1

Friedrich-Naumann-Stiftung für die Freiheit / Friedrich Naumann Foundation for Freedom

Projekt Westbalkan / Project Western Balkans

Bulevar Kneza Aleksandra Karadjordjevica 13/A8, 11000 Belgrad, Serbien

Raseljena lica na granici srpske i kosovskepolitike1

*Jelena Grujić Zindović

1Ovaj rad je deo knjige u pripremi „Politička upotreba izbeglica“. Friedrich Naumann Stiftung für die Freiheitfinansijski je podržao istraživanje za potrebe ovog rada u periodu od septembra 2013. do januara 2014. godine, što jesamo nastavak dugogodišnje saradnje koju imam sa kancelarijom ove fondacije u Beogradu. Dugujem velikuzahvalnost celom timu FNS-a u Beogradu koji predvodi direktor za Zapadni Balkan Charles du Vinage, a pogotovoDušanu Diniću, i njegovim preporukama, smernicama i velikoj podršci.

2

RaseljeništvoSrba sa Kosova karakteriše iskustvo totalitarnih promena: smeneperioda izloženosti raseljenika fizičkom i političkom nasilju i periodi kojeobeležava nemilordna strategija preživljavanja i borbe za pristup aktuelnomcivilizacijskom prosperitetu. Nasuprot kolokvijalnim uverenjima da je istorijaraseljeništva iz ove male zemlje spornog statusa istorija neprestanog žrtveništva,raseljena lica su u značajnom broju umela da koriste svoje viktimogenepredispozicije kao strategiju u vertikalnom i horizontalnom društvenompomeranju. Postoji mnogo indikatora koji ukazuju da je višedecenijski paktizmeđu Srba na Kosovu i van Kosova i političke elite kompletnog političkogspektra Srbije voljan, iako ne uvek i obostrano koristan. Ova društvena grupa,iako na margini, bila je, jeste, a po svemu sudećii biće i subjekt i objekt srpskepolitike. Poslednjih godina, takav odnos se diskretno ali konstantno razvijao i sapolitičkom elitom na Kosovu, a Briselski pregovori Beograda i Prištine doprinelisu tome da se taj odnos, uporedo sa postepenom političkom integracijom Srba naKosovu, dodatno ubrza.

Uvod u novu realnost Kosova

Ispred Muzeja Kosova, smeštenog u centru Prištine u lepom, devetnaestovekovnom zdranju

nekadašnjeg administrativnog centra Otomanske imperije u ovom delu sveta, ovog proleća

tiskala se velika grupa južnokorejskih turista.2 Zgrada je pre nekoliko godina temeljno

obnovljena, što joj je prvi put udahnulo život od kraja NATO intervencije, juna 1999. godine.

Pre rata, bio je to muzej Kosova i Metohije, kako se ta nekadašnja pokrajna republike Srbije i

zvala. Muzej je imaojednu od najbogatijih i najlepših regionalnih zbirki neolitskih figurina od

terakote, sa preko 35.000 artefakata, koja je odnesena u Beograd, i nikada nije vraćena. Poslednji

put zbirka je bila dostupna javnosti na izložbi otvorenoj u galeriji Srpske akademije nauke i

umetnosti u Beogradu, na dan početka NATO intervencije, 24. marta 1999.3

Na jedinom otvorenom spratu Muzeja, u čijem su predvorju razvijene zastave Sjedinjenih

američkih država (SAD) i Albanije, poseticima se danas nudi jedino stalna postavka

2Turizam na Kosovu je u velikom porastu. Prema Zavodu za statistiku Kosova, 2012. godine preko 50.000 ljudi jeposetilo Prištinu, što je duplo veći broj se u odnosu na 2008. godinu, prvu godinu nezavisnosti Kosova. Srpskimanastiri na Kosovu gotovo svakodnevno beleže posete od bar 50 stranih turista; informacija iz manastira Dečani.Smatram to sporednim ali slikovitim indikatorom normalizacije svakodnevice na Kosovu.3Historical Dictionary of Kosova, Robert Elsie,Scarecrow Press, 2010. Strana 124.

3

posvećenanezavisnosti Kosova.Izložbu otvara propagandni plakat - ispod slike mrtvog deteta, sa

identifikacionim brojem na čelu, plasirane su fotografije Slobodana Miloševića i Adolfa Hitlera,

i ispod njih potpis: Milosevic didn’t invent ethnic cleansing, he had a good teacher.4Postavka je

nevelika: pored istorijata albanske borbe za nezavisnost i hronologije ratovanja,domiraju vojni

artefakti sve vrste oružja koje je koristila Oslobodilačka vojska Kosova (OVK), njihovi simboli i

uniforme iz različitih faza Kosovskog rata (1998.-1999.), potom i srpskih i NATO snaga, kao i

mape borbi i vojnih akcija. Posebno upečatljiva je mapa Kosova sa obeleženim mestima

masovnih ubistava Albanaca. Crvene tačke gusto su koncentrisane u centralnom i istočnom delu

Kosova, ali ih je u velikom broju po celoj mapi. Njihov broj emituje snažnu poruku,kao i

izložene fotografije ranjene i ubijene dece i žena. U poslednjem delu postavke su naslovne strane

strane štampe sa izveštajima o stradanju Albanaca, i fotografije brojnih svetskih zvaničnika,

kojima je se izražava zahvalnost za doprinos ostvarivanju nezavisnosti Kosova.

Srbija, i Srbi, u obnovljenom Muzeju Kosova imaju samo svoje mesto agresora, na mapama

kretanja i napada srpskih vojno-policijskih snaga, i nema niti jednog natpisa koji bi posetioca

uputio u stradanje Srba, ili neke druge manjine na Kosovu. Nema nikakvog traga suživotu sa

nealbanskim zajednicamau kulturnoj i istoriskoj reprezentaciji NEWBORN nacije.5Ostali skupim

mermerom obloženi spratovi su prazni, iako Kosovo ima štošta još da pokaže osim svoje

nezavisnosti; istorijsko i kulturno nasleđe Kosova jedno od najzanimljivijih, i najbogatijih u

celom regionu.

Kosovo, iznova piše svoju istoriju, intenzivno menja svoju arhitekturu, geografiju, topografiju.

Umnožavaju se saobraćajnice između gradova i sela, i ponekog izolovanog povratničkog naselja,

koja se ni ne može nazvati naseljem, već pre zgusnutim redovima kuća pored puta. Nestale su

mnoge romske mahale, nastale su neke nove opštine. Na čitavom Kosovu je odmah nakon kraja

rata, u leto 1999, promenjen i naziv većeg broja ulica. Potencijalni povratnik koji poželi da obiđe

svoju imovinu u Prištini -iz koje je više od 35.000 Srbaraseljeno odmah nakon kraja rata - treba

da se obavesti o novim adresama; novi nazivi ulica posvećenisu novim herojima Kosova,

pretežno iz poslednjeg kosovskog rata, kao i zvaničnicima koji su bili posvećeni kosovskom

4„Milošević nije izmislio etničko čišćenje, imao je dobrog učitelja“.5 “NEWBORN” je skulptura u centru Prištine, postavljena ispred trgovačkog centra “Boro i Ramiz”, nekadašnjegsimbola prosperiteta ovog grada iz perioda SFRJ. Skulpura je otkrivena na Dan nezavisnosti Kosova 17. februara2008, a svake godine uoči proslave nezavisnosti iznova se dizajnira.

4

pitanju, među kojima suMadeleine Albright,Tony Blair i Wesley Clark.Jedan od najvećih

prištinskihbulevara nosi naziv Bill Clinton, gde se nalazi i spomenik tom američkom

predsedniku. Preostalo je veoma malo ulica posvećenih značajnim građanima i toponimima iz

jugoslovenskog perioda, koji bi ukazivali na nasleđe Kosova i istorijsko uskustvo koje su njegovi

građani imali u nekadašnjoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (SFRJ).6

Nova realnost Kosovavidljiva je na svakom koraku. Duž međugradskih puteva, i u svim većim

naseljima i gradovima na centralnim trgovima postavljeni su spomenici posvećeni “mučenicima

nacije” (Dëshmorët e Kombit), poginulim borcimaOVK. Reprezentacija mučenika u statui

gotovo je uvek ista – impresivna figura u uniformi OVK, u aktivnoj pozi ili raskoraku, sa

oružjem na gotovs.

Spomenik u centru PrizrenaFoto: Jelena Grujić Zindović

6Detaljniji popis novih i starih ulica može se pronaći u članku: „Čije su kosovske ulice i trgovi”, Mirko Rudić,Vreme, http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1074666.

5

Sva stratišta širom Kosova, mesta bitaka i stradanja Albanaca i OVK, takođe su obeležena

memorijalima. Kako je borbi i stradanja bilo izuzetno puno, verovatno je jako malo deonica

dužih od po nekoliko kilometara bez obeležja koji upućuju na poslednji rat. Sve to skupa ostavlja

snažan utisak, i posebno upečatljiv za sve one kod kojihovakva dominantna interpretacijanove

istorije Kosova izaziva nelagodu, ili strah, što je slučaj sa velikom većinom posetilaca iz Srbije.

Moglo bi se pretpostaviti da posebnu frustraciju osećaju pripadnici srpske manjine na Kosovu, i

oni retki raseljeni stanovnici najmlađe evropske države u formiranju koji posećuju svoj stari

kraj.One grupe Srba koji na Kosovo dolaze tek nekoliko puta godišnje, pod policijskom

pratnjom,da bi obišli grobove svojih srodnika, posebno su iziritirane. Ogroman broj srpskih

groblja je devastiran, i spomenici na njima su porušeni i zarasli u korov. To je slučaj i sa

grobljem u Prištini, iako srpska zajednica redovno plaća održavanje za svoje grobove. Porušeni

su i spomenici i statue srpskih zaslužnih građana u mnogim gradovima. Postoji i značajan broj

Srba nastanjenih u Srbiji koji diskretno i prilično redovno cirkulišu preko granice sa Kosovom.

Ipak, velika većina raseljenih tek treba da se suoči sa novim Kosovom i da u njemu pronađe

svoje mesto, u slučaju da to uopšte i želi. “Nakon promene vlasti na Kosovu u junu 1999.

godine, albansko stanovništvo, koje je do tada predstavljalo demografsku većinu bez političke

moći ili vlasti, tokom 1990-ih dobilo je kontrolu i političku moć i postalo vladajuća većina, dok

je srpsko stanovništvo izgubilo moć i privilegije, i fizički i simbolički je isključeno iz kosovskog

društva”.7

Nova realnost Kosova, međutim, ipak nije ekskluzivno albanska. Postoji i paralelna stvarnost

Kosova, u kojoj žive Srbi, najbrojnija manjina kosovskog društva, iako potpuno potisnuti na

marginu i lokalizovani u svojim naseljima i enklavama. Da nema brojnih manastira širom

Kosova, srpska zajednica kosovskog društva bi izvan granica te paralelne stvarnosti bila danas

potpuno nevidljiva na nivou svakodnevice. U svetu politike, međutim, ona ima svoje veoma

bitno mesto.

Stoga možemo govoriti i o novoj realnosti srpske zajednice na Kosovu, koja uprkos svim

problemima, nije umrtvljena i bezperspektivna kakvom se mahom prikazuje u matičnoj

7 “Srbi kao prijetnja: Prikaz srpske manjine u kosovskim novinama na albanskom jeziku”, Helena Zdravković Zonta,u “Na marginama: Manjine i mediji u Jugoistočnoj Evropi” MediaCentar Sarajevo, 2010. Strana 78.U ovom radu Zonta napominje da potpuno podeljeni kosovski mediji (na albanske i srpske) doprinose daljojpolarizaciji ovog društva. U albanskim medijima Srbi su prikazani kao pretnja, dok se Albanci prikazuju kao onikoji stalno moraju da brane svoju teritoriju, državu, institucije, identitet, “zapravo svoj opstanak”; strana 127.

6

zemlji.Od početka Briselskih pregovora, srpski političari su intenzivirali svoje posete Kosovu.

Nova realnost Kosova postepeno se usvaja i od strane sprske političke elite, koja adaptira svoj

odnos i svoj politički rečnik u skladu sa onim sa čim se susreće na svojim putovanjima. Taj

proces postepenog uvođenja novog diskursa o Kosovu ima potencijal da uvede značajne

promene i u odnosu srpske manjine sa Kosova, sa jedne i sa druge strane njegove granice sa

Srbijom.

Matrica razdora

Grad Peć, najzapadniji grad Kosova, ima veoma veliki značaj za srpsku zajednicu sa Kosova.

Dok je mit o Kosovskom boju dobio univerzalnu simboliku blisku celom srpskom etnosu, Peć je

za Srbe koji potiču sa Kosova posebno emotivna i simbolična tačka. Pećanci su sebe oduvek

smatrali “malo boljim” Srbima od drugih; oni uvek naglasiti da su iz tog grada, dok će drugi

češće reći da su Kosova, bez bliže odrednice.8 U blizini ovog grada nalazi se manastir Pećka

patrijaršija, izuzetno značajan za Srbe, budući da je bio prva prestonica Srpske pravoslavne crkve

i jedno vreme, u periodu Otomanske vladavine kada je srpska država bila ukinuta, imao je i

paradržavnu ulogu. Smatra se “čuvarom” srpskog nasleđa i kulture.9

Peć je uvek bio bogat trgovački grad, vrlo prosperitetan i za albansku i za srpsku zajednicu kroz

mnogo generacija. Za vreme SFRJ, u gradu je otvoreno nekoliko velikih fabrika (Zastava, Pećka

pivara). Čak ni tokom 90-ih, u gradu nikada nije bilo nestašice namirnica. Albanci trgovci

8Brojni intervjui koje sam obavila sa raseljenim licima i Srbima na Kosovu tokom poslednjih deset godina, kolikodugo se redovno bavim temom raseljeništva i Kosovom.9Interesantan podatak koji ide u prilog tezi da izazivanje incidenata u Peći ima snažan simbolički potencijal, ječinjenica da je u Pećkoj patrijaršiji izbio požar nekoliko dana nakon što su izbile masovne demonstracije Albanacana Kosovu marta 1981. godine. Uprava manastira smatrala je da je požar podmetnut, iako je zvanično objašnjenjebilo da je izbio požar na instalacijama. To je jedini manastir na Kosovu koji je tom prilikom pretrpeo štetu.Demonstracije su uz manje prekide trajale oko dva i po meseca. Na Kosovu je proglašeno vanredno stanje, iintervenisale su trupe JNA. Do danas nema usaglašenih ocena o broju poginulih, ranjenih, osuđenih i procesuiranihljudi. Brojevi se kreću od je nekoliko desetina poginulih, do 1000; o osuđenih od 3000-4200 Albanaca,procesuiranih 300-500.000. Činjenica je međutim da je sprovedena „čistka“ na Prištinskom univerzitetu, odalbanskog sadržaja i od albanskog kadra, jer je Univerzitet bio centar pobune. Taj istorijski trenutak bi se mogaosmatrati početkom kraja Kosova u Srbiji, i početkom raspada SFRJ.Dostupni su brojni izvori koji govore o ovim događajima. Na primer: „Srbija pod Miloševićem: politikadevedesetih“, Robert Tomas; Samizdat B92, Beograd, 1999. „Zarobljena zemlja“, Slobodan Antonić; Otkrovenje,2002., Beograd. Izvanredan sažet pregled istorije sukoba na Kosovu videti u: “Kosovo: rat i osveta”, Tim Džuda,Samizdat B92. O demonstracijama 1981, strana 64.

7

donosili su robu iz drugih zemalja, što je značajno doprinelo da čitav kraj ostane u svojevrsnoj

lokalnoj paralelnoj stvarnosti, u koju nije prodirala ni kriza, niti rastuća tenzija u drugim

krajevima Kosova.

Ipak, prva pukotina u suživotu dve zajednice usledila je nakon što su albanska deca prestala da

pohađaju državne škole, a iz fabrika odlazilo ili bilo otpuštano albansko stanovništvo. „Bili smo

strašno zbunjeni zašto nema albanske dece, ali su nam rekli da je to jer ne žele da uče po

nastavnom programu Srbije“.10

Školska nastava u privatnoj kući na Kosovu 1992. godineFotografija: Hazir Reka, National Gallery Kosova

Uprkos tome, suživot dve zajednice se nastavio više ili manje u istom stepenu kao i ranije, što je

karakteristično za sve gradove i mesta ukojima nije bilo velikog procenta siromaštva. Prva

ubistva policajaca i Albanaca 1997/98 kji su ginuli u međusobnim sporadičnim obračunima

10Intervju sa Nikolom Jovanovićem (1980), izbegao iz Peći 1999, 29.10.2013.

8

izvan stambenih naselja postepeno su počela da narušavaju atmosferu u gradu. Tokom 1998, kad

se već rasplamsao rat između formirane OVK i srpskih policijskih, vojnih i paravojnih snaga,

počela su iseljavanja stanovništva. Albanske porodice počele su masovno da šalju svoju decu

izvan grada, iako je u samom gradu život i dalje funkcionisao po ustaljenoj dinamici. Odseljavali

su se i Srbi, ali ne u velikom broju.

Ključni događaj, koji je razorio život grada i preneo kao požar duboko uznemirenje među Srbe

širom Kosova, bilo je ubistvo šest dečaka starosti od 15 do 18 godina u kafiću Panda, tada

najpopularnijem mestu okupljanja srednjoškolaca iz Peći. U doba dana kada je u kafiću uvek bilo

najviše mladih bačena je bomba. Počinitelji nikada nisu otkriveni. Bio je 14. Decembar 1998. U

simboličkom smislu ovaj događaj je imao dalekosežni efekat i izvan Kosova, u samoj Srbiji.

Ovaj zločin je vrlo pažljivo ciljan, i Peć nije slučajno izabran grad za takav događaj. Možemo taj

istoriski trenutak oceniti i kao presecanje aorte suživota na Kosovu, i u toj oceni neće biti

emotivnog viška.11

„Posle Pande krenula su masovna maltretiranja albanskih porodica po gradu. Tražili su krivce. Toje prva noć kad nismo smeli da izađemo na ulicu. Čule su se sirene cele noći. Sahrana mojihškolskih drugova bila je najveća koju sam u životu video. Iako je bio rat, ljudi su u kolonamadolazili sa svih strana kosova. Patrijarh je držao opelo. Bio je to ogroman događaj. Ja sam osećaoogromnu krivicu zato što tog popodneva nisam kao i obično bio sa njima. Morao sam daostanem kod kuće da učim.

Kad smo posle Pande krenuli u školu, to nikad neću da zaboravim. Skupljali smo se poodeljenjima, ćutali, a onda svi odjednom krenuli da plaču. Celo polugodište bilo je potpunorasulo, ništa nismo radili u školi. Bio sam četvrta, završna godina srednje škole.“12

U gradu je nakon toga srpska policija ubrzo organizovala noćne straže građana. Bila je to

obaveza koju niko nije mogao da izbegne. Formirale su se straže za svaki deo grada, a

stanovnicima, muškarcima (među kojima su bili i maloletni tinejdžeri) podeljeni kalašnjikovi.

11Masovno ubistvo u kafiću Panda je u januaru ove godine nekadašnji lider opozicije Vuk Drašković ocenio kaozločin u organizaciji Službe državne bezbednosti, a po nalogu Radeta Markovića, šefa te službe za vreme vladavineSlobodana Miloševića. Zločin je organizovan „sa namerom u očima međunarodne javnosti UČK bude predstavljenkao teroristička organizacija i da se istovremeno do maksimuma raspale antialbanske strasti na Kosovu i u celojSrbiji”, rekao je Drašković za list Kurir. Videti više na http://www.kurir-info.rs/vuk-draskovic-milosevic-naredio-radetu-i-legiji-da-ubiju-srpsku-decu-clanak-1185359.Postoje indicije i iz drugih izvora da zločin u kafiću Panda nije izvela OVK.SDB Srbije je po sličnom obrazcu delovala i u drugim ratovima u regionu. Videti o tome dokumentarni film“Jedinica”, autor Filip Švarm, produkcija nedeljnik Vreme, 2006.12Nikola Jovanović, ibid.

9

Svaka straža imala je osobu koja je bila odgovorna za sve što se dešava u dodeljenom „reonu“.

Na mnogim mestima po gradu, „straže“ su batinale i maltretirale albanske prolaznike.

Nacionalizam i mržnja u gradu je bila u ogromnom porastu. Oružani sukobi su se i dalje dešavali

u okolini, izvan grada, ali je sve više porodica imalo poginule članove. Odnosi između dve

zajednice su se drastično pogoršali. Kada je počela NATO intervencija, situacija se dodatno

radikalizovala. Albanci su u velikoj većini napustili grad.

U jeku bombardovanja, napuštene albanske kuće kuće i stanovi masovno su pljačkani.

„Oca su oterali sa vojnih punktova na ulazu u grad. Vojska je bila zauzela velike albanske kuće, itu napravila utvrđenja. Uglavnom ništa nisu radili jeru gradu nije bilo sukoba, i preko dana su išliokolo i pljačkali. Znalo se tačno šta je čije, svako je imao svoju sobu u koju je stavljao opljačkanestvari, koje će posle da odnese. Moj otac nije hteo da učestvuje u tome. Nije se bunio, ali njima jeneprijatno kad jedan neće to radi. Tako su ga poslali kući.

Kad su krenuli Albanci da se vraćaju, po završetku rata, Pećanci Srbi su svi krenuli da seiseljavaju. Znali su da tu ne smeju da ostanu, jer su se za vreme bombardovanja ponašali kaostoka, mislili su da sve to što su Albanci napustili, ta imovina, da je sve to sad naše, da sa timmože da radi šta ko god hoće. Upadalo se u kuće, kralo. Hvalili su se ljudi: Što sam našo dobarteren. Išli, vršljali okolo, pa gde šta nađu, krali. Useljavali se u stanove po centru grada.Katastrofa.“13

Matrica razdora je svuda po Kosovu bila više ili manje ista, kao u Peći. Za vreme rata pretežno

su stradali su Albanci, pljačkana je i uništavana njihova imovina. Nakon kraja rata, usledila bi

osveta. Pripadnici srpske i drugih nealbanskih manjina, masovno su se iseljavali. Počinjen je

ogroman broj zločina, nakon kojih su po pravilu usledili novi talasi iseljavanja.14

"Nisam otišao zato što sam se bojao batina, do smrti bih ih trpeo. Ali sam znao da ne bihmogao da podnesem da mi neko siluje sestru i snaju. Gledao sam šta su naši radili

13Ibid.14Prema popisu žrtava koje sprovodi Fond za humanitarno pravo, „u periodu od od 1. januara 1998. do 14. juna1999. godine i nakon dolaska međunarodnih snaga na Kosovo do decembra 2000. godine, na Kosovu je ubijeno,stradalo i nestalo 13.421 osoba. Od ukupnog broja žrtava (13.421), 10.533 su Albanci, 2.238 su Srbi, 126 Romi, 100Bošnjaci, 40 Crnogorci, 25 Aškalije, 18 Egipćani, 13 Turci, 10 Mađari, osam (8) Goranci, četiri (4) Makedonci, dva(2) Bugari, dva (2) Česi, dva (2) Hrvati, dva (2) Rusa, dva (2) Slovenca, jedan (1) Rusin, jedan (1) Slovak i 294žrtve čija se nacionalnost za sada ne može sa sigurnošću utvrditi.FHP je registrovao najviše ubistava, stradanja i nestanaka Srba, Roma, Bošanjaka i drugih nealbanaca u opštiniPrizren (276), Priština/Prishtinë (271), Peć/Pejë (240), Đakovica/Gjakovë (233) i Klina/Klinë (150). Najmlađa žrtvaje četvoromesečna beba Sava Mladenović iz Prizrena/Prizren, koji je spaljen sa svojom majkom u njihovojporodičnoj kući 21.09.1999. godine. Najstarija žrtva je 81-ogodišnja Nada Vasić koja je u avgustu 1999. godinenestala iz svog stana u Prištini/Prishtinë i o njenoj sudbini se ni danas ne zna ništa”. Saopštenje Fonda zahumanitarno pravo, 31. avgusta 2009.

10

njihovim ženama i znao sam šta me čeka. Imao sam prijatelje Albance, zaljubljivao samse u njihove devojke i znao sam kakvi su, znao sam da će nam vratiti tri puta grđe. Sve jebilo baš tako"15

Spirala nasilja između Albanaca i Srba na Kosovu ima dugačku istoriju. Svaka od zajednica imasvoju interpretaciju istoriskih događaja, krivice i odgovornosti. Činjenice koje su za ovaj radrelevantne su da su migracije i iseljavanje sa Kosova konstanta za gotovo sve generacije obezajednice još od Drugog svetskog rata.

„Znam sigurno da ja, kao ni moja porodica, nemamo ništa protiv Srba i da je do mene,da bih volela da se oni vrate. Ali ja ne znam šta oni sada misle o Kosovu i da li su svesnida se ono promenilo.”16

Čekajući građansko društvo

Istorija Kosova je istorija rivaliteta i borbe za prevlast albanskog i srpskog nacionalizma.

Sprovođenje moći nad rivalskom zajednicom snažno se ogledalo u imovinskim pravima koje

niko nije poštovao, i preko koje se demonstrirala moć kombinacijom osvete i otimačine. Na

Kosovu do danas nije preovladalo građansko društvo. Jer, jedno od osnovnih postulata

građanskog koncepta države, imovinsko pravo, i dalje je jedno od najspornijih pitanja na

Kosovu. Pri tome, problemi sa kojima se susreću manjinske zajednice u procesu povratka

imovine, o čemu se iz dobrih razloga govori kao o preduslovu povratka na Kosovo, samo su

nastavak nasleđenih problema. O razmerama tog problema možda najviše govori podatak da do

1999. godine, 43 odsto imovine na Kosovu nije bilo u privatnom vlasništvu.17 A sve ono što nije

bilo u privatnom vlasništvu danas je predmet spora između Kosova i Srbije.

Osim toga, veliki deo privatne imovine takođe je opterećen hipotekama prošlosti.

Pokušaj ograničenja transakcije nekretnina između Srba i Albanaca na Kosovu iz 1991. godine

nije postigao praktično ništa, osim što je u nasleđe ostavio značajan broj spornih vlasništva

baziranim na besi (data reč, usmeni dogovor). Osim toga, masovno izigravanje tog propisa

ukazuje na veoma važnu činjenicu da su se Srbi masovno iseljavali mnogo pre Kosovskog rata,

te da je taj proces etničke homogenizacije Kosova odgovarao obema zajednicama, jer su “na sve

15Intervju sa Nenadom Milovanovićem (1970), raseljeno lice iz Prištine, septembar 2003.16Razgovor sa Albankom (1980) u Prizrenu, koja je želela da ostane neimenovana, 2005. U Prizrenu sam boravila useptembru 2005, i maju 2014.17 Konačni izveštaj komisije za stambene i imovinske zahteve, 2007, Priština. Strana 12.

11

pokušaje administracije da direktnije uspostavi kontrolu nad prometom nepokretnosti na Kosovu

prodavci i kupci odgovarali sve snalazljivije”.18Sa druge strane, to takođe potvrđuje da čvrsta

sprege politike i Srba na Kosovu, i politizacija raseljavanja sa Kosova, ima svoju dugovečnost.

Imovinsko pitanje bilo je i ostalo srž pitanja raseljeništva.

Zakon o izmenama i dopunama zakona o ograničavanju prometa nekretnina (1991.) nalagao je

dase za svaku prodaju nepokretne imovine na Kosovu mora dobiti odobrenje Direkcije za

imovinska prava Ministarstva finansija Republike Srbije. Ministarstvo je moglo da odbije zahtev

za prodaju ukoliko je smatralo da bi to “uticalo na nacionalnu strukturu stanovništva” ili na

“emigraciju određenih nacionalnih grupa”; oko 98 odstopodnetih zahteva odbijeno je po ovom

osnovu.19

Vlasti su tim Zakonom inicijalno pokušali da kontrolišu raseljavanje Srba sa Kosova, ali je to

takođe bio samo jedan od čitavog niza diskriminatornih zakona koji su bili upereni protiv

Albanaca, i čiji rezultati će se vratiti kao bumerang kroz do danas nerešene imovinsko-pravne

odnose.

Građani Kosova su se snalazili na različite načine: sklapani su ugovori o poklonu, ili podizane

hipoteke na imovinu koja bi nakon neisplaćenog duga prelazila u ruke zajmodavaca Albanaca.

Sklapani su čak i fiktivni brakovi, a nekretnina bi u procesu “razvoda” bila dodeljivana kupcu.

Kada su pojačane zakonske mere obuhvatile i ugovore o poklonu, uopšte bilo kakvu vrstu

ugovora koja bi se odnosila na nepokretnosti, “između Albanaca i Srba počeli da se sklapaju

ugovori na reč ili interni ugovori sa advokatskom overom čija je sudska verifikacija ostavljena za

neka srećnija vremena”.20

Ratni i posleratni period doneo je nove probleme. “Razvili su se neformalni mehanizmi za

sklapanje poslovnih dogovora kao i crno tržište.”21

18 “Trgovinska besa”, Ismet Hajdari, Naša Borba, 15.02.1997.19 Konačni izveštaj komisije za stambene i imovinske zahteve, Priština, 2007. Strana 14.20Hajdari, ibid.Autor navodi da je kršenje odredbi ovog Zakona bilo prekršajno gonjeno, i da je bar 20 Albanaca kupaca osuđeno nakaznu zatvora u trajanju od 60 dana.21 Imovinska prava na Kosovu: Ukleto nasleđe jednog društva u tranziciji, Edward Tawil, Međunarodni centar zatranzicionu pravdu, 2009. Strana 9.

12

Etničko čišćenje usmereno prvenstveno na srpsku i romsku zajednicu pratio je i društveni

fenomen masovnog preseljenja ruralnog albanskog stanovništva u gradove. Deo ovih migranata

izgubio je svoje domove u ratu, deo se “doseljavao u varoši i gradove u potrazi za boljim

životom iboljim prilikama”.

“Ova migracija u gradove na desetina hiljada ljudi odigrala se veoma brzo; u roku od dvegodine

nakon 1999. godine, stanovništvo nekih većih gradova na Kosovu (Priština, Peć,

Prizren,Gnjilane, Mitrovica) se udvostručilo, a u nekim slučajevima se i utrostručilo”, konstatuje

Međunarodni centar za tranzicionu pravdu.22

Rezultat ekspeditivnog naseljavanja gradova bilo je okupiranje domova proteranih Srba, ali i

divlja gradnja na zemljištima čije vlasništvo je naročito teško dokazivo.

Pristup imovinskim pravima kosovskih Srba, dakle, deo su šireg i veoma ozbiljnog problema sa

imovinskim pravima koji postoji na Kosovu. Taj problem obuhvata: nelegalnu gradnju,

nelegalnu eksproprijaciju, “trgovinske bese”, predratne kupoprodajne dogovore mimo zakona,

nepotpunu katastarsku(vlasničku) dokumentaciju. Imovinski sporovi takođe su samo deo onoga

što tamošnje sudske vlasti imaju “na svom tanjiru”. Pred sudovima Kosova, zatrpanim sa preko

300.000 nerešenih starih predmeta, sada se nalazi više od 40.000 privatnih žalbi u vezi sa

imovinskim sporovima pripadnika srpske zajednice.

Sporovi oko poseda stanova, kojima se bavio Housing and Property Directorate (HPD), de facto

su zatvoreni još 2007. godine, budući da je rešeno preko 98 odsto sporova, ili oko 29.000 zahteva

(listom zahteva raseljenih lica).23 No, vreme je pokazalo da to nije doprinelo manjinskom

povratku u urbane sredine, što je po uzoru na Dejtonski sporazum bio deklarisani cilj i mandat

HPD.Naprotiv – ogroman broj ljudi iskoristio je povraćaj poseda da proda nekretnine i zauvek se

iseli sa Kosova.

Migracije

Migracije su integralni deo čitave istorije Kosova. Brojni su uzroci tome, a čini se da bi svi se

mogli svesti u dva tipa migratornih faktora: konflikti i ekonomija. Pri tome, ta dva faktora su se

uvek vrlo tesno ispreplitala. Konflikt, iako duboko potresan za one koju su njime najdirektinje

22Ibid.23 Konačni izveštaj komisije za stambene i imovinske zahteve, Priština, 2007. Strana 9.

13

pogođeni, uvek je za određene delove stanovništva posredno otvarao nova vrata, i stvarao nove

prilike za vertikalno i horizontalno društveno napredovanje.

Uz ta dva faktora, u slučaju bivše SFRJ, migracije na čitavoj njenoj teritoriji bile su deo procesa

etničke homogenizacije. U najvećem broju slučajeva, od preko četiri miliona ljudi u migraciji –

ili oko 20 odsto ukupnog stanovništva bivše zajedničke države – etnička homogenizacija bila je

rezultat straha. Hrvatska je, međutim, snažno podsticala taj proces, i brojnim merama motivisala

preseljenje hrvatskog korpusa iz drugih delova SFRJ u novoosnovanu državu. Tako se hrvatska

manjina sa Kosova gotovo u potpunosti preselila u Hrvatsku. Iako se migriranje članova hrvatske

zajednice sa Kosova u analizama najčešće objašnjava kao uzrokovano ratom, ono je zapravo

započelo mnogo ranije, još 1991. godine.24Preseljenje hrvatskog stanovništva posebno je važan

primer, i značajno doprinosi potrebi da se raseljenje sa Kosova sagleda u širem kontekstu od rata.

Jer, koji god da su faktori presuđivali u donošenju migratornih odluka tog dela kosovskog

korpusa, one su bile snažniji motivi od činjenice da se u zemlji preseljenja već uveliko odvijao

rat.

Kosovski Srbi se naseljavaju u centralnoj i južnoj Srbiji još od 60-ih godina prošlog veka.

Kraljevo i Kragujevac su gradovi u kojima ima po nekoliko generacija doseljenika sa Kosova.

Poslednji veliki raseljenički talas, koji su u značajnoj meri činili ljudi nepripremljeni za

preseljenje, usledio je juna 1999. godine. Pravac njihovog kretanja bio je usmeren ka gradovima

u kojima su imali svoje rođake i/ili poznanike, prvenstveno prema Kraljevu.

Istovremeno, sa Kosova su migrirali i Albanci. Jedan deo njih naseljavao se u okolnim

područjima, ali je najveći deo njih otišao u emigraciju. Procenjuje se da je emigriralo između 400

i 800.000 Albanaca u zapadne evropske zemlje, i u SAD. Emigracija je imala ključnu ulogu u

kosovskom društvu.25Te veze su ostale jake. Od početka 90-ih, za albanske emigrante je uveden

“patriotski porez”, koji je podrazumevao izdvajanje deset odsto prihoda za funkcionisanje

paralelnog, paradržavnog sistema na Kosovu. Taj sistem je u potpunosti podražavao ulogu

24 Razgovor sa Hrvatima poreklom iz sela Janjevo na Kosovu koji su se naselili u Kistanjama, u Hrvatskoj, mart2007. Dejzings piše da je posetio Letnicu na Kosovu u jesen 1992. godine, vekovima unazad u ogromnoj većininaseljenu hrvatskim stanovništvom. Letnicu je između jula i decembra napustilo dve trećine stanovništva, i odselilose u Zapadnu Slavoniju, u Hrvatskoj. Navedeno delo, strana 7.25“Preklapanje nadležnosti, sporna teritorija, nerešen status države: komplikovan slučaj državljanstva na Kosovu”,Gezim Krasnići, u Državljani i državljanstvo posle Jugoslavije, ur Džo Šo i Igor Štiks, Clio, Beograd, 2012. Strana127.

14

države: iz tih fondova finansirano je školstvo, zdravstvo, parlament, vlada u senci, sport, ali i

porodice koje nisu imale prihode. Albanska dijaspora je smatrala “svojom moralnom obaveznom

da podržava te fondove”.26

Novac iz inostranstva koji je poslednjih nekoliko decenija na raspolaganju imala albanska

zajednica značajno je uticao na ekonomsku ravnotežu na Kosovu. Na primer, 1993. godine

postojalo je 10.800 privatnih firmi na Kosovu; 95 odsto njih bilo je vlasništvo Albanaca.27

Albanska dijaspora finansirala je i otkup kuća i imanja srpske zajednice. U taj sistematski otkup

ulagan je višestruko veći novac od realne tržišne vrednosti, i to je sistem koji je decenijama

funkcionisao, sve do rata.28 Nakon završetka rata, “srpske” nekretnine na Kosovu prodaju se za

daleko nižu vrednost od realne, pogotovo kada su u pitanju stanovi u najvećim kosovskim

gradovima.

Verujem da je izuzetno važno razmotriti raseljeništvo sa Kosova po talasima dolaska u Srbiju, jer

se samo na taj način mogu u potpunosti sagledati potrebe raseljenika, koje se razlikuju u

zavisnosti od stepena integracije – koja je u tesnoj vezi sa vremenom kada su se raselili.

Iznela bih ovde jedno svoje zapažanje, koje ne mogu empirijski da potkrepim budući da se bazira

na iskustvu a ne na istraživanu baziranom na upitniku, ali ga smatram važnim i indikativnim.

Nakon desetina i desetina razgovora sa kosovskim Srbima koji već duže vreme žive u Srbiji,

primetila sam da je kod onih koji su prodali svoju imovinu i nastanili se u drugim područjima,

izvan Kosova, prisutan veoma veliki otpor prema zavičaju. Velika većina njih nije više nikada

posetila Kosovo, i to ni ne namerava. Pitanje da li bi to ipak učinili u okolnostima kada bi se

smatrali bezbednim29, uglavnom ih je uznemiravalo. Takva reakcija bila je očekivana među

onima kojima su stradali bliski članovi porodica, ali sam na takve reakcije nailazila i kod onih

26„Kosovo: search for peace“, Jelena Grujic, ibid. Strana 6. Podatak o deset odsto „patriotskog poreza“ dobila samod Fehmija Aganija, 1993.Albanska zajednica organizovala je prve izbore „u senci“ septembra 1991. godine, i na njima je učestvovalo petalbanskih partija. Nakon toga formirani su svi organi i institucije koje su podražavale državu, i koji su više ili manjefunkcionisali sve do početka rata.27Ibid, strana 7.28Albanci koji su kupovali kuće od Srba takođe su morali da izdvajaju deo novca za „patriotski porez“; Imovinskaprava na Kosovu: Ukleto nasleđe jednog društva u tranziciji, Edward Tawil, Međunarodni centar za tranzicionupravdu, 2009. Strana 13.29 Veliki broj informanata navodio je strah za sopstvenu bezbednost kao razlog zbog kojeg ne žele da poseteKosovo.

15

koji su sasvim bezbedno emigrirali. Rečima jednog od informata, stav bi se mogao sumirati u

zaključak da bi “poseta bila suviše bolna”. Ni kod jedne druge migratorne grupe u bivšoj SFRJ,

tokom više od 20 godina rada na temama migracija, nisam naišla na takvu isključivost po pitanju

posete zavičaju.

Za razliku od integrisanih kosovskih Srba, jedan deo raseljeničkog korpusa koji je ostao na

margini društva do danas, ili je svoje probleme rešio polovično, pokazuje interesovanje za

Kosovo, i održava kontakte sa zavičajem. Ta podgrupa raseljenika veoma je po tome slična

Srbima koji su izbegli iz Hrvatske, koji takođe u značajnom broju održavaju neku vrstu

interakcije sa zavičajem.

Ovakva pojava nije nepoznata u teoriji o migracijama. Karakteristična je za one grupe ljudi koji

se sele unutar lokalne zajednice, odnosno unutar interakcijskog sistema(ili onoga što oni

doživljavaju na taj način); primer takvih migracija su selo-grad, ili preseljenje zbog posla.30

Primenjeno na raseljene koji jesu zainteresovani i dalje za Kosovo, moglo bi se zaključiti da je

reč o migrantima kojima ne smeta promena političkog ili državnog sistema u zavičaju, ili bar tu

promenu mogu da prihvate. Drugim rečima, tu promenu nisu doživeli kao granicu, već su i dalje

ostali unutar svoje zamišljene lokalne zajednice.

Ako se fokusiramo na taj potencijal pokretljivosti raseljenika na relaciji Srbija-Kosovo,

možemopodstaći čitav niz pozitivnih promena. Postoji čitav spektar varijabli koje čine migrantov

život: to je zbir aktivnosti koje se odnose na posao, stanovanje, društvene kontakte, itd - i na

zavičaj. Ako se migracije posmatraju šire od determinizma ravnekoju čini odlazak i naseljavanje

– kada se dakle one posmatraju u svojoj realnosti, a ne u okviru političkog kontekstakoji daje

granica – na taj način ne samo da se relaksira položaj samog migranta, raseljenika, već se time

još više podstičenjegova pokretljivost, i veća prisutnost na Kosovu.31

Šta je to što treba da se uradi da bi se podstakla veća pokretljivost migranata/raseljenika?

Relaksiraniji odnos politike prema kosovskoj srpskoj zajednici, bilo na Kosovu, bilo u Srbiji,

otvorio bi upravo ove kanale pokretljivosti, baš kao što se to dogodilo sa svim područjima od

30„Da li je odlika o migriranju migratorna odluka“, u Sociologija sela 18 (69/70), Baryl Nicholson, SFRJ, 1980.Strana 137.31Inspiraciju za ovu analizu dugujem citiranom radu Baryl Nicholson.

16

kojih je politika ustuknula. Politička i društvena kontrolaSrba sa Kosova je, međutim, i dalje

izuzetno intenzivna32, i ovaj koprus ljudi, posmatranih kao društvena grupa, ima ogromnu

specifičnu težinu za politiku i sa jedne i sa druge strane granice.

Napredak u pravcu oslobođenja od političkih stega ne može se dogoditi bez inicijative unutar

same grupe. Baš kao i u slučaju drugih migratornih grupa, prvi korak na izlasku iz stega politike

kosovskih Srba je lična odluka, promena iznutra. Teorija o migracijama sugeriše da je

najprikladniji put za izjašnjavanje o promeni učestvovanje u političkim aktivnostima. Međutim,

“mogućnosti za korišćenje prava glasa zavise od prirode političkog sistema i od uslova koji

omogućavaju pojedincima da otkriju pristup do njega”.33

Postoji li povratak u budućnost?

Kolonesa oko 30.000 Srba koji su napuštali Kosovo nakon potpisivanja Kumanovskog

sporazuma i kraja NATO intervencije ostalesu sporedne u kolektivnom sećanju Srbije, i retki će

ih se setiti i navesti ih kao važan utisak tih dana. Bombardovanje Srbije (i Crne Gore) je

praktično jedina ratna trauma koju je matica istinski podelila sa svojim etničkim korpusom, koji

je mnogo godina i pre Kosovskog rata teško stradao širom bivše SFRJ. Tako je taj snažanosećaj

oslobođenja usled kraja bombardovanja preklopio u kolektivnom sećanjuvećinu drugih slika tog

vremena. Kolone stanovništva koje na traktorima i u krcatim kolima beže sa Kosova ka

centralnoj Srbiji dodatno su ostale nevidljive jer su se tih dana povlačilei srpske vojne i

policijske snage iz bivše pokrajne, a na Kosovo ulazile NATO trupe. Albansko stanovništvo

zasipalo ih je cvećem i pozdravljalo radosnim uzvicima dobrodošlice. Ta slika kapitulacije

srpskih snaga na Kosovu bila je snažnija impresija od bežanja ugroženog stanovništva.

U limbu između povlačenja jednih i zauzimanja položaja drugih, zabeležen je veliki broj

incidenata, ubistava, kidnapovanja Srba i drugih manjinskih naroda na Kosovu. Oko 18.000

NATO vojnika imalo je ozbiljne probleme da uspostavi kontrolu nad OVK snagama širom

32Slobodan Milošević preko svoje tajne preuzeo nadzor nad pokretom kosovskih Srba krajem 1980-ih. „Zarobljenazemlja: Srbija za vlade Slobodana Miloševića“, Slobodan Antonić, Otkrovenje, Beograd, 2002. Strana 93.33Nicholson, ibid; Strana 140.

17

Kosova, uprkos tome što su potpisani sporazumi o predaji oružja sa njihovim komandantima.34U

periodu od 10. juna 1999. do 18. novembra 2000, prema srpskim izvorima zabeleženo je 5259

napada, od čega je 1055 rezultiralo ubistvom, tako da nema sumnje da je postojala

“organizovana kampanja pojedinih delova OVK sa namerom da sprovođenjem terora proteraju

preostale Srbe (i druge manjine).”35

Dok su se kosovski Srbi prilično nezapaženo i uz velike probleme razmeštali po Srbiji, slike

terora i stradanja iz posleratnog perioda sa samog Kosova utrle su put diskursu koji će dugo

ostati dominantan srpskim medijima. Ustalilesu se “konstante” koje se iznova i iznova

ponavljaju u javnom govoru, i u medijskim izveštajima o životu kosovskih Srba: enklave, teško

preživljavanje, izolacija, stari ljudi, nekažnjeni incidenti. Slika mučeništva i stradanja kosovskih

Srba je amblemična, i nimalo podsticajna za potencijalne povratnike, iako je povratak i dalje

deklarativna politička mantra.

Praktično jedina dinamična sredina u prilozima je Severna Mitrovica, iako često spominjana u

kontekstu incidenata sa svojim južnim susedima. Iz Prištine, na primer, najčešće slike su one

koje govore o razrušenoj pravoslavnoj crkvi. Nema priloga o svakodnevici Kosova, budući da je

ona danas, sa stanovišta većine u Srbiji, ekskluzivno albanska.

U isto vreme, mediji su zatrpani slikama političke kampanje koja se vodi na Kosovu, i koja je

usmerena na jačanje političkog učešća kosovskih Srba u tamošnjim institucijama.

Nema preciznih podataka o tome koliko Srba danas živi na Kosovu; procene se kreću od 100 do

130.000 Srba. Izveštaj koji je European Stability Initiative(ESI) objavio juna 2004. godine po

prvi put je od kraja rata skrenuo pažnju na činjenicu da ogroman broj Srba uopšte nije napustio

Kosovo, i da korpus od 130.000 ljudi, koliko je iznosila njihova procena, predstavlja dve trećine

predratnog stanovništva. Uz to, ESI je naveo da je najveći deo njih živi u ruralnim područjima,

34 “CRISIS IN THE BALKANS: WITHDRAWAL; Last Serbian Troops Pull Out of Kosovo”, The New YorkTimes, 21.6.1999. Dostupno na http://www.nytimes.com/1999/06/21/world/crisis-in-the-balkans-withdrawal-last-serbian-troops-pull-out-of-kosovo.html.35„The Kosovo Serbs: An ethnic minority between collaboration and defience“, Anna Matveeva and Wolf-ChristianPaes, Bonn International Center for Conversation, Friedrich Naumann Foundation and Saferworld, 2003. Strana 19.

18

koji su južno od Ibra.36 Poznato je da je kompletno sva politička tenzija na relaciji Beograd-

Priština godinama bila usmerena na sever Kosova.

ESI je svoju procenu iz 2004. godine zasnovao na broju dece upisane u osnovne škole (ukupno

14.368), iz čega – sledeći obrazac prosečne srpske porodice na Kosovu - proizilazi da je u

proleće te godine na Kosovu bilo bar 128.000 Srba.37

Od ukupnog broja raseljenih lica koji se nalaze u Srbiji, prema evidenciji UNHCR, oko 8000

njih izrazilo je spremnost da se vrati na Kosovo.38 Povratak, ili to šta znači biti građanin nove

zemlje, “nikada nije neutralan niti nekotroverzan”.39

Smatram da je Briselski sporazum iznova otvorio potencijal povratka na Kosovo. Paradoksalno,

“povratak” kao reč koja se iznova i iznova ponavlja postepeno nestaje iz političkog govora kako

se fokus političke elite pomera sa raseljenih na kosovsku srpsku zajednicu.40

Zajednica srpskih opština predstavlja jednu vrstu autonomije za srpsku zajednicu na Kosovu41, i

ako se analiziraju napomene iz izjava raseljenih o preduslovima za njihov povratak, buduća

Zajednica srpskih opštinaima potencijal da reši te probleme i obezbedi preduslove.

Oni koji se vraćaju, neće se vraćati na Kosovo kakvo su upamtili. Ali, to ne mora nužno da bude

loše. Vratiće će se na “čiste račune”, i sa mogućnošću da učestvuju u izgradnji nečeg novog, na

čistim osnovama. Iako možda politički bolna, to je ipak mnogo zdravija perspektiva od svih koje

su imali poslednjih decenija, natežući se oko nadmoći sa albanskom zajednicom.

36 “Princip Lozane: Multietničnost, teritorij i budućnost kosovskih Srba”, European Stability Initiative, 2004.Dostupno na http://www.esiweb.org/index.php?lang=en&id=156&document_ID=55.37 Na zahtev Vlade Srbijebojkotovan je popis stanovništva na severu Kosova, sproveden 2012. Argumentacija protivpopisa bila je identična onoj koja se mogla čuti u Bosni i Hercegovini – time će biti legalizovano etničko čišćenjemanjina sa prostora Republike Srpske/Kosova.38Intervju sa ekspertom UNHCR, 14.10.2014.39 “Politics of Return, Inequality and Citizenship in the Post-Yugoslav Space”,Biljana Đorđević, TheEuropeanisation of Citizenship in the Successor States of the Former Yugoslavia (CITSEE) Working Paper Series2013/29, The University of Edinburgh.40Analiza 200 članaka u vezi sa izborima na Kosovu u periodu od oktobra 2013. do juna 2014, u dnevnim novinama„Politika“ i „Blic“.41“Biće nešto kao ‘autonomija minus - Ahtisari Plus’.” Intervju sa Tim Džudom, Slobodno Srpski, 07.04.2013.Dostupno nahttp://www.slobodnosrpski.com/index.php?jezik=sr&meni_link_id=20&eid=160.

19

Vrlo često putujem po Kosovu, bar nekoliko puta godišnje. Smatram potpuno pogrešnim

opšterašireno uverenje da niko ništa nije učinio da se stvore uslovi za povratak Srba na Kosovo

nakon rata. Smatram takođe da je ključno pitanje kada je reč o potencijalnom povratku, da li je

nova realnost Kosova prihvatljiva, ili bolje reći primamljiva, za potencijalne povratnike.

Kao što sam već obrazložila, razlozi zbog kojih su Srbi napuštali Kosovo nisu jedino vezani za

rat i stradanje kao uzrok. Što nikako ne znali da omalovažavam strahovito stradanje kojem su

Srbi - i druge manjine - bili izloženi u ratu, i nakon rata. Međutim, na isti način na koji se u Srbiji

govori o nestalim licima sa Kosova (gde se ističe ukupan broj nestalih, bez napomene da je

ogromna većina nestalih Albanaca), tako se o broju raseljenih od 280000 govori kao o ukupnom

broju ljudi koji su otišli sa Kosova usled osvetničke albanske kampanje. To prosto nije tačno, i

tome ću se vratiti nešto kasnije.

Kada se govori o ugroženim povratnicima i Srbima koji žive na Kosovu, ne govori se o

ugroženima jezikom brojeva: najugroženija grupa ubedljivo je romska populacija, koja je u

katastrofalnom stanju. Korpus problema romske populacije gotovo nikada nije deo priča o

korpusu problema raseljenih i manjinskih zajednica na Kosovu.

Istina je da ima ugroženih, ali da su oni daleko najmanji deo ukupnog korpusa Srba na Kosovu.

Među onima koji zaista nemaju gde da se vrate, koji su zaista izgubili sve, najviše je Roma.

Romsko pitanje je ključni problem internog raseljeništva u Srbiji. Taj problem je posebno veliki,

jer je ogroman broj Roma neregistrovan kao deo raseljeničke populacije, i što je i nakon odlaska

sa Kosova višestruko viktimiziran – kroz proces readmisije, kao jednog od najtežihmasovnih

kršenja ljudskih prava u Evropi u poslednjoj deceniji - a potom i u zemljama prijema, u Srbiji i

na Kosovu. Pri tome, oni koji su danas najugroženiji na Kosovu, su oni čiji je predratni

ekonomski i društveni položaj samo dodatno radikalizovan usled rata. Rat, dakle, nije jedini

faktor njihove marginalizacije.

Jedan od najvećih izazova održivog povratka je ekonomski održiva zajednica. Ekonomija

Kosova je u jako lošem stanju, iako statistika tog područja ne oslikava u potpunosti stvarnost.

Život u tom delu sveta i dalje održava dinamičnim novac iz inostranstva, kao i ogroman “siv”

novac, i to je tačno takav način na koji sve zajednice podjednako preživljavaju: Srbi uz pomoć

novca iz Srbije, Albanci uz pomoć novca svoje dijaspore iz celog sveta.

20

No, ispod svih tih izazova koji stoje pred povratnicima, ključno je ipak jedno pitanje, koje

verujem da je prelomno – da li povratnici žele samo i jedino Kosovo koje je “njihovo”, ili žele

multietničko Kosovo. Bila je potrebna čitava politička evolucija da se dođe do Briselskog

sporazuma, ona koja je prihvatila novu kosovsku realnost, a potom i smogla snage da javno

postupa u skladu sa onim što je prihvatila i razume kao neizbežno, a potom i u tom novom

okviru traži solucije i adekvatna rešenja. Istovremeno, i samo biračko telo u širem smislu, u

Srbiji, imalo je svoju evoluciju, koja je podrazumevala isti taj proces. I konačno, potrebno je i da

potencijalni povratnici, onoliko koliko ih ima, prođu kroz isti proces.

Za proces uspešnog povratka najodgovornijaje kosovska vlada. Međutim, povratnici su oduvek

bili doživljavani “kao Trojanski konj Srbije”42; to je zadatak koji je na njihovom stolu. Srpske

vlasti ne mogu više onoliko da pomognu povratak, koliko mogu da pomognu ostanak na Kosovu.

U Kosovskoj deklaraciji nezavisnosti, stoji da je ono “demokratska, sekularna i multietnička

država koja se rukovodi principima nediskriminacije i jednakosti svih građana pred zakonom”.

U zemlji u kojoj “niz manjinskih grupa ne premašuje deset odsto stanovništva”, stvaranje države

iz Deklaracije biće “veliki izazov zbog etničkih tenzija i podela u posleratnom Kosovu, s jedne

strane, i želje lokalnih lidera da imaju državu koja odražava volju etničke većine (Albanaca) sa

druge strane.43Veliki problem, međutim, predstavlja “odbijanje Srba sa Severa Kosova da budu

integrisani u institucionalne okvire nove države i politizacija problema izbeglih lica i njihovog

povratka, što podriva napore da se konsoliduje kosovsko državljansko telo”.44

Pitanje prebivališta krajnje je nejasno rešeno, baš kao što je to slučaj i sa državljanstvom. Malo je

poznato da Kosovo ima koncept dvojnog državljanstva, “koji je uveden uglavnom da bi se izašlo

u susret potrebama srpske manjine na Kosovu (ali i mnogih Albanaca koji žive u dijaspori.)

Dvojno državljanstvo na Kosovu smatra se “otvorenim vratima za integraciju srpskog

42Đorđević, navedeno delo.43“Preklapanje nadležnosti, sporna teritorija, nerešen status države: komplikovan slučaj državljanstva na Kosovu”,Gezim Krasnići, u Državljani i državljanstvo posle Jugoslavije, ur Džo Šo i Igor Štiks, Clio, Beograd, 2012. Strana126.44Ibid, strana 129.

21

stanovništva u kosovsko društvo i državu”45Na kosovsko državljanstvo imaju pravo sva lica sa

stalnim prebivalištem na Kosovu. Zatim, sva lica koja su živela na Kosovu pre rata i njihovi

direktni naslednici, takođe mogu dobiti državljanstvo.46

Srbi imaju deset zagarantovanih mesta u parlamentu, dva ministarska mesta, i proporcionalnu

zastupljnenost na svim nivoima državne uprave. Oni imaju i potpredsednika parlamenta, kao i

druge važne funkcije – predsednike opština, na primer.

Prvi lokalni izbori na Kosovu održani su 15.11.2009, Srbi su na njima osvojili vlast u pet opština,

i to sve na jugu Kosova. Sever Kosova bojkotovao je ove izbore.

“Stvaranje novih opština koje podstiču znatno učestvovanje sršske zajednice na izborima

nesumnjivo je bio veliki izazov koji je Kosovo prevazišlo posle sticanja nezavisnosti. Ovi novi

aranžmani ukazuju na o da se Kosovo kreće ka autonomiji etničke manjine putem snažne

decentralizacije u okviru unitarne države, što omogućava da teritorijalno koncentrisane manjine

kontrolišu lokalnu administraciju (slično onome što je učinjeno u Makedoniji posle 2001.)”47

Institucionalizovanje raseljenih lica

Različite institucije i zvaničnici u Srbijioperišu različitim brojem raseljenih lica, a često setaj broj

povećava i smanjuje u zavisnosti od prilika u kojima se upotrebljava. U kolokvijalnom,

političkom govoru se od kraja Kosovskog rata, najčešće govori o broju od “proteranih preko

280.000 Srba sa Kosova”.

Albanski izvori negiraju da je toliki broj Srba napustio Kosovo u vezi sa ratom, iako nema

nikakve sistematske analize broja ljudi koji su se raselili (registracija, ili uporedna analiza

dokumenata). Ti izvori pozivaju se na popis stanovništva iz 1991. godine, po kojem je na

Kosovu živelo 215.346 Srba. Od tog broja oduzima se broj Srba koji danas živi na Kosovu, i koji

45Ibid, strana 127.46Interesantne su strategije za povećanje društvene pokretljivosti koje „ruše“ pravila većine, i u jednoj i u drugojzajednici. Sasvim je izvesno, recimo, da je određeni broj Srba izvadio kosovska dokumenta. U Vladi Kosovazaposledno je oko 200 Srba, a ima i značajnog broja drugih koji rade u kosovskim institucijama. Da bi primali platu,oni moraju imati lokalne dokumente. Istovremeno, značajan broj Albanaca sa Kosova izvadilo je pasoše u Srbiji.njhov broj nikada nije zvanično potvrđen, ali jeste činjenica da se to dešava.47Ibid, strana 131.

22

iznosi oko 100.000, po podacima koje povremeno objavljuje Prelazna administracija Ujedinjenih

Nacija na Kosovu (UNMIK).48Stoga su procene albanskih izbora da je samo oko 115.000

raseljenih lica.49

Prema registraciji raseljenih lica, sprovedenoj 2001. u saradnji UNHCR i Komesarijata za

izbeglice republike Srbije (KIRS),u Srbiji je registrovano 187.129 lica sa Kosova.50

Primera radi, u publikaciji Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju iz 2002. godine operiše

podatkom od 212.781 raseljenih Srba u Srbiji, i 29.500 raseljenih u Crnoj Gori. Napominje se i

da je oko 20.000 interno raseljenih još uvek na Kosovu, kao i da oko 50.000 lica nije pristupilo

registraciji. “Preko 280.000 interno raseljenih i prognanih lica je sa Kosova i Metohije, i već tri

godine su svoje privremeno prebivalište našli na teritoriji sa Socijalističke Republike Jugoslavije

(SRJ), van Kosova i Metohije”.51

Najvećim brojem od preko 280.000 raseljenih do danas se najčešće operiše; postao je

kolokvijalan i redovno prisutan u medijima, i u govorima političara. Vremenom je kao i većina

kolokvijalnih poštapalica, akumulirala kolikvativni efekat na ovu temu, što je kao direktnu

posledicu donelo pre svega nezainteresovanost medija i proizvoljnost u plasmanu problema

raseljenih u javnosti.

Registracija raseljenih lica iz 2001.jedina je koju je Vlada Srbije radila u saradnji sa UNHCR.52

Za potrebe te registracije, popisivane su sve osobe koje su poreklom sa Kosova, a koje su

pristupile registraciji. Dragiša Bjeloglav, izvršni direktor Strategic Marketing & Media Research

Instituta iz Belgrada, radio je na registraciji lica sa Kosova u Zavodu za statistiku Srbije, gde je u

to vreme bio zaposlen. Skrenuo mi je pažnju na činjenicu da su tom prilikom registrovana sva

48 United Nations Interim Administration Mission in Kosovo. Videti reports, na http://www.unmikonline.org.49Svi navedeni podaci se odnose isključivo na rasejanje srpske manjine sa Kosova. Veoma veliki broj Roma i drugihmanjina takođe je među raseljenicima. Njihov broj nije moguće tačno utvrditi, jer su u konstantnom pokretu, i jer jejako veliki broj Roma neregistrovan i bez ikakvih dokumenata. Neke procene izvora iz romske zajednice govore daje reč o broju od oko 90.000, od čega je 60.000 ljudi još uvek u Evropskoj Uniji, gde čeka azil, povratak po ugovoruo readmisiji, ili je tamo nastanjen ilegalno; razgovor sa službenikom UNHCR koji je želeo da ostane anoniman,10.10.2013.50 “Registracija lica raseljenih sa Kosova i Metohije“, UNCHR, KIRS, 2001.51Potpuno sam svesna neslaganja brojeva navedenih prema ovom izvoru. Publikaciju je pripremio tadašnji šefodseka za povratak Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Vladimir Cucić, koji je danas na funkciji komesaraza izbeglice i migracije republike Srbije. „Pravo na održiv opstanak i povratak“, Koordinacioni centar za Kosovo iMetohiju, april 2002.52UNHCR uvek postupa u skladu sa politikom Vlade zemlje na čijoj teritoriji deluje. Takođe, registracije izbeglica,raseljenih lica ili drugih lica kojima se bavi UNHCR uvek se sprovode i pripremaju u saradnji sa nadležnimdržavnim institucijama.

23

lica bez obzira na to kada su se raselila sa Kosova.53 Tom prilikom, svakoj osobi pružena je

prilika da se izjasni o tome kada je došlo do raseljenja, što je velika većina ljudi i učinila. Ipak,

ostaje činjenica da taj broj uključuje i lica koja su napustila Kosovo nevezano za rat 1998-1999.

U publikaciji se navodi da je “svega 449 raseljenih lica” u vezi sa periodom pre 1999. godine.

Međutim, postoji mnogo razloga za dovođenje u pitanje tog broja. Jedan od njih je i činjenica da

su sukobi na Kosovu započeli 1997, a intenzivirali se 1998. godine, a kulminirali 1999. godine.

Veliki broj lica sa kojima sam se susretala u kolektivnim centrima, za koja se nedvosmisleno

može tvrditi da su napustila svoje domove u vezi sa sukobom, navelo mi je da boravi u Srbiji od

1998. godine.54

Prilikom registracije bilo je neophodno priložiti neki od dokumenata izdatih od državnih

institucijaa koja sadrže lični identifikacioni broj i fotografiju. Ukoliko raseljeno lice nije imalo ni

jedan takav dokument, omogućeno je prilaganje izjava dve svedoka, overene od opštinskog suda

ili nadležnog opštinskog organa, koje potvrđuju da je osoba stalni stanovnik Kosova.55

Verovatno najpouzdaniji pokazatelj broja ove kategorije ugroženih lica je istraživanje o proceni

potreba interno raseljenih lica u Srbiji koje je - nakon velikog pritiska međunarodnih institucija

da se ustanovi realan broj raseljenih lica kojima je potrebna pomoć - sproveo Republički zavod

za statistiku za potrebe UNHCR i Komesarijata za izbeglice republike Srbije. Po tom

istraživanju, procenjeno je da u Srbiji živi 97.286 lica u potrebi za pomoć i zbrinjavanje, koja je

proistekla iz činjenice njihovog raseljenja u vezi sa ratom na Kosovu.56

“Za nas je to pravi broj raseljenih lica u Srbiji”, navodi analitičar UNHCR.57

Poslednjih godina, KIRS redovno ažurira statistiku izbegličke i raseljeničke populacije u Srbiji, i

ona je dostupna na internet stranici ove institucije. Po podacima na dan 1.maja 2014, u Srbiji

ukupno 204.049 lica poseduje legitimaciju interno raseljenog lica.58

53Intervju sa Dragišom Bjeloglavim, 2005 i telefonski razgovor 10. Juna 2014.54 Na žalost, nisam u mogućnosti da ponudim egzaktniji podatak od utiska na osnovu svog profesionalnog iskustvasa raseljenima i sa stanovništvom na Kosovu poslednjih 15 godina.55Dokumenta raseljenih lica bila su i ostala najveći problem ove grupe. Ovde je važno navesti da je usled togproblema, koji se u najvećoj meri vezuje za romsku populaciju, osnovano pretpostavljati da je više desetina hiljadaljudi koje je napustilo Kosovo usled sukoba ostalo neregistrovano. Ta činjenica ukazuje da je velika većinaraseljenih nije planirala odlazak sa Kosova.56„Procena potreba interno raseljenih lica u Srbiji“, UNHCR, JIPS, Komesarijat za izbeglice republike Srbije, mart2011.57Razgovor sa službenikom UNHCR koji je želeo da ostane anoniman, 10.10.2013.

24

Još jedna indikacija političke pozornosti u okviru onog što bi morala prvenstveno biti

humanitarna kategorija, je terminologija koju koriste institucije u Srbiji, i koja se delimično

menjala. Na registraciji 2001, koristio se termin „raseljena lica“, dok se već nekoliko godina

kasnije, i do danas, u dokumentima ustalio termin interno raseljena lica (IRL). Ranijih godina,

pogotovo pre i tokom 1999, termin IRL koristio se za lica koja su se nalazila u rasejanju na

samom Kosovu. Insistiranjem na “internom raseljenju” podvlači se odnos Srbije prema statusu

Kosova59U definiciji navedenoj u Guiding Principles on Internal Displacementkoji je prihvatila

UN komisija za ljudska prava, raseljena su onalica ili zajednice koja su bila prisiljena da napuste svoje

domove i mesta stanovanja, kao rezultat ili kao razlog da izbegnu posledice oružanog konflikta, stanje

opšteg nasilja, kršenja ljudskih prava, ili prirodne katastrofe ili nesreće izazvanih ljudskim faktorom, a

koja nisu prešla međunarodno priznatu državnu granicu.60

Od kako je granica između Srbije i Kosova postala pravna činjenica, iako još uvek sporna sa

stanovišta međunarodnog prava, terminologija koja je u vezi sa Kosovom postala je za državne

organe posebno osetljiva oblast. Primer toga je korišćenje termina “Kosovo i Metohija” na

zvaničnim dokumentima, ili fusnote o nepriznatom statusu u međunarodnim dokumentima i

predstavljanjima Srbije. To je ujedno i razlog zbog kojeg verujem da se danas posebno insistira

na pojmu internog raseljenja.

Veoma važan pokazatelj politizacije raseljenja bilo je odsustvo pitanja o voljnosti za povratak na

Kosovo u istraživanjima koja su sprovođena u saradnji sa KIRS-om. Na prvoj registraciji 2001.

godine, to pitanje uopšte nije bilo uključeno u uputnik. Reč integracijabila je zabranjena u

Koordinacionom centru za Kosovo i Metohiju (KCKM), baš kao što je to bio slučaj i u KIRS u

vezi sa izbeglima iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, gotovo do promene režima Slobodana

Miloševića. Kada su raseljena lica u pitanju, povratak je do te mere bio ultimativni i jedini

strateški pravac na koji su bile spremne vlasti u Beogradu, da izjašnjavanje raseljenih o nameri

nije bilo predmet istraživanja, baš kao što to nisu bile ni poteškoće sa kojima su se suočavali

58Videti http://www.kirs.gov.rs/articles/navigate.php?type1=17&lang=SER&date=0.59U ovom radu opredelila sam se za kraći naziv, isključivo zbog jednostavnosti, i bez ikakvih implikacija koje seodnose na status.60 “Internally displaced persons - or IDPs - are defined by the Guiding Principles on Internal Displacement aspersons or groups of persons who have been forced or obliged to flee or to leave their homes or places of habitualresidence, in particular as a result of or in order to avoid the effects of armed conflict, situations of generalizedviolence, violations of human rights or natural or human-made disasters, and who have not crossed aninternationally recognized State border.”; The UN Commission on Human Rights,http://www.idpguidingprinciples.org.

25

raseljeni u procesu integracije. Te poteškoće su do pre nekoliko godina bile tolike, da se mogu

tumačiti i kao opstrukcije.

Prva ozbiljna analiza potencijala povratka raseljenih na Kosovo, koju je podržao KIRS kao

nadležna institucija, objavljena je sa Procenom potreba raseljenih lica u martu 2011. godine. Ta

analiza zapravo prvenstveno donosi mapiranje ključnih problema u procesu integracije.61

U martu 2011, započet je i dijalog Srbije i Kosova, prvim susretom zvaničnika obe strane

održanim u Briselu, uz posredovanje EU i SAD. U toj “ranoj” fazi, dijalog, ili pregovori, kako to

preferira da naziva srpska strana, na stolu su bila “tehnička pitanja”, i svaka politička dimenzija

ili implikacije na status Kosova odlučno je odbacivana i iz Beograda i iz Prištine. Šefovi

pregovaračkih timova/delegacija bili su službenici vlada, bez relativnog političkog značaja na

javnoj sceni obe zemlje: politički direktor Ministarstva spoljnih poslova Srbije Borko Stefanović

i zamenica premijera Kosova Edita Tahiri.62

U isto vreme, takođe u martu 2011, Vlada Srbije usvojila je revidiranu i dopunjenu Strategiju za

rešavanje pitanja izbeglica i interno raseljenih lica, u kojoj se, gotovo u rangu preambule Ustava

Srbije koja se odnosi na Kosovo, konstatuje “nova” realnost raseljeništva:

Vlada Republike Srbije je 2002. godine usvojila Strategiju za rešavanje pitanja izbeglica iinterno raseljenih lica, (Zaključak Vlade 05 Broj: 02-7778/2002-01 od 30. maja 2002.godine), Strategija je je revidirana 2011. godine. Osnovno strateško opredeljenjeRepublike Srbije je da svakome pruži punu podršku za održiv povratak u AP Kosovo iMetohija. Kao realna činjenica, međutim, prihvata se i dugotrajnost raseljeništva ipotreba da se pronađu odgovarajuća rešenja za poboljšanje životnih uslova uraseljeništvu, što predstavlja drugi pravac strateškog delovanja. Ostvarivanje i pristuppravima u mestu porekla i mestu raseljeništva je preduslov za slobodan izbor trajnogrešenja problema izbeglica i interno raseljenih lica i uslov održivosti tih rešenja.63

61„Procena potreba interno raseljenih lica u Srbiji“, UNHCR, JIPS, Komesarijat za izbeglice republike Srbije, mart2011.62 “Dijalog Beograda i Prištine”, RTS,http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Politika/854480/Dijalog+Beograda+i+Pri%C5%A1tine.html#ls.63 “Nacionalna strategija za rešavanje pitanja izbeglica i interno raseljenih lica za period od 2011. do 2014. godine”,dokument Vlade Srbije, mart 2011.

26

Tako se dogodilo da se na tri veoma važna polja, sva u vezi sa Kosovom, dogode ključne

promene posle kojih više ništa neće biti isto: mart 2011. fokalna je tačka u kojoj su se susreli

integracija raseljenih u Srbiji (usvojena Strategija kojom se prihvata dugotrajnost raseljeništva i

potreba da se pronađu odgovarajuća rešenja), početak dijaloga Beograda i Prištine (proces koji

je nakon dve godine proširen i na politički dijalog na nivou dva premijera), i mapiranje realnih

potreba i realanog broja raseljenih osoba u potrebi za zbrinjavanjem (i to u ogromnoj većini u

Srbiji, bez iskazane namere o povratku).64

Povratničko naselje Batovac u Istočnom Kosovu

Fotografija: Jelena Grujić Zindović

Anketa sprovedena za potrebe analize potreba raseljenih lica koju su potpisali KIRS i UNHCR,

pokazala je da je veoma mali procenat među raseljenima iskazalo spremnost za povratak. Taj

podatak pokazuje “značajan pad” u odnosu na na ranije ankete u kojima se više od polovine

64 Procena potreba interno raseljenih lica u Srbiji“, UNHCR, JIPS, Komesarijat za izbeglice republike Srbije, mart2011. Strana 3.

27

ispitanih izjasnilo da bi bilo spremno na povratak na Kosovo. Dakle, po ovim podacima, svega

11.898 domaćinstava, odnosno 5132 domaćinstava u potrebi, želi da se vrati na Kosovo.65

Beograd i Srbi na Kosovu

Kosovo je “oduvek” imalo ogromnu specifičnu težinu u politici Srbije. Budući da srpskom

političkom scenom dominira nacionalizam od 1990. godine, Kosovo je – kao “središnja tačka

nacionalističkog diskursa”66 – bio i ostao reper u odnosu na koju su se političke partije

pozicionirale na “levom” ili na “desnom” spektru.

Ogroman značaj koji u srpskom nasleđu ima kosovski mit, snažan konstrukt izgrađen oko ideje

odbrane od islama kao fundament opstanka, decenijama je bio lak politički okidač, i sve partije

su ga obilato koristile. U pripremama za rat i za raspad SFRJ, Slobodan Milošević je iskoristio

Kosovo za mobilizaciju građana oko “srpskog pitanja” u SFRJ, iako je vreme pokazalo da

Kosovo nije bilo ono što ga je suštinski interesovalo. Kosovo je sticajem okolnosti – ili ne –

poslužilo i kao povod raspada Saveza komunista Jugoslavije (SKJ) 1990. godine, posle čega su

usledili prvi višestranački izbori. Snage koje su se sve otvorenije zalagale za promenu ustavnog

koncepta SFRJ, ili za njen raspad i osamostaljenje republika, imale su na drugoj strani

najvatrenijeg zagovornika jugoslovenskog koncepta, Miloševića i Srbiju. SFRJ je bila jedino

prihvatljivo rešenje srpskog nacionalnog pitanja sa stanivišta dominatnih srpskih ideologa, a

Kosovo je kao središnja tačka srpskognacionalnog pitanja, uvek moglo lepo da posluži onima

koji su želeli da se suprotstave Miloševiću i opstankukoncepta SFRJ. Jer, Srbija je reagovala kao

stršljen na pitanje Kosova, i nije više bila spremna da oko tog pitanja pravi kompromise.

Delegacija komunista iz Slovenije napustila je sednicu SKJ jer nije prihvaćen njihov predlog za

ukidanje verbalnog delikta, kao ni zahtevi za drugačiji tretman političkih zatvorenika. Povod za

takve zahteve slovenačke delegacije bila je kriza na Kosovu koja je i dalje trajala još od

demonstracija 1981, i koja je eskalirala godinu dana pre odsudnog Kongresa, ukidanjem

autonomije Kosovu.67

65Svesna sam razlike u brojevima u odnosu na ranije u radu naveden podatak iz izvora UNHCR, o 8000zainteresovanih za povratak, ali taj broj je „svežiji“, iz 2013. godine.66„Religija i identitet na Kosovu“, Ger Dejzings, XX vek, Beograd. Strana 234.67Više izvora. Videti neko od navedenih dela, Antonijević ili Tomas.

28

U međuvremenu – od 1981. do 1989, “istina je da su Srbi napuštali Kosovo i da su često, a

naročito nakon 1981, osećali neprijateljstvo. Oskrnavljene su neke srpske crkve i groblja, i Srbi

su zaista bili pod pritiskom da se isele. Šta, na primer, da učini srpski seljak kad najpre u svom

dvorištu nađe zaklanu kravu, a sutradan mu se pojave Albanci i ponude mu da kupe imanje?”68

Stanovišta sam da se Kosovski mit intenzivno “prazni” od svog sadržaja poslednjih deset godina,

i da se u mnogo čemu više zadržao u političkoj retorici, nego u preferencama biračkog tela.

Konačno, izuzetno upečatljiva pobeda Srpske napredne stranke na poslednjim parlametarnim

izborima u Srbiji (2014) može se smatrati podrškom pregovorima sa Kosovom, koji su obeležili

kratki mandat prethodne vlade, koju je takođe formirala ova partija.69Konačno, retorika koju je

krasila klasifikacija partija na “patriotske” ili “izdajničke”, poslednjih par godina postepeno

nestaje iz javnog diskursa. Na poslednjim izborima, na kojima cenzus nisu prešle najtvrđe

desničarske opcije (ali ni liberali), sve partije koje su ušle u parlament u svojoj ponudi imaju više

ili manje isti političkipaket – EU integracije, podrška krupnom kapitalu/stranim investicijama,

smanjenja budžetskih davanja/tvrdu poresku politiku. Nacionalna pitanja su u ovim godinama

teške ekonomske krize nabajpasu, a populizam je usmerio svoj fokus na novu mobilizatorsku

ideju – koncept borbe protiv korupcije. Pojednostavljena izvedenica političkih platformi u Srbiji

koji su na izborima poslednjih 20 godina pokazali masovni mobilizatorski potencijal ukazuje da

je Kosovski mit zamenjen borbom protiv korupcije, ili mitom o toj borbi.

Promena odnosa prema Kosovu je bio dugašak proces, koji se između ostalog može pratiti i

preko analize budžetskih izdavanja za Kosovo. U ovom trenutku, 28.000 Srba na Kosovu “živi

od budžeta”, od čega je 6000 ljudi zaposleno u Vladi Srbije.70Nekoliko godinaa ranije, situacija

je bila značajno drugačija. Ministar finansija Srbije Mirko Cvetkovic objavio je 2008. podatke o

budžetskim izdvajanjima za Kosovo: “ Dakle, mi smo već u budžetu 2008. godine za Kosovo i

Metohiju predvideli iznos od oko 42,7 milijardi dinara, što je, eto, vidite i sami, to je oko 500

miliona evra, znači vrlo značajan iznos. I taj iznos se pruža kroz različite kanale. U okviru samog

68 “Kosovo: rat i osveta”, Tim Džuda, Samizdat B92, Beograd, 1992. Strana 69.69Rada Trajković, poslanica u parlamentu Kosova, i jedna od najprepoznatljivijih političkih figura među kosovskimSrbima, konstatovala je da je „biračko telo u ostatku Srbije pokazalo da ga zanima ekonomija i borba protivkorupcije, a ne opstanak na Kosovu“. U istom intervjuu, Trajković je Briselski sporazum ocenila kao „de factopriznanje Kosova“. Citat iz intervjua „Rezolucija je uvod u promenu Ustava“, nedeljnik NIN, 10.4.2014.70 Izjava direktora Kancelarije Vlade Srbije za saradnju s medijima Milivoja Mihajlovića, emisija “Stav Srbije”, TVPrva, 3.11.2013. Emisija je bila posvećena lokalnim izborima na Kosovu i emitovana je na dan njihovog održavanja.Učesnici, predstavnici institucija, raspravljali su o tome da li Srbi “mogu da naprave državu na Kosovu”, i koliko bibilo potrebno vremena da se to postigne.

29

budžeta to je negde oko tridesetak milijardi, a ova razlika do 42 se realizuje preko ovih socijalnih

fondova, kao što su penzije, zatim zdravstvo i tako dalje, tako da je to vrlo značajan iznos

sredstava i tim sredstvima obuhvaćen je relativno veliki broj korisnika. Ukupno sam ja pravio

računicu, preko 80.000 korisnika se nalaze na tim sredstvima, naravno, nisu to sve plate, da se

razumemo, tu imate, plate oko 21.000 korisnika su na platama, penzije 32.000, razna socijalna

davanja su oko 11.000, onda dodaci za nezaposlenost oko 22.000 korisnika. Tako da kad

saberete to dobije se jedan vrlo veliki broj ljudi, naročito u poređenju sa brojem stanovnika koji

tamo živi, koji inače već koristi beneficije toga budžeta, tako da smo mi došli do zaključka da bi

ta masa sredstava mogla u sebi da sadrži određene rezerve da sa racionalnijom upotrebom

možemo da zadovoljimo više potreba”.71

Preko politike prema raseljenima može se pratiti promena politike prema Kosovu.

Period vladavine Vojislava Koštunice obeležila je velika fokusiranost na Kosovo, koja se

postepeno sve više zaosštravala, da bi svoju eskalaciju doživela u dihotomiji “Ili Kosovo ili

Evropska Unija”. Koštunica je tada profilisao politiku svoje stranke ka potpunom

antievropejstvu, i na tome insistira i danas. Srbiji su suspendovani pregovori sa EU.

Period vladavine Borisa Tadića doneo je promenu fokusa ka Evrospkoj uniji, ali je taj period

obeležen odsustvom hrabrosti da se krene u aktivno rešavanje problema Kosova. Zapravo je kurs

prema Kosovu zadržao zaoštren odnos, budući da se u Vladi time primarno bavio Ministar

spoljnih poslova Vuk Jeremić, koji je koristio formalni okvir UN i svaku priliku da Kosovo

“postavi na svoje mesto”. Iako pozicija Kosova unutar UN univerzuma nije tek puka formalnost i

zaista donosi ozbiljne prepreke, ostajanje isključivo utom univerzumu značilo je i radikalno

odvajanje od realnosti. Iako je za vreme Tadićeve vladavine ostvaren mali napredak u

pregovorima, nije ostvaren napredak u odnosima sa Kosovom. Tehnički dijalog započet, ali za

njega nije obezbeđena snažna politička podrška, niti su adekvatne pripreme bile odrađene na

terenu – na Kosovu. Napredak je opstruiran, i na kraju doživeo krah blokadama na granici i

paljenjem graničnih prelaza.

71 Poligraf, B92, 10.3.2008. Dostupno nahttp://www.b92.net/info/emisije/poligraf.php?yyyy=2008&mm=03&nav_id=288664.

30

Od početka aktivnog lobiranja institucija Srbije za učešće Srba sa Kosova u izbornom procesu na

Kosovu – što je politika koja je obeležila vladavinu Aleksandra Vučića - promenio se i pristup

nacionalnih medija72 prema toj temi. Nacionalni mediji ušli su u trku “izvođenja računice” o

potencijalima raseljeničkog biračkog tela. U izveštaju sa Kosova, reporter javnog servisa RTS

podseća da je u Srbiji 230.000 raseljenih, od čega je bar pola njih sa biračkim pravom, i

zaključuje da bi sa Srbima na Kosovu “to pomoglo da postanu druga ili treća po snazi politička

partija na Kosovu”.73

Srpska politika i izbori na Kosovu

Broj raseljenih lica sa Kosova koji žive u Srbiji, njihova glasačka ali i druga građanska prava,

predmet su nejasnih tumačenja i upotrebe koji su još od vremena režima Slobodana Miloševića

uvek bila u tesnoj vezi sa političkom strategijom Srbije prema Kosovu. Uprkos očekivanjima da

će promena Miloševićevog režima i uspostavljanje prodemokratski i proevropski orijentisanog

političkog sistema u Srbiji doneti promene i u odnosu prema Srbima sa Kosova – kako onima

koji žive na Kosovu, tako i onima koji su se raselili širom Srbije – do takve promene nije došlo.

Do danas, zvanični, pamfletski podaci nadležnih srpskih institucija o raseljenim licima ostaju

upitni, i sumnjiva interpretacija njihovog broja i rasprostranjenosti i dalje se koristi kao materijal

za pravljenje političkog gnezda i polaganje jaja uticaja na Kosovu.

Istovremeno, prava raseljenih lica - uključujući i njihovo osnovno demokratsko pravo na

glasanje - netransparentna su i podložna konstantnim promenama, koje prate ritam potreba

dnevne politike. Duboko u senci politike ostaje svakodnevno kršenje osnovnih građanskih prava

raseljenih Srba sa Kosova, kao što su prava na lična dokumenta, prebivalište, zaposlenje,

povratak imovine.

Napuštanje predstavnika srpske manjine kosovskog parlamenta početkom aprila, prilikom

rasprave o Nacrtu zakona o opštim izborima na Kosovu najneposrednije je pogodio u epicentar

72Pod „nacionalnim medijima“ podrazumevam one medije koji se čvrsto drže politike aktuelne Vlade, kao što sujavni servis Srbije (RTS) i dnevni list Politika, ali i one medije koji su tradicionalno nacionalistički orijentisani i kojisu ostali verni takvom kursu i u vreme kada je Vlada Srbije bila distancirana od nacionalističkog diskursa.Najuticajnije novine tog profila su dnevne novine Večernje novosti, koje imaju veliki tiraž, i još uvek su u držabnomvlasništvu. Poslednjih godina uticaj vlasti na medije je maksimalizovan, a sloboda medija u Srbiji na veoma niskomnivou. Videti izveštaje Freedom House 2013, OSCE 2013.73Drugi dnevnik RTS, 21.12.2013.

31

problem dugodišnjeg spornogbroja raseljenih lica sa Kosova kojim operišu srpske institucije, i

pitanje političke upotrebe ove značajne grupe glasača.Zaposleni u većinski srpskim opštinama

na Kosovu obustavili su i rad na pola sata u znak protesta zbog usvajanja nacrta zakona o opštim

izborima.74

Očigledno da je Kosovska vlada odlučila da se pozabavi rešavanjem važnog pitanja prava glasa

na Kosovu, i učvrsti svoje labave granice i na tom nivou kosovske realnosti.

Za srpsku manjinu sa Kosova i njihove političke predstavnike, sporan deo kosovskog Predloga

zakona, čije usvajanje još uvek nije konačno, predstavlja član kojim se glasanje omogućava

isključivo državljanima Kosova, čime raseljena lica koja žive izvan Kosova, kao i sva druga lica

koja nemaju kosovska posleratna dokumenta neće imati pravo glasa. Nenad Rikalo, član

Centralne izborne komisije Kosova (CIKK) ocenio je Predlog zakona diskriminatorskim, i izneo

procenu da bi njegovo usvajanje dovelo do smanjenja srpskog biračkog tela na Kosovu za 40.000

ljudi.75Na poslednjim lokalnim izborima, prema podacima CIKK, bilo je registrovano 130.000

srpskih glasača.

Slične ocene izneo je i predstavnik Srpske vlade u tehničkom mandatu,ministar bez portfelja

zadužen za Kosovo Aleksandar Vulin: “Ako hoćete Srbe na Kosovu i Metohiji, ako hoćete da

ovde žive, ako hoćete da odlučuju o svojoj sudbini omogućite im da to i rade, omogućite im da

glasaju, omogućite im da imaju prava kakva treba i kakva zaslužuju da imaju, omogućite im da

budu deo Kosova i Metohije. Ako to ne želite, onda menjate zakon, onda učinite to da nema

mesta za Srbe na Kosovu i Metohiji, onda legalizujte rezultate etničkog čišćenja”, rekao je

Vulin.76

Ministar je konstatovao da Predlog zakona predstavlja kršenje Briselskog sporazuma. Međutim,

glavni pregovarač srpske strane, premijer Ivica Dačić, nije davao izjave o najavljenim

promenama izbornog zakona. Svi predmeti razgovora koji su predhodili Briselskom sporazumu

i koji su se potom i nastavili, zapravo su do danas ostali nedostupni javnosti Srbije i Kosova.

Poznato je, međutim, da su predmetrazgovora bili i takvi detalji kao što je izgled glasačkog

74Kosovska legislativna procedura podrazumeva najpre usvajanje predloga zakona (za koji nije potrena skupštinskavećina), a nakon dve nedelje još jedno glasanje o predloženom zakonu. Zakon stupa na snagu po datumu kojimdefiniše sam taj zakon.75Drugi dnevnik, Radio televizija Srbije, 03.04.2014.76 “Kosovo: Usvojen Zakon o izborima; srpski poslanici bojkotuju”, Glas Amerike, 03.04.2014.

32

listića za izbore u novembru 2013. godine. Premijer Dačić je tim povodom poručio da “Srbi neće

izaći na izbore ako na glasačkim listićima bude logo države Kosova”.77

Lokalni izbori na Kosovu održani 4. novembra 2013. godine - prvi koji su organizovani posle

potpisivanja Briselskog sporazuma i očigledno poslednji organizovani po “odlazećem” izbornom

zakonu, pokazali su izuzetnu rešenost srpskih vlasti da napor za očuvanje uticaja na Kosovu

investiraju u kosovski institucionalni okvir.

Predstavnici Vlade i predsednik Srbije Tomislav Nikolić, podržali su formiranje građanske

inicijative “Srpska” zalokalne izbore čiji su detalji dogovoreni Briselskim sporazumom, i čiji je

ishod u direktnoj vezi sa formiranjem Zajednice srpskih opština na Kosovu. Predizborna

kampanja snažno je bila obeležena logističkom, finansijskom i političkom podrškom ovoj listi.

Najistaknutiji predstavnici Vlade Srbije su tokom kampanje posetili Kosovo, i na mitinzima

poslali nedvosmislenu poruku Srbima sa Kosova – i raseljenima - ne samo da izađu na izbore i

glasaju za ulazak u kosovske institucije, već i da je “Srpska” izbor Vlade Srbije za koji treba

glasati.

Premijer Dačić je na samom početku kampanjekosovskim Srbima poručio da će biti smenjeni sa

funkcija koje finansira država Srbija, ukoliko ne poštuju odluke Beograda.78 Ministarka zdravlja

Slavica Đukić Dejanović poručila je da glasanje za “Srpsku” znači “zaposlenje”, a lokalna

predstavnica “Srpske” na istom predizbornom mitingu rekla je da za ovu listu treba glasati jer je

“državna”.79Potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić je na završnom predizbornom mitingu na

Kosovu 1. novembra poručio da pobeda “Srpske” na izborima znači obezbeđivanje posla.

Oliver Ivanović, najprepoznatljivija politička figura srpske političke scene na Kosovu, koji je

izgubio izbore za gladonačelnika u Mitrovici, nije ulazio u direktan sukob sa predstavnicima

srpskih institucija tokom predizborne kampanje na Kosovu. Protekli lokalni izbori bili su prvi na

kojima je samostalno izašao na izbore, izvan okrilja političke partije iz Srbije, kao predsednik

novoformirane građanske inicijative Srbija, demokratija, pravda (SDP).

SDP se kandidovala za lokalne izbore u Mitrovici, Leposaviću i Zvečanu.

77 “U susret kosovskim izborima: s kim polemiše Ivica Dačić”, Radio Slobodna Evropa, 23.08.2013.78Ibid.79Drugi dnevnik, RTS, 21.10.2013.

33

"Osnovni motiv što sam se kandidovao jeste pre svega moje definitivno opredeljenje da ostanem

da živim u Mitrovici, a ova današnja Mitrovica ne liči na onu iz devedesetih godina. Današnja

Mitrovica je prljava, u najgorem smislu te reči", naveo je Ivanović.80

Čekajući ponovljene izbore za gradonačelnika Mitrovice, nakon što je utihnula kampanja vođena

iz Beograda, Ivanović je i dalje uzdržano komentarisao politički desant srpskih vlasti na

kosovske izbore. Ipak, primetio je da je logistički, glasanje raseljenih lica bilo veoma loše

organizovano, i da su “ljudi po četiri puta morali da se odazivaju u vezi sa glasanjem”.81

“Nisam želeo da komentarišem podršku srpskih vlasti isključivo jednoj listi na Kosovu. Ipak, to

dosta kompromituje priču. Građani su doživeli kao primoravanje kampanju za jednu opciju”,

rekao je Ivanović.82

Lista “Srpska” odnela je ubedljivu pobedu u opštinama na severu Kosova. U Štrpcima, najvećoj

srpskoj opštini na jugu Kosova, pobedila je Srpska liberalna stranka. Komentarišući uspeh

liberala na jugu, uprkos agresivnoj kampanji Beograda, Ivanović je rekao: “Na severu je pobedio

državni novac [aludirajući na novac Srbije], a na jugu budžedski novac [novac kosovskih

institucija]. I na severu i na jugu ključno je isto – mreža zapošljavanja”.83

Istraživanje “Sever Kosova i lokalni izbori”, koje je na Kosovu tokom septembra 2013. godine

sproveo Forum za etničke odnose iz Beograda, pokazalo je da građani Kosova srpske

nacionalnosti na severu Kosova osećaju nesigurnost i strah za svoju budućnost. Istraživanje

takođe pokazuje podeljenost ovih građana po osnovu političke pripadnosti i po osnovu

zaposlenosti u privatnom ili javnom sektoru.

Takođe, istraživanje je mapiralo i da je bezrezerna podrška Vlade Srbije samo jednoj izbornoj

listi, “Srpska”, “predstavljalo dodatno opterećenje za birače i uzrokovalo nemir među ionako

podeljenim kosovskim Srbima”.

Podsećajući da Srbi koji žive na centralnom Kosovu - “južno od Ibra” – imaju duže iskustvo

učešća u političkom životu Kosova, u analizi Foruma za etničke odnose se konstatuje da ta

80 “Oliver Ivanović: Kandidovao sam se da očistim Mitrovicu”, agencija Beta, 05.09.2013.81Obrazložiću sistem organizacije raseljenih lica kasnije u radu.82Telefonski intervju sa Oliverom Ivanovićem 06.01.2014. Ivanović je uhapšen 27.01.2014, pod sumnjom da jepočinio ratni zločin, i nalazi se u pritvoru u Mitrovici.83Ibid, intervju 06.01.2014.

34

činjenica (podrška “Srpskoj”, koja je zaista kasnije na izborima i pobedila samo u severnim

opštinama) može oslabiti poziciju srpske manjine u procesu formiranja Zajednice srpskih

opština.

Formiranje Zajednice srpskih opštinasada je već izvesna budućnost života Srba na Kosovu.

Umesto zaključka

Pitanje raseljavanja sa Kosova uvek je bilo opterećeno politikom, koja mu je dodavala posebnu

težinu. Neki su od te dodate „vrednosti“ profitirali, skupo prodajući svoje posede, a neki su tu

specifičnu političku težinu skupo platili, ostavši njeni zarobljenici do danas.

Da pitanje Kosova nikada nije bilo pitanje položaja srpske zajednice na Kosovu, i pitanje

njihovih pripadajućih prava – kao što to voli da definiše zvanična politika Beograda poslednjih

20 godina - govori položaj u kojem su se Srbi sa Kosova našli u raseljeništvu, i način na koji su

zbrinjavani oni kojima je bila potrebna pomoć. Čitava grupa građana ostala je gotovo bez

osnovnih prava, iako„unutar granica jedne iste zemlje“, našavši se u situaciji da sistemom

svedoka dokazuje roditeljstvo, diplome, vlasništva.

Srbima se osporavalo pravo na raseljenje iz jedne izuzetno zapuštene i zaostale regije, i to u eri

masovnih migracija motivisanih prosperitetom. Kosovski rat je samo pogoršao nasleđeno

ekonomsko stanje. Istorija Kosova je istorija konflikta, koju je paralelno bila i ostala i istorija

ekonomskih migracija;toje izuzetno važno imati u vidu, jer se problemi raseljenih nikada neće

zatvoriti dok god se prenebregava i taj faktor – kao sasvim legitiman motiv u životu svakog

pojedinca.

35

Literatura

Da li je odlika o migriranju migratorna odluka, u Sociologija sela 18 (69/70), Baryl Nicholson,

SFRJ, 1980.

Historical Dictionary of Kosova, Robert Elsie, Scarecrow Press, 2010.

Imovinska prava na Kosovu: Ukleto nasleđe jednog društva u tranziciji, Edward Tawil,

Međunarodni centar za tranzicionu pravdu, 2009.

Konačni izveštaj komisije za stambene i imovinske zahteve, Priština, 2007.

Kosovo: rat i osveta, Tim Džuda, Samizdat B92, Beograd, 1992.

Kosovo: Search for peace, Jelena Grujic, East European Mirror 1993/1, Progress East, Budapest,

1993.

Nacionalna strategija za rešavanje pitanja izbeglica i interno raseljenih lica za period od 2011.

do 2014. godine, dokument Vlade Srbije, 2011.

Politics of Return, Inequality and Citizenship in the Post-Yugoslav Space, Biljana Đorđević, The

Europeanisation of Citizenship in the Successor States of the Former Yugoslavia, Working Paper

Series 2013/29, The University of Edinburgh, 2013.

Povratak na Kosovo, Informator br 14, UN kancelarija u Beogradu, 26. septembar – 2. oktobar

2003.

Pravo na održiv opstanak i povratak, Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju, april 2002.

Preklapanje nadležnosti, sporna teritorija, nerešen status države: komplikovan slučaj

državljanstva na Kosovu, Gezim Krasnići, u Državljani i državljanstvo posle Jugoslavije, ur Džo

Šo i Igor Štiks, Clio, Beograd, 2012.

Princip Lozane: Multietničnost, teritorij i budućnost kosovskih Srba, European Stability

Initiative, 2004.

Procena potreba interno raseljenih lica u Srbiji, UNHCR, JIPS, Komesarijat za izbeglice

republike Srbije, mart 2011.

Registracija lica raseljenih sa Kosova i Metohije, UNCHR, KIRS, 2001.

36

Religija i identitet na Kosovu, Ger Dejzings, XX vek, Beograd, 2005.

Srbi kao prijetnja: Prikaz srpske manjine u kosovskim novinama na albanskom jeziku, Helena

Zdravković Zonta, u “Na marginama: Manjine i mediji u Jugoistočnoj Evropi” Media Centar

Sarajevo, 2010.

Srbija pod Miloševićem: politika devedesetih, Robert Tomas, Samizdat B92, Beograd, 1999.

The Kosovo Serbs: An ethnic minority between collaboration and defience, Anna Matveeva and

Wolf-Christian Paes, Bonn International Center for Conversation, Friedrich Naumann

Foundation and Saferworld, 2003.

Zarobljena zemlja:Srbija za vlade Slobodana Miloševića, Slobodan Antonić; Otkrovenje,

Beograd, 2002.

*Autorka je istraživačica i novinarka iz Beograda. Od 1992. godine bavi se problemima marginalizovanihi ugroženih grupa, njihovim ljudskim pravima i procesom integracije. Specijalizovana je za pitanjaizbeglica i drugih ratom ugroženih lica. Autorska prava na ovaj rad zadržava autorka. Zabranjeno jekopiranje i korišćenje rada i njegovih delova bez odobrenja autorke. Kontakt: jelena.grujic@gmail.com