pretraživanje
1. UVOD
Internet predstavlja najveći izvor podataka na svetu. Mnogi tvde da se sve nalazi na Internetu, samo ga treba pronaći. Postojeći, klasični način pretraživanja (koji je najčešće u upotrebi), korišćenje pretraživača, počinje da pokazuje svoje slabosti i nedostatke. Rastom Interneta i količine dostupnih informacija, broj pronađenih odgovora na tražene ključne reči se enormno povećava. Sada se već praktično ne može naći tražena informacija ako se u kriterijum upiše manje od 3 reči. Tačnije, broj dobijenih odgovora koji zadovoljavaju kriterijum je toliko velik da je to skoro nemoguće pregledati i reda je nekoliko stotina ili hiljada. Po istraživanjima internet sajtova, manje od 7% korisnika odlazi na linkove koji se nalaze na trećoj stranici rezultata ili kasnije, a 65% korisnika se zadrži na prvoj stranici i ako tamo nema rezultata koji ga zanima, menja kriterijum pretraživanja. Ovo uzrokuje da se vlasnici sajtova na razne načine dovijaju ne bi li bili na
1 Mr TIHOMIR ZORANOVIĆ, asistent, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad 2 Prof. dr PETAR HOTOMSKI, Mr VESNA JEVTIĆ, Tehnički fakultet „Mihajlo Pupin“, Zrenjanin
68
prvoj stranici nekog pretraživača, što im automatski znači veću posećenost, a to znači veću cenu reklama i veću zaradu.
Dakle, dosadašnji preovlađujući način pretraživanja više nije ni izbliza toliko efikasan kao nekada. Šta se promenilo? Samo količina dostupnih informacija na Internetu koja je postala enormno velika. Brzina razvoja Interneta se procenjuje na uvećanje od 100 puta za svake 3 godine. Prema tome, trenutni problem možemo prevazići povećavanjem broja zadatih ključnih reči, ali time problem neće biti rešen. Ukucavanje desetak ključnih reči oduzima vreme, sve ključne reči se ne nalaze na svakom sajtu, za pretraživač su sve reči ravnopravne pa je redosled ne po značaju ključne reči već po broju nađenih reči (većina pretraživača daje procenu procenta ispunjenosti zadatih uslova) itd. Ovo naravno znaju i reklamne agencije pa nije redak slučaj da se na sajtu u okviru web stranice pojavljuje mnogo reči bez ikakvog konteksta, samo da bi ih pretraživač pronašao, da bi korisnik otvorio stranicu i video reklamu.
Šta je rešenje i koji bi bio put koji pomaže rešavanju ovog problema? Rešenja koja se primenjuju više godina su korišćenje robota (pauka) i agenata.
2. WEB ROBOTI
Internet roboti (eng. bots, web robots) su programi koji izvršavaju zadatke automatski preko ili na Internetu. Jednostavnije ili složenije zadatke izvršavaju veliki broj puta i to hiljadama puta brže nego što to čovek može. Najčešći zadaci su automatsko pretraživanje web prezentacije i traženje ključnih reči, igranje preko Interneta, Internet aukcije, automatsko odgovaranje na E-mail, konvertor valuta, objava sportskih rezultata, pretraživanje adresara i telefonskih imenika itd. Dakle, ako je njihov rezultat rada informacija ili podatak, web roboti mogu koristiti postojeći računarski sistem, Internet i servere na Internetu za svoj boravak i rad, a rezultate prikazati na ekranu računara sa koga je zahtev stigao. Naravno da se podrazumeva da ne mora postojati jedan vlasnik robota, već mu zadatke mogu davati svi. Upravo ovde i nastaje problem kontrole rada robota, jer svojom snagom i brzinom robot može ugroziti rad mnogih ljudi, mnogih mreža, pa je čak u opasnosti i funkcionisanje samog Inteneta. Zato se (prvi put 1994. godine, a od tada periodično) revidiraju pravila (kao zvanični dokumenti) koji daju uputstva i preporuke piscima web robota koje delove računara (obično web prezentacija) mogu da koriste, a koje ne [1], kao i administratorima servera koje akcije na serveru web roboti smeju da koriste.
Zašto su roboti ponekad nepoželjni? Svojom brzinom i snagom daleko su efikasniji u traženju informacija, brži su u pretraživanju i prikupljanju podataka, ali njihov kvalitet direktno zavisi od pisca programa, a samim tim, ta snaga se može vrlo lako zloupotrebiti[2]. Navedeni koncenzus zahteva od robota da konsultuje fajl /robots.txt koji se nalazi u putanji sa weba i da sazna koje delove prezentacije može da koristi. Sam fajl robots.txt se sastoji iz redova teksta koji dozvoljavaju ili ne dozvoljavaju pristup pojedinim delovima računarskih resursa. Pravila se postavljaju po jednom od dva principa: sve je dozvoljeno osim navedenog ili (mnogo češće jer omogućava mnogo bolju kontrolu administratorima) sve je zabranjeno osim navedenog. Ovakav način definisanja pravila fajlom je vrlo efikasan jer ne zahteva nikakve specijalne implementacije, može ga održavati samo sistem administrator, nezavisan je od
69
operativnog sistema, robot pravila uzima kao i svaki dokument, naziv fajla jasno govori čemu služi itd.
Sama suština kvaliteta robota je njegova inteligencija tj. strategija po kojoj se pretražuje Internet tražeći neki podatak. U litertaturi su opisane razne strategije [Cho eta al.,1998, Najork and Wiener, 2001, Abiteboul et al., 2003, Boldi et al., 2004, Baeza-Yates et al., 2005] koje se mogu primenjivati, kao i prednosti jedne strategije nad drugom, a sve u cilju da se prihvatljivo brzo dobije informacija sa Interneta koji se širi eksponencijalnom brzinom.
Dakle, roboti su izuzetno korisni, preuzimaju na sebe mnogo jednostavnih i dosadnih poslova koje rade savršeno brzo i tačno, ali su podložni manipulacijama i zloupotrebama, pa treba biti posebno oprezan pri pisanju i korišćenju, jer svojim radom mogu drugima napraviti štetu, degradirati performanse mreže itd.
3. AGENTI
Agent je predstavnik drugačijeg pristupa unapređenju traženja podataka. Na osnovu datih zahteva, agent, samostalno i bez nadzora pretražuje i pronalazi podatke koji su traženi. Time se čovek oslobađa mukotrpnog i dosadnog posla traženja, a oslobađa mu se vreme, kao najskuplji resurs, za analizu i korišćenje dobijenih podataka i bavljenjem složenijim i apstraktnijim problemima. Dakle, agent radi u ime klijenta u pozadini i sa dobijenim rezultatom upoznaje klijenta. Ako se agentu daju veća ovlašćenja, može vršiti i finansijske transakcije u banci ili na berzi u ime i za račun klijenta.
Projektovati i napraviti dobrog i upotrebljivog softverskog agenta nije ni malo lako. Nekoliko su ključnih kriterijuma kojima se određuje kvalitet agenta kao što su stepen specijalizacije za rešavanja grupe problema, brzina rada, kvalitet rezultata, dužina projektovanja i programiranja agenta i na kraju cena agenta.
Glavni ograničavajući faktor za primenu agenata je ugradnja ontologija, autonomije i samoodlučivanja. Ništa manji problem nije ni svakodnevni napredak tehnologija i stalna promena okruženja u kojima agent treba da radi. Razvojem novih softverskih alata i standardizacijom se može umnogome olakšati razvijanje softverskih agenata.
Da bi neki softver bio agent potrebno je da zadovoljava najmanje sledeća tri zahteva[3]:
- Agenti deluju u naše ime, samo za nas i nekad za naš račun, - Agenti deluju sa našom dozvolom i rade samo ono što im je dozvoljeno, - Agenti su specijalizovani za pojedine oblasti i ne smeju preći granice svoje
specijalnosti. Jedna od definicija inteligentnih agenata je "inteligentni agent je autonomni
softverski entitet koji opaža svoje okruženje putem senzora, dejstvuje na to okruženje putem aktuatora, može da izvrši neki zadatak i ima sposobnosti navigacije i komunikacije" [4]. Druga je "inteligentni agent je enkapsulirani računarski sistem, koji se nalazi u nekom okruženju, i koji je sposoban da izvrši fleksibilnu autonomnu akciju u tom istom okruženju da bi ispunio ciljeve svog dizajna" [3].
Jedna od klasifikacija je sledeća [5]: • agenti sa veštačkom inteligencijom • autonomni agenti
70
• kognitivni agenti • ciljno-bazirani agenti • iracionalni agenti • racionalni agenti • mobilni agenti • stacionarni agenti • multi-agenti • refleksni agenti • robot-agenti • korisnički-bazirani agenti • virusi Iako se pri pokušaju primene agenata podrazumeva primena na Internetu, to nije
uvek potrebno. Microsoft System Agent se nalazi u svakom novijem Windows okruženju, za opštu je upotrebu i ima zadatak da pokreće aplikacije u unapred zato vreme. Takođe, primena agenata unutar korporacijskog okruženja neke kompanije nije retka, a agent radi u intranet a ne u Internet okruženju.
3.1 Način funkcionisanja agenata
Da bi iskoristili svoje prednosti, agenti funkcionišu na suštinski drugačiji način i traže podatke koristeći ugrađenu inteligenciju. Osim toga, agenti izbegavaju tradicionalna uska grla kao što je propusna moć mreže koja se može rešiti ili premeštanjem izvora podataka na mesto koje se nalazi bliže magistrali Interneta tj. ima bolju povezanost sa Internetom (što može da uradi vlasnik informacija) ili prekidanjem stalne veze tj. "slanjem" agenta da traži podatak i prekidanjem naše direktne veze sa agentom, a kada sakupi podatke da nam ih dostavi. Dakle, agent bi dobio zadatak i "otišao" da traži odgovor što je suprotno današnjom tradicionalnom organizacijom obrade podataka (koja zahteva stalnu vezu između računara koji traži podatke i servera koji poseduje tražene podatke kao npr. transakciona obrada, klijent-server aplikacije itd.). Time bi se veza klijenta i servera prekidala, čime bi se kapacitet očuvao za druge korisnike.
Agent ne mora biti vezan samo za računar u kancelariji ili na poslu. Agenti se mogu angažovati sa bilo kog mobilnog uređaja. Svedoci smo velike ekspanzije lap-top računara, palm-top računara, mobilnih telefona sa operativnim sistemima (npr. Symbian koji imaju Nokia telefoni) za koje se mogu napisati agenti, a koji se mogu pokrenuti sa bilo kog mesta pošto je skoro cela zemlja pokrivena, ako ne bežičnim Internetom, onda sigurno GSM mrežom za mobilnu telefoniju.
Već je istaknuto, da se agent piše za određenu specijalnost, oblast delovanja, a ne za pojedinca. To znači da korisnik može angažovati agenta i sa, recimo, javnih terminala, hot-spot tačaka, restorana, aerodroma, hotela.
Mobilni agent je ustvari jedan složeni entitet koji se sastoji iz dva dela: a) koda koji se sastoji od instrukcija koje definišu ponašanje agenta i b) trenutnog stanja agenta koje se menja tokom njegovog rada.
U tipičnom programu, kod je na disku dok se njegovo trenutno stanje nalazi u RAM-u. Mobilni agent, za razliku od tog pristupa, spaja ova dva dela zajedno. Kada mobilni agent ode na neki drugi server, on tamo prebacuje i svoj kod i stanje. Tako,
71
mobilni agent ne pamti samo šta i kako treba da uradi, već zna i šta je ranije radio [6]. Treba znati da se pri prelasku na novi računar ne rekonstruiše kompletan sadražaj i stanja agenta, već samo kod agenta i stanja, a programski brojači se gube. Time agent ostaje prihvatljivo mali, a stanja koja nisu relevantna se gube napuštanjem računara i brišu se sa steka.
Agent mora pre samog momenta serijalizacije da stavi na heap sve što kasnije, kada stigne na novi server, treba da se rekonstruiše. On ne sme ništa od ovih podataka ostaviti na steku jer će ti podaci onda biti izgubljeni. Da bi se to izbeglo, često se u implementaciji mobilnih agenata primenjuje rešenje da server-domaćin obavesti agenta da će biti serijalizovan da bi ovaj mogao da se za to pripremi prebacivanjem podataka na heap.
Tipičan životni vek agenta je prikazan na sledećoj šemi:
Šema 1. - Životni ciklus agenta [6]
• inicijalizacija - samo jednom u toku životnog ciklusa agenta, izvodi se
izgradnja inicijalnih struktura podataka • startovanje - agent startuje sa svojim radom, prelazi sa jednog servera na drugi i
na svakom od njih izvršava unapred definisane instrukcije • pauziranje - agent pauzira svoj rad, čuva međustanja, sjedinjava sve niti
programa, i staje • završetak rada - samo jednom u toku svog životnog ciklusa, agent prekida sve
aktivnosti Mobilni agenti migriraju između lokacija koje se zovu domaćini ili serveri agenata,
koji obezbeđuju agentima resurse potrebne za njihov rad. Odgovorni su i za mehanizme serijalizacije agenata i njihovo pomeranje sa jednog na drugi server. Šema 2 pokazuje jedan od načina na koji se taj proces može dešavati:
72
Šema 2. - Serveri agenata međusobno komuniciraju da bi izvršili transfer agenta [6]
Na šemi 2 se vide dva servera: lokalni i udaljeni. Lokalni server je ovde odgovoran
za upravljanje transferom agenta. Udaljeni server je odgovoran za započinjanje transfera, nekada i po zahtevu samog agenta. Agent se u početku nalazi na udaljenom serveru. Kada se završi serija komunikacija, agent će se naći na lokalnom serveru. Ta komunikacija se dešava na sledeći način [6]:
1. udaljeni server šalje obaveštenje lokalnom serveru da želi da pošalje agenta 2. lokalni server potvrđuje početak transfera pozivajući metodu za startovanje
transfera na udaljenom serveru. Udaljeni server tada zahteva od agenta da zaustavi svoj rad jer želi da ga serijalizuje. Kada agent potvrdi da je spreman za transfer, komunikacija se nastavlja.
3. lokalni server dobija kod agenta pozivajući metodu udaljenog servera za prenos koda. Taj kod se prenosi kao tok bajtova.
4. lokalni server dobija stanje agenta pozivajući metodu udaljenog servera za prenos podataka. Stanje se takođe prenosi kao tok bajtova.
5. lokalni server potvrđuje kraj transfera pozivajući odgovarajuću metodu udaljenog servera. Potom, lokalni server oživljava agenta pozivajući njegovu metodu za startovanje.
Agenti komuniciraju sa okolinom i međusobno na različitim jezicima. Jedan od najpoznatijih je KQML (Knowledge Query and Manipulation Language), koji podržava razmenu poruka različite sadržine i njihovo sinhrono i asinhrono prenošenje.
Jedan od načina uspostavljanja komunikacije je da agent napravi instancu klase poruka, da u nju smesti sve potrebne argumente i tip poruke, i da je pošalje agentu koji ima odgovarajuću metodu za prijem poruka. Pošto je pristigla poruka uvek deklarativni iskaz, a nikada poziv procedure ili metode [5], agent sam može odlučiti kako će i da li će reagovati na pristiglu poruku.
Agent tokom svog životnog ciklusa mora "osluškivati" događaje oko sebe kao i okolinu u kojoj se nalazi. Sami agenti su dizajnirani da bi pratili ili slušali i događaje koje izazivaju oni sami ali i serveri agenata.
73
3.2. Prednosti i nedostaci agenata
Ako se reše postojeći tehnički problemi, ako se prihvati i održi standardizacija pristupa, razvoja i manipulisanja agentima onda je perspektiva agenata vrlo blistava. Na svetlo dana će isplivati sve prednosti koje donose. Samo neke od njih su:
samostalno i bez nadzora prikupljanje podataka, visok kvalitet prikupljenih podataka, visoka specijalizovanost za određenu oblast, rasterećenje računarskih mreža, obavljanje poslova u ime i za račun korisnika koji je aktivirao agenta, paralelno izvršavanje zadatka agenta na više računara, moguće i različitih
računarskih platformi istovremeno, postavljanje zahteva agentu sa bilo kog mesta i uzimanje rezultata sa bilo kog
mesta ne samo računarom, već i drugim uređajima (mobilnim telefonima, PDA uređajim, PSIONima itd).
Sa programerske tačke gledišta, najveći izazov je promena logike programiranja: pisanjem agenata raspolaže se resursima cele mreže tj. resursima svih računara. Ta promena logike se može meriti sa promenom koja je nastala prelaskom sa proceduralnog programiranja na objektno orjentisano programiranje. I sada je u centru traganja podatak ali koji se nalazi negde na "mrežnom računaru" koga čine svi računari na mreži. Dakle više nema ograničenja pretraživanja na "moju" bazu podataka, "moje računare u grupi" već se pretražuju i koriste i svi dostupni računari i baze.
Nedostaci primene agenata su malobrojniji, ali vrlo ozbiljni, a svode se na tehničke probleme primene, manipulacije agentima, pristupa agenata podacima i bezbednost. Java, kao opšte prihvaćen jezik, nije previše zastupljen u programerskoj populaciji, razvija se u smeru da bude multiplatformski da bi se mogao izvršavati na različitim platformama i u različitim operativnim sistemima, jezik se interpretira pa je sporiji, zahteva više resursa domaćina i uglavnom se koristi u Internet okruženju. Problem replikacije je dosta teško rešiti (agent može da svoju kopiju pošalje na mnogo računara, a kopije su samostalne koje se i same mogu kopirati na nove računare). Time se anulira jedna od velikih prednosti – smanjenje opterećenja mreže, prebacivanjem opterećenja na računar. Danas je bezbednost ključna. Moraju postojati jasni i nedvosmisleni kriterijumi koji bi dozvolili izvršavanje nekog agenta (dakle, drugog programa, koji radi nešto, dobijen sa recimo Interneta, nepoznatog autora) kako se izvršenjem takvog programa ne bi ugrozila bezbednost svih računara i samog Interneta. I sada imamo ogromnih problema sa virusima, spamovima i svim ostalim štetočinama koje nam odvlače pažnju, vreme i resurse, a nikakvu dozvolu za njihovo aktiviranje nismo ni dali. Kakav interes može imati vlasnik servera da bi ustupio resurse svog servera nekome drugom da bi taj drugi prikupio podatke za sebe, treba da proceni svaki vlasnik servera. Današnji interes vlasnika sajtova za deljenje podataka nije teško objasniti: pri svakom gledanju neke komercijalne stranice ima mnogo reklama koje se nalaze sa svih strana, iskaču pop-up ekrani, šareni se na sve strane i privlači pažnju. Ako to budu gledali agenti i roboti, efekta reklame nema. Ali uvek će biti javno dostupnih sajtova, delom komercijalizovanih itd. koji će bez naplate samih informacija omogućiti pristup i pružiti podatke. Motiv proizvođača i trgovačkih kompanija je jasan.
74
Prikazani rezultati su rezultat istraživanja u okviru projekta TR13013 iz 2008. godine “Web portali za analizu podataka i savetodavstvo” koji finansira Ministarstvo za nauku Republike Srbije.
4. ZAKLJUČAK
Primena Web agenata i Web robota u pretraživanju Interneta omogućava korisniku da svoje vreme, kao najskuplji resurs, koristi mnogo kreativnije. Dosadan i jednostavan posao pretraživanja Intereneta može mnogo bolje, brže i efikasnije obaviti Web agent ili Web robot. Korisnik treba samo da analizira i koristi dobijene informacije. Danas korisnik više nije vezan ni za prostoriju: ekspanzija mobilnih uređaja, bežičnih mreža, lap-top računara, PDA uređaja, mobilnih telefona itd omogućava da se zahtev za pretraživanjem uputi bilo odakle, a da se rezultat pretrage preuzme bilo gde. Problemi bezbednosti i zloupotrebe postoje i danas, ali se mogu otkloniti čvrstim standardima, sertifikatima i jasnim pravilima.
5. LITERATURA
[1] MARTIJN K., A Standard for Robots Exclusion, 1996. [2] AGATA M. J.: E-learning for Agricultural Communities, 2006,
http://www.tropentag.de/2006/proceedings/node33.html [3] Agent Oriented Software, http://www.agent-software.com.au, oktobar 2001. [4] AHMED, A. (1982). The role of the information system in development. Studies Series,
No. 314. Baghdad, Iraq: Ministry of Culture and Information [5] BROGNER M.: Realizing 'Consciousness' in Software Agents, The University of
Memphis, December 1999. [6] T. SUNDSTED: Agents on the move, Java World, http://www.javaworld.com/, July 1998.
DATE COLLECTING IN AGRICULTURE PRODUCTION BY LATEST
SOFTWARE SOLUTIONS
ZORANOVIĆ T., HOTOMSKI P., VESNA JEVTIĆ
Summary
Internet is the biggest nowadays library, but finding adequate information’s is more and more difficulty every day. With few keywords in criteria, onscreen will be displayed few thousand addresses. Analyze all that addresses is few days work and waist of time. This paper show different approach to find information’s. Web agents and Web robots will seek through Internet instead of us. Web robots and Web agents can bring information very quick and give information on PDA or mobile phone.
Key words: Internet, Web robots, Web agents, Search
75
UDK: 658.8 Pregledni rad Review paper
ANALIZA PRODAJNIH I MARKETINŠKIH TROŠKOVA
MAKSIMOVIĆ, G.1
Rezime
Efikasnost prodajne snage i ukupnog marketinškog napora ogleda se u prodajnom obimu ostvarenom u svakom segmentu i u odgovarajućoj zaradi. Rentabilnost teritorija, proizvoda, kupaca i drugih jedinica se može utvrditi korišćenjem analize marketinških i prodajnih troškova. Menadžeri koriste prodajne analize da bi procenili trenutni rad i ostvarenja, za buduće planiranje, i da bi upravljali prodajnim naporima. Autor ističe da su najvažniji ciljevi analize marketinških troškova određivanje izolovanog doprinosa zaradi i procena efikasnosti svih faza marketinške strukture kompanije u vidu korporativnih ciljeva. Informacije koje se dobijaju navedenim analizama su od velike važnosti za planiranje, implementaciju planova, analizu prodajnih podataka i mogu neposredno uticati na odluke koje donose izvršni direktori prodaje. Ključne reči: marketing, prodaja, prodajna analiza, marketinški troškovi.
1. UVOD
Novi sistem marketinških i prodajnih troškova kompanije Bristol-Myers pronalazi
prodajne projekte, troškove i promotivne kampanje, i daje prodajne informacije koje se koriste u planiranju proizvoda. Softver podržava prodajne račune i daje informacije prodaje i analize, kao i istorijsku informaciju za prognoziranje i planiranje procesa proizvodnje.2
"Sistem nas snadbeva jednostavnim ali efektnim načinom da se upravlja marketinškim fondovima za promocije i načinom nadziranja rada promotivnih fondova", ističe Kaningham. ″Bilans određenog promotivnog fonda takođe vam može biti na raspolaganju kao i budžet, obećanja kupaca, i ono što očekujemo da će se desiti. Sa upravom promotivnih fondova možemo da procenimo da li određena promocija ostvaruje prodajni menadžment, dozvoljavajući nam da donosimo odluke imajući na raspolaganju dodatnu informaciju″.
1 Mr Goran Maksimović, magistar ekonomije, Fakultet tehničkih nauka, Kosovska Mitrovica. 2 Rad je deo istraživanja iz magistarske teze: "Upravljanje menadžmentom prodaje", Beograd, 2008.
76
Sistem je takođe automatizovao proces utvrđivanja cena za Bristol-Myers, davajući dodatnu informaciju predstavnicima porudžbina o prodajnim projektima i pruža im više kontrole nad promenjivim faktorima koji se odnose na porudžbinu. Na primer, nudi podatke prodajne promocije i sporazuma automatski tako da je predstavnik svestan promotivnih kvalifikacija kupaca.
Zajedno sa elektronskim podacima, celokupno utvrđivanje cena, porudžbina i naplatni proces je ubrzan. Ovaj sistem pomaže da se osigura integritet podataka. Ova prednost nam omogućava da proverimo priložene podatke od strane kupca, pre nego što se porudžbina prosledi, i tako sprečava dešavanje grešaka u procesu naplate i isporuke.
″Danas predstavnici unutrašnjih usluga kupaca i predstavnici terenske prodaje-opremljeni su sa laptopovima i modemima – što im omogućava pristup sistemu. Vreme potrošeno na porudžbine smanjeno je za gotovo 50%, a troškovi menadžmenta za 35 do 40%. Tok gotovine je takođe poboljšan″.
Prodavci i njihovi menadžeri moraju planirati, implementirati svoje planove, a zatim i analizirati prodajne podatke kako bi utvrdili da li su ostvarili svoje prodajne ciljeve. Njihova prošla i trenutna prodaja se koristi za utvrđivanje budućih marketinških i prodajnih planova. Sa današnjom kompjuterskom tehnologijom i softverima, organizacije poput Bristol-Myers mogu prikupiti više podataka nego što su dostupni o nekom fudbaleru ili bejzbol igraču.
Efikasnost prodajne snage i ukupnog marketinškog napora ogleda se u prodajnom obimu ostvarenom u svakom segmentu i u odgovarajućoj zaradi koja je ostvarena. Firma ne može opstati na tržištu ukoliko se ne ostvaruje zarada, bez obzira koliko je efikasno upravljanje prodajnom snagom.
Rentabilnost teritorija, proizvoda, kupaca i drugih jedinica može se utvrditi koristeći analizu marketinških i prodajnih troškova. Ova informacija je od velike važnosti za izvršne direktore prodaje i može neposredno uticati na odluke koje oni donose. Sve češće firme koriste ovu informaciju u marketinškoj i prodajnoj reviziji na način sličan Bristol-Myersu.
2. REVIZIJA MARKETINGA
Revizija marketinga je sredstvo procenjivanja projektovano da poboljša celokupni marketinški rad na sistematičan i shvatljiv način. Koristi se za procenu stepena do kog su marketinške funkcije integrisane u rad kompanije. Ovo se postiže analizom korporativnih marketinških ciljeva, procedura i metoda i pronalaženjem oblasti odgovornosti za implementaciju. Baš kao što funkcija revizija potvrđuje sistem operativnih računa kao celine, revizija marketinga je projektovana da proceni ukupne marketinške operacije i rad, što je suprotno izdvajanju pojedinačnih odeljenja i programa ili deljenju komponenti marketinškog skupa.
Revizija marketinga se ne ostvaruje u jednom trenutku u vremenu; najčešće je to proces koji traje, projektovan da otkrije mogućnosti za poboljšanje marketinških metoda i aktivnosti kao celine i da poveća razumevanje novih marketinških koncepata i kako se oni mogu primeniti. Revizija treba pokriti šest aspekata marketinga: ciljeve, organizaciju, metode, procedure, osoblje i politiku. Efikasnost firme u svakoj od ovih oblasti zavisi prevashodno od načina na koji firma koristi marketinški koncept (na
77
primer, da li je u potpunosti orjentisana ka kupcu) i kako se marketinške strategije prilagođavaju društvenom, kulturnom, pravnom i političkom okruženju.
Reviziju marketinga treba obavljati pojedinac koji nema neposrednu kontrolu ili odgovornost za ispunjavanje marketinških aktivnosti. Reviziju najčešće sprovodi zasebni odsek u okviru kompanije (kao što je na primer kontrola marketinga). Spoljašnji izvori kao što su konsalting kompanije, se u nekim slučajevima plaćaju da obave reviziju da bi se postigao zadovoljavajući stepen nepristrasnosti.
2.1. Revizija prodajne snage
Revizija marketinga se može primeniti i na manje entitete kao što je prodajna snaga. Revizija prodajne snage obuhvata istih šest faktora koje meri revizija marketinga ali je projektovana da proceni prodajnu strategiju i da poboljša ukupnu efikasnost prodajne snage.
Još jednom akcenat se stavlja na sistematsku, nepristrasnu proveru sistema (u ovom slučaju, prodajne snage) kao celine. Neka pitanja na koja revizija prodajne snage daje odgovore slede:
1. Da li motivacione tehnike doprinose ukupnim ciljevima? 2. Koje su karakteristike ciljnog tržišta, i kako kompanija/konkurenti reaguju na
njih? 3. Koje su to karakteristike proizvodne linije, i koliko su konkurentne proizvodne
linije i prodajne polise prodavaca? 4. Da li je adekvatna kontrola dostupna i da li ona može upravljati prodajnim
naporima? 5. Koliko su dobro definisane prodajne strategije, i koliko efikasno doprinose
ciljevima prodajnog odeljenja? Princip 80/20. Marketinški napor treba naglasiti podelu kategorija kao i ukupnu
celinu. Princip 80/20 ili princip ′koncentracije′ ističe da većina prihoda kompanije rezultira neposredno od veoma malog broja prodajnih projekata kompanije, linija proizvoda i cena ili geografskih oblasti. Na primer, 80% prihoda kompanije mogu dolaziti samo od 20% kupaca; prodajni projekti vredni više od $2.000 mogu rezultirati ukupnim prihodima od 75%; ili jedna linija proizvoda može doprineti 65% neto zarade kompanije. Sa adekvatnom analizom marketinške prodaje i troškova, menadžer marketinga može identifikovati rentabilne oblasti i oblasti velikog prodajnog obima. On pritom mora voditi računa o dostupnosti dovoljnog broja relevantnih podela ukupne prodaje i zarade.
U mnogo slučajeva firma mora proizvoditi marginalne i nerentabilne proizvode kao dodatak postojećoj prodajnoj liniji, tako upotpunjavajući rentabilnije prodajne oblasti. Isto tako nerentabilne i nisko profitne geografske oblasti se moraju održavati da bi se ostvarila lojalnost kupaca.
Princip 80/20 postoji čak i u firmama sa odličnom upravom. Menadžment često nije svestan prave cene servisiranja nerentabilnih projekata i oblasti i ne mogu identifikovati određen izvor procenata koji opravdavaju prihode. Ovaj problem dodatno komplikuju i prodajne kvote. Kvota je sredstvo podsticanja prodaje na svaki mogući način, uključujući prodaju nerentabilnom kupcu, kada bi se mogla ostvariti veća korporativna zarada koncentrisanjem prodajnih napora na rentabilnije projekte.
78
2.2. Upravljanje marketing naporom
Velike kapitalne investicije u marketing su neophodne da bi se uspešnije izolovale potrebe i želje ciljnih segmenata, i da bi se obrazovali ciljni kupci tako da ove želje i potrebe mogu zadovoljiti, i da bi se konačno stimulisala potražnja kupaca. Iz ovog razloga, novac marketinga mora biti raspoređen na način putem kog se najbolje ostvaruje visoki prodajni obim i neto zarada koncentrisanjem marketinških napora na najrentabilnije oblasti. I suviše često menadžment vezuje marketinške troškove za ukupni prodajni obim ili ukupnu neto zaradu, malo obraćajući pažnju na identifikovanje segmenata tržišta koji ostvaruju većinu prihoda i zarade. Menadžment kompanije će često podeliti sredstva proizvoljno ili podjednako svakom odeljenju, proizvodnoj liniji, geografskoj oblasti, odseku koji određuju cene, ili drugim segmentima koji se lako identifikuju.
Zato što se različita neto zarada ili jedinica prodaje ostvaruje putem različitih prodajnih linija, odseka postavljanja cena ili putem različitih geografskih oblasti, menadžeri trebaju usmeravati većinu marketinških investicija na oblasti gde je zarada najveća ili gde se ostvaruje najveći prodajni obim. Ukoliko kompanija proizvodi kasete putem čije prodaje se ostvaruje dobra zarada, a istovremeno održava i dodatnu proizvodnu liniju putem koje se ostvaruju loši prihodi, biće neefikasno investirati isti iznos u obe prodajne linije. Ovo možemo ilustrovati i na drugi način. Ukoliko proizvođač automobila proda 18% ukupne godišnje proizvodnje kupcu u Kaliforniji ali proda samo 2% u Ajdaho, Montanu, Vajoming i Jutu, marketinški napor mora biti intenzivnije razvijen u Kaliforniji nego i ostalih četiri države.
Neko se može pitati da li se oblasti trebaju u potpunosti eliminisati u podjednako nerentabilnim oblastima, i da li se pažnja treba usmeriti na najproduktivnije segmente. Kompanija često neće odlučiti da promeni svoj smer iz dva razloga. Kao prvo, fiksni troškovi mogu biti takve prirode da se ne moraju povećavati da bi se proizveo dodatni proizvodni obim. U stvari, ukoliko proizvod može biti prodat po ceni višoj od troškova proizvodnje, zarada doprinosi fiksnim troškovima, koji postoje bez obzira da li se dobro ili usluga proizvodi ili ne. Shodno tome, iako je sam proizvod nerentabilan, ukupna zarada kompanije se ipak povećava njegovom proizvodnjom. Kao drugo i najvažnije za menadžera marketinga, neke se proizvodne linije moraju održavati da bi dopunjavale proizvodnu liniju ili da bi se ostvarile prodajne osobine koji omogućavaju prodor na rentabilnija tržišta. Kupac će možda rađe kupiti kasete ove firme ukoliko se uz nju nudi i dodatni proizvod. Kupac u Kaliforniji će pre kupiti automobil ukoliko zna da će delovi i servis biti dostupan čak ukoliko se preseli u Ajdaho. Međutim kompanija neće ispuniti svoje prodajne ciljeve tako što će se oslanjati na nisko prodajne oblasti i nisko profitne proizvodne linije, jer marketinški napor u ovim slučajevima treba biti minimalan.
Visoki prodajni obim i porcija tržišta koja sledi, bez obaziranja na zaradu, u individualnim segmentima često su osnova za jako marketinško naglašavanje. Ovo je u nekoliko slučajeva sigurna metoda zato što veliki prodajni obim i porcija tržišta doprinose da proizvodi budu očigledniji kupcu, na taj način se njihova pažnja alarmira. Međutim zarada ipak treba biti kriterijum određivanja zato što manje prodaje sa većom količinom neto zarade doprinose više kompaniji nego prodaje velikog obima sa malim doprinosom neto zaradi kompanije.
79
Menadžeri trebaju upravljati marketinške napore ka osobi koja najviše utiče na odluku da kupi neki proizvod. Oni moraju utvrditi da li kupac, korisnik ili treća stranka odlučuje o kupovini. Dok je Dzif (puter od kikirikija) u svojim reklamama imao u vidu majku kao ciljnog kupca (″Probirljive majke izaberite Dzif″), Petar Pan je ciljao na primarnog korisnika, prikazujući dete koje kaže ″Iako ga mama kupuje ja ga jedem, zato ja biram Petra Pana″.
Marketinški napor se mora zasnivati na stvarnom ili potencijalnom prodajnom obimu, bruto marži ili zaradi, i ne treba se proizvoljni upravljati ka teritoriji, kupcu, proizvodu ili drugim odeljenjima.
Princip ledene sante. Problemi se najčešće stvaraju kada se marketinške i prodajne aktivnosti procenjuju koristeći proizvoljne ili uopštene prodajne brojke. Ukupan pozitivan obim ili pozitivna slika prihoda može zataškati individualne problematične oblasti, koje su u senci rentabilnijih segmenata. Baš kao što se vidi, samo 10% površine ledene sante, veoma mali broj ključnih uzročnika prodajnog rada je dostupno prodajnim analitičarima (koji najčešće koriste generalizovane ocene rada). Princip ledene sante odnosi se na uticaj koji prosečni, sumirani ili proizvoljni podaci imaju na prezentovanje istinite prodaje ili zarade i na naglašavanje problema. Opasnost leži u predpostavljanju da je ukupna povoljna slika indikator uspešnog poslovanja u svakom segmentu kompanije; na taj način promoviše lažno osećanje sigurnosti u odnosu na rad kompanije.
Predpostavimo sledeću prodaju za Ajax mašine:
Na prvi pogled se čini da Ajax uspešno posluje. Prodaja se povećala $76.000 tokom prošle godine. Međutim dalja analiza razotkriva broj prodatih jedinica.
1999 2000
Prodaja (jedinica) 21,450 20,068
Sada je jasno da je prodaja jedinica opala. Ovo može biti indikator da su prodate
jedinice sa visokom cenom, i da povećanje prihoda kompanije i dalje deluje obećavajuće; suprotno ovo može biti indikator da je povećanje prihoda ostvareno zbog povećanog indeksa cena. Imajte u vidu da se ovde dešava princip ledene sante. Da bi otkrili gde problem leži, revizori moraju razdeliti prodajne cifre na manje jedinice kao što su teritorije, prodajni projekti, proizvodne linije i vremenski intervali.
Iako se čini da se prihodi Ajaxa povećavaju po zadovoljavajućoj stopi, mora se napravi komparacija sa čitavom industrijom. Predpostavimo sledeću ukupnu prodaju industrije.
1999 2000
Industrijska prodaja $ 198,342,000 $ 246,890,000
1999 2000
Prodaja $ 1,840,000 $ 1,916,000
80
Ovo u stvari pokazuje da je Ajax doživljavao umanjenje porcije tržišta (93% u 1999 u poređenju sa 78% u 2000), i takođe pokazuje da je napredovala mnogo sporije nego industrija kao celina.
Sledeće, predpostavimo da je sledeća podela data marketinškom analitičaru: Ajax mašine prodaja 2000
Region Kvota Stvarnost Varijacija SZ $ 134,000 $ 104,000 -$ 29,500 JI 328,000 328,500 + 500 JZ 286,000 285,000 - 1.000 SI 398,000 402,000 + 4.000
Dodatna analiza je neophodna da bi se otkrio razlog za loše poslovanje
severozapadnog okruga. Treba se dati odgovor na sledeća pitanja: 1. Da li je kvota bila previsoka? 2. Da li prodavci imaju problema sa određenom proizvodnom linijom? 3. Da li se problem može pripisati jednom prodavcu, prodajnom okrugu,
proizvodu ili ceni? 4. Da li neka prodajna odeljenja ili okruzi imaju lošu upravu? Kada analitičar proučava i istražuje pitanja kao što su ova koristeći podelu prodajnih
brojki, oni mogu identifikovati određene problematične oblasti, a zatim mogu preduzeti korektivne mere. Ukoliko je problem lenj prodavac odgovoran za veliki prodajni projekt u severozapadnom regionu, menadžer mora na specifičan način motivisati tog prodavca umesto da organizuje takmičenja sa ciljem da poveća regionalnu prodaju.
Uz to, ne možemo predpostaviti da su druge oblasti ostvarile prihvatljivu proizvodnju čak i ukoliko jesu ispunile kvote. Kao što je i ranije rečeno, moguće je da je loš uspeh određene prodajne linije u senci povoljnih izveštaja prodaje drugih glavnih proizvodnih linija. Kompetentan anlitičar tržišta nastavlja sa podelom sve dok se sledeće ne potvrdi: 1) u kojim oblastima se slab rad manifestuje 2) i koji faktori (koji se pritom mogu kontrolisati) doprinose tim problemima. Kompjuterski prikupljeni i procesuirani podaci mogu pomoći prodajnom analitičaru u gotovo svakoj zamislivoj sferi: podela prodavaca, proizvoda, prodajnih projekata ili teritorija.
3. PRODAJNA ANALIZA
Prodajna analiza je detaljno pretraživanje prodajnih podataka kompanije i uključuje asimilaciju, klasifikaciju, poređenja i donošenja zaključaka. Iako stepen prodajne analize varira od jedne kompanije do druge, sve kompanije prikupljaju prodajne podatke u vidu faktura kupaca i računa fiskalnih kasa i priznanica (podaci koji su neophodni i za efektno knjigovodstvo i računovodstvo). Menadžer poverava svoje zahteve za potrebnu prodajnu informaciju prodajnom analitičaru. Analitičar podatke prikuplja od unutrašnjih i spoljašnjih izvora, zatim sastavlja izveštaj i pomaže
81
menadžmentu u tumačenju podataka. Menadžeri koriste prodajne analize da bi procenili trenutni rad i ostvarenja, za buduće planiranje, i da bi upravljali prodajnim naporima.
Prikupljanje podataka za prodajnu analizu. Prodaja se klasifikuje u brojne kategorije koje služe kao osnova analize menadžmenta. Prodajni proračun se može izraziti u vidu dolara, isporuka, ili prodajnih porudžbina i može se podeliti na bilo koju od sledećih kategorija:
• Proizvodne linije, • Geografske oblasti, • Klase kupaca, • Veličina porudžbine, • Vremenski intervali, • Metode prodaje, • Originalne jedinice, • Prodavci. Kriterijum za kategorizaciju zavisi od toga koja podela će menadžmentu pružiti
relevantnu, suštinsku i značajnu prodajnu informaciju. Ove kategorije se zatim dodatno raščlanjuju kako bi se pomoću detaljne informacije identifikovale problematične oblasti. Ukupan proračun neto zarade kompanije može se podeliti na geografske regione, a zatim se svaki region može podeliti prema proizvodnim linijama. Obim podele i količina prikupljenih podataka veoma zavise od količine novca i vremena dostupnih za analizu. Očigledno, ovo je situacija gde trošak prikupljanja željene informacije ne sme prevazići naknadu ostvarenu zbog iste informacije.
Koristi prodajne analize. Glavna korist prodajne analize jeste to što otkriva prednosti i slabosti prodajnog napora. Upućuje na najveće kupce, koliko je prodato, i gde će se prodaja najverovatnije ostvariti. Prodajni podaci takođe mogu upozoriti menadžment na promene demografije tržišta i o prirodi konkurenata. Najvažnije od svega, prodajna analiza postavlja temelj za opsežniju analizu marketinških troškova, iz koje se mogu odrediti efikasnost i rentabilnost poslovanja. Slede nekoliko glavnih opširnih primena prodajne analize:
• Uspostavljanje sistema prodajne prognoze, • Razvoj mera za ocenu prodajnog rada, • Procena položaja tržišta, • Planiranje proizvodnje i kontrola robe, • Održavanje adekvatnih proizvodnih skupova, • Prilagođavanje struktura prodajnih teritorija, • Planiranje aktivnosti prodajne snage, • Procena rada prodavaca, • Procena uticaja reklame i drugih prodajnih promotivnih aktivnosti, • Prilagođavanja distributivnih kanala, • Procena distributivnih kanala.
82
4. ANALIZA PRODAJNOG OBIMA
Ukupan prodajni obim. Početna faza u analizi neto prodajnog obima je ukupan obim prodaje jedne kompanije. Ukupan prodajni obim je prvi pokazatelj kako se kompanija kotira na tržištu. Ukupan prodajni obim odnosi se na ukupnu prodaju za određeni vremenski period za kompaniju, region, proizvod ili kupca. Da bismo ga proračunali moramo imati u vidu tri trenda. Prvi je prodajni obim kompanije koji se smanjuje ili povećava vremenom? Ukoliko je prodajni obim proračunat u dolarima, povišica može biti pokazatelj bilo povećanja u prodaji jedinica, ili relativno stalnu prodaju plaćenu inflatornim novcem...Sledeće, šta se dešava sa industrijskom potražnjom u ovom trenutku? Ukoliko se prodajni obim kompanije povećava dok se potražnja na tržištu smanjuje, smatraće se da kompanija izuzetno dobro posluje; ali ukoliko se potražnja na tržištu povećava kao i prodajni obim kompanije, analitičar mora dodatno istraživati kojom brzinom se oba povećavaju. Samo tad kompanija može odrediti da li uspeva da zadrži svoju porciju tržišta. Treće, koji je trend u porciji tržišta firme? Da li održava stalnu porciju industrijske potražnje, ili konkurenti kvare njihov tržišni potencijal? Porcija tržišta određuje se tako što ćemo podeliti prodajni obim kompanije (u dolarima) sa tržišnom potražnjom (u dolarima).
Podaci korišćeni za analizu ukupnog prodajnog obima predpostavljene kompanije, Imperial Home Appliance-Korporacija, ilustrovani su na tabeli 1. Kompanija ima šest osnovnih proizvodnih linija: veš mašine, mašine za sušenje veša, mikrotalasne pećnice, frižidere, mašine za pranje sudova i štednjaci. Distribucija kompanije je nacionalna, a zemlju geografski deli na srednjezapadni, jugozapadni, južni, istočni i pacifički region.
Godišnja prodaja, koja se povećavala svake godine od 1994, iznosi $ 181.3 miliona za 2000. godinu. Posmatrajući tabelu 1 prodaja ove korporacije deluje zadovoljavajuće; prodajni obim se povećava brže nego industrijska potražnja (koja je takođe u porastu), a porcija tržišta kompanije postepeno raste. Menadžer na ovom nivou može biti ponosan dobro obavljenim poslom i ne mora dodatno istraživati. Tabela 1: Korporacija Imperial Home Appliance: Ukupan prodajni obim u
milionima
Godina Prodajni obim kompanije Industrijska potražnja Porcija tržišta (%)
1994 $ 143.5 $ 8,644.6 1.66 1995 147.2 8,710.1 1.69 1996 151.7 9,029.8 1.68 1997 157.6 9,270.6 1.70 1998 168.7 9,868.1 1.71 1999 170.4 9,964.9 1.71 2000 181.3 10,419.5 1.74
Ukupan proračun, međutim, skriva individualne problematične oblasti. Menadžer
marketinga mora dodatno istraživati i razotkriti efekat ledene sante.
83
Prodaja po regionu/okrugu. Tabela 2 je regionalna podela prodajnog obima kompanije. Ovde je korisno porediti regionalnu prodaju sa nekim drugim standardima rada. Tabela 2 koristi maloprodajni indeks, ali izuzev ovog indeksa dostupan je i veliki broj drugih relevantnih indeksa koji mogu biti podesniji za zadovoljavanje individualnih potreba kompanije (na primer, Indeks kupovne moći prodajnog menadžera). Maloprodajni indeks je relativna mera obima novca maloprodaja koji se pod normalnim okolnostima ostvaruje u svakom posebnom regionu. Na osnovu indeksa koji smo odabrali, utvrđuje se i kvota koristeći prodajni obim kompanije kao osnovu. Stvarna prodaja svakog regiona se poredi sa unapred utvrđenom prodajnom kvotom, i beleži se novčana razlika. Poželjnije je izraziti razliku u dolarima umesto u procentima zato što procentualni proračun može da sakrije veličinu varijacije: na primer, 0.2 procenta razlike može delovati beznačajno, i jeste beznačajno ukoliko je u pitanju prodaja od $ 2,000, ali postaje veoma značajno ukoliko govorimo o prodajnom nivou od 20 miliona dolara.
Zabeležite novčanu razliku koristeći kvote sa tabele 2. Očigledno je da je pacifički region suočen sa problemom. Možda se metode postavljanja kvote moraju proveriti da bi se odredilo da li je kvota realna. S’ druge strane, pacifički region je možda naišao na oštrog konkurenta; možda je prodajna snaga nespremna i ne može zadovoljiti potrebe pacifičkog regiona, i dodatno osoblje se mora zaposliti; ili se proces proveravanja mora osnažiti. Prodajni menadžer će verovetno zaželeti da dodatno istražuje pre nego što dođe do zaključka.
Dodatna teritorijalna podela pokazuje da je problem možda sveden (tabela 3). Nije celokupni pacifički okrug neefikasan; već se čini da je samo okrug severne Kalifornije neefikasan. Na ovom nivou menadžer marketinga možda treba razmatrati mogućnost dodatnog reklamiranja ili dodatnih prodajnih napora u okviru severne Kalifornije. Možda se ciljni memorandum za stimulisanje prodajnih napora treba poslati svim prodajnim predstavnicima u tom okrugu. Pre nego što napravi ovaj korak, prodajni menadžer može odlučiti da prouči rad četiri prodavca koji su odgovorni za okrug severne Kalifornije. Tabela 2: Korporacija Imperial Home Appliance-Regionalna podela prodaje (u
hiljadama)
Region Maloprodajni index
Prodajna kvota
Stvarna prodaja
Novčana razlika
Srednjizapad 99 $ 35,924 $ 36,075 + 151 Jugozapad 95 34,473 34,449 - 24 Jug 89 32,296 34,378 + 2,082 Istok 105 38,102 39,261 + 1,159 Pacifik 103 37,376 37,137 - 239
84
Tabela 3: Korporacija Imperial Home Appliances: Pacifički region (u hiljadama)
Okrug Kvota Stvarna prodaja Razlika u dolarima
Vašington $ 4,485 $ 4,479 + 12 Ajdaho-Oregon 3,925 3,921 - 4 Severna Kalifornija 10,801 10,507 - 294 Južna Kalifornija 18,165 18,212 + 47
Prodaja prema svakom prodavcu. Pod predpostavkom da je menadžer stvarno
razotkrio princip ledene sante i da je uvideo problem, tabela 4 ilustruje da je prodavac koji je loše poslovao R. Stivens. Stivensova stvarna prodaja ($ 2,421) podeljena sa njemu dodeljenom kvotom ($ 2,792) rezultira indeksom od 87. Pre nego što otpusti Stivensa zato što nije uspeo da ostvari prodajne ciljeve, prodajni menadžer može uzeti u obzir mogućnost da su neki prodajni projekti Stivensa problematični. Moguć razlog za to može biti bankrotstvo velikog kupca, ili agresivna kampanja konkurenta zbog koje će se kupac opredeliti za saradnju sa tom, a ne sa vašom kompanijom.
Prodaja prema klasifikaciji kupca. Odabrani maloprodajni objekti u okrugu severne Kalifornije za koje je Stivens bio zadužen ilustrovani su na tabeli 5. Čini se da je samo jedan prodajni projekt Golden Gate Elektronik povoljan. Da li Stivensa trebamo otpustiti na osnovu rezultata ovog otkrića? Zaista se čini da on nije poslovao u skladu sa svojim potencijalima baš kao što je i kompanija utvrdila.
Imajte u vidu da kada kupac klasifikuje, neke firme smatraju da je prikladnije da podelu prodajnog obima vrše prema klasi kupaca. Primer ovoga, u vezi sa prodajom mašina za pranje sudova, odredišta će biti ustanove (škole, zatvori, starački domovi), pojedinačni kupci, kompleksi apartmana ili javne službe (moteli).
Prodaja prema proizvodu. Kao konačni korak, prodajni menadžer može odlučiti da istražuje prodajni obim za svaku pojedinačnu proizvodnu liniju koju je Stivens prodao. Evidentno je iz informacije sa tabele 6 da je glavni problem Stivensa proizvodna linija mašina za pranje sudova. Prodajna analiza ne pokazuje zašto je ovo problem. Da li problem leži u neusavršenoj proizvodnoj liniji mašine ili Stivensovoj nedovoljnoj pažnji posvećenoj ovom proizvodu? Predpostavimo da je dodatna analiza prodajnog menadžera (uključujući i podelu regionalnog proizvoda i istraživanje maloprodajnih objekata) pokazala da proizvodna linija mašina za pranje sudova doživljava kritike širom zemlje. Veliki prodajni obim drugih uspešnih proizvodnih linija su ovu činjenicu prikrile. Bez opsežne analize koja je ostvarena, prodajni menadžer je mogao da preduzme pogrešne mere u rešavanju ovog problema kao što je na primer otpuštanje Stivensa. Uz pomoć temeljne i detaljne prodajne analize, stvarni problem je postao očigledan.
85
Tabela 4: Korporacija Imperial Home Appliance Pacifički region, okrug severne Kalifornije (u hiljadama)
Prodavci Kvote Stvarnost Razlike Indeks rada
C. Blek $ 2,848 $ 2,896 + $ 48 102 R. Stivens 2,792 2,421 - 371 87 B. Pen 3,006 3,023 + 17 101 P. Mekdži 2,155 2,167 + 12 101
Tabela 5: Korporacija Imperial Home Appliance: Prodajni uspeh prema kupcu, R.
Stivens, Okrug severne Kalifornije (u hiljadama)
Maloprodajni objekti Kvote Stvarnost Razlike
Northstar, Co $ 518 $ 378 - $ 140 Levitz, Inc. 488 365 - 123 Golden Gate Electrict 366 388 + 22 San Francisko prodaja nameštaja 588 515 - 73 R. C. Wiley&Sons 277 200 - 27 Svi ostali 605 575 - 30
Tabela 6: Korporacija Imperial Home Appliance: Prodanji uspeh po proizvodnoj
liniji, R. Stivens, Okrug severne Kalifornije (u hiljadama)
Kvote Stvarnost Razlike
Veš mašine $ 516 $ 522 + $ 6 Mašine za sušenje veša 272 270 - 2 Mikrotalasne pećnice 104 117 + 13 Štednjaci 549 548 - 1 Frižideri 763 808 + 45 Mašine za pranje sudova 588 156 - 432
5. ANALIZE MARKETINŠKIH TROŠKOVA
Mit koji se koristi kao osnova za donošenje marketinških odluka jeste da uspeh datog marketinškog programa treba biti procenjen isključivo prema nivou neto prodajnog obima koji je ostvaren. Kao što je već naglašeno ranije u ovom poglavlju, sveobuhvatna analiza neto prodajnog obima je neophodna za efektnu prodajnu kontrolu, planiranje i za efektno upravljanje osobljem. Međutim stvarni determinant prihvatljivosti datog programa je njegov krajnji uticaj na zaradu i prihode kompanije, što je funkcija ne samo neto prodajnog obima već i troškova napravljenih u stvaranju tog obima. Kontrolisanje troškova proizvodnje i distribucije vodi do poželjnijeg marketinškog
86
skupa. Ukoliko se troškovi mogu umanjiti poboljšanjem procesa proizvodnje, ova ušteda se može preneti na kupca u vidu smanjenih cena, ili se ta ušteda može koristiti da se poboljša kvalitet proizvoda.
Sledeća rasprava o analizi marketinških troškova naglašava ciljeve analize i razloge zašto se ona treba ostvariti. Uz to uvode se i osnove tehnike analize (kao što je tretiranje problema i primena).
Analiza marketinških troškova, ili analiza distributivnih troškova, je analiza troškova koji utiču na prodajni obim, sa ciljem određivanja rentabilnosti različitih segmenata poslovanja. U tom smislu, analize marketinških troškova prevazilaze prodajne analize; se utvrđuje prema prodajnom obimu i relevantnim troškovima, i analiza ovih faktora može pomoći u ukazivanju na poreklo neefikasnosti i propusta.
Kao što krajnji cilj menadžera marketinga ne treba biti isključivo da maksimalizuje prodajni obim, tako ne treba stremiti ni isključivo ka cilju da minimalizuje distributivne troškove. Umesto toga menadžer marketinga treba nastojati da ostvari ravnotežu između prodajnog obima i distributivnih troškova što će maksimalizovati zaradu kompanije, a dostupni resursi će najefikasnije biti iskorišćeni. Ovo je uistinu težak zadatak zato što je prodajni obim stimulisan do različitog stepena svakim drugim marketinškim programom investicija. Teško je utvrditi da li se dostupni fondovi trebaju investirati u dodatno reklamiranje, za poboljšanje paketa, ili rasprostranjivanje usluga. Uz ovo i kompenzacija prodajne snage i procena osoblja menadžmenta može biti problematično, zato što ciljevi često pripadaju prodajnom obimu umesto doprinosu zarade.
Uprkos neizbežnim problemima u primeni, analiza marketinških troškova može biti neprocenjiva u davanju odgovora na sledeća pitanja:
1. Koji kupci/prodajni projekti su nerentabilni zbog veličine porudžbine ili geografske lokacije?
2. Koja je to minimalna veličina porudžbine koja može ostvariti zaradu? 3. Koji distributivni kanal će biti najrentabilniji za kompaniju? (ne koji je kanal
najjeftiniji) 4. Koje su teritorije potencijalno najrentabilnije? 5. Koliki doprinos zarade ostvaruje svaki prodavac? 6. Da li se troškovi mogu poboljšati u fizičkom distributivnom kapacitetu? 7. Koje proizvodne linije su nerentabilne i koje mogu poboljšati svoju
rentabilnost?
5.1. Korišćenje analize marketinških troškova
Analiza marketinških troškova je integralni deo donošenja odluka. Važna je za donošenje odluka menadžmenta u vezi sa kontrolom prodajne snage i prilagođavanjem marketinškog skupa.
Iako prodavac Smit, na primer može prodati veći obim proizvoda od svojih kolega, Smit istovremeno može biti jedan od najmanje isplativih prodavaca zbog ogromnih troškova koje on stvara. Analize marketinških troškova sa lakoćom mogu identifikovati ovaj problem. Svi aspekti marketinškog skupa, kao što je uticaj fluktuacija u promotivnom naporu na zaradu, promene u nivou cena, različite vrste fizičke distribucije, i promenljiva naglašavanja različitih trgovinskih kanala, mogu se proučavati.
87
Analiza marketinških napora takođe služi kao osnova za donošenje odluka menadžmenta u vezi sa proizvodima, potrebom za preseljenje, i određivanjem optimalne veličine porudžbine i nivoom inventara.
Još jedan ključni razlog za analizu marketinških troškova je odgovornost. Menadžment je jako zainteresovan za pitanja "Da li je raspoređen novac ostvario predodređen cilj?" i "Ukoliko jeste, do koje mere?"
Efektna analiza marketinških troškova u velikoj meri zavisi od dobre komunikacije između prodajnog menadžera i marketinškog analitičara i od njihove sposobnosti da prevedu računovodstvene podatke u cene. Kada je prikupljen dovoljan broj podataka, menadžment mora doneti odluke usmerene ka rešavanju identifikovanog problema i usmerene ka proceni napredka u prilagođenoj oblasti.
5.2. Ciljevi analize marketinških troškova
Najvažniji ciljevi analize marketinških troškova jesu određivanje izolovanog doprinosa zaradi i da se proceni efikasnost svih faza marketinške strukture kompanije u vidu korporativnih ciljeva. Ukoliko je glavni cilj kompanije da poveća prihode akcionara, odgovarajuća analiza marketinških troškova treba pomoći menadžeru da ovo ostvari.
Dva važne koristi analize marketinških troškova su: 1) odrediti koje marketinške strategije su najbolje od svih alternativa i 2) izolovanje problematičnih oblasti.
5.3. Određivanje marketinških troškova
Da bi se odredila rentabilnost određenog prodajnog obima, prvo je neophodno da se on poveže sa troškovima marketinških aktivnosti. Da bi došli do proračuna neto zarade za celokupnu firmu, troškovi proizvodnje se oduzimaju od neto zarade, da bismo dobili bruto profitnu maržu. Operativni troškovi kao što su plate, kirija, administrativni troškovi..., se zatim oduzimaju da bismo ostvarili proračun neto zarade. Menadžeri se međutim susreću sa problemima kada koriste ovaj pristup da izračunaju doprinos neto zarade pojedinačnih segmenata kompanije (bilo da je reč o određenoj proizvodnoj liniji, teritoriji, ili nekom drugom uočljivom odeljenju). Oni sa lakoćom mogu utvrditi bruto maržu tako što će zabeležiti troškove prodatih dobara u svakom segmentu, ali kako će odrediti koji deo ukupnih troškova kirije treba biti dodeljeno, na primer severozapadnoj teritoriji? Ili koji procenat novca potrošenog na plate treba biti pripisano proizvodu A, da bi se utvrdio doprinos ovog proizvoda ukupnoj zaradi korporacije?
Na ovom nivou moramo praviti jasnu razliku između marketinških troškova i troškova proizvodnje. Trošak proizvodnje je trošak napravljen procesuiranjem proizvoda od sirovine do konačnog njegovog stanja. Suprotno ovome, marketinški trošak je bilo koji trošak ostvaren između vremena kada proizvod siđe sa proizvodne linije i vremena kada isti proizvod dospe u ruke konačnog korisnika. Marketinški trošak se često naziva i distributivni trošak. Marketinški ili distributivni troškovi se lako mogu podeliti u dve prepoznatljive kategorije: troškovi ostvareni u procesu ostvarivanja porudžbine, i troškovi ostvareni u procesu popunjavanja porudžbine (slika 1). Troškovi ostvarivanja porudžbine su oni troškovi pomoću kojih nastojimo kupca da pridobijemo: prodajna promocija, reklama, neposredna prodaja...
88
Troškovi popunjavanja porudžbine se ostvaruju tokom i nakon vremena prodaje da bi se uticalo na samu transakciju i da bismo fizički dopremili proizvod kupcu. Ovde su uključeni troškovi fizičke distribucije kao što je isporuka, prenošenje, transport i skladištenje; troškovi kredita i kolektivni troškovi; i ukupni marketinški troškovi koji se vezuju za kancelarijske i pisarske aktivnosti.
Iako se analiza marketinških troškova vezuje za analizu troškova proizvodnje, ovo poglavlje pokriva samo analizu marketinških troškova. Tehnike analize troškova proizvodnje su detaljno obrađene u udžbenicima obračunavanja troškova. Važno je biti svestan povezanosti između ove dve analize. Osnovni cilj svake je da kontroliše troškove koji su ostvareni kroz aktivnosti kompanije. Knjigovođe su kroz istoriju poklanjale više pažnju kontrolisanju troškova proizvodnje, a slične analize primenjene na marketinške funkcije su ignorisali.
Slika 1: Kategorije marketinških troškova Ovo je tradicionalno bila praksa iz četiri razloga. Kao prvo, u većini kompanija
postoji loša komunikacija između marketinških menadžera i knjigovođa. Kao drugo, knjigovođu prvenstveno interesuje proizvodnja (kao kontrolna oblast za koju su standardi uspostavljeni) što je suprotno kompleksnijim i marketinškom okruženju koje se teško može kontrolisati. Na primer, X dolara investiranih u materijal i radnu snagu rezultiraće predviđenom povišicom u proizvodnji jedinica, ali ko sa preciznošću može tvrditi kakav će biti uticaj X dolara investiranih u reklamu na prihode? Kao treće, konvencionalne metode analize troškova ne mogu se primeniti na marketing. Faktori proizvodnih troškova se standardizuju, dok nema čvrstih pravila koja se mogu primeniti na troškove marketinškog funkcionisanja. Kao četvrto, sveobuhvatne analize marketinških podataka bile su nedostupne pre nego što je kompjuter izmišljen. Zato što su marketinški podaci raznoliki, obim podataka koji se trebaju analizirati je toliko veliki da se ne mogu ručno proračunavati.
Marketinški (distributivni) troškovi
Troškovi ostvarivanja porudžbine • Lična prodaja • Promocija prodaje • Reklamiranje • Istraživanje tržišta • Administracija
Troškovi popunjavanja porudžbine • Fizička distribucija Isporuka Transport Skladištenje Upravljanje materijalom • Kreditni i kolektivni • Administrativni
89
Kako se efikasnost proizvodnje poboljšava zbog specijalizacije, a korišćenje kompjutera postaje značajno za male firme, očekuje se nikad veći naglasak na analizu marketinških troškova. Sa povećanom proizvodnjom, marketing postaje sve značajniji za stimulisanje potražnje proizvoda. Veći naglasak marketinga imaće za posledicu to da će firme morati da razviju način da kontrolišu marketinške troškove, a kompjuter će im pomoći u ovim naporima.
Za analizu troškova, marketinški troškovi se moraju rasporediti na različite prodajne obime kako bismo mogli da utvrdimo uporedni proračun bruto zarade. Sa ovakvim pristupom marketing lako može da identifikuje oblasti koje su neefikasne, neproduktivne regione, nerentabilne proizvodne linije, i može prilagoditi marketinšku politiku u skladu sa tim.
Da bi se rasporedili ovi troškovi potrebna je dodatna klasifikacija projekata putem funkcionalnih marketinških grupa (grupe aktivnosti). Ovo su različite grupe u okviru marketinškog rada i ostvaruju slične funkcije. Najpre se mora formirati potpuna i detaljna lista svih marketinških aktivnosti. Primeri funkcionalnih kategorija su skladištenje, reklamiranje, opšta administracija, finansijsko-pisarska, prodajna promocija, krediti i naplate. Troškovi se moraju pripisati svakoj funkcionalnoj grupi. Troškovi prodajnih projekata se beleže jer su oni deo prirodnih troškova; tačnije kompanije vode evidenciju o kategorijama koje izražavaju prirodu ili cilj troška. Primeri prirodnih troškova su plate, materijal, kirija, i kancelarijski materijal. Nije potrebno subjektivno mišljenje da bi se rasporedili troškovi prirodne osnove.
Prirodna osnova troškova, tradicionalni pristup knjigovodstvu, moraju se modifikovati za analizu marketinških troškova da bi se pravilno rasporedili troškovi funkcionalnim marketinškim potrošačkim grupama (zbog mnogo različitih prirodnih troškova). Ova odluka se periodično treba ponovo procenjivati.
Različita terminologija se često koristi da se opiše klasifikacija troškova, a u vezi sa ponašanjem troškova.
Rezime raspoređivanja troškova: Važno je da se troškovi pripisuju direktno onoj oblasti koja je neposredno odgovorna za njihovo stvaranje, i ova oblast odgovornosti mora imati kontrolu; inače će procena segmenata biti zasnovana na faktorima koji su izvan kontrole menadžera.
6. LITERATURA
1. ANDERSON, E. & OLIVER, R. L. (1987), Perspectives on behavior-based versus
outcome-based sales force control systems, Journal of Marketing, 51, 76-88. 2. BABAKUS, E., CRAVENS, D. W., GRANT, K., INGRAM, T. N. & LAFORGE, R. W.
(1996), Investigating the relationships among sales management control, sales territory design, salesperson performance, and sales organization effectiveness, International Journal of Research in Marketing, 13(4), 345-363.
3. Behavior-based versus outcome-based sales force control systems, Journal of Marketing, 57: 47-59.
4. DARR A. (2003), Control and autonomy among knowledge workers in sales: an employee perspective, Employee Relations, Vol. 25, No. 1, pp. 31-41.
90
5. HENRI, J. F. (2006), "Management control system and strategy: a resource-based perspective", Accounting, Organizations & Society, 31, 6: 529-558.
6. KOTLER, P. (2008) Marketing menadžment. Zagreb: Mate. 7. LAPIERRE JOZEE and SKELLING JIMMY (2005), Sales force control system in high-
tech contexts: Do environment and industry matter? Journal of Business and Industrial Marketing, 20 (6), June, 297-306.
8. LJUTIĆ, B. Ž. (1997) Strateški biznis planovi. Beograd: Magistar biznis administracije-MBA Press Inc.
9. LJUTIĆ, B. Ž., SCHNEEBERGER, K. C., OSBURN, D. D. (2003) Moderni agrobiznis menadžment. Sistemski pristup farmerskoj proizvodnji i agrobiznisima. Beograd: Magistar biznis administracije-MBA Press Inc., str. 309-315.
10. LJUTIĆ, B. Ž., STAMATOVIĆ, M. LJ. (1995) Upravljanje projektima. Od ideje do realizacije. Beograd: Magistar biznis administracije-MBA Press Inc.
11. MAKSIMOVIĆ, G. (2008), Upravljanje menadžmentom prodaje, magistarski rad, Beograd, 2008.
12. MORGAN, R. M., HUNT, S. D. (1994), "The Commitment-Trust Theory of Relationship Marketing", Journal of Marketing Vol. 58, No. 3, pp. 20-38.
13. PEJANOVIĆ, R. (2008), Ekonomija II - uvod u makroekonomiju, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.
14. SAMIEE, S. and ROTH, K. (1992), The influence of global marketing standardization on performance, Journal of Marketing, 56 (2), 1-16.
15. SANDT, J., SCHAEFFER, U. and WEBER, J. (2001) Balanced performance measurement systems and manager satisfaction, Otto Beisheim Graduate School of Management.
16. www.management-hub.com "Concepts of Sales Management". Internet, 30.01.2008.
ANALYSIS OF SELLING AND MARKETING COSTS
MAKSIMOVIĆ, G.
Summary
The efficiency of sale and total marketing efforts is in realized production and sale and coresponding profit. Possible profitability can be determineted using analysis of selling and marketing costs. Managers use sale analysis to evaluate curent work and accomplishments, necessary for future planning. The author punctuate that the main objectives of marketing costs analysis are to establish individual contribution to the profit and efficiency of all phases of marketing activity. Informations driven from these analysis are of great importance for planning and implementation, and can influance in decision making of executive sales directors.
Key words: marketing, sales, sales analysis, marketing costs.
91
UDK:628.3/.4 Prethodno saopštenje Preliminary report
METODE RECIRKULACIJE FILTRATA
MAJA SREMAČKI∗
Rezime
Rad prikazuje uobičajene osobine filtrata i metode recirkulacije koje se mogu koristiti kao tretman filtrata pri sanaciji smetlišta. Fizičko-hemijske i mikrobiološke parametre filtrata potrebno je dovesti do prihvatljivog nivoa da bi se filtrat dalje tretirao ili odlagao. Zahtevi koji se postavljaju pri sanaciji smetlišta ispunjavaju se uvođenjem sistema za recirkulaciju filtrata. Recirkulacijom filtrata smanjuju se troškovi sanacije, ubrzava se produkcija gasova i razgradnja otpada. Smetlište se pretvara u aktivni bioreaktor u kome anaerobni mikroorganizmi ubrzavaju proces organske stabilizacije. Cilj rada je prikaz metoda recirkulacije koje se mogu implementirati u odnosu na potrebe određene lokacije, njihove prednosti i mane.
Ključne reči: recirkulacija, metode recirkulacije, filtrat.
1. UVOD
„Filtrat je tečnost koja sadrži suspendovane komponente, izvučene iz otpada kroz koji je tečnost procurila.“ [5]
Procedna otpadna vode ili filtrat sa deponije je specifičan oblik otpadne vode. Filtrat predstavlja tečnost koja se cedi kroz telo deponije ili smetlišta i ekstrahuje rastvorene i suspendovane materije nastale biološkim i hemijskim procesima konverzije, koji se neminovno odigravaju. Ove vode su po sastavu kompleksne otpadne vode jer sadrže visoke koncentracije organskih materija i neorganskih soli. Karakteristike procednih voda razlikuju se u zavisnosti od [2]: • količine odloženog otpada, • starosti otpada, • sastava otpada, • klimatskih karakteristika, • položaja smetlišta.
∗ Fakultet tehničkih nauka Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 6, e-mail: [email protected]
92
Tabela 1.: Prosečne vrednosti parametara procednih voda [2] Tabela 1.: Average values of leachate parameters
Parametri procedne vode Nova deponija Stara deponija BPK5 [mgO2/l] 2000 - 30000 100 - 200 HPK [mgO2/l] 3000 - 60000 100 - 500 Suspendovane čestice, [mg/l] 200 - 2000 100 – 400 pH vrednost 4,5 – 7,5 6,6 – 7,5 Kalijum, K+ [mg/l] 200 - 1000 50 - 400 Nitrati, NO3¯ [mg/l] 5 - 40 5 - 10
Jedan od najvećih problema koji proističu iz nekontrolisanog proceđivanja filtrata kroz smetlište je zagađenje površinskih voda, podzemnih voda i okolnog zemljišta. Većina smetlišta nalazi se na aluvijalnim naslagama reka pored naselja što direktno utiče na zagađenje površinskih i podzemnih voda. Kako bi se sprečio uticaj na okolinu potrebno je sanirati smetlište i ugraditi sistem za recirkulaciju filtrata. [2]
Slika 1. Stvaranje filtrata [2] Pictrue 1. Leachate generation
2. KVALITATIVNA I KVANTITATIVNA ANALIZA FILTRATA
2.1. Kvalitativna analiza filtrata
Filtrat predstavlja proizvod padavina koje se procede kroz odložen otpad. Kada se jednom nađe u kontaktu sa otpadom, voda postaje kontaminirana. Kada se procedi do dna deponije, a potom i izdvoji, otpadna voda se naziva deponijski filtrat.
Sastav filtrata je raznovrsan, a zavisi od starosti deponije i vrste otpada koja se na određenoj deponiji odlaže. Filtrat obično sadrži veliku količinu rastvorenih i suspendovanih materija.[2]
93
Tabela 2. Prikaz rezultata analize filtrata sa deponije u Novom Sadu [2] Table 2. Resultates of leachate quality analises on solide waste dump in Novi Sad
Parametri Rezultati hemijske analize
DPz-11 DPz-2* DPz-3*
Boja 20 ºCo-Pt 40 ºCo-Pt 30 ºCo-Pt
Miris bez
Mutnoća 13,6 NTU 18,9 NTU 56 NTU
pH vrednost 7,72 7,40 7,41
Amonijak, NH3 1,1 mg/l 2,5 mg/l 2,1 mg/l
Elektroprovodljivost 912 µS/cm 1917 µS/cm 1408 µS/cm
Utrošak KMnO4 10,9 mg/l 69,9 mg/l 25,6 mg/l
Hloridi, Cl¯ 27,6 mg/l 197,0 mg/l 69,8 mg/l
Nitriti, NO2¯ 0,01 mg/l <0,005 mg/l
Nitrati, NO3¯ 1,0 mg/l
Ukupno gvožđe 3,90 mg/l 5,40 mg/l 16,00 mg/l
Deterdženti anjonski <0,01 mg/l <0,01 mg/l 0,02 mg/l
Fenoli <0,001 mg/l
2.2. Bilans voda i kretanje vlage kroz telo smetlišta, kvantitativna analiza filtrata
Količina procednih voda generisana u okviru smetlišta u funkciji je „bilansa voda“ na datoj lokaciji. Matematički bilans je [2]:
MU = MI + MA (1)
gde su: MU – masa vode koja ulazi u smetlište; MI – masa vode koja izlazi sa smetlišta; MA – masa apsorbovane vode od strane kontrolne zapremine.
Oko 70% padavina isparava sa deponije sušenjem, a 25% biometričkim procesima koji se dešavaju u sloju deponovanog otpada na dubini od 0,5 do 2m. Ostatak padavina, kao filtrat migrira do dna deponije i to od 5-15% za teren sa nagibom i 1-10% za teren bez nagiba. [4] 1 pijezometar
94
Maksimalna dnevna količina filtrata sa deponije može se odrediti po formuli:
Qf =k(P+Q)/365 (2)
gde su: Qf – dnevna količina filtrata [m3/dan]; k – koeficijent koji karakteriše sposobnost apsorpcije vlage i isparavanje otpadaka; P – ukupna godišnja količina atmosferskih padavina na površini otpadaka [m3/god]; Q – ukupna godišnja količina voda koje se raspoređuju po površini otpada [m3/god]; F – površina [ha].
Kretanje filtrata pored vertikalne i horizontalne filtracije dominira u donjim slojevima deponije. Ukoliko se radi o nepropusnoj podlozi deponije, filtrat se kreće po podlozi. U protivnom, filtrat penetrira do nivoa podzemne vode i zaguđuje je. Zato je neophodno vezu filtrata i nivoa podzemne vode sprečiti vodonepropusnom barijerom.
3. DEPONIJE BIOREAKTORI
Deponije bioreaktori predstavljaju novi pristup deponovanju otpada, pri čemu se biorazgradivom otpadu daje vreme i uslovi kako bi se razgradio. Deponije bioreaktori podrazumevaju recirkulaciju procedne vode. [2]
Unutar deponije odvijaju se kompleksni hemijski, fizički i biološki procesi pri kojima dolazi do razgradnje otpada. Voda kao medij ima značajnu ulogu pri stvaranju i transportu polutanata. Vlaga koja ulazi u smetlište, proceđuje se kroz otpad, „izvlači“ kontaminante i formira procedne vode koje mogu dopreti do podzemnih voda.[3]
Proces mikrobiološke razgradnje otpada podrezumeva dodavanje određenih elemenata (hranljivih materija, kiseonika i vlage) i kontrolisanje uslova (temperatura, pH vrednost) na deponiji. Recirkulacija filtrata omogućuje dodavanje navedenih elemenata otpadu na jednostavan i ekonomski efikasan način.[2]
4. RECIRKULACIJA FILTRATA
Procedne vode mogu biti izvor zagađenja podzemnih i površinskih voda, zato je
potrebno pratiti njihov kvantitet i kvalitet. Da bi se utvrdilo da li filtrat dolazi u kontakt sa podzemnom vodom, sprovode se istražni radovi [1]:
• geološki istražni radovi, • geodetsko snimanje terena, • ispitivanje kvaliteta podzemne vode, • kabinetska obrada i interpretacija terenskih rezultata • laboratorijskih ispitivanja.
Prilikom izvođenja istražnih radova pažnja se posvećuje definisanju geomorfoloških svojstava terena, geološkoj građi terena, hidrogeološkim svojstvima terena, geodinamičkim pojavama na terenu.[1]
Procedna voda iz smetlišta ima visok stepen organskog opterećenja i zahteva poseban tretman konvecionalnim tehnologijama. Rešenje kojim se zadovoljava
95
niskobudžetni profil i efikasnost sanacije smetlišta je proces koji se zasniva na recirkulaciji filtrata.[2]
Metoda recirkulacije filtrata primenjuje se sa malim korekcijama koje zavise od specifičnosti lokacije smetlišta.
Postoje i uslovi koje sistem mora da zadovolji tokom rada: • postavljanje merača padavina i termometra na lokaciju, • vođenje zapisnika o dnevnim vremenskim uslovima, • čuvanje dnevnih i nedeljnih podataka, • recirkulacija se ne vrši dok visina otpada ne pređe 2,5 m, • recirkuliacija se ne vrši dok pada kiša ili dok je otpad previše vlažan, • potrebno je vršiti kontrolu mirisa, • recirkulacija se vrši tokom dana, radi lakše kontrole sistema, • aplikacija se mora kontrolisati i održavati. Pri saniranju smetlišta i ugradnje sistema recirkulacije posebno je obratiti pažnju na
istraživačke radove, kako bi se utvrdilo poreklo, količina i kvalitet filtrata, geološke i meteorološke karakteristike lokaliteta. Postavljanju zaštitnog sloja deponije mora se pristupiti kao najvažnijem deli projekta.
4.1. Metode recirkulacije
Postoji nekoliko metoda recirkulacije filtrata [2]: • Direktno dodavanje otpadu – tokom ovog procesa filtrat se dodaje otpadu pre
ili u toku odlaganja. Problemi kod ove metode su neprijatni mirisi, rizik po zdravlje i teškoće u radu mehanizacije. Metoda takođe zahteva izgradnju skladišnog prostora za filtrat za periode pri jakim vetrovima, padavinama i pri zatvaranju deponije.
• Sprej irigacija po površini tela deponije – filtrat se dodaje na sličan način kao pri irigaciji. Prednost metode je što su gubitci na isparavanje veliki.
• Izlivanje na površinu tela deponije – preko sistema površinskih kanala prethodno iskopanih u kompaktiranoj površini otpada. Problemi mogu da se jave pri obilnim padavinama, kada postoji opasnost od prelivanja filtrata.
Slika 2. Prikaz izgled metode izlivanja filtrata na površinu otpada
Picture 2. Method of leachate outpooring on waste surface
96
• Podpovršinsko izlivanje filtrata – zahteva izgradnju vertikalnih i hori-zontalnih drenova u telu deponije. Metoda zahteva nešto opsežnije građevinske radove ali ne može doći do opasnosti od uticaja obilnih padavina kao kod prethodno opisane metode.
Prednosti metoda recirkulacije filtrata: na deponijama na kojima se primenjuje
recirkulacija postoji trend smanjenja koncentracije zagađenja i količine filtrata, povećanjem vlažnosti unutar tela deponije ubrzava se proces bio-hemijske razgradnje organske materije, pri svakoj recirkulaciji sadržaj organske materije se smanjuje, recirkulacijom se vremenom stabilizuje ''biološki sistem'' u deponiji, ubrzava se i olakšava proces produkcije metana i razgradnja otpada, metoda je jednostavna i jeftina. [1]
Mane metode recirkulacije filtrata: zbog heterogenosti sastava otpada filtrat ne prolazi podjednako kroz telo deponije, postoji rizik od eventualnog izlivanja filtrata pri ekstremnim vremenskim uslovima, zbog nedovoljne obučenosti postoji mogućnost neadekvatne primene metode. [1]
5. ZAKLJUČAK
Na mnogim lokalitetima, nije ekonomski opravdano primeniti hemijsko-biološki tretman na filtrat jer se filtrat nakon tretmana ne može ispustiti u recipijent ili kanalizacionu mrežu. Predlaže se primena recirkulacije filtrata kao najekonomski prihvatljivije rešenje sa visokim nivoom efikasnosti. Recirkulacija filtrata je metoda koja se može prilagoditi lokaciji na kojoj se implementira. Pored primene metode, u sklopu sistema za tretman filtrata na sanitarnim deponijama, postoji realna mogućnost da se metoda koristi kao konačno rešenje za dispoziciju filtrata. Ova mogućnost postoji na malim smetlištima i divljim deponijama čije lokacije mogu da se iskoriste za dalje odlaganje otpada posle procesa sanacije.
6. LITERATURA 1. D.MIKOVIĆ, M VOJINOVIĆ MILORADOV, M. MILORADOV, M. SREMAČKI,
Prednosti recirkulacije filtrata pri sanaciji smetlišta, Vršac, 2008.
2. M. SREMAČKI, Metode recirkulacije deponijskog filtrata, Novi Sad, 2008.
3. N.ĆALIĆ, Analiza sastava procednih voda deponije Vinča, Beograd (2004)
4. M.MILORADOV, Integralno upravljanje otpadom, sanitarne deponije i zaštita, http://www.epe.ns.ac.yu/enecentar/protected/Downloads/Seminar/Hidroloski%20Uslovi%20i%20Pokrivni%20Slojevi%20Deponije.pdf
5. www.epa.com
97
METHODES OF LEACHATE RECIRCULATION
MAJA SREMAČKI
Summary
This paper reviews usual characteristics of the leachate and methods of recirculation as treatment of leachate on solid waste dumps. The chemical and microbiological parameters of the leachate have to be reduced to an acceptable level so the leachate can be desposed or further treated. Leachate recirculation reduces treatment costs, elevates landfill gas generation and decreases the long term pollution potential. The dump is converted to an in-situ bioreactor where anaerobic microbes accelerate treatment of leachate and the organic stabilization process of the site. This paper will show methods of leachate recirculation which can be implemented, the advantages and disadvantages.
Кеy words: leachate, recirculation, method of recirculation
98
УДК: 316.334.55:328.1(497.11) Претходно саопштење Preliminary report
УНАПРЕЂЕЊЕ И РАЗВОЈ СЕЛА У СРБИЈИ ПРЕМА ВИЂЕЊУ ВЛАДЕ СРБИЈЕ – КРИТИЧКИ ОСВРТ
СВЕТЛАНА ТАБАКОВИЋ1
Резиме
Разлика између села у Србији и једног европског села је више него очигле-дна. Разлози су бројни, од одлива сеоског становништва у градове, па до чиње-нице да је удео пољопривреде у бруто друштвеном производу Србије преко 20%. Просек удела пољопривреде у бруто друштвеном производу развијених земаља је између 1,5 – 4%. Министарство пољопривреде и Влада су 2005.г. донели Стра-тегију развоја пољопривреде у Србији по узору на ЕУ која ће бити спроведена кроз неколико фаза. Резултати ће зависити од надлежних институција и њи-хове спремности да се ухвате у коштац са изузетно тешким и обимним послом. Кључне речи: рурални развој, стратегија развоја, просперитетно село,
продуктивно село, иновативно село, индустријско село, село удружених – cluster.
Често се питамо зашто се једно европско село толико разликује од нашег и
шта то још треба урадити да се бар за још један корак приближимо таквом животу. До сада се мало ко озбиљно бавио овим питањем. Зато су увек постојали неки ''други'', ''пречи'' разлози. А заборавља се чињеница да је село извор хране и да треба све учинити да се његов стандард подигне на један виши ниво, а производња осавремени.
Свесни смо чињенице да је јако велики одлив сеоског становништва у градове. Многи сматрају да ће тамо моћи да ''остваре своје снове'' и лепше живе. Треба све учинити да село живи али не овакво какво је сада него пуно лепше и пуно боље. Морамо учинити све да село добије услове за равој какве имају села у Европи. Нажалост, за такво нешто нам стално мањкају средства, а све се своди на приче и обећања. Нису сељаци несналажљиви. Међутим, жале се да им понекад недостаје стручна помоћ. Труде се да оно што виде у развијеним земљама примене на својим поседима, али опет се враћамо на тему да за то немају довољно финанси-јских средстава. Велики број људи са села види своју децу као наследнике својих поседа. Али шта са инфраструктуром у коју се јако мало улаже од стране надле-жних општинских орагана. Зато предузимљиви сељаци и то решавају на свој начин. 1 СВЕТЛАНА ТАБАКОВИЋ, дипл. економиста, Галеника-Фитофармација а.д.Батајнички друм бб, 11080 Земун
99
Средствима самодоприноса граде школе, поште, асфалтирају путеве. Јако је тешко у садашњем моменту бити паметан и рећи шта треба урадити.
Многе одлуке долазе од виших инстанци и са виших нивоа. Пред пољопривредом стоји велико искушење. Нужне су јако велике промене, али то је цена да би постала успешан, савремен и профитабилан сектор. Просечна површина газдинства је око 3 хектара, подељена у неколико парцела, што је допринос аграрне политике у про-шлости. У Србији 17,3 % укупне популације чине пољопривредници. Од укупног броја пољопривредника око 44% живи у руралним областима, а пољопривредом се бави 33 %. Због јако лошег социо-економског положаја становништва Србије, удео пољопривреде у бруто друштвеном производу је преко 20%. Просек удела пољо-привреде у бруто друштвеном производу развијених земаља је између 1,5-4 %.
Обзиром да су пољопривредни поседи мали, отежана је рационална употреба механизације. Велике пољопривредне машине користе се на поседима великих пољопривредника, док су на малим поседима нерационалне. Просечна старост трактора је око 20 година, па је ниво механизације лимитирајући фактор развоја пољопривреде.
Србија је изузетно богата водама, али површине које се наводњавају су мале из простог разлога што су неки од система веома стари и у лошем стању.
Министарство пољопривреде и Влада су 2005.године донели Стратегију развоја пољопривреде Србије. Ова стратегија је рађена по узору на ЕУи биће спро-ведена кроз неколико фаза.
У првој фази постојеће субвенције ће се смањивати и средства ће се пре-усмеравати ка инвестицијама које ће пољопривреду у Србији учинити профита-билнијом (бесповратна средства, кредити, субвенције инпута и др.). Неки од ових облика подршке, као нпр. кредити, биће потпуно неутралан и неће давати инстру-кцију шта би то произвођач требало да производи, док ће бесповратна средства и подршка инпутима бити више усмерена на одређене производе. Све могућности подршке морају бити публиковане и доступне свима, тако да произвођачи могу да имају потпуну информацију кад одлучују шта ће производити.
У следећој фази, смањиће се и субвенције за инпуте јер ће се то захтевати од Србије по приступу у Светску трговинску организацију и програми доделе бе-сповратних средстава ће бити повећани и усмерени на развој села, на исти начин како је то тренд и у ЕУ, што ће имати за последицу даље слабљење везе између подршке државе и одлуке произвођача шта да производи.
У трећој фази, која ће се завршити придруживањем ЕУ, у Србији ће бити створени услови за прихватање система подршке САР (заједничка пољопривредна политика ЕУ), које ће се тада примењивати. Системи подршке тада ће најверова-тније бити концентрисани на систем плаћања по јединици површине и везани за различите критеријуме заштите животне средине, али ни на који начин везане за одлуке произвођача шта да производе.
САР је још увек прилично скупа политика, на коју иде нешто испод 50 % централног буџета ЕУ. Њени директни трошкови су тренутно једнаки око 42 евра месечно по четворочланој породици. Ова сума је прихватљива за Западну Европу, али је за нас трошак који још увек не можемо да поднесемо.
100
Да би се дошло до реализације мера предвиђених стратегијом Владе Србије мора се прво утврдити шта су основна одређења. Основна привредна, економска и друштвена обележја руралних подручја државе Србије, села, насеља и засеока заостају осетно, упркос ''настојању'' владе и владиних и невладиних органаизација, за развојем урбаних, градских структура што изазива непотребне проблеме:
• повећање степена сложености градских структура, посебно сталног раста инвестиционих улагања, станови, подземна железница, системи грејања, тржнице, саобраћајна средства, здравство, образовање, политичке институције и низ других присутних појава. Пресељење села у градове је основни, суштински проблем развоја државе Србије,
• напуштања аграрне производње и прилаза развоју прерађивачких капацитета који, уз примену европских стандарда омогућавају интензивирање размене роба на европском и другим тржиштима што представља потпуно погрешан прилаз који онемогућава интегрално дејство потенцијала и капацитета државе Србије,
• раста радно неорганизованог становништва, лумпен пролетаријата, који тражи посебну бригу без икаквог доприноса у расту друштвеног производа и посебно нове вредности.
Посебне захтеве објективне природе чине разноврсност подручја, карактеристике природних потенцијала, степен развијености капацитета, развијеност информационе мреже, уређеност база података, климатски услови и степен развоја људских ресурса. Поред датих исказа треба нагласити проблем примене европских стандарда у свим подручјима делатности руралних, сеоских целина и квалитета веза на околину, у првом реду на општинске урбане центре.
Виртуално гледано сви посматрачи, појединци и истраживачке јединице су сагласни о потреби посебног, продубљеног промишљања услова промене стања и поступака развоја компетитивних руралних, сеоских насеља у смислу:
• убрзаног раста степена образованости становништва на принципима потребе ефективног дејства у оквирима стратегије развоја Европске Уније,
• развоја радних места у датом животном простору на основама изучавања потреба тржишта и избора одговарајућих квалитетних програма рада,
• одржавања радно способног и образованог становништва у датом животном простору,
• изградње потребне образовне, културне, здравствене и укупне логистичке подршке на нивоу развијених урбаних центара,
• развоја саобраћајне мреже за повећање ефективности и укупног степена доброте на релацији рурална – урбана структура,
• интензивирања услова еколошког коришћења расположивих природних ресурса.
Из наведених разлога се мрежа истраживача, предузетника, стваралаца, земљорадника и озбиљних развојно – оријентисаних сарадника забринула о стању услова рада на селу о путевима и прилазима, о осиромашењу села, о положају мла-дих, о економском стању, о квалитету образовања, о здравству, о квалитету веза, о култури, о снабдевању села, о условима производње, примене европских
101
стандарда и могућностима пласмана и другим потребама присутним у урбаним развијеним срединама.
Одговори на питања зашто расте брига о наведеним питањима се морају заснивати на основним животним потребама:
• Обезбеђења основних принципа правде и равноправности за сеоско становништво у држави која се сматра демократском,
• Одржања и развоја баштине, наслеђа наших предака, • Обезбеђења количине и квалитета хране за потребе становништва и за
размену на тржиштима света, • Улагања напора за остварење потребног степена компетитивности
руралних насеља, села за утакмицу на светском тржишту, • Потпуне примене европских стандарда у производњи, паковању, пла-
ћању и испоруци у читавом ланцу вредности процеса рада, • Постојаног раста продуктивности рада и квалитета производа, • Остварења ефикасног просторног размештаја привредних активности,
погранични простори, • Спречавање пресељења становништва Србије у веће градове и расе-
љавање незбринутог градског становништва у слабо насељена подручја републике,
• Ефективност коришћења јавних фондова за ревитализацију и унапре-ђење села,
• Убрзаног развоја укупне инфраструктуре села – школске, здравствене, еколошке, урбане, станбене, путне, водне, депонија отпада, зелених површина, дрвореда, осветљења, тржница, каналске мреже и сличних захвата,
• Развоја логистичке подршке на релацији градови – рурална насеља, • Стварање услова за повратак селу развојем мини – прерадних система за
различите програме рада. Из датог следи (1) потреба продубљеног разматрања утицаја који су условили
исказано стање и (2) развој пројекта промене стања у смислу подизања компетитивности, квалитета и продуктивности села у свим деловима државе на ниво уређеног, компетитивног, стабилног европског села.
Под појмом компетитивно рурално насеље овде подразумевамо: • ПРОСПЕРИТЕТНО СЕЛО, развојно оријентисано, способно за задо-
вољење свих својих основних потреба са квалитетним саобраћајним везама на веће урбане саставе,
• ПРОДУКТИВНО СЕЛО у смислу способности ефективног извођења програма, процеса свога рада,
• ИНОВАТИВНО СЕЛО у смислу планирања простора, потпуне уре-ђености тргова, улица, зелених површина, дрвореда, пијаца, главних и споредних канала, водовода, канализације, депонија смећа, споменика културе, страдања, опоравка, уређења школа, здравствених центара, туристичких могућности, спортских простора, друштвених домова и сличних структура,
102
• ИНДУСТРИЈСКО СЕЛО са структуром мини – индустријских погона развијених на потенцирању привреде села као што су мини фарме у сточарству, мини млекаре, мини кланице, мини прерађивачки маши-нски погони, мини специјализоване продавнице и други мини погони,
• СЕЛО УДРУЖЕНИХ, у флексибилан систем – CLUSTER, пољопри-вредника за сваки посебан захват који омогућава и обезбеђује корист удруженим пољопривредницима.
Утицаји који условљавају и одређују потребу раста компетитивности села у читавој држави Србији се своде, обзиром на положај наше земље и њене саобраћајне структуре:
• коридор 10 – моторна возила и железнички систем, • коридор 7 – Дунав – Мајна – Рајна, • коридор Београд –Пожега – Црна Гора,
укључују пажљиво продубљено проучавање дејстава на релацији:
Продубљено изучавање утицаја на дејство и развој села на релацији глобална непосредна околина омогућава , у највећој мери развој поступака ефективног
Светски прилази у привредном и економском развоју
Шира тржишна подручја
Подручја непосредних суседних земаља
Национална, домаћа тржишта
Непосредна околина производјача
Околне пијачне структуре
103
управљања привредом компетитивног села. Урбано развијено, аграрно продуктивно, квалитетно и ефективно и индустријски, прерађивачки подржано рурално насеље, село је основни, између осталих, услов одрживог развоја сопственог бића, околине, градова и друштва, држава.
Остаје нам да видимо шта ће надлежне институције укључујући и државу урадити по том питању јер ипак тај први корак зависи од њих.
ЛИТЕРАТУРА 1. Сајт Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, 2007. 2. Републички завод за статистику Републике Србије, Статистички годишњаци, 3. Службени гласници Републике Србије, 4. ВЛАХОВИЋ, М.: ''Технолошки развој и животна средина'', Ваша књига, Београд,
2005. 5. ВЛАХОВИЋ, М.: ''Генетички аспект технолошког развоја'', Савремена
администрација, Београд, 1998.
IMPROVING AND DEVELOPMENT VILLAGES IN SERBIA IN PERSPECTIVE OF SERBIAN GOVERNMENT – CRITICAL VIEW
SVETLANA TABAKOVIĆ
Summary
Difference between Serbian and Europe's villages is more then obvious. Lot of reasons have influenced on that. From migration people to towns to fact that allotment of agriculture in the gross of society product of Serbia is more than 20%. Standard allotment of agriculture in the gross of society product developed countries is between 1,5 - 4%. Ministry of agriculture and Government are in 2005 year realized the Strategy of development agriculture in Serbia on the border of EU which will be realized in several phases. Results will be depend of competently institutions and their possibility to catch hold with extremely difficult and massive work.
Key words: rural development strategy, rural improvement, productive village, inovative village, industrial village, klaster
104
UDK: 633.854.78:631.16 Originalni naučni rad Original scientific paper
EKONOMSKI REZULTATI U PROIZVODNJI SUNCOKRETA
ZEKIĆ, V., TICA, N., MILIĆ, D. 1
Rezime
Suncokret, soja i uljana repica su značajne uljane biljke u svetu i u našoj zemlji. U našem proizvodnom području u pogledu površina i obima proizvodnje preovladjuje proizvodnja suncokreta, a zatim soje i uljane repice. Suncokret se ne proizvodi za sopstvene potrebe usled toga se veći broj proizvođača opredeljuje za ugovorenu proizvodnju sa fabrikama ulja. U skladu sa ovim, neophodna je proizvodnja koja ima male troškove, pri čemu je potrebno ostvariti visok kvalitet dobijenih proizvoda. Istraživanje ekonomskih rezultata proizvodnje suncokreta zasniva se na određivanju ukupnih troškova proizvodnje, vrednosti proizvodnje i finansijskog rezultata. Obračun ovih ekonomskih kategorija u proizvodnji suncokreta zasniva se na podacima koji su pribavljeni u okviru istraživanja koja su izvršena na odabranim gazdinstvima. Dobijeni rezultati pokazuju značajno poboljšanje konkurentnosti proizvodnje suncokreta u odnosu na ostale linije proizvodnje u ratarskoj proizvodnji. Ključne reči: proizvodnja suncokreta, cena koštanja, finansijski rezulatat.
UVOD
Najzastupljenije uljarice u svetu i u našoj zemlji su suncokret, soja i uljana repica. Po obimu proizvodnje u svetu preovladjuje soja (160 miliona tona), zatim uljana repica (37 miliona tona) i kao treća proizvodnja suncokreta (24 miliona tona). Na osnovu prostornog razmeštaja može se zaključiti da je soja američki usev, suncokret je evropski, a uljana repica se najviše gaji u Aziji i Evropi (Ivanović i sar., 2003). Imajući u vidu direktnu zavisnost proizvodnje i potrošnje biljnih ulja od kretanja u proizvodnji sirovina jasno je da dovoljan obim proizvodnje suncokreta predstavlja jedan od osnova ishrane stanovništva (Bošnjak Danica, Jovanović M., 2003). Dakle, bez obzira na postignute proizvodne rezultate dugoročna stabilnost zasejanih površina, odnosno obima proizvodnje vezana je za ekonomske uslove proizvodnje. U skladu sa ovim, veoma je bitno pratiti troškove proizvodnje i putem mera agrarne politike vršiti direktne podsticaje. 1 Dr Vladislav Zekić, docent, dr Nedeljko Tica, redovni profesor, Dragan Milić, saradnik u nastavi, Poljoprivredni fakultet Novi Sad,
105
METOD RADA I IZVORI PODATAKA
Istraživanja u ovom radu obuhvataju ocenu promena i analizu površina i prinosa suncokreta za područje Srbije i autonomne pokrajine Vojvodine kao i utvrdjivanje ekonomskih rezultata u proizvodnji merkantilnog suncokreta. Osnovni cilj statističke analize je da, kroz analizu, utvrdi dinamiku promena u površinama i prinosima suncokreta. Analiza se oslanja na serije podataka ukupne proizvodnje posmatranog useva iz prethodnih dvadeset godina, odnosno za period od 1988 do 2007. godine. Istraživanja ekonomskih parametara proizvodnje suncokreta zasnivaju se na određivanju ukupnih troškova proizvodnje, vrednosti proizvodnje i finansijskog rezultata. Obračun ovih ekonomskih kategorija u proizvodnji suncokreta primenjen je na podacima koji su pribavljeni u okviru istraživanja koja su izvršena na odabranim gazdinstvima.
REZULTATI ISTRAŽIVANJA SA DISKUSIJOM
Područje Srbije i Crne Gore se ubraja u one zemlje u kojima se suncokret gaji na površini većoj od 100.000 ha. Takvih zemalja u svetu ima 20 i u njima se nalazi 94% ukupnih svetskih površina pod suncokretom (Bošnjak Danica, Jovanović, M., 2003). U Srbiji suncokret se uglavnom gaji u Vojvodini, tako da od prosečnih 170 hiljada hektara, na koliko se suncokret gaji, oko 90% površina pod ovim usevom nalazi se u Vojvodini. U proteklih dvadeset godina (1988-2007) proizvodnja suncokreta u Vojvodini organizuje se na prosečnoj površini od 154 377 ha, uz ispoljen pozitivan trend zasejanih površina (stopa +0,92 %), pozitivan trend proizvodnje(stopa +0,25 %) i negativan trend prinosa (stopa -0,67 %). Ako se ovi pokazatelji posmatraju na nivou ukupne proizvodnje u republici Srbiji moguće je ustanoviti da su one većim delom podudarne, ali manje izražene (površine +0.51%, proizvodnja -0.04%, prinosi -0.54%)2. Kretanje i trend promena ukupne proizvodnje merkantilnog suncokreta za područje Srbije u posmatranom periodu prikazani su na sledećem grafikonu.
2 webrzs.stat.gov.rs/axd/poljoprivreda/
106
Grafikon 1. Proizvodnja suncokreta u Srbiji 1998 - 2007 (tona)
y = 157.68x + 10019
0
100000
200000
300000
400000
500000
1987198819891990199119921993199419951996199719981999200020012002200320042005200620072008
godina
tona
Ako se analiziraju podaci o prinosu za isti period (1988-2007) moguće je ustanoviti
prosečan nivo prinosa od 1.899,7 kg/ha za područje Srbije, odnosno 1,935.4 kg/ha za područje Vojvodine što predstavlja nizak prinos i po pravilu ne obezbeđuje rentabilnu proizvodnju. Analiza ekonomskih rezultata zasniva se na izradi kalkulacije proizvodnje suncokreta po jednom hektaru požnjevene površine. Prilikom obračuna koriste se cene koje su ostvarene u toku 2008. godine. Usled znatnih promena cena pogonskog goriva i mineralnih đubriva u proizvodnoj godini, u obračunu troškova koriste se prosečne cene koje su ostvarene u toku godine. Obračun prihoda obuhvata samo prihod od prodaje zrna, dok potencijalni prihodi od žetvenih ostataka nisu uzimani u obzir jer nisu pogodni za mehanizovano prikupljanje i dalje korišćenje (tab. 1).
Tabela 1. Obračun prihoda
Opis Količina (kg)
Cena (d/kg)
Vrednost (dinara)
Zrno suncokreta 3,800.00 25.50 96,900.00
Obračun troškova obuhvata ukupne troškove pri čemu su troškovi materijala
obračunavaju na osnovu tržišnih cena. Pregled ukupnih troškova materijala prikazan je u narednoj tabeli:
107
Tabela 2. Troškovi materijala u proizvodnji suncokreta
Opis Jedinica mere
Vrednost (ha)
Cena (d/ha)
Vrednost (d)
Seme Kg/ha 3.50 750.00 2,625.00 Đubrivo 10,900.00 NPK 8:24:16 Kg/ha 180.00 40.00 7,200.00 Urea Kg/ha 100.00 37.00 3,700.00 Sredstva za zaštitu 7,160.00 Herbicidi l/ha 4.00 1,350.00 5,400.00 Insekticidi Kg/ha 2.00 880.00 1,760.00 Ukupno 20,685.00
Obrada zemljišta i ostale usluge obračunate su na osnovu cenovnika Zadružnog saveza Vojvodine. Pregled ovih troškova daje se u sledećoj tabeli:
Tabela 3. Troškovi tehnoloških aktivnosti u proizvodnji suncokreta
Opis Jedinica mere
Vrednost (ha)
Cena (d/ha)
Vrednost (d)
Ljuštenje strništa d/ha 1.00 4,000.00 4,000.00 Tanjiranje (2x) d/ha 1.00 6,000.00 6,000.00 Rasipanje mineralnog đubriva d/ha 1.00 950.00 950.00 Oranje na 30 cm d/ha 1.00 4,800.00 4,800.00 Priprema zemljišta setvosrema?em d/ha 1.00 2,000.00 2,000.00 Setva d/ha 1.00 1,400.00 1,400.00 Zaštitu useva d/ha 1.00 1,420.00 1,420.00 Međuredno kultiviranje d/ha 1.00 1,800.00 1,800.00 Ubiranje suncokreta d/ha 1.00 5,400.00 5,400.00 Prevoz vode d/ha 1.00 480.00 480.00 Transprot zrna d/ha 1.00 2,200.00 2,200.00 Ukupno 30,450.00
Pored navedenih kategorija troškova značajni su i ostali troškovi kao što su vodni doprinos, opšti troškovi proizvodnje i troškovi zarada (tab. 4).
108
Tabela 4. Ostali troškovi i troškovi zarada
Opis Jedinica Mere
Vrednost (ha)
Cena (d/ha)
Vrednost (d)
Ostali troškovi 5,715.00 Vodni doprinos d/ha 1,215.00 Procenjeni opšti troškovi d/ha 4,500.00 Troškovi zarada 3,600.00 Zarade stalnih radnika d/ha 3,600.00 Ukupno 9,315.00
Cena koštanja dobijena na osnovu prikazanog obračuna iznosi 15,907.89 dinara po toni što je znatno niže od prodajne cene. U skladu sa obračunatim troškovima i ostvarenim prihodom u proizvodnji merkantilnog suncokreta moguće je ostvariti finansijski rezultat od 9,592.11 dinara po toni odnosno 36,450.00 dinara po hektaru. Ekonomičnost obračunata na ovaj način je veoma visoka i iznosi 1.60.Analiza strukture troškova pokazuje dominantno učešće troškova korišćenja poljoprivrednih mašina koji čine više od 50% troškova. Troškovi materijala čine 34,22% ukupnih troškova dok nematerijalni i drugi troškovi učestvuju sa 15,41% u strukturi troškova u proizvodnji suncokreta (grafikon 1).
Grafikon 1. Struktura troškova u proizvodnji suncokreta
34.22%
50.37%
15.41%
MaterijalRadovi na kulturiNematerijalni i drugi troškovi
Ekonomska analiza troškova u poredjenju sa ostvarenim prinosom pokazuje koji je
potreban nivo prinosa koji omogućava pokrivanje troškova proizvodnje. U skladu sa ovim, ukupni troškovi u proizvodnji merkantilnog suncokreta mogu se pokriti sa ostvarenim prinosom od 2.370,59 kg/ha. Ako se navedeni prinos uporedi sa prosečnim prinosima koji se ostvaruju u Srbiji jasno je da većina proizvođača nije u mogućnosti da
109
ostvari pozitivan finansijski rezultat. Na osnovu ovoga nedvosmisleno se može zaključiti da dobre ekonomske rezultate u proizvodnji merkantilnog suncokreta mogu da ostvare samo gazdinstva koja poštuju tehnologiju proizvodnje i ostvaruju nadprosečene prinose (iznad 2.370,59 kilograma po hektaru). Ukoliko se ovakvi prinosi merkantilnog suncokreta ostvaruju na većim površinama može se ostvariti odličan ukupan finansijski rezultat.
ZAKLJUČAK
U celini posmatrano uljane biljke, imajući u vidu njihov značaj kao i porast tražnje za biljnim uljima u novije vreme, imaju mogućnost daljeg povećanja u strukturi setve svih useva. Pri tome treba uzeti u obzir i okolnost da su uljane biljke dobri predusevi i da putem postrne setve mogu doprineti boljem korišćenju oranica. Od posebnog značaja je suncokret, koja se u Srbiji, u odnosu na ostale useve, gaji na najvećim površinama. Obračun troškova proizvodnje merkantilnog suncokreta za proizvodnu 2007-2008.godinu pokazuje da je ostvarena cena koštanja koja je znatno niža od ostvarene prodajne cene. Ostvarena je značajna dobit i veoma visoka ekonomičnost proizvodnje. U strukturi troškova vidljivo je preovladjujuće učešće troškova korišćenja poljoprivrednih mašiona, troškova materijala, vodnog doprinosa i opštih troškova proizvodnje. Sa prinosom merkantilnog suncokreta od 2.37 tona po hektaru mogu se pokriti troškove proizvodnje. Na osnovu ovoga nedvosmisleno se može zaključiti da dobre ekonomske rezultate u proizvodnji merkantilnog suncokreta mogu da ostvare samo gazdinstva koja poštuju tehnologiju proizvodnje i ostvaruju nadprosečene prinose (iznad 2.370,59 kilograma po hektaru).Ukoliko se ovakvi prinosi merkantilnog suncokreta ostvaruju na većim površinama može se ostvariti odličan ukupan finansijski rezultat.
LITERATURA
1. ANDRIĆ, J.: Troškovi i kalkulacije u poljoprivrednoj proizvodnji, Poljoprivredni fakultet – Zemun, Beograd, 1998
2. BOŠNJAK DANICA, JOVANOVIĆ, M: Dinamika i stabilnost proizvodnje suncokreta u Vojvodini, Letopis naučnih radova, Godina 27, broj 1, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2003.
3. IVANOVIĆ, P.S., CVIJANOVIĆ D., BOGAVAC VIOLETA: Kretanje na tržištu uljarica, ulja u svetu i Jugoslaviji, Zbornik referata XXXIII seminara agronoma, Naučni Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, 2003.
4. MARKO, J., JOVANOVIĆ, M., TICA, N.: Kalkulacije u proljoprivredi, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1998.
5. MARKO J.:Karakteristike ratarske proizvodnje, Osnovni pravci razvoja agroindustrijskog kompleksa u SAP Vojvodini, Novi Sad, 1978.
6. VASIĆ LJILJANA: Neke ekonomske karakteristike proizvodnje i prerade suncokreta“, Agroekonomika, 5, Novi Sad, 1976.
110
7. ŽIVKOVIĆ D., MUNĆAN P.: Proizvodno-ekonomska konkurentnost glavnih uljarica u odnosu na neke osnovne ratarske proizvodnje, Ekonomika poljoprivrede, vol.34, Beograd, 1987.
ECONOMIC RESULTS OF THE SUNFLOWER PRODUCTION
V. ZEKIĆ1*, N. TICA1., D. MILIĆ1., University of Novi Sad, Department of agriculture economics and rural sociology, 21000 Novi Sad e-mail: [email protected] .
Summary
Significant oily plants, in the world, and in our country, are sunflower, soy and rape. Based on the territorial distribution, it could be judged that soy is crop produced mainly in America, sunflower in Europe, while rape is mainly grown in Asia and Europe. In our production area, compared to the surface and extent of production, production of sunflower predominates, followed by production of soy and rape. Sunflower is not produced for own purposes, due to the fact that the majority of producers chose contracted production with oil companies. According to this, what is needed is low cost production, whereby it is necessary to achieve high quality of derived products. Survey of the economic parameters of the sunflower production is based on determining total production expenses, production value and financial result. Calculation of these economic categories in the sunflower production is founded on data acquired from the researches conducted at selected farms. The data obtained show significant improvement in the sunflower production competitiveness related to other production lines in crop farming.
Key words: sunflower production, price, financial result
111
PREPORUKA AUTORIMA
1. Radove slati na e-mail: [email protected] ili poštom na CD-u ili na disketi. Redakcija ne vraća dostavljene materijale pošiljaocima – autorima;
2. Uz rad navesti adresu, e-mail i telefon autora, odnosno prvog
autora, ako se radi o grupi autora. U grupi autora dobro je da se nalaze i strani autori, zbog impakt faktora časopisa.
3. Redakcija praktikuje makar jednu e-mail ili telefonsku
komunikaciju sa prvim autorom, a u najvećem broju tih komunikacija zahtevaju se ispravke, dorade i pojašnjenja na osnovu zahteva recenzenata, koji su anonimni;
4. Poželjan prosečan obim rada je jedan autorski tabak (oko 30000
slovnih mesta), ali to nije odlučujući kriterijum; prihvatiće se, zavisno od kvaliteta, i duži i kraći radovi;
5. Radove struktuirati na uobičajen način: Naslov ( na jeziku na
kojem je rad – što je najčešće srpski – i na drugom jeziku – što je najčešće engleski), Rezime i ključne reči (takođe na dva jezika), Uvod, Razrada ( u tri – četiri podtačke), Zaključak i Literatura;
6. Citiranje izvora u tekstu rada na sledeći način: Pejanović i sar.,
2008 - ako je više od dva autora. Ako su samo dva autora onda Pejanović i Tica, 2008, ili Pejanović i sar. 2008. Koristiti citate novijeg datuma. Preporučujemo, zbog impakt faktora časopisa, da se u radu citiraju (i u literaturi navode) radovi koji su štampani u časopisu „Agroekonomika“, u brojevima iz zadnje dve godine, a u vezi sa tematikom rada.
7. Redni broj tabele i njen naslov stavlja se iznad tabele, a redni broj
slike i naslov slike ispod slike. Izvor slika i tabela stavlja se u njihov donji desni ugao. Posebno se numerišu tabele, a posebno slike. Nazive tabela, slika i grafikona pisati na srpskom (normal) i engleskom (italik) jeziku.
112
8. Tekst radova bi trebalo da bude pisan latinicom ili ćirilicom, font
Times New Roman, veličina slova 10 pt. A4 formata (Portrait), normalnog proreda (Single). Margine: Top 2,0 cm, Left 4,2 cm, Bottom 8,7 cm, Right 4,2 cm; Justify, sa uvlakom 0,6 cm, veličina slova naslova 11 pt velikim slovima bold, poglavlja velikim slovima 10 pt, bold. Bez paginacije (numerisanja stranica rada);
9. Naslov rada spustiti 5 entera ispod gornje margine, a pisanje
počinje u petom redu. Ime i prezime autora se pišu velikim slovima, Font size 10, centrirano sa jednim razmakom ispod naslova rada. Iznad imena zadnjeg autora, označava se Footnote, u kojoj se navodi titula, ime i prezime, zvanje, ustanova u kojoj rade pojedini autori. U Footnote se navodi i naziv projekta, ako je rad u vezi sa tim istraživanjem;
10. Autori ( i koautori) čije radove objavimo dobijaju po dva primerka
časopisa „Agroekonomika“, poštom ili lično. Radovi se ne honorišu.
Adresa redakcije časopisa „Agroekonomika“ Poljoprivredni fakultet Trg D. Obradovića 8 Glavni i odgovorni urednik 21000 Novi Sad Prof. dr RADOVAN PEJANOVIĆ Tel.: ++ 021/458-138
113
CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 330.342:631 AGROEKONOMIKA – Agrieconomica : časopis Departmana za Ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela / glavni i odgovorni urednik Radovan Pejanović. – 1972, br.1 – Novi Sad: Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, 1972 -. – 24 cm. Tromesečno ISSN-0350-5928 COBISS.SR-ID 28370439
