Marko Krajsic - Istina i legenda o Aleksandru Velikom.o.pdf

2

Copyright 2002. by . All rights reserved.

3

1. III ( ,

Makednes) (. , Mgas Alxandros; , Magnus Alexander), . , . , ; , , . , , , , . . , , .

A 356. . . ., II , ( ) . : ( ) ,

4

( ) , . , , () : , , , ( ), ; , ( ), (), , .

II . , , , , . , . ( , , , .). , . : .

, . , .

5

: ... () . , . .. , . ( . , . , , . . , . , (, ), 1453. ., , .).

6

2. 336. . . .,

, . , .

e , . , ; c . : ? , ? , , , , ? ( : , .). , , .

, . , . , ,

7

, . ; , , , . , .

, , . . , . , .

8

3. 334. . . .

( ) . . . , , , , , , : , (), ()!. , , , , . ! . , ( ) !

, . , .

9

, .

, , (Nodus Gordians (Gordius)) . . , : ! . ( .).

, . III , , , . , . , , . , , . , , . ( , .).

10

4. ( ,

, ) . , , . , . , , (331. . . .). , .

, : , , . ; . , , ; ( -) (-).

, 327. . . ., . , . - . , , .

11

, . , , ; .

12

5.

, . , ( , , , ). , . , . , , . , , . .

. , . , , . 323. . . ., . , , , : ! , .

13

. , , , , , .

, (), . , , , , . , , . , , , .

, III, . . ( II . , , .). IV, , , . .

14

6.

, . , . , . , . , , , . ( .). .

, . , . , . , . , . , , , .

15

7. 300. . . .,

, , , , , ( ), -K. . , , .

- ; , (Res Gestae Alexandri Macedonis), , . XVII . , , -, . , , , , , . , II .

16

. , , .

17

8. II ,

- , . , , . , . , , , , .

, : , ; ; . , : , . ; , . , .

, , .

18

. : , , , (). , , . , , . ( , , , , , . , , , , .).

19

9. ,

, , . , .

. ( ), . , , . , , . , , , . , , , .

, , .

20

. . , , . . , , . , , (?). , , . , , . , , .

21

10. ,

. , , .

; , , , . : -, ; , ; , , , ; , , ; , , , ; , .

22

( ), . , . , , ; , .

, , . , , . , . , , .

, (-); , , . , , ( ) . , .

, aaoa aa e , 320. . . ., , , . . ,

23

ae aa , a e ooa.

, .

24

11. ,

. , : , , .

, . , , , , , . , . (Adria), , . , .

, , , . , , , , . , : ? : , !

25

, , , . , . . : , , , , , .

, , , . (1589. 1638. .) . , .

, () : , , . , , , . . . , ,

26

.... (, ,

) , IV V . . , , , .

27

12. ,

, , , . , . , , , . , . . , , . . ( , .).

- , , . , : (. Nunc quidem palilulum a sole).

28

. , , . , , , , . , : , , ! , , . , , : , .

. , , . ( , , , . , , , . .).

V . ( ).

29

, , : ? ? ! . , . ( , , , .).

30

13. ()

(: ). , , . , .

( ). , , , , .

, . , , . , , .

, , .

31

, . , . , . , . , , , . . , . , . , : ? ! ? ! ? ! . , , , .

32

14.

. ( ), (), . , , , .

, , . , , . II , ( III) ().

: . , ,

33

. xx xx ( , ), . ( ), , . , , . xx xx , . , : ! : , . , , , .

. , , ( ) . , , , . , , . , , , , .

34

15.

. . , , .

, . , , . . , , , , , . . , , , . .

35

, , , . , , . , , .

, , , , . , , , , . . , , .

, ( ). , , . , , , . , . , ; , .

36

16.

, ( ), . , , , ( ) , , , , . , . , . , , .

, , , a . . . , , .

37

, . , ; . . , . 5.580.800 .

38

ecHo

Marko Kraji

Istina i legenda o

Aleksandru Velikom

ecHo

Marko Kraji

2

Copyright 2002. by Marko Kraji. All rights reserved.

Istina i legenda o Aleksandru Makedonskom

3

1. Aleksandar III Makedonski ( ,

Makednes) je uao u istoriju sa potpuno zasluenim nazivom Veliki (gr. ili , Mgas Alxandros; lat, Magnus Alexander), jer je bio jedan od najuspenijih osvajaa sveta. Prema tome, nije nikakvo iznenaenje to su vekovima nakon njegove smrti isprepletane brojne legende o njegovoj linosti i delima. Aleksandar je jo za ivota smatran bogom, mada sam nije bio u to potpuno ubeen; ponekad bi poverovao, a nekad su njime vladale trezvenije mene, kad bi mu se sve to inilo lakrdijom. Ipak je ta luda misao klijala u njegovom mozgu, podgrevana uveravanjima njegove majke Olimpije, zatim vikom i laskanjima ulizica, a naroito potvrdama koje je dobio od Apolonovog proroita u Didimi, Amonovog u Egiptu i vavilonskih svetenika. Legenda o boanskom Iksanderu i danas jo ivi u iranskom svetu. U svakom sluaju, molio se da bude primljen meu bogove, kao to se to desilo mitskom junaku Heraklu.

Aleksandar se rodio 356. g. pre n. e., kao sin makedonskog kralja Filipa II i epirsike princeze Olimpije, i to istog dana kada je zapaljen Artemision (Artemidin hram) u Efesu jedno od sedam svetskih uda. O Aleksandrovim precima biograf Plutarh kae: Da je Aleksandar po svome poreklu s oeve strane bio Heraklid (potomak Heraklov) od loze Karanove, a s majine Eakid (potomak Eaka) od loze Neoptolemove, to se sasvim pouzdano zna. Prema tome bi Aleksandar, po obe loze,

Marko Kraji

4

bio daleki potomak vrhovnog helenskog (grkog) boga Zevsa: po Filipovoj Zevsov sin Herakle je imao sina Hila, Hil je imao sina Kleodeja, ovaj Aristomaha, a ovaj Temena iji je potomak Karan (koji je s grupom iseljenjika iz Arga preao u Edesu i otuda se postepeno razvila makedonska drava), a od Karana vodi poreklo Aleksandar; a po Olimpijinom Zevsov sin Eak je imao sina Peleja, a Pelej Ahila (koji je venu slavu stekao u trojanskom ratu), a ovaj Neoptolema (Pira), koji se po jednom mitu nastanio u Epiru, odakle je Olimpija.

Filip II se trudio da to boljim obrazovanjem pripremi sina za osvajaku misiju. Tako mu je, kao trinaestogodinjem deaku, doveo za vaspitaa filozofa Aristotela, koji je nauio Aleksandra da potuje helenske junake i pruio mu znanja o politici i prirodnim naukama, a zajedno su itali helenske dramske pisce. Meutim, Aleksandar je bio naroito pod uticajem Homerove Ilijade. (Jedan primerak, na kojem su bile primedbe ispisane rukom njegovog uitelja, iji je to poklon i bio, nosio je Aleksandar na svim svojim pohodima.). Istovremeno, njegova majka ga je uila mistinim magijskim obredima. Zato je Aleksandra moda najbolje okarakterisao engleski knjievnik Herbert Dord Vels u monumentalnoj Istoriji sveta: Izmeano s Olimpijinom ludou nalazila se u Aleksandru i Filipova trezvenost i Aristotelova nauka.

Od rane mladosti, Aleksandar se oduevljavao svim onim to se ticalo vojne vetine i ve od svoje esnaeste godine je uestvovao u pohodima svoga oca. Tako je uestvovao u bici kod Heroneje, nakon koje je Makedonija stekla hegemoniju nad Heladom. O ueu Aleksandra u toj bici Plutarh kae: ...da je on (Aleksandar) prvi provalio u svetu etu Tebanaca. Jo i u nae dane pokazivan je pored reke Kefis stari takozvani Aleksandrov hrast, do koga je u ono vreme stajao Aleksandrov ator. Nedaleko od toga mesta nalazi se veliko groblje Makedonaca.. Isto tako, Aleksandar je bio prisutan i kada su


5

njegovog oca odbili od utvrenog grada Vizanta na Bosforu. (Za ovu opsadu vezana je legenda o uzimanju polumeseca za simbol kasnije Vizantijske imperije. Naime, kralj Filip je reio da jedne izrazito oblane noi izvri iznenadni prepad na bedeme Vizanta. Makedonci su se ve bili neopaeno privukli bedemima kada se, odjednom, mladi mesec probio iza oblaka. Njegova svetlost bila je dovoljna da vizantijski straari saznaju ta se sprema i podignu uzbunu. Zbog toga su Vizantijci uneli u svoj grb polumesec, znak izbavljenja grada od velike opasnosti. Tek kasnije, po osvajanju Konstantinopolisa (Carigrada, dananjeg Istanbula), 1453. g., prisvojili su Turci taj simbol, da bi ga proslavili kao obeleje svojih sultana.).

Marko Kraji

6

2. Aleksandar je postao kraljem 336. g. pre n. e., nakon

mukog ubistva njegovog oca, kad je imao samo dvadeset godina. Filip je ubijen na venanju svoje kerke Kleopatre s epirskim kraljem Aleksandrom, njenim ujakom Olimpijinim bratom.

Dok je iao nenaoruan u sveanoj svadbenoj povorci, napao ga je noem jedan od njegovih telesnih straara. Ubica bi sigurno utekao, da se njegov konj nije zapleo u divlju lozu; tako je uhvaen i na licu mesta pogubljen. Time je unitena i poslednja mogunost da se dobije odgovor na pitanje: ko je naruio ovaj zloin? Da li je to bila osveta uvreene Olimpije, koju je Filip najurio da bi se oenio mlaom Kleopatrom? Ili je to, moda, bio nestrpljivi Aleksandar, koji je s jedne strane donekle strahovao za naslee, a s druge je zavideo svome ocu na uspesima? (To se najbolje moe sagledati iz njegovih rei: Moj otac e sve jo sada osvojiti, te meni nee ostati nita znaajno za osvajanje.). Ipak, predanje ga nikada nije optuivalo za oceubistvo, ak i onda kada je bivalo neprijateljski raspoloeno prema njemu.

Odmah nakon Filipove smrti, Olimpija se ponovo pojavila na makedonskom dvoru. Kau da je zahtevala da se iste poasti odaju ubici, kao i samom Filipu. Iskoristivi Aleksandrovo odsustvovanje, zbog neke pobune na Severu, ona je naredila da se njena suparnica Kleopatra muki ubije, kao i njeno tek roeno dete. Pripovedalo se da se i sam Aleksandar zgrozio nad


7

tolikim izlivom enske mrnje; ali ga to, ipak, nije spreilo da svoju majku ostavi kasnije u Makedoniji, poverivi joj uz to i znatan deo vlasti. Ona mu je pisala pisma o verskim i politikim pitanjima, a on joj je uvek ukazivao dostojno potovanje i slao joj veliki deo svoga plena.

Svojim glavnim zadatkom Aleksandar je smatrao pohod na Persiju, radi osvajanja bogatstva Orijenta, ali je prethodno morao da ugui ustanke u pojedinim helenskim dravama. U tom cilju preduzeo je pohod na Heladu i do temelja razorio pobunjeni grad Tebu. Nedirnutim je ostavio samo hram i kuu pesnika Pindara, a nekoliko hiljada ljudi prodato je u ropstvo. Ovim jednim svirepim udarcem mladi kralj je smirio Heladu, to mu je dozvolilo da se neometano okrene svom cilju.

Marko Kraji

8

3. Aleksandar je 334. g. pre n. e. preao s vojskom Helespont

(dananje Dardanele) i stupio na tlo Male Azije. Prvo je posetio grad koji se prouo kroz Homerovu Ilijadu i Odiseju Troju. Tu je najpre prineo boginji Atini rtvu a zatim je doao na grob za koji se tvrdilo da je pripadao Ahilu. Kad je doao pred Ahilov nadgrobni stub, kae Plutarh, namazao se uljem, pa je oko stuba, kako je obiaj, sa svojim prijateljima nag optrao, zatim stavio na njega venac i ovo rekao: Srena li Ahila, koji je u ivotu naao verna prijatelja (Patrokla), a nakon smrti velikog glasnika svojih dela (Homera)!. Dok je po gradu obilazio i razgledao njegove znamenitosti, neko ga je zapitao da li bi hteo da vidi liru trojanskog princa Parisa, koji je svojom otmicom Helene, supruge spartanskog kralja Menelaja, bio glavni krivac za izbijanje trojanskog rata. Ne! odgovorio je Aleksandar. Ta me lira nimalo ne zanima, ali traim liru (u stvari formingu) uz koju je Ahil pevao o slavnim podvizima heroja!

Aleksandar je vrsto verovao da po majinoj liniji vodi poreklo od Ahila i ak je deo svoje ratne opreme zamenio za sveti tit, za koji se verovalo da je noen u Trojanskom ratu. Opremljen tako kao jedan od junaka iz helenskih mitova, on je potukao persijsku vojsku na reici Graniku. Zatim je redom pokorio sve helenske maloazijske gradove, obeavi im potpuno osloboenje od persijskog jarma.

Po prianjima biografa Plutarha i Kvinta Kurtija Rufa, dok


9

je boravio u frigijskom gradu Gordionu, Aleksandru su pokazali uveni Gordijev vor (Nodus Gordians (Gordius)) silno zamreni vor na kolima kralja Gordija u Zevsovom hramu. Ko ga razmrsi govorilo je staro proroanstvo postae gospodar Azije. Aleksandar je ovaj problem reio na sebi svojstven nain, po kratkom postupku: izvukao je ma i presekao vor! A kau i da je tada rekao da nije vaan nain na koji se vor odreuje. (Otada se Gordijevim vorom naziva svaki teko reiv problem.).

Nakon osvajanja Male Azije, Aleksandar je krenuo u Siriju i u bici kod Isa ponovo porazio Persijance. Persijski kralj Darije III Kodoman, poslednji iz dinastije Ahemenida, jedva se spasao bekstvom, ostavivi svoju porodicu i celokupno bogatstvo na milost i nemilost sudbine. Nakon pobede kod Isa, Aleksandar je opseo i zauzeo glavni grad Fenikije Tir. Iz Fenikije je krenuo za Palestinu, a zatim u Egipat, i obe zemlje lako zauzeo. Na ivici pustinje, zapadno od delte Nila, Aleksandar je osnovao grad koji i danas nosi njegovo ime Aleksandrija. Pod Aleksandrovim naslednicima helenskom lozom Ptolomeja, Aleksandrija e postati najvaniji grad na Mediteranu, najznaajniji kulturni i trgovaki grad sveta. (Aleksandrija je samo jedan od brojnih gradova koje je mladi osvaja ostavio u naslee, i samo jedan od sedamnaest gradova koji su nosili isto njegovo ime.).

Marko Kraji

10

4. itav zapadni deo persijske kraljevine (Mala Azija,

Fenikija, Palestina i Egipat) bio je sad pod vlau Makedonije. Ali, da bi se persijska kraljevina konano smrvila, valjalo je osvojiti i njen istoni deo. Uputivi se ka Istoku, Aleksandar je nesmetano preao preko reka Eufrata i Tigra. Nedaleko od ruevina Ninive, kod Asirskog naselja Gaugamele, konano je razbio persijsku vojsku (331. g. pre n. e.). Darije je utekao, ali su ga ubrzo zatim ubili ljudi iz njegove pratnje.

Nakon bitke kod Gaugamele, makedonska vojska je zauzela skoro bez otpora najglavnije gradove u Persiji: Vavilon, Suzu, Persepolis i Ekbatanu. Aleksandar je zatim krenuo jo dalje na Istok; hteo je da proiri svoju vlast i do najudaljenijih granica tada poznatog sveta. Kreui se du junih obala Kaspijskog jezera, makedonska vojska je prola kroz Partu i uputila se na jug, u dananji Avganistan; zatim su prodrli u doline reka Oks (dananje Amu-Darje) i Jaksart (Sir-Darje).

Najzad, 327. g. pre n. e., Aleksandar je upao u Indiju i kod reke Hidasp sukobio se sa kraljem Porom. Tu su se Makedonci prvi put sreli s bojnim slonovima, koje su Indusi koristili u borbama. Gorostasne ivotinje unosile su paniku u redove helensko-makedonske vojske. Ipak, i pored velikih gubitaka, mladi makedonski kralj je izvojevao pobedu. Odatle se Aleksandar spremao da poe u dolinu Ganga, ali mu je vojska otkazala poslunost. Tropska priroda Indije, kie i nepogode, bolesti i zamor od ratovanja sve to doprinelo je da se stvori


11

nezadovoljstvo; vojska je zahtevala da se vrate kuama i Aleksandar je morao da se pokori njihovoj elji.

Marko Kraji

12

5. Aleksandar je uzeo Vavilon za prestonicu svoje ogromne

drave od Jadranskog mora do junoazijske reke Ind, kojom je neometano vladao neki est godina. On je matao o ujedinjenju Istoka i Zapada, o stvaranju panhelenske imperije u kojoj nee biti razlike izmeu Helena i varvara (kako su Heleni nazivali sve narode koji nisu govorili njihovim jezikom, osim, moda, Egipana). U Suzi, njegov internacionalizam je dobio ak i vrlo konkretan oblik. Potujui njegovu elju, devedeset njegovih vojskovoa uzelo je Persijanke za ene. On lino oenio se Darijevom kerkom Statirom, mada je ve bio oenjen Persijankom Roksanom, kerkom kralja Samarkanda. Istovremeno, po drugim gradovima Aleksandrove imperije, deset hiljada njegovih vojnika oenilo se azijskim nevestama. To su nazvali venanjem Evrope i Azije.

Aleksandar je matao i o novim pohodima na Zapad o osvajanju Severne Afrike i Italije. Ali dok se pripremao za te pohode, razboleo se od vrlo teke malarije. Njegov organizam, koji se suvie mnogo naprezao, nije odoleo bolesti. Umro je u Vavilonu 323. g. pre n. e., ne napunivi jo trideset tri godine. Kad su ga, dok je leao na samrtnikoj postelji, upitali kome zavetava imperiju, odgovorio je proroki: Najboljem! Predviam da e se moji prijatelji upustiti u veliku borbu, meni u ast. Plutarh kae da su se odmah nakon Aleksandrove smrti proturali glasovi da je on otrovan. Ali veina misli kae Plutarh da je prianje o tom trovanju izmiljeno, i za


13

njih je dovoljna potvrda to to je Aleksandrovo telo, kad su se vojskovoe zavadile, mnogo dana lealo nesahranjeno u vrelom i zaparnom kraju, pa ipak se nije pojavio nikakav znak takve nasilne smrti, nego je celo vreme ostalo isto i kao ivo.

Ubrzo nakon Aleksandrove smrti, njegova drava se raspala u meusobnim borbama njegovih vojskovoa takozvanih dijadosa (naslednika), na tri velike i nekoliko manjih nezavisnih kraljevina. Aleksandrova majka Olimpija je, za ono kratko vreme to je jo ostala na vlasti, u svom besu pobila mnoge linosti, optuujui ih za ubistvo njenog slavnog sina, sve dok i nju samu nisu ubili roaci i prijatelji ubijenih. Aleksandrova supruga Roksana, ljubomorna na svoju suparnicu Statiru Darijevu kerku, na prevaru je ubila i nju i njenu sestru. Ona je potom rodila Aleksandrovo posmre, koje je, takoe, nazvano Aleksandar.

Aleksandrove vojskovoe su u prvi mah postavile za kralja maloumnog Aleksandrovog polubrata Arideja, pod imenom Filip III, koji u stvari nije imao nikakvu vlast. Nekoliko godina kasnije je ubijen. (Arideja je Filipu II rodila izvesna Filina. Bio je normalno dete, a tek kasnije je pokazao znake poremeenosti, zbog otrova koji mu je dala beskrupulozna Olimpija.). Izvesno vreme kraljem je bio proglaen maloletni Aleksandar IV, ali je nedugo potom i on ubijen zajedno sa svojom majkom, kao i Herakle, stariji Aleksandrov sin. Tako je za samo neto vie od jedne decenije celokupna Aleksandrova porodica bila unitena u bespotednim borbama za vlast.

Marko Kraji

14

6. Aleksandar Makedonski je bio genijalan vojskovoa koji je

stvorio ne samo ogromnu imperiju, nego je na neki nain bio inicijator takozvane helenistike epohe koja je trajala nekoliko stotina godina. Pripadao je linostima koje su gradile istoriju, ija su dela hroniari mogli zabeleiti i ostaviti potomcima. A ipak, nakon njegove smrti poele su oko njegovog ivota da se pletu fikcije i legende. S jedne strane, pojavile su se beletrizovane biografije koje su meale injenice sa izmiljotinama i opisom neverovatnih doivljaja. S druge strane, njegove vojskovoe i naslednici, vodei sporove i ratove oko podele imperije, objavljivali su svoje memoare u kojima su svesno izvrtali injenice. (Falsifikovan je ak i Aleksandrov testament.). Zato se ve u sledeem pokolenju nije znalo kako je ta bilo.

Ubrzo je, takoe poela i deifikacija Aleksandra. Govorilo se da je on bio Zevsov sin, roen iz ljubavne veze Zevsa i Olimpije. Helenski gradovi i drave proglasili su ga jednim od olimpijskih bogova i podizali su mu statue i hramove, a Egipani su ga slavili kao sina boga Amona. ak su i Jevreji gledali u njemu Mesijinog preteu, najavljenog u Danilovom proroanstvu. Srednjovekovni monasi iskreno su bili uvereni da je on bio asketski monah, a najdalje su u ovoj mitologizaciji otili Etiopljani. Propovedali su, naime, da je Aleksandar bio hrianski apostol, pa ak i svetac Koptske crkve.


15

7. Oko 300. g. pre n. e., nepoznati ali veoma dovitljivi autor

iz Aleksandrije prikupio je rasprene delie istorijskih prikaza, legendi, tradicija, anegdota i sentencija iz Aleksandrovog ivota, pripisao sve to Aleksandrovom istoriaru Kalistenu, i tako stvorio Aleksandridu (Roman o Aleksandru), danas poznatom kao Pseudo-Kalisten. Delo se iz Aleksandrije proirilo svetom na razliitim jezicima i u raznim stihovnim i proznim verzijama. Mada su postojali istorijski prikazi Aleksandrovog ivota, razliite verodostojnosti, srednjovekovnoj Evropi se vie sviala verzija u kojoj legende preovlauju nad injenicama.

Original Pseudo-Kalistena nije sauvan; postoje tek neke kasnije helenske verzije i latinski prevod Julija Valerija, pod nazivom Podvizi Aleksandra Makedonskog (Res Gestae Alexandri Macedonis), kao i neki jermenski, koptski i sirijski prevodi. Do XVII v. pripovesti o Aleksandru su dostigle osamdeset verzija, na dvadeset etiri jezika, a njihov izvor Pseudo-Kalisten, je nadaleko proiren i neprestano preinaavan. Takvih verzija bilo je kako u Zapadnoj Evropi u Francuskoj, Italiji, Engleskoj, kotskoj, Irskoj i Nemakoj, tako i meu slovenskim narodima. Roman o Aleksandru je dospeo u junoslovensku knjievnost najverovatnije preko glagoljaa, koji su ve od XII v. prevodili ovakva i slina dela sa italijanskog ili latinskog jezika. Sa glagoljskih rukopisa ovaj roman je prepisan irilicom, da bi zatim preko srpskih zemalja

Marko Kraji

16

preao i u srednjovekovnu rusku knjievnost, gde se i danas esto pominje kao Srpska Aleksandrida.


17

8. Aleksandrov pravi otac je Filip II Makedonski, ali u

Pseudo-Kalistenu on je sin tobonjeg poslednjeg nezavisnog egipatskog faraona Nektaneba, velikog astrologa i arobnjaka. Nektaneb je bio sin boga Amona, a svrgnut je s trona u vreme persijske najezde, pa je potraio i dobio utoite u Makedoniji. Budui da je bila nerotkinja, Filipova supruga Olimpija se obratila za savet Nektanebu. Ovaj joj je obeao naslednika posredstvom boga Amona, a sam je u toku noi, iskoristivi Filipovo odsustvovanje, doao k njoj u obliku zmije ili zmaja, toboe kao preobraeni Amon.

Na sreu, Aleksandar nije liio ni na Nektaneba niti na Olimpiju: imao je kosu poput lavlje grive, a levo oko mu je bilo plavo; na desnom mu je kapak bio oputen i oko je bilo crno; zubi su mu bili otri kao u zmije. Kao i svi junaci, Aleksandar se telesno i intelektualno brzo razvijao: umeo je da nadmudri i svog uitelja Aristotela, a postizao je i sjajne pobede na trkama sa bojnim kolima i u borbama. U igri je bio sklon svirepim alama; tako je Nektaneba gurnuo s visoke stene, te je ovaj poginuo. Nakon Filipove smrti postao je kralj, a pobede su ga pratile na svakom koraku.

Jo kao deak, Aleksandar je ukrotio vatrenog i za druge neukrotivog konja Bukefala, koji mu je postao verni pratilac u svim osvajakim pohodima. Legenda kae da se Bukefal plaio svoje senke pa je jurio samo prema Suncu. Smatra se da je ovo neobino ponaanje konja imalo simbolino znaenje: kao to bi

Marko Kraji

18

on stao ili se propinjao pred svojom senkom, tako, navodno, ni Aleksandar nije mogao da ivi u senci svoga oca (Filipa). Mladom i silnom Aleksandru, Aristotelovom ueniku, bili su potrebni mnogo iri horizonti nego to mu je prualo rodno okruenje. Zato je, prema legendi, on jahao monog Bukefala koji simbolino jezdi prema Suncu. (Kad je nakon bitke s Porom, Bukefal lipsao da li od zadobijenih rana, da li zbog starosti i onemoalosti, jer mu je ve bilo trideset godina Aleksandar je, duboko dirnut kao da je izgubio dobrog drugara ili prijatelja, osnovao na reci Hidasp grad Bukefaliju. Isto tako kau da je, kad je izgubio psa, po imenu Peritu, kojega je sam othranio i mnogo voleo, takoe osnovao grad po njegovom imenu.).


19

9. Aleksandar Makedonski je bio veliki osvaja, i to je

zajedniko u svim verzijama o njegovim podvizima, s tim to je legendarni Aleksandar bio uspeniji osvojio je jo i Rim i Kartaginu, a isplovio je i na Atlantski okean. Pored toga, mnoga osvajanja legendarnog Aleksandra izlaze daleko iz sfere realnosti i zadiru duboko u oblast natprirodnih sila.

Jedna veoma popularna pria govori kako se Aleksandar vinuo u visine i leteo nebeskim svodom. To je izveo uz pomo kola u koja su bili upregnuti grifoni (mitski krilati lavovi sa orlovskim glavama i krilima), koji su na let bili namamljeni komadom mesa to je visio pred njima. Aleksandrovo nebesko putovanje bila je, pre svega, fantazija namenjena razonodi. Ona je svakako imala i simbolino znaenje koje, meutim, danas nije lako odgonetnuti. U Nemakoj verziji, gde je bilo uobiajeno da se Aleksandrov ponos teoloki osudi, Aleksandar odluuje da ne uzleti isuvie visoko, poto ga je unutranji glas opomenuo da se do neba mogu uzdii samo oni koji to zaslue svojim dobrim delima. U ovom poduhvatu on se spustio toliko daleko od mesta poletanja, da je tek nakon vie meseci, sav izgreban i u ritama, najzad uspeo da nae svoju vojsku.

Druga, jo matovitija, pria opisuje Aleksandrovo putovanje do dna mora. Aleksandar i njegova pratnja ubili su ogromnog raka u kojem su pronali est velikih bisera. Tada je Aleksandar odluio da se u staklenom buretu spusti na morsko dno i ispita ga. Prema nekim verzijama, tom prilikom je ugledao

Marko Kraji

20

neko ogromno morsko udovite, kojem je trebalo tri dana da bi celo proplivalo kraj njega. U kasnijim verzijama ovaj dogaaj je ulepavan na razne naine. Na primer, Aleksandra u ovoj avanturi prate pas, maka i petao. Pas slui kao automatsko sredstvo za spasavanje, jer ga Aleksandar ubija da bi ga more izbacilo na obalu, poto je za more tipino da ne podnosi krv(?). Maka je nain da se vazduh preisti, jer udie Aleksandrov dah i vraa ga preienog, a petao svojim kukurikanjem pokazuje vreme. Kasnija nemaka verzija ovog dogaaja dovodi srednjovekovnu fantaziju mnogo blie realnosti, time to se doarava ideja o dugakoj cevi koja viri iz vode, to bi se moglo uporediti sa ronilakim crevom za disanje koje se koristi pri podvodnim istraivanjima. Tako je Aleksandar Makedonski postao, moglo bi se rei, junakom neke vrste srednjovekovne naune fantastike.


21

10. Aleksandar je bio ne samo veliki osvaja, ve i avanturista

ije je podvige bilo veoma lako okititi fantastinim opisima tajanstvenog Orijenta. To je jo u velikoj meri ulepavano udesnom i plodnom matom, mada ponekad i krajnje naivnom, koja se hranila olakim zanosom i srednjovekovnom praznovericom.

Tako se Aleksandar susretao sa najfantastinijim biima koje je ljudska mata ikada mogla stvoriti; porazio je divove naoruane batinama, susretao se sa pticama koje bljuju vatru i sa pticoglavim ljudima, kao i sa dvoglavim ljudima sa zmijskim nogama, a zatim i sa bezglavim ljudima sa oima i ustima na grudima. Tu slede: sukobi sa div-enama, koje su imale kopita umesto stopala ili kljove divljeg vepra i volovske repove; zatim borba sa krilatim enama, koje su svojim kao srp otrim noktima kopale Aleksandrovim vojnicima oi; pa bitka sa psoglavcima, koji su imali kande kao grifoni, a glas im je bio po nekima ljudski, a po drugima psei lave; te hvatanje jednonogih ljudi sa ovijim repovima, ije je meso bilo veoma ukusno, a koa tako tvrda da je nikakvo gvoe nije moglo probiti; onda zarobljavanje ljudi sa est ruku i isto toliko nogu, koje je Aleksandar hteo dovesti u Makedoniju da bi ih pokazivao kao uda, ali su svi pomrli od gladi, jer nije znao ime se oni hrane; najzad, susret sa vilama vodaricama iji je zagrljaj bio smrtonosan. Sukobio se legendarni Aleksandar i sa silenima (poluljudima polukonjima), koji su bili izuzetno brzi i

Marko Kraji

22

nepromaivi strelci. Savladao ih je tako to je naredio da se iskopaju rovovi i prekriju trskom i travom, a ovi su naivno upali u zamku. Aleksandar ih je, zatim, pripitomio i uvrstio u svoju vojsku; oni su mu mnogo pomogli u bitkama, ali su ubrzo svi pomrli.

Kad je u nekoj zemlji naiao na mrave koji su bili toliki da je jedan od njih mogao konja odvui u mravinjak, Aleksandar je naredio da se navue mnogo trave i slame, pa da se mravinjak zapali. Drugom prilikom, dok se njegova vojska odmarala na obalama nekog mora, jednom vojniku je lipsao konj i ovaj je leinu bacio u more. To je navabilo ogromne morske rakove, koji su izali na obalu i stali da hvataju i odvlae ljude i konje natrag u more. im je Aleksandar za to uo, naredio je da se zapali trska na obalama, te je grdno mnogo rakova izgorelo.

Najzad, sukobio se Aleksandar i sa amazonkama (enama-ratnicima); mada ih je na kraju porazio, imao je grdnih problema s njima, jer su one bile bolji borci od veine mukaraca. Interesantno je da taj susret pominje i Plutarh, mada sa dosta rezerve, podvlaei injenicu da sam Aleksandar u svojim pismima (koje je Plutarh obilato koristio pri pisanju Aleksandrove biografije) ne pominje taj susret. Ostalo je zabeleeno i da je izmeu Aleksandra Velikog i Amazonki tekla prepiska u kojoj su mu one nudile pomo, ali ih je on uglavnom odbijao.

Po jednom predanju, amazonska kraljica Telestra se, oko 320. g. pre n. e., susrela s Alaksandrom u lovitu tigrova Hirkaniji, s namerom da mu rodi sina naslednika, ili sebi kerku naslednicu. Verovala je da bi dete zaeto od monog vojskovoe i najlepe Amezonke bilo pravo udo. Meutim, iako je u Aleksandrovom drutvu provela trinaest dana i trinaest noi, ubrzo je umrla bez poroda.

Sve ove prie o Aleksandru i Amazonkama pobija Flavije Arijan, tvrdei da su sve Amazonke izumrle davno pre


23

Aleksandra.

Marko Kraji

24

11. U narodnom predanju na Balkanu, najomiljenije su prie o

Aleksandru i vodi ivota i besmrtnosti. I pored brojnih varijanti, osnova u svim tim priama je zajednika: Aleksandar pronalazi vodu koja e mu podariti venost, ali ba kad eli da ostvari svoj naum, neko ga nenamerno pretekne.

U jednoj takvoj prii, Aleksandrov kuvar Andrej je sluajno oprao u toj vodi ubijenu ribu. Kad su, na njegovo iznenaenje, ribe oivele i stale da se praakaju po posudi, Andrej je popio neto vode, a ostatak je dao Kali, Aleksandrovoj vanbranoj kerki. uvi to, Aleksandar je u besu oboje oterao. Po Andreju je nazvano Jadransko more (Adria), a Kala je postala jedna od Nereida, opakih enskih bia koja ive u moru. Lien tako besmrtnosti, Aleksandar se suoio sa smru otrovan je i sahranjen u Memfisu u Egiptu.

Postoji i predanje koje kae da je Aleksandar zavoleo jednu od Nereida, i da je zahvaljujui naklonosti Nereida postao slavan, ali kad ih je kasnije naljutio, one su unitile njegovo kraljevstvo. Ili, pak, da je naao vodu ivota i besmrtnosti, koju mu je ukrala sestra Kala, nakon ega je postala jedna od Nereida. Nereide ale za Aleksandrom i ponekad izazivaju bure na moru, pitajui pomorce na brodovima: Da li je iv Aleksandar? One se smiruju tek kad uju odgovor: iv je, i kralj je!

Srednjovekovno junoslovensko stanovnitvo, koje je u to vreme vrsto verovalo da je na Balkanskom poluostrvu oduvek


25

nastanjeno, odnosno da je autohtono, nastojalo je da se to vie indentifikuje sa starosedeocima. Tako su Sloveni postali Iliri, a ilirski jezik slovenski. Monasi u svoje letopise unose podatke da su neki rimski imperatori bili Sloveni. Slovenima su proglaeni: Aristotel, ilirska kraljica Teuta, vizantijski imperator Justinijan, a govorilo se i o vrstim vezama Slovena s Aleksandrom Makedonskim, jer su neki ilirski, odnosno slovenski odredi uestvovali u njegovim pohodima.

U duhu tadanjih prieljkivanja, u prepisima Romana o Aleksandru pojam Makedonije proiruje se na Srbiju, Bosnu i Crnu Goru, a Aleksandra pojedinci smatraju pravim Slovenom. Dubrovaki pesnik Ivan Gunduli (1589. 1638. g.) govori o njemu ka Srbljaninu. tavie, otkrivaju se i rodbinske veze srpske vladarske dinastije Nemanjia sa Aleksandrom Makedonskim.

Povezujui Ilire Slovene s Aleksandrom Makedonskim, dubrovaki istoriar Mavro Orbin(i) u svom delu Kraljevstvo Slavena kae: Zahvaljujui ilirskim odredima, posebno tribalskom, Aleksandar Veliki pobedio je persijskog kralja i osvojio mnoge oblasti Azije. U jednoj carigradskoj biblioteci ouvana je povelja o privilegijama koje je Aleksandar Veliki, dvanaeste godine svoje vladavine, podelio Ilirima, odnosno plemenitom rodu Slavena. To postaje sasvim razumljivo ako znamo da su Makedonci Aleksandra Velikog bili zapravo Sloveni i govorili istim jezikom kojim danas govore stanovnici Makedonije. Aleksandra Velikog mnogi neopravdano smatraju Grkom. Razlog toj zabludi je u tome to su Grci, borei se s narodima Istoka, bili najpoznatiji narod tadanje Evrope....

Aleksandrova povelja (zahvalnica, darovnica, diploma kako se esto naziva) koju pominje Orbini, pojavila se u XIV ili XV v. kao jedan od dokumenata koji je trebao potvrditi veze Slovena s Aleksandrom Makedonskim. Kasnije, kad je utvreno da je povelja samo uena izmiljotina i kad je nauka ispravila

Marko Kraji

26

sve ranije knjievne i naune zablude, Aleksandar Veliki je i dalje ostao predmet narodnog pevanja, pripovedanja i oboavanja.


27

12. Srednji vek se uglavnom divio Aleksandru Velikom, mada

su ga nemaki teolozi estoko osuivali, zbog oholosti koja ga je, po njima, svodila na sutu personifikaciju avola. U Francuskoj i drugim mestima su takva negativna gledita uglavnom bila potiskivana, a Aleksandar je postao junak itavog niza moralnih pria. U jednoj takvoj prii, Aleksandar je, putujui uz reku Gang, doao do grada opasanog visokim bedemom. On nikako nije mogao da ue u grad, dok mu neki starac nije podario kamen naroitig znamenja. Ali tajna je jo dugo ostala nereena sve dok je nije otkrio neki Jevrejin. Naime, kamen je bio tei od bilo koje koliine zlata, ali ako se pospe prainom on postajao toliko lak da bi i najlake perce pretegnulo. To je bilo boansko upozorenje Aleksandru da obuzda pohlepu i ne zaboravi da e smrt ak i njega pretvoriti u nitavilo. (Misao da je ak i najmoniji ovek bespomoan pred licem smrti, jedna je od onih koja nikada nije dosadila srednjovekovnim moralistima.).

Jo jedna od omiljenih pria odnosila se na filozofa-cinika Diogena, koji je iveo u buretu i nije posedovao nita vie sem jednog ogrtaa, jednog tapa i jedne vreice za hleb. Upitan od Aleksandra ta moe da uini za njega, odgovorio je: Skloni mi se sa Sunca kako bi moglo da sija na mene (lat. Nunc quidem palilulum a sole). Tako je Diogen pokazao da je i bogatiji i sreniji od velikog vojskovoe. On je, naime, imao sve to je eleo. To je, kau Aleksandra veoma iznenadilo, i on se, i

Marko Kraji

28

pored toga to mu filozof nije posvetio nikakvu panju, zaudio njegovom ponosu i njegovoj duevnoj veliini. I kad su se njegovi pratioci stali smejati i praviti ale, on im ree: Stvarno, kad ne bih bio Aleksanar, bio bih Diogen! Po jednima, Aleksandar je time izrazio svoje divljenje jaini Diogenovog karaktera, zato to je odbio sjajne mogunosti koje mu je nudio i to za Diogena nije bio nita drugo no predmet koji mu zaklanja sunce. Po drugima, Aleksandar je bio toliko ambiciozan da je eleo da bude Diogen kad ne bi bio Aleksandar, jer svet se moe prezreti i oseati se nad svetom na dva naina: ili odriui se svega kao Diogen, ili imajui sve kao Aleksandar.

Postoji i pria o tome kako je Aleksandar podario starom odanom vojniku ceo jedan grad. Kad se vojnik usprotivio, smatrajui da nije dostojan takvom poklonu, Aleksandar je odgovorio da se ne radi o tome da li je on dostojan poklona ve da li je vredan poklon koji daje Aleksandar. (Klasini pisci, kao to su bili Seneka i Ciceron, su osuivali Aleksandrovu neumesnu i nerazumnu dareljivost, smatrajui je samo delom njegove tatine. Meutim, srednjovekovni pisci su se uvek spremno divili dareljivosti monika, ne samo to je to smatrano hrianskom vrlinom, ve iz koristoljublja jer je srednjovekovni ovek od pera uveliko zavisio od plemike dareljivosti i pokroviteljstva. Tako je Aleksandrovo ime postalo takorei sinonim dareljivosti.).

Francuski pesnik iz XV v. Fransoa Vijon navodi u svom Zavetanju priu o Aleksandrovoj velikodunosti prema gusaru Diomedu (u nekim verzijama Dionidu). Kad je gusar priveden, Aleksandar ga je upitao zato gusari, a Diomed je odgovorio: Zato me nazivate gusarom? Da li samo zato to po moru plovim malim brodom? Kad bih mogao da se naoruam kao vi bio bih kralj! Potom je dodao kako mu je srea uvek izmicala. Ne samo to mu je Aleksandar oprostio sve grehe, ve je i toliko uveao njegov imetak da je Diomed do


29

kraja ivota proiveo sreno i bezbrino. (Vijon je, u stvari, ovom priom eleo da skrene panju na sebe, svoju nematinu i nedostatak sree u ivotu.).

Marko Kraji

30

13. U bogatoj riznici hebrejskih (jevrejskih) rabinskih legendi

poasno mesto svakako zauzimaju i legende o Aleksandru Makedonskom (hebrejski: Mukdon). Rabinske legende su, gledano u celini, blagonaklone prema njemu. One ga slikaju kao vladara koji pravedno postupa prema Jevrejima, jer je njihova vera ostavila na njega dubok utisak.

Jedna od pria govori o tome kako je Aleksandar posetio Jerusalim i sastao se sa prvosvetenikom imonom Hacadikom (Simonom Pravednikom). Na iznenaenje velikodostojnika iz svoje pratnje, Aleksandar se duboko poklonio prvosveteniku, objasnivi da mu je imonov lik poznat, jer je imao viziju nekog natprirodnog bia istog lika, koje se borilo na njegovoj strani u jednoj od odluujuih bitaka.

Ovakve i sline legende uveravale su Jevreje u njihovo sredinje znaenje, uprkos velikom usponu Helena. ak je i moni Aleksandar, koga su mnogi narodi potovali kao boga, bio samo orue u rukama boga iji je hram stajao u Jerusalimu. Istovremeno, za takve prie postoji i realna osnova, utoliko to je Aleksandar stvarno postupao prema Hebrejima i judizmu s potovanjem.

Neke od rabinskih legendi o Aleksandru Velikom imaju, meutim, satirino znaenje i prikazuju ispraznost sna o vlasti nad svetom. U jednoj od njih se pria o Aleksandrovom boravku u kraljevstvu Kasiju, u kojem su vladala naela potenja i pravde. Dok se Aleksandar gostio s kraljem, dva oveka su


31

dola da im kralj rei spor. Jedan od njih je prodao drugome ruevinu, u kojoj je potom otkriveno blago. Kupac je hteo da vrati prodavcu blago, tvrdei da je on kupio samo ruevinu a ne i blago. Prodavac je, meutim, to osporavao, govorei da je on prodao ruevinu i sve to se u njoj nalazi. Kralj je ovaj spor izgladio tako to je sklopio brak izmeu kupeve kerke i prodavevog sina. Kako je Aleksandar bio zapanjen itavim ovim poslom, kralj ga je upitao kako bi on to sredio u svojoj zemlji. Aleksandar je odgovorio da bi obojica bila osuena na smrt, a blago bi bilo oduzeto za kraljevsku riznicu. Nakon jo nekih ovakvih razgovora, kralj se obratio Aleksandru: Da li u tvojoj zemlji pada kia? Da! A da li Sunce sija na tebe? Da! Ima li u tvojoj zemlji zveri? Da! Onda mora biti da to zbog njih Sunce sija i kia pada konstatovao je na kraju kralj. U jednoj drugoj prii, ovaj kralj je priredio Aleksandru gozbu od hleba, mesa i povra napravljenih od zlata, govorei mu da bi trebalo da jede zlato kad ga toliko voli.

Marko Kraji

32

14. Brojne legende o Aleksandru Makedonskom postoje i

irom islamskog sveta od Maroka na zapadu do Indonezije na istoku. Mnogi smatraju da je tajanstvena linost Zulkarnejn (ovek s dva roga), koju pominje Koran (Kuran), u stvari Aleksandar Makedonski. Postoje, meutim, i sasvim oprena miljenja po kojima Aleksandar kao idolopoklonik nikako ne moe da bude Zulkarnejn iz Korana koji je monoteist, vernik u Boga i Sudnji dan.

Zanimljivo je da je Aleksandar, kojeg je ranija iranska tradicija proklinjala kao unititelja mazdaistike vere, do islamskog doba postao viteka i junaka linost. Takva promena verovatno je nastala zbog tenje dela iranskog plemstva da ozakoni njegov, time i svoj poloaj, izvodei poreklo Ahemenida od njega. Radi toga se tvrdilo da Aleksandrov otac nije bio Filip II Makedonski ve persijski car Darab, ijeg je polubrata Darua (Darija III) Aleksandar potom zbacio s trona i oenio se njegovom kerkom Rouankom (Roksanom).

Islamska tradicija o Aleksandru ne bavi se toliko njegovim istorijskim osvajanjem Persije i zbacivanjem Ahemenida koliko onim u ta se verovalo: da je njegovo boje poslanstvo bilo da iri po svetu prihvatanje jedinog boga. Vrei svoju misiju, pripovedalo se, on je proputovao celi svet od panije do Kine doivljavajui pri tom mnoge avanture. Jedna od omiljenih epizoda je gradnja golemog bedema protiv divljih naroda Jexuxa i Mexuxa (biblijskog Goga i Magoga, sinova Jafeta),


33

koji su nastanjivali brdovite krajeve severa. Pripovedalo se da su pripadnici tih naroda bili visoki jedva oko dva lakta (oko jedan metar), da su ili potpuno nagi i da su imali po dva ogromna uva, pa su na jednom spavali a drugim se pokrivali. Odazivajui se molbama naroda koji su iveli nie njih, Aleksandar je izgradio neprobojnu gvozdenu i bronzanu branu preko planinskog klanca iz kojeg su se obino pojavljivali, koju ovi nisu mogli prei niti probiti. Kasnije se verovalo da je narod Jexuxa i Mexuxa iz noi u no pokuavao probiti bedem liui ga svojim poput noa otrim uarenim jezicima, sve dok ga ne bi istanjili kao ljusku od jajeta. U osvit zore bi prestajali, govorei: Sutra emo se probiti! Ali kako nisu dodavali: ako bude boja volja, sutradan bi nali branu debelu kao to je i pre bila. Ipak, kae predanje, oni e se probiti kad doe sudnji dan, ispie sve vode Tigra i Eufrata i unitie sve prestupnike i nevernike.

Druga omiljena epizoda je putovanje kroz Zemlju tame do Izvora ivota. Naime, elei da otkrije tajnu venog ivota, Aleksandar je doznao da je bog stvorio izvor iza planine Kaf (planinskog venca koji okruuje zemlju) u Zemlji tame. Voda na tom izvoru bila je belja od mleka, hladnija od leda, slaa od meda, meka od maslaca i mirisnija od mousa. Aleksandrov vezir Hidr stupio je s vojskom u Zemlju tame, vodei sa sobom kobile i magarice iju je mladunad vezao na granici, kako bi one po svom materinskom nagonu nale put za povratak. Hidr je odista otkrio Izvor ivota, napio se i okupao pa je tako stekao besmrtnost, ali kad se vrati po Aleksandra, s namerom da mu pokae mesto, nije uspeo vie da ga nae.

Marko Kraji

34

15. Na izmaku Srednjeg veka bilo je sve manje onih koje su

zanimale fantastine prie o Aleksandrovim avanturama i osvajanjima. Legende su poele da blede. Renesansa podvrgava kritici ranije nenaune istine i saznanja, i pod uticajem helenskih tekstova koje srednjovekovna zapadna Evropa nije poznavala, sve vee interesovanje pokazuje za istorijskog Aleksandra.

Aleksandar Veliki je meu svojim savremenicima izazivao ili veliko divljenje ili veliku mrnju, pa je stoga bilo teko objektivno oceniti njegov karakter i dostignua. Uspean kao vojnik, Aleksandar je bio mnogo manje uspean kao politiar i dravnik, mada nije iveo dovoljno dugo da bi se ta strana njegovog delovanja mogla jasnije pokazati. Sama njegova linost esto je izazivala kritike. Prie o njemu, koje potiu od Plutarha, mogu biti i neistinite, izopaene ili preudeene, ali sve one imaju jednu zajedniku icu govore o izuzetno sujetnom oveku, nestalnom karakteru i nasilniku. A sve to je naroito dolo do izraaja u njegovim poslednjim godinama ivota. Aleksandar je poeo da nosi persijska vladarska odela i tijaru, isprva samo pred varvarima i u prisnom krugu, a kasnije i na javnim mestima, pri obavljanju dravnih poslova. Ubrzo je zahtevao od prijatelja da mu metaniu po istonjaki.

Kolika je bila Aleksandrova sujeta ukazuje i njegov lik, koji je slikan i vajan vie puta, a uvek je predstavljan kao lep mladi, sa krasnim uvojcima oko irokog ela. Kad se zna da su u to vreme mukarci u muevnom dobu obino nosili brade,


35

lako se moe zakljuiti da je Aleksandar u stvari bio zaljubljen u svoju mladiku lepotu, te je i u svojoj trideset drugoj godini brijao lice i ostao laan momak. Tako je nastao obiaj koji se u Heladi, a po svoj prilici potom i u Italiji, odrao kroz vie vekova.

U jednoj prii, Aleksandar je optuio za izdajstvo i osudio na muenje i smrt Filota, jednog od najvernijih i najpouzdanijih vojskovoa, samo na osnovu dostave njegove ljubavnice, bez ikakve prethodne provere. Filot se, naime, hvalio kako je Aleksandar samo obian mladi, te da nije takvih kao to su on i njegov otac Parmenije ne bi Persija nikada bila pokorena, i tako dalje. U svemu tome bilo je i neke istine. A Aleksandar, ne samo to je pogubio Filota, nego je i njegovom ocu poslao ubice.

Samo zato to se podsmevao njegovoj preteranoj oholosti i to je odbio da mu ukazuje boanske poasti, Aleksandar je pogubio i Aristotelovog neaka Kalistena (onog kojem je nepoznati aleksandrijski autor pripisao raanje legende o Aleksandru). Prijatelja Klita, koji mu je u bici na Graniku spasao ivot, Aleksandar je lino ubio. Naime, na jednoj pijanci, Klitu su dosadila laskanja na raun mladog boga, te je stao da kori Aleksandra zbog njegovog naina odevanja. Dolo je do estoke svae, koja se zavrila Klitovom smru. Zbog takvih svojih postupaka, Aleksandar se docnije kajao; naroito ga je pogodila Klitova smrt, ali nain ivota ipak nije promenio.

Marko Kraji

36

16. Aleksandrova elja da bude drugi Ahil ispunila se u

njegovom prijateljskom odnosu sa Hefestionom, koji je (pored Klita), bio komandant njegove konjice. A kad je Hefestion umro, Aleksandar je, kao nekada Ahil u alosti za Patroklom, odrezao svoju kosu (naredio je da se i svim konjima i mazgama ostrie griva) i tri dana proveo bez jela i pia i, naposletku, kao Ahil Patrokla, Aleksandar je sveano sahranio Hefestiona, uz odavanje pote kao heroju. Nekoliko dana nakon Hefestionove sahrane, umro je i Aleksandar. Kao to je smrt Ahila vezana za smrt Patroklovu, tako su povezane i smrti njihovih poznih sledbenika Aleksandra i Hefestiona. Kao i Ahilu, sudbina je i Aleksandru dodelila slavan ali kratak ivot, i da taj kratki ivot ne provede u osami bez lepote i sjaja to ih samo prijateljstvo daje.

Meutim, po svemu sudei, mada za to nema dokaza, njegova veza sa Hefestionom nije bila samo izrazito prijateljska. Za Aleksandra Velikog kau da je svakako najvea istorijska linost koja je bila sklona homoseksualizmu. Aleksandar je bio samo jednom pokoren kazivali su zajedljivi filozofi mnogo godina nakon njegove smrti i to od strane Hefestionovih bedara.

Najzad, da bi se u potpunosti razumela Aleksandrova linost i dela, ne smeju se posmatrati izdvojeno iz vremena u kojem je iveo. Spletke i ubistva su bili uobiajeni nain sreivanja nesuglasica, i on se po tome jednostavno nije


37

razlikovao od svojih savremenika. Isto tako, homoseksualna zadovoljstva u antici nisu bila nita neobino; mnoge slavne linosti toga doba imale su supruge ili ljubavnike oba pola. tavie takva iskustva pripisivana su i bogovima i slavnim herojima. Prema tome, moe se slobodno rei da je bio tipian vladar svoga doba. Po jednom se ipak razlikovao sa osvojenih 5.580.800 kvadratnih kilometara bio je najvei osvaja Antike.

Marko Kraji

38

ecHo

Istina i legenda o Aleksandru Velikom

Marko Krajsic - Istina i legenda o Aleksandru Velikom.o.pdf

Documents

Transcript of Marko Krajsic - Istina i legenda o Aleksandru Velikom.o.pdf