SEMJUEL BEKET – DRAME

BIOGRAFIJA

Semjuel Beket je rodjen u Irskoj, 1906, u Foksroku. Magistar na Triniti koledzu u Dablinu. Poznaje Dzojsa, pise o njegovom Fineganovom bdenju. Magistarski rad o Prustu. U Parizu lektor za engleski. Na Ecole normale superieure. Napusta profesorski poziv, luta, putuje…

Zbirka pripovedaka – More Priks Than Kicks, 1935.Zbirka pesama – Ehine kosti i drugi precipitati, 1935.Roman Marfi, 1938U Parizu pise na francuskom. U Francuskoj vecim delom rata.

Najplodniji deo zivota od 1946. do 1950. Romani – Mersije i Kamije, Moloa, Malon umire i Neimenljivi.Pripovetke, zbirka – Novele i tekstovi nizasta.Drama – Cekajuci Godoa i Kraj partije (napisana 1956.) – to mu donosi Nobelovu nagradu 1969. Krapova poslednja traka 1958, Srecni dani 1961, Igra 1963. Radio igre i jedan filmski scenario.Umro 1989.

DRAME SEMJUELA BEKETA

Cekajuci Godoa izvedena 1953. (Theatre de Babylone) u Parizu. Vrlo gledana , iako izazvala protivurecne reakcije. Poplava tekstova o Beketu.Nazvane su ANTI-TEATROM, AVANGARDNIM TEATROM, NOVIM TEATROM, TEATAR METAFIZICKE FARSE, TEATAR APSURDA, TEATAR MRACNE KOMEDIJE, TEATAR PORUGE. To je vrsta drame nastala 50-ih god. U Parizu iz pera Beketa, Joneska i Adamova. Jonesko – Celava pevacica (izvedena 1950.), Adamov – Veliki i mali manevri i Invazija.

Oni su ucinili za dramu ono sto je 20 –ih Dzojs uradio za roman, a Apoliner pre I rata za poeziju. Drama se najduze opirala novinama, jer je po prirodi konzervativna umetnost. Medjutim, oni nisu apsolutni novatori - vec su se desile bile revolucije Strinberga, Zarija, Meterlinka, nemacki ekspresionizam i francuski nadrealizam, Breht. Ali uspeh ove trojke je u tome sto je ta drama gledana, a Strinberg je , recimo, ostao bez publike. Sa Ibzenom pocinje moderna drama a on je kraj puta koji ide od Didroa, Silera i Lesinga (gradjanska tragedija).

Revolucija u drami je odgovoro na tri decenije LITERARNOG POZORISTA (koje pocinje devedesetih) sa Koktoom i Ziroduom, a zavrsava se INTELEKTUALNOM DRAMOM Sartra i Kamija : Pravednici (1949) i Djavo i Gospod Bog (1951.). Literarno pozoriste odlikuje se mahom time sto se sve njegove drame mogu bez bitnog ostatka prevesti u druge literarne forme – pripovetke i romane, a da se ne iagubi nista vazno. Dakle, one i ne koriste specificno dramske tehnike, i nemaju dramsku sustinu. Intelektualno i metafizicko je uglavnom retoricko pozoriste svesnih odluka – lik je tu ljudsko bice koje je u stanju da dnosi odluke vezane za svoj zivot i to objasnjava dugim monolozima. Covek kao gospodar svoje sudbine.

Avangardno pozoriste se buni i protiv jednog i protiv drugog (literarne retorike i humanistickog optimizma). Ovde junaci NEMAJU MOGUCNOST IZBORA, oni su postavljeni u situaciju koju nisu izabrali. NESTO JE NJIH IZABRALO. Primer, kod Joneska u Celavoj pevacici, to je jezik, u cija su opsta mesta Gdin i gdja Smit upleteni kao u vrzino kolo. Beket – drame O ONOME STO COVEK NE MOZE DA BIRA : Vladimir i Estragon nasli su se jednog dana na seoskom drumu, cekajuci Godoa, kao brodolomnici na obaliU Kraju partije – Ham i Klov zive poslednje dane u opustosenom svetu, zivota opustosenih priblizavanjem smrti.U srecnim danima – Vini polako tone u svoju humku, to je pre nesto sto je nas izabralo.

BEKET / BREHT : Beket pise drame u isto vreme kad Breht postaje svetski poznat. Breht je kao marksist verovao da su drustvo i istorija poslednje stvari na kojima se prosudjuju ljudski zivoti i to da su ljudi ti koji uticu na stvaranje istorije. Kod njega je konkretna istorija zamenila filosofsku apstrakciju Kamija i Sartra.

Na potpuno suprotnoj strani je Beket: njegovo pozoriste nije anti-istorijsko nego AISTORIJSKO. Beketovi junaci su prosli kroz istoriju da bi na drugoj strani videli zastrasujuce istine o ljudskom zivotu. Oni ne mogu da odlucuju ni nasta.

Martin Eslin je u knjizi Teatar apsurda 1961 uveo pojam teatra apsurda i povezao Adamova, Joneska i Beketa. Emanuel Zakar je 1974. u Teatru poruge govorio samo o njima trojici kao o jedinim prezivelima iz avangard. Pokreta u drami.

Ali, Beket se izdvaja iz ove trojke. Joneskove i Adamovljeve drame lice na RELATIVNO LAKO CITLJIVE METAFORE :stolice koje ostaju prazne, nosorog sto hara medju ljudima, govornik koji je nem sve su to SIFRE, ciji nam je smisao lako odgonetnuti, dramatizovane metafore. Kod Beketa ja derukcije – dva coveka kraj pustog druma cekaju Godoa, slepi invalid sa svojim slugom i roditeljima u kanta,ma za djubre (Kraj partije), zena koja postepeno pada u humku, covek koji slusa sopstvene uspomene snimljene na traku (Krapova poslednja traka), tri glave sto vire iz urni – svi oni imaju da nam o covkeu kazu nesto bitnije i to nalik na grcku tragediju.

Drame Adamova i Joneska sacinjene su kao OCIGLEDNA ANTITEZA KONVENCIONALNOM TEATRU 19. i 20. veka (litararnom i ntelektualnom) u parodicnom vidu. Kod Beketa to nije slucaj – njega ne zanimaju nikakve revolucije. Kod njega je u pitanju nesto osnovnije, bazicnioje. BEKETOVO POZORISTE JE POZORISTE OSNOVA, on polazi od samih osnova. Dakle, ne toliko esteticka pobuna koliko jedna VIZIJA COVEKA I SAVRSEN NACIN NA KOJI JE ONA UOBLICENA U DRAMU. To Beketa daleko vise vezuje za klasicne pisce nego za avangardu.

Dakle, njegove drame ne nastaju iz potrbe da se ruse okostali oblici, vec kao jedna vizija coveka koja je zahtevala drukciji dramski oblik da bi bila uoblicena. To je cistota oblika na onaj isti nacin kao kod Rasina i Sofokla. Ta cistota proistice iz CISTOTE POGLEDA, SIGURNOSTI I USRESREDJENOSTI UVIDA U NEKOLIKO OSNOVNIH ODREDNICA COVEKOVOG POSTOJANJA. Drama se sa Beketom vraca coveku, u najcistijem vidu. Zato u izvesnom smislu, Beketovo pozoriste zakljucuje razdoblje koje pocinje sa Ibzenom i ne razara klasicno pozoriste.

Takodje, ono sto ga odvaja od drugih avangardista to je NOVO OSECANJE FORME. Obicno vazi za avangardne struje u knjizevnosti da zahtevaju unutrasnje razgradjivanje forme i za sto prisniji odnos sa citaocem – to jesat nema vise prepreka izmedju dela i citaica, to je sada direktan odnos, bez posrednika. Ali, Beketove drame nisu takve – NEMA U NJIMA NICEG LICNOG, one se ne mogu tumaciti Bekektovom biografijom. Ne pripadaju Ja-dramaturgiji (termin Petera Sondija), ekspresionistickom izumu.

Odmah posto su izasle Beketove drame kritika je primetila njihovu NOVU KLASICNOST. Pre svega one na vanredan nacin postuju pravilo o tri jedinstva. Vanredno, klasicno osecanje dramske forme. On nalazi disciplinu i oblik tamo gde oblika po definiciji ne moze da bude. Njegov prvi dramski (nesamostalan) tekst – parodija Kornejevog Sida , drama Le Kid.

TELESNOST

Nije tacno, smatra Hristic, kad se Beket cita, gotovo po pravilu, u skladu sa idejom o tome kako se tu raid o svetu koji je Bog napustio, pa je covek, kada ge je Bog napustio, ostao SVEDEN na fiziologiju i svest o grotesknom raspadanju tela.

Beket je dramaticar ljudskog tela i kod njega fiziologija igra veliku ulogu. Ali njegov covek NIJE SVEDEN NA TELESNO U CASU KAD MU JE SVE DRUGO ODUZETO,nego bi se moglo pre reci da je TELO ODUVEK TUM, SAMO STO GA NISMO PRIMECIVALI. Telo je ugao iz kog se stvari posmatraju i mera kojom se odmerava covekov zivot i sve sto je u njemu stvoreno.

Beketovo KARTEZIJANSTVO – uticaj citanja Dekarta i Gelenksa : ne postoji nikakv dodir, trenje izmedju duse i tela. Covek vodi odvojeni zivot duse i zivot tela. Kod Beketa je to i PROTESTANTSKO I PURITANSKO GADJENJE OD TELA, kao kod Svifta, takodje Irca. Samo ono sto je karakterisiticno za Beketa je to sto on ne prikazuje samo raspadanje tela – KOD NJEGA SE TELO I DUSA RASPADAJU ISTOVREMENO. Covek kao boce koje u sebi nosi klicu raspadanja.

Auerbah o kreaturalnom posmatranju coveka, gde se kod coveka istice ono sto je podlozno patnjama i prolaznosti. Takvo stanje stvari ne nalazimo u periodima bezboznistva, vaec naprotiv u doba najvece vere. Kad se setimo groteske u srednjem veku (danse macabre, Hojzinga) – 12, 13 i 15. vek, jasno je da se Beket ne moze tumaciti po kljucu prikazivanja raspadanja tela u odsustvu boga, u doba kad nas je bog napustio. Ima i toga, ali nije obavezno to. Radikalno-karikaturalna slika coveka nastaje iz toga sto se kad se covek ogoli od njegovog spoljasnjeg ruha NEMA NIKAKVO POSTOVANJE ZA COVEKA. Vidi se samo starost, razaranje, smrt i propadanje. Vijon. Rable. Svift.

Surove slike ljudske starosti. Neuroticno gadjenje od ljudskog tela. Toga nema ni kod Joneska ni kod Adamova. Kod Beketa se raspada citav covek. Veza sa Maksimom Gorkim – ali kod Gorkog se radi o DRUSTVENOM raspadanju, a kod Beketa o EGZISTENCIJALNOM raspadanju. Beketova korozivna snaga ne proistice ni iz jednog uverenja – on NE VERUJE NI U STA, NE MISLI NISTA,

ON SAMO POKAZUJE. On pokazuje coveka lisena iluzija, oslobodjena osecanja, verovanja, misli koje maskiraju stvarnost njegovih muka – COVEKA OGOLJENA DO KOSTIJU.

VREME KAO AKTER DRAME

Vreme je osnovni dramski prostor u kojem se odvija radnja u ovim dramama. Jedna od velikih tema Beketove literature. Tekst o Prustu govori o tome: “ne mozemo umaci jucerasnjici ni sutrasnjici”. Govori se o korozivnoj snazi vremena.

Beketova metafora RAKA VREMENA. Najveci ljudski greh sto se rodio (Kalderon). Ham u Kraju partije prekoreva roditelje sto su ga doneli na svet. Kao i u grckoj drami, i kod Beketa je VREME UNIVERZALNI, KOSMICKI POREDAK KOJEM SU SVI PODREDJENI. Vreme postaje najopipljivije u starenju i raspadanju mesa. Fizicke patnje starosti stvaraju jednu stvarnost koju junaci drame obicno nemaju : mi postajemo svesni NJIHOVOG CELOKUPNOG BICA. Vladimir i Estragon (prvom smrdi iz usta i ima obolele bubrege, drugom smrde noge), oslepeli Ham, oduzet , u invalidskim kolicima i mucen ritmicnim fizioloskim potrebama, njegovi roditelji u kontejnerima, bez nogu; Vini sto otne u humknu, stara i mecena, ostareli i izlapeli Krap; glave iz urni koje se secaju odlomaka svoje banalne ljubavne istorije, Dzo koga muce glasovi iz secanja. To su TOTALNI LJUDI, ma kako to zvucalo paradoksalno. Ljudi sacinjeni ne samo od odluka i razloga vec i osd krvi i mesa. To je glavna razlika sa klasicnim teatrom, kod koga telo nikada nije do kraja stvarno !

BEKETOVA DRAMATURGIJA

Savrsen oblik za izrazavanje jedne vizije coveka i njegove sudbine kao i u klasicnoj drami. SVAKO ODSUSUTVO DRAMSKE PRICE, niza uzrocno – posledicnih odnosa koji teze raspletu. OVDE SE NISTA NE ZBIVA A POSTOJI SAMO SPORA PROGRESIJA U VREMENU. Kod Beketa covek samo u vremenu dobija svoje puno znacenje i smisao. Vreme samo tece, nista se ne rasplice i ne zaplice. Vreme moze cak i da se igra, da ne traje za sve isto – Vladimir i Estragon misle da su i juce bili tu, u stvari ne znaju, ali nemaju drugo resenje, a Poco i Srecko su za to vreme ostarili – jedan je oslepeo a drugi vise ne govori.Najvaznija je CIRKULARNOST FORME (kao kod Sartra u Iza zatvorenih vrata). U Ujka Vanji takodje, u Berenici Rasinovoj takodje. Ali kod Beketa je drukcije – nema vracanja na pocetak i nastavljanja zivota. BESKRAJNO VRACANJE ISTOG (bilo da se odvija pred nama kao u Cekajuci Godoa ili Igri bilo da je samo

moguce kao u Krapovoj poslednjoj traci ili u Ah, Dzo ? ili u Tada..) nije povratak starom koje je drama samo uznemirila i nije bitno promenila, pa se zivot moze nastaviti tamo gde je i stao.

BEKETOVE DRAME NE POCINJU TAMO GDE NEKI DOGADJAJI TREBA DA POCNU DA SE DOGADJAJU, A NAJODLUCNIJE STVARI TEK DA SE DOGODE. ONE POCINJU U TRENUTKU KADA SE VEC DOGODILO SVE STO JE IMALO DA SE DOGODI. Kod Beketa se, drukcije receno, klasicna dramska prica vec dogodila pre pocetka drame i sve licnosti zaticemo vec na kraju njihgovog zivotnog puta. Vladimir i Estragon su dovedeni na rub propasti, na izmakiu svojih snaga – nemaje sta drugo da cekaju nego Godoa za kojeg dobro znamo da nece doci. Ham i Klov se nalaze na kraju partije, u izolovanoj kuci u pustinji, a Hamovi roditelji u kantama podsecaju na porodicnu dramu koja se odvila mnogo pre nego sto je pocela ova drama. Zivot Vini se odigrao mnogo pre ove humke… Da Beketova drama pocinje tamo gde se svrsava klasicna drama vidi se u Igri – dve zene i muskarac prozivljavaju pravu klasicnju melodramu sa nozem i samoubistvom. Kod Ibzena je to takodje tako. Ono sto citamo je sesti cin.

Elementi dramaturgije. DIJALOG: nije samo poenta u razbijanju ovestale forme, klasicnog dijaloga, vec je on ovde najprirodniji izraz likova koje je izveo na scenu. RAZDVAJANJE GOVORA OD DELANJA je najprimetnije (na kraju I i II cina Godoa, likovi kazu : ”Hajdemo”, a autor upucuje “Ali ne micu se s mesta”. Oni NE GOVORE S NAMEROM DA NESTO CINE. Tako se stvaraju CISTE I APSTRAKRNE JEZICKE SITUACIJE. Nema motivacije ni namere. Oni nemaju sta da ucibe pa nemaju ni sta da kazu, govore da bi nekako ubili vreme dok ne dodje Godo. Zato njihov dijalog obiluje jezickim odbrtima, karakteristicne za music hall skeceve i dosetke. Nije im svrha izrazavanje dramske licnosti, vec CISTO VERBALNA SVRHA. Igra je i u PROTIVSTAVLJANJU – koje u klasicnoj drami sluzi da stvara odnos medju likovima, ovde mu je jedina funkcija igra – Estragon i Vladimir se ili preterano caste konvencionalnim uctivostima ili se psuju i ruze. Sledece sredstvo STIHOTOMIJA : BRZA IZMENA KRATKIH REPLIKA KOJA U KLASICNOJ DRAMI PROISTICE IZ KRAJNJE ZAOSTRENOG SUKOBAMEDJU LICNOSTIMA, A OVDE SLUZI DA SE PREKRATI VREME. Karakteristicno je da se one smenjuju asociajtivno. (« mrtvi glasovi../ podsecaju na sustanje krila…/ na susanj lisca… ») Ovaj par likova su komplementarne licnosti, medju njima nikakv sukob nije moguc. POTPUNO ODSUSTVO DRAMSKOG SUKOBA.

PONAVLJANJE ima funkciju drukciju od klasicne drame, kod koje treba da podize tenziju. Ovde ponavljanje dovodi do monotpnije i prazni izraz od znacenja (:Cekamo Godoa).

Dakle, dijalog je kod Beketa postao retoricka figura – niz iskaza bez nekog odredjenog sadrzaja, posto se zivot ispraznio od znacenja. U Kraju partije nije tako – tu imamo ponavljanje beskonacno radnji i iskaza, ali njima nije funkcija jezicka igra – to je dijalog PUN MRZNJE, tu imamo i dramski sukob.Ham mrzi roditelje jer su ga rodili, muci Klova, Kloav mrzi Hama, iako ga je nekad voleo. Jedino se ovo dvoje u kantama za djubre vole, ali je ta ljubav surova karikatura ljubavi koja nije uspela ni da se preokrene u mrznju! Ovde se parodira i izvrgava ruglu celo ljudskio postojanje, ne samo covekovo trazenje smisla i spasa kao u Cekajuci Godoa.

U Srecnim danima radi se o parodiji ogranicenosti i glupog optimizma – Vini koja u svemu vidi jos jedan srecan dan, a stalno prebira po svojim banalnim sitnurijama iz tasne i uziva u tim obesmisljenim predmetima. Oni su poslednja odbrana od nestajanja. Najstrasnija poruga radovanju zivotu. Sve je tu jedan dugi monolog, jer nema poravog dijaloga sa Vilijem koji je skoro zivotinja.

U kasnijim njegovim dramam vise i nema dijaloga _ Krap samo prebira secanja, Dzo jos samo moze da komunicira sa avetima proslosti, trei glave iz urne su u stvari same za sebe. Ausitor u Ne ja samo pokatkad podisne ruke dok govore velika zenska usta. Drame secanja. Za razliku od Prusta, ovde nema potrage za vremenom, vec proslost opseda.

ALEGORIJA I SIMBOL

Beketove drame nisu alegorije niti parabole. One ne govore o apstraktnim prestavnicima covecanstva – njegovi junaci su konkretne licnosti, karakteri iz gradjanske drame, ma koliko se to u prvi mah ne vidi. To je zato sto ih mi zaticemo u momnentu kada je sve ono sto je cinilo njihov karakter vec raspadnuto i nestalo. Ta se jednostavnost cini kao opstost, ali to nije. Oni su INDIVIDUE. Junaci us ovde ostali bez svoje drustvene uloge. Mi mozemo prilicno lako proniknuti u to odakle su ovi likovi dosli (Estragon i Vladimir uz musichalla), sto po njihovim iskazima sto po jeziku koji je cesto u idiomu.

Junaci Beketovih drama nisu opstosti – ONI SU SAMO NAGI. Beket pazljivo i sa cinizmom bira ono sto je preostalo od zivota ovih ljudi – smrdljiva cipela, polucilindar, smrad iz usta i kostobolja, repica i sargarepica, pilula za umirenje bolova, razne sitnice u tasni (Vini), banana u dzepu od kaputa (Krap), nesredjene

magnetofonske trake sa uspomenama. Te banalnosti su ono sto covekla vezuje za ovaj svet. To je parodicno, sarkasticno i groteskno. Ti ljudi idu prema svom kraju, podli, zli i glupi

Oni prilaze kraju zivota, a ono sto mi vidimo na pozornici je CEKANJE. Stanje lebdenja izmedju dva sveta. Kao u Danteovom Cistilistu. Beket je Dzojsovo delo nazvao PURGATORIJUM. Cekanje na nicijoj zemlji. Tu je tako prirodno da se stvari ponavljaju (uputstvo na kraju Igre da celu dramu treba jos jednom ponoviti). Ceo drugi cin Cekajuci Godoa je ponovljeni prvi.

TRAGEDIJA

Ove su drame PODTRAGEDIJA (infra-tragedie) sto rekao Domenak. Tragedija se ovde vraca tamo gde je ne ocekijemo – sa strne bogova i heroja, ona nalazi ishodiste u komickom. U pitanju vise nije transcedencija vec protoplazma.

ČEKAJUĆI GODOA

Za dramu se zainteresovao samo Roze-Blen, nepoznati glumac i reditelj. Mnogo slabog razumevanja komada, a dosta i interesovanja.

Tradicionalna drama znaci pre svega, PSIHOLOSKO JEDINSTVO LIKA, UZROCNO-POSLEDICNI RAZVOJ RADNJE i REFERENTNI JEZIK.

Drame Joneska, Beketa i Adamova odbacila su sva tri postulata.. Likovi najcesca podsecaju na likove tradicionalnih komedija. Komicka redukcija lika na jednu ili dve dimenzije. Jezik takodje redukovan. Ili, neprimeren situaciji u kojoj se likovi nalaze. Te drame su nelitararne jer im smisao nije u jeziku – ako se pokusa prebaciti u narativ, sve se gubi. Specificno pozorisna srdestva : nacin gradjenja situacija, vizuelne metafore »jedno drvo »), pauze izmedju reolika. Radnja se najvise izobrazava : nema uobicajene dramske kompozicije ni sukoba. Beznacajni svakodnebni dogadjaji i cinovi. Ne postoji kulminacija, pa dogadjaji mogu da se ulancavaju do u beskraj. Kompozicija postaje ciklicna – nema nikakve substancijalne promene u II delu Cekajuci Godoa. Vreme prolazi i to se vidi.

Kako je strukturiran svet Cekajuci Godoa vidi se dobro iz prve Estragonove replike Nothing to be done, kad ne moze da izuje cipelu. Vladimir je shvata na opstem, filozofskom nivou, pa kaze da je zivot pun iluzija i promasaja, ali da se on stalno tesi da jos ima vremena. “Pocinjem da kapiram to glediste”.

Tako se uzaludnost i rezignacija uvode vec na pocetku. Ali prosede je vazan: Estragon ce izuti cipelu, ali Vladimirova rezignacija ostaje. POTISKIVANJE KONKRETNOG I KOMICNOG, U ATMOSFERI NEIZVESNOSTI I NESIGURNOSTI, OPSTIM I TRAGICNIM.

Pre svega likovi su komicni (situacija u kojoj se nalaze je banalno konkretna). Lice na klovnove iz varijetea ili cirkusa – motivisano otrcanim cirkuskim (klovnoskim) polucilindrima. Veliki broj akcija je prosto sa humornom namerom (igra kruzenja sesira, posle koje svaciji sesir dodje na pravu glavu), verbalni nesporazumi i igre recima. Dijalozi na ivici besmisla su komicni. Situacije poput one kad i Poco ulazi poput lika iz tradicionalne komedije, smesan i tast, takodje, i cinjenica da Vladimir i Estragon najpre osudjuju Poca zbaog svireposti, da bi se to komicki obrnulo u optuzbu Srecka za nezahvalnost. Puno je, dakle, formalnih postupaka komicke tradicije. Komickom obrascu pripda i LINIJA RADNJE : POSLE MNOGO ZAPETLJANCIJA POVRATAK NA POCETNO STANJE.

Ali, ono sto nije komicko to je pre svega to sto mi ne znamo ko su oni. Ne znamo tacno ni kako se zovu (oslovljavaju se sa Didi i Gogo, predstavljaju se Pocu sa Katul i Albert, a pisac kaze da su Estragon i Vladimir). Ne znamo ko je Godo niti kako ih opn moze spasti i od cega. Ali ne znaju ni oni – nesto su od njega trazili, mada nista odredjeno, nego onako, a tako im je on i odgovorio. Sastanak je ugovoren sa istom dozom neizvesnosti i neodredjenosti. Estragon nista o Godu ne zna, a Vladimir nije ni siguran u ime, a i ne poznaje ga – kad vidi Poca prvi put on misli da je Godo. Nisu sigurni u juce i danas, u vreme. Cipele su prvo tesne, posle su prevelike, pa ih Estragon odbija, a ne razaznaju ni bopju, niti je se secaju. NISTA I NE MOZE BITI SIGURNO, I SVAKA STAVKA IMA PROTIVSTAVKU, ANTITEZU. Ilustrativna je prica o dva razbojnika obesena sa Hristom – samo jedno jevandjelje kaze nesto o njima, a druga ga ne spominju. Paradoksalno, ceo svet se pridrzava bnas tog jevandjelja ! Takodje, Sreckova besmislena beseda pocinje recima « s druge strane… » a trebalo bi da predstavlja protivurecenje necemu. U nemogucnosti da odluce sta bi trebalo ciniti oni ne cine nista. SVE JE OBAVIJENO DVOSMISLICOM I NESIGURNOSCU. Sve se relativizuje odmah posto se ustvrdi. TU SE OTVARA PROSTOR ZA PRODOR OPSTEG. Drama nas sama provocira da je, u nedostatku iceg sigurnog i utvrdjenog, uopstavamo i dizemo na opstiji nivo. Ali ona daje samo nejasne i nesigurne podsticaje za opstavanje.

Dosta je indikacija na cekanje spasenja od Boga (ime Godo, cekanje spasa, glasnik potvrdjuje da Godo ima belu bradu, pominjanje biblijskoh prica, Sreckova beseda

o licnom Bogu. Ali ove reference su samo najuocljivije (one na Sekspira i Selija se ne vide tako lako))

Godo nije bog – GODO JE SVE OD CEGA SE OCEKUJE SPASENJE. Komad ima ambivalentnu strukturu – ona jeste kruzna, ali je i linearna – kako se priblizavamo kraju, humor nam je sve manje smesan. Na pocetku drugog cina, Vladimir govori ostih o psu kojem su ISKOPALI GROB i svaki put tu zastane, to onda daje emocionalni ton do kraja. Najpre prijatna i smesna ponavljanja do kraja prelaze u bezizlasnost i ocaj, sto je pokret tragedije a ne komedije. Cekanje kao prazna radnja, prznina kao odssustvo. Ne znamo ko je ta poslednja istanca covekove nade (Godo), a to ne zna ni autor ni glumci. Gledalac je naveden da se muci oko istog pitanja kao i junak. Koliko god da nas na to navodi, drma nije alegorijski, racionalno citljiva. Postoje nagovestaji ali ne i potpune interpretacije. DRAMA JE SACINJENA TAKO DA NAM INTERPRETACIJA IZMICE.

Medjutim, Cekajuci Godoa ipak ima implicitni hermeneuticki kljuc – to je metateatralnost. Pri kraju II cina, kad je vec jasno da nikakvog zapleta nece biti i da ce ceo cin biti ponovljeni prvi, autor daju kljuc- u ironicnom tonu. Vladimir kaze da su u ovom trenutku NJIH DVOJICA CELO COVECANSTVO, ONI TREBA DA PREDSTAVE TU ODVRATNU SORTU. “Ovo sta mi radimo ovde, to je pitanje”. Samo je jedna stvar jasna “ Mi cekamo Godoa da dodje, dosli smo i cekamo… A izvesno je da tada vreme sporo prolazi, pa mi moramo da ga prekracujemo radnjama, koje na prvi pogled mogu da izgledaju razumne, dok ne postanu navika.” VLADIMIR ISPADA REZONER DRAME I ODJAVLJUJE DA SU LIKOVI LJUDI. Njihova sudbina kao parabola citave ljudske sudbine. Ali ovo je Vladimirovo razmisljanje DATO SA GORKOM IRONIJOM. On kaze da se podrazumeva da su oni likovi koji stoje umesto ljudi. Ali treci nivo znacenja – « jedina stvar je da mi cekamo Godoa » Doslovno ono treba da bude shvaceno. CEKANJE JE ODSUSTVO RADNJE, ono nam ne omogucuje da iz drame izdvojimo bilo kakav smisaoni supstrat. Sa stanovista radnje, cekanje je prazno. Pokusaj da se ovo dramatizuje je u stvari pokusaj prestavljanja nepredstavljivog. To je poenta Vladimirovog iskaza : ‘vreme sporo prolazi i tera nas da ga prekracujemo radnjama koje mogu u prvi mah da izgledaju razumno, dok nam ne postanu navima » To je kljuic celel drame.

NULTI STEPEN POZORISTA – tako j eBeketovu dramu nazvao Bradbi. To znaci predstaviti likove koji su prosto tu. Oni moraju da izmisljaju svoje uloge, zato ispadaju iz ove date uloge (recimo, kad komentarisu te biblijske motive, oni kao da su izvan teksta : « Meni je dosta ovog motiva.. ». Ili za radnju kazu : »Ovo je gore nego u pozoristu… u mjuzikholu… u cirkusu… » Jedna od strukturnih mamaca

ove drame je sto ona na razlicite nacine pokusava da stvroi makar privremebnu iluziju da ce se nesto ipak zbiti _ to je funkcija epizode sa Pocom i Sreckom. To funkcionise kao komad u komadu – a Vladimir i Estragon se ponasaju kao da posmatraju komad ! Pokusavaju da uctivo razumeju pojavu ovog para, odnose medju njima… Vladimir i Estragon sada preuzimaju ulogu gledalaca dok su njih gledali!

Srecko je krajnja ironija – bice poput imbecila i poluzivotinja jedino pokusava da na racionalni nacin da odgovor na pitanje koje postavlja cela drama – PITANJE O BOGU. Tako ispada da je struktura takva da je drugi cin samo ponavljanje prvog, prvi cin je smisaono i strukturno ponovljen u « komadu u komadu » koji obrazuju Poco i Srecko (kao sto Vladimir uopstava pitanje o cekanju Godoa, a Estragon truca, tako i Poco truca , a idiot Srecko pokusava o Bogu da govori kroz filozofski diskurs).

Čekajući Godoa

Čekajući Godoa (eng. Waiting for Godot ) je drama koju je napisao Samjuel Beket (eng.Samuel Beckett) u kojoj glavni junaci čekaju Godoa - osobu koja se nikad neće pojaviti. Delo je provobitno napisano na francuskom (fra. En attendant Godot) ). Beket je delo preveo na svoj maternji jezik (engleski) 1952., tada je pridodao podnaslov - Tragikomedija u dva čina.

Čekajući Godoa je drama u dva čina. Kao što sam naslov kaže, dva glavna lika Vladimir (znan i kao Didi) i Estragon (znan i kao Gogo) čekaju dolazak Godoa. Njih dva su najverojatnije skitnice koji su se pre sastali sa misterioznim Godoom koji im je rekao da ga čekaju na mestu gde su oni na početku drame. Drama počinje Vladimirovim dolaskom na scenu. On ugleda Estragona i drago mu je što ga vidi. Oni se raspričaju sve dok Estragon ne počne da izuva svoje cipele. Nakon molbi za pomoć i mučenja oko svlačenja, Estragon napokon skida cipele, no, nakon toga se pojavljuje pitanje šta raditi sada. Neko vreme pričaju o svojoj prošlosti i o nekim tekstovima i događajima iz Svetog Pisma, sve dok ne primete jedno stablo. Pogledaju ga i počinju govoriti šta bi mogli napraviti. Estragon odjednom dođe do ideje da se obese, no nemaju uže da se obese. Njihova razmišljanja i prepirke prekida iznenadni Pocov dolazak. On tvrdi da oni stoje na njegovoj zemlji. Poco nije došao sam, nego sa svojim slugom Likijem. Poco im

objašnjava mnogo stvari od kojih je jedna sumrak. Poco im je tik pre njegovog odlaska objasnio pojam sumraka i kako pada noć. Pre svog odlaska on im je rekao dosta toga o Lakiju i oni su od njega hteli da on pleše i misli. Liki je igrao i izneo svoje mišljenje o jako dubokoumnoj temi, ali sa jako nerazumljivim govorom tako da ga je Poco prekinuo. Pre odlaska Laki je ugrizao i ozledio Estragona. Pre njihovog dolaska dolazi dečak koji Vladimiru kaže da Godo neće doći danas, nego sigurno sutra. Takođe saznajemo da dečak živi i radi kod Godoa i da ima brata kojeg Godo tuče. Konačno je pala noć i Vladimir i Estragon su se odlučili razići preko noći. Time završava prvi čin drame.

Laki Početak drugog čina je isti kao i prvi. Vladimir se na isto mesto vraća, no ovaj put je pozornica bez Estragona. Nakon kratkog vremena na pozornicu dotrčava Estragon sav uplašen govoreći da ga prati desetak ljudi koji su ga već istukli i žele ga i sada istući. Vladimir mu kaže da se smiri i da se ne boji ničega dok su zajedno. Kada su obojica shvatili da opasnosti nema, Estragon želi da odu, no Vladimir ga podseti da čekaju Godoa. Estragon tada predloži da se njih dva raziđu i dva puta kaže da će otići, no svaki put ostane na mestu. Tada nakon njihovih prepirki na pozornicu upadaju Laki i Pozo, no obojca se odmah sruše i ne mogu se dići. Vladimir objašnjava Estragonu, koji tvrdi da se ne seća ničeg od juče i da nisu juče bili ovde, da jesu i da su i Laki i Pozo bili tamo. Kada Vladimir i Estragon priđu Pozou on im kaže da je oslepeo. Oni mu pomažu da se ustane, no i oni sami padnu i ne mogu ustati, no to im nakon nekog vremena polazi za rukom. Pozo još uvek traži njihovu pomoć. Njih dvojca razmišljaju i dvoume se i na kraju mu pomognu. On im onda kaže da stignu i Likijaa, što oni i naprave po Pocovim instrukcijama. Oni ga tada zamole da Likiju kaže da peva ili misli, no on im kaže da je Liki onemeo. Poco i Liki onda odu. Vladimir se neko vreme čudi o ljudskom postojanju i o samome sebi, dok Estragon za to vreme spava. Vladimir probudi Estragona i njih dvojica se još malo prepiru. Malo pre noći, ponovno dolazi dečak koji im ponovno kaže isto, da će Godo sigurno doći sutra. No dečak Vladimiru ovaj put tvrdi da ga se ne seća i da on juče nije bio ovde. Vladimir ga pokušava razuveriti, no to mu ne ide od ruke. U tom razgovoru saznajemo da Godo ima belu bradu i da se dečakov brat razbolio. Dečak odlazi, a Vladimir i Estragon ponovno gledaju stablo i ponovno se žele obesiti, no nemaju uže. Oni odlučuju da će se i sutra vratiti na isto mesto, ali da će ova put donijeti uže. Kraj ovog dela je smešan i često citiran:

    VLADIMIR: Onda, idemo ?    ESTRAGON: Idemo!

                    (ostaju na mestu)

Likovi 

    * VLADIMIR je jedan od dvojce glavnih likova. On je Estragonov najbolji prijatelj i druže se celi život, a pošto je fizički razvijeniji od Estragona tokom njihovog drugarstva ga i zaštićuje. On je solidno obrazovan i uvek objašnjava Estragonu mnoge stvari.    * ESTRAGON je drugi od dvojce glavnih likova. Vladimirov najbolji prijatelj i uvek su zajedno, uprkos tome što je Estragon mongo puta predložio da se rastanu. Estragon je manji i slabiji, i puno gluplji od Vladimira te je zato uvek pod njegovom protekcijom.    * POCO je sporedan lik u ovoj drami. On je pametan putnik koji se kroz dramu pojavljuje sa svojim slugom Lakijem. Glavne likove naučio je dosta stvari, ali u drugom činu je oslepeo i jedini oslonac mu je bio Laki.    * Liki je Pocov verni sluga. On je već star i nije sposoban za ništa zato svoje poslove služenja obavlja što bolje može u nadi da će ga Pozo zadržati. Pre je znao mnogo stvari kao ples, čitanje i mišljenje. Na Pocovu naredbu jednom je igrao i mislio, ali ne baš uspešno. U zadnjem činu saznajemo da je Laki gluvonem.    * DEČAK radi za Godoa. Svaki dan je obaveštavao Vladimira da će Godo doći sutra, no Godo nije došao. Njegov brat i on rade kod Godoa i poprilično im je dobro, osim što Godo tuče njegovog brata povremeno.

O piscu:

Rođen je u Forskoku kod Dablina,Irska,13.04.1906.pjesnik,prozaista i dramatičar,po profesiji profesor moderne književnosti,za 25 godina plodnog rada nije na sebe skrenuo pažnju književne kritike,a za to vrijeme je objavio desetak zanimljivih djela:Voroskop (poema,1930),Više uboda nego udaraca (pripovjetka,1934),Kosti odjeka i drugi talozi (pjesme,1935),Marfi (roman,1938).U vrijeme II svj. rata pridružio se pokretu otpora u Francuskoj,gdje je,inače,rado i dugo boravio.Međutim,nacisti su uspjeli da provale grupu u kojoj je djelovao Beket,ali je njemu pošlo za rukom da izmakne policiji i pobjegne u neokupirani dio Francuske.Jedno vrijeme je radio kao nadničar na farmama u okolini Avinjona.Po završetku rata se vratio u Irsku (1945) i prihvata posao prevodioca i magacinera u jednoj bolnici.Tada je napisao svoj prvi roman na francuskom koji je govorio i

poznavao kao maternji (Mersije i Kamije).Po povratku u Pariz (1946) objavljuje na francuskom zbirku pjesama Pjesme.Sljedeće godine piše svoju prvu originalnu dramu Eleuterija.Nešto više pažnje skrenuo je sa svoja dva romana,oba 1951.god.:Moloi i Malon umire.

Beketovi junaci imaju mnogo muka sa vremenom:u praznini besmislu njihovog života vrijeme sporo protiče i pada na njihova pleća kao teško breme.To je još teže kada se ništa ne dešava ( a u drami se malo šta događa osim razgovora I kretnji) I kada se ne razgovara-ima mnogo pauza I ćutanja:naznake “Ćutanje”se javljaju oko 140 puta.I kada se vrijeme (spoljašnje) I ćutanje (unutrašnje) udruže,onda dolazi do napona emocija,strepnje I straha:to je strah od praznog I sporog vremena.Zato se junaci dovijaju kako da ispune vrijeme,kako da ga utucaju,što reče Estragon,a potom ponovi I Vladimir.Vladimir će započeti kazivanje priče o dva zločinca I Spasitelju jer “brže će nam proći vrijeme”:pritom nije bitno da li sagovornik prati priču (Estragon:”Ja I ne slušam”)On će nekoliko puta ponoviti neki detalj ne bi li Estragonu razjasnio glavno mjesto u priči,a to opet rasteže ovaj dijalog bez rezultata-priča nije ni primljene ni shvaćena.Vladimiru se učini da se vrijeme zaustavilo,on razgovor ili malu promjenu smatra dobrodošlom.Glad za društvom I razgovorom se osjeća iz praznih dijaloga koji se sastoje iz malo rijrči ponovljenih nekoliko puta.Ovo je težnja da se ispuni vrijeme I da se sagovornik zadrži koji je svojom pojavom,govorom I činjenjem unio malo svježine u ubitačnu monotoniju čekanja,ćutanja povremenih kratkih dijaloga dvojivca skitnica.To je izraz straha od usamljenosti koji pada teško iz dva razloga:-“skraćuje” se vrijema čekanja nečega što je neizvjesno;-ispunjava se vrijema bilo čim samo da se u samoći ne preda mislima iz koijh stalno proizilazi strah;otuda I strah od ćutanja(“Reci nešto!Reci,makar šta!”)A kada se jedan segment vremena pobijedi (ispuni razgovorom)opet nastaje ćutanje I opet potreba za razgovorom.Ovo ponavljanje je izraz nemoći da se nađe prava riječ I pravi predmet razgovora (“Teško je početi” kaže Vladimir);I dok se naprežu da pronađu novi predmet razgovora,čuju se iste riječi u ustima dva lika-ovakvih primjera ima na desetine u ovoj drami.Vrhunac besmisla I praznine sadržan je u Estragonovim rječima:”Uvijek mi pronađemo nešto,zar ne Didi,što namstvori utisak da smo živi?”.Činiti bilo šta,makar govoriti bilo šta,znači biti,postojati,živjeti.Ćutanje je zamiranje,potom I umiranje.Muka se vremenom preovladava igrama tipa:”Hajde da se prepiremo”,”Hajde da se zapitkujemo”,”Hajde da se grdimo!”,”A hajde sad da se pomirimo”- to je zabava(“Kako vrijeme brzo prolazi kad se zabavljamo”,kaže Vladimir).Oni će se igrati Pocoa I Likija,ali će Estragonu pasti na um čudna igra.Praznina I monotonija života nameće groteskna razmišljanjab I ponašanja,koji ukazuju na iščašenost

čovjeka iz stvarnosti,na haos u duši I razumu.`Poco će bijesno reagovati na Vladimirovo pitanje otkad je Liki nijem.Ova apokaliptična slika sveopšteg nestajanja proistekla je iz negativnog životnog iskustva:sve je bilo iso,ništa se nije mjenjalo osim čovjekovog laganog topljenja I nestajanja životnih funkcija.A tu čovjek ništa na može jer je ta neminovnost proistekla iz proticanja vremena.(pješčani sat ili obični,možda ubaciti muziku)

Re: Čekajući Godoa - Beket« Odgovor #3 poslato: Oktobar 11, 2009, 14:51:55 »

Drama apsurda-u potpunosti je napustila zakonitosti klasične drame stare preko dva milenijuma.Naziv je i proistekao iz njene sadržine:apsurdni su joj likovi,apsurdne su situacije,iskazi su apsurdni.Apsurd je proizvod načina kazivanja ili prikazivanja u kome se ne otkriva nikakav smisao,odnosno nameće se besmisao-ono što je kazano ili prikazano je čista besmislica,odnosno ruganje smislu.iz apsurdnih slika se ne može dokučiti ništa jer su one same po sebi apsolutni besmisao.Apsurdno kazivanje,slike i likovi predočavaju nelogičnost,nerazboritost,nerazumnost i ludilo svijeta i života.

Anti-drama-ona je potpuna suprotnost klasičnoj drami jerr redukuje ili potpuno ignoriše sve one strukturne elemente koji čine dramu.Jedini dramski elementi su likovi i scena na kojoj djeluju;nema radnje,te osnovne supstance drame-ni početka,ni trajanja ni razrješenja;nema sukoba koji doprinose razvijanju radnje i ispoljavanje junaka;nema jasnog vremena,onog društvenog;nema karaktera-likovi nisu individualizovani ni tipizirani;oni su antiheroji-ne zna se ko su,ni odakle su,ni šta žele.

Nejasnost je bitna osobenost ove Beketove drame.Iako se obično kaže da značenje ove drame treba tražiti ne u površinskom i čitljivom sloju (denotativnom),nego u dubinskom,konotativnom,ne može se denotativni sloj proglasiti besmislenim:ima verbalnih besmislica i besmislenih postupaka aktera drame,ali to ne može da se apsolutizuje i potpuno ukine denotativni sloj kao besmislen.Ima u njemu besmislenih iskaza i nejasnih mjesta,ali baš ta besmislenost je sredstvo saopštavanja čiji se govor može dešifrovati sa manje ili više uspjeha.Nejasnoće su,sasvim razumljivo za ovakve tekstove,prisutne ali se razrješavaju kada se to mjesto ili situacija sagleda u kontekstu cjeline djela.Šta je sve nejasno u ovoj drami?Njegovi akteri,predočeni kao dva para likova,i dječak,koji se pojavljuje u

jednoj situaciji svakog čina,ostali su nedorečeni kao likovi i karakteri:ko su oni kakvo je njihovo mjesto u društvu,imaju li porodicu,šta su po zanimanju,kuda idu (Poco i Liki,koga čekaju i zašto (Vladimir i Estragon)?Nejasni su kao ljudska bića,jedva da se naslućuje njihovo duševno stanje (kod Estragona),karakter ne može da se otkruje iz onoga šti govore ili čine (njihovo činjenje se svodi na kretanje na pozornici i na pantomimu).Vladimir kaže:”I nastavljo sam borbu”,to kaže prvom replikom u drami,ali do kraja nije jasno kakva je to borba ,s kim,zbog čega?Njihovo čekanje je nejasno:koga čekaju,zašto.Radnja drame se svodi na čekanje,ono je ispunjeno razgovorima,kretanjima posceni,pantomimom.Ništa se ne događa,ni u odnosu među likvima,ni u njima samima.Ne samo nejasnost,neodređenost,praznina,nedešavanje,,nedjelovanje,nemjenjanje-samo pantomima,klovnovske kretnje po sceni,razgovor radi razgovora sa samo nekom iskricom logike,iskustva i smisla.Ovo je gotovo realistična priča o dvije propalice,skitnice,koje se odavno poznaju,od kojih je jedan kulturniji i intelektialniji,superiorniji (Vladimir),dok je drugi spontaniji,letargičniji i dobrovoljno podređen.Oni se nalaze na mjestu na kojem su zato što čekaju izvjesnog Godoa.U toku tog praznog dana,koga skitnice ispunjavaju kako najbolje umiju,nailazi Poco,gospodar,sa svojim slugom Likijem i kraće se zadržava u razgovoru sa njima.Ubrzo pošto Poco i Liki odu,pojaviće se jedan Dječaki javiti da Godo tog dana ne može da dođe,tako da će Vladimir i Estragon morati i u drugom činu komada da nastave sa čekanjem,opet bez uspjeha,jer će se ponovo pojaviti Dječak sa istom,nezadovoljavajućom vješćuOčigledno je:Beketova drama je očigledno metafora.U otkrivanju ove metafore počećemo od centralnog simbola.To je Godo.Neki poznavaoci ovog djela smatraju da je Godo Bog (eng,god-bog).Ima razloga da se ličnost koju Vladimir i Estragon čekaju nazove Bogom.Zar većina napaćenih i prognanih ne čekaju božiju pomoć?Ako je Godo Bog,onda četiri ličnosti ove drame predstavljaju čovječanstvo.I Beket to sugeriše.Jer,Vladimir je rekao:”Ali sad,na ovom mjestu,mi predstavljamo čovječanstvo,pa bilo nam to po volji ili ne…”.Beket je sa mnogo promišljenosti sačinio ovaj metafizički uzorak čovječanstva.Njega čine:jedan moćnik sa konopcem u rukama (Poco),jedan svezani nesrećnik sa konopcem oko vrata (Liki-Srećko) i dva siromaha na izmakuživota.Liki je i mislilac,a Estragon pjesnik.Sad se već otvara Beketova metafora,sa vrlo sumornim značenjem:”Čekajući Godoa” je farsa priče o čovjekovoj nadi u spasenje.Beket se ruga kultovima i mitovima o mesiji spasiocu.Čovjek je sam u vasioni prikovan za zemlju,a odozgo mu nema spasenjaSem toga,najveća rana u ljudskom životu je vrijeme,a najveći grijeh-pođenje..A ljudi su u odnosu na mit o spasenju ili čekaoci ili tragaoci.Čekaoci su Vladimir i Estragon,a tragaoci Poco i Liki.Svjest o nadi postoji

samo kod čekalaca,svejedno što je ta nada mistična.Akcija Pocoa i Likija je pragmatička i zato oni žive u krajnje neljudskim odnosima gospodara i sluge.Nije nimalo slučajno da su odnosi Estragona i Vladimira topli,ljudski:odnos gospodara i sluge uništava sve ljudsko među ljudima.

 Sačuvana

RuganjeKritika je ovu dramu okarakterisala kao tragikomediju.Ovdje ćemo se zadžati na komičnim elementima drame.Ima u ovoj drame gegova,igra riječi,verbalnih igrarija,paradoksa i apsurdaSve to,naravno,niti je puka zabava,niti je nrka filozofska metafizičnost ili simboličnost.Može se iza fenomena koji izazivaju smijeh kriti neko metafizičko značenje,ali su oni prije svega to što jesu-smiješni

Pozorište apsurda se još naziva i pozorište poruge:ono se ruga prvo sebi,pa svojim piscima,pa gledaocima,a onda svijetu,životu i čovjeku.priroda je potreba ovoga pozorišta za ruganjem i smijehom.prikazuje destrukciju,haos,prazninu,beznadežnost,besmislenost i time predočava potpunu pesimističku sliku svijeta,života i ljudske sudbine.Ako je sve tako sumorno,onda se trenutak egzistencije prikaza u drami razvedrava humornim iskrama i blagim smijehom ili nekom satirično-ironičnom opaskom koja u egzistencijalnom svijetu markira groteskno i apsurdno,ono što je nehumano i netolerantno.

Tragikomične su opaske koje imaju socijalnu notu a odnose se na učesnike ove dramske igre.»Trebalo je da budeš pjesnik»,rećiće Vladimir Estragonu.Ovaj spremno odgovara «I bio sam.(Pokazuje na ssvoje dronjavo odijelo)Zar se ne vidi?Ova opaska djeluje kao digresija od predmeta razgovora,odmah se nastavlja osnovna dijaloška potka,ali ovaj umetak o pjesniku djeluje upečatljivi i ne zaboravlja se.Kretnje po pozornici Estragona i Vladimira,njihova pantomima-sve ima klovnovski karakter pa tako i djeluje.nijhov napor da ispune vrijeme i savladaju dosadu i stijepnju od rezultata čekanja,nagoni ih na postupke koji mogu izazvati smijeh u publici.Mučna je slika para Poco-Liki;gospodar sluga.Ima tu neljudskog,naturalističkog i morbidnog.Prva pojava izaziva mučan efekat,ali ubryo gledalac osjeti mučninu.Relacija gospodar-sluga ne stavlja ni jednog ni drugog u bezbjedan položaj:oni su konopcem vezani jedan za drugog,sudbina ih je sastavila u vječnoj zavisnosti.Jedan je vođen na konopcu,drugi mora da drži konopac-ni on nije slobodan.Gospodar ne može da zadovolji osnovne potrebe bez pomoći sluge.Situacije u kojima se pojavljuju Liki i Poco na momente izazivaju smijeh,ali je njihovo prisustvo u drami unošenje oporog osjećanj nelagodnosti i zgražavanja.

Svojevrsno ruganje ljudskoj nestalnosti i ljuskim vrijednostima ostvareno je u sceni sa Pocom i Likijem:Vladimir i Estragon grde Pocoa što je iskoristio Likija a onda ga odbacuje «kao koru od banane»,da bi koji trenutak kasnije kritikovaliLikija pošto je Poco počeo da ječi:»Kako se usuđujete?To je sramno.Tako dobar gospodar!Da ga tako mučite!poslije toliko godina!Zbilja!»Ljudska nestalnost,izgubljeni kriterijumi,neozbiljnost u ozbiljnim stvarima-to je poruka ove scene.

Beckett – U OČEKIVANJU GODOTA

O KNJIZI:IZDAVAČ: KATARINA ZRINSKI d.o.o., Varaždin, 2005.ZA IZDAVAČA: Mirjana PtičekUREDNIK: Tomislav ŠkrinjarNASLOV ORIGINALA: En attendant Godot, Samuel Beckett

ŽIVOTOPIS:Samuel Beckett (1906.-1989.), dramatičar je i romanopisac irskoga podrijetla. Od 1938. živi u Parizu te nakon rata počinje pisati na francuskom jeziku. U svojim djelima daje krajnje pesimističnu viziju svijeta i prikazuje život kao igru viših sila u kojo je čovjek sveden na fiziološko i duhovno vegetiranje, na besmisleno ''trajanje'' ispunjeno patnjama i uzaludnim iščekivanjima spasa.Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1969. godine.Djela: ''U očekivanju Godota'', ''Svršetak igre'', ''Malone umire'', ''Murphy'', ''Molloy''

VRSTA DJELA: antidrama u dva čina

VRIJEME I MJESTO RADNJE: ne može se precizno odrediti i dobivamo tek oskudan opis krajolika u didaskalijama

KARAKTERIZACIJA LIKOVA:VLADIMIR i ESTRAGON, dvojica ostarjelih skitnica koji se od milja oslovljavaju nadimcima Gogo i Didi. Vladimir ostavlja dojam pametnijeg i u stvaran život bolje uključenoga člana ovog para likova, a Estragon je priprost, ranjiv, pasivan i ovisan o Vladimiru. Obojica su u lošem fizičkom stanju – u poznim godinama (šezdesetim ili sedamdesetim), oštećenih i isluženih tijela,

obučeni u dronjke.POZZO, Luckyjev gospodar, nasilnikLUCKY, rob, potpuno je lišen vlastite volje, nezainteresiran je i pasivan, a i opasanDJEČAK, Godotov glasnik i pastirKRATAK SADRŽAJ:I.ČINVladimir i Estragon, dvojica ostarjelih skitnica, na pustoj pješčanoj cesti pod sasušenim drvetom, uporno čekaju Godota. Vrijeme besciljnoga čekanja ispunjavaju besmislenim razgovorima i aktivnostima.Tijekom neutvrđeno dugog čekanja, nailaze Pozzo i Lucky, gospodar i rob. Pozzo vodi Luckyja na konopcu, a njime upravlja vikanjem i nasiljem. Lucky nosi Pozzinu košaru s jelom, stolac na sklapanje i kovčeg pun pijeska. Neobičnost Pozzine i Luckyjeve pojave plaši Vladimira i Estragona pa se njihov odnos prema Pozzi mijenja od strahopoštovanja do prjezira. Javlja se i proračunata udvornost: Pozzo ima hranu, a možda i novac, i možda ih je voljan podijeliti. Nakon razgovora i Luckyjeva plesa, ''razmišljanja'' i napada na Estragona, Pozzo i Lucky nastavljaju put: Pozzo želi prodati Luckyja na sajmu, no ne saznajemo idu li baš tamo. Potom Vladimira i Estragona posjećuje Dječak, Godotov glasnik i pastir, koji ih obavještava da Godot toga dana neće doći, no sutra sigurno hoće. Nakon nekoliko Dječaku upućenih opreznih pitanja o Godotu, oni nastavljaju čekanje.II.ČINMjesto i vrijeme radnje su identični onima u prvome činu, a od značajnih promjena likovi zapažaju da se na suhome drvetu pojavilo lišće.Vladimir, za razliku od Estragona, zamjećuje prolaženje vremena. Dolazak Pozze i Luckyja to potvrđuje: Pozzo je oslijepio, a Lucky zanijemio, i oba teško hodaju. Sada Lucky vuče na konopcu slijepoga Pozzu koji tetura za njim i pada nakon svakog naglo učinjenoga pokreta. Padnu li, ni jedan od njih ne može ustati. Kada preko njih padnu i Vladimir i Estragon, uspijevaju ustati zahvaljujući međusobnoj pomoći.U nekim se detaljima mijenjaju i odnosi među likovima: Vladimir i Estragon više se ne boje Pozze i ne sažaljevaju Luckyja, a razmišljaju i o tome kako bi mogli iskoristiti njihovu nemoć. Pozzo i Lucky nastavljaju put teturajući i padajući, a nakon njih, kao i u prvom činu, dolazi Dječak s istom porukom. Vladimir je sumnjičav i pita ga sjeća li ih se i je li već dolazio, no Dječak tvrdi da ih prvi put vidi. Godot, naravno, opet ne dolazi, no doći će sutra pa se čekanje nastavlja.

O DJELU:Mehaničko ponavljanje prostorno-vremenskih okvira odvijanja radnje,

pojavljivanja likova, njihovih dijaloga i statičnih scenskih situacija potpuno usporavaju radnju i oduzimaju joj smisao.Likovi izgovaraju nepovezane monologe isprekidane bezbrojnim nelogičnim stankama, naglim promjenama teme razgovora, bezrazložnim ponavljanjima prigodnih jezičnih fraza bez pravoga značenja.Komunikacija među likovima izostaje i zbog fizičke onemogućenosti (nijemost, sljepoća likova). Likovi pokazuju i nemogućnost voljnoga djelovanja, a česta je pojava da se iskazane namjere ne ostvaruju, kao u ovom primjeru: ''Vladimir: Onda idemo?, Estragon: Idemo! (Ne miču se s mjesta)''.Ova drama nije ni komedija ni tragedija: likovi su po svojoj pojavi, govoru i postupcima komični, no dojam koji pobuđuju krajnje je tragičan. Zato su je kritičari i nazvali tragičnom farsom. Drama nema klasičnoga dramskoga sukoba i dramske napetosti koja raste i razrješuje se tijekom dramske radnje. Dramska je radnja statična, a scenski prostor iznimno siromašan i u oba čina isti. Pojedinosti o likovima, mjestu i vremenu radnje saznajemo iz oskudnih didaskalija. Replike su kratke, isprekidane, slabo tematski povezane i sadržajno oskudne. No, bogat je i neograničen niz asocijacija, simbola i metafora koje svaki gledatelj stvara tumačeći ideje i poruke ove neobične drame.

Ništa se ne događa, nitko ne dolazi, nitko ne odlazi, to je strašno.

Gospodin Godot mi je rekao da vam kažem da večeras neće doći, ali sutra će doći sigurno.

Što više ljudi susrećem, to sam sretniji.