KULTURA KAO PRILAGOĐAVANJE (ADAPTACIJA)

Kultura se javlja kao varijacija biološkog (instinktivnog) ponašanja ljudskog roda. Već je Herder “kulturu shvatao pre svega kao oruđe prilagođavanja koje rekompenzuje nedostatke čovekove fizičke osposobljenosti u borbi za život” (Kloskovska, 44). Prema Bronislavu Malinovskom, kultura je aparat „pomoću koga čovek može da se bori s konkretnim, specifičnim problemima sa kojima se suočava“ (Malinovski, 292); ti problemi proizilaze iz činjenice da je čovek organsko biće, a da je sredina u kojoj živi istovremeno izvor opstanka (sirovine), ali i raznih opasnosti (prirodno okruženje); međutim, čovek zadovoljavanjem svojih primarnih (bioloških) potreba stvara sekundarnu (veštačku) okolinu, kao i nove (izvedene ili kulturne) potrebe; veštačka okruženje olakšava opstanak i osnova je za razvoj (usložnjavanje funkcija) ljudskog društva, dok su vrsta i rasprostranjenost izvedenih potreba u osnovi ... pokazatelj ... osnovni činilac ... napredak ljudskog roda. Međutim, kultura ima jednu osnovnu funkciju, a to je „organizovanje ljudskih bića u stalne grupe“ (Malinovski, 296); Malinovski je smatrao da „i u primitivnim i u civilizovanim zajednicama svaka efikasna ljudska akcija vodi ka organizovanom ponašanju“ (Malinovski, 301). U skladu sa tim, možemo tvrditi da je kultura prilagođavanje, da su to načini na koje će ljudska zajednica (grupa) rešavati probleme opstanka i održanja; koji će načini ponašanja i delovanja biti karakteristični za određenu kulturu zavisi od konkretnog društva, tj. od mogućnosti stabilizacije (ustaljivanja) društvenih odnosa na kojima će se temeljiti opstanak (održanje i napredak). Načelno, može se reći da su društveni razvoj i kulturni napredak rezultati sve veće efikasnosti u rešavanju problema opstanka i održanja.

Bazični društveni odnosi formiraju se oko sledećih oblika biološkog ponašanja: - (biološke) reprodukcije;

- osnovnih oblika održanja egzistencije (privređivanje i raspodela);

- organizacije zaštite;

- mehanizama unutargrupne kontrole (hijerarhija);

- grupne solidarnosti (kohezije ljudske grupe).

Prema Zigmuntu Baumanu, kolektivni život ljudi možemo razmatrati na četiri nivoa analize (Bauman, 66): a) nivo prirodnih uslova;

b) nivo tehnologije (sposobnost prilagođavanja prirodnih uslova ljudskim potrebama);

c) nivo društvene strukture (sistem zavisnosti);

d) nivo kulture (količina informacija i sistem njihovog kruženja).

Kultura, dakle, zavisi od složenog međudejstva prirodnih uslova, biološkog nasleđa, okruženja (prirodnog i veštačkog) i bazičnih društvenih odnosa; u tom smislu formira se kao: - iskustvo,

- navike,

- ustaljeni ("spontani") načini delovanja i ponašanja (običaji),

- ustanovljeni ("dogovoreni") načini delovanja i ponašanja (ustanove ili institucije),

- utopijski ("kreativni") načini delovanja i ponašanja (kultura je i nerealizovana, potencijalna mogućnost).

OBRASCI KULTURE Obrasci kulture su uopšteni načini ponašanja, mišljenja i osećanja karakteristični za neku ljudsku zajednicu, utemeljeni u tradiciji i običajima. Obrasci kulture se konkretizuju u načinu života, dok je stil života varijacija načina života. Stanovište o postojanju obrazaca kulture prvi je izneo američki antropolog Edvard Sapir. Po njemu, svako kulturno ponašanje javlja se u obrascima, što znači da se na ono što pojedinac čini, misli i oseća može gledati „i sa stanovišta jednog uopštenog načina vladanja koje se pridaje pre društvu nego pojedincu“ (Sapir, 171). Ponašanje koje se ispoljava u obrascima zavisi, „u iznenađujuće velikoj meri, od načina poimanja koji se ustanovljuje tradicijom grupe“ (Sapir, 172). Priroda tog procesa je nesvesna, zato što se veze među elementima iskustva kojih se pojedinac drži, a koje iskustvu daju formu i smisao, „mnogo jače »osećaju« ili »naslućuju« negoli što se svesno opažaju“ (Sapir, 174). Ideju obrazaca kulture razvila je Rut Benedikt u svom delu Obrasci kulture (1934). Ona je Sapirovo objašnjenje obrazaca precizirala i povezala sa običajima, koji dejstvuju u životima pojedinaca koji pripadaju nekom narodu. U skladu sa tim, „[ž]ivotna istorija svakog pojedinca je, na prvom mestu i pre svega, prilagođavanje obrascima i merilima koji se u njegovoj zajednici prenose s kolena na koleno“ (Benedikt, 30). Dakle, da bi se razumelo ponašanje pojedinca, neophodno je „povezati njegove reakcije s ponašanjem koje proističe iz ustanove njegove kulture“ (Benedikt, 271). Inspirisana Ničeovim delom Rođenje tragedije, Benediktova je obrasce kulture podelila na apolonijske i dionizijske: prvi se odlikuju uzdržanošću u ispoljavanju emocija i kontrolisanim ponašanjem, dok ovi drugi teže nesputanom ispoljavanju emocija, neobuzdanim i razuzdanim oblicima ponašanja. Priroda obrazaca kulture je ograničavajuća i to je uočio već i Sapir: „Usled te ... uglavnom nesvesne prirode formi društvenog ponašanja, za običnog pojedinca postaje skoro nemoguće da zapaža ili poima funkcionalno slične tipove ponašanja u drugim društvima sem svog vlastitog, ili u drugim kulturnim kontekstima sem onih koje je iskusio, a da pritom ne projicira u njih forme koje su mu bliske.“ (Sapir, 175) Po Benediktovoj, to se događa zato što se „prihvata istovetnost ljudske prirode i sopstvenih kulturnih merila“ (Benedikt, 33). Na osnovu svojih istraživanja i teorijskih uvida ona je optužila Zapadnu civilizaciju da je „nametnula svoj obrazac najvećem delu zemljine kugle“ (isto), zbog čega „nismo umeli da razumemo relativnost kulturnih navika“ (Benedikt, 39). Ovo je vodilo tzv. kulturnom relativizmu, stanovištu da je svaka kultura podjednako vredna, jer u datim uslovima pruža svojim pripadnicima neku smislenu opciju opstanka. Obrasci kulture ispoljavaju se u vrednostima, kao i u tipovima ličnosti koje možemo smatrati karakterističnim za određenu kulturu.

MORAL (lat: moralis, od mos, moris – običaj) Skup vrednosti u obliku nepisanih pravila kojima se određuje odgovarajuće ponašanje u društvu (ljudskoj zajednici, grupi); za razliku od običaja, kod morala je u prvom planu unutrašnja sankcija (griža savesti), koja je rezultat određenog stepena prihvatanja (interiorizacije) važećih društvenih pravila (najčešće običajnih normi). Elementi: 1) moralna dispozicija (norma)

2) moralni sud

3) moralna sankcija

Kolbergova (Lawrence Kohlberg) teorija moralnog razvoja – šta je osnova moralnog suda pojedinca: - predkonvencionalni nivo se javlja pre nego što individua dostigne razumevanje šta se od nje očekuje i/ili šta je socijalno poželjno (deca ispod 9 godina starosti);

1) prvi stepen – još nema pravog moralnog suda o tome šta je ispravno a šta ne, već se sud donosi na temelju potrebe da se izbegne nevolja (orijentacija na kaznu i poslušnost);

2) drugi stepen – razvija se osećaj o potrebama drugih, ali se sudovi donose u skladu sa vlastitim praktičnim interesima (instrumentalna orijentacija);

- konvencionalni nivo ukazuje na razumevanje društvenih pravila u smislu usklađivanja sa njima i održavanja uspostavljenog društvenog poretka (većina adolescenata i odraslih);

3) treći stepen – pojedinac razume koja se vrsta ponašanja očekuje (orijentacija biti dobar);

4) četvrti stepen – pojedinac je uspešno internalizovao konvencije u smislu očekivanja da se odgovarajuće ponašanje nagrađuje; time se pojačava osećaj da se pojedinac dokazuje kroz vršenje svoje dužnosti (zakon i red orijentacija);

- postkonvencionalni nivo je razumevanje i prihvatanje društvenih pravila i očekivanja, ali se uviđa da je svrha njihovog uspostavljanja šira, tj. da su u službi univerzalnih moralnih načela; ako dođe do sukoba između njih i društvenih konvencija, moralni sud na ovom stepenu će podržati principe, a na račun konvencija;

5) peti stepen – razumevanje šta je ispravno a šta pogrešno temelji se na sistemu personalnih vrednosti pojedinca, kao i na osećaju zajedničkih prava i odgovornosti (orijentacija društveni ugovor); prepoznaje se da su knvencije određene društvenim konsenzusom i da imaju društvenu funkciju;

6) šesti stepen – pojedinac u potpunosti preuzima odgovornost za moralni sud, koji se prevashodno temelji na univerzalnim etičkim načelima, a ne na društveno uspostavljenim pravilima ili očekivanjima; na ovom stepenu moguće je usvojiti stanovište koje je u suprotnosti sa preovlađujućim društvenim poretkom i održati je kao moralno korektnu. Sociologija kulture - autorizovana predavanja Copyright Žolt Lazar

9

Gurvičeva sociologija moralnog života U svom poznatom objašnjenju moralnog života, Žorž Gurvič polazi od Dirkemovog određenja morala kao obaveznog i poželjnog ponašanja, ali proširuje njegovu osnovu tvrdnjom da „unutar istog društvenog okvira, a posebno unutar istog globalnog društva istovremeno postoji velik broj međusobno nesvodljivih vrsta moralnog života koje sve mogu biti jednako značajne ili bar, poređane u specifičnu hijerarhijsku lestvicu (kada je reč o društvenim strukturama), težiti za tim da budu stvarno delotvorne“ (Gurvič, 151). Za razliku od sociologije morala, Gurvič gradi sociologiju moralnog života u čijem središtu je moral kao društvena praksa, koja prevazilazi način života i ponašanja pojedinačnih društvenih grupa: „Iako je moral naročito čvrsto povezan sa društvenim životom, on se ipak, suprotno od prava i religije, ne oslanja na specijalizovane grupe pozvane da ga podržavaju i brane... Moralni je život svojstven svim grupama (pa čak i svim manifestacijama društvenosti), mogu ga podržavati svi društveni okviri, ali on nema posebnih organa pozvanih da nadziru njegovu praksu, koja uostalom može biti i kolektivna i individualna.“ (Gurvič, 152-3) Kako bi se moralni život razlikovao od ostalih tvorevina civilizacije, neophodno je da se definišu „moralne činjenice“: to su moralni stavovi shvaćeni kao celine, složene društvene konfiguracije koje prevazilaze propise, vrednosti, ideale i aspiracije, ali i neposredno ponašanje; moralne činjenice su zapravo „kolektivni i individualni stavovi shvaćeni kao vidovi društvene stvarnosti“ (Gurvič, 157). Vrste moralnog života prema Žoržu Gurviču: Tradicionalni moral – moralni stav se zasniva na autoritetu običaja i tradicije, odnosno redovnog ponavljanja osnovnih oblika kolektivnog ponašanja i organizovanja; karakterističan je za arhajska i patrijarhalna društva, a temelji se na tabuima, odnosima između klanova, magiji i religiji. Imperativni (normativni) moral – moralni stavovi koji se zasnivaju na autoritetu propisa i dužnosti; karakteristike su mu negativne dispozicije (zabrane) i represivnost (suzbija želje i ponašanje koje teži spontanosti i hedonizmu); Moral vrlina – moralni stavovi se oslanjaju na autoritet trajnih savršenstava individualnog ili kolektivnog karaktera (poštenje, iskrenost, požrtvovanost...); nosioci su plemići i vitezovi, a posle profesionalna udruženja. Moral idealnih simboličkih predstava – moralni stavovi utemeljeni na autoritetu uzvišenih ali konkretnih uzora (junak, svetac, mučenik, mudrac, genije...); blizak je moralu vrlina, ali je više od karakterne ili poželjne osobine ličnosti: marljivost je, na primer, osobina koja pripada moralu vrlina, dok je poželjan tip ličnosti morala idealnih simboličkih predstava udarnik. Moral naknadno donetih sudova – stavovi zasnovani na autoritativnom uplivu odobravanja (ili neodobravanja) već izvršenog ili nameravanog ponašanja; karakterističan je za organizacije kao što je crkva (ispovest kao primer procene ponašanja), ili za određenu vrstu političkih partija (npr. komunističku, u kojoj se neguje institucija drugarske kritike i samokritike). Moral aspiracije – moralni stavovi temelje se na autoritetu poželjnog; ovaj moral se više od drugih temelji na vrednostima i idealima; nosioci ovog morala su proleterska klasa, šire vršnjačke grupe (generacija učenika ili studenata) i omladinske potkulture, ali i sekte, verski redovi i masonske lože. Finalistički ili utilitaristički moral – moralni stavovi se zasnivaju na autoritetu (materijalnih i duhovnih) dobara, kao i na autoritetu najpogodnijih sredstava za postizanje cilja; karakterističan je za kapitalizam slobodne konkurencije, a nosioci su srednja buržoazija i poslovni krugovi.

Stvaralački i delotvorni moral – moralni stavovi čija se opšta usmerenost zasniva na autoritetu stvaranja novih sadržaja (ili situacija); to je neka vrsta prometejskog ili faustovskog morala, a njegovi nosioci su sve društvene grupe koje su u istoriji težile (makar i ograničeni period) za radikalnim promenama (npr. industrijska ili politička revolucija).

LIČNOST I KULTURA Ličnost (lat. persona – nosilac maske); karakteristike pojedinca za koje se smatra da su relativno stabilne u vremenu, a određuju njegovo/njeno ponašanje, osećanje i mišljenje; ličnost upućuje na trajno iskustvo, koje se ispoljava u kasnijem ponašanju; persona prevashodno odgovara karakteristikama pojedinca koje drugi određuju (objekat procene i vrednovanja), dok sopstvo (engl. self) upućuje na pojedinca kao subjekta samorefleksije i samovrednovanja; pojam ličnosti je apstraktno kognitivno sredstvo za razumevanje: (1) karakterističnih načina ponašanja ljudskih bića (ili sklonosti određenom ponašanju), (2) percepcije vlastitih karakteristika, (3) percepcije koju drugi imaju o nama. Ličnost se razvija kroz primarnu i sekundarnu socijalizaciju; primarna obezbeđuje osnovne fiziološke, motoričke i intelektualne sposobnosti i u tom procesu se začinje prilagođavanje obrascima kulture i vrednostima; u sekundarnoj se navedeni procesi razvijaju i rezultiraju personalizacijom. Osnovni agensi (vršioci) socijalizacije su: porodica, škola, grupa vršnjaka i mediji. Mehanizmi socijalizacije:

1. individua reprodukuje društvene obrasce – socijalizovano individualno ponašanje je u skladu sa društvenim obrascima;

2. individua reaguje na situacije – kroz doživljaje frustracije i prijatnosti socijalizacija je usklađivanje sa društvenim obrascima;

3. individua se prilagođava situacijama – situacije se doživljavaju kao izazovi koji omogućavaju razvoj individue kroz socijalizaciju; u tom procesu društveni obrasci su okvir za sticanje kontrole i ovladavanje situacijama;

4. individua razumeva situacije – socijalizacija naglašava komunikaciju i razvoj značenja u socijalizirajućim situacijama (pre nego odgovore u vidu ponašanja ili stavova).

Rut Benedikt je u svom delu Obrasci kulture smatrala da dominantne vrednosti određuju i uzoran (favorizovan) tip ličnosti, određenu kvalitetima koji se prikazuju kao poželjni; tako u svakoj kulturi postoje favorizovani, prosečni i devijantni tipovi ličnosti. Abraham Kardiner (Pojedinac i društvo, 1939) se suprotstavio ovakvom stanovištu i razvio je koncepciju bazične ličnosti, karakteristike koje mora da poseduje da bi bila funkcionalna u datom društvu; struktura bazične ličnosti razlikuje se od dominantnih vrednosti i u tom smislu postoji oštra razlika između primarnih, tj. institucija koje formiraju bazičnu ličnost i sekundarnih institucija, koje se oblikuju u skladu sa karakteristikama strukture bazične ličnosti; primarne institucije (socijalizacija) zavise od geografske i ekološke sredine, demografije i životnog režima, a ne od kulturne nadgradnje. Po Kardineru, najvažniji mehanizmi formiranja ličnosti su reakcija i prilagođavanje. Uprkos mnogim nedostacima (dogmatska primena psihoanalize, negiranje obostranog uticaja primarnih i sekundarnih institucija), Kardinerova bazična ličnost je u saglasnosti sa značajem koji klasična sociologija pridaje primarnim grupama u formiranju ličnosti.

Kognitivni pristupi (E. Dirkem, M. Mos, Č. Kuli, L. Levi-Bril, T. Veblen, Ž. Pijaže) naglasak stavljaju na razvoj značenja kao mehanizma socijalizacije, pa se ličnost određuje više kao rezultat razumevanja i organizovanja interpersonalnog iskustva, a manje bihevioralno. Društveni karakter (E. From, R. Merton, L. Kozer): ponašanje člana društva nije prepušteno svesnoj odluci da li da sledi društveni obrazac ili ne, već deluje onako kako treba da deluje u skladu sa zahtevima (svoje) kulture i u tome nalazi zadovoljstvo. Modalna ličnost: statistički pojam – ličnost tipična za neko društvo u skladu sa centralnom tendencijom distribucije frekvencija (podaci se skupljaju psihološkim testovima, najčešće Roršahov i TAT); Test tematske apercepcije (TAT): ispituju se potrebe, stavovi i obrasci reagovanja; otkriva nesvesne aspekte ličnosti – njene motive i potrebe za postignućem i moći, kao i sposobnosti za rešavanje problema.