bojana888

Halil Džubran

LUDAK

bojana888

BELEŠKA O KNJIZI

Halil Džubran je ovu knjigu objavio 1918. godine na engleskom jeziku. Njegov

prijatelj i biograf, Mihail Nuajma, nam otkriva kako je došlo do toga da Džubran počne da

piše na engleskom jeziku. Naime, Džubran je hteo da u određeni sklad dovede dva vida svoje

umetničke delatnosti - književnost i slikarstvo. Arapska publika je uglavnom poznavala

njegovo pesničko delo, ali nije mogla na pravi način da razume slikarstvo kao tipično

zapadnjačku umetnost, dok je, opet, američka publika Džubrana bolje poznavala kao slikara a

ono što je napisao na arapskom jeziku za nju je bilo nedostupno. Vođen potrebom da

američkom čitaocu približi svoja pesnička dela, Džubran je počeo da piše na engleskom

jeziku.

Početkom 1918. godine Mihail Nuajma posetio je Džubrana u njegovom njujorškom

stanu. Tom prilikom Džubran mu je pokazao prvi broj časopisa „Sedam umetnosti”.

Nuajmino iznenađenje bilo je veliko, budući da je časopis bio veoma dobro opremljen, a

Džubranova novčana situacija, kao i kod većine umetnika, nije bila sjajna. Kad je prelistao

časopis njegovo iznenađenje je bilo još veće jer je naišao na Džubranove pesme u prozi. S

neskrivenim divljenjem pohvalio je stil njegovih pesama pisanih na engleskom jeziku;

smatrao ga je življim i ekspresivnijim nego što je bio stil Džubranovih dela na arapskom. Tad

mu je rekao: „Ti, đavole jedan! Kako to da si sve ovo vreme krio ove dragulje od mene? Ako

ih ima još, smesta ih iznesi!”1 Džubran mu je potom izneo svezak braon boje i pročitao mu

nekoliko izreka i pesama u prozi koje su kasnije uključene u njegovu prvu knjigu na

engleskom jeziku, objavljenu pod naslovom „Ludak” 1918. u izdanju A. Knopfa.

Časopis „Sedam umetnosti” bio je kratkog veka, ali je bio od izuzetne koristi Halilu

Džubranu, jer je uveo njegovo ime u izvesne književne krugove, poput Društva za poeziju

koje mu je uputilo poziv da čita svoje stihove. Džubran je odabrao parabolu „Noć i Ludak”,

koja se nalazi u ovoj knjizi. Nasuprot očekivanju, sa tog skupa izašao je besan i zlovoljan jer

1 M. Naimy, Kahlil Gibran - A Biography, Philosophical Library. New York, p. 139

bojana888

ga je publika dočekala hladno i nezainteresovano. No, Džubran se nije predao očajanju, niti je

priznao poraz. Latio se pera, svog najvernijeg druga u teškim vremenima, kaže Nuajma, i

napisao pesmu „Poraz”.

U pismima upućenim libanskoj spisateljici Mej Zijade, sa kojom je gajio naročitu

duhovnu vezu, naišli smo na sledeće odlomke koji se odnose na „Ludaka”:2

„Opsednuti3 - šta da ti kažem za Opsednutog? Ti kažeš da tu ima ’surovosti’, čak

’mračnih pećina’. Ja do sada nisam takvu kritiku pročitao, mada sam pročitao dosta od

onoga što je objavljeno o ovoj knjižici u američkim i engleskim novinama i časopisima.

Neobično je da je većina zapadnih književnika pohvalila: My Mind / The Sleep Walkers,

navodila ih i spominjala u posebnom svetlu. A Ti, prijateljice moja, našla si u njima

’surovost’. Šta vredi da se ima pohvala sveta, kad Mej ne misli tako? Dobro raspoloženje

zapadnjaka prema Opsednutom i njegovim vizijama rezultat je zamora njihove sopstvene

mašte, prirodne zainteresovanosti za neobično i nesvakidašnje, naročito ukoliko ima

orijentalni izgled. Kada je reč o tim primerima i pesmama u prozi objavljenim u al-Funun-u,

sa engleskog originala ih je preveo književnik čija je ljubav prema meni nešto veća od

poznavanja detalja engleskog izraza.

Crvenim mastilom sam zaokružio reč ’odbojnost’ koju si upotrebila kada si govorila o

Opsednutom. Uradio sam to jer znam da, kada bi reči The Sleep Walkers vezala za JUČE i

SUTRA, umesto da se odnose na majku i ćerku, zamenila bi izraz ’odbojnost’ nečim drugim,

zar ne?”4

U pismu upućenom Mej Zijade 28. januara 1920. godine naišli smo na ovakav osvrt:

„Mislim da me za ’finu ironiju’ optužuješ zbog nečega što je rečeno u Opsednutom. Ako je to

točno, biću prva žrtva te knjige, jer Opsednuti ne predstavlja mene u celosti, niti su misli i

težnje koje sam hteo da izrazim uz pomoć izmišljenog lika sve ono što ja mislim i čemu težim.

Jezik koji je, po mom mišljenju, bio primeren za Opsednutog nije jezik koji koristim kada

sedim s nekim koga volim i poštujem. Ali, ako treba dokučiti istinu o meni uz pomoć onoga

što sam napisao, u tu svrhu Ti može poslužiti, umesto Opsednutog, mladić iz šume u

2 Mej Zijade, kojoj je Džubran slao svoje knjige po njihovom objavljivanju, pisala je kritike u časopisima al-Hilal i al Mahrusa.

3 Opredelili smo se za varijantu naslova Ludak, koju smo smatrali bližom engleskom originalu The Madman,prim. prev.

4 Halil Džubran, Plavi plamen (Ljubavna pisma Džubrana Halila Džubrana Mej Zijadi), prevod dr DraganaKujović, Paideia, Beograd, 1999, 25-26.

bojana888

Povorkama. Duhom sam, Mej, neuporedivo bliži ’mladiću iz šume’ i pesmi njegove svirale,

negoli Opsednutom i njegovom kriku. Videćeš da je Opsednuti bio samo karika u dugom

lancu od različitog materijala. Doduše, Opsednuti je bio gruba karika od železa, ali to ne

znači da je lanac u celini od grubog železa. Svaki duh ima svoja godišnja doba, Mej.

Duhovna zima nije isto što i njegovo proleće, niti je njegovo leto isto kao i njegova jesen.”5

Neke od tema koje se javljaju u ovim parabolama jesu odnos čoveka prema Bogu,

odnos prema drugim ljudima, problemi vezani za čovekovu sreću, unutrašnje nespokojstvo.

Džubran u svakoj paraboli pravi sažetu fabulu kojom čitaoca uvodi u određenu situaciju.

Jezik u „Ludaku” je složen, a razlozi za to nisu isključivo stilske prirode. Džubranov „Ludak”

ima tipološke srodnosti sa Blejkovom poezijom i Ničeovim delom „Tako je govorio

Zaratustra”, što se, pre svega, odnosi na spoj izrazite misaonosti sa lirskom atmosferom. U

„Ludaku” možemo prepoznati i odjeke biblijskih parabola. Kao prvo Džubranovo delo

napisano na engleskom jeziku, „Ludak” se može posmatrati i kao uvod u izgradnju neobičnog

spoja poezije, proze i filozofije.

Dora Spasić

5 Ibid. 51.

bojana888

bojana888

KAKO POSTADOH LUDAK

Pitaš me kako postadoh ludak. Ovako se to zbilo: Jednoga dana, davno, pre nego što

mnogi bogovi behu rođeni, probudio sam se iz dubokog sna i otkrio da su sve moje maske

ukradene - sedam maski koje sam načinio i nosio u sedam života. Tako, bez maski, trčah kroz

uličnu vrevu vičući: „Lopovi, lopovi, prokleti lopovi!”

Muškarci i žene mi se smejahu, a neki se iz straha zatvarahu u kuće.

Kad stigoh do pijace, mladić koji stajaše na krovu povika: „On je ludak!” Pogledah

naviše u želji da ga vidim, a sunce po prvi put obasu poljupcima moje nago lice. Po prvi put

sunce ljubljaše moje pravo lice, i moja se duša razgori ljubavnim plamom za suncem, te ja

više više ne želeh svoje maske. I, kao opijen, vikah: „Blagosloveni, blagosloveni neka su

lopovi koji ukradoše moje maske!”

Tako postadoh ludak.

I u ludilu svom pronađoh i slobodu i sigurnost - slobodu usamljenosti i sigurnost od

toga da budem shvaćen, jer oni koji nas razumeju porobljavaju nešto u nama.

Ali, da ne budem suviše ponosan na sopstvenu sigurnost. Čak je i Lopov u zatvoru

bezbedan od drugog lopova.

bojana888

BOG

Davnih dana, kada se prvi drhtavi glas obreo na usnama mojim, popeh se na svetu

planinu i prozborih Bogu rekavši: „Gospode, Tvoj sam sužanj. Skrivena volja Tvoja zakon je

moj, pokoravaću Ti se odsad i uvek.”

Ali, Bog ne odgovori i poput moćne oluje prođe.

Nakon hiljadu godina popeh se na svetu planinu i ponovo prozborih Bogu:

„Stvoritelju, Tvoje sam delo. Od gline si me stvorio, Tebi dugujem sve svoje.”

A Bog ne dade odgovor i, poput hiljadu hitrih krila, prolete.

I, posle još hiljadu godina, popeh se na svetu planinu i ponovo se obratih Bogu: „Oče,

Tvoj sam sin. U samilosti i ljubavi Ti mi dade život, a kroz ljubav i obožavanje ja ću naslediti

kraljevstvo Tvoje.”

Bog ne odgovori i, poput magle što obavija daleka brda, prođe.

Kada je prošlo još hiljadu godina, popeh se na svetu planinu i ponovo prozborih

Bogu: „Bože moj, cilju moj i ispunjenju, ja sam Tvoje juče, a Ti moje sutra. Ja sam Tvoj

koren u zemlji, a Ti moj cvet na nebu, a zajedno mi pod svetlošću sunca rastemo.”

Tada se Bog nagnu prema meni, i u uši mi prozbori reci milozvučne, a kao što more

koje u okrilje svoje prima potok koji mu u susret hita, tako je i On mene primio u okrilje

svoje.

A kad se spustih u doline i ravnice, Bog je takođe bio tamo.

bojana888

PRIJATELJU MOJ

Prijatelju moj, nisam onakav kakav izgledam. Izgled je samo odeća koju nosim,

pažljivo istkana odeća koja me štiti od tvog propitivanja i tebe od mog zanemarivanja.

Ono „ja” u meni, prijatelju moj, obitava u kući tišine i tamo će zanavek ostati,

neshvaćeno, nepristupačno.

Ne bih želeo da veruješ u ono što kažem, niti da vere imaš u ono što radim, jer moje

reči ne predstavljaju ništa drugo do tvoje naglas iskazane misli, niti su dela moja šta drugo do

nade tvoje na delu.

Kad kažeš: „Vetar duva na istok”, ja odvraćam: „Odista duva na istok”, jer ne želim

da znaš da moj um ne obitava na vetru, već na moru.

Ti ne možeš da razumeš misli moje koje morem putuju, niti bih ja to želeo. Želim da

na moru budem sam. Kada je kod tebe dan, prijatelju moj, kod mene je noć. Ipak, i tada

pripovedam o podnevu koje po brdima pleše i o purpurnoj senci koja se prokrada kroz dolinu,

jer ti nisi kadar da čuješ pesme moje tmine niti da vidiš krila koja lepršaju put zvezda, niti

sam ja rad da ti to čuješ ili vidiš. Želeo bih da sa noći budem sam.

Kada se uspinješ u svoj Raj, ja se spuštam u svoj Pakao. Čak i tad me ti preko

nepremostivog jaza dozivaš: „Saputniče moj, druže moj”, a ja odvraćam: „Druže moj,

saputniče moj”, jer ne želim da vidiš moj Pakao. Plamen bi spržio tvoj vid i dim ispunio

nozdrve tvoje. A ja odviše volim svoj Pakao da bih dopustio da ga posetiš. Ja bih da u Paklu

budem sam.

Ti ljubiš Istinu, Lepotu i Pravednost, i zarad tebe kažem da dobro je i prikladno voleti

ove stvari. Ali, u srcu svom smejem se ljubavi tvojoj. I, opet, ne želim da vidiš smeh moj. Ja

bih da se smejem sam.

Prijatelju moj, dobar si, oprezan i mudar. Ne, ti si savršen, i ja takođe zborim s tobom

bojana888

mudro i oprezno, a ipak sam lud. Ali, to svoje ludilo maskiram. Ja bih da u svom ludilu

budem sam.

Prijatelju moj, ti nisi moj prijatelj, ali kako da te nateram da shvatiš? Moja staza nije i

tvoja, no ipak, hodimo zajedno, s rukom u ruci.

bojana888

STRAŠILO

Jedared rekoh strašilu: „Mora da si umoran od silnog stajanja u ovom pustom polju.”

Ono odvrati: „Zadovoljstvo zastrašivanja je duboko i trajno, i nikad ga se ne zasitim.”

Onda, nakon minuta ćutanja, prozborih: „Da, pravo veliš, jer i ja sam spoznao tu vrstu

zadovoljstva.”

Ono će opet: „Samo oni koji su napunjeni slamom mogu to znati.”

Tad ga napustih, ne znajući da li mi je udelilo kompliment ili me omalovažilo.

Prođe godina tokom koje se strašilo premetali u filosofa. A kad ponovo prođoh kraj

njega, videh dve vrane kako gnezdo prave pod njegovim šeširom.

bojana888

MESEČARI

Tamo gde sam rođen živele su jedna žena i njena kći koje su hodale u snu. Jedne noći,

dok je tišina grlila vasceli svet, žena i kći njena mesečareći sretoše se u svom maglom

obavijenom vrtu.

Majka progovori: „Najzad, najzad, neprijatelju moj! Ti, od čije je ruke moja mladost

uništena! Ti, koji si sagradio svoj život na ruševinama mog života! Da te mogu ubiti!”

A kći uzvrati rekavši: „O, mrska ženo, sebična i stara! Koja stojiš između moje

slobode i mene! Koja bi htela da moj život bude odjek tvog ništavnog života! Dabogda

umrla!”

U tom trenu oglasi se petao, i obe se žene trgoše iz sna. Majka nežno reče: „Jesi li to

ti, dušo?”, a kći nežno odvrati: „Da, draga”.

bojana888

MUDAR PAS

Jednog dana mudar pas prođe kraj mačje družine. Kako im se približio, opazio je da

su napete i da na njega ne obraćaju pažnju, te se zaustavi.

U tom trenu se usred družine uspravi velik, ozbiljan mačor koji prelete pogledom po

skupini i obrati im se rečima: „Braćo, molite se, i kada se dugo i uporno budete molili, bez

sumnje, mesto kiše padaće miševi.”

Kad pas to ču, u sebi se nasmeja i od njih se okrete govoreći: „O slepe i budalaste

mačke, zar nije bilo zapisano i nisam li ja znao, kao i moji oci pre mene, da to što od molitve,

vere i umoljavanja silnog pada nisu miševi, već kosti.”

bojana888

DVA PUSTINJAKA

Na osamljenoj planini življahu dva pustinjaka koji obožavahu Gospoda i voljahu

jedan drugog. Njih dvojica imađahu jednu zemljanu zdelu, i ona bese čitav ovozemaljski

posed njihov.

Jednog dana zli duh uđe u srce starijeg pustinjaka, te on dođe mlađem i prozbori: „Već

je dugo vremena kako zajedno živimo. Dođe vreme da se nas dvojica rastanemo. Hajde,

podelimo naša dobra.”

Mladi pustinjak, rastužen, reče: „Žalosti me, Brate, što išteš da me napustiš. Ali, ako

moraš ići, nek ti je volja”, i donese zemljanu zdelu i pruži mu je dodajući: „Podeliti je ne

možemo, Brate, a u tom slučaju nek pripadne tebi.”

Stariji pustinjak reče: „Milostinju ne primam. Neću uzeti ništa što mi ne pripada.

Mora biti podeljena.”

Mladi odgovori: „Ako zdela bude polomljena, od kakve koristi će onda biti meni ili

tebi? Ako će te zadovoljiti, prepustimo sreći da odluči kome će pripasti.”

Stariji će opet: „Ne želim ništa do pravdu i ono što mi pripada, a pravdu i to što mi po

pravu pripada neću prepustiti pukoj sreći. Zdela mora biti podeljena.”

Onda mlađi pustinjak, ne mogavši se dalje prepirati, reče: „Ukoliko će ti biti po volji,

i ako je želiš takvu, polomimo je.”

Ali, lice starijeg se veoma smrači, te povika: „O, prokleta kukavice, ne želiš da se

svađaš!”

bojana888

O DAVANJU I UZIMANJU

Živeo jednom neki čovek koji imađaše toliko igala da bi mogle ispuniti čitavu dolinu.

I, jednoga dana mati Isusova mu dođe i obrati mu se rečima: „Prijatelju, odeća mog sina je

poderana i moram je zakrpiti pre no što se on uputi u hram. Zar mi nećeš dati jednu iglu?”

A on joj ne dade iglu, već joj očita slovo o Davanju i Uzimanju da ga prenese svom

sinu pre nego što ode u hram.

bojana888

SEDAM „JA”

U gluvo doba noći, dok ležah u polusnu, mojih sedam Ja seđahu zajedno i ovako

šapatom razgovarahu:

Prvo Ja: „Ovde, u ovom bezumniku, obitavah sve ove godine, ne radeći ništa drugo

do obnavljajući njegov bol danju i tugu noću. Ne mogu više da podnosim sudbu svoju, i

ustajem protiv nje.”

Drugo Ja: „Tvoj zadatak je bolji od moga, brale, jer meni je udeljeno da budem

radosno Ja ovog ludaka. Smejem se smehom njegovim i pevam srećne šale njegove, i triput

zakriljenim stopalima plešem njegove vedrije misli. Ja sam taj koji se mora pobuniti protiv

iznurujućeg postojanja.”

Treće Ja: „A šta je sa mnom, ljubavlju iskidanim Ja, plamenom bakljom divljih strasti

i neverovatnih želja? Trebalo bi da ja, Ja koje od ljubavi pati, ustanem protiv ludaka ovog.”

Četvrto Ja: „Ja sam najjadnije od sviju vas, jer mi sem silne mržnje i rušilačkog

gnušanja ništa drugo nije dato. Zapravo sam ja, naprasito Ja, ono koje je u mračnim pećinama

Pakla rođeno, ono koje bi trebalo da se usprotivi služe nju bezumniku ovome.”

Peto Ja: „Ne, ja sam to, misleće Ja, maštovito Ja, Ja gladi i žeđi, ono koje je prokleto

da neprestano luta u potrazi za stvarima nepoznatim i još nestvorenim - ja sam to, a ne vi, ono

koje se mora pobuniti.”

Šesto Ja: „A šta je sa mnom, radnim Ja, ubogim radnikom koji strpljivim rukama i

željnim očima dane u slike pretvara i koji bezobličnim stvarima daje nove i večne oblike - ja,

usamljenik, sam ono Ja koje će se pobuniti protiv ovog neumornog ludaka.”

Sedmo Ja: „Čudno je to da svi vi želite da se pobunite protiv ovog ludaka, jer svako

od vas ima unapred određenu sudbinu koju mora ispuniti. Ah, da barem mogu biti poput

nekog od vas, neko Ja sa utvrđenom ulogom! Ali, ja je nemam, ja sam Ja koje ništa ne radi,

bojana888

ono koje u tišini sedi, prazno nikud i nikad, dok ste vi uposleni ponovo stvarajući život. Da li

ste to vi ili sam to ja, susedi moji, ono ja koje treba da se pobuni?”

Kada sedmo Ja tako progovori, ostalih šest Ja ga sa sažaljenjem gledahu, ali ne

govorahu više, i, kako je noć dublje odmicala, jedno za drugim oni pospaše, prekriveni

novom i srećnom pokornošću. Ali, sedmo Ja ostade zureći zamišljeno u prazninu koja je

iznad svih stvari.

bojana888

bojana888

RAT

Jedne noći u palati bi priređena gozba. Naiđe čovek neki koji se pokloni pred

princem, te svi gosti pogledahu u njega. Videše da mu jednog oka nema, i da je iz prazne

duplje krv tekla. Princ ga upita: „Šta se s tobom zbilo?” A čovek odgovori: „O, prinče, lopov

sam po zanimanju, i ove noći, jer je bez meseca, otidoh da opljačkam radnju onoga što menja

novac. Penjući se kroz prozor napravih grešku i uđoh u tkačnicu, i u mraku naleteh na razboj

te ostadoh bez oka. I sada, prinče, zahtevam da pravda bude zadovoljena na tkaču.”

Princ posla po tkača, i on dođe, i bi rečeno da se jedno od njegova dva oka mora

izvaditi.

„O, prinče”, reče tkač, „odluka je pravedna. Pravo je da mi jedno oko bude izvađeno.

Ali, avaj! Oba su mi potrebna da bih mogao videti obe strane tkanine koju tkam. Ali, imam

suseda koji je obućar, i koji takođe ima dva oka, a u zanatu njegovom oba mu nisu potrebna.”

Tad princ posla po obućara, on se odazva, i izvadiše mu jedno oko. I pravda bi

zadovoljena.

bojana888

LISICA

U svitanje pogleda lisica senku svoju i reče: „Danas ću za ručak imati kamilu.” I celo

jutro provede tragajući za kamilom. U podne opet vide senku svoju i reče: „Ma, i miš će

dobro doći.”

bojana888

MUDAR KRALJ

Jednom davno, u dalekom gradu po imenu Virani, stolovaše kralj koji beše i moćan i

mislen. I plašahu ga se zbog moći njegove, a voljahu ga zbog mudrosti.

E, sad - u srcu tog grada nalažaše se bunar čija voda beše hladna i prozirna poput

kristala, iz kojeg se meštani napajahu, pa čak i kralj i svita njegova, jer ne beše drugog bunara

sem tog.

Noći jedne, kad svi pospaše, veštica neka dođe u grad i usu u bunar sedam kapi

nekakve čudne tečnosti, i reče: „Od ovoga časa, onaj ko bude pio iz ovog bunara postaće

lud.”

Narednog jutra svi meštani, izuzev kralja i komornika, piše s bunara i poludeše, kao

što veštica prokaza.

Tokom tog dana ljudi u tesnim ulicama i trgovima ne rađahu ništa do što šaputahu

jedni drugima: „Kralj je lud. Naš kralj i njegov komornik izgubiše razum. Svakako da nama

ne može vladati ludi kralj. Moramo ga zbaciti s prestola.”

Te večeri kralj naredi da se zlatni pehar napuni vodom iz bunara. A kad mu je pehar

donesen, on pi, i dade komorniku svom da pije.

I u dalekom gradu zvanom Viram bi priređeno veliko slavlje jer kralj i komornik

njegov povratiše razum.

bojana888

AMBICIJA

Tri čoveka sretoše se za stolom u gostionici. Jedan bese tkač, drugi drvodelja, a treći

kopač. Tkač reče: „Prodadoh danas izvrstan laneni pokrov za dva zlatnika. Pijmo vina koliko

nam duša ište.”

„A ja”, reče drvodelja, „prodadoh svoj najbolji sanduk. Uzećemo i divno pečenje uz

vino.”

„Ja samo iskopah grob”, reče kopač, „ali me gazda moj plati dvostruko. Uzmimo i

medenjake povrh svega rečenog.”

I čitave te noći gostionica bi uposlena, jer često bi naručivano vino, pečenje i kolači. I

behu veseli.

Domaćin trljaše dlanove i osmehivaše se ženi svojoj, jer gosti njegovi trošahu veoma.

Kad napustiše gostionu, mesec beše visoko na nebu, a oni hodahu putem, pevajući i uglas

vičući. Domaćin i žena njegova stajahu na vratima i gledahu za njima.

„Ah!”, reče žena, „Ova gospoda! Tako širokih ruku i tako razdragana! Da nam samo

svaki dan mogu doneti takvu sreću! Tada naš sin ne bi morao da bude gostioničar i ne bi

morao naporno da radi. Mogli bismo ga školovati, da postane sveštenik.”

bojana888

NOVO ZADOVOLJSTVO

Prošle noći izmislih novo zadovoljstvo, i, dok sam ga po prvi put isprobavao, anđeo i

đavo pohitaše žurno kući mojoj. Sretoše se na vratima mojim i svađahu se oko tog mog

zadovoljstva, jedan vičući: „To je greh!”, a drugi: „To je vrlina!”

bojana888

DRUGI JEZIK

Tri dana po mom rođenju, dok sam ležao u svilom prekrivenoj kolevci, gledajući sa

zaprepašćenjem i nevericom u novi svet koji me je okruživao, moja majka upita dojilju:

„Kako je moje dete?”

A dojilja odgovori: „Dobro je, gospo, nahranili ga triput. Nikad pre ne videh tako

maleno odojče, a tako veselo.”

Rasrdih se i povikah: „Nije tačno, majko! Postelja mi je tvrda, a mleko koje pih gorko

je ustima mojim, smrad dojke gadan je nozdrvama mojim, i veoma sam jadan i nesrećan.”

Ali, moja majka ne shvataše, kao ni dojilja, jer jezik kojim govorah beše jezik sveta iz

kog dođoh.

Dvadeset i prvog dana mog života, dok su me krštavali, sveštenik reče majci mojoj:

„Trebalo bi da uistinu budeš srećna, gospo, što je tvoj sin rođen kao hrišćanin.”

Iznenadih se i rekoh svešteniku: „Onda bi tvoja majka na Nebesima trebalo da bude

nesrećna, jer ti nisi rođen kao hrišćanin.” Ali ni sveštenik ne razumeše moj jezik.

I, nakon što se pun mesec pojavi sedam puta, jednog dana prorok me pogleda i reče

majci mojoj: „Tvoj će sin biti državnik i veliki vođ ljudi.” A ja povikah: „To proročanstvo je

lažno, jer ja ću muzičar biti, i ništa sem toga!” Ali, čak ni tada moj jezik ne beše razumljiv, i

moje zaprepašćenje bi veliko.

Nakon tri i još trideset godina tokom kojih mati moja, dojilja i sveštenik bejahu umrli

(senka Božja nek je nad duhovima njinim), prorok još uvek bi živ. I juče ga sretoh u blizini

kapija hrama, i dok razgovarasmo, on će: „Oduvek sam znao da ćeš postati veliki muzičar.

Još u detinjstvu tvom prorekoh ti sudbinu.” I ja mu poverovah, jer i ja u međuvremenu

zaboravih jezik tog drugog sveta.

bojana888

NAR

Jednom, dok življah u srcu nara, začuh zrno jedno kako zbori: „Jednoga dana postaću

drvo, a vetar će pevati međ granama mojim, sunce će plesati na listovima mojim i jako i

divno ću biti kroz sva godišnja doba.”

Onda drugo zrno prozbori i kaza: „Kad bejah mlado poput tebe i ja mišljah tako, a

sad, kad sam kadar da premerim stvari, vidim da moje nade zaludne behu.”

I treće takođe reče: „Ne vidim ništa u nama što obećava tako sjajnu budućnost.”

A četvrto reče: „Ali, kakva bi opsena naš život bio bez uzvišenije budućnosti!”

Peto kaza: „Čemu rasprava o tome šta ćemo biti kad ionako ne znamo šta smo sada?”

Ali, šesto odvrati: „Šta god da smo, to ćemo i nastaviti da budemo.”

Sedmo dodade: „Imam tako jasnu predstavu kako će sve izgledati, ali nisam kadar da

to pretočim u reči.”

Onda osmo progovori, i deveto, i deseto, i potom još mnogo njih, dokle svi uglas ne

progovoriše, a ja ne mogah razaznati ništa usled mnoštva glasova.

I tako se istog dana preselih u srce dunje, gde je semenki malo i pritom ne govore

mnogo.

bojana888

DVA KAVEZA

U vrtu mog oca nalaze se dva kaveza. U jednom od njih je lav, kog robovi oca mog

dovedoše iz pustinje Ninive, a u drugom vrabac koji ne peva.

U osvit svakoga dana vrabac se javlja lavu: „Dobro ti jutro, brate zatočeni.”

bojana888

TRI MRAVA

Tri mrava sretoše se na nosu čoveka koji je spavao na suncu. I nakon što pozdraviše

jedan drugog, svaki prema običajima svog plemena, zastadoše tamo razgovarajući.

Prvi mrav reče: „Ova brda i doline najneplodnije su za koje znam. Čitav dan tragah za

zrnom kakvim, ali nikakvog ne beše na vidiku.”

Drugi mrav kaza: „Ni ja ništa ne pronađoh, iako pohodih svako skrovito mesto i svaki

proplanak. Ovo je, verujem, ono što moj narod naziva mekanom, pokretljivom zemljom na

kojoj ništa ne rađa.”

Onda treći mrav podiže glavu i prozbori: „Prijatelji moji, sada stojimo na nosu

Vrhovnog Mrava, moćnog i beskonačnog, čije je telo tako golemo da ga ne možemo videti,

čija je senka tako neizmerna da nismo kadri da utvrdimo odakle počinje i gde se završava, čiji

je glas toliko snažan da ga ne možemo čuti, a On je sveprisutan.”

Kad treći mrav tako progovori, druga dva se pogledaše i nasmejaše. A u tom trenu

čovek se pomeri i u snu podiže ruku i počeša nos, a tri mrava behu smrvljena.

bojana888

GROBAR

Jednom, dok sahranjivah jedno od svojih mrtvih ja, naiđe grobar i reče mi: „Od svih

koji dolaze ovde da sahranjuju samo mi se ti dopadaš.”

A ja odvratih: „Neizmerno zadovoljstvo mi činiš, ali, zbog čega ti se dopadam?”

„Zato što,” reče on, „oni dolaze plačući i odlaze plačući, a samo ti dolaziš smejući se i

smejući se odlaziš.”

bojana888

NA STEPENICAMA HRAMA

Sinoć, na mermernim stepenicama Hrama, videh ženu kako sedi između dva

muškarca. Jedna strana njenog lica beše bleda, dok se druga crvenela.

bojana888

BLAGOSLOVENI GRAD

U mladosti mojoj rečeno mi je da u izvesnom gradu svi žive u skladu sa Spisima.

Rekoh: „Potražiću taj grad i tamošnje blaženstvo.” A on beše daleko, te se dobro opskrbih za

put. Po isteku Četrdeset dana opazih grad, a četrdeset i prvog dana uđoh u njega.

I, gle! Svi stanovnici imađahu samo po jedno oko i po jednu ruku. I začudih se, te

rekoh samom sebi: „Može li biti da stanovnici ovako svetog grada imaju tek po jedno oko i

po jednu ruku?”

Uto spazih da i oni behu silno iznenađeni, jer se iščuđavahu silno mojim rukama i

očima. I, dok međusobno razgovarahu, upitah ih: „Da li je ovo zaista Blagosloveni Grad, gde

svi ljudi žive u skladu sa Spisima?” A oni odvratiše: „Da, ovo je baš taj grad.”

„Šta vas je to snašlo”, izustih ja, „i gde vam je desno oko i desna ruka?” I ljudi behu

dirnuti, i rekoše: „Dođi i pogledaj.” I odvedoše me do hrama koji beše usred grada, a u njemu

opazih gomilu ruku i očiju, sve sasušene. Tad rekoh: „Avaj! Koji to osvajač počini ovo

zverstvo nad vama?”

I međ njima se začu žamor. Jedan od njihovih starešina istupi i kaza: „Ovo je naše

delo. Gospod nas učini pobednicima nad zlom koje beše u nama.” Povede me do oltara, a

ostali nas sleđahu. Ukaza mi na izgravirani natpis iznad oltara i pročitah: „Ako te desno oko

uvredi, izvadi ga i odbaci od sebe jer je za tebe bolje da deo tela tvog nestane no da celo telo

tvoje bude prognano u pakao. A ako te desna ruka tvoja uvredi, odseci je i baci od sebe, jer za

tebe je dobro da deo tvog tela nestane, a ne da čitavo telo tvoje bude prognano u pakao.”

Tad razumeh. Okretoh se okupljenima i povikah: „Ima li ijedan čovek il’ žena međ

vama oba oka i obe ruke?”

A oni odvratiše: „Ne, nijedan. Niko nije čitav, izuzev onih koji su odveć mladi da bi

mogli čitati Spise i razumeti njihove zapovesti.”

bojana888

Kad izađosmo iz hrama, smesta napustih Blagosloveni Grad, jer ne bejah odveć mlad,

a mogah čitati spise.

bojana888

DOBRI BOG I ZLI BOG

Sretoše se Dobri Bog i Zli Bog na vrhu planine. Dobri Bog nazva: „Dobar ti dan,

brate.” No, Zli Bog ne dade odgovora.

Potom Dobri Bog reče: „Nešto si mi loše volje danas.”

„Da”, odvrati Zli Bog, „jer od skora često bejah za tebe uziman, tvojim imenom

nazivan i sa mnom je postupano kao da sam ti, a to mi nije po volji.”

Dobri Bog kaza: „Ali, i ja bejah pogrešno za tebe uziman i tvojim imenom nazivan.”

I Zli Bog se udalji proklinjući glupost čovečiju.

bojana888

PORAZ

Porazu, moj Porazu, usamljenosti moja i

povučenosti,

Draži si mi od hiljadu trijumfa

I slađi srcu mom od sve slave sveta.

Porazu, moj Porazu, samosvesnosti moja

i prkosu,

Kroz tebe ja znam da još uvek sam mlad i

brzohodan,

I da ne bi trebalo da zarobljen bivam uvelim

lovorikama.

U tebi nađoh samoću

I radost da budem izbegavan i prezren.

Porazu, moj Porazu, moj sjajni maču i štitu

U tvojim očima pročitah

Da krunisan biti zapravo znači biti porobljen

A biti shvaćen biti ponižen.

Da biti shvaćen nije ništa do dostići punoću

nečiju

bojana888

I poput zrele voćke pasti i pojeden biti.

Porazu, moj Porazu, odvažni saputniče moj,

Začućeš pesme moje, povike i ćutanja,

I niko mi sem tebe neće govoriti o lepetu

krila,

Hukanju mora,

O planinama što gore u noći

I niko sem tebe neće se uspinjati mojom

strmom i stenovitom dušom.

Porazu, moj Porazu, besmrtna snago moja,

Ti i ja ćemo se s olujom smejati,

I zajedno ćemo iskopati grobove za sve što u

nama pomre,

Stajaćemo pred suncem s voljom

i bićemo silni.

bojana888

bojana888

NOĆ I LUDAK

„Poput tebe sam, o Noći, mračan i obnažen. Hodim plamenom stazom koja je iznad

mojih snova što ih na svetlosti dana snevam, a kad god noga moja tle dotakne, veliko

hrastovo drvo izraste.”

„Ne, ti mi nipošto nisi nalik, o Ludače, jer još unazad pogledaš ne bi li video koliko

veliki otisak ostavljaš na pesku.”

„Poput tebe sam, o Noći, tih i dubok, i u srcu moje usamljenosti leži Boginja koja se

porodila, a u onome koji je rođen Raj dodiruje Pakao.”

„Ne, ti nisi poput mene, o Ludače, jer još drhtiš pred bolom, a pesme ambisa te

užasavaju.”

„Poput tebe sam, o Noći, divlji i užasan, jer moje su uši ispunjene povicima pokorenih

naroda i uzdasima zaboravljenih zemalja.”

„Ne, poput mene ti nisi, o Ludače, jer još uvek svog manjeg ja za druga uzimaš, a sa

svojim čudovišnim ja prijatelj ne možeš biti.”

„Poput tebe sam, o Noći, svirep i strašan, jer nedra su moja usplamtela zapaljenim

brodovima na moru, a usne moje ovlažene krvlju mrtvih ratnika.”

„Ne, ti mi nisi nalik, o Ludače, jer želja za srodnom dušom još je u tebi, i ti još

samome sebi zakon ne postade.”

„Poput tebe sam, o Noći, radostan i razdragan, jer onaj koji obitava u senci mojoj sad

je opijen devičanskim vinom, a ona koja me sledi dragovoljno greh čini.”

„Ne, nisi mi nalik, o Bezumniče, jer tvoja je duša obavijena sedmoslojnim velom, i jer

u ruci svojoj ne držiš srce svoje.”

„Poput tebe sam, o Noći, strpljiv i strastven, jer su u nedrima mojim hiljade mrtvih

bojana888

ljubavnika sahranjeni u pokrovu uvelih poljubaca.”

„Da li si, Ludače, meni nalik? Da li si mi nalik? Možeš li oluju poput vranca uzjahati i

munje se kao mača dohvatiti?”

„Poput tebe sam, o Noći, poput tebe, moćan i visok, presto je moj na gomili palih

Bogova sagrađen, i pored mene takođe dani prolaze da celivaju haljine moje, a da me nikad

ne pogledaju u lice.”

„Da li si mi nalik, čedo mog najtamnijeg srca? Misliš li moje misli neukroćene i

govoriš li beskrajnim jezikom?”

„Da, blizanci mi smo, o Noći, jer ti otkrivaš vaseljenu, a ja otkrivam dušu svoju.”

bojana888

LICA

Viđah lice sa hiljadu likova, kao i lice sa samo jednim likom, kao da je u kalupu

držano.

Viđah lice kroz čiju masku mogah prozreti i videti ruglo koje se ispod krije, kao i lice

čiju masku morah podići da vidim kako je divno.

Viđah staro lice izborano ništavilom, kao i lice glatko na kome mnoge stvari urezane

behu.

Poznajem lica, jer gledam kroz tkaninu koju oko moje tka i sagledavam stvarnost koja

se ispod toga nalazi.

bojana888

VEĆE MORE

Duša moja i ja uputismo se do velikog mora da se okupamo. Kad dođosmo do obale,

dadosmo se u potragu za skrovitim i osamljenim mestom. Ali, dok hodasmo tako, spazismo

čoveka koji seđaše na mrkoj steni uzimajući prstohvate soli iz vreće i bacajući ih u more.

„Ovo je pesimista”, prozbori duša moja. „Napustimo ovo mesto. Ovde se ne možemo

okupali.”

Nastavismo dalje dok ne dođosmo do jedne uvale. Tamo videsmo čoveka kako stoji

na beloj steni, a u ruci mu beše draguljima optočena kutija iz koje uzimaše šećer i bacaše ga u

more.

„A ovo je optimista”, kaza duša moja. „Ni on ne sme videti naša naga tela.”

Hodasmo dalje, i na plaži videsmo čoveka koji je skupljao mrtve ribe i nežno ih

vraćao u vodu.

„Ne možemo se ni pred ovim kupati”, reče moja duša. „On je filantrop.”

I tako nastavismo. Dođosmo do mesta gde videsmo čoveka koji pokušavaše da

pronađe svoju senku na pesku. Veliki talasi dođoše i obrisaše je. Ali on je tražaše s velikom

upornošću.

„On je mistik”, kaza duša moja, „Ostavimo ga.”

I hodasmo dalje, dok u malom zalivu ne videsmo čoveka koji skupljaše penu i

stavljaše je u posudu od alabastera.

„On je idealista”, reče duša moja, „svakako da on ne sme videti golotinju našu.”

I produžismo. Odjednom, začusmo glas kako uzvikuje: „Ovo je more! Ovo je duboko

more! Ovo je prostrano i moćno more!” Kad sustigosmo glas, beše to čovek okrenut leđima

moru, koji držaše školjku prislonjenu na uho, slušajući njen šumor.

bojana888

I moja duša kaza: „Hajde, nastavimo dalje. On je realista koji okreće leđa celini koju

ne može da shvati, a upošljava se delićem.”

Tako mi nastavismo. A u mestu međ stenama, prekrivenim morskim rastinjem, beše

čovek čija glava beše nabijena u pesak. I ja prozborih duši svojoj: „Ovde se možemo okupati

jer nas on ne može videti.”

„Nipošto”, odvrati duša moja, „on je najsmrtonosniji od sviju. On je puritanac.”

Potom se velika tuga namače na lice duše moje, a onda se uvuče i u glas njen.

„Hajdemo odavde”, reče ona, „jer nema osamljenog, skrovitog mesta gde se možemo

okupati. Ne želim da ovaj vetar podiže zlaćane kose moje, niti da bela nedra svoja ovim

vazduhom nosim, niti ću dozvoliti da svetlost otkrije moju svetu golotinju.”

Uto napustismo to more u potrazi za Većim Morem.

bojana888

RASPETI

Uzvikivah ljudima: „Želim da budem raspet!”

Oni odvratiše: „Zašto bi tvoja krv bila na rukama našim?”

I ja odgovorih: „Kako ćete se na drugi način uzdići sem raspinjući ludake?”

Oni počuše i bejah raspet. I raspeće me umiri.

Kad bejah postavljen izmeđ zemlje i neba, oni podigoše glave da me vide. I behu

uzdignuti, jer ne podigoše glave nikad pre toga. Dok stajahu tako gledajući me, jedan povika:

„Zarad čega išteš da se iskupiš?” Povika drugi: „Za koji to cilj se ti žrtvova?” Treći reče:

„Misliš li da ovom cenom kupiš svetsku slavu?” Potom će i četvrti: „Vidite kako se smeje!

Može li takav bol biti oprošten?”

Odgovorih im svima rečima: „Upamtite samo da se smeših. Ne iskupljujem se, niti

žrtvujem, niti slave ištem. I nemam šta da praštam. Morila me žeđ silna, te tražah od vas da

mi date krvi moje da se napijem. Jer, šta drugo može utoliti žeđ ludaka do njegova sopstvena

krv? Bejah nem, te tražah od vas rane da moja usta budu. Bejah zatočen u danima vašim i

noćima, te tražah vrata do većih dana i noći. I sada odlazim, kao što drugi, već raspeti, odoše.

I nemojte misliti da iznureni smo od raspeća. Jer, moramo biti raspinjani od strane većih i još

većih ljudi, izmeđ veće zemlje i većih nebesa.”

bojana888

ZVEZDOČATAC

U senci hrama moj prijatelj i ja opazismo slepog čoveka koji je sedeo sam. I moj

prijatelj reče: „Pogledaj najmudrijeg čoveka u našoj zemlji.”

Tad ostavih prijatelja svog i priđoh šlepom čoveku, te ga pozdrav ih. I razgovarasmo.

Nakon nekog vremena rekoh: „Oprosti na pitanju, ali otkad si šlep?”

„Od rođenja,” odgovori on.

Upitah ga: „A koji put mudrosti slediš?”, a on odvrati: „Ja sam zvezdočatac.”

Tad on položi ruku svoju na nedra, rekavši: „Posmatram sva ova sunca, mesece i

zvezde.”

bojana888

SILNA ČEŽNJA6

Sedim ovde između brata svog, planine, i sestre svoje, mora.

Nas troje smo jedno u samoći, i ljubav koja nas na okupu drži duboka je, jaka i

čudnovata. Ne, dublja je od dubine sestre moje, jača od snage brata mog i čudnovatija od

čudnovatnosti mog ludila.

Eon za eonom prođe od trena otkad nas prva siva zora obznani jedno drugom, i iako

videsmo rođenja, ispunjenja i smrti mnogih svetova, još uvek smo mladi i željni.

Mladi smo i željni, a nemamo saputnika niti posete kakve. Iako ležimo za zagrljaj

spremni, utehe nemamo. Ali, postoji li uteha za obuzdavanu želju i neistrošenu strast? Kada

će doći plameni bog da zagreje postelju sestre moje? Kakva će to bujica ugasiti plam brata

moga? I koja je to žena koja će zapovedati srcem mojim?

U gluvo doba noći sestra moja u snu romori neznano ime plamenog boga, a brat moj

izdaleka doziva hladnu i daleku boginju. A koga ja u snu svom dozivam, to ne znam.

…...........

Evo me, sedim između brata svog, planine, i sestre svoje, mora. Nas troje smo jedno u

samoći, a ljubav koja nas veže je duboka, jaka i čudnovata.

6 Zbog razlike u rodu imenica planina i more u srpskom i engleskom jeziku na ovom mestu nije bilo mogućenjihovo ujednačavanje, prim. prev.

bojana888

VLAT TRAVE REČE

Vlat trave reče jesenjem listu: „Praviš užasnu buku opadajući! Remetiš moj zimski

san!”

List ogorčeno odvrati: „Ti koja rasteš i obitavaš u niskim nizinama, bešumna

zlovoljnice! Ti ne živiš u višim predelima i ne možeš ništa reći o pevanju.”

Uto list jesenji leže na zemlju i zaspa. Kad proleće ponovo dođe, on se probudi - i

beše vlat trave.

A kad jesen nastupi i kad je zimski san poče obuzimati, a iznad nje padaše jesenji

listovi, promrmlja sebi u bradu: „Oh, ovi jesenji listovi! Prave takvu buku! Remete moj

zimski san!”

bojana888

OKO

Jednog dana Oko reče: „Van dolina ovih vidim planinu obavijenu plavičastom

maglom. Zar nije divna?”

Uho poču, i nakon veoma pažljivog osluškivanja reče: „Ali, gde je ta planina? Ne

mogu je čuti.”

Potom Ruka progovori rekavši: „Uzalud pokušavam da je osetim ili dodirnem, ne

mogu pronaći nikakvu planinu.”

A Nos kaza: „Nema nikakve planine, ne mogu je omirisati.”

Uto se Oko okrete na drugu stranu, a ostali zapodenuše priču o čudnoj varki Oka. I

rekoše: „Mora da nešto nije u redu sa Okom.”

bojana888

DVA UČENJAKA

Nekada davno, u drevnom gradu po imenu Afkar življahu dva učena čoveka koji se

mrzehu međusobno i omalovažavahu učenja onog drugog. Jer, jedan od njih poricaše

postojanje bogova, dok drugi beše vernik.

Jednog dana njih dvojica se sretoše na trgu, i sred pristalica svojih zapodenuše raspru

i kavgu oko postojanja ili nepostojanja bogova. I, nakon višečasovne prepirke, rastadoše se.

Te večeri nevernik ode do hrama, pokloni se pred oltarom i stade da moli bogove da

mu oproste njegovu neznabožačku prošlost.

A u isto vreme, drugi učenjak, koji podržavaše postojanje bogova, spali svete knjige

jer postade nevernik.

bojana888

KAD JE ROĐENA MOJA TUGA

Kad moja Tuga beše rođena negovah je s pažnjom velikom, bdeh nad njom s

neobičnom nežnošću. I moja je Tuga rasla poput svih živih stvorova, jaka, lepa i puna

čudesnih ushićenja.

Voljasmo jedno drugo, moja Tuga i ja, i voljasmo svet oko nas, jer Tuga imađaše

dobro srce, a moje beše blago sa Tugom.

A kad razgovarasmo, moja Tuga i ja, naši dani imađahu krila, a noći naše behu

snovima obavijene, jer Tuga imađaše rečit jezik, a moj beše rečit Tugom.

Kad pevasmo, moja Tuga i ja, susedi naši seđahu na prozorima i slušahu, jer pesme

naše behu duboke poput mora, a melodije naše behu pune čudnovatih sećanja.

Kad šetasmo, moja Tuga i ja, ljudi nas pogledahu nežnim pogledima i šaputahu reči

veoma milozvučne. A beše i onih koji nas sa zavišću pogledahu, jer Tuga beše plemenita

stvar, a ja bejah ponosan na Tugu.

Ali, Tuga moja umre, poput svih živih stvorenja, a ja sam ostadoh, predan dubokom

razmišljanju. Kad govorim, reči moje teške su mojim ušima. Kad pevam, susedi moji ne

dolaze da slušaju. Kad ulicama šetam, niko me ne pogleda.

Jedino u snu svom čujem glasove kako sažaljivo govore: „Pogledaj, tamo leži čovek

čija je Tuga mrtva.”

bojana888

I KAD JE ROĐENA MOJA RADOST

A kad Radost moja bi rođena, držah je u naručju i stajah na krovu uzvikujući:

„Dođite, dođite susedi moji, i pogledajte, jer ovoga dana rodi mi se Radost! Dođite i

pogledajte ovo milo stvorenje koje se smešilo na suncu!”

Ali, nijedan od suseda mojih ne dođe da pogleda Radost moju, i moje zaprepašćenje

bi veliko.

I svakoga dana, tokom sedam punih meseci, oglašavah Radost sa krova, no niko ne

poču. I Radost moja i ja bejasmo sami, netraženi, neposećivani.

Potom Radost moja stade da bledi i da umorna biva, jer lepota njena ne privlačaše

nijedno srce sem moga, niti usne druge ljubljahu usne njene.

Onda Radost moja nestade u samoći.

Sada se samo prisećam svoje mrtve Radosti sećajući se svoje mrtve Tuge. Ali, sećanje

je list jesenji, koji šumori neko vreme na vetru i potom od njega nema ni glasa.

bojana888

SAVRŠEN SVET

Bože izgubljenih duša, ti koji si izgubljen

međ bogovima, počuj me,

Blaga Sudbino koja bdiš nad nama, ludim,

lutajućim duhovima, počuj me,

Obitavam usred rase savršene, ja nesavršeni.

Ja, haos u ljudskom liku, skup različitih elemenata, krećem se međ dovršenim

svetovima - narodima potpunih zakona i čistog reda, čije su misli probrane, čiji su snovi

uređeni, i čije su vizije umotane i zavedene.

Njihove vrline, o Bože, premerene su, grehovi njihovi izvagani, i čak su i nebrojene

stvari koje prolaze kroz tamu onoga što ni greh ni vrlina nije, zabeležene i katalogizovane.

Ovde su dani i noći podeljeni u način ponašanja, vođeni pravilima neprikosnovene

preciznosti.

Jesti, piti, spavati, pokriti nagost svoju, i potom u određeno doba iznuren postati.

Raditi, igrati, pevati, plesati, a potom miran leći, kad časovnik otkuca određeni čas.

Mislili tako, osećati toliko, a onda prestati mislili i osećati kad se određena zvezda

uzdigne na horizontu.

Opljačkati suseda s osmehom, darove deliti gracioznim zamahom ruke, hvaliti s

obazrivošću, kriviti s oprezom, dušu rečju uništiti, telo dahom spaliti, a potom ruke oprati

kad svakodnevni posao gotov bude.

Voleti prema utvrđenom redu, zabavljati svoje najbolje ja na unapred zamišljen način,

obožavati bogove prikladno, vešto pobuditi interesovanje đavola, a potom sve zaboraviti kao

da su sećanja mrtva.

bojana888

Maštati s motivom, razmišljanju se predati s obzirom, biti srećan dragosno, patiti

plemenito, a potom pehar ispraznili tako da ga sutra može ponovo napuniti.

Sve ove stvari, o Bože, stvorene su s predumišljajem, rođene s odlučnošću, hranjene

preciznošću, vođene pravilima, usmeravane razumom, a potom pogubljene i sahranjene na

uobičajen način. I njihovi nemi grobovi koji u duši ljudskoj leže čak su označeni i

numerisani.

Savršeni je to svet, svet savršene odlike, svet najviših čudesa, najzrelija voćka u

Božjem vrtu, najveća zamisao vaseljene.

Ali, zašto bih ovde bio, Gospode, ja, zeleno zrno neispunjenih strasti, pobesnela oluja

koja ne traži ni istok ni zapad, zbunjeni delić spaljene planete?

Zašto sam ovde, o Bože izgubljenih duša, ti koji si izgubljen međ bogovima?

bojana888

BELEŠKA O PISCU

Džubran Halil Džubran rođen je 6. januara 1883. godine u selu Bšarri, okruženom

poznatim libanskim kedrovima koji se mnogo puta pominju u svetim spisima. Ime je dobio

po svom dedi sa očeve strane, prema tadašnjem običaju. Džubranov otac je bio čovek preke

naravi, odan piću i igranju tavle.7 Majka Kamila, kći maronitskog svcštenika, odigrala je

značajnu ulogu u intelektualnom sazrevanju svog sina. Već od ranog detinjstva usmeravala ga

je na bavljenje umetnošću, duboko uverena da je okruženje u kome se dete od najranijeg doba

nađe od presudnog značaja za formiranje njegove ličnosti.

U dvanaestoj godini, zajedno sa majkom, polubratom Petrom i sestrama Marijanom i

Sultanom, Džubran emigrira u Sjedinjene Američke Države i nastanjuje se u Bostonu. Petar

izdržava porodicu i omogućava mlađem bratu da se školuje. Već u ovom uzrastu Džubran

pokazuje izraziti talenat za crtanje.

Džubran 1897. godine odlazi u Bejrut na školovanje, gde završava školu Al-Hikma.8

Iz Bejruta 1901. godine odlazi u Pariz, kako bi se podučio slikanju, a u Boston se vraća 1903.

godine po prispeću vesti o smrti sestre Sultane. Iste godine od tuberkuloze gubi i brata Petra i

majku. Ovo je bio jak udarac za mladog Džubrana. Jedina uteha i oslonac bila mu je sestra

Marijana, i tako će i ostati, sve do Džubranove smrti.

Po povratku u Boston posvećuje se umetničkoj karijeri. U arapskim časopisima koji

izlaze u Njujorku i Bostonu objavljuje pesme i priče. Meri Haskel, direktorka ženske škole i

njegov mecena, 1908. godine pomaže mu da ponovo ode u Pariz, na studije umetnosti. Tamo

je upoznao i vajara Ogista Rodena koji se o njemu veoma pohvalno izjasnio, nazvavši ga

Viljemom Blejkom 20. veka.

Nakon povratka u SAD preseljava se u Njujork kako bi bio bliže centru arapske

7 Vrsta bliskoistočne društvene igre. prim. prev.8 Madrasa Al-Hikma, na arapskom Škola mudrosti, prim. prev.

bojana888

emigrantske književnosti i umetnosti. Osnivač je i vođa grupe Udruženje pera,9 koja je

okupila vrsne književnike, uglavnom sirijsko-libanske emigracije. Ova grupa značajna je po

tome što je u arapsku književnost uvela nove književne oblike i teme.

U Njujorku je Džubran proveo najveći deo svog života, ali nikada nije uspeo da se od

umetnosti u potpunosti izdržava.

Umro je 10. aprila 1931. godine od ciroze jetre u njujorškoj bolnici Sent Vinsent.

Sahranjen je u Libanu, u manastiru Mar Sarkis, koji je Marijana Džubran kupila.

Džubran je na arapskom jeziku napisao dela Neveste polja (1906.), Pobunjeni duhovi

(1908.), Slomljena krila (1912.), Suza i osmeh (1914.), Oluje (1920.) i Povorke (1919.).

Na engleskom jeziku napisao je dela Ludak (1418.), Preteča (1920.), Prorok (1923.),

Pesak i pena (1926.), Isus, sin čovečji (1928.), Bogovi zemlje (1931.), Lutalica (1932.) i

Prorokov vrt (1933.).

9 Udruženje pera, na arapskom Ar-Rabita Al-Qalamiyya, književna grupa koja je organizovano delovalaizmeđu dva svetska rata na tlu SAD. prim. prev.

bojana888

BELEŠKA O PREVODIOCU

Dora Spasić je rođena 1974. godine u Prištini. U Beogradu je završila osnovnu školu i

gimnaziju.

Na Filološkom fakultetu diplomirala je na grupi za orijentalnu filologiju. Student je

postdiplomskih studija (smer Nauka o književnosti).

Prevodilaštvom je počela da se bavi po završetku studija. Osim ovog, prevela je i delo

„Pesak i pena” istog autora.

bojana888