Prof.dr Ilija Rosić,Doc.dr Petar Veselinović,Nikola Makojević, asistent

Osnovno određenje i definisanje privrednog sistema

U najopštijem smislu, sistem predstavlja skup elemenata čiji međusobni odnosi počivaju na određenim zakonima i principima

Pripadnici teorije sistema svaku pojavu objašnjavaju sa pozicije odnosa celine i njenih delova, odnosno svaka pojava se ponaša kao sistem u odnosu na svoje sastavne delove koji su njeni podsistemi

Sve sisteme možemo podeliti na: prirodne,tehničke i organizacione sisteme

Jedan od najbitniji organizacionih sistema jeste i privreda V. Rakić definiše privredni sistem kao sistem odnosa koji

određuju položaj i funkcije različitih subjekata u privrednom životu

Agebegjan definiše sistem koji se sastavljen od više podsistema koji su povezani tehno-ekonomskim i socijalno-ekonomskim vezama

Lange smatra da smatra da opšta definicija privrednog sistema obuhvata temeljne elemente ekonomskog procesa u okviru određenog načina proizvodnje i odnosa među tim elementima koji su karakteristični za oblike, institucije i način organizacije, te funkcionisanje jedne privrede

R. Stojanović definiše privredu kao veliki ekonomski sistem koji je sastavljen od tri krupna podsistema i to: sistema privrednih oblasti, sistema privrednih regiona i sistema funkcionisanja privrede

Širi pristup po kome se privredni sistem definiše kao celovit kompleks produkcionih odnosa, tj. odnosa koji se uspostavljaju među ljudima povodom ostvarivanja proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje u određenoj zemlji i određenom vremenu

Drugi, uži pristup po kome privredni sistem predstavlja određenu organizacionu strukturu privrede i institucionalnu nadogradnju, odnoso skup konkretnih funkcionalizovanih institucija, mera i instrumenata i režim odgovarajućih odnosa kojima se utiče na odvijanje društvene reprodukcije i ostvarivanje prethodno prihvaćenih ciljeva

Prema Holesovskom postoje četiri glaven komponente privrednog sistema: a) resursi – sredstva za proizvodnju, ljudski faktor, tehničko-tehnološko znanje i prirodna bogatstva, b) učesnici-ljudi u različitim situacijama i ulogama i sa različitim ciljevima i preferencijama: kao proizvođačke i potrošačke jedinice, kao firme i domaćinstva i kao država u svojstvu proizvođača i potrošača, c) procesori – to su pojedini aspekti i rezultati aktivnosti ekonomskih učesnika, d) institucije – to su relativno stabilni tipovi veza i odnosa koji povezuju ekonomske učesnike i njihove aktivnosti

Prema E.Neubergeru i W. Duffiju privredni sistem je sastavljen od četiri, međusobno, povezane komponente: sistem donošenja odluka, informacioni sistem, sistem motivacija i koordinacioni mehanizam

Komplentna definicija privrednog sistema je da pod privrednim sistemom podrazumevamo skup institucionalnih rešenja, mera, instrumenata i mehanizama kojima se regulišu međusobni odnosi privrednih subjekata u procesu proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje

Odnos političkog i privrednog sistema

Privredni sistem jedne zemlj ne funkcioniše nezavisno od drugih podsistema društvenog sistema, ne funkcioniše kao zatvoren sistem, već uvek je njegovo funkcionisanje zavisno od društveno-političkog sistema, posebno političkog sistema koji ga okružuje

Privredni sistem predstavlja ekonomsku organizovanost i delatnost usmernu na ostvarivanje onih društvenih vrednosti i ciljeva koji su sadržani u političkom sistemu

Ako društvenis sistem posmatramo u najširem smislu reči onda možemo reći da su politički sistem i privredni sistem podsistemi, delovi društvenog sistema

Predmet proučavanja političkih nauka jeste politički sistem

Politički sistem je skup međusobno povezanih elemenata u političkoj strukturi društva, koji s jedne strane izražavaju klasne sukobe i protivrečnosti a s druge, služe njihovom razrešavanju, posredstvom države i aparata javne vlasti ili na neki drugi način

Politički sistem obuhvata i probleme vlasti, jednakosti, demokratije i slobode, jedinstva države

Sama ta činjenica da politički sistem obuhvata ne samo ekonomsku sferu ukazuje da je on zapravo širi okvir od privrednog sistema

Tipologija privrednih sistema

Privredni sistemi se mogu grupisati prema četiri kriterijuma:

1. Prema karakteru vlasništva,

2. Prema sistemu dnošenja odluka

3. Prema motivacionom sistemu

4. Prema načinu alokacije proizvodnih resursa i ekonomskih aktivnosti, tj. prema načinu organizacije i povezanosti ekonomskih učesnika u procesu reprodukcije.

Na osnovu, prethodna četiri kriterijuma izvršena je tipologija privrednih sistema na:

1. Kapitalistički privredni sistem koje karakteriše privatna svojina nad faktorima proizvodnje

2. Socijalistički centralno planski sistem koji se zasniva na državnoj svojini i odluke se donose planski

3. Socijalistički samoupravni sistem koji karakteriše državna svojina a donošenje odluka je decentarlizovano

Plan i tržište

Ekonomski odnosi se ne mogu regulisati planiranjem, ali ni isključivim delovanjem tržišta jer bi na taj način svaki od ovih sistema ispoljio jednostranost, što bi dovelo do atomizacije privrede, pri čemu bi svaki udeou sistemu imao neku svoju tržišnu logiku i strategiju

Komplementarnost plana i tržišta moramo posmatrati dinamički jer nju stalno narušava neprekidni privredni razvoj kao i razni neočekivani poremećaji koji ne moraju biti samo ekonomskog karaktera već potiču i iz drugih oblasti društvenog života

Pozitivna dejstva tržišta su u privredi:

1. Svođenje individualnih vrednoisti na društveno priznate

2. Povezivanje privrednih grana i grupacija, uz dobijanje informacija od potrošača

3. Objektivan ekonomski kriterijum za donošenje decentralizovanih odluka

4. Obezbeđivanje odgovarajućih informacija za alokaciju proizvodnih činailaca

Kod tržišta treba imati na umu još dve stvari: a) tržište deluje ex post i b) tržište daje kratkoročne informacije

Nedostci tržišta jesu:1. Ne daje informacije potrebne za strateške i dugoročne

odluke,2. Ograničenost u domenu regionalne politike,3. Ograničenost u rešavanju problemu nezaposlenosti i4. Izbor globalne strukture investivija i ciljevi dugoočnog

ekonomskog razvoja ne mogu biti decentalizovani Planiranje se obezbežuje i svesno usmeravanje

strukturnih promena u privredi, koje su međusobno toliko uslovljeno i povezano i toliko značajne da određuju osnovu fizionomiju društva

Pojam monetarno-kreditnog sistema

Monetarno kreditni sistem je skup mera, odnosno institucionalnih rešenja kojima se obezbeđuje opticaj novca i kredita u funkciji obezbeđenja optimalnog razvoja i razvojne politike

Kao integralni deo privrednog sistema monetarno-kreditni sistem vrši uticaj na proces proširene reprodukcije, bilo preko politike obaveznih rezervi, odgovarajućim operacijama na otvorenom tržištu, izbormom prioriteta i selektivnom politikom

Učesnici u finansijskom sistemu mogu se grupisati u šest kategorija: domaćinstva, nefinansijske firme(preduzeća), finansijski posrednici(banke), država, centralna banka i strani učesnici

Centralna banka kao monetarna institucija ima nekoliko uloga uključujući što je bank banaka, kontrolor polsovanja banaka i kreator ekonomske politike

Uloga i značaj deviznog tržišta i deviznog kursa

Deo privrednog sistema kojima se regulišu finansijski tokovi jedne zemlje sa drugim zemljama sa kojima se ostvaruju odgovarajuće ekonomske veze naziva se deviznim sistemom

Pod deviznim kursom podrazumevamo cenju inostrane valute izraženu u novčanim jedinicama sopstvene valute

Devizni kurs može biti fiksni i fluktuirajući Fiksni određuje država i zasniva se na valutnom paritetu Fluktuirajući ili plivajući, podrazumeva devizni kurs koji

se formira na deviznom tržištu, i to na bazi odnosa ponude i tražnje

Najveći zagovornik fluktuirajućih deviznih kurseva jeste američki nobelovac M.Fridman

Kurs ravnoteže je devizni kurs pri kojem su ponuda i tražnja deviza izjednačene i koji ‘’čisti’’ devizno tržište, ne ostavljajući niti višak ponude niti višak tražnje za devizama

Devizno ili međunarodno tržište je deo ukupnog finansijskog tržišta na kojem se prema utvrđenim uslovima i pravilima trguje stranim valutama,tj.razmenjuju devize

Platni bilans i odnosi sa inostranstvom

Ekonomski odnosi sa inostranstvom obuhvataju razmenu roba i usluga koju jedna zemlja obavlja sa drugim zemljama, kao i finansijske transakcije koje se tim povodom ostvarjuju

Platni bilans ili bilans plaćanja predstavlja sistematski pregled svih transakcija koje rezidenti jedne zemlje obave sa rezidentima svih drugih zemalja u toku jednog vremenskoh perioda iz koji proističu plaćanja i primanja bez obzira da li su dospela ili ne

Pod rezidentima se podrazumevaju pravna lica koja imaju svoje sedište, odnoso fizička lica koja imaju svoje prebivalište u određenoj zemlji i čije poslovanje predstavlja sastavni deo privredne delatnosti te zemlje

PB = Pr – D

PB – platni bilans zemlje

Pr – ukupna primanja iz inostranstva

D – ukupne obaveze prema inostranstvu

U tekuće transakcije spadaju stavke koje se evidentiraju u tekućem bilansu i to: vidljivi izvoz i uvoz, nevidljivi izvoz i uvoz i dohodak od inostranih investivcija

Bilans izvoza i uvoza robe poznat je pod nazivom trgovinski bilans i obično predstavlja navažniji deo tekućeg odnosno platnog bilansa.

Kapitalni bilans pokazuje kako je pokriven deficit platnog bilansa, odnosno kako je upotrebljen suficit

Sistem javnih nabavki

Kao naučna disciplina, javne finansije izučavaju finansijsku delatnost države i drzgih javnopravnih tela i organa kojima su na osnovu Ustava, zakona i drugih propisa poverene određene funkcije prikupljanja i trošenja materijalnih sredstava radi ostvarivanja opštekorisnih ciljeva

Osnovna područja izučavanja javnih finansija su javni rashodi i javni prihodi u jednoj privredi, ali i izučavanje budžeta i drugih institucija za finansiranje javnih rashoda

Prihodi države, odnosno javni prihodi imaju nekoliko karakteristika i to:

1. Naplaćujju se u novcu,

2. Ubiraju se redovno,

3. Trošenje ne dovodi u pianje imovinu i

4. Služe podmirenju potreba koji imaju opšti karakter U savremenim uslovima i sistemima, javni rashodi se

pojavljuju u različitim oblicima i pod raznim nazivima: porezi, takse, doprinosi,naknade, para-fskalni prihodi i sl.

Najčešće se u teoriji javnih finansije pojavljuju sledeće vrste dvostrukih klasifikacija javnih prihoda:

1. Orginalni i derivatni2. Javnopravni i privatnopravni3. Namenski i nenamenski4. Poreski i neporeski5. Stanovništva i od pravnih lica6. Prihodi širih DPZ i prihodi užih DPZ7. Povratni i nepovratni8. Prihodi u novcu i prihodi u naturi9. Redovni i neredovni

Savremene javene finansije kao predmet svog interesovanja imaju kako javne prihode, tako i javne rashode

Za većinu javnih rashoda bitno je da podrazumevaju:

1. Služe za pokriće javnih potreba,

2. Izraženi su u novcu Dok se rashodi privatnih lica vrše radi zadovoljenja

ličnih potreba, odnosno potreba pojedinaca javni rashodi predstavljaju trošenje radi zadovoljavanja opštih potreba

Druga karakteristika jeste da se javni rashodi izražavaju u novcu

Sistem društvenih potreba

Pod zadovoljavanjem opštih potreba podrazumevamo one oblike potrošnje koji se moraju organizovati zajednički, kao što su potrebe: administracije, odbrane, sudstva, obrazovanja, zdravstvene zaštite....

Lična i opšta potrošnja imaju mnogo dodirnih i zajedničkih tačaka, pošto predstavljaju najvažnije komponente opšteg sistema društvenih potreba

Sve javne potrebe odnosno funkcije i delatnosti države možemo svrstati u:

1. Potrebe vezane za funkcionisanje političkog i ekonomskog sistema

2. Potrebe vezane za bezbednost zemlje3. Potrebe vezane za slobodu i prava građana4. Potrebe vezane za socijalna prava građana5. Potrebe vezane za obrazovanje, nauku, kulturu, fizičku

kulturu itd.,6. Potrebe vezane za ekonomsku politiku i privredni

razvoj 7. Potrebe vezane za nepredviđene situacije koje mogu

uticati na funkcionisanje države

Osnovni koncept ekonomske politike

Ekonomsku politiku možemo da definišemo kao aktivnost države kojom ona u skladu sa zadatim cilejvima utiče na ekonomsu aktivnost, odnosno na ponašanje ekonomskih učesnika u željenom pravcu

Ekonomska politika kao najvažniji instrument svesnog upravljačkog podsistema u zemljama razvijenog tržišta pored alokativne ima i distributivnu i uravnoteženu funkciju

Zavisno od aspekta posmatranja strukture privrednog sistema ekonomska politika može biti opšta i parcijalna

Bojni teoretičari dele ekonomsku politiku na: sistemsku i procesnu

Sistemska politika sadrži pravila ponašanja kojih se moraju pridržavati svi ekonosmki učesmici kao i nosioci ekonomske politike

Procesna politika znači neposredno uticanje putem merljivih veličina kojima država pojedinačne odluke ekonomskih učesnika u željenom pravcu

Nosioci, ciljevi i instrumenti ekonomske politike

Nosioci ekonomske politike, tj.subjekti koji na bilo koji način učestvuju u kreiranju, definisanju i sprovođenju mera i instrumenata ekonomske politike su brojni i raznovrsni

Grupe nosilaca ekonomske politike su:

1. Kreatori ekonomske politike, stručan tim koji sastavlja ekonomsku politiku,

2. Institucionalni organi, vlada, skupština

3. Izvršni organi u vidu ministarstava

4. Privredni subjekti

Dugoročni ciljevi ekonomske politike su:

1. Ekspanzija proizvodnje,

2. Povećanje produktivnosti,

3. Poboljšanje u alokaciji resursa,

4. Poboljšanja u raspodeli nacionalnog dohotka,

5. Zadovoljenje zajedničkih potreba,

6. Efikasnije uključivanje u međunarodnu privredu i

7. Povećanje konkurentnosti privrede

Kratkoročni ciljevi su:

1. Puna zaposlenost,

2. Stabilnost ciljeva i

3. Poboljšanja u platnom bilansu Instrumenti su sredstva pomoću kojih nosioci

ekonomske politike ostvaruju postvljanje ciljeve. Putem instrumenata, država deluje na ponašanje pojedininih aktera privređivanja. Instrumenti moraju biti od strane države dobro osmišljeni, a njihova upotreba podrazumeva izuzetnu koordiniranost akcija

U literaturi veliki broj razlišitih načina razvrsatavanja instrumenata ekonomske politike. Pod jednom broju autora sve instrumente ekonomske politike moguće je razvrstati u sledećih pet grupa:

1. Instrumente javnih finansija,

2. Instrumente novca i kredita,

3. Instrumente deviznog kursa,

4. Instrumente direktne kontrole i

5. Instrumente promene institucionalnih aranžmana

Britanski teoretičai dele sv instrumente ekonomske politike na:

1. Instrumente fiskalne politike,

2. Instrumente monetarne politike,

3. Instrumente kontrole cene i dohotka,

4. Instrumente deviznog kursa i

5. Instrumente politike zapošljavanja u javnom sektoru

Efikasnost ekonosmke politike

Uspeh ekonomske politike i njena efikasnost zavise od:

1. Realnost postavljenih ciljeva,

2. Usklađenost ciljeva i instrumenata,

3. Koordiniranost samih instrumenata,

4. Selekcije instrumenata i

5. Pravovremenost upotrebe instrumenata

Monetarna politika

Monetarnom politikom i njenim instrumentima( eskontna stopa, obavezne rezerve, kupovina i prodaja vrednosnoh papira) može značajno uticati na tokove novčanog i robnog prometa društvene reprodukcije, na nivo novčane masse, kredita i drugo

Ekspanzivna monetarna politika povećava količinu novca u opticaju, novčanu tražnju, podstiče rast nezaposlenosti i društvenog proizvoda

Restrktivna smanjuje količinu novca u opticaju i destimuliše privrednu aktivnost ekonomskih aktera

Fiskalna politika

Fiskalna politika može na dva načina da stmulativno na dva načina:

1. Direktno formiranje sredstava za investicije

2. Korišćenje instrumenata i fiskalnih mera koje su usmerene ka podizanju štednje i investicionoj aktivnosti

Višim ili nižim stopama poreza i doprinosa, u okviru fiskalne politike, moguće je destimulisati ili stimulisati proizvodnju, promet i potrošnju

Ostali segmenti ekonomske politike

Budžetska politika, priklupljanjem i raspodelom budžetskih sredtava moguće je uticati na ukupan odnos ponude i tražnje

Spoljnotrgovinska politika, gde se različitim merama može uticati na uvozno-izvozne aktivnosti

Politika cena putem:1. Posrednih mera kojima se na ograničava tržišni

mehanizam formiranja cena, već se na cene utiče regulisanjem uslova privređivanja

2. Neposredne mere, koje podrazumevaju primenu administrtivnih metoda

3. Kombinacija prethodne dve metode

Politika robnih rezervi, kojom se utiče na ponudu i tražnju, i nivo cena konkretnih proizvoda

Planiranje,je značajno područje makroekonkmske politike, gde se pružaju predviđanja o budućim kretanjima i razvojnim trendovima

Politika regionalnog razvoja,skup mera usmerenih ka usklađivanju teritorijalnog razvoja

Politika socijalne sigurnosti, skup mera da se osigura minimum socijalne sigurnost svih građana

Bazna teorija ekonmske politike

Baznu teoriju ekonomske politike prvi je proanalizirao početkom 50-tih godina Jan Tinberger

Njegova teorija ističe koncepciju ekonomske politike i po svom karakteru je normativna i sastoji se iz nekliko etapa:

1. Državni organi biraju ciljeve ekonomske politike,

2. Državni organi ocenjuju raspoložive instrumente i

3. Postojanje određenog modela koji će da poveže određene pokazatelje i instrumente njihovih dotignuća

Teorija racionalnih očekivanja

Teorija racioalnih očekivanja formulisana je 70-tih godina XX veka i predstavljala je alternativu kenzijanskom modelu

Osnovna ideja racionalnih očekivanja je da ekonomski subjekti nisu samo posmatrači nego i aktivni učesnici

Racionalna očekivanja su očekivanja koja ljudi formiraju o makroekonomskim varijablama kao što su stopa inflacije i stopa nezaposlenosti na osnovu svog poznavanja tekuće i buduće monetarne i fiskalne politike,planova poslovne i lične potrošnje i toga kako privreda funkcioniše

Pristalice ove teorije smatraju da ne postoji dugoročan trade-off između inflacije i zaposlenosti

Pristalice ove teorije se suprostavljaju aktivizmu iz dva razloga:

1. Aktivistička politika može imati samo kratkotrajne efekte na proizvodnju i zaposlenost

2. Trede-off između zaposlenosti i inflacije je samo privremen

Teorija ekonomije ponude

Glavne preporuke ove teorije su:

1. Smanjiti poreske stope i državnu regulativu i tako stimulisati radne napore, štednju..

2. Održavanje monetarnog rasta u skladu sa dugoročnim rastom privrednog potencijala

3. Smanjenje državn potrošnje i smanjnje poreskog tereta u odnosu na GNP kako bi se oslobodila sredstva za investicije

Ekonomski programi zasnovani na teoriji ekonomije ponude svode se na neto smanjenje državen potrošnje i neto smanjnje poreza – u poređenju sa njihovim prethodnim nivoima

Uticaj države na uspostavljanje modern tržišne privrede

Prilazeći fenomenu privrednog razvoja kao procesu koji je podložan kontroli, ekonomska nauka predlaže dva načina:

1. Putem automatkse regulacije i2. Putem svesnog upravljanja Uloga države u usmeravanju ključnih agregata je

znalčajna i to kroz:1. Formulisanje i primenu pravila tržišne privrede2. Obezbeđivanje funkcionisannja odgovarajuće

institucionalne infrastrukture3. Korigovanje tržišta u slučaju neadekvatne upotrebe

resursa4. Aktivnog učešća u investicionoj politici i5. Organzoivanje privrednih aktivnosti

Kao što je nezamenljiva uloga države u pogledu stvaranja odgovarajućih institucionalnih osnova tržišta tako je još značajnije njihovo poštovanje

Uspostavljanje moderne tržišne privrede uslovljava promenu akcenta sa kvantitativan na kvalitativan aspekt državne regulative, odnosno sa obima na efikasnost državne intervencije

Funkcija efikasne države ostvaruje se prvenstvno kroz oblikovanje institucionalnih pretpostavki i privredo-sistemskih uslova, a njeno delovanje na privredne tokove usmerava se posrednim putem, tj. kreiranjem i sprovođenjem ekonomeke politike

Ključne oblasti istraživanja ekonomije javnog sektora

U savremenim uslovima, država obavlja šest osnovnih funkcija bitnih za funkcionisanje moderne tržišne privrede:

1. Obezbeđuje pravni sistem,2. Vrši alikaciju kao vlasnik u pojedinim oblastima

privređivanja,3. Vrši regulacionu funkciju,4. Vrši stabilizacionu funkciju,5. Vrši redidtributivnu i socijalnu funkciju, gde se vrši

raspodela sredstava u korist pojedinih društvenih grupa i korisnika i

6. Vrši razvojnu funkciju

Pozitivna analiza se bavi sagledavanjem postojećeg stanja, zatim i posledicama određenih ekonomskih aktivnosti države

Normativna analiza se bavi ocenom koliko se dobro sprovode pojedine ekonomske funkcije države kao i predlaganjem novih aktivnosti

Pozitivni i normativni pristup u oblasti ekonomije javnog sektora su međusobno komplementarni

Ekonomske funkcije države

Alokativna, distribiitivna i stabilizaciona funkcija države

Alokaivna funkcija države

Zadaci države u okviru alokativne funkcije jesu:1. Izrada i obezbeđenje pravno-normativen regulative

koja, pre svega u vidu garantovanja prava privatnog vlasništva, definisanja funkcinosanja monetarno-kreditnog sistema i garantovanja slobode konkurentnih odnosa, omogućava korišćenje tržišta kao osnovnog mehanizma alokacije društvenih resursa

2. Organizovanje alokacije resursa u produkciji onih dobara i usluga čija se proizvodnja i/ili potrošnja ne može bazirati na postojanju privatno-svojinskog vlasnčkog odnosa koji se ne mogu proizvoditi i trošiti u uslovima slobodne konkurencije

Distributivna funkcija države

Kao distributer država utiče na raspodelu dohotka između grana i grupacija, između određenih područja, regiona, između bogatih i siromašnih,itd.,...

Pomenutu funkciju obavlja preko preraspodele svojih prihoda ka onima koji su materijalno ugroženi i odgovarajućom politikom prikupljanja tih prihoda, čiji je osnovni cilj da se više zahvati od onih sa objektivno višim nivoom dohotka

Stabilizacion funkcija države

Kejns smatra da država mora uticati na kreiranj opštih makroekonomekih uslova u kojima će se sprovoditi tržišna alokacija resursa. U tom smislu on se zalaže za aktivnu stabilaizacionu politiku, koja putem monetarne i fiskalne politike, treba da obezbedi takav nivo investicija i agregatne tražnje za društvenim dobrima i uslugama, koji će garantovati punu zaposlenost proizvodnih faktora i stabilnost opšteg nivoa cena

Iako prevashodno usmeren na sprovođenje određene realokacije nacionalnih resursa, ovaj oblik državnog intervencionizma je u svojoj osnovi ipak stabilizacioonog karaktera, jer se bazira na uverenu o potrebi obezbeđivanja aktivnog uticaja države ba osvarenje dugoročne makroekonomske stabilnosti

U okviru stabilizacione funkcije država koristi različite metode kojima utiče na poslovni ciklus i kontroliše stabilnost cena, platnog bilansa i zaposlenosti koji proizilaze iz njegovog naizmeničnog ritma ekspanzije i kontrakcije

Osnovna načela demokratske vladavine države

Pravila demokratske vladavine su unapred, konačno usvojena institucionalne rešenja kojima je svrha da se tačno zna kako se donose javne odluke i ko ih donosi

Ukoliko su institucionalna rešenja trajnija i stabilnija, uspostavljaju se uslovi za stabilno i efikasno funkcionisanje privrede i društva. Zbog toga je neophodno da institucionalna rešenja, koja donosi država, važe za sve robne proizvođače i da ostanu nepormenjena u mnogo dužem periodu

U okviru te demokratske organizacije mora se definisati minimum demokratije koji obuhvata dve stvari:

a) Demokratski pristup izborima uz jednako i opšte pravi glasa I

b) Ostvarivanje svih građanskih i ličnih sloboda