Marko Krajsic - Istina i legenda o Isusu Hristu (C).pdf

Марко Крајшић

Истина и легенда о

Исусу Христу

ецХо®


— 2 —

Copyright © 2002. by Марко Крајшић. All rights reserved.

Истина и легенда о Исусу Христу

— 3 —

1. Ко је био Исус Христ, или како га још зову Исус Крист, Исус

Христос (латински: Jesus Christus, грчки: Ίησοΰς Χριστός) или Исус из Назарета (у Галилеји)? Исус Христ је централна фигура једне од најраспрострањенијих светских религија — хришћанства, која га сматра сином Божјим који се јавио у људском телу и мученички умро да би човечанство разрешио прародитељског греха. Постоји ли потврда да је Исус историјска личност? Наука не располаже никаквим потпуно сигурним доказима о његовом постојању. Сам Исус Христ није ништа написао, већ је своју науку ширио само живом речју и делом. То исто чинили су и његови апостоли (посланици), тако да две и по деценије након Исусове смрти његови следбеници нису још имали својих светих списа. „Стари завет“ („Vetus Testamentum“) и усмено објављивање јеванђеља („благовест“, „добра вест“) о Христу Спаситељу задовољавало је њихове религиозне потребе. Нагло ширење нове религије и повећање броја новооснованих светилишта приморало је њихове осниваче и организаторе да ову просторну удаљеност савладају писменим обраћањем. Тако су најпре настале „Посланице апостола“ упућене појединим светилиштима, личностима или ширем кругу читалаца, затим јеванђеља, „Дела апостолска“ и „Апокалипса“, која садржи визију Христовог повратка и кажњавања грешника на Страшном суду.


— 4 —

Готово све што знамо о Исусу Христу потиче из четири канонска јеванђеља, која сачињавају окосницу „Новог завета“ („Novum Testamentum“), и око тридесет апокрифних јеванђеља, које хришћанска црква не признаје, тако да се не штампају у издањима „Новог завета“. Четворица првих јеванђелиста, односно „доносилаца добре вести“, звали су се Матеј, Марко, Лука и Јован. Прва три јеванђеља — по Матеју, Марку и Луки — називају се синоптичким, јер се међусобно подударају у описивању догађаја, као и зато што је у њима заступљена основна мисао по којој ће Божје царство доћи на земљу. Насупрот њима стоји јеванђеље по Јовану, за које се каже да је гностичко, пошто сматра да Божје царство није од овог света, али и зато што Христа сматра као персонифицирану Божју реч.

Апокрифна јеванђеља о Христу, његовој мајци Марији и другим ликовима „Новог завета“ јавила су се рано у историји хришћанства. Настала су из тежње да се попуне празнине у канонским јеванђељима која мало говоре о Христовом детињству, животу у кући и родитељима. Најутицајније апокрифно јеванђеље приписано је Матеју („Псудо-Матејево јеванђеље“). Датира из VIII или IX в., а обједињује много старије приче. Његова два извора датирају из II в., ако не и раније. Један извор је „Књига Јаковљева“ или „Протојеванђеље“, лажни опис младости Девице Марије. Књигу је наводно написао Христов брат Јаков, који је био хришћански вођа након његове смрти. Други извор је јеванђеље по Томи које се бави Христовим детињством, а приписује се апостолу Томи или „Томи, хебрејском филозофу“.

Поред јеванђеља постоје и извештаји римских античких аутора, као што су Тацит, Плиније Млађи и Светоније, на основу којих се може сасвим несумљиво рећи да је у Јудеји, тада римској провинцији, стварно постојао пророк по имену Исус Христ, да је


— 5 —

он погубљен, и да је, већ око стоте године нове ере, постојао знатан број његових следбеника, којих је било чак и у самом Риму. У истом смислу сведоче савремени или нешто каснији хебрејски (јеврејски) извори, као што су историчар Јосиф Флавије или нека места у хебрејској светој књизи „Талмуду“. У исказе римских аутора, с једне стране, не треба сумњати. Као припадници политеистичке религије, они су се према хришћанству у најбољем случају односили равнодушно и није им било у интересу да изврћу истину. С друге стране, постоји могућност, јер оригинали њихових рукописа нису сачувани, да су у преписивању претрпели извесну хришћанску редакцију, што их чини недовољно веродостојним, а такви случајеви су бројни. Пада у очи да извештаји римских аутора прилично касне, јер су настали више од осамдесет година након Исусове смрти. Затим, како то да други аутори, као Плиније Старији, Марцијал, Плутарх и Јувенал, иако помињу збивања знатно мањег значаја, прећуткују потресну историју галилејског Месије. Најзад, ту су и докази модерне археологије: то су надгробни споменици из Христовог времена на којима се помиње хришћанство.

О Исусу Христу је, током векова, написано неколико милиона мање-више учених и успешних страница. Изнета мишљења се веома разликују и иду од потпуног негирања Исусове личности до признавања његове аутентичности. Између ове две крајности су они који покушавају да утврде колико у легендарном има историјског, односно у историјском легендарног. Све до краја XVIII в., па чак и у првим деценијама XIX в., претерана радозналост у том погледу могла је често да има непријатне последице. Све што је било изван оквира „Новог завета“ и црквене свете традиције хришћани су сматрали, а нарочито теолози, неумесним и блиском јереси. При том су заборављали на


— 6 —

једно од основних начела хришћанске вере које каже да је Исус Христ не само Божји син него и човек од крви и меса. Дакле, као човек он са осталим људима подједнако подлеже свим људским слабостима и има своју овоземаљску биографију.

Шта уопште значи Исус Христ? „Исус“ је хеленска (грчка) верзија хебрејског и арамејског имена Јошуа, што значи: „да ми Јахве помогне“, „да ми Јахве буде спас“ (Јахве, Јехова је Бог на Хебрејском). „Христ“ (“Христос“) је такође хеленска реч и значи „помазник“ („месија“). Исус Христ јесте, заправо, Месија, онај кога су Хебреји очекивали по „Старом завету“. У „Старом завету“, у такозваним „месијанским порукама“, наговештава се долазак Спаситеља. Наука је сигурна да су се вековима у Јудеји и Галилеји јављали појединци као Месије, али нису били општеприхваћени. А Исус Христ је један од таквих учитеља који је био прихваћен. Међутим, нису га великом већином прихватили Хебреји, и они и данас чекају Спаситеља.


— 7 —

2. У односу на значај који Христова мајка Марија (арамејски:

Maryām, арапски: Maryam, грчки Μαριαμ, Mariam, Μαρια, Maria), има у хришћанству, у „Новом завету“ о њој постоји упадљиво мало података. Апокрифна предања их износе не само да би исправила овај недостатак, већ да би славили Христову мајку, наглашавајући њену беспрекорну чистоћу и доживотну невиност. Блажена Девица Марија (или само Девица Марија), Мајка Божја, Света Марија и Богородица (грчки: Theotokos Θεοτόκος) су традиционални називи које користе католици, православци и остали када описују Марију.

Као Маријини родитељи помињу се Јоаким и Ана (од којих се ни једно не појављује у канонским јеванђељима), богати и побожни хебрејски пар који је живео у Јерусалиму. На њихову велику жалост, пуних десег година нису могли да имају децу. По тадашњим обичајима могло се очекивати да ће Јоаким да узме другу, плодну жену, па чак и да Ану отера. Коначно, једног дана, док је Ана седела у врту испод ловоровог дрвета и са сетом посматрала гнездо младих врабаца у крошњи, упоређујући свој јалов живот без деце са плодношћу птица, изненада јој се јавио анђео са вешћу да ће она зачети дете о коме ће се говорити посвуда по свету. Тако је и било. Након одређеног времена Јоаким и Ана добили су кћерку којој су дали име Марија. (Црква


— 8 —

Свете Ане у Јерусалиму, сходно предању, стоји на месту Маријиног рођења.). У сиријској верзији приче, Маријину мајку понекад називају Дина, а понекад Хана, а оца Задок Јонакир.

Када је Марија имала три године, Јоаким и Ана су је (из непознатих разлога) одвели у јерусалимски храм у којем је одгајана у смерности и побожности. У храму је остала све док није стасала за удају, када је свештеник Захарије добио божанско надахнуће да јој нађе мужа и заштитника. На то је он окупио известан број удоваца и свакоме је дао по дрвену палицу. Последњи међу њима био је постарији дрводеља Јосиф, далеки потомак старозаветног краља Давида. Када је добио своју палицу, из ње је излетео голуб и спустио му се на главу — што је био знак да ће се оженити Маријом. Јосиф је узалуд протестовао, говорећи да је исувише стар и да већ има децу с првом женом, која се, како неки кажу, такође звала Марија. Пошто је свештеник остао упоран, Јосиф је пристао на брак са Маријом и примио је у свој дом — али до телесног здруживања није дошло, ни тада нити касније. (Пренаглашено Матејево и Лукино истицање Јосифовог порекла од самог краља Давида је само по себи бесмислено, јер Исус и није био Јосифов син, него је зачет чудотворним начином.).

Пометњу у догму Маријиног перманентног девичанства уносе лаконски прилози у јеванђељима по Марку и Матеју где се помињу четири Исусова млађа брата: Јаков, Јосиф, Симон и Јуда, а такође и сестре (множина у којој се о њима говори упућује да их је било бар две). У складу с хебрејским односом према женама, јеванђелисти нису сматрали потребним да наведу њихова имена и зато о њима не знамо баш ништа осим да су живеле у Назарету. Ову дилему покушао је да разреши још анонимни аутор „Протојеванђеља“. По њему су Јаков, Јосиф, Симон и Јуда били


— 9 —

само Исусова полубраћа, јер су били деца из претходног Јосифовог брака. Постоји још и теорија, чији је иницијатор био црквени писац Јероним, по којој Исусова браћа нису били ни Маријина ни Јосифова деца из претходног брака, него деца неке друге Марије (рођаке Исусове мајке), супруге извесног Клеофаса или Алфеја. Одмах треба рећи да су јеванђелисти Јакова, Јосифа, Симона и Јуду сматрали Исусовом рођеном браћом, а не полубраћом или рођацима. Спомињу их, наиме, увек у друштву Марије, Исусове мајке и Јосифа, никад у друштву Клеофасове (Алфејеве) Марије.


— 10 —

3. По хришћанској традицији, Христ је рођен у Витлејему у

Јудеји, којом је у то време владао краљ Ирод, приближно у време од којег се данас рачунају године. Апокрифна прича о Христовом рођењу следи канонска јеванђеља по Луки и Матеју уз додатне детаље. Саме детаље из „Новог завета“ многи хришћански коментатори сада сматрају легендарним, а немогуће је рећи где је права граница између чињеница и фикције. Марија је имала шеснаест година када јој се јавио арханђео Гаврило са вешћу да ће родити сина Исуса. Збуњеној Марији арханђео је објаснио да се ради о безгрешном зачећу: „Дух Свети доћи ће на те и сила Свевишњега осениће те; зато ће се то свето дете звати Божји син.“.

(Хеленско-римски филозоф Целзо, један од најопаснијих идејних противника хришћанства, тврди да је Исусова мајка била обична сеоска жена, веома слободног понашања. Њен муж, дрводеља, отерао ју је из дома кад је сазнао за њену везу с извесним римским војником Пантхером. Бескућница је лутала по крају и у некој штали родила ванбрачног сина Исуса. Овај син, када је одрастао, боравио је извесно време у Мисиру (Египат), где је научио вештину извођења чуда. Након повратка у Галилеју, зарађивао је за живот служећи се својим мађионичарским умећем. Имао је толико успеха да се уобразио и ширио вест да је Божји


— 11 —

син.). У време Маријиног порођаја, по наређењу римског

императора Августа вршен је попис становништва у читавој Империји, што се чинило сваке четрнаесте године, првенствено ради лакшег убирања пореза. Попис је вршен и у Јудеји, која је тада била саставни део огромне Римске Империје. Због тога је свако морао да дође у место свог порекла, те се Јосиф упутио са бременитом женом из Назарета у јудејски Витлејем, одакле је било племе његовог претка Давида. Кад су стигли, у препуном градићу су са тешком муком нашли уточиште у штали неке гостионице. Ту је Марија родила сина, на дан који хришћани славе Божић.

(Око датума и године Христовог рођења постоји доста компликованих расправа, из којих најзад произлази да је Христ рођен у распону између 7. и 4. г. пре н. е. Како се онда догодило да је Исус рођен најмање четири године пре свог званичног рођења, откада се рачуна хришћанска ера? Наиме, папин саветник Бонифације затражио је 525. године од скитског монаха Дионисија Малог (Dionysius Exiguus) да утврди тачну годину Исусовог рођења, јер је папа намеравао да од те године уведе рачунање нове хришћанске ере. Дионисије је као оријентациону тачку, сасвим разумљиво, узео римски календар, који почиње годином оснивања Рима — „ab urbe condita“, тј. од 1. јануара 753. г. пре н. е. Својим прорачунима монах је утврдио да се Исус родио 754. г. по римском календару, односно прве године нове ере. Међутим, Јосиф Флавије је оставио податак да је краљ Ирод умро у Јерихону, 750. г. према истом календару, што би значило да се Исус родио четири године након његове смрти, а не у време његове владавине, како то тврде Матеј и Лука. Кад је примећена грешка, исправка се више није могла ни замислити јер би изазвала


— 12 —

сувише велику пометњу — календар би се морао вратити натраг барем за четири године.).

У „Протојеванђељу“ се каже да су Јосиф и Марија живели у Витлејему. Кренули су у шетњу са двојицом Јосифових синова Јаковом и Самуилом. Марија је јахала на магарцу и деловала је наизменично радосна и тужна због онога што је очекује. А онда је затражила да сиђе, „јер дете у мени притишће да изађе“. Пронашли су пећину у којој је Марија остављена на бригу двојице дечака, док Јосиф отишао да потражи бабицу. Међутим, у неким верзијама дечаци се не помињу. Други опет кажу да је Марија родила Христа уз помоћ бабице и жене по имену Салома. (У неким верзијама бабица се зове Зеломи, док се у другим њено име не помиње. Каснији извештаји индентификују Салому као члана Јосифове породице; она је обично, али не увек, Јосифова кћерка.). Салома није веровала да Марија може да роди остајући девица и упорно је захтевала да је прегледа. Међутим, рука јој се осушила при том покушају, али се излечила оног тренутка када је додирнула дете.

Трећег дана Марија је преместила дете у стају и ставила га у јасле где су му се одани во и магарац клањали. (Пећина или стаја сада је крипта цркве Христовог рођења у Витлејему.). Ова прича представљала је подлогу за неке популарне обичаје као што су божићне јасле (слама) у црквама. Канонска јеванђеља не помињу бабицу и Салому, вола и магарца, нити изричито наводе стају. „Јеванђеље по Луки“ помиње пастире који долазе да виде малог Христа, а код Матеја то су мудраци са Истока (можда из Персије?), који су из звезда прочитали вест о великом догађају и дошли на поклоњење новом „јудејском краљу“, пратећи нову звезду и доносећи злато, тамјан и смирну. Број мудраца се не помиње, али три поклона наводе на три дародавца. (Каснија


— 13 —

црквена традиција претворила је мудраце у краљеве, и чак им наденула и имена — Гаспар, Мелкон или Мелкиор и Балтазар.). Витлејемска звезда коју прате мудраци (краљеви): шта би то могло да буде? Наводно, неки астрономи кажу, ослањајући се на своје прорачуне, да се у то време рађала супер нова...

„Поклоњење мудраца“ или „поклоњење краљева“ се схвата као знак да Спаситеља нису препознали и признали његови сународници Хебреји, који су га толико ишчекивали, него странци и политеисти. Због тога, бар тако кажу, хришћанство није постало хебрејска вера, иако је сам Христ био Хебрејин.


— 14 —

4. Вест да се у Витлејему родио нови „јудејски краљ“ је силно

разгневила и уплашила краља Ирода, те је наредио да се у Витлејему и околини побију сва деца до две године старости, не би ли тако смакнуо и евентуалног претендента. Срећом, Јосифа је у сну опоменуо анђео да са женом и дететом одмах бежи у Мисир, те да остане тамо све док краљ не умре, пошто новорођенчету прети велика опасност од опаког владара. Јосиф је, разуме се, послушао и Света породица је кренула на далек пут. Сажетој Матејевој причи о овом бекству касније су додати легендарни детаљи. Приповеда се да је зли Ирод претражио Витлејем не би ли пронашао и убио младог Исуса Христа, а кад је открио да су Јосиф и Марија побегли са дететом, немилосрдно их је прогонио. Јашући на челу своје војске само што није ухватио бегунце када га је, божанским посредовањем, збацио коњ. Ирод се ошамутио и бегунцу су измакли.

(Да ли је Ирод стварно наредио покољ невине деце? Познато је да је био монарх који је наредио погубљење своје супруге, три сина, таште и многих рођака. Последње године његове владавине познате су по низу изузетних свирепости, дворских интрига и крвавих обрачуна. Уз све то, како је у односу на Рим водио политику савезника, био је општеомрзнут, те су о његовим екцесима колале најгоре могуће приче. Према томе, у


— 15 —

таквој атмосфери ужаса и страха могла се родити, наравно, и сплетка о покољу невине деце. Занимљиво је, ипак, да Јосиф Флавије, који је мрзео Ирода и није изоставио ни један злочин који је овај починио, уопште не помиње овај покољ. Зар је могуће да би један такав бескомпромисни непријатељ омрзнутог хебрејског владара пропустио овакву прилику?).

Прелазећи пустињу на путу за Мисир, лавови и леопарди су скакали око Свете породице понизно спуштајући главе и машући реповима у знак поштовања према Исусу Христу. У први мах они су уплашили Марију, али ју је Исус убедио да су потпуно безопасни. Када је породица застала да се одмори испод високе палме, Марија је пожелела урме, али су оне биле превисоко да би Јосиф могао да их узбере. Тада је Исус наредио палми да се савије; она се савила све до Маријиних ногу, тако да их је са лакоћом могла узбрати. Дрво је остало покорно савијено све док Исус није наредио да се усправи.

Тек након Иродове смрти, Јосиф се с породицом вратио у Галилеју и поново настанио у Назарету. У том градићу је Исус Христ провео детињстви и младост. Занимљиво је да о овом периоду његовог живота канонска јеванђеља не говоре готово ништа. Међутим, Јеванђеље по Томи и остала „јеванђеља о детињству“ говоре о низу чуда које је Исус извео као дечак док је боравио у Мисиру и по повратку у Назарет. Тако је једног сабата (суботе), када је имао пет година, направио дванаест глинених врабаца. Прекорен што се игра на сабат, он је пљеснуо рукама и врапци су оживели и одлетели цвркућући. Јосиф није био највештији дрводеља па је једном, док је правио кревет за једног богаташа, исувише скратио комад дрвета. На то је Христ развукао дрво до потребне дужине. Затим постоји и прича како је повратио мртво дете у живот и излечио свог полубрата Јакова када га је


— 16 —

ујела змија. Постојале су и приче о окрутним и злим Христовим делима.

Дете које је случајно налетело на младог Исуса сместа је пало мртво, а када су се родитељи и суседи пожалили Јосифу, били су ослепљени. По једној причи Исус је ходао по води, подстичући своје другове да учине то исто, али су се ови подавили. Слично томе, попео се уз сунчев зрак, а његови пријатељи који су га пратили пали су и тешко се повредили. Суседе је обузимао силан страх па су једног дана, угледавши Исуса да долази, сакрили своју децу у сеоску пећ. Када је Исус упитао шта има у пећи, мада је то добро знао, одговорили су му да су тамо само прасад сисанчад. Чим се Исус удаљио, они су отворили пећ и нашли своју децу претворену у прасад, испечену и спремну за јело — тако бар кажу неке верзије приче. (У многим апокрифним причама присутан је јак антисемитски тон; жртве Христових дечјих пакости су Хебреји.).


— 17 —

5. Након Јосифове смрти, Исус је преузео његов дрводељски

занат. Тренутак за Спаситељску јавну делатност започео је тек кад му је било око тридесет година, јер се у то доба сматрало да мушка зрелост долази у тим годинама. Пре тога треба поменути човека који је, у извесном смислу, претходио Исусу Христу, и због тога је познат као Јован Претеча или Јован Крститељ, Иван Крститељ или Јоханан купач (хебрејски: Yohanan Ha'Matbil, енглески: John the Baptist). Јован Крститељ је био син великог свештеника Захарија и Јелисавете и био је нешто старији од Исуса. Живео је у пустињи, одевен у хаљину од камиље длаке с кожним појасом око бедара, а хранио се медом дивљих пчела и скакавцима. (На сликама и иконама лако га је препознати по разбарушеној коси и бради и продорном погледу.).

Јован Крститељ је, како каже „Нови завет“, „гласом вапијућег у пустињи“ опомињао своје савременике да се врате на пут врлине и побожности, јер је близу дан доласка Спаситеља, дан када ће кривци бити кажњени, а праведни добити заслужену награду.

Многи су поверовали Јовановим опоменама, те су долазили да их крсти. Био је то симболичан чин потапања у воде реке Јордан. Тиме су људи признавали да су грешни, а водом су се чистили од греха пред долазак Спаситеља. Једног дана на обали


— 18 —

реке се појавио и сам Исус Христ. Јеванђељисти Матеј, Марко и Јован говоре да је Јован Крститељ над њим обавио обред крштења, након чега је на Христа слетео Свети Дух у виду голуба и зачуо се глас са неба: „Ти си мој син љубазни, ти си по мојој вољи.“. То је био тренутак у којем је пала одлука да Спаситељ ступи у свет како би ширио своје учење и чинио чуда. Међутим, од јеванђељисте Луке сазнајемо да Јован Крститељ није могао да крсти Исуса јер се тада већ налазио у тамници.

Јован Крститељ је, због својих мрачних и немилосрдних проповедања, окренуо против себе тадашње власти. Нарочито се замерио Ироду Антипи, који је владао као тетрах у Галилеји, сину оног Ирода који је у своје време наредио покољ деце у Витлејему. Наиме, Ирод се био оженио Иродијадом, женом свог брата Филипа, а такав брак се код Хебреја сматрао родоскрвним. Како га је Јован у својим проповедима тешким речима осуђивао, тетрах га је бацио у тамницу, што није спречило пророка да и даље понавља своје осуде. Ипак, Ирод се није усуђивао да га погуби, јер се бојао гнева народа, који је Јована Крститеља држао за свога пророка.

Међутим, Иродијада, која је мрзела пророка више и од самог Ирода, нашла је прилику да му се освети за време прославе тетрарховог рођендана. Том приликом је Салома, Иродијадина кћи, својом заносним плесом толико очарала Ирода да јој је под заклетвом обећао испуњење било које жеље. По наговору своје мајке, она је затражила главу Јована Крститеља. Немајући куд, Ирод је морао да испуни обећање дато пред гостима. (Овај догађај — плес полуобнажене Саломе, очарани Ирод и призор уношења одсечене пророкове главе на послужавнику — постао је отада велико надахнуће сликара, композитора и писаца.).

(Узгред речено, припадници секте Мендејаца, поред доњег


— 19 —

тога Еуфрата у Персијском заливу, имају своје властите књиге у којима је Јован Крститељ назван правим, а Исус Христ лажним пророком.).


— 20 —

6. Исус Христ се најпре, према казивању јеванђелисте Матеја,

повукао у пустињу, где је требало да његову веру искуша сам ђаво (диаболос, сотона, сатана). Ту је провео четрдесет дана, одговарајући и одолевајући ђаволовим покушајима да га поколеба. (Неки сматрају да ова епизода из „Новог завета“ можда представља покушај неког вође од бројних јеврјских секти онога доба да придобије Христа за свој покрет или, штавише, поткупи.).

Након тога, Христова слава је, како сведоче јеванђеља, све више расла и ширила се, а његови позиви: „Покајте се, јер се приближило царство небеско“, наилазили су на све више одјека. Међутим, немогуће је реконструисати путеве које је прешао, проповедајући, лечећи болесне, слепе, кљасте и умоболне, па чак и мртве враћајући у живот и чинећи разна друга чуда, иако се ради о веома битном периоду његовог живота. Јеванђелисти су једино сагласни у томе да је Христова јавна каријера почела у Назарету а завршила се у Јерусалиму. Синоптичари тврде да је једина територија на којој је деловао била Галилеја. Њене границе прелазио је спорадично и претежно принудно, бежећи од насртљиве масе и непријатељски расположених фарисеја, припадника једне од три главне јудаистичке секте тог доба. Зна се и да је боравио у феничанским градовима, Тиру и Сидону. Пре свог тријумфалног коначног уласка у Јерусалим, никада није био у


— 21 —

том граду, нити уопште у Јудеји. Међутим, јеванђелиста Јован говори готово сасвим супротно. Према њему, Исус је проповедао у Галилеји, али је главни терен његове делатности била Јудеја. Када је Исус тријумфално улазио у Јерусалим, није му то било први пут у животу — претходно је тамо боравио чак четири пута приликом разних хебрејских празника.

Док је боравио крај Галилејског језера (које јеванђелиста назива „морем“), Исус је позвао четворицу рибара да га следе. Била су то четворица првих апостола: браћа Андрија и Симон (који је због чврстине своје вере добио име Петар, што значи „стена“, „камен“) и Зебедејеви синови Јаков и Јован. Апостола је касније било дванаест — највероватније зато што се читав хебрејски народ делио на дванаест племена. Поред поменуте четворице, то су били: Филип, Бартоломеј (Вартоломеј), Левије звани Матеј, Тома назван Дидим („Близанац“), Алфејев син Јаков (познат такође и по грчком имену Клеофас), Тадеј, Симон Кананит и Јуда Искариотски (арамејски: „иш Кариот“, што дословно значи „човек из Кариота“). Првих једанаест били су Галилејци, а последњи највероватније из Јудеје. Апостоли су били сиромашни људи ниског порекла. Један од њих, Матеј, бавио се чак презреним и омрзнутим занимањем цариника (што је значило да је за Римљане убирао дажбине). Он ће касније постати, како неки кажу, писац јеванђеља.


— 22 —

7. Највеће непријатеље Исус Христ је имао међу хебрејским

поглаварима и свештеничким сталежом. Иако је несумљиво знао шта може да му се догоди, он је, уместо да се повуче у безбедност неког од малих галилејских места, кренуо право у руке својих непријатеља — у Јерусалим. Претходно је одсео у селу Витанији, у непосредној близини Јерусалима, код свог гостољубивог пријатеља Лазара (којег је у једној ранијој прилици био васкрсао из мртвих) и његових сестара Марије и Марте. Наредног дана, у недељу, кренуо је са својим ученицима у Јерусалим.

Христов улазак у Јерусалим претворио се у својеврстан тријумф, бар како то представљају јеванђелисти. Он јаше на магарцу не само зато што је та животиња оличење мира, кроткости и скромности него и да би се потврдило предвиђање старозаветног пророка Захарије да ће Месија и Божији син стићи управо на тај начин. На вест о овом сензационалном догађају људи су похрлили на улице, док су се станари оближњих кућа гурали на прозорима и пентрали по крововима. Исус се стрпљиво пробијао кроз узаврели људски мравињак оних који су дошли да га поздраве клицањем. Неки су га повицима називали краљем, док су други прекривали пут којим је требао да прође својим огртачима и зеленим гранчицама, или су га поздрављали машући палминим гранама. Све у свему људи су поверовали да је Христ


— 23 —

наговештени Месија и нови хебрејски краљ, да ће он избавити хебрејски народ из ропства. Јеванђелиста Лука каже да су ту били и Христови непријатељи фарисеји који су саблажњиво гледали на читаву сцену.

Не зна се тачно какве је намере имао Исус својим доласком у Јерусалим. Зна се само да отада наступа бескомпромисно, не хајући на опасност којој се излагао. Проповедао је да ће у будуће Божје царство ући само сиромашни, понизни и прогоњени, док охоли, поносити, силници и богаташи, као миљеници сотоне, неће имати приступ. Критиковао је Закон, лицемерје свештеника и фарисеја и најавио је разарање Јерусалима што је изазвало панику и негодовање у граду. Након свега што је рекао и учинио у Јерусалиму, постало је јасно да га хебрејске вође не могу да оставе у животу. Зар Исус није још један галилејски занесењак који наступа у улози пророка и наговара народ на буну? Проблем је био само у томе како да га ухапсе а да се при том не изазову немири у граду. Прилика да се то изведе указала се, како каже „Нови завет“, захваљујући најчувенијој издаји откако је света и века. А издајник је био нико други до један од дванаесторице апостола — Јуда Искариот, који је издао Христа за тричавих тридесет сребрњака (што је, узгред речено, била цена једног роба). По договору са својим налогодавцима, Јуда је одреду за хапшење показао Исуса тако што га је пољубио у образ — одатле потиче израз „Јудин пољубац“ за привидно леп, а у ствари подмукао поступак.


— 24 —

8. Према мишљењима многих тумача новозаветног текста,

последња вечера („Тајна вечера“) Исуса Христа са његовим ученицима је одржана у кући родитеља младог човека по имену Марко, који тада није припадао најужој групи око Христа, али који ће касније постати ватрени пропагатор хришћанства и, штавише, писац једног од четири јеванђеља. Марка, којем због младости није било дозвољено да присуствује вечери, пробудила је нека нејасна галама. Скочио је из постеље и, огрнувши се само плаштаницом, потрчао је у врт (Гетсиманијски) где је међу маслиновим стаблима светлуцао пламен бакљи. Стигао је управо у тренутку када су Исуса, везаног и напуштеног од својих најближих, одвлачили у затвор. Како је био неопрезан и Марко је био ухваћен али је успео да се отргне и потпуно наг побегне у мрак, оставивши чаршав у рукама стражара.

О Јудиној издаји постоје бројне теорије: Јуда је, издајући Христа, хтео на тај начин да убрза долазак Божијег царства на земљи; Јуда је желео да се увери да ли је Исус у стању да се спаси и на тај начин докаже да је стварно онај за кога се представља — од пророка најављени Месија и краљ Израела; Јуда је само намеравао да одбрани Исуса од руље која је насртала на његов живот и зато је дао повод да га затворе, верујући да ће то бити само хапшење у смислу заштите, а кад су Исуса осудили, извршио


— 25 —

је самоубиство. Неки сматрају Јуду разочараним идеалистом, који је веровао у настанак Божијег царства на земљи у коме ће владати равноправност и правда. Временом се убедио да Исус није револуционар и да неће испунити његове наде, него да се губи у неким несхватљивим, мистичким теоријама које пре свега пропагирају послушност према римској власти.

Најзад, треба рећи да је Јудин случај можда чиста измишљотина. У „Првој посланици Коринћанима“, која је ранији извор од јеванђеља и „Дела апостолских“, Павле говори о томе како се непосредно након васкрсења Исус указао дванаесторици апостола, без примедбе да је отпао Јуда. Павле се, дакле, понаша као да нема појма о његовој издаји и самоубиству. На основу овога не може се избећи закључак да у Павлово време прича о Јуди као Христовом издајнику још није ни постојала, да је то легенда која се појавила неколико деценија касније. Остаје још могућност да је због неких разлога Павле хтео да прећути ову издају, што се теже може замислити, јер би она већ морала бити општепозната међу хришћанима.

(Потоњи векови су показали од колике је било важности приписана чињеница да је Христов издајник био Хебрејин. У разним историјским периодима и у разним срединама, извршени су многи покољи и прогони Хебреја под изговором освете за издају и убиство хришћанског Спаситеља.).


— 26 —

9.

Ухапшени Исус је изведен пред велике свештенике Ану и

Кајафу. Према изричитим тадашњим прописима, суђења су се могла одржавати и казне изрицати само док траје дневно светло. Зато је Исус одмах сутрадан изјутра изведен пред скупштину хебрејских световних и верских првака — Синедрион, где је после сасвим кратког већања одлучено да је крив за богохуљење, што је повлачило смртну казну. Ипак, према ондашњим законима, смртну казну у Јудеји могао је да изрекне, или можда да погубљење одобри, могао је само носилац врховне римске власти — прокуратор. А прокуратор Јудеје био је тада Понтије Пилат, за кога се сасвим поуздано зна да је историјска личност.

Пилату вероватно никада није падало на ум да ће, захваљујући неком непознатом хебрејском верском реформатору, његово име постати славно. Он је, једноставно речено, личност која није стварала историју, него је историја створила њега. Просечно интелигентан, безобзиран, осветољубив и суров, једном речју само један, ни по чему изузетан, чиновник огромне Римске Империје, ушао је у историју сасвим случајно. Јеванђелисти Пилата представљају као увиђавног, смиреног и готово хуманог судију који благонаклоно испитује Исуса и чини све да га спаси од хебрејске озлојеђености. Ипак, тужиоци су били довољно лукави да римским властима не пријаве Исуса због


— 27 —

богохуљења, јер су знали да политеисту Пилата слабо интересује што се неко тамо представља за сина хебрејског Бога. Зато су оптужбе преиначене тако да оставе утисак на Римљанина: оптужен је да је подстицао народ на побуну, да се изјашњавао против плаћања пореза Риму и да се проглашавао за хебрејског краља. А све су то биле ствари на које се Пилат, као ни било који други римски чиновник, није смео оглушити. Осим тога, Пилат није био ни мало вољан да заоштрава односе с хебрејским првосвештеницима и поглаварима и ослободи оптуженог, јер је то могло изазвати уличне нереде, па интервенцију римских трупа... Зато је покушао на све могуће начине да развуче процес, те шаље Исуса тетрарху Ироду Антипи да га испита у вези његовог учења. Ирод и његови дворјани, након што су исмејали Исуса, враћају га Римљанима обученог у белу хаљину као знак да му нису пронашли никакву кривицу. Најзад, Пилат је покушао да се из непријатне ситуације извуче користећи се обичајем да се за празник помилује један осуђеник на смрт — онај кога народ изабере. Како је у том тренутку извршење смртне казне очекивао и извесни разбојник по имену Варава (Бараба), избор је требало да се врши између њих двојице. Али су главари и првосвештеници наговорили народ да ослободе Вараву. Тиме је Исусова судбина била запечаћена: осуђен је на смрт разапињањем на крст.


— 28 —

10.

Разапињање на крст, као начин погубљења, је врло стар. Овај

језиви начин извршења смртне казне постојао је код Вавилонаца, Персијанаца, Феничана и Картагињана. Треба рећи да Хелени и Мисирци овај обичај нису прихватили, што се не може рећи за Римљане. Они су ову казну примењивали према робовима, људима из најнижих слојева друштва и политичким кривцима за издају државе и због устанка. Тек у изузетним случајевима разапињани су на крст и римски грађани. Сами Хебреји су, иначе, своје смртне казне извршавали каменовањем, спаљивањем на ломачи, вешањем или одсецањем главе.

(Казна разапињања извршавала се тако што се тело осуђеника прикивало ексерима или привезивало конопцима за вертикалну греду. Римљани су употребљавали три врсте крста: „crux comissa“, називан такође и крст св. Анте, који је имао облик слова „Т“, затим „crux immissa“ или латински крст који је имао облик знака „+“ и, коначно, „crux decussata“, или крст св. Андрије у облику слова „X“. Према једном предању Христ је умро на крсту у облику слова „Т“, а по другом на крсту са четири крака.).

Према старом обичају, осуђеник је најпре био тешко шибан, а затим приморан да сам носи свој крст до места извршења казне. А у „Новом завету“ пише да су се Исусу пре погубљења ругали, исмевали га и понижавали римски војници. Према процени


— 29 —

историчара, Исус је морао вући седамдесетак килограма тежак крст неких 600 до 700 метара, са круном од трња на глави. Пут који је, посрћући под теретом, прешао јерусалимским улицама зове се „Vía Dolorosa“ („Улица плача“), а данас њиме пролазе милиони ходочасника из читавог света. Измучени Исус је три пута падао под теретом крста: у један мах је срео своју мајку, у другом му је притекао у помоћ извесни Симон Кирењанин, а у трећем извесна жена по имену Вероника, која му је марамом обрисала знојно и крваво лице, након чега је на платну заувек остао отиснут обрис његовог лика.

Место Исусовог погубљења била је гола узвишица изван града коју су називали Голготом (што значи: „лобања“ или „ћелаво брдо“) или Калваријом (што значи: „костурница“). Према јеванђељима, Исус је разапет око девет сати изјутра, заједно са још двојицом несрећника. На Исусов крст био је прикуцан натпис: „INRI“, што је била скраћеница од: „Iesus Nazarenus Rex Iudaeorum“ („Исус из Назарета краљ Хебреја“).

Патње разапетих биле су, између осталих, праћене несносном жеђи. Предање каже да је један од римских стражара копљем принео Исусовим уснама натопљени сунђер у циљу да му ублажи жеђ, након чега је Исус издахнуо (око три поподне исто дана). А његова смрт била је праћена тајанственим и страшним појавама: скупоцена света завеса у јерусалимском Храму поцепала се на два дела, завладала је тама, земља се из темеља потресла, стене су пуцале (или, дргачије речено, настао је земљотрес). Осим тога, догодила се невероватна ствар: гробови су се отварали и давно умрли показали су се живима. Предање, међутим, ћути о томе шта се са умрилма догодило, како и када су се вратили у своје гробнице. Апокрифно „Петрово јеванђеље“ каже да је настала тако дубока тама да су људи ишли по граду са


— 30 —

запаљеним светиљкама. То је оставило огроман утисак чак и на Исусове непријатеље. „Тада су се Хебреји, старешине и свештеници, схвативши какво су зло нанели самим себи, почели ударати у груди и говорити: — Јао нашим гресима! Сада ће наступити и пропаст Јерусалима.“.

У тренутку Исусове смрти, међу присутнима на Голготи (Калварији) нису били његови ученици, који су га напустили још приликом хапшења. Међутим, из извештаја Матеја, Марка и Јована (док Лука уопште о томе не говори) сазнаје се за присуство Марије Магдалене и Марије, мајке Јакова Млађег и Јосифа. Поред тога, Јован каже да је под крстом бдела и мајка Исусова и његов вољени ученик, чије име није споменуто.

Последње Исусове речи, које је изрекао непосредно пред смрт, према Марку и Матеју су: „Боже мој, боже мој, зашто си ме оставио?“ („Eli, Eli, lama sabachthani?“). У Лукином јеванђељу Исус, достојанствено изриче: „Оче, у руке твоје предајем дух свој“, а по Јовану само: „То је крај! “.

Све се то догодило, како вели „Нови завет“, у Јерусалиму, у петак 14. нисана 3789. г. по хебрејском календару. А сви догађаји око хапшења и суђења, затим његових мука и смрт на крсту постали су велика инспирација бројних уметника.


— 31 —

11.

Предање даље каже да су Исуса још исте вечери, по

одобрењу Пилата (пошто се ближила субота када је било строго забрањено било шта да се ради), скинули с крста. Пре него што је тело било скинуто, један војник му је пробо срце копљем, из којег је потекла крв и вода.

Христово тело су умотали у плаштаницу и сахранили у свеже исклесани гроб двојица његових тајних присталица — Јосиф из Ариматеје и Никодим. Обојица плашљиви за Исусова живота, након његове смрти су се понели достојанствено и храбро. (По традицији, Јосиф је касније пренео хришћанство на Британска острва.). О Исусовој сахрани јеванђелиста Јован каже: „Они дакле узеше тело Исусово, и обавише га плаштаницом с мирисима, као што је обичај код Хебреја при укопавању. До места где је Исус разапет беше један врт, и у врту гроб нов, у који нико никад не беше положен. Онде спустише Исуса, ради петка хебрејскога, јер је гроб био близу.“.

Непознати аутор тврди да је након Исусове сахране сав хебрејски народ, не искључујући свештенике и старешине, жалио и кајао се, јер је схватио какав је грех починио. Уплашене мрмљањем и очајем народа, вође су се обратиле Пилату да се постави стража око гроба. Тако је бројна јединица римских војника, уз помоћ Хебреја, навалила на улаз у гроб велики камен,


— 32 —

са седам печата га запечатила и непрестано чувала мртво тело, како не би било украдено.

Према томе, Христово тело је положено у гроб у петак увече, а у недељу рано изјутра догодило се чудо. Наиме, откривено је да је Исусов гроб празан. Исус је васкрснуо! То је, како учи „Нови завет“, био тренутак када је Исус устао из мртвих, и дан који се у целом хришћанском свету слави као празник Ускрс.

Васкрснуће? С једне стране, нико ко размишља иоле рационално не може у то да поверује, а с друге, ниједном правом вернику не пада на ум да у то посумња. Веровање у васкрснуће је, како су говорили неки тумачи „Новог завета“, темељ читаве хришћанске религије: ко у то не верује не може веровати ни у Бога. Било је разних покушаја да се та појава објасни језиком разума. Тако је настала хипотеза о привидној смрти, затим она да је Христово тело одмах након сахране украдено и сакривено... Прва особа која је угледала васкрслог Исуса била је вероватно Марија Магдалена, посебно за то предиспонирана особа. Из ње је Исус некад истерао „седам демона“, из чега се може закључити да је повремено западала у неке психичке тегобе. Њена привиђења ширила су се путем ланчане реакције и убрзо су Исуса угледали и разни други његови пријатељи. То је лако разумљиво посебно кад се зна да је хебрејски менталитет био снажно прожет представама и веровањима о смрти и телесном васкрснућу.

Јеванђеља кажу да се Исус истог дана показао својим ученицима, који су му се веома обрадовали. Лако је објаснити зашто су Исусови ученици тако спонтано поверовали у његово васкрснуће. Пре свега, треба узети у обзир њихово духовно стање у које су запали након бруталне смрти вољеног Учитеља. Жалост, очај и грижа савест што су га напустили и срамно издали у


— 33 —

најтрагичнијем часу његовог живота, тражили су олакшање. У њиховим душама блеснула је нова нада: Исус је васкрснуо! Само Тома, који тог тренутка није био присутан, није хтео одмах да поверује овој вести: „Док не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прсте своје у ране од клинова, и не метнем руке своје у ребра његова, нећу веровати.“. Осмог дана Исус се поново појавио међу ученицима и позвао Тому да га додирне. Тек тада је и он поверовао. Отуда се „неверним Томама“ зову сви они које је тешко у нешто убедити.

У „Новом завету“ стоји да се Христ још у неколико махова јављао својим непосредним следбеницима, поучавајући их и учвршћујући у њима веру. Он им је обећао да ће их прожети Свети Дух и дати им снаге да, као његови сведоци, путују по свету ширећи „добру вест“, дакле јеванђељску науку или хришћанство. „Нови завет“ даље каже да је између Христовог васкрснућа и његовог коначног узношења на небо протекло четрдесет дана, а да је обећани Свети Дух сишао на апостоле десет дана касније. Апостоли су тада почели јавно проповедати нову веру, па се тај дан с разлогом може сматрати даном настанка хришћанске цркве.


— 34 —

12.

О деловању Христових непосредних следбеника — апостола говори спис који у „Новом завету“ долази одмах након јеванђеља и зове се „Дела апостола“. По предању, њих је написао јеванђелиста Лука. У њима се најпре казује како је на апостоле сишао Свети Дух, који их је оспособио и подстакао на ширење хришћанске „добре вести“, а затим о деловању апостола Петра у Палестини и путовањима апостола Павла, који је хришћанство ширио по земљама Медитерана.

Прву хришћанску заједницу, која је бројала око три хиљаде људи, апостоли су образовали у Јерусалиму. У њој је сва имовина била заједничка, а неопозиво одрицање од овоземаљских добара било је услов за приступ. Међутим, хебрејски поглавари и свештеници никако нису хтели да их оставе на миру; убрзо су почела прогањања, хапшења и злостављања апостола и њихових следбеника. Први хришћански мученик био је млади и речити Стефан, кога је разјарена гомила каменовала.

Међу онима који су одобравали каменовање Стефана био је и Савле из Тарса у Малој Азији, један од најревноснијих прогонитеља хришћана. Међутим, на путу за Дамаск, Савлу се указао Исус и он је доживео нагло верско преобраћање, да би под новим именом Павле, постао најватренији међу верницима, апостол и најревноснији разносилац хришћанске поруке. „Дела


— 35 —

апостолска“ описују три његова велика путовања по Малој Азији, Македонији, Хелади, медитеранским острвима и Италији, где је свуда проповедао хришћанство и оснивао заједнице хришћана. При томе је доживео мноштво пустоловина и више пута за длаку избегао смрт.

Неки тумачи „Новог завета“ говоре да је управо апостол Павле, несумњиво историјска личност, прави оснивач и идеолог хришћанства. Према тој хипотези, он се само послужио личношћу Исуса, једног од бројних палестинских пророка, створивши од њега предмет обожавања.


— 36 —

13.

Апостол Павле учинио је од крста знак спасења човечанства преко Христове жртве и на тај начин је створио симбол коначног тријумфа хришћанства. Ипак, треба рећи да су први Исусови следбеници осећали вековима дубоку и несавладиву аверзију према крсту, који је још дуго у њиховим сећањима постојао само као знак страшног понижења, мука и смрти.

Симбол првих хришћана била је риба, иако је риба од памтивека била симбол многих паганских богиња, између осталих сиријске богиње Атаргатис, арамејске Атари, хананске Астарте. Ипак, први хришћани су усвојили тај знак, а било је то утолико лакше што што су случајношћу грчка слова речи „риба“ („ichtys“) сачињавала уједно и иницијале имена и теолошких наслова за Христа: „Исус Христ, син Бога, Спаситељ“ („Iesus Christos Theu Yos Soter“). Крст као симбол хришћанства улази у општу употребу тек у V и VI в., односно сто година након што је Константин Велики укинуо смртну казну распињањем. Тада је већ знатно избледела у људском сећању слика крста као језивог оруђа.

О дрвеном крсту на коме је Исус разапет временом су настале легенде ретке поетичности и лепоте. Једна општеприхваћена прича говори о првом човеку Адаму који је умирући послао свог сина Сета у рај. Анђео који је чувао капију


— 37 —

Рајског врта дао је Сету три семенке забрањеног воћа са дрвета сазнања. Сет је ове семенке ставио на Адамов језик, па је овај умро срећан и уверен да ће човечанство бити спасено од последица његовог греха у рају. Три семенке су нарасле у велико дрво од којег је направљен крст. На њему је у средишту света разапет Исус, на месту на којем је Адам створен и сахрањен. Христова крв, која се сливала на Адамову лобању, коначно је и њему донела спасење. Зато се на многим илустрацијама Христовог распећа Адамова лобања јавља испод крста. Прича је пример како легенда наглашава и подржава одређену хришћанску доктрину. Исус је био „други Адам“ који је дошао да исправи несрећу коју је изазвао „први Адам“: пробајући плод са забрањеног дрвета, Адам је осудио цео људски род на смрт, али је од истог плода израсло дрво на којем је Исус умро да би донео човечанству спасење.

Традиција приповеда да је Христов крст открила Хелена, мајка императора Константина Великог. Она је 326. г., при крају свог живота ходочастила у Јерусалим, где јој је извесни Хебрејин показао место где је Исус разапет, тврдећи да је традиција о локалитету прелазила с оца на сина у његовој породици. Одмах су почела ископавања која су убрзо дала фантастичне резултате. У једној пећини нађена су три крста, шака клинова, таблица са натписом „ INRI “, копље којим је прободен Исусов грудни кош и сунђер којим су га напојили. Било је то фантастично откриће о којем археолози не смеју ни да сањају.

Питање који је од три крста „Свети крст“ решено је тако што су на сва три крста редом стављали смртно болесну жену, која је на Исусовом крсту одмах оздравила. Ради сваке сигурности, експеримент је поновљен са преминулим мушкарцем, а резултат је био да је овај одмах оживео на Исусовом крсту. Константин је


— 38 —

на том месту 335. г. подигао Базилику Исусовог гроба коју су вековима походили вернички ходочасници. Осим поменутих реликвија, у базилици су биле изложене и такве драгоцености као што су Соломонов прстен, Давидов пехар, послужавник на којем је лежала глава Јована Крститеља, калеж од оникса са „Тајне вечере“, чак и копље којим је римски војник принео натопљени сунђер уснама умирућег Исуса. Тај прекрасни сакрални објекат, сав у злату и драгоценостима, пун мермера и мозаика, до темеља је разорен 614. г. у рату између Византије и Персије. (Интересантно је да бројне цркве у Европи чувају делове „Светог крста“. Извесни амерички историчар оценио је да би тежина тих делова, кад би били сакупљени на једном месту, износила неколико тона.).

Легенда информише и о томе шта се догодило са клиновима „Светог крста“. Они се налазе у толико разних цркава широм Европе, да их је набројано чак тридесет и два. А, реално гледано, могло их је бити само четири од којих је један уграђен у обруч славне жељезне круне која се чува у катедрали у Монци, други је прекован у потковицу за коња императора Константина, трећи је служио као украс на шлему овог императора, а четврти је Хелена бацила у море да смири узбуркане таласе, кад се бродом враћала кући.


— 39 —

14.

Најзад, сасвим логично се намеће питање: како је изгледао

Исус? Јеванђеља о томе ништа не говоре, чак ни у алузији: да ли је био високог или ниског раста, згодан или ружан, какве је боје имао косу или очи? Понешто се ипак може закључити индиректно, путем дедукције. Зашто је, на пример, Јуда морао пољубити Исуса у образ у Гетсиманијском врту, како би могли да га препознају они који су дошли да га ухапсе? Сама по себи овде се намеће мисао да је то било ваљда зато што се ни по чему посебно није разликовао од других јерусалимских Хебреја, да је био просечан тип Семите који се својим изгледом једноставно утапао у светину која га је окружавала. У својој „Краткој историји света“ енглески књижевник Херберт Џорџ Велс (Herbert George Wells) скреће пажњу на чињеницу да је Исус издахнуо на крсту много пре но што је то био случај с другом двојицом осуђеника. Судећи по томе Велс ваљда тачно закључује да је Исус сигурно морао бити човек слабе физичке грађе.

Најзаједљивији непријатељ хришћанства, Целзо за Исуса каже: „Кад би заиста божији дух боравио у његовом телу, требало би претпоставити да се он одликовао лепотом и савршеношћу тела, као и красноречивошћу. Јер, не може се поверовати да се онај у чијем је телу нешто божанско ни по чему не разликује од других. Међутим, људи причају да је Исус био малог раста, а лице


— 40 —

му је било тако ружно да је изазивало гађење.“. Било је то типично мишљење човека васпитаног на хеленско-римској митологији, који није могао ни да замисли да би се Бог настани у људском телу које се не одликује савршеном лепотом. Међутим, ни тадашњи хришћани нису имали лепше мишљење. Црквени писац Тертулијан овако описује Исуса: „Његов лик био је потпуно лишен сваке лепоте и дражи. Заиста, зар би се нашао такав дрзник који би учинио и најмању љагу на телу када би оно било обдарено натпросечном лепотом и обасјано небеском светлошћу? Ко би пљунуо на лице да се Исус није истицао ругобом, која га је учинила предметом презира у људским очима, да ово лице није изгледало као да једино пљувачку и заслужује.“. А црквени историчар Еусебије из Цесарије говори како апостол Јуда у разговору са краљем Едесе Абгаром описује Исуса као човека ниског раста, ружног, који подсећа на понизног сиромаха.

Ипак, дошла су времена када су представе из грчко-римске митологије почеле преовладавати; Исус је био Бог па је морао, дакле, да буде лепог и племенитог спољашњег изгледа. Почетак новој тенденцији дао је Јован Хрисостом („Златоусти“) једноставно изјављујући, насупрот дотадашњој традицији, да је Исус био леп. Као карактеристично сведочанство ове тенденције је „Лентулова посланица“, тј., тобожњи извештај поднет римском сенату од проконзула Палестине. У њој се о Исусу каже: „Овај човек је усправног става, средњег раста и величанствена, племенита лица. Они који га гледају могу да га воле и да га се истовремено боје. Његова је коса боје зрелог ораха, пада му просто до ушију, а даље се увија у нешто светлије и светлуцаве увојке, на раменима је замршена, на средини главе раздељена — као што је то обично код Назарећана; чело му је светло и ведро, а лице без бора и флека, одликује се мирноћом и снагом. Не може


— 41 —

се дати никаква примедба на облик носа и уста, брада је густа, исте боје као и коса, не много дуга, по средини раздељена. Поглед прав и проницљив, а очи плавозелене, јасне и живе. Када се љути, страшан је, када опомиње — пријатељски је и нежан, весео у својој озбиљности. Понекад је плакао, али никад се није смејао. Држање тела му је поносно и усправно, руке и рамена пуне љупкости, у разговору озбиљан, скроман и ћутљив, тако да тачно према пророку може бити назван: — Најлепши по лепоти међу људским синовима.“.

У средњем веку често су се на зидовима просторија добрих хришћанских верника налазила слика Исусова. Ова слика настала је, наводно, када је Абгар, краљ града Едесе у Сирији, био послао свог библиотекара и сликара Ханана да направи портрет чудотворца и донесе га у Едесу. Ово је касније била основа за појаву слике Исуса Христа под називом „Свето лице из Едесе“, која је била позната нарочито у византијском свету. Друга легенда о настанку слике — лика Исусова везана је за наводну жену Веронику, која му је марамом обрисала знојно и крваво лице, након чега је на платну заувек остао отиснут обрис његовог лика. Та је жена, према легенди, касније дошла у Рим где је показивала слику. Према другој верзији њу је позвао император Тиберије, а она га је лечила додиром мараме са светим ликом. (Необичан је начин како је настало име Вероника. Римом је у III в. колало више врста Исусових слика, а једна од њих била је названа „Vera Icon“, тј. „права слика“. Касније су те две речи спојене у реч Вероника, која се у почетку односила на слику, а касније на жену Веронику.).

Разматрања по питању физичког изгледа Исуса Христа, тачније говорећи, његовог раста, постала су поново актуелна шездесетих година XX в. Импулс овим разматрањима дала је чувена, од стране верника веома поштована, „Торинска


— 42 —

плаштаница“, мртвачки покров у који је тобоже Јосиф из Ариматеје замотао Исусово тело. На ланеној плаштаници види се обрис нагог људског тела у боји рђе; јасно се виде контуре добро грађеног брадатог мушкарца, места где је текла крв — бројни убоди на челу и потиљку који подсећају на трновиту круну, затим убоди на стопалима, шакама и грудима. Примећују се чак и пругасти трагови од удараца двоструким римским бичевима, којих има сто двадесе пет.

Та плаштаница је, наводно, након васкрсења Христовог годинама чувана у Палестини, па у Византији. Падом Константинопоља (Цариграда, данашњег Истамбула) 1204. г. у руке крсташа, то платно је при подели плена припало француском витезу Отоу де ла Рошу, који га је послао као поклон свом оцу. Интересантно је да се плаштаница појавила баш у периоду када се ширила трговина лажним реликвијама. До данашњег дана разне цркве широм Европе чувају чак четрдесет тобоже аутентичних плаштаница. Међутим, ма како звучало фантастично, до сада ни испитивања најмодернијим хемијским средствима, ни снимања инфрацрвеним и ултравиолетним зрацима нису могла да оспоре аутентичност „Торинтске плаштанице“, а ни да је потврде.

Ипак, истраживачима је пало на ум да би се на основу контура на плаштаници могло бар да утврди колико је Исус био висок. А тада је поново дошло до апсурда: извесни италијански професор израчунао је, с једне стране, да је Исус био висок 162,56 цм., а извесни вајар и специјалиста за анатомију, с друге стране, да је имао више од 182 цм.


— 43 —

15.

На крају се може једино закључити да личност Исуса Христа остаје и даље недокучива и неизвесна тајна. О Исусу су писали разни људи, различитих епоха, на разне начине и у различите сврхе. Све што се о њему говорило и писало најчешће је творевина фантазије, шпекулације или једноставно израз побожних жеља. Бројни сликари и вајари представљали су Исуса онако како им је диктирала њихова машта и дух епохе.

Покушавајући да одреди минимум онога што се, у традицији о Христу, може узети као извесно, пољски писац Зенон Косидовски, аутор „Библијских легенди“ и „Прича јеванђелиста“ каже: „Може се, дакле, прихватити као сигурна истина да је Исус био дрводељин син и да је становао у галилејском Назарету до момента када је, вероватно под утицајем Јована Крститеља, доживео неко нагло верско објављење, да је, проповедајући по Галилеји и у Јерусалиму, окупио око себе много оданих присталица, али, такође, изазвао против себе непријатеље, да је, изложивши се духовној и световној власти као рушитељ друштвеног реда, разапет, и да се након његове смрти нешто догодило што је уверило његове најближе да је васкрснуо. Остало већ није историја, него христологија, теологија и митови.“.


— 44 —

ecHo®

Marko Krajsic - Istina i legenda o Isusu Hristu (C).pdf

Documents

Transcript of Marko Krajsic - Istina i legenda o Isusu Hristu (C).pdf