Tema broja:

DISKRIMINACIJA

VelikiMali Bilten

Urednica: Kosana Beker

Tekstove priredile: Kosana Beker, Dragana Ćirić Milovanović, Marijana Marić

Stručne saradnice: Nataša Milojević, Valentina Zavišić, Biljana Janjić

Fotografije: Kosana Beker, Mark Schneider, arhiva organizacije VelikiMali

Fotografija na naslovnoj strani: Mark Schneider

Izdavač: Inicijativa za inkluziju VelikiMali, Žarka Zrenjanina 10, 26000 Pančevo, Srbija

Email: office@velikimali.org

Website: www.velikimali.org

Dizajn i priprema za štampu: Mlađan Petrović

Štampa: Manuarta, Beograd

Tiraž: 1000

Jun 2010. godine

U okviru projekta „Stvaranje pravnog okvira i aktivnosti zastupanja u cilju unapređenja realizacije prava dece i odraslih sa invaliditetom u Srbiji“

U saradnji sa Mental Disability Rights International, http://www.mdri.org/

Uz podršku Delegacije Evropske unije u Srbiji, http://www.europa.rs

Publikacija je nastala uz podršku Evropske unije. Sadržaj publikacije je odgovornost Inicijative za inkluziju VelikiMali i ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije

3

ŠTA JE DISKRIMINACIJA?

Izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neo-pravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (is-

ključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom iden-titetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizaci-jama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima1.

Neposredna diskriminacija Neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog

odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, rad-njom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj2.

Posredna diskriminacija Posredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog od-

nosno njihovog ličnog svojstva, stavlja u nepovoljniji položaj aktom, radnjom ili propuštanjem koje je prividno zasnovano na načelu jednakosti i zabrane diskrimi-nacije, osim ako je to opravdano zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna3.

Teški oblici diskriminacije Teški oblici diskriminacije4 su: 1. izazivanje i podsticanje neravnopravnosti,

mržnje i netrpeljivosti po osnovu nacionalne, rasne ili verske pripadnosti, jezika, političkog opredeljenja, pola, rodnog identiteta, seksualnog opredeljenja i inva-liditeta; 2. propagiranje ili vršenje diskriminacije od strane organa javne vlasti i u postupcima pred organima javne vlasti; 3. propagiranje diskriminacije putem javnih glasila; 4. ropstvo, trgovina ljudima, aparthejd, genocid, etničko čišćenje i njihovo propagiranje; 5. diskriminacija lica po osnovu dva ili više ličnih svojstava

1 Zakon o zabrani diskriminacije RS 2 Ibid, član 6. 3 Ibid, član 7.4 Ibid, član 13.

4

(višestruka ili ukrštena diskriminacija); 6. diskriminacija koja je izvršena više puta (ponovljena diskriminacija) ili koja se čini u dužem vremenskom periodu (produ-žena diskriminacija) prema istom licu ili grupi lica; 7. diskriminacija koja dovodi do teških posledica po diskriminisanog, druga lica ili imovinu, a naročito ako se radi o kažnjivom delu kod koga je pretežna ili isključiva pobuda za izvršenje bila mržnja, odnosno netrpeljivost prema oštećenom koja je zasnovana na njegovom ličnom svojstvu.

JAVNO MNJENJE O DISKRIMINACIJI I NEJEDNAKOSTI U SRBIJI

Deo istraživanja Strategic Marketinga, za potrebe projekta „Podrška sprovo-denju antidiskriminacionog zakonodavstva i medijacije u Srbiji5“Građani i građanke Srbije upoznati su sa pojmom diskriminacije i prema po-

javi diskriminacije, načelno, imaju izrazito negativne stavove. Definicije diskriminacije koje su spontano naveli, najčešće su se odnosile na

pojave odbacivanja, isključivanja, omalovažavanja, ugrožavanja i uskraćivanja pra-va. Građani/ke su se u veoma visokom procentu (86%) složili sa stavom da nije opravdano, bez izuzetka, nekome uskratiti neko pravo samo na osnovu ličnog svoj-stva, a u još većem (94%) da diskriminacija povređuje druge.

Znatno više od polovine građana/ki izjavilo je i da bi podržalo pozitivnu dis-kriminaciju (66%). Ipak, uočljivo je da je podršku pozitivnoj diskriminaciji dao znatno manji broj građana/ki u odnosu na broj koji je izjavio da diskriminaciju smatra neopravdanom bez izuzetka.

Većina građana/ki ocenila je da u Srbiji postoji diskriminacija, a više od po-lovine (59%) smatra da je diskriminacija prisutna u velikoj meri. Sadašnje stanje u poređenju sa onim od pre pet godina, građani/ke najčešce smatraju nepromenje-

5 Javno mnjenje o diskriminaciji i nejednakosti u Srbiji, istraživanje Strategic Marketinga za potrebe projekta „Podrška sprovodenju antidiskriminacionog zakonodavstva i medijacije u Srbiji“, koji se realizuje u saradnji Ministarstva rada i socijalne politike i Programa Ujedin-jenih nacija za razvoj, februar 2009. godine http://www.undp.org.rs/index.cfm?event=public.ProjectsDetails&revid=841CB3F0-3FF2-8C75-248B9E1A608CE71B

„Predrasude, znači, ajde etimološki, neko nešto rasuđuje, pa je unapred nešto rasudio. To nisu predrasude, to su bezobrazluci. To je kad otmete čoveku sve šta možete, pa onda još pokušavate da mu objasnite zašto.” – „Apsolutno paf” razgovori, Nataša Jovičić/ Bogdan Bogdanović

5

nim (44%), 27% smatra da je diskriminacija sada prisutna u većoj meri, a 22% u manjoj meri.

Većina građana/ki (57%) smatra da u Srbiji postoji zakon koji zabranjuje dis-kriminaciju, ali 51% smatra da diskriminisane osobe time nisu zaštićene, jer se taj zakon ne poštuje, niti prekršioci snose posledice, dok samo 6% veruje da se taj zakon poštuje.

U Srbiji su, po mišljenju građana/ki, diskriminaciji najviše izloženi Romi, si-romašni ljudi i osobe sa fizickim i mentalnim invaliditetom (preko 60% građana/ki smatra da su ove grupe osoba diskriminisane u priličnoj ili velikoj meri6), a zatim starije osobe (46%,), žene (39%) i seksualne manjine (39%).

Po mišljenju građana/ki, najmanje su diskriminisani Muslimani/Bošnjaci, Hrvati, Jevreji i Mađari (izmedu 17% i 6% građana/ki, po navedenom redosledu, smatra da su ove grupe osoba diskriminisane u priličnoj ili velikoj meri).

Nešto veći procenat građana/ki smatra da su diskriminaciji izloženi Albanci (26%). Zanimljivo je da svaki peti/a građanin/ka smatra da su i Srbi u priličnoj, ili čak velikoj meri izloženi diskriminaciji.

Romi, osobe sa invaliditetom i siromašne osobe su grupe čiju diskriminaciju građani/ke najviše osuđuju.

Što se tice oblasti u kojima je diskriminacija u Srbiji najprisutnija, to su, po mišljenju građana/ki, pre svega zapošljavanje i napredovanje u poslu. Oblast zapo-šljavanja navedena je i kao oblast diskriminacije koju građani/ke najviše osuđuju. Na trećem mestu, kao oblast za koju više od polovine građana/ki (52%) smatra da je diskriminacija veoma prisutna, jeste zdravstvo.

Upadljivo je, međutim, da preko 40% građana/ki smatra da je diskriminacija prisutna i u oblasti pravosuđa, političkih aktivnosti, socijalne zaštite, ponašanja po-licije, obrazovanja, i stanovanja.

Uprkos generalno negativnim stavovima prema diskriminaciji, predrasude, kao i netolerancija prema manjinskim grupama prisutne su kod znatnog broja građana/ki Srbije. Ocenjujući moguću uspešnost sa kojom bi pripadnici pojedinih manjinskih grupa mogli da obavljaju poslove šefa, radnika gradske čistoće, pred-sednika opštine, automehaničara, predsednika vlade Srbije i učitelja, građani/ke su, sa izuzetkom radnika gradske čistoće, veliku prednost davali Srbima, kako nad građanima drugih nacionalnosti, tako i nad građanima drugih manjinskih grupa.

U pogledu tolerancije, izražene spremnošću da se pripadnici pojedinih ma-njinskih grupa prihvate kao komšije, drugovi svoje dece i bračni partneri članova porodice, najmanje tolerancije izraženo je prema HIV pozitivnim osobama, sek-sualnim manjinama i Albancima. Prema ostalim grupama, čak i kada je u pitanju bračna veza, više od polovine građana/ki, bar deklarativno, izrazila je prihvatanje. Ipak, upadljiv je znatan procenat građana/ki koji je izrazio nespremnost da prihvati

6 Deo teksta podvukla urednica.

6

kao bračne partnere članova svoje porodice Rome (46%), Muslimane / Bošnjake (40%) i Hrvate ( 31%).

Relativno mali procenat građana/ki bio je u stanju da navede bilo koju osobu u Srbiji za koju smatra da je izuzetno uspešna, a koja je pripadnik neke od ma-njinskih grupa: Roma, Muslimana / Bošnjaka, Mađara, Hrvata, osoba sa fizičkim invaliditetom, seksualnih manjina ili Albanaca. Najviše građana/ki znalo je uspeš-ne Rome (29%) i uspešne Muslimane / Bošnjake (27%). Znatno manje znalo je da navede Mađare (11%), osobe sa fizičkim invaliditetom (8%), Hrvate (8%), Albance (5%), a samo 3% osobe iz grupe seksualnih manjina.

Odgovornost za pojavu diskriminacije u Srbiji građani/ke najčešće pripisuju Republičkoj vladi (47%), koja je takođe ocenjena i kao institucija koja ima najve-ću moć da utiče na promenu stanja, odnosno smanjenje prisustva diskriminacije (55%).

Svakako je od posebnog značaja što su na drugo mesto, kako po odgovornosti, tako i moći da utiču na smanjenje diskriminacije, građani/ke u znatnom procentu naveli sebe same – građane/ke (43% i 38%).

Većina građana/ki (69%) ocenila je takođe da se država nedovoljno bavi ovim problemom, ali je, sa druge strane, tek nešto više od trećine (37%) smatralo da pro-blem diskriminacije država treba da svrsta među prioritete.

Nešto više od petine građana/ki izjavilo je da je imalo lična iskustva sa dis-kriminacijom. Po njihovom mišljenju, diskriminaciji su bili izloženi zbog ličnih osobina koje su se najcešce ticale ženskog pola, starosti, siromaštva i invaliditeta. Najčešće navođene okolnosti u kojima su se ovi građani/ke osećali diskriminisa-nim bile su vezane za posao (na radnom mestu, pri zapošljavanju, otkazu). Samo 16% ovih građana/ki izjavilo je da je potražilo pomoć zvaničnih institucija (naj-češće policije i Ombudsmana). Nasuprot tome, većina građana/ki (83%) koji su izjavili da nisu imali iskustva sa diskriminacijom, mišljenja su da bi se u takvom slučaju obratili nekoj zvaničnoj instituciji. Najčešće navedene instutucije opet su bile policija i Ombudsman.

Najzad, većina građana/ki smatra da je informisanje javnosti o problemu dis-kriminacije nedovoljno, bilo da se radi o informisanju od strane medija, ili odgo-vornih institucija države. Sa druge strane, opet, manje od trećine je izrazilo stvarnu zainteresovanost da bude bolje informisano o problemima diskriminacije.

Građani/ke su svesni prisustva diskriminacije i imaju negativne stavove pre-ma ovoj pojavi, ali pred problemima koji ih opterećuju u ovom trenutku, zaintere-sovanost za ovaj problem, uprkos prepoznavanju njegovog značaja, donekle ostaje u drugom planu.

7

PRAVNA SLUŽBA INICIJATIVE ZA INKLUZIJU VELIKIMALI IZ GODIŠNJEG IZVEŠTAJA ZA 2009. GODINU

Inicijativa za inkluziju VelikiMali već nekoliko godina u okviru podrške Šved-skog Helsinškog komiteta7 pruža besplatnu pravnu pomoć deci sa smetnjama u

razvoju i njihovim porodicama. Prethodnih godina se ta podrška svodila na isklju-čivo pravnu pomoć, ali smo u toku 2008. godine prepoznali da je jedan vid pravne podrške i rad koji stručne saradnice obavljaju u okruženju dece sa smetnjama u razvoju – podrška roditeljima, vaspitačima/cama, učiteljima/cama, kao i stručnim službama škola. Poslednje dve godine pravna služba VelikiMali obezbeđuje podrš-ku kako po pitanju prava dece, važećih zakonskih propisa i njihove primene u prak-si, tako i po pitanju načina na koji je potrebnu podršku (najčešće u obrazovanju) moguće ostvariti.

Broj porodica koje nam se obraćaju je u stalnom porastu, a počele su da nam se javljaju porodice iz svih krajeva Srbije, što je velika promena i znak da je ova-kva podrška potrebna svuda. Kao ilustracija može da posluži podatak da nam se u periodu od avgusta 2008. godine do marta 2009. godine obratilo 25 porodica, dok je u periodu od marta 2009. godine do kraja decemba 2009. godine to učinilo 48 porodica. Njihova pitanja i dileme su se odnosile na skoro sve životne oblasti, ali najviše podrške smo pružili po pitanju ostvarivanja prava na obrazovanje, a zatim slede prava iz socijalne i zdravstvene zaštite. Skoro polovina svih porodica koja nam se obratila (23 porodice, odnosno 47,9 %) je imala problem sa obrazovanjem deteta – sa predškolskim 5, a sa osnovnoškolskim 18 porodica.

Obrazovanje je i dalje veliki problem deci sa smetnjama u razvoju u Srbiji. Iako i dalje, na nivou države, nemamo precizan broj dece sa smetnjama u razvoju a samim tim ni broj dece koja nisu uključena u obrazovanje, činjenica je da je ogro-man broj dece neuključen u bilo kakav vid obrazovanja. S druge strane, većina dece sa smetnjama u razvoju koja su uključena u obrazovni sistem imaju problem sa ostvarivanjem prava na kvalitetno obrazovanje. Od zaposlenih u vrtićima i školama još uvek mogu da se čuju stavovi kako nisu dovoljno stručni ni obučeni da rade sa „takvom decom“. I dalje je prisutan otpor prema uključivanju dece sa smetnjama u razvoju u redovne škole, što se često manifestuje kroz nekvalitetan rad i neade-kvatnu podršku kada deca budu uključena. U toku 2009. godine, pravna služba VelikiMali je u oblasti obrazovanja delovala u tri pravca. Prvi je konkretna pravna podrška roditeljima koji su naišli na prepreke kada su hteli da upišu decu u vrtiće i redovne osnovne škole. Ova podrška se sastojala u pravnim savetima, objašnjava-

7 Swedish Helsinki Committee – organizacija je u 2009. godini promenila naziv u Civil Rights De-fenders

8

nju prava koja deca imaju, kao i u konkretnom pisanju pisama, tužbi, žalbi i ostalih podnesaka.

Drugi pravac je bila podrška stručnog tima vrtićima i školama u koje su deca sa smetnjama u razvoju uključena. Ovaj vid podrške se uglavnom pruža u vrtićima i školama, stručni tim ode na lice mesta i tamo, zajedno sa svim akterima (dete, roditelji, vaspitači/ce ili učitelji/ce, stručna služba škole) pruža podršku kako pri izradi individualnog plana za dete, tako i u svim drugim obalastima za koje postoji potreba. Značajno je napomenuti da nam se javilo i nekoliko škola koja su tražile podršku, što je vrlo pozitivan pomak u odnosu na prethodne periode kada su to uglavnom bili samo roditelji, već suočeni sa nekim problemom.

Treći pravac rada je bio naše učešće u javnoj raspravi i pisanje komentara/amandmana na novi krovni obrazovni zakon – Zakon o osnovama sistema vaspi-tanja i obrazovanja, koji je usvojen krajem avgusta 2009. godine. Novi zakon pred-stavlja prekretnicu u obrazovanju dece sa smetnjama u razvoju, jer sadrži i kon-kretne odredbe o uključivanju dece sa smetnjama u razvoju u redovan obrazovni sistem, dok je prethodni zakon to samo načelno sadržao. Inluzija je sada zvanično opredeljenje obrazovnog sistema Srbije, ali je jasno da će biti još mnogo problema i nedoumica pre nego što novi koncept zaživi. Pretpostavljamo da će broj porodica koje nam se obraćaju biti veći u ovoj godini, usled nedostatka prakse inkluzivnog obrazovanja, ali se takođe nadamo da ćemo moći da pružimo svu potrebnu po-dršku u cilju ostvarivanja najboljeg interesa dece i njihovog prava na kvalitetno obrazovanje.

Nadalje, imali smo 13 porodica koje su imale problem sa ostvarivanjem prava iz socijalne zaštite, najčešće zbog prava na dodatak za tuđu negu i pomoć. Ovde je važno napomenuti da se kod odlučivanja o pravu na dodatak za tuđu negu i pomoć primenjuju zakoni kojima se reguliše penzijsko i invalidsko osiguranja, što se u slučajevima porodica koje imaju decu sa smetnjama u razvoju pokazuje kao vrlo problematično i dovodi nejednakog tretmana dece. Naime, zakoni i podzakonski akti koji regulišu ovu materiju su možda odgovarajući za osobe koje su neko vreme radile, pa su invaliditet stekle u toku rada. Međutim, odredbe ovih propisa nisu prilagođene deci, kao ni odraslima sa intelektualnim invaliditetom (koji uglavnom nisu radili nikada – bilo zbog uzrasta, bilo zbog neprilagođenog okruženja), te se od opštine do opštine razlikuje praksa komisija koje odlučuju o pravu na dodatak za tuđu negu i pomoć. Kako je zakonodavstvo u ovoj oblasti još uvek bazirano na medicinskom modelu, gde je osnova svega dijagnoza koju određena osoba ima, kao primer možemo da navedemo troje dece sa identičnom dijagnozom (autizam) od kojih jedno ima pravo na uvećan dodatak za tuđu negu i pomoć, drugo na dodatak za tuđu negu i pomoć, dok treće nema pravo na ovaj dodatak. Razlika je u prebi-valištu dece, odnosno, različite komisije su odlučivale o ovom pravu. Nedavno je u Srbiji organizovana8 javna rasprava o Nacrtu Zakona o socijalnoj zaštiti, ponuđeno

8 Februar-mart 2010. godine

9

rešenje za dodatak za tuđu negu i pomoć je ostao isto kao i u starom zakonu, ali se nadamo da će primedbe i predlozi organizacija građanskog društva biti usvojeni, te da će se ova naknada rešiti na najbolji mogući način i u najboljem interesu osoba kojima je i namenjena, uvažavajući njihove potrebe i podršku koja im je potrebna, a ne samo dijagnoze koje su im postavljene.

Nešto manje porodica u toku 2009. godine nam se obratilo zbog problema sa ostvarivanjem prava iz zdravstvene zaštite i porodično-pravne zaštite, po tri poro-dice, a problemi su se odnosili na refundiranje troškova lečenja, dobijanje zdrav-stvene knjižice, plaćanje doprinosa za izdržavanje deteta i sl.

Zanimljivo je pomenuti i da su nam se obraćali roditelji koji su hteli da osnuju udruženja građana i građanki, a takođe i druga udruženja koja se uglavnom bave osobama sa invaliditetom, a kojima je bila potrebna podrška u pojedinim segmen-tima rada.

Položaj majkiIz dugogodišnjeg iskustva koje IZI VelikiMali ima u pružanju podrške deci

sa smetnjama u razvoju i njihovim porodicama, možemo da kažemo da nam se najčešće (preko 90% slučajeva) za pomoć i podršku obraćaju majke. Ovo narav-no ne znači da nema podrške drugih članova/ca porodice, ali su majke uglav-nom te koje ostvare prvi kontakt sa nama, one ne rade ili ostavljaju poslove koje su radile kako bi mogle deci da obezbede podršku koja im je potrebna, one vode decu na komisiju i ostale preglede, uključuju se u obrazovanje dece na razne načine – dovode decu u školu, čekaju ih dok se nastava ne završi, pružaju asi-stenciju kada je potrebna (i kada je moguća) i slično. Tokom 2009. godine dve porodice su nam se obratile sa istim pitanjem – da li postoji neka naknada za majke koje nisu radile u momentu kada su rodile dete sa smetnjama u razvoju, a koje sada ne mogu da se zaposle jer su one, u nedostatku adekvatne društvene podrške, te koje obezbeđuju svojoj deci pojačanu brigu i svakodnevnu podrš-ku. Odgovor je nažalost negativan, ne postoji nikakva naknada za nezaposlene majke. Problem se dodatno usložnjava ukoliko se radi o samohranim majkama. Ovo je još jedan od razloga zbog kojih je potrebno uspostaviti i dosledno prime-njivati princip socijalne inkluzije. Omogućavanjem sistemske podrške deci sa smetnjama u razvoju od najranijeg uzrasta – uključivanjem u redovne vrtiće, a kasnije škole, bi se olakšalo porodicama dece sa smetnjama u razvoju. Majke bi tada bile u poziciji da imaju više vremena i da mogu da se zaposle, što bi s druge strane olakšalo finansijsku situaciju porodice.

10

UPOREDNO ISTRAŽIVANJE O KVALITETU ZAPOSLENOSTI OSOBA SA INVALIDITETOM9

Zaposlene osobe sa invaliditetom Starosna i polna struktura i tip naselja

Anketa zaposlenih osoba sa invaliditetom pokazuje da je među ispitanicima najviše (50,7%) osoba u srednjoj i zreloj životnoj dobi, starosti 31 – 50 godina.

Starosna struktura zaposlenih bez invaliditeta prati sličan trend i u dobi od 30 do 50 godina starosti u uzorku je bilo 56,9%.

Polna struktura zaposlenih osoba sa invaliditetom pokazuje da ima više (57,8%) muškaraca nego žena (42,2%). Kod kontrolne grupe ovaj odnos je obnut, odnosno ima 41,5% muškaraca, a 58,5% žena. Ovaj odnos jasno pokazuje dvostru-ku diskriminaciju žena sa invaliditetom u odnosu na invaliditet i rodnu pripadnost.

Prema tipu naselja od ukupnog broja zaposlenih osoba sa invaliditetom 75% činilo je gradsko stanovništvo, dok je seoskog stanovništva bilo 25%. I u kontrolnoj grupi vlada isti trend, odnosno zaposleni su najvećim delom iz urbanog područja (83,1%), dok je 16,9 % ruralnog stanovništva.

Iznenađujući je međutim broj zaposlenih osoba sa invaliditetom u ruralnim sredinama (koji je čak za 8,1% veći od broja osoba bez invaliditeta), imajući u vidu da u seoskim sredinama ima manje privrednih organizacija, a administrativnih državnih poslova skoro i da nema. Takođe je u ovim sredinama teže stvoriti odgo-varajuće uslove za zapošljavanje osoba sa invaliditetom (prevoz, adaptacija radnog mesta), a po prirodi stvari u ovim sredinama ima više poslova koji zahtevaju fizički rad. Jedan od razloga za ovakvu situaciju, mogla bi biti činjenica da se ovde radi uglavnom o nerazvijenim opštinama za koje postojeće stimulacije za zapošljavanje osoba sa invaliditetom imaju veći značaj za poslodavce, nego u gradskim područ-jima.

Porodična situacija

Ispitivanje porodične situacije potvrđuje pretpostavke da osobe se invalidi-tetom iako zaposlene, u najvećem procentu ne žive samostalno, nego sa svojim roditeljima ili drugim članovima domaćinstva. Kada se ovi podaci uporede sa po-dacima kontrolne grupe, vidi se da je u grupi osoba sa invaliditetom dva puta manji procenat onih koji žive sami i dva i po puta veći procenat onih koji žive sa rodite-ljima, u odnosu na kontrolnu grupu, dok je dva puta manji procenat onih koji žive sa bračnim drugom i/ili decom. Ovo potvrđuje ranije pretpostavke da osobe sa in-

9 Ovde će biti predstavljen samo deo istraživanja iz 2007-2008. godine, a ceo tekst možete preuzeti sa sajta Centra za samostalni život invalida, http://www.cilsrbija.org/ser/ebib.php

11

validitetom mnogo ređe zasnivanju svoje porodice. Broj zaposlenih ispitanika koji poseduju sopstveni stambeni prostor je iznenađujući. Približno po 90% ispitanika iz obe grupe živi u sopstvenoj kući ili stanu.

Obrazovanje

Stepen obrazovanja ispitanika sa invaliditetom pokazuju da je dve trećine njih išlo u redovnu školu (68%), dok je jedna trećina pohađala nastavu u specijal-nim školama (32%). Ovaj procenat onih koji su išli u specijalne škole mogao je biti očekivan, s obzirom na veliki procenat osoba sa senzornim smetnjama u uzorku (44,5%), koji uobičajeno idu u specijalne škole zbog specifičnosti svojih smetnji. Najveći broj zaposlenih sa invaliditetom obuhvaćenih istraživanjem ima završenu srednju školu (69,4%). Nalazi govore da je skoro isti broj ispitanika iz obe grupe završio samo osnovno obrazovanje (između 11-13%), nešto je viši broj osoba sa invaliditetom sa srednjim obrazovanjem u odnosu na kontrolnu grupu, a za isti procenat kontrolna grupa ima veće više i visoko obrazovanje.

Zaposlene osobe sa invaliditetom smatraju da obrazovni sistem u navećoj meri nije prilagođen njihovim potrebama ili ako jeste, da je prilagođenost delimič-na. Samo 5,5% od ukupnog uzorka, mišljenja je da obrazovni sistem u potpunosti odgovara ovoj kategoriji stanovništva. Imajući u vidu ovu ocenu o neprilagođeno-sti obrazovnog sistema i prepreke u životnoj sredini, iznenađuje nivo obrazovne strukture zaposlenih osoba sa invaliditetom, koji nije značajno različit od kontrol-ne grupe.

Zaposlenost osoba sa invaliditetom u odnosu na stepen i vrstu invaliditeta

U ispitivanom uzorku zaposlenih osoba sa invaliditetom zastupljene su bile sve glavne grupe smetnji/invaliditeta, a među zaposlenima najveći je bio broj osoba sa senzornim smetnjama (44,5%). Na drugom mestu nalaze se osobe sa telesnim invaliditetom a najmanje je bilo osoba sa intelektualnim teškoćama. Ispitivanje potrebne pomoći drugih osoba pri obavljanju aktivnosti svakodnev-nog života pokazalo je da u uzorku više od polovine zaposlenih osoba sa invali-ditetom smatra da im nije potrebna nikakva pomoć drugih osoba pri obavljanju ovih aktivnosti (63,3%). Kod ispitanika koji su naveli da im treba ova pomoć, ona se najvećim delom odnosi na obavljanje upravnih i kućnih poslova, odlazak van mesta stanovanja i transport. Zaposlenih osoba kojima je potrebna pomoć za obavljanje bazičnih potreba skoro i da nema, budući da za preko 90% ispi-tanika, ova pomoć nije potrebna. Ovaj nalaz potvrđuje mišljenje da se najteže i u najmanjem broju zapošljavaju osobe sa većim stepenom invaliditeta. Budući da se u uzorku nalazi i oko 30% osoba sa telesnim invaliditetom koji uglavnom dovodi do ovih potreba, a samo 10% njih ima potrebu za bazičnom pomoći, to je ovaj zaključak verovatniji, jer se i kod osoba sa ovom vrstom invaliditeta za-pošljavaju oni koji imaju manji stepen invaliditeta.

12

Oblici podrške na radnom mestu neophodni zaposlenim osobama sa invali-ditetom zavise od vrste invaliditeta. Ipak, u skoro 50% slučajeva ispitanici su istakli potrebu pristupu sredstvima transporta i pomoći drugog lica prilikom dolaska i odlaska na posao.

Identifikujući teškoće sa kojima se sreću osobe sa invaliditetom, najveći broj ispitanika naveo je teškoće pri zapošljavanju (93,7%). Takođe, preko dve trećine smatra da je veoma teško ili teško obezbediti finansijsku sigurnost, transport, do-biti obrazovanje, nabaviti odgovarajuća pomagala, i obezbediti odgovarajuću re-habilitaciju. Iz ovoga sledi da se, bez obzira na to što imaju zaposlenje, osobe sa invaliditetom u velikom broju (70% i više) sreću sa brojnim problemima u mnogim oblastima života, odnosno da mogućnost da rade nije značajno umanjila teškoće sa kojima se ove osobe sreću.

Zapošljavanje i uslovi rada

Probleme sa kojima se susreću tokom traganja za zaposlenjem, osobe sa inva-liditetom grupišu u nekoliko kategorija, među kojima nedovoljnu informisanost o slobodnim radnim mestima i predrasude poslodavaca kao najizraženije probleme. Iza ova dva, po učestalosti su poteškoće koje se odnose na uslove rada i diskri-minacija (25%) Ovo se međutim ne slaže sa prepoznatim sopstvenim iskustvom diskriminacije koje je navelo samo 3,6% ispitanika, odnosno preko 90% osoba sa invaliditetom se ne oseća diskriminisano na radnom mestu. Razlog tome može biti nedovoljno razumevanje i prepoznavanje pojma diskriminacije uopšte, ali i strah ispitanika da njihovi odgovori, iako anonimni, mogu uticati na odnose sa okoli-nom ili čak gubitak posla.

Kod načina dolaska do posla uloga Nacionalne službe za zapošljavanje, prepo-znata je kao važna komponenta u zapošljavanju i osoba sa i bez invaliditeta. Mada na prvi pogled izgleda da osobe sa invaliditetom dolaze do posla u manjem broju preko socijalnih kontakata u odnosu na kontrolnu grupu, ukoliko se posredovanje organizacija osoba sa invaliditetom posmatra kao posebna vrsta socijalnih konta-kata, onda se i u grupi zaposlenih osoba sa invaliditetom dolazi do skoro istog pro-centa (43,8%) socijalnih kontakata u odnosu na posrednike u zapošljavanju, kao i kod kontrolne grupe. Ovo govori da su socijalni i lični kontakti i dalje dominantan oblik posredovanja u zapošljavanju obe grupe ispitanika. Ohrabruje podatak da je oko polovine zaposlenih osoba sa invaliditetom i bez invaliditeta našlo posao u periodu do tri godine od završetka školovanja. Radno iskustvo i radni staž za polovinu zaposlenih osoba sa invaliditetom nije bio uslov za zasnivanje radnog od-nosa. Ne postoji bitna razlika između ispitivanih grupa zaposlenih kada je u pitanju stručna sprema, koja za nešto više od 80 % ispitanika odgovara zahtevima radnog mesta u obe grupe. Skoro jedna trećina (30,5%) anketiranih osoba sa invaliditetom ima ukupan radni staž do četiri godine, a 70% tih zaposlenih taj staž su stekli u istoj organizaciji u kojoj su i sada. Posle 10 godina rada, ostaje radno aktivno samo nešto više od polovine (54,8%) zaposlenih osoba sa invaliditetom.

13

Adaptiranost radnih mesta na kojima su angažovane osobe sa invaliditetom uslovljena je vrstom invaliditeta i zahtevima konkretnog radnog mesta. U uzorku 60% ispitanika smatra da je radno mesto delimično ili potpuno adaptirano nji-hovim potrebama dok oko jedne trećine smatra da radno mesto nije adaptirano prema njihovim potrebama. Takođe 9% osoba sa invaliditetom, smatra da im nije potrebna posebna adaptacija radnog mesta.

Obuka zaposlenih radi podizanja profesionalnih kompetencija i unapređe-nja kvaliteta rada nije prepoznata kao nužna potreba u najvećem broju preduzeća. Samo 24,2% osoba sa invaliditetom pohađale su neku vrstu obuke , dok je ovaj procenat značajno viši kod osoba bez invaliditeta 38,5%.

Među zaposlenim osobama sa invaliditetom, 70,3% smatra da su njihovi rad-ni potencijali iskorišćeni, dok 27,3% smatra da nisu. U kontrolnoj grupi međutim, 56,9% ispitanika procenjuje da su im iskorišćeni potencijali. Najveći broj anketi-ranih osoba (oko 40%) smatra da u preduzećima u kojima su zaposlene postoji mogućnost napredovanja na poslu. Oko jedne trećine ispitanika obe grupe, ne zna da postoji mogućnost napredovanja na poslu.

Spremnost na promenu radnog mesta izražava trećina ispitanika kontrolne grupe dok na taj način razmišlja samo deseti deo zaposlenih osoba sa invalidite-tom. Međutim, ovo je samo prividno različito, jer 20,3% osoba sa invaliditetom na-merava da ostane na poslu do odlaska u invalidsku penziju. Ovde međutim pažnju privlači podatak da jedna petina osoba sa invaliditetom nije motivisana da radi duži vremenski period, već čeka da ispuni uslove za ostvarenje invalidske penzije kao nekog sigurnog (20,3%) izvora sredstava za život.

Materijalno-ekonomski uslovi

Delatnost preduzeća u kojima su zaposlene osobe sa invaliditetom uglavnom je prerađivačka i u toj delatnosti angažovano je 33,6% zaposlenih, a potom sledi trgovina i uslužne delatnosti, dok manji procenat pripada državnoj upravi. Manje od deset posto dolazi iz sfere komunalnih, društvenih i ličnih usluga, kao i iz oblasti zdravstva i socijalne delatnosti.

Ovi podaci govore da se po pravilu osobe sa invaliditetom u najvećem broju (preko 60%) zapošljavaju u nisko akumulativnim delatnostima, pa su i nadoknade u tim delatnostima manje. Prijatno je iznenađenje da se preko 25% osoba sa inva-liditetom zapošljava u državnoj upravi i instiutucijama. Ispitanici iz obe grupe u najvećem procentu (preko 90%) imaju samo jedan izvor prihoda što je najčešće pri-hod iz radnog odnosa. Novčane naknade po osnovu ostvarivanja prava iz sistema socijalne zaštite (dodatak za pomoć i negu drugog lica) koristi međutim svega 13% zaposlenih osoba sa invaliditetom. Ovo još jednom potvrđuje nalaz da se zapo-šljavaju uglavnom osobe sa manjim stepenom invaliditeta, te tako i ne ispunjavaju uslove za ostvarenje ovog prava.

14

Radno angažovanje osobe sa invaliditetom u 48,4% doprinosi ukupnom po-rodičnom budžetu više od ostalih članova porodice. Procenat onih osoba sa inva-liditetom koje imaju jednak udeo u porodičnom budžetu je 25%, a samo nešto više od petine ispitanika imaju manji udeo u porodičnom budžetu.

Indikativno je da zaposlene osobe sa invaliditetom kao i ispitanici kontrolne grupe, u sličnom procentu imaju prihod manji od ostalih članova porodice (oko 20%), ali da je procenat zaposlenih osoba sa invaliditetom koji imaju veći udeo u budžetu porodice od ostalih članova, veći za 10% u odnosu na kontrolnu grupu.

Iz ovog podatka možemo zaključiti da zaposlene osobe sa invaliditetom žive uglavnom u porodicama sa malim prihodima i da su prinuđene da prihvate bilo koji posao koji im se ponudi i da su motivisane da rade iako nemaju uvek podršku koja im je potrebna.

Rezultati istraživanja pokazuju da 15% zaposlenih osoba sa invaliditetom ima platu manju od 10.000,00 din, dok ovu platu prima svega 6,2% zaposlenih u kontrolnoj grupi. Približno, trećina zaposlenih osoba sa invaliditetom i zaposlenih osoba bez invaliditeta koje rade na istim radnim mestima i u istoj organizaciji ima prihod od 10.000,00 do 15.000,00 din. Primetna je takođe i razlika između ispiti-vanih kategorija kada je u pitanju zarada od 30.000,00 do 40.000,00 din. Procenat osoba sa invaliditetom koji primaju ovu zaradu dva puta je manji nego procenat osoba bez invaliditeta na istim poslovima.

Prema ovim podacima, oko jedne trećine zaposlenih osoba sa invaliditetom ima prihode manje od prihoda osoba bez invaliditeta koji rade na sličnim ili istim poslovima. Ako se uzmu u obzir ranije analizirana struktura obrazovanja koja nije značajno različita za obe grupe i brojne specifične teškoće koje su identifikovale zaposlene osobe sa invaliditetom a koje osobe bez invaliditeta nemaju, jasno je da su zaposlene osobe sa invaliditetom i dalje u nepovoljnijem položaju od zaposlenih osoba bez invaliditeta, tj. da postoji diskriminacija u odnosu na invaliditet i vred-novanje posla. Ispitivanje subjektivnog osećaja o visini prihoda osoba sa invalidi-tetom u odnosu na primanja osoba bez invaliditeta, pokazalo je međutim da svega 14% smatra da su im prihodi za isti posao, manji.

Poslodavaci koji zapošljavaju osobe sa invaliditetomPoslodavci koji su učestvovali u anketi, u najvećem broju zapošljavaju osobe

sa oštećenjima kičme i osobe sa oštećenjem sluha, dok u njima nema ni jedne za-poslene osobe sa posledicama neuromišićnih bolesti ili multiple skleroze. Podatak međutim da skoro 10% poslodavaca ne zna ili nije odgovorilo sa kojim invalidi-tetom su njihovi zaposleni koji su osobe sa invaliditetom, zvuči zabrinjavajuće i može da objasni zašto ponekad mere koje se preduzimaju za poboljšanje položaja zaposlenih osoba sa invaliditetom ne daju odgovarajuće rezultate. Radni učinak i produktivnost zaposlenih osoba sa invaliditetom 90% njihovih poslodavaca oceni-lo je kao zadovoljavajući, dok se 10% poslodavaca izjasnilo da su delimično zado-

15

voljni rezultatima koje postižu osobe sa invaliditetom. Nezadovoljnih poslodavaca nije bilo. Što se tiče radnih potencijala osoba sa invaliditetom, 95,2% poslodavaca smatra da su zaposlenim osobama sa invaliditetom iskorišćeni radni potencijali što ako se uporedi sa procenom samih osoba sa invaliditetom koji su u 70% sluča-jeva smatrali da su im potencijali iskorišćeni, govori da su očekivanja poslodavaca prilično niska u odnosu na radne učinke osoba sa invaliditetom, što pak može biti posledica predrasuda i nedovoljnog poznavanja fenomena invalidnosti. Od kriteri-juma koje su naveli kao prednost u zapošljavanju osoba sa invaliditetom poslodavci su najveći značaj dali radnom iskustvu i posedovanju dodatnih znanja i veština (u oba slučaja skoro 60%), dok je upola manji broj organizacija odlučio da prednost da formalnom obrazovanju kandidata.

Uloga države u obezbeđivanju potrebnih preduslova za veći stepen zaposle-nosti osoba sa invaliditetom ogleda se u beneficijama prilikom zapošljavanja osoba sa invaliditetom koje koristi 71,4% poslodavaca, dok skoro jedna trećina posloda-vaca ne koristi beneficije koje država daje za zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Bilo bi vredno daljeg istraživanja zašto ovako veliki procenat radnih organizacija ove beneficije ne koristi. Od beneficija najviše se koriste sredstva za opremanje rad-nog mesta, a zatim sredstva za refundiranje zarada.

Aktivnosti koje služe povećanju zaposlenosti osoba sa invaliditetom anketira-ni poslodavci najviše vide u nekim društvenim aktivnostima koje podrazumevaju njihovu pasivnu ulogu (podizanje svesti poslodavaca, medijske kampanje), zatim po značaju dolaze mere države (promena regulative, beneficije za preduzeća), a najmanje vide mere koje se odnose na same poslodavce, kao što je promena načina rada. U navođenju mera za povećanje zaposlenosti osoba sa invaliditetom prisutan je medicinski pristup invalidnosti, pa se među njima našao čak i davno prevaziđe-ni predlog da se zakonom propišu radna mesta na kojima bi se zapošljavale samo osoba sa invaliditetom. Mada je više od 70% poslodavaca navelo podizanje svesti poslodavaca kao meru za poboljšanje zaposlenosti osoba sa invaliditetom, samo polovina od ovog broja (33,3%) smatra da je edukacija poslodavaca, neophodna. Procenjujući međutim beneficije koje bi stimulisale poslodavce, u najvećem broju poslodavci su naveli učešće u finansiranju zarada, a zatim podršku za opremanje radnog mesta i oslobađanje od poreza.

Ovi podaci upućuju na zaključak da poslodavci generalno imaju pozitivan odnos prema zapošljavanju osoba sa invaliditetom i da su njihovi stavovi i iskustva pozitivni, kada je u pitanju kvalitet rada i odnos prema radu ovih osoba, ali da prepoznaju da je u procesu zapošljavanja osoba sa invaliditetom potrebno uložiti dodatan napor, koji ne postoji ako se zapošljavaju osobe bez invaliditeta.

Činjenica je da poslodavci delimično jesu u pravu, jer su dodatne mere po-drške u zapošljavanju osoba sa invaliditetom sigurno neophodne, ali se ipak stiče utisak da poslodavci (još uvek) ne prepoznaju dovoljno svoju ulogu u ovom pro-cesu.

16

DRUŠTVENO ODGOVORNO POSLOVANJE MARIJANA MARIĆ

U Evropi i širom sveta raste broj kompanija koje promovišu strategiju društveno odgovornog poslovanja kao odgovor na različite ekonomske i društvene pri-

tiske. Takvim pristupom one žele da pošalju pozitivnu poruku zaposlenima, inve-stitorima, potrošačima, javnom sektoru kao i organizacijama civlnog društva. Ideja da dobrovoljni angažman i opredeljenost ka društveno korisnom delovanju mogu pomoći u povećanju dobiti, svakako ima svoje mesto prilikom planiranja ovakvih aktivnosti.

Iako je još 1993. godine tadašnji predsednik Evropske komisije Žak Delors poslao apel evropskim poslovnim krugovima da se uključe u borbu protiv druš-tvene isključenosti, a marta 2000. godine Evropsko veće u Lisabonu poslalo pose-ban poziv kompanijama u pogledu socijalne odgovornosti i promovisanja dobrih primera organizacije rada, jednakih mogućnosti i društvene inkluzije, u Srbiji ovaj koncept dobija na značaju tek poslednjih par godina. Najpre su ga prihvatile velike kompanije kao što su „Telenor“, „Telekom“, „Delta holding“...

Šta zapravo predstavlja društveno odgovorno poslovanje? Prema univerzal-no prihvaženoj definiciji društveno odgovorno poslovanje predstavlja koncept po kome privredni subjekti koji ga usvajaju svesno i dobrovoljno nadilaze svoju primarnu funkciju sticanja i raspodele profita i ostvaruju pozitivan uticaj na svoje radno, društveno i prirodno okruženje. Dakle, društveno odgovorno poslovanje podrazumeva sve aktivnosti koje preduzeće preduzima, a iznad je zakonskog mini-muma koji kompanija mora da poštuje da bi mogla da radi. Suštinski, reč je o svesti o novom položaju i značaju koje kompanije imaju u savremenom, globalnom druš-tvu i odgovornosti koja iz njih proizlazi. Praksa društveno odgovornog poslovanja se odnosi na celokupnu sferu uticaja i raspon delovanja jednog preduzeća, kao i na odnose koji si pri tome uspostavljaju: šta kompanija proizvodi, kako kupuje i prodaje, da li se pridržava zakona, na koji način zapošljava, osposobljava i utiče na razvoj ljudskih resursa, koliko ulaže u lokalnu zajednicu i poštovanje ljudskih i radnih prava, na koji način doprinosi očuvanju životne sredine. U okviru društve-no odgovornog poslovanja kompanija se prema svojim interesnim grupama odnosi etički i odgovorno, odnosno društveno prihvatljivo.

Kada je u pitanju položaj osoba sa invaliditetom, prva asocijacija na koncept društveno odgovornog poslovanja je zapošljavanje. U ovoj oblasti ocena je daleko od pozitivne. Kako je istaknuto na završnom skupu u okviru projekta Unije po-slodavaca Srbije „Društveno odgovorno poslovanje i zapošljavanje osoba sa inva-liditetom“, održanom u Skupštini grada Beograda 18. marta 2010. godine, položaj osoba sa invaliditetom je veoma težak usled niske stope zaposlenosti. Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi se oko 26.000 osoba sa invaliditetom, a

17

od ukupno 800.000 osoba sa invaliditetom koji žive u Srbiji, svega njih 13 % je u nekom radno – pravnom odnosu.

Prema Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invali-ditetom, poslodavci će ubuduće biti u obavezi da zaposle po jednu osobu sa invali-ditetom ukoliko imaju od 20 do 49 zaposlenih, dve osobe ukoliko zapošljavaju od 50 do 99 zaposlenih, i na svakih narednih 50 zaposlenih još po jednu osobu. Ovo je dakle zakonski minimum. Preduzeća koja društveno odgovorno posluju trebalo bi da taj procenat povećaju u skladu sa svojim realnim mogućnostima. To bi se svaka-ko veoma povoljno odrazilo na podizanje kolektivne svesti i olakašavanje inkluzije osoba sa invaliditetom u radne procese.

Koncept društveno odgovornog poslovanja kada su u pitanju osobe sa invali-ditetom, ne iscrpljuje se pitanjem zapošljavanja. Dobar primer za to su kompanije „Telenor“ i „L’oreal“. Dnevne novine „Blic“ u broju od 30. aprila 2009. godine obja-vile su tekst pod nazivom „Besplatni info centar“, u kojem, između ostalog stoji: „Na inicijativu Društva za pomoć osobama sa teškoćama u razvoju Stari grad i Telenor fondacije, juče je otvoren prvi Info centar za osobe sa teškoćama u razvo-ju, pod nazivom „Živimo zajedno“. Zahvaljujući ovom projektu, nude se besplatni stručni saveti osobama sa teškoćama u razvoju, njihovim roditeljima i staratelji-ma.“ Iste novine u broju koji je objavljen 05. juna 2009. godine donose vest o aktiv-nostima kompanije „L’oreal“: „Zgrada Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu u velikoj meri je prilagođena studentima sa invaliditetom zahvaljujući projektu koji je sproveden u saradnji Centra za razvoj inkluzivnog društva i kompanije „Lore-al“. Povodom jubileja „L’oreal“ – stogodišnjice postojanja, donirana su sredstva za prilagođavanje zgrade ovog fakulteta, i obezbeđena praksa za tri studenta sa inva-liditetom.“

Ovakvi izvešatji u medijima nisu preterano česti, što otvara pitanje da li kom-panije koje posluju u Srbiji nisu dovoljno društveno odgovorne ili mediji ne prate takva dešavanja. Verovatno, pomalo od obe tvrdnje. Naime, termin društveno od-govorno poslovanje ušao je u novinarski rečnik tek pre šest godina. Na taj fenomen najviše je uticao ulazak velikih stranih kompanija na naše tržište i angažovanje PR agencija za promociju njihovih aktivnosti. Da bi se sagledala prava uloga medija u izveštavanju i širenju svesti o društveno odgovornom poslovanju, u Asocijaciji me-dija održana je 14. oktobra 2009. godine panel diskusija o ovom problemu. Učesnici okruglog stola bili su predstavnici medija i velikih domaćih kompanija , a specijalni gost bio je Jogeš Čauhan, glavni savetnik za društveno odgovorno poslovanje u me-dijskoj kući BBC. Izveštavajući o ovom događaju novinarka časopisa „Vreme“ Ana Radić u tekstu „Trikovi i dobre vesti“, piše: „Pored glavnog fokusa na dobru ili slabu volju srpskih medija da proprate društveno odgovorne akcije kompanija, kao tema diskusije nametnula se i društvena odgovornost samih medija. Govornici su veli-ku pažnju usmerili i na načine razlikovanja skrivenog reklamiranja kompanija od istinskog ulaganja u dobrobit društva. Diskutovalo se i o slučajevima kada mediji treba da kritikuju kompanije, a kada da budu partneri u širenju svesti o potrebama

18

za odgovornim i dobrovoljnim radom. Predstavnici medija i kompanija u diskusiji su se saglasili da je neophodno pronaći najefikasnije načine da postanu partneri u služenju javnom interesu. Zaključeno je da mediji mogu da iskoriste svoj uticaj za širenje mreže preduzeća koja se priključuju dobrotvornim akcijama. Takođe, predstavnici medija su pokazali spremnost da odigraju ključnu ulogu u stvaranju atmosfere koja bi doprinela donošenju novih zakona koji bi poreskim olakšicama podsticali društveno odgovorno poslovanje. Sa druge strane, mediji od kompanija i PR agencija očekuju da jasno objasne u čijem interesu pokreću kampanje i koji efekat one proizvode u društvu.“

Zaključak koji se sam po sebi nameće je da je društveno dogovorno poslova-nje koncept na čijem usvajanju i popularizovanju treba da rade svi društveni akteri, kako bismo se svi zajedno okrenuli dugoročnim ciljevima koji će našu društvenu i životnu sredinu učiniti boljom.

MOJE PRAVO JE DA BUDEM ZDRAVA10 ŽENE SA INVALIDITETOM I ZDRAVSTVENA ZAŠTITA – PODSETNIK

O BARIJERAMA, PRISTUPU I PRAVIMA, LEPOJKA ČAREVIĆ MITANOVSKI,

ALEKSANDAR JANKOVIĆ

Da bi se razvio pun potencijal i ravnopravno se uključile u sve sfere društvenog života, devojkama i ženama sa invaliditetom je neophodan pristup obrazova-

nju, zaposlenju i servisima podrške. Žene sa invaliditetom imaju pravo na dobro zdravlje. Ono zavisi od pristupa

informacijama i servisima za prevenciju i lečenje zdravstvenih problema, naročito reproduktivnog zdravlja.

Mnoge žene sa invaliditetom koriste termin „invalidno“ da bi objasnile svoja lična ograničenja i nemogućnosti. Ta ograničenja su posledica oštećenja vida ili sluha, stanja koja otežavaju kretanje, govor ili učenje, kao i stanja koja mogu da dovedu do nefunkcionalnosti određenih delova tela. Žena sa invaliditetom može da se kreće, da vidi, da čuje, da govori, da uči i da razume, ali na drugačiji način od žene bez invaliditeta. Ona može svakodnevni život da vodi drugačije, jer komu-nicira, jede, kupa se, oblači, ustaje, hrani svoju bebu na drugačiji način. Prihvata-nje sopstvenih ograničenja je redovan deo njenog života. Uprkos mogućnostima svake žene da nađe rešenje za probleme izazvane invaliditetom, ona se suočava sa društvenim, fizičkim, kulturnim i ekonomskim barijerama, koje je sprečavaju da dobije zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, profesionalne treninge i zaposlenje. Po-grešan stav i mišljenje šta žena sa invaliditetom može ili ne može da uradi, može je

10 ...Iz kruga, 2007. godina www.izkruga.org

19

sprečiti da živi punim životom ili da uzme učešće u svim sferama društva. Stereotipi i predrasude najvećim de-lom pojačavaju njen invaliditet. Oni utiču na njenu invalidnost stvarajući barijere koje mogu da je spreče da se obrazuje, da radi ili da vodi ispunjen društveni život.

Lokalna zajednica mora da uključuje osobe sa invaliditetom. To je normalno. Ali nije normalno da oso-ba bude diskriminisana i isključena samo zato što ima invaliditet. Nizak kvalitet života žena sa invaliditetom nije izazvan invaliditetom, već društvenom realnošću. Mnoge žene sa invaliditetom su sakrivene. Nisu uključene u aktivnosti zajednice zato što drugi ljudi misle da su manje korisne, vredne i sposobne od žena bez invaliditeta.

Žene sa invaliditetom imaju pravo da budu zdrave i da imaju pristup kvali-tetnoj primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Međutim, samo nekoliko zdravstvenih cen-tara, klinika i bolnica su sagrađene tako da ih mogu koristiti žene sa invaliditetom. Takođe, usluge mogu da budu previše skupe, a zdravstveni centri previše fizički udaljeni, tako da odlazak kod lekara, kupovina lekova ili plaćanje pregleda postaje skoro „nemoguca misija“. Kvalitetna zdravstvena zaštita sprečava probleme koje in-validnost čini ograničavajućim faktorom u životu žene. Pravovremena zdravstvena zaštita, takođe, sprečava druge zdravstvene probleme izazvane invalidnošću. Leče-nje prostog problema u pravo vreme – kao što je na primer dekubitus – sprečava da on postane opasan po život i u nekim slučajevima završi smrtnim ishodom.

Kvalitetna zdravstvena zaštita mora biti dostupna svim ženama sa invalidite-tom, bez obzira na društveni status ili vrstu invaliditeta. Ona uključuje besplatne ili jeftine zdravstvene usluge ili osiguranje koje će to pokriti, kao i javni prevoz koji se lako koristi. Ovo je posebno važno za žene koje su izolovane ili siromašne.

Stvaranje zdravstvenih usluga lakim za korišćenje Žene sa invaliditetom i zdravstveni radnici zajedno mogu zdravstvene usluge

da učine boljim za korišćenje. Zajedno mogu naći načine kako da ženama sa inva-liditetom olakšaju ulazak u zdravstveni centar, da koriste opremu, da više nauče o različitim vrstama invaliditeta i da promene stavove.

Većina ovih promena nisu komplikovane ili novčano zahtevne. Ove promene će takođe pomoći i drugim korisnicima zdravstvenih centara, kao što su stariji ljudi koji ne mogu da se kreću tako lako kao što su mogli ranije, ili bilo ko drugi ko je imao nezgodu i privremeno je sa invaliditetom (sa slomljenom rukom ili nogom).

Foto Kosana Beker

20

Barijere za uživanje kvalitetne zdravstvene nege ■ Osobama koje koriste kolica ili druga pomagala za kretanje veliki problem

predstavlja arhitektonska nepristupačnost zdravstvenih centara i bolnica. Ta-kođe, zdravstveni centri su često fizički značajno udaljeni od prebivališta ko-risnika/ca i ne postoji javni prevoz koji bi žene sa invaliditetom mogle lako da koriste.

■ Oprema, kao što su niski ili visoki kreveti, ginekološki stolovi i drugi aparati, često su nedostupni.

■ Doba dana u kome se obavljaju određeni pregledi i druge zdravstvene usluge je ponekad ograničavajući faktor za ženu sa invaliditetom (mora da obezbedi asistenta/kinju i organizuje prevoz).

■ Premalo je žena ginekologa što odbija žene sa invaliditetom da idu na pregle-de (stid ih je da idu kod muških doktora).

■ Zdravstveni radnici, uglavnom, ne poznaju jezik znakova ili gestovni govor i ne postoje informacioni materijali u audio-formatu ili štampani na Brajevom pismu, što predstavlja prepreke za komunikaciju sa osobama oštećcenog sluha i/ili vida.

■ Ne postoji sistemska obuka zdravstvenih radnika, uključujući doktore i sestre, o različitim vrstama invaliditeta, adekvatnom pristupu osobama sa invalidi-tetom i zbog toga postoji opasnost od uticaja predrasuda u ophođenju sa oso-bama sa invaliditetom.

■ Određene zdravstvene usluge su skupe, a žene sa invaliditetom, po svetskoj statistici, spadaju u najsiromašnije slojeve stanovništva.

Sugestije kako učiniti klinike i bolnice dostupnijim Klinike i/ili bolnice bi trebalo da:

■ budu lake za prilaz i komunikaciju u prostoru (uključujući šaltere, čekaonice, toalete i ordinacije) za osobe koje koriste kolica ili druga pomagala ili imaju poteškoca u kretanju ili oštećenje vida

■ imaju obezbeđen prevoz koji je pristupačan za osobe sa invaliditetom ■ imaju liftove ili rampe pored stepenica ■ imaju toalete koje žene i muškarci sa invaliditetom mogu da koriste ■ imaju obučeno osoblje koje može da komunicira sa ljudima sa oštećenjem vida

ili sluha ili sa osobama koje imaju cerebralnu paralizu i koje može sa sigurno-šću da kaže da žene koje imaju poteškoća razumeju šta se dešava na klinici

21

Ideje kako zdravstvene usluge učiniti prijatnijim ■ ponuditi nedeljnu ili mesečnu posetu ljudima koji žive daleko od zdravstve-

nih centara ■ ponuditi besplatne zdravstvene usluge ženama sa invaliditetom ■ učiniti opremu lakom za upotrebu ili nabaviti specijalizovanu opremu ■ obezbediti prevoz do zdravstvenog centra. Prevoz mora biti lak za upotrebu

za osobe koji koriste invalidska kolica, druga pomagala ili imaju poteškoća u kretanju.

Klinike i bolnice mogu da: ■ edukuju svoje radnike o različitim vrstama invaliditeta i adekvatnim pristupi-

ma/postupcima u komunikaciji sa osobama koje imaju invaliditet ■ angažuju žene sa invaliditetom kao zdravstvene radnike ili osoblje na klinika-

ma ili bolnicama ■ postave obeležja oko zgrade kako bi osobe sa oštećenjem vida mogle bezbed-

no da pronadu ulaz ■ organizuju predavanja i druge aktivnosti kako bi se skrenula pažnja ženama sa

invaliditetom o potrebi redovnih pregleda ■ obezbede redovne dnevne, nedeljne ili mesečne lekarske savete za žene sa in-

validitetom ■ olakšaju ženama sa invaliditetom da tokom jednog dana obave što više pregle-

da na klinici ili u bolnici ■ obezbede zdravstvene informacije na jezicima sredine ■ obezbede ženama oštećenog vida zdravstvene informacije štampane Brajevim

pismom ili u audio-formatu ■ ohrabre zdravstvene radnike da koriste jednostavan, jasan jezik i/ili slike kako

bi ilustrovali ono što govore ženama koje imaju teškoće u komunikaciji i ra-zumevanju

■ obuče zdravstvene radnike da jasno komuniciraju sa ženama koje imaju ošte-ćenje govora/sluha

■ obuče osoblje znakovnom jeziku kako bi mogli da daju zdravstvene informa-cije ženama sa oštećenim sluhom.

22

DISKRIMINACIJA OSOBA SA HENDIKEPOM U 2009. GODINI11

UDRUŽENJE STUDENATA SA HENDIKEPOM

Iako je Zakon o sprеčavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom donet 2006. godine mali broj osoba sa hendikepom je spreman da ovaj Zakon koristi kao

sredstvo za otkljanjanje diskriminišuće situacije ili da, vodeći se ovim dokumen-tom, ukaže na postojanje diskriminacije. U neprekidnom zalaganju i dugotrajnoj borbi protiv diskriminacije prema svim osobama koje trpe diskriminaciju, među kojima su neretko i osobe sa hendikepom, značajan doprinos čini usvajanje op-šteg antidiskriminacionog zakona odnosno Zakona o zabrani diskriminacije. Taj izuzetno značajan zakon možda će ohrabririti i osobe sa hendikepom da se uhvate u koštac sa diskriminacijom koju trpe godinama, a nije prejako reći i vekovima i osnaže se dovoljno da pokrenu i sudski postupak. Naime prednost opšteg anti-diskriminacionog zakona u odnosu na posebni koji zabranjuje diskriminaciju po osnovu invaliditeta, jeste da osim toga što zabranjuje diskriminaciju po bilo kom osnovu, pruža mogućnost da organizacija koja zastupa prava određene marginali-zovane grupe može zastupati diskriminisanog ili diskriminisanu.

Kada govorimo o osobama sa hendikepom, diskriminacija je veoma izražena na svim nivoima bez razlike da li govorimo o sistemskoj, institucionalnoj, društve-noj ili indiviualnoj diskriminaciji. Ono što je zabranjivajuće jeste da često osobe sa hendikepom ne prepoznaju diskriminaciju i smatraju da je njihovo isključivanje iz društva sasvim normalna pojava. Ova situacija posebno je uočljiva u slabo razvi-jenim sredinama gde osobe sa hendikepom kada ostvare neko osnovno zagaran-tovano ljudsko pravo, kao što je zaposlenje ili obrazovanje, smatraju da im je neko zapravo „učinio uslugu“.

Ono što je Udruženje studenata sa hendikepom prepoznalo kao problem je-ste i to da se osobe sa hendikepom nerado odlučuju da diskriminaciju koja se nad njima čini iznesu u javnost. Najčešće se obrate nekoj organizaciji kada su doživeli diskriminaciju, ali se na najčešće na tome sve završava.

Dostupnost fakultetaU pogledu dostupnosti, kako arhitektonske tako i sadržajne, prednjači Pravni

fakultet, ali se ni za jedan fakultet, niti visoku školu, ne može reći da je u potpu-nosti dostupna. Pravni fakultet je obezbedio stepenišni lift i dostupan toalet, a ono što ga izdvaja od ostalih jeste to da postoji definisana strategija unutar fakulteta za obezbeđivanje dostupne literature studentima sa oštećenim vidom. Važno je istaći

11 Iz Godišnjeg izveštaja Koalicije protiv diskriminacije, Diskriminacija u Srbiji 2009, CUPS

23

da ovaj sistem podrške ne postoji ni na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju koji školuje studente za stručnu podršku osobama sa hen-dikepom, a na kom se i nalazi najveći broj studenata sa hendikepom. Po pi-tanju arhitektonske dostupnosti, dosta je učinjeno i na Filološkom, Filozof-skom i Mašinskom fakultetu. Intere-sovanje fakulteta za pitanja barijera povećalo se nakon donošenja Zakona o visokom obrazovanju i antidiskri-minacionih zakona, kao i od kada je Beogradski univerzitet osnovao centar za podršku studentima sa hendikepom. Po-jedini fakulteti prepoznali su potrebu za dodatnom edukacijom nastavnog osoblja o mehanizmima podrške i nediskriminacije prema studentima i studentkinjama sa hendikepom.

Primeri diskriminacije iz prakseStudenti sa oštećenim sluhom: Osobe sa oštećenim sluhom su među najdi-

skriminisanijom populacijom osoba sa hendikepom. Ove osobe uglavnom poha-đaju specijalne škole, izolovane su i njihovo uključivanje u društvo je na izuzetno niskom nivou. Deca koja imaju oštećen sluh, a koja imaju visok nivo podrške od strane porodice pre svega, uglavnom upisuju umetničke srednje škole (koje su u vezi sa slikarstvom i dizajnom), pa stoga i nastavljaju školovanje na umetničkim fakul-tetima i visokim školama. Najviše studenata sa oštećenjem sluha (oko petnaestoro), a koji su članovi Udruženja studenata sa hendikepom, studira na Beogradskoj poli-tehnici – visokoj školi strukovnih studija i iz godine u godinu ovaj broj se povećava.

Njihova komunikacija sa okruženjem se uglavnom odvija tako što oni čitaju sa usana osobi sa kojom razgovaraju, s obzirom na to da izuzetno mali broj osoba koje nemaju oštećenje sluha poznaje jezik znakova. Studenti Beogradske politehni-ke su se USH-u obratili sa molbom da im se obezbedi prevodilac znakovnog jezika koji bi im olakšao praćenje nastave. Udruženje studenata sa hendikepom je pokre-nulo inicijativu za rešavanje ovog problema. Iniciran je sastanak sa nadležnima iz ove škole na kom im je ukazano na Zakon o visokom obrazovanju i Zakon o spre-čavanju diskriminacije i njihovu obavezu da omoguće svim studentima jednake uslove za studiranje.

Iako rukovodstvo škole izražava jasne pozitivne stavove po pitanju prava na obrazovanje studenata sa hendikepom niko nije preuzeo odgovornost za rešavanje ove situacije. Ostalo je nerazjašnjeno u čijoj je nadležnosti angažovanje znakovnog prevodioca.

Foto Mark Schneider

24

Studenti sa oštećenim vidom: Prema podacima kojima raspolaže Udruže-nje studenata sa hendikepom, od ukupnog evidentiranog broja studenata sa hen-dikepom na Beogradskom univerzitetu, kao i na beogradskim visokim školama oko 20% su osobe sa delimično ili potpuno oštećenim vidom. Najviše studenata sa oštećenjem vida studira Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju. Problem sa kojim se susreću ovi studenti i zbog kojeg su se obratili Udruženju studenata sa hendikepom jeste nepostojanje literature i drugih sredstava za učenje u njima dostupnom obliku. Nekoliko studenata sa Fakulteta za specijalnu edukaciju i re-habilitaciju i to sa smera Specijalna edukacija i rehabilitacija osoba sa oštećenjem vida, u obraćanju za podršku izjavilo je da za svaki udžbenik plaća neku osobu da pročita i snimi određeni udžbenik kako bi osoba sa oštećenim vidom mogla da pre-slušava udžbenik i na taj način savlada predviđeno gradivo. Cena koja je paušalno utvrđena kreće se i do 40€ po pročitanom udžbeniku. Grubo rečeno, ovi studenti su primorani da tokom studija budu izloženi mnogo većim finansijskim troškovima, što može izgledati kao da plaćaju zbog postojanja hendikepa.

Zdravstvena zaštita studenata sa hendikepom: Studenti sa hendikepom koji nemaju prebivalište na teritoriji grada, a studiraju na Beogradskom univerzitetu, tokom studija su smešteni u Studentski dom „Mika Mitrović“ na Voždovcu. U tom domu tokom studiranja žive isključivo studenti sa hendikepom. Hendikep je i pri-marni kriterijum za dobijanje mesta u ovom domu, a zatim sledi uspeh tokom stu-diranja. Da bi se utvrdilo da li neki student poseduje neku vrstu hendikepa, osniva se lekarska komisija koju čine lekari Studentske poliklinike. Kada su u pitanju deca i mladi sa hendikepom, dešava se da usled toga što imaju neku vrstu hendikepa, kasnije upišu osnovnu ili srednju školu, pa samim tim i fakultet. Takođe, često i studiraju duže od svoje dvadeset i šeste godine starosti. Studentska poliklinika pru-ža zdravstvene usluge samo studentima koji imaju manje od dvadeset i šest godina. Paradoksalno je to što studenti sa hendikepom stariji od tog uzrasta ne mogu da se leče u Poliklinici, dok im je prilikom određivanja smeštaja u Studentski dom potrebna zdravstvena dokumentacija izdata isključivo od strane lekarske komisi-je Studentske poliklinike. Udruženje studenata sa hendikepom je na razgovoru sa nadležnima iz Studentske poliklinike zahtevalo da se studentima sa hendikepom, koji su smešteni u domu „Mika Mitrović“, omogući lečenje u toj zdravstvenoj usta-novi. Dobijen je negativan odgovor, tako da studenti sa hendikepom stariji od dva-deset i šest godina moraju da zatraže lekarsku podršku od lekara u gradovima u kojima imaju stalno prebivalište. Takav način onemogućava redovnu i adekvatnu zdravstvenu zaštitu studenata sa hendikepom.

25

LIČNE PRIČE NJEMU ĆE TAMO BITI BOLJE12

Gledam u ženu i ne verujem da to govori. Znam da je trebalo do sada da navi-knem na takve stvari, ali mislim da to nikada neću uspeti, pogotovo kad tako

nešto čujem od prosvetnog radnika, u ovom slučaju, od jedne učiteljice. Upoznale smo se slučajno i ona o meni ne zna ništa, osim da imam dvoje dece školskog uzrasta. Počinjemo priču o školstvu i ona kaže da ne zna šta sad hoće sa tom inklu-zijom. – „Eto ja imam u razredu dečaka koji ne čuje dobro i  nije njemu mesto  u redovnoj školi, već u specijalnoj. Znate, njemu će tamo biti bolje“

– „Vidite, ja mislim da mu je baš mesto u redovnoj školi, kao i mom detetu koje ima autizam“, pokušavam mirno da joj odgovorim.

„Ali znate , on ipak treba da bude sa sebi sličnima. Primeti on da se razlikuje i počeće da pati zbog toga.“ nastavlja ona.

– „Ne znam ništa osim toga da to što vi predlažete meni liči na geto. Hoćemo li posle škole da ga stavimo u neko naselje koje ćemo do tada da napravimo, a u kojima će živeti samo slični njemu, da i tada ne bi patio?“ odgovaram joj, a onda brojim u sebi i pokušavam što mirnijim tonom da objasnim koliko je važna inkluzija. Pri-čam joj kako Aleksa zahvaljujući tome što ide u školu pored zgrade, sad kad izađe u park više deci nije tako neobičan, jer je on sad neko koga poznaju, njihov školski drug. Naš razgovor traje nekih desetak minuta, a ja se posle nadam da će ona barem još toliko, ako ne može više, da razmisli o tome, o čemu smo pričale.

Posle toga odlazim na kafu sa meni dvoje jako dragih ljudi. Pričamo o raznim stvarima, šalimo se, a meni stalno na pameti ona učiteljica. Njima ništa ne pričam o razgovoru koji sam vodila. Nemam snage, a i počinjem da mislim da nije u redu da ljudi oko mene stalno slušaju takve priče. Dolazim kući sa idejom da pišem blog, a onda iz istog razloga odustajem. Ipak od nekih stvari ne možemo pobeći, a tako ni ja izgleda od ove teme. Sinoć mi stiže molba prijateljice koju sam spominjala u svojim komentarima, da postavim njen tekst kod sebe. Ona je takođe na blogu i njen nik je boskovic413, ali ima lošu internet vezu i misli da neće moći da odgovori na komentare ako ih bude. Pristajem naravno i zbog nje i zbog toga što se nadam da će ovo pročitati i neko ko o inkluziji ima stav kao pomenuta učiteljica  i posle barem malo razmisliti o tome. Vi ostali, za koje znam da razumete šta je za decu dobro i važno, nadam se da ćete imati razumevanja  za još jednu moju priču o inkluziji.

„Jedino što je potrebno zlu da trijumfuje je da dobri ljudi ne urade ni-šta.“ Edmund Burke

12 Preuzeto sa B92 bloga, http://blog.b92.net/text/10576/Njemu-ce-tamo-biti-bolje/, blogerka na-tasavb, http://blog.b92.net/user/85144/natasavb/, 25. jun 2009. godine

13 http://blog.b92.net/blog/103811/boskovic4/

26

Ja i dalje verujem da ima više dobrih ljudi.Evo sad priča moje prijateljice:Već godinama pokušavam da moje dete sa autizmom uključim u redovnu

predškolsku ustanovu uz asistenta, na dva sata dnevno. I već godinama nailazim samo na odbijanje. Najčešća obrazloženja koja sam dobijala su: „Mi nismo dovolj-no stručni za rad sa takvom decom. Sa vašim detetom treba da rade psiholozi i defektolozi.“

Lazara, od njegove treće godine, redovno vodim kod logopeda i psihologa, i upravo su mi oni preporučili da ga uključim u redovnu vršnjačku grupu zbog pospešivanja socijalizacije i komunikacije. „Naše grupe su prepune, morali bismo da smanjimo broj dece za određeni procenat, što je nemoguće!!!“ Ova konstatacija najčešće bude izgovorena takvim tonom kao da sam ja zahtevala da ispišu bar dvo-je tipične dece i prime ovo moje jedno, i to sa autizmom. Ne razumem zašto niko unapred ne misli i na decu poput Lazara, zašto se planski ne formiraju grupe??? Čak i u mnogim razvojnim grupama (častan izuzetak „Pčelica“, PU 11. april, Novi Beograd) dobijala sam ovakav odgovor: „Ja već imam dva autizma, nema šanse da radim i sa trećim!!!“ „Dva autizma“ su u prevodu dva deteta sa autizmom, a „treći autizam“ se odnosi na mog Lazara. Doživela sam i preživela i ovakav savet: „Majko, potražite vezu da ga trajno smestite u neki dnevni boravak jer, verujte mi, niko Vam ga neće primiti, a kad ga smestite, moći ćete da se posvetite ostalim članovi-ma Vaše porodice“. U mom slučaju, „ostali članovi porodice“ je moj suprug i, kad ga već pomenuh, ne mogu da propustim priliku i ne kažem da je među stručnjaki-njama sa kojima sam se ja sretala „hit“ pitanje (među prva tri svakako): „U kakvoj porodici Vi živite, mislim, da li živite sa ocem Vašeg deta i kakav je njegov odnos prema detetu?“ Uz ovo pitanje ide i obrazloženje da muževi najčešće napuštaju svo-je porodice kad se ispostavi da dete ima „problem“. Ja sam, eto, srećna jer mene moj još uvek nije napustio. Na jednom seminaru za stručnjake „inficirane“ inkluzijom, jedna od predavačica posebno je naglasila da „stručnjaci ne treba da procenjuju stil života porodice deteta sa teškoćom u razvoju“ Možda ću sledeći put reći da živim sa partnekom i da sam homoseksualno orijentisana.

Naravno da neću nabrajati imena svih vrtića koji su me odbili, bio bi to veoma dugačak spisak, ali moram da napomenem bar one koji se nalaze na 3, 5 do 5, 5 minuta hoda od zgrade u kojoj trenutno živimo. U vrtiću „Maja“ (ulica Gramšijeva, Novi Beograd) rekli su mi da u maju mesecu donesem svu potrebnu dokumentaci-ju i da ću odgovor dobiti u oktobru!!! U oktobru su mi rekli da se obratim komisiji za prijem dece. Zar vam ne liči ovo na jednu od priča iz neke čekaonice? Kad sam konačno došla do jedne od članica komisije, saznadoh da na celoj teritoriji opštine Novi Beograd nema mesta za moje dete, ali da mogu da posećujem bibloteku igra-čaka dva puta nedeljno u poslepodnevnim terminima. Socijalna radnica iz vrtića „Čarolija“ (ulica Radiča Petrovića, Zemun) objasnila mi je da bez obzira na to šta ja želim i šta su mi stručnjaci preporučili, oni ne primaju „takvu decu“ i da za njih postoji grupa u Zemun Polju. Na moje pitanje kako da odlazim svakodnevno iz Bulevara Nikole Tesle do Zemun Polja, dobila sam odgovor: „pa sedamsetčetvor-

27

kom !!!“ Pola godine kasnije, ponovo sam otišla u taj vrtić da vidim da li bi mogli da uključe Lazara u njihovu predškolsku grupu i tom prilikom, pored socijalne radnice, pridružila nam se i psihološkinja. Njih dve su se potrudile da mi „plastič-nim“ primerom objasne koliko je to nemoguće: „U predškolskoj grupi ima puno dece, a prostorija u kojoj se sve dešava je veoma mala, i šta ako Vaše dete postane agresivno zbog tolike dece i te male prostorije???“ Pomislila sam: „ko zna zašto je to dobro“, pozdravila ih i otišla. Ne želim da imenujem sve institucije i osobe koje su doprinele da ovakve situacije budu još neprijatnije, jer bih time mogla ugroziti opstanak meni nekih dragih ljudi u tim istim institucijama. Zgrada u kojoj živimo pripada Zemunu, te sam zato otišla u OŠ „Majka Jugovića“ (Gradski park), iako u neposrednoj blizini naše zgrade postoje još tri škole. Psihološkinja, prijatna žena, čim sam joj saopštila razlog mog dolaska, rekla mi je: „Mi to ne radimo zato što nismo dovoljno stručni. Naši učitelji/ce smatraju da nisu obučeni za rad sa takvom decom.“ Imam utisak da sam ovu rečenicu već negde čula!“... imali smo mi tri dečaka sa autizmom, ali to je išlo taaaako teško, mislim da je mali Mihajlo baš patio ... mada su ga deca izuzetno lepo prihvatila i nekako se zaštitnički postavila prema njemu.“ Pomislih da bih mogla da pošaljem dopis Ministarstvu prosvete i na taj način da pokušam da ostvarim pravo mog deteta na obrazovanje, kao i moju obavezu da ga upišem u osnovnu školu. Sad mi je žao što nisam tražila pismeno obrazloženje. Bilo kako bilo, ta veoma prijatna žena zna da niko nema prava da odbije da primi moje dete u školu ako istoj teritorijalno pripadamo, ali njen savet je: „ipak je za vas bolje da idete tamo gde to znaju da rade i gde za to postoji do-bra volja“. Uredno je zapisala moje ime i kontakt telefon. Obećala mi je, i bez moje molbe, da će mi se javiti ako se nešto promeni. Šta mislite, da li očekujem taj poziv? Otišla sam tamo gde ima dobre volje... Nisam znala da odgovorim na pitanja koja su mi postavili: „Zašto mislite da naši učitelji imaju veću obavezu da prime Vaše dete od njihovih kolega u Zemunu ili Novom Beogradu? Kako da objasnimo našim učiteljima da Vas je odbila škola kojoj teritorijalno pripadate zato što ‘nisu dovoljno stručni’, a  mi, ipak, treba da ga prihvatimo?“ „Zašto se škole ograđuju rečenicom ‘nismo dovoljno stučni’ i ništa ne preduzimaju po tom pitanju? Svako od nas ima pravo da nešto ne zna, ali svi imamo obavezu da naučimo. Naša škola ni po čemu nije inkluzivna, osim što ne odbijamo decu sa teškoćama u razvoju sa naše opštine. Ne-mamo specijalne edukatore, stručne saradnike, asistente, volontere..., čak ni smanjen broj dece u odeljenju, ali imamo dobru volju, učimo, snalazimo se...“

U Beogradu postoje tri ili četiri redovne osnovne škole koje primaju decu sa teškoćama u razvoju. Tri ili četiri nije dovoljno. Ovom prilikom neću nabrajati imena tih škola, kao što neću imenovati niti onih nekoliko privatnih vrtića koji, ta-kođe, uključuju u svoje redovne grupe decu sa teškoćama u razvoju. Šta se događa kad se pročuje da postoji takva škola? Roditelji sa svih opština počnu da se obraćaju samo toj školi. Očekivana reakcija odgovornih ljudi je da se u jednom trenutku zabrinu zbog tolikog priliva dece sa teškoćama, jer ne mogu samo oni da preuzmu svu odgovornost i svima nama izađu u susret. Zato su takve škole primorane da se ograniče na upis dece samo sa svojih opština.

28

Elem, šta mi valja činiti? 1.Da odustanem od upisa u školu ove godine jer nas je, izmedju ostalih, odbila i škola kojoj pripadamo? 2. Da se preselimo na Čukaricu, jer tamo postoji mogućnost da prime Lazara u školu, a zaista je nemoguće da sva-kodnevno dva puta prelazimo most i dva puta prolazimo pored Sajma, i – što kaže moja prijateljica – posle više od sat vremena vožnje autobusom dete neće biti ni za šta, a kamoli da prati šta se dešava na času.

Preselićemo se i zvanično promeniti adresu stanovanja, jer je to jedini način da Lazara ove godine upišemo u školu kako bi bio u prirodnoj sredini u kojoj se uči, kao i sva druga deca, kao i svi mi. Pitam se kada će ta naša svest već jednom da izraste i poraste? Kad ćemo početi da kreiramo kvalitetne usluge za sve građane ove države? Ako ne kažem dovoljno glasno da imam problem koji sama ne mogu da re-šim, niko na mene neće obratiti pažnju. I dalje zavisim od dobre volje dobrih ljudi...

RAZMIŠLJANJA JEDNOG OCA ZORAN TASIĆ

Sva deca sa smetnjama u razvoju imaju pravo da realizuju sva prava koja im pripadaju i to nije pitanje milostinje državne administracije, ni dobre

volje, ni humanosti, već je to obaveza društva, države i svakog pojedinca.Neotuđivo je pravo svakog deteta je da živi sa svojom porodicom a to

znači da i država na sebe treba da preuzme deo odgovornosti kako bi po-rodici sa detetom sa smetnjama u razvoju pomogla da što lakše prebrodi poteškoće i probleme na koje svakodnevo nailazi i time obezbedi očuvanje porodice.

Naša država zatvara oči pred potrebom ovih porodica na koju mora da adekvatno odgovori predlogom zakonskih rešenja koja će omogućiti rodite-ljima i deci sa smetnjama u razvoju da postanu aktivni ućesnici u procesima pred ustanovama koje po sadašnjim zakonskim rešenjima najblaže rečeno ignorišu mišljenje i stav roditelja.

Zdravstvo pod izgovorom dijagnoze pokušava da izoluje decu sa smet-njama u razvoju. Svi koji odbace ili ne prihvate u celosti trenutna zakonska rešenja stavljeni su u situaciju da se kao porodica bore za fizički opstanak, plaćaju lekove i privatne tretmane tih istih lekara.

Trenutno se roditelji sami bore za pravo svog deteta sa smetnjama u razvoju na adekvatno obrazovanje i dinamičan život kao i njegovi vršnjaci. Mnogi roditelji su dokazali da i bez stručne podrške defektologa u osnovnoj školi, volja a pre svega ljubav roditelja i prosvetnih radnika posvećenih deci a ne samo „obrazovanju“ u saradnji sa školskim psihologom mogu adekvat-

29

no odgovoriti zahtevima inkluziv-ne nastave. Na suprotnoj strani su lekari, socijalni radnici i svi drugi kojima su potrebni preskupi semi-nari npr. na Kopaoniku, da shvate i razumeju šta se „krije“ iza termina: inkluzija.

Deca sa smetnjama u razvoju su ravnopravna sa ostalom decom, bez obzira na to što ne mogu da na isti način ili podjednako urade sve što i ostala deca. Važnija je socijali-zacija deteta od „znanja“ koje nudi školstvo u stanju u kakvom se danas na-lazi. Čega se Vi sećate iz školskih dana? Napišite u ovom trenutku dok čitate ovaj tekst Pitagorinu teoremu, ili odgovorite na pitanje šta je to Pavlovljev efekat? Možda Vi i znate, ali milionima ljudi to znanje u životu više nikada ne zatreba. Ali svoje drugove i drugarice iz školskih dana nikada ne zabo-ravljaju! Na primer budući arhitekta sigurno neće zaboraviti da prilagodi stambeni objekat osobama sa invaliditetom i deci sa smetnjama u razvoju ako je u odeljenju imao bar jednog druga ili drugaricu sa invaliditetom.

Naš cilj mora biti da deci sa smetnjama u razvoju obezbedimo obrazo-vanje, zanimanje i posao adekvatan njihovim sposobnostima, ali i intereso-vanjima. Njihovi vršnjaci treba da nauče da postoje i drugi – koji ne mogu sve na isti način, i kroz primere da se nauče toleranciji i razumevanju osoba sa intelektualnim i drugim smetnjama. Stavovi naše dece prema osobama sa smetnjama u razvoju nisu urođeni već stečeni kroz predrasude i neznanje njihovih roditelja, rođaka i nastavnika.

Detetu sa smetnjama u razvoju je kad odraste mesto u zajednici a ne u ustanovi. Dete sa smetnjama u razvoju je ljudsko biće i mora mu se pružiti mogućnost da bira, donosi odluke i preuzme odgovornost. Na žalost, pri-metio sam daleko više negativnih stavova i predrasuda vezanih za osobe sa smetnjama u razvoju kod lekara i intelektualaca nego kod „prostog“ sveta kakvima nas gore pomenuti smatraju. Porodici sa detetom sa smetnjama u razvoju je potrebna podrška zajednice a ne podrška institucija koje su same sebi dovoljne. Socijalna prava, između ostalog, podrazumevaju i pravo na rad, socijalnu i zdravstvenu zaštitu, stanovanje, obrazovanje, zaposlenost koja su porodici sa detetom sa smetnjama u razvoju i samom detetu uskra-ćena nedovoljnom preciznošću zakona ili neadekvatnim nadzorom nad sprovođenjem zakona, a često i zbog kadrova koji u praksi sprovodi zakone.

Foto Kosana Beker

30

O „ćutanju administracije“ da i ne govorim.Država i centri za socijalni rad pri lokalnim samoupravama posmatraju decu sa smetnjama u razvoju i po-rodice u kojima žive kao problem, dok zapravo sadašnji obrazovni sistem i postojeći sistem socijalne zaštite u Srbiji stvara probleme ovoj deci i poro-dici. Na način kako se sada rešava status dece sa smetnjama u razvoju, oni zapravo pokušavaju da decu dovedu prisilno u stanje „normalnosti“ kao da osobe sa smetnjama funcionišu kao i ostali građani kad ne prođu „komisiju“. Mnogi zaključci ovih komisija nisu tačni i ne mogu se svoditi na procen-te oštećenja. Ova deca bez izuzetka imaju višestruke psihofizičke probleme koji ih sprečavaju da se staraju o sebi na adekvatan način bez obzira što lekari pokušavaju da sve to odbijanjem zahteva stave u ravan „normalnog“.

Dakle ove komisije ne ocenjuju potrebe deteta već samo ocenjuju pro-cenat detetovog odstupanja od „normalnosti“ čime ih zapravo samo etike-tiraju na osnovu samo letimično bačenog pogleda jednog lekara ili postav-ljanjem jednog „premudrog“ pitanja: „Kada ti je rođendan?“. Roditelji i dete su samo puki posmatrači nekakvih „rabota“ a da ih niko o njihovom životu ništa i ne pita. Tu su tek da odgovare na „važna“ pitanja i stoje kao krivci koji nemaju pravo čak ni da sednu dok se rešavaju tako važna pitanja po njihovo dete. Donose se rešenja posle samo jednog pregleda na koji se čeka i po godinu dana a koji zapravo i nije pregled već islednička procedura koja traje samo par minuta, zapravo ni toliko. I naravno, mnogi će ipak reći da sve ovo znaju i da nije potrebno da ovo pišem već je potrebno da roditelji komisiji objasne zašto im dete nema oštećenje 70% i 100%. Gde samo na-đoše ove procente, zašto ne sabiraju 30% + 40% + 20%. Koja je referentna tačka na osnovu koje vrše sve ove procentualne procene. Da li to znači da ako oni utvrde da je oštećenje motorike 50% a ne 70%, da dodatna psihička blokada koja se zapravo ne može izmeriti i proceniti ne blokira dete u kreta-nju ostalih 20% ili čak 50% u samo jednom trenutku koji dete sa smetnjama u razvoju može da deli od života i smrti. I ja sam roditelj deteta sa smetnja-ma u razvoju, odnosno moja mlađa kćer Aleksandra ima mene za roditelja. Aleksandra je hrišćansko ime i potiče od reči Alexandros što izvorno znači „pomagač“. Meni je moja Aleksandra zaista pomogla da postanem bolji čo-vek i da razumem ne samo nju već svu decu i roditelje koji su u sličnoj ili goroj situaciji. Nama roditeljima preostaje da se udružimo i osmislimo kako da našoj deci obezbedimo pravo na život i rad. A radom će naša deca steći pravo da u budžet uplaćuju poreze i doprinose od svojih zarada tako da i medicinari i socijalni radnici prime „zasluženu“ platu.

31

PROMOCIJA PRAVA NA RAD ZA OSOBE SA AUTIZMOM IZ BROŠURE BEOGRADSKOG UDRUŽENJA ZA POMOĆ OSOBAMA SA AUTIZMOM14

Zašto pravo na rad?Ostvarivanje prava na rad obezbeđuje:

■ ostvarivanje potrebe za delanjem i ispoljavanjem sopstvenih potencijala ■ ostvarivanje socijalnih kontakta i razmene ■ organizaciju vremena i adekvatnu strukturu i kontinuitet svrsishodnih aktivnosti ■ osećanje svrhe i smisla života

Rad i zaposlenje nisu istoOstvarivanje prava na rad ne znači istovremeno i ostvarivanje prava na za-

poslenje. Pravo na rad podrazumeva pravo svakog pojedinca na učešće u životu zajednice u skladu sa sopstvenim potrebama i mogućnostima, a sistem to može da podrži ako svet rada učini otvorenim, dostupnim i pravednim za sve.

Roditelji dece sa autizmom treba da planiraju budućnost svog detetaIako je autizam stanje koje traje celog života, ponašanje osoba sa autizmom

menja se i pod uticajem sazrevanja i pod uticajem učenja. Roditelji treba da znaju da će njihovo dete sa autizmom steći najviše znanja i u najvećoj meri se osamostaliti za život i prilagoditi okruženju u kome živi, ukoliko je od najranijeg uzrasta uklju-čeno u obrazovni proces zajedno sa prirodnom grupom svojih vršnjaka, i ako se nakon toga uključi u proces rada. Obrazovanje i rad, ne samo da povećavaju znanja, veštine i sposobnosti osoba sa autizmom, već doprinose njihovom osećanju zado-voljstva, emocionalnoj stabilnosti i razumevanju i prihvatanju socijalnih pravila sredine u kojoj žive.

Sve osobe sa autizmom sposobne su da radeIskustva iz sveta, kao i sporadična iskustva iz naše sredine pokazuju da ni-

jedno od postojećih rešenja, vezanih za uključivanje u rad, nije podjednako do-bro za sve osobe sa autizmom. Za jedne je bolje da rade u zaštitnim radionica-ma, za druge u nekom porodičnom poslu, dok neke osobe sa autizmom mogu

14 Brošura Pravo na rad za osobe sa autizmom je deo projekta „Samopomoć i zagovaranje za prava i jednake mogućnosti u Jugoistočnoj Evropi“, Beogradsko udruženje za pomoć osobama sa autiz-mom, 2006. godina

32

uspešno da se uklope i rade u otvo-renoj sredini. Potrebno je da postoji ponuda različitih vidova uključivanja u rad osoba sa autizmom koje po-državaju institucije sistema i propisi koje te institucije donose. Informaci-je o različitim mogućnostima za rad treba da budu lako i u potpunosti dostupne svakom zainteresovanom pojedincu. Odluku o tome šta je naj-bolje za osobu sa autizmom treba da donesu same osobe sa autizmom, ro-ditelji i članovi porodice u saradnji sa relevantnim institucijama i kom-petentnim stručnjacima. Informacije o različitim mogućnostima izbora, i

pružanje obuke za donošenje odluka su od veće pomoći nego preporučivanje nekog određenog rešenja.

Radno okruženje treba da odgovora posebnim i individualnim po-trebama osobe sa autizmom

Za sve osobe sa autizmom, bez obzira na razlike koje među njima postoje, uključivanje u proces rada biće uspešno ukoliko su poslodavac i drugi zaposleni upoznati sa uslovima pod kojima osobe sa autizmom dobro funkcionišu i dobro se osećaju. Poslodavac i drugi zaposleni utiču na radnu uspešnost osobe sa autizmom jer zavisno od spremnosti da otklone ili ne otklone ometajuće faktore, direktno deluju na ishod uključivanja osobe sa autizmom u radni proces. Poslodavac i drugi zaposleni pružiće podršku osobi sa autizmom da uspešno obavlja dodeljene poslo-ve ako joj obezbede:

■ da bude u potpunosti upoznata sa strukturom radnih operacija i šta se od nje očekuje u procesu rada

■ da mesto na kome radi bude ustaljeno, a da se svaka promena unapred najavi ■ da uvek dobije tačan opis svakog radnog zadatka ■ pomoćna vizuelna i pisana sredstva koja je podsećaju šta se od nje očekuje u

sledećoj etapi posla ■ da ne bude prekidana tokom obavljanja započetog posla, sve dok ga ne završi ■ da zna kada je neki posao ili operacija završena i šta se radi u pauzama ■ da u radnom prostoru nema vizuelnih i zvučnih draži koje odvlače pažnju ili

je uznemiravaju

Arhiva VelikiMali

33

Obuka za rad treba da sadrži i učenje pravila ponašanja za konkre-tan posao i konkretno radno okruženje.

Da li biste odbili da zaposlite ovakve radnike?

VRLO SU SAVESNI, POSVEĆENI I PRECIZNI U OBAVLJANJU POSLA.

NIKAD IM NE MORATE ISTU STVAR GOVORITI DVAPUT.

VRLO SU ORGANIZOVANI.

VIŠE URADE ZA JEDAN DAN NEGO MNOGI ZAPOSLENI ZA NEDELJU DANA.

JEDAN JE OD MOJIH NAJBOLJIH RADNIKA.

Ove izjave su navodi nadzornika o nekima od njihovih zaposlenih, koji među sobom imaju još nešto više zajedničkog od ovih visoko ocenjenih ve-ština – oni su svi osobe sa autizmom15.

Za osobe sa autizmom je od presudne važnosti da se osamostale u najvećoj mogućoj meri

Proces osamostaljivanja, kod svakog pojedinca, počinje uključivanjem u sistem obrazovanja, nastavlja se uključivanjem u rad i ostvaruje u potpunosti kroz neki od oblika samostalnog života. Kod nas, za osobe sa autizmom, ne postoje odgovarajuća rešenja za njihovo obrazovanje, rad, stanovanje i samostalan život. Jedini „izbor“ jeste da ostanu i trajno žive u okviru svojih porodica. U uslovima potpune izolovanosti, usmerene samo na najužu porodicu, bez mogućnosti zadovoljenja osnovnih životno-razvojnih potreba, osobe sa autizmom postaju sve manje aktivne, nezainteresovane i duboko nezadovoljne. Isti proces dešava se i sa članovima porodice, pre svega rodite-ljima, koji usled usamljenosti i lišenosti neophodne društvene podrške, bivaju prinu-đeni da svoje profesionalno i društveno angažovanje svedu na nužni minimum. Pri-likom traženja najboljeg rešenja za postizanje što većeg stepena samostalnosti, treba uvažiti činjenicu da je odraslim osobama sa autizmom, uključujući i one sa visokim nivoom funkcionisanja, uvek potrebna podrška i određena vrsta pomoći.

Umesto zaključkaU Evropi i razvijenim zemljama sveta su se dogodile mnoge pozitivne prome-

ne u odnosu društva i institucija sistema prema osobama sa autizmom. Humani-zacija pristupa osvetlila je prilagodljivu prirodu osoba sa autizmom kao i njihove

15 Preuzeto iz teksta ''Developing Business Capacity To Include Employees with Autism'' – sa sajta Autism Society of America, www.autism-society.org

34

velike potencijale, ne samo u onim neobičnim „beskorisnim“ nadarenostima, već u sposobnosti da uče, da rade, i da se u visokoj meri osposobe za samostalan život. Osobe sa autizmom ostvariće dostojanstven život i u našoj zemlji, kada država, lokalna vlast i nevladin sektor u usaglašenom delovanju budu utemeljili rešenja koja će garantovati ostvarivanje njihovih građanskih prava i uključivanje u život zajednice. Promenom pristupa u ovom pravcu ostvaruje se nesumnjiva ekonomska i finansijska dobit za društvo, jer ulaganjem u kontinuirani razvoj, osposobljavanje za rad i osamostaljivanje, osobe sa autizmom prestaju da budu samo korisnici uslu-ga, već postaju uključeni i produktivni članovi društvene zajednice.

Šta kažu deca sa autizmom iz Srbije?

KAD PORASTEM, BIĆU...

RASTKO (9 GODINA) ŽELI DA RADI SA KOMPJUTERIMA

JOVANA (16 GODINA) ŽELI DA KUVA KAFU

STEVA (9 GODINA) ŽELI DA BUDE OBUĆAR

JOVANA (11 GODINA) ŽELI DA BUDE MANEKENKA

ALEKSANDRA (10 GODINA) ŽELI DA SVIRA VIOLINU – IDE U MUZIČKU ŠKOLU

IGOR (13 GODINA) BI VOLEO DA SVIRA KLAVIR ILI DA RADI U BANCI

OBRAZOVANJE NETIPIČNE DECE U TIPIČNOM OKRUŽENJU: AMERIČKO ISKUSTVO TATJANA ČOLIN M.A., California State University, delovi eseja

[...] Čitavo američko društvo i njegov politički vrh je bilo svesno važnosti i aktivno se bavilo problematikom osposobljavanja i školovanja svojih netipičnih sugrađana još od kraja XVIII veka, isto tako je jasno da su te aktivnosti bile ukore-njene u jednoj jasno artikulisanoj teorijskoj orijentaciji16 čija je suština, aplicirana na oblast obrazovanja, definisana pretpostavkom da „grupisanje dece po sličnosti

16 Ovu orijentaciju danas zovemo „medicinski model“ (za razliku od „socijalnog “) – podrazumeva da osobe sa invaliditetom „imaju problem, nedostatak“, „disfunkciju“ ili „abnormalnost“ koju treba, ko-liko god je to moguće „ispraviti“, „popraviti“, „izlečiti“ i osposobiti ih za „normalno“ funkcionisanje. Da bi se to postiglo potreban im je stručan tretman i specijalna pažnja koju je moguće kreirati samo u specijalnim skolama. Pocetkom XIX veka, ovo je bio jedan progresivan i inovativan pristup.

35

njihovih karakteristika, i implementacija obrazovnih programa i nastavnih meto-da kreiranih posebno za te karakteristike, stvara uslove za kvalitetnije i efikasnije obrazovanje“. Prosto rečeno, homogene grupe dece uče brze i bolje. Tako je stvoren dualni obrazovni sistem redovnih i specijalnih škola. Deca su klasifikovana po svo-jim sposobnostima – ona za koju se smatralo da manje-više samostalno mogu da ovladaju nastavnim planom i programom su školovana u redovnim skolama, a ona za koju je procenjeno da to ne mogu upućivana su u „specijalne“ skole u kojima je postojao „specijalni“ program i metode, „specijalno“ kreiran za njihovu specificnu kategoriju „netipičnosti“. Logično – ako homogene grupe dece uče brze i bolje, kategorijalni pristup je više nego opravdan17.

Ova stamena teorijska orijentacija na kojoj je više od 100 godina spokojno počivao segregisani sistem školovanja tipične i netipične dece u Americi počela je ozbiljno da se uzdrmava kasnih 1950-ih i ranih 1960-ih. Naime, sve veći broj metodološki solidno urađenih naučnih studija izvedenih od strane renomiranih stručnjaka i univerziteta nedvosmisleno je ukazivao na isto – netipična deca obra-zovana u specijalnim skolama (po programima i metodama specijalno kreiranim za njihovu kategoriju „problema“) nisu demonstrirala ništa bolja obrazovna i so-cijalna postignuća od netipične dece sa potpuno istim „smetnjama u razvoju“ koja su obrazovana („provukla“ se) u redovnim školama gde im nije bio nuđen nikakav specijalan program (Ysseldyke, Algozzine, Thurlow, 2000). Gomilanje istraživanja o neefikasnosti specijalnog obrazovanja (Hirsch, 1971; Edgerton, 1967; Cronbach & Furby, 1970) rezultiralo je u preispitivanju prednosti segregisanog obrazovanja za netipičnu decu.

[...] Pokret za civilne slobode, antivijetnamski pokret, antipsihijatrijski pokret, seksualna revolucija… sve turbulencije, preispitivanja i previranja karakteristični za američko društvo 1960-ih i 1970-ih razumljivo da su se odrazile na teoriju i praksu specijalnog obrazovanja i društvenog tretmana netipičnih osoba. Pokret za norma-lizaciju, na čijim je osnovama iznikao pokret za inkluziju postavljen je na premisi o neophodnosti poštovanja osnovnih ljudskih prava svih građana bez obzira na tip njihove netipičnosti. Naprosto, društvеne institucije18 nemaju prava da za pojedinca odlučuju gde i kako će on živeti i školovati se, i to samo na osnovu kriterijuma njego-ve „drugačijosti“ od većine – naprotiv, odluke o sopstvenom životu donosi pojedinac

17 Na primer, implikacija ovakvog stanovišta je da bi svako dete u odeljenju sastavljenom ekskluzivno od malih genijalaca, uz korišćenje programa i načina nastave kreiranih specijalno za njihove visoke intelektualne sposobnosti , brže savladalo osnove trigonometrije nego kada bi bilo u „običnom“ odeljenju sastavljenom od dece sa različitim intelektualnim sposobnostima. Prateći istu logiku, i svako dete u odeljenju sastavljenom ekskluzivno od dece sa Daun sindromom, uz korišćenje progra-ma i načina nastave kreiranih specijalno za njihove niske intelektualne sposobnosti, brže će savlada-ti osnovne akademske, socijalne i komunikacione veštine nego kada bi bilo u „običnom“ odeljenju sastavljenom od dece sa različitim intelektualnim sposobnostima. Homogenizacija odeljenja, tj. ka-tegorizacija dece po sposobnostima i školskom postignuću je primenjivana i u redovnim skolama u Americi, kroz tzv. „track system“. „Tracking“ još uvek postoji u redovnim skolama u Americi.

18 Ovo bi se odnosilo na (doskorašnja) ovlašćenja Komisije za kategorizaciju u Srbiji, na primer

36

i njegova porodica, a uloga društvenih institucija je da obezbede svakom članu druš-tva jednake mogućnosti – da živi, diše, ide u školu, uči, radi, zarađuje, jede, voli, druži se, ima sex, komunicira, zabavlja se… kao svi tipični građani.

1975. godine su se napokon stekli svi uslovi za veliku pobedu zagovornika inkluzivnog obrazovanja19. Te godine je usvojen čuveni Zakon o obrazovanju dece sa hendikepom (the Education for All Handicapped Children Act). Ovim zakonom svakom detetu u Americi se garantuje „besplatno i primereno“ obrazovanje, bez ob-zira kakvo ono bilo, tipično ili ne, i sa kojim tipom/stepenom ometenosti. Najkraće rečeno, ne samo da se garantuje pravo na obrazovanje u redovnoj državnoj školi (svako mora biti primljen u školu), već se garantuje i kvalitet tog obrazovanja (plan, program, metode rada se moraju modifikovati i prilagoditi detetovim individual-nim karakteristikama kako bi se obezbedila školska postignuća).20 Ovaj zakon, da-nas poznat pod nazivom IDEA (1990 preimenovan u Individuals with Disabilities Education Act), jasno definiše korake, procedure i načine zaštite netipičnog deteta i njegove porodice u svakoj od tri osnovne faze u obrazovanju netipične dece: de-terminisanju da li se dete kvalifikuje za specijalno obrazovanje (da li je netipično ili ne), određivanju vrste pomoći i podrške potrebne da bi dete dostiglo najbolja moguća školska postignuća i gde ce je dobiti (redovna škola ili ne, sadržaj indivi-dualnog obrazovnog plana), i redovne evaluacije detetovog progresa u obrazovanju (provere napretka). Dakle, ovaj zakon zahteva holističku i funkcionalnu procenu detetovih sposobnosti u procesu procene smetnji, garantuje detetu smeštaj u naj-manje restriktivno obrazovno okruženje i garantuje kvalitetno obrazovanje po individualizovanom obrazovnom programu.

[...] Naravno, pokret za inkluzivno obrazovanje kao inicijativa koja za sada najasertivnije propagira „normalizovanje“ obrazovnog i životnog iskustva za neti-pične osobe, niti je ikada bio, niti je sada opšteprihvaćen – ni među edukatorima, ni među kreatorima obrazovne politike, ni građanstvom u Americi. I zagovornici inkluzivnog obrazovanja i njegovi protivnici ostali su čvrsto pri svojim originalnim stanovištima. Debata o opravdanosti školovanja netipične dece u tipičnom okru-ženju se nastavlja, ali vise u religioznim, filozofskim i moralnim sferama diskusije. Jer, više od 30 godina omasovljenog inkluzivnog obrazovanja u Americi je pružilo dovoljno empirijskih podataka o njegovoj efikasnosti, da o tome više niko ne dis-kutuje – empirijski rezultati su skoro jednoglasni21.

19 Naravno, najglasniji zagovornici inkluzije uvek su bili oni o čijim životima se i radilo – netipične osobe i njihovi roditelji. Istraživanja u našoj zemlji, takođe, indiciraju da bi netipične osobe u ogromnom broju želele da budu obrazovane u tipičnom okruženju (Hrnjica, 2004)

20 Ovaj zakon je reautorizovan i proširen više puta od tada (P.L. 94-142 1980 godine, P.L. 101 -476 1990. godine kad je promenio naziv u Zakon o obrazovanju osoba sa invaliditetom/ Indivi-duals with Disabilities Education Act – IDEA, i P.L. 105-17 1997 godine). Svaka reautorizacija i proširenje doneli su nove pobede.

21 Neophodno je, doduše, naglasiti da je pitanje uspesnog inkluzivnog obrazovanja mnogo manje geografsko pitanje (GDE se dete obrazuje – u redovnoj ili specijalnoj školi) a više programsko pitanje (KAKO se to dete obrazuje, kakav je kvalitet tog obrazovanja, tj. kako se realizuje IOP).

37

Pre svega, školska postignuća (socijalna i obrazovna) netipične dece obra-zovane u tipičnom okruženju su značajno bolja od postignuća dece sa istim tipom netipičnosti koja se obrazuju u specijalnim skolama22 (Carlberg & Kavale, 1980; Bishop, 1997; Madden & Slavin, 1983; McGregor & Vogelsberg, 1998).

Netipični đaci postižu najbolje rezultate (i obrazovne i socijalne) u onim ško-lama u kojima postoji više prilika za interakciju sa tipičnim đacima, kako prilika koje kreira nastavno osoblje kroz metode rada (grupni rad), tako i neformalnih ili slučajnih koje su rezultat organizacionih okvira škole (slobodno vreme, sekcije, sportske aktivnosti) (Hunt et al. 1994; McGregor & Vogelsberg, 1998; Downing, 2000). Pozitivni efekti inkluzivnog obrazovanja u poređenju sa obrazovanjem u specijalnim školama su najdrastičniji (najveće razlike između postignuća dece u specijalnim i redovnim skolama) u oblasti socijalnih, komunikacionih i veština samostalog življenja, i to kod dece sa višestrukim teškim tipovima „ometenosti“ – „najteži slučajevi“ najviše dobijaju od inkluzivnog obrazovanja (McGregor & Vo-gelsberg, 1998; Downing, 2000; Raines, 1995).

Netipični đaci obrazovani u tipičnim školama imaju viši osećaj samovred-nosti, brojnije socijalne kontakte sa tipičnim osobama, imaju više prijatelja (po sopstvenoj proceni i proceni roditelja), i slobodno vreme provode aktivnije u poređenju sa đacima sa istim tipom „ometenosti“ koji se obrazuju u specijalnim skolama (Stainback & Stainback, 1989; Siccone, 1995; McGregor & Vogelsberg, 1998).

Istraživanja takođe ukazuju da su IOP-i đaka sa multiplom i teškom „ome-tenošću“ i teškom mentalnom retardacijom boljeg kvaliteta i jasnije povezani sa redovnim planom i programom kada ta deca pohađaju redovnu nastavu tokom čitavog dana nego samo u toku jednog dela školskog dana, a da su kontakti i inte-rakcije realizovani u toku dana (mnogi od studenata u ovim istraživanjima nemaju mogućnost govora zbog ozbiljnosti „oštećenja“) kako sa odraslima tako i sa vršnja-cima česći i boljeg kvaliteta kod đaka koji su u redovnoj nastavi ceo dan (Sharpe, York & Knight, 1994; Pyecha, 1980).

Obrazovanje netipične dece u tipičnom okruženju ne koristi samo njima, već i tipičnoj deci! Ponovljena istraživanja nedvosmisleno ukazuju da prisustvo netipič-ne dece u odeljenju ni na koji način ne umanjuje obrazovna postignuća tipične dece – ne postoje nikakvi statistički značajni negativni efekti obrazovanja netipič-nih đaka na akademska postignuća njihovih tipičnih vrčnjaka sa kojima su u ode-ljenju. Štaviše, tipični đaci koji imaju netipične vršnjake u odeljenju imaju statistič-ki značajno više skorove na testovima tolerancije i više strpljenja u komunikaciji sa drugima (Hollowod, Salisbury, Rainforth, & Polombaro, 1995; McLaughlin & Warren, 1994).

22 Postignuća su merena napretkom koja pokazuju deca – u nekim istraživanjima objektivnim meto-dama, u nekim standardizovanim testovima, u nekim postignućima na testovima procene znanja, u nekim izjavama roditelja, nastavnika, dece, administratora, specijalista

38

Metode rada koje se koriste u inkluzivnom obrazovanju dece sa lakšim dispa-ritetom u finkcionisanju ne samo da imaju pozitivne efekte na đake čija se „ome-tenost“ može podvesti pod lakšu, već i njihove tipične vršnjake na koje su imple-mentirane iste metode rada – direktne instrukcije u strategijama pamćenja i učenja u odeljenjima u kojima su obrazovani đaci sa kognitivnim sposobnostima blago ispod donje normalne granice rezultiralo je u značajnom povećanju njihovog uspe-ha na časovima engleskog jezika i istorije, ali se uspeh povećao i tipičnim đacima koji su prošli kroz ovu obuku (originalno usmernu na netipične đake). U poređenju sa đacima iz drugih odeljenja u istoj školi koji nisu dobili instrukciju u strategijama pamćenja i učenja, netipični đaci su postigli isti uspeh, a njihovi tipični vršnjaci značajno bolji (Rogan, LaJeunesse, McCan, McFarland & Miller, 1995).

Razumljivost poruka koje komuniciraju netipični đaci je veća (po proceni tipičnih odraslih) kod netipične dece obrazovane u tipičnom okruženju nego u specijalnim školama, posebno kod one sa težom mentalnom retardacijom (Vaughn & Schumm, 1997).

Istraživanja, doduše, jasno indiciraju da inkluzivno obrazovanje nije samo po sebi uspešno – u pitanju je kako se ono sprovodi. Samo smeštanje netipičnog deteta u redovnu školu ne pruža nikakve garancije da ce ono tamo biti uspešno, naprotiv, ako je loše organizovano, inkluzivno obrazovanje može biti štetno za dete (Fuchs, Fuschs, & Fernstrom, 1993; Fuchs & Fuchs, 1995). Nekoliko faktora vezanih za same škole i edukatore su se, kroz istraživanja, izdvojila kao značajna za uspešnost inkluzivnog obrazovanja. Mnogobrojna istraživanja indiciraju da je za uspešno in-kluzivno obrazovanje krucijalna uloga snažnog, posvećenog vođe – direktora ško-le, obično – koji je iskreno investiran i veruje u vrednosti inkluzivnog obrazovanja. U školama u kojima su podrška i vođstvo dati sopstvenim primerom i redovnim nastavnicima i specijalnim edukatorima, netipična deca postižu bolje rezultate (Sa-lisbury & Chambers, 1994).

Inkluzivno obrazovanje je uspešno u onim školama u kojima postoji redovna komunikacija i partnerstvo osoblja i sa roditeljima tipične dece, kao i sa rodi-teljima netipične dece. U školama u kojima se praktikuje organizovanje redovnih neformalnih druženja između nastavnog osoblja i roditelja tipične i netipične dece, netipična deca postižu bolje rezultate (York & Tunindor, 1995).

Kao apsolutno ključna komponenta izdvaja se praksa kolaborativnog, za-jedničkog i timskog planiranja i redovne komunikacije (razmene ideja i infor-macija) među stručnjacima uključenim u inkuzivno obrazovanje netipičnih đaka (redovnih nastavnika, defektologa, neuropsihijatara, logopeda, fizioterapeuta, psi-hoterapeuta, pedijatara, pomoćnog školskog osoblja, itd.). Implementacija IOP-a zahteva ozbiljnu logistiku, i škole u kojima je pri pravljenju IOP-a jasno definisano ko je odgovoran za protok informacija pokazuju bolje rezultate u obrazovanju ne-tipičnih đaka (Hunt et al., 1994).

Inkluzivno obrazovanje je uspešnije kada je učestvovanje redovnih nastav-nika dobrovoljno, i kada su oni uključeni u procenu detetovih sposobnosti i kre-

39

iranje IOP-a, kao i kada osećaju da su podržani, tj. njihov trud cenjen od kolega i školske administracije (McKinney & Hocutt, 1998).

Uspeh netipičnih đaka u redovnom odeljenju zavisi mnogo više od atmos-fere koju nastavnik kreira u učionici nego od nastavnikovog vladanja materijom koju predaje23 – učionice u kojima su pravila jasna i dosledno sprovođena a deca se osećaju relaksirano i prihvaćeno, u kojima se tolerišu netačni odgovori, a podstiče istraživački duh, su učionice u kojima i tipični i netipični đaci postižu bolje rezul-tate (Kauffman, Gerber, & Semmeel, 1998).

Istraživanja pokazuju da su i nastavnici koji se protive inkluziji u stanju da prepoznaju njene pozitivne efekte. Redovni nastavnici koji su na početku godine imali snažne negativne stavove u odnosu na uključenje netipičnih đaka u njihovo odeljenje na kraju godine bili su u stanju da samostalno izdvoje u proseku vise od tri pozitivna efekta koje je inkluzivno obrazovanje imalo na netipične đake u njiho-vom odeljenju, ali i na tipične đake i na njih same (Giangreco, Dennis, Cloninger, Edelman & Schattman, 1993).

Iako mnogi učitelji izražavaju zabrinutost i nepoverenje pre no što prime prvog netipičnog đaka u odeljenje, ne samo njihovi stavovi vec i efektivnost u obrazovanju takvih đaka, kao i njihovo samopouzdanje i doživljaj sopstvene profesionalne kom-petencije progresivno rastu sa vremenom (Ysseldyke, Algozine & Thurlow, 2000).

Istraživanja, nadalje, pokazuju da roditelji tipičnih đaka u čijem su odeljenju i netipični đaci izražavaju pozitivnije stavove prema inkluzivnom obrazovanju po-sle određenog vremena (godinu dana, u ovom istaživanju), posebno ako su razvili neformalne odnose sa roditeljima netipičnih đaka, a da roditelji netipičnih đaka imaju prevalentno pozitivne stavove o inkluzivnom obrazovanju i na početku i na kraju godine (Odom, Deklyen & Jenkins, 1985).

Analize pokazuju da je prelaz na inkuzivno sa segregisanog obrazovanja inici-jalno skuplje, pre svega zbog neophodnosti dodatnog treninga za redovne nastav-nike i povećanja cene transporta, ali da cena inkluzivnog obrazovanja vremenom opada i da je inkluzivno obrazovanje u Americi danas procenjeno kao jeftinije nego sto je bilo segregisano sredinom 70-ih ili koliko bi koštalo danas (McGregor & Vogelsberger, 1998; Fuchs, Featherstone, Garwick & Fuchs, 1984).

Interesantno, upravo ovaj argument često potežu protivnici inkluzivnog obra-zovanja – oni tvrde da se inkluzivno obrazovanje koristi kao oruđe za smanjenje

23 Naravno, pošto se u Americi praktikuje sistem licenciranja za nastavno osoblje, svaki nastavnik mora da demonstrira i zadovolji minimum znanja iz svoje oblasti definisan na državnom nivou kako bi zadržao/obnovio svoju licencu da predaje (teaching credentials) – ovo u neku ruku ga-rantuje određeni nivo znanja nastavnika koji predaje predmetnu nastavu. Specijalni edukatori koji na fakultetu uče metode rada i mnoge druge predmete, ali ne i sadržaj predmetne nastave, mogu dobiti licencu za predavanje određenog predmeta tek pošto polože ozbiljan i vrlo zahtevan „državni ispit“ iz predmeta koji žele da predaju, a koji kreira odeljenje na fakultetu koje se bavi tim predmetom (specijalni edukator koji želi da predaje hemiju, na primer, mora položiti državni ispit iz znanja hemije za edukatore koji priprema Fakultet za hemiju)

40

cene koštanja obrazovnih programa u Americi, i da nema nikakve veze ni sa ljud-skim pravima ni uspešnosti obrazovanja, vec isključivo u ekonomskoj logici (Mc-Laughlin & Warren, 1994).

Protivnici inkluzivnog obrazovanja navode istraživanja (a ima ih) koja su po-kazala da deca u redovnim odeljenjima pokazuju sporiji akademski progres u po-ređenju sa njihovim vršnjacima sa istim tipom ometenosti koji se obrazuju u speci-jalnim skolama, posebno deca sa poremećajima ponašanja i lakom „ometenošću“, mada i oni priznaju bolje rezultate u socijalnim postignućima za netipične đake obrazovane u tipičnom okruženju (Fuchs, Fuschs, & Fernstrom, 1993; Fullan, 1993, Ysseldyke, Algozine, Thurlow, 2000). Ali, kada se zađe dublje u ova, za inkluziju negativna istraživanja, vidi se da su đaci koji su praćeni u redovnim školama imali neadekvatne modifikacije i adaptacije (Zigmond, Jenkins, Fuchs & Deno, 1996), što ponovo navodi na zaključak već iznesen – uspešna inkluzija ne znači napro-sto smeštanje deteta u redovnu školu, već, pre svega, obezbeđivanje kvalitetnog obrazovanja kroz jasno definisanu podršku.

Da zaključimo – posle trideset godina, izgleda da je jasno da inkluzivno obra-zovanje u Americi, iako daleko od savršenog sistema, ipak ustoličeno ne samo kao humaniji pristup obrazovanju netipičnih osoba, već i kao efikasniji pristup. Uprkos inicijativama i konkretnim postignućima usmerenim na poboljšanje kvaliteta živo-ta netipičnih sugrađana prisutnim u Americi više od 200 godina, statistike poka-zuju da su sve do pred kraj XX veka ekonomska, obrazovna i socijalna postignuća odraslih netipičnih osoba bila poražavajuće loša. Pre 1975. godine kada je IDEA usvojena, više od milion dece sa smetnjama u Americi nije bilo uključeno u bilo ka-kvu obrazovnu instituciju, a više desetina hiljada dece je bilo smešteno u institucije rezidencijalnog tipa u kojima nisu postojali nikakvi obrazovni programi i iz kojih se, po pravilu, skoro nikada nije izlazilo.

Danas, jedan od osnovnih ciljeva koji je američki Kongres postavio kada je usvojio ovaj zakon – da ni jedno dete sa smetnjama ne bude izvan školskog siste-ma – je skoro u potpunosti postignut. U Americi danas skoro 5,5 miliona dece pot-pada pod kategoriju „specijalnog obrazovanja“ (što znači da imaju IOP i dobijaju posebno definisanu podršku), a više od 80% od tog broja se obrazuje u redovnim skolama. Sve države u Americi i svi regioni u pojedinim državama obezbeđuju inkluzivno predškolsko obrazovanje za decu sa „ometenošću“. Sve države imple-mentiraju programe podrške biološkim porodicama i programe rane interven-cije novorođenoj deci i mališanima do tri godine sa „ometenošću“. Usluge „speci-jalnog obrazovanja“ (koje su dostupne u redovnim školama, ali i u specijalnim24) su garantovane svim osobama u Americi do 21 godine. U poslednje dve dekade, stopa osoba sa „ometenošću“ koja je maturirala srednju skolu se povećala više nego

24 Specijalne škole jos uvek postoje u Americi, isto kao i rezidencijalne institucije (mada uglavnom malih kapaciteta – ono što se u Americi naziva institucijom bi, po našim standardima pre moglo da se nazove malim kućnim zajednicama ili kućama-na-pola-puta, jer većina nema više od 10 korisnika i smeštene su u zajednici), i nastaviće da postoje – upravo to znači da je obezbeđen „kontinuitet usluga“.

41

duplo. Takođe, broj mladih sa „ometenošću“ koji upišu univerzitet se udvostručio. Danas, polovina (51%) mladih osoba sa invaliditetom starih izmedju 25 i 35 godina završi srednju ili višu školu. Pre 1986. godine, ovaj broj je bio manji od 30%. Vise od polovine mladih sa „ometenošću“ (56%) zasnuje radni odnos u periodu od pet godina posle završetka škole. Broj dece i mladih u rezidencijalnim institucijama je opao dramatično u poslednjih dvadeset godina – danas jedva nešto više od 1% od svih osoba sa „ometenošću“ u Americi starih do 21 godine živi u institucijama25.

Osnovni cilj IDEA zakona koji kruniše inicijative za inkluzivno obrazovanje osoba sa smetnjama u Americi je da obezbedi efikasno individualno obrazovanje usmereno na specifične i jedinstvene potrebe za podrškom svakog pojedinog ne-tipičnog deteta sa kako bi se ono što efikasnije obrazovalo u što manje restriktiv-nom okruženju (P.L. 101 -476). IDEA zakon zahteva da se deca sa invaliditetom obrazuju u redovnim školama, sa tipičnim vršnjacima i sa neophodnim servisima podrške i pomoći. Cilj je da se deci sa smetnjama obezbedi obrazovanje u njihovoj prirodnoj sredini, u redovnim skolama „u komšiluku“, sa decom „iz kraja“ – sem u ekstremnim slučajevima kada je priroda i ozbiljnost netipičnosti takva da i sa svim dodatnim pomagalima i podrškom njihovo obrazovanje nije moguće u re-dovnoj školi. Rezultat je da se broj netipičnih đaka u redovnim školama (od najlak-ših do najtežih i multiplih tipova ometenosti), kako izveštavaju sve od 50 drzava u Americi, povećava iz dana u dan, dok se broj đaka u specijalnim školama smanjuje (U.S.D.E. 1997). U onim redovnim školama u kojima se netipični đaci obrazuju po dobro planiranim individualnim programima, sa podrškom koja im je potrebna, istraživanja jasno pokazuju – napreduju i netipični i tipični đaci – i akademski i so-cijalno. Uz dodatni trening i praksu, zajednički rad i kolegijalnu podršku specijalni i redovni edukatori vremenom postaju kompetentni i efikasni u obrazovanju neti-pične dece u tipičnom okruženju, osećaju se bolje, bolje su plaćeni i više cenjeni. Inkluzivno obrazovanje je jeftinije za državu od segregiranog.

Da li je moguće da mi u Srbiji jos čekamo?

DISKRIMINACIJA DECE SA SMETNJAMA U RAZVOJU26 BILJANA JANJIĆ

Deca sa smetnjama u razvoju i njihove porodice u Srbiji spadaju u jednu od osetljivih grupa, a po pravilu su osetljive grupe i marginalizovane u jednom

društvu. Ove porodice i osobe trpe diskriminaciju u gotovo svakom aspektu života – od rođenja deteta sa smetnjama u razvoju do odraslog doba osobe sa invalidite-tom. Osnovni razlog tome je decenijski ukorenjena praksa medicinskog modela,

25 Svi podaci u gornjem pasusu iz – Nineteenth Annual Report to Congress, U.S.D.E, 199726 Rad objavljen u publikaciji „Zaključci sa stručne konferencije o zabrani diskriminacije osoba sa

invaliditetom i položaju invalidskih organizacija“, zbornik radova, Centar za unapređenje pravnih studija, Beograd, 2009. godine

42

kao i nepostojanje sistemske i organizovane podrške koja bi bila bazirana na reali-zaciji ljudskih prava ovih osoba. Iako je Srbija potpisnica većine konvencija o zaštiti ljudskih prava, a u poslednjih nekoliko godina doneto je više veoma važnih zakona u oblasti prava dece i odraslih sa invaliditetom, praksa se i dalje veoma sporo menja a implementacija zakona je veoma otežana.

Inkluzija je pravo, a ne problem Realizacija prava na obrazovanje svakog deteta je osnova za dalje kvalitetno

uključivanje i ravnopravno učešće u svim sferama života. Procene govore da je između 60% i 85% dece sa smetnjama u razvoju van vaspitno-obrazovnog sistema27. Pritom ova procena obuhvata samo decu koja žive u porodicama, a ne i decu koja su sme-štena u ustanove socijalne zaštite (rezidencijalne ustanove/domove). Ovaj sistem je, kao i mnogi drugi koji i dalje počivaju na medicinskom modelu, institucionalizovao diskriminaciju dece sa smetnjama u razvoju, a prvi vid institucionalne diskriminacije je mandat i funkcionisanje Komisije za pregled dece ometene u razvoju. Rad komisije vođen je postavljanjem dijagnoza i određenih zastarelih, prevaziđenih i diskrimina-tornih parametara koje nagađaju šta jedna osoba sa određenom dijagnozom može da postigne, odnosno koja su ograničenja. Komisije svojim nalazima odlučuju koje dete će biti uključeno u obrazovani sistem (redovan ili specijalan) a koje dete će ostati van sistema obrazovanja i to samo na osnovu jednog pregleda deteta. Ova vrsta procene ni na koji način ne doprinosi sagledavanju detetovih potreba i pronalaženju načina za obezbeđivanje kvalitetnih i adekvatnih usluga već selektovanju u procesu obrazova-nja i ostvarivanja prava iz drugih oblasti (zdavstvo, socijalna zaštita). Pritom, sistem spoljašnjeg donošenja odluka o nečijem životu poništava, na prvom mestu, pravo na odlučivanje i slobodan izbor, a kasnije povlači čitav niz kršenja prava koje ima veoma teške posledice na život dece i porodica. Inkluzivno društvo podrazumeva ukidanje komisija i tela koje donose odluke o tome da li će neka osoba ostvariti svoje pravo, već daju preporuke kako da se ta prava u praksi realizuju.

Kako nalazi i odluke Komisije utiču na život dece sa smetnjama u razvoju

■ Primer 1: Devojčica sa smetnjama u razvoju je bila uključena u redovan vrtić, prvo uz podršku, a kasnije samostalno, kao i u redovnu predškolsku grupu. U matičnoj redovnoj školi u mestu stanovanja upućena je u specijalnu školu u obližnjem gradu i na ponovnu procenu Komisije za pregled dece ometene u

27 Procene UNICEF-a iz 2001. godine su da je čak 85% dece sa smetnjama u razvoju van bilo kakvog vaspitno-obrazovnog sistema. Procene Centra za prava deteta iznete u Izveštaju o pravima deteta za 2006. godinu su da je oko 60% dece sa smetnjama u razvoju van vaspitno-obrazovnog sistema. Kako ne postoje precizni podaci o ukupnom broju dece sa smetnjama u razvoju u Srbiji (jedisnt-ven registar), nemoguće je imati i precizne podatke o njihovoj uključenosti u obrazovanje.

43

razvoju. Na početku školske godine, devojčica je uključena u specijalno ode-ljenje redovne škole, ali su roditelji obavešteni da mora da ide na ponovnu ka-tegorizaciju jer je na prethodnom pregledu komisije kategorisana kao „ume-reno ometena“, a specijalno odeljenje u redovnoj školi je registrovano samo za decu sa dijagnozom lake mentalne ometenosti. Posle toga je škola uputila zahtev Komisiji za pregled dece ometene u razvoju, na koju je devojčica otišla. Kako su roditelji tada obavešteni „pravi“ upis u specijalno odeljenje je moguć tek posle rešenja ove Komisije. Na Komisiji su potvrdili da se devojčica raz-vrstava u kategoruju dece sa umerenom mentalnom ometenošću. Takođe su naveli da od škole zavisi da li hoće da je zadrže sa tom dijagnozom u speci-jalnom odeljenju i da može da bude problema ako dodje inspekcija. S druge strane, ako joj promene dijagnozu u kategoruju lake ometenosti u mentalnom razvoju izgubiće pravo na naknadu za tudju negu i pomoć i pravo na uvećani dečiji dodatak. Rešenje koje je porodica nakon toga dobila je da se devojčica upućuje u dnevni boravak u mestu stanovanja, odnosno, isključena je čak i iz specijalnog obrazovanja.

■ Primer 2: Dečak sa teškoćama iz spektra autizma pohađa IV razred redovne osnovne škole u mestu stanovanja i odličan je učenik. Kada je imao 8 god. (drugi razred), išao je na pregled komisije radi dobijanja dodatka za tuđu negu i pomoć, koja je odobrena i zakazan je ponovni pregled za dve godine. Kada je porodica ponovo odvela dečaka na pregled, Komisija je ponovila već datu dijagnozu i dete uputila na adekvatnu ustanovu socijalne zaštite, odnosno potpuno ga isključila iz obrazovnog procesa pritom ignorišući njegov tre-nutni obrazovni status i postignuća. Tokom istraživanja „Deca sa smetnjama u razvoju – od pasivnih primalaca/

teljki usluga do aktivnih učesnika/ca u životu zajednice“28, koje je organizacija Ve-likiMali realizovala tokom 2008. i 2009. godine o povezanosti i uslovljenosti odre-đenih mera socijalne zaštite sa ostvarivanjem prava na obrazovanje dece i osoba sa invaliditetom kao i kasnijeg ostvarivanja prava na rad, ispitanici/ce (roditelji dece i odraslih sa smetnjama u razvoju) su nam potvrdili nepijatnosti i teškoće koje doživljavaju tokom procesa pregleda komisije (čekanje, način pregleda, ponašanje stručnjaka/kinja), kao i činjenicu da članovi/ce komisije često samo prepišu nalaz koji roditelji donesu iz neke centralne zdravstveno-dijagnostičke ustanove. Rodite-lji navode da je proces neprijatan zbog čekanja i potrebe da se u jednom danu obavi veći broj pregleda. Preglede obavlja veći broj osoba – stručnjaka/kinja iz odredje-nih oblasti, koji su uglavnom u odvojenim prostorijama, pa roditelji vode dete od ordinacije do ordinacije.

28 Rezultati istraživanja Deca sa smetnjama u razvoju – od pasivnih primalaca/teljki usluga do ak-tivnih učesnika/ca u životu zajednice, autorke Kosana Beker, Nataša Milojević, Valentina Zavišić, Inicijativa za inkluziju VelikiMali, januar 2009. godine (http://www.velikimali.org/doc/istrazivan-jeTNP-VelikiMali.pdf)

44

■ „Moje dete blokira, neće da razgovara“. ■ „Svi su rasparčani (u Komisiji), traje 4-5 sati, dete ne može da čeka.“ ■ „Dovedete dete pa čekate, pa idete od kancelarije do kancelarije.“

Neki roditelji kao neprijatno iskustvo navode ponašanje stručnjaka/kinja u okviru ovog procesa:

■ „Jako neprijatno iskustvo, nisu za saradnju… ….niko ne može da mi kaže da mi je dete samo za čuvanje.“;

■ „Tada sam ja čitala šta su psiholog i psihijatar napisali, a logoped je vikala na mene, zbog toga što čitam dokumentaciju.“;

■ Na Komisiji su mi rekli: „Šta hoćete, ima pravo na penziju dok je živa.“ Nadalje, kao često iskustvo u toku pregleda na Komisiji roditelji navode da

stručnaci/kinje često ne pregledaju dete, već samo prepisuju nalaze koje dobiju iz drugih ustanova, a koje roditelji donose na uvid:

■ „Oni su prosto prepisali ono iz Zavoda29.“; ■ „Bilo je nekoliko lekara, na osnovu dokumenata (izveštaji iz Zavoda) i na osno-

vu kratkog razgovora sa detetom, okarakterisali su ga kao višestruko ometenog i predložili da dete ide u specijalni boravak.“;

Najveći broj dece sa smetnjama u razvoju koja ipak ostvaruju pravo na obra-zovanje su zapravo upućena u specijalne škole. Specijalne škole su, takođe, selektiv-ne jer su registrovane samo za neke vrste smetnji u razvoju (npr. za decu sa ošteće-njem sluha, decu sa oštećenjem vida, decu sa lakim intelektualnim smetnjama) što i dalje ostavlja jako veliki broj dece van obrazovanja. Specijalne škole, onako kako su koncipirane kod nas i kako, bez izuzetka i dalje funkcionišu, predstavljaju drastičan opozit savremenim demokratskim društvenim tokovima. Zbog toga što počivaju na principu segregacije i zato što rade prema programima koji nisu izraz potreba učenika sa smetnjama u razvoju, a ni izraz potreba društva, ne osposobljavaju za život i predstavljaju prepreku za kasnije uključivanje dece sa smetnjama u razvo-ju (automatski i njihovih porodica) u život zajednice. Neretko se deca upućuju u specijalne škole samo na određeni period (tri do šest meseci prve školske godine), odnosno na „pokušaj obrazovanja“ da bi mnogi od njih nakon toga bili isključeni čak i iz specijalnih škola. Praksa je pokazala da ove škole ne samo što ne osposo-bljavaju decu za osnovne životne tokove i uspostavljanje društvenih kontakata već i učvršćuju dalju izolaciju i segregaciju koja će ovu decu pratiti u životu.

Takođe, specijalne škole su teritorijalno loše raspoređene u Srbiji tako da je određen broj ovih škola sa domom za učenike/ce (internatskog tipa). Novi Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja navodi da ostvarivanje prava na obrazo-

29 Prim.aut. Zavod za psiho-fiziološke poremećaje i patologiju govora, Beograd

45

vanje ne sme da dovede do kršenja drugih dečijih ili ljudskih prava30. Ovo je, između ostalih mera zaštite od diskriminacije, značajno i za ralizaciju prava deteta na život u porodici. Podrška detetu u obrazovnom sistemu treba da bude realizovana u okviru lokalne zajednice, odnosno u školi najbližoj mestu stanovanja, isto kao i za svu ostalu decu, jer odvajanje od porodice na veoma ranom uzrastu ne može biti u najboljem interesu deteta. Takođe, postojanje paralelnog sistema obrazovanja, koji podrazume-va redovne i specijalne škole, a pogotovo specijalne škole sa internatima, je neeko-nomičan sistem za jednu državu, a finansijska sredstva koja bi lokalna samouprava obezbedila za upućivanje deteta u internat moguće je preusmeriti na obezbeđivanje podrške za obrazovanje u lokalnoj zajednici. Umesto upućivanja deteta na školova-nje u udaljenim mestima, neophodno je stvoriti i obezbediti uslove u lokalnoj zajed-nici za školovanje, a to podrazumeva adekvatnu podršku porodici, arhitektonsku i prostornu pristupačnost, obezbeđivanje asistivnih tehnologija, učila i materijala, kao i dodatnih tipova podrške u obrazovanju (npr. organizovanje nastave u odnosu na potrebe deteta, uključivanje personalnog asistenta, pedagoškog asistenta itd).

Deca sa smetnjama u razvoju i teškoćama u učenju koja pohađaju redovne škole su u riziku od diskriminacije, odnosno ponekad su izložena lošem tretmanu od strane nastavničkog osoblja, zanemarivanju, odvajanju od vršnjaka. Uzrok sve-mu tome je, u najvećem broju slučajeva, neinformisanost, strah, nedostatak znanja i veština nastavnika/ca o principima inkluzivnog obrazovanja i individualizaci-ji nastavnog procesa. Često se čuje da učitelji/ce i nastavnici/ce nemaju dovoljno profesionalnih kompetencija za rad sa decom sa smetnjama u razvoju i teškoćama u učenju i da je najbolje da sa njima rade obučeni stručnjaci/kinje. Inkluzivno obra-zovanje nije pitanje jedne struke već polazi sa stanovišta sveobuhvatne procene deteta, određivanja detetovih potreba i pronalaženja načina da se potrebe zadovolje u različitim aspektima života u kojem postoje različiti akteri – sve osobe i službe koje pružaju podršku i koje su u svakodnevnom životu deteta. Ovakvi vidovi dis-kriminacije u redovnim školama se lakše prevazilaze, jer su prvenstveno pitanje organizovanja podrške nastavnom osoblju i školi kroz obuke i servise profesional-ne podrške. Inkluzivno obrazovanje je zapravo kvalitetno obrazovanje za svako dete, a ne samo za decu sa smetnjama u razvoju, teškoćama u učenju ili decu iz socijalno depriviranih sredina. Sva istraživanja sprovedena u zemljama koje de-cenijama rade na razvoju i unapređivanju inkluzivnog društva pokazala su da od inkluzivnog obrazovanja svi imaju koristi: deca sa smetnjama u razvoju jer se ra-zvijaju u prirodnoj vršnjačkoj okolini, deca široke populacije jer razvijaju toleranci-ju i partnerski odnos, nastavnici/ce redovnih škola zbog povećanja profesionalnih kompetencija, kao i porodice dece sa smetnjama u razvoju.

Srbija je trenutno u fazi kada ima dobru zakonsku osnovu za kvalitetno uklju-čivanje dece u vaspitno-obrazovni sistem. Pored Zakona o zabrani diskriminaci-

30 Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Član 3. Opšti principi sistema obrazovanja i vaspitanja („Sl. glasnik RS“, br. 72/2009)

46

je, ratifikovane Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, donet je i novi Zakon o osnovama sistema obrazo-vanja i vaspitanja31. Ovaj zakon jasno promoviše školu koja je okrenuta de-tetu, naglašava inkluzivno obrazo-vanje i neophodnost uključivanja dece sa smetnjama u razvoju u redo-van obrazovni sistem, kao i korake i mere koje moraju biti preduzeti u tom procesu (individualizacija nastave, kreiranje individualnih obrazovnih planova, obezbeđivanje dodatne po-drške u obrazovanju, formiranje in-kluzivnih timova u vrtićima/školama,

uključivanje pedagoškog asistenta). Ono što je veoma značajno za prvu fazu im-pelemntacije zakona jesu afirmativne mere za upis dece sa smetnjama u razvoju u vrtiće i škole. Činjenica je da je najveći broj dece sa smetnjama u razvoju na predškolskom uzrastu ili potpuno van sistema (izolovani kod kuće), ili u razvojnim grupama, a jedan manji broj je uključen u redovne vrtiće i predškolske grupe. S tim u vezi, Član 44. kaže „Ne smatraju se diskriminacijom posebne mere uvedene radi postizanja pune ravnopravnosti, zaštite i napretka lica, odnosno grupe lica koja se nalaze u nejednakom položaju“32. To znači da zbog preovlađujućeg nejednakog tretmana dece sa smetnjama u razvoju, koja su uglavnom izolovana, država treba da obezbedi neometan i lakši upis u školu. U ovom članu se takođe kaže: „U usta-novi su zabranjene aktivnosti kojima se ugrožavaju, omalovažavaju, diskriminišu ili izdvajaju lica, odnosno grupe lica, po osnovu: rasne, nacionalne, etničke, jezičke, verske ili polne pripadnosti, fizičkih i psihičkih svojstava, smetnji u razvoju i invali-diteta, zdravstvenog stanja, uzrasta, socijalnog i kulturnog porekla, imovnog stanja, odnosno političkog opredeljenja i podsticanje ili nesprečavanje takvih aktivnosti, kao i po drugim osnovima utvrđenim zakonom kojim se propisuje zabrana diskriminacije.

Pod diskriminacijom lica ili grupe lica smatra se svako neposredno ili posredno, na otvoren ili prikriven način, isključivanje ili ograničavanje prava i sloboda, ne-jednako postupanje ili propuštanje činjenja, odnosno neopravdano pravljenje razlika povlađivanjem ili davanjem prvenstva“.

Prvi značajan pomak u zakonskom smislu kada su u pitanju deca sa smetnja-ma u razvoju i osobe sa invaliditetom doneo je Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Međutim, čak i ovaj zakon navodi u Članu 19. da se diskri-minacijom po osnovu invaliditeta ne smatra organizacija posebnih oblika nastave,

31 Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Sl. glasnik RS“, br. 72/2009) 32 Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Član 44. Zabrana diskriminacije („Sl. glasnik

RS“, br. 72/2009)

Arhiva VelikiMali

47

odnosno vaspitanja za učenike, odnosno decu predškolskog uzrasta, koji zbog nedo-voljnih intelektualnih sposobnosti ne mogu da prate redovne nastavne sadržaje, kao i upućivanje učenika, odnosno dece predškolskog uzrasta u te oblike nastave odnosno vaspitanja, ako se upisivanje vrši na osnovu akta nadležnog organa kojim je utvrđena potreba za takvim oblikom obrazovanja učenika, odnosno deteta predškolskog uzra-sta33. Ova odredba nije u skladu sa inkluzivnim obrazovanje i stvaranjem inkluziv-nog društva, jer podrazumeva „unutrašnju“ diskriminaciju dece sa intelektualnim smetnjama i to na veoma ranom uzrastu. Deca i odrasli sa intelektualnim smetnja-ma su jedna od najugroženih grupa, jer i dalje preovladava mišljenje kako stručne tako i zakonodavne javnosti da ova deca/osobe ne mogu da učestvuju u svakod-nevnom životu i da je najbolje da budu u izdvojenim ustanovama ili uslugama, što je samo još jedan vid segregacije. Stoga je, u zakonskom smislu, za kvalitetnu realizaciju prava dece sa smetnjama u razvoju na obrazovanje, odnosno obezbeđi-vanje mera za sprečavanje i borbu protiv diskriminacije mnogo značajniji Zakon o zabrani diskriminacije34 koji u članu 19. kaže: Svako ima pravo na predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje i stručno osposobljavanje pod jednakim uslovima, u skladu sa zakonom. Zabranjeno je licu ili grupi lica na osnovu njihovog ličnog svoj-stva, neopravdano otežati ili onemogućiti upis u vaspitno-obrazovnu ustanovu, ili isključiti ih iz ovih ustanova, otežati ili uskratiti mogućnost praćenja nastave i učešća u drugim vaspitnim, odnosno obrazovnim aktivnostima, neopravdano razvrstavati učenike po ličnom svojstvu, zlostavljati ih i na drugi način neopravdano praviti razli-ku i nejednako postupati prema njima.

Uspostavljanjem pozitivnog zakonodavnog okvira koji je u skladu sa koncep-tom ljudskih prava obezbeđena je dobra osnova za dalje uspostavljanje mera i siste-ma podrške ostvarivanju tih prava za decu i odrasle sa invaliditetom.

Povratak na početak: od porodilišta do doma za dugotrajan smeštaj Deca sa smetnjama u razvoju i njihove porodice se suočavaju sa diskriminaci-

jom već na samom rođenju deteta, odnosno u porodilištu. Ako kod deteta konsta-tuju neki vidljivi invaliditet, zdravstveni radnici/ce dete proglašavaju za neželjeno, „savetuju“ majku da se ne vezuje za dete, ne obezbeđuju adekvatne i potpune in-formacije niti podršku majci, i odmah „savetuju“ roditelje da dete stave u dom, tj. ustanovu socijalne zaštite. Na taj način, potpuno umanjuju vrednost jednog života i na posredan način oduzimaju roditeljima pravo na samostalnu odluku. Dom za decu ometenu u razvoju «Kolevka» u Subotici navodi da je 71% dece koja tamo borave došlo direktno iz zdravstvene ustanove. U «Zvečanskoj» ne postoji direktan podatak već se navodi ukupan broj dece u domovima koji su organizaciono u sklo-pu «Zvečanske» (jedna od organizacionih jedinica je «Smeštaj dece sa smetnjama u razvoju»). Posmatrano u odnosu na ukupan broj, za 36% dece se navodi da su u

33 Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, Član 19. („Sl. glasnik RS“, br. 33/2006)34 Zakon o zabrani diskriminacije, Član 19. Obrazovanje („Sl. glasnik RS“, br. 22/2009)

48

ustanovu došli iz zdravstvene ustanove. Ako se, međutim, taj broj pogleda u od-nosu na decu predškolskog uzrasta (jer su deca tog uzrasta pretežno smeštena u stacionar, a u manjoj meri i u drugim objektima), onda je taj procenat oko 80%35. Tokom 2009. godine, kontaktirala nas je porodica koja je svoju petomesečnu bebu sa Daun sindromom smestila u dom za dugotrajan smeštaj nakon rešenja i prepo-ruke stručnjaka u porodilištu, ali i jakog pritiska koji je majka nakon takve prepo-ruke trpela od okoline i supruga. Porodica ima još dvoje starije dece. Specijalista je u svom nalazu napisao:

■ Dečak može da ima štetan uticaj na dalji razvoj sestara; ■ Dečak nikada neće moći da prepozna članove svoje porodice; ■ Preporučujem da dečak bude odvojen od svoje porodice, jer će imati negati-

van uticaj na čitavu porodicu i njegovo prisustvo će prouzrokovati traume i dugoročnu štetu.

Preovlađujući stav stručne javnosti u Srbiji je da je za decu sa smetnjama u ra-zvoju „institucionalizacija najbolja mera zaštite“ u čiji prilog govori i sledeći navod: „Opšti i dominantni utisak nakon obavljenih svih razgovora sa profesionalcima je da se radi o problemu na koji se do sada niko nije fokusirao. Nijedna od osoba sa kojom se razgovaralo u institucijama nije negirala da postoji problem smeštaja novorođene dece sa smetnjama direktno iz porodilišta i specijalizovanih medicin-skih ustanova u institucije socijalne zaštite, ali je najveći broj njih govorio o tome da rađanje dece sa potencijalnim smetnjama u razvoju nije masovna pojava. Ta teza o „malom broju“ uzima se kao najčešće objašnjenje zašto nešto nije urađeno i zašto su neke mere koje se preduzimaju više arbitrarne nego stručno dokumen-tovane36.“ Ovakva konstatacija navodi na zaključak da životi dece sa smetnjama u razvoju nisu jednako vrednovani, da se njihovi potencijali ne sagledavaju, njihove potrebe ne uvažavaju, a ljudska prava im se potpuno negiraju.

Kršenje prava dece sa smetnjama u razvoju, koja su na institucionalnom sme-štaju u Srbiji se veoma često negira ili umanje. Međutim, Komitet protiv torture je na 41. zasedanju doneo zaključne preporuke povodom izveštaja Republike Srbije i alternativnih izveštaja, u kojim se između ostalog navodi: Komitet beleži saznanje Države da se u nekim ustanovama pruža loš i neadekvatan tretman i izražava za-brinutost zbog izveštaja o tretmanu dece i odraslih osoba sa mentalnim ili fizičkim teškoćama, naročito kada je reč o prisilnom zatvaranju i dugotrajnom sputavanju

35 Podaci preuzeti iz Uloga zdravstvnog sistema u pružanju podrške detetu u riziku od instituciona-lizacije i njegovoj porodici, Centar za prava deteta, 2009. godina; u okviru projekta „Deci je mesto u porodici“, Transformacija rezidencijalnih ustanova za decu i razvijanje održivih alternativa, UNICEF i Ministarstvo rada i socijalne politike

36 Uloga zdravstvnog sistema u pružanju podrške detetu u riziku od institucionalizacije i njegovoj porodici, Centar za prava deteta, 2009. godina; u okviru projekta „Deci je mesto u porodici“, Transformacija rezidencijalnih ustanova za decu i razvijanje održivih alternativa, UNICEF i Mini-starstvo rada i socijalne politike

49

koje se koristi u institucijama koje se može okarakterisati kao okrutan, nečovečan i ponižavajući tretman ili kazna u ustanovama socijalne zaštite za osobe sa smetnja-ma u mentalnom razvoju i psihijatrijskim bolnicama. Komitet izražava zabrinutost zbog toga što nije pokrenuta ni jedna istraga povodom tretmana osoba s invalidi-tetom u ustanovama koji se može okarakterisati kao tortura ili postupanje koje je nečovečno i ponižavajuće. (član. 2, 12, 13 i 16). Zemlja potpisnica treba da:

a) Pokrene socijalnu reformu i alternativni sistem podrške u zajednici para-lelno sa tekućim procesom deinstitucionalizacije osoba s invaliditetom, i da ojača profesionalnu obuku u okviru ustanova socijalne zaštite za osobe sa smetnjama u mentalnom razvoju i u okviru psihijatrijskih bolnica; i

b) Istraži navode o torturi i drugim postupcima koji su okrutni, nečovečni ili ponižavajući nad osobama sa invaliditetom u institucijama37.

Deca sa smetnjama u razvoju, osobe sa invaliditetom i njihove porodice u Srbiji nisu aktivni učesnici/ce u realizaciji svojih prava već su stavljeni u ulogu pri-maoca/teljki usluga iz sistema socijalne zaštite. Uključivanje u vaspitno-obrazovni sistem je prvi korak prekidanja začaranog kruga siromaštva u kojem ove porodice žive. Ako je dete u obrazovanom sistemu (vrtić, škola), roditelji mogu da budu zaposleni (jedan roditelj je po pravilu nezaposlen, najčešće majka, jer brine o dete-tu koje je kod kuće, a još su u težoj poziciji samohrani roditelji), životni standard porodice se podiže, obrazovano dete raste u osobu koja može da se zaposli, ostvari svoja primanja, obezbedi stanovanje i ostanak u okviru lokalne zajednice. Dosadaš-nja praksa i sistemska rešenja su ostavljala decu sa smetnjama u razvoju van sistema obrazovanja, odrasle osobe van tržišta rada, a roditelje bez adekvatne podrške što je dovelo do još jednog velikog problema u životima ovih osoba. Nažalost, praksa je takva da se odrasle osobe sa invaliditetom lišavaju poslovne sposobnosti kako bi ostvarili pravo na roditeljsku penziju, a tim činom postaju potpuno obespravljeni i nevidljivi u našem društvu. Kada roditelji umru, ukoliko niko od članova šire porodice ne preuzme brigu, ove osobe bivaju smeštene u ustanove socijalne zaštite gde najčešće ostaju do kraja svog života.

Da bi sprečila diskriminaciju dece sa smetnjama u razvoju i razvila praksu poštovanja prava i potreba svake osobe, država treba da odgovori na veliki broj izazova i složene probleme koji su i dalje svakodnevnica mnogih porodica u Srbiji.

37 Komitet protiv torture, 41. zasedanje, 03-21. novembra 2008. godine, Zaključen preporuke (16. Tortura i invaliditet)

50

SADRŽAJ

ŠTA JE DISKRIMINACIJA? .......................................................... 3Neposredna diskriminacija ........................................................ 3 Posredna diskriminacija ............................................................ 3Teški oblici diskriminacije .......................................................... 3

JAVNO MNJENJE O DISKRIMINACIJII NEJEDNAKOSTI U SRBIJI ........................................................ 4

PRAVNA SLUŽBA INICIJATIVEZA INKLUZIJU VELIKIMALI ........................................................ 7

Položaj majki ............................................................................ 9

UPOREDNO ISTRAŽIVANJE O KVALITETUZAPOSLENOSTI OSOBA SA INVALIDITETOM ..................... 10

Zaposlene osobe sa invaliditetom ........................................... 10Poslodavaci koji zapošljavaju osobe sa invaliditetom .............. 14

DRUŠTVENO ODGOVORNO POSLOVANJE ........................... 16

MOJE PRAVO JE DA BUDEM ZDRAVA ................................... 18Stvaranje zdravstvenih usluga lakim za korišćenje .................. 19Barijere za uživanje kvalitetne zdravstvene nege .................... 20Sugestije kako učiniti klinike i bolnice dostupnijim ................. 20Ideje kako zdravstvene usluge učiniti prijatnijim .................... 21

DISKRIMINACIJA OSOBA SA HENDIKEPOMU 2009. GODINI .......................................................................... 22

Dostupnost fakulteta .............................................................. 22Primeri diskriminacije iz prakse .............................................. 23

LIČNE PRIČE – NJEMU ĆE TAMO BITI BOLJE ..................... 25

RAZMIŠLJANJA JEDNOG OCA ................................................. 28

PROMOCIJA PRAVA NA RAD ZA OSOBE SA AUTIZMOM ..... 31Zašto pravo na rad? ................................................................. 31Rad i zaposlenje nisu isto ........................................................ 31Roditelji dece sa autizmom treba da planiraju budućnost svog deteta ............................................................ 31

51

Sve osobe sa autizmom sposobne su da rade .......................... 31Radno okruženje treba da odgovora posebnim i individualnim potrebama osobe sa autizmom ...................... 32Obuka za rad treba da sadrži i učenje pravila ponašanja za konkretan posao i konkretno radno okruženje .................... 33Za osobe sa autizmom je od presudne važnosti da se osamostale u najvećoj mogućoj meri ...................................... 33Umesto zaključka .................................................................... 33

OBRAZOVANJE NETIPIČNE DECEU TIPIČNOM OKRUŽENJU: AMERIČKO ISKUSTVO ........... 34

DISKRIMINACIJA DECE SA SMETNJAMA U RAZVOJU ..... 41Inkluzija je pravo, a ne problem .............................................. 42Kako nalazi i odluke Komisije utiču na život dece sa smetnjama u razvoju .......................................................... 42Povratak na početak: od porodilišta do doma za dugotrajan smeštaj ............................................................. 47

52