Hilandarski prevodi~Dobrotoljublje (4 deo).pdf

8/20/2019 Hilandarski prevodi~Dobrotoljublje (4 deo).pdf

1/401

ДОБРОТОЉУБЉЕ

ПРЕДГОВОР

Четврти том Добротољубља се сав састоји из поука монасимасветог Теодора Студита. Најпре смо имали у виду да сачинимо избормонашких поука светог оца само из до тада познатог Малог катихизиса .Међутим, пре него што смо приступили самом делу, старци рускогМанастира светог Пантелејмона на Атону су уз Божију помоћ наострву Патмосу у библиотеци Манастира светог Јована Богослова нашли и преписали и Велики катихизис у три тома. Тада нам је дошламисао да сачинимо избор поука светог Теодора и из Великогкатихизиса , што је и учињено.


2/401

Количина тих поука нас је нагнала да им одвојимо читав томДобротољубља , што уосталом није на штету нашег зборника. Јер, њимасе попуњава велики недостатак у поукама о монашком животу, тј.недостатак у указањима како да се обичан видљиви поредак иночкогживота преобрати у чинилац за остваривање главног циља монаштва. Сви аскетски списи у претходна три тома и последњег петог имају у видуунутрашњи живот, који је у њима изложен свестрано. Међутим,манастирско устројство у његовом односу према циљу монаштва никоосим светог Теодора Студита није узео у обзир. Поуке о унутрашњемживоту постоје и код њега, уосталом само као руководећа начела. Кодњега је, међутим, главно увек нешто манастирско, наравно у вези саглавним циљем монаштва. Свако, па и последње послушање онпредставља као вредно пред Богом, подједнако као и највише, наравноуколико се обавља у неопходном духу. Он све постојано подстиче

уверењем да је сваки њихов труд корак у Царство небеско, камученичком венцу.За манастирску браћу ради се о непроцењивој књизи. Међутим, и за

световњаке ће се наћи много тога корисног. Код светог Теодора реткокоја поука може да прође без дотицања смрти, суда, ада и Царстванебеског. За онога ко их пажљиво чита, слике тих догађаја сенеизгладиво изображавају у уму, што може послужити као извор побудана покајање и подстицај на исправан живот. Ето због чега смо сматралиобавезним да поуке светог Теодора пружимо као средство назидавањамонашком братству, иако Грчко добротољубље није ништа узело одњега.

Број поука иде по свом низу, који је независтан од броја утомовима. Број изворног тома и његове нумерације у одређеном томунаводе се на крају сваког заглавља поуке. Поуке из Малог катихизиса се наводе под именом четвртог тома .

Поуке светог Теодора немају увек један предмет, већ се многедотичу и споредних ствари, у складу са текућим потребама монашкогживота. Заглавља поука у рукописима указују само на један, тј.значајнији предмет, услед чега се читав садржај поуке често не можевидети. Стога је било неопходно да саставимо подробнија заглавља, штосе и учинило.

Сматрамо да није сувишно да наведемо и малу белешку о

рукописима поука светог Теодора који се налазе у библиотеци рускогМанастира светог Пантелејмона на Атону, као и неких који се налазеу Русији.

У Обитељи светог Пантелејмона на Атону су:1) Велики катихизис , који је недавно преписан једноставним

рукописом и на простој хартији у три тома, од којих се у првом налазе 87поука, у другом - 124, a y трећем - 60. Укупно их је 271. У тај број улазеи несачуване поуке. Рукопис са кога је учињен препис потиче из XI векаи написан је на пергаменту. На делу преписивања се потрудио бившипилусиотски митрополит Амфилохије, који је пензионисан.


3/401

2) Мали катихизис се налази у једном тому у рукопису из XI векана пергаменту. У њему се налазе 134 поуке.

Примедба :i) У библиотеци С. П. Б. Духовне академије постоји рукопис Малог

катихизиса на пергаменту још пре XI века (вероватно из IX века). Радисе о дару Обитељи светог Саве код Јерусалима из руке тамошњегнастојатеља блажене успомене архимандрита Јоасафа.

ii) У Московској синодалној библиотеци постоје три древнарукописна пергамента поука светог Теодора из X, XI и XII века. У првомима 126 поука, у другом - 123, a y трећем - 76. Као што се види изњихових заглавља (по саопштењу поштованог синодалног ризничара о.архимандрита Владимира), оне улазе у састав Малог катихизиса . Из тихКатихизиса је одавно сачињен избор поука за црквену употребу. Таквадва су у употреби у Обитељи светог Пантелејмона :

iii) Један са 105 поука, узетих искључиво из Малог катихизиса .iv ) Други са 95 поука узетих из I и II тома Великог катихизиса и

из Малог катихизиса готово у подједнакој мери.Само те последње поуке постоје у преводу на руски, сачињеном и

изданом Оптинском пустињом . И код Грка једино се оне могу наћи уштампаном издању.

У западним издањима светих отаца (и ранијим и недавним од странеMigne-a ) постоји само Мали катихизис на латинском преводу.

Може се јавити питање: због чега је направљен избор из поука, а нецелокупан превод. Одговарамо да наш циљ није био књишки, тј. не да

пружимо књигу, него оно што је у њој за нас поучно. Том циљу ће бољеодговарати избор. Уосталом, тај избор, као што није тешко приметити,представљају готово потпуне поуке. Учињена су само делимичнаскраћења, понекад на почетку, понекад у средини, а понекад на крајупоуке. Уосталом, све што се пружа јесу речи светог оца. Осим тога,извесне поуке нису у потпуности сачуване, извесне нису уопште, а кодпонеких је нејасан садржај. Све такве поуке су изостављене. Требасачекати да се негде нађу целовити рукописи. И тада већ треба превестипоуке у њиховој целини.

Свети Теофан Затворник

СВЕТИ ПРЕПОДОБНИ ТЕОДОР СТУДИТ

Свети Теодор је био син[ 1 ]*) високородних и племенитих родитеља(отац му је надгледао сабирање царских пореза). Био је одгојен у добромхришћанском васпитању. Научио се јелинској мудрости и постаопрекрасан говорник. Био је изузетан философ а уједно и просвећенибогослов. Када су се при Константину Копрониму нарочито појачала


4/401

иконоборачка гоњења, његови родитељи су оставили свет и прихватилимонашки живот. Свети Теодор је остао у Цариграду и наставио својеобразовање. После Копронима се зацарио његов син Лав, такође јеретик,а потом његова супруга Ирина са сином Константином.

Ирина је штитила Православље, као уосталом и њен син. Заједно сасветим патријархом Тарасијем она је сазвала VII васељенски саборсветих отаца на коме је осуђена и проклета иконоборачка јерес. На томсабору је био и Платон, тј. деда преподобног Теодора по мајци. Поокончању сабора он је са собом у пустињу узео и светог Теодора, заједноса његовом браћом Јосифом и Евтимијем, који су решили да примемонаштво. Населили су се у Сакудиону, прелепом узвишеном местуокруженом шумом и богатом водом. Место беше усамљено: кроз њега јепролазио једино путељак. Оно им се веома допало и они су на њемуустројили манастир и свету цркву у име светог Јована Богослова. Уз њих

је почело да се сакупља братство, те је монашки живот заживео у добромпоретку, под руководством мудрог Платона.

Све превазилазећи образовањем и даровима, свети Теодор је попостригу напредовао више од свих и у подвижништву, исцрпљујући својетело постом, бдењем и најнижим и најтежим трудовима по манастиру:секао је дрва, носио воду, копао земљу у башти и повртњаку и ђубриоих, обучавајући се у смирењу. Изнад свега се он старао о успостављањублагочастиве и богоугодне нарави. Стога је као закон имао да свакогдана свом старцу Платону исповеда све помисли и покрете срца. Иисправно се старао да усаврши, а неприлично да исправи. Сваког данаон је, такође, одвајао време за богомислије и умну молитву како би

безметежним умом предстојао јединоме Богу и приносио му тајну службу.Он је волео да ишчитава Божанствено Писмо Старог и Новог Завета идела светих отаца, нарочито светог Василија Великог и његова правила иуставе монашког живота. Он их је веома високо ценио и сматраонеопходним, уопште не сматрајући монахом онога ко их не испуњава.

Видећи напредовање у подвижништву светог Теодора, блажениПлатон је решио да га обуче у свештенички чин, што је и учинио светипатријарх Тарасије по његовом предлогу и заступништву. Примивширукоположење више по принуди, неголи по вољи, свети Теодор уопштеније ослабио свој [живот], већ се пружио на још веће подвиге, остајућипример доброг монаховања. Стога је и у својој обитељи и у другима имаомного подражавалаца.

Након извесног времена блажени старац Платон је, осећајући да мусе увећава старачка слабост, усхтео да се удаљи од послова, те дапоследње године проведе у безметежју [тј. безмолвију], остављајући запрејемника светог Теодора. Десило се да се разболео. Призвавшибратију, он им је рекао да је болестан и да се не зна чиме ће болестзавршити, услед чега жели да изабере свог прејемника. Потом их јеупитао кога желе. Они су сви у један глас рекли: "Теодора". Њему јеблажени Платон и предао власт и све секирације настојатељства, сам сеодвојивши на покој.


5/401

Од првих дана у новом чину свети Теодор је увећао своје подвиге,али је и од других захтевао строго испуњавање устава монашког живота.Нарочито се он устремио против немарности или једино спољашњеисправности и лакомости. Поједина братија је роптала, али се постепенои исправљала. Уопштено говорећи, порасло је подвижништво у обитељи.

И ствари у оквиру обитељи течаху добро. Међутим, ускоро су спољазапочеле невоље и притешњавања. Први повод беше незаконити бракмладог цара Константина, кога је беспоштедно изобличио свети Теодор.Он је био ожењен Маријом, ћерком Филарета Милостивог. Међутим,заволевши другу, он се њоме и оженио, остављајући прву. Брак јеобавио неки Јосиф, црквени економ, мимо воље патријарха Тарасија,који се потом свестрано старао да га раскине. Ипак, он није успео.Бојећи се већег зла (с обзиром да му је цар претио обновомиконоборства), он му више није досађивао.

Међутим, блажени Теодор није ћутао, нарочито стога што су ивелможе и чиновници почели слично да поступају. Бојећи да се безакоњене претвори у закон, свети Теодор је свим монасима писао да царасматрају одлученим од Цркве, или самоодлученим, с обзиром да је својимделом на себе навукао казну одлучења. Његов поступак се прочуо идошао и до цара.

Цар се у почетку ражалостио будући да је његова нова женаТеодотија била сродница блаженог Теодора по мајци. Надајући се,уосталом, да ће га ласкањем придобити за себе, он је супрузипрељубници наложио да му пошаље мноштво дарова са искањеммолитава за себе и за род њен. Међутим, блажени ни дарове, ни

посланога са њима није изнео пред очи. Потом је цар замислио да некакосам види светитеља и поговори са њим. Стога је удесио пролазак поредњеговог манастира, наводно ходећи негде по својим делима. Јер, он сенадао да ће светитељ изаћи са братијом ради царског поздрава и позватига у обитељ. Сазнавши о реченоме, међутим, светитељ је наредио дазатворе врата и да не отварају, ма колико ударали. И они су ударали иударали, те отишли празни.

Цар се распалио гневом на преподобнога и послао да га претуку ипошаљу у заточење. Дошли су и претукли га, услед чега му се телопокрило ранама и земља облила крвљу. Потом су га послали у Солун. Уисто време су послали у заточење и све водеће оце обитељи - њих

једанаесторицу. Свети Теодор је све благодушно трпео. И страдајућојбратији је писао, тешећи их и убеђујући да све што им се дешаваблагодушно подносе. "Богу је тако угодно. Оно што је од Бога, намаслужи на добро, уколико смо смирено благодушни". Писао је он и папи идобио утешни одговор са похвалом за ревност по Богу и непоколебивухраброст.

Цар је, међутим, живео рђаво, а царством управљао још грђе. Стога је свргнут са престола и ускоро умро. Царство је опет прешло у рукењегове мајке Ирине, која је васпоставила иконопоштовање. Она је одмахсве оне које је њен син заточио вратила на своја места. И монашки живот

је код њих опет потекао у добром поретку.


6/401

После неколико година дошла је нова невоља, више изазивајућиглавобољу, неголи тешкоћу. Агарјани су се, наиме, приближавалиЦариграду. He желећи да се подвргне невољама од њихових руку, светиТеодор је оставио свој Сакудион и преселио се у Цариград, где су муцарица и патријарх дали Студитски манастир, из кога су монаси билипротерани Копронимом иконоборцем, а нови се не беху скупили. У њему

је у то време било само дванаест људи.Примивши обитељ, свети Теодор је исправио оно што је требало

исправити, доградио оно што је недостајало, разместио своју братију имонашки живот је кренуо обичним током. Братство се множило и ускоро

је порасло до хиљаде. Немајући могућности да све прати сопственимочима, свети је напор поделио са другим најдостојнијим старцима. Њима

је он уручио надзор над поретком у разним деловима манастирскихпослушања, за које је написао одговарајућа правила. Преподобни се

нарочито старао да братија немају неопходност да излазе у град, уследчега је у манастиру завео разне занате: они су имали своје кројаче,обућаре, столаре, стаклоресце, коваче, зидаре и остало. Братија се занаведена занимања опредељивала у складу са својим способностима исклоностима, имајући над собом нарочитог руководитеља и надзорника.Све се радило као и у свету, премда не по светски. Свагде је владао реди побожност: руке су се пружале на дело, a y устима су увек ималиИсусову молитву и Давидове Псалме . Свако (било велико, било мало)нарушавање поретка кажњавало се одређеном епитимијом [тј. казном].Да би ређе постојала неопходност да се оне примене, преподобни се увеку својим поукама поред излагања општих хришћанских и монашких

закона дотицао и правила којима се одређивао поредак живота уњеговом манастиру. На тај начин се обнављало сећање о дужностима и усвакоме оживљавала ревност да буде исправан у свему, чак и најмањем.

У међувремену је тиранин Никифор свргао са престола царицуИрину. Његово прво дело беше уношење смутње у Црквупротивканонским оправдањем Јосифа, тј. придворног свештеника који јевенчао Константина са Теодотијом и који је стога био лишен чина.Патријарх Никифор (који је дошао после светог Тарасија) беше достојанмуж и по својим могућностима се противљаше реченоме. Међутим,видећи јарост цара и бојећи се од још горих ствари за Цркву, он јеЈосифа примио у општење.

Међутим, свети Теодор није одступао. Он је јавно изобличио царевунеправду. Разгневљен, цар је светог Теодора послао на заточење.Касније је послао и његовог брата Јосифа, старца Платона и многе другестудитске монахе.

У то време су на Тракију напали суседни варвари, услед чега је цартребало да иде на њих. Пред одлазак цар је Теодору послао [изасланика]да га ласкањем или претњама наведе на једномислије са њим. Међутим,покретан Духом Божијим, свети Теодор је одговорио: "Требало је, царе,да идући у борбу принесеш покајање и исправиш оно што си нарушио уЦркви Божијој. Међутим, како речено ниси учинио, знај да се из борбенећеш вратити жив. To је праведно опредељеље Божије о теби".


7/401

И заиста, цар је био убијен у рату. После њега царство је примиоњегов син Ставрикије. Међутим, и он је убрзо умро од pa нe коју је добиоу рату. За цара је потом изабран Михајло Киропалат, заиста достојанцарске власти због своје благости и правоверности. Он је Теодора вратиоиз заточења, као уосталом и све друге који су били са њим. Он их јеобасуо почашћу и укинуо црквену поделу. Јосиф је, као недостојни уд,опет био одсечен од Цркве.

У тo време је свештени и свехвални старац Платон отишао Господу ичасно погребен у Студитској обитељи уз учешће патријарха.

Свети Теодор је по престављењу Платона (тј. свог духовног оца)заједно са братијом поживео у миру и спокојству само две године. Потомсе поново подигла иконоборачка бура и узмутила читаву Цркву. Изазвао

ју је нови цар Лав Јерменин, који беше војни старешина у источнимпределима царства. Он се побунио против благоверног цара Михајла,који је, да би избегао међусобни рат, сам са себе скинуо царску порфируи обукао се у монашку власеницу. На тај начин је царство осталопобуњеном тиранину.

Лав се у почетку показивао као благоверан и кротак. Када се,међутим, учврстио у царовању, он је почео да хули на свете иконе и дапориче иконопоштовање. Раскривајући пред царем истински смисаоиконопоштовања, свети патријарх Никифор га је убеђивао да ненарушава мир Цркве својим противљењем њеном учењу. Међутим, царуопште није обраћао пажњу: напротив, он је умислио да својим царскимауторитетом све натера да се потчине његовом мишљењу. Стога је онсабрао све истакнуте свештенике и монахе, светог патријарха и светог

Теодора и јавно пред свима открио своје зловерје, похваљујући оне којине поштују иконе и прекоревајући оне који их поштују. Као основу свогмишљења он је углавном навео другу заповест: Немој правити себиидола нити икакво изображење. . . Додавао је још и следеће разлоге:"Како се може описати Неописани и како на икони од једног лактасместити Несместивог". Или: "Како се може именовати Богом онај ко јеизображен бојама".

Духовни оци су са поштовањем објаснили цару да старозаветнизакони нису безусловно обавезни за Хришћане, те да иконе неизображавају Бога као неописивог и несместивог, него као Оног ко јеблагоизволео да се јавља светима и нарочито као Оног ко се открио у

Оваплоћењу. Осим тога, Богом се не именују даске и боје, него Онај који је изображен на иконама. Гледајући га на иконама, [људи] се Њемумислено уздижу. Они су му предлагали и друге сличне мисли.Уједињујући их све, свети Теодор је изговорио опширну реч како биуразумио цара.

"Откуда ти је, царе, дошла рђава мисао да у Свету Цркву унесеш јеретичку наредбу и да поцепаш њену прелепу одору, која је сашивенагорњом благодаћу и апостолским и отачким учењем? Зар закључујеш изСтарог Завета ? Ти треба да закључујеш разумно. Размотри сва места уСтаром Завету у којима се забрањује да се праве иконе и изображења ида се поштују. О чему она говоре? Она говоре да направљене иконе или


8/401

изображења не треба да сматрамо богом или да им указујемо божанскопоклоњење, а не да не треба да имамо иконе или изображења и да ихпоштујемо. Света Црква не обоготворава иконе и образе који су створенируком, већ их само поштује као изображења онога што је достојнопоштовања. Према томе, друга заповест (као уосталом ни друга сличнамногобројна места из старозаветних списа) не односи се на иконе СветеЦркве. На њих се односи (рећи ћу на пример) заповест Божија да сенаправе изображења херувима и да се поставе на најпоштованијемместу, тј. изнад кивота. На њих се односи и наредба да се начини змија ида се побожно гледа како би се [људи] избављали од уједа змија, ислично. . .

Дакле, Стари Завет не забрањује прављење и поштовање иконакоје се врши са разумом. Шта, пак, видимо у Новој Благодати [тј. уНовом Завету ]? Сам Господ наш и Спаситељ изобразио је себе на

убрусу и послао га Авгару, који га се дотакао и оздравио. Свети Лука јенасликао изображење Мајке Божије са Превечним Младенцем на рукама.Кад га је видела, она је рекла да ће благослов њеног Сина и Бога бити нањему. Отада у Цркви нису престале да постоје свете иконе, од којих сумноге постале чудотворне и до дан данас чине чуда. Није ли стога

јасније од сунца да иконописање и иконопоштовање има божанствено, ане људско порекло? Ти говориш да нећеш да се невидљиво и неописивоБожанство изображава бојама. И ми такође верујемо да је Божанствоневидљиво и неописиво. На иконама не изображавамо Његову суштину,већ његово јављање, нарочито у домостроју Оваплоћења. Онај коодбацује икону Христа Спаситеља, одбацује само Оваплоћење Владике".

Саслушавши га, цар се разгневио и рекао: "Ја одавно знам да сисвадљив и горд, мислећи да нема никог умнијег од тебе. И сада са мномдрско говориш као са обичним човеком. Стога би одмах требало да будешкажњен. Међутим, поштедећу те док се тачније не открије и познаисправност нашег умовања. И уколико се тада не будеш покорио, немојочекивати милости".

Потом су се оци који су се нашли у палати договорили да вишеништа не говоре. Јер, шта би се рекло ономе ко не иште уразумљење,већ хоће да господски притешњује веру. Блажени Теодор је рекао:"Царе, схвати и разуми. Света Црква је надлежна да разматра иобјашњава ствари вере, а не ти. Твоје дело је да чуваш светски поредак.Држање вере и Свете Цркве у поретку јесте ствар пастира и учитељацрквених. Послушај апостола који говори: И постави Бог у Цркви: првоапостоле, друго пророке, треће учитеље (1. Кор. 12,28). Видиш ли? Учитеље, а не цареве. И друга места из Писма наређују да црквенимстварима управљају пастири и учитељи Цркве, а не цареви".

Цар је, пак, рекао: "Зар ти мене изгониш из Цркве". Свети јеодговорио: " He , не ја. Изгоне те из Цркве закони божанствених апостолаи светих отаца. Њих следећи, и ми утврђујемо да буде анатема на онимакоји почну другачије да благовесте, чак и да се ради о анђелу са неба.Према томе, уколико хоћеш да будеш унутар Цркве Христове са нама,


9/401

који се поклањамо икони Христовој, следи у свему патријарха и са њимсвештени сабор".

Цар се разбеснео од његових речи и све отерао од себе. Потом се пограду преко грчког епарха почела разглашавати царска наредба да никоне сме да тумачи или да се препире о вери, већ да сви иду за вољомцара. Наредба је дошла и до светог Теодора. Међутим, он је онима којису му је пренели рекао: "Судите, је ли право пред Богом да слушамо васвише него Бога (Дап. 4,19). Боље би било да нам језик одрежу, неголи даћутимо и не штитимо истину вере кад покушавају да је искваре". И одтада је он почео без страха да све учи и убеђује да се одлучно држеправе вере коју су нам оци предали. Једне је сам призивао, другима јесам ходио, трећима је писао посланице. Често је ишао и код патријархакако би се заједно утешили општом вером и како би га подстицао наблагодушно трпљење невоља и гоњења која имају доћи.

А гоњења и невоље су убрзо дошле. Патријарх је био свргнут ипрогнан из Цариграда. И сви други православни архијереји су билиосуђени на заточење. Иконама су се изругивали, бацали их на земљу игазили ногама, те предавали огњу. По граду се подигао општи метеж.Видећи шта се дешава, преподобни Теодор је осећао дубоки бол у души.Желећи да јавном вређању икона супротстави њихово јавно поштовање,преподобни је наложио да се за наступајући празник Цвети извршникрсни ход око обитељи на коме ће братија, држећи иконе високо, певати:"Пречистом образу твоме поклањамо се, Благи", и друге песме.

Сазнавши за догађај, цар му је послао страшне претње, тј. да ће гасусрести заточење, ране и смрт уколико не престане да штити

иконопоштовање. И с обзиром да није могао да престане ни речју, нипосланицом [да поштује иконе], свети је био осуђен на заточење иотправљен у Аполонију (азијску или витинијску). Био је, наиме, затворену тамницу у тврђави коју су звали Метопа.

Па ипак, он је и из тамнице слао посланице, убеђујући да се [сви]строго држе иконопоштовања кога се држи Црква. Његове посланице су,међутим, дошле и до цара, који је одмах послао извесног Никиту(Алексијевог сина) да преподобног одведе још даље у место званоВонита, где је требало да буде закључан у тамницу уз строгу забрану даразговара или пише о иконопоштовању. Када му је посланик пренеовољу цара, преподобни је одговорио: "Промену места примам са

радошћу, с обзиром да је Бог на сваком месту, али не могу да не говорими да не пишем". И заиста, он је и по преласку на друго место и говорио иписао.

Сазнавши за [његов одговор], цар је опет послао Никиту наложившиму да га покрије љутим ранама. Чувши пресуду од посланика, светиТеодор је са радошћу скинуо одело и своје тело пружио за ударце.Међутим, видевши измождено тело преподобног, рука Никите није моглада се подигне да га рани. И он се вратио не дотакавши светог.

Свети је опет без страха ширио истину о светим иконама, опширноразговарајући са онима који су му долазили и пишући свуда. Писао је они патријарху јерусалимском, александријском, антиохијском и римском,


10/401

описујући шта се ради у Цариграду и иштући њихову помоћ Православљуу молитвама и делима.

Десило је једном да је код њега свратио клирик из Азијске Цркве ичуо његову беседу, услед чега је одбацио иконоборачку јерес и обратиосе у Православље. Вративши се у своје место, он је обратио и другогклирика. Сазнавши за догађај, епископ се цару пожалио на преподобног.Цар је одмах послао наредбу азијском војводи да преподобног покријељутим ранама. Војвода је послао једног од својих људи да преподобномзада педесет рана. Међутим, послани се такође постидео да подигне рукучим је угледао обнажено тело преподобног. Поклонивши му се, он севратио не испунивши злу вољу цара.

Међутим, посланик још није ни стигао да се врати војводи, апреподобном се јавио нови посланик од самог цара са именомАнастасије, веома суров и немилосрдан, који га је својим рукамапретукао, задавши му сто рана. Исто је учинио и његовом ученикуНиколају. Закључавши их потом у мрачно и тесно место, он је наредио даих држе строго у сваком лишавању и отишао. Та строга наредба је билатачно испуњавана, а место беше тамно, смрдљиво и влажно. Кроз малоокно бацали су им по мали комад хлеба, који је био недовољан чак и за

једнога, те додавали лонче воде, премда понекад и сваки други дан, каода су имали намеру да их уморе глађу. Бол од рана и грубостприслуживача су увеличавали њихову тескобу. У таквој невољи светиТеодор је решио да се, храбрећи се вером, храни једино ПречистимТелом Господњим, које је имао са собом. Све, пак, што су му давали, он

је препуштао свом ученику.

После дужег времена пролазио је тим местом неки царски велможаи сазнао за удео преподобног и његовог ученика. Он је наредио да им сеолакшају страдања, тј. да им дају више хране и пића и да са њимапоступају милостивије. На тај начин је прошло више од три године.Потом је у руке цара доспела једна од посланица светог Теодора у којојсе изобличавала његова нечастивост и саветовало одлучно држањеПравославља и храбро трпљење гоњења и мука за њега. Цар је побеснеои послао неког велможу са зверском нарави да преподобном покажепосланицу и увери се да ли је његова. И уколико се покаже да јесте,требало је да га пребије на мртво. Преподобни је признао да је његовапосланица и био немилосрдно пребијен. Остављен је [да лежи] једвадишући. Наситивши своју злу нарав, посланик се вратио свомпослодавцу, док су страдалници, благодушно све претрпевши за истину,почели да се брину један о другом. Свети Теодор није могао да сепокрене: лежао је изнемогао и једва дишући. Није примао ни хране, нипиће. Његов ученик је био унеколико јачи. Заборавивши на себе, он јесву бригу посветио преподобном, појећи га и хранећи јечменом кашом санеком травом. Пошто се унеколико опоравио, свети је и сам почео дапомаже свом ученику, нарочито се постаравши о његовим ранама. Они су

један другоме чистили ране и одрезивали комаде [коже] који су висили,те омивали загнојене ране, мажући их чиме су могли.


11/401

Помучили су се они деведесет дана. He успевши још да се сасвимопораве, од цара је дошао још један суров и нечовечан посланик санаредбом да их одведе у Змирну, што је и извршено уз немилосрднустражу, уз лишавања, злопаћења, невоље и свецелу изнемоглост. Једино

је нарочита помоћ Божија страдалницима дала силу да дођу доназначеног места, где су били предани у руке епископу (злом наставникузловерја) и закључани у ниску, тесну и мрачну колибу, трпећи свакаквенедостатке и невоље.

Нешто касније, од цара је дошао немилосрдни Анастасије ипреподобном опет задао сто рана. Међутим, преподобни је свеблагодушно трпео, благодарећи Богу.

Змирнском облашћу тада је управљао царев сродник и једномишљеник. Он се разболео и приближио смрти. Неко од његовихслугу му је поменуо светог Теодора који је имао дар да исцељује болести.И болесник је послао да од преподобног потраже молитве. Набројавшиму сва зверства која је учинио православнима (због којих неће избећивечне муке), преподобни му је предложио да се бар пред крај покаје.Војвода се ужаснуо пред оним што га очекује и обратио се преподобном,иштући опроштај и обећавајући да ће примити Православље уколико сеисцели. Свети Теодор му је послао икону Пресвете Богородицезаповедивши му да је поштује до краја свог живота. Примивши икону он

је одмах осетио олакшање и почео да се опоравља. И кад већ је скоробио потпуно оздравио, он је (наговорен змирнским епископом, јеретиком)опет отпао у пређашње зловерје. Од епископа је примио и јелеј наблагослов. Међутим, чим се њиме помазао, он је пао у ранију болест и

зло испустио своју душу.Преподобни је у Змирни страдао више од годину и по. Он би и даље

страдао да злочастивог цара нису убили. На његово место је ступиоМихајло (Травлос или Валвос), који је био равнодушан према вери,остављајући да свако верује по свом нахођењу. За његово време су свиизгнаници и заточеници из претходног царовања добили слободу. Стигло

је наређење да се пусти и свети Теодор са његовим ученицима. (Узаточењу за време Лава Јерменина свети Теодор је провео око седамгодина, а при Константину је у заточењу провео пет година збогизобличавања за неправилност брака).

Код светог Теодора тада су се скупили сви ученици који беху у

изгнанству. Заједно са њиме они су се вратили на своје место и билидочекани са радошћу и љубављу: сва Црква се, наиме, радовала збогњиховог повратка. Дошавши до Халкидона, он се видео са патријархомНикифором. Они су се међусобно утешили са састрадалницима заистинско дело вере. Са њим је он отишао и до цара да би га убедили даприхвати Православље. Он је, међутим, рекао: "Ја нећу да се клањамиконама и нећу да се виде у Константинопољу. Ви их држите где хоћетеи поштујте их како знате".

Свети Теодор је потом заједно са својим ученицима прешао уКрискентијеву област. Настанивши се, он је већ почео да очекује својкрај и покој. Међутим, због устанка извесног Томе (који је хтео да отме


12/401

царски престо), он је био принуђен да се привремено повуче у Цариград,тј. до смиривања метежа. Он, наиме, није хтео да стално живи у градукоји беше пун јеретичког иконоборства. По смиривању нереда, он нијеотишао у Крискентијеву област, него у Акритов Херсонис, код Црквесветог Трифона , где је свој живот до краја провео у подвизима,окружен својим ученицима.

Најзад је дошло време његове блажене кончине, у 67. години порођењу. Чим се пронела вест [о његовој слабости], одасвуд су почели дапристижу [људи] разног чина и звања, и ближњи и даљњи. Сви сужелели да чују речи које ће рећи. И преподобни је говорио, премда сузбог његове изнемоглости једва могли да га чују и они који су стојалиблизу. Стога су довели брзописце како се не би лишили поуке они којинису могли да га чују. Онај ко жели може да их прочита у кодексу поукапреподобног. Његова болест, уосталом, није дуго потрајала: свети је

опет могао да иде, да одлази у цркву и да идуће недеље служи. Потом јеизговорио поуку братији и са њима био на трпези. И 6. новембра, наспомен светог Павла Исповедника, он је такође служио БожанственуЛитургију и поучио братију. Tor дана је био и на вечерњој служби.Вративши се у келију, он је опет легао и почео да болује. Одболовавшичетири дана, он је петог дана отишао Господу, тј. ка безболном животу.

Када се приближио час његовог престављења, сабрала се братија ипочела да плаче за својим оцем и учитељем. Гледајући на њих, и он је накратко заплакао и рекао: "Ето, оци и братијо, дошао је крај мог живота.Сви смо дужни да испијемо ту чашу, неко раније, а неко касније. Нико,међутим, не може да је избегне. Ја одлазим путем којим су отишли наши

оци. Ја идем ка вечном животу, ка Богу и Господу нашем, кога језаволела душа моја, кога је пожелело срце моје и чијим сам се слугомназвао, премда и нисам достојно обавио свој посао. Ви, пак, братијо ичеда моја, истрајте у речима које сам вам предао, држите праву веру иблагочастиви живот. Ви знате да ја нисам престао да вам саопштавамРеч Божију ни у цркви, ни насамо. Сада вас усрдно молим да сведржите у свом уму и да чувате. Ја у срцу осећам тугу за вас будући да мипредстоји да дам одговор за вас. Потрудите се да одавде одете пред лицеГосподње без кривице".

Изговоривши [поуку] и опростивши се, он је наложио да његовиученици узму свеће, запале их и почну службу за исход душе. Стојећи укругу, ученици су почели да певају: Блажени су непорочни (Пс. 118). Икад су по реду дошли до [стиха]: До века нећу заборавити законе твоје,

јер си ме њима оживео (ст. 93), преподобни је предао своју душу[Господу] (826. године).

Њу су прихватили анђели Божији и понели је престолу Божијем, каошто истински сведочи преподобни Иларион Далматски, који је видеовиђење. Наиме, тога дана, 11. новембра, на спомен светог Мине, он јеусамљен ходао по свом врту и појао Псалме. И одједном је чуо предивнегласове и осетио неизрециво благоухање. Чудећи се, он је погледао нанебо и видео мноштво светлоризаца са радосним лицима како са висинесилазе са појањем у сусрет неком часном лицу. Видевши све, блажени је


13/401

са ужасом пао на земљу и чуо некога да говори: " To je душа Теодора,студитског игумана, који је за иконе пострадао до крви. Он је садаскончао и свечано усходи. Њему у сусрет силазе небеске силе". Toвиђење је блажени Иларион испричао другим врлинским оцима. Они сузабележили дан и час догађаја. Потом су сазнали да се баш тадапреставио свехвални Теодор Студит.

Кончину светог Теодора је пропратило мноштво чуда. Њих је многобило и пре и после ње, тј. од његовог гроба и светих моштију.

НАПОМЕНЕ:

1. Животопис је сачињен монахом Михајлом. Уп. у Patrologiae graecae,Migne, т. 99. Овде се наводи одломак.

СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА

1.

1) Колико је високо монашко служење; 2) свако послушање којесе испуњава по Богу води у рај, ма колико било просто; 3)

набрајање врлина које воде у рај (1, 2) 1) Бог нас је увео у свет да бисмо, угађајући му добрим делима,

постајали наследници Царства небеског. По увођењу у свет Он је нама,тј. монасима даровао посебну велику благодат. Њоме нас је Он изабраоизмеђу свих и поставио пред својим лицем да бисмо служили Његовој

сили. Нека стога сада свако марљиво размотри да ли ходи у складу сазвањем на које је призван, тј. да ли се стара једино о угађању Богу.2) Испуњавајући послушања ми треба да деламо као да од самог

Бога примамо наредбу. Од здравих Бог захтева дела по њиховој мери.При делању треба да на сваки начин избегавамо да некако сами себе непоткрадамо таштином пред другим и самомњењем као да чинимо нештовелико. Господ има награду за свакога ко се труди: трпезар ће да серадује са првомучеником Стефаном; пекар ће сам за Господа бити чистихлеб; баштован ће да се наслади добрим плодовима раја, с обзиром да ћесе удостојити да постање његов обитавалац. И сваки други (ивиноградар, и дуборезац, и краснописац, и вратар), тј. на сваком


14/401

послушању ће добити достојно уздарје уколико га врши као труд заГоспода. Господ све види и ништа се од Њега не може сакрити. И засвеће Он да узврати по божански.

3) Стојте у вери, мушки се држите, снажите се. Све да вам бива у љубави (1. Kop. 16, 13- 14), свакодневно умирите како бисте живели увекове, бежите од злих помисли као од самих дела, причљивостсматрајте великим грехом, смех - блудочинством, преједање ипресићивање - ропством похоти. Мисли имајте горе a очи доле, будитечисти телом и душом, бодрите се добром надом, немојте се привезиватини за шта на земљи, једино се Бога бојте. Уколико се будемо понашалина описан начин и уколико будемо имали слично настројење свакакоћемо ликовати са анђелима и радовати се са свима светима у векове.

2.

1) О себи не треба да мислимо високо; 2) треба да живимо за свубратију, као и сваки део тела за цело тело; 3) наша послушањанису тешка, премда због одрицања од властите воље заслужују

мученичке венце (1, 3) 1) Ви сте, богопризвани мужеви, мудро поступили што сте оставили

свет и што очи вашег срца имате устремљене према Богу. Стога сестарајте да живите богоугодно и да, живећи, не сматрате сами себемудрим (Рим. 12, 16) ни због духовних врлина, ни због телеснихпреимућстава како не бисте чули: Шта ли имаш што ниси примио? А ако

си примио, шта се хвалиш као да ниси примио (1. Кор. 4, 7). Онај комного ради, благодаћу Христовом ради, примивши одозго од Бога силуради ближњега, а не ради себе.

2) Сви сте ви једни другима послушници и једни другима помоћницикао живи удови једног тела. Удови који почну да дејствују по својој вољи(нпр. Очи да не руководе руке, једна рука дане подржава другу, нога дане ступа у складу са добром целог тела) неће сачувати своју силу:заједно са растројством самих себе, они ће раслабити и цело тело. Стоганека се радује свако коме успе да се више потруди од других, трпећихладноћу, кишу и врућину. Напротив, нека плаче и скрушава се онај коседи без посла као непотребни уд, који живи у телу, али не и за тело и

који је достојан једино одсецања.3) Нека ваш слух не отежа да слуша оно што говорим. Напротив,схватите колико малим и незнатним трудовима је вама дано да стекнетеЦарство небеско. Ми не проливамо крв као мученици. Наше удове неодсецају и не ломе нам кости. Међутим, уколико уз своје лагане инезнатне трудове придодамо и одрицање од своје воље са жељом даугодимо Богу и да братији послужимо са љубављу, ми ћемо постатиподобни многострадалним мученицима, па чак и самом Господу, који јеради нас поднео распеће и смрт. Будите добре воље трудећи се. Васочекују мученички венци.


15/401

3.

1) Бдите и утешите пастира, будући да непријатељ не спава; 2)немојте заостајати у напорима с обзиром да се за сваки труд

одмах на небу одваја награда; 3) поука канонарху; 4) кандилару;5) болничару; 6) и болеснима (1, 4)

1) Ја од светих отаца, и нарочито од мог праведног старца знам дађаво никада не спава и да не слаби у труду да погубљује душе наше. Он

је свагда бодар и брз да посеје плеву своју док људи спавају (уп. Мт. 13,25). Стога богопозвана чеда моја и ви будите бодри и трезвоумни каконико не би упао у замке ђавоље. Ја волим да чујем како сви напредујете,те се тешим због послушања једног, због смиреноумља другог и збогтрудољубља трећег. Сина, пак, непослушности, роптања, гордости,лењости, тромости, дошаптавања и причљивости мрзи душа моја. Ко сам,

међутим, ја да тако говорим? Ја сам пастир ваш, премда и недостојан, ави сте овце моје за које ћу дати одговор Господу који ми вас је поверио.

2) Напасајте се сви добро и једнодушно и заједно. Нека нико незаостаје. Онога ко заостаје непријатељ ће завести у беспуће и погубити.И овцу која заостаје вук граби и односи у шуму или у планину. Делоспасења није лако. Пут ка спасењу је пун зноја, замора, напора, бдења,задовољности малим (тј. скромном храном, незнатним одмором, рђавомодећом) и пре свега захтева одсуство својевољности. И Господ у складуса трудом одређује и свачију награду. У удео трудбеника свакодневно седодају венци.

3) Црквене службе ми треба да испуњавамо пристојно, побожно и са

топлим срцем. И ти, чедо моје, канонарше (тј. типикару), буди пажљив,буди за певницом и тачно прати време које је назначено за свако појање,с обзиром да си постављен да пратиш прво и највеће наше дело. И сведруго у вези са Псалмима и стихирама испуњавај као што ти језаповеђено са чистом савешћу. Нека поје онај ко је способан да поје.Онога, пак, ко је погоднији за читање постављај да чита. Немој битинемаран, већ буди пажљив, праведно распоређујући свакога од братијеза читање или певање. Одређуј шта ће ко да чини у обичне дане, а шта упразничне судећи по гласу, изговарању и брзини читања како би идруги, уколико су присутни, стекли корист. Нека код тебе све будеблагообразно и уредно (1. Kop . 14, 40) како би се удостојио да одГоспода чујеш: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, надмногим ћу me поставити (Мт. 25, 21) и како би на небесима биоприбројан лику светих.

4) И ти, црквењаче [тј. кандилару], имај страх и буди марљивуобављању послушања које ти је дато, будући да је од Бога и дајебожанствено. Пази на осветљење храма као на своја два ока, будући дасе оно врши пред лицем Бога. Онај ко пред царем пали светиљке савпостаје пажња како би му угодио. He приличи ли утолико пре, чедо моје,да ти са страхом и љубављу вршиш паљење свећа Свецару Богу, комеслужи сва твар. Ти уједно треба да чистиш и одржаваш светилнике ,одржавајући сразмерну светлост. Ти пази и на чистоту цркве, метући је


16/401

барем два пута недељно. Бриши прашину са икона како се не биоштетиле и све друго држи у реду. При чишћењу пази да се не оштетинешто од црквених [ствари].

5) Чедо болничару, ти си ми трећи на уму. Држи се онога што ти језаповеђено. Ти си достојан великих венаца због најтежег, мученичкогслужења, које не зна за одмор. С обзиром да је високо, оно ће битидостојно и високе награде. Немој овде очекивати и искати покоја, да бига стекао тамо. Уколико се добро потрудиш, несумњиво је да ћеш тамостећи покој. Једни читају, други се моле, трећи се држе безметежја, илинешто друго похвално чине. Међутим, и ти са њима идеш упоредо, или ихчак и претичеш. Чим сване, ти обилази једног по једног болесника исазнавај стање болести код сваког, назначујући шта је коме потребно икорисно. Уколико истрајеш у таквим напорима, у Царство небеско ћешући као венценосац.

6) Ви, пак, болесна братијо, са благодарношћу примајте све што сеса вама дешава, задовољавајући се оним што вам пружају. Уколикопожелите нешто друго, само помените [о чему се ради]. И са оним штопотом учини надлежни брат будите благодарни са љубављу. Немојтероптати: довољно је што вам брат служи као роб из љубави према Богу,свакоме пружајући оно што му приличи по сили манастирских средстава.Уколико се будете понашали другачије, бићете достојни великих мука.

4.

1) Сећајте се смрти и [давања] одговора и старајте се око завета;2) чувајте уста; 3) која братија су за настојатеља руке, очи, ноге;

4) код нас је и телесни труд духован; трудите се, подстичући једандругога; Христос је са вама; 5) поука и охрабрење кувару (1, 5)

1) Погледајмо на висину небеску и дубину земаљску и на природунашу. Приликом умирања, нас људи одавде преносе у надсветскеобласти, тј. иза граница овога света. Без икакве прикривености ми ћемотада стати пред лице праведног Судије како бисмо дали одговор за деласвоја, након чега ће нас примити или Царство небеско (уколико смочинили добро), или неугасиви огањ(уколико смо пребивали у гресима).Стога непрестано подгревајмо ревност за богоугодни живот са којом смо

ступили у обитељ, сећајући се речи које смо тада изрекли и завета којесмо дали и будући свесни свог дуга да реченоме увек будемо верни. Јер,нама ће се судити по речима нашим.

2) Чувајте уста своја у чистоти, увек говорећи само оно што је Богуугодно. Немојте себи дозвољавати ни лаж, ни неправедне прекоре.Никаква рђава реч да не излази из уста ваших (Еф. 4, 29).

3) Они који се међу вама труде представљају моје руке. Трудите се,руке моје, и немојте се замарати, пружајући се на оно потребно: јер,мишица Господња ће вас оснажити (уп. Пс. 88, 22). Ви, који степостављени да посматрате друге јесте очи моје. Гледајте право,предвиђајући и предупређујући падове оних који могу да се омакну како


17/401

бисте се и сами удостојили божанственог надзора. Имам ја и ноге. Ногемоје, стојте на правом путу заповести Божијих. To cy они који храбро иблагодушно носе бремена остале братије, због чега ће, уколико истрају удобром расположењу, доспети у вечни покој. Овим речима хоћу даподигнем оне који су се опустили, да разлењене пробудим на ревност ида палима у малодушност додам храбрости.

4) Радујте се, тешите се и окриљавајте се ревношћу. Немојте ништаизбегавати - ни душевне, ни телесне напоре. Јер, и наш телесни [труд]

јесте духован, будући да се Богу посвећује. Према томе, ко је усрдан утелесном, усрдан је и у духовном. Подстичите и укрепљујте једни друге иу молитвама, и у послушањима, и у смирењу. Бодрите се међусобно насвако добро, у свему поступајући благопристојно и уредно. Идите једниза другима и помажите једни другима, те ћете бити тело Христово, иудови понаособ (1. Кор. 12, 27). Ја и верујем да је ваша глава Христос.

Имајући га за главу, зашто би се икога бојали. И шта са Њим ви нећетедобити? Бићете владике неба и земље, и наследићете све обећано.

5) Реч моја је [упућена] и теби, чедо моје куваре, који сесвакодневно бориш у огњу, који цепаш дрва, куваш храну, носиш воду,чистиш и переш поврће, чађавиш лице своје, прљаш одећу, знојиш се ипечеш, настојећи на сваки начин да братији предложиш потребна јела.Ти ћеш имати част са светима и наручје Авраамово ће те упокојити. Самотрпећи трпи и у радости проводи свој дан. Буди усрдан и марљив на свомделу, како би ти се твоје послушање приказивало и у сну. Од самог јутрасе као огањ устремљуј на своје послушање, те ћеш изаћи као победник,добро испунивши своје дело.

5.

1) Ревнујте међусобно у добром, али не и у лошем; 2) ми живимокао по мору пловећи; духовно значење за нас дешавања на мору;

3) благотворност примерног брата за братство, и злотворнострђавога; 4) [наша] награда је безмерна; ми се не трудимо узалуд;

радујте се (1, 6) 1) Ево добрих дана, ево времена делања, ево године тражења Бога.

Немојмо себи дозволити да узалуд изгубимо не само годину, него ни дан.

Нека код нас буду непоколебиви подвиг и ревност за спасење, узајамнодобро надметање и права ревност за међусобно подражавање уврлинама. Уколико у некоме приметимо изузетну врлину (на пр. мирноћу,побожност, послушање, смирење, или што друго похвално), ми треба дабудемо рањени жељом да му будемо сапутници. Из реченога ће међувама да се роди савез мира и љубеће расположење. Ономе, пак, што јесупротно немојмо се учити по опонашању, тј. видећи немарнога немојмобити немарни, видећи стомакоугодника - немојмо бити стомакоугодници,видећи причљивога - немојмо бити причљиви. Напротив, као мудри иБогом научени сами по себи све испитујући, добра се држите (1. Сол. 5,21).


18/401

2) Ухватимо се за сидро наше вере, подигнимо једра наде и са свомсилом се [упустимо] у пловидбу великим морем садашњег живота. Јер, завреме пловидбе неизбежно ће на нас наилазити ветрови (тј. устајањетела), [обавезно ћемо] сусретати вртлоге (тј. узнемирења од телеснепохоте и порочне мисли које ничу из дубине срца), као и много другогшто се дешава при пловљењу морем: пирате (тј. свезлобне демоне),плићаке (тј. заслепљеност од незнања), подводно камење (тј.непредвидиве замке против наше душе), опасно пуњење палубе водом(неоткривање грехова и греховних помисли, од чега гине наша душа, каошто гину морепловци који су немарни према испуњавању палубе[водом], будући да се уснули заједно са бродом потапају у дубину мора).Ми се, пак, најчаснија братијо, чувајмо од свега реченог, будно ходећипутем Божијим. Нарочито откривајмо све што се дешава у срцу нашемкако вода рђавих помисли не би преплавила наше душе икако нас не би

опколио крајњи бездан , по речи пророчкој (Јона 2, 6).3) Онај ко је у братству усрдан и у душевним подвизима и у

телесним трудовима светли као небеска звезда и многе просвећује. Онајко је ревносан у делима побожности која су достојна неба, ко јенелицемеран, ко избегава смех и ко је ћутљив јесте анђео на земљи: онкао да пред херувимским престолом служи Богу и Владици творевине.Својим врлинама користећи другима и побуђујући у њима стремљење кадуховном делању, он је лучезарно сунце које обасјава и загрева свупуноту братије. Ко је, пак, мрачан, таман и ноћелик, ко помрачује онекоји су поред њега и чини их себи сличнима? Наравно, онај ко севисокоумљем, сластољубљем, засмејавањем, неделањем, срамним

делима, наговарањима, дрскошћу и нечистотом кроз слагање са рђавимпомислима уподобљује сатани који је спао са неба. Ми не треба да сепотчињавамо утицају таквих.

4) Наш труд није дуготрајан, а награда је вечна; злопаћење јекратко, а радовање трајно; оптерећење је привремено, а покојбесконачан. Ви ћете се веселити тамо где је свих радујућих сеобиталиште (Пс. 86, 7), одакле је одбегла болест, жалост и уздисање (Ис.35, 10), где нема плача, већ [постоји] једино радост. Према томе, да лиузалуд трчите? Да ли се напрасно трудите? Наравно, не. Напротив, ви стеразумно, узвишено, дивно, блажено, апостолски, мученички, отачки,анђелски, небески и богоугодно изашли(из света), дошли (код нас),родили се духовним рођењем, узрасли и постали војници, наоружавши седуховним оружјем, те побеђујете Амалићане, Амореје и Хананеје заједноса другим племенима страсти. Ви сте иза себе оставили море света(одрекавши се од њега), ви сте прешли Јордан кроз просвећујуће иочишћујуће друго крштење прихватања схиме (која је дејственопокајање), те надаље почињете да улазите у удео свог наслеђа, у земљукоју вам је кроз своје обећање показао Бог у коме нема лажи - у земљу укојој тече мед и млеко бесмртности и вечног живота. Стога се радујте,ликујте и веселите, видећи велико човекољубље Божије. Пред нашимочима је живот, пред лицем радост, пред ногама блаженство. Врата суодшкринута - трчите да је добијете (1. Кор. 9, 24). Ко ће још стајати


19/401

неодлучан? Ко се неће устремити и настојати са све већом ревношћу,старајући се да претекне друге у стицању предлежећих ризница?

6.

1) Против похоте; она је огањ којим се ражиже вечни огањ; њу исмрт може затећи на делу; 2) саплевши се, устајте мрзећи грех и

заволевши добро; 3) избегавање малих грехова, нарочитопразнословља; навођење предмета за разговор (1, 7)

1) Храбрите се и добро стојте против замки ђаволских, знајући данаша борба није са телом и крвљу, него са невидљивим и горкимгонитељем нашим, са сатаном, и одступничким силама које су под њим.Према томе, онај на кога нападне похотна помисао не треба да сеузнемирује и смућује, већ да је молитвом, стењањем и проли

Hilandarski prevodi~Dobrotoljublje (4 deo).pdf

Documents

Transcript of Hilandarski prevodi~Dobrotoljublje (4 deo).pdf