Trenuci - Borhes

" Kada bih svoj život mogao ponovo da preživim, Pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka. Ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se više Bio bih gluplji nego što bejah, zaista, Vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao. Bio bih manji čistunac. Više bih se izlagao opasnostima više putovao, više sutona posmatrao, na više planina popeo,više reka preplivao. Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao.. Jeo manje boba a više sladoleda, imao više stvarnih a manje izmišljenih problema. Ja sam bio od onih što je razumno i plodno proživeo svaki minut svog života. Imao sam jasno, i časka radosti! Ali kada bih mogao nazad da se vratim, težio bih samo dobrim trenucima Jer ako ne znate, život je od toga sačinjen , Od trenova samo. Nemoj propuštati sada. Jer sam bio od onih što nikad nigde nisu išli bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana. Kad bih opet mogao da živim, lakše bih putovao Kada bih opet mogao da živim, s proleća bih počeo bosonog da hodam i tako išao do kraja jeseni Više bih se na vrtešci okretao , više sutona posmatrao i sa više dece igrao. Kada bih život ponovo pred sobom imao. Ali vidite imam 85 godina i znam da umirem.

Kad bih ponovo mogao svoj zivot da prezivim/ BORHES

govori: Miki Trifunov

• Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim. Pokušao bih u sledecem da napravim više grešaka, ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se više. Bio bih gluplji nego što bejah, zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao. Bio bih manji Cistunac. Više bi se izlagao opasnostima, više putovao, više sutona posmatrao, na više planina popeo, više reka preplivao. Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao, jeo manje boba a više sladoleda, imao više stvarnih a manje izmišljenih problema. Ja sam bio od onih što razumno i plodno prožive svaki minut svog života; imao sam, jasno, i casaka radosti. Ali kad bih mogao nazad da se vratim, težio bih samo dobrim trenucima. Jer ako ne znate, život je od toga sacinjen, od trenova samo; nemoj propustati sada. Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana; kada bih opet mogao da živim, lakši bih putovao. Kada bih ponovo mogao da živim, s proleca bih poceo bosonog da hodam i tako išao do kraja jeseni. Više bih se na vrtešci okretao, više sutona posmatrao i sa više dece igrao, kada bih život ponovo pred sobom imao. Ali vidite, imam 85 godina i znam da umirem

A evo i engleske vezije...

IF I HAD MY LIFE TO LIVE OVER I'd dare to make more mistakes next time. I'd relax, I would limber up.I would be sillier than I have been this trip. I would take fewer things seriously. I would take more chances. I would climb more mountains and swim more rivers. I would eat more ice cream and less beans. I would perhaps have more actual troubles, but I'd have fewer imaginary ones.

You see, I'm one of those people who live sensibly and sanely hour after hour, day after day. Oh, I've had my moments, And if I had it to do over again, I'd have more of them. In fact, I'd try to have nothing else. Just moments, one after another, instead of living so many years ahead of each day. I've been one of those people who never goes anywhere without a thermometer, a hot water bottle, a raincoat and a parachute.If I had to do it again, I would travel lighter than I have.

If I had my life to live over, I would start barefoot earlier in the spring and stay that way later in the fall.

I would go to more dances. I would ride more merry-go-rounds. I would pick more daisies.

Nadine Stair, 85 years old.

Markes

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onom što vrede, već po onom što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da za svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.

Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica... Bože moj, kada bih imao jedan komadić života... Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim, da ih volim.

Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...

Naučio sam da čitav svet želi da živi na na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem..."

AKO

Ako možeš da sačuvaš zdrav razum kada ga svi oko tebe izgube i za to tebe okrive, Ako možes da veruješ u sebe kada svi u tebe sumnjaju i da imaš razumevanje za njihovu sumnju,

Ako možeš da čekaš a da ne budeš umoran od čekanja, da čujes kako o tebi lažu, a ti sam ne izrekneš baš nijednu laž, i ne mrziš one koji tebe mrze, a da se ipak boriš i braniš;

Ako možeš da sanjariš, a da snovi ne postanu tvoji gospodari, ako znaš da razmišljaš, ali da misli ne budu tvoj cilj,

Ako možeš da okusiš i pobedu i poraz i da ove obe varke jednako prihvatiš;

Ako možeš da vidiš uništeno svoje životno delo i bez reči da ga opet gradiš ili da bez uzdaha podneseš gubitak onoga što si dugo stvarao,

Ako imaš snagu u srcu, nerve i istrajnost da napraviš pozitivan preokret i da istraješ u tome,

Ako možeš da razgovaraš sa svetinom a da sačuvaš svaku svoju vrlinu, ako možeš da ne izgubiš svoje prijatelje i kada te povrede; Ako svi ipak mogu da računaju na tebe ali ne previše, ako možeš da osetiš odsudan momenat za finiš životne trke sa samim sobom:

Tada će biti tvoja Zemlja i sve što je na njoj i čak više od toga, bićeš čovek – sine moj!

IF- If you can keep your head when all about youAre losing theirs and blaming it on you,If you can trust yourself when all men doubt youBut make allowance for their doubting too,If you can wait and not be tired by waiting,Or being lied about, don't deal in lies,Or being hated, don't give way to hating,And yet don't look too good, nor talk too wise:If you can dream-and not make dreams your master,If you can think-and not make thoughts your aim;If you can meet with Triumph and DisasterAnd treat those two impostors just the same;If you can bear to hear the truth you've spokenTwisted by knaves to make a trap for fools,Or watch the things you gave your life to, broken,And stoop and build 'em up with worn-out tools:

If you can make one heap of all your winningsAnd risk it all on one turn of pitch-and-toss,And lose, and start again at your beginningsAnd never breath a word about your loss;If you can force your heart and nerve and sinewTo serve your turn long after they are gone,And so hold on when there is nothing in youExcept the Will which says to them: "Hold on!"

If you can talk with crowds and keep your virtue,Or walk with kings-nor lose the common touch,If neither foes nor loving friends can hurt you;If all men count with you, but none too much,If you can fill the unforgiving minuteWith sixty seconds' worth of distance run,Yours is the Earth and everything that's in it,And-which is more-you'll be a Man, my son!

-Rudyard Kipling-

"Ako" - Radjard Kipling

Ako možeš da sačuvaš razum kad ga oko tebe

Gube i osuđuju te;Ako možeš da sačuvaš veru u sebe kad sumnjaju u tebe,Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju;Ako možeš da čekaš a da se ne zamaraš čekajući,Ili da budeš žrtva laži a da sam ne upadneš u laž,Ili da te mrze a da sam ne daš maha mržnji;I da ne izgledaš u očima sveta suviše dobar ni tvoje reči suviše mudre;

Ako možeš da sanjaš a da tvoji snovi ne vladaju tobom,Ako možeš da misliš, a da ti tvoje misli ne budu cilj Ako možeš da pogledaš u oči pobedi i porazu I da, nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž;Ako možeš da podneseš da čujes istinu koju si izrekaoIzopačenu od podlaca u zamku za budale,Ako možeš da gledaš tvoje životno delo srušeno u prah,I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom;

Ako možeš da sabereš sve sto imašI jednim zamahom staviš sve na kocku,Izgubiš, i ponovo počneš da stičešI nikad, ni jednom reči ne pominješ svoj gubitak;Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žileDa te služe jos dugo, iako su te vec davno izdaliI da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničeg višeDo volje koja im govori: "ISTRAJ!"

Ako možeš da se pomešaš sa gomilom a da sačuvašsvoju čast;Ili da opštiš sa kraljevima i da ostaneš skroman;Ako te najzad niko , ni prijatelj ni neprijatelj ne može da uvredi;Ako svi ljudi računaju na tebe, ali ne preterano;Ako možeš da ispuniš minut koji ne prašta Sa šezdeset skupocenih sekunda,Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu,I što je mnogo više, tada ćeš biti veliki čovek, sine moj

KAKO ANA REŠAVA UKRŠTENE REČI

Kakve su njene namere, kad sve druge sahranjuje, samo mene oživljava?

Ima li, Ana, stvarnog razloga da tako lepo spava?

Priznajem Pesnika, al, znam: niko ne može žešće da opravda vazduh od njene tamne kože.

Kad Ana plače! (o ne lažem vas) to je lepše od voća!

Od kiše! Od... rakova na žaru! Od... čega god hoćete! Od ptice u galopu! pa nisam ja valjda vica radi prokockao celu evropu!

A kad se svlači! Slobodan i proklet prisustvujem (a ne znam kako da preživim) najvećem čudu u svetlosti! Zaklinjem se: da bih tebe ogrejao, Ana, zapalio bih i svoje kosti.

Kad lađu crta! Kad ječam seje! Kad objavljuje rat! Kad se smeje! Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu! Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu! Kad pije pivo! Kad iznenada dođe! Kad ljubi proleterske vođe!

Kad je moja desna ruka! Kad je grčka azbuka! Kad sanja cveće! Kad NEĆE!

Sećanje na Nepojmljivog Dečka uvek će moći vatru da zameni: zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni! Pa rumeni!

Pa kad se vokali spoje! Dragi Bože, usijane glavurde moje!

Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima! Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu! Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav, il neke druge vulkane, mogu da se zakunem u sve što imam,

i nemam, da svet postoji zbog Ane.

Kakve su njene namere kad sve druge sahranjuje samo mene oživljava - ima li Ana stvarnog razloga da bude tako lepa kad spava?

I cvetovi i puževi i englezi svi već znaju: ona poljupcem može od svake bolesti da izleči! Ali ja nju naj, naj, naj volim kad spaja svetlosti, kad rešava ukrštene reči.

Ona to izvodi kao da se igra! A meni izgleda kao da svet stvara! Ko Vergilijev najmlađi konj: u jednoj ruci drži svet, a drugom ga osvetljava! Traži se, na primer, reč, koja može vodu da pije, samu sebe da izgovara, da gori, da leti, i da spava. Neka reč koja nije kao ostale reči: reč koja ume da rešava ukrštene reči!

Tada nastaje mala drama: voda otiče za svojim obalama: Ana, naga, na mom dlanu, večnost osmišljava! (A mogla bi baš nju briga da se razboli ili da spava.) I dddok je tttako ooo opasnu ddddržim u zzzz zagrljaju rrrreči se reči se sssssame rrrrrr rešavaju!

Kakve su njene namere kad sve druge sahranjuje samo mene oživljava? Što se bar ne pokrije kad spava!?

(Brana Petrović)

ZABORAVI

Ako me sretnes negdje u gradovima stranim,Po kojima se muvam u poslijednje vrijeme,Sretni me,Kao da me sreces prvi put.Nismo li se mi vec negdje vidjeli,Kazi...i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno...,I noci zaboravi...Gradove kojima smo mijenjali imena,I ucrtavali u karte samo nama dostupne...Onaj hlad pod maslinama u nasoj uvali,uvali mirnih voda.Otok nas i ime broda pjesnikakoji nas je tamo nosio...

Zaboravi da si ikada rekla da me volis,i kako se nikada,nikada necemo rastati.

Treba zaboraviti naslove knjigaKoje smo zajedno citali,Filmove koje smo zajedno gledali,Hemfri Bogarta i Kazablanku,Narocito zaboravi.

Ulicu divljih kestenova s pocetkom Tuskanca,I onaj nas poljubac na kisiZa koga bi znala reci:"Nikada necu zaboraviti".Molim te zaboravi...

I kada ti kazem da zaboravis,Kazem ti zato sto te volimKazem ti to bez gorcine.

Otvori oci ljubavi,Nasim gradom prosli su tenkovi.Odnijeli sa sobom sve sto smo bili,Znali...,imali...Zato...Zaboravi.

Cemu sjecanja...?Pogledaj kako tresnja u tvome vrtu,Iznova cvjeta svakog proljeca.

Nasmijesi se jutru koje dolazi,Zagrli bjelinu novih danaI zaboravi.

Kasno je vec dragana,hocu da kazem,

Zreli smo ljudi,To jest,nismo vise djecaI znam da nije lako,

I znam da mozda boli,...ali pokusaj,Molim te,...pokusaj...zaboravi!

I ako me sretnes negdje u gradovima stranim,Po kojima se muvam u poslijednje vrijeme,Sretni me,kao da me sreces prvi put;Nismo li se mi vec negdje vidjeli,Kazi...i zaboravi.

M.Selimovic

Volim te

Između dva uporednika dok provirujem glavu između dve žiške u slepoočnicama u pauzama kad radnici piju čađavo mleko i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši između dva daleka poređenja Volim te Brodovi se ljuljaju kao poljupci i sloj vazduha se na lepe senke cepa u mašineriji noći moje je srce slično kompresoru naklonjeno svemu što nema veze sa mnom dok pokušavam nestati u poljupcu Volim te Rudnici kamene soli u mom srcu zora lomi suđe od porcelana kad si sa mnom znam da si na drugom mestu postaću prašina ako prašinu voliš ti koja me tuđim imenom zoveš Volim te Dolazi proleće i jednu pravu damu niko ne može zamisliti bez pudlice stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo svet me izgubi ali ti me dobi Volim te Što vide slepi ne vide zaljubljeni

pokvareni anđele o sneže u avgustu moje ruke su ostale oko tebe kao obruč ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš odavno već svojim očima ne verujem Volim te

Matija Bećković