Na izmaku je poslednja skolska godina u Osnovnoj skoli,medju starim,dobrim drugovima,nastavnicima,ocenama i igrama.Polako odrastamo.Krecemo svako svojim putem maste,zelja i nada,niz zivotnu reku mnogih prepreka. ***Cesto sedim u prostranom holu moje skole,zadubljenih misli sabiram godine,razrede drugove i drugarice.Osam godina idemo istim putem,a sada se razdvajamo.Jos juce kao da smo bili prvaci,a sada smo na pola puta svog skolovanja.Na kraju smo jednog puta,puta detinjstva.Prestajemo da budemo nemirna deca.Vreme nas zove i trazi da se opredelimo za skolu koja ce nas povesti putem buduceg zanimanja.Svako od nas pomalo strahuje od prijemnog i to nam je trenutno glavna prekretnica(briga).Taj prijemni nam je vazan,jer od njega zavisi skola u koju zelimo da idemo i zanimanje kojim bi da se bavimo.To zanimanje treba voleti,jer cemo ga samo na taj nacin svesno obavljati.Neko ce postati lekar,neko ucitelj,sudija,...,svako ce otici svojim putem zelja.Bilo sta da olucimo I odaberemo opet cemo biti jedne od karika u beskrajnom lancu zivota. ***Mislim da svako od nas razmislja kako da nadje pravi put.Nije nam lako,ali se nadam da cemo uspeti.Ovo je najteza prekretnica u nasem zivotu i trudicemo se da je uspesno savladamo.

Ovo je moj sastav na temu "Rastajemo se, pamticemo" povodom mature u srednjoj skoli...

Svako od nas među svim svojim životnim prilikama ima nekoliko tih tamnih trenutaka rastanka. Mnogima u iskrenom času zasija suza u oku, neki pak glume hrabrost u bolnom trenutku i ne dozvoljavaju da se suze skotrljaju niz njihovo lice. Kakav god da je čovek, kakve god da su njegove misli, osećanja i sklonosti, ni jedan ne može reći da rastanak ne boli, takav čovek se još nije rodio. Ostalo je samo još nekoliko dana, stotinaksati i minuta do završetka osnovne škole.Ono što smo nekada nestrpljivo očekivali i mislili da nikada neće doći, već je pred nama.

Sada, kada je kraj sasvim blizu, neočekivano sam postao tužan jer počinjem da se opraštam sa mnogo ljudi i stvari koje su mi odjednom postale tako važne.

Opraštam se od školske zgrade išarane grafitima, koja mi je ponekad izgledala kao tamnica. Sad mi se čini lepša i svetlija. Opraštam se od školskog dvorišta koje je dočekivalo, zapamtilo i ispračalo svake godine nove generacije. To mi je nekad bio najzanimljiviji deo škole. Mogli smo da igramo fudbal, košarku, okupljamo se na odmoru i posle škole. Tu smo se upoznavali, družili. Tu su se rađale prve simpatije, svađe i pomirenja.

Ulazim u školu, prolazim kroz hodnike i učionice. Svuda je oko mene nešto od čega želim da se oprostim. Gledam svoju klupu koja čuva razne tajne imena ispisanih na njoj, tablu koja je svedok znanja i neznanja. Tu je dnevnik sa peticama, dvojkama i izostancima. Sedim kraj prozora i mislim o danima kada sam gledajući kroz njega poželim da istrčim napolje da se ne bih mučio sa razlomcima, padežima i formulama.

Opraštam se i od učiteljice i nastavnika. Priznajem, ponekad sam ih mrzeo misleći da me muče bespotrebno, ali sada shvatam da su samo želeli da naučimo što više i budemo spremni za ono što nas čeka.

Ali, pre svega, opraštam se od svoje generacije. Ponekad smo se svađali, inatili bez razloga, ali je mnogo više onih dana koje smo proveli u druženju išali. Sigurno će nas život odvesti na razne strane, ali vreme koje smo proveli u osnovnoj školi nikada neće moći da izbriše.

Rastaje se moja generacija. Drugovi i drugarice rastrčaće se svuda po svetu. Tek ponekad srešćemo se negde slučajno i setiti se naših srednjoškolskih dana. Nismo ni prvi ni poslednji koji se rastaju, takođe nam ovo nije jedini rastanak u životu, ali je možda najteži. Ne rastajemo se samo od naših drugova, već i od onog malo detinjeg što je ostalo u nama. Postajemo odrasli, ozbiljni ljudi. Izrasli smo, dočekali smo da budemo nosioci sopstvene sreće. Više nećemo moći da krivimo druge za naše neuspehe. Krivci neće više biti ni roditelji, ni profesori, ni braća, ni sestre, već samo mi. Postajemo odgovorni za svoje postupke, a osećanja nam postaju dublja i iskrenija.

Boli saznanje da više nikada nećemo sedeti u onim klupama, da nećemo šetati po hodnicima naše škole. Nestaće sa nama svi naši nestašluci i neopravdani časovi, i tako postaće samo mrtvo slovo na papiru. Sva bežanja sa časova, prepisivanja na kontrolnim i došaptavanja nestaće u magli prošlosti. Tražićemo sve te sitnice u budućnosti, ali nikada nećemo moći u stvarnosti da ih dotaknemo, već samo u upomenama i sećanjima. Pitanje koje okupira naše misli je: zašto? Zbog čega, kada nam je skupa bilo lepo, kada smo se svi poštovali, pomagali i podržavali? Zašto kada smo uvek bili, svi za jednog, jedan za sve? Neko sigurno zna odgovor. Do sada smo se borili zajedno i išli svi istim putem, a od sada ćemo dalje morati sami, jer na raskrsnici života smo i vreme je da se potapšemo po ramenu i rastanemo. Sa tugom u očima i suzom na obrazu, obećavamo da ćemo i dalje ostati zajedno, a negde na dnu srca znamo da tako biti neće. Svako će otići svojim putem, istim i da hoćemo ne možemo. Ostaće skupa samo oni koji se najbolje međusobno poznaju i vole, možda i oni koji su iz istog mesta. Sa ostalima srešće se ponekad, u prolazu, sasvim slučajno. Popričaće i iznenadiće se onim što čuju jedni od drugih, razmeniće brojeve telefona u nadi da će se čuti, ali opet ništa neće biti kao pre. Teško je shvatiti, ali nas trideset teško da će ikada ponovo biti zajedno, kao svih ovih godina. Izabraćemo različite životne puteve koji će se možda nekad i ukrstiti.

Mi se rastajemo, nečujnim glasom se pozdravljamo, želimo oči pred sudbinom da zatvorimo, jer znamo da će nas kada rastavljano ostarimo peći uspomene ovih dana.

Vreme prolazi. Generacije se smenjuju jedna za drugom . Misljenja se menjaju , sve se menja .

I pre nego sto shvatimo , jednog dana cemo se osvrnuti na nasu maldos, djacko doba i sve te lepe trenutke samo kao na uspomenu koja nam je duboko urezana u u srce .

Mladost to je najlepsi period covekovog zivota , to je period djackog doba , kada je sve lepo i zabavno , kada nam nista nije tesko , kada imamo gomilu prijatelja a nijednu brigu . Problem je u tome sto nikada nismo svesni da zivimo u lepom dobu , ako je to sada mi cemo postati svesni toga tek u buducnosti .

Mnogi pisci krozistoriju pisali su dela o svojim djackim dugodovstinama ,nestaslucima i razlicitim dogadjajima . Jedan od tih pisaca je Branko Radicevic koji se kroz poemu ''Djacki rastanak '' oprasta od svih tih lepih trenutaka koji su mu se desili u Sremskim Karlovcima. On sada opisuje sve u najlepsem svetlu , iako znamo da pored lepih trenutaka postoje i oni nemili dogadjaji , ali vremenom oni isceznu i kao i svi mi i branko se secao samo lepih trenutaka .

Svi su jednom bili osnovci , srednjoskolci , studenti a neki su jos uvek . U dugogodisnjem periodu skolovanja nicu prvi temelji na kojima gradimo svoju buducnost . Upravo tada pocinjemo sticati slatka i gorka iskustva , upoznajemo zivot , menjamo se i formiramo u licnost .

Postioji izreka : ''Od kolevke pa do groba najlepse je djacko doba '' .Jer upravo je djacko doba zasluzno za sve ono sto smo bili , ono sto jesmo i ono sto cemo biti .

Dosao je i taj dan. Dan rastanka sa osnovnom skolom. Zadnji dan prosjeden u istoj skoli, u istoj skolskoj klupi, okuzen istim pogledima, istim osmjesima. Onime cime si bio okruzen zadnjih osam godinama. Danas se rastajemo. Svako ide svojim putem, svako svojom stazom. Bez vagona manje… bez onoga tko ce nas znati nasmijati, s kime smo se najvise svadjali i smijali, plakali i grlili. Onoga tko je bio blizu pravoga prijatelja. Vidjet cemo se mi. Ipak zivimo u istom gradu, ali onaj osjecaj kad ulazis u razred i kad znas da ce te cekaju prijatelji. Kad znas da tu pripadas. Kad znas tko sjedi u kojoj klupi, kad znas tko ce sta reci, kad znas koji ce nastavnik sta odgovoriti. Kad znas gdje si i s kim si. I onaj osjecaj kad prodjemo pored OŠ ''Kiseljak'' i kad znas da to vise nije tvoja skola. Osam godina smo sarali klupe i pisali svoja imena. Osam godina smo se po hodnicima i ucionicama ganjali, tukli, svadjali, lagali ali se i dobro zabavljali. Bili smo najgori ali barem ce nas pamtiti. Doslo je vrijeme da kazemo zbogom i krenemo na put bez povratka. Snaci cemo se mi kao i za sve ostalo. Bar se izvuci i slagati znamo. Ako nista, to smo jedino i naucili. Sjecam se svih nasih svadja, bez razloga i s razlogom, kazna, ukora, neopravdanih sati, nebuloza, gadjanja, bilo papiricima, gumicama ili ruksacima.. sih nasih dogodovstina, ljubavi, izleta, dvije ekskurzije i tako neudogled. Da, svadjali smo se stalno, nismo bili bas slozni.. nismo bili razred za primjer.. ali bili smo legende, i to cemo ostati, bar dio nas. Poslije osam godina ostaje stisak ruke i onaj stari pogled. Za sva vremena biti cemo prijatelji… oni prijatelji iz skolskih klupa.

Sećate li se onog prvog dana škole? Stajali smo u red i čekali da nas prozovu. Sva ta lica su nam bila nepoznata. A ni slutili nismo da ćemo među tim nepoznatim licima steći i onog pravog prijatelja i prvu ljubav. Setite se i onih naših izleta, držali smo se za ruke po dvoje. Pa onda prve svađe, grube riječi koje smo izgovorili jedni drugima, prve simpatije i ukradeni pogledi, prvi poljubac, suze, smijeh, strah. E, a sjećate li se i onih bježanja sa časova? I ono kad smo se krili da nas ne vide, pa odemo negdje i izgubimo se, samo da ne budemo u školi. A onda ono brbljanje i onaj smijeh zbog zbog koga su nas nastavnici stalno opominjali. Smišljali smo svakave izgovore samo da bismo bili odstuni s nekog časa. Pa oni prvi nesporazumi, ukori, zapisi, neopravdani, razgovori sa direktorom, neparvda koju smo najviše mrzjeli i protiv koje smo se borili ali nam nikad nije uspjelo. A sjećate li se ekskurzije? 3 dana smo zajedno živjeli. Pa onaj trenutak kad smo ulazili u autobus, naši su nam mahali i nasmijani smo krenuli. A uveče smo svi žurili da se spremimo za žurku, nismo čak ni spavali, krišom smo izlazili iz sobe i išli jedni kod drugih, a najviše smo mrzjeli ujutro kad su nas budili. I to se sve završilo. Svih 8 godina koje smo proveli zajedno u sreći, bolu, smijehu. Sve to nestaje. Pa nedostajaće nam ono zezanje na časovima, smijeh bez razloga, dobacivanje, šale, spletke i

sve ono što je bilo sastavni dio onih 8 godina što smo proveli kao 96 generacija. Nemojte zaboraviti to važno poglavlje našeg života. Volim vas.

Volela bih da sm mala i da mi je jediniproblem kako da naučim da vozim bicikl. Htela sam brzo da odrastem, a tek sada vidim koliko mi nedostaje to bezbrižno detinjstvo. Vrtić, igra i druženje daleko su iza mene.

Prisećam se vremena kada sam pre osam godina bila mali uplašeni prava koji sedi u porvoj klupi i upoznaje svoju novu porodicu i dom. Sada završavam osmi razred i ostaju mi samo lepe uspomene. Bilo je bežanja sa časova, šale na račun nastavnika, tu su svi izleti, letovanja, zimovanja, prve ljubavi. To je sve onošto će mi večno ostati u srcu i sećanju.

Stojim na raskršću svog novog života, hvata me neka jeza. Pokušavam d krenem, ali stojim. pokušavam da govorim, ali reči zastaju u grlu. Odrasla sam, a osećam se tako bespomoćno. Čujem glas naše nastavnice koja bezuspešno pokušava da nas umiri, a ja gledajući uskomešane likove mojih drugova shvatam u trenutku da više nikada nećemo biti zajedno.

Iako deluje nestvarno, iako još toga nismo svesni, istina je da se rastajemo. Pred nama su različiti putevi i svako od nas prepoznaje te nove znakove koji nas vode dalje. Pomeram se sa raskrsnice, reči i dalje nema, ali ja koračam napred, u svoju novu budućnost.

Godine prolaze nižući se u događajima. detinjstvo i školski dani provedeni u osnovnoj školi odlaze u nepovrat. Završetak osmog razreda je tu, a sa njim i rastanak jedne generacije. Jedno je sigurno, vreme provedeno zajedno, zauvek ćemo pamtiti.

U mojim mislima nižu se slike prvih školskih dana i lica i drugova i drugarica. Dok razmišljamo o prošlim danima, shvatamo koliko je sve bilo lepo. Ništa mi ne može izbrisati sećanja na neazaboravne ekskurzije, prve simpatije, nestašluke i prve ljubavi. Sve je to sada deo mene i čini me ispunjenim i srećnim. Sa nostalgijom u srcu ispraćamo poslednje dane jednog divnog vremena koje ostaje za nama.

Pred nama je velika životna raskrsnica sa putevima punih obaveza i novih zadataka. Sa strepnjom krećemo u neke , nama još nepoznate prostore. Zakucaćemo na vrata srednje škole nadajući se novim uspesima.

Kada mnoge godine minu i dođu neka druga vremena, možda ćemo se baš tada sa setom u duši prisetiti trenutaka iz đačkog života i rane mladosti. Oni su nezaboravni jer je sve bilo lepo.

Lepe stvari nam se događaju u životu, ali ne traju večno, jer sve što je lepo, jednom mora da prođe.

Osnovna škola. Prvi razred, klupa do prozora,a u klupi dva najbolja druga. Prva slova, šaputanja, pismeni zadaci, učiteljica. Vreme prolazi, a ja već razmišljam o danu kada će svako poći na svoju stranu. Kada se osvrnem unazad, moram priznati da nam je svima bilo lepo. Zjedno smo od prvog razreda prošli mnogo toga: obimno gradivo, kontrolne zadatke, ekskurzije, svađe i prve simpatije.

Sada je pred nama prijemni ispit, veliki korak na sledeći stepenik unašeg života. Biće, nadam se, uspešan. Na tom stepeniku ćemo se rastati od osmog tri razmišljajuči o daljm školovanju i budućnosti.

Dok ovo pišem, u svakoj rečenici ima tug pri sećanju na naše druženje. Ali ima iradostišto sam detinjstvo proveo uz njih, uz moje drugove i drugarice, koji su bili deo mog života.

Biće mnogo suza i tuge zbog rastanka, ali idemo dalje. Idemo do kraja sa našim prijateljima u srcu. Nikada ih nećemo zaboraviti, jer se nadamo da je to prijateljstvo iskreno i večno.

Još mi je u sećanju vreme priprema za prvi razred. Setim se svih naših strepnji, ali i onog osećaja da ona slična vrtiću. Dobro se sećam i mojih drugova u to vreme: svi uplašeni, još im zubi rastu, nisu svesni svega onoga što ih čeka.

Pregurasmo i prve četiri godine, pa još tri. Kako je vreme brzo prošlo! Sada smo zreliji i odgovorniji. Nove prepreke i novi ciljevi su prede nama. U osmom smo razredu, još malo vremena ćemo provesti zajedno u istim učionicama. Drugarsko veče se bliži, a ja se bojim tog poslednjeg zajedničkog okupljanja. Posle svako ide na svoju stranu. Viđaćemo se4 i dalje, neki od nas će, verovatno, upisati istu školu i tako nastaviti druženje, ali nije to to. Znam, biće novih drugova u novoj školi, ali trebaće vremena da zauzmu mesto onih starih u mom srcu.Volela bih da sa većinom ostanem u prijateljstvu i kasnije, čak do kraja života. Ako je naše prijateljstvo gajeno osam godina dovoljno jako da ga ni druga škola, čak neki drugi grad, ne raskine, onda je to dokaz naše prave uzajamne prijateljske ljubavi.

Trenutno je u našim mislima glavna tema - prijemni ispit. Nadam se da će se svako od nas upisati u školu koju je odabrao. Svi mi sada mislimo kako je ovo najteže doba u našem životu, ali ako malo pogledamo u budućnost, shvatićemo da je ovo najlepše, najbezbrižnije doba. Naše međusobno bodrenje i podržavanje da istrajemo do svog cilja, dalo nam je snagu da postanemo jači u budućem vremenu.

Ostavićemo tu budućnost za kasnije, a u njoj će uvek ostati sećanja na drugove iz odeljenja, na naše prošle dane provedene zajedno.

Ovaj život je čudnovat. Počinje prvim koracima, od jedva izgovorenih reči, učenja prvih slova i brojki. Sve je krenulo stidljivim upoznavanjem, suzama i nekim nerazumljivim strahom. Još pamtim prvi susret sa učiteljicom, školskom klupom, velikim dvorištem i nepoznatom decom.Godine su prolazile, a iz nepoverljivih pogleda rađalo se veliko drugarstvo. Za nas nije bilo prepreka. Živeli smo jedni za druge, sve radili timski sa puno entuzijazma. Uz nas je bio naš razredni , kao naš "vetar u leđa".

Neosetno smo odrasli i došli na raskršće života kada moramodoneti važne odluke. Vrata ove školezatvoriće se za nama, ali se otvaraju druga. Naša mladost i upornost učiniće da odlučno krenemo dalje.

Moja želja je da upišem medicinsku školu. Trudiću se da uspem u tome, zaslužujem šansu da radim ono što volim. Ja sam spreman, sigurno gazim napred! Svi priželjkujemo da ovaj pritiska prođe, pa da opet budemo rasterećeni, srečni i zadovoljni.

Godine su proletele, ali su od nas stvorile jedan jak, složan tim koji veže pravo, iskreno prijateljstvo. Nadam se da se ono ovde ne završava. Osmo jedan, smelo krenite u budućnost!