AGROEKONOMIKA

- tematski zbornik -

1998.

АГРОЕКОНОМИКА

ЧАСОПИС ИНСТИТУТА ЗА ЕКОНОМИКУ ПОЉОПРИВРЕДЕ И

СОЦИОЛОГИЈУ СЕЛА, ПОЉОПРИВРЕДНИ ФАКУЛТЕТ, НОВИ САД

ИЗДАВАЧКИ САВЕТ: Др Десимир Обреновић, ред.проф. Др Катарина Чобановић, ред. проф. Др Данило Томић, науч. сав. Др Десанка Божидаревић, ред. проф. УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Др Радован Пејановић, ред. проф. Др Небојша Новковић, ванр. проф. Др Шандор Шомођи, ред. проф. Др Зоран Његован, науч. сав. Др Бранислав Влаховић, доц. ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК: Др Радован Пејановић, ред. проф. СЕКРЕТАР РЕДАКЦИЈЕ: Др Бранислав Влаховић, доц. РАЧУНАРСКИ СЛОГ: Ана Дурец ШТАМПА: Тираж:250 примерака

Редакција и администрација:Институт за економику пољопривреде и социологију села, ПОЉОПРИВРЕДНИ ФАКУЛТЕТ, Нови Сад, Трг

Доситеја Обрадовића 8, тел. 58-138

Рецензенти зборника: Др СТЕВАН РЕЉИН, редовни професор ПОЉОПРИВРЕДНИ ФАКУЛТЕТ у Новом Саду, у пензији Др ЗОРАН ЊЕГОВАН, научни саветник ЕКОНОМСКИ ИНСТИТУТ, Београд Уредници зборника: Др РАДОВАН ПЕЈАНОВИЋ, ред. проф. Др БРАНИСЛАВ ВЛАХОВИЋ, доц.

v

САДРЖАЈ - CONTENTS I

РАДОВАН ПЕЈАНОВИЋ Уместо предговора: Нужност трансформације -------------------------------------- 1

II НЕБОЈША НОВКОВИЋ, ВЕСНА РОДИЋ Концепт организовања пољопривреде и прехрамбене индустрије у промењеним власничким односима и менаџмент-------------------------------- 15 КАТАРИНА ЧОБАНОВИЋ, ДУШАН МИЛИЋ, МИРЈАНА ЛУКАЧ, Производни резултати пољопривреде Србије са аспекта својинских односа ----------------------------------------------------------------------------- 23 СВЕТЛАНА ПОТКОЊАК Економско-организациони аспекти својинске трансформације водопривреде у Србији ---------------------------------------------------------------------- 36 ШЕВАРЛИЋ МИЛАДИН Регионални аспекти доприноса агробизниса привредном развоју СР Југославије у периоду постсоцијалистичке транзиције--------------------------------------------- 49 ДРАГОЉУБ СЛОВИЋ Проблеми вредновања земљишта ------------------------------------------------------ 61 МАРКО РАДУЛОВИЋ Стратегија извоза пољопривредних производа у светлу својинске трансформације у аграру ------------------------------------------- 69

III ДЕСИМИР ОБРЕНОВИЋ, ВЕЉКО ВУКОЈЕ Анализа економског положаја друштвене пољопривреде Војводине на основу остварених финансијских резултата у 1998. години----------------- 80 ДАНИЦА БОШЊАК, ВЕСНА РОДИЋ Обележја ратарске производње у Војводини и могућности њеног преструктуирања----------------------------------------------------- 93 ДУШАН МИЛИЋ, РАНКО ПРЕНКИЋ, МИРЈАНА ЛУКАЧ Место и значај производње и прераде воћа у Војводини ------------------------ 106

vi

IV РАДОВАН ПЕЈАНОВИЋ, НЕДЕЉКО ТИЦА Рачуноводствена ревизија као категорија тржишне економије и инструмент верификацијe ---------------------------------------------------------------- 118 НЕДЕЉКО ТИЦА Ревизија консолидованих годишњих рачуна ----------------------------------------- 125 ТИХОМИР ЗОРАНОВИЋ Ревизија и компјутерски информациони систем ------------------------------------ 132

V МИЛЕНКО ЈОВАНОВИЋ, НИКОЛА ЈАНКОВИЋ Технички прогрес и развој пољопривреде -------------------------------------------- 142 ДРАГОЉУБ ЖИВКОВИЋ Приказ једног модела савременог приватног пољопривредно - сточарског газдинства (салаша)--------------------------------- 153 ВЛАДИСЛАВ ЗЕКИЋ Проблеми и могућности примене метода операционих истраживања при доношењу управљачких одлука у пољопривредним предузећима у нашој земљи ---------------------------------------------------------------------------------- 168 ДРАГАН ЂАЈИЋ Неки проблеми примарне пољопривредне производње на примеру ДП ПД "Маглић"-------------------------------------------------------------------- 182

VI ВЕСНА ПОПОВИЋ, ДАНИЛО ТОМИЋ Европска аграрна политика на прагу новог миленијума -------------------------- 186 ШАНДОР ШОМОЂИ, ЗОЛТАН ЛАКНЕР, КАРОЛИНА КАЈАРИ Приватизација и садашње стање производње хране у Мађарској------------ 205 КАРОЛИНА КАЈАРИ Искуства и перспективе приватних газдинстава у Северној Србији у коришћењу спољних извора финансирања ---------------------------------------- 218 ДУШКО ШЊЕГОТА Неки аспекти својинске трансформације пољопривреде у Републици Српској-------------------------------------------------------------------------- 229

VII КРСТАН МАЛЕШЕВИЋ Интелектуалци и сеоска припадност ---------------------------------------------------- 241

VIII ДЕЈАН ТОМАШЕВИЋ Приказ књиге "Потрошња пољопривредно-прехрамбених производа у свету и Југославији" ------------------------------------------------------------------------ 258

1

UDK:657.63:338.264.025.88 Прегледни научни рад Review scientific paper Проф. др Радован Пејановић

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА : НУЖНОСТ ТРАНСФОРМАЦИЈЕ

"Брига за исхрану народа на властитом подручју, мора владару бити частнија него трговачки посао око увоза хране."

(Тома Аквински - ХIII век)

Распад претходне СФРЈ, отцепљење бивших југословенских република, увођење економских санкција УН маја 1992 (које су пооштрене априла 1993. године), НАТО агресија на нашу земљу (у 1999. години), потом поновно пооштравање санкција након тога, до данас, условили су драстичан пад привредних активности у СРЈ, на свим пољима, са негативним последицама по стандард становништва и развој земље. То је уназадило и уназађује напредовање ка светским економским токовима тржишне привреде. Ако се томе дода и до(садашња) дезинтеграција југословенског економског простора, нестабилност услова привређивања и честе промене економске политике, онда је ситуација још тежа. Терет свих недаћа преношен је на пољопривреду, која је због своје виталности једина била у стању да издржи такав притисак и напор.

Те и друге неповољне околности утицале су и утичу на процес трансформације наше привреде, пољопривреде и прехрамбене индустрије у оквиру тога. Тај процес је спор и праћен многобројним наслеђеним и текућим проблемима, о чему ћемо говорити у овом раду, као и у овом зборнику.1 Општи је утисак да је развој политичких догађаја утицао на јењавање реформских процеса, који су се одвијали

1 Пољопривредни факултет у Новом Саду,односно Институт за економику пољопривреде и социологију села, званично је овлашћен за процену вредности капитала. То омогућује појединим члановима проценитељског тима, међу којима је и аутор овог текста, директан увид у проблеме из овог домена, чија су искуства и запажања управо и коришћена у изради овога рада.

2

по методу "stop and go"(крени - стани) и под снажним ефектима неповољних међународних околности.

Проблеми у пословању пољопривреде продубљивали су се из године у годину: недостатак обртног капитала, немогућност обезбеђења кредитних средстава за заснивање нове пољопривредне производње, високе каматне стопе по којима се пољопривреда задужује код банака, доспеле обавезе по кредитима из претходних година,неповољна позиција СРЈ на међународном робном и финансијском тржишту; инфлација, која се негативно одражава на пољопривреду, посебно на доходак пољопривредних произвођача; неликвидност предузећа, диспаритети цена инпута и пољопривредних производа на штету примарне пољопривреде, кашњење исплате откупљених пољопривредних производа, као и субвенција по основу премија и регреса и тд. С друге стране, циљеви економске политике у делу који се односи на пољопривредну производњу били су, између осталог, да се обезбеди прехрамбена сигурност земље, као и да се омогући извоз вишкова пшенице, кукуруза и индустријских прехрамбених производа.

Управо тај раскорак између жеља и могућности условљава нужност трансформације пољопривреде и прехрамбене индустрије. Нужност проистиче и због значаја пољопривреде и прехрамбене индустрије, као и због реалних потенцијалних могућности ових сектора привређивања.

Циљ трансформације је да се оптимално искористе расположиви производни капацитети, повећа обим производње, измени својинска, производна и организациона структура у корист ефикасности, рационалности и конкурентности, у циљу подмирења домаће тражње и значајног повећања извоза.

I

Основне карактеристике до (садашњег) стања пољопривреде СРЈ:

Брзи процес деаграризације, тј. смањивање удела пољоп- ривредног становништва са 72,3% (1948) на 14,1 (1996);

Релативно високо учешће активног пољопривредног станов- ништва у односу на развијене земље, где је то учешће знатно ниже (1.061.488 лица или 24,1% у 1991, односно 914.000 лица или 18,4% у 1999. г.). Међутим, с друге стране, у нас се десио

3

буран "рурални егзодус", који је довео до пражњења села виталном (младом) радном снагом. Због тога, као и због других фактора, нашу пољопривреду карактерише висок проценат натуралне производње;

Доминантно учешће приватних газдинстава: 85,0% обрадивих површина, 91,8% условних грла стоке, 97,15 укупног броја трактора, 82,5% друштвеног производа пољопривреде (према подацима из 1997. При том приватни сектор није оспособљен за крупну, масовну производњу;

Неповољна поседовна структура и уситњеност поседа на приватним газдинствима (3,5 ха обрадивог и 2,6 ха ораница по газдинству - што је међу најниже у Европи; 28% газдинстава има посед мањи од једног ха, а свега 4,5% газдинстава посед већи од 10 ха);

Релативно ниско учешће сточарства у структури пољопривредне производње (39 одсто у односу на 60 - 75 одсто колико износи у развијеним земљама Европе);

Низак ниво интензивности сточарске производње (0,46 условних грла стоке по ха обрадиве површине). Криза сточарства, у којој је све више угрожена основа за даљу репродукцију;

Висок ниво сенилизације и низак ниво професионалности при- ватних газдинстава (21% газдинстава има чланове који су млађи од 60 година; 44% газдинстава има само једног или је без активних чланова; 47% приватних газдинстава нема пољоп- ривредника);

Низак ниво робности приватних газдинстава (њихово учешће у откупу и реализацији пољопривредних производа на тржишту износи свега 36%). Поред наведених фактора на ово утиче и неповољан економскли положај пољопривреде као и демотивисаност пољопривредних произвођача, као последица тога.

Око 715 великих пољопривредних предузећа, као друштвену или државну својину поседује око 804.000 хектара укупног пољопривредног, а 635.000 хектара обрадивог земљишта, на коме је запослено око 80.000 радника. Просечна величина крупних пољопривредних предузећа је око 1.500 хектара. У досадашњем процесу трансформације ових предузећа није се много одмакло, тако да друштвени капитал у овој области још

4

увек нема јасно назначене власнике. Презапосленост, незаштићеност, неефикасност - само су неке од старих "бољки" друштвене својине, које је потребно "излечити" управо трансформацијом. Неповољан економски положај пољопривреде гуши и овај сектор и дестимулативно делује. У таквим околностима предузећа су претежно оријентисана на преживљавање и довијање.

Високо учешће пољопривреде у структури друштвеног производа (22,6% примарна пољопривредна производња; 8,6% прерада пољопривредних производа; 5,4% производња инпута за пољопривреду; све то директно износи 36,6%, а посматрано преко делатности које су индиректно повезане са аграром то износи око 50% укупног друштвеног производа). Ово говори о застарелој привредној структури, у којој доминира примарни и секундарни сектор, а не терцијални сектор (сектор услуга), као што је то у развијеним земљама. С друге стране, ово је последица споријег пада друштвеног производа пољопривреде од оног у привреди, што је допринело повећању релативног значаја и учешћа пољопривреде у друштвеном производу.

Низак ниво улагања у пољопривреду, што је последица неизграђеног система финансирања и кредитирања непри- лагођеног специфичностима пољопривреде и спором обрту капитала, с једне стране, и ниске акумулативне способности пољопривреде, с друге стране. Последица тога је, између осталог, застарелост пољопривредне механизације (чак око 70% трактора на друштвеним газдинствима Војводине старо је између осам и 15 година);

Спорији раст укупне пољопривредне производње у односу на ресурсну основу, као и екстензивна структура производње, погоршање техничко-технолошког нивоа пољопривреде и тд. Остварени производни резултати у 90 - им годинама показују тенденцију пада и у биљној и у сточарској производњи. Овај пад је праћен тенденцијом пада просечних приноса на свим линијама биљне производње, као и ниским нивоом интензивности сточарске производње. Сличне тенденције се испољавају у оба сектора својине, с тим што резултати производње приватних газдинстава показују мању варија- билност производње по годинама, што се може тумачити виталношћу овога сектора. На овакве тенденције утичу економски фактори, пре свега неповољан економски положај

5

пољопривреде (маказе цена) као и диспаритети цена који су присутни годинама и који су све гори, што дестимулативно делује на пољопривредне произвођаче, затим губитак тржишта, смањивање тржишта, неадекватна аграрна политика државе, неконзистентна економска политика, итд.

Осцилације у домену извоза, пораст увоза и дефицит спољно - трговинске размене пољопривредно - прехрамбених производа (100 мил.$ у 1996.г. и 300 мил. $ у 1997.г.). У десетомесечном периоду 1999.г. извоз југословенске пољопривреде и прехрамбене индустрије бележи пад од 21,7 одсто у односу на исто раздобље претходне године (272,5 милиона долара наспрам 348 милиона). Пад извоза утиче на могућности увоза репроматеријала и опреме, с једне стране, и на степен искоришћености капацитета (посебно у прехрамбеној индустрији), с друге стране. У структури извоза доминирају сировине а мање прерађени аграрни производи. Уочава се релативно мало учешће стоке, меса и прерађевина од меса, што је последица кризе сточарства.

Системи за наводњавање се користе само на 67.000 хектара или 1,4 одсто наших обрадивих површина, што је најмање у Европи и на самом дну светске лествице;

Израубованост земљишта као важног фактора производње у пољопривреди, као последица недовољне употребе вештачког и стајског ђубрива, запарлажености многих парцела земљишта итсл., што има за последицу пад приноса у биљној производњи.

Високо учешће трошкова исхране у струткури дохотка домаћинстава. У вези са овим је и драстичан пад куповне моћи становништва, што је све више ограничавајући фактор раста производње и укупне привредне активности;

Друге неповољности;

Основне карактеристике до (садашњег) стања прехрамбене индустрије СРЈ:

Релативно ниска искоришћеност капацитета, што се, уз постојећи број запослених, негативно одражава на продуктивност рада и међународну конкурентност наших прехрамбених производа.Таквом стању доприноси и затвореност нашег тржишта, које без конкуренције води монополизацији са

6

свим негативностима које она носи. При свему томе, административно арбитрирање државе, којој је често важнији социјални од економског аспеката, гуши овај витални део наше привреде. Маказе цена које су годинама отворене на штету пољопривредних производа, диспаритети цена који се погоршавају из године у годину, губитак тржишта, неадекватна аграрна политика државе - делују дестимулативно и на овај сектор наше привреде. Административно одређивање цена меса, млека, шећера, уља и брашна, негативно се одражава на прехрамбену индустрију, а посредно и на примарну производњу.

Капацитети у индустрији за прераду жита су недовољно искоришћени, опрема им је технолошки застарела, палета производа је недовољно широка;

Прерада млека и меса су важан сегмент прехрамбене индустрије, чије капацитете треба модернизовати, технички и технолошки оспособити за више фазе прераде. С тим у вези, нужно је веће пословно повезивање и веће улагање у развој сировинске основе (примарне пољопривредне производње), чија је преспектива управо у повезивању са овим деловима прехрамбене индустрије;

Капацитети за прераду воћа и поврћа су уситњени, технолошки неповезани и неусклађени. С обзиром да су њихови програми извозни, потребно их је реконструисати и модернизовати уз увођење светских стандарда;

Нестабилности у производњи шећера, због чега производњу шећера треба стабилизовати, уз претходно повећање површина под шећерном репом, као и уз повећање приноса. Тиме би се покриле домаће потребе а остатак извезао. Поред тога, тиме би се повећала производња сточне хране, која се заснива на нуз - производима ове индустрије (суви резанци, сточни квасац, меласа);

Производњу уља треба повећати уз претходно повећање површина под уљарицама, што ће омогућити задовољавање потрошње и истовремено повећање степена искоришћености капацитета ове и претходне агроиндустријске гране;

На тржишту многих аграрних производа доминирају спекула- тивне трансакције, што се негативно одражава на привредне токове;

7

Процес својинске трансформације, који је бржи од оног у примарној пољопривреди, треба наставити и проширити на остале аспекте трансформације.

II Својинска трансформација предузећа у Републици Србији одвија

се по Закону који важи од 31.10.1997. Процес који је отпочео и добијао у интензитету заустављен је НАТО агресијом на СР Југославију. Он је настављен у јесен 1999. године.

Приватизација као основни реформски потез успорена је, а успореним темпом се мења и привредна структура. Вишегодишње санкције и агресија НАТО још више су уназадиле напредовање на светским економским токовима тржишне привреде.

Проблем је међутим, и у томе што постојећи процес приватизације у нас има веома дуге рокове и остварује се у веома малом обиму и без изразитијег интереса за то. Разлози спорости су многобројни.2

Увођењем тзв. бесплатног акционарства није, наиме, остварен онај друштвени циљ и ефекат, јер је једноставно створено велико неповерење у акције. Радници су и даље, што се мора и разумети, много више заинтересовани да добију што већу плату, него за акције које име не доносе никакву зараду. Једноставно, досадашња искуства у примени Закона о приватизацији, па и преовлађујући модел поклона акција, није се није показао довољно привлачним, што намеће потребу промена и у законској регулативи.

Предузећима је остављено да сама одлучују да ли ће и када да уђу у процес својинске трансформације. То целом послу не само да даје веома неодређене временске оквире, већ га представља готово као "слободну вољу" појединих привредних субјеката, односно њихових руководстава. И када би се нека фирма одлучиула на овај корак јавност целокупног процеса није била довољно и потребно велика. Позиви на упис акција, наиме, нису објављивани у високотиражним дневним листовима, посебно када је реч о атрактивним, добростојећим и просперитетним фирмама. Ови позиви су најчешће објављивани у "Службеном гласнику". Читалачка публика овог гласника не поклапа 2 Политичка воља и економски разлози су, свакако, најзначајнији фактори. Међутим, ту је и бојазан неких актуелних управљачких структура од губитка својих функција (и привилегија) у власнички трансформисаној фирми. Ту је, наравно, и страх код запослених да ће изгубити радно место, затим јаки остаци самоуправних односа у многим предузећима (посебно у примарној пољопривреди) који теже status quo-у и против су оваквих промена.

8

се, очигледно, са широким слојем оних грађана који, на основу година рада у друштвеном сектору, имају одређена сасвим конкретна права у власничкој трансформацији, а то је готово целокупна пунолетна популација. Могло би се чак рећи да је објављивањем ових огласа у оваквом издању посебно привилегован слој менаџера, политичара и бизнисмена, који по "службеној дужности" или прате "Службени гласник" или су већ унапред обавештени када ће се у њему појавити "нешто занимљиво".

У предузећима која су објавила почетак трансформације акције могу да уписују пензионери и запослени, који раде и који су радили у фирмама са седиштем у Републици Србији, као и индивидуални пољопривредни произвођачи. Предности за добијање акција имају запослени и пензионери фирме која је започела процес трансформације. Ова предност, коју је Закон оставио тзв. инсајдерима - радницима фирме, за друге представља препреку. У великом броју фирми, посебно у онима које важе за добре, не преостаје акција за упис заинтересованима изван круга запослених. Када се уз то дода и лоша обавештеност, намерна или не, види се да је добар део оних који у тој приватизацији имају одрећена права, заправо лишен могућности да их реализује.

Код приватизације упис акција представља само први корак, свакако најважнији, у остваривању права. Када се једном постане акционар, на основу акција, стиче се неколико нових права, за чије остваривање је такође потребан активан и ангажован приступ - и појединца и друштва које заиста тежи да спроведе власничку трансформацију. Ту спада и право на слободно располагање акцијама, дакле и на њихову продају. Закон је ту одредио посебну динамику, према којој је у току прве године могуће продати десет одсто "бесплатних" акција, у наредне две године по двадесет, те у четвртој и петој години по двадесет пет одсто. Намера је била, свакако, да се акције заштите од пада вредности на тржишту, до чега би свакако дошло уколико би сви одмах кренули да продају све акције које су добили. Да ли је изабран најпогоднији начин да се то уради, друго је питање.

Додатно обезбеђење, садржано у Закону, јесте обавеза да се акције продају на организованом и јавном тржишту - на берзи, како би сви заинтересовани могли да виде колика је цена постигнута за акције појединих фирми. Због тога, ако се неко и одлучи да одмах прода неку од десет одсто добијених акција, требало би то да уради кроз технику берзанског пословања, која је - морамо и то да констатујемо - нешто апсолутно непознато најширем кругу потенцијалних и новопечених "акционара".

9

III

Трансформација пољопривреде и прехрамбене индустрије комплексан је и свеобухватан процес који се паралелно одвија у свим сегментима агроиндустије, економским механизмом мотивације. При том наука и образовање треба да имају посебно место и улогу. Због тога, бржи развој науке, технологије и усавршавања система образовања, односно квалитетан трнсфер знања од "лабораторије до њиве", постају изузетно значајни у процесу трансформације.

Производња аграрних инпута, пре свега хемијских срадстава и механизације, важан су чинилац пољопривредне произвоидње. У области хемијске индустрије неопходно је реконструисати оштећена постројења од НАТО - агресије (азотара "Панчево"), како би ова и остале фабрике минералних ђубрива могле да производе довољно за наше потребе. Развој индустрије пољопривредних машина и опреме треба ревитализовати, извршити њихову својинску, организациону, управљачку и производну трансформацију, у складу са захтевима домаћег и светског тржишта.

Посебну пажњу треба посветити непрехрамбеним ефектима пољо- привреде. То предпоставља боље коришћење нузпроизвода (сламе, кукурузовине, стајњака), производњу биодизела, алкохола и биогаса у добијању топлотне и погонске енергије, затим коришћење геотермалних вода, еолске и соларне енергије, итд.

Својинска трансформација предузећа у друштвеној својини је услов формирања ефикасних пословних система у агробизнису, која су конкурентна на домаћем и иностраном тржишту, са модерним менаџерским кадром и савременом организационом структуром. Тржиште капитала је, поред тога, кључни разлог власничке трансформације, јер оно најбоље обавља алокацију ресурса. Развој тржишта капитала је, наиме, примарни услов изградње тржишне привреде, која је значајна за функционисање свих сегмената привреде па и пољопривреде и прехрамбене индустрије.

Треба стимулисати "витална" породична газдинства са стеченом репутацијом, тржишним искуством, младом радном снагом, предузетничким духом и иницијативом, које треба финансијски пратити и стручно оспособљавати за тржишне услове привређивања. Ова газдинства се морају економски организовати у задруге - као пословне системе и бизнис организације.

10

Производна трансформација подразумева смањивање површина под житима, повећање површина под индустријским биљем, поврћем и крмним биљем. Истовремено треба обезбедити и повећање приноса по јединици капацитета а тиме и повећање производње у целини. Сточарство у струткури пољопривредне производње треба да има приоритетно место. Његова улога је вишеструка: у валоризацији радних и производних потенцијала; остварењу веће добити по грлу, по хектару и запосленом; одржавању и побољшавању плодности земљишта; укупној интензификацији и јачању извозне оријентације. То подразумева повећање броја и измену расног састава стоке, повећање меса и млека по јединици капацитета, повећање површина под крмним биљем, развој нових технологија у прпоизводњи сточне хране, итд.

Трансформација прехрамбене индустрије треба да се креће у правцу јачања и измени производне стурктуре у складу са захтевима домаћег и светског тржишта, примени светских стандарда и технологија и производњи високо - квалитетних и конкурентних производа.

Трансформација аграрне политике је значајан сегмент трансформације. Она треба да се преобрази од до(садашње) административне у аграрну политику засновану на макроекономским инструментима. У оквиру тога посебно место и улогу имају систем и политика цена. Цене аграрних производа треба да се образују на тржишту, уз усмеравање и евентуално ограничавање економским а не административним мерама. Систем заштитних цена треба да заштити економске интересе произвођача, као и пољопривреду у друштвено - економском развоју земље. Основни критеријум за утврђивање политике цена треба да буду трошкови и продуктивност рада. У политици цена треба респектовати интерне и екстерне паритете цена.

Динамичка стабилност односа између понуде, тражње и цена, односно прехрамбена сигурност становништва одржава се системом аграрних робних резерви. Механизам деловања робних резерви треба прилагодити специфичностима репродукције производње у пољоприивреди.

Важан сегмент аграрне политике је и политика подстицаја и субвенционисања аграрног извоза. Тежиште у извозној оријентацији наше агроиндустрије треба да буде на повећању извоза финалних производа, знања, технологија, инвестиционих и других пројеката и инжењеринг услуга. Наши производи треба да буду препознатљиви и конкуренти на светском тржишту. При свенму томе неопходно је

11

усаглашавање наших стандарда и прописа са одговарајућом међународним стандардима и прописима.

Важна је, исто тако, и политика и инстурменти увозне заштите агроиндустријских производа.

И на крају, неопходни су нови систем и политика финснирања агроиндустријске производње. То, између осталог, подразумева укључивање наше земље у светске финансијске организације и институције, развој и оспособљавање институционалних инвеститора за прикупљање средстава за финансирање аграра, институциона -лизација бенефицирања камата на пољопривредне кредите за одређене намене реалним средствима из Аграрног буџета, обезбеђење равноправне позиције аграра у оквиру укупног обима финансирања из примарне емисије.

Тим и другим мерама створиће се мотивациони механизам који ће привлачити капитал и рад у ову област привређивања у којој постоје могућности и перспективе.

Услов свих тих и низа других промена је другачији приступ економији (и аграрној економији). То подразумева промену до (садашње) економске свести привредних субјеката. Нужно је, наиме, враћање изворним начелима економије као науке и вештине домаћинског газдовања. При том је потребна слобода тржишта уместо патерналистичке улоге државе. Нужан је, с тим у вези, другачији третман пољопривреде. Мора преовладати свест о пољопривреди као профитабилној грани, која мора наћи адекватно место у стратегији привредног развоја.

* *

*

Трансформација наше привреде а у оквиру тога и пољопривреде и прехрамбене индустрије је нужност изазвана објективним економским законима и потребом да се одржи у жестокој тржишној утакмици, у којој се они који заостају немилосрдно економски кажњавају и сиромаше. Трансформација је процес у оквиру транзиције као прелаза из једног - до (садашњег) система у други - нови, модеран, тржишни

12

систем привређивања. Потребна је с тим у вези, свест о нужности промена.

Поред наведених општих и конкретних мера и акција које је неопходно предузети, када су у питању пољопривреда и прехрамбена индустрија, нужне су и следеће мере:

Чекање и оклевање да се уђе у приватизацију доводи до даље ерозије друштвеног капитала али и појава да се у ове процесе улази на ванинституционалан начин, што је друштвено штетно и економски нерационално, те га треба санкционисати. Залажемо се, наиме, за механизам који ће привлачити капитал и рад у ову област привређивања у којој постоје могућности и перспективе.

Неопходан услов структурног прилагођавања привреде је убрзање процеса приватизације путем доношења савезних и републичких прописа којим се повећава атрактивност овога процеса. Поред тога, за то је потребно да се заокружи и институционална инфраструктура, формира акцијски фонд, регистар предузећа, као и агенција за подстицање малих и средњих предузећа и за прилив страних улагања;

Неопходно је, ради убрзања овога процеса, да се донесу: закон о финансијском тржишту (ради афирмације овога тржишта), закон о инвестиционим фондовима, закон о стечају и нови закон о привредним друштвима. Наиме, досадашњи Закон о предузећима требало би преименовати у закон о привредним друштвима. Тим пре јер би нови закон, у складу са "језиком" развијених земаља, усвојио терминологију трговачког права;

Наставити процес недавно у нас званично уведене независне рачуноводствене ревизије као инструмента тржишне економије, којом се штите рачуноводствена начела и уводе рачуноводствени стандарди, што је услов стабилности финансијског система земље и примарни облик заштите свих власника капитала, без чега се не могу замислити сигурност инвестирања и успешни предузетнички подухвати појединаца и привредних субјеката;

Залажемо се за такву приватизацију која би нашу привреду учинила атрактивном и за страна улагања, јер без јасних својинских односа нема ни нових инвестиција.

Извоз мора постати кључна детерминанта привредног раста, те га треба стимулисати мерама економске и аграрне политике

13

државе, посебно извоз финалних аграрних производа и тзв. еколошких производа. При том се треба оријентисати на тржишта Русије и других пријатељских земаља, које прихватају економску сарадњу са нашом земљом, не условљавајући је политичким уценама и притисцима;

Мора се градити привредни систем компатибилан са светом (посебно са земљама ЕУ). С тим у вези треба уводити међународне стандарде у услове привређивања наших субјеката, као и нове (савремене) методе пословања, како би били конкурентни на иностраним тржиштима.

Према узору на развијену тржишну привреду, будућност је у малим и средњим предузећима. Развој малих и средњих предузећа вишеструко је користан. Мала и средња предузећа допуњују велике системе, флексибилна су за преоријентацију, лакше и брже уводе техничко-технолошке иновације, смањују цену радног места и имају важну улогу у неразвијеним сеоским подручјима. Позитивно утичу на привредни и друштвени живот и значајан су фактор уједначенијег регионалног развоја. Због тога је оправдано и потребно подржати њихов развој.

При свему томе пресудна је улога државе. Задатак државе је да створи транзицони амбијент, који ће предузећима и банкама омогућити да се прилагоде захтевима тржишне привреде. Улога државе је велика и у погледу стварања одговарајућег социјалног програма који треба да смањи тензије које се јављају услед кризе и губитка радних места и осталих проблема у вези са тим. Осим тога, веома је важно решити проблем све већих одлазака наших најбољих стручњака у земље развијене тржишне економије. Улога државе је и у изградњи адекватне институционалне, правне и тржишне инфраструктуре.

Укидањем санкција и успостављање сарадње са светом могу се очекивати значајнија побољшања у привредним кретањима уопште а у оквиру тога и у пољопривреди и прехрамбеној индустрији.

ЛИТЕРАТУРА

1. Дугорочна стратегија аграрног развоја, Министарство за пољопривреду, водопривреду и шумарство Републике Србије, Београд, 1999.

2. Дугорочна политика аграрног развоја СР Југославије, Савезно министарство за пољопривреду, Београд, 1999.

14

3. Пејановић, Р., Проблеми пољопривреде и прехрамбене индустрије и нужност трансформације, Опоравак југословенске привреде: изазови и могућности, Савез економиста Југославије, Београд, 1999, стр. 139 - 147.

4. Пејановић, Р., Тица, Н., Процена вредности капитала у пољопривреди, Летопис научних радова, Пољопривредни факултет, Нови Сад, година 23/1999, бр. 1-2.

5. Статистички годишњак СР Југославије 1998, Савезни завод за статистику, Београд, 1999.

6. Томић, Д., Поповић, В., Симоновић, В., Основе дугорочне аграрне политике СР Југославије, Институт за економику пољопривреде, Београд, 1999.

7. From plan to market, World Development Report 1996, Published for the World bank Oxford University press, Washington, New York.

8. Закон о својинској трансформацији, "Службени гласник РС", Београд, бр.32/97.

15

UDK: 65.012:63:351.82 Оригинални научни рад Original scientific paper

КОНЦЕПТ ОРГАНИЗОВАЊА ПОЉОПРИВРЕДЕ И ПРЕХРАМБЕНЕ ИНДУСТРИЈЕ У ПРОМЕЊЕНИМ ВЛАСНИЧКИМ ОДНОСИМА И МЕНАЏМЕНТ

Новковић, Н., Весна Родић1

РЕЗИМЕ

Власничка трансформација подразумева промене у привредном амбијенту и у самим пословним системима. Уређење привредног амбијента пољопривреде и прехрамбене индустрије је у домену државе (макро агроменаџмент), а управљање пословним системима у промењеним власничким односима и привредном амбијенту спада у домен агробизнис менаџмента (микро агроменаџмента).

Агробизнис менаџмент обухвата у основи три фазе интегралног управљачког процеса: планирање, организацију и контролу. Карактеристике успешног агробизнис менаџмента су: интегралност, хијерархичност, оптималност и ефикасан систем мотивације. Ефекти успешног менаџмента мере се економским критеријумима (ефективносшћу и ефикасношћу).

Кључне речи: Менаџмент, пољопривреда, трансформација

1.УВОД

Власничка и економска трансформација сваког привредног система подразумева промену две врсте односа. Односа између пословних система у привредном систему и односа у оквиру самих пословних система.

Основни задатак државних структура је да економским, правним и административним мерама обезбеде услове за ефективно и ефикасно пословање привредних субјеката у тржишним економијама. 1 Проф. др Небојша Новковић, ванредни професор, мр Весна Родић, асистент, Пољопривредни факултет, Институт за економику пољопривреде и социологију села, Нови Сад.

16

Када је у питању сектор аграра, овај задатак је још сложенији, обзиром на специфичности аграра као привредне делатности и стратешког значаја хране за сваку земљу.Уређење односа и стварање услова за успешно функционисање и развој агроиндустријског комплекса спада у домен макро агроменаџмента. Основни задаци макро агроманџмента су у домену:

регулације услова производње и пословања привредних субјеката, формулисања аграрне, а нарочито економске политике у аграру, формулисања фискалне политике и политике цена, регулације тржишта пољопривредних и прехрамбених производа, увозна и извозна политика за аграрне производе и инпуте за аграрну производњу и развојна политика у аграру.

Агробизнис менаџмент има кључну улогу у процесу власничке, производне и организационо-управљачке трансформације пословних система у пољопривреди и прехрамбеној индустрији.

2. ВЛАСНИЧКА ТРАНСФОРМАЦИЈА

Власничка трансформација значи дефинитивно напуштање друштвене својине и концепта права управљања на основу права рада и дефинисање својинског концепта управљања. Другим речима, власничка трансформација подразумева и управљачку трансформацију, јер својински концепт управљања подразумева да право власништва даје право на управљање. Како субјект који има право својине не мора и често нема монопол знања и монопол информација, који су неопходни за управљање, власник своје право управљања може да повери субјекту који има ова два неопходна услова за успешно управљање - менаџеру.

Промена власништва и промена управљачких права подразумева и промену основних циљева пословних система. Уместо максимизирања дохотка и зарада запослених, примарни циљеви власника пословних система су максимизирање економске ефективности (апсолутног мерила успешности) и ефикасности (релативног мерила успешности), односно максимизирање профита, продуктивности рада, економич- ности, рентабилности и повећање вредности акција пословног система на тржишту.

17

Остваривање промењених циљева пословних система подразумева из основе и промену концепта управљања који подразумева:

развијен информациони систем о пословном систему и окружењу, интеграцију и координацију пословних функција, хоризонталну и вертикалну производну синхронизацију, коришћење специфичности производних јединица (интерна концентрација и специјализација производње), разрађен систем мотивације (стимулације и кажњавања), максимално коришћење »фактора у минимуму«, економски оптимални ниво интензивности производње и оптималну структуру производње.

3. ПРОИЗВОДНО ПРЕСТРУКТУИРАЊЕ

Пољопривредну производњу већине пољопривредних пословних система код нас карактерише изразита екстензивност. У структури укупне производње доминира биљна, а у оквиру ње производња жита. Број условних грла стоке по хектару пољопривредних и обрадивих површина знатно је испод просека развијених европских земаља. Поред тога, непостојање регионализације и адекватне секторске специја- лизације онемогућава коришћење компаративних предности појединих подручја и/или сектора производње, а нарушене вертикалне везе у системима за производњу хране ометају економско повезивање појединих учесника у процесу производње пољопривредно-прехрамбених производа.

У таквим условима редефинисани економски циљеви неће се и не могу се остварити, уколико пословни системи у пољопривреди и гранама које се на пољопривреду наслањају (прехрамбена, део машинске, део хемијске, део текстилне индустрије и др.) претходно не изврше производно преструктуирање. Производно преструктуирање пословних система у пољопривреди и прехрамбеној индустрији, које је неопходно да би се реализовали редефинисани економски циљеви подразумева:

економско оптимирање интензивности линија производње, интегрално оптимирање структуре биљне и сточарске производње и прехрамбене индустрије (ако је у саставу пословног система) и

18

вертикално производно и економско повезивање (логистички ланци исхране).

Тек након таквог преструктуирања пословни системи биће способни да реализују у процесу трансформације дефинисане, пре свега економске циљеве.

4. ОРГАНИЗАЦИОНО-УПРАВЉАЧКА ТРАНСФОРМАЦИЈА

Као што је већ речено, у процесу власничке трансформације доћи ће до напуштања концепта управљања на основу права рада и дефинисања својинског концепта управљања. То ће довести и до промене основних циљева пословних система и напред описаног производног преструктуирања, што свакако подразумева и организациону транс- формацију пословних система.

Организациона структура, најзначајнији производ процеса организације (као фазе управљања) јесте и мора бити у функцији производне структуре, односно мора у максималној мери омогућити производно, организационо и економски рационално функционисање хоризонталних и вертикалних структура које у пољопривредној производњи постоје.

Организациона структура представља заправо поделу пољопривредног система на организационе нивое и у оквиру њих на организационе делове. Она дефинише односе између појединих организационих делова и односе делова према целини. Каква ће бити организациона структура неког пословног система зависи од низа конкретних организационо-економских и природних услова.

Агробизнис менаџмент или управљање пословним системима у области пољопривреде и прехрамбене индустрије кроз процесе планирања, организације и контроле, као фаза процеса управљања, усмерава активности пословних система ка остваривању њихових, у процесу власничке трансформације дефинисаних, циљева.

Планирање, као прва фаза менаџмента, треба да обезбеди: благовремено прилагођавање производње и пословања променама у окружењу, смањење времена и трошкова потребних за промене производње и пословања, смањење неизвесности и ризика,

19

синхронизацију и координацију активности у простору и времену, синхронизацију и координацију активности организационих делова, синхронизацију и координацију активности пословних функција, синхронизацију и координацију активности фаза производног циклуса, синхронизацију и координацију активности фактора производње и интегрално и ефикасно функционисање и развој.

Организација, као друга фаза, обухвата: организацију пословних система (утврђивање њихових формалних граница), организацију пословања (уређење односа између појединих пословних функција), организацију производње (усклађивање чинилаца производње у производном процесу) и организацију рада (усклађивање људског фактора са средствима за у пословним активностима).

Организација је форма (одело) у којој се уређују производња и пословање пословног система и они могу да буду успешни само уколико имају адекватну организацију.

Контрола, као фаза управљачког процеса, подразумева праћење и оцену реализације процеса и циљева пословног система. Пошто у пољопривреди није могућа фазна контрола производа, контрола се спроводи кроз контролу реализације планираних активности (радних операција). У овој фази оцењује се ефикасност организационе струк- туре пословног система и уколико се констатују незадовољавајући резултати предузимају се корективне акције.

Специфичности управљања у пољопривредној производњи, условљене специфичностима саме производње и постојањем хоризон -талних и вертикалних производних зависности, манифестују се у свим фазама и на свим нивоима управљања. Вештина менаџмента пољопривредних пословних система управо је у томе да се максимално искористи потенцијална производна синергија и да се она валоризује кроз економску ефективност и ефикасност система у целини.

20

Основне карактеристике менаџмента пољопривредних и пољо- привредно-индустријских предузећа (или сељачког газдинства) су интегралност, хијерархија, оптималност и ефикасан систем мотивације.

Интегралност управљања подразумава да је предмат управљања пословни систем као целина, с циљем постизања максималне укупне ефективности, при дефинисаном нивоу ефикасности, као и да управљање подразумева и функционалне и развојне производне процесе, како би се максимални економски ефекти реализовали континуирано, током дужег временског периода.

Хијерархија значи да нису све пословне управљачке одлуке једнако значајне и обухватне. Она заправо значи неопходност поделе одлучивања између целине и делова, односно доношење стратешких и дела тактичких одлука на нивоу целине, а другог дела тактичких и свих оперативних одлука на нивоу делова.

Успешна реализација процеса производње у пољопривредним пословним системима зависи од:

менаџмента производње (управљачки подсистем) и саме реализације радног процеса – радне дисциплине и моти -вације (управљани подсистем).

Уколико је реч о великим пољопривредним и пољопривредно-индустријским предузећима, менаџмент производње подразумева постојање:

1. Трошковних пословних јединица (места трошкова) и

2. Стратешких пословних јединица (профитних центара).

Управљање трошковним пословним јединицама подразумева: управљање утрошцима и трошковима, развијен систем стандарда и норматива и њихово стално праћење и развијен информациони систем за праћење производње.

Основни циљ менаџмента у овим пословним јединицама је такво усмеравање пословних активности које води реализација плана, односно пожељним трошковима и натуралним резултатима.

Управљање стратешким пословним јединицама, које заправо прет- стављању места генерисања профита, обухвата не само натуралне резултате и трошкове, већ и економске резултате.

21

Ефикасност менаџмента битно одређују и начин (стил) руковођења и систем мотивације, који подразумева и награђивање и кажњавање и мора бити јасно дефинисан, економски и тржишно оријентисан и усклађен са стилом руковођења. Основни циљ менаџмента је економски (максимизирање економских ефеката производње) и сви други циљеви (техничко-технолошки, производни, социјални, еколошки и др) морају бити у функцији економског циља.

5. ЗАКЉУЧАК

Успешно функционисање пословних система из области пољопривреде и грана које се на пољопривреду непосредно наслањају у измењеним власничким односима у непосредној је вези са менаџментом ове области и то како макро (управљање на нивоу државе), тако и микро (агробизнис) менаџментом.

Макро агроменаџмент треба да створи привредни амбијент у коме ће ови пословни системи моћи успешно да функционишу и развијају се, док агробизнис менаџмент треба у процесу трансформације да обезбеди власничку трансформацију пословног система, која ће даље проузроковати његово производно преструктуирање и организационо-управљачку трансформацију.

Агробизнис менаџмент обухвата три фазе интегралног управљачког процеса: планирање, организацију и контролу и све су оне усмерене на остваривање економских циљева пословног система – економску ефективност и ефикасност.

Покидане вертикалне везе, које природно постоје у пољопривредној производњи, морају у процесу трансформације пословних система бити успостављене, јер се само у процесу вертикалне интеграције може остварити ефикаснија производња пољопривредно-прехрамбених производа и искористити компаративне предности на светском тржеишту. Наравно, вертикална интеграција не може бити директива, нити административним и политичким мерама изнуђена, већ само и једино заснована на капиталу и заједничким економским интересима свих учесника у ланцу производње хране.

Власничка трансформација је први корак у процесу укупне трансформације наших пољопривредних субјеката који ће омогућити економски оправдану вертикалну интеграцију, јер ће она условити и производно преструктуирање и организационо-управљачку транс- формацију и тако допринети стварању пословних система способних да ефективно и ефикасно послују и учествују на слободном тржишту.

22

6. ЛИТЕРАТУРА

1. Новковић, Н., Пајић, Ч. »Производна, организациона и управљачка трансформација пословних система у агроиндустрији, Зборник радова научног скупа »Развој пословних система у агробизнису«, Београд, 1995.

2. Новковић, Н. »Планирање и пројектовање« Пољопривредни факултет, Нови Сад, 1996.

3. Новковић, Н., Шомођи, Ш. »Агроменаџмент« ПКБ Центар за информисање, Падинска Скела - Београд, 1999.

4. Новковић, Н., Симановић, В., Церанић, С., Родић, Весна »Модел макроекономског управљања развојем пољопривреде«, Страте -гијски менаџмент бр. 1/99, Економски факултет Суботица, 1999.

5. Церанић, С., Новковић, Н., Родић, Весна, Ранковић, Р. »Квантитативни модел за управљање развојем пољопривреде« Зборник радова са XXVI СИМОПИС-а, Београд, 1999.

THE CONCEPT OF ORGANIZATION OF AGRICULTURE AND FOOD INDUSTRY IN CHANGED OWNERSHIIPS AND

MANAGEMENT

by

Prof. dr Nebojša Novković, mr Vesna Rodić

SUMMARY

The property transformation means changes both in economic environment and in business systems. Arranging of economic environment of agriculture and food industry is in the state domain (macro agrimanagement), and management of agribusiness systems in changed property relations and economic environment is in agribusiness management domain (micro agrimanagement).

Agribusiness management includes three phases of integral process of management: planning, organisation and control. The characteristics of successful agribusiness management are that it is integral, hierarchic, optimal and it has efficient motivation system. Effects of successful management measures by economic criteria (effectiveness and efficiency).

23

UDK: 631.151:330.111.62 (497.11) Оригинални научни рад Original scientific paper

ПРОИЗВОДНИ РЕЗУЛТАТИ ПОЉОПРИВРЕДЕ СРБИЈЕ СА АСПЕКТА СВОЈИНСКИХ ОДНОСА

Чобановић, Катарина, Милић, Д., Лукач, Мирјана1

РЕЗИМЕ

Имајући у виду да процеси транзиције у пољопривреди СР Југославије условљавају трансформацију носилаца пољопривредне производње, у раду се анализирају остварени производни резултати пољопривредних предузећа и земљорадничких задруга (друштвена пољопривреда) и приватних газдинстава (индивидуална пољопирвреда) Србије у седамнаестогодишњем раздобљу (1981-1997). Осим тога, у истом раздобљу анализирани су и производни резултати укупне пољопривреде Србије (друштвени и индивидуални сектор). При томе су испитиване неке важније линије биљне производње (пшеница, кукуруз, шећерна репа,сунцокрета, кромпир, јабука, шљива,грожђе) и сточарске производње (говеда, свиње, живина, кравље млеко и јаја). Изведена упоређења производних резултата друштвеног и приватног сектора пољопривреде указала су на постојање изразитих разлика, како у тенденцијама производње, тако и у нивоу производње. Упоређења биљне и сточарске произвондје указују на изразите разлике у тенденцијама, уз нагласак да су тенденције испитиваних сегмената сточарске производње неповољније од тенденција испитиваних сегмената биљне производње. Разлике су мање изражене уколико се испитивање изводи на нивоу укупно остварених резултата.

Кључне речи: линије производње у пољопирвреди, пољопривредна предузећа и задруге, приватна газдинства, биљна производња, сточарска производња

1 Др Катарина Чобановић, редовни професор, др Душан Милић, ванредни професор, дипл. инг. Мирјана Лукач, стручни сарадник, Пољопривредни факултет, Институт за економику пољопривреде и социологију села.

24

1. УВОД

Најважнији задатак при планирању развоја пољопривредне производње је правилно дефинисање развојне политике уз истовремено одређивање приоритета са опредељењем у правцу повећања пољопривредне производње, ефикасности привређивања, продук- тивности рада, елиминисања структурних неусклађености и раста укупног прихода. У складу са напред изнетим, потребно је прокламовати заједничку развојну политику, кредитно-монетарну политику, политику цена, инвестициону политику и заштитне мере пољопривреде.

Својинско преструктуирање друштвених газдинстава неповољно се одражава на интеграционе процесе у пољопривреди, с обзиром да су пољопривредни комбинати и остала друштвена газдинства преокупирана овим проблемима. Процеси својинског преструктуирања на друштвеном сектору су прилично успорени, а у многим случајевима дошло је и до дезинтеграција, јер се поједини делови предузећа конституишу у посебна предузећа. До оваквих појава већином је дошло код оних пословних система који су формирани под утицајем неекономских фактора. Распадом формираних репродукционих целина може се очекивати видно заостајање укупне пољопривреде што би се неповољно одразило и на економска кретања.

Последњих година пољопривреду наше земље карактерише стагнација у интеграционим процесима, па чак и дезинтеграциони процеси агроиндустријских система. Промене које се одвијају у пољопривреди, пре свега, се огледају у променама пољопривредне структуре, које се испољавају преко смањења броја друштвених предузећа, као и стагнацији или чак и смањењу њихове пољопривредне површине, а повећању броја земљорадничких задруга. Међутим, друштвена предузећа и даље су остала основни носилац развоја пољопривредне производње. У наредном периоду треба очекивати да ће се интеграциони процеси у пољопривреди одвијати у прожимању друштвеног и приватног сектора, при чему ће земљорадничке задруге или сличне организационе форме добити све већи значај.

Истовремено са променама које се дешавају у погледу пољо- привредне структуре и концентрације средстава за производњу, долази и до промена остварених производних резултата. Наиме, приноси основних ратарских усева показују неповољне тенденције кретања, како у предузећима, тако и у земљорадничким задругама. Међутим, у

25

пољопривредним предузећима се још увек постижу већи просечни приноси него у земљорадничким задругама.

Према томе, у нашој аграрној политици потребно је сачувати постојеће интеграционе репродукционе целине независно од својинског преструктуирања, које се неминовно намеће. На овај начин се могу остварити повољне претпоставке успешног развоја агроиндустријског система уз истовремено подстицање даљих интеграција агроиндус- тријског система на економским основама.

Циљ рада је да се статистичком анализом испитиваних линија биљне и сточарске производње прикаже пресек стања пољопривреде Србије са аспекта својинских односа, имајући у виду чињеницу да су у нашој пољопривреди присутна два сектора привређивања, друштвени и приватни.

Полазећи од претпоставке да процеси транзиције у пољопривреди СР Југославије условљавају трансформацију носилаца пољопривредне производње, у раду се анализирају остварени резултати пољоприв- редних предузећа и земљорадничких задруга и приватних (индивиду-алних) газдинстава. Осим тога, анализирају се и резултати укупне остварене производње оба сектора власништва.

Изведена упоређења друштвеног и приватног сектора пољопривреде треба да укажу на постојање евентуалних паралела или диспропорција између друштвене и индивидуалне пољопривреде Србије. Испитивање се односи на одабране линије биљне (производња пшенице, кукуруза, шећерне репе, сунцокрета, кромпира, јабуке, шљиве, грожђа) и сточарске (укупан прираст говеда, свиња, живине, укупна производња крављег млека, производња јаја) производње.

2. МЕТОД РАДА И ИЗВОРИ ПОДАТАКА

У раду су коришћени статистички подаци о резултатима остварене пољопривредне производње публиковани у билтенима Свезног завода за статистику "Ратарство,воћарство и виноградарство" и "Сточарство и рибарство", за одговарајуће године. Испитивање је засновано на подацима о оствареним резултатима друштвене и индивидуалне пољопривреде Србије у раздобљу 1981-1997. година.

Анализа важнијих линија биљне производње односи се на укупну производњу и принос по јединици површине. Анализа производних резултата важнијих линија сточарске производње односи се на укупан

26

прираст у производњи појединих врста меса, на укупну производњу крављег млека и укупну производњу јаја.

Упоређење и анализа производних резултата засновани су на основним параметрима дескриптивне статистике.

Применом регресионе и корелационе анализе изведена су упоређења линија производње друштвене и индивидуалне пољопривреде Србије анализиране у раздобљу 1981-1997.година.

Динамика и карактер производних резултата одабраних линија биљне и сточарске производње анализирани су утврђивањем годишње просечне стопе промене, на основу експоненцијалног тренда.

3. РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА И ДИСКУСИЈА

3.1 Остварена пољопривредна производња

У пољопривреди наше земље, а посебно на подручју Србије, испољена је тежња да се приноси по јединици капацитет што више приближе светским приносима. Међутим, није довољно само приближити се највећим светским произвођачима, већ такво стање треба одржавати дужи низ година, а то свакако зависи од утицаја многобројних фактора. Због тога су и истраживања у нашим научним институтима усмерена у правцу постизања високих и стабилних приноса, како у ратарској производњи, тако и у целокупној пољопривреди.

Обим остварене биљне производње је у функцији засејане пов- ршине, односно површине под засадом и висине приноса. Како се пољорпивредне површине у свету и код нас непрестано смањују због изградње различитих урбанистичких објеката и инфраструктурних објеката, повећани приноси по јединици површине треба да компензују смањење површина, и да на тај начин одрже и повећају обим биљне производње.

Приноси су значајан показатељ коришћења производних капацитета. Остварена производња у пољопривреди уопште, у директној је зависности од расположиве земљишне површине и висине приноса по јединици капацитета. На остварену производњу у пољопривреди значајно утичу природни услови, примењена агротехника и сортимент итд. Њихова неусклађеност или неповољност може да проузрокује смањење остварених производно-економских резултата.

27

3.2 Биљна производња

Резултати анализе остварене пољопривредне производње у ратарству, повртарству, воћарству и виноградарству односе се на следеће линије производње: пшеница, кукуруз, шећерна репа, сунцокрет, кромпир, јабука шљива и грожђе (Табела 1).

Производња пшенице у испитиваном раздобљу (1981-1997) показује изразиту тенденцију опадања у друштвеној пољопривреди (пољопривредна предузећа и земљорадничке задруге), док је у случају приватних газдинстава опадајућа тенденција производње праћена веома ниском стопом годишње промене.

Варирање производње пшенице веће је код пољопривредних предузећа и земљорадничких задруга, него код приватних газдинстава, иако је просечан принос пшенице по јединици површине друштвене пољопривреде (4,73 t/hа) знатно виши од одговарајућег просека (3,26 t/hа) приватних газдинстава.

Учешће приватног сектора у укупној производњи пшенице показује тенденцију пораста, уз годишњу стопу промене од 0,95%, док је учешће пољопривредних предузећа и земљорадничких задруга у укупној производњи пшенице са тенденцијом смањивања, уз годишњу стопу промене од -1,49%. У посматраном раздобљу (1981-1997) просечно учешће друштвене пољопривреде (пољопривредна предузећа и земљорадничке задруге) у укупној производњи пшенице је 36%, а приватних газдинстава 64%.

Просечно учешће друштвене пољопривреде (пољопривредна предузећа и земљорадничке задруге) у укупној производњи кукуруза у посматраном раздобљу је око 16%, са тенденцијом опадања, уз просечну годишњу стопу промене од -2,17%. Истовремено, просечно учешће приватних газдинстава у укупној производњи кукуруза је око 84%, са тенденцијом пораста, уз годишњу стопу промене од 0,45%.

Варијабилност производње кукуруза друштвене пољопривреде је већа (коефицијент варијације је 31,6%) у односу на исти показатељ приватних газдинстава (22,6%). Просечан принос кукуруза по јединици површине друштвеног сектора (5,64 t/hа) виши је у односу на одговарајући просек приватних газдинстава (4,05 t/hа).

28

ТАБЕЛА 1. Биљна производња Србије (1981 - 1997) (t)

Показатељи производње

Укупно

Пољопривред-на предузећа и

земљораднич-ке задруге

Пољопривред-на

предузећа

Приватна газдинства

Пшеница Просек 3097517,70 1125826,05 1071244,11 1971691,65 Коефицијент варијације (%) 20,3 27,1 29,7 19,1 Годишња стопа промене (%) -1,03 -2,14 -2,79 -0,32 Просечно учешће у укупној производњи (%) 100,0 36,0 34,2 63,9

Кукуруз Просек 5988034,05 958076,00 517750,40 5029960,05 Коефицијент варијације (%) 23,2 31,6 35,1 22,7 Годишња стопа промене (%) -2,06 - 4,14 - 4,93 -1,61 Просечно учешће у укупној производњи (%) 100,0 15,8 15,2 84,1

Шећерна репа Просек 3594782,35 2479774,94 2391637,94 1115007,41 Коефицијент варијације (%) 34,8 39,2 43,1 35,3 Годишња стопа промене (%) -4,68 -5,90 - 6,55 -2,07 Просечно учешће у укупној производњи (%) 100,0 67,9 64,3 32,1

Сунцокрет Просек 288589,17 163732,00 152077,30 124857,17 Коефицијент варијације (%) 33,7 30,3 32,0 49,0 Годишња стопа промене (%) 3,55 1,03 0,23 7,22 Просечно учешће у укупној производњи (%) 100,0 59,5 55,7 40,5

Кромпир Просек 838661,50 22290,00 19375,12 816371,50 Коефицијент варијације (%) 14,3 18,2 16,4 14,5 Годишња стопа промене (%) -0,78 1,13 0,10 -0,85 Просечно учешће у укупној производњи (%) 100,00 2,68 2,33 97,32

Јабука Просек 231403,60 94750,71 92021,29 136652,89 Коефицијент варијације (%) 20,2 38,6 39,6 18,9 Годишња стопа промене (%) -2,12 -6,14 -6,24 1,16 Просечно учешће у укупној производњи (%) 100,0 39,9 38,8 60,1

Шљива Просек 460105,58 11477,35 10590,71 448628,23 Коефицијент варијације (%) 26,4 54,6 58,6 26,3 Годишња стопа промене (%) -1,81 -8,02 -8,61 -1,61 Просечно учешће у укупној производњи (%) 100,0 3,2 2,3 96,8

Грожђе Просек 462287,58 76330,18 72241,59 385957,40 Коефицијент варијације (%) 21,7 22,9 25,1 23,9 Годишња стопа промене (%) -1,40 -2,26 -2,24 -1,39 Просечно учешће у укупној производњи (%) 100,0 16,3 15,9 83,7

Варијабилност производње шећерне репе и друштвене и индивидуалне пољопривреде, у посматраном раздобљу је значајно већа у односу на остале испитиване линије биљне производње, што илуструју коефицијенти варијације (Табела 1), а што је резултат

29

специфичног карактера производње овог усева, као и друштвено-економских услова производње.

Производња шећерне репе у посматраном раздобљу показује значајно опадање, при чему је просечна годишња стопа промене друштвеног сектора (-5,90%) знатно већа у односу на одговарајућу стопу приватног сектора (-2,07%).

Просечно учешће производње друштвеног сектора у укупној производњи шећерне репе (68%) карактерише тенденција опадања, са годишњом стопом промене од -1,47%. Просечно учешће производње приватних газдинстава у укупној производњи шећерне репе (32%) праћено је растућом стопом годишње промене од 3,05%.

Остварени седамнаестогодишњи просек производње шећерне репе по јединици површине друштвеног сектора (38,68 t/hа ) нешто је виши у односу на одговарајући просек приватнoг сектора (36,70 t/hа ).

Прозводња сунцокрета праћена је позитивним годишњим стопама промене, при чему производњу приватних газдинстава илуструје знатно виша стопа (7,22%) у односу на пољопривредна предузећа и земљорадничке задруге (1,03%). Просечно учешће друштвене пољопривреде у укупној производњи сунцокрета (59,5%) показује тенденцију смањивања, уз годишњу стопу просечне промене од -3,25%. Просечно учешће приватних газдинстава у укупној производњи сунцокрета (40,5%) показује тенденцију пораста (стопа је 6,77%).

Просечан принос сунцокрета по јединици површине друштвеног сектора (1,99 t/hа) незнатно је виши у односу на одговарајући просек приватних газдинстава (1,88 t/hа).

Производњу кромпира карактерише доминантно учешће производње приватних газдинстава у укупној производњи (97,3%). Међутим, производња кромпира приватних газдинстава у посматраном раздобљу показује благу тенденцију опадања, уз годишњу стопу промене од -0,85%.

Остварени просек производње кромпира друштвеног сектора (16,07 t/hа) знатно је виши у односу на просек приватних газдинстава (8,46 t/hа).

Производњу јабука друштвене пољопривреде карактерише тенденција опадања, уз годишњу стопу промене од -6,14%, док производњу приватних газдинстава карактерише растућа стопа годишње промене (1,16%). Остварена просечна производња јабука

30

друштвеног сектора (19,58 кг/стаблу) знатно је виша у односу на приватни сектор ( 15,43 кг/стаблу).

Просечно учешће производње јабука друштвене пољопривреде у односу на укупну производњу у анализираном раздобљу је око 40%, што је праћено опадајућом стопом годишње промене (-0,44%), док је учешће производње приватних газдинстава (око 60%) праћено растућом стопом годишње промене (3,30%).

Просечно учешће производње шљива друштвене пољопривреде (2,44%) у укупној производњи показује опадајућу тенденцију, што илуструје опадајућа стопа годишње промене од -5,82%.

Производњу шљива, како друштвене, тако и индивидуалне пољопривреде карактерише тенденција смањивања, при чему је стопа годишње промене друштвеног сектора (-8,02%) знатно виша од одговарајуће стопе индивидуалног сектора (-1,61%). Остварени просечни принос шљива друштвеног секотра (14,21 кг/стаблу) знанто је виши од одговарајућег просека (9,45 кг/стаблу) приватног сектора.

Производња грожђа друштвене пољопривреде показује опадајућу тенденцију (стопа је -2,26%), а производња приватних газдинстава, такође, показује опадајућу тенденцију стопа је (-1,39%).

Производња грожђа приватних газдинстава, у просеку, представља око 84% од укупне производње.

3.3 Сточарска производња

Посматране линије сточарске производње – говеда, свиње и живина (исказано у укупном прирасту) друштвеног и приватног сектора карактерише знатно виши ниво производње у потпериоду 1981-1990, и опадајући ниво производње у потпериоду 1991-1997. године.

Производњу говеда карактеришу приближно једнаке опадајуће стопе годишње промене у оба сектора власништва. Просечно учешће производње говеда пољопривредних предузећа и земљорадничких задруга је 15,5% од укупне производње.

Производња говеда друштвеног сектора показује изразиту тенденцију смањења у потпериоду 1991-1997. година, за који је карактеристична стопа промене од око -15%. Истовремено, учешће производње приватних газдинстава у укупној производњи говеда у потпериоду 1991-1997. година показују тенденцију пораста, са годишњом стопом промене од 2,90%.

31

Производња свиња и живине друштвене пољопривреде представља 24%, односно, 26% од укупне производње у посматраном раздобљу. Истовремено, просечно учешће производње свиња и живине приватних газдинстава у укупној производњи је око 76%, односно, 74% укупне производње.

У потпериоду 1991-1997. година производња свиња и живине пољопривредних предузећа и земљорадничких задруга показује изразито опадање, док је производња приватних газдинстава са растућим или стагнирајућим стопама годишње промене.

У потпериоду 1991-1997. година производња свиња пољопривредних предузећа и земљорадничких задруга показује изразиту тенденцију смањивања, са стопом годишње промене од –6,74%. У истом периоду производња свиња приватних газдинстава показује тенденцију пораста са стопом годишње промене од 4,58% (Табела 2).

Производња живине друштвеног сектора у потпериоду 1991-1997. година показује тенденцију смањивања (стопа: -21,63%), а производња приватних газдинстава тенденцију благог пораста (стопа: 0,71%).

У производњи крављег млека друштвени сектор карактерише тенденција опадања производње (стопа: -3,56%), а приватни сектор тенденција повећања (стопа: 4,21%).

Просечно учешће друштвеног сектора у укупној производњи крављег млека је 11%, са тенденцијом изразитог опадања у потпериоду 1991-1997. година (стопа: -6,20%). Доминантно просечно учешће приватних газдинстава (89%) у укупној производњи крављег млека у потпериоду 1991-1997. година показује благу тенденцију пораста (стопа: 0,77%).

Производњу јаја карактерише опадајућа тенденција, при чему је стопа годишње промене друштвеног сектора (-1,46%) виша у односу на приватна газдинства (-0,33%).

32

ТАБЕЛА 2. Сточарска производња Србије (1981 - 1997)

Показатељи производње

Укупно

Пољопривредна предузећа и

земљорадничке задруге

Пољоприв-

редна предузећа

Приватна газдинства

Говеда (укупан прираст) (т) Просек 284035,41 44107,59 37610,24 239927,82 Коефицијент варијације (%) 14,5 27,8 30,9 15,2 Годишња стопа промене

(%) (-0,95)* -2,78 -3,40 -2,74

Просечно учешће у укупној производњи (%) 100,0 15,5 13,1 84,5

Свиње (укупан прираст) (т) Просек 532610,20 127562,20 122243,20 405048,00 Коефицијент варијације (%) 10,2 17,7 19,8 12,6 Годишња стопа промене

(%) - 1,64

(1,89)* - 1,28

(-6,74)* - 1,58

(-8,31)* -1,80

(4,58)* Просечно учешће у укупној производњи (%) 100,0 24,0 23,0 75,9

Живина (укупан прираст) (т) Просек 139133,50 37374,12 30658,47 101759,38 Коефицијент варијације (%) 18,5 45,7 45,2 17,0 Годишња стопа промене

(%) (-4,94)* (-21,63)* (-22,74)* (0,71)*

Просечно учешће у укупној производњи (%) 100,0 26,1 21,4 73,9

Кравље млеко (000 л) Просек 1783135,05 195593,47 194564,94 1587541,58 Коефицијент варијације (%) 5,5 8,8 9,4 6,3 Годишња стопа промене

(%) - 0,11

(3,35)* - 1,22

(-3,56)* - 1,32

(-3,65)* 0,03

(4,21)* Просечно учешће у укупној производњи (%) 100,0 11,0 10,9 89,0

Јаја (у мил. комада) Просек 1749,47 399,29 338,58 1350,18 Коефицијент варијације (%) 6,7 18,1 17,9 7,6 Годишња стопа промене

(%) -0,60 -1,40 -1,60 -0,33

Просечно учешће у укупној производњи (%) 100,0 22,8 19,3 77,2

* Стопе су утврђене за потпериод 1991 - 1997. године.

Просечно учешће друштвеног сектора у укупној производњи јаја (23%) праћено је благом тенденцијом опадања, а просечно учешће приватних газдинстава у укупној производњи јаја (77%) карактерише тенденција благог пораста (стопа: 0,30%).

33

4. ЗАКЉУЧАК

Анализа остварених производних резултата неких важнијих сегмената пољопривреде Србије у седамнаестогодишњем раздобљу (1981-1997), изведена на нивоу укупно остварених резултата, као и резултата друштвеног и приватног сектора оправдала је у потпуности овакав приступ испитивању.

Остварени производни резултати друштвене пољопривреде (пољопривредна предузећа и земљорадничке задруге) и приватних газдинстава у значајној мери се разликују.

Остварени резултати испитиваних линија биљне производње у анализираном раздобљу показују тенденцију опадања, са изузетком производње сунцокрета, чију производњу карактерише растућа тенденција. Сличне тенденције се уочавају и у случају остварених резултата друштвеног и приватног сектора.

Остварени резултати испитиваних линија сточарске производње показују тенденцију пораста у потпериоду (1981-1990) и опадајућу тенденцију у потпериоду (1991-1997). Изузетак су производња крављег млека и производња свиња, које показују тенденцију пораста у потпериоду (1991-1997). Сличне тенденције се испољавају и у случају друштвеног и приватног сектора.

У неким случајевима се ипољавају дијаметрално супротне тенденције појединих производњи између друштвеног и приватног сектора. Тако, на пример, у потпериоду (1991-1997 година) произ- водња крављег млека друштвеног сектора показује изразиту тенденцију опадања, а приватних газдинстава тенденцију пораста.

Резултати производње приватних газдинстава показују мању веријабилност производње по годинама, што се може сматрати индикатором веће виталности, иако у већини случајева приватна газдинства имају знатно ниже приносе по јединици површине.

Приватна газдинства имају доминантно просечно учешће у укупној производњи у следећим производњама: кукуруз (84%), кромпир (97%), шљива (97%), грожђе (84%), говеда (84,5%), свиње (76%), живина (74%), кравље млеко (89%) и јаја (77%).

Добијени резултати испитивања показују да су остварени производни резултати у највећој мери, поред осталог, условљени и друштвено-економским условима привређивања југословенске прив- реде који су присутни у последњих 15-20 година.

34

ЛИТЕРАТУРА

Бајчетић Б.: Организација агроиндустријских система, Пољоп- ривредни факултет, Београд-Земун, 1985.

Чобановић Катарина, Милић Д., Бошњак Даница: Утицај опремљености друштвеног сектора пољопривреде на остварене приносе основних ратарских усева, Привредна изградња, број 3-4, Нови Сад, 1995.

Хаџивуковић С., Чобановић Катарина: Статистика: Принципи и примена, Пољопривредни факултет, Нови Сад, 1994.

Милић Д., Чобановић Катарина: Производна обележја пољоп -ривредних предузећа и земљорадничких задруга Србије и Војводине, Агроекономика бр. 22, Нови Сад, 1993.

Милић Д., Чобановић Катарина: Обележја земљишних површина друштвене пољопривреде Србије, Агроекономика бр. 24-25, Нови Сад, 1995-96.

Милић Д., Чобановић Катарина: Major features of land areas owned by social farms and cooperatives in Serbia. Scientific days of agricultural economics 5tr Congres, Gyöngyös, 1996.

Пејановић Р.: Трансформације друштвеног и приватног сектора пољо- привреде, Агроекономика, број 27, Тематски зборник “Аграр и својинска трансформација”, Пољопривредни факултет, Нови Сад, 1998.

Шомођи Ш.: Организација пољопривредних предузећа, Пољоп- ривредни факултет, Нови Сад, 1989.

35

PRODUCTION RESULTS IN AGRICULTURE OF SERBIA IN RESPECT TO OWNERSHIP RELATIONS

Čobanović,Katarina, Milić,D., Lukač,Mirjana

SUMMARY

The paper presents the results of the analysis of production results of enterprises and cooperatives (social sector of agriculture) and private households (private sector of agriculture) concerning the fact that the tranzition processes in agriculture of FR Yugoslavia have causal influence on the processes of the transformation of the subjets of production in agriculture. The analysis of production results relates to social and private sector of agriculture and to total agriculture of Serbia in the period of 1981-1997. There were examined the production lines of major crop and livestock productions: wheat, maize, sugar beet,sunflower, potato, apple, plum, grape, cattle, pigs, cow milk and eggs. The comparisons between social and private sector showed that there exist significant differences concerning the tendencies and the level of the achieved production results. The comparisons between cropt andlivestock production lines showed that the differences of their tendencies are very sharp. It is evident that the tendencies of the examined segments of the livestock production are less favourable then the tendencies of the examined segments of crop production. If the examination is directed to the level of total production (social and private sector), the differences between the investigated segments of the production are smaller.

Key words: production lines in agriculture, enterprises and cooperatives, private households, crop production, livestock production

36

UDK :628.003:338.435 (197.11) Оригинални научни рад Original scientific paper

ЕКОНОМСКО-ОРГАНИЗАЦИОНИ АСПЕКТИ СВОЈИНСКЕ ТРАНСФОРМАЦИЈЕ ВОДОПРИВРЕДЕ

У СРБИЈИ

Поткоњак, Светлана1

РЕЗИМЕ

Истраживања у овом раду односе се на изучавање економско-организационих аспеката својинске трансформације водопривреде у републици Србији. Полазећи од садашњег начина организације (јавно водопривредно предузеће, водопривредне организације) разматрани су могући облици учешћа приватног сектора као што су : потпуна приватизација, делимична приватизација, концесија, лизинг, БОТ/БОО систем, менаџмент уговори, уговори о сервисирању. Сви ови облици би могли бити примењени у процесу својинске трансформације и у нашим условима. Користећи резултате досадашњих истраживања на овој проблематици разматран је модел трансформације у нашим условима. Предлози иду у правцу формирања јавних корпорација на различитим нивоима као и јавних служби. У том смислу законска регулатива треба да буде прилагођена потребама својинске трансформације у овој делатности. Реорганизација водопривреде на овај начин требало би да има утицаја на побољшање њеног економског положаја као и државе у целини.

Кључне речи: трансформација водопривреде, јавне корпорације, облици и модел

1.УВОД

За разлику од пољопривреде водопривредна делатност се данас скоро у целини налази у државној и друштвеној својини (јавна водопривредна, општа и комунална предузећа). Само мали део ове делатности углавном из области коришћења вода налази се у приватној

1 Др Светлана Поткоњак, ред. професор, Пољопривредни факултет, Институт за економику пољопривреде и социологију села, Нови Сад.

37

својини (наводњавање, рибњаци, локални (кућни) водоводи, мале акумулације , водни транспорт и сл.).

Специфичност водопривреде и водопривредних грана условљава посебан приступ својинској трансформацији. За покретање овог процеса потребно је размотрити :

• правни аспект својинске трансфромације,

• економско-организациони аспекти својинске трансформације водопривредних објеката и система,

• начин финансирања трансформације водопривредне делат- ности.

У овом раду биће разматрани само економско-организациони аспекти својинске трансфромације.

2. САДАШЊИ НАЧИН ОРГАНИЗАЦИЈЕ ВОДОПРИВРЕДЕ У СРБИЈИ

Водопривреда се третира као делатност од посебног друштвеног интереса чији се значај повећава услед интензивног привредног развоја, урбанизацијом насеља као и развојем пољопривреде применом наводњавања.

Главни носиоци водопривредне делатности код нас према садашњој организационој структури, шема 1.,су : јавно водопривривредно предузеће "Србијаводе" - Београд са 4 водопривредна центра и 28 водопривредне организације.

Водопривредне организације су субјекти институционалног система управљања водама и повезане су са другим субјектима као што су : државним органима и институцијама (министарства, фондови) за поједине аспекте управљања водама (финансирање развоја и текуће делатности, планирање радова и сл.). Такође су повезане са оснивачима (корисницима, интересентима) као и са другим организацијама (пољопривредним, грађевинским, саобраћајним, туристичким, електропривредним и др.). Водопривредне организације, сходно Закону о водама обављају делатност из области заштите од штетног дејства воде, коришћења вода и заштите вода, шема 2.

38

Шема 1: Садашња организација водопривреде Figure 1: Actual organization of water resource management

ВОДОПРИВРЕДНИ ЦЕНТРИ

ВОДОПРИВРЕДНА ПРЕДУЗЕЋА

ЈЈВВПП ""ССРРББИИЈЈАА ВВООДДЕЕ"" -- ББЕЕООГГРРААДД

ВЦ "ДУНАВ" ВЦ "САВА" - Н.Б. ВЦ "МОРАВА" ВЦ "РАДОЊИЋ"-ЂАКОВИЦА

ЗАПАДНА БАЧКА БАЧКА ДУНАВ КРИВАЈА СЕВ.БАЧКА СЕНТА СР "БАЧКА" ШАЈКАШКА ГОРЊИ БАНАТ СРЕДЊИ БАНАТ ЈУЖНИ БАНАТ ТАМИШ -

ДУНАВ ПОДУНАВЉЕ СИБНИЦА-

КРЊАЧА ПОЖАРЕВАЦ-

Пожаревац СМЕДЕРЕВО-

Смедерево НЕГОТИН -

Неготин

ГАЛОВИЦА - Земун ХИДРОСИСТЕ

Ср. Митровица "САВА" - Шабац "ЈПМ" - Београд

Јужна Морава -Ниш ЗАП Морава - Чачак ЋУПРИЈА ВОДОПРИВРЕ-ДА -С.Паланка СМЕДЕРЕВО- Смедерево

ХС"ИБАР" - Приштина СВП"МЕТОХИ-ЈА"- Призрен

39

Шема 2. Послови водопривредних организација Figure 2. The business of water management organization

ЗАШТИТА ОД ШТЕТНОГ ДЕЈСТВА ВОДА

КОРИШЋЕЊЕ ВОДА И ВОДОТОКА

ЗАШТИТА ВОДЕ И ВОДОТОКА

Заштита од поплава и леда

Заштита од ерозије и бујица

Одводњавање земљишта

Регулациони радови на водотоцима

Одржавање објеката и постројења за заштиту од вода

Израда техничке документације, реконструкција и изградња мањих објеката и постројења за заштиту од штет. дејстава воде

Обезбеђење воде за потребе привреде

Одржавање објеката и постројења за потребе привреде

Обезбеђење, захватање и дистрибуција воде за јавне потребе

Одржавање објеката и постројења за обезбеђење, захватање, пречишћавање и дистрибуцију воде

Одвођење и пречишћавање отпадне воде из привредних организација

Одржавање објеката и постројења за заштиту вода од загађивања

Одвођење и пречишћавање вода из јавне канализационе мре

Одржавање објеката и постројења у оквиру јавног канализационог система Израда техничке документације, реконструкција и изградња водопривредних објеката и постројења

40

Познавање делатности као и интерактивних веза са другим организацијама - предузећима код ових организација има утицаја на избор одговарајућег облика трансформације.

3. ОБЛИЦИ ТРАНСФОРМАЦИЈЕ ВОДОПРИВРЕДЕ

Фактори који утичу на начин трансформације водопривредне делатности су бројни. Према досадашњим истраживањима из ове области [4] четири фактора најближе одређују прилагодљиве перформансе приватизације а то су :

• облик приватизације (нпр. дезинвестирање, БОТ систем - изгради користи -предај, концесије,уговор),

• одговарајућа структура у секторима власништва и начин да се највероватније изврше промене у времену,

• типови приватних компанија - ово укључује техничке и управљачке компетенције, домет њиховог деловања,

• регулаторни режим после приватизације.

Полазећи од садашње структуре водопривредне делатности код нас те тенденцијама у трансформацији које постоје у другим развијенијим земљама, облици приватизације који би највише одговарали нашим уловима размотрени су на шеми 3.

Сходно постојећем Закону о водам и Закону о својинској трансформацији потребно је извршити извесне измене што би омогућило реорганизацију управљања водама.

41

Шема 3 : Облици учешћа приватног сектора Figure 3 : Forms of private-sector involvement _____________________________________________________________

ПОТПУНА ПРИВАТИЗАЦИЈА

Потпуни трансфер средстава приватном сектору продајом средстава. Приватни сектор у том случају је одговоран за капиталне инвестиције, одржавање , погон и и прикупљање прихода.

_____________________________________________________________

ДЕЛИМИЧНА ПРИВАТИЗАЦИЈА

Држава продаје пропорционални део корпоратизованом предузећу или формира нову заједничку корпорацију са приватним сектором. _____________________________________________________________

КОНЦЕСИЈА

Држава закључује дугорочне уговоре, најчешће преко 25 година, с приватним предузећима, која су одговорна за све капиталне инвестиције, погон и одржавање. Након тога средства остају у својину јавном сектору. _____________________________________________________________

ИЗНАЈМЉИВАЊЕ (ЛИЗИНГ)

Дугорочни контакти ( најчешће 10 - 20 година али може бити и дуже). Приватни сектор одговара за погон и одржавање а понекад и за обнову средстава. Средства остају јавном сектору а главна капитална улагања су јавна одговорност. _____________________________________________________________

BOT/BOO (ИЗГРАДЊА-ПОГОН-ТРАНСФЕР/ИЗГРАДЊА-ПОГОН-ВЛАСНИШТВО)

Уговори се користе код изградње специфичне водне инфраструктуре, као што су велики резервоари за снабдевање водом. Приватни сектор је одговоран за све капиталне инвестиције и власништво док се не трансферишу до јавног сектора. Код БОО шеме, приватни сектор задржава власништво.

42

_____________________________________________________________

МЕНАЏМЕНТ УГОВОРИ

Краткорочни уговори, обично 5 година. Приватне фирме су само одговорне за погон и одржавање.

_____________________________________________________________

УГОВОРИ О СЕРВИСИРАЊУ

Једноставни уговори за обављање специфичних севиса. Овде се ради о накнадама за учињене услуге. Монтажа опреме, инсталације, мерења и сл.

_____________________________________________________________

4. МОДЕЛ ТРАНСФОРМАЦИЈЕ ВОДОПРИВРЕДЕ У НАШИМ УСЛОВИМА

Досадашња истраживања о трансформацији водопривреде препо- ручују више нивоа институционалне организованости [1 и 3] као што су :

I ниво : Формирање јавних корпорација за управљање водама и водопривредном имовином које би се односиле на део водног или мелиорационог подручја или подслив. Исте би биле самосталне организације а налазиле би се у посебним односима са другим субјектима институционалног система управљања водама :

• са одговарајућим државним органима и органима локалне самоуправе за поједине аспекте управљања водама ( нпр. за планирање и финансирање) ;

• са оснивачима (корисницима, интересентима) због чијег интереса су и формиране ;

• са другим водопривредним корпорацијама.

II ниво : Јавне водопривредне корпорације на нивоу водног подручја као мултифункционални управљачки ентитети у чијој надлежности би било отклањање конфликата функција између јавних водопривредних корпорација на мелиорационим подручјима. Овакве јавне водопривредне корпорације би такође управљале повереном им

43

јавном водопривредном имовином (водотоцима и водама) као и сопственом имовином. У управљачким телима биле би заступљене поједине интересне групе на водном подручју (пољопривреда, индустрија, саобраћај, комуналне делатности,насељена места, туризам и рекреација, еколошки покрети, јавне водопривредне корпорације са мелиорационог подручја у водном подручју, као и органи територијалне аутономије и органи централне власти).

III ниво : Јавне корпорације за управљање сложеним техничко-технолошким системима ( као што је нпр. ХС Дунав-Тиса-Дунав) које би биле повезане са јавним водопривредним корпорацијама на мелиорационим и водним подручјима као и са одговарајућим државним органима територијалне аутономије и локалне управе.

IV ниво : Формирање јавних служби. Ово би био посебан сегмент институционалног система управљања водама у којем би се налазио систем организација за снабдевање становништва водом и одвођење и третман отпадних вода. Требало би да постоје подручне и регионалне организације јавних служби. Ове организације би биле повезане са органима локалне аутономије и водопривредним јавним корпорацијама.

V ниво : Министарство вода би био највише орган извршне власти надлежан за управљање водним корпорацијама и системом јавних служби.

Процес својинске трансформације посматран по пословима који се обављају у водопривреди (који су приказани на шеми 2) разматран је у раду [5] где се предлаже :

• Код употребе и коришћења вода (снабдевање становништва водом, снабдевање водом индустрије, наводњавање, хидро- енергетика, пловидба, рибарство, спорт, туризам и рекреација на водама. Сви ови послови одвијају се на водним ресурсима који су у државној својини, па се држава може јавити или као власник система или објекта (нарочито вишенаменских) или као давалац концесије. Код извршења ових послова јавља се и приватни сектор [као инвеститор, власник или корисник (концесије) система или објекта]. У случају вишенаменског коришћења неког водног ресурса у коме учествује држава и више власника или концесионера, могуће је стварање корпорације. Ако су заступљени послови из области заштите од вода и заштите вода онда држава треба да има одлучујућу улогу у одлучивању. У свим случајевима водни ресурси остају у државној својини.

44

• Код заштите од вода ( уређење водотока, заштита од поплава, заштита од ерозије и бујица, одводњавање земљишта, каналисање насеља и индустрије) различито би се приступило трансформацији у зависности од врсте и карактера послова који се обављају. Одводњавање би требало организовати на задружном принципу тј. поново је потребно формирати водне задруге где би се задружни односи на прилагођен начин задржали као доминирајући вид власништва и организованости у овој својинској трансформацији. Код каналисања насеља и индустрије поред локалне власти или државне индустрије, ове послове могу преузети и приватници уз обавезну концесију добијену за рецепијент од државе. Експлоатација и управљање канализационим системима у случајевима заступљености више правних лица, могуће је реализовати путем корпорације. У местима са водоводом као и у индустријским зонама, најбоље је канализацију отпадних вода везивати за систем водоснаб- девања, како у фази градње тако и у експлоатацији. Одводњавање атмосферских вода, у случају сепаратних система, треба поверити држави - локалној самоуправи, али и приватном капиталу уз концесију на реципијент.

• Код заштите вода, на пословима пречишћавања отпадних вода нпр. требало би да буду обавеза локалне самоуправе или је у неким случајевима и ове послове могуће уступити приватном капиталу уз концесију на реципијент и/или цео систем. У случају великог броја загађивача у урбаним срединама са индустријским зонама могуће је организовати корпорације у којима држава заступа јавни интерс и брине се о стању реципијената.

• Контролу квалитета воде са катастром загађивача површин- ских и подземних вода организује и води држава - преко савезног и/или републичких хидрометеролошких завода или делом преко својих водопривредних предузећа. И овде је могуће давање концесије а и управљање путем корпорације.

• У случајевима када се ради о вишенаменским системима (као што су ХС ДТД, ХЕПС "Ђердап", акумулације, комплексни регионални системи водоснабдевања и комплексни регионални системи водотока "Радоњић", "Ибар", "Северна Бачка", "Надела" и др.) могућа је својинска трансформација система у целини или појединих намена. У свим случајевима држава треба да остане један од власника (ресурс, јавни интерес), а да

45

се приватни капитал јави или као концесионар за поједине намене или у делу целине, односно као купац дела система или објекта што би важило и за нове системе који су планирани за градњу.

• Комплекс послова који се односе на истраживање, студијске радове, пројектовање, изградњу система и објеката би такође би предмет својинске трансформације. Ако се ради о фундаменталним истраживањима, мерењима и осматрањима са катастром водних ресурса, система и објеката то ове послове треба да спроводи држава (Дирекције вода) преко ХМ завода, специјализованих научно-истраживачких института и других специјализованих институција. Она то спроводи или преко својих институција или давањем послова конкурсом, или непосредним избором, извођачу приватног и државног сектора. Код израда студија и пројеката поред оних који се раде у државним институцијама исти послови могу бити поверени и приватном сектору под условом да се раде по признатим методама и са одговарајућим подлогама. Послове грађења, одржавања и експлоатацију водопривредних објеката и система треба препустити приватном сектору. Системи и објекти који су значајни за Републику (постојећи и нови) чији је у целини или само у већем делу власник држава, могу концесијом бити поверени и приватном капиталу, који их самостално или заједно са државом гради, одржава и експлоатише.

Начини и предлози својинске трансформације у области вода разматрани су на Округлом столу посвећеном овој проблематици који је одржан у оквиру Новосадског јесењег сајма вода (септембра 1998. године). Препоруке у овом случају биле су у смислу :

• Прилагођавање Закона о водама потребама својинске транс- формације усвајањем адекватних дефиниција воде, водо- привреде и њених грана);

• Формирати (Законом о овдама и Законом о организацији управе) дирекцију вода као самосталну установу везану за Министарство пољопривреде или Министарство грађевина;

• Начин трансфромације у водопривреди треба да предлаже Комисија експерата у којој су са 70% заступљени стручњаци, научни радници - водопривредних специјалности ван установа власти ( 30% именује директно власт). Комисију формирати при министарству пољопривреде, водопривреде и шумарства или

46

при Министарству за економску и својинску трансформацију или при Савезу инжењера и техничара Србије.

• Држава треба прва да се изјасни о томе шта задржава у својој својини а шта у својој надлежности. При том би требало проучити и користити искуство земаља у транзицији Европе, Азије, Африке и Јужне Америке.

6. ЗАКЉУЧАК

Процес својинске трансформације у водопривреди републике Србије налази се на самом почетку. Сем постојеће законске регулативе која се односи и на друге делатности веома мало је рађено на проучавању начина трансформације ове делатности у пракси. Постоји веома велики број проблема које у овом случају треба решити.

Истраживања показују да су могући различити облици учешћа приватног сектора код ове делатности. Који облик ће бити прихваћен или препоручен зависи од врсте послова који се у водопривреди обављају.

Постоје различита мишљења о избору одговарајућег модела трансформације водопривреде у нашим условима. Према неким истраживањима потребно је формирати јавне корпорације на неколико нивоа, јавне служне као и Министарство вода. У циљу ефикаснијег функционисања овекве организације потребно је јасно одредити повезаност и одговорност појединих корпорација и јавних служаби код извршавања поверене им функције. Број корпорација као и територијални размештај ниеј био предмет истраживања.

Специфичност водопривредне делатности узимањем у обзир врсте послове који се обављају у појединим водопривредним организацијама и њихова трансформација, била је такође предмет истраживања . У овом случају разматрани су различити модуси трансформације водопривреде по њеним основним наменама и то : заштита од вода, коришћење вода и водотока и заштита вода и водотока. Конкретна решења која би се односила на трансформацију појединих водопривредних предузећа (јавног и осталих) нису била предмет разматрања.

За бржу трансформацију ове делатности сем побољшања у законској регулативи потребно је предузети студијска истраживања о избору најповољнијег начина трансформације ове делатности. При том могу

47

помоћи искуства других земаља које имају развијену водопривреду и које су одмакле у овом процесу.

7. ЛИТЕРАТУРА

1. Богдановић С. : Правни положај водопривредних организација у нашем упоредном праву. Докторска дисертација. Правни факултет, Нови Сад, 1994.

2. Correia J. : Selected Issues in Water Resources management in Europe. Instituto Superior Tecnico, Lisboa, Portugal, 1998.

3. Група аутора : Водопривредна основа републиек Србије. Институт за водопривреду "Јарослав Черни", Београд, 1997.

4. Rees J. : Regulation and Private Participation in the Water and Sanitation sector. Natural Resources Forum, Stockholm, 1998.

5. Стојшић М. : Да ли је и када вода роба ? Прилог расправи о својинској трансформацији у водопривреди Србије. Водопривреда, број 1-6/1999, стр. 175-178.

6. Закон о својинској трансформацији, "Службени гласник РС", бр. 32/97.

48

ECONOMIC - ORGANIZATIONAL ASPECTS OF OWNERSHIP TRANSFORMATION OF WATER RESOURCE MANAGEMENT

IN SERBIA by

Potkonjak Svetlana

SUMMARY

The research in this work refers to accomplishing the economic-organizational aspects of the ownership transformation of water resource management in the republic of Serbia. Starting from the current way of organization (the public water management eneterprise, WRM organizations) posible ways of participation of the private sector as : full divestiture, partial divestiture, concession, lease, BOT/BOO system, management contracts and service contracts were being considered. All of these forms could be applied in the process of the ownership transformation even in our condition. Using the results of the so far research on these specific problems. The model of transformation was being considered in our conditions. Suggestions move in the direction of forming the public corporation on the different levels the same as the public services. Therefore the legal law should be adjusted to the needs of ownership transformation in this sector. Reorganization of the WRM in this way should have an influence on improvement of its economical position the same as the state on the whole.

49

UDK:338.43(497.1) Оригинални научни рад Оriginal scientific paper

РЕГИОНАЛНИ АСПЕКТИ ДОПРИНОСА АГРОБИЗНИСА ПРИВРЕДНОМ РАЗВОЈУ

СР ЈУГОСЛАВИЈЕ У ПЕРИОДУ ПОСТСОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ТРАНЗИЦИЈЕ

Шеварлић, M.1

РЕЗИМЕ

У раду су, први пут у нас, приказани детаљни резултати регионално-компаративних истраживања доприноса агробизниса привредном развоју СР Југославије у постсоцијалистичком периоду транзиције (1990-1997), по секторима агробизниса (дофармерски, фармерски и постфармерски) и по макрорегионима у нашој земљи. Релативан пораст значај агробизниса у привредној структури СР Југославије потврђују и показатељи његовог учешћа у друштвеном производу (са 25,01% у 1990. на 32,47% у 1997. години) и народном дохотку (са 25,52% на 34,73%). Општа тенденција релативног пораста улоге агробизниса у привредној структури карактеристична је и за све макрорегионе у нашој земљи, али са значајним регионалним разликама доприноса агробизниса анализираним макроекономским показатељима - на чијим се антиподима и у 1997. години налазе Црна Гора (23,81% у друштвеном производу и 26,71% у народном дохотку) и Војводина (44,66% и 46,98%). Испољена тенденција аграризације наше привреде - која је инверзна општим економским законитостима привредног развоја - није резултат апсолутног пораста друштвеног производа и народног дохотка формираног у сектору агробизниса, већ је последица изразитије рецесије неаграрних делатности под утицајем опште познатих ретроградних услова привређивања у нашој земљи током анализираног периода.

Кључне речи: агробизнис (дофармерски, фармерски и постфармерски сектор), друштвени производ и народни доходак, инпути за пољопривреду (производња пољопривредних машина,

1 Проф. др Миладин М. Шеварлић, Институт за агроекономију, Пољопривредни факултет, Београд - Земун.

50

трактора и хемикалија за пољопривреду), пољопривреда, прерада пољопривредних производа (прехрамбена индус- трија, индустрија пића, производња сточне хране, производња и прерада дувана, занатска прерада), трговина пољопривредно-прехрамбеним производима (на мало, на велико и спољна трговина).

1. УВОД

У нашој агроекономској литератури постоје значајне разлике између појединих аутора у погледу делатности и нижих нивоа активности (исказаних по Јединственој класификацији делатности - ЈКД) које се укључују при дефинисању појма агробизнис, што условљава и разлике у домену квантифицирања његовог доприноса формирању друштвеног производа и народног дохотка - макроекономских показатеља релевантних за оцену места и улоге агробизниса у привредној структури земље.2 Стога су паушалне оцене и непотпуни показатељи о учешћу агробизниса у привредној структури СР Југославије веома присутни у нас, и то не само у бројним саопштењима ресорних политичара и функционера пословних и струковних асоцијација, већ и у научним и стручним радовима аграрних економиста.

То је иницирало потребу да се, за претходно дефинисани појам агробизниса који је могуће квантифицирати на основу доступних података из официјелних статистичких истраживања, сагледају промене макроекономских показатеља (друштвеног производа и народног дохотка) који детерминишу место и улогу тако дефинисаног агробизниса и његових појединих сектора у привредној структури СР Југославије - како за земљу у целини тако и за поједине макрорегионе.

Циљ рада је да анимира истраживаче из различитих области, пре свега аграрне економисте, да дају свој допринос дефинисању структуре агробизниса за дати ниво привредне развијености СР Југославије, настојећи да иста буде што је могуће више компаративна са структуром агробизниса у земљама са развијенијим тржишним економијама. Постизање научно-стручне усаглашености о структури агробизниса као субсегмента наше привреде представљало би полазиште за ново устројство официјелних статистичких истраживања, чији би резултати омогућили потпуније квантифицирање доприноса агробизниса прив-

2 Видети о томе у радовима: Николић Марија, Васиљевић Зорица (1997), Шеварлић М. (1999-а). и Шеварлић М., Закић Зорка (1998).

51

редном развоју земље. Актуелност таквог научно-стручног ангажовања потенцира и потреба релативно брзог преласка на нови начин класификације делатности усаглашен са земљама ЕУ, који је у нас de jure већ инагурисан 1996. године.3

2. МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА И ИЗВОРИ ПОДАТАКА

Све делатности и нижи нивои привредних активности система- тизовани по ЈКД разврстане су, за потребе овог истраживања, у три сектора агробизниса: дофармерски, фармерски и постфармерски.

У дофармерски сектор агробизниса укључене су три активности из делатности 01 - Индустрија, чије је функционисање у потпуности генерисано потребама пољопривредне производње, и то су, по шифрама из ЈКД: 011420 - Произодња пољопривредних машина, 011524 - Производња трактора и 011820 - Производња хемикалија за пољопривреду.4

Фармерски сектор агробизниса чини целокупна делатност 02 - Пољопривреда и рибарство.

У постфармерски сектор агробизниса укључене су поједине активности из три делатности систематизоване по ЈКД: 01 - Индустрија, 07 - Трговина и 09 - Занатство. Из делатности 01 - Индустрија у постфармерски сектор агробизниса, дефинисан са суфиксом - Агроиндустрија, укључене су четири активности 3 Закон о класификацији делатности и о регистру јединица разврставања, ″Сл. лист СР Југославије″, бр. 31/96. Овим законом установљено је 6 јединица разврставања субјеката привређивања према претежној делатности коју обављају: сектор, подсектор, област, грана, група и подгрупа. 4 У дофармерски сектор агробизниса, поред наведених подгрупа активности из делатности 01 - Индустрија, могли би сврстати и делове активности које у одређеном обиму обезбеђују енергетске сировине (дизел, бензин, моторна уља, машинска уља и масти, ...) или обезбе|ују транспортна средства, опрему и уређаје за потребе пољопривреде и агроиндустрија (камиони, приколице, хладњаче, технолошке линије, лабораторијска опрема, ...), што би захтевало и додатна истраживања ради квантифицирања делова макроекономских показатеља (друштвеног производа и народног дохотка) наведених активности које би требало укључити у тако детерминисану структуру дофармерског сектора агробизниса. Аналогно индустрији, и из других делатности (водопривреда, шумарство, грађевинарство, саобраћај, ...) могле би се издвојити активности за употпуњавање тако детерминисане структуре дофармерског сектора агробизниса.

52

прерађивачке индустрије које своје капацитете упошљавају доминан- тно на бази сировина пољопривредног порекла, и то са следећим шифрама по ЈКД: 0130 - Производња прехрамбених производа, 0131 - Производња пића, 0132 - Производња сточне хране и 0133 - Производња и прерада дувана.5 Из делатности 07 - Трговина у постфармерски сектор агробизниса, дефинисан са суфиксом -–Трговина пољопривредно-прехрамбеним производима (Трговина ППП), укључене су три активности са следећим шифрама по ЈКД: 070110 - Трговина на мало прехрамбеним производима6, 070210 - Трговина на велико прехрамбеним производима и 070310 - Спољна трговина прехрамбеним производима. Најзад, у постфармерски сектор агробизниса из делатности 09 - Занатство укључена је активност са шифром по ЈКД: 09017 - Занатска производња прехрамбених производа. Уједно, због функционалнијег сагледавања појединих сегмената постфармерског сектора агробизниса, обрачунати показатељи за све четири активности (из делатности 01 - Индустрија) које чине подсектор - Агроиндустрија и активност 09017 - Занатска производња прехрамбених производа, збирно су исказани и дефинисани са суфиксом - Укупно прерада (Σ прерада).

Обрачун показатеља о месту и улози овако дефинисаног појма агробизнис, урађен је на бази података о друштвеном производу и народном дохотку, по текућим ценама и по принципу чистих делатности, према листинзима Савезног завода за статистику - Комплексни годишњи извештај (КГИ-01) за наведене године.

5 У ову подгрупу активности из делатности 01 - Индустрија, у постфармерски сектор агробизниса могли би сврстати и делове активности које у одређеном обиму користе сировине пољопривредног порекла (нпр. производња коже и крзна, текстила, папира, ...) или активности које обезбеђују производе за исхрану људи (производња и прерада соли), што би, такође, захтевало и додатна истраживања ради квантифицирања друштвеног производа и народног дохотка наведених активности које би требало укљу~ити у тако детерминисану структуру постфармерског сектора агробизниса. 6 Без података о промету пољопривредно-прехрамбених производа у приватним радњама (СТР-овима), јер се за ту групу субјеката у трговини на мало наведени макроекономски показатељи исказују збирно за све врсте роба.

53

3. ДОПРИНОС АГРОБИЗНИСА ФОРМИРАЊУ ДРУШТВЕНОГ ПРОИЗВОДА И НАРОДНОГ ДОХОТКА ПРИВРЕДЕ

У анализираном периоду постсоцијалистичке транзиције привреде СР Југославије (1990 - 1997), обрачунати показатељи друштвеног производа (Таб. 1) и народног дохотка (Таб. 2) указују на значајну промену места и улоге агробизниса у привредној структури наше земље. Те промене се огледају у изразитом порасту учешћа агробизниса у структури друштвеног производа (са 25,0% на 32,47%) и народног дохотка (са 25,52% на 34,73%) привреде СР Југославије, што се може детерминисати као процес аграризације привреде наше земље - који се иначе сматра инверзним процесом у односу на законите тенденције економског развоја.

Међутим, посебно треба истаћи да релативни пораст значаја агробизниса у привредној структури наше земље није резултат апсолутног пораста вредности друштвеног производа и народног дохотка тог субсегмента наше привреде, јер величина тих макроекономских показатеља исказана по сталним ценама de facto незнатно осцилира око њиховог стагнантног нивоа у анализираном периоду.7 То значи да је аграризација наше привреде последица значајније рецесије неаграрних делатности, пре свега индустрије, чији макроекономски показатељи показују тенденцију и апсолутног и релативног смањивања у анализираном периоду.8 Констелација таквих односа између појединих привредних делатности и промена њихове позионираности у постсоцијалистичкој привредној структури наше зе-

7 Апсолутна вредност макроекономских показатеља пољопривреде - генератора развоја целокупног агробизниса у нашој земљи, по сталним ценама из 1994. године, осцилира између 4,063 млрд. у 1993. и 5,128 млрд. динара друштвеног производа у 1991. години, односно у истим годинама између 3,686 млрд и 4,623 млрд динара народног дохотка. 8 Апсолутна вредност макроекономских показатеља индустрије као генератора целокупне привреде и доминантне делатости неаграрног сектора привреде наше земље, исказана по сталним ценама из 1994. године, показује драстичан пад са 18,954 млрд. у 1990. на 7,755 млрд. у 1993. и уз благи пораст на 9,685 млрд. динара друштвеног производа у 1997. години, односно у истим годинама такође изразито смањење са 13,415 млрд. на 5,449 млрд. и затим успорени пораст на 6,822 млрд. динара народног дохотка.

54

ТАБЕЛА.1.- Учешће агробизниса у друштвеном производу привреде СР Југославије, по подручјима

55

ТАБЕЛА 2.- Учешће агробизниса у народном дохотку привреде СР Југославије, по подручјима

56

мље последица је деловања више узрочника који су битно утицали на измену нашег привредног амбијента, а пре свега дезинтеграције еx СФРЈ као јединственог привредног подручја, вишегодишњих економских санкција најпре ЕУ а затим и СБ УН, стратешких промена у међународним економским односима под утицајем процеса глобализације и, најзад, катастрофално девастирајућих последица бруталне агресије НАТО-а (24. март - 10. јун 1999. године).

Процес аграризације наше привреде у транзиционом периоду (1990 - 1997), према показатељима приказаним у Таб.- 1. и Таб.- 2, генерисан је првенствено порастом учешћа фармерског сектора - примарне пољопривредне производње (са 15,37% на 21,32% у друштвеном производу, односно са 16,08% на 23,63% у народном дохотку привреде СР Југославије) и постфармерског сектора (са 8,70% на 10,55% у друштвеном производу и са 8,69% на 10,85% у народном дохотку привреде СР Југославије). Међутим, насупрот тенденцији пораста заступљености фармерског и постфармерског сектора агробизниса, дофармерски сектор агробизниса истовремено показује тенденцију смањења учешћа у структури друштвеног производа (са 0,93% на 0,60%) и народног дохотка привреде СР Југославије (са 0,75% на 0,25%), а то није последица само напред наведених неповољних карактеристика привредног амбијента које су наступиле под утицајем спољних фактора, већ и деловања неких интерних фактора (значајно погоршан економски положај пољопривредних произвођача који у таквим условима екстензивирају производњу примарних пољо- привредних производа, отежани услови увоза сировина за индустрију аграрних инпута, пољопривредне механизације и резервних делова, ...). Уједно, будући да дофармерски и постфармерски сектор агробизниса карактеришу велики производни системи који су још увек доминантно у друштвеној својини, за ревитализацију њиховог циклуса производње недостају значајнија финансијска средства за кредитирање текуће производње и посебно за евентуална инвестициона улагања. Најзад, производни капацитети у дофармерском сектору агробизниса су пројектовани за задовољање потреба

4. РЕГИОНАЛНИ АСПЕКТИ ДОПРИНОСА АГРОБИЗНИСА ФОРМИРАЊУ ДРУШТВЕНОГ ПРОИЗВОДА И НАРОДНОГ

ДОХОТКА ПРИВРЕДЕ

Општа тенденција пораста учешћа агробизниса у привредној структури наше земље карактеристична је и за све регионе у нашој земљи, али са значајним разликама у погледу почетног нивоа, динамике

57

раста и достигнутог нивоа макроекономских показатеља по појединим регионима, као и у погледу заступљености одређених сектора агробизниса у појединим регионима.

Основни регионални антиподи су Црна Гора и Војводина, а редослед остала два региона идући од мање ка већој заступљености агробизниса у друштвеном производу и у народном дохотку привреде је Централна Србија и Косово и Метохија. Наиме, и поред пораста учешћа агробизниса у структури друштвеног производа и народног дохотка привреде сва четири региона у СР Југославији (Таб.- 1. и Таб.- 2), у обе анализиране године (1990. и 1997) најмања је заступљеност агробизниса у привредној структури Црне Горе (са 14,29% на 23,80% друштвеног производа, односно са 14,97% на 26,71% народног дохотка) а највећа у Војводини (са 39,53% на 44,66% друштвеног производа, односно са 39,73% на 46,98% народног дохотка).

Иако је неспорно да је релативно највећи значај агробизниса у привреди Војводине - нашем најатрактивнијем региону за производњу хране, потребно је истаћи чињеницу да се на том подручју смањује удео постфармерског сектора агробизниса са 16,34% на 15,79% друштвеног производа привреде те покрајине, што је последица смањења учешћа трговине на мало прехрамбеним производима (са 2,36% на 0,94%), односно изузимања релативно веће заступљености промета пољопривредно-прехрамбених производа реализованог преко приватних радњи у 1997. него што је то било у 1990. години.

Детаљнија анализа заступљености одређених активности и сектора агробизниса по појединим регионима указује да у Црној Гори (у обе анализиране године) и на Косову и Метохији (у 1997. години) нису заступљене активности које спадају у дофармерски сектор агробизниса. Тачније, производња трактора заступљена је само у Централној Србији, производња осталих пољопривредних машина заступљена је у Централној Србији и у Војводини, док је производња хемикалија за пољопривреду заступљена у Централној Србији и у Војводини (у обе анализиране године) а на Косову и Метохији само у 1990. години. Фармерски сектор и све активности постфармерског сектора агробизниса заступљене су у свим посматраним регионима наше земље, али са различитим нивоом доприноса одређених активности формирању друштвеног производа и народног дохотка привреде појединих региона.

Нажалост, треба очекивати да ће анализирани макроекономски показатељи и у 1999. години, за подручја где је могућа компарација података, указати на даљи пораст учешћа пољопривреде и агробизниса

58

у целини у структури друштвеног производа и народног дохотка - што ће бити резултат негативнијих последица НАТО агресије на неагране делатности него на аграрни сегмент привреде наше земље.9

5. ЗАКЉУЧАК

Привреду СР Југославије у периоду постсоцијалистичке транзиције карактерише општа тенденција аграризације, што представља инверзни процес у односу на законите тенденције економског развоја. Међутим, аграризација наше привреде није резултат пораста апсолутне вредности (по сталним ценама) продукције сва три сегмента агробизниса - будући да њихова вредност осцилира око стагнантног нивоа, већ је углавном последица вишегодишње рецесије неаграрних делатности у привредној структури наше земље.

Процес аграризације наше привреде (1990-1997) потврђује пораст учешћа агробизниса у формирању друштвеног производа (са 25,01% на 32,47%) и народног дохотка (са 25,52% на 34,73%), што је првенствено последица пораста учешћа фармерског сектора - примарне пољопривредне производње (са 15,37% на 21,32%, односно са 16,08% на 23,63%) а затим и постфармерског сектора агробизниса (са 8,70% на 10,55%, односно са 8,69% на 10,85%). Истовремено, дофармерски сектор агробизниса показује тенденцију смањења учешћа у структури друштвеног производа (са 0,93% на 0,60%) и народног дохотка привреде СР Југославије (са 0,75% на 0,25%).

Редослед региона идући од мање ка већој заступљености агробизниса у друштвеном производу и у народном дохотку привреде је: Црна Гора, Централна Србија, Косово и Метохија и Војводина. Регионални антиподи у обе анализиране године су Црна Гора и Војводина, а разлике заступљености агробизниса (1997) у друштвеном производу привреде крећу се између 23,81% (Црна Гора) и 44,66% (Војводина), а у народном дохотку привреде између 26,71% (Црна Гора) и 46,98% (Војводина).

9 Више о томе у радовима: Шеварлић М. (1999-б) и Шеварлић М. and Васиљевић Зорица (1999).

59

ЛИТЕРАТУРА

1. Николић Марија, Васиљевић Зорица (1997): Прехрамбена индустрија, Југословенски преглед (2), Београд, стр. 59-88.

2. Шеварлић, М. (1999-а): Акутни проблеми и могући допринос агробизниса опоравку и развоју југословенске привреде, Зборник радова "Акутни проблеми југословенске привреде - могуће алтернативе опоравка и развоја", Научно друштво економиста Југославије, Београд, стр.157-170.

3. Шеварлић, М. (1999-б): Последице НАТО агресије у пољо- привреди и прехрамбеној индустрији Југославије, Пољопривредна техника, Пољопривредни факултет, Београд-Земун.

4. Ševarlić, M., Vasiljević Zorica (1999): Influence of NATO Aggression on the Agri-business of FR Yugoslavia, Beyond the Peace - Information & Technology Transfer on Renewable Energy Sources for Sustainable Agriculture, Food Chain and NFA ′99, www.rcub.bg.ac.yu/∼todorom.

5. Шеварлић, М., Закић Зорка (1998): Глобална приватизација агрокомплекса - битан фактор развоја финансијског тржишта у Србији, Зборник радова Приватизација, финансијско тржиште и финансијске институције, Научно друштво економиста Југос- лавије, Београд, стр. 178-187.

60

REGIONAL ASPECTS OF AGRIBUSINESS CONTRIBUTION TO ECCONOMICALL DEVELOPMENT OF FR YUGOSLAVIA IN THE

POSTSOCIALISTIC PERIOD

by

Prof. dr Miladin M. Ševarlić

SUMMARY

In this paper are presented detailed results of regional-comparative research of agribusiness contribution to economical development of Federal Republic of Yugoslavia during the post-socialistic period, period of transition (1990-1997), by sectors of agribusiness (upfarming, farming and postfarming) as well as by macroregions in our country. Relative increment of agribusiness importance in economical structure of FR Yugoslavia is confirmed by parameters of its part in national income (from 25,52% to 34,73%). General tendency of relative increment of agribusiness in economical structure is characteristic for all macroregions in our country, but with great regional differences of agribusiness contribution in analyzed macroeconomic parameters –where on extremes in 1997 are Montenegro (23,81% in national income and 26,71% in total income) and Vojvodina (44,66% and 46,98%). That tendency of agrization of our economy - which is inverse with basic economical rules of economical development isn’t a result of absolute increment of national income and total income formed in sector of agribusiness, but it is a consequence of recession of nonagrar sectors of economy regarding to well known retrograde economical conditions in our country during the analyzed period.

Key words: agribusiness (upfarming, farming and postfarming), total and national income, inputs for agriculture (production of agricultural machines, tractors, chemicals for agriculture), agriculture, agriculture products processing industry (food processing industry, beverages industry, industry of livestock food, production and processing of tobacco, manual production), trading with agricultural and food products (wholesale, retail and export)

61

UDK: 332.74 Оригинални научни рад Original scientific paper

ПРОБЛЕМИ ВРЕДНОВАЊА ПОЉОПРИВРЕДНОГ ЗЕМЉИШТА

Словић, Д.1

- Да ли је могуће да један Телеком вреди као све оранице у Југославији?

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Реалност и објективност представљана економских категорија јавља се као један од централних квалитета стручне оцене у извештајима који се у вези са тим сачињавају а самим тим и политике која се на основу тих критеријума води. У том контексту реалност вредности имовине једне фирме или државе као целине, која се проценама утврђује у нашим садашњим условима постаје веома значајна чињеница, како за вођење политике власничке трансфорамције на нивоу националне економије, тако и пословне политике предузећа. У овом раду у центру интересовања налазе се критеријуми вредновања само једне категорије имовине а то је пољопривредно земљиште. Разлози да се забавимо овим питањем налазе се у чињеници да по уверењу аутора овог прилога југословенски економисти данас на овом сектору чине неопростиве грешке које могу бити фаталне за даљи развој нашег економског система у целини.

Проблем је у томе да систем вредновања пољопривредног земљишта у нашим проценама није разрађен нити се може оправдати ни једним валидним економским аргуметном. На ове чињенице указује се пре свега стога што се у професиохнланој јавности стиче утисак да је наш однос према земљишту као имовини нејасан,недефинисан и да еконмисти ове генерације недовљно јасно сагледавају значај овог питања за будућност и правилно одређивање економских инетереса овог народа управо у вези с тим.

1 Проф. др Драгољуб Словић, Виша пословна школа, Београд, Пољопривредни факултет, Земун.

62

Основни теоријски постулати о вредности пољопривредног земљишта

Основна предност пољопривредног земљишта над другим привредним ресурсима је у његовој неуништивости. По свим критеријумима вредновања па и оним који се користе у нашем закодновству, земљиште има вредност која је у свим резидуалима једнака а која се јавља као вечна константа управо стога што је оно неуништив привредни ресурс. Проблем је, међутим, у томе што је земљиште и неумножив ресурс па са тог становишта оно у будућности може бити “ретко добро“ и то много ређе и оскудније него што то данас исгледа. Из тих разлога овом реурсу се мора поклонити посебна пажња а земљишна политика чини основу економске политике будућности сваке па и ове земље.

Теоријски оријентисани економисти би по овој констатацији могли да истакну контратезу да су питања која се у овом прилогу обрађују већ давно разјашњена у економској литератури и да овакав начин мишљења припада дискусијама у нивоу интелектуалних аспирација неомалтузијанаца.Иако бисмо се са овом тезом могли сложити налазимо да у економској политици у земљи која се налази у економској транзицији и где се у кратком року решавају питања чије се последице преносе на дугу будућност занемаривање овог питања може бити опасно. Сасим конкретно: ова генерација економиста и политичара који доносе значајне одлуке може да упадне у опасне замке ако буде олако прелазила преко чињенице да је вредност пољоприредног земљишта као изузетно значајног економског ресурса потцењена до граница које се срећу у нашој стварности.

Тржишно оријентисани економисти ће ове аргументе негирати тезом да не треба много мудрости да би се доказалао колико нешто вреди. Вредност свега што се нуди и продаје на пијаци одређује понуда и тражња, дакле пијачни критеријум вредновања. Са те позиције и вредност земљшта се утрђује на тржишту и она је онолика колико се у датим оконостима за тај ресурс (па и земљиште) може добити. Ова теза руши сву аргументацију коју експлицирамо у овом раду.

Аутор овог прилога нема претензије да полемише са таквим ставовима јер би га свака расправа те врсте увукла у бесмилена доказивања. Очигледно је да аутор жели да руши баш такве доказе и стога указује на знатно шири приступ овој проблематици.

У најширем смислу проблем вредновања пољопривредног земљишта треба поставити на други начин и ствари свести на

63

елементарну логику која противуречи аргуметинма које смо већ истрошили у вези са старом економском тезом на којој су нас школовали која гласи “изађи на пијацу да би сазнао колико стварно вреди твој коњ“. Ствари ипак не стоје тако а за будућност овог народа и посебно популације која долази, значајно је да се данас определимо за разумну земљишну политику како бисмо те неуништиве привредне ресурсе сачували како у бонитетном тако и у власничком смислу.

Тачно је то да пољопривредно земљиште има ниску тржишну вредност и да она мерена овим мерилом има ниску вредност у проценама. Ако се овај феномен дубље истражује запажа се да је вредност земљишта код нас у периоду аграрне пренасељености која је била присутна у непосредном послератном раздобљу и све до половине 60 их година била релативно висока. У време када смо исфорсирали вештачку урбану пренасељеност створили смо услове да један стан у Београду данас има вредност еквивалентну са 200 хектара провокласне земље у зони од 100 километара. Такве диспропорције, које се јављају као наша моментална реалност ипак не могу бити правило за вођење дугорочне економске политике једне рационално организоване земље. Проблем је, дакле, у чињеници да се наша реалност, коју правдамо тржишним законима јавља као последица једне неразумне политике у прошлости у вези са фаворизовањем развоја градских насеља и занемаривањем појопривреде стварњем ситуације у којој се налазимо.

Очигледно је, дакле, да смо довели у сукоб краткорочну тржишну ситуацију и дугорочне националне интересе.

Из тих разлога у време док траје таква ситуација држава мора да регује на тај начин што ће да сачува вредност ресурса који чине њено најважније благо-пољопривредно змљиште и то у корист сопственог народа.

Из непосреднх искустава знамо да се паритети цена змљишта исте категорије и бонитета са идентичним педолошким карактеристикама у ширим регионима код нас јављају у релацијама цца 1:10.У свим овим случајевима аграрна насељеност и популациона концентрација је доминирајућа детерминанта одређивања цене појљопрвредног земљишта. У оваквом закључивању не узимамо у обзир екстремуме као што су они коју су се дешавали на Косову, који имају битно другачји смисао и оправдање и где економски фактори нису били од приоритетног значаја.

64

Које су последице грешака које данас чинимо?

Када је земљиште ниско вреднује, а то је данас случај са нашим ораницама, оно се може купити по веома ниској цени и постати влаништво страних лица ако нисмо довољно мудри да то схватимо. Апсурдна је чињеница да вредносо свих ораница ове земље једва да превазилази вреднсот јендог “Телекома“, а још апсурдније је то да наши економсти не запажају ову чињеницу и нико не реагује ако ни због чега другог оно да би изразио свој професионални став према појави потцењивања вреднсоти “НАШЕ ЗЕМЉЕ“. Уместо тога пропагирамо папагајску фразеологију по којој тржиште одређује вредност свега што се на њему нуди.

Вреде ли све југолосвенске оранице само 5 милијарди марака:питање је на које морамо дати одговор и истаћи свој револт против оног што се данас назива процена вредности ових реурса?

Заступам тезу да је за будућност ове нације опасна чак и пугубна помисао да се данас у име приватизације за коју се наравно залажем,ова иницијатива испусти и ова чињеница превиди.

Последице оваквих грешака могу бити такве да тапијски власници наше земље буду они који се по мишљењима многих економиста јављају као “спасиоци“ наше еконопмије који купујући јефтино “нашу земљу“ задржавају право да се према нама сутра односе као феудалци.Конкретно мислим да на овај начин можемо постати странци у својој рођеној земљи.

На ове чињние се мора указати најширој јавности и о њој се мора отворити дебата управо са циљем да наша земља заиста остане наша и да наше незнање и несналажење у овом времену не буде узрок трагедије будућих нараштаја.

То би, дакле, могле бити грешке које данас чинимо, односно које још не чинимо али стварамо амбијент да се реализује управо овакво стање.

Узроци потцењивања вредности пољопривредног земљишта

Економисти који уско размишљају полазе од постулата да свака ствар заправо вреди онолико колико будућег приноса може да донесе. То је наравно тачно али код земљишта важе специфична правила. Земљиште је бескарајни извор приноса и оно ствара услове за оства- ривање профита у бескрајном ланцу будућих година. Самим тим и

65

пословни приноси које оно доноси су безгранични. То практично значи да је његова вредност бесконачна. То би био став који заступам по питању вредновања пољопривредног земљишта и приговор еконо- мистима који у примени такозваног “Гордоновог обрасца“ који је уграђен у законски текст врше насиље над нашом стварношћу и нашИм професионалним разумом.

Други агруменат који се мора истаћи као реланост захетва да се анализи пословних приноса који су веома ниски у нашој пољопривреди посвети пажња и да се они не тумаче рачуноводтвеним методама.

У годинама које су за нама због разлога који су познати свим слојевима друштва терет недаћа смо доминантно пренели на пољопривреду која је због своје виталности једина била у могућности да издржи такав притисак. Њу смо претворили у акумуалциони базен за преживљавање целопуне популације. Због тога су профити које она остварује заправо само облик алиментације и оджавања социјалне равнотеже. Таква политика је очигледно била једино могућа у датој ситуацији и она се наравно негативно одражава на приносну спосбност пољопривреде. Стање је очигледно временски лимитирано на ситуацију у којој се земља налази и никако неби смело да буде подлога за економско вредновање пољопривредног земљишта у будућности.

Ако се ствари доведу у природно стање приносна способност наше пољопривреде је далеко већа од оне која се у нашим проценама нуди а то значи да је реална вредност пољопривредног земљишта далеко већа од оне која се у тим проценама утврђује. Када би се вредност пољопривредних усева у нашим пројекцијама развоја утврђивала регуларно ,дакле онолико колико би они реално вредели и по регуларним паритетима цела слика би се изменила. Проблем је, дакле, у томе што ми садашње неповољно стање пројектујемо у будћност уграђујући у њу садашње кризне паритете и економске односе. На основу кризне подлоге изводимо закључке за нормално стање а на основу петогодишње пројекције пословних приноса одређујемо вредност земљишта као реурса који би требало да траје вечно. То су економски парадокси на које се овим путем указује.

Из тих разлога ово питање треба да добије неопходну тежину и оно се мора посматрати у другом пресеку.Конкретно то значи да треба доградити прописе у овој области, посебно у делу који се односи на резидуалну вреднсот приноса које доноси пољопривредно земљиште.

66

Они (прописи) су нерегуларни и не могу се пирменити на добра ове врсте.

Овај проблем разуме се има и политичку димензију а пре свега ону која се односи на то дали наша земља може бити продавана страним лицима и која је граница таквог понашања. Сасвим конкретно смемо ли дозволити да у јендој генерацији власништво над овим ресурсима уступимо другима?

Како изаћи из пат стања?

Покрећући ово питање на изнет начин аутор очигледно не решава проблем већ целу проблематику враћа на почетак. То би био критички став оног економисте који би имао негативан однос према овом прилогу. Негативним тумачењем ове идеје дошло би се до закључка да се аутор залаже за то да се сви процеси морају зауставити док се не реши питање вредности пољопривредног змељишта. Као контрааргуменат би се могао истаћи став да се у овој тези пренаглашава вредност земљишта посебно имајући у виду да се највећи део појљопривредног земљишта већ налази у приватном сектору те да није предмет власничке трансформације.

Решење је очигледно у томе да се државно земљиште преда на коришћење субјектима који га већ користе али под дефинисаним концесионим условима и то у што је могуће краћем року. Када је у питању друштвено земљиште ту би требало изградити јасне ставове у погледу услова за отуђење власничких права па и хартија од вредности ако се куповином акција таквих фирми остварује овакво право.

Интересатно је да се ово питање на скоро исти начин појаваљује у свим земљама у транзицији и да неке од њих имају проблем да мање националне заједнице-националне мањине које припадају етничким групацијама суседних землаја показују интересовање за куповину земљишта стварајући на тај начин атмосферу да основна етничка група у некој не тако далекој будућности буде страна у својој земљи.Из тих разлога на овај проблем се не може гледати само из угла прописа о процени вредности капитала који су у овој области тотално неизграђени и решење тражити у примени “Гордоновог обрасца“.

Отварањем ове дискусије имамо смо један циљ а то је покретање питања: Колико вреди наша земља?

Економисти и наравно стручњаци других професија (социолози, политколози, агорноми, и други) нису дали ваљане одговоре а прописи

67

о утврђивању вредности капитала сувише упрошћавају ову пробле- матику сводећи је на информације које добијамо од општина а које служе за наплату пореза на промет. На овај начин се противуречи прописима о процени вредности капитала јер се осим три методе утврђене у њима у систем уграђује и четврта која уопште није у њему утрђена.

Ако је прихватљива теза да је вредност земљишта неодређена јер се рачуна са дисконтовањем пословних приноса остварних у бескрајно великом броју година онда се решење мора тражити у другачијем логицирању од оног које нуде позитивни прописи који се односе на једну апсолутно наизграђену конструкцију појма “дисконтовани новчани ток“. И сам појам дсконтованог нованог тока који одступа од вреднсоти приноса замагљује вредност капитала и у другим елементима па ваља отворити и ово питање у време када се улази у радикалну вланичку транфромацију.

ЗАКЉУЧЦИ

Процена вреднсоти капиатала је код нас узела маха, а изабрани модел власничке трансформације иако има многе недостаке, очигедно може да буде реализован. Крупније измене у њему, поготову оне рецесивног карактера могу да проузрокују веће штете него користи па пажњу наше професионалне јавности треба фокусирати само на она питања код којих се не смеју направити тако фаталне грешке као што их чинимо код пољопривредног земљишта. Треба, дакле, позвати економску професију да се по овом птању изјасни а трдњом да је вредност пољопрривредног земљишта по критеријуму који се нуди у закону бесконачна само сам желео да укажем на апсурдност решења која имамо на сцени. Ствари се морају конкретизовати и дићи на квали- тенији ниво.

Још једном ваља пдвући већ изречену мисао да не треба да дозволимо да наше незнање и несналажење у овом времену буде основ за економску дискредитацију поколења која долазе иза нас. Механичка тумачења прописа о вредновају капитала увлаче нас у то.

Као грађанин и научни радник дубоко верујем у то да су ове грешке пролазне и да наша економска професија има довољно снаге и знања да превазиђе овај проблем као и у то да смо спремни да о овом стручном питању отворимо распарву из чисто професиналног угла гледајући на њега из позиције јасне идентификације интереса генарације која доалзи иза нас. Потребно је да размишљамо у

68

релацијама дугог рока, дакле изван временског хорозонта нас који смо припадали овој генерацији да бисмо могли да превазиђемо овај проблем.

Основни циљ овог прилога био је да изазовем нашу професионалну свест и савест да се овим питањем забавимо и да по њему заузмемо јасан став најдубље верујћи да у нашем полтичком ткиву не постоји ни једна идеологија која у дугим роковима има другачије интересе и која не стоји на позицији да нашу земљу треба сачувати за наше народе.

69

UDK: 339.564:338.246.2:63 Оригинални научни рад Original scientific paper

СТРАТЕГИЈА ИЗВОЗА ПОЉОПРИВРЕДНИХ ПРОИЗВОДА У СВЕТЛУ СВОЈИНСКЕ ТРАНСФОРМАЦИЈЕ У АГРАРУ

Др Марко Радуловић1

РЕЗИМЕ

У раду се анализира повратна спрега која делује између производње и извоза аграрних производа и својинске трансформације и аграра. Сматра се неопходним пораст извоза аграрних производа, који је опао у периоду санкција и осталих тешкоћа које има Југославија. Надокнадити ово смањење уз симултано квантитативно и квалитативно повећање извоза актуелни је задатак југословенске пољопривреде. Нагласак се у прилогу ставља на опредељење за онај својински облик у аграру који у датом конкретном случају даје најбоље резултате, то јест који је најефикаснији.

До избијања кризе на простору бивше СФР Југославије извоз пољопривредних производа премашивао је увоз за око 100 милиона долара годишње. У периоду санкција, економских и других притисака на СР Југославију пољопривреда се трансфромисала из нето извозника у нето увозника са дефицитом у робној размени пољопривредно-прехрамбених производа с иностранством од око 160 милиона долара у 1998. години. Као тенденција то је неприхватљиво са становишта националних интереса и безбедности земље.

Извоз пољопривредних производа и хране у 1998. години био је погођен губљењем преференцијалног третмана на тржишту Европске уније, а у 1999. години НАТО агресијом и економским уценама ЕУ.

У циљу настављања позитивних трендова у развоју пољопривреде и села и отклањања последица НАТО агресије, стратегија развоја југословенске пољопривреде неопходно мора лебдети пред очима свим онима који конституишу југословенски садашњи и будући привредни систем и економску политику. Потребна је стимулација извоза и његово укључивање у билансе југословеснке привреде. Смањити увоз

1 Виши научни сарадник

70

свих оних производа који могу бити произведени у Југославији, а повећати извоз оних производа који могу наћи тржиште на међународном плану!

Кључне речи: пољопривреда, стратегија развоја, произвоизводња, извоз, транзиција, својинска трансформација, НАТО агресија, санкције.

Југославија по својим компаративним предностима има све услове за квантитативно повећање извоза пољопривредних производа. Овај извоз је актуелан и најургентнији у низу задатака који стоје пред југословенском привредом. Остварити извоз у циљу прибављања девизних средстава која су потребна за увоз репродукционог материјала и сировина без којих нема успешног обрта капитала главне су тачке југословенске стратегије средњорочног и дугорочног развоја аграра.

Тежак је то задатак у савременим условима. Наиме, подсећамо да је извоз пољопривредних производа из Југославије драстично опао и да је смањен у односу на период који је претходио санкцијама, а што је погодило мање или више све сфере привредног живота Југославије. Тако је, на пример, у 1997. години укупан југословенски извоз пољопривредних производа износио 70,6 милиона долара, а увоз пољопривредних производа 35,2 милиона долара, што чини свега 2,98% укупног југословенског извоза и 7,32% југословенског увоза.2

Значи потребно је поново достићи период у коме је југословенски извоз био неколико пута већи од садашњег, а затим повећати извозну квоту свих пољопривредних производа.

Југославија је у току 1980-их година предузела мере ка урбрзанијој тржишној трансформацији привредног система, укључујући и приватизацију, које је Југославија почела да спроводи пре свих земаља у транзицији. Међутим, под дејством неекономских чинилаца, у првом реду разбијања јединственог тржишта СФРЈ и неоправданих санкција Савета безбедности УН, ниво производње и друштвени производ су више него преполовљени, а токови стварања и расподеле друштвеног производа битно су нарушени. Процес структурних реформи готово је заустављен. У хиперинфлаторној 1993. години друштвени производ био је нижи за 56% од оствареног у 1989. години, а друштвени производ по становнику пао је са око 3.000 на 1.100 долара, што одговара нивоу из 1969. године. Стопа незапослености достигла је 25%

2 ИСТ, Тржиште, новац, капитал, бр. 1, 1998, стр. 59.

71

радно-способног становништва. Дуготрајна хиперинфлација, која је кулминирала у јануару 1994. године, разорно је деловала на укупну економску активност и стандард становништва.

Реализацијом Програма економског опоравка већ током 1994. године успостављена је релативна стабилност динара и цена, уз повећање друштвеног производа и пораст стандарда становништва. У периоду од 1994. до 1997. године постигнути су охрабрујући резултати. Постигнут је кумулативни раст друштвеног производа од 22,4%. Друштвени производ, по методологији привредних биланса (материјални концепт), достигао је 14,6 милијарди долара.

Бруто домаћи производ3 је 1997. године достигао 18,5 милијарди долара, мерено према методу СНА, а бруто домаћи производ по становнику нешто преко 1.700 долара. Обим спољнотрговинске размене и прилив иностраног капитала после суспензије (крај 1995. године) и укидања санкција (крајем 1996. године) знатно су повећани. Међутим, "спољни зид" санкција је задржан. Враћање преференцијалног третмана производима из СРЈ од стране Европске уније омогућило је додатно повећање извоза. Доношењем Закона о концесијама и Закона о својинској трансформацији даље је заокружен тржишни привредни систем и додатно су стимулисана страна улагања.

Захваљујући повољним условима у 1997. години постигнут је натпросечан раст друштвеног производа од 7,4%, при чему је индустријска производња повећана за 9,5%, а пољопривредна производња за 7,2. Вредност извоза била је већа за 32,7% и увоза за 17,2%. Међутим, и поред тога друштвени производ и коришћење капацитета још увек су између 55% и 60% у поређењу са 1990. годином. Упркос високим стопама раста извоза и увоза, забележен је велики трговински дефицит, који је већим делом покривен приливом страног капитала. Структурно прилагођавање, укључујући својинску трансформацију и свеукупно реструктурисање предузећа, није озбиљније започето.

На прелазу у 1998. годину задржана је повољна тенденција раста привредне активности, уз колебање курса и цена. Међутим, током године услови привређивања су погоршани. Због наводног нарушавања људских права и инсцениране "хуманитарне катастрофе" на Косову појачани су економски притисци на СР Југославију. Најпре су укинути 3 Од 1994. године, поред друштвеног производа, по методу привредних биланса (материјални концепт СЗС) за СР Југославију врше се годишње процене бруто домаћег производа по методу СНА.

72

преференцијали у трговини с Европском унијом. Средином године САД и земље Европске уније забраниле су инвестирање у СР Југославију, замрзнуле средства СРЈ у иностранству и даље ограничиле платни промет, што је попримило карактер оштре економске агресије против СР Југославије. Ове околности деловале су на ограничавање процеса структурних реформи, првенствено својинску трансформацију, динамику производње и извоза. У таквим околностима постигнути су скромнији резултати у односу на претходну годину.

ТАБЕЛА 1. - Важнији показатељи економских кретања Индекси - претходна година = 100 1995. 1996. 1997. 1997.

Друштвени производ: У ценама 1994. године

106,1

105,9

107,4

102,6

Индустријска производња Пољопривредна производња

103,8 104,2

108,0 101,3

109,5 107,2

103,4 94,1

Промет робе на мало (без апотека) - сталне цене

104,5

107,4

111,3

105,4

Извоз Увоз

...

... ... ...

132,7 117,2

106,8 100,5

Запослени у друштвеном сектору: 97,1 98,3 96,9 97,4 Цене и трошкови живота: Цене произвођача индуст. производа Цене произвођача пољопр. производа Цене на мало Трошкови живота

157,7

189,4 174,1 178,6

190,1

227,0 193,1 191,5

119,5

117,6 118,5 121,6

125,5

133,1 129,8 129,9

Просечне нето зараде (плате): Номинално Реално

202,8 113,6

189,2

98,8

147,3 121,2

132,4 101,9

Извор: Савезни завод за развој и економску политику, на основу података

Савезног завода за статистику.

Међутим, у отежаним условима пословања, који су се првенствено односили на појачано деловање спољног зида санкција, током године је поступно успоравана тенденција раста привредне активности. Основни подстицаји раста платежно способне тражње долазили су од личне потрошње и делом извозне тражње, јер је инвестициона активност знатно опала. Друштвени производ у 1998. години повећан је за 2,6%, уз раст друштвеног производа индустрије за 4%, раст осталих

73

производних делатности за 5,6% и пад пољопривредне производње за 6%. Вредност извоза порасла је за 6,8%, док је вредност увоза повећана за 0,5%.

Подаци наведени у претходној табели показују да су политички и економски притисци од стране САД и њених савезника у НАТО током 1998. године битно пореметили економску активност у СР Југославији, чија је привреда већ била исцрпљена дугорочним дејством економских санкција тзв. међународне заједнице. У марту 1999. године економска агресија на СР Југославију прерасла је у бруталну војну агресију. Током бесомучних ваздушних напада у периоду од 24. марта до 10. јуна 1999. године Југославији су нанете огромне материјалне штете које се процењују на преко 100 милијарди долара. Порушен је велики број индустријских и енергетских објеката, објекат саобраћајне и социјалне инфраструктуре. Разрушени су сви већи мостови, надвожњаци, ТВ предајници и др. Нанете су и велике штете цивилном становништву уз велики број људских жртава. На СР Југославију авиони НАТО алијансе изручили су 25 хиљада тона разорних експлозивних направа са осиромашеним ураном, а има индиција да су коришћени и забрањени хемијски и други отрови. Све то утицало је на загађење великих земљишних површина са несагледивим последицама по здравље становништва и пољопривредну производњу.

Опоравак пољопривредне производње започет у 1995. години заустављен је у 1998. години уз велике штете услед НАТО агресије у 1999. години хемијским и другим загађењем тла, спречавањем противградне заштите, због порушених капацитета за производњу вештачких ђубрива и средстава за заштиту биља, као и забраном увоза нафте и нафтних деривата за потребе пољопривредне производње.

Укупна пољопривредна производња у периоду 1995-1997. године повећана је за 113,2%, али је у 1998. години била нижа у односу на 1997. годину за око 6%. И поред тога обим производње био је довољан за задовољење билансних потреба земље. Подаци о пољопривредној производњи за 1999. годину нису још увек сређени, али се на основу подбачаја у производњи пшенице, воћарству и виноградарству очекује знатно мања производња него у 1998. години. Притисци НАТО и економска агресија на СР Југославију, посебно на Србију, настављају се и поред доношења резолуције 1244 Савета безбедности УН о Косову и повлачења свих војних снага СР Југославије са Косова.

У тешким условима међународних санкција пољопривредна производња представљала је један од стабилнијих сектора југословенске привреде, чиме су последице економских санкција и

74

економске блокаде биле ублажене. То потврђују подаци о кретању укупне индустријске и пољопривредне производње у периоду 1990-1997. године

ТАБЕЛА 2. Индекси укупне индустријске и пољопривредне производње 1990 = 100

1991 1992 1993 1994 1995 1996 1997 Индустрија 82 64 40 41 42 45 50 Пољопривреда 110 90 87 92 96 97 105 Извор: Статистички годишњак Југославије, 1998, стр. 210, 250.

Из наведених података се види да је у периоду после 1990. године праћеним разарањем бивше СФР Југославије, ратним сукобима у суседству СР Југославије, санкцијама "међународне заједнице" против СРЈ, економском блокадом и великим приливом избеглих Срба из српских земаља у Хрватској, из Муслиманско-хрватске федерације и расељених лица са Косова и Метохије, индустријска производња СРЈ опала је за 50%, док је у истом периоду пољопривредна производња била углавном стабилна са размуљивим варијацијама зависно од временских и климатских услова. То је свакако био фактор економске сигурности и безбедности земље.

Кретање пољопривредне производње по појединим областима такође показује разумљиве осцилације по годинама, али је у свим областима производња била релативно стабилна и већ у 1994. години, одмах по обустављању разорне хиперинфлације, достигнут је ниво из 1990-1991. године.

У следећој табели наводимо податке о пољопривредној производњи по областима у периоду 1992-1998. године. ТАБЕЛА 3. - Индекси пољопривредне производње, 1992-1998.

Претходна година = 100 1992 1993 1994 1995 1996 1997 1998

Пољопривреда – ук. 82 97 106 104 101 107 94 Ратарство 68 94 114 112 93 112 88 Жита 56 108 113 110 82 141 83 Индустријско биље 77 90 106 93 133 82 101 Повртно биље 87 82 117 117 98 110 ... Сточно крмно биље 78 88 119 114 99 113 ... Воћарство 97 112 82 83 171 78 96 Виноградарство 66 101 117 93 191 121 82 Сточарство 99 94 104 105 100 92 98

Извор: Статистички годишњак Југославије, 1998, стр. 209, Југословенски преглед, бр. 1-2, 1999, стр. 175.

75

У 1998. години предузимане су мере за побољшање услова привређивања у пољопривреди. Донети су Закон о претварању краткорочних потраживања из примарне емисије у дугорочне кредите, којим је репрограмирано око 760 милиона динара, и Закон о претварању кредита одобрених од банака носиоцима примарне пољопривредне производње и туристичке привреде у јавни дуг федерације. Продужени су и рокови отплате пореза и других обавеза. Оваква решења растеретила су примарну пољопривредну производњу старог дуга, али је остао проблем финансирања производње и чувања залиха пољопривредно-прехрамбених производа. Коришћени начини неинфлаторног финансирања текуће пољопривредне производње емитовањем комерцијалних записа, натуралном разменом, регре- сирањем производње минералних ђубрива и средстава за заштиту, дали су добре резултате. Нажалост, НАТО агресија на СР Југославију у пролеће 1999. године и настављена економска агресија на нашу земљу анулирали су је све напоре ка побољшању материјалног положаја пољопривреде. Ипак, и у таквим околностима пољопривредна производња бележи значајне резултате чиме се ублажавају негативне последице НАТО агресије и повећава економска и укупна безбедност земље. Наиме, и у отежаним ратним условима успешно је завршена пролећна сетва у 1999. години, тако што су премашене планиране површине под основним ратарским културама. Крајем маја 1999. године реализација програма сетве била је следећа. Извршен је план сетве сунцокрета, а пребачај је остварен код јарих жита (16,7%), соје (10%) и поврћа (19%). Подбачај је због неповољних временских услова забележен код кукуруза (4,1%), шећерне репе (23%) и крмног биља (7,9%). Каснијом сетвом побољшана је ситуација па се у овој години очекује добар род кукуруза.

Производња пољопривредних производа означава тек прву фазу у циклусу пољопривредне производње. Пољопривредни циклус је окончан тек кад пољопривредни производи стигну до коначног потрошача у непрерађеном или прерађеном стању, односно до иностраних потрошача путем извоза.

Највећи део прераде пољопривредних производа пре него што они стигну до крајњег потрошача обавља се у прерађивачкој, углавном у прехрамбеној индустрији. Прехрамбена као и друге индустрије које прерађују пољопривредне производе или производе средства за производњу, представља основу развоја и природни наставак

76

пољопривредне производње.4 Околност да Србија и СР Југославија располажу капацитетима за прераду пољопривредних сировина и одговарајућом инфраструктуром за пријем, чување и одржавање њиховог квалитета може се сматрати развојном предношћу читавог аграрног комплекса. Неопходна је модернизација технолошких поступака и прилагођавање захтевима домаћег и иностраног тржишта. Основа извоза треба да буде у прерађеним производима. Нажалост, после НАТО агресије ситуација у овој области из основа је измењена, али су основни капацитети прераде сачувани. Ипак, због тешкоћа у превозу услед разрушених саобраћајница и ембарга ЕУ на извоз нафте у Србију, прерада пољопривредних сировина је отежана.

TАБЕЛА 4. Планирани обим производње основних ратрских усева у 1999. год.

Култура

hа

Засејано hа

Планиран просечни принос t/hа

Планирана производња

(000 t) Пшеница 813.000 858.088* 3,8 2.587 Кукуруз 1.460.000 1.400.000 5,5 7.830 Шећерна репа 80.000 61.300 38,0 3.040 Сунцокрет 200.000 200.000 2,2 440 Соја 100.000 110.000 2,2 220 Дуван 8.000 ... 1,25 10 Кромпир 100.000 ... 10,0 1.000 Поврће 260.000 310.000 ... ... *) Озима и јара пшеница Извор: Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде РС и ПКЈ.

Продаја прехрамбених пољопривредних производа представља знатан део укупног промета у трговини на мало. У 1996. години продаја прехрамбених производа учествовала је са 25% у укупном промету у трговинској мрежи малопродаје.

Значајан канал реализације пољопривредно-прехрамбених произ- вода је извоз и увоз ових производа. До избијања кризе на простору бивше СФР Југославије извоз пољопривредних производа премашивао је увоз за око 100 милиона долара годишње. У периоду санкција, економских и других притисака на СР Југославију, пољопривреда се трансформисала из нето извозника у нето увозника са дефицитом у робној размени пољопривредно-прехрамбених производа с 4 Др Петар Ј. Марковић и др Јован В. Бабовић, Србија на прагу новог века – Погледи на будући развој пољопривреде и села, Београд, 1998, стр. 92.

77

иностранством од око 160 милиона долара. То је упола мање од дефицита у 1996. години, али као тенденција то је неприхватљиво са становишта националних интереса и безбедности земље.

Извоз пољопривредних производа и хране у 1998. години био је погођен губљењем преференцијалног третмана на тржишту Европске уније. У другој половини године пооштрен је режим увоза пољопривредно-прехрамбених производа и обезбеђене су нешто веће стимулације при извозу, тако да је дефицит битно успорен. У 1999. години извоз пољопривредних производа замро је услед НАТО агресије и економских уцена Европске уније.

У циљу настављања позитивних трендова у развоју пољопривреде и села и отклањања последица НАТО агресије, сви одговорни за формулисање и реализацију сада{њег и буду}ег југословенског привредног система и економске политике морају непрестано имати у виду стратегију развоја југословенске пољопривреде. Потребна је стимулација извоза и његово укључивање у билансе југословеснке привреде. Смањити увоз свих оних производа који могу бити произведени у Југославији, а повећати извоз оних производа који могу наћи тржиште на међународном плану!

Постизање равнотеже у овом процесу је значајно обележје овог подухвата. Свакако да уз захтев за квантитативним повећањем извоза паралено тече и настојање за квалитетом, који се изискује на међународнм тржишту. У овом погледу изгледи су се знатно побољшали, јер је све више фирми које добијају сертификате ИСО 9000 итд.

Уколико овај циљ који смо напред истакли повежемо са својинском трансформацијом у аграру онда нам се указује као врло адекватан усвојен принцип у Југославији. Он се састоји у томе да стратегија југословенског развоја предност даје оном својинском облику који је у датом случају најефикаснији. Ово питање је у тесној вези са величином фирми које је толико често третирано у економској литератури. Наше је становиште да ниједан од својинских облика у аграру не може бити занемарен, већ му треба дати место на лествици свих постојећих могућности. Потребно је подсетити да је Југославија имала специфичан пут развоја аграра, различит од оног у бившим социјалистичкимн земљама Југоисточне Европе. Наиме у Југославији и поред аграрне реформе после Другог светског рата није никада дошло до потпуног одузимања земље сељацима, као што је то био случај у осталим земљама Југоисточне Европе. Не задржавајући се овом приликом на иначе потребној анализи читавог периода после аграрне

78

реформе, неопходно је овом приликом подвући да је у последњем периоду дошло до враћања земље власницима којима је земља била одузета после Другог светског рата. Разуме се да овај процес није завршен али је у тесној вези са својинском трансформацијом.

Такође овом приликом наглашавамо широке могућности формирања задруга и јачања фундамената постојећих земљорадничких задруга и њиховог ефикаснијег привређивања.

Потпуности ради у анализи ових више него комплексних питања у разматрање укључујемо вертикалну и хоризонталну кооперацију свих фирми које раде у аграру без обзира на облик својине у коме се појављују. Конкретна ситуација у структури својинских облика у аграру и у сваком појединачном случају враћаће нас на почетни принцип који наука и пракса подржавају а за који смо се определили. То је напред истакнути принцип да је у аграру потребно подржати онај својински облик који даје најефикасније резултате.

STRATEGY OF EXPORT OF AGRICULTURAL PRODUCTS IN

VIEW OF OWNERSHIP TRANSFORMATION IN AGRICULTURE by

Dr Marko Radulović

SUMMARY

The paper deals with interrelationship between production and export of agricultural products, on the one hand, and ownership transformation in agriculture, on the other. It is necessary to increase the export of agricultural products, which declined in the period of sanctions and other difficulties faced by Yugoslavia. Offsetting this decline, with simultaneous quantitative and qualitative increase of export is the imperative for the Yugoslav agriculture. The paper stresses that the best ownership form in agriculture is the one which under given circumstances yields the best results, i.e. the most efficient ownership form.

Until the outbreak of crisis in former SFR Yugoslavia export of agricultural products exceeded import by some 100 million US dollars per year. In the period of sanctions, economic and other pressures on FR Yugoslavia, agriculture turned from net exporter into net importer with trade deficit of agricultural and food products amounting to some 160 million

79

dollars in 1998. This tendency is untenable from the point of national interests and security of the country.

Export of agricultural products and food in 1998 was affected by loss of preferential treatment on European Union market, and in 1999 by NATO aggression and economic coercion by the EU.

To continue positive trends in the development of agriculture and village and to eliminate the consequences of NATO aggression, all present and future economic system and economic policy makers must continuously have in view the strategy of development of the Yugoslav agriculture. Export must be encouraged and included in the balances of Yugoslav economy. Import of products that can be produced in Yugoslavia must be reduced, while export of products that may find buyers on the foreign market should be increased!

Key words: agriculture, development strategy, production, export, transition, ownership transformation, NATO aggression, sanctions.

80

UDK: 657.6:63(497.113) Oригинални научни рад Оriginal scientific paper

АНАЛИЗА ЕКОНОМСКОГ ПОЛОЖАЈА ДРУШТВЕНЕ ПОЉОПРИВРЕДЕ ВОЈВОДИНЕ НА ОСНОВУ ОСТВАРЕНИХ

ФИНАНСИЈСКИХ РЕЗУЛТАТА У 1998. ГОДИНИ1

Обреновић, Д., Вукоје, В.*

РЕЗИМЕ

У раду су анализирани производни и финансијски резултати пословања привреде, друштвене пољопривреде и прехрамбене индустрије у 1998. години, уз поређење са резултатима из претходних година. Истовремено је извршена и анализа економског положаја ових делатности у склопу активности које се чине у вези са власничком трансформацијом привреде. Акценат исраживања је на примарној пољопривреној производњи и прехрамбеној индустрији, при чему је у пољопривреди 1998. године привређивало 1.150 предузећа, а у прехрамбеној индустрији 406. Значај ових сектора привреде огледа се и у томе да запошљавају преко једне четвртине укупног броја радника друштвеног сектора привреде Војводине, као и у великој вредности имовине којом располажу. Остварени финансијки резултати у свим анализираним делатностима ниси задовољавајући, што се посебно огледа у исказаном високом губитку, као и израженој тенденцији његовог повећања у 1998. години у односу на претходну (привреда за 53%, пољопривреда и рибарство за 64% и прехрамбена индустрија за 196%). Процес власничке трансформације до сада није дао задовољавајућ резултат те је неопходно његово убрзање у циљу стварања услова за постизање бољих, производних, економских и финансијских резултата. 1 Рад представља део истраживања аутора у оквиру пројекта “Економско-организационе детерминанте у функцији оптималног развоја пољопривреде и прехрамбене индустрије”, финансираног од стране Министарства за науку и технологију Републике Србије. * ДР Десимир ОБРЕНОВИЋ, редовни професор, Мр Вељко ВУКОЈЕ, асистент, Пољопривредни факултет, Институт за економику пољопривреде и социологију села, Нови Сад.

81

Кључне речи: капитал, биланс, пословање, финансије, анализа, трансформација.

1. УВОД

Пословање привредних субјеката уопште, као и пољопривредних предузећа у 1998. години, остваривано је у отежаним условима услед продуженог дејства санкција из претходних година, високе стопе инфлације од 44,3%, неповољног утицаја природнох фактора и сл. Чак и у тако неповољним условима пољопривреда је остварила солидне производне резултате, које нажалост не прате и одговарајући финан- сијски ефекти, о чему најбоље говори податак да је у поређењу са 1997. годином нето губитак у привреди увећан за 53%, а у пољопривреди за 64%. Без обзира на све, мерама економске политике у области пољопривреде, напред наведене и друге тешкоће настојале су се ублажити одржавањем цена пољопривредних производа на одређеном нивоу, а такође се приступило процесу трансформације предузећа из области пољопривредно-прехрамбеног комплекса.

Овим радом се желе истаћи основне карактеристике пољоприврде друштвеног сектора Војводине, економски ефекти који су последњих година остваривани, и на основу тога указати на могућности и потребе трансформације овог дела пољопривреде.

2. ИЗВОР ПОДАТАКА И МЕТОД РАДА

У циљу што реалнијег сагледавања тренутног положаја друштвеног сектора пољопривреде Војводине и перспективе даљег развоја коришћени су подаци из завршних рачуна предузећа које прикупља и обрађује Организациона јединица ЗОП-а НБЈ у Новом Саду. Истовремено су, ради провере одређених допунских података, коришћени и завршни рачуни неких већих пољопривредних добара.

У раду су коришћени адекватни методи анализе, као што је рашчлањавање-квалитативна анализа и мерење-квантитативна анализа, затим метод поређења, математичко-статистичке и друге методе.

3. РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА

Друштвена пољопривреда Војводине располаже са значајним производним ресурсима који се огледају у броју и величини привредних субјеката, радној снази и капиталу. У 1998. години, која је

82

предмет анализе овог рада, привређивало је 1.150 пољопривредних предузећа, што је за 3,4 % више у односу на претходну годину. Ово повећање може се највећим делом тумачити издвајањем бивших економских јединица у самостална предузећа. У оквиру пољопирвреде и рибарства преко 70% предузеђа бави се ратарском производњом, при чему је број предузећа у овој грани у 1998. години порастао за 6,4%. Сточарском производњом се бави око 10% укупног броја пољопривредних предузећа што представља повећање за 3,7% у односу на 1997. годину. Пољопривредним услугама се бави око 15% укупног броја пољопривредних предузећа и њихов број је у 1998. години смањен за око 11%. У Војводини се рибарством у 1997. години бавило 21 предузеће, односно 23 предузећа у 1998. години. Ради илустрације интересантно је навести да је у укупној привреди Војводине број предузећа у истој години повећан за 2,8%. У оквиру делатности производња прехрамбених производа у 1998. години је забележен највећи пораст броја предузећа за 12,2%.

ТАБЕЛА 1: Структура пословне активе

Привреда Пољопривреда Прехрамбена индустрија

Ред. бр.

ПОЗИЦИЈА

1997. 1998. 1997. 1998. 1997. 1998. I Неуплаћени уписани

капитал 0.03 0.05 0.02 0.02 0.11 0.04

II Нематеријална улагања 1.1 1.2 0.2 0.3 0.9 0.8 III Основна средства 50.7 49.9 59.9 63.2 50.9 51.3 1 Земљиште,шуме и

вишегодишњи засади 7.4 7.1 30.5 32.1 2.2 2.4

2 Грађевински објекти 28.5 27.4 20.5 21.7 33.9 33.2 3 Опрема 8.7 8.6 5.9 6.3 11.6 12.1 4 Основно стадо 0.3 0.3 1.5 1.7 0.2 0.4 5 Алат, инвентар и остала

основна средства 0.1 0.3 0.1 0.0 0.1 0.1

6 Аванси и основна средства у припреми

5.6 6.1 1.3 1.4 2.8 3.0

Фиксна имовина (II+ III) 51.8 51.1 60.1 63.5 51.8 52.1 IV Дугорочни финансијски

пласмани 4.5 4.7 7.2 5.1 4.6 5.3

V Обртна имовина 31.6 30.2 24.5 23.2 35.6 32.8 VI АВР 0.4 0.4 0.4 0.3 0.6 0.2 VII Губитак 11.6 13.7 7.8 7.9 7.2 9.5 VIII ПОСЛОВНА АКТИВА

(I до VII) 100.0 100.0 100.0 100.0 100.0 100.0

83

Укупан број запослених радника у привреди Војводине у 1998. години износио је 361.649 (на основу стања крајем месеца) што је за 2.592 радника више у односу на претходну годину. Друштвени сектор пољопривреде Војводине у истој години је запошљавао 56.382 радника или за 2657 радника више у односу на претходну годину. Број радника у пољопривреди чини око 15,6% од укупног броја запослених у привреди Војводине. Прехрамбена индустрија такође бележи повећање броја запослених у односу на 1997. годину за 993 радника и у 1998. години тај број је износио 40.344 радника или 11,2% укупног броја запослених привреде Војводине. Другим речима, у пољопривреди и прехрамбеној индустрији запослено је преко једне четвртине укупног броја радника друштвеног сектора привреде Војводине.

У активи биланса привредних субјеката доминантно место заузима фиксна имовина (основна средства и нематеријална улагања) (таб.1). То је нарочито изражено у предузећима из области примарне пољопривредне производње код којих фиксна имовина чини 63,5% пословне активе, 51,1% код привреде у целини и 52,1% код прехрамбене индустрије. Учешће инвестираног капитала (дугорочни финансијски пласмани), као дела сталне имовине, у пословној активи прилично је ниско код свих делатност и креће се у распону 4,7-5,3%. Основна средства чине 49,9% пословне активе код привреде као целине, 51,3% код прехрамбене индустрије, а у пољопривреди је тај проценат највећи и износи 63,2%, што је и логично када се има у виду заступљеност пољопривредног земљишта. Структура основних средстава код привреде, пољопривреде и прехрамбене индустрије је доста различита и превасходно је условљена карактером саме делатности. У структури основних средстава пољопривредних предузећа најзначајније је учешће земљишта, што је и разумљиво, с обзиром да представља неопходан предуслов и основни фактор ове производње. Осим тога, структура одражава неотписану вредност основних средстава, при чему треба имати у виду да се пољопривредно земљиште не амортизује, док је за остала основна срeдства карактеристичан изразито висок проценат отписаности (опрема преко 80% и грађевински објекти преко 52%). У друштвеном сектору пољопривреде Војводине (државна, друштвена и задружна имовина) налази се око 670.000 ха пољопривредног земљишта.

У структури пословне активе удео обртне имовине код привреде у целини износи 30,2%, прехрамбене индустрије 32,8%, и пољопривреде 23,2%. Овако релативно ниско учешће обртне имовине првенствено је последица ниског нивоа пословне активности предузећа, услед чега се

84

структура пословне имовине помера ка фиксној имовини, а код пољопривредних предузећа, додатно, и последица природе саме делатности коју карактерише високо учешће сталне имовине.

TАБЕЛА 2: Структура пословне пасиве и анализа финансијске равнотеже

Привреда Пољопривреда Прехрамбена индустрија

Ред. бр.

ПОЗИЦИЈА

1997. 1998. 1997. 1998. 1997. 1998. 1 Готовина 1.5 1.1 0.4 0.4 1.3 1.2 2 Купци и др. потра-

живања из пословања 15.2 16.0 10.0 10.5 13.9 13.6

3 Краткорочни финан- сијски пласмани 1.0 1.1 1.6 1.2 0.9 0.7

4 АВР 0.4 0.4 0.4 0.3 0.6 0.2 I Ликвидна и краткороч.

везана средства (1 до 4) 18.2 18.5 12.4 12.4 16.8 15.7

5 Залихе сталне 13.9 12.0 12.6 11.1 19.5 17.4 6 Дугорочни финансијски

пласмани 4.5 4.7 7.2 5.1 4.6 5.3

7 Основна средства и нематре. улагања 51.9 51.1 60.1 63.5 51.8 52.2

8 Губитак 11.6 13.7 7.8 7.9 7.2 9.5 II Дугорочно везана

средства (5 до 8) 81.8 81.5 87.6 87.6 83.2 84.4

III ПОСЛОВНА АКТИВА (I + II) 100 100 100 100 100 100

9 Добављачи и др. обавезе из посл. 27.9 29.0 17.4 17.6 22.9 21.5

10 Краткорочни зајмови 4.6 4.4 4.1 3.1 4.5 4.0 11 ПВР 2.9 2.2 0.9 0.7 0.7 0.3 IV Краткорочни извори

финансирања (9 до11) 35.4 35.6 22.5 21.4 28.1 25.8

12 Дугорочне обавезе 4.5 5.2 2.5 2.7 2.9 3.9 13 Дугорочна резервисања 3.5 2.7 3.2 2.8 6.1 5.1 14 Капитал 56.6 56.4 71.7 73.1 63.0 65.1 V Капитал и дугорочне

обавезе (12 до 14) 64.6 64.3 77.5 78.6 71.9 74.1

VI ПОСЛОВНА ПАСИВА (IV + V) 100.0 100.0 100.0 100.0 100.0 100.0

Може се уочити високо учешће сопствених извора финансирања, посебно у пољопривреди (73,1%), док је то код прехрамбене индустрије и привреде у целини нешто ниже (65,1% односно 56,4%) (таб.2). Но, и поред тога што је задовољено традиционално финансијско правило, по

85

коме се структура пасиве сматра прихватљивом ако је однос сопственог и позајмљеног капитала 1:1, висок органски састав средстава (привреда 62,59%, пољопривреда 74,37% и прехрамбена индустрија 61,23%), висока стопа инфлације у посматраном периоду (44,3 %), као и ниска рентабилност и ликвидност, условљавају да се само код пољопривреде степен задужености може сматрати прихватљивим, али не и код прехрамбене индустрије и привреде у целини.

Посебно је уочљив неповољан однос дугорочно расположивих извора (капитал, дугорочне обавезе и дугорочна резервисања) и дугорочно везаних средстава (стална средства, сталне залихе и губитак), односно помереност дугорочне финансијске равнотеже ка дугорочно везаним средствима. Сваких 100 динара дугорочно везаних средстава покривено је са 78,96 динара дугорочно расположивих извора у привреди као целини, са 89,76 у пољопривреди и са 87,77 у прехрамбеној индустрији, из чега произилази да се значајан део дугорочно везаних средстава финансира из краткорочних извора (21,04% у привреди, 10,24% у пољопривреди и 12,23% у прехрамбеној индустрији).

Анализа дугорочне финансијске равнотеже на основу обртног фонда такође потврђује озбиљну поремећеност, односно указује на врло низак степен финансирања сталних залиха из обртног фонда (таб.3). Код пољопривреде је то 19,4%, код прехрамбене индустрије је тај проценат знатно повољнији (41,0%), али још увек незадовољавајући, док је за привреду у целини обртни фонд чак негативан, што значи да се сталне залихе финансирају искључиво из краткоричних извора.

Аналогно дугорочној и краткорочна финансијска равнотежа (однос ликвидних и краткорочно везаних средстава и краткорочних извора финансирња) је неповољна, тј. померена ка краткорочним изворима финансирања. Драстична поремећеност краткорочне и дугорочне финансијске равнотеже неоспорно упућује на закључак да предузећа не могу одржавати ликвидност, јер краткорочне обавезе брже доспевају за плаћање него што се врши ослобађање дугорочно везаних средстава. Теоретски, једина могућност за одржавање ликвидности у оваквој ситуацији је да се мобилизација краткорочно везаних средстава врши много брже од доспећа краткорочних обавеза, што је у условима пословања који владају на нашем тржишту практично немогуће остварити.

86

TАБЕЛА 3: Покриће залиха обртним фондом ( у 000.000 дин)

Привреда Пољопривреда Прехрамбена индустрија

Ред. бр.

ПОЗИЦИЈА

1997. 1998. 1997. 1998. 1997. 1998. 1 Капитал 55030 86632 11923 17607 6319 9910 2 Дугорочна резервисања

3434 4093 539 667 608 776 3 Дугорочне обавезе 4420 8015 419 662 288 589 I Капитал и дугорочне

обавезе (1 до 3) 62884 98740 12881 18936 7215 11275

4 Дугорочни финан- сијски пласмани 4376 7144 1189 1227 463 814

5 Основна средства 50443 78398 9987 15295 5198 7933 6 Губитак 11278 21077 1296 1895 727 1442 II Дугорочно везана

средства без залиха 66097 106619 12472 18417 6388 10189

III Обртни финд (I-II) -3213 -7879 409 519 827 1086 IV Залихе сталне 13457 18425 2090 2680 1954 2646 V Проценат покрића стал-

них залиха обртним фондом (III:IV x 100)

-

-

19.6

19.4

42.3

41.0

Укупне обавезе у пословној пасиви биланса привредних субјеката чине значајну ставку, те је код привреде као целине њихово учешће око 38%, прехрамбене индустрије око 30%, а код пољопривреде 24,1% (1997) и 23,4% (1998). При томе, треба истаћи да код свих посматраних делатности, односно грана, преко 87% чине краткорочне обвезе, што представља изразито неповољан однос. У оквиру дугорочних обавеза најзначајније место заузимају дугорочни кредити (преко 80%) код свих анализираних делатности у обе посматране године. Неизмиремне обавезе према добављачима чине највећу ставку у оквиру краткорочних овабеза и крећу се од 53-64%, а значајно је и учешће краткорочних кредита (10-14%).

У структури укупног капитала за 1998. годину основни капитал представља доминантну ставку, како код привреде у целини тако и код пољопривреде и прехрамбене индустрије (92% до 93,6%) (таб.4). У оквиру основног капитала код привреде као целине и анализираних делатности за обе посматране године најзначајнији је друштвени капитал, затим државни код привреде, односно акцијски код пољопривреде и прехрамбене индустрије, док задружни удели представљају занемариву ставку. Значајнији удео акцијског капитала у 1998. години код прехрамбене индустрије (23,1%) индицира да је процес приватизације у овој грани знатно даље одмакао у поређењу са

87

привредом у целини (12,2%), а посебно са пољопривредом (5,3%). При анализи вредности укупног капитала треба имати у виду да је с обзиром на висок износ губитка исказан у активи, који представља исправку вредности капитала, нето капитал (нето имовина, чиста имовина) знатно мањи од номиналног износа исказаног у пасиви, и износи 65.555 милиона динара у привреди, 15.712 у пољопривреди и 8.468 у прехрамбеној индустрији. Нераспоређени укупни добитак, који је одређени број предузећа исказао, вишеструко је мањи од укупног губитка исказаног у активи, и довољан је само за покриће 31,41% губитка у прехрамбеној индустрији, 15,14% у привреди и 14,78% у пољопривреди. Будући да је резервни капитал мали, то покриће губитка изискује значајно смањење основног капитала.

ТАБЕЛА 4: Структура капитала

Привреда Пољопривреда Прехрамбена индустрија

Ред. бр.

ПОЗИЦИЈА

1997. 1998. 1997. 1998. 1997. 1998. I Основни капитал

(1 до 5) 94.8 93.6 95.8 93.6 94.1 92.0

1 Државни капитал 23.8 24.1 1.1 1.9 0.5 0.1 2 Друштвени капитал 56.2 53.5 83.5 84.7 69.1 65.9 3 Задружни капитал 0.3 0.3 0.8 1.1 0.0 0.0 4 Удели 3.9 3.5 5.1 0.6 2.5 2.8 5 Акцијски капитал 10.7 12.2 5.4 5.3 22.0 23.1 II Емисиона премија 0.00 0.03 0.00 0.15 0.00 0.00 III Ревалоризационе

резерве 0.4 1.6 0.7 2.7 0.4 1.8

IV Резерве из добитка 1.1 1.1 2.1 1.9 1.9 1.8 V Нераспоређени

добитак 3.7 3.7 1.3 1.6 3.6 4.4

VI Уклупни капитал (I до V) 100.0 100.0 100.0 100.0 100.0 100.0

VII Нето капитал (VI - губитак) 79.5 75.7 89.1 89.2 88.5 85.4

Укупан приход, као синтетички показатељ успеха, у 1998. години

бележи пораст у односу на претходну годину, и то код привреде за 69%, пољопривреде за 90% и прехрамбене индустрије за 65% (таб.5). Међутим, податке о високом расту укупног прихода, који је иначе знатно изнад раста цена на мало у 1998. години (44,3%), треба прихватити са резервом јер су значајним делом резултат повећања ревалоризационих прихода. Код привреде је евидентирано повећање ревалоризационих прихода за 10,2 пута, пољопривреде за 40,6 пута и прехрамбене индустрије за 14,1 пута. Наиме, у 1997. години већина

88

предузећа није вршила ревалоризаију, јер није била обвезна (инфлација 9,3%), па је на крају 1998. године ревалоризација обрачуната кумулативно за две претходне године. Битно другачија и свакако реалнија слика се добија на основу података о повећању само пословних прихода (привреда за 37%, пољопривреда за 32% и прехрамбена индустрија за 40%), што је ипак нешто ниже од инфлације у посматраном периоду.

ТАБЕЛА 5: Структура укупног прихода и његовог распореда

Привреда Пољопривреда Прехрамбена индустрија

Ред. бр.

ПОЗИЦИЈА

1997. 1998. 1997. 1998. 1997. 1998. 1 Пословни приходи 87.8 70.8 89.3 61.7 91.7 77.8 2 Финансијски приходи 1.8 2.7 1.2 0.7 1.2 1.3 3 Ванредни приходи 6.7 4.1 7.9 4.2 5.1 3.9 4 Ревалоризациони

добитак 3.7 22.5 1.6 33.5 2.0 17.0

5 Укупан приход (1 до 4) 100.0 100.0 100.0 100.0 100.0 100.0 6 Пословни расходи 90.6 70.5 90.8 61.9 92.3 75.2 7 Финансијски расходи 3.5 4.0 6.4 2.1 2.7 3.0 8 Ванредни расходи 8.5 6.5 5.8 3.5 5.3 6.3 9 Ревалоризациони

губитак 1.6 22.8 2.3 33.9 1.8 19.4

10 Укупни расходи (6 до 9) 104.2 103.8 105.2 101.3 102.0 103.8 11 Резултат из пословних

прихода (1-6) 2.9 0.3 1.5 0.2 0.6 2.6

12 Резултат финансирања (2-7) 1.7 1.4 5.1 1.5 1.5 1.7

13 Резултат из редовног пословања (1+2)- (6+7)или 11+12

4.6

1.0

6.7

1.6

2.0

0.9

14 Резултат ванредних прихода (3-8) 1.8 2.4 2.2 0.7 0.2 2.4

15 Резултат ревалоризације (4-9) 2.1 0.4 0.7 0.4 0.2 2.4

16 Укупан резултат (5-10) или (13+14+15) 4.2 3.8 5.2 1.3 2.0 3.8

17 Порези и доприноси из резултата 0.09 0.07 0.03 0.03 0.17 0.10

18 Нето добит (губитак) (21 - 22) 4.3 3.9 5.2 1.3 2.2 3.9

Учешће пословних прихода у укупном приходу је највеће у односу на остале изворе прихода, и у 1997. години износи код привреде 87,8 %, пољопривреде 89,3 % и прехрамбене индустрије 91,7 %. Услед знатног повећања ревалоризационих прихода у 1998. години је дошло до

89

значајнијег пада учешћа пословних прихода у укупном приходу (привреда 70,8%, пољопривреда 61,7% и прехрамбена индустрија 77,8%). Индикативан је низак је удео прихода од продаје у иностранству у укупним пословним приходима у обе посматране године (привреда мање од 5%, пољопривреда мање од 1% и прехрамбена индустрија мање од 2,5%).

Финансијски приходи у укупном приходу учествују код привреде са мање од 3%, а код пољопривреде и прехрамбене индустрије мање од 1,5%, што је у границама уобичајеног за предузећа скромне финансијске снаге каква су наша. Насупрот томе, ванредни и непословни приходи имају неуобичајено високо учешће у укупним приходима (5-8% у 1997. години, односно око 4% у 1998. години), што се вероватно може објаснити отписом разних обавеза предузећима непосредно од стране државе, или посредно под њеним утицајем.

У 1998. години привреда и прехрамбена индустрија оствариле су укупне расходе за 3,8% мање од укупног прихода, а пољопривреда за 1,3%. Повећано учешће ревалоризационих расхода у 1998. години захтева несразмерно велики део укупног прихода за њихово покриће (привреда 22,8%, пољопривреда 33,9%, прехрамбена индустрија 19,4%), дајући тако донекле искривљену слику о учешћу осталих расхода у распореду укупног прихода. Као што је и логично, највећи део прихода одлази на покриће углавном варијабилних материјалних расхода (трошкови материјала, горива и енергије, производних услуга и набавна вредност продате робе).

Удео финансијских расхода креће се углавном у прихватљивим оквирима, мање од 6,5%. У последњој години посматрања привреда и прехрамбена индустрија бележе раст финансијских расхода, за разлику од примарне пољопривредне производње где је дошло до значајног смањења (са 6,4 на 2,1%). То се може објаснити избегавањем пољопривредних предузећа да се задужују, будући да због ниског коефицијента обрта нису у стању да поднесу изузетно високе каматне стопе, као и отписом, односно пролонгирањем, дела нагомиланих камата пољопривредним предузећиме од стране НБЈ и комерцијалних банака.

На покриће ванредних расхода отпада висок проценат укупног прихода (3,5-8,5%), а који не би требало да прелази 1%. Узроке треба тражити првенствено у принуђености предузећа да отпишу своја потраживања, због немогућности њихове наплате и неликвидности пословних партнера, а код пољопривреде, и додатно, у штетама изазваним природним непогодама.

90

Привреда у целини и посматране делатности појединачно, у обе године су остварили негативан бруто и нето финансијски резултат. Нето губитак привреде и прехрамбене индустрије у 1998. години чини 3,9% укупног прихода, а код пољопривреде 1,3%. Међутим, да би се стекла јаснија слика о успешности неопходно је остварени резултат посматрати аналитички, по врстама прихода из којих потиче. Прехрамбена индустрија у обе године бележи позитиван резултат из редовних (пословних) прихода, привреда само у 1998. години, док је пољопривреда остварила негативан пословни резултат у обе године. Привреда у целини, пољопривреда и прехрамбена индустрија оствариле су негативан резултат финансирања у обе године, што је и нормално, будући да се не ради о финансијским организацијама. Резултат из редовног пословања (збир пословног резултата и резултата финансирања), као најважнији показатељ успешности биланса, такође је негативан у обе посматране године код свих анализираних делатности, мада треба истаћи његово значајно смањење у 1998. години у односу на претходну (привреда за 62%, пољопривреда за 53% и прехрамбена индустрија за 29%).

4. ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Пословање привреде и посматраних делатности одвијало се у 1998. години под неповољним условима, који су узроковани бројним факторима објективне и субјективне природе. Стопа инфлације износила је 44,3%, што је негативно утицало на односе цена инпута и оутпута. Раст пословних прихода у посматраном периоду (код привреде 37%, пољопривреде 32% и прехрамбене индустрије 40%) мањи је од стопе инфлације. У сличним релацијама су се кретали и пословни расходи, док је раст губитка знатно израженији, тако да је код привреде у целини индекс раста губитака 153, код пољопривреде 164, а код прехрамбене индустрије чак 296. Треба истаћи да би губатак у примарној пољопривредној производњи био знатно већи да се није интервенисало одговарајућим мерама економске политике.

Као што је у раду истакнуто, у области власничке трансформације нису постигнути задовољавајући резултати што најбоље илуструје податак да је у структури капитала још увек доминантан друштвени капитал. Учешће акцијског капитала најзначајније је у прехрамбеној индустрији (23,1%), док је то код пољопривреде свега 5,3%. Треба очекивати да ће се власничком трансформацијом, посебно у примарној пољопривредној производњи, обзбедити повећање производних и економско-финасијских резултата, повећање продуктивности рада и

91

економичности пословања, побољшање ликвидности и финансиске стабилности предузећа, производња висококвалитетних производа који задовољавају међународене стандарде у циљу извоза истих и сл.

5. ЛИТЕРАТУРА

1. Влаховић, А. Познанић, В.: Процена вредности капитала. Економски факултет, Београд, 1997.

2. Vukelić Gordana: Self-financing in agriculture. Financing the agribusiness sector, Belgrade, 1999.

3. Obrenović, D. Vukoje, V.: Financing of working capital in primary agricultural production. Financing the agribusiness sector, Belgrade, 1999.

4. Обреновић, Д. Вукоје, В.: Власничка трансформација пољо- привреде Војводине. Агроекономика бр. 27/98, Нови Сад, 1998.

5. Родић, Ј.: Теорија и анализа биалнса. Привредник, Београд, 1997.

6. Тица, Н. Јовановић, М.: Методе процене вредности предузећа. Агроекономика бр. 26/97, Нови Сад, 1997.

92

ANALYSIS OF ECONOMIC POSITION OF SOCIALLY-OWNED AGRICULTURE IN VOJVODINA BASED ON 1998

FINANCIAL RESULTS by

Dr Desimir Obrenović, mr Veljko Vukoje

SUMMARY

The paper analyses the 1998 production outputs, as well as the 1998 financial results of socially-owned agriculture and food-processing industry. The authors compare the 1998 data with those from the previous years. In addition, economic position of socially-owned agriculture and food-processing industry has been analysed in view of the ownership transformation process. The 1998 financial results cannot be seen as satisfactory. The accounts show significant losses - higher than those produced in 1997. The 1998 losses are 53% higher for all economic activities, 64% higher for agriculture and fishery, and 196% higher for food-processing industry. Results of ownership transformation cannot be seen as satisfactory. It is important to intensify the process of ownership transformation, thus creating optimal environment for production, economic and financial improvements.

Key words: capital, balance, business operations, finances, analysis, transformation

93

UDK:338.433:633(497.113) Оригинални научни рад Original scientific paper

ОБЕЛЕЖЈА РАТАРСКЕ ПРОИЗВОДЊЕ У ВОЈВОДИНИ И МОГУЋНОСТИ ЊЕНОГ ПРЕСТУКТУИРАЊА

Бошњак Даница, Родић Весна1

РЕЗИМЕ

Ратарска производња Војводине је екстезивна. Природни услови дају могућност промене њене структуре у циљу интензивирања. Регионално и секторско преструктуирање производње свакако би допринело остварењу наведених циљева. Коришчењем компаративних предности појединих подручја ослободиле би се површине за производњу оних производа (индустријско биље и поврће) који би се могли прерађивати у пољопривредно-прехрамбене производе неопходне тржишту, што би дало основу за развој малих и средњих предузећа у области аграра.

Кључне речи: ратарска производњ, интензивирање, преструктуирање

1. УВОД

Пољопривредна производња Војводине организована је на 1.783.672 ха пољопривредне површине, од чега је 1.635.752 ха или 92% обрадивих.

У укупним обрадивим површинама пољопривредна предузећа и задруге учествују са 39%, док је 61% у поседу сељачких газдинстава.

У периоду 1988. до 1997. године укупна пољопривредна и обрадива површина овог подручја стагнира, међутим, промене су евидентне уколико се посматрају поједини сектори власништва. Позитиван тренд како пољопривредних (стопа 2,01%) тако и обрадивих површина (стопа 1,66%), присутан је на сељачким газдинствима, док негативна стопа

1 Др Даница Бошњак, ванредни професор, мр Весна Родић, асистент, Пољопривредни факултет, Институт за економику пољопривреде и социологију села, Нови Сад.

94

карактерише пољопривредне (стопа –2,39%) и обрадиве (стопа –2,13%) површине пољопривредних предузећа и задруга.

Пољопривредна површина Војводине се користи претежно у виду ораница. Преко 88% пољопривредне површине обрађује се на овај начин, јер се као оранична површина користи фонд од просечно 1.575.442 ха, уз незнатна варирања (В=0,59%). Највећи део ораничних површина је у поседу сељачких газдинстава (62,18%) док свега 37,82% површина поседују пољопривредна предузећа и задруге.

Расположиви фонд пољопривредних, обрадивих и ораничних површина указује да АП Војводина, када је у питању земљиште, поседује значајне природне ресурсе. На 100 ха пољопривредне површине у Војводини данас живи око 113, а на 100 ха ораничне површине 128 становника, односно на 1 становника отпада 0,89 ха пољопривредне или 0,78 ха ораничне површине.

Поређење ових величина са ранијим испитивањима Марка (1976) указују да је присутна тенденција смањења расположиве површине по становнику, али је она још увек знатно већа у односу на земље које имају далеко развијенију пољопривреду, тако да земљиште не представља лимитирајући фактор производње са овог аспекта. Међутим, у Војводини доминира нерационалан посед, како у погледу величине, тако и у погледу груписаности површина нарочито на сељачким газдинствима (само 25% сељачких газдинстава има посед у једном комплексу). Имајући у виду да је просечна величина поседа у Војводини 2,78 ха коришћеног обрадивог земљишта и да сваки посед има око 3 одвојене парцеле просечне величине 99 ари, може се закључити да је неопходно приступити укрупњавању поседа како би породично газдинство представљало економичну производну јединицу. Повећање броја становника по 1 ха и чињеница да је земљишни фонд ораница ограничен указује на потребу интензивнијег коришћења ових површина.

2. СТРУКТУРА РАТАРСКЕ ПРОИЗВОДЊЕ

Оранична површина Војводине користила се у раздобљу 1988-1997. за сетву усева чија је намена различита.Ако се намена ових површина посматра по групама усева, онда се највећи део ораничних површина налази под житима (70%), на другом месту су површине под индустријским биљем (18%), док је заступљеност поврћа и усева намењених исхрани стоке најмања (око 5%, табела 1).

95

ТАБЕЛА 1. Заступљеност појединих група усева (%) у ораничним површинама Војводине Жита Индустри-

јско биље Поврће Крмно

биље У к у п н о

Просечна вредност (%) 70,28 18,40 5,25 5,01 Стопа промене (%) -0,22 -0,44 -0,52 0,69 Коефицијент варијације (%)

2,88

8,16

2,80

5,44

Предузећа и задруге Просечна вредност (%) 62,26 29,63 1,23 4,72 Стопа промене (%) -0,77 -0,69 1,10 3,02 Коефицијент варијације (%)

5,66

7,66

12,60

11,85

Сељачка газдинства Просечна вредност (%) 76,11 11,49 7,74 5,15 Стопа промене (%) -0,25 2,76 -1,99 -1,42 Коефицијент варијације (%)

2,13

14,48

7,10

-6,99

Анализа структуре ратарске производње показује да нема значајнијих промена у начину коришћења ораничних површина. Ратарска производња је још увек екстензивна, што потврђује високо учешће жита, које је веома стабилно (В=2,88%) и знатно мање учешће интензивнијих група усева (поврћа, крмних и индустријских биљака).

Уколико се посматрају поједине групе произвођача запажа се да се ратарска производња на сељачким газдинствима екстензивира, о чему говоре негативне стопе промена површина под поврћем (-1,99%) и крмним биљкама (стопа –1,42%). Карактеристично је да су у посматраном периоду на сељачким газдинствима присутне позитивне промене у површинама под индустријским биљем. Раст површина ове групе усева резултат је значајног учешћа прерађивачке индустрије у трошковима производње појединих усева (сунцокрета, соје, шећерне репе) као и сигуран откуп ових производа. Разматрајући удео жита у ораничној површини по појединим регионима, запажа се њихово значајно и доста уједначено учешће у ораничним површинама. Друштвено – политички моменти, значајно доприносе овако великом

96

учешћу, тако да се ови усеви гаје и на површинама које не одговарају за њихову успешну производњу. Ова уједначеност заступљености жита у ораничним површинама посебно је присутна код произвођача у пољопривредним предузећима и задругама.

Остале групе усева имају релативно мањи значај са становишта заступљености у ораничној површини. Међутим, запажа се да у оним регионима, који имају мањи фонд ораничних површина (Северно-бачки, Северно-банатски) у структури засејаних површина значајна заступљеност крмних биљака, што указује на заступљеност сточарства, чиме се потврђује да недостатак површина неминовно води ка њиховом интензивнијем коришћењу.

3. ПРИНОСИ И УКУПНА ПРОИЗВОДЊА РАТАРСКИХ УСЕВА

3.1. Приноси и производња житарица

На производном подручју Војводине, производе се све врсте жита, сем пиринча. Кукуруз је најзаступљени (61,%), затим пшеница, (34%), тако да свега 5% површина чине остала жита (јечам, раж, овас). Производња кукуруза је највећим делом организована на сељачким газдинствима Војводине (83%).

На просечној површини око 670.989 ха, произведе се око 3 милиона тона кукуруза. Укупна производња је нестабилна (В=25,56%), са тенденцијом опадања (стопа –1,03%). Негативан тренд је последица смањења површина и пада приноса, који су евидентни у предузећима и задругама (табела 2). ТАБЕЛА 2. Динамика и стабилност приноса и производње жита у Војводини у периоду 1988-1997.

У К У П Н О Пољопривредна

предузећа и задруге Сељачка газдинства

Просек Стопа промене

(%)

Просек Стопа промене

(%)

Просек Стопа промене

(%) Принос (kg/hа)

Кукуруз Пшеница

4.490 4.448

-1,28 -5,01

4.837 4.780

-2,00 -4,50

4.388 4.064

0,97 -5,10

Производња (t) Кукуруз Пшеница

2.994.117 1.678.110

-1,03 -6,27

723.614 962.752

-4,61 -9,06

2.270.503 715.358

0,06 -2,70

97

За разлику од кукуруза пшеница је приближно подједнако заступљена на оба сектора, тако да са око 53% пожетих површина располажу сељачка газдинства, на којима се остварује око 47% укупног обима производње. Просечно остварене приносе овог усева карактерише негативан тренд (табела 2), тако да уз пад површина на друштвеном сектору, укупна производња пшенице опада просечном годишњом стопом од –6,27%, па се данас региструје просечан обим производње од око 1.700.000 t пшенице на нивоу Војводине.

Уколико се посматрају поједини окрузи може се констатовати да подручја која располажу већом ораничном површином (Јужно-бачки, Јужно-банатски и Сремски округ) имају највеће учешће у укупним површинама пшенице и кукуруза односно, на овим подручјима се произведе око 58% укупне производње кукуруза, и 51% производње пшенице (табела 3).

Имајући у виду да земље Европе остварују више приносе пшенице (Француска 6,9 тона, Холандија 7,7 t) и обзиром на генетске потенцијале постоје значајне могућности да се интензивирањем производње принос повећа, тиме би се одређене површине “ослободиле” за производњу других, интензивнијих усева.

ТАБЕЛА 3. Учешће (%) појединих округа Војводине у површинама и производњи кукуруза и пшенице (просек 1995-1997)

КУКУРУЗ ПШЕНИЦА

Принос Повр-шина

Произ-водња Принос

Повр-шина

Произ-водња

ОКРУГ

t/hа % % t/hа % % Северно-бачки Средње-бачки Северно-банатски Јужно-банатски Западно-бачки Јужно-бачки Сремски Војводина

5,24 4,92 4,38 4,52 5,52 4,74 4,49

8,13 11,36 8,84 21,42 10,89 20,31 19,04

100,00

8,65 11,93 8,27 20,64 12,84 20,12 17,54

100,00

3,71 3,42 3,18 3,53 3,86 3,65 3,29

10,11 15,44 9,80 14,42 12,39 21,35 16,50

100,00

10,82 15,20 8,97 14,68 13,77 22,28 14,29

100,00

3.2. Приноси и производња индустријског биља

На подручју Војводине индустријско биље се гаји на око 18% ораничних површина. Просечно се под индустријским биљем у Војводини засеје око 300.000 ха, са тенденцијом сталног смањења.

98

Већи део површина индустријског биља око 61%, налази се у предузећима и задругама, а 39% је на поседима сељачких газдинстава.

Када се посматрају поједини индустријски усеви доминирају сунцокрет, шећерна репа и соја са око 94% учешћа у укупним површинама индустријског биља у Војводини, при чему се сунцокрет гаји на 51% површина, шећерна репа на 25% и соја на 15% површина.

Таква заступљеност обезбеђује производљу од 310.000 t зрна сунцокрета, 2.800.000 t корена шећерне репе и око 100.000 t зрна соје.

Значајно је напоменути да производња шећерне репе опада, као последица смањења површина и приноса на оба сектора власништва (табела 4). Ако се има у виду да се постојећи капацитети шећерана последњих година користе са 20-40% даљи пад производње би довео у питање економски положај шећерана које су и овако у лошем стању. У том погледу једно од решења би било ширење ове производње и њено интензивирање на приватном поседу, при чему би великим произвођачима (30-50 ха површине под шећерном репом) требало обезбедити чвршћу економску повезаност са најближом шећераном, а самим тим се дошло до обостране користи.

ТАБЕЛА 4. Динамика и стабилност приноса и производње индустријског биља у Војводини 1988-1997.

Укупно Пољопривредна предузећа и задруге

Сељачка газдинства

Просек Стопа промене Просек

Стопа промене Просек

Стопа промене

Принос (kg/hа) Шећерна репа Сунцокрет Соја Дуван Хмељ Сирак Инд.паприка Уљана репица

36.299 2.058 1.900 1.278 1.385 1.894 1.394 1.995

-3,96 -2,05 -1,03 -0,40 -1,74 4,49 3,68

-5,53

36.045 2.103 1.909 1.440 1.387 2.110 1.750 1.990

-4,50 -3,21 -1,03 -6,27 -1,96 7,82 3,57

-5,69

36.780 1.990 1.859 1.277 1.566 1.864 1.287 2.132

-2,69 -0,62 -0,96 -0,29 0,24 3,95 3,96

-0,80 Производња (t) Шећерна репа Сунцокрет Соја Дуван Хмељ Сирак Инд.паприка Уљана репица

2.791.960 310.137 100.485

4.220 757

4.620 2.989 6.424

-10,04 0,61

-2,67 0,97

-2,12 -1,71 3,25

-3,63

1.933.309 169.353

78.425 115 746 416 792

7.085

-11,07 -3,84 -2,67 -2,60 -2,89 20,10

8,21 -3,78

858.651 140.783

19.063 4.104

34 4.204 2.197

339

-7,34 6,07 1,92 0,80

-4,89 -3,43 1,39

-3,90

99

Када је у питању производња сунцокрета региструје се ширење ове производње на сељачким газдинствима. У Војводини се просечно производе око 310.000 t зрна сунцокрета.

Соја је друга по величини сировина за производњу уља. Имајући у виду производњу од 100.000 t годишње могуће је даље повећање производње, обзиром на постојеће капацитете прераде.

Производњу првенствено треба повећавати интензивнијим коришћењем постојећих површина, али исто тако и ширењем површина у оним производним подручјима где се остварују виши приноси тј. регионалним преструктуирањем.

Посматрајући ниво остварених приноса шећерне репе, оправдано је ширење ове производње у Срему, Јужној и Западној Бачкој (табела 5)

ТАБЕЛА 5. Остварени приноси важнијих индустријских усева по окрузима

Просек 1995-1997. Соја Принос kg/hа

Северна Бачка Средњи Банат Северни Банат Јужни Банат Западна Бачка Јужна Бачка Сремски Војводина

1.876 2.301 2.104 1.917 2.363 2.416 2.220 2.238

Шећерна репа Северна Бачка Средњи Банат Северни Банат Јужни Банат Западна Бачка Јужна Бачка Сремски Војводина

28.961 27.184 25.864 31.150 35.678 36.585 37.644 33.597

Сунцокрет Северна Бачка Средњи Банат Северни Банат Јужни Банат Западна Бачка Јужна Бачка Сремски Војводина

1.871 1.720 1.752 1.678 1.788 1.916 1.840 1.781

100

где се остварују и најбољи резултати. Најбољи резултати се у производњи сунцокрета постижу у Јужној и Северној Бачкој као и у Срему.

Када се посматра ниво остварених приноса соје запажа се да се највиши приноси постижу у Јужној и Западној Бачкој као и у Средњем Банату.

3.3. Приноси и производња поврћа

Поврће се гаји на свега 5% ораничних површина Војводине, што просечно износи око 93.000 hа уз тенденцију сталног смањења. Највећи део површина под поврћем је на сељачким газдинствима. На овом сектору повртарско биље се гаји на око 7% сетвених површина, што просечно износи око 84.000 hа годишње или нешто мање од 91% укупних површина под поврћем.

На сељачким газдинствима најзначајније место заузимају површине на којима се гаји кромпир (27%), затим површине под дињама и лубеницама (10%), пасуљем (8%), црним луком (8%), парадајзом (7%) и површине под купусом и кељом (5%). Заступљеност осталих врста поврћа је испод 5%.

Негативне тенденције приноса присутне су код већине усева (табела 6), тако да уз присутан пад површина производња има још интензивнији пад.

Уколико се посматрају поједина производна подручја запажају се знатне разлике како у заступљености тако и у укупној производњи појединих усева.

Највеће површине под поврћем се налазе у Срему, Јужној Бачкој и Јужном Банату.

101

ТАБЕЛА 6. Динамика и стабилност остварених приноса и производње повртарских усева у Војводини у периоду 1988-1997.

ПРИНОС ПРОИЗВОДЊА

Укупно Сељачка газдинства Укупно

Сељачка газдинства Усев

СТ В СТ В СТ В СТ В Кромпир -9,91 13,22 0,90 11,71 0,72 12,91 0,18 13,34 Мрква 3,04 14,06 -2,25 12,49 -3,57 18,17 -2,07 13,06 Црни лук -3,01 16,75 -3,10 17,06 -3,95 23,19 -4,37 23,69 Бели лук -2,17 13,58 -2,09 13,67 -1,62 15,33 -1,55 15,51 Пасуљ 0,33 12,48 -0,19 13,18 0,27 16,51 12,38 36,04 Грашак 28,28 70,38 40,29 85,48 28,72 67,42 41,58 86,58 Купус и кељ 1,57 15,09 1,67 15,25 2,74 16,77 2,74 17,01 Парадајз -0,19 10,96 -0,13 11,96 4,56 14,51 -0,10 15,28 Паприка -2,37 14,22 -0,94 8,56 -2,27 14,16 0,02 9,83 Краставци -0,87 12,45 -0,15 15,39 -0,70 17,86 0,06 20,45 Диње и лубенице 0,66 13,87 0,69 13,89 0,56 19,26 0,50 19,21

СТ – стопа промене (%) В – коефицијент варијације (%)

Ниво остварених приноса појединих повртарских усева се разликује у зависности од производних подручја (табела 7), као и укупна производња (табела 8).

ТАБЕЛА 7. Приноси повртарских усева на сељачким газдинствима Војводине – просек 1995-1997.

ОКРУГ Кром- пир Мрква

Црни лук

Бели лук Пасуљ

Купус, кељ

Пара- дајз

Пап- рика

Крас- тавци

Диње, лубе-нице

Северно-бачки

7,95 5,43 6,80 3,41 1,04 14,72 6,58 4,35 4,33 9,15

Средње-банатски

11,31 7,73 9,32 4,78 1,09 11,78 8,09 5,08 5,94 16,82

Северно-банатски

9,48 9,76 7,70 3,56 1,07 13,55 7,38 6,28 4,94 11,99

Јужно-банатски

8,54 6,47 4,93 2,52 1,25 10,80 8,05 6,09 6,17 20,12

Западно-бачки

10,17 9,38 9,89 4,58 1,41 14,13 9,60 12,98 6,54 14,60

Јужно-бачки

12,16 12,16 9,72 4,30 1,44 19,04 13,81 10,47 11,67 20,38

Сремски 10,83 14,01 8,43 2,11 1,32 12,81 14,46 6,57 6,51 15,73 Војводина 10,23 9,68 8,18 3,46 1,29 14,25 10,92 8,40 7,55 16,85

102

ТАБЕЛА 8. Производња повртарских усева на сељачким газдинствима Војводине – просек 1995-1997.

ОКРУГ Кром- пир Мрква

Црни лук

Бели лук Пасуљ Грашак

Купус, кељ

Пара- дајз

Пап- рика

Крас- тавци

Диње, лубе-нице

Северно-бачки

10.171 1.266 2.726 753 404 218 5.079 2.486 1.297 670 1.455

Средње-банатски

31.204 2.596 9.008 1.457 906 56 4.823 4.045 1.281 1.765 9.813

Северно-банатски

21.210 2.763 5.999 912 591 129 3.283 4.244 1.450 1.185 3.517

Јужно-банатски

49.578 4.286 5.650 1.199 1.255 1.665 11.031 9.608 3.185 2.900 22.016

Западно-бачки

18.144 1.491 5.511 719 950 448 4.663 3.586 10.378 944 4.851

Јужно-бачки

57.396 6.637 14.332 1.354 2.654 1.475 22.742 13.321 9.325 8.258 30.400

Сремски 43.017 7.860 10.143 655 2.362 1.105 9.983 25.517 6.370 3.230 76.228 Војво-дина

230.720 26.899 53.369 7.050 9.123 5.096 61.603 62.807 33.286 18.951 148.281

3.4. Приноси и производња крмног биља

Крмно биље се на подручју Војводине гаји на површини од око 83.000 ха. Највећи део површина је на сељачким газдинствима (64%), док је свега 36% у поседу пољопривредних предузећа.

У структури засејаних површина доминантно место заузима луцерка, затим значајно учешће има крмни кукуруз, детелина, сточна репа док су остале врста мало заступљене.

Просечно остварени приноси крмних биљака на подручју покрајине опадају што се посебно бележи у производњи луцерке у периоду 1986-1996. (таб.9).

ТАБЕЛА 9. Динамика и стабилност приноса лусерке у Војводини

Укупно Пољопривредна газдинства

Сељачка газдинства

Просек т/ха 4,45 4,43 5,56 Стопа промене (%)

-1,14 -0,86 -0,49

Коефицијент варијације (%)

11,78 11,27 13,21

103

Значајне су разлике у приносима по појединим регионима. Мали број општина остварује приносе изнад 7 т/ха, док је значајно учешће општина са приносом 5-7 т/ха сена.

Негативна тенденција приноса условљава и пад укупне производње, што је посебно изражено у пољопривредним предузећима.

На подручју покрајине се просечно произведе око 350.000 тона сена луцерке.

4. МОГУЋНОСТИ ПРОМЕНЕ СТРУКТУРЕ РАТАРСКЕ ПРОИЗВОДЊЕ

Природни услови Војводине дају могућност промене њене структуре у циљу интензивирања. Пожељне промене структуре би биле у правцу смањења удела жита, а повећања површина под индустријским биљем, поврћем и крмним биљем. Реалне основе за повећање површина под индустријским биљем постоје јер капацитети за прераду (шећеране, уљаре, сојаре) нису максимално искоришћени. Поред тога, постоји могућност ширења произвдоње конопље и дувана, чиме би се створиле основе за развој малих и средњих предузећа у домену прераде ових производа.

Исто тако, повећање површина под поврћем и упоредо њихово интензивно коришћење треба синхронизовати са развојем малих и средњих предузећа у домену прераде поврћа у оквиру које постоје значајне могућности. Већ код ширења површина потребено је водити рачуна о намени готових производа.

Регионално и секторско преструктуирање производње свакако би допринело остваривању наведених циљева. На тај начин користиле би се компаративне предности појединих подручја и/или сектора производње у производњи одређених култура. Тиме би се ослободиле површине за производњу оних пољопривредних производа који би се могли прерађивати у пољопривредно-прехрамбене производе који недостају домаћем тржишту или би се могли извозити на страно тржиште.

ЗАКЉУЧАК

Основна обележја ратарске производње Војводине су:

1. изразита екстензивност;

104

2. опадање укупне производње и приноса већине посматраних усева у анализираном периоду;

3. постојање природних услова за интензивирање и

4. недовољно коришћење компаративних предности појединих региона и сектора.

Преструктуирање производње у правцу њеног интензивирања отворило би могућности бољег коришћења компаративних предности и производње оних усева који се, у малим и средњим предузећима, могу прерађивати у производе неопходне тржишту.

ЛИТЕРАТУРА

1. Бошњак, Даница, Новковић,Н., Родић,Весна: Економика произ- водње поврћа, IV конгрес о храни, Књига II, Београд, 1995.

2. Група аутора: Стратегија развоја малих и средњих предузећа у функцији укупног развоја села и пољопривреде у АП Војводини, Институт за економику пољопривреде и социологију села, Нови Сад, 1999.

3. Јовановић,М., Бошњак, Даница: Економска ефикасност употребе минералних ђубрива у ратарској производњи, Зборник радова: Трошкови, цене и паритети у пољопривреди Србије, Привредна комора Војводине, Нови Сад, 1997.

4. Јовановић,М., Новковић,Н., Родић,Весна: Економика производње жита, IV конгрес о храни, Књига II, Београд, 1995.

5. Марко,Ј.: Ретардација граничних приноса основних ратарских усева и могућности њеног превазилажења, Економика пољопривреде, бр.1-2, Београд, 1986.

105

THE CARACTERISTICS OF FIELD CROPS PRODUCTION IN VOJVODINA PROVINCE AND POSSIBILITIES OF IT’S

RESTRUCTURING by

Dr Danica Bošnjak, Mr Vesna Rodić

SUMMARY

The field crops production in Vojvodina province is extensive. The natural conditions gives possibilities for change its structure for the purpose of increasing intensity. Regional and sector restructuring of production may give contribution to achieve this goal.

By using comparative advantage of individual regions will release some new areas for production that agricultural products (industrial crops and vegetables) which could be processing to food products that market need. That can give base for small and medium size enterprises development in agriculture.

106

UDK: 634.1:664.84(497.113) Оригинални научни рад Original scientific paper

МЕСТО И ЗНАЧАЈ ПРОИЗВОДЊЕ И ПРЕРАДЕ ВОЋА У ВОЈВОДИНИ 1

Др Душан Милић*, Др Ранко Пренкић**, Дипл.инг. Мирјана Лукач*

РЕЗИМЕ

Веома повољни природни услови за успевање већине континенталних воћних врста све више намеће потребу за правилан избор структуре воћарске производње. Јабука са просечном производњом 75.017 т и учешћем 42,3% у укупној производњи воћа Војводине је водећа воћна врста. Према заступљености у укупној воћарској производњи воћа затим следе: шљива (21,4%), крушка (11%), вишња (8,3%) и бресква (7,7%), док је заступљеност осталих анализираних воћних врста мања од 3% у укупно оствареној производњи воћа. Међутим, у воћарској производњи Војводине још увек није остварен

задовољавајући степен усклађености производње и прераде воћа. Наведена констатација се посебно односи на структуру воћарске производње, која је неповољна, као и на искоришћавање прерађивачких капацитета, чији се степен искоришћености креће око 30%.

Кључне речи: производња воћа и грожђа, прерада воћа и грожђа, капацитети за прераду воћа и грожђа.

1 Рад представља део истраживања у оквиру пројекта “Стратегија развоја

малих и средњих предузећа у функцији укупног развоја села и пољопривреде у АП Војводини, финансираног од стране Извршног већа Војводине.

* Др Душан Милић, ванредни професор, Пољопривредни факултет, Нови Сад,

Дипл.инг Мирјана Лукач, стручни сарадник, Пољопривредни факултет, Нови Сад,

** Др Ранко Пренкић, научни сарадник, Биотехнички институт, Подгорица.

107

1. УВОД

Воћарска производња у нашој земљи има велику развојну перспективу, како због веома повољних производних услова за успевање свих континенталних воћних врста, тако и због све веће тражње воћа и прерађевина од воћа на домаћем и светском тржишту. Око 60% укупног пољопривредног дефицита богатих земаља Европе и Северне Америке потиче од дефицита воћа и поврћа.

Увођење хладњача, индустријске прераде и транспортних средстава са расхладним уређајима значајно је допринело даљем развоју воћарске производње. Појавом хладњача, воће је од сезонског постало производ који се налази на тржишту и за којим постоји потражња у току целе године. Хладњаче су омогућиле потрошњу и индустријски начин прераде воћа током целе године, а све већи асортиман прерађених производа доприноси већој тражњи и већем извозу прерађеног и смрзнутог воћа. Упоредо са развојем расхладних система развијала се и технологија прераде.

Према томе, високоинтензивна производња воћа не може да се оствари без савремено развијене и технички опремљене индустрије за њихову прераду. Са друге стране, модернизацијом и адаптацијом својих капацитета, индустрија за прераду воћа врши активну улогу на унапређење воћарске производње. Значи, капацитети за индустријску прераду воћа тесно су повезани са сировинском базом и захтевају највећи степен сигурности у континуираном обезбеђењу потребних сировина. Прерађивачки капацитети не могу и не смеју да се заснивају на неким случајним тржним вишковима. Осим капацитета и сировинске базе, сигуран пласман прерађевина је такође важан чинилац за успешност прерађивачке индустрије.

Полазећи од потребе за постизањем међусобне усклађености примарне производње и прераде воћа, у раду су сагледане могућности производње воћа као сировинске основе за прерађивачку индустрију. Приказани су капацитети воћарске производње Војводине (површине воћњака, број родних стабала и производња воћа), структура прераде воћа (индустријска и домаћа прерада), као и капацитети индустрије за прераду воћа у Војводини.

108

2. ИЗВОРИ ПОДАТАКА И МЕТОД РАДА

Као извори података о површинама воћњака, броју родних стабала, производњи воћа и домаћој преради воћа послужили су статистички билтени "Ратарство, воћарство и виноградарство" за анализиране године (1988-1997). Подаци о структури прераде воћа и капацитетима индустрије за прераду воћа преузети су из Одељења завода за статистику у Новом Саду. Поред тога, коришћени су литерални подаци и материјали са саветовања и симпозијума који се односе на испитивану проблематику.

Полазећи од постављеног циља истраживања и расположивих извора података за њихову обраду је коришћена аналитичко-компаративна метода. Упоређење је извршено, како по посматраним годинама, тако по анализираним воћним врстама, односно групама прерађевина.

3. РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА

3.1. Капацитети воћарске производње

Примарна производња воћа по количини и квалитету представља полазну основу успешног развоја прераде воћа, тако да између производње и прераде воћа треба да постоји узајамна повезаност и међусобна усклађеност. Због тога је на овом месту дат кратак приказ стања капацитета воћарске производње Војводине. Приказане су површине воћњака и број родних стабала у периоду 1988-1997. године као најзначајнији производни капацитети воћарске производње.

У просеку за период 1988-1997. године укупне површине воћњака су износиле 16.705 ха (таб. 1). И поред мањих одступања по годинама, укупне површине воћњака показују тенденцију благог повећања у анализираном периоду. Укупне површине воћњака се повећавају са 16.583 ха у 1988. години на 17.309 ха у последњој посматраној години, односно за 4,4%.

Благо повећање укупних површина воћњака у Војводини првенствено је резултирало повећањем површина воћњака на приватном сектору. На овом сектору власништва површине воћњака испољавају тенденцију повећања са 10.835 ха у почетној посматраној години на 12.038 ха у 1997. години. У 1997. у односу на 1988. годину површине воћњака на приватном сектору су повећане за 1.203 ха, односно за 11,1%.

109

ТАБЕЛА 1. Површине воћњака у Војводини у периоду 1988-1997. године

Површине воћњака (ха) Година

Укупно Друштве-ни

сектор

Приват-ни

сектор

Учешће друштвеног сектора (%)

Учешче приватног сектора (%)

1988. 16.583 5.748 10.835 34,7 65,3 1989. 16.520 5.725 10,895 34,4 65,6 1990. 16.270 5.436 10.834 33,4 66,6 1991. 16.288 5.304 10.984 32,6 67,4 1992. 16.407 5.334 11.073 32,5 67,5 1993. 16.496 5.172 11.324 31,3 68,6 1994. 16.929 5.620 11.309 33,2 66,8 1995. 17.143 5.633 11.510 32,9 67,1 1996. 17.007 5.667 11.340 33,3 66,7 1997. 17.309 5.271 12.038 30,4 69,6 Просек 1988-19997.

16.705 5.491 11.214 32,9 67,1

Повећање површина воћњака на приватном сектору повољно се одразило и на повећање учешћа овог сектора у укупним површинама воћњака. Учешће приватног сектора у укупним површинама воћњака се повећава са 65,3% у 1988. години на 69,6% у 1997. години, са тенденцијом његовог даљег повећања. Приватни сектор са просечном површином 11.214 ха под воћњацима заузима учешће 67,1% у укупним површинама воћњака Војводине.

Број родних стабала анализираних воћних врста у просеку за период 1988-1997. године испољава тенденцију повећања или смањења, и поред одређених одступања по посматраним годинама. У 1997. у односу на почетну посматрану годину, број родних стабала се повећава код јабуке, брескве, кајсије и ораха, а смањује код осталих воћних врста (крушка, дуња, шљива, трешња и вишња). Јабука са просечно 4,1 милион родних стабала и учешћем 33,6% у укупним родним стаблима Војводине је доминантна воћна врста (таб.2). Према заступљености у укупном броју родних стабала затим долазе: шљива (21%), крушка (17,6%), вишња (9,8%) и бресква (8,3%), док је учешће осталих воћних врста у укупним родним стаблима испод 3,3%. Дуња са укупно 167.000 родних стабала и учешћем 1,4% у укупним родним стаблима заузима последње место по заступљености у воћарској производњи. Према томе, јабука, шљива и крушка са учешћем 72,2% у укупним родним

110

стаблима су најзаступљеније воћне врсте у воћарској производњи Војводине.

ТАБЕЛА 2. Укупна родна стабла* по воћним врстама у Војводини у периоду 1988-1997. године (у 000)

Година Јабука Крушка Дуња Шљива Бресква Трешња Вишња Кајсија Орах

1988. 3.924 2.170 182 2.609 960 312 1.347 399 313 1989. 3.930 2.143 174 2.592 996 317 1.336 410 313 1990. 3.858 2.258 153 2.561 979 305 1.279 405 319 1991. 3.996 2.206 168 2.566 944 295 1.211 394 323 1992. 4.074 2.414 166 2.566 1.033 295 1.185 405 318 1993. 3.925 2.309 172 2.592 1.032 294 1.179 406 323 1994. 4.187 2.085 166 2.552 1.061 298 1.151 394 324 1995. 4.310 2.103 161 2.575 1.038 299 1.122 385 324 1996. 4.435 1.969 165 2.540 1.044 301 1.132 400 332 1997. 4.488 1.852 160 2.555 1.073 300 1.129 422 343

Просек 1988-1997. 4.113 2.151 167 2.571 1.016 302 1.207 402 323

* Збир родних стабала на друштвеном у приватном сектору

За сагледавање остварене производње и структуре произведеног воћа по анализираним воћним врстама обухваћен је трогодишњи период посматрања. У просеку за период 1995-1997. године укупна производња воћа у Војводини је износила 177.587 т (таб. 3). Наведеној количини воћа треба додати и 1.080 т јагоде и 751 т малине.2

Јабука са просечном производњом од 75.017 т и учешћем 42,3% у укупној производњи воћа Војводине је водећа воћна врста. Према заступљености у укупној војвођанској производњи воћа затим следе: шљива (21,4%), крушка (11%), вишња (8,3%) и бресква (7,7%), док је заступљеност осталих анализираних воћних врста мања од 3% у укупно оствареној производњи воћа.

2 У Војводини се производе и одређене количине лешника, бадема, племените купине и осталог воћа, које се статистички не евидентира.

111

ТАБЕЛА 3. Остварена производња по воћним врстама у Војводини у периоду 1988-1997. године

Воћна врста Производња (т)

Учешће (%)

Јабука 75.017 42,3 Крушка 19.591 11,0 Дуња 2.479 1,4 Шљива 37.934 21,4 Бресква 13.722 7,7 Кајсија 5.035 2,8 Трешња 4.388 2,5 Вишња 14.779 8,3 Орах 4.642 2,6 Укупно 177.587 100,0

Према томе, у воћарској производњи Војводине преовлађују јабука, шљива, крушка, вишња и бресква, без обзира да ли се воћарска производња посматра према броју родних стабала или према оствареној производњи. Утврђена је потпуна сагласност између анализираних воћних врста када се њихови производни капацитети посматрају према родним стаблима и оствареној производњи воћа. Наиме, воћне врсте са већим бројем родних стабала одликују се са већом производњом и обрнуто. На пример, јабука са просечно 4,1 милион родних стабала и производњом од 75.017 т је на првом месту, док је дуња са просечно 167.000 родних стабала и производњом од 2.479 т на последњем месту.

3.2. Прерада воћа

На светском тржишту перманентно се повећава заступљеност воћа у укупном светском промету. Укупни промет пољопривредних производа је 1992. године износио 352 милијарде долара, а само хране 239 милијарди долара. У укупном промету хране, воће и производи од воћа су чинили око 48 милијарди долара. Двадесет година касније су жито и стока били основни производи светског промета, а сада воће, поврће и грожђе преузимају то место (Марковић и сар.1997).

Индустрија за прераду воћа је значајан чинилац стабилизације тржишта, развоја и даљег унапређења воћарске производње. Да би могла обавити ову улогу, треба извршити одређене реконструкције

112

ради отклањања уских грла и модернизовати погоне ради остваривања планиране структуре производње и освајања нових производа виших фаза прераде.

Прерада воћа и поврћа представља једну од значајнијих и сложенијих грана у оквиру које се преради преко 60 врста сировина и произведе преко 1.000 производа, који се разликују по физиолошкој и хранљивој вредности, врсти паковања и начину производње. У току сезоне пристизања, воће може делимично да се преради и конзервише и користи за даљу прераду, или да се одмах преради у одговарајуће готове производе.

У групу полупрерађених производа од воћа спадају: делимично прерађено и конзервисано воће, које се у вансезони употребљава за даљу прераду, односно финализацију. У циљу одржавања континуитета производње неких производа – желирани производи, сокови, итд. приспело воће се припреми, конзервише хемијски, топлотом или замрзавањем и у адекватним условима складишти до финализације. Из ове групе производа познате су воћне пулпе, воћне каше, матични (сирови) воћни сокови, а делимично и пастеризовано воће.

У групу готових производа убрајају се:

1. Компоти и пастеризовано воће, 2. Воћне салате (воћни коктели), 3. Желирани производи – џем, мармелада, желе, 4. Слатко, 5. Кандирано воће, 6. Пекмез, 7. Воћни сокови (бистри, мутни – опалесцентни и кашасти),3 8. Воћни сирупи, 9. Концентрати и сепарирана воћна арома (арома концентрати), 10. Сушено воће, 11. Замрзнуто воће.

У просеку за период 1996-1998. године у индустрији за прераду воћа у Војводини је произведено 6.195 т. прерађевина (таб. 4). Високо учешће у укупној преради воћа заузима смрзнуто воће (38%), воћни 3 Безалкохолна пића или воћни напитци за разлику од сокова садрже само један мањи део воћног сока. Садржај суве материје из воћа је испод 20% од укупне суве материје и додаје се као сируп или концентрисани сок. Ако се овим напитцима дода одређена количина угљендиоксида, онда су у питању освежавајућа газирана пића или напитци.

113

сокови (23,8%), воћна пулпа (11,9%) и мармелада (9,7%), док је учешће осталих прерађевина испод 5%. ТАБЕЛА 4. Структура индустријске производње прерађеног

иконзервисаног воћа у Војводини у периоду 1996-1998. године

(т) Г О Д И Н А Врста

прерађевине 1996. 1997. 1998. Просек 1996-1998.

Учешће (%)

Пастеризовано воће 251 432 287 323 5,2 Воћна пулпа 1.718 75 422 738 11,9 Смрзнута воћна пулпа 470 3 135 203 3,3 Смрзнуто воће 1.870 1.976 3.222 2.356 38,0 Воћни сокови 1.356 1.208 1.863 1.476 23,8 Воћни сирупи од јужног воћа

234 20 269 174 2,8

Компоти 237 - 19 85 1,4 Пекмез - - - - - Мармелада 1.494 57 255 602 9,7 Џем 303 114 116 178 2,9 Остали производи од воћа - са шећером

- - 170 57 0,9

Сушено воће 9 - - 3 0,05 Остале воћне прерађевине - - - - - Укупно: 7.942 3.885 6.758 6.195 100,0

Поред производње у индустрији за прераду воћа статистички се прати и производња сушеног воћа, пекмеза, ракије, воћних сокова и воћног вина (таб.5).

ТАБЕЛА 5. Прерада воћа и грожђа у Војводини у периоду 1995-1997. године

Сушено воће (т) Пекмез (т) Ракија (хл) Година

Укупно Сува шљива

Остало воће

Укупно

Од шљиве

Остало

Укупно

Од шљиве

Од ос- талог воћа

Воћни сокови

(хл.)

Воћно вино (хл.)

1995. 74 31 43 2.376 1.422 954 21.832 17.153 4.679 2.631 83

1996. 119 87 32 3.510 2.016 1.494 38.258 32.149 6.109 3.355 64

1997. 82 33 49 3.203 1.652 1.551 37.411 26.533 10.878 3.026 68

Просек 1995--1997.

91

50

41

3.030

1.697

1.333

32.500

25.278

7.222

3.004

72

114

У просеку за период 1995-1997. године у структури прерађеног воћа доминира производња ракије (32.500 хл). Од укупно производне количине ракије, на шљивовицу отпада 77,8%. Остале прерађевине од воћа су знатно мање заступљене.

Топла и хладна прерада воћа и поврћа у Војводини се одвија у 17 већих фабрика (таб. 6). Међутим, већ на први поглед се може констатовати да индустријски погони за прераду воћа нису правилно лоцирани, односно најчешће нису сконцентрисани у центрима воћарске производње (општина Суботица, Сремска Митровица, Нови Сад). Инвестирање у подизање капацитета за прераду воћа у значајнијим центрима воћарске производње може да представља добру шансу коју свакако треба искористити. ТАБЕЛА 6. Капацитети за прераду воћа и поврћа у Војводини

ТОПЛА ХЛАДНА Ред. бр. Назив Место Тона % Тона %

1. “Зора” Мол 10.000 100 5.000 20 2. “Флора” Бечеј 7.000 64 3.000 133 3. “Прима” Кикинда 9.000 83 1.000 50 4. “Тител” Тител 12.000 33 2.000 25 5. “Румен” Рума 8.000 81 10.000 45 6. “Медопродукт” Таванкут 5.000 48 10.000 70 7. “Елан” Србобран 15.000 27 5.000 40 8. “Липар” Српска Црња 3.000 63 9. “Суботичанка” Суботица 9.000 78

10. “Хладњача” Апатин 10.000 30 11. “Хладњача” Сомбор 10.000 20 12. “АБЦ” Руски Крстур 5.000 100 13. “Игло” Хоргош 5.000 52 14. “Хладњача” Панчево 7.000 47 15. “Гређанка” Велика Греда 5.000 60 16. “Фриго-Срем” Ириг 5.000 70 17. “Јужни Банат Бела Црква 6.000 -

УКУПНО: 78.000 60 89.000 46

У последње време индустрија за прераду и хлађење воћа све више је суочена са проблемом недовољног коришћења постојећих објеката прераде. Наиме, са повећањем капацитета прераде није се повећао и обим сировина за прераду по квалитету и асортиману, пре свега, као последица неусклађеног развоја примарне производње и прерађивачке индустрије.

115

Посебно је неповољна чињеница што још увек нису остварени оптимални услови за развој воћарске производње на приватном сектору. Поред тога, на самом старту изградње нових и модернизације постојећих капацитета на друштвеном сектору није у потпуности схваћено, да развој већином друштвених прерађивачких капацитета није довољно усклађен са развојем примарне воћарске производње на приватном сектору.

4. ЗАКЉУЧАК

У Војводини постоје сви потребни услови за успешан развој воћарске производње:

повољни природни услови за високоинтензивну производњу свих континенталних воћних врста,

потенцијалне земљишне површине за проширење воћарске производње,

традиција производње воћа, посебно у центрима воћарске производње,

произвођачи који у потпуности могу да примењују савремену технологију производње воћа,

тржиште које може да абсорбује знатно веће количине воћа и њихових прерађевина.

Производња и прерада воћа у Војводини треба да се креће у правцу:

1. производње садног материјала – хектар расадника може да обезбеди производњу садница за заснивање нових 50-70 ха засада,

2. интензивирања производње без проширивања капацитета воћњака, пре свега, изменом структуре воћарске производње, увођењем дефицитарних воћних врста и осавремењавањем сортимента,

3. интензивирања производње у постојећим засадима и проширивања површина воћњака,

4. продужавања сезоне потрошње свежих плодова и прераде воћа. Инвестирати у подизање мини хладњача у центрима производње воћа. Без контролисане атмосфере за чување јабуке, са УЛО (ултра ниски садржај кисеоника), УЛЕ (ултра ниски

116

садржај етилена), РАПИД СА (брзо успостављање контролисане атмосфере) практично је немогуће извозити висок квалитет плодова у току сезоне чувања,

5. улагања у мање објекте за производњу специфичних и специјалних прерађевина од воћа,

6. улагања у мање објекте за прераду нуспроизвода прерађивачке индустрије,

7. улагања у објекте за производњу опреме за прераду, као и неопходне амбалаже за паковање воћа и њихових прерађевина.

ЛИТЕРАТУРА

1. Фурунџић, М., Милић, Д.: Утврђивање производно-прерађивачких капацитета и обима воћарско-виноградарске производње, Економика пољопривреде бр. 4, Београд, 1996.

2. Група аутора: Развој воћарства и виноградарства, прераде и промета воћа и грожђа на Суботичко-хоргошкој пешчари од 1978. до 1990. године, Економски факултет, Суботица, 1981.

3. Група аутора: Стратегија развоја малих и средњих предузећа у функцији укупног развоја села и пољопривреде у АП Војводини, Пољопривредни факултет, Нови Сад, 1999.

4. Влаховић, Б.: Потрошња пољопривредно-прехрамбених производа у свету и СР Југославији, Будућност, Нови Сад, 1999.

5. Марковић, П., Јовановић, Д., Мирановић Ксенија:Перспективни развој производње и потрошње воћа у Југославији и свету, 1 Међународни научни симпозијум “Будућност воћарства у Југославији”, Ниш – Вучје, 1997.

6. Обрадовић, Ж. Мијакловић, М.: Капацитети за прераду воћа као услов за повећање примарне производње, 1 Међународни научни симпозијум “Будућност воћарства у Југославији”, Ниш – Вучје, 1997.

117

ECONOMIC POSITION AND ECONOMIC IMPORTANCE OF FRUIT PRODUCTION AND FRUIT PROCESSING IN VOJVODINA

by Prof. Dusko Milic, Prof. Ranko Prenkic, Mirjana Lukac

SUMMARY

Very favourable climatic and physical conditions in Vojvodina for cultivation of most continental fruit varieties make the optimal selection of fruit varieties for cultivation an urgent necessity. The most widespread fruit variety in Vojvodina is apple. The annual production amounts to 75,017 tons; 42.3% of fruit production in Vojvodina comes from apple production. Other widespread fruit varieties are plum (21.4% of total fruit production), pear (11%), sour cherry (8.3%), and peach (7.7%); other fruit varieties participate with less than 3% in total fruit production.

Fruit production in Vojvodina has not been sufficiently harmonized with fruit processing. This particularly applies to fairly inadequate structure of fruit production, as well as to low levels of utilization of processing facilities, fluctuating around 30% of capacities.

Key words: fruit and grape production, fruit and grape processing, fruit and grape processing capacity.

118

UDK:657.63:339.13.017 Оригинални научни рад Original scientific paper

РАЧУНОВОДСТВЕНА РЕВИЗИЈА КАО КАТЕГОРИЈА ТРЖИШНЕ ЕКОНОМИЈЕ

И ИНСТРУМЕНТ ВЕРИФИКАЦИЈЕ Пејановић, Р., Тица, Н.1

РЕЗИМЕ

Аутори разматрају феномен рачуноводствене ревизије која се као законска обавеза уводи и код нас од 1999. године. Развијене тржишне економије одавно познају ову категорију као инструмент верификације рачуноводствених исказа. Ревизијом се оцењује какво је рачуноводство одређеног предузећа (и пољопривредног) и даје се непристрасно мишљење о томе да ли је информисање које оно пружа истинито.

Независна ревизија представља темељ одржавања стабилности финансијског система земље и примарни облик јавне заштите свих власника капитала, без чега се не могу замислити сигурност инвестирања и успешни предузетнички подухвати појединаца и других економских субјеката. Стога је увођење екстерне рачуноводствене ревизије у нас у духу транзиције, као процеса изградње новог, модерног, тржишног система привређивања.

Кључне речи: ревизија, контрола, верификација, рачуноводство, тржиште, непристрасност.

ПОЈАМ, КАРАКТЕРИСТИКЕ И ЗНАЧАЈ НЕЗАВИСНЕ РЕВИЗИЈЕ

Развијене тржишне економије посвећују значајну пажњу обрачунском систему и његовом усавршавању. У нас, на жалост, то није био случај. То се најбоље види на примеру рачуноводствене ревизије, која датира од друге половине XIX века у Уједињеном 1 Проф. др Радован Пејановић, редовни професор, проф. др Недељко Тица, ванредни професор, Пољопривредни факултет, Институт за економику пољопривреде и социологију села, Нови Сад.

119

Краљевству (Енглеској, Шкотској, Велсу и С.Ирској). У нас је ова економска категорија уведена тек недавно, као законска обавеза.

У савременим условима тржишног привређивања и различитим облицима својине над капиталом, независна ревизија представља темељ одржавања стабилности финансијског система земље и примарни облик јавне заштите свих власника капитала, без чега се не могу замислити сигурност инвестирања и успешни предузетнички подухвати појединаца, привредних друштава, акционарских друштава, до најсложенијих облика корпорација и холдинг организација. Отуда нужност рачуноводствене ревизије као важног инструмента тржишне економије.

Рачуноводство је трајно и систематско праћење и регистровање кретања и промена имовине и пословања предузећа. По правилу је организовано као посебан сектор делатности органиазције (привредно-рачунски сектор) који обухвата књиговодство и израду планова производње и реализације, финансијског плана, плана инвестиција, итд. Рачуноводство даје и друге рачуноводствене информације о финансијској ликвидности, финансијској позицији предузећа итд.

Рачуноводствена или финансијска евиднеција је служба (активност) у предузећу која евидентира: (1) изворе финансирања; (2) средства предузећа; (3) промене стања средстава и њихових извора, као резултат његовог функционисања у процесу репродукције и у вршењу неке друге друштвене активности.

У теорији и пракси постоје извесна рачуноводствена начела и рачуноводствени стандарди. Међународни рачуноводствени стандард прецизира три рачуноводствена аксиома и три критеријума приликом избора рачуноводствених политика. Рачуноводствени аксиоми су: пословање на неограничени период, доследност и признавање економских промена у моменту настанка. Критеријуми приликом избора рачуноводствених политика су: опрезност, превага суштине над формом и материјални значај. У југословенском кодексу рачу- новодствених начела дефинисана су полазна рачуноводствена начела.

У земљама у којима рачуноводство има улогу незаменљивог и супериорног инструмента информисања у предузећу и о предузећу, његова неопходна спољна допуна је рачуноводствена ревизија. Међутим, у земљама где је рачуноводству предузећа наметнуто да обавља надзор за рачун државе, као примарни, а de facto искључиви задатак, нема потребе нити услова за рачуноводственом ревизијом, и она, практично, тамо и није постојала. То је од 1945. године био случај

120

и са Југославијом. Међутим, у нас је 1996. године донет Закон о ревизији рачуноводствених исказа (Службени лист СРЈ, бр. 30/96), Уредба о критеријума и динамици ревизије за 1997. и 1998. годину (Службени лист СРЈ, бр. 9/97 и 62/98), као и Уредба Савезне владе о критеријумима и динамици ревизије за 1999. годину, по којој ревизији подлежу велика предузећа која је разврстао Завод за обрачун и плаћање НБЈ у складу са чланом 3. Закона о рачуноводству. С тим у вези у нас су формиране овлашћене ревизорске куће, које се баве рачуноводственим ревизорским експертизама.2

Ревизија (ново латински – revisio – поновно виђење, поновно гледање) је преглед, контрола, преиспитивање, проверавање. Њен изворни (енгл.) термин је audit. Реч је о поступку прегледа, инспекције, увида у послове, односно књиговодствене књиге и евиденције одређене фирме. Под појмом рачуноводствена ревизија подразумева се више аспеката, којима је заједничко преиспитивање рачуноводствених података и информација.

Ревизија је, дакле, процес провере функционисања рачуноводства као најважнијег интерног контролног система. Ревизија проверава, пре свега, поузданост организације рачуноводства, како би се уверила у њено правилно функционисање. Реч је о провери усклађености главне књиге са дневником и помоћним књигама, усклађеност прописа, односно стварног стања са књиговодственим стањем, тачност преноса стања са рачуна главне књиге и пробни бруто биланс и слично.

Смисао рачуноводствене ревизије, као стручне и независне екстерне верификације, је да се утврди да ли је и колико је истинито рачуноводствено информисање од стране појединачних предузећа и да ли је у складу са рачуноводственим стандардима. Практично искуство је показало како је, у општем интересу, неопходна независна верификација рачуноводствених исказа, пре њиховог коришћења. Ово тим пре што се као корисници рачуноводственог информисања јављају носиоци пословног одлучивања, акционари и други инвеститори капитала, запослени у предузећима, зајмодавци, добављачи и остали комерцијални повериоци, држава и њене агенције, јавност. Да би овако разнолик круг потенцијалних корисника могао да се поузда у употребљивост рачуноводствених исказа неопходна је, пре њиховог коришћења, независна верификација путем рачуноводствене ревизије.

2 Једна од таквих кућа је и београдска ревизорска кућа FINODIT.

121

Ревизија рачуноводствених исказа представља, дакле, независно испитивања рачуноводствених исказа. Обавља се ради давања мишљења о томе да ли рачуноводствени искази објективно и истинито приказују стање имовине, капитала, обавеза као и резултате пословања. Ревизија може бити обавезна (прописана законским прописима) и по посебном захтеву правних лица (ревизија пословања, оцена бонитета, специјални биланси). За независну рачуноводствену ревизију су заинтересовани бројни корисници: садашњи и будући акционари, радници, кредитори и друштво у целини. Информације које пружа ревизија корисници користе као основу будућег пословног понашања. Садашњи акционари су заинтересовани да предузеће у којем поседују акције оствари што већи профит и веома им је битно да је биланс успеха предузећа истинит. Са друге стране будући улагачи посебно посматрају задуженост предузећа и на основу тога процењују степен ризика будућих улагања што у први план истиче ваљаност биланса стања. Такође, квалитет и квантитет биланса стања и биланса успеха је предмет посебне пажње кредитора и пословних партнера у целини. Истинити и објективни рачуноводствени искази су и гаранција запосленима у предузећу у погледу перспективе јер висока плата у предузећу чији је бизнис рачуноводствено фризиран није основа дуготрајности. Поред овога, са друштвеног становишта ревизија има незанемарљиву улогу јер омогућава благовремену идентификацију потенцијалних проблема у предузећу и подстиче предузимање разних мера за њихово отклањање.

У нашим условима ревизија се заснива на Закону о ревизији рачуноводствених исказа. Према овом закону ревизија је обавезна за банке, организације за осигурање, берзе и за велика предузећа (за рачуноводствене исказе 1999. године). Ревизију обављају предузећа за ревизију која су основана на основу дозволе Савезног министарства за финасније. Ревизија се обавља на основу уговора, који се закључује у писменој форми. Рок за склапање уговора за ревизију у 1999. години је 30.јуни 1999. године. Предузеће за ревизију је обавезно да уговор о ревизији достави Савезном министарству за финансије до 30. јула 1999. године. Предузеће за ревизију је обавезно да се осигура од одго- ворности за штету коју може проузроковати израженим мишљењем у Iзвештају о обављеној ревизији.

Циљ рачуноводствене ревизије је истинитост презентације рачуноводствених исказа. То подразумева да су финансијска позиција, резултат пословања и промене у финансијској позицији неког предузећа приказани на реалан начин. То значи да је то учињено у

122

складу са општеприхваћеним рачуноводственим стандардима, било непосредно међународним било националним, који су усклађени са међународним стандардима.

Главни задатак ревизије је атестирање тачности и истинитости поднетих финансијских извештаја главним корисницима (власницима капитала, власницима акција, берзама, повериоцима, управама јавних прихода) и изражавање независног ревизорског мишљења.

Под истинитом презентацијом рачуноводствених исказа и евен- туално додатних рачуноводствених података и информација подразумева се информисање на поштен и коректан начин у односу на све потенцијалне кориснике рачуноводственог информисања од стране појединачног предузећа. То значи, пре свега, да се неће ничим тежити да било који од могућих корисника буде доведен у ма какву заблуду што се тиче суштинске поруке рачуноводственог инфор- мисања.

Ревизијом се, дакле, оцењује какво је рачуноводство одређеног предузећа и даје се непристрасно мишљење о томе да ли је информисање које оно пружа истинито. Ревизијом се испитује да ли и колико рачуноводствени искази, затим документи који су им основа и потпора, као и методи који су примењени приликом њихове обраде, пружају заиста истинитост информисања о насталим привредним променама у току одређеног раздобља и о његовој финансијској позицији на крају тог периода.

Овлашћени рачуноводствени ревизор формулише своје мишљење о томе какво је рачуноводство информисања у датом случају, узимајући као свој критеријум колико је и какво било примењивање рачуно- водствених начела и рачуноводствених стандарда, уз поштовање стандарда саме рачуноводствене ревизије.

Ревизију обављају ревизори (овлашћени ревизор, ревизор и млађи ревизор). Ревизори су стручним и законским нормама обавезни на независност. То превасходно значи да морају бити и својински и родбински независни у односу на предузеће односно на руководство предузећа чији рачуноводствени искази су предмет ревизије. Ревизори су дужни да обезбеде тајност информација и сазнања о пословању предузећа код кога се обавља ревизија.

Квалитет ревизорског мишљења зависи од мноштва критеријума: слободе и независности ревизора, способности и вештине да изврши проверу рачуноводствених извештаја на најбољи могући начин, ефикасног прилагођавања конкретном субјекту ревизије. Пошто је за

123

долажење до што исправнијег закључка рачуноводственог ревизора неопходна искрена и потпуна сарадња са клијентом (по чијем се налогу она, по правилу, и обавља), од суштинског је значаја постојање њиховог пуног међусобног поверења. Отуда се оно што овлашћени рачуноводствени ревизор сазна о пословању и финансијском стању свог клијента представља најстроже обавезујућу пословну тајну. Он чак не пријављује надлежним државним органима ни уочене незаконитости.3 О свему незаконитом што је сазнао у току свог истраживања овлашћени рачуноводствени ревизор треба да упозна свог клијента, посебно са становишта колико слабости у рачуноводственом информисању утичу на појаву таквих радњи.

О извршеној ревизији се сачињава извештај који садржи мишљење о обављеној ревизији: (1) о обиму ревизије, (2) базе на основу које су рачуноводствени искази састављени, (3) закључно мишљење о томе да ли је рачуноводственим исказима објективно и истинито приказано стање имовине, капитала и обавеза као и резултати пословања предузећа. Закључно мишљење може бити: (1) позитивно – рачуноводствени искази су објективни и истинити, (2) уздржавајуће – нема довољно елемената на основу којих се може изразити мишљење о истинитости и објективности рачуноводствених исказа и (3) негативно – рачуноводствени искази нису објективни и истинити.

Према нашим прописима предвиђене су и казнене одредбе за предузећа у случају да не закључи уговор о ревизији или да предузећу за ревизију не стави на располагање потребне исправе и не пружи информације и објашњења која су неопходна за спровођење ревизије (казне од 15.000,00 – 300.000,00 динара), али и за ревизоре уколико не обезбеде тајност информација и сазнања о пословању предузећа код којег обављају ревизију или те информације користе за стицање имовинске користи за себе или неког другог (казне од 9.000,00 – 90.000,00 динара). Све то, између осталог, говори о озбиљности, зна- чају и одговорности посла који је пред нама.

3 Изузетак од тога су, на пример, у Уједињеном Краљевству, само два кри- вична дела, а то су тероризам и велеиздаја.

124

ЛИТЕРАТУРА

(1) Закон о рачуноводству, “Службени лист СРЈ”, бр. 46/96 и 6о/96.

(2) Правилник о начину ревалоризације, “Службени лист СРЈ”, бр. 17/97 и 19/97.

(3) Правилник о начину и роковима вршења пописа и ускла - ђивања књиговодственог стања са стварним стањем, “Слу - жбени лист СРЈ”, бр.17/97.

(4) Међународни стандарди ревизије, превод са енглеског језика, Савез рачуновођа и ревизора Србије, Београд, 1998.

(5) Рачуноводствена начела, Југословенски рачуноводствени стан - дарди, Кодекс професионалне етике рачуновођа, Савез рачуновођа и ревизора Србије, Београд, 1996.

ACCOUNTING REVISION AS A CATHEGORY OF MARKETING ECONOMY AND VERIFICATION INSTRUMENT

by

Prof. dr Radovan Pejanović, prof. dr Nedeljko Tica

SUMMARY

The autors are considering the phenomenon of accounting revison which has also been introduced into Yugoslav practice since 1999 as a legal obligation. Developed economies were familiar with this cathegory as a verifikation instrument of accounting statements a long time ago. It is evaluated by revison what the accounting of determined company is and objective opinion is expressed if the informing obtained by the same is true.

Key words: revison, instrument, control, verification, market.

125

UDK:657.375.6:657.63 Оригинални научни рад Original scientific paper

РЕВИЗИЈА КОНСОЛИДОВАНИХ ГОДИШЊИХ РАЧУНА

Тица, Н.1

РЕЗИМЕ

У раду се указује на потребу и обавезу ревизије консолидованих годишњих рачуна. Консолидовани годишњи рачуни се састављају на нивоу групе предузећа која се налазе у односима повезаности. У поступку израде консолидованих годишњих рачуна из збирних биланса предузећа, односно збирних рачуна уопште, која су предмет консолидације искључују се оне билансне позиције које су створене на основу међусобних веза у пословању. Ревизија консолидованих годишјих рачуна обухвата поступке који омогућавају стицање ревизијског доказа у вези са идентификацијом повезаних субјеката и пословних догађаја између њих који имају материјални значај за рачуноводствене извештаје.

1.УВОД

Обавеза састављања консолидованих годишњих рачуна проистиче из одредби: 1) Седме директиве Европске Уније, 2) Закона о рачуноводству ( ”Сл. лист СРЈ, бр. 46/96 и 60/96) и 3) Југословенског рачуноводственог стандарда о консолидованом годишњем рачуну (ЈРС – 34). Када је у питању ревизија рачуноводствених исказа, поступци ревизије који се тичу повезаних предузећа и њихових међусобних пословних догађаја заснивају се на: 1) Међународним стандардима ревизије и 2) Закону о ревизији рачуноводствених исказа (”Службени лист СРЈ”, бр. 30/96).

Према Седмој директиви Савета европских заједница од 13. јуна 1983. године (Петровић, 1994) захтева се од сваке државе чланице да сопственим законодавством предвиди обавезу састављања консо- 1 Др Недељко Тица, ванредни професор, Пољопривредни факултет, Институт за економику пољопривреде и социологију села, Нови Сад.

126

лидованих рачуноводствених исказа и консолидованог годишњег извештаја предузећа које: 1) има већинска гласачка права акционара или чланова у другом предузећу (предузеће кћи), 2) има право да именује или смени већину чланова административног, менаджерског или надзорног тела другог предузећа (предузеће кћи), 3) има право вршења доминантног утицаја над предузећем (предузеће кћи) чији је акционар или члан, сагласно уговору у који се ушло с тим предузећем и 4) јесте акционар или члан предузећа и а) именовало је, искључиво као резултат свог права на гласове, већину чланова административних, менаджерских или надзорних тела тог предузећа, б) контролише само, сагласно споразуму са другим акционарима или члановима тог предузећа (предузеће кћи), већину права на гласове акционара или чланова у тома предузећу. У нашим законским прописима обавеза састављања и подношења Консолидованог завршног рачуна – Биланса стања, Биланса успеха, Додатног рачуноводственог извештаја као и Извештаја о пословању целине (члан 12. Закона о рачуноводству) односи се на предузећа, банке и организације за осигурање које имају контролу (матично правно лице) над једним или више правних лица (зависно правно лице). У овом смислу се сматра да матично правно лице има контролу ако: 1) има већину гласова у скупштини акционара, односно у скупштини чланова зависног правног лица или 2) има право постављања и опозива директора и већину чланова управног одбора зависног правног лица или 3) има право да, на основу уговора закљученог са зависним правним лице или статутарних одредаба зависног правног лица врши доминантан утицај на пословне одлуке зависног правног лица. Прецизнију дефиницију обвезника консолидације рачуноводствених исказа у нашим условима пружа Југословенски рачуноводствени Стандард 34 – Консолидовани годишњи рачун.Према овом документу консолидовани годишњи рачуни представљају рачуне, односно извештаје о стању и успеху групе предузећа под претпоставком постојања једне економске целине (јединствено предузеће). Под групом предузећа се подразумевају: 1) матично и зависно предузеће, 2) придружена и 3)заједничка предузећа. У терминолошком разграничењу се, између осталог, наводи да (Ристанић, 1998): 1) контрола подразумева право (моћ) одлучивања о пословној и финансијској политици предузећа, 2) матично предузеће представља предузеће које има једно или више зависних предузећа, 3) зависно предузеће представља предузеће чија је пословна и финансијска политика под контролом другог предузећа, 4) придружено предузеће је предузеће у којем друго предузеће као улагач има значајан утицај, а које није зависно нити заједничко предузеће, 5) заједничко

127

предузеће је предузеће настало по основу уговора о заједничком улагању (подухвату) у којем инвеститори имају уговорену заједничку контролу.

2. МЕТОДИ КОНСОЛИДОВАЊА ГОДИШЊИХ РАЧУНА

Према ЈРС – 34 постоје четири метода која се препоручују за консолидовање годишњих рачуна: 1) метод потпуног консолидовања, 2) метод актуелизованог учешћа у капиталу – еqуитy метода, 2) метод набавне вредности и 4) метод пропорционалног (квотног) консолидовања. Уколико се израда консолидованих годишњих рачуна примењује код матичног и зависних предузећа користи се метод потпуног консолидовања. Метод актуелизованог учешћа у капиталу као и метод набавне вредности се користе за обрачун односа између матичног и придружених предузећа док се метод пропорционалног (квотног) консолидовања примењује на заједничка предузећа која се налазе у групи за консолидовање. Независно од примењеног метода у поступку консолидовања потребно је остварити основни циљ а то је приказати реално стање и успех групе предузећа као да се ради о јединственом предузећу. У складу са тим, а на основу Закона о рачуноводству, потребно је испоштовати начело реализације на основу којег није дозвољено исказивање добитка пре чина екстерне реализације као и начело импаритетног процењивања које подразумева обавезу процењивања позиција активе по најнижим вероватним вредностима, а позиције обавеза (укључујући резервисања) по највишим вредностима.

Метод потпуног консолидовања обухвата следеће фазе: 1) састављање збирних рачуна групе предузећа и 2) искључивање свих вредности из појединачних рачуна која потичу из међусобних односа матичног и зависних предузећа. Збирни рачуни настају сабирањем истоветних позиција из појединачних рачуна свих предузећа у оквиру групе предузећа. Након тога се препоручује рашчлањивање сваке позиције рачуна стања и успеха на део који се односи на интерне односе у оквиру групе предузећа као и на део који потиче из односа групе предузећа са другим (екстерним) предузећима. Овде је важно истаћи да је потребно обезбедити да шеме рачуноводствених исказа сваког појединачног предузећа (здруженог или повезаног) као и консолидованог рачуноводственог исказа за групу предузећа у целини буду идентичме (ЈРС – 23 – Рачуноводствени обрачуни). У другој фази, по методи потпуног консолидовања, из рачуна стања и успеха искључују се вредности проистекле из међусобних односа у оквиру

128

групе предузећа и то (Илић и Стевановић, 1999): 1) неуплаћени уписани капитал и учешћа у капиталу – у активи, и капитал – у пасиви из односа унутар групе предузећа, 2) дугорочни финансијски пласмани и дугорочне финансијске обавезе из односа унутар групе предузећа, 3) краткорочни финансијски пласмани и краткорочне финансијске обавезе из односа унутар групе предузећа, 4) пословна потраживања и обавезе из односа унутар групе предузећа, 5) пословни расходи из односа унутар групе предузећа и по том основу настали пословни приходи, 6) нереализовани добици садржани у позицијама нематеријалних улагања, основних средстава, залиха и активних временских разграничења набављених од чланица групе предузећа, као и приходи од продаје робе, производа и услуга и приходи од активирања учинака настали по основу промета наведених позиција у оквиру групе предузећа, 7) дивиденде и учешћа у добитку из односа у оквиру групе предузећа, 8) финансијски приходи и расходи и остали приходи и расходи који потичу из односа унутар групе предузећа и 9) мањински власнички интереси у капиталу и резултату зависних предузећа, у смислу њиховог утврђивања и посебног исказивања у консолидованим рачунима.

Метод актуелизованог учешћа у капиталу (”еqуитy” метод), према ЈРС 34 се најчешће користи у оквиру обрачуна односа у капиталу између матичног и придружених предузећа. Уместо ње се може користити и метод набавне вредности (”cost method”), али се због предности у погледу информационе основе консолидованих годишњих рачуна, препоручује примена претходно наведеног метода. Наиме према методу набавне вредности вредновање учешћа у капиталу придружених предузећа обухвата промену ове вредности за ефекте ревалоризације учешћа у капиталу. За разлику од оваквог приступа метод актуелизованог учешћа у капиталу обухвата корекцију вредности за износ резерви, нераспоређеног добитка (ранијих и текућих година) као и непокривеног губитка (ранијих и текуће године) сразмерно учешћу матичног предузећа у основном капиталу придруженог предузећа.

Метод пропорционалног (квотног) консолидовања се примењује у ситуацији када у оквиру групе предузећа за коју је потребно извршити консолидовање биланса постоје заједничка предузећа. У вези са овим, заједничким предузећем се сматра оно предузеће које је настало на основу уговора о заједничком улагању (два или више улагача) у којем је уговорена заједничка контрола (управљање и одлучивање). Према овом методу у збирни биланс се преузимају делови свих рачуна стања и успеха пропорционално са учешћем матичног или и других предузећа

129

из састава групе за консолидовање у капиталу заједничког предузећа. У погледа односа у капиталу искључују се позиције учешћа у капиталу повезаних правних лица као припадајући делови основног капитала (удели).

3. ПОСТУПЦИ У РЕВИЗИЈИ КОЈИ СЕ ОДНОСЕ НА ПОВЕЗАНЕ СУБЈЕКТЕ

У оквиру међународних стандарда ревизије посебна пажња, у оквиру ревизијских доказа се посвећује поступцима ревизије који се тичу повезаних субјеката и пословних догађаја са тим субјектима. У складу са тим, основни принципи и битни поступци у оквиру ревизије, која се односи на повезане субјекте као и пословне догађаје између њих, треба да омогуће: 1) идентификовање и обелодањивање повезаних субјеката, 2) утврђивање пословних догађаја с повезаним субјектима, 3)преглед идентификованих пословних догађаја, 4)прикупљање изјаве руководства и 5)закључак ревизије. Према Међународним стандардима ревизије, субјекти су повезани ако један субјект има могућност да врши контролу над другим субјектом или да врши значајан утицај на доношење финансијских и пословних одука другог субјекта. У вези са тим, пословни догађаји с повезаним субјектима објашњавају се као трансфери ресурса или обавеза између повезаних субјеката независно од тога да ли је по том основу вршено фактурисање.

У оквиру ревизије неопходно је да се поступци ревизије тако осмисле да се на основу њих могу прибавити задовољавајући ревизијски докази којима се омогућава идентификовање и обелодањивање субјеката који су повезани као и ефеката пословних догађаја између повезаних субјеката који имају материјални значај за рачуноводствене исказе. По правилу остварење таквог циља подразумева виши степен неизвесности у погледу потпуности података о повезаним субјектима што повећава могући ризик од погрешних исказа. У складу са тим, након идентификације повезаних субјеката, потребно је извршити проверу потпуности и квалитета добијених информација. У таквој ситуацији, према Међународним стандардима ревизије потребно је: 1) прегледати документацију из ранијих година како би се установили називи познатих повезаних субјеката, 2) прегледати поступке правног лица за идентификацију повезаних субјеката, 3) испитати повезаност директора и функционера с другим правним лицима 4) прегледати евиденцију о акционарима ради утврђивања имена главних акционара, 5) прегледати записнике и осталу документацију у вези са састанцима скупштине акционара и

130

управног одбора као и регистар акција које припадају члановима управног одбора, 6) прикупити информације од других ревизора о њиховом сазнању у вези са новим повезаним субјектом и 7) прегледати порески биланс правног лица и друге информације које оно доставља надлежним институцијама. У вези са идентификовањем пословних догађаја са повезаним субјектима веома је важно стећи сазнања о рачуноводственом ситему и систему интерне контоле у вези са одобравањем и евидентирањем пословних догађаја. Посебно је потребно обратити пажњу не неуобичајене догађаје у пословању између повезаних субјеката (послови са неуобичајеним комерцијалним условима, нелогични пословни догађаји, неевидентирани пословни догађаји и сл.

Идентификација пословних догађаја са повезаним субјектима, која треба да омогући задовољавајуће ревизијске доказе о исправности евидентирања и обелодањивања, обухвата према Међународним стандарима ревизије: 1) детаљну проверу пословних догађаја и стања на рачунима, 2) преглед записника са састанка акционара и управног одбора, 3) преглед рачуноводствене евиденције о неуобичајеним пословним догађајима, 4) преглед потврда салда о датим и примљеним кредитима и потврда салда од банака као и 5) преглед пословних догађаја у вези са пласманима. Након спроведених поступка ревизије потребно је прибавити писане изјаве руководства које се односе на потпуност прибављених информација у вези са идентификацијом повезаних субјеката и одговарајућег обелодањивања повезаних субјеката у рачуноводственим исказима. На крају, прибављени ревизијски докази у вези с пословним субјектима и пословним догађајима између субјеката омогућава извођење закључка ревизије и формирање извештаја ревизора.

ЛИТЕРАТУРА

Илић, Г, Стевановић, Н.: Методологија консолидовања годишњих рачуна према ЈРС – 34 – Консолидовани годишњи рачун, Рачуноводствена пракса, Посебно издање, Савез рачуновођа и ревизора Србије, Београд, 1999.

Југословенски рачуноводствени стандард 34, ЈРС 34 – Консолидовани годишњи рачуни, Рачуноводствена пракса, Посебно издање, Савез рачуновођа и ревизора Србије, Београд, 1999.

131

Међународни стандарди ревизије, Превод за енглеског језика, Савез рачуновођа и ревизора Србије, Београд, 1998.

Петровић, М.: Седма директива Савета – превод са енглеског – Књиговодство, 3, Савез рачуноводствених радника Србије, Београд, 1994.

Рачуноводствена начела, Југословенски рачуноводствени стандарди, Кодекс професионалне етике рачуновођа, Савез рачуновођа и ревизора Србије, Београд, 1996.

Ристанић, М.: Консолидовање годишњих рачуна за 1998. годину, Привредни саветник, 3-4, Привредни савеник, Београд, 1998.

Закон о рачуноводству ( ”Сл. лист СРЈ, бр. 46/96 и 60/96).

THE AUDITING OF CONSOLIDATION OF ANNUAL FINANCIAL STATEMENTS

by

Dr Nedeljko Tica

SUMMARY

Examination results show the appropriateness of determining the methods to related parties financial statements auditing.There are four methods for consolidation of related party transaction : 1) method of total consolidation, 2)eqity method, 3) method of purchase value i 4)method of proportional consolidation. The auditing of consolidation of annual financial statements is include audit evedence about related party transaction.

132

UDK: 343158:007 Оригинални научни рад

Original scietnific paper

РЕВИЗИЈА И КОМПЈУТЕРСКИ ИНФОРМАЦИОНИ СИСТЕМ

Зорановић, Т., Тица Н.,1

Увођење међународног стандарда ревизије (ISA) успостављају се стандарди и пружају смернице о поступцима које је потребно спровести приликом извођења ревизије у окружењу компјутерских информационих система (KIS). KIS је окружење када се у било којој фази финансијске обраде укључује компјутер.

Ревизија има исти циљ и смисао и у KIS окружењу и ван њега. Мећутим употребом компјутера мења се обрада, меморисање и начин преноса финансијских информација и то може утицати на рачуноводствени систем и контролу правног лица. Самим тим KIS може утицати на поступке ревизора да би разумео рачуноводствени систем и систем интерне контроле, процену инхерентног и контролног ризика и ревизорово извођење провере функционисања контроле.

КОМПЕТЕНТНОСТ И ПЛАНИРАЊЕ

Ревизор треба да поседује довољно знања о KIS-у како би могао да планира, управља, врши надзор и прегледа обављени посао. Може да користи и специјалисте из KIS-а који му могу помоћи око процене утицаја KIS-а на процену укупног ризика, врсте пословних догађаја и осмишљавање и извођењепоступака суштинског испитивања.

Ревизор мора да разуме функционисање компјутерске обраде, да идентификује организациону структуру клијентовог KIS-а, оцени расположивост докумената и извештаја .

1 Мр Тихомир Зорановић, асистент, проф. др Недељко Тица, ванредни професор, Пољопривредни факултет, Институт за екоонмику пољопривреде и социологију села, Нови Сад.

133

ИНТЕРНЕ КОНТРОЛЕ У ON - LINE КОМПЈУТЕРСКИМ

СИСТЕМИМА

Одређене опште KIS контроле су посебно важне у on-line обради. То су:

• Контроле приступа – поступци који су осмишљени за ограничење приступа програмима и подацима. Подробније, ти поступци су осмишљени да спрече или открију:

Неовлашћени приступ on-line терминалским уређајима, програмима и подацима;

- унос неодобрених трансакција;

- неодобрене измене на датотекама података;

- употребу оперативних компјутерских програма; и

- употребу компјутерских програма који нису одобрени.

• Ови поступци за контролу приступа укључују употребу лозинки и специјализованог софтвера за контролу приступа као што су on-line монитори који контролишу меније, табеле овлашћења, лозинке, датотеке и програми којима је дозвољен приступ корисника. Поступци такође укључују физичке контроле као што је закључавање терминалских уређаја и физичко обезбеђење сервера..

• Контроле путем лозинки – поступци за додељивање и одржавање лозинки у циљу ограничења приступа само овлашћеним корисницима.

• Контроле системског развоја и одржавања – додатни поступци који имају за циљ да обезбеде да контроле које су важне за on-line апликације, као што су лозинке, контроле приступа, on-line испитивање ваљаности и поступци за поновно успостављање система, буду у току развоја и одржавања укључене у систем.

• Програмске контроле – поступци који су осмишљени да спрече или открију неправилне измене компјутерских програма којима се приступа on-line терминалским уређајима. Приступ се може ограничити путем контрола као што је употреба посебних библиотека са оепративним програмима и библиотека за развој и одржавање програма и употреба специјализованог софтвера за програмске библиотеке. Веома је важно да све on-line измене на програмима буду на одговарајући начин документоване.

134

• Дневници трансакција – извештаји који су осмишљени да би се обезбедио ревизорски траг за сваку on-line трансакцију. Ти извештаји често документују изворне податке о трансакцији (терминал, време и корисник), као и податке из саме трансакције.

Одређене KIS апликативне контроле су од посебне важности за on-line обраду. То су:

• Одобравање пре обраде – давање дозволе за иницирање трансакције, као што је на пример, коришћење банкарске картице са идентификационим бројем пре подизања готовине из аутоматских банкарских машина.

• Едит, логички и други тестови ваљаности на терминалском уређају – програмирање процедуре којима се врши контрола потпуности, тачности и логичности улазних података и резултата обраде. Ове процедуре може да извршава интелигентни терминалски уређај или централни компјутер.

• Поступци разграничења (cut-off) – поступци који обезбеђују да се трансакције обрађују у исправном рачуноводственом периоду. Ово је нарочито неопходно код система који имају стални проток трансакција. На пример, у on-line системима, где се наруџбенице и отпремнице евидентирају преко on-line терминалских уређаја, постоји потреба за координацијом отпреме производа, евиденције залиха и обраде фактура.

• Контроле датотека – поступци којима се обезбеђује да се у on-line обради користе исправне датотеке података.

• Контроле матичних датотека – измене на матичним датотекама се контролишу поступцима који су слични оним који се примењују у контроли осталих улазних података. Међутим, с обзиром да подаци из матичне датотеке имају велики утицај на обрађене резултате, то је неопходно строго примењивати ове контролне поступке.

• Уравнотежавање – представља процес у којем се уводе контролни тотали података који се обрађују преко on-line терминалских уређаја и који се упоређују са контролним тоталима за време и после обраде, с циљем да се обезбеди пренос потпуних и тачних података у сваку фазу обраде.

Утицај on-line компјутерских система на рачуноводствени систем и интерне контроле

135

Утицај on-line компјутерског система на рачуноводствени систем и на ризике повезане с њим генерално зависе од:

• обима коришћења on-line цистема за обраду рачуноводствених апликација;

• врсте и значаја финансијских трансакција које се обрађују; и

• природе датотека и програма који се користе у апликацијама.

Ризик од криминалних радњи или грешака у on-line системима моћи ће се смањити у следећим случајевима:

• Ако се on-line унос података обавља на месту или близу места где настаје трансакција, онда постоји мањи ризик да трансакције неће бити евидентиране.

• Ако се неисправне трансакције одмах исправе и унесу, онда постоји мањи ризик да се такве трансакције неће редовним поступком исправити и поново дати на обраду.

• Ако on-line унос података врше лица која разумеју природу трансакција које су у питању, онда при уносу података може доћи до мање грешака него у случајевима када та лица нису упозната с природом трансакција.

• Ако се трансакције одмах уносе on-line, ризик да ће исте бити обрађене у погрешном рачуноводственом периоду је мањи.

Ризик од криминалних радњи и грешака у on-line компјутерским системима може се увећати у следећим случајевима:

• Ако су on-line терминалски уређаји размештени на више места у фирми, повећана је могућност неодобреног коришћења терминалских уређаја, као и унос неодобрених трансакција.

• Путем on-line терминалских уређаја могуће је неовлашћено:

- модификовати претходно унете трансакције или салда;

- модификовати компјутерске програме; и

- приступити подацима и програмима са удаљених локација.

• Ако из било ког разлога дође до прекида on-line обраде, на пример у случају квара на телекомуникационим везама, онда може постојати већа могућност да се трансакције или датотеке изгубе и да обнављање небуде изведено тачно и потпуно.

136

• On-line приступ подацима и програмима путем телеко- муникационих веза пружа веће могућности неовлашћеним лицима да приступе подацима и програмима.

On-line компјутерски ситеми могу такође имати утицаја наинтерне контроле. карактеристике on-line компјутерских система, као што је то описано раније у овом саопштењу, илуструју нека запажања која утичу на ваљаност контрола у on-line компјутерским системима. Те карактеристике могу бити значајне из следећих разлога:

• Постоји моугћност да нема изворног документа за сваку улазну трансакцију.

• Резултати обраде се могу сумирати на високом нивоу; на пример, само тотали са појединачних уређаја за унос података могу бити пренешени у наредну обраду.

• On-line компјутерски систем може бити тако устројен да не обезбеђује штампане извештаје; на пример, уместо штампања извештаја о грешкама, могу се на екрану терминалског уређаја приказати поруке о грешкама.

Утицај on-line компјутерских система на поступке ревизије

Следећа питања су од посебне важности за ревизора код on-line компјутерских система:

• Одобравање, потпуност и тачност on-line трансакција;

• Интегритет података и обрде због могућности да више корисника и програмера приступи систему у on-line обради;

• Измене у извођењу ревизијских поступака, укључујући употребу SAAT техника, које су резултат следећег:

- Потребе за ревизорима који су технички обучени за рд у on-line системима;

- Утицаја on-line компјутерских система на време потребно за извођење поступака ревизије;

- Недостатак видљивог трага о трансакцијама;

- Постпупци који се извршавају у фази планирања ревизије;

- Поступци ревизије који се извршавају истовремено са on-line обрадом и

- Поступци који се извршавају након извршене обраде.

137

Поступци који се изводе у фазе планирања могу укључити:

• Учешће лица с техничким знањима у области on-line компјутерских система и одговарајућих контрола.

• Потребу да се приликом оцене ризика претходно установи какав утицај има систем на поступке ревизије. Генерално, приликом утврђивања природе, врмена и обима извођења поступака ревизије у on-line системима који су добро установљени и контролисани, ревизор ће се више ослонити на интерне контроле.

Поступци ревизије који ће се извршавати истовремено са on-line обрадом могу да укључе провезу функционисања контрола над on-line апликацијама. На пример, то може бити постигнуто уношењем трансакција преко on-line терминалских уређаја или употребом ревизијског софтвера. Ове провере ревизор може употребити било да жели да потврди своје разумевање система или да провери контроле као што су лозинке и остале контроле приступа. Пожељно је да ревизор разматра такве провере са одговарајућим особљем клијента и да прибави сагласност пре извођења провера како би се избегло несмотрено нарушавање клијентових података.

Поступци који се обављају након обраде могу укључити:

• Проверу функционисања контрола уграђених у on-line систем кое се односе на одобравање, потпуност и тачност трајсакција.

• Поступке суштинског испитивања трансакција и резултата обраде уместо провере функционисања контрола у ситуацијама када то може бити исплативије, или када систем није добро устројем нити контролисан.

• Реконструкција обраде трансакција, било да се ради о провери функционисања контрола или поступцима суштинског испитивања.

Ревизор може сматрати да је боље, због карактеристике on-line обраде, да изврши претходне провере инсталације нових on-line рачуноводствених апликација него да врши провере након инсталације. Ове провере пре инсталације могу омогућити ревизору да изврши додатне радње, као што су израда детаљних листа трансакција или контроле приликом израде апликације. То такође може ревизору да обезбеди довољно времена за осмишљавање и проверу поступака ревизије пре него што их примени.

138

СИСТЕМИ СА БАЗОМ ПОДАТАКА

Системи са базом података се принципијелно састоје од две главне компоненте – базе података и система за управљање базом података (Database Management System – DBMS). Системи с базом података су повезани са осталим хардверским и софтверским аспектима целокупног компјутерског система.

База података представља скуп података које заједнички користи више различитих корисника у различите сврхе. Сваки корисник не мора да буде упознат с чињеницом да су подаци смештени у бази података или с начинима на које се подаци могу користити у различите сврхе. Генерално, појединачни корисници су упознати једино с подацима које они користе и могу на те податке гледати као на компјутерске датотеке које могу користити помоћу својих апликација.

Софтвер који се користи за постављање, одржавање и рад базе података се означава као DBMS софтвер. Заједно са оперативним системом, DBMS олакшава рад са физичком меморијом у којој су смештени подаци, одржава релациону везу између података, и чини податке расположивим апликативним програмима. DBMS софтвер обично испоручује комерцијални добављач.

Системи с базом података се могу сместити у компјутерски систем било које врсте, укључујући и микрокомпјутерски систем. У неким окружењима са микрокомпјутерима, само један корисник ради с базом података.

Карактеристике система са базом података

Системи са базом података се разликују од других система по две важне карактеристике: дељење података и независност података. Ове карактеристике захтевају коришћење речника података и успостављање функције администратора базе података.

Дељење података

База података је састављена од података са дефинисаним релационим односима и са таквом организацијом која дозвољава да више корисника користи податке у различитим апликативним програмима. Појединачне апликације заједнички користе (деле) податке у бази података за разне сврхе. На пример, цену појединачне

139

ставке залиха из базе података може користити један апликативни програм у циљу израде извештаја о реализацији и други апликативни програм за вредносвање залиха.

Независност података у односу на апликативне програме

С обзиром на потребу да се подаци деле, то се поставља захтев да подаци буду независни у односу на апликативне програме. То се постиже тако што DBMS једанпут бележи податак који могу користити разни апликативни програми. У системима без базе података, свака апликација одржава посебне датотеке података, тако да се слични подаци које користи неколико апликација могу понављати у различитим датотекама. Међутим, у системима са базом података једну датотеку података (или базу података) користи више апликација, при чему је дуплирање података сведено на минимум.

Системи за управљање базама података се разликују по томе колики степен независности података пружају. Степен независности података се односи на лакоћу са којом особље може извршити измене на апликативним програмима или бази података. Потпуна независност података се постиже када се може променити структура података у бази података, а да при томе нема ефекта на апликативне програме, и обрнуто.

Речник података

Значајну импликацију дељења и независности података представља могућност да се подаци који се користе у различитим апликацијама забележе само једанпут. С обзиром да је разним апликативним програмима потребан приступ тим подацима, то се поставља захтев за таквим софтвером којии ће воидити евиденцију о локацији података у бази података. Тај софтвер који се налази у оквиру DBMS познат је под именом речник података (Data Dictionary). Он такође служи као алат за одржавање стандардне документације и параметара окружења са базом података и апликативних система.

Администрирање базом података

Коришћење истих података од стране различитих апликативних програма повећава важност централизоване координације употребе и дефинисања података и одржавања њиховог интегритета, сигурности,

140

тачности и потпуности. Координацију обично обавља група са свим одговорностима које чине “администрирање базом података”. Лице које се налази на челу такве функције је “администратор базе података”. Администратор базе података је одговоран за дефинисање, структуру, сигурност, контролу рада и ефикасност база података, укључујући и дефинисање правила за приступ и меморисање података.

Задаци администрирања базом података обично укључују:

∗ Дефинисање структуре базе података – да би се обезбедило уредно испуњавање захтева корисника базе података, потребно је одредити на који начин ће се подаци дефинисати, меморисати како ће им се приступити;

∗ Одржавање интегритета, сигурности и потпуности података – означава развој, имплементирање и примену правила за интегритет података, потпуност и приступ подацима. Одговорности које су при томе присутне су:

- дефинисање ко све може приступити подацима и на који начин се то може урадити (тј. путем лозинки или табела

- спречавање укључивања непотпуних или неисправних података;

- откривање непостојања података;

- заштита базе података од неовлашћеног приступа и деструкције;

- уређење комплетног опоравка у случају губитка података.

∗ Координација операција које се изводе на компјутеру, а односе се на базу података – додела задужења за физичке компјутерске ресурсе и контрола њиховог коришћења везано за операције са базом података.

∗ Праћење перформанси система – развој мера за праћење интегритета података и могућности базе података да одговори корисниковим потребама.

∗ Обезбеђење административне подршке – координирање и веза са испоручиоцем система за управљање базом података, оцена нових верзија ДБМС и његовог утицаја на правно лице, инсталирање нових верзија и обезбеђивање адекватне интерне обуке.

141

Код неких апликација могу се користити више од једне банке података. у тим околностима, задаци групе за администрирање базом података ће бити да обезбеди:

• Постојање адекватних веза између база података;

• Одржавање координације функција; и

• Конзистентност података садржаних у различитим базама података.

ЗАКЉУЧАК

Коришћење KIS-а у савременом пословању пред ревизора поставља нове препреке везане пре свега за познавање технике контроле. Ревизор мора да познаје и усвоји све коришћене технике и поступке како би се ревизија могла коректно извршити. Потребна знања могу превазићи знања и способнодти ревизора када се мора ангажовати администратор система, специјалиста или рачунарски експерт.

REVISION AND COMPUTERS INFORMATIONS SYSTEM

by

Mr. Tihomir Zoranović, Dr Nedeljko Tica

SUMMARY

Computer in nowdays biznis is unavoidable. Computer make revision difficult and revision must be done in a diferent way. Revisor must know all technik and steps which can be used in every control. Revisor can take services from system administrator, computer specialist or computer expert if do not have enaph knowledge or skill for analize.

142

UDK:338.43:0022 Прегледни научни рад Review scientific paper

ТЕХНИЧКИ ПРОГРЕС И РАЗВОЈ ПОЉОПРИВРЕДЕ

Јовановић, М., Јанковић, Н.1

РЕЗИМЕ

Техничко - технолошки прогрес предстваља један од најзначајнијих фактора привредног развоја. У најразвијенијим земљама света данас се повећање продуктивности рада највећим делом објашњава уношењем нове технике и технологије.

Напори наше земље усмерени су ка обезбеђењу довољних количина основних производа за исхрану људи из сопствене производње, уз ограничене могућности проширивања пољопривредних површина. У таквим условима значај техничко-технолошког прогреса и његов допринос динамици развоја пољопривреде све више расте.

Кључне речи: техничко - технолошки прогрес, иновација, рентабил- ност, производна функција, гранична стопа супс- титуције, еластичност производње

1. УВОД

Техничко-технолошки прогрес представља у привреди сваке земље основну покретачку снагу привредног развоја и доминантан фактор привредног раста. Научно-технички прогрес је и пресудан фактор динамизирања раста и развоја пољопривреде сваке државе, па и наше. Ова тврдња проистиче и из чињенице да су напори наше земље усмерени, пре свега, ка обезбеђењу довољних количина производа за исхрану људи, и то из сопствене производње, користећи, примарно, сопствене ресурсе, уз сва ограничења која прате такав напор (на пример, ограничене могућности проширивања пољопривредних површина).

1 Др Миленко Јовановић, редовни професор, Пољопривредни факултет, Институт за економику пољопривреде и социологију села, Нови Сад, проф. Никола Јанковић, Савезно министарство за привреду, Београд.

143

2. ТЕХНИЧКО-ТЕХНОЛОШКИ ПРОГРЕС

2.1. Дефиниција и структура појма техничко-технолошког прогреса

У савременој научној литератури (пракси, такође) сам термин техничко-технолошки прогрес има толико широку примену да се стиче утисак да је сувишно овај појам ближе детерминисати, то јест дефинисати. Супротно овоме, у научној литератури (и савременој и оној која то није) постоје различита тумачења овога појма, како у ширем, тако и у ужем значењу, и огроман број дефиниција. Дефинисаћемо посебно појам техника, а посебно појам технологија, на начин како је то урадио С. Деветаковић 1989. године: “...под техником разумемо материјалне елементе и методе обнављања неке сврсисходне људске делатности, док кад говоримо о технологији имамо у виду науку (примењену науку - прим. аутора), систематизовано знање о методама производње”. (лит. 3. стр. 5-6). Под појмом прогрес разумемо напредак.

Из досадашњег излагања следи констатација да је техничко-технолошки напредак у пољопривреди нераскидиво везан за општи прогрес у целој привреди. Најзначајнији утицај на напредак у пољопривреди врши технички прогрес у индустрији, иако је, код готово свих држава, управо пољопривреда својом акумулацијом допринела развоју индустрије, а индустрија би, када достигне одређени - критични степен развоја, покренула бржи развој пољопривреде. Позната је чињеница да управо земље које су достигле висок ниво привредног развоја, нарочито индустријске, све више проширују функције пољопривреде. Пољопривреда, примајући импулсе од индустрије, користи све више индустријске методе рада, нову технику и технологију и савремену организацију рада.

Техничко-технолошки напредак је процес, који непрекидно траје. Овај процес обухвата све промене настале услед напретка у знању које унапређује привредни раст и сам процес можемо да рашчланимо у следеће компоненте:

1. проналазак - инвенција, односно концепција једне нове идеје, процеса или поступка,

2. примена проналаска - иновација, односно процес којим се проналазак или инвенција преносе у технику или трансформишу у техничко-технолошки или други процес и

144

3. дифузија - ширење проналаска на што је могуће већи број корисника.

Из потребе за напретком произлази и чињеница да се прогноза техничко-технолошког развоја односи на научно-техничко-технолошке аспекте активности која се састоји у предвиђању иновација, инвенција, увођења и ширења нових средстава, процеса и метода. Ово, у суштини, представља дефиницију појма научне политике, која треба да изврши избор циљева, а затим да обезбеди примену метода и мера за постизање тих циљева.

2.2. Чиниоци техничко-технолошког напретка

Процес техничко-технолошког прогреса одвија се у различитим условим и под утицајем огромног броја разних чинилаца. Најзначајнији чиниоци техничко-технолошког напретка су:

1) друштвено-економски односи,

2) стално растуће потребе друштва,

3) непрекидни пораст знања и искуства човека,

4) напори на пољу истраживања и развоја,

5) економска ефикасност, односно рентабилност,

6) материјалне могућности - привредна развијеност, обим и стопа инвестиција, стопа привредне експанзије,

7) амортизациона политика,

8) удео грана које производе опрему и

9) специјализација на нивоу предузећа-националном и међународном.

2.3. Специфичности техничко-технолошког развоја у пољопривреди

Ово су чиниоци техничко-технолошког напретка целокупне привреде. У односу на ово, техничко-технолошки прогрес пољопривреде, као дела привреде, поседује извесне специфичности, тако да можемо да одредимо карактеристике само техничко-технолошког развоја пољопривреде и оне би биле следеће:

145

1. Техничко-технолошки прогрес у пољопривреди не састоји се само у усавршавању технике, технологије, организације рада и примени нових научних достигнућа, већ пољопривреду карактеришу биолошки процеси и органска производња, што није присутно у индустрији и другим делатностима.

2. Биолошки процеси траже примену такве технике и технологије којима се поспешују ови процеси, с циљем постизања што веће производње хране. Ово значи да технолошки процеси морају да буду усклађени са биолошким захтевима биљака, односно стоке, те се морају имати у виду време и начин извођења ових технолошких поступака.

3. Особито је изражено присуство климатских фактора у пољопривреди. Техничко-технолошки напредак може у знатној мери да утиче на свесну активност у циљу ублажавања или отклањања неповољних природних услова (на пример, нова сазнања у области наводњавања и мелиорације, селекција сората отпорних на ниске температуре, према биљним болестима, на сушу, генетски инжењеринг, итд.).

4. Сезонски карактер и разлика између времена производње и радног периода - техничко-технолошки напредак овде има за циљ смањење разлика између времена производње и радног периода и ублажавање сезонског карактера производње хране.

5. Својински односи врше посебан утицај на продор техничко-технолошког прогреса у пољопривреди. Нерешени својински односи (друштвена својина, на пример), непостојани својински односи, систем својинских односа са нејасном перспективом су објективне сметње за техничко-технолошки напредак у пољопривреди, који би следио светске токове.

Да закључимо: техничко-технолошки прогрес у пољопривреди појављује се у два аспекта:

I - под утицајем техничко-технолошког прогреса у привреди и земљи уопште,

II - у пољопривреди самој, као резултат већ достигнутог нивоа развоја производних снага, а манифестује у тројаком смислу:

1) у техничко-технолошком,

2) биолошком и

3) организационом.

146

Техничко-технилошки напредак у пољопривреди манифестује се кроз механизацију и електрификацију пољопривредне производње, кроз хемизацију, мелиорацију и уопште кроз усавршавање постојећих агротехничких поступака и кроз развој информационих система и генетског инжењеринга. Све ово у функцији постизања основног економског циља: економичног и рентабилног пословања пољо- привредних субјеката и у функцији решења суштинског задатка који се поставља пред пољопривреду: да обезбеди такав обим прозводње који ће подмирити потребе становништва у исхрани и индустрије у сировинама.

3. МЕРЕЊЕ ТЕХНИЧКО-ТЕХНОЛОШКОГ НАПРЕТКА МАКРО ПРОИЗВОДНИМ ФУНКЦИЈАМА

Економска анализа за праћење техничко-технолошког развоја користи производне функције. Овај метод је, првобитно, био дефинисан на нивоу предузећа или производног процеса, тј. на микро нивоу и то у облику релација између утрошака појединих фактора производње (рад, енергија, материјал итд.) и одговарајућег обима производње, при чему је обим производње Q функција разних утрошака производње хи, изражених натурално:

Q = F( x1, x2, ... xn ) (1)

Техничко-технолошки напредак изазива промене или у односу утрошци - обим производње (исти обим производње уз мање утрошке) или у самој структури утрошака (на пример: већа употреба опреме у односу на рад).

После задовољавајућих резултата на микро нивоу дошло се на идеју да се исти (или сличан) метод примени и на макро ниво: да се производном функцијом може пратити укупан техничко-технолошки прогрес (индустрија, укупна привреда). Сви утрошци су агрегисани у две групе: L- рад и K - капитал (производни фондови), а обим производње Q је дефинисан као функција рада и капитала:

Q= F ( K,L ) (2)

147

Затим је технички прогрес, који се може обухватити производном функцијом, према Брауну2, рашчлањен на четири компоненте, односно дефинисан са четири атрибута:

1) пораст ефикасности,

2) промене у степену економије обима,

3) промене капиталне интензивности и

4) промене у могућности суспституције капитала и рада.

За одређивање капиталне интензивности дате технике потребно је дефинисати појам граничне стопе супституције R: То је тренутак када се капитал замењује радом и математички га представљамо диферен- цијалним количником:

( )

KQLQ

dLdKLKR

∂∂∂∂

=−=, (3)

при чему су одговарајући изводи функције Q цене фактора:

rw

KQLQ

LKR =

∂∂∂∂

=),( (4)

Из овога проистиче да различите технике имају различите могућности супституције, односно различиту еластичност супсти- туције σ:

RdLKd

log

log

=σ (5)

где ),0( +∞∈σ .

2 Brown, M.: On the Theory and measurement of Technological Change, Cambrad -ge University Press, 1966.

148

Преко ова четири атрибута пратимо технички прогрес. Уколико се он испољава преко ефикасности производње и економије обима, називамо га неутралним, односно не изазива никакве промене у граничној стопи супституције и еластичности супституције (његови једини ефекти су на релацији утрошци - обим производње), наравно да и при неутралном

техничком прогресу однос KL

може да се мења, али само под утицајем

промене односа цена фактора rw

; ненеутрални технички прогрес се

манифестује кроз промену еластичности супституције и капиталне интензивности.

Даљи корак у мерењу прогреса је утврђивање типа производне функције, односно вредности за σ. Најпознатије су оне које карактерише константна еластичност:

σ = const. (6)

Ради се о општем облику C.E.S. функције (Constant Elastisity of Substitution)3:

( )[ ] ρν

ρρ δδγ−−− −+= LKQ 1 (7)

Параметри γ , 11−=

σρ , δ и ν су параметри ефикасности,

супституције, капиталне интензивности и економије обима, при чему је:

11 ≥≤ ν (8)

за растуће, константне и опадајуће приносе. Испитивање параметара ове функције је доста компликовано, те се у пракси користи њен специјалан случај за σ = 14:

3 C.E.S. производну функцију су први употребили R. Solow, B. Minhas, K. Arrow и H. Chenery u ”Capital Labour Substitution and Economic Efficiency”, Review of Economics and Statistics vol. 95. August 1961., али су претпоставили константне приносе. Она је касније преформулисана тако да може да укључи и растуће и опадајуће приносе. 4 Ову апроксцимацију су први тестирали C.W. Cооb и P.H. Douglas, па је по њима ова функција добила име.

149

αβ LAKQ = (9)

где су А, α и β параметри функције. α и β су еластицитети обима производње у односу на факторе L и K:

ββ ααβ =⋅=⋅

∂∂ −

AKLKLAK

QK

KQ 1 (10)

односно

αα αβαβ ==⋅

∂∂ −

LAKLLAK

KL

LK 1 (11)

Ако је:

α + β > 1 ради се о растућим приносима,

α + β = 1 ради се о константним приносима,

α + β < 1 ради се о опадајућим приносима.

Ако:

βα

технички прогрес фаворизује употребу рада

βα

технички прогрес фаворизује употребу капитала.

Што се тиче параметра А, пораст производње Q изазива његов раст у истој мери. Пошто су улагања остала непромењена, овде се ради о порасту ефикасности технике, а промена параметра је њена мера. Ако претпоставимо да ефикасност расте по константној стопи m, онда је:

mteA = (12)

па Коб-Дагласова функција има облик:

αβ LKeQ mt= (13)

Како стандардна економетријска техника регресије испитује само линеарне релације, Коб-Дагласову функцију ћемо трансформисати у линеарни облик, а затим приступити оцени њених параметара:

LKmtQ lnlnln αβ ++= (14)

150

односно диференцирањем по времену добијамо релацију изражену преко стопе раста.

dTdL

LdTdK

Km

dTdQ

Q⋅++=⋅

111 αβ (15)

Често се у економетријским истраживањима користи претпоставка константних приноса: α + β = 1 ⇒ β = 1 - α , па Коб-Дагласова функција сада има облик према (13):

αα LKeQ mt −= 1 (16)

Дељењем са L, увођењем:

LQq = и

LKk =

и диференцирањем, долазимо до израза:

( ) ( ) ( )klndmqlnd α−+= 1 (17)

односно, када са дискретног карактера пређемо на стварно испитиване релације, добијамо:

( )kkm

qq ∆

−+=∆

α1 (18)

а ово је израз подесан за регресиону анализу и на основу њега се може приступити оцени параметара m, α и β.

4. ЗАКЉУЧАК

У савременој научној литератури и пракси постоје различита тумачења појма техничког прогреса, како у ширем тако, и у ужем значењу као и огроман број дефиниција.

Техничко - технолошки прогрес је процес који непрекидно траје и он може да се рашчлани на неколико компоненти: а) проналазак - инвенција, б) примена проналаска - иновација и ц) дифузија - ширење производа на што већи број корисника.

Техничко - технолошки прогрес пољопривреде, као део целокупне привреде, карактеришу извесне специфичности (билошки процес производње, усклађеност технолошких процеса са биолошким захтевима биљака и стоке, присусутво климатских фактора у

151

пољопривреди, сезонски карактер и разлика између времена производње и радног периода, својински односи и др.

Техничко - технолошки прогрес треба да обезбеди економично и рентабилно пословање пољопривредних газдинстава, као и да обезбеди такав обим производње који ће подмирити потребе становништва у исхрани и потребе прерађивачких капацитета у сировинама.

У раду се посебно указује и на оперативну аналитичку технику којом се може квантитативно одредити и измерити допринос техничко - технолошког прогреса економском развоју применом различитих облика производних функција.

LИТЕРАТУРА

1. Врцељ, Ђ, Бајић, В., Животић, П., Петровић, П.: Мерење техничко-технолошког напретка и методи његовог прогнозирања, Пословна политика, Београд, 1973.

2. Ђерковић, З.: Техничко-технолошка опремљеност - лимитирајући фактор развоја пољопривреде Црне Горе, Економика пољо- привреде, број 4/1991, Београд, 1991.

3. Деветаковић, С.: Економика Југославије - технолошки прогрес, економска структура, регионални развој,Савремена администра- ција, Београд, 1989.

4. Јанковић, Н.: Аутокорелација, семинарски рад, Пољопривредни факултет, Нови Сад, 1998.

5. Јовановић, Д.: Технички прогрес и његов утицај на усмеравање инвестиција и структурне промене трошкова у аграрном комплексу, Економика пољопривреде, број 7-8/1976, Београд, 1976.

6. Јовановић, М.: Технички прогрес и пољопривреда САП Војво- дине, Пољопривредни факултет, Нови Сад, 1983.

7. Lange, O.: Einführung in die Ökonometrie, Akademie-Verlag GmbH, Berlin, 1968.

8. Марсенић, Д.: Економска структура и привредни раст Југославије, Савремена администрација, Београд, 1984.

9. Покрајац, С.: Репродукција вредности оруђа за рад у друштвеном сектору југословенске пољопривреде у условима савременог

152

техничког прогреса, Економика пољопривреде, број 11-12/1979, Београд, 1979.

10. Републички завод за друштвено планирање СР Србије: Техничко-технолошки развој у СР Србији до 2000. године, Београд, 1980.

11. Станковић, Ј., Ралевић, Н., Љубановић-Ралевић, И.: Статистика са применом у пољопривреди, Савремена администрација, Београд, 1989.

12. Стефановић, В.: Научно-технички прогрес у производњи људске хране, Економика пољопривреде, број 7-8/1983, Београд, 1983.

13. Waschkau, H.: Statistische Elastizitätsfunktionen und ihre Bedeutung für die ökonomisch-statistische Analyse, Die Wirtschaft, Berlin, 1974.

TECHNICAL PROGRESS AND THE DEVELOPMENT OF AGRICULTURE

by

Jovanović, M., Janković, N.

SUMMARY

Technical - technological progress is the most important factor of economic development. Even in developed countries they are doing the forces to improve the productivity of the labour which is achieved, in great majority, by the use of new techniques and technology. The forces of our country are directed to provide enough quantities of main food products from own production, in the conditions of limited agricultural area. In such conditions it is expeted that the role of technical and technological progress will increase and that this progress will contribute to the development of the agriculture.

Key words: technical and technological progress, invention, profit, production function, marginal rate of substitution, elasticity of production

153

UDK:631.115.1 Прегледни научни рад Review scientific paper

ПРИКАЗ ЈЕДНОГ МОДЕЛА САВРЕМЕНОГ ПРИВАТНОГ ПОЉОПРИВРЕДНО - СТОЧАРСКОГ

ГАЗДИНСТВА (САЛАША)

Живковић. Д.1

РЕЗИМЕ

Аутор описује модел свог пољопривредно - сточарског газдинства (салаша). Газдинство се простире на 30 ха обрадиве земље. Лоцирано је поред ауто пута Београд - Суботица - Будимпешта, између Врбаса и Србобрана и својим крајем належе на канал Дунав-Тиса. Садржај газдинства : газдинска кућа, кућа за породицу, сопствена стубна трафо станица, стационарна хладњача, хала, мини млекара и мини кланица, погон за млевење луцерке, свињци (са четири расне прасиље и 90-110 товљеника годишње), мини фарма бројлера, фарма говеда, рибњак, перната живина и јагњад, челични силос, пољопривредна механизација.

Аутор објашњава организацију рада на газдинству (салашу) и даје детаљну економско-тржишну калкулацију, посебно описујући категорију трошкова.

Кључне речи: газдинство, салаш, локација, сточарска фарма, сточна храна, механизација, трошкови.

1. УВОД

Овим приказом дат је опис једног успостављеног - животног, пољопривредно - сточарског газдинства, са додатним - допунским делатностима.

1 Живковић Драгољуб, дипл.ецц., председник Холдинг корпорације АГРОВОЈВОДИНА-КОМЕРЦСЕРВИС А.Д., Нови Сад, креатор и руко- водилац наведеног огледног газдинства.

154

Овај рад нема претензија за научно - стручном анализом, како је то газдинство постављено, како се користе поједини сегменти, нити да искаже раскорак између максимално - оптималних поставки и ових које су описане.

Неки наведени недостаци су узгредне опаске, а изведене квантификације приближне и условљено оријентационе категорије економско - тржишне рачунице.

Газдинство, које условно у једном сегменту, можемо звати и САЛАШ, лоцирано је непосредно поред аутопута Београд - Суботица - Будимпешта, на средокраћи између Врбаса и Србобрана и својим крајем належе на канал Дунав - Тиса.

Газдинство у свом поседу има цца 55 К.Ј. (30 ХА) обрадиве земље.

2. САДРЖАЈ САЛАША

Салаш је смештен на површини од цца 3 К.Ј. (16.800 м2), ширине према асфалтном путу 42 м, којим излази и на канал, дужине 400 м.

Грубо наведене јединице су :

" А "

- СТС/150 КВА

- капије са оградом,

- стационарна хладњача,

- газдинска кућа,

- кућа за породицу - раднике, који живе на Салашу,

- хала из неколико делова у коју је смештена радионица за пољопривредну механизацију, прерада пластике (еxтендер), са додатном опремом, мини мешаона сточне хране, подрум,

- настрешница за млевење и уврећавање луцерке и сушење луцерке,

- мини млекара,

- мини кланица,

- пецара за алкохол са узиданим казанима "котланкама" и "простим" зиданим штедњаком,

155

- сушара меса,

- инкубаторска станица,

- остава ручног алата и ситног инвентара,

- бушени бунар са хидропаком (82 м дубине) .

Овај садржај са травним површинама, дрвећем, бетонираним платоима, другом инфра - структуром, налази се у првом "А" делу, који је оградом и капијама одвојен од осталих делова.

"Б" - У ДРУГОМ "Б" ДЕЛУ ПРОСТОРА ЈЕ :

- плато за пољопривредну механизацију,

- два метална чардака (2,2 м x 15 м х 3,20 м ) одвојени један од другог 6 м, а повезани заједничким кровом, тако да формирају међу - настрешницу 6 м x 15 м, висине 3,5 - 6 м ,

- пољски клозет,

- бушени бунар са хидропаком за индустријске потребе и напајање стоке, живине ( 42 м дубине) ,

- боксови за псе - чуваре.

И овај садржај је одвојен посебном међу - оградом и капијама.

"Ц" - У СЛЕДЕЋЕМ "Ц" ПРОСТОРУ ЈЕ СМЕШТЕНО :

- два чардака ( 2,00 x 15 м x 3 м ), издигнути од земље 1,8 м, одвојени један од другог 8,5 м, с тим што је међупростор (8,5 м x 10 м ) покривен као висока настрешница ( Х = 6-9 м ) , двоводним кровом, који се уклапа у двоводне кровове поменутих чардака,

- испод тих чардака су смештени свињци, прасилишта и слободни ограђени простор, посебно за сваки свињац - прасилиште,

- са зачеља ова два чардака су кокошинци за коке носиље и кокошке, морке, ћурке за слободни раст - салашарски ( веће висине 2,10 м ),

- у наставку "Ц" простора је товилиште бројлера ( 6 x 15 м ) са два товна бокса и међупростором,

- потом корлат и штала за краве и говеда ( 5 x 15 м ), са одвојеном просторијом за опрему за мужу.

И овај простор је одвојен међу - оградом и капијом.

156

"Д" - У ЗАДЊЕМ СЛОБОДНОМ ДЕЛУ "Д" ЈЕ:

- настрешница за сламу, сено - 7 x 22 м,

- овчарник са корлатом,

- површина под детелином,

- воћњак (кајсије, крушке, шљиве и по неки орах, бресква, дуња, јабука, вишња, трешња ) - цца 150 стабала,

- рибњак 25 x 25 м са озиданим каменим бедемом,

- бушени бунар са хидропаком и посебном пумпом за напајање рибњака ( 80 м дубине ) ,

- у продужетку рибњака налази се паткарник са кућицом, настрешницом, речицом која пуни излаз воде из рибњака, све у посебној огради,

- посебно испред рибњака, поред бушеног бунара, је зидани роштиљ - печењара и покривени и отворени летњиковац са опремом за одмарање, релаксацију.

Овај садржај је наведен у линијском набрајању, онако како се и налази у простору, од улаза ка каналу.

Уређене су бетонске површине, стазе, теретни бетонски пут, травне површине, низ других пратећих елемената, контејнера за смеће ( више комада) резервоари за гориво и отпадна уља, септичке јаме (више њих и одвојени по пријемном садржају).

3. ОПИС И ФУНКЦИЈА ПОЈЕДИНИХ ЦЕЛИНА

3.1. Газдинска кућа - Овај објекат је габарита 12 x 15 м. Дневни простор 9 x 7 м (63 м2) повезаан са кухињском нишом - великом, са отвореним сводом према дневном простору 4 x 3 (12 м2) и оставом 3 x 3 (9 м 2), са степеништем из дневног простора за поткровље и каљавом - зиданом пећи - великом, на постољу, оивичена клупама које су део укупног постоља, опремљене помичним - - решеткастим дрвеним сједалима. Пећ је 2 x 2 x 2,40 м са цевима унутар ложишта, кроз које струји вода за етажно грејање свих апартмана. Пећ се ложи из хале ( простор за радионицу пољо-механизације), балама сламе (сојине), стабљиком кукурузовине (огризинама), шапурикама.

Кућа има четири комплетна конфорна апартмана, два у приземљу, а два у поткровљу.

157

Напољу, улаз је из покривене простране терасе. Друга отворенаа тераса је у супротном делу куће.

Апартмани у поткровљу имају простране (2 x 3 м ) лође, са масивним класичним оградама.

Ова газдинска кућа је тако конципирана, да обзиром на локацију (аутопут цца 80 м ) и у времену када Салаш развије све функције тржишно и повезано са пословним садржајима дуж аутопута ( а све ово зависи од развоја привредних, политичких, међународних, тржишних, монетарних и других услова у YУ, Србији, Војводини ), може да се користи, организује - пренамени као МИНИ ПОСЛОВНИ МОТЕЛ.

Изведба је за високу "Б" класу, са потребним помоћним уређајима и инсталацијама за све елементе ел.енергије, снаге - слабе струје, ТВ - пријема, и другог, што подразумева целину за наведену категорију.

Архитектура је са елементима традиционално Војвођанског обележја, забата, крова, тераса, улаза, више-сводне улазне терасе, других детаља.

3.2. Кућа за породицу - раднике је двособна, потпуно комфорна, са кухињом, оставом, лоцирана тако да се из ње контролишу све линије улаза и излаза.

3.3. Сопствена стубна трафо станица 150 КВА 20/0,4 кВ, са потребним бројем прикључака на секундаром оддводду, комплетном мерном групом и маxиграфом снаге .

3.4. Стационарна хладњача 10,50 x 7,00 м са тунелом за дубоко замрзавање 4,50 x 2,00 м, на - 28°C, комором за чување дубоко заамрзнуте робе 4,50 x 3,00 м, за - 18°C, комора за воће и поврће 7,00 x 5,00 м, за + 4 °C, преткомора 2,50 x 5,00 м, за + 0 °C.

Опремљена са 4 агрегата, комплет са регулационом аутоматиком, алармним системом, заштитним уређајима.

3.5. Хала - Први део из којег се ложи каљева пећ у газдинској кући и уређајем за етажно грејање је и простор са радним столовима, гардеробним ормарима, полицама за алат, резервне делове за потребне апарате, намењена као радионица за одржавање и поправку пољо-механизаације, трактора, кола. Располаже, поред осталог, и професионалним паро-матом, стубном бушилицом, стоном машином за оштрење, сечење, шлајфовање.

Испод овог простора је и подрум за пиће, воће, поврће, са посебним улазом степеништем.

158

Други део хале, одвојен је и искоришћен за постављање еxтрудера са припадајућом опремом. На овом еxтрудеру, широког радног опсега, аутоматског вођења, извлаче се све врсте полиетиленских, полупро- пиленских фолија дебљине 2 до 30 микрона, ширине 1,80 м, термо- скупљајуће, шушкаве (бомбардеринг), обичне, као и све врсте и димензије "труба" за израду свих врста пластичних врећа, кеса, "трегер" врећа - кеса и осталог сличног асортимана.

Овај погон је посебан и посебно је регистрован, у склопу производно-трговачке фирме.

Тако је рационално искоришћен простор, ел.енергетски извор, па и други услови, флексибилније се користи радна снага, а остварује се и додатна зарада и профит у оквиру овог газдинства.

Уједно, овај мали погон отвара могућност даље компаративне надоградње у развоју додатних функција на газдинству, али у склопу целокупног пословно - производног опуса, као што је уосталом ембрион за други део раазвоја газдинскта, и поменута стационарна хладњача.

Трећи део хале је мешаона сточне хране.

То је мала блок линија капацитета 400 кг/х. Састоји се од крупаре, пужа за пријем додатних сировина и компонената, вертикалне мешалице и извода за испуштање и уврећавање сточне хране.

Поред овог уређаја постоји и хоризонтална протуструјна мешалица 100 кг/х за припрему свих врста предсмеша, премикса за сточну храну.

У овом делу је и значајан простор за сировине, репро материјале, готову сточну храну.

3.6. Мини млекара и мини кланица

Смештени су са вањске - слободне, затворене стране хале, одвојени од утицаја свих наведених функција, са посебним прилазом и одвојеним напајањем ел.енергијом, водом, својом посебном канализацијом и наменском преливном и септичком јамом, са уређајима за чишћење.

Мини млекара је снабдевена са : дупликатором од 100 лит. који има аутоматску регулацију за подешавање температуре и рада мешалице, сепаратором снабдевеним електро погоном за одвајање милерама и обраног млека, бућкалицом за масло са електропогоном, малих капацитета, калупима за сир, мини пресом за сирење посудама за цеђење усиреног млека, издвајање сурутке, вагом, термостатима,

159

инструментом за мерење млечне масти, комплетним санитарним уређајима, другом помоћном опремом.

Недостају уређаји за прављење јогурта и мини паковање за јогурт, млеко, сир и друго.

Мини кланица за сада има улогу обраде клања и прераде меса за сопствене потребе и делом клања и примарне обраде меса за смештај у описану хладњачу.

Поред уређаја - ручних за клање, шурење, ручну обраду, цеђење, саламурење, има универзаални мини млин са електро погоном 25 кг/х, мини пунилицу са затварачицом, за профиле од Ø 2 см до 8 см, 50 кг/х.

Недостаје мини мешалица, мини кутер и део опреме за примарну обраду.

Вероватно да кланица овако конципирана, нема могућност за потпуно прилагођавање неког стандардног тржишног програма. Ова функција у основној концепцији салаша није сагледана, тако да ће се касније, посебно ако се развија рибњак и тржишна припрема рибе са готовом примарном обрадом, па и живински програм, истовремено морати да се измести и из основа изради нова.

3.7. Настрешница, млевење, уврећавање луцерке, обавља се преко уређаја великог чекићара са транспортером за улаз бала, или расуте луцерке, са циклоном за обарање самлевене луцерке и изводним грлом (чији се промер може мењати), са хватаљкама за пуњење врећа. Целокупни уређај је капацитета 500 кг /х.

Поред овог са преносном машином за шивење врећа на електрични погон, вреће се затварају. Етикете се шију или лепе приликом затварања врећа.

Погон за млевење луцерке за сада није комплетан, јер нема уређаја за принудно сушење - дехидрацију, већ се луцерка природно суши и потом меље. Ово изискује већи простор - настрешнице за сушење - смештај луцерке. Надаље, оваква обрада је оптерећена великим утицајем временских прилика. Луцеркино брашно оваквом обрадом има нижи проценат каротина, што је мањкавост код припреме сточне хране за коке носиље.

Са друге стране овако добијено луцеркино брашно, уз поштовање потребних параметара, влага, нечистоћа, има већи садржај и проценат ВИТАМИНА, и добар проценат беланчевина, па је за све друге врсте сточне хране изузетно погодан.

160

Поред изнетих недостатака, ово постројење на Салашу се показало изузетно рентабилно, и прерадом са 5 ха које су под луцерком, непосредно на површинама поред салаша, тако да су логистички трошкови ниски имогућност је већа за брзо интервенисање, везано за временске услове, добро се уклопило у распоред рада и радну флексибилност на Салашу, што је врло важан фактор целокупне концепције оваквог газдинства, било да је радна снага породична или тржишна.

3.8. Свињци - У поменутим свињцима (8 боксова, 8 слободних ограђених простора), одгајају се 4 расне прасиље (добијене посебном Суботичком селекцијом) са циклусом прашења два пута годишње и цца 90 -110 товљеника годишње, просечне тежине 100-105 кг /ком.

Сви свињци су снабдевени водом, електричном струјом и осветљењем.

Нема уређаја за аутоматско појење и континуирани доток хране.

Ово са аспекта теоретске поставке може бити недостатак, али у пракси на Салашу и овом "простом" методом, уз пуну хигијену, добру ветеринарску превентиву, уредну стандардну исхрану, пуну динамичку пажњу код крмача, прасади, товљеника и свих потребних предрадњи, резултати су изузетно добри, а наведени капацитети су у складу са целом концепцијом САЛАША.

Испред свих свињаца, пуном дужином до сабирне јаме, измештене из тог круга, су бетонски обрађени, сливници, па се уз могућност воденог млаза на свакој тачки целом дужином, релативно лако обавља чишћење свињаца и предпростора.

3.9. Мини фарма бројлера - То су две посебне просторије 6 x 8 м, са предпростором 2 x 2 м , средњом просторијом за пилад у заостајању 2 x 2 м, снабдевене "нипл" системом за појење, кружно и "висећим" хранилицама, које се ручно допуњавају храном.

У овој мини фарми, у једном циклусу утови цца 900 - 1000 бројлера, што је у складу концепције САЛАША и његове мултиплицитарне функције.

3.10. Фарма говеда, снабдевена је аутоматским појењем грла, јаслама, у којима се ручно уноси храна ( сува луцерка, припремљена сточна храна, према потреби и узрасту, кукурузовина и друго. У фарми се константно држе четири краве, које се сукцесивно оплођавају, тако да су увек најмање две у пуној млечној екплоатацији. Просечни дневни принос млека је 40 - 50 лит/ дан.

161

Поред крава у јаслама су увек минимално два товљеника и неколико телади.

3.11. Рибњак - је конципиран за сада, за сопствеене потребе. Гоји се шаран, излов је цца 150 кг/годишње.

Рибњак је конципиран да се претвори у зимовник, ако би се проширио на делу до канала. Ово би било врло лако и релативно рентабилно урадити, али се мора обезбедиити дозвола - сагласност, са власником простора поред канала "Дунав - Тиса".

3.12. Сви остали елементи, овце, јагњад, коке носиље, патке, морке, гуске, ћурке, пилад - петлови, који су у слободном амбијенту, су за сопствене потребе, али све више и за тржиште (јаја, месо, део прерађевина).

3.13. Поред свих наведених елемената на САЛАШУ је лоциран и челични силос капацитета 60 т са уређајем за пуњење и пражњење (пнеуматик) на подигнутој конструкцији, који служи као пуфер за пријем житарица и других расутих роба. Но, пре свега, има функцију проточног сабирног елемента код пријема и отпреме житарица свих врста.

3.14. Од пољопривредне механизације у Салашу су све прикључне машине: 3 трактора, берач кукуруза - дворедни, комбајн (за жито, сунцокрет, соју, кукуруз), комби, теретни шлепер, виљушкар, особна возила, пикап и друго.

4. ОРГАНИЗАЦИЈА РАДА НА САЛАШУ

Основни елеменат организације у овом случају је да се са што мањим бројем извршилаца обаве сви радни задаци.

То подразумева и одређену обуку: рада са свим прикључним пољопривредним машинама (орање, тањирање, сетвоспремање, растурање вештачких ђубрива, сејање, прскање хемијским препаратима - припрема истих, шпарање, загртање, ваљање, кошење, балирање, жетва, брање и друго), рад са универзалним комбајном и управљање трактором - што подразумева и потребне дозволе за то, управљање виљушкаром, рад са пнеуматиком, одржавање свих тих уређаја. Посебно је рад на еxтрудеру, опреми за производњу сточне хране, према појединим рецептурама, млевење и уврећавање луцерке, рад и регулисање режима рада у ст. хладњачи.

162

Део рада који се односи на ручно кошење, одржавање воћа, дрвећа, путева, објеката, свињаца, фарми, рибњака, дубинских бунара и слично су мање сложени.

За све наведене послове, осим управљања универзалним комбајном обучена су четири радника, од којих један управља и универзаалним комбајном.

Додатно, пети радник управља теретним шлепером, комбијем, особним возилом. Он води евиденцију и распоред рада, за што је обучен и један од напред наведених радника.

Поред ових пет радника на Салашу ради и једна радница на одржавању хигијене, мужи крава, преради млека, која уједно води бригу о кокама - носиљама и " слободној " перади.

Радницима је обезбеђена хигијенско - техничка одећа, обућа, заштита, доручак, простор за одмор, хигијенско - санитарни чвор.

Целокупни надзор код уласка, изласка људи, робе, механизације, поштовања прописа у кругу Салаша, води "домаћин" који је један од наведених радника, али станује и живи на Салашу са женом - наведена радница.

Води се евиденција рада, рада свих пољо - машина, трактора, комбајна, шлепера, комбија, особних возила и другог, посебно евиденција потрошње горива, мазива, резервних делова и сличног.

Радници имају право на део натуралног дохотка, према нижим ценама од тржишних, млеко, сир, јаја, месо, риба, сточна храна, брашно - хлеб и других производа.

5. ЕКОНОМСКО - ТРЖИШНА КВАНТИФИКАЦИЈА

Ради сагледавања приближних финанијских категорија, у наставку су дати приближни подаци и груписани елементи, бруто прихода, трошкова у динарима, узимајући у обзир паритете, који су приближни на дан када се даје овај приказ.

Ради лакшег праћења реалних супстанци и упоредног новчаног компарирања, сада је тржишни реални курс ( иако "црни") 1 ДЕМ = 17 ДИНАРА .

5.1. Бруто приход :

163

- од производа из пољопривреде, дела од 55 К.Ј. чији производи се продају директно :

30 К.Ј. x 6.000 дин. = 180.000,00 ДИНАРА

( 6.000 дин. просечан бруто приход са К.Ј.)

- од това свиња, који је за продају,

70 ком. x 105 кг. x 23 дин = 169.000,00 "

(Део това је за сопствену потрошњу)

- говеда

2 ком x 500 кг x 25 дин. = 25.000,00 ДИНАРА

- бројлери

3500 ком x 1,5 кг x 17 дин. = 89.250,00 "

- јаја, млеко, сир, остали производи

150 дин x 360 дана = 54.000,00 "

( Део је за сопствену потрошњу)

- луцеркино брашно

(површина под луцерком изузета од површине, чији производи су намењени директоној продаји тржишту )

50.000 кг x 2 динара = 100.000,00 "

- део сточне хране за тржиште (површина за кукуруз, пшеницу, сунццокрет, чији производи су намењени као сировина за производњу хране, није везана за површине чији производи су намењени директоној продаји на тржишту

12.000,00 кг x 5,00 динара = 60.000,00 "

- приход од услуга ( другима) пољопривредне механизације

- паушално = 150.000,00 " ДЕО ИЗ ПОЉОПРИВРЕДЕ, СТОЧАРСТВА, ПОЉО-МЕХАНИЗАЦИЈЕ -

У К У П Н О : = 827.300,00 Динара

- Екструдер, разни производи, фолија, вреће

30.000 кг x 40,00 динара = 1,200.000,00 Динара

ФОЛИЈЕ - У К У П Н О : = 1,200.000,00 Динара

164

Овај производни програм представља 20 % од укупног техничког капацитета еxтрудера) .

- Услуге превоза шлепером, комбијем, тракторима

- паушално = 220.000,00 Динара

УСЛУГЕ ПРЕВОЗА - У К У П Н О : = 220.000,00 Динара

УКУПАН БРУТО ПРИХОД : = 2,247.300,00 Динара

( Овај износ представља 20 % од могућег ангажовања тих возила )

Овде нису узети други ситни приходи, од разних услуга, који се другима пружају на Салашу, нити ефекти од хладњаче која је још у фази уходавања, део од других производа .

Такође нису узете у обзир вредности роба које радници добијају као део прихода у натури, нити производи које троши власник за своје потребе.

Такође нису квантифициране вредности и приход од обраде 1 К.Ј. разног поврћа, које служи за СОПСТВЕНУ ПОТРОШЊУ.

Т Р О Ш К О В И :

- бруто зараде ( на делу пољопривреде и сточарства )

4 радника x 5.000,00 дин x 12 месеци = 240.000,00 Дин.

- гориво - укупно 4.000 лит x 15,00 динара = 60.000,00 "

- мазиво - 200 лит. x 60,00 динара = 12.000,00 "

- електрична енергија = 28.000,00 "

- компоненте за сточну храну ( осим кукуруза, пшенице, сунцокретове сачме, луцеркиног брашна, шећера, уља, што је из сопствене производње)

200 кг. x 360 дана x 1,20 дин. = 100.800,00 "

(овде је и део сточне хране за продају, поред сопствене потрошње)

- разни репро материјали = 20.000,00 "

- средства за хигијену и помоћни материјал = 12.000,00 "

- одржавање пољопривредне механизације, других уређаја, дубинских бунара, објеката = 100.000,00 "

165

- амортизација = 60.000,00 "

- разни доприноси, порези, тааксе, административни издаци = 60.000,00 Дин.

ТРОШКОВИ који се односе на пољопривредно -

сточарски део - У К У П Н О : = 692.800,00 Дин.

- гранулат за еxтрудер

30.000 кг x 28,00 динара = 840.000,00 Дин.

- БЛД - радника на еxтрудеру

2 радника x 5.000,00 x 12 месеци = 120.000,00 "

- репро материјал, помоћни материјал = 39.200,00 "

- одржавање = 20.000,00 "

- електрична енергија = 8.600,00 "

- порези, доприносси, таxе = 50.000,00 "

- амортизација = 50.400,00 "

УКУПНИ ТРОШКОВИ ЕXТРУДЕРА : = 1,128.200,00 Дин.

- БЛД, возач

1 x 6.000,00 динара x 12 месеци = 72.000,00 Дин.

- гориво, мазиво

2.000 лит. x 15 = 30.000,00 "

100 лит. x 60 = 6.000,00 "

- - одржавање = 20.000,00 "

- амортизација = 22.000,00 "

УКУПНИ ТРОШКОВИ ШЛЕПЕРА = 150.000,00 Дин.

УКУПНИ ТРОШКОВИ СВИХ КАТЕГОРИЈА : = 1,971.000,00 Дин.

УКУПНА ДОБИТ, ПРОФИТ (оријентационо) = 275.600,00 Дин.

166

6. ОПШТА ЗАПАЖАЊА

У овом сегменту уместо закључка, можда је упутно поставити питање:

Зашто оваква производно - услужна диверзификација ?

Ово питање се поставља јер је робни произвођач најефикаснији, најпрофитабилнији, када се оријентише на већу јединичну производњу, на одређену специјализацију и све што такво усмерење опредељује, а то се односи у одређеној мери и на пољопривредну, посебно на сточарску производњу.

Зашто је онда ово газдинство тако усмерено ? !

Треба само компарирати са том чињеницом неке елементе :

Ово је приватно производно газдинство које треба најефикасније да користи све ресурсе, па и радну снагу, оптимизује све врсте трошкова, амортизује, драстичне последице код удара - осцилација тржишта, избегне проблеме и утицај снабдевања сировина, репро матреријала, енергената, код јединичне масовне производње, у оваквим условима који код нас делују.

Тежи се пуној флексибилности, што је посебна допуна додатних програма. Треба имати у виду огромну недореченост тржишне економије код нас, брзе неочекиване административне мере и промене, окружење, затвореност тржишта, нестабилност монетарне политике, несигурни развој инфра структуре и пратећих делатности код нас.

Такви утицаји свакако су видљиви и на даљу изградњу аутопута Београд - Суботица - Будимпешта и део развоја угоститељско - привредних - услужних јединица, уз његову трасу.

Речено је да је САЛАШ лоциран уз тај аутопут и да је део његових активности, производња, изграђени објекти, управо конципиран и усмерен да се укључи у такве програме.

Посебна је проблематика која је везана за нестабилан, незаштићен положај пољопривредне и сточарске производње код нас.

Може се рећи да приказана позитивна квантификација добити код овог газдинства, управо је резултат наглашене флексибилности и оптималне рационализације свих елемената и ресурса са којима располаже.

167

Јасно је ипак, да све то није довољно за један ВИТАЛАН - УСМЕРЕН развој, адекватну обнову опреме, механизације, потребне допуне и одговарајући ниво зарада запослених и њихове пуне пословно - егзистенцијалне сигурности и нивоа квалитата живљења.

MODEL REVIEW OF CONTEMPORARY PRIVATE AGRICULTURAL CATTLE BREEDING FARM

Živković D.2

SUMMARY

The author is describing a model of his agricultural cattle - breeding farm. It spreads over 30 ha of cultivable soil. It is located nearby the Beograade - Subotica - Budapest higway, between Vrbas and Srbobran, leaning on the Danube - Tisa Channel by its end. Content of the farm is : master house, family house, own pillar transformer station, stationary refrigerator truck, hall, mini dairy store and mini slaughterhouse, section for grinding lucerne, piggeries (with four pureebred sows and 90 - 110 fattened animals annually), mini faarm of broilers, farm of cattle, fish pond, poultry and lambs, steel silo, agricultural mechanization.

The author is explaining wwirk organization of the farm and gives detailed economic-marketing calculation, especially describing of costs.

Key words: farm, location, cattle, breeding farm, cattle fodder, mechanization, and costs.

2 Živković Dragoljub, B.S.Ec; Prezident of Holding Corporation AGROVOJVODINA - KOMERCSERVIS A.D. Novi Sad, Creator and Manager of the quoted experimenta 1 farm.

168

UDK: 65.012.122:631.1 (497.11) Прегледни научни рад Review scientific paper

ПРОБЛЕМИ И МОГУЋНОСТИ ПРИМЕНЕ МЕТОДА ОПЕРАЦИОНИХ ИСТРАЖИВАЊА ПРИ ДОНОШЕЊУ УПРАВЉАЧКИХ ОДЛУКА У ПОЉОПРИВРЕДНИМ

ПРЕДУЗЕЋИМА У НАШОЈ ЗЕМЉИ

Зекић Владислав, дипл. инг.

РЕЗИМЕ

Комплексност пољопривредне производње и све сложенији услови у којима послује пољопривреда СР Југославије намећу потребу за модернизацијом процеса доношења управљачких одлука и примену напреднијих метода одлучивања. Као могуће решење за то јавља се примена операционих истраживања у пословној пракси.

У раду је дата оквирна анализа проблематике примене метода операционих истраживања у нашој пословној пракси. При томе се дају основни проблеми и могућност њиховог решавања.

Кључне речи: oперациона истраживања, парцијално управљање, производна функција, линеарно програмирање.

1. У В О Д

Операциона истраживања су засебна научна дисциплина која интеграцијом знања из разних научних области тежи решењу практичних проблема. Основни принципи операционих истраживања се темеље на претпоставци да је проблеме управљања (пословне субјекте) могуће формулисати математичким симболима, а решавањем истих путем математичких алгоритама постићи најбоља (оптимална) решења.

Методи операционих истраживања решење проблема врше путем квантитативне анализе, уз уважавање вишедимензионалности сваког проблема и томе адекватан приступ при решавању истог. Основна особина операционих истраживања је интердисциплинарност што их чини важном научном дисциплином. Као засебна научна дисциплина

169

операциона истраживања се самостално развијају од другог светског рата. Посебан просперитет доживљавају са развојем рачунарске технике која омогућује једноставно и брзо решење све комплекснијих модела. Тиме се олакшава рачунски и оперативни део примене ових метода.

Идеја овога рада је да у грубим цртама обухвати проблематику примене метода линеарног програмирања и теорије призводних функција у нашој пословној пракси. Дати методи су изабрани због своје присутности у пракси, универзитетској настави, бројним практичним радовима и задвољавајућем обиму расположиве теоријске литературе.

2. РАЗЛОЗИ ЗА ПРИМЕНУ МЕТОДА ОПЕРАЦИОНИХ ИСТРАЖИВАЊА У ПОЉОПРИВРЕДНИМ ПРЕДУЗЕЋИМА

Проблематика пословања пољопривредних предузећа сложена је по више основа. Основни узроци повећане сложености пољопривреде у односу на друге привредне гране су следеће специфичности (Шомођи, 1986.):

деловање земљишта као основног средства за рад

репродуковање неких средстава рада у натуралном облику

повећање масе почетног материјала у процесу производње

зависност времена производње од природних услова

неподударност времена производње и радног периода

извођење радних операција следствено времену

спором обрту уложених средстава

релативно спором прилагођавању новим тржишним условима

потребној квалификационој сруктури радника

могућност производње на терет природних ресурса

Напред наведене специфичности у великој мери усложњавају процесе одлучивања и управљања у пољопривредним предузећима, отежавајући доношење квалитетних управљачких одлука. Најснажнији утицај наведених особина пољопривреде испољава се у биљној производњи. Она је (при тренутно коришћеним технологијама) везана за земљиште и изложена директним спољним утицајима (осим стакленичке производње). Динамика јој је директно условљена

170

временским условима и биолошким процесима биљака. Земљиште као основни производни капацитет је неуједначено по свом квалитету. Све ово узрокује: различите производне резултате при истим улагањима, просторну дисперзију, нееластичност и велики степен ентропије. Узевши у обзир и дуг процес производње, јасно је да је у овим околностима доношење исправне управљачке одлуке веома тешко постићи.

У сточарској производњи се утицај наведених специфичности испољава у мањој мери. Овде је смањен директан утицај спољних фактора, међутим утицај биолошких фактора чини ову производњу тешко прилагодљивом тржишним променама (степен статичности зависи од врсте стоке) и неегзактном, што такође отежава одлучивање и управљање.

Примарна прерада сама по себи не поседује биолошке и друге наведене специфичности, али због сировинске зависности и специфичних особина пољопривредних производа (калирање, кварљивост ...) она такође захтева повећане напоре за доношење реалних и тачних управљачких одлука.

Поред специфичности поједини грана пољопривреде, доношење одлука отежава постојање условљености и веза унутар и између појединих грана пољопривреде. Ове везе се испољавају кроз хоризонталну и вертикалну производну структуру пољопривредне производње. Задовољеност ових структура условљава могућност одвијања и детерминише економске ефекте пољопривредне призводње.

Услед свега набројаног доношење исправних управљачких одлука је веома отежано. Због неегзактности параметара и високе ентропије пољопривредне производње често се чују мишљења неефикасности квантификације у пољопривреди. Ова мишљења су честа, али у основи погрешна. Мада је апсолутно тачна квантификација немогућа, нелогично је тврдити да одлуке донесене на бази процене и искуства имају већи квалитет од одлука базираним на квантитативним методама. Овакво мишљење потиче од често нестручне примене и тумачења сложених квантитативних метода (у које спадају и методе операционих истраживања). Чак и уз уважавање тврдње да ове методе “дају слабе одговоре на питања за која познајемо још слабије одговоре” нужно је поставити доношење управљачких одлука на научну основу.

Дате методе операционих истраживања омогућују квантификацију и доношење оптималних управљачких одлука. Степен оптималности зависи првенствено од правилне примене метода и тачности полазних информација. Исправно коришћене методе операционих истраживања

171

омогућују доношење интегралних и оптималних управљачких одлука, узимајући у обзир аналитичка својства пословног субјекта.

Посебна предност појединих метода операционих истраживања у доношењу одлука као дела интегралног процеса решења проблема је у могућности појединих метода да идентификују и квантификују проблем уз давање адекватног решења.

3. ОСОБИНЕ ПОЉОПРИВРЕДНИХ ПРЕДУЗЕЋА У НАШОЈ ПОСЛОВНОЈ ПРАКСИ

Велика пољопривредна предузећа у нашој пословној пракси су претежно у друштвеном власништву. Ова околност пресудно одређује систем управљања и начин доношења управљачких одлука. Ови пословни субјекти су гломазни и веома статични у пословању. Поред тога затворени су према информацијама из окружења, тј. њихов информациони систем је недовољно развијен посебно у сектору екстерних прикупљања информација. Дугогодишње пословање у релативно повољним, нетржишним условима, под контролом државе створило је адекватне методе одлучивања и управљања. Ове методе су у примени и данас, што негативно утиче на пословање датих предузећа. Због тога је нужна промена приступа управљању и увођење нових метода одлучивања. Увођења квантитативних метода и њихово интегрисање у одлучивање и управљање унутар пољопривредних предузећа је веома сложен и проблематичан процес. Као основне проблеме ефикасног увођења и примене метода операционих истраживања при доношењу управљачких одлука пољопривредних предузећа у нашој пословној пракси можемо навести:

парцијално, непотпуно и нерационално управљање инфор- мацијама потребним за доношење управљачких одлука

запостављање планске функције у процесу управљања, а посебно предвиђања као основе успешног пословања у динамичним условима окружења

недостатак квалитетних кадрова

статична и неадекватна организациона структура

мале инвестиционе могућности пољопривредних предузећа

172

3.1. Парцијално, непотпуно и нерационално управљање информацијама потребним при доношењу управљачких одлука

Основни услов за правилну примену метода операционих истраживања је поседовање потпуних и тачних информација. Информације су улазне компоненте у поступку примене датих метода и основ контроле тачности добијених решења у даљњем поступку.

Посматране методе (линеарно програмирање и теорија производних функција) су модели добијени апстракцијом стварности чија реалност зависи од квалитета улазних информација и правилне примене дате методе. У циљу обезбеђења информационе основе потребно је променити приступ информацијама. Њих је нужно посматрати као један од основних ресурса пословног система, чија рационална употреба одређује степен успешности пословања пословног система. Због тога нужно је успоставити систем интегралног управљања информацијама пословног субјекта. Ово је могуће само путем адекватног информационог система. Информациони систем треба да омогући задовољење потреба за интерним и екстерним информацијама у задовољавајућој форми. Поред тога систем мора бити у стању да се прилагођава потребама корисника у минималном временском року. Због наведеног информациони систем не треба да буде постављен као једном дефинисана, статичка структура, већ као динамичан систем који “живи” у складу са променама пословног субјекта и окружења.

3.2. Запостављање улоге планске функције у процесу управљања

Маргинална улога планске функције у већини домаћих пољопривредних предузећа чини процес пословања ових пословних субјеката стихијским, а њихово руководство неспремним на промене окружења и самог пословног система.

При анализи запостављања планске функције најчешће се анализирају последице које проистичу из тога. Међутим, ова појава је делимично условљена концепцијом и радом саме планске службе, при чему се маргиналан положај јавља као последица.

Основни узрок наведене појаве је лош квалитет рада планских служби (најћешће конципирана као “Служба плана и анализе”) који резултира нереалним плановима и анализама који не могу да послуже као основ за доношење управљачких одлука. Лош квалитет рада узрокован је лошом информационом основом, застарелим, неадек -ватним и неправилно примењеним методама, уз потпуно занемаривање

173

предвиђања као основе реалности планирања. Због мале употреб- љивости оваквих планова руководство пословног субјекта свесно маргинализује планску функцију, не увиђајући да проблем није у планирању пословања као принципу, већ у техници планирања. Поред тога руководство не омогућује особљу планске службе увид у проблематику пословне праксе, чиме се додатно смањује квалитет рада планске службе и реалност планирања.

Анализа пословања привредног субјекта (“Служба плана и анализе”) требало би да пружи целовите одговоре о пословању. Међутим, у пракси се анализе своде на шаблонска и глобална поређења у односу на планирано и остварено у предходном планском периоду. Овакве анализе не дају основе за оцену реалних узрока добијених пословних резултата и не могу да послуже за доношење управљачких одлука. Анализе би требале да се проблемски усмере путем система хијерархијски организованих анализа које би требало да створе механизам за откривање и локацију поремећаја у процесу пословања.

Из напред наведеног може се закључити да је тренутно стање планских служби такво да не омогућава ни правилну примену тренутно заступљених метода (билансна и калкулативна). За примену сложенијих метода (методе операционих истраживања) нужно би било превазићи постојеће проблеме у планској функцији и другим сегментима пословног субјекта.

3.3. Недостатак оспособљених кадрова

Један од основних услова правилне и ефикасне примене метода операционих истраживања при доношењу управљачких одлука су одговарајући кадрови. Наиме, за адекватну примену датих метода нису довољна знања која се стичу редовним школовањем. Поред тога, кроз практичан рад у већини пољопривредних предузећа, не само да није могуће научити нешто о практичној примени модерних метода, већ се кроз процес прилагођавања појединца колективу губи и знатан део знања стечен кроз школовање. Посебан проблем се налази у једностраном (ускостручном) образовању које је започето већ на самим студијама, а уска подела рада га само потенцира. Због тога се као услов за примену метода операционих истраживања јавља потреба за додатном едукацијом запослених, уз селективно запошљавање нових кадрова. Додатна едукација се може обезбедити путем постдипломских студија, краћих курсева и њиховом комбинацијом. Начин додатне едукације треба одабрати у зависности од стварних потреба и

174

финансијских могућности. Потребно је избећи образовање у сврху стицања звања, остварења већих личних примања, итд... Већ образовани кадрови требају периодично похађати одговарајуће курсеве, у сврху сталног усавршавања и упознавања са новим научним сазнањима. Најбоље је да дати курсеви због цене и ефикасности буду организовани у оквиру пословног субјекта, треба избегавати до сада веома заступљене туристичке симпозијуме и сличне облике образовања.

Уз наведено потребно је обезбедити специфичне услове рада за високо образоване кадрове. Полазни услови су: одговарајућа техничка опремљеност, клизно радно време и адекватан систем награђивања.

3.4.Статична и неадекватна организациона структура

Садашња организациона структура пољопривредних предузећа није довољно прилагодљива динамици окружења и насталим проблемима у процесу пословања. Поред тога, не омогућава се интегрални приступ при решавању проблема. Оштра подела активности између пословних функција и организационих делова, мада омогућује аналитички приступ проблемима, потенцира једностраност и субоптимизацију при решавању истих. За ефикасно и интегрално управљање пословањем нужна је промена организационе структуре у смеру њеног динами- зирања и повећања интегралности. Методе операционих истраживања као сложене квантитативне методе зависе од интегралности примене, па посредно условљавају промену организационе структуре пословног субјекта.

3.5. Мале инвестиционе могућности пољопривредних предузећа

Напред наведене проблеме примене операционих истраживања у пољопривредним предузећима није могуће решити без одређених финансијских улагања. Лош финансијски положај наших пољопредних предузећа, чини и ова, релативно ниска улагања проблематичним. Услед тога решење финансијских проблема треба тражити и на државном нивоу. Потребно је рећи да је Савезна влада СРЈ 27. новембра 1997.године усвојила “Стратегију развоја информатике у СРЈ”, према којој би држава требала уложити одређена средства у општу информатизацију друштва. Обзиром на то, пољопривредна предузећа требала би покушати да инвестиције у рачунарску опрему делимично остваре уз помоћ државе. У том циљу било би потребно

175

израдити инвестициони пројект информационог система. Он би послужио као основ за евентуално потраживање средстава од државе. Квалитет ове документације могао би имати утицај приликом евентуалне доделе средстава па га треба израдити унапред, прецизно и детаљно. Држава би ове инвестиције могла да реализује кроз пореске, царинске и др. олакшице, те и овај аспект треба унети у инвестициону документацију.

4. ОСНОВНЕ ОСОБИНЕ ИЗАБРАНИХ МЕТОДА ОПЕРАЦИОНИХ ИСТРАЖИВАЊА

4.1. Теорија приозводних функција

Због линеарности релација у моделу ЛП, помоћу њега није могуће одредити оптималну интензивност појединих пољопривредних производњи. Одређивање оптималне интензивности може се вршити методом производних функција. Метод производних функција базира се на представљању обима производње кроз функцију чији су елементи поједини чиниоци производње. Општа форма производне функције гласи:

Y = ∫ (X1,X2,X3,..,Xi,..,Xn) Y - обим производње

Xi - поједини фактори производње

У пракси, због једноставности поступка, врши се оптимирање појединачних утрошaка, кроз утврђивање односа утрошак-принос (фактор-производ) економски значајних фактора производње. Проста математичка форма гласи:

Y = ∫ (X) Y - обим производње

X - фактор производње

Поред овога најпростијег односа, методом производних функција могуће је оптимирати и друге производне односе. Из широке области примене дате методе у раду се посматра само наведена примена. Одређивање оптималног нивоа утрошка се врши само за чиниоце са високим уделом у цени коштања (минерално ђубриво, сточна храна....).

Примена посматраног метода полази од претпоставке да су јединице посматраних фактора производње, производа и јединица капацитета униформне, a примењена технологија иста.На пример, при одређивању оптималне количине стајског ђубрива у производњи кукуруза за

176

полазне информације се предпоставља да се односе на производње у којима су: стајско ђубриво, земљиште и добијени кукуруз уједначеног квалитета, а примењена технологија иста. У практичном раду ова релација не може бити у потпуности задовољена. Због тога се приликом примене ове методе приступа изради уопштених модела утрошак-принос, на пример у датом примеру стајско ђубриво се посматра по врстама стоке, земљиште по типовима, итд... При тумачењу резултата добијених оваквим моделом мора се уважавати степен уопштавања. Не сме се поистоветити модел и стварност.

Теорија призводних функција полази од утврђивању натуралне зависности између обима производње и утрошака фактора производње. На бази дате натуралне анализе и цена приозвода и утрошка врши се утврђивање оптималног нивоа улагања посматраног утрошка.

Основни проблем примене наведеног метода је у квалитету информација. За натуралну анализу потребне су информације о производним резултатима и утрошцима у протеклом периоду. Ове информације могуће је прикупити из интерних и екстерних извора. У интерне изворе спада билансна (књиговодствена) и ванбилансна евиденција. Књиговодствена евиденција се пре свега односи на податке из погонског књиговодства и у већини случајева није задовољавајућа. Основни проблем је у нетачности и изостављању натуралних показатеља. Ванбилансна евиденција (књига поља, матична евиденција сточарске производње,...) по својој концепцији је много погоднија, али овде се сусрећемо са непотпуним и неадекватним системом евидентирања, а квалитет је најчешће одређен индивидуалним особинама особе која води ову евиденцију.

У циљу превазилажења наведених проблема нужно је поставити систем евиденције према потребама метода производних функција (и других коришћених метода), а постојеће податке организовати према новом систему евиденције. Податке који недостају нужно је прибавити из екстерних извора.

Екстерни подаци потичу из евиденција других привредних субјеката и научних институција. Они се не односе на дати пословни субјект, али се у случају научних институција одликују већим квалитетом и детаљношћу. Погодна опција за коришћење ових података је проширење већ постојеће сарадње са научним институцијама. Тиме се поред информационе основе обезбеђује и стручна помоћ у примени дате методе. Ова помоћ је неопходна у почетном периоду и омогућава ефикасну обуку особља.

177

Укључењем вредносних показатеља у анализу јавља се проблем њиховог реалног предвиђања. Због дугог трајања и релативне непроменљивости једном започете пољопривредне производње овај проблем се тешко у потпуности превазилази.

За успешно укључивање метода производних функција у процес доношења управљачких одлука потребно је превазићи наведене проблеме, а дати модел интегрисати у методологију планирања и одлучивања. При томе потребно је тежити што већем динамизирању овога метода кроз максималну ажурност података и укључење у оперативно одлучивање, чиме се омогућује правовремено прилаго- ђавање процеса производње промени тржишних услова.

4.2. Линеарно програмирање

Метод ЛП је основна и најшире примењена метода операционих истраживања. Може се користити и за оптимално планирање производње у пољопривредном предузећу. Путем ове методе битни елементи пословног система се приказују линеарним математичким релацијама. При томе се полази од предпоставке да модел верно репрезентује пословни систем. Основни недостаци ЛП при моделирању послових система су линеарност релација и статичност.

Проблем линеарности релација у моделу представља значајнији од два наведена недостатка. Због тога се оптималан ниво интензивности појединих производњи одређује раније поменутом методом производних функција. Овако израчунат ниво интензивности улази у модел ЛП као константан. Задовољење задатог нивоа интензивности обезбеђује се низом ограничења у моделу. Неједнакост између јединица капацитета делимично се решава повећањем детаљности модела кроз аналитичко формулисање независне променљиве. Нужна је и детаљна постоптимална анализа уз уважавање степена апстракције у моделу при интерпретацији добијених резултата.

Статичност условљава оптимизацију према тачно задатим параметрима не омогућујући промену или задавање одређеног интервала. Поред тога процес моделирања нема временску димензију. Због дугог процеса производње и немогућности преорјентисања пољопривредне производње у кратком року, статичност нема негативне последице у практичном раду. Непроменљивост параметара у моделу могуће је превазићи израдом модела и планова у више верзија. При томе се варирају они елементи модела које није могуће тачно

178

предвидети. За ефикасно обезбеђење наведеног нужан је одговарајући степен информатизације, тј. постојање информационог система.

ЛП се у пољопривредним предузећима најчешће користи за оптимирање:

структуре пољопривредне производње

развоја пољопривредног предузећа

структуре хранидбеног оброка

структуре машинског парка

транспорта

система за наводњавање

Основна предност коришћења ЛП при доношењу управљачких одлука над класичним методама је у сагледавању аналитичких својстава пословног система са аспекта укупног пословања. Због тога је правилном применом ЛП могуће доћи до оптималних управљачких одлука.

Поред правилне примене метода, квалитет донесених одлука зависи и од квалитета информационе основе расположиве при прављењу модела ЛП. Са временског аспекта информације се могу поделити у три групе (Н.Новковић, 1996.):

информације о производњи у прошлости

информације о постојећим производним потенцијалима

информације и процене о параметрима у планском периоду

Прве две групе информација се налазе у разним врстама књиговодствених и ванкњиговодствених евиденција и њихов квалитет зависи од квалитета датих евиденција. У нормалним околностима постизање овог квалитета не би требало да представља проблем (страна 13).

Трећа група информација се базира на процени. Успешност тачне процене ових информација у великој мери одређује тачност модела ЛП и исправност одлука донесених на бази његових резултата. Због тога је потребно смањити број оваквих величина уговарањем унапред. Велику помоћ могла би да пружи држава путем стабилизације цена и других мера. Поред тога нужно је процес предвиђања засновати на научном основу и стално радити на његовом усавршавању.

179

5. ЗАКЉУЧАК

На основу напред изнетог могуће је поставити концепт могуће интеграције датих метода операционих истраживања у процес доношења управљачких одлука.

Организациона структура требала би се заснивати на матричној форми са системом проблемски формираних експертских тимова као елементом динамизације. Ови тимови формирали би се према потребама, тј. према насталим проблемима из глобалног експертског тима оформљеног на нивоу пословног система. Овом концепцијом омогућило би се активно прилагођавање пословног субјекта променама у пословању и ефикасно решевање насталих проблема. Експертски тимови формирали би се од најквалитетнијих кадрова датог пословног система. Њих треба да састављају појединци који су врхунски стручњаци у својој области, кооперативни и енергични. Поред тога они морају бити активно укључени у практичан рад на високом месту у организационој структури. Ово је нужно због увида у проблеме пословања и омогућавања реалног приступа при решавању истих. Уз то потребно је обезбедити стално стручно усавршавање кроз пост- дипломске студије и курсеве. Посебни услови рада за ову групу персонала требали би да почну од опремљености са модерном рачунарском и комуникационом опремом, клизним радним временом, посебним системом награђивања и професионалном слободом у раду. Уз наведене мере могуће је створити и одржати стабилност ове групе запослених као основног интелектуалног капацитета предузећа.

Информациону основу за доношење управљачких одлука нужно је обезбедити путем одговарајућег информационог система. Он мора обухватати пренос, чување и обраду свих потребних интерних и екстерних информација. Поред тога треба бити способан за брзо прилагођавање новонасталим информационим потребама. Задовољење ових захтева могуће је само уз објективну декомпозицију пословног система и релационе базе података. Такав софтвер тренутно није могуће наћи на домаћем тржишту. Посебан проблем представља потпуно одсуство софтвера који омогућава обухватање и екстерних информација. Наиме већина тзв. информационих система је књиговодственог карактера. Све ово условљава развој уникатног софтвера уз јачање АОП-а у структури фирме. Овакави софтвери, развијени путем објектних програмских језика (Ц++, Јава, Ава...) имају велике хардверске захтеве, захтевају набавку рачунара пете и шесте генерације што утиче на повећање улагања.

180

Функција планирања треба да се прилагоди оваквој концепцији. Стално особље планске службе треба да чине директор (координатор рада) и оперативно особље. Стручни и креативни део рада обављали би чланови специјалног експертског тима делегирани од стране пословних функција и организационих јединица. Постигнути степен информати- зације треба да омогући једноставну и брзу израду планова и пратеће документације у више верзија.

Напред наведена концепција не представља “идеалан” приступ решењу проблема интеграције метода операционих истраживања у управљачки систем предузећа, већ само један од могућих приступа датом проблему.

6. ЛИТЕРАТУРА

Новковић, Н: Планирање и пројектовање у пољопривреди, Пољо- привредни факултет, Нови Сад, 1996. Шомођи, Ш: Организација пољопривредних предузећа, Пољоп- ривредни факултет, Нови Сад, 1990. Шомођи, Ш: Одлучивање у агроиндустријском комплексу, Економски факултет, Суботица, 1986. Шомођи, Ш: Примена операционих истраживања у економици и организацији пољопривреде, Монографија, ПКБ Центар за инфор- мисање и издавачку делатност, Нови Сад, 1997. Јовановић, М: Примена производних функција у пољопривреди, Монографија, ПКБ Центар за информисање и издавачку делатност, Нови Сад, 1997. Теорија система са теоријом информација, скрипта, ПМФ , Нови Сад, 1986. ПЦ Прес, часопис, бројеви 11-36

181

THE PROBLEMS AND POSSIBILITIES OF APPLICATION METHODS OF OPERATIONAL RESEARCH BY DECIDING

MANAGEMENT DECISION IN AGRICULTURAL ENTERPRISES IN OUR COUNTRY

by

Zekić Vladislav

SUMMARY

The complexity of agricultural production and more complicated conditions in which operates agriculture in Yugoslavia, put on need for modernization of process of deciding management decisions and application of modern decision methods. The application of operational research in business practice is possible solution.

The framework analysis of collect problems application of operational research methods in our business practice are presented in this paper. By that are given the principal problems and possibilities of their solution.

Key words :operational research, partial management, production function, linear programming

182

UDK:631.115.7(497.113) Стручни рад Professional paper

НЕКИ ПРОБЛЕМИ ПРИМАРНЕ ПОЉОПРИВРЕДНЕ ПРОИЗВОДЊЕ НА ПРИМЕРУ ДП ПД "МАГЛИЋ"

Ђајић, Д.1

Примарну пољопривредну производњу притискају многобројни проблеми. Све недаће овога друштва, које су бројне, преламају се преко примарне пољопривреде. То је један од главних разлога што је процес трансформације у овој области успорен. Централни проблем нам је, наиме, како преживети, како опстати, не пропасти, одржати се. Поред социјалних недаћа ту су и природне недаће (град) које нас прате и не дају нам да предахнемо, да се консолидујемо и кренемо напред. Ипак, успевамо, преживљавамо, опстајемо, уз велики напор, одрицања и вештину руковођења.

Пре него опишемо неке од проблема, прво ћемо у овом раду, представити (укаратко) наше предузеће.

Постојимо од далеке 1949. године, може се рећи пред крај 1949. године, када се врши масовно насељавање места Маглић (тадашњи Буљкес) из свих крајева наше земље.

Предузеће је основано као пољопривредно добро да би данас било савремена пољопривредно прехрамбена одрганизација са претежнмом делатношћу - производња ратарских култура, сточарство, услуге, трговина на велико, трговина на мало, занатске услуге . . .

ДП ПД "Маглић" располаже са 3.000 ха обрадивих површина и веома интензивном сетвеном структуром. Пшеницом се годишње засејава 600 ха, шећерном репом 380 ха, кукурузом око 560 ха, сунцокретом 220 ха, сојом 160 ха. Значајно место у сетвеној структури заузима производња поврћа - највише је кромрпира (ради се о 150 ха махом под специјалном сортом "сатурне" намењено за производњу чипса), затим грашка - семнеског и конзумног, на укупно 70 и лука на 35 ха.

1 Драган Ђајић, дипл. ек., генерални директор ДП ПД "Маглић", Бачки Маглић.

183

Од укупних обрадивих површина у условима наводњавања налази се 650 ха. Сваке године се освоји нових 200 ха површина под наводњавањем, сопственим улагањем и коришћењем сопствене опреме.

У оквиру сточарске производње ДП ПД "Маглић" поседује три фарме.

На говедарској фарми (која располаже са 6 објеката) узгаја се 320 крава музара, 150 приплодних јуница, 100 грла товних јунади и 100 телади. Остварена је производња од преко 6000 млека по грлу годишње.

Као резултат успешне производње на говедарској фарми је и признање освојено на јубиларном 65. Мећународном пољопривредном сајму у Новом Саду 16. маја 1998. године. - Пехар- Шампионка крава Холштајн - фризијске расе за производњу млека, која дневно даје 40 литара млека и Сребрни пехар за високу производњу и квалитет изложених крава холштајн - фризијске расе.

На фарми свиња, која располаже са 11 објеката, годишње се произведе 9500 товљеника и испоручи новосадској "Неопланти".

Да би проширирли асортиман производње и дошли до већих обртних средстава, адаптацијом старих објеката ушли смо у производњу живинског меса капацитета 40000 ком. пилића у турнусу.

У саставу ДП ПД "Маглић" налазе се још, поред ратарства и сточарства, следеће радне јединице:

- машинска радионица, са зидарском групом - све радове у пољопривреди, који су механизовани опслужује сопствени машински парк: тешки, лаки и средњи трактори, комбајни и мноштво прикључака, који се сервисирају, ремонтују и поправљају у сопственој машинској радионици;

- мешаона сточне хране, која производи храну, како за сопствене потребе, тако и за продају;

- транспорт; - ресторан са продавницама; - дирекција (правна и општа служба, комерцијала, финсније,

књиговодство).

ДП ПД "Маглић" запошљава 290 сталних радника, а у току сезоне запошљава и око 200 радника за обављање сезонских пољопривредних послова.

А сада, о тајтежем проблему који нас годинама притиска и мучи: диспаритету цена.

184

Предузеће се већ годинама налази, као и укупно цела пољопривреда у функцији чувања економске и социјалне стабилности у држави. Година 1999. која је сада већ за нама по много чему ће остати запамћена, како због изузетно сложених и радикално погоршаних услова за привређивање, изазваним агресијом на нашу земљу, тако и због све израженијег диспаритета цена финалних пољопривредних производа и инпута и великог оптерећења привреде. Мере контроле цена које је предузела држава доводе само до још већих таласа несташица, јер влада инсистира на ценама које нису издржљиве за примарну пољопривредну производњу, а управо због погрешне политике цена на велико је питање каква ће бити пролећна сетва због постојећих диспаритета цена и да ли ћемо имати довољно хране, зато што је сада јефтина.

ТАБЕЛА 1. Пример диспаритета цена

Артикал (врста)

Цена (дин

96/97)

ДЕМ/96 ДЕМ/97

Цена (дин) 1998.

ДЕМ /98./

Цена (дин) 1999.

ДЕМ/99.

Пшеница 0,90 3,50 дин 6,50 дин

1,20 6,50 1,70 од 9,00 до 22,00 дин у децембру

Кукуруз 0,70 1,50 3,20 Шећ.репа 0,32 0,30 0,40 Свињско месо

11,00 18,00 24,00

Јунеће месо

12,00 19,00 35,00

Пилеће месо

20,00 31,00

Млеко 2,50 3,50 4,00 Д-2 2,50 4,40 17,00 НПК 1,13 2,60 6,00 Уреа 1,05 2,30 6,20 КАН 0,75 1,76 5,00

Извор: Радио аутор на основу интерне документације.

Табела речито говори о погоршавању диспаритета цена и услова привређивања, на штету примарне пољопривредне производње, што се одразило (негативно) на финасијске резултате нашега предузећа.

185

Како побољшати економски положај примарне пољопривредне производње? То значи и пре свега подразумева успостављање реалних паритета цена пољопривредних и других производа, обезбеђење повољних кредита и других видова стимулације.

А дотле - дотле ће ДП ПД "Маглић" настојати да се укључи својим производним програмима и заузме одређено место и у прерађивачкој индустрији, као и у другим областима, а све у циљу опстанка на тржишту и стварања профита.

Како у таквим условима планирати?

Не одустајемо од интензивне производње у пољопривреди и преплитања ратарске и сточарске производње, јер само то и максимална примена агротехничких мера нуди успех.

Планирамо да проширимо производне капацитете изградњом модерне фарме, тако да би нам укупна производња износила цца 60000 ком. бројлера у турнусу, а то опет значи око 300.000 ком. годишње.

Ове године крајем новембра месеца, обележавајући јубилеј 50 година постојања, пуштена је у погон мини кланица за живину, како би наш производни циклус био потун, а самим тим биће омогућена и боља снабдевеност овим намирницама на тржишту. Екипа која ради на том програму је млада и спремна на сваки вид позитивне сарадње па ни резултати неће изостати.

За те и друге планове који су и могући и реални потребна нам је таква аграрна и економска политика државе која нам, у најмању руку, неће одмагати. Све што је изнад тога (помоћ и подстицај), за нас је дар (поклон), који би нам добро дошао и који би ми вишеструко вратили у знак дубоке захвалности.

186

UDK:32:63(4)"2" Прегледни научни рад

Scientific review paper

ЕВРОПСКА АГРАРНА ПОЛИТИКА НА ПРАГУ НОВОГ МИЛЕНИЈУМА

Поповић, Весна, Томић, Д. 1

РЕЗИМЕ

У раду аутори истражују ефекте аграрне реформе CAP у EU и земљама Централне и Источне Европе после 1992. године у светлу најављеног проширења Уније на Исток и отпочињања Миленијумске рунде преговора у WТО. После почетних резултата у снижавању административних цена и обима производње у EU, средином 90-тих година дошло је до “разводњавања” реформских мера и раста буджетских издатака због повећаних компензационих исплата произвођачима. Земље CEECs настоје да, у склопу глобалних трендова либерализације смање ниво сопствене подршке пољопривреди и тако се прилагоде захтевима CAP, припремајући се за прикључење Унији. Крај деценије обележила је финансијска криза у Азији и Русији, пад светских цена пољопривредних производа и као последица тога, додатно повећање аграрне подршке у европској пољопривреди. Имајући у виду актуелне задатке пред собом, EU приступа свету реформских мера садржаних у документу Европске Комисије “АГЕНДА 2000” које треба да ојачају њену конкурентност и поставе финансијски оквир CAP пред очекивано прикљужење CEECs. Резултати су и даље скромни али остављају утисак спремности за нове реформске захвате под притиском изазова новог миленијума који је пред нама.

Кључне речи: аграрна политика, ниво подршке, либерализација

УВОД

Аграрни вишкови и раст буџетских издатака за тржишне интер- венције у пољопривреди, уз јачање међународног притиска за либерализацијом, навели су креаторе CAP да, током 90-тих година, у

1 Мр Весна Поповић, истраживач сарадник, др Данило Томић, научни саветник, Институт за економику пољопривреде, Београд

187

више наврата приступе мање или више успешним реформским мерама у циљу смањења аграрне подршке и заштите.

Основни циљ пакета мера усвојених од стране Савета Министара у мају 1992. године био је у рестрикцији обима производње комбинованим дејством снижења цена и директних производних ограничења (површина и броја животиња) уз истовремену, одгова- рајућу компензацију произвођачима путем директних плаћања. Реформске мере обухватиле су, у области биљне производње жита, уљарице и протеинска хранива а у области сточарства говеда и овце.

Исте групе производа биле су предмет даљих усклађивања основних административних цена и директних плаћања у EU средином деведесетих са променљивим успехом. Озбиљни реформски захвати очекивали су се од Извештаја Европске Комисије под називом “ АГЕНДА 2000”. Овај документ имао је за циљ јачање конкурентности западноевропске пољопривреде и постављање: финансијског оквира CAP, имајући у виду очекивано ширење EU на Исток, и преговарачког оквира за нову рунду MTN у WТО. Усвојени реформски пакет из марта 1999. године знатно се разликовао од нешто раније усаглашеног, предлога Савета Министара. Оштрица реформе је отупљена, финансијски оквир прекорачен а преговарачка позиција за отпочињање Миленијумске рунде далеко од потенцијалног компромиса, имајући у виду очекиване захтеве главних преговарачких партнера. Паралелно са овим кретањима у пољопривредној политици Уније теку припреме земаља CEE кандидата за пријем у EU на усклађивању домаће аграрне политике са захтевима CAP. Пољопривредна производња у већини ових земаља још је испод предтранзиционог нивоа док се цене пољопривредних производа крећу у интервалу од 40-80% нивоа ових цена у EU (знатно варирајући по земљама и производима). Сектор пољопривреде, свестан снажног дисторзивног дејства евентуалне примене CAP-шема аграрне подршке у њеном садашњем обиму, покушава да се власнички и организационо преструктуира уз убрзану модернизацију и рационализацију целокупног пољопривредно-прерађивачког ланца.

Постигнути резултати у смањењу нивоа аграрне подршке средином 90-тих година, како у развијеним земљама OECD, тако и у CEECs, током 1998. године, су угрожени негативним кретањима у светској трговини и финансијама, показавши тако сву крхкост постигнутог напретка у либерализацији под првим јачим ударом тржишних турбуленција. Одговарајући на снажни притисак ниских светских цена аграрних производа, проузрокованих високим залихама и смањеном

188

тражњом азијских земаља и Русије, погођених јаком финансијском кризом, многе земље OECD и CEE уводе додатне мере граничне заштите, повећавају извозне субвенције и кредитирање извоза, удаљавајући се, тако, надајмо се на кратко, од прокламованих циљева либерализације, смањења подршке и јачања тржишне орјентације у пољопривредном сектору.

Опоравак светског тржишта пољопривредних производа, у смислу постепеног јачања цена и повећања обима трговине, очекује се већ крајем 1999. године. Крај године обележиће и почетак нове тзв. "Миленијумске" рунде MTN у оквиру WТО. Бројна, значајна питања из домена трговине пољопривредним производима и аграрне политике наћиће се на преговарачком столу. До 2006 године, када се предвиђа њено окончање десиће се други, значајни моменти, пре свега, по европску пољопривреду. Први талас прикључења (5 CEECs) очекује се 2003. године, (најкасније до 2006 године.). Кључне реформске мере дефинисане Агендом 2000 имају за временски оквир 2005-2006 годину. Све нам ово говори да нас, средином наредне деценије очекују значајне позитивне промене у аграрној политици на међународном плану.

1. Заштитна политика и финансијски оквири CAP током 90-тих година

Амбициозни планови за снижење цена и умерене износе компензационих плаћања, предвиђени реформом из 1992. године (таб1.) донекле су разводњени Договором о ценама из јуна 1995. године и значајно модификовани обавезама по Споразуму из Маракеша.

189

ТАБЕЛА 1. Ниво цена и компензационих плаћања у EU у оквиру аграрне реформе из 1992. године

TAB 1. Price Levels and compensatory payments under the 1992. CAP reform

ECU/t a)

1993/1994 1994/1995 1995/1996

Тржишна цена за жита б) Market price for cereals

Интервентна цена Intervention prices 117 108 100

Циљна цена Target price 130 120 110

Увозна праг цена Treshold price 175 165 155

Компензациона плаћања ц) Compensatory payments

Жита Cereals 25 35 45

Протеинска хранива Protein corps 65 65 65

Уљарице Oilseeds 152 д)

Премије за необрађивање Set-aside 45 45 (57) е) 45(57) е)

а) 1ECU = 2,35418 ДЕМ

б) Наведене цене могу се умањити применом тзв. коефицијента за смањење (од 01.07.1993. износи 1,3%) These prices can be declined by the coefficient of reduction (1,3% since 01.07.1993.)

ц) По тони референцијалног износа / Per tonne of reference amounts

д) Износ варира у зависности од кретања референцијалне цене која се утврђује годишње као просек 4 претходне године за 3 главне уљарице /To be differentiated according to the reference price flow (average of 4 preceding years for 3 main oilseeds)

е) Корекцијом из 1993., од сезоне 1994/95. премија на 57 ECU/t. / by correction from 1993., the premium arised to 57 ECU/t, since 1994/95. markenting year.

Извори: Source: AEG Nr 181,1992, Agra Europe, Vol. 33,1992, BMELF,1992, 1993

За период од 1994-1998. године предвиђени су следећи износи (знатно виши) на рачун дминистративних цена и компензационих плаћања за основне пољопривредно прехрамбене роизводе (таб 2).

190

ТАБЕЛА 2. Основне административне цене и компензациона плаћања у EU за преиод 1994 – 1998. године

ТАB. 2. Main institutional prices and aids applicable in EU for the 1994-1998

(ECU/t)p 1994/95 1995/96 1996/97 1997/98

Жита Cereals Интервентна цена Intervetion price 128.72 119.9 119.9 119.9

Компензациона плаћања Compensatory pauments Жита Cereals 42.26 54.34 54.34 54.34 Уљарице Oilseeds 433.50 433.50 433.50 433.50 Протеинска хранива Protein crops 78.49 78.49 78.49 78.49

Премије за необрађивање * Set - aside 68.83 68.83 68.83 68.83

Млеко Milk Циљна цена Target price 309.80 309.80 309.80 309.80

Интервентна цена Intervention price - бутер Butter 3.282.00 3.282.00 3.282.00 3.282.00

- обрано млеко у праху - Skimmede - milk powder

2.055.20 2.055.20 2.055.20 2.055.20

Говеђе месо Beef/veal Водећа цена Guide price 3.679.40 - - -

Интервентна цена Intervention price 3.475.00 3.475.00 2.780.00

Овчије месо Sheepmeat Базна цена Basic price 5.040.70 5.040.70 5.040.70 5.040.70 Свињско месо Pigmeat Базна цена Basic price 1.569.76 1.509.39 1.509.39 1.509.39

* Износ по тони множи се са просечним приносом жита/уљарица у датом

региону / The amount per tonne is to be multiplied by the regional yield average for cereals / oilseeds in the production region is question

Извор / Source: EC - The Agricultural Situation in the European Union, 1995 and 1997 Report, Brussels, 1996,1998.

191

Трошкови CAP које сносе порески обвезници, остају тако и даље високи и прелазе 50% буџета EU, уз све виши удео издатака националних и локалних буџета за намене у пољопривреди. Потрошачи плаћају скоро еквивалентан износ новца путем виших цена хране, док укупни трансфери повезани са аграрном политиком у 1995 години прелазе 100 млрд. ECU, што је значајно изнад буџета Уније (75,4 млрд.ECU) и приближава се бруто новододатој вредности пољо- привреде (110 млрд.ECU) (Тардити,1998).

Просечан ниво подршке, мерен помоћу PSE (Продуцер Суппорт Естимате) у периоду 1991-1998. године показује благи пад , у складу са домаћим реформским мерама и прихваћеним обавезама по URAA (са готово 50% вредности пољопривредне производње на 34% 1996.године), да би се са погоршањем тржишних услова у 1998. години, заштитне ограде поново хитро подигле и подршка враћена на износе са почетка деценије (табела 3.)

ТАБЕЛА 3.Процентуални PSE по земљама / регионима 1986-1998

TAB 3. Percentage Producer Support Estimate by country/region, 1986-1998

Contry/ регион

1986 1987 1988 1989 1990 1991 1992 1993 1994 1995 1996 1997 1998

Естонија Estonia

76 75 79 74 71 59 -97 -32 -10 0 7 5 16

Латвија Latvia

83 82 83 78 76 83 -101 -39 7 4 3 4 10

Литванија Litvania

79 77 80 75 72 -262 -124 -37 -15 0 5 7 14

Чешка Република CZech Republic

66 59 53 55 54 52 31 27 21 13 13 10 17

Мађарска Hungary

45 40 35 27 24 13 17 20 25 14 10 8 12

Пољска Poland

40 25 30 9 -18 0 20 15 19 17 24 21 25

Словачка Slovakia

57 51 46 51 51 35 29 27 24 19 11 14 23

Русија Rusia

81 80 80 76 69 59 -86 -22 -11 18 26 32 19

EU 1 48 48 41 36 44 49 46 45 42 40 34 38 45

OECD 2 43 43 37 32 38 40 39 38 36 34 31 32 38

1. EU-12 за 1986-1994, EU-15 од 1995; укључује ЕX-ГДР EU – 12, for1986-1994, EU – 15, from 1995; as from 1990 includes ex-ГДР

2. OECD не укључује Чешку Републику, Мађарску, Пољску, Мексико и Кореју OECD does not include Czech Republic, Hungary, Poland, Mexico and Korea Извор / Source: OECD, PSE/CSE database

192

Подршка пољопривредним произвођачима (Producer Support Estimate-PSE) и у апсолутном износу бележи висок ниво - убедљиво највиши унутар OECD и у укупној суми за OECD као целину, учествује са преко 50% (51,7%) 1998. године (1996. године овај проценат је износио 48,5% и током 90-тих није опао испод тог нивоа, док је 1986. године, пре почетка Уругвајске рунде износио 43,4% PSE OECD). Укупни новчани трансфери пољопривредном сектору 1998. године у EU процењују се на 142,2 млрд. УС $ (127,2 млрд ECU), чине 42,5% OECD пољопривредних трансфера и учествују са 1,4% у ГДП Уније, што је на нивоу просека за OECD као целину (таб 4.). Почетком реформског периода, 1986. године ови издаци чинили су читавих 3,1% ГДП Уније, али само 35,8% OECD-нивоа; почетком 90-тих 45,4% и током читаве деценије нису силазили испод 40% укупних OECD трансфера пољопривреди, што сведочи о исподпросечном смањењу укупне подршке у EU, упркос прокламованим реформама. ТАБЕЛА 4. Пољопривредна подршка поземљама / регионима, 1986 - 1998

TAB. 4. Estimates of support to agriculture by country/region, 1986-1998

Producer Support Estimate

(PSE)

Total Support Estimate (ТSЕ) Contry/регион

1986 1988 1986 1988

TSE as % GDP in 1998

Естонија Estonia 2472 86 3490 99 1.9 Латвија Latvia 4380 65 5669 76 1.2 Литваниија Litvania 5205 231 7970 286 2.9

Чешка Република Czech Republic 5104 731 5939 831 1.5

Мађарска Hungary 3393 642 3879 768 1.6 Пољска Poland 6161 3746 8114 4225 2.8 Словачка Slovakia 1786 464 2159 512 2.5 Русија Rusia 157947 5130 213522 5480 2.0 EU1 93084 129808 104515 142201 1.4 OECD2 214259 251155 291751 334554 1.4

1) EU-12 за 1986, EU-15 за 1998/ EU –12 for 1986, EU-15 for 1998

2) OECD не укључује Чешку Републику, Мађарску, Пољску, Мексико / OECD does not include Czech Republic, Hungary, Poland and Mexico

Извор/ Source : OECD,PSE/CSE database

193

Реформама CAP првенствено су добијали потрошачи путем снижења цена прехрамбених производа. И поред тога, према најновијој OECD - класификацији нивоа аграрне подршке, ценовна подршка тржишту и даље доминира са преко 65%, док буџетска плаћања везана за конкретне производе чине даљих 15% у 1998.години. Опште услуге, које се пољопривредном сектору обезбеђују колективно (мерене помоћу GSSE - General Services Support Estimate), раздвојене су од производње и односе се, примарно, на маркетинг аграрних производа и инфраструктурна улагања, учествују са преосталих 20% у укупној подршци (OECD,1999а).

Међутим, реформе CAP коштају, висина издатака ЕАГГФ- Гаранције то најбоље илуструје. За 1995.годину EAGGF- Гаранције износио је 34,5 млрд. ECU, од чега је 1,7 млрд. ECU било намењено потребама аграрне реформе. То је повећање од 3,4 млрд. ECU (10,9%) у односу на 1992. годину. Непосредно по усвајању реформског пакета 1992. године, марта 1993. тражен је ребаланс овог дела буџета којим су предвиђени издаци од 36,6 млрд. ECU (17,8% више него у 1992. години). За 1997. годину предвиђени буџетски расходи за ове намене износили су 41,8 млрд. ECU, док су се утрошена средства те године задржала на 40,8 млрд. ECU (ЕC,1998). За 1999. годину, процењена буџетска издвајања за пољопривреду досежу 44,7 млрд EURA.

Овакав раст буџетских трансфера пољопривреди, посебно у последње две године, последица је јаког притиска на приходе овог сектора услед наглог пада цена на светском тржишту пољопривредних производа током 1998-1999. године. Цене појединих пољопривредних производа нашле су се на најнижем нивоу после раних 50-тих година овог века (таб 5.)

194

ТАБЕЛА 5. Промене у светским ценама пољпоривредних производа

Таб 5. Chnages in world agricultural commodity prices

Од From

До То

Јuлy 1, 1997

Dec. 31, 1998

Јuлy 1, 1997

Dec. 31, 1997

Dec. 31, 1997

Dec. 31, 1998

Земље највише погођене падом цена

Countries most directly affected

Промена у процентима Per cent change Пшеница Спринг Wheat: Spring -5 -1 -4 Canada

Пшеница СРW Wheat: SRW -22 2 -24 Australia, EU, US

Пшеница ХРW Wheat: HRW -8 2 -10 Argentina, Australia,

US Пшеница СW Wheat: SW -18 -4 -14 Australia, US

Кукуруз Maize -14 9 -21 Chine, Argentina, US

Шећер Sugar -30 5 -33 Brazil, EU, Australia, Thailand

Соја Soyabeans -27 -8 -21 Brazil, Argentina, Indonesia

Сојино уље Soyabean oil 7 16 -8 Argentina, EU, Brazil,

US

Јунеће месо Beef -3 2 -5 EU, Australia, US, New Zeland, Canada, Brazil

Бројлери Brilers -11 -24 17 Indonesia, Russia

Свиње Pork -71 -44 -49 EU, US, Canada, Poland

Одређења производа коришћених у табели 5 Commodity definitions used in table 5: Wheat: spring- US gulf port, f.o.b Wheat: SRW- US gulf port, f.o.b Wheat: HRW- US gulf port, f.o.b Wheat: SW- US Pacific Northwest ports f.o.b Sugar- Raw cane sugar, world price, f.o.b. Soyabeans- US gulf port, f.o.b, Maize – US Gulf port , f.o.b Soyabean oil-Central Illinois, USA, Beef- Carcass equivalent value, USA Broilers-Dressed “A”, US Dept of Agriculture, Pork-Hogs, Iowa-Southern Minnesota, USA

Извор Source: Wall Street Journal. USDA for information on broilers,pork and grain

Стабилизација тржишта и опоравак светских цена пољопривредних производа, према предвиђањима OECD, очекује се у периоду 1999-2004. године (OECD,1999 б.). То би требало да означи и повратак на дугорочно утврђене циљеве аграрне политике на међународном плану -

195

либерализацију и смањење подршке пољопривреди а што је хитро напуштено под ударом економске и финансијске кризе током 1998.године.

Граф 1. Очекиване светске цене за период 1999 – 2004 Graph 1. World price prospects, 1999-2004.

Poultry (index 1992=1) Butter

beef and veal oil seeds SMP pig meat Wheat

Извор / Source: OECD Agricultural OutLook 1994 – 2000

У сваком случају, раст буџетских трансфер а у пољопривреди забрињава, имајући у виду очекиване и неочекиване трошкове који ће пратити прикључење CEECs Унији.

Агенда 2000 требала је својим одредбама о редукцији интерветних цена жита, јунећег меса и млечних производа да допринесе повећању конкурентности, постави финансијски оквир CAP пред очекивано проширење на Исток и утврди преговарачку позицију EU пред почетак нове WТО рунде MTN. Снижење цена прате одговарајуће компензације у виду повећаних директних плаћања у сектору жита и јунећег меса и увођења премија за млечне краве у сектору јунећег меса и млека. Овако дефинисани пакет реформских мера коштао би сектор млека додатних 1,9 млрд. EURA а сектор јунећег меса 2 млрд. EURA до 2006. године (CEC,1998.). То је цена пребацивања подршке са потрошача на пореске

0.6

0.8

1

1.2

1.4

1.6

1992

1994

1996

1998

2000

2002

2004

WheatOilseedsPoultryBeef and vealPig meatButterSMP

196

обвезнике, односно снижења ценовне подршке на рачун повећања директних буџетских трансфера.

Увидевши да ће трошкови реформе прекорачити предвиђени финансијски оквир CAP за период 2000-2006.године у износу од 307,1млрд. EURA (43,87 млрд. EURA годишње) Министри пољопривреде EU су, припремајући коначну верзију предлога за усвајање, одложили усаглашени проценат снижења цене млека (15% у три етапе) за 2005. годину (уместо за раније предложену 2000. годину), смањили степен редукције цене јунећег меса (са предложених 30% на 20%) и одустали од увођења премије за млечне краве. Но, и поред тога, усвојени реформски пакет коштаће 314 млрд. EURA у периоду 2000-2006. године (44,86 млрд. EURA годишње) што представља прекорачење од 2,2%, али би за утеху поштовање и овог договора значило бар стагнацију расхода на постигнутом нивоу у наредном седмогодишњем периоду (Agra Europe, 12.March 1999).

Одустајање од оштријег реза у политици ценовне подршке, задржавање и јачање акцента на директним плаћањима (blue box - мере, знајући да Peace Clause престаје да важи 2003. године а УСА намеравају да затраже укидање ове класификације током преговора у WТО) и пробијање финансијских лимита не охрабрује ни партнере EU пред старт Миленијумске рунде WТО-преговора, нити, још мање, CEECs-будуће чланице које своје исцрпљене пољопривредне секторе и лабилне буджетске равнотеже треба да некако усагласе и прилагоде овом, још увек застрашујуће сложеном и скупом финансијском и бирократском механизму.

Очекујемо, по свему судећи, нове реформске потезе EU, много раније него што је планирано, чак и пре средине наредне године.

2. Аграрна политика CEECs

Земље у транзицији прошле су кроз тежак период 90-тих година који је дао запажене резултате у либерализацији цена, преорјентацији трговинских токова, институционалним реформама, јачању тржишне економије и приватне иницијативе. Власничка, управљачка и организациона трансформација, структурно прилагођавање и унапређење маркетинг миx-а аграрних производа захтевају више времена, али напредују, истина различитим темпом у различитим CEECs. Битна претпоставка ових процеса је макроекономска стабилност.

197

Почетак 90-тих година у пољопривреди CEECs обележен је наглим падом производње, губљењем тржишта и резултирајућим падом прихода и тражње за аграрним производима. У пољопривредно-прехрамбеном ланцу расту диспаритети – цене инпута достижу светски ниво, док произвођачке цене заостају с једне стране, и с друге, монополисти из прерађивачке индустрије и трговине стварају геп између цена сировина из примарне пољопривреде производње и цена финалних производа. Ниска ефикасност и профитабилност одвраћа инвеститоре, кидају се постојеће вертикалне интеграције а недостатак аграрних кредита и адекватног механизма финансирања, техничког и управљачког кадра оспособљеног за ефикасно пословање у тржишним условима погоршава ситуацију.

Средином деценије стање се битно поправља. Паритети се полако нормализују, већ почев од 1993. године, пад бруто-производа пољопривреде (ГАО) се зауставља и од 1994. године бележи се његов благи раст у већини земаља, биљна производња се опоравља 1995. године а сточарство током 1998. године почиње да излази из доње тачке у циклусу. После распада CMEA CEECs су успеле да се преорјентишу на тржиште OECD и то већ у првој половини 90-тих година. Око 60% увоза и 40% извоза аграрних производа долази, односно иде на тржиште OECD, пре свега EU. Од 1995. године већина CEECs бележи дефицит у спољнотрговинској размени пољопривреде (OECD,1999ц). Томе су допринели јака домаћа тражња за високопрерађеним производима из увоза, смањење увозне заштите, апресијација домаћих валута и немогућност искоришћења тарифних квота за тржиште EU. CEECs последњих година диверсификују свој извоз успостављајући чвршћу регионалну сарадњу, међусобно (CEFTA, BAFTA), са Русијом и другим NIS.

CEECs су у предтранзиционом периоду примењивале, у зависности о којој је држави реч, различите облике помоћи пољопривреди - од интервенција на тржишту и мера на граници сличних CAP до административне контроле сличне централном планирању. Високи износи подршке с почетка транзиционог периода (%PSE у Русији 81%, Литванији 79%, Чешкој републици 66% - таб 3.), знатно виши од одговарајућег у EU, односно OECD, доживели су значајан пад већ првих година реформи. Интензитет снижења подршке варира по земљама и годинама у зависности од јачине транзиционог шока кроз који су пролазиле (Литванија –262% 1991, Русија – 86% 1992. године – таб 3.) и резултат је, пре свега, нагле либерализације цена и спољнотрговинске размене праћене јаком депресијацијом домаће

198

валуте. Подршка бележи благи раст последњих пар година, што је последица, једним делом опоравка домаћих валута али и појачане ценовне подршке кроз повећање увозне заштите, извозних субвенција и интервентних куповина на домаћем тржишту, као и раста директних плаћања произвођачима (OECD, 1999ц). Финансијска криза у Русији посебно је погодила извозне приходе већег броја CEECs, уз истовремени појачани притисак субвенционисаног извоза EU на својим границама. То је довело до подизања увозне заштите и јачања домаће подршке произвођачима погођених ниским домаћим произвођачким ценама основних пољопривредних производа.

Ниво подршке пољопривредним произвођачима (PSE) у апсолутном износу још експлицитније показује претходно разматрану динамику током 90-тих година. Додаћемо слици коју пружају подаци табеле 4. само још неколико запажања. Износи аграрне подршке 3 CEECs-чланице OECD (Пољска, Мађарска и Чешка Република) чинили су 6,4% укупног PSE OECD 1986. године, да би 1998. године то учешће пало на 2%. Укупни трансфери пољопривреди (ТСЕ) у периоду 1986-1998. године у OECD порасли су за 14,7% ( у EU тај раст износио је 36%) док су у поменуте 3 CEECs 1998. године били на нивоу од 32,5% укупних пољопривредних трансфера из 1986. године. И поред свега тога, ови износи учествују већим процентима у ГДП CEECs (осим у Летонији) него што је то случај у EU, односно OECD 1998. године (таб 4). Економије исцрпљене транзицијом, дакле, и не могу себи приуштити већа издвајања за пољопривредни сектор. Па ипак, у жељи да своју аграрну политику ускладе са CAP, нарочито у земљама које су предвиђене за први талас прикључења EU расту буджетски трансфери пољопривреди и то у форми директних плаћања и структурних мера. Тако је раст директних плаћања у Словенији и Чешкој повећао планиране издатке у пољопривредном сектору за 1999. годину за 13% у односу на њихов обим у 1998. години (OECD, 1999.)

Имајући у виду буџетска ограничења, у овим земљама изгледа конструктивније да, уместо примене режима директних плаћања, новац усмере у структурна прилагођавања, либерализацију тржишта и повећање конкурентности кроз стимулисање инвестиција, истра- живања, иновација, и ефикасности привређивања. Упоредо с тим, посебну пажњу морају посветити одговорима на захтеве међународне заједнице за поштовањем тзв. мултифункционалног карактера пољопривреде - улагањима у заштиту животне средине, рурални развој и производњу здравствено - безбедне хране.

199

3. Прикључење CEECs Европској Унији

Јуна 1993. године Европски Савет у Копенхагену донео је одлуку о могућем прикључењу Унији садашњих придружених чланица из Централне и Источне Европе. Са проширењем Унија добија додатних 60 мил. ха пољопривредне површине, 9,5 мил. пољопривредних произвођача (на својих досадашњих 8,2 милиона) и 100 милиона нових потрошача али је њихова куповна моћ тек око 1/3 куповне моћи садашњих потрошача у Унији (ЕC,1997).

Пољопривредне цене у CEECs генерално су још увек знатно ниже од одговарајућих у EU (1995. године крећу се у интервалу 40-80% нивоа ових цена у EU), мада те разлике знатно варирају по земљама и производима (ЕC, 1997). Цене су највише код жита, уљарица и протеинских усева, док је геп највећи код јунетине, млека и млечних производа, шећерне репе и неких врста воћа и поврћа. Код меса које се базира на житима (свињско, живинско) разлике у ценама су релативно мале. Уколико би се инструменти CAP, субвенционисане цене и директна плаћања применили на њиховом садашњем нивоу од стране CEECs јавили би се бројни проблеми. Неуобичајене новчане ињекције произвођачима довеле би до формирања доходовних разлика и социјалних дисторзија у руралним подручјима, док би вишкови, пре свега шећера, млека и меса појачали растуће дебалансе Уније који се предвиђају после 2000. године. За EAGGF то би значило додатних 11 млрд. ECU годишње, од чега би издаци на име директних плаћања достигли близу 7 млрд. ECU, хоризонталне мере1,5 млрд. ECU и мере подршке тржишту (тржишне интервенције, извозне реституције) 2,5 млрд. ECU (Тардити,1998).

Савет Министара иницирао је процес проширења Уније 30.марта 1998. године, утврдивши предприступну стратегију за свих 10 CEECs и отпочевши процес преговарања са првих 5 CEECs (Чешка Република, Естонија, Мађарска, Пољска и Словенија) и Кипром, чије се прикључење очекује најраније 2003. године (Swinbank,1999.). Трошкови предприступне фазе процењују се на 22 млрд. EURA. Највећи део овог износа намењен је оспособљавању CEECs за прихватање Community Acquis, нарочито у области санитарних и фитосанитарних прописа. Додатних 46 млрд. EURA EU ће издвојити новим члановима за текућу економску политику, укључујући пољопривреду и структурне намене (OECD,1999ц.).

Један од циљева Агенде 2000 био је смањење гепа између нивоа домаћих цена у Унији и CEECs како би се смањили трошкови и

200

олакшало њихово прикључење Унији. Снижење интервентних цена жита, јунећег меса и млека, иако не у обиму у ком је предлагано допринеће том циљу. С друге стране, расту директна плаћања произвођачима која компензирају ово снижење, али и компликују ситуацију. Наиме, крајем 2000. године очекује се да ће се на име овог вида подршке произвођачима пласирати 3/4 средстава EAGGF (Rabinowicz,1999.). Осим финансијског оптерећења, директна плаћања, услед ниских цена, све више утичу на конкурентност, издвајајући тако примаоце од непримаоца ове подршке. Овакве дисторзије би, с обзиром на постојећу сложену социјалну структуру, биле још озбиљније унутар CEECs. Применити их, дакле, или не на CEECs? Примена значи горе наведене последице, не применити их - значи дискриминисати унапред нове чланове и тако угрозити кредибилитет CAP на самом почетку заједничког функционисања.

Поред заштитне политике, дилеме се јављају и код других кључних захтева CAP за усаглашавањем. Хармонизација бројних стандарда у области квалитета производа (осим области ветеринарских и фитосанитарних мера које су предмет регулисања и WТО) и до сада је била препрека пуном интензивирању извоза CEECs на тржиште Уније и узрок неиспуњења додељених тарифних квота. Поставља се питање – да ли CEECs могу себи приуштити губљење прихода на домаћем тржишту услед немогућности реализације висококвалитетних производа, прескупих за потрошаче или би EU требало да дозволи извесну флексибилност и можда, постојање две линије производње - за домаће и тржиште Уније бар у неком почетном, временски ограниченом , периоду?

Децентрализација у одлучивању и делом у финансирању производње здравствено-безбедне хране, програма заштите животне средине, руралног развоја, такође је неопходно због бројних специфичности CEECs у економском, социолошком и културолошком погледу.

Генерално посматрано, мишљења смо да CEECs морају, како је то већ наглашено у предходном одељку, искористити прелазни период, баш због наведених проблема, за што брже и успешније структурно прилагођавање и раст производне ефикасности и конкурентности. Европска Унија, са своје стране, треба да учини све на даљој, либерализацији тржишта и повећању транспарентности Ацqуиса, што би све скупа, умањило постојеће разлике а самим тим и тешкоће које ће проширење Уније донети са собом. У исто време, олакшаће обема странама неопходно прилагођавање све строжијим захтевима WТО.

201

4. Европска пољопривредна политика и Миленијумска рунда WТО

Миленијумска рунда, чији се почетак очекује у новембру 1999. године треба да представља успешан наставак реформи предвиђених URAA, уз извесна побољшања неких одредби предходног Споразума и то у све три области регулисања које су од значаја за сектор пољопривреде:

домаћој подршци (ревидирање концепта green box, захтев за укидањем blue box мера, везивање АМС редукција за производе а не за агрегатни ниво подршке, како је то решено у URAA),

тржишном приступу (даља тарифна редукција, уз коришћење неке од формула за смањење тарифне дисперзије, унапређење система доделе лиценци за ТQs, преиспитивање примене Safeguards-клаузуле),

извозној подршци (даља редукција извозних субвенција и обима субвенционисаног извоза, уз разматрања извесних недо- речености URAA по питањима: уговорних дугорочних ценовних аранжмана (price poolong arrangements), извозних кредита и кредитних гаранција, државне трговине).

EU дочекује почетак нове рунде WТО-преговора са прилично одбојним ставом, како би се могло закључити из последњег реформског пакета CAP- Агенде 2000, који је за један од званично прокламованих циљева имао утврђивање преговарачке позиције за почетак преговора.

Унија у области интерне подршке оставља, односно јача директна плаћања (Direct payments under production–limiting programmes), што значи да ће се залагати за задржавање блуе боx - мера а новим концептом “Европског модела пољопривреде” (European Model for Agriculture), настојаће да убеди преговарачке партнере у неопходност директних плаћања фармерима као надокнаде за додатне трошкове које имају услед “мултифункционалног” карактера пољопривреде Уније која истовремено испуњава економске, социјалне, еколошке и захтеве одрживог руралног развоја. Како се, ипак, ради о плаћањима која немају карактер општих услуга у дефинисаним руралним областима, већ су везана за фармере те могу имати индиректног утицаја на производњу, тешко да ће “упасти” у постојећу дефиницију green box.

EU је, што “прљавом” тарификацијом, коришћењем заштитне клаузуле (Special Safeguard Provisons) која омогућава увећање важеће тарифне обавезе до 1/3 уколико се прекорачи обим увоза из одређеног

202

базног периода или CIF увозна цена падне испод, за неке производе изненађујуће високе, зауставне цене (“trigger” price) (Tangermann, 1996.), као и снижењем интерних цена у више наврата, успела да задржи висок ниво увозне заштите и повећа “wатер” у својим тарифама. Ни Агенда 2000 није изузетак у том смислу. Договорено снижење домаћих цена не прате било какве тарифне редукције. Омашка или резервна карта за WТО-преговоре?

Смањење извозних субвенција и обима субвенционисаног извоза је посебно тешко питање за EU, нарочито у светлу прикључења CEECs. Извозне субвенције су неопходне за пласман очекиваних аграрних вишкова и задржавање постојећег учешћа на светском тржишту аграрних производа, нарочито јунећег меса и млечних производа. Стога Унији никако не би одговарало њихово даље смањивање.

CEECs се налазе пред двоструким изазовом – усаглашавањем домаћих аграрних политика са CAP и захтевима WТО. Како ствари стоје, то ће бити изузетно деликатан посао при чему, наше је мишљење, треба ићи у сусрет WТО-захтевима а то ће, бар у дужем року, бити компатибилно са прикључењем Европској Унији.

ЗАКЉУЧАК

Земље Европске Уније и CEECs очекују озбиљни задаци на плану даље либерализације аграрног сектора.

Европска Унија је свесна неопходности либерализације производње и трговине аграрним производима али још увек у реформама наступа доста споро и опрезно. Реформисана и консолидована, CAP ће моћи да се суочи са изазовима новог миленијума:

задржавања позиције EU као једног од водећих светских извозника,

вођења успешних преговора у наступајућој Миленијумској рунди WТО-преговора,

успешног ширења на Исток Европе и

привикавања домаћих фармера на чињеницу да ће пре или касније свакако морати да се одрекну свог привилегованог положаја и суоче са пословањем у конкурентним тржишним условима.

203

CEECs имају двоструки задатак - прилагођавање захтевима CAP пред прикључење Унији, и WТО у очекивању новог Споразума о пољопривреди. Иако су ти захтеви, понекад, у кратком року, опречни, дугорочно гледано, ипак су компатибилни и CEECs ће их, верујемо, испунити.

ЛИТЕРАТУРА

Agra Europe (1999), 12 March CEC (1998), Evaluation of the Financial Impact of the Commission Proposals Concerning the Reform of the CAP, Agenda 2000. 2000-2006, Brussels, CEC. EC (1997), Agenda 2000, Bulletin EU, 5/97, Brussels, EU EC (1998), The Agricultural Situation in the European Union, 1997. Report, Brussels, EC. OECD (1999a), Agricultural Policies in OECD Countries: Monitoring and Evaluation 1998, Paris, OECD. OECD (1999b), OECD Agricultural Outlook 1999-2004, Paris, OECD. OECD (1999c), Agricultural Policies in Emerging and Transition Economies, Paris, OECD Rabinowicz,E. (1999), Redesigning the CAP to meet the challenges of EU enlargement and the WTO: what can agricultural economic research contribute?, European Review of Agricultural Economics,Vol 26(3):265-281. Swinbank, A. (1999), CAP Reform and the WTO: Compatibility and Developments, European Review of Agricultural Economics, Vol 26(3):389-407. Tangermann, S. (1996), Implementation of the Uruguay Round Agreement on Agriculture, Issues and Prospects, Journal of Agricultural Economics 47(3): 315-337. Tarditi, S. (1998), Perspective influence of Agenda 2000 on CEECs Agricultural Products Market, University of Sienna.

204

EUROPEAN AGRICULTURAL POLICY ON THE EVE OF THE NEW MILLENNIUM

by

Mr Vesna Popovic, dr Danilo Tomic

SUMMARY

In this paper the authors are searching for the effects of the CAP agricultural reform in EU and the Central and Eastern Europe countries after the year 1992 in the light of announced Union enlargement to the East and the new Millennium negotiation round starting. After the start results in institutional prices reduction and the production volume in EU, during the middle 90’s the *diluting* of the reforming measures had occurred and the budget expenditures grow caused by increased compensatory payments to the producers. The CEECs countries are trying to, as part of the global trends of liberalization reduce the level of its own support to the agriculture and thus adapt to the CAP demands, preparing itself to joining to the Union. The end of the decade was marked by financial crisis in Asia and Russia, the agricultural products world prices fall and, as the consequence of that, the extra increasing of the agricultural support in European agriculture. Concerning actual tusks, EU is accessing the set of the reform measures containing in the European Commission document * AGENDA 2000* which are expected to strengthen its concurrency and place the financial frame of CAP to the expecting accession to CEECs. Results are, still, modest but they are leaving the impression of readiness for the new reform actions under the pressure of new millennium challenge.

Key words: agricultural policy, level of support, liberalization.

205

UDK:338.246.025.88 (439) Прегледни научни рад Scientific review paper

ПРИВАТИЗАЦИЈА И САДАШЊЕ СТАЊЕ ПРОИЗВОДЊЕ ХРАНЕ У МАЂАРСКОЈ

Шомођи, Ш., Лакнер, З., Кајари Каролина1

РЕЗИМЕ

У измењеним економским условима у Мађарској основни проблеми пољопривреде су:

- регулисање власништва; - коришћење и заштита земљишта и других ресурса; - дефинисање производних квота; - дефинисање система субвенционисања; - развој менаџмента квалитета зависно од захтева свестког

тржишта; - дефинисање критеријума одрживог развоја; - реинтеграција произвођача хране.

УВОД

У интересу јасне презентације искустава земље са највише одмаклом транзицијом даје се осврт на:

Најважније одреднице равоја до транзиције, са освртом на односе унутар вертикума хране и интеграцију.

Економску транзицију.

Преглед садашњег стања.

Оцену процеса приватизације.

Неке проблеме наредног периода.

1 Ph. D. Шандор Шомођи PATE Georgikon, Kesthely, Ph. D. Золтан Лакнер, Факултет Хортикултуре и Прехрамбене Индустрије, Budapest, Ph. D. Каролина Кајари, Факултет Хортикултуре и Прехрамбене Индустрије, Budapest.

206

НЕКЕ ОДРЕДНИЦЕ РАЗВОЈА ПРОИЗВОДЊЕ ХРАНЕ У РАНИЈЕМ ПЕРИОДУ

После II Светског рата производња хране је била главни терен увођења централистичког система управљања у Мађарској. Све до 1956 године организација вертикума хране је копирала совјетски модел и била је организована у националне трустове. Колективизација је укинула могућност природног и законитог развоја концентрације ситних сељачких газдинстава и упоредо са тим је онемогућено формирање правог власничког односа и власничке свести.

У току првог покушаја привредне реформе почев од 1968. године догодиле су се следеће промене:

Ликвидирани су трустови.

Организовани су бројни мањи капацитети за прераду хране у власништву пољопривредних предузећа и локалних власти за задовољење локалних потреба.

Ослобођене су централног диктата везе пољопривреде и прерађивачке индустрије у циљу формирања тржишних односа.

Извршена је децентрализација како домаће тако и међународне трговине, што је омогућио слободан избор партнера, па чак за нека предузрећа и директан наступ на међународном тржишту.

Осамдесетих година је постало јасно да овакве парцијалне реформе не могу планску привреду учинити ефикасном и да треба извршити радикалну реформу либерализацијом цена, приватизацијом, реоргани- зацијом банака, пореског система, променом монетарног система итд.

Трговину треба напоменути посебно зато што је трпила процес национализације, централизације и децентрализације, али је увек била онај сегмент преко ког је држава највише извлачила приходе из агроиндустрије (2.5-3 милијарде долара).

ОДНОСИ УНУТАР ВЕРТИКУМА ХРАНЕ ПРЕ ТРАНЗИЦИЈЕ

Ови односи су се карактерисали нестабилношћу. У годинама са добрим приносима пољопривреда је била у слабој преговарачкој позицији. У годинама са недостатком сировина прерађивачка индустрија је доживела сличну судбину. То је била последица некоректне регулације тржишта.

207

Пољопривреда је била у тешкоћама и због тога што су субвенције отишле извозницима за тзв. извозну промоцију производа. Као последица свега тога мађарска пољопривреда је поред Аустријске и Ново Зеландске била најмање субвенционирана на свету.

ИНТЕГРАЦИЈЕ У ПОЉОПРИВРЕДИ

Треба споменути две веома значајне форме интеграције у мађарској пољопривреди:

интеграцију окућница и других ситних произвођача., и

хоризонталну интеграцију у техничко-технолошке системе као интеграторе.

Од 1965 до 1989. г. мађарску пољопривреду је карактерисала симбиоза имања, задруга и ситне производње који су располагали са свега 6-7 % обрадивих површина. Главни резултати ситне окућничке производње могу се видети из значајног учешћа у робној производњи. На пример у 1980. години су дали 55 % производње поврћа, 58 % производње воћа и 60 % производње свиња.

Хоризонталне интеграције у тзв. техничко-технолошке системе су били главни генератори техничко-технолошког развоја.

ЕКОНОМСКА ТРАНЗИЦИЈА У МАЂАРСКОЈ

Организованост “крупне социјалистичке пољопривреде” је била бременита проблемима. Продуктивност рада непосредних извршилаца послова је био на високом нивоу, али нецелисходна, прегломазна администрација, функционална организација стручних служби, нерпотребне организационе јединице, социјални, културни И други издаци ових организација су неутрализирала постигнуте резултате. Јасно је да би процеси реорганизације (како би то предложили организатори – професионалци), унапређење функционисања и ефикасности, ликвидација непотребне администрације и непотребних организационих јединица потрајали дуже, али би тзв. друштвени трошкови транзиције били сигурно нижи. Треба истаћи две групе чињеница везано за стање пре и после транзиције.

Пре транзиције:

Оутпут крупних произвођача у пољопривреди у погледу количина и квалитета је био релативно стабилан.

208

Структура производње је била релативно стална и споро се прилагођавала тржишту.

Ситни произвођачи с обзиром на своју везаност за крупне производне јединице су такође били фактор стабилизације оутпута.

Крупни произвођачи су имали по правилу разноврсну производну структуру и промена економског положаја једног производа није битније мењала економски положај организације.

Крупне организације су акумулирале веома значајна искуства, know-how и не на последњем месту стручњаке.

Транзиција и приватизација пак проузроковала је за овај прелазни период следеће проблеме:

Нови власници немају довољно знања и искуства али ни новчаних средстава за висококвалитетну производњу.

Нема задовољавајућих основа за модернизацију и побољшање биолошких основа производње.

Нови власници покушавају побољшавати односе трошкова и прихода са редукцијом коришћења инпута.

Дезинтеграциони процеси су пореметили равнотежу између пољопривреде и прерађивачке индустрије. Уситњена и дезинтегрисана пољопривреда се нашла наспрам крупних прерађивача.

Политичка репрезентација економских интереса пољопривреде није целисходно решена.

Велике камате принуђују пољопривреднике да хитно реализују производе и због тога постижу слабије цене.

Либерализација импорта врло често обезбеђује прерађивачкој индустрији јефтиније сировине из земаља са високим субвенцијама.

Све више се артикулише став да је приватизација била друштвено-политички оправдана, али су пратеће појаве у смислу дезорганизације производних јединица и логистичких ланаца проузроковале непотребно високе друштвене трошкове. Проузроковани застој мађарске пољопривреде само је стварао прилике оним земљама-конкурентима који имају сличне експортне амбиције. Чињеница је да Мађарска им изванредне услове за пољопривредну производњу. Имала је повољан

209

положај на светском тржишту и без субвенција. Али предности добрих услова и јефтине радне снаге се лако неутрализују на светском тржишту. Сада се пак мења ситуација и по томе што цене радне снаге и индустријских импута у Мађарској расту брже него у мање развијеним земљама са израженим извозним амбицијама.

СТАЊЕ ПОСЛЕ ПРИВАТИЗАЦИЈЕ

После почетка политичких промена у Мађарској је дошло до пада ГДП, што је било посебно изражено у пољоприведи, шумарству и прерађивачкој индустрији. У односу на 1980 годину ГДП Мађарске је износио 1994 године свега 97.4, пољопривреде 82.6, а прерађивачке индустрије 85 индексних поена. То је била последица дезинвестиције и извлачења капитала из сектора хране а за покриће трошкова транзиције. Последице су се манифестовали и шире. Број запослених је почело нагло опадати. Док је 1985 године пољопривреда запошљавала 20 % активног становништва у Мађарској, дотле у 1995 години је то пало на 8.5 %.

Приватизација је иначе захватила преко половине обрадивих површина и то је позитивно у овом процесу. На жалост број власника земљишта је повећан на преко милион и од тога више него 44 % има мању површину од 5 ха, 33 % између 5-30 ха а само нешто више од 22 % изнад 30 ха. Према неким рачуницама овој последњој групи припада само око 60 – 62 000 власника. Процесима концентрације земљишта -што се да очекивати- њихов број ће се нешто повећати и они ће бити будући фармери робни произвођачи.

Број тзв. “hobby произвођача” и “part time” произвођача се не зна тачно. Сматрамо да они неће суштински утицати на учинак пољопривреде. Субвенцијама и другим мерама одржавање извесног броја у функцији због заштите земљишта, човекове околине па чак и социјалних разлога ће бити оправдано.

Може се сматрати последицом транзиције и пад нивоа производње. У односу на 1980 годину ниво пољопривредне производње у 1993 години је износио само око 70 %. Такав пад представља посебан проблем у сточарству с обзиром на раније чувени ниво производње и извоза сточарских производа у Мађарској. На пример број свиња са око 9 милиона пре 1990, је пало на свега 5 милиона у 1994 години, а број говеда са 1.6 милиона је пало на испод милион. Производња млека је пала са око 2 800 милиона литара на испод 2 000 милиона. Слично

210

изразит пад је бележен и у погледу производње јаја са 4 500 милиона на 3 900 милиона комада.

Слична је ситуација и у баштованству, које по мађарској класификацији поред производње поврћа обухвата и воћарство и виноградарство. У повртарству укупна производња је опала, али је извршена и структурна промена, јер је значајно порасло учешће приватног сектора. Виноградарство показује извесно смањење површина и пад производње због смањења просечних приноса. Старији засади су крчени, али нема капитала за засниване нових модерних засада. Површине под воћњацима су такође нешто опале. Поред тога значајан проблем представља и застаривање засада. Посебно се истиче проблем јабука. Пре 1990 године Мађарска је производила изнад 1 милиона тона јабука и била је највећи извозник Европе а у 1995 години производња је пала на мање од 360 000 тона.

Као што је истакнуто, експорт пољопривредних производа и прерађевина је од изузетног значаја за ову земљу. Неповољна кретања експорта и импорта су евидентна. Пад производње прерађивачке индустрије илуструју следећи подаци: У периоду 1986-1990 производња меса је износила близу 600 000 тона годишње, док је у 1995 пала на мање од 300 000 т. Слично томе прерада живинског меса је пала са 238 000 т. на 188 000, прерада млека са 851 000 т. на 578 000 т., прерада поврћа са 367 000 т. на 142 000.

ОЦЕНЕ ПРОЦЕСА ПРИВАТИЗАЦИЈЕ

У процесима приватизације примењиване су разне стратегије. (Табела 1.)

ТАБЕЛА 1. Стратегије у процесима приватизације Стратегија Последице Активан однос тј. "бежање напред"

- Интензивирање маркетинг активности. - Истраживање, развој, иновације. - Увођење система квалитета (ТQМ)

Ишчекивање - Чување постојећих позиција на тржишту - Истраживање и развој минимизиран

Децентрализована приватизација

- Формирање јединица са чистијим профилом и бољим условима финансирања

Борба за опстанак - Првенствени циљ је избећи банкрот - Обезбедити функционисање финансирања - Нема времена, енергије, ни стручности за одржавање и развој тржишних позиција

Присвајање имовине Задовољење личних интереса

211

Јасно је да је била једино целисходна стратегија активног односа према приватизацији. Разни облици приватизације могу се видети у Табели 2. заједно са оценом предности и слабости.

ТАБЕЛА. 2. Вредновање појединих правних форми приватизације

Начин приватизац. Предности Слабости Реприватизација Етички и правно сама по себи се

разуме и лако је прихватљива за јавност.

Власник се некад не може идентификовати Могуће су дуге правне процедуре. Објекат приватизације је значајно промењен. Нема повећања капитала и није обезбеђен одговарајући ниво економије пословања.

Реализација деоница на берзи

Јавност Прегледност Једноставност Могућност формирања реалне тржишне цене. Могућност ангажовања свежег капитала.

Акумулативност је у питању и не може се рачунати на значајније интересовање улагача.

Одкуп од стране менеџмента (Management buy out - MBO)

Менаџмент зна шта купује и има потребна знања. Власништво и непосредно управљање се концентрише у исте руке. Форирасе уски круг власника и јасни односи одговорности. Непосредна заинтересованост за повећање имовине.

Нема довољно капитала за реализацију откупа. Изостаје ангажовање свежег капитала. Куповина је могућа само уз посебну кредитну конструкцију.

Откуп од стране запослених ( Employee buy out –EBO)

Добро се уклапа у друштвени систем врености. Могучност побољшања мотивације. Мотивисаност за повећање имовине и профита.

Нема довољно капитала за куповину и изостаје ангажовање свежег капитала. Куповина је могућа само уз посебне кредитне конструкције. Превелик је број власника и губи се одговорност. Власничка свест тешко долази до изражаја.

Пласман за купоне обештечења

У случају прерађивачких капацитета- хомогени систем интереса у вертикуму. Могучност побољшања односа произвођача и прерађивача.

Нема ангажовања новог капитала. Интереси прехрамбене индустрије и даље се могу сепарирати.

Стварање деоничарског друштва и приватизација државног капитала

Државна подршка и контрола процеса реализације. Могућност ангажовања капитала, преко непосредних улагача страног капитала. Постављање услова од стране др- жаве: обавезе, запошљавање и сл.

Ограничена јавност. Ограничена државна контрола. Централизовано функционисање.

212

Међународно упоређење и оцену транзиције у Централној и источној Европи извршила је и Светска Банка. (Табела 3.) Одређене оцене могу бити дискутабилне, али у целини је прихватљив дати редослед земаља према достигнутом степену транзиције.

ТАБЕЛА 3. Оцена транзиције у Централној и Источној Европи

Држава Либера- лизација

Земљ. Реформа

Приватиз. прех. инд. и инд. инп.

Финанс. Рурала

Оквири инстит. Сист.

Просеч. број

бодова

Мађарска 5 4 5 4 3 4,2 Чешка 5 4 4 4 3 4,0 Естонија 5 3 4 4 4 4,0 Пољска 5 4 4 4 3 3,8 Словачка 4 4 4 4 3 3,8 Словенија 3 4 4 3 5 3,8 Албанија 4 4 5 2 3 3,6 Летонија 3 4 4 4 3 3,6 Литванија 4 4 4 3 3 3,6 Хрватска 3 4 3 3 3 3,2 Румунија 3 4 4 3 2 3,2

ШТА ОЧЕКУЈЕ МАЂАРСКУ ПОЉОПРИВРЕДУ У НАРЕДНОМ ПЕРИОДУ

Мађарска пољопривреда је пребродила транзицију у великој мери. Сада је очекује улазак у ЕУ. Преговори о уласку су започети ове године. Прошле године се сматрало да ће тај процес трајати 2-3 године а процес ратификације 1-2 године, тј. да ће се придруживање реализовати 2002 или 2003 г. Преговори одлично напредују, али се ипак сматра да ће се придруживање реализовати касније. Наиме све је јасније да има и других препрека а на првом месту је проблем интерне реформе ЕУ.

НЕКЕ РЕПЕРНЕ ТАЧКЕ САДАШЊЕГ СТАЊА

Из досадашњег се да закључити да је приватизација била нужна због лечења последица друштвене неправде, али начин менеџирања тих промена је проузроковао озбиљан застој, па чак и опадање у развоју производње. Последњих година има већ охрабрујућих показатеља, али будућност пољопривреде није нимало ружичаста.

213

Поред раније истакнутих треба имати у виду и следеће спољне услове:

1. Мађарска није од одлучујућег утицаја на светском тржишту, него има само такозвану пратећу улогу, с обзиром на учешће у укупном промету.

2. Због географског положаја мора рачунати са додатним трошковима еxпорта. На пример пшеницу мора произвести за 15 $ јефтиније по тони због услова транспорта.

3. Немогуће је на дужи рок бити конкурентан на светском тржишту са ниским ценама радне снаге и уз штедњу интелектуалног капитала. Ово је тим пре истина јер је Мађарска раније већ била успешна у извозу техничко –технолошких решења са одговарајућом садржином интелектуалног капитала.

4. Све анализе показују, да су највећи снабдевачи светског становништва храном развијене земље. Ове земље углавном су у умереном појасу где лежи и Мађарска. Према томе треба рачунати на такву улогу и могућност, тим пре што је земља сиромашна у другим природним ресурсима.

С друге стране треба рачунати и стим да је земља у Средње-Источној Европи где живи свега 6.8 % светског становништва а располажу са око 20 % светских пољопривредних површина. Овај простор, са таквим потенцијалима сада не доприноси решавању светског проблема исхране, јер је за сада нето увозник хране, а када крене са развојем производње постаће значајан фактор светског тржишта хране.

Такође треба имати у виду и следеће унутрашње проблеме:

1. На жалост, техничке основе мађарске пољопривреде су израубоване. Само два примера:

Тракторски парк је 80 % амортизован.

Матично стадо свиња је преполовљено а генетска вредност је такође опала.

На пр. у односу на конверзију на нивоу од око 3.5 кг хране по кг прираста свиња у ЕУ, ниво конверзије у Мађарској се означава са око 4.5 кг.

2. Нерационална штедња у улагањима - као последица недостатка обртних средстава – проузрокује проблеме квалитета. То што пољопривреда још увек може произвести на пр. пшеницу високог

214

квалитета, је пре свега последица климатских, земљишних услова и одређеног броја великих произвођача. Једнозначно би било нужно поновно успостављање одговарајућих техничко-технолошких услова производње што би обезбедио веће количине квалитетних производа, које се могу лакше пласирати.

За илустрацију нека стоје овде подаци о ценама коштања за 1997 годину (Табела 4.):

ТАБЕЛА 4. Кретање цене коштања и акумулације у производњи пшенице и кукуруза

Група произвођача

10 % најбољих Просек 10 % најслабији Цена коштања пшенице Фт/т. 13 150 17 060 25 654

Просечна акумулација 11 000 -6 000

Цена коштања кукурза Фт/т 10 511 14 138 22 731

Просечна акумулација 7 000 2 000 -8 100

3. Хронични проблеми техничко технолошких услова проузрокују и проблеме количина производа. Приноси су последњих година порасли у ЕУ за 15-20 % а у Мађарској су за најмање толико опали. Из тога произилази да су због тога и производне цене више по јединици производа. То перманентно отежава пласман, што није чудо ако имамо у виду и ниске субвенције.

4. Производња уз ниску технолошку дисциплину проузрокује привид- не уштеде, што има негативне последице изражене у повећању фиксних трошкова, опадању квалитета и у великим осцилацијама производње, што проузрокује проблеме регулације тржишта.

5. У мађарској пољопривреди настаје годишње око 500 милиарди форинти мањи приход од реално потребног и то из два разлога:

Око 200 милиарди због мањих субвенција него што је случај код конкурентних држава.

Око 300 милијарди због све више отворених аграрних маказа.

215

Управо из ових разлога је присутна већ споменута појава нерационалне штедње, што се манифестује поред већ истицаних утицаја на количину и квалитет у:

паду плодности земљишта,

незадовољавајућим ценама најма земљишта,

изузетно ниским издвајањима за амортизацију, што сужава могућности инвестирања.

6. Унаточ набројаних проблема опадања основних фондова, инве- стициона улагања не уживају задовољавајућу државну подршку.

7. Када је реч о инвестиционим улагањима, онда се не мисли само на инвестиције у техничке фондове које непосредно служе у производњи, него и на инвестиције у недостајуће логистичке услове потребне за данашњи промет и еxпорт производа. Не треба испустити из вида, да УСА поред других предности има управо огромну предност у изванредним логистичким условима за извоз производа.

8. Један део средстава намењених субвенцији робне производње у пољопривреди се одлива за социјалну помоћ принудних пољо- привредних произвођача са подлимитним капацитетима. Отворен је проблем подржавања правих робних произвођача а да се не смањи подршка слабих такозваних принудних предузимача. Наиме данас је већ јасно, ако се слаби мање помажу од тога робни произвођачи неће постати јачи.

9. Технолошко заостајање , незадовољавајући приходи произвођача и други наведени фактори држе цену пољопривредног земљишта на иреално ниском нивоу. Због тога је пољопривредно земљиште постало мета спекулативног капитала из иностранства, па и из домаћих кругова. Власници овог капитала калкулишу са повећањем цена земљишта после придруживања ЕУ. Не треба заборавити да је тамо цена земљишта по хектару од 700 000 хиљада форинти на пр. у Француској, до 1.5 милион у Немачкој па до 4-4.5 милиона у Холандији. Ако се узме у обзир да Мађарска има 2 – 2.5 пута повољније учешће добро обрадивих ораница и башта у пољоп-ривредним површинама него земље ЕУ, онда је јасно о каквом значајном природном ресурсу је реч.

10. Може се очекивати да ће за пар година потрошња у Мађарској поново бити на нивоу из 1990 године. А то ће значити око 600 милијарди вредности потрошње хране и осталих производа

216

прехранбене индустрије. Ако се не поведе рачуна о брзом развоју сада иреално ниског нивоа пољопривредне производње, поставиће се питање, да ли ће то подмирити мађарска пољопривреда или пољопривреда садашњих земаља ЕУ.

11. Треба истаћи и то да од губитка прихода пољопривреде мађарски потрошачи немају никакве користи. Због тога цене нису ниже. Наиме за последњих 7 година индекс цена прехрамбених производа порастао је за 419 %, што је знатно више од индекса повећања цена пољопривредних производа од 295 %.

ЛИТЕРАТУРА

1. ***Agrár-Európa (1997) Szeptember 16-17, Agra-Europe London Ltd

2. ***Agrárprogram, FM,1997, Budapest

3. ***A magzar agrárgazdaság EU csatlakozási stratégiája, Kézirat

4. Dr. Alvincz József (1997): Az élelmiszeripari vállalatok működési feltételei az átalakulás éveiben. AKII Budapest.

5. Csáki Csaba: Közép-Kelet Európa és a volt Szovjetúnió agrárgazdasága a 90-es évek második felében: helyzetkép- perspektivák, I Nemzetközi Agrárpiaci Kilátások, ACDI-VOCA, Budapest, 1977. Dec.

6. Lakner Zoltán(1994): Versenyképesség az élemiszeriparban. Ipar-Gazdaság XLV. évf. 1994/12. p. 22-39.

7. Somogyi Sándor, Lakner Zoltán: Privatizacija i marketing strategije u madjarskom agrobiznisu. Marketing u agrobiznisu, Novi Sad, maj 1996, JUMA, Beograd.

217

THE PRIVATISATION AND PRESENT STATE OF HUNGARIAN FOOD PRODUCTION

by

Dr Sandor Somogyi, dr Zoltan Lakner, dr Karolina Kajari

SUMMARY

In changed economy conditions of Hungary main problems of the ariculture are:

regulations of the ownership,

using and protecting of the land and other resources,

definition of production quotas,

definition of the system of subsidiation,

development of the quality management accordint to the expectation of the world market,

definiton of the sustainable development criteria,

reintegration of the food producers.

218

UDK:631.115.1:339(497.113) Прегледни научни рад Scientific review paper

ИСКУСТВА И ПЕРСПЕКТИВЕ ПРИВАТНИХ ГАЗДИНСТАВА У СЕВЕРНОЈ СРБИЈИ У КОРИШЂЕЊУ

СПОЉНИХ ИЗВОРА ФИНАНСИРАЊА

Кајари Каролина 1

УВОД

Специфична коегзистенција пољопривредно - индустријских комбината, земљорадничких задруга и приватних газдинстава остварена у Југославији у протеклом периоду обезбедила је алокацију средстава намењених за финансирање пољопривредне производње, било да се ради о средствима краткорочног било дугорочног финансирања.

У протеклом периоду су скоро сви кредити намењени за пољопривредну производњу били распоређивани и додељивани путем пољопривредних комбината и Земљорадничких Задруга. Приватно пољопривредно газдинство, и његов власник скоро се никада – можда само изузев кредита тзв. Зеленог плана седамдесетих година – није појављивао као самостални субјект, зајмопрималац, чији би производни ресурси представљали гаранцију за поврат кредита кредитору.

Ефикасности оваквог механизма, па и изврсене алокације, је по мисљењу еминентних стручњака била веома слаба (Бабовић-Томић ред. 1998), али је дуги низ година успела обезбедити функционисање оба сектора, сразмерно јевтине прехрамбене производе, па и социјални мир.

Промене окружења и унутрашње реформе које су захватиле бивше социјалистичке земље отвориле су низ структурних и институ- ционалних проблема. Са аспекта финансирања пољопривредне производње најзначајнији проблем представља потпуни распад система финансирања, што резултира у недостатку како обртних тако и инвестиционих средстава, али и распад трансмисионог апарата, односно дезорганизација оних предузећа и задруга, која су у протеклом

1 PhD доцент Факултет Хортикултуре и Прехрамбене Индустрије Будимпешта.

219

периоду приватним газдинствима обезбеђивали додатна финансијска средства за функционисање и развој.

Обзиром да је у Југославији, према подацима из 1993. Године 83,59% обрадивог земљишта у приватном власништву, да су приватна газдинства у бруто домаћем производу 1994. Године учествовала са 79,66 % (Радмановић-Бјелић, 1998.) евидентно је да се концептом дугорочног и краткорочног финансирања пољопривредне производње требају обухватити и индивидуални пољопривредни произвођачи. То пре свега подразумева осмишљавање институционалног интегративног механизма, стварање могућности и услова за заживљавање интеграција пољопривредних произвођача (Somogyi, 1996), јер се без тога они квалификовано не могу појавити на тржишту новца и капитала, и не могу користити иначе уобичајена средства финансијског тржишта.

ЦИЉ И ПРЕДМЕТ ИСТРАЖИВАЊА

Протеклих десетак година привредног „развоја” Југославије карактеришу услови који се не могу назвати повољним. Својинска трансформација, хиперинфлација, санкције УН, ванредно стање итд. су проузроковали изванредне тешкоће пољопривреди, тим пре што је она депресираним ценама морала дати свој велики допринос и очувању социјалног мира. Ти услови и те околности свакако су оставили трага не само у резултатима, већ и у свести и размишљању привредних субјеката. Као основно, поставља се питање везано за визију будућности привредних субјеката, односно приватних пољопривредних произвођача.

У циљу сагледавања стања и перспективе приватних газдинстава током 1998. године реализована је једна репрезентативна анкета у оквиру Програма развоја северног дела Бачке (Somogyi, 1997). Анкетом су обухваћена газдинства разних величина, производних капацитета и делатности, углавном са територије општина у северној Србији. Питања постављена у упитнику једнако су се односила на почетак газдовања, на постојећи ниво производње и организованости, али и на планове анкетираних везане за развој њиховог газдинства.

Анализи је подвргнуто 195 упитника. У првом кораку смо EXCEL програмом формирали базу података коју смо касније стандардним СПСС програмом подвргли детаљној статистичкој анализи.

220

Циљ овог рада је презентација одговора на она питања упитника, која се односе на искуства везана за финансирање приватних газдинстава, пре свега на коришћење спољних средстава финансирања.

КОРИШЋЕЊЕ СПОЉНИХ ИЗВОРА ФИНАНСИРАЊА НА АНКЕТИРАНИМ ГАЗДИНСТВИМА

Већ при самом осмишљавању истраживања и састављању упитника било нам је јасно, да протеклих година доминантна економско-политичка ситуација никако не погодује кредитирању било које гране привреде, а најмање пољопривреде. Међутим, макроекономски аспекти овог проблема нису представљали предмет истраживања. Првентсвени циљ нам је био стварање слике о томе како пољопривредни произвођачи доживљавају конкретну ситуацију, какво је њихово мишљење о њој и како се покушавају снаћи у овако неповољним условима.

Битном карактеристиком смо сматрали коришћење спољних извора финансирања пословања и развоја газдинства, те смо желели дознати да ли су анкетирани у последњих пет година ради проширивања и/или развоја газдинства користили спољне изворе финансирања2. Добијени одговори су приказани у табели 1.

Ова аутархичност у обезбеђивању средстава за финансирање делатности није нова појава. На питање из каквих извора су обезбедили средства за почетак газдовања чак 63,1% упитаних одговорио је да је то било из сопствених средстава, а 25,6% да се при почетку газдовања послужио позајмицом од породице родбине, пријатеља. Само је 4,1% упитаних користила за почетак рада и средства из кредита. (Слика 1.)

Међу власницима који последњих пет година нису користили спољне изворе финансирања, њих 146, највећи је број оних који су и газдовање почели својим сопственим средствима (71,22%) и оних који су се за почетак рада користили позајмицом породице, познаника и пријатеља (28,06%) Међу онима који последњих пет година нису користили спољне изворе за финасирање свог газдинства само је један власник пословање почео кредитом.

Међу онима који су последњих пет година коритили спољне изворе финансирања, највећи је број оних који су се користили позајмицом од

2 Упитани су могли навести више спољних извора финансирања, односно разлога за некоришћење кредита.

221

породице, познаника и пријатеља (85,7%), док је незнатна мањина (14,3%) користила средства за развој пољопривреде.

ТАБЕЛА 1. Коришћење спољних извора финансирања

Опис Учесталост Учешће Да - Позајмице породице, познаника, пријатеља - Банкарски кредит - Кредит за развој пољопривредне производње

31

24 1

7

15,89

75,03 3,12

21,88

Не - Не волим да имам дугове - Нисам сигуран да у садашњим условима могу вратити средства - Не познајем довољно услове кредита - Повољни кредити се иначе унапред поделе - Високе су каматне стопе - Процес доделе кредита је врло комплокован - Тражио сам, али сам одбијен

146 52

52

25

52 47

21 19

74,88 19,40

19,40

9,32

19,40 17,54

7,84 7,104

Без одговора 18 9,23 Укупно 195 100,0

Они власници који су се за своја почетна улагања послужили средствима породице, познаника и пријатеља, показали су се веома доследни и у последњих пет година пословања додатна средства су такође обезбедили позајмицама од породице, познаника и пријатеља.

Они власници који су се за своја почетна улагања послужили средствима породице, познаника и пријатеља, показали су се веома доследни и у последњих пет година пословања додатна средства су такође обезбедили позајмицама од породице, познаника и пријатеља.

Онај незнатан број власника, који је своје пословање почео позајмљеним средствима у последњих пет година се користио углавном кредитима за развој пољопривреде.

3 Основ за израчунавање процента је укупан број одговора корисника спољних извора средстава, тј 32. 4 Основ за израцунавање процента је 268 укупно наведених разлога за некоришћење спољних извора средстава.

222

Слика 1

Nacin obezbedjivanja sredstava za pocetak gazdovanja

63%

26%

4%7%

Samo sopstveni izvoriPomoc rodbine i prijateljaKreditBez odgovora

Одређена доследност у понасању, одређени степен осмишљење финансијске политике може се затећи у овим резултатима, те се да запазити и одређена затвореност финансијских токова, спор и отежан продор заиста спољних средтсва финансирања. (Наиме породичне, родбинске и другарске позајмице се никако не могу бити сматрани стварним изворима финансирња, нити на дуги рок могу постати институционализовани елемент финансирања интензивног развоја пољопривреде.)

Наравно, и самим власницима је јасно, да овакав начин финансирања не представља квалитетно решење проблема недостатка средстава у пољопривреди, и да се овај систем самофинансирања на дуги рок не може одржати, тим пре, што су већ и сопствени извори на измаку. На питање у којој мери отежани услови долажења до кредита спречавају развој пољопривредне производње упитани су дали оцене (1 незнатно, 5 јако отежава) приказане у табели 2.

Просек добијених одговора је 4,41 стандардна девијација 1,176 а варијанса 1,383

Паралелна анализа начина прибављања средстава на почетку газдовања и мишљења о томе колико отежани услови кредитирања утичу на развојне могућности пољопривреде указује на то, да је удео оних који мисле да отежани услови за добијање кредита не утичу битно на развојне могућности пољопривреде управо међу оним власницима,

223

који су средства за почетак рада обезбедили управо из кредита. (28,57%).

ТАБЕЛА 2 Оцена утицаја отежаних услова кредитирања на развој производње

Оцена Учесталост Учешће Кумулатив 1,00 15 7,7 7,7 2,00 1 0,5 8,2 3,00 10 5,1 13,3 4,00 23 11,8 25,1 5,00 133 68,2 93,3 Без одговра 13 6,7 100,0 Укупно 195 100,0

Према мишљену осталих власника, који су средства обезбедили из соствених и/или породичних средстава ситуација је управо обрнута. У оба случаја веома велики део власника сматра да отежани услови кредитирања веома утичу на развојне могућности пољопривреде. (Слика 25)

Слика 2.

Јасно је, да они власници који су успели обезбедити срества за почетак рада, у неком ранијем, повољнијем периоду не осећају проблем недостатка средстава толико горућим, колико га осећају они, који су од почетка присиљени на активирање сопствених извора и резерви, и који су, управо због ограничености ових резерви, свесни тога,да се несметано фунционисање и органски развој не може заснивати на евентуалностима сопствених средстава и резерви.

Иако су разлике како у апсолутном броју, тако и у релативном учесћу одговора на први поглед значајне т-тест показује да разлике нису сигнификантне на нивоу вероватноће од 95%.

5 1 Власници који су газдовање почели само својим средствима, 2 власници који су газдовање почели позајмицом од породице, родбине и пријатеља, 4 власници који су газдовање почели кредитом.

224

Ову чињеницу потврђује и паралелна анализа коришћења /некоришћења кредита у последњих пет година и мишљења о томе у којој мери услови отежани услови кредитирања утичу на развој пољопривреде. Процентуални преглед добијених одговора приказан је у табели 3.

ТАБЕЛА 3 Међузависности коришћења/некоришћења кредита и оцене утицаја отежаних услова кредитирања на развој пољо- привреде

Оцена

Користили су кредит

Нису користили кредит

Укупно

1,00 3,45% 7,41% 6,71% 2,00 0,0% 0,74% 0,61% 3,00 3,45% 6,67% 6,10% 4,00 17,24% 12,59% 13,41% 5,00 75,86% 72,59% 73,17% Укупно 100,0% 100,0% 100,0%

Из података се јасно може закључити да анкетирани имају потпуно исто мишљење, без обзира на то, да ли су последњих пет година користили кредит у свом пословању или нису.6

РАЗВОЈНИ ПЛАНОВИ АНКЕТИРАНИХ

Обзиром на ставове упитаних према кредитирању функционисања и развоја газдинства до информација о њиховим развојним плановима покушали смо доћи индиректно, поставивши им питање како би расподелили један евентуални милионски добитак на лутрији.

У табели 4 приказали смо учесталост избора појединих облика улагања, и вредносне износе појединих одговора. (Нажалост нису сви анкетари били довољно конзеквентни, те је један број власника само назначио облик улагања, али није конкретно распоредио износ, који би уложио, или обрнуто, одредио износ, али без ближег навођења облика улагања.)

На основу добијених одговора може се закључити да и поред тешких и несигурних услова пословања велика већина власника не

6 Извршени Т-тест показује потпуну идентицност узорака, уз ниво сигнификантности од 99%.

225

размишља о извлачењу средстава из пољопривреде. Само седам власника размишља о улагању у области финансија (банка, деонице, обвезнице), али је износ намењен у те сврхе, у односу на остале намене веома мали, скоро незнатан (3,83%). Јасно је да у нашим условима привређивања расположење за улагање капитала у област финансија лимитирана изузетно лошим ранијим искуствима упитаних о пословању банака, које у ствари у системском смилу никада и нису биле финансијске институције за прикупљање депозита и распоред слободних новчаних средстава, већ трансмисиони апарат државе ради остваривања монетарне политике. Са друге стане чињеница је, да у Југославији за сада не постоји стабилно и развијено финансијко тржиште које би могло представљати конкуренцију улагањима у пољопривредну производњу.

Охрабрује чињеница да 78,24% власника жели 70,32% укупних средстава уложити у развој свог газдинства и/или а делатност која је везана за развој газдинства и подразумева дораду и прераду примарних пољопривредних производа, већу додатну вредност и евентуалну могућност за постизање бољих позиција на тржишту. Просек улагања за развој газдинства износи 249.000 динара, а за делатност везану за газдинство 391.400. Ова чињеница такође указује на јачање свести упитаних о нужности раскида са праксом производње само примарних пољопривредних производа.

Интересантна је чињеница да је просек улагања највиши код оних власника који би улагали у делатност мимо пољопривреде, и ту износи 424.000 динара, иако укупан број, улагања није значајан. (5, 49% и 8,03% средстава) Упитани су вероватно свесни чињенице да промена делатности захтева у почетку огромна улагања, те су средства тако и распоредила.

Средства, у просечном износу од 375.500 динара намењена побољсању услова живота породице, предстваљају улагање у побољшање квалитета живота. Обзиром, на опадајући животни стандард у Југославији јасно је да би улагања у ове сврхе олакшали живот и повећали квалитет живота упитаних . Међутим, изненађујуће низак ниво средстава намењених за ове сврхе указује на то да произвођачи, чак и по цену привремено лоших животних услова преферијају побољшање услова функционисања свог газдинства што са аспекта социологије села карактерише младе, животно способне и на будућност оријентисане произвођаче.

226

Упитани су били замољени да наведу три области, без рангирања, где би најрадије уложили средства, да би се стекла нешто конкретнија слика о њиховим визијама будућности.

Власници су највише били заинтересовани за проширивање делатности на трговину пољопривредним производима, на повећање степена прерађености сопствених производа7. Интересовање постоји и за производњу садног материјала, лековитог биља, па и за пограничну регионалну сарадњу у области прераде и трговине. Ово последње свакако представља добар знак ако се узме у обзир актуелност процеса интеграције и глобализације европске, па и светске привреде.

У области сточарства као могући правци развоја наведена је прерада млека производња сира, формирање фарми за ситне животиње (зечеви, чинцила итд).

7 Ово интересовање је пре свега било изражено код оних власника који су се бавили воћарством. Највећи део њих размишља о производњи ракије или воћног сока, али нису мали капацитети ни оних власника који размишљају о сушењу воћа као облику дораде и прераде.

227

ТАБЕЛА 4. Преглед распореда хипотетичног лото добитка

Опис Број и проценат одговора

Износ (у 000 Дин)

Орочио бих у банци 4 0,88% 2.600 1,97% Купио бих деонице 3 0,66% 1.200 0,91% Купио би државне обвезнице 4 0,88% 1.250 0,94% Уложио бих у развој свог газдинства

Куповином земље Унајмио бих земљу Куповина машинерије Повећање сточног фонда Модернизација или изградња економског објекта Модернизација сопственог газдинства (нпр. Оснивање дугоод. Засада)

327 71,87% 84 15 79 48 52 19

81.465 61,72% 28.920 1.830 25.475 9.015 11.775 4.450

Уложио бих у развој неке делатности везане за моје газдинство

Прерада прехрамбених производа Продаја сопствених производа Издавање машинерије у најам Без податка о намени

29 6,37% 14 8 3 4

11.350 8,60% 6.425 1.625 500 2.800

Започео бих неку другу активност, мимо пољопривреде

Индустрија Трговина Угоститељство Превоз Остало Без податка о намени

25 5,49% 5 6 1 4 6 3

10.600 8,03% 3.200 2.600 1.000 550 1.650 1.600

Побољшао би животне услове моје породице

63 13,85% 23.535 17,83%

Укупно 455 100,00% 132.000 100,00%

ЗАКЉУЧАК

Анализа искуства приватних пољопривредних произвођача у области финансирања функционисања и развоја пољопривреде указује на озбиљне проблеме несташице средстава, али и на немогућност дотока расположивих средстава до приватних произвођача.

Истовремено, постоји спремност власника да улажу и рад и средства у своја газдинства, постоје планови и жеља за развојем. Чињеница је и

228

то, да су скоро сва улагања усмерена на интензивирање активности што је свакако у складу са општим правцима развоја аграрне привреде.

Јасно је и то, међутим да је покретање и одржавање тог развоја незамисливо без институционалне финансијске подршке коју треба детаљно разрадити, правно регулисати и радити на његовом заживљавању увлачењем слободног капитала било из иностраних било из домаћих извора.

ЛИТЕРАТУРА

Бабовић, Јован – Томић, Данило (редактори): Концепт финансирања пољопривреде у условима тржишне оријентације привреде. Београд, 1998. Радмановић, Душан – Бјелић, Милица: The Public Interests and Transition Process in Agriculture Yugoslav Agriculture – Experiences and Dilemmas (ед. Томоћ, Данило – Николић, Марија) Belgrade, 1998 p. 103-113. Somogyi S, (1996) New possibilities of vertical co-ordination in food production in the ex-socialist countries, VIII Congress- EAAE, Edinburgh Somogyi S. (1997) Eszak Vajdasag fejlesztesi program, SAB TRADE, Subotica

EXPERIENCES AND PERSPECTIVES OF PRIVATE AGRICULTURAL ENTREPRENEURS IN USING OF EXTERNAL

SOURCES OF FINANCING IN NORTH SERBIA by

Karolina Kajari

SUMMARY

The external changes and the internal reforms in the post-socialistic countries caused many problems in financing the agricultural enterprises.

The paper deals with the experiences and perspectives of private agricultural entrepreneurs in using the external sources of finance.

The main conclusion is that only a few private entrepreneurs used external sources in the past period. The most important reasons has been the lack of money and the difficulties in getting credits. In the meantime there is a strong willingness of entrepreneurs to develop their enterprises. It is clear that the development of agricultural enterprises demands a strong financial support. This support could be realised with an institutional network, strong support by law system and last but not least with domestic and foreign free capital only.

229

UDK: 338.43(497.1 Република Српска) Прегледни научни рад Scientific review paper

НЕКИ АСПЕКТИ СВОЈИНСКЕ ТРАНСФОРМАЦИЈЕ ПОЉОПРИВРЕДЕ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

Шњегота, Д. 1

РЕЗИМЕ

Доношењем новог Закона о приватизацији државног капитала у предузећима, који је ступио на снагу 23.јула 1998.год., створене су основне законске претпоставке за још један покушај да се коначно изврши приватизација државног (друштвеног) капитала у Републици Српској. Поред изражене потребе да се прецизно дефинише власничка структура привреде, те створе претпоставке за развој тржишта капитала, основни циљ сваког, па и најновијег модела приватизације јесте долазак предузећа до свјежег капитала, уз помоћ кога би се повећао степен њихове ефикасности и ефективности.

Својинска, економска и организациона трансформација пољопривреде у Републици Српској уско су повезани сегменти једног истог, врло специфичног процеса. Наиме, државном сектору пољопривреде, као објекту својинске трансформације, припада несразмјерно мали дио ресурса и производних капацитета, док је у индивидуалном сектору такође нужно провести значајне мјере у правцу економске и организационе трансформације. Иницијатор тих мјера може бити једино држава, која, међутим, тренутно нема јасно дефинисану аграрну политику нити је економски довољно јака да независно од окружења проводи мјере економске политике уопште. У таквим околностима било који модел приватизације носи са собом бројне неизвјесности и дилеме. У раду се, поред осврта на основне законске претпоставке и

правила најновијег модела приватизације, покушавају сагледати неки аспекти процеса приватизације у сектору пољопривреде, имајући у виду примарни значај пољопривреде за биолошки опстанак домаћег становништва и могуће јачање његовог економског положаја. Кључне ријечи: пољопривреда, својинска трансформација, државни

сектор, приватна својина,

1 Душко Шњегота,дипл. ецц, Бања Лука

230

1. УВОД

Својинску трансформацију готово свих привредних предузећа у Републици Српској, која се тренутно, у цјелини или дјелимично, налазе у државном власништву нужно је провести из више разлога. Прије свега, она је предуслов за добијање финансијске помоћи од стране међународне заједнице, без које није реално очекивати жељени привредни опоравак и развој. С друге стране, потпуно је јасно да се на постулатима некадашње социјалистичке филозофије развоја, у будућности не може градити стратегија привредног опстанка било које државе.

Концепт приватизације заговаран у првим послијератним годинама сводио се првенствено на трговину и оне економске активности у којима нема високих трајних улагања, тј. гдје је имовина у облику који се веома брзо може претворити у ликвидна средства. У таквим условима није било реално очекивати присуство директних иностраних инвестиција.

Закон о приватизацији државног капитала у предузећима који је ступио на снагу 23. јула 1998. год. представља, по други пут послије рата, покушај да се изнађе прави начин за рјешавање овог изузетно сложеног проблема. Нови модел,у коме, као и у претходном случају, доминира захтјев за осигурањем социјалне и политичке стабилности земље приликом трансформације државне у приватну имовину, која истовремено не може бити безболна, покушава обезбједити и предуслове који имају за циљ да привуку иностране инвеститоре. Намјера аутора је да укаже на суштину законских рјешења која се нуде, те да покуша презентовати уочене могуће предности или недостатке у њиховој примјени при приватизацији државног капитала у предузећима која се баве пољопривредном производњом.

Стратешка функција пољопривреде, тј. производња здраве хране у количини довољној да подмири егзистенцијалне потребе домаћег становништва, захтјева релативно велику контролну и управљачку улогу државе, посебно у првим послијератним годинама. Оптимална организација пољопривредне производње базирана на принципу регионализације, правилно управљање инпутима и оутпутима, те еколошки одржив раст и развој, могу се постићи само у условима реално дефинисане аграрне политике, што подразумијева макро приступ.

Анализа микроорганизације у пољопривреди, прије свега у државном сектору, указује на ниску акумулативност и рентабилност

231

пољопривредног добра, висок степен дотрајалости опреме, демотивисаност радне снаге итд. С друге стране, село је такође у великој мјери уништено, било због опште неактивности у ратном, те недостатка финансијских средстава у послијератном периоду, било због значајних измјена у структури сеоског становништва, проузрокованих миграционим кретањима у току рата. Измјена окружења и преоријентација произвођача на нова тржишта довела је у питање сигурност пласмана одређених производа па самим тим и оправданост њихове производње.

Будући развој пољопривреде мора се нужно усмјерити у правцима:

• рестаурације села и живота на њему кроз развој модерних сеоских газдинстава и

• реорганизације постојећих државних пољопривредних предузећа, тј. њихове трансформације у мање, флексибилне цјелине које би пословале на законима профита, што се не може постићи без приватног власништва над средствима за производњу.

Примарни проблем било којег модела приватизације јесте утврђивање реалне супстанце државног капитала која чини основу за приватизацију, те постизање консензуса око принципа учешћа у њој.

2. ОПШТИ ЗАКОНСКИ ОКВИР АКТУЕЛНОГ МОДЕЛА ПРИВАТИЗАЦИЈЕ

Законом о приватизацији државног капитала у предузећима Републике Српске уређени су услови као и сам поступак продаје или преношења државног капитала у својину домаћих и страних физичких и правних лица.

Према најновијем Закону предмет приватизације је државни капитал у свим предузећима која се налазе у државној и мјешовитој својини, при чему су изузета она предузећа над којим је покренут стечајни или ликвидациони поступак, као и предузећа која ће се приватизовати по посебним приватизационим програмима Владе. Основни принципи приватизације су:

• јавно учешће под једнаким условима за све учеснике, било да се ради о домаћим или страним физичким и правним лицима, те

• право учесника на слободни избор предузећа у која желе инвестирати.

232

Продаја, тј. пренос државног капитала у својину домаћих и страних физичких и правних лица може се врити путем ваучера, купона или новца. Пренос је обавезан у року од двије године од дана ступања Закона на снагу за сва предузећа, осим оних која се приватизују по посебним програмима, а то су предузећа из области:

• производње и дистрибуције електричне енергије,

• ељезничког саобраћаја,

• елекомуникација,

• водоснабдијевања,

• рударства и шумарства,

• јавних медија,

• игара на срећу,

• производње оружја и војне опреме, те

• остала предузећа од стратешког значаја.

Видљиво је, дакле, да предузећа из области пољопривредне производње потенцијално могу припадати само задњој групи, односно да се у противном у њима проводи редовна процедура приватизације.

Ваучер је предвиђено средство плаћања у процесу приватизације које се додјељује по два основа:

• по основу држављанства Републике Српске, и

• по основу стеченог статуса борца, припадника породици погинулих и несталих бораца, или ратног војног инвалида.

Купони се издају као компензационо средство за потраживања по основу старе девизне штедње, с тим што власници старе девизне штедње могу, по властитој жељи, добити купоне за дио или за цјелокупан износ штедње, о чему сами одлучују. Није предвиђена могућност реституције права на дио девизне штедње за који су издати купони.

Страна правна или физичка лица, чије је учешће у приватизацији државне имовине у предузећима допуштено, у истој могу учествовати искључиво по основу новчаних улагања. У члану 33. Закона прецизира се, међутим, да се најмање 55% вриједности државног капитала исказаног у почетном билансу приватизује путем ваучера. На овај начин жели се избјећи опасност од присвајања контролног пакета

233

акција у предузећима од стране иностраних инвеститора, што се може сматрати оправданим, али је приступ проблему крајње формалистички. Прије свега ваља се упитати постоји ли интерес потенцијалног страног улагача да своја обртна средства уложи тамо гдје ће она формално бити у неравноправном положају у односу на средства формирана на бази нереалне књиговодствене вриједности ионако претежно неефикасног и неактивног капитала. С друге стране, ако се зна да домаће валуте на тржиту нема довољно, те да је и иначе јако мало обртних средстава задржано у примарном сектору привреде, онда би у замишљеној будућности неквалитетна домаћа основна средства требала да парирају квалитетним иностраним обртним средствима, што није реално очекивати.

Надаље, у поступку приватизације предузеће, чија вриједност државног капитала исказаног у почетном билансу стања прелази 300.000 ДМ, 10% акција државног капитала преноси на Фонд пензијско-инвалидског осигурања а 5% на Фонд за реституцију. Акције у власништву поменутих Фондова формираће се на тај начин из дијела капитала већих или средњих предузећа. Ово, али и чињеница да средња, а посебно већа предузећа углавном нису способна да се прилагоде специфичним захтјевима тржишта које функционише по законима капитала, те да је њихово пословање оптерећено бројним економским и социјалним проблемима (вишак радне снаге, велики губици наслијеђени или стечени у претходним годинама, низак степен искориштења капацитета, који не може достићи оптималан ниво без обзира на очекивано повећање привредних активности итд.), намеће закључак да се будуће инвестиције, без обзира одакле долази инвеститор, могу очекивати само у мањим предузећима.

3. ПРИВАТИЗАЦИЈА ДРЖАВНОГ КАПИТАЛА У ПОЉОПРИВРЕДНИМ ПРЕДУЗЕЋИМА

Донесени Закон о приватизацији има карактер општег за цијелу привреду, односно њим нису предвиђена посебна рје{ења за провођење приватизације државног капитала у предузећима која обављају дјелатност пољопривредне производње. Међутим, лако је закључити да су бројне специфичности везане управо за планирану приватизацију у пољопривреди, па би њено провођење могло бити предметом посебне законске регулативе.

Приватизацију у пољопривреди, као стратешкој грани привреде требало би посматрати двојако:

234

• као процес претварања дијела државне имовине у приватно власништво, али и као

• подршку развоју мањих пољопривредних предузећа и сеоских газдинстава, тј. видова организовања пољопривредне производње који могу задовољити захтјеве за ефективношћу и ефикасношћу.

У Републици Српској, приватизација сектора пољопривреде мање је императиван захтјев од истог у сектору индустрије. Разлози за то су у следећем:

• приватни сектор у пољопривреди има већ значајно учешће; приоритетно је потребно извршити његову организацију и координацију интереса сељака и државе,

• досадашњи друштвени, односно државни сектор у пољопривреди нужно би било претходно трансформисати, што подразумијева напуштање концепта великих пољопривредних добара, те њихово организовање по принципу више профитних центара, уз гашење нерентабилних дијелова, па тек онда провести процес приватизације. Приватизација садашњих великих система сасвим сигурно не може дати жељене резултате.

Према Закону, вриједност државног капитала који се приватизује одређује се на бази исказаних позиција у почетном билансу стања. Корекција биланса стања на дан 30.06.1998.год. сачињеног по важећим законским прописима, за ставке као што су: уписани а неуплаћени акционарски капитал, дио обавеза предузећа по основу банкарских кредита, дио уложених средстава у банке по основу акционарског капитала, ненаплаћена потраживања, као и неплаћене обавезе према Републици итд., врши се преко позиције основног капитала, поштујући власничку структуру и однос капитала који је постојао на дан 31.12.1992.год. То другим ријечима значи да се вриједност основног капитала из биланса стања умањује или увећава у зависности од тога да ли су веће корекције на страни потраживања или на страни обавеза.

У случају пољопривредних предузећа, реални капитал за приватизацију се јавља практично у појавним облицима грађевинских објеката и опреме, обзиром да се земљиште не приватизује. Имајући у виду степен застарјелости и дотрајалости опреме, посебно пољоп- ривредне механизације, те чињеницу да књиговодствена вриједност није објективан показатељ стварне вриједности конкретног материјалног улагања, може се очекивати да ће утврђена основа за приватизацију лако бити потцјењена.

235

Посебно је интересантно размотрити примјер хипотетичког пољопривредног предузећа које послује са губитком и у коме вриједност исказаног губитка прелази вриједност трајног капитала, дакле, губитак се налази исказан у активи биланса стања. Наиме, чланом 17. Закона предвиђено је да се резерве, нераспоређена добит као и непокривени губитак распоређују сразмјерно власничкој структури трајног капитала предузећа. Ако би губитак био бар минимално мањи од трајног капитала, могао би се распоредити, а предузеће би се теоретски могло приватизовати, али ако би висина губитка и трајног капитала биле једнаке, приватизација не би била могућа. Уопште, намеће се логично питање која је то горња граница губитка у предузећу, преко које приватизација тог предузећа нема смисла?

Размотримо ову дилему из још једног угла: 1. стратешки циљ било ког државног пољопривредног предузећа у

овом тренутку готово да не постоји - постоји прије свега настојање да се привидно сачува социјална сигурност запослених, чиме се заправо слаби њихова мотивација и доводи до све неповољније кадровске структуре,

2. стратешки циљ приватизованог пољопривредног предузећа зависиће од тога ко је и на који начин дошао до контролног пакета акција у њему. Имајући у виду предвиђена законска рјешења, те опште стање у привреди, тешко је очекивати да ће се у пољопривредним предузећима у Републици Српској која отпочну процес приватизације, контролни пакети акција стицати њиховом реалном куповином. Напротив, очекивати је да ће они бити омогућавани од стране политичке власти. У таквим условима мотив руководства не може бити профит предузећа. Томе погодује и чињеница да се унутар таквих предузећа успоставља управљачка структура као у класичним приватним предузећима, што омогућава руководству да се не налази под било чијом контролом. Ситни акционари, који до акција могу доћи, по правилу, продајом додијељених ваучера, не могу се ефикасно организовати из простог разлога што се ради о маси појединаца различитог степена образовања, различитог социјалног положаја, те коначно, промјенљивог географског распореда, што су, у случајевима земаља које се налазе на таквом степену привредног развоја какав је у Републици Српској, веома ограничавајући фактори,

3. коначно, стратешки циљ приватног пољопривредног предузећа јасно је дефинисан настојањем да се послује са што већим профитом.

236

Ако се пође од чињенице да ће дио већих пољопривредних предузећа, или бити изузет од процеса приватизације, или власничку трансформацију провести по посебним владиним програмима, као и да већи дио ових предузећа није интересантан за потенцијалне инвеститоре, јасно је да се приватизација у пољопривреди претежно своди на приватизацију државног капитала у мањим предузећима. Та предузећа би, по мишљењу аутора, требало искључиво продавати уз давање могућности свим заинтересованим улагачима да стекну контролни пакет акција у њему. На тај начин у суштини није битно да ли су поменута предузећа раније пословала са губитком, већ да ли улагање свјежег капитала у њих омогућава рентабилно пословање у будућности.

Прихватајући претходне констатације, цијели агрокомплекс је, условно, могуће подијелити на три дијела:

• дио који из стратешког интереса остаје под искључивом надлежношћу државе, који уједно није оптерећен захтјевом за приватизацијом, а на коме је нужно примијенити комплексан систем државних субвенција и дотација,

• дио који се састоји углавном од мањих државних предузећа, а у који би од стране заинтересованих улагача требала бити уложена квалитетна обртна средства, те

• дио који се и сада налази у чисто приватном власништву (сеоска газдинства, као и значајан број веома успјешних приватних предузећа, која већ неколико година послују по законима профита), а у коме је потребно провести економску и органи- зациону трансформацију.

У покушају да се одговори на питање да ли је пољопривреда погодна привредна грана у којој би се системом ваучера извршила успјешна трансформација државне у приватну својину, те имају ли на тај начин створена приватизована предузећа шансу да буду равноправна са већ постојећим приватним сектором ну`но је укратко сагледати основне елементе финансијског положаја државног сектора пољопривреде.

4. ОСВРТ НА ФИНАНСИЈСКИ ПОЛОЖАЈ ДРЖАВНОГ СЕКТОРА ПОЉОПРИВРЕДЕ

Структура активе и пасиве привреде Републике Српске на дан 31.12.1997.год. (Табела 1.) указује на постојање категорије привидног

237

вишка обртног фонда, односно, у реалном животу, финансирање трајних обртних средстава из краткорочних извора. Уколико претпоставимо да се приказана општа структура може начелно пресликати и на пољопривреду, могуће је закључити да се трансформација државног у приватни капитал у државним пољопривредним предузећима не може успјешно провести без значајнијих новчаних улагања, односно путем других средстава плаћања предвиђених Законом о приватизацији,

ТАБЕЛА 1. Структура активе и пасиве привреде републике српске на дан 31.12.1997.г

1. АКТИВА 61,6 млрд.дин. 100,0 % 1.1. СТАЛНА СРЕДСТВА 100,0 % 49,0 млрд.дин. 79,5 % 1.1.1. Материјална улагања 48,4 млрд.дин. 98,8 % 1.1.2. Финансијска улагања 0,6 млрд.дин. 1,2 % 1.2. ОБРТНА СРЕДСТВА 100,0 % 8,0 млрд.дин. 20,5 % 1.2.1. Залихе 3,1 млрд.дин. 39,0 % 1.2.2. Потраживања 4,3 млрд.дин. 54,0 % 1.2.3. Новац и ХОВ 0,6 млрд.дин. 7,0 % 2. ПАСИВА 61,6 млрд.дин. 100,0 % 2.1. КАПИТАЛ 50,1 млрд.дин. 81,3 % 2.2.ДУГОР. ОБАВЕЗЕ 3,1 млрд.дин. 5,0 % 2.3.КРАТК. ОБАВЕЗЕ 8,4 млрд.дин. 13,7 %

Зашто је то тако?

Наиме, ако се у почетној фази процеса приватизације потенцијални улагачи здравог капитала значајније не стимулишу, а приоритет се да улагачима ваучера или купона, онда је могуће очекивати следеће:

1. власници ваучера, односно купона ће исте продавати по знатно нижим вриједностима од номиналних, не водећи при том рачуна да истовремено продају и своје право власништва или управљања, што у потпуности одговара логици да је, у условима опште беспарице и сиромаштва, боље имати нешто новца у џепу, него “богатство” на папиру,

2. реалне тржишне вриједности овако стечених акција такође ће пасти знатно испод номиналних, што ће довести до додатног обезврје|ења капитала како у појединачним предузећима, тако и на нивоу привреде као цјелине,

3. државна предузећа ће остати без неопходне масе свјежег новца, чиме се губи могућност бар дјелимичног поправљања њиховог финансијског положаја, односно продубљују већ постојеће дубиозе,

238

4. додатно економско, али и техничко-технолошко обезврјеђење реалне имовине (до којег долази усљед дјеловања фактора времена и технолошког прогреса) створиће могућност заинтересованим улагачима да у врло кратком времену, уз знатно нижа улагања, дођу до права власништва и управљања над значајним сегментом привреде.

Напротив, ако се позитивним законским прописима који регулишу просец трансформације државне у приватну својину приоритет већ у старту да потенцијалним купцима предузећа која нису од стратешког интереса за државу, логично је очекивати:

1. да ће значајан број предузећа ипак бити купљен,

2. да ће се купопродајне трансакције обављати на знатно већем нивоу, односно при вишој вриједности државног капитала уопште, те

3. да ће ниво социјалних потреса, усљед реорганизације предузећа и отпуштања вишка радника, бити знатно нижи у условима кад предузећем управљају власници који су у њега уложили здрав капитал.

Упркос свему, искуства приватизације у земљама Источне Европе указују на појаву да сиромашни слојеви становништва остају на маргини друштвено економских кретања и развоја. Нови Закон о приватизацији у Републици Српској мора имати првенствено економске циљеве, тако да је питање социјалне стабилности споредно. Управо због тога ваља размишљати о већој стимулацији потенцијалних купаца државног капитала. Кад се купљена предузећа консолидују, доћи ће до раста друштвеног производа, односно до поновног раста запослености и смањења притисака на социјална давања. Оваква поставка самог процеса приватизације и посљедица његовог провођења засигурно је повољнија од оне у којој подијељени ваучери (и купони), након што буду обезврјеђени, “оставе довољно простора” за приватизацију без значајнијег улагања новца у предузећа чија је имовина предмет приватизације.

5. ЗАКЉУЧАК

Било који модел приватизације увијек ствара бројне додатне, али не и небитне дилеме. За економску обнову и развој Републике Српске више није важно питање да ли ићи у приватизацију, већ који модел је најмање лош. При томе је неопходан општи консензус око напуштања свеприсутне теорије о “нашим специфичностима” чије уважавање

239

омогућава поставку идеалног економског система уопште, па тако и процеса трансформације државне у приватну имовину. Напротив, нужно је све расположиве ресурсе усмјерити у изградњу тржишних институција које постоје у развијеном свијету. Тај процес је дугорочан, а приватизација је један од полазних корака на таквом путу. Економ- ска логика намеће потребу да се одређени модел приватизације прихвати само уколико обезбјеђује повећане економске ефекте у будућности.

Аспекти актуелног модела приватизације у Републици Српској о којима је било ријечи у предоченом раду, бар дјелимично освјетљавају само мали дио спектра проблема кога тај модел са собом носи. Изнијета размишљања почивају на тези да се подјелом, бар на почетку, већег дијела државне имовине који је предмет приватизације кроз ваучере, који се при том добијају не по економским, већ по идеолошким, социјалним и другим сличним критеријумима, а чија је почетна маса детерминисана нереалном књиговодственом вриједношћу државног капитала уз извјесност да ће доћи до даљњег пада те вриједности, не може доћи до стабилизације економских прилика у земљи, поготово не до економског просперитета. Свака измјена у моделу која може утицати на релативно брзо прибављање прихватљиве масе здравог капитала има своје економско оправдање.

Предложене могуће корекције модела свакако нису једине али имају за циљ указивање управо на економску, а не политичку или идеолошку нужност започете приватизације. Било који застој или успоравање тог процеса оставиће Републику Српску на маргинама економских збивања у свијету, чиме би њен економски развој постао немогућ.

ЛИТЕРАТУРА

1. Пејановић, Р.: "Трансформација друштвеног и приватног сектора пољопривреде", Агроекономика бр. 27, Пољопривредни факултет, Институт за економику пољопривреде и социологију села, Нови Сад, 1998.,

2. Микеревић, Д.: "Домети новог Закона о приватизацији у Републици Српској" , Рачуноводство бр. 3, Савез рачуновођа и ревизора Србије, Београд, 1999.,

3. Малешевић, К.: "О социјалном контексту својинске трансфор- мације", Агроекономика бр. 27, Пољопривредни факултет, Институт

240

за економику пољопривреде и социологију села”, Нови Сад, 1998.год.

4. "Закон о приватизацији државног капитала у предузећима", Сл. гласник РС бр. 24/98

SOME ASPECTS OF POSSESION TRANSFORMATION OF AGRICULTURE IN REPUBLIC OF SRPSKA

by

Duško Šnjegota

SUMMARY

With this new Law of privatisation of state capital, whitch was brought on 23. 07. 1998., main Law suppositions was made for another one try to execute privatisation of state (social) capital in Republic of Srpska. Beside demand for precise defining of own structure of agriculture, and for making suppositions for development of capital market main target for every, and even the newest model of privatisation is that some firms got some fresh capital and with that capital level of their effectively would be better.

Possesion, economic and organisation transformation of agriculture in RS, are very close subjects of one, very specified process. In fact, state session of agriculture, as an object of possesion transformation, contains small parts of resource and production capacities, while in individual session is also necessary to make some important steps in economic and organisation transformation. Iniziator of that steps can be only the state, who in fact, doesn’t have clear agriculture politics and does not have strong economic power to bring out independently of its surrounding, steps of economic politics in generally. In those occasions any model of privatisation is carring with it self a number of doubts and dilemmas.

In work, beside turning on main Law suppositions and rules of newest model of privatisation, they tring to look on some aspects of process of privatisation in session of agriculture, and also to look on primary importance of agriculture for biological survival of domestic population and possible invigoration of its economic position.

Key words: agriculture, possesion transformation, state session, private possesion

241

UDK: 341.462.2:911.373 Оригинални научни рад Original scientific paper

ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ И СЕОСКА ПРИПАДНОСТ

Малешевић, K.1

РЕЗИМЕ

Од када су ушли у ширу употребу, појмови "интелигенција" (половином деветнаестог века) и "интелектуалци" (крајем деветнаестог века), својом (не) одређеношћу перманенетно изазивају различите теоријске и практичне контроверзе и уистину представљају "област социолошког живог песка."(E. Moreno) Неспорно је, међутум, да, како год је дефинисали, утицај и значај ове социјалне категорије стално јача, посебно када је реч о њеном креативном делу. Узрок томе је, пре свега, у чињеници што је ова особена друштвена група носилац ширења постојећих и креирања нових знања и вредности, које су, у правилу, основ нове друштвене праксе и најзначајнији фактор друштвеног развоја. Јачање њене улоге је израз, како општеполитичких (друштвена либерализација), тако и социо-културних промена и, посебно, све веће економске, социјалне и професионалне диференцијације у контексту друштвене поделе рада.

Наравно да се то, у начелу, односи и на релацију интелектуалци-село, било да је реч о интелектуалцима који живе на селу, било о онима који су пореклом са села, или, пак, о онима који "раде за село". Специфичност ове релације код нас је у томе (пре свега), што је највећи део интелектуалаца рођен на селу или води порекло са села. То само по себи намеће питање њихове (не) припадности селу, која, по интензитету, може бити "интегрална, делимична или повремена." (G. Hoyois) Према облицима, ова везаност може бити економска, социјална, културна, породична и/или психолошка. Зависно од интензитета и облика ове везаности, могуће је претпоставити и допринос ове социјалне категорије обнови и развоју села, и то како у

1 Проф. др Крстан Малешевић, Секретаријат за пољопривреду АП Војводине Н О В И С А Д

242

глобалном, тако и у локалном смислу. И раније су сазнања о селу имала завидну "снагу мењања и подржавања промена." (T. Shanin) Међутим, улога сазнања у обликовању савременог села и евентуалне рерурализације, посебно у условима тржишне привреде и транзиције, свакако је још већа. О неким могућностима да се одговори том изазову, биће више речи у прилогу под овим насловом.

Кључне речи: Интелигенција, интелектуалци, село, обнова села, сеоска припадност, рурални развој

1. УВОД

Добро је знано да су село и сељаштво кода нас већ дуже времена у дубокој и комплексној кризи, која је захватила целокупан начин сеоског живота, односно саме темеље његовог опстанка. Логична последица ове кризе је чињеница да су село и сељаштво најпотиснутији део друштва у сваком погледу. Размишљања о узроцима, а посебно о претпоставкама превладавања ове кризе, нужно воде до питања могуће улоге интелигенције и интелектуалаца у том процесу. Какво је актуелно стање, какви су узроци и последице досадашње позиције интелигенције и какве перспективе за њено евентуално веће ангажовање на селу и за село, чине кључна питаља у овом контексту.

Разуме се, пре тога се намеће потреба што јаснијег прецизирања обима и садржаја ових појмова. То, међутим, није ни најмање лако. Од када су ушли у ширу употребу, појмови "интелигенција" и "интелектуалци" својом (не) одређеношћу перманентно изазивају различите теоријске и практичне контроверзе и уистину представљају "област социолошког живог песка."(Морено, 1979) Неспорно је, међутум, да, како год је дефинисали - што ћемо у тексту и покушати учинити - значај и утицај ове социјалне категорије стално јача, посебно када је реч о њеном креативном делу. Узрок томе је, пре свега, у чињеници што је ова особена друштвена група (посебно када је реч о интелектуалцима - ствараоцима), носилац ширења постојећих и креирања нових знања и вредности, које су, у правилу, основ нове друштвене праксе и најзначајнији фактор друштвеног развоја.

То се, наравно, у начелу односи и на релацију интелектуалци - село, било да је реч о интелектуалцима који живе на селу, било о онима који су пореклом са села, или, пак, о онима који "раде за село". Кажемо "у начелу", јер је отворено питање колико "овде и сада" ова социјална категорија може и хоће да помогне артикулацији интереса села и

243

обнови дезинтегрисаног живота у сеоској заједници. На ову опрезност нас упућују досадашња мање-више негативна искуства, када је реч о ангажовању интелектуалаца на селу и за село. Наиме, и поред неспорне чињенице да је већина наших интелектуалаца рођена на селу или води порекло са села, ретки су, на жалост, примери њиховог истрајног рада на проучавању живота сеоских заједница или на преактичном унапређењу њиховог живота.

Процеси друштвене транзиције, којима је и наше село захваћено, неминовно ће појачати потребу за оним "ресурсима", које, по дефиницији, поседују интелектуалци. Реч је, наравно, пре свега, о знању и разноврсним способностима ове друштвене групације, које би могле и требале бити искориштене много више у трансформацији и развоју сеоских заједница. Утолико ова тематика може само да добива на значају у периоду који је пред нама.

Зато ћемо се у овом раду и позабавити облицима сеоске припадности наших интелектуалаца (и интелигенције уопште). Основна намера нам је, при томе, да укажемо на видове и интензитет везаности интелектуалаца за село и њихов могући утицај на живот и промене на селу, односно на рурални развој у целини. Обзиром на скромна сазнања о овом феномену, чак и када је реч о елементарним статистичким подацима, сврха овог прилога јесте и у потицању ширих емпиријских истраживања ове врсте.

2. О ПОЈМОВИМА "ИНТЕЛИГЕНЦИЈА" И "ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ"

Једна од бројних особености интелигенције јесте и то да је она, као специфична друштвена група, настала много пре него је настао овај појам, односно пре него што је он ушао у ширу употребу. Ако занемаримо ретке интелектуалце, који су деловали као појединци током читаве људске историје, појава интелигенције, као социјалног слоја у масовнијем смислу, се везује за настанак и развој средњевековних градова. Тада се, наиме, све изразитије јавља подела на умни и физички рад, па и улога интелигенције (посебно креативних интелектуалаца) постаје све значајнија. Како је друштвена структура бивала све сложенија, тако је и улога интелигенције, такође, бивала све значајнија. Пресудна чињеница, при томе, је, дакако, била везана за све већу улогу и значај знања, као друштвене силе, која "диригује" животом и развојем модерних друштава. Интелигенција је управо она друштвена

244

група која шири, примењује и контролише постојећа и креира нова знања, настојећи да трансцендира постојеће.

Сами појмови "интелигенција" и "интелектуалци" су, међутим, релативно новијег датума. Њихов настанак се везује за половину, односно крај прошлог века. Да укратко подсетимо на околности настанка ових појмова.

Први од њих је настао појам "интелигенција". То се временски везује за 1844. годину, а просторно за Пољску. Пољак Карол Либелт (Karol Liebelt) први социолошки одређује интелигенцију као посебан слој, формиран од осиромашеног племства, делова грађанства и сељаштва, који су се супротстављали вредностима уздижуће буржоазије. Њихова главна улога је била ширење постојећих и креирање нових сазнања, а главна обележја извесне разлике у материјалном положају, начину живота, угледу и утицају, у односу на друге социјалне групе. Шездесетих година прошлога века појам "интелигенција" се шири, готово у идентичном значењу, и у Русији. И тамо су се за овај појам, уз знање, као знак препознавања, везивали антибуржоаски ставови, супротстављеност апсолутизму и социјални радикализам.

Настанак појма "интелектуалци" је везан за познату аферу Драјфус (Dreyfus). Капетан Алфред Драјфус (1859-1935), франсуски Јевреј, запослен у Генералштабу француске војске, оптужен је и осуђен за шпијунажу, односно за наводно одавање тајни немачким обавештајцима. Будући да је кажнавање Драјфуса био израз антисемитизма тога доба, као и начин прикривања корупције и лицемерства у војсци и друштву, од неких истакнутих појединаца је уследио снажан отпор. Прво је Емил Зола 13. јануара 1898. године у листу "L′ AURORE" објавио текст "Оптужујем" ("J′ ACCUSE"), где оптужује војску и судове за монтирани процес и тражи ослобађање Драјфуса. Многи су писци, професори, научници, филозофи подржали Золу. Жорж Клемансо (Georges Clemenceau) је 23. јануара 1898. све њих назвао ИНТЕЛЕКТУАЛЦИМА у тексту који је објавио под називом "Манифест интелектуалаца" ("Manifeste des intellectueles").

Управо од тада је овај појам у широкој употреби за означавање писаца и свих оних који делују на духовном, литерарном. политичком, економском или техничком плану, у смислу промовисања нових идеја, замена старе праксе и критике важећег система. Јачање улоге и друштвеног утицаја интелектулаца је било условљено, пре свега, развојем либералне демократије (формирањем политичких партија и

245

увећавањем значаја јавног мнења) и убрзаним социо-културним променама (нарочито због све већег утицаја школе и медија). Уз сав опрез, нужан при било каквој генерализацији, ипак се може говорити о неким контстантама интелигенције и интелектуалаца.

Када је реч о интелигенцији, њена социолошка обележја су, пре других, поседовање и кориштење знања, морални сензибилитет ("савест друштва"), аутономност, критичност, одговорност, грађанска храброст, друштвена правда. Овим идеално-типским одређењима треба додати, као што је раније већ поменуто, и специфичан материјалан положај, начин живота, углед и утицај. Временом је интелигенција постала масовна друштвена група, а обим и садржај овог појма се донекле мењао. Све чешће је у први план истицано високо, академско образовање, као њен кључни атрибут, иако је то у извесном смислу поједностављивање и формализовање смисла овог појма. У вези с тим је све већа диференцијација и специјализација знања, па онда и слојева унутар ове категорије. Отуда се с разлогом говори о техничкој и хуманистичкој интелигенцији, о креативној (стваралачкој) и системској интелигенцији, о критичкој и апологетској интелигенцији, о истинским и лажним интелектуалцима, и сл. Неки аутори праве разлику између интелектуалаца и интелигенције на начин да за прве везују живот за идеје, а за друге живот од идеја, (Шушњић, 1982), а други, опет, потенцирају аутономност као битну одредницу интелигенције, поимајући је синонимно са појмом интелектуалци. (Супек, 1986).

Наравно у вези са одређењем суштине, те структуралних и динамичких својстава интелигенције, постоје бројне дилеме. Овде ћемо указати само на (не) класна обележја интелигенције и њен однос према другим друштвеним групама. За Макса Вебера (Maxa Webera) интелигенција је класа која друштво "снабдева" интелектуалним услугама. Насупрот њему, Теодор Гајгер (Theodor Geiger) мисли да се интелигенција појављује аморфно међу припадницима свих класа и слојева. Карл Манхајм (Karl Mannheim), такође, мисли да интелигенција поседује надкласну социјалну позицију и да "слободно лебди" између различитих друштвених класа, те да потиче из различитих социјалних услова. Због тешкоћа у одређењу њеног класно-слојног положаја, дилеме се јављају и када је реч о односу интелигенције и других друштвених група. То се посебно тиче њеног односа према управљачким групама у политици и привреди, према рутинским, немануелним занимањима, према слободним професијама. Прецизирање овог односа зависи од прецизности одређења самог појма

246

интелигенције. Његово шире дефинисање отежава или просто онемогућава јасно диференцирање тог односа и обрнуто.

Слично је и са питањем самосталности и аутономности интели -генције. Аутономност се сматра једном од најзначајнијих одредница интелигенције.(Супек, 1986:18) Међутим, неспорно је да је у социјализму највећи део овог слоја служио потребама овог система, а да у капитализму, такође велики део интелигенције директно или индиректно, служи интересима капитала. Могуће је да се ту налази један од кључних разлога за критичан однос према интелигенцији. Слободан Јовановић је, напр. писао још крајем прошлог века о "образованим примитивцима". Још оштрији у том погледу је наш савременик, Пољак Adam Mihnjik, који каже да има много људи са дипломом, а мало интелектуалаца. Шта више, Mihnjik истиче и то да интелектуалци могу бити и врло штетни, као што је то показао 20. век, у којем су не мали број интелектуалаца оправдавали највеће злочине Хитлера, Мусолинија, Стаљина, Пол Пота и њима сличних.

Из реченог већ проистиче да није лако прецизније одредити садржину појмова интелигенција и интелектуалци. Ипак, да кажемо у ком смислу ће ови појмови бити кориштени у овом тексту, односно које ће бити њихово операционо значење. Неспорно је да међу њима постоји велика сличност, али и извесна разлика. Када је реч о сличностима, онда се, без обзира на различите околности и различито време њиховог настанка, може запазити да су им, барем тада, приписивана врло слична значења. И то, како са становишта оних који су "улазили" у ту социјалну групу, тако и са становишта њихове социјалне, интелектуалне и моралне функције. Ипак, временом се ширило и формализовало значење ових појмова, посебно када је реч о интелигенцији, све до слободне самоидентификације људи са одређеним степеном образовања.

Понајвише због тог разлога смо нешто ближи становишту да појмом интелектуалац (интелектуалци) барем мало јасније идентификујемо социјалну категорију на коју мислимо. У нешто ригорознијем смислу, под овом категоријом би могли подразумевати не само високообразовани део становништва, већ, пре свега, онај његов део, који је креативан, аутономан и критичан у најразличитијим областима људског стваралаштва. У том случају ова категорија је нешто мање широка, хетерогена и неодређена у односу на појам интелигенција, у коју, у извесном смислу, наша статистика убраја и становништво са средњом стручном спремом (образовано становништво). Па ипак, у

247

одређеном контексту, оба ова појма се могу користити као синоними, што ћемо и ми у овом раду повремено чинити.

3. ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ И НАШЕ СЕЛО ДАНАС

Као што је познато, наше село (и руралне заједнице уопште) последњих деценија доживело је велике промене у сваком погледу. Мењао се начин производње, техничка опремљеност, односи у породици и домаћинству, његова социјална слика и укупни начин живота. Нема сумње да су два паралелна процеса - индустријализација и урбанизација - били пресудни за квантитативне и квалитатитвне промене сеоске средине и сељаштва. Захваљујући тим процесима, село је све више губило обележја заједнице (у Tönnies-овом значењу) унутар које се појединци познају, односно који су повезани емоционално, органски, социјално и просторно. У склопу тих процеса битно је слабила и традиционална аграрност и традиционална руралност. Све мање је остајало традиционалних обележја, која су руралне социологе наводила да село означавају као сељачко друштво. Сеоски социјални простор је попримио битно другачија обележја.

Као и цело друштво, тако је и наше село, последњих година изложено, не само великим променама, већ и правим "ломовима". Раније израженом руралном егзодусу и економском исцрпљивању у периоду дуготрајуће кризе, рата и међународне изолације, додати су нови дубљи материјални и социјални, културни и духовни ожиљци на његовом бићу. Настављена је и продубљена друштвена дезинтеграција села, као основне руралне заједнице. "Брига" друштва за село се углавном сводила на повремено "крпање" рупице на старом оделу, уз још веће преливање вишка вредности из пољопривреде (и рада људи са села уопште) у друге гране привреде и јавну потрошњу. То се јасно манифестује у све неповољнијем положају делатности којима се село примарно бави.

Међутим, који је интензитет те кризе и докле су стигле те промене, каква је актуелна ситуација на нашем селу, гледано комплексније и егзактније, ми на жалост, недовољно знамо. Другачија казано, веома су скромна целовитија и синтетичка сазнања о нашем селу данас. Ако се има у виду шта је све наше друштво, а тиме и наше село, доживело и преживело последњих година, а да комплекснијих емпиријских руралних истраживања нисмо имали, онда је још вероватније да о свим променама без обзира на њихов вредносни карактер, знамо врло мало. Зато данас и немамо (нове) типологије наших руралних заједница,

248

типологије сеоских домаћинстава, па, онда, и типологије друштвених група у селу. У том контексту је и прилично нејасна бројност, позиција и улога сеоске интелигенције. Извесно је, међутим, да се у овом времену наставља социјална поларизација и на руралном подручју, односно да се преструктуирају старе и конституишу (релативно) нове социјалне групе. У даљем току транзиције (било стихијске, било организоване) логично је очекивати још оштрију друштвену диференцијацију. Како ће се то одразити на сеоску интелигенцију, остаје да се види.

Темељно преструктуирање нашег друштва ("транзиција") затекло је наше село у крајње неповољној ситуацији. Оно је економски исцрпљено, демографски увелико испражњено (и остарело), а социјално, културно и духовно прилично дезинтегрисано. Структуралне и супстанцијалне промене, углавном инволутивног карактера, прожеле су целину живота на селу и његову социо-економску, али и социо-културну, психолошку и духовну сферу.

Преливање дохотка из пољопривреде и села у друге гране и градске заједнице наставља се и даље. Позиција ове гране у примарној расподели је не само неповољна, већ се стално погоршава. Услови привређивања су све тежи. Цена рада сељаштва је, такође, све више обезвређена. Економска основа саморепродукције пољопривреде и села је све ужа. То се види и у готово симболичним улагањима на руралним подручјима, у великој презадужености ове гране, у незавидном стању опште и комуналне инфраструктуре на селу и бројним другим индикаторима. Незавидна економска ситуација, као и неизвесност у погледу будућности , свакако су један од кључних разлога настављања напуштања села, посебно од стране младих. Иако рурални егзодус нема размере какве је некада имао (јер зато више нема ни могућности), извесно је да већина младих и даље планира одлазак из села. Они, наиме, задовољење својих професионалних, културних и животних аспирација, према досадашњим сазнањима, највећим делом везују за град, односно за напуштање села. Тако је, врло вероватно, да ће поред досадашње и велики део будуће интелигенције своју судбину везивати изван сеоске средине.

И поред економске и демографске крајње неповољне ситуације, за наше село данас би се могло рећи да је у социо-културном и духовном погледу у још неповољнијој ситуацији. Традиционални систем вредности, па и социјалне и културне институције, њему примерене, су увелико нестале, а нове се нису конституисале. Са обновом старих вредности, на начин који је примерен новом времену иде веома споро и

249

тешко. Нове вредности примерене плуралном друштву и тржишној привреди, настају још спорије. При томе посебно мислимо на ризик, конкуренцију, предузетнички дух, иновативност, нови вид рационалности. То, међутим, не искључује извесну комплементарност са некима од традиционалних вредности, које, такође, треба на одређени начин обнављати.

Наравно да то подразумева активан однос, пре свих других, сеоске интелигенције, у најширем смислу те речи. Више од свега, у овом времену је потребно знање, чији је "власник", по природи ствари, интелигенција. Оно би требало да буде у функцији комплексних структуралних промена на селу, односно у функцији јачања економске, социјалне, политичке и културне позиције села и сељаштва. А темељ такве, могуће, трансформације мора бити јачање индивидуалног породичног газдинства, што, опет није могуће без значајнијих иновација у производњи и домаћинству. Разуме се, да се то понајвише очекује од интелектуалаца и интелигенције на селу и оне пореклом са села, јер сазнање има "снагу договора, моћ утицаја, мобилизације људских бића за акцију, снагу мењања и подражавања промена."(Shanin, 1974) То се подједнако односи на пољопривредну и друге видове производње, али и на обрасце мишљења, понашања, на систем вредности, на односе у породици и укупан начин живота на селу.

4. ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ И СЕОСКА ПРИПАДНОСТ

Као што смо видели из претходног дела текста, спорни су и садржај и обим појмова "интелигенција" и "интелектуалци". Није, међутим, спорна чињеница да је реч о друштвеној групи за креирање нових, те ширење, примену и контролу постојећих (специјалистичких) знања, идеја и идеологија, насталој развојем друштвене поделе рада. Изван тога се све може релативизирати и стављати под упит. Да ли је реч о структурираној групи, о средњој класи, да ли су у питању само ствараоци духовних вредности, да ли их разликује материјални положај, културна обележја, интереси, свест, углед, однос према другим друштвеним групама, начин живота, критички однос према друштвеној стварности, као и многа друга питања у вези са овом (овим) категоријом, су до краја отворена. Зато се, када је реч о овој категорији, морају тражити социолошки релевантни критерији. Дотле би се, можда, могли задовољити оним мишљењима који интелигенцију изједначавају са високообразованим делом становништва. (Мркшић, 1987:164)

250

Овде нас, наравно, највише интересује релацији интелигенција (интелектуалци) и наше село. Овај однос није једнозначан ни у данашњем времену, нити је то био у прошлости. Ипак, можда би се могло говорити о извесној константи у том односу. Реч је о својеврсном антиинтелектуализму на овим просторима, о мање или више израженом неповерењу према овој категорији људи. Своје незадовољство интелигенцијом изражавали су и Светозар Милетић и Светозар Марковић. Пре њих је и Вук Караyић писао о неповерењу према ученим људима у ондашњој Србији. Овакав однос према интелигенцији и интелектуалцима се у много чему одржао и до данас. Значајан је, међутим, и однос ове друштвене групе према друштву, односно у овом случају према селу. У вези с тим, могло би се тврдити да су интелектуалци, уз ретке изузетке, просто желели заборавити своје социјално и територијално порекло. А знано је да су код нас интелектуалци деценијама највећим делом били регрутовани са села. То је нарочито било изражено после Другог светског рата, када је образовање постало масовно доступно грађанима и претпостављало кључни канал социјалне промоције у друштву. Овоме треба додати и чињеницу да је село углавном било партизанско упориште у Другом светском рату, што је, онда, такође претстављало значајан фактор масовног регрутовања кадрова са села.

Зато су прве деценије после Другог светског рата код нас протекле у руралном егзодусу до тада невиђених размера. Милиони људи су за кратко време прешли из села у град, из пољопривреде у друге делатности, што је држава снажно подстицала. Иако је овај процес био делимично условљен и објективним потребама ране индустријализације (као и руралне пренасељености), он је изазвао бројне и врло тешке негативне последице по друштво и по село посебно, које су тако очигледне и данас. Тако је и највећи део интелигенције, интелектуалаца и руководног кадра у различитим областима био сеоског порекла. Поврх тога, већи део стручњака је тада био ангажован изван своје струке, што се односило и на стручњаке пољопривредне струке. (Мркшић, 1987:166) Број стручњака у државној администрацији троструко надмашује број стручњака у примарним делатностима, па и у пољопривреди. Шта више, сваки други стручњак код нас је радио на пословима који нису захтевали високу стручну спрему. (Мркшић, 1987:166)

Као саставни део убрзане индустријализације, текао је и процес масовизације образовања, па и оног високог. То показује и податак да је од Другог светског рата до 1981. године, у Другој Југославији,

251

дипломирало више од 450 000 студената, а да је тада укупно било 781 000 становника са вишом и високом стручном спремом, што је претстављјало око 8% активног становништва. (Мркшић, 1987:147) У попису становништва 1981. године је регистровано 393 038 студената у тадашњој Југославији (Попис становништва... 1981.), а 1991. године на простору данашње Савезне Републике Југославије још 163 038 студе- ната. (Попис становништва... 1991.)

Иако наша службена статистика непосредно не прати терито- ријално порекло интелигенције, сасвим је извесно (што је могуће посредно и доказати) да је већина наше интелигенције сеоског порекла - у ранијем периоду претежно лично, а касније претежно у другој и трећој генерацији. Тако су неки аутори израчунали да је 1981. године сеоског порекла (непосредно) било 26,4% политичких и привредних руководилаца, 16,4% системске и 16,3% потребне интелигенције, те 34,9% радништва. (Мркшић, 1987:31) Пописом 1981. године је утврђено да је већина студената, такође сеоског порекла, а да их је преко 20% из пољопривредних газдинстава. (Попис становништва... 1981.) Релативно слична ситуација је евидентирана и у Попису 1991. године, осим што је смањен удео студената из пољопривредних домаћинстава, (Попис становништва... 1991.) што је логична последица даљег смањења учешћа пољопривредног у укупном становништву у овом времену. То, истовремено, значи да се постепено повећава проценат биолошке и социјалне саморепродукције интелигенције.

Преовладујуће рурално порекло наше интелигенције пресудно је утицало и на специфичности и карактер модернизације код нас. Патријархални обрасци мишљења, понашања и уопште начина живота су на овај начин директно пренешени у урбане средине и све области рада, стваралаштва и одлучивања. И ту је, сасвим извесно, део узрока за оно што Ralf Darendorf назива "модернизација без модерности". Јер, колико год је убрзана индустријализација значила позитивно на материјалном, техничком и инфраструктурном плану, толико је заказала на културном, демократском и духовном плану. Управо, време у којем живимо најбоље показује ту инсуфицијентност нашег и осталих источноевропских друштава.

Како се преовладујуће сеоско порекло интелигенције и интелек-туалаца манифестовало на плану развоја села код нас? Како су и колико радили за село, на артикулацији и остваривању његових интереса, на његовој модернизацији и еманципацији они интелек- туалци који су живели на селу, који су пореклом са села и који професионално "раде за село"? Наравно, на ова питања није ни мало лако одговорити, ако је

252

уопште могуће, имајући у виду потребан ниво егзактности. Недостатак мериторних истраживања, па чак, понекада, и елементарних статистичких података, то понајвише отежава. Овде ћемо, зато, покушати тек посредно дати делимичан одговор на ова питања.

Познато је да су могући различити облици везаности људи уопште, па и интелигенције и интелектуалаца за село, посебно када је реч онима који не живе на селу или живе тек повремено тамо. У питању је породична, економска, социјална, културна, емотивна, психолошка и свака друга приврженост селу и сеоској средини. Када је реч о интензитету, сеоска припадност може да буде интегрална, делимична или повремена. (Hoyois, 1976:119) Интегрална припадност подразумева живот и рад на селу, делимично становање на селу, а рад у граду (или обрнуто), а привремена тек повремени долазак на село (викендом, на пример). На примеру економске везаности, то значи у првом случају потпуну везаност за село, али не и за земљу (лекари, учитељи, трговци), а у трећем везаност за село делимично и за глобално друштво истовремено (транспортни, туристички, ПТТ радници). У другу категорију спадају и они који живе на селу, али раде у граду и имају изворе прихода изван села, али део прихода и троше изван села. Према томе, не само да локација живљења и локација запослења могу бити различити, већ и локација запослења и локација економског интереса могу бити различити (код учитеља, на пример). Везаност за сеоску средину се може исказати и помоћу социјалне партиципације у селу. Када је реч о интелектуалцима, онда она може, али и не мора имати везе са животом на селу. Могуће је да аутохтони становници села показују веома слабу социјалну партиципацију, али и обрнуто.

Сеоска припадност се, међутим, посебно мери опсегом културне интегрисаности у сеоску средину. (Hoyois, 1976:123) У питању је степен социјализације и акултурације интелигенције у односу на село. Познато је да се може говорити о примарној и секундарној социјализацији, као процесу у којем друштво преноси своју културу из једне у другу генерацију. Примарна се односи на оне интелектуалце који су се социјализирали у самом селу - углавном у својој младости - а секундарна на оне који су касније успоставили контакт са сеоском средином. Ова културна интегрисаност се манифестује на различите начине, од којих су најзначајнији језик, индивидуалне и колективне предоyбе, ставови и вредности, те начин живота. Једном речју, у питању је прожетост руралношћу (као животним обрасцем) свести и подсвести интелектуалаца. И када оду из села, интелектуалци за дуго

253

(боље рећи, трајно) у много чему носе сеоске менталне предоyбе и сеоске обрасце мишљења, понашања и деловања.

Психолошка повезаност је врло значајна и веома блиска претходној - културној. Она изражава субјективни осећај привржености појединца одређеној сеоској средини и заједници. Фактори психолошке привржености се односе на осећај традиције, осећај везаности за сроднике и суседе, осећај социјалног престижа на селу, те на различите друге облике личне склоности. Наравно, могући су и психолошки негативни осећаји према селу, као што је осећај одбојности (из најразличитијих разлога), али и осећај потпуне равнодушности. Шта више, могуће је да у истој особи егзизтирају амбивалентна осећања - и привржености и одбојности. За овај облик сеоске везаности је значајно и то да се и после целог радног века у граду неки врате на село да проживе своје последње године. То уверљиво говори о томе да психолошка припадност селу може да остане и када облици културне и социјалне везаности нестану.

Поменути и други облици сеоске припадности посебно добивају на значају у овом времену демократске транзиције, која је на овај или онај начин захватила и наше село. Наиме, промене које очекују наше село подразумевају, поред бројних других претпоставки, и много веће учешће знања у том процесу. Наше село у условима транзиције треба да се још више инкорпорира у принципе тржишне економије и знатно веће робности сеоске производње. А то, опет, подразумева укрупњавање земљишних поседа сеоских домаћинстава, знатно више свежег капитала, бржу и масовнију техничко-технолошку обнову и активирање свих ресурса и потенцијала нашег села. "Парцелна" пољопривреда не кореспондира ни са овим знањима, ни са техничким и другим иновацијама, ни са значајним капиталом, ни са новим вредностима, примереним тржишној економији и друштвеној транзицији. То посебно вреди уколико имамо у виду мултифункционални рурални развоја наших сеоских подручја, насупрот традиционалном концепту једностране индустрализације.

Наравно да све ово није могуће без активирања нових знања, која поседује наша интелигенција и посебно креативни интелектуалци, па и они који су на овај или онај начин у вези са нашим селом. Тек потпунијим активирањем овога ресурса могућ је снажнији продор у модернизацији нашег села, као и евентуалној реаграризацији, примереној новим околностима.

254

Поред економске, улога интелектуалаца би могла бити много већа и када је реч о демографској и социо-културној обнови нашег села. Колико је село "нападнуто" процесима депопулације, као и социјално и културно дезинтегрисано, готово је сувишно говорити. Отуда је и логично да знање, које поседују интелектуалци, може и треба да буде ангажовано и у демографској и социо-културној обнови нашег села. Они могу бити и носиоци нових облика социјалног живота на селу, примерених овом времену. Изражена криза и у овом погледу може се превладавати директним или индиректним ангажовањем интелек-туалаца, који живе на селу, који су ближим или даљим пореклом са села или су професионално везани на неки начин за село.

Обзиром на бројност интелектуалаца, пореклом са села, реално је претпоставити да су они у могућности да више учине, како на обнови и модернизацији села, тако и на "враћању" села и сељаштва у главне економске, друштвене, социјалне и политичке токове глобалног друштва. У овом погледу од посебног значаја је артикулација економских, социјалних, политичких и културних интереса села и сељаштва и институционализација њихове заштите. То без улоге интелектуалаца једноставно није могуће. Интелектуалци би могли, како у оквиру постојећег Програма обнове села Србије, тако и у оквиру других ужих и ширих пројеката, да ураде много више него до сада.

5. ЗАКЉУЧНИ ДЕО

Као што смо настојали показати, могући су различити видови, облици и интензитет припадности интелигенције и интелектуалаца сеоској средини. Насупрот томе, већи део наших интелектуалаца нису показивали посебну везаност за (своје) село, а неки од њих - несвесно следећи једну од анархистичких струја - према селу испуњавали и презир, уз наглашено настојање да се прикрију и властити сеоски корени. Зато има основа да се чак говори о својеврсном понору између интелигенције и села. И поред тога, истраживачи нису забележили чак ни појединачне случајеве осећаја кривице и жеље за "искупљењем" због тога. Да ли се то, барем делимично, може очекивати у времену које је пред нама (у смислу "враћања дуга завичају") остаје да се види.

Шансе за то постоје, обзиром на транзицију нашег друштва, па и нашег села, у којем је појачана улога интелектуалаца незаобилазна. И сами интелектуалци у томе процесу (транзиције) могу наћи свој интерес, и то како у смислу стручних и научних одговора на нове изазове, тако и у смислу побољшања сопственог материјалног

255

положаја. Реч је, дакле, о модернизацији нашег села у новим околностима и улози знања, при томе. То се подједнако односи на друштвено-економску, техничко-технолошку, социо-културну, политичку и духовну модернизацију. Конкретније речено, у питању је даља индустријализација (у смислу раније поменутог концепта мултифункционалног руралног развоја) и урбанизација, рационализација образаца понашања у раду и начину живота, већа хоризонтална и вертикална покретљивост, овом времену примерено опште и специјално просвећивање, превладавање традиционалне ауторитарне опште и политичке културе.

Ове промене, у категоријама руралне социологије, могу се означити као рурални развој. Управо "рурални" интелектуалци треба да помогну идентификовању циљева тог развоја, да утврде хијерархију тих циљева и да раде на стварању претпоставки за њихово остваривање. Мада ставови о руралном развоју (посебно стручне јавности) нису до краја усаглашени, извесно је да он подразумева поливалентни концепт и праксу развоја руралних подручја. Он се битно разликује од овде дуго заговаране и практиковане на сеоском подручју (и то врло симболично) једностране индустријализације.

Стога је природно очекивати од интелектуалаца да уложе труд у изради комплексне руралне стратегије, и то како оне на националном нивоу, тако и на свим другим нивоима, све до поједних подручја, па чак и сваког села. Саставни део ове стратегије треба да буду подједнако третирани циљеви, претпоставке, мере, средства и начини обнове и развоја примарне пољопривредне производње, прехрамбене индустрије, промета, туризма, занатства (савременог и традиционалног), услуга, и сл. Посебно значајно место у оквиру руралне стратегије (у периоду транзиције) треба да буде тзв. мали бизнис, односно разрада услова и претпоставки за отварањем малих, флексибилних фирми (првенствено везаних за прераду пољопривредних производа и производњу здраве хране, као и других, за село карактеристичних производа), које би биле од значаја за запошљавање и задржавање становништва на селу.

Сеоска интелигенција и посебно интелекуалци, на селу и пореклом са села би и на тај начин могли бити носиоци обнављања живота на нашем селу. Они би, пре свих других социјалних група требали афирмисати нове облике социјалне праксе у којој ће бити места и за оно најбоље из наше руралне традиције, али и за обликовање модерног села, у складу са најновијим европским и светским процесима.

256

ЛИТЕРАТУРА

Бенда, Ж. (1996): Издаја интелектуалаца, Београд Видојевић, З. (1997): Транзиција, рестаурација, неототалитаризам, Институт друштвених наука, Београд Група аутора, (1982): Социолошки лексикон, "С. администрација", Београд Зборник радова, (1987): Интелигенција и модерно друштво, "Ревија за социологију", Загреб Jacljues le Goff, (1982): Интелектуалци у средњем веку, ГЗХ, Загреб Колаковски, Л. (1982): Интелектуалци против интелекта, "Култура", Београд Лазић, М. (1987): У сусрет затвореном друштву, "Напријед", Загреб Mannheim, K. (1980): Есеји о социологији културе, "Стварност", Загреб Малешевић, К. (1994): О трансформацији руралних заједница код нас, "Агроекономика" 23/94, Нови Сад Мендрас, Х. (1986): Сеоска друштва, "Глобус", Загреб Митровић, М. (1989): Наше село између прошлости и будућности", "Научна књига", Београд Морен, Е. (1979): Дух времена, књига друга, БИГЗ, Београд Мркшић, Д. (1987): Средњи слојеви у Југославији, IIC ССО Србије,Београд Попис становништва, станова и домаћинстава 1981. године, Савезни завод за статистику, Београд Попис становништва, станова и домаћинстава 1991. године, Савезни завод за статистику, Београд, 1995. Shanin, T. (1974): Природа и промене сељачке привреде, "Социологија села" 43/74, Загреб Стојковић, А. (1987): Како је почело: о руској интелигенцији и француским интелектуалцима,"Ревија за социологију" 3-4/87, Загреб Штамбук, М. (1989): Нека обиљежја сеоског социјалног простора, "Ревија за социологију" 1-2/89, Загреб Шушњић, Ђ. (1982): Цветови зла, "Младост", Београд Gouldner, A.Nj. (1979): The Future of Intelectuals and the Rise of the New Class, New York Hoyis, G. (1976): Сеоска припадност, "Социологија села" 51/76, Загреб Hoyis, A. (1987): Интелигенција и социјализам, "Ревија за социологију", 3-4/87, Загреб

257

INTELLECTUALS AND THE COUNTRYSIDE by

Dr Krstan Malešević

SUMMARY

Since they public discourse the "intelligentsia" (in the second half of 19th century) and "intellectuals" (at the end 19th century) were permanently the subject of numerous theoretical and empirical controversies. Due to the lack of their precise definition they are still "the area of sociological љuick send".(E. Moreno) However, regardless of the definition one can not dispute that the influence and importance of this social group is constantly growing and especially in terms of its creative activities. The main reason for this is the fact that this social group is principal carrier of the existing dominant ideas and a creator of tht new knowledge and values which are as a rule the basis of new social praxis and most important factor of social development. The growing influence of intelligentsia′s role is an expression of broader political (liberalisation) and socio-cultural changes and as well as of the intensive and constantly growing economic, social and professional differentiation in the context of new division of labour.

Of course, this situation is reflected in principle in the relation intellectuals - country side whether one speak about intellectuals that live in the country side, those that are originally from the country side or those who "work for the country side". The relative uniљueness of our situation is that great majority of intellectuals were born or have origins in the country side. This fact automatically raises the љuestion of their (non) belonging to the countryside that can be characterized in terms of its intensity as "integral, partial or temporary". (G. Hoyois) In terms of its social form this connection can be of economic, social, cultural, familial, and/or psychological nature. The contribution of intellectuals to the renewal and development of the country side in global and local sense will always depend on the intesity and the form this connection. In the past knowledge about the country side had tremendous "impact on the direction and intesity of the social change." (T. Shanin) Nevertheless, the role of knowledge in the shaping of contemporary side and eventual re-ruralisation, especially in the transitional period and under market economy is certainly much greater today. This paper discusses some of the possible responses to this challenge.

Key words: intelligentsia, intellectuals, country, renewal of country, countryside, rural development

258

ПРИКАЗ КЊИГЕ ''ПОТРОШЊА ПОЉОПРИВРЕДНО-ПРЕХРАМБЕНИХ ПРОИЗВОДА У СВЕТУ И СР

ЈУГОСЛАВИЈИ ''

Књига ''ПОТРОШЊА ПОЉОПРИВРЕДНО - ПРЕХРАМБЕНИХ ПРОИЗВОДА У СВЕТУ И СР ЈУГОСЛАВИЈИ'' аутора др. Бранислава Влаховића, доцента на Пољопривредном факултету у Новом Саду, резултанта је ауторовог вишегодишњег рада и истраживања проблематике исхране односно потрошње пољопривредно-прехрамбених производа и намењена је свима који се студиозније баве или на било који начин срећу са проблематиком исхране. Циљ књиге јесте да сагледа стање и промене које су се догодиле у исхрани становништва у свету и нашој земљи. Обим књиге је 283 странице, издавач је штампарија "Будућност" Нови Сад.

Иначе сам уџбеник се састоји из шест поглавља. У уводном првом поглављу аутор нам указује на циљ истраживања као и на изворе података и методологију рада коју је користио приликом проучавања проблематике потрошње пољопривредно-прехрамбених производа у свету и СР Југославији. У првом делу овог поглавља аутор акценат ставља на основни циљ ове књиге, а он је сагледавање стања исхране односно квантитативног и квалитативног аспекта потрошње основних пољопривредно-прехрамбених производа како по појединим регионима тако и појединачно за сваку земљу понаособ као и испољене тенденције у исхрани становништва СР Југославије. У уводном делу обрађују се и основне функције хране и исхране.

У другом поглављу се упознајемо са чиниоцима потрошње и то са економским (висина доходка потрошача, висина тржишних цена, продуктивност рада) и ванекономским чиниоцима (број становника, прехрамбено-прерађивачка индустрија, навике, обичаји и традиција потрошача, конфесионална (верска) припадност, избор потрошача, развијеност тржишта, економска пропаганда, климатски и географски фактори, укус, средина, степен културе и образованости потрошача.

Треће поглавље носи назив ''Исхрана – потрошња пољопривредно-прехрамбених производа у свету'' и сагледавамо га кроз пет делова. Први део је енергетска вредност исхране у свету где нам аутор указује на регионалну и структурну покривеност појединих нивоа енергетске вредности исхране. Закључује се да је највећа енергетска вредност исхране у оквиру Европе у Данској што је и највише у свету, док је најмања у Босни и Херцеговини. У другом делу трећег поглавља дат је табеларни приказ потрошње протеина у свету, а у трећем делу

259

спознајемо потрошњу масноћа у свету. У четвртом, најобухватнијем делу трећег поглавља аутор нас упознаје са потрошњом важнијих група намирница у свету и то: потрошња цереалија, поврћа, скробног корења, односно кртоластог поврћа, потрошњом махуњача, воћа, грожђа, меса, млека, рибе, конзумних јаја, шећера и меда, алкохолних пића. На крају трећег поглавља аутор приказује перспективу исхране у свету.

У наредном, четвртом, поглављу сагледавају се основна обележја исхране односно потрошње пољопривредно прехрамбених производа у нашој земљи по члану домаћинства у временском периоду од 1991-1997. Састоји се из четири дела. У првом делу даје се приказ исхране по члану домаћинства у СР Југославији а у оквиру њега аутор обрађује енергетску вреност исхране, потрошњу протеина, масноћа, угљених хидрата и основних група производа по члану домаћинства. У другом делу анализира се исхрана по социоекономским категоријама домаћинства у СР Југославији и такође се детаљније обрађује енергетска вреност исхране, потрошња протеина, масноћа, угљених хидрата, основних група производа по социоекономским категоријама домаћинства. У трећем делу овог поглавља, потрошње протеина, масноћа, угљених хидрата, основних група се посматрају са аспекта исхране по регионима. У четвртом делу аутор појашњава животни стандард потрошача у СР Југославији где треба истаћи да је он у истраживаном временском периоду у значајном опадању. Пети део носи назив ''Издаци за исхрану у СР Југославији''.

У петом поглављу даје се списак коришћене литературе а шесто поглавље је прилог у коме се приказују спискови табела, хистограма и слика.

Књига је писана јасним стилом, актуелна је проблематика, занимљива садржина, те је стога препоручујемо широком аудиторијуму читалаштва. Дипл.инг. Дејан Томашевић