DAGLAS ADAMS

DO VIENJA I HVALA NA SVIM RIBAMA

UVOD

Daleko u neistraenim zaleima jedne zabaene oblasti zapadnog spiralnog

kraka Galaksije nalazi se maleno, neugledno, uto sunce.

Na njegovoj orbiti, na rastojanju od priblino devedeset sedam miliona milja,

nalazi se beznaajna plavozelena planeta iji su stanovnici, koji su nastali od

majmuna, toliko primitivni da jo smatraju digitalne rune asovnike strano

zgodnom idejom.

Ta planeta ima - ili, da budemo precizni, imala je - jedan problem, koji se

moe opisati ovako: veina njenih stanovnika bila je uglavnom nesrena. Kao

reenje ovog problema predlagane su mnoge stvari, ali sve su uglavnom bile

povezane s kretanjem nekakvih malenih, zelenih komada hartije, a to je zaista

udno, jer ti mali, zeleni komadi hartije nisu i sami bili nesreni.

Zbog toga je problem opstajao: ljudi su uglavnom bili zlovoljni, a mnogi su

se oseali bedno, ak i oni sa digitalnim asovnicima.

Sve je vei bio broj onih koji su poinjali da misle kako su svi napravili

veliku greku jo onda kada su sili sa drveta. A neki su i drvee smatrali loom

zamilju i rekli su da uopte nije trebalo ni napustiti okean.

A onda, jednog etvrtka, skoro dve hiljade godina poto su izvesnog tipa

prikovali za drvo zbog toga to je rekao da bi bilo sjajno kada bi ljudi, za

promenu, poeli da se ponaaju ljubazno prema drugim ljudima, jedna devojka,

koja je za svoj gro sedela u nekom kafiu u Rikmansvortu, iznenada je shvatila

u emu su sve vreme greili i najzad dokuila nain na koji bi se svet mogao

pretvoriti u dobro i sreno mesto. Ovog puta sve je bilo u redu, stvar je bila

sigurna i niko nije morao nikog da prikucava za drvo.

Ali, na alost, pre nego to je stigla da to nekome javi telefonom, Zemlja je

neoekivano unitena da bi se napravilo mesta za novu hipersvemirsku

obilaznicu i tako je ideja izgubljena - inilo se, zauvek.

Ovo je njena pria.

1.

Te veeri se rano smrailo, to je bilo normalno za to doba godine. Bilo je

hladno i vetrovito, to je takoe bilo normalno.

Poela je kia, to je bilo naroito normalno.

Sleteo je jedan svemirski brod, to nije bilo normalno.

U okolini nije bilo nikoga da ga vidi izuzev nekoliko neopisivo glupih

etvoronoaca koji blage veze nisu imali ta bi s njim, i da li uopte treba

neto da imaju s njim, da li treba da ga pojedu, ili ta ve. I zato su uradili ono

to su uvek inili, a to je bilo da ponu da bee od njega i da pokuavaju da se

sakriju jedan ispod drugog, to nikada nije palilo.

On skliznu iz oblaka, naizgled balansirajui na jednom jedinom snopu

svetlosti.

Iz daljine jedva da ste ga mogli i primetiti kroz sevanje i olujne oblake, ali

vien izbliza izgledao je neobino lepo - siva letelica elegatno oblikovanih

linija, sasvim mala.

Razume se, nikada ne moete imati valjanu predstavu o tome koje e

veliine i kakvog oblika biti raznorazne vrste, ali ako prihvatite ishode

poslednjeg srednjegalaktikog popisnog izvetaja kao neku vrstu ispravnog

vodia u pogledu statistikih proseka, verovatno ete zakljuiti da e se na

letelici nalaziti otprilike est osoba, i biete u pravu.

To biste verovatno i inae pogodili. Popisni izvetaj, kao i veina takvih

dokumenata, stajao je uasno mnogo novaca i nikome nije rekao nita to ovaj

ve nije znao - osim da svaka svakcijata osoba u Galaksiji ima po 2,4 noge u

proseku i poseduje hijenu. Poto to oigledno nije istina, itava stvar je na

kraju morala da se odbaci.

Letelica beumno kliznu kroz kiu, dok su je slaba navigaciona svetla

obavijala dugom prijatnog izgleda. Tiho je hujala, umom koji je postepeno

bio sve buniji i dublji kako se primicala tlu i koji se na visini od petnaest

centimetara pretvorio u teko brujanje.

Najzad se spustila i utiala.

Poklopac se otvori. Kratke stepenice razmotae se same od sebe.

Svetlost se pojavi u otvoru, blistava svetlost koja je kuljala u vlanu no, a

senke su se kretale u njoj.

Jedan visoki lik pojavi se u svetlosti, obazre se unaokolo, tre se i pojuri

niz stepenice, nosei ispod mike veliku torbu.

Okrenuo se i kratko mahnuo prema brodu. Kia mu je ve curila kroz kosu.

"Hvala", povika, "Hvala vam veli..."

Prekinu ga otri prasak grmljavine. On bojaljivo podie pogled, a na neku

iznenadnu misao poe da pretura po velikoj plastinoj torbi za oping, na

ijem je dnu sada otkrio jednu rupu.

Sa strane je na torbi bilo odtampano (za sve one koji umeju da deifruju

kentaursku azbuku) DUTY FREE MEGA-MARKET, PORT BRASTA,

ALFA KENTAURA. BUDITE KAO NAPALJENI DVADESET PRVI

SLON U SVEMIRSKOM BRODU!

"Stani!" povika prilika i mahnu ka brodu.

Stepenice, koje su poele da se uvlae u prolaz, zaustavie se, ponovo

izvukoe i pustie ga nazad.

Pojavio se ponovo nekoliko sekundi kasnije nosei otrcani i zamrljani

pekir koji je ugurao u torbu.

Ponovo je mahnuo, smestio torbu pod miku i potrao da se skloni pod

skupinom drvea dok je, iza njega, svemirski brod ve poinjao uspon.

Sevanje blesnu nebom i natera priliku da zastane na trenutak, a onda je

stvor nastavio da tri, promenivi pravac da bi obiao drvee u irokom luku.

Hitro je trao po tlu, okliznuvi se tu i tamo, pognut pred kiom koja je sada

lila sve jae i jae, kao da se nebo provalilo.

Noge su mu ljapkale po blatu. Grmljavina je groktala u brdima. Uzaludno

je obrisao kine kapi sa lica i nastavio da se tetura.

Jo svetlosti.

Ovog puta to nisu bile munje, ve razlivenija i slabija svetlost koja je

lagano plesala nad obzorjem, pojaavala se i zamirala.

Prilika ponovo zastade kada je videla svetlost, a zatim udvostrui korake,

hitajui pravo prema taki na obzorju na kojoj se ova pojavila.

Tle je sada bilo strmije, dizalo se navie i posle sledeih dve ili tri stotine

metara najzad je dovelo stvora do prepreke. Prilika zastade da bi bolje

osmotrila prepreku, a zatim baci preko nje torbu koju je nosila, pre nego to

e se i sama popeti.

Jedva da je dotakala tle sa druge strane, kada prema njoj kroz kiu kliznu

maina ija je svetlost kuljala kroz vodenu zavesu. Stvor se tre nazad dok je

maina hitala ka njemu. Bila je niska, krukastog oblika, nalik na malog kita

koji se tocilja po vodi - elegantna, siva i zaobljena, a kretala se zastraujuom

brzinom.

Prilika nagonski isprui ruke da bi se zatitila, ali pogodio ju je samo mlaz

vode kada je maina sunula pokraj nje i odjurila u no.

Nakratko je jo jedan titraj sevanja preao nebom i dozvolio namoenoj

prilici pokraj puta da proita mali natpis na zadnjem delu maine pre nego to

je ova nestala.

Na oevidnu zapanjenost i nevericu stvora, natpis je glasio: 'I moja druga

kola su Pore.'

2.

Rob MekKena bio je bedni kopilan, a to je i sam znao, jer su mu mnogi

ljudi godinama skretali panju na to. On nije video razloga da se ne sloi sa

njima, osim jednog oiglednog - naime, mnogo je voleo da se suprotstavlja

ljudima, naroito onima koji mu se nisu dopadali, a u takve su spadali, prema

poslednjem raunu, svi.

Uzdahnuo je i gurnuo menja.

Breg je postajao sve strmiji, a njegov kamion bio je preoptereen danskim

termostatima za radijatore.

Nije on bio prirodno predodreen da bude takav mrgud, ili se bar tome

nadao. To ga je kia unitavala, uvek ta kia.

Kia je i sada padala, onako za promenu.

Bio je to naroiti tip kie, koji je naroito mrzeo, naroito kad vozi. Imao

je broj za nju. Bila je to kia tip 17.

Negde je itao da Eskimi imaju preko dve stotine razliitih rei za sneg,

bez kojih bi njihovi razgovori verovatno bili vrlo jednolini. Tako oni

razlikuju slab sneg i jak sneg, lak sneg i teak sneg, mokar sneg, otar sneg,

sneg koji pada u krpicama, sneg koji pada u naletima, sneg koji ti sused unese

na izmama svuda po lepom i istom podu tvog igloa, snegove zime, snegove

prolea, snegove kojih se sea iz detinjstva i koji su bili toliko bolji od svih

ovih vaih modernih snegova, fini sneg, paperjasti sneg, sneg sa brda, sneg iz

doline, sneg koji pada izjutra, sneg koji pone da pada iznenada, ba kada si

poao na pecanje, i sneg na koji su se, i pored svih napora da ih izdresira,

popiali tvoji polarni psi.

Rob MekKena je u svoju malu belenicu zapisao dvesta trideset jedan

razliit tip kie, a nije mu se dopadao nijedan.

On smanji brzinu za jo jedan poloaj menjaa, a kamion povea broj

obrtaja. Umirujue je gunao o svim danskim radijatorskim termostatima koje

je nosio.

Otkako je prethodnog popodneva napustio Dansku, proao je kroz tip 33

(laka, bockava kia od koje putevi postaju klizavi), 39 (teak pljusak), 47 do

51 (poev od lake okomite kiice sve do umerene ledene kie koja pada pod

otrim uglom), 87 i 88 (dve podvrste okomite provale oblaka koje su se

razlikovale u nijansama), 100 (rominjanje posle pljuska, hladno), sve tipove

primorskih bura izmeu 192 i 213 odjednom, 123, 124, 126 i 127 (umereni do

srednji hladni naleti, ravnomerno i sinkopirano bubnjanje po kabini), 11

(kapljice koje sipe na slabom vetru), a sada njegova najneomiljenija, 17.

Kia tipa 17 predstavljala je prljavo, ljapkavo dobovanje o vetrobran,

toliko jako da nije bilo mnogo bitno da li su brisai ukljueni ili ne.

Proverio je teoriju tako to ih je nakratko iskljuio, ali, kako se ispostavilo,

vidljivost se prilino pogorala. A zatim je jednostavno odbila da se popravi

kada ih je ponovo ukljuio.

U stvari, jedan od brisaa poeo je da landara.

Svi svi svi flop svi svi flop svi svi flop svi flop svi flop flop flap

greb.

Lupio je rukama po volanu, udario nogom o pod, treskao svoj kaseta sve

dok ovaj iznenada nije poeo da svira muziku Berija Manilova, ponovo ga

treskao sve dok nije prestao, pa je psovao i psovao i psovao, psovao i psovao.

Ba u tom trenutku, kada mu je bes bio na vrhuncu, u svetlost njegovih

farova uplivala je, jedva vidljiva kroz pljusak, neka prilika pokraj puta.

Jadna, blatnjava prilika, neobino odevena, mokrija od vidre u maini za

pranje vea, autostopirala je kraj puta.

'Jadni, bedni krele', pomisli Rob MekKena, shvativi da postoji neko sa

vie prava da se osea zeznutim od njega, 'mora da si promrzao do kostiju.

Koja glupa zamisao da stopira po ovako zaguljenoj noi. Em ti je hladno, em

si mokar kao mi, a kamioni namerno teraju preko bara da te poprskaju.'

Turobno je zavrteo glavom, jo jednom uzdahnuo, okrenuo volan i uleteo

pravo u veliku baru.

'Jesi li shvatio?' pomisli on kada je projurio preko nje. 'Na putu ima pravih

kopilana.'

Razliven u retrovizoru, nekoliko sekundi kasnije, pojavio se odraz

autostopera kraj puta, mokrog do gole koe.

Jedan as ba mu je bilo drago zbog toga. Trenutak ili dva kasnije bilo mu

je krivo zbog toga to mu je bilo drago. Onda mu je bilo drago zbog toga to

mu je bilo krivo zato to mu je bilo drago, pa se, zadovoljan, odvezao dalje u

no.

Najzad se iskupio pred sobom za ono to ga je pretekao onaj pore koga je

tvrdoglavo blokirao poslednjih dvadeset milja.

Dok se tako vozio, kini oblaci vukli su itavo nebo za njim jer, iako ni

sam to nije znao, Rob MekKena bio je Bog Kia. On je samo znao da su mu

radni dani bedni i da za sobom ima itav niz upropaenih praznika. A oblaci

su samo znali da ga vole i da ele da budu uz njega, da ga paze i da ga kvase.

3.

Sledea dva kamiona nisu vozili Bogovi Kia, ali su ovi svejedno uinili

istu stvar.

Prilika je koraala, ili pre bukala, dalje, sve dok nije doao novi breg, a

izdajnika bara ostala za njim.

Posle izvesnog vremena kia poe da se smiruje i Mesec se nakratko ukaza

iza oblaka.

Jedan reno proe kraj njega, a njegov voza uputi hodajuoj prilici

zajapurene i sloene znakove da bi pokazao kako bi inae bio oduevljen da

poveze priliku, samo to ba ovaj put ne moe jer ne ide u smeru u kome bi

prilika htela, koji god to smer bio, i da je siguran da prilika to shvata.

Zakljuio je time to je pokazao ohrabrujui signal palcem gore, kao da hoe

da kae da se nada da se prilika osea ba bogovski zbog toga to joj je hladno

i to je mokra da gore ne moe biti, i da e je svakako povesti kada naie

sledei put.

Prilika je koraala dalje. Proe jedan fijat i uini isto to i reno.

Jedan maksi proao je suprotnom stranom puta i blesnuo farovima na

priliku koja je lagano koraala, iako nije jasno da li je time mislio da kae

'zdravo', 'izvini to idem u suprotnom smeru' ili 'gle, eno nekoga u kii, koje

sranje'. Zelena traka na vrhu vetrobrana pokazivala je da su poruku, kakva

god da je, uputili Stiv i Kerola.

Oluja se u meuvremenu nesumnjivo istroila, a ono to je preostalo od

grmljavine sada je gunalo nad udaljenijim bregovima, kao ovek koji govori:

'I samo jo neto da kaem...' - dvadeset minuta poto je priznao da je

pobeen u raspravi.

Vazduh je sada bio istiji, no hladna. Zvuk se prilino dobro prostirao.

Izgubljena prilika, koja je beznadeno drhtala, sada stie do mesta na kome se

boni put odvajao ulevo. Nasuprot skretitu stajao je znak do koga prilika

iznenada pojuri i poe da ga prouava grozniavom radoznalou, trgavi se

samo kada su naglo promakla jo jedna kola.

Pa jo jedna.

Prva su projurila nimalo ne obraajui panju, druga su besmisleno

signalizirala farovima. Ford kortina promae, pa nagazi na konice.

Zanevi se od iznenaenja, prilika pridie torbu uz grudi i pojuri prema

kolima, ali u poslednjem trenutku tokovi kortine pokrenue se i ona odjuri

niz put, oigledno se dobro zabavljajui.

Prilika uspori, zastade i ostade tako, izgubljena i odbaena.

Dogodilo se da je sutradan voza kortine otiao u bolnicu da mu izvade

slepo crevo, ali zbog jedne mnogo zabavne zbrke hirurg mu je grekom

uklonio nogu, a pre nego to je apendektomija ponovo mogla da se zakae,

upala slepog creva se zakomplikovala u divno ozbiljan sluaj peritonitisa,

tako da je pravda, na svoj nain, ipak zadovoljena.

Prilika se vukla dalje.

Jedan sab se zaustavi pokraj njega.

Prozor mu se spusti i prijateljski glas ree: "Dugo ve peai?"

Prilika se okrete prema njemu. Stade i uhvati ruku vrata.

I prilika i kola i ruka na vratima nalazili su se na planeti zvanoj Zemlja,

svetu ije se sveukupno prisustvo u 'Autostoperskom vodiu kroz Galaksiju'

sastojalo iz dve rei: 'Uglavnom bezopasni'.

ovek koji je napisao te rei zvao se Ford Prefekt i u tom trenutku nalazio

se na svetu koji je bio daleko od bezopasnog, sedeo je u baru koji je bio

daleko od bezopasnog i tamo neobazrivo izazivao nevolje.

4.

Da li je to bilo zato to je bio pijan, bolestan ili zahvaen samoubilakim

ludilom, to nekom nemarnom posmatrau ne bi bilo jasno, ali nije bilo

nemarnih posmatraa u baru 'Kod matorog ruiastog dukca' u junom

predgrau grada Han Dold, zbog toga to to nipoto nije bilo mesto na kome

si mogao sebi dopustiti nemarnost ako hoe da ostane u ivotu. Na tom

mestu svaki posmatra je bio posmatra oka sokolovog, teko naoruan, sa

bolnim sevanjem u glavi koje ga je teralo da radi aave stvari kada opazi

neto to mu nije po volji.

Neka gadna tiina sada je popala po tom mestu, ona vrsta zatija kakva se

javljaju pred nuklearnu krizu.

ak je i zlokobna ptiurina, posaena na ipku iznad bara, prestala da

kreti imena i adrese lokalnih plaenih ubica, to je bila usluga koju je

besplatno davala.

Sve oi bile su prikovane za Forda Prefekta. Neke od njih stajale su na

vrhu pipaka.

Dananji nain na koji je odabrao da se poigrava sa smru bio je iskazan

time to je pokuao da plati raun za pie veliki poput omanjeg dravnog

budeta za naoruanje karticom ameriken ekspresa, koju ne priznaju nigde u

poznatoj Vaseljeni.

"ta vas grize?" pitao je prijateljskim glasom. "Datum isticanja vanosti?

Zar vi, momci, nikada niste uli za neo-relativnost? Postoje itave nove

oblasti fizike koje se mogu pobrinuti za takve stvari. Dejstva vremenske

dilatacije, temporalna relastatika..."

"Ne brine nas datum isticanja", ree ovek kome je Ford Prefekt uputio te

primedbe i koji je bio opasni barmen u opasnom gradu. Njegov glas bio je

blago, duboko predenje, nalik onom blagom, dubokom predenju kada se

otvara silos interkontinentalnog balistikog projektila. Ruka velika poput

unke lupila je po baru i blago ga ulubila.

"Pa, onda, dobro", ree Ford, zatvorivi torbicu i pripremivi se da poe.

Jedan kaiprst se prui i lako spusti na rame Forda Prefekta. To ga je

spreilo da poe.

Iako je prst bio spojen sa akom velikom kao lopata, a aka povezana sa

podlakticom nalik na batinu, podlaktica nije bila povezana ni sa im, osim to

je u metaforikom smislu bila vezana vrstom, pseom odanou za bar koji

joj je bio dom. Nekada je bila na uobiajeni nain povezana sa prvim

vlasnikom bara, koji ju je na samrtnikoj postelji neoekivano zavetovao

medicinskoj nauci. Medicinskoj nauci se nije dopao njen izgled, pa ju je

smesta zavetovala nazad baru 'Kod matorog ruiastog dukca'.

Novi barmen nije verovao u natprirodne pojave, poltergajste i sline

uvrnute stvari, ali je prepoznavao korisnog saveznika kada bi ga ugledao.

Ruka je sedela na baru. Primala je narudbine, delila pia, ubilaki se

razraunavala sa ljudima koji su se ponaali kao da ele da budu ubijeni. Ford

Prefekt je mirno sedeo.

"Ne brine nas datum isticanja vanosti", ponovio je barmen, zadovoljan to

je sada zadobio punu panju Forda Prefekta. "Nas brine itavo to pare

plastike."

"ta?" upita Ford. Izgledao je pomalo zapanjen.

"Ovo", odvrati barmen koji je drao karticu kao da je to ribica ija je dua

pre tri nedelje odleprala Tamo Gde Su Ribe Veno Blagoslovene, "mi ne

prihvatamo."

Ford se nakratko upita da li da na videlo iznese injenicu da pri sebi nema

nikakvih drugih platenih sredstava, ali je odluio da za trenutak produi.

Ruka bez tela sada mu je lako, ali vrsto stezala rame izmeu palca i

kaiprsta.

"Ali, ne shvatate", ree Ford, iji je izraz lagano prerastao iz omanje

zapanjenosti u zabezeknutu nevericu. "Pa ovo je kartica ameriken ekspresa.

To je najzgodniji nain za plaanje rauna poznat oveku. Zar niste itali

njihovu reklamnu potu?"

Veseli prizvuk Fordovog glasa poinjao je da vrea barmenove ui.

Zvuao je kao neko ko neumorno svira drombulje tokom jednog od

dostojanstvenijih delova 'Ratnog rekvijema'.

Jedna kost Fordovog ramena poe da strue drugu kost njegovog ramena

na nain koji je nagovetavao da je ruka nauila osnovna naela bola od

izuzetno izvebanog muitelja. Nadao se da e uspeti da sredi posao pre nego

to ruka pone da strue nekom od kostiju njegovog ramena neku kost u

drugim delovima tela. Sreom, uhvaeno rame nije bilo ono preko koga je

bila okaena torba.

Barmen odgurnu karticu preko bara nazad do Ford Prefekta.

"Uopte", rekao je glasom priguenog divljatva, "nismo uli za tu stvar."

to teko da je bilo iznenaujue.

Ford ju je dobio zahvaljujui ozbiljnoj kompjuterskoj greki pred kraj

petnaestogodinjeg razdoblja koje je proboravio na planeti Zemlji. Koliko

ozbiljnoj, kompanija 'Ameriken ekspres' ubrzo e saznati, a sve ee i

paninije zahteve njenog odeljenja za dugove uutkalo je tek neoekivano

unitenje itave planete od strane Vogona da bi se napravilo mesta za novu

hipersvemirsku obilaznicu.

Od tada ju je stalno imao pri sebi, jer je otkrio da je korisno nositi sa

sobom vrste novca koje niko ne prihvata.

"Veresija?" kazao je. "Aaaargggh..." U baru 'Kod matorog ruiastog

dukca' te dve rei obino su bile povezane.

"Mislio sam", ree Ford, "da e ovo biti firma na nivou..."

Obazro se po jezivoj skupini pljakaa, podvodaa i muzikih producenata

skrivenih po rubovima mutnih lokvi svetlosti kojima su bile ispresecane

tamne senke unutranjih dubina bara. Svi su sada namerno gledali u drugom

pravcu i paljivo prikupljali niti svojih dotadanjih razgovora o ubistvima,

vercu droge i ugovorima za objavljivanje ploa. Znali su ta e se sada desiti

i nisu eleli da gledaju da im se ne bi smuila pia.

"Umree, momak", promrmlja barmen tiho Fordu Prefektu, a dokaz se

nalazio kraj njega. Iznad bara je nekada visio jedan od onih natpisa 'Ne trai

veresiju da ti ne bude krivo kad dobije akom u usta', ali zbog stroge tanosti

to je promenjeno u: 'Ne trai veresiju da ti ne bude krivo kada ti divlja ptica

bude iupala grlo dok ti bestelesna ruka razbija glavu o bar'. Meutim, sve te

ispravke napravile su neitljivi darmar od natpisa, a ionako nije isto zvualo,

pa je znak konano skinut. Smatralo se da e se stvar i bez toga rauti, a i

jeste.

"Daj da jo jednom pogledam taj raun", ree Ford. Podigao ga je i stao

paljivo da prouava pod zlobnim pogledom barmena i podjednako zlobnim

pogledom ptice, koja je trenutno svojim kandama grebala duboke brazde po

povrini bara.

Bilo je to podugako pare papira.

Na dnu se nalazio broj to je strano liio na jedan od onih serijskih

brojeva koji se nalaze ispod stereo ureaja i za koje uvek treba silno vremena

da se prepiu na carinsku deklaraciju. Na kraju krajeva, bio je u baru itavog

dana i popio je strano mnogo one stvari sa mehuriima, a naruio je i strano

mnogo tura za sve podvodae, pljakae i muzike producente koji iznenada

nisu mogli da se prisete ko on, u stvari, bee.

Potiho je proistio grlo i potapao depove. U njima, koliko mu je bilo

poznato, nije bilo niega. Lako, ali vrsto, oslonio je levu ruku na

poluotvoreni poklopac svoje torbe. Bestelesna ruka obnovi mu pritisak na

levo rame.

"Shvati", ree barmen, a inilo se kao da se njegovo lice sada zlokobno

leluja pred Fordovim, "moram da mislim na svoj ugled. Shvata, ne?"

To je to, pomisli Ford. Vie nita drugo nije preostalo. Potovao je pravila,

napravio je bona fide pokuaj da plati svoj raun, odbijen je. Sada mu je ivot

bio u opasnosti.

"Pa", ree tiho, "ako je ve re o tvom ugledu..."

Iznenadnom hitrinom otvorio je torbu i tresnuo o bar svoj primerak

'Autostoperskog vodia kroz Galaksiju' i slubenu karticu na kojoj je pisalo da

je terenski istraiva za 'Vodi' i da mu nipoto nije dozvoljeno da ini ono to

je upravo inio.

"Hoe da te upiem?"

Barmenovo lice zastade usred lelujanja. Ptije kande zaustavie se usred

brazde. Stisak ruke lagano popusti.

"To e", ree barmen jedva ujnim apatom, "biti sasvim zadovoljavajue,

gospodine."

5.

'Autostoperski vodi kroz Galaksiju' moan je organ. Zaista, njegov uticaj

toliko je veliki da su se morala postaviti stroga pravila kako njegovo osoblje

ne bi poelo da ga zloupotrebljava. Zbog toga, nijednom od tih terenskih

istraivaa nije dozvoljeno da prihvata ikakve usluge, popuste ili posebne

tretmane bilo koje vrste za svoje usluge, izuzev: a) ako su napravili bona fide

pokuaj da plate za uslugu na normalan nain; b) ako bi im ivot inae bio

ugroen; c) ako im je ba stalo da to urade.

Poto je pozivanje na tree pravilo znailo i raskid sa urednitvom, Ford je

uvek najvie voleo da se zavitlava sa prva dva.

Iziao je na ulicu, ustro koraajui.

Vazduh je bio zaguljiv, ali on je to voleo, zato to je to bio zaguljivi

gradski vazduh, pun uzbudljivo neprijatnih mirisa, opasne muzike i udaljenih

zvukova zaraenih policijskih plemena.

Nosio je svoju torbu i lako ju je njihao, tako da je mogao dobro da

zamahne na svakoga ko bi pokuao da mu je uzme bez pitanja. Ona je

sadrala sve to je posedovao, to u ovom trenutku nije bilo mnogo.

Jedna limuzina projuri ulicom, krivudajui izmeu hrpa zapaljenog

ubreta, i prestravi neku staru tovarnu ivotinju koja joj uz kretanje odskoi

sa puta, ulete u prozor prodavnice biljnih lekova, ukljui zavijajui alarm, a

zatim odglumi pad niz stepenice malog pasta-restorana jer je znala da e je

tamo fotografisati i nahraniti.

Ford je koraao prema severu. Razmiljao je kako verovatno ide u pravcu

kosmodroma, ali to je pomiljao i ranije. Znao je da se kree delom grada u

kom se planovi esto i naglo menjaju.

"Da li bi voleo da se dobro zabavi?" upita glas sa nekog ulaza.

"Koliko mi je poznato", ree Ford, "ve se dobro zabavljam. Hvala."

"Jesi li bogat?" upita glas.

Okrenuo se i otvorio ruke irokim pokretom. "Da li izgledam kao

bogata?" odvratio je pitanjem.

"Ne znam", ree devojka. "Moda, a moda i ne. Moda e se obogatiti.

Imam posebnu uslugu za bogate..."

"Je li?" upita Ford, zainteresovan, ali oprezan. "A to je?"

"Kaem im da je u redu to su bogati."

Sa prozora visoko iznad njih eruptirala je paljba iz vatrenog oruja, ali bio

je to samo jedan basista koga su upucali zato to je tri puta uzastopce odsvirao

pogrean rif, a u gradu Han Dold jedan basista ne vredi ni po lule duvana.

Ford zastade i zaviri u mrani prolaz.

"ta im uradi?"

Devojka se nasmeja i kroi malo iz senke. Bila je visoka i imala je onu

vrstu kontrolisane stidljivosti koja predstavlja sjajan trik, samo ako ume da je

izvede.

"To je moja velika taka", rekla je. "Imam magistraturu iz socijalne

ekonomike i umem da budem vrlo ubedljiva. Ljudi to vole. Naroito u gradu."

"Gusnarg", ree Ford Prefekt, to je naroita betelgezijska re koju je

koristio uvek kada je znao da treba neto da kae, ali nije znao ta.

Seo je na stepenice, izvadio iz torbe bocu starog danksa i pekir. Otvorio

je bocu i obrisao grli pekirom, to je imalo suprotno dejstvo od onoga koje

je nameravao, jer je stari danks trenutno pobio milione klica koje su gradile

sloenu i prosvetljenu civilizaciju na smrdljivijim mestima njegovog pekira.

"Hoe malo?" upitao je, poto je sam popio gutljaj.

Slegla je ramenima i prihvatila ponuenu bocu.

Neko vreme su sedeli i mirno oslukivali halabuku provalnih alarma u

susednom bloku.

"Kako se ispostavlja, duguju mi silnu gomilu love", ree Ford, "pa ako se

ikada dograbim toga, mogu li moda tada da doem i da te vidim?"

"Naravno, biu ovde", ree devojka. "A koliko mnogo?"

"Zaostalu platu od petnaest godina unazad."

"Za?"

"Pisanje dve rei."

"Zarkone", ree devojka. "Pa za koju ti je od njih dve trebalo toliko dugo?"

"Za onu prvu. Kada sam nju imao, druga je sama dola posle jednog

ruka."

Ogromni komplet elektronskih bubnjeva izlete kroz prozor visoko iznad

njih i rasprta se u parie na ulici pred njima.

Uskoro je postalo oigledno da je neki od provalnikih alarma u susednom

bloku namerno aktiviralo jedno policijsko pleme da bi postavilo zasedu

drugom. Kola vriteih sirena jurila su prema toj oblasti, samo da bi ih

zaskoili kopteri koji su grmei stizali kroz vazduh izmeu gradskih blokova

slinih planinama.

"U stvari", ree Ford, koji je sada morao da vie ne bi li nadjaao

halabuku, "nije bilo ba tako. Napisao sam strano mnogo, ali su mi sve to

isekli."

Izvadio je svoj primerak 'Vodia' iz torbe.

"A onda je, povrh svega, jo i planeta unitena", povikao je. "Ba vredan

posao, eh? Ali jo mi duguju platu."

"Radi za tu stvar?" dreknu devojka u odgovor.

"Da."

"Super fora."

"Hoe da vidi stvari koje sam napisao?" povikao je. "Pre nego to ih

obriu? Novo izdanje treba da bude objavljeno veeras preko mree. Neko do

sada mora da je otkrio da je planeta na kojoj sam proveo petnaest godina

unitena. Propustili su to prilikom poslednje dopune, ali ne moe zauvek da

izmie njihovoj panji."

"Postaje nemogue razgovarati, zar ne?"

"ta?"

Iznad njih se sada nalazio kopter koji je, izgleda, bio ukljuen u jedan od

bonih okraja protiv benda na spratu. Dim se dizao iz zgrade. Snimatelj

zvuka visio je sa prozora na vrhovima prstiju, a pobesneli gitarista mu je

tukao po prstima zapaljenom gitarom. Helikopter je pucao na sve redom.

"Moemo li da poemo?"

Poli su niz ulicu, dalje od buke. Naleteli su na trupu jednog ulinog

pozorita koja je pokuala da za njih izvede kratak komad o problemima

ivota u centru grada, ali je onda odustala i nestala u malom restoranu u koji

je nedavno otila tovarna ivotinja.

Sve to vreme, Ford je kuckao po tastaturi 'Vodia'. Uli su u jedan boni

prolaz. Ford sede na kantu za smee, a informacije poee da teku ekranom

'Vodia'.

Pronaao je svoju stavku.

Zemlja: uglavnom bezopasni.

Gotovo trenutno ekran se pretvori u masu sistemskih poruka.

"Evo ga", ree on.

Molimo, saekajte, govorila je poruka. Podaci se dopunjuju preko sub-eta

mree. Ovaj podatak se menja. Sistem nee raditi sledeih deset sekundi.

Na kraju prolaza lagano promae elino siva limuzina.

"Hej, sluaj", ree devojka, "ako te plate, potrai me. Ja sam radnica, a

tamo su ljudi kojima sam potrebna. Moram da idem."

Odbacila je Fordova napola artikulisana protivljenja i ostavila ga da sedi

ojaen na kanti za smee, pripremajui se da vidi kako e veliki deo njegovog

radnog veka elektronskim putem biti zbrisan u etar.

Napolju, na ulici, stvari su se malo primirile. Policijska bitka preselila se

prema drugim sektorima grada, dva preivela lana rok-grupe sloila su se da

priznaju jedan drugome muzike razlike i da produe solo karijere, trupa

ulinog teatra ponovo se pojavila iz pasta-restorana zajedno sa tovarnom

ivotinjom, govorei joj da e je odvesti do bara u kom e se prema njoj

odnositi sa vie potovanja, a neto dalje elino siva limuzina tiho se

parkirala kraj ivinjaka.

Devojka pojuri prema njoj.

Iza nje, u tami prolaza, zeleno, treptavo blistanje kupalo je lice Forda

Prefekta, dok su mu se oi lagano irile od zaprepaenja.

Jer tamo gde je oekivao da nee nai nita drugo do obrisanu, zatvorenu

stavku, potekla je neprekidna struja informacija - tekstovi, dijagrami, prikazi i

slike, dirljivi opisi surfa po plaama Australije, jogurta po grkim ostrvima,

restorana koje je trebalo izbei po Los Anelesu, poslova sa menjanjem valute

koje je trebalo izbei u Istambulu, vremena koje je trebalo izbei u Londonu,

barova do kojih je trebalo otii po svaku cenu. Strane i strane toga. Sve je bilo

tu, sve to je ikada napisao.

Mrtei se sa sve dubljim nerazumevanjem, iao je napred-nazad po tekstu,

zastajui tu i tamo po raznim stavkama.

Saveti za svemirce u Njujorku:

Sletite gde god vas volja, u Central Park, bilo gde. Nikoga nee biti briga,

niko vas nee ak ni primetiti.

Preivljavanje: naite smesta posao kao taksista. Posao taksiste je da vozi

ljude gde god ovi to poele u velikim, utim mainama zvanim taksi. Ne

brinite ako ne znate kako maina radi i ne govorite jezik, ne razumete se u

geografiju, pa ak ni u fizike osnove terena, a na glavi vam rastu velike

zelene antene. Verujte, to je najbolji nain da ne postanete sumnjivi.

Ako vam je telo stvarno udno, pokuajte da se pokazujete narodu po

ulicama za novac.

Amfibijski oblici ivota sa nekog od svetova sistema Svuling, Noksios ili

Nausalija naroito e uivati u Ist Riveru, za koju se pria da je bogatija

divnim, ivotodavnim, hranljivim sastojcima od najfinijih i najvirulentnijih

laboratorijskih sluzi koje su do sada stvorene.

Zabava: ovo je veliki odeljak. Nemogue je doi do vie zabave bez

elektrokucije centara za zadovoljstvo.

Ford pritisnu prekida na kom je pisalo 'Izvrni mod u pripravnosti' umesto

sada staromodnog 'Stend baj', to je tako davno zamenilo runo i preistorijsko

'Isklj.'

Bila je to planeta ije je potpuno unitenje gledao, gledao sopstvenim

oima, ili, tanije, poto je bio zaslepljen paklenim udarom vazduha i

svetlosti, osetio pod sopstvenim nogama kada je tle poelo da ga udara poput

ekia, da se trza, urla, zahvaeno plimskim talasima energije koja je kuljala

sa uasnih, utih vogonskih brodova. A onda, najzad, pet sekundi posle

trenutka koji je odredio kao poslednji mogu, usledila je blaga, lelujava

munina dematerijalizacije dok su on i Artur Dent u vidu zraka poput prenosa

sportske emisije podizani kroz atmosferu.

Nije bilo greke, nije moglo da je bude. Zemlja je bila neopozivo unitena.

Neopozivo, neopozivo. Skuvana i raznesena po svemiru.

Pa ipak, ovde se - ponovo je aktivirao 'Vodi' - nalazila njegova sopstvena

stavka o tome kako se moete dobro zabaviti u Burnmatu, pokrajina Dorset, u

Engleskoj, kojom se uvek ponosio kao jednom od najbaroknijih matarija koje

je ikada stvorio. Ponovo ju je proitao i protresao glavom u najistijem

zaprepaenju.

Iznenada je shvatio u emu je odgovor na problem: neto se udno

deavalo; a ako se ve neto udno deavalo, pomisli on, onda je eleo da se

to deava njemu.

Ugurao je 'Vodi' nazad u torbu i pourio ponovo na ulicu.

Dok je opet iao na sever, proao je pokraj sive limuzine parkirane kraj

ivinjaka, a iz oblinjeg ulaza uo je neni glas: "To je u redu, duo, stvarno

je u redu, mora da naui da ti bude drago zbog toga. Pogledaj kako je

zasnovana itava ekonomija..."

Ford se isceri, obie sledei blok koji je sada bio sav u plamenu, pronae

policijski helikopter koji je stajao na ulici neuvan, provali u njega, veza se

pojasevima, ukrsti prste i nestruno ga podie u nebo.

Zastraujue se tumbao izmeu kanjonskih zidova grada, a kada ih se

jednom otarasio, vinuo se kroz crne i crvene pokrove oblaka koji su veito

visili nad njim.

Deset minuta kasnije, dok su sve sirene koptera urlale, a njegova

brzometna topovska vatra sipala nasumce po oblacima, Ford Prefekt se sjuri

na tle izmeu kranova i sletnih svetiljki kosmodroma Han Dold, gde se

spustio poput gigantske, prestravljene i veoma bune muice.

Poto ga nije previe otetio, uspeo je da ga trampi za kartu prve klase za

sledei brod koji je naputao sistem i spustio se u jedno od njegovih

ogromnih, naduvenih, mekih sedita.

Ima to da bude zabavno, pomisli on, dok je brod tiho treptao kroz suluda

rastojanja dubokog svemira, a kabinska posluga se razmahivala u svoj svojoj

ekstravagantnosti.

"Da, molim", odgovarao je posluiteljima kad god bi skliznuli do njega,

nudei mu bilo ta.

Nasmeio se nekom neobinom, suludom radou dok je listao tajanstveno

obnovljenu stavku o planeti Zemlji. Imao je veliki, nedovren posao za koji e

sada moi da se pobrine i bio je izuzetno zadovoljan to mu je ivot iznenada

ponudio ozbiljnu svrhu.

Iznenada je shvatio da se pita gde li je Artur Dent i da li i on zna za novost.

Artur Dent se nalazio na hiljadu etiri stotine trideset sedam svetlosnih

godina odatle, u jednom sabu, i bio je sav kao na iglama.

Iza njega, na zadnjem seditu, sedela je devojka zbog koje je tresnuo

glavom u vrata dok je ulazio. Nije znao da li je to zbog toga to je posredi bila

prva enska osoba njegove vrste na koju je spustio pogled tokom poslednjih

godina, ili koliko je ve prolo, ali ga je oamutila sa, sa... Pa ovo je

besmisleno, rekao je sebi. Sredi se, kazao je sebi. Nisi, nastavio je najvrim

unutranjim glasom koji je mogao da postigne, u pribranom i racionalnom

stanju. Upravo si stopirao sto hiljada svetlosnih godina preko Galaksije,

veoma si umoran, malo zbunjen i izuzetno ranjiv. Opusti se, bez panike,

usredsredi se na duboko disanje.

Okrenuo se na seditu.

"Jeste li sigurni da je sa njom sve u redu?"

Osim injenice da je, za njega, bila srceparajue divna, mogao je da

razazna vrlo malo; nije video koliko je visoka, koliko stara, koja joj je tano

boja kose. Niti je mogao da je zamoli da ispria neto o sebi, jer je, na alost,

bila potpuno bez svesti.

"Samo je drogirana", rekao je njen brat i slegao ramenima, ne skreui

pogled sa puta pred sobom.

"I to je u redu?" upita Artur uplaeno.

"Ba me briga", ree ovaj.

"Ah", ree Artur. "Ovaj...", dodade poto je jedan trenutak razmiljao.

Do tog asa razgovor je tekao zapanjujue loe.

Posle poetne razmene pozdrava, on i Rasel - tako se, naime, zvao brat

divne devojke, a to ime uvek je u Arturovom umu prizivalo sliku zdepastog

mukarca plavih brkova i fenirane kose, koji e na najmanju provokaciju

poeti da nosi veernje odelo i lani prednji deo koulje, a zatim e biti

potrebna sila da bi se spreio da komentarie bilijarske meeve - brzo su

otkrili da se jedan drugome nimalo ne dopadaju.

Rasel je bio zdepast. Imao je plave brkove. Kosa mu je bila fina i fenirana.

No, da bi bio poten prema njemu - mada Artur nije video nikakvu potrebu za

time, izuzev uzimanja itave stvari kao iste mentalne vebe - i on sam, Artur,

izgledao je prilino bedno. ovek ne moe da pree sto hiljada svetlosnih

godina, uglavnom po tuim odeljcima za prtljag, a da se malo ne izana - a

Artur se mnogo izanao.

"Nije ona drogo", ree Rasel iznenada, kao da oigledno misli da neko

drugi u kolima jeste. "Primila je sredstvo za umirenje."

"Ali to je strano", ree Artur i okrete se da bi je ponovo pogledao. Kao da

se malo promekoljila, a glava joj je skliznula postrance na rame. Tamna kosa

pala joj je preko lica i zaklonila ga.

"ta joj je, je li bolesna?"

"Nije", ree Rasel. "Samo je u potpunosti luda."

"ta?" upita Artur prestravljeno.

"Oinuta, potpuno uvrnuta. Vozim je nazad u bolnicu da im kaem da

ponovo pokuaju. Pustili su je napolje dok je jo mislila da je bodljikavo

prase."

"Bodljikavo prase?"

Rasel otro zatrubi sirenom prema kolima koja su izletela iza okuke prema

njima, presekla im put i naterala ih da skrenu. inilo se da vie voli kad je

besan.

"Pa dobro, moda ne ba bodljikavo prase", rekao je poto se ponovo

primirio. "Iako bi verovatno bilo jednostavnije da jeste. Kad neko misli da je

bodljikavo prase, verovatno mu naprosto da ogledalo i koju sliku bodljikavih

prasia, pa mu kae da sam sredi stvari i da ponovo doe kada mu bude

bolje. Ako nita drugo, medicina ume da se snae sa time, u tome je stvar. Ali

izgleda da to nije dovoljno za Feni."

"Feni...?"

"Zna ta sam joj kupio za Boi?"

"Ovaj, ne."

"'Blekov medicinski renik'."

"Lep poklon."

"Tako sam i ja mislio. Ima na hiljade bolesti u njemu, sve po abecednom

redu."

"Kae da se zove Feni?"

"Aha. Biraj, rekoh joj. Sve to se ovde nalazi moe da se sredi. Mogu se

prepisati odgovarajui lekovi. Ali ne, ona mora da ima neto posebno. Samo

da otea ivot. Zna, takva je bila i u koli."

"Je li?"

"Bila je. Pala je dok je igrala hokej i slomila kost za koju niko nikada nije

uo."

"Shvatam koliko to moe biti neprijatno", ree Artur sumnjiavo. Bio je

prilino razoaran kada je otkrio da joj je ime Feni. Bilo je to tako luckasto,

nematovito ime, kakvo bi neka nezgrapna tetka usedelica odabrala za sebe

zato to ne moe da podnese ime Fenela.

"Ne, re je o tome da nije bilo simpatino", nastavio je Rasel, "a i stvarno

me je malo nerviralo. Posle je hramala mesecima."

Usporio je.

"Ovo je tvoja raskrsnica, zar ne?"

"Ah, ne", ree Artur. "Pet milja dalje. Ako je u redu."

"U redu je", ree Rasel posle najkrae mogue pauze ne bi li njome

pokazao da nije u redu.

U stvari, to je bila Arturova raskrsnica, ali nije mogao da ode, ne saznavi

jo neto o toj devojci koja ga je toliko opinila, iako se nije ak ni probudila.

I sledea dva sporedna puta e moi da mu poslue.

Svi su oni vodili do naselja koje mu je bilo dom, iako je oklevao da zamisli

ta e tamo nai. Poznati meai promicali su u tami poput sablasti,

izazivajui onu drhtavicu kakvu stvaraju samo vrlo, vrlo normalne stvari

ugledane tamo gde je um nespreman za njih i u nepoznatoj svetlosti.

Po njegovoj linoj vremenskoj lestvici, koliko je uspevao da proceni,

proteklo je osam godina otkako je otiao da ivi pod tuinskom rotacijom

dalekih sunaca, ali mogao je samo da nagaa o tome koliko je vremena prolo

ovde. Zaista, dogaaji koji su se odigrali bili su van njegovog iscrpljenog

poimanja, jer ova planeta, njegov dom, ne bi trebalo da bude ovde.

Pre osam godina, u vreme ruka, njegovu planetu su unitili, u potpunosti

razorili ogromni, uti, vogonski brodovi koji su lebdeli na nebu ruka kao da

su zakoni gravitacije samo lokalni propis, a njihovo krenje nita vie od

pogrenog parkiranja.

"Opsena", ree Rasel.

"ta?" upita Artur, izbaen iz toka sopstvenih misli.

"Kae da pati od udnovate opsene da ivi u stvarnom svetu. Ne vredi joj

govoriti da i ivi u stvarnom svetu, jer onda samo kae da opsene zbog toga i

jesu udne. Ne znam za tebe, ali mene takvi razgovori prilino zamaraju. Daj

joj tablete i pini po pivo, eto ta ja odgovaram. Hou da kaem, postoji

granica do koje ovek moe da se zavitlava, zar ne?"

Artur se namrti, ne prvi put.

"Pa..."

"Pa onda, svi ti njeni snovi i none more. A doktori samo vezu o udnim

skokovima u njenim modanim talasima."

"Skokovima?"

"Ovo", ree Feni.

Artur se hitro okrete na seditu i zagleda u njene iznenada otvorene, ali u

potpunosti prazne oi. ta god da je gledala, to nije bilo u kolima. Oi joj

zaigrae, glava joj se jednom tre, a onda je mirno nastavila da spava.

"ta je rekla?" pitao je bojaljivo.

"Rekla je 'ovo'."

"Ovo ta?"

"Ovo ta? Otkud, do avola, ja znam? Ovo bodljikavo prase, ovo pare

cevi za dimnjak, ovo to je ostalo od drugog para kleta don Alfonsa. Ona je u

potpunosti luda, uinilo mi se da sam to ve pomenuo."

"Kao da te nije ba mnogo briga za to." Artur je pokuao da to izgovori to

je mogao nehajnije, ali izgleda da nije upalilo.

"Sluaj, bao..."

"U redu, izvinjavam se. Ne tie me se. Nisam tako mislio", odvrati Artur.

"Znam da ti je mnogo stalo, oigledno", dodao je, laui. "Znam da mora

nekako da se snae s tim. Ali mora da me izvini. Upravo sam doputovao

autostopom sa druge strane magline Konjska Glava."

Besno je gledao kroz prozor.

Bio je zapanjen da ga od svih oseanja, koja su se borila za prostor u

njegovoj glavi, ove noi kada se vratio kui za koju je mislio da je zauvek

nestala, najvie obrvava opsednutost tom neobinom devojkom o kojoj nije

znao nita osim da mu je rekla 'ovo' i da mu je njen brat antipatiniji od

Vogona.

"I tako, ovaj, kakvi su bili skokovi, ti skokovi koje si pomenuo?" produio

je najbre to je mogao.

"uj, to mi je sestra, ne znam zato ti uopte sve to priam..."

"U redu, ao mi je. Moda je bolje da iziem. Ovo je..."

U trenutku kada je to rekao, stvar je postala nemogua, jer je oluja koja je

prola preko njih ponovo nagrnula svom estinom. Munje su se spajale jedna

u drugu preko neba, a neko kao da je sipao na njih kroz sito neto to je

strano podsealo na Atlantski okean.

Rasel opsova; nekoliko sekundi paljivo je okretao volan dok je nebo tuklo

po njima. Iskalio je bes tako to je gnevno ubrzao da bi zaobiao jedan

kamion sa oznakom 'MekKenin prevoz po svakom vremenu'. Napetost je

opadala kako je kia prestajala.

"Sve je poelo onim poslom sa agentom CIA-e koga su nali u rezervoaru,

kada su svi imali one halucinacije, sea li se?"

Artur se upita na trenutak da li da ponovo pomene da je upravo doputovao

autostopom sa druge strane magline Konjska Glava, pa je zbog toga, kao i iz

nekih drugih, raznoraznih, meusobno povezanih i zapanjujuih razloga

pomalo van dodira sa nedavnim dogaajima, ali je zakljuio da bi time samo

jo vie zamutio stvari.

"Ne", rekao je.

"To je bio trenutak kada je pukla. Bila je u nekom kafiu. Rikmansvort. Ne

znam ta je tamo radila, ali je tamo bila kada je pukla. Navodno je ustala,

smireno izjavila da je prola kroz neko izuzetno otkrovenje, malo se zanela,

izgledala je nekako smueno, a onda se uz vrisak sruila u sendvi sa jajima."

Artur se lecnu. "Strano mi je ao to to ujem", ree on ukoeno.

Rasel ispusti nekakav groktavi zvuk.

"A ta je", upita Artur u pokuaju da nekako povee stvari, "agent CIA-e

radio u rezervoaru?"

"Plutao je gore-dole, razume se. Bio je mrtav."

"Ali ta..."

"Ma hajde, sea se valjda tih stvari. Halucinacija. Svi su kazali da je

nametaljka CIA-e koja je vrila opite sa ratnim drogama ili tako neto. Neka

suludnjaka teorija tvrdila je da je mnogo jeftinije i delotvornije, umesto da

izvri invaziju na drugu zemlju, da natera sve da misle kako je invazija

stvarna."

"A kakve su to tano bile halucinacije...?" upita Artur vrlo tihim glasom.

"Kako to misli, kakve halucinacije? Priam o itavoj onoj tarapani sa

velikim utim brodovima, kada su svi poaaveli i govorili da emo izginuti, a

onda - plop, svi nestadoe kada je dejstvo prestalo. CIA je sve poricala, to

znai da mora da je istina."

U Arturovoj glavi malo se zavrtelo. On rukom dograbi neto da bi se

primirio, i to dograbi vrsto. Usta su mu se blago otvarala i zatvarala kao da

mu je na umu neto to hoe da kae, ali nita nije izlazilo.

"Meutim", nastavio je Rasel, "koja god droga da je bila posredi, kod Feni

se, izgleda, nije tako brzo istroila. Hteo sam da tuim CIA-u, ali moj prijatelj

advokat ree mi da bi to bilo kao da napadne ludnicu naoruan bananom, i

tako..."

"Vogoni...", zaskiao je Artur. "uti brodovi... nestali?"

"Pa, razume se, bili su halucinacije", ree Rasel i udno se zagleda u

Artura. "Pokuava li da kae da se ne sea niega? Pa gde si bio dosad, za

ime sveta?"

Za Artura je to bilo tako zapanjujue dobro pitanje da je napola skuio na

seditu od oka.

"Hriste!!!" vrisnu Rasel, borei se da zadri kontrolu nad kolima koja

naglo poee da klize. On skrenu sa puta kamionu iz suprotnog smera i slete

na travnati teren kraj puta. Kada su se kola trgla i zaustavila, devojka na

zadnjem seditu polete na Raselovo sedite, da bi se potom nespretno

smandrljala nazad.

Artur se prestravljeno okrete.

"Je li s njom sve u redu?" zamucao je.

Rasel besno provue ruke kroz feniranu kosu. Pogladio je plave brkove, pa

se okrenuo Arturu.

"Hoe li, molim te", rekao je, "da pusti tu runu konicu?"

6.

Odatle do sela bilo je etiri milje hoda: jedna milja do mesta na kome se

odvajao sporedni put, dokle je odvratni Rasel sada gnevno odbijao da ga

odveze, a potom tri milje vijugavim seoskim putem.

Sab nestade u noi. Artur je gledao kako odlazi, zapanjen poput oveka

koji, poto je pet godina iveo u uverenju da je potpuno slep, iznenada otkriva

da je samo nosio preveliki eir.

Otro je protresao glavom u nadi da e to razmrdati neku upeatljivu

pojedinost tako da padne na svoje mesto i prui neki smisao inae potpuno

zbunjujuoj Vaseljeni, ali budui da je upeatljiva pojedinost, ako je takve

uopte bilo, u potpunosti omanula da to uini, on ponovo krenu putem, u nadi

da e mu dobar, estok hod, pa moda ak i malo dobrih, bolnih uljeva

pomoi da se uveri bar u sopstveno postojanje, ako ve ne u normalnost.

Bilo je 10,30 kada je stigao - injenica koju je otkrio kroz umaeni i

zadimljeni prozor paba 'Kod konja i konjuara' u kome je tokom mnogo

godina visio ofucani stari Ginisov sat na kome je bila slika emua sa kriglom

akasto zaglavljenom u vratu.

Bio je to pab u kome je proveo ono sudbonosno podne tokom koga su

uniteni najpre njegova kua, a zatim i itava planeta Zemlja, ili je bar

izgledalo da su uniteni. Ne, prokletstvo, bili su uniteni, jer da nisu, onda gde

se, Boga mu njegovog, nalazio tokom poslednjih osam godina i kako je tamo

dospeo ako ne u jednom od onih velikih, utih, vogonskih brodova za koje mu

je ogavni Rasel upravo ispripovedao da su predstavljali halucinaciju izazvanu

drogom - a ako su bili uniteni, na emu je to trenutno stajao...?

Nagazio je konicu na tom nizu misli zbog toga to ovaj nije obeavao da

e ga odvesti imalo dalje nego poslednjih dvadeset puta kada je inio isto.

Poeo je ponovo.

Bio je to pab u kome je proveo ono sudbonosno podne tokom koga se

dogodilo ono, ta ve bee, i to e lepo da razbistri kasnije i...

Opet nije imalo smisla.

Poeo je ponovo.

Bio je to pab u kome...

Bio je to pab.

Po pabovima se slue pia, a njemu bi jedno ba dobro dolo.

Zadovoljan to ga je smueni misaoni proces najzad doveo do nekakvog

zakljuka, i to do zakljuka kojim je bio veoma zadovoljan, iako nije re bila

ba o onom zakljuku do koga je eleo da doe, zakoraio je prema vratima.

I stao.

Mali, rundavi terijer istra iza niskog zida i, spazivi Artura, poe da rei.

Meutim, Artur je znao tog psa, i to ga je dobro znao. Pripadao je

njegovom kolegi, reklamnom strunjaku, i zvao se Bozo Nema Zezanja zbog

naina na koji su mu dlaice stajale na glavi, a koji je ljude podseao na

predsednika Sjedinjenih Amerikih Drava; i pas je poznavao Artura, ili bi

bar trebalo da ga poznaje. Bio je to jedan glupav pas, nije umeo ak ni da ita

TV idiota, ureaj za prikazivanje teksta iza kamere, zbog ega su se neki ljudi

bunili protiv njegovog imena, ali trebalo bi bar da je sposoban da prepozna

Artura, umesto to stoji tamo, nakostreen, kao da je Artur najstranija prikaza

koja je ikada ugrozila njegov maloumni ivot.

To je nateralo Artura da ode i ponovo zaviri u prozor, a ovog puta pogled

mu nije poivao na polupridavljenom emuu, ve na njemu samom.

Kada je ugledao sebe prvi put u poznatoj okolini, morao je da prizna da je

pas u pravu.

Mnogo je podseao na neto to bi farmer upotrebio da plai ptice i nije

bilo sumnje da bi njegov odlazak u pab u trenutnom stanju izazvao glasne

komentare, a to je jo gore, tu bi bez sumnje bilo nekoliko ljudi koje poznaje

i koji bi se osetili duni da ga bombarduju pitanjima za koja se trenutno nije

oseao najspremniji.

Vil Smiters, na primer, vlasnik Bozoa Nema Zezanja, flegmatinog pseta,

ivotinje do te mere glupe da je jednom izbaena iz Vilove vlastite tv reklame

zbog toga to nije bila u stanju da prepozna koja bi hrana za pse trebalo da joj

se svia, i pored injenice da je preko mesa u svim ostalim porcijama bilo

preliveno motorno ulje.

Vil e sigurno biti tamo. Tu mu je bio pas, tu su mu bila kola, sivi pore

928 S sa natpisom na zadnjem prozoru koji je glasio: 'I moja druga kola su

pore'. Proklet bio.

Posmatrao je kola i shvatio da je upravo saznao neto to do tada nije znao.

Vil Smiters, kao i veina drugih preplaenih i bezobzirnih kopilana koje je

Artur poznavao u reklamnom poslu, menjao je kola svakog avgusta da bi

mogao da pria ljudima da ga raunovoa tera da to radi, iako je prava istina

bila da se raunovoa avolski trudio da ga zaustavi, jer ta e biti sa

odravanjem koje mora da se plati i tako dalje - a ovo su bila kola kojih se

Artur seao od ranije. Broj na tablici oznaavao je godinu.

S obzirom na to da je sada bila zima, a da se dogaaj koji je pre osam

godina doneo Arturu toliko nevolja odigrao poetkom septembra, onda je

ovde moglo da proe manje od est ili sedam meseci.

Jedan trenutak je stajao jezivo miran i putao Bozoa Nema Zezanja da

skae gore-dole i keve na njega. Bio je iznenada zapanjen uvianjem koje

vie nije mogao da izbegava, a re je bila o sledeem: sada je bio stranac na

sopstvenom svetu. Koliko god da se trudio, niko ne bi bio u stanju da

poveruje u njegovu priu. Ne samo da je zvuala savreno iaeno, ve je

glatko protivureila jednostavnim, oiglednim injenicama.

Da li je ovo stvarno Zemlja? Da li je postojala makar najblaa mogunost

da je napravio neku neverovatnu greku?

Pab pred njim bio je nepodnoljivo poznat u svakoj pojedinosti - znao je

svaku ciglu, svako pare sljutene boje; a unutra je mogao da prepozna

poznatu, mnogoljudnu, bunu toplinu, gole grede na tavanici, lane stilske

drae svetiljki od kovanog gvoa, bar lepljiv od piva po kome su ljudi koje

je poznavao oslanjali laktove i nad kojim su stajale prilike devojaka izrezane

od kartona, sa paketiima kikirikija izlepljenim po grudima. Sve su to bile

stvari njegovog doma, njegovog sveta.

Znao je ak i to prokleto kuite.

"Hej, Neznalice!"

Zvuk glasa Vila Smitersa znaio je da mora brzo da odlui ta e. Ako se

bude zadrao gde jeste, bie otkriven i itav cirkus e poeti. Sa druge strane,

skrivanje bi samo odlagalo trenutak istine, a sada je bilo opako hladno.

injenica da se posredi bio Vil olakala je izbor. Nije Artur njega ba

toliko mrzeo - Vil je bio vrlo zabavan. Posredi je bilo to da je bio zabavan na

toliko iscrpljujui nain zbog toga to je, budui u reklamnom poslu, uvek

eleo da zna koliko se Artur dobro zabavlja, kao to je voleo da zna i odakle

dobija jakne.

Svestan toga, Artur se sakri iza jednog kombija.

"Hej, Neznalice, ta je bilo?"

Vrata se otvorie i Vil izie, obuen u konu pilotsku jaknu koju je

svojevremeno dao pajtau iz Laboratorije za istraivanje saobraaja da tresne

kolima u nju, naroito radi toga da bi zadobila taj iznoeni, izlupani izgled.

Neznalica zakevta od oduevljenja i, budui da je zadobio panju koju je

traio, sav srean zaboravi Artura.

Vil je tu bio sa nekim prijateljima; drutvo je imalo jednu igru koju su

igrali sa psom.

"Komunjare!" povikae svi na psa u horu. "Komunjare, komunjare,

komunjare!!!"

Pas je naprosto iznuo od lajanja, skakao je gore-dole, kevtao dok mu

malecko srce ne iskoi, van sebe u ekstatinom besu. Svi su se smejali i

hrabrili ga, a potom su se polako razili u no.

E pa, to raiava neke stvari, pomisli Artur iza kombija, ovo je

neopozivo planeta koje se seam.

7.

Kua mu je i dalje bila na svom mestu.

Kako i zato, nije imao pojma. Odluio je da poe i pogleda dok je ekao

da se pab isprazni, kako bi neometano mogao da ode i pita gazdu za

prenoite poto se svi raziu. Kad ono, eto je.

urno je otvorio kljuem koji je drao ispod kamenog apca u bati, jer,

zapanjujue, telefon je zvonio.

Sluao ga je, slabano, itavim putem uz stazu i potrao je im je shvatio

odakle dolazi zvuk.

Morao je da otvori vrata silom zbog zaprepaujue gomile reklamne

prepiske koja se nakupila na pragu. Zaglavila su se na onome za ta e kasnije

otkriti da predstavlja etrnaest istovetnih, lino njemu upuenih poziva da

konkurie za dobijanje kreditne kartice koju je ve imao, sedamnaest

istovetnih preteih pisama zbog neplaanja rauna preko kreditne kartice koju

nije imao, kao i trideset tri istovetna pisma koja su govorila da je on lino

odabran kao ovek od dobrog ukusa i ugleda koji zna ta hoe i kuda ide u

dananjem profinjenom i gospodskom svetu, pa prema tome neka izvoli i kupi

neku tamo ogavnu akten tanu. Uza sve to, bila je tu i crknuta maka.

Probio se kroz srazmerno uzak otvor koji mu je prualo sve to, sapleo se

preko hrpe ponuda za vino koje ne bi propustio ni najprobirljiviji poznavalac,

okliznuo se po hrpi godinjeodmorskih pozdrava iz vila na moru i dospeo do

telefona upravo kada je ovaj prestao da zvoni.

Sruio se, zadihan, na hladni krevet plesnjivog mirisa i tokom nekoliko

minuta prestao da se trudi da sprei svet da mu se vrti oko glave na nain koji

se ovome oigledno mnogo dopadao.

Poto je neko vreme i sam uivao u kovitlacu i malo se primirio, Artur

posegnu za svetiljkom kraj uzglavlja kreveta, ne oekujui da se upali. Na

njegovo iznenaenje, upalila se. To nije protivureilo Arturovom oseaju za

logiku. Poto ga je elektrodistribucija sekla bez greke svaki put kada plati

raun, inilo se savreno loginim da ga ne diraju kada ne plati. Slanjem para

ovek im oigledno samo privlai panju.

Soba je bila manje-vie onakva kakvu ju je ostavio, to jest u ogavnom

neredu, iako je dejstvo bilo u izvesnoj meri prigueno debelim slojem praine.

Dopola proitane knjige i asopisi gnezdili su se meu hrpama poluprljavih

pekira. Rasparene arape poivale su u polupopijenim oljicama kafe. Ono

to je nekada bilo polupojeden sendvi sada se napola pretvorilo u neto to je

Artur eleo da zaobie u potpunosti. Pusti koju munju kroz sve ovo, pomisli

on, pa e ponovo poeti evoluciju ivota.

Samo je jedna stvar u sobi bila drugaija.

Na trenutak ili dva nije mogao da vidi ta ta drugaija stvar zapravo

predstavlja, jer je i ona bila prekrivena slojem odvratne praine. Onda su je

njegove oi zakaile i zaustavile se.

Stvar se nalazila pokraj ofucanog, starog televizora na kome je bilo

mogue gledati samo kurseve Otvorenog univerziteta, jer kada bi pokuao da

prikazuje ita zanimljivije, raspao bi se.

Bila je to kutija.

Artur se pridie na laktove i zakilji prema njoj.

Bila je to siva kutija nekako turobnog sjaja. Bila je to etvrtasta, siva

kutija, stranice neto due od jedne stope. Bila je povezana jednom jedinom

sivom trakom, sa urednim vorom na vrhu.

Ustao je, doao je do nje i iznenaeno je dodirnuo. tagod to bilo,

oigledno je bilo upakovano kao poklon, paljivo i lepo, i ekalo da ga otvori.

Paljivo, podigao je kutiju i odneo je na krevet. Obrisao je prainu sa vrha i

odvezao traku. Na vrhu kutije nalazio se poklopac iji je prednji kraj bio

uguran u telo kutije.

Izvukao ga je i pogledao u kutiju. U njoj se nalazila staklena kugla,

smetena u fini, sivi krep-papir. On je paljivo izvadi. To nije bila ispravna

kugla, zato to je imala otvor na dnu, odnosno, shvati Artur kada ju je

prevrnuo, na vrhu, sa debelim rubom. Bila je to posuda. Akvarijum.

Bio je napravljen od najdivnijeg stakla, savreno prozranog, pa ipak sa

nekim neobinim srebrno-sivim svojstvom, kao da su ga pravili od kristala i

kriljca.

Artur je lagano stao da ga okree u rukama. Bio je to jedan od najlepih

predmeta koje je ikada video, ali ga je u potpunosti zbunio. Pogledao je u

kutiju, ali tamo nije bilo niega osim krep papira. Ni spolja na kutiji nije bilo

niega.

Ponovo je okrenuo posudu. Bila je divna. Bila je izuzetna. Ali bio je to

obian akvarijum.

Kucnuo je posudu noktom i ona stade da odzvanja dubokom i

velianstvenom zvonjavom koja se odrala due nego to je to izgledalo

mogue, a kada je najzad iilela, inilo se da nije zamrla, ve da je odlutala

do drugih svetova, kao u san dubokog mora.

Opinjen, Artur je ponovo okrenu, a ovog puta sjaj male, pranjave

svetiljke kraj uzglavlja uhvati je pod drugim uglom i zablista na finim

urezima na povrini akvarijuma. On ga podie, podesi ugao svetlosti i

iznenada jasno ugleda fine linije urezanih rei koje su se ocrtavale u staklu.

'Do vienja', pisalo je, 'i hvala...'

I to je bilo sve. Zamirkao je i nita nije shvatao.

Jo punih pet minuta okretao je predmet tamo-amo, prinosio ga svetlu pod

razliitim uglovima, kuckao da bi oslunuo hipnotiku zvonjavu, mozgao o

znaenju senovitih slova, ali nije mogao da nae nita. Najzad je ustao,

napunio akvarijum vodom sa esme i odneo ga na sto kraj televizora. Istresao

je malu vavilonsku ribicu iz uha i spustio je, uzmigoljenu, u akvarijum. Vie

mu nee biti potrebna, osim kad gleda strane filmove.

Vratio se, legao na krevet i ugasio svetlo.

Leao je miran i tih. Upijao je tminu koja ga je okruivala, lagano oputao

udove itavom duinom, smirivao i sreivao udisaje, postepeno raistio um

od svih misli, sklopio oi, a potom ba nikako nije mogao da zaspi.

No je bila nemirna od kie. Kini oblaci sada su se premetali i trenutno

usredsreivali panju na mali usputni kafi u neposrednoj blizini Barnmuta,

ali su svojim prolaskom poremetili i samo nebo; ono je sada nosilo vlaan,

nemiran vazduh i ni samo nije znalo ta bi sve moglo da uradi ako nastave da

mu ovako prkose.

Mesec izie, nekako vodnjikav. Liio je na lopticu papira iz stranjeg

depa farmerki upravo izvaenih iz ve-maine, za koju e samo vreme i

peglanje rei da li je re o starom raunu iz samoposluge ili o novanici od pet

funti.

Vetar malo zatreperi, kao rep konja koji pokuava da odredi kako je

raspoloen veeras, a zvono negde otkuca pono.

Prozori svetlarnika se odkrinu.

Teko je iao i trebalo ga je malo klimati i gurati, jer mu je okvir bio

natruo, a neko je svojevremeno bio strano pametan i prefarbao mu arke, ali

konano se ipak otvorio.

Tu u blizini nae se neka motka da ga pridri i jedna prilika se iskobelja

kroz njega u uski prostor izmeu suprotnih strana krova.

Stajala je i u tiini gledala nebo.

Prilika nije ni po emu liila na stvorenje divljakog izgleda koje je pre

neto vie od jednog sata banulo u kuicu. Nestalo je iscepane, otrcane odee,

uprljane blatom stotina svetova, zamrljane ostacima hrane pojedene s nogu po

stotinama turobnih kosmodroma, nestala je raupana griva od kose, nestala je

dugaka i kovrdava brada sa svojim malim ekosistemom u procvatu i svim

ostalim.

Umesto toga, bio je to Artur Dent, uredni i leerni, u somotskim

pantalonama i debelom demperu. Kosa mu je bila podiana i oprana, brada

glatko izbrijana. Samo su oi jo govorile da, ta god Vaseljena zamiljala da

mu radi, on bi je najljubaznije zamolio da ve jednom prestane s tim.

Nisu to bile one oi koje su poslednji put gledale isti prizor, ba kao to

nije bio isti ni mozak koji je tumaio slike uhvaene oima. Nije to bila

posledica nikakve hirurgije, ve samo neprekidno delovanje iskustva.

No mu se u tom trenutku inila kao ivo bie, a tamna zemlja oko nje bila

je stvorenje u koje je putao koren.

Mogao je da oseti, nalik na poigravanje dalekih nervnih zavretaka, tok

udaljene reke, izvijanje nevidljivih bregova, gomilanje tekih kinih oblaka,

zaustavljenih tamo daleko na junoj strani.

Mogao je da iskusi i prijatne marce oseanja da je drvo, a to je bilo neto

to nikada ranije nije iskusio. Znao je da je prijatno da zaroni none prste u

zemlju, ali nikada nije shvatio da je toliko prijatno. Oseao je gotovo

neprilian talas zadovoljstva koji se pruao ka njemu iz pravca Nove ume.

Morae naprolee da proba, pomisli on, kako je to kad ti naraste lie.

Iz drugog pravca do njega doe oseaj kako je kada si ovca koju je

preplaio letei tanjir, ali to je bilo bukvalno nerazaznatljivo od oseaja kada

si ovca koju je preplailo sve redom na ta je u ivotu naila, jer bila su to

stvorenja koja su vrlo malo toga nauila tokom svog puteestvija kroz ivot,

tako da ih je uvek iznova zaprepaivalo sunce koje se izjutra raa, kao i

zapanjivala ona silna zelena masa po poljima.

Iznenadilo ga je to to moe da oseti ovcu koju je tog jutra zaprepastilo

sunce, ba kao i mnoga prethodna jutra, i koju je zaprepastila skupina drvea

dan pre toga. Mogao je da ide sve dalje i dalje, ali je postajalo dosadno, jer se

stvar sastojala uglavnom od ovaca zaprepaenih stvarima koje su ih

zaprepastile i dan pre toga.

Ostavio je ovcu i pustio da mu um sanjivo luta u sve irim krugovima.

Osetio je prisustvo drugih umova, stotine i hiljade u paukovoj mrei; neki su

bili sanjivi, neki usnuli, neki strano uzbueni, jedan iaen.

Jedan iaen.

Ovla je preleteo preko njega i pokuao da ga ponovo oseti, ali ga je ovaj

izbegavao kao druga karta sa znakom jabuke u igri parova. Osetio je gr

uzbuenja, jer je nagonski shvatio ko je to bio, ili je bar znao ko bi on voleo

da je to bio, a jednom kada shvati ta eli da bude istina, instinkt je vrlo

korisna stvarica da ti pomogne da shvati da to i jeste istina.

Nagonski je, dakle, znao da je to Feni i da bi eleo da je nae; ali nije

mogao. Sa previe napinjanja da to uradi, mogao je da oseti kako gubi tu

udnu, novu sposobnost i zato se okanio traganja i pustio um da mu ponovo

slobodnije luta.

I opet je osetio iaenje.

Ponovo nije mogao da ga nae. Ovog puta, svejedno to se nagon

zamajavao da mu objasni da je u pravu da tako misli, nije bio siguran da je re

o Feni - ili je moda ovog puta posredi bilo neije drugo iaenje. Imalo je

istu osobinu otkaenosti, ali nekako je to bio optiji utisak iaenosti, dublji,

kao da nije re o zasebnom umu, moda ak ni o kakvom umu. Bilo je

drugaije.

Pustio je da mu um lagano i iroko utone u Zemlju, da se talasa, traga,

tone.

Sledio je Zemlju kroz njene dane, lutao uz ritam milijardi njenih bila, curio

kroz mree njenih ivota, narastao njenim plimama, okretao se njenom

teinom. Iaenje se uvek vraalo, daleki, otkaeni, tmurni bol.

A sada je leteo kroz zemlju svetlosti; svetlost je bila vreme, plime su bile

dani koji prolaze. Iaenje koje je osetio, drugo iaenje, lealo je u daljini

pred njim preko zemlje, debljina jedne jedine vlasi kose na usnulom predelu

zemaljskih dana.

I iznenada naie na njega.

Plesao je vrtoglavo na rubu dok se zemlja snova glatko prekidala pred

njim, skamenjujui ponor ka nitavilu, dok se on divlje izvijao, grabio ni u ta,

mlatarao rukama prema zastraujuem prostoru, okretao se, padao.

Na drugoj strani zupaste raseline nalazila se druga zemlja, drugo vreme,

stariji svet, ne iaen ve ovla spojen: dve Zemlje. Probudio se.

Hladan povetarac dotae grozniavi znoj prikupljen na njegovom elu.

Nona mora je minula i ispraznila se, a isto je bilo i sa njim. Ramena mu se

pogurie, blago je protrljao oi vrhovima prstiju. Najzad je bio sanjiv, kao da

je vrlo umoran. A to se tie toga ta sve to znai, ako ita znai, razmislie o

tome izjutra; jer sada e poi u postelju na poinak. Njegovu linu postelju,

njegov lini san.

U daljini ugleda svoju kuu i upita se kako je to mogue. Obrisi su joj se

ocrtavali na meseini i on prepozna njen runjikavi, etvrtasti oblik. Obazreo

se i primetio da se nalazi na nekih osamnaest ina iznad ruinjaka jednog od

svojih suseda, Dona Ejnsvorta. Te rue bile su paljivo negovane, orezane za

zimu, vezane po bokorima i obeleene i Artur se upita ta li radi iznad njih.

Upitao se ta ga tu dri, a kada je otkrio da ga ne dri nita, nespretno je

tresnuo na tle.

Pridigao se, obrisao akom i odepao nazad kui sa uganutim zglobom.

Svukao se i sruio u krevet.

Dok je spavao, telefon je ponovo zazvonio. Zvonio je punih petnaest

minuta i dvaput ga naterao da se okrene. Meutim, nijednog trenutka nije

imao ni najmanju priliku da ga probudi.

8.

Artur se probudio oseajui se divno, krajnje prekrasno, osveeno, prepun

oduevljenja to je kod kue, sav ustreptao od energije, jedva malo razoaran

to je sredina februara.

Gotovo je otplesao do friidera, izabrao tri najmanje upave stvari u

njemu, smestio ih na tanjir i napeto ih posmatrao dva minuta. Poto tokom tog

vremena nisu pokuale da se pomere, nazvao ih je dorukom i pojeo ih.

Zajednikim snagama one su unitile zaraznu bolest koju je pre dva dana,

uopte ne znajui to, navukao u gasnim movarama Flagatona i koja bi inae

pobila polovinu itelja zapadne polulopte, oslepila drugu polovinu, a sve

ostale oterala u ludilo i jalovost, tako da se Zemlja taj put sreno provukla.

Oseao se mono, oseao se zdravo. Marljivo je raistio reklamnu potu

aovom i zatim sahranio maku.

Upravo dok je zavravao, zazvonio je telefon, ali on ga pusti da zvoni dok

je na trenutak odavao potu utanjem. Kogod bio, zvae ponovo, ako je

vano.

Ritnuo je blato sa cipela i otiao unutra.

Bilo je malo vanih pisama u hrpama ubreta - neka dokumentacija iz

Vea, od pre tri godine, u vezi sa predvienim ruenjem kue, kao i neka

pisma o optem referendumu u vezi s itavim oblasnim planom preureenja;

bilo je tu i staro pismo od 'Grinpisa', ekoloke grupe kojoj je povremeno slao

priloge; ovoga puta traili su pomo za plan o oslobaanju delfina i kitova

ubica; zatekao je i nekoliko razglednica od prijatelja sa neodreenim

pritubama da im se u poslednje vreme nikako ne javlja.

Prikupio ih je i smestio u fasciklu na kojoj je napisao 'Ovo treba uraditi'.

Poto se tog jutra oseao tako poletno i puno snage, dodao je ak i re:

'Hitno!'

Izvadio je pekir i jo nekoliko raznolikih stvarica i predmeta iz plastine

torbe dobijene u mega-marketu Port Braste. Slogan ispisan na njoj bio je

jedna vrcava i inteligentna doskoica na lingvi centauri, ali u potpunosti

nerazumljiva na bilo kom drugom jeziku i prema tome bez ikakve svrhe u fri

opu na kosmodromu. Osim toga, torba je imala i rupu i zato ju je bacio.

Uz naglo trecanje, iznenada je shvatio da mora da mu je jo neto ispalo u

malom svemirskom brodu koji ga je doveo na Zemlju, ljubazno skrenuvi sa

svog puta da bi ga odbacio ba pored A 303. Izgubio je svoj otrcani i

pohabani primerak stvari koja mu je pomogla da prebrodi neverovatna

prostranstva kosmosa. Izgubio je 'Autostoperski vodi kroz Galaksiju'.

Pa, ree sebi, ovoga puta mi stvarno nee vie biti potreban.

Trebalo je da obavi neke telefonske pozive.

Reio se kako da postupi sa masom protivurenosti izazvanih njegovim

putovanjem, a to je bilo da ih jednostavno prevazie.

Telefonirao je BiBiSiju i zamolio da ga poveu sa efom njegovog

odeljenja.

"Oh, halo, ovde Artur Dent. uj, izvini to nisam dolazio est meseci, ali

bio sam poludeo."

"Oh, bez brige. I mislio sam da je tako neto. Ovde se takve stvari stalno

deavaju. Kada da te oekujemo?"

"Kada bodljikavi prasii zavravaju zimski san?"

"Tamo negde na prolee, ini mi se."

"Tu sam odmah posle toga."

"Dobro. ao."

Malo je listao oglasne stranice novina i napravio kratku listu brojeva koje

e probati.

"Halo. Da li je to bolnica 'Old Elms'? Da, zovem da vidim mogu li da

porazgovaram sa Fenelom, ovaj... Fenela - dobri Boe, ba sam aav, jo u i

sopstveno ime da zaboravim, ovaj, Fenela - pa nije li to smeno? Va pacijent,

devojka tamne kose, sino je dola..."

"Bojim se da nemamo pacijenta po imenu Fenela."

"Oh, nemate? Naravno, mislio sam Fiona, mi je zovemo Fen..."

"ao mi je, do vienja."

Klik.

est razgovora u tom stilu poelo je opasno da nagriza njegovo

raspoloenje vedrog, dinaminog optimizma i on odlui da ga, pre nego to ga

potpuno napusti, ponese u pab i tamo malo paradira njime.

Imao je savrenu zamisao o tome kako da jednim udarcem objasni sve

nerazjanjive neobinosti vezane za svoj nestanak, tako da je, kada je otvorio

vrata koja su ga sino toliko obeshrabrivala, nehajno zvidukao za svoj gro.

"Arture!!!!"

Veselo se nasmeio iskolaenim oima upiljenim u njega iz svih uglova

paba, pa je stao da im podrobno pria o tome kako se divno proveo u Junoj

Kaliforniji.

9.

Prihvatio je jo jednu kriglu i povukao gutljaj.

"Razume se, imao sam i linog alhemiara."

"ta si imao?"

Poinjao je da lupeta i znao je to. Egzjuberans, Hol i Vudhausov najbolji

biter predstavljaju meavinu koje se treba kloniti, ali jedna od prvih posledica

ove kombinacije jeste to da ti uklone oseanje za to ega se treba kloniti, te je

tako taka u kojoj je Artur trebalo da zastane i vie nita ne objanjava bila

taka u kojoj je umesto toga postao matovit.

"O, da", ustrajao je sreno staklastog pogleda. "Zbog toga sam izgubio

toliko teine."

"ta?" upita njegova publika.

"O, da", rekao je opet. "U Kaliforniji su ponovo otkrili alhemiju. O, da."

Nasmeio se.

"Samo", dodao je, "sve to u mnogo korisnijem obliku nego to je onaj

kome u..." Zastao je zamiljeno da mu se gramatika malo sredi u glavi. "U

kome su ga upotrebljavali nai stari. Odnosno", nastavio je, "u kome nisu

uspevali da ga upotrebljavaju. Znate, nisu umeli da naprave da proradi.

Nostradamus i to drutvo. Nisu znali da provale tos."

"Nostradamus?" upita neko iz publike.

"Nisam znao da je bio alhemiar", ree drugi.

"Mislio sam", primeti trei, "da je bio prorok."

"Postao je prorok", ree Artur svojoj publici, iji su sastavni delovi

poinjali malo da lelujaju i da mu se mute, "zato to je bio tako bedan

alhemiar. Trebalo bi to da znate."

Povukao je jo jedan gutljaj piva. Bilo je to neto to nije probao punih

osam godina. Pa je zato probao i samo probao.

"Kakve veze ima alhemija", upita pare publike, "sa gubljenjem teine?"

"Drago mi je to ste to pitali", odvrati Artur. "Veoma drago. A sad u ja da

vam ispriam kakva je veza izmeu..." Zastao je. "Izmeu te dve stvari. Stvari

koje ste pomenuli. Rei u vam."

Zastao je i manevrisao mislima. Bilo je to kao da gleda kako naftni

tankeri u mestu okreu u rikverc usred Lamana.

"Otkrili su kako da pretvore viak telesne masnoe u zlato", izjavio je u

iznenadnom naletu razgovetnosti.

"Zeza se."

"O, da", rekao je. "Ne", ispravio se, "stvarno."

Preao je pogledom preko sumnjiavog dela publike, to e rei preko svih

redom, a za to mu je trebalo izvesno vreme.

"Jeste li vi uopte bili u Kaliforniji?" pitao je. "Znate li vi ta sve oni tamo

rade?"

Tri lana publike rekoe mu da su bili i da pria kojetarije.

"Nita vi niste videli", bio je uporan Artur. "O, da", dodao je, jer je neko

ponudio da narui jo jednu rundu.

"Dokaz se", ree on, pokaza sebe i pri tom ne promai vie od desetak

centimetara, "nalazi pred vaim oima. etrnaest sati u transu", rekao je, "u

tanku. U transu. Bio sam u tanku. ini mi se", dodao je posle zamiljene

pauze, "da sam to ve rekao."

Strpljivo je ekao dok sledea runda nije u potpunosti podeljena. U glavi je

pripremao naredni deo prie, to je trebalo da bude na temu kako tank mora

da se orijentie du linije povuene pod pravim uglom od severnjae na

osnovicu povuenu izmeu Marsa i Venere, i upravo se spremao da se upne

da to ispria kada je odluio da preskoi celu stvar.

"Dugo", rekao je, "u tanku. U transu." Ozbiljno je pogledao publiku, da se

uveri da ga paljivo slede, a onda nastavio.

"Gde sam ono bio?"

"U transu", ree jedan.

"U tanku", ree drugi.

"O, da", ree Artur. "Hvala. I polako", ree i nae se napred, "polako,

polako polako, sav viak masnoe iz vaeg tela... pretvara se...u...", zastao je

radi boljeg uinka, "poko... pokoko... tokono..." - zastao je da bi doao

do daha - "potkono zlato, koje onda moete da uklonite hirurki. Izlazak iz

tanka je pakao. ta si kazala?"

"Samo sam se nakaljala."

"ini mi se da sumnja u moje rei."

"Samo se nakaljala", potvrdio je bitan deo publike dubokim brundanjem.

"O, da", ree Artur. "U redu. A onda podelite zaradu..." ponovo je zastao

da bi obavio matematiku, "...pola-pola sa alhemiarem. Gomila love!"

Teturavo se obazro po publici i nije mogao da ne primeti nove sumnjiave

izraze na njihovim smuenim licima.

Osetio se uvreeno zbog toga.

"Kako bih inae", pitao je, "mogao sebi da dopustim trokove oko

sputanja lica?"

Prijateljske ruke poee da mu pomau da poe kui. "ujte", pobunio se

kada mu hladni februarski vetar zakai lice, "iivljen izgled trenutno je

poslednji modni krik u Kaliforniji. Mora da izgleda kao da si video

Galaksiju. ivot, htedoh rei. Mora da izgleda kao da si video ivot. To sam

dobio. Sputanje lica. Dajte mi osam godina, rekao sam. Nadam se da izgled

tridesetogodinjaka nee ponovo postati moderan, inae sam proerdao hrpu

para."

Utonuo je u tiinu dok su mu prijateljske ruke pomagale putem do kue.

"Doao jue", mumlao je. "Mnogo mnogo mnogo sam srean to sam

stigao kui. Ili na strano slino mesto..."

"Razlika u vremenskim zonama", promrmlja jedan od njegovih prijatelja.

"Dug je put iz Kalifornije. Skroz te rasturi tokom dan ili dva."

"Ne verujem da je uopte bio tamo", promrmlja drugi. "Pitam se gde je bio.

I ta mu se dogodilo."

Posle neto spavanja Artur je ustao i malo petljao po kui. Oseao se

smueno i malo potiteno, jo rastrojeno zbog putovanja. Pitao se kako da

pronae Feni.

Sedeo je i gledao akvarijum. Ponovo ga je kucnuo, a ovaj je, i pored toga

to je bio pun vode i sa malom, utom, vavilonskom ribicom, koja je nekako

utueno zevala svojim putem po njemu, odzvanjao svojom dubokom i

rezonantnom zvonjavom isto onako jasno i hipnotiki kao i pre.

Neko pokuava da mi se zahvali, pomisli on. Pitao se ko i zbog ega.

10.

"Trei udarac oznaie tano jedan sat... trideset dva minuta... dvadeset

sekundi. Bip... bip... bip."

Ford Prefekt prigui slabani kikot zluradog zadovoljstva, shvati da nema

nikakvog razloga da ga potiskuje i nasmeja se glasnim, zlobnim smehom.

Prebacio je signal koji je stizao sa sub-eta mree na izvanredni brodski haj-

faj sistem, a udni, nekako tanuni, pevuckavi glas progovori preko kabine sa

izuzetnom jasnoom.

"Trei udarac oznaie tano jedan sat... trideset dva minuta... trideset

sekundi. Bip... bip... bip."

Jo je malo podesio jainu zvuka, dok je jednim okom paljivo pratio brzo

promenljivi raspored brojki na displeju brodskog kompjutera. Za razdoblje

koje je imao na umu, potronja energije postajala je znaajna. Nije eleo

ubistvo na savesti.

"Trei udarac oznaie tano jedan sat... trideset dva minuta... etrdeset

sekundi. Bip... bip... bip."

Ponovo je sve proverio po brodiu. Siao niz kratki hodnik.

"Trei udarac..."

Proturio je glavu u malo, delotvorno, svetlucavo, elino kupatilo.

"...oznaie..."

Tamo je fino zvualo.

Pogledao je u jednu od siunih spavaonica.

"...jedan sat... trideset dva minuta..."

Zvualo je malo prigueno. Preko jednog od zvunika visio je pekir. On

skinu pekir.

"...i pedeset sekundi."

Fino.

Proverio je popunjeno spremite tereta i uopte nije bio zadovoljan

zvukom. Na putu se nakupilo previe ubreta. Kroio je nazad i saekao da se

vrata hermetiki zabrave. Razbio je poklopac zatvorene kontrolne ploe i

pritisnuo dugme za izbacivanje. Nije znao zbog ega mu to ranije nije palo na

pamet. Fijukava i bubnjava huka brzo zamre u tiinu. Posle stanke ponovo se

ulo blago itanje.

Prestalo je.

Saekao je da se pojavi zeleno svetlo i onda ponovo otvorio vrata prema

sada praznom spremitu za teret.

"...jedan sat... trideset tri minuta... i pedeset sekundi."

Vrlo lepo.

"Bip... bip... bip."

Onda je otiao i izveo poslednju, podrobnu proveru prostorije za

hibernaciju u sluaju opasnosti, u kojoj je naroito eleo da se uje.

"Trei udarac oznaie tano jedan sat... trideset etiri..."

Uzdrhtao je dok je virio kroz poklopac prekriven debelim slojem inja na

nejasnu masu oblija zatvorenog unutra. Jednog dana, ko zna kada, ono e se

probuditi, a kada to uini, elee da zna tano vreme. Istina, ne ba lokalno

vreme, ali ta mari.

"Trei udarac oznaie..."

Iziao je na vrhovima prstiju i vratio se u komandnu kabinu.

"...jedan sat... trideset etiri minuta... dvadeset sekundi."

Glas je zvuao jasno kao da ga uje sa telefona u Londonu, to nije bio

sluaj, ni izdaleka.

Zagledao se napolje, u mastiljavu no. Zvezda veliine blistave mrvice

biskvita koja se videla u daljini bila je Zondostina, ili, kako je bila poznata na

svetu sa koga je dolazio onaj nekako tanuni, pevuckavi glas, Zeta Plejada.

Blistavi, narandasti luk, koji je ispunjavao vie od polovine vidnog polja,

bila je dinovska gasna planeta Sesefras Magna, kraj koje su se nalazili

dokirani gzagzisijski ratni brodovi, a ono to se upravo raalo nad njenim

obzorjem bio je mali, hladni, plavi mesec Epun.

"Trei udarac oznaie..."

Dvadeset minuta je sedeo i posmatrao kako se smanjuje razmak izmeu

broda i Epuna, dok je brodski kompjuter cedio i gnjeio brojke koje e ga

uvesti u petlju oko malog meseca, zatvoriti petlju i zadrati ga tamo da

orbitira veno skriven.

"...jedan sat... pedeset devet minuta..."

Njegov prvobitni plan bio je da iskljui svu signalizaciju i zraenje sa

broda, da ga uini to je mogue blie nevidljivom, izuzev ukoliko pogledate

ba pravo u njega, ali onda je doao na jednu pomisao koja mu se vie

dopadala. Emitovae usamljeni, neprekidni snop, tanak poput olovke, kojim

e prenositi signal tanog vremena na planetu sa koje je ovaj poticao, a do

koje e ponovo stii tek kada prou etiri stotine godina, putujui pri tom

brzinom svetlosti; tu e, verovatno, izazvati poprilino komeanja kada bude

prispeo.

"Bip... bip... bip..."

Iscerio se. Nije voleo da zamilja sebe kao osobu koja se cereka i kikoe,

ali morao je da prizna da se kikoe i cereka ve vie od pola sata.

"Trei udarac oznaie..."

Brod je sada bio gotovo savreno parkiran na venoj orbiti oko malo

poznatog i nikada poseenog meseca. Gotovo savreno.

Samo je jedna stvar ostala. Ponovo je izveo kompjutersku simulaciju

lansiranja malog brodskog beg-o-bagija, balansirao akcijama, reakcijama,

tangencijalnim silama, svom matematikom poezijom kretanja, i video da je

dobra.

Pre nego to je poao, pogasio je svetla.

Kada je njegova siuna spasilaka letelica, oblika cigare, skliznula na

poetak trodnevnog putovanja do orbitalne svemirske stanice Port Sesefron,

nekoliko sekundi je letela niz dugaki, poput olovke tanki snop zraenja koji

je tek zapoinjao jedno mnogo due putovanje.

"Trei udarac oznaie tano dva sata... trinaest minuta... pedeset sekundi."

Kikotao se i cerekao. Smejao bi se glasno, ali nije imao dovoljno prostora.

"Bip... bip... bip..."

11.

"A naroito mrzim aprilske pljuskove."

Koliko god da je nedrueljubivo Artur zagroktao, ovek je, izgleda, bio

vrsto reen da razgovara sa njim. Upitao se da li da ustane i da pree za drugi

sto, ali inilo se da u itavoj kafeteriji nema nijednog slobodnog. Otro je

meao svoju kafu.

"Prokleti aprilski pljuskovi. Mrzim, mrzim, mrzim."

Artur namrteno pogleda kroz prozor. Laki, sunani prah kie visio je nad

auto-putem. Prola su ve dva meseca. Povratak u stari ivot bio je komino

lak. Ljudska seanja tako su neverovatno kratka, ukljuujui i njegovo. Osam

godina sumanutog lutanja uzdu i popreko Galaksije sada mu nisu izgledali

toliko kao ruan san koliko kao film koji je snimio sa TV, pa sada dri kasetu

u dnu ormana i ne mui se da je pogleda.

Ali jedno dejstvo se jo zadralo, a to je bila njegova radost to se vratio.

Sada kada mu se zemaljska atmosfera konano zauvek sklopila nad glavom, u

ta je, pogreno, ver