Fridrih Nie

VOLJA ZA MO POKUAJ PREVREDNOVANJA SVIH VREDNOSTI

PREDGOVOR

1

O Velikim stvarima ovek treba ili da uti ili da govori uzvieno: uzvieno to e rei ciniki i nevino.

2

Ovo to iznosim pretstavlja istoriju sledea dva veka. Ja opisujem ono to dolazi, to ne moe vie druke biti: pobedu nihilizma. Ova se istorija ve sada moe izloiti: jer sama nunost tu dejstvuje da tako bude. Ovu budunost nagoveuju ve stotine znakova; ova sudbina najavljuje svoj dolazak na sve strane; sve su ui ve nauljene da uju ovu muziku budunosti. Cela naa evropska kultura ve se odavno kree u agoniji napetosti, koja iz decenije u deceniju biva sve vea, kao da oekuje katastrofu: ona je nemirna, mahnita, nagla; kao bujica koja hita kraju, koja vie ne premilja, koja se boji doi k sebi.

3

Pisac ovih redova meutim nita drugo dosada nije inio nego premiljao i pribirao se: kao filosof i pustinjak po instinktu, koji je naao svoju dobit u usamljenosti, u ostajanju po strani, u strpljenju, oklevanju, u sporosti, kao kakav duh mera i kua, koji je jednom ve zalutao u svaki lavirint budunosti; kao duh augur koji gleda unazad kad objavljuje budunost; kao prvi savreni evropski nihilist, koji je, pak, iiveo nihilizam u sopstvenoj dui koji ga je ostavio za sobom, savladao ga i iziao iz njega.

4

italac ne treba da se vara u pogledu smisla naziva koji je dan ovom jevanelju budunosti. Volja za mo. Pokuaj preocene svih vrednosti. Sa ovom formulom dolazi do izraza jedan protiv-pokret u pogledu na princip i zadatak, pokret koji e u tako dalekoj budunosti zameniti onaj potpuni nihilizam, koji opet pretpostavlja, logiki i psiholoki, koji nikako druke i ne moe doi nego preko njega i iz njega. Jer zato je sada pobeda nihilizma nuna? Zato to nae dananje vrednosti u njemu nalaze svoj zavretak, to je nihilizam krajnji logiki izvod iz naih velikih vrednosti i ideala jer mi moramo najpre doiveti nihilizam da bi nam moglo postati jasno kakva je zapravo vrednost tih vrednosti... Pre ili posle nama e biti nune nove vrednosti...

Knjiga prva

EVROPSKI NIHILIZAM

PLAN

1. Nihilizam nam je pred vratima: otkuda nam dolazi taj najstraniji od sviju gostiju Pre svega zabluda je ukazivati na drutvena zla, ili na fizioloku degeneraciju ili ak i korupciju kao na uzrok nihilizma. Ovo je vreme najasnije i najboleivije. Zlo, bilo duhovno, fiziko ili intelektualno, po sebi nije sposobno da izazove nihilizam (to jest, potpuno odbacivanje vrednosti, smisla, eljivosti). Oba se zla mogu jo na sasvim drugi nain protumaiti. Ali u jednom sasvim odreenom tumaenju, hriansko-moralnom, duboko je usaen nihilizam.

2. Propast hrianstva od njegovoga morala (koji je nerazdvojan), koji se najzad obre protiv hrianskoga Boga (smisao za istinu, koji je hrianstvo jako razvilo, postaje prezrenje prema lai i lanosti svih hrianskih tumaenja sveta i istorije. Obrt od Bog je istina u fanatiku veru: Sve je la. Budizam dela...).

3. Sumnja u moral je odluujui faktor. Propast moralnog tumaenja sveta, koji vie nema autoriteta, poto je ve pokuao da se sakrije u transcendentalnom svetu svrava se nihilizmom. Nita vie nema smisla (neizvodljivost jednoga tumaenja sveta, kome su ljudi posvetili ogromne energije pobuuje sumnju da nisu moda sva tumaenja lana). Budistika crta: enja za nebiem. (Indiski budizam nema za sobom neki bitno moralni razvitak; zbog toga u njegovom sluaju nihilizam znai nesavladani moral: ivot kao kazna, ivot shvaen kao zabluda; zabluda dakle kao kazna to je moralna ocena.) Filosofski pokuaji da se prevazie moralni Bog (Hegel, panteizam); pobeda narodnih ideala: mudrac; svetitelj, pesnik. Sukob izmeu istinitog, i lepog, i dobrog...

4. Protiv besmislenosti s jedne strane, protiv moralnih merila s druge: u kojoj je meri dosada sva nauka i filosofija stajala pod uticajem moralnih sudova? I da li nismo stekli neprijateljstvo nauke uz to kao pride? Ili predrasudu protiv nauke? Kritika spinozizma. Hrianska shvatanja vrednosti svuda prisutna kao ostaci u socijalistikim i pozitivistikim sistemima. Nedostaje kritika hrianskog morala.

5. Nihilistike posledice dananje prirodne nauke (pored njenoga pokuaja da se sakrije u natprirodnom). Bavljenje naukom donosi na kraju samounitenje, okretanje protiv samoga sebe, antinaunost. Od Kopernika ovek se kotrlja od centra ka x.

6. Nihilistike posledice politikog i politiko-ekonomskog naina miljenja, gde sva naela na kraju postaju obojena atmosferom pozornice: dah mediokritetstva, beznaajnost, nepotenje, itd. Nacionalizam. Anarhija itd. Kazna. Svuda nedostaje iskupitelj, opravdalac bilo kao stale bilo kao pojedinac.

7. Nihilistike posledice istorije i praktinih istoriara, to jest romantiara. Stav umetnosti je potpuno neoriginalan u modernom svetu. Njena sumornost. Geteov takozvani olimpizam.

8. Umetnost i pripremanje nihilizma. Romantizam (zavretak Vagnerovih Nibelunga).

I NIHILIZAM

NIHILIZAM KAO POSLEDICA DOSADANJEG TUMAENJA VREDNOSTI

2

ta znai nihilizam? Da najvie vrednosti gube svoju vrednost. Nedostaje cilj; nedostaje odgovor na pitanje zato.

3 Radikalni nihilizam jeste uverenje o potpunoj neodrljivosti ivota, u odnosu na najvie dosada priznate vrednosti; on tako isto obuhvata gledite da nemamo nikakva prava pretpostaviti postojanje apsolutne prirode stvari i neto s onu stranu naega sveta to bi bilo boansko, otelovljeni moral. Ovo gledite je posledica potpuno razvijene ljubavi prema istini: zbog toga je ono samo posledica vere u moral.

4

Kakva su preimustva hrianske moralne hipoteze? 1.Ona je pripisala oveku apsolutnu vrednost, nasuprot njegovoj malenosti i sluajnosti u reci veitoga postajanja i nestajanja. 2. Ona je sluila bojim advokatima, ukoliko je ostavila svetu karakter savrenstva uprkos stradanju i zlu raunajui tu i slobodu te se zlo uinilo puno smisla; 3. Ona je naturila uverenje da ovek moe imati znanje o apsolutnim vrednostima i time mu je dala adekvatno saznanje o najvanijim stvarima; 4. Ona je sauvala oveka od preziranja sebe samoga kao oveka, da se ne okrene protiv ivota i ne padne u oajanje poznanjem: ona je bila sredstvo za odranje. Jednom reju: moral je bio veliki lek protiv praktinog i teoretskog nihilizma.

5 Ali meu silama koje je moral odnjihao nalazila se i ljubav prema istini: ona se najzad okree protiv morala razgoliuje njegovu teleologiju, njegovu zainteresovanost i sada saznanje ove lai koja je tako dugo bila utelovljena, za koju smo oajavali da li emo je se osloboditi, dejstvuje kao stimulant. Mi opaamo sada potrebe u sebi, usaene dugotrajnim moralnim tumaenjem stvari, koje nam se sada javljaju kao potrebe za neistinom: s druge strane, ini se da ba od tih potreba zavise najvie vrednosti zahvaljujui kojima mi snosimo ivot. Mi smo prestali da cenimo ono to znamo,i ne usuujemo se vie da pridajemo vrednost onome ime bi rado sebe obmanuli: iz toga sukoba proistie proces raspada.

6 Ovo je antinomija: Ukoliko verujemo u moral, mi osuujemo ivot.

7

Najvie vrednosti, u ijoj je slubi ovek bio duan iveti, naroito kad su ga pritiskale i sputavale te socijalne vrednosti, zarad toga da im se pojaa ton, bile su postavljane nad ljudima, kao da su boja zapovest, stvarnost, ili istinski svet, nada i budui svet. Sada

kad je neznatno poreklo tih vrednosti postalo poznato,ini nam se kao da je i cela vaseljena izgubila vrednost, postala besmislena ali to je samo prelazno stanje.

8 Posledica nihilizma (neverovanje u vrednosti) kao rezultat moralnog ocenjivanja stvari: mi smo prestali da marimo egoizam (ak iako smo uvideli da je altruizam nemoguan); nama je obljutavilo ono to je neophodno (premda, smo uvideli da je nemoguna slobodna volja i inteligibilna slobod). Mi opaamo da ne dostiemo do oblasti u koju smo stavili svoje vrednosti a meutim sfera u kojoj ivimo nije time niukoliko dobila u vrednosti; naprotiv, mi smo premoreni, jer smo izgubili glavni nagon za ivot. Sve je dosada bilo uzalud!

9 Pesimizam kao pripremno stanje za nihilizam.

10

A. Pesimizam kao jaina u kom smislu? U smislu energije njegove logike, kao anarhizam i nihilizam, kao analiza. B. Pesimizam kao slom u kom pogledu? U pogledu njegova ublaavajuega dejstva, kosmopolitskog oseanja, u smislu tout comprendre i istorizma. Kritika nategnutost: krajnosti izlaze na povrinu i preovlauju.

11 Logika pesimizma vodi u nihilizam: ta je na to tera? Pojam bezvrednosti, besmislenosti: ukoliko se moralne vrednosti kriju iza svih ostalih visokih vrednosti. Rezultat: moralne ocene vrednosti su osude, odricanja; moral je okretanje od volje za ivotom.

12 SLOM KOSMOLOKIH VREDNOSTI

A

Nihilizam e se manifestovati u svemu kao psiholoko stanje, na prvom mestu kad budemo traili u svemu to se zbiva smisao koga u njemu nema: tako da e trailac na kraju izgubiti hrabrost. Nihilizam je stoga osveenje o uzaludnom dugom traenju snage, agonija zbog bespredmetnosti, neizvesnost, nemanje prilike za kakvu bilo mu drago vrstu oporavljenja ili za dostizanje stanja mira u pogledu na ta bilo stid pred samim sobom kao da je ovek odvek dugo varao sama sebe... Gorepomenuti smisao mogao bi se postii: u obliku ostvarenja jednog najvieg zakona morala u svima pojavama, moralnog poretka vaseljene; ili u obliku porasta ljubavi i harmonije u odnosima oveanstva; ili u veem priblienju stanju opte sree; ili ak u srljanju u opte nebie cilj je uvek neki smisao. Opti faktor svima ovim idejama je da e se neto dostii, pomou procesa: a sada mi shvatamo da bivanje ne cilja niemu, da se njim nita ne dostie. Otuda razoarenje u pogledu na takozvani cilj ivota, kao uzrok nihilizma; bilo da se ono odnosi na vrlo odreen smer ili da je u tome uopteno priznanje da su nedovoljne sve hipoteze o cilju ivota, koje se odnose na itavu evoluciju (ovek nije vie ni saradnik, a da ne govorimo ve o sreditu evolucionog procesa). Nihilizam e se manifestovati kao psiholoko stanje, na drugom mestu, kad ovek stavi celinu, sistematizaciju, ak i organizaciju u i iza svih fenomena: tako da dua edna potovanja i divljenja pliva u optoj ideji najvie upravne i administrativne vlasti (ako je to

dua logiara, doslednost i savreno umovanje bie dovoljni da sve pomire...). Neko jedinstvo, neki oblik monizma: i usled ove vere oveka obuzima oseanje duboke relativnosti i zavisnosti u prisustvu celine koja je beskrajno via od njega, neka vrsta boanstva... Opte dobro zahteva potinjenje pojedinca... ali gle, takvo opte dobro ne postoji! U sutini, ovek gubi veru u svoju vrednost kada se nikakvo beskrajno dragoceno celo ne otkriva kroz njega: to jest, on je doao na misao o takvom svebiu, da bi bio u stanju da veruje u sopstvenu vrednost. Nihilizam, kao psiholoko stanje, ima i trei, poslednji oblik. Ako se dopuste ove dve stvari: da se bivanju ne moe pripisati nikakav smer, i da ne upravlja iza svega bivanja nikakvo veliko jedinstvo u kome bi se pojedinac mogao izgubiti kao u elementu od vie vrednosti; ostaje jo jedno pribeite, da se osudi svet bivanja kao iluzija, i otkrije svet koji bi leao iza njega, i koji bi bio istinski svet. Ali onog trenutka kad ovek primeti da je takav svet skrojen samo u cilju da zadovolji izvesne psiholoke potrebe, i da na njega nema ba nikakva prava, javlja se krajnji oblik nihilizma, koji sadri u sebi neverovanje u metafiziki svet, i sebi uskrauje svaku veru u istinski svet. Sa toga gledita stvarnost bivanja je jedina doputena stvarnost: naputaju se sve staze to vode lanim bogovima i drugim svetovima ali ovaj svet postaje oveku nepodnoljiv, premda niko ne eli da ga odbaci... ta se desilo ustvari? Oseanje bezvredice postalo je jasno kada se pojmilo da se ni pojam cilja, ni pojam jedinstva, niti pak istine ne mogu uzeti da protumae opti karakter ivota. Nita se time ne postie niti dobija; jedinstvo to uestvuje u mnotvu zbivanja tu nedostaje potpuno: karakter ivota nije istinit, nego je laan... Posigurno nema vie nikakvoga razloga verovati u neki istinski svet... Ukratko reeno: kategorije cilja, jedinstva, bia pomou kojih smo pozajmili izvesnu vrednost ivotu, mi smo jo jedanput odvojili od ivota i svet nam se sada prikazuje bez vrednosti...

B

Ako dopustimo da smo priznali nemogunost tumaenja sveta pomou ove tri kategorije, i da nam sa toga gledita svet poinje bivati bez vrednosti onda se zapitajmo otkuda smo crpli veru u ove tri kategorije. Da vidimo moe li se odbaciti vera u njih. Ako im moemo oduzeti vrednost, dokaz da se ne mogu vie primeniti na svet, ne bi vie bio dovoljan razlog da se svet lii svoje vrednosti. Rezultat: vera u kategorije razuma uzrok je nihilizma mi smo merili vrednost sveta prema kategorijama koje se mogu samo primeniti na isto fiktivan svet. Zakljuak: Sve vrednosti sa kojima smo dosada pokuali da svetu pridamo izvesnu vrednost, s naega gledita, i sa kojima smo ga zbog toga liili svake vrednosti (kad se jednom pokazalo da su te vrednosti neprimenljive) sve su te vrednosti, psiholoki rasmatrane, rezultati izvesnih shvatanja korisnosti, utvrene u cilju odranja i poveanja moi izvesnih vladajuih zajednica: ali pogreno prenesene na sutinu stvari. Uvek je preterana naivnost ovekova da sebe smatra smislom i merom svih stvari.

13

Nihilizam pretstavlja prelazno patoloko stanje (patoloko je tu ogromno uoptavanje, zakljuak da ni u emu nema nikakvoga smisla): bilo da produktivne sile nisu jo dovoljno jake bilo da dekadencija jo okleva i nije jo pronala sebi pomona sredstva. Osnovi ove hipoteze: da nema istine uopte; da nema nikakvog apsolutnog karaktera stvari, nikakve stvari po sebi. Ovo je ve po sebi nihilizam, i to krajnje vrste. On vidi vrednost stvari u tome ba da tim vrednostima ne odgovara niti je to odgovaralo u stvarnosti, nego da su one samo simptom snage odreivaa vrednosti, uproavanje koje slui cilju ivota.

14

Vrednosti i njihove promene stoje u odnosu prema porastu moi onoga ko ih odreuje. Mera neverovanja, doputene slobode duha... kao izraz porasta moi. Nihilizam kao ideal najvie duhovne moi, prebogatoga ivota, delom razoran delom ironian.

15

ta je vera? Kako se ona raa? Svaka je vera smatranje neega istinitim. Krajnji oblik nihilizma bilo bi miljenje: da je svaka vera, svako dranje neega za istinito po nunosti lano jer ne postoji istinski svet. Dakle: prividnost u perspektivi, ije je poreklo u nama (ukoliko nam je stalno potreban jedan ui, skraeni, uproeni svet). Mera je nae snage dokle mi smemo sebi priznati prividnost, nunost lai, a da pritom ne odemo u propast. Utoliko bi nihilizam, kao odricanje istinskoga sveta, bia, mogao biti boanski pogled na svet.

16

Ako smo razoarani, nismo razoarani u ivot: nego to su nam se otvorile oi u pogledu raznih eljivosti. S podrugljivom srdbom posmatramo ono to se zove ideal: mi samo preziremo sebe to nismo uvek bili u stanju da uvek, svakog asa, drimo u rukama onu besmislenu emociju koja se naziva idealizam. Maenje pomou ideala je jae negoli srdba razoaranaga oveka.

17

U kojoj je meri openhauerov nihilizam jo uvek posledica istoga ideala koji je uslovio hrianski teizam? Stepen sigurnosti u pogledu najvie eljivosti, najvie vrednosti, najviega savrenstva, bio je tako veliki da su filosofi poli od nje kao da je a priori to apsolutna injenica: Bog na vrhu kao dana istina. Postati ravan Bogu, ieznuti u Bogu bile su kroz tisue godina najnaivnije i najubedljivije eljivosti (ali jedna stvar koja ubeuje nije jo zbog toga istinita: ona je prosto ubedljiva. Napomena za magarce). LJudi su se oduili da toj smesi od ideala pripiu i lino bie; postali su ateisti. Ali da li su se odista i odrekli samog ideala? Najnoviji metafiziari trae u osnovi jo uvek u njemu pravu stvarnost, stvar po sebi u odnosu prema emu je sveostalo samo privid. Njihova je dogma da ovaj na svet pojava nije istinski, poto oevidno nije izraz onoga ideala i u osnovi i ne vodi nas do onog metafizikog sveta kao svoje osnove. Za bezuslovno, ukoliko to pretstavlja najvie savrenstvo, nemoguno je da bude razlog svega uslovnoga. openhaueru, koji je eleo da to druke bude, bilo je potrebno da tu metafiziaku osnovu misli kao neto: suprotno idealu, kao zlu, slepu volju: tako je ona mogla biti ono to se javlja, to sebe otkriva u svetu pojava. Ali ni na taj nain nije se sasvim odrekao apsolutnog ideala nego se samo provukao neopaeno... (Kantu se uinila potrebna hipoteza o inteligibilnoj slobodi, da bi sa ens rerfectum mogao sakinuti odgovornost za svet ovakav kakav je; jednom reju, da bi objasnio zlo: skandalozna logika kod jednog filosofa...)

18

Najoptiji znak modernoga vremena: u svojim sopstvenim oima ovek je izgubio neverovatno mnogo u dostojanstvu. Dugo vremena on je bio sredite i tragetski junak ivota uopte; potom se upinjao da dokae bar svoju srodnost s bitnom i punom vrednosti stranom ivota kako to ine svi metafiziari, koji hoe da odre dostojanstvo ovekovo, sa svojom verom da su moralne vrednosti kardinalne vrednosti. Ko se Boga odree, dri se utoliko vre vere u moral.

19

Svako isto moralno merenje vrednosti (kao to je, na primer, budistiko) zavrava se nihilizmom: Evropa mora oekivati isto! Pretpostavlja se da se moe proi sa moralom bez religiozne podloge; ali u tom pravcu i vodi put u nihilizam. Nema niega u religiji to nas nagoni da sebe gledamo kao bia koja odreuju vrednosti.

20

Pitanje koje nihilizam postavlja ega radi? potie od dosadanje navike da se cilj smatra kao neto utvreno, dano, i nametnuto spolja to jest od strane kakvog natoveanskog autoriteta. Kad su se ljudi jednom oduili da u to veruju, trae po staroj navici drugi autoritet koji bi znao kako se govori bezuslovno i koji bi im mogao odreivati ciljeve i zadatke. Autoritet savesti sada zauzima prvo mesto to se moral vie emancipuje od teologije, to postaje imperativniji kao naknada za lini autoritet. Ili autoritet razuma. Ili socijalni instinkt (stado). Ili istorija sa imanentnim duhom, koja ima svoj cilj u sebi, i kome se ovek moe poveriti. Htelo bi se da se izbegne volja, kaogod i hotenje cilja i rizika u postavljanju cilja sebi. Htelo bi se da se izbegne odgovornost (prihvatio bi se fatalizam). Najzad: srea i, sa izvesnim licemerstvom, srea najveega broja. Kae se: 1. Odreen cilj nije uopte potreban; 2. on se ne moe unapred predvideti. Ba sada, kad je volja u svojoj najveoj sili nuna, ona biva najslabija i najmalodunija. Apsolutno nepoverenje prema organizatorskoj sili volje za celinu.

21

Savreni nihilist. Oko nihilista idealizuje u pravcu rugobe, neverno je prema svojim uspomenama: ono ih puta da se izgube i blede: ono ih ne titi od samrtnike boje, kojom slabost boji sve to je daleko i prolo. Ono to on ne ini prema sebi, ne ini ni prema celoj ljudskoj prolosti on je puta da se izgubi.

22

Nihilizam. Ima dva znaenja: A. Nihilizam kao znak poveane duhovne snage: aktivni nihilizam. B. Nihilizam kao znak propadanja i opadanja duhovne snage: pasivni nihilizam.

23

Nihilizam kao normalno stanje. On moe biti znak snage, sila duha moe porasti do te mere da joj se dotadanji ciljevi (ubeenja, lanovi vere) mogu pokazati nepodesni (jer vera uopte izraava pritisak uslova ivota, potinjenje autoritetu jednoga poretka stvari koji vodi blagostanju, napredovanju, zadobijanju moi jednoga ivoga bia...). S druge strane, on moe biti znak nedovoljne snage da se plodno opet postavi sebi cilj, smisao, vera. Svoj maksimum relativne snage on postie kao velika razorna sila, u obliku aktivnog nihilizma. Njegova protivnost bio bi umorni nihilizam, koji vie ne napada; njegov najuveniji oblik je budizam: kao pasivni nihilizam, kao znak slabosti: duhovna snaga moe biti zamorena, iscrpljena, tako da joj vie ne odgovaraju dotadanji ciljevi i vrednosti i da im se vie ne veruje tako da se raspada sinteza vrednosti i ciljeva (na kojima poiva svaka jaka kultura) i pojedinane vrednosti ratuju meu sobom: raspad to e rei sve to oivljuje, vida, umiruje, tupi, stupa napred, u razliitom ruhu, religioznom ili moralnom, ili politikom ili estetskom itd.

24

Nihilizam nije samo razmiljanje o uzaludnosti, i nije samo vera da sve zasluuje da propadne; nego tu ovek sam uzima stvar u ruke, sam razara... To je, ako se ba hoe, nelogino: ali nihilist ne veruje u potrebu da bude logian... To je stanje jakih duhova i volja; a takvima je nemoguno da se zadovolje negativnim sudom: negacija delom potie iz njihove prirode. Unitenje sudom potvruje unitenje rukom.

25

O poreklu nihilista. Smelost za sve ono to ovek odista zna dolazi pozno. Ja sam sebi tek nedavno priznao da sam bio nihilist od glave do pete. Energija i radikalizam s kojim sam iao napred kao nihilist obmanuli su me u pogledu ove osnovne injenice. Kada ovek ide ka nekom cilju, izgleda nemoguno da mu besciljnost po sebi bude glavno pravilo vere.

26

Pesimizam jakih priroda: ega radi? i posle uasne borbe, pa i pobede. Da je neto stotinu puta vanije od pitanja da li se oseamo dobro ili ravo: to je osnovni instinkt jakih priroda pa prema tome i da li se drugi oseaju dobro ili ravo. Jednom reju, da imamo cilj kome ne bi oklevali da rtvujemo ljude, da inimo najvee rizike i da budemo gotovi da primimo na sebe ravo i najgore: to je velika strast.

DALJI UZROCI NIHILIZMA

27

Uzroci nihilizma: 1. Nedostaje vie vrste, to jest vrste ija bi neiscrpna plodnost i mo podravala veru u oveka. (Valja se samo setiti koliko se duguje Napoleonu skoro za sve vie nade ovoga veka). 2. Nia vrsta (stado, masa, drutvo) zaboravlja na skromnost i naduvava svoje potrebe do kosmikih i metafizikih vrednosti. Na taj se nain vulgarizira ceo ivot: jer ukoliko masa gospodari, ona tiranie izuzetke, tako da ovi gube veru u sebe i postaju nihilisti.

Svi pokuaji da se izmisle vie vrste nisu uspeli ( romantizam; umetnik, filosof; protiv Karlajlovog pokuaja da im se pripiu najvie moralne vrednosti). Posledica toga je otpor prema viim tipovima. Propadanje i nesigurnost svih viih tipova. Borba protiv genija (narodna poezija itd.). Saaljenje prema niima i paenicima kao merilo uzvienosti due. Nedostaje filosof, tuma dela, ne samo njegov pesnik.

28

Nepotpuni nihilizam, njegove forme: mi ivimo usred njih. Svi pokuaji da se izbegne nihilizam, bez preokreta postojeih vrednosti: samo pogoravaju stvar, pootravaju problem.

29

Vrste samootupljenja. Na dnu due: ne znati, kuda? Pustota. Pokuaj da se iz toga izie emocijonalnim opijanjem: u obliku muzike, svireposti u traginom uivanju zbog propadanja najplemenitijih, emocijonalnim pijanstvom kao slepim zanoenjem pojedinim ovekom ili vremenom (u obliku mrnje itd.) Pokuaj slepo raditi, kao orue nauke: motriti marljivo na mnogobrojna mala zadovoljstva, kao istraiva, na primer (skromnost prema sebi samom); skromnost nad sobom uoptiti do patosa; mistika, strasno uivanje u veitoj praznini; umetnost radi same umetnosti (fakt), isto saznanje, kao narkoza od gaenja nad samim sobom; kakav bilo neprekidan rad, kakav bilo mali glupi fanatizam; zbrka svih sredstava, bolest kao posledica opte neumerenosti (razuzdanost ubija uivanje). 1. Slaba volja, kao posledica. 2. Preterana gordost i ponienje sitnih slabosti oseaju se kao kontrast.

30

Ide vreme kad emo imati da platimo to smo dve hiljade godina bili hriani: mi gubimo ravnoteu koja nas je osposobljavala da ivimo. Zadugo neemo znati kojim emo putem. Mi se strmoglavce bacamo u suprotne ocene vrednosti, sa onom merom energije, koju ba raa toliko preterano precenjivanje oveka u oveku. Sad je sve skroz i skroz lano, re, zbrka, slabo ili odve nategnuto: a) Danas se trai neko zemaljsko reenje problema ivota, ali u smislu krajnjeg triumfa istine, ljubavi, pravde (socijalizam: jednakost lica). b) Pokuava se tako isto da se ostane tvrdo na moralnom idealu (sa altruizmom, samoportvovanjem, odricanjem volje u prvom redu). v) Pokuava se ak da se vrsto drimo i natprirodnog sveta: makar to samo bilo i antilogino x: ali se odmah taj svet tako tumai da se iz njega moe izvlaiti jedna vrsta metafizike utehe u starom stilu. g) Pokuava se tako isto da se fenomena ivota tako itaju da se doe do boanskog vodstva u starom stilu, koje nagrauje, kanjava, vaspitava i vodi poredak stvari neem boljem. d) Ljudi veruju i sada kao i pre u dobro i zlo: tako da se pobeda dobra i unitenje zla osea kao zadatak (to je engleski i tipino je za onoga tupoglavca, Dona Stjuarta Mila).

) Preziranje prirodnosti, poude, Ja: pokuaj da se i najvia duhovnost i umetnost shvata kao posledica obezlienja i nepristrasnosti. e) Doputa se crkvi da se jo uvek mea u sve bitne doivljaje i glavne momente u ivotu pojedinca, da bi se osujetili i dobili vii smisao: mi jo uvek imamo hriansku dravu i hrianski brak

31

Bilo je misaonijih i razornije misaonih vremena nego to je nae: vreme kao to je ono kad se Buda pojavio, na primer, kad je ak i narod, posle vekovnih sektakih raspri utonuo tako duboko u bezdan filosofskih dogmi, kao to su na vreme i evropski narodi to inili u pogledu finesa religiozne dogme. Literatura i tampa bile bi poslednje to bi zavelo oveka na visoko miljenje o duhu naega vremena: milioni spiritista i hrianstvo s onako strahovito runim gimnastikim vebama karakteristinim za sve engleske pronalaske, bacaju vie svetlosti na njega. Evropski je pesimizam jo u povoju to je injenica koja govori protiv njega on jo nije doao do one strane, enjive koenosti pogleda, do koje se jednom izdigao u Indiji i u kome se nita ogleda. Ima jo odve mnogo gotovoga i nedovoljno stvorenoga u njegovom sastavu, odve mnogo uenoga i pesnikoga pesimizma; hou da kaem da je, znatan deo njegov pronaen, izmiljen i stvoren, ali nije uzrok pesimizma.

32

Kritika dosadanjega pesimizma. Odbrana od evdemonolokog gledita kao poslednje svoenje na pitanje: kakav je smisao toga? Smanjenje mranosti. Na pesimizam: svet nema vrednost koju smo verovali da ima, naa je vera dotle razbila nae nagone za saznanjem, da to danas moramo rei. Na prvom mestu on nam se ini da vredi manje: isprva ga oseamo tako samo u tom smislu smo mi pesimisti to e rei, s voljom da sebi bez okolienja priznamo ovaj preokret vrednosti i da sebe ne laemo po starom i ne pevamo staru pesmu. Ba na taj nain nalazimo patos koji nas tera da traimo nove vrednosti. Ukratko: svet bi mogao vredeti mnogo vie no to smo mi verovali, mi moramo zagledati iza naivnosti naih ideala, jer je mogue da smo u naporu da mu damo najvie tumaenje, propustili da naem ljudskom ivotu pripiemo ak i umerenu vrednost. ta je obogotvoreno ? Instinkti vrednosti kod zajednice (ono, to e omoguiti njeno samoodranje). ta je oklevetano? Ono, to je dvojilo viega oveka od niega, nagoni koji stvaraju jaz.

33

Uzroci pobede pesimizma: 1. to su najsnaniji instinkti i oni koji su najvie obeavali za budunost dosada bili klevetani, tako da ivot nosi prokletstvo na sebi; 2. Sve vea hrabrost i asnost i sve smelije nepoverenje ovekovo navelo ga je da shvati da se ovi instinkti ne mogu odvojiti od ivota, pa se okree protiv ivota;

3. to samo najproseniji, koji taj sukob ni najmanje ne oseaju,uspevaju; via vrsta ne uspeva i kao proizvod degeneracije sklona je da sve okrene protiv sebe to s druge strane, izaziva protest, to proseni postavljaju sebe kao cilj i smisao te niko vie ne moe odgovoriti na pitanje ega radi ? 4. to omalovaavanje, osetljivost na bol, nemir, urba, pometnja sve vie raste, to konkretiziranje svih tih tendencija, koje se nazivaju civilizacijom postaje sve lake, tako da pojedinac pred tom udovinom mainerijom oajava i polae oruje.

34

Moderni pesimizam je izraz beskorisnosti modernoga sveta, ne sveta i ivota kao takvih.

35

Pretenost bola nad zadovoljstvom ili obrnuto (hedonizam): oba ova uenja ve su putokazi u nihilizam... Jer se ovde u oba sluaja ne postavlja nikakav drugi krajnji smisao negoli pojava zadovoljstva ili bola. Ali tako govori samo ovek koji se vie ne usuuje da ispolji volju, smer, smisao: za svaku zdraviju vrstu oveka vrednost ivota se ne meri nikako prema ovim sporednim stvarima. Bol moe pretegnuti, pa ipak, uprkos tome moguna je jaka volja, primanje ivota, priznanje nunosti da bol prevagne. ivot se ne isplauje, rezignacija; emu suze?... To je slabiski i sentimentalan stav. Un monstre gai vaut mieux qu'un sentimental ennuyeux.

36

Filosofski nihilist je ubeen da je sve to se zbiva besmisleno i uzaludno; a ne bi trebalo da postoji besmisleno i uzaludno bie. Ali otkuda potie ovo ne bi trebalo? Otkuda potie ovaj smisao, ova mera? U sutini nihilist misli da prizor takvog pustog, beskorisnog bia ne zadovoljava filosofa i puni ga oajem i pustotom. Posmatranje stvari s te strane protivrei naoj utananoj osetljivosti filosofa. Ono vodi na apsurdan zakljuak da karakter ivota mora pruati zadovoljstva filosofu, ako bi ivot hteo pravo na postojanje... Meutim lako je pojmiti da zadovoljstvo i bol u krilu zbivanja mogu jedino imati smisao sredstava: ostaje jo da se odgovori na pitanje, da li e uopte biti nama moguno da vidimo smisao, cilj, da li nije izvan nae moi pitanje besmislenosti ili smisla.

37

Razvitak nihilizma iz pesimizma, gubitak prirodnog karaktera vrednosti. Sholasticizam vrednosti. Vrednosti izolovane, idealistike, mesto da upravljaju akcijom okreu se protiv nje i osuuju je. Suprotnosti stavljene na mesto prirodnih stupnjeva i vrsta. Mrnja protiv svrstavanja. Suprotnosti bolje odgovaraju jednom plebejskom vremenu, jer ih je lake shvatiti. Odbaeni svet se protivstavlja jednom vetaki izraenom svetu istinskom, od

vrednosti. Na kraju: mi otkrivamo od kakvog je materijala sagraen taj istinski svet: i sada nam jedino ostaje onaj odbaeni i nae najvee razoaranje mi dodajemo raunu naih razloga za njegovo odbacivanje. S tim dolazimo do nihilizma: vrednosti koje odreuju pravac sadrane su i nita vie! To daje povoda pojavi pitanja jaine i slabosti! 1. Slabi se tu slamaju. 2. Jaki razaraju to se samo nije slomilo. 3. Najjai savlauju vrednosti koje odreuju pravac. Sve to skupa sainjava tragino doba.

NIHILISTIKI POKRET KAO IZRAZ DEKADENCIJE

38

U poslednje vreme mnogo je zloupotrebe injeno sa jednom sluajnom i u svakom pogledu nepodesnom rei: svuda se govori o pesimizmu i vodi se borba oko pitanja, na koje mora biti odgovora, ta je u pravu pesimizam ili optimizam? Ljudi jo ne uviaju ono to se skoro da rukama opipati: da pesimizam nije nikakav problem, nego simptom da ovu re treba zameniti reju nihilizam, da je pitanje, da li je nebie bolje od bia, po sebi bolest, znak degeneracije, idiosinkrazije. Nihilistiki pokret je samo izraz fizioloke dekadencije.

39 Shvatiti da je propadanje i obolenje svake vrste bez prestanka uticalo na opte sudove o vrednostima: da je u gospodareim sudovima o vrednosti dekadencija prevagnula: da mi imamo da se borimo ne samo sa uslovima koje je izazvala postojea beda degeneracije; nego da je sva dosadanja dekadencija ostala meu nama kao iva sila. Takva opta zabludelost oveanstva od njegovih osnovnih instikata, takva opta dekadencija u sudovima o vrednosti jeste upitni znak po preimustvu, prava zagonetka, koju ivotinjska fela ovek postavlja filosofu.

40 Pojam dekadencije Raspad, propadanje, rastur po sebi nisu izloeni zamerkama; to su prirodne posledice ivota i ivotnog raenja. Pojava dekadencije je isto tako potrebna ivotu kao to je napredovanje i progres: mi nismo u poloaju koji bi nam omoguio da to iskljuimo. Naprotiv, razum zahteva da dekadencija sauva svoja prava. Stidno je od strane socijalistikih teoretiara to tvrde da se mogu stvoriti takve prilike i drutveni poredak koji bi uinili kraj poroku, bolesti, zloinu, prostituciji i sirotinji... Ali to znai isto to i osuditi sam ivot, jedno drutvo nema slobode da ostane mlado. ak i u svojoj prvoj mladosti ono proizvodi smrad i izmet. to energinije i smelije ide napred, to e biti bogatije neuspesima i nakazama, a blie svome padu. Starost se ne odgaa pomou ustanova. Ni bolest. Ni porok.

41

Osnovna misao o prirodi dekadencije: to se do sada smatralo kao uzrok jeste posledica dekadencije. Time se menja itava perspektiva moralnih problema. Celokupna borba morala protiv poroka, luksuza, zloina, pa ak i protiv bolesti, izgleda kao naivnost, kao izlina stvar: ne postoji popravka (protiv kajanja). Dekadencija nije neto protiv ega se ovek moe boriti: ona je apsolutno potrebna i svojstvena svim vremenima i svim narodima. Treba se boriti svom snagom protiv irenja zaraze u zdrave delove organizma. Da li se to ini? ini se neto obratno. Zbog toga ba ulae se trud na strani humanosti. Kako stoje dosadanje najvie vrednosti prema ovom osnovnom pitanju biologije? Filosofija, religija, moral, umetnost itd. (Lek: na primer militarizam, nadalje od Napoleona, koji je civilizaciju smatrao svojim prirodnim neprijateljem.)

42 Sve to se dosada smatralo uzrokom degeneracije, u stvari je posledica degeneracije. Ali i ono to se smatralo lekom protiv degeneracije samo su paliativi protiv izvesnih uticaja degeneracije: izleeni pretstavljaju samo izvestan tip degenerika. Posledice degeneracije: porok-poronost; bolest-bolesnost; prestup-zloinstvo; celibat-sterilnost; histerija-slaba volja; alkoholizam; pesimizam; anarhizam; raspusnitvo (i duhovno). Klevetnici, podrivai, sumnjala, ruioci.

43 Uz pojam dekadencije: 1. Skepsa je posledica dekadencije: isto kao i raspusnitvo duha. 2. Kvare morala je posledica dekadencije (slabost volje, potreba za jakim nadraajima). 3. Lekovi, bilo psiholoki, bilo moralni, ne menjaju tok dekadencije, ne zadravaju, fizioloki ne znae nita: Saznanje potpune nitavnosti ovih nazovi reakcija; to su forme narkotiziranja protiv izvesnih kobnih pojava koje su posledice postojeih prilika; one ne iskorenjuju bolesni elemenat; one su esto herojski pokuaj da nestane dekadent, da se njegov tetni uticaj svede na najmanju meru. 4. Nihilizam nije uzrok nego samo logika dekadencije. 5. Dobar i rav samo su dva tipa dekadencije: oni idu zajedno u svima osnovnim pojavama. 6. Socijalno pitanje je posledica dekadencije. 7. Bolesti, pre svega bolesti nerava i glave, znak su da nedostaje odbranbena snaga jake prirode; dokaz za to je razdraljivost usled koje zadovoljstvo i bol postaju problemi prvoga reda.

44 Najpoznatije vrste dekadencije: 1. U uverenju da se biraju lekovi uzimaju se sredstva koja ubrzavaju iscrpelost takav je sluaj sa hrianstvom (da navedemo najznaajniji primer pogrenog instikta); isti je takav sluaj i sa progresom 2. Gubi se otporna snaga protiv nadraaja sluaj postaje gospodar: doivljaji se ogrubljuju i naduvavaju do udovinosti... vri se obezlienje, rastvaranje volje u vezi s tim stoji itava jedna vrsta morala, altruistiki, onaj to ne puta saaljenje iz usta, kod kojeg je bitna crta slabost linosti, tako da se ona odziva i podrhtava kao preterano osetljiva ica... Krajnja razdraljivost...

3. Uzrok i posledica se brkaju: dekadencija se ne shvata kao fizioloka pojava u njenim posledicama nalaze se uzroci ravoga stanja tu spada ceo religiozni moral... 4. ezne se za stanjem u kome se vie nee patiti: ivot se stvarno osea kao uzrok svih zala, stanja nesvesnosti (san, nesvest) smatraju se neuporedivo viim od stanja svesti; otuda naroite metodike...

45 Oko higijene slabih. Sve to se uini u slabosti, zavruje neuspehom. Otuda moral: ne ini nita. Najgore je samo to pod uticajem slabosti najbolesnija postaje upravo snaga potrebna za obustavljanje delanja, nereagiranje: to ovek nikada ne reagira bre, ni zaslepljenije nego li kad ne bi trebalo uopte da reagira... Snaga jedne prirode pokazuje se u odlaganju reakcije: njoj je isto tako svojstvena izvesna ravnodunost kao to je slabosti svojstvena nesloboda u reagovanju, nenadnost i osustvo uzdravanja u radu... Volja je slaba a recept za uvanje od ludosti je: imati jaku bolju i ne raditi nita... Kontradikcija... Neka vrsta samounitenja, instinkt samoodranja je kompromitovan... Slabi sam sebe teti... To je tip dekadencije... U stvari nailazimo na itavo brdo premiljanja o tome kako bi se dolo do nepomuenosti. Instinkt je utoliko na dobrom putu, ukoliko je korisnije ne raditi nita, nego neto raditi... Sva vebanja monakih redova, usamljenih filosofa, fakira polaze od tane ocene, da izvesna vrsta ljudi sebi najvie koristi kada sebe to vie moe spreava u delatnosti. Sredstvo za olakanje: apsolutna poslunost, mehanika aktivnost, odvajanje od ljudi i stvari koje bi mogle nametati neposrednu odluku i rad.

46 Slabost volje: to je simbol koji moe odvesti na stranputicom. Jer volje nema, pa prema tome ne moe biti ni jake ni slabe volje; mnotvo i raspad nagona, otsustvo sistema meu njima ima za posledicu slabu volju; njihova koordinacija, pod vlau jednoga jedinoga sainjava jaku volju; u prvom sluaju opaa se kolebanje i otsustvo ravnotee; u drugom preciznost i odreen pravac.

47 Ne nasleuje se bolest nego sklonost ka bolesti: otsustvo otporne snage protiv tetnih uticaja spolja itd. Slomljena otporna snaga; moralnim jezikom reeno: rezignacija i poniznost pred neprijateljem. esto sam sebe pitao, da li ne bi bilo moguno sve te najvie vrednosti dosadanje filosofije, morala i religije staviti u isti red sa vrednostima slabih umobolnih i nevrastepika: u blaoj formi oni pretstavljaju ista zla... Vrednost svih bolesnih stanja sastoji se u tome to ona pokazuju kroz uveliavajue staklo stanja koja su normalna, ali bi se teko videla u normalnim prilikama... Zdravlje i bolest nisu nita tako bitno razliiti, kako su to verovali stari doktori i kako jo danas veruju neki lekari. Oni se ne smeju zamisliti kao dva razliita tela ili sutastva koja se bore oko ivog organizma i prave od njega bojno polje. To je besmislica i prazno brbljanje, koje vie ne vredi nita. U stvari, izmeu ove dve vrste ivota postoji samo razlika u stepenu: preteranost, nesrazmera... Otsustvo sklada meu normalnim pojavama, sainjava bolesno stanje (Klod Bernar). Kao to se zlo moe posmatrati kao preteranost, disharmonija, disproporcija, tako se dobro moe posmatrati kao odbranbena dijeta protiv opasnosti od preteranosti, disharmonije i disproporcije. Nasledna slabost kao glavno oseanje: uzrok najviih vrednosti.

Uzgred: slabost se trai: zato?... Veinom zato to su ljudi po nunosti slabi. Slabljenjekao dunost: slabljenje elja, oseanja zadovoljstva i bola, volje za mo, za ponositou, za svojinom i za to vie svojine; slabljenje u obliku smernosti; slabljenje kao vera; slabljenje kao stid i odvratnost prema svemu to je prirodno, kao odricanje ivota, kao bolest i hronina slabost... Slabljenje kao odricanje od osvete, otpora, neprijateljstva i srdbe. Pogreke u leenju: slabost se ne lei pomou nekoga sistema za jaanje, nego pomou neke vrste opravdanja i moralisanja: to jest pomou tumaenja stvari... Brkanje dvaju potpuno razliitih stanja: na primer mirovanja sa jainom, koje je u sutini uzdravanje od reagiranja (i tipino za bogove, koje nita ne pokree), mirovanja sa iscrpelou, obamrlou do anestezije. Sve filosofsko-asketske metode leenja tee ovom drugom, a u stvari misle na prvo... jer pripisuju dostignutom stanju takve atribute kakvi bi bili u skladu samo sa boanskim stanjem.

48 Vrlo opasan nesporozum. Postoji jedan pojam koji oevidno ne doputa nikakvu zbrku ni dvosmislenost: to je pojam iscrpelosti. Ona se moe naslediti, moe se zadobiti. U svakom sluaju menja izgled stvari, vrednost stvari... Nasuprot onome koji nehotimice daje od obilja koje osea i pretstavlja, stvarima oko sebe, i koji ih vidi potpunije, monije, sa vie nade na njih koji u svakom sluaju moe darivati, iscrpeli umanjuje vrednost i kvari sa svoje nespretnosti sve to vidi i ubija vrednost: on je tetan... U tom pogledu ne moe biti nikakve pogreke: pa ipak istorija sadri stranu injenicu da su iscrpeli uvek bili brkani s ljudima punim snage, a ovi pak sa onima koji su bili od najvee tete. Siromah po ivotnoj snazi, slabi, siromai i sam ivot: bogat ivotom, jak ovek, obogauje ivot... Prvi je parazit na ivotu: drugi je darodavac... Kako je tu moguna pometnja?... Kada se iscrpeli ponaa kao vrlo energian aktivan ovek (kada degeneracija povue sa sobom izvesnu prekomernost duhovnog ili nervoznog odliva) onda se on brka sa bogatim... On uliva strah. Kult ludaka je uvek kult silnoga oveka punoga ivotne snage. Fanatik, ovek posednut neistom silom, religiozni eptileptiar, svi ekcentrini ljudi smatrani su za ljude od najvee moi i kao boanstva. Ova vrsta jaine, koja uliva strah, inila se ponajpre boanstvena: to je polazna taka autoriteta; tu se mudrost tumaila sluala, traila... Iz toga se razvila skoro svuda volja za oboenjem, to jest za tipinom degeneracijoma duha, tela, nerava: pokuaj da se nae put u ovu viu vrstu bia. Nainiti se bolesnim ili ludim, izazvati simptome ozbiljnih poremeaja znailo je postati jai, nadoveanskiji, straniji, mudriji. Ljudi su verovali da e na taj nain doi do tako velike moi, da e biti u stanju da je daju drugima. Gdegod je bilo molitava traio se neko ko bi mogao dahtati. Iskustvo pri opijenosti ovde je zavelo na stranputicom. Opijenost poviava u velikoj meri oseanje moi, pa prema tome po naivnom shvatanju, i samu mo. Na najviem stupnju moi mora stajati najpijaniji ovek; ovek u ekstazi. (Postoje dva uzroka opijenosti: preveliko obilje ivotne snage i bolesna ishrana mozga.)

49 Steena, ne nasleena iscrpelost: 1) nedovoljna ishrana, esto posledica neznanja u pogledu dijete, kao to je, na primer, kod naunika; 2) erotina prerana zrelost: prokletstvo koje naroito prati francusku mlade u prvom redu parisku: koja izlazi iz liceja u svet ve uprljana i upropaena i koja se ne moe osloboditi lanca sklonosti dostojnih prezrenja, koja je ironina prema sebi i podrugljiva roblje na galiji u prkos svoj utananosti

(uostalom, u veini sluajeva, ve simptom rasne i porodine dekadencije, kakva je svaka preterana nadraljivost; tako isto i kao zaraza sredine: dekadentna je crta i biti podloan uticaju okoline); 3) alkoholizam, ne instinkt nego navika, glupo podraavanje, kukavino ili sujetno prilagoavanje gospodareoj modi: kakav je blagoslov Jevrejin meu Nemcima! Koliko tuposti, koliko je zarobljena glava, kako su plave oi; otsustvo duha na licu, u rei, u dranju; lenjo protezanje, nemaka potreba za odmaranjem koja ne potie od prekomernoga rada, nego od odvratnog prenadraavanja alkoholom...

50 Teorija iscrpelosti. Porok, umobolnici (tako isto i umetnici... ) zloinci, anarhisti to nisu podjarmljene klase, nego izmet dosadanjega drutva svih klasa... Uviajui da su svi nai drutveni redovi proeti ovim elementima, mi smo razumeli da moderno drutvo nije nikakvo drutvo, nikakvo telo, nego bolestan konglomerat od andala drutvo koje vie nema snage da izbacuje izmet. Ukoliko je vekovni zajedniki ivot udubio bolesno stanje:

moderna vrlina moderna duhovnost

naa nauka}kao oblici bolesti.

51

Stanje kvarei. Valjalo bi shvatiti uzajamnu vezu svih oblika kvarei; pritom ne bi trebalo zaboraviti na njen hrianski oblik (Paskal kao tip); tako isto socijalistiko-komunistiku kvare (posledicu hrianske; s gledita prirodnih nauka, najvia ideja drutva prema socijalistikom shvatanju, najnia je po rangu meu drutvima); kvare pomou pojma drugi svet: kao da izvan sveta bivanja postoji svet bia. Ovde ne sme biti nikakog kompromisa: tu se mora istiti, nititi, ratovati; hriansko nihilistiko merilo vrednosti mora se izbei iz svega i mora se voditi borba protiv njega u svanom ruhu... na primer, iz dananje sociologije, iz dananje muzike, iz dananjeg pesimizma, (sve su to oblici hrianskog ideala vrednosti). Ili jedna stvar ili druga je istina: istina, to e ovde rei, ono to uzdie oveka... Svetenik, duebrinik, kao oblici ivota koje valja odbaciti. Celokupno dosadanje vaspitanje dosada je bilo bespomono, bez krme, bez tee, zaraeno protivrenou vrednosti

52 Ako priroda nema samilosti prema degenericima, nije stoga nemoralna: porast fiziolokih i moralnih neduga u ljudskoj rasi pre je posledica bolesnog i neprirodnog morala. Osetljivost veine ljudi je bolesna i neprirodna. Otkuda to da je oveanstvo iskvareno u moralnom i fiziolokom smislu? Telo propada ako jedan organ nije zdrav. Pravo na altruizam ne moe se izvesti iz fiziologije, kaogod ni pravo na pomo i na jednakost sudbine: to su sve premije za degenerike i zlosrenike. Ne moe biti nikakve solidarnosti u jednom drutvu koje sadri neplodne, neproduktivne i razorne lanove: koji uostalom moraju imati potomstvo jo degenerisanije no to su oni sami.

53 Dekadencija vri dubok i sasvim nesvestan uticaj i na ideale nauke: cela naa sociologija je dokaz za to. Njoj ima jo da se zameri, to je sticala iskustva samo s drutvom

koje se nalazi u procesu raspadanja, i to neizostavno uzima sopstvene instinkte raspadanja kao pravilo za socioloke sudove. Opadajui vitalitet u dananjoj Evropi formulie svoje socijalne ideale u njima: a oni tako mnogo lie na ideale starih preivelih rasa da se mogu pobrkati... Instinkt stada, koji je sada suverena sila, jeste neto u osnovi razliito od instinkta jednog aristokratskog drutva, a vrednost zbira zavisi od vrednosti jedinica koje ga sainjavaju... Cela naa sociologija ne zna ni za koji drugi instinkt sem za instinkt stada, to jest, sabranih nula, gde svaka nula ima jednaka prava. gde je vrlina biti nula... Ocena vrednosti, kojom se danas cene razliite forme drutva, potpuno je istovetna sa onom koja miru pripisuje veu vrednost nego ratu: meutim ovakav sud je antibioloki i jednostavno je rezultat dekadencije ivota... ivot je posledica rata, i samo drutvo je sredstvo za rat... Gospodin Herbert Spenser je dekadent kao biolog, on je to i kao moralist, (on vidi u pobedi altruizma neto to bi bilo eljivo !!!).

54 Posle itavih hiljada godina zabluda i lutanja moja je srea to sam ponovo naao put koji vodi jednom da i jednom ne. Ja uim ljude da kau ne svemu to slabi, to iscrpljuje. Ja uim ljude da kau da svemu to jaa, to podrava snagu, to pravda oseanje snage. Dosada niko jo nije uio ni jedno ni drugo: nego su uili vrlini, nesebinosti, saaljenju, pa ak i odricanju ivota. A sve su to vrednosti iscrpelih. Posle dugoga razmiljanja o fiziologiji iscrpelosti nametnulo mi se pitanje, do koje su mere sudovi iscrpelih prodrli u svet vrednosti. Rezultat do koga sam doao bio je do skrajnosti poraavajui, ak i za mene koji sam se svikao u mnogom neobinom svetu: ja sam naao da sve najvie ocene vrednosti, sve koje su zagospodarile oveanstvom, u najmanju ruku iznad njegovoga pitomijega dela, imaju svoj izbor u sudovima iscrpelih. Pod velom najsvetijih imena, otkrio sam najrazornije tendencije; ljudi su Bogom nazvali sve to slabi, to ui slabosti, to zaraava slabou... Ja sam otkrio da je dobar ovek forma kojom dekadencija afirmira samu sebe. U onoj vrlini za koju je jo openhauer uio, da je najvia i jedina osnova sviju vrlina; u onom saaljenju, ja sam ba prepoznao neto opasnije od svakog poroka. Namerno spreavati odabiranje kod vrste i upotrebu sredstava za njeno ienje od zakrljalih lanova to se dosada smatralo najviom vrlinom... Treba pokazivati potovanje prema sudbini, prema sudbini koja slabom dovikuje: propadni! Opiranje ovoj fatalnosti, upropaavanje i kvarenje oveanstva nazvano je Bog... Ne bi trebalo upotrebljavati ime boje uzalud... Rasa je iskvarena ne porokom nego neznanjem svojim: ona je iskvarena jer nije pojmila da je iscrpelost iscrpelost: fizioloke zbrke su koren svega zla... Vrlina je na najvei nesporazum. Problem: kako su iscrpeli doli do toga da propisuju zakone vrednosti? Drugim reima: kako su doli do moi oni to su poslednji?... Kako je instinkt ivotinjske fele oveka doao dotle da dubi na glavi?...

KRIZA: NIHILIZAM I IDEJA VRAANJA

55

Krajnosti se ne ublauju odmerenou nego suprotnostima postojeih krajnosti. Tako je isto vera u apsolutnu nemoralnost prirode, u otsustvo cilja i smisla psiholoki nuna strast, kada se vie ne moe odrati vera u Boga i u bitno moralni poredak stvari. Nihilizam se sada pojavljuje, ne zato to je manje volje za ivotom no to je pre bilo, nego to su ljudi uopte postali nepoverljivi prema smislu koji se moe pripisati zlu, pa i samom ivotu. Jedno tumaenje je odbaeno: ali kako se ono smatralo za jedino, to se ini kao da ivot nema nikakvoga smisla, kao da je sve uzalud.

*

Ostaje da se dokae da ovo uzalud! sainjava karakter dananjeg nihilizma. Nepoverenje prema naim ranijim ocenama vrednosti poraslo je do te mere, da je dovelo do pitanja: nisu li sve vrednosti samo mamac, kojim se komedija produava, ma da se time ne dolazi blie raspletu? To dugo vreme sa jednim uzalud, bez cilja i smera, misao je koja najtee paralie, naroito kada ovek uvidi da je namagaren a ipak nema moi da se tome otme.

* Mislimo ovu misao u njenoj najstranijoj formi: ivot ovakav kakav je, bez smera i bez cilja, ali da se neizbeno vraa, bez kraja u niemu: veito vraanje. To je najkrajniji oblik nihilizma: veito (besmisleno) nita! Evropski tip budizma: energija znanja i snage tera nas u takvu veru. To je najnaunija od svih hipoteza. Mi odriemo krajnje ciljeve: kad bi ivot imao krajnji cilj, on bi ga dostigao.

* Valja shvatiti da se ovde tei protivstati panteizmu: jer sve savreno, boanstveno, veito, tako isto nagoni na veru u veito vraane. Pitanje: je li moral onemoguio i ovo panteistiko pozitivno dranje prema svima stvarima? U sutini prevazila se samo moralna ideja Boga. Ima li kakvog smisla zamisliti jednoga Boga s onu stranu dobra i zla? Da li bi panteizam u ovom smislu bio moguan? Da li mi otklanjamo iz procesa ideju cilja, pa ipak potvrujemo postojanje procesa? To bi bio sluaj, kad bi se u samom procesu svakoga trenutka neto postizalo i to uvek isto. Spinoza je doao do pozitivnoga stava te vrste, u koliko svaki trenutak ima logiku nunost za njega: i sa svojim bitno logikim instinktom on je triumfovao nad takvom prirodom sveta.

* Ali je njegov sluaj izuzetan. Kad bi svaku osnovnu crtu karaktera, koja lei u osnovi svake pojave i nalazi izraza u svakoj pojavi, pojedinac osetio kao osnovnu crtu svoga karaktera, on bi bio prinuen da svaki trenutaka svega ivota uopte pobedonosno prima. Bilo bi jednostavno potrebno da se ta osnovna crta karaktera oseti kao neto dobro, prijatno i od vrednosti.

*

Meutim moral je spasao ivot od oajanja i od skoka u nita kod ljudi i drutvenih klasa koje su ljudi pritiskali i kinjili: jer najvee ogorenje prema ivotu ne raa nemo prema prirodi nego nemo prema ljudima. Moral se drao prema silnima, nasilnicima, gospodarima uopte, kao prema neprijateljima od kojih se prosean ovek mora odbraniti, to jest okuraiti, ojaati. Moral je sledstveno propovedao najdublji mrnju i preziranje prema osnovnoj crti karaktera u gospodara: njihovoj volji za mo. Ukloniti, odrei, razviti ovaj moral: znailo bi ovaj najomrznutiji nagon posmatrati sa obrnutim oseanjem i ocenom. Kad

bi stradalnik i potiteni izgubio veru u pravo na preziranje volje za mo, on bi uao u fazu beznadenog oajanja. To bi u stvari bio sluaj, kad bi ova crta bila bitna po ivot, kad bi se pokazalo da je u toj volji za moralom prikrivena oba volja za mo, i da je i ta mrnja i preziranje samo volja za mo. Onda bi potiteni uvideo, da sa silnikom stoji na istom zemljitu i da nema nikakvo pravo prvenstva, niti vii rang od njega.

*

Naprotiv! Nema niega kod ivota to bi moglo imati vrednosti, osim stepena moi razume se, ako se pretpostavi da je sam ivot volja za mo. Moral je sauvao zlosrenike, siroad ivota, od nihilizma, na taj nain to im je svakom od njih pridao beskrajnu vrednost, metafiziku vrednost, i uvrstio ih u jedan red koji nije bio u skladu sa svetskom moi i svrstavanjem po rangu: on je propovedao pokoravanje, poniznost itd. Ako se uzme da vera u ovaj moral propada, ovi zlosrenici ne bi vie imali nikakve utehe, i propali bi i sami.

*

Ovo propadanje javlja se kao samounitenje, kao instinktivno odabiranje onoga to se mora razruiti. Simptomi ovoga samorazruenja kod zlosrenika: vivisekcija sebe samoga, trovanje, opijanje, romantizam, a iznad svega, instinktivno prinuavanje na postupke koji mone ine smrtnim neprijateljima (obuavajui, tako rei, svoje sopstvene delate), volja va unitenjem kao volja jednoga jo dubljega instinkta, instinkta za samounitenjem, volje za niim.

*

Nihilizam je simptom da zlosrenici nemaju vie nikakve utehe: da oni unitavaju da bi sami bili uniteni, da lieni morala, oni nemaju vie nikakva razloga da sebe rtvuju, da se stavljaju na zemljite suprotnoga naela i da oni sa svoje strane hoe mo, time to nateruju mone da budu njihovi delati.To je evropski oblik budizma, aktivnog odridanja, poto je sav ivot izgubio svani smisao.

* Ne treba misliti da je beda postala vea: naprotiv! Bog, moral, portvovanje bili su lek strahovito dubokim stupnjevima mizerije: aktivni nihilizam pojavljuje se pri srazmerno mnogo povoljnijim prilikama. Sama injenica to se smatra da se izilo iz morala, pretpostavlja izvestan stepen duhovne kulture; a oba opet izvesno blagostanje. Izvestan duhovni zamor, koji je izazvala dugotrajna borba izmeu filosofskih miljenja i odvela u beznadean skepticizam prema filosofiji, pokazuje da ti nihilisti ni u kom sluaju ne stoje na niem stupnju. Valja se samo setiti prilika u kojima se Buda pojavio. Uenje o veitom vraanju imalo bi uene hipoteze za sobom (kao to ih je imala Budina nauka, na primer pojam uzronosti itd.)

*

ta danas znai zlosrean? Pre svega, fizioloki: ne vie politiki. Najnezdravija vrsta ljudi u Evropi (u svima klasama) jeste zemljite ovoga nihilizma: ona bi veru u veito vraanje smatrala kao prokletstvo, i ako bi ga ono jednom pogodilo, ona se vie ne bi uzdrala ni od kakve akcije: ona se ne bi pasivno ugasila, nego e initi da se ugasi sve to je besmisleno i besciljno u istoj meri: mada je to samo trzanje, slepo besnilo pred izvesnou da

je sve od venosti postojalo ak i ovaj trenutak nihilizama i ei za unitenjem. Vrednost takve krize je u tome to ona oiava, to ujedinjuje srodne elemente i ini da se uzajamno kvare, to ljudima suprotnih mentaliteta ukazuje na zajednike dunosti, i meu njima iznosi slabije i nesigurnije na videlo i na taj nain ini prvi korak ka odreivanju ranga snaga sa gledita zdravlja: priznajui zapovednike za zapovednike i potinjene za potinjene. Razume se nezavisno od svih postojeih drutvenih oblika.

* Koja e se klasa pokazati tu kao najjaa? Najumereniji, oni kojima ne treba nikakva krajnost u verovanju, oni koji ne samo da doputaju nego i vole dobar deo sluaja i besmislice, oni koji o ljudima mogu misliti mislei sasvim skromno o njihovoj vrednosti, a da zbog toga ne postanu mali i slabi: najbogatiji zdravljem, koji su dorasli za najvee nevolje, i koji se zbog toga ne plae nevolje tako mnogo ljudi, sigurni u svoju mo i koji silu koju je ovek dostigao pretstavljaju sa svesnim ponosom.

*

Kako bi takav ovek mislio o veitom vraanju?

56 PERIODE EVROPSKOG NIHILIZMA

Period nejasnosti, svakojakih pokuaja da se ouva staro i da se ne dopusti novo. Period jasnosti: ljudi uviaju da su staro i novo suprotnosti: stare vrednosti se raaju iz ivota koji opada, a nove iz ivota koji se die , da su svi stari ideali neprijatelji ivota (oni su porod dekadencije i odreuju dekadenciju ma koliko bili obueni u praznino ruho morala). Mi razumemo staro, ali nismo jo ni priblino dovoljno jaki za neto novo. Period triju velikih strasti: preziranja, saaljenja, unitenja. Period katastrofe: pojava uenja, koje e prosejati oveanstvo... koje nagoni na odluku i slabe i jake

II ZA ISTORIJU EVROPSKOG NIHILIZMA

MODERNA SUMORNOST

57

Prijatelji moji, kao mladii imali smo teak ivot: mi smo patili od mladosti kao da je to neka teka boljka. To je dolazilo od veka u koji smo bili baeni veka ogromnog unutarnjeg raspadanja i dizintegracije, koji se protivi duhu mladosti sa svima svojim slabostima pa i svojom najboljom snagom. Dizintegracija, to jest, neizvesnost, svojstvena je ovom veku: nita ne stoji na sigurnim nogama i tvrdoj veri u sebe: ivi se za sutra, jer je prekosutra sumnjivo. Sve je klizavo i opasno na naem putu, a uz to se jo veoma otanjio led na kome stojimo: svi oseamo kako die topao, koban jug gde mi jo sada gazimo doskora nee niko vie moi nogom stati.

58 Ako ovo doba nije doba propadanja i opadanja ivotne snage, ono je u najmanju ruku doba nepromiljenog i proizvoljnog eksperimentisanja: i verovatno je, da se od preterano

mnogo neuspelih eksperimenata stie opti utisak o propadanju: a moe biti, da se stie i samo propadanje.

ZA ISTORIJU MODERNE SUMORNOSTI

59

Dravni nomadi (inovnici itd.): bez zaviaja Propast porodice. Dobar ovek kao simptom iscrpelosti. Pravda kao volja za mo (disciplina). unost i nervoza. Anarhist. Crna muzika: gde je dobra? Preziranje ljudi, odvratnost. Najdublja odlika: da li glad ili sitost biva stvaralaka? Glad raa ideale romantizma. Severnjaka neprirodnost. Potrebe za alkoholom: radnika beda. Filosofski nihilizam.

60

Lagano napredovanje i uzdizanje srednje i nie klase (raunajui tu i niu vrstu duha i tela) koje je jo i pre francuske revolucije uzimalo maha i koje bi i bez revolucije isto tako krilo sebi put, ukratko reeno, nadmonost stada nad svima pastirima i voama donosi sa sobom: 1. Sumornost duha (stavljanje stoike i frivolne prividnosti sree zajedno, kako je to svojstveno otmenim kulturama, nalazi se u opadanju; mnoga patnja se sad puta da se vidi i uje dok se pre snosila i krila); 2. Moralnu hipokriziju (nain za odlikovanje sebe sama pomou morala, samo kroz vrline stada: saaljenje, staranje za druge, umerenost koje se ne priznaju i ne cene izvan sfere moi stada); 3. Uistinu velika koliina simpatije u alosti i u radosti (zadovoljstvo od oseanja da se pripada velikoj zajednici, koje imaju sve ivotinje koje ive u stadu opti duh, zaviaj, sve ono u emu se pojedinac ne uzima u obzir).

61

Nae doba, sa svojom tenjom da ublai sluajne nevolje, da ih sprei, a da se bori unapred protiv neprijatnih mogunosti, jeste doba siromaha. Nai bogatai su najsiromaniji! Pravi cilj bogatstva je zaboravljen.

62

Kritika modernoga oveka: Dobar ovek, ali iskvaren i zaveden ravim institucijama (tiranima i svetenicima); razum dignut na stupanj autoriteta; istorija kao savlaivanje zabluda; budunost kao progres; hrianska drava (Bog nad vojskama); hrianski polni odnosi (ili brak): carstvo pravde (kult oveanstva); sloboda. Romantine poze modernoga oveka: plemenit ovek (Bajron, Viktor Igo, or Sand); plemenita srdba; osveenje strau (kao istinska priroda); zalaganje za potitene i zlosrenike: moto istoriara i romansijera; stoici dunosti; nesebinost kao umetnost i saznanje; altruizam, kao jedan od najlaljivijih oblika egoizma (utilitarizam)

najsentimentalniji egoizam. Sve je to osamnaesti vek. Od njega se naprotiv nije nasledila: bezbrinost, vedrina, elegancija, duhovna jasnoa. Tempo duha se izmenio; uivanje u duhovnoj utananosti, jasnosti, ustupilo je mesto uivanju u boji, harmoniji, stvarnosti, masi, itd. Senzualizam u duhovnim stvarima. Jednom reju, to je osamnaesti vek Rusoa.

63

Sve u svemu kad se uzme u obzir, u dananjem oveanstvu postignuta je ogromna koliina ovenosti. to se to uopte ne osea, upravo je tome dokaz: mi smo postali tako osetljivi za male nevolje, da neopravdano previamo to je dostignuto. Ovde moramo voditi rauna o injenici da ima mnogo dekadencije, i da na svet, gledan takvim oima, mora izgledati rav i jadan. Ali takve oi su isto videle u sva vremena: 1. Izvesnu preteranu nadraljivost i u moralnom oseanju. 2. Koliinu gorine i sumornosti koje pesimizam unosi u svoja suenja: to obadvoje doprinelo je zajedniki da prevagne suprotno gledite: kako stvar ne stoji dobro sa naim moralom. 3. Fakt o kreditu, svetskoj trgovini, saobraajnim sredstvima jeste izraz vanredno blagog poverenja u ljude... Tome isto tako doprinosi: 4. Oslobaanje nauke od moralnih i religioznih smerova: vrlo dobar znak, premda je veinom pogreno shvaen. Ja pokuavam da opravdam istoriju na svoj nain.

64

Drugi budizam. Nihilistika katastrofa, koja je uinila kraj indijskoj kulturi. NJen predznak: prevaga saaljenja. Duhovna iznurenost. Svoenje problema na pitanje zadovoljstva i bola. Ratna slava koja izaziva protivudar. Ba kao to otro nacionalno razgraniavanje izaziva protiv-pokret, najsrdanije bratstvo. Nemogunost da religija dalje vri svoj posao sa dogmama i bajkama.

65

Danas je najvie izloen udarcima instinkt i volja za tradicijom: sve institucije koje imaju da zahvale za svoje postojanje ovome instinktu, idu protiv ukusa modernoga duha... U osnovi ne misli se i ne radi nita to ne bi bilo sraunato da iupa iz korena ovaj smisao za tradiciju. Na tradiciju se gleda kao na fatalnost; nju prouavaju, ona se priznaje (kao naslednost), ali se ona nee. Protezanje jedne volje preko dugih perioda vremena, izbor stanja i ocena vrednosti koje omoguuju da se vekovi budunosti unapred odrede to je ba antimoderno u najveoj meri. Iz ega sledi da dezorganizatorska naela daju naem vremenu specijalan karakter.

66

Budite jednostavni to je zahtev koji je prosta glupost kad se upuuje nama neshvatljivim i sloenim ispitivaima utroba... Budite prirodni: ali kako, ako smo upravo neprirodni?...

67

Dosadanja sredstva kojima su se postizali jednoobrazni, trajni tipovi kroz mnoge generacije: neotuiv zemljini posed, potovanje starijih (poreklo verovanja u bogove i heroje kao pretke). Sada deoba zemljinog poseda pripada suprotnoj tendenciji: novine (mesto dnevne molitve), eleznica, telegraf. Centralisanje ogromnog mnotva razliitih interesa u jednoj dui: koja uz to mora biti veoma jaka i promenljiva.

68

Zato je sve postalo gluma. Modernom oveku nedostaje: nepogrean instinkt (to je posledica dugotrajne jednoobrazne aktivnosti istog oblika u jednoj vrsti ljudi); nesposobnost da d neto savreno od sebe, prosto je posledica toga: pojedinac nije u stanju da nadoknadi ono to mu je kola trebalo da prui. Ono to stvara jedan moral, jedan zakon, jeste dubok instinkt, da tek automat omoguuje savrenstvo u ivotu i u stvaranju. Ali sada smo doli do suprotne take, mi smo zapravo tamo hteli do krajnje svesti, do samorasmatranja oveka i istorije: s tim smo ustvari najdalje od savrenstva u biu, delanju i hotenju: naa elja, naa volja za saznanjem simptom su ogromne dekadencije. Mi teimo neem to je taman suprotno onome to hoe jake rase i jake prirode, razumevanje je kraj... to je moguna nauka u smislu, u kome se danas praktikuje, dokaz je da su van dejstva svi elementarni instinkti koji brane i tite ivot. Mi vie ne stiemo, mi rasipamo kapitale svojih predaka, i nainom na koji saznajemo

69

Nihilistika crta a) u prirodnim naukama: (besmislenost); kauzalizam, mehanizam. Zakonomernost je interval, ostatak. b) Tako isto u politici: oveku nedostaj vera u svoje pravo, nevinost; gospodari la i sluenje momentu. v) Tako isto u narodnoj ekonomiji: ukidanje ropstva: otsustvo stalea iskupitelja, onoga koji opravdava napredovanje anarhizma. Prosveta?. g) Tako isto u istoriji: fatalizam, darvinizam, neuspeh poslednjih pokuaja da se u njoj otkrije razum i boanstvo. Sentimentalnost prema prolosti; biografije se ne trpe! (fenomenalizam i tu: karakter kao maska, ne postoje nikakve injenice). d) Tako isto u umetnosti: romantizam i antiromantizam (neraspoloenje prema romantinim idealima i laima). Ovo poslednje moralno, kao smisao za veu istinitost, ali pesimistino. isti artisti (ravnoduni i prema sadrini). Psihologija ispovednika i psihologija puritanska, to su dva oblika psiholokog romantizma: ali jo i protivpredlog prema njima, pokuaj isto umetnikog stava prema ljudima ali ni tu se nije pokazala potrebna odvanost za obrnutim ocenama vrednosti!

70

Protiv uenja o uticaju sredine i spoljanjim uzrocima: unutranja sila je beskonano nadmonija: mnogo ta, to se ini da je uticaj spolja, u stvari je prilagoavanje spoljanjeg unutranjem. Sasvim ista sredina moe se protumaiti i iskoristiti u suprotnom smislu: injenice ne postoje. Genije se ne moe objasniti takvim uslovima postanka.

71

Moderno doba posmatrano u svetlosti ishrane i varenja. Osetljivost beskrajno akutnija (pod moralistikim ruhom: porast saaljenja); obilje razliitih utisaka vee nego ikada: kosmopolitizam u jelu, knjievnosti, novinama, formama, ukusima, pa ak i predelima. Tempo ovih priliva je prestissimo; utisci se briu; ljudi se instinktivno uvaju da neto ne prime u sebe, da neto prime ozbiljno, da neto svare; otuda slabljenje varenja. Tu sada nastaje izvesno prilagoavanje ovoj nagomilanosti utisaka: ovek se oduava dejstva i jo samo reagira na spoljanje nadraaje. On troi svoju snagu delom na prilagoavanje, delom na odbranu, delom na reakciju na nadraaje. Duboko slabljenje spontanosti: istoriar, kritiar, analitiar, tuma, posmatra, skuplja, italac sve sami reaktivni talenti sve nauka! Vetako doterivanje svoje sopstvene prirode prema ogledalu; ovek se interesuje, ali samo povrno: sistematska hladnoa, ravnotea, stalno niska temperatura ispod same tanke povrine, na kojoj ima toplote, pokreta, bure, igre talasa. Suprotnost izmeu spoljanje pokretljivosti i izvesne mrtvake teine i zamora.

72

Kuda spada na moderni svet: u iscrpelost ili u osvit? NJegova mnogovrsnost i nemir uslovljeni su najviim oblikom samosvesti.

73

Pekomeran rad, radoznalost i simpatija nai moderni poroci.

74

Za karakteristiku modernog duha. Preteran razvoj prelaznih forama; zakrljalost tipova; kidanje s tradicijama, kolama; prevlast instinkata (filosofski pripremljena: nesvesno ima vie vrednosti) posle pojave slabljenja jaine volje i hotenja cilja i sredstava.

75

Sposoban zanatlija ili naunik izgleda dobar kad se ponosi svojom vetinom i kad gleda na ivot zadovoljno i skromno. S druge strane, nema alosnijeg prizora od krpe ili uitelja koji se s muenikim izrazom na licu vajka, kako je roen za neto bolje. Nema niega boljeg, od dobroga! A to je: imati izvesnu sposobnost i sluiti se njom. To je vrlina u smislu talijanskog renesansa. Danas kad drava ima preterano veliki trbuh, na svima poljima i poslovima, pored pravih radnika, postoje i zastupnici: na primer, pored naunika postoje i literati, pored patnikih narodnih slojeva, postoji masa brbljivaca i ni za ta dobro sposobnih, koji tu patnju zastupaju da ne govorim o profesionalnim politiarima, kojima je dobro i koji zastupaju bedu pred parlamentom busajui se u prsa. Na moderni ivot preskupo staje zahvaljujui broju posrednika; u antikom gradu, i u nekim gradovima panije i Italije, gde jo traje eho starog duha, ovek je sam za sebe istupao i nije imao potrebe za modernim posrednikom i pretstavnikom izuzev samo da mu da uku!

76

Prevaga trgovca i posrednika i u oblasti duha: literat, tuma, istoriar (kao mea prolosti i sadanjosti), egzotiar i kosmopolita, posrednici izmeu prirodnih nauka i filozofije, polu-teolozi.

77

Ja sam oseao najveu odvratnost prema parazitima duha: oni se ve mogu nai svuda u naoj nezdravoj Evropi i savest im je potpuno ista. Oni mogu biti po malo sumorni i donekle pesimistinog izgleda, ali su uglavnom prodrljivci, prljavci, ljudi koji prljaju druge, lisice, podlaci, lopue, ugavci i nevinaca kao to su svi sitni grenici i mikrobi. Oni ive od toga to drugi ljudi imaju duha i daju ga slobodno: oni ne znaju da je u prirodi bogatoga duha da ivi bezbrino, bez sitnih briga za sutranjicu, pa da ak svoje bogatstvo i rasipa. Jer je duh slab domain i ne poklanja ni najmanje panje injenici da sve od njega ivi i hrani se.

78

GLUMA

arenolikost modernog oveka i njena dra. U sutini maska i dosaivanje. Literat. Politiar (u nacionalnoj prevari). Afektacija u umetnosti: Nedostatak potenja u pripremanju i obuci (Fromanten); Romantiari (otsustvo filosofije i nauke i preterano mnogo literature); Romanopisci (Valter Skot, ali isto tako i udovita Nibelunga, sa prekomerno nervoznom muzikom); Liriari. Naunost Virtuozi (Jevreji). Narodni ideali kao neto iz ega se izalo, ali jo ne pred narodom: Svetitelj, mudrac, prorok.

79

Raspojasanost u modernom duhu skrivena je pod svakojakom moralnom politurom. Rei kojima se moderni duh ukraava jesu: tolerancija (za nesposobnost za da i ne); irina simpatije (=jedna treina ravnodunosti, jedna treina radoznalosti, jedna treina bolesne uzbudljivosti); objektivnost (= nedostatak linosti, nedostatak volje, nesposobnost za ljubav); sloboda u odnosu prema pravilu (romantizam); istina nasuprot lai i laganju (naturalizam); nauni duh (ljudski dokumenat): ili prostim jezikom reeno, roman u sveskama i dodavanje mesto kompozicije; strast mesto nereda i neumerenosti; dubina mesto zbrke i haosa od simbola.

80

Kritika krupnih rei. Ja sam pun nepoverenja i zle volje prema onome, to se naziva idealom: u tome se sastoji moj pesimizam, to sam poznao, do koje su mere uzviena

oseanja izvor zla, to e rei: umanjavanja i uniavanja ovekove vrednosti. ovek se uvek vara, kadgod oekuje napredak od nekog ideala; pobeda ideala dosada je uvek bila nazadnjaki pokret. Hrianstvo, revolucija, ukidanje ropstva, jednaka prava, filantropija, miroljublje, pravda, istina: sve ove velike rei imaju vrednost jedino u borbi, kao zastave: ne kao stvarnosti nego kao ukrasi za neto sasvim drugo (upravo suprotno!).

81

Postoji tip oveka koji se zaljubio u misao tout comprendre cest tout pardonner. To su slabii, to su pre svega razoarani: ako u svemu ima neto za pratanje, onda ima u svemu i neto za preziranje! To se filosofija razoarenja tako humano uvija u saaljenje i slatko gleda. To su romantiari ija se vera isparila: sada bi bar hteli posmatrati kako sve iezava i nestaje. Oni to zovu lart pour lart, objektivnost, itd.

82

Glavni simptomi pesimizma: veere kod Manji-a; ruski pesimizam (Tolstoj, Dostojevski), estetski pesimizam, lart pour lart, opisivanje (romantiki i antiromantiki pesimizam); pesimizam teorije saznanja (openhauer; fenomenalizam); anarhistiki pesimizam; religija saaljenja, pretea budizma; kulturni pesimizam (egzotizam, kosmopolitizam); moralni pesimizam: ja sm.

83

Bez hrianske vere, rekao je Paskal, bili bi i sami, kaogod i priroda i istorija, udovite i haos. Mi smo ispunili ovo prorotvo: poto je slabako-optimistiki osamnaesti vek ulepao i racionalizirao oveka. openhauer i Paskal. U jednom bitnom smislu, openhauer je prvi produio Paskalov pokret: ako je svet udovite i haos, znai onda da je neto to treba odbaciti... Istoriju, prirodu, samog oveka! Naa nesposobnost da poznamo istinu, posledica je iskvarenosti, naeg moralnog propadanja: tako veli Paskal. openhauer u sutini kae isto. to je dublja iskvarenost razuma u toliko je nunije uenje o spasenju ili, kako bi openhauer rekao, odricanje.

84

openhauer kao epigon (prilike pre revolucije): saaljenje, ulnost, umetnost, slabost volje, katolicizam duhovnih strasti to je u sutini dobar osamnaesti vek. Iz osnova pogreno shvatanje volje kod openhauera (kao da je nagon, instinkt, pohota bitno kod volje) tipino je: to je umanjavanje vrednosti volje do prepoznavanja. Tako isto mrnja prema hotenju; pokuaj da se vidi neto vie, ak i sama via vrednost, u nehotenju niega vie, u biu subjekta bez cilja i smera (u istom subjektu slobodne volje). Veliki simptom zamora ili slabe volje: jer volja ustvari gleda na strasti kao gospodar i odreuje im put i meru...

85

Neko je napravio nedostojan pokuaj da openhauera i Vagnera gleda kao tip duhovno poremeenih ljudi: neuporedivo bi se bitnije oni shvatili, kad bi se nauno odredio tip dekadencije, koji obojica sobom pretstavljaju.

86

Henrik Ibsen postao mi je vrlo jasan. Uza sav svoj snaan idealizam i volju za istinom nije se usuivao da se oslobodi moralnog iluzionizma, koji kae re sloboda a nee sebi da prizna ta je sloboda: to je drugi stupanj u metamorfozi volje za mo kod onih koji nemaju moi. Na prvom stupnju zahteva se pravinost od onih koji imaju mo. Na drugom stupnju kae se sloboda, to jest ovek eli da se oslobodi onih koji imaju mo. Na treem stupnju govori se o jednakim pravima to jest, ovek eli, ukoliko sam jo nema prevage, da sprei svoje takmace da porastu u moi.

87

Propadanje protestantizma: teoretski i istoriski shvaen kao polutanstvo. Stvarna prevaga katolicizma; protestantsko oseanje ugaeno do te mere da se i najjai antiprotestantski pokreti (na primer Vagnerov Parsifal) vie ne smatraju takvima. Svi vii duhovni redovi u Francuskoj katoliki su po instinktu. Bizmark je pojmio da protestantizma uopte vie nema.

88

Protestantizam, taj duhovno neist i dosadan oblik dekadencije, u kome se hrianstvo umelo sauvati na mediokritetskom Severu: kao neto polutansko i sloeno on je koristan za saznanje, ukoliko je bio u stanju da smesti u iste glave iskustva razliite vrste i porekla.

89

ta je nemaki duh napravio od hrianstva! I da se zadrim na protestantizmu: koliko je jo mnogo piva u protestantskom hrianstvu! Je li moguna duhovno dosadnija, nemoralnija i trulija forma hrianske vere od prosenog protestanta?... To ja nazivam uistini skromnim hrianstvom! To ja nazivam homeopatijom hrianstva! Mene potseaju da danas postoji i jedan bestidniji oblik protestantizma: dvorskih propovednika i antisemitskih spekulanata: ali jo nije niko ustvrdio da nad tim vodama lebdi kakav bilo duh... To je samo nedostojniji, ali nikako ne shvatljiviji oblik hrianske vere...

90

Progres. Da se samo ne varamo! Vreme juri napred mi bismo hteli verovati da i sve to je u njemu juri napred ? da razvitak znai napredovanje... To je privid koji i najobazrivije vara. Ali devetnaesti vek nije nikakav progres prema esnaestom: a nemaki duh iz 1888 godine je nazadnjaki prema nemakom duhu od 1788... oveanstvo ne ide napred, ono ak i ne postoji. Opti izgled svega nalik je na neku ogromnu eksperimentalnu radionicu, gde poneto uspe u svima vekovima a bezbroj stvari ne uspeva, gde nedostaje svakog reda, logike, veze i obaveze. Kako se usuujemo prevideti, da je trijumf hrianstva dekadentski pokret?... Da je nemaka reformacija povampirenje hrianskog varvarstva?... Da je revolucija unitila instinkt za veliku organizaciju drutva?... ovek ne pretstavlja nikakav progres prema ivotinji: kulturni mekuac je nedonoe u poreenju sa Arapinom ili Korzikancem: Kinez je uspeliji tip, to e rei dugoveniji, od Evropljanina...

POSLEDNJA STOLEA

91

Sumornost i naginjanje pesimizmu po nunosti prate doba prosveenosti. Oko 1770 godine zapazilo se opadanje veselosti; ene su sa onim svojim instinktom to uvek staje na stranu vrline, mislile da je tome kriv nemoral. Galiani je pogodio u centar. On citira Volterov stih:

Un monstre gai vaut mieux Qu un sentimental ennuyeux.

(veselo udovite vredi vie od dosadnog sentimentalca).

Ako sada tvrdim da sam od Voltera i Galiania koji je bio neto mnogo dublje odmakao za jedno dva veka u prosveenosti: koliko duboko onda mora da sam zapao u sumornost! I to je istina: i ja sam na vreme sa izvesnim aljenjem pokazao obazrivost prema nemakoj i hrianskoj tesnogrudosti i nedoslednosti openhauerovog i ak Leopardijevog pesimizma i potraio najglavnije oblike (Azija). Ali da bih mogao podneti taj krajnji pesimizam (kako izbija ovde-onde u mome Roenju tragedije), bez boga i morala sam

iveti, morao sam izmisliti protivsredstvo. Moda ja najbolje znam zato se jedino ovek smeje: samo on toliko duboko pati, da je morao izmisliti smejanje. Kao to se moe misliti, najnesrenija i najmelanholinija ivotinja jeste i najveselija.

92

U pogledu nemake kulture ja sam uvek imao oseanje propadanja. To me je esto inilo nepravinim prema itavoj evropskoj kulturi, jer sam je upoznao u propadanju. Nemci uvek dolaze docnije: oni uvek nose neto u dubini, na primer: Zavisnost od stranaca: na primer Kant Ruso, sensualisti, Hjum, Svedenberg. openhauer Indijanci i romantizam, Volter. Vagner francuski kult stranoga i velike opere, Pariz i begstvo u prvobitno varvarstvo (brak sa sestrom). Zakon onih koji kasaju za drugim (provincija za Parizom, Nemaka za Francuskom). Ali kako to da su ba Nemci otkrili antiki svet: to se jedan instinkt jae razvija u toliko oveka vie vue da se baci u suprotno. Muzika je kraj.

93

Renesans i reformacija. ta dokazuje renesans? Da carstvo individue moe biti samo kratka veka. Rasipanje je odve veliko: ne postoji ak ni mogunost za sticanje, kapitalisanje i iscrpelost prati u stopu. To su vremena kada se sve rasipa, kad se rasipa i sama snaga s kojom se stie, kapitalizuje, gomila bogatstvo na bogatstvo... ak i protivnici takvih pokreta oseaju se prinueni na besmisleno rasipanje snage; i oni se ubrzo iscrpljuju, troe, venu. U reformaciji imamo divljanu i plebejsku suprotnost talijanskom renesansu, poniklu iz srodnih nagona, samo to su se u zaostalom i vulgarnom ostalom Severu morali obui u religiozno ruho tamo se pojam o viem ivotu nije jo oslobodio pojma o religioznom ivotu. I u reformaciji individua tei slobodi; svaki sam sebi svetenik jeste isto tako samo formula za raspojasanost naravi. Vaistinu bila je dovoljna jedna re evaneljska sloboda i svi instinkti, koji su imali razloga da ostanu skriveni pohrlili su kao divlji psi, najbrutalnije potrebe odjednom su dobile hrabrost da se pokau, sve se inilo opravdano... Izbegavalo se da se blie odredi vrsta slobode na koju se mislilo, nego su se rae zatvarale oi pred sobom. Ali to to su se oi drale zatvorene i usta penuila od sanjarskih govorancija, nije smetalo da se ruke dokopaju ega su se samo mogle dokopati, da trbuh postane bog slobodnoga evanelja, da se u nezajaljivom besu pusti na volju svima strastima za osvetom i mrnjom... To je trajalo neko vreme: posle je nastala iscrpelost sasvim slina onoj to je nastala na jugu Evrope; i ovde opet to je bila jedna prostaka vrsta iscrpelosti, neko opte ruere in servitum... Nastao je neprilini vek Nemake...

94

Vitetvo kao zadobiveni poloaj moi: njegovo postepeno raspadanje (i delimian prelaz u ire, buroazijske sfere). Kod Larofukoa nalazimo svest o specijalnim impulsima otmenosti po dui i hrianski pomraenu ocenu tih impulsa. Produetak hrianstva preko francuske revolucije. Zavodnik je Ruso: on ponovo oslobaa enu, koja se otada uvek pretstavlja sve interesantnijom stradalnicom. Onda

dolaze robovi i gospoa Bier-Stov. Onda sirotinja i radnici. Onda poronici i bolesnici, sve se to stavlja u prvi red (ak da bi prema geniju stvorili raspoloenje kod naroda) od pre pet stotina godina nisu ga znali drukije pretstaviti nego kao velikoga strastotrpca!). Onda dolazi prokletstvo pohote (Bodler i openhauer); nepokolebljivo uverenje da je vlastoljublje najvei porok; savreno uverenje da su moral i samoportvovanje istovetni; da je srea sviju cilj dostojan da mu se tei (to jest carstvo nebesko Hristovo.) Mi smo na najboljem putu: nastalo je nebesko carstvo siromanih duhom. Meu-stupnjevi: buroa (kao posledica novobogatstva) i radnik (kao posledica maine). Poreenje grke kulture i francuske iz doba Luja XIV. Nepokolebiva vera u sebe sama. Klasa materijalno obezbeenih koja sebi pravi tekoe i pokazuje mnogo samosavlaivanja. Mo forme, volja da sebe ovek formira. Srea priznata kao cilj. Mnogo sile i energije iza svih formalnosti. Uivanje u ivotu koji se ini tako lak. Grci su se Francuzima inili kao deca.

95

TRI STOLEA

NJihova razliita osetljivost najbolje bi se ovako izrazila: Aristokratizam: Dekart, gospodstvo razuma, svedoanstvo suverenosti volje. Feminizam: Ruso, gospodstvo oseanja, svedoanstvo suverenosti ula, izgubljen u lai. Animalizam: openhauer, gospodstvo strasti, svedoanstvo suverenosti ivotinjskih instinkata, poteniji ali sumorniji. Sedamnaesti vek je aristokratski, on zavodi red, prezire sve to je animalno, strog je prema srcu, suh, ak i bez duevnosti Gemuet nenemaki, stran prirodnom i burlesknom, uoptava i svisoka gleda na prolost, jer veruje u sebe. U osnovi on ima u sebi mnogo ta od ptice grabljivice, upranjava isposnitvo da bi ostao gospodar. To je vek jake volje; i vek jakih strasti. Osamnaesti vek nalazi se u znaku ene, sanjari, duhovit je i plitak, ali mu je duh u slubi eljivosti srca, bez uzdranosti u zadovoljstvima duha, podriva svaki autoritet; on je pijan, veseo, jasan, human, laan pred samim sobom i u osnovi mnogo za preziranje, drutven... Devetnaesti vek je vie animalan, podzeman, rugobniji, realistiniji, plebejskiji, ali ba zato bolji, asniji, on se pregiba pred stvarnou svake vrste, istinitiji je; ali je slabovoljan i sumoran, mutnih nagona i fatalistiki. On niti se kloni niti pada niice ni pred razumom ni pred srcem; on je potpuno uveren u gospodstvo strasti (openhauer je to nazvao voljom: ali nita nije karakteristinije za njegovu filozofiju od otsustva stvarnog hotenja u njoj). ak je i moral sveden na instinkt (saaljenje). Ogist Kont je produetak osamnaestog veka (gospodstvo srca nad glavom, senzualizam u teoriji saznanja, altruistike sanjarije). injenica da danas nauka gospodari do te mere, svedoi kako se devetnaesti vek emancipovao gospodstva ideala. Tek izvesno otsustvo potrebe za eljama omoguuje nau naunu radoznalost i strogost to je primer vrline kakve mi imamo... Romantizam je naknadni udarac osamnaestog veka; neka vrsta nagomilane enje za njegovim sanjarenjem u velikom stilu (u stvari, dobrim delom pomean sa farisejstvom i samoobmanom: elelo se da se pretstavi jaka priroda, velika strast). Devetnaesti vek instinktivno istrauje teorije kojima bi opravdao svoje fatalistiko potinjavanje sili fakata. Hegelov uspeh protiv oseajnosti i romantikog idealizma

poivao je na fatalistikoj tendenciji njegovog naina miljenja, na njegovoj veri da vii razum ide zajedno s pobednikom stranom, na njegovom opravdanju postojee drave (mesto oveanstva itd.) Za openhauera mi smo neto suludo i, u najboljem sluaju, mi odbacujemo sami sebe. Uspeh determinizma, geneolokog izvoenja obaveza koje su ranije vaile kao apsolutne, uenje o sredini i prilagoavanju, svoenje volje na refleksne pokrete, odricanje volje kao stvarnog uzroka; tako da najzad nastaje pravo prekrtavanje: tako se malo bolje opaa da re volja postaje slobodna da poslui za neto drugo. Dalje teorije: uenje o objektivnosti, bezvoljnom posmatranju kao jedinom putu ka istini; pa i ka lepoti (tako isto i vera u genija, da bi se imalo pravo na potinjavanje): mehanizam, proraunljiva utvrenost i neizmenljivost mehanikog procesa; takozvani naturalizam, eliminisanje subjekta koji bira, upravlja, tumai, kao principa Kant sa svojim praktinim umom, sa svojim moralnim fanatizmom potpuno je u duhu osamnaestog veka; jo potpuno izvan istoriskoga pokreta; bez ikakva saznanja o stvarnosti svoga vremena, na primer o revoluciji; netaknut grkom filosofijom, fanatik pojma o dunosti; sensualist sa potajnom sklonou ka preteranom dogmatizmu. Vraanje Kantu u naem veku znai vraanje u osamnaesti vek; ljudi trae da stvore sebi prava na stare ideale i stara sanjarenja otuda teorija saznanja, koja postavlja granice, to jest doputa da se pretstavi, ako se eli, neto to lei izvan domaaja razuma... Hegelov nain miljenja nije tako razliit od Geteovog: valja uti kako Gete govori o Spinozi, o volji za oboenjem svega i ivota, da bi se naao mir i srea u kontemplaciji njihovoj; Hegel svuda trai razum pred razumom se smemo smiriti i biti krotki. U Geteu nalazimo izvesnu vrstu fatalizma koji nas ne buni i ne raslabljava nego je skoro radostan i samopouzdan, koji tei da izvue totalitet iz samoga sebe, u veri da jedino u totalitetu stvari sve izgleda opravdano i dobro i sve se iskupljuje.

96

Vek prosveenosti a za njim vek sentimentalnosti. U kojoj meri openhauer spada pod sentimentalnost? (Hegel pod spiritualnost).

97

Sedamnaesti vek pati od oveka kao od zbira protivrenosti (lamas de contradictions, kao to smo mi); on ide za tim da otkrije oveka, da ga postavi u red, otkopa: dok osamnaesti vek gleda da zaboravi sve to zna o prirodi oveka, da bi ga prilagodio svojoj utopiji. Povrno, blago, oveno sanjari o oveku Sedamnaesti vek gleda da utre tragove individue, da delo bude to je moguno vie nalik na ivot. Osamnaesti vek tei da stvori interesovanje za pisce pomou dela. Sedamnaesti vek trai u umetnosti umetnost, kulturu; osamnaesti vodi pomou umetnosti propagandu za drutvene i politike reforme. Utopiju, idealnog oveka, oboavanje prirode, sujetu u postavljanju sama sebe u centar panje, podreivanje propagandi drutvenih ciljeva, arlatanstvo to nam je dao osamnaesti vek. Stil sedamnaestog veka: propre, exact et libre (ist, taan i slobodan). Jaka individua, sama sebi dovoljna, ili koja arko vapije Bogu i ono nametanje i istraivanje modernih pisaca to su suprotnosti. Pokazivanje samog sebe kakav kontrast prema naunicima iz Por-Rojala! Alfieri je imao smisla za veliki stil. Mrnja prema burleski (nedostojanstvenosti), nedostatak smisla za prirodu pripada sedamnaestom veku.

98

Protiv Rusoa. Na alost ovek nije vie dovoljno zao; Rusovljevi protivnici koji kau ovek je divlja zver, na alost nemaju prava. Prokletstvo nije kvare oveka nego njegovo mekanje i moralizovanje. U sferi, koju je Ruso najunije napadao, nalazila se jo relativno jaka i uspela vrsta oveka (ovek koji je imao jo nenaete velike strasti: volju za mo, volju za uivanje, volju i sposobnost da zapoveda). ovek osamnaestog veka mora se porediti sa ovekom renesansa (kaogod i sa ovekom sedamnaestog veka u Francuskoj), da bi se naslutilo o emu se radi: Ruso je simptom samoprezira i uspaljene tatine a to je obadvoje znak da nema volje koja je gospodar: on moralie i kao osvetoljubiv ovek trai uzrok svoje bede u vladajuim klasama.

99

Volter-Ruso. Prirodno st