Psihologija - uvodza nepsihologe 1. semestarBojana korc

Fakultet likovnih umetnosti

Bskorc@yahoo.comBeograd, Rajieva 10

Lista pitanja1. Smisao nauke i psihologije

Predmet psihologije:2. Svest kao predmet psihologije sprema se iz Nae namere i oseanja

3. Nesvesno kao predmet psihologije sprema se iz Nae namere i oseanja

4. Ponaanje kao predmet psihologije sprema se iz Nae namere i oseanja

7. Organske osnove psihikog Mozak

8. Odnos nasledja i sredine

9. Nasledni faktori

10. Sredinski faktori11. Inteligencija12. Raspodela inteligencije13. Struktura inteligencije14. Uticaji na inteligenciju

15. Psihologija linosti teorije crta16. Tipovi i tipologije17. Jungova tipologija

18. Temperament

19. Karakter

20. Teorije linosti - Frojd

21. Jungova teorija linosti

22. Teorija linosti Eriha Froma23. Levinova teorija polja24. Emocije (oseanja)25. Afekat i afektivni ton26. inioci emocionalnog razvoja i deije emocije27. Teorije emocija

28. Kognitivni faktori i emocije29. Motivacija i uzronost ponaanja30. Homeostazis ili ravnotea31. Podela motiva

32. Glad i e33. Seksualni motiv34. Roditeljski motiv35. Hijerarhija motiva Abrahama Maslova

36. Kriterijumi normalnosti37. Neuroze38. Psihoze39. Mentalna higijena i terapija

40. Uenje

41. Pamenje

42. Kreativno miljenje43. Konvergentno i divergentno miljenje

44. Svest

45. Snovi

46. Meditacija47. Hipnoza48. Psihoaktivne supstance

1. SMISAO NAUKE I PSIHOLOGIJE

Teko je, ako je uopte i mogue, okriti jasne poetke nauke zbog toga to se nauna misao razvila iz svog opteg, prednaunog korena, pa tako otra granica izmeu naunog i ne-naunog ne postoji. Uobiajeno otvaranje naunih tema poinje sa korenima koji seu u misao Antike Grke. Razlozi za to su u tome to je grka misao veoma rano beleena, to nam je geografski i kulturno bliska, to se njeni tragovi prepoznaju u savremenom miljenju i zato to se kasnija evropska misao oslanjala na nju i nadovezivala se na nju.

Opte je uverenje da je u davnim vremenima postojala jedna univerzalna filosofija (pogled na svet) koja je u sebi sadrala sve klice iz kojih e se kasnije razviti posebne, specijalizovane grane ljudske misli. U optem sistemu, razumevanje oveka je bilo isto to i razumevanje vasione, prirode ili natprirodnih svetova. ak do srednjeg veka, ono to e kasnije biti nauka je bilo neraskidivo povezano sa alhemijom, astrologijom, mistikim uenjima, teologijom, umetnou, leenjem i drugim poljima misli i delatnosti. Postepeno razvijanje i specijalizacija je uspostavljala posebno polje interesovanja za svaku posebu oblast. Ono to bi u Antikoj Grkoj bilo uobiajeno na primer objanjavati bolest razumevanjem boijih zakona ili usklaivanjem sa harmonijom planeta, danas je sasvim nezamislivo. Ipak, mnogo toga je trajnog i univerzalnog u istoriji ljudske misli, kao to je tenja ka otkrivanju istine u okviru celine sveta, vasione, ivog sveta ili oveka. TA JE EMPIRIJSKA NAUKA

U nedoumici oko toga kako da odredimo kriterijume istine, psihologija kao nauka se poziva na iskustveno opaanje empiriju. To znai da kada pristupamo ispitivanju sveta ili oveka, oslanjamo se na iskustveno proverive injenice. One ine osnov naunog saznanja na kome se gradi nauna graevina. Makoliko sloene naune konstrukcije imamo stvorene danas, polazite bi im trebalo da bude iskustvena injenica, takoe, one se opet mogu svesti na injenino potvrdive posledice. To je sutinsko odreenje naune misli u okviru empirijske nauke. Osnovni instrument u traganju za istinom je eksperimentalna provera. Ovo je bilo neophodno uvesti u nauku o oveku jer empirijska zasnovanost nalaza je minimum oko koga se svi moramo slagati: injenica je injenica, a kako e se nae tumaenje nadovezati na tu injenicu je stvar teorije koju zastupamo.

POETAK PSIHOLOGIJE

Psihologija se pojavljuje kao filozofska disciplina od samih poetaka filozofije kao nuke. Tanije, u poetku, u optem shvatanju, istraivanje oveka nije bilo odvojivo od istraivanja sveta. Psihologija je bila filosofska disciplina koja se bavila ljudskom duom - onim to se u njoj nalazi, procesima koji se odvijaju u njoj i oko nje, promenama, tenjama... U okviru filosofije nauka o dui koristila se postupcima koje je imala na raspolaganju - spekulativnim miljenjem i zakljuivanjem.

Termin psiha je grkog porekla i vezan je za pojam due. Kao i njen latinski parnjak anima, psiha znai dah - treba znati da je prevod drevnih pojmova na savremeni jezik ogranien jer su znaenja drevnih jezika optija i potiu iz drugaijih iskustvenih okvira. Identifikovanje due sa neim lakim, prozranim, gasovitim ima drevne korene. Kulture stare Kine, starog Egipta, Mesopotamije, Grke i Rima, stara slovenska verovanja, mnogoboake religije i Hrianstvo, predstavljaju ljudsku duu na slian nain. Dua je na dvojnik za vreme ivota i naputa nas u izuzetnim situacijama kao vetar, para, dim ili leptir, muva, ptica (Slovenska mit.). Shvaena je kao jedan deo oveka koji se u budnom stanju i dok je ovek iv, nalazi vezan za telo ali nou dok sanjamo, u toku religioznih ekstaza, u toku smrti, u toku putovanja due dua kao laka koprena izlazi iz tela i kree se po svetu. Stari Kinezi ak ne preporuuju naglo buenje spavaa - moe se desiti da dua ne stigne na vreme da se vrati. Jedan psiholog figurativno govori Svi negde jurimo, toliko jurimo da naa dua nee moi da nas stigne pa emo ostati bez due (Savi iz Psiholoke novine, novembar, 2006).

U simbolinom obliku dua se predstavlja kao vazduasti oblik, esto lebdea i sa krilima. Ona je povezana sa materijalnim svetom ali ima drugaije karakteristike prolazi kroz vrste predmete, leti, postupa prema duhovnim a ne fizikim zakonima i slino. U slovenskom predanju ponekad zadobija oblik malenog oveka prozirnog tela ili deteta sa krilima. Meu ivotinjama, nju simbolizuje leptir, lak, kratkog ivota ali bie koje prolazi kroz metamorfoze i koje je veito zbog svoje promenjivosti. U Hrianstvu e se leptir nai kao slika uskrsnua i besmrtnosti kroz promenjivost stadijuma ivot smrt - vaskrsenje, zbog ega se ponekad sree na ruci Hrista kao deteta (Slovenska mitologija).

Shvatanja ta je dua su, naravno, veoma razliita, kako kroz epohe, tako i kroz ljudske zajednice. Ipak, postoje neka opta mesta koja se kao univerzalne ideje ponavljaju u veini ovih uverenja, kao to je to sluaj sa gasovitom prirodom due. Dua se shvatala kao sloena celina koja se sastoji iz razliitih elemenata staro jevrejsko verovanje deli duu na dve tenje: viu (nebesku) i niu (zemaljsku), dva principa (muki i enski) koje treba ujediniti u ruah (dah ili duh). Pitagora razlikuje psihu (ivotna snaga), osetljivost (ulno opaanje) i nus (intelekt). Aristotel govori o pasivnom intelektu i aktivnom intelektu koji stremi logosu (ideja, plamen uma) ili Bogu. Pneuma (spiritus) je kod Rimljana princip ivota i misli predstavljen kao vazduh koji gori istom, nebeskom vatrom. Sveti Pavle govori o duhu (pneuma), dui (psihe) i telu (soma). Kod svetog Augustina sreemo duh i meso, tj. slojevitost due, ideju da su razliiti slojevi due poreani u nekakvom ureenom odnosu. U analizi simbolike boja Lier (Lier, M,) pominje plamen duha kao simbol koji ima bogato polje znaenja, on u jasnom plamenu izbija iz ljudskog uma i zrai svetlost. Zajedniki imenitelj teolokog razumevanja due bila je metafizika ono to je nepristupano naunom metodu ostajalo je u meama duhovnog sveta oko koga je podizan bedem oprezne bojaljivosti. Jedno od monih sredstava za odvraanje od promene, pa tako i novog, bilo je stavljanje radoznalosti na listu poroka u srednjem veku (Blumenberg, 1973/2004:253 iz Jovanovi, 2007). Zato je jedna od motivacionih pretpostavki novog veka bilo rehabilitovanje i opravdavanje radoznalosti. Privilegovan predmet radoznalosti novovekovnog oveka, postao je upravo sam ovek. (Jovanovi, 2007)

Da bi se dalje gradila istraivaka delatnost, vidimo, nauka je morala da saeka promenu klime u kojoj napreduje ljudska misao da bi se psiha (dua, duh, logos, ideja) nala u njenom fokusu.

Odvajanje psihologije od svoje majke filosofije je bio dug proces kome je teko odrediti poetnu ili krajnju taku. Zato je dogovorno prihvaeno da se roendanom psihologije smatra momenat otvaranja prve Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju u Lajpcigu, u Nemakoj, 1897. godine. Poetak samostalne psihologije je momenat kada je ona u svoje postupke uvrstila eksperiment ili empirijsku (iskustvenu) proveru svojih hipoteza. To u okvirima filosofije nije bilo mogue. Osniva prve laboratorije bio je Vilhelm Vundt, istraiva i osniva kole u psihologiji koja se naziva strukturalizam. Vunt je u istraivanje oveka uveo proveravanje, merenje, uredno beleenje. Psihologija ima dugu prolost, ali kratku istoriju Ebinghaus (Zimbardo, 1995), tanije, istorija interesovanja za unutranji ivot oveka je mnogo dua od istorije samostalne psihologije. Promene koje je otvaranje laboratorije donelo bile su mnogostruke objekat istraivanja postao je ovek sa konkretnim pojavama kao to su brzina reakcija, ulna osetljivost, refleksni odgovori i slino.7. ORGANSKE OSNOVE PSIHIKOG -

MOZAK

Ovaj odeljak se bavi drevnim pitanjem gde je dua? Ako ovo pitanje postavimo pripadniku nekog plemena June Amerike, ili trogodinjem detetu, najverovatnije e nam pokazati na stomak. Kasnije, kako odrasta dete e misao, duu, panju i slino postepeno locirati u glavu. Stari Grci i Jevreji su duu i um smetali u dijafragmu jer su primetili da je stanje svesti usko povezano sa funkcijom disanja (Grew, 1963).

Drevna i naivna uverenja povezuju pojmove due i glave. Vizuelni prikazi dua obino imaju detaljisanu glavu a ostali delovi tela su pojednostavljeni ili sasvim stilizovani. Aneli na freskama se ponekad prikazuju samo kao glave sa krilima (verovatno simboliui istu duu). Budisti veruju da dua ulazi u telo ili izlazi iz njega kroz glavu i to kroz sasvim odreen kanal na njoj (temeni i eoni deo).

Zbog zabrane eksperimentisanja i naune eksploracije, posmatranje mozga je mirovalo 2000 godina. Ali se u istoriji, relativno brzo pojavilo uverenje da on ima veze sa umom i sveu neki veruju da lomna dua tu stanuje (ekspir iz Grew, 1963).

Dekart je uveo ideju da bez-prostorni um deluje na telo preko mozga, i da to ini preko jedne sasvim posebne strukture pinealne lezde. U mozgu se, veruje on, odvija preklapanje duha i materije. Kasniji naunici su ovo proglasili dualizmom, pa Hobs uvodi kao kritiku ideju da se misao prozvodi kroz kretanje tela, tj. da su fiziko i mentalno stanje povezani.

Rana istraivanja svesti pokuala su da kroz otvaranje lobanje i seciranje mozga otkriju strukture duevnih mehanizama. Meutim, tako se stizalo samo do anatomije mozga kao organa a otkria na planu funkcionalne uloge mozga morala su da saekaju napredak naune tehnologije i dvadeseti vek. Danas se istraivanja mozga vre na ivim organizmima pa i na oveku u sluaju kada ne izazivaju povrede. Pomou njih je prikupljeno mnotvo dragocenih i neoekivanih nalaza o ovom najintrigantnijem delu ljudskog tela.

ovekov mozak je najvea tekovina evolucije na planeti. Spada u (funkcionalno) najsloeniji organ koji je u stanju da izvri veoma fine i sloene operacije. Sastoji se od 10 12 biliona nervnih elija i ogromnog broja (120 biliona) potpornih elija koje ih podravaju.

Centralni i najsloeniji deo nervnog sistema oveka je veliki mozak i to njegova struktura nazvana kora. Podeljen je horizontalno (na levu i desnu hemisferu) i vertikalno (na vei broj pod-struktura koje su hijerarhijski poreane).

Najvaniji deo velikog mozga je kora (cerebralni korteks) koji se naziva i siva masa jer se sastoji iz sivih nervnih elija. Ovaj sloj je debeo oko 2mm i pokriva u naborima povrinu mozga. On je i informativni centar organizma jer se od ukupnog broja nervnih elija 75% nalazi u kori velikog mozga.

Kada su istraivai pre pojave pozitivne nauke i eksperimentacije otvarali ljudsku lobanju, ukazivale su se dve naoko identine strukture mozak je podeljen na dve vizuelno identine polovine. Meutim, istraivanja uloge ovih struktura su pokazale da su one zaduene za razliite operacije. Zato kaemo da su leva i desna hemisfera anatomski sline, ali funkcionalno obavljaju razliite zadatke. Vertikalna podela mozga sledi princip to vie idemo - to su finije i sloenije funkcije. Tako da zadaci koje obavlja produena modina (najnie anatomski postavljena), na primer, spadaju u jednostavne, grube i brze u odnosu na zadatke kore velikog mozga (najvie anatomski postavljena).

Istraivanja na osnovu lezija neki od vanih nalaza o mozgu se dobijaju na osnovu prirodnih eksperimenata, situacija u kojima se ljudima dogodila nesrea ranjavanja mozga. Oteenje modanog tkiva se naziva lezija. Na osnovu nalaza lezija otkrilo se da je mozak lokalno podeljen na centre. Centri su zadueni za odreenu funkciju u organizmu ulnu osetljivost, govor, razumevanje, planiranje itd. Centar za govor nalazi se u levoj hemisferi, a za razumevanje govora u desnoj. Centar za sluh se nalazi u slepoonim oblastima modane kore a za vid u potiljanioj zoni. eona zona je zaduena za veoma fine i mlade funkcije kao to su procenjivanje, planiranje, fina motorika prstiju itd.

Otkrivena je takoe jedna neobina stvar iako je masa mozga relativno velika, ovek je u stanju da skoro normalno funkcionie ak i kod oteenja ili odstranjivanja velikog dela te mase. Graevinski radnik po imenu Gejd je 1848 preiveo teku leziju posle koje mu je odstranjena polovina mozga. Nakon oporavka, vratio se da nastavi rad na graevini. Istraivai su kod njega ustanovili promenu temperamenta, ali nikakav znaajniji pad intelektualnih sposobnosti. Sluaj opisan u Engleskoj 2000. pokazuje da je graevinski radnik kome je grekom ispaljen ekser duine 10 cm u glavu, nekoliko dana sasvim normalno nastavio da radi. Tek je posle pet dana, kada je pao u nesvest, na rentgenskom snimku ustanovljeno ta se dogodilo.

Neki istraivai govore da nam je priroda namenila zalihu nervnih elija koja je dovoljna za normalan ivot od 1000 godina a da mi koristimo veoma mali deo svojih kapaciteta. Verovatnije je, meutim, da na ovom stupnju istraivanja ne znamo dovoljno o funkcijama mozga pa neke od veoma finih procesa ne moemo ni da registrujemo a jo manje da pratimo jer kako znamo, priroda je veoma praktina i ona nita ne daje uzalud nego je sve proizvod intenzivnog rada i saradnje izmeu ljudske vrste i njenog okruenja.

2. Lokalizacija modanih funkcijaPovrina kore velikog mozga koja je izbrazdana podeljena je morfoloki, nalik geografskoj mapi, tako da odreene regije imaju zaduenje koje obavljaju. Podela posla izmeu regija centralnog nervnog sistema, a posebno izmeu delova kore velikog mozga, naziva se lokalizacija funkcija. Svaka funkcija koju obavljamo ima svoje mesto u mozgu koje je zadueno za njenu regulaciju.

Lokalizacija funkcija pokazuje da je mozak optimalno podeljen prema funkcijama koje obavlja. Sloene funkcije, kao i ulni utisci se stiu u odreene zone koje su zaduene za rad sa njima. Sloenost funkcija raste uporedo sa hijerarhijskim mestom u mozgu. Najvii delovi mozga su na taj nain osloboeni operisanja jednostavnijim funkcijama i zadatka fizike regulacije funkcija organizma to se deava na niim nervnim strukturama. ulni putevi se zavravaju u integrativnim senzornim zonama koaj se polja u mozgu zaduena za tu vrstu osetljivosti. Vidne senzacije putuju u potiljani deo kore, auditivne su smetene slepoono, iznad uiju. Dve strukture starije po nastanku (hipotalamus i talamus) su zaduene za bazinu regulaciju temperature, gladi i ei a takoe i panje i odravanja budnog stanja. eoni reanj kore velikog mozga, koji je smeten napred (frontalno) je mlaa nervna struktura koja je zaduena za veoma fine operacije na primer, rezonovanje, vrednovanje, planiranje akcija.

3. Razdeljeni mozakPodeljeni mozak leva i desna hemisfera su funkcionalno zaduene za razliite stvari. One su izmeu sebe povezane jednim spletom neuronskih veza (corpus callosum) koji je informativna veza izmeu hemisfera. U prirodnim eksperimentima se pacijentima presecao ovaj kanal komunikacije (lobotomija) da bi se spreilo irenje neke maligne promene sa jedne ne drugu hemisferu. ta se dogaa u takvim situacijama?

Dolazi do jedne vrste raslojavanja svesti na dve razliite forme reagovanja. Leva hemisfera moe da govori, osetljiva je na gramatiku ispravnost jezika, vidi desni deo vidnog polja. Desna hemisfera ne moe da govori ali moe da razume, pokree levi deo tela (levu ruku) i vidi levi deo vidnog polja. Situacija nalii na onu narodnu izreku ne zna desna ruka ta leva radi a isto vai i obratno. Na primer, kada se normalnim ispitanicima kratko prikau razliite rei u desnu i levu hemisferu, tako da nemaju dovoljno vremena da prou kroz korpus kalozum, na pitanje ta je proitao ispitanik lako odgovara reju iz leve hemisfere. Ali ako se zamoli i da pri tom rukom pokae na spisak rei ispod njega, on levom rukom pokazuje re iz desne hemisfere. U eksperimentu ispitanik odgovara : srce dok mu leva ruka pokazuje re on a oba odgovora su tana (Speri, 1968).

Istraivai pretpostavljaju da je zbog svoje sposobnosti da govori, leva hemisfera dominantnija. Desna e se ispoljiti samo onda kada joj to omoguimo. Neki od savremenih pravaca i alternativnoj medicini upravo tee da opuste levu hemisferu i dozvole desnoj da se iskae.

Sva evidencija pokazuje da odvajanje hemisfera stvara dve nezavisne sfere svesti u istom mozgu, to e rei, u jedom organizmu. Ovaj zakljuak uznemirava neke ljude koji vide svest kao nedeljivo vlasnitvo mozga (Gazaniga,1967).

Ukrtanje puteva Nervni putevi koji polaze iz glave ukrtaju se u visini vrata a zatim preuzimaju suprotnu stranu tela centri za kretanje iz desne hemisfere pokreu levi deo tela i obrnuto. Zbog toga se dogaa da osoba koja preivi modani udar u levoj hemisferi ne moe da pokree desni deo tela. esto se dogaa da zajedno sa centrom za pokretanje stradaju i okolni centri u mozgu, kao to su na primer, centri za govor i gramatiku u levoj hemisferi.

Znamo da pacijenti koji se oporavljaju od modanog udara imaju mnogo ee problema sa pokretanjem desnog dela tela i govorom. Oporavljeni pacijetni kasnije izvetavaju da su sve vreme bolesti bili svesni i da su potpuno kompetentno razumevali situaciju ali nisu mogli ni jednu re da artikuliu, niti da pokrenu usta. Funkcionalno se govor i shvatanje tretiraju odvojeno tako da u eksperimentalnim uslovima moemo izdvojiti situacije kada je mogue razumevati dok ne moemo da govorimo, kao to moemo govoriti bez razumevanja. Desnorukost i levorukost su neke od osobina koje su povezane sa rasporedom centara u velikom mozgu. Aktivnost pisanja zahteva razvoj veoma sloene i fine motorne vetine. Desnorukim ljudima je ovaj centar za finu, voljnu motoriku smeten u levoj hemisferi dok je kod levaka slika kao u ogledalu. Budui da je ova osobina genetski determinisana, na decu koja pokazuju levorukost ne treba vriti pritisak jer je biranje ruke kojom emo uzeti olovku spontano i odraz je prirodnog poloaja centra za finu motoriku. (Vie o podeljenom mozgu vidi u Psihologija opaanja P. Ognjenovi)

Modani talasi

Priroda nervne aktivnosti je hemijska i elektrina. Na svom putu nervni impuls se nezamislivo brzo neprekidno pretvara iz hemijskog u elektrini energetski talas. Ispod kosti glave nae nervne elije neprestano rade. Njihova aktivnost je praena slabim elektrinim promenama, talasima. Prijateljstvo a zatim svaa izmeu Galvanija i Volte, donela je korisne posledice po nauku. U elji da protivree jedan drugom u pogledu toga odakle dolazi magnetizam iz organizma ili spoljnje sredine (metala, groma, oluje) njih dvojica su zaela dva pravca istraivanja Volta prema elektronskim naukama a Galvani prema neuronaukama. Galvani je prvi demonstrirao elektrinu prirodu nervne stimulacije krajem 18. veka. 1895. je ovo ustanovio na ivotinjama istraiva po imenu Katon.

Istraivanja elektrinih talasa bila su takoe praena i psihijatrijskim pokuajima da se na ljude u duevnim bolnicama utie pomou elektrinih talasa (elektrook). Primenimo li blago elektrino draenje na povrinu glave izazvaemo fizioloke promene. Ova grana istraivanja proizvela je elektrook laboratorije koje su ije dejstvo na pacijente nije potpuno razjanjeno.

Druga grana istraivanja - praenje talasa (EEG) zasniva se na postavljanju osetljivih elektroda na povrinu glave i pravljenju zapisa. Tako je ustanovljeno da se kod normalnih ljudi pojavljuju odreeni pravilni oblici koji odraavaju elektrofizioloke promene mozga koji su nazvani talasi. Kategorije talasa koje se sreu su:

Alfa talasi kada smo budni i leimo zatvorenih oiju, nai modani talasi teku uestalou od 10 talasa na sekund, dok snaga talasa varira. Uzrastno se pojavljuju prvi put kod dece od 12 godina. Javljaju se u relaksiranom stanju to je vea oputenost to je njihova amplituda vea. Istraivai povezuju alfa talase sa izmenjenim stanjem svesti nzvanim meditacija. Gube se pri izlaganju iznenadnim zvucima ili prekidanju oputenosti alfa blok.

Beta talasi (20 50 ciklusa u sekundi) i gama talasi (30 50) su povezani sa panjom i poveanom mentalnom aktivnou a delta talasi (2 3) se javljaju samo tokom dubokog sna. Delta talase fiziolozi nazivaju i mala smrt jer su tokom dubokog sna nae funkcije svedene na minimum puls, krvni pritisak, pokazatelji metabolikih procesa, miina napetost su na minimumu..

Teta talasi (5 7) se pominju u vezi sa budnim stanjem ali kod dece i ivotinja pojavljuju se za vreme alfa bloka. Umesto alfe se pojavljuju teta talasi i to u momentima poveane panje.

Istraivanja mozga pokuavaju da pronau vezu izmeu odreene mentalne aktivnosti i fiziolokog zapisa koji se u tom trenutku stvara. Ova istraivanja nisu ponudila sasvim stabilan nalaz u tom pravcu, pa se moe rei da su istraivanja mozga otvoreno polje u kome postoji dosta nedoumica i nedoslednosti.

Kontrolisano izazivanje alfa talasa je mogue izvesti i to kroz vebe oputene panje i budne relaksacije. U stanju meditacije, alfa talasi dobijaju na intenzitetu ali im se malo smanjuje uestalost.

Mozak kao integrator Istraivai su veoma davno shvatili da je mozak moan integrator informacija i da se ogroman broj impulsa stie u njemu. U mozgu se stie ne samo tri etvrtine ukupnih nervnih elija, nego je njegova struktura specifina: standardna nervna elija, o kojoj smo uili u koli ini samo 10% ukupnog broja nervnih elija, ostalo su viepolarne glijalne elije koje svoje izdanke pruaju u vie pravaca umnoavajui nervnu informaciju. Posebno su este zvezdolike elije (astroglijalne) koje se povezuju sa susednim neuronima, omotaem nervnog tela ili krvnim kapilarima. Mrea koja se na taj nain umnoava, predstavlja trodimenzionalno polje prepuno izdanaka koji se pruaju u svim smerovima. To je posluilo kao polazite istraivanjima veze izmeu doivljaja i fiziolokih pokazatelja koji ih prate drugim reima, kada mislimo, matamo, strahujemo, sanjamo, da li se to vidi na naem elektrofizilokom zapisu. Kada se uporede introspektivni podaci (ono to ljudi govore da su doiveli) i fizioloki zapisi primeuje se da ova veza talas-doivljaj nije direktna i jednostavna. Na primer, istraiva Folks u jednoj paljivo kontrolisanoj studiji utvruje da mala deca iako imaju regularan fizioloki zapis koji pokazuje da sanjaju, nemaju snove. Verbalni iskaz pokazuje da duina REM faze nema veze sa sadrajem snevanog, drugim reima da postojanje fiziolokih promena ne znai nuno i da je postojao doivljaj (Foulkes, 1973).

Mozak se posmatra kao deo sistema, sloene celine koja predstavlja ljudsko bie. Iako hijerarhijski zauzima moan poloaj, mozak nije celina za sebe nego je integrisan u jednistveni sistem iji je deo. Na pitanje koji je najvaniji deo ljudskog organizma, odgovor je nema najvanijeg dela jer je svaki deo smislen samo u odnosu sa celinom i uestvuje u njoj.

8. Odnos nasledja i sredine

Uverenje da kompletan ovekov potencijal lei zacrtan u genetskom materijalu osobe se naziva nativizam. Nativisti veruju da ono to e ovek postati, potencijali koje ima, osobine, motivi, fizike karakteristke, proizilaze iz genetskog osnova koji je dobijen od roditelja. Prouavajui zakone nasledjivanja i selekcije u svetu ivotinja, Darvin je pokuao da iste zakone proveri na svim ovekovim osobinama. U saglasnosti sa Darvinovim idejama, njegov rodjak i savremenik Frensis Golton je postavio pretpostavku da je ovek u potpunosti unapred odredjen preko osobina roditelja. Tako, dobri ljudi radjaju dobru decu, uzvieni (aristokrate) uzvienu, proglupi priglupu, i tako dalje, Veliki napor je upravio na prouavanje odnosa izmedju fizikih osobina i psiholokog profila osobe, verujui da su fiziki superiorne osobe, nuno i psihiki superiorne. Posle zamanih posmatranja, Golton je bio prinudjen da napusti svoji hipotezu da prizna da odnos izmedju telesnog i psiholokog nije ni priblino tako jednostavan (uzroni odnos) kako je on pretpostavio.

U tradicionalnim i plemenskim verovanjima (Slovenska mitologija), smatralo se da srpski narod vodi poreklo od dve osnovne ivotinjske porodice belih vukova ili zmija, i da svaka porodica pripada jednom od ta dva roda. Budui da smo po porodinom poreklu u duhovnoj vezi sa jednim od ovih rodova ivotinja, motivi poreklom iz ovog uverenja se sreu tokom itave istorije usmene narodne knjievnosti i verovanja. U kontekstu genetskog potencijala, radilo se verovatno o vanom pitanju prepoznavanja roda i porodica, da bi se izbeglo medjusobno meanje istih porodica, tj. slinih genetskih potencijala, ime se ouvala meovitost i genetska normalnost potomaka. Budui da je sistem ivotinje-pretka kasnije zamenjen principom sveca-zatitnika, u nekim krajevima je jo uvek na snazi zabrana meanja lanova iz porodica koje slave istu slavu. Da bi se brak ostvario, potrebna je saglasnost crkvenog lica, a to znai, potvrda da budui suprunici nisu istog ueg porodinog porekla.

Iz ovih istorijski zasnovanih postupaka vidi se jedan od vanih principa stvaranja genetskog potencijala priroda se neprekidno ispoljava kroz stvaranje velikog broja najrazliitijih kombinacija, Postoji ogromna rasko prirode koja se kroz neprekidno variranje, ispoljava u stvaranju tolikih kombinacija, iji algebarski izrazi ponekad bivaju neshvatljivi za na um. Tako na primer, tokom jedne ejakulacije, ovek proizvede

8 .385.108 razliitih genetskih kombinacija, od kojih svaka predstavlja potencijal za novo ljudsko bie. Prosean broj jajnih elija kod ene je znatno manji i iznosi oko 10.000 elija koje su pohranjene i jajnicima. Tokom procesa ovulacije, jedna od elija poinje da bubri (sluajnim redosledom desni ili levi jajnik) i sputa se u jajovodni kanal. Kada se jajna elija oplodi i dodje do stvaranja kompletnog bia, ono preuzima varirani genetski materijal oba roditelja koji se kombinuje na specifine naine. Odnos bilazanaca je, na primer, u odnosu na ukupni broj zaea je 1:86. Moe se dakle, metaforiki rei, da priroda baca kockice u igri kombinovanja, od kojih e samo veoma mali broj kombinacija biti aktuelizovan.

Uticaj nasledja je odluujui kod odredjivanja telesnih osobina, posebno fiziolokih osobina kao to su pol, krvna grupa, boja koe, boja oiju i slino. Kod finijih osobina, kao to su telesna visina ili teina, nasledjuje se obim ili rang potencijala, na primer, do koje mere moemo da porastemo, do koje mere moemo da razvijamo miinu masu i druge osobine. to je funkcija finija, to je ona manje zavrena rodjenjem, tj. manje unapred zadata genima. ovek spada u jednuod vrsta na planeti koja se radja najnedovrenija, u smislu da su najvanije osobine koje e se razviti ujedno i one koje su njavie plastine i podleu uticaju dva dodatna faktora sredinskih uticaja i aktivnosti.

Nasledje sredina - aktivnost

Odnos ove dve grupe faktora nije mogue razdvojiti i posmatrati na ist nain, Kada danas govorimo o nasleu i sredini kao dva osnovna pokretaa razvoja, imamo u vidu dijalektiki odnos izmeu njiha. (Dijalektiki odnos podrazumeva preplitanje dva ili vie uticaja od kojih svaki ouvava svoje osobine ali je u zajednikom delovanju spojen. Molim studente umetnosti da ukoliko nisu uili filozofiju, obrate panju na ideju dijalektike. Njen simbol je u hrianskoj tradiciji reenica spojeni ali nesliveni a u istonoj znak jin-jang koji oznaava jedinstvo suprotnosti. Poto se u umetnosti dijalektika pojavljuje u svakom aktu, korisno je razmisliti o njoj. Preporuujem za onog koga vie zanima, drevni tekst Heraklita O prirodi, Oktoih, 2001, koji je otac dijalektike). 9. NASLEE - predispozicije

Nasledni faktor kod oveka se odnosi na bioloke predispozicije koje su nam odreene u momentu zaea. Sloene genetske strukture sadre informacije vezane za nau vrstu i odredie veliki niz osobina, kapaciteta i mogunosti koje e nam biti ponuene. U odeljku koji diskutuje odnos izmeu nasleenog i steenog kod oveka, videemo da je na planu psihikog razvitka genetska predispozicija drugaija i manje uticajna nego to je to na fizikom, fiziolokom i biolokom planu.

Genetska osnova kod oveka se sastoji od 23 para hromozoma (46 razliitih hromozoma) od kojih svaki kontrolie poseban aspekt tela i njegove funkcije. Osnovna nasledna jedinica je gen. Hormozomi su strukture sloene iz gena koji su meusobno povezani. Nasledni faktor kod izvesnih telesnih osobina igra presudnu ulogu u odreivanju pojave i razvoja te osobine na primer, boja oiju, boja kose, krvna grupa. Ove osobine su nam nepromenjivo date. Za neke druge osobine kaemo da su fleksibilnije, da je mogue uticati na njih (telesna teina, miina masa, kapacitet plua, visina) tako da je u okviru zadatog raspona koji nam geni nude, mogue postizati razliite vrednosti. Na primer, telesna visina je nasledna ali statistika govori da su mlae generacije znaajno vie rastom od starijih. To je zato to je na ispoljavanje nasledne osobine rasta ovde mogue uticati dobrom ishranom, zdravstvenom zatitom, kretanjem, korekturom telesnih anomalija i slino. Ve u ovom obliku, vidimo, mogue je uticati na genetsku datost. Kod psihikog ivota i psihikih osobina, uticaj na predispozicije je znaajno jai i to izgleda po pravilu to je osobina finija, sloenija, to se kasnije razvojno pojavila to je ona manje zavisna od genetske osnove. a sve vie zavisna od drugih (sredinskih) uticaja.Nativizam Teorije koje pokuavaju da objasne oveka kao primarno odreenog nasleem se nazivaju nativistike. U ekstremnim oblicima, nativisti smatraju da su celokupan ivot, osobine, crte, ponaanje, pa ak i dogaaji koji nam se dogaaju - odreeni unapred i da se nalaze pohranjeni u genetskoj strukturi oveka. Tako je neko roen kao kralj a neko kao rob. Ropstvo je, u tom sluaju, genetski odreeno kao i uzvienost duha. U Indiji je, kako znamo, donedavno bio sauvan sistem kasta pa se osoba raa u okruenju iz koga ne moe da izae. Iza toga bilo je uverenje da smo unapred obeleeni i da je naa sudbina zadata putanja. Nativizam je oblik uverenja po kome je ovek potpuno odreen svojim roenjem. U psihologiji je predstavnik nativizma Golton koji u drugoj polovini 19-og veka veruje da biohemijske, fizioloke i neuroloke osobine mozga svake individue odreuju ta e ona postati na primer, genije je osoba superiorne inteligencije, dobrog fizikog zdravlja, posveena radu, izuzetno energina, izdrljiva i osetljiva na fiziku stimulaciju.

Genetski poremeaji esto se postavlja pitanje u vezi nasleivanja mentalnih bolesti da li su one nasleene ili steene? Jedini odgovor moe da bude: i da i ne. Kao to se bolesti razlikuju izmeu sebe, tako se i njihova genetska odreenost razlikuje.

Kod primarne retardacije radi se o uzrocima u genetskom mehanizmu. Za oblik mentalne retardacije odgovoran je isti par hromozoma kao i za razmaknutost i poloaj oiju, tako da se takva deca vizuelno razlikuju. Mongolizam je genetski nedostatak u kome se pojavljuje 47 umesto 46 para hromozoma.

Kod sekundarne retardacije uzrok nije u genima nego u fizikoj traumi (infekciji ili poroajnoj traumi) i tada je uzrok pojave retardacije poznat. U ovim sluajevima se ne moe uticati na ILJ vrednost nego na socijalizaciju deteta. Razvijanje dobre komunikacije sa decom, uenje osnovnih operacija, praenje mogunosti deteta, uinie mnogo na planu socijalizacije retardirane dece.

Kod shizofrenije se esto insistira na genetskoj osnovi ali treba rei da genetska odreenost te bolesti nije potpuna i nije dokazana. Ova bolaest spada u jedan od najeih oblika mentalnog oboljevanja u svetu a takoe i u veooma teak oblik. Ispoljava se kroz dezorganizovane misaone procese, dezintegraciju (raslojavanje) linosti, bizarno ponaanje i druge simptome. Kada se ispituje uticaj naslea, pokazuje se da je uestalost nasleivanja kod jednojajanih blizanaca visoka (50 60%) ali nije potupuna kako bi se oekivalo ako je nasledni faktor osnovni uzrok. Kod dvojajanih blizanaca je uestalost nia (10%) (Heston, 1970). Ono to moemo da zakljuimo je da kod nasleivanja izofrenije postoji povean rizik pojave bolesti u porodici ali je taj rizik takoe i pod uticajem drugih, manje poznatih faktora.

Nasleivanje neuroza istraivanja pokazuju da su neuroze uzrokovane ranim konfliktima, frustracijama ili nekim problemom u odnosima sa roditeljima. Uestalost jednog oblika neuroza unutar iste porodice je vea ali je to zato to je za odreenu porodicu zajedniki dinamski poremeaj, ista porodina atmosfera, isti poremeaj odnosa, isti strahovi i slino to stvara privid da je oblik poremeaja genetski odreen, a zapravo se stie kroz mree odnosa sa porodicom.10.SREDINSKI FAKTORI

Svaki uticaj koji nastaje kroz razmenu i interakciju sa sredinom spada u sredinski uticaj, tj. onaj koji dolazi spolja, izvan individue. U sutini, ni jedan uticaj kome je ovek podvrgnut nije u istom smislu jedno ili drugo jer su, kako smo videli, uticaji neodvojivi. Ipak postoji grupa uticaja iz okruenja koja je kljuna za formiranje oveka a koja dolazi iz razliitih izvora. Po snazi uticaja, najjai sredinski faktori u razvoju su majka, porodica, vrnjaci, kola, kultura, drutvena zajednica, tradicija i najira ljudska zajednica (svetska zajednica). Suprotno nativizmu kao ekstremnom uverenju koje je insistiralo na naslednim osnovama oveka, uverenje da je ovek primarno odreen steenim faktorima podrazumeva da se ovek, sa genetskom osnovom koju ima, prevashodno gradi kroz interakciju sa svojim okruenjem. Oni koji veruju da je sredina od osnovnog uticaja se pozivaju na injenice da je na primer, uticaj porodice, kole, kulturnog obrasca roditelja, uticao na to da se jednojajani blizanci koji se razdvoje u detinjstvu i poduu u raziitim uslovima, razlikuju u visini IQ vrednosti.

1. Majka Odnos sa majkom je prvi kontakt koji dobijamo po rodjenju. Iz tog prvog kontakta potie prva informacija o tome gde smo se obreli u prijateljskom ili neprijateljskom okruenju, u oputajuem ili iritirajuem prostoru, u sigurnom ili nesigurnom polju. Da li se na potrebe i reakcije novorodjeneta reagovalo, da li se pravilno reagovalo, kako se reagovalo i slino, odreuje i gradi budui odnos prema svetu. Iako se prva iskustva zaboravljaju, ona stvaraju osnov za na budui razvoj. Neka istraivanja pokazuju da se odnos izmedju majke i deteta stvara i pre rodjenja, dok se dete nalazi u materici. Registrovano je da nerodjena beba reaguje na raspoloenja majke, na njenu boju glasa, i naravno, budui da je krvotokom vezano, na njene promene raspoloenja i emocija. Istraivanja pokazuju da je funkcionalan (adekvatan) odnos sa majkom utiranje puta narednom razvitku. Rane traume u odnosima izazvae duboke poremeaje koje e kasnije, sa odrastanjem biti teko razumeti i razreiti. Istraivanja, na primer, pokazuju da su deca koja su dojena (prirodno hranjena) u periodu novoroeneta, imala nii stepen anksioznosti kao odrasli ljudi. Istraivanja zavisnosti od narkotika kod nas su pokazala da je najjai faktor prevencije zavisnosti postojanje jake, pozitivne emocionalne veze sa majkom. Majka je u ranom detinjstvu osnovni izvor komunikacije sa svetom i zbog toga, osnovna informacija o svetu, Sa sazrevanjem i odrastanjem, uloga majke postepeno opada, smenjuju je drugi uticaji, i njena uloga biva transformisana u drugi oblik odnosa.

2. Porodica Drutvene zajednice se razlikuju u stepenu bliskosti, vrsti odnosa koji se neguju u porodici, kao i u veliini i obliku primarne (ue) porodice. Za tradicionalna drutva, porodica je naglaeni deo uticaja i za njih je karakteristino postojanje proirene porodice koji ima bogat uticaj. Pored majke, oca, brae i sestara, pojavljuju se uticaji baba, deda, strieva, tetaka, daljih roaka, a kod nas, kumova kao proirene porodice. Iako je tendencija sa razvojem drutvenog bogatstva (Evropski kongres psihologa, 2007) da se primarna porodica sve vie smanjuje, a odnosi emotivno hlade, razvojni uticaj osnovne i proirene porodice i dalje je najjai za razvoj pojedinca. Dete koje je u prvom trenutku vezanije za majku, postepeno proiruje i obogauje svoje odnose sa drugima, prema ocu, brai i sestrama, proirenoj porodici a kasnije vrnjacima i buduim partnerima. Na primer, na visinu IQ vrednosti znaajno utie socijalno ekonomski status porodice, na razvoj vrednosnih stavova i predrasuda primarno utie stav roditelja. Posebno je bitan odnos sa bratom/sestrom koji poinje veoma rano. Istraivanja pokazuju da je stepen neuroticizma manji kod drugoroene nego kod prvoroene dece. To je zato to je mlae dete odmah imalo sa kime da se igra i sa kim da razmenjuje, od koga da ui, koga da imitira i slino, dok je starije bilo upueno na odrasle koji su se prvi put nali u toj ulozi. Sa odrastanjem, bogata mrea odnosa iri se izvan porodice, na vrnjake, kolu, drutvene institucije itd.

3. Vrnjaci Iako nas elja za drutvom prati itav ivot, uticaj vrnjaka postaje najjai u periodu puberteta i adolescencije. Tada razvojna potreba nagoni mladog oveka da se saobraava socijalnim obrascima vrnjake grupe ak i kada su oni protivnim porodinim. esto. usled otpora autoritetu, odrasli (pa i roditelji) poinju da se doivljavaju kao dosadni, glupi, konzervativni, gubitnici i slino.

4. kola Istraivanja koja su posmatrala uticaj kole, razmere i efekte tog uticaja, su utvrdile da ukljuivanje u obrazovni sistem ima mnogo jai uticaj nego to se to smatralo. Tradicionalno, a to je prisutno i u naoj zajednici, pretpostavlja se da se u kolu ulazi iskljuivo radi sticanja znanja, i da uspeh kolovanja zapravo jeste koliina usvojenog znanja. Dublje posmatranje uticaja kole pokazuje da je ona jedan od najjaih integrativnih faktora za dete. Pomou ukljuivanja, deca postaju zajednica, grupa, drugovi, prijatelji ili ne, organizuju se u manje i vee mree odnosa i time postaju deo celovite drutvene grupe. Najvaniji uticaj kole je socijalni uticaj koji ona ima pomou uea u procesima obrazovanja, postajemo deo razreda, vrnjake grupe, kolske zajednice, urbane (ili seoske) zajednice, i tako dalje sve do najireg uea u kulturi naroda (Bandura). Dananja tendencija prenaglaavanja vanosti koliine zapamenog kao osnovnog efekta kole, sklanja nam pogeld sa mnogo vanijih efekata kolovanja. Nacionalna strategija za smanjenje siromatva u Srbiji. na primer, pokazuje da 72% najsiromanijih nema zavrenu ili ima samo zavrenu osnovnu kolu. Njihovo ispadanje iz obrazovnog sistema je ujedno i ispadanje iz drutvenog sistema, proces u kome sa mnoga vana vrata zatavaraju. kola, u tom smislu, ne samo preko uskog obrazovnog uticaja, uestvuje u gradjenju linosti. Kroz razmenu sa drugima i uee stiemo nova iskustva, znanja i uloge koje ne bi bile dotstupne bez tih uticaja.5. Kultura Posebno je interesantno delovanje kulture kao najireg spleta uticaja. Ruski naunik Vigotski je jedan od onih koji je izneo hipotezu da je kompletna ovekova linost nastala kroz njegovu saradnju sa drutvenim okruenjem. On je kulturu shvatio kao najiri i opti socijalni uticaj koji utie na sve delove linosti, a posebno intelektualne sposobnosti. Antropolozi i sociolozi su ubedljivo pokazali koliko veliki znaaj kulturni milje u kome se linost nalazi ima za linost. Kultura odredjuje nain na koji primamo i raspoznajemo stvari, ona je istovremeno i splet sadraja koji do nas dolaze. Svaka kultura je vieslojna i vieznana, tako da postoji mnogo uticaja u okviru iste kulture. Danas se termin kulture pod uticajem stava drutva i promena koje su se odigrale, sveo na jedan ui segment drutvene delatnosti koja ugavnom podrazumeva umetnost. U korektnom znaenju pojma, umetnost je samo jedan od segmenata kulture koja je mnogo ira - tu su i filozofska ubedjenja i pretpostavke dominantne u zajednici, intelektualna postignua, sistem vrednosti, materijalni proizvodni procesi, tehnika i teholoka dostignua i sve ostalo. 6. Tradicija Prema uticaju koji tradicionalne vrednosti i ubedjenja imaju, zajednice irom sveta se veoma mnogo razlikuju. Stav prema tradiciji, odredjuje stepen njenog uticaja na lanove zajednice. Antropolozi koji su posmatrali organizaciju manjih, plemenskih zajednica su utvrdili da je tamo stepen uticaja tradicije znatno vei i uniformniji nego kod veih ili savremeno organizovanih zajednica. Kod nas se uticaj tradicije najee uoava preko uticaja religije, zapisa narodne kulture, rituala, ostataka paganske kulture, etno-sadraja i etno-umetnosti. Pored ovih vidljivih uticaja, postoje nevidljivi koji se prostiru na sve ovekove delatnosti i koji su kao implicitni sadraj podrazumevani u mnogim oblastima ivota. Na primer, nain na koji devojka sme ili ne sme da se ponaa, nije regulisan zakonom nego nevidljivim pravilima iji su koreni u tradicionalnim uverenjima.7. Drutvena zajednica Pored kulture, drutvena zajednica podrazumeva sve ostale delatnosti kao i sve pripadnike jedne grupe. Uticaj drutvene zajednice nije direktan (jer je to apstraktan pojam) nego indirektan preko institucija i mehanizama kojima ona raspolae. Najjai drutveni uticaji se ostvaruju preko porodice, kole i kasnije ukljuivanja u procese razmene rada u okviru nje.8. Ljudska zajednica Iako je ideja svetskog bratstva povremeno isplivavala i tonula u istorijskim i kulturnim okolnostima, ideja sveta kao globalnog sela je sve vie realnost. Povezivanje svetske zajednice preko razliitih medija umetnosti, kulture, sporta, politike, medija, interneta, nauke, pokazuje da je uticaj najire zajednice veliki i znaajan. Istraivanje koje iznosi Prirodnjaki muzej u Nju Jorku pokazuje da veina ljudi danas, i pored svega, svog branog partnera nalazi na u proseku 17km radijusa oko svoje kue. Za oekivati je da e, posredstvom ubrzane i olakane komunikacije, podizanja kvaliteta ivota, ovaj radijus postepeno rasti. U tom smislu Betovenova Oda radosti (Svi e ljudi braa biti..) govori o trendu koji zaista postoji i postaje sve oigledniji u novoj istoriji.11. INTELIGENCIJA

Uobiajena definicija je da je inteligencija opta intelektualna sposobnost koja poiva na kognitivnim (saznajnim) mentalnim funkcijama a koja se odraava u svim naim aktivnostima. Ova sposobnost je pod snanim uticajem mnogih faktora: naslednog faktora, uenja, aktivnosti i socijalnih uticaja kao to su porodica, grupa, obrazovanje, naslee, kultura i slino. Ne postoje slaganja oko toga ta inteligencija stvarno jeste. Na poetku istraivanja inteligencije, 1921. godine je asopis za psihologiju obrazovanja organizvao simpozijum sa idejom da se 17 najpoznatijih naunika iz ove oblasti dogovore oko definicije inteligencije. Rezultat simpozijuma je bio novih 17 definicija inteligencije (Thorndike, 1921). Ovaj raskorak postoji i danas.

Istraivanja pokazuju da je do studentskog uzrasta, svako bar jednom proao kroz testiranje inteligencije a velika veina ljudi ak vie puta u ivotu. Ponekad su rezultati koje testovi pokazuju odluujui ili veoma vani za odluke koje neko donosi o budunosti neke osobe. Druga polovina 20-og veka obeleena je velikim brojem istraivanja inteligencije i davanjem velikog znaaja ovoj sposobnosti. Danas su u upotrebi mnogi testovi inteligencije koji su se pokazali dobrim metodama predvianja neijih razvojnih kapaciteta, mogunosti i postignua. Svi oni su slini u tome to zahtevaju objektivnu testovnu situaciju, a to znai da svi subjekti prolaze kroz iste zadatke pod istim uslovima. Testosi su standardizovani, a to znai da pokazuju realne, empirijski potvrene, validne i objektivne rezultate. Pre nego to se prihvate u iroj upitrebi, testovi se podvrgavaju mnogim proverama. Meutim, pria sa testiranjem inteligencije ipak nije tako jasna i zaokruena, to emo videti u daljem tekstu najee zbog toga to se ponekad preuveliava znaaj testovnih rezultata a zanemaruje uticaj mnogih drugih faktora koji utiu na razvoj i merenje inteligencije.

Poetak merenja inteligencijeZato bi se takvo neto kao to je "pamet" uopte merilo? Razlozi su veoma praktini i proizilaze iz jedne vane tekovine graanske kulture a to je demokratizacija obrazovanja. U trenutku kada je osnovno obrazovanje postalo otvoreno (obavezno) za svu decu, pokazalo se da izmeu intelektualnih mogunosti dece postoje razlike. Deca koja nisu mogla da prate nastavu su usporavala grupni proces obrazovanja do te mere da je negde napredovanje cele grupe bilo dovedeno u pitanje. Obrazovni proces se morao postaviti tako da odgovara deijim kapacitetima i omoguava razvoj grupi. Zbog toga je bilo potrebno izdvojiti decu koja oteano ue da bi im se ponudio odgovarajui obrazovni program. Na zahtev francuskog Ministrastva prosvete 1905. godine je konstruisana prva skala za merenje inteligencije Bine-Simonova skala. Sa sadanje pozicije, ovaj dogaaj oznaava poetak pokreta mentalnog testiranja koji je oznaio 20. vek.

Prvi test inteligencije i mentalni uzrast Njaznaajniji i najuspeniji pokuaj merenja inteligencije je izveo francuski lekar Alfred Bine. Iako nije bio prvi pionirski pokuaj, Bine-Simonov test je jo uvek u upotrebi. On se zasniva na jednostavnom principu da dete odreenog uzrasta treba da odgovori na proseno teke zadatke koje deca tog uzrasta reavaju. Pitanja su poreana po teini tako da se pone od lakih (ispod deijeg uzrasta) i zavrava tamo dokle dete moe da ih rei. Brojani odnos izmeu mentalnog skora (mentalni uzrast) i kalendarskog skora (godine i meseci starosti deteta) pomnoeni sa 100, daju kolinik intelektualne sposobnosti ili IQ :

IQ = Mentalni uzrast

h 100

Kalendarski uzrast

Iz kolinika je jasno da ukoliko mentalni uzrast prednjai, tj. neko reava zadatke koje njegovi vrnjaci jo uvek ne mogu, tada je indeksna vrednost via i njegov IQ prelazi vrednost 100. Danas je uobiajeno da se IQ = 100 smatra objektivnom merom intelektulane sposobnosti koja predstavlja prosek.

Primer zadataka:

Da li si ti deko ili devojica?

Koliko ima godina?

Koje su ove etiri boje?

Daj mi tri kocke sa ove gomile.

Ponovi za mnom brojeve...

Koja je re suprotna od veliki?Testovi inteligencije za odrasle Inteligenciju moemo da merimo na veliki broj naina. Testovi prema vrsti materijala koji koriste mogu biti figuralni, numeriki, slikovni, verbalni, logiki... Prema testovnoj situaciji mogu biti testovi brzine i testovi snage. Testovi brzine su oni koje radimo za vreme unapred zadatog, kratkog vremenskog intervala. Ispitanicima se kae koliko vremena imaju i da se ne oekuje da urade test do kraja. Testovi snage obino nemaju vremensko ogranienje koje je presudno. Zadaci su poreani po teini tako da ispitanik stigne do nekog nivoa posle koga ne moe dalje koliko god vremena da mu se da. esto je u upotrebi Vekslerova skala koja ima dve podgrupe testova verbalnu i manipulativnu. Verbalni deo se oslanja na rei a manipulativni na rasporeivanje, premetanje i slino.

Svaka osoba ima sklonost ka odreenom materijalu u svojoj praksi. Tradicionalno, studenti umetnosti e imati vie skorove na slikovnom i figuralnom materijalu, a nie na numerikom. Osobe koje rade sa tehnikom e biti uspenije na numerikim testovima, studenti drutvenih nauka e imati vie postignue na verbalnim testovima nego na ostalim, itd. Svako od nas ima odreenu vrstu materijala koji mu vie odgovara od ostalih. Kada se vre testiranja, vodi se rauna o tome da zadatak koji se pojavljuje na testu ima veze sa onim to e se u realnoj situaciji zahtevati od ljudi.

12. RASPODELA INTELIGENCIJENormalna inteligencija Inteligencija se kao i mnoge druge psihike sposobnosti rasporeuje na poseban nain koji se naziva Gausova kriva ili normalna raspodela. Ovo je zvonasta kriva koja pokazuje da se veina nas nalazi u oblasti proseka (intervalu izmeu 80 - 120 IQ). 85% oveanstva se nalazi izmeu ovih mera. Ispod vrednosti IQ od 80 se nalaze osobe koje su kategorisane kao intelektualno zaostale a iznad IQ vrednosti 120 se nalaze intelektualno darovite osobe. U psihologiji se mnogo polemisalo (pa i svaalo) na temu imenovanja ovih kategorija - da li su nazivi kategorija uvredljivi ili ne, da li je neophodno kategorisanu decu izdvajati iz vrnjake grupe itd. Ista pitanja se u ogledalu mogu preneti i na drugi kraj krive: da li je dobro izdvajati intelektualno darovitu decu i podsticati razvoj intelekta drugaije nego kod prosene grupe?

Treba umati u vidu da merenje inteligencije, kao i sam koncept IQ vrednosti ima ozbiljnih ogranienja preko kojih se olako prelazi. Jedno od osnovnih ogranienja je da je IQ relativna mera. Ona je nastala na osnovu odnosa izmeu skorova jedne grupe, tako da ne postoji univerzalno proseno inteligentna osoba. Prosek je uvek proizvod praktino postojeih mera. Istraivanja i merenja inteligencije e ve na poetku pokazati da se inteligentna osoba jedne grupe moe pokazati kao mentalno zaostala u drugoj. Ovo je stoga to je inteligencija odraz praktine delatnosti neke grupe i njena brojana vrednost se pravi na osnovu velikog broja skorova. Iz njih se izraunava srednja vrednost a ne na osnovu neke apsolutno date vrednosti. Koliko smo "pametni" dakle, nikad nije merljivo - merljivo je gde se mi kao osoba nalazimo u kontekstu svoje grupe.Intelektualna darovitost Smatra se da je neka osoba intelektualno darovita ako vrednost IQ mere prevazilazi 140 jedinica. Mnoge studije u psihologiji su tragale za odgovorima na pitanja kakve su razlike u ivotnim postignuima, motivima, uspenosti i drugim parametrima izmedju ove grupe ljudi i grupe prosenih. Mentalna ometenost Kategorizacija stepena mentalne ometenosti poinje od 80 IQ poena nanie. Treba imati u vidu da osoba sa nultom inteligencijom ne postoji (ne bismo je mogli smatrati osobom) jer skale koje predstavljaju model psihikih osobina, nisu jednake matematikim skalama nemaju nule i nemaju maksimalne vrednosti jer se sve mere smatraju relacionim i stavljaju se u odnos jedna prema drugoj. 13. STRUKTURA INTELIGENCIJE

Od naina na koji shvatamo inteligenciju, razumevanja njene strukture zavisi kako emo posmatrati razvoj ove sposobnosti.to se tie strukture inteligencije, postoje mnoga pitanja koja nisu definitivno odreena, kao to su: Da li postoji jedna opta ili vie posebnih sposobnosti koje su relativno nezavisne? Da li je inteligentno ponaanje neto to se prostire na sve oblasti intelektualnog ponaanja kod jedne linosti ili postoje razliite sposobnosti u okviru istog oveka? Istraiva po imenu Spirman utvruje 1927. da se kod postignua na svakom testu radi o dve grupe uticaja. Jedan je opta intelektualna sposobnost (g faktor) a druga grupa uticaja proizilazi iz specifinosti zadataka (specifine sposobnosti). Zato on smatra da postoji jedna opta sposobnost koja se ispoljava u svim ivotnim i testovnim zadacima. Pored nje, specifine sposobnosti se vide na posebnim ivotnim poljima.

G (opti faktor)

S (posebne intelektualne sposobnosti) SS

Drugi istraiva po imenu Terston (1938) govori da intelektualna sposobnost nije tako jedinstvena kao to se moe pomisliti naprotiv, radi se o nekoliko primarnih mentalnih spsobnosti. Podrvgnuvi veliki broj ljudi velikom broju testova, utvrdio je da se rezultati kod jedne linosti nalaze u ureenim odnosima i da sainjavaju tzv. profile. Svako od nas, misli on, moe se opisati na osnovu profila postignua na zadacima:

numerike sposobnosti brzo, tano operisanje brojevima,

rezonovanje - sposobnost nalaenja pravilnosti, otkrivanja odnosa i pravila, nalaenje logikih sledova,

verbalna fluentnost biti spretan sa reima, reit

prostorni odnosi vuzializovanje i manipulacija objektima i prostoru i zamiljenom prostoru

percepcija brzo i tano zapaanje perceptivnih stimulusa

pamenje zapamtiti simbole i odnose

verbalno shvatanje razumevanje znaenja rei

Jedan jo kasniji model, Gilfordov (1967), potpuno negira postojanje opte sposobnosti. On misli da se inteligencija sastoji od velikog broja relativno nezavisnih sposobnosti, tanije, njegova faktorska analiza pokazuje da tu imamo 4 vrste sadraja, 5 vrsta operacija i 6 vrsta produkata. Kada se sve to sklopi u mogue kombinacije, dobijamo kocku u trodimenzionalnom prostoru od 120 faktora koji opisuju inteligenciju. Svaki od njih je nezavistan ili relativno nezavistan od svih ostalih. Gilford je verovao da su vremena raunanja jednog IQ skora zauvek otila u istoriju i da e svaki ovek imati vei broj nezavisnih mera koje oznaavaju njegove intelekturalne sposobnosti.

Iako su poetni elan i oduevljenje otkriem opte intelektualne sposobnosti splasli, praktina primena merenja inteligencije je jo uvek veoma korisna. Istraivai nakon Gilforda su nastavili da lome optu sposobnost na sve vei broj manjih dok su istraivai skloni optem profilu ostali na toj putanji. Danas moemo rei da i jedna i druga struja imaju argumenata za svoje uverenje. Ipak, uobiajeno je shvatanje inteligencije kao opte sposobnosti koja se ispoljava na svim specifinim sposobnostima. To znai da visoko inteligentan ovek tei da se ponaa tako u svim zadacima. Ali i ovo pravilo ima izuzetke neki ljudi imaju ak ekstremno visoko razvijenu jednu grupu sposobnosti dok su im druge sasvim zakrljale setimo se likova iz filmova: naunik koji izuzetno barata atomskom fizikom nikada ne zna gde mu je kiobran ili lako zaluta na putu do kue. esto su intelektualno visoko daroviti ljudi poznati kao asocijalni, oni koji ne vole da se drue, povlae se od ljudi, imaju slabo razvijen verbalni faktor i slino. Vidljivo je esto da umetnici iako imaju vrhunska postignua u umetnosti imaju tekoa u verbalnom opisu onoga to rade. To nam pokazuje da grupe intelektialnih sposobnosti mogu biti relativno nezavisne.14. UTICAJI NA INTELIGENCIJUInteligencija i nasledni faktor Fransis Golton, jedan od zaetnika nauke je uinio pokuaj 1884. godine da ubedi naunu i iru javnost u tezu o postojanju superiornih predispozicija kod odredjene grupe ljude, tj. da postoje genetski odabrani ljudi ija je inteligencija direktno povezana sa superiornim perceptivnim i fizikim osobinama. On je izvrio veoma opsena merenja irokog spektra fizikih i mentalnih sposobnosti na vie od 9000 subjekata. Bio je siguran da e fizike osobine kao to su oblik glave, snaga miia, otrina vida biti direktno povezane se intelektualnim kapacitetima. Tako, ako znamo kako neko fiziki izgleda i iz kakve porodice dolazi, moemo sa sigurnou da pretpostavimo i kolika mu je inteligencija. Veza izmedju fizikih osobina i inteligencije, koju je oekivao se nije pojavila, na njegovo veliko iznenaenje. Sa dananjeg stanovita oigledno je da su ovakve hipoteze naivne, jer je opta intelektualna sposobnost, kao i mnoge druge visokosloene sposobnosti pod uticajem velikog broja faktora koje ne deluju nezavisno nego se sklapaju u sistem uticaja. I pored toga, mnogi istraivai u psihologiji i dalje idu Goltonovim tragom, na primer Jensen 1970 pokuava da pokae da su nia postignua crnake dece na testovima inteligencije, odraz njihove genetske inferiornosti (Crider). Naravno, ovakve neutemeljene i tetne hipoteze, izazivaju burne reakcije, ne samo javnosti, nego i psihologa koji se bave ovom temom, a koji dokazuju da se nii skorovi pojavljuju kao posledica slabije motivacije, slabije fizike i drutvene nege, slabije ifnormisanosti, veeg straha i nesigurnosti tokom testiranja, i slino.Uticaj naslednog faktora, genetske predispozicije je nesumnjivo veliki najvee podudarnosti u vrednostima IQ mera se pojavljuju kod jednojajanih blizanaca koji imaju najslinije genetske konstitucije (0.87). Ova podudarnost ostaje visoka ak i kada se blizanci odvajaju po rodjenju i rastu u razliitim okolnostima (0.75). Kako se udaljava stepen srodstva, tako se i smanjuje podudarnost u vrednostima IQ (deca-roditelji 0.50, braa sestre 0.50, braa-sestre odgajani odvojeno 0.35)). Studije koje ispituju decu koja posmatraju decu iz iste porodice koja su kasnije odgajana odvojeno su od velikog znaaj za istraivae zato to pokazuju kombinaciju uticaja gena i sredine. Iako je nedvosmisleno jasan uticaj genetskog faktora, on se danas posmatra kao PREDISPOZICIJA da se sposobnost razvije, a da li e se ona razviti i u kolikoj meri zavisie od sloenog sklopa okolnosti kao i od aktiviteta same osobe. Ni najbolja genetska predodreenost nee se moi maksimalno ispoljiti u razvojno loim ivotnim uslovima, kao ni ako osoba sama ne bude aktivirala svoje potencijale i razvijala ih. Kako su pokazali prirodni eksperimenti, deca koja su i pored urednih genetskih predispozicija bivala teko razvojno oteena (naputanje od roditelja, ivot u potpunoj izolaciji, ivot u nesocijalnoj zajednici, na primer, divljini itd.) nisu uspevala da aktiviraju svoje predispozicije. Isto tako, ukoliko se sposobnost ne aktivira i ne veba, ona nee moi da se razvije.

Sredinski uticaji na inteligenciju Dve najvee i najznaajnije psiholoke kole (iz vajcarske i SSSRa) se nisu sloile oko toga koliko na razvoj inteligencije kod dece treba uticati posebnim programima ili ne. Dok je jedna aktivno radila sa decom i vrila uticaj na sazrevanje inteligencije, druga je razvila svoje argumente da na decu ne treba uticati jer je razvoj inteligencije suvie sloen i osetljiv proces koji svoje najznaajnije momente ostvaruje u sprezi sa fizikim sazrevanjem. Naslee i sazrevanje se nalaze i neprestanoj interakciji.

Najznaajniji sredinski uticaji su oni koje se aktiviraju odmah po rodjenju (porodica) i koji se smatraju ranim uticajima. Sa odrastanjem, dete se postepeno od svoje prodice orijentie ka drugim socijalnim mreama uticaja (vrnjaci, braa, sestre, ira porodica, kola, kultura) i do kraja ivota e razvijati svoje intelektualne sposobnosti.

Pokuaji da se inteligencijom manipulie su mnogobrojni. Jedan od pominjanih je pokuaj da se visokointeligentni roditelji povezuju, ime se oekuje visokointeligentan porod (slino ideji o arijevskoj rasi). Istraivanja pokazuju da postoji visoka povezanost izmeu inteligencije dece i roditelja a takoe i da ta povezanost nije dovoljno visoka da bismo je genima objasnili. Najvea slinost izmeu mera inteligencije postoji kod jednojajanih blizanaca, neto je nia ako su oni odgajani odvojeno ili ako su dvojajani blizanci, jo je nia povezanost izmeu blizanaca razliitog pola, zatim brae i sestara, roditelja i dece. Niska povezanost je izmeu roditelja i usvojene dece, dece koja nisu u srodstvu, a odgajana zajedno i slino. Meutim treba imatu u vidu da je skor na testu inteligencije osetljiv na porodicu tamo gde se neguje i razvija komunikacija izmeu deteta i sredine, vrnjaka, kulture, umetnosti, pojavljuju se inteligentnija deca nego u porodicama u kojima je to redukovano.

Moemo rei da predispozicija za pojavu i razvoj inteligencije jeste nasledna. Da li e se predispozicija razviti u visoko sloenu sposobnost ili ne, zavisie od mnogih drugih faktora od kojih su najvaniji porodica, odnos sa roditeljima, razvijena razmena i komunikacija sa sredinom i drugi. Istraivanja su pokazala da deca koja imaju vie razvojno podsticajnih medija knjige, asopisi, televizija, internet, posete kulturnim institucijama, posete umetnikim dogadjajima, pokazuju znaajno vie postignue na testovima inteligencije.Inteligencija i vebanje Iako je naslonjena na prirodnu predispoziciju, inteligenciju je mogue vebom razvijati i uticati na nju. U prirodnim ivotnim okolnostima se upravo to i dogaa, neprekidno vebamo i ispoljavamo svoju sposobnost da se pomou uma i razuma prilagodimo, razvijemo i stvaramo ne samo sebe kao osobu nego i svoje okruenje.

Uobiajeno je da se pri istraivanju uticaja na inteligenciju pravi jedna greka postignue na testu se izjednaava sa pravom sposobnou. Ove dve stvari su nekada podudarne a nekada nisu. Ako je test inteligencije osetljiv, objektivan, standardizovan i korektno primenjen onda e vrednost skora biti odgovarajua naoj pravoj sposobnosti. Naalost, veoma esto to nije sluaj. Tako se dogaa da veliki broj dece iz drugih kulturnih sredina zbog nepoznavanja jezika na samom poetku obrazovnog procesa bude prepoznato kao mentalno zaostalo. Oteenje sluha kod dece, koje je esto veoma teko otkriti, a koje se ispoljava na govoru, esto biva prepoznato kao niska inteligencija. To su takozvane pseudozaostalosti koje su izazvane grekom merenja.

Poto smo utvrdili da inteligencija ima svoje podstrukture ili specifine sposobnosti, moemo da pretpostavimo da su one razliito osetljive na vebanje, na fiziloke promene, starenje i slino. Postoje intelektualne sposobnosti koje ranije dostiu maksimum i rano ponu sa opadanjem, kao to je na primer, neposredno memorisanje koje pone da opada sa 17 godina. Nasuprot tome, neke vrlo fine i sloene sposobnosti kao to su na primer verbalna inteligencija, socijalna inteligencija, sposobnost evaluativnog miljenja, vremenom i vebom se sve vie razvijaju. Dok jedinstvena mera inteligencije pokazuje slabo opadanje posle 30 godine ivota, posebne sposobnosti unutar nje se ponaaju razliito verbalna inteligencija ostaje ista dok manipulativna opada (Jones, Conrad, 1933). Isto tako, ako se iz testova ukoni zahtev za ogranienim vremenom (slobodno vreme za rad), opadanje se ne pojavljuje. Istorija i tradicija prepoznaju ovaj kvalitet intelektualnih sposobnosti pa se tako smatra da su stari ljudi obdareni drugaijim intelektualnim sposobnostima od mladih na primer, za odluke koje su od ogromnog znaaja za zajednicu se konsultuje vee mudraca, vee staraca i slino. Vrhunski verski poglavari se biraju doivotno, jer je u osnovi izbora pretpostavka da su najvanije intelektualne funkcije u razvoju tokom itavog ivota.

Drugi uticaji na inteligenciju Inteligencija i socijalni poloaj roditelja - Sva istraivanja o vezi inteligencije dece sa roditeljskim postignuem, pokazuju visoku povezanost. Postignue na testovima inteligencije je znaajno vie kod dece iz viih socio'ekonomskih slojeva. Istraivanja pokazuju da to je ovaj uticaj sredine raniji, to je jai. Na primer, deca iz porodica Crnaca u Americi, dosledno pokazuju nia postignua na testovima od dece iz belakih porodica. Ako bela porodica uvoji crno dete, njegovo postignue na testu se znaajno poveava i dostie vrednosti kao kod bele dece. Na osnovu toga jasno vidimo da je inteligencija, iako se oslanja na nasledni faktor, znaajno zavisna od uticaja sredine. Nalazi ak pokazuju da uzrast deteta koje se usvaja ima znaaja rano usvojena crnaka deca od strane belaih porodica imaju vii stepe postignua od kasnije usvojene dece. To pokazuje da je stimulacija za razvoj koja dolazi iz sredine najjaa kada se pojavi rano, a slabi joj uticaj tokom odrastanja deteta. Mada, naravno, uvek ima naina da se deluje na inteligenciju. Kako smo videli ova povezanost je samo delimino poreklom iz genetske predispozicije a delimino je odreena drugim jakim uticajima koji dolaze od roditelja.

Istraivanja koja se bave tanou procena koje odrasli daju za decu, pokazala su da su subjektivne procene nivoa inteligencije od strane nastavnika nepouzdane (orevi, 1979, Smiljani, 1992) u skoro 50% sluajeva. Nastavnici seoskih sredina su objektivniji od nastavnika gradskih sredina a procene uenika izmeu sebe su pouzdanije od procena nastavnika i seoskih i gradskih sredina! Osnovna greka u proceni kojoj su nastavnici bili skloni je da izjednaavaju kolski uspeh i optu intelektualnu sposobnost, pa ako je dete uspean uenik, prirpisuje mu se visok intelektualni skor, a ove dve mere se ne nalaze u direktnoj vezi.Istraivanja inteligencije i njene veze sa drugim aspektima linosti se nastavljaju u mnogo razliitih smerova. Ovo polje istraivanja se sa pravom smatra jednim od najplodnijih polja psihologije. 15. PSIHOLOGIJA LINOSTI teorije crtaSvi smo linosti, svi smo osobe. Ako psihologija pokua iz korisnih razloga da nas ralani, pokazae se da postoji veliki broj osobina, crta, sklonosti, stavova, uspomena koje nas sainjavaju. Svi ljudi imaju mnogo zajednikog i mnogo toga to svakoga od nas ini jedinstvenom pojavom koja se nikada u prirodi nee ponoviti na isti nain.

Linost je ureen, organizovan skup kvaliteta koji su relativno trajni i koji karakteriu individuu. Kako se linost razvija, iz ega se sastoji, koje osobine su osnovne i sutinske a koje su manje vane, su neka od pitanja na koja psihologija ne moe da da jedinstven odgovor. Teorija linosti u koju verujemo e odrediti nain na koji linost vidimo. Poto je teorija mnogo i veoma se razlikuju izmeu sebe, polje linosti se obino otvara tako to se obrauju neke od teorija linosti za koje postoji opte slaganje da su dale vaan doprinos izuavanju oveka. To naravno, nipoto ne znai da smo dali fiksan odgovor na najsloenije pitanje kojim se psihologija bavi ta je ovek i ime je odreen.

Pojmovi iz oblasti psihologije linosti kojima emo se baviti su crte, tipovi, osobine, temperament i karakter. Teorije linosti koje su najee citirane i najpoznatije su Frojdova i Jungova teorija linosti. One e biti obraene u posebnim poglavljima.

TEORIJE CRTA

Teorije crta pretpostavljaju da se linost sastoji od veeg broja osnovnih jedinica crta. Kombinacije, sloene celine koje nazivamo linost, su prema ovom uverenju konstrukcija sastavljena iz veeg broja crta. To su najjednostavnije jedinice na koje se svako od nas moe razloiti i analizirati.

Najpoznatiji autori iz ovog pravca psihologije linosti su Olport i Katel. Olport govori da je linost dinamika organizacija u okviru individue i njenog psihofizikog sistema koja odreuje njene osobine, misli i ponaanje. Crta tako nije samo osoben nain ponaanja nego sadri i motive i predispozicije u osobi koje izazivaju i vode odreeno ponaanje. Zajednike crte su one koje imaju svi ljudi. Individualne crte su one koje karakteriu neku osobu. Najvanije su, veruje Olport, centralne crte koje su dovoljne da se pomou njih opie svaka osoba, a njihov broj je ogranien i predstavljaju konstantan, nepromenjiv deo linosti. Centralne crte su, prema njemu: svadljivost (sumnjiavost), samo-centriranost, nezavisnost, dramatinost, artizam (sklonost umetnosti), agresivnost, cinizam i sentimentalnost. Znamo li koliko od svake crte ima u nekome, tada smo uspeli da opiemo linost.

Katel je u svom pokuaju da opie linost preko crta upotrebio obimna statistika istraivanja i rezultate protumaio kao faktore. Kada se ogroman broj podataka koji su dobijeni na testovima linosti kod velikog broja ljudi podvrgne faktorskoj analizi, cilj je da se pokae da li postoje neke pravilnosti u rasporeivanju rezultata faktori. Tako se pokazalo da postoje dve vrste crta povrinske (ispoljene) i izvorne koje lee ispod povrinskih. Linost se tada opisuje preko liste crta koje zajedniki odgovaraju nekoj osobi.

Olportov i Katelov pokuaj dao je znaajan doprinos razumevanju oveka ali se ubrzo pokazalo da se preteranim razlaganjem linosti gubi celovitost. Istraivanje crta je posluilo kao uvod u istraivanja sloenijih struktura linosti skupova crta, ili tipova. Moe se rei da diskusija o tome ta su crte i koje su crte sutinske za opis osobe, nije zavrena.

16. TIPOVI I TIPOLOGIJE

Razliite crte se ne ponaaju nezavisno jedna od druge, nego neke tee da se grupiu i da se kod veine ljudi javljaju zajedno. Grupa crta se organizuje u tip. Tip je sloeniji konstrukt nego crta i zahvata ire oblike ponaanja.

Prve teorije tipova se pojavljuju znatno pre nego eksperimentalni nalazi koji ih istrauju. Opisi linosti preko tipa se nazivaju tipologije. Osnovna ideja je da se svakoj linosti moe odrediti tip kome pripada. Tako smetanje ljudi u tipove pomae ljudima da opiu i procene neku linost.Kremerova klasifikacija

Jedan od esto pominjanih pokuaja klasifikovanja ljudi je Kremerova podela prema telesnoj konstituciji. Prema njemu se svi ljudi mogu podeliti na piknike (horizontalna graa) i astenike (vertikalna graa tela). Pikniki tip linosti se odlikuje telesnom graom koja se razvija u irinu i oni su ee atletski ili bucmasti tipovi. Astenini tip grae znai da se telo znatnije razvijalo u visinu nego u irinu i ova telesna konstitucija je vitka, uskih zglobova, izduenih ekstremiteta i duguljastog lica. U ekstremnom obliku deluju asketski. Kremer je pretpostavio da telesna graa odslikava razlike u linosti.

piknik

astenik

Piknici su ljudi koji su skloni prijatnosti i uivanju, rado jedu i piju, skloni su gojenju, vole drutvo, konkretni su i veseli. Astenini tipovi su dugaki i suvonjavi, skloni su razmiljanju, apstrahovanju, nisu praktini ni drueljubivi. Ova dva tipa se kao celina esto sreu u literaturi, oni su dobri prijatelji koji se nadopunjavaju, kao, na primer, Don Kihot i Sano Pansa, erlok Holms i Don Votson i drugi... U tom paru, oni su razliiti ali se nadopunjuju tako to dok jedan konkretno operie i vodi brigu o svom prijatelju, ovaj drugi razmilja, filosofira, dedukuje i analizira...

U osnovi klasifikacije na osnovu tipova je verovanje da smo svi kao linosti skloni nekoj od opisanih kategorija ali retko ko meu nama je ist tip onako kako se u tipologijama opisuje. Najee, mi smo meavine tipova, i nain na koji reagujemo e zavisiti od konkretne ivotne situacije u kojoj smo se nali. Zato se opisi linosti pomou tipova ili klasa, sve ree sreu u savremenoj psihologiji i oni se koriste vie u opisne svrhe nego kao sistemi objanjenja.

Ajzenkova tipologija

Na Jungovu podelu istraiva po imenu Ajzenk se nadovezao jo jednom, dodatnom dimenzijom linosti koju je nazvao stabilnost/nestabilnost. Pored otvorenosti/zatvorenosti, svaka osoba se nalazi na nekoj vrednosti ose stabilnosti. Na primer, ekstrovert moe biti stabilan ili nestabilan.

Introverzija

Pasivan

Tih

Paljiv

Nedrutven

Misaon

Rezervisan

Miroljubiv

Pesimistian

Kontrolisan

Trezven

Pouzdan

Krut

Ravnoduan

Anksiozan

Smiren

Neraspoloen

Stabilnost

Nestabilnost

Voa

Dirljiv

Bezbrian

Neumoran

ivahan

Agresivan

Easygoing

Razdraljiv

Osetljiv

Promenjiv

Priljiv

Impulsivan

Otvoren

Optimistian

Drutven

Aktivan

Ekstroverzija

17. JUNGOVA TIPOLOGIJA

Karl Gustav Jung je u psihologiji poznat po svojoj sloenoj, neobinoj i za svoje savremenike intrigantnoj teoriji linosti. Ovde emo pomenuti jednu od poznatih Jungovih podela linosti na osnovu odnosa prema sredini podelu na introvertne i ekstrovertne linosti.

Introvertna linost je okrenuta prema svojim unutranjim procesima dok je ekstrovertna linost okrenuta prema spolja, tanije prema socijalnom polju. Introvertnu linost opisujemo kao zatvorenu, onu koja teko stupa u razgovor, tei da se povue od ljudi, stidljiva je i u socijalnim situacijama deluje neupadljivo. Introvertna linost lako podnosi usamljenost, sklona je da se preda razmiljanju i matanju, ume da bude nerealna, u oblacima, utljiva. Interesovanja su joj duboka i zahtevaju posveenost. Nezainteresovana je za ulna zadovoljstva. Osobe ovog tipa teite daju unutranjim aktivnostima, dok prema spoljanjim kriterijumima mogu da pokau pasivnost. Ako bira okruenje teie prirodi, tiini, umerenoj i diskretnoj stimulaciji.Ekstrovertna linost je otvorena, lako razvija komunikaciju, uiva u razgovoru, razmeni i zajednikim aktivnostima, u socijalnoj komunikaciji je otvorena i lako ju je uoiti. U ivotnom okruenju je aktivna, potrebni su joj stimulacija, ulna prijatnost, dinamika i kretanje. Ako bira okruenje teie aktivnoj, bunoj i dinaminoj sredini koja obavezno podrazumeva druge ljude.

Opta orijentisanost ka unutranjim i apstraktnim ili spoljanjim i konkretnim sadrajima razlikuje ove grupe. Ekstroverti vie vole jaku stimulaciju, jake zvuke i ive boje dok e introverti vie voleti tihe zvuke i blage, pastelne boje. Njihova otvorenost za line doivljaje je razliita: introverti su zainteresovani za unutranje dogaaje kao to su uspomene, utisci, doivljaji, razmiljanje, snovi i mata. Ekstroverti se manje interesuju za ove dogaaje a vie za konkretnu razmenu sa drugima. Jedno istraivanje pokazuje da je veina osoba koje tvrde da ne sanjaju ekstrovertna. Oni nemaju interes za snove pa ih zbog toga ne pamte.

Podela na dva osnovna tipa ne znai da je svako od nas jednak profilu koji taj tip opisuje. Naprotiv, podrobnija istraivanja strukture linosti su pokazala da veina nas poseduje crte i jednog i drugog tipa, tanije, nalazimo se negde na sredini skale intovert estrovert a ne na ekstremnim takama. U odreenim ivotnim okolnostima ili pod uticajem porodice i grupe, vaspitanja ili dominantne vrednosti koje kultura neguje, mi teimo da naglasimo jedan od polova u svom ponaanju.

Pogledajmo jedan instrument koji nam pokazuje kome tipu smo blii

introvert

ekstrovert

U drutvu radije....

sluam

govorim.

Imam prijatelja....

malo

mnogo.Vie volim....

misaone ljude

ivahne ljude.Ja sam.....

ozbiljan

veseo.

Na slici me privlai...

linija

boja.

Tuim planovima se prikljuujem retko

obino da.Uivam da sretnem nepoznate - ne

- da.

Po prirodi...

razmiljam

uestvujem.

Kod kue sam priljiv...

slabo

prilino.

Kada neka osoba odgovara na ovaj upitnik, primetie da odgovori skoro nikada nisu smeteni samo na jednu stranu. Na isti nain naa linost nikada nije ekstremna nego se nalazi u odreenoj zoni izmeu polova.Uticaj nagrade i kazne na decu razlitih tipova je razliit. Dok ekstrovertna deca pozitivno reaguju na kritiku jer ih kritika pokree na jo bolje postignue, introvertna deca se od kritike povlae u sebe jer je doivljavaju kao udarac na svoju linost. Ista namera iza postupka prema detetu, moe doneti sasvim razliite efekte ukoliko ne prepoznamo o kakvom se detetu radi. Intovertna deca koja su pohvaljena pozitivno reaguju na pohvalu jer je doivljavaju kao podsticaj, dok pohvala na ekstrovertno dete nema jai uticaj. Ovo treba shvatiti kao opti nalaz naelnu podelu koja moe da pomogne u procesu rada sa decom ne postoji apsolutna vrednost nagrade i kazne, nego je ona relativna u odnosu na svako pojedino dete/osobu. Tako da ako su roditelji, na primer, prema svojoj deci postupili jednako, posledice postupka nee biti jednake nego relativne u odnosu na svako dete, pa se tako esto uje da roditelji ne znaju na koga je dete takvo jer su prema svima postupali jednako. Povrno posmatrano postoji jednakost tretmana, ali na nivou individue ne postoji, jer se sve to se odvija u neijem ivotu doivljava subjektivno, prelomljeno na unutranji nivo znaenja o kome moemo ali ne moramo znati dovoljno.18.TEMPERAMENT

Najstarija teorija tipova koja se danas koristi je iz medicine antikog vremena, sainio ju je Hipokrat, a kasnije nasledio Galen. To je podela ljudi na etiri osnovna tipa temperamenta koja oslikavaju etiri elementa materije zemlju, vodu, vatru i vazduh. Hipokrat je, budui da se bavio telom i zdravljem, verovao da kod svakog oveka postoji jedan organ koji je dominantan u sistemu i da ponaanje i oseanja te osobe zavise od dominantne telesne zone. On je verovao da postoji direktna veza izmeu telesne grae i psihikih osobina, spremnosti na reagovanje, brzine reagovanja i slino. Te etiri osnovne telesne oblasti su po njemu: jetra, crna slezina, sluz i .Na toj osnovi je postavljena podela na etiri tipa temperamenta: sangvinik, kolerik, melanholik i flegmatik. Ove etiri grupe ljudi se razlikuju po spremnosti da reaguju, jaini reakcije, brzini kojom se smiruju, tj. trajanju reakcija. Tako moemo da razlikujemo one koji se brzo pale, brzo dolazi do reagovanja sangvinici i kolerici, i one koji se sporo pale, tj. sporo dolazi do reakcija melanholici i flegmatici.

Prema jaini reakcija, mogu da budu snane kolerici i melanholici, i slabe- flegmatici i sangvinici.

Prema trajanju reakcija, tj. brzini gaenja, imamo one koji imaju dugotrajne reakcije melanholik i kolerik, i one koji imaju kratke reakcije flegmatik i sangvinik.

Kada se naini, profili reagovanja sloe u profil temperamenta, dobijamo etiri osnovna temperamenta.

TemperamentBrzinaSnagaUestalostGaenje

Kolerikbrzojakoestosporo

Sangvinikbrzoslaboestobrzo

Flegmatiksporoslaboretkobrzo

Melanholiksporojakoretkosporo

Kolerini temperament ima jake reakcije, brzo reaguje i dugotrajno reaguje. Njega je, kad je temperament naglaen, lako izazvati, a teko smiriti. Ume da bude borben i svadljiv. Kao i sangivnik, lako sklapa poznanstva jer je brz u reagovanju. Za razliku od sangvinika, poznanstva su trajnija i dublja. Poto su emocije burne, ovaj temperament lako upada u oi u komunikaciji, pokretljiv je i brz ali zbog trajnosti reakcija ume da pree u nametljivost. Kolerini temperamenti su privlani drutvu, odani su i zanimljivi.

Sangvinika, koji brzo i slabo reaguje, esto reaguje ali brzo zaboravlja. To je ivahna osoba tipa to na um, to na drum koja je vesela i ne zlopamti, pokretljiva je, i zbog svog profila, tei da ponekad upadne u povrnost. Lako sklapa poznanstva i lako ih zavrava, ima veliki broj kontakata, ali oni ne moraju da budu trajni ni duboki. U reakcijama je brza i spremna na preokrete, dobro podnosi i uspeh i neuspeh. Flegmatina osoba sporo i retko reaguje, a kada reaguje, reakcija je slaba. Nazivamo je mrtvom-hladnom osobom. Nain na koji reaguje moe da je uini manje zanimljivom i prihvaenom u drutvu ali su ove osobe superiorne kada dodje do kritinih situacija u kojima svi drugi temperamenti gube glavu (imaju jake reakcije). Flegmatina osoba, kada svoj temperament uklopi sa jakim racionalnim kontrolama, ima veliki uspeh u poslovima u kojima drugi temperamenti ne mogu da se iskau tamo gde postoji visok nivo rizika ili velika odgovornost u odluivanju. Zbog svoje hladne glave, ovi temperamenti su uspene vodje grupa koje rade pod rizikom.

Melanholini temperament je spor i snaan u reagovanju i teko se obuzdava kada jednom ve dodje do reakcije. Osobe ovog tipa je teko izazvati ali kada su konano izazvane njihova reakcija ume da bude burna i iznenadjujua (princip kap koja je prevrila meru). Melanholici spadaju u tihe ljude koji ipak umeju da iznenade ispadima. Dugo pamte i dobro i zlo. Zahvalnost za dobro koje im je neko uinio, kao i mrnju za zlo, umeju da nose kroz ceo ivot (sporo gaenje). ivotopisi pesnika ukazuju na to da medju njima ima veliki broj melanholika oni ne reaguju kada drugi ljudi reaguju (kasne), a reaguju kada drugi ljudi ne reaguju (jaka emocija) i ponekad tre iz svoje sredine. Zbog osobine da nose u sebi koju ima i kolerini temperament, poveava se rizik od neodmerenih i naknadnih reakcija. Kako vidimo, svi temperamenti imaju svoje karakteristike koje su posebni kvaliteti i nema poeljnog ili nepoeljnog temperamenta. Temperamentalne razlike su najvie uoljive u emocionalnom reagovanju, gde e vrui temperamenti kolerik i melanholik imati burna oseanja, a hladni temperamenti sangvinik i flegmatik, umerena oseanja. Kada voze, na primer, kolerik i sangvinik e biti superiorni zbog svoje brzine reagovanja, ali e se kolerik, oekivano, vie nervirati. Flegmatik i melanholik e imati odloene reakcije i moda nee uvek reagovati na vreme, ali e reagovati. Kod izbora partnera, primeuje se da se partneri retko biraju prema istom temperamentu, a ee po nekom komplementarnom principu tako da sreemo jednog nervoznog, a drugog smirenog u paru, jednog brbljivog a drugog utljivog, jednog brzog a drugog sporog i slino.

Temperament je delimino nasledjen a delimino razvijen pod uticajem sredine, tako da sredinski uticaji ine da se odreeni temperamenti ee pojavljuju u odreenim podnebljima, kulturama i etnikim grupama. Socijalna psihologija uvodi pojam etnikog stereotipa struktura linosti se povezuje sa kulturnim uticajima, tako da govorimo o hladnom Englezu (flegmatik), vruem Balkancu (kolerik), slovenskom melanholiku, prostodunom Amerikancu (sangvinik) i slino. Istraivanja nisu saglasna u tome da li etniki stereotipi imaju utemeljenja u realnosti, tj. da li je stvarno dominantni tip temperamenta karakteristian za celu zajednic. Ostaje uobiajeno uverenje koje poiva na zdravom razumu, istrajno je ali nije nauno potvrdjeno.

19. KARAKTER

Karakter je funkcionalni deo linosti koji se zaduen za usaglaavanje u prihvatanje moralnih i vrednosnih normi. On, naravno, ne postoji kao anatomska celina (organ) nego kao funkcionalna celina koja je zaduena sa saobraavanje osobe sa nekim aspektom realnosti. Karakter je najuoljiviji u domenu regulisanja odnosa sa drugim ljudima prihvatanje i uvaavanje vrednosti, potreba i prava drugih osoba. Karakter je okosnica drutvenog funkcionisanja linosti. Pored emocionalnih sadraja koje karakter ima, tu su i motivacioni i voljni aspekt. Da bi smo istrajali u nekoj vrednosti i ubedjenju, moramo biti spremni da trpimo pritisak i neprijatnost. I to, ukoliko je vrednost u koju verujemo nama vanija, vei je stepen upornosti i istrajnosti sa kojom smo spremni da je branimo. Najdublja ljudska ubeenja, opta ubedjenja, branie se ak i sopstvenim ivotom o emu svedoe tolike prie iz istorije.

Podudarnost izmedju linih vrednosti i vrednosti koje neguje zajednica, naravno, nikada nije potpuna kod normalnih ljudi uvek e postojati jedan deo koji se ne uklapa u vrednosti zajednice i to je oekivano jer ljudsko bie nije prosta refleksija grupe iz koje potie. Problemi e, medjutim, nastati kada nepoklapanje postane veliko ili kada vrednosti u koje neko veruje direktno ugroavaju nekog drugog. Kada bi poklapanje izmedju vrednosti zajednice i vrednosti pojedinca bile potpune, onda se ljudi izmedju sebe ne bi uopte razlikovali. Ovo bi naliilo potpunom totalitarnom sistemu u kome svi veruju u identine vrednosti. Takva zajednica ne bi mogla da se menja i napreduje, a to je i vidljivo na osnovu tolikih istorijskih primera, ukoliko pritisak koji zajednica vri na svoje lanove postane prevelik, ukida se sloboda i razliitost i otvaraju se veoma opasni drutveni procesi. Sa druge strane, zajednica u kojoj ne bi bilo dovoljno podudaranja u vrednostima, ne bi bila zajednica uopte, ve bi se raspala na onoliko mikrostruktura koliko razliitih vrednosti bismo imali. Takva haotina situacija bi verovatno bila najblia rasulu i haosu u kome bi postojao stalni sukob izmedju razliitih vrednosti esta tema naunofantastinih zapleta.

Vrednosti pojednica i zajednice moraju da se razvijaju u neprekidnom uzajamnom gradjenju gde ekstremi (podudaranje ili potpuno odstupanje) nikada ne bi smeli da se pojave, zato svako od nas delimino reflektuje svoju zajednicu a delimino je i gradi u onim oblastima vrednosti u kojima veruje da nije dovoljno razvijena pribliavanje i udaljavanje deluju u ravnotei.

Karakter moe biti prema jaini slab ili jak. Slab karakter je onaj koji ima manji stepen istrajnosti. Jak karakter je onaj na koji je teko uticati jer je vrst.

Prema kvalitetu, karakter moe biti dobar ili lo. Dobar karakter je saobraen sa vrednostima sredine (zajednice) i ini da osoba postupa konstruktivno i u interesu sebe i drugih ljudi. Lo karakter je onaj koji znatnije odstupa od vrednosti zajednice. Osoba loeg karaktera nije svesna da ugroava svojim postupcima druge ljude.

Kombinacije izmedju vrsti karaktera su dobar/slab, dobar/jak, lo/slab, lo/jak. Dobar a slab karakter je onaj koji, na primer, svako vee ostavlja duvan a svako jutro pali novu cigaru, dri dijetu nekoliko dana a onda odjednom popusti i anulira sve. Ova osoba dobro zna ta treba da uini, ali joj nedostaje istrajnosti. Dobar a jak karakter je socijalno najpoeljnija linost, to je osoba koja razlikuje vrednosti i ima dovoljan stepen istrajnosti da svoje ponaanje uskladjuje sa tim, ak i kada je to bolno ili neprijatno. Ako dri dijetu, istrajae u tome. Lo a slab karakter ima neuskladjene vrednosti sa zajednicom ali zbog toga to nema snagu istrajavanja ova osoba ne mora da naini tetu zajednici. Ona postaje opasna samo kada i ako pronadje lidera koji ima isti vrednosni sistem a jainu istrajnosti. Tada se ona pridruuje ali zaklanja iza lidera. Zbog svoje slabosti i nemogunosti da istraje, ova vrsta karaktera nikada ne mora da aktivira negativne vrednosti, ukoliko pronadje dobar karakter za lidera loe vrednosti nikada ne moraju da se ispolje. Lo i jak karakter se smatra poremeajem karaktera, sociopatijom ili psihopatijom. Ova vrsta poremeaja ne spada u psihika oboljenja a osoba se smatra uraunjivom i odgovornom. Poremeaj vrednosti, naalost, zbog naina na koji je steen, teko moe da se koriguje i ove osobe itavog ivota ostaju u uverenju da su u pravu a da zajednica grei. Tei poremeaji karaktera se oituju u tome da osoba ne uvidja razliku izmedju dobra i zla, sve je dozovljeno, tj. ide preicom u ivotu ak i ako ta preica podrazumeva ubijanje, kradju, zlostavljanje ili neki drugi postupak koji ugroava druge. Istraivanje koje je na istraiva na Institutu za psihologiju uradio 2007. godine pokazuje da se kod poinilaca ubistava u Srbiji naelno razlikuju dve grupe poinilaca oni koji su to uradili u afektu (jaka emocija) i oni koju su poremeenog karaktera (psihopatija). Dok je do skora proporcija prvih bila vea od drugih, poslednjih godina se proporcija drugih uveava. Prvi poine zloin zbog unutranjeg emocionalnog razloga (osveta, uvreda, neuzvraena ljubav) a drugi ubijaju hladne glave iz neke koristi (ekonomske, zadobijanje moi, zastraivanje). Pojaana tendencija medija u Srbiji da neguju lik estokog momka a to je profil sociopate, naalost, poveava broj ljudi koji se saobraavaju ovoj vrednosti i toleriu njihove postupke u naoj zajednici.Istraivanje profila linosti sociopate pokazuje da su u znaajnom broju sluajeva ljudi koji zlostavljaju druge i sami u detinjstvu bili rtve zlostavljanja. To ukazuje da se sociopatija stie kroz poremeene odnose u porodici i da e preventivne mere uvek biti vezane za rad na ojaavanju porodice i porodinih odnosa.

TEORIJE LINOSTI

Sistematska, sveobuhvatna objanjenja linosti se nazivaju teorijama linosti. Za razliku od teorija tipova, teorija crta, temperamenata, teorije linosti imaju veu ambiciju: da objasne linost u celini. One to ine sa razliitih polazita i na razliite naine, zato se u dananjem prosecu uenja psihologije vri izbor izmeu mnogih alternativnih teorija u skladu sa tim koji deo ili funkcija linosti se smatra najvanijim i u skladu sa realnim potrebama studenta za znanjem iz odreene obalsti.

U tom smislu emo prikazati neke od postojeih teorija linosti prema kriterumu vanosti i uticaja teorije (Frojd, Jung)

20. FROJDOVA TEORIJA LINOSTI

Stvaranje teorije linosti

Teorija linosti Sigmunda Frojda je po optem miljenju, izvrila najjai i najiri uticaj na srodne oblasti, kao i na itavo drutveno okruenje svog vremena. Taj uticaj je dominantan i danas u donekle izmenjenom obliku, ali moe se prepoznati u psihologiji, filozofiji, medicini, humanistikim naukama kao i u umetnosti. Teorija se nije sluajno pojavila u vreme kada su fizioloka istraivanja svesti, nervnog sistema, naina funkcionisanja sinapse (neuralne mree), refleksa i druga, bila u punom procvatu. Obrazovan iz oblasti fiziologije, Frojd je ubrzo uvideo da ovo vredno, pozitivno znanje, nije mnogo mono kada se primeni na oblast linosti, konkretne osobe sa njenom linom istorijom i patolokim poremeajima. Pokuaji leenja mentalnih bolesti sa druge, medicinske strane hipnozom, medikametnima, fizikim tretmanima, izolacijom koji su bili na raspolaganju krajem 19. veka, takoe su pokazivali ograniene rezultate. Drutvo 19. veka bilo je time zadovoljno, ali nedostaci takvog stanja odigrali su odluujuu ulogu u stvaranju nove teorije linosti koja je izmenila shvatanje oveka.

Podsvest i nesvesno

Pomenuemo samo neke od osnovnih ideja na kojima poiva ova teorija linosti bez ambicije da se da kompletan prikaz teorije. Moe se rei da je posle zasnivanja teorije, svaki od tumaa imao svoju viziju ta je od svega toga najvanije, jer je teorija ponudila mnogo otvorenih pitanja i dilema. Jedna od zanimljivih ideja je Frojdovo vienje odnosa izmeu svesti i nesvesnih struktura linosti. Iako pojam podsvesti nije Frojdov izum, ipak je on prvi koji je ukazao na njen znaaj i uticaj na linost. Svaka osoba ima svesne i podsvesne strukture i sadraje u sebi. Dok su svesni sadraji na povrini svesti, nesvesni se nalaze u dubinama linosti i do njih je teko, a u sluaju duboko skrivenih sadraja, i nemogue doi.

svest

podsvest

ovek je kao santa leda koja pliva u vodi, veruje Frojd jedan mali deo je osveen, a velika veina sadraja nee nikada dospeti u svest. Iako su nedostupni svesti, zbog snage koju nesvest ima i zbog ivotne energije koja dolazi uglavnom iz podsvesnih struktura linosti, oni igraju odluujue vanu ulogu u organizaciji naeg psihikog ivota i funkcionisanja.

Put u nesvesno

ak i kada ne elimo da priznamo nesvesne tenje i sadraje, ne moemo da ih uklonimo. Oni se sa novom snagom transformiu, maskiraju, oubliavaju i izbijaju na povrinu svesti kao omake, sluajni propusti, zaboravljanje, prisilne misli, neurotini simptomi, slike sna, strahovi ili odbrambena ponaanja - mehanizmi odbrane i na druge naine. U osnovi ovih dogaaja su nesvesne tenje i potrebe koje pokuavaju da se probiju u svest. Svest, sa druge strane, ima veliku mo iskljuivanja takvih sadraja i tada se oni sputaju na nivo nesvesnog, ispod povrine vode.

Putevi kojima se na Id (Ono) pojavljuje u svesti, mogu biti razliiti. Do njih se moe najee stii putem