NASTANAK I RAZVOJ EKONOMSKE NAUKE

Pojakm ekonomija nastao je od starogrckih reci oikos = gazdinstvo, domacinstvo i nomos = zakon ; odnosno od kovanice oikonomia = zakonitosti gazdovanja, privredjivanja, i konacno nauka o privredjivanju. Ljudi koji se bave ekonomijom zapravo istrazuju zakonitosti koje uredjuju proces privredjivanja u raznim njegovim oblicima. Drustvena nauka – jedino se ljudi njom bave na svestan nacin.

Mnogi mislioci su se tokom istorije bavili ekonosmim pitanjima, danas ynamo fragmente njihovih ideja, pre svega onih nastalih jos u okviru najstarijih civilizacija.

Za rayvoj ekonomije najcesce se vezuje kraj 18. pocetak 19. veka, odnosno za vreme razvoja kapitalizma.

Pocetci ekonomske nauke

Dva pristupa nastala tokom 16. i 17. veka. Dve skole merkantilizam i fiziokratizam.

Merkantilizam - tokom 16 veka pocela je da se razvija trgovina. Trgovacke sile tog vremena brzo su postajale sve bogatije a poaznja je bila usmerena na istrazivanje trgovine.

Sustina merkantilistickog pogleda zasnivala se na sledecim idejama. Treba aktivirati sve raspolozive domace resurse za proizvodnju i stvoriti viskove koji ce se izvoziti. Za izvezene proizvode zemlja ce dobiti novac, tj. Zlato, koje treba cuvati i koje se ne sme izvoziti, a drzava treba da obeshrabri i ogranici uvoz. Na taj nacin bi zemlja koja vise uvozi nego izvozi stalno uvecavala svoje bogatstvo.

Fiziokratizam - nasato je kao reakcija na merkantilisticka ucenja. Fiziokratija oznacava vladavinu prirode odnosno prirodni poredak. Fiziokrate zanima da objasne ekonomski zivot i to na nacin koji bi bio jednako egzaktan kao i onaj koji opisuje prirodu i da pritom ukazu na vezu izmedju ekonomske delatnosti i prirode. Za njih je zemlja predstavljala osnovni faktor privredne delatnosti.Uveli su u siru upotrebu i pojam ekonomije, formiranjem ekonosmke skole oko ideja svog prvog coveka, francuskog ekonomiste Fransoa Kenea.

Fiziokrate su trgovce i zanatlije smatrali sterilnom klasom, koja samo preradjuje proizvode onih koji su produktivni. Pop njima produktivni sujedino radnici koji obradjuju zemlju i tako jedini kreiraju novu vrednost. Trecu klasu cine zemljovlasnici koji obezbedjuju zemlju. Posto rad onih koji rede na zemlji jedini stvara novu vrednost, proizilazi da je njihov rad izvor bogatstva.

Drugi vazan doprinos Kenea jesto sto je formirao prvi potpuniji ekonomski model, odnosno ekonomsku tabelu. Svojim modelom one je pokazao da mora postojati odredjena srazmera izmedju pojedinih sektora privrede da bi se proizvodnja i ekonomski zivot mogli nesmetano odvijati.

Kene nije poput merkantilista posmatrao drustvo jedne zemlje kao da ono deluje slicno velikom i jedinstvenom preduzecu, vec kao slozenu drustvenu strukturu u kojo se raspoznaju velike drustvene grupe – klase – ciji polozaj zavisi od mesta u ekonomskom poretku.Prvi uvodi pojam Lese – fera = neka stvari idu svojim tokom.

Vilijem Peti – uvideo da se ekonomska pitanja ne mogu razmatrati bez kvantifikacije, u tom pogledu jedan je od predhodnika buduce statistike. Uveo je u metod istrazivanja politicku aritmetiku, sa ciljem da precizira ekonomske velicine. Ustanovio je da zlato i srebro ne predstavlja glavni deo nacionalnog bogatstva vec da cine njegov sasvim mali deo, manji od 1%. Takodje uocio je da bogatstvo nastaje u proizvodnji, i tvrdio je da je rad otac, a zemlja majka. Smatrao je pogresnim da se zabranjuje uvoz dokazujuci da se tako samo povecavaju domace cene i verovao je da je bolje nauciti da se u zemlji proizvodi efikasnije i jeftinije. Bio je zastupnik lese – fera i suprotstavljao se prevelikom drzavnom mesanju u privredu. Utvrdio je da u privredi postoje viskovi.Peti tezi egzaknosti, proveri teorijskih zakljucaka i istrazje sta se zbiva iza naizgled jasno vildljivih pojava. Njega pre svega interesuje kakav je unutrasnji poredak stvari, odnosno kako ce se sistem ponasati ako slobodno i neometano deluju ekonosmki zakoni koje on nastoji da otkrije.

Nastanak ekonomije : klasicna politicka ekonomija

Ekonomija kao nauka nastaje tek onda kada pocinje da razjasnjava pitanja ciji odgovori ne leze nadohvat ruke vec zahtevaju pazljivo posmatranje, analiziranje i zakljucivanje koje na kraju vodi uspostavljanju neke od teorija koe se mogu proveriti i potvrditi. Klasicna politicka ekonomija predstavlja jednu od takvih prekretnica koje su omogucile da se ekonomija uspostavi kao zasebna naucna disciplina. Pred ekonomiju postavljalo se slicno pitanje onom koje zanima filozove : sta se krije iza raznih vidljivih pojava, kakve zakonitosti vladaju unutar ekonomskog zivota, tj ekonomskih aktivnosti ljudi.

Adam Smit napisao je studiju „Istrazivanje o prirodi i poreklu bogadstva naroda“ (objavljena 1776.), koja se uzima kao temeljni kamen nastanka ekonomije kao nauke. Njega interesuje sta se krije iza i sta prouzrokuje bogatstvo nekog naroda, odnosno neke drustvene zajednice. Smit je zamisljao svet kao jednu veliku masinu, stoga je u svojoj ekonomskoj teoriji pokusava da pokaze sta je osnovi princip rada ekonosmkog mehanizma. Tvrdio je da on funkcionise kao da je vodjen „nevidljivom rukom“, tj. Da iako ljudi obavljaju ekonomsku aktvinost iz sebicnih interesa oni, u krajnjem ishodu, doprinose opstem dobru. Uocavao je da u drustvu postoje klase koje se razlikuju po svom

2

vlasnistvu u vezi sa faktorima proizvodnje, ali je bio uveren da se njihovi odnosi mogu harmonizovati(neko ima kapital, neko zemlju, neko rad)

Politicka ekonomija = polis – drzava, grad, dakle klasicna ekonomska teroija prvenstveno izucava privredjivanje u okviru cele zemlje ili neke drustvene zajednice.

David Rikardo – „ Principi politicke ekonomije i poreza“

Odustaje se od shvatanja bogatstva kao neke sakupljene i sacuvane hrpe zlata ili novca i pokazuje kako se bogatrstvo stice kroz proizvodnju. Iako su donekle nastavljaci ideje fiziokrata o vaznosti proizvodnje, razumeli su da poljoprivreda nije jedina produktivna delatnost vec da se u novom svetu napredak postize u novim i raznim delatnostima, pre sveta industiji. Klasicare primarno zanima sta je objektivna mera bogatstva, odnosno vrednosti proizvedenih dobara. Zanimala ih je mera koja odredjuje „prirodnu cenu“ dobra, mimo njegove cene koju cemo zateci na trzistu. Klasicari ce postaviti osnove radne teroije vrednosti u kojoj se kao objektivna mera javlja covekov rad utrosen uproizvodnji nekog dobra. Posebno je vanzno njihovo razumevanje podele rada. Kao zastupnici lese-fera nagasavali su vaznost konkurencije kao uslova za efikasno polsovanje.

Marksov doprinos ekonomiji

Jedan je od najuticajnih filozofa i drustvenih mislilaca svog, a jos vise 20. veka. Njegovi ekonomski tekstovi, a pre svega njegovo delo „kapital“ znacajno se oslanjaju na klasicnu skolu. Iako je bio ostar kriticar klasicne politicke ekonomije, on se ipak moze razumeti kao i njen nastavljac. On klasicare kritikuje zato sto kapitalizam posmtaraju kao zavrsen i nepromenljiv sistem. Svojim istorijskim i dijalektickim metodom analize Marks pokazuje kako se drustvo stalno menja i kako je od prvobitnih drustvenih oblika istorija donosila redom razlicita uredjenja drustva. Po njemu prethodni oblici ili „nacini proizvodnje“ drustva nestali su sa scena zato sto nisu mogli dalje nesmetano da se razvijaju, odnosno, postali su kocnica daljem razvoju covecanstva. Tako je oni ubedjen da ce i kapitalizam biti prevazidjen kada vise ne bude obezbedjivao ono sto mu daje i najvece prednosti – stalni razvoj „proizvodnih snaga“Marks usvaja klasicarsku ideju o vrednosti prema kojoj je vrednost odredjena radom utrosenim u procesu proizvodnje ali uvodi mnogo preciziranja. Tu spada njegova teorija o visku vrednosti kao stvarnom izvoru profita. Njegova teorija ekspoloatacije, on smatra da odnosi ljudi povodom proizvodnje odredjuju i glavne ekonomske kategorije (nadnice i profiti postoje jer postoje radnici i kapitalisti). Objasnajva i zasto se dobra u kapitalizmu ne prodaju po vrednosti, vec se vrednost transformise u poseban oblik ravnotezne cene koju naziva „cena proizvodnje“ i koja u ravnoteznim uslovima donosi svakom vlasniku kapitala jednak profit za jednak kapital.Marks posebno ukazuje na brza razvoj

3

sveta koji donosi kapitalizam, ali istovemeno analizira i krize koje nuzno, povremeno nastupaju. U stalnoj pojavi kriza on vidi nesavrsenot kapitalizma. Razvj drustva kroz istoriju objasnjava kao stalnu borbu klasa on predvidja da ce se i iz sukoba dve savremene klase – radnika i kapitalista javiti osnove novog drustva. Ocekuje da ce taj novi poredak na butu ka besklasnom drustvu zapoceti prelaznom fazom „diktature proleterijata“ tj. Novim vidom demogratskog uredjenja u kom dominira klasa onih koji rade, a koji se u kapitalistickim uslovima, nalaze u zavisnom polozaju od vlasnika kapitala.

Marginalisticka revolucija i neoklasicna ekonomija

Pod neoklasicnom ekonomijom obicno se podrazumeva niz teorijskih pristupa koji jos danas predstavljaju glavni tok ekonomske misli. Temeljna polazista neoklasicnog prisutpa podrazumevaju sledece vazne pretpostavke:

Svi ucesnici u ekonomskom zivotu teze da donose racionalne odluke zasnovane na njihovim preferencijama

Te odluke svako donosi nezavinso na osnovu potpune dostupnosti svih relevantnih informacija

Kljucni ekonomski cilj je maksimizacija korisnosti za pojedinca, odnosno maksimizacija profita za preduzece

Njih zanimaju samo postupci za nalazenje najboljeg (optimalnog) resenja za problem kako da ucesnici na trzistima ostvare maksimum svog cilja, koji se zasniva na njihovim subjektivnim preferencijama.

Ovaj pokret povezan je sa tzv marginalistickom revolucijom.gotovo istovremeno javljaju se tri naucnika – u engleskoj Vilijem Stenli Dzevons, u austiji Karl Menger i u svajcarskoj Leon valras, i objavljuju pocetkom sedamdesetih godina 19. veka svoje radove koji ih svrsavaju u zacetnike nove ekonomske teorije.

U centar paznje stavljen je pojedinac: on maksimizira korisnost koju ostvaruje svojim ekonoskim transakcijama. Pojedinac ce dostici maksimum korisnosti od bilo kog dobra kada se cena placena za neko dobro izjednaci sa korisnoscu koju ce taj pojedinac imati od poslednjeg kupljenog komada tog dobra.

Ljudi cesto donose odluke imajuci u vidu tzv. Marginalne ili granicne slucajeve.

Ovakav nacin rezovonja se moze egzaktno i matematicki opisati. Za svacije preferencije moguce je naci optimum

Nova teorija je donosila naizgled socijalnu harmoniju. Svi ljudi su samo kupci i prodavci. Nema klasa, nema socijalnih sukoba. Svako ima jednake informacije pa samim timima jednake mogucnosti da tezi maksimumu svojih ciljeva, sto vodi zakljucku da svakome na kraju pripada samo onoliko koliko je sposoban da ostvari.

4

1980. godine pojavila knjiga engleskog ekonomiste Alfreda Marsala „Principi ekonomije“. On je u Principima direktno podvukao razliku izmedju klasicne i neoklasicne teorije u vezi sa razumevanjem pojma vrednosti – troskovi nastali u proizvodnji nisu po njemu izvor vrednosti vec njih odredjuju oe „vrednosti (klasicari bi rekli cene) koje nastaju delovanjem ponude i traznje na trzistima.

Sa novom teorijom doslo se i do novog naziva ekonomske nauke. Pojavio se novi naziv koji mi prevodimo kao ekonomija iako bi mozda booolje odgovarao izraz ekonomika – ekonomisanje raspolozivim, u datom momentu ogranicenim, resursima. U toj novoj ekonomiji sadrzaj se pomerio sa analize cele privrede i medjuzavisnosti pojedinca koji u njoj deluje na analizu samostalnog ponasanja svakog pojedinca. Sa druge strane, paznja se okrenula od proizvodnje dobara ka razmeni i zatim, raspodeli dobara a trzistima. Zadrzan je uglavnom samo princip lese-fera ali ideja o „nevidljivoj ruce“ koja privredu uvek vodi ka ravnotezi i najboljoj ostvarivoj dobrobiti u datim okolnostima.

Razvoj ekonomije u 20. veku

Pojava velike ekonomske krize tridesetih godina proslog veka. U takvim uslovima javila se potreba da se teorija znacajnije koriguje. Podstaknut dogadjajima oko sebe, britanski ekonomista Dzon Majnar Kejnz postavlja novu teoriju. Ona se zaniva na dva bitna zakljucka : prvo, neoklasicni mehanizmi ne vode nuzno potpunoj zaposlenosti; zbog toga, drugo, u slucaju nepotpune zaposlenosti drzava mora da intervenise tako sto ce svojom povecanom potrosnjom (npr. Izgradnjom puteva) nadomestiti pad koji je nasao kao posledica nezaposlenosti.

Ekonomska nauka se posebno razdvojila i specijalizovala kroz dve odvojene discipline: mikroekonomiju koja istrazuje trzista i ponasanje ekonomskih aktera na njima i makroenomiju koja se bavi fenomenima koji se odnose na celu privredu.

Posto su pitanja koja je pokrenue Kejnz bila uglavnom makroekonomskog karaktera pokusavalo se da se njegovi pogledi ipak nekako dovedu u vezu sa neoklasicnom zaostavstinom, a koja bi se primarno odnosila na mikroekonomske probleme. U tom je prednjacio istaknuti americki ekonomista Pol Samjuelsnom nastojeci da ostvari tzv. Veliku sintezu. Pokazalo se da je takva sinteza tesko ostvarljiva – dve teorije su sustinski razlikovale.

Treba spomenuti i malu grupu naucnika okupljenih oko Dzoane Robinson i posebno oko Pjera Srafe u Engleskoj. Dz. Robinson je primarno sledila Kejnzove ideje ali je krajem 1950-ih, i tokom 1960-ih uzela znacajno ucesce i u raspravama koje su se posebno rasplamasle posle objavljivanja knjige P. Srafe pod naslovom „Proizvodnja robe pomocu robe“. U knjizi je Srafa matematicki rigorozno preispitivao nalaze klasicne skole o radnoj vrednosti. Pokazao je da neoklasicna teorija pati od nekoliko ozbiljnih logickih nekonzistentnosti.

5

Afirmise se jos jedna skola – monetarizam – koju je predvodio amaricki ekonosima Milston Fridman. Njegova kljucna ideja je bila da drzavna intervencija, pogotovo ako je izvedena pomocu dodatne kolicine novca, ne resava problem. To dovodi do rasta svih cena, a sa druge strane ljudi pocinju da se sve vise ponasaju neracionalno jer ocekuju da ce drzava da popravi nastale greske. Paralelno sa monoterizmom razvila se i tzv. Nova klasicna makroekonomija kao neokalsicni odgovor Kejnzu. Ona ce ponovo, ovog puta u markoekonomiju , uvesti u centar paznje analizu ponasanja pojedinaca.

Pojavili su se i tzv. Novi kejnzovci koji su predstavljali veliku grupu autora spremnu da uvazi glevne mikorekonomske rezultate neoklasicne teorije, ali suprotstavljenu ideju da se makroekonomksi problemi mogu resiti samo na spontani nacin. Uspeli su da pokazu datrzista nisu perfektni mehanizmi vec cesto mogu da dozive neuspeh. Kod trzisnog neuspeha nuzna je intervencija da bi se sprecili gubici po drustvo. Tako se pokazalo da je i jedna od vaznih pretpostavki neoklasicne keonomije da su svi jednako informisani prilicno estriktivna jer postoji mnogo situacija kada su informacije asimetricne. Takodje se pokazalo da se cene ne prilagodjavaju dovoljno brzo promenama ponude ili traznje.

Novo-kejnzovska struja ekonomske teorije predstavlja danas najuticajniju grupu ekonomista – Dzozef Striglic, Olivije Blansar, Pol Krugman, David Romero, Gregori Mankju.Uticaj ovih ekonomista narocio ojacao povodom dva savremena dogajdaja . tokom procesa tranzicije i krize koja je nastupila tokom2008-09.

6

DESET PRINCIPA EKONOMIJE

Upravljanje resursima drustva vazno je jer su resursi retki. Retkost znaci da drustvo ima ogranicene resurse I da nije u stanju da proizvede sva dobra I usluge koja ljudi zele da imaju. Ekonomija proucava kako drustvo upravlja svojim retkim resursima.

Princip #1: ljudi se suocavaju sa izborom

Da bismo dobili nesto sto nam se dopada, obicno moramo da se odreknemo neceg drugog sto nam se takodje dopada. Odlucivanje zahteva odmeravanje vrednosti jednog cilja u odnosu na drugi.

Drustvo se suocava I sa izborom izmedju efikasnosti I pravicnosti. Efikasnost znaci da drustvo dobije maksimum od svojih oskudnih resursa. Pravicnost znaci da se koristi od tih resursa pravilno rasporedjuju na sve clanove drustva. (efikasnost se odnosi na velicinu ekonomskog kolaca, a pravicnost na nacin raspodele tog kolaca).

Princip #2: trosak necega jeste ono cega se odricete da biste to dobili

Posto ljudi moraju da biraju, odlucivanje podrazumeva da se vrsi poredjenje izmedju troskova I koristi alternativnih pravaca delovanja.Oportunitetni troska neke stvari jeste ono cega se odricete da biste tu stvar dobili.(Prilikom donosenja bilo koje odluke, recimo, da li da se upisu na fakultet, donosioci odluka treba da budu svesni oportunitetnih troskova koji prate svaki moguci postupak. U stvari, oni ih I jesu svesni. Sportisti stasali za fakultet, koji mogu da zarade milione ako napuste skolovanje I profesionalno se bave sportom, u potpunosti su svesni da je njihov oportunitetni trosak studiranja veoma visok.)

Princip #3: racionalni ljudi razmisljaju o “granicnim slucajevima”

Ekonosmiti koriste termin granicne(marginalne) promene da bi opisali stalna sitna prlagodjavanja postojeceg plana delovanja. “margina” znaci “granica”, pa marginalne ili granicne promene predstavljaju podesavanja u okviru granica onoga sto cinite. (vec ste stekli izvesno obrazovanje I verovatno treba da odlucite da li da provedete jos jednu ili dve godine u daljem skolovanju. Da biste doneli ovakvu odluku, potrebno je da znate dodstne koristi koje ce vam doneti jos jedna godina skolovanja I dodatne troskove koje cete pretrpeti. Poredjenjem marginalnih koristi

7

I marginalnih troskova u stanju ste da procenite da li vredi skolovanju posvetiti jos jedu godinu zivota.)

Princip #4: ljudi reaguju na podstcaje

Posto ljudi donose odluke poredjenjem troskova I koristi, njihovo ponasanje moze da se promeni kada se promene troskovi I koristi, odnosno ljudi reaguju na podsticaje.Primeri: kada se poveca cena jabuka, ljudi odlucuju da jedu vise krusaka, a manje jabuka , jer je trosak kupovine jabuka veci. Uzgajivici jabuka, istovremeno odlucuju da zaposle vise radnika I dobiju veci prinos jabuka, jer je korist od prodaje jedne jabuke takodje veca…porez na benzin podstice ljude da voze manja kola, koja trose manje benzina…kazne u saobracaju)

(to su bila 4 principa individualnog odlucivanja)

Princip #5: trgovina moze svakod dovesti u bolji polozaj

Trgovina omogucuje svakom da se specijalizuje za aktivnosti koje najbolje obavlja, bez obizira da li je to rad na farmi, sivenje ili izgradnja kuce. Ako trguju sa drugima, ljudi mogu da kupe raznovrsnija doba I usluge po nizoj ceni.Drzave takodje imaju korist od sposobnosti da medjusobno trguju. Trgovina omogucava drzavama da se specijalizuju za ono sto najbolje rade I da koriste raznovrsnija doba I usluge.

Princip #6: trzista su obicno dobar nacin da se organizuju ekonomske aktivnosti

U trzisnoj privredi, odluke centralnog planera zamenjene su odlukama miliona preduzeca I domacinstava. Preduzeca odlucuju koga ce zaposliti I sta ce proizvoditi. Domacinsta odlucuju za koja preduzeca ce da rade I sta ce kupiti za svoje dohotke. Ova preduzeca I domacinstva zajednicki deluju na trzistu, gde cene I licni interes rukovode njihovim odlukama. Adam Smiti izneo je najcuvenije zapazanje u oblasti ekonomije: domacinstva I preduzeca medjusobno deluju na trzistima kao da su vodjena “nevidljivom rukom” koja ih dovodi do zeljenih trzisnih ishoda. Vazna posledica umesnosti nevidljive ruke da upravja ekonosmkom aktivnoscu jeste da: kad vlada sprecava cene da se prirodno uskladjuju sa ponudomi traznom, ona ometa sposobnost nevidljive ruke da koordinira milionima domacinstava I preduzeca koji cine privredu. To objasnjava zasto porezi negativno uticu na alokaciju resursa: porezi iskrivljuju cene, a posedicno I odluke domacinstava I preduzeca. Ona objasnjava I jos vecu stetu koju nanose politike koje direktno vrse kontrolu nad cenama, recimo kontrola zakupnine. Objasnjava I pad komunizma.

8

Prinicp #7: vlade su ponekad u stanju da poboljsaju trzisne ishode

Ekonomsiti koriste terim trzisni neuspeh za situaciju u kojoj samo trziste ne uspeva da postigne efikasnu alokaciju resursa. Jedan od mogucih uzroka trzisnog neuspeha jesu eksternalije, odnosno uticaj postupaka jedne osobe na dobrobit neke druge osobe. Klasican primer jeste zagadjenje. Jos jedan moguci uzrok trzisnog neuspha jeste trzisna moc, koja se odnosi na spsobnost jedne osobe ili male grupe da vrsi nesrazmeran uticaj na trzisne cene( ako je svima u gradu potrebna voda, a postoji samo jedan bunar, vlasnik bunara ne podleze rigoroznoj konkurenciji uz ciju pomoc nevidljiva ruka bi uspela da zauzda licne interese). U prisustvu eksternalija ili trzisne moci, dobro kreirana javna politika moze da poveca ekonomsku efikasnost.

(tri principa koja se ticu uzajamnih ekonomskih dejstava)

Princip #8: zivotni standard zemlje zavisi od njene sposobnosti da proizvede dobra I usluge

Skoro sve promene zivotnog standarda mogu se prpisati razlikama u produktivnosti zemalja, odnosno kolicini dobara I usluga koju radnik proizvede za sat vremena.

Princip #9: cene rastu kada drzava stampa previse novca

Inflacija predstavlja porast opsteg nivoa cena u ekonomiji. U skoro svim slucajevima visoke ili trajne inflacije, krivac je naizgled isti – porast kolicine novca. Kada vlada emituje velike kolicine noca u zemlji, njegova vrednost opada.

Princip #10: drustvo se na kratak rok suocava sa izborom izmedju inflacije I nezaposlenosti

Kada vlada povecava kolicinu novca u ekonomiji, jedan od rezultata je inflacija. Drugi rezultat, barem na kratak roj, jeste nizi nivo nezaposlenosti. Kriva koja ilustruje ovaj kratkorocni izbor izmedju inflacije I nezaposlenosti naziva se Filipsova kriva, po ekonomisti koji je prvi istrazivao njihov medjusobni odnos. Vazna je za razumevanje poslovnog ciklusa – nepravilnih I uglavno nepredvidljivih fluktuacija ekonomske aktivnosti, izrazenim brojem zaposlenih ili proizvodnjom dobara I usluga.

(tri principa koja opisuju kako funkcionise ekonomija kao celina)

9

Dijagram kruznog toka – model privrede koji pokazuje na trzistima tokove novca izmedju domacinstava I preduzeca.

U ovom modelu, privreda je pojednostavljena I obuhvata dve vrste donosilaca odluka – domacinstva I preduzeca. Preduzeca proizvode dobra I usluge koristeci inpute, poput rada, zemlje I kapitala. Ovi inputi zovu se faktori proizvodnje. Domacinstva poseduju faktore proizvodnje I trose sva dobra I usluge koja proizvode preduzeca. Domacinstva I preduzeca medjusobno deluju na dve vrste trzista. Na trzistima dobara I usluga domacinstva su kupci, a preduzeca prodavci. Na trzistima faktora proizvodnje, domacinstva su prodavci, a preduzeca kupci. Na ovim trzistima domacinstva obezmedjuju inpute koje koriste preduzeca za prizvodnju dobara I usluga.

Granica proizvodnih mogucnosti

Grafikon koji prikazuje kombinacije autputa koje je privreda u stanju da proizvede pri raspolozivim faktorima proizvodnje I raspolozivom proizvodnom tehnologijom.Za ishod se kaze da je efikasan ukoliko privreda dobija maksimum iz svojih oskudnih resursa koji joj stoje na raspolaganju, a neefikasan ishod ukoliko bi privreda proizvodila manje nego sto bi moga sa raspolozivim sredstvima.

Mikroekonomija proucava kako domacinsta I preduzeca donose odluke I kako medjusobno deluju na trzistima.Makroekonomija proucava pojave na nivou privrede kao celine, ukljucujuci inflaciju, nezaposlenost I ekonomski rast.

Pozitivni iskazi tvrdnje koje opisuju svet onakvim kakav jeste.Normativni iskazi tvrdnje koje propisuju kakav bi svet trebalo da bude.

10

MEDJUZAVISNOST I DOBICI OD TRGOVINE

Apsolutna prednost – poredjenje produktivnosti jedne osobe, preduzeca ili naroda u odnosu na druge. Za proizvodjaca kome je potrebna manja kolicina inputa za proizvodnju jednog dobra kaze se da ima apsolutnu prednost u proizvodnji tog dobra.

Umesto da uporedjujemo potrebne inpute mozemo da uporedjujemo oportunitetne troskove. Ekonomsiti koriste pojam komperativna prednost kada opisuju oportunitetne troskove dva proizvodjaca. Proizvodjac koji se odrice manje drugih dobara da bi prizveo dobro X ima nizi oportunitetni trosak proizvodnje dobara X I kaze se da ima komparativnu prednost u njegovoj proizvodnji

11

TRZISNE SILE PONUDE I TRAZNJE

Ponuda i traznja su sile koje omogucavaju funkcionisanje trzisnih ekonomija. One odredjuju kolicinu svakog dobra koje se proizvodi i cenu po kojo se ono prodaje.

Trziste je grupa kupaca i prodavaca odredjenog dobra ili usluge. Kupci kao grupa odredjuju traznju za proizvodom, a prodavci kao grupa odredjuju ponudu tog proizvoda.

Konkurentno trziste jeste trziste na kojem postoji veliki broj kupaca i veliki broj prodavaca, tako da svaki od njih ima zanemarljiv uticaj na trzisnu cenu.

Savrseno konkurentna trzista definisu se na osnovu dve najvaznije karakteristike: Sva dobra koja se nude su ista Broj kupaca i prodavaca je toliko velik da ni jedan kupaci ili prodavac ne

moze da utice na trsinu cenu.Posto kupci i prodavci na savrseno konkurentnim trzistima moraju da prihvate cenu koju odredjuje trziste, za njih se kaze da uzimaju cenu kao datu. (trziste psenice)

Na nekim trzistima postoji samo jedan prodavac, i taj prodavac odredjuje cenu. Takav prodavac zove se monopolista.

Neka trzista nalaze se izmedju savrsene konkurencije i monopola. Takva trzista nazivaju se oligopol na njima postoji nekoliko prodavaca koji ne konkurisu uvek agresivno jedan drugom. (primer. Avionske kompanije)

Druga vrsta trzista je monopolisticki konkurentna, na njemu ima mnogo prodavaca ali svaki nudi pomalo drugacije proizvode. Posto proizvodi nisu u potpunosti isti svaki prodavac je u izvesnoj meri u stanju da odredi cenu sopstvenog proizvoda.

TRAZNJA

Trazena kolicina nekog dobra jeste kolicina tog dobra koju su kupci spremni i u stanju da plate. Mnogo toga odredjuje trazenu kolicinu dobra, ali kljucnu ulogu ima – cena dobra.Posto se trazena kolicina smanjuje kako cena raste, a povecava kako cena opada, kazemo da trazena kolicina stoji u negativnoj korelaciji sa cenom. Zakon traznje, ako je sve ostalo nepromenjeno, kada cena nekog dobra raste, trazena kolicina se smanjue, a kada njegova cena opada, trazena kolicina se povecava.

12

Sema traznje tabela koja pokazuje odnos izmedju cene dobara i trazene kolicine.Kriva traznje grafikon koji pokazuje odnos izmedju cene dobara i trazene kolicine.

Trzisna traznja – trazena kolicina na trzistu je zbir trazenih kolicina svih kupaca za svaku cenu. Krivu trzisne traznje dobijama ako horizontalno saberemo krive individualnih traznji.

Bilo kakva promena koja povecava trazenu kolicinu po svakoj ceni pomera krivu traznje udesno zove se porast traznje. Svaka promena koja smanjuje trazenu kolicinu pri svakoj ceni pomera krivu traznje ulevo i zove se pad traznje.

Promenljive koje mogu da pomere krivu traznje: Dohodak Cene srodnih dobara Ukusi Ocekivanja Broj kupaca...

Normalno dobro dobro za koje, uz ostale nepromenjene faktore, porast dohotka dovodi do porasta traznje, odnosno smanjenje dohotka za smanjenjem traznje.

Inferiorno dobro je dobro za koje, uz ostale nepromenjene faktore, porast dohotka dovodi do smanjenja traznje, odnosno smanjenje dohotka dovodi do porasta traznje. (voznja taksijem umesto autobusom)

Kada pad cene nekog dobra smanjuje traznju za drugim dobrom, ta dva dobra se nazivaju supstituti. Oni su obicno dva dobra koja su zamenljiva.

Kada pad cene jednog dobra povecava traznju za drugim dobrom, ta dva dobra nazivaju se komplementi. Komplementi su cesto dva dobra koja se zajedno koriste.

Cena – uslovljava kretanje duz krive traznjeDohodak, cene sreodnih sredstava, ukusi, ocekivanja, broj kupaca... – pomera krivu traznje

PONUDA

Ponudjena kolicina nekog dobra ili usluge jeste kolicina koju su prodavci spremni i u stanju da prodaju. Cena igra glavnu ulogu.

Posto ponudjena kolicina raste kada cena raste, a pada pri padu cena, kazemo da ponudjena kolicina stoji u pozitivnoj koleraciji sa cenom dobara.

13

Zakon ponude, ako je sve ostalo nepromenjeno, kada cena nekog dobra raste, raste i ponudjena kolicina tog dobra, a kada cena pada, pada i ponudjena kolicina.

Sema ponude tabela koja pokazuje odnos izmedju cene nekog dobra i ponudjene kolicine, ako je nepromenjeno sve ostalo sto utice na kolicinu koju prodavac zeli da proda.

kriva ponude grafikon koji prikzuje odnos izmedju cene nekog dobra i ponudjene kolicine.

Trzisna ponuda – ponudjena kolicina na trzistu jeste zbir kolicina koje nude svi prodavci za svaku cenu. Kriva trzisne ponude dobija se horizontalnim sabiranjem kriva individualne ponude, i pokazuje kako se ukupna pnudjena kolicina menja kada se menja cena dobra.

Svaka promena koja povecava ponudjenu kolicinu pri svakoj ceni, pomera krivu ponude udesno i naziva se porast pnude. Svaka promena koja smanjuje ponudjenu kolicinu pri svakoj ceni pomera krivu ponude ulevo i naziva se pad ponude.

Promenljive koje mogu da pomere krivu ponude: Cene inputa – kada se poveca cena jednog ili vise inputa, proizvodnja

manje je profitabilna, i preduzeca nude manje proizvoda. Ponuda nekog dobra stoji u negativnoj korelaciji sa cenom inputa koji se koristi za njegovu proizvodnju.

Tehnologija – smanjenjem troskova napredak tehnologije povecao je ponudu.

Ocekivanja - Broj proavaca...

PONUDA I TRAZNJA ZAJEDNO

Tacka u kojo se kriva ponude i traznje seku naziva se trzisna ravnoteza. Cena odredjena u ovom preseku naziva se ravnotezna cena, a kolicina se zove ravnotezna kolicina. Pri ravnoteznoj ceni, kolicina dobara koju su kupci spremni i u stanju da kupe u potpunosti se podudara sa kolicinom koju su prodavci spremni i u stanju da prodaju.Kada je trzisna cena veca od ravnotezne javlja se Visak - situacija u kojoj je ponudjena kolicina veca od trazene kolicine. Naziva se situacijom prkomerne ponude. Proizvodjaci na vistak reakuju tako sto smanjuju cene. Pad cene povecava trazenu kolicinu i smanjuje ponudjenu kolicinu. Cene i dalje padaju sve dok trziste ne dostigne ravnotezu.

14

Kada je trzisna cena niza od ravnotezne cene postoji manjak – situacija u kojo je trazena kolicina veca od ponudjene kolicine. Kada je previse kupaca koji zele da kupe premalo dobara, prodavci mogu da reaguju na manjak tako sto ce povecati cene, a da pri tom ne smanje prodaju. Kako cena raste, trazena kolicina opada, ponudjena kolicina se poveca, a trziste se opet pomera ka ravnotezi.

Zakon ponude i traznje – cene svakog dobra se prilagodjava kako bi ponudjenu i trazenu kolicinu nekog dobra dovela u ravnotezu.

Ravnotezna cena i kolicina zavise od polozaja krivih ponude i traznje. Kada neki dogadjaj pomeri jednu od ovih kriva, ravnoteza na trzistu se menja. Analiza neke takve promene naziva se koparativna statistika, jer podrazumeva pordjenje dve situacije koje se ne menjaju – prvobitnu i novu ravnoteznu cenu.Kada analiziramo kako neki dogadjaj utice na trziste to cinimo u tri faze:

1. utvrdjujemo da li taj dogadjaj pomera krvu ponude, krivu traznje ili u nekim slucajevima obe krive.

2. utvrdjujemo da li se ta kriva pomera udesno ili ulevo3. uz pomoc dijagrama ponude i traznje uporedjujemo prvobitnu i

novuravnotezu, sto nam pokazuje kako to pomeranje utice na ravnoteznu cenu i kolicinu.

Promena krive ponude zove se „promena pnude“, a pomeranje krive traznje zove se „promena traznje“. Kretanje duz fiksne krive ponude zove se „promena ponudjene kolicine“ a kretanje duz fiksne krive traznje zove se „promena trazene kolicine“

  nema promene ponude porast ponude pad ponude

nema promene traznje

P ista P opada P raste

Q ista Q raste Q opada

porast traznje

P raste P neodredjena P raste

Q raste Q raste Q neodredjena

pad traznje

P opada P opada P neodredjena

Q opada Q neodredjena Q opada

15

16