FILOZOFSKI FAKULTET

UNIVERZITET U NOVOM SADU

SOCIOLOGIJA OKRUŽENJA

TEMA: SOCIOLOGIJA OKRUŽENJA KAO DEO SOCIOLOŠKE TRADICIJE

Profesor: Student:

Pušić Ljubinko Dedeić Tatjana sc 45/11

UVOD

Kako sam naslov ovog rada kaže, u njemu će se govoriti o razvoju sociologije okruženja u okviru

sociološke tradicije, od samog nastanka pa do danas. Teoretičari koji se pominju u ovom radu

značajno su doprineli konstituisanju sociologije okruženja. Takođe, fokusirala sam se i na

elemente sociologije okruženja u raznim teorijama opšte sociologije, kao na primer u teorijama

klasika (Marks, Dirkem i Veber). Važan deo ovog rada su i objašnjenja pojedinih pojmova koji su

sastavni deo sociologije okruženja, kao što su održivi razvoj i ekološka svest. Sama sociologija

je, što se tiče sociologije okruženja, koristila znanja ranih disciplina I teško je prihvatala “stvari

okruženja” kao svoj predmet. U samom početku, problemi okruženja nisu smatrani kao prirodni

predmet sociologije. Ono što je pomoglo sociologiji okruženja pri konstituisanju jeste upravo

njena otvorenost prema drugim naukama I disciplinama. Proces prihvatanja sociologije

okruženja I njene izvore upoznaćete prilikom čitanja ovog rada.

2

Pogledaj duboko u prirodu, I onda ćeš sve bolje razumeti…

Interesovanja istraživača za problem okruženja traju pola veka. Sociologija okruženja, kao

akademska disciplina, ustanovljena je prilično kasno. Sociologija okruženja ja jedna od

najmlađih socioloških disciplina I razvijala se na zapadnocentričnoj osnovi kao I sama

sociologija.. Neke od disciplina koje su se bavile okruženjem su I antropologija,industrijska

sociologija itd. Sociologija okruženja nastala je iz socijalne ekologije I sociologije životne

sredine Socijalna ekologija je nastala mnogo pre sociologije okruženja I uža je od nje. Ove dve

discipline osnova su sociologije okruženja.

Ono što se može naći u velikom delu literature sociologije okruženja je to da se kao “okidač” za

nastanak same discipline uzima ekološka kriza. Sve veće I brže promene u okruženju dovele su

do toga da se pojam “ekološke krize” prenaglašava I forsira kao vrlo značajan za sociologiju

okruženja. Međutim, nedovoljna preciznost ovog termina I njegova dublja analiza pokazuje da

ekološka kriza sama po sebi nije mogla da bude zaslužna za etabliranje sociologije okruženja.

Ona je bila samo podsticaj.

3

Što su se više proučavale društvene posledice ugroženog okruženja, više se naglašavala uloga

čoveka. Ulogu čoveka naglašavao je I Hanigen kada je tvrdio da se osnova sociologije okruženja

obrazuje oko 2 osnovna problema:

1. Posledica koje su izazvane destrukcijom prirode

2. Podizanjem svesti o značaju okruženja

Hannigen (2006) navodi da je ključni period za sociološko obraćanje pažnje na probleme

okruženja od 1970-ih godina i da je taj period imao 3 glavna toka. U SAD taj perio se odnosio na

otvaranje novih socioloških područja u okviru postojećih istraživačkih centara i sve veće

posvećivanje pažnje ovoj oblasti u okviru socioloških časopisa. U Evropi je sve više rasla

ekološka svest iz koje su proizilazili mnogi organizovani pokreti. Poslednji tok odnosio se na

prihvatanje sociologije okruženja u okviru međunarodne sociološke zajednice.

80ih godina proslog vega poziv na paradigmatičnu promenu u okviru sociologije izbacio je na

scenu sociologiju okruženja. Pioniri sociologije okruženja Danlap I Kejton su na

demonstracijama zagovarali ideju o tome da je sociologija uprkos velikom broju konkurentskih

teorija I struja sastavljena iz jedne humane paradigme.

4

Socijalna dinamika, koja prouzrokuje degradaciju, troši resurse I uništava prirodu je bila izvan

teoretisanja, ignorisana. Danlap I Kejton traže od sociologije da vrati u objekat istraživanja

prirodu I da prepozna nemogućnost razdvajanja prirode I društva. Njihova ideja je nailazila na

otpor, prvo zbog istorije sociologije kao nauke koja je na sve načine pokušavala da se odvoji od

biologije, biološkog determinizma, psihologizma ne bi li se afirmisala kao samostalna nauka.

U poslednjoj dekadi sociologija okruženja se fokusirala na studije o ‘ozelenjavanju’. Istraživajući

su došli do toga da je ljudima psihofizičko zdravlje važno I da su spremni da promene svoje

navike, da postoje grupe koje su istinski zabrinute za prirodu.Skrenuli su pažnju na povrede

prirode od strane ljudi, na zagađivanje, nesreće, uspostavljajući environmentalni rasizam-

premeštanje odgovornosti za bacanje otpada I zagađenje na crne ljude I radničku klasu.

Paradigma okruzenja zamenila je paradigmu ekologije. U Evropi politizacija problema

okruzenja ima mekši nacionalno-teritorijalni pristup nego što je to u Americi. Kvalitet života i

kvalitet životne sredine sve su češće predmet interesovanja,a činjenica je da čovek sve više

utiče na prirodnu sredinu. Često dolazi do zabune kod samog termina. Sociologija okruženja se

na engleskom jeziku zove Enviromental sociology pa se dolazi do ideje da se sociologija

interesuje samo za probleme prirodnog okruženja, što nije tačno. Priroda je samo jedan deo

njenog interesovanja. Kao rezultat silnog gomilanja predmeta koji bi trebali da uđu u sociološki

okvir,zapostavljeno je okruženje. Delo koje se posmatra kao ključno za skretanje pažnje

sociologa na probleme okruženja je Tiho proleće , Rejčel Karson. (Pušić, 2013)

5

Društvene promene koje su bile sve brže, imaju veliku ulogu u formiranju sociologije okruženja

kao akademske discipline. Takođe , značajnu motivaciju za bavljenje odnosom između čoveka I

prirode, dao je izveštaj o granicama rasta Rimskog kluba.1

Razvojem konzumerističkog društva, sociologija je sve više obraćala pažnju na okruženje I

njegove probleme. Postojao je I pokušaj mnogih pokreta, uglavnom onih koji su se bavili

“iskvarenim ” okruženjem, da skrenu pažnju sociologa posledice industrijskog društva po

okruženje, ali ti pokušaji nisu imali velikog uticaja.2 (Pušić 2009, 29)

Čovek je ovladao prirodom pre nego što je naučio vladati samim sobom…

Značajne ideje za sociologiju okruženja mogu se pronaći u marksizmu, u idejama Marksa I

Engelsa. Marksu I marksistima se zamera da ne obraćaju pažnju na ograničenost Zemlje I njenih

resursa, međutim dubljom obradom njihovih dela uviđaju se 2 strane: optimizam rasta I

1 Rimski klub je međunarodna nezavisna nevladina organizacija. Cilj ove organizacije je produbljivanje svesti u vezi sa specifičnostima društvenog razvoja u epohi naučno tehničke revolucije. Izveštaj o granicama rasta objavljen je 1972. godine i u njemu je na temelju kompjuterskih modela izneto sopstveno mišljenje o posledicama ekonomskog rasta i rasta stanovništva po budućnost Zemlje i čovečanstva.

2 Konzumerizam u najširem smislu predstavlja izraz kojim se opisuje stav prema kojemu sreća nekog pojedinca zavisi od konzumacije dobara i usluga, odnosno posedovanje materijalnih dobara.U ekonomskoj nauci konzumerizam predstavlja ekonomske politike kojima je cilj podstaknuti potrošnju, odnosno stav prema kome slobodan izbor potrošača treba diktirati ekonomsku strukturu društva.

6

ekološka svest. Engels je o neograničenom rastu pisao još u svom delu “Nacrt kritike nacionalne

ekonomije” kada je kritikovao Maltusovu ideju I naglasio značaj nauke, koja se razvija istom

brzinom kao I porast stanovištva I za koju ne postoji nešto što ne može da reši. Sam Marks je u

kontekstu optimizma rasta govorio kako je “buržoazija stvorila masovnije proizvodne

snage” .Ipak, u njegovim delima postoje neke kontradiktornosti, kao na primer kada napredak

u kapitalizmu karakteriše kao “napredak roda na trošak individua”.

Osim toga, Marks I Engels su se bavili I ekološkom svešću, odnosno kritikovali su ekološke

posledice kapitalističke proizvodnje. Engels u tom kontekstu, skreće pažnju na neograničeno

zagađenje prirode i njeno opterećenje. Kapitalistički način proizvodnje ne osiromašuje samo

radnike (kako materijalno tako i mentalno) već osiromašuje i Zemlju i iscrpljuje njene resurse.

Takođe fokus je na tome da se u kapitalizmu proizvodnja ne zaustavlja tamo gde to nalažu

potrebe, već tamo gde to nalaže profit. Kao ideal Marks i Engels navode socijalizam, „do čega će

doći kada se kapitalizam raspadne zbog unutrašnjih protivrečnosti“. Njihov značajan doprinos

sociologiji okruženja ogleda se u povezivanju društvenog i ekološkog. (Iring Flečer, 1989:88-

111).

Za Marksa se vezuje I značajan pojam “metabolička pukotina” koji se odnosi na metaboličku

vezu između ljudi I prirode, ili na ekološku održivost. (Pušić 2009, 33)

Emil Dirkem I njegovo delo imaju najmanje šanse da u njima bude prepoznata veza sa

okruženjem. Ključni pojam za njega bile su društvene činjenice,koje je definisao kao načine

7

delanja,mišljenja I osećanja koji su za pojedinca spoljašnji,prinudni. Bio je uveren u to da se

socijalni fenomeni ne mogu objasniti individualnom psihologijom. Društvene činjenice su za

njega pravi okvir sociologije. Koristio je biološke koncepte I metafore u teoriji transformacija

društva koja je po ugledu na darvinistički evolucioni model. Važan segment je podela rada koja

je uticala na promenu društva iz mehaničke u organsku. Katon navodi da je ova teorija ustvari

Dirkemov pokušaj da ponudi rešenje za ekološku krizu koja je nastala rastom populacije I

oskudacijom resursa.

U radu Maksa Vebera postoje komponente okruženja ali u dva različita ugla ,koje su prepoznali

Patrik Vest I Rejmond Marfi. Vest se bavio istorijskom sociologijom religije I drevnim društvima.

On navodi da se Veber bavio konkretnim primerima ovladavanja prirodnim resursima. Sa druge

strane Marfi se bavio knjigom “Ekonomija I drustvo” I pojmom formalne racionalizacije.

Formalna racionalnost diktira poteze koji nisu racionalni sa ekološke strane jer je kapitalizam taj

koji usmerava kalkulaciju. Navodio je da što više delamo po principima racionalizacije ,to više

proizvodimo neželjene I negativne efekte (ekološka iracionalizacija). Takođe je uveo I pojam

Intelektualne racionalizacije koja povezuje nauku,tehnologiju I rizik.

Čuda se ne događaju u suprotnosti s prirodom, nego samo s onim što im

podrazumevamo pod prirodom.

8

U toku konstituisanja sociologije okruženja, velika važnost se pridavala socijalnom

konstruktivizmu. Sociologija se oslanjala na zaključak da je svaki prostor društveno proizveden.

Prema shvatanju konstruktivista, svi problem okruženja pripisuju se raznovrsnim društvenim

potrebama. (Pušić 2009,37 )

U kontekstu društvenih potreba, može se govoriti o sve većoj osetljivosti za problem okruženja.

U industrijskom društvu naglasak je prešao na materijalističke potrebe. Moć, ugled I status

samim tim su izbili u prvi plan što vodi prekomerenom trošenju prirodnih dobara. To se našlo na

meti kritike socijalnih pokreta . Sve ovo uzročnik je čestih rasprava o promeni vrednosnih

standarda I značenju pojma “kvalitet života”. U industrijskom društvu taj pojam je promenio

značenje, što znači da je odnos ljudi prema načinu života drugačiji. Sve više , ljudi zahtevaju da

učestvuju o odlučivanju vezanom za pitanja budućnosti. (Cifrić 1989, 193)

Američka sociologija okruženja se u početku bazirala na empirijska istaživanja ali u lokalnom

kontekstu, dok je istovremeno problem sociologije okruženja na Balkanu i u Srbiji bio

nepostojanje empirijskih istraživanja iz ove oblasti. (Pušić 2009,38)

U poslednjih nekoliko godina sve su veća interesovanja za problem okruženja. Sve veće i brže

društvene promene podsticaj su za nova istraživanja i analize. Ljudi svoje ponašanje moraju

prilagođavati promenama u okruženju. Razni autori fokusiraju se na različite aspekte okruženja.

Neki se fokusiraju na pojedine probleme okruženja kao što su globalno zagrevanje, hemijsko

zagađenje, upotrebu fosilnih goriva. Neki probleme okruženja stavljaju u kontekst društvene i

9

političke teorije, kao npr. odnos čoveka i prirode. Sociologija mora da odredi da li ovi problemi

stvarno spadaju u društvene i da objasni zašto i kako. Tri najvažnija zadatka sociologije su da

posmatra, procenjuje i dela. Sama sociologija okruženja ima zadatak da sve probleme vezane za

okruženje inkorporira u analizu i praktično reši. (Pušić, 102:2014)

Dugo godina sociologija nije obraćala pažnju na probleme okruženja. Bila je fokusirana na

institucije i klasne odnose. Takva teorija, koja nije bila usmerena na druga živa bića, nije

ispunjavala zahteve modernog društva. Ono što je podstaklo aktivnosti na zaštiti okruženja jeste

sociologija društvenih pokreta 60ih i 70ih godina prošlog veka. (Pušić, 107:2010)

U sociologiji okruženja postoji važna ideja, a to je da je okruženje „društveno konstruisano“. To

podrazumeva da je naše razumevanje prirode oblikovano procesima akumulacije znanja u

društvu. Ekstremni konstruktivizam tvrdi da nema realnosti “izvan simboličkih aktivnosti

konstruisanja sveta od strane ljudskih bića”. Ipak veliki deo konstruktivista prihvata I stav da

postoji stvarnost koja postoji nezavisno od čoveka, ali da je ljudsko poznavanje te realnosti

oblikovano ljudskim kategorijama. (Pušić, 110:2010)

Teorijska perspektiva koja najviše obraća pažnju na konstruktivizam I materijalizam je ekološki

marksizam. Za rešavanje ovog odnosa korišćena je dijalektika. Dijalektika znači da od ove dve

pozicije nijedna nije odbačena, a ni posebno prihvaćena, nego se na obe gleda kao

karakteristike prirode u zavisnosti od perspective iz koje se posmatra. Pitanje uticaja uobličava

se u odnose između čoveka I okruženja, dijalektičkom metodom. Prema ekološkom marksizmu

10

“ čovekov život se odvija u odnosu na prirodu koja je podložna I otporna na promene

uzrokovane čovekovim radom”. U tom kontekstu, ekološki marksisti govore o odaljavanju

čoveka od prirode, pod uticajem kapitalističke proizvodnje. Sam kapitalizam utiče na

proizvođače da se ne osvrću na društvene I ekološke aspekte proizvodnje kao što je zagađenje,

nego samo na ekonomske. (Pušić,112:2010)

Zelena boja je osnovna boja sveta i iz nje se rađa njegova lepota…

Veoma značajan pojam za bavljenje sociologijom okruženja je pojam održivog razvoja .

Održivi razvoj je proces promena kojima se „korišćenje resursa, strukture investicija,

orijentacija tehničkog napretka i institucionalne strukture dovode u saglasnost s budućim I

sadašnjim potrebama“ (Cifrić, 2002: 40).

Da bi se objasnio održivi razvoj uglavnom se koristi pojam okruženja, pošto se u centru ideje o

održivom razvoju nalaze čovek I urbano društvo. Održivi razvoj predstavlja sintezu prirodnog u

veštačkog I u tom kontekstu prihvata se shvatanje okruženja D.Midouza. On pod okruženjem

prihvata prirodno okruženje oblikovano u biološkoj,fizičkoj I hemijskoj sferi. Takvo okruženje ne

11

podrazumeva ljudsko prisustvo,a u savremenoj nauci nema nikakvog značaja. (Pušić, Održivi

grad ;341)

U kontekstu održivog razvoja, okruženje ima dva specifična značenja. Prvo se odnosi na fizičko

okruženje I pripada veštački stvorenom okruženju. Drugo se odnosi na socijalni prostor grada u

koje spadaju društvene institucije I društveni agregati. (Pušić, Održivi grad; 343)

Vrlo često se govori I o krizi okruženja, što se odnosi na oštećenost izvorne prirode. Može se

govoriti I o krizi urbanog okruženja (grada ) koja nije ništa manje značajna od krize prirodnog

okruženja. Na navedene krize najviše pažnje skreću razni socijalni pokreti kao npr. Pokreti za

zaštitu prirodnog okruženja. (Pušić;344)

Danas, beleži se sve veći porast društvenog senzibiliteta za probleme okruženja. Ljudi se sve

više angažuju na pitanjima zaštite svoje životne sredine, rastu brojni pokreti, preduzimaju se

konkretna rešenja. Sve više se diskutuje o ljudskim potrebama, najviše materijalističkim koje su

proizašle iz industrijskog društva. Jedna od glavnih tema u okviru sociologije okruženja je i

kvalitet življenja u okviru koga se govori o socijalnim indikatorima za merenje samog standarda

življenja. Ekološka svest je značajan pojam u okviru sociologije okruženja. Ona je istorijska i

dinamička kategorija. Njen nastanak uslovljen je stanjem društva spram prirode. Ona se definiše

12

kao težnja ka radikalnoj promeni postojećeg stanja. I karakteriše je spremnost pojedinca ili

grupe da se održi prirodna okolina i time odgovornost za druge ljude i generacije.

Devetnesti vek je verovao u nauku, dok dvadeseti vek ne veruje…

Veoma je značajno ukazati i na odnos nauke i okruženja. Da bi se rešili problemi okruženja,

neophodno je naravno njihovo naučno razumevanje. Nauka je imala veliku ulogu u upravljanju

okruženjem u oblasti regulacije. Kao primer navode se SAD u kojima su rano uspostavljena tela

za regulaciju, kao npr Agencija za zaštitu okruženja, i Velika Britanija u kojoj su cvetale grupe za

zaštitu okruženja ali vođene naukom.(Pušić; 289:2010).

Pojam globalnog je nešto što sada povezuje nauku i okruženje. Još od Rimskog kluba govorilo se

o globalnim razmerama problema okruženja. Govori se o globalnom zagrevanju, tj globalnim

klimatskim promenama, globalnom iščezavanju vrsta itd. Da bi se zaštitilo okruženje, nauka je

uvek i svuda bila saveznik u sprovođenju pravila. (Pušić; 290:2010)

Okruženje je sve, od hemijske čistionice u susedstvu, do vazduha koji se udiše

prilikom odlaska na posao...

13

Sociologija okruženja ima zadatak uspostavi vezu između strateških akcija i načina na koje ljudi

proživljavaju probleme okruženja u svakodnevnom životu. Prilikom razrešavanja konflikata koji

se nalaze u takvoj vezi, pruža se prilika za uspostavljanje principa održivog razvoja,a da bi smo

razumeli društveni kontekst u kome se stvara prostor za takvu vezu, neophodno je da

razumemo one teorije koje se odnose na razumevanje i preoblikovanje okruženja i na konflikte

koji se javljaju u okruženju. U nastavku sledi objašnjenje svake teorije. (Pušić;356)

1. Teorija modernizacije

Povezana je sa opštom sociološkom teorijom modernizacije,globalizacije i potrošnje. Sama

sociološka teorija se proširuje u zavisnosti od stepena racionalnosti u okviru ekološke

paradigme. Sama ekološka racionalnost se dovodi u vezu sa: izmenom industrije u

ekonomskom i tehnološkom smislu, uvođenjem ekološkog menadžmenta, drugačijom

preraspodelom radne snage, novim oblicima političkog upravljanja itd.

2. Održivi životni stil i obrasci potrošnje

Ono što spada pod interesovanje sociologije okruženja je održivi životni stil i obrasci potrošnje.

Svaki čovek u svom svakodnevnom životu ulazi u neki odnos sa svojim okruženjem. U sferi

potrošnje se najjasnije uočava ekološka neodrživost. Taj problem je teško odstraniti jer se radi o

rutinskom karakteru svakodnevice.

14

3. Rizici okruženja, tehnologija I društvo

Sve češće možemo da čujemo kako se govori o “rizičnom društvo”. Učestalo pominjanje tog

pojma proizilazi iz činjenice da sve više opada kvalitet okruženja. Uzroci takozvanog “rizičnog

društva” leže u promenama u sferi ekonomije, politike, kao I u svakodnevnom životu. Tek kada

se razumeju te promene, može se definisati samo društvo rizika.

ZAKLJUČAK

Iz ovog rada možete zaključiti da je ono što interesuje sociologe okruženja kako uslovi života

stanovništva uzrokuju razne posledice po okruženje i kako se te posledice vraćaju nazad

ljudima. Što se tiče zadataka i ciljeva sociologije okruženja, o njima se mnogo raspravlja jer u

vezi njih još uvek nije uspostavljen naučni konsenzus. Za potrebe ovog rada,izabrala sam

najjasnije I po meni najpotpunije objašnjenje zadatka sociologije okruženja I njene uloge,

profesora Ljubinka Pušića u delu Održivi grad : “Zadaci sociologije okruzenja su da razvija

društvene teorije o međusobnoj povezanosti društvene akcije I problema sredine. Ona treba da

istraži kako sociologija komunicira sa okruženjem,kako ga razumeva kao društveni problem I

kako sociolozi mogu da doprinesu inkorporiranju sociologije u nauke koje se generalno bave

15

problemima okruženja. Okruženje koje mi fiksiramo I izdvajamo iz razvijene lepeze definicija I

sadržaja okruženja,odnosi se na ono okruženje koje je formirano ljudskim naseljima,posebno

gradovima. Sociologija okruženja nalazi se u bliskom kontaktu sa mnogim drugim naukama. Sve

te nauke smatraćemo kontaktnim naukama koje na određen način imaju uticaja na okruženje.

Empirijska istraživanja iz životne sredine mnogobrojna su I raznovrsna. Ona se obavljaju u

interakciji sa teorijskim projektima I uvek treba da predstavljaju prilog razvoju politika

okruženja, strategijama upravljanja I vladanja u onim segmentima koji se povezuju sa

okruženjem”.

16

LITERATURA

Pušić, Lj. (2001). Održivi grad: ka jednoj sociologiji okruženja. Nezavisna izdanja Slobodana

Mašića.

Pušić, Lj. (2014). Sociologija okruženja. Sociološka hrestomatija. Novi Sad: Mediterran

publishing.

Pušic, Lj. (2013). Sociologija okruženja kao najširi okvir za istraživanje globalizujuće društvene

stvarnosti. Sociološki pregled, 67(2), 171-187.

Pušić, Lj. (2014). Autorizovana predavanja.

Cifrić, I. (1989). Socijalna ekologija. Globus

Hannigan, J. (2006). Enviromental Sociology. Abingdon:Routledge

17