ZRNO (O odnosu duhovnog i materijalnog)

Stojeći na brežuljku junoša Predrag zapita

Timoteja:- O, učitelju, koji je (čoveku) najbolji put u

životu?- Pogledaj ovo (polje) ispod nas. Puno je

(zlatnog) žita. U mnoštvu zrna bogatstvo (je). U jednom (zrnu) suština.

Tad učenik reče:- Priča je završena.

*Timotej reče:- Ne, tu je početak priče… Kao što vidimo, u

malenom (zrnu) suština (je), a bogatstvo u umnožnom (zbiru zrna). Šta je veće, šta značajnije: bogatstvo ili suština?

Da li je suština (i) najveće bogatstvo? Kako za koga. Nekome je značajnija suština.

Da li je bogatstvo najveća suština, ili suština raspršuje i zamagljuje?

Predrag reče:- Suština bogatstva je u jednom umnoženom.

Bogatstvo suštine je u (mnoštvu) jednoga.

1

Tako (da) je i svako pojavno (tvorenje) jedno original.

I bogatstvo i suština jesu u isto vreme.Jedno koje se ponavlja čini bogatstvo. Jedno

koje se ne ponavlja suština je.Jedno u sebi je. Suština je u njegovoj

(aktivnoj) dubini.

*I reče Timotej:- Za duhovnog čoveka bogatstvo je jedno, jer

u njemu je suština. I on se zagleđuje u jedno. A time prodire u suštinu. I biva u njoj.

Ko ima jedno zrno, on je bogat (duhovno), ali ako ga doista ima.

Trgovac ili čovek, orijentisan ka materijalnom svetu, ako ima jedno zrno, on je najveći siromah- veći od onoga ko nema ni jedno zrno.

- Kako to? - zapita Predrag.I reče Timotej:- Duhovni (čovek) će reći: imaš li jedno zrno-

ti možeš doći do najveće duhovne suštine- a onda si najbogatiji (duhovno). Ali, obrati pažnju, bogatstvo je uvek (za čoveka) duhovna kategorija.

Zapita Predrag:- A gde je onda zrno? U duši ili u polju? Gde

mu je suština, gde mu je bivanje?

2

Reče Timotej:- Jednom (duhu okrenutom) čoveku dovoljna

je jedna kuća, jedno dvorište, jedna žena, jedan posao… da bi bio ispunjen. A samo ispunjen čovek može biti srećan. Dok čovek koji je orijentisan ka materijalnom, ne može smatrati sebe srećnim ako nema više kuća, više žena...

I dodade: - Zamisli sada ovako: da li je bogatstvo u

suštini ili je suština u bogatstvu? Uvek jedno u drugom(e) jeste. I bogatstvo i sušina jesu i u isto vreme.

Jedno koje se ponavlja čini bogatstvo. Jedno koje se ne ponavlja (a biva, dakle original) čini suštinu. Bogatstvo je od zrna ka spolja- novom semenu. Suština je od zrna ka zrnu, ka njegovoj unutrašnjosti.

A bogatstva i blagostanja, izgleda, nema bez čiste i mirne duše.

Dakle, bogatstvo i suština su samo dva različita puta. Mi ih često nazivamo: materijalni i duhovni, ili možda pravilnije rečeno: ka duhovnom i ka materijalnom.

Jedno u sebi je. I reče Predrag:- Ništa ne razumem.

3

A Timotej odgoori:- Pogledaj sada ovako. Da bi što imao- treba

(najpre) da želiš. - Da li to znači da imanje nije u materijalnom,

nego u osećanju? - reče Predrag. Možeš imati mnogo bogatstva, ali ako nema adekvatnog odraza njegovog u duši, odnosno ravnodušan si prema njemu- ti (onda) nemaš ništa.

Reče Timotej:- Tako nekako.Reče Predrag:- Da li to znači- možeš imati ili nemati

(posedovati) ništa, a imati sve. I biti ispunjen i srećan?Odgovori Timotej:- Naravno da može. Isto kao što možeš imati

mnogo, a biti siromah i prazan.Reče Predrag:- Znači siromaštvo je praznina.Reče Timotej:- Udubljivanjem u jedno mi spoznajemo

najveće duhovne, pa i kosmičke principe, a to bi trebalo da je čoveku najviši nivo spoznaje. Pa i nagrade.

Postoji mišljenje, razmišljanje, promišljanje... Ovo treće najbliže je onome čime mi pokušavamo da se bavimo. To je najviši nivo duhovne spoznaje gde se radi i barata sa najvišim duhovnim kategorijama i principima. Može se nazvati i mudrovanjem, a

4

rezultat i delo toga su razne mudrosti. One su najviše i najznačajnije duhovne kategorije čoveka i za čoveka. Na taj način se dolazi do najdubljih duhovnih i kosmičkih suština. A to bi trebalo da je za čoveka, pa i za čovečanstvo, i najveće bogarstvo. A to su stvari koje vode i čoveka, i narode, i nauku, umetnost i kosmos. Jer dubina ovih svetlosti dolazi iz same dubine Vaseljene.

I kao što vidimo, jedno majušno zrno može nam otkriti neke najdublje filosofske, religijske, ali i naučne istine, može nam mnogo reći o odnosu duha i materije, sreće, bogatstva i još mnogo toga.

*Oćuta, a onda reče Timotej:- Onaj koji (dobro) priča- (on) mora da zna.

5

MALO JEZERO

( Oaza, pusta zemlja i život ) Oaza

Nakon jedne velike kiše, ispod brda na sušnoj uvali zadrža se voda.

Brdo je svojom senkom činilo tako da se od tada zapatila močvara, a onda i bara.

Počele su i u bari a i na njenoj obali da rastu ševar, trske i drugo barsko bilje. Među njima bilo je i neobičnih travki i cveća za takav kraj.

Trava je izgledala bujno, a ubrzo su se pojavili i skakavci, žabice, neke sitne ribice, račići… Počeo je da buja nekakav novi život, do tada nepoznat za to podneblje.

Voda je iz dana u dan, iz meseca u mesec, narastala dok nije postalo malo jezero.

Životinjice su se kretale polako, i vidno je bilo da je jezero i život u njemu svima prijao. Pojavile su se i ptice šarene, a i one koje lepo pevaju.

Razvio se život i u jezeru i oko njega.Voda je bila topla, mirna i prozračna.Videla

se svaka travka u njoj, svaka ribica, punoglavac i račić. Lagano i spokojno kretale su se životinjice i niko nikoga nije dirao. Kao da su svi bili u slozi.

6

Nikome se nigde nije žurilo. I kao da su svi bili zadovoljni, i biljčice i životinjice.

Pesma u jezeru i nad jezerom trajala je neprekidno. Veseli cvrkut ptica oko jezera čuo se jutrom i noću, a predveče započinjao je i žablji hor.

Mama žaba učila je svoju decu kako da skaču u vodu, kako da plivaju i sunčaju se.

Mnoge životinje: i pitome i divlje, poput zečeva, lisica i drugih, dolazile su na jezero, pile vodu, mile se, ali bile su pažljive, nisu smetale jedna drugoj, niti su mutile vodu.

Napravljena je skladna biljna i životinjska zajednica. I činilo se da niko nikoga nije ugrožavao, niti uznemiravao.

Sve to događalo se na jednom malom parčetu zemlje, maloj pustari, koje je postalo pravi mali raj. I kao da se sa tog mesta širio unaokolo prijatan mir.

Pusta zemlja

Jednog dana pojavi se krdo bivola, onih divljih, mišićavih papkara, sa dugim i krivim rogovima. Najpre popiše malo vode, a onda silovito uđoše u jezero. Počeše da se jure kroz vodu, da se valjaju, skaču, riču od zadovoljstva, i međusobno bore. I tog celog popodneva krupni volovi brčkali su se u toploj vodi malog jezera.

7

I mutna voda oko njih poče da se širi dok ne zahvati celo jezero. Zadovoljni, napojeni, rashlađeni bivoli ubrzanim korakom izađoše iz vode i odoše odakle su i došli.

Voda u jezeru bila je zamućena i noću, a i sutradan ujutru, kada su bivoli ponovo došli, njihov ritual se ponovio.

Dođoše i treći dan, ali su sada pili mutnu vodu i kupali se u njoj.

Bivoli su počeli da dolaze svakog jutra i po ceo dan su pasli bujnu travu oko jezera i kupali se.

Voda u jezeru bila je sve mutnija. Živi svet u jezeru i oko njega bio je sve manje veseo. Malena stvorenja počela su da plivaju na sve strane, da se sudaraju kao u velikoj magli gde niko nije znao kuda ide.

I kao da je svim živim stvorenjiuma jezera nedostajao vazduh. Svi su zevali kao ribe na suvom.

A i hranu su teško nalazili.Nisu se više čuli ni glasovi zrikavaca, niti

ptica oko jezera. Žablji hor, takođe, nije više imao predstavu.

Bikovi su dolazili svakog dana, i za nepunih mesec dana, život na jezeru, koji se stvarao nekoliko godina počeo je ubrzano da se gasi.

Jezero je postalo bara i nije više odisalo onom lepotom i prijatnom svežinom. Miris blata, koji je

8

nadvladao i miris barskog bilja, osećao se i nadaleko oko jezera.

I od prvog dana kada su bivoli došli, voda u jezeru bila je zamućena i ništa se u njoj više nije videlo.

Jedna raznolika složna životna zajednica gubila se lagano u magli. I u jezeru i oko njega život kao da je utihnuo.

*I od prvog dana kada su bivoli došli i počeli

da piju- voda iz jezera kao da je počela da se smanjuje, a nivo opada.

I kako su dani odmicali- volovi su pili i mutnu vodu, a iz vode su izlazili blatnjavi i prljavi.

U svom raskalašnom i bahatom ponašanju jedan od bivola namerno rogovima snažno udari u dno jezera. I zemlja koja je držala vodu kao da se naljuti. Načini se otvor na dnu jezera i sva voda za tili čas nestade. I dosita, bivoli trećinu vode popiše, trećinu ispljiskaše, a trećina ode u zemlju.

Bivoli odoše odakle su i došli.U sledećim danima dno jezera postalo je suvo

i ličilo je na kakvu veliku posudu. Zemlja gde je bilo jezero pretvorila se u tvrde odvojene ploče, prema nebu savijene, a na njima ni travke nije bilo. Na mestu rajske oaze ostala je suva i bedna zemlja.

Nekadašnji mali raj postao je pustinja.

9

Život

I kada se učinilo da će to biti pusta zemlja: voda je presušila, ptice oko jezera prestale da pevaju, nad jezerom je bio suvi vazduh… jednog jutra kraj jezera pojavi se jedna velika žaba i dve male.

Žaba je skočila jedan skok, a dve žabice dva da je dostignu. Velika jedan, male dva i sve tako dok ne stigoše do dna jezera. A na dnu jezera bilo je malo vode od skorašnje kišice. Žabama je bila do kolena, ali one kao da nisu htele da se maknu od nje. Čekale su. I kao da nisu dale vodi da nestane. I dosita, voda nije presušila, iako je tog dana bilo jako sunce.

Sutradan pala je isto mala kišica. Voda je narasla još toliko. Žabe su i dalje bile pored vode i kao da su bile njeni čuvari.

U narednim danima voda je sve više narastala, a svaka nova kiša sve više punila je jezero. Pojavile su se još neke radoznale žabe i svaka je odabrala sebi zemljanu ploču za sunčanje.

Jezero je iz dana u dan raslo, i raslo… na kraju do svoje pune veličine. Živi svet u jezeru i oko njega kao niotkud počeo je da dolazi, buja, i sve je bivalo kao u najlepšim danima.

Nastala je i dobroznana jezerska bistra voda.

10

LJUBAV RIBA

Kada dođe proleće, tada i za ribe nastupa vreme ljubavi. I one to u duši osete.

Posebno je zanimljivo mrešćenje skobalja. Najpre mužjaci krenu i potraže kamenite i tople plićake u Nišavi. Kada ih pronađu, onda počinje čišćenje terena.

Nakon toga u plićake domame ženke i nastane boj. Ribe zatim krenu redom kao ždralovi. One tad ništa ne vide, kao da su zaslepljene ljubavlju.

Njih, vele, tad predvodi riblji car. Ribljeg cara, vele, ovde, niko nije niti video, niti uhvatio. A on se ne sme ni dirati. On se trudi da riblja svetkovina protekne u najboljem redu, a kasnije čuva male ribice.

Za vreme parenja po nekim plićacima ima toliko mnogo riba kao da ih je neko izručio na gomilu. One tad ne osećaju opasnost i može ih svako uhvatiti, jer ne beže.

Ribe idu u roju i u talasima, pa u krug. Najpre mužjaci, a za njima i ženke, a onda nastaje metež.

Za to vreme mužjaci skaču nad vodom nekoliko metara uvis, pa se dešava da padnu

11

tako i na obalu, i tu ostanu. Te ribe koje tako visoko skaču zovu se “bojnice”.

Nad vodom se stvori vodena zavesa nekoliko metara da se od nje ništa ne vidi. Ponekad se u toj magli nad vodom može nazreti silueta ribljeg cara.

U toj gužvi i sudaranju riblji pir traje nekoliko dana. I za desetak dana na mestu svečanosti pojave se male ribice sa krupnim očima.______________________

Pojedini delovi priče nastali su po priči iz knjige “Život i običaji narodni u Leskovačkoj Moravi” dr M. Đorđevića i priča belopalanačkih ribara.

12

TRI PASTIRA

Svakog leta na dobro znanoj livadi iznad sela Mokra susretali bi se i okupljali kunovički pastiri sa svojim stadima. I dok bi se ovce odmarale, oni bi založilii vatru, nešto popili i prezalogajili, a onda bi započnjali interesantne priče.

Jednom tako tri pastira Stevan, Miroljub i Stojan baciše nekakvu neobičnu pečurku na žar, koju je jedan od njih usput našao. I kad je znatiželjno okusiše ubrzo sva trojica padoše u san. A kada se počeše buditi počeše govoriti što su usnili.

I najstariji među njima, Stevan, ispriča ovako:

DRVO (Prijatelji ili o prijateljstvu)

Beše nekakva ogromna planina da se okom ne može videti gde joj je kraj, visoka skoro do neba. Dva lovca, radoznala prijatelja, odlučiše da krenu i spoznaju njene daljine. Nakon tri dana hoda po bespuću, gustišu i divljini, odjednom ispred njih ukaza se mali proplanak, osvetljen i prosvetljen, sa dubokom zelenom, takoreći prozirnom, travom, i čudnim drvetom usred proplanka.

13

Čim ugledaše čarobni prizor, i ne pogledavši jedan u drugog, niti reč progovoriše, a jedan od lovaca krenu ka drvetu. A drvo je bilo sve u svetlu, prepuno prelepih cvetova gusto zbijenih jedan do drugoga.

Krenuo je i drugi lovac, ali je zastao kad oseti mekano tlo pod nogama. On spusti glavu i pogleda na dole.

Kada se prvi lovac beše dobro približio drvetu prelepih cvetova, shvati da lagano propada u nekakvu mekoću, i nije mogao ni napred, ni nazad.

No, njegovo propadanje se zaustavilo. Tada pomisli da je njegova radoznalost mogla da ga uvuče u nekakvo zlo.

Okrenu se i reče:- Prijatelju, tvoje prisustvo učini me hrabrim,

te zagazih ovako duboko u šumu. Lepota cvetova privuče me drvetu. Zadivljen prizorom, osetio sam meko tlo pod nogama. No, tvojim prisustvom po drugi put savladah strah. Pomislih- meni će uvek moj prijatelj pomoći u nevolji.

I kao davljenik pričaću vernu priču za koju imam svedoka, prijatelja.

Pastir Miroljub ispriča priču

Na jednom malom proplanku, duboko u šumi, bilo je drvo tako živopisne lepote da mu se moralo

14

prići. Jednostavno, privlačilo je pogled svakog ko bi ga i jednom pogledao.

Dešavalo se da, kada bi ga pogledali umorni lovci, odjednom postajali bi sveži, a na njihovom licu pojavilo bi se najpre iznenađenje, a onda i radost.

Lepota drveta tako bi ih ozarila.Drvo je imalo pregršt zbijenih cvetova, više

cvetova, nego lišća.Privučeni lepotom, kada bi ko krenuo ka

drvetu on bi nesmotreno upadao u sve veće blato.Lovci bi dignute glave prilazili drvetu, ne bi ni

osetili da je tlo pod njihovim nogama sve mekše i mekše. A kad bi se suviše približili, shvatili bi da povratka nema. Bili bi dobro zaglibili u poveće blato, prekriveno nežnom, zelenom, dubokom travom.

A onda, došao je dan kada su nebeske sile munjama udarile u drvo tako snažno, da su razorile središte planine. Nestalo je tog drveta i svi izvori na planini presušili su. Ostao je samo jedan izvor.

A, ustvari, udarila je nebeska planina na zemaljsku (planinu), a voda sa površine Kunovice samo se sakrila u planinu.

Najmlađi pastir Stojan ispriča priču

U nekakvoj ogromnoj planini postojalo je kakvo drvo koje je skrivalo vekovnu tajnu.

15

To drvo bilo je sve u nekakvom svetlu, kao da je bilo sveto drvo.

Izgledalo je kao kakvo ružino drvo sa pregršt prelepih cvetova koji su izgledali kao kakve svetiljke. U suton bi mamile pogled svakog ko bi tu prošao.

I do tog drveta mogli su da dođu samo zalutali lovci ili kakvi pustolovi, pošto je bilo duboko u planinskom gustišu.

Desilo se jednom da se ono punom lepotom ukazalo ispred dva lovca koji su izgubili put i više dana lutali po šumi.

I kada su ga ugledali, jedan od lovaca bez dvoumljenja krenu ka drvetu. Drugi, sumnjičavi lovac, ostao je ukopan i posmatrao je šta će se dogoditi.

Onaj prvi, kada vide da je počeo da tone u kakav glib, okrenu se i prijatelju reče:

- Znam da ćeš mi pružiti ruku.Drugi lovac skinu košulju, dobaci do prijatelja

i izvuče ga. A ovaj mu tada reče:- Prijatelju, tvojim prisustvom i privučen

radoznalošću, krenuo sam ka svetlosti i lepoti.I još reče:- Evo šta sam video. Drvo je krilo svoju

vekovnu tajnu. A to je tajna da čovek ima prijatelja.

16

ŠEREMETKA O porodici i familiji

1. Život na selu

Zovem se Obren. Ispričaću priču o mojoj porodici i familiji. Najstariji sam sin oca Nikole i majke Ruže.

Živeli smo u malom selu Ljubatovica, kraj Bele Palankе. Tamo su ostali da žive samo otac i majka. Naša kuća nalazi se nedaleko od reke Nišave.

Porodica je i tada bila brojna, a sada se razgranala u veliku familiju.

Moja braća i sestre sada žive u raznim gradovima, a kada dođe dan da se slavi sveti Ranđel, otac nas, po običaju, pozove u svoj dom. I ove godine okupili smo se u povećem broju. Na slavi su prisutni i bliži i dalji rođaci, komšije i prijatelji.

I, po običaju, kada otac očita molitvu, podignu se zdravice i počne razgovor.

Prvi započeh:- Moji roditelji su skromni i čestiti ljudi, i imaju

mnogo dece. Celog života morali su da rade od jutra do mraka kako bi prehranili mnogobrojnu porodicu.

Nisu imali puno zemlje, te su, osim žitarica, gajili voće i povrće.

Otac je pomagao seljanima u mnogim poslovima, a i oni njemu. U kući je, štono kažu, bio više odsutan,

17

no prisutan, i nikad nije ni pomišljao da može doći dan kada će ostariti.

Sestra Stana reče:- Majka, kao i svaka majka, držala je svu decu na

okupu. I tačno je znala šta kome detetu nedostaje i bez da ga pita.

Dok često za trpezom otac nije primećivao ko od dece nije prisutan, majka je tačno znala koje dete gde sedi, znala je sva imena svetaca, običaje, sve važne datume u godini, tako da je strogo prema tome upravljala i sebe i svoju porodicu.

Sem ljubavi u reči i u postupku, kao da u srcu majke ničeg drugog nije bilo.

Ona se svemu radovala. Znala je da teši. Svima se obraćala bez povišenog glasa. Retko je koga grdila. Topla i blaga reč bili su zakon za nju.

Reče Kosta:- Kada smo bili deca, pazili smo jedno drugoga,

čuvali i pomagali; i narasli smo, može se reći, svi lepi, zdravi i čili. Nas sedmoro, četri brata: Obren, Dimitrije,Đorđe, i tri sestre: Stana, Draginja i Natalija.

Reče Draginja:- Dok smo rasli, slobodno smo šetali padinama

Josimovice i Tupanara, jurili po poljima i livadama oko sela, po šumama u Ždrebanu, i pojili se vodom sa planinskih izvora. Jeli smo jednoličnu, ali prirodnu hranu, uglavnom od mleka i mlečnih proizvoda. I

18

svima nam je prijala, jer za drugo nismo znali, a to drugo i nije nam nedostajalo.

Često smo hodili po planini. A kako smo se tek radovali kada bi pronašli koju šeremetku. One su bile i ukusna hrana, ali sećam se, mi smo ih i šutirali.

Reče Đorđe:- Kada smo poodrasli i stasali, i kada je trebalo da

zasnujemo svoje porodice, kao po običaju u svet je krenuo najpre Obren, kao najstariji sin.

I kao što biva od najstarijeg deteta najviše se i očekuje. Ono u životu ne sme da pogreši. Mora da bude stabilan čovek. A često se dešava da je on taj koji će se starati i o članovima svoje porodice, ali i o celoj familiji. Pomagaće svim članovima familije da stanu na noge, pa i posle toga ako zatreba.

Zato u vaspitanju posebna pažnja obraća se baš na najstarijeg sina. On mora biti stub porodice i kasnije familije.

Tada rekoh:- Mogao sam ostati i u domu oca svoga, da sam

tako želeo, ali odlučio sam da krenem u svet. Došao sam u Belu Palanku, varošicu nedaleko od Ljubatovice.

2. Odrastanje

Reče Dimitrije:- Naš otac bio je strog, ali pravedan čovek.

19

Vaspitavao nas je da se čuvamo, da živimo od svog rada i da kad odrastemo, ko može od nas da ode do grada, jer se po pričanju tamo lakše i lepše živi.

Reče Natalija:- I, doista, u porodici smo disali kao jedan. Znalo se: može da se sedne za ručak tek onda kada

otac sedne za trpezu.Za odeću se i nije baš puno marilo. Mlađa deca

nosila su onu od starije. Mogla je da bude zakrpljena, ali vodilo se računa da bude čista.

I svaku očevu reč upijali smo svim bićem, a kada je trebalo da odemo na vašar ili kakvu svetkovinu u Palanku, pripreme za odlazak u vidu sanjarenja trajale su danima, pa i nedeljama. Palanka je nama izgledala tako daleko, iako se do nje stizalo za kojih dva sata hoda.

Zadivljeni lepotom varoši glasno smo razmišljali: Kako li je tek lepo u daljim i većim gradovima?

Rekoh:- Ono o čemu se nije pričalo, a u kući se nekako

osećalo, a to je da je naša kuća jedna od imućnijih, ali i uglednijih u selu.

I svi ukućani bili su na to veoma ponosni.Ustade otac Nikola i reče:- Ono što je u našoj porodici-to je i u familiji. Ono

što je u našoj familiji-to je i u drugim familijama u selu. Ono što je u našem selu, to je gotovo i u svim selima. Priča o našoj porodici je obična i uobičajna

20

priča koja se ponavlja u našem kraju, a može se reći i u državi Srbiji. To je pripovest o porodici i familiji, o odlasku i povratku. I ne smatrajte da smo mi baš nešto posebno.

Iako kuće u našem selu nisu baš blizu jedna do druge, ljudi u selu uvek tačno znaju gde se šta događa i šta se u kojoj kući jede i pije određenog dana.

Rekoh:- Oče, sećam se kada si nam govorio: “Možda ćete

svi, deco, otići u grad. Ja vas neću sprečavati, niti ikog od vas vezivati za selo, zemlju, mene i majku. Ali, i rekao bih vam nekoliko reči. Odlazak svakog ukućana oseća se kao velika praznina, a svaki dolazak je i velika radost za ukućane, pa makar i sa praznom torbom. Obično iz sela idu najbolji i najsposobniji.

Mnogi odlaze ne znamo tačno gde i koliko daleko, ali znamo da se u početku muče dok se ne snađu.

Malo selo čuva veliku tradiciju. I na ranom uzrastu uče se ovde najvažnije, temeljne stvari. A jedna od tih je da veliko bogatstvo donosi malo mira.

Puno srce važnije je od (velike) kuće.U selu se bogatstvo ne meri uvek istim aršinima

kao u gradu.Kada u gradu sagradite svoje domove i počnete

lepo da živite, ne zaboravite selo i ljude u njemu. Ako postoje seljani koje niste primili u svoje domove

21

smatrajući ih nedostojnim; a ako postoje i takvi rođaci, oni će govoriti. A priče će doći u naše selo.

Reći će: Neke ste iz sela primili u goste, neke ste zaobišli. I jedni i drugi pričaće o tome.

Čak i kada ne primite u dom svoj namernika; i ta priča u selo dođe. Putnika namernika uvek primite i ugostite, i ono što vi pijete i jedete dajte i njemu, a dajte mu što i za dalji put.

Živite i radite tako da vam selo uvek bude radost, ali i odstupnica, ako zatreba. Ne stidite se svog porekla i ne gordite se često. Jer, kada je u gradu nesloga, i u malom selu to se oseća. Selo je starije od grada i ono je jače od grada.Najčešće selo hrani grad.“

Brat Dimitrije nastavi sećanje na reč očevu:- Ne uzimajte za istinu baš svaku reč.Čuvajte se velikog bogtstva. Ono osamljuje ljude i

odvaja ih od bližnjega. Veliko bogatstvo-veliko ropstvo. Bogat čovek bira za prijatelje samo one koji mu neće umanjiti imetak. Bogatstvo je dobra zemlja za mnoge nesporazume.

I deca i stariji vole da su komotni.Uređujte i čistite svoje telo, dom, dvorište i bližu

okolinu.U selu je sve više praznih kuća i starih ljudi, a sve

manje kukurikanja petlova i laveža pasa. U danima zime malo je dimnjaka iz kojih se vije dim.

22

Nastavi Stana:- Znam da kada odete biće rasuta ali i puna duša

moja. Vatra ognjišta neće zgasnuti, no će se širiti. Roditelji vole da su deca bolja od njih.

Priču koju su mi stari govorili govorim i ja vama, a vi dalje. Godine čine svoje. I teško je skriti godine.

Seljani ne priznaju gradske novotarije, ali dobro čuvaju priče i neka od osnovnih pravila za život. I znaju ih poređati u dobrom raspotredu.

Setih se reči deda Jovana, koji je ovako govorio:- Ne zaboravite poreklo i pretke. Ne zaboravite

priče o svojima. I ne govorite: gde su naši preci živeli, a ko će sada tamo?

Reči predaka (kao da) su od pamtiveka, a i pomažu često, naročito kada je čovek u nevolji.

A meni je deda ovako govorio, reče Đorđe:- Svakome se radujemo ko iz sela uspe. I meni su

govorili: Kad u svet kreneš u zavežljaj stavi parče hleba, grutku sira i malu knjigu (da ti put svetli).

I to što počne da raste, (i) ono raste (slobodno).Reče Kosta:- A meni je rekao: što je čovek stariji i odeća je

jednoličnija, jer novu odeću starci čuvaju.Reče otac Nikola:- Kada dolazite iz grada, znajte da je nekad poseta

značajnija od poklona.Ako u dvorištu očevine sagradite novu kuću, ne

znači niti da ste bolji, niti da ste jedini.

23

Pomenite mesto postojbine odakle ste krenuli, i ne stidite se.

Ne ističite uvek javno ponos.Majka Ruža reče:- Za mirnu starost dovoljne su nekad i mrvice od

dece.Reče otac Nikola:- Ko se hvali javno, često se svađa tajno.Ima i takvih koji javno hvale zavičaj, a tajno novac

broje.Stari ljudi ne vole (baš) nove i velike kuće. Ali kad

kupuješ dom sebi, ne zanemari (pogledati) dvorište i okolinu.

Grad podrazumeva novac. Možeš da kupuješ i prodaješ do mile volje. U selu možeš da kupiš kuću, zemlju ili stoku.

U selu se često može čuti da svaka familija jeste i jedno malo jato.

Često korov skriva i štiti biljke.Žilava su sela.

3. Odlazak u svet

Rekoh:- A kada smo poodrasli, svi smo nekako spontano

krenuli da živimo u gradovima. I naši roditelji u selu bili su zadovoljni, sva deca

su im živa i zdrava, uspeli smo u životu i svi smo

24

stekli puno veće bogatstvo no što smo imali u selu. A što će veće sreće. Sve to se u selu posebno ceni. Može se reći- napredak.

Otac nas je u mnogo navrata savetovao: - Vodite računa gde i šta govorite. Tamo gde ste

prvi put, i novi ste, na svaku reč (vašu) gledaće se. Sve se može reći i rečima biranim. A reči brzo putuju, i vraćaju se u selo.

Ne vređajte i ne povisujte ton ako nije neophodno. S kim govorite, poštujte ga. Time ćete štititi i njegovu i svoju ličnost.

Mnoge se reči zaborave, ali lepa reč i uvreda pamte se (dugo).

I kada smo bili mali, otac nam je govorio kako je njegov deda Vuča njemu besedio:

- I kada je voće granama izvan plota, ne morate baš da berete. Jer, ako za to čuje domaćin, sam će obrati nedozrele plodove, a za svoju nedovoljnu korist, reći će da ste vi krivi.

Ono što ste ovde naučili, možete primeniti i u gradu. Kada prolazi tor ovaca, i koja zastane, polako joj pokažite put tora. Ako joj je tor daleko, a vi je odvedite (tamo).

Ako zateknete koju divlju životinju, jelena, zeca... a vi ih zbrinite. Ali ako (postupate) i sa njima lepim, i one to razumeju.

Šubaru i klašnje svako ovde nosi. Odeća jednostavna, a i štap kada se na put kroči.

25

Prilazite mnogo čemu otvorena duha, duše čiste.Vi koji ste rođeni i živeli na selu ne treba da

zaboravite to. Setite se dobrih stvari, kao i to što vas je učio roditelj i učitelj.

Doći će vreme kada će gradovi biti prenaseljeni, a sela prazna. A onda će ljudi iz grada videti nova bogatstva na selu i mnogi će krenuti put sela, kao sada što se u gradove masovno hrli.

I nama se čini da sve što se događa u svetu vezano je za naše vreme i blisko njemu. Međutim, slični procesi o odnosu grada i sela neprekidna su smena odlaska i povratka, a koji su se odvijali i u dalekoj prošlosti. Neravnoteža je uvek težila vraćanju ravnoteži.

Reč čuti i prihvatiti.Mene su učili, i evo, govorim vama. Očeva se

retko poriče. Učili su me slavi predaka i ja to sada isto činim.. Sa rečima ovako nekako: nekima je i jedna dovoljna, nekima takva i život promeni, a nekima je govor zabava samo. Ipak, vredi neke savete ponavljati.

Vekov’ma su se se ljudi peli i silazili sa planina. Ništa novo.

Po tradiciji, muškarac domaćin gradi kuću i zarađuje za porodicu. Ali, i pored toga što sam dosta radio, čini mi se da kuća i porodica na ženi leži. Neki kažu da od četiri, tri stuba doma su na ženi.

26

Vi znate, celi grad jedino se sa planine može videti.

Čini se, bogatstvo nekako osamljuje čoveka i stalno ga tera da broji i računa. Međutim, u vodenici se i sada računa sa prostim brojevima.

Novac gordi čoveka i on svoja skromna znanja ističe nad mudrostima. Nije dobro kada bogat gubi osećaj o veličini svoga imetka, a onda i svoje pameti. To tako nekako ide.

A kada se nagomila bogatstvo, a ono kao da teži samo sebe da oplođuje. A pritom ne videći ni jedan drugi cilj i gotovo slepo težeći samo ka tome.

Rečima odredismo bogatstvo kao nešto što nije dobro. No, ovo se više odnosi na preveliko, neprirodno, nepošteno i ubrzano bogaćenje. I kao da je sreća biti siromah. Ali, postoji i ona narodna: „Sirotinjo, i Bogu si teška.“ Međutim, meni se čini da se ovo više odnosi na lenje i dokoličare. Oni mogu biti jako teški i sebi i drugima.

Setih se svog učitelja, i rekoh:- U školi smo učili o kružnom kretanju u prirodi, o

protivurečnosti nekih stvari za koje se čovek bori.Nama je učitelj ovako govorio: „Novac, slava i

lepota čoveku daju osećaj sigurnosti, ali često i osećaj velike moći. No, ujedno čine da on zapostavi ili ne vidi neke važne stvari u životu. Bogatašu se u glavi promeni i sistem vrednosti.“

Otac Jovan reče:

27

- I ovo što ja vama velim, vi znate, nije baš ni sve i uvek istina, niti jedan čovek može sam sve najbolje da sagleda. Ali, ako koje zrno mudrosti predaka dopre i do vas, to će i mene zadovoljiti.

Ali, upamtite, ko ka vama srcem čistim, tako mu i uzvratite. Ne bi trebalo drugačije, jer jako je srce čisto, čak i ono najmanje... velike su to stvari.

Obično se veli:neka čovek ima novaca dok je mlad, i neka tada proživi, a u starosti i nije važno. A, izgleda da je u starosti potrebno više novca. Mlad čovek može da zanoći kud god zaželi, i bez novca će se snaći.

Rekoh:- Nama je učitelj još govorio: „Bogat čovek bilo

čime: novcem, znanjem, lepotom ... je kao kada bacite kamenčić u vodu, a onda se stvaraju najpre mali, pa sve širi i širi krugovi oko njega. Ali oni uvek idu u oba smera sa suprotstavljenim energijama. U najbližim krugovima su ljudi koji mu se dive, ali i oni koji bi da mu uzmu to što ima.

Da bi sačuvao svoj mir čovek ne bi trebalo da stvara nikakve velike talase. Primeri za ovako nešto vrlo su vidljivi u politici.

Po sličnom principu bivaju i porodice, familije ili veće grupe ljudi, pa i narodi koji imaju što(ga) vredno(ga).

Ne otimajte i ne uzimajte mnogo, čak i kada vam se nudi.

28

Ono što vam ne treba (a to) i ne morate (uzimati), a posebno kada vam se otvore vrata za velika bogatstva. Čuvajte porodicu, jer je to velika svetinja. Čuvajte i svoje komšije.“

Otac Nikola nastavi:- Tako je. I meni je otac Jovan govorio: „Ne dirajte

tuđe. Komšije se na nas nisu žalili, a ne bi trebalo ni na vas.“

U selu ne žive baš jako bogati. Ali žive i ugledni ljudi.

Kao što vidite, iako su kuće u selu daleko jedna od druge, od šume se neke i ne vide, ali, kao što rekoh, tačno se zna šta se u kojoj tog dana događa. Tako će i o vašim postupcima govoriti.

Međutim, radujem se kada znam da imam vas, iako ste daleko. Za vas živim i svakom vašem uspehu radujem se. I svaki dan počinje mi dobrom mišlju o vama.

Raduje me čak i prijatelj koga godinama nisam video, i znam da živi daleko. I u pomisli na njega imam dobro osećanje.

Ako bi znao da su moji rođaci u zavadi, iako od njih ne čujem ni reči loše, to ne teši čoveka.

Bez imalo novca ne može da se živi. To je bar svima jasno. Čak i sa (pre)malo novca teško je.

Nisam protiv bogatstva, ali ako se do bogatstva dođe bez znoja, najčešće je ono i isparljivo.

Nekada je čoveku lepa reč pravo bogatstvo.

29

Onaj ko postane bogat, obično počinje da bira (sebi) društvo po novcu i interesu, a ne karakteru i lepoti duha. I uvek će izbegavati one od kojih bi mogao što da izgubi.

A na vratima bogatih stalno će biti mnogo onih koji traže. Da bi sačuvali imetak, odnosno da ne bi štetili, oni često zaobilaze i rođake. A to se čuje u selu.

4. Neko stvara, a neko trguje

Rekoh: - Neki vele kada ko ode u grad, on je ili radnik,

ili trgovac, ili stvaratelj ili što prodaje. I kao da su to dva osnovna zanimanja. Može neko da završi mnoge škole, da dođe do dobrog posla i položaja, ali što je osnovno u duši tog čoveka - on to i bude. A on svoje početke još iz detinjstva vaspitanjem ponosi.

Ako u jednoj državi veći broj porodica pati, takva država ne može biti vesela, jer i ona predstavlja nekakav živi organizam sačinjen uglavnom od ljudi. I obrnuto, ako su ljudi u njoj srećni, verovatno je i ona takva.

Majka Ruža reče:- Sva naša deca su uspešna tamo gde rade. Jedan

je završio velike škole, drugi je radnik, treći ima državnu službu ...

Reče otac Nikola:

30

- Ranije sam vam na slavi rekao i to da od kada ste otišli, ni selo nije veselo. Jer, gde su mladi, tu je i veselost. A to se toliko jasno vidi na slavama i svadbama.

Ponekad reč predaka kao da ostari i izbledi. Ali njen sjaj u stvari retko gasne. I kao da se pojavi baš kada je to potrebno, u ona, kako mi velimo, teška vremena. Te nas posavetuje i ohrabri.

Reče Natalija:- Lagodan život kao da nas uspavljuje, i kao da

nam oslabljuje vid i sluh.Reče Đorđe:- Mnogi prvaci iz sela odlaze da načine jake

gradove. Možda će sada tamošnji prvaci doći ovde da načine jaka sela.

Reče deda Jovan:- Kazivah vam priče sa ognjišta naših. Trgovac

može biti onaj koji stvara, kao i stvaralac onaj koji trguje. Bitna razlika je dokle nije u onome što se dela.

Neki dele ljude na dve kategorije: na one koji svetle i one koji gmižu. Svaki čovek sam bira što će biti.

Trgovac često počinje ovako- prodaje vrlo široko i sve što mu padne pod ruku. A onda, zagledan u svoju dobit i ne zna šta sve prodaje, niti da li po pravoj ceni. A kada prodaja dođe do njegova familije, tu počinje dvoumljenje. Postaje svestan što čini kada

31

dođe do svoje porodice. A kada dođe i do sebe, on shvati da je već davno i sebe samoga prodao.

Naravno, nije ova baš ovako jednostavno, niti se odnosi samo na materijalna bogatstva.

Moramo se truditi da određene probleme sagledamo u njihovoj široj situaciji. Ali, to nije baš lako ni za pametne ljude, a kamo li za nas obične.

Kada čovek iz sela ode u grad ili novu sredinu, spontano, on želi da nametne vrednosti sredine iz koje dolazi. Ali, to mu najčešće odmah i ne uspe, te biva često i ismevan zbog toga. Međutim, vremenom sve dođe na svoje mesto. Vrednosti isplivaju.

5. Novac i bogatstvo

Reče Draginja:- Reku možeš zauzdati, ali ne i zaustaviti. Čovek

može da premosti reku i načini veliko jezero. Ali to je samo privremeno zauzdan tok reke. Kada se napuni jezero, ono će dalje proteći. Eto mudrosti i čovekove uloge i moći u prirodi.

Znano je(st) da ako se reka previše raspline, izgubiće dubinu. A možda će izgubiti i snagu ako postane jezero.

Dakle, reku možeš zauzdati, obuzdati i promeniti korito, ali ne i zaustaviti.

Stvari su (već) očigledne.Reče otac Nikola:

32

- Vi sada čvrsto stojite na svojim nogama, i možete i mene posavetovati o mnogo čemu.

Bogatu (čoveku) lakše do reči (doći), al’ teže (i) posluša.

Voda je voda. Bez vode se ne može, niti u gradu, niti na selu.

Na selu se više obraća pažnja na vaspitanje. Jer život je ustaljen i malo čega novog se događa. Dok u gradu ima dosta novotarija, te se vaspitanje više podrazumeva, a stalno učenje novog mu dođe kao primarno.

Reče majka Ruža:- Kao što znamo, mi u selu bavimo se uglavnom

istim i sličnim poslovima, i nema tu puno šta novog da se nauči. Sve je nekako u ustaljenom redu.

Odeća i obuća nam nije raznovrsna, niti hrana, a mi i nismo puno zahtevni.

Reče Đorđe:- Dakle, ili radiš, ili ne radiš, ili si vredan, ili si

lenj. Zato je temeljnost čoveka u njegovoj istrajnosti i vaspitanju.

I pravila vaspitanja su poznata, ponavljanjem mi ih samo osvežavamo. A ona su znana od davnina.

Dok život u gradu podrazumeva stalno nova i nova učenja. I ko u tome zadocni, po parvilima grada, on najčešće biva gubitnik. No, i u gradu se znaju pravila vaspitanja, ali ona se uglavnom podrazumevaju.

33

Dimitrije reče:- Mi pamtimo istoriju oko jedan vek unazad, ili

nešto više. Toliko pamtimo i poreklo familija. A to što je bilo ranije, to su predanja, ili po reči starijih, i mi njima verujemo.

Čak ne gradimo ni kuće od čvrstih materijala. Nema u selu starija kuća od jednog veka. A takvih kuća nema i u daljoj okolini.

Reče otac Nikola:- Doći će vreme kada će se ljudi masovno vraćati

u sela. Ljudi su se, dakle, vekovima šetali levo, desno, gore, dole...

Upitah oca:- A kako, oče, da se vratimo kada smo tek (što)

stekli?Reče otac Nikola:- A ne morate vi. I povratak ne znači samo ko je

otišao, no i novodošao.I kao što potočić narasta u reku, a ona je nešto

veće, tako je i sa mnogim stvarima u prirodi i životu. I Ljubatovica kao da se potokom spušta sa brda u ravnicu, a kuće kao da su skrivene u gustišu od kiselog drva i bagrema.

Čovek u reci može ploviti njenim tokom, kao što je to s listom ili balvanom na površini vode. Može

34

ploviti nizvodno nešto brže od reke ili uzvodno, a što je dosta teže za čoveka.

Svi ste otišli u svet. Jedan je sišao u Belu Palanku, drugi je otišao u Niš, treći Novi Sad, četvrti u Kanadu. Sve kćeri za Beograd.

Veli se da oni koji odu najdalje budu i najbogatiji. Valjda zato i odlaze tako daleko.

Rekoh:- Učili smo o kružnom toku u prirodi. Kada se

nešto suviše nagomila na jednom mestu, potrebno je ili da se preraspodeli, ili da se preobrazi.

Jer da je drugačije, bilo bi kao kada bi reke samo punile okeane, a voda se ne bi vraćala na nebo. A što bi onda bilo? Da li možemo na sličan način, po sličnom principu, posmatrati i odnos materijalnog i duhovnog?

Reče otac:- Tako nekako je sa svim u ovome svetu. I sa

ljubavlju, i sa bogatstvom, i mnogo čemu (drugome). Morate da sejete i dajete da biste (po nekad) i sačuvali nešto od toga što imate.

Svako posedovanje za čoveka na ovom svetu je privremeno. Tiče se i duhovnog i materijalnog, i u to ne treba sumnjati, jer to je osnovni prirodni postulat.

6. Voda

Otac Nikola reče:

35

- Ognjište moje zgaslo nije. Jedna vatra u mnoge re(za)sula se, i svetli sada (i) u krajeve daleke.

Priroda samu sebe obnavlja, hrani, čisti i zato neće nam biti potreban katanac (niti u selima, niti u gradovima). I mene ništa ne rastužuje. Jer to je kao kada se kap vode sa izvora, preko reka, mora i okeana, putem neba ponovo vraća u brda i planine, i neumorno hrani drveće i pašnjake. A oni (sada) zapušteni nabujaće i dozvaće nove ljude.

Bogatstvo gradova privuklo je seljake i u jednom trenutku dobili smo prazna sela i umorne gradove. (I) kao da smo izgubili i jedno i drugo. I kao da se u grad više ne može, a u sela niko ne želi da se vrati.

A još čudnije je to što je u selima ostao veoma mali broj ostarelih i iznemoglih ljudi, i umesto da se pomažu, jer se takoreći i ne vide, golema je zavist i mržnja među njima.

Međutim, sve vreme, kružeći, voda u prirodi bogatila je takoreći bezljudno selo. Hranila je životinje, travu i šume, a čistoća vazduha i vode tu se podrazumeva. U ispražnjenim selima voda će natapati šume i pašnjake i oni će neometeno rasti i razvijati se. Reče deda Jovan: - Nekada je vodenica bila bučna, od buke reči su se slabo čule. Bez dijaloga pogledi su se ukrštali samo. Ali ta larma meni nije nikada zasmetala.

36

Nekad zlatna žica možda će vodenica u budućnosti miriti bližnje. Voda i zapuštenu imovinu vazda hrani. Nadamo se da će se i nadalje moći dobro živeti i u selu i kao i u gradu, bez stida i sa nadom. Reče Stana: - Već se u selo vraćaju najpre oni čiji je radni vek završen, a, evo, to čine sada polako i mladi. Reče otac: - Sledeći neke darove iz prošlosti- ljudi se penju u planine ili silaze u ravnice. Reče Dimitrije: - Da li smo prenaselili gradove i opustili sela, ili je to samo trenutno i tiče se ljudi samo? Reče otac: - Vidite, kao što od porodice nastaje familija, a koju kasnije čine porodica, tako iz oblaka nastaje mnoštvo kapi. One ni tako nisu više što su bile-oblak, ali jesu u suštini voda. Voda je sama po sebi vrednost. Jer, čak i u neprisustvu čoveka ona snaži i obogaćuje prirodu, i čini je onakvom kakva ona (doista) jeste u svojoj izvornosti. Manje-više svi mi sledimo put vode. Da nije ove potočare u selu, možda ni naša porodica ne bi bila ovde. Svako dete zna da voda, dižući se, postaje lakša i očišćuje se, posebno od teškoga. A da li je tako

37

nekako sa duhom čovečijim? Da li je to vid kakvog pokajanja? Možda je i sada priroda sela očišćena i dovoljno bogata da će iz gradova krenuti među prvima baš najsmeliji, ali i najuspešniji u gradovima. Kao što je to nekada bilo sa selima. Rekoh: - Nisu bogatstva na zemlji uvek i samo na određenim mestima. Da li na taj način i voda stvara kakvu ravnotežu u prirodi, i njen put treba, kao kakvog učitelja, slediti? Ravnoteža, dakle, može kao od kakvog pritiska ili težine osloboditi i spasiti. Pitam se kadkad: možemo li mi dostići makar delić mudrosti i strpljenja vode? Reče Draginja: - Sve velike reke postaju od malih izvora sa planine. Ali, ta voda se ne vraća kada potekne reka i kada je u toku. Tako i veliki gradovi, kao i reke, nastaju od planinskih malih naseobina. I iz gradova se ljudi teško vraćaju, ali ako se pojavi sunce, najpre i ponese im duh i duše u visine, i počne da ih seje na sve strane, oni će se sigurno vratiti i u planinska sela. To je, dakle, i put vode. Pod toplim suncem, i obično kada se smiri, ona olakša, penje se i postaje oblak. Preko neba ona hrani našu zemlju, šume i pašnjake.

38

Rekoh: - Možda je ovo i put naše države, koja se povremeno gubi. A možda je to i put povratka države. Kao i sa vodom što nema puno novotarija, uglavnom se njeni putevi znaju, isto tako je i sa slavom i mudrošću naših predaka. Mi stalno ponavljamo gotovo iste priče i ista pravila. Stalno usađujemo i negujemo mladim izdancima poštenje, ponos, hrabrost, istrajnost i slično. Kao što se sadi i gotovo svakodnevno poliva cveće. I čim malo zastanemo, kao da se stvari menjaju. A to bi trebalo da pretpostavlja stalni rad i aktivnost sa ispravnim ciljevima. I kao što rekoh, nema tu puno onog što se menja. Tako i u selima, ne događa se puno što novoga kao u gradovima, a u tome i ne vidimo baš uvek najviše vrednosti. Ali znamo, gde je vode, tu je i bogatstvo. Tu niču i sela i gradovi. Zato put vode treba slediti. Reče Draginja: - Vodu treba s merom koristiti. Možda padajući i silazeći s brda voda se sve više zagađuje, a uzdižući se postaje lakša i čisti se. Kada kreće iz planine, ona se uvećava i zaprljuje.

39

U planinama su mali potočići i male ljudske naseobine. Velike reke i veliki gradovi su u ravnicama. I kao maleni potočići sa planine što hrane velike reke, jezera i mora, tako smo i mi u svet krenuli silazeći. Reče majka Ruža: - Ali, kao što se ljubav uzvraćuje, tako će i voda putem oblaka i toplih kapi kiše hraniti naše šume i pašnjake. I zato srce moje nije prazno. Reče Dimitrije: - Voda je bez boje mirisa i ukusa. Kada prelazi preko kamena kakvih je u planini i brdima, ona se brže i bolje čisti. Kada prolazi preko meke zemlje, ona se s njom meša i dobija njenu boju. To se isto dešava i sa nogom čoveka koji gazi preko kamena. Tada obuća ostaje čista. Kada gazi meku zemlju-zna se. U više navrata zapitao sam se: Da li je voda sa naših izvora trajno otišla u druge reke, druge države i mora? Jer, čini se, u planini i nema baš puno vode kao ranije. Ali smatrao sam da će se preko neba i toplih kapi kiše vratiti i osvežiti naše šume i pašnjake, a preko snega ukrasiti jele i borove i zablistati vrhove planina. Vidite, gradska tla se bogate kada ih ljudi obrađuju, a šume i pašnjaci često i kada ih ljudi ne obilaze.

40

Ali, i zemlju na planini i zemlju u ravnici koja drži biljna bogatstva, hrani voda. Bogatstvo na zemlji nije baš i nešto što je večno dato, što bi bilo samo u određenom mestu i vremenu, već kao i voda kruži. Kao i u reci, tako i u prirodi voda je u neprekidnom toku. Ona bogati čas jedne, čas druge krajeve, a mi ljudi sledimo darove vode. Ako pažljivo pratite, jedne godine jaka kiša i grad udare na jedno mesto, druge godine na drugo, malo podalje.

7. Odnos selo – grad

Reče deda Jovan: - Meni je otac Vuča govorio: „Na selu se teško živi. U glavi se urezalo: Od seljaka se uvek samo uzimalo, čak i to malo što je imao. Nikad seljaku niko ništa nije davao. Ali tu je i snaga seljakova. On sve sam proizvodi, od hrane, odeće, obuće... te je zato seljak i neuništiv. Država koja ima jako selo i seljaka, to je neuništiva država. Selo je koren i čuvatelj grada, a ne obrnuto.“ Mnogo godina je prošlo i kao da su sela služila samo da se iscrpi iz njih sve što se može. Seljak zna samo za rad, od jutra do večeri. A celokupni seljakov društveni život je uveče ispred zadruge koji sat, naravno, ako seljak nije umoran.

41

Reče otac Nikola: - Čini mi se da je voda veći lek od svih trava. Odgovori Natalija: - Gde je vode, tu je i čistoće i svežine. Reka hrani, navodnjava, ali i plavi. Rekoh ocu: - U rečima našim kao da se veliča samo selo. On odgovori: - Ne, mnogo toga dobroga ima i u gradu, kao što ima i ovde nekih stvari. Sudbina naše porodice, kao što rekoh, i nije nešto posebno novo. I mnogo vekova unazad, priča se, ljudi su silazili sa planine i peli se. Nekada su išli jako daleko, u grupama, sa vođama koji su im zaradu čuvali. I često su ih presretali razbojnici, kockari, lažni prijatelji i svu bi im, sa mukom stečenu zaradu na prevaru uzimali. I razmišljao sam, da li mi, pošto smo odvojeni, gubimo što od sreće, ponosa, ljubavi, familije ili što drugo. Reče Dimitrije: - Sreća je varnica koju čovek ponosi iz doma i ona raspaljuje ljubav u novoj porodici. Izgleda da je po svojoj prirodi čovek bliži selu no gradu, bliži biljkama i životinjama, no betonu i cigli. Pošto je u gradu mnoštvo živih duša, a to i ljudi i životinje smeštaju se u kakve kaveze; ljudi u

42

zgradama i stanovima, a životinje u svojim prostorijama.

Reče Stana: - Deci ni u gradovima nije baš prevelike sreće. Reče otac: - Jes’ da ovde ima malo zemlje, da ste ostali pričali biste iste priče u mnogo oblika, i susretali biste se sa vukovima i drugom divljači. Ali ovde nema ni titula, zvanja, pohvala. Svi moramo iste poslove da radimo, da živimo skromno, a da bi živeli i preživeli. Ovde gotovo da niko nije bogat, ali niti je (stvarno) ni siromah. Ali , kao što su sela okružila grad i ljudi pohrlili tamo – izgleda stvara se lagano i uzvratni talas širećih krugova iz gradova. Reče Đorđe: - Danas u gradu nije više siguran ni onaj ko je stekao i obogatio se. Čak i ljudi koji su na dobrim pozicijama, prinuđeni su, ako žele da ih održe, moraju da upadaju u stalna spletkarenja, nesporazume i slično. Međutim, postoji i drugi put, a to je rad, upornost, istrajnost... A to daje neuporedivo bolje i trajnije rezultate, jer to i jeste najprirodniji put. Rekoh: - I naizgled sela izgubismo, a ni gradove ne dobismo kakve bi želeli.

43

A kada ovo potraje mnogo godina, biće jasna slika šta smo dobili. U selu ima mnogo istih kuća, ali je sve više ispražnjenih, te izgleda da su ove uzalud građene. Ali možda i nije baš tako. Reče Dimitrije: - Ja ne prezirem novac, niti ga se odričem. Bez novca se ne može ni živeti. Sa malo novca teško se živi. Seljak gotovo sve što mu treba za život sam proizvodi. Zato i država koja ima mnogo sela i seljaka koji sve sebi sami proizvode, i hranu i odeću i obuću, ona deluje kao neuništiva, jer od nikoga ne zavisi. To su dobro osetili i zavojevači Srbije. Poučeni time, i pre bilo kakve agresije, očituje se njihova namera da se najpre unište srpska sela. Međutim, i seljaku je potreban novac. Mnogo novca kao i svaka druga prekomernost, izdvaja čoveka od drugih ljudi. A onda, niti on razume druge ljude, niti oni njega. Eto podloge za mnoge nesporazume. Rekoh: - Imam najmanje škole od sve braće, ali u našem razgovoru osećam da nije najvažnije niti naša porodica i familija, niti odnos selo-grad. - A što bi onda (po tebi) bilo?- reče otac. Odgovorih: - Nekakav smenjiv odnos duhovnog i materijalnog, vele.

44

Reče otac:- A rekao sam vam da kada naiđe period da i

bez hleba budete, a svakome se desi, i čoveku na vrata odete, a on vam da džak žita i malo kukolja, zahvalite se. A ako li kome govorite (o tome), recite kako je, a ne više je kukolja, no žita bilo. A ne recite sve kukolja, uvredio me i slično, jer si ti tražio. I reče deda Jovan: - Preselismo sela u gradove. Najpre je bila hrabrost ko krene iz sela, a ko ostane- to je neuspeh. Onda je mnogo ljudi krenulo, i bilo je sramota da se ne uspe. Ko ode, taj mora da uspe, i nema druge, niti povratka. Reče otac Nikola: - Državu. Državu ne čini samo jedna porodica. Ali kao njen deo ni jedna nije (baš) zanemarljiva. Ponos. Evo s majkom ostaresmo, snage nam je sve manje u nogama i rukama, ali ponos u duši ne jenjava. Možda nas to i drži. Ljubav. I to ostaje prema bližnjim, ne gasi se. Familiju. I to sačuvasmo, iako obično bračni drug sa druge strane po malo vuče na svoju rodbinu. Reče majka Ruža: - Deco draga, u rečima vašim primećujem i toga da merite i aršinom gradskih vrednosti. I to je dobro, ali i u selu ima dobrih stvari.

45

Reče sestra Natalija: - Većina naših sela su brdska i planinska. I nekakvu sličnu sudbinu su gotovo sva doživela. I porodice, i familije, i država nam je takva nekakva. Jednostavno odlazak ljudi. Izgleda kao da ovde gasnu ognjišta. Ali, gde je odlaska- tu je i povratka. Dođosmo do vremena kada su gradovi prenaseljeni, a sela ispražnjena, i negde u duši svi osećaju da proces kretanja ljudi mora da krene u drugom smeru. Ali sada izgleda ovako: Iz gradova niko neće, iz sela nema ko(ga). Šta onda? Ili, u grad ne možemo, u selu nismo spremili odstupnicu. Za gde smo, onda?

8. Reč predaka

Reče deda Jovan: - Kao i u selu, i u gradu postoje ljudi koji danju mere jedim aršinom, noću drugim. Pred (drugim) ljudima veličaju reč oca i predaka, i lepote sela ili grada, a u potaji broje novac i naslađuju se tuđim neuspehom. Ali kada u kakvu nevolju zapadnete, pored dovitljivosti može vam pomoći reč predaka.

46

Nije ovo reč samo naše familije i našeg sela. Ona je mnogih (sela i familija) i vekovima se ponavlja. Izučimo pouku. Reče Dimitrije: - Novac često zna da bude nezgodan. I treba oprezno s njim postupati. Čest slučaj je i takav da ga je od ljudi lakše uzimati, no poklanjati. To mi je pokazalo iskustvo iz Poreskog, gde sam radio. Oporezivanje ljudima deluje kao sasvim normalna stvar, pa i ako je to veći izdatak. A kada sam bio s poslom u Ustanovi za socijalnu pomoć ljudima, često se dešavalo da kada materijalno pomogneš jednog čoveka, doćiće ti na vrata mnogi koji se bune. Najlepše je i najteže raditi sa ljudima. Kada su dobri međuljudski odnosi, milina je raditi, ali kada se poremete međuljudski odnosi, svaki kontakt sa čovekom postaje prava mora. Česte greške koje prave siromašni seljaci kada odu u grad su, da kada steknu bogatstvo, utuve u glavu da su moćni i da sve može novcem da se kupi. To se kaže- zagospode se. A vrlo lako mogu u takvom uverenju i raspoloženju da izgube i ono što je vrednije, a to su porodice. Ovde se kaže: „Prešao iz opanaka u cipele.“ Druga greška Srba je što većina, kada odu iz svojih sela, prave i dopravljaju celoga života nekakve ogromne kuće sa velikim brojem odaja koje najčešće ne koriste. To rade i u gradovima u kojima žive, ili

47

kasnije grade ogromne kuće u svom selu, a u kojima i ne borave. Ali trude se da njihova kuća po visini bude viša od kuće komšija, kao simbol moći i prestiža. A u stvari većina porodica najradije boravi u nekakvim malim i dograđenim sobicama gde se ne izuvaju i tu se osećaju najkomotnije. Mi kažemo: „To je ćumez“. Besciljnom gradnjom troši se nepotrebno i vreme i novac, i dobar deo života, a gde jasno dolazi do izražaja nepotrebni inat i ponos. Reče deda Jovan:

- Na slavi su mi prisutni i unuci i praunuci, i dobro je i oni ovo da čuju.

Vodite računa da novac stičete uglavnom svojim radom. Jer, postoje i takvi slučajevi da do novca dolazite na lak način, a u stvari prodajete neke važnije i skuplje stvari, a da i sami ne znate što činite. U takvim slučajevima na kraju prodajete i sami sebe.

A to nisu baš lake situacije.I sve to nije baš tako jednostavno i ne odnosi se

samo na novac, već i na svaku prekomernost.Vrlo često ljude novac i spaja, uglavnom dok ga

je malo. Tu čini se ljubav i trpeljivost dođu do punog izražaja.

Reče otac Nikola:- Bogatstvo kao da utiče da se i reč i obećanja

mnoga zaborave. Potrudili smo se da ovoga bude što manje u porodici.

48

Ali kao što rekosmo, sudbina naše porodice nije i samo naša, već mnogih porodica i familija kao u selu, isto tako i šire. Slična je situacija u najvećem broju sela Srbije.

Tako situacija postaje (dosta) velika i široka, a svaka porodica ili familija (onda) država u malom.

Slika mala postaje (i) sveopšta sudbina.Svaka porodica i familija jesu živa zrna koja čine

živu državu. Te zato ni jedna nije zanemarljiva.Reče deda Jovan:- Mi (sada) govorimo kao da su ljudi naše familije

oduvek živeli ovde, na planini. Ali ne znamo da su možda naši u davnim vremenima došli iz nekih dalekih gradova. A ko bi to znao?

9. Uzajamna poseta

Reče Kosta: - Znana je priča da roditelji sa sela u posetama deci i unucima često donose svojoj sveže i prirodne proizvode, tako da se to uvek na opštu radost uzima i jede. Donose se sir, jaja, meso, turšija, ajvar i mnogo toga. To smo i mi činili. Oni koji su ostali u selu, slušali su lepe priče onih koji su bili u gradovima i kod njih se povremeno javila želja za odlaskom.

49

A deca onih koji su otišli, rasla su u gradu, i sve ih je manje interesovalo selo, životinje, priroda, a sve više grad sa svojim čarima.

Reče majka Ruža: - Svaki od dece zaposlio se i oženio, i stekao dobar imetak. To je bila izvesna potvrda u selu da je to dobra porodica. U grad ode najpre Obren. Ohrabreni, nakon toga, krenuli su mlađe kćeri i nešto mlađi sin. Oni odoše u dalje i veće gradove, poženiše se i poudavaše i stekoše još i veći imetak. Reče Dimitruje: - Deca i unuci rado su posećivali očev dom u selu. I kad je ko mogao, obilazio je roditelje. To je bilo i druženje sa puno ljubavi. Tu su baš i očevi roditelji koji su doživeli duboku starost, deda Jovan i baba Tala. U selu su govorili o dedi: „Taj starac povremeno bi govorio mudre stvari.“ A rekao je i to da će i hrabriji najpre krenuti iz gradova kao što su hrabri najpre išli u gradove.

10. Razgovor o deobi

A kada se reč razvi naširoko, na slavu dođoše i seoski učitelj Petar i seoski kmet Dragan.

50

Kada ih ugostiše i razgovor krenu, tad otac Nikola reče:

- Dobro je što smo svi ovde, lepo smo se okupili. I kao što vidite, majka i ja smo u poodmakloj starosti, zato sam i pozvao vas- sinove i kćeri, jer je došlo i vreme deobe.

Otišli ste u svet, i svi se odomili, opismenili, ali ovim svojim jednostavnim rečima mogu vam reći još po nešto a što bi vam možda bilo od koristi.

Raduje me to što smo svi živi i zdravi. Malo smo se udaljili, ali i to je normalno.

Reče učitelj Petar:- Nekad lepa reč, uvažavanje ličnosti ili

zapitanost, može olakšati i neravnomernu podelu. A moguće je da i za vekove olakša nesporazume u familiji.

Reče kmet Dragan:- Znam iz iskustva da ako roditelji izdignu bilo

koje od dece rečju ili imovinom, mogu mu naneti više štete, no koristi.

Reče učitelj Petar:- Nekad i sitnica poremeti odnose među

mnogobrojnom decom, te i narodima. Vaspitanje čuva ličnost čoveka, porodicu, familiju, pa i državu. To naročito dolazi do izražaja u teškim vremenima, a Srbija kroz to stalno prolazi.

51

Dešava se često da baš kod mnogobrojne dece roditelji u starosti ostanu sami, deca posvađana a imovina zapuštena.

Odnosi su poremećeni (ozbiljno) kada i svaka sitnica počinje da se meri, kada se srdačni i rođački susreti završavaju rečima o imetku.

Reče otac Nikola:- Nemoguće je baš svakom dati jednako u

nasledstvu. Zato budite tolerantni.Svaka seoba (izgleda) otežava deobu.Reče Dragan:Najčešće su u lošoj deobi veći gubitak dobri

rođački odnosi, no vrednost imovine.Otac Nikola reče: - Stvakom dajem po parče imetka, po istosti

približno, ali (is)celine, po cele livade, pašnjake, ili njive, a da se kasnije ne zamerite deco.

Reče Stojan:- Očeva se ne poriče. I svi ćemo biti zadovoljni.Reče učitelj Petar:- Odlaskom ljudi iz sela i imovina (kao da) gubi

vrednost. Gde ljudi nema, i zemlja gubi vrednost.Deda Jovan reče:- Nekada je u našem selu na očevini ostajao ili

najstariji ili najmlađi sin. Čak su ga i ženili ženom starijom od njega da bi se očuvao i uvećao imetak. A ljubav, a ko ti je tada gledao na zaljubljivanje i ljubav.

52

Vidite, u starosti roditelji vole da obiđu svako svoje dete, ali nekako bi da se ne zadržavaju, jer im se čini da imaju svoj ustaljeni red života, a koji bi se u gradu poremetio. A ujedno, ne bi da remete način života mladima.

Reče otac Nikola:- Svako od dece izdvajao je za nas (roditelje)

koliko je mogao, i starost nam je znatno olakšana.Reče kmet Dragan:- Roditelji često govore: „Svi ste mi isti.“ I na taj

način jasno stavljaju deci na znanje o njihovoj jednakosti i ravnopravnosti. Ali, i o tome bi trebalo da vode računa, jer često svojom većom ljubaznošću prema deci koja ne žive na selu sa njima remete dobre odnose u familiji. Isto kao i neravnomerno podeljenim imetkom.

Roditelji bi trebalo bi da vode računa kome šta daju, od reči do imetka, kako dele, raspodeljuju i kad(a) to čine.

Učitelj Petar reče:- U mnogo situacija se pokazalo kao dobro da pre

bacanja kocke treba da postoji dogovor.Kmet Dragan reče:- Staro je pravilo da deca koja žive van mesta

gde je očevina, trebalo bi da imaju prostor da mogu da dođu u očevu kuću, da imaju sobu i prostorije za hranu i higijenu.

53

Reče učitelj Petar:- Postoje i takve situacije da se ljudi u porodici

podele, a familija, komšije, pa i selo dele ih na svoj način. I po običaju, nikako ne uspevaju da ih podele. Mogu se tada čuti mnogobrojne priče ako se radi o većoj imovini.

Možda je najbolje za života roditelja ne deliti imovinu, ali je dobro ustanoviti i usvojiti pravila podele.

Pravilo: Jednom čoveku jedna kuća dosta, jednoj porodici isto, možda bi moglo i da pomogne u pravilnom razvitku porodice, kao osnovne jedinice društva, ali i države u celini.

Međutim nekad narod i ovako veli: “Ne ulaži u tuđe i zajedničko.” A to posebno važi kada nema dogovora. Na ovakvu misao naseli su mnogi rođaci računajući: “To je naše.” Često je ishod takvih situacija: Brat za brata, a ...

Učitelj Petar reče:- Seljak se gotovo uvek borio za slobodu i

stvaranje države, ali mu država nije uvek pružila uslove da sačuva i iskaže druge vrednosti, sem ratničkih.

Deda Jovan reče:Seljak živi u bedi i siromaštvu, blatu i prašini,

trošnim kućama od drveta i blata, koje su do pre pola veka osvetljavane žiškom ili petrolejom.

54

Spavao je na zamljanom podu. Radio je sa zapregom goveda, sa srpom i motikom nagnut nad zemljom i po suncu i po kiši. Dakle, uvek u položaju klanjanja zemlji.

Celokupni društveni život seljaka je, kažu, predveče dva sata ispred zadruge. Ostalo je rad.

Reče baba Tala:- Šta je seljak? Mučenik! Od njega su svi otimali

i uzimali. Njemu niko ništa nije davao.

11. Karika ili kako se (po)deliti

Reče kmet Dragan:- Ako među rodbinom reči nema, drugi će

raspravljati, najčešće sud, a onda će rodbina izgubiti ono najvažnije, a to je rodbinska veza. A sudski proces uzeće i vremena i novca čoveku. Osetiće to i država.

Ali ako u familiji podele ljudi imovinu na vreme i kako valja, onda će to biti dobra zemlja i karika i za porodicu i za familiju, ali i za državu.

Kao najstariji sin rekoh:- Evo, ja ću predložiti kako da se podelimo.Dok su roditelji živi, ne treba nikome ništa

prepisivati. Ali mogu se utvrditi kriterijumi podele u dogovoru roditelja i dece.

Za dobru deobu najbolje je ako se to utvrdi tradicijom, jer tada se iskristališu mnoga pravila,

55

nema čekanja, nema svađe, a kasnije se interveniše samo u detaljima.

Reče kmet Dragan:- Ali, kada roditelji ostare i bliži im se čas, može

se o tome porazgovarati i preliminarno se dogovoriti. Reč dece i roditelja usmena trebalo bi da je važnija od pisane reči. Izgleda pomalo paradoksalno, ali tako bi trebalo da bude. Jer u tome je temelj morala i ljudskosti. A naročito reč među rodbinom treba da je važnija od zapisane reči.

Šta to znači? Znači: roditelji, prvenstveno otac, reći će: Moje mišljenje je takvo i takvo; i evo kakva bi mogla da bude deoba…

Reče otac Nikola:- Gledaću najpre da sva moja deca ne ostanu bez

krova nad glavom, jer se ljudi u životu različito snalaze, i ko će kako proći, uglavnom zavisi od samog čoveka, ali ni to ne mora da bude pravilo. Dakle, zbrinuti najpre najugroženiju decu.

Onda, ako su svi ili većina zbrinuti i dobro situirani, onda bi im imovinu trebalo podeliti na jednake delove, jer sva deca su ista. Međutim, i laiku je poznato da jednakih delova u podeli nema, ili ih je vrlo teško napraviti.

Rekoh:- Kada se deli imanje, kuća, sobe, nikada se ne

može u potpunosti jednako podeliti. Te možda su i

56

najčešće svađe što nisu jednaki delovi, a ne kolika je veličina tih delova. Te onda svi dignu ruke od imanja.

Čest je i slučaj da od podele imanja retko ko ima i koristi. Jer kod nas deca najčešće idu u gradove, te i to što dobiju od imanja predstavlja im teret, jer treba da ga održavaju, plaćaju mu porez i drugo.

Reče učitelj Petar:- Ali pošto su po tradiciji muška deca ta koja

treba da grade kuću, čuvaju ognjište i imanje, njima bi trebalo više da pripadne. U prošlosti, u kući je ostajao najstariji sin, po negde je to najmlađi sin, ili dogovorom se postigne da to bude jedan od sinova, negde možda kćer. I oni su u principu dužni da čuvaju roditelje- ako su takve prilike.

U takvim slučajevima – ako su ostala deca zbrinuta, onda ko čuva roditelje može mu se dati više imovine, a zavisi kakva je i kolika je, ili sve njemu prepisati. Naravno, i za to treba da postoji dogovor.

Reče kmet Dragan:- Ipak, treba omogućiti i ostaloj deci da imaju za

života pristup u kuću svojih roditelja. Po mogućstvu, svako dete da ima bar po jednu svoju sobu i deo placa, deo zemlje i sl.

Neki se dele tako što bacaju kocku- pa kome šta padne. To je pogrešno. Bolje je dogovarati se. Obično se baca kocka kada su ili svi dobro situirani, te im nije

57

ugrožena egzistencija i nije važno šta dobiju, ili kada dođe do situacije kada ne mogu da se dogovore nikako drugačije i bacanje kocke je razrešenje.

Pogrešno je i kada za vreme života roditelji podele deci imanje, tobož da se kasnije deca ne posvađaju. Međutim, najčešće u takvim situacijama deca se odmah i posvađaju i međusobno i sa roditeljima. I roditelje ostave na cedilu, same, u starosti.

Ovo se vrlo često dešava kod porodica gde ima mnogo dece. Kao da se sva deca odriču odgovornosti za roditelje. I to je možda najnezgodnija situacija- naime, svi su gubitnici.

Reče brat Đorđe:- Kada se deli- bolje je deliti celine nego da se

ostavljaju zajednički delovi, zajednička kuća, zajednička soba, zajednička njiva, pašnjak ili zajednički plac.

Reče kmet Dragan:- Treba videti koje dete od čega može imati

koristi, kao i to šta dobija da se stara o tome: čisti i održava, bez obzira da li se radi o kući, placu, vinogradu i td.

Treba deliti na približno jednake delove. Obično se vodi računa da muška deca dobiju više.

Reče učitelj Petar:- Roditelji često greše kada zanemaruju decu koje

su pored njih, i bez obzira na njihov trud i

58

svakodnevna materijalna, fizička i duhovna ulaganja. Više uvažavaju decu koja ne žive sa njima ili žive u drugim gradovima. Često to ide uz objašnjenje: - Pa ti si tu- naš si, a oni da se ne uvrede. Tako je kesa bombona od rođaka -gosta veća, nego celogodišnji rad i trud deteta koje živi sa roditeljima.

Sestra Draginja reče:- Mnogo lakše se deli kada svi prihvate pravila

podele. Jedna od najvažijih tekovina podele trebalo bi da

bude materijalna dobit svih, i nastavljanje i negovanje rodbinskih odnosa. To se zove duhovna dobit- a ona je najvažnija. Nju gotovo niko ne pominje, ili se to samo podrazumeva. Evo zašto- na kraju nekako svi se snađu, i bogati i siromašni, i steknu svoj krov nad glavom, a zamerke oko podele ostaju do kraja života, bez obzira na bogatstvo dece.

To je nepovoljna deoba a koja se može odraziti i na nepovoljne deobe u državi kasnije.

Pre materijalne podele treba, dakle, da bude duhovno sjedinjenje, ne i duhovna podela. A to duhovno jedinstvo treba da bude još čvršće nakon podele.

Ali u našem narodu to se vrlo teško postiže. Česti su slučajevi da zamerke ostaju, a imovina ne podeli, ili se zapusti, ili se ne koristi. Dakle, umesto

59

dvostruke koristi, bude dvostruka, pa i višestruka šteta.

Reče kmet Dragan:- Tako se gubi i tradicija. A jedan od razloga

takvih nesporazuma je što deca iz manjih mesta najčešće idu da žive u gradovima. Tako su nam i sela opustela.

Reče učitelj Petar:- Veoma je nezgodna situacija kada se raspodela

prerano izvrši, a onda se napravi opšta svađa, i posle odlaska roditelja niko ni sa kim ne govori, i niko imanju ne prilazi.

Za razumne ljude dovoljna je i reč usmena. I ona treba da je, rekosmo, i jača od pismene. To su onda pravi ljudi i pravi dogovori. Međutim, vetrovi života nekad brišu i pismene, a pogotovu usmene reči.

Kada treba imanje da se deli, obično je to pred kraj života roditelja, ali često i ne stignu usmeno da kažu, a sudbina ih pretekne.

Ima i ovakvih slučajeva: supružnik ili žena koja je sa suprotne strane ima bezobziran nastup prema podeli imovine u kojoj učestvuje njen partner. I često tu leže i uzroci nesporazuma i svađa u podeli.

Utvrđenim pravilima podele moguće je izbeći mnoge nesporazume i imovina se sa lakoćom može podeliti.

60

Ako se zakasni sa podelom imovine godinama ili decenijama, to onda često čine rođaci koji se i ne poznaju; a onda to ili ide brzo, ili dosta zategnuto jer nema među deliocima rođačkog osećanja.

Ali, imati svog rođaka sa kojim i posle podele dobro živiš- veliko je bogatstvo. I na ovome u našem narodu treba dosta da se poradi.

Obično za života svako se snađe za krov nad glavom. Vrlo malo bude pravih beskućnika. Čak i najsiromašniji steknu kakvu- takvu kuću, te je i to jedan od razloga zašto treba čuvati dobre rodbinske odnose.

Deda Jovan reče:- U podeli treba najpre slušati reč i želje roditelja,

zatim nastarije dece i td. Jer, kada oni pozovu na dogovor- to se obično ne odbija, bez obzira na rezultate pregovora. Isto tako najmlađa i deca koja su daleko od roditelja, ne treba da započinju deobu bez dogovora sa roditeljima i ostalom decom. A ovo je čest slučaj kod našeg naroda. Posebno oni koji žive u gradu obično sebe smatraju pismenijim i bližim zakonima- te neke stvari rade na svoju ruku.

Brat Kosta reče:- U narodu postoji mišljenje da su ženska deca

privrženija roditeljima i emotivno vezanija za njih, ali su najčešće u takvoj situaciji da ne mogu biti pored njih.

Učitelj Petar reče:

61

- Ali ako u občajima narod usvoji i moralna pravila deobe- to će biti od višestruke koristi ne samo za mnoge porodice, nego i za tradiciju, mnoga pokoljenja ali i čitav narod, pa i državu.

Dobro je da se urade i usvoje moralna pravila porodice, i u porodici, i u familiji, i u državi. A onda da se i pravno učvrste.

Možda je najbolje je da jedinstvena pravila budu na nivou države, a to znači pretopljena u pisanu reč ili zakon, jer to će smanjiti mnoge nesporazume, pa i svađe, sudske sporove, kako u samim porodicama isto tako i u državi. Jer, svaka svađa i svaki sudski spor slabi, kako pojedince koji su u nesporazumu, isto tako i samu državu.

Uštediće se i novac, i energija, a što je najvažnije ljudi će biti zadovoljni, osećaće se kao dobitnici, sačuvaće dobre ljudske i familijarne odnose, a to će jačati i državu.

A nasledstvo će biti novi kamen temeljac za novu gradnju porodice, familije pa i države.

Suština je, dakle, tako deliti, a ostati zajedno, ne deliti se.

Nasmeši se učitelj Petar i reče:- Šta mislite, može li se ovako nekako deliti? I

može i ne može.

12. Priča o seoskom učitelju

62

A kada se i razgovor o deobi približi kraju, deda Jovan započe novu temu: - Ispričaću vam priču o seoskom učitelju. I kao što je reč predaka uvek reč (predaka), tako je i sa učiteljem. On je to uvek. Seoski učitelj je uvek seoski učitelj, i neće to nikad gubiti na značaju. Postoje mišljenja da će nova vremena obezvrediti ili čak ukloniti seoskog učitelja, ali to se neće desiti. Postoji ovakva priča: Kad kakav novi učitelj dođe u selo prvog dana, na ulazu u selo primeti da je selo prazno. Kada izlazi iz sela, vidi da gotovo u svakom dvorištu bude po koji čovek, i kao nešto radi. A ustvari, to je prvo poznanstvo i predstavljanje meštana učitelju. Onda prećutno sledi odgovor učitelja. I ako učitelj bez reči ode; i to se ponovi više puta bez razgovora sa seljanima, bez obzira na znanje i sposobnosti učitelja, za selo to neće biti dobar učitelj i gledaće da (ga) se otarase. I kada takvom učitelju bude bila najpotrebnija pomoć seljana, tražiće seljane, ali neće ih naći. Dakle, onaj ko se druži i ne izbegava selo i seljane, biće dobar učitelj, pomagaće mu se. A i za neke propuste seljani će progledati kroz prste. Kada ču priču, učitelj Petar reče: - Mali dogovor ne menja stvari.

63

NEGOVAN JOCIĆ

ŠEREMETKA PRIPOVESTI

64

2012.

P R I P O V E S T I:

1. ZRNO……….…….………....………..…..……..1

2. MALO JEZERO………….….…….……………6

3. LJUBAV RIBA….……………………...……..11

65

4. TRI PASTIRA…….………..…………….……13.

5. ŠEREMETKA….……….……………..……….17

Izdava~Negovan Joci}

RecenzentMarija Simić

Lektor i korektorMarija Simić

Kompjuterska obradaPisac

Izgled korica

66

Pisac

Tira` - 50 primeraka

CIP – Katalogizacija u publikacijiNarodna biblioteka Srbije, Beograd

821.163.41- 32

JOCI], Negovan, 1956- Šeremetka : pripovesti / Negovan Joci}. - Bela Palanka : N. Joci}, 2012 (Bela Palanka : N. Joci}). - 63 str. ; 30 cm Tira` 50 - Objavljene knjige: str (65-66).

ISBN 978-86-902009-9-3COBISS. SR- ID 192107276

OBJAVLJENE KNJIGE: 1. KORONA 1996. godine, 114 strana, Slikarstvo, metafizika, format A-5, tira` 502. JSN 1997. godine, 43 strane, Poezija i o poeziji, format A-5, tira` 1003. POJESIJA

67

1997. godine, 101 strana, Pri~e, pesme, o poeziji, format A-5, tira` 504. KALENDRO 1998. godine, 194 strane, Arhitektura, urbanizam, istorija, format A-5, tira` 1505. KALINA 2005. godine, 28 strana, Pri~e i pesme, format A-5, tira` 506. SANSARA 2006. godine, 133 strane, Istorija, etika i moral, format A-5, tira` 50 7. SENICA2006. godine, 33 strane, Pesme i pri~e, format A-5, tira` 508. GANDAL2007. god., 133 strane, Istorija, pesma, ljubavna pri~a, format A-5, 50 primeraka9. RAMBA2007. god., 43 strane, bajka o cve}u, pesma, ljubavna pri~a, format A-5, 50 primeraka

10. PEDAGO[KA ISTRA@IVANJA I ^LANCI2008.god. 219 strana, Zbir radova iz oblasti pedagogije i psihologije od kojih su ve}ina objavljeni u raznim listovima i ~asopisima, A-4, 50 primeraka

68

11. KIKAPA2008.god., 19 strana, Pesme i pri~e, format A-5, tiraž 50 primeraka12. TILIA2010. god., 112 strana, O darovitim ljudima, format A- 5, 50 primeraka13. MURICA2010. god., 81 strana, O arhitekturi, format A- 4, tiraž 50 primeraka14. SIRDA I GITARA2011. god., 49 strana, O muzičkim instrumentima, format A- 4, tiraž 50 primeraka

KNJIGA U PRIPREMI:1. Ontologija- filosofija2. Muzičke pesme

Neke objavljene knjige mo`ete preuzeti sa sajta:- Negovan Jocic- Knjige i sajta - Scribd Negovan Jocic Nes

69