UDK: 338.43 YU ISSN:0350-5928

AGROEKONOMIKA

Broj 57 - 58

Novi Sad, 2013.

AGROEKONOMIKA ČASOPIS DEPARTMANA ZA EKONOMIKU POLJOPRIVREDE

I SOCIOLOGIJU SELA UNIVERZITET – NOVI SAD

POLJOPRIVREDNI FAKULTET GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: Dr RADOVAN PEJANOVIĆ, redovni profesor UREDNIŠTVO: Dr RADOVAN PEJANOVIĆ Dr NEBOJŠA NOVKOVIĆ Dr NEDELJKO TICA Dr BRANISLAV VLAHOVIĆ Dr VESNA RODIĆ REDAKCIJA: Dr Zoran Njegovan Dr Šandor Šomođi (Mađarska) Dr Svetlana Potkonjak Dr Herbert Ströbel (Nemačka) Dr Dušan Milić Dr Mile Peševski (Makedonija) Dr Danica Bošnjak Dr Franczisek Kapusta (Poljska) Dr Živojin Petrović Dr Knjin J. Pope (Holandija) Dr Vladislav Zekić Dr Jorgos Zervas (Grčka) Dr Katarina Đurić Dr Drago Cvijanović (Beograd) Dr Veljko Vukoje Dr Natalija Bogdanov (Beograd) Dr Mirjana Lukač – Bulatović Dr Dragić Živković (Beograd) Dr Todor Marković Dr Cosmin Salasan (Rumunija) Dr Dejan Janković Dr Aleksandra Despotović (Crna Gora) Dr Tihomir Zoranović Dr Srećko Devjak (Slovenija) Dr Janko Veselinović Dr Vidoje Vujić (Hrvatska) Dr Lovre Božina (Hrvatska) SEKRETAR REDAKCIJE: Mr Sanja Đukić RAČUNARSKI SLOG: Štamparija „Feljton“ UDK: Slađana Beker, Upravnik biblioteke ŠTAMPA: Štamparija „Feljton“, Stražilovska 17, Novi Sad Tiraž: 140

Redakcija i administracija Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 8, tel. 458-138

AGROEKONOMIKA BR. 57-58/2013.

S a d r ž a j

Pejanović, R. Makroekonomski pokazatelji (indikatori) u metodologiji ekonomskih istraživanja (I)........................................................................ 5 Macroeconomic indicators in the methodology of economic research (I)................................................................................ 27 Njegovan, Z. Johan Heinrich Von Tünen.............................................................................................. 28 Johan Heinrich Von Tünen.............................................................................................. 37 Tica, N., Zekić, V., Milić, D. Metodi za procenu transfernih cena ................................................................................ 38 Methods for the valuation of transfer pricing.................................................................. 43 Zekić, S., Tica, N., Milić, D. Obnovljivi izvori energije u poljoprivredi i formulisanje državne politike.................... 44 Renewable energy in agriculture and public policy formulation..................................... 50 Njegovan, Z., Pejanović, R., Draganić, M. Kretanje cena agrarnih proizvoda i implikacije na inflatorna kretanja u republici Srbiji ....................................................... 51 Movement of agricultural products prices and implications on inflationary trends in Republic of Serbia....................................... 63 Vukoje, V., Jelić, Dragana, Glišović, Ana, Dobrenov, I. Finansijski rezultati poslovanja poljoprivrednih preduzeća Srbije ................................ 64 Financial results of operations of agricultural enterprises in Serbia............................... 74 Veselinović, J, Milošević, Mirjana Razlika između sui generis zaštite i patentnog prava kod biljnih sorti............................ 75 Difference between sui generis protection and patent rights in plant varieties............... 88 Bošković, Olgica Uticaj turizma na poboljšanje socio ekonomskog položaja stanovnika u ruralnim područjima Srbije.......................................................... 89 The impactof tourism on theimprovement of the socioeconomic status of the population in rural areas of Serbia...................................... 101 Simeunović, T., Vojnović, B., Grujić, D. Budžetiranje kapitala poljoprivrednih kompanija u uslovima rizika............................... 102

Capital budgeting of agricultural companies in the event of risk conditions........................................................................ 108 Jović, S. Analiza uticaja druge i treće misije u kojima se angažuje vojska srbije na ishranu njenih pripadnika ...................................... 109 Effects of the second and third missions that have the army serbian food to its members............................................... 121 Glavaš-Trbić, Danica Prikaz knjige: „Ogledi iz agarane i ruralne ekonomije” autora Pejanović Radovana, 2013................... 122 Đukić, Sanja Osvrt na knjigu: „Poznavanje računovodstvene etike“ autora Šefers Marka i Pakaluka Majkla, 2009..... 125

5

UDC: 330.101.541 Pregledni rad Review paper

MAKROEKONOMSKI POKAZATELJI (INDIKATORI) U METODOLOGIJI EKONOMSKIH ISTRAŽIVANJA (I)

PEJANOVIĆ, R.1

Rezime

Autor u dva dela analizira makroekonomske pokazatelje (indikatore) sa aspekta metodologije ekonomskih istraživanja. U ovom (prvom) delu razmatraju se: opšti pokazatelji (količina, vrednost i cena, indeksi, ankete, stope rasta i druge stope); indikatori privredne aktivnosti; pokazatelji rasta (trendovi i ciklusi). Polazeći od sjajne knjige Richard Stuttely („Ekonomski pokazatelji“), kao i od autorovog dugogodišnjeg iskustva profesora ekonomije, on razmatra ovu problematiku sa makroekonomskog aspekta. Za razumevanje ekonomije (i agroekonomije) bitno je znati identifikovati, tumačiti i u istraživanju koristiti makroekonomske pokazatelje (indikatore). To zahteva kvantitativni pristup istraživanju, a i uslov je za izvođenje pravilnih kvalitativnih zaključaka, saznanja i teorija. Ključne reči: makroekonomski pokazatelji (indikatori), metodologija, opšti pokazatelji, indikatori privredne aktivnosti, pokazatelji rasta.

1. UVOD

Ekonomski pokazatelji su količinski izraz za ekonomske pojave i procese, u kojima se

ogledaju uslovi i rezultati ekonomske delatnosti pojedinca, domaćinstva, preduzeća, njihovih udruženja, društvenih zajednica i države.2

Savremena privreda predstavlja složen mehanizam u kome milioni aktivnog stanovništva jedne zemlje svakodnevno obavljaju brojne i raznovrsne aktivnosti i mnogostruke odnose koji čine „ekonomske pojave“. Masovnost i raznovrsnost tih pojava i potreba za organizovanjem privrednog života i rešavanja privrednih problema nalažu da se apstraktne formule naučnog tretiranja ekonomskih pojava zamenjuju konkretnim, empirijskim, sintetičkim merama sadržaja, obima, tendencija tih pojava – ekonomskim pokazateljima (Pejanović, R., 2000).

1 Dr Radovan Pejanović, red. prof., Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela. 2 Sinonim za pokazatelj u ekonomskoj metodologiji je indikator. Indikator uopšte znači: pokazivač, upućivač, putokaz, pokazatelj. Indikatoran je onaj koji pokazuje, koji naznačuje, koji prikazuje. Indikacija je pokazivanje, označavanje, oznaka, uputstvo (Vujaklija, 1980).

6

Značaj i smisao identifikacije i prevođenja ekonomskih pojava u ekonomske pokazatelje je u tome što su oni uslov za njihovo obuhvatanje, analizu i za saznanje o privrednom životu i kriterijumi za utvrđivanje kvantitativnog značaja svih pojava u njemu. Sa takvim sadržajem i smislom ekonomski pokazatelji služe usmeravanju ekonomskog razvoja, usklađivanju raspoloživih proizvodnih snaga, obezbeđivanju potrebnih kapaciteta, utvrđivanju planskih proporcija. Pored toga, služe i kao metodološka sredstva za upoznavanje sa onim što je u prošlosti ekonomskog razvoja postignuto i kakva perspektiva može da se očekuje u budućem razvoju privrede kao celine i ekonomskih jedinica, na raznim nivoima ekonomske aktivnosti.

S obzirom na prirodu ekonomskih pokazatelja i potrebu za njima u savremenoj organizaciji privrede, oni se izgrađuju u odnosu na brojne ekonomske manifestacije i unutar svake od njih javljaju se sa različitim sadržajima. Kao najznačajnije ekonomske kategorije za kvantifikaciju u obliku ekonomskih pokazatelja javljaju se: proizvodnja, raspodela, razmena i potrošnja materijalnih dobara i usluga. I to kako na mikro, tako i na makro nivou.

Praćenjem i proučavanjem ekonomskih pokazatelja upoznaje se pod kojim se uslovima mogu najpovoljnije ostvariti ekonomski interesi3. Prate se učinci ekonomskog delovanja, te predviđaju i usmeravaju privredni tokovi. Sistemsko i kontinuirano praćenje ekonomskih pokazatelja temelj je teorijskom zaključivanju i služi svima koji se bave praktičnim ekonomskim problemima i vođenjem ekonomske politike društva (Stutely, R., 2009).

Za ekonomske pokazatelje važni su izvori podataka. S tim u vezi značajni su nacionalni i međunarodni izvori.4 Svaka zemlja, naime, ima svoje vlastite izvore za izradu službene statistike. Međunarodne organizacije objavljuju različite nacionalne i međunarodne podatke, često u standardizovanom ili polustandardizovanom obliku.5

Značajno pitanje obrade podataka je njihova interpretacija. Pitanja koja treba postaviti odmah kada naiđete na bilo kakve ekonomske pokazatelje su sledeća (R. Stutely): ko je sastavio brojke; hoće li podaci biti revidirani; na koje se razdoblje brojke odnose; jesu li podaci uporedivi; jesu li podaci sezonski usklađeni; koja su polazišta i završne tačke za praćenje promena; šta je sa inflacijom; koji drugi standardi mogu pomoći pri interpretaciji?

3 Postoji onoliko razloga za interpretaciju ekonomskih pokazatelja koliko i objavljenih statistika, smatra Richard Stutley. On ističe neke razloge: meriti društva i njihove proizvode; radi novog investicionog projekta; bolje razumeti na koji način funkcioniše privreda; proceniti vladine ekonomske politike; uporediti nekoliko zemalja; prognozirati ili jednostavno, postići bolje razumevanje ekonomske stvarnosti (Stutely, R., 2009). 4 Svaka zemlja ima nacionalnu statističku službu i centralnu banku (npr. u Srbiji je to Statistički zavod Srbije i Narodna banka Srbije, u Nemačkoj Federalni ured za statistiku i Bundesbank, u SAD Fed State, Federalne rezerve, u EU Eurostat, Evropska centralna banka, itd.). 5 Tako na primer: OECD (mesečno izdanje Main Economic Indicators uključuje output, cene i trgovinu za 30 članica i 12 zemalja nečlanica; periodični Economic Surveys daje podatke i analize vezane za privredni razvoj u svakoj zemlji članici); MMF (mesečno izdanje International Financial Statistic pokriva monetarne podatke i druge pokazatelje kao što su BDP i trgovanje za zemlje članice); UN (Monthly Bulliten of Statistics daje podatke o proizvodnji i trgovini za veliki broj zemalja); Evropska komisija (mesečno izdanje Eurostatistic sadrži uporedne pokazatelje za zemlje članice EU, dok izdanje European Economy, koje izlazi tromesečno, uključuje statistike i izveštaje).

7

2. OPŠTI POKAZATELJI

2.1. Količina, vrednost i cena

Pokazatelji u ekonomiji mere jedan od tri sledeća svojstva: količinu, kao što su tone čelika ili bareli nafte; vrednost kao što je tržišna vrednost čelika ili nafte proizvedenih u jednom mesecu ili godini; cenu, kao novčani izraz tržišne vrednosti jedne tone čelika ili jednog barela nafte. Odnos između ove tri stavke je jednostavan: količina puta cena jednako je vrednost.

Potrebna je, s tim u vezi, sledeća napomena: ako je količina nafte ili čelika proizvedena svake godine vrednovana prema ceni koja je aktuelna (recimo 2000. godine) rezultat je pokazatelj outputa cena u 2000. godini. Takva je serija prikazana u novčanim jedinicama, ali to je pokazatelj količine, jer daje informaciju o promenama količine, a ne cena. To je poznato i kao output izražen u stalnim cenama, stvarnim cenama ili u stvarnim uslovima. Vrednost proizvodnje nafte ili čelika izmerena prema trenutnim prodajnim cenama poznata je kao tekuća cena ili nominalna cena, ili kao serija izražena u nominali.

Dakle, vrednosti, tekuća cena, nominalne cene i nominalni uslovi uključuju učinke inflacije, dok količina, stalne cene, stvarne cene i stvarni uslovi isključuju svaki uticaj inflacije.

Pokazatelji cena koji se koriste za konvertovanje tekućih i stalnih cena (deflacija) nazivaju se deflatori cena: serija tekućih cena podeljena sa serijom stalnih cena (puta 100) jednaka je deflatoru cena; serija tekuće cene podeljena sa deflatorom cene (puta 100) jednaka je seriji stalne cene; serija stalne cene pomnožena sa deflatorom cene (podeljena sa 100) jednaka je seriji tekuće cene.6

Bilo koja serija brojeva može biti konvertovana u indekse.

2.2. Indeksi i ankete

Indeks je odnos pojave u posmatranom periodu prema njenom nivou u baznom periodu, pomnožen sa 100. Indeks veći od 100 pokazuje porast pojave, a niži od 100 opadanje. Polazna osnova (baza) može biti stalna (indeks na stalnoj bazi) i promenljiva (indeks na promenljivoj bazi – verižni, tj. lančani indeks). Individualnim indeksima se ukazuju relativne promene samo jedne pojave, a grupnim indeksima promene više srodnih pojava. Svi individualni i grupni indeksi mogu se svrstati u tri osnovne grupe: indeksi cena, indeksi fizičkog obima (količina), indeksi vrednosti.

Često se dva ili više indeksa kombinuju u jedan složeni indeks. Na primer, indeksi za potrošnju hrane i sve druge stavke mogu biti ukomponovani u jedan indeks za ukupnu potrošnju. Najjasniji način kombinovanja indeksa je izračunavanje ponderisanog proseka,

6 Deflator je zbirni indeks cena koji se naziva i deflatorskim indeksom. Reč je o postupku odstranjivanja uticaja promena cena na vrednosno izražene pojave. Za deflacionirane vrednosti kaže se da su izražene u stalnim cenama. Deflacionirane vrednosti su statističke veličine, koje imaju obeležja procena realnih vrednosti. Potreba za deflacioniranjem posebno je izražena pri inflatornim kretanjima, kada promene cena onemogućavaju uvid u njihov stvarni razvoj. Primer deflatora je indeks troškova života, njime se dele nominalni dohoci, a rezultirajuće veličine su realni dohoci. Deflacionira se, takođe, na makro nivou, bruto nacionalni proizvod (GDP deflator), kojim se svodi nominalni društveni proizvod (GDP) na realni. Razlika između nominalnog i realnog društvenog proizvoda javlja se zbog inflacije.

8

uz korišćenje istih pondera celo vreme. Poznat je kao bazno ponderisani indeks, ili kao Laspeyresov (Laspejresov) indeks, nazvan prema nemačkom ekonomisti koji je razvio prvi takav indeks.7

Problem s ponderisanim prosecima je taj što pondere treba s vremena na vreme revidirati.8 U indeksu za potrošačke cene menjaju se potrošačke navike zbog varijacija u trošku, kvalitetu, raspoloživosti i tako dalje. Jedan od načina je nastaviti s izračunavanjem novog seta tekućih pondera u pravilnim intervalima i upotrebiti ih za izvlačenje jednog dugoročnog indeksa.9 Poznat je kao tekući ponderisani indeks, ili kao Pascheov (Pašeov) indeks, nazvan prema svom utemeljivaču.

Nije, međutim, savršeno ni bazno ni tekuće ponderisanje. Bazno ponderisanje preterano naglašava promene tokom vremena. Tekuće ponderisanje, pak, potcenjuje dugoročne promene. Matematički rečeno, nema idealne metode za ponderisanje indeksa. Najuobičajeniji indeksi su kombinacija baznih i tekućih pondera. Svakih pet godina može biti uveden novi set pondera, a novi indeks pridružen ili se vezati uz stari indeks.

Kada gledamo indekse, dobro je proveriti kada je zadnji put određena baza i pitati se opada li ili se povećava važnost bilo koje komponente. Isti pristup treba primeniti i na serije-stalne cene.

Promene koje se u vremenskoj seriji ponavljaju svake godine u isto vreme i po pravilu u istom smeru nazivaju se sezonske varijacije. Za ispitivanje sezonskih kolebanja podaci u vremenskoj seriji treba da budu grupisani po mesecima ili po kvartalima. Zbog sezonskog dejstva neka pojava pokazuje određena odstupanja od mesečnog ili kvartalnog proseka. Drugim rečima, većina ekonomskih brojki sledi sezonski uzorak koji se ponavlja svake godine. Na primer, cene sezonske hrane rastu zimi, prodaja kupaćih kostima raste početkom leta, a industrijska proizvodnja opada u mesecima kada se fabrike zatvaraju zbog godišnjih odmora.

Potrebna su, stoga, sezonska usklađivanja podataka. Ako, na primer, prodaja ili output u februaru obično iznosi oko 85% mesečnog proseka, sezonsko usklađivanje znači podeliti sva posmatranja u februaru sa 85%. Sezonsko usklađivanje ima, međutim, svoje nedostatke.

U nastavku ćemo se osvrnuti na neke, po nama, važne indekse kao ekonomske pokazatelje.

Indeks cena je relativni broj koji govori o promeni nivoa cena proizvoda i usluga u različitim periodima. Može se pratiti cena jednog proizvoda (usluge) ili skupine proizvoda ili usluga. Ako se prati cena jednog proizvoda ili usluge određivaće se individualni indeks

7 Ponderisani grupni indeks ističe relativnu važnost, odnosno značaj pojedinih sastavnih serija u strukturi skupa, čime se povećava reprezentativnost indeksa u prikazivanju dinamike pojava. 8 Indeksacija (indeksiranje) je institucionalni mehanizam fiksiranja – očuvanja i zaštite realnih vrednosti ekonomskih veličina od dejstva i promena nominalnih veličina (cena). Predmet indeksacije su nadnice, devizni kurs, kamate, porezi, vrednost obveznica ili javnog duga. To je institucionalni mehanizam jer je vezan za ugovore, tačno određeni rok i precizno pravilo po kome se vrši indeksacija. 9 Sezonski indeksi izražavaju smer i intenzitet sezonskog varijabiliteta u vremenskoj seriji. Mogu biti specifični kada se odnose na sezonske varijacije tokom jedne godine, ili tipični kada izražavaju intenzitet sezonskog varijabiliteta za duži vremenski period (više godina). Koriste se i u slučaju stabilnih sezonskih varijacija koje se ne menjaju sistematski tokom više godina, i u slučaju nestabilnih sezonskih varijacija koje pokazuju sistemske promene u dužem vremenskom periodu.

9

cena (koji može imati oblik indeksa na stalnoj bazi (baznog) ili oblik verižnog (lančanog) indeksa.10

Indeks kupovne moći novca je pokazatelj kupovne moći novca. Vrednost novca svodi se na mogućnost kupovine robe i usluga u određenom vremenu. Kupovna moć novca je proporcionalna sa povećanjem njihovih nabavnih cena. Povećanjem cena, istim se novčanim iznosom može nabaviti manje robe i usluga. Pošto se dinamika cena meri indeksom cena, to se generalno može reći da je indeks kupovne moći jednak recipročnoj vrednosti indeksa cena. Kupovna moć može se povezati sa različitim privrednim područjima (proizvodnjom, potrošnjom, i sl.), a najčešće s ličnom potrošnjom. Promene cena robe i usluga potrošača mere se indeksom potrošačkih cena, koji je uobičajeno indeks troškova života.

Indeks kupovne moći novca potrošača izražava se u obliku: Iot=I/Pot(qo) x100, gde je Iot indeks potrošačke kupovne moći razdoblja t prema baznom razdoblju o, a Pot(qo) indeks troškova života kome je bazno razdoblje o. Ako je indeks troškova, npr. u 2004. prema 2000. godini 125, indeks kupovne moći jednak je 0,8, što se tumači ovako: kupovna moć novčane jedinice (dinara, dolara, evra i sl.) u 2004. prema 2000. smanjila se za 0,2 ili 20%, odnosno 2004. jedan dinar ima vrednost 80 para, jedan dolar 80 centi, itd., prema jednom dinaru, dolaru, itd. 2000. godine. Brojčano izražene promene jedinične vrednosti valute s obzirom na kupovnu moć dobijene na takav način su statističke procene, a ne egzaktne veličine, što proizilazi iz svojstava zbirnih indeksa cena.

Indeks kupovne moći je indikator koji se koristi za ocenu tržišnog potencijala određenih lokalnih i regionalnih područja. Za njegovo utvrđivanje najčešće se koriste sledeći elementi: stanovništvo, njegov raspoloživi dohodak i ukupan obim robnog prometa na malo. Sa indeksom kupovne moći koriste se i indeksi maloprodajne koncentracije i maloprodajne aktivnosti.

Indeks cena potrošača je pokazatelj promena maloprodajnih cena koji se periodično izračunava kako bi se utvrdila procentna promena cena u nekom periodu. Kombinovan sa indeksom promena dohotka stanovništva pokazuje promene kupovne moći stanovništva ili pojedinih slojeva stanovništva, pa se često upotrebljava kao osnova za donošenje odluka o platama kao i za druge mere ekonomske politike.

Indeks troškova života je specifičan indeks cena na malo koji obuhvata cene proizvoda i usluga koje ulaze u tipski budžet i služe podmirenju osnovnih ličnih potreba stanovništva. Ovaj indeks se koristi za svođenje nominalnih na realne zarade. Može se izračunavati kao mesečni, godišnji i višegodišnji.

Indeks zarada se dobija stavljanjem u odnos prosečne zarade iz dva perioda. Pokazuje relativnu promenu nastalu u nivou zarada u posmatranoj godini u odnosu na

10 Verižni (lančani) indeks je relativni broj koji pokazuje promenu nivoa pojave u uzastopnim razdobljima ili uzastopnim vremenskim tačkama. Neka su Y1, Y2 ...Yn frekvencije vremenskog niza

od n članova, verižni indeksi niza su Vn= x 100. Indeksi u nizu su povezani poput lanca

(veriga). Nazivaju se i lančani indeksi. Bazni indeks je indeks sa stalnom bazom koji pokazuje relativne varijacije pojave u posmatranom periodu u odnosu na bazni period. I individualni i grupni indeksi mogu biti sa stalnom bazom. Individualni indeksi sa stalnom bazom se računaju tako što se podatak serije određenog perioda uzme kao baza, a ostali podaci serije se stavljaju u odnos prema njemu, i pomnoženi sa 100 pokazuju procentualne promene pojave u odnosu na bazni period.

10

baznu. Mogu se računati indeksi nominalnih zarada i indeksi realnih zarada. Indeks realnih zarada predstavlja indikator kretanja životnog standarda.

Indeks starenja je odnos između broja starog (60 i više godina) i broja mladog stanovništva (od 0 do 19 godina). Koristi se kao jedan od pokazatelja demografskog procesa starenja stanovništva. Ako je njegova vrednost manja od 0,4 stanovništvo je još mlado, a ako je iznad te vrednosti onda stanovništvo pokazuje znake starenja.

Indeks profitabilnosti predstavlja odnos sadašnje vrednosti neto cash-flow-a projekta i inicijalnog troška projekta. Koristi se pri oceni ekonomske opravdanosti preduzimanja određenog projekta.

Indeks rentabilnosti je pokazatelj rentabilnosti investicija. Dobija se kao relativni odnos između sadašnje vrednosti neto novčanog toka i sadašnje vrednosti kapitalnih izdataka. Ako je jednak ili veći od 1 projekat se može prihvatiti jer mu je tada neto sadašnja vrednost jednaka ili veća od nule. Ako je njegova vrednost manja od 1 neto sadašnja vrednost je negativna i projekat treba odbaciti.

Indeks industrijske proizvodnje je statistički pokazatelj varijacije obima industrijske proizvodnje. Indeks se izračunava obično mesečno za celu industriju i za pojedine industrijske grane.

Indeks bede je zbir stope inflacije i stope nezaposlenosti u pojedinim zemljama: ako je, na primer, inflacija 10%, a stopa nezaposlenosti 25%, tada je indeks bede 35%. Oba pokazatelja, inflacija i nezaposlenost, svaki za sebe, svojim porastom, ukazuju na nezdravo stanje privrede. Smatra se da pravu sliku dobrih ili loših privrednih prilika, kao i na njihove uticaje na pripadnike društva i društveni razvitak, pruža upravo ovaj indeks. Nazivaju ga još indeksom siromaštva ili indeksom neugodnosti. Izuzetno je visok u nerazvijenim i u zemljama u razvoju i u onim sredinama koje su zaostale i žive na granicama egzistencijalnog minimuma. Ovaj indeks raste u vreme krize (recesije), kada opada privredna aktivnost, praćena sve većom nezaposlenošću i inflacijom.

Ankete su koristan metod za percepcije i očekivanja vezana za uslove poslovanja, i to obično u proizvodnji. Odgovori su subjektivni, ali rano signalizuju promene u privrednim trendovima (Stutely, R., 2009).

Privatni sektor sprovodi ankete u nekim zemljama (na primer, industrijski savezi u Australiji, V. Britaniji, Finskoj, IFO u Nemačkoj). Nekada i vladine agencije obave svoj deo posla (npr. Kanadski ured za statistiku, Japanska banka). Većina anketa sprovodi se tromesečno. Ako se, međutim, sprovodi jednom mesečno, neka pitanja će biti postavljena samo 3-4 puta godišnje (npr. iskorišćenost kapaciteta u Francuskoj i Nemačkoj).11

U SAD-u su korisni Izveštaji Federalnih rezervi, vezano za regionalne trendove (poznati kao izveštaji sa komentarima o tekućim ekonomskim uslovima) i ankete o uslovima poslovanja i stanju koje sprovodi Conference Board.

U V. Britaniji Konferencija britanske industrije (CBI)12 sprovodi nekoliko anketa. Mesečne i tromesečne ankete koje se sprovode u oko 1.250 industrijskih društava dobar su vodič za očekivanja proizvođača, i to uglavnom za četiri meseca unapred. Mesečno

11 Većina poslovnih ljudi u svetu veruje u privredne izglede svoje zemlje, navedeno je u anketi koju je sprovela računovodstvena agencija Grant Thomton. Ima više optimista nego pesimista u 26 zemalja od ispitanih 30 zemalja. Najviše ih je tada (2005., 2006.) bilo klasifikovano u Nemačkoj, ali broj je naglo padao u SAD i V. Britaniji. U Japanu su pesimisti bili još uvek u manjini (prema: The Economist, 7. januar 2006). 12 Confederation of British Industry.

11

anketiranje 500 distributera, sprovedeno u saradnji sa novinama Finacial Times, osigurava informaciju o sadašnjim i očekivanim uslovima u 15.000 maloprodajnih i veleprodajnih prodavnica.

CBI ankete su prezentovane u procentima i obuhvataju društva koja više izveštavaju o povećanju narudžbina u odnosu na one koje izveštavaju o smanjenju. OECA, ima sličan stil. Interpretacija nije tako jasna kao kod američkih anketa, ali trendovi predstavljaju dobru naznaku za percipirano stanje. Smatra se da CBI-jeva mera za poverenje predstavlja dobar vodič za korporativne zarade za devet meseci unapred.

Britanski ekonomisti takođe gledaju mesečne indekse koje objavljuje Ovlašćeni institut za kupovinu i snabdevanje (CIPS)13 sprovodeći odvojene ankete u proizvodnim i uslužnim društvima. Kao što je slučaj sa PMI (Purchasing Manager Index) u SAD (složeni indeks o stanju i industriji) CIPS indeks iznad 50 ukazuje na širenje proizvodnje, a ispod 50 implicira smanjenje.

Pored toga, niz brojki koje ulaze u BDP prikuplja se putem anketa. Na primer, vlada šalje upitnike odabranim društvima (firmama) s pitanjima o njihovoj količini proizvodnje ili o mesečnim prodajama. Te informacije se koriste za donošenje zaključaka na osnovu prikupljenih podataka. Takve procene ne moraju, međutim, biti tačne pošto su najdinamičniji delovi privrede – male firme, koje se stalno pojavljuju i gase, što se nikako ne može istražiti putem ankete.

Ankete se, takođe, koriste i kod praćenja radne snage (ankete o radnoj snazi), zatim kod ulagačkih namera i tako dalje.

2.3. Stope rasta i druge stope

Stopa rasta (growth rate) predstavlja osnovni indikator tempa rasta ekonomskih

subjekata. Predstavlja u procentima izraženo godišnje, prosečno godišnje ili kumulativno povećanje neke ekonomske veličine u ukupnom iznosu ili po stanovniku u određenom periodu vremena.

Stope rasta izražavaju promene: za 12 meseci ili četiri tromesečja; promene u tekućoj godini; promene iskazane na godišnjem nivou; godišnje promene.14 Ekonomski stručnjaci se obično usredotočuju na stope iskazane na godišnjoj osnovi. To olakšava upoređivanje mesečnih i tromesečnih promena, ali može uveliko navesti i na krivi put. Veliki broj ekonomskih brojki, naime, skače iz meseca u mesec, a stope iskazane na godišnjoj osnovi naduvavaju vanredne fluktuacije. Promena od samo 0,1% mesečno dodaje 1,2% na iznos sveden na godišnje vrednosti.

Razlikuje se diskretna i kontinuirana stopa rasta. Izbor stope rasta zavisi od toga da li se promene dešavaju jednom u posmatranom periodu ili kontinuirano, u svakoj tački posmatranog perioda.

Na makro nivou prati se stopa privrednog rasta,15 kojima se meri tempo privrednog razvoja zemlje. Stope rasta dobijaju se pomoću modela rasta, kojima se kvantificira rast

13 Chartered Institute of Purchase and supply. 14 Svake nedelje u poznatom londonskom časopisu The Economist, u rubrici ekonomski pokazatelji, prikazuju se promene pokazatelja, kao što su oni za industrijsku proizvodnju i maloprodaju, uz promenu postotka tokom 12 meseci. 15 Privredni rast je dinamički proces povećanja društvenog proizvoda ili narodnog dohotka. Povećanje se izražava u procentima, čime se dobijaju stope rasta, kojima se meri tempo privrednog razvoja zemlje.

12

privrede meren stopom rasta društvenog proizvoda ili nacionalnog dohotka u zavisnosti od veličine investicija. Celokupna privreda neke zemlje sastoji se od privrednih sektora.16

Stopa investicija predstavlja relativno (procentualno izraženo) učešće ukupnih investicija (neto investicija, amortizacije i inostranih sredstava) u društvenom proizvodu. Ona je promenljiva veličina i razlikuje se od perioda do perioda i od zemlje do zemlje, jer se tokom vremena vrši smena razvojnih prioriteta od kojih neki direktno doprinose rastu životnog standarda, a drugi tek posredno i s većom vremenskom docnjom. U svetskim razmerama važi pravilo da manje razvijene zemlje više investiraju nego što za to imaju sopstvene akumulacije, dok najrazvijenije zemlje manje investiraju nego što one same akumuliraju.

Stopa prinosa (rate of return) se odnosi na prihode od investiranja kapitala. Izraz se primenjuje na veliki broj situacija u ekonomiji. Može da se odnosi na prihode od investicije fizičkog, novčanog ili ljudskog kapitala. Najčešće se primenjuje na prihode od kapitalnih ulaganja kompanija. Definicija se, na žalost, razlikuje među korisnicima. Izraz je definisan kao odnos profita i angažovanog kapitala17. Druga definicija glasi: odnos profita i kapitala u procentima daje stopu prinosa na angažovani kapital. Ona se poredi sa troškom kapitala firme.

Ekonomisti smatraju da ovaj koncept nije od velike koristi prilikom ocenjivanja prihoda od kapitalne investicije. Pristup ne uzima u obzir vremensku komponentu novčanih troškova. Iz ovoga razloga ekonomisti preferiraju koncept poznat kao interna stopa prinosa. Ovaj koncept eksplicitno uzima u obzir vreme gotovinskih tokova projekta.

Stopa prinosa predstavlja, dakle, sledeće kategorije: (1) godišnji iznos prihoda od investicije izražen kao procent originalne investicije; (2) kod akcija isplaćena dividenda i kapitalna apresijacija (rast cene) podeljena kupovnom cenom akcije; (3) kod obveznica isplaćena akcija podeljena kupovnom cenom obveznice.

Stopa cene i prinosa – P/E stopa jedan je od osnovnih pokazatelja iz berzanskih izveštaja. Dobija se kada se tržišna cena akcije podeli prihodima po akciji. Može se tumačiti i kao broj godina za koji će imalac akcije po osnovu nje steći prihod od protivvrednosti njene tržišne cene. Visoke P/E vrednosti imaju akcije rasta za koje je karakteristična kapitalna apresijacija. Niske P/E vrednosti imaju prihodne akcije za koje je karakterističan prinos.

Stopa zaposlenosti pokazuje zaposlenost ljudi u jednoj državi. Stavljanjem u odnos ukupnog broja zaposlenog stanovništva (z) sa ukupnim brojem stanovnika u zemlji (P) dobija se opšta stopa zaposlenosti ukupnog stanovništva (Zp): Zp=z/P x100. Stavljanjem u odnos sa radnim kontigentom (Prk) dobija se stopa zaposlenosti radnog kontingenta: Zrk=z/Prk x100, a stavljanjem u odnos sa aktivnim stanovništvom dobija se opšta stopa zaposlenosti aktivnog stanovništva: Za=z/Pa x100.

Stopa nezaposlenosti pokazuje broj ljudi bez posla kao postotak ukupne ponude rada. Dobija se stavljanjem u odnos ukupnog broja nezaposlenih lica (Na) sa aktivnim

16 Privredni sektori su skupine srodnih društvenih delatnosti. Poznata su četiri sektora: primarni (poljoprivreda, šumarstvo, lov, ribolov); sekundarni (industrija i transport, skladišta i komunikacije); tercijalni (trgovina i bankarstvo, osiguranje, poslovi nekretninama); kvartarni (delatnost državne uprave, istraživanje, obrazovanje, rekreativne i zabavne usluge i sl.). 17 Profit se definiše na različite načine za ovu svrhu, ali je najrazumnija definicija neto profit nakon oporezivanja i amortizacije. Kapital se definiše kao inicijalni kapitalni trošak na projektu uključujući obrtni kapital, ili kao prosečni kapital angažovan u toku trajanja projekta.

13

(Pa) ili zaposlenim stanovništvom (z): na=Na/Pa ili nz=Na/Z x100. Po prvom obrascu dobija se stopa nezaposlenosti aktivnog stanovništva, a po drugom odnos nezaposlenog aktivnog stanovništva i zaposlenih radnika.

Stopa inflacije predstavlja procentualni porast opšteg nivoa cena u datom vremenskom periodu, obično tokom godinu dana. Stopa inflacije je prosečna mera promene opšteg nivoa cena u određenom periodu. Međutim, pošto je gotovo nemoguće izmeriti promene svih cena dobara i usluga, obično se fokusira promena cena onih dobra koja su od najvećeg značaja i to kroz različite koncepte indeksa cena.

Stope u demografiji imaju veliki značaj za kvantitativna izučavanja stanovništva. U pitanju su koeficijenti kao statički pokazatelji, kod kojih se upoređuju dve statističke veličine koje se nalaze u izvesnoj logičkoj povezanosti. Među osnovne stope spadaju: stope nataliteta, mortaliteta, prirodnog priraštaja, migracija, rasta stanovništva, stopa smrtnosti odojčadi i mnoge druge. Mnoge od ovih stopa koriste se samo kao osnovni pokazatelji, a za preciznije merenje demografskih pojava koriste se aposteriorne verovatnoće pojavljivanja izučavanih događaja.

Poreska stopa je veličina poreskog tereta izražena u poreskim jedinicama prema određenoj poreskoj osnovici. Obično je to postotkom izražen iznos koji se plaća na određenu poresku osnovicu, ali se može izraziti i fiksnim iznosom. Stope izražene u postotku mogu biti progresivne (povećavaju se sa povećavanjem poreske osnovice), proporcionalne (ostaju nepromenjene sa povećanjem poreske osnovice) ili regresivne (smanjuju se sa povećanjem poreske osnovice).

Kamatna stopa je procentualno izražena naknada koju dužnik plaća poveriocu za vreme korišćenja kredita. Pošto je kamata cena korišćenja kredita, to visina kamatne stope rezultira iz odnosa ponude i tražnje kredita na tržištu. Na visinu kamatne stope, međutim, posredno utiču monetarno-fiskalna politika, kretanje deviznog kursa, itd. U teoriji i praksi razlikuje se više kamatnih stopa: aktivna i pasivna, ugovorna i kaznena (zatezna), kratkoročna i dugoročna, nominalna i realna.

3. INDIKATORI PRIVREDNE AKTIVNOSTI

Ukupna privredna aktivnost može biti izmerena na tri različita načina. Uobičajeni pristup je dodati vrednost na celokupnu robu i usluge proizvedene u datom vremenskom periodu (kao što je jedna godina). Novčane vrednosti mogu biti umanjene za usluge kao što su zdravstvene usluge, kod kojih nema razmene rada za novac. Budući da output jednog društva (npr. čelik) može biti output drugog društva (npr. automobil) možemo izbeći dvostruko računanje ako kombinujemo samo „dodatnu vrednost“, a to je za jednu delatnost ukupna vrednost proizvodnje umanjena za troškove inputa, kao što su sirovine i komponente vrednovane negde drugde. Drugi pristup je dodati trošak koji nastaje kad je output rasprodan. Budući da se celokupna potrošnja registruje kao prihod, treća opcija je oceniti prihode proizvođača.

Tri glavna indikatora za merenje privredne aktivnosti su: bruto domaći proizvod, bruto nacionalni proizvod i neto nacionalni proizvod (Pejanović, R., 2008).

Bruto društveni (domaći) proizvod (BDP) je ukupni zbir celokupne ekonomske aktivnosti u jednoj zemlji, bez obzira ko poseduje proizvodna sredstva. Na primer, nemački BDP uključuje profite strane firme smešte u Nemačkoj, čak i ako je on doznačen matičnom društvu u drugoj zemlji.

14

Bruto nacionalni prihod ili bruto nacionalni proizvod (BNP) predstavlja ukupni zbir prihoda koji su zaradili stanovnici neke zemlje bez obzira gde se nalazi imovina. Na primer, nemački BNP uključuje dobit iz društava u nemačkom vlasništvu smeštenih u drugim zemljama.

Neto nacionalni prihod (NNP) se dobija kada se od BNPR odbije (oduzme) amortizacija (investiciona potrošnja): (BDP+neto prihod na imovinu u inostranstvu (zakup, kamata, dobit i dividende)=BNPR; BNPR-investiciona potrošnja (amortizacija)=NNP).

Neto nacionalni prihod (NNP) je najopširnija mera za privrednu aktivnost, ali ima malu praktičnu vrednost.18 Bruto koncepti su puno korisniji. Sve velike industrijske zemlje danas koriste BDP kao glavnu meru za merenje privredne (ekonomske) aktivnosti.19

Neke zemlje (pa i naša) su u prošlosti (i to uglavnom centralizovane planske privrede), koristile neto materijalni proizvod (NMP) za merenje celokupne aktivnosti u privredi. NMP je manje obuhvatan od BDP-a jer nije uključivao „neproizvodne usluge“ kao što su bankarstvo, državna uprava, zdravstvo i obrazovanje, i bio je izražen kao neto investiciona potrošnja (amortizacija). NMP je iznosio, otprilike oko 80-90% BDP-a.

Bruto nacionalni proizvod (BNP) je korisniji kada upoređujemo povezane nivoe prihoda po glavi stanovnika u različitim zemljama, ali BDP bolje pokazuje promene u domaćoj proizvodnji, i pored toga bolje je sredstvo za praćenje ekonomske politike. Pošto neto prihod iz inostranstva obično varira, ove dve mere često se kreću u potpuno različitim smerovima od jednog tromesečja do drugog. Međutim, gledajući dugoročno, te dve mere obično na kraju usklade korak.

Bruto društveni proizvod (BDP) izostavlja (namerno) sledeće stavke: transfer novca; pokloni; neplaćene i aktivnosti kod kuće; robne transakcije; transakcije iz druge ruke; posredničke transakcije; odmor i razonoda; smanjenje izvora; troškovi zaštite životne sredine; odbitak za neprofitne i nedelotvorne aktivnosti; odbici zbog promene kvaliteta (Stutley, R., 2009, str. 45).

Niz brojki koje ulaze u BDP prikuplja se putem anketa. Uz prikupljanje podataka putem uzoraka pojavljuju se i druge informacije, uključujući raznu dokumentaciju, kao što su carinske deklaracije ili procene poreza. Potrebno je dosta vremena za prikupljanje i analizu takvih podataka zbog čega se ekonomske brojke moraju često revidirati. Zbog toga BDP može da ne zabeleži privrednu aktivnost, kako zbog teškoća praćenja novih malih preduzeća ili zbog izbegavanja poreza. Zbog toga su, takođe, objavljene brojke za BDP samo procene.

Namerno skrivene transakcije stvaraju crnu, sivu, skrivenu ili ekonomiju u senci. To se najviše događa u zemljama gde su porezi visoki, a birokratija zatrpana papirologijom.20

18 Problem sa amortizacijom proističe iz činjenice što investicionu potrošnju nije moguće izdiferencirati u nizu transakcija. Ona može biti odbijena (obračunata) samo putem sistema konvencija. 19 SAD, Nemačka i Japan, koje su do početka 1990. bile usresređene na BNP, od tada koriste BDP. Razlika između BDP-a i BNPR-a ili BNP-a je obično relativno mala, oko 1% BDP-a, ali postoje ponekad izuzeci: npr. 2001. BPD Irske bio je 19% veći od BNPR-a zbog dobiti koju su ostvarili strani investitori u zemlji. Kratkoročno gledano promena ukupnog neto prihoda na imovinu ima samo manji uticaj na BDP, dok dugoročno gledano treba to proveriti (Stutley, R., 2009, str. 43). 20 Procena veličine sive ekonomije varira (npr. u SAD, Japanu i Švajcarskoj oko 10%, a u Grčkoj, Srbiji i nekim drugim zemljama oko 30%).

15

BDP brojke nalaze se u izveštajima u obliku tekućih i stalnih cena: podaci o proizvodnji obično se prikupljaju u obliku tekućih i stalnih cena; podaci o izdacima se uglavnom prikupljaju u obliku sadašnjih cena i konvertuju se u stalne cene uz korišćenje deflatora.

BDP je značajan pokazatelj privredne aktivnosti, na osnovu koga se vrše međunarodne komparacije ekonomske snage:

Šema 1. Ekonomska snaga najvećih zemalja sveta (BDP u 2011., bil. am. dolara) Scheme 1. The economic power of the world's largest countries (GDP in the 2011th, bill. am. dollars)

EU (Nemačka 3,5; Francuska 2,8; Velika Britanija 2,4; Italija 2,1; Španija 1,4; Grčka

0,3; svi ostali 6,5).

Da bismo procenjivali privredu u celini bolje je usredsrediti se na količinu proizvodnje, a ne na nominalnu novčanu vrednost, te razmišljati u kontekstu količine ili stalnih cena usklađenih s inflacijom (Stutely, R., 2009) .

Nominalni BDP je indikator ukupne privredne aktivnosti izražen u tekućim cenama. Opisuje ukupni nivo proizvodnje.21 Prezentuje se na tromesečnoj i godišnjoj bazi, ređe mesečno.22

Da li odabrati BDP ili BNDP (BNP) to zavisi od nacionalnih konvencija. Ako je BNPR (BNP) veći od BDP-a to ukazuje na neto prihod od stranih investicija.

Godišnji ukupni BDP ima raspon od 1. milijarde dolara u nekim afričkim zemljama, do više od 12.000 milijardi dolara u SAD. Za zemlje sa sličnim nivoom razvoja mangituda dosta zavisi i od broja stanovnika (BDP po glavi stanovnika).

BDP po glavi stanovnika koristi se kao pokazatelj opšteg privrednog blagostanja. To je output po osobi, BDP podeljen sa brojem stanovnika. Prezentuje se u nominalnom iznosu, godišnje, ponekad tromesečno, na kraju datog perioda.

21 Standard: OECD-ov ukupan zbir je iznosio 50,415 milijarde dolara u 2004. godini. 22 Standard: OECD-ov prosek je iznosio 332.340 dolara po glavi stanovnika u 2005. godini.

17.6

15.1

7.2

1.9

0

5

10

15

20

EU SAD Kina Rusija

biliona $

16

On je dobar vodič za životni standard.23 Implicitno omogućuje prikaz kvalitativnih činilaca kao što su pismenost ili zdravlje, iako nisu direktno pokriveni.

Realni (stvarni) BDP meri privrednu aktivnost izraženu u stalnim cenama. Smatra se najkorisnijim za praćenje razvoja tokom određenog vremenskog perioda.24 Prezentuje se ukupno tromesečno i godišnje.

Realni (stalne cene) BDP ili brojke za BDP otkrivaju promene u privrednom outputu nakon usklađivanja sa informacijom. Promena stvarnog BDP-a plus promena pokazatelja deflacije otprilike je jednaka promeni nominalnog BDP-a. Na primer, ako stvarna proizvodnja raste za 3%, a inflacija je 5%, nominalna zarada je narasla za oko 8%. Neki ekonomisti tvrde da ukupna tražnja određuje nominalni BDP i da postoji srazmera između stvarne proizvodnje i inflacije: svaki može rasti za bilo koji iznos sve dok je ukupan zbir jednak promeni nominalne zarade. Veća inflacija stoga znači manji rast outputa.

Zemlje u razvoju imaju kapacitet za brži rast BDP-a nego industrijski razvijene ekonomije.25

Mera za proizvodnju u BDP naziva se output, koji se dobija kombinovanjem dodatne vrednosti (vrednost proizvodnje minus troškovi inputa) na svim područjima poslovanja: poljoprivreda, rudarstvo, proizvodnja i usluge. Podaci o outputu obično su prezentovani u obliku indeksa (odnosno, baznom godinom kao što je 2000 = 100).26

BDP: output je indikator BDP-a po sektoru (poljoprivreda, rudarstvo, proizvodnja i usluge). Prikazuje detaljnu analizu ukupnog outputa. Prezentuje se tromesečno i godišnje.

BDP prema kategoriji potrošnje (potrošnja, ulaganja i neto izvoz) daje detaljnu analizu ukupne potrošnje, prezentuje se tromesečno i godišnje.

Output za jedinicu radne snage ili kapitala je produktivnost. To je pokazatelj efikasnosti i potencijalan ukupan output u privredi. Prezentuje se u indeksima. Produktivnost meri iznos količine outputa sa zadatim inputom (uglavnom zemljište, radna snaga i kapital). Zemljište je obično dugotrajna imovina, a kapital je vrlo teško izmeriti, tako da se pažnja obično usmerava na produktivnost radne snage. Produktivnost radne snage odražava kapitalno ulaganje i može poslužiti kao vodič za produktivnost kapitala.

Brojke za produktivnost mogu biti prikazane u novčanom obliku, ali su obično izvedene u obliku indeksa. Tu se postavlja pitanje osnovice na osnovu koje su ti indeksi izračunati. Uprkos tome, bitni su trendovi.

U prikazivanju navedenih indikatora (pokazatelja) važan je kvalitet ekonomskih informacija. Industrijski razvijene zemlje, po pravilu, objavljuju detaljnije (i ažurnije) statistike nego manje razvijene zemlje. Pored toga, ekonomska informacija mora biti

23 Godine 2005. godišnja zarada po glavi stanovnika bila je ispod 200 dolara u nekim afričkim zemljama i samo 97 dolara u Mianmaru, dok je prosek u svetu iznosio oko 9.100 dolara. Zarada po glavi stanovnika u bogatim industrijski razvijenim zemljama bila je najmanje tri puta veća od proseka u svetu (iznosila je 30.000 dolara). 24 Standard: OECD-ov prosek je rastao 2,9% godišnje tokom perioda 1995-2005. godine. 25 Tako na primer, nove industrijske sile Pacifika postigle su puno više stope rasta 1999. i 2000. godine. Pre azijske krize 1997. uspele su čak i udvostručiti rast. 26 Generalno, zemlje imaju veće poljoprivredne sektore u ranim fazama privrednog razvoja. Udeo prerađivačkog sektora u proizvodnji povećava se sa razvojem privrede, a usluge imaju najveći udeo u zrelim ekonomijama.

17

kategorizovana27 i standardizovana.28 Podaci o prihodu se prikupljaju iz brojki koje se temelje na principima nacionalnog računovodstva.

I pored toga u praksi postoji nesklad zbog neizbežnih nedostataka prilikom prikupljanja podataka, razlika u objavljenom vremenskom rasporedu transakcija i sive ekonomije. Nesklad se kreće od 1 – 2% BDP-a. Može biti i mnogo veći, kao što je to bio slučaj sredinom 70-ih godina prošlog veka, kada je prikupljanje podataka bilo složeno zbog naglih povećanja cene nafte i rastuće inflacije.

BDP brojke koje ulaze u izveštaje prikazuju se u obliku tekućih i stalnih cena. Pri tom: podaci o proizvodnji obično se prikupljaju u obliku tekućih i stalnih cena;29 podaci o izdacima uglavnom se prikupljaju u tekućim cenama;30 podaci o prihodima prikupljaju se u obliku sadašnjih cena i konvertuju se u stalne cene uz korišćenje deflatora iz mera za izdatke.31

Usklađivanje sa inflacijom odvija se deflatorom cena. To usklađivanje je manje pouzdano u periodima kada se cene rapidno menjaju.

Zbog svega toga bitno je napomenuti (i podsetiti) da su objavljene brojke za BDP, prosečne zarade, cene32 i tako dalje, samo procene, za koje se uvek postavlja pitanje pouzdanosti podataka (Stutely, R., 2009).

4. POKAZATELJI RASTA: TRENDOVI I CIKLUSI

Značajni indikatori privrednog razvoja su trendovi i ciklusi. Trend je u statistici osnovna, dugoročna komponenta podataka vremenskih serija

koja se često izračunava da bi pokazala dugoročni pravac kretanja promenljive. Postoje, s tim u vezi, linerani trend, eksponencijalni trend, logistički trend, itd.33 Trend u ekonomiji je razvojna tendencija pojave na dugi rok. To je dugoročna stopa ekspanzije u privredi. Trend je osnovni smer kretanja nekog ekonomskog procesa ili pojave u određenom

27 Pri tom, naime, tačna klasifikacija nije uvek sama po sebi tačna. Na primer, trebaju li ručno rađene niti od petroleja biti prikazane kao tekstil (kao što su nekad bile) ili kao hemikalija? 28 Industrijska proizvodnja, maloprodaja, uvoz i izvoz klasifikovani su prema standardnim temama. Dosta zemalja danas sledi UN-ove međunarodne standarde za industrijsku klasifikaciju (ISIC), dok evropske zemlje naginju više korišćenju sličnog standarda EU (NACE). Oni su prilično detaljni i s vremena na vreme se revidiraju. 29 Brojke za stalne cene za svaku industriju dobijaju se procentom tekuće proizvodnje u cenama koje se primenjuju u zadnjoj baznoj godini, recimo 1990. ili 2000. godine. 30 Konvertuju se u stalne cene korišćenjem istog procesa usklađivanja koji se koristi i kod podataka o proizvodnji ili deflacijom svake komponente za procenjeni pokazatelj cene. 31 Mera za izdatak u BDP-u dobija se dodavanjem celokupne potrošnje (potrošnja na stavke kao što su hrana i odeća, potrošnja na kuće, fabrike itd., kao i potrošnja stranaca tj. izvozi robe i usluga). 32 Posebno su, s tim u vezi, osetljivi indeksi maloprodajnih cena. Mogu uključivati samo odabranu subvencionisanu robu i usluge i izostaviti onu čija se cena ubrzano povećava. 33 Linerani trend najbolje reprezentuje vremensku seriju koja pokazuje približno pravolinijsku tendenciju. Funkcija eksponencijalnog trenda pokazuje u sukcesivnim vremenskim intervalima približno isti tempo rasta ili opadanja pojave. Povećanje po eksponentu je varljivo jer naglo doseže određenu granicu koju postavlja fizičko okruženje. Dugo se u ekonomskim analizama zanemarivala činjenica da rast može postati razvojna barijera. Naime, kao zabrinjavajuća posledica eksponencijalnog privrednog rasta javlja se iscrpljivanje neobnovljivih prirodnih izvora. Odnosno, iz stanja obilja mineralnih resursa veoma brzo se dospeva u stanje njihove velike oskudice.

18

periodu. Kada, npr. proizvodnja u dugogodišnjem razdoblju raste, kažemo da je trend proizvodnje povoljan, i obrnuto (trend je nepovoljan). Kada proizvodnja stalno zadržava isti nivo, kažemo da trend proizvodnje stagnira. Industrijski razvijene zemlje su desetlećima ili čak stolećima uživale u trendu rasta. Od Drugog svetskog rata količina proizvedene robe i usluga je rasla za 3-4% godišnje (to potvrđuje, npr. trend rasta američke privrede od 1990. do 2006. godine).

Ciklus u ekonomiji je sled ekonomskih pojava i privrednih procesa koji se smenjuju po izvesnom redu, tako da u određenom vremenskom periodu prave zatvoreni krug. Reč je o privrednim fluktuacijama koje znače periodično kolebanje i menjanje privrednih pojava, odnosa i procesa. U svakoj privredi susreće se mnogo takvih ciklusa u proizvodnji, raspodeli i potrošnji. Najveće značenje ima ciklus proizvodnje koji predstavlja vreme u kojem se odvija i obnavlja čitav proizvodni proces. Veliku važnost ima i obrtni ciklus, tj. vreme u kojem se u procesu proizvodnje i procesu prometa jednom obrnu angažovana sredstva. Za ukupnu privredu važna su njegova ciklična kolebanja, među kojima se posebno ističu ona koja su povezana sa privrednim kretanjima. Obnavljanje ciklusa daje određenim zbivanjima ciklična kretanja.

Kakav je odnos ciklusa i trenda? Ciklus odražava kratkoročne fluktuacije oko trenda. Nekoliko meseci ili godina rast može biti ispred trenda, a nakon toga sledi razdoblje kada opada privredna aktivnost ili raste ispod trenda.

U ekonomskoj teoriji ističu se tri vrste privrednih ciklusa, koji imaju različitu dužinu: kratki ciklusi, koji traju 2-6 godina; srednji ciklusi, koji traju 7-13 godina; i dugi ciklusi, koji traju 40-50 godina. Ističu se i fluktuacije stoleća (stoletni trendovi)34.

Privredni ciklusi se javljaju istovremeno i međusobno se prepliću. Savremena ekonomska teorija najviše pažnje posvećuje srednjim i kratkim ciklusima. Ta su istraživanja tesno povezana sa modernom anticikličnom politikom države (Pejanović, R., 2000).

Veliki doprinos teoriji privrednih ciklusa dao je ruski ekonomist N. D. Kondratjev35 (teorija dugih ciklusa). Teoriju kratkoročnih ciklusa postavio je amerikanac Džozef Kičin (temeljivši je na kolebanju cene zlata). Teoriju srednjoročnih ciklusa postavili su francuski ekonomist Klemen Žigler i amerikanac Sajmon Smit.

Prema teoriji Kondratjeva kapitalistička ekonomija ima osobinu dugotrajnih ciklusa uspona i padova (period od 40 do 60 godina) koji se mogu predstaviti kao sinusoidni talasi.36

34 Stoletni trendovi bili su evidentni za Evropu: 15. vek je karakterisala stagnacija, u 16. veku došlo je do poleta, da bi do stagnacije došlo ponovo u 17. veku, pa do poleta opet u 18. veku. Pri tom je stagnacija praćena nizom nepovoljnih okolnosti: ratovi, bolesti, suše. Poletna stoleća su bila praćena: tehnološke promene, nova geografska otkrića. U konjukturnim vekovima dolazilo je do povećanja cena, dok su u vremenu stagnacije cene padale, a širili se siromaštvo, bolesti i glad (Videti: Pjer Vilari, Zlato i novac u povijesti, „Nolit“; Beograd, 1990). 35 Nikolaj D. Kondratjev (1892-1938) bio je profesor ekonomije moskovske poljoprivredne akademije „Timirjazev“. Smatra se teorijskim tvorcem čuvenog NEP-a (nove ekonomske politike). Iako je njegova teorija ciklusa osporavana nju je na Zapadu popularisao čuveni ekonomist J. Šumpeter. 36 Dokazujući svoju teoriju, Kondratjev je u obzir uzimao indekse kamatnih stopa i velikoprodajnih cena u Engleskoj, Francuskoj i SAD, zatim periode proizvodnje gvožđa i uglja u Engleskoj, potrošnju mineralnih goriva u Francuskoj, inovativne trendove, državne dugove (zajmovne obveznice), prosečne visine plata i nivo zaposlenosti, indekse cena, spoljnotrgovinske bilanse, iskop zlata, olova, itd.

19

Slika 1. Sinusoida Kondratjevljevih ciklusa Figure 1. Sinusoid of Kondratjev's cycles

Po Kondratjevu, ciklusi traju 50 do 60 godina i dele se u četiri faze: faza inflatornog

rasta (proleće), faza stagflacije (leto), plato-period (jesen) i faza depresije (zima). Svaku od ovih faza karakterišu određene društvene reakcije.

U fazi inflatornog rasta (prvi ciklus) počinje i ekonomski rast, koji je praćen ubrzanim povećanjem proizvodne opreme, zaposlenosti, zarada, životnog standarda, bogaćenja, štednje, ali i rasta cena. Takođe, Kondratjev je uočio da su periodi rasta praćeni značajnim tehnološkim izumima, da se menjaju oblici novčanih tokova i da se pojavljuju zemlje koje ekonomski jačaju i dobijaju novu ulogu na svetskom tržištu.

U fazi stagflacije (drugi ciklus) ovakve tendencije dosežu svoj maksimum, rast se zaustavlja, pre svega zbog nedostatka resursa. Po Kondratjevu, drugi ciklus je karakterističan po mogućnosti izbijanja ratova za resurse. Takođe, to je period kada se najčešće dešavaju revolucije i državni prevrati. Rastu nezaposlenost i inflacija, a produktivnost rada opada.

U plato-fazi (treći ciklus) rastu dugovi, cene skaču, a ekonomski rast se nalazi u stanju stagnacije.

Faza depresije (četvrti ciklus) podrazumeva nekontrolisani rast cena. Kondratjev opisuje pojavu sekundarne depresije, koja ima dve faze: trogodišnji kolaps i petnaestogodišnji deflatorni pad, kojim se doseže donja tačka Kondratjevljeve sinusoide. U toj fazi inflacija je niska, a recesija se zaustavlja. Oporavak, tj. početak nove faze rasta, mogu obezbediti inovacije u privredi, kao i dostupnost (pojeftinjenje) tehnološke opreme iz prve faze širim slojevima. To je period u kom se menjaju stare političke garniture, a javljaju nove, koje su sposobne da ostvare novi period rasta. Takođe, to je faza u kojoj se mogu pojaviti nove ekonomske doktrine.

20

Kondratjevljevi ciklusi do danas nisu dobili jednodušno priznanje u svetskoj ekonomskoj nauci.37 Teorija Kondratjeva nalazila se od svog nastanka pod udarom kritike, jer se neki empirijski primeri nisu poklapali sa teorijskim tvrdnjama. Treba imati u vidu da je Kondratjev istraživao na osnovu podataka iz XIX veka, kada je finansijski sektor igrao daleko manju ulogu nego danas. Na primer, udeo finansijskog sektora u BDP-u Sjedinjenih Američkih Država pred početak krize 2007. godine bio je dvostruko veći nego u vreme Velike depresije.38 Takođe, u obzir se mora uzeti da je u pitanju ipak stohastička teorija, zasnovana na statističkim podacima, i da se realni ekonomski tokovi nikada apsolutno ne poklapaju sa teorijama.

Krizni ciklus se može definisati kao skup faza i oblika u kojem se kreće realni, stvarni proces reprodukcije društvenog kapitala. Ovaj se realni proces sastoji iz više faza, oblika, koji u celini predstavljaju jedan privredni ciklus, koji opet predstavlja jedan vremenski period razvoja kapitalističkog društveno-ekonomskog sistema.

Krizni ciklus se može grafički predstaviti kao spiralna linija sa ukupnim progresivnim dugoročnim trendom porasta i pada stope nezaposlenosti i depresije s jedne strane, i porastom i padom proizvodnje i lične potrošnje s druge strane, na koje opet deluje niz tehnoloških i ekonomskih zakona i društvenih odnosa u datom vremenu (Pejanović, R., 2000).

Grafikon 1. Faze privrednih ciklusa (kroz godišnji društveni proizvod-DP) Chart 1. Phases of business cycles (the annual gross domestic product-DP)

Pojedine tačke na krivi obeležavaju nivoe do kojih je u nekom vremenu dospela ukupna društvena proizvodnja, a pojedini segmenti između faza depresije i prosperiteta izražavaju različite faze u kojoj se nalazi ciklus reprodukcije (Samuelson, P., et al., 2000).

Jedan krizni ciklus se sastoji iz četiri faze: kriza, oživljavanje, polet (ekspanzija, prosperitet, bum), depresija. Ove faze se sukcesivno smenjuju. Na taj način kapitalistička privreda se razvija ciklično, u vidu linije cik-cak, stvarajući određene cikluse. Ciklus je vremenski period koji počinje sa krizom i sa njom se završava (Pejanović, R., 2000).

37 Neki naučnici tvore proračune i modele na ovoj osnovi, ali veliki broj priznatih ekonomista sumnjaju u ovu teoriju ili je potpuno odbacuju. 38 Philippon, T. (2008) The Evolution of the US Financial Industry from 1860-2007: Theory and Evidence, New York University, NBER, CEPR.

21

Krizna faza ili kriza je nesumnjivo najznačajnija faza. Ona izražava momenat reprodukcije kada se prekida veza između proizvodnje i potrošnje. Istovremeno se prekida mogućnost realizacije prometne vrednosti i viška vrednosti. Na površini, kriza se ispoljava kao vremenski period u kojem mnogobrojne robe mogu da nađu svoju efektivnu tražnju, te se proces reprodukcije ispoljava kao kriza hiperprodukcije (viška roba). Ovako nastala disproporcija između proizvodnje i potrošnje ima za posledicu brzi pad cena tražnje i potom cena ponude, što odmah dalje izaziva sužavanje obima dotadašnje proizvodnje, dalje opadanje cena proizvodnih sredstava, pad najamnina, i najveću stopu i masu nezaposlenosti. Uporedo sa sve većom nezaposlenošću radnika dolazi i do masovnog bankrotstva pojedinačnih kapitalista, jer naglim i drastičnim padom cena tražnje oni više ne mogu da realizuju ne samo prosečni profit već ne mogu da pokriju ni svoje cene koštanja. Uz bankrotstvo većeg broja kapitalista uporedo dolazi i do masovnog obezvređivanja glavnice njihovog kapitala (fiksnog), što je pogodan momenat za sada brži proces centralizacije kapitala u ruke onih koji su prema krizi najotporniji (krupni kapital, kombinovana monopolska preduzeća i grane itd.).

Simptomi krize se prvo ispoljavaju u kreditno-monetarnoj oblasti gde u jednom momentu dolazi do naglog sužavanja kredita i novčane mase, usled nemogućnosti da se izvrše dospela plaćanja za ogromno naraslu masu robnog kapitala koji se na tržištu realizuje. Ovo je, opet, pored pada tražnje i cena, signal za naglo sužavanje proizvodnje, što opet izaziva nezaposlenost i pad svih cena. Konačno se ovi efekti šire na sve vrste privredne aktivnosti i života i nastaju krize.39

Depresija (lat. depressio-pritiskivanje), je faza kapitalističkog privrednog ciklusa koja sledi neposredno posle krize. Obeležena je daljim niskim nivoom proizvodnje, niskim cenama, nedovoljnom tražnjom, nezaposlenošću i uopšte niskim nivoom ekonomske aktivnosti. Ova faza predstavlja produbljivanje krize u svim njenim segmentima.

U ovoj fazi stvaraju se uslovi za naredni period-period privrednog oživljavanja i poleta. Zalihe neprodate robe delimično se uništavaju i delimično rasprodaju po sniženim cenama. Pad robnih cena prisiljava kapitaliste da snižavaju troškove proizvodnje i povećavaju produktivnost i intenzivnost rada. Preduzeća koja su preživela krizu mogu povećati nisku rentabilnost svoga poslovanja, izazvanu padom cena, samo na taj način što će smanjiti troškove proizvodnje, na čije kretanje odlučujući uticaj vrše oruđa za rad.

Dakle, ekonomski uslovi koje stvara kriza dovode do potrebe zamene starih elemenata fiksnog kapitala novim elementima i pre njihove dotrajalosti. Ovo daje impuls mašinogradnji i drugim granama prvog odeljka društvene reprodukcije za oživljavanje proizvodnje. Povećava se masa zaposlenih radnika, a time raste tražnja životnih sredstava. Na taj način aktiviraju se i sve druge grane privrede. Nacionalna privreda postepeno izlazi iz faze depresije i ulazi u fazu oživljavanja ekonomske aktivnosti.

Oživljavanje privrede nastaje tako što niske cene sredstava za proizvodnju i radne snage, kao i niska kamatna stopa, podstiču nova ulaganja, jer profitna stopa počinje da

39 „Čitav mehanizam kapitalističke privrede otkazuje pod pritiskom proizvodnih snaga koje je sam stvorio. On više ne može pretvoriti u kapital svu masu sredstava za proizvodnju: ona leže neiskorišćena i zato mora ostati neiskorišćena i industrijska rezervna armija. Sredstva za proizvodnju, sredstva za život, raspoloživi radnici, svi elementi proizvodnje i opšteg bogatstva postoje u izobilju. Ali, izobilje postaje izvor bede i oskudice, jer baš ono sprečava da se sredstva za proizvodnju i za život pretvore u kapital“ (Marks-Engels, Izabrana dela, tom II, str. 142).

22

raste. Tražnja raste. Kapital može ponovo da se oplođava. Cela privreda počinje da oživljava, da ide u novi prosperitet. Kapital kao da juri da nadoknadi ono što je izgubio za vreme potresa. Radna snaga se uvlači u sve većem opsegu u polje angažovanja, koje se ponovo širi. Kamatna stopa za novčane kredite počinje da raste, ali su zato sve jeftiniji robni krediti.

Period oživljavanja, dakle, dovodi do nove ekspanzije proizvodnje na osnovi nove tehnološko-ekonomske osnove koju pružaju zamenjeni delovi proizvodnog, pre svega fiksnog kapitala. Ponuda se bitno povećava po cenama koje su na novom, višem nivou, što istovremeno dovodi do porasta akumulacije kapitala, i sa njom, zaposlenosti i porasta najamnina. Zbog toga ponovo raste kupovna moć stanovništva, a sa njome i efektivna tražnja. Pri tome trgovinski kapital sve brže izražava svoje prometne funkcije i skraćuje vreme prometa robnog kapitala.

Period prosperiteta (buma) sledi za fazom oživljavanja. U njemu se ispoljavaju svi pozitivni momenti kapitalističkog razvoja na novoj tehnološkoj osnovi. Period intenzivne investicione delatnosti (akumulacije), otpočeo još u fazi oživljavanja, donosi sada pune plodove. Ostvaruje se proizvodnja po obimu daleko veća i po strukturi raznolikija nego u prošlom kriznom ciklusu. Sa značajnim proširenjem kapaciteta raste dodajna tražnja i potrošnja (lična i investiciona), koje opet, sa svoje strane, izazivaju porast cena, porast rentabilnosti i konjukture. Raste zaposlenost. Sve to pozitivno deluje na porast profitne mase i stope. Prosperitet i nova investiciona aktivnost su praćene i sa porastom fiktivnog i akcijskog kapitala. U jednom momentu, proces doživljava svoju kulminaciju (konjukturni bum) da bi, najčešće vremenski naglo, došlo do prelaska u kriznu fazu, nastalu iz prethodno opisanih uzročnika.40

U ekonomskoj literaturi, naročito novijeg datuma, pojavio se čitav niz teorija o krizama, koje su povezane sa širim razmatranjima problema privrednih ciklusa. Teorija kriza ima za zadatak da objasni sve zakonitosti privrede koje dovode do odstupanja i poremećaja u odnosu na delovanje opštih zakona reprodukcije. Otuda su teorija kriza i teorija reprodukcije dva neodvojiva dela jedinstvene teorije privrednog razvoja. Bez poznavanja zakona prve, ne bi mogli shvatiti zakonitosti druge. Posebno teorija kriza ukazuje da se razvitak kapitalizma ne vrši u stvarnosti onako kako bi bilo, kada bi delovali samo opšti zakoni proste i proširene reprodukcije.

Recesija (engl. recession – opadanje) je izraz kojim se u novije doba, naročito u SAD, u privrednoj praksi i ekonomskoj publicistici naziva opadanje ekonomske aktivnosti. U suštini znači isto što i ekonomska kriza i stvarno obeležava njen početak. Kada opada tražnja za ulaganjima, proizvođači kapitalne robe počinju prvo smanjivati broj radne snage. Veća nezaposlenost smanjuje tražnju potrošača.

U SAD recesija se tehnički definiše kao dva uzastopna tromesečja tokom kojih je BDP u padu. Ako BDP padne u prvom i trećem tromesečju, ali lagano raste u drugom i četvrtom tromesečju, onda je privreda službeno uspela izbeći recesiju. 40 Industrijski razvijene zemlje 60-ih godina prošlog veka doživele su rapidnu ekspanziju (zahvaljujući, pre svega, tehnološkom napretku). Godine 1973. i 1979. rast cene nafte uzrokovao je privremene udarce. Rast je ponovo postao rapidan krajem 80-ih godina. Pad cene nafte podržavao je taj rast, ali većina zemalja nije uspela usmeriti ukupan output prema trendu. Zemlje u razvoju su različito prolazile. Proizvođači nafte doživele su rapidan rast 70-ih i najjače udare 80-ih godina. Slično su prošle i zemlje Latinske Amerike i neke afričke zemlje, koje su ušle 80-ih godina u fazu usporavanja zbog rasta zaduženosti. Zemlje istočne Evrope su zabeležene (80-ih) neuverljiv rast (zbog, pre svega, njihove glomazne socijalističke administrativne privrede).

23

U posleratnom razdoblju krize se nisu ispoljavale u međunarodnim razmerama, te ni u pojedinim nacionalnim privredama nisu bile opšteg karaktera, već su nejednako pogađale pojedine grane proizvodnje. Štaviše, u nekim je slučajevima dolazilo čak do toga da su upravo u doba recesije neke grane proizvodnje prosperirale.

U tome se ogledaju specifičnosti posleratnih cikličnih kretanja kapitalističke privrede, što je znatnim delom posledica snažne i rasprostranjene intervencije savremene države. Ta je intervencija znatno pridonela otklanjanju većih potresa i poremećaja u kapitalističkoj privredi. Time nije uspela eliminisati ciklična kretanja, već je samo ublažila oštrinu kriza i pridonela tome da se njihove manifestacije u relativno kratkom roku uklone.

Kroz poremećaje takve vrste prošla je najviše posle Drugog svetskog rata privreda SAD, što se može pripisati visokom nivou razvoja njene privrede i najvećoj slobodi privatne inicijative.

Stagnacija je zastoj u ekonomskom razvoju neke zemlje. Ogleda se u prostoj ili nedovoljnoj proširenoj reprodukciji, odnosno u slabljenju interesa za daljnja ulaganja u proizvodnju određenih proizvoda. Ako stagnira neka od osnovnih grana proizvodnje, onda se to stanje brzo proširuje i na ostale delove nacionalne privrede. Sporiji je taj uticaj kad se radi o grani koja proizvodi sredstva za potrošnju, ali nakon dužeg vremena i on neminovno dolazi do izražaja.

Stagnacija može, ali ne mora, označavati početak nazadovanja. Ako zahvata celu nacionalnu privredu, onda svakako nije normalna pojava. Radi se o ozbiljnim i krupnim poremećajima društvenog privređivanja i u tokovima ekonomskog procesa. Budući da se savremene zajednice mogu održati i razvijati jedino na osnovu proširene reprodukcije, to svaka opšta stagnacija postaje veoma opasna i opravdano izaziva zabrinutost.

Američki ekonomist A. Hansen uoči Drugog svetskog rata razvija posebnu teoriju sekularne stagnacije. Kapitalizam je, prvenstveno u SAD, dostigao stanje zrele ekonomije u kojem ima sve manje mogućnosti za privatne investicije pa su stoga potrebni sve veći izdaci države. Stagnaciju prouzrokuju tri osnovne pojave što ih izaziva visok nivo razvitka kapitalističke privrede: (1) pad stope porasta stanovništva; (2) ograničene mogućnosti geografske ekspanzije i naseljavanja novih područja; (3) opadanje stope akumulacije kapitala prema potrebama koje zahteva progresivni razvitak moderne tehnike. Dakle, u zreloj privredi opada snaga triju glavnih dinamičkih elemenata u investicijama – povećanje stanovništva, naseljavanje novih područja i brzi tehnički izumi – pa je nužno zameniti, odnosno dopuniti moć i uticaj države, da bi se održao i dalje razvijao kapitalistički ekonomski potencijal.

Stagflacija je privredno stanje u kome istovremeno vlada stagnacija i inflacija. To je pojava novijeg vremena i jasan pokazatelj bitno promenjenih prilika u kojima klasični mehanizmi privređivanja i regulisanja ekonomskih procesa nisu više dovoljni za osiguranje normalne društvene reprodukcije. Zasad su se pokazali neefikasnim svi uobičajeni instrumenti ekonomske politike, pa se još uvek traže pouzdanija sredstva za prevladavanje ovog stanja i poremećaja.

Kriza (grč. crisis – prepreka, teško stanje) je veći privredni poremećaj koji se ispoljava ili kao kriza nedovoljne proizvodnje (oskudice) ili kao kriza prekomerne proizvodnje (hiperprodukcije). Prvi oblik kriza bio je karakterističan za pretkapitalistička društva (usled elementarnih nepogoda, prirodnih katastrofa, ratova itd.), ali i za savremena do nedavno postojeća tzv. real-socijalistička društva, kao i za nerazvijene zemlje. Drugi oblik kriza (krize hiperprodukcije) karakterističan je za kapitalizam (Pejanović, R., 2000).

24

Krizu karakterišu poremećaji u procesu reprodukcije društvenog kapitala: drastična nesrazmera između ponude i tražnje, nemogućnost realizacije, pad cena i vrednosti kapitala, sužavanje kredita i investicija, masovna nezaposlenost radnika, veliko smanjenje proizvodnje, propadanje čitavog niza preduzeća i banaka itd. Takvi poremećaji nastaju svakih sedam do deset godina i zahvataju čitavu privredu (periodičnost kriza).

Obično se najoštrije ispoljavaju u jednoj privrednoj oblasti, pa se-imajući to u vidu-obično govori o industrijskoj, agrarnoj krizi, trgovačkoj krizi ili monetarnoj krizi.

U istoriji ekonomskih kriza izdvajaju se: kriza hiperprodukcije, velika ekonomska kriza i savremena globalna ekonomsko-finansijska kriza.

Krize hiperprodukcije, sa svim pomenutim fazama kriznog ciklusa, počele su da se ispoljavaju u punoj oštrini pri kraju industrijske revolucije, odnosno početkom 19. veka. Ekspanzija i hiperakumulacija kapitala dovodile su do sve veće proizvodnje, ali do nedovoljnog ulaganja u potrošnju. Ovu krizu sjajno je opisao Karl Marks u „Kapital“-u.

Velika ekonomska kriza 1929-1933. godine pretvorila se u opštu krizu kapitalističkog sistema. Ova kriza nije mogla biti prevladana na uobičajeni (klasičan) način, odnosno na bazi novih privatnih ulaganja, tehnoloških promena i slobodne inicijative, pa se pretvorila u dugu depresiju, a već 1937. godine razvila u novu krizu, čime je ekonomska ravnoteža bila trajno poremećena. Praćena je masovnom nezaposlenošću i siromaštvom. Izlazak iz tzv. velike depresije označio je novu fazu u evoluciji kapitalizma - začetak državnog kapitalizma i ujedno novi pristup državne ekonomske politike na privredne krize. Teoretičar ove krize je čuveni britanski ekonomist Džon Majnard Kejns („Teorija zaposlenosti, kamate i novca“).

Krize „naftnih šokova“ su se javile od 70-ih godina prošlog veka i od tada povremeno potresaju svetsku ekonomiju. Tako na primer, prvi „naftni šok“ zbio se 1973. godine u vreme arapsko-izraelskog rata.41 Tada je lansirana tzv. svetska cena nafte koja je predstavljala „šok“ (rast sa manje od 3 dolara na više od 11 dolara po barelu, za godinu dana). Drugi „naftni šok“ dogodio se 1979 – 1980. godine kada je rat između Iraka i Irana naglo oborio svetsku ponudu nafte.42 Treći „naftni šok“ je bio na pomolu 1990 – 1991. kada je došlo na području Zaliva do invazije iračkih snaga na Kuvajt.43 Došlo je do značajne „nervoze“ na svetskom tržištu nafte zbog smanjenja proizvodnje i isporuka izazvanih vojnom intervencijom.

Naftni udari su izvršili veliki negativan uticaj na svetsku ekonomiju (obaranje industrijske proizvodnje i porast inflacije troškova, redukcija saobraćaja i trgovine, porast nezaposlenosti). Naftna kriza je, stoga, dovela do novog pristupa ekonomiji. Dotadašnji razvoj odvijao se, naime, na jeftinoj energiji. Od sedamdesetih godina prošlog veka izbila je na površinu kriza energije, koja je od tada prateća pojava svetske privrede. Kriza energije se pokazala kao kriza razvoja baziranog na dotadašnjem tempu i načinu korišćenja energije. Propagiraju se, stoga, mere štednje nafte (energetska efikasnost), posebno briga o neobnovljivim resursima i počeo se menjati odnos prema životnoj sredini

41 Grupa arapskih zemalja uvučenih u ovaj sukob (koje inače raspolažu velikim rezervama i izvorima nafte) nezadovoljne ponašanjem zapadnih zemalja, obustavila je izvoz nafte u SAD i druge zemlje (saveznice Izraela). Ove zemlje su tada formirale Organizaciju zemalja izvoznica nafte (OPEC), koja je uspostavila monopol nad najvećim delom međunarodnog prometa nafte. 42 OPEC je čitavu situaciju iskoristila za podizanje cene sa oko 13 u 1978. na preko 30 dolara po barelu u 1980. godini. 43 Kriza je rešena vojnom intervencijom (operacijom „Pustinjska oluja“).

25

i prirodi uopšte. Afirmiše se prelazak na korišćenje alternativnih izvora energije i drugačiji model razvoja.

Paralelno sa konsolidacijom naftne krize, sa stabilizacijom cene nafte javio se novi krizni fenomen – dužnička kriza. Ova kriza nije bila problem samo zemalja dužnika, već i čitavog lanca, pretežno zapadnih komercijalnih banaka i drugih poverilaca, pa i čitavog svetskog finansijskog sistema (Krugman, P., 2010).

Do 1997. godine neke azijske zemlje (posebno Japan) imale su najviše stope rasta u svetu. Međutim, te godine dolazi do pada na berzama, pada vrednosti valuta i sve većeg broja bankrotstava. Javila se, naime, azijska finansijska kriza. Kriza u ovom regionu rezultirala je devalvacijom valuta, rastom spoljnog duga i propadanjem finansijskog sistema.44

Globalna ekonomsko-finansijska kriza otpočela je 2007. godine, prvo u SAD (u finansijskom sektoru), a potom se prelila u Evropu i na ostale kontinente i delove sveta, tako da još uvek predstavlja ozbiljan problem razvoju savremenog društva. Praćena je masovnom nezaposlenošću, dužničkom krizom, padom životnog standarda i još uvek „trese“ svetsku ekonomiju (Stiglic, Dž., 2013).

5. UMESTO ZAKLJUČKA: PORUKA

Za naučnog istraživača iz oblasti ekonomije (i agroekonomije) važno je shvatiti i znati primenjivati ekonomske indikatore (pokazatelje), pre svega iz makroekonomije. Oni su metodološki instrumenti koji služe za upoznavanje sa onim što je postignuto u ekonomskom razvoju i koji nam govore kakva perspektiva može da se očekuje u budućem razvoju privrede kao celine i njenih ekonomskih jedinica, na svim nivoima ekonomske aktivnosti.

U metodologiji ekonomskih istraživanja veoma je bitno upoznati mehanizam funkcionisanja ekonomije društva. Uslov za to je sposobnost ovladavanja ekonomskim pokazateljima (indikatorima), njihovim praćenjem, analizom, predstavljanjem i tumačenjem. Pored toga, oni su važni i za dobru i pravilnu ekonomsku dijagnostiku.

6. LITERATURA

1. BABIĆ, M.: Makroekonomija, „Mate“, Zagreb, 2007. 2. HORVAT, B.: Privredni ciklusi u Jugoslaviji, ekonomske studije, br. 2, Institut

ekonomskih nauka, Beograd, 1969. 3. KEJNS, DŽ. M.: Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novaca, „Kultura“, Beograd,

1956. 4. KONDRATJEV, N.: Problemi ekonomičeskoj dinamiki, Ekonomika, Moskva, 1989. 5. KRUGMAN, P.: Povratak ekonomije depresije i svetska kriza, 2008, „Heliks“,

Beograd, 2010. 6. LABUS, M.: Osnovi ekonomije, „Jugoslovenska knjiga“, Beograd, 1997. 7. LANGE, O.: Politička ekonomija, CKD, Zagreb, 1981.

44 Pad bruto domaćeg proizvoda (BDP) Japana u 1998. godini iznosio je čak -2,8%, što je bio ubedljiv dokaz recesije ove privrede (Stutely, R., 2009).

26

8. MANKIW, G. N.: Macroekonomics, New York, Wort Publishers, 2003. 9. MANKIW, G. N.: Osnove ekonomije, „Mate“, Zagreb, 2006. 10. MARKS, K.: Kapital I, II, III, „Kultura“, Beograd, 1958. 11. MARSHALL, A.: Načela ekonomike, CKD, Zagreb, 1987. 12. MLADENOVIĆ, Z., NOJKOVIĆ, A.: Analiza vremenskih serija: primeri iz srpske

privrede, Ekonomski fakultet, Beograd, 2008. 13. MLADENOVIĆ, Z., PETROVIĆ, P.: Uvod u ekonometriju, Ekonomski fakultet,

Beograd, III izdanje, 2007. 14. MODIGLIANI, F.: Rasprava o stabilizacijskoj politici, Zagreb, 1991. 15. NAISBITT, J.: Megatrendovi, „Globus“, Zagreb, 1985. 16. NJEGOVAN, Z., BOŠKOVIĆ, O.: Prilog utvrđivanju efekata cikličkog kretanja

srpske privrede, Kopaonik biznis forum, Savez ekonomista Srbije, Kopaonik, 2007, str. 323-343.

17. PEJANOVIĆ, R.: Ekonomija II (Uvod u makroekonomiju), Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2008.

18. PEJANOVIĆ, R.: Ekonomija, „Dnevnik“, Novi Sad, 2000. 19. PEJANOVIĆ, R.: Principi ekonomije, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2007. 20. PEJANOVIĆ, R.: Uvod u metodologiju ekonomskih nauka, Poljoprivredni fakultet,

Novi Sad, 2010. 21. PEJANOVIĆ, R.: Uvod u mikroekonomiju, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2012. 22. PRAŠČEVIĆ, A.: Poslovni ciklusi u makroekonomskoj teoriji i politici, CID,

Ekonomski fakultet, Beograd, 2008. 23. SAMUELSON, P., NORDHOUS, W. P.: Ekonomija, „Mate“, Zagreb, 2000. 24. SMIT, A.: Istraživanje prirode i uzoraka bogatstva naroda, „Kultura“, Beograd,

1970. 25. STIGLIC, DŽ.: Ekonomija javnog sektora, Ekonomski fakultet, Beograd, 2008. 26. STIGLIC, DŽ.: Slobodan pad, „Akademska knjiga“, Novi sad, 2013. 27. STUTELY, R.: Ekonomski pokazatelji, smisao ekonomije i ekonomskih indikatora,

Poslovni dnevnik, „Masmedia“, Zagreb, 2009. 28. ŠTAJNER, R.: Kriza I, II, III, „Globus“, Zagreb, 1983. 29. ŠUMPETER, J.: Povijest ekonomske analize, „Informator“, Zagreb, 1975. 30. ŠUMPETER, J.: Teorija privrednog razvoja, „Službeni glasnik“, Beograd, 2012.

27

MACROECONOMIC INDICATORS IN THE METHODOLOGY OF ECONOMIC RESEARCH (I)

PEJANOVIĆ, R.45

Summary

The author analysis macroeconomic indicators in terms of the methodology of economic research, divided into two parts. In this (first) section the analysis is concentrated on: general indicators (quantity, value and price indexes, surveys, growth rates and other rates) indicators of economic activity; growth indicators (trends and cycles). Starting from the great book by Richard Stuttely ("Economic Indicators"), as well as years of experience as a professor of economics, the author examines this issue from a macroeconomic point of view. To understand the economy (and agricultural economy), it is important to know to identify, interpret and use macroeconomic indicators. This requires a quantitative approach to research, and a possibility to perform regular qualitative conclusions. Keywords: macroeconomic indicators (indicators), methodology, general indicators, indicators of economic activity, growth indicators.

Primljen: 01.07.2013. Prihvaćen: 05.08.2013.

45 Radovan Pejanović, PhD, full prof., Univesity of Novi Sad, Agricultural Faculty, Department for agricultural economics and rural sociology.

28

UDC: 338.43 Pregledni rad Review paper

JOHAN HEINRICH VON TÜNEN

NJEGOVAN, Z.1

Rezime Rad je napisan povodom 230 godina od rođenja nemačkog agrarnog ekonomiste Johan Heinrich von Tünen-a, jednog od najznačajnijih autora vezano za ranu agroekonomsku misao. Njegov rad se odnosi na drugu polovinu XIX veka a najznačajnija knjiga je svakako "Der isolierte Staat". Kao vrstan matematičar, Tünen je bio preteča marginalne analize. On je razvio model koji opisuje način na koji tržište određuje sistem gazdovanja na farmama, ali se bavio još i teorijom nadnice i kamate, teorijom vrednosti, rente, agrarnim računovodstvom, problemima menadžmenta ruralnog poseda, itd. Otuda je cilj ovg rada, da se podsetimo velikog dela i doprinosa koji je on dao ne samo agrarnoj, već i ekonomiji uopšte. Ključne reči: Johan Heinrich von Tünen, marginalna analiza, teorija vrednosti, teorija rente, agrarno računovodstvo, menadžment, posed-farma.

1. UVOD

Johan Heinrich von Tünen, od oca Edo Christian-a, rođen je 24. juna 1783. godine na imanju stare feudalne porodice Kanarienhausen, velikog vojvodstva od Olemberga. Otac mu je umro nakon dve godine a majka se 1789. preudala za bogatog trgovca von Buttel-a, preselivši se sa decom u Hooksiel, mali grad na reci Jahde gde je Tünen pohađao osnovnu školu. Kad je napunio 13 godina, poslali su ga u Jever u srednju školu obzirom da je od rane mladosti pokazivao izuzetno interesovanje za matematiku. Njegova rešenja matematičkih problema su već tada ukazivala na izvanredan talenat. Od 1799. godine on studira u Gerrietshausen-u, u blizini Hookseid-a kada se suočio sa praktičnim problemima na farmi. Nakon toga, odlazi na poljoprivredni koledž Gross-Flottbeck u blizini Hamburga koji je vodio Lukas Andreas Staudinger. Ovaj, u to vreme, cenjeni autoritet u oblasti agroekonomije mu je ostao dobar prijatelj tokom celog života. Na ovom koledžu on 1803. godine dobija ideju da napiše "Der Isolierte Staat"2. U raspravi koju je napisao pod naslovom: Opis poljoprivrede u selu Gross-Flottenbeck-a, istakao je činjenicu da ne postoji idealan model poljoprivrede za sve moguće uslove, kao i da udaljenost farme od

1 Zoran Njegovan, red. Prof., Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. 2 "Der Isolierte Staat in Beciehung auf Landwirtschaft und Nationalekönomie" ili izolovana država u odnosu na poljoprivredu i narodnu privredu.

29

tržišta, cena proizvoda, plodnost zemljišta i drugi faktori imaju opredeljujući uticaj na izbor sistema gazdovanja na farmi, sa ciljem da se ostvari najveći mogući neto proizvod. U istoj godini, Tünen je pohađao časove predavanja čuvenog Thaer-a, u Celle-u, i to je imalo veliki uticaj na njega. Nakon toga, otišao je na Univerzitet u Göttingen-u, ali ga je napustio nakon dva semestra. U 1804. godini se verio sa sestrom svog kolege, nakon čega je posavetovan od strane očuha da proda nasleđeno imanje u Jever-u. Oženio se 1806. godine i zakupio posed Rubkow blizu Anclam-a. Tako je započeo njegov život briga jer je bilo ratno vreme pa su se ostvarivale oskudne žetve. Stoga, on 1808. godine napušta imanje i sa porodicom odlazi kod svog polubrata gde je potražio novu farmu. U 1810. godini je nakon bližeg proučavanja uslova na 13 farmi, kupio imanje Tellow u Mecklenburg-u. Tu je na miru mogao da na svom imanju uspostavi osnove za istraživački rad. Nakon 10 godina, stiču se uslovi da napiše prvi deo knjige poznate kao "Der Isolierte Staat" (Izolovana država), za šta mu je trebalo šest godina. Prvobitna ideja mu je bila da u naslovu umesto izraza isolierte (izolovana), koristi izraz ideal (idealna). Međutim, po savetu svog brata, ipak je koristio izraz isolierte. Prvo izdanje je ugledalo svetlo dana u aprilu 1826. godine. On je nakon toga nastavio da istražuje relaciju između kamate, zemljišne rente i nadnica i 1842. godine je publikovano drugo izdanje. Ono je sadržalo određene dodatke i unapređenja, čiji je rezultat bila i njegova čuvena Prirodna nadnica – Arbeitslohn - Natural Wage. Moglo bi se reći da je svet tek tada počeo da otkriva značaj dometa koje je on ostvario. Godine 1850, Tünen doživljava apopleksični udar i biva dostojno ispraćen od strane svoje rodbine i prijatelja. Na njegovoj grobnici stoji uklesana formula za prirodnu nadnicu w= √ap3. Njegov učenik i veliki prijatelj H. Schumacher je 1863. godine publikovao drugi deo, drugog izdanja, u kome je sadržana bogata zaostavština Tünen-ovih istraživanja na odnosu između proizvoda radne snage, kao i numeričkih istraživanja koje je utkao u svoju knjigu "Der Isolierte Staat". Treće izdanje, Schumacher publikuje 1863. godine.

Johan Heinrich von Tünen predstavlja autora koji ne samo da je ostvario značajan doprinos agraru, već je njegov doprinos nemerljiv i u ekonomskoj doktrini. Svrstava se u grupu najznačajnijih autora u oblasti rane agroekonomske misli, zajedno sa Quesnay-om, Young-om, i Thaer-om. U Nemačkoj, za pripadnike njegove škole se svakako mogu smatrati autori Aereboe i Brinkman. Značajna imena povezano sa njim su još Laur, Чаянов, Serpieri i Waterstradt. Tünen se svrstava i među klasičare teorije ekonomskog liberalizma kao što su Adam Smith, Thomas Robert Malthus, David Ricardo. On je uvažavao Smith-a kao učitelja ali ga je i kritikovao, posebno njegovu teoriju vrednosti. S druge strane, on je prihvatio Ricardovu teoriju zemljišne rente (ekonomske rente) do koje je kako se čini, došao nezavisno još u prvom izdanju svoje knjige.

Tünen-ova teorija vezano za izbor sistema gazdovanja pod uticajem cena i udaljenosti od tržišta (teorija koncentričnih krugova), faktički je anticipirala osnovne ideje koje su ležale iza teorije granične korisnosti (posebno teorije granične produktivnosti). Kao ekonomista preduzetnik – praktičar, on je zaslužan i u tretmanu pitanja cenovnih prilagođavanja. On je demonstrirao kako se može primeniti granični princip u procesu determinisanja opitimalnog intenziteta obrade, ali i optimalne kombinacije delatnosti na farmi (organizacije na farmi). Zahvaljujući njemu, eksterni uslovi (tržište) je dobilo na značaju u procesu izbora sistema gazdovanja na farmi i adaptaciji farme. Karakteristično

3 U formuli w obeležava prirodnu nadnici; a obeležava godišnji nivo potrošnje nadnica; i p obeležava vrednost nacionalnog neto proizvoda.

30

je i to, da on nije pridavao veliki značaj agrarnom računovodstvu kada je u pitanju proizvodnja pojedinih proizvoda, već je koristio jednostavno računovodstvo na farmi sa diferencijalnim kalkulacijama (kalkulisanje bruto profita) za svako, kako on kaže – preduzeće, odnosno, granu proizvodnje.

2. EKSTERNI USLOVI I SISTEM GAZDOVANJA

U svom najznačajnijem delu: "Der isolierte Staat", on je razvio model koji opisuje način na koji tržište kao eksterni faktor (cene i udaljenost od tržišta), određuje sistem gazdovanja na farmama. Model je razvio u vreme koje je prethodilo industrijalizaciji velikog obima. Osnovne pretpostavke njegovog modela su: 1) da je grad koji predstavlja jedino tržište agrarnih proizvoda lociran u centru tzv. izolovanog poseda – Isolierte Staat, i da je samodovoljan tj. da nije pod eksternim uticajem; 2) da su svi farmeri tržišno orijentisani – nema proizvodnje za sopstvene potrebe; 3) da je fizičko okruženje uniformno – nema reka i planina; 4) da sve tačke jednake udaljenosti od tržiša, imaju jednake uslove pristupa tržištu; 5) da su svi farmeri orijentisani da maksimizuju profit; i 6) da su prehrambene preferencije potrošača agrarnih proizvoda one koje imaju nemački građani. Osnovni koncept je svakako zemljišna renta koja se smanjuje sa udaljenošću od centralnog tržišta. Najveća renta se ostvaruje na lokacijama najbližim centralnom tržištu, pa će na taj način, agrarni proizvodi koji zahtevaju intenzivno korišćenje zemljišta, koji imaju relativno visoke transportne troškove, i za kojima je velika tražnja, biti locirani bliže centralnom tržištu. Koncept modela je vezan za zahteve u vezi sa udaljenošću od tržiša, za očuvanjem hrane koja je osetljivija na transport i kvarljiva, kao i veličinom poseda. Tako bi proizvodnja mleka, gajenje voća i povrća bilo locirano bliže tržištu; dalje, drvo, ogrevni materijal i materijal za izgradnju bi bio u drugoj zoni; mešovito gazdovanje, komercijalna proizvodnja žita i voćnjaka u trećoj zoni; a u četvrtoj, ekstenzivno stočarenje – rančeri, obzirom da stoka može da se dogna do tržišta. Ovakva orijentacija je posledica činjenice da su neki proizvodi osetljiviji, zahtevaju mnogo senzitivnije vidove transporta i imaju veće cene na tržištu, pa mogu podneti više rente za zakupljeno zemljište.

Tünen-ov model je sačinjen u vreme kada nije bilo fabrika, autoputeva i železnice, ali se bez obzira na to, smatra značajnim geografskim modelom. On predstavlja zaista dobru ilustraciju kojom se pokazuje izbalansiranost između cene zemljišta i transportnih troškova. Farmeri u njegovom modelu uspostavljaju relaciju između transportnih troškova, cene zemljišta, profita i proizvodnje proizvoda, tako što biraju sistem gazdovanja na farmi sa troškovima proizvodnje koji su najpovoljniji sa aspekta udaljenosti od tržišta.

Njegov model je usled činjenice da je varirao samo jednu varijablu, nailazio i na izvesni kriticizam (npr. Скворцов, 1914). Međutim, iako na izvestan način uprošćen, on je bio postavljen tako da se mogao adaptirati, i primeniti u sliženijim ispitivanjima.

3. MARGINALNA ANALIZA U RADU VON TÜNEN-A

Pre svega, treba istaći da su Tünenovoj teoriji koja se odnosila na izbor sistema gazdovanja pod uticajem eksternih faktora – cena i udaljenosti od tržišta, davana različita imena. To je povezano sa značajem koji su pojedini autori u ovoj teoriji videli. Tako je

31

Wilchelm Roscher (1817-1894) ovu teoriju nazivao Tünenov zakon. Ovaj ugledni polit-ekonomista je od 1845 – 1846. godine publikovao esej pod originalnim naslovom Ideen zur Politik und Statistik der Ackerbausysteme, u kome je postojalo poglavlje nazvano v. Tünensches Gesetz - Tünen-ov zakon. Na ovaj način je želeo da oda počast Tünen-u za ono što je uradio formulišući teoriju zoniranja – die Kreislehre, odnosno teoriju prethodnih uslova za intenzivno gazdovanje. Roscher je interpretirao njegovu teoriju o izboru tipa gazdovanja kao teoriju intenziteta – intensity theory, ali on lično nije zaslužan za ovaj naziv. Pre njega, izraz teorija intenzita, koristio je agrarni ekonomista Krzymovski. Autor Rodbertus je 1809. godine koristio izraz, relativna prednost - relative advantage. U svom pismu Roscher-u je koristio i termin relativna pravičnost – relative rightnees. Dalje, Levinski je 1930. godine koristio jednostavan izraz, Tünen-ova doktrina relativiteta – the Tünens doctrine of relativity. Korišćen je i izraz, teorija komparativne superiornosti – the theory of comparative superiority ili čak, teorija komparativnih prednosti – the theory of comparative advantage, iako je ovaj izraz vezan za David Ricard-a. Lako je uočiti da se Ricardova teorija komparativnih prednosti odnosi na države koje međusobno trguju, a da se Tünenova teorija relativnih prednosti odnosi na komparativne prednosti različitih sistema gazdovanja. Na kraju, treba reći da su uloženi značajni napori na pronalaženju pogodnog izraza za Tünenovu teoriju ali i to da su neki od korišćenih izraza bili dosta kritikovani. Stoga je Westermarck 1956. godine ukazao na suštinu, podsećajući pre svega na značaj samog otkrića kao alternativnog principa, bez obzira koji se termin koristio (Tünenov zakon ili zakon o relativnoj prednosti sistema gazdovanja, ili teorija intenziteta ili teorija lokalizacije).

Označavanje Tünen-ove teorije izbora sistema gazdovanja po principu oportuniteta je po sebi značajno, međutim, mnogo je značajnija njena kategorizacija kao marginalističke doktrine, mnogo više ukazuje na suštinu same doktrine. Otuda se sa aspekta polazišta koje on koristi, Tünen može smatrati prethodnikom škole marginalne analize, odnosno, teorije granične korisnosti, posebno njene pod-teorije – teorije granične produktivnosti. On svoja gledišta saopštava nekoliko decenija pre rođenja škole marginalne analize čiji su poznati predstavnici Jevons, Marshall, Menger, Valras, i drugi. Tünen je u prvom delu svoje najznačajnije knjige implicite a u drugom delu explicite, razvio teoriju proizvodnje primenjujući marginalni princip, sa pretpostavkom da je proizvodna funkcija u agraru zasnovana na opadajućim prinosima. Za tako nešto daje odgovarajuće primere npr. u proizvodnji krompira (Tünen, 1850). Na pitanje, kako upravljati kapitalom, ističe da odgovor određuje marginalni princip na sledeći način: tačka maksimizacije profita se dostiže kada su dodatni prihod i dodatni troškovi izbalansirani jedan u odnosu na drugi.

Tünen-ov metod predstavlja izolovanu apstrakciju u formi eksperimenta o kome se razmišlja (thought experiment), u kome se posmatra uticaj variranja samo jednog faktora u vremenu koje se posmatra, uz primenu ostalih faktora u količini i na način kako je to prethodno rađeno. Dakle, radi se o idealnim-tipičnim apstrakcijama u slučaju kada bi se farmer ponašao kao homo economicus – dakle u ekonomski racionalnom maniru. On je u tom smislu identifikovao dva osnovna uslova: 1) u procesu promišljanja je neophodno razdvajanje elemenata koji su međusobno zavisni; i 2) nije uvek moguće objasniti sve uslove koji prethode i leže iza naših odluka.

Pošto je striktno primenjivao izolovani i tipično idealnu apstrakciju u razvijanju svoje teorije intenziteta, bilo je dosta diskusije oko metodološkog objašnjenja da li su njegove teorije deduktivne ili induktivne. Ipak, većina priznaje da je njegova teorija dualističkog karaktera, tj. da se dva metoda primenjuju paralelno što je u saglasnosti i sa njegovom

32

ličnosti koju karakteriše spekulativno razmišljanje, ali i pragmatični pristup trgovca – farmera. Tako na primer, kada je u pitanju zakon opadajućih prinosa, on izvodi proizvodnu funkciju i funkciju troškova iz empirijskih podataka. Nakon toga, on dedukcijom ispituje efekat varijacije u cenama i udaljenosti od tržišta, posmatrano respektivno. U svom istraživanju, on koristi matematske metode pa se posle Quesnay-a smatra pionirom u primeni matematike u agrarnoj ekonomiji. Sam je isticao da je najznačajniji problem agrarne ekonomije maksimizacija, i da stoga rešenja za mnoge situacije leže u primeni matematičkih metoda.

Kada se tiče teorije ekonomske rente, Tünen je sistematski istraživao i objašnjavao diferencijalnu rentu, ali u formi položajne rente. On u tome nije bio pionir jer je problem uočio još David Ricardo. No, Tünen je isticao da je odvojeno od njega objasnio ekonomsku rentu i da nije bio upoznat sa Ricardo-vim radom iz 1817. godine. Takođe je isticao da smatra Ricardo-vo mišljnje ispravnim. Pritom je Ricardo objasnio pojavu ekonomske rente na osnovu razlike u plodnosti zemljišta (ekonomska renta kvaliteta), dok je Tünen pokazao da se ekonomska (zemljišna) renta pojavljuje u slučaju različite udaljenosti od tržišta (položajna ekonomska renta)4. Kao što se može videti, on se bavi položajnom i kvalitativnom rentom, tragajući za ekonomskom racionalnošću agrarne produkcije. Njegova preokupacija nije bila renta u vezi sa vlasništvom nad posedom koju su koristili Adam Smith, Arthur Young i Albrecht Daniel Thaer. Osim toga, neophodno je istaći distinkciju koju on pravi između zemljišne rente (ekonomske rente), kamate, nadnica i poslovnog profita.

4. PROBLEMI MENADŽMENTA RURALNIM POSEDOM

4.1. Problemi procene vrednosti imovine

Tünen je u ovom slučaju pokazao kako se sistematska obrada računovodstvenih podataka može koristiti u proceni agrarnih – proizvodnih i imovinskih - rentalnih vrednosti zemljišnih poseda. U tom smislu je 1817. godine napravio predlog vrednosti zajma za imanja u Mecklenburg-u. On je započeo od klasifikacije zemljišta u odnosu na stari sistem oporezivanja u Mecklenburg-u, ali je sugerisao novu skalu vrednovanja za stare klase zemljišta, posmatrano prema njihovom kvalitetu. Umesto da vrednuje klase zemljišta prema vrednostima prihoda, kakav je bio raniji slučaj, on je kalkulisao neto vrednost proizvodnje (rentu poseda), sugerišući faktor na osnovu koga je kalkulisana vrednost zajma. Tako je iskazao mišljenje da su očekivanja farmera u vezi sa budućom profitabilnošću u agrobiznisu, od velikog značaja kao pokazatelj za formiranje cena zemljišnih poseda. Ali, treba reći i to, da ovaj model nije imao mnogo zajedničkog sa onim što je kasnije u svome radu zastupao.

4.2. Problem veličine agrarnih poseda

Problem veličine agrarnih poseda je uglavnom svodio na značaj faktora udaljenosti od tržišta. Ovim problemom se bavi u prvom delu Der isolierte Staat-a kada diskutuje

4 Ovo su posebno isticali Aereboe, 1933 godine; Marstrand, 1934 godine; Ritter, 1955; i Skovgard, 1956 godine.

33

uticaj udaljenosti na operativne troškove. Smatra da su troškovi dopremanja stajnjaka i donošenja proizvoda (žita i dr.) u direktnoj vezi sa udaljenošću polja od farme (objekata), kao uostalom i transportovanja radne i vučne radne snage. Uticaj udaljenosti je ispitao veoma sistematski, koncentrišući se na dva aspekta: 1) klasifikaciju različitih poslova u odnosu na njihovu zavisnost od udaljenosti polja i promene troškova rada, i 2) formulisanjem metoda merenja prosečne udaljenosti polja. Osim toga, za Tünen-a je problem veličine poseda, istovremeno i problem veličine biznisa. Zato je podrazumevao da biznis velikog obima treba da ima različite sisteme korišćenja zemljišta: jedan (intenzivniji) u centralnom delu i drugi (više ekstenzivan) na spoljnim marginama poseda.

4.3. Ostali problemi ekonomije ruranim posedima

Pored procene, veličine poseda i njegove kosolidacije, Tünen se bavio i ostalim ekonomskim problemima iako ih nije prikazivao na isti – sistematični način. Kao izuzetak treba pomenuti probleme šumarstva. Njega pominje kada diskutuje pitanje komparativne snage gazdovanja u poljoprivredi i šumarstvu, ali i kada pokušava da lokalizuje ekonomske probleme šumarstva unutar izolovanog poseda. U odnosu na to, on je formulisao opšti zakon lokalizacije (Tünen, 1842). To detaljnije razrađuje u trećem delu svoje najznačajnije knjige.

5. USPEŠNOST FARME I RAČUNOVODSTVO

Ovo pitanje je, bar prema većini autora koji su pokušavali da interpretiraju Tünen-ov rad, vezano za upotrebu računovodstvenih podataka kako bi se putem statistike razmatrali različiti problemi u gazdovanju i ukupnom poslovanju farmi. Na početku svog rada, Tünen se bavio detaljnijim izučavanjem računovodstva kako bi obezbedio podatke za obračun rezultata sa varijabilnim prinosima i proizvodnim cenama (cena žita). Na osnovu podataka za radnu snagu i nadnice, za različite vrste poslova ali i vučne snage životinja (konji, volovi), on je prvo izračunavao sezonske razlike u troškovnim grupama, posmatrano po danu. Tako je postojala diferencijacija u odnosu na letnje, jesenje i zimske periode. Tünen je nakon toga računao rezultat u uslovima smanjenja - promene rezultata žetve, sukcesivno za 10%. On nije pravio odgovarajuće kalkulacije za pojedinačne proizvodnje, već je računao bruto vrednost farme u celini. Ove računice su važile za njegov posed Tellow i sistem gazdovanja kakav je on primenjivao na njemu (rotacija sedam godina u kombinaciji poljsko – pašnjačkog sistema ili tzv. field-grass system).

Kada je u pitanju računovodstvo, on je zastupao neophodnost primene dvostrukog računovodstva, za šta je svojevremeno napisao esej. Međutim, za svoj posed Tellow je izabrao jednostavno računovodstvo sa obilnom i preciznim kvantitativnim zapisima. Kao metod je preporučivao obračunavanje bruto rezultata, a ne kalkulacije troškova proizvodnje za pojedinačne grane. Zalagao za primenu poslovnog računovodstva i kalkulisanje bruto rezultata i vrednosti prerade. Uzimao je petogodišnje prosečne vrednosti (1810-1815) za prihode, varijabilne troškove i bruto vrednost u odnosu na pojedinačne grane proizvodnje i ukupnu rentu za biznis u celini. Za to je koristio brojne kalkulacije.

34

Interesantno je još pomenuti njegov odnos prema izboru sistema gazdovanja. Kao agronom i agrarni ekonomista, on je ovaj problem tretirao sa aspekta organizacije na farmi i intenziteta. Kao polit-ekonomista, njegovo interesovanje je išlo u pravcu rešavanja problema formiranja cena.

Njegova poslovno-ekonomska teorija je parcijalna, obzirom da je samo delimično bio u stanju da ukaže na sredstva od značaja za postizanje rešenja. Međutim, prilikom ocenjivanja značaja njegove doktrine, treba imati u vidu dve stvari: 1) ako se koristi termin teorija lokalizacije – localization theory, onda treba reći da se u slučaju agrara, u poređenju sa industrijskom lokalizacijom, ne pledira za odlučivanjem o izboru najpogodnije poslovne lokacije (mesta proizvodnje) obzirom da se u agraru za to ne postavlja pitanje, već se misli na najpogodniju kombinaciju proizvodnji, dakle, sistema gazdovanja; i 2) problem lokalizacije u smislu izbora sistema gazdovanja on rešava u dva različita nivoa. Prvo, u izboru sistema gazdovanja prevashodno skoncentrisanog na proizvodnju žita, i zatim, računa rentu za alternativne tipove gazdovanja. Maksimalna ekonomska renta u tom slučaju indikuje optimalni sistem gazdovanja i optimalan intenzitet proizvodnje žita. Ekonomsku rentu računa na osnovu proizvodnje žita. Ako je poznata tražnja za korespondirajućim proizvodom, cena na bazi troškova marginalnog proizvođača indikuje tržišnu cenu i lokalizacioni limit. Treba napomenuti da su u Nemačkoj u to vreme, žita predstavljala glavne kuture pa su se javljale neke rezerve u pogledu dominanih sistema gazdovanja – tropoljnog i sistema poljsko – pašnjačkog koji su bili saobraženi proizvodnji žita. Očekivanja su uglavnom bila vezana za tranziciju u pravcu intenzivnijih sistema kakvi su viđeni u Engleskoj.

Nastavljajući da pruža rešenja za lokalizaciju tipova gazdovanja, on je dao značajan doprinos pokušavajući da u svome der isolierte Staat, sagleda i locira šumarstvo. Tako je, posmatrajući ga i pokušavajući da stvori opšti mehanizam za određivanje lokacije različitih proizvodnji, stvorio matematičko-statistički instrumentarijum za tako nešto. Ovaj mehanizam je pružio u formi sumarne komparacije u kojoj tri statističke formule predstavljaju proizvodne i transportne troškove, i ekonomsku rentu (alternativni trošak) kao funkciju udaljenosti od tržišta (po proizvodnoj jedinici – mernoj jedinici za ogrevno drvo). Tünen je uočio da je proizvodnja ogrevnog drveta mnogo povoljnija kada je smeštena bliže tržištu, čak i u uslovima kada je opterećena ekonomskom rentom kakva je u poljsko – pašnjačkom sistemu gazdovanja, koja opada sa smanjivanjem udaljenosti od tržišta. Ovo je zbog toga, što se mnogo više uštedi na transportnim troškovima nego što se izgubi na teret veće ekonomske rente i eventualno nešto većih proizvodnih troškova.

Nakon što je sumarnu formulu isprobao na različitim hipotetičkim primerima, on je postavio dva zakona vezano za lokalizaciju – određivanje lokacije: 1) ako su za dve proizvodnje proizvodni troškovi jednaki, proizvodnja koja je opterećena većom ekonomskom rentom, odnosno, proizvodnja sa manjim autputom posmatrano po površini, onda bi trebalo da je ona lokacijski udaljenija od tržišta; i 2) ako su proizvodnje jednako opterećene sa ekonomskom rentom, odnosno, sa proizvodnjama koje imaju jednake autpute, onda proizvodnju sa većim troškovima treba locirati na veću udaljenost od tržišta.

U vezi sa navedenim, Tünen je primenio princip koji je poznat kao alternativni troškovni princip. On je uspostavio zone tržišnih cena, obrazujući proizvodne zone na osnovama tržišnih potreba. Sopstveni troškovi marginalnog proizvođača (paritetne cene - parity prices) su ti koje određuju tržišne cene. Stoga, ako tržišna cena ostane stabilna, moguće je napraviti komparativne računice za ekonomske rente.

35

6. ZAKLJUČAK

Jasno je da ono što je Tünen pružio, danas predstavlja opšte znanje i da bi sa današnjeg aspekta problematike to moglo biti svrstano u istoriju naše nauke. Međutim, čak i tada se može reći da je Tünen veliki teoretičar iz prošlih vremena, i da je njegov rad od velikog značaja za sve koji izučavaju ekonomsku teoriju. Samo mali broj naučnika je u stanju da sa aspekta današnjih istraživanja prizna kako je Tünen još u svoje doba, vrlo jasno uočio probleme i da su oni sadržani u njegovim knjigama, kao uostalom i podaci za njihovo efikasno rešavanje. Da bi to uočio, pojedinac mora dobro da prouči prvi deo drugog izdanja njegove knjige "Der isolierte Staat".

Tünen-ov najznačajniji rad "Der isolierte Staat" je nakon njegove smrti bio zaboravljen od strane agroekonomista za gotovo pola veka, a ocene su da oni u to doba nisu bili u stanju da interpretiraju njegov rad i dostignuća, jer su se bavili poslovnom ekonomijom a njega su smatrali polit ekonomistom čiji rad nije vezan za agrarnu ekonomiju (podv. Brinkmann, 1919). Međutim, ni polit ekonomisti često nisu imali razumevanja za njegov rad. Tek 1870. godine počinju ponovo da oživljavaju interesovanja, prvo za agrarnu ekonomiju a zatim i za Tünen-ov rad. Mnogi od ekonomista koji ga nisu ranije razumeli, počeli su da ga uvažavaju. Tako su u nemačkom govornom području to bili Johan Jossph Fühling (1825-1884), Hermann (Heinrich) Settegast (1819-1908), Jan (Johan) Baptist Lambl (1826-1909), i August Albrecht Adolf Krämer (1832-1910). U Rusiji je to Aleksej Petrović Ljundogovski (1840-1882). Svi oni se mogu okarakterisati i kao prethodnici Aereboe-a i Brinkmann-a.

Ocenjujući, mnogi autori navode da su Tünen-ove teorije intenziteta i lokacije, parcijalne, jer on operiše samo sa jednim faktorom (cenom ili tržištem) i njegovim uticajem na intenzitet i sistem proizvodnje, i to u relativno limitiranim uslovima. No, treba reći da je on uočio potrebu za kompletnom teorijom, ali je smatrao nemogućim da sistematski ispita i uticaje ostalih faktora lokacije. To su nešto kasnije pokušali da urade Aereboe i Brinkmann, ali ostaje ocena da je uticaj ostalih lokacionih faktora, do danas manje ispitan nego što je bio ispitan faktor tržište u Tünen-ovo vreme.

Tünen je imao mnoge sledbenike, poštovaoce i kritičare koji su želeli da unaprede njegove teorije. Neposredni njegovi savremenici su svakako Hermann-a, Rau, Rodbertus i Roscher. Nakon publikovanja drugog izdanja Der Isolierte Staat, 1850. godine, pažnja socijalnih ekonomista (politekonomista) je bila usmerena prvenstveno na njegovu teoriju nadnice i kamate. Na analizi ovog doprinosa su u svojim doktorskim tezama posebno radila dva nemačka autora, Knapp (1865) i Brentano (1867). Dalje, njegov rad vezan za ekonomsku rentu su posbno analizirali Berens (1868) i Davidson (1880). Kada se radi o njegovim naporima da obrazloži koncept preduzetničkog profita, oni su ostali zabeleženi od strane Mangoldt-a (1855). Konačno, poseban aspekt predstavlja sfera marginalne analize i njegov doprinos teoriji vrednosti. Značajno je pomenuti doktorsku tezu jednog američkog ekonomiste Veditz-a (1896). Među pravim predstavnicima teorije marginalne korisnosti svakako treba navesti britanskog ekonomistu Alfred Marshall-a (1916), švedskog ekonomistu Wicksell-a (1901), i američkog ekonomistu J. B. Clark-a (1902 i 1925). Međutim, treba istaći da je veliki doprinos na prepoznavanju ukupnog Tünen-ovog rada i njegovog doprinosa ekonomskoj analizi dao Josef Schumpeter (1914 i 1954). Tünen je za mnoge agrarne ekonomiste u XIX veku ostao nerazumljiv i neprihvatljiv, pa je njegova teorija našla prostor za socioekonomsku analizu tek kod Weber-a (1909 i 1911) Predöhl-a (1925, 1927, 1949), Engländer-a (1927), Palander-a (1935), Lösch-a (1940),

36

Hoover-a (1948), Isard-a (1956). Promociju njegovih agroekonomskih stavova su kroz svoje radove vršili još Hermann Settegast (1819-1908), Jan (Johann) Baptist Lambl (1840-1909) i August Adolf Albrecht Krämer (1832-1910), zatim, Alexandar Ivanovič Skvortsov (1848-1914) i čuveni poljski agrarni ekonomista Juliusz Au (1842-1888).

Na kraju, ne treba zaboraviti da je Tünen, uvođenjem faktora cene i udaljenosti od tržišta u svoju analizu, bio na izvestan način preteča za pojavu agro marketinga, koji je kao nezavisna disciplina, relativno novijeg datuma i vezuje se za razvoj agrarne ekonomije u USA u XX veku.

7. LITERATURA 1. ALONSO, W. (1964), Location and Land Use. Cambridge, Mass: Harvard University

Press. 2. BECKMANN, M. (1972), Von Thünen Revisited: A Neo-Classical Land Use Model,

Swedish Journal of Economics, 74, 1-7. 3. Century: A von Thunen Interpretation, Economic Geography 45, pp.283-301. 4. CHAMPION, A. G. (1979), Antecedents of von Thünen, Area 11, p.258. 5. CHISHOLM, M. (1967), The Relevance of von Thuenen, Annals (AAG) 59(2), June,

p. 401. 6. CHISHOLM, M. (1979), Von Thünen anticipated, Area 11, pp.37-9. 7. CLARK, C. (1967), Von Thunen's Isolated State, Oxford Economic Papers 19, 370-7. 8. DEMPSEY, B W. (1903-1960), The Frontier wage; the economic organization of

free agents. With the text of the second part of The isolated state, by Johann Heinrich von Thünen Chicago, Loyola University Press, 1960.

9. GROTEWOLD, A. (1959) Von Thünen in Retrospect, Economic Geography, 35, 346-55. 10. HITE, J. (1999), The Thunen model as a paradigm for rural development Online,

(Clemson University). 11. HORVATH, R. J. (1967), Von Thuenen and Urban sprawl, Annals (AAG), 57, pp.

810-5. 12. KELLERMAN, A. (1989), Agricultural Location Theory 1: Basic Models.

Environment and Planning A vol.21, 1989, pp. 1381-96; "Agricultural Location Theory 2: Relaxation of Assumptions and Applications," pp. 1427-46.

13. MACLENNAN, D. (1979), Steuart, Smith and von Thünen, Area 11(4). 14. O’KELLY, M., BRYAN, D., (1996), Agricultural location theory: Von Thünen's

contribution to economic geography, Prog Hum Geog 20 (4): 457-475 Dec. 15. OKABE A., KUME Y. (1983), A dynamic von Thunen model with a demand

function, J. of Urban econ 14 (3): 355-369. 16. PEET, J. R. (1967), The Present Pertinence of Von Thuenen Theory, Annals (AAG),

57, pp. 810-5. 17. SAMUELSON, A. P. (1983), Thünen at Two Hundred, Journ. of Econ. Lit. 21(4),

Dec., 1468-88. (further discussed by Dorfman and Samuelson in JEL Dec. 18. SCHNEIDER, E. (1934), Johan Heinrich von Tünen, Econometrica, Vol. 2, No. 1, pp

1-12, The Econometric Society. 19. THÜNEN, VON J. H. (1826), Der Isolierte Staat in Beziehung auf Landschaft und

Nationalökonomie. Trans. By C.M. Wartenberg (1966) Von Thünen’s Isolated State. Oxford: Pergamon Press.

37

20. THÜNEN, VON J. H. (1910), Der isolierte Staat in Beziehung auf Landwirtschaft und Nationaloekonomie, Jena : G Fischer, University of Washington: 330.1 T424i (Allen Temporary Storage).

21. VISSER, S. (1980), Technological-Change and the Spatial Structure of Agriculture, Econ. Geogr., 56 (4), pp 311-319.

22. VREEKER, R., H. L. F. DE GROOT & E.T. VERHOEF (2004), Urban Multifunctional Land Use: Theoretical and Empirical Insights on Economies of Scale, Scope and Diversity, Built Environment, 30 (4), pp. 289-307.

JOHAN HEINRICH VON TÜNEN

NJEGOVAN, Z.5

Summary

The paper is written in honour of German agricultural economist Johan Heinrich von Tünen and also to remind us on 1783 when he was born. He belongs to the authors who did remarkable work and were early founders of agricultural economics doctrine. He worked in the second part of 19th Century and his best book is "Der isolierte Staat". As an outstanding matemathician, Tünen has introduced mechanism of marginal analysis. Also he has developed the model that is describing the relation between the market and agricultural systems on the farm. He showes the interest for the theory of wages, value theory, theory of rent, agricultural accounting, management, organization on the farm, etc. The main purpose of the paper is to present Tünen's work and to stress it's significance.

Key words: Johan Heinrich von Tünen, value theory, theory of rent, agricultural accounting, management and organization, estate - farm. Primljen: 10.06.2013. Prihvaćen: 22.07.2013.

5 Zoran Njegovan, PhD, Full Professorr, University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Novi Sad e-mail: njegovan@polj.uns.ac.rs.

38

UDC: 338.516 Pregledni rad Review paper

METODI ZA PROCENU TRANSFERNIH CENA

TICA, N., ZEKIĆ, V., MILIĆ, D.1

Rezime

Transferne cene su cene koje se obračunavaju u odnosima između povezanih lica. Značaj transfernih cena posebno je povećan usled činjenice da raste broj povezanih preduzeća koji učestvuju u prometu dobara i usluga pri čemu se ubrzano povećavaju transakcije /transferi/ između njih. Važnost transfernih cena zahteva detaljnu analizu mogućih metoda za njihovu procenu da li i u kojoj meri odstupaju u odnosu na cene transakcija između nepovezanih lica. U svetskoj praksi postoje dve grupe metoda za proveru /procenu/ transfernih cena: tradicionalni /standardni/ transakcioni metodi i metodi transakcione dobiti. Najveći praktičan značaj ima metod uporedive cene na tržištu dok se ostali metodi koriste u situacijama kada nije moguće utvrditi uporedivu tržišnu cenu. Ključne reči: transferne cene, povezana lica, metodi procene.

1. UVOD

U novije vreme veliki broj transakcija obavlja se između povezanih lica. Ove transakcije nazivaju se transferi a cene po kojima se one obračunavaju nazivaju se transferne cene. Značaj transfernih cena posebno je povećan usled činjenice da raste broj povezanih preduzeća koji učestvuju u prometu dobara i usluga pri čemu se ubrzano povećavaju transakcije /transferi/ između njih. Usled ovoga pojava transfernih cena u teoriji zaokupljuje pažnju velikog broja naših i stranih autora (Wrappe i sar, 2000; Felgran i Yamada, 2001; Gajić Ljubica 2003; Perić, 2006; Radičić i Raičević, 2008; Drtina i Remars, 2009; Denčić-Mihajlov, Ksenija i Trajčevski, Marija, 2011; Curtis, 2012,). S druge strana raste računovodstveni značaj transfernih cena jer one postaju predmet međunarodnih računovodstvenih standarda. Prema Međunarodnom računovodstvenom standardu /MRS/ 24 – obelodanjivanje povezanih strana, finansijski

1 Dr Nedeljko Tica, redovni profesor; dr Vladislav Zekić, vanredni profesor, mr Dragan Milić, asistent; Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad; E-mail: tica@polj.uns.ac.rs. Istraživanje je izvršeno u okviru projekata: „Ekonomska opravdanost korišćenja biljnih ostataka kao izvora energije“ koji je finansiran od strane Pokrajinskog sekretarijata za nauku i tehnološki razvoj APV

39

izveštaji entiteta treba da sadrže obelodanjivanja koja su neophodna da bi se skrenula pažnja na mogućnost da je na finansijsku poziciju i dobitak ili gubitak možda uticalo postojanje povezanih strana kao i transakcije i neizmerena salda sa njima. Ovaj standard se, pored ostalog, primenjuje prilikom identifikovanja odnosa i transakcija između povezanih strana kao i identifikovanja neizmirenih salda između njih. U okviru ovog standarda povezanost se definiše kroz direktan odnosno indirektan uticaj na osnovu učešća u kapitalu odnosno članstva u ključnom rukovodećem osobljem kao i bliskim porodičnim odnosima sa pojedincima koji ostvaruju napred navedeni uticaj.

Ništa manje nisu važne transferne cene u pogledu oporezivanja kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou. Usled ovoga članice OECD u toku 2010. godine usvojile su smernice za primenu pravila o transfernim cenama za multinacionalna preduzeća i poreske uprave u okviru se uređuju osnovni principi i metodi za proveru transfernih cena.

Predmet posmatranja transakcija kod povezanih lica su njihovi komercijalni i finansijski odnosi s ciljem provere da li s održavaju tržišne odnose jer se smatra da su transakcije između njih, zbog međusobne povezanosti, kontrolisane. Zato se ove transakcije upoređuju sa transakcijama kod nepovezanih lica gde se očekuje da će se sve transakcije odvijati u okviru tržišnih odnosa. Ovakva analiza zasniva se na načelu van dohvata ruke. Načelo van dohvata ruke predstavlja prema navedenim smernicama OECD-a međunarodni standard koji države članice koriste u oporezivanju transfernih cena. Ovo načelo je precizno definisano prema članu 9. Model-konvencije OECD „U slučaju kada su uslovi koji su uspostavljeni ili nametnuti između dva preduzeća u njihovim komercijalnim ili finansijskim odnosima različiti od onih koji bi postojali između nezavisnih preduzeća, sva ona dobit koja bi, u odsustvu pomenutih uslova, bila ostvarena od strane jednog preduzeća, ali zbog tih uslova nije ostvarena, može biti uključena u dobit tog preduzeća i shodno oporezovana.“ Primena označenog načela otvara pitanje da li su sve transferne cene između povezanih lica takve da se unapred, bez posebne provere, mogu proglasiti cenama koje nisu van dohvata ruke odnosno za koje bi se moglo slobodno reći da su cene na dohvatu ruke. U teoriji i praksi postoji potpuna saglasnost da je pre ocene o karakteru transfernih cena potrebno izvršiti njihovo upoređivanje sa cenama koje su ostvarene u uporedivoj tržišnoj transakciji i pod uporedivim uslovima odnosno u okviru transakcija između nepovezanih lica.

2. METOD RADA I IZVORI PODATAKA

Važnost transfernih cena zahteva detaljnu analizu mogućih metoda za njihovu proveru odnosno ocenu da li i u kojoj meri odstupaju u odnosu na cene transakcija između nepovezanih lica. U svetskoj praksi postoje dve grupe metoda za proveru /procenu/ transfernih cena: tradicionalni /standardni/ transakcioni metodi i metodi transakcione dobiti. U svakoj od ovih grupa postoje posebni metodi. Tako, na primer, u okviru grupe tradicionalnih /standardnih/ transakcionih metoda postoji: 1. Metod uporedive cene na tržištu, 2. Metod preprodajne cene i 3. Metod cene koštanja uvećane za uobičajenu zaradu. Grupa metoda koji se zasnivaju na dobiti /metodi transakcione dobiti/ obuhvata sledeće metode: 1. Metod transakcione neto marže i 2. Metod podele transakcione dobiti.

40

3. REZULTATI ISTRAŽIVANJA SA DISKUSIJOM Osnovni cilj upotrebe metoda za proveru transfernih cena je da se ustanovi da li

postoji razlika između transfernih i uporedivih cena. Ukoliko razlika postoji ona je najčešće predmet oporezivanja a sa druge strane može značajno uticati na promenu vrednosti imovine, obaveza, prihoda i rashoda između povezanih lica što je važna informacija za vlasnike /npr. akcionare/ ali i za ostala lica /potencijalne ulagače/.

Prilikom primene metoda uporedive cene na tržištu upoređuju se transferna cena odnosno cena koja je ostvarena u transakcijama između povezanih lica sa uporedivom transakcijom između nepovezanih lica odnosno sa uporedivom transakcijom na tržištu. Smatra se, polazeći od načela van dohvata ruke odnosno uporedive tržišne transakcije, da ovaj metod ima prednost u odnosu na ostale metode. U okviru ovog metoda mogu se upoređivati transferne cene sa tržišnim tako što će se primeniti unutrašnje ili spoljašnje upoređivanje transfernih i tržišnih cena. Unutrašnje upoređivanje se javlja ako povezana lica imaju transakcije pri čemu postoje za istu robu odnosno uslugu transakcije povezanih i sa nepovezanim licima. Za ovu situaciju navodimo sledeći primer:

1. Zavisno lice, kao prodavac, je prodalo matičnom licu, kao kupcu 100 tona pšenice po ceni od 15.000,00 dinara po toni odnosno u ukupnom iznosu od 1.500.000,00 dinara. Isto lice kao prodavac je prodalo trećem, nepovezanom, licu 100 tona pšenice po ceni od 20.000,00 dinara po toni tj. u ukupnom iznosu od 2.000.000,00 dinara. Razlika između transferne cene i tržišne cene iznosi ukupno 500.000,00 dinara (100 tona x (20.000,00 dinara-15.000,00 dinara)).

Kod spoljašnjeg upoređivanja transferne cene se upoređuju sa cenama koje se ostvaruju na tržištu /produktne berze, zvanični cenovnici drugih lica i slično/. U vezi ovoga navodimo sledeći primer:

2. Matično lice, kao prodavac, je prodalo zavisnom licu, kao kupcu 100 tona merkantilnog kukuruza po ceni od 22.000,00 dinara po toni odnosno u ukupnom iznosu od 2.200.000,00 dinara. Prema podacima na produktnoj berzi u vreme ove transakcije cena merkantilnog kukuruza je iznosila 18.000,00 dinara po toni. Razlika između transferne cene i tržišne cene iznosi ukupno 400.000,00 dinara (100 tona x (22.000,00 dinara-18.000,00 dinara)).

Metod preprodajne cene se koristi ako nije poznata uporediva tržišna cena robe odnosno usluge. U praktičnoj primeni analizira se transferna cenu prilikom nabavke od povezanog lica pri čemu se nabavljena roba odnosno usluga prodaje nezavisnom licu. Trasferna cena nabavke od povezanog lica koja je predmet provere može sadržavati neuobičajeno veću cenu koja u sebi obuhvata i deo trgovačke marže drugog zavisnog lica. Da bi se utvrdilo da li postoji razlika između nabavne transferne cene i nabavne cene po redovnom toku stvari /nabavka od nepovezanog pravnog lica/ utvrđuje se nabavna vrednost prodate robe odnosno usluge po metodi preprodajne cene tako što se prodajna cena zavisnog preduzeća umanji za uobičajenu maržu /tzv „marža preprodajne cene“/. Na taj način se dobija nabavna cena van dohvata ruke i upoređuje sa nabavnom transfernom cenom od povezanog lica. Ilustraciju ovog metoda procene transfernih cena dajemo na sledećem primeru:

3. Zavisno lice, kao kupac, uvezlo je od matičnog lica, kao prodavca 100 tona mineralnog đubriva po toni po ceni od 400 evra po toni odnosno u ukupnom iznosu od 40.000,00 evra. Ova cena obuhvata sve troškove izuzev poreza na dodatu vrednost koji ne uključujemo u obračun radi lakšeg prikaza ovog metoda. Zavisno lice, kao kupac, je

41

prodalo kupljeno mineralno đubrivo na tržištu po ceni od 405 evra po toni bez poreza na dodatu vrednost. Uobičajena prodajna marža u prometu mineralnog đubriva iznosi 10% u odnosu na prodajnu cenu. Nabavna cena prodate robe po metodi preprodajne cene nakon umanjenja za uobičajenu maržu /tzv „marža preprodajne cene“/ iznosi 364,5 evra po toni mineralnog đubriva (405 evra - 405 evra x 10%). Nabavna transferna cena iznosi 405 evra po toni mineralnog đubriva a ukupna razlika između nabavne transferne cene i nabavne vrednosti po metodu preprodajne cene iznosi 3.550,00 evra (100 tona mineralnog đubriva x (400,00 evra po toni – 364,50 evra po toni).

Metod cene koštanja uvećanu za uobičajenu zaradu koristi se u slučajevima kada nije poznata cena proizvoda odnosno usluge koji se nalaze u prometu između povezanih lica. Transferna cena kao ostvarena cena između povezanih lica poredi se sa cenom koja se formira tako što se cena koštanja uveća za uobičajenu zaradu. U vezi ovog metoda dajemo sledeći primer:

4. Matično lice, kao prodavac, prodaje zavisnom licu, kao kupcu pšeničnu slamu u količini od 100 tona po ceni od 10.000,00 dinara po toni odnosno u ukupnom iznosu od 1.000.000,00 dinara. Transferna cena u ukupnom iznosu od 1.000.000,00 dinara poredi se sa cenom koštanja koja je uvećana za uobičajenu zaradu /dobit/. Prema raspoloživim podacima, cena koštanja slame kod matičnog lica-prodavca iznosi 5.000,00 dinara po toni. Uobičajena zarada /dobit/ u odnosu na cenu koštanja iznosi 10%. Cena koštanja slame kod matičnog lica-prodavca uvećana za uobičajenu zaradu /dobit/ iznosi 5.500,00 dinara po toni. Ukupna razlika između transferne cene i cene koštanja uvećanu za uobičajenu zaradu iznosi 450.000,00 dinara (100 tona x (10.000,00 dinara po toni - 5.500,00 dinara po toni)).

U okviru grupe metoda koji se zasnivaju na dobiti /metodi transakcione dobiti/ istražuje se dobit koja je nastala kao rezultat transfera odnosno transakcija između povezanih lica. Može se primenjivati, kao što je već rečeno, metod transakcione neto marže i metod podele transakcione dobiti.

Prilikom primene metoda transakcione neto marže stavlja se u odnos neto dobit sa drugim rezultatima koje je ostvarilo povezano lice. Na taj način, primenom ovog metoda, dobijaju se sledeći mogući merni odnosi: 1. Neto dobit u odnosu na prihod od prodaje, 2. Neto dobit u odnosu na troškove, 3. Neto dobit u odnosu na imovinu, 4. Neto dobit u odnosu na kapital, 5. Neto dobit u odnosu na operativne troškove / tzv „Berry pokazatelj“/. Dobijeni pokazatelj u odnosima sa povezanim licima upoređuje se sa istim mernim odnosom koji je ostvaren između nepovezanih lica odnosno koji je uobičajen. Prikaz ovog metoda dajemo na sledećem primeru:

5. Zavisno lice koje 60% prihoda ostvaruje od povezanog lica ostvarilo je neto dobit u iznosu od 30.000.000,00 dinara pri čemu prinos na kapital /ROE/ iznosi 45%. Uobičajeni prinos na kapital kod drugih nepovezanih lica iznosi 12 %. Kada se primeni uobičajeni prinos na kapital zavisnog lica dobija se 7.920.000,00 dinara neto dobiti. Ukupna razlika između transferne i uobičajene neto dobit primenom mernog odnosa prinos na kapital iznosi 22.080.000,00 dinara (30.000.000,00 dinara - 7.920.000,00 dinara).

Metod podele transakcione dobiti zasniva se na razgraničenju ostvarene dobiti na dobit koja je ostvarena između povezanih lica u odnosu na preostalu dobit. Nakon ovoga, ova dobit /tzv „kombinovana dobit“/ se deli na dobit koja bi se ostvarila po principu van dohvata ruke. Ostatak predstavlja iznos dobiti koji je ostvaren u dogovorenom aranžmanu između povezanih lica. Ilustraciju ovog metoda dajemo na sledećem primeru.

42

6. U okviru povezanih lica ostvarena je ukupna neto dobit u iznosu od 35.000.000,00 dinara. Od ovog iznosa između povezanih lica ostvarena je dobit u iznosu od 20.000.000,00 dinara. Detaljnom analizom svih transakcija ustanovljena je dobit van dohvata ruka / koja bi se mogla ostvariti u nezavisnim transakcijama/ u iznosu od 10.000.000,00 dinara. Preostali iznos neto dobiti odnosno rezidualni ostatak, predstavlja iznos transakcione neto dobiti koji je ostvaren u kontrolisanim uslovima odnosno koji nema tržišno niti ekonomsko opravdanje.

4. ZAKLJUČAK

Transferne cene su cene koje se obračunavaju u odnosima između povezanih lica. Značaj transfernih cena posebno je povećan usled činjenice da raste broj povezanih preduzeća koji učestvuju u prometu dobara i usluga pri čemu se ubrzano povećavaju transakcije /transferi/ između njih. Posebno se naglašava računovodstveno i poresko obuhvatanje transfernih cena. Važnost transfernih cena zahteva detaljnu analizu mogućih metoda za njihovu proveru odnosno ocenu da li i u kojoj meri odstupaju u odnosu na cene transakcija između nepovezanih lica. U svetskoj praksi postoje dve grupe metoda za proveru /procenu/ transfernih cena: tradicionalni /strandardni/ transakcioni metodi i metodi transakcione dobiti. Najveći praktičan značaj ima metod uporedive cene na tržištu dok se ostali metodi koriste u situacijama kada nije moguće utvrditi uporedivu tržišnu cenu.

5. LITERATURA 1. DENČIĆ-MIHAJLOV, KSENIJA, TRAJCEVSKI, MARIJA (2011): Transferne

cene u teoriji i praksi poslovanja multinacionalnih kompanija, Economic Themes, Vol 49, 2011.

2. DRTINA, R., REIMERS, L. (2009): Global Transfer Pricing: A Practical Guide for Managers, Advanced Management Journal, Vol 74.

3. FELGREN, D., YAMADA, M. (2001): Transfer pricing: A Truly Global Concern, Financial Executive, Vol 17.

4. GAJIĆ, LJUBICA (2003): Transferne cene i segmentni obračun u poljoprivrednom preduzeću, Traktori i pogonske mašine, JUMTO, Novi Sad.

5. PERIĆ, Đ. (2006): Transferne cene-međunarodni poreski problem, Ekonomski horizonti, 8.

6. RADIČIĆ, M, RAIČEVIĆ, B. (2011): Javne finansije teorija i praksa, Ekonomski fakultet, Subotica.

7. Smernice OECD za primenu pravila o transfernim cenama za multinacionalna preduzeća i poreske uprave, Srpsko fiskalno društvo, 2010.

8. WRAPPE, C., DOUGHERTY, A., HILL, A. (2000): Corporate Business Taxation, Vol 1.

43

METHODS FOR THE VALUATION OF TRANSFER PRICING

TICA, N., ZEKIĆ, V., MILIĆ, D.2

Summary

Transfer prices are the prices that are calculated between related entities. The significance of transfer pricing is increasing, due to the fact that the number of related companies that participate in the turnover of goods and services is rapidly growing, as well as the transactions/transfers among them. The importance of transfer prices requires a detailed analysis of the possible methods used to evaluate to which extent they deviate from the prices of transactions among unrelated entities. Among the commonly used methods it is possible to set aside two groups of methods for the evaluation of transfer prices: traditional/standard transaction methods and profitability based methods. The most significant in terms of practice is the method of comparable price, while other methods are used when it is not possible to determine a comparable price on the market. Key words: transfer prices, related entities, valuation methods.

Primljen: 16.07.2013. Prihvaćen: 14.08.2013.

2 PhD Nedeljko Tica, Full Professor, PhD Vladislav Zekić, Associate Professor, mr Dragan Milić, Assistant, University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, E-mail: tica@polj.uns.ac.rs. The research was carried out within the project: "The economic justification of the use of crop residues as a source of energy", which is funded by the Provincial Secretariat for Science and Technological Development.

44

UDC: 341.945 Pregledni rad Review paper

OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE U POLJOPRIVREDI I FORMULISANJE DRŽAVNE POLITIKE

ZEKIĆ, S., TICA, N., MILIĆ, D.1

Rezime

Proizvodnja energije u poljoprivredi skopčana je sa čitavim nizom ekonomskih i ekoloških posledica u zavisnosti od pristupa ovakvoj proizvodnji, tj. da li je proizvodnja energije osnovna delatnost poljoprivrede ili je rezultat racionalisanja proizvodnje u smislu iskorišćenja sporednih proizvoda i otpadaka. Ekološke, ekonomske, ali socijalne implikacija su osnovni parametar pri formulisanju adekvatne državne politike u ovom sektoru. Proizvodnja energije iz poljoprivrede može da doprinese poboljšanju dohotka poljoprivrednih gazdinstava, kao i povećanju efikasnosti korišćenja resursa, ali i da ima negativne efekte, kako na životnu sredinu, tako i na prehrambenu sigurnost na globalnom nivou. U skladu s tim, trebalo bi formulisati i politiku države prema poljoprivredi kao resursnoj osnovi u energetici zemlje. U tom kontekstu, mora se voditi računa o interesima farmera, ali i razvoju ruralnih područja, kojima će povećana tražnja za poljoprivrednim proizvodima, pa konsekventno i njihovim cenama, doneti dobitke. Ovo je značaju u svetlu ekonomskog zaostajanja ruralnih sredina, kao i trenda smanjenja proizvodno vezane podrške poljoprivredi. S druge strane, državna politika ne bi trebala promovisati ekološki neprihvatljiv razvoj poljoprivrede, kao i tendenciju povećavanja cena osnovnih prehrambenih proizvoda, pre svega žitarica, a samim tim i proizvoda animalnog porekla. Ključne reči: Poljoprivreda, obnovljivi izvori energije, biomasa, politika.

1. PRISTUPNE NAPOMENE

Značaj razvoja i većeg korišćenja obnovljivih izvora energije danas predstavlja opšte mesto u energetskoj politici najrazvijenijih zemalja sveta. U prilog tome govori odluka

1 Dr Stanislav Zekić, docent, Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakultet Subotica; dr Nedeljko Tica, redovni profesor; mr Dragan Milić, asistent, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet Novi Sad; E-mail: zekics@ef.uns.ac.rs. Rad predstavlja deo istraživanja na projektu Sekretarijata za nauku i tehnološki razvoj AP Vojvodine, pod nazivom: Ekonomska opravdanost korišćenja biljnih ostatka kao izvora energije.

45

zemalja OECD-a iz juna 2009. godine, o prihvatanju ovlaštenja za razvoj Strategije zelenog razvoja (Green Growth Strategy),2 u okviru koje bi trebalo zajedničkim okvirom koordinirati različite razvojne aspekte. Ovakav pristup znači neophodnost harmonizacije ekonomskih, društvenih i ciljeva zaštite životne sredine u budućim razvojnim strategijama, čiji je osnovni cilj promocija obnovljivih izvora energije. U ovom kontekstu poljoprivredna proizvodnja postaje sve interesantnija, usled njenog potencijala za produkovanje ovakvog oblika energije. Ipak, pri aktualnom tendencijama u potrošnje energije, kao i hrane, treba imati u vidu da se budući energetski sistem ne može u većoj meri zasnivati na proizvodnji obnovljivih izvora energije iz poljoprivrede.3

2. POLJOPRIVREDA I PROIZVODNJA OBNOVLJIVIH IZVORA ENERGIJE

Poznato je da se proizvedena organska masa u poljoprivredi koristi za tzv. četiri F: Food – hrana, Feed – hrana za životinje, Fiber – vlakna i Fuel – gorivo. Ovo je, naravno, uprošćen prikaz proizvodnog spektra poljoprivrede, ali jasno ukazuje na ulogu poljoprivrede u proizvodnji energije. Inače, energija dobijena od biomase predstavlja svaki izvoz energije proizveden od goriva koja nisu fosilnog porekla, kao i biološkog materijala. Bioenergija iz poljoprivrede može da potiče od osnovnog proizvodnje, na primer proizvodnja ratarskih kultura koja najčešće služi za dobijanje tečnih goriva i agro-šumarstvo, gde se dobijaju čvrsta goriva. Takođe, izvori ove energije mogu da predstavljaju i ostaci u biljnoj i stočarskoj proizvodnji.

Međutim, činjenica je da se danas veliki deo poljoprivrednih proizvoda, koji se mogu koristiti kao hrana za ljude ili za životinje, koristi za proizvodnju bio-goriva. To su pre svega žitarice (kukuruz u najvećoj meri), ali i industrijsko bilje – uljana repica, šećerna repa, šećerna trska i drugo. To su energetski najvredniji proizvodi i jasno je izražen rastući trend njihove upotrebe u neprehrambene svrhe. Ovde je važno istaći etički i ekonomski aspekt „zauzimanja“ zemljišta sa kulturama koje služe za proizvodnju energije. Kao prvo, pitanje etičnosti korišćenja hrane za proizvodnju raznih vrsta goriva proizilazi iz činjenice da veliki deo svetske populacije gladuje, a ovakav vid korišćenja agrarnih proizvoda direktno ugrožava osiguranje dovoljnih količina hrane na globalnom nivou.4 Drugo,

1 Ukratko, „zeleni razvoj“ (Green growth) podrazumeva transformaciju trenutnog ekonomskog razvoja u održivi ekonomski razvoj, odnosno promociju rasta i razvoja uz redukciju zagađenja i emisije gasova koji uzrokuju efekat staklene bašte, povećanje efikasnosti korišćenja prirodnih resursa, očuvanje biodiverziteta i jačanje energetske sigurnosti. Takođe, ovakav rast bi trebao da doprinesu smanjenju siromaštva, kroz stvaranje perspektiva za rast zaposlenosti, ali i boljem kvalitetu života kroz poboljšavanje zdravstvene situacije (OECD, 2009). 3 Usled očekivanog rasta populacije, kao i tempa privrednog razvoja, u budućnosti se može očekivati, s jedne strane, rast potražnje za energijom, a s druge strane, rast potražnje za poljoprivrednim proizvodima u prehrambene svrhe, pogotovo za proizvodima stočarstva. Sve ovo ukazuje na to da proizvodnja energije iz poljoprivredne proizvodnje može samo u ograničenoj meri doprineti ostvarivanju energetske sigurnosti, pogotovo ako se imaju i vidu i ekološke posledice ovakvog načina proizvodnje energije (Field, B. C., Campbell, J. E., Lobell, B. D., 2008, pp. 69-71). 4 Procenjuje se da trenutno u svetu oko 870 miliona ljudi u većoj ili manjoj meri gladuje, što čini populaciju veću od stanovništva EU i SAD zajedno. Najviše ih je locirano u Aziji i Sub-saharskoj

46

ovakve tendencije dovode do rasta cena poljoprivrednih proizvoda,5 što se negativno odražava na ekonomsku dostupnost hrane. Jasno je da su ovakvim trendom ugrožena populacija najsiromašnijih zemalja, ali i niže socijalne kategorije stanovništva relativno razvijenijih zemalja.

Poseban problem ekspanzije poljoprivredne proizvodnje za proizvodnju energije predstavljaju negativne posledice po životnu sredinu. One nastaju usled intenziviranja biljne proizvodnje kroz povećanu upotrebu hemijskih inputa – sredstava za zaštitu bilja i mineralnih đubriva. Pored toga, pojava monokulture je veoma česta, kao i uvođenja tzv. marginalnog zemljišta u proizvodnju, čime se dodatno pojačava pritisak na agro-okruženje. Ovo poslednje, ogleda se kroz pretvaranje pašnjaka u obradivo zemljište, te krčenje šuma, što bi u krajnjem slučaju dovelo do smanjivanja raspoloživih površina za alternativnu, ekološki prihvatljivu, upotrebu. Takođe, povećana upotreba biomase zahtevala bi veći obim transporta, što bi usled emisije štetnih gasova, dodatno doprinelo zagađenju vazduha. Proizvodnja energije iz neprehrambenih proizvoda agrara, kao i ostataka poljoprivredne proizvodnje (žetveni ostaci i nus-proizvodi stočarske proizvodnje) predstavlja manje kontroverzan način stvaranje energije.6 Međutim, efikasnost proizvodnje goriva je svakako manja, pošto su potrebni složeniji i skuplji proizvodni kapaciteti za pretvaranje ovakvih materija u bio-gorivo. Ipak, i neprehrambene poljoprivredne kulture bi mogle konkurisale za zemljište sa usevima koji se koriste za ishranu ljudi i stoke. U krajnjoj instanci, ovakav vid proizvodnje energije mogao bi imati sličan ili čak isti efekat kao i u prethodno opisanom slučaju.7

Sa pozicije ruralnog razvoja, proizvodnja energije iz poljoprivrede može imate pozitivne posledice u smislu povećanja mogućnosti zaposlenja, kao i rasta poljoprivrednih dohodaka. Rast dohotka bi bio posledica povećanje tražnje, samim tim i cena poljoprivrednih proizvoda. S druge strane, perspektiva stvaranja novih radnih mesta zavisila bi od lokacije prerađivačkih kapaciteta, koja može biti i u urbanim centrima, tj. bliže tržištu i edukovanijoj radnoj snazi. Takođe, proizvodnja i upotreba bio-goriva može da poveća nivo kvaliteta života u ruralnim područjima i kroz unapređenje odnosu unutar samog ruralnog društva, povezujući proizvođače, prerađivače i potrošače na lokalnom nivou (Parris, K., 2004, pp. 32-33).

Africi, gde živi preko 90% od ukupnog broja gladnih, a od navedenog broja čak 98% čine žitelji zemalja u razvoju (www.thp.org). 5 Rast cena hrane direktna je posledica rasta tražnje za poljoprivrednim proizvodima koji se koriste za proizvodnju bio-goriva. Na primer, u poslednjoj deceniji cena kukuruza u SAD-u je više nego utrostručena, što je direktna posledica korišćenja ove žitarice za proizvodnju bio-goriva (www.ers.usd.gov). 6 Korišćenje ekstremenata domaćih životinja kao materijala za proizvodnju bio-goriva može da ima pozitivne efekte na životnu sredinu, posebno u područjima sa intenzivnom stočarskom proizvodnjom, tj. velikim brojem uslovnih grla po ha poljoprivredne površine. Pozitivni efekti na agro-okruženje izostaju kod korišćenja žetvenih ostataka, pošto, usled vraćanja dela hranjivih materija u zemljište, zaoravanje istih predstavlja prihvatljiviji agro-ekološki postupak. Međutim, ako se žetveni ostaci spaljuju na njivi, onda korišćenje istih u proizvodnji energije ima i agro-ekološko opravdanje. 7 Smanjenje proizvodnje i/ili površina pod „prehrambenim“ usevima, uz relativno neelastičnu tražnju za njima (što je slučaj za većinu žitarica), neminovno dovodi do rasta cena istih.

47

3. DRŽAVNA POLITIKA U PROIZVODNJI OBNOVLJIVIH IZVOZA ENERGIJE IZ POLJOPRIVREDE

Državna politika prema proizvodnji energije iz poljoprivrede obuhvata čitav set

politika, počev od agrarne politike, politike zaštite životne sredine, energetske politike i na kraju industrijske politike. Iz ovog se vidi kompleksnost formulacije politike prema proizvodnji obnovljivih izvora energije, pošto su za navedene politike u nadležni različiti resori državne administracije. Koordinacija svih relevantnih resora u cilju postizanja komplementarnosti među pojedinim politikama od ključnog je značaja za formulisanje koherentne politike koja treba da determiniše ovaj sektor. Relativni značaj ove politike zavisiće od značaja koji proizvodnja energije u poljoprivredi ima u nekoj zemlji.

Tendencije u agrarnim politika većine razvijenih zemalja, kao i aktualni procesi trgovinske liberalizacije, rezultiraju redukovanjem proizvodno vezane podrške poljoprivrednim proizvođačima.8 U tom kontekstu, glavno pitanje za državnu politiku je da li je ekonomski racionalno korišćenje biomase moguće bez državnih subvencija, odnosno u kojoj meri je ovako proizvedena energija tržišno konkurentna energiji dobijenoj od fosilnih goriva. Stoga je i ekonomičnost proizvodnje bio-goriva u tesnoj zavisnosti od cena fosilnih goriva, tj. odnosa cena bio-goriva i fosilnih goriva. Kako su cene bio-goriva veće, a potrošači uglavnom nisu spremni da plate skuplje gorivo, komercijalna konkurentnost bio-goriva može se obezbediti putem različitih oblika državnih subvencija – od proizvodnih subvencije do poreskih olakšica i slično.

Razvijenije zemlje,9 danas, subvencioniraju proizvodnju obnovljivih izvora energije u poljoprivredi u celom proizvodnom toku i to kroz: promociju istraživanja, razvoja i širenja adekvatnih tehnologija, regresiranjem inputa za ovakvu proizvodnju, olakšavanjem pristupa izvorima finansiranja, poreskim olakšicama proizvođačima, kao i cenovnom podrškom, subvencioniranjem skladištenja i distribucije, i na kraju uticajem na širenje tržišta za ovakvim izvorima energije – izgradnja potrošačke svesti, potrošačke subvencije i drugo (Burrell, A., 2011, pp. 6-7). Osim subvencioniranjem, rast konkurentnosti na tržištu goriva može se povećati i kroz razvoj tehnologije proizvodnje bio-goriva, kao i podsticanja vertikalnih i horizontalnih integracija u proizvodnom lancu, a u cilju povećanja ekonomije obima.

Kod subvencioniranja proizvodnje obnovljivih izvora energije iz poljoprivrede, vodeći se ekonomskim i ekološkim implikacijama, pažnja mora biti usmerena na pitanje koje oblike ovakve proizvodnje treba podsticati. Problem je što u dovoljnoj meri nisu

8 Ovakve tendencije su posebno izražene kod zemalja EU, gde je tokom poslednjih 20-tak godina značajno transformisana Zajednička agrarna politika (Common Agricultural Policy - CAP) u pravcu smanjenja proizvodno-vezanih oblika podrške poljoprivredi (coupling), tj. cenovne podrške. S druge strane, reforma CAP-a vodi ka jačanju podrške nezavisne od obima proizvodnje (decoupling) i to u najvećoj meri kroz sheme jedinstvenih plaćanja (Single Payment Scheme – SPS). 9 Zemlje EU nemaju jedinstvenu politiku prema proizvodnju i korišćenju biomase u cilju dobijanja obnovljivih izvora energije, već svaka država članica razvija sopstvenu politiku u zavisnosti od istorijskih, ekonomskih i drugih specifičnosti. U junu 2010. godine zemlje članice EU podnele su njihove nacionalne planove za proizvodnju biomase (National Biomass Plans), što je u skladu sa Direktivom o obnovljivim izvorima energije (Renewable Energy Directive) iz 2008. godine. Razlike u pojedinim nacionalnim planovima posledica su različitih komparativnih prednosti i političkih preferencija. Federalna politika obnovljivih izvora energije SAD-a, u najvećoj meri se koncentriše ka proizvodnji bio-goriva, dok je manje interesovanje usmereno ka korišćenju biomase.

48

proučeni svi efekti ovakvog načina dobijanja energije. Svakako da se može očekivati da namenska proizvodnja biljnih kultura namenjenih proizvodnji bio-goriva ima pozitivne efekte na dohodak farmera, ali i moguće negativne efekte na životnu sredinu, kao i prethodno opisane negativne efekte na prehrambenu sigurnost. S druge strane, korišćenje nus-proizvoda poljoprivredne proizvodnje može pozitivno uticati kako na životnu sredinu, tako i na dohodak poljoprivrednog gazdinstva. U skladu sa napred navedenim, državna podrška proizvodnji bio-goriva trebala bi prevashodno biti usmerena na promociju ekološko održivih metoda korišćenja biljnih i životinjskih ostataka u proizvodnom procesu. Cilj bi bio poboljšanje ekonomskog položaja poljoprivrednog gazdinstva i to kroz povećanje racionalizacije proizvodnje, tj. puno iskorišćenost resursa, kao i veću energetsku nezavisnost samog gazdinstva. Naravno, ne treba zaboraviti i pozitivne efekte na agro-okruženje.

Davanje proizvodnih subvencija može biti skuplji i neefikasniji vid podsticanja proizvodnje obnovljivih izvora energije iz poljoprivrede za razliku od, na primer, podrške kapitalnim investicijama i istraživačko-razvojnim projektima usmerenim ka stvaranju boljih i efikasnijih tehnologija. Podsticanje i finansiranje istraživanja novih tehnologija, u kojima država ima neospornu ulogu, predstavlja jedan od osnovnih poluga za kreiranje „održivog“ tržišta obnovljivih izvora energije. Naravno, država bi najviše trebalo da podstiče bazična istraživanja za koja privatni sektor nije zainteresovan. U protivnom, postoji rizik da državno podsticana istraživanja istisnu istraživanja koja bi bila preduzeta od strane privatnog sektora, kao i da se javi pristrasnost prema postojećim tehnologijama, koje će težiti da zadrže konkurentske prednosti u odnosu na nove tehnologije. Pored toga, uloga države je krucijalna u difuziji znanja prema ka poljoprivrednicima i proizvođačima energije.10 Naravno, važno je omogućiti i adekvatne finansijske izvore za ulaganje u tehničke kapacitete neophodne za proizvodnju bio-goriva.

Jasno je da je proizvodnja bio-goriva efikasnija u većim i centralizovanijim prerađivačkim kapacitetima. U tom smislu, državna politika mora biti usmerena u pravcu promocije stvaranja horizontalnih i vertikalnih integracija, što bi manjim farmerima olakšalo uključivanje u ovakav vid proizvodnje i u krajnjoj instanci povećalo cenovnu konkurentnost obnovljivih izvora energije iz poljoprivrede. Pored potrošnje ovakve energije na samoj farmi, trebalo bi podsticati njenu proizvodnju i u komercijalne svrhe, gde je jedno od najvažnijih pitanja kako ovakve vidove energije distribuirati u komercijalne mreže.

Ovakve intervencije su poželjne u cilju ispravljanja „tržišnih barijera“, čije postojanje je čest slučaj kod obnovljivih izvora energije.11 Iako mnoge od ovih barijera nisu posledica tržišnih slabosti ili nedostataka, njihovo tolerisanje može postati uzrokom tržišnih slabosti (primer bi bio inertnost tržišta ka usvajanju novih tehnologija i slično). Ovde je važno praviti razliku između stalnih i povremenih tržišnih nedostataka. U drugom slučaju, korektivne mere bi trebale biti ograničenog trajanja i ako je moguće praćene i drugim merama u pravcu željene regulacije tržišta. Posebno je zanimljivo funkcionisanje

10 Ovde do izražaja dolazi značaj efikasno organizovane savetodavne službe, koje je od presudne važnosti kada je u pitanju prenos znanja ka, naročito, manjim poljoprivrednim gazdinstvima, čiji vlasnici uglavnom nemaju mnogo iskustva u ovakvim aktivnostima. 11 U kontekstu tržišnih nedostataka, obnovljivi izvori energije se mogu posmatrati slično kao javna dobra ili eksternalije, pa u tom pravcu treba razmišljati i kod formulisanja državne politike u cilju redukcije ovih nedostataka.

49

složenog lanca snabdevanja tržišta, gde su intervencije moguće u mnogim njegovim tačkama. U tom kontekstu, neophodno je dobro poznavanje funkcionisanja lanca snabdevanja, kako bi se identifikovale one tačke, gde podsticaji moraju biti pojačani u cilju prevazilaženja određenih ograničenja.

4. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Ostvarivanje održivog ekonomskog razvoja, odnosno rešavanje problema iscrpljivanja raspoloživih fosilnih goriva, ali i narastajućih ekoloških problema, utiče da pitanje obnovljivih izvora energije postaje sve aktuelnije. Poljoprivreda predstavlja relativno značajan potencijalni izvor ovakve energije, koja može da se produkuje kao osnovni proizvod ili da nastane usled korišćenja nus-proizvoda biljne i stočarske proizvodnje. Formulisanje adekvatne državne politike prema proizvodnji obnovljivih izvora energije u poljoprivredi podrazumeva sagledavanje ekonomskih, ekoloških i socijalnih konsekvenci iste. S jedne strane, može se očekivati rast prihoda farmera, kao i pozitivno dejstvo na razvijenost ruralnih područja, dok se s druge strane, korišćenje poljoprivredno-prehrambenih proizvoda za proizvodnju energije može imati niz negativnih posledica. U tom kontekstu, državna politika bi u najvećoj meri trebala biti usmerena na podršku istraživanju i razvoju tehnologija u korišćenju biljnih i stočarskih ostataka, kao i difuziji znanja. Ovim putem najefikasnije bi se delovalo na rast tržišne konkurentnosti ovako proizvedene energije uz najmanje ekološke rizike.

5. LITERATURA

1. ADELAJA, A., HAILU, Y. (2008): Renewable Energy Development and Implications to Agricultural Viability, American Agricultural Economics Association Annual Meeting, Orlando, FL, July 2008. (http://ageconsearch.umn. edu/bitstream/6132/2/470566.pdf).

2. BARROS, G., ALVES, L., OSAKI, M. (2010): Bio-fuels, food security and compensatory subsidies, China Agricultural Economic Review, Vol. 2, Issue 4, pp. 433-455.

3. BURRELL, A. (2011): Renewable energy from the rural sector: the policy challenges, OECD, Paris. (www.oecd.org/tad/sustainable-agriculture /4830 9185.pdf).

4. FIELD, C., CAMPBELL, E., LOBELL, D. (2008): Biomass energy: the scale of the potential resource, Trends in Ecology and Evolution, Vol. 23, Issue 2, pp. 65-72.

5. OECD (2009): OECD and Green Growth: Statement on OECD‘s Green Growth Strategy, OECD, Paris. (http://www.oecd.org/dataoecd/42/28/44273385.pdf).

6. PARRIS, K. (2004): Agriculture, Biomass, Sustainability and policies: an Overview, in: Biomass and agriculture: Sustainability, markets and policies, OECD, pp. 27-36.

7. www.ers.usd.gov. 8. www.thp.org.

50

RENEWABLE ENERGY IN AGRICULTURE AND PUBLIC POLICY FORMULATION

ZEKIĆ, S., TICA, N., MILIĆ, D. 12

Summary

Energy production in agriculture is linked to a whole range of economic and environmental consequences, depending on the approach to such production. In the other words, the energy production can be main activity of agriculture or the result of rationalization of production in terms of utilization of by-products and waste. Environmental, economic and social implications are the basic parameter in the formulation of appropriate national policies in this sector. Energy production from agriculture can improve farm income, as well as increasing the efficiency of resource use, but also have negative effects, both on the environment and on food security at the global level. Accordingly, formulating the policy towards agriculture should be as the resources basis of the country’s energetic. In this context, the interests of farmers and the development of rural areas must be taken into account, since it will increase demand for agricultural products and their prices, and consequently, make gains. This is important in context of the economic backwardness of rural areas, as well as the downward trend in production-related support in agriculture. On the other hand, government policy should not promote environmentally unacceptable agricultural development, as well as a tendency to increase in prices of basic food products, especially cereals, and thus the product of animal origin. Key words: Agriculture, Renewable energy, Biomass, Policy. Primljen: 16.07.2013. Prihvaćen: 19.08.2013.

12 PhD Stanislav Zekić, Docent, University of Novi Sad, Faculty of Economics, Subotica, E-mail: zekics@ef.uns.ac.rs; PhD Nedeljko Tica, Full Professor, mr Dragan Milić, Assistant, University of Novi Sad, Faculty of Agriculture. The research was carried out within the project: "The economic justification of the use of crop residues as a source of energy", which is funded by the Provincial Secretariat for Science and Technological Development.

51

UDC: 338:338.43 Pregledni rad Review paper

КРЕТАЊЕ ЦЕНА АГРАРНИХ ПРОИЗВОДА И ИМПЛИКАЦИЈЕ НА ИНФЛАТОРНА КРЕТАЊА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

ЊЕГОВАН, З., ПЕЈАНОВИЋ, Р., ДРАГАНИЋ, М.1

Резиме

Аграрни производи у Републици Србији су директно изложени тржишним кретањима па с обзиром на значајнију либерализацију спољнотрговинских токова последњих деценија долази до преливања цена са међународног на домаће тржиште. Из тог разлога, аутори посматрају кретање цена аграрних производа на међународном тржишту и траже разлоге који доводе до значајних ценовних флуктуација. Аутори сматрају да цене аграрних производа морају бити фактор стабилизације инфлације. Отуда је циљ рада да укаже на значајан утицај цена аграрних производа на инфлаторна кретања у Републици Србији, као и на начин на који треба неутралисати и/или ублажити овај утицај. Такође, поставља се питање, и тражи одговор, какав микс монетарне политике у комбинацији са фискалном и структурном политиком, треба практиковати да би се одржала стабилност привредног система Кључне речи: Цене аграрних производа, међународно тржиште, инфлација, монетарна политика, структурна политика.

1. УВОД

Проблематика инфлације, и утицаја појединих фактора на нестабилност привреде, значајно је условљена кретањем цена аграрних производа, и то уколико више уколико је поједина земља неразвијенија. Ова тематика је значајна и актуелна и за развијене и за неразвијене земље, и то у континуитету. Притом, у непосредној прошлости, актуелност ове теме у Републици Србији се могла уочити посебно током 2005, 2007, 2010. и 2012. године. Наиме, због неповољних природних услова, не само на подручју Балкана, већ и на глобалном нивоу, дошло је знатног смањења 1Др Зоран Његован, ред. проф., Универзитет у Новом Саду, Пољопривредни факултет, Нови Сад, e-mail: njegovan@polj.uns.ac.rs, Др Радован Пејановић, ред. проф., Универзитет у Новом Саду, Пољопривредни факултет, Нови Сад e-mail: pejanovic@polj.uns.ac.rs, MSc Миљан Драганић, e-mail: miljan_drg@yahoo.com.

52

приноса најважнијих пољопривредних култура. У вези са тим, мала понуда примарних аграрних производа се одразила на њихове цене и на светким берзама.

На простору Републике Србије, и у окружењу, пољопривредна производња је једна од важнијих делатности која је тај епитет стекла не због чињенице да је овај привредни систем посебно уређен, већ због тога што је она у условима неразвијености укупног привредног система, доминантна делатност и под значајним утицајем природних фактора. Из тог разлога, у случају неповољних климатских услова, долази до смањења приноса примарних пољопривредних производа који се даље одражава на нестабилност цена. Наравно да то даље има консеквенце на кретање инфлације.

Процес транзиције држава као што је Република Србија, и паралелно са тим, њихова конвергенција ка пуноправном чланству у Европској унији, праћени су с једне стране, потребом за макроекономском стабилизацијом, а са друге стране, за спровођењем структурних реформи. Притом, макроекономска стабилизација подразумева успостављање унутрашње и спољашње равнотеже, при чему посебно треба нагласити да се унутрашња равнотежа огледа, између осталог, и у ниској и стабилној стопи инфлације2.

Република Србија је као суверена држава, са својом валутом, перманентно у позицији да монетарним мерама регулише стање на тржишту обзиром да структурне мере већ деценијама изостају у обиму који би био сигнификантнији. Отуда на важност ове теме за Републику Србију, посебно у претходне три деценије када се инфлација у Републици Србији није спустила испод четири одсто, а сa краја XX века, када је достизала астрономске износe. Тај период бележи висину инфлације другу по интензитету а прву по трајању, период тзв. хиперинфлације. Данас, инфлација у Републици Србији има вишедимензионални карактер. Преплићe се инфлација тражње са инфлацијом трошкова, структурном и увезеном инфлацијом. Притом је, инфлација у Републици Србији одраз неуређености привредног система. У таквим условима, Република Србија перманентно примењује монетарне мере и инструменте којима регулише тржиште. Поучени разорним дејством инфлације у скорој прошлости, креатори економске политике покушавају да одрже инфлаторну стопу у планираном интервалу.

2. РЕЗУЛТАТИ РАДА СА ДИСКУСИЈОМ

2.1. Кретање цена аграрних производа на међународном тржишту

Економске тенденције иду у правцу остваривања заједничког тржишта у коме државе егзистирају, али и у коме робе, услуге и новац неометано протичу. Уз савремени модел државног уређења, неизоставан је концепт отворене привреде. Отвореност привреде почива на постулатима (нео)класичне теорије. Уколико се 2 У овим државама, монетарна политика поред инфлаторне стопе мора да води рачун и о другим факторима који могу проузроковати нестабилност. Кретање (не)запослености, економски раст, кретање цена финансијске и реалне активе, степен задужености привредних субјеката и банака тзв. leverage, а присуство нетранспарентних и сложених финансијских деривата, само су неки од могућих фактора који су у стању да угрозе стабилност држава у транзицији.

53

једна држава сматра отвореном, онда она није имуна на кретања на међународном тржишту. Понекад, овај утицај може бити пресудан за привредна кретања у држави. Да ли ће и колико утицати, зависи од могућности и способности државе да интервенише на тржишту и тако смањи флуктуацију. У аграрном сектору је могуће извршити утицај, али се на међународној сцени он мора осетити.

Аграрни производи, који су основ у производњи хране, по својим особинама заузимају значајно место. Разлог томе није само употребна вредност, већ и сигурност, а посматрано са макро нивоа, потребна је прехрамбена независност да би се могло утицати на неке светске токове. Према проценама економских експерата прошло је време јефтине хране. У последњих десет година, цене ратарских култура повећане су у свету чак четири пута (Пејановић и Његован, 2009). Национално тржиште аграрних производа је под утицајем међународног тржишта, с тим да обезбеђивање прехрамбене сигурности која изискује оптималну аграрну политику, решава две битне ставке. Прво, скок цена аграрних производа на међународном тржишту, утицаће на националне цене и самим тим на инфлацију. Разлика између појединих држава јесте само у ком ће се интензитету ове промене осетити. У 2011. години, многе економије су осетиле утицај промене цена аграрних производа на међународном тржишту. Највећи негативни ефекат је био углавном за мање развијене државе. Због већег учешћа у потрошачкој корпи базна инфлација ових држава је угрожена. Ти директни ефекти називају се „првим кругом“ утицаја. Други круг утицаја је садржан у очекивању будућег кретања цене хране. Уколико се очекује наставак раста цена аграрних производа, почиње да расте притисак на повећање надница, што доводи до пораста базне инфлације.

Промена цена на међународном тржишту аграрних производа у првом таласу захвата мање развијене државе, а разлог томе лежи у чињеници да становништво тих држава одваја већи део породичног буџета на куповину аграрних производа тј. хране. Пораст цена аграрних производа у овим државама има утицаја на инфлаторна кретања. Примери држава где је цена аграрних производа била главни инфлаторни фактор (за 2011. годину) јесу Шри Ланка (34%), Костарика (21%), Египат (13,5%) и др. У бројним државама и регијама, инфлација цена хране је виша од агрегатне инфлације, и стога придоноси инфлаторном притиску. На пример, у Европи и Средњој Азији, укупна инфлација је 2007. године износила у просеку 10%, инфлација цена хране 15%, а инфлација цена хлеба и жита 23% (Alam и Vybornaia, 2008). Такође, истраживање које је рађено у осам држава света3 показује како промена цена аграрних производа утиче на животни стандард (сиромаштво) и инфлацију. Они у обзир узимају директне учинке промена робних цена и учинке кроз промене у висини надница неквалификоване радне снаге. Резултати показују да је, у шест од осам посматраних држава, пораст цена прехрамбених производа, повезан са значајним порастом сиромаштва. Просечни показатељи за тих осам земаља показују да је пораст цена хране између 2005. и 2007. године узроковао пораст сиромаштва за 3%. Такође, анализа која је користила алтернативни ценовни индекс пондерисаном према узорку потрошача у Латинској Америци, упућује на то да је, у већини држава ефективна стопа инфлације са којом се сиромашни суочавају, виша од службене стопе од 3%. 3 Бразил, Аргентина, Чиле, Колумбија, Куба Египат, Либија и Мароко.

54

Актуелна економска криза4 узрокује флуктуације на тржишту аграрних производа. Ова криза је довела у питање концептуалне основе глобализације и економске политике на којима је почивао рекордно високи економски раст током последњих деценија (Вујовић, 2011). Најупућенији аутори (на пример Claessens, Reinhart) говоре да финансијски систем, тржиште некретнина и акција (капитала) никада до сада нису били у истом временском периоду у кризи. Тржиште хране није остало имуно на кретања на осталим тржиштима. Велике осцилације поклапају се са временским периодом настанка финансијске кризе. Данашња ситуација је донекле стабилнија, али и даље неизвесна. На светском тржишту хране, мерена индексом цена хране (Food Price Index), цене хране стагнирају или доживљавају пад. Међутим, кретања цена хране је тешко предвидети јер су поново могућа значајна осциловања.

Посматрано на дневном нивоу, цене доживљавају велике осцилације. Разлог томе је пораст цена инпута у примарној пољопривредној производњи, који су под утицај цена нафтних деривата. Просечна цена нафте за 2008. годину износила је 90 долара за барел. Цена нафте утицала је на кретање акција на најзначајнијим светским берзама. Овај обрачунски период поклапа се са периодом настанка економске кризе која је најпре захватила САД5. Цена 2009. године вртоглаво пада због економске (не)активности. Овакве ценовне шокове осетиле су све гране привреде па су и њихове цене у значајној мери се дефинисале на основу кретања цена нафте. Цене аграрних производа нису биле изузетак.

Графикон 1. Индекс светских цена хране Chart 1. Index of global prices of food

Извор: Аутори (према подацима http://www.fao.org/). 4 Садашња економска ситуација се не може сматрати и оправдати појавом економских циклуса како је представљу неки аутори. Актуелна економска криза је криза привредног система и економске мисли. 5 Аналитичари "Goldman Sachs"-а истакли су да је пораст цена нафте условљен чињеницом да су САД ушле у рецесију, валутним махинацијама као и због геополитичке напетости.

55

Економска политика треба да уреди односе између привредних субјеката, а резултат тога јесте постизање тржишне стабилности. У очувању стабилности учествује и аграрни сектор за који је од фундаменталног значаја стратегија производње у будућем периоду. Табела бр. 1 доноси базне промене у односу на 2000. годину, верижне индексе у периоду 2000-2010. Године, као и вредости FPI (food prices index). Из претходних графичких представљања може се закључити да је у 2008. години достигнута највиша просечна вредност FPI (просечна вредност 164.4) што кореспондира и високим стопама инфлације (увећање инфлаторне стопе је присутно у свим анализираним државама). Међутим, раст цена хране у 2010. години није био праћен коњунктуром у светској привреди, већ је више био последица утицаја других фактора а понајвише повећања цена нафте (Његован и сар., 2012). Вредност FPI за фебруар 2012. године, номинално је износио 215 поена (графикон 1) и виши је за отприлике 2.4 поена (или 1%) у односу на јануар месец 2013 године. Резултат повећања изазван је вишим ценама шећера, уља и жита, док је цена млечних производа незнатно пала. Вредност овог индекса у фебруару 2011. године је износио 238 поена и то је била максимална вредност за ту годину.

Ако се изврши компаративна анализа о просечног кретању цена хране (FPI) и

података о стопи инфлације (табела 1), долази се до спознаје да су цене аграрних производа могле имати одређен утицај јер се раст цена аграрних производа одразио на раст потрошачких цена.

Табела 1. Просечне годишње стопе инфлације (HICP - inflation rate) и промене индекса цена хране (Food Price Index-a) Table 1. Average annual inflation rates (HICP - inflation rate) and changes in the price index of food (Food Price Index)

2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 ЕУ (27) 2.0 2.0 2.2 2.2 2.3 3.7 1.0 2.1 3.4 2.5

В. Британија 1.4 1.3 2.1 2.3 2.3 3.6 2.2 3.3 4.5 2.8 САД 2.3 2.7 3.4 3.2 2.8 3.8 -0.4 1.6 3.2 2.1 Јапан -0.3 0.0 -0.3 0.3 0.0 1.4 -1.4 -0.7 1.5 0

Food price индекс

97.7 105.1 109.7 116.5 139.4 164.4 134.9 158.1 222.6 209.4

Верижна промена FPI

1.1 7.6 4.4 6.2 19.7 17.9 -18.0 17.2 40.8 -5.9

Базна (2000) промена FPI

4.9 12.9 17.8 25.2 49.8 76.6 44.9 69.8 138.9 124.7

Извор: Аутори.

Треба имати у виду да енергенти и храна представљају факторе који директно дефинишу стопу инфлације6. Последице „искакања“ инфлације и планираних интервала не треба посебно елаборирати јер она проузрокује генералну нестабилност привредног система. Поставља се питање колики је маневарски простор Централних банака у испуњењу циља таргетиране инфлације? Јер је у 6 Цене енергената и хране постижу највећи степен осциловања. Разлог томе лежи у специфичности самих производа (Више види: НБС, 2012)

56

условима неразвијеног тржишног механизма, недисциплине у фискалном и финансијском делу, непостојања јасно издиференциране структурне политике у реалном сектору (ове одлике има привреда Републике Србије), нереално очекивати да се само монетарним мерама постигне стабилност цена на дуги рок.

Светска банка прогнозира наставак колебања цена хране у наредном периоду, због бројних како глобалних, тако и интерних фактора. У вези са тим, Организација за храну и пољопривреду Уједињених нација (ФАО) наводи податак да су државе света у 2011. години потрошиле 1.290 милијарди долара на увоз прехрамбених производа, што је 21% више него 2010. године. Процене ФАО-а су да ће до 20507. године тражња за храном порасти између 70- 100% у односу на 2010. годину. Истовремено, процењује се да ће раст пољопривредне производње износити просечно 1,7% годишње до 2020. године, што је смањење у односу на 2,6% у претходној декади. Стога су очекивања да ће ово удвостручити цене основних животних (прехрамбених) производа у наредне две деценије. Због оваквих тенденција, храна ће у наредном периоду све више бити стратешки производ који у значајној мери може оптерећивати односе између неких земаља света.

2.2. Фактори нивелације цена аграрних производа на међународном тржишту

Фактори који су утицали на кретање цена аграрних производа на међународном

тржишту временом су се смењивали. Некада су они објективни, али постоје и ситуације да је промена цена аграрних производа на међународном тржишту била изазвана разним спекулативним радњама. У агроекономским круговима се води дебата око груписања фактора који утичу на цену по степену важности. Главни узроци су идентификовани као8:

пораст тражње за аграрним производима у државама у развоју; већа цена горива (раст трошкова транспорта) и основних средстава

неопходних за пољопривредну производњу; специфичност пољопривредне производње која се огледа у утицају

природних фактора (сиромашна жетве у неким великим државама извозницима аграрних производа);

диверзија прехрамбених усева за производњу биогорива; политика ограничавања извоза хране од стране неких земаља итд.

У последњој деценији, пораст производње енергије из обновљивих извора је један од најзначајнијих фактора који је утицао на драстичну промену цена аграрних производа на међународном тржишту. Количине примарних пољопривредних производа који се користе у производњи биодизела и биоетанола се константно 7 Заседањем министара пољопривреде осам најзначајнијих држава (Копенхаген 2008) децидно је послата порука о неопходности увећања производње хране. Прогнозе су дате за период до 2050. године до када би требало удвостручити производњу 8 Такође, присутне су и спекулативне радње које су у највећој мери диктиране од стране економски развијених држава. Хелберинг, Т., Мерсен-Блекмен, В., Ченг, В. и др. сматрају да раст цена аграрних производа на светској берзи не одсликава право стање понуде и тражње, већ да велике економске силе спекулативним радњама подижу цену оних производа који су тренутно у њиховом поседу.

57

повећавају па тако, од целокупне производње кукуруза у свету 15% производње кукуруза је отишло у производњу биоетанола. Експанзија производње биогорива има за последицу притисак на цену пољопривредних производа. Главни економисти Америчког одељка за пољопривреду у појављивању пред Заједничким економским комитетом (део Конгреса) тврде да повећавање цена кукуруза и соје на међународном тржишту изазвала производња биогорива (Glauber, 2008). Међународни монетарни фонд је проценио да повећана тражња за кукурузом који се користи у производњи етанола чини 70 одсто раста цене кукуруза и 40 одсто раста сoje. Из тих разлога, у последњој деценији долази до измене сетвене структуре. Само су САД у 2007. години повећале површине са кукурузом 23 одсто. Ове промене довеле су до пада учешћа соје за 16 одсто (Mitchell, 2008). Код соја наредне године (2008) долази до пада производње који се одражава на пораст цена соје на међународном тржишту за невероватних 75 одсто.

Надаље, присутни су и научници који тврде да је важан фактор експанзивна монетарна политика у кључним индустријским државама. То је довело до ниских каматних стопа и оштрог пада вредности америчког долара (Видети: Frankel, 2006 и Krichene, 2008). Пад вредности долара9 условио је пораст цена хране на међународном тржишту. У периоду до почетка кризе, у периоду јануар 2002. до јуна 2008. године амерички долар у односу на евро слаби 35 одсто. Нека истраживања (Gilbert, 1989; Baffes, 1997 и др.) су показала да депресијација долара утиче на повећање доларске цене која се може одразити на еластичност тражње у интервалу 0,5 до 1. Такође, долар је ослабио и према азијским валутама (посебно према јуану), али не у толикој мери. Процене су да је долар у односу на азијске валуте ослабио 26% (USDA, 2008). Теоретски посматрано еластичност би требала да буде мања од 1, али због различитог вођења девизне политике то није у потпуности веродостојно (Mathew и Liefert, 2007). Поређење стварног пондерисаног реалног курса и индекса цена хране показује јаз између депресијације валуте (у овом случају долара) и повећања цена хране. Ако се еластичност узима да је у распону 0,5 до 1, раст цена хране због пада вредности долара био би око 20 процената у посматраном периоду.

Све присутнији фактор јесте тенденција преласка на исхрану која садржи више калорија, а то су намирнице које садрже висок садржај протеина- месо, млеко и млечни производи, риба и морски плодови и сл. Пораст економског благостања доводи до повећане тражње за храном са више калорија а стопа раста производње расте споро или у неким годинама опада. Ова ставка врши и притисак на коришћење земљишта. У развијеним државама где становништво релативно мали део породичног буџета одваја за храну имамо тенденцију здраве исхране. Овај систем исхране заснива се на медицинском домену који подразумева да је здравије се хранити самим сировим прехрамбеним производима. Ова тенденција иде у правцу смањења утицаја на примарну пољопривредну производњу.

9 Ниска вредност америчког долара и висина каматних стопа у САД, као и страх од растуће инфлације у наредном периоду, могу такође имати утицај на аграрне цене. Међутим, утицај ових фактора је сигурно јачи од злата и метала, а најслабија за нетрајне прехрамбене производе.

58

2.3. Утицај цена аграрних производа на инфлаторна кретања у Републици Србији

Укупна инфлација, која представља индекс потрошачких цена, у Републици

Србији обухвата: базну инфлацију10, небазну инфлацију без нафтних деривата, и раст цена нафтних деривата.

Графикон 2. Кретање укупне базне инфлације и утицај промене цене хране Chart 2. Trends in total base inflation and the impact of changes in food prices

Извор: Ђукић и сар., 2010.

Према прорачуну утицај базне инфлације на индекс потрошачких цена је 66,5%, небазне инфлације без деривата нафте 29% а цена нафтних деривата 4.5%. На графикону 5. се види како нестабилност цена хране која је праћена нестабилношћу производње у аграрном сектору утиче на базну инфлацију. Аграр може (и утиче) и индиректно да утиче на инфлацију. Када се говори о постављању циља кретања у аграру у великој мери одлучује инфлаторно кретање у тој години јер је храна у индексу потрошачких цена прилично заступљена.

Такође, аграрни сектор утиче у значајној мери приликом рачунања трошковног притиска на цене индустријско-прехрамбених производа. Прорачун учешћа хране у базној инфлацији

RMCPt=logPtprim_agr- log Pt

proc_food

10 Кретање базне инфлације везано је за многе факторе а најзначајнији су курс стране валуте према динару као и кретање цена примарних пољопривредних производа.

59

представља разлику између логаритамских вредности цена аграрних производа (logPt

prim_agr ) и цена индустријско-прехрамбених производа (logPtproc_food).

У Републици Србији примењује се систем циљане инфлације. Уколико долази

до одређених одступања од стопе инфлације на месечном нивоу активирају се монетарне мере које спречавају нагло ескалирање инфлаторне стопе. Због специфичности пољопривредне производње, немогуће је (само) монетарним мерама реаговати на ситуацију када аграр представља опасност за инфлаторну стопу. Из тог разлога, неопходно је извршити структурне реформе у самом аграрном сектору како би он био фактор стабилизације, а не фактор који подиже инфлаторну стопу. Инфлаторна стопа преко четири одсто негативно делује на привредна кретања и активности. У Републици Србији већ дужи временски период је присутна висока инфлаторна стопа.

Графикон 3. Укупна инфлација у Републици Србији (2001-2011) Chart 3. Total inflation in the Republic of Serbia (2001-2011)

Извор: Републички завод за статистику (РЗС)

Анализирајући квантитативно и квалитативно лоше пољопривредне године, може се поставити питање да ли цене аграрних производа нужно прате кретање инфлаторне стопе или је инфлаторна стопа одређена нивоом цена аграних производа. У зависности од природе одговора зависи реаговање економске и аграрне политике. Смањена количина и лош квалитет аграрних производа одражава се на раст цена истих, а касније се манифестује у расту цена оних производа где је сировинска основа пољопривреда. Инфлаторна стопа на крају 2004. године је стопа која дестабилизује тржиште, а у овој години раст пољопривредних цена је износио 10,4% што је у тој години представљало највећи појединачни раст. Једна од специфичности пољопривредне производње јесте утицај климатских фактора. Резултати у агроиндустријском сектору Републике Србије су под великим утицајем управо климатских фактора. Ситуација у 2005. години говори у прилог овој тврдњи. Наиме, због поплава у зимском периоду и због изразито сушне године инфлација није обуздана већ је само наставила свој раст. Раст цена аграрних производа у

60

првом тромесечју 2005. године износио је 15%. Раст цена аграрних производа у поређењу 2005/2004. година износио је 11,8% што је условило раст укупне инфлације на ниво од 17,7%. Због климатских услова који су били главни фактор смањења обима аграрних производа постојала је бојазан да инфлација не измакне контроли па да се не прелије на свеукупну макроекономску стабилност. У 2006. години поново долази до значајног осциловања цена аграрних производа. Укупан раст пољопривредних производа од јануара до децембра ове године износио је 9,6%. Међутим, због смањења регулисаних цена, повољних климатских услова и рестриктивне монетарне политике, укупна инфлација у Републици Србији износила је 6,6%. И поред интервенција пољопривредни производи су на ову стопу утицали са 0,6%. У трећем и четвртом тромесечју долази до значајног пада цена аграрних производа од чак 26% и 10,5% рестриктивно. Наредне године се чинило да ће инфлаторни притисак изгубити на значају. Цене аграрних производа у прва три месеца повећане су за 2,9%, што је ниже него што је уобичајено за почетак године. Међутим, због лоших климатских услова, долази до пада приноса што има одраз на кретање цена. У трећем односно четвртом делу године, долази до значајног раста аграрних производа 24,9 % и 36,0% рестриктивно. Климатски услови били су наклоњенији у две наредне године па се то одразило на цене.

Цене аграрних производа у 2010. години су због смањеног приноса оствариле, раст од 7,0%. Међугодишњи раст цена аграрних производа је на крају тромесечја износио 1,7%. Сезонски пад у јуну и јулу је био знатно мањи него што је уобичајено за то доба године, као последица неповољних временских услова. То се одразило и на остала два тромесечја. Следећа година започиње са ценовним скоком на међународном тржишту хране. Према индексу светских цена хране који објављује Организација УН за храну и пољопривреду, у марту је дошло до пада вредности овог индекса за око 3%, након што је у фебруару достигао рекордно висок ниво. Тиме је прекинут континуирани раст овог индекса започет у јулу 2010. године. У Републици Србији базне инфлације је у овом периоду порасла за 4,2% и допринела је укупној инфлацији од 2,9% процентних поена. Раст цена прехрамбених производа је био чак 11 пута већи од раста цена непрехрамбених производа и услуга (8,0% наспрам 0,7%). Због лоше пољопривредне године, цене аграрних производа вршиће притисак и у 2012. години. Инфлаторни притисак се смањује административним мерама које имају краткорочни период деловања. Међутим, због слабе агрегатне тражње, не долази до значајнијег раста цена аграрних производа. У првом тромесечју 2013. године долази до стабилизације цена аграрних производа на тржишту и планирана инфлација се креће у оквиру циљаних вредности. Цена аграрних производа у марту (у односу на последње тромесечје 2012. године) је нижа за 2,4%.

3. ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Стабилност цена аграрних производа није луксуз већ нужност. Инфлација у Републици Србији озбиљно нарушава привредну активност, смањује економски и други кредибилитет земље и постоји бојазан да постане економски проблем број један. Проблем инфлације се неће решити уколико се неутралише утицај једног или

61

пар фактора који утичу на инфлацију. Разлог томе јесте што инфлација у Републици Србији произилази из неуређености привредног система у целини. Из тог разлога, инфлацију је потребно посматрати кроз целину и као такву је анулирати.

У раду је извршена детаљна анализа кретања цена аграрних производа на међународном тржишту. Такође, наведени су разлози због којих долази до значајних нивелација цена ових производа. Коришћење сировина из примарне пољопривредне производње за производњу енергије један је од значајних фактора промене цена аграрних производа. Аутори сматрају да ће развој науке, технологије и нових материја смањити потребу за сировинама из домена аграра. Надаље, аграрни сектор је само један од сектора који врши притисак на инфлаторна кретања у Републици Србији. Квантитативно и квалитативно лоше пољопривредне године (као што су 2003/04, 2005/06, 2007/08, 2010/11, 2011/12) одразиле су се на пораст укупне инфлације у Републици Србији. Уместо да аграр буде стабилизатор целокупног привредног система он је у поменутим годинама изразито негативно деловао на инфлацију а самим тим и на опште економско стање.

Решавање питања стабилности цена аграрних производа у оквиру Републике Србије је неопходно, али оно повлачи за собом велики број мера аграрне политике. Аграр Републике Србије је под директним утицај тржишних кретања. Неопходно је систем тако уредити да се смањи дејство чисто тржишних законитости јер се на тај начин осигурава мања нестабилност цена аграрних производа. Пре свега, аграрна политика не сме бити политика ad hoc мера већ она мора имати одлике кохерентности и козинстентности. Такође, мере које спречавају раст цена аграрних производа не би требало да буду чисто административне природе јер се показало да након истека ових мера тржиште се враћа у претходно стање. Мере аграрне политике треба да подстакну суштинску реформу аграрног сектора. Пре свега, је неопходно извршити реформу у домену субвенционисања примарне пољопривредне производње. Реформа система субвенционисања требала би да има за циљ смањење неизвесности у целом агроиндустријском сектору. С тим у вези, потребно је извршити планирање потреба за аграрним производима и одредити приоритете на нивоу тржишта Републике Србије а и шире.

4. ЛИТЕРАТУРА

1. ALAM, K., VYBORNAIA, М. (2008): Rising Food Grains and Energy Price sin ECA: Some Economic and Poverty Implications, and Policy Responses, UK.

2. CAGAN, P. (1956): The Monetary Dynamics of Hyperinflation, Harvard Press USA.

3. COLLINS, K. (2008): The role of biofuels and other factors in increasing farm and food prices: A review of recent development with a focus on feed grain markets and market prospects, USA.

4. CUKIERMAN, A., EDWARDS, S., TABELLINI, G. (1992): Seignioriage and Political Instability. American Economic Review 82(3), 537-555, USA.

5. Europiean Commission (документa и подаци), интернет страница www.ec.europa.eu;

6. Food and Agriculture Organizacion – FAO (2008): Growing demand on agriculture and rising prices of commodities, USA, интернет страница

62

www.ifad.org/events/gc/31/roundtable/food.pdf , (приступљено 17.4.2013.). 7. FRANKEL, J. (2006): The Effects of Monetary Policy on Real Commodity Prices,

NBER Working Paper 12713 USA. 8. GLAUBER J. (2008): USDA Chief Economist, in testimony before the Joint

Economic committee of Congress on May, USA. 9. KRICHENE, N. ( 2008): Recent Inflationary Trends in World Commodities

Markets, IMF Working Paper USA. 10. LAZEAR, E. (2008): White House Disputes Role of Biofuels in Food Prices,

Associated Press, no. May 15, USA. 11. MISHKIN, F. (2008): Does stabilizing infation contribute to stabilizing economic

activity?, Working paper 13970, NBER, USA. 12. MITCHELL, D. (2008): A note on rising food prices. World Bank Policy Research

Working Paper 4682 USA. 13. U. S. DEPARTMENT OF AGRICULTURE (USDA), (2008): Real Monthly

Commodity Exchange Rates, Macroeconomic Briefing Room, USA. 14. VAN DER MENSBRUGGHE, D. (2006): Linkage Technical Reference Document,

The World Bank, USA. 15. ВИЛАРЕТ, С., ПЈЕШЧИЋ, В., ЂУКИЋ, М. (2009): Основне карактеристике и

досадашње искуство Србије у спровођењу стратегије циљања инфлације, Банкарство, вол. 38, бр. 5-6, стр. 52-71.

16. ВУЈОВИЋ, Д. (2011): У потрази за новим моделом развоја: поуке глобалне кризе, Економика предузећа, вол. 59, бр. 1-2, стр. 45-53.

17. Извештаји НБС о тромесечном кретању инфлације у Републици Србији (2000- 2012), интернет страница www.nbs.rs.

18. МАРИНКОВИЋ, М. (2009): Inflatio targeting challenged by financial crisis, Bank yournals, 241-277.

19. МАЏАР, Љ. (2012): У потрази за путевима из нигдине- критичко стање привреде у Србији и расположиве алтернативе, Економика предузећа, вол. 60, бр. 1-2, стр. 1-11.

20. МИЛАНОВИЋ, М.. ЉУБИЋ, М., МУМИНОВИЋ, С. (2011): Утицај цена хране на циљану инфлацију у Републици Србији, Економика пољопривреде, вол. 58, бр. 4, стр. 547-562.

21. ЊЕГОВАН, З. (2000): Основе за изградњу ценовних стратегија у агробизнис предузећима, Економика предузећа, вол. 48, бр. 3-4, стр. 108-113.

22. ЊЕГОВАН, З. МАРКОВИЋ, К., ДРАГАНИЋ, М. (2012): Други талас светске економске кризе и значај очувања стабилности цена аграрних производа, III научни скуп Универзитета ЕДУКОНС, стр. 527-540.

23. ПЕЈАНОВИЋ, Р. (2000): Нужност нове аграрне политике, Летопис научних радова, бр. 1-2, стр. 157-169.

24. ПЕЈАНОВИЋ, Р. (2011): О аграрним кризама, Летопис научних радова, бр. I, стр. 5-16.

25. ПЕЈАНОВИЋ, Р., ЊЕГОВАН, З. (2009): Актуелни проблеми пољопривреде и села Републике Србије, Индустрија бр. 1, стр. 87-99.

26. ФАБРИС, Н. (2006): Инфлационо таргетирање са посебним освртом на примеру у Србији, Паноекономикус, бр. 4, вол. 53, стр. 389-405.

63

MOVEMENT OF AGRICULTURAL PRODUCTS PRICES AND IMPLICATIONS ON INFLATIONARY TRENDS IN

REPUBLIC OF SERBIA

NJEGOVAN, Z., PEJANOVIĆ, R., DRAGANIĆ, M.11

Summary In Republic of Serbia agricultural products are directly exposed to market movements so considering more significant liberalization of foreign trade flows in last decades there is an overflow from international to domestic market. Therefore, authors observe the movement of agricultural products prices on the international market and are looking for a reasons that lead to significant price fluctuations. Authors believe that prices of agricultural products must be stabilizing factor of inflation. Consequently, aim of this paper is to show the significant influence of agricultural products prices on inflationary trends in the Republic of Serbia, as well as a way to neutralize and/or mitigate that impact. Also, there is a question that needs to be answered to- what mix of monetary policy combined with fiscal and structural policy should be practiced in order to maintain the stability of economic system. Key words: agricultural products prices, international market, inflation, monetary policy, structural policy. Primljen: 29.08.2013. Prihvaćen: 26.09.2013.

11 PhD Zoran Njegovan, full. prof., University of Novi Sad, Agricultural Faculty, Novi Sad. e-mail: njegovan@polj.uns.ac.rs, PhD Radovan Pejanović, full. prof., University of Novi Sad, Agricultural Faculty, Novi Sad. e-mail: pejanovic@polj.uns.ac.rs, MSc Miljan Draganić, e-mail: miljan_drg@yahoo.com.

64

UDC: 657.372 Pregledni rad Review paper

ФИНАНСИЈСКИ РЕЗУЛТАТИ ПОСЛОВАЊА ПОЉОПРИВРЕДНИХ ПРЕДУЗЕЋА СРБИЈЕ

ВУКОЈЕ, В., ЈЕЛИЋ, ДРАГАНА, ГЛИШОВИЋ, АНА, ДОБРЕНОВ, И. 1

Резиме

У раду се разматрају основни параметри финансијског резултата и финансијског положаја пољопривредних предузећа Србије, у четверогодишњем периоду завршне фазе транзиције. Пољопривредна предузећа у посматраном периоду константно бележе негативне резултате пословања. Негативни резултати пословања последица су врло неповољних услова привређивања у дужем временском периоду. Резултати власничке трансформације су, генерално гледано, далеко од очекиваних и реално могућих. Такође су значајни и негативни ефекти светске економске кризе, која је дошла у најнеповољнијем тренутку за целу привреду. То се неминовно одражава на финансијску структуру капитала, што се најјасније огледа у високој задужености (62,5%) и неликвидности. За успостављање финансијске равнотеже пољопривредним предузећима недостаје око 79,45 милијарди динара дугорочних извора финансирања. Кумулирани губици и стални раст задужености имају за последицу реално смањење нето сопственог капитала за 39,7 индексних поена у посматраном периоду. У прехрамбеној индустрији стање је осетно боље, али ипак недовољно добро.

Кључне речи: пољопривреда, прехрамбена индустрија, анализа биланса, финансијски резултат, финансијски положај.

1. УВОД

Република Србија располаже веома повољним природним условима за развој пољопривредне производње. Пољопривреда представља водећу привредну грану. која у стварању домаћег БДП учествује са око 10,6%, а заједно са прехрамбеном

1 Др Вељко Вукоје, ванредни професор, Универзитет у Новом Саду, Пољопривредни

факултет, Департман за економику пољопривреде и социологију села, Трг Д. Обрадовића 8, 21000 Нови Сад, Србија, e-mail: vukoje@polj.uns.ac.rs M.Sc. Јелић Драгана, Пољопривредна станица Крагујевац; M.Sc.Глишовић Ана, дипломац мастер студија; M.Sc. Добренов Иван, Институт за ратарство и повртарство Нови Сад, студент докторских студија. Рад је резултат истраживања у оквиру пројеката И-46005 и Т-31058 које финансира Министарство образовања и науке Републике Србије.

65

индустријом преко 16%, знатно више него у пољопривредно развијеним земљама ЕУ (Привредна комора РС, 2012). Основни ресурс представља око 4,8 милиона хектара пољопривредног обрадивог земљишта (0.46 ха по становнику), али су респектабилни и људски и техничко-технолошли потенцијали којима располаже наша земља. Доминантна су породична пољопривредна газдинства, али и пољопривредна предузећа и задруге располажу значајним делом домаће агропривреде.

Пре кризе, која у континуитету траје скоро двадесет година, пољопривредна предузећа су била врло значајни субјекти развоја домаће пољопривреде. Предњачила су у процесу интензивирања производње, увођењем нових знања и техничко-технолошких поступака. Међутим, период транзиције, који у нашој земљи траје знатно дуже, и још увек није окончан, веома негативно се одразио на пословање свих, а посебно пољопривредних предузећа. Резултати власничке трансформације врло су различити, често у раскораку са великим, понекад и нереалним очекивањима. Позитивни ефекти приватизације видљиви су код великог броја пољопривредних предузећа (боље искоришћење капацитета, повећање обима производње, обнављање технологије, освајање нових тржишта, раст извоза итд.). Са друге стране, велики је број неуспешних приватизација, које су праћене недоволним улагањима, смањењем производње, незадовољством радника, разним аферама итд. (Јелић, 2011).

Пословање предузећа из сектора пољопривреде је током овог периода било оптерећено бројним проблемима као што су: сужено домаће тржиште и споро освајање нових тржишта, недовољна заштита од прекомерног увоза, техничко-технолошко заостајање, релативно висока инфлација, недостатак сопствене акумулације, неликвидност, скупо позајмљивање капитала итд. Светска економска криза додатно је утицала на продубљивање већ постојећих проблема пољопривредних предузећа у последњих неколико година (Вукоје и Добренов, 2011).

С обзиром на расположиве природне и друге ресурсе, домаћа пољопривреда, односно укупан агросектор, има велике потенцијале за значајан раст и развој. И поред свих проблема са којима се суочава, агросектор је једина привредна грана у нашој земљи која бележи суфицит у спољнотрговинској размени. Уз одговарајућу подршку државних органа домаћа пољопривреда може се наметнути као релевантан фактор на европском тржишту пољопривредно-прехрамбених производа. (Вукоје и др., 2008). Значајан раст цена хране на светском тржишту такође даје наду за нешто бржи опоравак овог сектора привреде.

2. МАТЕРИЈАЛ И МЕТОД РАДА Предмет истраживања у овом раду су најважнији параметри финансијског

резултата и финансијског положај пољопривредних предузећа у РС. У фокусу анализе су пољопривредна предузећа и задруге (област 01-Пољопривреда, лов и услуге) у четверогодишњем периоду завршне фазе транзиције (2007-2010). Предузећа из области прехрамбене индустрије (област 15 – Производња прехрамбених производа и пића) такође су предмет разматрања, али превасходно са циљем да послуже као референтна величина за поређење. Анализирају се само привредни субјекти са својством правног лица (предузећа и задруге), али не и индивидуална пољопривредна газдинства.

66

Основни циљ истраживања је да се, на основу извршене анализе, дају оцене најважнијих параметара имовинског, приносног и финансијског положаја пољопривредних предузећа Србије, и дају предлози за побољшање стања у наредном периоду. Посматрани четворогодишњи период (2007-2010) омогућава довољно поуздано сагледавање стања и кретања одабраних економских показатеља, утврђивање међусобних узрочно-последичних веза и односа, и на бази тога, извођење квалитетних закључака.

Истраживања се углавном заснивају на подацима из збирних биланса пољопривредних предузећа, за посматрани временски период. Имајући у види дужину анализираног периода, значајну инфлацију (27,7%) и девалвацију динара (33,14%), све вредности из збирних биланса прерачунате су и исказане и у еврима. При том је за биланс стања коришћен званични курс евра на крају године, а за биланс успеха просечни курс у току појединих година. На овај начин се добијају упоредивији подаци, који су коришћени само у појединим анализама, како би се стекла јаснија слика о вредностима и кретању одређених параметара.

С обзиром да се превасходно ради о анализи биланса, као основне методе користе се рашчлањавање и поређење. За извођење поузданијих оцена и закључака, поједини параметри се пореде и у дужем временском периоду, уз помоћ раније публикованих података из домаће и стране литературе. Просторно упоређивање врши се између пољопривреде и прехрамбене индустрије. Ради се о две непосредно повезане и упоредиве привредне гране које чине основу агросектора.

3. РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА СА ДИСКУСИЈОМ

У Србији се 2010. године пољопривредном производњом бавило 3.214 предузећа, а прехрамбеном индустријом 3.450. Од укупног броја пољопривредних предузећа мала чине 92,9%, средња 6,3%, а велика само 0,80%. У области пољопривреде и прехрамбене индустрије запослено је око 103.024 радника (2010) (граф. 1).

0

30000

60000

90000

2007 2008 2009 2010

Пољопривреда Прехрамбена индустрија

Графикон 2. Број запослених у пољопривреди и прехрамбеној индустрији Србије Chart 2. Number of employees in agriculture and food industry in Serbia

67

Од тога, у пољопривредним предузећима ради око 32.449 (31,5%), а у прехрамбеној индустрији 70.575 радника (68,5%). У односу на 2007. годину, број радника у пољопривреди РС смањио се за 31,4%, док је то смањење у прехрамбеној индустрији износило 15,3%.

Најзначајније место у структури пословне активе пољопривредних предузећа заузима стална имовина са 48,4% (2010), али је уочљиво значајно смањење од 7,7% у односу на 2007. годину (55,9%). Код прехрамбене индустрије је овај пад осетно мањи, али је такође јасно уочљив (3,8%). Повећање удела обртне имовине може се делимично објаснити значајнијим порастом пословне активности привредних субјеката из ове области. Нормално је да органски састав средстава у пољопривреди буде већи него у индустрији, превасходно због значајног удела пољопривредног земљишта које се не амортизује.

У обе гране привреде уочава се изразита тенденција пораста губитака изнад висине капитала, нарочито у последњој години посматрања. Овај удео је код пољопривреде достигао врло високих 6,3% укупне активе, или 226,4 милиона евра (код прехрамбене индустрије: 5,4%; или 369,3 милиона евра). Значи да међу пољопривредним предузећима има и оних која су изгубила не само сав сопствени капитал, већ и део позајмљеног капитала, односно постала су инсолвентна. Удео ове позиције је у почетним годинама посматраног периода био знатно већи (8-10%), али је углавном „исчишћен“ из активе у процесу приватизације. Узрок су објективно врло тешки услови пословања, у политржишном и недовољно регулисаном привредном амбијенту, у коме поступак стечаја није функционисао. И поред вишегодишњег пословања са губитком, очигледне ерозије друштвеног капитала и дуготрајне неликвидности, над предузећима није покретан поступак стечаја. Такво стање је било могуће у условима постојања друштвеног капитала, који уствари нема јасно дефинисаног власника.

3.1. Анализа финансијског резултата

Укупан приход пољопривредних предузећа незнатно је порастао у посматраном периоду за 0,65% (прехрамбена индустрија: за 1,6%). У структури укупног прихода пољопривредних предузећа доминантно место заузимају, логично, пословни приходи (91,8-92,4%), што је нешто ниже него код прехрамбене индустрије (93,5-95,1%). Пословни приходи су, ако се посматра њихов износ у динарима, увећани у посматраном периоду за 25,7%, што је незнатно мање од кумулативног раста инфлације који износи 27,7% (прехрамбена индустрија: раст за 23,7%).

Производна предузећа имају релативно мали удео финансијских прихода у укупним приходима, јер се не баве пласманом капитала, већ својом основном производном делатношћу. Релативно ниско просечно учешће финансијских прихода у структури укупног прихода пољопривредних предузећа (просек: 1,8%) може се сматрати очекиваним, с обзиром на малу финансијску моћ предузећа. Код прехрамбене индустрије је, због повољније финансијске ситуације, нешто веће учешће ових прихода (у просеку око 3,2%).

Неуобичајено висок удео осталих (непословних и ванредних) прихода код пољопривредних предузећа (у просеку 5,8%) последица је начина обрачуна и књижења ревалоризационих прихода у условима инфлације, као и бројних нерегулисаних услова и непредвидивих околности у којима наша предузећа

68

послују, као што су: продаја сталне имовине, делимичан отпис камата и дугова од стране поверилаца услед немогућности плаћања, наплата раније отписаних потраживања и сл. (Вукоје, 2007). Чињеница је да ова врста прихода проистиче из неуредног пословања, па се самим тим на њу не може озбиљно рачунати у дужем периоду. Међутим, у истом периоду код предузећа у прехрамбеној индустрији запажа се значајније смањење осталих прихода од 1,6%, што може бити индикатор нешто повољније финансијске ситуације (таб. 5).

Табела 1. Структура укупног прихода и његовог распореда (у %) Table 1. The structure and distribution of total income (in %)

Ред бр.

ПОЗИЦИЈА Пољопривреда Прехрамбена

ј2007 2008 2009 2010 2007 2008 2009 2010

1 Пословни приходи 91,8 93,0 92,4 92,4 93,5 93,4 94,9 95,1

2 Финансијски приходи 1,9 1,8 2,1 1,5 2,4 3,1 2,4 2,4

3 Остали приходи 6,3 5,2 5,5 6,1 4,1 3,5 2,7 2,5

4 Укупан приход (1 до 3)

100 100 100 100 100 100 100 100

5 Пословни расходи 91,0 91,8 92,7 91,0 88,8 88,7 88,3 88,6

6 Финансијски расходи 3,8 5,1 6,2 5,8 4,2 6,8 6,1 6,8

7 Остали расходи 3,8 5,6 7,4 8,9 4,9 3,1 4,4 3,7

8 Укупни расходи (5 до 8)

98,6 102,6 106,3 105,7 97,9 98,7 98,9 99,1

9 Укупан бруто резултат (4 - 8)

1,4 -2,6 -6,3 -5,7 2,1 1,3 1,1 0,9

10 Порези и доприн. из резултата

0,1 0,1 0,2 0,1 0,2 0,1 0,1 0,1

11 Нето добит (губитак) (9 - 10)

1,3 -2,7 -6,5 -5,8 1,9 1,2 1,0 0,8

Извор: Обрачун аутора на основу података НБС и АПР

Највећи део укупних прихода пољопривредних предузећа (преко 91%) одлази, логично, на покриће пословних расхода. Учешће финансијских расхода у расподели укупног прихода и код пољопривреде (3,8-5,8%) и код прехрамбене индустрије (4,2-6,8%) може се оценити прилично високим, односно неповољним. Финансијски расходи зависе од задужености самог предузећа (односа сопственог и позајмљеног капитала) као и висине каматних стопа. На покриће осталих и ванредних расхода одлази неуобичајено висок проценат укупног прихода пољопривреде, уз изражену тенденцију раста (8,9% у 2010. години).

Пољопривредна предузећа Србије углавном немају довољно прихода за покриће укупних расхода, услед чега је у три последње године посматраног периода забележен негативан бруто и нето финансијски резултат. Пољопривредна предузећа су само по основу негативног финансијског резултата, за три последње године изгубила укупно 353,2 мил. евра сопственог капитала. Постоје, наравно, и успешна предузећа која исказују добитак у својим билансима. Таква предузећа су у 2010. години остварила укупан нето добитак од 104 мил. евра, али је укупан губитак неуспешних предузећа био знатно већи (236 мил. евра). Прехрамбена индустрија је остварила врло скромне, али ипак позитивне стопе нето добитка.

69

Анализа структуре финансијског резултата показује да су пољопривредна предузећа су у свим годинама посматраног периода остварила негативан резултат из редовног пословања (збир пословног резултата и резултата финансирања). У 2009. години је забележен чак и пословни губитак. Охрабрује преокретање тренда и остваривање значајног пословног добитка у 2010. години, превасходно услед добрих приноса и значајног раста цена пољопривредних производа.

Резултат из осталих и ванредних прихода био је позитиван само у 2007. години, када је опредељујуће допринео да пољопривреда забележи позитиван крајњи резултат, бруто и нето. Будући да ова врста прихода, односно расхода, спада у категорију привремених и повремених, неопходно их је посматрати са извесним степеном опрезности приликом тумачења њиховог утицаја на бруто финансијски резултат.

Предузећа из области прехрамбене индустрије су у много бољој ситуацији. У свим годинама посматраног периода забележила су позитивне резултате из редовног пословања, као и коначне бруто и нето финансијске резултате.

Очигледно је да су високи финансијски расходи (редовне и затезне камате, негативне курсне разлике и др.) основни узрок пословања са губитком пољопривредних предузећа. У прилог томе говори и висок степен задужености пољопривредних предузећа који је достигао износ од 62,5% (2010). Међутим, логично се намеће питање: „зашто се пољопривредна предузећа све више задужују?“ Очигледно је да се не може изаћи из зоне губитка без смањења степена задужености, односно расхода финансирања. Ипак, суштинске узроке губитка увек треба, примарно, тражити у односу пословних прихода и расхода. То се може анализирати преко коефицијента глобалног паритета продајних и набавних цена. Табела 2. Глобални паритет продајних и набавних цена (у 000.000 РСД) Table 2. Global parity selling and purchase prices of agriculture ( in 000.000 RSD)

Ред. бр.

ПОЗИЦИЈА

Пољопривреда Прехрамбена индустрија

2007 2008 2009 2010 2007 2008 2009 2010

1 Приходи од продаје 164351 195143 181455 227490 406259 477715 472324 519813

2 Варијабилни расходи реализованих производа

140940 167151 157200 191424 310608 371923 356384 387363

3 Глобални паритет цена: набавне цене = 1 (1/2)

1,1661

1,1675

1,1543

1,1884

1,3079

1,2844

1,3253

1,3419

Извор: Обрачун аутора на основу података НБС и АПР

Запажа се да је глобални паритет цена код пољопривредних предузећа Србије нешто слабији у односу на предузећа прехрамбене индустрије (таб. 2). Пољопривредна предузећа су током анализираног четворогодишњег периода незнатно повећала вредност глобалних паритета продајних и набавних цена са 1,1661 на 1,1884. Међутим, ради се о врло ниским вредностима овог показатеља. Према наводима Дувњака (1989), глобални паритет продајних и набавних цена у периоду 1980-1983. година износио је у просеку 1,434. Наравно да овај коефицијент не зависи само од односа продајних и набавних цена, већ и од физичког односа принос-утрошак, што само на основу билансних података није могуће квалитетно анализирати.

70

3.2. Анализа финансијског положаја

Приликом тумачења финансијског положаја предузећа полази се од вертикалног и хоризонталног правила финансирања. Финансијски положај предузећа одређен је, пре свега, стањем: финансијске равнотеже, степеном задужености, одржавањем реалне вредности сопственог капитала и репродукционом способношћу. У раду је акценат стављен на прва два показатеља, као најважнија.

Анализа финансијске равнотеже у овом раду базира се на нето обртном фонду (НОФ), који представља део трајних и дугорочних извора који је расположив за финансирање обртних средстава. Рачуна се као разлика између трајних и дугорочних извора финансирања и сталне имовине (таб. 3). Постојање финансијске равнотеже проверава се поређењем НОФ са сталним залихама. Табела 3. Покривеност залиха обртним фондом (у 000.000 РСД) Table 3. Coverage of fixed supplies by working capital (in 000.000 RSD)

Ред бр.

ПОЗИЦИЈА Пољопривреда Прехрамбена индустрија

2007 2008 2009 2010 2007 2008 2009 2010

1 Капитал и дугорочне обавезе.

166982 180685 187950 157611 324065 347652 357547 374215

2 Дугорочно везана средства без залиха

173428 188270 201525 183518 286719 310334 327691 346917

3 Нето обртни фонд (1 - 2)

-6446 -7585 -13575 -25907 37346 37318 29856 27298

4 Залихе сталне 45961 50549 46449 53543 85611 103575 97725 104831

9 Покриће залиха обртним фондом (3: 4) x 100

- - - - 43,6% 36,0% 30,6% 26,0%

10 Недостајући дуго-рочни извори (7-8)

52407 58134 60024 79450 48265 66257 67869 77533

11 Краткорочни зајмови

32816 11392 50915 52208 62085 90695 103337 121570

Извор: Обрачун аутора на основу података НБС и АПР

Пољопривредна предузећа Србије су у свим годинама анализираног периода забележила чак негативан обртни фонд, што најбоље сведочи о дубокој поремећености финансијске структуре. То значи да су из краткорочних извора финансиране не само залихе у целини већ и добар део сталне имовине. Такође се запажа значајно повећање негативног обратног фонда, за преко четири пута у односу на 2007. годину. Пољопривредним предузећима у 2010. години недостаје 79450 милиона динара (или око 753 милиона евра) за успостављање финансијске равнотеже. Очигледно је да пољопривредна предузећа имају озбиљне проблеме са одржавањем ликвидности.

Услед специфичности репродукционог процеса, односно релативно високог просечног нивоа сталних залиха, пољопривредним предузећима није једноставно да сталне залихе у целости финансирају из дугорочних извора. Домаћа предузећа нису успевала да се приближе овом „идеалу“ ни у најбољим временима. Тако је у периоду 1981-1984. година просечна покривеност залиха обртним фондом износила 17,3% (Дувњак, 1989) да би 1988. и 1989. године НОФ био негативан (Родић и Вукелић, 1990).

71

Са аспекта ликвидности, знатно је повољнија околност ако се мањак дугорочних извора надокнађује из краткорочних кредита него из тзв. спонтаних извора (добављачи и друге промптне обавезе). Пољопривредна предузећа то нису успела ни у једној од посматраних година. Значајно олакшање за пољопривредна предузећа представљала би могућност да недостајуће дугорочне изворе надоместе повољним краткорочним кредитима, са примереном каматном стопом, до максимално 4%.

Код прехрамбене индустрије ситуација је знатно повољнија. У свим годинама је остварен позитиван обртни фонд, али ипак недовољан за покриће сталних залиха. Такође је уочљиво значајно погоршање нивоа покривености залиха обртним фондом, са 43,6% у 2007. години на 26,0% у 2010. години.

Приликом разматрања степена задужености предузећа, поред традиционалног правила финансирања, неопходно је узети у обзир и друге факторе, и то превасходно: (а) органски састав средстава и инфлацију, чије повећање захтева јачање сопственог капитала, и (б) рентабилност и ликвидност, који дозвољавају померање структуре ка позајмљеним изворима. Посебно је важно имати у виду природу делатности којом се предузећа баве. Због малог коефицијента обрта и ниске акумулативности, у пољопривреди однос између сопствених и позајмљених извора треба да буде померен ка сопственим изворима, најмање 55% : 45%.

Стопа задужености пољопривредних предузећа током анализираног периода бележи константан раст, и то са 53,8% (2007) на 62,5% (2009) (граф. 3). Очигледно је да су пољопривредна предузећа достигла неприхватљиво висок степен задужености од 62,5%. Посебно је неповољна околност да 83,4% (2010) укупних обавеза чине краткорочне обавезе, услед чега је стопа краткорочне задужености достигла 52,1% (2010). Око 70% краткорочних обавеза су тзв. спонтани извори финансирања (добављачи и друге текуће обавезе из пословања), чије неблаговремено измирење често повлачи плаћање затезних камата и пенала. Драстично повећање удела ових обавеза у последњих неколико година очигледан је индикатор погоршања ликвидности предузећа. Код прехрамбене индустрије је ситуација нешто боља, али такође врло забрињавајућа, с обзиром да је задуженост такође врло висока (60,0%).

46.2% 42.7% 41.3% 37.5%

10.5% 10.5% 12.52%10.4%

43.2% 46.8% 46.2% 52.1%

2007 2008 2009 2010

Капитал Дугорочне обавезе Краткорочне обавезе

Графикон 3. Задуженост пољопривредних предузећа (у %) Chart 3. Indebtedness of agricultural enterprises ( in %)

72

Осим кумулираних губитака, повећању степена задужености значајно доприносе високе цене капитала и неповољни услови задуживања. Ефективне каматне стопе комерцијалних банака, на краткорочне кредите индексиране у еврима, кретале су се у посматраном периоду чак преко 11%. То је за пољопривреду неподношљиво висока цена капитала и у најбољим условима пословања. Мањи број предузећа задуживао се директно у иностранству по знатно нижим каматама. Постојећи државни фондови за подршку и развој пољопривреде одобравају кредите по знатно повољнијим условима, али су њихова средства ограничена и недовољна (Вукоје и Добренов, 2011).

Изразити раст стопе задужености доводи у питање и солвентност пољопривредних предузећа. Коефицијент солвентности бележи драстичан пад са 1.81 (2007) на 1,50 (2010) (прехрамбена индустрија: са 1,80 на 1,58).

Износ нето сопственог капитала којим располажу пољопривредна предузећа умањен је у посматраном периоду за 12%. Посматрано у еврима, то смањење је било знатно веће (за 32,9%, или за 574,4 милиона евра), услед значајне девалвације динара. Прехрамбена индустрија је истовремено повећала износ нето сопственог капитала изражен у динарима за 5%, али је тај износ посматрано у еврима смањен за 21,1% или за око 631 милион евра. Предузећа из области прехрамбене индустрије, располажу са око 2,1 пута већим сопственим капиталом него пољопривредна предузећа.

Имајући у виду лоше вредности претходних показатеља финансијског резултата и положаја, јасно је да пољопривредна предузећа нису у стању да самостално финансирају сопствену репродукцију. Пољопривредна предузећа су у 2009. и 2010. години остварила чак негативне стопе средстава за репродукцију (-1,73, односно -2,0%). Другим речима, текући губитак је био већи од трошкова амортизације и дугорочних резервисања. У претходне две године, стопе средстава за репродукцију имају позитивне али веома ниске вредности (3,22%, односно 0,39%).

4. ЗАКЉУЧАК

У претходним поглављима су констатовани и коментарисани велики проблеми у области профитабилности и финансијске структуре пољопривредних предузећа у РС. Запажа се да су основни узроци њихових губитака неповољна рочност извора финансирања, неефикасност пословања, неповољни паритети инпута и готових производа, и посебно, високи расходи финансирања. Дакле, предузећа могу изаћи из зоне губитка само ако смање степен задужености, због чега је неопходно обезбедити дугорочно расположив и јефтин капитал путем додатних улагања власника или/и коришћењем повољнијих кредита.

Најбољи начина за непосредно поправљање финансијске структуре је докапитализација предузећа, од стране садашњих или нових (су)власника. С друге стране, тешко је поправити власничку и рочну структуру извора финансирања ако се остварује негативан финансијски резултат. На основу претходних аналитичких разматрања могу се издвојити три основна правца за побољшање стања: (1) повећање ефикасности пословања предузећа, у чему квалитетан менаџмент има одлучујућу улогу; (2) смањење расхода финансирања, односно задужености, при чему би корисно било и рефинансирање дела кредита (оних најскупљих), уз истовремено делимично конвертовање краткорочних зајмова у дугорочне; (3)

73

донети заокружени сет правилно одмерених подстицајних мера у циљу дугорочног побољшање паритета цена у корист примарних пољопривредних производа, при чему је од посебне важности разбијање монопола домаћих трговаца и прерађивача.

5. ЛИТЕРАТУРА 1. BOJNEC, Š., FERTO, I. (2012): Agro-food exports variety from the Central and

Eastern European countries, Agricultural Economics-Czech, 58, p. 1-10. 2. BУКОЈЕ, В. (2007): Анализа основних показатеља успеха пољопривреде и

прехрамбене индустрије Војводине, Савремена пољопривреда, 3-4, стр. 120-126, Пољопривредни факултет, Нови Сад.

3. BУКОЈЕ, В., ДОБРЕНОВ, И. (2011): Financial position of food industry in Vojvodina during transition period, Agricultural Economics-Czech, 57, p. 185-198.

4. BУКОЈЕ, В., МИЛИЋ, Д., МАЛЕТИЋ, Д. (2008): Анализа основних параметара успеха прехрамбене индустрије Војводине (2002-2006), ПТЕП, вол. 12, бр. 1-2, стр. 60-62.

5. BУКОЈЕ, В., ФИГУРЕК, АЛЕКСАНДРА (2012): Agro-sector in Vojvodina From the Transition to the Global Economic Crisis, International Scientific Meeting, Sustainable agriculture and rural development in terms of the Republic of Serbia strategic goals realization within the Danube region, Tematic proceedings, Tara-Serbia, p.1529-1546.

6. CHRASTINOVA, ZUZANA, BURIANOVÁ, VIERA (2012): Economic efficieny of Slovak agriculture and its commodity sectors, Agricultural Economics-Czech 58, p. 92-99.

7. STRELEČEK, F., LOSOSOVA , J., ZDENEK, R. (2011): Economic results of agricultural enterprises in 2009, Agricultural Economics-Czech 57, str. 103-117.

8. TAMINI, D. L., GERVAIS, J. P., LARUE, B. (2010): Trade liberalization effects on agricultural goods at different processing stages, European Review of Agricultural Economics, Vol. 37 (4), p. 453-477.

9. БУКВИЋ, Р. (2003): Финансијски положај и ефикасност пословања пољопривреде Србије у транзицији (1990-2002), Зборник радова, стр. 129-149, Београд.

10. ВУКОЈЕ, В., ЗЕКИЋ, В. (2010): Економски положај пољопривредних предузећа Војводине, Економика пољопривреде, стр. 411-424, Београд.

11. ГЛИШОВИЋ, АНА (2013): Финансијски положај пољопривреде Војводине у периоду транзиције, мастер рад, Пољопривредни факултет Нови Сад.

12. ДУВЊАК, К. (1989): Финансијски положај и проблеми финансирања пољопривреде друштвеног сектора, Економика пољопривреде, Београд.

13. ЈЕЛИЋ, ДРАГАНА (2011): Финансијски положај пољопривредних предузећа Србије, master рад, Пољопривредни факултет Нови Сад.

14. РОДИЋ, Ј., ВУКЕЛИЋ, ГОРДАНА (1990): Компаративна анализа финансијског резултата и финансијског положаја југословенске пољопривреде и привреде, Књиговодство, бр. 10/1990 стр. 689-704, Београд.

15. РОДИЋ, Ј., ВУКЕЛИЋ, ГОРДАНА, АНДРИЋ, М. (2007): Теорија, политика и анализа биланса, Пољопривредни факултет, Београд.

16. Narodna Banka Srbije-publikacije i analitički izveštaji, // http://www.nbs.rs. 17. Zavod za statistiku Republike Srbije, // http://webrzs.stat.gov.rs/axd/en/index.php. 18. Privredna komora Srbije, http:www.pks.rs.

74

FINANCIAL RESULTS OF OPERATIONS OF AGRICULTURAL ENTERPRISES IN SERBIA

VUKOJE, V., JELIĆ, DRAGANA, GLIŠOVIĆ, ANA, DOBRENOV, I. 2

Summary

This paper discusses the basic parameters of the financial results and financial position of agricultural enterprises in Serbia over a final four-year transition stage. The agricultural enterprises analysed achieved negative business performance throughout the period. The negative business performance is due to highly unfavourable production conditions occurring over a long period of time. Overall, ownership transformation results are far from realistically possible expectations. Another important factor is the negative effect of the world economic crisis that has occurred at the most unfavourable moment for the economy as a whole. This inevitably adversely affected their financial structure, manifesting itself most clearly in terms of a high level of enterprise indebtedness (62.5%) and insolvency. The agricultural enterprises lacks 79.45 billion dinars worth of long-term funding sources. The cumulative loss and the increasing level of debt incurred by agricultural enterprises resulted in an actual 39.7 index point decline in gross capital value during the period under observation. The situation was noticeably better in the food industry, but still insufficiently good. Keywords: agriculture, food industry, balance analysis, financial result, financial position.

Primljen: 11.09.2013. Prihvaćen: 14.10.2013.

2 Veljko Vukoje, PhD, Associate Professor, Tihomir Zoranović, PhD, Assistant Professor,

University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Trg D. Obradovica 8, 21000 Novi Sad, Serbia, Phone: +381 21 458 138, Email: vukoje@polj.uns.ac.rs; M.Sc. Dragan Jelic, Agricultural Station Kragujevac; M.Sc.Glišović Anna, a graduate master studies, M.Sc. Dobrenov John, Institute of Field and Vegetable Crops in Novi Sad, a PhD student. This paper presents results within the projects I-46005 and T-31058 funded by the Ministry of Education and Science of the Republic of Serbia.

75

UDC: 633.1 Pregledni rad Review paper

RAZLIKA IZMEĐU SUI GENERIS ZAŠTITE I PATENTNOG PRAVA KOD BILJNIH SORTI

VESELINOVIĆ, J, MILOŠEVIĆ, MIRJANA.1

Rezime

U radu se analizira pravni položaj zaštite biljnih sorti imajući u vidu da se ona, kao deo intelektualne svojine, najčešće tretira kao pravo sui generis, ali ima i tendencija da ova zaštita postane deo patentnog prava i da se štiti licencom. Analizirani su najvažniji izvore prava iz ove oblasti, kako domaće tako i relevantne međunarodne konvencije i ugovori. Određenu pažnju u radu posvećena je ekonomskom aspektu zaštite biljnih sorti, imajući u vidu potencijale Srbije u ovoj oblasti. Pored toga u radu se posvećuje i posebna pažnja potrebi adekvatne pravne zaštite biljnih sorti imajući u vidu činjenicu da su naši proizvođači do sada uspeli da kao intelektualnu svojinu zaštite manje od 1% biljnih sorti. Zaštita biljnih sorti u razvijenim zemljama je gotovo apsolutna i ostvaruje se kako kroz sui generis zaštitu, tako i putem patentne zaštite. Pitanje pravnog položaja ove zaštite može se posmatrati i sa stanovišta sigurnosti oplemenjivača biljnih sorti imajući u vidu da je sui generis zaštita možda prikladnija, ali manje efikasna, imajući u vidu tradiciju patentne zaštite u drugim oblastima. U ovom radu se naznačava važnost „farmerskih privilegija“ i posledica međunarodnih ugovora koji relativizuju zaštitu biljnih sorti, kao intelektualne svojine. Ključne reči: zaštita, biljne sorte, sui generis, patentno pravo.

1. UVOD Ubrzan rast poljoprivredne proizvodnje je posledica sve većeg broja pronalazaka i

novih dostignuća nauke. To je od početka stavilo pred društvo potrebu da se zaštite lična i ekonomska prava stvaraoca takvih dela. I najuređenija društva danas imaju problem da do kraja zaštite autore i nosioce intelektualne svojine iz različitih oblasti, uključujući i oblast poljoprivredne proizvodnje. Zaštita intelektualne svojine u ovoj oblasti ima specifičnosti.

1 Dr Janko P. Veselinović, docent, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad; Email: veselinovic.janko@gmail.com, Prof. dr Mirjana Milošević, redovni profesor, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

76

Reč je o zaštiti autorskog prava i pravima srodnim autorskom pravu i zaštita industrijske svojine. Najznačajnija prava industrijske svojine u ovoj oblasti su, sa jedne strane, pronalazačka prava koje čine patenti i nove biljne sorte i sa druge strane tzv. pravo znakova razlikovanja kao što su žigovi, zaštita imena porekla i pravo na oznaku geografskog porekla i zaštita industrijskog dizajna. Dinamički razvoj u oblasti poljoprivrede proizvodnje je uslovljen stvaranjem novih autorskih dela i dostignuća koja pripadaju industrijskoj svojini. Nastanak modernih tehnologija, posebno biotehnologija, stavlja pred kreatore normativne zaštite ovih prava brojne izazove. Za Srbiju su, pored domaćeg zakonodavstva, značajan izvor prava u ovoj oblasti i ratifikovani međunarodni ugovori. Davno je otvoreno i pitanje granice između zaštite autorskih prava i prava industrijske svojine i opšteg interesa da se nova dostignuća što pre koriste radi veće i kvalitetnije poljoprivredne proizvodnje.

2. SPECIFIČNOST PRAVA ZAŠTITE NOVIH BILJNIH SORTI Biljke su organizmi koji vrše fotosintezu i na taj način obezbeđuju život na planeti.

One su sastojci hrane i gradivne supstance ćelija za veliki broj drugih organizama. Milenijumima je čovečanstvo prolazilo kroz proces odabira biljaka da bi stvorilo populacije koje odgovaraju njegovim potrebama.2 Čovek je vekovima stvarao nove biljne sorte raznim vidovima ukrštanja i selekcije. Ovi biološki postupci davali su odlične rezultate, mada je njihov nedostatak neponovljivost, tj. po pravilu, ponavljanjem istog postupka se ne dobija isti rezultat. U proteklih pola veka može se govoriti i o „zelenoj revoluciji“ koja je imala važnu ulogu u unapređenju poljoprivredne proizvodnje i obezbeđivanja prehrambene sigurnosti u svetu. Tome su u najvećoj meri doprinele selekcije i nove biljne sorte, ali i intenziviranje upotrebe mineralnih đubriva, pesticida i navodnjavanja. „Prinosi pšenice, pirinča i kukuruza u zemljama u razvoju povećani su za 100 do 200% od šezdesetih godina XX veka do danas.“3 Pomoć države kod nas nije uvek adekvatna kada je u pitanju zaštita novih biljnih sorti jer značajan napor za unapređenjem u ovoj oblasti često ne prati i podrška da se intelektualna svojina na adekvatan način zaštiti, za šta je pored normativnih uslova potrebna i finansijska podrška. Iako je „poljoprivreda jedan od retkih sektora gde je tradicionalno, intervencionizam države u visokom stepenu prisutan“4 to se ne odnosi i na „brigu“ države za zaštitu domaćih biljnih sorti.

Biljne sorte mogu da se podele na dve vrste. Prve su „stare biljne sorte“, koje su poznate i kao tradicionalne sorte i rezultat su empirijske selekcije na poljoprivrednim posedima koju su vršili sami poljoprivredni proizvođači. Za razliku od njih, „savremene sorte“ su proizvod planskog oplemenjivanja na naučnoj osnovi. Plansko oplemenjivanje sprovode istraživački državni i privatni instituti, kao i privatne kompanije.

2Milošević, Mirjana, Zaštita biljne sorte kao intelektualne svojine, 2012, Semenarska asocijacija Srbije, Novi Sad. 3Marković, Katarina., Faktori razvoja poljoprivrede i njihov uticaj na svetsku prehrambenu situaciju, 2011, Agroekonomika, str. 55., Novi Sad. 4Pejanović, Radovan., Gajdobranski, Aleksandra., Determinante proizvodnje uljarica u Evropskoj uniji i Vojvodini, 2012., Agroekonomika, str. 74., Novi Sad.

77

Stvaranje novih biljnih sorti je dugotrajan i složen proces koji zahteva veliki trud, znanje i finansijska ulaganja. Za stvaranje novih biljnih sorti, u novih okolnostima, potrebna su naučna znanja iz oblasti genetike, oplemenjivanja bilja, molekularne biologije, biometrike, kao i veliko iskustvo i sveukupna intelektualna saznanja stvaraoca novih biljnih sorti. Da oplemenjivači, odnosno nosioci prava oplemenjivača ne bi ostali bez adekvatne novčane nadoknade za troškove koje su imali stvaranjem novih sorti, neophodno je da ona bude zaštićena kao intelektualna svojina. To znači da oplemenjivači moraju, pored stvaranja novih, paralelno da rade na njihovoj zaštiti, tj. zaštiti intelektualne svojine. Najčešće je potrebno i više od deset godina korišćenja nove biljne sorte da bi se nadoknadili troškovi za njeno stvaranje i njenu pravnu zaštitu. Ukoliko se ona neovlašćeno koristi, ukupni multidisciplinarni rezultati dovode se u pitanje.

Da bi se oplemenjivačima, odnosno vlasnicima sorte omogućilo da vrate uložena sredstva u stvaranje sorte, kao i da ostvare finansijsku dobit od upotrebe njihove sorte, uvedena je zaštita biljnih sorti. Na ovaj način oplemenjivači se stimulšu da intenziviraju rad na stvaranju novih biljnih sorti, čime se direktno podstiče razvoj poljoprivrede i poboljšanje proizvodnje hrane i sirovina. Interes države je da podstiče oplemenjivače na intelektualno stvaralaštvo u oblasti nastanka novih boljih sorti. Takođe, potrebno je naglasiti da za korišćenje zaštićene sorte u nekomercijalne i naučno-istraživačke svrhe, uključujući upotrebu za oplemenjivanje novih sorti, nije neophodno ovlašćenje od strane nosioca oplemenjivačkog prava.

Uključivanje u međunarodne privredne tokove nije moguće bez regulisanja pitanja zaštite svih oblika intelektualne svojine. Skladna međunarodna trgovina, zahteva uniformnost i uzajamnu podudarnost pravila. Da bi Republika Srbija ispunila propise Svetske trgovinske organizacije (STO) u oblasti prometa i prodaje semenskog i sadnog materijala, u cilju zaštite sorti i njihovog slobodnog izvoza, jedan od uslova je i regulisano pitanje zaštite biljnih sorti i prava oplemenjivača, s obzirom da je TRIPS ugovorom o trgovinskim aspektima zaštite intelektualne svojine propisano da sve zemlje članice STO moraju da osiguraju zaštitu prava intelektualne svojine za biljne sorte.

Značaj intelektualne svojine će i u narednim dekadama imati odlučujuću ulogu kod opredeljivanja pojedinih kompanija o uvođenju sortina tržišta koja nemaju uređen sistem zaštite biljnih sorti. Oplemenjivanje koje se vrši sve intenzivnije, uz primenu novih tehnologija, skraćuje prosečan vek upotrebe sorte, pogotovo kod povrtarskih biljnih vrsta i ukrasnog jednogodišnjeg bilja. Broj prijavljenih sorti rapidno se povećava, dok se prosečan vek upotrebe smanjuje. 5

3. SUI GENERIS ILI PATENTNO PRAVO? Nova biljnih sorta, zbog svojih specifičnosti, u najvećem broju slučajeva ne može da

se štiti patentom. Zbog toga bi bolja odrednica za ovu zaštitu, u ovom trenutku,mogla biti „pravo srodnom patentnom pravu“. Reč je o sui generis zaštiti, koja je vid pravne zaštite. Kao argument za ovakvu tvrdnje možemo uzeti sadržinu naših propisa. Zakon o patentima6, koji reguliše pitanje patentne zaštite, isključio je iz patentne zaštite biljne

5Milošević, Mirjana, Zaštita biljne sorte kao intelektualne svojine, 2012, Semenarska asocijacija Srbije, Novi Sad. 6Zakon o patentima, Sl. glasnik RS, 99/11

78

sorte, životinjske rase i bitne biološke postupke za dobijanje biljaka i životinja, s tim što se zabrana ne odnosi na biotehnološke postupke za dobijanje biljaka i životinja. Ako bi razloge zabrane patentiranja biljnih sorti tumačili sa legalističkog aspekta, onda bi njihov smisao bio u postojanju posebnog paralelnog sistema zaštite biljnih sorti odnosno načelom "lex specijalis".7 Ipak, nije reč o zabrani patentne zaštite biljnih sorti. U nekim zemljama, kao što su SAD, postoji sistem patentne zaštite biljnih sorti. Patentna zaštita realizuje se kroz ugovore o licenci koji zaključuju vlasnici i korisnici patenta. Međutim, sui generis zaštita je za sada dominantnija. Fleksibilnije odredbe ima i Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine8 (TRIPS). Članice TRIPS-a imaju obavezu da zaštite biljne sorte bilo kroz patentnu zaštitu, bilo odgovarajućim sui generis sistemom ili njihovom kombinacijom. Dakle i TRIPS sporazum prepoznaje specifičnost zaštite biljnih sorti.

Neki od autora smatraju da će se sistem zaštite novih biljnih sorti spojiti sa sistemom patentnog prava, jer se sistem zaštite prava oplemenjivača stalno menja, a samim tim i unapređuje. Prema njima, stvari se sigurno kreću u tom pravcu.9 Trenutno su patenti manje zastupljeni u zaštiti novih biljnih sorti i novijeg su datuma. Osnovni razlog za zaštitu biljnih sorti putem patentnog prava su nove biljne sorte dobijene primenom biotehnoloških metoda. Sporova oko ovog pitanja je bilo u Australiji, Sjedinjenim Državama i Kanadi, zbog toga što se patentna prava i prava oplemenjivača biljnih sorti preklapaju i međusobno ne isključuju. Patentno pravo ne prepoznaje izuzetke, kao što je oplemenjivačevo izuzeće privilegija farmera.

Sjedinjene Američke Države su još 1930. godine usvojile Zakon o patentima kod biljaka (Plant Patent Act)10i to na insistiranje značajnih ličnosti tog vremena, među kojima je Tomas Edison. Australija u svom Zakonu o patentima takođe dozvoljava zaštitu biljnih sorti putem patenata. Australija ima dva zakona koji se odnose na biljne sorte: Zakon o zaštiti biljnih sorti iz 1987. godine i Zakon o zaštiti prava oplemenjivača iz 1994. godine.

Konvencije o evropskom patentu11 je predviđeno da se evropski patent ne izdaje za biljne sorte i životinjske pasmine kao ni za bitno biološke postupke za dobijanje biljaka i životinja, s tim da se ova odredba ne odnosi na mikrobiološke postupke. Ova Konvencija je 2010. godine postala i sastavni deo našeg prava, obzirom da je usvojen Zakon o priznavanju evropskog patenta12, odnosno zakon kojim se potvrđuje pomenuta Konvencija. Iako u EU nove biljke ne mogu da se zaštite patentom same po sebi,postoje izuzeci. Biljka koja poseduje određen gen (za razliku od svog celokupnog genoma) nije uključena u definiciju biljne sorte, te se zato može zaštiti patentom. Isto tako, genetički

7Šarac, Jovan, Specifičnosti zaštite prava intelektualne svojine u oblasti biotehnologija, 2006, str. 354.,https://www.google.rs/search?rls=org.mozilla:en-US:official&client=firefox-a&q=Jovan+%C5%A0arac%2C+Specifi%C4%8Dnosti+za%C5%A1tite+prava+intelektualne+svojine+u+oblasti+biotehnologija%2C+str.+354., preuzeto 22.06.2013. 8Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPS), zaključen 1994. 9GRAIN (2007): The end of the farm saved seed, (http://www.grain.org/briefings/?id=202). 10 Fowler, C. (2000): The Plant Patent Act of 1930: A Sociological History of its Creation, https://litigationessentials.lexisnexis.com/webcd/app?action=DocumentDisplay&crawlid=1&doctype=cite&docid=82+J.+Pat.+%26+Trademark+Off.+Soc'y+621&srctype=smi&srcid=3B15&key=8c1179c05c3c66c28b02493a6937f51f. 11Konvencija o evropskom patentu, 1973, sa izmenama iz 1991. i 2000. 12Zakon o priznavanju evropskih patenata (Konvencija o evropskom patentu 1973, sa izmenama 1991. i 2000), Sl. glasnik RS, br. 5/10, sa izmenama od 2011. godine.

79

modifikovane biljke se mogu patentirati u Evropskoj uniji, ako nisu ograničene na određenu biljnu sortu nego predstavljaju veću grupu biljaka. Evropska direktiva 98/44/EC smatra biljne ćelije mikrobiološkim proizvodom, a kao rezultat toga mogu da se patentiraju.

Naš zakonodavac preuzeo je model zaštite patentnih prava iz Međunarodne konvencije o zaštiti biljnih sorti (Konvencija UPOV).13 Konvencija o evropskom patentu ima slične odredbe.14 Naime, Konvencijom je predviđeno da se evropski patent ne izdaje za biljne sorte i životinjske pasmine, kao ni za bitno biološke postupke za dobijanje biljaka i životinja, s tim da se ova odredba ne odnosi na mikrobiološke postupke. Međutim, naš zakonodavac ipak u jednom slučaju odstupa od sui generis zaštite novih biljnih sorti i ustanovljava patentnu zaštitu. Naime, Zakonom o zaštiti oplemenjivača biljnih sorti15u članu 31. se ustanovljava obavezna licenca, kao posebna kategorija, za slučaj da nosilac prava oplemenjivača odbije da drugim licima ustupi pravo na korišćenje zaštićene biljne sorte ili im postavlja neopravdane uslove za takvo ustupanje. Kako je licenca i ugovor o licenci pravni institut patentnog prava vidljivo je da je i naš zakonopisac prešao „granicu“ sui generis zaštite.

Najznačajniji izvor prava iz ove oblasti kod nas je Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti. Sastavni deo našeg pravnog sistema je i Međunarodna konvencija o zaštiti novih biljnih sorti, koju je usvojila Međunarodna unija za zaštitu novih biljnih sorti16 (The International Union for Protection of New Plant Varieties – UPOV), koju je naša zemlja ratifikovala 2010. godine, kao i Međunarodni ugovor o biljnim genetičkim resursima za hranu i poljoprivredu, ratifikovan početkom 2013. godine. Uredbom Saveta Evrope17 uspostavljen je sistem za zaštitu biljnih sorti kao jedini i isključivi oblik prava na industrijsku svojinu za nove biljne sorte Evropske unije.

Pravno regulisanje ove oblasti kod nas je bilo nužno, kako sa stanovišta naših oplemenjivača, tako i radi pravne sigurnosti stranih oplemenjivača, koji bi želeli da svoje sorte plasiraju na naše tržište. To se svakako odnosi i na naše poljoprivredne proizvođače, semenska privredna društva, rasadničare, državne institucije i pravnu državu u celini. Ovim je ostvarena normativna zaštita u ovom domenu intelektualne svojine, dok ostaje pitanje primene donetog zakona.

4. USLOVI ZA STICANJE PRAVA OPLEMENJIVAČA Pravo oplemenjivača se dodeljuje oplemenjivaču sorte. Prema našim propisima

oplemenjivač je lice koje je stvorilo ili otkrilo i razvilo novu sortu, poslodavac lica koje je u radnom odnosu stvorilo ili otkrilo i razvilo novu sortu ili lica koje je po njegovom ovlašćenju obavilo posao, lice koje je pravni sledbenik lica koje je stvorilo ili otkrilo i razvilo novu sortu ili njegov poslodavac.18Ako su dva ili vise oplemenjivača zajedno

13Međunarodna konvencija o zaštiti novih biljnih sorti (UPOV), Pariz 1961, Ženeva 1972, 1978, 1991. 14Konvencija o evropskom patentu, 1973, sa izmenama iz 1991. i 2000, čl. 53. 15Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti, Sl. glasnik RS, br. 41/09. 16Međunarodna konvencija o zaštiti novih biljnih sorti (UPOV), Pariz 1961, Ženeva 1972, 1978, 1991. 17 Uredba Saveta Evrope (EC) br. 2100/94 od 27. jula 1994. godine 18Zakon o zaštita prava oplemenjivača biljnih sorti, čl. 2. i čl. 4.

80

stvorili, otkrili ili razvili sortu imaju jednako pravo na zaštitu prava oplemenjivača. Međutim, ako su dva ili više oplemenjivača, nezavisno jedan od drugog, stvorili, otkrili ili razvili sortu, pravo oplemenjivača ima oplemenjivač koji je prvi podneo zahtev za dodeljivanja prava oplemenjivača biljne sorte.

„Sorta“ je kao pojam definisana Međunarodnom konvencijom o zaštiti novih biljnih sorti.19 Ova konvencija definiše „sortu“ kao „skup biljaka unutar jedinstvene botaničke klasifikacije najniže poznate kategorije, koji se bez obzira na to da li su u potpunosti ispunjeni uslovi za dodeljivanje prava oplemenjivača može definisati na osnovu izražavanja osobina, koje su posledica uticaja datog genotipa ili kombinacija genotipova koja se može razlikovati od drugog skupa biljaka po izražavanju barem jedne od datih osobina i smatrati jedinicom u odnosu na mogućnost razmnožavanja sorte bez promena.“ Biljna sorta je pravni termin, shodno istoj konvenciji. Priznavanje gajenih biljaka kao sorte u ovom smislu pruža oplemenjivaču pravnu zaštitu, tzv. pravo oplemenjivača.

Da bi neko mogao da ispuni uslova za dodeljivanje statusa oplemenjivača, potrebno je da ispuni određene uslove, koji su vezani za tu sortu. Potrebno je da se ispuni pet uslova da bi se sorta smatrala novom i na osnovu toga njenom „stvaraocu“ moglo dodeliti pravo oplemenjivača. Ti uslovi su da je sorta nova, različita, uniformna i stabilna i ako je označena odgovarajućim imenom. Ovi uslovi isti su i u našem Zakonu o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti i u Međunarodnoj konvenciji o zaštiti biljnih sorti.

Uslov da bi se sorta smatrala novom je da je „na dan podnošenja zahteva za dodeljivanje prava oplemenjivača biljne sorte reprodukcioni ili ubrani materijal te sorte nije prodat ili na drugi način otuđen od strane oplemenjivača ili uz njegovu saglasnost, a radi njegovog korišćenja u Republici Srbiji duže od jedne godine ili na teritoriji druge države duže od četiri godine,odnosno duže od šest godina u slučaju vinove loze, drvenastih voćnih vrsta i ostalog drveća.“20 Sorta se smatra novom i ako je raspolaganje njom, od strane oplemenjivača, rezultat predstavljanja te sorte na izložbama koje su zvanično priznate u smislu Konvencije o međunarodnim izložbama.21 Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti22 priznaje još neke izuzetke koji sortu smatra novom i ako je ona otuđena na neki od načina koji se ne smatraju „klasičnom“” prodajom i otuđenjem. To mogu biti ugovori o prenosu prava na sortu pravnom sledbeniku, ugovor između privrednih društava povezanih kapitalom, ukoliko je jedno privredno društvo većinski vlasnik drugog, ugovorom na osnovu koga se preduzimaju ispitivanja na oglednom polju i u laboratoriji, radi vrednovanje sorte i ugovorom kojim oplemenjivač koji prenosi pravo, zadržava isključivo pravo na dobijeni reprodukcioni ili ubrani materijal.

Kao uslov za dodeljivanja prava oplemenjivača je činjenica da je sorta različita. Sorta se smatra različitom ako se jasno razlikuje u izražavanju najmanje jedne osobine koja je posledica uticaja genotipa ili kombinacije genotipova, u odnosu na bilo koju drugu sortu čije je postojanje opštepoznato u vreme podnošenja zahteva za dodeljivanja prava oplemenjivača biljne sorte.23 Opštepoznatom se smatra biljna sorta ako je za nju podnet zahtev za dodeljivanje prava oplemenjivača u bilo kojoj državi ili međuvladinoj

19Međunarodna konvencija o zaštiti biljnih sorti, čl. 27. 20Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti, čl. 7. 21 Konvencije o međunarodnim izložbama, zaključena 22. novembra 1928. godine u Parizu. 22Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti, čl. 7, st. 2, tačke 1-5. 23Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti, čl. 8.

81

organizaciji. Pravo se priznaje već od dana podnošenja zahteva, pod uslovom da je na osnovu njega, u konačnom rešenju, dodeljeno pravo oplemenjivača, odnosno odobren upis takve sorte u zvanični registar sorti.

Sorta treba da je uniformna i stabilna.24 Da bi sorta bila uniformna potrebno je da je dovoljno ujednačena u izražavanju osobina koje su uključene u ispitivanje različitosti, s obzirom na odstupanja koja se mogu očekivati zbog osobenosti njenog umnožavanja. Da je sorta stabilna potrebno je da njene osobine koje su bile predmet ispitivanja različitosti ostaju nepromenjene i posle ponovljenog umnožavanja ili u slučaju pojedinačnog ciklusa umnožavanja posle svakog takvog ciklusa.

Sorta mora imati svoje ime. Ime sorte mora da ispunjava niz uslova.25 Najznačajniji su da ime mora biti takvo da se na osnovu njega može izvršiti identifikacija sorte. Ime sorte se ne može sastojati samo od brojeva, osim u slučaju kada takav način označavanja sorte predstavlja uobičajenu praksu. Ime sorte ne sme da dovodi u zabunu ili prouzrokuje nedoumice u pogledu osobina, vrednosti ili identiteta sorte, odnosno identiteta oplemenjivača. Neophodno je da se ime nove sorte razlikuje od svakog imena koje na teritoriji drugih članica UPOV-a26 nosi neka druga sorta upisana u zvanični registar sorti, a koja pripada istoj ili bliskoj biljnoj vrsti, te ne sme biti isto ili takvo da se može zameniti sa imenom na koje treće lice steklo pravo korišćenja, ili ga je u dobroj veri koristilo u pravnom prometu. Zabranjeno je da se ime odnosi isključivo na osobinu koje su zajedničke i za druge sorte iste biljne vrste. Ime ne sme biti nepodesno za upotrebu u Republici Srbiji. Lice koje nudi na prodaju ili stavlja u promet reprodukcioni materijal zaštićene sorte je dužno da koristi registrovano ime te sorte.

Pravo oplemenjivača na zaštićenu sortu traje 25 godine, a za krompir, vinovu lozu, drvenaste voćne vrste i ostalo drveće 30 godina od dana dodeljivanja prava oplemenjivača.27

Osnovno pravo oplemenjivača je da njegovo ime, odnosno naziv bude naznačen u zahtevu za dodeljivanje prava oplemenjivača, spisima, registrima, ispravama i publikacijama. Sem toga, reprodukcioni materijal zaštićene sorte može da se koristi samo na osnovu ovlašćenja nosioca prava oplemenjivača i pod uslovima koje je nosilac prava oplemenjivača odredio, i to za aktivnosti koje se odnose na: proizvodnju ili reprodukciju, odnosno umnožavanje zaštićene sorte; kondicioniranje za reprodukciju zaštićene sorte; ponudu zaštićene sorte na prodaju; prodaju ili drugi vid plasmana zaštićene sorte na tržištu; izvoz ili stavljane u slobodan promet zaštićene sorte; skladištenje za bilo koju od prethodno navedenih namena.28 Navedena prava se odnose i na izvedene sorte, 29one koje se ne mogu jasno razlikovati od zaštićene i sorte čija proizvodnja zahteva ponovnu upotrebu zaštićene sorte.

Izuzetak, kada ovlašćenje oplemenjivača nije neophodno za upotrebu biljne sorte odnose se na aktivnosti koje se preduzimaju za ličnu upotrebu i u nekomercijalne svrhe,

24Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti čl. 9. i 10. 25 Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti čl. 11, st. 1-7. 26 Zemlje potpisnice Međunarodne konvencija o zaštiti novih biljnih sorti. 27 Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti, čl. 23. 28Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti, čl. 25. 29Definicija i uslovi da se neka sorta smatra izvedenom data je u Zakon o zaštita prava oplemenjivača biljnih sorti čl. 25. st. 5.

82

aktivnosti koje se preduzimaju u eksperimentalne svrhe i aktivnosti koje su Zakonom dozvoljene, a tiču se oplemenjivanja drugih sorti.

Poljoprivredni proizvođači, osim malih poljoprivrednih proizvođača, su dužni da plate nosiocu prava oplemenjivača razumnu naknadu, u skladu sa tržišnim uslovima. Za korišćenje „semena sa tavana“, naknada je značajno niža od one za kupovno seme. Osim toga, poljoprivredni proizvođači su dužni da oplemenjivaču, na njegov zahtev, dostave u pisanoj formi potrebne podatke u vezi sa korišćenjem „semena sa tavana“. „Seme sa tavana“ je seme koje poljoprivredni proizvođači ostavljaju za narednu setvu iz sopstvene proizvodnje, a od zaštićene biljne sorte. Dakle, ne kupuje novo seme, već od sopstvene proizvodnje čuva određene količine „na tavanu“ za narednu setvu.

Nosilac prava oplemenjivača može svoje pravo oplemenjivača u odnosu na zaštićenu sortu, u celini ili delimično, ugovorom preneti na drugo lice. Ovaj ugovor se obavezno sačinjava u pismenoj formi. Pravo oplemenjivača može biti preneto na drugo lice i na osnovu ugovora o licenci. U tom slučaju nosilac prava oplemenjivača ugovorom o licenci svoje pravo korišćenja zaštićene sorte u celini ili delimično ustupa drugom licu. I za ovaj ugovor propisana je obavezna pismena forma.

Zakonom30 je utvrđeno da troškove ispitivanja sorti na oglednom polju ili u laboratoriji, kao i godišnje troškove održavanja prava oplemenjivača snosi oplemenjivač, odnosno nosilac prava oplemenjivača.

Građansko pravna zaštita prava oplemenjivača obezbeđena je dvema tužbama: tužbom zbog povrede prava oplemenjivača i tužbom za utvrđivanje prava oplemenjivača.31Zaštita prava oplemenjivača obezbeđena je kroz tužbu zbog povrede prava oplemenjivača, koju može podneti nosilac prava oplemenjivača ukoliko mu je pravo povređeno. Lice koje je pravo povredilo odgovara za štetu u skladu sa opštim propisima o naknadi štete, a nosilac prava može da traži da se licu koje je povredilo njegovo pravo zabrani dalje obavljanje radnje kojom se čini ta povreda, kao i da se presuda kojom se utvrđuje ta povreda objavi o trošku tuženog. Pravo na ovu tužbu zastareva u roku od tri godine od saznanja za povredu prava oplemenjivača. Opšte zastarevanje je pet godina. Oplemenjivač može tužbom kod nadležnog suda da zahteva da se utvrdi njegovo svojstvo oplemenjivača i da njegovo ime, odnosno naziv bude naznačen u zahtevu za dodeljivanje prava oplemenjivača i odgovarajućim ispravama i registrima koji su ovim zakonom predviđeni, ako je u zahtevu za dodeljivanje prava oplemenjivača ili nekoj drugoj ispravi navedeno neko drugo lice kao oplemenjivač. Rok za podnošenje ove tužbe nije ograničen.

5. OBAVEZNA LICENCA I DRUGI OBLICI OGRANIČAVANJA PRAVA OPLEMENJIVAČA

U određenim slučajevima,koji se tiču zaštite „nacionalne ili druge izuzetne potrebe“ 32

ministar rešenjem može „uspostaviti“ obaveznu licencu. Pod drugim izuzetnim potrebama prema Zakonu o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti podrazumeva se zaštita zdravlja i ishrane stanovništva, kao i zaštita javnog interesa u oblastima od vitalnog značaja za društveno ekonomski i tehnološki razvoj. Obaveznu licencu ministar može da samo ako

30Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti čl. 39. 31Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti čl. 40-42. 32Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti, čl. 31.

83

nosilac prava oplemenjivača odbije da drugim licima ustupi pravo na korišćenje zaštićene sorte ili im postavlja neopravdane uslove za takvo ustupanje. Obavezna licenca se daje na zahtev tog lica, koje nije moglo da realizuje „redovnu“ licencu, ali pod uslovom da oplemenjivač sam ili preko drugih lica ne koriste ili nedovoljno koriste zaštićenu sortu u Republici Srbiji. Zainteresovano lice može biti samo onaj subjekt koji dokaže da raspolaže mogućnostima i kapacitetima potrebnim za korišćenje zaštićene biljne sorte. O postupku izdavanja obavezne licence se odmah obaveštava nosilac prava oplemenjivača. Obavezna licenca neće biti izdata ukoliko nosilac prava oplemenjivača dokaže da postoje opravdani razlozi zbog kojih ne koristi ili nedovoljno koristi zaštićenu sortu.

Obavezna licenca se izdaje za snabdevanje tržišta Republike Srbije, o čemu govore i osnovni razlozi za njeno izdavanje. To znači da se ova licenca ne može tražiti kako bi neko dobio pravo korišćenja licence radi izvoza proizvoda. Imajući u vidu da se obavezna licenca izdaje sa određenim ciljem, tako se određuje i obim i njeno trajanje. Znači, određeni su svrhom za koju je licenca data.

Nosilac obavezne licence je dužan da nosiocu prava oplemenjivača plaća naknadu za korišćenje zaštićene sorte, koju sporazumno određuju obe strane. Ako se strane ne sporazumeju, visinu i način plaćanja naknade utvrdiće nadležni sud. 33 Nosilac prava oplemenjivača je dužan da, na zahtev nadležnog ministarstva, isporuči licu kome je data obavezna licenca količinu reprodukcionog materijala koja je neophodna za korišćenje obavezne licence, dok je druga strana (nosilac obavezne licence) dužna da plati naknadu za isporučeni reprodukcioni materijal. Ovo pravo je ustanovljeno sa ciljem realizacije obavezne licence, za šta je reprodukcioni materijal nužan.

Pored činjenice da je neophodno zaštititi prava oplemenjivača biljnih sorti i omogućiti im da oni ta prava mirno uživaju na nacionalnom i međunarodnom planu, postoje pravni okviri koji ta prava u određenim slučajevima ograničavaju. Na nacionalnom planu obavezna licenca predstavlja vid intervencije države, odnosno njen uticaj na pravo oplemenjivača da slobodno raspolaže biljnom sortom. Na međunarodnom nivou kao najznačajniji izvor prava u ovoj oblasti je Međunarodni ugovor o biljnim genetičkim resursima za hranu i poljoprivredu.34Ovo predstavlja drugi model ograničavanja prava oplemenjivača i uskraćivanja apsolutnog prava titulara.

U preambuli Međunarodnog ugovora o biljnim i genetičkim resursima za hranu i poljoprivredu ističe se „posebna priroda biljnih genetičkih resursa za hranu i poljoprivredu, njihove karakteristike i probleme koji nameću posebna rešenja.“35 Već iz preambule Međunarodnog ugovora o biljnim i genetičkim resursima za hranu i poljoprivredu vidljivo je da se iznad prava država da štite svoje genetičke resurse nameće „viši“ interes, da ti resursi budu dostupni preostalom čovečanstvu, imajući u vidu pre svega zemlje u razvoju. Naši nacionalni interesi mogu posebno biti dovedeni u pitanje jer su domaće kompanije koje se bave stvaranjem genetičkih resursa državno vlasništvo i na njih se neposredno primenjuje ovaj Ugovor, dok su gotovo sve značajne strane kompanije koje se bave proizvodnjom semena privatne kompanije i one imaju poseban status u ovom Ugovoru.

33Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti, čl. 33. 34Međunarodni ugovor o biljnim genetičkim resursima za hranu i poljoprivredu, Sl. Glasnik RS, Međunarodni ugovori, br 1/13. 35 Međunarodni ugovor o biljnim genetičkim resursima za hranu i poljoprivredu, Preambula.

84

Kroz analizu najznačajnijih odredbi Ugovora ukazuje se na odredbe koje mogu biti sporne sa stanovišta zaštite oplemenjivača naših biljnih sorti. Polazeći od tri činjenice koje su važne za naše oplemenjivače, prva je da u našoj zemlji ima značajan broj oplemenjivača biljnih sorti, koji imaju svoju nacionalnu i komercijalnu vrednost i potencijal. Drugo, činjenica je da su nacionalni institute nosioci prava na intelektualnu svojinu, a da pojedine sorte, iako nove nisu na adekvatan način pravno zaštićene. I treće, usvajanjem međunarodnog Ugovora se stvara obaveza za oplemenjivače biljnih sorti da biljne genetičke resurse za hranu i poljoprivredu stave na raspolaganje, pod uslovima iz Ugovora, ne samo zemljama u razvoju, već posredno svim multinacionalnim kompanijama, koje bi, imajući u vidu prethodno navedeno, to mogle „legalno“ da koriste, pa i da zaštite kao svoje biljne sorte, bez naknade.

Najviše polemika izaziva deo, sa stanovišta naše nacionalne ekonomije, odredba koja precizira na koje biljne genetičke resurse za hranu i poljoprivredu, sa stanovišta titulara se Ugovor odnosi. Naime, ističe se da su to oni resursi „koji su pod upravom i kontrolom Ugovornih strana i domenu javnog sektora“. Suština je u činjenici da je ogromna većina značajnijih resursa u ovoj oblasti kod nas pod kontrolom države, odnosno u domenu javnog sektora. Mali je broj privatnih oplemenjivačkih kuća kod nas. To znači da su naši biljni genetički resursi ratifikacijom ovog ugovora postali dostupni i korisnicima van Srbije i to ne samo onima koji su u javnom sektoru i pod kontrolom države već i privatnim kompanijama koje se bave biljnim sortama i uopšte biljnim genetičkim resursima.

Ugovor se ne odnosi direktno na biljne genetičke resurse koji su zaštićeni pravom intelektualne i druge svojine. U njemu se navodi da će pristup resursima biti „u skladu sa relevantnim međunarodnim ugovorima i nacionalnim zakonima.“ Kako se pretpostavlja da je u Srbiji manje od 1% biljnih sorti, odnosno biljnih genetičkih resursa iz oblasti poljoprivrede zaštićeno pravom intelektualne svojine, jasno je da su ovi nacionalni resursi ostali nezaštićeni. U razvijenim zemljama zapada procenat zaštite biljnih genetičkih resursa iz ove oblasti je gotovo stoprocentan.

Poseban, treći, oblik ograničavanja prava oplemenjivača su tzv. „farmerske privilegije“. Ako se pođe od pretpostavke da je neka biljna sorta zaštićena kao intelektualna svojina to znači da kolekcionar, odnosno oplemenjivač ima izvesna prava na reprodukcionom i ubranom materijalu za svoje sorte. Konvencija o zaštiti novih biljnih sorti predviđa tzv. „farmersku privilegiju“ po kojoj ugovorne stane mogu ograničiti prava oplemenjivača, u okviru razumnih granica i uz očuvanje zakonskih interesa oplemenjivača kako bi se omogućilo poljoprivrednim proizvođačima da u svrhu umnožavanja na sopstvenim imanjima koriste ubrani materijal zaštićene sorte koji su dobili setvom na svom imanju (seme sa tavana).36 „Privilegija farmera“ (farmers privilege) je pravna mogućnost da farmer ponovo koristi seme zaštićene sorte, iako je ono zaštićeno kao intelektualna svojina. I našim Zakonom o zaštiti biljnih sorti, kao i pomenutom Konvencijom se stvara privilegija odnosno pravni izuzetak. Farmerima je ovim dozvoljeno da učine nešto mimo osnovnih pravila zaštite sorte kao intelektualne svojine. Međutim, kako je istaknuto Konvencija garantuje određena izvesna isključiva prava na sadni materijal pa su poljoprivrednici često prisiljeni da se ugovorom obavežu da neće upotrebljavati seme proizvedeno na svom imanju za setvu naredne godine. Time se poljoprivrednici sprečavaju da koriste „farmerske privilegije“.

36Vidi više: Šarac, Jovan, Specifičnosti zaštite prava intelektualne svojine u oblasti biotehnologija, str. 355.

85

6. MEĐUNARODNI OKVIRI ZAŠTITE BILJNIH SORTI Republika Srbija je početkom 2013. godine postala 71. članica Međunarodne unije za

zaštitu novih biljnih sorti - UPOV37.Kao neophodan preduslov Republika Srbija je u potpunosti uskladila svoju zakonsku regulativu i sistem zaštite prava oplemenjivača biljnih sorti sa UPOV Konvencijom iz 1991. godine, usvajanjem Zakona o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti (2009), Zakona o potvrđivanju UPOV Konvencije (2010) i Zakona o izmenama i dopunama zakona o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti (2011).

Kakav je značaj pristupanja Srbije UPOV-u i međunarodnom sistemu zaštite biljnih sorti? Međunarodna unija za zaštitu novih biljnih sorti (UPOV)38 je međuvladina organizacija u sistemu Ujedinjenih nacija, u okviru Svetske organizacije za intelektualnu svojinu (WIPO), sa sedištem u Ženevi. UPOV je osnovan Međunarodnom konvencijom o zaštiti novih biljnih sorti, koja je potpisana u Parizu 1961., a revidirana je 1972, 1978. i 1991. godine. Kao vrhovno telo Savet UPOV-a se sastoji od predstavnika svih članova Unije, a svaka država članica ima jedan glas u Savetu.

Pristupanjem UPOV-u države članice pokazaju težnju da zaštite oplemenjivače bilja na osnovu principa koji su širom sveta dobili priznanje i podršku, a nosiocima prava omogućava obezbeđenje zaštite i u drugim državama članicama. Država članica ima mogućnost da kroz članstvo u UPOV-u učestvuje i koristi iskustva drugih država, da intenzivira saradnju između država članica usmerenu na ispitivanje biljnih sorti, gde jedna zemlja članica prihvata rezultate ispitivanja sorti drugih zemalja članica, kao osnov za dodelu oplemenjivačkog prava. Na ovaj način se smanjuju troškovi funkcionisanja sistema zaštite, a oplemenjivačima se omogućava da zaštite svoje sorte u drugim zemljama uz niže troškove i na taj način ostvarivanje mogućnosti šireg plasmana svog semena i sadnog materijala na inostrano tržište.

Članstvo u UPOV-u bi trebalo da ima uticaj na poljoprivredne proizvođače, oplemenjivače, proizvođače semenskog i sadnog reprodukcionog materijala, kao i na državu u celini, u smislu regulisanja pitanja zaštite intelektualne svojine u svim sferama. Članstvo bi trebalo da doprinese i povećanju tržišne konkurentnosti domaćih proizvoda na svetskom tržištu, uz upotrebu velikog broja novih zaštićenih sorti, koje se odlikuju boljim proizvodno-tehnološkim svojstvima, većim prinosima, otpornijih na bolesti i štetočine, čime će se omogućiti kvalitetnija biljna proizvodnja39. Upotreba tih sorti prethodno nije bila moguća jer su zaštićeni i vlasnici tih sorti nisu želeli da bez zaštite svojih prava u Srbiji omoguće korišćenje takvih sorti u našoj zemlji. U suštini to bi trebalo da poveća ostvareni prihodi proizvođača, a time i bruto nacionalni dohodak, uz povećanje ekonomičnosti proizvodnje. Međutim, uslov za ovakav ishod trebala bi da bude i naša pripremljenost za takvo članstvo, odnosno bilo bi neophodno da mi imamo značajan procenat zaštićenih biljnih sorti. To, nažalost nije slučaj jer je po nekim procenama stepen zaštite novih biljnih sorti ispod 1%, pa se postavlja pitanje kakvu mi to zaštitu proširujemo na zemlje članice kada ona nije realizovana ni na nivou Srbije.

37Nakon ispunjavanja svih neophodnih preduslova za pristupanje ovoj međunarodnoj organizaciji, ambasador Stalne misije Republike Srbije pri Ujedinjenim nacijama u Ženevi, 5. decembra 2012. godine, predao je generalnom sekretaru WIPO i UPOV-a instrument za pristupanje Republike Srbije UPOV-u. U skladu sa UPOV Konvencijom mesec dana nakon polaganja instrumenta za pristupanje država postaje punopravna članica UPOV-a. 38Skraćenica UPOV je izvedena iz francuskog imena organizacije, "Union internationale pour la protection des obtentions vegetales". 39 Stavovi izneti na zvaničnom sajtu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, 8.1.2013.

86

7. PRESTANAK PRAVA OPLEMENJIVAČA Pravo oplemenjivača, prema Zakonu o zaštiti oplemenjivača biljnih sorti može

prestati na tri načina. Prvi, redovan, način je protek roka na koji je pravo ustanovljeno. Ovaj rok može biti skraćen ukoliko nosilac prava oplemenjivača u pismenoj formi izjavi nadležnom ministarstvu da želi prestanak prava oplemenjivača i to danom navedenim u izjavi, odnosno danom prijema izjave. Drugi način prestanka prava oplemenjivača je oglašavanje prava oplemenjivača ništavim. Ovaj vid prestanka prava inicira nadležan ministar, po službenoj dužnosti ili na zahtev zainteresovanog lica. Razlozi za to mogu biti u činjenici da sorta nije bila nova ili različita od ostalih sorti u vreme dodeljivanja prava oplemenjivača, odnosno da sorta nije bila dovoljno stabilna ili uniformna u vreme dodeljivanja prava oplemenjivača. Pravo oplemenjivača može biti proglašeno ništavim i usled činjenice da je to pravo dodeljeno licu koje na to nije imalo pravo, osim u slučaju kada je u međuvremenu preneto na lice koje na to ima pravo.40 Treći način prestanka prava oplemenjivača je ukidanje ovog prava. Razlozi za ukidanje mogu da nastanu u sledećim slučajevima: ako se utvrdi da sorta više nije uniformna ili stabilna; nosilac prava oplemenjivača ne dostavi nadležnom ministarstvu podatke, dokumentaciju ili materijal koji se smatraju neophodnim za potvrđivanje održavanja sorte; ukoliko je ime sorte ukinuto posle dodeljivanja prava oplemenjivača, a oplemenjivač u roku od 30 dana ne predloži drugo ime za sortu u skladu sa Zakonom ili ukoliko nosilac prava oplemenjivača do dana dospeća ne plati godišnje troškove za održavanje dodeljenog prava oplemenjivača.

8. ZAKLJUČAK Zaštita intelektualne svojine je značajna u svim društvenim sferama i ona uvek u sebi

sadrži imovinska prava autora, odnosno oplemenjivača. Sui generis zaštita biljnih sorti za sada je kod nas pravni okvir za ostvarivanje intelektualne svojine u ovoj oblasti. U svetu postoje tendencije da se ovo pravo zaštiti kroz patent, odnosno ugovorom o licenci. Zaštita biljnih sorti, kao intelektualne svojine za našu poljoprivredu ima poseban značaj, jer je višegogodišnji multidisciplinarni rad za stvaranje nove biljne sorte uspešno okončan tek kada autori, odnosno institucija za koju rade dobiju status oplemenjivača. Iako u Srbiji postoji normativni okvir za zaštitu novih biljnih sorti, zbog nedostatka finansijskih sredstava najveći broj biljnih sorti nije zaštićen kao intelektualna svojina. Osim toga, ratifikacijom Međunarodnog ugovora o biljnim genetičkim resursima za hranu i poljoprivredu naše biljne sorte postale su dostupne svim potpisnicima Ugovora. Prava oplemenjivača mogu biti ugrožena i „farmerskom privilegijom“, ali u određenim slučajevima i obaveznom licencom. Od velikog značaja za naše oplemenjivače je da u narednom periodu bude zaštićeno što više biljnih sorti, jer naše sorte mogu biti neovlašćeno korišćene ili čak zaštićene od nelegalnih imaoca.

40Zakon o zaštiti oplemenjivača biljnih sorti, čl. 37.

87

9. LITERATURA

1. FOWLER, C., (2000): The Plant Patent Act of 1930: A Sociological History of its Creation, https://litigationessentials.lexisnexis.com/webcd/app?action=DocumentDisplay&crawlid=1&doctype=cite&docid=82+J.+Pat.+%26+Trademark+Off.+Soc'y+621&srctype=smi&srcid=3B15&key=8c1179c05c3c66c28b02493a6937f51f.

2. GRAIN (2007): The end of the farm saved seed

(http://www.grain.org/briefings/?id=202).

3. Konvencija o evropskom patentu, 1973., sa izmenama iz 1991 i 2000.

4. Konvencije o međunarodnim izložbama, zaključena 22. novembra 1928 u Parizu.

5. MARKOVIĆ, K. (2011) Faktori razvoja poljoprivrede i njihov uticaj na svetsku prehrambenu situaciju, Agroekonomika, Novi Sad.

6. Međunarodna konvencija o zaštiti novih biljnih sorti (UPOV), Pariz 1961, Ženeva 1972, 1978, 1991.

7. Međunarodni ugovor o biljnim genetičkim resursima za hranu i poljoprivredu, Sl. glasnik RS, Međunarodni ugovori, br. 1/13.

8. Milošević, M. (2012), Zaštita biljne sorte kao intelektualne svojine, Semenarska asocijacija Srbije, Novi Sad.

9. PEJANOVIĆ, R., GAJDOBRANSKI, A. (2012), Determinante proizvodnje uljarica u Evropskoj uniji i Vojvodini, 2012., Agroekonomika, Novi Sad.

10. Sajt Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije, http://www.mpt.gov.rs/, preuzeto: 8.1.2013.

11. Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPS), zaključen 1994.

12. ŠARAC, J., Specifičnosti zaštite prava intelektualne svojine u oblasti biotehnologija, 2006, str. 354, https://www.google.rs/search?rls=org.mozilla:en-US:official&client=firefoxa&q=Jovan+%C5%A0arac%2C+Specifi%C4%8Dnosti+za%C5%A1tite+prava+intelektualne+svojine+u+oblasti+biotehnologija%2C+str.+354., preuzeto 22.06.2013.

13. Uredba Saveta Evrope (EC) br. 2100/94 od 27. jula 1994. godine .

14. Zakon o patentima, Sl. glasnik RS, 99/11.

15. Zakon o priznavanju evropskih patenata (Konvencija o evropskom patentu 1973., sa izmenama 1991 i 2000.), Sl. glasnik RS., br 5/10, sa izmenama od 2011.

16. Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti, Sl. glasnik RS, br. 41/09.

88

DIFFERENCE BETWEEN SUI GENERIS PROTECTION AND PATENT RIGHTS IN PLANT VARIETIES

VESELINOVIĆ, J., MILOŠEVIĆ, MIRJANA41

Summary

Protection of intellectual property is significant in all social spheres and it always includes property rights of the author/breeder. In Serbia, currently, sui generis protection of plant varieties is a legal framework for the realisation of intellectual property rights in this field. There are tendencies in the world for this right to be protected through the patent/licence agreement. Protection of plant varieties as intellectual property is especially significant, as multidisciplinary work over the course of several years is successfully ended only when the authors (or the institution they work for) obtain the status of a breeder. Although there is a normative framework for the protection of new plant varieties, the greatest number of plant varieties is not protected as intellectual property, due to the lack of financial resources. Apart from that, upon the ratification of International Treaty on Plant Genetic Resources for Food and Agriculture, our plant varieties became available to all contracting parties in the Treaty. The rights of breeders can also be endangered by the “farmers’ privilege”, but also by an obligatory licence in certain cases. It is of great importance that our breeders in the ensuing period protect as many plant varieties as possible, since out varieties can be used unauthorisedly or even protected by the illegal possessors. Key words: protection, plant varieties, sui generis, patent rights. Primljen: 08.08.2013. Prihvaćen: 18.09.2013.

41 Janko P. Veselinović, PhD, Docent, University in Novi Sad, Faculty of Agriculture, Department of Agricultural Economics and Village Sociology, Novi Sad; Email: veselinovic.janko@gmail.com. Mirjana Milošević, PhD, Full Professor, University in Novi Sad, Faculty of Agriculture, Novi Sad.

89

UDC: 339.138 Pregledni rad Review paper

UTICAJ TURIZMA NA POBOLJŠANJE SOCIO EKONOMSKOG POLOŽAJA STANOVNIKA U RURALNIM PODRUČJIMA SRBIJE

BOŠKOVIĆ, OLGICA1

Rezime

Turizam predstavlja veoma važan segment privrede Srbije jer omogućava stvaranje novih potencijalnih uslova za ekonomski i socijalni razvoj. Pored direktnih efekata, njegov razvoj uključuje i unapređenje proizvoda i usluga mnogih drugih privrednih delatnosti. Tu je razvoj trgovine, saobraćaja, poljoprivrede, prerađivačke industrije, i dr. Osim toga, sve masovniji karakter turizma istovremeno proširuje mogućnosti i poboljšanja socio-ekonomskog položaja pogotovo u ruralnim oblastima. Ova devastirana područja, sa malim učešćem zaposlenih i visokim stepenom siromaštva, ukazuju na neophodnost razvoja ruralnog turizma kao važnog pokretača ekonomskih aktivnosti i smanjenja broja stalno i sezonski nezaposlenih na tržištu rada. Ključne reči: turizam, ruralni turizam, razvoj, ekonomija, tržište rada.

1. UVOD

Turizam predstavlja čin putovanja u cilju rekreacije, kao i pribavljanje usluga radi ostvarivanja tog cilja. Prema definiciji Svetske turističke organizacije turista je osoba koja putuje najmanje osamdeset kilometara od mesta stalnog boravka. Osnovne karakteristike turizma su raznovrsnost, neproizvodan karakter rada, sezonski karakter poslovanja kao i visok stepen elastičnosti tražnje i neelastičnosti ponude. Najpopularniji oblici turizma su: avanturistički turizam – uključuje put u surove i neistražene krajeve; agroturizam – ruralni oblik turizma; banjski turizam – obuhvata banje kao mesta koja se odlikuju izraženim zdravstveno – rekreativnim funkcijama; usled bogatstva prirodnim elementima, verski turizam – obuhvata putovanja turista iste veroispovesti, uz pratnju stručnog vodiča, u organizaciji neke turističke agencije i saradnji sa crkvom ili verskom organizacijom; gradski turizam obuhvata boravak i zadržavanje turista u gradskim centrima, te korišćenje različitih vrsta usluga u njima, ekoturizam – održivi oblik turizma, koji ima minimalan uticaj na čovekovu okolinu, zdravstveni turizam – vezan je za zdravlje i odnosi se na prevenciju, rehabilitaciju i lečenje različitih oboljenja, pomoću prirodnih faktora, dečji

1 Olgica Bošković, vanredni profesor, Ekonomski fakultet Beograd, Univerzitet u Beogradu, mail: olga@ekof.bg.ac.rs.

90

obrazovni turizam, industrijski turizam, kongresni turizam, kulturni turizam,poslovni turizam, seoski turizam, tranzitni turizam, nautički turizam (Stojanović, Ž., Manić, E., 2007)

Savremeni način života prati povećani stres, umor, nepravilna ishrana, zagađenje životne sredine. Zato je sve više onih pojedinaca koji se okreću ka prirodi i provode slobodno vreme u ekološki čistim područjima. Tempo života i rada nameće činjenicu da su odmori sve kraći, ali istovremeno i učestaliji, uz povećana očekivanja turista. Zato su oni okrenuti ka destinacijama sa dobrom infrastrukturom, kvalitetnim smeštajnim kapacitetima i uslugama. Imajući ovo u vidu, a u cilju bržeg i svestranijeg razvoja turizma Republike Srbije, mogu se postaviti njegovi sledeći ciljevi: podsticanje privrednog rasta, zapošljavanja i kvaliteta života stanovnika putem razvoja inostranog turizma, obezbeđenje razvoja sopstvene pozitivne međunarodne slike, obezbeđenje dugoročne zaštite i integrisanog upravljanja prirodnim i kulturnim resursima („Službeni glasnik RS“, br. 91/2006.). Tu je i multiplikatorski efekat turizma pa on stoga dobija sve veći značaj u globalnom ekonomskom razvoju. Za kratko vreme, turizam je postao delatnost koja je poprimila velike razmere jer u svetskim okvirima gotovo da ne postoje države koje ne razvijaju turizam.

U Srbiji se takođe ulažu veliki napori u njegov razvoj, pa se posle usvajanja Strategije za razvoj turizma u Srbiji, kao normativnom rešenju, očekuje dalji razvoj institucija koje ga podržavaju i turističke mreže u konačnom, koja treba da obezbedi povećanje konkurentnosti srpskog turizma, zatim, povećanje deviznog priliva, domaćeg turističkog prometa, kao i rast zaposlenosti putem turizma, a sve u cilju transformacije Republike Srbije u konkurentnu turističku destinaciju. Bogatstvo, očuvanost i atraktivnost prirodnih resursa, velik broj tradicionalnih poljoprivrednih domaćinstava, postepeni rast životnog standarda domaće populacije, kao i sve veći interes međunarodnog turističkog tržišta za doživljajima ruralnog turizma, prilično su čvrsta podloga za razvoj ruralnog turizma u celoj Srbiji, a posebno u njenom jugozapadnom i jugoistočnom delu. Najnovija svetska praksa upućuje da razvoj turizma ima smisla samo u slučaju kad on dugoročno doprinosi razvoju blagostanja stanovništva na održiv način.

Aktivirati brojna netaknuta područja planina, ruralna područja, područja u i oko banja, rečne tokove i jezera, te ih dovesti na nivo internacionalno konkurentnih turističkih proizvoda, nije jednostavno, niti je lako. Srbija to svakako ne može da izvede preko noći, a nije ni verovatno da to može da učini sasvim sama. Međutim, pozitivni primeri drugih zemalja pokazuju da je u slučaju posedovanja i manje vrednih resursa i atrakcija moguće formulisati atraktivne turističke proizvode i globalno ih plasirati. Da bi to bilo moguće, potrebna je maksimalna primena koncepta konkurentnosti, što nije ništa drugo do sistemska izgradnja kapaciteta turističkog sektora sposobnih da konkurišu globalno. Generalno gledano, tipični ruralni turista je osoba koja je dosta putovala po svetu, visoko je obrazovana i vrlo zainteresovana za kulturu, ekologiju, a često i za gastronomiju (posebno vina). Ruralni turisti su najčešće stari između 40 i 50 godina i žive u urbanom području koje je od željene destinacije udaljeno od 2 do 3 sata vožnje automobilom. Glavni motivi putovanja u ruralno područje su: odmor, „utapanje“ u prirodu i gastronomija, dok su sekundarni motivi aktivnosti na selu i posebni interesi. Ruralni će turista najčešće odvojiti vikend za odmor u ruralnom području, dok su duži ostanci ređi, ali mogu da traju i do 10 dana. Iz istraživanja sprovedenog, među ruralnim turistima, proizlazi da su za ruralni odmor tipične sledeće aktivnosti: uživanje u ruralnoj scenografiji (75%), gastronomija (70%), odlazak na jezera i reke (58%), obilazak istorijskih i kulturnih

91

atrakcija (41%), ribolov-lov-ploviti čamcem (32%), biciklizam-jahanje-planinarenje-pešačenje (24%). Glavni klijenti ruralnog turizma su: Porodice sa decom, Bračni parovi bez dece (penzioneri), Individualci / grupe koje dolaze radi aktivnosti i posebnih interesa (biciklizam, jahanje, lov, ribolov, umetnici, posmatrači prirode (Mintel, Rural Tourism – Special Length Focus – Europe, avgust 2003.)

2. KONKURENTSKA STRATEGIJA, SEGMENTI I KLJUČNA POLJA ZA RAZVOJ PROIZVODA RURALNOG TURIZMA

S obzirom na trenutnu nedovoljnu strukturisanost i organizaciju ruralnog turizma kao

prepoznatljivog samostalnog turističkog proizvoda Srbije, adekvatna konkurentska strategija podrazumeva nekoliko međusobno povezanih koraka:

• kreiranje jasne vizije razvoja ovog proizvoda povezano s modernim svetskim trendovima razvoja ovog proizvoda;

• definisanje ključnih turističkih područja ruralnog turizma; • postepeno unapređivanje kvaliteta postojeće ponude, te kreiranje sistema

klasifikacije i kategorizacije; • izbor tri do četiri green field inovativna projekta kako bi se razvojem istih

uspostavio model i eventualno brend srpskog ruralnog turizma; • tržišna komercijalizacija putem Interneta i sistema direktne prodaje, odnosno

putem specijalizovanih putničkih agencija.

Srbija ima šanse da u razvoju ovog proizvoda na novim lokacijama izabere strategiju diferencijacije, posebno u planinskom i ekološki besprekornim delovima Srbije povezanim s aktivnostima. TOS i lokalne turističke organizacije treba da imaju ključnu ulogu u razvoju inicijalne kulture i afirmacije ovog proizvoda, kao i početnu edukaciju lokalnog ruralnog stanovništva kao nosioca. S obzirom na globalno širenje ruralnog turizma kao proizvoda budućnosti, među regionalna kao i međunarodna saradnja je ovde posebno važna. Konačno, jak uzlet u razvoju kulture ruralnog turizma kao diferenciranih ruralnih proizvoda nije moguć bez celovitog nacionalnog projekta i u tu svrhu stvaranja Nacionalne asocijacije za ruralni turizam.

Segmenti ruralnog proizvoda su sledeći: a) Agroturizam i ruralno iskustvo (seoski turizam) – neke lokacije sa ponudom

seoskog turizma pružaju turistima priliku da se uključuju u svakodnevni seoski život kroz mogućnost posmatranja i/ili učestvovanja u tradicionalnim poljoprivrednim radnjama. Iako je ovaj segment seoskog turizma još uvek u početnoj fazi i orijentisan prvenstveno na domaćeg turistu, napori mnogih lokalnih turističkih organizacija sugerišu mogućnost njegove komercijalizacije na međunarodnom nivou.

b) Aktivnosti u prirodi i kulturni turizam – obuhvata rekreaciju i odmor (lov, ribolov, pešačenje, jahanje, biciklizam, planinarenje i sl.), kao i kulturu, istoriju, arheologiju i ostale karakteristike određenog ruralnog područja.

c) Eko-turizam - turizam koji podržava zaštitu prirodnih resursa, izrazito je popularan u zemljama zapadne Evrope, što sugeriše da je ovaj segment proizvoda seoskog turizma potrebno usmeriti upravo na ta tržišta.

92

d) Ostali kombinovani oblici ruralnog turizma odnose se na događaje, festivale, rekreaciju na otvorenom, proizvodnju i prodaju lokalnih suvenira i poljoprivrednih proizvoda itd., zbog čega predstavljaju, uglavnom, sekundarne motive dolazaka turista u ruralna područja.

Kao ključna polja u kojima se dalje mogu razvijati konkretni proizvodi ruralnog turizma se mogu navesti:

• Agroturizam i ruralno iskustvo u seoskom okruženju na različitim lokacijama, posebno u zapadnoj i istočnoj Srbiji;

• Eko-ruralni turizam; • Etno-ruralni turizam; • Kombinovani oblici ruralnog turizma i specijalnih interesa - npr. biciklističke

ture po ruralnim područjima, posete lokalnim seoskim manifestacijama i sl. (Bryden, J. M., Copus, A., MacLeod, M., 2002):

3. METODOLOŠKE NAPOMENE I DEFINISANJE POJMOVA

Cilj sprovedenih statističkih istraživanja je da se obezbede podaci o: mreži turističkih agencija u zemlji i inostranstvu (broj agencija, broj poslovnica, filijala, broj zaposlenih); obimu i strukturi turističkog prometa domaćih turista, ostvarenog posredstvom turističkih agencija (broj turista, broj noćenja); obimu i strukturi turističkog prometa stranih turista ostvarenog posredstvom turističkih agencija (broj turista, broj noćenja); opremljenosti turističkih agencija vlastitim sredstvima za prevoz ili iznajmljivanje turistima (automobilima, autobusima, brodovima, čamcima). Dobijeni rezultati koriste se za analizu: stepena organizovanosti turističkog prometa posredstvom agencija; obima i strukture prometa organizovanog turističkog prometa; ekonomskog uticaja turističkih agencija na organizaciju turističkog prometa; kao i praćenje računa u turizmu kao sastavnog dela nacionalnih računa u cilju sagledavanja uticaja turizma na ekonomiju zemlje. U analizi turizma osnovu za dobijanje podataka čine izveštajne jedinice, odnosno istovremeno i jedinice posmatranja turističkih agencija, dakle, privredno društvo ili preduzetnik koji je registrovan u Republici Srbiji i poseduje licencu za obavljanje delatnosti organizatora turističkih putovanja pod uslovima propisanim zakonom, radi sticanja dobiti (Zakon o turizmu, „Sl. glasnik“, br. 36/09). Istraživanjem su obuhvaćene turističke agencije koje poseduju licencu za obavljanje delatnosti organizatora turističkih putovanja i koje su registrovane u Registru turizma.

Istraživanje se sprovodi izveštajnom (poštanskom) metodom za prikupljanje podataka. Svaka izveštajna jedinica, na osnovu uputstava na upitniku i uputstava statističara, popunjava obrazac TU-14, koristeći dokumentaciju propisanu Zakonom o turizmu i pravilnicima iz te oblasti. Definicije osnovnih varijabli i metodologija su delimično usklađeni sa preporukama Evrostata u oblasti turizma. Spisak i definicije osnovnih obeležja korišćenih u istraživanju Republičkog zavoda za statistiku Srbije su:

Turistička agencija je privredno društvo, preduzetnik ili ogranak drugog domaćeg ili stranog pravnog lica koje obavlja delatnost turističkih agencija pod uslovima propisanih Zakonom o turizmu, radi sticanja dobiti. Prema vrsti poslova, turistička agencija može biti organizator putovanja ili posrednik u prodaji turističkog putovanja.

Turistička agencija – organizator turističkih putovanja organizuje i realizuje turističko putovanje (formiran aranžman od dve ili više pojedinačnih usluga) i

93

kao svoj proizvod neposredno ga prodaje ili nudi na prodaju, i obavlja druge poslove za koje ispunjava uslove propisane Zakonom o turizmu.

Turistička agencija – posrednik prodaje ili nudi na prodaju turističko putovanje organizatora putovanja, odnosno obavlja druge poslove predviđene Zakonom o turizmu, osim poslova organizacije turističkih putovanja. Kada agencija nudi i prodaje turističko putovanje koje je sačinio organizator putovanja koji nema sedište u Republici Srbiji, ta agencija se smatra organizatorom putovanja.

Putnik je svako lice na putovanju između dve ili više zemalja ili dva ili više mesta u granicama zemlje njegovog uobičajenog prebivališta. Putnici koji učestvuju u turizmu definišu se kao posetioci.

Posetilac je svako lice koje putuje u neko mesto izvan svoje uobičajene okoline za period kraći od godinu dana, a glavni razlog posete nije obavljanje neke aktivnosti plaćene od mesta posete.

Turista je posetilac koji provede najmanje jednu noć u nekom ugostiteljskom objektu kolektivnog ili individualnog smeštaja u mestu posete, radi odmora ili rekreacije, zdravlja, studija, sporta, religije, porodice, poslova, raznih javnih skupova i misija. Turista se registruje u svakom mestu ili objektu u kojem boravi. Zbog toga u slučaju promene mesta ili objekta, dolazi do njegovog ponovnog beleženja, a time i do dvostrukosti u podacima. Prema tome, statistika evidentira broj dolazaka turista, a ne broj turista. Obuhvataju se odrasla lica i deca bez obzira na uzrast i bez obzira na to da li zauzimaju poseban ležaj ili ne.

Domaći turista je (za svrhe ovog istraživanja) svako lice, državljanin Republike Srbije, koje provede najmanje jednu noć u nekom ugostiteljskom objektu za smeštaj, izvan svoje uobičajene okoline.

Strani turista je (za svrhe ovog istraživanja) svako lice koje provede najmanje jednu noć u nekom ugostiteljskom objektu za smeštaj u Republici Srbiji, a nije državljanin Republike Srbije.

Turističko putovanje je unapred pripremljena kombinacija dve ili više turističkih usluga (prevoz, smeštaj i druge turističke usluge) u trajanju dužem od 24 sata ili u kraćem trajanju ako uključuje jedno noćenje, kao i višednevni boravak koji uključuje samo uslugu smeštaja u određenim terminima ili vremenskom trajanju koje turistička agencija nudi na prodaju i prodaje po jedinstvenoj ceni.

Promet se izražava brojem turista (dolazaka) i brojem ostvarenih noćenja. Turistički promet domaćeg stanovništva obuhvata promet (broj turista i noćenja)

koji su, u aranžmanu turističkih agencija, ostvarili domaći turisti u Republici Srbiji i inostranstvu. U slučaju kada se prilikom turističkog putovanja poseti više zemalja, turista se prikazuje samo jednom, i to kod one zemlje koja je krajnji cilj putovanja, dok se noćenja iskazuju u prema stvarno ostvarenom broju u svakoj zemlji posete. Podaci se daju na osnovu zaključenih ugovora ili rezervacija. Pod ostvarenim prometom se podrazumeva samo onaj promet za koji se naplaćuje provizija ili ostvaruje prihod.

Turistički promet stranih turista obuhvata promet koji su u aranžmanu turističkih agencija ostvarili inostrani turisti u Republici Srbiji. Zemlja porekla se određuje na osnovu državljanstva. Podaci se daju na osnovu zaključenih ugovora ili rezervacija. Ostvaren promet stranih turista u aranžmanu turističke agencije je samo onaj za koji se naplaćuje provizija ili ostvaruje prihod.

94

Prevozna sredstva turističke agencije obuhvata podatke o broju prevoznih sredstava koja poseduje agencija (autobusi, putnički automobili, brodovi, čamci, i sl.), a namenjena su prevozu turista, odnosno za iznajmljivanje turistima.

Definicije pojmova korišćenih u primenjenom istraživanju Republičkog zavoda za statistiku se vrši na osnovu publikacije - Republički zavod za statistiku RSZ, broj 13. LXII, 31.1.2013). Vrste ugostiteljskih objekata za smeštaj su: Hotel je ugostiteljski objekat za smeštaj u kojem se pružaju usluge smeštaja,

ishrane i pića i druge usluge uobičajene u ugostiteljstvu, sa najmanje 10 smeštajnih jedinica. Hotel je funkcionalna celina koju čini jedna građevina, deo građevine sa odvojenim pristupom i posebnim ulazom, horizontalnim i vertikalnim komunikacijama ili više prostorno odvojenih, ali funkcionalno povezanih građevina. Garni hotel je podvrsta hotela minimalnog kapaciteta smeštajnih jedinica u kojima se pružaju usluge noćenja i doručka. Apart hotel je podvrsta hotela minimalnog kapaciteta 7 smeštajnih jedinica od kojih najmanje 80% čine smeštajne jedinice vrste apartmana. Hotel je ugostiteljski objekat koji se kategoriše. Hoteli koji su kategorisani sa 3 i više zvezdica, mogu se razvrstati, po posebnim standardima za specijalizaciju hotela u zavisnosti od usluge koje pružaju.

Poslovni hotel pruža usluge prilagođene potrebama poslovnih ljudi. Raspolaže poslovnim prostorijama opremljenim za održavanje sastanaka/seminara, poslovnom bibliotekom i obezbeđuje posebne telekomunikacione i prevodilačke usluge.

Kongresni hotel pruža posebne usluge za kongrese i sajmove, kao i izložbene usluge. Poseduje posebnu opremu, telekomunikacione usluge, poslovnu biblioteku i obezbeđuje simultane prevodilačke usluge. Raspolaže potpuno opremljenim pres centrom kao i prostorom za odlaganje opreme.

Porodični hoteli sadrže kapacitete za smeštaj, ishranu, zabavu i rekreaciju, posebno dizajnirane za porodice sa decom. Smeštajna jedinica se sastoji od 2 spavaće sobe, sobe za smeštaj roditelja sa decom i kupatila. Na zahtev gosta se može postaviti dečiji krevet u sobi i dečija stolica za ručavanje. Uključujući usluge animacije, zabave, igre, čuvanje dece, posebne menije za decu i bebe, uz obezbeđeno vreme usluživanja obroka prilagođeno potrebama dece. Gostima su na raspolaganju otvorena igrališta za decu i sobe za igranje pod nadzorom, prodavnice, lekarske usluge.

Sportski hoteli sadrže kapacitete za smeštaj, ishranu, zabavu i rekreaciju koji se graniče sa sportskim terenima/objektima, uređenim i opremljenim za određene sportove (skijanje, golf hotel, tenis hotel), osvetljenim za noćne igre, uz mogućnost korišćenja vozila do terena/objekta. Dodatni sadržaji podrazumevaju klub/bar sa restoranom, svlačionicom, tuševe, prostorije za odlaganje sportskih rekvizita, mogućnost iznajmljivanja i popravke sportske opreme, specijalizovane prodavnice sportske opreme, centre za obuku početnika i sl. Sportska infrastruktura - tereni na otvorenom i zatvorenom prostoru, sportske sale i sl. (teniski, golf, skvoš, odbojkaški, fudbalski, skijaški, tereni za jahanje, biciklističke staze i dr.) moraju da budu u saglasnosti sa odredbama relevantne međunarodne federacije.

95

Spa-Wellness hotel pruža usluge rekreacije i tretmana od strane profesionalno obučenog osoblja-instruktora, masera, kozmetičara. Raspolaže kapacitetima za podizanje nivoa kondicije i opšteg zdravlja (gimnastičke sale, fitnes, velnes). Uključujući i centre za lepotu, saune, solarijume, hidromasažne bazene, masaže, personalizovane usluge, kao i posebne jelovnike.

Motel je ugostiteljski objekat za smeštaj u kojem se pružaju usluge smeštaja, ishrane i pića, lociran uz saobraćajnicu izvan naseljenog mesta namenjen kraćem zadržavanju gostiju, sa najmanje 7 smeštajnih jedinica. Motel je funkcionalna celina koju čini jedna građevina, deo građevine sa odvojenim pristupom i posebnim ulazom, horizontalnim i vertikalnim komunikacijama ili više prostorno odvojenih, ali funkcionalno povezanih građevina. Motel nudi najmanje jedno parking mesto po smeštajnoj jedinici, informacije o putevima i saobraćaju kao i servis automobila u okviru motela ili u neposrednoj blizini. Motel je ugostiteljski objekat koji se kategoriše.

Turističko naselje je ugostiteljski objekat koji obuhvata skup građevinski izdvojenih objekata za smeštaj i ishranu minimalnog kapaciteta 25 smeštajnih jedinica. U sastavu turističkog naselja se nalazi više odvojenih funkcionalno i građevinski povezanih celina. Pored smeštajnih jedinica mora da ima centralnu recepciju, ugostiteljske, sportsko-rekreativne, zabavne i druge objekte i sadržaje. U okviru turističkog naselja u samostalnim poslovnim objektima i prostorijama mogu da posluju i drugi privredni subjekti i fizička lica, koja obavljaju razne vrste delatnosti (ugostiteljske, trgovinske, zanatske), uz obaveznu saglasnost ugostitelja koji upravlja turističkim naseljem. Turističko naselje koje u svom sastavu ima preko 80% smeštajnih jedinica vrste apartman može da nosi naziv „apartmansko naselje”. Turističko naselje je ugostiteljski objekat koji se kategoriše.

Kamp je ugostiteljski objekat na otvorenom prostoru, funkcionalizovano organizovan, ograđen i obezbeđen, u kojem se pružaju usluge privremenog postavljanja i korišćenja pokretne opreme za kampovanje potrebne za boravak gostiju na otvorenom prostoru, usluge smeštaja u stacioniranom objektu za smeštaj, kao i usluge parkiranja motornih vozila gostiju, sa najmanje 15 vozila. U kampu se obezbeđuje i korišćenje zajedničkih uređaja, opreme i objekata potrebnih za boravak gostiju. Kamp je ugostiteljski objekat koji se kategoriše.

Kampiralište je ugostiteljski objekat na otvorenom prostoru, u kome se pružaju usluge privremenog postavljanja i korišćenja pokretne opreme za kampovanje potrebne za boravak gostiju na otvorenom prostoru, usluge smeštaja u stacioniranom objektu za smeštaj (kamp prikolice, kamp kućice i bungalovi), kao i usluge parkiranja motornih vozila gostiju, sa maksimalno 30% stacioniranih objekata za smeštaj u odnosu na ukupan broj kamp parcela. Kamping odmorište (kamping stop, kamping parking) je ugostiteljski objekat za smeštaj na otvorenom prostoru, namenjen noćenju ili kraćem zadržavanju gostiju, sa najviše 30 kamp parcela, u kojima se pružaju usluge privremenog postavljanja pokretne opreme za kampovanje u vlasništvu gostiju. Kampirališta i kamping odmarališta (kamping stop, kamping parking) se ne kategorišu.

Pansion je ugostiteljski objekat za pružanje usluga smeštaja, ishrane i pića i drugih usluga uobičajenih u ugostiteljstvu, po pravilu za duži boravak, sa

96

najmanje pet smeštajnih jedinica. Pansion je funkcionalna celina koju čini građevinski objekat, odnosno deo građevinskog objekta. Pansion može imati odvojene delove koji nisu spojeni toplom vezom sa osnovnim objektom u kojem se pružaju usluge smeštaja, a usluge ishrane i pića i druge usluge pružaju se u osnovnom objektu. Pansion je ugostiteljski objekat koji se kategoriše.

Prenoćište (konačište, konak, han, i sl.) je ugostiteljski objekat za pružanje usluge smeštaja u kome se mogu pružati i usluge ishrane i pića. Prenoćište je ugostiteljski objekat koji se ne kategoriše.

Odmaralište i drugi objekti namenjeni odmoru i rekreaciji posebnih kategorija korisnika (dečja i omladinska odmarališta, planinarski, izviđački i dr.), u kojima se pružaju usluge smeštaja i ishrane i pića ili samo smeštaja zaposlenima, deci i omladini, odnosno članovima udruženja i organizacija osnivača odmarališta, ukoliko usluge smeštaja i ishrane i pića ili samo smeštaja pružaju trećim licima, smatraju se ugostiteljskim objektima. Odmaralište je ugostiteljski objekat koji se ne kategoriše.

Hostel je ugostiteljski objekat za pružanje usluge smeštaja u kojem se po pravilu obezbeđuje ležaj u višekrevetnim sobama (zajedničko korišćenje sobe) i to maksimalno jedan ležaj (poseban ili na sprat) na 4 m2, sa razmakom od 0,75 m između kreveta, a mogu se pružati usluge ishrane i pića u hostelu ili u njegovoj neposrednoj blizini. U hostelu mora biti obezbeđeno čuvanje stvari gosta. Hostel je ugostiteljski objekat koji se ne kategoriše.

Kuća je građevinski i funkcionalno samostalni objekat sa posebnim dvorištem koju ugostitelj ili fizičko lice izdaje gostu kao celinu. Ugostitelj ili fizičko lice pruža gostu usluge smeštaja u kući, a može da pruža i usluge ishrane. U kući je obezbeđena mogućnost da gost samostalno priprema hranu.

Apartman je deo stambene zgrade ili kuće u koje ugostitelj ili fizičko lice pruža turistima usluge smeštaja, a može da pruža i usluge ishrane. U apartmanu je obezbeđena mogućnost da gost samostalno priprema hranu.

Soba je deo stambene zgrade, kuće ili stana u kojem ugostitelj ili fizičko lice pruža turistima usluge smeštaja, a može da pruža i usluge ishrane.

Seosko turističko domaćinstvo je ugostiteljski objekat ili grupa ugostiteljskih objekata za smeštaj, u kome se pružaju usluge smeštaja, ishrane i pića, ili samo ishrane i pića, koji se nalazi u ruralnom (seoskom) okruženju sa elementima lokalnog obeležja i nasleđa.

Lovačka vila je objekat za smeštaj u kome se gostima pružaju usluge smeštaja, ishrane i pića, koja ima najmanje 5 smeštajnih jedinica vrsta soba sa kupatilom/ili apartman. Ako je objekat u okviru samog lovišta gde uvek ne mora da pruža uslugu ishrane i pića, naziva se lovačka kuća, a ako je objekat udaljen od naseljenog mesta i predviđen je za kraće zadržavanje, naziva se lovačka koliba.

Ugostiteljski objekti vrste kuća, apartman, soba, seosko turističko domaćinstvo, lovačka vila razvrstavaju se u kategorije u skladu sa propisanim standardima. Osnovne informacije o ekonomskim kretanjima u ruralnim područjima mogu se obezbediti na osnovu disagregiranih podatka statistike radne snage i zaposlenosti kao i iz regionalnih računa proizvodnje i investicija. Obezbeđivanje efikasne ruralne proizvodnje i

97

zaposlenosti je sigurno jedan od glavnih ciljeva politike razvoja ruralnih područja. Tako su podaci o zaposlenosti i dodatoj vrednosti, ili učešće radne snage i stope nezaposlenosti, ključne varijabile za ocenu stanja i procenu razvoja ruralnih područja. Pored toga neophodni su podaci o produktivnosti i investicijama u cilju obezbeđivanje informacija za planiranje neophodnih strukturnih promena u ruralnim područjima (Njegovan, Z., Bošković, O., 2008).

4. REZULTATI RADA

Iako je Srbija u više navrata poljoprivredu proklamovala za jednu od strateških grana razvoja, a turizam kao jednu od privrednih grana na koje u budućnosti ozbiljno računa, ni u jednoj od ovih delatnosti nisu učinjeni oni napori koji bi doveli do konkretnih i vidljivih rezultata. Pomaka ima, naročito u sektoru turizma, gde se intenzivno radi na uspostavljaju određenih organizacijskih i upravljačkih modela kao i izgradnje turističke infrastrukture. Međutim, kada je u pitanju turizam u ruralnom prostoru, situacija nije tako sjajna. Poljoprivreda kao dominantna delatnost u ruralnom prostoru Srbije ne uspeva datom stanovništvu da obezbedi životni standard koji bi osigurao njihov opstanak - demografsko starenje, demografsko „pražnjenje“ (Plan strategije ruralnog razvoja 2009-2013. Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, 2009).

Ovo je još alarmantnije ako se pogleda prostor koji se u Srbiji identifikuje kao ruralni (značajno veći prostor od onog koga možemo nazvati urbanim). Svakako da u zavisnosti od definicije ruralnosti, odnosno indikatora koje uzimamo u obzir prilikom klasifikacije, možemo izdvojiti više varijanti podele teritorije Srbije na ruralne regione (Bogdanov, N., Stojanović, Ž., 2006). Iako ruralni prostor u Srbiji obuhvata veliki deo njene teritorije, on nije do sada adekvatno tretiran zbog čega je došlo do njegovog značajnog „oštećenja“ u svim elementima (Nacrt strategije ruralnog razvoja):

Velikim problemom demografskog pražnjenja i starenja; Niskim stepenom diversifikacije privrednih delatnosti u ruralnom prostoru Srbije

i nedostatkom prilika za zapošljavanje; Dominantnom poljoprivrednom koja se odlikuje niskom produktivnošću; Viskom stopom nezaposlenosti; Opadanjem kapaciteta prehrambenog industrijskog sektora; Veoma lošom infrastrukturom u ruralnim oblastima; Niskim učešćem ruralnih oblasti u ukupnom BDP u državi.

Zaštićeni prostori u ruralnim oblastima nisu tokom poslednje decenije bili ugroženi

zbog objektivnih okolnosti, ali nedostatak jače pravne regulative otvoriće ovo pitanje kao veliki problem (Todorović, M., Bjelajac, Ž., 2007).

Najveći deo teritorije Srbije pripada kategoriji ruralnog područja, a shodno raspoloživim prirodnim i antropogenim resursima koji se na tom prostoru nalaze, osnovano je reći da Srbija ima potencijal za razvoj ruralnog turizma (Stojanović Ž., Manić E., 2007). To je, uostalom, jedna od sugestija koje je i Svetska turistička organizacija dala u svojim preporukama za razvoj turizma Srbiji. Razvojni dokumenti koji se tiču turizma i posebno ruralnog turizam identifikuju nekoliko ruralnih područja u Srbiji: zapadna i centralna Srbija, Vojvodina, ali i pojedinačna područja za koja su urađeni master planovi

98

koji se, između ostalog, fokusiraju na razvoj seoske sredine (Stara planina, Gornje i Donje Podunavlje).

Međutim, oni podaci do kojih se može doći pokazuju da ruralni turizam kao integrisan turistički proizvod ne postoji, iako je to jedan od važnih segmenata usvojene Strategije razvoja turizama 2005-2015, a da je efekat turističke aktivnosti u ruralnim sredinama kroz neke vidove ruralnog turizma, kao što je seoski veoma skromna. Podaci govore da se u okviru ruralnog turizma u Srbiji ostvari značajan broj noćenja (408.580 noćenja, odnosno oko 6,2% od ukupnog broja noćenja u Srbiji – Đurić, D., Cvejić, S., 2011).

Procene u pogledu raspoloživih ležajeva u seoskim područjima Srbije su različite (oko 32.000 ležajeva - registrovanih i neregistrovanih, od kojih je 10.000 kreveta u seoskim domaćinstvima) Ključni elementi ruralnog turizma: odvija se u naseljima manjim od 10.000 stanovnika prirodna okolina slaba infrastruktura snažne individualne aktivnosti mali objekti posed je u privatnoj svojini lokalne populacije turizam podržava ostale interese (poljoprivreda) često je pod uticajem sezonalnosti. Odnosi s gostima su personalizovani etika očuvanja / ograničenja rasta eko- i etno- okvir (Ministarstvo trgovine, turizma i usluga Strategija turizma Republike Srbije, 2005).

Analiza ruralnog turizam u Srbiji koje su do sada rađene, sublimiraju nekoliko kategorija problema u razvoju ruralnog turizma (Đurić, D., Cvejić, S., 2011):

Problemi u vezi smeštajnih kapaciteta (mali i nedovoljno iskorišćeni smeštajni kapaciteti, nerazvijeni smeštajni kapaciteti osrednjeg kvaliteta, nekorišćenje postojećih kapaciteta);

Problemi u vezi sa sektorom usluga (nepotpuna ponuda osnovnih usluga, ekonomija malog obima i niskih cena, nerazvijenost dodatnih usluga);

Mali investicioni kapacitet (misli se na individualno seosko domaćinstvo, ali i određeno ruralno područje);

Neadekvatna promocija; Neadekvatna radna snaga.

Prevazilaženje datih poteškoća mora biti sistematski rešena i u okviru jedne šire

akcije razvoja poljoprivrede, turizam i pratećih delatnosti na ruralnom prostoru. Dakle ruralna područja se moraju posmatrati kao celine na kojima je raznovrsna delatnost integrisana i neodvojiva. Bilo bi pogrešno i krajnje nekorisno razvijati pojedinačne strategije svake delatnosti na ruralnim područjima, bez međusobnog jakog povezivanja. Sa druge strane, država mora da obezbedi što bolje uslove života za stanovništvo koje danas živi na ruralnom prostoru Srbije. U tom konteksut treba posmatrati i mere koje pojedina zakonska i planska regulativa donose u pojedinačnim sektorima (poljoprivredi, prostornom planiranjau, turizmu, trgovini).

5. ZAKLJUČAK

Ruralni turizam podrazumeva i uključuje spektar aktivnosti, usluga i dodatnih sadržaja koje organizuje ruralno stanovništvo na porodičnim gazdinstvima u cilju privlačenja turista i stvaranja dodatnog prihoda. Ovaj proizvod otvara turističkoj tražnji najčešće seoske sredine, termalne izvore, reke ili jezera, a gostima prezentuje

99

tradicionalnu gostoljubivost i životne vrednosti lokalnog stanovništva, te je poluga ekonomskog razvoja i podizanja životnog standarda u ruralnim zajednicama, sve na principima održivog razvoja i očuvanja prirodnih resursa.

Ruralni turizam predstavlja danas u svetu jedan od rastućih turističkih proizvoda koji se razvija zahvaljujući sve većoj tražnji, ali i mogućnosti da se može razvijati u različitim pravcima (kombinujući se sa mnoštvom drugih turističkih proizvoda). Svetska turistička organizacije je u svojim analizama „prepoznala“ Srbiju kao područje koje poseduje potencijal za razvoja ruralnog turizma, posebno seoskog turizma (najveći deo prostora Srbije jeste ruralni prostor). Da je reč o proizvodu koji nije nepoznat u Srbiji govore u prilog i podaci iz arhive TOS-a o tome da je osamdesetih godina XX veka u Srbiji bilo oko 50 sela koja su imali razvijenu turističku ponudu i u kojima je bilo oko 800 domaćinstava sa oko 3.000 registrovanih ležajeva. Međutim, ruralni turizam kao turistički proizvod nije razvijen u Srbiji. Sporadični primeri i pokušaji razvoja pojedinih njegovih vidova (seoski turizam, agroturizam) postoje, ali nema sistemskog pristupa. Poteškoće na putu njegovog koncipiranja kao integrisanog turističkog proizvoda su brojne, ali nisu nerešive. Ulaganja u ruralni prostor Srbije svakako moraju ići u dva pravca: poboljšanja uslova života stanovništva koje tu živi, i pomoći za ekonomski oporavak i razvoj datog prostora. U oba pravaca postoje elementi koji su neophodni i kao pretpostavka razvoja ruralnog turizma: izgradnja infrastrukture, poboljšavanje socijalnih uslova, obrazovanje stanovništva, razvoj poljoprivrede i pratećih delatnosti, razvoj turizma. Osim javnih investicija, država poboljšavajući uslove života stvara uslove za privlačenje privatnih investicija u ruralna područja, između ostalog i u turizam. Takođe, država je ta koja mora da kreira jaku pravnu regulativu koja će i ovaj segment regulisati: pravila organizovanja turističke delatnosti u ruralnom prostoru. Kada se jednom uspostavi sistem prema kome se ulazi u turističku delatnost (registracija seoskih domaćinstava, kategorizacija ležajeva, uključivanje u lokalne turističke organizacije), država treba da omogući i kanale pomoći ovim domaćinstvima za pripremu objekata, privođenju kategorizaciji, promotivne aktivnosti ili diversifikaciju ponude.

Ovo nije uobičajena praksa u drugim turističkim proizvodima, ali se ovde turizam vidi kao jedna od poluga revitalizacije ruralnog prostora, zbog čega dobija posebno mestu u fondovima pomoći ugroženim i nerazvijenim područjima u zemlji. Ruralni integrisani proizvod nikako ne sme biti oslonjen samo n pružanje usluga prenoćišta i eventualno ishrane. On mora obuhvatiti i ponudu upoznavanja turista sa prirodnim turističkim resursima (njihov obilazak i upoznavanje, ali i korišćenje u rekreativne svrhe i druge sadržaje) koji se nalaze u okruženju, sa kulturnim resursima (narodno graditeljstvo, gastronomija, folklor, duhovna tradicija), uključivanje u aktivnosti u domaćinstvu, organizovanje edukativnih programa (škole u prirodi, stari zanati).

Republika Srbija treba da dobije Strategiju razvoja turizma za period 2005-2015. kojom, iznad svega, treba da postigne povećanje konkurentnosti turističke privrede, povećanje deviznog priliva od turizma, rast domaćeg turističkog prometa, te rast zaposlenosti putem turizma. Uz ove osnovne privredne ciljeve, očekivanja su Republike Srbije da ovim projektom inicira razvoj pozitivnog imidža na svetskom tržištu, da obezbedi dugoročnu zaštitu prirodnih i kulturnih resursa u funkciji turizma, da poboljša kvalitet života uz pomoć turizma i da obezbedi zaštitu turističkih potrošača saglasno današnjoj evropskoj praksi. Ruralni turizam predstavlja obično drugi ili treći odmor i traje

100

najduže do 10 dana. Cenovno je izrazito elastičan. Proizvod je vrlo sezonalan i vrhunci potražnje su u proleće (mart – maj) i jesen (septembar - oktobar).

Ruralni turizam uključuje različite oblike turističke aktivnosti kao što su: Agroturizam, seoska gazdinstva, farme – turisti posmatraju i učestvuju u tradicionalnim poljoprivrednim radovima, aktivnosti u prirodi - rekreacija i odmor (lov, i ribolov, jahanje, biciklizam, planinarenje, pešačenje), Eko – turizam ili turizam koji podržava zaštitu prirodnih resursa, Ruralno iskustvo (seoski turizam) - turisti uranjaju svakodnevni seoski život, Kulturni turizam - odnosi se na kulturu, istoriju, arheologiju i ostale karakteristike ruralnog područja. Ostali kombinovani oblici turizma od posebnih i interesa su: događaji, festivali, rekreacija na otvorenom, proizvodnja i prodaja lokalnih suvenira i poljoprivrednih proizvoda itd.

6. LITERATURA 1. BOGDANOV, N., STOJANOVIĆ, Ž. (2006): Metodologija utvrđivanja ruralnosti i

identifikacija ruralne Srbije, poglavlje u Poljoprivreda i ruralni razvoj Srbije u tranzicionom periodu, DAES i Institut za agroekonomiju, Poljoprivredni fakultet u Beogradu, Beograd.

2. BRYDEN, J. M., COPUS, A., MACLEOD, M. (2002): Rural Development Indicators, in the Report of the PAIS project, Phase 1. Report for Eurostat with LANDSIS, Luxembourg, February

3. ĐUROVIĆ D., CVEJIĆ S. (2011). Ruralni turizam kao činilac ruralnog razvoja. Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja – zajednički program UN-a u Srbiji, Beograd.

4. NJEGOVAN, Z., BOŠKOVIĆ, O. (2008): Izgradnja koncepta održivog ruralnog razvoja u Republici Srbiji i smanjenje siromaštva, Ekonomski fakultet, Beograd

5. Plan strategije ruralnog razvoja (2009-2013). Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, 2009.

6. STOJANOVIĆ Ž., MANIĆ E. (2007). Održivost i diverzifikacija ruralne ekonomije – analiza mogućnosti razvoja ekoturizma. U knjizi „Multifunkcionalna poljoprivreda i ruralni razvoj (II) – očuvanje ruralnih vrednosti“, prva knjiga, (ur: prof.dr Drago Cvijanović, dr Vladana Hamović i dr Jonel Subić), Institut za ekonomiku poljoprivrede Beograd – Srbija, RPK i dr., str. 333-341.

7. TODOROVIĆ M., BJELJAC Ž. (2007). Osnova razvoj ruralnog turizma u Srbiji. Glasnik SGD 87, 1, 135-148.

8. Mintel, Rural Tourism – Special Length Focus – Europe, (avgust 2003). 9. Ministarstvo trgovine, turizma i usluga: Strategija turizma Republike Srbije (2005) 10. Republički zavod za statistiku RSZ, broj 13. LXII, 31.1.2013.

101

THE IMPACTOF TOURISM ON THEIMPROVEMENT OF THE SOCIOECONOMIC STATUS OF THE POPULATION

IN RURAL AREAS OF SERBIA

BOŠKOVIĆ, OLGICA2

Summary

Tourism represents very important segment of the Economy of Serbia. Besides direct impact it provides Conditions for Development of all other Economy branches and is fulfilling of Social goals Its Development includes Improvement of Goods and Services for many other fields of Economy. At first its effects coud be seen in Commerce, Communications, Agruculture, Processing Industry, etc. Besides that, Tourism permanently involves a huge mass of people and widens posibilities for better Socio economic life in rural areas. Those devastated areas with small portion of employed and with a high level of poverty, are putting in place rural Tourism as a iniciating factor for broather Development and important factor of economic activities, as well as the solution for labour market problems in terms of better employment of people on full or seasonal basic. Key words: tourism, rural tourism, development, labour market. Primljen: 18.06.2013. Prihvaćen: 30.07.2013.

2 Olgica Bošković, Associate Professor, Faculty of Economics Belgrade, University of Belgrade, mail: olga@ekof.bg.ac.rs.

102

UDC: 06.047.42 Pregledni rad Review paper

BUDŽETIRANJE KAPITALA POLJOPRIVREDNIH KOMPANIJA U USLOVIMA RIZIKA

SIMEUNOVIĆ, T., LUGONJA, D., SIMEUNOVIĆ, J.1

Rezime

Očekivana profitabilnost projekta može se predočiti internom stopom profitabilnosti određenom očekivanim novčanim tokovima projekta, a ocena individualne rizičnosti projekta kroz analizu očekivane interne stope profitabilnosti i njene standardne devijacije. Rizičnost projekta za poljoprivrednu kompaniju ocenjuje se beta koeficijentom. Ako je beta 1, relevantna rizičnost projekta identična je rizičnosti kompanije. U tom slučaju bi novčane tokove projekta trebalo diskontovati uz trošak kapitala kompanije. Ukoliko je beta veća od 1, projekat ima veću rizičnost od rizičnosti poslovanja kompanije, tako da bi trebalo primeniti i višu diskontnu stopu od troška kapitala. Ako je pak beta manja od 1, rizičnost projekta manja je od rizičnosti poslovanja kompanije. Stoga bi na očekivane novčane tokove takvog projekta trebalo primeniti nižu diskontnu stopu od troška kapitala kompanije. Većina projekata ima pozitivnu korelaciju s tržištem kapitala, jer većina poslovnih aktivnosti zavisi od kretanja ekonomije. Ako je ekonomija snažna i u zamahu, većina projekata daće veće učinke nego u slaboj, stagnirajućoj ekonomiji. Međutim, po pravilu će korelacija profitabilnosti projekta biti manja od njegovog individualnog rizika. Ključne reči: Budžetiranje, kapital, rizik, projekat, profitabilnost, standardna devijacija, beta koeficijent.

1. UVOD

Svaki projekat se može posmatrati kao izolovana investicija ili kao jedan od skupa projekata kompanije. Projekat će se odraziti i na kompaniju kao investiciju, dakle, na vrednost njenih deonica na tržištu kapitala. Polazeći od takvog sagledavanja rizičnosti projekata kompanije, određene su i tri komponente rizika svakog projekta. To su:2

1 Dr Simeunović Teodor, Visoka Poljoprivredna Škola Strukovnih studija, Šabac. Lugonja Danijel, Deputi managing director, TIKKURILA Zorka DOO, Šabac. Simeunović Jugoslav, Strukovni inženjer IT, Visoka Tehnička Škola Šabac. 2 Silvie Orsag: Budžetiranje kapitala, Masmedia, Zagreb, 2008, str. 208

103

1. Individualna rizičnost projekta 2. Rizičnost projekta za kompaniju 3. Tržišna rizičnost projekta

Individualna rizičnost odnosi se na rizik projekta u izolaciji. Ona je polazište ocene

rizičnosti projekta. Za samu poljoprivrednu kompaniju ona se ogleda kao relevantna rizičnost, dakle, kao kontribucija rizika projekta ukupnom riziku kompanije. Tržišna rizičnost odnosi se na relevantnu rizičnost projekta za deonice kompanije koje će držati investitori u dobro diverzifikovanom portfelju. Ove komponente rizičnosti projekta trebaju odraziti jedinstveni sud o vrednovanju njegovih rizičnih novčanih tokova. Na temelju ovog trebaju se zasnivati ocene rizika projekta i njegova uklapanja u poslovanje poljoprivredne kompanije, te konačna odluka o tretmanu rizika projekta prilikom merenja njegove efikasnosti kriterijumima budžetiranja kapitala i donošenju konačne odluke o izboru.

Temeljna mera ocene individualne rizičnosti je standardna devijacija. Uklapanje rizika investicije u neki portfelj ocenjuje se prema kovarijansi i koeficijentu korelacije te investicije i portfelja. Mogućnost utvrđivanja troška kapitala investicije određena je procenom beta koeficijenta. Stoga će se u nastavku detaljnije analizirati sve tri komponente rizika projekta.

2. CILJEVI I METODE RADA

Kao i sve odluke, tako i investicione odluke se donose u uslovima rizika i neizvesnosti. To je posebno izraženo kod odlučivanja o investicionim projektima, jer takvo odlučivanje ima dugoročan karakter. Osnovne tehnike procene rizika zasnivanju se na normalnoj distribuciji gde se posmatra volatilnost rezultata, odnosno varijabilitet mogućih rezultata oko očekivane vrednosti distribucije verovatnosti. Stoga su i temeljne mere rizika mere odstupanja normalne distribucije, primarno standardna devijacija, varijansa i koeficijent varijacije. Kako se rizik treba sagledavati i u određenom portfelju, analiza rizičnosti mora uključiti poznavanje korelacije među različitim veličinama i mere korelacije - kovarijansu i koeficijent korelacije, te beta-koeficijent kao svojevrsnu meru elastičnosti promena učinaka investicija prema promenama učinaka poljoprivrednih kompanija ili efikasnost celokupnog tržišta kapitala. Polazeći od unapred usvojenih metoda merenja rizika, u ovom radu će se razraditi mogućnosti procene rizika samog projekta i njegovo uklapanje u rizičnost ukupnog poslovanja kompanija kao i u rizičnost običnih deonica koje drže vlasnici poljoprivrednih kompanija. Istraživanje je empirijsko teorijskog karaktera.

3. REZULTATI ISTRAŽIVANJA

[1] Individualna rizičnost projekta predstavljena je disperzijom profitabilnosti oko njegove očekivane profitabilnosti. Reč je dakle o riziku koji projekat ima za sebe, odnosno o riziku projekta posmatranog u izolaciji.

Najbolja mera profitabilnosti projekta svakako je njegova interna stopa profitabilnosti, jer odražava profitabilnost temeljenu na složenoj kapitalizaciji. Na taj se

104

način očekivana profitabilnost projekta može predočiti internom stopom profitabilnosti određenom očekivanim novčanim tokovima projekta. Volatilnost očekivanih novčanih tokova odrediće i volatilnost očekivane interne stope profitabilnosti projekta. Tako se ocena individualne rizičnosti projekta može dati kroz analizu očekivane interne stope profitabilnosti i njene standardne devijacije U analizi se mogu koristiti i druge mere razrađene za normalnu distribuciju kao što su koeficijenti varijacije i standardizovano obeležje.

Individualna rizičnost ne govori o relevantnom riziku projekta za kompaniju, no i njegovom relevantnom riziku za deoničare kompanije. Međutim, ocena distribucije verovatnosti profitabilnosti projekta početna je faza u prognozi njegove relevantne rizičnosti. Stoga je i ocena rizičnosti projekta u izolaciji početna faza ocene rizičnosti investicionih odluka.

[2] Rizičnošću projekta za kompaniju nazvana je kontribucija rizika projekta ukupnoj rizičnosti poslovanja kompanije ako se projekt prihvati. Reč je dakle o tretmanu rizika projekta u portfelju postojećih projekata kompanije, gde analitičara interesuje samo relevantna rizičnost projekta. Pri tome se može zauzeti generalni stav da će rizičnost projekta za kompaniju biti manja od njegove individualne rizičnosti, što je prikazano na slici 1.3

stopa profitabilnosti Slika 1. Beta raspodela verovatnoće nastupanja promenljivih Figure 1. Beta distribution of probabilities of occurrence of variables

Rizičnost projekta za kompaniju zavisi od korelacije njegove interne stope profitabilnosti i profitabilnosti postojećeg poslovanja kompanije, dakle profitabilnosti poslovanja kompanije u slučaju da se projekt ne prihvati. Što je manja korelacija između tih dveju profitabilnosti, relevantna rizičnost projekta za kompaniju biće manja, jer će doći do određene redukcije individualnog rizika projekta u portfelju s postojećim projektima kompanije.

3 Orsag, Silvie: Budžetiranje kapitala, Masmedia, Zagreb, 2008, str. 210.

105

Relevantna rizičnost projekta za kompaniju ocenjuje se slično relevantnoj rizičnosti deonica, beta koeficijentom. Beta je određena standardnim devijacijama interne stope profitabilnosti projekta i profitabilnosti ukupnog portfelja postojećih projekata kompanije i njihovom korelacijom. Na taj način može se napisati formula za izračunavanje beta koeficijenta projekta i kompanije:

ơp βp,t ═ —― rp,k

ơt

βp,t – beta koeficijent relevantne rizičnosti ơp – standardna devijacija profitabilnosti projekta ơr – standardna devijacija profitabilnosti kompanije rp,k – koeficijent korelacije profitabilnosti projekta i kompanije Beta određuje diskontnu stopu koju bi trebalo primeniti na kretanje očekivanih

novčanih tokova projekta. Ako je beta jedan, relevantna rizičnost projekta identična je rizičnosti kompanije. Stoga bi novčane tokove projekta trebalo diskontovati uz trošak kapitala kompanije. Ukoliko je beta veća od 1, projekt ima veću rizičnost od rizičnosti poslovanja kompanije, tako da bi trebalo primeniti i višu diskontnu stopu od troška kapitala. Ako je pak beta manja od 1, rizičnost projekta manja je od rizičnosti poslovanja kompanije. Stoga bi na očekivane novčane tokove takvog projekta trebalo primeniti nižu diskontnu stopu od troška kapitala kompanije.

Većina projekata imaće pozitivnu korelaciju s poslovanjem kompanije. Korelacija će biti veća kod projekata u osnovnoj delatnosti poljoprivredne kompanije, manja ali po pravilu pozitivna kod projekata izvan osnovne delatnosti. Retko će korelacija biti perfektna, što omogućava da se diverzifikacijom znatnije eliminiše individualna rizičnost projekta, posebno u velikim dobro diverzifikovanim kompanijama. Stoga i slika 1. pokazuje manju rizičnost projekta za kompaniju od njegove individualne rizičnosti, pa se očekivana profitabilnost može ostvariti uz veću verovatnost.

Može se provocirati potreba ocene rizičnosti projekta za kompaniju, jer je za investitore sa dobro diverzifikovanim portfeljom jedino bitan tržišni rizik. Bez obzira na značenje tržišnog rizika za ocenu zahtevanih profitabilnosti investicija, rizičnost projekta za kompaniju ne može se u potpunosti zanemariti. Naime, određeni deoničari ne drže deonice kompanije u dobro diverzifikovanom portfelju. Što više, za deoničare sa znatnijim paketima sudbina kompanije ne može se analizirati isključivo kroz tržišni rizik. Njih će svakako interesovati kako će se rizičnost nekog projekta uklopiti u rizičnost poslovanja kompanije. Ova je karakteristika posebno izražena kod manjih poljoprivrednih kompanija sa deonicama diskutabilne utrživosti.

Investitori, čak i kad drže dobro diverzifikovani portfelj, razmatraju i druge faktore osim tržišnog rizika pri utemeljenju zahtevane profitabilnosti. Jedan od njih je rizik finansijskih potresa koji zavisi od rizika kompanije, a ne o tržišnom riziku. Stabilnost kompanije važna je i za druge interesne grupe kao što su menadžeri, zaposleni, kreditori i sl. Oni će svoje ponašanje određivati prema riziku kompanije. U slučaju izraženog rizika stečaja ili nezadovoljavajućih profita, mnoge takve grupe nastojaće svoje interese osigurati izvan kompanije, što kompaniji donosi dodatne probleme. Stoga se može utvrditi da su za ocenu rizika projekta jednako važni rizik za kompaniju i tržišni rizik.

106

[3] Tržišna rizičnost projekta pokazuje kako se njegova individualna rizičnost uklapa u dobro diverzifikovani portfelj investitora na efikasnom tržištu kapitala. To je kontribucija rizičnosti projekta riziku diverzifikovanog portfelja utrživih hartija od vrednosti i tu vredi da će tržišna rizičnost projekta, po pravilu biti manja od njegove individualne rizičnosti, što je prikazano na slici 2.4

Slika 2. Beta raspodela verovatnoće nastupanja promenljivih Figure 2. Beta distribution of probabilities of occurrence of variables

Tržišni rizik zavisi od korelacije interne stope profitabilnosti i profitabilnosti projekta

i profitabilnosti tržišta kapitala. Što je manja korelacija između tih dveju profitabilnosti, tržišna rizičnost projekta biće manja, jer će doći do određene redukcije individualnog rizika projekta u tržišnom portfelju. Tržišni portfelj reprezentuje se određenim tržišnim indeksom, po pravilu sastavljenim od većeg broja utrživih hartija od vrednosti.

Tržišni rizik projekta može se oceniti, slično oceni relevantne rizičnosti deonica, primenom beta koeficijenta. Beta je određena standardnim devijacijama interne stope profitabilnosti projekta i profitabilnosti tržišnog indeksa i njihovom korelacijom. Na taj se način može zapisati formula za izračunavanje beta koeficijenta projekta i tržišta na sledeći način:

ơp βp,m ═ —— rp,m

ơm βp,m – beta-koeficijent tržišnog rizika ơm – standardna devijacija profitabilnosti tržišta rp,m – koeficijent korelacije profitabilnosti projekta i tržišta Beta pokazuje kakvu bi diskontnu stopu trebalo primeniti na kretanje očekivanih

novčanih tokova projekta. Ako je beta jedan, tržišni rizik projekta identičan je rizičnosti

4 Orsag, Silvije: Budžetiranje kapitala, Masmedia Zagreb, 2008, str. 212.

107

tržišnog indeksa. Stoga bi očekivane novčane tokove projekta trebalo diskontovati uz zahtevanu profitabilnost na tržišni rizik. Ukoliko je beta veća od 1, projekt je rizičniji od tržišnog indeksa tako da bi trebalo primeniti i višu diskontnu stopu, a ako je beta manja od 1, projekt je manje rizičan od tržišnog indeksa pa bi na očekivane novčane tokove projekta trebalo primeniti nižu diskontnu stopu od zahtevane profitabilnosti na tržišni indeks.

4. LITERATURA 1. ANĐELIĆ, G.: Investiranje, FTN, Novi Sad, 2006. 2. BEAVER, WILIAM H. AND MANEGOLD, JAMES: The association between

market-determined measures of Systematic risk: Some futher evidence, Journal of financial and Quantitative analysis, 1965.

3. BIERMAN, HAROLD, SMIDT, JR SEYMOUR: The capital budgeting decisiooooon, economic analysis and financing of envestment decision, drugo izdanje, The Macmillan company, New York, 1965.

4. BREALEY, R. A. AND MYERS, S. C.: Principles od corporate finance, treće izdanje, McGraw/Hill book company, New York, 1988.

5. BRIGHAM, E. F. AND GAPENSKI, L. C.: Financial management, Theory and practice, šesto izdanje, The Dryden Press, Chicago, 1991.

6. HADŽIVUKOVIĆ, S.: Statistika, Rad, Beograd, 1979. 7. JANČURIĆ, M.: Statistički metodi sa primenama u ekonomskim istraživanjima,

Ekonomski fakultet, Subotica,1998. 8. JOVANOVIĆ, A.: Upravljanje projektom, TF, Bor, 2005. 9. MARIĆ, B.: Jedan prilaz senzitivnoj analizi i analizi rizika investicionog programa,

Časopis Svet finansija br. 170, Novi Sad, 1998. 10. MARIĆ, B.: Upravljanje investicijama, FTN, Novi Sad, 2010. 11. MIJATOVIĆ, S.: Upravljanje privrednim investicijama, EF, Srpsko Sarajevo, 2001. 12. ORSAG, SILVIE: Budžetiranje kapitala, Masmedia, Zagreb, 2008. 13. OSTOJIĆ, S.: Implementacija tržišta kapitala, MBM-Plus, Novi Sad, 2001. 14. PEJANOVIĆ, R., NJEGOVAN, Z.: Principi ekonomije i agrarna politika, PF, Novi

Sad, 2011. 15. PEJANOVIĆ, R.,TICA, N. I SAR.: Ocena ekonomske opravdanosti investicija za

grupu preduzeća, PF, Novi Sad, 2011. 16. Redakcija Raj Aggaal,: Capital budgeting under uncertainty, Prentica hall

Englewood, Cliffs, New Jersey, 1993. 17. SAVKOVIĆ, M.: Statistika, VEKŠ, Novi Sad, 1982. 18. VUNJAK, N.: Finansijski menadžment, Ekonomski fakultet, Subotica, 2005. 19. ŽARKOVIĆ, D.: Uvod u političku ekonomiju, Društvo ekonomista, Senta, 1980.

108

CAPITAL BUDGETING OF AGRICULTURAL COMPANIES IN THE EVENT OF RISK CONDITIONS

SIMEUNOVIĆ, T., LUGONJA, D., SIMEUNOVIĆ, J.5

Summary

The expected profitability of the project can be anticipated by the internal profitability rate defined by the expected project cash flows, whereas the estimate of the individual project risk can be anticipated by an analysis of the expected internal profitability rate and its standard deviation. Project risk for an agricultural company is estimated by beta coefficient. If beta equals 1, the relevant project risk is identical to the company risk. In this event, project cash flows should be discounted by the use of company capital. If beta is more than 1, the project has higher risk than the risk of the company’s business activity, which means that a higher discount rate should be applied than the cost of capital. If beta is less than 1, project risk is less than the risk of the company’s business activity. Therefore, a lower discount rate than the cost of capital should be applied to the expected cash flows of such a project. Most projects have positive correlation with capital market, since most business activites depend on economic trends. If economics is strong and in full swing, most projects will have better results than if it is weak and stagnant. However, by the rule, the correlation between project profitability and capital market will be less than 1, which means that market risk of the project shall be lower than its individual risk. Key words: budgeting, capital, risk, project, profitability, standard deviation, beta coefficient. Primljen: 31.07.2013. Prihvaćen: 28.08.2013.

5 Teodor Simeunović, PhD, College of Professional Studies in Agriculture, Šabac; Danijel Lugonja, Deputi managing director, Tikkurila Zorka, Šabac; Jugoslav Simeunović, Bachelor of Professional Studies in Information Technology, College of Technological Sciences, Šabac.

109

UDC: 355.658 Stručni rad Professional paper

ANALIZA UTICAJA DRUGE I TREĆE MISIJE U KOJIMA SE ANGAŽUJE VOJSKA SRBIJE NA ISHRANU NJENIH PRIPADNIKA

JOVIĆ, S.1

Rezime

Smanjenje tradicionalnih vojnih pretnji iziskuje potrebu veće globalne povezanosti država radi očuvanja njihove bezbednosti. Vojska Srbije angažuje se na misijama odvraćanja od oružanog ugrožavanja, izgradnje i očuvanja mira u regionu i svetu i u podršci civilnim vlastima u suprotstavljanju nevojnim pretnjama bezbednosti. Radi uspešne realizacije druge i treće misije na kojima se dominantno angažovati Vojska Srbije u narednom periodu značajnu pažnju treba pokloniti problemu planiranja, organizovanja i realizacije ishrane njenih pripadnika koji će aktivno učestvovati u pomenutim aktivnostima.

Ključne reči: misija, Vojska Srbije, ishrana.

1. UVOD

Strategijskim pregledom odbrane, kao jednim od osnovnih dokumenata za planiranjem odbrane Republike Srbije (u daljem tekstu RS), u budućem periodu predviđa se smanjenje tradicionalnih vojnih pretnji, što iziskuje potrebu veće globalne povezanosti država. Usled povećanja međuzavisnosti savremenih rizika i pretnji neophodna je saradnja država i udruživanje institucija radi očuvanja bezbednosti.

Samim tim Vojska Srbije (u daljem tekstu VS), kao sastavni deo društva, dobila je novu društvenu, regionalnu i međunarodnu dimenziju. Navedenim dokumentom kao realna pretnja bezbednosti uočavaju se terorizam, tenzije na etničkoj i verskoj osnovi, kao i drugi problemi koji prate proces tranzicije društva.

Rizici i pretnje bezbednosti RS, prema Strategijskom pregledu odbrane, svrstavaju se u dve grupe: vojne i nevojne prirode. U okviru prve grupe nalaze se: agresije, oružani sukobi, oružane pobune i drugi sporovi sa upotrebom oružane sile, a u okviru druge grupe su: terorizam, organizovani kriminal, etničke napetosti, nacionalni i verski ekstremizam, ilegalne migracije i prirodne nepogode, industrijske i druge nesreće i katastrofe.

Angažovanje VS na zadacima predviđenim misijama, ukazuju na potrebu iznalaženja načina ishrane njenih pripadnika, ne samo tokom angažovanja na zadacima prve misije, tj.

1 Mr Saša Jović, asistent, VU „Dedinje“/Uprava za opštu logistiku, Ministarstvo odbrane, sudimnja@gmail.com; phone: 063-7322-812.

110

na odvraćanju od oružanog ugrožavanja, odbrani teritorije i vazdušnog prostora, već i prilikom učešća njenih pripadnika na aktivnostima druge i treće misije.2 Oslanjanje, u sve većoj meri, na multilateralan pristup u rešavanju problema bezbednosti nameće potrebu standarizovanja načina reagovanja u odgovarajućim situacijama, a samim tim i načina ishrane angažovanih pripadnika Vojske (Jović S., 2012).

Druga i treća misija su novina u pogledu zadataka na kojima se VS može angažovati. Uslovno, jer je VS i do sada bila u manjoj ili većoj meri angažovana na sličnim zadacima, ali normativna regulativa nije adekvatno propratila takve aktivnosti. Radi uspešne realizacije navedenih misija značajnu pažnju treba pokloniti problemu planiranja, organizovanja i realizacije ishrane njenih pripadnika koji će aktivno učestvovati u pomenutim aktivnostima.

2. DELATNOST ISHRANE U DRUGOJ MISIJI VOJSKE SRBIJE

Reforma VS, kao i promene društveno-političkog okruženja, pokazale su da je nerentabilno imati oružane snage (u daljem tekstu OS) čiji će jedini zadatak biti priprema u miru za eventualnu odbranu zemlje od spoljašnjeg neprijatelja.

Angažovanje OS RS na zadacima druge misije postojalo je i ranije, ali u znatno manjem obimu.3 Usvajanjem seta novih Zakona (Zakon o VS, Strategijski pregled odbrane RS, Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, Zakon o upotrebi VS i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica RS i dr.) VS se našla pred novim izazovom u pogledu uspešnog planiranja, organizovanja i realizacije ishrane njenih pripadnika u novonastalim okolnostima.

U novije vreme pripadnici VS učestvovali su u sledećim mirovnim misijama: u Burundiju (2004. - 2006. godine) sa dva vojna posmatrača; u Istočnom Timoru (1999 – 2005. godine) sa tri vojna posmatrača; u Liberiji od 2003. godine sa šest vojnih posmatrača; na Obali Slonovače od 2004. godine sa tri vojna posmatrača i u DR Kongo od 2003. godine sa jedinicom odnosno nacionalnim kontingentom.

Pripadnici VS koji će učestvovati u multinacionalnim operacijama na Kipru i Libanu doprineće pozicioniranju RS u međunarodnim odnosima. U novijoj istoriji VS ovo je treća rotacija njenih pripadnika koji se upućuju u multinacionalne operacije, te isti zajedno sa vojskama zemalja sveta učestvuju u operaciji mira.

U ovom trenutku VS ima 111 pripadnika u šest multinacionalnih operacija pod mandatom UN. Na Kipru se nalaze 43 pripadnika VS u okviru jedinice ranga voda, a u Libanu će biti 36 pripadnika u okviru pešadijskog voda. Krajem 2013. godine broj pripadnika VS koji će uzeti učešće u mirovnoj operaciji u Libanu porašće na 160, jer se očekuje upućivanje jedinice ranga

2 Druga misija Vojske predstavlja njeno angažovanje na izgradnji i očuvanju mira u regionu i svetu, a sastoji se iz tri zadatka: učešće Vojske u međunarodnoj vojnoj saradnji, mirovnim operacijama i sistemu kolektivne bezbednosti. Treća misija Vojske predstavlja njeno uključivanje u podršci civilnim vlastima u suprotstavljanju nevojnim pretnjama bezbednosti i sastoji se iz dva zadatka: podrška civilnim vlastima u suprotstavljanju terorizmu i organizovanom kriminalu, kao i podrška civilnim vlastima u slučaju prirodnih nepogoda, industrijskih i drugih tehnoloških katastrofa. Strategijski pregled odbrane, MO, Beograd, 2009., str. 5. 3 Primeri učešća OS RS u drugoj misiji su sledeći: misije na Sinaju (1956 - 1967. godine); u Jemenu (1963 - 1964. godine); u Iraku i Iranu (1988 - 1991. godine); u Namibiji (1989 - 1990. godine) i u Angoli (1988 - 1991. godine).

111

čete. Takođe, planira se da se ukupno učešće pripadnika VS u multinacionalnim operacijama poveća na 475 lica.

Međutim u navedenim misijama niko od pripadnika VS nije bio angažovan na aktivnostima ishrane.

Vojska Srbije do sada nije u većoj meri angažovana na zadacima izgradnje i očuvanja mira u regionu i svetu, pa rešenje ishrane treba iznaći u sagledavanju iskustava zemalja koje su aktivnije učestvovale u ovim misijama. Prelaskom logistike sa nacionalnog na međunarodni koncept pitanje ishrane se dodatno usložava. Na taj način se izbegava dupliranje poslova iz domena ishrane, pojava viškova zaliha prehrambenih proizvoda (u daljem tekstu PP), preplitanja funkcija u pogledu planiranja, organizovanja i realizacije ishrane, a postojeći ljudski i materijalni resursi, se koriste na efikasniji način te je upravljanje racionalnije. Nastanak međunarodnog koncepta logistike takođe izaziva određenu visinu troškova, ali su oni znatno niži u odnosu na nacionalnu podršku. Međunarodni koncept logistike i način rešavanja ishrane u okviru ovog koncepta dobija na značaju u sve većoj meri jer će se u budućnosti operacije4 izvoditi na velikim udaljenostima i u stranom okruženju.

U vezi s tim nameće se zahtev da se za angažovane snage organizuje ishrana u bilo kom vremenu i na bilo kojem prostoru, uzimajući u obzir i njihovu brzu pokretljivost. Operacije će se izvoditi u zemljama koje nisu dovoljno razvijene i industrijalizovane, u kojima postoji nedostatak resursa, uz angažovanje snaga na tri „fronta“ – borba protiv neprijatelja, sprovođenje mirovnih operacija radi obezbeđenja regiona i pružanje humanitarne pomoći lokalnom stanovništvu. Realizacija ishrane mora se odvijati na svim pomenutim poljima, što dovodi do stalnih promena. Usvajanje međunarodnog koncepta logistike doprineo je i promeni u načinu razmišljanja u VS, pa se nekadašnji način rada da se reši dobijeni zadatak snagama i sredstvima kojima se raspolaže izmenio, te se sada po dobijanju određene misije najpre vrši analiza potrebnih resursa za realizaciju predstojećih aktivnosti i sagledavanje potrebna finansijska sredstva za njenu realizaciju, a tek po odobravanju novčanih sredstava se prelazi na realizaciju ishrane.

Polaznu osnovu za uključivanje VS na aktivnostima iz domena druge misije svakako je obuka jedinica za učešće u mirovnim operacijama, koju treba izvesti u formi različitih kurseva i drugih oblika usavršavanja. Kako bi se sprovela kvalitetna ishrana, takođe je potrebno i utvrditi formaciju jedinice opšte logistike5, kako ljudsku, tako i materijalnu. S druge strane uočava se niz problema koji se sastoje u tehnološkoj zastarelosti postojećih tehničkih materijalnih sredstava za proizvodnju i pripremu hrane, a koje je potrebno inovirati u skladu sa novonastalom situacijom. Pri tome, u značajnoj meri je prisutan i visok stepen istrošenosti postojećih eksploatacionih resursa, dok je stanje postojećih objekata za pripremu hrane takvo da višestruko premašuje potrebe reformisane VS.

4 Operacija je složen, planiran i pripremljen, ka budućnosti orijentisan proces u kojem se aktivnostima ograničenih resursa, na određenom prostoru i za određeno vreme, ostvaruje cilj različitog značaja. Vojne operacije se izvode u celom spektru krize, počev od mira, preko svih oblika kriza, do rata i posleratne obnove i rekonstrukcije. One se izvode kao operacije u oružanom sukobu i operacije u miru. Osnovna podela vojnih operacija, prema kriterijumu načina dejstva, jeste na borbene i neborbene. Nacrt Doktrine operacije, GŠ VS; Beograd, 2007., str. 13. 5 Jedinice opšte logistike (prethodni naziv – intendantske jedinice) - specijalizovane jedinice VS namenjene između ostalog za proizvodnju i distrubiciju hrane

112

Strukturu i veličinu jedinice opšte logistike, treba odrediti za svaku konkretnu operaciju. Projektovani sastav mora, pre svega, da bude usklađen sa utvrđenom opcijom podrške i eventualnim ugovorima sa drugim učesnicima u operaciji. Povećanjem stepena angažovanja resursa drugih učesnika operacija smanjuje se potreba za jedinicama opšte logistike VS, pri čemu se ne sme zanemariti i činjenica da je podrška sopstvenim snagama najsigurniji vid podrške.

Potreba interoperabilnosti uslovljava i opremanje jedinica opšte logistike tehničkim materijalnim sredstvima koji će omogućiti proizvodnju hrane u svim vremenskim i klimatskim uslovima, a u skladu sa zahtevima konkretne misije. S toga se opremanje takvim sredstvima treba izvršiti na jedan od mogućih načina: osloncem na postojeća tehnička materijalna sredstva; nabavkom novih tehničkih materijalnih sredstava adekvatnih za primenu u konkretnoj operaciji ili osloncem na pomoć od strane drugih država.

Analizirajući inostrana iskustva u ishrani Vojske, B. Tešanović (2005:10) ukazuje na činjenicu o komercijalnom karakteru vojnog obroka u OS američke vojske, jer se 70% komponenti prodaje na tržištu. Postojeća regulativa o ishrani VS ne sadrži adekvatan pristup ishrani u različitim klimatskim uslovima, što se nameće kao potreba tokom učešća njenih pripadnika u mirovnim i humanitarnim misijama. Prema podacima pomenutog autora (2005:21) tokom 1999. godine 40% od ukupne količine pripremane hrane je bačeno usled visokih temperatura što je i sa ekonomskog aspekta neprihvatljivo. Raspoloživost resursa i stanje infrastrukture u zoni operacije ima uticaj na obim neophodnih tehničkih materijalnih sredstava. Ako se kontingent upućuje na prostor gde nema električne energije, mora se obezbediti dodatni izvor energije (elektroagregati, ogrevno drvo i gorivo) ili gde nema uređene vodovodne mreže te jedinica opšte logistike mora biti opremljena i sredstvima za pronalaženje, prečišćavanje i dotur vode (filteri, sudovi i rezervoari i autocisterne).

Preporuka NATO mobilnog tima za obuku u savezničkim snagama je da treba izvršiti izviđanje regiona u kome će se izvoditi operacija radi utvrđivanja ekonomske razvijenosti teritorije, geografskih i klimatskih karakteristika i prikupljanja podataka od značaja za planiranje, organizovanje i realizaciju ishrane. Potrebno je odrediti izvore snabdevanja PP odnosno hranom. Iskustvo NATO mobilnog tima pokazuje da je nacionalna podrška6 najsigurniji ali i najskuplji vid snabdevanja, pa treba razmotriti i druge vidove podrške poput: organizacije sopstvenim snagama uz oslonac na druge zemlje u pojedinim funkcijama; preuzimanja neke od funkcija logistike u multinacionalnoj jedinici integrisane logistike za sve oslonjene snage; potpunog oslanjanja na logistiku druge zemlje i obezbeđenja dela funkcija logistike ugovaranjem sa civilnim strukturama.

Zemlje, radi realizacije ishrane, mogu preuzeti ulogu vodeće zemlje, zemlje sa specijalizovanom ulogom ili zemlje domaćina. U okviru NATO postoji agencija NAMSA,7 namenjena za podršku angažovanim snagama u operacijama i vežbama. Ova organizacija nudi logističke usluge, ali nije privatna organizacija i razmeštena je na tri lokacije – u Luksemburgu, Parizu i u Toronto, a svoje usluge pruža samo vojnim snagama koje su u sastavu NATO-a ili Partnerstva za mir.

6 Dosadašnja saznanja, koja ukazuju na neophodnost oslonca svake zemlje na nacionalnu logistiku u meri u kojoj neće poremetiti ekonomiju sopstvene zemlje. 7 NAMSA – NATO Military Suport agency - NATO agencija za održavanje i snabdevanje.

113

Osim ishrane tekućim za snage angažovane u drugoj misiji, u skladu sa potrebama operacije, treba razmotriti i ishranu konzerviranim obrokom. Konzervirani obrok mora biti takvog sastava da zadovoljava dnevne energetske potrebe organizma, ali i da je pogodan za manipulaciju, transportovanje i razne ekstremne uslove čuvanja, što veće trajnosti. Postoje brojni tipovi konzerviranog obroka koji su našli svoju primenu u OS drugih država. Tako u OS SAD postoje 24 različita menija „MRE“8 obroka (Jović S., 2011).

„FSR“9 obrok namenjen je za upotrebu u slučajevima izuzetnog fizičkog napora. Dizajniran je tako da može izdržati 80ºC a da se sadržaj ne pokvari. „UGR“10 je namenjen za upotrebu u terenskim uslovima. Sadrži 50 kompletnih celodnevnih obroka sa sedam menija doručaka i 14 menija ručak/večera, a namenjen je za 50 ljudi.

Obrok „UGR-E“ je vrsta obroka koja obezbeđuje hranu za 18 vojnika i omogućava podgrejavanje hrane za 30 - 45 minuta. Radi na principu samozagrevanja temperaturom od +5ºC do +60ºC hemijskom reakcijom koja traje 30 - 45 minuta. Strukturiran je u vidu šest menija ručak/večera i dva menija za doručak. U nemačkoj Vojsci kao glavni operativni obrok koristi se „Einmannpackung“ - „EPa“.16 Strukturiran je u četiri menija, pri čemu svaki od njih ima po dva glavna jela.

OS Australije u sastavu operativnih obroka ima tri borbena paketa: „CR1M“ borbeni obrok za jedno lice, „PR1M“ patrolni obrok za jedno lice i „CR5M“ borbeni obrok za petoro ljudi. Prva dva paketa strukturirana su u osam, a treći u pet menija. Drugi paket namenjen je za ljudstvo iz sastava specijalnih jedinica, a prvi i treći svim pripadnicima OS Australije.

Britanski operativni obrok ima nekoliko varijanti: „GP“ sa sedam menija - standardni tip; „religijski“ za pripadnike različitih veroispovesti; „vegetarijanski“- tri menija za dijetalnu ishranu; „patrolni“- četiri menija, pakovanje sa obrocima koji imaju u sebi manje vode, sa većom energetskom vrednošću koje se po potrebi razblažuje vodom/snegom/ledom i za različite je klimatske uslove (topli i hladni tip).

Operativni obrok OS Francuske podeljen je u dve grupe od po sedam menija, od čega jedna grupa je sa svinjskim mesom, a druga bez njega. Kanadske OS koriste obrok po imenu"Individual Meal Pack" ili IMP i dizajniran je tako da omogućava lak transport i korišćenje.

„IRP-P“28 predstavlja operativni obrok Ruske Federacije. Struktura je veoma slična francuskom tipu operativnog obroka, a razlika postoji u samom načinu pakovanja PP. U OS Ruske federacije zadržan je stariji način pakovanja, koji je po njima neprikosnoven. Navedeni konzervirani obrok u svom sastavu nemaju hleb, što je sa aspekta angažovanja pripadnika VS otežavajuća okolnost na koju se oni trebaju navići. Zagrevanje konzerviranog obroka uz pomoć savremene tehnologije i konzumiranje tako „zamućene hrane“, na brzinu i „s nogu“ i njen jednoličan ukus su takođe ograničavajući faktori u pogledu navika u ishrani pripadnika VS.

Priprema tekućeg obroka treba biti aksiom bez obzira na vid operacije koja se izvodi, a upotrebu konzerviranog obroka treba vršiti samo u krajnjoj nuždi, što zahteva da se jedinice opšte logistike u početnom periodu misije najpre oslone na intendantsku ratnu tehniku za pripremu hrane, a da potom pređu na korišćenje stacionarnih kapaciteta ili da

8 Meal, Readu-to-Eat – Obrok, spreman za upotrebu. 9 Vrsta konzervisanog operativnog obroka u OS SAD. 10 Ibid.

114

zaključe ugovore sa dobavljačima na teritoriji zemlje domaćina. S obzirom na to da trajanje mirovnih operacija nije ograničeno, da traju i po nekoliko godina, bila bi neophodna nabavka kuhinja kontejnerskog tipa koja obezbeđuje povoljnije higijenske uslove za rad čime se dodatno povećava bezbednost pripremljene hrane.

Imajući u vidu da snage VS trebaju biti osposobljene za suprotstavljanje protivničkim snagama na raznim lokacijama, ishrana se mora uskladiti sa trenutnim stanjem na bojištu. Složenost i dugotrajnost savremenih operacija zahtevaju maksimalno korišćenje i oslanjanje na kapacitete teritorije. Kao osnovni zahtevi u realizaciji ishrane VS nameću se brzo i elastično reagovanje, što se mora normativno adekvatno propratiti. Time bi se omogućilo prilagođavanje ishrane novonastalim prilikama i potrebama, a odstupanje od predviđenih planova bi postala rutina, što bi neminovno doprinelo smanjivanju rizika. U realizaciji ishrane moralo bi se voditi računa o prioritetima u snabdevanju, pri čemu bi se jedinicama sa najvišim taktičkim prioritetom najpre obezbedila ishrana. Kako je na osnovu ranijih ratnih iskustava, tokom NATO agresije, često dolazilo do prekida u doturima snabdevanja, ukazuje se potreba za osamostaljivanjem jedinica u pripremi hrane, čak i onih koje su niže od ranga bataljona, formiranjem stokova kritičnih PP u blizini očekivanih mesta potrošnje što bi produžilo njihovu autonomiju.

Takođe, u organizovanju ishrane ne sme se izgubiti iz vida da se pored konvencionalnog načina ratovanja može pojaviti i upotreba nuklearnog, hemijskog i biološkog oružja. U uslovima upotrebe takvog oružja potrebno je sagledati i sledeće mogućnosti: alternative snabdevanja hranom; povećanja utroška vode (radi sprovođenja dekontaminacije) i angažovanja civilnih kapaciteta teritorije.

Sve jedinice su dimenzionirane tako da je njihova autonomnost predviđena samo za određeni broj dana, zavisno od ranga jedinice i da postoji njihova zavisnost od neposredno viših jedinica. Potrebno je sagledati i mogućnost snabdevanja ne samo po jedinicama, već i po rejonima, u okviru čega bi se snabdevale sve jedinice koje se nalaze na određenom rejonu ili u sklopu izvršavanja određenih zadataka, pri čemu je potrebno odrediti jedinicu koja je nosilac za realizaciju funkcije snabdevanja i ishrane.

Jasno je da VS pri učešću na zadacima druge misije mora imati određeni stepen autonomnosti, naročito u rejonima koji su slabo naseljeni, gde nema instaliranih kapaciteta ili u kojima je intenzitet operacija veći. Iskustva stečena tokom NATO agresije (2005:70) pokazuju da se VS u vanrednim situacijama u velikoj meri može osloniti na korišćenje skladišnih i proizvodno-uslužnih kapaciteta teritorije u pogledu proizvodnje hleba, klanja stoke, prerade mesa i obezbeđenja vodom.

Imajući u vidu sve veće angažovanje VS na zadacima druge misije to se istraživanju ishrane u ovoj oblasti mora pristupiti ozbiljno, kako bi ono bilo potkrepljeno ne samo teorijskim već i praktičnim pokazateljima. Mišljenja smo da je iz navedenog razloga potrebno preduzeti neke od aktivnosti kao što su kursiranja intendantskih starešina, njihovo upućivanje u OS drugih zemalja radi sticanja novih saznanja o ishrani, izdvajanje većih novčanih sredstava za istraživanja iz delatnosti ishrane i slično.

3. DELATNOST ISHRANE U TREĆOJ MISIJI VOJSKE SRBIJE

Učestvovanje VS na zadacima treće misije predstavlja novinu u pogledu njenog angažovanja. Do sada ona je učestvovala u pružanju podrške civilnim vlastima u suprostavljanju terorizmu i organizovanom kriminalu, a veće iskustvo u okviru ove misije

115

stekla je iz domena podrške civilnim vlastima u slučaju prirodnih nepogoda. Primeri takvih aktivnosti i vežbi, na kojima se angažuje VS i koja u sve većoj meri postaju predmet njenog interesovanja su brojni.11

Borba protiv terorizma je planirana u kratkom vremenskom periodu.12 Protivteroristička dejstva, na kojima bi se angažovali pripadnici VS, prestavljaju vid operacija koje se izvode radi eliminisanja terorističke delatnosti i uništenja terorističkih snaga, a u saradnji i sadejstvu sa elementima sistema odbrane, kao i sa snagama saveznika i prijateljskih država. Pri ovakvom vidu operacija jedinice opšte logistike se ne bi uključivale u većoj meri i tu nema nekih većih mogućnosti u pogledu ishrane učesnika VS, izuzev izdavanja konzerviranog obroka. Kako ciljevi terorističkih dejstava mogu biti objekti i infrastruktura koju koristi stanovništvo jedne zemlje, kao i VS, može se očekivati i uništavanje između ostalih i objekata u kojima se vrši priprema hrane, kako civilnih tako i vojnih, pa je moguće pretpostaviti da će se organizovanje ishrane odvijati u znatno otežanim uslovima. Kao moguće rešenje ishrane, pri takvim vidovima operacija, javlja se upotreba konzerviranog obroka, naročito ako se uzme u obzir kratkotrajnost takvih operacija, a zavisno od situacije nastale kao rezultat novonastalih zadataka.

Ratna dejstva koja su se odvijala na Kosovu i Metohiji demantovala su postojeću regulativu iz delatnosti ishrane, pa se u praksi hrana pripremala po jedinicama ranga čete, a ne samo u bataljonima, a na poslovima proizvodnje i pripreme hrane angažovala su se lica koja su doobučavana usled nedostatka stručno-specijalističkog osoblja.

Uloga VS u pogledu podrške civilnim vlastima u domenu ishrane dolazi do izražaja pri njenom angažovanju na drugom od navedenih zadataka ove misije. Radi što uspešnijeg angažovanje VS na takvim zadacima neophodno je sprovoditi pravovremene pripreme čime se postiže bolja obučenost i uvežbanost jedinica opšte logistike za pripremu hrane. Cilj angažovanja jedinica opšte logistike za pripremu hrane u trećoj misiji VS je da se obezbedi fokusirana podrška, u pogledu ishrane i obezbeđenja vodom, zaštićena, racionalna i mobilna, što će doprineti efikasnom upravljanju funkcijom snabdevanja i ishrane, odnosno da se omogući ishrana onda kada treba, gde treba, na zahtevani način i što bliže mestu nastanka zahteva uz njeno neprekidno funkcionisanje.

„Operacija u slučaju prirodnih nepogoda, industrijskih i drugih nesreća i epidemija predstavlja najviši i najsloženiji oblik neborbenih aktivnosti civilnih struktura i snaga odbrane RS, u kojoj se jedinstvenim planom i komandovanjem, prema jedinstvenom projektu, na određenom prostoru i u određenom vremenu objedinjavaju i usmeravaju

11 Jedinice VS bile su angažovane na širem prostoru Autonomne Pokrajine Vojvodine, u periodu od 06. aprila do 04. maja 2006. godine, na saniranju posledica prouzrokovanih poplavama usled obilnih padavina i nepripremljenosti odbrambenih nasipa. U toj operaciji bilo je angažovano oko 3.000 pripadnika VS. Ishrana ugroženog stanovništva, prema ocenama kriznog štaba, bila je jako dobro organizovana uz stalno prilagođavanje promenama situacije. Pored toga, realizovane su i mnoge vežbe na kojima je težište usmereno na učestvovanju VS u trećoj misiji: „Tamiš 2008“ - namenjen za simuliranje podrške vojnih snaga civilnom stanovništvu posle prirodnih katastrofa, uz zajedničko učešće pripadnika VS i Nacionalne garde Ohaja; „Titel 2008“; „Proleće 2009“ - gde je realizovana vežba razmeštanja snaga i pružanja pomoći civilnim vlastima na otklanjanju posledica izazvanih prirodnim nepogodama; „Odlučan odgovor 2009“ i druge vežbe. 12 Terorizam predstavlja sistematsko korišćenje nasilja i zastrašivanja (progoni, ugnjetavanje, ubijanje) u političke svrhe ili radi iznuđivanja novca. Klajn, I., Šipka, M. (2006): Veliki rečnik stranih izraza i reči, Prometej, Novi Sad, str. 1232.

116

aktivnosti radi pružanja pomoći u sprečavanju i otklanjanju posledica prirodnih nepogoda, industrijskih i drugih nesreća.“13

Ove operacije se izvode kada su ugroženi ljudski životi, životna sredina i materijalna dobra. Cilj njihovog izvođenja je pružanje pomoći civilnim vlastima i stanovništvu radi zaštite i spasavanja života ljudi, materijalnih dobara i životne sredine. Svakako da ishrana ugroženog stanovništva, ali i pripadnika Vojske koji se angažuju na zadacima pružanja pomoći civilnom stanovništvu, predstavlja bitan elemenat za uspešnu realizaciju operacije. Ishrana ima vitalnu važnost za bilo koju operaciju. Bez njenog organizovanja operacije podrške se ne bi mogle sprovoditi ni održavati. Za uspeh u izvođenju operacija potrebna su neposredna saradnja i koordinacija sa državnim organima koji rukovode svim snagama na ugroženom području, ali i angažovanje potpuno osposobljenih i opremljenih jedinica opšte logistike VS.

Sadržaj operacije uslovljen je vrstom elementarne nepogode, industrijske i druge nesreće ili epidemije, njihovim posledicama, jačinom i sastavom raspoloživih snaga za otklanjanje posledica, stanjem infrastrukture, odnosno stepenom ugroženosti teritorije i drugo. U okviru operacije načelno se izvršavaju sledeće aktivnosti: evakuacija stanovništva, trijaž i zbrinjavanje ugroženih, spasavanje iz ruševina, zaštita od požara, zaštita i spasavanje životinja, bilja i PP biljnog i životinjskog porekla, snabdevanje, asanacija i sanacija terena, raščišćavanje i dislokacija određenih privrednih kapaciteta. Radi uspešne realizacije ishrane u operacijama podrške civilnom stanovništvu neophodno je izraditi matricu logistike.14 Ishranu ugroženog stanovništva VS mora pružati kontinuirano, uz udovoljavanje potrebama i neophodna prilagođavanja (improvizacije), a u vidu organizovanja ishrane nastradalih, dotura vode i snabdevanja najneophodnijim PP.

Angažovanje VS u okviru treće misije bi se izvodilo za vreme trajanja elementarnih nepogoda, ali i nakon njihovog prestanka, a zona operacije bi se odvijala delom na ugroženom (deo prostora zahvaćen elementarnim nepogodama), a delom na neugroženom području. Ne treba ispustiti iz vida i mogućnost upotrebe ljudstva iz sastava jedinica opšte logistike u pružanju pomoći civilnom stanovništvu pogođenom elementarnim nepogodama i prirodnim i industrijskim katastrofama. Jedinice opšte logistike u ovim operacijama svakako bi se mogle upotrebiti za uspostavljanje pravilnog snabdevanja, ishrane, dotura pitke vode i zaštitu i smeštaj PP.

Ograničavajući faktori u pružanju adekvatne ishrane, kako samim pripadnicima VS tako i civilnim strukturama, u operacijama podrške svakako je i nemogućnost sigurnog predviđanja razmera prirodnih katastrofa, elementarnih nepogoda, epidemija, industrijskih i drugih nesreća. S toga je veoma važno vršiti uvežbavanje snaga koje se mogu upotrebiti na takvim zadacima, ali i izvršiti njihovo opremanje neophodnim materijalno tehničkim sredstvima za izvršavanje ovih zadataka. Pretpostavka je da će se na ovim zadacima angažovati privremeni sastavi, po teritorijalnom principu, sastavljeni od neophodnih jedinica, koje će omogućiti što kvalitetniju ishranu lica kojima se pruža pomoć. Nije isključena i mogućnost angažovanja formacijskih sastava.

Uspeh ishrane tokom izvođenja neborbenih operacija Vojske uslovljen je i pravilnim procenama sledećih pokazatelja: obim angažovanih jedinica opšte logistike za pripremu

13 Nacrt doktrine KoV, novembar 2007. godine, str. 37. 14 Dokument kojim se između ostalog reguliše način ishrane i snabdevanja vodom jedinica ili ugroženi civilnih struktura. Izrada ovog dokumenta predviđena je Uputstvom za operativno planiranje i rad komandi u VS (privremeno), GŠ VS, Beograd, 2008.

117

hrane u operaciji, njihova organizacija i opremljenost; organizovanost i povezanost upravnih i izvršnih organa intendantske službe; raspoloživi sopstveni materijalni resursi; stepen ugroženosti komunikacija, razmere materijalnih i ljudskih stradanja, širenje posledica nezgoda, kapaciteti teritorije; pouzdanost finansiranja; efikasna informatička podrška i veza; znanje, sposobnosti i umešnost intendantskog rukovodećeg kadra.15

Način na koji bi se vršila priprema hrane tokom elementarnih nesreća bio bi identičan načinu realizacije ishrane u prvoj misiji, tj. formirale bi se intendantske stanice u okviru kojih bi postojalo uređeno mesto za pripremanje i podelu hrane kao i za podelu vode. Priprema hrane bi se odvijala angažovanjem g odeljenja opšte logistike koji bi zadovoljavao potrebe jedinice ranga bataljona. Prevashodno bi se pripremao tekući obrok. Pri tom se mora voditi računa i o racionalizaciji potrošnje hrane usled nepredvidivog vremena trajanja elementarnih nepogoda. Za obezbeđenje jedinica i civilnog stanovništva vodom koristili bi se vodni izvori na teritoriji, a u njihovom nedostatku voda bi se obezbeđivala doturom, pri čemu bi se koristili samo odobreni vodni izvori, za koje je prethodno sanitetski organ utvrdio da su ispravni.

Činjenica je da se usled vanrednih situacija, tj. usled pojave elementarnih nepogoda sužavaju mogućnosti za organizovanje kvalitetne ishrane, ne samo VS, već i civilnog stanovništva pogođenog samim nepogodama. U takvim situacijama usled oštećenja postojećih komunikacija otežan je dotur hrane do neposrednih korisnika, a smanjena je i mogućnost korišćenja civilnih kapaciteta odnosno kapaciteta nacionalne logistike iz rejona pogođenog prirodnim katastrofama. Organizaciju ishrane u novonastalim okolnostima potrebno je izvesti na najpovoljniji način, obezbeđujući ljudstvu dovoljne količine pitke vode. Pri odabiru rejona rasporeda za rad jedinica InSl za proizvodnju i pripremu hrane treba nastojati da se one razmeste u postojećim stacionarnim vojnim objektima ishrane, ukoliko situacija to dozvoljava, ili u civilnim objektima, a ako ni takve mogućnosti ne postoje potrebno je odabrati rejon koji ispunjava sledeće uslove: da je u blizini boljih komunikacija, da je dovoljno prostran, da pruža povoljne uslove za rad, da odgovara higijensko-epidemiološkim uslovima i da nije kontaminiran.

Kako se kao posledica elementarnih nepogoda pojavljuje i ugroženo stanovništvo, za koje je potrebno organizovati ishranu, intendantske stanice bi trebalo prevashodno razmestiti u blizini prihvatnih centara, uz što veće korišćenje stacionarnih objekata, a ukoliko ih nema onda koristiti postojeća formacijska sredstva za pripremanje hrane.

Intendantska služba raspolaže zavidnim kapacitetima i obučenim ljudstvom koje obezbeđuje neprekidnost ishrane u trećoj misiji VS. Nemogućnost predviđanja razmera prirodnih katastrofa, elementarnih nepogoda, epidemija, industrijskih i drugih nesreća nameće potrebu detaljnog razmatranja najpre vrste nepogode ili katastrofe koja je zadesila civilno stanovništvo, ali i VS, a potom i snaga i sredstava kojima raspolažemo i koja su nam neophodna kako bi organizovali kvalitetnu ishranu lica pogođenih navedenim

15 Intendantska služba - logistička organizacija nadležna i odgovorna za intendantsku podršku OS u miru i ratu, snabdevanje OS intendantskim pokretnim stvarima, organizaciju i realizaciju opšte logističkih usluga (za potrebe ishrane ljudstva (pripremanje i podelu hrane, proizvodnju hleba, klanje stoke, preradu mesa), za potrebe odevanja, komunalne usluge, energetske usluge, opremanje objekata i proizvodno – uslužnih pogona, smeštaj i uslužne delatnosti i usluge standarda i reprezentativne usluge), održavanje intendantskih pokretnih stvari i dr. Zadatke iz navedenih nadležnosti planiraju, organizuju i izvršavaju organi i jedinice intendantske službe, na pojedinim komandnim nivoima OS. U VS organizacija i zadaci usklađeni su sa dodeljenim misijama i zadacima VS i osloncem na kapacitete nacionalne logistike.

118

nesrećama. Zavisno od vrste nepogode ili katastrofe ishrana bi se realizovala na način koji u najvećoj meri omogućava njenu realizaciju u datoj situaciji. U prirodne nepogode i nesreće koje mogu zadesiti stanovništvo ubrajaju se: zemljotresi, poplave, požari, oluje, sneg, snežni nanos, lavine, klizišta, led, grad, suša, prolećni mrazevi, tonjenje i obrušavanje zemljišta i slično. Požari su se u prethodnom periodu javljali usled ekstremno visokih temperatura, ali i kao posledica namernog paljenja. Klizišta su izazivala probleme na prostoru centralne i južne Srbije,a u poslednje vreme sve je veći broj zemljotresa koji na sreću nisu razornog karaktera. Brojne industrijske i tehnološke katastrofe zadesile su civilno stanovništvo, tokom NATO agresije, a među njima Ševarlić M. ističe sledeće: razlivanje 20 t tečnog hlora; sagorevanje 200 t vinil-hlorida; isticanje 1 400 t vinil-hlorida-monomera u Dunav, 800 t hlorovodonične kiseline (33%), 300 t natrijum-hidroksida (40%), 3 t žive; požari u pogonu „HIP Azotara“ u Pančevu koji su izazvali oslobađanje 120 t tečnog amonijaka i niz drugih.16 Iz dosadašnjeg iskustva može se zaključiti da navedene nepogode i katastrofe zahvataju šire rejone na kojima je potrebno obezbediti adekvatnu ishranu ugroženog stanovništva, gde god da se ono nalazi. U navedenim slučajevima, potrebno je razmotriti mogućnost pripreme tekućeg obroka, naravno ukoliko konkretna situacija to dozvoljava. U slučaju da su postojeći objekti za pripremu hrane na ugroženom rejonu u toj meri uništeni i oštećeni da ne obezbeđuju sigurne uslove za proizvodnju hrane, potrebno je alternativno koristiti konzervirani obrok dok se ne stvore povoljni uslovi za pripremu tekućeg obroka. Takođe, s obzirom na nemogućnost predviđanja trajanja navedenih nepogoda i katastrofa, neophodno je sagledati potrebu primene racionalizovane ishrane i snabdevanja civilnog stanovništva. Pri tom potrebno je u što većoj meri osloniti se na kapacitete nacionalne logistike (klanice, mlinovi, pekarska industrija, industrija ulja, šećera, prerada voća i povrća), kojima naša zemlja raspolaže u značajnom obimu. Sve to čini veoma povoljnu osnovu za realizaciju ishrane tokom izvođenja operacija iz domena treće misije.

Kao i pri organizovanju ishrane, tako se i u snabdevanju vodom treba osloniti na postojeću stacionarnu vodovodnu mrežu, sve dok ona zadovoljava potrošača u pogledu bezbednosti. Od posebnog je značaja da jedinice opšte logistike u zoni operacije, zahvaćenoj nepogodom ili katastrofom, mogu koristiti samo odobrene vodne izvore. U zonama u kojima je došlo do poremećaja usled katastrofa izazvanih prirodnim nepogodama ili na veštački način, industrijskih i drugih nesreća male su mogućnosti korišćenja izvora vode tako da se doturu vode mora posvetiti posebna pažnja. Neophodno je obezbediti opremu i uređaje za prečišćavanje vode kao i dovoljan broj cisterni za vodu.

Vanredne situacije, kao što su prirodne nepogode, industrijske i druge tehnološke katastrofe, u velikoj meri otežavaju uspostavljanje funkcionalne ishrane usled potrebe rešavanja mnogobrojnih problema poput načina dotura hrane do ugroženog stanovništva usled prekida komunikacijskih puteva, nedostatka izvora informacija, nastanka novih aktivnosti kojima se intendantske jedinice do tada nisu bavile i slično. Usled njihovog nastanka drastično se povećavaju potrebe ugroženog stanovništva, ali i pripadnika VS, a mogućnosti snabdevanja se smanjuju. U meri u kojoj se produžava trajanje vanrednih situacija, koje ugrožavaju i civilno stanovništvo i VS, realno je očekivati i pojavu oskudica u hrani što nameće potrebu razmatranja eventualne primene smanjenih normi

16Ševarlić M. (2001): Posledice NATO agresije u poljoprivredi i prehrambenoj industriji Savezne Republike Jugoslavije, Ekonomika poljoprivrede Vol. 48, (1-4), Beograd, str. 3. -16.

119

njenog pripadanja, uz potrebu kategorisanja stanovništva. Zavisno od rejona u kome se dešavaju pomenute vanredne okolnosti potrebno je sagledati i mogućnost upotrebe pokretnih intendantskih kapaciteta za proizvodnju hrane a naročito ako je reč o ruralnim područjima. Kao moguće rešenje za prevlađivanje nastalih prepreka u redovnom snabdevanju javlja se i izrada PP sa dužim rokom upotrebe poput trajnih vrsta hleba trajnosti i do 15 dana ili improvizovanih obroka od PP koje posedujemo. Ne sme se zanemariti da industrijske i tehnološke katastrofe u velikoj meri mogu izazvati kontaminaciju hrane hemijskim agensima pa je neophodno predvideti i mogućnost uvećanih potreba za pijaćom vodom.

4. ZAKLJUČAK

Smanjenje tradicionalnih vojnih pretnji, iziskuje potrebu veće globalne povezanosti država, radi očuvanja bezbednosti, usled pojava terorizma, tenzija na etničkoj i verskoj osnovi, kao i drugih problema koji prate proces tranzicije društva. Vojska Srbije time je dobila je novu društvenu, regionalnu i međunarodnu dimenziju.

Suprotstavljanje rizicima nevojne prirode, obuhvaćeni su zadacima druge i treće misije VS. Angažovanje VS na zadacima predviđenim ovim misijama, ukazuju na potrebu iznalaženja načina ishrane njenih pripadnika i u novonastalim okolnostima.

Nacionalna podrška je najsigurniji ali i najskuplji vid snabdevanja, tokom angažovanja VS na zadacima druge misije, pa treba razmotriti i druge vidove podrške poput: organizacije sopstvenim snagama uz oslonac na druge zemlje u pojedinim funkcijama; preuzimanja neke od funkcija logistike u multinacionalnoj jedinici integrisane logistike za sve oslonjene snage; potpunog oslanjanja na logistiku druge zemlje i obezbeđenja dela funkcija logistike ugovaranjem sa civilnim strukturama. Realizacija ishrane tokom druge misije odvija se na tri polja (borba protiv neprijatelja, sprovođenje mirovnih operacija radi obezbeđenja regiona i pružanje humanitarne pomoći lokalnom stanovništvu), što dovodi do stalnih promena i potreba njenog prilagođavanja vrsti operacije koja se izvodi.

Osim ishrane tekućim obrokom za snage angažovane u drugoj misiji, u skladu sa potrebama operacije, treba razmotriti i ishranu konzerviranim obrokom. Brojni su tipovi konzerviranog obroka koji su našli svoju primenu u OS drugih država: „FSR“, „UGR-E“, „CR1M“, „PR1M“, „CR5M“, „GP“, IMP, „IRP-P“ i dr.

Učestvovanje VS na zadacima treće misije predstavlja novinu u pogledu njenog angažovanja. Borba protiv terorizma je planirana u kratkom vremenskom periodu, a kako ciljevi terorističkih dejstava mogu biti objekti i infrastruktura koju koristi VS, može se očekivati i uništavanje objekata u kojima se vrši priprema hrane. Kao moguće rešenje ishrane, pri takvim vidovima operacija, javlja se upotreba konzerviranog obroka, naročito ako se uzme u obzir kratkotrajnost takvih operacija.

Ishrana ugroženog stanovništva, ali i pripadnika VS koji se angažuju na zadacima pružanja pomoći civilnom stanovništvu, predstavlja bitan elemenat za uspešnu realizaciju treće misije VS. Uspostavljanjem saradnje i koordinacije sa državnim organima koji rukovode svim snagama na ugroženom području, ali i angažovanjem potpuno osposobljenih i opremljenih jedinica opšte logistike uspešno će se realizovati ishrana pripadnika VS u trećoj misiji, kako za vreme trajanja elementarnih nepogoda, tako i nakon njihovog prestanka.

120

Nemogućnost predviđanja razmera prirodnih katastrofa, elementarnih nepogoda, epidemija, industrijskih i drugih nesreća nameće potrebu detaljnog razmatranja najpre vrste nepogode ili katastrofe koja je zadesila civilno stanovništvo, ali i VS, a potom i snaga i sredstava kojima raspolažemo i koja su nam neophodna kako bi organizovali kvalitetnu ishranu lica pogođenih navedenim nesrećama.

U poslednje vreme brojne aktivnosti i vežbe koje izvodi VS uglavnom razmatraju mogućnosti angažovanja VS u zadacima druge i treće misije, uz njihovo međusobno kombinovanje. Realizacija ishrane, u ovim misijama VS, još uvek je nedovoljno istraženo područje, sa aspekta angažovanja jedinica opšte logistike za pripremu hrane, što predstavlja tematiku kojoj u daljim istraživanjima treba pokloniti značajniju pažnju.

5. LITERATURA

1. Nacrt doktrine KoV, GŠ VS, Beograd, 2007. 2. Nacrt Doktrine operacije, GŠ VS, Beograd, 2007. 3. Strategijski pregled odbrane, MO, Beograd, 2009. 4. Uputstvo za operativno planiranje i rad komandi u VS (privremeno), GŠ VS,

Beograd, 2008. 5. JOVIĆ, S.: Komparacija bezbednosti hrane u oružanim snagama SAD i Vojsci

Republike Srbije, časopis Agroekonomika 49/50, str. 66 – 77, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2011.

6. JOVIĆ, S.: Primena standarda bezbednosti hrane ISO 22000 u Vojsci Srbije, časopis Agroekonomika 56, str. 99 – 111, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2012.

7. KLAJN, I., ŠIPKA, M.: Veliki rečnik stranih izraza i reči, Prometej, Novi Sad, 2006. 8. ŠEVARLIĆ, M.: Posledice NATO agresije u poljoprivredi i prehrambenoj industriji

Savezne Republike Jugoslavije, Ekonomika poljoprivrede Vol. 48, (1-4), Beograd, 2001.

121

EFFECTS OF THE SECOND AND THIRD MISSIONS THAT HAVE THE ARMY SERBIAN FOOD TO ITS MEMBERS

JOVIĆ, S.17

Summary

The reduction of traditional military threats necessitates greater global connectedness of in order to preserve their safety. The Serbian Army is engaged in the mission of deterring armed threats, construction and maintenance of peace in the region and the world, and in support of civil authorities in countering non-military threats to security. For the successful implementation of the second and third missions that engage predominantly Serbian army in the future considerable attention should be paid to the problem of planning, organization and implementation of nutrition of its members to actively participate in these activities. Key words: mission, the Serbian Army, nutrition. Primljen: 12.09.2013. Prihvaćen: 17.10.2013.

17 mr Saša Jović, assistant, Military Institution "Dedinje"/Of the General Logistics Material Resources Sector Ministry of Defence, Belgrade, E-mail: sudimnja@gmail.com, phone: 063-7322-812.

122

UDK: 338.43.02 Prikaz knjige Book review

OGLEDI IZ AGRARNE I RURALNE EKONOMIJE

(Autor: prof. dr Radovan Pejanović, 2013, 634 str.)

„Ogledi iz agrarne i ruralne ekonomije“ je monografija i udžbenik profesora dr

Radovana Pejanovića objavljena 2013. godine u izdanju Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. Ova knjiga napisana je na 634 strane i predstavlja obimno i sistematizovano štivo namenjeno kako studentima agroekonomskih nauka na osnovnim, master i doktorskim studijama Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, tako i široj javnosti ekonomske nauke i struke. Knjiga je plod dugogodišnjeg rada i iskustva profesora Pejanovića u oblasti teorijske ekonomije, mikroekonomije, makroekonomije, agrarne, ruralne i poslovne ekonomije, konsaltinga, preduzetničke ekonomije, finansija, kao i metodologije naučno-istraživačkog rada.

Ekonomska problematika u oblasti poljoprivrede je stara koliko i ljudska civilizacija. Neraskidiva veza između poljoprivrede i sela, u novije vreme je dopunjena novim sadržajima koja omogućuju ekonomske aktivnosti u seoskim područjima. Autor ove knjige obrađuje ovu problematiku koja nije svojstvena samo našim prilikama, već i šire – u svetskim razmerama. Ova knjiga pruža osnovne elemente za razumevanje ekonomskih aspekata poljoprivrede i ruralnih područja. Ona predstavlja objedinjavanje ekonomskog, socijalnog i agronomskog pristupa problemima i oblastima kao što su: poljoprivreda, agroekonomija, ruralna ekonomija i (održivi) ruralni razvoj. Autor je koristio interdisciplinarni pristup u analizi aktuelnog stanja poljoprivrede i ruralnog područja, pre svega na prostoru Republike Srbije, ali u komparaciji sa stanjem i iskustvima mnogo razvijenijih zemalja sveta. Ovdašnje uslove u predmetnoj oblasti, po autoru, karakteriše direktna povezanost poljoprivrede i ruralnog razvoja. Primenjena metodologija omogućava da se efikasnije identifikuju ključni ograničavajući faktori razvoja poljoprivrede i sela, što se očituje jasnim rezultatima i efikasnijim razumevanjem u prepoznavanju najvažnijih instrumenata budućeg razvoja.

Knjiga se sastoji od četiri dela i dodatka: (1) Neki teorijsko-empirijski problemi agrarne ekonomije; (2) Ruralni i lokalni aspekti ekonomije; (3) Neka metodološka pitanja ruralne ekonomije, i (4) Neka pitanja konsaltinga u agrobiznisu i druga povezana pitanja. Svaki deo je relativno zaseban a opet tesno povezan u celinu koja obrađuje set aktuelnih pitanja i problema. Kako je ova monografija koncipirana istovremeno i kao univerzitetski udžbenik, otuda ima značajnu dubinu u okviru sažimanja ekonomskih aspekata i problematike razvoja kako poljoprivrede, tako i ruralnog razvoja.

Prvi deo monografije pod nazivom Neki teorijsko-empirijski problemi agrarne ekonomije sastoji se iz sedam poglavlja i suštinski se bavi problemima poljoprivrede i sa mikro i sa makro aspekta. Naime, nema sumnje da su poljoprivredna proizvodnja i ruralna područja pod uticajem mnoštva faktora na koje se ranije nije računalo. Analiza uzroka

123

aktuelnih problema poljoprivrede, agrarne krize, kako u svetu, tako i u Srbiji, dobro je polazište za kompleksnu problematiku koja se obrađuje u ovoj knjizi. Pod svojevrsnim pritiskom velikih promene koje dolaze iz okruženja, kao što su globalizacija i svetsko tržište hrane, buran tehnološki progres u ovoj oblasti, klimatske, socijalne i demografske promene u ruralnim područjima, protivrečnosti svetskog tržišta hrane, reforme u poljoprivredama u tranziciji, odražavaju se na sistem proizvodnje i prometa hrane, kao i na uslove života na selu. Najveći broj ovih faktora u knjizi se analizira uporedo sa ulogom države i organizovane društvene zajednice na lokalnom ili regionalnom planu.

Dalja rasprava o efikasnosti u ovoj oblasti vodi ka sagledavanju optimalne sprege delovanja države i tržišta, odnosno, ka analizi agrarnih reformi, problema unutrašnje i međunarodne konkurentnosti i konkurencije na ovom tržištu. Autor se ovde ne zaustavlja samo na konvencionalnoj poljoprivredi, već apostrofira i sve veću potrebu i značaj uvođenja organskog modela proizvodnje. Samim tim, zahvaćena su i pitanja kvaliteta i dostupnosti kvalitetne hrane, kao i tzv. organske proizvodnje, s tim što je ovaj segment analize obogaćen kritičkim osvrtom na problematiku „farmerizacije“ individualnog sektora.

U drugom delu monografije, koje nosi naziv Ruralni i lokalni aspekti ekonomije i koji se sastoji iz osam poglavlja, autor sublimira ruralni razvoj i lokalni ekonomski razvoj kao nužan model u upravljanju ruralnim područjima. Obrađujući problematiku ruralnog društveno-ekonomskog razvoja, autor je napravio paralelnu analizu ruralne ekonomije, ruralnog razvoja, lokalnog ekonomskog razvoja i agroturizma sa jedne strane, kao i savremenih razvojnih faktora i delujućih tokova u ruralnim područjima, kao što su preduzetništvo, inovacije, logistika u agrobiznisu, centri za podršku biznisu, javno-privatna i druga poslovna partnerstva, uloga klastera i savremenih zadruga, sa druge strane. On pri tome kao ključne ograničavajuće razvojne faktore u ruralnom razvoju prepoznaje probleme koji proističu iz nepovoljnih demografskim tokova i posledične deagrarizacije.

Neka metodološka pitanja ruralne ekonomije je treći deo knjige, koncipiran u šest poglavlja, kroz koja autor, pre svega, želi da istakne značaj inicijativa lokalnih zajednica za razvoj ruralne ekonomije, koja u suštini predstavlja osnovu uspešnog LIDER programa u Evropskoj uniji. Pitanjima ruralne ekonomije autor u ovom delu knjige pristupa polazeći od pravnih okvira i institucionalnih osnova, investicionih, planskih i strateških pretpostavki koje se tiču lokalne ekonomske zajednice, odnosno, od liste neophodnih instrumenata za podsticanje ruralnog i lokalnog ekonomskog razvoja, reinženjeringa, efikasnijeg rukovođenja i organizacije. Ove osnove dopunjavaju se empirijskim pokazateljima koji su od velikog značaja za analizu potencijala i rezultata agroprivrede i ruralnog razvoja u Srbiji, a sve u cilju pronalaženja načina za brži izlazak iz krize.

Četvrti deo monografije pod nazivom Neka pitanja konsaltinga u agrobiznisu i druga povezana pitanja ima posebnu vrednost jer su u okviru šest poglavlja obrađene sve teme koje su akterima koji se bave (ili koji će se baviti) pitanjima agrarne i ruralne ekonomije od velike važnosti. Naime, reč je o setu potrebnih saznanja poput konsaltinga, računovodstva, agroekonomske analize stanja i bilansa poljoprivrednih subjekata, revizije, lobiranja, veterinarske zaštite kao javnog dobra u funkciji povećanja efikasnosti poljoprivrede i opšte dobrobiti, itd. U ovom delu knjige dotaknuta je tema korupcije kao opšte prisutnog problema u našem društvu. Na kraju ovog dela knjige autor ostavlja pouku da je agroekonomsko obrazovanje od suštinske važnosti da bi se uspešno upravljalo postojećim resursima poljoprivrede i selo revitalizovalo.

124

Knjiga u svakom svom delu obuhvata i teorijski i empirijski aspekt, sa jasnim zaključcima i preporukama. Autor nije slučajno apostrofirao u naslovu knjige – ogledi. Naime, ovo nije samo teorijsko štivo, nego predstavlja empirijsku analizu ekonomske problematike poljoprivrede i ruralnih područja. Kao što je već istaknuto, kao univerzitetski udžbenik „Ogledi iz agrarne i ruralne ekonomije“ predstavlja odličnu literaturu za studente master i doktorskih studija jer kompleksno objedinjuje sva značajna pitanja za datu problematiku. Kao monografija ima takođe još jednu značajnu funkciju – istraživačku, jer navodi čitaoca da dalje istražuje pojedine aspekte koje su u njoj obrađene. Iz tog razloga autor na kraju svakog poglavlja daje iscrpan spisak literature, što i studentima i svakom drugom čitaocu omogućava da se dublje bavi naučno-istraživačkim radom. Može se zaključiti da ova monografija i udžbenik predstavlja detaljan pregled aktuelnih teorija-metodoloških postavki i brojnih primeri iz prakse vezano za datu problematiku. Knjiga je veoma aktuelna jer je nastala u vreme kada se sve više stavlja akcenat na neistražene mogućnosti koje nudi poljoprivreda i ruralni regioni, usled narastajućih problema nastalih kao odraz svetske ekonomske krize, kako u svetu, tako i kod nas. Opredeljenje Republike Srbije za evropske integracije zahteva drugačije definisanje uloge i značaja poljoprivrede i ruralnog razvoja, za razliku od dosadašnje prakse. Ova knjiga je i odraz potrebe da se izradi jasno koncipirani metodološki okvir za razumevanje svih ekonomskih faktora poljoprivrede i ruralnog razvoja. Ona je rezultat aktivnog praćenja domaće agrarne politike i ruralnog razvoja, pogotovo u smislu opredeljenosti za razvoj usklađen sa globalnim trendovima. I na kraju, cilj ove knjige je dvojak. Prvi cilj je obezbeđivanje relevantne teorijsko-metodološke osnove za razumevanje ekonomskih aspekata razvoja poljoprivrede i ruralnih područja. Drugi cilj je omogućavanje relevantnih informacija i indikatora, kako na makro nivou, tako i na mikro nivou, koji su od značaja za prevazilaženje ograničenja u razvoju poljoprivrede, sela i ruralnog razvoja.

MSc. Danica Glavaš-Trbić istraživač saradnik

Primljen: 18.09.2013. Prihvaćen: 16.10.2013.

125

UDK: 657:070.11 Osvrt na knjigu Overview of the book

POZNAVANJE RAČUNOVODSTVENE ETIKE

(Autori: Šefers Mark i Pakaluk Majk, 2009, 348 str.)

Knjiga „Razumevanje računovodstvene etike“ delo je autora Marka Šefersa i Majka Pakaluka. Knjiga je prevedna i objavljena u Beogradu, 2009. godine u izdanju „Službenog glasnika“. Napisana je na 348 strana i sadrži četiri dela: Poznavanje etike; Shvatanje etike; Etičko rasuđivanje, i Etički razvoj. U okviru svakog dela knjige nalaze se poglavlja koja sadrže kratak rezime, ciljeve učenja, zaključke, pregled poglavlja i vežbanja (ključni termini, pitanja za pregled, razmatranja, teme za istraživanja, kao i spisak preporučene literature za dalje čitanje).

Mark Šefers je poznat kao komentator glavnih finansijskih novina po pitanju protivzakonitog ponašanja u računovodstvu i korporativnog upravljanja. On je osnivač i generalni direktor IVES Gruop Inc., vodećeg provajdera revizije, interne kontrole i tržišne inteligencije o javnim kompanijama dostupnim revizijskoj delatnosti preko interneta. Nakon sticanja MBA diplome na Harvard Univerzitetu, bavio se forenzičkim računovodstvom. Majka Pakaluk, je profesor filozofije na Klark Univerzitetu.

Prvi deo knjige posvećen je problematici poznavanja etike. U okviru ovog dela knjige struktuirana su dva poglavlja: Etika i profesionalizam u računovodstvu, i Osnovi računovodstvene etike. U prvom poglavlju ovog dela knjige se iznose razlozi koji iziskuju potrebu poznavanja etičkog obrazovanja za računovođe, a to su da: a) revizori imaju dužnost prema javnom mnjenju, iako su finansirani od strane preduzeća; b) računovodstvo kao profesija je relativno novijeg datuma (oko 150 godina) što upućuje da ne postoji tradicija i kultura za ovu delatnost; c) računovodstvo podrazumeva obuhvatanje, otkrivanje i objavljivanje istine, što već ukazuje na etičku orijentaciju, i d) računovođe su često u ulozi „budnih čuvara“1 tržišta što automatski isključuje pohlepu. Upravo ova četiri razloga su sasvim dovoljan argument da je etika suštinska za računovodstvo.

Autori ističu da s obzirom da revizore ne plaćaju oni čije interese treba da zastupaju, često se govori o postojanju „strukturalnog problema“, pri čemu prva intervencija društva je nametanje pravila i propisa kao zaštitu od zloupotreba. Međutim, često su upravo ta pravila i propisi neadekvatni, nametljivi i samoporažavajući (kontraproduktivni). Neadekvatnost propisa proizilazi iz činjenice da je obuhvatnost ograničena, i da će uvek postojati određen broj slučajeva koji se nalaze iznad određenih pravila. Nametljivost propisa je posledica njihovog donošenja spolja, od strane regulatornog tela. Takođe,

1 Ovaj termin se koristi u sudstvu radi označavanja da dužnost računovođe nije samo da obezbedi informacije, već i da zaštiti najbolji interes javnosti.

126

kontraproduktivnost propisa je posledica idealizovanja pravila, kao i „efekta istiskivanja“2 postojanja određenih okolnosti koje mogu stvarati sukob sa prvobitnim ciljem3.

Autori ističu da računovodstvo kao „mlada“ profesija ima veće zahteve kao profesija, ali joj nedostaje tradicija. Stoga, često se računovodstvo nalazi u situaciji da linija između posla i profesija nije jasno određena, a ovu prazninu upravo etika popunjava. Takođe, zadatak računovodstva je da obezbedi uslove poverenja za modernu, tržišnu ekonomiju, a da bi poverenje postojalo, mora da se obezbedi verodostojnost koja se inače zasniva na istinitosti. To znači, da računovodstvo treba da objavi istinu o finansijskim uslovima preduzeća, odnosno da je suštinski opredeljeno ka istini. Isto tako, računovođe kao „budni čuvari“ tržišta imaju obavezu sa u svom radu isključuju pohlepu, što podrazumeva da etika ovde igra značajnu ulogu.

Drugo poglavlje ovog dela knjige posvećeno je osnovama računovodstvene etike. Za etiku kao praktičnu nauku je odbačen pristup „metodi etike“, i usvojen je trodelni pristup. Ovaj pristup podrazumeva: prvo, protreptiku u kojoj se kritikuju „lažna dobra“ i identifikuje se „najbolje dobro“; drugo, pojam vrline i sa njim povezani distinktivni zadatak, i treće, ovi pojmovi se primenjuju na računovodstvo radi objašnjavanja vrlina neophodnih za računovođu. Autori tvrde da proteptika označava promišljeno podsticanje da se sledi dobar put, da se ostave stvari koje zabrinjavaju čoveka i da se napori i pažnja usmere ka nečem boljem, pri čemu lažna dobra su identifikovana kao dobra koja deluju kao najbolja, ali to nisu (zadovoljstvo, prestiž i moć). Pojam vrline se vezuje za termin distinktivnog zadatka, koji predstavlja samo onu vrstu zadatka koji mogu da se obavi samo uz određene uslove, ili je njihovo obavljanje najbolje samo pomoću određenih uslova. Zatim u knjizi se dalje navodi da u pogledu ljudskih vrlina postoji četiri vrline, i to su tzv. kardinalne vrline i sve druge karakterne osobine zavise od njih. Te kardinalne vrline su: mudrost, pravednost, hrabrost i gospodarenje sobom. Ovim osobinama se dodaje i pijetet, kao stav zahvalnosti i poštovanja prema onima koji su nam dali najveća dobra koja uživamo (npr. kao što su život, sredstva za izdržavanje, obrazovanje…). Mudrost je jedina intelektualna vrlina , i ona se zapravo deli na spekulativnu mudrost i praktičnu mudrost.4Analogno tim postavkama, autori ukazuju da je distinktivni zadatak računovođa objavljivanje istine o finansijskom stanju kompanije, što podrazumeva sledeće vrline: dobro razumevanje računovodstvene teorije, posvećenost prioritetima, priznavanje dužnosti da se služi javnom interesu, diskreciona dužnost, profesionalna dužnost u postizanju njenih najviših standarda, posvećenost traganju za istinom, otpornost na pohlepu i na druge oblike sopstvenog interesa.

Drugi deo ove knjige je struktuiran u dva poglavlja, i dati su primeri shvatanja etike na slučaju dveju američkih kompanija. Prvo poglavlje obrađuje primer „Enrona“, kao slučaj kada se kompromituje nezavisnost, što povlači sa sobom i pitanje objektivnosti. Ova energetska kompanija je početkom 2001. godine zapošljavala oko 25.000 radnika i bila je sedma najveća kompanija po prihodima. Međutim, usled prepravljanja finansijskih izveštaja, došlo je do pokretanja stečajnog postupka. Konkretno u ovom slučaju načinjene

2 Efekat istiskivanja se očituje u situaciji da briga za zadovoljenje pravila i izbegavanje zakonskih kazni u stvari „istiskuju“ želju da se ostvare ideali koje ta pravila treba da štite i čuvaju. 3 U tom smislu bez obzira na podešenost pravila i propisa, samo povećavanje njihovog broja zapravo povećava broj prilika gde je poštovanje pravila u sukobu sa interesima preduzeća (kompanije). 4 Spekulativna naspram praktične mudrosti je intelektualna vrlina pomoću koje se razume spekulativna istina o važnim stvarima koje nemaju, odnosno imaju praktičan efekat na živote.

127

su računovodstvene kriminalne radnje5 od strane najprestižnije računovodstvene firme „Andersen“. Time su nanete štete pojedinačnim investitorima, usled čega je došlo do gubitka poverilaca i investitora .

Drugo poglavlje ovog dela knjige daje primer „WorldComa“, kao slučaj neuspeha profesionalizma i integriteta. Ova kompanija je imala kratku istoriju uspona i pada, i kroz veliki broj jednostavnih računovodstvenih prevara, koje su kulminirale kapitalizacijom troškova za period, ostavljao se utisak snažnog razvoja čak i uslovima kada je sektor telekomunikacija bio u opadanju. Naime, računovođe i revizori nisu uspeli da otkriju i podnesu izveštaj o krupnoj kriminalnoj radnji usled nedostatka profesionalizma i integriteta. Kriminalne radnje „WorldComa“ su bile koncipirane tako što su izveštavane prihode na tržištu telekomunikacija povećavane, na kojem su inače padale cene jer je ponuda bila veća od potražnje. Naime, tokom 2002. godine je otkrivena prevara, gde je isto bila uključena revizorska kuća „Andersen“.

Treći deo knjige se bavi pitanjima etičkog rasuđivanja. Jedno poglavlje u ovom delu knjige posvećeno je sticanju dobrog etičkog rasuđivanja gde je dat primer deset slučajeva koji si uzeti iz stvarne prakse forenzičkog računovodstva. Svaka studija slučaja u ovom poglavlju ima kratki scenario, tj. činjenični model ili situacija. Nakon tog opisa sledi pitanje, pa četiri preliminarna pitanja za delovanje. Naime, ove studije slučaja su date tako da je moguća i diskusija u grupama. Na kraju svakog od slučajeva daju se predlozi načina za rešavanje svakog slučaja, kao i opis toga kako se slučaj zaista odigrao u stvarnom životu. Svaki taj slučaj ima upozoravajuću pouku, koji naglašava veze između dobre etike, ograničenja izloženosti riziku i dobre poslovne prakse.

Drugo poglavlje bavi se problematikom o nedovoljnosti pravila, s obzirom da obezbeđuju samo neophodne uslove, i ukazuje na neizbežnost i važnost korišćenja diskrecionog prava i dobrog rasuđivanja. Naime, kada se govori o neophodnim uslovima koja obezbeđuju pravila, misli se zapravo na zahteve ili „ono bez čega se ne može (sine qua non)“. Za razliku od njih dovoljni uslovi su zapravo garancija nečega što će se dogoditi. U tom smislu, kroz ovo poglavlje autori su nabrojali i dali argumente za šest glavnih nedostatka pravila, a to su: a) da se u pravilima navode samo neophodni, ali ne i dovoljni uslovi. U tom smislu, pravila su otvorena i ne mogu uzeti u obzir sve moguće slučajeve, te onda nisu garancija ispravnosti; b) dvosmislenost termina pravila. Naime, u pravilima koriste termini koji zahtevaju tumačenje, a ne mogu se beskorisno objašnjavati pravila nekim daljim pravilima, što upućuje na činjenicu da se u nekom trenutku moramo osloniti na dobro rasuđivanje u tumačenju pravila. Dobro rasuđivanje je idealan put kojim se može doći do razumnih tumačenja računovodstvenih pravila; c) pravila moraju da se tumače u skladu sa idealizacijama. Kod tumačenja pravila nužno je pozivanje na idealizaciju, jer su pravila beskorisna ako ih ne koristi neko ko nema dobar osećaj za ove idealizacije; d) pravila zahtevaju ispravnu motivaciju. Kad se vodi računa o tome da se ispravno tumače pravila, mora da postoji rešenost da ispravan način bude iznad razmatranja ličnog interesa, pogodnosti, udobnosti i naklonosti. Naime, pravila su beskorisna osim za one koje imaju motivaciju; e) pravilima se ne može upravljati. Naime, iz njih možemo izvući smisao, da ih zapamtimo i koristimo kao smernice za delovanje i to samo u vezi sa onim principima koja ona treba da predstavljaju. U suprotnom slučaju, pravila bi postojala sama za sebe,

5 Kompanije je prikrivala gubitke, tako što ih nije upisivala u svoje bilanse, nego je gubitke prebacivala na komplikovan lanac kompanija koje su vodeći ljudi iz Enrona osnivali sa inostranim partnerima i čije su knjige čuvali od revizora.

128

izolovano, i f) pravila zahtevaju priznanje, odnosno poštovanje pravila. Ne može se kazati da se zaista poštuju pravila, osim ukoliko se ne može prepoznati kada su naši postupci u skladu s tim pravilom. Ipak, naše uspešno prepoznavanje nije samo po sebi sadržano u pravilu, i mora unapred da pretpostavi neki drugi poredak. U svakom računovodstvenom ili revizijskom zadatku potrebno je prisustvo „dužne pažnje“ (eng. due diligence) kao proces traženja potrebnih informacija srazmerno važnosti uspeha i riziku greške. Takođe, u vezi sa „dužnom pažnjom“ je tzv. „skriveno neznanje“, kao stanje nepoznavanja onoga što smo dužni da znamo, i onoga što je trebalo da uložimo napore da saznamo. Takvo nepoznavanje određenih okolnosti je vredno svake osude.

Treći deo knjige obrađuje teme vezane za etički razvoj. Prvo poglavlje ovog dela knjige bavi se dilemama da li se računovodstvena etika može naučiti. U tom smislu autori knjige ukazuju da je računovodstvena etika složeno pitanje, i u knjizi se navode deset primedbi protiv toga da li se neko može naučiti etici. Prva primedba je da niko ne postaje moralan u učionici. Druga primedba je da se inteligencija i dobrota fundamentalno razlikuju. Treća primedba se odnosi na to da je naš karakter u potpunosti određen našim vaspitanjem. Četvrta primedba je vezana za naše postupke koji su u potpunosti i u suštini slobodni. Peta primedba je da ljudi postupaju prema onome što znaju da treba da urade. Šesta primedba vezana je naše postupke koji zavise od onoga što nam se dopada i ne dopada. Sedma primedba odnosi se na to da poučavanje etici nije ništa drugo do sistematske formulacije onoga što već radimo. Osma primedba ukazuje da je svako sebičan, najdublje posmatrano. Deveta primedba je da bi postojali priznati učitelji etike, kada bi ona mogla da se nauči. Deseta primedba vezana je za činjenicu da čestiti ljudi mogu redovno imati nečasne činove. Međutim, u knjizi se spominje da etika u računovodstvu podrazumeva četiri komponente, a to su: razumevanje (saznavanje i razumevanje računovodstvenih principa i pravila), idealizam (cilj ili odlučnost koji se sastoji od stavljanja ideala računovodstvene profesije iznad sopstvenih interesa), karakter (posedovanje vrlina) i kultura (radno mesto u kojem je lako činiti ono što je moralno). Svaka od tih komponenti je podložna „učenju“, i kao odgovor na dilemu da li se može računovodstvena etika naučiti, postavlja se pitanje: „Da li zaista želimo da naučimo računovodstvenu etiku“. Poteškoće koje se javljaju nastaju od mešanja razumevanja, idealizma i karaktera.

Drugo poglavlje ovog dela knjige bavi se temama vezanim za razvoj u računovodstvenoj etici i profesionalizmu. Kako je računovodstvena etika praktična nauka, i ima za cilj akciju, u ovoj knjizi se daju korisni i konkretni saveti u okviru dva glavna podnaslova: 1) šta može da uradi pojedinac, i 2) šta može da uradi firma, da podstakla računovođe da budu moralni. Preporuke za lični razvoj zavise od toga da li su ovi saveti upućeni studentima, praktičarima početnicima, ili iskusnim praktičarima. Tako, saveti za studente računovodstva se odnose na to da oni dobiju liberalno znanje; da unaprede navike u pogledu integriteta i istinitosti u svim oblastima; da obrate pažnju i da se odupru znacima pohlepe; da traže cenjene profesore kao mentore, i da smatraju profesionalnu obuku kao delom jedinstvenog života. Kod računovođa koji tek počinju sa radom, potrebno je da posvete posebnu pažnju pridržavanju najviših etičkih standarda na prvom poslu, da budu savesno pošteni po pitanju neopaženih, neproverenih i malih stvari; da traže mentore među onima koji su iznad njih u firmi; da traže prijatelje iz kruga cenjenijih kolega; da nastave svoju etičku edukaciju kroz dobru literaturu, i da neguju visoko mišljenje o svom pozivu. Kad je reč o iskusnim računovođama, oni bi trebali da pokušaju da nađu korisne kurseve etike i poslovnog ponašanja; da formiraju formalna i neformalna

129

mesta za diskusije o etici; da traže mlade kolege kojima bi oni mogli biti mentori, i da traže načine da daju svoj doprinos zajednici. Isto tako, poželjni su napori u okviru firme, gde računovođe u firmi mogu da promovišu etiku i profesionalizam. Ovde su preporuke struktuirane u četiri podnaslova: a) dobra korporativna kultura; b) „glas na vrhu“; c) odgovornost, i d) nagrađivanje etike i profesionalizma. U knjizi se navodi da je za postizanje dobre korporativne kulture potrebno: upoznati firmu; imati jasan i priznat etički kodeks za firmu; napraviti program etičke obuke; podsticati atmosferu otvorenu za etičko ponašanje, i podsticati „jedinstvo života“6 kod računovođe ove firme. Kad je reč o „glasu sa vrha“, zapravo se misli na učešće višeg rukovodstva i davanje primera, pri čemu oni treba da budu aktivno uključeni u program etičke obuke i inicijative za profesionalizam te firme. Isto tako, računovodstvo firme mora ne samo da postupa na način kome je nemoguće prigovoriti, već mora da uvek odaje izgled da to čini. Odgovornost podrazumeva da se u okviru firme razjasni da svaki praktičar (računovođa) ima stvarna ovlašćenja i snosi odgovornost za svoje odluke, kao i da se naširoko objavljuje7 etički kodeks firme (da bi se stvorila odgovarajuća očekivanja među klijentima i pred javnošću, kao i odgovarajući osećaj odgovornosti prema njima). Konačno, kad se daju preporuke za nagrađivanje etike i profesionalizma misli se zapravo na korišćenje strogih etičkih kriterijuma prilikom zapošljavanja; na konkretne načine nagrađivanja zaposlenih kada pokažu dobro profesionalno rasuđivanje u teškim okolnostima, kao i na objašnjavanje da neetičko ponašanje služi kao automatski osnov kažnjavanja (ozbiljno neetičko ponašanje treba automatski kazniti otpuštanjem sa posla).

* *

* Ova knjiga napisana je jednostavnim stilom i obrađuje aktuelnu problematiku. Naime,

računovodstvena etika kao deo poslovne etike, važan je segment društvenog razvoja. Moralno poštenje računovođa je složen zadatak, i računovodstveni moral se sastoji u poštovanju određenih vrlina u računovodstvu. S obzirom da su u računovodstvu postoje mogućnosti za razne zloupotrebe, primenom računovodstvene etike se dolazi do saznanja da je računovodstvo kao profesija etički najzahtevnija i najaltruističnija. U izradi knjige je korišćena raznovrsna i obimna literatura, a u okviru svakog poglavlja navođeni su praktični primeri, kao i citati poznatih američkih računovođa. Autori ove knjige se prvenstveno obraćaju američkim studentima radi sticanja osnovnih znanja o računovodstvenoj etici, što ne umanjuje njenu značajnost i korisnost za studente agroekonomije, kao za i računovođe, ali i za sve ostale, kao priručnik za ponašanje i delovanje u računovodstvenoj delatnosti.

Prof. dr Radovan Pejanović

Mr Sanja Đukić Primljen: 02.09.2013. Prihvaćen: 01.10.2013.

6 „Jedinstvo života“ podrazumeva da se podstiče i odaju priznanja o učešću praktičara u zajednici i udruženjima. 7 Ovakva objava podrazumeva korišćenje brošura, web strana i slično.

131

PREPORUKE AUTORIMA 1. Radove slati na email: mirelat@polj.uns.ac.rs ili danicagt@polj.uns.ac.rs ili poštom

na CD-u. Redakcija ne vraća dostavljene materijale pošiljaocima – autorima; 2. Uz rad navesti adresu, e-mail, telefon autora, odnosno prvog autora, ako se radi o

grupi autora. U grupi autora dobro je da se nalaze i strani autori, zbog impakt faktora časopisa.

3. Redakcija praktikuje makar jednu e-mail ili telefonsku komunikaciju sa prvim autorom, a u najvećem broju tih komunikacija zahtevaju se ispravke, dorade i pojašnjenja po osnovu zahteva recenzenata, koji su anonimni;

4. Poželjan prosečan obim rada je jedan autorski tabak (oko 30000 slovnih mesta), ali to nije odlučujući kriterijum; prihvatiće se, zavisno od kvaliteta, i duži i kraći radovi;

5. Radove struktuirati na uobičajen način: Naslov (na jeziku na kojem je rad – što je najčešće srpski – i na drugom jeziku – što je najčešće engleski), Rezime i ključne reči (takođe na dva jezika), Uvod, Razrada (u tri – četiri podtačke), Zaključak i Literatura;

6. Citiranje izvora u tekstu rada na sledeći način: Pejanović i sar., 2008 – ako je više od dva autora. Ako su samo dva autora onda Pejanović i Tica, 2008 ili Pejanović i sar., 2008. Koristiti citate novijeg datuma. Preporučujemo, zbog impakt faktora časopisa, da se u radu citiraju (i u literaturi navode), radovi koji su štampani u časopisu „Agroekonomika“, u brojevima iz zadnje dve godine, a u vezi sa tematikom rada.

7. Redni broj tabele i njen naslov stavlja se iznad tabele, a redni broj slike i naslov slike ispod slike. Izvor slika i tabela stavlja se u njihov donji desni ugao. Posebno se numerišu tabele, a posebno slike. Nazive tabela, slika i grafikona pisati na srpskom (normal) i engleskom (italik) jeziku.

8. Tekst radova bi trebao da bude pisan latinicom ili ćirilicom, font Times New Roman, veličina slova 10 pt. A4 format (Portrait), normalnog proreda (Single). Margine: Top 2,0 cm, Left 4,2 cm, Bottom 8,7 cm, Right 4,2 cm; Justify, sa uvlakom 0,6 cm, veličina slova naslova 11 pt velikim slovima bold, poglavlja velikim slovima 10 pt, bold. Bez paginacije (numeracije stranica rada).

9. Naslov rada spustiti 5 entera ispod gornje margine, a pisanje počinje u petom redu. Ime i prezime autora se piše velikim slovima, Font size 10, centrirano sa jednim razmakom ispod naslova rada. Iznad imena zadnjeg autora označava se Footnote, u kojoj se navodi titula, ime i prezime, zvanje, ustanova u kojoj rade pojedini autori. U Footnote se navodi i naziv projekta, ako je rad u vezi sa tim istraživanjem.

10. Autori (i koautori) čije radove objavimo dobijaju po dva primerka časopisa „Agroekonomika“, poštom ili lično. Radovi se ne honorišu.

Adresa redakcije časopisa „Agroekonomika“ Poljoprivredni fakultet Trg D.Obradovića 8 Glavni i odgovorni urednik 21000 Novi Sad Prof. dr RADOVAN PEJANOVIĆ

132

CIP- Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 338.43 AGROEKONOMIKA – Agrieconomica : časopis Departmana za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela / glavni i odgovorni urednik Radovan Pejanović. – 1972, br. 1 – Novi Sad : Poljoprovredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprovrede i sociologiju sela, 1972-, -24cm Tromesečno ISSN 0350-5928 COBISS.SR-ID 28370439