Marko Krajsic - Istina i legenda o Solomonu i kraljici od Sabe

Marko Krajšić

Istina i legenda o Solomonu i

kraljici od Sabe

ecHo®

Marko Krajšić

— 2 —

Copyright © 2002. by Marko Krajšić. All rights reserved.

Istina i legenda o Solomonu i kraljici od Sabe

— 3 —

1. Putovanje kraljice od Sabe u Jerusalim i njena romantična veza s

mudrim judejsko-izraelskim (hebrejskim) carem Solomonom ostavila je traga u predanjima triju naroda: etiopskog, izraelskog i arapskog. Iako je svaki narod iskitio legendu o toj burnoj ljubavnoj vezi prema svome ukusu i mašti, priča o lepoti sabejske kraljice, o njenom basnoslovnom bogatstvu i lukavosti cara Solomona ostala je u osnovi ista, što upućuje na istorijsku istinitost toga događaja.

Ko je bila legendarna kraljica, junakinja jedne od najlepših priča koje su kružile širom Bliskog istoka? Gde se nalazilo njeno tajanstveno i nedostupno kraljevstvo, koje su geografi dugo stavljali u najfantastičnije predele zemlje — sve do južne Afrike?

„Imala je čelo boje pozlaćene bronze, a oči boje oniksa“ zapisano je o kraljici od Sabe u jednoj prastaroj hronici.

Marko Krajšić

— 4 —

2. Nijedna legenda ne navodi tačno gde se nalazila država

Sabejaca, pa je stoga nekoliko gradova polagalo pravo na naziv drevne sabejske prestonice. Rimljani su verovali da je legendarna prestonica kraljice od Sabe grad Maribu u Južnoj Arabiji. Iz ovog velikog grada, prema verovanju nekih naroda, čuvena kraljica je nekih devet stotina godina ranije prenela basnoslovno blago na dvor cara Solomona. Verujući i sam u to, rimski car Avgust je 25. g. pre n. e. organizovao ekspediciju pod vođstvom Elija Galana da pokori grad Maribu i potčini ga rimskoj upravi. Probijajući se s mukom na jug, rimska vojska je osvojila nekoliko gradova, ali sabejska prestonica koja je bila glavni cilj ovog poduhvata, odolela je njihovom pritisku. Međutim, ostalo je ipak nejasno da li je grad koji Rimljani nisu uspeli da osvoje odista bio glasoviti Maribu; grad je, doduše, zaveden pod tim imenom, ali u izveštajima ekspedicije nigde se izričito ne tvrdi da je to odista prestonica legendarne kraljice od Sabe.

U XIX v. Južna Arabija, zemlja začina i mirisa, koju su Rimljani zvali „Srećnom Arabijom” („Arabia Felix”), bila je još uvek nepristupačna za Evropljane; „neverni psi” koji bi se drznuli da stupe na svetu Muhamedovu zemlju mogli su lako izgubiti glavu. Ipak, našli su se ljudi kod kojih je žeđ za znanjem i avanturama nadvladala strah od smrti. Prerušeni u Arabljane, Francuz Alevi i Austrijanac Glazer krenuli su u zabranjenu zemlju. Nakon brojnih peripetija naišli su u


— 5 —

pustinji (u blizini današnje jemenske prestonice Sane) na ostatke ogromnog grada, koji se, kako se docnije pokazalo, zvao Maribu ili — kako ga ponekad nazivaju — Mariabi. U golemim razvalinama otkrili su i tajanstvene natpise, koje su odneli u Evropu. To epohalno otkriće izazvalo je veliko uzbuđenje u naučnim krugovima.

Nakon toga, uvek snalažljivi i osetljivi na konjukturu, arabljanski trgovci otpočeli su živu trgovinu s tekstovima iz Maribua. Na taj način dospelo je u ruke naučnika nekoliko hiljada kamenih fragmenata s pismom koje je kasnije dešifrovano. Među fragmentarnim podacima o bogovima, plemenima i gradovima nađena su i četiri naziva južnoarabljanskih država: Mineja, Hadramaut, Kataban i Saba.

Država Saba pominje se i u asirskim dokumentima iz VIII v. pre n. e. Iz njih proizlazi da je Mesopotamija s tom državom održavala žive trgovačke veze, nabavljajući u njoj uglavnom začine i mirise. Izvor blagostanja ovog kraljevstva bila je, kako su to pokazala podrobna istraživanja, xinovska, preko dvadeset metara visoka brana, koja je zadržavala vode reke Adhant, odakle je sproveden razgranati sistem kanala za navodnjavanje. Zahvaljujući tome Saba je postala izvanredno plodna zemlja.

Marko Krajšić

— 6 —

3. U Jemenu je još oko 1400. g. pre n. e. postojala razvijena

civilizacija. Prva prestonica ove zemlje bila je Mena. Zatim je, 950. g. pre n. e., pleme Sabejaca osvojilo bogate jemenske visoravni i osnovalo svoju prestonicu u Maribuu. Sabejce su nasledili Himjariti, koji su premestili svoju prestonicu u Zamar, južno od današnje prestonice Sane. Sva tri drevna kraljevstva najčešće se u istoriji nazivaju sabejskim, a njihov jezik himjaritskim.

Stanovništvo sabejskog kraljevstva se uglavnom bavilo gajenjem raznovrsnih začina, zanatstvom i trgovinom. Trgovina je zauzimala počasno mesto u privredi kraljevstva; trgovalo se zlatom, srebrom, slonovačom, draguljima, začinima, miomirisima, mahagonijem, kožama divljih životinja, mramorom, majmunima i crnim robljem. Transport je tekao preko luka na Crvenom moru i karavanskim putevima uz obale mora. Za potrebe karavana izgrađeni su duž puteva mnogi hanovi i karavanseraji — mesta gde se moglo odmoriti, okrepiti i iznajmiti kamile. (Takvo stanje trajalo je sve do 542. g. n. e., kad su u jeku čestih neprijateljskih najezdi i brojnih drugih ratnih neprilika Sabejci doživeli i najstrašniju nesreću koja je mogla da ih zadesi: srušila se brana koja je značila život. Nekadašnju cvetnu oazu ubrzo je progutao pustinjski pesak.).

Međutim, Etiopljani tvrde da je kraljica od Sabe bila njihova vladarka. Oni dalje kažu da su, otprilike u X v. pre n. e., Sabejci prešli


— 7 —

preko Crvenog mora i nastanili se u plodnim oblastima etiopske pokrajine Amhare, oko jezera Tana. Ova oblast je po svom geološkom i geografskom sklopu bila od vanrednog trgovačkog i strategijskog značaja. Njene duboko usečene doline, posebno dolina reke Abai (Plavi Nil), činile su prirodne prolaze ka velikoj dolini Nila, kojom su vodili karavanski putevi u legendarni Ofir – zemlju zlata i dragulja, i u prašume Konga — bogate skupocenom slonovom kosti.

Mešanjem beloputih Sabejaca s tamnoputim starosedeocima Amhare, nastao je izraziti tip Amharca, koji i danas predstavljaju visoke, vitke i mrke ljude. Zahvaljujući blagostanju koje im je pružila njihova nova domovina i iskustvu jedne visoke civilizacije koje su doneli iz Jemena, sabejsko-amharsko kraljevstvo postalo je veoma moćno i basnoslovno bogato.

Marko Krajšić

— 8 —

4. Vladari Sabe nosili su titulu „mukarib“, što znači „sveštenik-

kralj“. Međutim, još od najstarijih vremena u sabejskim plemenima je vladao matrijarhat, te su često za vladare birane žene. Prema tome, nije ništa čudno što je i u X v. pre n. e. jedna mlada i, po tvrđenjima starih izvora, izuzetno lepa žena, postala kraljica države Sabejaca. Njeno ime ne pominje ni „Biblija“ ni „Koran“ i često se poistovećuje sa imenom njenog kraljevstva. U, etiopskoj tradiciji, nazivaju je Makeda (Makeda, Makida), a u arapskoj Bilkis (Bilqis, Balkis). Alternativno ime Nikaula (Nikaule, Nicaula) dao joj je hebrejsko-rimski pisac Josif Flavije.

(Neki smatraju, da je kraljica od Sabe u stvari moćna i lepa misirska vladarka Hatšepsuts. Prema toj teoriji biblijska priča bi zapravo bila legendarna verzija izveštaja o jednoj prijateljskoj državnoj poseti susednoj zemlji. Međutim, takvo tumačenje zavisi od veoma komplikovanih pomeranja u hronologiji misirske istorije, jer je Hatšepsuts, bar koliko se danas zna, živela nekih pet vekova pre Solomona.).

U etiopskom istorijskom delu „Kebra nagastu“ („Slavi kraljeva“), koje je početkom XIV v. napisao sveštenik Jašak iz severnoetiopskog grada Aksuma, kaže se da je sabejska kraljica bila veoma bogata, da je imala gomile zlata, srebra i dragulja; da je bila vlasnik mnogih brodova, bezbroj kamila i robova, i da su trgovci za


— 9 —

njen račun plovili sve do Indije i Persije.

Marko Krajšić

— 10 —

5. U vreme kada je Makeda (Bilkis, Nikaula) došla na tron

sabejskog kraljevstva, moćnim judejskim carstvom vladao je „mudri Solomon“, sin osnivača carstva Davida i Batu-Šebe. To carstvo, koje se prostiralo od Damaska do Misira i od istočnih granica Transjordanije do Mediterana, stvoreno je nakon viševekovne ogorčene borbe s Filestejcima, iz koje su izraelska plemena na kraju izašla kao pobednici.

Kralj David, povukao se sa trona kad je osetio da ga je starost sustigla, a za novog vladara, po njegovoj volji, svečano je proglašen Solomon. Iako je tada imao samo dvadeset godina, Solomon se odmah pokazao kao odlučan vladar i vešt diplomata. Njegovi protivnici, na čelu sa njegovim polubratom Adonijem, koji su računali na njegovu mladost i neiskustvo, brzo su shvatili da su se prevarili u očekivanjima i morali su se pritajiti. Ipak, pod raznim izgovorima, Slomon je ubrzo uklonio sve svoje protivnike: polubrata Adonija, vojskovođu Joaba i neke druge.

Solomonova mudrost, koja je u potonjim vekovima postala poslovična, ubrzo se pokazala pred čitavim narodom. Reč je o sporu dveju majki oko deteta, priči od koje verovatno i potiče izraz „solomonska odluka“. Njihov spor je bio neobičan i teško se mogao rešiti. Naime, dve žene, koje su živele u istoj kući, porodile su se približno u isto vreme. U toku noći dete jedne od žena je umrlo, a ona


— 11 —

je krišom zamenila svoje mrtvo dete sa živim. Optužena je uporno odricala da je zamenila decu. Obe žene su vikale, optuživale jedna drugu za laž, i nasrtale jedna na drugu da su ih morali neprestano rastavljati. Tada je car naredi da se dete koje je bilo predmet spora raseče na dvoje, i svakoj ženi da jedna polovina. Dok je optužena odmah pristala na takvu podelu, tužiteljka je kukajući povikala: Dajte joj dete, samo ga nemojte ubiti. Solomon je na to dao dete ženi koja je preklinjala da dete ostane u životu.

Marko Krajšić

— 12 —

6. Ime judejskog cara, Solomon (hebrejski: šalomo) znači

otprilike „Spokojni“, „Miroljubivi“. To ime je verovatno dobio pri krunisanju, kako bi se pokazalo da je bog Jahve (Jehova), nakon neprestanih ratovanja njegovog oca Davida, odlučio da najzad nastane mir. Prvobitno se izgleda zvao Jedidiah. Vladao je Judejom četrdeset godina, od 972. — 932. g. pre n. e.

Zahvaljujući Solomonovoj preduzimljivosti u proizvodnji i trgovini, o Judeji se govorilo kao o zemlji blagostanja. Kako se u „Bibliji“ kaže, tada je svaki stanovnik Judeje mirno živeo „pod svojom lozom i pod svojom smokvom“. „Biblija“ dalje tvrdi da je „u Jerusalimu (prestonici Judeje) bilo srebra kao kamenja, a kedrovih drva kao divljih smokava koje rastu po polju, tako mnogo“. Veliko bogatstvo Solomonove države nagomilano je prvenstveno zahvaljujući miru na granicama, zatim eksploataciji rudnika bakra — poslovični „rudnici cara Solomona“ — a najviše zahvaljujući razgranatoj trgovini, odnosno uspešnom posredovanju u trgovinskoj razmeni između Istoka i Zapada, a pre svega između bogati država Misira (Egipta) i Fenikije.

Za vreme Solomona u Jerusalimu i drugim gradovima carstva se veoma mnogo gradilo; izgrađeni su brojni putevi, vrtovi, vodovodi i velelepne građevine. Naročito je bio veličanstven njegov raskošni


— 13 —

dvor, gde je u haremu prebivalo oko hiljadu žena – jedna je bila kći misirskog faraona, ali je među njima bilo i Moavki, Amonki, Edomki, Feničanki i Hetitki. Ipak, najznačajnija je bila izgradnja basnoslovnog hrama u Jerusalimu, sveg u kedrovom drvetu, zlatu i slonovači. Kad je, nakon sedam godina gradnje, hram bio završen, priređena je velika svečanost tokom koje je u večitu pomrčinu prostorije zvane „svetinja nad svetinjama“ položen „Kovčeg zaveta“, kojeg je po Jehovinim uputstvima dao izgraditi Mojsije.

Radovi koje je preduzimao Solomon zahtevali su ogroman broj radnika i silno bogatstvo. Što se tiče radne snage — to su bili robovi, a na narod je udaren namet. Oni seljaci koji nisu bili u stanju da smognu onoliko koliko se od njih tražilo — a takvih je bilo dosta, dovođeni su da, vukući ogromne kamene blokove, skončaju na nekom od mnogobrojnih gradilišta.

Marko Krajšić

— 14 —

7. Slava o Solomonovom bogatstvu, veličanstvenom dvorcu i

mudrosti raščula se nadaleko po ondašnjem svetu. Sa svih strana sveta stizali su u Jerusalim poslanstva da sklapaju ugovore o prijateljstvu i trgovini. Gotovo svakog dana stanovnici prestonice imali su priliku da se dive egzotičnim gostima koji su išli caru s bogatim darovima. Bez sumnje su bili ponosni što je njihov grad postao tako značajan međunarodni, trgovački i diplomatski centar.

Jednoga dana pronela se vest da u Jerusalim stiže karavan kraljice daleke Sabe. Privučen pričama o lepoti sabejske kraljice, a verovatno još više njenim ogromnim bogatstvom, Solomon joj je uputio laskav poziv da ga poseti u njegovom dvoru.

I sama Makeda (Bilkis, Nikaula) je bila veoma zainteresovana za susret s mudrim judejskim carem. S jedne strane, kako kaže „Kebra nagast“, ona se odlučila na putovanje u Jerusalim željna da od mudrog judejskog cara nauči što više, jer, kako je rekla: „Mudrost je daleko bolja od blaga u srebru i zlatu... država ne može opstati bez mudrosti.“. S druge strane, trgovački put prozvan „Mirisnim putem“, kojim su Sabejci na kamilama prenosili svoju robu u Egipat, Siriju i Fenikiju, presecao je teritoriju koja je pripadala Judeji. Prema tome, od Solomonove volje je zavisilo da li će sabejski karavani nesmetano proći ili ne. Sabejska kraljica je dakle krenula na put, uprkos „nežnosti


— 15 —

ženskog stasa“ i „žarkoj toplini Sunca“, iz čisto praktičnih razloga: da bogatim darovima i ponudom učestvovanja u dobiti privoli Solomona na sklapanje ugovora o prijateljstvu. A narodna mašta zaklonila je taj stvarni cilj romantičnom ljubavnom pričom.

Marko Krajšić

— 16 —

8. Dok se lepa Sabejka približavala judejskoj prestonici, Solomon

se bacio na posao da joj priredi veličanstven doček, dostojan njegovog glasa. Jerusalimske ulice su temeljno očišćene i ukrašene raznobojnim cvećem, lepršavim trakama, šarenim ćilimima i svilenim tkaninama. Verovatno ni jedan grad do tada nije svečanije i lepše izgledao, od Jerusalima u tom trenutku.

Kada je karavan sabejske kraljice stigao na domak glavne kapije grada, stanovništvo Jerusalima je pohitalo na ulice da burnim i oduševljenim klicanjem pozdravi lepu gošću koja je sedela u raskošnoj nosiljci, na kamiljoj grbi koja se lagano ljuljala. Kraljicu je pratila ogromna svita dvorkinja, dostojanstvenika i robova, a karavan se završavao dugom povorkom kamila koje su judejskom caru nosile skupocene darove.

Solomon je, sav u zlatu i skerletu, lično dočekao kraljicu na samom ulazu u grad i pratio je sve do svoga dvora. Tu su bili i svi najviši dostojanstvenici carstva i sedam stotina Solomonovih venčanih žena. Tek kasnije je kraljica od Sabe, na svoje veliko iznenađenje, saznala da judejski car, ima u svom haremu još i tri stotina konkubina. A ako je verovati “Kebra nagastu”, ni jedna od njih ni izdaleka nije mogla da se meri po lepoti i čarima s mladom sabejskom kraljicom.


— 17 —

(Islamske legende pominju glasine da je kraljica od Sabe, i pored sve svoje lepote, imala i jednu fizičku manu – maljave noge. Da bi to proverio i saznao istinu, car Sulejman, to jest Solomon, je dao da se pred dvorcem napravi kristalni pločnik, ispod koga je tekla voda. Kraljica je pomislila da je to lokva, pa je zadigla haljinu da bi je prekoračila. Ispostavilo se da su glasine o maljama bile tačne! Na to je judejski car izumeo depilator — prvi koji je ikada upotrebljen — kojim je otklonio taj jedini kraljičin fizički nedostatak.).

Marko Krajšić

— 18 —

9. Po prirodi lako zaljubljiv, Solomon je bio više nego očaran i

oduševljen svojom visokom gošćom. Stoga je sasvim razumljivo što je uložio sve svoje sposobnosti i mudrost da je fascinira sjajem svog dvorskog života i učini joj boravak prijatnim; priredio je u njenu čast čitav niz pompeznih gozbi uz učešće brojnih i raznovrsnih artista, akrobata, ekvilibrista, iluzionista, igrača i igračica; danima je s njom razgovarao o svemu što ju je interesovalo i davao joj dragocene savete o veštini upravljanja državom.

Sabejska kraljica se veoma brzo uverila u veliku Solomonovu mudrost i ogromno bogatstvo. Dok je razgledala neverovatnu raskoš njegovog dvora, odaje obložene kedrovinom, zavese vezene raznobojnim vezom, pozlaćeni tron od slonovače i nebrojano mnoštvo zlatnog posuđa, nije mogla doći sebi od čuđenja i oduševljeno mu je rekla: — Istina je što sam čula u svojoj zemlji o stvarima tvojim i mudrosti tvojoj. Ali ne htedoh verovati što se govoraše dok ne dođoh i videh svojim očima; a gle, ni pola mi nije kazano; tvoja mudrost i dobrota nadvisuju glas koji sam slušala.

Međutim, iako se lično uverila u sve ono o čemu je do tada samo slušala — u mudrost i bogatstvo judejskog cara, sabejska kraljica je uporno odbijala sve njegove providne ljubavne ponude. Tada je Solomon prvi put u životu izgubio svoju osvajačku


— 19 —

samouverenost i sa gorčinom osetio da se svaka žena ne može kupiti za novac.

Marko Krajšić

— 20 —

10. Pošto mu udvaranje nikako nije polazilo za rukom, Solomon je

odlučio da pribegne lukavstvu. Poslednje večeri Makedinog (Bilkisinog) boravka u Jerusalimu, priredio je najpompezniju gozbu od svih do tada. Ali tu se krila i zamka: sva jela su, po njegovom nalogu, bila presoljena i jako začinjena mirođijama — da bi kraljica što više ožednela.

Kada je lepa sabejska kraljica i te večeri, po ko zna koji put, odbila Solomonovo udvaranje, judejski car joj je predložio opkladu. Zakleo se da joj više neće smetati svojim ljubavnim ponudama, pod uslovom da ona ništa ne ukrade iz njegovog dvora. To je lepu kraljicu, razume se, veoma uvredilo i odmah mu je stavila do znanja da je i sama dovoljno bogata — i da joj tuđe stvari nisu potrebne. No, ipak se opkladila, samo da bi je Solomon bar te poslednje večeri ostavio na miru.

Kada se nakon gozbe kraljica napokon povukla u svoje odaje na spavanje, u neko doba noći so i mirođije su učinili svoje: ožednela je. Lako je pronašla krčag s vodom, koji je Solomon lukavo postavio na vidnom mestu, i dobro se napila. Istog trenutka osetila je čvrst stisak ruke. Dakle, zar to nije krađa — uzimanje bez pitanja? Doduše, bila je to samo voda, ali šta je skupocenije od vode? (To je pogotovo razumljivo u zemlji u kojoj vode nema dovoljno.). Nemajući kud,


— 21 —

kraljica je morala priznati da je stvarno tako. Prema tome, izgubila je opkladu!

Marko Krajšić

— 22 —

11. Tako je Solomon, zahvaljujući svojoj lukavosti, najzad osvojio

sabejsku kraljicu, a legenda o njihovoj ljubavnoj vezi ostala je da živi večno. Etiopska vladarska dinastija Negusa (poslednji iz te dinastije bio je car Haile Selasije, svrgnut 1974. g.), tvrdila je da vodi direktno poreklo od Meleka (ili Menelika), “sina kraljice Etiopije, kraljice od Sabe i cara Solomona judejskog”. Time je drevna legenda u Etiopiji dobila i svoj politički značaj. Postoji, uzgred rečeno, i predanje prema kojoj je taj sin Solomona i kraljice od Sabe odneo iz jerusalimskog hrama sveti „Kovčeg zaveta“, a na njegovo mesto postavio kopiju; trebalo bi da se pravi kovčeg i danas čuva u nekadašnjoj etiopskoj prestonici Aksumu, kao najveća svetinja koju niko živ ne sme da vidi. Prema hebrejskoj legendi, jedan od sinova Solomona i kraljice od Sabe bio je, niko drugi do vavilonski kralj Nabuku-kuduri-usur II, poznatiji kao Nabukodonosor II (605. — 562. g. pre n. e.), što bi, ako bi se prihvatilo, dovelo opet do komplikovanih hronoloških pomeranja istorije.

Za kraljicu od Sabe se nakon ovog događaja više nikada ništa nije čulo. Ne zna se ni koliko je dugo vladala, ni kako ni kada je umrla. Solomon je, prema biblijskom predanju, živeo šezdeset godina. Ostao je oličenje mudrosti u hebrejskim (i ne samo hebrejskim) predanjima. Tome se ne treba čuditi, jer je za vreme njegove


— 23 —

vladavine hebrejska država bila na vrhuncu svoje moći i političkog značaja; samo tada je bila velika sila, i živela u miru i blagostanju. Prošlost hebrejskog naroda, gotovo neprekidno praćena porazima i poniženjima, zahvaljujući Solomonu zablistala je najzad i slavom, koja je zadovoljila narodni ponos Hebreja.

Solomona je nasledio njegov sin Roboam, ali samo u jednom delu države, pošto se ona nakon Solomonove smrti raspala na dva dela: severni deo — Izrael, sa glavnim gradom Samarijom, i južni deo — Judeju, sa glavnim gradom Jerusalimom. Godine 721. pre n. e. Izrael je pao u asirsko ropstvo i iščeznuo iz istorije. Judeja je istrajavala sve do 63. g. pre n. e., kada je postala rimska provincija.

Marko Krajšić

— 24 —

ecHo®

Marko Krajsic - Istina i legenda o Solomonu i kraljici od Sabe

Documents

Transcript of Marko Krajsic - Istina i legenda o Solomonu i kraljici od Sabe