СТАРИ ЗАВЕТ 1СКРИПТА – ПОСЕБАН ДЕО

аутор: Пера генијекоректура: Псевдо-Пера геније

Историјске књиге

Књига Исуса Навина

Јеврејски: (Је)Хошуа бен нун или ЏошуаГрчки: Исус Иос НавинЛатински: Liber Ios, скраћено Ios.Црквенословенски: Књига Исуса Навина

1. Књига је добила назив по главној личности Исусу сину Навиновом, Мојсијевом наследнику. Писац књиге је непознат. По Талмуду (Бабабатра, 14. одељак), писац књиге је Исус Навин. Многи Свети Оци су то прихватили ослањајући се на 24,25: „И записа Исус ове речи у књигу закона Божијег, и узевши камен, подигне га ондје под храстом који беше код Светиње Господње“. Ипак то не значи да је он написао целу књигу. Савремена истраживања показују да књига има више слојева, што доказује да нема само једног писца.2. Овај цитат говори да је Исус нешто написао, али то не значи да је написао целу књигу. Исус, син Сирахов, у својој апокрифној књизи не наводи Навина као писца. Блажени Јероним и Теодорит Кирски су сумњали у континуитет књиге.Време. На касније време настајања књиге упућују нас речи „до данас“ и „до дана данашњег“, јер те речи упућују на то да је књига написана касније. На пример: „Исус истера те људе до дана данашњег“. Затим, из књиге се види подела јеврејског народа. Наиме, кад је јеврејски народ ушао у Палестину, тамо је остао јединствен. Тако је било и касније за време Саула, Давида и Соломона. Тек после Соломона дошло је до поделе царства (931. године). Овде се помиње „гора Израиљева“, што значи да је подела већ извршена. Редакцију избора књиге извршио је девтерономистички редактор из времена цара Јосије (крај 7. века), који је сарађивао са пророком Јеремијом.3. У овој књизи је описано освајање Ханана 1220-1200. године и подела освојене земље. Јевреји су освојили Ханан, што је археологија научно и историјски доказала.

Опис освајања. Поход је био постављен, а ен тако победоносан и крволочан. У књизи стоји: „где су Јевреји све побили“. Из Књиге о судијама видимо да су Јевреји у Ханану грађани другог реда. Писац наводи да је освојен и Јевус (Јерусалим), а он је освојен од стране цара Давида, 200 година касније. Важнији градови су, изгледа, остали у рукама Хананаца. Писац освајање не описује историјски објективно, већ теолошки преувеличава, теологизира са гледишта Бога, тј. suspecia dei (под видом Божијим). Он гледа да Бог дели земљу и да Бог сам ратује. То значи да писац хоће да покаже да су Јевреји Богом изабран народ и да је Бог тај који им помаже.

Подела књиге.1. део – првих 12 глава – освајање Ханана (Јерихона)2. део – од 12-22. главе – подела земље по племенима Јаковљевим синовима, којих има 12 и чија су имена следећа: Рувим, Симеон, Левије, Јуда, Исахар, Завулон, Јосиф, Венијамин, Дан, Нефталим, Гад, Асир. Левијево племе ниеј добило земљу, него су они били свештеници при Храму.3. део – од 22-24. главе – завршни догађај и смрт Исуса Навина.Епилог – опроштајни говор Исуса Навина и његова смрт у 110. години.

Наивно би било мишљење да су у време Јакова Јевреји били у његовој породици и да су сви отишли са њим у Египат кад га је позвао Јосиф. Знамо да Ревеку Исак доводи са

севера. Јаков бежи у Хиран да се жени између кћери Лавана ујака свога. Јаковљева група је отишла из Ханана у Мисир, али у Ханану је вероватно осталка још нека група Јевреја. међутим, писац прати Јакова, Мојсија и Јевреје у Мисиру. Кад Јевреји, вођени Мојсијем, излазе из Мисира, затичу у Ханану Јевреје староседеоце, а између њих је било нетрпељивости.

Талмуд није једна књига као наша Библија, већ се састоји из 14 томова. Ту се, поред текстова, налазе разни коментари на Библију. Ту се говори о жени.

Књига о судијама

Јеврејски: Шофетим, од глагола шафат – судити, спасавати, ослобађатиГрчки: КритеЛатински: Liber iudicium, скраћено Iudicies (судија, скраћено iud)Црквенословенски: Књига судиј Израиљевих

Књига о судијама је једна од најинтересантнијих у целом Старом завету, како са историјске стране гледишта, тако и као књига у којој се јасно оцртава живот и карактер израиљског народа, кроз животе и дела истакнутих појединаца и значајних личности, какве су биле судије. Књига је добила назив по главном предмету садржине, а то су судије. Не треба одмах мислити на судије и кривце у правом смислу речи. Појам „судија“ у овој књизи има шире значење. Судије у Израиљском народу су, заправо, биле вође, ослободиоци, истакнути људи Богом изабрани. Вође прихвата и рана хришћанска традиција.

Писац и настанак. Талмудска традиција, тј. Барабабатра (14. одељак) ову књигу приписује пророку Самуилу. Последњи пророк и судија био је Самуило, па су талмудисти сматрали да је он као последњи судија написао о претходним судијама. Тако сматрају и неки Свети Оци. Међутим, модерна Библија сматра да књига има више извора, које је редиговао (поново исправио) девтерономистички писац из времена вавилонског ропства (6. век), или из нешто каснијег времена.Ако се узме да је Мојсије живео од 1360. до 1250. године пре Христа, а да је излазак Израиљаца из мисирског ропства био за време владавине фараона Рамзеса 2. (1301-1234), и ако су Јевреји лутало 40 година по пустињи, онда је улазак у Палестину могао бити око 1220. године, а период судија је трајао око 200 година (1220-1020), што је, отприлике, време Тројанског рата.После уласка у Палестину и поделе земље на племена, Јевреји су живели у некој врсти конфедерације, која је та племена повезивала једино вером, религијом, а не земљом. То се зове амфиктионија. Свако племе је живело својим животом, друго племе га се није тицало. Тај период траје док племена нису пожелела монархију, за разлику од тадашње теократије. Овај, дакле, период показује живот појединих племена до појаве царева. Књига је управо настала после тог периода, јер се на више места у тој књизи каже: „... у то време не беше цара у Израиљу“. Писац је, дакле, живео у време царства, али књигу није написао после осме године владавине цара Давида (1010-970), јер се у књизи види да Јевус (Јерусалим) није у рукама Јевреја, а Давид га је освојио осме године своје владавине.

Подела књиге.1. део – 1-3,6 – увод.2. део – 3,7-16 – преглед историје судија3. део – 17-21 – додатак књиге

1. У уводу се говори о насељавању Јевреја у Ханан, које је било споро и тешко, јер се свако племе бринуло само о себи. Јевреји су заузимали углавном неплодну земљу. Сва су племена била у тешком и неповољном положају. Једино их религија уједињује. Дакле, други део увода даје тему, шаблон догађаја у овој књизи. Наиме, поједина племена отпадају од вере, а Бог им пушта казну у виду народа који га притиска и покорава. Народ се каје и Бог им даје вођу, судију који ослобађа то и то племе.

2. У овом делу, од 5,7-16 (теолошка тумачења судија) описују се мале и велике судије. Малих судија има 7. Они се само спомињу. Великих судија има 6, плус судија Авимелех, који је остао у рђавој успомени Израиљцима. Авимелех, који је био син Гедеона, био је узурпатор, а на крају је извршио самоубиство, тј. убила га је жена. Великих 6 судија су: Аод, Варак и Девора, Гедеон, Јефтај, Самсон, Авимелех.Малих 7 судија су: Готонил, Самегар, Тола, Јаир, Авесан, Елон, Авдон.Велкике судије.1. Аод из племена Венијаминова (Јерусалим, Витлејем), ослободио је народ из 18-годишњег ропства под Моавцима, под царем Егломом. Ово је карактеристичо, паралелно место са нашом историјом. Аод је убио Еглома као Милош Обилић Мурата. Српски народ је христијанизовао своју историју (Тајна вечера – кнежева вечера; Јуда издајник – Вук Бранковић).2. Девора пророчица и Варак из Нефталимова племена (били су у северним крајевима). Победили су хананског цара Јавина и његовог војводу Сисару. Овај цар их је угрожавао 20 година. Сисару је убила жена Јаиља, а Јавина жена Евера Кенеина зато што Варак није хтео да иде без Деворе у рат. Археолошка истраживања у Асару потврђују ове догађаје.3. Гедеон је из Манасијиног племена у Палестини, ослободио је Израиљце од седмогодишњег угњетавања Медијанаца. Гедеон је имао 70 синова, плус ванбрачног Авимелеха.4. Авимелех је био Гедеонов син, управљао је израиљским народом 3 године. Убио је 69 синова Гедеона, оца својега, а спасао се само Јотам, најмлађи Гедеонов син, који је и сам постао судија. Овде, у епизоди о Авимелеху, имамо лепу причу, то је тзв. Јотамова басна (9,7-20).5. Јефтај из Зајордања, из Гадовог племена, победио је Амонце који су 18 година угњетавали племена Рувима, Гада и Манасије.6. Самсон је из Дановог племена, које се граничило са Филистејцима. Ослободио је народ из 40-годишњег робовања Филистејцима. Епизода о Самсону је литерарно дело, а сам Самсон подсећа на нашег Марка Краљевића. Није немогуће да је Самсон постојао, али га је писац преувеличао, а порука гласи да женама не треба веровати.

3. У додатку има три илустрације из тог периода. Главе 17-18 говоре о сеоби Дановог племена, јер су их Филистејци притискали. једна група је отишла на север, заузела Лаис и дала му име Дан. Дан је нејсевернија тачка Палестине, а Вирсавеја најјужнија. Кад се каже „од Дана до Вирсавеје“, мисли се на целу Палестину. Још се говори о злочину становника Гаваје, после чега је Венијаминово племе вештачки подељено. Године 1020. је миропомазан цар саул.

Књига о Рути (4 главе)

Јеврејски: РутГрчки: РутхЛатински: Liber RuthЦрквенословенски: Књига Рут

Књига о Рути спада у ред најлепших књига Старог завета, како по својој романтичној садржини, тако и по богатству и лепоти карактера који се у њој појављују.У јеврејском канону ова књига се налази у трећем делу списа тзв. Кетувим (приче). Она је у збирци Хемеш Менглот пета по реду, па зашто су је хришћани уврстили у историјске књиге? Неки благочестиви хришћанин је на основу реченице „... а и у оно време када суђаху судије у Израиљу“ помислио да се у овој књизи говори о судијама, па ју је оставио уз књиге о судијама. Тако су мислили и Ориген, Епифаније Кипарски, Блажени Јероним, Мелитон...

Писац. 14. одељак Талмуда (Бабабатра) приписује ову књигу Самуилу. Та талмудска традиција није баш тачна. Мислило се: ко би могао писати о судијама ако не сам Самуило? Али, на основу 1,11 се стиче утисак временске разлике између догађаја описаног у књизи и писца. Да самуило није писац говори податак да Самуило није знао за Давида, а у овој књизи се даје генеалогија Давидова.Књига је, дакле, написана најраније за време цара Давида. Потиче, дакле, из времена царства, а не судија. Наиме, 586. године Навуходоносор је разорио Јерусалим и одвео део Јевреја, а међу њима и најугледније, у ропство у Вавилон. Тамо се говорило арамејским језиком, који је, уједно, био и дипломатски језик. Јевреји полако заборављају јеврејски језик, а почињу говорити арамејским. Отуд књиге после ропства имају арамеизме.

Време. На основу језика научници закључују да је ова књига настала после Вавилонског ропства, око 460. године. И сам ред у јеврејском канону говори да је књига млада.

Место. У Јудеји, писац непознат.

Идеја књиге. Иако је литерарно дело, новела, можда је историјски тачно. Наиме, постојала је традиција да је Давид иамо у себи Моавске крви. Сами ликови психолошки и терминолоки имају симболичка имена:Нојемина – моја личност; Малон – изнемоглост; Хелеон – исцрпљеност;Орфа – она која окреће леђа; Рута – пријатељица.

Узрок и циљ. Ово је политички памфлет против Јездре и Немије. Наиме, Јевреји се у две групе враћају из ропства. Јевреји су се у Вавилону снашли, па су развили трговину и банкарство. За време персијског цара, 558. гоине прва група Јевреја се враћа у Палестину, а богатији јевреји остају у Вавилону. Повратници су се око 70 година мучили да подигну јерусалимски град. Око 450. године долази друга група Јевреја из Вавилона, коју је водио Јездра, врло строг и учен писмознала. У исто време долази и Немија са персијског двора, где је био пехарник. Њих двојица, иначе строги јахвисти, подижу зид око Јерусалима, уређују богослужење, судство, државу. Сви Јевреји су били за то да отерају туђинце, или да, у противном, буду грађани другог реда. Тада

многи бракови пуцају. Неки писац као критику на ово напише ову књигу. Ово је критика Јездриног чистунства. Уствари, у књигама је мало истакнут шовинистички карактер јеврејког народа, и ово развија мишљење да је само јеврејска вера права и да је спасење само за Јевреје. Млађе књиге ово размекшавају.Дакле, шта је сметало да Рута, иако Моавка, буде прабаба Давида, највећег Јевреја? Зар је лоша само зато што је Моавка?Књигу треба схватити као измишљену причу.

Прва и друга књига Самуилова

Јеврејски: Сефер ШемуелГрчки: Василион протос ке дефтеросЛатински: Liber SamuelisЦрквенословенски: Перваја и втораја књиги Самуилови (царств)

Према Оригену, Кирилу Јерусалимском, Блаженом Јерониму, ове две књиге чине једну. Подела на две књиге у јеврејском тексту појављује се у 15. веку, у рукопису из 1448. године. Касније се појавила у издању Данијела Бамберга Biblia Rabinicoa у Венецији 1516-17. Подела је вештачка.

Писац. Бабабатра (14. одељак Талмуда) и неки Свети Оци наводе пророка Самуила као писца књиге. Данас то нико не заступа, јер из саме књиге видимо да Самуило умире, што значи да није могао писати. Може бити да је он и писао до 26. главе, а да је после са писањем наставио неко други. Међутим, јединство и стил књиге говоре да је књига дело више писаца. Књига има више извора које је девтерономистички редактор спојио, вероватно после распада израиљског царства 721. године. Те изворе и наводи у књизи. То су Северна предаја и Јужна предаја. Из књиге се види да постоје два схватања. Постоје антимонархистичка и монархистичка линија. Један извор осуђује тежњу за царем, а други је одобрава.Антимонархистички извор се осећа у 1. Сам 8,10; 10,17; 25,12; а монархистички у 2. Сам. 9; 10,11; 16,11.У књизи се опажа несразмера у описивању догађаја, зависно од симпатије, односно извора. Неки догађаји су описани детаљно, нпр. помазивање Саула за цара (1. Сам. 9-10), епизода Давидовог венчања са Авигејом (1. Сам. 25), опис Давидовог двора и догађаја на двору (2. Сам. 9,1-13). Али, активност Самуила, који беше судија, пророк, свештеник и прави цар у Израиљу описана је само у три стиха (1. сам. 7, 15-17).Има више дублета: попис Давидових слугу (2. Сам. 16-18 и 20), Саул је био два пута у пророчком заносу (1. Сам. 10,9-11 и 19-20) затим две предаје о ступању Давидовом у Саулову службу (1. Сам. 16,18-23 и 17,31-53); код овог другог описа стиче се да је ово први сусрет Давиад и Саула. А што се тиче позива Давиду да свира, то долази из следећих разлога. Код Јевреја је постојао тзв. Херем обичај, тј. кад освоје град све да побију и ништа да не узму за себе. Међутим, Саул после победе над Амаличанима поштеди цара Агага и Самуило се љути на њега, прориче му поделу царства и мачем убије Агага (15), а пре тога (13) због приноса жртве прориче му: „Твоје царство неће се одржати“. Због свега тога Саул постаје неуротичан, није могао више да сабере своје моћи, запао је у депресију, а неко од слугу га посаветова да узме Давида да му свира кад га нападне зли дух.Распоред догађаја није увек континуиран, има догађаја на прескок, нису писани хронолошки, мада књига представља једну јединствену целину.

Време. Писац је, вероватно, био очевидац дворских догађаја, али је књигу написао после Давида.Писање је живо, веома објективно. Стил писања је изванредан. Давиду се истичу и врлине и грехови. Давид је био искрено верујући, али и велики грешник, што му писац замера.

Подела.1. део – о Самуилу.2. део – о Саулу (1020/25/30-1010).3. део – о Давиду.

Иако је књига историјски роман, има и верске поуке. Писац описује Божије деловање у историји јеврејског народа. Уствари, главни јеврејски краљ је Бог, а ово је његов представник на земљи. У књизи има неколико месијанских места.

Прва и друга књига о царевима

Јеврејски: Сефер МелакимГрчки: Василион трити ке тетартиЛатински: Liber regum primus et secundusЦрквенословенски: Перваја и втораја књиги царств (3. и 4.)

Прва и друга књига о царевима су две историјске књиге и продужетак су историје израиљског народа која је започета у књигама Самуиловим. Ове две књиге су биле првобитно једна књига. Подела на две је вештачка, јер су по садржини јединствене. Ово је из практичних разлога. Бабабатра и многи Свети Оци сматрају да је писац пророк Јеремија, а он је савременик пада Јерусалима (568. године). Јеремија се не помиње у књигама, али су стил и идеја блиски његовом схватању.

писац. Био је, по најновијим истраживањима, јерусалимски свештеник. Можда је писац био неко од ученика пророка јеремије. Писац је користио три главна историјска извора које наводи:1. Дела Соломонова (1. Цар. 11,41);2. Дневник царева Израиљевих (северних) помиње 19 пута;3. Дневник царева јудиних (јужних) помиње 15 пута.Помињу се и мањи извори, а најважнији су уметнути делови о пророку илији и Јелисеју. То су посебна предања (читаве целине).

Време. Први део књиге је написан 622. или 609. године у време цара Јосије и завршава се похвалом цару Јосији (2. Цар. 23,25). Други део је написан у време вавилонског ропства, али пре 562. године. И овај писац је објективан. Соломонове слабости нису сакривене. Бог је присутан, награђује и кажњава.

Подела.1. део – 1. Цар. 1-11. Излаже се историја Соломонове владавине (долазак на престо, период славе, зидање Храма, греховни пад Соломона пред крај живота)2. део – 1. цар 12 - 2. Цар. 17. Упоредна историја подељеног царства, паралелно се описују цареви и оба царства. Писац о сваком цару каже када је дошао на престо и под

каквим околностима, трајање његове владавине, о његовој побожности, податке о смрти, ко га је наследио. Време писања је 721. година.3. део – 2. Цар. 17-26. Историја Јудејског (јужног) царства до његове пропасти и одвођења Јевреја у Вавилон. У делу о јудејским царевима убачене су две целине, о пророцима Илији и Јелисеју.

Прва и друга књига Дневника

Јеврејски: Дивреј хајамим (речи дана, дневне речи)Грчки: Паралипоменон (допунити оно што је изостављено)Латински: Liber paralipomenon primus et secundusЦрквенословенски: Књиги паралипоменон

„Оно што је изостављено“ – овај назив упућује на чињеницу да књиге дневника допуњују оно што је изостављено у осталим историјским књигама Старог завета. Блажени Јероним их је назвао Chronica (чешћи назив у западним језицима). Ово је последња књига у делу Кетувим. Ове две књиге су прво биле једна. Тек се у Септуагинти и Вулгати ово дело дели на два дела. Према тим хришћанским преводима и сами Јевреји деле књигу на две 1448. године. Такву поделу преузима Данијел Бамберг 1516-17. из Венеције у првој рабинској Библији.

Писац. Одељак талмуда Бабабатра сматра да је писац био Јездра (5. век). Међутим, по најновијим истраживањима, писац књиге Јездрине, Немијине и 1. и 2. Дневника је непознат и назива се непознати хроничар летописац. Сматра се да је тај непознати хроничар летописац био левит у јерусалимском Храму и да је живео после Јездре и Немије око 300-250. године пре Христа, а Јездра и Немија су живели средином 5/6. века, око 450. године. Да Јездра није писац сведочи податак да се у књигама Дневника износи родослов кнеза Зоровавеља до шесте генерације, а то је, отприлике, до 350. године.У редоследу књига у јеврејском канону, ова књига је последња у делу Кетувим, иза Јездре и Немије, што говори о њеном младом пореклу. Осим места у канону, у прилог томе да је књига млада говоре и бројни арамеизми; а „персијско царство је одавно прошло“, тако је описано. С обзиром да је књигу писао Левит, није чудно што је примећена љубав према Храму и култу. За писање је користио библијске изворе: Пост, ИНав, Рут, Сам, Иса, Јер, Јез, Дан, као и изгубљене изворе: Књига пророка Натана, Пророчанство видиоца Гада, Пророчанство Ахије, Видиоца Адона, Дневник царева Израиљевих и Дневник царева Јудиних.

Подела.1. Увод – 1. Днев. 1-9. Садржи родослове који имају важну идеју: сви људи су повезани у Адаму, али Бог бира народ у коме се преко Давида чува месијанска нада.2. – 1. Днев. 10-29. Историја цара Давида, која је идеализована. Писац не описује његова лутања, грех према Урији Хетејину, а истичу се победе, власт, установа богослужења.3. – 2. Днев. 1-9. Историја цара Соломона. И овај извештај је дотеран. Не описује се крај Соломонов, који је, уствари, био морални грехопад. У центру пажње су градња и освећење Храма (4-9).

4. – 2. Днев. 10-36. историја Јудејског царства од Ровоама до Кировог указа 538. године, а Израиљско царство се запоставља. Према писцу, јудејски цареви су наследници цара Давида и процењују се по степену религиозности.

Циљ девтерономисте писца књига Самуилових и Царева и овог писца ниеј исти, иако је грађа слична. У Дневнику писац теологизира. Историјски и религиозни значај даје се Давиду.

Књиге Јездре и Немије

Јеврејски: Езра и НехемијаГрчки: Логи Немијас Нос Хелкијас (речи Немије сина Хелкијина)Латински: Ezdrae Nehemias primus et secundus qui diciusЦрквенословенски: Књига Јездри, Књига Немији

У оригиналном јеврејском тексту ове две књиге су сачињавале једну књигу, под називом Ездра и Нехенија. О томе сведочи Јосиф Флавије у делу „Против Апиона“ и Талмуд у одељку Бабабатра. То се види и код Масорета (6-10. век). Они су на крају књиге Немијине стављали број од 685 стихова, а толико имају обе књиге заједно. Масорети су обележавали и средину књиге, а то је Нем. 3,32. Поделу на две књиге први пут срећемо у рабинској Библији 1516-17. године. Рана хришћанска и светоотачка традиција (Мелитон Сардски, св. Иринеј Лионски, св. Епифаније Кипарски, Блажени Јероним) спајају их у једну књигу. У Септуагинти се налазе Прва и Друга Јездрина. Та Прва јездрина је, уствари, апокрифна Трећа Јездрина, а Друга јездрина је, заправо, ова Књига Јездрина. У септуагинти се зове „Печи Немије, сина Хелкијина“. У Вулгати се налази Јездрина Прва и Друга, која се назива Немијина.

Писац и време. Постоје 3. мишљења о настанку књиге:1. Постоји мишљење да је писац обе књиге иста личност са писцем књиге Дневника, јер се ове две књиге надовезују на Прву и Другу дневника. Представници овог мишљења верују да је то Јездра. Као доказ да је писац Јездра истичу да се у неким деловима текста говори о Јездри у првом лицу (8 и 9). Међутим, то је био само манир писања. Уосталом, могло би се рећи да писац Књиге Немијине говори у „ја“ стилу (1-5).2. Даје се велики значај јеврејском предању Санхедрин („Санхедрион“, део Талмуда), које у 93. трактату наводи Јездру као писца. По другим истраживачима Јездра је главни аутор, а Немија је додао извештај о свом раду. Јездра се наводи као верски обновитељ и писац.3. Писац је непозната особа која је живела после Јездре и Немије, пред крај персијских царева (333-331.) или у доба Александра Македонског (у биткама код Иса и Гаугамеле поразио Персијско царство). Писац се служио неким белешкама, можда Јездре и Немије. У књигама се о данима Јездре и Немије, као и Зоровавеља и Немије говори као о пропшлим временима (Нем. 12,26-46). Мало је вероватно да Јездра сам о себи пише као о неком из прошлог времена, ко је књижевник, сам по себи вешт закону Мојсијевом. Затим, наводи се генеалогија великих свештеника до Јојаде (Нем. 13,28). Јојада је, према Јосифу Флавију, био у време Александра, а Немија није могао имати ту генеалогију, нити су Јездра и Немија могли знати ко ће бити 100 година после њих.

Садржај ових књига се надовезује на садржај књига Дневника. У њима се описују најважнији догађаји Из историје јеврејског народа после вавилонског ропства. Истиче

се обнова верског живота, али и буђење националне свести. Описује се период од 536. године пре Христа, од Кировог указа којим је Јеврејима дозвољено да се врате у земљу, па до Јездриног пада, око 400. године. Поредак догађаја није хронолошки, па има неких хронолошких нејасноћа у погледу деловања Јездре и Немије. По једнима је Јездра први дошао у Јерусалим, а по другима Немија.

Подела.1. део – Језд. 1-6. Повратак из ропства под кнезом Зоровавељом и обнова храма.2. део – Језд. 7-10. Излаже се личност Јездрина и његов рад.3. део – Нем. 1-7. О Немијином обнављању јерусалимских зидина.4. део – Нем. 8-13. Излажу се Јездрине и Немијине верско-националне реформе.

Књига о Јестири

Јеврејски: Естер – персијска реч за звездуГрчки: ЕстирЛатински: Liber EstherЦрквенословенски: Књига Јестир

Талмуд, тј. Бабабатра ову књигу приписује људима „Велике Синагоге“. По традицији, у макавејско време (180-150.) постојао је избор од 120 писмозналаца и звао се Велика Синагога. Међутим, то је нека сумњива традиција. Филон Александријски и Јосиф Флавије не помињу овај скуп. Можда ова тзв. Велика Синагога није ни постојала. Према последњем реду грчког превода књиге о Јестири, ова књига је 114. године пре Христа дошла у Египат. Оригинал је настао пре, али не много пре. Ово је врло млада књига.Персијска позадина је обојена романтиком, што показује да је Персијско царство одавно нестало. Према Другој Књизи Макавејској (има их 5), Јевреји у Палестини су 150. године празновали Мардохејев дан. То значи да је предање било познато, али не мора да значи да је и књига била позната.

Време. Сматра се да је књига настала у Макавејско време (половином 2. века), за време Антиоха Четвртог Епифана (175-164), око 150. године.

Писац. Непознат, али свакако Јеврејин, служио се усменим и писменим изворима. Књига Сирахова у главама 44-49 не помиње Књигу о Јестири (споменуте главе сачињавају химну оцима). О њој нема помена ни у тзв. Кумранским списима. Вероватни разлог зашто није сматрана канонском је то, што се у њој ни једном не спомиње име Божије. И код некох Светих Отаца нема је у канону. Блажени Августин (430.) и Исидор Севиљски су сматрали да је писац Јездра, док је Климент Александријски (215.) писцем сматрао Мардохеја, личност из ове књиге. Тек 100 година после Христа примљена је у канон.

Подела. Књига о Јестири има две верзије, јеврејску и грчку. Грчку верзију следи и Вулгата. Грчки текст је за трећину дужи него у јеврејској Библији. Јеврејски текст има 167 редова, а грчки 210. У Септуагинти су додаци уметнути у текст, а у Вулгати је првих 10 глава преведено по јеврејски, а 6 глава додато према тексту Септуагинте. У преводу Ђуре Даничића тих додатака нема. И сам грчки текст има две верзије, краћу (налази се у александријском, синајском и ватиканском кодексу) и опширнију. Главне

личности су: Ксеркс (485-465), ако је то уопште он (још се зове Асир, на јеврејском Ахашверош, на персијском Кшаје Окшеш, у Септуагинти Артаксеркс), Астина, Мардохеј и Аман.Помиње се установа празника Пурим (на јеврејском коцка). Књига није историјска, ма колико изгледала тако. Има и некох анархизама (2,6), каже се да је Мардохеј доведен тада и тада итд.

Идеја. Писцу је позната администрација персијског двора. Према Херодоту, на двору има 7 саветника; нико без дозволе не сме доћи цару, чак ни царица. Према Херодоту, жена Ксерксова (Астина) се звала другачије – Стрис. Ксеркс је, према Херодоту, био први цар, што није тачно.Истребљење јевреја је у супротности са политиком јеврејских царева. Одлагање од 11 месеци од издавања до испуњења наредбе је недопустиво, јер се погроми врше одједном. Није могуће да је цар допустио погром свог народа, да Персијанци у својој земљи буду побијени. да је погинуло 75000 људи није забележено у персијским аналима. Очигледно је да се не ради о историјском писцу.Циљ се различито објашњава. Неки у овој књизи виде прерађен мит о Мардуху и Иштар, други сматрају да је писана да оправда установу празника Пурим који је настао на персијско-вавилонском подручју. Могуће је да је овај празник настао због спасења од неког погрома. Палестински Јевреји не знају за установу тог празника.

Поука. Подаци о грчком преводу с намером да убалже освету желе да истакну Божије деловање. Бог никада не оставља свој народ, већ му притиче у помоћ.

Садржај. У време велике гозбе персијски цар Асир је позвао своју жену Астину да је представи гостима. Она је одбила и он је отпусти, тражећи нову царицу. Изабрана је јеврејка Јестира, о којој се старао брат од стрица Мардохеј. Он је једном случајно открио заверу против цара од стране Виктана и Тереса, али му се цар није посебно захвалио. Царев везир Амон је мрзео Мардохеја јер му се није клањао, а преко њега и све Јевреје. Он наговара цара да истреби Јевреје, а Мардохеј наговори Јестиру да се заузме за свој народ. Кад се обратила цару, он се сетио да је дужник Мардохејев, па обеди Амона и изда дозволу да се Јевреји могу бранити. Јевреји су побили 76000 Персијанаца. У знак сећања на то установљен је празник Пурим.

Поучне књиге

Књига о Јову

Јеврејски: ЈовАрапски: ЕјубЛатински: Liber IobЦрквенословенски: Књига Јова

Садржај. Град Узу, место становања Јова, сматра се да је био у северној Арабији. Вероватно је то била једина монотеистичка оаза у том многобожачком свету, а идеја о једном богу постојала је код тих семитских народа. Јов можда није био јеврејин, можда је био семит, али са очуваном вером у једног Бога.

Писац. Ни за једну другу књигу није било толико различитих светоотачких мишљења. Ориген је сматрао да је књигу написао сам Јов, да је живео у дубокој старини и да је књига старија од Петокњижја. Јов је заиста живео и историјска је личност; предисторија о њему је живела у народу чак да је старији од Мојсија. Бонефредијус сматра да је књига настала на арапском језику, а да ју је Мојсије превео. Блажени Јероним сматра да је писац Мојсије. Св. Григорије Назијанзин и св. Јован Златоусти наводе више могућности: да је писац Соломон, или један од Јовових пријатеља, пророци Исајија, Данило. Новија истраживања су показала да је писац непознат.Време. Новија истраживања показују да је књига настала у златно доба јеврејске књижевности, око 400. године, када се и развија та мудросна књижевност.

Настанак. Ина две могућности: 1) разговор са друговима дословно исписан; 2) (вероватније) само идеја задржана.

Место писања. Палестина.

Септуагинта је лоше превела ову књигу – иам доста испуштеног и додатог. Идеја о Јову је постојала дуго, а књига је млада.

Подела. Званично, од стране научника, дели се на три дела:1. Пролог – 1-2. Писан је у прози, уводи нас у радњу, писан је картографски. Радњу књиге писац баца у небески план. У овом делу писац жели да постави проблем књиге. Главни проблем је: писац жели да види да ли Бог праведнике кажњава у овом животу, а грешнике пушта да благују.2. Главни део – 3-42,6. Дат је у поетско-драмско-филолошкој форми. У њему су дати разговори Јова са пријатељима, као и говори Елијуја и Бога.3. део – 42,7-16. Епилог, враћа се у прозу. Описује се како је Бог осудио Елифаса и његове другове, а Јову чудесно даровао здравље и удвостручио његово изгубљено благо. Јов је био веома богат.

Садржај. У књизи се расправља о једном од најлепших теолошких и философских проблема: зашто праведници страдају. Писац даје једно решење које су касније теолози допунили у главама 38 и 39. Писац, пренесено на небо, описује јављање Бога у вихору, даје Јову промере из макрокосмоса и микрокосмоса, па каже: то не знаш па нећеш знати ни зашто страдаш. То је неко агностичко гледиште. Не треба заборавити: „ми видимо грех људски, а не видимо њихово кајање и што је од Бога, слађе је од меда“. Другови Јовови: Елифас Теманац, Вилдад Сушанин, Елијуј и Софар Немаћанин наговарају га да не призна свој грех, јер не би иначе толико страдао. Он позива Бога да види зашто је крив и добија тај одговор.

Псалми Давидови

Јеврејски: ТехилионГрчки: ПсалтирионЛатински: Liber PsalmorumЦрквенословенски: Псалтир

Писац. У светоотачко доба (Амвросиеј, Августин, Јован Златоусти) владало је мишљење, а то је сматрала и рабинска традиција, да је свих 150 псалама написао цар

Давид. Блажени Јероним је то мишљење сматрао неоснованим. Нико не прориче да је Давид зачетник ове врсте поезије. Псалтир се назива Давидовим зато што има највише Давидових псалама у њему и зато што су Давида због његовог песничког талента остали писци у погледу садржине и спољашњег облика подражавали. Позната су имена псалмопеваца: Мојсије (1), Соломон (2), Асаф (12), Корејеви синови (10), Етан (1), Давид (73).Савремена критика не сматра да су сва 73 псалма Давидови, неки безимени псалми су приписани њему. Око 50 псалама су без икаквог наслова, тј. написали су их непознати писци, а рабини су их називали „сирочад без оца“.Неки псалми су старији од Давида, нпр. 89. је Мојсијев. Неки псалми су сакупљени у време цара Давида (1010-970). Псалам 137 (На рјеках вавилонских) није пророчки псалам, већ је писан у Вавилону. У њему се осећа патња за Јерусалимом и мржња према Вавилону. Псалам 50 (Помилуј мја, Боже) написао је, по предању, цар Давид после греха са Уријиницом. Али, да ли је тај псалам баш он написао није сигурно. Али је сигурно, по крају псалма да су јерусалимски зидови разрушени, што би говорило да писац није Давид. Можда су последњи стихови само додатак Давидовом псалму.Ред псалама у јеврејској Библији, Вулгати и Септуагинти је другачији. То долази отуда што су неки псалми спојени два у један, а неки раздвојени. Септуагинта саставља псалме 9 и 10, као и 114 и 115, а раздваја на два псалме 116 (1-10,10-19) и 147 (1-11,12-20).Богослужбена употреба псалама је велика и код Јевреја и код Хришћана. Псалтир је у првом веку подељен на 20 катизми, тј. седења. Скоро да нема богослужења без псалама. Тако постоје: псалми слављења Бога (Давид јесте био грешан, али је веровао у милост Божију и славио је Бога – види Пс. 19), покајни псалми (у којима Давид заиста изражава сву овоземаљску муку, сва разочарења у људе) и месијански псалми (најважнији су).

Приче Соломонове

Јеврејски: Мишле Шелоно (изреке)Грчки: Паримије Саломонос (приче, посланице)Латински: Liber Proverbiorum или SapientiaЦрквенословенски: Књига Притчеј Соломоних (мудре изреке, пословице)

Овај назив није добар, јер кад кажемо „приче“, одмах помислимо на приповетке, бајке. Међутим, ово је збирка пословица, изрека, кратких мисли. Сваки стих је засебан.

Писац и време. Према старим књигама, ову књигу је написао цар Соломон. Књига је настала у периоду од 10. до 5. века. Нико не пориче да је Соломон био мудар и да је писао изреке, али није написао све.

Подела. Савремена наука је ову књигу поделила на 3 велика дела и 2 додатка:1. део – 1-9. Не зна се писац. Није Соломон, који је вероватно млађи.2. део – 10-22,16. Соломонова збирка изрека.3. део – 22,17 – 29. Изреке које су скупили људи цара Језекије који је живео око 700. године.1. додатак – 30. Неке Агурове поруке.

2. додатак – 31. Неки Лемуил пише о рђавим женама, а затим пише химну доброј жени, тј. како је важно наћи добру жену. Ова химна жени (31,10-32) писана је у акростиху и назива се „Златни алеф-бет“. Ово је химна која има повезану радњу.

Стил. Што се тиче стила писања књиге, треба нагласити да је одлика семитских народа да пишу у антитезама. Велики број изрека је у антитези. На пример: „Мудра жена зида своју кућу, а луда раскопава темеље њезине“.

Место писања. Јудеја.

Књига Проповедника

Јеврејски: Кохелет (онај који говори на сабору)Грчки: ЕклесијастисЛатински: EcclestiasticusЦрквенословенски: Књига Еклесијаста

Књига почиње речима: „Речи проповедника, сина Давидова, цара у Јерусалиму“. Хришћанска и јеврејска традиција сматрају да је писац Соломон. Међутим, то није тачно. Књига је веома млада. Написана је око 200. године, а Соломон је живео у 10. веку. По језику и писму се види да је писац палестински Јеврејин хелениста. Јевреји су већ дуго били дотакнути грчком философијом, што се види у књизи. Писац час пропагира, час осуђује уживање.

Подела. Књигу је тешко поделити. Писац поставља питање зашто човек уопште живи, у књизи има песимизама; али, песимизама код Јевреја нема, они су практични. Ни Хришћанство није песимистично. Било је расправа како ова књига може бити у Библији, с обзиром да садржи песимизам.Изгледа да су била два писца који се батргају, или је редактор нешто променио. Блажени Августин је покушавао да објасни да је писац хтео рећи да треба тежити вечном животу, да се не треба много везивати за овај живот, јер је пролазан.У првој глави ове књиге се каже: „Таштина над таштинама – све је таштина“. Поставља се питање шта је таштина. Таштина није гордост ни уображеност, већ празнина, разочарење ништавило.У Старом завету се скоро ништа не говори о загробном животу. Старозаветни човек нема јасну представу о смрти. Постоји шеол, ад у дубини земље и ту долазе све душе, али, шта се дешава тамо – не зна се. Морају бити песимисти због непознавања загробне судбине. Овде је приметан утицај неких грчких философских праваца – скептицизма, епикурејства, фатализма – али ни један не доминира.

Песма над песмама

Јеврејски: Шир хаширин (најлепша песма)Грчки: Асма асматан (асма – песма)Латински: Canticum canticorumЦрквенословенски: Пјесан пјесњеј

Писац. Традиција ову књигу приписује цару Соломону и то да ју је посветио некој жени. Међутим, књига је млађа, а писац је непознат.

Време. Написана је у 4. или 3. веку пре Христа у Палестини, дакле у време „Златног периода“, после Соломона.

Садржај. То је врло лепа љубавна збирка песама. Писана је као скуп дијалога младића и девојке. Ушла је у све антологије поезије.Песма је лепа, али су се стари Јевреји питали шта ће она у Старом завету. Међутим, неко је рекао: „Није то што мислите, већ је то љубав Бога и јеврејског народа у алегорији. Први хришћански Свети Оци су слично мислили, да је то љубав Бога и Цркве.Теодор Мопсуетски је хтео да ову књигу избаци из канона, па је осуђен на 5. Васељенском сабору 553. године. Неки су говорили: „Шта нас брига за љубав Бога и Јевреја“, а други су рекли: „Не, то је љубав Христа и Цркве“.Пророци су описивали многобоштво, описујући га у виду прељубе, јер се савез Бога и јеврејског народа никада не приказује у виду брачног савеза.Протестанти сматрају да се књига мора схватити као алегорија љубави Христа према Цркви. Међутим, писац је писао праву љубавну песму, а зар је то срамота? Зар је срамота овако лепо описана чедна љубав? У Библији има употребљених и доста грубљих израза, нпр. Курва, прељуба...

Петокњижје

Јеврејски: Хамиша Хумишеј (пет година)Грчки: Пентатевхос (пента – пет; та тевхос – свитак)Латински: PentateuchusЦрквенословенски: Петокњижије

У јеврејској и хришћанској традицији се дуго, вековима сматрало да је писац Петокњижја Мојсије. Међутим, Талмуд је приметио да се Пета књига Мојсијева завршава Мојсијевом смрћу (34,15). То значи да ово није написао Мојсије, јер он није могао писати оно што се десило после његове смрти. Талмуд је одговорио да је ово највероватније написао Исус Навин.Да је Мојсије писац већег дела Петокњижја, у времену између изласка из Мисира и освајања Палестине, то нам потврђују примери на више места. И то, најпре само Петокњижје, нпр. Књига изласка (17,14): „Потом рече Господ Мојсију: Запиши то за спомен у књигу“.Сведочење да је писац Мојсије имамо и у другим књигама. Исус Навин (8,30-32) каже: „И преписа онде на камен закон Мојсијев“.У Новом завету се о Мојсију говори на око 60 места, од тога се на 35 места говори о Мојсијевом животу, а на 25 места се мојсије цитира: „Да сте веровали Мојсију веровали бисте и мени, јер је он писао о Мени:Нисте ли читали у књигама Мојсијевим, како му рече Бог код купине“ (Мк. 12,26)

Називи Петокњижја

1. ПостањеЈеврејски: Берешит (У почетку) или Сефер Јецира (Књига створења)Грчки: Генесис (постање)Латински: GenesisЦрквенословенски: Битије

2. ИзлазакЈеврејски: Велешенот (ово су имена)Грчки: Ексодос (излазак)Латински: ExodusЦрквенословенски: Исход

3. ЛевитскаЈеврејски: Вајикра (и викну) или Тора коганим (закон жречева)Грчки: ЛевитиконЛатински: LeviticusЦрквенословенски: Левит

4. БројевиЈеврејски: Вајдабер (и рече) или Бе мидбар (у пустињи)Грчки: АритмиЛатински: NumeriЦрквенословенски: Числа

5. Поновљени закониЈеврејски: Веле Хадебарим (ово су речи) или Мишне тора (понављање закона)Грчки: ДефтерономионЛатински: DeuteronomiumЦрквенословенски: Второзаконије

Свака књига Петокњижја је добила засебан назив. Јевреји су давали имена по почетној речи књиге, без обзира шта та реч значила, а други су давали имена по садржини или главнијем предмету те књиге.

Јеврејска и хришћанска традиција(Мојсије као писац)

Један одељак Талмуда (скуп књига после Христа) Бабабатра говори о писцима Светог писма и каже да је Мојсије писац Петокњижја. Филон Александријски у дели De vita Mousis и Јосиф Флавије у делу Contera Apinorum сматрају Мојсија за писца Петокњижја. У делима Светих отаца има доста цитата у којима се наводи да је Мојсије писац Петокњижја. Први који су посумњали да је Мојсије написао Петокњижје су с. Јован Златоусти и Блажени Јероним. Они тврде да је Јездра у 5. веку пре Христа, сакупљајући књиге, додао одређени део књигама Петокњижја. У 16. веку, у доба реформације, многи протестанти сумњају у Мојсијево ауторство. Тако, на пример, Томас Хобс (17. век), у делу „Левијатан“, сматра да Мојсије није писац Петокњижја.

Барух де Спиноза (1677.), холандски философ, Јеврејин, тврдио је да Мојсије није све написао, па је због тога био искључен из јеврејске заједнице. Жан Астрик (1766.), лекар Луја 16, читајући Петокњижје на јеврејском језику, приметио је да се у појединим одељцима Бог назива Јахве (Вечни), а у другим Елохим (Силни). Он је закључио да је та разлика настала због тога што је Мојсије или редактор користио различите изворе приликом писања. Предложио је поделу на Јахвеистички и Елохистички извор. Гете је рекао: „Ипак је Астрик први ставио нож на Петокњижје“. Грешка научника 19. века је била та што су неки чак сумњали у то да је Мојсије уопште постојао. Многи нису веровали да је тада било писмености. Научници сматрају да у 15. веку (мада је Мојсије живео у 13.) није било писмености. То није тачно. Писмености у време Мојсија је било. Сам Мојсије, као син фараонове кћери, сигурно је био васпитан у кругу мисирских свештеника, научивши се свој мудрости мисирској; али, у то време није само Мојсије био писмен, већ и већина виђених људи из његовог народа. Осим тога, имамо и писаних споменика из тог времена, тачније из открића у Рас ес Шамри. Немачки научник Едуард Мајер сматра да Мојсије није ни постојао. Научник Ернест Зелин је изнео хипотезу да су Јевреји извршили пуч против Мојсија, јер се не зна његов гроб. Сигмунд Фројд је у књизи „Мојсије и монотеизам“ изнео тезу да је Мојсије Египћанин. Петокњижје у данашњем облику није писао Мојсије. У прилог томе сведоче следеће примедбе.

1. Анахронизми (грешке у времену). Мојсије је живео у 13. веку, а стиче се утисак да је живео у 8. веку. Нпр: „И прође Аврам ту земљу до места Сихе, и до равнице Морешке, а бијаше тада Хананејци у земљи“. Значи, више Хананејаца нема (Пост. 12,16). Ово није могао записати Мојсије, јер он није ни ишао у Обећану земљу. Затим, спомиње се град Дан, а то му је име дато после ослобођења Палестине од стране Јевреја, тј. када се Даново племе одселило на север Палестине, јер су били близу Филистејаца, који су их стално нападали и угњетавали. Дан је добио име по свом племену. Често се у Петокњижју говори да се нешто десило „Пре него што се зацари цар у Израиљу“, а први цар, Саул, зацарио се 1116. Ово није писао Мојсије, јер је писао у 13. веку, него је ово интервенција из царског превода, јер Мојсије може да пише о Авраму, али не треба да наглашава да нема цара, јер то сви знају. Често се у Петокњижју каже „до данашњег дана“, уз шта се стиче утисак да је „до данашњег дана“ прошло неколико векова.

2. Аналогизми (грешке у простору). Помиње се у јеврејском Петокњижју Евер Хајдем, „с оне стране Јордана“. Мојсије није ушао у Израел, а овде се говори да је био тамо. Добија се утисак да је писац у Обећаној земљи, а Мојсије је дошао у Зајорданију и није ушао у Јудеју. Затим, писац каже „у граду Маханајину, с оне стране Јордана“, значи да је писац био у Јудеји.

3. „Он стил“. У књизи изласка говори се о Мојсију у он стилу (3. лице јединине) и наставља се тако у 3. и 4. књизи Петокњижја. Али то није доказ да Мојсије није писац Петокњижја, јер је то био ондашњи стил писања. У 5. књизи Мојсијевој се говори у ја стилу. Управо та неусаглашеност говори да ниеј све писао Мојсије. У 1. књизи писац говори о Авраму, Јакову, Исаку, Јосифу, а о Мојсију тек у 2. књизи.

4. Дублети. Дублети су двоструки описи неких догађаја. На два места се налазе два различита описа. Нпр, у 1. глави се говори о стварању човека и жене истовремено, а у 2. глави се говори о извесној временској разлици (предност Адама у односу на Еву, Бог ствара Еву од Адамовог ребра). О потопу (у 6. и 7. глави): у једној глави потоп траје 40. дана, а у другој 150. Затим, прво се говори о једном пару животиња, затим о 7 пари

животиња које је Ноје увео у барку. На два места се говори о терању Агаре, и то су два различита описа. Дублет је и закон о жртвоприношењу: у 2. књизи је дозвољено жртвоприношење на било ком месту, а у 3. књизи у Скинији (покретном храму). У ПонЗ празник Сеница (колиба) траје 7 дана, а у Лев траје 7 дана плус сабор осмог дана.

5. Континуитет или дисконтинуитет. Има делова и догађаја који су убачени. Нпр. Изл. 16,24: Мојсије говори Арону да се сачува Мана, као што је заповедио Господ Мојсију, а већ у 36. стиху се каже нешто сасвим друго, „Гомор је десетина ефе“. Ти убачени делови и догађаји прекидају континуитет.

6. Различити термини (речи). Нпр. У Изл. 2,18 Мојсијев таст се зове Рагуило, а у Изл. 3,1 се зове Јотор. Ваљда је Мојсије знао како му се зове таст и не би употребио два имена. У Изл. 20 се доноси Декалог, а исто то имамо у ПонЗ 7, при чему постоји око 10 разлика.

Извори у Петокњижју

Анализе су показале да, како неки мисле (св. Јован Златоусти и Блажени Августин), у Петокњижју постоји 4 велика и 10 малих извора.

1. Јахвеистички (Ј). Зове се тако јер Бога назива Јахвеом (Вечним). Особине овога извора су да је свеж, народни, маштовит. Бога представља антропоморфистички, тј. Богу приписује људске особине, као што су љутња, заклињање, клањање. Даље, Бог са људима разговара, они чују Његов ход у Едему. Једном речју, Бог је ту, у народу и дела у свету. Тај извор је сигурно јудејског порекла. Овај извор је најстарији. У погледу његове старине многи научници се разилазе. По неким научницима, овај извор потиче из 10. века (доба Соломона), а неки мисле да потиче из 9. века. Настао је у Јудејском (јужном) царству.

2. Елохистички (Е). Настао је у 8-9. веку. Даје Богу име Елохим (Силни), јер, по њему, име Јахве је први пут објављено на Синају. У овом извору односи између људи и Бога су мање интимни. Бог је невидљив, говори из ватре или облака, често говори у сновима, а врло често делује преко анђела. Бог је трансценденталан, отмен, узвишен.Елохистички извор је настао у северном царству, јер говори о подухватима патријараха у Ветиљу и Сихему, а у историји о Јосифу код овог извора важну улогу имају Рувим и Ефрем.Овај извор је млађи од Ј. Између Ј и Е има неколико терминолошких разлика: 1) у Ј Бог се Мојсију јавља на Сианју, а у Е на Хориву; 2) у Ј отац јеврејског народа се назива Израиљ, а у Е Јаков; 3) становници Ханана су у Ј Хананци, а у Е Аморејци.Након уништења северног царства 721. године пре Христа ова два документа су спојена у један, јахвеистичко-елохистички.

3. Дефтерономистички (Д). Налази се само у последњој књизи Петокњижја. У њему се углавном налазе закони. Пажљивим читањем се види да је Мојсије добио закон. Има закона који говоре о пустињском начину живота, док други закони говоре о животу у градовима. Има закона о понашању у рату и миру. Овај извор обухвата правно-законску материју. Он представља традицију северног царства, коју су у Јерихон донели Левити након пада Израиља. Овај извор је пронађен у Храму у време врло побожног цара Јосије (640-609.) и био је протумачен као Мојсијев говор, проширен у

време заробљеништва (587-538). Настао је у Израиљу (северном царству) у 7-8. веку пре Христа (722. или 622).

4. Свештенички (Пристер, П). Пристер се бави култом жртава, богослужењем, бројем становника. Занима се за Арона и његове синове, те за њихове религиозне дужности. Овај извор је обликован за време заробљеништва (587-538). Настао је у 5. веку пре Христа у Јерусалиму у јужном царству.

Укратко.Јахвеистички се налази у књизи Постања (2. глава и даље), у књигама Изласка и Бројева.Елохистички извор се налази такође у књигама Постања, Изласка и Бројева.Дефтерономистички извор се налази само у ПонЗ.Свештенички извор се налази у Пост. 1 и протеже се кроз целу књигу. Наставља се Изл и Број, а Лев је цела састављена од свештеничког извора.Књиге Пост, Изл и Број представљају мешавину Ј, Е и П.

Мојсије (Петокњижје данас)

Мојсије је живео између 13. и 14. века (1350-1250) пре христа.Петокњижје је настало између 8. и 10. века, док није добило данашњи облик.Представник модерне критичке школе је Јулијус Велхаузем (1844-1918). Поставио је хипотезу да у Хексатеуху (Петокњижје плус књига Исуса Навина) има 4 извора (Ј, Е, Д и П). Јахвеистички је настао 870. године; Елохистички 770; Дефтерономистички је настао касније, а откривен је 621. за време цара Јосије; Пристер је настао у периоду од ропства у Вавилону до Јездре и Немије.Процес, дакле, настајања Петокњижја је вероватно дуго трајао. Почетак и главни део Петокњижја је Мојсијево дело. Допушта се могућност да Мојсије није сам написао Петокњижје, иако му је говорио Свети Дух, него је при писању користио извесне изворе старије од себе, и писмене и усмене страдиције. Отуда различити извештаји о једном догађају. Редактор тих извора, тј. Мојсије, није изворе критички проверавао, који је од њих тачнији. Касније су значајни људи (хпр. Пророк Самуило, Давид) нешто написали, додали и то се чувало.Мојсије, у принципу, јесте зачетник Петокњижја, али га није целог написао он сам.

Пророци

Јеврејски: Рое, НабиГрчки: ПрофитисЛатински: Propheties

Именом Рое су се називали пророци до Самуила. Називали су их видовитим људима (нпр. Саул; Сам. 9,9). Ко се сада зове пророк у стао време је називан видилац. Реч Наби долази од глагола Наба – изливати се; они су, дакле, говорили реч која се изливала из дубине душе. Наби означава лице које говори са одушевљењем. Прво лице које се назива пророком је Мојсије, а у време судија јавља се и пророчица – Девора. Није било

битно да они нешто прорекну. Основна служба им је била да стално проповедају. Они су били као глас савести јеврејског народа, а само 2-3 пута су прорицали.Нису прорицали стално, већ само када дође Божја реч на њих; иначе, били су добри проповедници. Деле се на писце и оне који нису писали. Два велика пророка, Илија и Јелисеј, много су радили, али нису писали. Друга подела пророка је на оне пре, за време и после вавилонског ропства. Већина пророка је живела пре 6. века. Примали су Божје објаве у сну, у будном стању или су имали визије. Нису падали у транс као лажни пророци. Пророштав су саопштавали писмено, усмено или симболичким радњама које би објашњавали.

Књига пророка Исаије

Јеврејски: ЈешајаГрчки: ИсаијасЛатински: IsaiasЦрквенословенски: Књига пророка Исаији

Пророк у књизи каже да је син Амоса. Исто тако су и неки Свети Оци (Блажени Августин, Климент Александријски) мислили да је пророк Амос отац пророка Исаије. Међутим, име пророка Амоса се писало другачије од имена Амоса оца Исаијиног, а и значење ових двају имена се разликује. Пророк Амос је био пастир, док је Исаија био царског рода и високо образован. Амос отац Исаијин био је син Јоаса, а брат Амасије, јеврејских царева. Родио се у време пет царева, живео у Јерусалиму од 760-690. године, где се оженио пророчицом. Имао је два сина којима је дао симболична имена: Брз на плен и Остатак ће се вратити. Имао је своју пророчку школу. Пророковао је у време Језекије (716-698). То је време када је пало северно царство (721). У књизи се каже да је по молитви пророка Исаије за једну ноћ изгинуло 185000 војника Сенахирима, асирског цара који је опколио Јерусалим у време Језекије; и да је Језекија оздравио молећи пророка Исаију; и да му је Бог продужио живот за 15 година. Да би уверио цара у истинитост овога, пророк је вратио сенку сунца за 10 степени. После Језекије долази Манасија који је прогонио монотеизам и у његово време убијен је пророк Исаија. По старозаветном предању, пророк је прекоревао безбожног цара Манасију, а овај увређен шаље еуде да га ухвате. Пророк се сакрије у шупље дрво, али га гониоци опазе и претестеришу дрво заједно са њим. По Блаженом Јерониму, св. Јустину и талмудистима, претестерисан је између две кедрове даске. Критичари рационалисти сматрају да књига пророка Исаије није дело једног писца. Првих 39 глава је Исаијино (првих 36 су целина, а 37-39 су историјски уметак). 40-55 (најважније главе) су читава теологија Господња. Првих 39 глава је написао Исаија, од 40-55 писао је дефтеро Исаија, а од 55-60 трито Исаија. Књига пророка Исаије је најбогатија месијанским местима, па се назива и старозаветним јеванђељем, а пророк Исаија старозаветним јеванђелистом. Ова књига у данашњем облику има 66 глава. У Лахишу је пронађена гробница са 2000 мушких костију, па се претпоставља да су то кости Асирских војника о којима је малопре било речи.

Књига пророка Јеремије

Јеврејски: ИримијаГрчки: ЈеремијасЛатински: IeremiasЦрквенословенски: Књига пророка Јеремији

Пророк Јеремија је живео од 650-580. год. Пре Христа. За себе каже да је син свештеника Хелкије, из малог места Анатот северно од Јерусалима. Рано је почео да пророкује, пре своје 20. године. Добро је сарађивао са царем Јосијом (621-609). Јеремија је пророковао у време после јеврејских царева, све до разорења Јерусалима 586. године. Пуштен је из затвора у коме је био за време опсаде Јерусалима. У Вавилону или Јерусалиму је био у затвору. Остао је у Једи, где је наставио пророчки рад. Вавилонци су по разорењу Јерусалима поставили готолију за вођу. Њега Јевреји убијају и из страха од одмазде напуштају Јудеју и селе се у Египат. Са собом су на силу повели пророка Јеремију, иако им је он прорекао безопасност у Јудеји. У Египту је живео неколико година, где је такође пророковао.Најоданији ученик и писар му је био пророк Варух. Пророк Јеремија је у Египту прорекао освајачки поход Навуходоносора на Мисир. Постигао је поштовање и углед код слушалаца. По Блаженом Августину, пророка Јеремију је слушао и философ Талес. Предање каже да је 580. године пре Христа Јеремија каменован од стране Јевреја. Умро је пре Навуходоносоровог похода. У књизи има пророштва о Месији. По Талмуду, Јеремија је одведен у Вавилон, где је и умро.

Подела.1. део – 2-45. Пророчки говори Јеврејском народу.2. део – 46-51. Говори другим народима.3. део – 52. Говори о догађајима у време ропства. За ову главу сматра се да је додатак Јездрин.

Плач Јеремијин

Јеврејски: Ие Ха КиниотГрчки: ТриниЛатински: LamentiationesЦрквенословенски: Плач Јеремијев

Традиција ову књигу приписује пророку Јеремији, да ју је написао када су Јевреји одведени у ропство, а Јерусалим разрушен. У њој пророк оплакује разрушени Јерусалим. У књизи има 5 глава. Главе 1, 2, 4 и 5 имају по 22 стиха. Стихови су написани да сачињавају акростих, почетна слова су слова јеврејске азбуке. У 5. глави слова су измешана. 3. глава има 66 стиха – свако слово по 3 стиха. Ову књигу су јевреји сматрали додатком књиге пророка Јеремије. Писац у 2,9 каже да нема надахнућа код пророка. Књигу није писао Јеремија, стил писања се разликује од Јеремијиног; затим, Јеремија не би писао хвалу цару Седекији који га је бацио у затвор; такође, не би ни полагао наду у помоћ Египћана. Писац је непознат, а књига је млада.

Књига пророка Језекиља

Јеврејски: ЈахезкелГрчки: ИјезекилЛатински: EzechielЦрквенословенски: Књига пророка Језекиља

Пророк Језекиљ је рођен око 620. године. Син је свештеника Вузије, који је службовао у јерусалимском Храму. Са 25 година је са осталим угледним Јеврејима у другом наврату одведен у вавилонско ропство. Настанио се у горњем делу месопотамије, у данашњем Тел Авиву. У 30. години је позван у пророчку службу, о чему сведочи у прве три главе књиге. Пророчка служба Језекиља трајала је 22 године. Био је ожењен, па му је жена умрла. Објашњавао је Јеврејима сврху ропства – да су погрешили, да треба да се покају, па ће их Бог спасти. Предање каже да је убијен за време ропства јер се борио против многобоштва. Сахрањен је са почастима у близини Багдада, на обали Еуфрата, где му је подигнута синагога. Језекиљ је имао визију о 4 утваре: човек, лав, теле и орао (орао се помиње и у Јовановом Јеванђељу). У Матејевом Јеванђељу симбол је човек, због навођења генеалогије Христове, којом ово Јеванђеље почиње. Марково Јеванђеље почиње проповеђу Јована Крститеља, који „риче као лав у пустињи“. Лукино Јеванђеље почиње причом о Јовановом оцу Захарији, који је био свештеник и приносио жртве Господу, па је симбол овог Јеванђеља теле. Јованово Јеванђеље има симбол орла јер се Јован својом богословском мишљу издиже изнад осталих као орао изнад птица. Књига пророка Језекиља има 48 глава.

Подела.1. део – 1-3. Говори се о виђењу славе Божје и Језекијином призиву у пророчку службу.2. део – 4-24. Говори упућени Јеврејима до разорења Јерусалима.3. део – 25-39. Говор Јудејцима после пада Јерусалима.4. део – 40-48. Тајанствена виђења у којима је пророк Језекиљ гледао славну судбину Божјег народа после ропства.

Књига пророка Данила

Јеврејски: ДаниелГрчки: ДанилЛатински: DanielЦрквенословенски: Књига пророка Данила

Пророк Данило је рођен око 620. године. Из дворске породице је одведен у вавилонско ропство у првом наврату (605-604). Да би имао уз себе покорене Јудејце, навуходоносор је наредио да се лепша и способнија деца царског и кнежевског рода одведу на школовање на халдејском језику и припреме за службу на двору. Тако Данило добија вавилонско име Балтазар. На школовању је провео 3 године. Данило два пута Навуходоносору тумачи снове, због чега бива награђен и постављен на службу у двору. И после свих политичких промена династија, Данило остаје на двору, због чега се јавља завист код његових непријатеља. Бива оклеветан и бачен у пећину са лавовима. Чудом Божјим, лавови су почели да се умиљавају око пророка, па је цар задивљен наредио да се Данило ослободи, а завереници погубе. О времену и месту

пророкове смрти нема података, али се зна да је преживео ропство и дочекао велику старост. Књига је врло млада, у јеврејском канону се налази на крају збирке прича. У књизи има доста грешака у редоследу владара који се описују. Књига има неких делова којих нема у Даничићевом преводу. Код Даничића има 12 глава. У дефтероканонском додатку су још 2 главе (прича о Сузани). У књизи има и месијанских мисли. Написана је у 2. веку пре Христа, а писац је непознат. У Књизи Премудрости Исуса сина Сирахова, у 41. глави је химна оцима, у којој се Данило не спомиње, јер писац није знао за Књигу пророка Данила.Циљ писања Књиге пророка Данила је да се покаже да је вавилонско ропство послужило као средство за прослављање Бога.

Подела књиге.1. део – 1-6. – историјски. Описани су важни догађаји из живота Данила и његових другова.2. део – 7-12. – пророчки. Говори се о пророчким виђењима у вези судбине Јевреја у периоду од вавилонског ропства до доласка Месије.