FAKULTET POLITIKIH NAUKA PODGORICA

Doc. Dr Milo Bei

METODOLOGIJA POLITIKIH NAUKASKRIPTA ZA STUDENTE IV GODINE STUDIJA

I

OSNOVNA PITANJA NAUNOG METODA U DRUTVENIM NAUKAMA

Nauka, nauni metod, epistemoloki principi Ukoliko postoji makar jedna civilizacijska univerzalija ljudskog roda, onda je to svakako traganje za istinom. Pri tom, nije jasno otkud potreba za saznanjem? Da li je ta potreba imanentno ugraena u ljudsku prirodu, da li je ona rezultat dokolice, kako to filozofi vele, ili je pak proizvod potrebe ljudskog roda da uspenije i efikasnije unapreuje svet oko sebe? Ve na ovom mestu opredelite li se za jedan od tri ponuena odgovora, nuno usvajate odreene teorijske premise. Ukoliko se sloite sa prvim odgovorom, pristalica ste ontoloko-antropolokog pristupa, ukoliko vam je drugi blii, pripadate socio-kulturnom konstruktivizmu, a ako vam je trei najsmisleniji, onda ste opredeljeni utilitarista (pristalica pragmatizma). Bilo kako bilo, jednom prihvaen stav, istovremeno podrazumeva prihvatanje itavog niza premisa, koji odreuje nau percepciju. Drugim reima, nema naina da patikularno prihvatite odreene teorijske stavove, a da pri tom odbacite sve one druge stavove koji iz ovoga nuno proizilaze. No, obzirom da su sva tri gore definisana stava, nauno nedokaziva, jedino to moe da vas opredeli za jedan od njih jeste vera, ili drugim reima, iste (stavove) ne moemo dokazati na racionalan i nauno opravdan nain, ve je istina sadrana u ovim stavovima u osnovi religijska istina. Problem nastaje onog trenutka, ako preispitujui sebe, ustvrdite da Vi niste religiozna osoba, i eto paradoksa! ta onda znamo na samom poetku ovog malog opusa? Prvo, od teorijskih premisa zavisi na budui stav o odreenim pitanjima, ili drugim reima, pre nego se opredelimo za neki stav veoma je vano da preispitamo sve posledice koje nuno iz ovoga stava proizilaze, i drugo, postoji neto to se zove religijska istina i neto to moemo zvati naunom istinom, i tree, religijska istina nije isto to i nauna istina. Na predmet, doista, jeste nauna istina. Mi emo se, dakle, baviti problem otkrivanja naunih istina, iliti, na ovom kursu emo nauiti, kako da doemo do saznanja koje ispunjava sve uslove da ima karakter naunog saznanja. Meutim, ako elimo da dostignemo nauno saznanje o predmetu saznavanja, opet, nuno i mimo nae volje,

moramo prihvatiti osnovne principe, i sve ono to iz ovih principa proizilazi. Drugim reima, da bi bismo dosegli saznanje koje se moe nazvati naunim, mi moramo prihvatiti odreene naine dolaska do ovog saznanja, a ovi naini se jednim imenom zovu nauni metod. Dakle, pod naunim metodom podrazumevamo primenu niza principa, pravila i procedura a koji omoguuju osvajanje naunih saznanja. Na ovom mestu, dalje, trebamo razjasniti dve stvari, prvo, koje su to karakteristike saznanja koje nosi epitet naunog saznanja, i drugo, koji su to elementi naunog metoda, tanije, o kojim se to principima, pravilima i procedurama radi. Kada je o naunom saznanju re, savremena nauka propisuje itav niz epistemolokih kriterijuma, koje neko saznanje kvalifikuju naunim. Osnovni epistemoloki principi naunog saznanja su: optost objektivnost sistematinost preciznost pouzdanost proverljivost

Ne postoji nauka o pojedinanom. Svo nae saznanje kao nauno saznanje time opteg je karaktera. Tako se ovaj nauni zahtev moe protumaiti kao epistemoloki princip optosti. Optost naunog saznanja se postie samom prirodom naunog miljenja. U procesu prouavanja stvarnosti te dolaenja do zakljuka koji proishode iz procesa saznanja, mi smo prinueni da predmete neposrednog iskustva kojima se u prouavanju obraamo uoptavamo. Tako dolazimo da naunih stavova, opisa i objanjanja, koji se sastoje iz definisanih pojmova i koji su kao takvi opteg karaktera. Ovaj zahtev koji postavlja metodologija je fundamentalnog karaktera. Naime, ne postoji niti jedan zakon koji se moe okarakterisati kao nauni a da nema karakteristiku optosti, tj. da ne vai za odreenu klasu pojava koje nalazimo u iskustvu. Ukoliko su nauni zakoni, koji u osnovi predstavljaju krajnji cilj svake nauke, optijeg karaktera utoliko je znanje izraeno u ovom naunom zakonu vrednije, i obrnuto, ukoliko je klasa pojava obuhvaena naunim zakonom manja, onda to

znanje ima karakter nieg stepena optosti, te je prema tome sa epistemoloke take manje vredno. Dakle, ovde se ne radi samo o optosti po sebi, ve se radi o razliitim stepenima optosti. Ovaj stepen optosti u osnovi zavisi od samog predmetnog podruja kojim se jedna nauka bavi, jer ne postoji nauka koja za predmet ima sve(ovaj epitet je zadrala filozofija). Da zakljuimo, optost je jedan od osnovnih kriterijuma (normi tj. principa) kojom se jedno nauno saznanje kvalifikuje i na osnovu ega moemo da procenjujemo njegovu vrednost. Sledei princip koji nije nita manje vaan od prethodnog jeste objektivnost. Ovaj princip postavlja zahtev naunom saznanju da naune zakonitosti koje nauka formulie budu objektivnog karaktera tj. da budu stvarne, da pripadaju objektivnom svetu. Drugim reima, saznanje ne sme da bude subjektivno tj. ne sme da zavisi od nae vlastite elje, volje ili procene. Ukoliko nauka ima za cilj da opie i objasni odreeni objekat kao predmet saznanja, onda priroda samog objekta predstavlja nauni zadatak. Mi u stvarnosti moemo kao naunici da posedujemo razliite vrednosti i stavove, ali ove vrednosti i ovi stavovi ne smeju da utiu na nae prouavanje samog predmeta saznanja ukoliko elimo da ispunimo kriterijum objektivnosti. Time se obezbeuje da znanje kao rezultat naunog istraivanja bude zaista neto stvarno tj. neto to je karakteristika samog objekta kao predmeta naeg saznanja. U procesu prouavanja stvarnosti sa ciljem da se otkriju odreene zakonitosti mi moramo da upotrebljavamo odreena sredstva i da sledimo izvesna pravila. Ova sredstva i ova pravila zovemo metodama. To znai da se mi moramo ponaati sistematino. Otud sledei epistemoloki princip koji se moe definisati kao sistematinost. Biti sistematian znai zaista imati odreen sistem koji povezuje sve faze naunog istraivanja. Poto se sistem po svojoj sutini sastoji iz delova koji meusobno stoje u konzistentnom odnosu, to znai da nas ovaj epistemoloki princip upuuje na to da u naunom istraivanju svaka faza mora biti povezana sa prethodnom jednako kao i sa buduom fazom. Samo tako je saznanje koje se dobija kao krajnji rezultat epistemoloki opravdano. Sistematinost kao epistemoloki princip vai za svaki aspekt naunog postupka. Kako za metodu, tako i za teoriju ukljuujui i formalizaciju, tj. nain na koji se jedna nauna spoznaja izlae. U svim ovim

aspektima epistemologija mora da prati naunu proceduru i postavlja zahteve koje smo mi ovde opisali kao sistematinost. Preciznost je epistemoloki princip koji je moda najjednostavnije opisati ak i na zdravorazumskoj osnovi, ali koji time nije nita manje vaan od ostalih epistemolokih nirmi. Poto je preciznost gotovo nemogue definisati po sebi1, ini se da je najbolje dati nekoliko primera. Najbolji nain da se preciznost opie, po mom miljenju, jeste analogija sa gaanjem mete strelom (ili vatrenim orujem sve jedno). Meta se sastoji iz deset koncentrinih krugova posmatranih od veih ka manjim, sa najmanjim u centru. Ukoliko pogodimo vei krug (recimo broj 1) mi smo manje precizni nego li kada pogodimo manji krug (recimo broj 5). Ako pogodimo najmanji krug (onaj u centru sa brojem 10), moemo rei da smo poveali preciznost, tj. da smo veoma precizni. Uzmimo drugi primer iz fizike. Recimo npr. da smo doli do saznanja da ukoliko jedan kanap opteretimo predmetom velike mase, dolazi do pucanja samog kanapa. Mi moemo izraziti ovaj stav: Ukoliko se kanap (odreenih dimenzija i karakteristika), optereti predmetom velike mase, doi e do pucanja kanapa. Ovaj stav koristi predikat velike mase. Na stav e, meutim, biti precizniji ukoliko kaemo: ukoliko se kanap (odreenih dimenzija i karakteristika) optereti predmetom ija je masa vea od 3,5 kg., doi e do pucanja kanapa. Preciznost kao epistemoloki kriterijum prati sve aspekte naunog saznanja. Tako moe biti manje ili vie precizno: definisanje naunog problema, formulisanje hipoteza, prikupljanje podataka itd. Zahtev za preciznou ima prema tome jedan irok spektar epistemoloke primene u nauci. Sledei epistemoloki princip o kome emo govoriti jeste pouzdanost. Ovaj princip postavlja zahtev naunom saznanju da ovo mora biti pouzdano, tj. da se ne sme dovoditi u sumnju. Nauno znanje tako mora biti uverljivo ili drugim reima mora biti tako postavljeno i predstavljeno da mi opravdano verujemo u ono to nam ovo znanje iznosi. U procesu epistemolokog preispitivanja naunog znanja sa stanovita pouzdanosti mi traimo argumente i stavove izraene u naunoj teoriji koja je predmet nae analize a koji idu u prilog opravdavanja znanja koje ta teorija izlae. to je broj ovih argumenata i stavova vei to se moe govoriti da je samo znanje o kome je re1

Doista mogue je; ali je oito da bi svaki ovakav pokuaj delovao isuvie apstraktno za udbenike svrhe.

vrednije jer je pouzdanije. U okviru posebnih teorija kao i u okviru posebnih metodolokih postupaka postoje i neki sasvim specifini kriterijumi pouzdanosti. Tako su na primer u primeni statistikih metoda razvijene posebne tehnike kao mere pouzdanosti. U teorijskoj metodologiji se pouzdanost poveava boljom teorijskom elaboracijom, jasnim definicijama i dorbim objanjenjima. Poslednji epistemoloki princip kojim emo se ovde baviti jeste proverljivost. I ovaj princip je svakako nezaobilazan i veoma vaan. On postavlja zahtev naunom saznanju da je ovo mogue proveravati. Ukoliko jedno nauno saznanje ne moemo proveriti, to znai da to saznanje i nema nikakvu epistemoloku vrednost jer se ne moe dokazati. Tako proverljivost stoji u direktnoj proporciji sa postupkom dokazivanja u nauci. Kad kaemo proverljivost mi zaista mislimo na intersubjektivnu proverljivost. Ovo znai da znanje do kojeg je dola osoba X moe biti provereno od osoba Y i Z. Dakle, proverljivost ima intersubjektivni karakter. Iz ovih razloga su neki epistemolozi smatrali da objektivnost i proverljivost predstavljaju jedan isti epistemoloki princip. Oni tvrde da objektivno znai negaciju subjektivnog te prema tome u sutini znai intersubjektivno proverljivo. No, ukoliko se stvari postavljaju na ovakav nain ini se da se svaki epistemoloki princip moe opravdati kao sastavni deo nekog drugog principa2. Proverljivost je neposredno povezana i sa jednim vanim metodolokim zahtevom. Ovaj zahtev nalae da se nauno saznanje mora staviti u takvu formu koju je mogue neposredno proveriti. Da bi ovo bilo mogue, neophodno je i potovati jedno drugo metodoloko naelo, a to je naelo javnosti. Dakle, ukoliko elimo da nauno saznanje koje izlaemo bude proverljivo (a ovo je zhtev same epistemologije), onda je neophodno da itav nauni postupak kojim smo doli do odreenog saznanja objavimo tj. prikaemo ga u onom obliku u kome smo ga izveli. Na kraju treba rei da zahtev za proverljivou nije dvovalentat tj. da je neko znanje ili proverljivo ili neproverljivo. Najee se nasuprot ovoj bivalenciji govori o stepenima proverljivosti. To znai da svako nano saznanje moe biti manje ili vie proverljivo, te da epistemologija ima zadatak da u analizi pokae u kom stepenu je neko posebno nauno saznanje proverljivo.

Ova teza ide u prilog objanjenju o komplementarnosti epistemolokih principa o emu emo govoriti neposredno posle obrazlaganja samih epistemolokih principa

2

Veoma je vano imati u vidu da svi ovi epistemoloki principi stoje meusobno u komplementarnom odnosu. To znai da su meusobno povezani, da jedni druge podrazumevaju, te da nedostatak jednog principa nadopunjavaju ostali i obrnuto. Tako je npr., kao to smo videli nemogue govoriti o objektivnosti a da se to ne tie proverljivosti. Takoe, teko je govoriti o sistematinosti a da to ne podrazumeva u neku ruku i preciznost. Dakle, epistemoloka analiza podrazumeva primenu epistemolokih kriterijuma (normi) na nauno saznanje ime se ispituje nauna (epistemoloka)vrednost ovog saznanja. Ovi epistemoloki kriterijumi se nalaze u komplementarnom odnosu to znai da epistemoloka analiza jeste kompleksan proces koji je veoma vaan zato to nam on daje kanaan sud o tome koliko vredi neka posebna nauna teorija ili metoda.

Nauno saznanje i neprijatelji nauke Dakle, nauno saznanje jeste nauno, samo ukoliko je opte, objektivno, sistematino, precizno, pouzdano, proverljivo i opovrgljivo. Konsekvento, nauni metod predstavlja nain da se u naunom postupku doe upravo do saznanja koje krase svi ovi atributi, tj. ovi atributi su sastvani deo nauno-istraivakog postupka. Predloeni uslovi koje nauno saznanje mora da ispuni su oito strogi. Otud nunost da i sam metod koji nam omoguava dolazak do naunog saznanja mora biti strog. U osnovi, nauni metod mora da ispuni tri osnovna uslova a to su javnost, sistematinost i kontrolisanost. Javnost, kao prvi princip, jednostavno znai da upotrebom naunog metoda ne sme biti niega skrivenog od oiju naune javnosti. Svaki postupak i svaki korak koji smo primenili u traganju za naunim saznanjem mora biti dat na uvid naunoj javnosti. Ovo zato, to se samo posredstvom primene naela javnosti obezbeuje da saznanje do kojeg dolazimo jeste objektivno, tj. da je to saznanje intersubjektivno proverljivo. Potovanjem naela javnosti, mi dajemo mogunost svim drugima koji se bave istim problemom, da ponove sve procedure koje smo mi primenili, i da na taj nain mogu kritiki da se odnose prema naim kankluzijama. Sistematinost znai da u primeni naunog metoda mi imamo obavezu

da na jedan konzistentan i logiki opravdan nain povezujemo injenice i pojmove. U ovom pogledu nema opravdanja za ad hoc objanjenja, niti za skraeni put odnosno preskakanja bilo koje stepenice u naunom postupku. Sistematinost podrazumeva, jednako, i postupnost u procesu istraivanja i uvoenje reda u interpretaciju dobijenih konkluzija. Kontrolisanost, znai da predmet saznanja mora da bude podvrgnut najrigoroznijim moguim merama koje okolnosti dozvoljavaju. Svi uslovi u kojima se istraivanje odvija moraju se staviti pod kontrolu, a generalizacije i zakljuci mogu biti rezultat samo paljivog, dugog, mukotrpnog i neretko bolnog procesa u kome se svaki elemenat saznavanja kritiki preispituje i stavlja u jasan kontekst. Nauno saznanje je pre svega saznanje zasnovano na injenicama. Drugim reima, nauno saznanje mora biti empirijskog karaktera. Nauka jeste delatnost koja poiva na apstraktnom miljenju, ali je njeno krajnje ishodite da objasni i razume stvarnost. Prema tome, i nauni metod predstavlja metod empirijske analize, pri emu se u nauno-istraivakom postupku uspostavlja jasna i precizna veza izmeu apstraktnih pojmova i empirijskih injenica (klase pojava) koje ti pojmovi obuhvataju svojim obimom i sadrajem. Drugim reima, nauni metod mora da poiva na stalnom kretanju od apstraktnih pojmova do injenica, i obrnuto, a saznanje koje se ostvaruje, mora zadovoljiti i teorijske i empirijske kriterijume. No pre, nego li krenemo dalje, najpre da se obraunamo sa najveim neprijateljima naunog saznanja. Kada kaemo najveim, pod tim se razume da je neprijatlja mnogo, a da emo se mi ovde baviti samo onim neprijatljima koji najee i najsnanije ugroavaju nauno saznanje. Prvi neprijatelj je svakako tradicija. Svi mi pripadamo odreenoj kulturi, a kultura u sebi imanentno sadri itav niz saznanja, koja ne trae posebno objanjenje. Pogled na svet, vrednosti, stavovi, sve su to elementi koji prirodno odreuju nau percepciju. Tradicija u sebe sadri itav niz stereotipa koje smo mi u procesu vaspitanja usvojili i identifikovali se sa istinama na koje se ti stereotipi odnose. Tradicija nam nudi odgovore koji su sami po sebi razumljivi ta je to svet koji nas okruuje, ka emu treba teiti, ko smo mi zapravo, ta je dobro a ta zlo, kakvi su ljudi itd. Sve ove sadraje tradicija je postavila u jedan vrlo konzistentan odnos koji nam se namee kao prirodan pogled na svet. Tradicija pri tom nudi odgovore, a da samo pitanje nije ni postavljeno, iliti, makar nas niko nije pitao. Istine

koje tradicija nudi, pritom, nemaju potrebu za dokazivanjem, one su same po sebi razumljive i oigledne svakom ko je normalan. Tradicija, dalje, ne trpi kritiku, ukoliko postavimo bilo koje pitanje koje problematizuje premise na kojima tradicija poiva, moemo lako biti proglaeni za neprijatelja vlastite krvi i tla, nekog ko nema potovanja prema onom to je sveto itd. Sve u svemu, ini se da je tradicija veomo moan neprijatelj naunom traganju za istinom. Drugi neprijatelj je autoritet. On se moe pojaviti u velikom broju razliitih oblika: religijski autoritet, politiki autoritet, harizmatski autoritet itd. Istine koje autoritet nudi oravdavaju se samim tim to iza njih stoji autoritet. Stavovi koji proistiu iz autoriteta svoju snagu baziaraju na tome KO je neto rekao, a ne TA je reeno. Dovesti u pitanje te stavove, znailo bi dovesti u pitanje sam autoritet koji iza tih stavova stoji, a autoritet i jeste autoritet samo ukoliko se ne dovodi u pitanje, i ukoliko zdravo za gotovo prihvatamo istine koje nam on nudi. Trei neprijatelj jesu interesi. Svi mi pripadamo odreenim drutvenim grupama, glasamo za odreene politike partije, pristalice smo ili pak neprijatelji neke ideologije. Samom injenicom to pripadamo jednom drutvu nuno ulazimo u zonu razliitih interesa, kako naih tako i drugih pojedinaca i drutvenih grupa. Ovi interesi utiu na nae miljenje i neretko oblikuju nae teorijske stavove i istraivaki postupak. Majnhamova ideja o slobodno lebdeem intelektualcu je tako ostala mit prolosti i neostvareni san. etvrti neprijatelj jeste zdravorazumsko miljenje. Snaga ovog neprijatelja jeste njegova uvebana, snagom iskustva podrana konvencionalnost i usaglaenost. Tako pojmovi, sudovi i konkluzije koje smo akumulirali ivotnim iskustvom postaju norma za sve ostale oblike saznanja. Svakodnevno miljenje je peorativno po svom karakteru. Ono je jednako i subjektivno jer je proizvod naeg vlastitog iskustva. Kao takvo, ono nije bezvredno po sebi, ali jednostavno kao vrsto ukorenjeno u sistem miljenja predstavlja prepreku za nauno saznanje. Problem je utoliko vei to u drutvenim naukama, gotovo po pravilu, predmeti svakodnevnog iskustva jesu i predmeti naunog miljenja, tj. problem koji konfuzni pojmovi svakodnevice proizvode za nauno miljenje su utoliko izraeniji. Nauka i nauno miljenje zahtevaju radikalan obraun sa neprijateljima koje smo gore identifikovali. Nauno miljenje ne priznaje tradiciju i njene vrednosti kao temelj spoznaje. Pri tom se nauka ne suprotstavlja tradiciji kao nainu ivota u jednom

drutvu, ve jednostavno osporava premise koje su na tradiciji zasnovane kao temelje naunog saznanja. Jedini autoritet u nauci jesu nauno legitimni postupci dokazivanja zasnovani na injenicama i standardizovanim procedurama koje namee nauni metod. Istine koje u tom smislu nude religijski ili neki drugi autoriteti jesu legitiman predmet kritike i preispitivanja. Pripadnost socijalnim grupama, i bliskost odreenim interesima jeste poseban problem. Veber je u tom smislu postavljao zahtev da nauka mora biti vrednosno neutralna, i da naunik/istraiva mora da u naunom procesu stavi po strani sve svoje interese i vrednosti koji bi mogli da ugroze objektivnost naunog procesa. U stvarnosti, pokazalo se da je to gotovo nemogue. Ono to je mogue jeste refleksija, tj. zadatak da naunik-istraiva privede svesti vlastite interese i stavove i da iste (interese) dri pod kontrolom u nauno istraivakom postupku, vodei rauna da ovi interesi ne ugroze njegovo prosuivanje i procedure koje preduzima. Konano, svi pojmovi koji se koriste u nauci moraju se preispitati i analizirati. Drugim reima, ne sme se dozvoliti ad hoc prihvatanje bilo kog koncepta koji ima odreene konotacije u zdravorazumskom miljenju. Veoma je uputno, da se svi pojmovi koji dolaze iz iskustva oblikovani zdravim razumom dekonstruiu i da se u tom postupku formiraju novi, nauni pojmovi koji imaju jasno definisan obim i sadraj.

II

ELEMENTI I STRUKTURA NAUNOG SAZNANJA

Pojmovi, kategorije i definicije Prvi i osnovni elemenat naunog saznanja jeste pojam. Pojam predstavlja apstrakciju. Kao apstrakcija pojam predstavlja neto opte. Pojam nastaje u procesu apstrahovanja a to je proces u kome se iz sveta iskustva kao jedinica posmatranja uzima jedna klasa pojava. Apstrahovanje kao kognitivni proces se moe shvatiti dva smisla. Prvo, apstrahovati neto znai izdvojiti ga a zatim apstrahovati od neega znai neto zanemariti. Ova dva znaenja su oito veoma povezana i u osnovi predstvljaju jedan isti postupak, zato to izdvojiti neto iz stvarnosti kao znaajno u isto vreme znai zanemaritiono to je nevano (akcidentalno, efemerno). Dakle, pojam predstavlja ideju koja je kao takva nastala u procesu apstrahovanja. Taj pojam ima svoj obim i sadraj. Sadraj pojma jeste skup karakteristika neke pojave koje su se izdvojile u samom procesu apstrahovanja, te su tako sutinski vane kao odlike (karakteristike, svojstva) pojave o kojoj je re. Obim pojma je sam skup empirijskih predmeta koje pojam obuhvata. Tako vidimo da pojam kao osnovna jedinica znanja predstavlja idealizaciju stvarnosti. Dakle, vraamo se na problem S O odnosa. Pojam postoji samo u idealitetu a njegov smisao jeste reprezentativnost empirijskog sveta koji je ovim pojmom obuhvaen. Bez pojmova mi nismo u stanju da mislimo stvarnost, jer se ova sastoji jedino iz pojedinanih stvari. Poto nauka o pojedinanom ne postoji, osnovno je da se stvarnost dovede na nivo optosti. Pojam je taj koji nam ovo omoguuje. Pri tome, mislei u pojmovima mi u sutini mislimo stvarnost. Pojam je tako neto apstraktno, dok je njegov sadraj neto konkretno. Meutim, i sami pojmovi mogu biti razliitog stepena optosti zavisno od toga koliko im je obim i sadraj. Najoptiji pojmovi u nauci zovemo kategorijama. Moemo rei da se svaki pojam sastoji iz etiri elementa: termin tj. sama re ekstenzija tj. klasa pojava koja je pojmom obuhvaena referans tj. svojstva koja tu klasu pojava karakteriu znaenje tj. odnos izmeu termina i denotata (stvarnosti)

U pozitivistikoj interpretaciji, smatra se da pojam nastaje u sledeem procesu: ULA PREDSTAVA POJAM

Dakle, pojam nastaje tako to u procesu apstrahovanja posreduje predstava. To znai da mi stvari prvo ulno opaamo, zatim ih predstavljamo (zamiljamo) a konano ih poimamo. Dok je u prvom trenutku predmet spoznaje neposredno dat, u fazi predstavljanja i poimanja predmet je interiorizovan tj. postaje sastavni deo naeg sveta ideja. Osnovni problem sa ovakvim pristupom jesta kako objasniti pojmove koji nisu dati u iskustvu (pojam moi, sile, kauzaliteta). Oito je dakle da u samoj fazi posmatranja mi u stvarnost unosimo elemente racionalnog (subjektivnog). Ovim pitanjem kao jednim od veoma znaajnih epistemolokih problema baviemo se kasnije. Sledei elemenat naunog saznanja jeste definicija. Definicija predstavlja iskaz kojim se predmet saznanja odreuje. Definicije operiu pojmovima. Osnovna struktura svake definicije je sledei: S je P. To znai da definiui stvar (S) mi ovoj pridajemo odreena svojstva tj. predikte (P). Dok je stvar koju definiemo pojedinanog karaktera, sama svojstva su opteg karaktera (npr. uto, veliko, prostorno itd.). Tako se ini da je sutina definisanja u osnovi uoptavanje tanije, mi neki pojedinani predmet koji saznajemo odreujemo posredstvom optih odrednica. Svaka definicija ima dva elementa: definiendum i definiens. Definiendum predstavlja ono to definiemo a definiens predstavlja ono ime definiemo. Postoji vie razliitog tipa definisanja i sve su one manje ili vie epistemoloki vredne osim jednog oblika koji je sa epistemolokog stanovita neprihvatljiv. To je negativna definicija. Ovaj tip definicije podrazumeva da se jedna stvar odreuje tako to e se rei ta ona nije. Iako se ak i u ovoj vrsti definicije moe pronai po koje zrno istine, u modernoj nauci se negira epistemoloka vrednost ovakvih definicija. Upravo su epistemoloki najplodnije esencijalistike definicije. Ovaj tip definicije odreuje predmet naeg saznanja posredstvom njegovih sutinskih karakteristika. Sutinske karakteristike su one koji

jednu pojavu ine da to upravo bude ona a ne neka druga pojava3. Osim ovog tipa postoje i deskriptivne definicije, koje neki predmet definiu opisujui ga. Iz irokog spektra moguih definicaja, mi emo jo pomenuti i pokazne definicije. Ovaj nain definisanja je vaan u situaciji kada nemamo drugog naina da jednu poavu definiemo, te mi tu pojavu moemo samo da pokaemo, ime smo je uinili jasnijom i omoguili sebi da se njom dalje bavimo. Sledei sastavni deo strukture naunog saznanja se esto uzima kao najvaniji. To su nauni zakoni. Otkrivanje naune zakonitosti jeste jedan od osnovnih ciljeva svake posebne nauke. Ukoliko je vei broj otkrivenih naunih zakonitosti u jednoj naunoj oblasti utoliko se smatra da je ova nauna oblast naprednija. U osnovi, nauni zakon predstavljaju nauni dokaz o postojanju odreene uzrono-posledine veze izmeu pojava. Tako se oni uvek daju u formi naunog objanjenja4. Dakle, sutina otkrivanja naunih zakona se svodi na otkrivanje odreene stalne veze izmeu predmeta koji su predmet naune spoznaje. Kada se ova veza otkrije, opie i objasni, tada govorimo da smo doli do naunih zakonitosti. Sledei elemenat naunog saznanja bi metodiki mogao i da prethodi naem objanjenju naunog zakona. To su naune hipoteze. Hipoteza u osnovi znai pretpostavka. Mi u procesu sticanja znanja, prouavajui predmete spoznaje postavljamo odreene pretpostavke. U odreenom naunom postupku mi te pretpostavke proveravamo i dokazujemo. Ukoliko se jedna hipoteza putem velikog broja razliitih provera pokae kao istinita utoliko mi moemo ovu hipotezu da iskaemo u obliku naunog zakona5. To znai da hipoteza metodoloki prethodi otkrivanju naunih zakona. Meutim, pre nego li ponemo proveru neke hipoteze mi moramo da joj damo odgovarajui oblik. Ovaj oblik nam u osnovi omoguava njeno testiranje. Ovakva hipoteza je rezultat procesa operacionalizacije i mi je stoga zovemo radnom hipotezom. Hipoteze su veoma znaajan elemenat saznanja sa heuristikog

Oito da se termin pojava ovde uzima u irokom smislu kao: entitet, neto... Zbog posebnog znaaja koji ima nauno objanjenje ovom pitanju smo posvetili posebnu panju u posebnom delu naeg izlaganja9

3

Upravo je ovo razlog to emo, takoe, u okviru detaljne analize naunog objanjenja dati i preciznije odreenje naune hipoteze

5

stanovita. One nam tako omoguavaju da proirujemo i unapreujemo nauno saznanje. Sledei oblik naunog saznanja jeste nauna teorija. Ovaj oblik naunog saznanja nastaje kada se u dugom istorijskom procesu uoblii itav niz pojmova, kategorija, definicija, hipoteza i naunih zakona. Tako nauna teorija postaje jedan celovit prikaz koji povezuje sve ove elemente na jedan koherentan nain. Svaka nauna teorija ima tako svoju strukturu u kojoj navedeni elementi zauzimaju svoje mesto. Cilj svake teorije jeste da bude aksiomatizovana. To znai da teorija sadri odreene prve principe (aksiome) iz kojih se itav korpus naunog saznanja koji ova teorija obuhvata moe dedukovati. itav teorijski sistem se moe epistemoloki proveravati na etiri naina: provera unutranje doslednosti sistema u ovom procesu se logiki izmeu sebe uporeuju zakljuci koji su izvedeni iz teorije istraivanje same logike forme teorije u ovom procesu cilj je da se utvrdi nauni karakter teorije provera putem uporeivanja sa drugim teorijama cilj je da se uvidi da li ta teorija zaista jeste autentina te u emu ona moe da unapredi nae znanje provera putem empirijske primene zakljuaka koji se mogu izvesti iz te teorije ovo je dakle provera teorije iskustvom Dakle, nauna teorija predstavlja sloenu tvorevinu. U tom smislu kao finalni oblik naunog saznanja ona ima posebno mesto sa stanovita epistemoloke analize. Mi tako sa epistemolokog stanovita imamo puno posla ukoliko elimo da temeljno analiziramo jednu naunu teoriju. Kad kaemo temeljnu, time mislimo na ispitivanje njene optosti, objektivnosti, sistematinosti, preciznosti, pouzdanosti i proverljivosti. Ukoliko se u okviru ovog zadatka uzme u obzir i epistemoloka analiza svih elemenata koji sainjavaju datu teoriju (pojmovi, kategorije, definicije, zakoni...), postaje sasvim oito da je posao epistemologa veoma zahtevan i sloen.

Hipoteza i objanjenje epistemoloki pogled Mi smo dali osnovne odrednice i karakteristike naune hipoteze. Zbog svog znaaja i epistemoloke veze sa naunim objanjenjem mi emo ovom problemu posvetiti vie panje. Hipoteza je kao to smo rekli pretpostavka. Ona nastaje kao rezultat sagledavanja odreenih pojava i odnosa one empirijske stvarnosti koja je predmet nae spoznaje. U praksi naune spoznaje mi najee formuliemo nekoliko hipoteza. Ove zatim operacionalizacijom definiemo tako da ih moemo proveriti pri emu konano dolazimo da niza radnih hipoteza koje testiramo tj. proveravamo. Nakon ovih provera, mi utvrujemo istinitost hipoteza. Ukoliko jasno i nedvosmisleno jedna hipoteza bude potvrena nakon procesa provere, tada moemo rei da smo otkrili naunu zakonitost. U povratnom procesu, tj. postupku objanjenja hipoteze na osnovu otkrivenog naunog zakona, mi smo u stanju da konkluzijom opravdamo hipotezu. Evo kako ovaj postupak izgleda u formalizovanom obliku: F1, F2...Fn - injenice koje objanjavamo (explanandum) Hipoteza H objanjava F Niti jedna druga hipoteza ne objanjava F bolje nego H _____________________________________________ H je istinito Poto smo utvrdili da je epistemologija normativna disciplina, potrebno je formulisati jasne epistemoloke kriterijume koji propisuju karakteristike koje dobra hipoteza mora da poseduje. Te karakteristike su: 1) Jednostavnost - da bi bila razumljiva, operacionalna i upotrebljiva dobra hipoteza u osnovi mora biti jednostavna, bez obzira koliko su sloeni odnosi kojima se ona bavi. Jednostavnost je tako formalna karakteristika hipoteze i ne tie se njenog sadraja. 2) Proverljivost ovo je univerzalan epistemoloki kriterijum. Primenjen na samu problematiku hipoteze, ovaj kriterijum postavlja zahtev da hipoteza

mora biti formulisana tako da ju je mogue proveravati. U protivnom ona nema nikakvu epistemoloku vrednost 3) Plodnost ovaj zahtev je, takoe, veoma vaan i on zahteva od hipoteze da ova, ukoliko se pokae njena opravdanost, zaista doprinosi razvoju naunog saznanja. Drugim reima, hipoteza mora potencijalno da otkriva one zakonitosti koje nisu ve poznate 4) Jasnost ovaj princip je u uskoj vezi sa jednostavnou. Njime se postavlja zahtev da u okviru hipoteze svi odnosi koji se postavljaju u uzronoposledinom smislu moraju biti sasvim jasni i razgovetni. Svaka konfuzija u ovom smislu ugroava vrednost saznanja koje emo dobiti eventualnim potrvrivanjem hipoteze. 5) Konzervativnost ovaj zahtev podrazumeva da hipoteza mora poi od poznatih stvari kako bi se nae saznanje proirilo. Konzervativnost se upravo kao zahtev odnosi na one sadraje koje hipoteza postavlja kao osnov saznavanja onih odnosa koji nam nisu poznati. 6) Eksplanatorna adekvatnost ovaj princip je jako vaan i on nam ukazuje na potrebu da hipoteza mora na odreen, prihvatljiv, adekvatan i logiki opravdan nain da postavlja u odnos pojave koje istraujemo. Ukoliko putem velikog broja provera potvrdimo jednu hipotezu, onda kaemo da smo otkrili naunu zakonitost. Tada hipoteza postaje nauno objanjenje. Problemom naunog objanjenja bavio se veliki broj epistemologa. U osnovi nauno objanjenje podrazumeva utvrivanje stalne uzrono-posledine veze izmeu dve pojave. U tom smislu, nauno objanjenje poiva na dve kljune pretpostavke koje definiu zakonitost samih pojava koje se objanjavaju. Te pojave moraju biti koegzistentne i moraju biti u sukcesivnom odnosu. Ovo je osnovni uslov da moemo govoriti o postojanju naune zakonitosti. Ovo znai da pojave koje stoje u uzronoposledinom odnosu moraju postojati u istom trenutku (koegzistencija) i nuno je da jedna drugoj prethodi (sukcesija). Ovo jednostavno objanjenje objanjenja je jedno od prvih koje se moe sresti jo u radovima modernijih filozofa.

Jedna logika definicija objanjenja koju moe se nai u radovima K. Popera glasi: Dati uzrono objanjenje nekog dogaaja znai dedukovati iskaz koji ga opisuje, upotrebljavajui kao premise dedukcije jedan ili vie univerzalnih zakona, zajedno sa izvesnim singularnim iskazima, poetnim uslovima. (K. Poper, 1959). Meutim, epistemolozi se uglavno slau da su nauno objanjenje najbolje definisali Hempel i Oppenheim. Oni svoj pristup definiu kao deduktivno-nomoloka teorija ili D N teorija. Evo kako po njihovom miljenju izgleda formalizovana struktura D N objanjenja: C1, C2...Cn antecedent L1, L2...Ln zakonitost ____________________ E konsekvent EXPLANANDUM EXPLANANS

Dakle, nauno objanjenje predstavlja uvianje veze izmeu poetnih uslova (antecedenta) i posledice (konsekvent) na osnovu postojanja odreene zakonitosti. Ili drugim reima, nauno objanjenje podrazumeva ukazivanje na koji nain iz explanansa proistie explanandum. Ovako prikazano nauno objanjenje poseduje aspekte: 1) D N objanjenje poiva na supsumciji. Drugim reima, explanandum je sastavni deo generalizacije unutar odreene zakonitosti 2) D N objanjenje ukazuje na to da su dogaaji predvidljivi. Ukoliko znamo uslove i zakone, sasvim je lako dogaaj i predvideti 3) D N objanjenje je kauzalno objanjenje, ono nam govori o stabilnim uzrono posledinim vezama. 4) D N objanjenje kao karakteristiku poseduje potpunost. Ovo zato to su u explanandumu (antecedentu i zakonitosti) sadrane sve neophodne informacije na osnovu kojih se dolazi do konkluzije.

U popularnoj metodolokoj literaturi nauno objanjenje se veoma esto interpretira kao otkrivanje neophodnih i dovoljnih uslova. Tako se samo objanjenje definie kao otkrivanje neophodnih i dovoljnih uslova koji opisuju naunu zakonitost. Ako npr. kaemo da je A neophodan uslov za B, time nismo dali potpuno uzrono-posledino objanjenje. Ovo zato to nije naznaeno da je A i dovoljan uslov za B. Drugim reima, postoji mogunost da su jednako neophodni i C i D, kao neophodni uslovi za B. Sa druge strane ako kaemo da je A dovoljan uslov za B To zaista znai: Ako A onda B. Meutim, ovim nije reeno da je nuno da A postoji u pojavljivanju B. Drugim reima, mogue je da i C i (ili) D budu dovoljni uslovi za A. Tako se dolo do zakljuka da valjano uzrono-posledino objanjenje poiva na isticanju neophodnih i dovoljnih uslova. Prema tome, forma uzronoposledinog objanjenja glasi: A je neophodan i dovoljan uslov za B. Ovo se moe iskazati i na sledei nain: B jeste, ako i samo ako A. Kao to se moe videti uvek kada smo u dosadanjem izlaganju govorili o objanjenju mi smo se u osnovi bavili kauzalnim objanjenjem tj, objanjenjem koje opisuje odnos izmeu uzroka i posledice. Ovaj tip objanjenja je svakako najznaajniji za nauku te ima najveu epistemoloku vrednost. Meutim, osim kauzalnog objanjenja u nauci su poznati i drugaiji oblici objanjenja koji su svakako znaajni. Tako postoji funkcionalno onjanjenje. Ovaj tip objanjenja ukazuje da izmeu dve pojave postoji funkcionalna veza. Pogreno je, kao to se to ponekad ini, da se funkcionalno objanjenje tumai kao podvrsta kauzalnog objanjenja, zato to izmeu ova dva tipa objanjenja postoji znaajna razlika. Pojam funkcije ukazuje na odreenu potrebu. Time kada kaemo da je A funkcionalno za B, to znai da B ima odreenu potrebu koju ovo A zadovoljava. Time smo dali jedno funkcionalno objanjenje. Meutim, ukoliko A zadovoljava potrebu B, to nikako ne znai da je B uzrok A. Ovo zato to je logiki sasvim dopustivo da potrebu koju ima B zadovolji C ili D. Osim kauzalnog i funkcionalnog objanjenja postoji i strukturalno objanjenje. Ovaj tip objanjenja ukazuje na mesto koje jedna pojava ima u odreenoj strukturi. Genetiko objanjenje je onaj tip objanjenja koji nam ukazuje na to kako se neka pojava razvija. Iako se u naunoj praksi mogu nai primeri za jo neke tipove objanjenja (recimo istorijsko), mi emo na ovom mestu da izdvojimo jo jedan tip

naunog objanjenja koji je karakteristian za drutvene nauke. Naime, u drutvenim naukama se esto moe nai argumenat da je drutvo sasvim razliito od prirode, te da u njemu ne deluju zakonitosti onako snano kao to je to u prirodi sluaj. Karakteristika drutvenih zakonitosti jeste stohastinost. Iz ovog razloga mi i ne moemo otkriti uzrono-posledine veze, te ne moemo imati objanjenje kada prouavamo drutvo u pravom smislu. Nasuprot objanjenju, drutvene nauke se slue razumevanjem6. Razumevanje znai objasniti ponaanje pojedinaca i drutvenih grupa, na osnovu odreenih motiva kojim se ti pojedinci i te grupe rukovode. Poto su motivi sastavni deo vrednosnih obrazaca, razumevati ponaanje znai u osnovi saznavati kulturu jednog drutva. Razumevanje itavih kulturnih celina naziva se tumaenje. Iako se doista ne moe porei da se podruje ljudskog drutva razlikuje od prirode, ipak s ini da i u drutvu odreene pojave i odnosi mogu da se tumae na uzrono-posledini nain, s time to same naune zakonitosti u drutvu nemaju onaj apodiktiki karakter koji postoji u prirodi. Ovo nas navodi da je ipak sasvim opravdano da i u procesu obdelavanja ljudskog drutva tragamo za naunim objanjenjima kauzalnog tipa.

Iako se razumevanje najee shvata kao suprotnost objanjenju, sa epistemoloke take mi smo samo razumevanje opisali kao jedan od oblika objanjenja

6

III

ZNAAJ, ULOGA I IZGRADNJA TEORIJE U DRUTVENIM I POLITIKIM ISTRAIVANJIMA

Teorija u drutvenim i politikim naukama predstavlja poetak i krajnje ishodite svakog nauno-istraivakog poduhvata. Svet koji nas okruuje jeste predmet saznanja, ali je saznanje po svojoj prirodi apstraktne prirode i ovaplouje se posredstvom mree pojmova (koncepata). Zato se s pravom kae da je nauno miljenje konceptualno miljenje. Koncepti, meutim, kao apstraktne jedinice nisu usamljeni i meusobno nezavisni. Oni su, naprotiv, meusobno povezani i uslovljeni na nain da priroda veze izmeu pojmova na jedan sveoubuhvatan, racionalan i logian nain objaljavaju stvarnost, tanije jednu klasu pojava. Budui da je sutinska pretpostavka nauke da u stvarnosti postoje odreene pravilnosti i zakonitosti, zadatak pojmova je da na jedan koncizan, precizan, apstraktan, validan i adekvatan nain opie te pravilnosti i zakonitosti. Pojmovi imaju, kae se, heuristiku ulogu, najpre upravo u ovom smislu, tanije, sadraj samih koncepata i njihova meusobna povezanost moraju da objasne ta se to zapravo deava u referntnoj stvarnosti? Kakva je interakcija izmeu razliitih klasa pojava? Pod kojim uslovima i na kojim pretpostavkama se pravilnosti deavaju i zato se deavaju? Drugim reima, organizovan svet pojmova je uslov da razumemo i objasnimo svet koji nas okruuje a koji jeste predmet naunog saznanja. Ovaj organizovan svet pojmova nazivamo naunom teorijom. Svekoliko znanje koje je nauka dostigla organizovano je u obliku naunih teorija. Drugim reima, nauna istraivanja imaju za cilj da prepoznaju, proue i objasne to vei broj zakonistosti koje postoje u drutvu, i da ove zakonitosti prevedu na jezik referentih naunih teorija. Time i sveukupan nauni napredak moe se meriti posredstvom broja i razvijenosti naunih teorija u jednoj oblasti. Kada neka nauka dosegne svoju zrelost, onda naune teorije nisu samo ishod nauno-istraivakih poduhvata, nego su neretko i izvor samih naunih istraivanja,drugim reima, saznanje koja su predstavljena u naunim teorijama jesu dobar poetak za njihovo preispitivanje, produbljivanje a po nekad ajesu i predmet opovrgavanja. Kada neka

teorija, na datom stupnju razvoja nauke, na nezadovoljavajui nain objanjava stvarnost, ili kada objanjenja koja teorija nudi ne odgovaraju realnim drutvenim i politikim odnosima, onda obino ta teorija gubi na znaaju a njeno mesto zauzima neka druga teorija, koja ovu funkciju ispunjava na kvalitetniji nain. Drugim reima, saznanja koje teorije nude nisu konane istine. Pre e biti da je re o privremenim graevinama, i pitanje je dana kada e biti sruene a umesto njih e nastati neke bolje, savremenije i savrenije graevine, koje opet, po prirodi stvari nisu veite ve provremene. To je u prirodi same nauke. Nema konanih i trajnih istina. No, cilj naunih teorija i nije da nude univerzalnu istinu. Svet konanog nije svet ljudskog iskustva, jer samo iskustvo je privremeno, svet oko nas se menja, i to kroz epohe sve bre i bre. Da je svet jednom zauvek dat, konaan i nepromenljiv, i da je nae komplementarno iskustvo o tom svetu dato jednom za svagda, onda bi i bilo mogue do konanih istina. No, obzirom da to nije sluaj, ne preostaje nam nnita drugo nego da razvijemo, unapreujemo i stvaramo naune teorije, koje na datom stepenu razvoja nauke nude najbolje mogue objanjenje sveta koji nas okruuje. Glavni cilj teorija, dakle, jeste u tome da nam nude objanjenje naeg iskustva. Prema tome, teorije su po definiciji utilatarne, naime, mi ih koristimo da objanjavaom svet iskustva. Shodno svemu gore navedenom, ne moemo rei da je bilo koje objanjenje savreno ve svako od objanjenja koje proistie iz teorijske ospervacije je manje ili vie u skladu sa injenicama. Kada je o drutvenim odnosima i ponaanjima re, itav problem je jo kompleksniji. Naime, prirodne zakonitosti jednako vae na svim meridijanima zemljine kugle, ali sa drutvenim zakonitostima to nije sluaj. Svako drutvo ima niz svojih specifinosti, te je prema tome referentna stvarnost od kojih je drutveno tkivo sainjeno u svakom pojedinom sluaju drugaije. Sa druge strane, nema sumnje da izmeu odreenih drutvenih tipove postoji veliki broj zajednikih elemenata to omoguuje da se saznanje generalizuje po ovim kriterijumima. Kako onda merimo vrednost neke teorije? Merimo je po tome koliko je data teorija korisna u pogledu objanjenja koje nudi za samu stvarnost koju teorija na apstraktan nain objanjava. Teorije nisu manje ili vie istinite, one mogu biti samo manje ili vie korisne. Dok god neka teorija sa ovog stanovita ispunjava svoju ulogu,

ona e opstati osim uloliko neka alternativna teorija ovu istu ulogu ne ispunjava na efikasniji nain. Dakle, teorije u drutvenim i politikim naukama nude objanjenja o tome kako se izgrauju druptveni odnosi i koje su pravilnosti drutvenog ponaanja pojedinaca i drutvenih grupa. No, drutveni svet, rekli smo a postmodernisti to ubedljivo dokazuju, ne postoji nezavisno od nas samih. Drutveni svet je pre svega zasnovan na naim ulima, na naim iskustvima. Drugim reima, sama percepcija empirije je u svojoj osnovi bazirana na konceptima koji su nastali na razliite naine i posredstvom razliitih oblasti delanja ljudskog duha (zdrav razum, umetnost, religija, pa i nauka...). Upravo je to mesto na kojima se u nauci izgrauje najoptiji mogui pristup iskustvum, naime, nauka tanije naune teorije najpre moraju da poivaju na nekim optiim principima (aksiomima) koji definiu iskustvo kao predmet spoznaje. Ovi najoptiji nauni principi koji odreuju percpeciju kao uslov izgradnje naunih teorija nazivaju se paradigma. Teorijske paradigme u drutvenim naukama, prema tome, predstavljaju kamen temeljac, fundamentum na kome je izgraena svaka drutvena i politika teorija. Teorijske pardigme jesu najoptiji okviri za posmatranje i razumevanje drutvenog sveta. Obzirom da socijalnih paradigmi ima vie, to znai, da se drutveni svet u samoj osnovi moe percipirati na drugaiji nain. Drutveni konflikt, ili sukob koji se moe empirijski identifikovati, bie percipiran na jedan nain iz ugla konfliktne teorije a potpuno na drugaiji nain sa stanovita simbolikog interakcionizma, budui da je sam in percepcije, empirijski fokus kao i odgovor na pitanje ta je to drutvo drugaiji u ova dva sluaja. Prema tome, u ovom konkretnom sluaju ne postoji jedinstven nauan nain tumaenja drutvenog konflikta o kome je re, ve u najmanju ruku imamo dva nauna naina, koja e nam na vlastitim pretpostavkama ponuditi sasvim razliito tumaenje. Koje emo tumaenje prihvatiti kao relevantno zavisi od velikog broja faktora., od teorijske provinijencije, preko konkretnih koristi do posledica razliitih tumaenja. Poseban problem, kada je o paradigmama re, jeste injenica da je njihovo postojanje i upotreba neretko implicitna po karakteru. Drugim reima, ne pozivajui se eksplicitno na neku od paradigmi, mi percipiramo stvarnost na njenim osnovama, te na taj nain nudimo objanjenja o svetu iskustva koji nas okruuje. Ono to se u praksi

deava jeste injenica da se stvarnost uzima kao neto to jeste onako kako neka paradigma nalae, a ne kao neto to je rezultat percepcije na osnovu te paradigme. Paradigme se tako uzimaju zdravo za gotovo kao princip sui generis a da pritom kod onog koji koristi te paradigme nema niti refleksije niti kritikog miljenja. Npr., neko drutvene pojave tumai kao neto to objetivno jest, dok neko drugi te pojave tumai pre svega kao rezultat partikularnog i individualnog iskustva. Pri tom, niko ne prepoznaje da se implicitno iza prve percepcije krije pozitivistika paradigma a iza druge postmodernistika. Prema tome, pozitivisti smatraju da knjiga koju drite u rukama jeste stvarna, a postmodernisti da je stvarno samo Vae iskustvo koje imate dok itate knjigu, ali ne i knjiga sama. ta je zaista stvarno-st? Prema tome, umesto da koristimo implicitno neku od paradigmi, mnogo je bolje da upotrebu date paradigme privedemo svesti, tj. da budemo svesni da iza nae percepcije, stavova i miljenja stoji neka konkretna paradigma. Ovo najpre zato, to na taj nain moemo da razumemo druge, koji svoje stavove baziraju na drugim i drugaijim paradigmama, a drugo, zato to zahvaljujui refleksiji, moemo da iskoraimo iz paradigme koja kreira na stav i uvidimo mogunost razliitog vienja istog problema. Parsdigme imaju fundamentalnu ulogu kako u svakodnevnom ivotu, tako i u nauci. U svom delu Struktura naunih revolucija (1970), Tomas Kuhn je ukazao na znaaj koji paradigme imaju za nauku i njen razvoj. U ovom delu se ukazuje na nain na koji nauka napreduje posredstvom prevazilaenja jednih i nastanka dugih, savremenijih paradigmi. Svaka paradigma nastaje u vremenu, tanije u datim istorijskim okolnostima i predstavlja reper za razumevanje sveta koji nas okruuje u datim drutveno-istorijskim okolnostima i na dostignutom nivou naunog razvoja. Svaka paradigma, jednako, predstavlja osnov za razvoj naunih teorija koje proistiu iz neke paradigme, pri emu svaka teorije prihvata osnovne pretpostavke koje paradigma nudi, i na tim osnovama objanjava deo referentne stvarnosti. Vremenom, teorije koje postoje, iscrupu eksplanatornu mo paradigme, a namesto nje se javlja nova paradigma koja na novim osnovama nudi drugaiju percepciju stvarosti. To su periodi naunih revolucija koji su po Kuhn-u kljuni za nauni progres, npr,

Kopernikova teorija o heliocentirnom sistemu, Njutnova mehanika, Darvinova teorija evolucije, Ajntajnova teoria relativiteta itd. U drutveni mnaukama, meutim, nauni razvoj nije tako jednostava i jednoznaan. Drugim reima, proces smenjivanja paradigmi, nije nuno progresivan a svakako nije ireverzibilan. Drutvene paradigme povremeno bivaju odbaene nakon ega se mogu vratiti u nauni prostor i ponovo postati relevantne za tumaenje drutva. S toga, u narednom delu dajemo prikaz nekoliko karakteristinih i poznatih naunih paradigmi. Svaka od njih poiva na drugaijim pretpostavkama i nudi drugaiji pogled na drutvo. Poznavanje ovih paradigme predstavlja prednost u potpunijem i adekvatnijem tumaenju drutvenih i politikih odnosa. Mikroteorija versus makroteorija Pre nego li elaboriramo osnovne teorijske paradigme u drutvenim naukama, vano je da napravimo izmeu njih jednu kljunu distinkciju koja u mnogome odreuje percepciju drutva u empirijskom smislu. Ova distinkcija tie se empirijskog fokusa. Neke drutvene teorije imaju za cilj da objasne drutvo kao celinu. Ove teorije poivaju na fundamentalnoj pretpostavci da drutvo jeste entitet sui generis, i da se drutveni odnosi mogu razumeti samo ukoliko se posmatraju iz perspektive drutva kao celine. Svako odstupanje od holistike perspektive, po ovom pristupu, u stvari predsatavlja fundamentalno nerazumevanje drutva i vodi ka partikularnim i nedostatnim interpretacijama o drutvenim i politikim odnosima. Teorije koje poivaju na ovom principu nazivamo makroteorijama. Prema tome, makroteorije se bave krupnim socijalnim agregatima, i drutvenim odnosima koji objanjavaju funkcionisanje itavog drutva. Empirijski fokus ovih teorija jeste drutvo kao celina. Tipian primer ovih teorija jesu konfliktna teorija drutva (marksizam) i funkcionalizam. Iako izmeu ove dve teorije postoje znaajne razlike, i jeda i druga spadaju u kategoriju makroteorija, budui da imaju isti empirijski fokus. Sa druge strane mikroteorije ne zanima druptvo kao celina. Ove teorije ne kau da drutvo kao celina ne postoji, ve jednostavno ove teorije u svom empirijskom fokusu nemaju celo druptvo, ve se bave nekim njegovim posebnim aspektima, kao nrp. Drutvenim

grupama, pojedincima ili nekim institucijama. Na taj nain mikroteorije, fokusirajui se na neki konkretan aspekt drutvenog i politikog ivota, nude objanjenja ta se i kako dogaa u tom empirijskom polju, bez da se ta objanjenja odnose na celinu drutva ili ostala empirijska polja. Na taj nain, saznanja do kojih dolaze mikroteorije jesu limitirane u empirisjkom smislu, ali su jednako korisnije kao platforma za razumevanje konkretnih drutvenih odnosa. Primeri ovakvih teorija su simboliki interakcionizam i etnometodologija. Neretko, usled uskog fokusa, mikroteorije jesu interdisciplinarnog karaktera, a gotovo nuno ukljuuju odreene psiholoke aspekte. Meutim, i kada je to sluaj, ove teorije nisu grane psihologije obzirom da se ne fokusiraju da objasne unutranji svet individue, ve objanjavaju spoljanji svet koji nastaje interakcijom izmeu pojedinaca. U modernoj drutvenoj i politikoj teoriji postoje i tzv. teorije srednjeg obima (R. Merton), a one su, figurativno reeno, negde izmeu makroteorija i mikroteorija. Po svojoj epistemolokoj funkciji, mikroteorije nastaju tako to se kao platforma uzima neka od makroteorija, ali se smanjivanjem empirijskog fokusa identifikuje neko konkretnoje empirijsko polje koje je cilj naunog obdelavanja. Na taj nain se uvaju sve prednosti makroteorije, i eksplicitno se insistira na njoj, ali se sa druge strane teorija pribliava neposrednom iskustvu i tako postaje operativnija i korisnija Primer teorije srednjeg obima bila bi teorija skupa uloga koja svoje korene ima u funkcionalistikoj paradigmi.

Pozitivizam Pozitivizam je jedna od najdominantnijih teorijskih paradigmi u drutvenim naukama. Istorijski, razlikujemo tzv rani pozitivizam i neopozitivizam. Smatra se da je tvorac ranog pozitivizma Auguste Comte, koji je iveo i radio u drugoj polovini 19tog veka. Ovaj filozof, a kau i prvi sociolog (budui da je on kumovao sociologiji kao drutvenoj nauci) je postavi zahtev da se drutvena nauka postavi i razvija po uzoru na prirodne nauke. Otud i njegov prvi termin za sociologiju: socijalna fizika. Iako sa dananje take gledita jednostavne, Kontove ideje su u njegovom vremenu bile revolucionarna. Kada je druptvo u pitanju, u tom vremenu jo uvek je dominirao

religijski i metafiziki nain miljenja, a politiki i druptveni odnosi su uglavnom bili interpretirani kao rezultat boje volje. Zato je prvi i osnovni Kontov zadatak bio da se drutvena nauka izdvoji od religijskog naina miljenja. Po vlastitom miljenju, istorije je prolazila kroz tri faze, religijski, metafiziku i pozitivnu, a ova trea faza upravo poinje sa njegovom pozitivnom filozofijom. Dakle, po njegovoj zamisli, pozitivna nauka treba da zameni metafiziku i religiju. Pozitivna nauka je neto to je ve uzelo maha u prirodnim naukama tog vremena, dok je drutvena nauka zaostajala u ovom pogledu, i Kont je zahtevao od drutvene nauke da bude pozitivna, a to zapravo znai, da se kao izvor saznanja u drutvenim naukama uzmu injenice koje su date objektvino u iskustvu, a da se objanjenja o drutvenim odnosima baziraju na upotrebi logike i afirmaciji racionalnog miljenja. Pozitivizam je na ovim osnovama izrastao u jednu od najdominantnijih drutvenih paradigmi i tek u skorije vreme je pretrpeo ozbiljnije kritike i izazove. Dva su osnovna principa na kojima poiva pozitivistika paradigma u druptvenim naukama. Prvo, to je dosledan antimetafiziki stav, tanije, odbacuje se bilo kakav metafiziki princip ili pojam kao osnov za razumevanje i objanjavanje druptvenog sveta. Drugo, to je stav da drutveni svet postoji objektivno, dakle, nezavisno od naih ula, i da se njime moramo baviti na injenian nain prihvatajui druptvene pojave kao objektivne injenice. U svojoj razvijenoj fazi pozitivizam je prerastao u neopozitivizam (Lazarsfeld), a ovo je paradigma koja uvaava sve pozitivistike principe, s tim da uvodi ideju merenja u druptvenim naukama, i sa ovim ciljem koncept varijable postaja fundamentalan koncept, koji drutvenu nauku pribliava idealu prirodneih nauka. Dosledan neopozitivizam je naroito izriit u antimetafizikom stavu, naime, svaki pojam koji se ne moe prevesti na jezik varrijable, po ovom tumaenju, nije prihvatljiv za modernu drutvenu nauku. Drugim reima, druptvena nauka jeste nauka samo i ukoliko se bavi svetom iskustva kakav zaista postoji u stvarnosti dok pojmovi jesu samo nomina za klase pojava koje se mogu neposredno posmatrati.

Socijalni darvinizam Socijalni darvinizam je inspirisan darvinovom teorijom evolucije, koja predstavlja, verovatno, jednu od najdominatnijih interdisciplinarnih paradigmi koje su ikada nastale. Tri su osnovna principa evolucionistike teorije koji su se veoma lako mogli primentii na razumevanje drutva. Prvo, to je ideja progresa, ili tanije da se drutvo razvija progresivno, od primitivnih drutvenih zajednica do post-industrijskog drutva. Drugo, da razvoj tee u pravcu diferencijacije, tanije, svaka struktura unutar drutva jeste rezultat diferencijacije i funkcionalne specijalizacije, ime drutvo na svakom narednom novou postaje elastinije i sposobnije da odgovara na potrebe svih lanova druptva. Tree, to je ideja opstanka, ili drugim reima, pojedinci, druptvene grupe i institucije, e opstati samo ukoliko se stalno prilagoavaju novim uslovima i okolnostima, u suprotnom e jednostavno nestati. Rodonaelnik ove paradigme je Herbert Spencer, i njegov rad se vremenski poklapa sa nastankom pozitivizma. Meutim, ideje koje socijalni darvinizam unosi u tumaenje drutva su se veoma brzo rairile i postale uticajne kod velikog broja drutvenih teoretiara i mogu se prepoznati u funkcionalizmu (od Dirkhaima do Parsonsa) ali i u Liberalnoj teoriji o drutvu (od A. Smitha do Fon Hajeka). Meutim, socijalni darvinizam ima poseban znaaj upravo sa stanovita njegovog implicitnog prisustva u stavovima i ponaanjima pojedinaca i druptvenih grupa. Neretko se darvinistiki principi, naroito ideja progresa, ideja fukcionalne specijalizacija i ideja opstanka) uzimaju kao prirodni osnov za tumaenje drutvenih pojava, te je na ovaj nain socijalni darvinizam platforma za veoma znaajne politike ideologije i drutvene pokrete.

Konfliktna teorija Tipian predstavnik, a moe se rei i rodonaelnik konfliktne teorije jeste Karl Marks. O znaaju marksizma na teorijskoj sceni dovopljno je rei da je ova teorija predstavljala oficijalno nauno tumaenje drutva u svim tzv. socijalistikim drutvima, koja su svoje postojanje i poprvadanje temeljili upravo na marksisitikoj

paradigmi. Poraz socijalizma u obliku u kome je postojao je doveo i do pada ukupnog rejtinga marksistike teorije, ali nema sumnje da je ovakva situacija trenutna i da e se konfliktna teorija nakon ideolokog zapostavljanja vratiti kao jedna od relevantnih i znaajnih teorisjkih paradigmi. Konfliktna teorija nudi percpeciju celine drutva tako to u osnov stavlja drutveni konflikt. Konflikt je proizvod potrebe za dominacijom nekih druptvenih grupa nad drugima, a osnov za dominaciju je privatna svojina koja uz tripte nuno proizvodi druptvene nejednakosti. Prema tome, strukturalni poremeaj u drutvu, tanije klasni sukob, je nuna posledica druptva koje poiva na tritu i privatnoj svojini. Jednako, klasni sukob predstavlja univerzalnu silu koja omoguuje drutveni napredak (ideja progresa je sastavni deo ove paradigme). Analizirajui kapitalistiko drutvo, Marks je otro kritikovao ovaj drutveni tip ukazujui na eksploataciju radnika tj. onih koji proizvode (dakle stvaraju vrednost) od strane buroazije tj. onih koji su vlasnici sredstava za proizvodnju (dakle oni koji ne stvaraju ali pritom prisvajaju vrednost). Drutvo kao celina se razume u ovoj teoriji kao proizvod ekonomskih odnosa, ili drugim reima, politika, kultura i sve ostale drutvene institucije i tvorevine imaju se posmatrati kao proizvod ekonomskih odnosa u datom druptvu (ovo se naziva ekonomski determinizam). Iako iz ideolokih razloga proglaena mrtvom, konfliktna teorija druptva je opstala i ostae u budunosti kao jedna od teorija koja nudi vie nego korisnu perspektivu kada je re o analizi druptva kao celina naroito u situacijama kada postoji manifestan ili latentan konflikt izmeu dominantih i eksploatirajuih drutvenih grupa. Najbolji primer za ovo jeste studija koju je obavio Michel Chossuduovsky, koja je obavljena 1997 godine. Chossuduovsky je analizirajui Meunarodni monetarni fond i svetsku banku, ubedljivo pokazao da ove dve meunarodne organizacije produbljuju globalno siromatvo umesto da ga smanjuju, to deklarativno jeste cilj ovih organizacija. On ukazuje na konfliktne interese koji postoje u radu ovih institucija. Delajui, navodno, u interesu smanjenja siromatva u zemljama treeg sveta, MMF i svetska banka u osnovi zastupaju interese i ostvaruju benefite komercijalnih insitucija koje pozajmljujui novac rade zajedno sa ovim institucijama i meunarodnim korporacijama traei jeftinu radnu snagu, nove izvore energije i nova trita za njihovu robu. Tako se procedure i funscionisanje dve institucija o kojima je re definiu i sprovode na nain da slabe ekonomije treeg sveta

i estvoremeno omoguuju benefite ua globalne institucionalizaovane strukture moi. Prema tome, konfliktna teorija se svakako moe upotrebiti za razumevanje druptvenih odnosa u svaremenom drutvu i neprihvatljiva je interpretacija da je re o zastareloj teoriji koja je ideoloki prevaziena.

Simboliki interakcionizam Za razliku od prethodnih, simboliki interakcionizam spada u kategoriju mikroteorija, tj. ova paradigma nema za cilj da objasni celinu drutva ve se njen empirijski fokus znatno ui. Rodonaelnik ove paradigme Georg Simmel se tako bavio aspektima koji su nevidljivi za makroteorije, kao to je npr. interakcija izmeu dva pojedinca (dijada) ili tri pojedinca (trijada). Tako je jedan od glavnih fokusa ove teorije bilo aksplikacija grupne afilijativnosti. U fokusu ove paradigme, prema tome, jeste socijalna interakcija. Iako ima evropsku tradiciju, simboliki interakcionizam se naroito razvio u SAD, a najistaknutiji predstavnik ove paradigme je C.H. Cooley. On je uveo pojam primarne grupe kao referentne grupe sa kojojm delimo intenzivan oseaj pripadnosti (porodica npr.). Takoe, Cooley je o percpeciji nas samih kroz prizmu dugih. Tako, ako nas drugi percipiraju kao pametne, i mi sami razvijamo oseaj da smo pametni, ako nas drugi percipiraju kao lepe, onda i mi prihvatamo da smo lepi itd. Oita je razlika izmeu ovih koncepata i empirijskog fokusa u odnosu na fokus koji imaju makroteorije. Drugim reima, druptvena stvarnosti koju objanjavaju mikroteorije veoma je drugaija od drutvene stvarnosti koju fokusiraju makroteorije. Trei istaknuti predstavnik ove teorije G.H. Mead je formirao pojam preuzimanja uloga insistirajui na tome da predstavljamo sebe onako kako nas drugi zamiljaju. Nakon to steknemo oseaj o tome kako drugi uopteno percipiraju stvari, mi razvijamo oseaj za ono to je Mead zvao uopteno drugi. Mead se posebno bavio procesom socijalne interakcije, potencirajui injenicu da svekolika socijalna interakcija poiva na dostizanju zajednikog razumevanja znaenja simbola koji oblikuju interakciju. Otud termin simboliki interakcionizam. Zahvaljujui socijalnom interakcionizmu, ovo podruje drutvenog ivota se moe veoma efikasno

tumaiti. Obzirom da se drutveno ponaanje u velikoj meri manifestuje posredstvom socijalne interakcije, ova mikroterija predstavlja veoma efektivne bazu za tumaenje drutvenog ponaanja.

Etnometodologija Dok veliki broj socijalnih paradigmi tumai determinizam u smislu delovanja drutvenih struktura na pojedince, i drutveno ponaanje, postoje paradigme koje ovaj determinizam postavljaju u suprotnom pravcu. Tako Harold Garfinkel, savremeni sociolog, smatra da pojedinci kontinuirno proizvode socijalnu strukturu kroz akciju i interakciju. Osnovna ideja jeste da ponaanje pojedinaca nije proizvod spoljnih socijalnih struktura, ve sama drutvena stvarnost nastaje kao proizvod delanja pojedinaca i grupa. Pojedinci, drugim reima, konstruiu stvarnost u procesu socijalne interakcije. Tako kada jedan pojedinac ulazi u interakciju sa drugim pojedincem, iako postoji sistem oekivanja koji nameu spoljne druptvene sile, u praksi, ta dva pojedinca kreiraju drutvenu stvarnost koja e uvek biti specifina, nova i neponovljiva. Pojedinci, na taj nain, uvek pokuavaju da osmisle stvarnost i vlastito iskustvo. U tom postupku, svaki pojedinac faktiki deluje kao druptveni naunik i otud naziv ove teorije: etmometodologija ili drugim reima, metodologija naroda. Jedna od tipinih tehnika koju etnometodolozi upotrebvljavaju jeste da se dovedu u pitanje oekivanja koja interakciju ine tipinom/uobiajenom. Drugim reima, interakcija pretpostavlja odreena oekivanja, nevidljivi ugovor, ono to omoguava da se stvari deavaju, a etnometodolog ima zadatak da raskrinka ova pravila i onda se otkriva nova stvarnost. Npr, moete i sami da probate, sledei put kad uete u lift okrenite se ne prema izlazu, nego prema zadnjem delu, i obratite panju kako e reagovati ostali putnici u liftu. U ovoj situaciji, vi ste, kao etnometodolog, raskrinkali oekivanja drugih (da gledate prema izlazu) i na taj nain doveli u pitanje itavu socijalnu interakciju i sva ona pravila koja su uobiajena u socijalnoj interakciji koja se odvija u tim uslovima.

Strukturalni funkcionalizam Ova paradigma je direktno izrasla iz prvobitnih Kontovih ideja a posebno iz socijalnog darvinizma i Dirkemove teorije. Ova teorija ima za cilj da objasni funkcionisanje itavog drutva kao entiteta sui generis, pri emui se drutvo razume kao organizam koji se sastoji iz delova i pri emu svaki deo obavlja neku od uloga neohodnih za reprodukciju itavog organizma. Ovo je klju ni razlog zbog ega se ova teorija drugaije naziva i sistemska teorija drutva (ili teorija drutvenog sistema). Osnovni metod za formiranje ove teorije jeste analogija, budui da se drutvo razumeva po analogiji na sve druge sisteme. Tako npr. ljudski organizam jeste sistem u kome svaki organ obavlja neku konkretnu funkciju koja je kljuna za reprodukciju ljudskog organizma. Ili npr, automobil jeste sistem koji funkcionie samo ukoliko svaki deo tog sistema obavlja svoj deo posla. Drugim reima, posmatrati drutvo kao sistem, podrazumeva da identifikujemo kljune strukturalne elemente ovog sistema, i da identifikujemo koje funkcije ovi delovi obavljaju te konsektventno obavljanjem tih funkcija omoguuju reprodukciju itavog drutva. Tako npr. funkcija policije kao institucije jeste da obebedi javni red i mir, te potovanje zakona, a ovo jeste jedna od vitalnih funkcija za normalno funkcionisanje drutvenog sistema. Kljuni pojmovi u strukturalnom funkcionalizmu jesu vredsnosti i norme, obzirom da je zajedniki sistem vrednosti i njegova reprodukcija kljuna pretpostavka za reavanje pitanja kolektivnog identiteta i legitimiteta na kome drutvo poiva. Pojedinac, u funckionalistikoj perspektivi, jeste samo jedinka koja ima odreene uloge, pri emu ispunjavajuite uloge omoguava drutvenu reprodukciju. Kak obi pojedinac ovu funckiju efikasno obavljaom, neophodno je da proe proces socijalizacije. Kroz ovu prizmu se mogu identifikovati i sve drutvene institucije koje jesu sastavni deo drutvenog sistemu, i koje prema tome obavljaju neku od vitalnih funkcija vanih za drutvenu reprodukciju. U svojoj zreloj fazi, Parsons je ideju funkcionalizma razvio kako na ravni razumevanja celine drutvenih odnosa tako i na ravni istorijskog razvoja druptvenog sistema, i na taj nain pribliio funckionalizam svom izvoru socijalnom darvinizmu. Funkcionalistika paradigma je sredinom sedamdesetih godina bila veoma uticajna u

druptvenoj teoriji, i postala je jedna od dominantnih pogleda na svet u zapadnoj civilizaciji. Meutim, funkcionalizam se ubrzo naao u velikim problemima, to iz epistemolokih to iz ideolokih razloga. Epistemoloki razlozi su bili potkrepljeni injenicama da u drutvu kao sistemu, de facto postoji veliki broj drutvenih pojava i odnosa koji su disfunckionalni. Parsonsov uenik, R. Merton je uloio vanredni napor da ove epistemoloke probleme sanira, tako to je npr. disfunckionalno u druvu tumaio kao nunost da se drutvo ojaa i dri u tenziji (neto kao vakcina u medicini). Merton je takoe razvio itavu mreu pojmova, kao npr. pojam latentne i manifestne funkcije ne bi li poveao analitiku i eksplanatornu mo strukturalnog funckionalizma. Bilo kako bilo, pod naletom postindustrijske ere, funkcionalizam, ini se nije odoleo i makar privremeno, je pomeren iz epicentra savremenih druptvenih teorija. To nikako, meutim, ne znai da strukturalni funkcionalizam nije u stanju da prui sasvim valjana objanjenja i tumaenja druptvenih odnosa na nivou drutva kao totaliteta.

Postmodernistika paradigma Postmodernistiki pristup je jedan od najsavremenihjih (to nikako ne znai najbolji mogui) pristup u drutvenim naukama. Ovaj pristup poiva, prvenstveno, na radikalnoj kritici pozitivizma i strukturalnog funkcionalizma. Pozitivizam se kritikuje sa stanovita odbacivanja osnovne teze da svet postoji objektivno i nezavisno od naeg iskustva. Naprotiv, postmodernistiki pristup insistira na injenici da je stvarnost prvenstveno subjektivna percpecija stvarnosti, i da mi nita ne moemo saznati o stvarnosti kao takvoj, ve samo moemo govoriti u kategorijama naeg vlastitog iskustva. Svet oko nas, nije nita drugo do iskustvo koje imamo o tome svetu. Prema tome, razliliti pojedinci, i razliite drutvene grupe, na drugaiji nain percipiraju stvarnost, obzirom da je njihovo iskustvo bitno uslovljeno njihovim socijalnim poloajem, potrebama i interesima. Sa druge strane, strukturalni funkcionalizam se odbacuje, upravo sa stanovita neprihvatanja ideje celine. Celina, sa ovog stanovita nije nita drugo nego li uobraeni metafiziki entitet. Drugim reima, celina ne

postoji. Ono to zaista postoji jeste jedan beskrajno segmentiran prostor, pri emu je svaki segment specifian i kao takav se treba posmatrati. Osnovna epistemoloka prednost postmodernistikog pristupa jeste odbacivanje naunog mita da je istina jedna, celovita i univerzalna. Nasuprot, postmodernizam omoguava da uvidimo kompleksnost i razlike u oblicima i akcijama bivstvovanja i delanja drutvenih grupa i pojedinaca koje postoje u diverzifikovanoj stvarnosti. Tako, umesto istine koja je linearna i holistika, pojavljuje se istina koja je skup svojih delova, tj. mnotvo malih istina a to odgovara ontolokom stavu na kome poiva postmodernizam da sama stvarnost nije jedna i jedinstvena ve da se sama stvarnost nasuprot sastoji iz mnotva ija se raznolikost ne moe unifikovati i prikazati kao interno povezana celina. Tako se mora u procesu saznanja odstupiti od linearnog i holistikog naina miljenja (Flax 87). Svaki prikaz stvarnosti kao jedinstvenog entiteta predstavlja u osnovi simplifikaciju i ovakav pristup bazira se na epistemolokom stavu o linearnosti i univerzalnosti, te je prema tome mitolokog karaktera. Saznanja do kojih dolazimo na osnovama postmodernistikog pristupa oslobaaju nas potrebe da govorimo u ime svih ali nam prizanaju mogunost dosezanje istine koja je parcijelna i fragmentarna isto kao to je i drutvo parcijalno i fragmentarno. Postmodernistiki pristup nam tako omoguava da shvatimo utelovljenje i zavisnost od drutvenih odnosa, kao i parcijalnosti i istorijsku specifinost vlastitog drutvenog postojanja. Dakle, moe se rei da je posmodernizam epistemoloki suprostavljen i prosvetiteljstvu koje linost tretira esencijalistiki kao stabilan entitet pri emu i sam nauni metod jeste univerzalnog karaktera. Spoznaja se, nasuprot postmodernizmu, u prosvetiteljstvu postavlja na osnovama ontoloke aistorinosti. Nasuprot ontolokom jedinstvu i aistorizmu, postmodernizam u epicentar stavlja socijalnu interakciju koja se shvata kao odnos sa drugima u kojem se definie samo postojanje kroz neprekidan proces konstrukcija i rekonstrukcija. Poto je ovo trajan proces, to znai da je predmet spoznaje u neprestanom kretanju tj. u stanju stalne promene, dinamike i rekonfiguracije. Shodno tome, postmodernizam kao teorija ne prihvata stvarnost kao neto jednom za uvek dato ve pre kao oblik (ili vrstu) drutvenog odnosa koji je u permanentnom procesu.

Feministika paradigma Feministika paradigma je novijeg datuma. Ona je natala kao teorijska transformacija feministikog pokreta kao jednog od najautentinijih i civilizacijski jednog od najznaajnijih pokreta u istoriji. Feministika pardagima je oblikovana u okviru rodne teorije, i time je ojaala svoje teorijske pozicije i postala nezaobilazna u savremenim epistemolokim raspravama. Sam nastanak i formiranje feministike paradigme rezltat je injenice da je svekolika drutvena nauka do druge polovine XX veka u stvari mukocentrina, rezultat naunog rada mukaraca, nauka koju su pisalim razumeli i interpretirali mukarci. Tako je sama nauka postala sastavni deo univerzalnog obrasca eksploatacije i zanemarivanja ena, nain miljenja koji je amo jedan od elemenata univerzalne mukocentrine ideologije u slubi enske opresije. Otud sama ideja feministike paradigme koja poiva na radikalnoj kritici i odbacivanju nauke, od svog nastanka do dananjeg dana. Prema tome, drutvena kritika, i druptveni pokret koji stoji iza ove kritike jeste epistemoloki osnov, a sama feministika paradigma jeste nastala u negativitetu tj, radikalnom odbacivanju pretpostavki na kojima poiva moderna nauka. Ova kritika se zasniva na preispitivanju svih epistemolokih premisa na kojima poiva naa, evro-amerika kultura. Pri tome je temlelj kritike na samim principima na kojima se zasniva nae svekoliko saznanje, a koje je maskulino po svom karakteru. Na maskulinim epistemolokim premisama svo saznanje do koga dolazi moderna nauka nuno je maskulino po svom karakteru. Time je jedno od poetnih i kljunih mesta upravo epistemoloka kritika kartezijanskog duha (Dekart) koja se fokusira na sledeim epistemolokim principima: 1. metafiziki realizam tj. ideja da stvarnost postoji kao objektivna datost na koju ne utie subjektivna perspektiva ili analitiko-teorijske pretpostavke spoznajueg subjekta 2. objektivizam tj. ideja da stvarnost kakva postoji jeste dostupna mogunostima ljudskog saznanja

3. epistemoloki individualizam tj. pretpostavka da spoznajui subjekt jesu individue a ne socijalno konstruisani pojedinci na ije spoznajne akte utiu socijalni relati ili pripadnitvo odreenim drutvenim grupama. 4. racionalizam tj. princip da izvor svekolikog ljudskog saznanja jeste razum koji u procesu spoznaje sarauje sa ulima. 5. univerzalizam tj. shvatanje da je mo razuma i ula kao subjektivnih faktora saznanja jednako dostupna i identina kod svih ljudskih bia nezavisno od njihovih socijalnih obeleja (klasa, pol, rasa...) 6. fundacionalizam tj. metod u sticanju saznanja koji podrazumeva svestan napor i proces u kome se do saznanja dolazi u procesu zakljuivanja na osnovama premisa koje moraju biti istinite. Feministika paradigma, prema tome, odbacujui sve ove pretpostavke tvrdi: 1. Da objektivna stvarnost ne postoji nezavisno od subjekta i da je svaka analitika (objektivna) perspektiva po definiciji perspektiva spoznajueg subjekta 2. Da ne postoji nikakva stvarnost po sebi kao objektivna datost, ve da je stvarnost bitno odreena subjektivnom percpecijom te stvarnosti 3. Da spoznajui subjekti nisu nikakvi pojedinci koji ive u vakum prostoru ve da je re o socijalno konstruisanim subjektima iju percpeciju odreuje pripadnitvo odreenim drutvenim grupama 4. Da niti ula niti razum nisu nezamenljivi niti najbolji mogui izvor ljudskog saznanja 5. Da mo spoznaje jako zavisi od socijalnih obeleja spoznajueg subjekta (klasa, rod, rasa, socijalni poloaj itd.) 6. Ne postoji logika procesualnost u miljenju koja obezbeuje nesumnjivu izvresnost konkluzija, ve da je sama logika kojom se um slui proizvod socijalne konstrukcije

Na ovim osnovama, feministika paradigma imanentno postavlja zahtev da se svekoliko nauno saznanje preispita, i da se namesto jedne univerzalne, objektivne, i nesporne istine, unutar svakog socijalnog kruga koji socijalno kostruie subjekte, omogui nastanak partikularnih istina koje su direktno u funckiji spoznajuih, socijalno konstruisanih, individua. Time, feministika paradigma, konsekventno dovodi u pitanje itav sistem muke vladavine koji je oravdan naunom istinom. Svakom kome se ovakav pristum uini naivnim, treba paljivo da preispita noologiju vlastitog miljenja i aksiologiju vlastitih stavova, pa e procena feministike epistremologije kao naivne nesumnjivo brzo nestati.

Problem objektivnosti kritiko promiljanje Nakon analize kljunih teorijskih paradigmi, neohodno je jo jednom da promislimo problem objektivnosti u drutvenim naukama, budui da je ovo kritina taka na kojoj poiva drutvena nauka. U prikazu svih gore pomenutih paradigmi, nikako sluajno, prezentovali smo ideal objektivnosti od Konta, gde je ovaj ideal postavljen kao univerzalna normak, do feministike paradigme koja u potpunosti odbacuje mogunost dostizanja objektivnog saznanja. Pri tom, bez ikakvih iluzija da sugeriemo najbolje mogue reenje ili da predloimo neko kompromisno reenje, elimo da ipak na jedan dosledan nain prezentiramo sutinu problema kada je re o ovom idealu, kako bi na jedna valjan i adekvatan nain u buduem izlaganju imali u vidu ukupne domete i limite saznanja koje drutvena nauka nudi. Ideal objektivnosti koji pozitivisti ele postii jeste svakako rezultanta sveukupne potrebe da se racionalnost kao princip u razumevanju drutva afirmie, i u datim istorijskim okolnostima kada je drutvene nauka teila da se otrgne od metafizikog i religijskog naina miljenja, pozitivizam je svakako odigrao progresivnu istorijsku ulogu. Idaja objektivnosti, je prema tome, i antropoloki zasnovana, u smislu da u njenoj pozadini stoji ideja da je ljudsko bie pre svega racionalno i da na tim premisama eli da opie, razume i unapredi svet koji nas okruuje. Drutveni ivot meutim, neretko, dovodi u pitanje injenicu da se ljudsko

bie uvek ponaa racionalno, Nemali je broj primera, kada se pojedinci u drutvu, oblikovani tradicijom, vrednostima i interesima ponaaju aracionalno ili ak neracionalno. U prilog ovoj tvrdnji moda je najbolje da se prisetimo uvenog Eovog experimenta (Asch, 1958). U svojoj studiji koja se upravo bavi ovim pitanjima, Asch je pripremio grupu studenata da sarauju u eksperimentu, pri emu je jedan od studenata bio uesnik u eksperimentu, tanije, nije znao da je predmet eksperimentisanja. U uionici punoj studenata Asch je prikazivao sledeu sliku:

X

A

B

C

Od studenata je traeno da ree jedan jednostavna zadatak i da identifikuju koja od tri linije (A,B i C) odgovara po duini liniji X. Pri tom, sasvim je oito da je linija B identina po duini liniji X i to je ono to mi racionalno uviamo. Studenti su imali za zadatak, jedan po jedan da glasno daju odgovore. Budui da su bili instruirani, svi studenti, su redom tvrdili da je linija C identina liniji X. Kada je red doao na studenta koji je predmet eksperimenta, on je tvrdio da je to linija B, i ovo je bila njegova racionalna procena. Pri tom se naravno, ovaj student naao u udu kako svi ostali studenti tvrde da je to linija C. Nakon to su svi studenti rekli da je to linija C, Asch je rekao da su svi tano odgovorili osim jednog studenta. Zatim je Asch ponovo dao jo jednu sliku koja je bila veoma slina prethodnoj. Instruirani studenti su opet davali redom pogrean odgovor, a student koji je bio predmet eksperimenta, je ovog puta suprotno svom racionalnom sudu, tvrdio isto to i ostali studenti. Drugim reima, on je protivno vlastitom racionalnom rasuivanju davao socijalno poeljan odgovor. Njegov sud nije, prema tome, odreivalo racionalno prosuivanje, ve socijalna sredina. Izbor oito pogrenog odgovora u konkretnoj socijalnoj situaciji, govori o tome da se pojedinci u drutvu esto iz socijalnih razloga ponaaju neracionalno.

Prema tome, mo se moemo otvoreo pitati da li je uopte drutveno ponaanje uslovljeno racionalnim principima. tavie, u okviru moderne fizike je razvijena teorija haosa koja tvrdi da nejasna logika i kompleksnost drutvenog sveta bitno odudaraju od svakodnevne percpecije i iskustva i da bi sva nauna saznanja morala radiklano da se preispitaju. Drutvena nauka je po ovom kriterijumu u znatno loijem poloaju. Preispitivanje pozitivizma danas ide mnogo dalje od pitanja da li se individue ponaaju racionalno. Kritika je znatno usmerena na preispitivanje mogunosti da drutveni naunici uopte mogu biti objektivni kako to pozitivizam tvrdi. Veina drutvenih teoretiara bi se sloila sa tvrdnjom da lina oseanja, preferencije, drutvene vrednosti i interesi u velikoj meri oblikuju izbor problema kojima emo se baviti, naina na koji emo posmatrati drutvene pojave te konsekventno zakljuaka koje izvodimo. Postoji jop jedna rasdikalnija kritika koja proistie iz etnometodologije i feministike paradigme, naime, izgleda da u nekim situacijama saznanje koje nudi subjektivizam moe biti istinitije i upotrebljivije od objektivnog saznanja. Svo nae iskustvo je nuno subjektivno, ne postoji drugi put do sznanja osim da informacije koje dobijamo od stvarnosti jesu one koje nam dolaze posredstvom naih ula. Budui da ula jesu naa ula, nuno se u samom inu percpecije oblikuje svet koji poinje sa naa samima. To znai da ista stvarnost moe da izgleda sasvim drugaije za osobu A i osobu B. Meutim, oito je da u ljudskom svetu postoji potreba za objektivnou. Ljudi se trude da dou do zajednike ideje da je stvarnost jedna i zajednika za sve. U naunoj praksi, objektivnost je konceptualni pokuaj da prevaziemo nau subjektivnu percpeciju. U krajnjoj liniji, to je stvar komunikacije, pokuaj da svi mi pronaemo zajednike karakteristike naih subjektivnih iskustava. Dok je naa subjektivnost individualna, nae traganje za objektivnosu je socijalno. Ovakva je situacija i sa sveukupnim drutvnim ivotom a ne samo sa naukom. Da ne postoji zajednika osnova, ne bi bilo mogue da nam se dopada ista hrana, ili ista muzika i filmovi, ili isti automobili itd. Prema tome, iza subjektivne percpecije, postoji neka vrsta drutvenog ugovora o tome ta stvarnost jeste, iako taj ugovor nije univerzalan i jednom zauvek dat.

Od sedamnaestog veka pa sve do sredine dvadesetog, verovanje u obejktivnu stvarnost koje je u nauku uveo pozitivizam je bilo dominantno. Na taj nain, nauni napredak je imao smisla, svaki novi uspeh u nauci je tumaen kao korak napred u spoznaji jedne i jedine prave istine. Ovakav pristup je ozbiljno doveden u pitanje u drugoj polovini dvadesetog veka usled postmodernizma i drugih teorijskih paradigmi. Ostaje nam da zakljulimo da nije mogue napraviti jasnu razliku izme objektivne stvarnosti i subjektivnog iskustva. Nikada ne moemo sa sigurnou znati da li nai koncepti odogovaraju objektivnoj stvarnosti ili su jednostavno korisna sredstva da predvidimo i kontroliemo svet koji nas okruuje. Meutim ,potreba da znamo ta je stvarno stvarno je toliko jaka da neretko i postmodernisti i pozitivisti veruju da je njihov pogled na svet jedini i istinit. U ovome se krije i jedan paradoks. Naime, i sami pozitivisti kau da nije mogue dokazati da stvarnost objektivno postoji, ve da u osnovi moramo verovati da je to tako, dok postmodernisti smatraju da je subjektivna percpecije stvarna. I jedna i druga paradigma u igru uvode sviju suprotnost. ta nam ostaje? Jedino epistemoloki pluralizam moe biti kompromisno i prihvatljivo reenje. U gornjem delu smo napomenuli da teorije nisu manje ili vie istinite ve da su samo manje ili vie korisne. Drugim reima, legitimno je da se u svakom konkretnom aktu tumaenja i objanjavanja stvarnosti latimo one teorije koja najefikasnije isunjava svoju heuristiku ulogu. Pri tom, mi ne zagovaramo eklekticizam, ili drugim reima, nije prihvatljivo da se u jednom naunom istraivanju neprincipijelno kombinuju elementi razliitih teorjskih paradigmi. Svako pojedino naunio istraivanje moe biti inspirisano jednom, ili moda u kombinaciji sa jo nekom parasdigmom koja je sa ovom potpuno komplementarna. Npr., potpuno je legitomo u istom istraivanju kombinovati postmodernizam i feminizam, ili pak strukturalni funkcionalizam i socijalni darvinizam, jer u ovim parovima nema sutinske protivurenosti. Prema tome, svaki in naunog saznanja moemo oblikovati razliitim teorijskim paradigmama koje u datoj situaciji jesu eksplanatorno najadekvatnije. Protivrenost u ovom pogledu samo je prividna. Budui da je moderna nauka daleko od larpurlartizma, ve je u biti utilatarna te je prema tome korienje razliitih paradigmi u razliitim situacijama je sasvim legitiman in.

IV

STRUKTURA NAUNOG ISTRAIVANJA

Savremena empirijska nauka koja poiva na naunom metodu u praksi se ovaplouje u obliku naunog istraivanja. Pod naunim istraivanjem podrazumevamo proces testiranja teorija i hipoteza koristei odreena striktna pravila analize, posmatranja i interpretacije stvarnosti unutar jasno definisanih uslova. Iz ovoga slede dve osnovne pretpostavke na kojima poiva nauno istraivanje. Prvo, moramo imati neku teoriju ili hipotezu koju testiramo, i drugo, moramo da poznajemo pravila analize, posmatranja i interpretacije. Oba elementa su sastvani i neraskidivi deo naunog metoda. Znanja koje nudi teorija, aksiomatizacija, operacionalizacija i konceptualizacija jesu teorijski aspekt, posao koji mora biti obavljen pre nego li krenemo u postupak prikupljanja i analize podataka. Nauni metod se nikada ne moe svesti na tehnike prikupljanja i analize podataka. U osnovi, nauno istraivanje ima tri elementa/faze. Prvo, to je logiki elemenat tj. teorija. Teorija je ta koji predstavalja poetak i kraj svakog naunog istraivanja, reper i orijentir, kojim se rukovodi svako nauno istraivanje. Drugo, to je proces prikupljanja podataka, aspekt koji je po sebi veoma sloen i znaajan i koji u velikoj meri osim naunih sadri i vannaune elemente, prema kojima, meutim, moramo imati nauan odnos. Tree, to je proces analize podataka koji za cilj ima donoenje konkluzija, odnosno, dolazak do novog naunog saznanja (ili pak provera postojeeg). U ovoj fazi se zahteva poznavanje posebnih metoda i tehnika za obradu podataka i ona je uvek neizvesna i u temporalnom smislu i sa stanovita finalnih rezultata. Nauno istraivanje predstavlja jedan sveobuhvatan postupak koji se sastoji iz veeg broja elemenata. Svi elementi od kojih se proces naunog istraivanja sastoji moraju stojati u jednom konzistensnom odnosu, ili drugim reima moraju sainjavati jednu solidnu graevinu koju nazivamo strukturom. Struktura naunog istraivanja u metodikom smislu predstavlja jednu statiku tvorevinu formalnog tipa unutar koje se moemo kretati misaonim postupkom i ispitivati vrednost, celishodnost i znaaj svake komponente. S one strane strukture nauno-istraivakog postupka, neophodno je da istraivanje mislimo kao jedan zaokruen proces koji se sastoji iz odreenih faza. Prema tome, istraivaki posao u drutvenim naukama se treba razumeti u statikom

(strukturalnom) i dinamikom (faznom/temporalnom) smislu. Ovakav pristup obezbeuje razumevanje svih principa koji su imanentno ugraeni u naunoistraivaki postupak.

Svrha istraivanja Prva stvar koju istraiva mora razjasniti na samom poetku nauno-istraivakog rada jeste pitanje same svrhe istraivanja. U zavisnosti od samog odgovora na ovo pitanje, istraivanje moe biti razliito osmiljeno i realizovano. U metodolokom smislu postoje tri mogua odgovora na pitanje svrhe, ili drugim reima, drutveno istraivanje moe imati tri osnovna cilja.

Explorativno istraivanje Prvi tip istraivanja je takozvano eksplorativno istraivanje. Ovaj tip istraivanja je veoma plodan u situacijama kada tragamo za novim idejama i naroito kada elimo da se pribliimo samoj temi koja je neposredni predmet naeg interesovanja. U praksi, eksplorativno istraivanje se najee realizuje kada se u drutveno-politikoj stvarnosti neto novo jednostavno desi. Osnovni uslov za bilo kakav ozbiljniji metodoloki poduhvat jeste da prikupimo elementarne informacije, upoznamo se sa tim dogaajem, utvrdimo koji su kljuni akteri i postavimo prava pitanja. Eksploratoini pristup ne prua mogunost za jasnim odgovorima, niti ima za cilj da zaokrui i do kraja ispita neku drutvenu ili politiku pojavu. Ono to ovaj pristup zaista nudi jeste bazini uvid u problem, ime se otvara polje za postavljanje kljunih pitanja i primenu nekih specifinijih metoda i tehnika posredstvom kojih je mogue doi do krajnjih odgovora. PRIMER: Pretpostavimo da u podnevnim asovim na ulicama glavnog grada vidimo veliki broj ljudi koji ide u koloni, nosei i uzvikujui parole. U tom trenutku mi nemamo nikakvih, po ak ni elementarnih informacija o emu se radi. Ovo je tipina situacija u kojoj, ukoliko sam dogaaj jeste predmet naeg interesovanja trebamo preduzeti eksploratino istraivanje. Drugim reima, potrebno je da utvrdimo ko su nosioci protesta, koji su njihovi ciljevi, koji su razlozi doveli do

protesta, ko je suprotstavljena strana ili drugim reima prema kome je protest usmeren i kakav stav po tom pitanju suprotstavljena strana ima itd. Postoje tri osnovne svrhe ekspolrativnog istraivanja, drugim reima ova istraivanja mogu: 1. Da zadovolje istraivaku radoznalost i elju za boljim razumevanjem odreenog problema 2. Da preispitaju mogunost i potrebu za daljim kompleksnijim istraivakim pristupima 3. Da pripreme tlo za primenu sloenijih metoda i procedura koja e biti realizovana u istraivanjima koja slede Dakle, eksplorativan pristup ne podrazumeva niti jasnu teorijsku konceptualizaciju, niti hipotetiki okvir, niti bilo kakav pred-istraivaki pristup koji bi odredio proces istraivanja. U tome se i ogleda osnovna prednost eksploracije, naime, u ovu proceduru se ulazi otvorenog uma bez prethodnog vrednosnog, ideolokog ili pragmatikog stava samog istraivaa. Eksplorativna istraivanja pronalaze nove teme, i pruaju nuan i koristan uvid u probleme koji nisu dovoljno istraeni ili koji se jednostavno prvi put pojavljuju kao tema. Najvei nedostatak, sa druge strane eksplorativnog pristupa je u tome to on najee ne obezbeuje jasne i zadovoljavajue odgovore na postavljena istraivaka pitanja. U najveem broju sluajeva istraivanja eksplorativnog tipa predstavljaju uvod u obimnija istraivanja koje proudubljuju teme koje je eksplorativno istraivanje osvetlilo. Deskriptivno istraivanje Veliki broj istraivanja ima za cilj da opie odreene pojave, dogaaje ili situacije. Deskriptivni pristup nema za cilj da uspostavlja kauzalne, funkcionalne ili bilo kakve druge veze izmeu pojava, ve ima za cilj da na to precizniji nain opie odreeni fenomen ili klasu pojava. Najbolji primer deskriptivnog istraivanja jeste popis stanovnitva. Ovaj postupak u osnovi ima za cilj da to preciznije opie karakteristike celokupne populacije koja ivi na jednoj teritoriji, a da pri tom, u samoj proceduri se

ne trae bilo kakve zakonitosti koje objanjavaju te karakteristike ili veze izmeu njih. U red deskriptivnih istraivanja spadaju i ona istraivanje koja koriste komparativni pristup radi preciznijeg opisa karakteristika jedne populacije. Tako npr. ako uporeujemo odnos prihoda izmeu mukaraca i ena, mi zaista radimo deskriptivni posao. U praksi drutvenih istraivanja koja su kvalitativnog tipa (antropoloki pristup, etnometodologia) veliki broj istraivanja je upravo ovog tipa. U ovim istraivanjima se najee opisuju karakteristike neke kulture ili drutva. Osnovna karakteristika deskriptivnog istraivanja jeste odsustvo pitanja zato?. Drugim reima, onog trenutka kada se postavi pitanje zato a vezano za opis koji dat u istraivanju, tog trenutka se nadilaze dometi deskriptivnog pristupa. Eksplanatorna7 istraivanja Trei mogui cilj drutvenih istraivanja jeste da objanjavaju pojave ili probleme. Ova istraivanja se nazivaju eksplanatornim jer im je cilj eksplikacija. Preciznije, dok deskriptivna istraivanja odgovaraju na pitanja ta, gde i kad, eksplanatorna istraivanja odgovaraju na pitanaje kako i zato. U heuristikom smislu, jasno je da eksplanatorna istraivanja imaju prednost u odnosu na deskriptivna jer ona u osnovi otkrivaju bilo uzrono-posledinu ili funkcionalnu vezu meu pojavama, ili pak otkrivaju odreeni obrazac u statikom ili dinamikom smislu. Najbolji primer distinkcije izmeu deskriptivnog i eksplanatornog istraivanja jeste anketno istraivanje vezano za izbore. Ukoliko anketno istraivanje pred izbore prua informacije o tome koja e partija osvojiti koliko glasova, re je o deskriptivnom istraivanju. Ukoliko pak, istraivanje ovog tipa daje odgovore na pitanje zato neke drutvene grupe glasaju za jednu partiju a zato druge drutvewne grupe glasaju za neku drugu partiju, re je o eksplanatornom istraivanju. Ili npr. ako istraivanje daje informacije o razlikama u primanjima izmeu mukaraca i ena, onda je to deskriptivni pristup. Ukoliko pak istraivanje objanjava faktore zbog kojih mukarci imaju vee plate od ena, re je o eksplanatornom istraivanju.

Termini ekspanatorno i eksplikativno jesu sinonimi, naime, etimologije obe rei je eksplikacija to znai objanjenje

7

Razlike koje smo naveli u pogledu tri tipa istraivanja svakako su vane i jasne. U istraivakoj praksi, meutim, treba imati u vidu da se istaknute razlike neretko gube, naime, istraivaki proces esto podrazumeva da se u osvetljavanju nekog problema realizuju sva tri pristupa, bilo po fazama bilo analitiki. Prema tome, jednako je vano da razumemo razlike ali i komplementarnost tri tipa drutvenih istraivanja o kojima je re.

Cilj istraivanja - definisanje problema U strukturi naunog istraivanja jedan od kljunih poetnih postupaka jeste jasno i precizno definisanje problema samog istraivanja. Istraivanje ne moe da postoji ukoliko se jasno i prec