Mila Alekovi: Evropski i srpski liberali u doba globalizma

Mila Alekovi NikoliVelika imena srpske liberalne misli, danas se obino pogreno tumae, budui da se sa epohom promenilo i znaenje nekih pojmova. Ono to je klasina liberalna politika ideja predstavljala nekada, i ono to u novom obliku neoliberalizma njen degenerisani potomak predstavlja danas, ima , u sutini, veoma malo slinosti. Tako, recimo iz koncepcije politikog liberalizma jednoga Monteskijea, Konstana, Bastije, Tokvila (sloboda u pravu na ivot, imovinu, miljenje, veru, religiju i njeno ispoljavanje, sloboda tampe, udruivanja, kretanja, glasanja ), uote nuno ne sledi ak ni shvatanje Nouzika (jer se sam on ve razlikuje od Mila i Spensera), a pogotovo ne sledi shvatanje jednog ekonomskog liberala Fridriha fon Hajeka. Klasini politiki liberalizam, mogao je u sutini da se okrene ovom ili onom obliku ekonomije bez nekih veih ogranienja, u sluaju da je takav oblik drutvenog privreivanja video kao doprinos ljudskoj slobodi i razmeni ideja i dobara. On, naravno, nije mogao da predvidi da e neoliberalizam 21. veka zavriti svoju priu o slobodi u monopolizmu, tj. u zloupotrebi iste, te da e sam drugi deo kovanice neoliberalizam, u globalistikoj eri neopravdano postati omraen , odnosno sinonim upravo za neslobodu.Naravno da nekadanji filosofi liberali sa ovim nemaju nikakvu direktnu vezu. Ali, njihova greka bila je u potpunoj hipostazi jedinke i individalnih sloboda. U onome delu u kome se smatra filosofom, Hajek govori o jedinoj istinskoj progresivnoj politici iskljuivo kada se ona bori za prava pojedinca (Constitution of liberty, Put u ropstvo, Opsena socijalne pravde i td...) Ova hipostaza pojedinanog prava nije bila karakteristina ni za Monteskijea, ni za Konstana , ni za Tokvila, ali jeste karakteristina za poetak protestantskog uticaja u idejama o slobodi.Naravno da nekadanji filosofi liberali sa ovim nemaju nikakvu direktnu vezu. Ali, njihova greka bila je u potpunoj hipostazi jedinke i individalnih sloboda.A kada je re o naim klasinim srpskim liberalima (ne o Nikeziu ili L. Perovi, ve o Vladimiru Jovanoviu, Jevremu Grujiu i sl.), jasno je da ni oni nisu u istom taboru sa jednim Hajekom, iako je uticaj anglosaksonske utilitaristike filosofije na njih bio veliki. Slobodan Jovanovi osetio je i opisao kako politika sloboda moe da se pretvori u tiraniju, analizirajui voe francuske revolucije, ali u ono doba nije mogao da pretpostavi kako , vekovima kasnije, politiko-ekonomska sloboda razmene ideja i dobara moe da se pretvori u tiraniju manjine (u starogrkom smislu) koja se lano izdaje za veinu i monopolom tiranie itav svet, niti je mogao da pretpostavi kakve sve mogu da budu posledice dosledne primene utilitaristikih maltezijanskih ideja.Ali, pria o slobodi koja zavrava u obliku ekonomkog monopolistikog i spekulativnog ropstva, poinje mnogo ranije. Budui da su zastranjenja slobode i njene brojne zloupotrebe prvi podrobno opisali stari Grci, nemogue je i ovom prilikom ne setiti ih se.Slobodan Jovanovi osetio je i opisao kako politika sloboda moe da se pretvori u tiraniju, analizirajui voe francuske revolucije, ali u ono doba nije mogao da pretpostavi kako , vekovima kasnije, politiko-ekonomska sloboda razmene ideja i dobara moe da se pretvori u tiraniju manjine (u starogrkom smislu) koja se lano izdaje za veinu i monopolom tiranie itav svet, niti je mogao da pretpostavi kakve sve mogu da budu posledice dosledne primene utilitaristikih maltezijanskih idejaBez sumnje da su kroz vekove sloboda i demokratija kao oblik vladavine najdue opstali, ako nita drugo, a ono nominalno. Iako antika demokratija polisa sa dananjom demokratijom globalistikih razvijenih trinih drutava nema mnogo veze, ona je uvek bila definisana kao oblik vladavine u kome se zdruuju naelo slobode i jednakosti spojeni u vladavini naroda. Demokratija i sloboda trebalo bi da idu zajedno, bez obzira to e svi mislioci i autori od poetka primetiti da je sloboda u mnogo emu ugroena u brojnim zastranjenjima i zloupotrebama demokratije. Zastranjenja i posrtanja demokratije opisae ve Aristotel i Platon, a zatim Ruso, Hegel, Monteskije, Stjuart Mil, Boden, Tokvil i dr. (ruska religiozna misao na drugaiji nain kritikovae zapadne demokratije), svi ukazujui na to to da se vladavina naroda, budui da narod nikada nije potpuno homogena zajednica, svodi uvek na vladavinu veine, odnosno da demokratija nije vladavina naroda nego vladavina njegove brojne veine, a da vladavina veine moe da preraste u tiraniju nad manjinom, ili u tiraniju manjine sakrivene iza tobonje veine. Ona moe da preraste u vladavinu neobrazovane veine koja nema, ili tiraniju bogate manjine koja se zaklanja iza veine naroda.Da li je mogue spojiti antiku jednakost prema vrednosti i brojanu nadmo veine naroda nekom kombinacijom demokratskih principa? Kako ograniiti zloupotrebe demokratije danas, u 21. veku, u vremenu novog oblika globalistikog totalitarizma? U kojoj meri u demokratiji moemo da usvojimo utilitarnu filozofiju morala i kako moemo da interpretiramo princip korisnosti, a da on ne ukine osnovne etike vrednosti itavog hrianstva?Tradicija grke politike misli bila je borba za opte Dobro, Vrlinu i Pravdu, koji su se nalazili iznad pojedinanih i grupnih ciljeva. Ve starogrka tradicija jasno je postavila pitanje odnosa umnosti i moralne vrednosti odluke naspram puke volje veine naroda. Demokratija drutva vrlina podrazumevala je to da Aristotel odbaci vladavinu proste veine kao nepravednu, smatrajui da veina moe da bude mona, ali ne i svemona, a retko kada umna. Oigledno je da je starogrka demokratija gajila aristokratski princip: jednakost prema vrednosti, a ne prema brojanoj nadmoi, odbacujui u osnovi uvreeni postulat da se vie mudrosti nalazi u samoj injenici prostog mnotva i veine. Sva pitanja koja se tiu vrednosti demokratije i njenih oblika, kao i njenih moguih stranputica i zloupotreba (koje e doneti novi vekovi), u antici su ve uveliko definisana.Naelno pitanje kojim se mora otvoriti diskusija o putevima i zastranjenjimademokratije danas jeste: da li je mogue spojiti antiku jednakost prema vrednosti i brojanu nadmo veine naroda nekom kombinacijom demokratskih principa? Kako ograniiti zloupotrebe demokratije danas, u 21. veku, u vremenu novog oblika globalistikog totalitarizma? U kojoj meri u demokratiji moemo da usvojimo utilitarnu filozofiju morala i kako moemo da interpretiramo princip korisnosti, a da on ne ukine osnovne etike vrednosti itavog hrianstva? Nadalje, i sam princip korisnosti moe biti razliito interpretiran. Ako ga interpretiramo etiki, on bi znaio: izbor manjeg naspram veeg zla (to je, recimo vladavina veine, naspram nekog oblika potpune despotije) Ako ga, s druge strane interpretiramo utilitaristiko-makijavelistiki, princip korisnosti bi znaio da se sredstvo, kako su, pre anglosaksonske utilitarne etike misli govorili jo atinski poslanik Eufem, a potom Nikolo Makijaveli i Sveti Ignjacije de Lojola, uvek opravdava ciljem. Recimo, da je u jednoj demokratiji cilj uee najveeg mogueg broja ljudi u vlasti, odnosno sloboda najveeg mogueg broja ljudi, za koju pretpostavljamo da je manje nepravedna nego uee malog broja ljudi u drutvenim odlukama. Ali, budui da demokratija nikada nije bila, niti e biti apsolutno pravedna, nego je re samo o aproksimaciji, o tenji ka pravdi i slobodi, pitanje se postavlja kako tu narodnu veinu ponovo spojiti sa vrednostima? an ak Ruso je ovo moda najbolje formulisao: kako ostvariti maksimalni stepen pravinosti kao spoj slobode i pravde s jedne strane, odnosno spoj pravde i uma s druge? Kako spojiti pravu istinu o optem dobru i volju veine ljudi ?Svaka demokratija je uvek u sebi nosila i elemente despotije, i ona nikada nije bila nuno pravedna, nego je predstavljala samo izbor manjeg zla.Izvesno je da je demokratija, to se vie menjao njen oblik i to se vie odvajala od antikog tipa demokratije, pa do dananjih dana, postajala sve vie puka konformistika brojnost i statistika uea, a sve manje stvaranje jednakosti prema vrednosti. Tako je moderno doba, umesto da pokua da ublai polarizaciju na demokratiju shvaenu kao demokratiju prema vrednosti i demokratiju shvaenu prema pukoj brojanoj nadmoi, definitivno jo jae podvuklo i produbilo ovu razliku. Jasno je da ova dva tipa drutvenog operacionalizovanja pojma demokratije nuno nisu morala da budu potpuno suprotstavljena, budui da demokratija kao sloboda i pravda i jeste uvek samo oblik aproksimacije, odnosno smanjivanja nepravde. Ona nikada nije bila idealna, niti e to ikada biti. Svaka demokratija je uvek u sebi nosila i elemente despotije, i ona nikada nije bila nuno pravedna, nego je predstavljala samo izbor manjeg zla. Ali, pokuaj da se u demokratiji spoje sloboda i pravda, odnosno pravda i um, ostae veni ljudski ideal, ak i danas, kada je ponor izmeu vrednosti i broja, odnosno vrline i konformizma, dostigao svoj najvei stepen.Dakle, ovde postoji vie problema vezanih za moguu interpretaciju demokratije u nekom, a posebno u naem dananjem drutvu:1. Kako shvatiti jednu od opasnosti za pravdu i slobodu, utilitaristiki (anti-Kantovski i anti-deontoloki) princip korisnosti, da li kao opravdavanje sredstva ciljem ili kao etiki izbor manjeg naspram veeg zla?2. Kako pomiriti jednakost prema brojanoj nadmoi naroda sa demokratskom jednakou u tenji prema vrednosti?3. Kako definisati zastranjenja demokratskog principa, koja su opisali jo Platon, Aristotel, Monteskije, Ruso, Mil, Hegel, Boden, Berk, i najzad, Tokvil (a s druge strane, na svoj nain, i ruski religiozni mislilac Konstantin Leontjev) kao to su tiranija veine, a zatim i tiranija bogate manjine preruene u veinu, odnosno plutokratija i oligarhija?4. Kako unutar demokratije definisati problem fenomena korupcije, koji je osuivao ak i Makijaveli, a kome je jedan Aleksandar Hamilton u Americi dao legitimitet kada je re o mladim demokratijama, smatravi ga nekad nunim sredstvom reavanja politikih problema?5. ta danas najvie koi, sputava ili onemoguuje svaki oblik zapadne demokratije, makar i one relativno nepravedne i vraa ljudsko drutvo u vreme potpune geopolitike despotije i totalitarizma?Bez reenja ovih nekoliko vornih pitanja nemogue je shvatiti krize i zastranjenja demokratije od vremena umno svemone antike, pa do naih treemilenijumskih, konformistikih i relativno mediokritetskih dana.

an ak RusoZato, poimo redom.Reeno je da je tradicija grke politike filozofije bila borba za opte Dobro, Vrlinu i Pravdu i da je postavljala pitanje umnosti i moralne vrednosti naspram volje puke veine i mase naroda. Zlatno doba atinske demokratije je doba Perikla. Umno odreenje je iznad optih i grupnih ciljeva i zato je veoma vano ograniiti svemo mase, kao i, naravno, to vie je obrazovati. Ruso e kasnije moda najvie insistirati na ovom starogrkom shvatanju slobode i pravde u optoj prosveenosti, ali e na svoj nain, na tome insistirati i svi kasniji vidovi prosvetiteljskog apsolutizma.Za razliku od toga, u novovekovnoj tradiciji bavljenja pitanjima demokratije, Don Lok se vie ne bavi antikim problemima na isti nain. Iako e svi kasniji autori pisati o pitanjima slobode i neslobode, oni e u mnogo emu odstupiti od tradicije grke politike misli. To da je narod celina koja je unutar sebe podeljena, a ne homogena masa, te da uvek postoji realna opasnost tiranije veine uoie svi, ali svi nee na isti nain interpretirati ovu tiraniju, niti u istim pojavama videti opasnost po ljudsku slobodu. U Evropi problemom tiranije veine bavie se mnogi. an Boden o njemu pie, kao i arl de Monteskije.Za razliku od anglosaksonske misaone tradicije i Dona Loka, an ak Ruso se nije bavio samo pojedincem, ve odnosom pojedinca i opte volje u jednom drutvu, tj. zajednici. Rusoova opta, getaltistika volja, volont gnrale, definisana je kao sloboda, kao vie od zbira svojih delova, jer se ne svodi na zbir svih volja (volont de tous), a nije ni volja veine ili mnjenje, ne predstavlja volju proste veine, ve je prava istina o optem dobru zajednice, neto kao narodni duh, ili Volkgeist. Sledei misao starih Grka, Ruso shvata da je zbog injenice neumitnosti vladavine veine u demokratiji, osnova svake demokratije zapravo nuno obrazovanje, kao jedini nain da se smanji jaz izmeu vladavine uma i saglasnosti veine. Jasno je da iz ovoga sledi zakljuak da to je manje obrazovanih ljidi u jednom drutvu, manje je i demokratije, ak i ako se ona shvati kao prosta veina. Ovo shvatanje bie posebno znaajno upravo u razmatranju prirode demokratije u dananjem globalnom svetu geopolitike kapitala i jeftine radne snage (u interesu makro kapitala ta radna snaga treba da ostane relativno neobrazovana, upravo da bi bila jeftina).Rusoova opta, getaltistika volja, volont gnrale, definisana je kao sloboda, kao vie od zbira svojih delova, jer se ne svodi na zbir svih volja (volont de tous), a nije ni volja veine ili mnjenje, ne predstavlja volju proste veine, ve je prava istina o optem dobru zajednice, neto kao narodni duh, ili VolkgeistAli, vratimo se Rusou, kome je uzor svakako bio grki polis, a ne dananje drutvo. Ruso nalazi uzor u Platonovoj Dravi i u svom delu Emil ili o vaspitanju pie o nunom javnom obrazovanju. Budui da vladavina veine u demokratiji vodi tiraniji veine (volji veine Quod majori parti plasuit ab omnibus aprobatur), to zbog toga jer ova vlada nad manjinom, to zbog toga jer veina po pravilu ne donosi najumnije odluke, jedini nain da se ta tiranija veine smanji, odnosno da se povea stepen demokratije u drutvu, jeste opte prosveivanje i obrazovanje ljudi. I u delima Drutveni ugovor i Ustav Korzike, po svojim idejama i zalaganju za optu prosveenost, po nainu na koji spaja pozitivno i prirodno pravo, odnosno treba i jeste, bez obzira na sve kasnije kritike koje je doivela njegova, uglavnom loe interpretirana misao, i bez obzira na sve tekoe preciznog odreenja pojma opte volje, Ruso se u osnovi moe smatrati zaetnikom novovekovnog spajanja slobode i pravde, odnosno zaetnikom ideje organizovane socijalne pravde, odnosno ideje socijalizma.Ruso se u osnovi moe smatrati zaetnikom novovekovnog spajanja slobode i pravde, odnosno zaetnikom ideje organizovane socijalne pravde, odnosno ideje socijalizmaPitanje demokratije i njene zloupotrebe postae zatim tema francuske i amerike revolucije. Robespijer e definisati nasilje kao neto to je u slubi slobode i demokratije, vezujui teror za vrlinu, a vrlinu za teror, slino novovekovnom rodonaelniku republikanske tradicije, Makijaveliju, koji je smatrao da je nasilje nuno za osnivanje nove drave ili za reformisanje stare koja je na izdisaju. Jakobinci e predstavljati upravo tiraniju veine, odnosno manjine pod maskom veine, kao partija koja govori u ime itavog naroda. Sve ovo kritikovae Edmund Berk (Razmatranja o revoluciji u Francuskoj), a Hegel e i pored snanih kritika francuske revolucije, a delom i sopstvene razoaranosti u nju, ostati zaljubljenik u sam taj dogaaj (Filozofija prava), veliajui naelo slobode kao pravo svih ljudi.Amerika reformistika revolucija obnovie ideju podele vlasti, bavei se takoe tiranijom veine, ali najvie svojinskim pitanjima i pitanjima imovine i privatne svojine. Medison (Federalist) je smatrao da tiraniju veine prouzrokuje razliitost i nejednaka sposobnost ljudi za stvaranje materijalne svojine, kao i njena nejednaka raspodela, koji dovode do podele drutva na razliite interese i stranke.Ove razliite tenje, upravo zbog pojma slobode ne mogu da budu izbegnute, ali je zato u demokratiji nuno kontrolisati posledice njihovih delovanja, kako jedna od tih grupa ne bi zavladala nad svima. Bie ponovo revalorizovana ideja republike kao umerene demokratije bez tiranije veine, upravo zato jer u republici manjina uvek moe da preglasa veinu, odnosno da sama postane veina.Jedan od najboljih opisa mana i zlupotreba demokratije, inspirisan naravno antikom milju, svakako je razmiljanje Aleksisa de Tokvila u Demokratiji u Americi. Voen sopstvenim linim motivima, aristokratskim poreklom, poznavanjem antike misli, poznavanjem posledica francuske revolucije, a zatim i verom u novi svet, Tokvil je sa mnogo snage kritikovao, ali i pokuao da opravda demokratiju kao takvu, pokazujui da od nje jo uvek nita bolje nije smiljeno. Uprkos tome, on zna da je mogunost zloupotrebe u demokratiji, u kojoj veina uvek vlada u ime naroda, upravo u samoj sutini demokratije. Stvaranje politikih stranaka bez kojih je nemogue demokratsko osvajanje vlasti, upravo do vrhunca dovodi ovu (demokratiji imanentnu) mogunost zloupotrebe, jer se pobedom stranaka uvek nameu relativno manjinski interesi u ime veine (jasno je da je u ovom smislu ipak bolja situacija viestranaja, nego jedne jedine stranke).Ono to je najvea vrednost kritike koju daje Tokvil jeste upravo to da on ne govori samo o fizikoj tiraniji veine, ve govori o tiraniji mediokritetskog, konformistikog, osrednjeg ljudskog duha koji ispliva na povrinu u svakoj demokratiji, upravo ono o emu su, na svoj nain, najvie pisali i ruski misliociOno to je najvea vrednost kritike koju daje Tokvil jeste upravo to da on ne govori samo o fizikoj tiraniji veine, ve govori (kao i Stjuart Mil) o tiraniji mediokritetskog, konformistikog, osrednjeg ljudskog duha koji ispliva na povrinu u svakoj demokratiji, upravo ono o emu su, na svoj nain, najvie pisali i ruski mislioci.U sutini, sva pitanja svodila su se na to kako kontrolisati vlast veine u demokratiji? Kako postii to da u vrenju svoje vlasti veina samu sebe obuzdava, budui da ve sutra ona moe da postane manjina?Kritike demokratije u Americi i kroz nju demokratije uopte, iako dragocene za postavljanje naelnih pitanja ljudske slobode i pravde, ipak nisu dovoljno anticipirale zlo i zloupotrebe demokratije koje e tek stupiti na scenu u razvoju globalistikog monopolistikog drutva, iako danas predstavljaju najveu zloupotrebu slobode, od vremena antike do danas. Stvaranje jednog novog oblika finansijskog i privrednog globalnog totalitarizma, odnosno monopola, slobodno se moe rei, geopolitike monopola (bilo u vidu komunistike, bilo u vidu dananje globalistike unilateralne i unipolarne neoliberalne privrede), zasenie u prolom i u naem veku sve vievekovne probleme demokratije i ponovo postaviti osnovno pitanje smisla preduge ljudske borbe osvajanja slobode i pravde. Jer, pitanje koje se postavlja danas, jeste: ta u 21. veku spreava ostvarenje maksimalnog stepena pravinosti u demokratiji, ili minimalnog stepena nepravde, a ta slobodu i demokratiju potpuno ponitava?U onome to sledi, baviu se i time kakvi su bili pogledi naih srpskih liberala u odnosu na te uzroke.1) BEZ NUNOG OBRAZOVANJA, DEMOKRATIJA JE ILUZIJA Obrazovanje nije luksuz, ve nuan uslov ostvarenja elementarne pravde i slobode u demokratijiBudui da Dobro ne odgovara fizikom broju glasova, poe li se od Rusoovske pretpostavke da je opte obrazovanje nuan uslov da se smanji raskorak izmeu vladavine uma i saglasnosti veine, odnosno da je opte obrazovanje naroda preduslov da se postigne najvei stepen slobode i pravde u demokratiji (ili najmanji mogui stepen nepravde), jasno je da drutva i drutvena ureenja koja na ovome ne insistiraju ili koja ne stvaraju uslove da se svi ljudi obrazuju (u sluaju da je obrazovanje skupo ili nedostupno), ne mogu u pravom smislu rei da budu demokratska drutva, jer je u njima razlika izmedju vladavine uma i saglasnosti veine prilino velika. Budui da obrazovanje nije luksuz, ve nuan uslov ostvarenja elementarne pravde i slobode u demokratiji, ono mora da bude dostupno svima bez obzira na materijalno stanje lanova drutva. Takoe, obrazovanje mora da probije egocentrizam, te da obuhvati i vrednosni geopolitiki sistem kako Zapada, tako i Istoka. Za drutvo koje ovo ne omoguava, pouzdano se moe rei da vodi izopaenju demokratije koju to drutvo promovie (ako je uopte promovie).

Vladimir JovanoviObrazovanje kao uslov za slobodu prihvatili su , naravno, i srpski klasini liberali, pre svega Vladimir Jovanovi i njegov sin Slobodan Jovanovi. Vladimir Jovanovi je, sudei po dokumentima koji su o njemu ostali bio pod deliminim uticajem prosvetiteljskog racionalizma, ak i pozitivizma i idealistike vere u razum i nauku, nalik na utopiju Sen Simona (drutvo treba da vode najinteligentniji i najprosveeniji) ili pozitivistu Ogista Konta. Jovanovi je smatrao da je prirodni zakon drutva- upravo sloboda. U svojoj ideji svetog trojstva: nauke , slobode i nacije, Vladimir Jovanovi, kao zastupnik prosvetiteljskog racionalizma i velike vere u snagu razuma, spaja nacionalno i liberalno na nain na koji to, u ovom veku, vie ne bi bilo mogue uiniti. Njegovo shvatanje je u tom pogledu gotovo idealistiko.Meutim, anti-imperijalistika shvatanja liberala Vladimira Jovanovia sloila bi se sigurno sa nekim vidovima dananjeg antiglobalizma. Shvatanje nacije kod ovog klasika srpske liberalne misli , psiholoki i etnopsiholoki jeste zdravo vienje, budui da ono podrazumeva stepenik koji se ne moe i ne sme preskoiti, kao to u razvojnoj psihologiji ne mogu da se preskoe razvojni stadijumi. Jovanovi govori o naciji kao o etapi u pribliavanju svetskom bratstvu.Anti-imperijalistika shvatanja liberala Vladimira Jovanovia sloila bi se sigurno sa nekim vidovima dananjeg antiglobalizmaMeutim, vreme u kome je iveo ovaj srpski liberal, a kasnije i njegov sin, bilo je vreme u kome se politikim slobodama budio patriotizam naroda, umesto da se on gui kao to je to sluaj danas. 2) DRASTINE DRUTVENE RAZLIKE POVEAVAJU STEPEN DEMOKRATSKE TIRANIJE, ODNOSNO NESLOBODE to su imovinske ili neke druge razlike u drutvu vee, vee je isuprotstavljanje izmeu inae suprotstavljenih delova drutva, te logiki sledi da je i vladavina veine u tom drutvu, usled veih suprotstavljenosti izmeu nje i manjine, blia tiraniji veine, nego to bi to bio sluaj u drutvu sa manjim suprotnostima izmeu njegovih delova. Ova tvrdnja bez ikakve ideologije, na osnovu isto logikog argumenta dovodi u nunu vezu stepen ostvarene slobode u demokratiji i stepen jednakosti, odnosno socijalne pravde u jednom drutvu. Iz manje nejednakosti suprotstavljenih delova drutva, prosto sledi manja tiranija veine u demokratskom ureenju.

Slobodan JovanoviU ovom pogledu srpski klasini liberali, a pre svega Slobodan Jovanovi nisu se u potpunosti podudarali sa socijalistima i njihovim zahtevima. Oni su u ovom slislu bili sledbenici klasinog liberalizma koji je smatrao da su jednakost i sloboda pred zakonom dovoljni, i da te pravne slobode u nekom smislu reguliu sve drugo u ljudskom drutvu, pa i pitanja socijalne pravde. To je, u osnovi, klasina greka svih nereformisanih liberala, ali ne u logikom ili teorijskom smilsu, budui da je sloboda u jednakosti pred zakonom zapravo ono to danas zovemo jednakost mogunosti, tj. sutina socijalne pravde u drutvu trine privrede koje nije potpuno intervencionistiko i egalitaristiko. Ali, ono to klasini liberali ne uzimaju u obzir jeste upravo istorijska razlika izmeu prirodnog i pozitivnog prava o kojoj e kasnije biti rei. Upravo u tradiciji i liniji Tomasa Hobsa koja tvrdi da su pozitivni zakoni uvek i nuno pravedni (odnosno da pozivanje na prirodno pravo nije ni potrebno), nalazi se zamka za sve klasine liberale koji se na taj pozitivizam prava oslanjaju, a koji veoma lako prelazi u svoju suprotnost, odnosno u diktaturu juridistikih pravila bez ikakve veze sa stvarnim ivotom i stvarnim oseajem za pravdu. To je upravo ono to je i zadesilo anglosaksonsko pravo izraslo na ovoj tradiciji, koje se potpuno utopilo u formalizmu bez ikakve realne gipkosti i promenljivosti, tako nune kada su u pitanju zakoni. Lokovu izreku : tamo gde prestaje zakon, poinje tiranija, ja bih ovde preformulisla u: tamo gde prestaje dodir pozitivnih zakona sa prirodnim pravom, poinje tiranija. Pitanje koje se namee svakom klasinom liberalu jeste: kako uzeti u obzir nepravedne zakone, odnosno kako ih promeniti, kako ih u ime , upravo jednakosti mogunosti prilagoditi svakom oveku ?Tamo gde prestaje dodir pozitivnih zakona sa prirodnim pravom, poinje tiranijaini mi se da klasini liberal ostaje zarobljenik slike sveta jednog poretka (poretka zapadno-evropskog tipa demokratija koje se dominantno razvijaju iz protestantske slike sveta poevi od 16. veka, baziranog na individualizmu, ekonomizmu i novcu kao stoeru svih pravednih odluka). On u sebi nema elemente da postavi pitanje pravednosti upravo takvog racionalno-finansijskog i utilitarnog sveta. Jer, ako je sticanje materijalne imovine najvie vrednovana kategorija u jednom drutvu, a neke profesije se , samom koncepcijom drutva u tome nau privilegovane, onda je jasno da nije mogue govoriti o pravednosti uslova za sve lanove drutva. Recimo, ako u jednom kapitalistikom drutvu odreeni zakoni favorizuju struke i profile koji se bave obrtanjem novca (to de fakto biva sluaj, a posebno u dobu spekulativnog kapitalizma 20. veka, jer u takvim sistemima najbolje ive upravo finansijski posrednici i bankari ), onda je jasno da u ovakvom drutvu ljudi koji nisu u datim profesijama ili ne potiu iz takvih porodica ne mogu da poseduju jednakost mogunosti (jednakost ansi) koja se smatra uslovom drutvene pravednosti. Sam klasini liberalizam nije imun na problem pravde koja transcendira prostu igru pravila, i on u sebi nema nikakve mehanizme da se nekoj drutvenoj nepravdi suprotstavi.Ideja dovoljnosti slobode u jednakosti pred zakonima moe da funkcionie samo unutar nekog zakonskog sistema, ali ne moe da ga transcendira, da ga prevazie, ili da ga, ako je nepravedan, ispravi. Drugim reima, liberalistika ideja ovako shvaena ima dodir za zakonima i pravom, ali nema mogunosti dodira sa prirodnim pravom i pravdom, a videli smo da razlika u ovom smislu itekako postoji. Ona ne moe u potpunosti da rei klasini Kantovski problem, odnosno zahtev, pravednog prava, ne moe u pravom smilsu da sauva ni starogrki pojam opteg Dobra i opte Vrline, koji se uvek nalaze izvan individualnih sloboda.3. GEOPOLITIKA MONOPOLA KAO TIRANIJA PAR EXCELLENCE U doba slavnih imena srpskog liberalizma, geopolitika svetskog monopola se ve uspostavljala, ali ona nije bila ono to je danas, budui da je pojam suvereniteta nacionalnih drava tada jo uvek bio na snazi. Inspirisani demokratijom (Milovom predstavnikom vladom i vlau zasnovanoj na optoj narodnoj volji, ), na nacionalnom suverenitetu, republici ili ustavnoj monarhiji, srpski liberali nisu ni sanjali svet dananje samovolje i sile koja je po svom karakteru sasvim nad-nacionalne prirode.Dananje globalistike monopolistike strukture moi postale su potpuno okultne u politikom i ekonomskom odluivanju, te tako kre sopstveni princip koji po svetu, odnosno u provincijama Carstva proklamujuSvaka vrsta monopola u drutvu ili na geografskoj karti, a pogotovo monopol u privredi i finansijskom ivotu, karakteristian za doba komunistike privrede, ali jednako i dananje unilateralne, hegemonistiko-globalistike makro privrede, poveava stepen tiranije veine u demokratiji, odnosno smanjuje stepen slobode i pravde i vodi ka devijaciji.Dananje globalistike monopolistike strukture moi postale su potpuno okultne u politikom i ekonomskom odluivanju, te tako kre sopstveni princip koji po svetu, odnosno u provincijama Carstva proklamuju. Sjedinjene amerike drave, recimo, svuda u svetu proklamuju otvoreno i slobodno trite, zabranjujui ak lokalnim dravama da profitiraju od sirovina koje se nalaze na njihovim teritorijama (klasian je primer June Amerike), ali zato na najviem nivou nareuju, kada to njima odgovara, iskljuivi monopol. Takav je bio pokuaj da se kineskoj tekstilnoj robi odredi limit, samo zato to se Kina pokazala sposobnijom da svojom jevtinom robom preplavi svetsko trite. Ovde se Kina, u celovitoj geopolitikoj prii, pokazala mnogo boljom u shvatanju trinih sloboda.Gotovo sve dananje finansijske globalistike organizacije i politike strukture moi, lice su upravo reenog monopola i centralizma, odnosno licemerja slobode odluivanja ili prividne slobode trita, koja, uglavnom, bogate ini jo bogatijima, a siromane jo siromanijima.4. EKONOMIZAM KAO WELTANSCHAUUNG to je vei ekonomizam na delu u koji se utapa i u kome se gubi politika (ekonomizam karakteristian i za marksisitiku i za neoliberalnu ideologiju sa stavom da su ekonomski zakoni nuni i nezavisni od drutvenih odluka), to su manje, odnosno to su izvitoperenije sloboda i demokratija u jednom drutvu ili zajednici drutava.5. NEOLIBERALI PROTIV KLASINOG LIBERALIZMA : REDUKCIJA NA FINANSIJSKU I NOVANU SLIKU SVETA Jasno je da klasici srpske liberalne misli u ubistvu pravih politikih sloboda koje gledamo danas kada je politika svedena samo na trgovinu, nisu uestvovali.Svoenje svega na iskljuivo finansijsko pravo koje ukida ili umanjuje svako drugo ljudsko, graansko i politiko pravo, kao i tolerisanje korupcije (kako je to inio Aleksander Hamilton), smanjuje stepen slobode i demokratije u drutvu, dezavuiui ih. Borei se za to da osnovna privatna svojinska prava prethode politikoj dravi i da su moralno van vlasti i moi narodne veine, Medison moda nije ni sanjao da e ova osnovna mera zatite imovinskog prava pojedinca, prerasti globalno u svoju suprotnost i da e glavni tiranin u takvom tipu demokratije postati sistem zasnovan na nepovredivosti svojine i na finansijskom pravu kao vrhovnom pravu iznad svih drugih ljudskih, graanskih i politikih prava.Aleksander Hamilton, iako jedan od amerikih ustavopisaca, progledae kroz prste novanoj korupciji kao nunom fenomenu novovekovne amerike demokratije, poee potom era finansijskih i vojno-industrijskih ratova i otvorie se svet finansijske spekulacije u kome demokratija, nekadanja vladavina narodne veine, vie nee moi da se posmatra bez igre ucene i velikih suma novca meu interesnim grupama i oligarsimaTokvil je takoe precenjivao pravni poredak u borbi protiv tiranije, dok je on esto ostajao upravo u vlasti svetosti privatne svojine kao neke vrste hipostaze. Aleksander Hamilton, iako jedan od amerikih ustavopisaca, progledae kroz prste novanoj korupciji kao nunom fenomenu novovekovne amerike demokratije, poee potom era finansijskih i vojno-industrijskih ratova i otvorie se svet finansijske spekulacije u kome demokratija, nekadanja vladavina narodne veine, vie nee moi da se posmatra bez igre ucene i velikih suma novca meu interesnim grupama i oligarsima. Upravo to e biti poetak jedne nove politike ere.U drutvu nastalom na ovim osnovama, lanovi koji nisu skloni korupciji i krai, niti profesijama koje se bave obrtanjem novca, marginalizovani su. Drutvo ili nema mehanizam da se sa korupcijom izbori, ili je smatra potpuno normalnom pojavom protiv koje je nemogue boriti se, jer se upravo njome sve demokratski reava. U Americi je, kao to je ve reeno, na taj nain vie oblika i tipova korupcije potpuno institucionalizovano (klijentalizam, nepotizam, finansijski lobiji: rent seeking behavior, pork barelling, give and take system [1]).Ovo je sasvim pouzdan znak da neto sa naim vekovnim shvatanjem demokratije nije u redu. Moralni i vrednosni aspekt e u funkcionisanju ovakvih drutava biti gotovo izbrisan (odnosno, ostae jo samo njegov verbalni aspekt), jer e lake biti onome ko je poinio greh ili zloin, a imuan je, dok e onaj koji je potpuno nevin, ali siromaan, biti kanjen. Tako e sam princip slobode u ime koga je ljudsko drutvo teilo da sebe (bez viih transcendentalnih sila) ureuje, sada, u novom obliku totalitarizma, biti ukinut.

Miel FukoMiel Fuko e postaviti tanu dijagnozu da se zrelost i humanost jednog drutva mere najpre njegovim odnosom prema smrti i ludilu, koji u ovakvim sistemima naelno takoe predstavljaju puku robu podlonu novanoj regulaciji.6. LIBERALIZAM BEZ SOCIJALNE PRAVDE ZA OKUPIRANE NARODE Insistiranje klasinih liberala samo na pojmu slobode, a ne i na socijalnojpravdi, ili nedovoljno insistiranje na socijalnim pravima, a posebno dananje plansko i smiljeno siromaenje drava i nacija, svakako je jedan od uzroka koji dovodi do poveavanja suprotstavljenosti delova jednog drutva ili zemalja na geografskoj mapi, a samim tim i do vee tiranije vladajue veine. Veza koju je srpski liberal Vladimir Jovanovi napravio izmeu liberalne ideje i nacionalnog, u svetu dananjeg liberalizma vie, u stvari, nije mogua. Tzv. konzervativni liberali dananjice koji se, uglavnom svesrdno ukljuuju u svetski globalistiki monopol (privilegujui ne internacionalizam, ve hegemoniju i monopol jedne ekonomske sile), a pri tome pokuavaju da ostanu nacionalni, dovode sami sebe u protivrenost pred sopstvenim narodom. Otud i neuspeh narodnjaka u razliitim zemljama sveta koji su nacionalna dobra svoga naroda prodali multinacionalnim , zapravo monopolistikim kompanijama u paketu sa Bolkentajn direktivom , svodei svoje politiko narodnjatvo na simboliku kapa, znaki, zastava ili nacionalne muzike. Ali, u ovome zapravo, nema vie nieg nacionalnog.Veza koju je srpski liberal Vladimir Jovanovi napravio izmeu liberalne ideje i nacionalnog, u svetu dananjeg liberalizma vie, u stvari, nije mogua7. PSIHOLOGIJA SLOBODE: POJEDINAC U MATINOM I GLOBALISTIKOM KOLEKTIVUta je, posle svega, uopte danas ostalo od klasine liberalne ideje ?Ako veina u jednom drutvu gazi slobodu pojedinca, to svakako smanjuje stepen slobode i demokratije i poveava tiraniju ili despotiju. Ali, prava sloboda pojedinca nije u atomizaciji i u egzistenciji mimo svakog kolektiva nego upravo u zajednici. Bez zajednice, jedinka i linost ne postoje, postoji samo atom, koji nema ni kriterijum da spozna i oseti ta je sloboda. Drutvo koje stvara raskorenjene atomizovane jedinke preputene same sebi bez kolektivne podloge, stvara zapravo neslobodne ljude. Pravo ropstvo jedinke jeste upravo u toj atomizovanosti iz koje se ne moe izai i ne moe ukljuiti u drutveni izbor. Zato pravo gaenje pojedinanih sloboda nije stvaranje kolektivnog ivota, nego upravo suprotno, njegovo onemoguavanje i ostavljanje pojedinca da ivi u iluziji slobode, u individualistikom haosu i disperziji.Iako su Rusoa kasniji klasini liberali esto kritikovali zbog njegovog kolektivizma, pogreno interpretiranog kao totalitarizam, zbog moi commun o kome govori, zbog slobode pojedinca shvaene kao utapanje u celinu, Ruso je zapravo odlino osetio pravu dijalektiku ljudske slobode, shvativi da nje upravo u preteranoj individualnosti i atomizaciji nema i ne moe da budeOvo je esto sluaj sa dananjim drutvima koja se odriu svake tradicionalne podloge i sve poravnjavaju svodei graane iskljuivo na potroae, ili smatraju da su prolost etnikih grupa i njihove tradicije nebitne (ak i tetne).U Drutvenom ugovoru an ak Ruso kae : Celo politiko telo e prinuditi na poslunost svakog onog koji odbije da se povinuje optoj volji, to ne znai nita drugo do da e ga prinuditi da bude slobodan. Iako ove Rusoove rei mogu da deluju kao ukidanje slobode pojedinca, one imaju upravo suprotno znaenje, naglaavajui ba to da slobode pojedinca bez ivota u kolektivu nema, i da je svaki drugi oblik ivota u stvari nesloboda, a samim tim i izopaenje demokratije. Ruso je govorio o prirodnoj, graanskoj i moralnoj slobodi pojedinca. ovek koji se pokorava zakonima koje je sam doneo (uz mogunost da ih menja ako zatreba) slobodan je ovek, a onaj koji ne potuje ivot u ureenom zakonitom kolektivu, ulazi u fiktivnu, lanu slobodu, odnosno u neku vrstu ropstva. Upravo u tom sluaju njegova pojedinana sloboda moe da bude pogaena. Iako su Rusoa kasniji klasini liberali esto kritikovali zbog njegovog kolektivizma, pogreno interpretiranog kao totalitarizam, zbog moi commun o kome govori, zbog slobode pojedinca shvaene kao utapanje u celinu, Ruso je zapravo odlino osetio pravu dijalektiku ljudske slobode, shvativi da nje upravo u preteranoj individualnosti i atomizaciji nema i ne moe da bude. Ali, sukob Rusoove koncepcije i shvatanja njegovih kritiara, u stvari je sukob dva shvatanja ljudske prirode, jednog proizilog iz teorije Tomasa Hobsa i drugog proizilog iz same Rusoove slike ovekove prirode. Ljudska priroda shvaena je ili kao individualistika i egoistika (Tomas Hobs), ili kao egoistika sa simpatijama prema drugom (Dejvid Hjum, Don Lok, Adam Smit), ili kao utilitarno-egoistika (Deremi Bentam), ili kao empatijska i altruistika, koja od Aristotela, preko svetootake literature Istone crkve i Svetog Tome Akvinskog, vodi pravom linijom do an aka Rusoa, ili, u jednom drugaijem kontekstu do ruske religiozne antropologije.Tako, recimo, iako katolici i protestanti sasvim izvesno ustanovljavaju moral slobode i odgovornosti (i pored katolikog absolvo te), protestanti, kalvinisti i njima slina uenja, zadrali su shvatanje o predestinaciji i bojoj izabranosti, ovoga puta i na zemlji i na nebu. U tom gledanju na smisao ljudskog ivota, onaj ko na ovom zemaljskom svetu uspe, u uspehu vidi znak svoje izabranosti, dok onaj koji u ivotu i poslu ne uspe, u svom porazu takoe vidi neumitnu boju volju da ne uspe. Dakle, i pored toga to je bio uvod u modernizam i individualizam, protestantizam u ljudsko shvatanje unosi i neku vrstu inegalitarizma, odnosno predestinirane nejednakosti ljudi, koja e, mnogo kasnije, posluiti da pasivistiki opravda sve nejednakosti i nepravde drutva nerazvijenog i poetnog kapitalizma, odnosno sistema nejednakih drutvenih mogunosti. Ove koncepcije, bez sumnje, determiniu i poimanje osnovne ljudske individualne slobode, kao i slobode u demokratiji.Srpski klasini liberali iveli su, na sreu po njihovu misao, pre pojave globalistikog politikog centralizma i nisu doiveli zloupotrebu slobode i demokratije dananjeg globalizma8. SLOBODA U PLURALIZMU NASPRAM CENTRALIZMA = MULTIPOLARNOST NASPRAM GLOBALIZMA BRISELA I VAINGTONA Srpski klasini liberali iveli su, na sreu po njihovu misao, pre pojave globalistikog politikog centralizma i nisu doiveli zloupotrebu slobode i demokratije dananjeg globalizma: tiraniju svetske plutokratijsko-oligarhijske manjine lano preruene u veinu. Parlamentarizam za koji se zalagao Slobodan Jovanovi u ravni i u granicama jedne drave, analoki reeno, naruen je danas u ravni itave planete.Demokratija je utoliko vea u jednom drutvu ukoliko je vei pluralizam, tj. suparnitvo veeg broja suprotstavljenih grupa ili partija. Ali, istovremeno, ukoliko je izmeu njih razlika jako velika, stepen demokratije se smanjuje, jer e veinska grupa vriti vee ugnjetavanje manjinske grupe. Meutim, broj suprotstavljenih grupa doprinosi stepenu demokratije, ukoliko nije u pitanju tzv. konformistika demokratija koja uvaava samo dobru opoziciju, a ne ono to je Herbert Markuze zvao radikalnom opozicijom. U sluaju onemguavanja radikalne opozicije, demokratije u stvari nema i dolazimo do jo jednog Markuzeovog pojma drutva bez alternative, sistema koji suzbija alternative i gaji jednodimenzionalnu misao.Iz ovakvog sistema nema istinskog izlaska i on zapravo stvara lanu ili selekcionisanu opoziciju, odnosno njen privid, ne proputajui nijednu drugu grupaciju u politiko odluivanje. Jedan vid ove selekcionisane opozicije jeste svakako i partitokratijski sistem (kao krajnji degenerativni proizvod zapadnoevropske koncepcije vlasti) koji u politiki ivot ne proputa nita to se nije partijski svrstalo, tako da drutvene grupe koje nisu u partijama, u politikom ivotu mogu da uestvuju veoma teko, uglavnom kao dekor. Dok zakon o finansiranju politikih partija podrazumeva pomo drave, dotle su ove nevladine (ukoliko su prave) ili nepartijske grupe u surovim finansijskim uslovima preputene same sebi. Dozvoljavanje njihovog postojanja je samo simbolino. Tako je u prividnim drutvima pluralizma bez prave alternative, akcenat ipak stavljen na dobru, tzv. korisnu opoziciju koja se uklapa u postojei sistem i u potpunosti onemoguava njegovu promenu, ak i u najsitnijim detaljima. Ta opozicija je, u stvari, vrsta korisnog idiota.U sluaju onemguavanja radikalne opozicije, demokratije u stvari nema i dolazimo do jo jednog Markuzeovog pojma drutva bez alternative, sistema koji suzbija alternative i gaji jednodimenzionalnu misaoNa isti nain, u globalistikom centralizmu damanjeg sveta ukida se svaka multipolarnost, ili u prividnom pluralizmu multietninosti, tzv. lana opozicija u stvari odrava skriveni centralizam i globalistiku hegemoniju jedne grupe (danas obino bankarske i supranacionalne) nad drugima. 9. RAVNOTEA U OVEKU I RAVNOTEA MOI I VLASTI Slobodu i demokratiju, naravno, sutinski ugroava sve to spreava staru antiku ideju i princip podele vlasti, odnosno ravnoteu snaga, koncepciju koja je poela poimanjem ljudske prirode, a zavrila se poimanjem politike vlasti i njene ravnotee. O njoj pie jo Platon (Zakoni i Drava), razmiljajui o meovitoj vladi, odnosno o podeli graana na tri klase. Ova ideja nalazila se uveliko primenjena u ureenju Sparte, jer je Likurg (po tragu u kazivanju Plutarha) ograniavao mo spartanskih kraljeva uvoenjem Gerusije od 28 lanova, a zatim uvoenjem Efora.

Platon i AristotelAristotel se zalagao za uzajamno uravnoteavanje razliitih naela: slobode, imovine, sposobnosti. Podela o kojoj je jo on govorio na: savetodavnu, izvrnu vlast i sudstvo, pretea je dananje podele na zakonodavnu, izvrnu i sudsku vlast. O ideji meovite vlade i neke vrste veta razmiljao je jo Polibije, a mnogo kasnije Hegel, Don Stjuart Mil, Emanuel Kant ( brana protiv despotizma i odbrana slobode u demokratiji koja raa Republiku), zatim Don Lok ( ideja ograniene vlasti), Spinoza (sila protivtee ograniava dravni apsolutizam). O ovome govore kartezijanska naela, a Nikolo Makijaveli sea se antike ideje meovite vlade, ekonomske i socijalne ravnotee , govorei o borbi plebsa i Senata u starom Rimu. (Rasprave o prvih deset knjiga Tita Livija).Naravno, antiku ideju podele i ravnotee vlasti najvie je proslavio arl de Monteskije u Duhu zakona i razmatranjima o razlozima veliine Rimljana i njihove propasti. Kao dobar psiholog, Monteskije je tvrdio da svaki ovek (danas moemo da kaemo: svaka zemlja ili svaka sila) u svojoj vlasti ide dotle dok ne doe do tvrdog zida, a da vlast ne moe da bude obuzdana narodom, ve vlast treba da obuzda sama vlast, to znai da ona mora da se podeli. Svi su se uglavnom slagali i oko toga da je bilo najvanije ograniiti zakonodavnu vlast, budui da izvrna vlast od nje ionako uvek zavisi. Sve ovo naslee bie kasnije inspiracija amerikim ustavotvorcima, kao i mnogim demokratijama sveta.Antiku ideju podele i ravnotee vlasti najvie je proslavio arl de Monteskije u Duhu zakona i razmatranjima o razlozima veliine Rimljana i njihove propastiAli, sve to, naravno, nije moglo da sprei pojedine regresije, pojedinih drutava u odreenim politikim tenucima njihove istorije, niti da garantuje da je savremenost u bilo emu superiornija, umnija i iskusnija od starih drutava, u elji da ovaj princip slobode i demokratije primeni.10. UTILITARISTIKI MORAL PROTIV SLOBODE Ono to bih (namerno govorim u prvom licu), skromno govorei, u ovoj analizi sebi dozvolila kao zamerku klasinoj srpskoj liberalnoj misli , to je, rekla, bih, opta nekritinost spram itave tradicije anglosaksonske filozofije, primenjene kasnije u politikoj praksi. Slobodan Jovanovi divio se s pravom engleskom parlamentarizmu, ali izostaje njegov kritiki osvrt na bentamovski utilitarizam, idejni pravac koji e se sam od sebe kasnije shizofreno podeliti na: teoriju i praksu, odnosno na dobroinitelja unutar engleskog drutva i na zloinitelja svuda izvan granica anglosaksonskog Carstva.Anglosaksonski utilitarizam Deremi Bentama, kao mona etika teorija, u stvari je izdanak slike sveta i doivljaja prirode oveka Tomasa Hobsa (nasuprot drugom velikom Tomasu Moru ije se utopistike ideje nikada nisu razvile u njegovoj domovini). Ali, treba biti iskren prema Bentamu, pa kazati da je daleko pre njega jo atinski poslanik Eufem, po svedoenju Tukidida pokuao da pridobije Kamarinjane za borbu protiv Sirakuze reima: oveku silniku ili polisu koji ima vlast nita nije bezumno to je korisno (podvukla M.A.N.) i nita prijateljsko to nije sigurno. Dakle, princip korisnog, posebno u politici, savetovao je ve on.Utilitarizam e u osnovi ostati dopadljiva, ali samopobijajua etika doktrina, odnosno teorija, koja u krajnjoj konsekvenci protivrei samoj sebi. Ona nita sutinski nee doprineti shvatanju slobode i demokratije kao aproksimacije ka pravednom izboru, jer se ova aproksimacija postie smanjivanjem razlike izmeu pravednog uma i saglasnosti veine, a pravedni um nikada ne moemo da interpretiramo u svetlu opravdavanja nekog sredstva nekim ciljem.Novovekovna utilitaristika teorija etikog delanja svakako je na suprotnoj strani od Kantovske (i Rusoovske) slike sveta, od simpatija ili altruizma prema drugom oveku, od stava recipronog potovanja, od hrianskog principa nevinosti i rtve pojedinca, te od zla kao kategorije koja ne zavisi od broja mrtvih ve od namere da se zlo ini, ili od vere u pravdu. Utilitarizam e sve ove iskonske vrednosti veto preformulisati da bi pronaao koherenciju u samom ljudskom nedoslednom empirijskom ponaanju, uvee u rasuivanje princip velikog broja kao deo demokratske logike, ustoliie moral posledica, namesto morala namere bez oslanjanja na pravdu u pravom smislu rei, odnosno princip koristi i korisnosti. Sam princip korisnog svakako je mogue interpretirati etiki kao izbor manjeg naspram veeg zla, pri emu se pretpostavlja da je uee najveeg broja ljudi u politici, makar i neobrazovanih, manje zlo od potpune despotije. Ali, kao to je to ve reeno, princip korisnog moe biti interpretiran i kao opravdavanje sredstva ciljem, to dobija jednu sasvim drugu dimenziju. Uprkos svemu, utilitarizam e u osnovi ostati dopadljiva, ali samopobijajua etika doktrina, odnosno teorija, koja u krajnjoj konsekvenci protivrei samoj sebi. Ona nita sutinski nee doprineti shvatanju slobode i demokratije kao aproksimacije ka pravednom izboru, jer se ova aproksimacija postie smanjivanjem razlike izmeu pravednog uma i saglasnosti veine, a pravedni um nikada ne moemo da interpretiramo u svetlu opravdavanja nekog sredstva nekim ciljem.Za razliku od teorije gde je ostavio manje zla, u politikoj praksi, utilitarizam e doneti ratove i nesree mnogim narodima. On e ii tako daleko da rodi ak i stanovite maltuzijanizma.Moda je najjasnija slika primenjenog novovekovnog politikog utilitarizma, bila upravo politika Engleske u vreme kraljice Viktorije i njenog ratnog savetnika Dizraelija.11. LIBERALIZAM , PRAVO I PRAVDA Zakoni su od poetka shvaeni kao posrednik izmeu ljudskog uma i praktinog ina, odnosno izmeu logosa i praksisaJasno je da izmeu demokratije i vladavine prava postoji odnos nune uzajamnosti. Demokratska sloboda je u zakonskoj slobodi, u podvrgavanju oveka zakonima koje je sam doneo (ali i u njihovom menjanju ukoliko su nepravedni). Ovde se podrazumeva zakonska sloboda u Kantovskom smislu rei, sloboda u slobodnim zakonima, koji uvaju ono to je ljudsko, odnosno pravedno. To je bila antika ideja vladavine prava i pravde, (pravednog prava), kao to je kod Rimljana bila na snazi stopljenost ius i iustum. Prva tema u ovom kontekstu je svakako vladavina zakona kao takvih (rule of law), a druga vladavina pravednih zakona. Naravno, da sve to remeti vladavinu zakona, remeti i samu slobodu i demokratiju. O vladavini zakona govorio je Tit Livije, Aristotel (koji je zakon odredio kao pravilo bez strasti, za razliku od ljudske due), zatim Platon u Zakonima, koji je i pored svoje vere u umnost najboljih filozofa, ipak znao da je nemogue nai ljude u svemu umne i pravedne.Zakoni su od poetka shvaeni kao posrednik izmeu ljudskog uma i praktinog ina, odnosno izmeu logosa i praksisa. Platon tvrdi da se pod zakon moraju staviti i dravni upravljai i tako otvara samu ideju vladavine prava. Ali, posebno je u svemu vano da to bude vladavina pravednog prava, osim toga to treba da vai za sve jednako, da pravo bude i skrojeno po osnovnim moralnim zakonima i humanom shvatanju ljudske prirode, odnosno da potpuno ne iskljui i prirodno pravo (lex naturalis). Kasnije (naroito anglosaksonsko, a danas iz te tradicije proizilo ameriko) potpuno razdvajanje pozitivnog, vaeeg od prirodnog, racionalnog prava, spreie nas u stvari da razluimo ono to je pravedno od nepravednog, tj. spreie nas da govorimo o osnovnim ljudskim vrednostima. Kao to je napred reeno, Tomas Hobs odvaja definitivno ove dve ideje prava tvrdei da nijedan pozitivni zakon ne moe da bude nepravedan, a ovo e ucrtati put pozitivistikoj teoriji prava i bavljenju iskljuivo normativno-tehnikom stranom problema, bez povremenog nunog vraanja na sutinu. Potpuno razdvajanje pozitivnog, vaeeg od prirodnog, racionalnog prava, spreie nas u stvari da razluimo ono to je pravedno od nepravednogNije zato sluajno to su , mnogo kasnije, retki ameriki opozicionari, kao Volt Vitmen, Mark Tven, Selinder, a potom Grase i drugi, na vreme, za savremenu Ameriku (kao produetak ove anglosaksonske tradicije), izrekli sledee rei: Tipina zemlja prava, ali bez pravde.Nije sluajno ni to to su svi veliki umovi shvatali da je neka vrsta rehabilitacije prirodnog prava nuna. Kod Svetog Tome Akvinskog voluntas i ratio su dve strane iste pojave. Pozitivni zakon treba da bude u skladu sa prirodnim pravom. Iz ovoga sledi dunost da se odbije poslunost svim naredbama vladara i moi koje se protive naelima prirodnog prava, odnosno svim naredbama koje su sutinski nepravedne. Ili kako bi danas rekli psiholozi morala, takoe jaki zastupnici povratka teorije prirodnog prava u ljudsku praksu, odnosno njegovog uzimanja u obzir, kada se suprotstave dve moralno razliite ravni odluke, usko profesionalna i opte ljudska, moralna i integrisana linost naputa prvu ravan i bira drugu . Tako, recimo, vojnik koji je sukobljen izmeu naredbe da slua vojniku dunost, ukoliko se ova suprotstavi osnovnom moralnom oseanju (naredba da se bombarduju civili), ako je moralno integrisana linost, odbija da poslua naredbu i svrstava se u ravan visoko moralnih odluka, iako u tom trenutku grei prema svojoj struci. Humanisti su u principu (Ernst Bloh i mnogi drugi) takoe traili rehabilitaciju neke vrste prirodnog prava, odnosno njegov upliv u svet prava, ako ne rehabilitaciju obiajnog prava, a ono barem onih pravila koje je prvobitno sam ovek, da bi se zatitio od elementarne nepravde, izmislio. U Rusoistikoj veri o pojedincu i kolektivu ve su spojeni pravni i socijalni elementi.Meutim, i dan danas su zloupotrebe pozitivnog prava ogromne i to je jedan odnajteih udaraca za svaki vid slobode i demokratije. U anglosaksonskoj tradiciji postavljenoj kao uzor itavom svetu (koju nai liberali, na alost, sa tog aspekta nisu analizirali) ovo se deava gotovo po automatizmu, usled retke promiljenosti osnovne sutine na kojoj poiva pravno drutvo. Meutim, zloupotrebe po svemu sudei, postoje svuda.12. KLASINI LIBERALIZAM KAO FILOZOFIJA SLOBODE, A EKONOMSKI NEOLIBERALIZAM KAO KVAZI-NAUKA Ljudska potreba za svoenjem i uproavanjem koje samo naizgled olakava rasuivanje, odnosno potreba za redukcionizmom , jedna je od najveih formalnih i sadrajnih greaka kada se analiziraju pojave u nauci uopte, a posebno u ljudskom drutvu. Svet, kako egzaktne nauke, tako i duhovne nauke, svet hipoteza i pretpostavki, svet filozofije, religije i uopte ideja, isuvie je kompleksan da bi ga elja za nekim jednoobraznim svoenjem i uproavanjem izmenila. U osnovi je pogrena ideja da emo uproavanjem doi do nekog boljeg razumevanja pojava, a pogotovo pojava u drutvu, da emo primenom mehanike slike sveta neto dublje upoznati stvarnost. Svoenje svega na samo jedan uzrok, na samo jedan razlog, na samo jedno objanjenje, sutina je svakog redukcionizma, koji s jedne strane predstavlja logiku greku, a s druge, primenjen na objanjenje odreene nauke, ini i materijalne faktike greke. Redukcionizam u vidu nekog izma moe da nam poslui da bolje upoznamo odreenu disciplinu unutar nje same, ali ne moe nikako da poslui da se bolje razume data pojava. Redukcionizam (sociologizam, ekonomizam, psihologizam itd) koristan je samo utoliko ukoliko kasnije poslui za sklapanje nune epistemoloke sinteze koja isti fenomen rasvetljava na razliite naine, iz razliitih uglova, i tako pomae da se na kraju svi ovi uglovi sklope u jednu jedinstvenu sliku.Svakako da je jedan od najtetnijih oblika redukcionizma u objanjavanju funkcionisanja ljudskog drutva, ekonomizamSvaka drutvena pojava zato u svom objanjenju treba da sadri razne redukcionizme, koji su sami sebe prevazili, odnosno koji su se utopili u jedinstveno objanjenje sloene pojave, i to svaki iz svog dragocenog ugla. Na isti nain, kada objanjavamo oveka kao bie, mi ne moemo da se liimo ni jednog od redukcionistikih nivoa njegove prirode (biohemijskog, fizikog, biolokog, sociolokog, psiholokog, filozofskog, religioznog, odnosno, transcendentalnog), jer svi ovi nivoi savreno objanjavaju po neki segment ovekove viedimenzionalne prirode. Ali greka nastaje onoga trenutka, kada kroz jedan od tih pogleda pokuamo da objasnimo sve drugo, odnosno kada sve poelimo da svedemo na objanjenje samo u jednoj ravni. U tom sluaju mi inimo i logiku i materijalnu greku. U krajnjoj instanci, u ideolokom smislu, ova zloupotreba vodi nas u ideoloko sagreenje, a ovo , jo dalje, odvodi nas u neku vrstu idejnog totalitarizma.Svakako da je jedan od najtetnijih oblika redukcionizma u objanjavanju funkcionisanja ljudskog drutva, ekonomizam. Nejasno je u kojoj su tano meri srpski klasicni liberali bili zadojeni ovom idejom. Ovaj vid redukcionizma vie puta u ljudskoj istoriji opravdavao je razliite politike sisteme i reime koji su imali esto tragine posledice po razvoj drutva. Karakteristian za tako razliite ideologije kao to su marksizam s jedne strane i ekonomski neoliberalizam s druge, ekonomizam, tipian za obe ove ideologije, pronaao je skrivenu nit slinosti u naizgled razliitim shvatanjima drutva. I za marksizam i za ekonomski liberalizam (a kasnije neoliberalizam), ekonomija (i, naravno, putevi novca, kao njen sastavni deo), predstavljala je hipostazu i vrhovni regulatorni mehanizam, koji je pokuavao da uzrocno objasni sve drugo u ljudskom drutvu, umesto da on sam bude objanjen sloenim drutvenim pojavama. Ekonomske zakonitosti i prvobitni marksisti, kao i neoliberali proglaavaju za vrhovne, univerzalne i nepromenljive, za zakone od kojih sve drugo zavisi, a koji su nezavisni od drutvenih odluka. Ova tvrdnja ini sutinu kvazi naunosti koncepcije ekonomizma, koji se pod pokriem nauke namee kao veoma tvrda ideologija, a moda ak i kao kompletna nauka o ljudskom drutvu. Ali, poimo redom.Naslee kvazi-naunog ekonomizma Ve pesimistiko vienje oveka i njegove borbe sa drugim ljudskim biem, surovog eliminisanja i ljudske zajednice koja se zasniva na strahu od drugog i na pukom interesu, otvorilo je put ovoj slici sveta , koja e sa daljim razvojem nauke svoj kostur popunjavati objektivnim, prvo fizikim, pa onda ekonomskim zakonitostima. Tomas Hobs je oveka video kao usamljeno i uplaeno, kompetitivno i u najboljem sluaju racionalno-utilitarno bie koje se udruuje da bi preivelo, ali koje nastavlja borbu protiv drugih ljudi, jer su oni uvek smetnja njegovoj realizaciji. Bilo da je vien kao vuk svakom drugom oveku (Hobs), ili sa malo vie smisla za interes i racionalno (Don Lok, Adam Smit), ili kao iskljuivo utilitarni egoista (Deremi Bentam), ovek je u svim ovim vizijama usamljen, uplaen i okrenut iskljuivo materijalnoj viziji sveta jer mu ona pomae da drugo bie , kao opasnost, ukloni sa svog puta.Takav ovek udruuje se samo da bi opstao, jer je on svestan da najbolje od nasrtaja drugih ljudi na njega i njegovu imovinu moe da ga zatiti neka trea objektivna i jaka sila, a to moe da bude samo drava. Tako se iz ove dosta sumorne slike o ljudskom biu razvija koncepcija minimalne drave (ona se najbolje opredmeuje u 19. veku), odnosno drave kao iskljuivo nonog uvara sefa i policije koja se bavi vie sama sobom, nego sopstvenim graanima. Ovde znaajan idejni inilac predstavlja i kalvinistika slika sveta visoko vrednovanog i nunog materijalnog bogaenja (pre Maksa Vebera izvanredno je uoava i opisuje otac Sergej Bulgakov), kao i opta ideja zapadnih Hriana o predestiniranoj nejednakosti ljudi i na zemlji i na nebu (posebno kod protestanata), o kojoj je ve bilo rei. Nestanak svetog i transcendentalnog starog doba i duh individualizma i protestantskog kalvinizma su, na neki nain, zaeci psihologije kapitalistikog liberalizma (ekonomskog liberalizma). Na tim e osnovama poeti da se razvija psihologija inegalitarizma, hedonizma i materijalizma.Naslee ekonimizma ini, dakle, najpre pesimistika slika oveka, zatim vera u njegovu kalkulatorsku racionalnost (koja se upravo zbog ljudskog opstanka razvila), koncepcija minimalne drave, potom ideja o linearnom, fatalnom, odnosno nunom, neizbenom i kumulativnom razvoju znanja, tj. nauke, mit o scijentizmu, i najzad, mit o nunom i dovoljnom rastu proizvodnje za razvoj jednog drutva, u kome je vano uveavanje drutvenog kolaa, ali je nebitno da li e se proporcija njegovih delova menjati i pravedno raspodeljivati (otud se i danas od ekonomskih neoliberala esto moe uti da je vaan rast ivotnog standarda , ali veoma retko da je vana pravedna raspodela drutvenog kolaa) . Svi ovi stavovi stiu se u istu ideju ekonomizma koja e se najvie osloniti na veru u neizbean i linearan drutveni i nauni progres, te e i sama eleti da predstavlja jedinu drutvenu nauku, koja e istovremeno predstavljati i nauku i ideologiju. Iako je vera srpskih klasinih liberala u nauku bila velika (posebno Vladimira Jovanovia), nema potvrde da su oni bili zadojeni ideologijom redukcionistickog ekonomizma kao takvog.Bilo da je vien kao vuk svakom drugom oveku (Hobs), ili sa malo vie smisla za interes i racionalno (Don Lok, Adam Smit), ili kao iskljuivo utilitarni egoista (Deremi Bentam), ovek je u svim ovim vizijama usamljen, uplaen i okrenut iskljuivo materijalnoj viziji svetaEkonomizam sa svojim venim, nepromenljivim, univerzalnim, od drutvenih odluka, kultura i socijalnih uslova nezavisnih zakona, razvie se, u stvari, u neku vrstu naunog vulgatuma, a ovaj e postati upravo najdublja ideologija, ili ak politika strategija. Meutim ve same filozofske i naune postavke na koje se ekonomizam oslanjao bile su pogrene. Rasprave o tome da li je nauka kontinuiran, ciklian ili diskontinuiran proces, vodile su se meu filozofima nauke veoma otro, a slika o linearnom , kumulativnom naunom znanju , koje ide ka sve veem i veem progresu, ve je bila poljuljana. Mit o takvoj vrsti scijentizma pokazao se kao pogrean, ime je ekonomizam de facto, predstavljao greku i kao nauka, i kao ideologija.Tomas Kun probija se sa hipotezom da nauka napreduje kroz smenu dominantnih paradigmi, a da velika otkria rue neku vladajuu paradigmu, i ustanovljavaju novu, pod ijim se okriljem odvija dalji razvoj nauke u nekom sledeem periodu, koji e moda i sam biti promenjen. Ovo ne znai da se rue i svi zakoni koji su otkriveni u prethodnim paradigmama, ali oni se u nastanku nove naune paradigme drugaije sagledavaju, razumevaju i tumae. Jedan zakon, tvrdio je kasnije Karl Poper, nije u prirodnoj nauci zakon zato jer ga hiljade sluajeva potkrepljuje, ve je on zakon zbog toga to nema nijednog sluaja koji ga obara. Nauno empirijsko obaranje, ili falsifikacija, sutinski je dogaaj za kretanje i razvoj nauke. U veoma originalnoj koncepciji filozofije nauke, utvrdili su to i Karl Poper, i Tomas Kun, i Imre Lakato i oni e svi dati svoj veliki doprinos novom shvatanju nauke. Stari mit o nunom , linearnom, rastuem i sabirajuem naunom znanju bie zauvek oboren, iako niko nee sporiti da lineranost u nekim segmentima naunog procesa postoji, kao ni to da nauna indukcija koja iz mnogo sluajeva skae u vee znanje, nema svoj nauni smisao. Meutim, slika linearne izvesnosti, i uopte izvesnosti naeg znanja, bie bitno promenjena. Udarac kvazi-naunom ekonomizmu: mehanika kauzalnost sukobljava se sa relativitetomDrugo veliko idejno naslee ekonomizma, logiki, naravno, vezano za prethodno, jeste bila tadanja nauna dominirajua slika mehanike kauzalnosti i binarne logike, odnosno tadanja nauna paradigma shvatanja vremena, koja se prirodno uoava kod Isaka Njutna, ali jo uvek i kod Karl Marksa. Sa ruenjem ove slike vremena i sa otvaranjem paradigme relativiteta, doi e do bitnih pomeranja i u ovom verovanju na kome se, izmeu ostalog, zasniva ekonomizam. Novo shvatanje relativiteta bitno e poljuljati sva druga shvatanja. Nauka je posle Njutna dalje napredovala. Hajzenberg pokazuje da je ve odreivanje prirode atoma (talasna , ili telesna estica), veliki problem. Saznaje se, takoe, da je nemogue simultano raunati poziciju i brzinu elektrona. Pojave i dogaaji postaju, ne samo relativni, ve i nedeterminisani ili neizvesni. Gedel svojom teoremom dokazuje da osnovne aksiome uvek mora da dokae neki vii nivo, odnosno, da je dokaz uvek negde drugde. Kelsen ustanovljava da pozitivno pravo poiva na normama vieg reda, koji je sam , izvan ovih normi. To je upravo ono o cemu je bilo reci u odnosu pozitivnog i prirodnog prava. Francuski matematiar Rene Tom, u svojoj teoriji katastrofa pokazuje da jedan sluajan dogaaj ovde moe da proizvede katastrofu negde drugde i da je generalizuje. Ve je reeno da Tomas Kun svojom teorijom o naunim paradigmama stvara neku vrstu male epistemoloke revolucije, moda ba druge, odnosno nove paradigme u filozofiji nauke. U svakom sluaju, postaje jasno da nauka nije nuna akumulacija i sabiranje znanja koje vodi optimistikom i uvek srenom progresu.Iako su o pojmu nesvesnog pisali, svako na svoj nain, jo Dekart, Paskal , Montenj, Spinoza, Lajbnic, Malbran, Kondijak, Ruso, Kant, Hjum, Fihte, Gete,Hegel, eling, Men de Biran, openhauer, Marks, Dostojevski, Amiel, arko,Bernhajm, ane, Brojer, Hartman, Nie, Frojd, Bergson i Jung, Sigmund Frojd rehabilituje ovaj stari pojam, odnosno ugrauje ga u novu kliniku teoriju, kao i pojam nekontrolisanog, afektivnog i iracionalnog momenta u ljudskom ponaljnju (o kome su govorili jo antiki Grci).Determinizam ustupa mesto pojmu neizvesnosti. Red u prirodi vie se ne doivljava kao stanje, ve pre kao haotina, neizvesna evolucijaPotom teorija informatike i vetake inteligencije koja je pokuala da sve u ljudskom ponaanju prevede na algoritme raunara i da tako dobije nepogreivi mehaniki sled reavanja kognitivnih problema i rada ljudskog mozga, nailazi na branu koju joj otkriva sama semantika: smisao je uvek mnogoznaan i neprevodiv na ist, jednom za svagda definisan oblik. U igri prenosa smisla uvek se nalaze i namere ljudskog bia, kao i uslovi pod kojima se poruka odailja U nastavku ovih opovrgavanja stare mehanike kauzalne, nepromenljive i egocentrine slike sveta, antropologija se sukobljava sa jednim brojem univerzalnih zakona teorije psiholokog razvoja ana Pijaea . Ova teorija , iako mona i uglavnom, manje ili vie vaea za nau evropsku kulturu, ipak je odraavala neku vrstu civilizacijskog zapadnog egocentrizma, te nije izdrala sudar sa udaljenim antropolokim injenicama.Takoe, filozofija se dalje kree u pravcu razvoja fenomenologije i egzistencijalizma. U optoj novonastaloj slici sveta , determinizam ustupa mesto pojmu neizvesnosti. Red u prirodi vie se ne doivljava kao stanje, ve pre kao haotina, neizvesna evolucija.Progres (znanja, nauke, drutva) vie nije neminovan, nego samo verovatan. Mit modernog kvazi-naunog ekonomizmaMoe se zakljuiti da je ovde re o klasinom brkanju fizikog i drutvenog, kao i o redukcionistikom nametanju fizikih nauka drutvenim naukamaI pored najumnijih naunih dokaza da ni scijentizam, niti bilo koji vid redukcionizma, pa ni ekonomizam, ne mogu da se odre na putu ka istini, mnogi autori su jo uvek ostali pod uticajem ove mehanike slike sveta koja se sada pretvara u ideologiju. Karl Marks na neki nain, ostaje njen zarobljenik. Postuliranje ekonomskih zakonitosti kao univerzalnih, nunih, neizbenih i nezavisnih od drutvenih odluka, obeleilo je, rekli smo njegovu teoriju, u jednakoj meri kao i teorije liberalnog kapitalizma, ili liberalnog ekonomizma, odnosno dananjih ekonomskih neoliberala, od Adama Smita (18. vek), sve do Fridriha fon Hajeka. Hobsov usamljeni, uplaeni i sebini ovek, kalvinistika moralna norma materijalnog bogaenja, kao i ideja o predestiniranoj nejednakosti ljudi, novo precenjivanje rada (koje je bilo prirodna reakcija na nekadanje podcenjivanje rada) , ekstremni individualizam, teorija velikog broja, scijentizam, egzaltacija pozitivnog prava (koje je ve Tomas Hobs potpuno odvojio od prirodnog prava ), hipostaza individualnog i privatnog, sve se to stapa u sliku novovekovnog ekonomskog liberalizma, iji je moderni otac Fridrih Hajek. Brojni politiki teoretiari i praktiari ekonomskog liberalizma, liberalnog kapitalizma, konzervativizma, neo-konzervativizma sve do dananjeg ekonomskog globalizma, naslonie se idejno na ovu filozofiju i praksu, ak i ne poznajui njeno pravo poreklo i koren. Teoretiar Hajek gaji beskrajnu veru u spontani rad trita, smatrajui da je ova zakonitost u naelu i apsolutno uvek mnogo vea i jaa od projektovane i kontrolisane ekonomije, od neega to je konstruisano i planirano. Otud dogmatska tvrdnja da drava ne treba da se mea u privredu ( po modelu minimalne drave 19. veka), tvrdnja koja se , u stvari, moe smatrati pojmovnom zbrkom. Naime, drava se , ionako, uvek, na neki od naina, mea u trite, ali sve zavisi od toga kako ovu intervenciju interpretiramo i gde je smetamo. Moe se rei, na primer, da se drava nee meati u privredu, ali da to uopte ne znai da ista ta drava ne treba da bude socijalna drava, sa visokim stepenom socijalne zatite za svoje graane.

Fridrih Fon HajekUslovi rada trita, finansijski zakoni, kao i poreski fiskalni zakoni jesu, pre svega, politike procene i odluke, i naivno je verovati da njih neko slobodno, empirijski, horizontalno trite moe samo po sebi da regulie. U danasnjoj krizi vidimo da to trziste ne moze d a smiri ni sopstvene deregulacije, sto je teorija nevidljive ruke (Smit, Rikardo) nekada pretpostavljala, kao i da pobornici golog trzista danas cak traze drzavni kapitalizam . Takoe, hipostaza privatnog vlasnitva predimenzionirana je u koncepciji ekonomskog neoliberalizma, budui da svetska iskustva upravo pokazuju da je u najrazvijenijim zemljama, najuspeliji oblik vlasnitva tip meanog vlasnitva. Proizvodnja se uzdie do nebesa kao da drutvo samo na njoj poiva i kao da se sve moe baciti na trite, dok se o ravnotei, raspodeli i harmonizaciji ivota u jednom ljudskom kolektivu, o emu je klasina liberalna ideja ipak vodila rauna, uopte ne raspravlja, nego se to nekako preputa stihiji.U stvari, moe se zakljuiti da je ovde re o klasinom brkanju fizikog i drutvenog, kao i o redukcionistikom nametanju fizikih nauka drutvenim naukama. Ovaj redukcionizam u datom sluaju ulazi u ekonomsko-politiku sferu i postaje oblik ideolokog totalitarizma. Vidi se samo jedno jedino reenje za drutvena i socijalna pitanja , u skladu sa logikom redukcionizma (samo jedan uzrok, samo jedan razlog, samo jedno objanjenje i samo jedno reenje). Sve to sainjava jednodimenzionalnost miljenja i ivota, monopol istine, konformizam i spreavanje bilo kakve drutvene pobune. Ovakvo shvatanje zapravo : 1.brka mrtvu materiju i ivot, 2. brka element i sistem, odnosno razliite nivoe neke drutvene organizacije, 3. brka prirodu i kulturu, i , najzad, 4. ne razlikuje psihobioloske pojmove uroenog i steenog (uglavnom sve svodei na uroeno, iju logiku u stvari ne razume).Koncepcija ekonomije koju predlae Fridrih Hajek, kao vrhovne nauke koja na neki nai treba sama da regulie drutvo, u stvari je koncepcija politike, ideologije, i neke vrste novog totalitarizmaU pogresnoj viziji ekonomizma , takoe je na delu reminiscencija stare ideje neumitnog progresa, koji je uvek sve vei i vei. U toj koncepciji sveta postoji samo empirija i sadanjost (ali ne logiki, nego moralno), a budunost je odloena, sine die . Prema ovom shvatanju, u ivotu i organizaciji drutva ne treba nita projektovati , niti osmiljavati, jer nauka i tehnika dovoljno same rade za nas. ovek kao da tu vie nije ni potreban, politika (koja je u klasicnom liberalizmu jos uvek imala svoje mesto ! ) je kao disciplina ljudskog osvajanja slobode odavno izgnana i pretvorena u istu ekonomiju i finansije, preciznije u trgovinu, tako da je svaka ljudska elja za politikom projekcijom onemoguena i ismejana. Kao to je ve napred reeno, na sve naine se onemoguava pojavljivanje radikalne politike opozicije, korupcijom se odrava stanje stvari, a izabranom opozicijom koja predstavlja korisnog idiota spreava se svaki pokuaj sistemske promene drutva. Koncepcija ekonomije koju predlae Fridrih Hajek, kao vrhovne nauke koja na neki nai treba sama da regulie drutvo, u stvari je koncepcija politike, ideologije, i neke vrste novog totalitarizma. Bez obzira na Hajekovo veoma veto obrazlaganje ove doktrine, ona pati od elementarnih protivrenosti i samu sebe, na kraju, pobija.Nema tehnikog progresa koji sam po sebi linearno unapreuje ljudsko drutvoNajpre , u vrednostima koje propagira ovakav tip neoliberalnog kapitalizma, duhovno veoma razliit od osnovnih ideja klasinog liberalizma, nailazimo na osnovnu protivrenost izmeu vrednosti koje su ljudima u drustvu savetovane : kreativnost, odgovornost, autonomija, inicijativa, participacija, kooperacija itd i onih vrednosti koje kroje i definiu neoliberalizam , a koje su predhodnima sasvim suprotne: kompeticija, individualizam, poslunost, konformizam, korisnost, amoralnost, lojalnost Prosto, moe se rei da se vrednosti koje definiu ekonomsku neoliberalnu doktrinu i one koje ta doktrina propagira i preporuuje, nalaze meu sobom u kontradiktornom odnosu.Zatim, iz injenice da ova ideologija (F. Hajek )zapravo predimenzionira fizike zakonitosti trita i namee ih ljudskom drutvu kao drutvene zakone, sledi shvatanje da je usled fizikih zakonitosti (u ovom sluaju trita) nemogue potovati bilo kakve drutvene zakone , ili ljudske politike odluke. Ovo je, naravno, potpuno besmisleno, jer, kako kae ak Langloa u svojoj izvanrednoj studiji Totalitarni liberalizam, to bi znailo da iz injenice da postoje fiziki zakoni zemljine gravitacije, sledi da nas to spreava u nasoj odluci da putujemo u kosmos. Meutim, mi uprkos svim fizikim zakonima, bilo trita, bilo nekog drugog domena, itekako zadravamo sve svoje ljudske odluke, projekte i ciljeve. Mi smo uvek u stanju da u ljudskom smislu donosimo takve odluke, budui da je ovo sutina pojma slobode, odnosno izvornog shvatanja politike. Tano je to da mi fizike zakone gravitacije, pa ni fizike zakone trita ne moemo da menjamo, ne moemo da ih remetimo, ili da utiemo na njih, ali mi kao ljudi (ili ljudsko drutvo), uvek moemo da ih upotrebimo onako kako to nama, u naoj odluci odgovara. U tome i jeste shvatanje domena ljudske slobode prisutne i vladajue iznad svih fizikih zakonitosti koje oko nas postoje. Ako sloboda (pa i politika sloboda) jeste spoznavanje nunosti, onda je sloboda svakako u razumevanju fizikih , neumitnih zakona oko nas i u njihovoj upotrebi na strani ljudskog bia, na strani oveka. Ovo saznanje omoguava nam da letimo u kosmos protivno zakonu gtravitacije, odnosno u skladu sa njim, ali i da projektujemo koji tip trita u jednom ljudskom drutvu elimo, kako elimo da uredimo to trite, koja pravila i koje principe u njega elimo da ugradimo, kako elimo da ga interpretiramo, i kako zelimo da podelimo ono to smo njime stekli. Pred nama se nalazi ogromno polje iskljiivo za politike odluke koje se baziraju na poznavanju ljudske istorije, sociologije, psihologije, biologije, etike, religije itd, a ne samo zakona ekonimije ili finansija.Treba rei da nema tehnikog progresa koji sam po sebi linearno unapreuje ljudsko drutvo. Upravo da bismo spreili destruktivnu mo naih tehnikih otkria (ili, u ovom sluaju, ekonomskih zakonitosti), mi donosimo ljudske, politike odluke koje naa otkria mogu da koriguju ili preusmere, ili, prosto, da ih drugaije upotrebe .Moe se rei da u svetlu ovakvog jakog argumentovanog objanjenja, argument Fridriha Hajeka deluje gotovo smeno. On je , u stvari, promaio sadraj na koji bi realno mogao da se primeni.Greka nije u elji da se ekonomija razvije, nego je greka u neshvatanju injenice da ekonomija nema svoje univerzalne i vene zakone nezavisne od ljudskih etikih, politikih i psiholokih odlukaAli, ono to je najvanije i to treba da se kae jeste sledee: nije ekonomizam pogrena, redukcionistika i ideoloka , lana slika sveta zbog toga to govori da je reavanje ekonomskih problema u jednom drutvu veoma vano. Ovu poslednju tvrdnju niko u naelu ne spori. Reavanje ekonomskih problema u nekom drutvu (a posebno u siromanom drutvu kakvo je , recimo, srpsko) itekako je vano. Dopustimo ak i to da ono u jednom trenutku istorije nekoga drutva moe ak biti smatrano i najvanijim. Greka nije u takvoj tvrdnji. Greka se krije u tvrdnji da se kroz aksiologiju ekonomskih vrednosti (uveanje bogatstva, materijalizam i hedonizam) procenjuje i normira sve drugo u jednom drutvu. Greka , i logika i moralna greka , nalaze se u ovoj poslenjoj tvrdnji, jer upravo da bi se razvijala ekonomija po meri i potrebi oveka (a ne ivotinje ili automata), nuno je da visoko moralne , etike vrednosti stupe na snagu i da odlue koji tip drutva elimo i koji tip drutva kao najrazvijenija iva rasa na zemlji treba d a elimo. Moda e ekonomija (ako je ona problem ) ba tada poeti da se razvija, a ne da stagnira. Greka nije u elji da se ekonomija razvije, nego je greka u neshvatanju injenice da ekonomija nema svoje univerzalne i vene zakone nezavisne od ljudskih etikih, politikih i psiholokih odluka. To je ono to bi svaki danasnji ekonomski neoliberal, ukoliko eli da stekne optu kulturu, morao da naui, a sto su srpski klasicni liberali svakako znali . Znanje je ve nekoliko hiljada godina majka svega postojeeg , i bogatstva i sree, a pre svega uslova da se ovo bogatstvo i srea uopte doive i uvide.U osnovi kvazi-naunog ekonomizma nalazi se pogrena psiholoka slika o oveku Slika oveka koja je imanentna neoliberalnoj koncepciji ljudskog drutva, u stvari je jednostrana i u toj jednostranosti, po definiciji, netana. Izvesno je da klasina srpska liberalna misao nije delila ovakvu sliku o covekovoj paloj prirodi.Niko danas vie ne pita da li je ovek dobar ili zao po svojoj prirodi, da li je sve nasledio ili je sve nauio. Jedino pitanje koje se danas nauno postavlja jeste: kada, u kojim uslovima je ovek zao, a kada iz njega izbija prirodna dobrota?Najpre, ljudsko bie nije ni Hobsov vuk drugom ljudskom biu, niti je samo recionalni egoista (Lok), niti je samo utilitarno motivisani stvor (Bentam), ve je ovek delom i altruistiko bie koje potuje drugo bie (Aristotel, Sveti Toma Akvinski, an ak Ruso, Emanuel Kant, sve do misaone tradicije duhovnog Nikolaja Berajeva ili do levo orijentisanog Herberta Markuzea ). Slika oveka kao altruiste i delom solidarnog bia , koje racionalno (Kant) ili manje racionalno (Ruso) potuje drugo bie, u ljudskoj istoriji veoma je duga i jaka. Kao to posle starih Grka , psihoanalitiari simbolino govore o dva osnovna ljudska nagona, nagonu ivota i nagonu smrti, o Erosu i Tanatosu, tako isto ne moemo da zakljuimo da je ovek iskljuivo pod dejstvom nagona smrti (borba , strah, osveta, zavist prema drugome), a da u njemu ne deluju i pozitivne psihobioloke sile. Ili, kako bismo drugim recnikom rekli, ovek nije samo starozavetno bie (strah i osvetoljubivost), ve je on i novozavetno bie (milosre i pratanje). Meutim, kako god da danas gledamo na ljudsku prirodu, mi moemo da se sporimo samo oko nijansi, a nikako oko principa sve ili nita, pa tako moramo da priznamo i dobru i zlu stranu ljudskog bia. Vano je samo emu dajemo snagu i na sta stavljamo akcenat, kao i ta elimo da pretegne u naoj teoriji . Na isti nain, vene naune rasprave da li je jae ono to je uroeno u ljudskoj prirodi i to se prenosi genima, ili je jae ono to se prenosi tradicijom, kulturom i uenjem, odnosno uslovima ivota, danas se vie ne vode kao nekada. Ve uvena istorijska nauna rasprava izmeu Noama omskog i ana Pijaea o uroenom naspram steenog u ljudskoj prirodi, pokazala je prosto da se pitanje vie ne postavlja na isti nain. Niko danas vie ne pita da li je ovek dobar ili zao po svojoj prirodi, da li je sve nasledio ili je sve nauio. Jedino pitanje koje se danas nauno postavlja jeste: kada, u kojim uslovima je ovek zao, a kada iz njega izbija prirodna dobrota? Odnosno, kada, u kojim uslovima, do izraaja u ljudskom ivotu dolazi ono to je sasvim izvesno preneto genima, a kada dolazi do izraaja ono to je sasvim izvesno naueno ili preneto tradicijom?Isto tako , niko ne pita da li je ovek usamljeno bie ili je bie kolektiva i zajednice, ve se pitamo samo kada je ovek u nudi i potrebi da bude sam, a kada je za njega sutinski znaajno da bude ovek zajednice i da se udruuje.Jasno je da neoliberalizam , upravo nasuprot klasinom liberalizmu (iako to pokuava da sublimira u teoriji vene darvinistike borbe i eliminacije) ima u osnovi jedno prilino pesimistiko vienje oveka, nasleeno iz tradicije koja ini optu filozofsku zaleinu ovakvih stavova. Same unutranje protivrenosti ekonomske neoliberalne filozofije svedoe o tome da neto u toj slici o oveku nije sasvim dobro shvaeno. Tako, recimo, nemogue je bodriti i propagirati neobuzdanu individualnu potronju, nune razlike meu ljudima, ljubomoru, zavist, kompeticiju, takmienje, darvinistiku borbu, meusobnu eliminaciju, a kasnije aliti to su se u takvom drutvu stekli uslovi za pojavu delikventnog ponaanja ili ponaanja koje imaju kriminalci, lopovi i napadai na tuu imovinu. Unutranja protivrenost se nalazi i u neoliberanom postulatu d a su samo u takvom tipu drutva potroai i konzumenti iskreno motivisani, slobodni i sreni da se ukljue u potroaki ivot, uz istovremeno uvianje da se ovakav sistem zapravo zasniva na strahu ljudi od gubitka posla i gubitka prihoda. Takoe, unutranju protivrenost ini i neoliberalna proklamacija neogranienih individualnih sloboda na kojima ovakvo drutvo poiva, naspram nemogunosti bilo kakve individualne projekcije u kolektivu u kome fatalnost i determinizam fizikih i ekonomskih zakona odluuje o svemu i onemoguava bilo kakvvo ljudsko ili drutveno uplitanje ! Ako na ekonomske zakone zaista ne moemo da utiemo, jer su oni univerzalni, opti, nauni, vanvremenski i nezavisni od ljudskih odluka, kako ui ekonomski neoliberalizam, gde su onda te proklamovane i egzaltirane individualne slobode na kojima fiktivno poiva filozofija neoliberalizma, a na kojima je stvarno poivala filosofija klasicnog liberalizma ?filozofija koja poziva na pomirenost sa nejednakou i na konformizam, potpuno je nespojiva sa zahtevom da se bude slobodan i da se poseduje inicijativaA ako je protestantska stara ideja neke vrste predestiniranog inegalitarizma (i na zemlji i na nebu) iva u svesti ljudi, kako je onda od lanova takvog drutva mogue zahtevati da se bore i da imaju inicijativu? Ta neumitnost ljudske nejednakosti kojom se zapravo objanjava itava filozofija nejednakosti koju neoliberalizam proizvodi , smatra ljude odgovornim za njihovu nesposobnost takmienja u darvinistikoj borbi i, ukoliko su iz te borbe ispali, ona im u stvari poruuje: vi ste krivi to niste imali dovoljno snage za borbu, ili vi ste sami krivi to za to nemate talenta, ne moete oekivati da vam drutvo pomogne, ili ne moemo vam pomoi , ljudi su nejednaki, a vi prosto borbu niste izdraali Ovakva filozofija koja poziva na pomirenost sa nejednakou i na konformizam, potpuno je nespojiva sa zahtevom da se bude slobodan i da se poseduje inicijativa, ili barem da se ona u ivotu posle nekog poraza sauva.Socijalni darvinizam koji ekonomski liberalizam na neki nain propagira, krije takoe nedovoljno poznavanje ljudske prirodePravo je zato pitanje kako je mogue da jedna doktrina koja eli da se predstavi kao jedina i vladajua u teoriji ekonomije i ljudskog drtva, poseduje u sebi toliko unutranjih protivrenosti?Prenaglaeno neoliberalno insistiranje na individualizmu takoe zanemaruje injenicu da je ovek socijalno bie i da je tokom itave istorije imao potrebu da se udruuje. S druge strane, socijalni darvinizam koji ekonomski liberalizam na neki nain propagira, krije takoe nedovoljno poznavanje ljudske prirode. Zakoni psiholokog uslovljavanja i teorije uenja veoma jasno govore o slojevitosti ljudskih sposobnosti , emotivnih i kognitivnih, koje su na razliitim nivoima podlone razliitim vrstama uslovljavanja, odnosno uenja. Zakoni klasinog uslovnog refleksa koje je otkrio genijalni ruski lekar Pavlov, vae, kako za ivotinje, tako i za ljude, ali na razliite naine i u razliitom stepenu. Na najniem nivou u strukturi ljudske svesti ti zakoni su nepogreivi, ali to se vie penjemo kognitivnom lestvicom ljudskih sposobnosti, to se vie oblik uslovljavanja, odnosno uenja i socijalnog uenja menja, a ljudske osobine: plastinost, pokretljivost, promenljivost , kreativnost i odluka, sve vie dolaze do izraaja. Na tim nivoima sve je tee jednostavno uslovljavanje, a sve vie su mogui vii oblici uenja u koje se ukljuuje i frontalni korteks. Indeterminizam , odnosno sloboda ljudskog ponaanja postaje sve snanija, kao i mogunost promena. Ljudska priroda je pokretna, podlona promenama, evoluciji ili involuciji, razvoju ili regresiji. Ona u svakom sluaju nije stanje nego je stalni proces. Slika sveta koja fiksira i ovekoveuje zakone drutva ili ekonomske zakone, nespojiva je sa pravom ljudskom prirodom za koju su sutinske i nune upravo promena i slobodna projekcija u budunost. Kao to se ovekovo psiholoko stanje menja nabolje ili nagore, pri emu se on u ivotu ili razvija ili regredira na nii stupanj razvoja, ili se deavaju oba ova procesa zavisno od perioda, tako se i psihologija grupa, zajednica, naroda i drava takoe menja. Upravo na tim injenicama zasniva se itava razuena nauna oblast psihopatologije. Kao to u oveku postoje dva osnovna pokretaa , nagon ivota i nagon smrti, Eros i Tanatos, i izmeu njih borba tokom itavog ivota ne prestaje, tako isto i ljudsko drutvo prolazi kroz razliite faze, ili naizmenino menja stanje u kome je. Nikakvo fiksiranje naunih i nepromenljivih ekonomskih zakonitosti nezavisnih od oveka, u tom sluaju nije mogue i predstavlja golu ideologiju koja ima za cilj da pasivizuje ljude i uini ih drutvenim konformistima koji nemaju ni volje niti snage da promene neki nepravedni drutveni sistem. Sa tog stanovita, i samo sa tog, filozofija ekonomskog neoliberalizma je potpuno shvatljiva i logina. Ona nije nikakvo injeniko nauno stanje , ve predstavlja jednu snanu i interesnu ideologiju koja se ljudima, od strane drugih zainteresovanih ljudi, prosto, politiki, na silu, namee.Ali, njen uspeh je utoliko manje verovatan, ukoliko je njeno poznavanje psiholoke ljudske prirode manje, odnosno nedovoljno, odnosno ak potpuno pogreno.Poraz je uvek u neznanju.ZAKLJUAK : SLOBODAN I PRAVDA Ekonomskistiki neoliberalizam upravo se pred naim treemilenijumskim oima uruava u bezdan finansijskih prevara. Njegov organizam nije posedovao odbrambeni mehanizam da se suprotstavi virusu spekulativne ekonomije , koja je, posle velike krize tridesetih godina, naroito od osamdesetih godina prologa veka, predstavljala , zapravo, opasnu mutaciju njega samog. Autori koji zbog ovog dogaaja danas pokuavaju da od ideje neoliberalizma odvoje ekonomiju i ekonomiste, bave se, zapravo igrom rei. Da li su ekonomisti prozvod kapitalizma ili socijalizma (kako je mislio Ludvig fon Mizes), potpuno je nebitno. Videli smo da je ekonomizam zejedniki i liberalnom kapitalizmu i ortodoksnom marksizmu. Nisu , ovde dakle, krivi ekonomisti, ve je kriv pozitivistiki i redukcionistiki duh ekonomizma, koji sve probleme drutva i sva prava oveka svodi iskljuivo na finansijsko pravo i finansijske regulacije. Da ponovimo ono to je reeno na poetku ove analize: Naravno da nekadanji filosofi i liberali sa propau dananje liberalne ekonomije nemaju nikakvu direktnu vezu. Ali, njihova greka nalazi se u potpunoj hipostazi jedinke i iskljuivo individualnih sloboda. U onome delu u kome se smatra filosofom, Hajek govori o jedinoj istinskoj progresivnoj politici iskljuivo kada se ona bori za prava pojedinca (Constitution of Liberty, Put u ropstvo, Opsena socijalne pravde i td). Ova hipostaza pojedinanog lana drutva nije bila karakteristina ni za Monteskijea, ni za Konstana, ni za Tokvila, ali jeste karakteristina za poetak protestantskog uticaja u idejama o slobodi. A kada je re o naim klasinim srpskim liberalima (ne o Nikeziu ili L. Perovi, ve o Vladimiru Jovanoviu, Jevremu Grujiu i sl.), jasno je da se ni oni, pogotovo zbog Jovanovievog spoja liberalizma i nacionalnog, ne mogu smestiti u isti tabor sa jednim Hajekom. Meutim, uticaj anglosaksonske utilitaristike fikosofije na njih je bio veliki. ta je onda sudbina liberalizma kao evropske i srpske politike ideje danas? Klasina ideja politikog liberalizma , ima samo jedan put preivljavanja, ako eli da se ogradi od pogrene filosofije svoga odbeglog , bonog unuka ili praunuka: totalitarnog ekonomizma. To bi mogao da bude naizgled protivrean spoj liberalne ideje sa primesom konzervativizma , i, pre svega, socijalizma, spoj koji bi sauvao odlike ovog trojstva, nasuno potrebnog ljudskoj prirodi. Jedino bi tako mogla da se ostvari istinska sinteza i aproksimacija ivotu u pravu i pravdi iz tenji i snova srpskih klasinih liberala, nalik na Vladimira Jovanovia koji je sinu i kerci simbolino nadenuo imema: Slobodan i Pravda.

Deklaracija o pravima oveka i graaninaJasno je da Deklaracija o pravima oveka i graanina iz 1789. godine nije potpuna bez socijalnih prava, ali ni bez prava oveka na njegovo naslee, kolektiv, porodicu, tradiciju, prolost ili arhetip.Sama liberalna ideja i praksa ovu sintezu tokom istorije nisu uspele da ostvare i otuda postoji neprestana lana borba, lanih politikih partija, s lanim imenima i lanim programima, u svim delovima sveta Svaka politika borba je metodoloki parcijalna borba jednog politikog dela koji eli da postane totalitet drutva ili organizma, obuhvatajui to vie ovekovih antropolokih potreba . Njegov uzor jeste totalitet samoga oveka, odnosno, nesvodiva sloenost ljudskoga bia. A ovo bie od iskona eli slobodu, ali jednako eli i ouvanje pamenja, i hod u budunost , i, najzad, iskorenje siromatva i socijalnu pravdu. Ako samo jedan deo toga ljudskog idealnog sna nedostaje, njegovo odsustvo osujeuje sve preostale, i ovek je tada primoran da svoje revolucije i borbe beskrajno i uzaludno ponavlja.

Autorka je psiholog, publicista i potpredsednica Zajednice Srba Francuske

[1] Jacques Langlois Le libralisme totalitaire