ПАНЕВРОПСКИ УНИВЕРЗИТЕТ АПЕИРОНФакултет правних наукаБањалука    

-Семинарски рад-

Предмет: Римско право

Тема: ЈУСТИНИЈАН И ТЕОДОРА

Студент: Ментор: Зора Чубриловић Доц.др Марија Игњатовић

   

Бањалука, март, 2012.

Садржај:

1

Поријекло - Теодора.................................................................3

Борба за опстанак.....................................................................4

Сусрет с Јустинијаном.............................................................5

Двор...........................................................................................6

Допринос царевом законодавству..........................................7

Дворске интриге.......................................................................8

Вјерска политиkа....................................................................10

Јустинијан...............................................................................14

Јустинијанов зборник............................................................18

Литература..............................................................................21

2

Теодора

Младост

Порекло

О Теодориној години рођења и пореклу може се само нагађати. У науци се обично узима да је

била петнаестак година млађа од супруга Јустинијана I, дакле рођена је око 497. године [2].

Царичина породица била је, по традицији коју је забележио око 1320. историчар цркве Нићифор

Калист, пореклом са Кипра. Међутим, различити извори настали после 6. века, бележе као

Теодорин завичај Александрију и малоазијску област Пафлагонију. По сиријским изворима

Теодора је била ћерка локалног монофизитскогсвештеника из Дамана код Калиника

на Еуфрату.[3]. Међу модерним историчарима је теза о Теодорином пореклу одавно повезана са

могућом књижевном тенденцијом да се царица која је успела да заведе средовечног

Јустинијана повеже са Кипром, родним местом старогрчке богиње љубави Афродите. Иако

извори то не спомињу, Теодорина породица је можда била и из престоногКонстантинопоља [4].

Највећи број података о Теодориној младости пружа већ поменута Прокопијева „Тајна историја“.

По малициозном Прокопију, Теодора је потицала из најнижег сталежа, сталежа који су чинили

3

циркуски забављачи, уличарке иослобођени робови. По Теодосијевом законику чији су закони

још увек били на снази почетком 6. века, такви људи су били трајно обележени ниским

пореклом и проказаним занимањима у толикој мери да им је ускраћиван приступ црквама и све

до самрти свете тајне крштења и причешћа. Разне сценске уметности

попут пантомиме и плеса биле су јако популарне широм Источног римског царства 6. века, али

су сами извођачи били приковани за само дно друштвене лествице, док је закон, још

од Диоклецијанове владе прописивао да се занимање мора преносити унутар исте породице са

колена на колено [5].

Борба за опстанак

Царица Теодора, детаљ мозаикаЦарица Теодора и њена свита из цркве Сан Витале у Равени (547.

година).

4

По Тајној историји, Теодорин отац Акакије био је радио као чувар медведа за рачун деме

Зелених на цариградском хиподрому. Прерано је умро (негде око 500. године)[6] и оставио

удовицу, бившу забављачицу чије нам име није забележено, са три ћерке од којих је најстарија,

Комито, тек била напунила седам година. У покушају да задржи место чувара медведа у

породици, мајка се брзо преудала, а затим је све три ћеркице, Комито, Теодору и Анастасију,

извела пред руљу Зелених покушавајући да гане њихове поглаваре. Међутим, девојчице су

исмејане, положај чувара медведа је препуштен особи са најдубљим џепом, а Теодора је

временом постала заклети непријатељ Зелених. Најзад, Плави су се смиловали на сиротице и

Теодорин очух је постављен за њиховог чувара звери. Да би издржавала породицу мајка је

своје ћерке брзо увела у забављачки посао и у његове добре и лоше стране. Теодора је стасала

уз старију сестру Комито и већ као девојчица се прославила као пантомимичарка. Када је

одрасла наступала је готово нага као пантомимичарка у скарадној представи инспирисаној

старогрчким митом о Леди и лабуду. Прокопије додаје да је исто тако била позната и

као проститутка високог ранга — куртизана (грч. ἑταῖρα). Поред Прокопија, који је био изразито

ненаклоњен Теодори, и Јован Ефешки, титуларни монофизитски епископ Ефеса и историчар

цркве, који је спадао у царичине штићенике, описао ју је као „Теодору из јавне куће“

(грч. πορνείογ) [7].

Сусрет са Јустинијаном

У младости добила је ћеркицу, а касније и сина по имену Јован (лат. Ioannes) [8], а у неколико

наврата је и прекидала трудноћу. Најзад, постала је љубавница Хекебола, намесника

Пентапоља у данашњој Либији (вероватно око 520), али се са њим бурно растала. Можда је све

био део њеног плана да се као Хекеболова пратиља спасе даљег боравка у позоришту [9].

Преостало јој је да се на све начине домогне Цариграда. Прво је отишла у Александрију, где је

наставила са најстаријим занатом на свету, али је уегипатској метрополи вероватно упознала и

монофизитско учење и његове проповеднике, подвижнике и светитеље. По коптској традицији

забележеној у 7. веку лично је упознала монофизитског патријарха Тимотеја III који је постао

њен духовник. У Александрији је тако оставила стари живот блуднице иза себе, а

у Антиохији у Сирији се десио други важан преокрет. Упознала је извесну плесачицу у служби

Плавих, Македонију, која је у исто време била и достављач у служби царске тајне полиције.

Македонија је изгледа врбовала Теодору и затим је у Цариграду упознала са великим

покровитељем деме Плавих, Петром Сабатијем (лат. Petrus Sabbatius), будућим Јустинијаном,

5

сестрићем цара Јустина I [10]. У време када је упознала Јустинијана, по традицији раног 8. века,

Теодора је у једној цариградској уџерици водила частан и сиромашан живот преље.

Августа

Удаја

Теодорина прошлост и порекло нису били тајна у Цариграду, као и њене симпатије

према монофизитима. Јустинијан је изгледа искрено заволео Теодору, али је стари

закон Константина I онемогућавао особама из сенаторског сталежа да ступе у брак са бившим

глумицама и робињама које су законски биле дефинисане као „жене без части“. Поред тога, и

супруга цара Јустина, строга Еуфемијаоштро се противила Јустинијановој женидби, не толико

због Теодориног порекла, пошто је и сама била у младости робиња која је променила неколико

господара, већ можда због склоности ка монофизитизму Јустинијанове изабранице [11]. Међутим,

стара царица је умрла 524. године и Константинов закон је укинут већ 525. године. Теодора се

убрзо затим удала за Јустинијана са којим је већ живела у цариградској Хормиздиној палати.

Када се Јустиново здравље бесповратно погоршало, стари цар је 1. априла 527. крунисао

Јустинијана и Теодору. Јустин је преминуо 1. августа исте године а Јустинијан је постао нови

август.

Двор: савезници и непријатељи

Након што јој је муж крунисан, Теодора је добила титулу августе, уобичајну за царске супруге и

сестре. Сама титула је била симболична, али у време царева слабих личности,

попутАркадија или Теодосија II, царице су преузимале важну улогу у политици, администрацији

и верским пословима. Сада су се на престолу нашле две амбициозне и властољубиве особе,

често супротстављених погледа по многим питањима, али исто тако и пуне обостраног

поштовања [12]. Као царев саветник, Теодора је била драгоцена пре свега из два разлога.

Познавала је начин живота и размишљања цариградске светине, најнижих слојева престонице.

Са друге стране, још пре 527. постала је заштитник монофизита, следбеника јеретичког учења

осуђеног 451. у Халкидону на Четвртом васељенском сабору. Јустин I је покренуо прогон

6

монофизита у источним провинцијама, док је његов наследник Јустинијан, иако убеђени

присталица православља, прижељкивао компромис. Као доброчинитељ монофизита Теодора је

имала важну улогу у одржавању крхке равнотеже и омекшавању царске политике.

По ступању на престо, Теодора, ћерка забављача и супруга потомка балканских сељака,

осетила је непријатељство и презир старе престоничке аристократије. Међутим, ни по успону до

царске круне, није заборавила своје старе пријатеље. Сестру Комито богато је удала за

војсковођу Сита, а стару пријатељицу Антонину за будућег освајача Вандалске

краљевине,Велизара. Своју ванбрачну ћерку удала је за једног од припадника породице

некадашњег цара Анастасија I, Јустиновог претходника. На двор је са собом довела и своје три

другарице, некадашње глумице. Међу Теодорине верне сараднике спадао је и евнух Нарзес,

надзорник царске ложнице. Ипак, царица је имала и неколико противника, пре свих Јована

Кападокијског, способног и бескрупулозног Јустинијановог „министра финансија“, човека који се

није устручавао да све каже царском пару у лице. Поред тога, Теодора није имала поверења у

људе који су имали огромно богатство, утицај и славу попут Јована Кападокијског, Велизара и

војсковође Германа, Јустинијановог брата од тетке. У случају Германа, који је био

најочигледнији Јустинијанов наследник, Теодора се потрудила да спречи његову децу да склопе

брачне везе са супружницима сличног друштвеног статуса како не би могли једног дана да се

надмеђу са њеном породицом [13].

Допринос царевом законодавству

На цариградском двору Теодора је увела врло строг и крут церемонијал. Јустинијан је ценио

њен савет и изгледа да ју је третирао као свог савладара. У новели 51 из 535. Теодора је

названа „нашом најпобожнијом супругом коју нам је даровао Бог“. Великодостојници су по

ступању на дужност полагали заклетву верности и августу и августи. Церемонијал који је уведен

од Јустинијановог доласка на престо предвиђао је да сви сенатори, без обзира на ранг,

приликом сусрета са царским паром падају на ничице. Теодора је наводно инсистирала да се

уместо традиционалних титула цара и царице тј василевса и василисе, сви редом обраћају њој

и њеном мужу као деспини и деспоту тј господарици и господару [14].

Јустинијан је био велики законодавац и неколико закона које су у његово време били донесени у

циљу заштите жена можда су управо били инспирисани од стране његове супруге. Глумице које

су напустиле сцену нису могле бите силом задржаване, жене су добиле право да поседују и

наслеђују имовину, а будући мужеви су морали да обезбеде својим невестама дар у висини

вредности њиховох мираза. Закон из 535. забранио је проституцију у Цариграду, трговину

7

женама, протерао је подводаче из града и наложио затварање јавних кућа. Теодора је, по

хроничару Јовану Малали, сазвала трговце робљем, откупила све жене и поделила им ситне

дарове у одећи и новцу. Сама царица је подигла на азијској обали Босфора манастир

назван Покајање у коме су бивше проститутке живеле као монахиње [15].

У Историји Јустинијанових ратова Прокопије је забележио да је у Теодориној природи било да помаже несрећним женама. Када је Јустинијанов брат од тетке Борајд умро, његову имовину је наследи његов рођени брат Герман, док је покојникова ћерка добила само законски минимум очеве имовине. Супротно жељама Германа, цар је интервенисао у корист Борајдове супруге и ћерке, вероватно на нсистирање Теодоре која, као што је поменуто, није волела Германа и његову породицу. Са друге стране, удовичена Јустинијанова сестричина Прајекта је 546. пожелела да се уда за војсковођу јерменског порекла Артавана. Цар је Артавана позвао у престоницу, поставио га за врховног заповедника војске при двору и за конзула, али се убрзо показало да је Јерменин већ ожењен. Његова супруга је допутовала у Цариград из далеке постојбине и затражила помоћ царице Теодоре. Укратко, Теодора је демонстрирала да по римском праву, важећем у земљи где је Артаван остварио блиставу каријеру, нема правних основа да напусти своју нежељену супругу. Артаван је тако све до Теодорине смрти остао верзан за своју прву супругу, а после 548. било је прекасно да постане зет царске породице [16].

Дворске интриге

Улога током устанка "Ника"

Још у време првих година брака, Теодора је родила Јустинијану ћерку, али је дете убрзо

преминуло. Изгледа да је царица у прво време редовно обилазила бање у Битинији, али ипак

није успевала да Јустинијану роди децу. Царичин положај на двору ипак се учврстио

након устанка "Ника" (13.-18. јануара) 532. у Цариграду. Пошто су удружене деме Зелених и

Плавих заузеле кључне положаје у Цариграду и пошто су побуњеници извикали за

цара Ипатија, сестрића Анастасија I, Јустинијан је у присуству својих најближих саветника 17.

јануара наредио да се двор евакуише у Хераклеју. Када су мушкарци заћутали, Теодора се

обратила окупљенима:

 „Да ли жена треба да пружи мушкарцима узор храбрости, о томе сада не вреди

расправљати. У тренуцима безнадежне опасности свако треба да чини онолико колико

може. Ја мислим да сада не треба бежати, чак иако нам бекство донесе сигурност.

8

Свако ко се роди не може избећи смрт, али ја ипак не могу поднети да онога ко је био цар

видим као изгнаника! Надам се да нећу доживети да видим себе без царског пурпура,

нити да ме људи које срећем не ословљавају као царицу! А ако ти желиш да се спасеш, о

Царе, то је бар просто. Имамо новца, море је пред тобом а ту су и бродови. Али, ипак

упитај себе, када будеш био на сигурном, да ли би трампио такву сигурност за смрт. А

што се мене тиче, ја ипак ценим ону стару изреку која каже да је пурпур достојан

покров.“

(Прокопије, Историја Јустинијанових ратова, I 24, 33-37, превод са енглеског [17])

После ових речи, прво су се пренуле војсковође Велизар и Мунд који су разрадили план

обрачуна са побуњеницима. Наредног дана, 18. јануара малобројна али одлучна царска војска

се на хиподрому сурово обрачунала са побуњеницима и наводно масакрирала 30 000 људи.

Јустинијанов режим најзад је учвршћен а заједно са њим и шачица оних који су подржавали

Јустинијана у најтежим часовима. Испред свих царица Теодора, поуздан пријатељ и одан

савезник, али и неумољив непријатељ.

Царица и краљица

У наредним годинама показало се да је царица више него способна да на двору, престоници и у

држави води сопствену политику. Теодора је наводно држала под својом контролом читаву

мрежу доушника и шпијуна, батинаша и тајних тамница. Добро је пазила да одржи свој

недодирљиви положај и увећа моћ своје породице и својих најближих сарадника. Када

је остроготска краљицаАмаласвинта почетком 534. године договорила са Јустинијаном да се

склони у Драч и одатле затражи да царска војска помогне обнову њене власти у Италији,

Теодора је наводно полудела од љубоморе. Амаласвинта је била позната као образована и

шармантна лепотица уз све то племенитог порекла. Најзад, краљичин савладар Теодат ју је

збацио и заточио, а Јустинијан је послао свог емисара да затражи ослобађање Амаласвинте.

Међутим, по Прокопију, дипломати је стигла и Теодорина порука Теодату да слободно уклони

Амаласвинту и да Јустинијан у том случају ништа неће предузети. Било како било, Амаласвинта

је погубљена, а дуги Готски рат (532.-552.) који је наступио је неизмерно коштао Царство.

Насупрот Прокопију, који је описао читаву епизоду захваљујући којој је Амаласвинта изгубила

живот, Касиодор Сенатор је у својој збирци званичне кореспонденције остроготских

краљева, Разно сачувао укупно и два писма, једно Теодата, друго његове жене Гуделиве, која

можда и дозвољавају могућност царичине умешаности у смрт Теодорихове ћерке [18].

Теодорино регентсво

9

Царица Теодора и њена свита, мозаик из цркве Сан Витале у Равени (547. година). Жена са царичине

леве стране је вероватно њена поверљива сарадница Антонина, Велизарова жена. Лево од Антонине је

њена ћерка Јована, несуђена Теодорина снаха.

Најзад, у лето 542. у Цариград је преко Египта и Сирије стигла страшна епидемија

бубонске куге. Око 300.000 људи је умрло у престоници и сам цар се тешко разболео. Теодора

је највероватније преузела сву власт у своје руке. Јустинијанов опоравак био је једина нада за

Теодорин опстанак. Генерали на истоку царства већ су почели већати о новом избору цара. До

Теодоре је стигла вест да су Велизар и други важан војсковоћа,Буз, изјавили да неће

прихватити цара који би био именован у Цариграду, дакле под Теодориним утицајем и без

њиховог пристанка. Обојица су убрзо позвани у Константинов град. Буз је лишен свих почасти и

притворен на преко две године у Теодорину тајну тамницу у којој му је трајно оштећен вид.

Популарном Велизару је одузето његово богатство и лична гарда и остављен је у уверењу да

сваког дана може да очекује ликвидаторе. Најзад, када се Јустинијан опоравио 543. Велизару су

враћена пређашња овлашћења и имовина, али му је Теодора ставила до знања да је преживео

само захваљујући молбама своје презрене супруге Антонине. Штавише, помирење је

прослављено веридбом Велизарове једине ћерке Јоване и Теодориног унука Анастасија.

Царичина освета је тиме била потпуна пошто се надала да ће тако огромно Велизарево

богатство прећи у руке њене породице. Антонина се од почетка противила овом браку, али је

Теодора, током одсуства Велизара и његове жене у Италији, уредила да Јована и Анастасије

почну да живе заједно и то невенчани. Пошто је Јованина репутација тиме неповратно

оштећена, њени родитељи су на крају једино могли да се сложе са Теодориним веридбеним

плановима [22].

Верска политика

Први кораци

10

Као заштитник присталица монофизитског учења Теодора се показала већ пре удаје за

Јустинијана. Када је Јустин I протерао педесетак монофизитских епископа 521. године, Теодора

је примила њихову делегацију и већ 523. преко Јустинијана убедила старог цара да дозволи

одлазак протераних у монофизитски Египат. Са друге стране, у званичним приликама царица је

исказивала дужно поштовање вођама православне струје нпр св. Сави Освећеном приликом

његове посете Цариграду 531. године. Том приликом је замолила светитеља да се моли за

њено потомство, али ју је монах одбио страхујући од појаве новог Анастасија на царском трону.

Заштитница монофизита

11

Портрет византијске царице из 6. века, вероватно Теодоре, остатак мермерне статуе из Милана, данас

у градском Музеју античке уметности (Museo d'arte antica).

Исте 531. године Јустинијан је из политичких разлога, желећи мир у источним провинцијама

пред одлазак главнине војске на Запад, обуставио прогон монофизита. Рачуна се да је након

тога око пет стотина монофизитских монаха,

бивших епископа имитрополита и подвижника похрлило у Цариград. Теодора је једну од

царских палата, Хормиздину палату, претворила у склониште за монофизите, али је у исто

време омогућила свом супругу да надзире кретање и намере монофизитских првака. Ипак, и

поред свих мера предострожности, утицај монофизита се осећао у престоници, нарочито после

доласка некадашњег патријарха Антиохије, вештог теолога Севера из Созопоља. Север је

изгледа придобио на своју страну цариградског патријарха Антима I (535—536), али је и сам

Антим убрзо смењен интервенцијом папе Агапета I зарад Јустинијанових интереса у Италији.

Север се убрзо вратио у Египат и Теодорина победа се показала привременом. Цариградски

патријашиски трон заузео је Мена, Агапетов изабраник, али је права борба вођена за место

александријског патријарха. Јустинијан је по први пут применио силу и протерао умереног

монофизиту Теодосија I у Тракију а столицу св. Марка је поверио монаху Павлу.

Међутим, Теодора је била упорна и обезбедила је у својој палати склониште за Антима и

доцније Теодосија који је безбедно живео у Цариграду све до своје смрти 567. године.

Јустинијан се надао теолошком решењу, а Теодора је изгледа почела да подржава стварање

12

паралелне монофизитске црквене хијерархије. Јовану, епископу египатског Хефестопоља,

царица је пружила заштиту, а затим и алиби како би му било омогућено да напусти кућни

притвор и крене у посвећивање монофизитских свештеника по истоку царства. Са друге стране,

царица је покушала да натера папство на попуштање и то у веома критичном тренутку.

Папа Силверије је 9. децембра 536. отворио капије Рима византијској војсци, али када

су Остроготи опсели град, Теодора је преко Антонине убедила Велизара да папа тајно одржава

везе са Готима. Невољни Велизар је свргнуо Силверија, натерао га да се повуче у монаштво

и 25. маја 537. омогућио долазак Вигилија на место наследника св. Петра. Вигилије је изгледа

обећао царици да ће рехабилитовати анатемисаног Антима, али када је постао папа није

показао жељу да сарађује.

Оснивање јаковитске цркве

Прилике на Истоку ишле су сада на руку монофизитима пошто су Персијанци страховито

опљачкали Антиохију 540. године, док се патријарх Ефрем, ватрени присталица православља,

дао у бекство. Престиж Царства на истоку, али и православља су тешко погођени. Наредне  541.

године Цариград је посетио емир Гасанида, арабљанског племенског савеза који је чувао

византијску пустињску границу у Сирији. Емир је затражио монофизитског епископа за свој

народ и Теодора је обезбедила да Теодосије посветиЈакова Варадеја за номиналног

епископа Едесе. Јаков је своју мисију почео 543. године, након што је куга протутњала источним

провинцијама, и посветио је на десетине монофизитских свештеника и епископа широм Истока.

Тиме је монофизитизам на истоку Царства поново оживео, а убрзо се Теодори пружила шанса

да се освети и Вигилију. Јустинијан је, тражећи теолошки компромис,544. затражио од

патријарха да осуде Три поглавља, а када је Вигилије пружио отпор, цар је наредио његово

хапшење. Царски војници су га практично киднаповали из Рима новембра 545. године, а у

Цариград папа је најзад стигао 25. јануара 547. године. И поред дирљивог дочека који му је

приредио цар, Вигилије је тајно приморан да потпише осуду Три поглавља и анатемише сада

јогунастог патријарха Цариграда Мену. Може се рећи да је пораз папе Вигилија био и последња

победа царице Теодоре која је умрла28. јуна 548. године, највероватније од рака. Наводно је на

самрти заклела Јустинијана да настави са заштитом монофизита.

Успомена на Теодору

Теодорина смрт задесила је цариградски двор у веома тешком тренутку пошто су Тотила и

његови Остроготи преузели иницијативу у Италији, а теолошки сукоби у источним провинцијама

су се и даље распламсавали. Јустинијан се ипак прибрао после неког времена и наставио борбу

за јединство и величину Царства све до своје смрти 565. године. Теодора је сахрањена у

гробници коју је њен супруг подигао за њих двоје а која се налазила у близини цркве св.

13

Апостола у Цариграду. Када је 559. године цар славио тријумф над Котригурским Хунима,

читава поворка је застала недалеко од царичине гробнице коју је Јустинијан пешке обишао како

би упалио свећу и помолио се на њеном гробу.

Суд савременика

Теодора је код својих савременика инспирисала противуречна осећања. У монофизитској

традицији остала је упамћена као велика добротворка и најпобожнија владарка. Учвршћивање

коптске цркве у Египту и јаковитске у Сирији и Месопотамији било је делимично и њена заслуга.

Међутим, подељеност међу хришћанима у источним провинцијама Царства олакшаће персијска

и исламска освајања тих крајева почетком 7. века. Са друге стране, Теодора је за

конзервативце попут Прокопија била неопростиво амбициозна, смела и независна жена. Ипак,

њена моћ лежала је у власти њеног супруга, тако да Теодора није у правом смислу речи била

владарка попут птолемејских краљица или каснијих руских царица или краљица у данашњој

Европи. Јустинијан је ипак имао пуно поштовања и разумевања за своју супругу, али и

стрпљења за њене потезе који су пркосили његовим политичким погледима.

У Историји Јустинијанових ратова Прокопије описује Теодору као жену велике лепоте. Бележи

и да је своју лепоту одржавала дугим сном и топлим купкама насупрот свом супругу који је

водио прилично аскетски начин живота. Теодорин портрет у цркви Сан Витале

у Равени приказује је као ситну жену бледог тена и великих очију.

Јустинијан I

14

Јустинијан I, детаљ мозаика „Цар Јустинијан и његова свита“ у цркви Сан Витале у Равени (547).

Император Јустинијан (лат. Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus) (пуно име: Јустинијан Флавије

Петар Саватије) рођен je у Таурезуму (483) на 28 km од данашњег Лесковца (археолошки

локалитет Царичин Град). Познат је као последњи римски и први византијски цар,

император Источног римског царства (од527—565) и православни теолог. Настојао да обнови

моћ, величину и организацијуРимског царства која је била распарчана унутрашњим трзавицама

и упадима варвара, народа који су продрли на територију Западног римског царства. Укинуо је

све нехришћанске филозофске школе у Атини 529. године, укључујући иПлатонову Академију.

Сазвао је Пети васељенски сабор 553. године у намери да помири монофизите са

православнима. Такође се сматра једним од највећих кодификатора целокупног римског права.

Ступање на престо

Јустинијан I био је савладар свог ујака Јустина I, већ од 518, а ступио је на престо527. године

као неограничени господар државе и цркве. Предузимао је походе против варварских

народа: Источних Гота у Италији, Западних Гота у Шпанији иВандала у Африци, у намери да

обнови царску власт у западном делу Римског царства.

Водио је одбрамбене ратове против Персијанаца и Словена који су из рубних подручја

надирали у византијске области.

Прекомерни порески намети изазвани сталним ратовима довели су до побунеНика (532), која је

угушена захваљујући Јустинијановој жени, царици Теодори. Без обзира на противљење своје

околине и упркос озбиљним немирима уЦариграду (Константинопољу), Јустинијан под

15

неповољним условима (уз данак од 11.000 златних ливара) окончава рат с Персијанцима (532),

који је трајао од 527године.

Јустинијан 529. године укида све филозофске школе у Атини, укључујући

иПлатонову Академију, што се често узима као крај антике.

Обнављање Царства

Пошто је сузбио побуну „Ника“, Јустинијан је скупио новац преко Јована Кападокијског и склопио

532. године тзв. „вечни мир“ (прекршен већ 540. г.) са персијским царем, Хозројем I

Ануширваном. Препустио му је области Мартиропоља, Теодосиопоља, Амиде и Нисибиса и

пристао на плаћање данка. На тај начин је Јустинијан добио одрешене руке за рестаурацију

царства.

Уз Јустинијана је нераскидиво везано име његовог највећег војсковође,Велизара. Јустинијан 22.

јуна 533. шаље у Африку војску од 15.000 до 16.000 пешака и коњаника под командомВелизара,

једног од најбољих војсковођа старог света. Две битке недалеко од Картагине (Ad Decimum,

септембра, и Tricamarun, децембра 533) као и заробљавањем вандалског краља, Гелимера

(пролеће 534) учиниле су крај вандалској власти у Африци, која постаје префектура.

Одмах затим 535, са свега 9.000 људи, Велизар започиње освајање Италије.

Загосподаривши Сицилијом крајем 535, он освајаНапуљ (новембра 536), а 9—10. децембра 536.

улази у Рим. Источно-готски владар, Витигес, опседа га са огромном војском (фебруар 537—

март 538). С јесени или у зиму 539—540, пошто је најзад добио појачање од Јустинијана,

Велизар опседа Равенау, улази на препад у град, маја 540, и заробљава Витигеса. Италија (која

касније постаје префектура под заповедништвом равенског егзарха) враћена је империји.

16

Јустинијанов новац из 14. године владавине, око 541. године н. е

У походима на север, император Јустинијан стиже до Саве и Дунава, и око 535. године

реновира градСингидунум.

У Шпанији Јустинијан ослобађа само Андалузију и приморску област на југоистоку од Западних

Гота, са веома оскудним средствима, заслугом патриција Либерија од 550. до 554.

године. Источно римско царствоу њој организује војно заповедништво.

Јустинијанова обнова није спасла царство од опасности које су му претиле са истока. Кршећи

"вечити мир" из 532, Персијанци почетком 540. нападају Антиохију, град разарају а

становништво расељвају. Велизар ће их потући на Еуфрату, али је Јустинијан приморан да с

њима, 546, затим 562. године, обнови мир који га све скупље кошта.

На Балкану се још од краја IV века појавила нова опасност: Словени, настањени

између Балтика, Висле, мочвара Припети и Карпата, под сталним притиском завојевача

из Азије, поделили су се у три гране и започели, да се шире у више праваца.  Западни

Словени заузимају, између Елбе и средњег тока Дунаватериторије које су

напустили Германи. Источни Словени — по речима историчара Јорданеса — вероватно су

у VI веку образовали, између Дњестра и Дона, краљевину Анта. Од њихових

племена Варјага (Руса), два века касније настаће Русија. Јужни Словени се појављују на доњем

Дунаву крајем владавине цара Анастасија. Под Јустинијаном они у неколико махова (сваке

године од 548. до 551) прелазе незаштићену границу и упадају све до Солуна и Цариграда. У

исто време друге групације стижу до Јадрана (536). Племена настањена између доњег Дунава и

17

Солунског залива потпадају под власт Хуна Кутригура илиБугара, чије име примају. Ови

пустоше Тракију, Илирикум, Грчку до самих прилаза Цариграду (538, 540, 558).

Тешкоће у којим се налази Источно царство одражавају се и на Западно где се јављају побуне.

У Италији енергични краљ Тотилапоново осваја скоро цело полуострво, укључујући Рим,

између 542. и 547. године. Велизаров наследник Нарзес, коме Јустинијан поверава, уз знатно

појачање, врховно заповедништво над Италијом, стао је на пут Тотили (552). После пораза и

смрти Теја (552), Византији се враћа опустошена ослабљена земља, унапред предодређена за

деобе. У Африци само благодарећи енергији гувернера Јована Троглите, угушена је

побуна Бербера (546—548).

Свети Јустинијан

Као велики обновитељ старе моћи Римског царства, али у хришћанском духу и као изузетан

хришћански владар, Јустинијан је настојао свим силама да одржи политику и духовну кохезију

Царства, које је обухватало различите народе. Посебно се старао оЦркви и православној вери,

а потискивао је многобоштво, сујеверје, јереси и расколе. Старање о вери примећује се и у

његовој огромној законодавној делатности, посебно у његовим Новелама (Новим законима)

и Кодексу којима уређује и црквени живот:епископе и епископије, манастире и манастирски

живот, донације и управљање црквеном имовином.

У Јустинијановој теолошкој заоставштини налазе се и Исповедање вере (око 544), Три

поглавља (око 551. године), затим Писмо илиПосланица коју је упутио цариградском патријарху

Мини у којем посебно разматра спорна догматска учења познатог црквеног писца и учитеља

из Александрије, Оригена (+253). У Исповедању вере се по логичном принципу, за и против (pro

et contra), у тринаест тачака износе православни ставови и истовремено изриче анатема

(проклетство) на оне који супротно верују. ЈустинијановоИсповедање вере увод је и припрема за

одржавање Петог Васељенског Сабора, који на неки начин представља завршницу теолошког

спора старог више од две стотине година, али и проверу снаге тек уједињеног Царства.

Монофизити су у Царству били тако бројни и јаки да је Јустинијан са њима водио преговоре. У

Цариграду је одржан 532. године сусрет монофизитских и православних теолога, сусрет који

није дао никакве конкретне резултате, али је показао да све није изгубљено за увек и да хитно

треба поново претрести нека теолошка питања везана за бившег цариградског

патријарха Несторија, осуђеног 431. године на Сабору у Ефесу.

У покушају да измири становништво своје државе и учврсти јединство империје Јустинијан је

сазвао Пети Васељенски Сабор (мај-јуни 553. године) у Цариграду. Сабор је

осудио монофизите као јеретике али и спис три епископа, као остатка Несторијеве јереси. Иако

18

папа Вигилије из Рима није присуствовао Сабору (иако је већ неколико година боравио у

Цариграду и био неколико пута позиван да се укључи у рад сабора), папа је прихватио све

саборске одлуке, а то је учинио и цео Запад. Почевши од 555. године Јустинијан одустаје од

освајања. Притиснут годинама, финансијским тешкоћама, све лошијим трупама и војсковођама,

приморан је да пређе у дефанзиву. Да би се лакше одупро варварима, наређује да се изгради

систем утврђења чији остаци у Тебеси, Сетифу, Тимгаду, и данас изазивају дивљење.

Одустајање у спољној политици не може да баци у засенак трајне споменике као што

је Јустинијанова кодификација класичног римског

права: Кодекс (529), Дигеста и Институције (533) и Новеле (534). Римско право које данас

познајемо и које је основа савремених грађанских права цивилизације, заправо је

Јустинијанова, византијска кодификација.

Током своје владавине Јустинијан је објавио велики број закона, теолошких списа, водио веома

богату и садржајну преписку са државним и црквеним великодостојницима, и саставио црквену

песму Јединородни Сине и Слове Божиј, која на литургији поје од 536. године.

За време Јустинијанове владавине саграђена је највећа хришћанска црква у Римском

царству, Св. Софија (од 1453. џамија, од1923. музеј) и базилика у Равени. После његове смрти

освојене земље поново су постале плен варварских народа, али његова Кодификација

класичног римског права и допринос православној теологији представљају камене темељце

савремене цивилизације.

Српска православна црква прославља Светог Јустинијана, цара византијског, 14. новембра по

Јулијанском календару, односно 27. новембра по Грегоријанском календару, заједно са

његовом женом, царицом Теодором.

Јустинијанов зборник (Corpus Iuris Civilis)

Настојећи да поврати моћ и славу Римског царства, Јустинијан (527—565) образује комисију од

16 правника, на челу са Трибонијаном(Tribonius) и налаже им да прикупе и кодификују

целокупну правну заоставштину класичног периода римског права (ius) и све прописе које су

издали императори пре њега (leдes).

Резултат њиховог рада, Corpus Iuris Civilis[1] (Зборник грађанског права) састоји се из четири

дела: Јустинијанов кодекс – Codex(збирка императорских одредаба из времена од Хадријана до

Јустинијана); Diдesta (збирка списа римских правника); Institutiones(изводи из Diдesta, са

коментарима, конципиран као уџбеник) и Novelle (нове одредбе и прописи објављени за време

владавине Јустинијана).

19

Јустинијанов зборник, Насловна страна Годофредусовог издања из 1583.

Corpus iuris civilis као заједнички назив за све књиге Јустинијанове кодификације, први пут је

употребљен у Годофредусовом (Gothofredus) издању 1583. године.

У каснијим издањима, све до 1954. донекле је промењена организација Зборника. Данас је у

употреби издање у 3 књиге[2], од којих I садржи Diдesta и Institutiones, II Codex, a III Novellae, и

оно се сматра најбољим. Прво прерађено издање припремили су немачки историчариМомсен и

Кригер. Њено последње, XVI издање изишло је 1954. у Берлину; уредничким настојањем

Кинкела у њој су објављене и две Јустинијанове конституције којима је образовао комисију која

је радила на Кодификацији. Момсеново издање Diдesta у два тома (1870) познато је као Editio

maior.

Рад на Зборнику

Задатак је био сложен будући да није било лако снаћи се у важећим правним нормама, пошто

су оне стваране вековима и на разне начине. Ту су биле одредбе Закона дванаест таблица, које

Римљани никада нису укинули, као и многи закони донети током републике; осим тога, едикти

градског и перегринског претора и едила, сенатске одлуке, многа мишљења правника која су

била обавезна за судове, као и многобројне конституције принцепса и свих императора

од Октавијана Августа до Јустинијана. Многи текстови нису више били сачувани у оригиналу,

већ само препричани или коментарисани; многи прописи били су међусобно противречни;

велики део правила настао је у условима робовласништва и развијене робне размене, а римско

20

друштво последњих векова Римског царства (период домината) било је више феудално него

робовласничко.

Уз све то, због преношења државног центра у Константинопољ (Византију), римско право је већ

вековима трпело утицај грчког и источњачких права, а донекле и хришћанства. Најзад, многи

термини били су већ изашли из употребе и створени су нови. Од целог тог материјала комисија

је требало да створи јединствен и прегледан систем позитивног права. Посао је обављен у

рекордно кратком времену.

Прво је објављен пречишћени зборник царских конституција издатих пре Јустинијана (529).

године. Текст овог зборника није сачуван. Затим (533. године) је објављена кодификација

класичног права под називом Diдesta (латински назив који означава нешто што је изложено

извесним редом) или 'Pandectae' (грчки назив који значи "саржи све").

21

Литература:

Прокопије из Цезареје, Тајна историјаШарл Дил, Византиске слике, Прва књигаwww.wikipedia.com

22