No. 3, Rudi Supek [Pogledi, časopis za teordiju društvenih i prirodnih nauka, 1954]

»POG£JEBI 54«Č A S O P I S Z A T E O R I J U Đ R U Š T V E N i H I P R I R O D N I H N A U K A

Izdaje:

Sekcija za teoriju dru štven ih i prirodnih nauka D ruštva na sta vn ika sveučilišta , v isok ih škola i suradn ika naučnih ustanova

U ređu je redakc ijsk i kolegij:S la vko Borojević, Ivo Frangeš, Grga G am ulin,

Ju ra M edarić, Leo Randić, Predrag Vranicki

S e k re ta r red ak c ije i odgovorni u redn ik :R u d i S u p ek

Š ira red ak c ija :

B erus N iko , p ro feso r Više P edagoške ŠkoleB ra n d t M iroslav, as is ten t Filozofskog fak u lte taFilipouić V ladim ir, p ro feso r Filozofskog fak u lte taF la ker A leksander, a s is ten t Filozofskog fak u lte taFranković D ragutin, p redavač Filozofskog fak u lte taGospodftetić Jugoslav, a s is ten t Filozofskog fak u lte taG rdenić Drago, docent P rirodoslovno-m atem atskog fak u lte taIb le r Vladim ir, p redavač P rav n o g fak u lte taKangrga M ilan, a s is ten t Filozofskog fak u lte taK urepa Đuro, p ro feso r P rirodoslovno-m atem atskog fak u lte taL 'ang ' R ikard , p ro feso r PraV nog fak u lte taM andić Oleg, p ro feso r P rav n o g fak u lte taPerić B erislav, a s is ten t P rav n o g fak u lte taP in ter T om islav, p rofesor M edicinskog fak u lte taPrelog M ilan, p redavač Filozofskog fak u lte taSabolović Dušan, p red av ač Ekonom skog fak u lte taS u tlić Vanja , a s is ten t Filozofskog fak u lte taŠ id a k Jaroslav, p rofesor Filozofskog fak u lte ta .Š ka v ić Josip, rek to r A kadem ije za kazališnu u m je tn o st S kreb Zdenko , p ro feso r Filozofskog fak u lte ta S k reb N ikola, a s is ten t M edicinskog fak u lte ta Tkalčić M arijan, p ro feso r Filozofskog fak u lte ta V ojnović Z d en ko , d irek to r M uzeja za u m je tn o st i ob rt Z aninović Vice, p red av ač Filozofskog fak u lte ta

Č etv rtgod išn ja p re tp la ta : 200 Dinara, po lugodišn ja p re tp la ta : 400 Dinara, godišnja p re tp la ta : 800 Dinara — C ijena pojedinom b ro ju 90 D inara — Časopis izlazi mjfe- sečno (osim u sep tem b ru i ok tobru) — Časopis izlazi na 7 š tam p an ih a rak a

U redništvo i ad m in istrac ija : Zagreb, B raće K avurića bro j 17 (D ruštvo n astavn ika sveučilišta i v isokih škola i su rad n ik a n aučn ih ustanova), telefon bro j 38-289. Tek. rač. kod G rad. štedionice, Z agreb : br. 401-305/1 G rad. štedionica, Z agreb — K-121

Tisak Grafički zavod Hrvatske, Zagreb

POGLEDI 54 MART BROJ 3

DISKUSIJA 0 PREDMETU I METODI SOCIOLOGIJE(Održana u Ekonomskom institutu Pravnoga fakulteta 21. prosinca 1953.)

Iz ekspozea OLEGA MANDIĆA:

U zadnjim se decenijam a u sv ije tu povećao in te res za sociologiju, je r se u k ap ita lističk im zem ljam a s p rav o m sm a tra , da je moguće ub lažiti k lasne i nacionalne sukobe, ako se prouče oni ko n k retn i odnosi, u kojim a ljudi s tv a rn o žive i ko jim a su povezani. P o znavan je tih k o n k re tn ih odnosa, koji posto je u n ižim slo jev im a s ta novništva, p ruža m ogućnost, da se poduzm u one m jere, ko je će u in te resu v lada juć ih klasa, j e r je n jem u osnovni cilj o s igura ti eksploataciju , dop u stiti d a k lasn i sukobi gube n a oštrin i. A to znači slab ljen je k o m pak tnosti p ro le ta rija ta i razd v a jan je raznih njegovih g rupac ija o s ig u rav a ju ć i nekim a od n jih bolje ž ivotne u v jete kao što je to, n a pir., u anglo-saksonskim zem ljam a.

P o treb a da se upoznaju d ru štv en i odnosi kakv i u zbilji jesu izazvala je č in jenicu, d a n a nek im sveučilištim a u SAD k a te d re — d e p a rtm en ts — za sociologiju im aju i p e d e s e t n astav n ik a i da su u H o land iji p ris tu p ili o sn ivan ju p o s e b n i h f a k u l t e t a za sociologiju onoga časa, k ad su došli u opasnost kolonijalni posjedi u Indoneziji kao posljedica p o k reta za sam ostalnost.

Na tim je istraž iv an jim a n egativno to, d a se ona v rše u in te resu očuvanja i u čvršćen ja k lasnoga gospodstva u pojedinim zem ljam a, a to znači jednostrano , je r se p ro u čav a ju sam o oni d ru štv en i odnosi, od kojih m ože p rije titi pogibelj onoj klasi, ko ja u određenoj zem lji d rži v la s t u svojim rukam a. A pozitivna je činjenica, da se uopće obraća p ažn ja n a određene k a tegorije odnosa izm eđu lju d i kao i na d ru štv en i položaj n ižih k la sa s tanovn ištva i da se raz ra đ u ju nova i d je lo tv o rn ija istraž iva lačka sredstva.

Kod n as se dosad m alo o b raća la pažnja na n au k u o d ru štv u kao n a posebnu g ran u znanosti. M islim , d a s tv a rn e po treb e d ruštvenoga razv itk a FN R J sile na to, da se p ro u čav a ju ne sam o opći zakoni d ru štvenoga razv itka , nego tak o đ e r u s v o j o j u z a j a m n o j p o v e z a n o s t i oni k o n k retn i oblici — ekonom ski, politički, pravni, k u ltu rn i i ideološki — u kojim a se ta opća d ru štv en a zakonitost ispoljav'a u našoj stvarnosti.

L en jin je ukazao na to, »da je ideja m aterija lizm a u sociologiji«, š te ju je M arx prim ijen io u svojem predgovoru za »Prilog k ritic i po litičke ekonom ije«: »prva uzdig la sociologiju n a s tu p a n j nauke«, d a je »prvi p u t stv o rila m ogućnost n a u č n e sociologije« ( L e n j i n , S o č i n e n i j a , izd. IV., 1941, sv. I., s tr . 121 i 122 — podc rta o L e n j i n). Z abac iva ti n a u k u o d ru štv u , značilo b i p lo v iti u vodam a sov je tsk ih naučn ih rad n ik a , koji a p rio ri zabacu ju sociologiju kao odvojak, kom e ne bi bilo m je s ta 'u m arksističko j nauci.

Ž ivot svakoga k o n k retn o uzetog d ru štv a sasto ji se od velikog b ro ja odnosa, koji se o dv ija ju izm eđu njegovih p rip ad n ik a. M nožinu tih odnosa razliku jem o, d ije

225

D iskusija o pred m etu i m etodi sociologije

limo i k ategoriz iram o prem a n jihovim funkcijam a. O snovna razlika u d ruštven imodnosim a posto ji izm eđu ekonom skih d ru štv en ih odnosa, m eđu kojim a su g la v n i__produkc.'oni odnosi ljud i, koji pom oću oruđa i teh n ik e p ro izvodnje s tv a ra ju p ro izvode po treb n e d ru štv u za n jegov život — »ekonom ske s tru k tu re d ruštva« — na jednoj s tran i, a na drugoj sv ih ostalih odnosa, k o ji p red s ta v lja ju »pravnu i političku nadgradn ju« i »određene oblike d ru štv e n e svijesti« ( M a r x , P redgovor za »Prilog k ritic i po litičke ekonom ije«, K. M arx-F . Engels I z a b r a n a d j e l a , Z agreb, 1950., sv. I., s tr. 328), t. j. način, na koji se produkcioni odnosi ispo ljavaju u d ruštvenom životu.

U stv arn o sti su d ru štv en e pojave jed instvene P o j e d i n a č n i , k o n k r e t n i produkcioni odnos izm eđu rad n ik a i k ap ita lista , kod kojega rad i, n ije m oguće m aterija lno odijeliti, n a pr. od n jegova pravnog oblika, najm ovne pogodbe, koja se sk lapa izm eđu n jih . S naučnog s ta ja liš ta uzim a se u obzir ili ekonom ski ili p ravn i oblik toga j e d i n s t v e n o g , k o n k r e t n o g d ruštvenog odnosa, već p rem a tome da li se on ka tegoriz ira kao ekonom ski, na p r., da se u tv rd i n ač in eksp loatacije rad n ik a cd stran e njegova poslodavca — k ap ita lista , ili kao pravn i, d a se istraže elem en ti tog p ravnog posla. N a tem elju ka tegorizac ije v e l i k o g b r o j a istov rsn ih kom ponenata d ru štv en ih odnosa, ko je su se dobile tako, d a su se k onkretn i odnosi raščlan ili na pojedine njihove elem ente p rem a pbjedinim pojm ovnim k a te gorijam a ekonom skih, političkih, p ravnih , ku ltu rn ih , etičk ih i ideoloških m om enata, s tv a ra ju se uopćavan ja i zak ljučci — u v ijek u istoj ka teg o riji odnosa, uzetoj po je dince. S vaka je tak v a ka teg o rija d ruštven ih odnosa odvojeno naučno područje, koje o b rađ u je posebna d ru štv en a nauka.

Po litička ekonom ija istražu je ekonom ske oblike, k akv i su postojali u raznim društveno-ekonom skim fo rm acijam a ljudskog d ru štv a , u tv rđ u je n jihove prom jene i u s tan o v lju je zakone, po kojim a dolazi do tih p rom jena. H isto rija p roučava političke oblike, u kojim a se pokazu ju osnovni ekonom ski odnosi, dok h isto rija pojednih d ržava istražu je , n a koji se način zakonitost d ruštvenog razv itk a ispo ljava u različitim sredinam a, ko je su određene posebnim m ateri ja ln im uv jetim a. P red m et p rav a su form e onih d ru štv en ih odnosa, koje d ržava sm a tra važnim za svoj opstanak i ko je ona prop isu je, o bezb jeđu jući n jih o v u p rim jen u p rinudnom snagom svog ap a ra ta ; pravo također izučava p rom jene tih form i i zakone po kojim a se one odvijaju . L ingv istika istražu je po stan ak i raz v ita k jezika kao n ač in a za sporazum ijevan je u d ruštven im odnosim a. O stale d ru štv en e nauke, svaka n a svom području , bave se proučavanjem d ru g ih određen ih k a teg o rija d ru štv en ih odnosa, n jihovih prom jena i< zakonitosti n jihova razv itka .

Prem a tome, sve d ruštvene nauke zajedno obuhvaćaju čitavo područje d ru štv e nog života. A li na taj način one još naučno ne o d ražavaju d ru štv en i život u c ije losti, v e ć s a m o u p o j e d i n i m o d l o m c i m a , ko ji g a sačin java ju . Svaka d ruštvena n au k a zapravo rašč lan ju je pojedine d ru štv en e pojave, je r ob raća pažnju sam o n a jed n u v rs tu njezin ih kom ponenata — ili na ekonom ske odnose ili političke ili p rav n e ili k u ltu rn e ili n a način sporazum ijevan ja lju d i i t. d. Ali pojava, koja se na taj način rašč lan ila izm eđu više d ru štv en ih nauka, u svojoj objektivnoj b iti o s ta je povezana kao d ija lek tičk o jed instvo svih v rs ta d ru štv en ih odnosa, k o ji je sačin ja v a ju i ko ji d je lu ju jedn i n a druge.

U društveno j su s tvarnosti odnosi izm eđu lju d i u velikoj većini slučajeva je d instveni, sam o što se oni p r o m a t r a j u odvojeno, prem a pojavam a, koje iza- zivlju na posebnim područjim a po jed in ih d ru štv en ih nauka. Produkcioni odnosi za kap ita lizam u svojoj su b iti neodvojn i od svo jih p rav n ih oblika — ugovora izm eđu rad n ik a i poslodavca. N abavka in d u str iji p o trebn ih sirovina iz inozem stva nem a

226

D iskusija o p red m e tu i m etod i sociologije

sam o ekonom sko, nego također i p ravno značenje s obzirom n a oblike ugovora, koji se sk lapa ju , kao i političko, ukoliko su uvjeti, pod kojim a dolazi do transakcije , korisn i ili š te tn i za obje zem lje.

D ruštven i život, o dv ija se u velikom b ro ju određenih političkih, p rav n ih i ideoloških form i, od ko jih svaika p rip ad a posebnom naučnom području, a ideološke i u više n jih . Na svakom od tih p odručja v lada posebna zakonitost, k o ja k a ra k te riz ira p rom jene određene v rste odnosa. U s tvarnosti d jelovan je tih posebnih zakona ne ograničava se sam o n a određenu k a tegoriju odnosa, već na č itavu d ruštv en o -ek o nom sku jed inku, a m nogo p u ta i na veći broj n jih .

Ali politička ekonom ija ne istražu je , na koji način ekonom ski odnosi u v je tu ju postanak razn ih ob lika d ru štv en e nadgradn je , a n iti na koji način pojedin i politički, p rav n i i ideološki oblici d ru štv e n e n a d g ra d n je d je lu ju na razv itak ekonom skih odnosa i na zakonitost u ekonom skoj s tru k tu ri d ruštva . Isto tako h isto rija pojedin ih d ržava i epoha, kao i p rav n e n au k e n e is tražu ju m eđusobnu ak tivnost i uzajam no djelovanje onih po java i zakona k re ta n ja , ko jim a se bave d ruge d ru štv en e nauke. S toga neku d ru štv en u p o jav u tre b a p ro su đ iv a ti i is traž iv a ti n e sam o sa s ta ja liš ta svakog p o j e d i n o g odnosa, od zb ro ja kojih se ona sasto ji. V alja o b ra titi pažnju na način, n a koji po jedine k a teg o rije d ru štv en ih odnosa d je lu ju jedne n a druge. U zajam no d jelovan je d ru štv en ih odnosa naročito se ističe u n ad g rad n ji, u kojoj se gom ilaju sluča jnosti, k a o n a č 'n isp o ljav an ja nužnosti. S lu čajn o sti u n a d g ra d n ji tak o đ e r u tječu n a razv itak d ru štv e n ih oblika, one »im aju o d ređ en u ulogu, ako ta n ije odlučna« (Engels, pism o J . B lohu 21.—21. sep tem b ra 1890, nav. dj., sv. II., s tr. 436). A što ih im a više, one jače d je lu ju na k re ta n je d ru štv en ih p o java: »Sto se više u đ a - lju je od ekonom skoga ono područje , ko je istražu jem o, š to se više ono c rib ližav a posve apstrak tno-ideološkom , to ćemo u n jegovu razv itk u na laz iti v iše slučajnosti« (Engels, pism o H. S tersk en b u rg u , 25. ja n u a ra 1894, K. M arx-F . E ngeljs, Izb ran i je p isjm a, M oskva, 1948, str. 471). Istraž iv an je tog uzajam nog d je lo v an ja d ru štv en ih odnosa leži izvan d om ašaja svake posebne d ru štv en e nauke.

Veći bro j d ru štv e n ih n a u k a b av i se po jed in im v rs ta m a posebnih m an ifes tacija, u kojim a se ispoljava raz v ita k d ru štv e n ih po java . To je p o d ru čje specijalno , ja r se ne uzim a u obzir b itn a č in jen ica, da je d ru štv en i život jed instven , dok su n jegove m an ifestacije m nogostruke. S toga nam sv ak a posebna d ru štv en a n a u k a može d a ti i p rik aza ti zakonitosti razv itk a po jed in ih v rs ta tih m an ifestacija, u ko jim a se isp o ljav a ju d ru štv en e pojave, ali ne može p rik a z a ti b it raz v itk a sam e pojave kao takve. D rugim riječim a, posebne d ru štv en e n au k e tum ače pojedine k a teg o rije d ru štven ih odnosa kao i zakone, po ko jim a se o d v ija ju p rom jene u tim k a teg o rijam a, te su o g ran ičene svojim specijaln im područjem . S toga n ijed n a od n ijh n ije k a d ra da pro tum ači raz v ita k jav n e d ru štveno-ekonom ske fo rm acije kao cje lov it »p rirodno- h isto rijsk i proces«. U zajam nim d jelo v an jem svih d ru štv en ih odnosa neke d ru štv en o - ekonom ske jed in k e fo rm ira se n jez ina s tru k tu ra . U spoređ ivan je v iše tak v ih k o n k re tn ih s tru k tu ra p ru ža m ogućnost, da se u n jim a u stanov i »ono, što se p onav lja i eno, što p red s tav lja prav ilo , i d a se u ređ e n ja razn ih zem alja uopće u jed an osnovni pojam d r u š t v e n e f o r m a c i j e « ( L e n i n , S o č i n e n i j a , I. s tr . 123). Bilo k o ja od p o s e b n i h * d ru štv en ih n a u k a n ije u s ta n ju p rik aza ti razv itak neke d ru štv en o - ekonom ske fo rm acije k ao sv eukupnosti od ređen ih p rodukcionih odnosa i form i, u kojim a se oni p okazu ju .

To je područje in te rak c ija , n a ko jem u d ru štv en i odnosi jed n e k a tegorije d je lu ju n a odnose d ru g ih k a teg o rija , zato što su dio jed instven ih pojava. In te rak c ije bi o sta le izvan nau čn e obrad b e zato, što se sv ak a posebna d ru štv en a n au k a bav i sam o jednom određenom k ategorijom d ru štv e n ih odnosa — ekonom skim ili po litič

227

D iskusija o predm etu i m etodi sociologije

kim ili ideološkim i t. d., p roučavajući zakonitost n jihova postanka i razvitka . Is tra živanje ak tivnosti in terakcija , t. j. uzajam nog u tjeca ja odnosa raznih v rs ta u form iran ju d ru štv en ih s tru k tu ra cilj je sociologije. A također djelovanje takvih in te rakcija u s tvarnosti konkretn ih društven ih oblika u pojedinim zem ljam a.

Takvo istraž ivan je p retp o stav lja visok s tupan j razv itk a društven ih nauka. Ono je moguće sam o onda, kad su sociolozi u s tan ju da se koriste rezulta tim a, koje su postigle posebne d ru štv en e n au k e i da pom oću n jihove posebne zakonitosti istraže uzajam ne aktivnosti svih odnosa u društvu., t. j. d jelovanje ekonom skih zakona na političku, p rav n u i ideološku n ad g rad n ju i, obratno, djelovanje svakog posebnog pod ru č ja n adgradn je na drugo, a također i n a razv itak ekonomskog tem elja. Viši s tu pan j apstrakcije, koji se obazire u prvom red u na b it sam ih pojava, a ne na pojedine form e n jih o v a isp o ljav an ja — om ogućuje da se sin te tiz ira ju posebne zakonitosti d ruštven ih odnosa. T akav viši s tu p an j apstrakcije, koji uopćava ap strak tn e rezu lta te posebnih d ruštven ih nauka, k a rak te ris tičan je za sociologiju. Taj viši s tupanj potre b a n je zato, što sociologija m ora r ije šili one problem e, koji prelaze okvire svake pojedine od posebnih d ru štv en ih nauka.

G ranice ap s tra h ira n ja političke ekonom ije ili p rav a d a te su u sam im ekonom skim ili p rav n im odnosim a. S lijedeći m aterija lis tičk u teoriju , svaka posebna d ru š tv en a n au k a obraća pažn ju n a ekonom ske odnose, koji u v je tu ju njihov postanak. Tako, na p r., političk i i p rav n i oblici m onopola van jsk e trgovine zavise od kolektivnog rasp o lag an ja proizvodim a, odnosno u v jeto v an i su ko lek tivn im vlasništvom nad sred stv im a za proizvodnju. Stoga n isu ni mogli n asta ti u p rijašn jim stru k tu ram a d ru štv a s izuzetkom p rvob itne zajednice, u kojoj g lavari naseobina, trgujući sa su s je d im a ili s došljacim a, v rše slične političko-m onopolističke funkcije, čak i u onim društveno-ekonom skim jed inkam a, u kojim a već djelom ično postoji p rivatno v lasn ištvo n ad sredstv im a za proizvodnju. To povezivanje s ekonom skim faktorim a, kao nužnom zakonitošću d ruštvenog razv itka , ne znači, da se posebne d ru štv en e nauke

< osim ekonom skih — ne bave uzajm nom aktivnosti i m eđusobnim u tjeca jem d ru štven ih odnosa u nadgradn ji. Pom oću višeg s tu p n ja ap strak cije u tv rđ u je se zakonitost u nač in u ispo ljavan ja slučajnosti u društvenom životu, t. j. m ože se ustanoviti, k o jim i kakv im u v jetim a su određeni van jsk i, organizacioni i ideološki oblici ljudskog d ru štv a na pojedinim stupn jev im a svog razvitka .

Bez takvog višeg s tu p n ja apstrakcije, ko ju om ogućava h isto rijsk i m aterijalizam , n ije m oguće uopćavati ap s trak tn e rezu lta te pojedinih društven ih n auka o zakonitosti k re ta n ja d ru štv en ih odnosa.

Sociologija se, dakle , bavi povezanošću ustanova iz n ad g rad n je raznih društveno- ekonom skih fo rm acija s n jihovim ekonom skim tem eljem i uzajam nim utjecajem ekonom skih, političkih, p rav n ih , k u ltu rn ih i ideoloških odnosa n a razv itak pojedinih farm ac ija kao zaokruženih cje lina i na postanak različ itih s tru k tu ra u istoj fo rm a ciji. Ona, dakle, o b u h v a ta p roučavan je b iti i p rom jena u sad rža ju i u form am a d ru - ž tveno-ekonom skih form acija. N jezin sadržaj bilo bi učenje o postanku i razvitku pojedinih d ruštveno-ekonom skih fo rm acija i o posebnim zakonim a n jihova razvitka. Specija ln i problem i, koji p rip ad a ju p odručju sociologije, bili bi, na pr., organizacioni oblici u prvobitnoj zajednici, n as ta jan je razn ih k lasa i oblika k lasn e borbe, različitih d ržav n ih i p rav n ih u stanova u pojedin im društveno-ekonom sk im form acijam a k la snog d ru štv a , uloga i a k tiv n o s t političk ih p a rtija , analiza raz lič itih oblika revolucije kao feudaln ih , buržoaskdh i p ro le tersk ih , p ostanak n acija i nacionalno p itan je , d ik ta tu ra p ro le ta rija ta , su p ro tn o sti i n a s ta jan je novih d ru štv en ih oblika u socijalizm u i t. d. Sociologija tak o đ e r istražu je po jed ine s tru k tu rn e oblike u isto j d ruštveno- ekonom skoj form aciji, kao na pr. horde, rodovsko u ređ en je i vo jnu dem okraciju u

228

D iskusija o p red m etu i m etod i sociologije

prv o b itn o j zajednici, istočni i zapadn i tipa robovlasn ičkog p o retk a , razn e s tru k tu re feudalnog d ru štv a , m an u fa k tu rn i, in d u str ijsk i kap ita lizam i im p erija lizam , kao tri s tru k tu re k ap ita lis tičk e d ruštv en o -ek o n o m sk e fo rm acije i socijalizam kao p rv u fazu kom unizm a.

Ako je to sadržaj sociologije, onda je p red m et n jez ina is traž iv an ja d ru štv en i život u cijelosti, kao skup c je lokupnih d ru štv en ih odnosa, k ak v i su posto ja li i kakvi d anas posto je u razn im d ru štveno-ekonom sk im jed inkam a. P o jed in e d ru štv e n e n au k e istražu ju razn e k a teg o rije d ru štv e n ih odnosa, uzete odvojeno jed n e od d ru gih, n jih o v u vezu s ekonom skim tem eljem d ru štv a i p ro m jen e do k o jih dolazi u tim k a tegorijam a, uzroke i u v je te tih p ro m jen a kao i n jihove posljedice. Sociologija, n asu p ro t tome, p ro m a tra sve te ka teg o rije d ru štv e n ih odnosa, ali n e odvojeno svaku za sebe, već u n j i h o v o j m e đ u s o b n o j p o v e z a n o s t i , d a u stan o v i sistem p o jed in ih a p s tra k tn ih tipova d ru štv en o -ek o n o m sk ih s tru k tu ra i posebne »h isto rijske« zakone n jihova razv itka , k o ji d je lu ju »samo« na određenom s tu p n ju razv itk a pro izvodnih snaga <M a r x, pism o A nnenkovu 28. decem bra 1846., K. M a r x - F. E n g e l j s , Izb ran n y e pisjm a, s tr. 27.).

Isto je tako d ru štv e n i život u c ije losti p red m et h isto rijsk o g m aterija lizm a. Ako je d ija lek tik a »najopćenitija n au k a o k re ta n ju u prirodi, d ru štv u i ljudskom m iš lje nju«, onda je h isto rijsk i m aterija lizam , kao p rim je n a d ija lek tičkog m ate rija lizm a na d ru štv e n i život, n au k a o n a jopćen itijim zakonim a k re ta n ja u d ru štv u . U ovim n a jopćenitijim zakonim a pokazuje se ono, što je osnovno i specifično za razvoj d ru štvenog života u cijelosti, bez obzira n a pojedine društveno-ekonom ske fo rm acije ili na po jed ine kon k retn e oblike d ru štv en o g života, i ono, što ga raz lik u je od p rirode i ljudskog m iš ljen ja kao posebnih područja . To je jedna ' specija ln a p rim jen a d ija lek tičkog m aterija lizm a n a golem o p odručje zb ivanja , u kojem se isp o lju ju one k a ra k teristike, ko je ga označuju u njegovoj cijelosti.

Engels u p o treb ljav a naziv » h isto rijsk i m aterija lizam «, da bi označio »ono s h v a t a n j e toka sv e tsk e isto rije koje k ra jn j i uzrok i od luču juću pok retačk u snagu svih važnih isto risk ih događaja v i d i u ekonom skom razv itk u d ru štv a , u izm enam a n ač in a pro izvodnje i razm ene, u podeli d ru š tv a n a razne klase, k o je o tu d a proističe, i u m eđusobnim borbam a tih klasa« (O i s t o r i s k o m m a t e r i j a l i z m u , Beograd, 1947. s tr . 15— P odcrtao O. M.).

U toj d efin iciji Engels raz lik u je h isto rijsk i m ate rija lizam kao posebno sh v aća nje, t. j. f i l o z o f s k o n a z i r a n j e od k o n k retn ih d ru štv en ih pojava, kao i od uopćav an ja tih p o jav a u posebne po jm ovne k a teg o rije . Istraž iv a n je tih p o jav a kao i p o s e b n e zakonitosti n jihova k re ta n ja n ije zadaća h isto rijsk o g m aterija lizm a, koji p red s ta v lja na jo p ćen itije sh v aćan je o k re ta n ju d ru štv en ih pojava, t. j. n a jopćen itije zakone razv itk a d ru štv a . To je sh v aćan je m ate rija lis tičk o zato, što polazi od ap s tra k tn ih rez u lta ta istraž iv an ja k o n k re tn ih pojava, kojim a se b ave posebne d ru štv en e nau k e i sociologija. I to n aročito od zakonitosti razv itk a ekonom skih odnosa — n a čina pro izvodnje i rasp o d je le dobara, geografske okoline, o s ta tak a d o sadašn jih faza ekonom skog raz v itk a i tak o đ er od van jsk e okoline, ko ja o k ru žu je neki d ru štv en : oblik — t. j. od odnosa, »koje mi sm atram o odredu jućim tem eljem h isto rije društva« ( E n g e l s , pism o S ta rk e n b u rg u 25. ja n u a ra 1894.. K. M a r x - F. E n g e l j s , I z - b r a n n y e p i s j m a , s tr . 469).

H isto rijsk i m a te rija lizam je n au k a ukoliko u tv rđ u je n a jo p ćen itije zakone r a zvitka, k ak v i postoje u svim d ru štv en im po javam a. On je o p ć a t e o r i j a d ru štv e n ih n au k a i kao tak v a teo rija dolazi do izražaja u svim dru štv en im naukam a, a naročito u nau c i o d ru štv u .

P red m et nauke o d ru štv u p red stav i ja, dakle, izu čav an je d ru štv en ih odnosa u kon k retn im d ruštv im a, i to s obzirom n a n jihovu m eđusobnu povezanost i uza jam ni

229


u tjecaj. P ritom se naučni rad m ože o rije n tira ti n a izučavanje onih općenitih zakonitosti, ko je su svojstvene ne samo tom konkretnom društvu , nego svim konkretn im društv im a, k akva su posto jala i k ak v a postoje, s tim e d a se n a tem elju takv ih n a učno p rerađ en ih rezu lta ta m ogu p rav iti p red v iđ an ja za općeniti razv itak takv ih d ru š tav a . To je zadatak općeg d ije la n auke o d ruštvu .

A li se tim e ne isc rp lju ju zadaci n a u k e o d ru štv u , je r bi na ta j način ona bila teo rijska nauka, bez određene veze sa praksom društvenoga života. Tu vezu osigura v a posebni dio nau k e o d ruštvu . S obzirom na njegov predm et, u posebnom bi se dije lu m orala p rav iti ova razlika. N a jednoj bi se s tran i izučavale pojedine ustanove ili periodične pojave, koje su svojstvene svakom društvu , d a se u tv rd e društveni uzroci n jihova postanka i razv itka , kao što su vlasništvo, oblici proizvodnje i ra z m jene i kao odnos ljud i p rem a s tvarim a; oblici ljudskoga u d ru živ an ja — agregati, selo, grad; form e i n ač in ljudskoga m išljen ja — psihologija; biološki oblici d ru štv e noga života — b rak ; propisi p onašan ja lju d i — m oral, p ravo ; oblici ideologija — relig ija , nauka , k u ltu ra i t. d.

To je područje zapravo granično područje s drugim d ruštven im naukam a, i ono je isto tako dio svake od n jih kao i nauke o d ruštvu . Politička ekonom ija bavi se zakonitošću u pro izvodnji i razm jen i m ate rija ln ih dobara, te joj n au k a o d ruštvu zajedno s ostalim d ruštven im nau k am a u k azu je n a one vanekonom ske d ruštvene fak to re koji im aju u tjeca j n a ekonom ski razv itak nekoga društva. P rem a tome, to je područje obuhvaćeno onim posebnim »sociologijama« — sociologijom ekonomije, sociologijom prava, političkom sociologijom, sociologijom relig ije i t. d. — kojim a g rađ an sk a n au k a nasto ji u tv rd iti i 'o b ja sn it i d ruštvene uzroke posebnih ekonomskih, pravn ih , političkih, religioznih i t. d. pojava.

S druge je s tra n e p redm et n auke o d ru štv u izučavanje onih pojava, kojim a se naročito bavi n jezin posebni dio u određenom k onkretnom društvu . Na ta j se način dobiva naučna slika o njegovim ustanovam a, kakve su u onom razdoblju , kad se v rše istraž ivan ja . Ta posebna g ran a nauke o d ruštvu , koja pruža k onkretan m aterija l za sociološku obradbu, im a naziv sociografija.

S obzirom na m etodu v a lja istaknuti, d a je h isto rijsk i m aterijalizam opća te o r ija i m etoda sv ih d ru štv en ih n au k a bez razlike i da se on ispoljava u posebnim, sp ecijaln im m etodam a, kojim a se služe pojedine n auke svaka na svojem području. U tak v u obliku h isto rijsk i m aterija lizam om ogućava, d a se naučno izučavaju one pojave, koje su specifične za sv ak u od n jih — tako ekonom ska m etoda u političkoj ekonom iji, p ravno-dogm atska u p rav u i t. d. Zbog specifičnosti svojega područja, ko je je u isto v rijem e područje svih osta lih d ru štv en ih nauka, sociološka se m etoda služi podacim a iz čitava d ru štv en a života te u sklopu raznovrsnih pojava, koje iza- ž iv lju neku posljedicu, poslije m ate rija lis tičk e i h isto rijsk e analize izdvaja one, koje su na jvažn ije za neki događaj. Dakako, da su rezu lta ti tak v a rad a od koristi također o n 'm n au k am a, u neposredno p o d ru čje ko jih sp ad a ju pojave, ko je su se istraživale sociološkom m etodom . N a ta j se način i one služe ovim posebnim oblikom ispo ljavan ja h istorijskoga m aterijalizm a, kao što se n au k a o d ruštvu koristi također n jih o vim a. Iz toga izlazi, d a se sociologija n a podlozi h istorijskoga m aterijalizm a m ora služiti m etodam a drug ih nauka, kao što i one ne m ogu da rad e bez sociološke m etode. To znači sv rše tak izo liranosti pojed in ih društven ih nauka, kako se to redovito događalo u građanskoj n auci

N ačin obrade m ate rija la može b iti desk rip tivn i u obliku anketa; kom parativni, kad se o b rađ u ju m eđusobno povezane pojave s područja razn ih d ruštven ih nauka ili k a d se p roučavaju po jave iste vrsti, ali iz d rugih d ru štav a ; h istorijsk i, kad se zaključci p rave na tem elju razvo jne povezanosti po java; statističko-m atem at.ički,

230

D iskusija o pred m e tu i m etod i sociologije

k a d se m a te rija l dobiven d esk rip tiv n im načinom o b rađ u je s obzirom n a k v a n ti ta tiv n u s tra n u d ru štv en ih pojava.

S obzirom n a to v a lja sk ren u ti pažnju , d a se sociologija n a Z apadu, a naročito sjev em o am eričk a , u velikoj m je ri služi desk rip tiv n im i sta ličk o -m atem atičk im n a činom obradbe m ate rija la , zan em aru ju ć i kom p ara tiv n i i h isto rijsk i. To je išlo tako daleko, da se ondje s tvorila č itav a jed n a posebna n au čn a g ran a — sociom etrija , kojoj je osnivač M oreno, sa zadaćom d a m atem atičk i is tražu je odnose izm eđu pojedinaca, dok b i ekologiji b ila sv rha, da isto tako p rav i zak ljučke o odnosu pojedinaca p rem a okolini u kojoj žive. Sociologija bi — p rem a toj školi — povezivala sociom etriju i ekologiju i pom oću m atem atičk ih zakona p rik az iv a la s tan je i razv itak u pojedinim dru štv im a. U takvom n eg ira n ju ko m p ara tiv n o g a i h isto rijskoga p ris tu p an ja d ru štv e n im po jav am a p o kazu je se jed an od g lavn ih c iljeva sociom etrije — b o rb a p ro tiv m ark sis tičk ih nazora i m etoda, koji što dalje, sve to v iše p rod iru u sociologiju na Z apadu, naročito u F rancusko j.

V LAD IM IR FILIPO V IĆ :

S m atram , d a je ekspoze prof. M andića o p red m etu i m etodi sociologije toliko o tišao u širinu , d a sam osnovni p roblem n ije dovoljno o sv ije tljen , a nabačeno je m noštvo važnih, ali d isku tab iln ih , dod irn ih p itan ja , te bi o n jim a treb a lo otvoriti posebne rasp rave .

Već sam o početno p ita n je o p rak tičn im po treb am a života kao d e te rm in an tam a izučavan ja sociološkog problem a, i o u tje c a ju te po trebe n a ogran ičen je toga zn an stvenog istraž iv an ja , kao i n a tip izu čav an ja socija ln ih p itan ja , v rlo je važno pitan je. K ako, dokle i u -ko jem sm islu p o litička p rak sa p osta je d e te rm in an ta istraž iv an ja d ru štvenoga života, je s t posebno p itan je , ko je bi treb a lo ozbiljno rasp rav iti, ali ne u o k v iru ove diskusije .

Isto tako nam u p rinc ip ije lno j d isk u siji oko osnovnog sociološkog problem a (p red m eta i m etode) ne m ogu biti zan im ljiv i (ni kao n au čn e zablude!) prilozi »sov je tsk ih n aučn ih radn ika« , je r oni n em aju onaj m inim um , ko ji je naučnom rad n ik u po treb an , a to je au tonom na n au čn a sv ijest i sav jest. Oni su tu tek da »naučno d okum entira ju« političke teze svojih naredbodavaca , pa p rem a tom e i ne u laze u ozb iljne n au čn e d iskusije .

Iz te širine naznačenih problem a držim , da bi se va lja lo zadržati tek na osnovnom p ita n ju p r e d m e t a i m e t o d e sociologije.

P red m et i m etoda svake znanosti p red s ta v lja ono, što tre b a n a jp r ije točno fik s ira ti. Iz c je line m a te rija la (u ovom sluča ju sv estran o g ra z m a tra n ja ob lika lju d sk ih d ru štv en ih odnosa — od jez ik a do p rava) v a lja odrediti, što je p r e d m e t opće sociologije. U isto j g rađ i s b ližim n au k a m a v a lja razg ran ič iti baš sociološku p red m etn o st. Sociologija ne m ože im a ti iden tičan p red m et n i s h isto rijsk im m ate rijalizm om , a n i s n aukom k o ja isp itu je h isto rijsk i r a z v o j ekonom skih s tru k tu ra kao baze d ruštvenog života, kao n i s političkom ekonom ijom i drug im g ranam a života, odnosno po d v rstam a opće sociologije. Sociologija — kao i svaka d ru g a znan ost — im a svojih g ran ičn ih p ro b lem a i veza s d ru g im znanostim a, a li ih zato ne m ožem o iden tific ira ti, p a n i onda, k a d o b rađ u ju isti m ate rija l, ali s raz lič itih aspe- k a ta . T ako i fiz ika i k em ija o b rađ u ju is ti m a te rija l, a ip ak su d v ije nauke , ko je se bave specifičnim i svo jev rsn im p redm etim a.

V aljalo b i zato jasno o dred iti p red m etn o st opće sociologije, ko ji je problem , dakako , usko povezan s problem om m etode is traž iv an ja odnosno tu m ačen ja te p redm etnosti. D a li b i se m oglo reći, da sociologija »odražava d ru štv en i život u

231

D iskusija o p redm etu i m etodi sociologije

cijelosti«, jedno je od osnovnih p ita n ja toga znanstvenoga m išljenja. Sto znači »odražavanje«, i da li fizika »odražava« to ta lite t svijeta, i čem u onda služe kem ija, m ineralogija, petrografija , biologija i m noge druge znanosti?

Ne bi li trebalo, da opća sociologija, n asu p ro t filozofskoj antropologiji, im ajući za predm et opće veze čovjeka u d ruštvu , istražu je oblike tih općih veza i njihovu d ija lek tičku povezanost? Ta p ak socija lna m o r f o l o g i j a , u kojoj bi bile izložene osnovne ka tegorije r a z u m i j e v a n j a društvenoga života i d i j a l e k t i k a , ko ja bi tum ačila sam u d inam iku te društvenosti, bile bi osnovica svih aspeka ta na sve oblike i g rane d ruštvenoga zbivanja. O na tad a ne bi bila n i politička ekonom ija, ni teo rija jezika, ni filozofija prava. Ali baš tu općenost kao specifičnost sociologijske predm etnosti valja lo bi točno odrediti.. V aljalo bi razjasn iti, što g. M andić m isli pod »prirodno-histoirijskim procesom«. Da li sociologija treb a uopće da »odražava« neki proces? Ne spada li to u područje h istorijskog m aterijalizm a, a sociologija bi tek p ruža la kategorije , pom oću kojih se d ru štv en e form acije u tom procesu m ogu vidjeti, razlikovati i tum ačiti?

Prof. M andić je točno označio p redm etnost sociologije kao »viši stupanj apstrakcije«, sam o n ije ta j pojam sadrža jno izložio, pa ne znamo, što konkretno pod n jim razum ijeva. Cak mi se čini, d a bi ga g. M andić m ogao preusko shvatiti, je r kad m alo d a lje govori o sociologiji kao znanosti, ko ja bi se bav ila »postankom i razvitkom pojedinih društveno-ekonom sk ih form acija«, onda, jasno, izostav lja iz p odručja sociologije sv e one form acije veza ljudi, ko je su izvan ekonomskog u tje caja kao n jihov ih neposredn ih de te rm in an a ta . Iako je jasno, d a se d ru štv en o -jav n i život čovjeka odvija na bazi ekonom skih odnosa, ipak ne bism o sve društvene veze i form acije mogli iz te d e te rm in an te razum je ti i pro tum ačiti. Pogotovu kad g. M andić sam govori o »prirodnim vezam a« m isleći tu v jero ja tn o n a sim patije, ljubav, p rija te ljs tv o i slične povezanosti u ljudskom društvu . U vezi s tim e držim, da au to r n ije postavio granice naučn ih asp ek ata h istorijskog m aterijalizm a i sociologije. Ako je h isto rijsk i m aterija lizam »opća teo rija d ru štv en ih nauka«, što je onda sociologija kao »nauka o društvu«? — Sociologija ne m ože b iti iden tična s »izučavanjem d ruštven ih odnosa u konkretn im društvim a«. To n ije p redm et sociologije. To je područje p r i m j e n e sociologije, a ne sociologije same. U tom leži, doduše, n jen konačni smisao, ali ne n jen sistem atsko-znanstven i zadatak . I sm isao psihologije leži u tum ačen ju i razu m ijev an ju pojedine ličnosti, ali psihologija kao znanost n ije znanost o tim pojedincim a.

Sociologija, ko ja im a zadatak d a izloži lju d sk i d ru štv en i život, dakle veze m eđu ljudim a, u n jihovim m ogućim v a rijan ta m a i specifičnostim a, tre b a da osvijetli m asu, zajednicu , d ruštvo , d ržav u i slično. Te osnovne ka tegorije , ko je tum ače sve k onkretne vrlo v arijab iln e d ruštvene stru k tu re , s tu p n jev e i form acije, treb a u sociologiji s a d r ž a j n o i s m i s l e n o izložiti. Pokazati kako se te d ruštvene s tru k tu re m eđusobno prepliću, kako se d o pun ju ju i isk ljučuju , također je predm et sociologije. O na treb a da zakonitost te specifične dija lek tike, ko ja n ije razum ljiva ni po m ehaničkim ni po biološkim zakonim a, prouči i protum ači. T a specifična sociološka zakonitost op ravdava o pstanak ove specijalne znanosti. Sociologija o tkriva porive i m otive n asta jan ja , razvo ja i n e s ta jan ja d ru štv en ih veza, u k ra tk o sve zakonitosti ove specifične d ija lek tike.

A što se tiče m etode, ko ja je, dakako, u vezi s određenjem predm etnosti, valja označiti, d a li se sociologija služi sam o deskripcijom , analizom i klasifikacijom . A važan je i m etodološki problem , ukoliko se može govoriti o dva ili čak tri kauzalna neksusa de te rm inac ije društvenoga zb ivan ja (biološki, ekonomski, idejni). J e r nem a

232


sum nje o tome, da je sv ijest o slobodi čovjeka i sv ijes t o p rav u n a život (idejna d e term inacija!) bila važna de te rm in an ta , recimo, revo lucija b arem toliko, koliko i g lad kao b iološka nužda. K ako i dokle idu ti kauzaln i neksusi i kako se prepliću, p itan je je p red m eta i m etodologije sociologije. I baš na tom p itan ju razb ija ju se i od v aja ju različ ite sociološke škole. S tim e je u vezi i od ređen je pojm a sociološke zakonitosti uopće.

U kra tko držim , da bi m nogostran i i p roblem atikom bogati re fe ra t g. prof. M andića v alja lo steg n u ti n a jp r ije na tr i uža p itan ja : p r e d m e n o s t i i m e t o d e sociologije kao i n jen e g r a n i č n e p o v e z a n o s t i s o sta lim znanostim a (p rvenstveno s d ija lek tičk im m aterijalizm om , biologijom i psihologijom ). Baš u tom razg ran ičav an ju i o d ređ iv an ju specifičnosti p red m eta i n jem u ad ek v atn e m etode leži m ogućnost početka d iskusije oko osnovnih prob lem a toliko ak tu e ln ih u nauci i to liko u rg en tn ih u životu. To su, naim e, p ita n ja , o kojim a m islim o; to su problem i, n kojim a živimo.

DR. KA TICIĆ:

N adovezujući na m isao prof, d ra M andića, da su soc ija lne po jave jed in stv en e , da čine jedno u svim svojim m anifestacijam a, sm atram , da ta j p rob lem posto ji i u p rav n o j znanosti. To je p rob lem da li se p rav n a znanost og ran ičava sam o na s a- d r ž a j p rav n ih propisa , ili tre b a da o b u h v a ti p ra v n e p o jav e u c ijelosti, dak le uz n jihov sad rža j i u z r o k e n jih o v a po stan k a , n jihovu kauzalnu , a ne sam o logično- sa d rž a jn u d e te rm in ac iju . D rž im ,, da je isp rav n o p osljedn je . To je supro tn o n o rm ativnoj školi p rav a , ko ja — d ak ak o — ne neg ira p o s to jan je uzroka, genezu prava , no o s ta v lja n jihovo is traž iv an je d ru g im znanostim a, napose sociologiji, a p rav n u znanost og ran ičava na sam sadrža j p rav a . P osljed ica je tak v a ogran ičen ja , da bi p rav n a znanost m o ra la c rp s ti p o d a tk e o tom e, š t o je pravo , od d rug ih znanosti, a sam a bi tek istraž iva la , što tako u tv rđ en o p rav o određu je .

Zanim ljivo je, da je u v ijek p osto ja la ten d en cija o g ran ičav an ja p rav n e zn anosti n a sam sadržaj p rava , p r i čem u se neko p ravo uzim alo kao gotovo. U n a jš irem sm islu to je egzegetička m etoda, koja, dakako, m ora p re tp o s tav lja ti p redm et egze- geze, nek i kodeks, za k o ji se zna da je p rav o i od kojega is t r a ž iv a n je 'te k polazi. T akvi su kodeksi b ili u to k u h isto rije rim sko pravo, p rirodno pravo, m eđunarodno pravo, veliki zakonici X IX . sto ljeća . K ad je u drugoj polovici XIX . sto ljeća prirodoslovno g ledan je p rodrlo i u p ravo i na n e isp rav an način zadira lo u logično-sadržajno gledanje , ko je n ije jed in a s tra n a p rav n e znanosti ali bez ko jeg te znanosti ni ne m ože biti — n o rm a tiv n a se škola jav ila kao reak c ija i tim e sam o podržala i p ro dub ila m etodu, ko ja se p rim je n jiv a la oduvijek.

Ako mi, m eđutim , p ro m atram o p rav n e pojave kao jed instvo , t. j. ne sam o njihov sadržaj već i n jih o v u uzročnu i genetsku podlogu, kao što sam istakao, d a mi se čini po treb n im , onda se p o jav lju je p rob lem odnosa izm eđu p rav n e znanosti i sociologije, a napose posebne sociologije prem a uvodnim napom enam a prof. M andića. J e r ako p rav n a znanost, baveći se nekom pravnom m aterijom , isp itu je upoređo sa sad rža jem odnosnih p rop isa i n jih o v postan ak i njegove uzroke, sv rh e kojim a oni služe, n jih o v u d ru štv en u fun k ciju — što onda o sta je sociologiji u vezi s tom m aterijom ?

Želio bih dodati d v ije s tv ari. Prvo, prof. d r. B ićanić, rez im irajuć i m oje riječi, rek ao je, d a j a p risv a jam kao p red m et p rav n e znanosti sve d ru štv en e pojave. To, m eđutim , ne činim , a ako se tako razum jelo , k rivo je va ljda , što se nisam dovoljno

233


jasno izrazio. P ra v n a znanost, po m ome m išljen ju , im a se bav iti p r a v n i m pojavam a. No kako se te pojave, a to su p rav n i propisi, odnose n a razn e i b ro jne dru štv en e odnose, i kako p rav n a znanost — prem a izloženoj tezi — tre b a da obuh v ati p rav n e pojave u cjelini, d ak le i n jih o v e ekonom ske, psihološke i d ruge osnove, to će, dakako, p rav n a znanost u velikoj m jeri m ora ti da su rađ u je sa specijalnim znanostim a o napom enutim s tra n a m a tih pojava kao d ije la d ruštven ih pojava. Tu se ope t nam eće problem odnosa p rav n e znanosti p rem a tim ostalim znanostim a, jednako kao i p rem a općoj i posebnoj sociologiji.

N adalje , želim izn ije ti p ita n je (kao k o n s tru k tiv n u hipotezu), ne b i li se odnos izm eđu p ravne znanosti i sociologije m ogao osnivati n a tome, da sociologija istražuje d ruštvene, p a p rem a tom e i p rav n e pojave općenito (ono š t o j e u n j i m a o p ć e ) , dok p rav n a znanost, služeći se izm eđu ostalog i rezu lta tim a sociologije, u tv rđu je kauzalnu i g ene tsku p riro d u nekog konkretnoga m a te rija la i n a tom tem elju o brađu je ta j m a te rija l i n d i v i d u a l n o i kao cjelinu, dakle k ako s g led išta ekonom ske, psihološke i t. d. podloge tako s obzirom na logično-sadržajnu stran u , koja je uvijek d e te rm in iran a spom enutom podlogom.

Mislim, da bi taj p u t bio zanim ljiv za d a lje isp itiv an je problem a o predm etu i zadaći sociologije, a vodi nas, naravno, u p ro b lem atik u podjele nauka, p itan je metodo i si.

PREDRAG VRANICKI:

S vakako je vrijem e, d a već jednom riješim o, b a r u osnovnim linijam a, neka g lavna p itan ja sociologije, p rvenstveno n jen p redm et, m etode i odnos p rem a h isto rijskom m aterijalizm u. Zato se slažem s m išljen jem , d a su ova p ita n ja koja su danas postav ljena na d iskusiju , n a jv ažn ija b a rem za početak, te bi i r je šen je treba lo da bude izv jestan pu tokaz za naučnu p rak su n a sociološkom području , koja posta je sve neophodnija. N ije nim alo slučajno , što tre ć e p itan je ove naše d iskusije glasi: zašto mi baš d anas postav ljam o to p itan je? M islim , d a za to posto je k ru p n i razlozi.

K ako je u d isk u siji b ilo nabačeno p itan je : od ak le se razv ila sociologija i posebno h isto rijsk i m aterija lizam , želim se p rv o o sv rn u ti na to p itan je , je r je odgovor na to k lju č za razu m ijev an je m nogo čega s obzirom na razvoj historijskog m aterija lizm a.

H isto rijsk i m aterija lizam , kao i bu ržoaska sociologija, n a s ta v lja ju i rje šav aju onu p rob lem atiku , ko ja je nekad spadala u okv ire filozofije h istorije . Problem i h isto rijskog razv itk a , zakona tog razvo ja , sm isla i ciljeva h isto rije jesu problem i, koji čine g lavn i sad rža j sv ih tih filozofsko-h isto rijsk ih pokušaja . N aročito je po če tak 19. sto ljeća k a ra k te ris tič an po m nogobrojn im filozofsko-historijsk im s tu d ijam a, u kojim a već p rev lad av a tie sam o m isao razvojnosti, nego i zakon itosti h isto rijskog procesa (Schelling, F ichte , Hegel, F ourie r, Sain t-S im on, sensim onisti, m la- dohegelijanci da spom enem sam o najg lavn ije).

K ad se M arx uh v atio u koštac s problem om čovjeka, njegove slobode i b u dućnosti, imao je već zn ača jn e p red ra d n je n a tom području , a u h isto rijsko j praksi — socija lističke pokrete . R ješav a ju ć i p ita n je o tu đ en ja čovjeka (postav ljeno već kod Hegela, a n aročito nag lašeno kod F euerbacha , na jednoj apstrak tn o -an tro p o lo šk o j osnovi), M arx je sebi postav io težak, a li jed ino ispravan , n aučn i zadatak : pronaći osnovne zakone h isto rijskog razv itk a , d a b i m ogao d a ti naučni odgovor na p itan je, ko je je p ostav lja la već h isto rija njegova v rem ena: da li je socijalizam nužna, za

234


kon ta i s lijedeća k a rik a u h isto rijskom razv itk u , ili je sam o u top ija . To je m oguće rije š i t i sam o o tk riv a n je m i u tv rđ iv a n je m zakona h isto rijsk o g razv o ja , š to i čini svo jim m ate rija lis tičk im sh v aćan jem h isto rije , ko je je već u osnovi, u n a jk ru p n ijim lin ijam a raz rad io još 1845/6. godine u »N jem ačkoj ideologiji«.

T e osnovne m isli M arxa i E ngelsa, fo rm u liran e još i u drug im n jihovim d je lim a (B ijeda filozofije, M an ifest K o m unističke p a rtije , P redgovor K ritic i po litičke ekonom ije, L. F eu erb ach i k ra j n jem ačk e k lasične idea lističke filozofije, A n ti- Diihring, P o rijek lo porodice, p r iv a tn o g v lasn iš tv a i države) bile su dovo ljna osnova ca tad a šn ju h is to rijsk u ak c iju p ro le ta r ija ta . Početkom 20. sto ljeća, specifičn i neki m om enti raz v itk a u v je to v a li su raz ra d u još n ek ih a k tu e ln ih p ita n ja u vezi s b o rbom rad n ičk e k lase. To je L en jin izvršio s tu d ira ju ć i d e ta l jn i je nacionalno p itan je , p ro b lem p ro le te rsk e revo lucije , d ik ta tu re p ro le ta r ija ta i donek le p relaznog perioda. S o v je tsk a b iro k ra tsk a p rak sa p e tr ific ira la je uglavnom te m om ente, i u p rav o tim e Je h is to rijsk i m aterija lizam , u n jih o v im ru k am a , dospio u ćor-sokak .

Razlog je jed n o stav an . S vaka d u b lja sociološka analiza sam o n jihova razv itk a dovela b i ih do n eželjen ih k o n sta tac ija . A kam oli još i ana liza sv je tsk ih zb ivan ja i p ro m jen a. Z a to je bilo v iše u in te re su v lad a ju ćeg s lo ja da počiva na sta rim teo re tsk im lovorikam a ko je su udešava li i p r im je n jiv a li p rem a v las tito j situaciji.

M eđutim , isto tako kao što je u L en jin o v o v rijem e bilo p o treb n o pozabaviti s e nizom k o n k re tn ih socioloških p ita n ja , je r ih je rev o lu c io n arn a situ ac ija p o s tav lja la , to je još v iše p o treb n o danas, i to iz d v a osnovna razloga.

Prvo, do g ađ a ju se b itn e p ro m je n e u sv je tsk im razm jerim a, u razv itk u k ap ita lizm a i socija lizm a (d ržavn i kap ita lizam , k o lo n ija ln i po k reti, d je lo v a n je OUN, razvo j so c ija l-d em o k ra tsk o g p o k re ta , p ro b ija n je socijalizm a na nekim dije lovim a sv ije ta ), što iziskuje, d a se m nogi sociološki p ro b lem i uzm u ponovno u razm atran je , a nek i i po p rv i p u t (problem so c ija lis tičk e revo lucije , d ik ta tu re p ro le ta rija ta , o d raz n av ed en ih d o g ađ aja n a ž ivo t n a ro d n ih s lo jeva i u tjeca j na ideološku o rijen - tac ju , proces snažne in d u str ija liza c ije u nek im k ap ita lis tičk im zem ljam a i s tim e p ro b lem rev o lu c ije i t. d.).

Drugo, im am o k o n k re tn i soc ija lističk i raz v ita k (da se ograničim o sam o na našu zem lju , j e r su nam , n a p r., p ro b lem i B urm e, K ine ili N orveške još m alo poznati), k o ji ru š i već in u onih p e tr ific ira n ih sh v aćan ja so v je tsk ih b iro k ra ta , a u jedno p o s ta v lja i n iz k o n k re tn ih prob lem a, k o ji se u in te resu ovog našeg socijalizm a m or a ju u p rav o na sociološkoj osnovi r je ša v a ti (na p r. p rob lem kom una, d ržav e i b iro k rac ije , odnosa sa m o u p rav n ih jed in ica p rem a d ržav n o j cen tra ln o j up rav i, razv itak in g eren c ija i jed n ih i d ru g ih , p ro b lem i porodice, b rak a u ovim bu jn im i p e rtu rb a - cionim razd o b ljim a, prob lem i m ora la uopće, odnos p rem a d ru štv en o m v lasn ištvu i t. d ).

P re m a tom e, razlozi za r je ša v an je p ita n ja sociologije, pa čak i za osn ivan je o d g o v ara ju ć ih ustan o v a , koje će se posebno b a v iti nizom tih socioloških p itan ja , to l.ko v ažn ih za n a š raz v ita k — veom a su jasn i. Iz onog, što sam dosad rekao , vidi se k o ji su b ili o snovni p ro b lem i (predm et) h isto rijsk o g m ate rija lizm a i zašto se u g lavnom n a tom e ostalo. P o s tav lja se p ita n je : je li on nešto raz lič ito od sociologije, je li on uopće m etoda i sociologije i svake d ru g e nauke , ili je iden tičan sa sociologijom ?

D rug M andić je u uvodnoj r iječ i pod ije lio sociologiju na opću i posebnu. O pća b i b ila n a u k a o k re ta n ju s tru k tu re lju d sk o g d ru štv a i o zakon im a tog razvo ja (pod tim sigurno razu m ijev a i h is to r ijsk i m ate rija lizam u obliku u kojem ga po

235

znajem o), a posebna bi istraž iva la pojedine posebne »ustanove«, koje ne bi p r ip ad a le drug im znanostim a (na pr-, po njem u, oblici m išljen ja , b rak , vlasn ištvo , oblici u d ruživan ja , p res tu p i p ro tiv d ru štv a , oblici relig ije , m oral i t. d.). Na to je u diskusiji d ru g Pusić rep licirao , da je h isto rijsk i m aterija lizam opća m etoda sv ih d ru štv en ih nauka. M islim, da izm eđu ova dva stav a nem a b itne razlike, samo ako se dosljedno m aterijalističk i in te rp re tira ju . H isto rijsk i m aterijalizam , kao nauka o općim zakonim a h isto rijskog razv itka , može tek tak o (kao teo rija o zakonim a ljudskog razvoja) b iti i opća m etoda za svaku posebnu d ru štv en u n au k u koja m ora im ati uv ida u gibanje c jeline i zakone tog gibanja, da b i m ogla p rav ilno in te rp re tira ti bilo koje posebno područje .

Ako identific iram o (a to m iš ljen je zastupam ) ta j opći dio sociologije s h isto rijsk im m aterijalizm om , onda vidim o, da b i zadaća tog d ije la b ila da izučava »kretan je s tru k tu ra ljudskog d ru štv a i zakone po kojim a se te s tru k tu re razv ija ju« , pa bi tim e i ta opća sociologija (ili dosad zvana h isto rijsk i m aterijalizam ) b ila i opća m etoda svake posebne d ru štv en e nauke.

M eđutim p ritom se često p rev iđa jedna važn ija č injenica, što želim naročite naglasiti. P re težno se dosad određ ivao h isto rijsk i m ate rija lizam kao nau k a o općim zakonim a h isto rijskog razvoja , ili kao p rim je n a teza d ija lek tičkog m aterija lizm a na h isto riju ili kao opća m etoda d ru štv en ih nauka . N aročito se akcen tirao ovaj »opći« k a ra k te r h isto rijsk o g m aterija lizm a. Ali, ako pogledam o njegov s tv a rn i sadržaj, vidim o da je on obuhvaćao osim p rob lem atike opće zakonitosti (na p r. razvoj proizvodnih snaga i pro izvodnih odnosa, evolucija i revolucija u h isto rijskom raz vitku) i niz posebn ijih (više ili m an je posebnih) p roblem a. J e r zakon k lasne borbe n ije opći zakon h isto rijskog razv itka , nego posebni (v rijed i za posebnu s tru k tu ru ljudske zajednice i usto re la tiv n o k ra tk o tra jn u ), p rob lem nacionalnog p ita n ja još je posebniji problem jed n e određene s tru k tu re , a p ita n je d ik ta tu re p ro le ta r ija ta još posebniji.

P rem a tom e, već sam h isto r ijsk i m a terija liza m n ije obuhvaćao sam o opću problem atiku , nego i n iz posebnih problem a s tru k tu re i zakon itosti historijskog razvitka . T ako n i opća sociologija (ko ja će se uglavnom , u n a jkru p n ijim obrisim a poklapati s p ro b lem atikom h istorijskog m aterija lizm a) ne će i ne m ože istraživa ti samo najopćiju s tru k tu ru lju d sko g d ru štva i n jen e zakone (iako je to jedan od osnovnih problemai, ko ji treba dalje razrađivati, jer se radi o usta n o v lja va n ju onih zakona, ko ji vr ijed e za lju d sko d ru štvo uopće), nego i n iz posebnih struk tura , (u prvom redu onih, stru k tu ra , ko je nazivam o d ru štven o -eko n o m sk im form acijam a: p rvo b itn u zajednicu, robovlasničko društvo , feudalno, kapita lističko i socijalističko, in terakcije »baze« i »nadgradnje« za kon itosti po jedin ih tih s tru k tu ra i t. d.). Nadalje, n eke opće socijalne pojave, ko je vr ijed e za v iše tih posebnih h istorijskih stru k tu ra (na pr. nacionalno p itanje , problem ideologije) kao i n eke socijalne pojave i zakon itosti ko je vrijede samo za pojedirvu s tru k tu ru (d ikta tura proletarijata; problem sam oupravnosti, kom una, odum iranje države i t. d.). U tim istraživan jim a pojedin ih s tru k tu ra (osnovne n jihove ka ra kter is tike , fu nkc ion iran je , odnosi i in terakcije p o jed inih sfera društvenog ž ivo ta u n jim a, ideološki sk lop i t. d.) m i se nalazimof još na sam im počecima. A ta m aterija , rezu lta ti ta kv ih istraživanja , (na P T . sv i navedeni m om enti, recimo, feuda lnog društva) n u žn i su i neophodni m etod ički e lem en ti za jednog historičara kn jiževn o sti, filo zo fije i t. d., kao što su i rezu lta ti tih navedenih nauka prijeko potrebn i e lem en ti za kom pleksna sociološka istraživan ja i s in teze .

A sada d a još kažem svoje m išljen je o posebnoj sociologiji. M islim , da je tu prob lem nešto teži. J e r re fe ren t je određeno naveo, da b i niz »institucija«, »usta


236

D iskusija o pred m etu i m etod i sociologije

nova« d ru štv en o g života, a posebnijeg k a ra k te ra , tak o đ e r spadala u okv ire sociologije. N aveo je p ritom , n a p r., p rob lem e b rak a i b račn ih odnosa u pojed in im d ru štv im a, p rob lem e v lasn iš tv a i u d ru ž iv an ja , razvo j relig ioznih oblika, m ora la i t. d.

Tu se p o s tav lja jedno, po m om m išljen ju , dosta teško p itan je : koji je k rite rij, po kom e će se odrediti, da jed n e »ustanove« sp ad a ju u dom enu neke posebne d ru štv en e nauke, a d ruge »ustanove« u p rav o u dom enu sociologije? Na pr., d ru g M andić bi prob lem m ora la , m o ra ln ih odnosa sm jestio u o k v ire socioloških istraž iv an ja , d ru g i bi ih sm jestio u okv ire filozofije, a tre ć i b i zastu p ao m išljen je , da se p ro blem om m orala m ora i m ože b av iti jed n a posebna d ru štv en a n au k a o m oralu . (Isto tako i o p rob lem im a b rak a ili oblicim a m išljen ja — s ta ja liš ta bi b ila s igurno veom a podvojena).

O v d je se nam eće jed n a ana log ija , ko ja ne m ora b iti u p o tpunosti točna. Im ali smo i im am o sve dosad slučaj u raz v itk u filozofije, da je ona u to k u svoje h isto rije o buhvaćala niz discip lina, ko je su se n a izvjesnom stepenu razv itk a , kad se n jih o v k v a lita tiv n o određen i i posebni p red m e t to liko razv io i k v a n tita tiv n o u v e ćao, nužno i logično odvojile kao posebne n au k e (psihologija, biologija, kozm ologija, e tika , e s te tik a i t. d.).

N ije li to m ožda slučaj i kod ovog problem a? Ne obuhvaća li sociologija is tra živ an je n iza d ru štv e n ih »ustanova« još sam o zato, š to se n isu dovoljno razv ile n a učne d iscip line, ko je bi m o ra le raz ra đ iv a ti tu posebnu p red m etn o s t i tako se o fo rm iti kao posebne d ru štv e n e nauke?

To je sv a k ak o problem , koji tre b a i razvo jno p ro m a tra ti. J e r ako to n ije slučaj, onda se tre b a p o tru d iti , da se p ro n ađ e o n a j k r ite r i j , po kojem bism o m ogli izvršiti naučno p rec iznu d ife ren c iju izm eđu posebnih p red m eta sociologije i posebnih p re d m eta o sta lih d ru štv e n ih nauka .

U natoč tom e što je ovo p ita n je dosta teško i d e lika tno , m islim , da m om entane poteškoće ne tre b a d a b u d u uzrok n e rje šav a n ja t ih k o n k re tn ih p roblem a, naročito u ovoj n ašo j d inam ično j so c ija lističko j s tv a rn o s ti. M islim , da bi treba lo , bez obzira d a li se postig la i m ože li se zasad postić i p o tp u n a jasnoća u tim p itan jim a, odm ah započeti s naučnom p raksom . P o tre b n o je, k ad smo već uočili važnost tih socija ln ih prob lem a, o rg an iz ira ti sociološka is traž iv a n ja tih p ita n ja , ko ja će nam svakako raz ja sn iti n iz n epoznan ica i o tk riti niz p ro b lem a važn ih za n a š da lji razv itak . T reba p rep u s titi i p ra k s i da odgovara na m noga p ita n ja , t. j. ne treb a sp u ta v a ti naučnu p ra k su zbog još n ek ih n e riješen ih p ro b lem a u teo riji, a k o ji će se, m islim , d efin itivno m oći r ije š i t i tek n ak o n jed n e p lodne i d u g o tra jn e n au čn e p rak se , ko ja će da ti dovoljno m a te ri ja la za p ro v o đ en je p o treb n ih d ife ren c ijac ija izm eđu p o jed in ih n a učn ih p o d ru čja .

RU DI SU PEK :

D opustite m i da nešto kažem o p red m etu d a n a šn je d iskusije sa s ta ja liš ta psihologije, i to u p rav o polazeći s onog područja , gd;ie se psihološka i sociološka p rob lem atik a u sko u v je tu ju i isprepliću , a to je pod ru čje s o c i j a l n e p s i h o l o g i j e . C ini m i se, da so c ija ln a psihologija , kao posebna g ran a psihološke nauke , dopušta da se n aročito jasn o uoči ona j problem , koji nas u d anašn jo j d iskusiji zaokuplja, p rob lem odnosa sociologije, ko ju je d ru g M andić defin irao kao n au k u o »sveukupnosti d ru štv en ih odnosa obzirom n a n jihovu cjelovitost«, i h isto rijskog m aterija lizm a kao opće m etodologije te nauke . M islim , da je ovako postav ljen odnos izm eđu sociologije i ’ h isto rijskog m ate rija lizm a — kao opće m etodologije d ru štv en ih znanosti — dosta sre tan , b a rem kao početni s tav n aših da ljih razm atran ja . Ipak, napo

237


m enuo bih odm ah da h isto rijsk i m aterija lizam kao m etodološku osnovu d ru štv en ih n auka sm atram nešto š i r i m po svojem m etodologijskom značenju, tako da on prelazi m etodologijsku osnovu sociologije i zadire u n eka naučna područja, ko ja se ne bi dala sv rs ta ti pod p redm et sociologije. Ako se nakon M arxa sjetim o i one Lenjinove definicije, koju je spom enuo M andić, d a d ruštven i razv itak tre b a u c je - li'ni posm atrati (kao jed an /»prirodno-historijski proces«, onda se tu susrećem o sa dva dosta različita, iako uv ijek nazočna, evolu tivna determ inizm a, s p r i r o d - n i m determ inizm om i s h i s t o r i j s k i m determ inizm om .

Vi znate, da je g rađ an sk a filozofija, p a i nau k a (naročito n jen i pozitivistički predstavnici) pokušala da rad ik a ln o odijeli naučna područja, k o ja ob u h v ata ju ova dva različna v ida razvojnog determ inizm a. Znamo, d a je u p rav o iz tih razloga A. C o m t e porekao psihologiju kao sam ostalnu nauku, p a je njezin prirodn i ili biološki vid svrstao pod biologiju (ili fiziologiju), a n jezin d ru štv en i v id pod sociologiju. To osjećam o još i d an as u nauci, tako da g rađansk i psiholozi vole zasnivati psihologiju pretežno biologistički, a g rađansk i sociolozi sociologiju psihologistički dok kod m ark sis ta nalazim o su p ro tn u tendenciju , da se d ruštvene nauke pretežno fu n d ira ju h istoricistički, a psihologija sociologistički. Mogli bism o reći, da g rađ an ska nauka u tim naučnim oblastim a, gdje se u k rš ta v a ju p rirodn i i h isto rijsk i d e te rm inizam , vuče na prirodn i determ inizam . To se može in u ltim a linea p rim ijen iti čak i na tako izrazito sociologističku i h isto rijsk u koncepciju k akva je p red stav ljen a u francuskoj sociološkoj školi — L evy-B ruh l, D urkheim , M auss i t. d., ako pogledamo kako n as to je zasnovati socijalne k a tegorije p rije n a psihologiji čovjeka, nego na njegovoj pro izvodnji! M ark sisti pak , naroč ito n jegovi n o v iji p redstavn ic i, v u k u sve na h isto rijsk i determ inizam , na ' isključivo ekonom ističko u tem eljen je d ru štv en ih nauka. Kao da sm o izgubili iz v ida onu sta ln u M arxovu b rigu da se u d ruštvenom razv itku čovjeka naglasi jednako u loga p rirodnog determ inizm a, ili antropološki vid razv itk a , i h isto rijsk o g de term in izm a, ili so c ija ln i v id razv itk a . R azum ljivo je donekle da nau čen jac i ko ji se p retežn o bave d ru štv en im i h isto rijsk im nau k am a n e uočavaju važnost p rirodnog determ in izm a, no u psihologiji je nem oguće da n am se ne nam etne na svakom koraku. I m eni, lično, čini se, d a h isto rijsk i m aterijalizam , kao opća m etodologija d ru štv en ih nauka, sad rž i u sebi princ ipe i tog p rirodnog ili antropološkog v ida razv itk a d ru štv a kao i n jezina h isto rijskog vida. D a je to tako, m islim , da je n a jbo lje pokazati n a p red m etu sam e socija lne psihologije, a ne u p u š ta ti se sada n a ovom e m jestu u m etodološka razm atram ja, ko ja bi nam m ogla izgled a ti ap strak tn a . O snovanost tak v a g ledan ja može pokazati, po m ojem m išljen ju , već i sam o p o sto jan je jed n e nau čn e oblasti, ko ja povezuje oba determ inizm a, s a svojim točno određenim predm etom i m etodam a, a tak o đ er i rezu lta tim a, a n e gola spekulacija.

Što je to socija lna psihologija? Socija lna psihologija po svojoj današn jo j prob lem atici i m etodam a veom a je m lada nauka. M lada, a li d anas već veom a popu larna u redovim a psihologa, tako d a je n a posljednjem K ongresu psihologije u Stock- holm u god. 1952. bilo najv iše radova, odnosno re fe ra ta , iz o b lasti socija lne psihologije i k lin ičke psihologije. S uvrem ena socija lna psihologija m ora la je, naravno, čekati, d a se psihologija k o n stitu ira kao egzak tna n au k a u indiv idualnoj oblasti i da kao tak v a u svojoj m etodici evolu ira do onog stupn ja , ko ji će joj om ogućiti da s dovoljn im m etodičkim i ek sperim en taln im ap ara to m p ristup i isp itiv an ju tak o složenog predm eta, kao što je d ru štv en o po n ašan je i d o živ ljavan je čovjeka. To je razlog zašto ran ije pokušaje L a z a r u s a i S t e i n t h a l a (1860) i W . W u n d t a (1880) u odnosu na »Psihologiju naroda« ili v u lg arn ije pokušaje T a r d e a i d e

238


B o n a sa »psihologijom m asa« ne sm a tram o naučn im osnovam a socija lne psihologije.

A m erikanci sm a tra ju socija lnu psihologiju svojim nacionaln im djelom , pozivaju ći se na radove B o g a r d u s a (Osnove so c ija ln e psihologije, 1932.), M o r r i s a (1934), C o o l e y a, M. M e a d o v e i d ru g ih ko ji su u posljed n jih d esetak godina izbacili na tom p odručju nesum njivo zn ača jn a i in te resa n tn a djela. Važno je uočiti u toj am eričkoj socijalnoj psihologiji n jen u v iše b ih cv io rističku i p ragm atističku o rijen taciju , n as to jan je d a m etode dovede u sk lad s njihovom prak tičk o m p rim je nom u d ru štv u . I, zapravo, ta se psihologija i razv ila pod p ritisk o m nek ih p ra k tičkih zad atak a suvrem ene in d u str ijsk e i u rb an is tičk e civilizacije (sond iran je javnog m nijenja, p rilagodba rad n ik a in d u strijsk o j sred in i, isp itiv an je socija ln ih p redrasuda , propagande, rek lam e i t. d.). O sje tljiv p o ras t neuroza i »društveno neadap tiran ih« ind iv idua prisilio je k lin ičku psihologiju u tim visokotehničkim i k ap ita lis tičk im zem ljam a, da se sve v iše bav i d ru štv en o m u v jetovanošću tih pojava. T ako n as ne treb a n im alo iznenad iti, k ad v idim o kod am eričk ih socija ln ih psihologa, kako psihote ra p iju p o k u šav aju p rim ijen iti i na socio -terap iju , pa tam o gdje sm o mi navikli traž iti neke čisto soc ija lne uzroke d ru štv en ih sukoba — ili k ako ti au to ri rad ije kažu »socijalnih napetosti« — oni na laze n ek e v iše psihološke uzroke, p a koji pu ta idu tako daleko , d a »agresivnost« p ro le ta r i ja ta iz jed n aču ju s »agresivnošću« psihop a ta i p rep o ru ču ju gotovo ista te ra p e tsk a sred stv a (na p rim je r, lobectom iju). To m ože pom alo zvučiti kao k a rik a tu ra , no bez p re t je r iv a n ja m ožem o reći, d a je osnovna c rta te am eričke soc ija lne psihologije n jen »psihologizam«, in sis tiran je na isk ljučivo psihološkom i biološkom d eterm in izm u i isp u štan je iz v ida d ru štv en o - h isto rijskog determ inizm a. To je i na jveć i p rin c ip ije ln i i m etodološki ned o sta tak te socijalne psihologije.

No pogledajm o kak o je o n a pokuša la o d red iti svoj p redm et? A ko pođem o t r a gom am eričke psihologije, o paz it ćemo k ako o n a oscilira izm eđu v iše su b jek tiv is tič - kih o d ređ en ja (tako, n a p rim je r, K. Y o u n g , Social Psychology, 1936., d e fin ira socija lnu psihologiju kao »izučavanje lju d i u n jih o v im m eđusobnim odnosim a s obzirom n a m isli, čuvstva, o s jeća je i n av ik e pojedinaca«) ili v iše o b jek tiv ističk ih ili b ihev io rističk ih (tako n a p rim je r , K r e c h i C r u t c h f i e l d u T heory an d P ro blem s o f Social Psychology, 1948. d e fin ira ju je kao »ponašanje po jedinaca u d ruštvu«, dok j e O . K l i n e b e r g nešto n i ja n s ira n iji, te kaže d a isp itu je »djelovanje pojedinaca u odnosu sa d ru g im p o jed inc im a u s itu ac ijam a grupe«). K a rak te ris tičn o je, m eđutim , za većinu tak v ih d efin ic ija d a z a n em aru ju on a j o b jek tiv n i fak to r ili s red in u u kojo j d je lu je d ru štv e n i čovjek, a to je sam a d ru štv e n a s tru k tu ra (d ru štvene k a teg o rije m nogi često uz im lju kao su b je k tiv n e ka teg o rije , p r i čem u im ide u p rilo g psiho log istička o r ije n ta c ija am eričke sociografije , k o ja do sv o jih k a teg o rija dolazi an k e tn im p u tem : k lasa je, n a p r im je r ; » o s j e ć a j p r i p a d a n j a izvjesnoj d ru štv en o j grupi!«). S toga m i se č in i n a ju p o treb ljiv ijo m d e fin icija M. G i n s b e r g a, koji k aže: »Uloga so c ija ln e psiho log ije je s t d a pokaže, k ak o soc ija lne s tru k tu re i n jihove p ro m je n e u tječu n a d u šev n o st po jed in aca 1 g ru p a k o je tv o re d ru štv o , i, recipročno, kak o duševno s ta n je članova d ru štv a u tje č e na soc ija lne s tru k tu re .« Ova defin icija ističe d ija lek tič k u in te rak c iju d ru š tv e n ih s tru k tu ra , kao o b jek tiv n ih fak to ra, i d u šev n o sti ili sv ije s ti po jed inaca, kao su b jek tiv n ih fak to ra .

Da li ovakvo o d ređ en je p red m eta dovoljno razg ran iču je soc ija lnu psihologiju od sociologije? A ko uzm em o p rv i d io n av ed en e d efin icije, onda m ožem o slobodno reći, da ona sad rž i i p red m et sociologije — u tjeca j d ru štv en ih s tru k tu ra n a d uševnost p o jed inaca ili d ru štv en ih g rupa, p a se p rem a tom e p red m et sociologije i socija ln e psihologije donekle p o k riv a ju . Ali ako uzm em o u obzir d ru g i dio definicije,.

239


gdje se govori o u tjeca ju duševnosti po jedinaca i g rupa n a d ru štv en u stru k tu ru , tad a također nem a sum nje, da i sociologija m ora u tv rd iti tak v e u tjecaje , ali čini m i se, da n a č i n kako se ta j sub jek tivn i fak to r o rganizira i k a k o u tječe na društvene, objek tivne odnose, p red s tav lja u prvom red u p redm et socijalne psihologije. Zašto? Iz dva razloga: prvo, je r tom subjektivnom fak to ru kao društvenoj d e te rm inan ti m oram o p riznati izv jesnu o r i g i n a l n o s t , spontanost, neke nepređ- vidive k rea tiv n e sposobnosti, nešto što se ni u kojem slučaju ne može tre t ira ti samo kao »odraz« van jsk ih , d ru štv en ih situacija ; drugo, što se ta j su b jek tivn i faktor m ijen ja i o rganizira po nekim zakonitostim a, koje n isu sam o d ru štv en e i h istorijske prirode, već i biološke prirode. Ovo su, razum ije se, sam o n ačeln i stavovi, i bliski kao m etodološki postavak onom e tko p oznaje psihologijsku nauku , a li to b i treba lo pokazati i n a ko n k retn im p rim jerim a. O gran ič it ću se ovdje na to da spom enem , kako je to jedno od p itan ja oko ko jega se vodi spor izm eđu sociologa i psihologa. T ako g. G u r v i t c h sm atra , da je socija lna psihologija sam o sekcija sociologije, dok d ru g i au to ri, kao Young, M oorris, M. M ead, M oreno, d a ju p r im a t psihologiji. J. L. M o r e n o se u svojoj s o c i o m e t r i j i tru d i da p ro n ađ e one »tipove spontanih in te rak c ija gdje p rev la d a v a ju afelktivni faktori« . P o zn a t je u tjeca j p s i h o a n a l i z e n a am eričku socija lnu psihologiju, a psiho-analiza polazi sa strogo bioloških p rinc ipa u tu m ačen ju evolucije in d iv id u a ln e i k o lek tivne psihe.

U socijalnoj psihologiji u p o tre b lja v a ju se ove m etode: d esk rip tivne , eksperim entalne, sta tis tičk e kao testov i i anke te , klin ičke (takozvana »dubinska« ili

in tenzivna« ili » individualna« isp itivanja). Sociom etrija, ko ja je postala veoma m odem a u posljedn je vrijem e, jes t kom binacija klin ičke i s ta tis tičk e m etode.

K akvim se istraž iv an jim a socija lna psihologija dosad n a jv iše bavila?U zapadnim g rađansk im dem okrac ijam a mnogo su se bavili sondiranjem javnog

m n ijen ja (G allupovi i sličn i in stitu ti) u vezi s propagandom , političkom o rijen tac ijom m asa, rasizm om , religioznošću, reklam om , i t. d. P roblem i adap tac ije čovjeka n a životnu s red in u preko k lin ičke psihologije i psiho-fiziologije rad a potaknu li su isp itivanje u tjeca ja u rban izacije i m ašinske civilizacije na duševnost čovjeka, i to kako u in d u str ijsk im cen trim a sa trad icijom , tako i u područjim a u koja in d u s tr ij ska civilizacija naglo prodire. N a taj su se način ta istraž iv an ja p roširila u e tno loška i an tropološka — u tjeca j teh n ik e i c iv ilizacija n a život i običaje zaostalih n aroda pod u tjecajem in d u strijsk e revolucije. Tu su socijalne psihologe, a uostalom i sociologe i liječnike, in te res ira le u prvom red u sve one pojave d ru štv en e i ind iv idu a ln e nerav n o teže ko je p ro iz laze iz p ro d ira n ja jednog novog tipa života i d ru štv en ih proizvodnih odnosa u zaosta lije sredine, p lem enske ili ru ra ln e. U tom vidu u novije vrijem e s tv o ren e su pod rukovodstvom M. M ead neke ekipe u okviru UNESCO-a, koje su isp itivale u tjecaj in d u strija lizac ije na po jedine n aro d e (Grčka, Burm a, M eksiko, C en tra lna A frika, H olandija , i t. d.). Taj k om para tivn i m aterijal,, o b rađen sociografeki i psihografsk i veom a je zanim ljiv , ali su postavke s kojih polaze au tori često p u ta krive. Mnoge pojave, koje se nesum njivo oslan ja ju n a pojačanu k lasnu borbu i k ap ita lističku eksploataciju , oni nasto je svesti n a p itan je » integracijo rad n ik a u rad n e kolektive«!

T reba im ati na um u, da p red m et socijalne psihologije im a tri vida: kolektivni, in te r-in d iv id u a ln i i ind iv idualn i. G orn ja isp itiv an ja odnose se uglavnom na ko lektivn i v id In te r-in d iv id u a ln im pozabavila se naročito sociom etrija J. Z. M orena. Ona je pogodna za isp itiv an ja in te r-in d iv id u a ln ih veza u n u ta r m an jih kolektiva, dok je za v elike kolektive, suviše h e te rogene po pučan stv u i po ekonom skom sta tusu , n ep rim jen jiva . Ne može se poreći, da je sociom etrija istak la i in ic ira la čitav niz veoma v rijed n ih isp itiv an ja i da ona ne m ože služiti kao m etoda takv ih isp itivanja , ako

240


k ritičk i vodim o raču n a o n jez in u s tv a rn o m dosegu i o socio-psihološkoj p rirod i veza koje ispituje.

D opustite mi d a n a k ra ju kažem nekoliko riječi o tom e kako gledam n a zadatke socija lne psihologije kod nas u sadašn jo j fazi razv itka.

M islim , d a su ti zadaci m nogostruki i h itn i. S ond iran je javnog m n ijen ja nas može m an je in te res ira ti (iako to ne m ogu izbjeći neke d ru štv en e institucije , kao što su rad io ili š tam p a u pogledu nek ih svojih zadataka , recim o nač ina u ređ ivan ja , em itiran ja , i t. d.) N aročito dva sek to ra našeg d ruštvenog života treb a lo bi s is tem atsk i isp ita ti: sve one po jave d r u š t v e n e n e r a v n o t e ž e sa svim n jen im psihičkim posljedicam a, koje se p o jav lju ju u krajev im a, gdje se lome s ta ri način i života i uvode novi, kao što je to slučaj u k ra je v im a s n a g l o m i n d u s t r i j a l i z a c i j o m (pojave negativne: kao oscilacija ia d n e snage, alkoholizam , p rostituc ija , k rim inal, i pozitivne: p rom jene ideoloških shv aćan ja , iščezavanje razn ih d ru štv en ih p re d rasuda , em ancipac ija žene i om ladine, i t. d.) Isto tako čini mi se veom a važno, da se isp ita ju sve one pojave u vezi s v a n š k o l s k i m o d g o j e m , u tjeca j raznih režim a dom ova n a šeg rtsku i s red n joško lsku om ladinu, razne pojave neravno teže u tim ko lektiv im a om ladine u p u b erte tsk o j dobi, razn i oblici sukoba izm eđu odgaja - te lja i pitom aca, a naročito problem ob likovan ja d ru štv en e sv ijesti om ladine u tim našim novim d ru štv en im uvjetim a. Tu im a veom a m nogo prob lem a od p rvostepene važnosti za pedagoge i sociologe s k o jim a bi se treb a lo s istem atsk i pozabaviti.

N aravno da bi nas i razn a d ru g a psiho-sociološka isp itiv an ja m ogla zanim ati: e tn ičke i psihološke raizlike po jed in ih naših n a ro d a i k rajev a , nekih izo liranih i tip ičn ih n aselja (otok Sušak), i t. d. P o d ru č je je za ista veom a veliko. Ali, p rije svega, h tio b ih istak n u ti, da ova naša sad ašn ja d isk u sija n e -b i sm jela zad rža ti čisto teo rijsk i značaj, nego d a bi t re b a la upozoriti, n a to da p itan je d ru štv en ih nauka, a tako isto i soc ija lne psihologije, n ije d an as v iše neko teo re tsk o p itan je , nego u prvom redu p r a k t i č k o p itan je . N itko n e će poreći, da postoje d ru štv en i problem i koje tre b a isp itiva ti; isto lako n itko ne će poreći, d a mi d anas posjedujem o dovoljno eg zak tn u i razv ijen u m etodiku , d a m ožem o p ris lu p iti usp ješno konkretnom isp itiv a n ju socija ln ih problem a. Š toviše, čini m i se, d a dolazim o u tom pogledu gotovo već do a p su rd a : posjed u jem o raz lič ite o rg an e za soc ija lna isp itiv an ja , kao što su s ta t ističk i zavodi ili soc ija ln i sav je tn ic i, ko ji se d an as o b razu ju po školam a, a nem am o do d anas n i k a k v o g n a u č n o g c e n t r a iz ko jega bi se naučno rukovodilo p ra k tičn im rad o m tih ljud i. Stoga bih zam olio p risu tn e da razm isle i o tome, kako ćemo n a jbo lje r ije š iti p itan je osn iv an ja takvog naučnog c e n tra za k o n k retn a socijalna isp itiv an ja , ko jim a se b a v i sociologija u sv ije tu , od koje nas m ogu d ije liti nek i osnovni p rin c ip i i sam a d ru štv e n a s tv a rn o s t, ali od koje m ožem o bez s tra h a p re u ze ti sva dosad ašn ja iskustva , a naro č ito m etode rad a .

EUGEN PU SIĆ :

N em a sum nje , d a je n a u k a d an as opće m jerilo istin ito sti svega m išljen ja o p riro d i ili o d ru štv u . N ekad je tu fu n k c iju im ala relig ija , u razn im oblicim a, ili m etafiz ika kao pojedin i zaokružen i ap rio ris tičk i sistem . P rem da, naravno , i danas im a zao sta tak a r a n ije p rev lad an ih nivoa, osnovni k rite rij po sta je sve n ep rep o m ije n au čn a m etoda. P o zn a ta sp ira la , k o ja p oč in je s opažanjem č in jenica, fo rm iran jem rad n e hipoteze, p a ponovnog o p ažan ja sa d a se lekc ion iran ih činjenica, pa p ro v je ra v a n ja i ponovnog p ro v je rav an ja , p reko teo rije i bo lje teo rije do o tk riv a n ja o d re đen ih zakonitosti, k o je i ope t p red s ta v lja ju sam o e tapu do dub ljeg razu m ijev an ja širih zakonitosti.

241


D ruštvene pojave opira le su se du lje od p rirodn ih p rim jen i ovog analitičkog procesa. Dok otkrića fizike ili b iologije tan g ira ju tek posredno v ladajuće proizvodne odnose, analiza društven ih po java p red stav lja d irek tan n ap ad na eksploatatorsku k lasu , i stoga je u klasnom d ru štv u tek u vrlo ograničenoj m jeri m oguća. O tuda p re tje ran a sklonost g rađanske sociologije za socijalne pojave kod d iv ljak a n a da le kim ostrvim a.

Sociologija p redstav lja , u stvari, p rim jen u naučne m etode na d ruštvene pojave. P ostav lja se pitan je, da li je ona po sad rža ju izd iferencirana d ruštvena n auka ili p red s tav lja opću m etodologiju , kojom se služe, na pr., an tropologija sa svojim podv rstam a, ekonom ija, po litičke znanosti i d ruge specijalizirane discipline. Bez obzira kako odgovonli na to p itan je, pa i našli sociologiji posebno sadržajno područje kao nauci o osnovnim oblicim a života lju d i u zajednici, sm atram , da je up ravo m etodološki doprinos sociologije izučavan ju d ruštven ih fenom ena v rijed an pažnje.

Socijalni radn ic i u p raksi nailaze svakodnevno n a problem e našeg realnog života u izgradnji novog d ru štv a , koji traže sociološku obradu, naučnu m etodu p r ik u p ljan ja i k lasifikac ije činjenica, p ro v je rav an ja i fo rm u liran ja p rivrem enih zaključaka, koji bi — m a koliko p riv rem en i — bili od neocjenjive v rijednosti za da lji razvoj prakse. V jero ja tno se i v rlo v rijed n i m a te rija l gubi, je r ga n itko ne p rik u p lja i često uopće ne zapaža. Cini se upravo neshvatljivo , da ćemo jednom ovaj n a jin te re san tn iji početni period s tv a ra n ja socijalističkog d ru štv a m orati rek o n s tru ira ti iz m an jk av ih h isto rijsk ih m ate rija la , u m jesto da d anas zahvatim o i fik siram o te h iljade s itn ih e lem enata i epizoda, koji u n jihovo j cje lokupnosti p red stav lja ju d ruštveni život i n jegovo m ijen jan je .

RUDOLF BIĆANIĆ:

Sociologija kao n a u k a je kod nas d anas od osobite važnosti. Ona je b ila p re davana na zagrebačkom P rav n o m fak u lte tu kroz generacije. Sociološke stu d ije dale su dosta opsežan m a te rija l i rezu lta te , osobito ako se uzm e u jedno i postignute rezu lta te u n au k am a g ran ičn ih područja , kao pravn ih , političkih, ekonom skih, h isto rijsk ih , geografskih, e tnoloških nauka.

No sistem atske analize našeg d ru štv a i zb ivan ja u n jem m i još uv ijek nem am o, i tu nas čeka zapravo još p ion irsk i posao. M ene osobno zanim a u m an jo j m jeri sociologija kao »filozofija povijesti«. G ledam više n a golem o područje n jezine p rak tične p rim jene kod nas, i tu vidim njezino veliko .i p rijek o potrebno djelovanje , ko je se osjeća n a svakom koraku.

U svakom dru štv u , koje u k ra tk o v rijem e pro lazi kroz velike d ruštvene p ro m jene, dolazi do veom a zn a tn ih d ru štv en ih napetosti. Tako je i kod nas. Revolucija od 1945. pojačala je m noge tak v e napetosti iz prošlosti, i s tv o rila nove. Ona je ubrzala m noge sociološke procese. Saživl jav an je ljud i starog m en ta lite ta s novim form am a i snagam a života, nužno dovodi do problem a, koje su p redm et socioloških izučavanja . P roblem prom jene s tru k tu re fam ilije, nov položaj žene u d ruštvu , p r ijelaz m iliju n a ljud i iz sela u grad, ind u strija lizac ija , o p adan je konzervativnog elem en ta u selu (i gradu), problem om ladine, sve to traž i naučno obrađivanje . Neki fenom eni dosegli su opseg, koji zab rin ju je : velik broj brakorazvodn ih parn ica, p rivredn i krim inal, om ladinski k rim inal, n av a la ljud i sa se la u grad, i t. d. To su ekstrem ni slučajev i velik ih socija ln ih pom jeran ja , koji su p red nam a. R adničko sam ouprav ljan je i d em okratizacija javnog života uopće dovodi tak o đ er do problem a, u ko jim a bi sociologija m ogla da ti korisn ih rezu lta ta .

242

D iskusija o p red m etu i m eto d i sociologije

Snaga je m arksističke k ritik e s ta ro g d ru štv a b ila uvelike baš u naučnoj analizi i naučnom o b rađ iv an ju d ruštven ih problem a. Zašto d a se d an as p repusti ta m a te rija suštom praklicizm u i d ile tan tizm u, začin jenom s nekoliko v u lg arn ih fraza.

P a rcija ln o se p roblem im a, koji zap ravo sp ad a ju u p o d ru čje sociologije bave u p o sljedn je v rijem e sve više kod nas p rav n ic i i psiholozi, socija ln i h ig ijen ičari i socija ln i pedagozi, ekonom isti i a rh itek ti-u rb a n is ti, h isto riča ri i geografi, e tn o lozi i filozofi. Ali n jihovo je p ris tu p an je prob lem im a odviše specijalno i po jed inačno. P o treb n a je n au k a , koja će d a ti opću teo riju k o ju će oni moći p rim ijen iti, jed an drugoga nad o p u n iti i s tim u lira ti.

A rgum enat, da n ije p o treb n a sociologija kod nas, je r da već h isto rijsk i m ate rija lizam d a je opću teo riju d ru štv a , ne može izdržati k ritik u . Naim e, od općih postavki h isto rijskog m aterija lizm a do k o n k re tn e analize postojećih d ru šta v a je veom a dug put, koji u p rav o treb a da p okrije posebna nauka , ko ja se zove sociologija; sak u p ljan jem novog čin jen ičnog m a te rija la , izradom m etoda za analizu d r u štven ih po java, tražen jem n ov ih g en eralizacija iz toga m ate rija la .

Mislim, da bi bilo potrebno obnoviti u Z agrebu Sociološko d ruštvo , a napose obnoviti na P ravnom fak u lte tu k a ted ru za sociologiju i osnovati tak v u k a ted ru na Filozofskom fak u lte tu . .(U L ju b ljan i je osnovana n a Filozofskom fak u lte tu k a ted ra za sociologiju, a za profesora izab ran je B. Ziherl).

243

DISKUSTTA O LOGTCI I D I J A L E K T I C I

M i h a j l o M a r k o v i ć

0 KARAKTERU SIMBOLIČKE LOGIKE I GLAVNIM ETAPAMA NJENOG RAZVITKA

II. dio

4. Treća p o st-raslovska etapa razvoja sim boličke logike

U ovoj etapi, ko ja o b u h v a ta zadn je t r i decenije našeg veka, nap u šten a je jed in stv en a lin ija razvo ja sim boličke logike. K a ra k te ris tik a ove e tape jeste p reov ladav an je o rijen tac ije k a raznim specijaln im p roblem im a um esto takv ih ogrom nih s in te tičk ih zah v ata kakv i su bili Peanov, F regeov i Raslov. Sam a sim bolička logika počin je da se gubi kao jed n a određena logička koncepcija (s određenim principim a supro tn im princip im a d rugih logičkih pravaca), k ak v a je b ila ran ije , i sve se više p re tv a ra sam o u tehnički a p a ra t m išljen ja , koji se može vezati uz različ ite form ali- stičke pravce. Dok je ran ije sim bolička logika b ila izrazito analitička, racionalistička, deduk tivna, sad će se p o jav iti i em pirističk i (savrem eni logički em pirizam K am apa, R ajhenbaha i dr.), psihologistički i sin te tičk i p ravc i (napr. Piaže), koji će se svojim p rincip im a osetno raz likova ti od logistike, a ipak će se služiti sim boličkom notacijom1 gotovo čitav im tehn ičk im ap a ra to m R aslove logistike (naravno, d a lje razv ijen im i •specifikovanim prem a p rirod i novih zadataka).

P reg led važn ijih škola i p rav aca sim boličke logike u novije v rem e izgledao bi ovako:

Raslovi učenici i neposredni sledbenici bili su Englez Ram zej i A ustrijanac Ludvik V itgenšta jn . P rv i je ran o um ro, posle jednog značajnog pokušaja rešen ja logičkih an tincm ija , a drugi je učinio snažan zaokre t ka jednoj savrem enoj nom inalističkoj form i logičkog em pirizm a, k o ja d an as p re ts tav lja n a jra š iren ji logički p ravac na Zapadu, naročito u anglosaksonskim zem ljam a.

V itgenšta jn je odbacio Raslov neorealizam kao m etafiz iku i postavio tezu da je »sva filozofija k r it ik a jezika«.i

N aravno, sim bolička je logika još od svojih začetaka kod Lajbnica uk ljučivala u sebe i k ritik u jezika, je r je tim e op rav d av ala potrebu uvođenja a lgoritm a u logici. Z ao k ret koji je V itgenšta jn učinio, sasto jao se u id en tifik o v an ju filozofskog is tra ž iv an ja s istraž ivan jem jezika, u svođenju č itave filozofske p roblem atike n a p rob lem atiku logičke analize jezika. On je bio veom a dosledan u izv lačenju svih kon- sekvenca iz ovakvog polaznog stava, pa je na k ra ju došao do zak ljučka da se uopšte o logičkoj s tru k tu ri sam e s tv arn o sti ne može n išta reći što bi im alo sm isla, a pošto je on pokušao d a govori baš o tome, svaki onaj ko dođe do k ra ja njegove knjige i

1 W itgenstein — T rac ta tu s Logico — Philosophicus, London, 1922. 4.C031.

244

O k a ra k te ru sim boličke logike

uspe da je razum e, shvatiće da su i njegovi sopstveni stavovi besm isleni i da je zato n a jb o lje ć u ta ti o onom e o čem u se n e m ože g ovoriti .2

V itgenšta jn je — dosledan sebi — i uću tao do k ra ja svog života, ali su njegove ideje p rih v a titi i razrađ iv a li — trudeći se da izbegnu n jihove n e p rija tn e zak ljučke

članovi jedne g rupe au str ijsk ih filozofa i naučnika, poznate pod imenom » B e č k i k r u g « (Rudolf K am ap , M oric Slik, Oto N ojrat, F ilip F ra n k i dr.).

Osnovne n jihove ideje bile su:1) »Značenje jednog s tav a jes te n jegov m elod verifikacije« (Slik). Svi stavovi

k oji se ne mogu verifik o v ati u neposrednom iskustvu pojedinca — besm isleni su (to su tzv. »pseudo-stavovi«).

2) P o sto jan je s tv a ri van naše svesti ne m ože se n ikako verifikovati, zato su svi problem i i stavovi koji se tiču objek tivnog sve ta besm isleni (t.j. to su sam o pseudo- problem i i pseudo-stavovi).

3) S vaka m etafiz ika i ontologija je zato besm islena. Z adatak filozofije ne može b iti o tk riv a n je p rirode s tv a ri. Od čitave filozofije im a sm isla sam o logika, i to sh v a ćena kao »sin taksa naučnog jezika«.3

Ovom form ulacijom K arn ap je pokušao d a p reciz ira V itgenšta jnovu odredbu filozofije kao k ritik e jezika. P od »naučnim jezikom« K a m a p razum eva jed an u n iverzaln i sim bolički jezik kojim bi b ilo m oguće izraziti svaku čin jen icu saznan ja . Ovaj jezik K arn ap zove »form alnim « za raz lik u od m aterija ln o g , t. j. običnog jezika, čiji term in i i s tavovi p re tp o s tav lja ju o b jek tiv n o p o sto jan je s tv a ri na koje se odnose. Logička s in tak sa toga jez ika b ila bi teo rija ko ja tre b a da postavi čisto fo rm alna pravila, p rem a kojim a će se lingvističk i znaci sa s ta v lja ti u rečenice i tran sfo rm isa li p rilikom izvođenja jedn ih rečenica u druge u dokazim a i teo rijam a.

Moguć je bezbroj ovakv ih sim boličk ih jezika, pa p rem a tom e i bezbroj s in taksa. S v ak a od n jih m ože b ili p ro izvoljno u tv rđ en a . Važi u potpunosti »princ;p to lerantnosti« , ko ji je K a rn a p n a sledeći n ač in izrazio:

»Nije naš posao da p o stav ljam o zabrane, već da tražim o k o n v e n c ije . . . U logici nem a m orala. Svako je slobodan da — ako želi — izgradi svoju sopstvenu logiku, t. j. svoju sopstvenu fo rm u jezika. Sve što se od n jega zah tev a jes te da — ako želi d a o n jem u d isk u tu je — izloži svoj m etođ jasn o i da d a s in tak tičk a p rav ila um esto filozofskih a rg u m e n a ta .«*

»Bečki krug« je dak le pokušao da p revaziđe p ro tivurečnost u kojoj se našao V itgenšta jn n a s le d e ć i.n a č in : T ačno je d a su sv i stavov i koji p re te n d u ju na to d a govore o s tv a rn o s ti besm isleni. A li iz toga n e s led i zak lju čak koji je izveo V i tg e n - . š ta jn — s obzirom na to što n i mi, filozofi, ne m ožem o a da n e govorim o o s tv a r nosti, i naši sopstveni stavovi su besm islen i, p a je bolje d a ćutim o. Po K am ap u , f ilozofija je m oguća ako se u n jo j uopšte n e govori o s tvarnosti, već ako se ona defin iše kao ce lokupna sum a istinsk ih sin tak tičk ih s tavova koji se tiču jezika specija ln ih nauka .

Ovaj p rav ac stekao je izvanredno m nogo p ris ta lica n a Z apadu, n aroč ito posle odlaska članova »Bečkog k luba« za A m eriku (u v rem e H itlerove invazije A ustn jc). D anas je to jed an organ izovan p o k re t (tzv. p o k re t jed in stv a nauke) k o ji o rg an izu je in te rn ac io n a ln e kongrese , izdaje svo ju b ib lio tek u i im a f ilija le u m nogim zem ljam a (naročito u ang losaksonsk im i sevem oevropsk im ).

a Ibid, 5.64:l C arn ap — The Logical S y n tax of L anguage, London, 1937, p. 279. * Ibid, p. 51 — 52.

245

M ihajlo M arković

Posebnu form u savrem enog logičkog em pirizm a p re ts tav lja tzv. s e m i o t i k a , odnosno n au k a o znacim a Č arlsa M orisa.

Sem iotika je n asta la p roširivan jem i u opštavan jem stanov išta »Bečkog kruga«. O na se ne bavi samo naučnim jezikom i čak ne samo jezikom uopšte, već svim z n a cim a ko jim a se ljud i služe .za kom unikaciju svojih misli, osećanja i h ten ja (uk lju čujući tu i um etn ičke znake, gestove, grim ase, p ropagandna kom unika tivna sred stva, i t. đ.).

S in tak tičk i aspek t znakova samo je jed an od m ogućih, p a je zato s in taksa samo jedan deo sem iotike. Dok se s i n t a k s a bavi odnosom jedn ih znakova prem a drugim a, s e m a n t i k a se bavi odnosom znakova p rem a o b jek tim a koje označava, dakle, bavi se značenjim a znakova, a p r a g m a t i k a proučava odnos znakova p re m a d ruštvenoj sredini, t. j. n jihovu p rim en u u p onašan ju ljudi.

Č itava ta o rijen tac ija n a p ro te riv an je objek tivnog sadrža ja iz logike putem zam ene pojm ova znacim a, sudova rečenicam a a logičkih zakona jezičkim pravilim a očigledno je rad ik a ln o form alistička. Sve pozitivno u njoj postignuto je, ustvari, na taj način što su jezičke form e n a jp re uzete kao čisto jezičke form e koje n išta ne govore o stvarnosti, a zatim se n jim a b a ra ta lo u v ek p reću tn o i im plicitno podrazu- m evajući onaj ob jek tivn i s tvarnosn i sadržaj koji je norm alno uvek uz n jih vezan. (»Jezik je k o n k re tn a p rak tičk a svest« — M arks). Ovaj postupak , kojim se u praksi v raća kroz prozor ono što se u teo riji izbacilo kroz v rata , k a rak te ris tičan je za svaki form alizam . On nam još jednom dokazuje da čistog form alizm a uopšte nema i ob jašn jav a nam kak o je form alizam u stv a ri m oguć — je r on je m oguć samo uto liko, ukoliko se zasniva n a nekom p reću tn o uvedenom ob jektivnom sadrža ju . P o tpuno b esadržinska logika istovrem eno je i potpuno besm islena i potpuno nem oguća m eđu ozbiljnim n orm aln im ljudim a. N a ta j način, ukoliko više neko in sis tira na form alizm u svoje logike (pod p retpostavkom d a je on za ista naučnik), u to liko dublje u p ad a u p ro tiv u rečn o st sa sam im sobom, u to liko v iše u svom naučnom rad u m ora da negira svoju sopstvenu teo riju .

D rugi jed an p rav ac razvoja , ko ji d a tira iz nešto ran ijeg vrem ena, jeste H i 1- b e r t o v a š k o l a , u k o ju pored H ilb erta sp ad aju njegovi sa radn ici i učenici Ber- nais, A kerm an, Fon N ojm an i Bem an. O stali p ravci da ljeg razvo ja odnosno raspada log istike bili su: B e r l i n s k i k r u g (R ajhenbah , D ubislav, G reling, fon Mizes i drugi), i n t u i c i o n i s t i č k a škola u H olandiji (B rouver, V ejl i H ajting), P o l j s k a š k o l a (Lukašijević, L esnijevski, T arsk i, T vardovski, A jdukijev ić, C vistek i drugi), A m e r i č k a g r u p a (Ljuis, M oriš, Sefer, Čerč, K v a jn i drugi). P o red ovih škola i g rupac ija , tre b a p om enu ti i lo g is tičare k o ji n e p r ip a d a ju n i jednoj od n jih , kao što su: Gencen, Gedel, Gonzet, H erb ran d , F renkel, P ijaže i drugi.

H i l b e r t o v a š k o l a je u p ita n ju zasn iv an ja m atem atik e sta la na tzv. form alističko stanov ište , n a su p ro t logicizm u Fregea, R asla i V ajtheda. K ao što smo videli, logicizam je sveo m atem atik u n a logiku, p o stav lja juć i sebi zadatak da objasni logičko značenje m atem atičk ih sim bola i stavova. Logicizam je oznake m atem atike sveo n a oznake logike, a stavove m atem atik e dokazao na osnovu logičkih stavova, pom oću logičkih p rav ila zak ljuč ivan ja . Form alistička osnovna teza je, nap ro tiv da p itan je logičkog zn ačen ja i sa d rž a ja m atem atičk ih sim bola i stavova tre b a o tstran iti i o rijen tisati se isk ljučivo n a čisto fo rm alno izučavan je s tru k tu re jednog deduktivnog sistem a. Je d an m atem atičk i s tav je p razn a fo rm a bez sm isla, k o ja dobija svo ju v rednost istine jed ino p rem a tom e ukoliko je tačno izvedena deduktivnim pravilim a, ko ja su već p rethodno u tv rđ e n a u sistem u. M atem atika nije, dakle, pot- k lasa logike, kao kod F regea i Rasla, već je ob ratno logika kao svojevrsn i raču n — potk lasa m atem atike.

246


S obzirom n a H ilbertovu k ra jn je fo rm alističku koncepciju m atem atik e kao neke v rs te čiste igre sim bola, u kojoj je od znača ja jed ino s tru k tu ra deduktivnog zak lju č iv an ja , p red n jega i n jegovu školu postav ila su se dva osnovna zad atk a :

1) O sigurati p re svega osnove čitave ded u k tiv n e zgrade, t. j. u tv rd iti takav sistem aksiom a koji će isp u n jav a ti osnovna t r i uslova svake aksiom atike:

a) da aksiom i bud u m eđusobno n ep ro tiv u reč iti;b) da budu jed an od drugog nezavisni, t. j. da se ne m ogu jedan na drugog

svesti;c) da sistem aksiom a bude potpun, t. j. da se sv ak a p rav iln a teo rem a m ože iz

n jih izvesti te da se može dokazati da svaka ko ja n ije iz n jih izvedena dovodi do p ro ti vurečnosti.

2) U tv rd iti osnovne form e i p rav ila m atem atičkog zak lju č iv an ja u situaciji kad n em a oslonca n a logiku, kao kod F regea i Rasla. Svaki d eduk tivn i sistem m ora u n a - pred p retp o stav iti izvesne polazne p rincipe zak ljuč ivan ja. Aako se n eg ira n jihovo poreklo iz isk u stv a (pri čemu bi treba lo p r:zna ti odgovarajuću ulogu indukciji), pa ako se zatim neg ira i rešen je R asla i F regea, kojim se čitav problem p reb acu je iz oblasti m atem a tik e u ob last logike, n a s ta je tak v a s itu ac ija da ovi polazni princip i vise u vazduhu. Z ato je H ilb ert zasnovao teoriju , ko ja bi treb a lo da propiše te polazne principe i fo rm e zak lju č iv an ja i nazvao je » M e t a - m a t c m a t i k o m « . Hii- bert, ustvari, ovom k onstrukc ijom n ije daleko pobegao od bespuća na kom e se našao. J e r , po stav lja se i da lje isto p itan je: n a osnovu kojih je polaznih p rinc ipa on p ro p isao polazne principe m atem atik e? Na š ta osloniti sam u m eta-m atem atik u , ako se hoće osta ti u g ran icam a form alizm a i apso lu tne dedukcije? T rebalo bi osnovati m eta- m eta - m atem a tik u , ova b i sa svoje s tra n e zah tev a la m eta -m e ta -m e ta -m a te m atik u .i t. d. — dobija se tzv. reg res u beskonačnost.

H ilbertovci su od ove nerešive teškoće digli ruko i o rijen tisali se uglavnom na p rob lem e aksiom atike. T u su se i u to p ili u m oru teškoća. Na k ra ju su i pored ogrom ne u tro šen e en erg ije usp e li da se tek delim ično p r im a k n u željen im dokazim a. Došao je zatim K u r t Redel, ko ji je dokazao da je č itav zad atak koji je ova škola p ostav ila p red sebe (dokaz n ep ro tiv u reč iv o sti jednog form alnog, d eduk tivnog sistem a) bio teo re tsk i nerešiv. D okaz je nem oguće do k ra ja izvesti s red stv im a sam og datog sistem a.

U tesnoj je vezi s H ilbertovom školom i Bečkim krugom tzv. B e r l i n s k i k r u g filozofa, ko ji su rad ili ug lavnom n a zasn ivan ju jed n e m eta- logike, slično H ilbertovo j m eta-m atem atic i.

N aročito su in te re sa n tn e za nas dve logističke škole, ko je nek im svojim rezu lta tim a iz tem e lja p o d riv a ju č itavu fo rm aln u logiku. To su A m s t e r d a m s k a i n t u i c i o n i s t i č k a š k o l a B ro u v era i H a jtin g a i P o l j s k a š k o l a Ja n a L ukašijev ića , A lfred a T arskog i d rugih .

N eo-in tu icionizam ho landsk ih m a tem a tiča ra nastao je iz k ritik e teo rije sk u p ova. U n jo j, n a ro č ito u onom d e lu koji p ro u čav a n e izb ro jive skupove, posto ji izve- s ta n broj tzv. in d ire k tn ih dokaza, koji dovode do rez u lta ta nespojiv ih sa našom in tu ic ijom , je r p re tp o s ta v lja ju p o sto jan je tak v ih m atem atičk ih o b jek a ta koji se n ikako n e m ogu kon stru isa ti. In d ire k tn i dokazi u m atem atic i sasto je se, kao što je poznato, u lom e, što se tačn o st jednog s tav a dokazu je negacijom n jem u suprotnog, t. j.: a = a. L ogička osnbva ovakvog n ač in a d o kaz ivan ja je s te form alno-logički zakon isk lju č e n ja trećeg. Z ato je B rouver, k r itik u ju ć i ap rio rizam pom enutih m a te m atičk ih k o n s tru k c ija , odbacio ovaj zakon u njegovom d o tadašn jem apsolutnom

247

M ihajlo M arković

važenju, (mada m u je priznao rela tivan , ograničen značaj za konačne skupove).® P rincip dvostruke negacije r = r on je potpuno odbacio. H ajtin g u je 1830 godine pošlo za rukom da izgradi čitav sistem in tu icionističke logike pomoću logičkih sim bola polazeći od jedanaest aksiom a. Dok je d o tadašn ja logistika i č itava form alna logika znala sam o za dve osnovne vrednosti stavova — istin itost i lažnost, pa je zato bila strogo dvovalentna, intuicionizam je uveo i jednu tre ć u v rednost — ni istinito ni lažno, već moguće. Tako bi se dvostrukom negacijom jednog s tav a dokazivala ne n jegova istinitost, nego tek mogućnost. Posledica ove reform e u H ajtm - govom trovalentnom sistem u jes te ta, da neke teorem e dvovaletne logike p osta ju samo moguće, a ne istinite. U m atem atic i išćezavaju neke form ule ind irek tnog d o kazivanja, tako da dolazi do rev izije teo rije skupova i nek ih delova klasične m ate m atike. Teško je naći bolji p rim er slihijnog p ro b ijan ja dija lek tike , nego što je ovaj sa intuicionistim a. N jihova intu icionistička polazna tačka isto je toliko n ep rih v a tljiva, koliko i form alistička polazna tačk a (šta bi bilo sa ne-euklidskim geom etrijam a ako bi se svuda tražili modeli!). M eđutim , kao što često biva u borbi dvaju jednostranosti, in tu icionisti su, iako nenaoružani pravom naučnom m etodom , nesum njivo o tk rili jedno slabo m esto svojih p ro tiv n ik a i naz re li jed n u duboko d ija lek tičku istinu, svakako ne zna juć i n išta o d ija lek tic i, ili n e hoteći da zna ju za n ju . Ovo potkopavanje dvehiljadugodišn je zgrade fo rm alne logike od s tra n e n jen ih v lastitih pristalica ne samo da n ije prošlo nezapaženo, nego je do n jega došlo u još rad ik a lnijem obliku na sasvim drugom k ra ju Evrope i n a sasvim drugom putu.

P o ljak Ja n L ukašijev ić je još 1920 godine došao do zaključka, da stavovi koji se odnose na buduće događaje prelaze okvire dveju isk ljučiv ih vrednosti istine i lažnosti, pa su često prosto mogući. Po Lukašijev iću su ne samo princip isk ljučen ja trećeg, već i p rincip neprotivurečnosti — samo mogući. S istem koji je L ukašijević izgradio, pošto je uveo ovu treću vrednost, ko ju je obeležio sa 1/ 2. za razliku od 1 — oznake istine, i 0 — oznake pogrešnosti, n aprav io je p rav u b rešu u logistici. Sam o jedan deo n jen ih zakona i teorem a zadržao je važnost u Lukašijev ićevoj logici, dok su neki postali sam o mogući, a neki pogrešni. Isto tako u m atem atic i različ ite form e ind irek tnog dokaza posta le su samo m oguće ili čak pogrešne6

Već 1922 godine L ukašijev ića je raču n verovatnoće inspirisao da konstru iše jednu polivalentnu logiku, t. j. logiku s beskonačno mnogo vrednosti. Kao što postoje različiti s tupnjevi verovatnoće, koji se obeležavaju jedn im razlomkom , tako i v red nosti jednog stava p re ts ta v lja ju niz sa bezkonačno m nogo razlom aka u in te rv alu od 0 do 1. Tek k ra jn je tačke ovog niza označavaju pogrešnost (0) i istin itost (1).

Ova logika, i pored svojih form alističk ih okvira, baš zbog ovih d ija lek tičk ih elem enata u sebi raspolaže m ogućnošću prim ene u n au k am a — s jedne stran e u računu verovatnoće, a s d ruge s tra n e u m odernoj fizici."

6 Tako naprim er, ako se u jednom sudu nalazi konačan broj kuglica možemo biti sigu rn i da su sve kuglice bele ili n isu bele, je r m ožem o da p reb ro jim o jedan za drug im sve e lem ente m nožine. U pravo na osnovu toga m i bism o m ogli sad da postavim o i l i . . . ili. A li u s lu ča ju jednog beskonačnog skupa m i to više nemam o p rav a da postavim o usled odsustva svakog m ogućeg p ro v erav an ja (Piaget, T ra ite de Logique, P aris 1949.).

6 Sličnu tro v a len tn u logiku stvorio je p r ip ad n ik B erlinskog k ruga H ans R ajhenbah rad i prim ene u fizici i računu verovatnoće.

7 Zavirsk i je u poznatom članku »Nove logike i po lje n jihove prim ene« (Les logiques nouvelles e t le cham p de le u r application — R evue d e m etaph isique e t de m orale, 1932. p. 502—519) istakao tr i osnovna otkrića u fizici ko ja iziskuju p r i- m enu po liva len tne logike:

248

O ka ra kteru sim boličke logike

A ko bism o n a k ra ju pokušali d a u tv rd im o ono što je n a jh itn ije za svaku od pom enutih e ta p a razvoja sim boličke logike, m ožda bi jed an pokušaj u tom sm islu izgledao ovako:

P r v a e t a p a algebre logike znači ug lavnom k o n stru k c iju jednog kolosalno rafin iran o g , ali za to vrem e još sasv im s te rilnog sim boličkog ap a ra ta , koji je treb a io da dade čitavoj nauci v rh u n ac egzaktnosti.

D r u g a e t . a p a log istike znači grand iozan pokušaj da se o stvari Lajbnicov san o univerzalnoj m atem atic i. M eđutim , pokušaj se sk rh ao već n a prvom koraku , j e r čak ni sam u m atem a tik u a od n je čak ni sam u n ižu m atem a tik u n ije bilo m oguće potpuno p reliti u logističke kalupe.

T r e ć u e t a p u nek i filozofi sm a tra ju raspadom lo g is tik e .0 Ova k a ra k te r is tika n ije n etačna. Do raspada) logistike je n esum njivo došlo. Ali je, s druge s tran e , ovaj rasp ad doveo do s tv a ra n ja n iza novih ob lika sim boličke logike, od kojih je svaki pokušao d a razreši u n u tra šn je p ro tiv u rečn o sti logistike, n eg ira ju ć i neku od n jen ih u n u tra šn jih granica.

T ako su V itg en šta jn i p rista lice »Bečkoga kruga« odbacili rea lizam R aslove logistike i pokušali da ga p revaz iđu jedn im nom inalističk i o rijen tisan im e m p ir iz m om, koji bi bolje odgovarao fo rm alističkom stan o v iš tu logistike. N a toj lin iji raz voja izgrađen je č itav sav rem en i sem antic izam .

H ilb ert i p ris ta lice njegove škole odbacili su Raslov panlogizam i pokušali su da ga zam ene jedn im panm atem atizm om koji je dao izv estan doprinos m atem atic i razradom aksiom atskog m etoda. In tu ic ion izam h o landske škole odbacio je zakon isk lju čen ja trećeg, a P o ljsk a škola i R a jh en b ah odbacili su po red n jeg a i zakon pro tivu rečnosti. Ovo je već značilo n egaciju osnovnih p rin c ip a č itave do tad ašn je fo rm alne logike (m ada je n jih o v a logika o sta la b itno form alna).

S avrem eni genetičari, kao n a p rim er 2 a n P iaže, o dbacu je s ta tičk i relacionizam logistike i p o k u šav aju d a s tv o re jed n u genetičku o p erac ionalističku sim boličku logiku.

N ajzad, posle već pom enu te čuvene Gedelove teo rem e delim ično je opao in te res za d e d u k tiv n u logiku, k ak v a je ran ije b ila sim bolička logika, a jak o je porastao in te res za in d u k tiv n u sim boličku logiku (n ap rim er K am ap , R ajhenbah).

P rem a tome, evo luc ija sim boličke logike u poslednjim decenij am a kreće se uglavnom u p rav c u n a p u š ta n ja n jen ih p rv o b itn ih p rin c ip a i n jen o g p rv o b itn o g p ro g ram a genera lne rek o n stru k c ije sv ih n auka . O na se sve v iše p re tv a ra u tehn ičk i a p a ra t, k o ji se može u p o treb iti u svakom p rav cu f o r m a l n e l o g i k e , u k lju ču jući i one koji su joj se n ek ad o štro su p ro ts ta v lja li (n ap rim er in duk tivna , psiholog istička i em piris tička logika).

H l .

Značaj i opšte ograničenosti sim boličke logike

N esum njivo je, d a sim bolička log ika i p o red sve svo je ap strak tn o sti, jed n o stranosti, i m atem atističkog fo rm alizm a izvesnim svojim m om entim a p re ts ta v lja doprinos nauci.

1. O tk riće p rin c ip a n eodređenosti H ajzenberga .2 . S tv a ra n je teo r ije k o m p lim en tars ti N ilsa B ora, po kojo j se ta la sn a i k o rp u s-

k u la rn a slika sv e tlo s ti d o p u n ju ju .3. O tk riće d a su fizičk i zakoni u većin i s ta tis tič k i zakoni, tak o da raču n v e ro

v atnoće u n jim a ig ra zn a ča jn u ulogu.8 Vidi, n ap r., čuveno delo Leona B renšv ika »Les e tapes de la philosophie

m athem atique« .

249

M ihajlo M arković

Ona je da la mnogo obuhvaln iju teo riju suda i teo riju dedukcije nego što je bilo Aristotelovo učenje o atribu livno j form i suda i silogizmu. D etaljno je razrad ila ideju polivalentne logike i zasnovala indukciju na teo riji verovatnoće, što je bio izvanredno plodan put. Svojom kritikom nesavršenosti jezika ukazala je n a stv arn u opasnost od verbalizm a i na s tv a rn u po trebu term inološkog i sin tak tičkog p reciziran ja.

N aročito je značajan n jen doprinos m atem atic i. Sim bolička logika, iako nemoćna da istraž ivan je usm eri o tk riv an ju novih problem a i n jihov ih rešen ja, pruža jednu egzaktnu, m ak ar i fo rm alističku m etodu m atem atičke analize i dokazivanja. Z ahvalju jući n jo j, uč in jen je izvestan k o rak n ap red u d e fin isan ju m atem atičk ih pojm ova i u o tk riv an ju n jihove veze s logičkim k a tegorijam a. Ona je p ridonela povezivanju raz l'č itih g rana m atem atike u n jenom sis tem atišan ju — o tk riv an ju n jen e s tru k tu re — što je ovoj toliko n edosta jalo sve do rad o v a H ilberta, F regea i Rasla. N aravno, treb a p ritom istaći, da sim bolička logika ni u m atem atic i n ije naišla na sveopšte p riznanje .

Za druge nauke sim bolička logika, n asu p ro t p reten z ijam a n jen ih pristalica, ne može b iti n i od kakvog naročitog neposrednog in teresa . M eđutim , posredno je ona značajna za sve nauke zbog svoje povezanosti s teorijom verovatnoće. Poznato je da u čđavoj sav rem eno j nauc i sve veću ulogu ig ra ju teo rija v erovatnoće i s ta tističke m elode na njoj zasnovane. M eđutim , baš su p rets tav n ic i sim boličke logike, još počev od Bula i P irsa pa sve do K arn ap a i R ajh en b ah a , in tenzivno obrađivali ovo područje i dali na njem u značajan doprinos. Ta je č in jen ica utoliko značajn ija , što se ovom problem atikom n ije o zb iljn ije i d e ta ljn ije bav ila n ije d n a d ru g a logika, pa n i d ija lek tika .

M eđutim , koliko se god moglo govoriti o značaju sim boličke logike s obzirom na n jen doprinos rešav an ju m nogih posebnih logičkih p itan ja , toliko se, s druge strane, ona m ora k ritik o v a ti kao opšta koncepcija logike. S v ak a od osnovnih n jen ih k a rak te ris tik a zaslužuje posebnu k ritik u je r se zasniva na nekoj logičkoj grešci i sobom vodi u nerazrešive pro tivrečnosti.

P r e s v e g a , sim bolička logika je f o r m a l n a logika. U većini svojih p ravaca ona se samo po obliku i obim u raz lik u je od k lasične aristo telovske logike zadržavajući sve n jen e zakone — identičnosti, pro tivurečnosti, isk ljučen ja trećeg i dovoljnog razloga. Cak i oni n jen i p rav c i koji su odbacili neke od tih zakona ostali su u okviru fo rm alne logike svojom osnovnom orijen tac ijom n a obezbeđivanju čisto form alne p ravilnosti a ne objek tivne istin itosti m išljen ja .

B itna logička greška na kojoj se zasniva svaka ovakva logika jeste otk idanje logičkih form i od njihovog živog objektivnog sadržaja . N a ovoj grešci tem elji se sva apstrak tn o st i jednostranost svake fo rm alne logike, pa i sim boličke logike kao jednog posebnog n jenog vida. Već kod Hegela ova je logika doživela tako tem eljitu k ritik u i svoje prevazilaženje, da n jen čitav d a lji razvoj — m ak ar i davao izvesne pozitivne rezu lta te — ne m ože biti g lavni p u t evolucije logike kao nauke.

D r u g o , ova logika je s i m b o l i č k a fo rm alna logika i počiva na jednom o tk r- dan ju pojm ovnih znakova od pojm ovnog sadrža ja , koji se kao opšti logički princip ni u kojem slučaju ne može opravdati. S v ak a se logika služi izvesnim sim bolim a, je r su već reči — te rm in i kojim a se označavaju pojm ovi i n jihovi odnosi — jedna v rsta simbola, nešto proizvoljno, konvencionalno, nešto što s ovim pojm ovnim s a d r žajem nije n i na koji način n u ž n o povezano. M eđutim , u klasičnoj form alnoj logici term ini-sim boli većinom n isu odvojeni od pojm ova koje označavaju (izuzetak čini A ristotelova teo rija silogizma ko ja je form alizovana do te m ere, da je znatnim

250


dclom izražen a na čisto sim bolički način). A p s trak tn o s t k lasične fo rm alne logike sa s to ja la se u tome, što je ovaj pojm ovni sad rža j osta jao u okv irim a opšleg uzetog »po sebi« v an konkretn o g s lu ča ja i specifičnih uslova u kojim a je dat. Dok je d i ja lek tik a p revaz išla (ili b a r teži da p revaziđe) ovu ap s tra k tn o s t zah tev a ju ć i da ovaj opšti po jm ovni sad rža j bude uvek k o n k retn o shvaćen, tj. uvek uzim ajući u obzir i posebno i ind iv idualno , od čega je on sam o o p šta odredba, do tle sim bolička logika čini jed an d a lji k o rak k m aksim um u a p s trak tn o s ti p rek id a ju ć i vezu sim bola s p o jm om i p reko n jeg a sa stvarnošću . K ad se u sim boličkoj logici izvrši p revođen je p rem isa jednog p rob lem a n a sim bolički jezik i kad se u m esto sve b esk ra jn o raz n o like k v a lita tiv n e određenosti p red m eta dobiju ste reo tip n i sim boli X, Y, Z itd., a um esto sv ih raz lič itih odnosa m eđu p red m etim a oznake osnovnih re la c ija (»ako . . . onda«), (» ili . . . ili«) itd.», vid i se odm ah, da je b esk ra jn o složeni i d inam ični s tv a rn o sn i sad rža j s tra h o v ito šem atizovan i uprošćen.io Je d an od uslova svakog sim boličkog raču n a jes te da se ta j sad rža j, kad je jednom p rev ed en u sim bole, p o tp uno a p s tra h u je .il S im boli poč in ju d a se k reć u po svojim v las titim zakonim a bez obzira n a pojm ove odnosno p red m ete ko je označavaju . Ovo p rek id an je sa s tv a rn o šću nije, n aravno , apsolutno, je r se izvestan veom a opšti s tv a rn o sn i sad ržaj o d razu je u sam im zakonim a k re ta n ja sim bola — u tom e i je s te sva rac io n a ln o st ovog form alizm a. T a je rac io n a ln o st tam an to lika, d a dozvoljava izvođenje svih m ogućih fo rm aln ih posledica dalog sislem a p rem isa. M eđu ovim fo rm aln im posledicam a m ogu b iti i n eke rea ln e posledice, tj. i n eke rea ln e , d o tle n ep o zn ate odredbe i veze sam ih p red m eta na koje se sim boli odnose. M eđutim , m noge od ovih form aln ih k onsekvenca jesu č isto id ea ln e k o n s tru k c ije , k o je se po k azu ju besm islen im a p ri p okuša ju p rim ene n a s tvarnost. Ono što je osnovna s labost svakog form alizm a, a n aro č ito sim boličkog kao n a ja p s tra k tn ije g m ogućeg, jes te p o tp u n a logička ek v iv a len tn o s t p rv ih i d rug ih . Sve su fo rm a ln e posljed ice p o d jed an ak o sm isaone i logičke tačn e (bilo da su o b jek tiv n o is tin ite ili ne istin ite ). N em oguće je čak i n a p ra v iti ovu raz lik u , j e r je odnos zak lju čak a p rem a čin jen icam a s tv a rn o s ti a p s trah o v an (čime je i p itan je istine p ro te ran o iz ovakve logike), a od zn ača ja je jed in o odnos z ak lju čaka p rem a p rav ilim a za k lju č iv a n ja .*2

P ošto sim bolička logika h a ta j nač in uo p šte nem a k r ite riju m a istin e ,13 ona zah tev a jed n u sad rž in sk u i m ate rija lis tič k u logiku sa čijeg bi se stan o v iš ta onda

9 D ve su u v ek p o tpuno dovo ljne u svim aksiom atsk im sistem im a, a u sistem u francuskog log ističara N ikoa čak i svega jedna.

19 N aravno, m i ga u opšte ne m ožem o m išlju sav la d a ti a da ga do izvesne m ere n e uprostim o, ogrubim o, u m rtv im o (u tom sm islu i L en jin govori na jednom m estu u »Filozofskim sveskam a«), ali ten d en c ija jednog za is ta progresivnog razv o ja m ože b iti jed ino postepeno u k lan ja n je te uprošćenosti i shem atičnosti, izg rad n ja sve g ipk ijih , e la s tičn ijih , složenijih a p a ra ta m iš ljen ja , a ne d a lje o sirom ašen je m išljen ja u im e jed n e veom a p ro b lem atičn e egzak tnosti (koja i n ije p ra v a egzak tnost — a d ek v atn o st m išljen ja p red m etn e s tvarnosti, već egzak tnost u sm islu adekvatnosti m iš lje n ja u n a p re d p o stav ljen im fo rm aln im p rav ilim a).

11 B ulu je p rv o m pošlo za ru k o m da z a sn u je jed a n e fik asan logički raču n baš zato, što je shva tio ovaj uslov. On ga je eksp lic itno izrazio u delu »An Investigation o f th e L aw s of Thought«, p. 68 .

12 N aravno, sam a p rav ila , m a kak o vešto i tan an o b ila po stav ljen a , m a koliko duboko z a h v ata la u sam u d ija lek tik u stv arn o sti, ip ak su n ešto suviše opšte i ne m ogu sobom o b u h v a titi svu onu k o n k re tn u nužn o st datog s lučaja. Zato sam o p r id r ž a v an je p rav ila n e m ože n ik ad da obezbedi d a s v e fo rm a ln e posledice b u d u i rea lne , t. j. ob jek tivno istin ite.

13 K ad se u n jo j govori o istin i, obično se ovaj te rm in k riv o u p o treb ljav a , je r se pod istinom u n jo j razu m ev a fo rm a ln a p rav iln o st i n ep ro tiv u reč iv o st u okv iru sistem a, a ne o b jek tiv n a istina , t. j. a d ek v atn o st stvarnosti.

251

M ihajlo M arković

ocenjivali svi n jen i rezulta ti. Na laj način sim bolička logika m ože b iti samo pom oćno sredstvo, a ne neka univerzalna, sam ostalna i seb i dovoljna logika.

T r e ć e . Sim bolička logika je istovrem eno i m a t e m a t i č k a logika, tj. takva fo rm alna logika koja je svoju m etodu u nekom m odifikovanom v idu pozajm ila iz m atem atike. K ad bi se pritom ostalo u skrom nim granicam a jedne specijalne logike, tj. logike jedne posebne nauke, m oglo bi se d iskutovati jed ino o tome, dai li je n jena m etoda u saglasnosti sa zakonim a specifično m atem atičkog m išljenja. M eđutim , budući da ova m atem atiz iran a logika ispoljava kolosalan ekspanzionizam i p retendu je na lo da bude un iverza lna logika svakog m išljen ja uopšte, ovde treba ukazati na b a r dve logičke greške na kojim a se ovako m atem atiz iran je logike zasniva.

P rv a je apsolutizovanje, n ipostaziran je nečeg posebnog, apstrak tnog, jednostranog (tj. m etode istraž ivan ja specifične zakonitosti k v an tita tiv n ih odnosa) i podm etan je tog posebnog, jednostranog apstrak tnog, n a m esto opšteg, svestranog, konkretnog, tj. m etode istraž ivan ja n a jopštije d ija lek tičke zakonitosti sveukupne s tvarnosti .14

M eđutim , da bi se m ogla un e ti m etoda m atem atike u logiku, bilo je potrebno n aprav iti jednu drugu grešku u sam oj logici. Obim pojm ova o trg n u t je od njihovog sadržaja, pa su stvorene tzv. logičke klase, veom a slične m atem atičk im skupovim a i zato pogodne za izvesne m atem atičke operacije. Ovo zanem arivan je kva lita tivne s tran e pojm ova postalo je kasnije jedan od izvora tzv. paradoksa i an tinom ija.

N ajzad, č e t v r t o , budući da je m atem atička, sim bolička logika uglavnom a p s o l u t n o d e d u k t i v n a , a k s i o m a t s k a logika, koja teži da sve izvede i sve dokaže polazeći od nekoliko osnovnih nedokazivih aksiom a. Ovo apsolutno o tk idan je indukcije od dedukcije (što su, u stvari, dve nerazdvojno povezane s tra n e jednog jed instvenog dija lek tičkog procesa zak ljučivan ja) n ikad n ije im alo svog opravdan ja u logici, a pogotovu ne danas, k ad je već davno prevaziđeno radovim a Hegela i k lasika m arksizm a.

U korenu ovakve jednostranosti leži n esh v atan je dija lek tičkog odnosa opšteg, posebnog i pojedinačnog. K ad bi se bilo načisto s tim e da su oni opšti odnosi koji su izraženi polaznim aksiom im a d a ti n e po sebi i za sebe, već u određenim po jed inačnim činjenicam a i posebnim zakonitostim a, tako d a se samo u n jim a mogu o tk riti i sarno iz n jih izvesti, bilo bi svršeno sa svakom aksiom atikom i apsolutnom dedukcijom u logici. Sam term in -aksiom a« bio bi izlišan, je r bi polazni stavovi u dedukciji b ili u stvari — logički zakoni.

N ijedan apsolutni deduktiv ist ne m ože d a ti logičan odgovor na p itan je: otkuda uzim ate, na osnovu čega p rop isu jete vaše aksiom e i osnovne principe logičkih operacija, ako oni nisu induk tivno-deduk tivn im zak ljučivan jem izvedeni iz iskustva, iz prakse, iz sam e stvarnosti. N jim a ne osta je n išta drugo, već ili d a slegnu ram enim a i p riznaju da ih uzim aju potpuno proizvoljno kako se kom e svidi, ili d a izm isle neku nad-logiku, odnosno m eta-log iku koja treb a da ih propiše. Dok konvencio- nalizam prv i ubeđljivo pokazuje da č itava tobože grandiozna zg rada — kakvu p rets tav lja jedan sim bolički sistem — bukvalno visi u vazduhu, dotle sve moguće m eta-logike drugih nim alo ne rešav a ju p itan je , već ga sam o p renose u n ek u n ad - logičku sferu i u k rajn jo j lin iji znače tzv. reg res u beskonačnost

14 Lenjin je, im ajući u vidu d av n ašn je slične pokušaje , sk ren u o p ažn ju na to , da »metoda filozofije treba da bude n jen a sopstvena ( n e m atem atike, con tra Spinoza, Volf i dr.)«. (Lenjin — Filosofskie tetrad i, M oskva, 1947, str. 70).

252

O ka ra k te ru s im boličke logike

P ris ta lice aksiom atike uvek se u od b ran i svog s tan o v iš ta pozivaju na ne- euk lid sk e geom etrije. P ro m en a p o s tu la ta o p a ra le lam a k o ju su u svojim g eom etrijam a izvršili Lobačevski i R im an n ije b ila zasnovana n a iskustvu , n a generalizaciji iz po jed inačn ih č in jen ica, a ipak je da la izvanredno p lodne rezu lta te (pa je čak n a k n ad n o i v erifik o v an a kad je ek sp erim en taln o p o tv rđ en a lačn o st novih pojm ova0 p ro sto ru i v rem enu koje je A jn šta jn uveo »Opštom teorijom rela tiv ite ta« ).

N a ovo se može odgovoriti sledeće: ako aksiom atsk i m etod uopšte može im ati sv o ju v red n o st u nekoj nauci, ta je n a u k a m ate m a tik a (zbog svoje ap strak tn o sti i fo rm alnog k a rak te ra ) . Z ato p rim eri iz m a tem atik e n iš ta ne dokazu ju o um esnosti p rim ene aksiom atskog m etoda u d rug im posebnim n a u k am a i u logici.

Dalje, ak sio m atičarim a se može odgovoriti, d a se R im anova geom etrija ne p okazu je e fikasnom i plodnom zato što je R im an »genijalnom in tuicijom « i z m i s l i o jed a n v a ljan p o stu la t »podesniji i udobniji* nego što je bio Euklidov, već zato što ta j p o stu la t izražava jed n o svojstvo ili bo lje reći z a k o n zak riv ljen o g p rosto ra, a novija ek sp erim en ta ln a is traž iv a n ja pokazuju , d a je p ro sto r u s tv a rn o s ti u p ravo tak av , tj. k riv . (Naše p re ts tav e o p rav o m p ro sto ru sam o su ap roksim ativno tačne,1 n a taj je način eu k lid sk a geom etrija sam o jed an poseban slučaj R im anove.)

O vde, d ak le , za m om enat, n ije b itn o n a k o ji se nač in došlo do jednog aksiom a, već je b itno d a on p re ts ta v lja jed n u zakon itu re lac iju sam e s tv arn o sti (ne p ro izvo ljn o u ze t s tav , ne n e k u č istu konvenciju ), je r će sam o u tom s lu ča ju on b iti e fik asan i podesan u izg rad n ji i d o k az ivan ju jed n e naučne teorije . N aravno, iz ovog odm ah sledi, da n ije sasv im svejedno ni to, k ak av se p u t p rih v a ti za u tv rđ iv an je ovakv ih »aksioma«, »postulata« —. u s tv a ri zakona. G en ija ln im lju d im a k a tk a d se desi i to d a bez in d u k cije i genera lizac ije n az ru izvesne zakone, ali je već D ekart u svo jim »Pravilim a« točno uvideo, d a je ovakva v rs ta in tu ic ije u s tv a ri skraćeno neposredno sazn av an je k o je je zasnovano i om ogućeno zna tn im p rethodn im isk u stvom (u ovom slu ča ju m atem atičk im iskustvom ). U svakom slu ča ju ovakvi re tk i p o jed inačn i s lučajev i uspešnog n az ira n ja (in tu icije) ne m ogu b ran iti in tu iciju kao p rin c ip naučnog saznan ja . Ako tre b a b ira ti izm eđu dve a lte rn a tiv e .

1) aksiom e pro izvoljno izab ra ti pa tek »a posteriori* v ideti da li oni »rade* ili ne, da l i su »efikasni« ili ne;

2) za polazne stavove u ded u k ciji odnosno za k ra jn je a rg u m en te u d o k a z iv a n ju u zeti tak v e stavove koji iz ražav a ju zakone s tv a rn o s ti u tv rđ en e iskustvom i p raksom , polazeći od č in jen ica — teško je poreći, d a nas p rv a a lte rn a tiv a ne u p u ć u je n a p ip a n je u m ra k u (na tra ž e n je crn o g šešira u tam n o j sobi — kak o je to duhov ito rek ao jed an am eričk i filozof. N aravno, i p ip an je ponekad pom ogne da se še šir nađe, a li z a r je to a rg u m e n a t da ga p rih v a tim o kao opštu p rak su naučnog istraž iv an ja?!

U stvari, i o ovom p ita n ju p rak sa sim boličara neg ira n jihovu teo riju . Pada od m ah u oči, d a gotovo sv i tvo rci velik ih aksiom atsk ih sis tem a (Prege, Rasi, H ilbert itd.) u z im aju gotovo iste aksiom e sam o u različ ito j notaciji, što već n a p rv i pogled izgleda veom a čudno (s obzirom n a to da su oni »proizvoljno uzeti«) — je r se pred ljudskom proizvoljnošću na laz i beskonačan bro j raz lič itih m ogućih stavova, od k o jih po defin iciji n ijed an nem a n ik ak v e p red n o sti p red osta lim a n a početku izg rad n je sistem a. Tako, n a p rim er, od beskonačnog b ro ja m ogućih aksiom a — kako kaže n jih o v a teo rija — svi oni u ovoj ili onoj form i u z im a ju jed an aksiom koji izražav a svojstvo tran z itiv n o sti n ek ih logičkih re lac ija . Taj aksiom izražava, u stvari, jed a n p rin c ip z a k lju č iv an ja k o ji je »uopšteno iskustvo h iljad u g o d išn je ljudske prakse«. To svo jstvo tran z itiv n o sti nek ih logičkih re lac ija izraženo je i u p rincipu

253

M ihajlo M arković

silogizm a (kad iz nekog P sledi neko Q, a iz nekog R neko P, onda iz R sledi Q). Bez indukcije se do ovakvog racionalnog sad rža ja aksiom a ne može doći. Uopšie pretstavnici sim boličke logike u stv a ri u svojoj p raksi neprestano n eg ira ju svaku od svojih osnovnih koncepcija.

Sim bolička logika nije, dakle, neki u n iverza lan recept za rešav an je svih p ro blem a sveta, ili čak najg rand iozn iji proizvod ljudskog d u h a svih vrem ena — kako to m isle mnogi ljud i u svetu, pa začudo i neki kod nas.

Ako je ona ipak izvesnim svojim rezu lta tim a d a la doprinos nauci, ona je to najčešće uspela u onoj m eri u kojoj je n eg ira la svoje sopstvene n a jopštije principe i u kojoj je, nasu p ro t svom form alizm u »in abstracto«, b ila sad ržinska »in concreto«.

Nesum njivo je, d a is to n ja n ije d a la pravo francuskom logističaru L uju K utira , koji je početkom ovog veka egzaltirano tvrdio, da je logistika d a la nauci k rila i čizme od sedam m ilja. Pozna ta sa rk astičn a rep lik a velikog k ritič a ra logistike — A nrija Poenkarea: »Pa vi već deset godina im ate k rila , a još n iste poleteli!« — bila bi danas, posle pola veka, još mnogo um esnija.

Ipak , d iskusiji u ovom nih ilističkom s tilu tre b a svakako p re tp o s tav iti jednu tem eljnu d ija lek tičku analizu, ko ja bi odbacila ap s trak tn e i k ra jn je form alističke okvire sim boličke logike, ali i usvojila sve cne n jen e k o n k retn e rezulta te , koji p re t- s tav lja ju dalji ko rak u upoznavan ju sveta u kom e se nalazim o.

254

S l a v k o B o r o j e v i ć

ORGANIZAM I VANJSKA SREDINA

Od vrem ena do v rem ena ko d nas i u in o stran s tv u po jav i se pokoji članak , koji t re t ira sp o rn a p ita n ja genetike, k o ja je izazvala u širokoj jav n o sti L isenkova k r itik a zapadne genetike, t. j. m endelizm a-m organ izm a. Č in jen ica d a se tak v i članci jo š u v ijek p o jav lju ju govori, d a spor tra je i da im a p itan ja , k ak o općih tak o i posebnih, u ko jim a se m iš ljen ja razilaze.

T reba istaći, da razm im o ilažen ja u tome, kako o b jasn iti i tum ačiti razne po jav e nasljeđ iv an ja , n isu nova. O na po tječu još od D anv ina , koji je razrad io ne samo teo riju evolucije o rganskog sv ije ta , nego u k ra tk o dao i svoje p red stav e o nasljed n o sti. Je d an dio biologa (W eism ann i dr.) p rih v a tio je u p rav o ove D arw inove teze i raz rad io teo riju u su p ro tnosti s o p q m n ačelim a evolucione teo rije . B ilo je i raznih d ru g ih koncepcija o n asljed n o sti (Beatson, de V ries i dr.), da bi n a jzad početKom ovog sto ljeća, nakon ponovnog o tk rića M endelovih radova, po sta la opće p rizn a ta hrom osom ska teo r ija n asljeđ iv an ja . T u su teo riju k a sn iji istraž ivači (M organ, V av ilov i dr.) snažno da lje razvili, pa je ona zauzela d o m in an tan položaj i u tv rd ila se kao jed in a važeća teo rija u genetici. Pojedinci, ko ji su n ek e n jen e postavke p o d v rgavali k ritic i ili n as to ja li da je dovedu u sk la d s d ija lek tičk im m aterija lizm om (P re- nant, na pr.), o s ta li šu m an je v iše u sam ljen i te n isu m ogli u tje c a ti n a to da izm jene način ra su đ iv a n ja ili tok istraž iv an ja . U c je lin i pak m endelizam -m organ izam n ije doživ ljavao v e lik e k ritik e , sve do g. 1948., k ad je L isenko oštro napao c je lokupnu tu teoriju .

L isenkov n ap ad izazvao je oštre reak c ije i fro n ta lan s tav g en etičara n a Z apadu. T ak av s tav izazvan je m etodom ko ju je L isenko upo treb io u n ap ad u n a zapadnu genetiku (negacija c je lokupne teo rije m endelizm a-m organ izm a, n eu v ažav an je bilo k akve k ritik e n jegovih koncepcija, nem ilosrdno o b raču n av an je s oponentim a u SSS R -u, o k rilje B oljševičke p a rtije ) i zatim zn a tn e slabosti u a rgum entac iji, te p re ten z ija da n a osnovu sv o jih postavk i i nekoliko svojih rez u lta ta stvori po tpunu genetsku teo riju , k o ja tre b a d a zam ijen i hrom osom sku teo riju nasljeđ iv an ja .

Isp ravno je bilo osuditi L isenkovu m etodu borbe i č itavu s itu a c iju ko ja je u vezi s tim e s tv o ren a u SSS R -u, ali su tak v im , svojim stavom zapadn i g enetičari zapali u istu g rije šk u kao i L isenko. O ni su, naim e, preš li u n eg iran je svega onoga što je L isenko rekao i dokazivao, ne u d u b lju ju ć i se u to, d a li b a r u njegovim eksperim en tim a, ako ne u riječ im a, im a istine , ko ju bi, ako n išta drugo, b a r treb a lo p ro vjeriti. Im a lju d i koji kažu, d a b i L isenkove koncepcije b ile p rim ljen e d rugačije , d a su iznesene n a m iran , akadem sk i način . S vakako da bi to bilo k u ltu rn ije i korisn ije , ali sum njam , d a bi i u tom sluča ju b ile p rih v aćen e za d iskusiju , p rosto zato što se m en d elizam -m organ izam to liko su jev je rn o s tab iliz irao i zauzeo tak av m onopol u genetskoj m isli, da je svaku k ritik u n jegovih b itn ijih postavk i ap rio ri odbijao ih

255

■Slavko Borojević

se p rem a n jo j čak tako superiorno odnosio, d a na n ju n ije ni reag irao (slučaj s Gold- schidtom , koji je još 1938 g. stavio pod znak p itan ja gen kao n asljednu jedinicu). Zapadni genetičari bi nešto i p rihvatili, ali sam o uto liko ukoliko to ne d ira u h ro - m osom sku teoriju , a ne b i p rih v a tili n ik ak v e postav k e ko je im aju u svojoj osnovi dija lek tičk i m aterijalizam (što Lisenkove jednim dijelom imaju), je r to je n jim a isto što i M cC arthyju kom unizam .

R ezultat takve situac ije jes t taj, d a d a n a s ,'n a k o n p e t godina, kad su se već stiša li politički i d rug i m otivi koji n isu spadali ni u ideologiju ni u genetiku, postoje i da lje dva fro n ta koji se bore, ali bez kon tak ta . To je lijepo pokazao IX. in te rn a cionalni genetsk i kongres, održan p rošle godine u I ta lij i Na tom e kongresu zapadni genetičari davali su svoje d a ljn je priloge m endelizm u-m organizm u, ne obazirući se na kritiku (koja n ije došla samo s L isenkove strane, nego se p o jav ila i u njihovim vlastitim redovim a), i ne vodeći raču n a o tom e da treb a p rom ijeniti s tanov ita shva- tan ja , a L isenko i n jegova škola isto su tako produžili da lje svojim putem , bez obzira n a to što su uvid jeli da tre b a da odbace i rev id ira ju neke svoje sasvim zalutale koncepcije. U h isto riji razvo ja nauke bilo je već ovakvih situac ija (na pr. Cuvier), ali one n isu bile u s lan ju sp riječ iti napred o v an je progresivne naučne misli.

U teoriji m endelizm a-m organizm a im a mnogo slab ih ili pogrešnih tum ačenja, i o n jim a tre b a ra sp ra v lja ti i r iječ ju i eksperim entim a. S druge strane, L isenko je, k ritiz ira juć i tu teoriju , razvio svoju teoriju , a ta, što je on više razvija , pokazuje sve više pogrešaka, tako da ju je prijeko potrebno podvrći k ritic i i zadržati od nje samo ono što može koris titi daljem razvoju n au k e o nasljeđ ivan ju .

G lavna sporna p itan ja u genetici danas, po m ome m išljen ju , jesu : 1) tum ačenje odnosa organizm a i van jske sred ine i 2) da li postoji posebna n asljedna supstanca. O vdje ćemo se zasad ograničiti na raz m a tra n je prvog p itan ja, t. j. odnosa organizm a i van jske sredine.

Odnos organizm a i van jske sred ine vrlo je m nogostruk i složen, i n jim e se m anje više bave sve g ran e bioloških znanosti, a li m i ćemo se tim p itan jem pozabaviti samo s njegove genetske strane. Da bi se ta j odnos u tom e sm islu odredio, potrebno je n a jp rije reći, što se sm atra nasljednošću. Da vidim o kako n a to p itan je odgovara ju p ristalice razn ih teo rija i sh v a tan ja u genetici. M endelisti-m organisti S innott, D unn i Dobzhansky (1950) kažu: »H rana uzeta iz v an jske sred ine posta je dio živog tije la samo kroz duboke kem ijske i fizikalne tran sfo rm acije supstanca h ran e koje v rši tijelo. Osim toga, a to je n a jh itn ije , svaki organizam ras te tran sfo rm ira ju ć i h ran u na određen način, tako da je ishod procesa ras ta u v ijek više ili m an je v jern a kopija tije la rod ite lja i d ru g ih p red ak a organizm a koji se razv ija . P rem a tome, ro d ite ljsk i o rganizam rep ro d u cira sebe u svom potom stvu , uzrokujući da ono organ izira, na o dređen način, m ate rije uzete iz v an jsk e sred ine; i ovaj proces sam o- reprodukcije b itn a je značajka n a s lje d n o s ti .. .« »U svakom slučaju ono što je n a sljedno jes t sposobnost reag iran ja na specifičan način, na specifične fak to re vanjske sredine.«

Lisenko (1948) kaže slijedeće: »Svako živo tije lo samo se obrazuje iz m rtve m aterije, drugim riječim a iz h rane, iz u v jeta van jsk e sredine; Iz ove sred ine organizam b ira potrebne u v jete ; kakve će on u v jete b ira ti, uv jetovano je nasljednošću dotičnog o rg an izm a« . . . »N asljednost je svo js tv o živoga tije la da tra ž i određene u v jete za svoj život i svoje razviće i d a n a određen način reag ira na ove ili one uvjete« . . . »N asljednost kao da je k o n cen tra t u v je ta van jsk e sred ine asim iliran ih od biljn ih organizam a u nizu p rethodn ih pokoljenja.«

Griško i Delone (1948), sred ina izm eđu m endelizm a-m organizm a i Lisenkove teo rije , ovako d efin ira ju nasljednost: »N asljednost je proces rep rodukcije sebi slič

256

O rganizam i v a n jsk a sredina

nih, p ri čem u potom ci u svom e razv iću n isu sam o slični najb ližim ro d ite ljim a i d a ljim precim a, je r p o n av lja ju p u t n jih o v a filogenetskog razvića, nego se i raz lik u ju od n jih , zato što u svojoj ontogenezi pokazu ju nove osobine, stečene kao rezu lta t k v a lita tiv n ih p ro m jen a koje su se desile u regeneracion im tk iv im a i spolnim stan icam a, a zah v alju ju ć i i novom sp a jan ju nasljed n ih osnova d v iju ro d ite ljsk ih form i u u v jetim a sredine, k o ji se uv ijek razlikuju .«

Bez obzira na stan o v ite raz lik e koje posto je u ovim tum ačen jim a, m islim da je opći odnos organ izm a i v an jsk e sred in e jasn o p rec iz iran i d a u tom e nem a b itne raz lik e izm eđu razn ih škola. I po jed n im a i po drugim a, o rganizam reag ira o d re đ en o i li specifično na o d ređ en e ili specifične u v je te v a n jsk e sred ine. I ta je sp o sobnost ili svojstvo u p rav o ono što je nasljedno. Dakle, d a su organ izam i v an jsk a sred ina usko povezani, u to d an as n itk o ne sum nja. Ali p rizn a ti da su organizam i s re d in a usko povezani i d a se organ izam uopće ne m ože razv iti bez o dgovara juć ih u v je ta v an jsk e sred ine, to još n ije sve. P ita n je je, n a koji se način ta povezanost očitu je, u kojoj m je ri i d a li s red in a m ože izazvati nasljed n e p rom jene u organizm u. U pravo u tom e se raz lik u ju m išljen ja .

M odifikacije

Ne sam o da su u v je ti v an jsk e sred in e neophodni za razvoj datog organizm a, nego su o n i u s ta n ju i izazvati u n jem u razne prom jene. F a k to ri v an jsk e sred ine n a raz lič itim m jestim a i u raz lič ito v rijem e n ik ad n isu sasv im jed n ak i. Cak n i dva k v a d ra tn a c e n tim e tra tla n isu sasv im jed n a k a s obzirom n a m in e ra ln i sastav , o rg an ske tvari, vodu i drugo. I k a d n a n jim a ra s tu b iljke , one povećav aju tu razno likost još v iše s obzirom- n a sv ijetlo , te m p e ra tu ru i t. d P rem a tome, ako n a različ itim m jestim a ra s tu b iljk e iste sorte, is te n asljednosti, one se zbog p o sto jan ja v a ri ja b iln o sti fak to ra v an jsk e s red in e ne će sasv im jed n ak o razv iti, m eđu n jim a će posto jati s ta n o v ite raz lik e u v isin i s tab ljik e , ve lič in i i b ro ju g ran a i lis tova, velič in i i b ro ju plodova, dobi saz r ije v a n ja i t. d. V arijac ije k o je n a ta j n ač in n a s ta n u izm eđu ra z n ih in d iv idua iste v rste , so rte ili p asm in e jesu m asovne, svak o d n ev n e i u p rav ilu se ne p ren o se n a potom stvo , t. j. n isu n asljed n e. U sa v rem en o j genetsko j l ite ra tu ri za tak v e p o jav e u p o tre b lje n je izraz m o d i f i k a c i j e ili n e n a s l j e d n e v a r i j a c i j e .

Č in jen ica d a v a rira ju ć i u v je ti v an jsk e sred ine ne izazivaju n asljed n e p rom jene tu m ač i se k o n zerv a tiv n o šću n asljed n o sti. To tv rd e i m en d e lis ti-m o rg an is ti i L isenko. P re m a prv im a, o rganizam p osjedu je reak c io n u norm u, t. j. g ran icu u n u ta r ko je može v a r ira t i u v a rira ju ć im u v je tim a v an jsk e sred ine, a da se tim e n jegova n asljednost n e p rom ijen i. L isenko, pak , ovakve po jave , po m om e m išljen ju , tu m ač i p rav iln ije i p o tp u n ije . Ako, n a p r., jed n u b iljk u pšen ice u zgajam o n a v rlo dobrom tlu i pod o sta lim d o brim u v je tim a , a d ru g u b iljk u pšenice iste so rte na v rlo lošem tlu , raz lik e izm eđu n jih b it će v rlo velike . U kupna m asa ove p rv e m ože b iti neko liko sto tin a p u ta veća od u k u p n e m ase d ruge. R azlike su n a ro č ito velike u v eg e ta tiv n im o rg a n im a i u b ro ju zrna , ali ako pogledam o zrno kao n a jv a ž n iji d io za rep ro d u k c iju , raz lik e su zn a tn o m an je , a kod još v a ž n ije g d ije la z rn a — klice raz lik e su v rlo m alene. Ako s jem e b iljk e k o ja je ras la pod d o brim u v je tim a i s jem e b iljk e koja je ra s la pod lošim u v je tim a iduće godine zasijem o u jed n ak im u v je tim a , do b it ćem o b iljk e ko je će b iti re la tiv n o po tp u n o jed n ak e i jed n ak o isp o ljav a ti svo je so rtn e osobine. To znači, da n i ovi e k s trem n i u v je ti n isu b ili u s ta n ju p ro m ije n iti n a s lje d n o s t d o tičn ih o rganizam a. L isenko ovo tu m ač i na ta j nač in d a u o rg an izm u po

257

S la vko Borojević

s to je važni i m an je važni o rgan i i procesi. V ažniji o rgan i i p rocesi obično su sn ab djeveni po norm i, oni su čuvan i kak o od n ed o sta tk a tak o i od suv išk a h ran e uopće ili po jed in ih n jen ih elem enata , dok m an je v ažn i o rgani i p rocesi m ogu b iti sn ab d jev eni i ispod norm e i iznad norm e.

Vidimo, da čak ni ekstrem ni u v jeti van jsk e sred ine n isu uv ijek u s ta n ju izazvati nasljedne prom jene, je r organizam i pod tim u v jetim a može izabra ti one u v jete koji odgovaraju njegovoj nasljednosti. Im a, m eđutim , s lučajeva d a se p rom jene koje su se desile pcd p rom ijen jen im u v jetim a sredine, očitu ju i u nizu da ljih generacija, ako se ti p rom ijen jen i uv jeti i d a lje d a ju organizm u. Ali k ad tak v i u v jeti p restanu , p res ta ju i prom jene n jim a uv jetovane. Takvi slučaji poznati su p^d nazivom t r a j n e m o d i f i k a c i j e (D auernm odifikationen).

K ad je istina, d a v a rira ju ć i uv jeti van jsk e sred ine u prvom redu izazivaju m asovnu v a rijab ilnost pojedinih svo jstava organizm a, a da se ta svo jstva tim e n isu nasljedno p rom ijenila i kad je i Lisenko to priznao i dao svo ja ob jašn jen ja , o n d a ne vidim razloga, zašto on nakon svega tv rd i: »Prom jena tije la obavezno vodi za sobom i prom jenu p rirode toga tije la . Potom stvo pak dotičnog organizm a, čiji su ovi ili oni dijelovi prom ijenjeni, ne će b iti uv ijek prom ijenjeno«. (Agrobiologija 1948). P riro d a organizm a i n asljed n o st organizm a po L isenku su jedno te isto, i p rem a tome ako prom jena tije la obavezno za sobom vodi i p rom jenu nasljednosti, onda bi se svaka p rom jena m orala p ren ije ti na potom stvo, a sam Lisenko kaže, da to uvijek n ije slučaj. U pravo tak v e se n enasljeđne prom jene i n azivaju m odifikacijam a, a to ne znači, da se u organizm u ne d ešava ju i n asljedne p rom jene ili da ih nisu u s tan ju izazvati fak to ri van jsk e sredine.

Mutacije ili naslijeđene promjene

Ne sam o da se u organizm u d ešavaju nenasljeđne p rom jene kao rezu lta t v a r i- ra ju ć ih u v jeta v an jske sred ine, nego se u organizm u d ešav a ju i n asljedne prom jene. Kako n as ta ju nasljedne prom jene, da li su i n jih u s ta n ju izazvati fak to ri v an jske sredine? O tom e F ano e t al (1950) kažu ovo: »V anjska s red in a u tječe n a k a ra k te r i fenotip individua, ali n ije u s ta n ju p rom ijen iti nasljed n u ko n stitu c iju k o ja se prenosi od indiv idue n a n jeno potomstvo.« D akle, sasv im jasno i određeno, v an jsk a sred ina n ije u s tan ju izazvati nasljedne prom jene. P a ipak, kako se one dešavaju? N a s l j e d n e p r o m j e n e ili m u t a c i j e , kako su n azvane u genetskoj litera tu r i, d ešavaju se spontano, »m utations ju s t happen« (S innott e t al., 1950).

K ako zapadn i g en e tičari tum ače m utacije , pokazu ju i n a jn o v ija istraž iv an ja u b ak te rija ln o j genetici (L uria , 1947, D em erec 1948 i dr.). Ako k u ltu r i b ak te r ija (Escherich ia coli) dodam o suspenziju bakteriofaiga, one će se razm naža ti u b ak terija ln im stan icam a i uzrokovati n jihovo uginuće. M eđutim , neke stan ice b ak te rije ipak p re žive i razv iju kolonije. Od tak v ih s tan ica m ože se uzgojiti nova lin ija b a k te rije koja je o tporna p rem a bak terio fag am a i po tp u n o dobro se raz v ija u n jihovoj p risu tn o sti. U da ljem životu tak v e lin ije b ak te rije m ože se dogoditi, d a su neke b ak terio fage u s ta n ju nap asti b a k te r ije i tako n a s ta n e hova lin ija bak terio faga .

Eksperim enti s djelovanjem pen icilina i d rug ih an tib io tika na E scherichia coli dokazali su, da se m ože raz v iti n e sam o no v a lin ija b a k te r ija o tporna prem a tim antib io ticim a, nego tak o đ er i l in ija ko ja za svoj ra s t zah tijev a an tib io tik , t. j. ne može se razv iti bez njegove p risu tn o sti. Osim toga, u ovim se eksperim en tim a pokazalo, da jedna lin ija bak te rije , ko ja je u p oče tku p o stu p k a b ila un išten a od re lativno m alih k o n cen tracija penicilina, postepeno k roz nekoliko generac ija s tje č e sve veću o tpo rn o st i u s ta n ju je izd rža ti sve veće i veće k o n cen tracije penicilina-

258


D a bi ob jasn ili ove pojave, au to ri po stav lja ju d v ije a lte rn a tiv e . Prvo, d a je o tpornost in d u c iran a nekom in te rak c ijo m izm eđu b ak terio fag a ili an tib io tik a i b a k te r ija kad su se oni našli za jedno i d rugo, da je o tp o rn o st n a s ta la m utacijom , ko ja se p o jav ila neovisno i bez obz ira n a to što je b a k te r ija b ila izložena an tib io tik u ili b ak terio fag am a i da ovi d je lu ju sam o kao se lek tiv n i agensi, koji izo lira ju m u tan te raza ra ju ć i os je tljiv e b ak te rije . A utori su za ovu d ru g u a lte rn a tiv u . Je r, k ad bi o tpo rn o st b ila ind u ciran a , m orao bi se p o jav iti p rib ližno isti b roj m u ta n a ta u u z o rcim a uzetim iz nezav isn ih k u ltu ra E. coli kao i u uzorcim a iz jed n e k u ltu re , a to niije bio slučaj. I dalje, ako bi o tpornost b ila in d u ciran a , m orao bi se p o jav iti m nogo veći b ro j m u ta n a ta u jednoj k u ltu ri. Ako bi se rad ilo o adap tac iji, tak o đ e r bi velik b roj b a k te r ija m orao p rež iv je ti i raz v iti kolonije, a n i to n ije slučaj. P re m a tome, o tp o rn o st b a k te r ija n a s ta la je m utac ijom p r ije t re t ira n ja , spon tano . Teškoća ko ju m utacionoj teo r iji n am eće č in jen ica po step n o sti s tje c a n ja sve veće o tp o rn o sti (adaptacija), p reb ro đ av a se- na ta j način , što se kaže, da sve veća o tp o rn o st n a s ta je a k u m ulacijom su kcesivn ih m utac ija , od k o jih sv a k a sam a za sebe p red s ta v lja m alu dobit, ali sve sk u p a znače m nogo za s tep en otpornosti.

Dakle, čitavo tu m ačen je ide za tim d a se dokaže kak o u p o treb ljen a s red stv anisu u s ta n ju izazvati (inducira ti) m u tac ije kod b a k te rija , nego d a su te m utac ije n a s ta le p r ije t re t ir a n ja i za b a k te r ije s u o n e b ile sasv im ire lev en tn e , dok n isu došle u k o n ta k t s an tib io ticim a. M ora se, bez su m n je , uze ti u obzir čin jen ica, da so sam o m ali bro j b a k te r ija pokazao o tporan , i ako bi ta o tpornost b ila in d u c iran a od an tib io tika, zašto je in d u c iran a sam o kod n ek ih s tan ica, a kod većine d rug ih n ije? Iak o se rad ilo s lin ijam a, a ne s p opu lacijam a, znači, d a sve s tan ice te lin ije n isu b ile gen e tsk i jed n ak e . To se m ože p re tp o s ta v iti a li onda m oram o odgovoriti, š ta je uzrokovalo tu g en e tsk u (nejednakost u n u ta r lin ije b a k te r ije p rije t re t ira n ja . Do n je je došlo m utac ijom , i to spontano, kažu au to ri. K od postepenog s tjecan ja sv e veće o tpornosti, g d je se, č in i se, r a d i o ad ap tac iji, ono se odbacuje kao m ogućnost i tum ači, da se ra d i o novim , su k cesiv n im m u tac ijam a , ko je su opet n asta le spon tano , bez obzira n a fak to re d jelo v an ja .

U s luča ju s b a k te r ija m a zapadn i gene tičari ne p rid rž av a ju se n i onih tu m ačen ja ko ja su dali za m u tac ije kod d ru g ih o rgan izam a, n a pr. kod D rosophile. N a D ro- soph ilu su d je lova li X -z rak a m a i razn im d ru g im sred s tv im a i dobili, n a pr., m ušice s b ije lim očim a um jesto s crvenim , ili s k ra tk im k rilim a um jesto s norm aln im . To su p ro tum ačili tako, da su ta s red s tv a in d u cira la m utac ije , iako je m u tirao vrlo m alen p o sto tak m ušica. S ad se pale m alen p o sto tak m u ta n a ta kod b ak te r ija uzim a kao jed an od g lavn ih a rg u m en a ta p ro tiv indukcije. K od b a k te - ija sve se d ešav a bez obzira n a sred stv a s ko jim a se d jelu je. K od Di'osophile se to n ije moglo tv rd iti, j e r m ušicS s b ije lim očim a p ro sto n i je bilo. U s lu č a ju b a k te r ija , nap ro tiv , to sem ože tv rd iti je r cn e n em aju tak o izrazitih sv o js tav a kao v iši organizm i, negouglavnom određene zah tjev e n a su p s tra t ko ji se ne m ogu v id ljivo d e fin ira ti, i sve se odigralo već p rije .

S v a ta tu m ačen ja polaze od postavke, d a v a n jsk a sred ina n ije u s ta n ju p ro m ijen iti n a sljed n u k o n s titu c iju organizm a. B udući d a do n asljed n ih p ro m jen a ipak dolazi, kako u prirod i, tak o i u lab o ra to rijsk im u v jetim a, one p rem a tom e m oraju n a s ta ja ti spontano, što zap rav o znači — sam e c d sebe. Ako su uv jeti van jsk e sred ino neophodni d a b i se jed a n o rgan izam m ogao raz v iti i ž iv je ti, z a r t i uv jeti, pogotovu ako se p ro m jen e, n isu u s ta n ju izazva ti n a s lje d n e p ro m jen e? I sasv im je logično L isenkovo m išljen je , d a uzroke nasljed n im p ro m jen am a tre b a p rv en stv en o traž iti u p rom ijen jen im u v je tim a v an jsk e sred ine . » K ad o rgan izam u okolnoj sred in i ne

259

S la vko Borojević

nalazi n jem u potrebne uv jete i kad je zbog toga p risiljen d a asim ilira u v jete koji ne odgovaraju njegovoj prirodi, tad a se dobije organizam koji će se -potpuno ili b a r u svojim pojedinim dijelovim a, više ili m an je raz likova ti od p rethodn ih pokoljenja.« i dalje: »Stepen prenošenja prom jene zavisit će od stepena u kopčavan ja m aterije prom ijenjenog d ije la tije la u opći lanac procesa koji vodi obrazovanju stan ica za spolno i vegetativno razm nažanje« (Lisenko, A grobiologija, 1948).

Da fak to ri van jske sred ine m ogu izazvati n asljedne prom jene (mutacije), to je sasvim sigurno. To p o tv rđ u ju i p rim je r i induciran ih m utac ija kod v iših organ izam a. Inače, kako bism o m ogli p ro tu m ačiti evoluciju organskog sv ije ta? Z ar je dino spontanošću? Što je te fak to re u p r iro d i v rlo teško ana liz ira ti, to je sam o teškoća eksperim enta, a n e dokaz da n e d je lu ju . K ad se ignorira u tjeca j fak to ra v an jsk e sredine, razum ljivo je, da će se sv ak a m u tac ija č in iti sp o n tan o m .'I ne sam o to. Ako mi ta j u tjeca j v erba lno i p riznam o, m u tac ije će nam se opet čin iti sp o n tanima,. ako n e p roučavam o u v jete pod kojim a su ž iv jeli ro d ite lji i d a ljn ji preci. D rugo je p itan je , da li su u v je ti v an jsk e sred ine isk ljučivo uzrok m u tac ija i da li p ro m jen jen i u v jeti sred ine izazivaju ad ek v atn e n asljedne prom jene. Lisenko na ova p itan ja odgovara po tvrdno, a ja sm a tram , da nem a pravo . Uzroci nasljedn im p ro m jenam a ne m ogu b iti isk ljučivo p ro m ijen jen i u v je ti v an jsk e sred ine, nego do tih prom jena može doći i zbog u n u ta rn jih razloga. P ro m jen u pozicije jed n e OH sk u pine u fenilnom p rsten u apigenina (a to je dovoljno da se p ro m ijen i boja) mogu izazvati neki sasvim u n u tra šn ji razlozi koji u procesu sin teze rez u ltira ju iz s tan o vitih odnosa i korelacija . Da se tak v e i s lične m ogućnosti m o ra ju u ze ti u obzir govore p rim je ri razn ih m u tac ija u inače n eprom ijen jeno j v an jsko j sred in i. Konačno, odnos organizm a p rem a v an jsko j sred in i n ije pasivan , nego ak tivan .

N asljedne p rom jene ne m o ra ju b iti ad ek v atn e n i u v jetim a koji su ih izazvali. Jač in a p rom jene zavisi od s tu p n ja razvo ja organizm a u kom e su se prom jene zbile. Logično je, da će uv jeti sred ine d jelovati jače, dok je organizam m lad, t. j. dok su njegovi g enerativn i organi još u razv itku , nego k ad je organizam već sasvim raz vijen . Osim toga, isti fak to ri m ogu izazvati različ ite prom jene.

N adalje, p o trebno je znati, ko jim p u tem n a s ta ju m utacije . P rem a m endelistim a- m organistim a, m utac ije n asta ju d irek tno u spolnim s tan icam a i p rem a tome mogu se o tk riti i v id je ti samo na potom stvu, a ne n a organizm u ko ji je stvorio te spolne stanice. Osim ove v rsti m utac ija postoje i t. zv. som atske m utacije . To su takve prom jene koje se d ešavaju na tije lu organizm a, ali se n isu dogodile u njegovim spolnim stan icam a i prem a tom e se ne p ren o se na potom stvo, nego sam o onda ako se dotični organizam razm n aža vegetativno. P o stav lja se da lje p itan je, da li su fak to ri van jske sred ine ili neki drugi fak to ri u lab o ra to riju u s tan ju izazvati n a jp rije prom jene u som atskim stan icam a, ko je se zatim prenose n a spolne stan ice ( s o m a t s k a i n d u k c i j a ) ili istovrem eno u som atskim i u spolnim stan icam a ( p a r a l e l n a i n d u k c i j a ) . Ove m ogućnosti m endelisti-m organ isti već decenijam a kategoričk i poriču, je r p rizna ti to značilo bi p rizna ti n asljeđ ivan je stečenih svojstava, a to po n jihovu m išljen ju , n ikako n ije moguće.

Nasljeđivanje stečenih svojstava

U pravo jed an od glavnih sporova u genetic i jes t p ita n je nasljeđ iv an ja stečenih svojstava. Da bi se to p itan je pozitivno riješilo , bilo b i poLrebno dokazati p o sto jan je som atske indukcije i p ara le ln e indukcije. V ršeni s'u m nogobrojni pokusi, da bi se dobio odgovor na ova p itan ja.

260


Nem a p o treb e da ovdje n ab ra jam o sve one p rim je re sa s ječen jem repa m iševim a, o b rezivan jem kod m uslim ana, h ran je n je m gusjenica n a obojenim su p s tra tim a i t. d , je r su tak v i ek sp erim en ti bili p ostav ljen i m etodološki krivo i m orali su d a ti n ega tivne rezu lta te . K ljučn i dokazi za som atsku ind u k ciju treb a lo je da bud u ek sperim en ti s p resađ iv an jem spolnih žlijezda jed n e životin je u tije lo druge ž ivo tin je s d rug im sv o jstv im a. K ao što je p ozna to i ovi pokusi d a li su n eg a tiv n e rezu lta te t. j. potom ci su bili kao živo tin je iz kojih su uzete spolne žlijezde, a ne kao životin je u čije su tije lo tra n sp la n tira n e . Iz toga je izveden zak ljučak , d a som atske in dukcije nem a i p rem a tom e da nem a ni n a s ljeđ iv an ja stečenih svojstava.

I bez po treb e v rše n ja nek ih naro č itih eksperim enata , som atske m utacije , čini se, tak o đ er govore, d a nem a n a s ljeđ iv an ja s tečen ih svojstava, t. j. p rom jene u somi n isu izazvale p rom jene u spoln im stan icam a. Som atske m utac ije su u najvećem b ro ju m u tac ije m an je važn ih o rgana , kao n a pr. bo je lis ta , bo je latica , p ro m jen e razn ih ob lika i t. d. Do tih p rom jena m ože doći u ran ijem ili k asn ijem razvojnom stad iju , a pogotovu ako se dese kasn ije , razu m ljiv o je da ne m ogu im ati u tje c a ja na g enera tivno tkivo, je r se ono već form iralo . Ali pogledajm o, na p rim jer, som atske m u tac ije boje z rn a kod k u k u ru za (Tavčar, 1952). Na k lipu, čija z rn a im aju bezbojni p e rik a rp , može se naći č itav sek to r z rn a sa c rvenim p erikarpom . Kažem o, da je bezbojni p e rik a rp m u tirao u c rven i p e rik a rp . Ako zasijem o z rn a sa crvenim perikarpom , u većin i s lu ča jev a dob it ćemo b iljk e sa z rnom bezbojnog perik arp a . Ova p o jav a tu m ač i se tim e, što je m u tira o sam o p e rik a rp , a kako se on razv ije iz m ajčinog tk iva, t. j. n ije p ro d u k t oplodnje, do tična m u tac ija n ije se n i m ogla p ren ije t i na potom stvo . M eđutim , događa se i to, da m u tira n a z rn a sa c rven im p e rik a r pom iz sred ine sek to ra , naro č ito .ak o je on velik , dadu b iljk e sa zrn im a crvenog perikarpa . T ada se ono što smo zvali som atskom m utac ijom pokazalo kao nasljedno. Do toga je došlo zbog toga, š to se m u ta c ija d esila rano , te je zah v atila ne sam o p e rik a rp (somu) nego i sepep iderm alno tk ivo iz koga se raz v ija ju spolne stanice.

D a li se u ovom p rim je ru m u tac ija desila n a jp r ije u som atsk im stan icam a pa onda p ren ije la n a spolne stan ice ili istov rem eno u som atsk im i u spoln im stan icam a, to je v rlo teško reći, a li je tu b itno, da se ona desila n a istoj biljci, u istoj godini i d a smo je v id je li n a jp r i je n a ro d ite lju , pa tek onda n a potom stvu. P rem a tom e, ovo b i m ogao b iti dokaz kako za som atsku , tako i za p a ra le ln u indukciju .

N adalje , ako pokusi s tra n sp lan tac ijo m spoln ih ž lijezda kod ž ivo tin ja nisu u sp je li d o k azati indukciju , u sp je li su je d o k azati pokusi s tran sp la n ta c ijo m kod b ilja k a (vegetativn i hibrid i). K a lem ljen jem razn ih so rta u n u ta r jed n e v rste , kao i k a lem ljen jem raz n ih v rs ta rajč ice , d u h an a , p am u k a i n iza d rugog b ilja usp je lo je dokazati, da su se pod u tjeca jem podloge, p rom ijen ile i som atske i spolne stan ice plem ke, t. j. u istoj godini p lem ka je p okazivala n eka sv o jstva podloge, a u idućoj godini bilo je p ro m ijen jen o i potom stvo. Bez obzira k ako tu po javu tum ačili, pa m ak ar sm a tra li da je u tjeca j h ran jiv ih m a te rija podloge ek v iv a len tan d jelovan ju kem ika lija , pom oću k o jih je in d u c iran niz razn ih m u tac ija kod d rug ih organizam a, sto ji č in jen ica da je do p ro m jen a došlo i u som atsk im i u spolnim stan icam a plem ke. P rem a tom e, ovo bi bio dokaz za p a ra le ln u indukciju .

M eđutim , tra g a n je za d okazim a som atske i p a ra le ln e in d u k cije im a sm isla, ako sto jim o n a stan o v iš tu , d a »stečena« sv o jstva p red s ta v lja ju nek u posebnu k a te go riju svo js tav a. M e n d elisti-m o rg an is ti pod s tečen im sv o js tv im a raz u m ije v a ju m odifikacije i ona sv o js tv a k o ja se s tječu u rez u lta tu tren in g a, recim o ja k a razv ijen o st m išića a tle tiča ra , bo k sera i t. d. Budući da se m od ifikac ije ne n asljeđu ju i da bokserovo d ije te ne će n aslijed iti razv ijen o st m išića, znači, s tečena svojstva se ne m ogu n a s lje đ iv a ti. U s tv a ri pak , svako novo svo js tv o ko je se u o rgan izm u p o ja -

261

S lavko Borojevu5

vilo ili dogodilo na bilo koji način, a koje ro d ite lji n isu imali, za organizam je s te čeno svojstvo. Ako tako p rom atram o stvar, onda su i m utac ije stečene osobine, jer one znače novo svojstvo koje je dotični organizam stekao, a njegovi ga roditelji n isu imali. P rem a tome, v ršen je d ife renc ijac ije posebno n a nasljed n a svojstva i posebno na stečena svo jstva po sta je b espredm etn im , a p o s tav ljan je p itan ja o n as lje đivan ju stečenih sv o jstava pogrešnim . S toga m islim , da je L isenko u p rav u kad kaže: »U organizm u se od ig rav a ju p rom jene od znača ja i bez znača ja za nasljed nost novih generacija , ali nem a n i jed n e čisto »nasljedne« i čisto »stečene« osobine. Svaka je osobina rez u lta t konkretn o g p u ta ind iv idualnog razv itk a rodovske n a sljedne osnove«. (Agrobiologija, 1948). G riško i Delone (1948) tak o đ e r sm a tra ju , da je p o stav ljan je p ita n ja o n as ljeđ iv an ju s tečen ih svo jstava lišeno svake osnove i da se to p itan je pojavilo u v rijem e kad je m eđu biolozim a v ladalo p reform ističko g ledanje da se sva svo jstva nalaze u spoln im stan icam a već u gotovu obliku i da nem a u tjeca ja fenosredine n a rea lizac iju svo js tav a. D anas, k ad n itko v iše ne sm atra , da u spolnim s tan icam a »postoji h om unku lus i k ad se u tjeca j v an jsk e sred ineviše n e m ože poricati, s to ji se n a s tanov ištu , da se k a ra k te r i i osobine organizm ane n a sljeđ u ju nego razv ija ju . Uostalom , to pro iz lazi i iz defin icija o nasljednosti, k o je sm o n a p rijed naveli.

L isenkova k ritik a m endelizm a m organizm a, u p e ren a n a tum ačen je o m utacijam a i p itan je nasljeđ iv an ja stečenih svo jstava, u općim je c rtam a osnovana i k o risna, ali se on n ije potrudio da dade svoja tu m ačen ja n izu složenih p o jav a iz togap odručja , a v id je li smo, d a s tv a r i n isu tako jednostavne. K ako n a s ta ju nasljedne prom jene, zašto kod n ek ih organizam a <Drosophila, m iševi, k ukuruz, ječam i t d.) razn a sredstva in d u ciraju m utacije, a kod nekih drugih organizam a (bakterije) sm a tra se, da m utac ije n isu inducirane, nego su n asta le neovisno od sredstava s kojim a se djelovalo — sve su to p ita n ja ko ja tre b a p rav ilno o b jasn iti ili se bar t ru d iti da se što p rav iln ije objasne, jeir se n e m ogu .p rosto ignorira ti. Polazeći od p rav ilne opće koncepcije, da su organizam i v an jsk a s red in a neraskid ivo povezani i t. d., L isenka je 1a povezanost toliko zaokupila, da u van jsko j sred in i vidi sve i sva, da zapravo gleda sredinu, a ne vid i organizam . N jegova paro la »M ijenjanjem u v jeta života, m ijen jam o p riro d u (nasljednost) organizm a« postala je danas paro la k o ju možem o naći na početku i sv rše tk u svakog rad a i č lanka u L isenkovu časop isu »Agrobiologija«. K ad se u tjeca j v an jsk e sred ine proglasi svem oćnim , onda su razum ljivo m oguće svakakve p rom jene i sv ak ak v a p re tv a ran ja . I to je up ravo ono, što se od augustovske sesije u M oskvi g. 1948. na ovam o s ta lno piše i dokazuje kao d a ljna raz rad a L isenkove teorije.

Pretvaranje vrste u vrstu

Već p rije 25 godina Lisenko je započeo eksperim en te s p re tv a ran jem ja re pšenice u ozimu, m ijen jan jem u v je ta ž ivota za vrijem e p ro lažen ja kroz s tad ij jaro v i- zacije. I ako se već sm atra lo za r ije šen u s tv a r , da je u roku od d v ije godine jesenske sjetve m oguće p retv o riti ja ru pšenicu u ozimu, L isenko (1952) piše, da se ja r a pšenica nakon druge godine, u m nogim slučajevim a opet pokazala kao ja ra i da je k asn a jesenska s je tv a druge godine b ila pogrešan m etod, nego da treb a d ru g e godine v ršiti no rm alnu jesensku s je tv u kao da se rad i s ozim om pšenicom , je r za p re tv a ra n je nije samo odlučujuća n iska tem p era tu ra , nego i jesensko o sv jetljen je . I tako je i sam L isenko stavio, u s tv a ri, pod zn ak p ita n ja dugogodišn je usp jeh e n a p re tv a ra n ju ja r ina u ozim ine, i obrnuto . No bez obzira na te korekcije , uzm im o d a je

262


m oguće p ro m ijen iti ja r in e u ozim ine pom oću p ro m ijen jen ih u v je ta života, je r nem a o š tre g ran ice izm eđu ozim osti i jarovosti, ali kako d a rastum ačim o n a jn o v ije p r im je re p re tv a ra n ja jed n e v rs te u d ru g u v rstu .

Z ad n jih p e t godina (od augustovske sesije 1948) u Časopisu »Agrobiologija* s ta ln o se iznose p r im je ri, k ak o se T riticu m d u ru m p re tv o rio u Tr. v u lg a re (K ara- p e tja n 1948, M okrov 1953), raz g ra n a ta T r. tu rg id u m u T r. d u ru m , Tr. v u lg are i golozroni ječam (H orozov 1953), k ako je pšen ica porod ila raž (Jak u b in cer 1952, L a r i- čeva 1952, S ad ikov 1952), ječam pšen icu (F e jcarenko 1952), p o ljsk i g rašak (P isum s a tivum ) k rm n i g raša k (P. arvense) (K uzm in 1953), g rab lijesk u (K arap e tjan 1952) i t. d. Uzm im o n eko liko p r im je ra d a vidim o, k ako a u to r i tum ače ova p re tv a ra n ja . M orozov je zasijao raz g ra n a tu pšenicu Tr. tu rg id u m i n a toj p arce li zapazio nekoliko b ilja k a Tr. d u ru m a, Tr. v u lg are i 3 b iljk e šestorednog golozm og ječm a. N akon što je p ro v jerio d a n ije bilo m ehan ičk ih p rim jesa ovih v rs ta u Tr. tu rg idum , da ove v rste n isu s ijan e p reth o d n e godine n a toj parceli, zak ljučio je, d a se T r. tu rg id u m p re tv o rio u d ru g e v rs te pod u tjeca jem pro m ijen jen ih u v je ta v an jsk e sred ine. L a r i- čeva je u k lasu tv rd e pšenice Tr. d u ru m n ašla zrno raž i i zaključila , d a je pšenica ro d ila raž , jer, kaže, zrno raž i n ije m oglo n a s ta ti p rirodnom hibrid izacijom , zato što su h ib rid i d u ru m a i raž i s te riln i i je r je ovo zrno raž i dalo b iljk u k o ja se n ije c ijepala . Do p re tv a ra n ja je došlo zbog p ro m ijen jen ih u v je ta života. K ara p e tjan je našao u šum i jed n o drvo g rab a iz koga je ra s la je d n a g ran a lijeske. N akon što je odb io m o gućnost da je m ožda došlo do p riro d n o g s ra s ta n ja ili da je n ešto p re n ijelo k licu lijesk e u u d u b in u s ta ro g d rv e ta g raba, zak ljučio je, d a je grab rodio lijesku . O stali a u to ri n a isti n a č in , o b jašn jav a ju svo je p ronalaske. S ad se već ne sam o p ronalaze tak v a p re tv a ra n ja , nego i p o s ta v lja ju pokusi p re tv a ra n ja v rste u v rstu . I tak o bism o m i m o ra li b iti sv jedoci rev o lu c io n arn ih p ro m jen a u evoluciji v rsta , k ak v e ljudsko oko n ije s to ljeć im a zapazilo. I ne sam o p re tv a ra n ja jed n e v r s te u d ru g u v rs tu iz istog ro d a, nego p re tv a ra n ja v rs te iz jednog ro d a u v rs tu iz d ru g o g roda.

D a b i se u tak o nešto v jerovalo , tre b a p ru žiti s igu rne dokaze, a tak v i dokazi ned o s ta ju u sv im p rim jerim a. N a jp rije je po treb n o sig u rn o e lim in ira ti m ogućnost p rim jesa b ilo od s tra n e čovjeka, p tica ili iz tla , a to u svim slu ča jev im a n ije d o k a zano. Z atim , tre b a u tv rd iti d a li se u naveden im p rim je rim a ra d i o prirodnom k r iž a n ju ili ne. Sasvim je n e u v je r ljiv dokaz, d a su k rižanci izm eđu Tr. d u ru m a i raž i ste riln i. P oznato je, d a se ove d v ije v rs te teške križa ju , a li je isto tak o poznato, da se pokoje zrno m ože razv iti, i to je sasv im dovoljno d a nađem o jedno zrno raž i u k lasu pšenice. Do p rirodnog k riž a n ja izm eđu tu rg id u m a i d u ru m a i ovih sa v u lg are pšenicom dolazi još znatno lak še i češće. Osim toga, u s luča jev im a p re tv a ran ja , gd je se ne n alazi zrno druge v rs te u k lasu , posto ji m ogućnost da je do k r i ž a n ja došlo m nogo r a n i je i da , u s tv a r i, im am o posla s b iljk o m iz F 4 i li n ek e d a lje g eneracije , k o ja se v iše n e m o ra c ijepati. T ko p o zn aje species b a s ta rd e izm eđu razn ih v rs ta T riticum , ta j se n e će čuditi, da jed n a b iljk a k o ja p rv e godine izgleda kao v u lg are pšenica, u idućim god inam a dade durum e, tu rg id u m e, spelte , dicoccum e.

N adalje , in te resan tn o je, d a već ina a u to ra tak v ih p re tv a ra n ja ističe, d a je p o treb n o d v ije godine d a se jed n a v rs ta p re tv o r i u d ru g u . Z ašto b aš d v ije godine? P a d v ije godine su u p rav o po trebne , d a bi se ispo ljila h ib ridnost, t. j. F 1 g eneracija . P rv e je godine v je ro v a tn o došlo do p rirodnog k rižan ja , k a d se n isu m ogle v id je ti n ik ak v e p ro m jen e, j e r je to s jem en sk a g en erac ija , a d ru g e se godine ispo ljila F t gen. i oni se čude, k ak o to d a se u P isum sa tiv u m pojavio P. a rv en se d ru g e godine, a p rv e godine ga n ije bilo.

263

S la vko Borojević

Mogu postojati i d rugi putovi, zbog kojih je došlo do ovakvih slučajeva, a m ožda je u nekim slučajevim a stv arn o i došlo do p re tv a ra n ja jed n e v rs te u d ru g u . Na p rim jer, m ože se dogoditi, da se Tr. tu rg idum p re tv o ri u Tr, du rum , je r su ove v rste vrlo bliske, im aju isti broj hrom osom a, a i po ostalim svojstv im a se vrlo malo razlikuju , te je p itan je da li su to uopće dv ije posebne vrste. Može se dogoditi, da se Tr. tu rg idum ili du rum p retv o re u Tr. vu lgare , je, konačno, sve su te v rste filo- genetski usko povezane, bo lje rečeno, v iše hrom osom ske v rs te roda T riticum n asta le su p rirodn im k rižan jem nižih hrom osom skih v rsta . Ali u tom slučaju m o ra ju se pružiti i citološki dokazi, i nakon što su sve ostale m ogućnosti e lim inirane, može se s tv a r prim iti. M eđutim , na tem elju čega se m ože p rim iti i kako tum ači p re tv a ra n je ječm a u pšenicu, g raba u lijesku , v rs ta iz sasvim različ itih rodova? To bi treb a lo v jerovati na golu riječ.

L isenko (1950) da je objašn jenje , kako dolazi do p re tv a ra n ja v rste u vrstu . On kaže: »Prom jena u v je ta van jsk e sredine, b itn ih za specifiku v rs te da tih organizam a, p rije ili poslije p ris iljav a da se izm ijeni specifika v rs te — jedne v rs te rađ a ju d ruge. Pod d jelovanjem izm ijen jen ih uv jeta , koji su postali nepovoljni za p riro d u (nasljednost) organizam a v rs ta b iljka koje tu ras tu , u tije lu organizam a tih v rs ta za- činju se, fo rm ira ju se začeci tije la drug ih vrsta , koje su bolje prilagođene izm ijen jenim u v jetim a v an jske sredine.«

T reba zaista b iti v elika neznalica pa se složiti s ovakvim tv rđenjem . U tije lu jedne v rste s tv a ra ju se začeci d ru g e vrste. Čovjek bi mislio, d a se u p rim jerim a koji se navode, m ožda d jelovalo s atom skom energijom , pa su dobivene neočekivane i rad ika lne prom jene. M eđutim , o kaikvim izm ijenjenim uv jetim a van jsk e sred ine oni uopće govore? Svi p rim jeri koje oni navode desili su se vani, na običnom polju, gdje inače uzgajaju biljke, i oni te u v je te uopće nisu m ijen jali. Po kakvom bi se zakonu u tije lu ječm a treb a li s tv a ra ti začeci pšenice, ko ja b i bila bolje prilagođena Lima uvjetim a, kad su u istim tim uv jetim a i ječam i pšenica i ra ž sasvim norm alno rasli, kao i p reth o d n ih godina?

Na osnovu p rim jera o »pretvaranju« v rsta u v rstu L isenko d alje stv a ra novu teo riju o vrsti. Budući da D arw in ovakva p re tv a ra n ja ne navodi i n ije predvidio, Lisenko se okomio na darv in izam nazivajući ga »ravnim (ploskij) evolucionizmom«, koji ne p riznaje skokova. D arv in je sm atrao, d a evolucija organskog sv ije ta u prvom redu teče polagano, postepeno, p reko n a k u p lja n ja sitn ih k v an tita tiv n ih prom jena, koje se na određenom s tu p n ju i u određenoj sred in i p re tv a ra ju u nove kvalitete . E volucija teče i p reko skokova, to je točno. Ali ti skokovi m o ra ju b a r im ati vezu s onim iz čega se iskočilo, a toga u navedenim prim je rim a nem a. Zatim , ako se zaista jedna v rsta skokovito p re tv o rila u d ru g u v rstu , bilo b i logično očekivati, d a će ta nasta la v rsta b iti neka nova v rs ta koju dosad nism o poznavali. M eđutim , p rim jeri »pretvaranja« govore, da n ije h a s ta la n i jed n a nova v rsta , nego d a se pšenica »pretvorila« u isto tak v u raž kao i raž n a susjednom polju, već dobro poznatu.

Ne samo u p itan ju v rsta , nego i u nizu drugih p itan ja , kao što su konkurenc ija u n u tar vrsta , bo rba za opstanak i t. d., L isenko napada D arw ina da je tum ačio k rivo , kako bi mogao o pravdati svo ja tum ačen ja kao ispravna. S tv a r je doveo dotle, da njegove koncepcije nem aju veze s darvinizm om , iako se još k a tk ad a pok riv a njegovim autoritetom . L isenkova teo rija također se prikazu je i kao M ičuri- novo učenje. M eđutim , treb a reći, d a M ičurin n ije pravio ovakve devijacije od osnovnih principa i č injenica koje je d a la sv je tsk a nauka, kao što to čini Lisenko, nego je m ukotrpnim , dugogodišnjim radom stjecao iskustva, da bi ih na jzad kao z rela oform io i predao praksi i teoriji.

264

O rganizam i va n jska sredina

K ad jed an čovjek k r itiz ira sh v a ta n ja i teo rije drugih , a uobrazi, da su njegova s h v a ta n ja jed ino isp ravna , onda se logično tak v a k r itik a p re tv a ra u n eg iran je svega onoga što d rug i d rugač ije m isle i tv rde. I pošto je n a taj način stvoren vakuum , m ora se razu m ljiv o d a ti svoja o b jašn jen ja za sve po jav e i p ita n ja . Tako je n a p rav io L isenko, i n ije čudo da se k r itik a h rom osom ske teo rije n asljednosti p re tv o rila u teo riju ko ja je zapala u nove pogreške ,nove nep rav iln o sti, nedorasla da p red s ta v lja c je lokupnu genetsku teo riju . Iz n je je stoga po treb n o u ze ti sam o one m isli i tu m ačen ja ko ja im aju s tv a rn u ek sp erim en ta ln u po tv rd u .

LITERATURA:

D e m e r e c , M. — 1948. O rigin of bac te ria l res is tance to antib io tics. Jour, of B ac te riology, Vol. 56, No. 1.

F a n o , TJ., E. C a s p a r i and M. D e m e r e c . — 1950. G enetics. M edical P h y sics, Vol. II.

F e j c a r e n k o , A. M. — 1952. P o lučen ije pšenicnyh ras ten ij iz jačm enyh zjeren .A grobiologija, No. 4.

G r i š k o, N. N. i L. N. D e 1 o n e. —■ 1948. K u rs genetike. Beograd.J! a k u b i n c e r , M. M. — 1952. M ate rija ly k voprosu o nahožden iji z jeren rži v

ko losjah psenicy. A grobiologija, No. 1.K a r a p e t j a n , V. K. — 1948. Izm jen jen ije p riro d y tv je rd y h pšenic v m jah k ije .

A grobiologija, No. 4.K a r a p e t j a n V. K. — 1952. P orožden ije lešćiny grabom . Agrobiologija, No. 5. K u z m i n , P. K. — 1953. E k sp e rim en ta ln o je po lučen ije pelju šk i iz posevnova

goroha. Agrobiologija, No. 2. (L a r i č e v a , M. D. — 1952. Izučen ije plodovitosti sem jan rži poroždenyh pšenicej.

A grobiologija, No. 6 .L u r i a, S. E. — 1947. R ecen t advances in b ac te ria l genetics. Bacterio logical R e

view s, Vol. 11.L y s e n k o , T. D. —' 1948. Agrobiologija. M oskvaL y s e n k o , T. D. — 1950. N ovoje v n au k e o biologičeskom vide. A grobiologija,

No. 6 .L y s e n k o , T. D. — 1952. P rev rašćen ije nezim ujušćih jaro v y h sortov v zim ostoj-

k ije ozimye. A grobiologija, No. 4.M o k r o v , P . V. — 1953. O v id o o b razo v an iji u pšenicy. A grobiologija, No. 2 . M o r o z o v , P. V. — 1953. F a k t p je re ro ž d e n ija v je tv isto j k a h e tin sk o j psenicy.

Agrobiologija, No. 2.S a d y k o v . A. M. — 1952. N ovije slučaj p jere ro žd en ija psenicy. A grobiologija.

No. 5.S i n n o t t , E. W., L. C. D u n n a nd Th. D o b z h a n s k v . — 1950. P rinc ip les of

genetics, N ew York.T a v č a r , A. — 1952. Osnove genetike, Zagreb.

265

K U L T U R N I Ž I V O T

R u d i S u p e k

KULTURA 1 SOCIJALISTIČKO SAMOUPRAVLJANJEDa li se radi o problem u?

Je li dopušteno govoriti o socija lističkom sam o u p rav ljan ju na k u ltu rn o m sek to ru kao o problem u? Da li je o vd je sve raščišćeno i o sv ije tljeno kak o u pogledu organizacionih oblika, tako i n a jo p ćen itijih id e jn ih sm jern ica , k o je b i odgovarale današn jo j fazi našeg razv itk a? S um njam , da b i se ne tk o odvažio p o tv rd n o odgov oriti na ovo p itan je . Ali, začudo, p o sto ji p od jednako sk an jiv an je da se n a n j odgovori i n iječno. I to zbog toga, je r ono traž i od čovjeka d a zauzm e nek i k ritičk i stav p rem a našem k u ltu rn o m životu u cjelini, a n e sam o u odnosu n a ovaj i li na onaj problem čić, ili n a ovu ili onu pojavicu, a toga kao d a se n aši k u ltu rn i radn ic i nev je ro ja tn o p laše. Zašto? P o k u ša li sm o' n a to djelom ično odgovoriti u vezi sa stilom našeg k u ltu rn o g života, to je s t s obzirom n a p ita n je b orbe m išljen ja , je r se činilo kao da u tom p ita n ju posto ji suglasnost, ako već ne o sad rža ju te borbe, a ono b arem o sam oj n jen o j po treb i. U pozorili smo, d a te b o rb e m išljen ja , u s tv a fi, nem a, te da je ub rzan i k u rs n a m alograđansk i lib eralizam počeo istica ti k ao v rlin u odsustvo tak v e b orbe m išljen ja i trp e ljiv o s t p rem a svačijem m išljen ju , točnije, p rem a bilo kakvoj, pa i izrazito sub jek tiv is tičk o j i idealističkoj idejnoj o rijen tac iji. A to s tan je n a s ta v lja se i dalje , iako od v rem en a do v rem en a poneka uznem irena sav jest nasto ji na to' p rilije p iti k ak v u ak tu e ln u socija lističku paro lu , bez obzira n a to što se ona podloge slabo h v a ta (je r se sam o s p aro lam a u našoj situ ac iji i onaiko ne može n išta u rad iti: tre b a ić i do k o rijen a s tv a r i i z ah v atiti du b lje u ko rito našeg k u ltu rn o g života).

Tako sm o v id jeli, da je i ona h ipoteza, ko ju sam iznio u č lanku »Zašto kod nas nem a borbe m išljenja?«,* v rlo slab o prošla . Čini se, d a je m oja p retpostavka , recimo, da je kod nas zapreka borb i m išljen ja p o sto jan je neke m onopolističke prak se ili n jen ih psiholoških ekv iva lenata , bila sasv im pro izvoljna , i čak nedopustiva. U reakcijam a, koje su se pojavile na ta j članak , n itk o n i je ni pokušao da uđe u isp itiv an je ove »radne hipoteze«, ko ja je n as ta la , po svoj prilici, sam o kao plod lošeg sna, a ne n eposredn ijeg d o d ira s našim k u ltu rn im životom . Činjenica je, da bi na osnovu izazvanih reak c ija t reb a lo zak ljuč iti, d a je ta p retp o stav k a pogrešna, te da n e stoji) n i u k akvo j određenoj vezi s p ostav ljen im p itan jem : zašto zapravo nem a borbe m išljen ja . (Neki p ro m eću m iji po jed inci snašli su se

* Vidi: Pogledi, b ro j 12, decem bar 1953.

266

K u ltu ra i socija lističko sam oupravljanje

tak o , d a su bez o k o lišan ja iz jav ili za n ek e p ozna te p o k u ša je o nem ogućavan ja borbe m iš ljen ja , da je u p rav o to ta b o rb a m išljen ja , k o ju tražim o!). B udući d a se iz razn ih č lan ak a pogođenih po jed inaca ne m ože zak lju č iti, n i pozitivno n i negativno , d a 1» je ova u nekoj vezi s m onopolističkom p rak so m ili m en ta lite to m , to bi nam m eto d ička stro g o st n a lag a la , d a p rizn am o kako je č itav prob lem bio k riv o postav ljen , j e r sm o pošli s k riv e p re tp o s tav k e . T reb a lo b i stoga osu d iti ta j č lan ak i sk in u ti p o stav ljen o p ita n je s d nevnog reda . No n a n ašu sreću , p o red onog induk tiv n o g zak lju č iv an ja , k o je počiva n a p r isu tn o sti ili o dsu tnosti (u našem slu ča ju : n a isk lju č iv an ju ili p riz n a v a n ju )neke pojave, te n a o d m je riv a n ju koliko je o n a p risu tn a ili odsu tn a , p o sto ji još jed n a m etoda, ko ja je već d a la m noge k o risne rez u lta te u p riro d n im n a u k a m a , a u hum an is tičk im , k ad se rad i o a k tu e ln o sti, m ože d a ti i bo lje : m etoda osta tak a.

A ko k r itič k i razm o trim o , ka ko su pogođeni rea g ira li n a naš č lanak , k a k v im su se stilom poslužili, na što su z ap rav o reag ira li, k a k v e su m etode a rg u m e n tiran ja u p o trijeb ili, jednom riječi, ako k ritičk i isp itam o id ejn e o s ta tk e ili talog tih r e a k cija, o n d a n e m ožem o izb jeći u tisk u da sm o d irn u li u nešto, š to za is ta posto ji, što od g o v ara o dređeno j k u ltu rn o -d ru š tv e n o j p rak s i i od ređ en o m m en ta lite tu ljud i. T reba li nav o d iti, k ako jed a n sm a tra , d a se rad ilo u n av ed en im s luča jev im a g u šen ja slo bodne k ritič a rsk e d je la tn o s ti o sasv im p riro d n o m »ad m in istra tiv n o m postupan ju« , raz u m ije se, izv r tav a ju ć i p rito m čin jenice, k ak o d ru g i to sm a tra nek im »višim m oralom «, tre ć i p rav iln im p o s tu p an jem p ro tiv »infbrm biroovaca« (k lasična a rg u m en tacija!), s ko jim a su se »Pogledi«, n a rav n o , n aš li n a istoj lin iji, i t. d. Z ak lju č iv an je na tem e lju idejnog taloga , k o ji je tom p rilik o m došao do izražaja , već bi n am sam po seb i dop u štao d a u tv rd im o , kako p o s ta v lje n i p ro b lem n ije sasv im ire a la n i izm išljen . I osnovni p rob lem , k o ji sad a s to ji p re d nam a, n ije u tom e da se isp ita ka ko je uopće moglo doći pod izv je sn im h is to r ijsk im u v je t im a do m onopo lističke prakse u k u ltu rn o m životu (ne ra d i se p ro sto o idejnom m onopolizm u, već u p rv o m red u o k u ltu m o -p ro izv o d n o m m onopolizm u, d a se d o b ro razum ijem o!), nego kako je m o guće, da su se n e k i lju d i k o ji isp o v ijed a ju so cija lističko u v je ren je , s ta k v o m p r a k som ta ko brzo sa živ je li i to liko srasli, te n ika k o ne nalaze o d lučn iji id e jn i i m o raln i po tica j da se iz n je izv u k u . To je osnovno p ita n je p red k o jim se nalazim o.

Z ašto je to p i ta n je od o d sudne važnosti za zd rav raz v ita k našeg k u ltu rn o g života? Evo zato, što sm o se našli u k ra tk o m v rem en sk o m razd o b lju n a su p ro t dva tip a o nečov ječen ja ili o tu đ en ja (alijenacije) čov jeka: nasupro t buržoasko j alijenaciji, ko ja počiva na buržoaskom in d iv idua lizm u (» p riv a tn a in ic ija tiva« , p riv id n o d irig ira n je »odozdo« — od irac io n a ln ih sila, od em ocija, nagona , raspo ložen ja , au tom atizam a,) i n a su p ro t so v je tsk o j a lijenaciji, k o ja počiva n a k ra jn jo j e ta tizac iji k u ltu rn o g života (d ir ig iran je »odozgo«, od »m udrog rukovodstva« , d ržav o tv o rn ih dogm i, d iz ind iv idua- liz iran ih so c ija lis tičk ih ideala, i t. d.). Jed n e sm o se h tje li osloboditi, d rugo j smo h tje li izbjeći, i to u to lik o v iše što d istan ca izm eđu jed n e i d ru g e n ije tak o velika , k ako se to n a ivnom e p ro m a tra č u m ože č in iti. Ono što je sv ak i od nas m ogao izvući iz iskustva s rezo luc ijom IB, b ilo je to da se r a d i zap rav o o socija lističkom čovjeku, o n jegovoj s tv a rn o j id ejno j i hu m an o j sad rž in i, ko ja se na p u tu od O k to b ra do s ta - ljin sk o g u s ta v a 1936. neg d je izgubila, i to n e sam o u S ov jetskom savezu nego i u osta lim b iro k ra tsk im v rh o v im a k o m in fb rm ističk ih p a rtija .

P o stalo n am je jasno , n a k o n sv eg a onoga š to je s lijed ilo p ro tiv naše zem lje n ak o n 1948., d a je s tv a rn i sa d rž a j socijalizm a, ona j ko ji leži u k o rije n u i P rv e in te r - nac io n a le i K ap ita la — so c ija lis tičk i hum anizam , iščezao iz p rak se , pa n užno i iz teo r ije so v je tsk ih u p rav ljač a i ideologa. Spoznali smo, da je čov jek tam o postao

267

Rudi Supek

tako m alen i n eznatan , da od njegove socija lističke sv ijesti, od un iverzalnosti n je gova duha, od ind iv idualnog u sv a jan ja njegove d ru štv en o sti n ije p reosta lo drugo doli fetišizam državne b irokracije, d ek o riran e sim bolim a O ktobra, p a se u tom fetišizmu njegova ličnost u topila više nego u fetišizm u cara ili boga.

Stoga je isp itiv an je p rav e osnove socija lističke d em okrac ije bilo za nas istovrem eno i po traga za pravom osnovom h um anosti socijalističkog čovjeka. K ad smo uvidjeli, da je b itna poluga tak v e dem okrac ije — socija lističko sam o u p rav ljan je — bila potpunom a zabačena u SSS R -u u prilog k ra jn je eta tizacije , postalo nam je jasno da je s trano samoj suštin i socijalizm a ono to ta lno p renošenje b itn ih d ru štv e nih odgovornosti sa čovjeka g rađ an in a na neke u d a ljen e fak to re — »do cara daleko, do neba visoko« —, već da nosioci tih odgovornosti (ekonom skih, političkih, k u lturn ih) m o ra ju b iti sam i ljud i, d ru štv e n i kolektiv i, je r se čovjek kao d ru štven a biće može uzd ignu ti sam o kroz v la s titu d ru štv e n u p rak su , a osv ijes titi sam o kroz v las tite d ru štv en e odgovornosti, ukoliko su te odgovornosti istovrem eno i za jedn ičke. Na ku ltu rn o m području , to je značilo sasv im p riro d n o u k id an je »dirig iran ja odozgo«, a li ne zato, da bism o se što p rije v ra t i l i pod u tjeca j buržoazije , nego da bismo, prenoseći na k u ltu rn o g s tvaraoca p u n u ličnu odgovornost za smisao i s m je r k u ltu rnog razv itka , p re tv o rili konform ističkog, pasivnog izvršioca b iro k ra tsk ih n a ređ en ja u ak tivnog s tvaraoca novih k u ltu rn ih v red n o ta , on ih v red n o ta koje jed ino u sadašnjo j fazi mogu čovjeka kao ličnost, to je s t kao ind iv idua lno i d ruštveno biće, povesti pu tem u k lan ja n ja sv ih m ana i zab luda k lasnog d ru štv a .

Dogodilo se, m eđutim , nešto što je bilo u supro tn o sti s našim strem ljen jim a . Dok je u k id an je » d irig iran ja odozgo« (to je s t sa s tra n e p a rtijsk ih forum a) u pogledu sadrža ja , in ic ija tiv e i odgovornosti u k u ltu rn o m s tv a ra n ju pogodovalo indiv idualnoj slobodi i izrazu, n jegovoj većoj d ife renc ijac iji, pa dok se s pravom uzelo, da ta različ itost p red s ta v lja p riro d n u p o javu u k u ltu rn o m razv itk u socijalističkog društva, a s nepravom , d a ona u k lju č u je i trp e ljiv o s t m iš ljen ja , do tle se sam a osnova m onopolističke p rak se (kon tro la k u ltu rn e pro izvodnje, k o n tro la k ritike) zadržala u s tarim oblicima, a n a nekiim m jestim a još i pooštrila . T ako je došlo do neke čudne, ali v rlo razum ljive sm jese, liberalizm a i m onopolizm a, »dirig iran ja« i »o tvaran ja širom v ra ta svem u i svačem u«, pa su sv i k r ite ri ji pom alo n es ta ja li od s tra h a da čovjek ne bi ispao neki »ždanovac« ili k lev e tn ik »m odernizm a«. S ada s tv a ri s to je tako, da mi buržoaskim u tjeca jim a u k u ltu rn o j o b lasti nem am o više što su p ro ts tav iti, ali bi nam zato sam i g rađ an sk i k u ltu rn i rad n ic i m ogli p red b ac iti »bezidejnost«, je r su oni uv ijek , pa i onda k ad su bili i te kako ind iv idua lističk i raspoloženi, nešto h tje li p ro m ijen iti u d ru štv en o j sred in i, s ru š iti neki po redak i uvesti neki d rukčiji (spiritualni, fan tastičn i, religiozni — svejedno). Kod nas, naim e, takvoga h tijen ja ne vidim o; kod nas se p o larn o st h tije n ja : p ro tiv koga — za koga ili o tkuda i kamo, posvem a izgubila. P ro p o v ijed an jem irac iona lne besciljnosti razv itk a ili grom kom revolucionarnom frazom to se ne može nadoknad iti.

Nelagoda, ko ja se osjeća u toj s ituaciji, n av o d i jed n e da se p o m iru ju s d ru štvenim oblicim a takv im kakvi jesu, i d a se z a tv a ra ju u la rp u rla rtiz am svoje čisto fo rm alne egzistencije (naučne, este tske, etičke), a d ru g e p re tv a ra u la rp u r la r tis te d ruštvene akcije, u ru š ite lje sv iju d ru štv en ih okvira , ko jim a je sv ak i o k v ir »preuzak«, je r nem aju što u n jeg a da u liju! P ra v i razlog te nelagode leži u odsustvu stvarnog sadržaja socijalističkog h u m anizm a u h tije n ju i s v ije s ti k u ltu rn ih ra dn ika

I stoga nam se čini korisno, da p r ije nego što p rijeđem o n a neka p itan ja o socijalističkom sam ouprav ljan ju , ocrtam o neke osnovne p retp o stav k e socijalističkog hum anizm a.

268

K u ltu ra i socija lističko sam oupravljan je

I. NEKE PR EM ISE SO CIJA LISTIČ K O G HUM ANIZM A

S to je to socija listički hum anizam ? — M ožemo na raz lič ite n ač in e d e fin ira ti h u m an zam , a li u su š tin i u v ijek se rad i o procesu osam osta ljen ja čovjeka kao in d iv idu aln o g i d ru štv en o g biča. O sam o sta ljen je na in te lek tu a ln o m p lan u zovem o sa- m o sviješću (pouzdanje u v la s titu sp o zn ajn u moć, »znanje je moć«, Bacon), na v o ljnom slobodom (suglasnošću n a m je re i čina), na čuvstvenom iskrenošću (podudar- nošću b rige za sebe i za drugoga), na d ru štv en o m nezavisnošću (odsustvom sukoba in d iv id u a ln e i k o lek tiv n e volje), i t. d. M eđutim , svi su t i stavovi, pom oću ko jih i k roz ko je po jed inac dolazi do sam osv ijesti, sam o ap s tra k c ije s tv a rn ih odnosa, apstra k c ije od one sv e u k u p n o sti d ru štv e n ih odnosa, koja nam jed in a d o pušta da za k ljuč im o k ak v a je s tv a rn a sad rž in a te lju d sk e sam osv ijes ti i do ko je m jere je uopće razv ijen a u o dređen im u v je tim a d ru štv en o g razv itk a . H u m an is tičk a sv ijest, k a o uostalom i sv ak a d ruga, u p rav o se i rađ a u o tporu , u p ro tiv s ta v u p rem a s tv a r nim okolnostim a života, u p o d c rta v a n ju one s tra n e lju d sk e p rirode , ko ja p rv a d o p u šta uzd izan je »idealne« lju d sk e p riro d e nad s tv a rn o m prirodom . N ije stoga čudo, da ova h u m an is tičk a sv ije s t od s to ik a i k ršćan a , p rek o renesansnog »uomo u n iv e rsale« do b uržoaskog »prirodnog čovjeka« znači postepeno o sv a jan je lju d sk e p r i rode idući od n jen e sp ir itu a ln e i m eta fiz ičk e p ro jek c ije u n a d s tv a m o st (»Svi su lju d i b raća u K ristu«) do racio n a lis tičk o g (»Razum je d obro jed n a k o rasp o d ije ljen o m eđu ljudim a«, D escartes) i »prirodnog« iz jed n ačav an ja (»Svi su lju d i rođen i jednak i, zašto ih nalazim o u d ru štv u podređene?« , J . J . Rousseau) u s tv a rn o sti, z ahvalju juć i to naučnom o sv a jan ju v an jsk e p rirode , a z a t'm s pojavom socijalizm a i n jen e u n u tra šn je p rirode .

O snovna teza h u m an izm a je s t ona P ro ta g o rin a : čov jek je m je ra sv iju s tv ari. A li je čovjek kao m je ra .prošao k roz sve one d efo rm acije k o je n ije m oglo m im oići jedno su b jek tiv n o m jerilo . Bez obzira n a to, što je hu m an izam uzeo sebi zad a tak da zaštiti i »uzvisi« k o n k re tn o g po jed in ca p red svo jevo ljom drugog čovjeka, ta j »konkretn i« čov jek p o jav lju je se jed n o m k ao s p ir itu a ln a p erso n a (M aine de B iran : »Dva pola sv ak e n au k e : ličn o st — ja od k o je sv e polazi, ličn o st — Bog gdje sve z a v ršava«), k o ja n a laz i m is tičk u m ogućnost d a se iz jednači s božanstvom ; d rug i p u ta po sta je m ikrokozam ili m onada , te se n a su p ro t e k s ta tičn e n a tp r iro d n e egzistencija kršćan sk o g m is tik a okreće p r iro d i k a o »zrcalo«, svedena s lik a kozm osa, n a tu ra liz ir a n i ob l.k apso lu tn o g a; a treć i p u ta to m je r ilo n ije v iše n i m is tičk i izvan n jega n i n a tu ra lis tič k i u n jem u , već je sam o n jegovo b iće »usam ljeno«, »tuđe« ili s tra n o nekom općem u v id u p o s to jan ja , p a izm eđu n jegova in d iv idua lnog i d ru štv en o g m je rila p o sto ji n ep o m ir ljiv a p ro tiv u rje č n o st — teza, što ju je b u ržo ask i an a rh o - in d iv i- dua lizam od S t im e ra do su v rem en ih eg z is ten c ija lis ta tip a C am usa, način io v rlo popu larnom . N ije o v d je to liko v ažn a ona P ascalova tje sk o b a i p ita n je , d a li to lju d sk o m je rilo oscilira izm eđu b eskonačno m alog i beskonačno velikog, da li je čov jek u općem procesu n ištica ili beskonačnost, k o liko je važno v id je ti sam u su š tin u tog m je r ila u određeno j epohi. A ko hu m an izam u sv im n jegov im v a rijan ta m a tv rd o v je ru je , d a su d b in a čov jeka zav isi od spoznaje tak v o g m je r ila u o d ređ iv an ju svo je lju d sk o sti i 'ličnosti, onda je razu m ljiv o , da so c ija lističk i h u m an izam im a pred sv im a o sta lim a tu v e lik u p red n o s t š to čov jeku d a je o ru žje n aučne analize u svim b itn im s tavov im a n jegove lju d sk o s ti i em alncipacije n jeg o v e ličnosti. U tom sm islu soc ija lis tičk i h u m an izam n ije d ru g o doli p ro sto naučn i hum anizam .

N aučnost socija lističkog h um anizm a ne leži u tom e, što bi pokazivao p rav i id ea l ili p r a v i p u t, k a k o će čov jek sebe o s tv a r iti kao is tin sk u slobodnu i sam o s ta ln u ličnost, nego što istov rem eno o b jašn ja v a zašto je čovjek, p r it is n u t nečov ječ

269

Rudi Supek

nim društven im odnosim a, tražio tak av ideal u »natprirodnoj« ili m etafizičkoj oblasti, a ne u sam oj stvarnosti, i o b jašn java u v je te pod k o jim a se ta s tv a rn o s t m ože m ijen ja ti u životu, d a b i se p ro m ijen ila i u sv ijesti. B uržoask i hum anizam , (kao i č itavo n jegovo shvaćan je čov jeka, o s ta je još idealističko i podvojeno n a naučnost i nenaučnost <A . Com te je po red »sistem a pozitivnih n auka« stv o rio istovrem eno i »religiju čovječanstva«!)

M arksizam je s tvorio m etodu isp itivan ja d ru štv e n ih zakona, kao što je g rađansk i racionalizam stvorio m etodu isp itiv an ja p riro d n ih zakona. On je tim e e lim in irao čisto sp ek u la tiv n i odnos p rem a ljudsko j p riro d i, ko ji je tako duboko prožim ao čitavu buržoasku m isao, k ako u n jez in u u sponu s ro m an - tičk im idealizm om tak o i u n jen o j d ek ad en c iji s post-ram antičkdm iracionalizm om i em ocionalizmom . U tom e je p ad u nužno i n je n hum anizam sve više gubio u to p i- stičko, a poprim ao izrazito an ti-hum anističko , skeptic ističko i anim alističko obilježje (od N ietzscheova »nadčovjeka« do S peng lerova »čovjeka-zvijerd«). N aučnost m arksističkog shvaćan ja hum anizm a ogleda se b ivstveno u raz re šen ju su p ro tnosti izm eđu hum anizm a, u užem sm islu , i na tu ra lizm a , izm eđu čov jeka k ao duhovnog bilća ; čovjeka kao p rirodnog bića. (L judska zajednica ili g ru p a sam o je n ešto »prirodno« kod N ietzschea, Schelera , J a sp e rsa i nek ih d ru g ih b uržoask ih m islilaca, a l ju d sk a g rupa ili »masa« je inače uzro k duhovne d eg rad ac ije čovjeka, dok se god on na b ilo koji n ač in s n jo m e izjednačuje). M arx , k o ji je gen ija lno sagledao, da ta p ro tiv u rječn o st izražava s tv a rn e p ro tiv u rječn o sti u buržoaskom dru štv u , sm atrao je stoga važnim n ag la s iti d a je »čitava h isto rija d ru štv a sam o dio p riro d n e h isto rije čovjeka«, da je ona » n asta jan je p riro d e čovjekom «, te d a u posljed n jo j konzekven- ciji, kad te p ro tiv u rje č n o sti b u d u u kom uznizm u 'razriješene, hum anizam znači na tu ra lizam , i ob ratn o . Ne ra d i se nipošto , i to n e tre b a (sm etnuti s um a, o nekom v izionarstvu , je r je M arx p rez irao sv ak u zanesenost bez nau čn e podloge, već u prvom redu o jednom m etodo loškom postu la tu , o sam oj m etod i s kojom treb a p r i s tu p iti p ita n ju hum anizm a. H um a n iza m se ne m ože u tem e ljit i n i čisto sociološki, ni čisto biološki, jer se on ne iscrp lju je n i u d ru š tven im odnosim a čovjeka , n i u n jeg o vim p rirodn im dispozicijam a.

K ao što pozn av an je o b jek tiv n ih zak o n a d ru štv en o g razv itk a p red s ta v lja p re d u v je t za p rav iln u d ru štv e n u p rak su , tak o po zn av an je zak o n a p rirodnog razv itk a čovjeka p red s tav lja sredstvo za p ro v je ra v a n je d ru štv e n e p rak se *na čovjekovoj p r i rodi, na ljudskom d o živ lja ju . Da l i je to uopće važno, m ogao b i tkogod p rigovoriti; n je li dovoljno u tv rd iti, da izv jesn i d ru š tv e n i odnosi n e od g o v ara ju idea lu jed n a kosti ili ravn o p rav n o sti? No, na to p ita n je m ogli bism o odgovoriti onako, k ako su već odgovorili m nogi g rađ an sk i ind iv idua listi: odakle , vi zna te , d a t i d ru štv en i odnosi jednakosti ili rav n o p ra v n o s ti p red s ta v lja ju n e š to š to b o lje odgovara ljudsko j p rirodi, i tk o vam d a je p rav o d a sm a tra te odnose n e je d n a k o s ti m a n je prirodn im a? O dgovoriti m ožemo n a ta j p rig o v o r em p irijsk i: p o sto ji s tv a rn i p o k re t potlačenih i obespravljen ih p ro tiv ne jed n ak ih i n e rav n o p rav n ih d ru štv en ih odnosa. I, zaista , m nogi se zadovo ljavaju tim odgovorom . On je doduše, em piričk i točan, a ipak n ije sasvim naučan,, je r ostaje na području sociološkog em pirizm a i nasto ji l judsko zb ivan je iscrpsti u n jem u . O n i po red sv o je p riv id n e egzaktriosti osirom ašuje naučnu a rg u m en tac iju i ideološku sad rž in u socija lizm a. Štoviše, ta k a v čisto socio- logistički s tav m ože p o sta ti d v o sjek li m ač u ru k am a d ržav n ik a : od ređen i d ru štv en i odnosi m ogu b iti p rik azan i k ao »savršeni« po n ek im d ru štv e n ih k rite rijim a , a da oni stv a rn o n e obogaću ju lju d sk u ličnost, već je osirom ašuju . N a p rim je r, sov jetsk i »socijalizam« ne d je lu je porazno s hum anilstičkog s ta ja liš ta , sam o feato š to on pod

270


nosi v la s t jodne b iro k rac ije . O n n e b i p o s tao n iš ta m an je n e g a tiv a n d a su tra , recim o, n e tk o o tp u h n e tu b iro k rac iju , a d ru š tv e n i odnosi i sv ije s t l ju d i da o s tan u isti. Iak o je ovo sam o teo re tsk a p re tp o s ta v k a , m i bism o m ogli u takvom s lu ča ju hu m an is tičk u z a o sta lo s t l ju d i 'fepitati i p ro v je r it i jed in o n a osnovu to g a k ak o d o - ž iv lju ju i iz ra ž av a ju sv o je l ju d sk e p o treb e , d o k o je m je re su n jih o v e d ru štv e n e p o tre b e n jih o v e lične, odnosno d o k le su d ru š tv e n e odnose p r ilag o d ili razv itk u pune ličnosti. S ov je tska s tv a rn o st, sa s ta ja liš ta hum aniste , n ije po razn a jed in o zbog izv jesnog v lad a ju čeg s lo ja i izv jesne v a n js k e po litičk e p rak se , nego je ona tak v a zato, š to se k roz tu p rak su o g led a jduševnost g rađ a n a te zem lje , š to su ti lju d i u nekom pogledu lišen i sv o je čovječnosti, sv o jih ind iv id u a ln ih p rav a . To naroč ito dolazi do izražaja u k u ltu rn o m životu, je r je u ku ltu rn o m stva ra n ju čov jek za čo v jeka n ep o sredna p o treba i p red m e t. S toga n e tre b a izgu b iti iz v id a d a je k r itik a sovjetskog rež im a s h u m an is tičk o g s ta ja liš ta a tona d a n a s ideološki p o s ta je Sve znača jn ija , od p rv en stv en o važn o sti za svak o g onog tk o s tv a ra ju ć i nove d ru štv e n e odnose želi s tv o riti i b o ljeg čovjeka, to je s t čo v jek a slobodn ijeg , sam o sv jesn ijeg i d ru žev n ijeg . T reba tak o đ e r reći, da tak v u h u m an is tičk u k r itik u sov jetskog rež im a m i još nem am o.

P rag m atizam sovjetsikog soc ija lizm a le ž i tak o đ e r i u tom e, što se s lijep o uzelo d a sam o p ra k sa , i to d ru štv e n a p ra k sa u s lu žb i n e k ih općih ili a p s tra k tn ih ciljeva, im a sv o je so c ija lističko o p rav d a n je , š to se je d a n o b lik p o litičkog i 'ekonom ističkog a k tiv izm a sh v a tilo n e sam o kao n u žd an p red u v je t, već i kao isk ljuč iv i sad rža j socijalizm a. I p r ito m se Zaboravilo n a on u d ru g u , h u m an is tičk u , in d iv id u a ln u , p e rso n a ln u s tr a n u soc ija lizm a, n a mjegovto p ro v je ra v a n je n e u a 'k tiv ite tu , nego u po s to ja n ju , n e u v a n jsk im odnosim a, nego u u n u tra šn jim v rijed n o stim a , n e u ag itac iji, već i U k o n tem p lac iji b o lje ličnosti, b o lje g čovjeika. J e r p ro v je ra v a n je v r ijed n o sti l judskog izraza, l ju d sk e p riro d e kao s tva rn e p riro d e čov jeka-po jed inca n e m ože b iti p red m e t sam o p o litič k o -p ra v n ih d ru š tv e n ih odnosa, (nego p red m et m eđ u -in d iv id u a ln ih d ru štv e n ih d o d ira , ličn o is ija v a n je te v rijed n o sti kroz svak i poseb n i d ru štv e n i odnos.

S tva rn a osnovica socija lističkog h u m a n izm a (kao i »kom unističkog morala«) ne leži u id ea ln im d ru š tv e n im (eko n o m skim , p ra v m m , p o litičk im ) odnosim a, već u o ličen ju (u p erson ifikac iji) tih odnosa; n e u sa v rše n s tv u ideala, već u n jegovu osa m o sta ljen ju (su b jek tiv iza c iji) u lju d sk o j ličnosti (» ko n kre tn o m u n iverza ln o m biću«). D akle u p risv a ja n ju tih odnosa i tog ideala od sv i jesnog pojedinca , da bi p o sta li n jeg o vo m v išo m prirodom . K ao š to je to jed in o m oguće kro z s tva rn u d ru š tv e n u (kla sn u p a r tijsku ) praksu , ta ko je to ostvareno jed in o u sv ije s ti i p o tre bam a pojed inca , u v iše m o b liku n jeg o ve p rirodne dru štven o sti. Ta se dva pola u sv a ko j fa z i d ru štven o g ra zv itka na drugačiji na č in u v je tu ju i isprepliću. A li s ta v lja n je tež iš ta sam o n p p rv u stranu , sam o na d ru š tven o k re ta n je dovodi do b esciljnosti tog k re ta n ja (odnosno do fe tiš izm a ciljeva); a s ta v lja n je tež iš ta samo na d rugu strancu v o d i n em in o vn o u to p is tičko m i sp ir itu a lis tičko m sh va ća n ju o s tv a ren ja c iljeva u po jed incu , do u m r tv lje n o s ti i su v išn o sti sva ko g k o n kre tn o g d ru š tv e nog kreta n ja .

N aučna i revo lucionarna priroda socija lističkog hum anizm a , za razliku od svih drugih , leži u p ra vo u tom e da teo re tsk i u v iđ a i p ra k tič k i p rovod i d ija le k tič k u m e - đ u -a kc iju tih d v a ju polova.

K o n k re tn o shvaćan je lju d sk e ličnosti. — N aučna osnova socija lističkog h u m anizm a leži, d ak le , u tom e, š to je pokazao s tv a rn e u v je te u k o jim a čo v jek može d je lo v a ti n a v la s t itu p r iro d u i po d k o jim a m ože o s tv a r iv a t i sebe k a o d ru š tv e n o

271

R udi Supek

,biće u odnosu p rem a d ru g im ljud im a. K ao što su rac iona lističke spekulacije , da b i se podvrgle naučraosti, m ora le uzm ica ti p red novim em piričk im m aterijalom , što ga je iznosio a k tiv n i z a h v a t 'čovjeka u p riro d u , tako je i h isto rijsk o d ru štv en o ilskustvo o ulozi po jedinca u d ru štv en o j zajednici, o jed ino m ogućim načinima) da se ona racionalno sh v a ti i p rak tičk i ostvari potisk ivalo m ističko i utopističko sh v a ćan je hum anizm a.

Na kojim se prem isam a o stv a ru je lju d sk a ličnost po m arksizm u? N avest ćemo neke n a jiz ra z itije stavove.

— In d iv id u a ln o st m ožem o odred iti jed ino pom oću sv ih onih a k tivn ih odnosa ko je pojedinac o d ržav a s p riro d o m i lju d sk im dru štv o m . (»Ali ljudska su štin a n ije a p s trak c ija , k o ja ž ivi u n u ta r po jed in ih indiv idua. U svojoj s tv a rn o s ti ona je sveu kupnost d ru štv en ih odnosa«, M arx , iz 6 . teze o Feuerbachu).

— S vak i ind iv iduum p red s ta v lja jed n u jed in s tven u realnost, budući da on po svojem m jestu u prirod i, h is to r iji i d ru š tv u sač in jav a posebnu rez u lta n tu iz sveu k upn ih odnosa. (»Feuerbach, k o ji n e u lazi u ovu s tv a rn u su štin u , p ris iljen je stoga: 1. da ap s tra h ira od h isto rijsk o g raz v itk a i da u tv rd i religiozna; čuvstva za sebe i p re tp o s tav i ap strak tn o g , izo liranog ljudskog indiv idua, 2 . su š tin a m ora biti stoga sh v aćen a sam o kao »vrsta«, k ao u n u ta rn ja , n ijem a općenitost, ko ja prirodno veže m noge pojedince«, n a s ta v a k go rn je Teze).

— In d iv id u a ln o st n i je sam o rez u lta n ta sad ašn jih odnosa, nego sin teza sadašn jih i prdšlih odnosa, p a je s tb g a po treb n o z a h v a titi te odnose u n jihovoj genezi, u p o rijek lu i u razv o jn im tendencam a. (Suvišno je tra ž iti suštin u ili osnovu lju d sk e in d iv idua lnosti u nekoj a p rio rn o j s u š tin i ili neprom jen jivo j »prirodi«, jer se čovjekova p riro d a i n jeg o v a su š tin a fostvaruje k ro z h isto rijsk i razv itak , n je govom stv ara lačk o m ak tivnošću , n jegovim radom . S toga »za socija lističke lju d e čitava takozvana sv je tsk a h istorija n ije n išta d ru g o doli s tv a ra n je čovjeka pom oću čovječjeg rad a , n a s ta ja n je p riro d e u čovjeku, te on im a neoboriv dokaz o svojem rođenju: pom oću sebe sam og k ro z proces v la stito g nastajanja.« M arx, Fil. i pol. ekonom.).

— In d iv id u a ln o st u sm islu Hegelove »konkretne univerzalnosti« p osjedu je sv ijest, ko ja je izvo\r novoga obogaćenja ličnosti: ako je in d iv id u a ln o st sv eukupno st nav ed en ih odnosa, ličn o st je sv ije s t o tim odnosim a. S tv a ra t i v las titu ličnost znači p o s ta ja ti sv ije s ta n tih odnosa, a ta spoznaja ima, odlučno značen je za b u dućnost ličnosti kao i z a n ač in n jezina p o s to jan ja ili djelovanja* je r već sam a spoznaja nužnosti i zak o n ito sti d ru štv en ih odnosa m ije n ja k v a lite t in d iv idua lne akcije p re tv a ra ju ć i je u s tv a rn u s ilu izm jene tih odnosa, a p rem a tom e i v las tite ličnosti. (O stvaren je p o tp u n e lju d sk e ličnosti n ije teo rijsk a već p rak tičk a zadaća, p a će tako sam o d je lo v a n je na o b jek tiv n e d ru štv e n e i l ju d sk e s ile b s tv a r iti »bogatoga i. sve- i dubokosm islenog čovjeka k a o sv o ju s tvarnost« , a to znači sam o na jed an »praktičan način , sam o pom oću p rak tičk e e n e rg ije čovjeka«, a to p red s ta v lja životnu zadaću, ko ja se n e može rije š iti p rostom spekulacijom ili filozofijom«, je r potonja zahvaća sam o teo rijsk e zadaće«, kaže M arx na istom m jestu).

— Ind iv id u a ln o st kao »konkretna univerzalnost« nosi u seb i n e sam o prividno, nego i stvarno pro tivu rječn u suštinu , a k o ja u osnovi pro izlazi iz raz like njegova ind ividualnog b ića i društvenog (ili. generičkog) bića, od kojega p rv o teži k a firm aciji njegove posebnosti i o rig inalnosti, a drugo n jegove d ru štv e n e topćenitosti ili un iverzalnosti. (»Čovjek — iako je on jed an posebni ind iv iduum , te ga upravo njegova posebnost č ini ind iv iduum om i s tv a rn im in d iv id u a ln im d ru štv en im bićem — istovrem eno je i to ta lite t, idealna to ta lnost, su b jek tiv n o p o sto jan je zam o ljen o g

272


i ču vstvovanog d ru štv a po sebi, iako je on u s tv a rn o s ti p r is u ta n istovrem eno kao p red o d žb a i l ju d s k i d u h d ru štv en o g p o s to ja n ja i k ao totalm ost lju d sk o g životnog iz ražav an ja . M išljen je i p o s to jan je su razlučeni a li u jed n o i jed in stvo jednog sa drugim .« M arx , ibid.). Niiti je in d iv id u u m a p s tra k c ija n a su p ro t d ru štv a , n iti je d ru štv o a p s tra k c ija n a su p ro t in d iv iduum a, je r je čo v jek po p riro d i d ru štv en o biće.

— L ičnost sh v aćen a po n au čn o m ili soc ija lističkom hu m an izm u raz lik u je se o d sv ih p re th o d n ih p o tome., što d ru š tv e n o biće ili p r iro d u čov jeka n e uzim ljem o a p s tra k tn o ili s im b o ličk i (m etafizičk i — kao bog i slično), već k o n kre tn o u o kv iru i n a tem e lju s tv a rn ih d ru š tv e n ih odnosa, d ak le s tv a rn o . A li se tak v o sh v aćan je raz lik u je i od .pozitivističkog (na pr. D urkhe im ove škole), je r o s tv a riv an je d ru štv en o g b ića u k o n k re tn im h is to r ijsk im u v je tim a n e uzim a k a o a d ekva tn i izraz d ru š tven e prirode čo v jeka , pa p rem a tom e v a lja raz lik o v a ti izm eđu dru štven o g bića (e tre social) čov jeka i p o d ru š tv ljen o g bića (e tre socialise) čovjeka, to je s t raz lik o v a ti izm eđu n jeg o v ih d ru štv e n ih težn ji, p o tre b a i o s jeća ja i načina k ak o čov jek te svo je težn je o s tv a ru je u d a tim d ru štv e n im (odnosima. P ro tiv u rje č n o s t, ko ja p o sto ji izm eđ u d ru štv en o g b ića čov jeka i n jeg o v a p o d ru š tv l je n ja p re d s ta v lje n a je u m a rk s ističk o j teo r iji a lijenacije ili o tuđen ja . L ju d sk e p o treb e , tež n je i sam o d je lo v a n je u n je m u pod d a tim d ru štv e n im odnosim a izg leda ju kao tu đ e ili s tran o , su p ro tn o njegovtoj p r iro d i ili o d c ijep ljen o o d n je . K ori'jen tog p rocesa a lijen a c ije k ro z h isto r i ju lež i u ra z d v a ja n ju lju d sk o g rad a n a in te le k tu a ln i i m an u eln i, u s tv a ra n ju p riv a tn o g v lasn iš tv a i k lasn ih odnosa,, d ak le d ru štv e n o su p ro tn ih odnosa, su p ro tn ih istov rem eno i s tv a rn o m o č ito v an ju l ju d sk e p riro d e k ao d ru š tv e n e p riro d e u sk la d u s u n iv erza ln im , o pćen itim (d ruštven im ) načinlom p o s to jan ja čovjeka. Sav sm isao p o litičk e i ekon o m sk e ak c ije k o m u n is ta ide u sm islu u k id an ja te a li je n a cije d ru štv e n o g čo v jek a ; k om unizam i n em a d ru g i cilj p o red ovoga. (»K om unizam , kao s tv a rn o u k id a n je p riva tn o g v la sn iš tv a — to je s t a lijen ac ije čov jeka — jes t s tv a rn o p r isv a ja n je l ju d sk o g bića po čo v jek u i za čovjeka«, p o d c rtao M arx , N jem ačk a ideologija).

— O tu đ e n je čov jeka n e o č itu je se sam o k a o pogrešn i, k riv i, m is tif ic ira n i oblik n jeg o v e sv ije s ti u odnosu n a d ru š tv e n e odnose, nego i k ao s tv a rn a n e d ru š tv e n a , nečo v ječn a d ru š tven a pra ksa ili p ro sto sa ž iv lja v a n je s tak v o m p rak so m i n jen o o p rav d a n je (o tu đ en je pogađa k a k o k a p ita lis tu ta k o i p ro le te ra , a l i k o d »svijesnog k ap ita lis te« sv ije s t iz ražav a p o tv rd u tog o tu đ en ja , d o k kod »tsvijesnog p ro le tera« sad rž i k r it ik u o tu đ en ja ). M eđutim , i u g ran icam a o tu đ en e i m is tif ic ira n e sv ijes ti na laz im o p o ku ša je ra zrje šen ja p ro tiv u r je č n o s ti d ru š tv e n ih p o tre b a čov jeka i n e d ru štv e n ih odnosa, a li se ti p o k u ša ji redovito isp o ljav a ju na jed an id ealiz iran i sp ir itu a liz ira n i ili s im boličk i n ač in (fe tišizam bo žan stv a k o d re lig ijskog čovjeka, fetišizam d rža v e i li p o jed in ca kod au to r ita tiv n o , odnosno a n a rh is tič k i raspoložene buržoazije). T ak v i p o k u ša ji pom iren ja ' d ru štv e n o g b ića čov jeka sa s tv a rn im u v je tim a n jegova k o n k re tn o g in d iv id u a ln o g p o s to ja n ja u određenom d ru š tv u dolaze u feu d a lis tičk o m d ru š tv u n a ro č ito do iz ražaja u re lig ioznom m istic izm u , d a k le u jed n o m k r a jn je in tro v e rtira n o m d o ž iv lja ju d ru štv e n o g b ića čov jeka , dok se u b u r - žoaskom d ru š tv u ta j m istic izam laic iz ira u obliku »relig ije čovječanstva« (Comte, ro m an tic i, so c ija lis ti utopisti),, k u lta fo rm a ln e d e m o k rac ije (J. J . R ousseau , J . S t. M ili, M asarik , i t. d.) i l i n je n e lalten tne n eg ac ije — nagonske, dionizijiske, rasn e , v la d a rsk e p r iro d e čov jeka, ko jo j n i je v iše cilj geneza sam o čovječnog čov jeka, već n jeg o v a po ligeneza: genijalinog, etičkog , eb tetskog, h ero jsk o g ili kakvog drugog fu n k c io n a ln o -rek o rd e rsk i razv ijen o g čovjeka. P re m a tom e, k r it ik a ideologije Svak o g d ru štv a treba ' d a sad rž i ova d v a m o m en ta: ideologija k ao o b ran a v lad a ju ć ih

273

Rudi Supek

d ru štv en ih (nečovječnih) odnosa, i ideologija k ao p okuša j p rev la d a v an ja (m ističnog, idealiziranog, idealnog) tih istih odnosa u sub jek tiv n o j svijebti. To je tnarto- i i to važno, k ad se isp itu je odnols ličnosti p rem a ideologiji.

— Sa stanov išta sociologije ili pozitivnog v ida »društvene sv ijesti« n ije važno, da li nek i oblik d ru š tv e n e svijelsti č in i čovjeka nagonski, čuvstveno i li misaotno siromašnijim., ako na ta j nač in po sta je d ruštveno efikasniji, ako bo lje odgovara onoj ulozi i rad u k o ji v rši u određenom d ru štv u ; n jeg o v a biopsihološka priroda sa ličnog ili ind ividualnoga gledišta to j je dru štven o j ideologiji ili sv ije sti ravnodušna. D rugačije s to ji (stvar s g ledan jem n a ličnost sa hum an ističkog gledišta, k ad ne v r ijed n o st d ru štv en ih odnosa oc jen ju je u p rav o s obzirom na u sav ršen je ljudske ličnosti, u n jez in u p riro d n o m i d ru štv en o m jedimbtvu. S oc ija lističk i hum anizam tež i p riro d n o j rav n o tež i ili h a rrp o n iji p rirodnog , i l i naturalnog, i d ruštv en o g , ili hum anističkog, razv itk a lju d sk e ličnosti. (U po ton jem sm islu v a lja tum ačiti M arxovu m isao d a je »kom unizam kalo d o v ršen i n a tu ra liz a m = hum anizam ; a kao do v ršen i h um an izam = n a tu ra lizam ; On je istin sko raz r je še n je su p ro tn o sti Izm eđu čovjeka i p rirode, čov jeka i čov jeka ...« ).

— Dok je u k id an je d ru štv e n ih odnosa, k o ji vode o tu đ en ju ličnosti, s tv a r sam ih d ru štv e n ih s ila (klasa, po litičk ih p a rtija ) , d o tle je harm onična izgradnja ličnosti kod jed in stva ind ividua lnog i k o lek tivn o g oblika posto janja s tva r svakog pojedinca i n jegova odgojnog ili p r im jernog d jelo va n ja na drugog čovjeka. S to se d ru štv e n i o d nosi v iše p r lb ližu ju h um anističkom idealu , to v iše d ru štv e n e norm e dob ivaju o b ilježje in d iv id u a ln ih norm i, a po litičko d je lo v an je ob lik k u ltu rn o g d je lovan ja . Sloboda k ao osnovni id e jn i p o k re tač i k r ite rij o s tv a re n ja ličn o sti očitu je se kao racionalna, razu m sk a ili raz b o r ita Sugla'snolst izm eđu d ru štv e n e sv ijesti čovjeka u n jeno j u n iv erza ln o sti (spoznaja sv eu k u p n o sti d ru štv e n ih odnosa s obzirom n a istin sku rav n o p ra v n o s t m eđu pojedincim a) i n jen o j k o n k re tn o j, p rak tičk o j posebnosti ili in d iv idua lno j p r iro d i (spoznaja n a jp r iro d n ije g zad o v o ljav an ja •vlas titih ind iv id u a ln ih i d ru štv e n ih po treba). S lobodni č in je onaj, k o ji nas kao ličnost ne ponizuje, i k o ji n a s k ao poniženu,, oba vezanu,, u m an jen u in d iv idua lnost ne izruču je d ru štv en o p ris iln im odnosim a, d a k le n e p riro d n im i zavisn im a. Do s lo bode dolazim o sa m o sv ijesn im p o d v rg av an jem pod sv e one o b jek tivno n am etn u te oblike d ru štv e n ih odnosa, k o ji su raz v o jn i p red u v je t k o s tv a re n ju istin sk ih h u m anih i p riro d n ih odnosa* m eđu lju d im a, k o ji v ode k o m unističkom d ru štv u . N a tom e p u tu o s ta je za d a ta k m ark s is ta d a p ro v je ra v a n a (svakom k o rak u h isto rijsk o g ra z v itk a m oguće i n užne obaveze d ru š tv a p rem a po jed incu i p o jed inca p rem a d ru štv u , je r sloboda1 n ije a p s tra k tn i ideal, već k o n k re tn i p roces »individualizacije« d ru štv a i »podruštv ljen ja« indiv idua.

O dvo stru ko sti buržoaskog čovjeka . — Dvoličnost, podvojenost, raz d rto s t g ra đ anskog čovjeka p ro iz laz i iz d v o s tru k o s ti n jegove d ru štv e n e egzistencije. O n je jav n o i svečano istak n u o sv o ja »prirodna« Ijudfeka p rav a : S lobodu, Jedn ak o st, B ra ts tvo , dok je istovrem eno u zakonu pored n jih uklesao i če tv r to svoje, isto tak o »prirodno« p ravo : V lasništvo. Z ašto je p o to n je na jav n im m jestim a p re - šutio? N ije li već naslu ć iv ao d a će ovo pototnje p red stav d ja ti p ra v i k lju č za razu m ijev an je p rv ih , a li i n jih o v u s tv a rn u negaciju? Dok se kroz p rv a čula svečana i id ilična zvonjava bazelsk ih zvona: »Svi lsu ljudi, sada b r a ć a . . .« , u zad n jo j se zam jećivalo p rita je n o zav ijan je v u k a : hom o hom ini Lupus. Njegovo idealiziram je u o b lasti d ržave i p ra v a sam o je nev je š to p rik riv a lo n jegov m a te rija ln i egoizam

274


u o b las ti ekonom ije . To je oSnovtna d v o s tru k o s t u ž iv o tu g rađ an sk o g čovjeka. I k o r ije n sv ih o sta lih .

O ličen je sv o jih »priro d n ih p rav a« n a šao je u buržoaslkoj d e m o k rac iji i d ržav i, k o ja s e n a m e tn u la odm ah k a o g a ra n t n jeg o v a p r iv a tn o g v la sn iš tv a i k ao p o sred n ik » društvenog ugovora« , 'kao p o sred n ik izm eđu s lobode jed n o g i slobode d ru g o g čov jek a . Bila, je o n a izraz n jeg o v ih d ru š tv e n ih tež n ji i z a š titn ik , »viša sila« u o d ređ iv a n ju n jeg o v ih p r iv a tn ih a p e tita . O tu d a id ea lizac ija i fe tišizacija d ržave. »Sav rše n a p o lit č k a d rž a v a p o svo jo j je Isuštini g en eričk i ž iv o t (G attungsleben) čov jeka u su p ro tnosti s n jeg o v im m a te rija ln im životom .« <Marx, O židovskom p itan ju ). P o l it ič k i ž iv o t izg ledao je k ao s tv a rn a d ru š tv e n a em an c ip ac ija čov jeka : jed n a k o s t p red zak o n im a, opće p ra v o g lasa , s loboda ugovora, s loboda sav je s ti, i t . d., dok je m a te ri ja ln i1 ž iv o t značio: p r iv a tn o v la sn iš tv o n a d s re d s tv im a za p ro izv o d n ju , p rav o ek sp lo a tac ije , k o n k u ren c iju , ogorčenu b o rb u za održan je . S toga se d ržav a , k a o id ea liz ira n i d ru š tv e n i život, uz im lje k ao a p s tra k c ija , a li se 'isto tak o a p s tra h ira s tv a rn i p r iv a tn i i ekon o m sk i ž iv o t od d ru štv en o g a . »Tam o gd je je po litičk a d ržav a po stig la sv o ju p ra v u o b lik o v an o st, čov jek vodi, n e sam o u m islim a, u sv ijes ti, nego i u s tva rn o sti, u ž ivo tu , je d a n n e b e sk i i jed a n zem aljsk i život, ž ivo t u p o litičko j z a jed n ici, u k o jo j s e o s jeća k a o d ru š tv e n o b iće (G em einw esen) i ž iv o t u g ra đanskom d ru š tv u , u ko jem d je lu je kao p r iv re d n i čov jek , p ro m a tra d ru g e lju d e k ao s re d s tv o , i sebe sam o g a sro zav a n a s re d s tv o i p o s ta je ig račk a s tr a n ih sila« (ibid.). To ro b o v an je s tra n im feilama o č itu je s e ko d k a p ita lis te u fetišizm u ro b e i novca, trž iš ta i s lo b o d n e k o n k u ren c ije , a s 'im perijalizm om p o s ta je n ac io n a ln a ili r a sn a su p e rio rn o s t, v je ro v a n je u raz lič ite » c iv iliza to rske m isije« m eđu p riv red n o zaosta lim n a ro d im a.

Id ea liz a c ija d rža v e p o k azu je d a b u ržo ask i č o v jek n i je n ašao p ra v i ob lik d r u š tvenosti, d a ga je b u ržo a sk a d e m o k ra c ija s k ap ita lis tič k o m p rak so m još v iše izo lira la, d a m u je n jegovo d ru š tv e n o b iće Ostalo d a lek o i tu đ e kao i u relig iji, p a s to g a b u ržo ask a d em o k rac ija i n e u k id a re lig iju , nego jo j sam o d a je p u n u slobodu n a p riv a tn o m p lan u . O na n ije sm a n jila s tv a rn u u sa m ljenost, egoističnost, »a p su rn o st« i »p ro k le tsv o « in d iv id u a ln e egzistencije , pa ta ko n i sve ten d en cije da se idealizac^jdm , m is tik o m , sim b o liza c ijo m pronađe sp ir itu a ln i ekvivaXenaXt izg u b ljenog ili razd rtd g d'ruStvenog p osto jan ja . Š toviše , bu ržoakka d e m o k ra c ija još je v iše p ogodovala r a z v itk u n e d ru š tv e n ih ten d e n c ija i p o v ećan ju s tv a rn e u sa m lje n o s ti čovjeka, tak o d a se m ože reći, d a je » savršenstvom id ealizm a d rž a v e u is ti m ah o stv a ren o i s a v rše n s tv o m ate rija liz m a 1 g rađ an sk o g d ru štv a« (M arx).

T u u sam ljen o st n ije p rev lad ao čo v jek n i u sov je tskom d ru štv u , gd je je d ržava n e sam o o s ta la isk lju č iv i p d sre d n ik izm eđu slo b o d e jednog i d ru g o g čovjeka, nego je o n a tu sv o ju p o sred n ičk u u lo g u n e v je ro ja tn o p ovećala , tak o d a ga je sv e la n a n ezn a tn o st, b esc jen je , p o tp u n u n eug lednost, a li s :tom raz lik o m p rem a b u rzo a - sko j d ržav i, d a p o red p o litič k e s ile d rž i u isvojim ru k am a 1 sv a s re d s tv a n jeg o v a ž 'v o tn o g o d ržan ja . K o liko to p o g o d u je raz v itk u fetišizm a d rža v e i u n iš te n ju in d iv id u a ln e sam o sv ijes ti, n i je p o tre b n o is tic a ti! S o v je tsk o d ru š tv o u odnosu na b u r - žoasko d ru štv o sam o je k ra jn ji o b lik e ta tizac ije u k id a n je m one p r iva tn o -v la sn ičke egzistencije čovjeka , k o ja je g rađ an in u d ozvo ljava la n e sam o da d ržav u p retv o ri u apstrakciju« nego d a jo j s e id e jn o i s u p ro ts ta v i, d a je čak , štov iše , po tp u n o m a teo re tsk i n eg ira i zam ijen i k u lto m svo je p r iv a tn e e ^ is te n c ije , ku lto m indiv idue ili Jed inoga .

B ilo b i p ro tiv p r iro d e m eđ u so b n e povezanosti raz n ih v id o v a d ru štv e n e i in d iv id u a ln e egz is tenc ije čov jeka , k a d se t a cfenovna d v o s tru k o s t b u ržoaskog 60-

276

R udi S upek

v jek a n e bi očitovala i u drugima ob las tim a života ii m iš ljen ja . Sk lonost idealizaciji n a državnom p lan u i g rubom m ate rija lizm u na. p riv a tn o -ek o n o m sk o m p lan u ogleda se u filozofiji kao su p ro tn o s t izm eđu sub jek tiv n o g ili apso lu tnog idealizm a (n a ro čito u rom antičk im filozofijam a) i og ran ičenog em pirizm a, k o ji se drži. n eposredn ih č in jen 'ca ili iskustava (pozitiVieam ili em p irio k ritic izam ); u m o ra lu kao au to nom nost e tičke sv ijesti (K antov »kategorički im perativ«) i etičkog rela tiv izm a i n ihilizm a (od N ietzschea do su v rem en ih egzi/sitencijalista), u es te tic i i um je tn o sti kao su p ro tn o s t izm eđu tendencioznosti — p o d v rg av an je este tskog d o ž iv lja ja d ru š tv u ili »ideji« — i la rp u r la r tiz m a (iracio n a ln i k o r ije n s tv a ra n ja , »besplatn i čin« — W ilde, Gide,, i t. d.). Ta d v o stru k o st dolazi do izražaja i u sam om stilu života g rađ an in a : kao d v o s tru k i m o ra l u b ra k u (an tagonizam »Helene i G retchen«, l ju bavnice i sup ru g e; jed a n m o ra l za m uškarca, a d ru g i za žeton), au to rita ti'vnosti i p o ltronstva (naročito u porodici), asketizm a i raskalašenosti, d o sto janstva i p ro- raču n an o sti (p ro fes io n a ln i vara lice , k a d su in te ligen tn i, n a jb o lje z n a ju u tje lo v iti s til »suverenog gospodstva«, kojem u teži b u ržu j, i u 's tan ju su postić i na n jih ogrom an u tjeca j — raz n i S tav isk i, M ontagne i d rug i) i t. d.

O ne se iisprepliću u n jem u i d a ju m u onaj p e č a t nesigudnoati, k o ji lako p re vagne u ovu ili onu k ra jn o s t. (N ije l i k a n c e la r Rau'sichnigg uočio, kako su inače razu m n i i in te ligen tn i lju d i p ad a li pod » fascin ira juću sugestivnost« H itlera, i to jedino zbog toga što je ta j p a ran o ik posjedovao onu sam ouvjerenosti i sigurnost u svoje poglede, koju n jem ačk i in te lek tu a lc i kao i m nogi d ru g i sa svojim buržujsk im i nacionaln im kom pleksim a n isu m ogli imati.) S uština te nesigurnosti leži zapravo u tome, što on v a ra svo ju d ru štv en o st u im e svojih sebičnih p riv a tn ih in teresa , a isto tako i svoj p r iv a tn i ž iv o t u im e sv o jih dm štveln ih obaveza, d a u jednom i u drugom o sta je nečov ječan , polovičan, rastrgan ,, d ru štv e n o k rn j, a da ipak n e m ože n ać i sm iren je ni u jednoj n i u drugo j oblasti. Tu s itu ac iju dobro k a rak te riz ira ono uporno n as to jan je egzistencija lističke filozofije d a raz rije š i p ro tiv u rječn o st čov jekova »bića po sebi«, kakvo je ono u odnosim a zavisnosti sa drug im ljudim a, i čovjekova »bića za sebe«, to je s t-k a k v o je ono sam o u sebi i za sebe, oslobođeno svih d ru štv en ih odnosa, b riga i spona. I razu m ije se, ta filozofija i ne može naći d rug i izlaz iz t e m učne s itu ac ije , nego d a ide u praV cu p ro gresivnog »oslobađanja« čovjeka od sv ih d ru štv en ih veza, od svakog u tjeca ja van jskog sv ije ta u n ištav ilo , u » k ra jn je s irom aštvo p o sto jan ja« (M arxa).

Ali n ije buržoazija u v ije k tak o »duhovno« raspoložena, p a joj n ed je ljn je svete m ise b o lje p r ija ju n ak o n sedm ičnog p o slo v an ja , a još b o lje n a k o n subo tn jeg org ijan ja . ,Stoga se kod n je sp ir itu a liz a m s ta ln o m ije ša s V ulgarn im m aterija lizm o m , racionalizam s iracionalizm om , k u lt p ro v id n o sti s ku lto m nagonskog s ljep ila . N jezin g lavn i n ap o r ide u ž ivotu za tim d a b i d ržao te su p ro tn e tendencije podvojene i da bi se znala n a p rav o m m jestu u p ra v o v rijem e, p red a v a ti jednim a ili d ru gima, d a n e b i k v a rila u ž ivan je jed n ih n a raču n drugih , i stoga je n jezina životna filozofija 'u su štin i opo rtu n is tičk a, v ezana uz »dvostruko knjigovodstvo«. M arx je dobro uočio tu n jez in u osnovnu dispoziciju a sav raz v ita k buržoaskog d ru štv a dobro nam je p o tv rđ u je ! — k ad govoreći' o P ro u d h o n u kaže da je »sitni bu ržu j, kao i h isto ričar R aum er, sastav ljen od »s jedne strane« i od »s druge strane«. T a k av je u svojim ekonom skim in te res im a , p a * je s toga tak a v i u svojoj politici', u svojim shvaćanjim a religije, p riro d e i u m je tn o sti. T akav je u m oralu , tak av je u every th ing (svačemu). On je živo p ro tivurječje .« (Pism o Schw eitzeru).

T akav n i je g rađ an in sam o onda, k a d n a toekl n a č in želi p o m iriti svo ju drto- štvcnu i svoju p riv a tn u ulogu, tak av je on i onda kad ispovijeda i na jrad ik a ln iji

276


individualizam ,, k a d se rad ik a ln o suprcistavilja d ru š tv u ili d ržav i. Sam o što se u tom slu ča ju te su p ro tn o s ti jače izražav a ju u m u ta r n jegove v la s tite sv ijesti.

J e d a n je od z a d a ta k a so c ija lis tičk o g h u m an izm a, n a ra v n o , d a isp i tu je u k o jim se oblicim a i u k o jo j m je r i ta d v o s tru k o s t buržoaskog čovjeka p ro d u žav a i u p relazn o j period i izm eđu k ap ita lizm a ii socijalizm a. A d ru g i, da je razrešu je .

Buržoaskii libera lizam i ,indi(vidvM izam. — O snovna teza lib e ra lizm a : uloga je d rža v e dai b u d e sam o g a ra n t 'in d iv id u a ln ih p rav a i s loboda g rađ a n a , od k o jih je osnovno p rav o v lasn iš tv a i, p rem a tom e, slobodne, p r iv a tn e in ic ija tiv e u trgovini, p ro izvodnji, ek sp loa tac iji. N ije uloga d ržav e d a ogran iču je tu p r iv a tn u d jela tn o st p o jed in aca (»Laissez palsteen laiS ser faire«), j e r su rea ln i, k a o što je re k a o već B entham , »samo in d iv id u a ln i in teresi«, a jav n i in te res je » a p s trak tan po jam , on p re d s ta v lja sam o m a su in d iv id u a ln ih in te re s a . . .« Da biJ b ra n io n eo g ran ičen o s t p r i- valtne in ic ija tev e , slo b o d u k o n k u ren c ije i eksp lo a tac ije , l ib e ra liza m je m orao o p tim ističk i tu m a č iti k a p ita liz a m k a o » p riro d n i poredak«^ k o ji i p o red su k o b a in te resa u v ije k v o d i rav n o te ž i | d a je /najb o lje re z u lta te za n a p re d a k u d ru štv e n o m žvotu, i to u p ra v o zbog toga, što d a je s lobodne ru k e lično j in ic ija tiv i. Iak o feu zaoštrerfost k la sn e b o rb e i ekonom ske k r iz e z n a tn o su z ile u n o v ije v rije h ie lib e ra l is t ič k u k o n c ep ciju n e m ije ša n ja d rža v e 'u ek o n o m iju , on je Još u v ije k sa d rž a n u osnovi one o p tim is tičk e o b ran e b u ržo a sk e dem o k rac ije . .

P olazeći, međut.trn, od č is to in d iv id u a ln o g 'in te re sa , k ao rea ln o g i konk retn o g , g rađ an n je osjećao i uv iđ ao d a je » javn i in teres« su p ro ta n njegovoj slobodi, bilo da g a steže u Slobodi proizvodne* utakm ice,, b ilo d a m u n am e ć e p o reze , ra to v e , voj'sku i d ru g e zah tje v e , kojil SU Imu ise č in ili suVišni. S toga je on v r lo ran o počeo z a u z im ati n a l in i j i sVoga » p riv a tn o g in te resa« n e g a tiv a n s ta v p rem a o ličen ju d r u štvenog in te resa — držav i, i p rem a d ru š tv u uopće. T a j n eg a tiv n i s ta v p rem a državi i d ru štv u , to j e s t p re m a p o litičk o j i socijaLno^moralmoj fo rm i d ru štv en o g p o sto ja n ja , tip ič an je za burlžoaski in d iv id u a lizam . K r i tik u d ru š tv a i d rž a v e n e p ro v odi s a s ta ja liš ta d ru š tv e n ih sila (an tagon izam k lasn ih odnosa), već sa čisto svojeg ličnog, p riv a tn o g s ta ja liš ta . O n se sam o s lu ž i onom slobodom , k o ju m u d a je lib era lizam , i v o d i j e do tn jen ih k ra jn ih konlzekvencija, d o ap su rd a . Oin, u s tv a r i, n i u jed n o m času h e n e g ira ta j lib e ra lis tič k i p o red a k (»poredak s lobodne l ije u slobodnom kokošinjcu«), p a p rem a tom e i n e p ro n a la z i p ra v i p u t k d ru štv en im i čovječn im odnosim a. (

Prvi; s ta v b u ržo ask o g in d iv id u a lizm a je izraz p a sivn o g odnosa prem a d r u š tv e n o g Zfjvotu, te fetvaralnje vlastitog/, in tim nog , neza.visfnog ličn o g živo ta . To je ono, što je Već izrek ao M onta igne: »Mi osta li, š to u g lav n o m živ im o p r iv a tn im životom , tre b a d a u sp o s ta v im o u n ašo j (u n u tra šn jo s ti jed n o g a gazdu . . . T reb a da reze rv iram o seb i n e k u s tr a ž n ju k om oricu , p osvem a n ašu , p o sv em a iskrenu,, g d je ćem o u sp o - s tav ti p ra v u slobodu, n a še glavno b o rav iš te i s a m o ć u . . . N ajveća s tv a r na sv ije tu je zn a ti b iti kod kuće (kod sebe)«. Ta s tra ž n ja 'k o m o rica , ko ja kod m alo g rađ an a znači »M oja !kućica, m o ja slobodica« , kod b u ržo ask o g in d iv id u a lis te z n ač i »slobodu Savjesti« , s lobodu o c jen e i v red n o v a n ja p o red i iznad s tv a rn ih d ru štv e n ih odnosa, bez obz ira n a re a liz a c iju Itih v red n o ta . N arav n o , d o te slo b o d e m ogao je doći jed in o isve iz ra z itij im Z a tv a ra n je m u se b e ,i o g rađ iv an jem od s tv a rn ih d ru š tv e n ih odnosa.

K ra jn j i o b lik tog ind iv idua lizm a p red s ta v lje n je u a n a rh o -in d iv id u a lizm u . P rv i n jegov i teo re tič a ri još su o p ijen i sposobnošću ind iv idua d a se izjednači s ekonom skom sam ostalnošću i d a n e g ira d ru š tv o k ao po litičk u — p rem a tom e i kao m ora ln u k a te g o riju , p a v e likodušno raz lič ita d ru štv e n a sv o js tv a — v lasn ištvo , p rav o .

277

R udi Supek

sloboda itd. — prenose n a sve po jed ine bez razlike, k o ji p o sta ju jed in e rea lnosti. De- s tu t de Tracy i M. S t im e r dokazuju , da su v lasn ištvo , ind iv id u a ln o st i ličnost nešte identično, istovetno, što n asto je po k azati v rlo jednostavn im g ram atičk im operacijam a: lična zam jenica »ja« sad rž i u v ije k istovrem eno i posvojnu zam jenicu »moje«, tak o d a p o v ez iv an jem r ije č i M ein i Meimu'ng Cmoje i m n ijen je ) , jte B igen tum i Eigenheiit {v lasništvo i Osoibiha), dolaze d o n ep o b itn o g zak lju čk a, d a je vlasmliŠtro b itna osobina m išljen ja i ind iv idualnosti, pa kao takvo od n je neotuđivo.

Za p rv e teo re tič a re an a rh izm a d ru štv o i ind iv id u u m su n ep o m irljiv e k a tegorije , ali d ruštvo sm a tra ju još apstrakc ijom u tom sm islu, što om ogućuju svakom p o jed incu d a se u zd igne do pi,jede6tala .»Jedinoga«, do sasv im slobodne i sam ostalne ličnosti (K ropotk in i B a k u n jin će to b ra n it i u im e »uzajam ne pomoći« i a ltru izm a u ljtid im a), A li već polov inom 19. v ije k a ta j a n a rh o -in d iv id u a lizam p o s ta je rea lis tič n iji, poč in je uv iđati, da položaj Jed inoga m ogu postić i sam o n e k i pojedinci, izvjesna d ru štv en a elita, ekonom ska, filozofska, e tička ili este tska, i to sam o n a raču n i p ro tiv d ru štv en e m ase ili »krda«, d ak le p a ra z itira ju ć i h a onom zaostalijem d ije lu ljudskog d ru štv a . T aj n esocijaln i i a ris to k ra tsk i oblik anarho-ind iv idualizm a p o s ta je p o p u la ra n N ietzscheovom teo rijo m »nadčovjeka«, ta k o ^da n ak o n n jeg a p r i su s tv u jem o k r iz i d em o k ra tsk e osnove b uržoaskog in d iv id u a lizm a.

D rugi stav b u ržo ask o g jindividualizm a ja, p re m a tom e p esim is tičk i odnos p/rema društvu* a r is to k ra ts k i p rezir prem a^ n ižoj b iološkoj v r ije d n o sti l’juidske m ase (nam jesto racionalističkog k r ite ri ja u b u ržoasku filozofiju od Schopenhauera da lje sve se v iše uv lače iraciohalisitički! k r ite rij) , p r u š tv o k a o tak v o n i je v iše oblik lju d skog u je d in ja v a n ja , čisto fo rm a ln o p raV n a ,ili p o litičk a k a te g o rija , je r se ta j in d iv idualizam n e k reće Više n a p lan u dem okracije , već je on k o n k re tn a lju d sk a za jed nica, ko ja se b o ri za o d ržan je (po logici, »slijepe volje«, Schopenhauer, »volje za moć«. Nietzsche, ili po nekom »životnom elanu« bez razum ske osnove, Bergson). Lljudislka g rupa, upravio z a to š to je .g rbpa i š to n e m ože a d a to h e budei, o s ta je na jedinom nižem n iv o u p o s to ja n ja i ra su đ iv a n ja (dem okratska i so c ija lis tičk a s tre m lje n ja te p o tla č e n e l ju d sk e m ase za Niettzschea su ''sa m o »filozofilja Jkrda«, k o ja p r i rodno ide p ro tiv »viših pojedinaca« i nasto ji n iv e lira ti život). A ntiteza d ru štv o — pojedinac dobiva p riv id n o u ovom e anarh o -in d iv id u alizm u jed n u ko n k re tn iju osnovu, i to p rv en stv en o b iološku i psihološku.

Tipično je u toj novijo j faz i razv itk a bužoaskog indiv idualizm a, k o ji odgovara po jačan d ruštven im , odnosno k lasn im antagonizm im a i im perija lističkoj ekspanziji, su p ro ts ta v lja n je p o jed inca i d ru štv a n a »prirodnom « ili biološkom p lanu , kao što to č ini nakon N ietzschea, na p rim je r , M ax Scheler. O n nalazi tr i osnovne e tape psihološkog razv itk a čovjeka: in stin k t — afek tivno s tap an je — duh, koje se biološki o č itu ju kao trija d a : živo tin ja — stado ili g rupa živo tin ja — čovjek. »To znači, kaže S cheler, da ž iv o tin ja , ra z v ija ju ć i s e u p rav c u čovjeka^ p o s ta je ,»grupna«. A li čovjek se to više p rib ližu je ž ivotinji, što je više član jedne gomile, i p o sta je to više čovjek, što n jegova duhovna ind iv id u a ln o st jače dolazi do iz r a ž a ja . . . S vaka ten d en c ija apso lu tno j »masi« (k ra jn i pojam ) sa d rž i u sebi: ten d ec iju <k hero izaciji, a li s to v rem en o i ten d en c iju k zagluplj'Svanjh p o jed in ca k ao d u h o v n e osobe s n je n im »indi,vidual‘nim» idealom.« ^Suština i ob lic i ču v s tv a isim patije, s tr . 60) ,

Duhovno o slo b ađ an je po jedinca, n jeg o v a inidividual(nla sloboda raz v ija se sam o u su p ro tn o sti s društvom , s Ijuđfekiom »masom«, ča'k u su p ro tn o s ti s on im v r ije d n o stima., ko je čovjek m ože o s tv a r it i 'sam o u Isuradnj'i) s k re ta n je m m ase, kao što je heroizam ! Nem a sum nje, da se ovakvo rasuđ ivan je , laskavo u današn jim revo lu cionarn im vrem enim a za filis ta rsk e uho, ko jem u duhovne v redno te šapće dem on

278


s tra h a i tjeskobe , rađ a iz h isto rijsk e b esperspek tivnosti. N e kaže l i S a r tre za b u r - ž u ja d a »je ispao izv an historije?«) J e d in i sp as u tak v o m p o lo ža ju p o s ta je bog, prizn a n je v la s tite nem oći ili n ezn a n ja u odnosu na ob likovan je svo je sudb ine. Sa t im statvam p o k u šao je K . Jaspers p o b iti m ark s is tič k i z a h tje v d a p o jed in ac o stv a ri sv o ju (slobodu a k tiv n im u če stv o v a n je m u k lasn o j b o rb i.

J a sp e rs o v ak o žiel'ii o b jasn iti,nem fir, koJji Vlada u »evropskim d uhov im a« : »Sloboda d rž i E vropejca u n em iru i ag itaciji. J e r on želi slobodu, a istov rem eno zna d a je nem a: č im p o v je ru je d a je čv rs to Idrži, Ona je v eć izg u b ljen a . . . N e živ im o u v ječ n o s ti sa v ršen o g sk la d a izm eđ u duša), već u v rem en u , to j e s t p r is i lje n i d a se s ta ln o m ijen jam o .

S to g a se sa d rž a j s lo b o d e otkdilva p o sred s tv o m icBviju osn o v n ih e v ro p sk ih p o jav a . T o su :

Ž ivo t n a p e t izm eđu d v a s u p ro tn a po la;Ž iv o t n a k r a jn j im •gralnicama . . .

E v ro p a , re k li amo,, zn a č i p o tre b u za slobodom , h is to r iju u p rav o m sm islu , izv o r u n iv e rz a ln e znan o sti. Tol znači, d a u p r in c ip u n e m ože z n a ti za konac . J e r slo b o d a , h is to r ija , z n a n o s t !ne d o s tiž u n ik a d a svo j c ilj. Z a to E v ro p a n e m a kotača, i zbog toga ono, š to m ože b i t i u d u b in i n as Sam ih, treba, u v ije k n an o v o očitovati.«

S loboda je orvdje o d ređ e n a k a o s ta ln a a g itac ija , u zn em iren o st, d je la tn o s t, k o ja n e dioStiže n ik a d sv o j c ilj, k o ja ta j c iij(, š to v iše , n e m o že nli s ag led a ti. O na tra ž i u v ije k »novo«, »dalje«, »d rugačije« , »orig inalno« , »m oderno«, a li s v i t i m o m en ti n ip o što n e v o d e do p ro m je n e s a m e sušitine t e n e s re tn e s itu a c ije u k o jo j se na laz i »evropski čovjek«. S toga o n o s ta je lalrpurlartifeta ak c ije , cilj d je lo v a n ja o s ta je izvan n jegova, doseg a, i za to Se buržoaS ki In d iv id u a lis ta s la ž e sa socij a l-dem okratsk iim re fo rm is to m , k o ji k aže: » P o k re t je Sve;, a c ilj (ništa«.

S k e p tič a n odnos p re m a c ilju iz ra ž av a d u b o k o n e p o v je re n je u d ru š tv e n e sile, š to vode s tv a rn o m oslobođenju , n ep o v je re n je u rad n ič k u k lasu , p a što sad rža j s tv a r n e em an c ip ac ije p o s ta je h is to r ijsk i n e p o s re d n iji , to i n jeg o v odnos p rem a s tv a rn o j a k c ij i p o s ta je n e o d ređ en i]i, isp razn i]i, fo rm a lis tičn iji, a p s tra k tn i ji i, ko načn o , s p ir i tu a ln ij i , p re b a c u ju ć i sm isao s lo b o d e u »na tp rirodno« . T im e o su đ u je p o jed inca, k o n k re tn o g č o v jek a na stvarinu nem oć. T a j fo rm a lizam (funkcionalizam ili in stru m en talizam ) oč itu je se jed n ak o u filozofiji kao i u etic i i este tic i suvrem enog čov jeka .

Stoga na L u ka csev p rig o v o r d a se izv jesn i in te lek tu a lc i o su đ u ju n a nem oć p o v lačeć i s e sv e v iše u Isvoj p r iv a tn i ž iv o t i l i lič n i in te res , J a sp e rs odgovara :

»Ja p o zn a jem isivoju nem oć, a li ija se b e n a n ju n e rasuđujem . O sje tio sam se p ogođen tom rečen ico m {Lukadsevom ), !jer m is lim d a je n e p o tre b n o v je ro v a ti , k a k o je p u t u b u d u ć n o s t k n e k o j sv je tsk o j v lad i n a d n ev n o m e red u , p a d a se u to v iše n e m oram o m ije š a t i . . . T reb a d a postanem o au ten tičn i, d a se v ra tim o k sebi, da započnem o, f ilozofsk i i s p ir i tu a ln o Sa sobom , pom oću seb e i ok o sebe, u s tv a r im a k o je zavise od n as; u to m e n itk o n ije nem oćan. Rečeno n am je, da v a lja s tv a rn o s t u sk la d iti (s riječim a,, a to je u p rav o p o v ra ta k a u te n tič n o s ti. T o 'je n aš S p iritu a ln i p rob lem . Poglrešno je reć i, d a se m ožemo, sp a siti pom oću Cjeline,, k o ja izm iče n a šo j akciji. K ad se ra d i o C jelin i, m i sm o nem oćn i. G. L ukacs isto tak o kao i ja.« (Iz d isk u s ija Sa Ž en ev sk ih SuSreta god. 1947.).

Ono, p rem a čem u s e J a sp e rs osjeća n em o ćan , a š to n a z iv a »cjelinom « i »sv.'me«, jes t, z a p rav o , n jeg o v o društveno , biće, ona j »ob jek tiv n i duh« u H egelovu sm islu , k o ji on k ao fenom enolog poriče , k a o š to p o rič e i h is to r ijsk i d e te rm in izam ,

279

R udi Supek

je r je ovaj za njegai, kao relig ioznog čov jeka , u božjim ru k am a . M eđutim , ta m o gdje se građainiln os jeća p o tpunom a nem oćan , m ark s is ta be o sjeća m oćan, i to zbog jednog jed inog razloga: što k roz ličn,u a k c iju n a laz i n ač in d a se uklopi u d ru š tvenu akciju , d a izm ijen i »Cjelinu«, to. jefet l ju d sk o Idruštvo, k ao po lugu i m edium svog ličnog oslobođenja .

G rađanski ind ividualizam o sta je pocijepan u osjećan ju slobode i lične moći; u pogledu svo je spi r itu a ln e ili a p s tra k tn e p riro d e , on s e osjeća svemoćan., a u odnosu n a sebe kao. »ko n k retn u u n iverza lnost« u H egelovu sm islu, to jes t kao d ruštveno i ind iv idualno biće, p a ti od k ron ične nemoći, pa se skep tičk i p rep u šta d je lo v an ju »'slijepih« idi »viših« sila . S toga na laz im o i u n a jra d ik a ln ij im oblicim a buržoaiskog ind iv idua lizm a često p u ta m u ta n , ali s ig u ra n tem elj m istic izm u — te n denciju k u ta p a n ju svo je ind iv id u a ln o sti u jedno j v išo j nad ind ividua lno j sili. Iz h isto rije g rađ an sk e m isli p ozna te su n am veom a dobro tak v e konverzije , stoga nas n e iznenađuje kad vidim o k ak o n ek i k ra jn j i in d iv idua listi lako p rih v a ć a ju m eta m orfozu iz indiv idualizm a u isto tak o k ra jn j i e ta tizam ili to ta lita rizam (Gidov s lu čaj u odnosu n a fašističku okupaciju , S a r tro v slučaj u odnosu n a kom inform izam , slučaj m nogih m alograđansk ih »suputnika« so cija lističke revolucije). Psihologija m alograđan ina, k o ji oscilira izm eđu k ra jn je g nekonform izm a i k ra jn jeg konform izm a, došla je često n a d ra s tič a n n a č in do iz ra ž a ja posljed n jih d ecen ija, bilo d a se rad i, recim o o m alograđansk im m asam a u nacističkoj N jem ačkoj ili o k onverziji n a d - rea lis te S a lv ad o r D jdija.

Na istom sulsretu u Ž enevi M arce l Raymofnd d o b ro je uočio' ovu m alo g rađ an sk u am biva len tnost, k ad , govoreći o uzrocim a dekadencije , ističe »atom izaciju« ljudske sv ijesti i n jen u sve veću osam u, onu dosadnu osam u, koja čovjeku postaje nepodniošiva. »I ja v je ru jem , k aže on,, d a se n e k a ve lik a isk u šen ja našeg vrem ena o b jašn ja v a ju h a ta j način , što čo v jek želi n a sv ak i n a č in izbjeći to j bamoći; tak v o je i iskušen je lsa to ta lita rn o m Ddžavom, ikao i isk u šen je s ak tivnošću bez koinca, bez c ilja, ak tiv izam kao cilj.«

U tom e je u p ravo s tv ar! Bilo da a k tiv iza m bez određenog neposrednog cilja kao stil ž ivo ta ističe religiozni egzistencijalizam , kao što je slučaj s Jaspersom , ili ateilstički egzistencija lizam , k ak o to č in i Sartre., ili so c ija lis tičk i revizionizam , na p rim je r kod B em ste in a ili de M ana, ili nek i naš jugoslovenski »radikaln i socijalista«, uzrok je u v ijek isti: n ev je ro v an je da izm ijen i oblik i sm isao va n jsk ih d ru štv e n ih o dnosa m ože d a ti p o jed in cu o n u svijest;, ko ja će om ogućiti raz v ita k n jegove ličn e d ru štv e h e p r iro d e i d a t i V anjskim d ru štv e n im odnosim a onaj l ju d sk i sadržaj bez kojih one osta ju sam o form e, p ravno-po litičke ap strak cije od k o n - ' k re tnog čovjeka. A takvo n ep o v je ren je bilo b i op ravdano sam o onda kad t i d ru štv e n i oblic i n i t i u socija lizm u tnebi b i li ta k v i d a čo v jek u dozvole d a svoiju d ru š tv e n o st raz v ija u p rav o k ro z on?tkve oblike, kcnji m u om ogućuju d a neposredni, kontro lira , p ro v je rav a i obogaćuje svoj udio u m eđu ljudsk im odnosim a, da n jegova sv ije s t i lična odgovornost slobodno pro laze k roz sve stu p n jev e d ruštvenog »zakonodavca« i »podanika«, d ru štv en o g »rukovodioca« i »izvršioca«.

Kod čovjeka buržoask i podvojenog n a »privatnu« i »javnu« funkciju , na sebični' i »državotvorni« in te res , n a lib e ra lc a i e ta tis tu , n a n ekonform istu i »to ta litaristu « , n a in d iv idu lističkog reb e la i ko lektiV ističkog a u to rita tiv c a , h a rev o lt ira nog filis tra i nacionalističkog »fiihrera«, n a neizlječivog pesim istu i optim ističkog frazera^ n a sen tim en ta ln o g rom a 'n tika i c iničkog naturaliiste , na laz im o stoga, one tip ične oscilacije (ili »dvostruk i kolosijek«) od a firm ac ije p o jed in ca k a o jed in e k o n k re tn o s ti uz a p s tra k c iju s tv a rn e d ru š tv e n o s ti do a firm ac ije d ru štv e n o s ti — d ržav e

280

K u ltu ra i socija lističko sam o u p ra v lja n je

— k a o jed in e k o n k re tn o s ti uz a p s tra k c iju s tv a rn o g p o jed in ca , 'jer o n pozna sam o »!jed!nu tetranu« ili »d rugu s tra n u « , a n e zna. k ak o bi t e d v ije S tra n e p rib liž io i p o m irio . T a podvo 'jenost p ro u zro č ila j e ev o lu c iju m a lo g rađ a n sk e in te lig en c ije k fašizm u, k » to ta lita r is tičk o m iskušen ju« , k a k o k aže R aym ond. Međutitm., ona p o sto ji k a o p siho loška osnovica , iako ulazi- u jed a n d ru g i ideološki i sociološki p lan , i zaisk u šen ja sa s ta ljin is tičk im »totalitarizm om «. I u n jem u začudo m nogi d o ju čerašn ji m a lo g rađ a n sk i »retoeli« L n ek o n fo rm is ti n a la z e in sp irac iju za i te kako »državotvorno« i a u to r i ta t iv n o istuparije . T a k v i »suputnici« so c ija lis tičk e rev o lu c ije to lik o se u ž iv lju ju i s a ž iv i ja v a ju u n e k e d rž a v n o -b iro k ra tsk e p o s tu p k e d a izaz iv a ju p r i ro d n u o d b o jn o st k o d is tin sk ih so c ija lis ta i rev o lu c io n e ra , k o ji u o ru ž ju k lasn e v la d a v in e v id e sauno p o v rem en o s re d s tv o z a o s tv a re n je besk lasn o g d ru štv a , d ak le n ečeg sasv im Suprotnog, d o k se m a lo g rađ a n in u oblic im a d rža v n o -b iro k ra tsk o g u re d o v a n ja osjeća »kao r ib a u vodi«. O no š to j e sv o js tv e n o m a lo g rađ a n in u d o laz i do iz ra ž a ja i k o d one v rs te »socija lista« , k o ja p o re d p r iro d n o g n e p o v je re n ja u »druš tv e n e sdle« idi »slijepog p ov jeren 'ja« u n j ih p o k a z u je iz raz itu nem oć d a sh v a ti s tv a rn u u lo g u d ru š tv e n ih odnosa u o b lik o v an ju in d iv id u a ln e Svijesti, a t i idu u so c ija lizm u u smisflu isk lju č e n ja k a k o in d iv id u a lizm a ta k o i e ta tizm a , jed n a k o lične u sam ljen o sti k ao i d ržav n ičk e h a m e tn u to s ti. T aj »socijalizirani« g rađ a n sk i ind iv id u a lis ta n e lom i se n a »socijalizm u«, već se s lam a n a socija lističkom sam o u p ra v lja n ju .

(N astav lja se)

N A U Č N A K R O N I K A

M i l a n P r e l o g :

STA TU T JUGOSLAVENSKE AKADEMIJE I KULTURNO SAMOUPRAVLJANJE

U nizu problem a, ko ji se p o s ta v lja ju i rje ša v a ju u vezi s organizacijom n au čnog i k u ltu rn o g rad a u našoj zem lji, p rob lem funkcije Jugoslavenske akadem ije zauzim a posebno, cen tra ln o m jesto . Već k a d a se uoči sam o č in jenica da A kadem ij:'na uprava neposredno rukovodi sa nekoliko desetak a razn ih n aučn ih i k u ltu rn ih u s ta nova, ne bi sm jelo nikoga začu d iti što se gotovo svaka o zb iljn ija d iskusija o o rgan izaciji rad a na po jed in im sek to rim a h a u k e i k u ltu re m ora nužno su sresti s tim problem om . P a ako su se u n u ta r tih d isk u sija jav ile i k r itik e nek ih p rin c ip a A kadem ijine o rganizacije i rad a , n e tre b a to m e tra ž iti posebne razloge i »skrivene« n a m jere. Š iroke, jav n e d isk u sije o n izu prob lem a školstva, s red n je i v isoke nastave, o novom sveučilišnom zakonu kao izrazi n a s to ja n ja da se nađu novi, b o lji uslovi za razvoj p rosvjetnog, naučnog i k u ltu rn o g rad a , dovodile su nužno i do k ritik e s ta rijih , p rež iv je lih organizacionih oblika i nem a razloga da se tak v e d iskusije zaustave p red v ra tim a A kadem ije, tim v iše što n jen a organizaciona s tru k tu ra obuhvaća niz ustanova i ljud i, ko ji d je lu ju n a tim sek to rim a.

I up ravo zbog toga začuđu je čihjenioa, d a se, kao po nekom prav ilu , svaka k ritik a Jug . A kadem ije k ao određenog organizacionog oblika naučnog i k u ltu rn o g rada pokušava p ro tu m ačiti sam o kao proizvod razn ih nep rin c ip ije ln ih pobuda, kao »lični nap ad aj n a pojedince, kao »borba za položaj« ili čak p ro g las iti kao »destrukcija«, — a da do d anas još n itk o n ije u im e A kadem ije pokušao d a obrazloži nužnost i o p ravdanost onih p rinc ipa, koji od ređ u ju n je n u organizaciju i n jen rad , iako su baš ti p rinc ip i b ili u v iše n a v ra ta k r itiz ira n i na razn im m jestim a: faku ltetim a, stručn im udružen jim a, kongresim a i štam pi. I kada je u p ravo ovih d an a spor izm eđu In s titu ta »Ruđer Bošković« i P red sjed n iš tv a A kadem ije b io jz lo že n n a n jenoj G lavnoj godišnjoj skupštin i, pobude V ijeća In s titu ta za rev iz iju A kadem ijin ih s ta tu ta b ile su jednostavno odbijene i p ro tu m ačen e po s ta ro m recep tu kao »mutne« i »zlonam jerne« a o tvoreno pism o tog V ijeća oka rak te riz iran o kao skup u v rijed a i kleveta, te je pokušaj da se razv ije d iskusija oko p rinc ip ije lne jezgre tog spora i da se iz n jega izvuku određ en e konzekvence za d a ljn j i rad A kadem ije, bio odbačen sa trid e se t i jedn im n ap ram a dva g lasa.i N asupro t u v je re n ju niza naučn ih i

1 F aku lte tsko Vijeće P rirodoslovno-m atem atskog fak u lte ta jednoglasno je don ijelo rezoluciju u kojoj odobrava s tav V ijeća in s titu ta »Ruđer B o šk o v ić« 'u pogledu naučne sam ouprave, i upu tilo je S e n a tu Sveučilišta i P red sjed n iš tv u Jug. A kadem ije. U toj se rezo luciji traž i im plicitno p ro m jen a A kadem ijinog s ta tu ta , ali P redsjedn ištvo A kadem ije n a godišnjoj sk u p štin i od 16. III. ta j je dopis iz n e ra zum ljiv ih razloga prešutilo .

282

Naučna kron ika

k u ltu rn ih rad n ik a , d a organizacione ob like n jihovog rad a tre b a p rilag o đ iv a ti p ro m jen am a , k o je se zb iv a ju u živo tu naše zem lje u n u ta r A k ad em ije p rev lad a lo je u v je re n je , da n jen a fu n k cija o d ređ en a Zakonom i s ta tu to m iz 1947. godine p re d s ta v lja tak v o op tim alno r je šen je , k o je m ože d a n adž iv i sve p ro m jen e u ž ivotu n aše zem lje.

N eke p o jav e iz d o sad ašn je p rak se , a nap o se one vezane uz sukob In stitu ta »R uđer Bošković« s A k adem ijin im rukovodstvom , po k azu ju d a se k r it ik a Jug . A k adem ije , kao određenog oblika u o rgan izaciji k u ltu rn o g i n aučnog rad a , m ože svesti n a n eko liko b itn ih p ita n ja , k o ja su m eđusobno usko povezana. Jed n o je od tih p ita n ja : odgovara li posto jeća s tru k tu ra A kadem ije sad ašn jo j e tap i u razv o ju n au č nog, u m je tn ičk o g i opće k u ltu rn o g rad a u našoj zem lji, i n ije li ta s tru k tu ra , koja se začela u posve d ru g im p rilik am a, već d u lje v rem en a u su p ro tn o s ti n e sam o s d a ljn jim razvo jem org an izacije rad a n a tim sek to rim a, sa p rinc ip im a ko je je razvo j n a u k e n am etn u o sv im k u ltu rn o razv ijen im zem ljam a, nego i sa n ek im osn o v n im p rin c ip im a, k o ji su se već posve jasn o a firm ira li u cje lokupnom životu naše zem lje?

P re m a Z ak o n u i S ta tu tu od 1947. godine, Ju g . A k ad em ija p re ts ta v lja specifičn i i n e baš uob iča jen i spo j rep re z e n ta tiv n e , počasne u stan o v e sa v rlo razv ijen im s is te m om o p e ra tiv n ih jed in ica : in s titu ta , m uzeja , g a le rija i t. d. Ne ulazeći ovdje u p ita n je po k o jim je uzorim a fo rm iran a Jug . A k ad em ija u p rav o kao tak a v spoj opera tiv n o g i počasnog tije la i ko lik u su tu ulogu ig ra li s tra n i uzori, a koliko određena tra d ic ija sam e u s ta n o v e (pa n i u to d a li je u s tan o v ito j s itu ac iji tak a v spoj bio m ožda koristan ), — p o treb n o je u k a z a ti da su u tom Z akonu i S ta tu tu n ašle svoj pun izraz, i d a n a tem e lju n jeg a još u v ije k žive, jasn e ten d en ce k ra jn je cen tra lizac ije i a d m in is tra tiv n o g ru k o v o đ en ja n a se k to rim a n au k e , u m je tn o sti i k u ltu re , dak le o n e tendence, koje su n a svim d ru g im sek to rim a živo ta n aše zem lje razb ijen e i p rev lađane.2

P ro tu s lo v lje n e izv ire sam o iz p raz n in e u s ta tu tu , k o ji je p rešu tio Sveučilište, nego isto tak o i iz punoće v la s t i k o n c e n tr ira n e u jednom n ek om peten tnom tije lu . Po čl. 8. Z akona n a jv iš i je ru k o v o d n i o rg an A k ad em ije p red sjed n iš tv o , koje sačin ja v a ju p red s jed n ik , p o tp red s jed n ik , g lav n i ta jn ik , ta jn ic i s tru č n ih o d jela i do p e t p rav ih č lanova. K ak o A k ad em ija o b u h v a ta c ije lu k u ltu rn u ak tivnost, od filozofije do m uzike, p red s jed n iš tv o je v rlo h e te ro g en a sastav a , a ip ak po čl. 27. S ta tu ta »saslu šav a i o d o b rav a izv je š ta je o r a d u p o jed in ih odjela, n jih o v ih in s titu ta i zavoda«

* K ad a se, n a p r im je r , p ro č ita čl. 3 Z akona o Jugo slav en sk o j ak ad em iji po s ta je n e ja sn o d a l i se tu ra d i o u s tro js tv u n ekog m in is ta rs tv a za n au k u , u m je tn o st i k u ltu ru , ili jed n e p očasne u stan o v e . N aim e, p rem a tom članu A k ad em ija o s tv a ru je svo je z ad a tk e tim e:

1. d a u sred o to ču je svoj ra d n a p ro b lem e iz sv ih g ran a n au k e i um je tn o sti;2. d a u is traž iv a n ju ju g o slav en sk ih zem a lja i n a ro d a i u s v rh u što b o ljeg isko

r iš ta v a n ja p r iro d n ih izv o ra i s re d s tav a p ro izv o d n je o k u p lja nau čn e rad n ik e i po v ezu je n a u č n e i is traž iv ačk e zavode i u s ta n o v e N arodne R ep u b lik e H rv a tsk e ;

3. da osn iv a i vod i n au čn e zavode i u m je tn ičk e ustan o v e n a p o d ru č ju N arodne R ep u b lik e H rv a tsk e , te d a vo d i očevidnost o rez u lta tim a rad a sv ih naučn ih , is tra živačk ih i u m je tn ič k ih zavoda i u s ta n o v a N aro d n e R ep u b lik e H rv a tsk e ;

4. d a u svojim izd an jim a o b je lo d a n ju je re z u lta te is traž iv an ja , n au čn a i u m je tn ičk a d je la ;

5. da doprinosi v išem stru čn o m o b razo v an ju i u sa v rša v a n ju nau čn ih rad n ik a i um je tn ik a , te d a po tiče i pom aže n jih o v n au čn i i u m je tn ičk i rad ;

6. da n a za h tje v n a jv iš ih o rg an a d ržav n e v las ti i u p ra v e ra sp ra v lja o po je d in im p ita n jim a i da im d a je o n jim a sv o ja s tru č n a m išljen ja .

283

N aučna kronika

i još i v iše »postavlja sve stručno, ad m in istra tiv n o i pom oćno osoblje A kadem ije na p rijed log U prave, a sve s tru čn o osoblje u odjelim a, n jihovim in stitu tim a i zavo-

‘dim a na p rijed log Odjela.« Dakle, S ta tu t je even tualno j većin i od um je tn ik a stav io na glavu odgovornost, da na pr. od lučuje o a tom skoj fizici. N em a sum nje, da se re vizijom sta tu ta m ora uk lon iti ova nesu v rem en a situacija .

Upravo u form ulacijam a toga Zakona i S ta tu ta k r iju se zam eci niza sukoba, koji su se tokom vrem ena sporadično jav lja li. T i sukob i nužno proizlaze iz takve s tru k tu re A kadem ije u kojoj je određenom (malom) b ro ju pojedinaca, kojim a je pov jerena određena čast n a tem elju njihovog naučnog ili um jetn ičkog rada , d a ta u ru k e u jedno i rukovodstvo , t. j. gotovo apso lu tna v la s t n a š irokim područjim a n aučne opera tive .3 R azv ija jući se u tom sm islu od časa svoga fo rm iran ja , A kadem ija je do sada o stv arila zn a tn u ko n cen traciju u stanova pod neposredn im ru k o vodstvom svojih sedam odjela, t. j. određenog b ro ja (8) akadem ika, a p rem a p lanu A kadem ije za 1954. godinu te ten d en ce ko n cen traciji treb a da se i d a lje nastave. Po trebno je s tim u vezi n ag la s iti da gotovo sv ak a od tih jed in ica, ko jom danas rukovode A kadem ijin i odjeli, odnosno od jeln i ta jn ic i ili u k ra jn jo j konzekvenci A kadem ijino p redsjedn ištvo , im a u s tv a r i s tru k tu ru , ko ja bi joj om ogućavala posve sam ostalno d jelovan je , a m noge su od n jih i b ile ra n ije sam ostalne ustanove. Već sam a po sebi tak v a k o n cen tracija p re ts ta v lja o dređen i problem , obzirom n a razvoj sam o u p rav ljan ja , odnosno d ru štv en o g u p rav ljan ja p ro sv je tn ih i n aučn ih ustan o v a , koji postaje tim ak u tn iji, što su se u takvom razvo ju nužno jav ili p roblem i s tru č nosti, n aučnosti takvog rukovođen ja .

U sv ije tu , a pogotovu u nas, v e lik i se in s titu ti m ogu p o p u n iti sam o osobljem sa sveučilišta, počevši s diplom amdima, dok to ran d im a i asisten tim a. Bilo b i k ra jn je neracionalno i opasno, da se u našem grad u s tv a ra ju p a ra le ln e istraž iva lačke ekipe, jedna na sveučilištu , d ru g a u A kadem iji. O snivajući p a ra le ln e zavode, A kadem ija n ije postigla svoj cilj v rhovne ustanove, nego je sam o još jače raskom adala i onako labavu cje linu na S veučilištu . U jed in jav an je srodn ih in s titu ta u veće jed in ice sa svojom organskom bazom n a S veučilištu i p rim jen o m u p riv re d i m ora b iti ishodište u rev iziji d osadašn je n au čn e politike.

K ako sto ji s p ripadn icim a iste n au k e u A kadem iji, koji b i m ora li no siti g lavnu odgovornost za raz v ita k svo je nauke? S ta tu t, k o ji u jednoj r ije č i p redv iđa s tv a ra n je sekcija za po jed n e d iscipline, n e d a je im n ik ak v ih p rav a , što je logično, obzirom da sve su rad n ik e b ira ju odjeli. Dakle, n ik ak v e sam ouprave, sve je u ru k am a ak adem ika. P rem a tome, te bi sekcije, u d an im okolnostim a, m ogle jed ino poslužiti za širen je u tjeca ja nekog akadem ika ili cije lih g rupa, pa n ije stoga čudo, da su m noge doista došle u sukob s onim naučn im d ru štv im a , ko ja su se poslije oslobođenja obrazovala na d em okra tsk im princip im a.

Uslijed toga može se m im o p o s tav iti p rin c ip ije ln o p ita n je : da li je tak v a ko n cen tracija ustanova pod jedn im rukovodstvom , koje u k ra jn jo j konzekvenci ne može n ikada b iti do k ra ja stručno , još uv ijek zaista p o trebna? No isto tako može se postav iti p itan je da li je zaista tre b a lo po jed ine sam ostalne u stanove dovoditi pod o k rilje A kadem ije, odnosno da li je treb a lo uz neke, već posto jeće u stan o v e i in stitu te (na p rim je r na Sveučilištu) osn ivati nove s gotovo posve istim zadacim a? M ožda to p 'ta n je ne b i n i treb a lo postav lja ti, da su k ad ro v sk e i m a te rija ln e m ogućnosti

3 U pravo n a tem elju takovog A kadem ijinog Zakona i S ta tu ta došlo je do s ituac ije , da akadem ici izab ran i u sedm i odjel n a tem elju jed n e d je la tn o s ti (u m je tn ičkog rada) rukovode posve drugom d jela tn o šću (naučnim radom ). S ličn ih s itu a cija ima i po d rugim odjelim a.

284

Naučna kron ika

d ru g ač ije nego što jesu , no u posto jećoj s itu ac iji tak v a k o n cen trac ija u s tan o v a (pa i kadrova) b ila je m oguća tek jed n o stran o m k o n cen tracijo m m a te rija ln ih sred stav a za n a u č n i i opće k u ltu rn i rad na bu d že tu A kadem ije , a to znači u k ra jn jo j k o n - zekvenci p rem a posto jećem s ta tu tu i m eto d am a u p rav e k o je iz n jeg a proizlaze, u ru k am a nekoliko p o jed inaca. U slijed tak v e n e ra v n o m je rn e rasp o d je le m ate rija ln ih s re d s tav a b ili su k ad ro v i d ru g ih ustan o v a , a p r ije svega sa Sveučilišta p ris iljen i p reb a c iv a ti težište svog rad a u A kadem iju , n e raz v ija ju ć i dovoljno svoje fa k u lte tske rad n e jed in ice , p r i čem u tre b a n apom enuti, da se kod an g až iran ja kad ro v a v ršila i o d ređ en a p e rso n a ln a selekcija . K ada se to im a u v idu posve je jasno , da nelka s tv a rn a sa ra d n ja S veuč ilišta i A kadem ije u s tv a r i n ije p o sto ja la n iti postoji i da je tim p reb ac iv an jem tež iš ta ra d a n iza po jed inaca sa S veučilišta n a A kadem iju došlo do p o step en e z a k rž lja lo sti rad a na p a ra le ln im u s tanovam a odnosno in s titutim a.*

Na bazi tih m a te rija ln ih sre d s tav a A kadem ija je k o n tro lira la i rukovod ila š iroka p o d ru č ja n aučnog i um je tn ičk o g rad a , p o s tav lja ju ć i zad atk e i c iljeve tom ra d u k o ji n isu b ili p o d v rg n u ti n ikak v o j širo j d ru štv en o j kon tro li, nego su se pos ta v lja li u n u ta r od jela , odnosno sa s tra n e n jen o g p red sjed n iš tv a . I up rav o s tim u vezi m ože se p o stav iti i d ru g o p ita n je , a to je p i ta n je obnove akadem ijskog k ad ra , n jen e p e rso n a ln e politike , izbornosti sam ih akadem ika. U pravo zbog toga, što prem a posto jećoj s tru k tu r i p ra v i č lanov i A kadem ije n isu sam o zaslužne ličnosti o k up ljene u jedno j rep re z e n ta tiv n o j ustanov i, nego i n ep o sred n i rukovodioci niza o p e ra tiv n ih jed in ica , tre b a u k a z a ti n a č in jen icu , da se izbor tih lica v rši bez ikakve k o n tro le javnosti. S ta tu t A k ad em ije fo rm u lira p riličn o jasno , da se izbor novih č la nova i sa ra d n ik a v r š i isk ljučivo u n u ta r o d jela uz p o tv rd u P red sjed n iš tv a , a bez ikakve kon zu ltac ije sa bilo k o jim fo rum om (na p r im ie r s tru č n im udružen jim a) izvan A kadem ije i zato se m ože p o s tav iti i d a ljn je p ita n je : ne k r ije li tak a v sistem izbora u sebi m ogućnosti d a o d ređ e n i n ep rin c ip ije ln i s tav o v i p rem a po jed in im naučnim rad n ic im a, um je tn ic im a ili čak č itav im sek to rim a n au čn e d je la tn o sti, n ađ u punu m ogućnost izraza?5 I konačno tre b a zap ita ti, ne k r ije li se u p rav o u tak v o j s itu a ciji uzrok za onu in d ife re n tn o st za sv ak u s tv a rn u k r it ik u jav n o sti, ko ju je do sada Jug . A k ad em ija pokazala u obilnoj m jeri?

* M eđu b ro jn im p r im je r im a o dnosa p a ra le ln ih se k to ra na S veuč ilištu i u A kadem iji m ože se n a v e sti i p r im je r A rheološkog zavoda na F ilozofskom fak u lte tu u Z agrebu , k o ji je za č itav svoj rad sa v e lik im b ro je m s tu d e n a ta , d ak le budućih sltručnih i n au čn ih k ad ro v a , rasp o lag ao u toku 1952. godine sa svotom od D in 5.000 (slovim a: p e ttisu ć a d in ara ) i k ad a je jed a n č lan toga zavoda h tio p ra k tič k i rad iti na te ren u , m ogao je to n a ra v n o u č in iti sam o u o k v iru d o tac ije Ju g . akadem ije , odnosno n jen e a rheo loške sekcije. N arav n o i to se m ože n av e sti kao jed an p r im je r »pomoći« što je A k ad em ija p ru ža la d ru g im »vanakadem skim « ustanovam a, no p ro b lem je m nogo dub lji. O n je u vez i s k o n cen tracijo m m ate rija ln ih s red s tav a u ru k am a A k ad em ije i s č in jen icom da baš n isu b ila sv ak o m o tv o ren a ona v ra ta u A kadem iji, n a ko jim a se d ije lila pom oć. Na tem e lju k o n cen trac ije tih m a te rija ln ih s red stav a , a u sm islu S ta tu ta A kadem ije , n a n izu sek to ra v rš ile su se v rlo ču d n o v a te se lekcije n au čn ih i u m je tn ičk ih rad n ik a , koji su mogli p rim iti o d ređenu pom oć ili čak n a n e k i n ač in s a ra đ iv a ti s A kadem ijom .

5 S v o jedobno je je d a n d op isn i č lan A k ad em ije u nekom polem ičkom član k u b ran eć i d ru štv o kom e p rip ad a , n ag lasio d a ono nem a n ik ak v e ingerenc ije p r i izboru p o jed in ih ak ad em ik a (redovn ih ili dopisn ih) u A kadem iji. (Oni su : » izabrani u u s ta novu, k o ja je nezav isn a od vo lje D ru štv a k n jižev n ik a H rv a tsk e , od v o lje n jegovog odbora.«) Č in jen ica , d a D ru štv o k n jižev n ik a n e m ože baš n išta reći, k ad a se netko sa se k to ra k n jižev n o sti izab ire u A kadem iju , t . j. k ad p rim a tu v isoku počast, p r i lično jasn o govori o nem ogućnosti k o n tro le v an ak ad em sk ih s tru č n ih fo rum a n ad p e r sonalnom p o litikom A kadem ije .

285

Naučna kronika

P a ako su na posljednjo j G lavnoj godišnjoj sk u p štin i A kadem ije dva akadem ika, profesori dr. M ijo M irković i dr. Ivo Babić, k o ja su pokušala da pok ren u diskusiju o p rinc ip ije lno j s tra n i sv ih tih prob lem a, osta li nadg lasan i sa triđ ese ti- jedn im protuglasom , sm ije li to značiti d a za ista o s ta je sve po s tarom ? U pravo zbog toga, što se sva ta p ita n ja n isu m ak la s m rtv e točke i zato što se svaka d iskusija o tim p rincip im a odbija i a priori o suđu je kao nep rin c ip ije ln a i lična, što se iza svake tak v e k r itik e tra ž i n ek e sk riv en e m otive ili se o n i prog lašu ju kao izrazi neke borbe za položaj, p o treb n o je o svem u tom e p rogovoriti javno. J e r u k ra jn jo j konzekvenci to je p ita n je p rav e d n ije i sv rs ishodn ije rasp o d je le onih m ate rija ln ih sredstava , ko ja rad n i lju d i n aše zem lje o d v a ja ju za n a u k u i k u ltu ru , a prem a tom e i s tv a r čitavog naroda.

Po sljed n ja G lavna godišn ja sk u p š tin a A kadem ije legaliz ira la je tv rdokorno odrican je svake po trebe, da se m ijen ja posto jeći Zakon i S ta tu t A kadem ije, a tim e je i legaliz ira la jed n u nezd rav u s itu a c iju n a p odručjim a naše n a u k e i um jetnosti, ©tvorila p u t za d a ljn j i niz sukoba izm eđu p o jed in ih n au čn ih u stan o v a i P red sjed n ištva A kadem ije. O dričući p o trebu , d a se o sv im tim p itan jim a p ro d isk u tira p r in cipijelno i javno , da k o n fro n tira p rin c ip e n a kojim a počiva n jen a d je la tn o s t s onim princip im a, k o ji već d an as d o m in ira ju u čitavom živo tu h a še zem lje, G lavna godišn ja skupština u p u tila je A kadem iju p ro tiv s tru je , p ro tiv p rav ca i ciljeva kojim « teži naša zem lja.

284

O D A B R A N I Č L A N A K

R«n4 H u y b b «

U SUSRET JED N O J PSIHOLOGIJI UM JETNOSTII. K r e t a n j e h i s t o r i j e u m j e t n o s t i

Baveći se prošlošću, h is to rija u m je tn o sti kao d a više nem a dobi, a ipak je ona još veom a m lada . O na je već u sp je la d a se a firm ira , a li ne i d a bude nač is to sa sam om sobom — načisto o svojim m etodam a, o njihovoj osnovanosti, o njihovim p razn in am a. O na je p rim ijen ila h is to r ijsk i d u h na sv o je p ro u čav an je , a li još ne i n a sam u sebe. Da Lionello V en tu ri n ije bio doveden do toga da se lati te tem e u svo jo j H i s t o r i j i k r i t i k e u m j e t n o s t i , m ogli bism o ž a liti za po tpun im p o m an jk an jem jed n e » H isto rije h is to r ije um jetnosti« . A n ije li ona ipak isto toliko op rav d an a i p o tre b n a k o liko i h is to r ija filozofije ili h is to rija nau k a , d a b i s n jim a zajedno u d a ri la tem elje onoj h isto riji ideja, k o ju tre b a nap isa ti i od koje bi se m oglo to liko očekivati.

- M ožem o b iti zadovo ljn i, što je X IX . v ije k p a ra le ln o s ek sp erim en taln im duhom stvorio i n jegovu p rijek o p o treb n u dopunu i ko rek tiv , h isto rijsk i duh. J e r da je osnovao sam o i jed in o ek sp erim en ta ln i duh , b io b i od n a u k e sk ren u o u d o k trin a rn i i ap so lu tn i sc ijen tizam i d eg en erirao u p rim arizam , k o ji je tak o teško zap rije tio p rije nekoliko godina. Oba nužno tre b a da idu n ap rijed podjednako, o slan ja juć i se jed an n a drugoga, je r u p rav o n jih o v a čv rs ta veza uzdiže spoznaju na stepen k u ltu re . A ko je, naim e, e k sp erim en taln i d u h učinio onu neupored ivu uslugu p oučavajući, d a se m isao može u tv rd iti sam o n a p ro v jeren im č in jenicam a i d a neka nauka posto ji tek od onog dana, k ad je točno odred ila uz koji se naro č it red činjenica sm a tra vezanom , zau stav iti se ina tom e, značilo b i p a s ti u opasnu naivnost!

Ta za r je n am a ik ad d ostižna b it n eke č injenice? Sto mi o n joj znam o osim dobivene p ercep c ije i in te rp re tac ije , ko ju ova p retp o stav lja? Još kako tako u fizika ln im n au k am a, gd je je pozitivno p ro v je rav a n je sta lno; pa ipak je i tu trebalo d a ti m je s ta k o efic ijen tu o p ažan ja i n jegovim iznenađen jim a; treb a lo je, već neko v rijem e, sh v a titi i to, da se s lika o sv ije tu , ko ju d a ju fiz ikalne nauke, m ijen ja iz g en e rac ije u gen e rac iju o d ražav a ju ć i sv a k i p u t, h tje lo se to ili ne, m en ta ln u optiku sv o jstvenu određenom vrem enu.

Ali kako je to u hu m an is tičk im n aukam a? Sam a n jihova m a te rija n ije više k o n k re tn a č in jen ica, već rea g ira n je čovjeka na k o n k re tn e činjenice. G dje bi. ako ne tu , h isto rijsk i duh bio p rijek o p o treban , da bi spriječio s lijep i dogm atizam ? Ako. naim e, ek sp erim en ta ln i duh k o n tro lira č in jenicu, h isto rijsk i duh k o n tro lira način n a k o ji se ta č in jen ica zahvaća i tum ači. N eka pozitivna č in jen ica može da bude o buhvaćena točnim m jeram a, ali čim postoji po jam , č in jen ica nam se o tada jav lja

287

jsamo kao odraz u ljudskom ogledalu, a nem a tog ogledala koje n e bi izobličavalo. I tad a jedino h isto rijsk i duh o tv ara p u t nužnoj optičkoj korekciji.

Jedna grana historije

Ako h isto rija u m jetnosti hoće da živi. da se, dakle, ne u k ru ti u pravilim a, koja bi često bila sam o plod em pirizm a, tre b a i ona, sa svoje strane, d a sebe sam u shvati i da započne proučavati v las titu h isto riju .

Onaj tko bi se toga latio, vidio bi kako počinje, kao i sve ostale, s p reth isto rijom . Dugo je v rem ena h isto rija u m je tnosti posto ja la samo kao n a ra tiv n a snaga, koja je bez red a nagom ilavala sirovu, nek o n tro liran u g rađu anegdotskim redom — u »Životima slikara«. E ra usm enih izvora p rethod ila je e ri pism enih. Uostalom , ni e ste tika n ije b ila rođena s vlastitom histo rijskom sviješću: sa njom zajedno ona je gradila, na ru b u filozofije i po n jez inu p rim jeru , racionalne sistem e Ljepote, apsolu tne suštine.

Takvo je bilo doba V asarija i A lb ertija . . .T rebalo je čekati XIX . v ijek da bi h isto rija u m je tnosti m ogla o tk riti da postoji.

Pa ipak, kao svaka nova nauka, ona će se kon stitu ira ti, povodeći se za jednom velikom, starijom naukom — historijom . Iz n je je m ogla izvući neprocjen jiv ih p red nosti, a osobito prokušane m etode: ostalo je samo p itan je, ne će li n jihovo nepro m išljeno u sv a jan je dovesti do b itn ih sk re tan ja . Već p r i ra đ a n ju h isto rije um jetnosti došlo je, dakle, do zbrke. Želeći b iti nauka, h isto rija u m je tnosti težila je za ob jek tivnim prom atran jem izv jesn ih činjenica. A treb a lo je p ripaziti i da se ne p revari u o d ređ ivan ju n jihova smisla. Njoj se pak činilo očitim, d a se može rad iti sam o o h istorijsk im čin jenicam a jedne n aročite kategorije , o onima, koje se tiču um jetnosti i n jihova razvoja. Bilo bi, dakle, dovoljno, da se u to specijalizirano područje p re nesu m etode uobičajene u općoj povijesti.

Ovo spontano izjednaćivanje previđalo je jed n u osnovnu razliku , iz koje se, iako je ta raz lika očita, često zab o rav lja ju povući posljedice: č in jenica k o ja služi kao objekt h isto riji u v ijek je n ek a iščezla činjen ica; p rip ad a ju ć i prošlosti, b ila je s njom e i u k in u ta ; može sad biti samo izvedena, u spostav ljena pom oću sačuvanih dokum enata. H isto ričar um jetnosti, napro tiv , poznaje izv jestan red činjenica, ko ji ju je, p rip ad a ju ć i tak o đ e r prošlosti, nadživ io i k o ji se, dakle, p ru ža i nam eće neposrednom isp itivan ju . P isani dokum ent, ko ji u h isto riji im a prvob itnu vrijednost, n ije tu više i ne sm ije b iti n išta d rugo nego m a te rija l istina, v anredno k oristan , a li ipak sporednog ili p relim inarnog k a rak te ra . No m im etizam h isto rije naveo je čitave generacije h isto riča ra um jetnosti d a više važnosti — što zvuči paradoksalno — pri- dadu arhivskom dokum entu, nekom ugovoru ili potpisu, nekom zabilježenom datum u, nego sam om djelu . D jelo je tad a svedeno na to, da izgradi nek i a p s tra k tn i oslonac za podatke, koji se n a nj odnose i koji m u oduzim aju prvenstvo. Sto se p a k tiče djela, b itno je tad a izn ijeti ih n a vid je lo (kategorizirati) i sm jes titi p rem a dvjem a n jihovim k oord ina tam a v rem ensk i i prostorno: u epohu i školu, težeći i dalje za optim alnom preciznošću, t. j. za određivanjem točne godine i au tora . Dodajm o još i uzročnu vezu m eđu d jelim a kao i p roblem izvora i u tjeca ja , i tim e je sve rečeno. M ožda im a još i danas ljudi, ko ji ovu m etodu sm a tra ju jed ino vrijednom ; p rekoračiti n jezine granice značilo bi ući u područje estetike! U koliko ne bismo još dodali odlučnu osudu: »A sve ostalo je l ite ra tu ra . . . «

Nikom e nije n i n a k ra j pam eti da podcjen ju je važnost p ism enih izvora: rad i se sam o o tome, da im se dade pravo m jesto ; dok u h isto riji ti izvori čine gotovo

U susret jedno j psihologiji u m je tnosti

288

U susret jed n o j psihologiji um je tn o sti

svu d okum entaciju , u h isto riji u m je tnosti oni su sam o neophodan uvod u tu dokum entaciju . H is to rija u m je tnosti u p ravom sm islu riječi počinje s v izueln im izvorim a; tu je n jen p rag .

Ipak , d a bi se h isto riča r u m je tn o sti osam ostalio, n ije m u bilo dovoljno da kons ta t ir a kako im a posla sa č in jen icam a v izuelnog red a (odnosno auditivnog, afco se rad i o m uzici); k ad je, naim e, počela d a m u biva ja sn ija n jegova polazna točka, on još u v ije k n ije bio sv ije s ta n svo jih ciljeva. P ošto je, d a bi se oslobodio h isto rijske zbrke, p res tao d a zam raču je svoj v id sam im pisanim izvorim a, pošto je o tk rio V ažnost p ro m a tra n ja d jela i n jihov ih v id ljiv ih svo jstava, još n e usp ijeva da jasno -uoči raz lik u k o ja ga d ije li od arheologa. A rheolog tre b a da stav i um jetn ičko djelo u slu žb u h isto rije , za ko ju je ono sam o jed an dokum ent; ob rnuto , h isto ričar u m je tn osti tre b a d a h isto riju i sva n jez ina v re la stav i u službu U m jetnosti, za njezino razum ijevan je . Š toviše, h isto rijsk o istraž iv an je n e bi m oglo »objasniti« um jetn ičko djelo, je r ono o s ta je s tra n o p rirod i toga d jela ; to se istraž iv an je nužno ograničava na g lav n i a li p relim inartn i z a d a ta k da ga »smjesti« i d a ga »dovede u vezu sa svim okolnostim a«. Jednom riječi, h isto riča r um je tnosti, za raz lik u od arheologa, ne treb a d a p ro u čav a k a k v a je bila p rošlost k ro z um je tn o st, nego k ak v a je b ila um je tn o st kroz prošlost. A to bi se m oglo saže ti u aksiom : u m je tn ičk o d jelo je b itno i u prvom red u u m je tn ičk i čin, p a tek onda h isto rijsk i.

P rv i znača jn i napori, ko ji su išli za tim da se n a um jetn ičko d jelo gleda kao na v izu e ln u čin jen icu , n isu ip ak izašli iz te zb rke . Ć c o l e d e s C h a r t e s , koja je osnovala fra n c u sk u h isto rijsk u m etodu, im ala je sm ionosti d a pouci, ko ju dava ju tekstovi, doda v izuelno p ro m atran je , k a d se rad ilo o a rh itek tu r i, tom drugom »spom eniku« p ro šlosti; za pozn av an je s tilo v a i n jih o v ih v id ljiv ih k a ra k te ris tik a , ona je tra ž ila po d a tk e k o ji b i popun ili p razn in u p isan ih do k u m en ata i koji bi uv ijek p re ciz ira li m jesto , epohu i u tjeca je . Izraz ito a rheološkim postupkom proširivalo se polje h isto rijsk o g is traž iv a n ja ; i n ije se željelo iz n jeg a izaći.

N a p o d ru čju s lik a rs tv a , k ip a rs tv a i d ek o ra tiv n ih u m je tnosti, po javom »poznavalaca« i »eksperata« om ogućeno je o s tv a ren je značajnog i analognog n ap re tk a : oni su poče li op tičkom p o zn av an ju d je la d a v a ti p r io r ite t n ad n jegov im h isto rijsk im poznavan jem ; tražeći od tekstova i d o k u m en a ta solidno postav ljen e polazne točke, u p u te , i k o n tro lu , on i su sebi uzeli u z a d a ta k d a u m je tn ičk o d je lo dožive pogledom , t j. sasv im vizuelno. P o p rv i se p u t po jav ila jed n a specifična m etoda h isto rije u m je tnosti, tako da uosta lom neki čisti h isto riča ri n isu p ro pustili da je p ro m atra ju sa su m n jo m i d a je ocijene kao lišenu »ozbiljnosti«.

Ip ak je m etoda, k o ju su započeli M o^elli, Crowe, C avalcaselle i drugi, da la po treb n u o rig in a ln o st k re ta n ju h isto rije u m je tnosti, ali ne i n jez in u cilju. O na je o sta la v azal h isto rije , o d ređ iv an ja k o o rd in a ta v rem en a i p ro sto ra , raz lik o v an ja u t je c a ji : p rec iz ira la je i p o tv rđ iv a la čisto h is to rijsk u d ijagnozu : um je tn ičk o m fak tu p rilazilo se k a o u m je tn ičk o m jed ino iz »privatne« In ic ija tive poznavaoca, an g ažira ju ć i sam o n jeg o v ličn i ukus.

P re m a polovici X IX . v ije k a jed n a nova id e jn a s tru ja p o p lav it će polje h isto r i je u m je tn o sti, a d a je ip ak ne će osloboditi iz začaranoga k ru g a, u kom e ju je i d a lje o s tav ila za tv o ren u n je n a k u m a h isto rija . U životu i u političk im borbam a, sa so cija lističk im d o k trin am a , a u filozofiji, s pob jedn ičk im pozitivizm om A ugusta (Comta, so c ija ln e b rig e p reš le su u p rv i p lan . Z apalo je T a ina d a n a h isto riji u m je tn o s ti izvrši jed a n dubok zahvat, uvodeći u n ju ovo novo gledište: on po jačav a sv ije s t o d v a fa k to ra v rem en a i m jesta , k o ju je dugovao tom e što se fo rm irao kao h isto ričar, a h ih p rec iz ira fak to rim a rase , s red ine i m om enta, gd je se pečat p riro d - n 'h n au k a p ovezu je s b av lje n je m k o lek tiv n im povezanostim a, k o je nam eće p rošlost

289

Rene H uyghe

i ak tue lna okolina. N eka se na ovo dobro pripazi: k ad to čini, on se više ne zadovo ljava tim e da um jetn ičko djelo iznese n a vidjelo, d a ga sm jesti lokalno i kronološki; on traž i da se razu m iju i p ro tum ače ona sv o jstva po kojim a se raspoznavaju i koja sačin jav a ju njegovu v id ljivu ličnost, dok su ih »eksperti« istak li sam o rad i iden tific iran ja i kata logiziran i a. Ali to razu m ijev an je i to tum ačenje on još uvijek dhvaća samo sa s tan o v iš ta h istorije , a ne i um jetnosti; on se n jim a služi sam o zato, da bolje pokaže tijesn u povezanost um jetn ičkog d jela s historijsK im okolnostim a, iz kojih m u se ono čini da je izašlo: on vidi u n jem u sam o plod d rv e ta historije, koji, kao plod, uzim a o rig ina lnu form u, ali ko ji se u v ijek pokorava organskim zakonim a d rveta . N ajzad, Taine, a još više n jegovi učenici, u po tražn ji za sistem om koji bi fo rm ulirao svoga učite lja , doda ju na jed n u s tra n u vage zn a tan ba last, ko jt kao p ro tu teža um jetnosti, vuče um je tn o st prem a poznavanju prošlosti, a ne prem a poznavanju sam e sebe, svodeći je tako na stepen h istorijskog dokum enta.

Formalno gledište

M eđutim , ne jasne preokupacije, ko je su se nesigurno p rob ija le kroz nedovršena iskustva, počele su p rim a ti oblik . N ije li s im ptom atično, d a se tad a p o jav io jedan nov term in , n au k a o um jetnosti, K unstw issenschaft kod N ijem aca, kojoj su radovi D essoira i U titza pružili to liko s ja ja . Doista, n au k a o um jetnosti, po m išljen ju svojih osnivača, težila je za tim d a osvoji dem arkacionu lin iju n a jednom drugom frontu , na fro n tu este tike; ona se d a la n a p ro u čav an je u m jetn ičkog fenom ena o b jektivnim istraživan jem , oslobođenim jakog u tje c a ja teo rija o Ljepoti. K ao snaga koja se rađ a i k o ja je još nesigurna, p rig u šen a izm eđu dv ije velike s ta rije sestre, h isto rije, s jedne s trane, i estetike, s druge, h isto rija u m je tnosti p o tv rđ iva la je svoju nezavisnost b raneć i se n a dvjem a granicam a. Nova k v a lifik ac ija pripom ogla je da se nam etne pojam o p roučavan ju , ko je se k o nstitu ira lo potpuno neovisno, a ne više kao jedna g ran a este tike ili h istorije.

Bitni je korale bio o tada učin jen : nam ećući pojam stila , isto kao i učenici Tainovi, p rebacujući težište p ro u čav an ja u m je tn ičkog d je la na o b jašn javan je sastavn ih osobina n jegova oblika arheolozi su p rokrč ili p rav i pu t. Je d an tehnički postupak, fo tografska rep rodukcija , odlučno je pridonije la , da se um jetn ičko d jelo počelo sm a tra ti v izuelnim faktom , i njezino je d jelovan je svakako bilo veom a snažno. O graničena n a crno i bijelo, ta će rep rodukcija , osim toga, o rijen tira ti pažn ju na form u, na u š trb boje, ko ja se, čak n a slikam a, počela p roučavati s neobičnim zakašnjenjem . (Može se već sada p retpostav iti, da će po java tehn ika rep ro đ u - c iran ja u boji dovesti uskoro do evolucije in teresovan ja.)

D vadeseti v ijek će, dak le , povesti h isto riju um je tn o sti n a novi teren . Svodeći j e na p roučavan je um jetn ičkog fak ta , on je pokušao da napokon jasno defin ira taj fakat. Što je, p rem a tome, bilo um je tn ičko djelo, ako ne, s trik tn o govoreći, o rg an iz iran je pom oću d uha i senzibilnosti, senzom og podatka, v id ljivog ža plastične um jetnosti (prostor), auditivnog, za m uziku (zvučno tra jan je)? I u čemu se sastojalo to o rganiziran je , ako ne u tome, da se dade o b l i k jednoj ili drugoj od ovih prv ih »tvari« percepcije? Iznenada je problem form e prešao u prv i p lan in teresa u h isto r ij i u m je tnosti kao i u estetici, pa čak i u filozofiji. Od G e s t a l t t h e o r i e u N jem ačkoj do P s y c h o l o g i e d e l a F o r m e od P au la G uillaum a u F ran cu skoj, od m ode fo rm aln ih teo rija , kao što je teo rija baroka, do bučne p o jave čisto »plastičnih« tendenca, koje će slik ars tv o kubizm a d ovesti u a p s tra k tn u um jetnost, široka s tru ja ideja p o n av lja svoju opsesiju. Nalazim o je, u estetici, u radovim a Laloa,

290

U susret jed n o j psihologiji u m je tn o sti

zatim S ouriaua . O na je dovela H en ri Focillona d a s tvori u h isto riji um je tnosti svoj V i e đ e s F o r m e s , k o ji je naišao n a tak o Širok odjek.

P rav o p o d ru čje h isto rije u m je tn o sti p o sta je p o d ru čje form e, č iji razvo j o tk riva v las tite ritm ove, koji se n ep restan o p o nav lja ju , neovisn i o h isto rijskom zbivanju ; proizlazeći iz jednog u n u ta rn je g p rin c ip a, a ne v iše iz okolnosti s tra n ih n jen o j p r irodi, ona o tk lan ja u p liv m jesta i v rem ena . P a ra le ln o s W. D eonnom i drug im a, Focillon rašč išćava te nem inovne faze, kroz koje svak i u m je tn ičk i p o k ret m ora proći, d a b i se o stvario ; on ih naz iva ek sp erim en taln o doba, k lasično doba, doba raffin em en ta , baro k n o doba. No on isto tako izb jegava sv ak u konfu ziju s este tikom ne vezujući n ik ak a v sud o v rijed n o sti za ova u zastopna s tan ja . T ako form a, p rizn a ta kao jezgra u m je tn ičkog djela , nam eće svo je posebne zakonitosti n asu p ro t zakonitostim a h isto rije . Sve je sad ržano u jedno j epohi: na p o d ru čju s tv a ra n ja n ije li m o d em a u m je tn o st h tje la , analognim naporom , o dvo jiti fo rm u od n jene fig u ra tiv n e fu n k cije i od realizm a, s kojim je ona do tad bila spojena?

Psihološko gledište

Golem progres je postignut, i m oglo se sm a tra ti, da je h is to rija u m je tnosti osnovana. M eđutim , ako ju je opsjednu tost form om napokon ob d arila tem eljem jasn o određ en e čin jen ice, ko ji joj je ned o sta jao , ona se izlagala opasnosti da p riguši um jetn ičko d jelo su v iše uskom defin icijom , o gran ičavajuć i ga n a n jegovu spo lja - šn jo st i n jegovu s tru k tu ru . E lie F a u re je is tak n u o p o sto jan je jednog »Duha oblika«, ali Focillon je p ro te s tirao p ro tiv konvencionalnog p ra v lje n ja raz like izm eđu form e i s ad rža ja i specific irao je d a »osnovni sad rža j fo rm e je s t f o r m a l n i sadržaj« . Nizb rd ica je ta d a b ila nem in o v n a i dovela bi do toga, d a se u u m je tn o sti vidi sam o d ije ljen je p rosto ra, a u h is to riji u m je tn o sti sam o p ro u čav an je zakona ko ji u p ra v lja ju tim tran sfo rm ac ijam a . Z a r d a dodam kako, rad i u k la n ja n ja jednog takvog o g ran ičenja, tre b a sam o s lije d iti sve što je p ro d o rn a i in tu itiv n a analiza sam og Focillona k a d ra o sje titi u rem e k -d je lim a m ajs to ra?

Da bi uklonio ev en tu a ln e p re tje ra n o s ti ikonografije, ko ju bi odlični rezu lta ti, što ih je dobio Ćmile M ale, b ili m ogli zan ije ti, H en rl Focillon imao je p o tpuno pravo , k a d je tv rd io , da bi b ilo n ep riro d n o o d ije liti u u m je tn ičk o m d je lu n a m je ru n jegova au to ra , t. j. koncepciju i, točnije, siže od o stv a ren ja , t. j. od n jegove form e. S tvoriti jedno djelo , to ne znači, kao što to često m isli p o v ršn a pub lika, o d jen u ti u v id ljiv u spo ljašn jo st jed n u ideju , ko ju zam išljam o d a je č itav a iz rađ en a u m ozgu um je tn ik a . F orm a n ije v rs ta p rijev o d a ili p lastičnog o d ije la jed n e ideje, n ego — zasluga je Focillona da je to p o d crtao — u m je tn ik n a nek i n ač in m isli i o sjeća oblicim a, kao što to d ru g i, č ine r iječim a. K ad se ovo kaže, po sto ja la b i tak o đ e r opasnost da se iz toga zaključi, k ako um je tn ičk o d jelo nem a d rugog b laga osim plastičnog.

S ta ra su p ro tn o st izm eđu fo rm e i s ad rža ja isto to liko sm eta, koliko je i s te riln a , j e r je ona, u s tv a ri, sam o a p s tra k tn a izv ještačenost. O n a p o n a jp rije proizlazi iz n epoz n av an ja p riro d e tog »sadržaja«: s im plic istićka psihologija, k o ja d opušta sam o rac io n a ln u sv ijest, v id i u n jem u sam o um je tn ik o v e n a m je re i ideje , ko je su izražene u sad rža ju djela . Ona, dakle , raz lik u je in te lek tu a ln i sad rža j, ko ji se o s tv aren jem p re tv a ra u sliku , i koji, p o h ran je n u n jo j, p o p u t koštice u plodu, p red s ta v lja n jen sm isao. A li u m je tn ičk o d je lo n e nosi u seb i sam o sm isao, k o ji je u m je tn ik h tio i m islio da m u dade, već i h u m an i sm isao, k o jim ga je nesv ijesn o prožeo, s ta v lja ju ć i se, činom s tv a ra n ja , u n j čitav , kao što k ip ar, m o d elira ju ći ilovaču, i n eho tice o s tav lja u n jo j o tiske sv o jih p rs tiju . T aj sm isao, k o ji s e n e d a d e fin ira ti, a li k o ji se m ože osje titi, sm isao ko ji u m je tn ik p rio p ću je , često neodoljivom snagom , iako on

291

R e n i H uyghe

toga više ili m an je n ije sv ije s tan i p rem da je nesposoban da ga o b jasn i više nego v las titu prirodu , to je ta j p rav i sm isao d jela , onaj o kojem u je ovdje riječ. Štoviše, i sam sadržaj, koji nam d a je svoj v a n jsk i sm isao, i o n n osi u sebi ta j d u b lji smisao, m ogli bism o reći, u drugom stepenu ; ne o tk riv a l i i nehotice izbor tog sad ržaja , ako je izbor bio slobodan, psihologiju onoga k o ji ga je izabrao? Isto kao i svaki d rug i sa stav n i e lem ent um jetn ičkog d jela , on učestv u je onim p rav im hum anim i to ta ln im smislom , k o jim se sv ak a um je tn ičk a k reac ija h ran i i k o ji u m je tn ik nejasno označuje kad p riz n a je da osjeća kako im a »nešto da kaže«. Sam a form a je takva sam o zato, što je nosilac toga sm isla: ona se ne može od n jega izolirati, kao ni on od n je, kroz ko ju se u tje lo v lju je i k o n stitu ira , u kojo j se p rik azu je gledaocu.

Tako se raščišćava p rob lem form e i »sadržaja«: p rev id je ti jedno na u š trb d ru goga znači h tje ti nešto, što uopće n ije razdvojno , s ta v iti jedno n asu p ro t drugoga. Form a rea liz ira svoju p rav u gustoću sam o ako njezina u n u tra šn ja sađ rž ina dostiže svoju punoću; i obratno , sad ržaj, koji ona nosi, posta je saopćiv, dakle e fikasan tek u času, k ad je form a ostvarena. Inače n asla je neravnoteža, neuspjeh. E kskluzivna sek taška briga za fo rm u sam o je jed an a spek t tog zla tehnicizm a i njegove težnje za ograničenim defin icijam a, k o je u naše v rijem e čin i tak o tešk im sh v aćan je pojm a ku ltu re .

U m jetnost je, najzad , način izražavanja . Onaj tko kaže način izražavanja , m isli u isto v rijem e n a n ešto što se izražava, kao i n a način na koji se izražava. Poslovica dobro kaže, da način n a koji se nešto d a je v rijed i više nego ono što se daje; pa ipak, da bi se m oglo da ti, tre b a d a im a što d a se daje! U m jetnost je govor: može se zaista sigurno tv rd iti, da je u strogo v izuelnom sm islu jedno um jetn ičko djelo sam o više ili m an je kom pleksna form a. Isto je tako sigurno, da je govor, u strogo auditivnom sm islu, sam o jed an slijed različ ito kom bin iran ih zvučnosti. I, bez ikakve sum nje, poezija iz n jeg a izvlači dobar dio svojih odlika. T reb a li zato poricati ulogu, k o ju ovdje ig ra ju zn ačen je i evokacija? U stvari, nem a h i p o treb n a izbora n i sukoba: um jetn ičko djelo o s tv a ru je onu potpunu i odsad hom ogenu vezu izm eđu u n u tra šn jeg i vanjskog, kao što se pod visokom tem p era tu ro m stv a ra ju nova tijela, ko ja više n isu jednostavna rev erz ib iln a sum a e lem enata , od ko jih su sačin jena. Možda je up rav o to pravo čudo u m je tn ičke k reacije.

Ako n am se, dakle , u m je tn ičko d je lo p ruža kao fo rm a i samo kao form a, mi osjećam o, da ono nosi u sebi d v ostruk i smisao: p rv i je p l a s t i č n i s m i s a o , ko ji s tv a ra jed n u em ociju, što se rodila iz v izuelne im presije; drugi, u kom e se on n a neodoljiv način produžuje , je s t h u m a n i s m i s a o , kojem u se prv i po jav lju je u tom času kao z n a k . T ada se p red nam a ja v lja nešto hum ano, u čem u su rađ u je kolektivno i ind iv idualno , sto lje tn o i trenu tno , a k a tk ad a čak, kod genija, i vječno. N ije li k u lt prvog sm isla, koji je suviše svi jesno ekskluzivan , doveo generaciju p rije nais do toga d a sm a tra kako nem a m an jih i većih um jetnosti? To je značilo odlučno ne h tje ti zn a ti za d rug i smisao! N asto jan je d a m u se dade p rav a v rijed n o st kao da je dovelo do reag iran ja : ono će b iti spasonosno, ako bude znalo izbjeći supro tne krajnosti. T reb a p riznati, d a je to reag iran je , uostalom , snažno potpom ognuto p okretom ko ji se sve do b ioloških znanosti ispolju je kao p ristaša psihološkoga gledišta, ko je je fiziologija još ju če e lem inirala . Is tin a je, da su u jedno j određenoj epohi sve idejne s tru je n a n a jraz lič itijim područjim a povezane nekom tajnom solidam osću!

T ako jača p o treb a za jednom psihologijom um jetnosti. T ak av je već bio naslov g lavne knjige, ko ju nam je H enri Delacroix, nakon M uller-F reien felsa , dao još god. 1927. T akav naslov kolek tivno sto ji n a čelu se rije d jela A ndrć M alrauxa, k o ja su naišla na zn ačajan odjek.

O portunost jed n e psihologije u m jetnosti očita je. N ju će, naporom koji je m etodički isto tak av kao i n apor p rethodn ih po thvata , zapasti ne da se stav i na

292


njihovo m jesto , već d a ih dopuni, d a b i se sv e v iše p rib liž ila jedno j točnoj i po tpuno] koncepciji o onom e, Sto tre b a d a b u d e h is to rija um je tn o sti. O na će u b iti m o ra ti da isp itu je k ak v a veza postoji izm eđu svakog p lastičnog znaka i sm isla koji m u p r ipada, bilo d a se to događa sv ijesn im iznošenjem ili nesv ijesn im sim bolom , eksp li- d tn o ili im plicitno. T ad bi se, bez sum nje , m oglo dovršiti to trag an je , ko je je h istor ija u m je tn o sti otpočela za p un im dostignućem svojih c iljeva i svojih p redstava.

II. H u m a n i s m i s a o u m j e t n i č k o g d j e l aK re ta n je ljudskoga d u h a o c rtan o je jednom se rijo m kom penzacija , u ko jim a se

sv ak a g en erac ija tru d i d a p o pun i n a jiz raz itije p razn in e i n edosta tke prošle g en eracije (ako i sam a ne p adne u su p ro tn u k rajnost). D evetnaesti v ijek p rik lon io se m ate rija lizm u i analiz i; naše pak sto ljeće n a svim p odručjim a ponovo o tk riv a odlike psihologije i sinteze.

U X V III. v ije k u um or od teo retsk ih id e ja i sistem a a p rio ri doveo je do toga, da se započelo traž iti, d a se spoznaja osniva sam o n a o sje tim a i n a ek sp erim en ta lnom k o n s ta tira n ju , koje oni om ogućuju N i h i l e s t i n i n t e l l e c t u q u o d n o n p r i u s f u e r i t i n s e n s u. Za čovjeka m odernog doba v e rif ic ira ti odsada znači k o n tro lira ti pom oću pozitivnog iskustva. Ono za n j p o sta je u isto v rijem e polazna točka i o p rav d an je svake h ipoteze; ono i jed ino ono m ože po tv rd iti svoju osnovanost. D akle, pozitivno iskustvo n ije n iš ta drugo nego iskustvo o sje tila osigurano ana litičk im p ro v je rav an jem pro tiv e v en tu a ln ih iluzija. N a ta j način sva se radoznalost m odernog čovjeka o k ren u la p rem a sv ije tu , ko ji isp itu je osjetila, sv ije tu m ate rije ; sva n jegova zn a tiže lja i sv a v je ra : s tv a rn o s t za n jeg a p o sto ji sam o u fizičkom sv ije tu , K ako su ču d n o v ato zvučile r ije č i onog velikog k iru rg a s k ra ja XIX . v ijeka , koji je odlučno uzviknuo: »U d u šu n e v jeru jem , je r je pod svojim skalpelom nisam n ik ad susreo«, i našeg C ourbeta , ko ji je tv rd io svojom nezgrapnom dikcijom pokrajine F ran ch e-C o m tć : »Ne znam što su to anđeli; n ik ad ih n isam vidio.« O snovno je u v je re n je X IX . v ijek a č itavo sad ržano u ove d v ije p a ra le ln e izjave. N jegovo u v je re n je i, sam im tim e, njegove p razn in e i zab lude; p rije svega, p rev las t fiz ikaln ih n au k a i pozitivnog d u h a dovela je do n eke neobične sum nje u svaku percepciju , k o ja n ije dolazila iz m ate rija ln o g sv ije ta i k o ja n ije p rošla kroz k a n a l osje tila ; svaka neposredna, in te rn a spoznaja sub jek tiv n o g ili in tu itivnog red a našla se pod udarom n ep o v jeren ja , p a čak i zab ran e ; psiho log ija se osnovala sam o tim e, što je p rih v a tila psiho-fiz io lošku discip linu , k o ja je traž ila , d a se sv ak a psih ička č in jen ica svede na m je ru jed n e fizičke čin jen ice i ko ja je p rilazila prvoj sam o p reko druge, za koju je jed in u d rža la d a se može k o n tro lira ti.

M eđutim , budući d a osje tila m ogu spoznati sam o nešto svojevrsno, spoznaja je m alo po m alo, u X IX . v ijek u , uv u čen a u sve užu ana lizu č in jen ica i p rem a tom e, nužno u n ek u p re t je ra n u specijalizac iju istraživača, koji se sav predao p ro m a tra n ju

.polja svoje lupe, nem inovno suženog iz razloga supro tn ih snazi n jegova povećavanja . Tako je o tp o r p rem a psih ičkom , ko je se to le rira lo sam o pod u v jetom d a se o d jene u m ate rija ln o s t, p o jačan o tporom p rem a »općim idejam a«, ko je su se sm a tra le fan taz ijom bez p ro v je ren e osnove ili bez osnove ko ja se d ade p ro v jeriti.

K od m nogih se du h o v a bo jaž ljiv o i po lagano podiže izv je s tan n em ir, pa zatim p ro tes t. Ta k o n k re tn a po litik a d av a la je, doduše, sig u rn o st d e ta lja , no ona je dovela đo m nogih osnovnih zab luda (v id je lo se to u sam oj fizici) ili b a r do m nogih s is tem a tsk ih n e ra z u m ije v an ja . M a te rija ln a o čev idnost n e p o d u d ara se nužno s is tinom . N ajlak ši p u to v i sp o zn aje n isu baš u v ijek , nužno, o n i ko ji vode n a jd a lje . S to se neka m etoda d a d e b o lje k o n tro lira ti , n e zn ači da je ona i n a je fik a sn ija . T ako je p o sljed n jih godina i n a n a jra z lič itij im p o d ru čjim a došlo do sve snažn ijeg p reo k re ta .

293

Rene H uyghe

Iz škripca analize, ko ja od tolikog lokaliz iran ja i d ije ljen ja po sta je jalovom , našao se lijek u sve većem p r ik la n ja n ju sintezi. K n jiževna je h isto rija p rv a iz toga izvukla korist, zah v alju ju ć i podstreku , k o ji su k om para tivno j l ite ra tu ri da li Baldenspergeri, V an Tieghem i, P au l H azardi. P a i sam a nauka, kako u fizici, tak o i u m atem atici, — k ao što je to pokazao G aston B achelard — sve rad ije usv a ja globalno gledište, ko je se, rekao je nedavno, k o m entira jući ga, P au l Ja ffa r, svodi n a to da »daje više važnosti ap s trak tn im svojstv im a jed n e cjeline, nego kon k retn im svojstv im a elem ena ta , ko ji tu cje linu sačin java ju« i čak se »ovo p o sljedn je sm a tra sam o kao prim jer« ; tako i ovdje »sinteza postiže prevagu n ad analizom«.

U isto se v rijem e iz bespuća pozitivizm a, k o ji se svodio na m aterijalizam , sve više tražio izlaz u psihologiji i u n u tra šn jem iskustvu . In tu itiv n a misao, kojoj je Le Hoy posvetio jedno m ajsto rsko djelo, ponovo je, nakon Bergsona, zauzela veoma is tak n u to m jesto. I sam a m edicina, posvećeno pod ru čje fiziologije, sličnom reakcijom im a danas izrazitu tendencu da iskrene pojm ove psihofizičkog tandem a i da često tje lesn i fenom en uč in i ovisnim o m oralnom uzroku. T aj p rim a t m entalnog odrazu je se i u sam oj s tru k tu r i nauka . Već je B achelard pokazao, da će se m oći započeti s isp itivan jem njihove povijesti i povijesti m isli ko je u p rav lja ju n jihovim kretan jem , ako se istakne d je lovan je psiholoških u tjeca ja . Eto, dakle, kako se nasto ji izvršit: potpun p reo k re t stan ja .

H is to rija um je tnosti n e b i m ogla ostati po s tran i od jedne tako duboke s tru je id eja . Ne rad i se o tome, da se ona njo j pasivno podvrgne, po nekoj m odi; ali ako ona hoće da i da lje n ap red u je jednako kao i druge discipline, ona je dužna da se za tu s tru ju za in te res ira i da ispita u čen je i š iren je koje ona m ože od n je očekivati za svoje v las tite m etode.

O na tu može, napose, spoznati zablude, u koje se pu šta uvući, učestvu jući u zabludam a prošlog doba; je r i ona je p rin ije la ž rtvu p retjeranom ku ltu duha an a lize i specijalizacije, ko ji je doista p rijeko p o treban n a početku, ali koji je sterilan, ako dopustim o d a nas u nj zatvore; on traž i svoj prirodn i završetak , a taj, u jednom određenom m om entu , tre b a da b u d e sin teza. Ta težn ja za sintezom , koja reag ira pro tiv specijalizacije, osje tila se već u n u ta r h isto rije um jetnosti, i mnogi odlični duhov i zapazili su , d a posebna č in jen ica dobiva svoje značen je samo upoređ ivan jem i ulogom te č in jenice u nekoj c jelin i; k o m p ara tiv n a h isto rija um jetnosti sa svoje s tran e se kon stitu ira la .

Ali težn ja za sintezom treb a d a ide dalje, da odvede h isto riju u m je tnosti izvan n jezin ih posvećenih granica, d a je dovede do toga d a se upoređu je s drugim discip linam a i da se up ita , n isu li se, n a drugim područjim a, nastav ila istraživan ja , za ko ja ona još n e zna i ko jim a bi se ona> ipak m ogla najv iše okoristiti p rim jen ju jući ih na svoj v las titi p redm et.

N adalje, b udući da n am reag iran je čitavog našeg v rem ena pokazuje, da je g lavni ned o sta tak onoga, što su učin ili naši prethodnici bio taj, što su podcijenili psihologiju ,znači, da će se h isto rija um je tn o sti p rije svega m o ra ti ok ren u ti prem a tom novom i p lodnom po d ru čju ; ona se m ože n ad a ti, da će tam o n ać i najneposTed- n iju korist, je r je i ona, p o p u t d ru g ih znanosti, p a la pod fetišističk i k u lt m ate rija ln e i k o n k re tn e »činjenice«. A ko hoće d a se proširi i da napredu je , k ra jn je je v rijem e d a sk ine naočnjake, k o ji b i jo j još m ogli za tv o riti i ta j horizont.

Od osjeta do života duše

H tjeli bismo baciti pogled p rek o ograde, koja za tv a ra h isto riju um jetnosti i po traž iti kako b i je psihologija m ogla n a tje ra ti da se okoristi onim, što je ona sam a stek la na v lastitom području.

294

t.Pošto je neko um je tn ičk o d je lo lokalizirao v rem ensk i i prostorno , t. j. pošto

j e u tv rd io , koliko Je to god m oguće, n jeg o v u školu , a u to ra i da tu m , h isto riča r u m je tnosti izvržio je osnovni posao, ko ji je, istina , p rijek o po treban , ali ko ji m ože biti sam o polazna točka, je r ako je i n apredovao u defin iciji d jela , on se n ije pom akao n a p rijed u p oznavan ju tog djela . A li važno je p rije svega p rec iz ira ti p riro d u log u m je tn ičkog djela. A ko se ne želi, a tako tre b a činiti, u n ap rijed donositi sud o bilo kakvoj este tsko j teoriji, tre b a t će jednostavno v id je ti u n jem u jed n u lju d sk u kreac iju , kojom a u to r pokušava d a u nekom p red m etu u tje lov i i tako saopći d ru g im a ono, što on sm a tra u m je tnošću i n jezin im ciljem . On tako o b liku je sliku, koja m u n a d o m ješ ta govor, ali govor, č iji b i izrazi bili isk ljučivo v izueln i osjeti. K om b in ira ju ć i ih i s a stav lja ju ć i, on hoće d a su g e rira izv jes tan už itak , izv jesnu em ociju ili nek i izv jes tan sm isao, a k a tk a d a sve tro je na jednom . P rob lem ko ji se po stav lja p red h isto riča ra je s t u tom e, da o tk rije k ako se n am je re , sad rža j i n ač in izražav a n ja , t. j. a sp ek t tog v izuelnog saopćen ja , m ije n ja ju p rem a m jestim a i epoham a. On će ev en tu a ln o m o ra ti da o tk rije po k o jim zakonim a.

D a bi neko m etodsko is traž iv a n je doprlo do izvora, treb a lo bi, dakle, d a počne s isp itiv an jem v izue ln ih o sje ta i n jih o v ih učinaka. S takv im istraž iv an jem odavna je započela psiho-fizio logija. D evetnaesti v ijek , sa svojim ku lto m osjeta, ko ji je za nj značio početak sv ak e pozitivne spoznaje, bio je dužan d a u p rav o tu postavi težište sistem atskog p ro u čav an ja tog problem a. Od W eberovih ek sp erim en ata o opipu do o rg an iz iran ja W undlova L a b o ra to rija fiziološke psihologije u Leipzigu, n jem ačka je ško la tu ubrzo zauzela v idno m jesto . T ako je F echner, č iji »Elem enti psiho-fizike« d a tira ju iz 1860. god., ek sp erim en taln o proučio, kako neke fo rm e odnosno neke p ro p o rc ije p ru ža ju ugodn iji osjećaj od d ru g ih ; sličn ih je istraž iv an ja bilo i o bojam a.

Im a, doista, m nogo p ouka k o je tre b a z a p am titi iz tih lab o ra to rijsk ih k o n s ta ta c ija (nedavno o tk riv en u čin jen icu , da izv jesne boje povećavaju genetičku, moć p r im itiv n ih životin ja , tre b a povezati sa zb un ju jućom činjenicom , da su te iste boje, k ao što je n a p r. c rvena, d rag e s lik arim a neobično sn ažn e v ita lnosti, na pr. R ubensu ili Renoiiru). No b ile su p o treb n e sve iluzije, k o jim a se h ran io XIX . vijek, da bi se moglo pov jerovati, kako će tom senzornom analizom prob lem um je tn o sti biti ra z ja šn jen . P r iv id n a z n an stv en a ob jek tiv n o st tih zak lju čak a počivala je, naim e, n a dva p ostu la ta : p rije svega n a onom, koji je bio b lizak m aterija lizm u XIX . v ijek a da

se su b je k tiv n i fenom eni o d v ija ju u strogom p ara le lizm u s ob jek tiv n im fenom enim a; zam išlja lo se, da će se p rem a m je re n ju fizičkih u zroka o sje ta m oći zak lju č iv a ti o sam im osjetim a, a p rek o n jih i o em ocijam a koje oni prouzroku ju . T a sasvim n e osnovana p re tp o s ta v k a ne o d govara n ik ak o s tvarnosti. M nogi su au to ri to pokazali, tako već n a početku sto ljeća dr. S ollier ili Souriau . Oni su, dapače, is tak li sve što o d v aja o b jek tiv n u senzib ilnost od su b je k tiv n e senzib ilnosti; d o k je p rv a p ris tu p n a p ro u čav an ju od s tra n e d rugih , d ru g a d a je sam o našu v las titu ocjenu, i, p rem a tome, ne m ogu se m je r iti istom m jerom .

T akvo p ro u čav an je p re tp o s tav lja lo je još i jed an drugi postu lat, ko ji je tak o đ e r sasv im sv o js tv en toj epohi i k o ji p o tječe od n jezina isk ljučivo m aterijalističkog fo rm iran ja : ilu z iju d a se analizom m ogu odred iti sastav n i osje ti globalne im presije, k o ja je, na p r., p ro izvedena nekom slikom i d a ta g lobalna im p resija im a jed n ak u v rijed n o st k ao i n jih o v a jed n o s tav n a cje lina . K ao da se jed n o stav n e rea ln o sti mogu ras ta v iti u kom ade i ponovo po volji sa stav iti p opu t nekog k am en a ko ji se rask o m ada! ’

T a je ilu z ija b ila tak o očevidna i dovela je do to lik ih razo čaran ja , da se poče tk o m XX. v ijek a , oko god. 1912., kao reak c ija n a n ju fo rm u lira la G estalttheorie . K u lt analize bio se izgubio: n e m ože se ra s ta v iti jed n a sin teza, kao što se ra s ta v lja

U susret jed n o j psihologiji u m je tnosti

295

Renć H uyghe

cjelina. Im presija, koju p rim a gledalac, sačin java jed n u nerazrešivu cjelinu; osjeti su tu kao sastav n i dijelovi, ali u jednoj a fek tivncj cjelini, obdarenoj novim svojstvim a, koja je defin ira ju i ko ja se ja v lja ju sam o uz n ju. N ije li poznato, d a čak u kem iji sp a jan je nekih tije la d a je jedno drugo tijelo, koje sad im a neočekivana svojstva bez veze s jednostavn im g ru p iran jem svo jstava sastavn ih dijelova? Sto je kem ija p rem a kom pleksnosti duševnog života? W ertheim er je to pokazao: percepcija n ije skup elem enata; ona je, n a p rv i m ah, cjelina. Rubin, K offka ili, kod nas, Paul G uillaum e, izrad ili su postepeno teo riju form e, ko ja je analitičkom proučavanju o sje ta- supro tstav ila s in te tičko p ro u čav an je globaln ih s tru k tu ra .

To n ikako ne poništava psihologiju osjeta i d ragocjene inform acije, ko je se od n je mogu očekivati: treb a sam o vid je ti, dokle ju je d an as doveo jedan Henri P ieron; pa ipak ona tre b a d a bude kon tro lirana , d opun jena pojmom organizirane cjeline, ko ju u pravom sm islu riječi p red stav lja um jetn ičko djelo, i u kojoj će psihologija form e sa svoje s tran e o d ig rati neophodnu ulogu. Ali i ona izvješćuje o samo jednom aspek tu fe n o m e n i: ne posto ji sam o u u m je tn o sti o rganizacija jedne cjeline kod s tvaraoca ili n jeno opažanje kod gledaoca, je r se svi osjeti, koji sačin jav a ju djelo, sp a ja ju i dob ivaju nov i nep redviđen odjek; im a i više od toga: postoji in tu itivno saopćavanje izvjesnog u n u tra šn jeg stan ja , ko je još prem ašu je u živoj kom pleksnosti em ociju izazvanu cjelinom djela, onakvom k akva se pruža našem oku. Tu osje t više gotovo i n ije sastavn i dio; on je sam o k on tak t, preko kojega se vrši gotovo m agički p rijenos od jednog do drugog bića. A ta j se fenom en još teže analizira! Jouffroy je to već predvid io govoreći o »sim patiji«, a T aine u djelu »La F o n ta in e e t ses fables« p rim jećuje, kako se p red jedn im pejsažem ne možemo uzd rža ti a da se n e »prilagodim o po tajn o j m isli, ko ja kao da prožim a sve stvari i kao d a ih ujed in ju je« . A nalogno e lek tric ite tu F ere je ingeniozno govorio o psihom otoričkoj indukciji. Č itava teo rija E infiih lunga, ko ju su ilu s tr ira li m eđu

ostalim a Vischer, L ipps, V olkelt i za ko ju su p redloženi fran cu sk i neologizm i e m p a - t i j a ili e n d o p a t i j a , p roučava taj osnovni fenom en um jetnosti; ona p rom atra kako se on m an ifes tira , n a ograničen način , zbog našeg n a s to ja n ja da ponovo doživim o u sebi form e u koje je u m je tn ik lično pren io duboko uzbuđenje, koje ga je pokretalo ; ona tak o đ er p rom atra , kako se on još snažn ije m an ifes tira p rav im prenošenjem duševnog s ta n ja u m je tn ik a n a njegovo d je lo i s n jegova d jela n a gledaoca.1 Cak je i g lobalna percepcija p rem ašena; ulazim o u jed an d ru g i red fenom ena, saopćavanje onoga što se osjetilo kroz cje lokupnost jednog bića.

Ig ra asocijacijaTako nas psihologija uči da bolje prodiremo u p riro d u i efek te um jetn ičkog

djela počevši od jednostavnog senzom og šoka, koji proizvede n eka b o ja ili neka linija, pa sve do onog globalnog učestvovan ja našeg u n u tra šn jeg života. Ali odakle

1 Z anim ljivo je zabilježiti, d a je u F rancusko j već B audelaire, svojom geniia l- nom intu icijom , zapazio tu v rs tu osje tnog s ta p a n ja k o ju defin ira teo rija E infiih- lunga, pod n jen im m nogostrukim aspektim a: p o n a jp rije s ta p a n je u m je tn ik a i p r irode ko ja se zapisu je u njegovo djelu . U m jetnost, kaže on god. 1865., u l’A rt philo- sophique, im a zadatak da »stvara sugestivnu m agiju, obuhvaćajući u isto vrijem e objekt i subjekt, sv ije t izvan u m je tn ik a i sam og um jetn ika« . P a zatim , stap an je um je tn ika i gledaoca posredstvom tog d je la , č ije je d je lo v an je sugestivno. »Osobina je p rav ih um jetn ičkih d je la d a su neiscrpno vrelo sugestija« (R ichard W agner et T annhauser a Paris). I već je počevši od Salona 1846 objasnio m ehanizam tog s ta panja: poezija »je rez u lta t sam og s lik a rs tv a ; je r o n a preb iva u duši gledaoca, a do genija je d a je tam o probudi«. Duboko i tem eljito proučavan je njegovih tekstova pokazalo bi, kako je B audelaire zapazio b it onoga š to je n jem ačka teo rija povezala u sistem.

296

U susre t jed n o j psihologiji u m je tn o sti

um jetn ičkom d jelu tak v a snaga? I tu nam psihologija s ta v lja n a rasp o lag an je sve stud ije , ko jim a je ona p ro d u b ila m ehanizm e koji m ogu o b jasn iti tak v e činjenice. U m jetn ik suvereno posjeduje , a gledalac sa svo je s tra n e osjeća ig ru asocijacija, uz koju je u duševnom životu nem inovno vezan svak i osje t. P ro sto senzom o ko n sta - t ira n je postoji sam o teoretsk i. Sve što je ubačeno u duševni život izaziva u n jem u odm ah tisuću poziva, t isuću odjeka, b ezb ro jn a p ro d u žen ja . Ono, što m i opažam o, izaziva tren u tačn e od jeke u našoj senzib ilnosti ili u našoj m isli. T a ig ra odjeka, čijom k lav ija tu ro m u m je tn ik (rukuje instink tivno , proizvodi u n am a odjek u m je tn ič kog -djela. B oja ili lin ija , u svom izo liran ju , ili u svojim m eđusobnim odnosim a, čine d a nam du ša p jeva, kao što pogled n a jed n u no tu štam p an u na p a rtitu ri budi u n am a zvuk, čiji je ona znak.-

Ja sn o je, naravno , d a nam se um je tn ičk o d jelo d a je p rije svega kao form a, kao cje lina boja i lin ija »skupljen ih u nekom izvjesnom redu«; ali, kad je sjena te form e p ro jic iran a u pozadini našeg u n u tra šn je g života, ta se c je lina podvostručuje m noštvom evokacija, ko je um je tn ik o v a in tu ic ija tak o đ e r m ože izazvati i raspored iti

T ak v a je p riro d a um jetn ičkog d je la — u isto v rijem e i dv o stru k a i jed n a k o ju je s te riln o izobličila v ješ ta čk a opozicija izm eđu form e i sad rža ja . P re d našim očim a ona je, zato š to je v id ljiva , p la s tič n a s tv a rn o s t, i kao tak v a izvor este tsk e em ocije; ali u isto v rijem e, u pozadini naše sv ijesti, ona izaziva čaro liju k o ja potresa i budi u naišoj m em oriji sv ije t asocijacija , što nužno sač in jav a ju duševno s tan je analogno onom e, k o jem u je nosilac b io u m je tn ik i k o je se, m a kako to b ilo p rib ližno, n alazi rek o n s tru iran o u n am a sam im a. P lo tin je već u E n n e a d e s govorio0 moći »lijepih slika«; upored ivao ih je s h ije rog lifim a1 Egipćana, koji se izražavaju »ne pom oću slova k o ja č ine zv u k o v e-i rečenice , već znakov im a od ko jih je s v a k i . . . jed n a rea ln a s tv a r u h v aćen a jedn im jed in im potezom «. T ak av je zapravo jezik u m je tn ika , koji se ne obraća, ana litičkom razu m ijev an ju , nego je neodo ljiva sugestija . U m jetn ičko d jelo je form a, ali, nerazdruživo , ta je fo rm a znak; i tak o u m je tnost sv ira n a d v a reg is tra , n a p lastičnom sm islu i evokato rskom značenju ; oba o d jek u ju sk lad n o kao d v ije žice po tre sen e jed n im harm o n ijsk im akordom .

K ljuč toga zn ačen ja nalazim o u b e sk ra jn o kom pleksnoj igri asocijacija, ko je u znem iru ju m em oriju : C laudel, su v rem en i pisac, koji je kao i M alrau x im ao o u m je tnosti veom a duboke poglede, divno izražava to n ap red o v an je u svom djelu In tro d u ctio n a la p e in tu re ho llan d aise : »Osjet je p robudio s jećan je , a k ad je sjećan je pogođeno, ono p o tresa uzastopce g o rn je slo jeve m em orije, o k u p lja ju ć i oko sebe druge s l ik e ...« N eke su od tih asocijac ija osnovne, za jedn ičke gotovo svim ljud im a1 svo jstvene sam oj njihovoj prirod i. D ječ ja psihologija nam danas, s radov im a P iageta , W allona i C lapareda, izm eđu osta lih , om ogućuje da p rodrem o daleko n a prijed , d a već ob jasn im o m noge ta jn e toga procesa, te t ran sm u tac ije senzom e g r:đ e . Ali a socijac ije se raz lik u ju p rem a epohi, p rem a lokalno j g ru p i; posto ji, p rem a tome, č itavo jedno p o d ru čje toga u n u tra šn je g a govora, koji nen av ik le uši ne m ogu više čuti. Tu, p r ije svega, odgoj, p a okolnosti, s tečen e n av ik e , d o ž iv ljen a isk u stv a m alo po m alo od fu n d am en ta ln e baze. za jedn ičke gotovo svim ljud im a, b a r u istoj civiliza ciji (u kojoj, bez su m n je , in s tin k t i a tav izam ig ra ju svo ju ulogu) s tv a ra ju one osob itosti m jesta , epohe i sred ine, koje se tu nadovezuju jed n a n a d ru g u m odificirajući

* I ovdje bi bilo lako pokazali B audelairovu da lekovidnost; on je vidio, koliko je su g estija v ezan a uz m em oriju ; on n a to često a lu d ira , n a p r. k a d piše, u svom č lanku o D elacroix, god. 1863, d a je »on na jsu g estiv n iji od sv ih slik a ra , onaj č ija d j e l a . . . n a jv iše nagone n a m isao i dozivaju u s jećan je n a jv iše p jesn ičk ih osjećaja i m isli, k o je su v eć pozna te , a li za k o je se v je ro v a lo d a su zakopane zau v ijek u noći prošlosti«. Š to b i tek bilo s P ro u s to m !. . .

297

Rene H uyghe

ih. Tu se o crtava ju k ap ita ln a rješen ja , ko ja m ože p ru ž iti sociologija, i Ch. Lalo je mogao ispravno napisati, da se »od du Bosa, H erd e ra i Taina, može i m ora m isliti, n a nem a »psihologije um jetnosti« bez jedne »sociologije um jetnosti« , ko ja je nužno upotpunjuje.«

Duboke tendenceAko n a m psihologija donosi još m nogo izvora, da bism o sh v a tili p rem a kojem

se postupku um jetn ičko djelo, da tako kažem o, o rgan iz ira u nam a, i s tv a ra u nam a izvjesne u n u tra šn je sklonosti, o sta je kao b itan problem da se sazna, zašto i kako u m je tn ik čini svoje d jelo čuvarom te moći.

T reba tad a p roučavati in tim nu prirodu samog u m je tn ika ; a treb a isp ita ti i sam p rob lem s tv a ra n ja . Još jednom ćem o za traž iti da nam C laudel fo rm ulira taj zakon, p rem a k o jem u »ne treb a uopće tra ž iti ob jašn jen je u v an jsko j anegdoti. Svako veliko um jetn ičko djelo , poput o s tv aren ja sam e prirode, pokorava se jednoj u n u tra šn jo j nužnosti, k o ju u m je tn ik v iše ili m an je jasno osjeća«. B ilo da um jetn ik , kao što je gotovo pravilo u m odernim vrem enim a, hoće svi jesno »da izrazi sebe u svom djelu« ili da pak, kao nekad, s tav ljen u službu jed n e funkcije k o ja m u se odredi, ne može čin iti d ru g ač ije nego da obilježi d jelo svojim biljegom ( je r je takav njegov zakon), m i se uv ijek nalazim o p red pro jekcijom jed n e u n u tra šn je p rirode u form i koja je m ate rija liz ira i u tje lov lju je .

Postoji, doista, p o n a jp rije jedno područje lucidne organizacije, u kom e se odrazu ju in te lek tu a ln a u v jeren ja , ljestv ica v rijednosti, od ko jih se sasto ji u m je t- nikova m isao. U m jetn ik s tv a ra u sebi izvjesnu ideju o sv ije tu i o sam om sebi, o stvarnosti i u m je tnosti; on nužno želi p rem a tom e usk lad iti svoje djelo. U tome je svijesni, prom išljen i, dapače s istem atsk i dio n jegova s tv a ra n ja . U n jem u će on i n a jv je rn ije odraz iti duševnu sredinu, u kojoj se našao; je r će ideje, koje usvoji, b iti najčešće samo odjek onih, ko je dom in ira ju njegovom epohom. H is to rija u m je tnosti m ora ponovo izići iz svojih granica: ona se ovd je m ora u družiti s historijom misli, p rožeti se n jen im razvojem i dubokim sm islom toga razvoja. Ona će tada ubrzo osjetiti, kako um jetn ik , u svom govoru — a to je govor slika — daje ekv ivalen tnu verz iju onoga što m islilac, pisac ili čak i n au čen jak izražavaju govorom riječi. U m jetn ik nužno donosi jed n u viziju sv ije ta analognu koncepcijama, koje o n jem u d a je suvrem ena misao. Da spomenem , na pr., kako ro m an ičk a este tika — ap s trak tn a — ističe idealizam a p riori koji je važio za vrijem e ranog S rednjeg v ijeka, prožet učenjem sv. A ugustina, dok gotička este tika — pozitivna —odgovara aristo te lizm u ili eksperim en talno j dok trin i, ko ji će se u po tp u n o sti razv iti u XIII. vijeku , p rv i s A lbertom Velikim i sv. Tomom A kvinskim , d rug i s Rogerom Baconom. U m jetnik, na taj način, su d je lu je u svom vrem enu, ali on suviše spontano učestvuje u koncepcijam a tog vrem ena, koje m u se jednostavno čine prirodnim a, norm alnim a, da bi ih m ogao biti sv ijestan ; tu je po trebno o d sto jan je budućnosti.

On još p rip ad a svome v rem enu po elem entim a, koje ipak sm a tra svojim ličnim a, je r njegova jc ličnost sačin jena djelom ično od svih onih asocijacija, koje sačin java ju duh nekog vrem ena i neke sred ine i ko je su se kroz n jih nam etnu le n je govoj in teligenciji i njegovoj senzibilnosti. T akav je udio n jegova u n u tra šn jeg bića, koji, kako smo upravo v idjeli, zavisi od h isto rije i sociologije, ali n jegov ja nije samo p roduk t van jsk ih sila, on se tak o đ er pokorava u n u tra šn jim porivim a, u n u trašn jim sklonostim a, koji dolaze od n jegove n a jin tim n ije prirode. Te su sklonosti, s jed n e s trane , p riro đ en e i one o c rtav a ju n jegov k a ra k te r, sve š to n jim e v lada i što teži da se m an ifestira , d a se os tv ari u n jegovu d jelo v an ju kao u njegovim djelim a.I ovdje psihologija tem p eram en ata i k a ra k te ra p ruža h isto ričaru um jetnosti obilno vrelo podataka; od Sheldona do Le vSenna, od K lagesa do Dr. C artona gom ilaju se

298

U susret jed n o j psihologiji u m je tn o sti

stud ije , ko je su pokušale da d e fin ira ju ljudske tipove i da u tv rd e n jihove odnose, n jih o v e a fin ite te s n ek im form am a, koje oni n a jv iše vole i ko je instin k tiv n o s tv a ra ju . G rafo logija p ru ža za to r je č it p r im je r. Ako se p riro d a nekog b ića o d razu je u k riv u ljam a , ko je on o s ta v lja u svom ru k o p isu jednom m ehaničkom gestom , što li će to tek p red s ta v lja ti u um jetn ičkom djelu , u koje to biće s tav lja č itava sebe s u d ru ženim izvorim a svega što je sv ijesno i nesvijesno u n jem u?

A li lju d sk o biće ne čine sam o njegove sk lonosti; to bi značilo d e fin ira ti ga teo re tsk i; ono posto ji; ono, dakle, im a iza sebe jed n u egzistenciju: njegova želja za životom , već od p rvog dana, suočava se s van jskom stvarnošću ; on je rez u lta t su koba, zanosa ili p ov lačen ja, v ječn ih problem a, koje je m orao r iješiti da bi m ogao n ap rijed i ko ji su bez p rek id a zaokup lja li sam u p riro d u n jegova bića, neprestance su se n a n ju v raća li i isp itiv a li doživ ljaj. Iz toga proizlazi jed n a kom pleksna g rađa u n ep restan o m m ije n ja n ju , u kojo j se n jez ine u n u tra šn je snage k reću i p o kušavaju da postignu ravno težu ; n jih o v e tendence, n jih o v e želje i n jihova potisk ivanja , sva n jih o v a d ram a, sve je to psihoanaliza p red u ze la da p ro čita iza fasade sv ijesti. T ako se rod ila psihologija dub ina. M eđutim , budući da lu cid n a i p riz n a ta m isao nasto ji da sp riječ i n jez in zadatak , da bi n a m jesto in tim nih istin a s tav ila ideju , ko ju ona o tom e hoće i k o ju ona sebi o tom e želi da ti, psihologija, da bi ih postigla, p rib jeg la je n izu sp o n tan ih a socijac ija ; ona je, osobito u snovim a, traž ila da sazna, prem a k o jim se okolnostim a, k o jim težn jam a i p rem a ko jim zakonim a g ru p ira n ja i p o n a v lja n ja jav lja ju slike, ko je se tak o rađ a ju u duhu, in stin k tiv n o i izvan kon tro le o rgan iz irane sv ijesti. M alo po m alo fo rm u lira la se, još usred m nogih nejasnoća i izv jesn ih zabluda, ali s n ep rek id n im progresom , č itav a jed n a sim bolika im aginacije. K akvo čudesno po lje n e nalazi ona u p ro u čav an ju u m jetn ičkog diela? B audoin je već pokušao s jednom »psihoanalizom um jetnosti« , ali on se naroč ito zanim ao za rea g ira n je im ag inac ije n jegov ih osoba na jedno um je tn ičk o djelo ; je r zapravo treb a isp itiv a ti m aštu sam og u m je tn ik a p rek o njegovih djela. T ad će se opaziti, da v rać a n je izv jesn ih sad rža ja , izv jesn ih tem a, pokazuje sm jern ice onoga, što bi se moglo n a z v a ti s iln icam a n jegove osje tljiv o sti; sasv im je jasno , da će se ta dijagnoza, uz o pasnost zablude, m oći p o stav iti sam o ako je h isto rijsk o is traž iv an je već p rije jasno o tk rilo sve što je plod v a n jsk ih s ila i p rim je ra (slučajeva), povođen ja i u tjeca ja , ali o sta tak , §to 6e tad a u tv rđ u je , p rip ad a sam o u m je tn ik u ; on j e s t um je tn ik ; on k rije de fin ic iju sv o je v la s tite p riro d e , onoga što p o k u šav a da se p o ta jn o p ro b ije kroz n je govu k reac iju , te težn ja i uzbuđen ja , k o ji su m ožda glavno vrelo njegove s tv a ra lačke po trebe. B au d e laire je već svojom genija lnom in tu ic ijom prim ijetio : »Da bism o d e fin ira li d u šu nekog p jesn ik a , i li b a r ono čim e je n a jv iše zaokupljen , po tražim o u n jegovim d jelim a riječ , ko ja se tam o jav lja na jčešće; riječ će o tk riti ono čime je opsjednut.« Z am ijen im o »riječ« »slikom« i pogodili sm o s lik a ra u srce.

T re b a t će, uostalom , d a tu v rs tu »sta tistike im aginacije« v ratim o u tok jedne evo lucije , ko ji život n ik ad ne p rek id a ; v id je t ćem o tada, k ako su t i podaci p o d v rg n u ti jednom sta ln o m procesu , jedno j besp rek id n o j tran sfo rm ac iji, č ije će sm jern ice k ao i o d m je rav an je biti, sa svo je s tran e , veom a značajn i, je r će zab iljež iti sam o k re ta n je n jegova života i n jegov ih nem ira. A p red našim očim a o c rta t će se sm isao n jeg o v a života, t ra g a n je k o je život p red s ta v lja , tra ž e n je nekog cilja ili neke rav n o teže, odnosno zasićenosti.

Granice i dom et jedne psihologije umjetnostiVeć se jasn o v id i, .š to će še sve prigovoriti jednom takvom program u: ali do

toga će doći zato, š to se, v je ro ja tn o , n ije dobro sh v a tila p riro d a toga p ro g ram a zbog suv iše saže te form e, u ko jo j se p ro g ram ovd je jav lja . »N astaviti jed n o tak v o is tra

299

Rene H uyghe

živanje, reći će netko, ne znači li to ud a ljiti se od um jetn ičkog d je la i od njegova pravog dom eta, a taj je um jetnost? Vi koji ste, m alo prije, p rigovarali historičaru da u m je tn o st s tav lja u službu svoje radoznalosti, zar je vi sada ne s ta v lja te u službu radoznalosti psihologa?« Tako rezo n ira ti značilo bi p rev a riti se: ako se, naim e, kroz d jelo želimo p rib liž iti čovjeku, to n e znači, d a je čov jek cilj p red o d ređ en za takvo istraživanje; on sam je u tome sam o sredstvo , je r ako je doista istina, d a se kroz svoje djelo um jetn ik n asto ji m an ifestira ti čitavom svojom složenom prirodom , koja teži d a se unese u jed n u fo rm u ko ja je v rijed n a po svojoj sam oj ljepoti, tad će nam poznavan je čovjeka om ogućiti d a sigurno p ris tu p im o onom e, što je on stav io u svoje djelo, onom e što m u je pov jerio da bi nas d irnuo. N aprotiv , znači, d a poštu jem o u m je tn ik a ako izb jegavam o k riv sm isao n aših ličn ih i sub jek tiv n ih reag iran ja , ako hoćem o p r ije svega upoznati n jegovu p rav u p rirodu , da bism o p rim ili p riro d u n jegova d je la i da bism o za n j po sta li p rijem ljiv i.

Psihologija, kao i h isto rija , može su rađ iv a ti zajedno s h isto rijom um jetnosti samo ako p rih v aća da bude instrum ent, a ne cilj, da služi m isiji h isto rije um jetnosti. A u čemu se sasto ji ta m isija, ako ne u tom e d a se potpuno upoznaju elem enti, ko je sadrži um jetn ičko djelo? I iz kojeg bi drugog razloga ona to poznavanje p ro d u b ljivala, ako n e zato da om ogući tim e lem entim a bolje postizavanje cilja, koji je sebi lx>stavio u m je tn ik i koji se sa sto ji u tom e d a ih saopći? A li p rijek o je potrebno, kaošto smo već precizirali, d a ih on saopći u jednoj form i, ko ja bi b ila v rijed n a posvojoj ljepoti; i nakon što je našao i ponovo potvrd io o p rav d an je s h isto rijskog gled išta, evo o p rav d an ja s plastičnog gledišta. P rem a tome, daleko od toga d a se om a- lovaži jedno ili d rugo gledište, m i postav ljam o svako pojed ino kao nadopunu osta lih dvaju . Ne može b iti h is to rije u m je tnosti, ko ja se čv rsto i jed n ak o m je rn o n e b i b azira la na h istorijskom poznavanju , na p lastičnom poznavanju i n a psihološkom poznavanju ; za ovo posljednje uv ijek iznova ponavljam da ono n ije n ikako predodređeno d a zam ijeni o s ta la dva, već sam o da ih dopuni.

P rem a tome, dodat će netko, »zar vi, dakle, želite podvrgnu ti um jetn ičko djelojednom čistom poznavanju , a njegova je m isija zapravo, kao što je rek ao Poussin, da pruži užitak, nasladu? Z ar takv im tum ačen jim a, ko ja ga s težu sa svih strana , ne sprečavate da se ispuni njegov p rav i cilj, a ta j je da se djelo mnogo v iše osjeti nego shvati? I, napokon, zar ta isp itiv an ja uzroka ne zav ršav a ju u jednom determ inizm u, u kom e se gubi ona sloboda, kojoj bi u m je tn ička k reac ija m orala, napro tiv , b iti n a jviše utočište?« Raščistim o stv a r: d jelokrug rad a h isto rije u m je tnosti sam o je jedan jedini, a taj je isp ita ti sv rh u um jetn ičkog d jela , proučiti sve uzroke koji su mogli djelovati n a n jegovu sudb inu i od red iti n jegove elem ente. Ali ona dobro zna, ona m ora d a zna, da, čineći to, u to liko više o k ru žu je (je r se tu zaustav lja , kao što obala oortava more) drugo područje, ono koje joj ne p ripada, ono u ko je će ona moći prod rije ti sam o ako se pretvori u k r i t i k u , područje koje govori o tom e »kako« a ne više »zašto«, područje k o riš ten ja elem enata , ko je je tre b a la d a odredi i d a specificira. Ovdje počinje oblast kvalitete . D efin irajuć i h isto rijsk u i psihološku građu, od koje je sačin jeno djelo, ona lišava sv ak e ne jasnoće ono, što se ne da svesti na jednostav n iji oblik, a što joj izm iče — njezinu vrijednost.

M alo p rije govorilo se o determ inizm u, a eto kako, naprotiv , sada jed in a sloboda um jetn ičkog d je la stoji p red n am a izoliranai, razgolićena. Čovjek n ije gospodar čin jen ica koje m u nam eće život, p a bilo d a se ra d i o njegovoj u n u tra šn jo j p rirodi ili o van jsk im okolnostim a, ali on je gospodar v rijednosti ko ju im prip isu je , kao gledalac, ko ju im daje, kao stvara lac . U pravo tim e što on m ože d a odlučuje o nekoj v rijednosti, o vrijednosti estetskoj ili m oralnoj, on se a firm ira kao slobodan.

300


Sto v iše h is to rija u m je tn o sti uči lju d e d a raz lik u ju u u m je tnosti ono što dolazi iz nužnosti, č ija je u m je tn ik igračka, to ih v iše ona oslobađa od že lje za fo rm ulam a, teo rija m a i m odam a, j e r ona p okazu je n jih o v u re la tiv n o st i nep restan o n jihovo ob n av ljan je ; o n a sad zapravo zad ržav a sam o kvalite tu , nesvodivu na bilo k a k a v recep t kao n i n a b ilo k a k v u defin iciju . Z ar ona, na pr., n e p rek id a isp raznu ig ru čarobn jakov ih šeg rta , ko ji bi h a rm o n iju h tje li svesti n a n ek u m jeru , zatvoriti je u n ek u »zla tnu sekciju«, p rem d a će ona b iti u v ijek sam o u kva lite ti, k o ju će neki m oći da d ad u toj k v a n tita tiv n o j m jeri? M jerilo plastičnosti, p a te tik e izraza, este- tičke dogm e — sve se to s lijev a u jed n u opću ravnodušnost, dok oni n isu poslužili kao oslonac k v a lite ti; k v a lite ta je ono, čim e će čovjek jednog d a n a m oći d a ih obdari, k o ja će ih op rav d ati, ali on i n e će n ik ad m oći n i da je stvore, p a čak ni da je o b ja sne. R azum ijevan je , po zn av an je u m je tn ičkog d je la ne p ro d iru u n jegovu ta jn u ; ali b a r ga liša v a ju svake konfuzije; on i r a s tv a ra ju onu m asu oko dragog kam ena, koju nek i sm a tra ju č is tim kam enom , a ip ak ta m asa k am en sam o obavija . D aleko od toga d a sv e p o dvrgnu de term inizm u, n jih o v a o b jašn je n ja om ogućuju da se bolje razab ire ono što je neo b jašn jiv o i što je p rav a p riro d a slobode, ko ja u u m jetnosti im a jednu od svojih čuvarica.

301

P R I K A Z I I O S V R T I

D u š k o B e r l o t

K. Marx i F. Engels: Rani radoviM eđu m nogim d jelim a K. M arx a i F.

Engelsa, ko ja su u posljednjih nekoliko godina p revedena n a naš jezik, posto jala je izv jesna praznina. Č itaocu je vrlo često osta jao n e ja san onaj k ritičk i put kojim se n jihova m isao k re ta la da b i do šla do svojih osnovnih pozicija n a kojim a je onda izgrađivala svoj pozitivni sa d ržaj. Teoretska borba koju su oni već kao m ladi s tuden ti vodili s m islim a ko je su tad a dom inira le N jem ačkom , Evropom, te prem a tom e i n jihovom vlastitom glavom, o sta la nam je nepoznata. Način na koji su obračunavali s tuđom i svojom ličnom teoretskom prošlošću mogli smo tek naslu titi iz pojedin ih c ita ta i r e cenzija djela , k o ja su se nedavno, iako kao izbor, po jav ila konačno i n a našem jeziku. T im e je i spom enu ta praznina, odnosno potreba, za tim prvim , ran im radovim a M arx a i Engelsa djelom ično zadovoljena.

Prem da su pism a, članci i d jela, obuhvaćena ovim izborom, p isana u razdob lju izm eđu god. 1843. i 1847., d ak le p rije više od s to tinu godina, sačuvala su ona ak tuelnost i za savrem eni svijet. Ju n k e r - ska P ru sk a sa svojim landtagom , č ija. »e specifičnost sa sto ja la u zaostaloj, m ate rija ln im i duhovnim supro tnostim a p ro žetoj zajednici km etova i p ro letera , ju n - k e ra i buržuj a, v iše ne postoji. Nestalo je i »restaurirane« F rancuske, dok je Engleska tak o đ er p rom ijen ila svo ju d ru - štveno-ekonom sku i po litičku s tru k tu ru . P o tak n u t svim tim e izm ijenio se i »či

sti« sv ije t m isli. H egelova filozofija i f ilozofija »Doktorskog kluba«, kojem u je n a početku svoje d jela tnosti p ripadao i M arx, ustu p ila je svoje m jesto novim sp eku la tivn im sistem im a. Uprkos ovim prom jenam a m noge misli, n a koje n a ila zimo u ovom »izboru«, uperene pro tiv konkretne, d anas već napuštene i p re v ladane d ruštv en o -h is to rijsk e situacije, zrače još u v ijek svježinom i svojom d u bokom, iako još u potpunosti neostvarenom istinom . Razlog tom e leži u č in jenici, što se M arx i Engels u svojim a n a lizam a postojeće s tv a rn o s ti n isu o g ran ičavali sam o n a n jeno pobijanje, na jed an isk ljučivo nega tivan odnos prem a njoj, već su »iz v l a s t i t i h oblika postojeće stvarnosti« razv ija li »pravu s tv a rn o s t kao n jez inu obavezanost <Sol- len) i k ra jn j i cilj.« (str. 38). N egiranoj postojećoj stv a rn o sti oni n isu su p ro ts tav lja li n ek u m isaonu k o nstrukc iju sv ijeta , ko ji bi, kao em anac ija čiste ideje, bio o stv a ren je svih m ora ln ih po stu la ta , već su svoje zak ljučke izvodili iz sagledan ih zakona k re ta n ja sam e s tvarnosti, k o n k retn e situacije, polazeći već tad a sa pozicije ko ja p rak su i teo riju n ije odvaja la kao zasebne svjetove. No to je tek jed n a s tra n a razloga. D ruga je sad ržana u p ro leterskoj poziciji do ko je su oni došli svojom p rak tičkom i teoretskom a k tivnošću i sa ko je su zatim vršili svoje k ritičk e analize, donosili zaključke i postav lja li zahtjeve.

302

P rikazi i osvrti

Već iz p isam a R ugeu (objavljen ih g 1844. u jed inom d vobro ju »N jem ačko- fran cu sk ih godišnjaka«) v id ljiv je M arxov zah tjev za »bezobzirnom k r itik o m svega postojećeg«, koja, ukoliko hoće b iti to talna, m ora o b u h v a titi i p rak tičk u i t e o retsk u egzistenciju čovjeka, n jegovu o tuđenost u rad u i politici isto tako kao i n jegovu o tuđenost u relig iji, nau c i i t. d. O na m ora b iti istov rem eno k r it ik a r e ligije kao » sadržaja teo re tsk ih bo rb i čovječanstva« i k r itik a po litičke d ržave kao »sadržaija njegovih p rak tičk ih borbi« (str. 39). Ovim riječim a, ko je je k ao dva- desetp e tg o d išn ji m ladić saopćio svom e p r ija te l ju i- sa rad n ik u , M arx je ostao v je ra n č itav život. N jim a zapravo započin je njegovo defin itivno o d v a jan je od k ru g a »m ladohegelijanaca (u ko jem — a to je p o trebno ista k n u ti — 'M a r x n ije našao, već sam o tražio r je še n je prob lem a k o je je s tv a rn o s t n a m e ta la , k o ji su u p o rno o s ta ja li n a izrazito h ege lijansk im pozicijam a »sam osvijesti«. Iako je ta »sam osvijest«, k o ja je ko d H egela b ila svo jstvo A psoluta, dob ila o vd je n ešto više ljudskog, o s ta la je ona ip ak s one s tra n e stv a rn o g života, saču v a la je sv o ju te oretsk u čistoću, a tim e i svo ju p rak tičk u nemoć. In sis tiran jem n a k ritic i »svega postojećeg« M arx je nap u stio »sam osvijest« i p rib liž io se životu. A život n ije sam o teo rija : u to liko je njegovo (M arxovo) in sis tiran je n a p rak tičkom , n a političkom , p o treb a ko ju nam eće sam život. Ali on n ije n i sam o p raksa , sh v aćen a u onom uskom p rak tic is tičk o m sm islu : u p rav o zato M arx ne zab o rav lja d a svojom k ritik o m o b u h v ati i onu »čistu« teo re tsk u s fe ru ž ivota, ko ja se tad a po k azu je kao h isto rijskom nužnošću uslo- vljen i, o tu đ en i i izopačeni život čovjeka.

D vije rasp ra v e — »O židovskom p ita nju« i »O k ritic i H egelove filozofije p r a va« — ko je su se iste godine p o jav ile u spom enutom časopisu, p red s ta v lja ju , s jed n e s tran e , d a ljn je raz v ija n je n aslu - čenih m isli, a s d ruge s tr a n e o b rač u n a v an je s g lavnim p red s tav n ik o m k ru g a »m ladohegelijanaca« B ru n o m B auerom i

ideološkom osnovom toga k ruga — He- gelom.

Polazeći sa pozicija sam osvijesti, B auer je sm atrao , d a je k ritik a relig ije dovoljna d a b i čov jek n apustio re lig iju i tak o se em ancip irao kao »građanin«, slobodan čovjek. A naliz ira juć i ovaj B auerov z ah tjev , M arx izvanredno jasno i određeno pokazuje n jegovu ograničenost. Po litička em ancipacija , ko ju je u vezi sa židovstvom zah tijev ao Bauer, pokazuje se tek kao em ancipacija d ržav e od religije. Ali kod tak v e em ancipacije re lig ija ipak i d a lje ostaje. Sa s tanov išta zah tjev a za u k id an jem relig ije , n jeno o d v ajan je od d ržave sauno je n jeno priv idno n e s ta ja nje. povlačenje iz javnog u p riva tno pravo. Ako se pod državom razum ijeva ovostranost, sv je tovnost, onda veza re ligije i d ržav e još uv ijek postoji. P osljed n ja je izvor p rv o j: iz sv jetovne ograni čenosti l ju d i — u ovom slučaju iz države — niče n jih o v a relig iozna ograničenost B auerov z ah tjev za političkom em ancipacijom prelazi zato kod M arxa u mnogo šir i zah tjev za » l j u d s k o m em ancipacijom «: po trebno je p rev la d a ti s v o jj sv je to v n u ograničenost. P re v lad av an je religiozne ogran ičenosti doći će tad a kao rez u lta t ovog prethodnog, osnovnog p re v lad av an ja . U kra tko : po litička em ancipacija, n a kojoj in sis tira B auer, ne p re d s ta v lja s tv a rn u lju d sk u em ancipaciju , oslobođenje države od re lig ije ne znači u isto v rijem e i oslobođenje lju d i od n j ihove religioznosti. Z ato se na B auerovu zah tjev u n ije m oglo osta ti. O n n ije išao d a lje od zah tjev a za d vostruk im životom čovjeka, za jav n o p o tv rđ en im i p rizn a tim u sebi podvojenim čovjekom . Njegov je k ran ji cilj bio: sredov ječnu k ršćansku d ržavu, odnosno jed in stv o nebeskog i zem aljskog života, u ko jem jed in stv u je nebesko tr iu m fira lo Pad zem aljsk im (up. N jem ačka) razdvo jiti n a k ršćan stv o i d r žavu, n a neb esk i l zem aljsk i ž iv o t (up . F rancuska). M arxov zah tjev teži ponov no za jed n im jed instvom , u ko jem će, m eđutim , nebesk i život b iti v raćen zem lji, u ko jem će k ršć a n sk a d ržav a p o

303

Prikazi i osvrti

s ta ti zem aljskom zajednicom slobodnih ljudi, u kojem će sva dobro ta »onoga svijeta«, ko ja je kao lju d sk a o tuđenost f ig u rira la uz b ijedu stv a rn o g života p r ijeći u ovozem aljski život i posta ti onim Sto ona do ista h isto rijsk i treb a da pos tane — svojinom ljudi.

M arx, m eđutim , ne neg ira svaku v r ijednost političke em ancipacije. On samo ističe (pokazujući to na p rim je ru F ra n cuske, gdje je politička em ancipac ija u form i g rađanske revolucije ostvarena) n jen u ograničenost, te prem a tom e i ograničenost zah tjev a koji je postav lja kao svoj cilj. O stati isključivo n a političkoj em ancipaciji ne znači osloboditi se religije, već jed ino učin iti re lig iju slobodnom. P reneseno n a područje p rak tič kog života to znači p rep u stiti b ijedu s tvarnog života samoj sebi i d a ti sv ijesti s lobodu d a u m ašti kom penzira sve n je gove n edosta tke i teškoće. U pravo zbog toga M arxova k ritik a n ije u p e ren a sam o p ro tiv religiozne zarob ljenosti čovjeka, već tak o đ er i p rvenstveno p ro tiv onog što tu religioznu zarob ljenost čini m ogućom. Zbog toga židovstvo u svom relig ioznom aspek tu n ije ono b itno čime em ancipacija tre b a d a bude zaokupljena. A kcenat tre b a d a bude n a ovosvjetskom židovstvu, židovstvu kao općoj sv jetskoj pojavi, n a židovstvu ć iji bog n ije Jehova već novac, č ije v rline n isu sam ilost i l ju bav, već egoizam i p rak tičk a sposobnost zarade. U pravo zato d ru štv en a em ancip acija Zidove pokazu je se i je s t u k ra j n jo j lin iji »em ancipacija d ru štv a od židovstva«, d ok idan je čovjekove podvojenosti n a ap strak n o g m oralnog g rađan ina i egoističkog, nezavisnog induviduum a.« T ek k ad s tv a ra n ind iv id u a lan čovjek pos tan e g e n e r i č k o b i ć e u svom em pirijskom životu, u svom indiv idualnom radu , u svojim ind iv idualn im odnosim a, tek kad čovjek spozna i o rgan iz ira svoje »forces propres« kao d r u š t v e n e sn a ge i s toga više ne bude od sebe d ijelio d ru štv en u snagu u obliku p o l i t i č k e snage, tek tad a će čovjekova em ancipacija b iti dovršena.« (str. 65). Politička

em ancipacija o sta je sam o nuždan i potreb an »posljednji oblik ljudske em an cipacije u n u t a r dosadašnjeg svjetskog poretka«, t. j. k lasno podijeljenog svijeta , ali n e i »posljednji ob lik ljudske em ancipacije uopće«, (str. 51).

Druga spom enuta rasp rav a (»Uz k r it i ku Hegelove filozofije prava«) sadržajno je povezana s prvom i p red stav lja u iz*- vjesiiom sm islu n jen nastavak .

P rv a je odgovorila na p itan je , što je politička em ancipacija, u čem u je n jena ograničenost i nedovoljnost, te kakvu em ancipaciju revo lucionarna m isao m ora postaviti kao svoj cilj, d a bi u okviru svojih h isto rijsk ih m ogućnosti b ila uistinu revolucionarna.

D ruga rasp ra v a an a liz ira onaj specifični p u t kojim je k ren u la N jem ačka u svojoj političkoj em ancipaciji, ističe teoriju , n jem ačku p rav n u i po litičku nauku i n jem ačku filozofiju kao jed in u pravu i pažn je v rijed n u n jem ačku stvarnost. Jed ino po svojoj teoriji, odnosno filozofiji N jem ačka je sav rem enik Engleske i F rancuske. T eo rija je, p rev ladavši m isaono relig iju , t. j. n jem ačku kršćansko- feudalnu državu, postala m aterija ln a snaga; ona u sebi, t. j. u m isaonom obliku nosi bu ržoasku stv arn o st N jemačke, dok je n jen a praksa , n jen a m aterija ln a s tv a rn o st gotovo pola v ijek a zaostala iza tad a n a jn ap red n ijih zem alja Evrope — Engleske i Francuske.

Ova kom pleksnost n jem ačke situacije, posm atrana »izvana« (sa stanov išta E ngleske i F rancuske) čini nemogućom svaku d jelom ičnu revoluciju , svako pos tepeno oslobađanje, svaku političku em ancipaciju kao h isto rijsk i a k t koji bi u sebi nosio e lem ente revolucionarnog. K ad bi N jem ačka ipak pokušala provesti svo ju političku em ancipaciju , k a d bi, dakle, o stvarila svoju filozofiju, rezu lta t tog o stv a ren ja b ila bi situ ac ija k o ja u F rancusko j i Engleskoj već doživljava svoju krizu. B uržoaska revo lucija donije la bi N jem ačkoj s tv a rn o st ko ja je u spom enutim zem ljam a prožeta već novim p ro tiv u rj ečnostima.

304

P rikazi i o svrti

R ješenje ove kom pleksne s itu ac ije n a lazi M arx u rad ik a ln o j revoluciji, u l j u d s k o j em ancipaciji. P itan je , koje se u vezi s tim e postav lja , je s t p itan je m a te rija ln e osnove i nosioca tak v e ra>- d ik aln e revolucije. I jed n o i d rugo je N jem ačkoj, sm a tra M arx , da to . S voju m a te rija ln u osnovu im a ra d ik a ln a rev o lucija u č in jen ic i d a N jem ačka u jed in ju je u sebi sve n ed o sta tk e s ta ro g (feudalnog) i novog (buržoaskog) d ru štvenog u ređ en ja i tak o zna sam o za p a tn ju , dok jo j svi užici i sve p red n o sti m odernog sv ije ta o s ta ju nepoznati. Svojeg nosioca — M arx to ovdje p rv i p u t pokazu je i dokazu je — im a ta rev o lu c ija u p ro le ta r ija tu . U n jem u o tk riv a M arx jed ino m ogućeg nosioca un iverzalne, l judske em ancipacije , je r je u postojećoj s itu aciji ta j p ro le ta r ija t u n iverza lno obesp rav ljen . On već tad a u v iđ a o p ć i k a ra k te r n jegove bijede, n jegove d ru štv en e zapostav ljenosti i iz toga izvodi m ogućnost, da o stv a ren je n jegovih z ah tjev a donese d ru štv u o p ć u l ju d sk u e m an cipaciju .

Iako su M arxove m isli u ovom spisu p rožete hum anizm om , one n isu p ro d u k t nekog »višeg« h u m anističkog poriva, već rez u lta t analize sam e stv arn o sti. M arxov h um anizam n ije n ik ad izgubio vezu sa svojom stv a rn o m osnovom iz koje je izrastao . Iak o je n jegovo u v jere n je u r a d ik a ln u rev o lu c iju i u n iv erza ln u ljudsku em ancipaciju , kao jed in e m ogućnosti ko je n jem ačk u i uopće sv je tsk u s tv a r nost m ogu osloboditi n jen e zaostalosti i bijede, n jen e podvojenosti i ras trg an o sti, h isto rija k o rig ira la u po jed inostim a i za izvjesno v rijem e odgodila, ak u m u lira ju ći nove u n u tra šn je u v je te za o stv a ren je tih m ogućnosti, o sta le su one ipak i d alje n eo sk v rn jen e u svojoj suštin i, o sta le su nužni pokretačk i m otivi svake rev o lu c io n a rn e akcije.

U istom časopisu štam p an a su i dva Engelsova č lan k a — »N acrt za k r itik u n acionalne ekonom ije« i »Položaj E ng leske«— ko je je prevodilac, s obzirom n a n jih o v u v rije d n o st i značen je koje oni

im aju za m isaoni razv itak Engelsa, op rav d an o u v rstio ovaj izbor.

U p rvom od n jih Engels podvrgava k r itic i osnovne k a teg o rije p o litičke ekonom ije, ko je su engleski ekonom isti (Mac Culloch, M ili i d jelom ično R icardo) n a s ta v lja ju ć i se n a A. S m itha i pod u t je cajem raz v itk a trgov ine i industrije , toliko m odificirali, d a se n jihov p rav i k a ra k te r potpuno izgubio. C ijena je tako p osta la svojevrsnom »trgovačkom v r ijednošću«, slobodna trgov ina i k o n k u ren cija hu m an im zam jenikom m onopola, a k a m a ta n a zem lju i k ap ita l prirodn im lju d sk im pravom . N jihovo n asto jan je da a p s tra k tn u v rijed n o st proizvoda, o d le đen u troškov im a pro izvcdn je p re tv o re u »trgovačku vrijednost« odnosno cijenu, čiji p reću tn i nosilac posta je p red a ja , E ngels je s p ravom n agrad io ironijom . Po njegovu m išljen ju , d ru štv o u kojem slobodna k o n k u ren c ija (koja uostalom nc isk lju ču je m onopol, već ga u obliku m onopola v lasn ištva , t. j. p riv a tn e svojine im a za sv o ju p retp o stav k u ) p red s tav lja osnovni po k retačk i m otiv, do ista u p o tp unosti zab o rav lja a p s tra k tn u v rijednost o kojoj tak o m nogo i tako konfuzno r a s p ra v lja ju njegovi ekonom isti. A to zab o rav ljan je v rijednosti n ije slučajno. U slovljeno je sam om konkurenc ijom kod ko je postoji isk ljučivo in te res iran je za cijenu , v an jsk i (ustvari n eadekvatn i) izraz v rijednosti. U takvom d ruštvu , usp rkos njegovu bogatstvu , česta je poja v a b ijed e i siiromaštva. Ovaj paradoks m nogi su pokušavali različ ito objasniti, zab o rav lja ju ći pritom , da je up rav o slobodna k o n k u ren c ija ona ko ja u bogatoj zajedn ici s tv a ra m nošto n jen ih siro m ašn ih članova. Z apočinjući s najn ev in ijim artik lim a, n jen zakon ponude i p o tražn je zav ršav a zločinstvim a: ». . . d ru štv o p ro izvodi p o tra ž n ju za zločinstvom kojoj se od g o v ara s p rim jerenom ponudom . . . « (str. 113). K ad je, naim e, trž ište odbilo ponuđenu r a d n u snagu, n u d i se ona d ru štv u kao snaga zločina. N a ta j način zajedno s ekonom skim zakonim a p rod iru u d ru štv o i sv ije s t lju d i i m oraln i za

305

P rikazi i osvrti

koni. »Vječnost« ovih posljednjih p ro izlazi iz »vječnosti« prvih. K ad se pak v ječnost prvih, ekonom skih zakona pokaže tek kao obm ana i sam oobm ana onih kojim a oni konven ira ju , s ituac ija se spasava time, što se odnos obrće: kao p rim arn a f igu rira v ječnost m ora ln ih zakona. I tako se ta o b m an ju juća ig ra s »vječnim« n as tav lja sve dok je h isto rija ne d ešifrira i ne pokaže kao želju otuđenih ljudi, koji su u anarh ičnosti i s tih ijnosti ljudske pro izvodnje i l ju d skog života izgubili sebe i svoju lju d sku suštinu.

K om entirajući u svojem drugom č lan ku djelo T. C arly la (»Prošlost i sad a šnjost«) u kojem C arly le »kultom genija« i »kultom rada« pokušava englesku s tvarnost lišiti n jene nečovječnosti i b ijede, ističe Engels isk renost kojom je d jelo pisano, ali religiozno r je šen je kojim se pisac koristi odbacu je pod p r itiskom v las titih spoznaja. I tu konačno, slično kao i kod M arxa, k r itik a sam o započinje k ritikom religiozne sfere čovjeka, č iju nebožanstvenu lju dskost čov jek tre b a sagledati, ali n jeno da ljn je k re ta n je usm jereno je k stvarnosti, k onoj ras trg an o j d ruštveno j osnovi iz koje niču naše religiozne po trebe i naše iluzije. Iden tičn i s ta v M arx a i Engelsa u vezi s ovim p itan jem bio je zaista, kako kaže pisac predgovora, n jihov »bitni, sadržajn i, p rem da sam o duhovni, idejn i susret«. P a ako je p rv i susre t u K olnu god. 1842. i prošao do sta h ladno i nije n išta obećavao, ovaj nam već jasno govori, da su dva m lada čovjeka, idući r a zličitim putovim a, došli do istih zak lju čaka i da će n jihov slijedeći su s re t biti rrmogo srdačniji. — M arx je pokazao ljudsko porijek lo religije. Engels je to također ustvrd io . K ritik a tako shvaćene religije ne će, dakle, b iti jed n o stav n a i jed n o stran a negacija u re lig iji o tuđene ljudske suštine. U m jesto religioznih l ju di, ljud i s otuđenom ljudskom suštinom , im ali bism o tad a lju d e bez ikak v e su štine, ljude bez ičega ljudskog. (Ovo se odnosi također i n a ostale sfere ljudskog

o tuđen ja — pravo, m oral, po litiku i t. d.). P o trebno je zato tu o tuđenu lju d sk u su štinu v ra titi n a tra g ljud im a, a ne jednostavno je n eg ira ti i odbaciti, kao što su to učin ili svojevrem eno fran cu sk i m ate rija - lis ti »ateisti«. No ovo v raćan je otuđenog čovjeka sebi, ova d ea lijenc ija n ije s tv ar isključivo m isaone d jela tnosti čovjeka, kako su to isticali Bauer, C arlyle i d ru gi. Ona zah tijeva p rom jenu stvarnog čovjekova stan ja , dokidanje otuđenog k a ra k te ra njegove p rak tičk e djelatnosti, dokidanje otuđenosti proizvodnje n jegova »m aterijalnog života«.

Radovi n a koje smo se uk ratk o osvrnuli p red s tav lja ju zaista početke m isaonog razvo ja M arxa i Engelsa. U n jim a oni, kao što je već rečeno, ob računavaju još uv ijek ne sam o s teoretskom i p ra k tičkom sredinom u kojoj žive, nego i sa svojim v las titim m islim a. Svojom te r m inologijom i m etodom ti se radovi o s la n ja ju n a Hegela, a svojim obratim a ob jek ta u subjekt, svojim trag an jim a za istinsk im cjelovitim čovjekom podsjeća ju n a F euerbacha. No uprkos tome pretenciozno je i netočno govoriti o h e gelijanskom i fo jerbahovskom periodu M arxova (i u izvjesnom sm islu Engel- sova) stv a ran ja , kao što je to učinio P le- hanov u jednom svom p red av an ju iz godine 1906. T im e se neg ira svojevr- snost n jihova osnovnog stava, koji je već u procesu svojega izg rađ ivan ja bio p ro žet novim, v las titim m islim a i u svojoj se suštin i toliko razlikovao od Hegelove i F euerbachove koncepcije. Ovakvo p ri- laženje razvojnom p u tu bilo kojeg s tv a ralačkog d u h a p rije ti d a svojom m ehan i- stičkom osnovom svede sam ta j razvojn i pu t i n jegove rezu lta te na v ješto stvoren u sintezu svega onoga što se kao istin ito moglo p r ih v a titi kod n a jrazn o v rsn ijih i sasvim oprečnih m išljen ja i m islilaca. N esum njivo je, da je tak av p u t najlakši, ali je zato n a jm an je podesan za naučno istraž ivan je razv itk a i fo rm iran ja jednog mislioca.

M arxovi »Ekonomsko filozofski ru k o pisi iz 1844. g.«, k o ji su p rv i p u t štam

306

P rikazi i osvrti

pani tek u ovom stoljeću, p rvo su n je govo d jelo u kojem on, raspolažući već izvjesnim m ate rija lo m i v las titim misai- onim iskustvom , izlaže svo ju ekonom sku teoriju . No o n a ovdje n ije još d a n a u jednom pozitivnom , logički izvedenom , c je lovitom obliku, već u form i kritičkog osvrta n a in te rp re tac ije pojed in ih k a te gorija političke ekonom ije od s tran e buržoaskih ekonom ista. Osim toga M arx je u ovim rukop isim a i term inološki o n jim a ovisan; za svoje o rig ina lne m isli on još ne p o sjedu je v las tite s ta ln e iz ra ze. T ako on govori o »cijeni rada« , o >radu kao robi«. P o jam »radne snage« p o jav it će se razm je rn o kasno, tek u »Kapitalu«, no tad a on ne će don ije ti sa sobom n ik ak v u suštinsku p rom jenu , već će sam o o d ređ en ije i to čn ije is ta k n u ti M arxovu misao, k o ja je već i u okv iru s ta rih izraza (»rad« i »cijena rada«) d o tak n u la su š tin u problem a. Djelo je podije ljeno u tr i rukopisa . P rv i od n jih o buhvaća nadnicu , c ijenu jed n e specifične robe — rad a , odnosno rad n e snage, k o ja se sve je ftin ije k u p u je i sve lakše o dbacu je k ad je n jeno b itno sv o jstvo — rad n a sposobnost — iscrp ljeno; zatim p ro fit od k ap ita la , kao nadn icu koju k a p ita l sebi p risv a ja u sk ladu sa zakonim a robne pro izvodnje, zem ljišnu ren tu i konačno o tu đ en i ra d ko ji svoju osnovu im a u p riv a tn o m v lasn ištvu , dok se, s d ruge strane , p riv a tn o v lasn ištvo pokazuje kao njegov proizvod. Slično kao što se u re lig iji bog p red s ta v lja kao o tuđena lju d sk a suština , tak o se ovdje, u sfe ri p rak tičk o g čovjekova života, re zu lta t rad a , p red m et ili op redm ećeni rad su p ro ts tav lja sam om rad u kao nešto sam ostalno i nezavisno, kao s ila k o ja svu velič inu i sve zasluge preuz im a n a sebe. Tim e čovjekov r a d kao izvor i su štin a v rijednosti obezvređu je sam og čovjeka. Čovjek počin je ra d osjećati k ao prisilu , a ne kao sv o ju l ju d sk u potrebu , je r mu svi rezu lta ti n jegova r a d a izm iču, o tu đu ju se od n jeg a u k o ris t d rugog čovjeka. O tuđeni r a d proizvodi tak o n a jedno j s tran i čov jeka b ijed n ik a i roba, n a d ru

goj čovjeka gospodara. K od posljednjeg se posljed ice rad n ik o v a o tuđenog rad a p o jav lju ju u ob liku »otuđenog stan ja«: radn ik o v p rak tičk i odnos .prem a rad u p o jav lju je se kod n e ra d n ik a k ao n jegov teo re tsk i odnos p rem a sv ije tu . O va o tu đenost rad a dovodi p ak do otuđenost; života: čovjek u stvarnosti, u svom sv a kodnevnom p rak tičn o m d je lo v an ju živi otuđeno, i tek u priv idu , u o tuđenosti svoje v las tite lju d sk e suštine, u religiji, p rav u , m o ra lu i t. d., doživ ljava sebe kao čovjeka, živi istinsk im lju d sk im životom ; n jegov s tvarn i, ali o tuđen i život p o s ta je tako sredstvom za njegov p riv id ni, ali kod p o s to jan ja o tuđenog rad a , je dino m ogući istin sk i l ju d sk i život.

Dok je u ovom rukop isu odnos rad a i k ap ita la posm atrao sa stan o v iš ta re d a i rad n ik a , u d rugom ruk o p isu M arx ta j odnos p o sm atra sa stan o v iš ta k a p ita la i n jegovih v lasn ika. Z ak lju čak i tu osta je isti: k a p ita l je čov jeka p retv o rio u r a d n ik a i tako m u oduzeo n jegovu ljudsku suštinu ; rez u lta t ljudskog ra d a — k ap ita l u n ištio je sam og čovjeka, svojega stvaraoca . U m jesto čovjeka ko ji p ro izvodi i tak o rep ro d u c ira i razv ija svoje generičko biće rez u lta t je dosadašnjeg h isto rijskog k re ta n ja rad n ik , č ija rad n a snaga, ko ja je i sam a roba, proizvodi d ruge robe. O vakav h isto rijsk i tok sm a tra M arx nužnim , ali p ro u čav an je oblika u ko jim a se odnos p riv a tn o g v lasn iš tv a i r a d a kroz p ro tek lu h isto riju razv ijao (treći rukopis) dovodi ga do zak ljučka o isto tak o h isto rijsk i uslovljenom i n u žnom m om entu k ad » r a d u o p ć e « , t. j. r a d ko ji je p rizn a t za izvor i su š tin u boga tstva , a čiji se k o n k re tn i rezu lta ti p r i v a t n o p risv a ja ju posta je » o p ć i m r a d o m « , t. j. radom sviju , č ijim će se rezu lta tim a s v i ko ristiti.

D odiru jući tak o problem jednog d ru š tv a ko je se ne će zasn iva ti n a p r iv a tnom vlasn ištvu , M arx se uzdržava od svakog p ro rican ja . Ip ak on u k azu je na u v je te koji su po treb n i d a bi do o stv a re n ja takvog d ru štv a došlo kao i na osnovne p ersp ek tiv e u ko jim a će se k re

307

Prikazi i osvrti

ta ti da ljn ji razv itak čovjeka i njegovih odnosa p rem a društvu .

Posebnu pažn ju zaslužuje M arxova k ritik a Hegelove d ija lek tik e i filozofije ko ja čini završno poglavlje ovih ru k o pisa. N jen osnovni problem jes t p itan je o tu đ en ja koje kod H egela i M arxa dobiva sasvim supro tno značenje. O tuđen je shvaća Hegel kao o tuđen je čistog, ap strak tn o g m išljen ja u predm etnom , u m aterijalnom i duhovnom . T ako bi se otuđenost lju d sk e p rak tičn e d je la tnosti sasto ja la upravo u samoj čin jen ici postoja n ja te p rak tičn e djela tnosti, dok se za M arxa n jen a otuđenost sasto ji u posebnom obliku i sad rža ju u kojem se ona kao h isto rijsk i proces m anifestira . Za H egela je o tuđenost n ap u štan je a p s tra k tnog, m isaonog, je r je i n jegov k o n k retn i Duh po sebi još uv ijek ap strak cija ; za M arxa je ona n ap u štan je ili svojevrsno fo rm iran je konkretnog. Kod H egela Ideja prev ladava svoju o tuđenost u p red m etnosti na taj način, da odbacuje p red m etnost i zad ržava sam o m isao o n jo j. Kod M arxa se o tu đ u je sam a ljudska s tvarnost, te je p rem a tom e p rev lad av an je te o tu đenosti u r ra v o n jen zadatak , d jelo konkretnog h istorijskog čovjeka kao d ru štvenog i p rak tičk o g bića.

-N jem ačka ideologija« (čiji je samo p rv i dio obuhvaćen ovim izborom ) re zu lta t je zajedničkog ra d a M arx a i E ngelsa. O na se ponovno v raća k ritic i o tu đene ljudske svijesti, ko ja svojom teoretskom aktivnošću želi izm ijen iti postojeću d ru štv en u stvarnost, dok je tim e zapravo sam o d rugač ije in te rp re tira . N asupro t ovakvoj k ritic i m isli M arx ističe k ritik u s tv arn o sti k o ja ra đ a takve o tu đ en e m isli. J e r ukoliko »m aterija lna p ro izvodnja neposrednog života« kao osnova h isto rije p red stav lja izvor svega ostalog, onda k r itik a tog ostalog ne može izm ijen iti sam u osnovu, a tim e u suštin i n i to ostalo. U pravo zato » . . . svi oblici i pro izvodi sv ijes ti ,ne m ogu b iti pon išten i duhovnom k ritikom . . . nego samo p rak tičn im p rev ra to m rea ln ih d ruštven ih odnosa.« (str. 305).

S lijedeća poglavlja ovog d jela bave se h isto rijom s tv a rn ih lju d sk ih č injenica — historijom proizvodnih snaga i oblika v lasn ištva čiji je značaj, do M arxa, izmicao oku gotovo svih h isto ričara i ekonom ista. Ova s tv arn a ljudska h isto rija bila je zam ijen jena h istorijom ljudsk ih p redodžbi; po litika i teo rija kao oblici o tuđenog života čovjeka sm atrane su n jegovim s tv arn im životom upravo zato, jer se čovjekov stv arn i život svakodnevno otuđivao. Isp itu jući h isto rijsk i razv itak s tv arn ih ljudsk ih činjenica, M arx i E ngels iznose u ovom d jelu po p rv i p u t u jednom sistem atskom obliku, s više a r gum entacije svoju nauku o h istorijskom k re ta n ju ljudskog d ruštva i zakonim a n jegova razvitka.

O vaj izbor ran ih radova završava »Principim a kom unizm a«, koje je Engels napisao god. 1847. Oni p red stav lja ju prvi pokušaj da se u k ra tk o eksp lic ira ju re zu lta ti do kojih je Engels došao an a lizom dotadašnjeg razv itk a buržoaskog d ru štv a i sistem a koji su m u prethodili. P itan je položaja p ro le tarija ta , njegove m ate rija ln e i socijalne degradacije, s je dne s tran e , i n jegova razv ijan ja i jač a n ja kao k lase, s d ru g e s trane, zatim p ro blem i koji se p ro le ta rija tu nam eću u vezi s provođenjem pro leterske revo lu cije kao političke (u sm islu p reuzim anja v lasti) i socijalne (u sm islu dokidanja e lem enata kap ita lističke ekonomike) ak cije p ro le ta rija ta — osnovne su teme ovoga k ratk o g spisa koji će nešto k a sn ije poslužiti kao Engelsov prilog kod zajedničkog p isan’a »Kom unističkog m anifesta«.

Težak i naporan put teoretskog p re v lad av an ja koji je p rethodio njihovim kasnijim , zrelijim d jelim a, sadržan d je lomično i u ovom izboru, bio je prijeko potreban . T rebalo je sav lada ti čvrstu, logički gotovo savršeno povezanu i sad ržajem bogatu zgradu Hegel ova sistema, razne hegelijanske o rijen tacije , priv idnu ispravnost i veličinu Feuerbachova ' ap strak tn o g čovjeka koji je stupio u teoretsk i sv ije t sa svojim zaista ljudskim ,

308

Prikazi i osvrti

ali k on tem plativn im i idealiz iran im po jm ovim a lju b av i i p r ija te ljs tv a ; treb a lo je konačno nacionalnu , t. j. buržoasku političku ekonom iju pokazati u njenoj istini, a to znači kao ekonom iju otuđenog rada, ekonom iju p rak tičk i otuđenog čov jeka, ko ja se, o sta jući u o k v irim a svoje o tuđenosti, ra sp ra v lja ju ć i o s tv a rim a a ne o lju d im a nije , u sp rkos svim n ap o rim a m ogla rije š iti »nerješivih« prob lem a. S koliko su u sp jeh a M arx i Engels o s tv a rili ovaj seb i p ostav ljen i zadatak , na koji n ač in su p rev la d a li rje še n ja svojih teo re tsk ih p re th o d n ik a i sav rem enika, kakve su m ogućnosti i p ersp ek tiv e raz v itk a o tk rili u sam oj d ru š tv e n o -h is to rij- skoj s itu ac iji u kojoj su ž iv jeli i k o ja je nesum njivo po stav lja la g ran ice njihovim spoznajam a i r je šen jim a — odgovor n a ova p ita n ja može se naći već u ovim r a nim n jihovim radov im a. Iako oni označavaju tek početke n jih o v a m isaonog razvoja, ip ak je u n jim a već dovo ljno ja sno i od ređeno is ta k n u ta m isao o p o k re tačkim snagam a raz v itk a ljudskog d ru štva, o njegovim im an en tn im su p ro tn o stim a, koje, razv ija ju ć i se u okviri) klasn ih sistem a, dovode konačno do n jihova p rev lad av an ja i tra n s fo rm ira n ja u jed an novi čovjeku a d ek v atn iji p u t ra z v itk a s k o jim a će tek, kako še M arx k a sn ije izrazio, » p reth isto rija ljudskog

društva« p rijeći u istin sku ljudsku h istoriju .

Za nas pak osta je činjenica, da su M arx i Engels svojim učenjem p rv i t e o r e t s k i zakoraknu li u tu h isto riju čovječanstva. Ali se rad i o tome, da se taj k o rak p r a k t i č k i ostvari, a sa vrem eni sv ije t dao je već niz tak v ih pokušaja , koji, m eđutim , nose sa sobom sve leškoće jednog početka.

Predgovor, koji je napisao dr. P red rag V ranicki, p red s tav lja v rlo dobar ' i za čitaoce k o ris tan uvod u ovaj izbor ran ih radova. On nas uvodi u d ru štv en o -h i- sto rijsk u i k u ltu rn o filozofsku situaciju N jem ačke iz koje logički proizlaze ova p rv a M arxova i E ngelsova znača jn ija djela . Osim toga osvrtom na n jihove n a j ra n ije sp ise (M arxovu d ise rtac iju , č lanke u »R ajnskim novinam a« i »K ritiku He- gelove filozofije države«, te Engelsove priloge u G utzkow ljevom časopisu »Telegraph«, »R ajnskim novinam a« i na tri n jegova č lanka u p e ren a p ro tiv B chellin- govih p red av an ja) predgovor n as upozn a je i sa tim n a jra n ijim periodom M arxova i Engelsova ž ivota i rada, koji bi nam usprkos ovom izboru ip ak ostao nepoznat. P isan jasn o i n a osnovu v rlo dobrog pozn av an ja m a te rija la on će ta k o đ er om ogućiti č itaocu da se sn ađ e u m isaonom bogatstvu ran ih radova M arx a i Engelsa.

B r a n k o B o š n j a k

Uputstuo za studiranje historije filozofije(S tu d ien fiih rer zu r G eschichte d e r Philosophie), H eidelberg 1949. s tr . 248.

K njiga o kojoj govorim o n ije h isto rija filozofije, nego sam o p reg led problem a (h isto rijsk im redoslijedom ) iz c je lo k u p nog razv o ja ev ro p sk e filozofije. S toga je n a m ijen jen a k ak o početn icim a (iako je za n jih dosta teška), tak o i on im a koji već pozna ju činjenice. Početn icim a je teška, je r donosi sam o gotove sudove o pojedin im problem im a, a o n jim a uopće

op širn ije n e govori. M eđutim , sam au to r kaže da on tu kn jig u ne bi izdao, kad ne bi posto ja le n jegove dv ije opširne k n jig e iz h is to rije filozofije! ko je o b ra -

i K u r t S chilling : G eschichte d e r P h ilosophie I. (drugo p o prav ljeno izdanje) 1951., s tr. 455, M iinchen-B asel ( 1. izd. 1942) II. s tr. 512, M iinchen 1944.

309

Prikazi i osvrti

đ u ju sve ono, što je u tom u pu tstvu samo spom enuto. S toga ta k n jig a koristi m nogo više onim a koji već poznaju osnovne s tvari, a početnicim a može u k a zati sam o na raznovrsnost p itan ja i r je šenja.

K njiga sadrži Uvod i P reg led h isto rije evropske filozofije završno s XIX. vijekom .

U Uvodu au to r govori o problem u filozofije i h isto rije filozofije sa s ta ja liš ta »filozofije života« i sm a tra , da je zad atak filozofije d a odgovori n a tri K an tova p itan ja : 1) S to ja m ogu znati?, 2) S to tre b a da rad im ? i 3) Čem u se sm ijem nadati?2 A sva t r i p ita n ja m ogu se ob uhvatiti u jedno: S to je čovjek? Tim e filozofija, p rem a au to ru , u v ijek dobi ja svoje problem e iz života, i čovjek tek kroz filozofiju m ože izraziti svoj pogled na sv ijet, je r u n joj n alazi sintezu svega pojedinačnog (iz p rirodn ih nauka).

P rem a tome, filozofija je u službi živo ta i čovjeka, i to života svakog čovjeka i kao tak v a služi lju d sk o m rodu. N ijedna filozofija n ije m ogla n as ta ti neovisno od života i n jegovih p o treba, što se na jb o lje vidi iz p reg leda razv o ja h isto rije filozofije. Tu a u to r prelazi na problem h isto rije filozofije i govori o Hegelu, koji je prv i shva tio h isto riju filozofije u jed in stvenoj cjelini.

Poslije iz lag an ja H egelova u čen ja au to r ističe, k ako je W. D ilthey shvatio h isto riju filozofije kao od lučujuću fo rm u u sistem atskom pogledu filozofske sam ospoznaje čovjeka, a ne kao zbir s lu ča jn ih izreka*.

Da tre b a polaziti od čovjeka i onda kad se r je šav a p itan je b itka , Schilling pokazuje n a p rim je ru Heideggerove fi-

2 T aj p rob lem izražen n a sličan način postavila je već g rčk a filozofija sk ep ticizma. (Piron, 360.—270. god.). T a je f ilozofija pokušala o d red iti sm isao čovjeka i m ogućnost njegova d je lovan ja , p osta v lja ju ći ova t r i p itan ja : 1. K ak v e su stvari? (skeptička spoznajna teorija), 2. K ako se m oram o p rem a n jim a odnositi? (p rak tičn i dio) i 3. S to proizlazi od toga za nas? (etičko načelo).

lozofije, je r je i za H eideggera pitan je b itka kao osnovno p itan je filozofije isto kao kod K a n ta ovisno od p itan ja ljudske egzistencije, je r n ije svejedno u kakvu odnosu sto ji čovjek prem a vanjskom sv ije tu i š ta on o n jem u može reći.

Schilling d a lje kaže, da h isto rija filozofije kao n au k a može tek onda dobro shva titi razvoj i problem e filozofije, ako dobro pozna sadašn ju filozofiju i r je šen ja n jen ih problem a.

Tu je sad važno p itan je, d a li je m oguće te problem e skupiti oko nekoliko filozofa, kao što je učinila, n a pr., m ar- b u ršk a škola — istražu jući sam o P la tona i K an ta , a slično je postupio i H eidegger. Schilling osporava takav m etod i, pozivajući se n a G oethea koji je rekao da ideju ljudskog ne može ispuniti pojed inac nego sam o svi ljudi, tv rd i, da taj posao može obaviti sam o h isto rija filozofije, je r će ona tu ljudsku m isao n j zalihu osloboditi od slučajnosti i u njoj naći ono nužno, osta jući uvijek u vezi sa životom.

A utor da lje naglašava, da se h istorija filozofije može obrađ iva ti razn im m etodam a pa spom inje h isto rijsk i m ate rijalizam , zatim Nietzschea i Spengle.'a. ko jim a je zajedničko to da polaze uvijek od odnosa prem a svijetu , čovjeku i životu, pa je u m arksizm u ideološka n a d g rad n ja ovisna od pro izvodnih odnosa, dok S pengler naglašava više biološku stran u . S chilling sm atra , da u o b jašn ja v an ju duhovnog ne va lja gub iti iz vida život ali da je u gorn jim prim jerim a (m arksizam , N ietzsche, Spengler) duhov-, no likvid irano , je r se često objašnjava iz onog što je n jem u sasvim tuđe. O tom Schillingovu shvaćan ju h istorijskog m aterija lizm a b it će još k asn ije riječi.

N astav lja juć i zatim svoje izlaganje o h isto riji filozofije, au to r kaže da treba,

* G lavne m isli o tom e mogu se naći n a vrlo p regledan način u Diltheyovu djelu: G rundrlss d e r A llgem einen Ge- schichte der Philosophie, F ra n k fu r t a. M., 1949., str. 268. (Pregled opće h istorije filozofije).

310

P rikazi i osvrti

ukoliko se hoće p rav iln o sh v a titi r a z voj filozofije od G rk a do danas, spoznati, da je ta j tok nužni razvoj ne samo u okolnostim a egzistencija ln ih m ogućnosti (Heidegger), nego i k ao razvoj duh o v - no-m isaon ih klica, ko je leže u su štin i čovjeka. S toga stan o v iš ta a u to r je n a p isao h isito riju filozofije u dv ije već spom enute k n jige i ovaj m an ji p reg led0 kojem je riječ.

T a Schillingova misao, p rem a n jegovim riječim a, im a ovaj sm isao: ne m ožemo sc v raća ti prošlo j filozofiji, bilo grčkoj, bilo sredn jov jekovno j ili filozofiji XIX . v ijek a . Ali sad je tu važno, d a sistem i p ro šlih filozofija n isu ipak m rtv i, nego d a ih u svom m isaonom razv o ju m oram o proći, ako želim o dobro razu m je ti filozofske p roblem e našega v rem ena. U tom sm islu h is to rija filozofije dob ija svoju o d ređ en u u logu i ona p osta je u v o d u s i s t e m a t s k u f i l o z o f i j u 4, a još je sv e do danqs n e dovoljno istražen a i kao p e d a g o š k i problem .

Schillingov uvod je pokušaj rje še n ja vrlo in te resan tn ih p ita n ja : filozofije,1 h isto rije filozofije kao nauke , filozofije i života, m etode h is to r ije filozofije, m ogućnosti razu m ijev an ja h is to rije filozofije iz sav rem enoga g led an ja i h isto rije filozofije kao uvoda u sistem filozofije.

Sva ta ra z m a tra n ja svode se n a to, da se istakne, kako je ćo v jek vezan za filozofiju sv im svojim in te lek tu a ln im sposobnostim a i d a ip ak o dređen je sm isla po sto jan ja čov jeka i života n ije p red m et pojedin ih p riro d n ih n au k a , nego je to tem a filozofije kao određenog n azo ra n a sv ijet. Govoreći općenito , to m ože b iti tako, ali sad je p itan je : š to je filozofija kao filozofija uopće? Da li je to neka sveopća sinteza, k o ja m ože b iti p rik lad n a

4 Tu m isao da je h is to rija filozofije uvod u s istem filozofije istakao je već W alte r K inkel, ko ji je u tom v idu i pisao svo ju h is to riju filozofije (pod u tjeca jem H erm an n a C ohena i P a u la N atorpa). K in k el svojim h isto rijsk im razm atran jem filozofije hoće d a dade uvo d u prob lem e teo re tske i p rak tičn e filozofije.

za c je lokupni lju d sk i rod, te d a m u ona pom aže u od ređ iv an ju životnog f ib a? K ad bi tak v a filozofija postojala, onda bi ona b ila r je šen je za sva životna p itan ja , ali je p itan je, d a li se filozofija rpože tako sh vatiti. G ledajući određenije — postoji filozofija pojedine epohe i d ru štv a , pa se ona i može sh v a titi sam o kao takva, t. j. kao izraz ove ili one grupe, t. j. k ak av je teoretsk i (misaoni) odnos te g rupe p rem a d ruštvu , njegovu sh v a ta n ju i van jskom sv ije tu . Te k o n k re tn e odredbe odm ah rask id a ju o k \ ir jed n e — filozofije ž ivota kao cjeline i p o kazu ju svo je raznovrsne nač ine izraž a v a n ja i sh v a tan ja . To je potpuno norm alno , i kroz te vidove očitu je se i pojedinačno, koje je, g ledajući a p s tra k tno, m oglo b iti u okv iru najopćenitijeg p ita n ja filozofije i života.

T im e se dolazi do p itan ja : što je h isto rija filozofije i kako se ona treb a sh v a titi? S chilling im a p o tpuno p rav o kr.d tv rd i, da je h isto rija filozofije n auka; m eđutim , v rlo je sporno p itan je , kakva tre b a b iti h isto rija filozofije da bi ona m ogla b iti n auka . K akvom se ona m etodom m ora s lu ž iti i š ta će biti n jen p redm et? Točno je, da za razu m ijev an je prošlih sistem a m nogo pom aže poznavan je dan ašn jih problem a, ali ipak h isto rija filozofije ne m ože bit: uvod u sistem filozofije, jer, kako srno već rek li, ne postoji filozofija kao neka sveopća d isciplina, nego kao niz k o n k re tnih određenja , t. j. nazo ra (m arksizam , egzistencija lizam i dr.). P rem a tom e, ipak je važno p itan je m etode h isto rije filozofije ako ona želi b iti nauka , a to au to r n ije sm a trao za n a jh itn ije te se zadovoljio tim e da odbaci h isto rijsk i m aterija lizam kao nedovoljan , jer, navodno, ne vodi rač u n a o tome, d a čov jek im a u sebi duhovno-m isaone klice koje ^e razv ija ju . Ali h isto rijsk i m aterija lizam ne sm a tra čovjeka au tom atom ekonom skih odnosa, nego sam o ističe, d a nem a razv o ja n ek e sam ostalne ideologije, pa n i filozofije bez čovjeka fi d ru štv en ih odnosa, a n ik ad n ije neg irao ulogu čov jek a i n jegovu sv ijest.

311:

Prikazi i osvrti

Na k ra ju Uvoda au to r spom inje n a i- važniju lite ra tu ru za p roučavanje filozofije, a zatim prelazi n a p rikaz razvo ja evropske filozofije. C ijela g rađ a rasp o ređena je nešto drugačije nego što se običavala dosad p rikazivati. U grupu S ta ri sv ije t spada grčka filozofija od početka pa završno s Epikurom , Zenonom i skepticim a. D ruga g rupa ob u h v ata razdoblje koje uzim a boga izvan sv ije ta , t j. kao nešto tran scen d en tn o 6. Tu su pak dva niza: paganski u koji spadaP lotin i k ršćansk i s A ugustinom .

U g rupu Novi sv ije t spada kršćansko- germ anski S redn ji v ijek i Novo doba, u kojem je prikazana filozofija T alijana. F rancuza, N ijem aca i Engleza.

P oslije ovog općeg p regleda tre b a n e što reći i o nekim pojedinostim a. P re gled prob lem a grčke filozofije v rlo je jezgrovit, a za početn ika dosta težak kao i k asn ije razlaganje , je r je gotovo svaka rečenica određeno m išljen je i sud, koji z ah tijeva poznavan je c je lokupne filozofije i g lavn ije lite ra tu re . D alje je au to r dobro istakao, d a se filozofija u k ršć a n stv u počela razv ija ti tek pod u tjeca jem grčkog filozofskog m išljen ja (helenizira- n je kršćanstva), i da je kršćanstvo p rv o bitno sm atra lo filozofiju kao s tv a r đ a vola, ali ju je kasn ije p rih v a tilo za po lem ike i v las titu ob ranu. U k ršćanskoj filozofiji rezu lta ti is traž iv an ja n isu sm je li p ro tiv u rje č iti božjem o tk riv en ju , a crkva i teologija b ili su jed in i au to rite ti koji su o svem u odlučivali. U n ek ršćan - skoj filozofiji n ije bilo tak v ih zastu p n ika, i ona se razv ija la u sasv im drugim okolnostim a, p a je čovječanstvu ostav ila i korisne rezu lta te .

Razdoblje S tarog sv ije ta zav ršav a u u k ršćanskom nizu s A ugustinom , i poslije n jega nem a više p red a je k u ltu rn ih dobara, nego novi naro d i unose m nogo svoga u tu zaostavštinu , a tim e — p re m a au to ru — započinje k ršćan sk o -g er- m anski S redn ji vijek.

5 Schilling to razdob je naziva »DasZ eita lte r des jenseitigen Gottes«.

M eđutim , n ije naučno uv jerljivo ono, što au to r govori o p ostanku filozofije k ršćansko-germ anskog S rednjeg vijeka. On ističe, da dosadašnji istraživači skolastike n isu uvidjeli, da se izm eđu pa- tris tik e i skolastike jav lja fak to r koji tek om ogućuje taj prijelaz, a to je g e r m a n s t v o , da se jed ino pomoću n jeg a može sh v atiti razvoj skolastike. Doduše, o tom e nem a m nogo izvora, i sad je, p rem a autoru, zadatak germ anistike (a ne filozofije) d a to -područje istražu je i tim e popuni tu osje tnu p ra zninu. T u bi, naim e, bili ovi problem i: kad su G erm ani p rim ali kršćanstvo, oni n isu im ali neku visoku k u ltu ru koja bi već b ila u opadanju , kao što je to bilo kod G rka. Ipak , u času p rim an ja k r šćanstva germ anski religiozni nazori bili su u opadanju , i n jih je nadom jestilo kršćanstvo. Tom su prilikom G erm ani un ije li m nogo svoga u kršćanstvo , i n je gova se slika znatno izm ijenila. P rem a tome, srednjovjekovno kršćanstvo n a stalo je od *e nove, preko G erm ana stvorene prim jese, uz n jihove k u ltu rn e i d ržavne elem ente. Schilling zaključuje, da bi bilo dobro, k ad bi se skolastika proučavala u tom v idu p a b i se izb jegla dosadašn ja slaba s tra n a izučavanja tog područja.«

S ko lastika je k asn ije izrad ila svoj zatvoren i sistem filozofije pom oću A ristote la i n jegova u čen ja u p riro d i kao bazi za onostranog boga. S to se skolastička filozofija o k ren u la p rem a prirodi i sv ijetu , zasluga je — prem a au to ru — G erm ana, koji su kod p rim an ja kršćanstva zadržali svoj sta rogerm ansk i religiozni osjećaj prem a prirod i i to spojili s p re uzetom vjerom u onostranog boga, što je izgrađeno u sistem u pom oću A risto telove filo z o fije /O v d je n ije m jesto d a sc o tom e opširno piše, ali ipaik treb a reći.

« O kršćansko-germ anskom S redn jem vijek u i u tjeca ju G erm ana n a oblikovan je sredn jov jekovne filozofije opširno gov ori Schilling u I. svesku svoje hist, filozofije, ali ta teza (što se tiče filozofije) ipak n ije p rih v a tljiv a .

312

P rikazi i osvrti

da takvo tu m ačen je p o stan k a skolastike kao sredn jov jekovne filozofije n ije d o k azano. Ne osporava se da su evropski narod i unosili m nogo sv o jih e lem enata u k ršćanstvo i tad a šn je nazore i da je d ru štv e n i ž ivot i u S red n jem v ijek u imao svo ja o d ređ en a p itan ja , a li kako se iz toga može objaisniti, da je sko lastika u svoj sistem u z e la baš A risto te lovo u čen je o p rirodi, i da li je to uopće u tjecaj trad ic ije pogansko-germ anskog odnosa prem a sv ije tu? Z ašto sko lastika — ako se već rad i o zd ravom odnosu p rem a p rirod i — nije, n a p rim je r, p re uzela a te ističk i sistem D em okrita, nego baš kon zerv a tiv n u s tra n u A risto tela (A ristotelov je, n a pr. p rv i p o k retač sko- lastičk i bog, n jegovo sv rhov ito teženje p rem a n a jv išem u opet je bog, ili A ristotelov ak tiv n i um porijek lom iz boga i ak tiv n a fo rm a n asu p ro t pasivnoj m ate r iji ope t m ogu posluž iti teologiji)? Z n ači, d a je k o n zerv a tiv n a s tra n a A risto tela od sv ih ran ijih filozofskih sistem a n a j više o d g o v ara la skolastičkom relig ioznom nazoru , p a je to razlog d a se p re uzeo A risto tel, i to tek u v rijem e kad je S re d n ji v ijek zbog k rs ta šk ih ra to v a i d rug ih do g ađ a ja došao u do d ir s B izantom i s ta ro m filozofskom lite ra tu ro m k oja se s a rapskog i grčkog prevod ila n a latin sk i jezik, i p reko Š p an ije p rešla u P a riz i- d ru g a m iesta , gd je se p ro u čava la na u n iverz ite tim a.?

i P o zn a to je, da je ra n i S re d n ji v ijek od A risto telov ih sp isa poznavao sam o »Kategorije« i »Učenje o rečenici«, i to u B oecijevu p rijevodu, za tim P o rfir ijev uvod u A risto telove K ateg o rije (»Isago- ge«) kao i logičke spise Boecija. O stali spisi A risto telove logike bili su poznati te k od g. 1128. (D vije an a litik e , Topika, i P o b ijan je sofista). Početkom 12. stoljeća p oče li su p rev o d iti A risto telove p riro d o -n au čn e spise s grčkog ili a ra p skog jezika, kao i d ru g a d je la an tičkog sv ije ta (P latona, G alena, H ip o k rata , Lu- k rec ija i dr.)

D alie tre b a spom enuti, d a je evropsko sred n jo v jek o v n o filozofsko m iš lje n je ta kođer bilo pod u tje c a je m sre d n jo v je kovne a r a p s k e i ž i d o v f k e f i l o z o f i j e , š to uopće n ije n ik ak v a n o-

U d a ljn jem izlaganju Schilling je dobro označio k a ra k te r sredn jov jekovnog m išljen ja i nem ogućnost slobodnog d u hovnog s tv a ra n ja , je r je, kako kaže rim ska crkva b ila toliko jaka, d a je n je n a ru k a s ta ja la u v ijek blizu, i n ije t r p je la n š t a filozofskog, a sam a n ije n išta novo s tv ara la .

P oslije S redn jeg v ijeka au to r pokaz ije razvoj filozofije kod T alijana, zatim F rancuza, N ijem aca i Engleza. Svagdje je istakao prob lem e i dao ih u njihovoj povezanosti. A li tre b a p rim je titi, da u p rik azu filozofije kod F ran cu za au to r n ije o b ratio pažnju n a problem e filozofije francuskog m aterijalizm a, a i filo zofiju m arksizm a p rik azu je u nekoliko red a k a sam o kao lijevo krilo Hegela, ko je je v ršilo i po litičk i u tjeca j. T akvo je o d ređen je m arksizm a neprecizno, a sa d rž a jn o n išta ne pokazuje, je r uopće ne označuje su pro tnost izm eđu m a rk s izm a i Hegelove filozofije. To zapostav lja n je filozofije m aterija lizm a je s t osjetn a p razn in a i s laba s tra n a Schillingova p riručn ika .

O p riru čn ik u u c jelini tre b a reći još ovo: au to r je u n avođen ju izvora i lite ra tu re iz pod ru čja filozofije nastav io p u t poznatog h is to riča ra filozofije U berw ega. T u je ogrom nom m arljivošću p r ik u p lje n a sva n a jv ažn ija nov ija lite r a tu ra (ona k o ja više n ije kod U b erwega), p a stoga S chillingova kn jiga p red s ta v lja i v rlo važan nov iji b ib liog rafsk i p riručn ik .

va tv rd n ja . Za p rev o đ en je A risto te la n a la tin sk i jezik b ili su v rlo zaslužni špansk i Zidovi, m eđu ko jim a se naročito istak ao L e v i G e r s o n i d e s (1288 do 1344). P rek o tih su p rijev o d a kršćansk i sko las tičari upoznali c ijelog A risto tela , i tek Dosliie u p o zn av an ia s A ristotolom n a s ta je o b r t u d o tad ašn jo j skolastičkoj filozofiji.

B ilješka o au to ru :K u rt Schilling rođen je 1899. god. H a

bilitirao je u M iinchenu god. 1932. Sada je prof. U n iv erz ite ta u M iinchenu. N ap isao je m nogo rad o v a s pod ru čja filozofije.

313

D e j a n U m l j e n o v i ć :

Dva sistema prisilnog rada u svijetu

(U nited N ations — In te rn a tio n a l LaboorO ffice: R eport of the Ad Hoc Com mittee on Forced Labour, G eneva 1953., 619 str.)

Metode rada Specijalnoga komiteta

Z avršn i izv ješta j Specijalnoga k o m ite ta Eknom sko-socijalnog V ijeća U jedin jen ih nac ija i M eđunarodne o rgan izacije rad a u Zenevi, o b jav ljen n ak o n dva- desetm jesečnog ra d a — u drugoj polovici Jipnja 1953., sadrži, osim analize i dokum entiranog p rikaza o posto janju dva sistem a prisilnog rad a u svijetu , i tri priloga s tekstom prigovora i fo rm ulacijam a odgovora za in te res iran ih v lada. Istražn i ra d K o m iteta tem eljio se uglavnom na trostruko j m etodi: 1) na up u ćiv an ju određenog n iza p ita n ja svim vladam a, 2) n a p roučavan ju raspoloživih d okum enata Ekonom sko-soci jalnog Vijeća UN i 3) n a apelim a za p rav n u pomoć različ itim o rgan izacijam a i p r iv a tnim licim a. N a poziv K om iteta odgovorile su vlade 48 d ržav a — m eđu kojim a i Jugoslavija . N akon p relim inarnog rad a na isp itiv an ju p rikup ljenog m aterija la K om itet se odlučio za de ta ljn o p roučav an je s tan ja u 24 zem lje, u tv rđ e n e kao p redm et p rigovora o p osto jan ju prisilnog rada . N a svom posljednjem zasjedanju , održanom od 17. t ra v n ja do 27. sv ibn ja 1953. u Zenevi, Specija ln i kom itet UN (predsjednik — Sir R am asw am i M uda- lia r i članovi: Mr. P aa l Berg, bivši p red s jed n ik V rhovnog suda N orveške, i M r. E n riq u e G arcia Sayan, b ivši m in ista r v an jsk ih poslova Perua) završio je r a dove na p ro u čav an ju p rik u p ljen ih dokum enata. P rem a nalazu K om ite ta u tv rđeno je, da u sv ije tu postoje dva g lavna sistem a prisilnog rad a : jed an je p rim je n jivan kao sred stv o političke prisile, a d rug i je up o treb ljav an u ekonomske, svrhe.

Prethodni zaključci

U vezi s ovom konsta tacijom K om itet sm atra , d a se sistem prisilnog rad a u političke sv rhe još p rim jen ju je u nekim zem ljam a, te p rem a tom e postoji opasnost njegova uvođen ja i d rugd je u sv ijetu . Stoga je K om itet došao do u v jeren ja, da ovakve sistem e ra d a — bez obzira n a k a ra k te r n jihova posto jan ja -- treb a u k inu ti kao suprotne načelu te m eljn ih sloboda i p rav a čovjeka. Osim toga, oba sistem a ipso facto p red stav lja ju povredu Povelje UN i D eklaracije p rava čovjeka. »Iako tak v i sistem i postoje u izvjesnim zem ljam a« — k o n sta tira K om ite t — »ipak n jihov k a ra k te r i obujam prim jene n isu svagdje isti« Ovakvi sistem i, p rim jen jiv an i u izvjesnim zem ljam a i te r ito rija ln im područjim a s dom aćim i n aknadno pridošlim stanovništvom drugog porijek la , najčešće su posljedica kom binacije postojeće p rak se i raznih p rav n ih in stitu ta . Tako kom binirani, ti su sistem i upo treb ljav an i jedino p ro tiv dom orodaca, i obično sadrže u sebi sve e lem ente posredne ili neposredne p risile : obavezni rad, r a zličite p risilne m etode v rb o v an ja rad ne snage, teške kazne za slučaj neisp u n jen ja ugovora rad n e snage, teške kazne za slučaj n e isp u n jav an ja ugovora o radu , p rekom jernu p rim jen u zakonodavstva p ro tiv skitnica, ograničenje slobode k re ta n ja ili posjeda, sužavan je upotreb e zem ljišta i d ruge slične m jere.

Zemlje sovjetskog bloka i ŠpanjolskaPrilazeći s ap strak tn ih zaključaka na

teren činjeničnog stan ja , K om itet kons ta tira posto janje prisilnog rad a u poli-

314

P rikazi i osvrti

ličke sv rh e u zem ljam a sovjetskog bloka — in oonareto: u B ugarskoj, Ćehoslovač- koj, R um unjskoj i SSSR -u . T akođer je u tv rđeno , da je p ris iln i rad u ekonom ske sv rh e p rim jen jiv an u B ugarskoj, Ceho- slovačkoj i SSSR-u. U R um unjskoj, m eđutim , posto ji tak v o zakonodavstvo, koje bi »moglo p red s ta v lja ti bazu za u v o đ e nje sistem a prisilnog rada« u ekonom ske svrhe. U M adžarskoj pak v lad a ra s p o laže takv im ovlašćenjim a, k o ja p red s ta v lja ju bazu za s tv a ra n je s is tem a p r is ilnog ra d a u p o litičke sv rh e ; »ako, m eđutim , postav ljen a og ran ičen ja slobode n a zaposlenje u M adžarskoj budu i d a lje rigorozno p rim jen jivana« — k o n s ta t ira K om ite t — »onda b i tak v a o g ran ičen ja m ogla p red s ta v lja ti osnovu za uvođenje »sistem a obaveznog i prisilnog rada« u c ilju izv ršen ja d ržav n ih ekonom skih p lanova.

Što se tiče Poljske, K om ite t je otkrio , da »neki elem enti« pozitivnih p rav n ih prop isa ove države u k azu ju n a m ogućnost »da zakonodavstvo ove zem lje bude p rim jen jeno u cilju političke prisile« s tim e da, istovrem eno, o stvari p o trebnu bazu i za uvođenje sistem a prisilnog r a da u ekonom ske svrhe.

U o sv rtu n a frankističkvi Špan jo lsku K om itet kaže, d a bi nek i zakonski p ro pisi u toj zem lji »mogli b iti p rim ijen jen i n a način, ko ji bi stvo rio sistem prisilnog rad a u p o litičke sv rh e ili p rim jen e k a znenih san k cija p ro tiv lica k o ja izražav a ju izv jesna po litičk a uv jeren ja« .

L atin sk a A m erika — E vropa — USA

Specija ln i k om ite t n alazi neosnovanim postojeće prigovore o p o sto jan ju p ris ilnog rad a u A rgen tin i, B raziliji, Chileu, K olum biji, E kvato ru , P a rag v a ju , P eruu , Venezueli, F rancusko j, Velikoj B ritan iji, USA i u svim te rito rija ln im područjim a pod njihovom upravom .

K om ite t sm atra , d a portugalsko zakonodavstvo u p rinc ipu zab ra n ju je o b avezni p ris iln i rad , ali ip ak postoje »izv jesn a og ran ičen ja i izuzeci«, ko ji dopuš ta ju ev en tu a ln o uvođenje prisilnog li

obaveznog rad a u ovoj zem lji. O vakva je ko n sta tacija rez u lta t is trag e konkretnog s ta n ja n a otoku Sv. Tome, gdje se »radnici, usp rkos uloženim naporim a na pod izan ju p riv red e ovog kolonija lnog posjeda, nalaze u situaciji sličnoj stan ju osoba podvrgnu tih režim u prisilnog rada* u ekonom ske svrhe.

Ju žn o afričk a u n ija i BelgijaDomoroci Ju žn o afričk e u n ije obavezni

su d a svojim radom »pridonose ostv aren ju ekonom ske politike« zemlje. P r isilni i nedobrovoljn i k a ra k te r ovakva rada , po m išljen ju K om iteta, posljedica je izuzetne situac ije s tv o ren e »djelovanjem specijalnog zakonodavstva i p r isiln ih m jera«, u sm jeren ih pro tiv dom aćeg pučanstva. Na tem elju tak v a s tan ja stv a ri K om itet sm atra , da u Ju žn o afrič koj u n iji postoji »indirekni sistem« p r i silnog rad a od prvorazrednog značaja za ekonom iju zemlje-

U kolon ija ln im posjedim a pod upravom B elgije »rudarsk i radnici — domoroci pošteđeni su, istina, od prisilnog v rb o v a n ja n a rad , ali su zato, u sluča ju ne ispun jen ja ugovora o radu , ipak podvrgnuti strog im kaznen im sankcijam a«. Ova k o n s ta tac ija dovela je K om itet do z a ključka, d a i u belg ijsk im prekom orskim posjedim a postoji persp ek tiv n a m ogućnost za usp o stav ljan je sistem a prisilnog rad a u ekonom ske svrhe.

Nem ogućnost p ro v jere osnovanosti nekih prigovora

D em okra tska R ep u b lika N jem ačka

P rem a izv ješta ju Specijalnoga kom ite ta zakonodavstvo D em okratske R epublike N jem ačke sadrži izvjesne odrebe. koje uk azu ju na po sto jan je p o pravno- kaznenog rad a . Istina, K om itet »nije bio u m ogućnosti da p rov jeri: da li je i u kojoj m je ri zakokodavstvo D em okratske R epublike N jem ačke p rim jen jiv an o u sv rh e po litičke prisile« — kako se to navodi u postojećim prigovorim a. M eđutim , K om ite t je ipak u tv rd io p osto ja n je izv jesn ih ind icija, koje uk azu ju na

315

P rikazi i osvrti

to, da se pojedini zakoni ove zem lje pr im jen ju ju u sv rhu prisile na rad po ru d nicim a u ran ija i poduzećim a značajn im a za izvršenje državnih p riv red n ih p la nova. K om itet sm atra , da »ovi zakoni — ukoliko budu predm et šire prim jene mogu im ati za posljedicu uvođenje s iste ma prisilnog rada« u ekonom ske svrhe zemlje. Z em lje L a tinske A m erike . Na tem elju raspoloživog m a te rija la K om ite t n ije mogao u tv rd iti posto jan je nekog određenog sistem a prisilnog rad a - u sm islu defin icije postav ljene m an

datom — u zem ljam a L atinske Am erike. M eđutim, p ro tivno ovakvoj konstataciji, Kom itet je ipak došao do zaključka, da zakonodavstvo Bolivije, koje predvida in stitu t obaveznog rad a — ako bude p r im jenjivano in ex tenso *— može im ati za posljedicu perspek tivu uvođen ja »sistem a prisilnog rada«, koji bi im ao izv jestan značaj za p riv red u zem lje. Francuska. Isp itivan je prigovora i d o k u m entacija, ko ji se odnose na p rekom orske posjede pod upravom F rancuske, n ije pružilo p o trebn ih dokaza o p osto ja n ju nekog sistem a prisilnog rad a u sm islu m andatom postavljene defin icije p r isilnog rada. V elika Britanija . K om itet je došao do sličnih zak lju čak a u slučaju Velike B ritan ije i n jen ih dvan aest kolon ija ln ih posjeda. U sprkos ovakvoj konsta taciji, u tv rđeno je, da »propisi o izvanrednom stanju« u M alaji — ako budu in te rp re tira n i i p rim jen jiv an i in extenso — m ogu im ati za posljedicu uspostav ljan je sistem a prisilnog ra d a u političke svrhe. D alje je K om itet k o n s ta tirao, da bi propisi N aredbe o dobrovoljnom uposlen ju nezaposlenih osoba u K eniji (The V oluntarily Unem ployed Persons Ordinance) od 1. s iječn ja 1950., »mogli b iti p rim ijen jen i na način, koji bi om ogućio uvođenje sistem a prisilnog rada« u ekonom ske sv rh e zem lje. USA.

Isp itivan je prigovora p ro tiv USA dovelo je K om itet do zak ljučka, d a se ti prigovori n isu-m ogli podvesti pod postojeći m an d at ili, ako su već u vezi s m an

datom , onda nisu m ogli b iti potvrđeni raspoloživim podacim a. K om itet je ipak m išljen ja, da se rad ilo o »dva slučaja«, koji, p rim a facie, izgledaju slični p rak ticiranom prisilnom rad u : p rv i se odnosi n a m eksikanske radn ike, koji su ilegalno prešli granicu USA (w et backs), a drugi na široko rasp ro stran jen u p raksu , p n - m jen jiv an u pro tiv inso lventn ih dužnika (»peonage, o r serv itude for debt«) u ju žnim državam a USA. N akon provedene istrage K om itet je konsta tirao : 1) da zakonodavstvo USA form alno osuđuje o vakvu p rak su i 2) d a »ne posto je n ik akvi dokazi«, da su počinjeni p rek rša ji zakona osta li n ekažn jen i — ukoliko je v lad a USA za n jih znala. Tako u tv rđeno s tan je K om itet je ocijenio kao »praksu«, k o ja ne odgovara defin iciji m andata . Š to se tiče sam ih zak o n a o sk itn ji, K om itet sm atra , d a je — u nekim državam a USA ■— izraz »skitnja« tako široko defin iran , kao i to d a su p redviđene kazne za ovaj de lik t tako stroge, da bi to, u slučaju jed n e šire in tervencije i p rim je ne, m oglo dovesti do s tv a ra n ja sistem a p risilnog ra d a u ekonom ske svrhe.

Zaključci o SSSR-u u Bugarskoj

R ezim irajući zaključke u pogledu SSS R -a. K om itet je došao do uv jeren ja , d a sovjetsko kazneno zakonodavstvo — s obzirom na: 1) svoje glavne ciljeve, 2) d efinicije općeg i, posebno političkog, delik ta, 3) ograničenja , ko ja je postavilo p rav u n a o d branu u sluča ju političkog krim inala , 4) široka rep resiv n a ovlašće- n ja u p rav n ih v lasti p ro tiv društveno opasnih e lem enata i 5) postav ljen i cilj političkog p reodgajan ja pu tem kazni popravnog rad a po logorim a — p red sta v lja bazu određenog sistem a prisilnog rad a ' u političke svrhe. K om itet je tak o đ e r u tvrdio, d a je 'so v je tsk o kazneno zakonodavstvo zaista i p rim jen jivano u navedene svrhe. Osobe, osuđene n a sudske i ad m in istra tiv n e kazne lišen ja slobode — a naroč ito p o litičk i delik v en ti — zaposleni su većinom p>o logorim a ili n a

316

P rikazi i osvrti

se ljim a za poprav n i <rad, po velik im ja v n im rad ilištim a, ru d n ic im a i neo b rađ e n im zem ljišnim pred jelim a, tak o da sistem ovakva rad a , k ako se — po svem u — čini, još uv ijek ig ra značajnu ulogu u p riv red i zem lje. S to se tiče* b ro ja i sm ješ ta ja logora i n ase lja za pop rav n i rad , a pogotovu b ro ja m asovno d ep o rtiran ih lica, K om ite t n ije m ogao don ije ti od ređeni zak ljučak . K om ite t se p ak uzdržao od zak lju čak a u pog’edu p ita n ja ko lek tiv n ih d e p o rtira n ja naznačen ih u prigovorim a p ro tiv SSS R -a. Do ove a p stin en c ije K om ite ta došlo je iz t r i r a zloga: 1) š to se prigovori odnose na d e p o rtira n ja iz re la tiv n o da leke prošlo sti, 2) iz n e d o sta tk a dokaza, d a su d ep o rt ira n ja b ila po p raćen a i p ris iln im r a dom i 3) š to u sv im osta lim s lučajevim a K om itet n ije rasp o lag ao dovoljno p ro v jeren im podacim a o s tv a rn o m izvršen ju prigovoren ih d ep o rtiran ja . Specija ln i ko m ite t je tak o đ er ustanovio , da .so v je tsko zakonodavstvo p red v iđ a raz lič ite m jere, p rožete e lem en tim a p ris ile n a rad i og ran ičen jim a slobode uposlen ja. Čini se, da su o v akve m je re široko p r im je n jiv an e u in te resu nacionalne p riv red e i, u c je lin i posm atrane, dovele su K om ite t do zak ljučka, d a su, uglavnom , n a m ije n je n e u sp o s tav ljan ju određenog s is tem a prisilnog ili obaveznog r a d a u ekonom ske svrhe. N a tem e lju ovakve ana lize K om ite t je k o n sta tirao , da u S S S R -u po sto ji — d e facto i de iu re — b ila te ra ln i s istem prisilnog rada , koji se p rim je n ju je u političke i ekonom ike sv rh e u zem lji.

S lični su zak ljučci i u pogledu B u g arske: 1) d a kazneno zakonodavstvo zem lje p red s ta v lja p e rsp ek tiv n u bazu za uv o đ en je sistem a p ris iln o g rad a u sv rh e političkog p red o d g a jan ja p ro tiv n ik a v la d in e ideologije, 2) d a b u g arsk o u p rav n o zakonodavstvo p red v iđ a in s titu t zatoče- n ja i p rav o u p rav n ih v las ti n a p ro p is iv a n je obaveznog rad a , 3) d a su zakoni izričito usm jeren i p ro tiv n e p ri ja te lja pos to jećeg političkog poretka, a što im a za posljed icu p o sto jan je d e facto sistem a

prisilnog ili popravnog rad a u političke sv rh e i 4) da bugarsko zakonodavstvo, u in te resu nacionalne p riv red e i o s ig u ran ja izv ršen ja d ržavn ih p riv redn ih p la nova, dopušta p rim jen u različ itih m jera p risile kao što su: p riv red n a m obilizacija rad a , obavezno p rem ještan je radnika, s tv a ra n je rezerv i rad n e snage i n am e ta n je ogran ičen ja slobodi unoslonja. Sve ove m jere, po m išljen ju K om iteta, n e osporno p red s tav lja ju bazu određeno;; s istem a prisilnog rad a , n am ijen jenog u ekonom ske sv rhe zemlje.

Konstatacije o Čehoslovačkoj i Rumunjskoj

K om ite t je uglavnom slično form ulirao svoje k o n sta tacije i u pogledu Cehoslo- v ačke: 1) da je kazneno i up rav n o pravo izričito uperen o pro tiv »klasnih n e p rija telja« i »neprija te ljsk o g držanja« prem a v lad i i n jen o j ideologiji. 2) da su delikti »preširoko« i »elastično« defin iran i, 3) d a su lica, k o ja m an ifes tira ju ili »k s;v m an ifestira ti« svoje p ro tiv ljen je režim:;, p o d v rg n u ta kazn am a — redovito p o p raćenim prisiln im radom i. naročito , zato čen j em po logorim a za p risiln i rad . Ove m jere, po m išljen ju K om iteta, u sm jerene su n a političko p reo d g ajan je kažn jen ih lica, što, zapravo, p red s tav lja cd.-eđeni sistem prisilnog rad a u političke svrhe. K om ite t je da lje konstatirao , d a čehoslo- vačko zakonodavstvo p red v iđ a i m jere praćene prisilom (u s lu ča jev im a m obilizacije rad n e snage), što tak o đ e r p red s ta v lja o dređen i sistem prisilnog rad a u ekonom ske svrhe. K om itet n ije bio u m ogućnosti da p ro v je ri osnovanost pregovora d e p o rtira n ja čehoslovačkih g ra đ a n a u SSSR u c ilju po d v rg av an ja reži m u obaveznog rada.

K o nstatacije , ko je se odnose na R um unjsku , uglavnom su ove: 1) d a k a zneno i u p rav n o zakonodavstvo — n a ročito D ek re t br. 187 od 29. tra v n ja 1949. (č in jen ja i p ro p u sti okva lific iran i kao k riv ičn a d je la p ro tiv ekonom ske, d ru štvene i po litičke s tru k tu re države) - p red s ta v lja ju persp ek tiv n u bazu jednog

317

P rikazi i osvrti

sistem a prisilnog rad a u političke svrhe ili političkog p reodgajan ja k ažn jen ih lica, 2) da ostali zakoni, u c ilju izvršenja državnih p riv red n ih planova, daju u pravnim državn im organim a ovlašćenje na m obilizaciju svih sposobnih lica u slučaju p o m an jk an ja po trebne radne snage za izv ršen je p o stav ljen ih zadataka. Po nalazu K om iteta, ovakva s itu acija d a je p o treb n u bazu za s tv a ra n je sistem a prisilnog rad a u ekonom ske svrbe zemlje.

Završne konstatacije i preporuka

U nizu »Općih napom ena« K om itet je k onstatirao : 1) da je prisiln i rad kao

sredstvo političke prisile poprim io u izvjesn im zem ljam a n a jekstrem nije i n a j- š te tn ije oblike, 2) da svojom prirodom i k a rak te ris tik am a n a ru šav a tem eljn a p ra va zajam čena P oveljom U jedin jenih n a c ija i 3) da ovakav sistem, nezavisno od prouzrokovanih tje lesn ih i m oraln ih p a tnji, p red stav lja također »idejno nasilje« pro tiv ljudskog bića, ko je je prisiljeno n a »m odeliranje« m išljen ja i u v je ra v a nja.

Na k raju , K om itet preporuča U jed in je nim nacijam a, da se svim za in te res ira nim v ladam a up u ti h itan apel u cilju p reisp itiv an ja pozitivnog zakonodavstva i postojeće adm in istra tiv n e prakse.

318

P R E G L E D Č A S O P I S A

Cahiers internationaux de sociologie, iy4J.

(MEĐUNARODNI SO C IO LO G IJSK I SVESCI)

D rugo godište ovoga časopisa za socio logiju iima znatmo više m a te rija la te je pod ije ljeno u d v a sveska <11. i I II .; I. je onaj, k o ji je izašao god. 1946). A li se odm ah vidi, d a je to p o v ećan je p ro sto ra v iše zaslu g a n a p o ra red ak c ije negoli plod in ic ija tiv e su ra d n ik a časopisa: od p e tn a e s t g lavn ih č lanaka, koliko ih sadrži to godište, osam , t. j. v iše od polovice, p re d s ta v lja ju odlom ke iz većih radova n jihovih pisaca,, p u b lic ira n ih n a d ru g o m m je s tu i li tad a u to k u p u b lik ac ije , ili p rijev o d e č lan ak a iz s jevem oam erilčk ih so c io lo g ijsk ih časopisa.

Na pntvom se m je s tu II. sv esk a pod n aslo v o m K o le k tiv n o p am ćen je i v r ijem e na laz i od lom ak iz rad a M. H albw achsa , k o ji j e um ro god. 1945. u k oncen tracionom logoru u Buchenw afldu kao č lan f ran cu sk o g a P o k re ta q tpora . T a j je rad izašao kasn ije u k n jiz i pod naslovom K o lek tivn o pam ćenje, (P resses U n iversita ires de F rance, P a r is , 1950). N av ed en i od lo m ak n e p re d s ta v lja č itav o p o g lav lje iz knjige, k o je inosi isti nas lo v , već sam o n jeg o v u d ru g u polovicu. Polazeći od svo jega m iš lje n ja , d a u d ru š tv e n im g ru p am a p o s to j i k o lek tiv n o pam ćen je , k o je se p o k azu je u uspom enam a p o jed in ih n jez in ih p r ip a d n ik a , M. H albw achs u tom odlom ku p o k u šav a o b jasn iti odnos k o lek tiv n o g a p a m ć e n ja i v rem en a , t. j. u tv rd i ti dokle to p a m ćen je seže u p ro šlo st. P r ito m p isac zad ire u sam p ro b lem v rem en a i n jegove podjele;, ističući, d a ra z n e g ru p e im a ju švioje k a le n d a re već p rem a v r s t i sv o je d ru štv e n e a k tiv n o s ti — religiozne;, p o litičk e , raz n e v rs te ekonom sk ih i t d. O dlom ak se za v rša v a k o n s ta tac ijo m , d a g ran ice p a m ć e n ja p o jed in ih g rupa u p ro š losti v a r ira ju , č im e se o b ja šn ja v a Činjenica, d a » in d iv id u a ln i um ovi« im a ju v iše ili m an je u d a lje n e uspom ene p rem a »stepenu n jih o v a su d je lo v an ja u ovoj ili o n o j k o lek tiv n o j m isli« . V rijem e je za p isca n ešto s tv a rn o , sam o uko lik o im a određ en i sad rža j, t. j. »ukoliko s ta v lja n a ra sp o la g an je m isli m a te r i ju događaja« je r »v rijem e, k a k o ga Sh v aća ju filozofi, sam o je p raz n a form a«.

Idući je č la n a k izv a d a k iz t ra k ta ta E. Duprćetta o općoj sociologiji — R a zličitost d ru štven ih grupa. Iak o ističe osobinu d ru štv e n ih grupa, da su sa stav ljen e od većega b ro ja pojedinaca,, d a se ra z l ik u ju izm eđu seb e i da v iše tak v ih gtrupa im a za jed n ičk e p rip a d n ik e , i d a p isac im a točnih m is li o tome,, d a u isto j g ru p i m ogu b iti z n a tn e raz lik e u d v a raz d o b lja n jez in a p o s to ja n ja , n i je m oguće p r ih v a tit i ra z like, k o je on, n a pr., p ra v i izm eđu g rupa, k o je su nastade n a m je rn im u druživan jem , i onih, k o je n a s ta ju sp o n tan o . N a t a j s e n a č in u v o d i v o lu n ta rizam , k o ji n i je n a m jestu , j e r sv a k i o b lik u d ru ž iv a n ja u drušDvu n a s ta je r a d i zad o v o lja v an ja n e k e

319

Pregled časopisa

određene p o treb e te je s toga g led išta n am je ran . Isto tak o n ije m oguće p rih v a titi k las ifik ac iju g rupa u d ru š tv u n a »porodice ili rodbinstvo«, »političke grupe« (grou- p es de force)., »grupe v je ro v a n ja ili m išljen ja« i »grupe za razm jenu«. Iz tak v e su k las ifik ac ije isk lju čen e k lase , i to zatto, š to j e k r ite ri j za rasp o ređ iv an je skrtoz form aln i, izuzevši porodicu , od k o je p isac p ra v i p o sebnu k a te g o r iju sam o zato, što n e b i znao »na k o je je m je s to sm jestiti« (str. 55) m eđu o sta le tr i ka tegorije . K rite rij za k las ifik ac iju su samio fo rm e isp o ljav an ja a k tiv n o sti tih grupa, a ne sam a n jih o v a a k tiv n o s t i d ru štv e n e po trebe , k o ja o n a m ora zadovoljiti.

Jed n o p og lav lje iz sistem a opće sociologije P. S o ro k in a -prevedeno je pod naslovom Š to je to d ru štven a klasa? P isac p o d v rg av a o štro j k r it ic i dosad ašn je d efin ic ije pojm a k lase te ih (svrstava u ovih p e t k a teg o rija : 1) defin icije, ko je sh v ać a ju k lasu k ao n o m in a ln i ag reg a t l ju d i bez u n u tra šn je kohezije , 2) neodređene defin icije, 3) one,, ko je id en tific ira ju k lasu s; jedn im »društvenim slojem« ili s »društven im položajem «, 4) defin ic ije , za k o je je (klasa isto što i jed n a g ru p a u d ru štv u , š to bi b ilo — p rem a S o ro k in u — za G um plow itza rasa , a za n ek e d ru g e sociologe — pro fesio n a ln e grupe, i 5) d e fin ic ije k lasa k ao g ru p a s m nogostruk im fu n k cijam a. N adalje , S orok in d a je v la s titu d e fin ic iju k lasa , p rem a kojo j s u to g rupe s ovim osobinam a: 1) da su redov ito svifma o tv o ren e , iako su s tv a rn o napo la zatvorene, 2) da se tem elje na so lidarnosti svojih p rip ad n ik a, 3) da im aju posebne osobine — na pr. rela tiv n o sirom aštvo m anueln ih rad n ik a ili rela tiv n o blagostanje in te lek tua laca , 4) da su u opoziciji jedne prem a drugim a, 5) da su djelom ice organizirane, 6) da su d jelom ice sv ijesne i da djelom ice n isu sv ijesne svoje jed in stv enosti i isvojega p o s to jan ja , 7) da k a ra k te riz ira ju d ru štv o n a Z apadu u XV III., XIX . i XX. s to ljeću i 8) da p red s ta v lja ju g ru p e s* mnogo funkcija, ko je su povezane zan im an jem , položajem i p o s to jan jem za jed n ičk ih p rav a i obaveza.

Ukoliko ta k v a d e fin ic ija ističe n ek e od osobina k lasa , u to liko v a lja n ag lasiti, da ona taj po jam ogran ičava sam o n a k ap ita lis tičk u društveno-ekonom sku fo rm ac iju zato, što ne uzim a u o b z ir o snovni, ekonom ski m om enat. Stoga joj v a lja p rig o v o riti form alizam , d e sk rip tiv n o s t i p rag m atičn o st.

Sociom etrijska m etoda u sociologiji je re fe ra t što ga je osnivač sociom etrije J. L. M oreno održao na K ongresu Amerilčkog sociologijskog d ru štv a u decem bru 1946. U vezi s n jim e, a tak o đ e r i u vezi sa člankom , k o ji za n jim slijed i — B ilješka o n ek im sociom etrijsk im p o jm ovim a H elen H. Jenn ings — uputno je sje titi se na dodUše oprez'nu, ali za to v r lo r je č itu n a p o m en u A. CuviKliera: »Ako b i bilo teško so c io m s tr jsk o m p o k re tu n i je k a t i . . . n jeg o v n ap red ak , u n ek im odnosim a veom a brz, dopušteno je d a se s obzirom na n jega fo rm u lira ju n ek e rezerve, kojih težina zab rin jav a za n jegovu neposrednu budućnost« (A nnee Sociologique, I, 196). Te re zerve im aju n a jp r i je u v idu tež n ju so c io m etrije da d ru štv eh o zb ivan je p o sm atra i s k l j u č i v o sa s ta ja liš ta odnosa izm eđu p o jed in aca, i on ih odnosa, koji se odv ija ju u Unutrašmijosti. g rupa, po tp u n o odbacu jući M raž iv arije odnosa kakvi postoje izm eđu g rupa, a n aro č ito n jih o v ih sukoba.

U odlom ku Psihoanaliza i sociologija iz knjige koja ima isti naslov, R. Ba- s tide p o d v rg av a k ritic i p ro b lem 'sna, k ak o ga: TješaVa F reu d o v a škola s obzirom n a m a te r i ja l iz ž ivo ta p rim itiv n ih 'naroda, t e d o laz i do zak ljučka, d a sim bolizam u d ru š tv u im a posve d ru g e izvore negoli s im bolizam sna. S toga treb a nanovo o b rad iti teo riju o m itim a, je r sam o socio loška analilza m ože p okazati, u kojo j m je ri m it » izražava d ru štv o i izv ršava n ek u d ru štv e n u funkciju« (113). I sa toga gledišta on p r ik a z u je važniost s e k su a ln ih m om enata u d ru štv en o m životu p rim itivn ih n a ro d a .

320

Pregled časopisa

N adalje R. Callois — U m jetnost i o rtodoksnost u d ru š tv u — napada kaotičnosl u m odertio j u m je tn o sti, tražeći za n ju lije k a u d irig ira n ju od s tr a n e o rg an a v las ti, jak o p r izn a je , d a b i takalv po& tupak — k a k a v se, n a p r., p ro v o d i u S ov je tskom S avezu — ispoče tka p re d s ta v lja o n a z ad o v a n je u teh n ic i i u inven tiv n o sti. Iz The A m erican Journal o f Sociology p rev ed en i su neki odlomci č lan k a L. W irtha — L ju d ska eko log ija — u k o jim a se ističe p o treb a , da se u istraž iv an jim a tak o đ er uzim a u obzir okolina — seoska ili g radska, u kojo j ž ive ljud i. Na ta j n ač in ekolog ija p ridonosi' ana liz i d ru štv a , k o ju sa sv o je s tra n e , o b rađ u ju orui sociolozi, k o ji is traž u ju o rg an izaciju č itav a d ru š tv a k ao i' » k o lek tivnu psihologiju« .

Z an im ljiv a je k ritič k a tetudija J . H yp p o lita — Hegelovol sh va ća n je države i njegova k r it ik a od strane K . M arxa. U n jo j p isac n a jp r i je izlaže H egelovo shvaćan je d ržav e , n av o d eći ta k o đ e r n e k e s tav o v e , ko ji MaVxu n isu b ili poznati, zato , š to p re d s ta v lja ju tad a n e o b je lo d a n je n e H egelove m isli, sa d rž a n e u n jeg o v im sp isim a iz mlladih d a n a . Z atim o p š irn o tu m a č i M arxovo g ledište, M o žen o u n jegov im ran im spisim a, ko je je n ašlo sv o ju z a v ršn u fo rm u lac iju u K o m u n is tičko m m anifes tu .

Na k ra ju II. sveska na laze se ednostavna b ilješka o odnosim a izm eđ u porodice i d d m o vin e J. L acro ix a ii recdnzije , m eđ u k o jim a v a lja ista k n u ti o sv rt G. G u rv itch a na k n jig e R. M. M a c I v e r a , D ru štven a uzročnost i P. S o r o k i n a , S o c io lo ško -ku ltu m a uzročnost, prostor, v r ije m e i o sv rt R. H. W illiam sa na rad O. L a n g, K in eska porodica i d ruštvo .

U III. svesku H. Walloln, Psihološka i sociološka s tu d ija d je te ta p rig o v ara da se u F ra n cu sk o j d i je te red o v ito p o sm a tra isk lju č iv o sa psiho loškoga s ta ja liš ta , z an em aru ju ć i socio loške m om ente , d o k za sociologe v r ije d i isto , ali o b rn u tim re dom . P isac n a d a lje p r ik a z u je in d iv id u a lističk o , d ru štv e n o i to ta l ita rn o g led ište n a p rob lem raz v itk a d je te ta te z a v rša v a sk icom odnosa d je te ta p rem a n jegovo j okolin i, u k o jo j se d je te to v o »ja« p o č in je a firm ira t i »kao opozicija, p rem a svem u što bi m ogli reći ili učin iti osobe u n jegovoj okolini« (22).

G. G u rv itch u opširnom č lan k u M ikrosociologija i sociom etrija izlaže osnovne p o s tav k e S ociom etrije , a za tim ističe , d a s e o n a n e m ože id en tif ic ira ti te m ikrosocio - logijom , k a o granom , k o ja ifcučava b ro jč a n o n a jm a n je ob lik e d ru štv e n o s ti, ne isp u š ta ju ć i iz v ida č in jen icu , d a su o n i d ije lo v i »cjelovitoga d ru štv a« (46). To v iše što »u soc io m etrijsk o m p o k re tu n ed o v o ljn o r a z ja šn je n a i p ro d u b lje n a kon cep cija d ru š tv en e s tv a rn o s ti d o laz i u su k o b s a sv o jim o b ećan jim a i s a sv o jim rezu lta tim a« (45). Booiom etrfjsk 'i tes to v i p red s ta v lja la b i te ta k v a g led iš ta » jednu od teh n ik a u m ogućim sociološkim istraž iv an jim a. S toga »i n a jsa v rše n ije sociom etrijske m je re n ik a d a n e će p o stić i to,, d a p o k r iju i d a Izraze č itav o b o g a ts tv o i č ita v u d u b in u m i- krosocio loškoga p o d ru č ja , iu ko jem u z ad ržav a sv o ja p ra v a raz u m n a in te rp re ta c ija k v a li te tn ih s a d rž a ja u to liko j m je r i, d a o n a m ože b i ti točno k o n tro lira n a , p ro v je ren a i o g ran ič e n a , b a re m djelom ice, m je ra m a 'i s ta tis tik a m a« (67).

N ad a lje s lijed i p r ik a z R. W illiam sa o D ru štven o j psihologiji u S jed in jen im D ržavam a — izvadak iz n jegove k n jig e o suvrem eno j am eričkoj sociologiji — i so c io m etrijsk a s tu d ija M. R ogersove — P rob lem i lju d sk ih odnosa u ind u str iji. P o vodom k n jig e G. F ried m an n a L ju d sk i prob lem i indu str ija ln e m ašin izacije G. C an- guilhem se osv rće n a n ju u k ritičk o m p rik azu O kolina i no rm e čo v jeka u radu.

R. Mehd u D ijalogu h istorije i sociologije b av i s e odnosom izm eđu tih nauka . U stanov ivši, d a im a z n a ča jn ih ‘rad o v a , k o ji d o k a z u ju »do b ro tv o rn u s tv a rn u s u ra d n ju izm eđu h is to r ič a ra i sociologa« (138), p isac sm a tra , d a je p o treb n o točno o d re d iti točku, u k o jo j se te n a u k e s p a ja ju u to liko , više;, š to izm eđu jed n ih i d rug ih

321

Pregled časopisa

nau čen jak a p osto je nesporazum i i različ ita m iš lje n ja s obzirom na po jm ove po jav e i zak o n a k ao indilviduaiL'noga i ko lek tivnoga. Ako se t i osnoVni 'nesporazum i riješe , onda »historija ponovno pro lazi cjelokupnošću lju d sk ih događaja bez ikakva p red- u v jeren ja o n a ra v i uzročne veze, k o ja ih povezuje« (155). A »sociologija u svojem na jo p ćen itijem obliku b ila bi n a u k a o d ru štv e n im odnosim a, k o ji n a s ta ju i ko ji se razrešu ju prilikom određenih događaja« (156). Idealistička p red u v jeren ja , dakle, konačno dovode pisca do toga da ne vidi, k ako su d ru štv e n i odnosi ko ji p red stav l ja ju 'jedini sad rža j ž ivota u d ru štv u , baš »određeni događaji« — one s t V a r n e - č injenice, k o je su p red m et izučavan ja i h is to r ije i sociologije. Iako je uglavnom točna misao,, da socio logija teži k tom e, da »izdvoji su š tin u , tip o v e d ru štv e n ih odnosa i n jih o v o značenje« (157), is traž iv an je tih d ru štv e n ih odnosa tak o đ er je pod ru č je h isto rije , S jed n e je s tra n e pisac ispustio ilz vida, d a se sociologija n a ro čito b av i i n t e r a k c i j a m a r a z n i h ' k a t e g o r i j a d ru štv en ih odnosa bez obzira n a m j e s t o n jih o v a p o stan k a . A s d ruge, on n ije n ač isto s područjem i zadacim a h isto rije , je r je (njegova d e fin ic ija h is to rije sam o jed n a fraza bez s a d r ža ja . O na p r ik r iv a č in jen icu , da je u fran cu sk o j nauc i to još o tv o re n problem , kao što uostalom iizlaZi 'iz k n jig e H. B e r r , L a &ynthčse 'en histojfre (Paris., 1953).

M. D ufrenne u Bilješci o tradiciji sk ic ira d v o stru k u ulogu trad icije kao p ro izvoda lju d i u d i'u štvu i kao fak to ra , k o ji o b lik u je ljude , o g ran ičav a sv o ju analizu n a čo v jek a-p o jed in ca i ne uz im a ju ć i u obzir fu n k ciju k lasa u stvaraln ju trad icija i u n jih o v u odi'žavalnju.

M eđu osv rtim a P. K ah n p r ik azu je knjige: H. L a s k i, Razm išljanja o revoluciji našega vrem ena; J. B u r n h a m , Era organizatora; Ch . M o r a z e , Buržoaska F rancuska i M. L e w y , H istorija socijalnih ideja u Francuskoj. A. D evaux p iše o rad u L. H u s s o n a , Preobražaji odgovornosti — S tu d ija o pravnoj m^sli, a R. B a- d in te r se osvrče na T rakta t o sociologiji M. Bouthoula.

Oleg M andić

322

B I B L I O G R A F S K E B 1 L T E Š K E

Boris Z iherl:D IJA L EK TIČ K I I H IS T O R IJS K I M A

T ER IJA LIZ A M I. i II. D IO Izd an je Rad, Beograd, s tr . 538.

Ovo d jelo d ru g a Z iherla , š tam pano inače kao rukopis, p red s ta v lja njegoVa p red a v a n ja iz tog p red m eta o d ržan a u In s titu tu d ru štv en ih n a u k a u Beogradu.

U prvom d ije lu a u to r o b rađ u je u posebnim p og lav ljim a h isto rijsk e korijene m ark sizm a-len jin izm a i p ita n je m arksizm a-len jin izm a kao ru kovodstva za a k ciju , i d ija lek tičk o g m a te rija liz ira kao naučnog pogleda na sv ije t m arksističko- len jin is tičk e p a rtije . Posebno poglavlje posvecenq je p i ta n ju d ija lek tik e , u ko jem d a je k ra ta k h isto rijsk i p reg led raz v itk a d ija lek tičk e m isli, da bi se detalj** n ije zadržao na Hegelovoj d ija lek tic i kao i ocjenam a i p rilažen jim a naših k lasika i d rug ih filozofa tim problem im a. Nakon toga raz ra đ u je p roblem sveopće povezanosti i m eđusobne zavisnosti po jav a u p riro d i i d ru štv u , problem k re ta n ja i razv itk a u p riro d i i d ru štv u , prob lem razv itka kao p rije laza k v a n tita tiv n ih p rom jena u k v a lite tiv n e i p rob lem jed in s tv a i bo rbe su p ro tn o s ti k ao p o k retača razv itk a — sve kao osnovne, opće zakone stv arn o sti. Na k ra ju toga prvog d ije la posvećeno je jedno pog lav lje p itan jim a filozofskog m aterija lizm a.

U drugom d ije lu k n jig e Z iherl ra s p ra v lja o nekim osnovnim p itan jim a h isto rijskog m aterija lizm a. Jed n o poglavlje p osveću je p ita n ju odnosa h isto rijskog m aterija lizm a i bu ržoaske sociologije stojeći na stan o v iš tu id en tite ta sociolog ije i h isto rijskog . m ate rija lizm a , a u osta lim poglavljim a t re t ira prob lem ekonom ske baze, p ita n ja k lasa , p a rt i ja i ličnosti, d ržav e i revo luc ije i nacionalno p itan je .

Ono što naročito k a ra k te riz ira ovaj p r iru čn ik za izučavan je m ark sis tičk e filozofije i sociologije jesu lijep i prilozi p r im je n e tih p rin c ip a i m etoda n a n a j

novija , n aročito naša h isto rijsk a zbivan ja . Sam o d jelo nem a p reten z ije da d a lje specijalno raz ra đ u je po jed ine filozofske problem e, nego ga treb a shva titi kako je i u uvodnoj napom eni naglašeno kao pom oćno sredstvo p ri izučavanju k lasičn ih d jela iz d ija lek tičkog m a te rija lizm a. B udući da se p rid ržav a dosad u sta ljen e shem e iz lagan ja filozofskog m ate r ija la b it će p o treb n a ozbiljna d iskusija o sistem atizac iji (znači o redoslijedu i povezanosti) c je lokupne problem atike d ija lek tičk o g m aterija lizm a, kao i o p itan jim a k o ji sve prob lem i sp ad aju u n a šu filozofiju , kako se odnositi p rem i nizu dosad t re t ira n ih p ita n ja , k a teg o rija i zakona iz p o d ru čja d ija lek tik e , koje zakone p rizn a ti kao zakone, a koje ne p riz n a ti i t. d. Sv ak ak o je nedostatak ovog d jela što n ije b arem načelo ta v a žna p ita n ja m ark sis tičk e filozofije, ali na tom poslu nem a još n i na jv ažn ijih p re tp rip rem a . V. P.

P ierre Ducasse:LES GRANDES PH ILO SO P H IE S

(Velike filozofije), P resses U niversita ires de F rance, 1948 (»Que sais-je?« No 47).

s tr. 135

P ie rre Ducasse, p ro feso r U niverzite ta u B esanconu (Francuska), p ozna t po svojim radovim a o ud e lu in tu ic ije u Com tovom pozitiv izm u izložio je pod ovim naslovom u p e t pog lav lja k ra tak preg led isto rije filozofije. Ne bi bilo r a zloga da se u m nožini sličn ih dela ističe ova m ala kn jiga , da u njo j nem a i nekih n euob iča jen ih m išljen ja ko ja će in te re - sova ti is to riča re filozofije, kao i sve l ju de koji se bave razvo jem lju d sk e misli.

P og lav lje o grčkoj filozofiji im a tri o deljka: 1. Od m ita do filozofije; 2. M etode u filozofiji; Velike tem e duhovnog života. In te re sa n tn a je i neouobičajena odredba d ruge epohe g rčke filozofije k oja ide od S o k ra ta do A risto tela , bitno kao epohe istraž iv an ja m etode filozofije.

323

B ibliografske bilješke

Po Ducasseu, S o k ra t je o tkrio da se kao konac, kroz sve naše sudove provlači filozofska m etoda, kojoj je on učio a tin - ske građane. U istom sm eru ide i P laton. Po jednom sm elom i neargum entisanom tv rđ en ju Ducassea, čak i »sama slavna pla ton ijanska teorija ideja i li fo rm i-m o- dela sam o je e tap a u istraž iv an ju m etode« (str. 32), ko ja polazi od Sokra to - vog isp itiv an ja i ko ju P la to n p rim en ju - je u »Menonu« na m atem atik u a u »P ar- m enidu« n a d ija lek tik u . N ajzad, A risto tel je o tk rio »neuporediv in stru m en t filozofske m etode: un iv erza ln i po stu p akanalize i dem o n strac ije po svoj p rilic i sposoban da zadovolji sve in te lek tu a ln e želje p o ts tak n u te od P la to n a i sposoban isto tako da ih s te rilizu je : Logiku« {str. 35).

U trećem pog lav lju Ducasse izlaže zajedno sredn jevekovnu i ren esan sn u filozofiju. P ro tivno običaju , on sm a tra da na tu rfilo zo fiju T elesija, L eonarda i Cam - p anelle treb a izdvojiti iz filozofije sh v a ćene kao s lu šk in je teo logije kod Tome Akvinskog, samo u poseban ode ljak sa poznatim nom inalistim a, ali ne i u posebno poglavlje. To je zato, što se on ne rukovodi novim sad rža jem renesansne filozofije, nego form om , +vrđeći da su filozofi R enesanse, i po red nove o r ije n ta cije n jihove radozna losti i učen jim a o prirodi, m islili u s ta rim okvirim a sred - n jevekovne filozofije {što je sam o đeli- m ično tačno), tum ačeći ovo kao »nostalgiju za teološkim jedinstvom « (!) (str. 59).

Pođela m oderne filozofije in te resan tn ija je po svojoj uspeloj sažetosti: R a zum, K ritik a , Sistem i. P rv i ode ljak p rikazu je filozofiju X V II veka, koja, posle egzaltacije individuom i p rirodom u prethodnom veku, tra ž i bezlične i opšte principe i p rav ila razum a, ko jim a se p r irodom i sobom m ože zav lada ti, od B a- cona do Spinoze, p rek o D escartesa kao cen tra ln e ličnosti ovog perioda. D rugu etap u m oderne filozofije čin i k r itik a r a zuma, naim e m etafiz ike i racionalizm a XV II veka, od Bayla, p riro d n e filozofije New tona, i em pirizm a Locka, p rek o m aterija lizm a encik lopedista, senzualizm a C ondillaca, istorizm a Vica i skepticizm a H um a, do k ritic izm a K an ta , ko ji p r e t s ta v lja k ru n u n ap o ra filozofije da bude K ritik a u svim oblastim a d e la tnosti i znanja . U poslednjem odeljku Ducasse izlaže v e like sis tem e F ichtea, Schelinga, Hegela i, po red nek ih m an jih filozofa, Comta.

U poglavlju o savrem enoj m isli Ducasse tv rd i da se već u drugoj polovini X IX veka o tk riv a »nemoć evropske filozofije da rek o n stru iše jed instvo naučn ih ciljeva i d ru štv en ih vrednosti« (str. 109). Ducasse je vrlo o šta r k ritič a r savrem ene filozofije Z apada: jedan dokaz za tak av s tav n ije sam o rez u lta t jednog m arksističkog (ili kvazim arksističkog) stava! Iako od filozofije ne traž i da bu de završen sistem saznan ja , on dolazi do zak ljučka da »ni nau k a , n i filozofija n a šega doba n isu odgovorili nespokojstv i- m a čoveka n i po trebam a duha« (str. 123). M eđu savrem enim filozofskim pok retim a (za k o je kaže da su istovrem eno filozofski i političk i ili filozofski i re ligiozni) on izdvaja, kao n a jznačajn ije , m arksizam , egzistencijalizam i personalizam . »D irektnim i ind irek tn im u tica- jem koji v rši, i filozofskim trad icijam a koje n astav lja , n a jv ažn ji je p rav ac m a rksizam . P rogresivno združen, već jedno stoleće, sa sv im form am a m isli i akcije, on ne može apsolu tno da se svede, kako se to pokušavalo da v eru je , na sum u njegovih političkih', ekonom skih i socijalnih izraza . . . N aprotiv , njegov osnovni princip form uliše se s velikom opštošću. To je dija lektičk i m aterija lizam , pro iza- šao iz reflek sija ko je su m etodološki form ulisali K arl M arx i Engels, a koje su n astav ili n jih o v i sledbenici, u d ire k tnoj vezi sa ciljev im a ekonom ske i socija ln e revolucije u X IX i X X veku«. (str. 123). Gotovo če tiri s tran ice posvećene m arksizm u iznose uglavnom tačno (s jedn im izuzetkom : da m arksizam ne p rid a je n ik ak v u specifičnost oblasti u n u tra šn je g života religiozne k u ltu re i t ra d icionalnom m oralu!), ono što je u filozofiji m arksizm a osnovno, i, s obzirom da m nogi isto ričari filozofije hoće celog M arxa da izvedu iz Hegela {napr. am eričk i isto ričar filozofije B. A. G. Fuller). Ducasse se ističe sh v a tan jem da je M arx p revazišao H egela i Feuerbacha, s tv a ra ju ći od Hegelovog progresivnog »ritma« negacije i p revaz ilažen ja »dijalek tičk i in stru m en t revo lucionarne akcije« (str. 125) Vrlo k ritičan p rem a egzistencijalizm u, D ucasse sm a tra da je personalizam m ožda k orisn ija form a obnove filozofskog istraž ivan ja , ali m isli da personalizam , iako »igra već važnu u logu u filozofskom bu đ en ju naše epohe« (str. 129), r iz iku je da završi u konfuziji i eklekticizm u, propo- vedajući, u c ilju prevaz ilažen ja kako m aterija lizm a i kolektivizm a, tako i idealizma i ind ividualizm a, lečenje idealističke anem ije m arksizm om .

324

Bez doslednog ideološkog k r ite r iju m a i stava, ali izgleda sa dosta s im p a tija za ono što je lib e ra ln o i religiozno, Ducassć zav ršav a svoj m ali i so lidn i p reg led isto- r ije filozofije sh v a ta n jem da filozofija »kao specifična form a lju d sk e k u ltu re koja po sred u je izm eđu trad iciona lnog isk u s tv a religioznih v red n o sti i sve većeg širen ja teh n ičk e inform acije« (slično R us- sellu u predgovoru n jegove » Isto rije filozofije«), m ože u našem v rem en u d a izazove rađ a n je n ek e v rs te »veštine« duh o v ne regeneracije. D. J.

F. G. Boring, H. S. L ang fe ld , H. P. W eld, OSNOVI P S IH O L O G IJE (F oundations of Psychology), 5. izd. J . W illey an d Son,

C hapm an, L ondon 1951., s tr . 632.M ožda ni za jed n u n au k u to liko kao

za su v rem en u psihologiju n e važi k o n s ta tac ija o naglom razv itk u , ko jom a u to ri o p rav d av a ju česte rev iz ije udžben ika. O ni kažu: »Najveći dokaz o naglom n ap re tk u psihologije je česta p o treb a za rev izijom udžbenika. D eset godina je tek p rošlo od o b jav ljiv a n ja naše po sljed n je kn jig e »Uvod u psihologiju«, a m i smo p ris iljen i p rić i jedno j novoj o brad i psihologijsk ih problem a.« (Uvod). To je po tpunom a točno. N ap red ak psihologije je to liko brz, n aro č ito u izv jesn im područjim a, da bi se jed an po jed in ačn i au tor, m ak a r i sa n ajvećom naučnom e ru dicijom , teško odvažio da sam izrad i je dan v isokoškolski udžbenik , kao što je ovaj. T ak av posao o b a v lja ju u zem lja m a sa razv ijenom psihologijom , kao što su SAD, ekipe p sih o lo g a -s tru čn jak a za po jed ina po d ru čja . T ako je n a ovom e udžbeniku su rađ iv a lo 18 p o zna tih p ro fesora psiho log ije iz SAD i Engleske.

A uto ri kažu da su u u sporedb i sa »Uvodom u psihologiju« iz 1939. godine m ora li p re ra d iti ili po tp u n o m a nanovo n a p isa ti 80 posto m a te rija la .

T reb a reć i da ovaj udžben ik po svojoj osnovnoj teo re tsk o j koncepciji izra žava onu o rijen tac iju , k o ja p rev lad av a dan as n e sam o u am eričko j, već u psihologiji uopće. O na kao tak v a znači izv jesn u sin tezu izm eđu b ih ev io ris tičk ih sh v aćan ja i on ih ten d en c ija , ko je su za d rža le in trospekc iju , b ilo na p o d ru č ju m išljen ja , b ilo u ob liku »gestaltpsiholo- gije« bilo pod u tjeca jem k lin ičk e psihologije. Z a to i nalazim o odm ah n a po če tk u tog d jela defin ic iju psihologije kao n au k e o »svijesnom životu« i o » ljud skom ponašanju«, čim e su p o jm ovi sv i-

325

jesnoga i p o n ašan ja dovedeni u onu p r i ro dnu vezu, ko ju ionako im aju u l ju d skom doživ ljav an ju i ponašan ju .

Sam rasp o red m a te rije pokazu je t a k ođer u tjeca j novijih , više genetičk ih i p erso n a lis tičk ih p o im an ja psihološke p rob lem atike. »U p rv o j knjizi, kažu a u tori, počeli sm o sa konvencionaln im po retkom , osje tim a na početku, a sa m iš ljen jem i ličnošću na koncu. U drugoj k n jiz i izm ijenili smo poredak . Im ali smo n a um u p rinc ip : sin teza na prvom m je stu , analiza na drugom ; a li m oram o p r izn a ti izv jesnu zav isnost u ekspoziciji od »pokušaja i zabluda« . . . U godini 1948. n a jv ažn ija s tv a r, k o ju treb a znati, o o r ganizm u n ije da je sv ijestan , već da r e a g ira na p odraža je. Zato kn jig a počinje sa reak c ijam a organizm a — njihovom prirodom , m ehanizm om , dozrijevanjem , zavisnošću od m otivacije . N akon toga je s tu d e n t p rip re m lje n da izučava učenje (learn ing) k ao p ro m jen e u rep e rto a ru o rgansk ih reak c ija , a p ercepciju kao oblik o rganizm ove prilagodbe na fizičku okolinu. T ak av p r is tu p vodi prirodno izu čav an ju č in jen ica o ind iv idualn im raz lik am a, ka p rob lem im a o ljudskoj e fikasnosti (uv ježbavan je , reak c ija i rad) i ličnoj prilagodb i, te konačno razu m ije v a n ju ličn ih s tavova i d ru štv en ih odnosa«.

O vakva koncepcija iz lagan ja psiholog ijske p ro b lem atik e — genetička i objek tiv n a , te d inam ička u sm islu ak tivne p rilogodbe o rganizm a n a okolinu — odgovara općoj suvrem eno j o r ijen tac iji u psihologiji, i stoga se ta j udžbenik može slobodno sm a tra ti s tan d ard n im .

K ao n a p re d a k u raz v ija n ju psiholog ijsk ih prob lem a m ožem o spom enuti p a žn ju k o ju su au to ri ob ratili problem u m o tiv acije u lju d sk im reak c ijam a, n a ročito ulozi in stin k tiv n ih i em ocionalnih pobuda. Z atim značaj koji su dali p i ta n ju som estezije ( tje lesne osje tljiv o sti kao cjeline) u percepciji, povezu jući je usko sa p ro sto rn o m o rijen tac ijo m . Tu se o sje ća važan u tjeca j, i d rag o c jen za tu p ro b lem atiku , iz patopsihologije .

U trećem dije lu , gd je dolaze u nizu p o g lav lja do izražaja istraž iv an ja iz nov ije psihologije, nalazim o p o g lav lje o » indiv idualn im razlikam a«, o značaju »hered ite ta i okoline« kod o d ređ iv an ja l ju d sk ih sposobnosti, o odnosu čovjeka p rem a rad u , o p ro fesiona lno j se lekciji i o rijen tac iji, i, konačno, p o g lav lja koja se b ave p ita n jim a p rilogodbe sam e ličnosti n a okolinu, te o d ru štv en im odnosim a p o jed inaca, u ko jim a se ogleda

B ib liogra fske b ilješke

B ibliografske bilješke

u tjeca j suvrem ene k liničke i socijalne psihologije. Tako u pog lav lju koje se bav i p itan jem prilogodbe ličnosti na okolinu nalazim o slijedeće tem e: m otivi prilogodbe, p rilagodba pom oću p okuša ja i zabluda, k o n stru k tiv n a prilogodba; t i pični m ehanizm i prilagodbe: kom penzacija, racionalizacija, identifikacija , po v lačenje, fan taz ija , p o tisk ivan je , p ro je k cija, reg resija , sublim acija ; zatim konflik te i analizu konflika ta , eksperim enta lne neuroze, o b ite ljske konflik te , sek sualne konflik te, k u ltu rn e konflik te , p si- honeuroze, tjeskobe, opsesije, fobije; za tim na koncu teh n ik e read ap tac ije , p s iho terap iju , itd.

Ovaj udžbenik, koji p red stav lja v r ijedno pom agalo psihološke naobrazbe, pokazuje n a jbo lje do koje m je re je su v rem ena naučna psihologija usp jela ovladati, teo re tsk i i p rak tičk i, toliko složenom i raznolikom prob lem atikom lju d ske ličnosti, shvaćene kao d ije la žive p r i rode, d ru štv a i civilizacije. R. S.

K arl Schotten loher:K N JIG E SU PO KRETALE SV IJE T

(Biicher bew egten die W elt, 2 Bande in G rossoktav) 613 str. ukoričeno u platno, c ijena DM 43, 1954, H iersem ann Verlag, S tu ttg art.

K arl W. H iersem ann osnovao je svoiu nak lad u u Leipzigu p rije 70 godina (1884). Ta je n ak lad a im ala bogati s tručno vodeni a n tik v a rija t i sn ab d jev a la je i naše jav n e knjižn ice b ro jn im djelim a n jem ačke i s tran e književnosti. P oslije sm rti osn iv ača (1928) nak lad u je preuzeo njegov sin Anton, koji je n ak lad u vodio sve do lip n ja 1951., k ad a je n ak lad a poslije jednoga m onstruoznog procesa n ac io n alizirana. N aklada je svoj r a d n astav ila u S tu ttg ard u , pa se ubrzo razv ila u je dan od najvećih n jem ačk ih n ak ladn ih pothvata . N ak lada je izdavala Realni leksikon antike, M onum enta G erm aniae H istorica, (dosad 12 sv.), B ib lio teku litera rn o g društva, M eđunarodnu perso na ln u bib liografiiu , Leksikon kn jig e i t. d.

D jelo K arla S cho tten lohera »Knjige su p o k reta le svijet« doživjelo je čudnovatu sudbinu . To je djelo za v rijem e ra ta d v a p u ta u tisk a ri složeno i dva pu ta potpuno uništeno. No neum orn i n jem ački bibliolog K arl Sho tten loher nanovo je napisao i p roširio svoje djelo, a izdao g ri je u dostojnoj oprem i nak lad n ik H ie rse m ann. U našem v ijek u neslućenoga te h ničkog n ap re tk a , osobito na području posredovan ja v ijes ti i in form acija , u v ijek u rad ija , filma, novinstva i periodičke štam pe, m nogim a se čini, da je knjiga

kao posrednik obrazovanja i duhovnoga uzdizanja izgubila svoju vodeću ulogu.

S cho tten loher je zaista c ijeli svoj život posvetio p roučavan ju knjige, kojoj je odano služio. Njegovo je ime poznato svakom p rija te lju knjige. Njegovo prvo djelo »S tara knjiga« (1. izd. 1919) bilo je jed an od prv ih i najp o p u larn ijih općih prikaza pov ijesti knjige. Schotten loher bio je nekoliko decenija d irek to r Bavarske državne biblioteke, dakle bib lioteke, koja je u N jem ačkoj sadržavala na jv red n ije s ta re knjige. On je objavio bezbroj č lanaka i rasp rav a o povijesti knjige. I d an as je Schottenloher, kojem u je sada 76 godina, m ožda jed in i njem ački učenjak, koji je u svom . naučnom . radu obuhvatio c je lokupno područje, vezano uz knjigu. U ovom velikom životnom d jelu iznio je cje lokupnu problem atiku0 knjizi, osv ije tlio sam u ideju knjige, sv ije t kn jige, n jezin v las titi osebujni život, n jezine v lastite zakone i njezinu v las titu snagu. To je djelo dakle po tpun a povijest knjige, k n jižars tv a i k n jižn ičars tv a od n a js ta rijih vrem ena do naših dana. A u to r nam opisuje kn jigu u svim njezin im različitim h isto rijsk im oblicima, p rikazu je nam povijest i tehn iku njezina postanka, njezino čuvanje u p r iv a tn im i javn im knjižnicam a, njezinu pro izvodnju i š iren je putem knjižarstva, te na k ra ju tum ači pojavu i značenje kn jig e kao duhovnog fenom ena, kao nosioca vrem enom uv jetovane ku ltu re . U pravo u u ovoj sintezi tehničkog i duhovno-znanstvenoga gospodarskog i socija ln o-h isto rijskog p rikaza počiva u n iverza ln a v rijed n o st ovoga solidnoga djela. P isac nam d a je točan i obrazlhžen odgovor n a p itan ja: K oje su knjige u povijesti p okreta le svijet? K ako su izum i pergam ena, papira , kn jigotiskarstva, m odernih teh n ik a za rep rodukciju m ije n ja li duhovnu s tru k tu ru svoga vrem ena? K ak v u je službu v ršila k n jiga u razvitku k u ltu re , znanosti, političkoga i gospodarskog života? Iz n jegovih se raz lagan ja jasno vidi, da je povijest kn jige nužni sastavn i dio za poznavanje k u ltu re svake epohe. Ova 'knjiga je p rijek o p o trebna kn jižn ičarim a, bibliofilim a, knjižarim a tiskarim a i um jetn icim a, koji oprem aju1 ilu s tr ira ju knjige. No za njom će korisno posegnuti svaki obrazovani čovjek.

P rv i svezak ima 21, a drug i svezak 23 poglavlja. Za nas su zanim ljiva u prvom redu poglavlja o b ib liofiliji o izložbam a knjiga i njihovom značenju , o pučkim knjižnicam a, o orijen talnom knjiškom blagu na Zapadu, o trž ištim a knjiga, o novijoj op rem i knjiga, o k n jižarstvu novog vrem ena. Iva n Esih

326

I Z S V E U Č I L I Š N O G Ž I V O T A

G r g a G a m u l i n :

Problem sveučilišne naklade i izdavalacke djelatnosti fakultetaPo m om dubokom u v je re n ju rad i se o problem u, koji je za razvoj Sveučilišta,

a osobito nekih fak u lte ta , od odsudne važnosti. Ne bi ga dakle treb a lo shva titi kao m ogućnost, ko ja bi se ev en tu a ln o m ogla ostv ariti, ali i odgoditi — je r »druge ustanove« im aju ta j zadatak , a naš je u prvom red u »nastavni« —, nego bi trebalo uočiti kao jedno od osnovnih p ita n ja s tim ulansa, p ro v je rav an ja i kao na jbo lje s re d stvo za om ogućenje i p rim jen u onoga, o čem u smo toliko govorili, a što se još uvijek nalazi n a p e rife riji našeg rad a i in teresa , t. j. uvo đ en ja s tudena ta , apso lvenata i m lađeg nastavnog k a d ra u m etodiku i p rak su naučnog istraž ivan ja .

To n ije sam o problem ug leda Sveučilišta, n iti r je ša v an je jednog od na jv ažn ijih organizacionih i tehn ičk ih problem a, koji sve nas na fak u lte tu tiš ti; nego je to i psihološki problem : d a se osje tim o slobodni na ustanovam a, koje su nam p o v jeren e i u jedno odgovorni za n jih , ne sam o u sm islu nastave, nego i neposrednog s tv a ra la č kog rad a ; da ostvarim o još n eposredn iju vezu sa njihovom d jela tnosti i da koncentriram o m aksim um n aših raspoloživ ih e n e rg ija na usp jeh te d jela tnosti.

S itu ac ija oko Sveučilišta , n a kojem d je lu je ogrom an p ro cen a t naučnih rad n ik a naše zem lje, došla je do u p rav o sm iješn ih oblika p rilik o m ra sp ra v lja n ja o U n iv e rz itetskom zakonu k ad se Sveučilištu svojedobno pokušalo osporiti naslov »najviše n aučne ustanove«, a treb a lo se zadovoljiti tim superla tivom sam o u svojoj nastavno j funkciji. I za ista je tako, d a m nogi profesori i nas tavn ici još u v ijek sm a tra ju Sveučilište sam o »školom«, m jestom svog n astavn ičkog zaposlenja, dok svoju naučnu bolje reći izdavalačku d je la tn o s t u p u ću ju drugam o. K oji su tom e razlozi? Može se p retp o stav iti da n ek a od tih m jesta svojim ugledom , te m ate rija ln im i organizacionim m ogućnostim a p red s ta v lja ju osobito a tra k tiv n u silu. T akva je ustanova, n a prim jer, Ju g oslavenska akadem ija . A li m ogli sm o p rim je titi, kako sam i sveučilišni nastavnici ne sam o raz v ija ju svoju ak tivnošt i u m nogim ostalim d ru štv im a i organizacijam a, nego u p rav o u n jim a s tv a ra ju m ogućnosti izdavalačkog rad a . Navodim sam o kao jed an od m nogih p rim je ra d je la tn o s t nek ih n a stav n ik a Filozofskog fak u lte ta u Povijesnom d ru štv u H rv a tsk e (sa njegovim »H istorijskim zbornikom « i ostalim edicijam a), a tak v ih s lu ča jev a im a vrlo m nogo. T reb a n avesti i tu a p su rd n u po javu da dobar broj naših m lađ ih n aučn ih rad n ik a nem a gdje da izda svoje radove, ako ti dosežu opseg knjige, iako su ocjen jen i kao v rlo dobri i doprinos našoj nauci. N aklade, koje izda ju kn jig e za »široku potrošnju« , p laše se stručnosti takv ih djela, dok Ju goslavenska ak ad em ija u tom pogledu vodi izrazito »personalnu politiku- trošeći često p u ta velike novce za b ezv rijed n a ili n ep o treb n a d jela . Sam i fak u lte ti i Sveučilišta uopće nisu, m eđutim , učinila skoro n išta da izdavalačku d je la tn o st o rg an iz ira ju u svom okv iru . K oji je rez u lta t te situacije?

R ezu lta t je ta j, da sveučilišni n astavn ici o b jav lju ju rezu lta te svojih istraž iv an ja svugdje, sam o n e na Sveučilištu ; da svojim radom i p ub likac ijam a podižu ugled svih osta lih us tanova, sam o ne sveučilišnih, da se dapače u svom društvenom radu i ps'ho loškom in te res ira n ju o r ije n tira ju n a te izv an fak u lte tsk e ustanove. I bilo bi. n arav n e , sasvim pogrešno tra ž iti neko ekskluzivno z a tv a ran je u sveučilišne okvire značilo bi to pokušaj s tv a ra n ja jednog drugog m onopola svoje vrste . Ali ostaviti

32 7

I z sveučilišnog života

ovako Sveučilište bez ikakve izđavalačke d jela tnosti znači s druge s tran e krivotvoriti rea lno s ta n je s tv a ri; znači radove n as ta le u toku n astavnog i naučnog rad a n a faku lte tim a izdavati pod d rug im »firmam a« i znači lišiti naše sveučilište značenja i ugleda ko ji m u s tv a rn o p rip ad a ju .

Različiti prigovori upućeni Sveučilištu i sveučilišnim nastavnicim a (osobito o slaboj povezanosti sa d ru štv en im i p riv redn im životom zemlje) im aju često svoj ko rijen upravo u toj pojavi, ko ja k ad se m alo iz bližeg razm otri, up ravo začuđuje svojom apsurdnošću. A zapravo, jed n a v e lika i razg ran a ta ustanova rad i punim zam ahom , d rži i nosi ogrom an dio d ruštvenog i k u ltu rnog rad a u gradu i u zemlji, n jen i sem inari i zavodi d je lu ju zalaganjem često vrlo požrtvovnim , a najčešće sa sredstv im a daleko nedovoljn im ■— a sve to se »ne vidi«. L judi često n isu sprem ni da p rim jeću ju d jelovan je n a različ itim naučnim i ku ltu rn im područjim a, samo zato, š to to n ije izričito istaknuto , i ne sigurno rad i toga, nego iz s tv a rn ih organizacionih i psiholoških p o treba, fian as se već nam eće nužnost tem e ljitije p reo rijen tac ije , kojoj bi u tom pogledu treb a lo težiti.

M išljen ja sam, d a se te potrebe m ogu zadovoljiti sam o s tvaran jem Sveučilišnog nakladnog poduzeća ili neke »Naučne naklade«, ko ja bi preuzela i organizira la izdavalačku d je la tn o s t sv ih fak u lte ta . O stav lja juć i zasad po s tra n i problem p lan iran ja naučne kao i in fo rm ativne izđavalačke d jela tnosti i sm išljenog vođenja nakladnog rada, koje bi tek s tv a ran jem takvog poduzeća bilo om ogućeno, zanim a nas m om entalno sam o efeka t tih novih m ogućnosti pu b lic iran ja n a rad institu ta , sem inara i ka- tedara . U v jeren sam, d a bi taj ra d bio neobično b lagotvoran i da bi se tek tad a u punoj m jeri ispoljilo značenje prijed loga dr. Ružičke o naučnom rad u kao najboljoj n astavno j m etodi i o neposrednom uvođen ju s tu d en ata u m etodiku naučnog istraž iv an ja . N estalo b i izgovora o nem ogućnosti pu b lic iran ja rezu lta ta (koje se još uvijek, p a dapače i sve češće čuje), a k ak av bi to stim ulans bio za m lađe, kao i za starije, n ije teško zam isliti. I sam kolektivni ra d in s titu ta i sem in a ra dobio bi nov smicao i nove m ogućnosti.

Ne bi treba lo p ro p u stiti te m ogućnosti. U kakvom obliku bi o rgan iz iran je takve izđavalačke a k tiv n o sti treb a lo riješiti, to je s tv a r svakog pojedinog fak u lte ta . Ako uzm em o kao p r im je r F ilozofski fak u lte t (gdje se o tom e već govorilo u V ijeću i na sastanc im a n astav n ičk e grupe), m islim d a b i t u o rgan izaciju treba lo do k ra ja decen- tra liz ira ti i p rep u stiti in ic ija tiv u i odgovornost u prvom red u najn iž im jedinicam a, to je s t n astav n im g r u p a m a . U period ičk im p ub likac ijam a (Radovim a, A nalim a i si.), koje b i sadržavale nekoliko m an jih ih jed an veći rad , te b i jed in ice ob jav ljiva le svoje naučne rezu lta te . P osto jale bi tako n a F a k u lte tu različ ite se rije radova: arheološka, e tnološka, h isto rijsk a i t. d. s a posebnim svojim ka rak te ro m već prem a pojedinim disciplinam a, a u jed in jen e even tualno jednom središn jom fakultetskom redakcijom , k o ja bi rasp o ređ iv a la po trebne k redite. S vaka grupa ili k a ted ra p rip re m ala b i svoju ed iciju ozbiljno i duže v rem ena, te bi p ris tu p ila izdavanju, tek nakon što bi s tv a ri zaista dozrele. »Zbornik filozofskog fakulteta« , ta j konglom erat radova iz raz lič itih disciplina, koji je u ovom obliku n eupo treb ljiv za razm jenu, kao i za in te rn o tržište, postao bi tim e suvišan , a po jed ina bi izdanja b ila dosljedno zao kružena u n u ta r svojih s tru k a .

T akva organizacija izđavalačke d je la tnosti n a Sveučilištu traž ila bi, bez sum n je, angažiran je zna tn ih m ate rija ln ih sredstavai, ali u v jeren sam d a bi i rezu lta ti bili znatni. Ne sam o u sm islu s tim u liran ja rad a u najn iž im organizacionim jedinicam a i vezivan ja s tu d en a ta i a b itu rien a ta uz ta j rad i fak u lte te uopće (što bi koristilo i jednim i drugim a), nego i u sm islu p ro v je rav an ja starog te izbora novog nastavnog k adra .

328

S A D R Ž A J

str

D iskusija o p red m etu i m etodi s o c io lo g i j e ........................................................................ 225M ihajlo M arković: O k a ra k te ru logike i glavnim e tapam a n jenog razv itk a

II. d io ............................................................................................................................... 244S la vko Borojević: O rganizam i v an jsk a s r e d i n a ........................................................... 255

K u l t u r n i ž i v o tR udi Supek: K u ltu ra i socijalističko s a m o u p r a v l j a n je .............................................. 266

N a u č n a k r o n i k aM ilan Prelog: S ta tu t Jugoslavenske A kadem ije i k u ltu rn o sam o u p rav ljan je . 282

O d a b r a n i č l a n a kR enć H uyghe: U su sre t jednoj psihologiji u m je t n o s t i .............................................. 287

P r i k a z i i o s v r t iD uško Berlot: K. M arx i F. Engels: R an i r a d o v i ........................................................... 302B ranko B ošnjak: U pustvo za s tu d iran je h isto rije f i l o z o f i j e ...................................... 309D ejan U m ljenović: Dva sis tem a .p risilnog rad a u s v i j e t u ...................................... 314

P r e g l e d č a s o p i s aO leg M andić: C ahiers in te m a tio n a u x de sociologie .......................................... 319Bi b l i o g r a f s k e b i l j e š k e ......................................................................................... 323

I z s v e u č i l i š n o g ž i v o t aGrga G am ulin: P rob lem sveučilišne n ak lad e i izđavalačke d je la tn o sti fak u lte ta 237

U V E Z A N O G O D IŠ TE „POGLEDA* lg52 53TKO ZELI DOBITI PRVO GODIŠTE »POGLEDA« (12 BROJEVA) UVEZANO U TVRDI UVEZ, NEKA POŠALJE NA

RUDŽBU. — CIJENA 1.100 DINARA.

NEUVEZANE KOMPLETE RAZAŠILJEMO UZ CIJENU OD 720 DINARA.

DOSTAVITE ODMAH VAŠU NARUDŽBU!

KNJIŽARAMA DAJEMO POJEDINE BROJEVE ČASOPISA U KOMISIJU UZ 15% RABATA.

A D M I N I S T R A C I J A

No. 3, Rudi Supek [Pogledi, časopis za teordiju društvenih i prirodnih nauka, 1954]

Documents

Transcript of No. 3, Rudi Supek [Pogledi, časopis za teordiju društvenih i prirodnih nauka, 1954]