Istina o Sarajevskom Atentatu

8/12/2019 Istina o Sarajevskom Atentatu

http://slidepdf.com/reader/full/istina-o-sarajevskom-atentatu 1/12

Милорад Екмечић: Истина о сарајевском атентату

Пише: Милорад Екмечић26 новембар 2013

Да ли данас нешто славимо, или у духу покушавамо да обновимо једну трагедију која нас

је опет снашла? Нити славимо, нити обележавамо, него гледамо како се оно што се

догодило пре једног века, поново покушава обновити. Двестогодишњица стварањаСједињених Држава Америке (1976) праћена је једним великим светским конгресом

историчара у Сан Франциску. Два века од Француске револуције, 1989. већ је личило да

свет више жали што се „сунце слободе“ у Француској родило у крви и огњу, па сепредседница британске владе тада сетила гвозденог бича којим је смањен број

ондашњих Француза за неколико милиона, Британија је – онда као и увек – била оаза

мира. Поново се издавао роман Чарлса Дикенса о две породице. Једна је живела ухармонији и миру на британском земљишту, а друга у Француској бројала како један по

1 / 12





један члан бива убијан. Заборавило се да је то што су Французи радили 1789–1799.

Енглези радили у својој Пуританској револуцији средином XВИИ века (1642–1660). И онису усред Лондона одрубили главу своме краљу, као што су Французи урадили век и по

после тога у средишту Париза. Данас се туристима не показује ни једно ни друго место,

као тачке где се ковала људска историја. А у тим прославама смо и ми Срби најгорепрошли. Најпре је било замишљено да се одржи велелепна прослава Карађорђеве буне

1804, па се онда постидели, кад су нам из англосаксонског света поручили да се

револуције не славе, него да корак по корак своје породице водимо у миру и хармонијика прогресу.

А где смо данас, са тим прославама, или обележавањима, како се коме свиди? Ово је

редак јубилеј око кога се хајке воде годину дана пре него треба. Данас обнављамо оно

што се догодило пре једног века у Сарајеву, па у целом свету 1914, као и онда, тако иданас Срби славе Гаврилов пуцањ на хабзбуршког престолонаследника. Мој отац и мој

деда су били кметови на поседу муслиманског бега, који је у време жетве свраћао у селода узме трећину прихода као своје. Моје је детињство било испуњено причама о томе.Ни данас ми није јасна сасвим реченица коју сам тада чуо: „Оприспи, балијо, и при јунету

има уже!“ Досадило мојим Драгичевићима – Екмечићима да бег дође по своју трећину, па

су звали: „Хасане, Хасане, дођи огладњели смо”. Он се дрско окренуо и довикнуо им онуреченицу коју споменух – „Нисам ја Хасан, него Хаса-бег“. Ту би реч оприспити значила

ословити, титулисати, иако је у речницима турцизама и другим не нађох. После

Гавриловог пуцња дед ми је ухапшен као и сви одрасли мушкарци. Стрпани у стовариштана железничким станицама, да једног по једног као таоце трпају у вагоне како који воз

наиђе. Дубоко у души, деда се радовао што је Гаврило опалио да се никад више, нико не

мора оприспити, пре него што му бег узме трећину годишње цркавице.

ГАВРИЛА СУ СВИ СМАТРАЛИ ХЕРОЈЕМ

У цркви у Чапљини сам се крстио 1928. На вест о пуцању у Сарајеву, руља других двеју

вера је цркву почела рушити, однели из ње све што се могло понети. Поново су је рушили

и опухали из ње позлаћена крста, рипиде и чираке, а онда и по трећи пут 1992, кад сераспала држава којој се мој деда 1914. почео да радује. Ко је тада плакао и данас плаче,

ко је подизао палом престолонаследнику споменик у Сарајеву, подиже га и данас подруги пут. Било је Срба који су грдно осуђивали атентат, па један у Сарајеву кодматичара променио име јер је било исто као код једног од завереника. Нема вести да

неки данас у Београду помишљају да то ураде. Стрпљења мало, биће их.

Не сећам се да ли је ико икад прогласио и Милоша Обилића атентатором, јер сваки

витез у једнодневном боју сања да убије заповедника противничких страна. Нешто самсумњичав да ће неки данас прогласити терористом и Пјера Безухова, из Толстојевог

Рата и мира. Кад је Наполеон заузео Москву, он је позвао једног француског официра

на ручак да заобилазним путем сазна куда пролази његов цар, да га убије. Добричина

каквог свет под небесима није видео би данас – ако знају за њега – био од некихосумњичен да је злонамерник из муслиманског подземља који сања како да сруши још

2 / 12





покоји њујоршки небодер. Све сам нешто радознао да неће у мојој Чапљини сада поново

неко однети позлаћене рипиде. Не верујем да би то некоме сметало, сем понекомСрбину који у Чапљини још некако тавори.

Амерички историчар Земан, у књизи о Првом светском рату и атентату у Сарајеву 1914.

цитира службено становиште дела хабзбуршких власти да треба потпуно забранитисрпску ћирилицу. Описао сам то шире у књизи Стварање Југославије 1790–1918 (ИИ том,

делови под насловима Јунгслаwен, омладински покрет 1903–1914 и друго Страх од

деце). Шеф полиције у Сарајеву, пред атентат 1914, званично је известио да услужбеним круговима постоји страх од деце. Саслушаван је дечак од десет година, што

је у школској клупи видео лик цара на дописници свог школског друга, па врхом џепног

ножића показао како би га по врату требало преклати. Новине су писале да јесаслушаван и дечак од 14 година, јер је „погрђивао цара“.

3 / 12





Ћирилицу укидали, јер је власт образлагала да је то знак Истока пред капијама западне

цивилизације „коју ми данас (1914) бранимо“. Поново каменицама лупају табле поХрватској, јер су неки од оних јадника из „Домовинског рата“ још тамо преостали да

живе. Требало би упитати хрватске књижевнике да ли се хрватски народ изнутра

интегрише по неком другом лепилу или је то само злонамерност према Србима, која ихкао нацију држи на окупу. Да ли се тамо неко стиди што се домовинским ратом назива

протеривање 300.000 српске браће, како пише у књизи Никице Барића Српска побуна у

Хрватској 1990–1995 (2005). По попису 1991, у Хрватској их је било 581.663, уз 106.041Југословена. Мора да их је протерано више, па опет бојовници лупају табле са

ћирилицом, као што су 1914. радили у одбрану западне цивилизације коју они бране, одоних голаћа што су одмаглили од те цивилизације. Сви који су 1914. морали да оприспе

Гаврила су сматрали херојем.

ДВЕ АМЕРИКЕ А шта раде историчари данас, кад неки славе, неки обележавају

Сарајевски атентат? Требало би при томе разликовати америчко јавно мњење одостатка света. Џон Греј, кога сматрају данас највећим живим британским филозофом, уСатанској литургији вели да данашњи либерали у Сједињеним Државама сматрају да

нема историјске науке, него да постоје бољих и лошијих историја. У Америци је могуће да

се духови мењају у оценама Сарајевског атентата. Али 1914. тамо је била већина сапредседником Вудроом Вилсоном, који се питао шта Аустро-Угарска има да тражи у

Босни и Херцеговини, а његов противник, око Републиканске странке и бивши

председник Теодор Рузвелт мислио је да је за рат 1914. крива Србија јер је напала туђуземљу Босну и Херцеговину. Вилсона су прогласили педером, док се то није сматрало

врлином, а Рузвелт влада духовима нације која улази у нови рат, пре него је прошли

завршила.

Данас Америка више није подељена. Сви су на једној страни нових реакционара, какав јебио Теодор Рузвелт. Он је (1915. и 1919) тражио да се не ствара „Лига народа“, у којој би

све нације биле једнаке, него „Лига победника“, у коју би спадале све западне земље на

челу са САД, Немачком на другом месту и тако редом по снази. Ниједан словенски народу ту „Лигу победника“ не би могао крочити. Предвиђао је да та лига располаже војском

морнаричке пешадије за војне интервенције против оних који дижу главу. Мислио је

(1919) да треба створити и један „Међународни трибунал“ за кажњавање окривљених.

Са Вудроом Вилсоном је умрло далеко више него што је један демократски визионар.Кад су му саветовали да пошаље у Мексико америчку поморску пешадију да уведедемократију и заустави револуцију, одговорио је да се демократија не извози, него је

сваки народ мора извојевати у деценијама дугим, крвавим борбама на улицама својихградова. Вилсон је страховао да ће рат у Америци подрезати коренове демократији.

Тамо још полиција није сматрана обавезном националном институцијом, него је везана за

поједине градоначелнике и државе. Најгоре од свега, рат обавезно мора у друштвоувести унутрашње шпијунирање, доушништво, суседа и суседа.

Данас је Америка најмилитаризованије друштво на свету, одузела некадањи примат који

су историчари приписивали Пруској и касније Немачкој. Горе од тога – Америка јепостала и најполицијскија држава на свету. Кад сам први пут на дуже био у Америци

4 / 12





(Принстон 1960–1961), студенти су ме задиркивали да долазим из земље где је народ

заробљен. Тражили да им покажем „унутрашњи пасош“, личну карту коју смо морали даса собом носимо, а код њих тога није било. Данас у америчким личним картама постоји

не само класични отисак прста него и снимак дна ока. Стидео би се данас Стаљин што

се задовољавао само отиском прста. Никад у свету слободна индивидуа није билаподређена милитаризованој држави као што је у данашњим САД. На исток иду истим

путем као Немачка до 1914. Као у свим другим стварима – одевању, брзој храни,

хомосексуализму, остали свет и у оценама 1914. следи Америку. Како друштво, тако сепонаша и већина историчара. Због тога мислим да се они разликују у оценама

Сарајевског атентата 1914. Тамо се најмање поштују тековине историјске науке и онанајплићи траг уцртава у главама просечних интелектуалаца, а најмање историчара.

Светска наука је одавно преломила штап на суђењу ко је крив за Сарајевски атентат, и

та ће се оцена у науци, а не политичком шкрабању, одржати и данас и у будућности.Версајски мировни уговор 1919. има тачку да је кривац за Светски рат била Немачка. До

1962. су немачки историчари то порицали. Када је 1962. велики научник Фриц Фишернаписао књигу о тежњама Немачке да постане светска сила и тако постала крива за рат1914, ствар се почела да мења.

5 / 12





ТРИ ГРУПЕ ТЕОРИЈА

Направљена је научна систематизација разних теорија о кривици за Сарајевски атентат.

Најбоља решења су у књигама Пјера Ренувена 1923. и 1928. У последњој о непосреднимпочецима рата 1914. он је све теорије поделио у три групе:

1) Полицијска завера;

2) Мађарска завера;

3) Политички злочин.

У време када Пјер Ренувен објављује своје велико дело 1928. (The Immediate Origins of

the War 28th June – 4th July 1914

), сматран је најбољим историчарем Првог светског рата. Без обзира на еволуцијуистраживања у свим цивилизованим земљама света, резултати су до данас остали исти

и у начелу се оцене и закључци нису битно изменили. Посебно су немачка и аустријска

наука остајале упорно при убеђењу да одговорност за избијање рата и атентат,непосредно пре њега, сносе српска влада и савезничке земље Антанте, Русија,

Француска и Велика Британија. Кад је 1962. Фриц Фишер објавио своје епохално дело о

тежњама Немачке да постане светска сила, коначно је дошло до неког уједначавањасвих истраживања да је Немачка одговорна за избијање Првог светског рата. Од 1892.

Немачка има у виду економски успон Сједињених Држава, па развија стратегију онемачкој политици историјског одговора овом америчком изазову. Укратко је немачка

стратегија била да у тесном савезу са Аустро-Угарском доминира Средњом Европом, па

да на тај начин Европа под немачким вођством доминира целим светом. Тежња дапостане „хегемон хегемона“ је основна подлога и Првог и Другог светског рата. Књига

Фрица Фишера је била изазов за целу светску науку, посебно немачку, у којој се јавила

школа истраживача који су и даље остајали при ранијим немачким убеђењима.

Сарајевски атентат на српски национални празник Видовдан 28. јуна 1914. био је поводрату, а не његов узрок. Од Аристотеловог времена за сваки догађај постоји истоправило, да је закономерност његове појаве у дубоким кореновима, а повод је случајан,

као кад клица новог стабла избија из траве, па најпре наиђе на камен који смета и ондага заобиђе на повољније место.

ЧЕКАЛА СЕ ПОБУНА АЛБАНАЦА

Данас врло добро знадемо шта би био други повод Првом светском рату да Сарајевскиатентат није успео. Он је и тако био смеса „система и случаја“, како је формулисао један

6 / 12





атентатор на суђењу после погибије хабзбуршког престолонаследника. Намерно је

изабран тренутак око поднева кад Срби иду у цркву на молитве поводом Косовске битке1389. Енглески историчар Алан Џ. Тејлор у књизи о борби за господство у Европи

1848–1918. вели да би се исто десило кад би енглески краљ одлучио да посети Даблин у

Ирској на ирски национални празник Светог Патрика. Пре две године је британскакраљица посетила први пут Даблин, након дугог времена кад то није рађено. Само

неколико појединаца се врзмало око ње и ирског председника владе. Ускоро после тога

је дошао амерички председник, кад је цели простор на којем је раније била енглескакраљица, запосело око милион људи.

Случај је био 1914. да су се престолонаследникова отворена кола погрешно упутила у

једну уличицу на десној страни, па је шофер морао да их успорава, заустави и враћа

назад. То је било довољно Гаврилу Принципу да успе у својој намери. Систем се састојаоу чињеници да је раније била створена завера коју обично називају „Црном руком“.

Формално су почеци њеног израњања на површину историје трајали од 1907,дефинитивно од 1912, али би се коренови морали пустити у дубљу прошлост. Све субалканске земље од краја XИX века почеле стварати официрске завере. Најпре је никла

једна грчка, па затим турска „Уједињење и прогрес“. У време убијања српског

краљевског пара 1903. српска официрска завера је постојала, али је још историчаринису сасвим реконструисали. Извесно је да је у тој групи било официра који су касније

ушли у Црну руку. Не помиње се име тадашњег мајора Димитријевића-Аписа.

Хабзбуршка обавештајна служба је у танчине била упозната о овој завери за ликвидацијусрпског краљевског пара. Свако јутро су у Земуну добивали нове странице дневника

српског министра спољних послова и председника владе. Знали су да се краљ пре

спавања моли Богу пред иконицом коју је носио у џепу. Остаје питање, не само заондашњу хабзбуршку владу – какву основу имају што нису обавестили српски краљевски

пар шта се спрема. То је морално питање сваком историчару који о овоме пише.

Данас поуздано знадемо који би био други повод Првом светском рату да Сарајевски

атентат није успео. То је планирање побуне Албанаца на јесен 1914. Ја сам у своје времеисписивао грађу у сарајевском Државном архиву о плановима економске мобилизације

за могући Трећи балкански рат „на јесен ове године“. Откупљивана су по Босни и

Херцеговини крда говеда и коња, одашиљана у далматинске луке, одакле су се каснијелако могла пребацивати у албанске. Хабзбуршка држава је иначе била јако

заинтересована за стварање европски оријентисане Албаније. То није било једноставно јер је већина народа желела аутономну муслиманску Албанију у Турском царству саарапском азбуком. Дубровник и Сарајево су били два средишта где се припремају све

акције око овог усмеравања албанског националног покрета у западноевропском смислу.Прављени су нацрти албанске националне азбуке, а ја сам (Стварање Југославије

1790–1918, 327, ИИ) цитирао потврду коју је историчар Лудвиг (Лајош) Талоци платио

једном бечком сликару за сликање заставе и грба Албанаца. Сви они који 28. новембраславе албански Дан заставе требало би да знају да је то 25. новембра 1897. исплаћено

15 златних форинти. Одатле црни двоглави хабзбуршки орао.

ЗАБЛУДЕ О РЕФОРМАТОРУ

7 / 12





Погрешно је претпостављати да је Франц Фердинанд био заговорник идеја о реформицарства у демократском духу. Та се представа створила због употребе речи реформа за

подлогу конзервативног друштва у старом, непромењеном стању. У извесним областима,

феудализам у монархији није био окончан. Тешко је узмицао у неким државнимустановама, као војска, спољна политика, друштвена елита која ствара закон друштвене

хијерархије. Племићко звање је на првом месту. Одева се, барем у свим државним

установама почев од царског двора, у ношње са старим шеширима са шумицом нојевогперја. Франц Фердинанд је хтео да реформише двојну федерацију са Мађарима, у

тројну федерацију, у којој би се створила и трећа словенска јединица. Тај „Тријализам“

никада није отишао даље од службених канцеларија и сеоских парохија. Постоји„Тријализам одозгор“ и „Тријализам одоздо“. Овај последњи представља покушаје да се

преко сеоског свештенства развије нека народна подршка овој идеји. Она никад није

напустила јаје у којем је зачета. То се делимично осетило у немирима 1903. године. Нијемогла кренути даље од почетка.

Један од разлога је и недостатак разумевања за понашање и политичку улогу самог

престолонаследника. Он је био миљеник војног врха, цркве, чиновника у вишим и нижим

установама. Чешки историчар Бедрих Левенштајн је у посебној расправи описао стањедухова у делу царства које је почивало на немачком становништву. Средња класа

8 / 12





немачке Аустрије има своју представу будућности. Постоји култ католичке ауторитарне

државе, која ће изиграти парламентарну демократију. Тражи се „јаки човек“ на видику,који ће водити државу. У основи је то тражење замене, неког сурогата модерног доба,

некадањој апсолутистичкој монархији. Опште бирачко право, за кога историчари веле да

је био један од циљева Франца Фердинанда, је било уведено 1907. у аустријском, а1910. у угарском делу царства.

То није било демократско опште бирачко право, једнаких грађана. Уведен је куријалнисистем, какав је делимично у неким варијантама и раније примењиван. Доње класе,

огромна већина народа, су имале право изласка на изборе, али у парламент шаљупропорционално мањи део посланика него средње и горње класе. У угарском

парламенту је уведен стари изборни систем, модификован новим демографским

променама. Ту је 60 одсто бирачког тела у држави, у парламент слало само седам одстопосланика. Говорило се да у Хрватској и Босни и Херцеговини још увек влада

апсолутизам, без обзира на проглашење новог парламентарног механизма, са општимбирачким правом. У Хрватској је стварно имало само 3,5 одсто становништва право дабуде заступљено у Сабору. Неки тај постотак још и смањују до два одсто. Израчунато је

да је у Србији, након уставних промена 1903–1905, право гласа имало 21 одсто народа.

Постоје и прорачуни, које је теже доказати, да је тај постотак био чак 70 одсто. Ни тоније у правом смислу речи опште бирачко право јер право гласа жена још нигде не

постоји у Европи иако борбе око њега почињу да понегде дају прве плодове. И без тога,

Србија је уставним променама до 1905. постала језгро јужнословенског окупљања.

ОМЛАДИНСКИ ПОКРЕТИ

Онолико колико су трезвени кругови са радошћу захтевали увођење боље демократије у

монархији, војни врхови су исто толико препаднути да се захтеви за парламентарном

демократијом постепено заиста и увели. То је било у складу и са осталим европскимсветом. Шеф хабзбуршког генералштаба сања о употреби артиљерије за растеривање

демократског парламента ако би до њега случајно дошло. На првом месту је страх од

развоја политичких прилика у јужнословенским покрајинама. Стање у свету и учинакруске револуције 1905. су ојачали споразумевање српских и хрватских политичких

странака. Балкански ратови, одмах затим су иза 1913. створили атмосферу кључања.Споразумом српских и хрватских политичких странака у Ријечкој и Задарској резолуцији1905, 1906. захтевана је сарадња свих политичких странака на уједињењу три хрватске

покрајине у једну целину. Захваљујући вредном Ивану Балти, није заборављена ниОсјечка резолуција 1905. (Зборник за историју Босне и Херцеговине САНУ, 6, 2009). И у

њој је захтевано уједињење Далмације са Хрватском и Славонијом и „равноправност и

слобода српском народу“. Постојала је подршка неких утицајних мађарских кругова, а усвим резолуцијама је осуђивана „Чиста странка права“, са својим егзотичним

ексклузивизмом према концепцијама југословенског приближавања. У свим тајним

преговорима, пре објављивања ових резолуција, Босна и Хрерцеговина су играле једну

од кључних улога. Полицијски доушници су извештавали да се споразумело да јеослобођење Босне и Херцеговине ствар српске националне политике, а уједињење

9 / 12





хрватских покрајина Хрватске. Предвиђана је општа подршка овим приоритетима.

Посебно је Омладински покрет био стално у првом реду. „Млада Хрватска“ се зачиње

након 1903, а названа је по једном омладинском листу. Издвојена од ње је и „Млада

Далмација“. Оба покрета су, гласом већине припадника и духом онога што су по својимђачким гласилима писали, надахнута идејама о јужнословенском ослобођењу, уз

стварање државног савеза са Србијом. Главна девиза оба ова хрватска омладинска

покрета је “Нулла редемптио сине сангуине“ (Нема ослобођења без проливања крви).„Млада Хрватска“, поред доминантне југословенске већине, има и своје „декаденте“,

великохрватске националисте око новостворене „Чисте странке права“. Њих подржавајуклерикалци из Католичке цркве, па још неистражена „Чиста католичка акција“

надбискупа Степинца из 1936. представља само симболику која потврђује чињеницу да

је све што се дешавало у доба фашизма 1941–1945. било програмски нацртано уполитичким групацијама које дају подлогу политичким пројектима престолонаследника

Франца Фердинанда пре 1914. Хрватским групацијама тога рода, након Анексије 1909.долази и главнина муслиманских странака Босне и Херцеговине. Султанов двор уЦариграду им је 1909. забранио да траже аутономију Босне и Херцеговине под

султановим суверенитетом. Њихов главни непријатељ од 1909. су млади муслимански

интелектуалци који заузимају челна места у „Младој Босни“.

КАКО СУ САШИВЕНЕ УСТАШКЕ УНИФОРМЕ

Значајније су идеје „Чисте странке права“ од броја њиховог чланства. На састанкутројице представника те партије са надбискупом Штадлером у Анексионој кризи (Иво

Пилар, Исо Кршњави и Никола Мандић) црта се оквир будуће Велике Хрватске од рекеДрине до италијанске границе у Истри. Како на том простору историја сама још није

била створила свест о етничком хрватском идентитету, она се вештачки црта. Србе,

Јевреје и Цигане би требало елиминисати из друштва, па затим приступитипресељавању католика из једне покрајине у другу. Надбискуп Штадлер ће касније

поднети петицију хабзбуршком двору о Великој Хрватској, док је у току рата, након 1914,

изгледало да још има времена. У Анексионој кризи 1908–1909, кад се голим оком сааустријске стране реке Дрине може видети како пред хотелима и кафанама (Љубовија)

намештају столове, истурају црвену заставу револуције и почињу уписивањедобровољаца у „Легије смрти“. Група око Чисте странке права одговора идејомстварања хрватске „Црне легије“ као одговор на могући српски герилски рат у Босни.

Формираће је тек у априлу 1941, пошто је црна чоја за униформе опљачкана из јеврејских трговина, а Јевреји, уз обилату помоћ муслиманске руље, у три таласа

одвођени на јаму у Западној Босни. Посао је завршен до новембра 1941. Усташке

униформе су по моделу италијанских војних јединица за рат у Етиопији. Стога на капамане постоји појас за покривање ушију, него један мали појас за заштиту од ветра.

10 / 12





Ликвидација становништва као политичка мера није била изум тога доба. Постојало је тои раније, па одатле и неки преостаци старих обичаја. Из ранијег гоњења Јевреја изкатоличког друштва (можда и муслимана из Шпаније крајем XВ века) наслеђена је девиза„Један део препустити железу, други фузији и трећи експулзији“. Трећину побити, децудо 14 година асимиловати и препустити одгоју у католичким породицама да заборавеодакле су и ко су, а трећну депортовати.У другим деловима царства главни друштвени и политички ослонац Франца Фердинанда је странка бечког градоначелника Карла Луегера. Његова „Хришћанска социјалистичкапартија“ је била корен из којег је настао будући нацизам у Аустрији. У Меин Кампф-уХитлер описује како је са својом породицом био учлањен у ту антисемитску странку.Данашњи Светски конгрес Јевреја захтева да се поруши велелепни споменик КарлуЛуегеру на бечком Рингу јер је Хитлер од тог политичког окупљања учио прве лекцијеантисемитизма. Престолонаследник Франц Фердинанд је Луегера слао у Сарајево радипридобијања вођства босанских муслиманских партија. Сачуване су фотографијенаправљене пред сарајевском градском већницом. Из Луегеровог антисемитскогхришћанског социјализма родио се аустријски фашизам. Од 1934. до 1938. је Аустријупретворио у хришћанску „Сталешку државу“, док је Хитлер Аншлусом 1938. није укинуо.Странка је имала сарадника у Хришћанским социјалистима у југословенској ипредјугословенској Словенији. Њено лево крило је сарађивало са комунистима уреволуцији 1941. У позадини свега је била идеологија Католичке цркве, па није чудо да је сам папа Пије X у Јулској кризи 1914. саветовао да Аустро-Угарска окупира Србију итако се ослободи корозивног утицаја на Јужне Словене у Босни, Херцеговини, Хрватскоји Далмацији.ЕПОХА “ЗМАЈЕУБИЦА” Могло би се рећи да Франц Фердинанд ни близу није имао неку подршку у народу, какоби неки историчари некада и данас хтели. Обичан човек је према атентату на њега 1914.мислио као добри војак Швејк у Хашековом роману. На вест да је погинуо Фердинанд,добри војак је најпре мислио је ли то онај Фердинанд, брицо који је уместо ракије попиолосион за косу. Кад су му објаснили ствари, он се распилавио причом какав би револверза такву прилику требало употребити и како би то он урадио. Закључак би био да је оношто је Франц Фердинанд настојао да историјски оствари касније називанопротофашизмом. Касније фашизам је баштинио идеје о потреби одстрањењанепожељних вера и народа у Средњој Европи. У На Дрини ћуприја Иво Андрић јеоставио историјски вредан опис генерације Младе Босне.Време пред избијање рата 1914. је доба кад духовима влада Ничеова филозофија одоласку епохе „змајеубица“, који ће створити нови свет храбрости. Треба, као стариРимљани у Помпејима, „живети под вулканима“. Полиција и судски иследници су, наконатентата у Сарајеву 1914, покушали да реконструишу оно што се назива идеологијом тогпокрета. Као Иво Андрић позније, сви су запажали да постоји друштвени феноменОмладине. Полиција је чак за потребе политичара сачинила и дефиницију шта је тоОмладина пред 1914. То је покрет младих људи, средњих класа, који се интересују заполитичка збивања и желе да учествују у њима. „Млада Босна“ је подстицај за имедобила од сличне дружине у Хрватској и Далмацији, а први пут се у јавности јавља 1907.После атентата, полиција преврће све хартије из којих би реконструисала идеологијупокрета. Узимани су писмени задаци са матурских испита, преписивани и тако, каоисторијски докуменат, сачувани у полицијским архивима. Иза писменог задатка младогМладена Стојановића стоји младић који је сасвим вероватно прочитао за једну годинувише књига на српском и немачком језику него што су радили каснији професориуниверзитета.У таквој клими се родила идеја, и она је остварена да се убије престолонаследникФранц Фердинанд. Само у раздобљу од четири године, од 1910. до 1914. постојала сучетири покушаја да се он убије од јужнословенских омладинаца. Најпре је 1910.онемогућен да дође у Сарајево. Након што Босна и Херцеговина добива устав,парламент и оно што се назива покрајинским државностима, одређена је делегација заСарајево под вођством Франца Фердинанда да представља царски двор насвечаностима. Српски посланик из Беча је известио Министарство иностраних дела да језабрањено да Франц Фердинанд предводи делегацију јер је узбуна у Мађарској билатако жестока да се изричито говорило да је његов живот у питању.ЧЕРИНА И УЈЕВИЋ АТЕНТТАТОРИ А онда је у распеваној атмосфери након српских победа у Балканским ратовима група„Млада Далмација“, блиска сарадница „Младе Хрватске“, покушала да га убије у Дрнишу, јер је било објављено да ће тада проћи за Шибеник. Слободан Кљакић је о томе објавиократку студију (Политика, Београд, 6. јула 2004). Позива се на још необјављени изворкоји се чува у оставштини Вицка Крстуловића. Млади песници Владимир Черина и ТинУјевић су направили у Дрнишу, на мосту где се улази у град, заседу. Наведена је самогодина 1913. Уколико први покушај на мосту не би успео, предвиђена су још три, до самогпријема у градском већу. У тренутку, кад су се завереници врзмали у Дрнишу, у граду сенашао и већ тада признати светски уметник Иван Мештровић. Његово родно село је ублизини. Кад је чуо шта његови пријатељи спремају, Мештровић се склонио у Сплит. ДокКљакић још није био довршио ову кратку, али врло драгоцену студију, Мештровић је биожив. Имао је атеље на једном католичком универзитету у Сједињеним Државама. Прекоњеговог сина су му се обратили писмом и од њега добили позитиван одговор да сезавера заиста била створила и да је он због ње отишао у Сплит. У политичком погледуМештровић је био истомишљеник младих песника, али је желео да херојску крвпрепознају само на скулптурама епских јунака, који „носе десну у лијевој руци“.Са овом Дрнишком најуже је везана и лична завера 1913. ђака трећег разредаучитељске школе у Шибенику Луја Аљиновића. Нема података да је са њим била некавећа група. Полиција га је ухапсила, али га је уценила да неће бити изведен пред судако добровољно отпутује у Латинску Америку. Умро је у Аргентини 1965. Четири покушаја атентата на престолонаследника за четири године, од којих је самопоследњи успео, упућују на закључак да нису случајни. Очигледно је престолонаследникбио личност коме је царски мундир сувладара („Митрегент“), како је званично биопроглашен, био замена за непопуларност у друштву. Сем подршке у клерикализованимредовима Аустрије и делом Словеније, већина је окретала главу од њега. Кажу да је биоодвећ осоран, дрзак и нетолерантан према људима који су дубље мислили. ОдАнексионе кризе 1908–1909. свет страхује да је то било последње опробавање снагапред велики рат који долази. У време када поверење света о Аустро-Угарској каоурачунљивој светској сили опада, боље би одговарао један хладнокрвнији, политичкимманеврима склон државник, а не подофицир који прети силом. Испољавао је аверзијупрема јужнословенском свету, па чак и рекао да би их свију – православне, католике имуслимане – требало потопити у воду и пустити католике да испливају. Очигледно јеплагирао свог идеолога Карла Луегера да би све Јевреје требало оставити под водом,дуже од пет минута.

11 / 12





Светски ратови нису догађаји ко ји би се рађали или окончавали малим поводима који севиде на површини и које је лако изложити греху са вести да се прогласе узроцима таковеликих универзалних ломова. Светски рат 1914–1918. не би био светски да је зависиоод тога који је недовршени јужнословенски песник први потегао ороз. За светски рат суморали постојати и светски разлози. Време пред 1914. оптерећено је општимрасположењима да би велики ратни обрачун донео више користи сваком европскомдруштву, него штете. Живело се у убеђењу да је рат медицинско средство заодстрањење смрадова, опште трулежи. Данас постоји велика литература о томе, оопштој заблуди да рат неће бити дуг, да ће разорити стара ткања која се пред очимасвију распада ју.УБИСТВО КАО ИСТОРИЈСКА ВРЛИНА Жеља за ратом је ткиво које треба урачунати у општи збир узрока Првог светског рата.Нико ни је зебао да ће бити прва и најгора жртва, него да ће он добити. Уинтелектуалном свету Хабзбуршке монархије доминира покрет спасавања Запада(„Абендландсретте Беwегунг“), који полази од тога да је социјализам такво спасоносносредство. Далеко је време да се међу јужнословенским, а најмање српским, ђациматраже такви истомишљеници. Најближи општем просеку је млади Мирослав Крлежа. Он је касни је био јако сличан бечким „Левим људима с десна“ („Линке Леуте вон Рецхтс“). Утрагању за идеологијом покрета омладине у Хрватској, Далмацији и Босни некеКрлежине приповетке изгледају као прави извор. Несношљиви утег клерикализма уХрватској описао је у новели Млада миса Алојза Тичека. Два људска бића су уништена, јер се несуђени младожења морао заредити у непожељну животну судбину свештеника.Кад чују звона са катедрале, куварице у предграђу се крсте и распознају које је којезвоно и шта поручује. Његова приповетка Велики мештар свих хуља отишла је даље и укапитализму видела оно што је Крлежа назвао „То проклето црно нешто“. Хрватскикапиталиста шаље мртвачке сандуке по целом свету. Били су на цени због славонскехрастовине од којих су направљени. Слаба страна свих тих левих људи здесна је што сумислили да такав колосални преображај са квасцем социјализма треба да почне одњиховог народа, без обзира колико је био далеко од одлучујућих средина. Ни Крлежаније сво ја дела објављивао у ово време припрема убиства у Сарајеву 1914, али су ипакбила сок из плодова омладинског кретања пред рат те године. У познијим годинама јебио искључиво на становишту да га треба сматрати покретом омладине од 1903, даље, ида је била ствар неразумевања да га нису прихватили у српске добровољце убалканским ратовима.Ова прича се наводи на овом месту само што је епизода у општем стању интелектуалнихскупина и целе омладине пред рат 1914. Данас не изгледа уверљиво да је у Хрватскојвећина омладине жудела за обрачуном са хабзбуршком државом, давала жртве зауједињење са Србима у југословенској држави. Данас, када се сви хвалишу херојствомшто су, уз обилату помоћ савеза Ватикана и Сједињених Држава, етнички очистили својуземљу, тешко је наћи појединца који ће признати да је комунизам и југословенсказаједница било време, по свему боље од данашњег осећања да су само католичкиклерикалци задовољни постигнутим. Страх влада нама да се коренови ове трагедијемогу лако понављати. Демократија уведена из Америке се свима огадила. Свакоме звучичудно да су пред 1914. омладинци чекали тренутак да положе живот против тирана.Убиство као историјска врлина није измишљена од историчара. Да није имало чврстеоснове у ондашњим друштвима, историчари не би ни знали за њу. Чак и у Француској,чија је демократија прижељкивана на Балкану као дар са небеса, убили су вођусоцијалиста Жана Жореса, јер се противио рату. У Сарајеву је муслиманска улична руљавикала: „Живео рат“. Проблем је у томе што су сви веровали да су неваљалци у таборуњихових противника.Извор: Печат , Нови Стандард

12 / 12

http://www.pecat.co.rs/2013/11/da-li-proslava-obelezavanje-ili-obnova-ratne-atmosfere-sarajevskog-atentata-i-prvog-svetskog-rata-1914-1918/

http://www.standard.rs/milorad-ekmecic-istina-o-sarajevskom-atentatu.html






































































































Istina o Sarajevskom Atentatu

Documents

Transcript of Istina o Sarajevskom Atentatu