CENA 7 DINARA

UJoS

m

K

(0001 CM

m

0 )

<CMCM

m

U .cru .

CM

oinmc o

' • ' . . . <b

O • . • -

DEREK FINFEGAN

NA KRAJU PUTA

Derek Finegan NA KRAJU PUTA

Izdavač;NIP »Dećje novine« Gornji Mlanovac

Za lzda.vača:Miroslav Petrović generalni direktor

Glavni i odgovorni urednik: Borivoje M. Lošić

Urednik:Mirjana Sterijevski

Lektor:Mirjana Jakovljević

Korektor:Nada Maksimović

@ 1997. DEN PRESS

Izdaje NIP »Deči« novines. Tamnim Matijevića 4, 32300 Gor­nji ^lanovac. Telećom: (03i^ 712-246, lokal 28, uredništvo (032) 714-250 prodaja i (032J 710-529 pretplata. TdeJt; 13731. Broj tekućeg n^!«aia ksođ SIMC u Gornjem MilanoTOa: 41320-603-7 1263. Stsuapa »Utopapir« — Cačak.

DEREK FINEGAN

NA KRAJU PUTAOčekivao je da će vrata šk-

ripnuti ili tako nešto. Jezivo! Vrata nisu škripnula — samo je elektromotor koji ih je po­krenuo zazujao diskretno. Ču­dno je bilo to što nije mogao da se seti kako je izgledalo ka­da je prvi put prošao kroz ta vrata. Prvi put? Pre osam go­dina. . .

— Pako. . . — reče neodre­đeno stražar na vratima. — Iz­gledaš moćno u civilu.

— Ako mi se udvaraš, on­da treba da znaš da sam pro­fesionalac i da to naplaćujem— reče Pako.

Stražar je pocrveneo i sk­renuo pogled ne izgovorivši vi še ni jednu reč. Pako je pro­šao kroz vrata vukući za so­bom dve velike plastične ke­se. Bilo je sve tu >— sve što je imao i zaradio za protek­lih osam godina. Osvrnuo se i podigao pogled — tamo je

stajao ljupko isklesan natpis u kamenu: OBLASNI ZATVOR DŽEKSON! Pako je pljunuo na asfalt i žustrim korakom

uputio ka autobuskoj sta­nici koja se nalazila sa one sirane raskrsnice. . .

Nije znao kada će naići pro­kleti autobus! Umesto autobu­sa naišao je Graučo. Bio je to jedan od stražara u zatvoru, a zbog brkova su ga zvali Gra­učo. Na sebi je imao zgužvanu košulju i izlizan sako. U uni­formi je izgledao mnogo bo­lje — tako je pomislio Pako.

— Hej! Pako! — Graučo kao da je bio Iznenađen. — Šta radiš ovde?

— Isteklo je — reče kratko Pako. — Sada sam slobodan.

— Nisam mislio na to — reče Graučo. — Znam da ti je isteklo. Mislio sam, zašto si ovde? Da sam ja na tvom mestu ne bih bio na mestu

NINĐA 147

sa kojeg se može vide ti »ku­ćica«!

— Ni ja je ne gledam — leče Paico. — Autobusa ne­ma. . .

— Neće ni doći — reče Graučo. — Vozi samo u sezo­ni, osim ako ne naiđe neki čarter, a taj nailazi samo dva puta nedeljno.

Pako zaškrguta zubima.— Moj automobil je dole —

reče Graučo i pokaza prema hangarima. — Tamo nam je garaža. Hoćeš li da te pove­zem do grada?

Pako odmeri stražara sum­njičavim pogledom. Pokušavao je da se seti kada mu je ne­ko ponudio nekakvu uslugu, a da pri tom nije očekivao vi­šestruku korist od toga. No, nije imao mnogo izbora. Do grada je bilo dobrih dvanae­st milja.

— Pa, dobro. . . — Graučo je zvučao opušteno. Kao da to uopšte nije bio onaj ćutljivi i namrgođeni stražar koga je Pako sretao osam godina. — Sta planiraš sada?

— Ne znam — reče Pako što je mogao smirenije. To pitanje ga je nerviralo. — Valjda ću se smiriti negde. Pokušaću da nađem posao i takve stvari...

— Pa da! Još si mlad, Pa­ko — reče Graučo.

Pako je imao dvadeset dve kada je stigao u zatvor. Sva­ke godine se, o svom rođen­danu, fotografisao i upoređi- vao fotografije. Ponekad mu je izgledalo da nije izgubio mnogo — fizički, a ponekad je primećivao bore, opuštene mišiće neposredno ispod, po­malo, krte kože. ..

Sa dvadeset jednom Pako je bio lepotan koji je mogao da priđe svakoj dami u San Francisku. I, prilazio je. Ži­veo je od toga... Sada goto­vo da više nije mogao da se seti kakav je to osećaj imati ženu u zagrljaju, ispod sebe, mirisati kožu ispod koje dr­hti strast.. . Pako grčevitim pokretima izvuče paketić žva- kaćih guma iz džepa i ugura jednu u usta. Poče besno da žvaće.

— Nervozan si, Pako — re­če Graučo. — Smiri se. Video sam mnoge koji su umirali od straha kad izađu. Ali, nije sve tako strašno.

— Misliš? — uzvrati Pako. Mislio je: »Sta ovaj zna o to­me? Ima svoju platu, svoje smene, svoju kuću, slobodne vikende i tri nedelje plaćenog odmora, hipoteku, porodicu možda.. .« On, Pako, nije imao ništa, osim pedeset hiljada do­lara u jednom zavežljaju, u plastičnoj kesi koju je osećao pod nogama. To je bila i nje­

NINĐA 147

gova porodica i njegova hipo­teka i njegovi prijatelji i sve one žene koje nije mogao ni da vidi svih tih osam godina.

Ulazili su u predgrađe i Pa­ko pomisli da bi sada treba­lo da se zalivali i da izađe, ali je ćutao i puštao Grauča da vozi. U stvari, nije znao ni kuda treba da krene. Nikada nije bio u Džekson Sitiju. Čak i kada su ga dovozili u zatvor došao je drugim drumom, zao­bilazeći grad. O njemu je znao samo iz priče straŽEira i ret- kih zatvorenika koji su pone­kad morali da idu u gradsku bolnicu.

— Gde je železnička stani­ca? — upitao je Pako.

— Hej! Zar ti ne znaš — nasmejao se stražar. — Pa, naravno da ne znaš. .. Nema železničke, Pako. Postoji aero­drom i autobus. . .

— Sranje! — reče iskreno Pako. — Imao sam nameru da krenem vozom. Ali, ni au­tobus nije loš.. .

— Odvešću te do autobus- ke stanice — reče Graučo.

— Ne — odvrati odsečno Pako, — Ostavi me ovde.

Mesto je bilo gotovo pusto Grauču nije bilo jasno zašto Pako hoće da se iskrca baš tu...

— Moraćeš dosta da peša- čiš do stanice — reče stražar.

— Nema veze — reče Pako.— Bar ću se nadisati slobod­nog vazduha.

— Okej! — reče stražar i krete.

»Vaška« — tako je pomis­lio Pako dok je gledao za Gra- učovim automobilom. Osvrnuo se oko sebe pokušavajući da shvati gde je. . .

Sa jedne strane ulice su se nalazile građevine — u izgrad­nji je bio novi blok zgrada. Sa druge strane su bile viso­ke ograde, ali dovoljno šare­ne da Pako shvati da se iza njih kriju privatne kuće. Kre­nuo je lagano niz ulicu i zau­stavio se na raskrsnici. Zurio je u semafore — pre osam go­dina semafori nisu izgledali ta ko. . .

Nije čekao dugo — taksi je naišao posle jedva pet ili še­st minuta čekanja. Pako je mahnuo i kola su stala.

— Kuda, daso? — upitao je taksista. Bio je jedva dvade- setogodišnjak izduženog lica, sa neverovatno dugom kosom.

— U trgovački centar — re­če Pako. Bilo je to vrlo neo­dređeno.

Taksista ga je zaista odve­zao u butik koji se nalazio na takvom mestu da je Pako mo rao da pomisli: »Ovde se ne­ću moći obući za manje od hiljadu dolara!« Pako gurnu velika staklena vrata i uđe.

NINĐA 147

Izašao je dva časa kasnije, obučen kao kakav plejboj, ali sa gorkim ukusom u ustima. Sve to je koštalo preko tri hiljade dolara!

»Svet se promenio za ov­ih osam godina«, mislio je Pa ko. Međutim, u novom odelu se osetio malo sigurnije. Još samo je silno želeo da što pre napusti Džekson Siti.. .

Sve ono što je svukao sa sebe sada je nosio u skupoj kožnoj torbi, umotano u luk­suzni papir i vezano nekakv­om sjajnom trakom. Odšetao je nekoliko blokova dalje i sk­renuo u šlepu ulicu. Zastao je pored jedne kante za smeće. Osvrnuo se i proverio da li ga neko gleda — nikome ni­je palo na parnet ni da bude u blizini. Onda je izvukao za­vežljaj i bacio ga. Više mu ni­šta od tog starog nije bilo po­trebno.

Novac je imao u novom no­včaniku od krokodilske kože, u džepu, i to je bilo sve što mu treba. No, načinjala ga je sumnja da li će sa tim novcem moći da učini ono što je na­meravao.

Vredno je skupljao dolar po dolar, svih tih osam godina, i verovao je da će pedeset hi Ijada moći da podmiri troš­kove svega što je planirao sve to vreme. Ali, sada mu se či­nilo da plan počinje da puca

po šavovima i to samo zbog toga što je sve tako prokleto poskupelo za proteklih osam godina. To ga je nerviralo. ..

Ponovo je pronašao taksi, koji ga je odvezao na aerod­rom.

Imao je sreću — avion za San Francisko je poleteo na­kon dva časa. Ta dva časa je proveo za šankom — pio je dijetalnu koka-kolu i trpeo na sebi poglede starih dama i iz- vesne gospode. ..

Odnekuda mu se vraćao st­ari osećaj da izgleda dobro, da može da kontroliše sebe, da ima šta da pokaže — ose­ćaj profesionalnog žigola!

Vozeći se taksijem prema centru grada, Pako je mislio: »Dobro je što sam se otresao one stare dame koja je htela da od mene napravi svog u- nuka. Dobro je što nisam od go varao na namigivanje one polovnjače sa sedišta ispred mog. Još nije vreme za to. Mo­ram prvo da savladam slobo­du. Moram da se naviknem na sve proklete promene!«

Poluzatvorenih očiju je, dok se vozio prema centru, pono­vo redao sve tačke svog plana kovanog osam godina. I sve mu je izgledalo čvrsto, ali se ispod svega nazirala ta puko-

NINĐA 147

tina koju su napravile nove ce­ne svega. Novac kao da nije više imao onu vrednost na ko­ju je Pako navikao — ni onu vrednost od pre osam godina, ni onu koja je važila iza zat­vorskih zidova. Bio je svestan da će morati da se potrudi da shvati šta koliko vredi po ovom, novom životnom kursu. Bez toga nije mogao dalje. . . Nije mogao da nastavi po pla­nu.

Odvezao se u »Star«, hotel poznat po tome što u njemu odsedaju biznismeni koji do­laze u San Francisko da oba­ve svoje poslove. Na recepci­ji je ostavio trideset dolara napojnice, stavljajući novčani­ce na pult i pre nego što je počeo da ispisuje formular ko­ji su mu dali. Tamo je posto­jala rubrika »zanimanje« i Pa­ko je upisao — MENADŽER. Postojala je i rubrika »naziv firme«, ali je to elegantno pre­skočio. Gotovo zaslepljen na pojnicom, recepcionar se nije usudio da ga zamoli da sve is­puni kao što treba.

Soba je bila bezobrazno lu­ksuzna i užasno skupa. Pako je u sebi panično računao i došao do zaključka da tu ne­će moći da ostane duže od tri, najviše četiri nedelje. . . »Dali ću uspeti da za to vreime pronađem...« mislio je. No,

hotel nije bio jedini trošak koji ga je očekivao. . .

Brojao je novac. Odvajao je gomilicu po gomilicu — ovo za hotel, ovo za. . . Ispostavi­lo se da bi mu bilo malo ka­da bi imao još pedeset hilja­da (sada više i nije bilo pe­deset hiljada), za sve ,ono što mu je bilo potrebno po pla­nu.

Naručio je da mu servis po­služi dijetalnu koka-kolu u so­bu, a kada je devojka to dó­nela zaključao se, napunio ka­du vodom i legao u nju, sr- čući koka-kolu i zureći u pla- vičaste pločice na zidu kupa tila. Razmišljao je. . .

Plan je bio savršen, ali se sada sva ta savršenost nije mogla videti jer jednostavno nije bilo dovoljno love da se ostvari. »Kako da iznajmim kola, kada bi mi to pojelo tre­ćinu od onoga, što je ostalo?«, mislio je Pako. Sa ostatkom novca nije mogao da učini sve. . .

Ležao je u kadi sve dok se voda nije ohladila. Potom se pola časa posmatrao u ogle­dalu. Gotovo da je izgledao is­to kao pre osam godina. Telo mu je još uvek bilo vitko i mi­šićavo. »Ništa se ne primeću- je«, mislio je. Koža mu je bi­la zategnuta, uglavnom, a li­ce je, možda boravkom u za­tvorenim prostorijama, dobilo

NINĐA 147

nekakvu modrikastu patinu ko ja je bila sve drugo samo ne ružna. »Izgledam kao neko ko suviše radi. U stvari, kao ne­ko ko zgrće suviše love«, po­mislio je Pako. I, to je bilo tačno — izgledao je zaista kao uspešan biznismen kome je, zbog ko zna čega, pomalo do­sta da bude toliko uspešan. Nekoliko bora na licu kao da su baš to govorile.

Znao je da će se takav »i- midž« sviđati ženama. I mu­škarcima, na žalost. Mogao je da računa da još iste večeri pronađe neku polovnjaču koju, bi, dobrim radom, za nedelju ili dve ubedio da mu pokloni nešto vredno, ili dai uloži u nekakav izmišljen posao, ili da mu jednostavno da lovu (pod bilo kojim izgovorom). Ali, to bi značilo da bi ceo pl­an morao da pomeri za tu ne­delju ili dve, a njegov plan nije trpeo pomeranja.

Predveče je izašao nakratko iz hotela. Jedva je, u tom kra­ju, pronašao bakalnicu koja je prodavala brašno. Još teže je bilo naći prodavnicu koja je prodavala primuse na alko­hol. . . Ipak, kada se opremio brašnom (dve funte u papir­nim kesama) i primusom, pl­us aluminijumska posuda ko­ja mu je bila neophodna, vra­tio se u hotel, zaključao vra­

ta i obesio na kvaku upozo­renje »NE UZNEMIRAVAJ!«...

Uključio je rashladni uređaj na najjače, a zatim upalio al­koholni primus. Stavio je po­sudu na plamen, a zatim vrlo metodično, vrlo sporo, vrlo pa­žljivo počeo da sipa brašno. Prepržio bi izvesnu količinu, tek toliko da dobije blago zla- tastu boju, a onda bi tu koli­činu sipao na staklenu povr­šinu stola u sobi, a nastavljao sa drugom količinom, sve dok nije prepržio sve brašno.

Uz pomoć jedne teške, kri­stalne čaše izmrvio je grumu- Ijice koje su se, nužno, pra­vile tokom prženja. Bio je to mučan i dugotrajan proces, ali je posle svega — imao dve fu­nte lako preprženog brašna! »Neka mi je sam Bog u po­moći!«, pomislio je Pako. To što je činio nije bio deo pla­na. Naprotiv — bilo je to sa­svim van plana, ali ako je uo- >šte želeo da dođe do love, coja mu je bila neophodna, morao je da učini nešto i to vrlo brzo. Izabrao je da uči­ni to. . .

Sipao je brašno u jednu pla­stičnu kesu. Zatim je tu kesu vrlo pažljivo izlepio lepljivom trakom, uzduž i popreko. Po­tom je sve to umotao u obi­čne novine, a onda je takav paket stavio u manju torbu

NINĐA 147

— koja je bila kao nekakav dodatak onoj velikoj, kožnoj.

Pogledao je u telefon, ali nije telefonirao iz hotelske so­be. ..

Telefonirao je iz govornice na uglu — pet ulica dalje od hotela. Dugo je čekao da se neko javi, a kada se taj neko javio, Pako je rekao:

— Ming ima poruku za Do- rsela.

— Koji ti je đavo, frajeru?— uzvratio je ženski glas, mu­tan od droge. — Dorsel je o- tegnuo u buvari ima tri godi­ne. I ko je Ming, uopšte?!

— Karlos — rekao je mir­no Pako. — Karlos Ming. Pre­nosi poruku, curo, i sve če bi­ti u redu. Ja ću ostati na ve­zi.

— Neka ti bude, frajeru — rekla je ona i neko vreme je telefon ćutao, da bi se posle toga oglasio bas koji je krk­ljao:

— Ko je pomenuo Dorsela?— Kako bi bilo da dođem

i objasnim u čemu je stvar?— Odakle ti znaš Dorsela?

— upitao je krkljav bas.— Iz raja — odgovorio je

Pako.— Okej! — reče krkljavi.

— Kako da te poznamo?— Ja sam onaj koji će se

pojaviti sa suncobranom — reče Pako.

Na putu do adrese kupio je, u jednoj prčvarnici, najjefti­niji suncobran. Znao je da će mu taj predmet trebati samo da bi mogao da uđe. . .

Prostorija u koju je ušao na lazila se u zgradi sa više sta­nova. U stvari, bio je to napu­šteni magacin ispregrađivan i pretvoren u stambeni prostor. Po bezbrojnim grafitima na zidu građevine Pako je sa si­gurnošću mogao da kaže da se nalazi na pravom mestu. Ispred zgrade se vrzmalo dva­desetak dečaka, svaki nalik na drugog, uniformisani u trene­rke i patike, istih boja i ozna­ka. Prizor nije bio nalik ni na šta što je bilo poznato Paku. Niko ga nije sprečio da uđe unutra. Lako je pronašao vra­ta koja je tražio. Kada ih je otvorila debela crnkinja pro­dornog pogleda, Pako reče:

— Šalje me Dorsel!Ona nije ni trepnula, ali je

zatvorila vrata, koja ostadoše zatvorenia sledećih nekoliko trenutaka, a onda ih otvori vi­tak crnac sjajnog lica. Izgle­dao je kao neko ko sumnja u samog sebe.

— Dorsel? — reče mladi cr­nac.

— Imam pošiljku od njega— reče Pako.

— Uđi — reče crnac i širom otvori vrata.

10 NINĐA 147

Našao se u narkomanskom raju. U nekoliko prostorija po­vezanih otvorenim vratima va­ljale su se osobe čije su vene bile prepune. .. Pako je sa si­gurnošću mogao to da kaže — drogom. Preskakao je preko beživotnih tela nakljukanih na rkoticima sve dok nije dospeo u sobu u kojoj je vladala dru­gačija atmosfera. Osim neko­liko dubokih, kožnih fotelja, u sobi se nalazio samo dugačak, zastakljen sto, i na njemu tra­govi kokaina. Iza stola je se­deo krupan, snažan crnac ko­ji se isceri kada ugleda Paka.

— Dorsel je mrtav, zar ne?! Koji đavo ga ti vadiš iz gro­ba?

— Ostavio je nešto iza se­be — reče Pako što je mirni­je mogao.

— Kakvu poruku? — upita crnac.

— U stvari, jedan kilogram poruke — ispravi se Pako. — Neprerađene poruke, ako zna­te o čemu govorim.

— Kada si izašao? — upi­ta crnac, znajući o čemu go­vori.

— Pre dva dana — odgo­vori Pako.

— Ne znam kako da ti ve­rujem, daso — reče crnac.

— Kada vidiš taj kilogram, verovaćeš — reče Pako. — Do­rsel je samo meni rekao gde ga čuva.

Usledila je tišina u kojoj su se čule muve koje su zujale naokolo. Pako je znao da je to prelomni trenutak. Ako mu poveruje — rešio je sve svo­je probleme. Ako mu ne po- veruju, najbolje što mu se mo­glo dogoditi je da ga isprebi­jaju. Cutao je, praveći se da ga ne zanima šta će oni od­lučiti.

— Pa. . . dobro — nevoljno izgovori crnac. — Kako može­mo da vidimo to što ti je Do­rsel ostavio?

— To košta — reče Pako mimo.

— Nećemo ti ostati dužni— reče crnac.

— Bojim se da ne mogu ta­ko — kazao je on. — Kako da budem siguran da me ne­ćete jednostavno ukloniti kad budete dobili to?

— Ne znaš, daso — isceri se crnac. — Ako uopšte go­voriš istinu!

— Mene ne zanima taj ki­logram — reče Pako. — Ne bavim se tim poslom. Dorse- lu sam bio prijatelj i imao je sam.o u mene poverenja. Ka­da je otegao ostavio mi je sa­mo to. . .

— Šta? — upita crnac.— To — reče Pako. — Ki­

logram.— Da vidim! — reče crnac.— Gledanje košta — reče

Pako smireno.

n in đ a 147 11

__ Kako bi bilo da ti ne i-zađeš odavde? — isceri se cr­nja.

__ Kako bi bilo da ti nika­da ne vidiš kilogram nepre­rađenog? — uzvrati Pako po­kazavši nešto od svojih zuba.

Nije ga, na izgled, zanima­lo kako ga gledaju, a gledali su ga kao komad prepečenog mesa ili tako nekako. Bio je odavno oguglao na to. U za­tvoru je prošao kroz svoj »cr­ni« period, kada su ga sale- tali samo crnci, i odavno se li­šio bilo kakvih rasnih pred­rasuda. Jedino što je znao bi­la je činjenica da su i crni ljudi takođe podložni prevara- ma, lažima i neistinama, kao bilo koji drugi ljudi, bilo ko­je druge boje kože. I njih ie mogao slagati kao bilo koje druge.

Veliki crnac je odgurnuo od sebe jednu crnkinju bujne ko­se i još bujnijih grudi koja je, drogirana, htela malo se­bi da olakša napad libida. Nju su odveli, a veliki crnac je pi­ljio u Paka.

— Dakle? — reče Pako.— Dajem pedeset hiljada i

možeš da se nosiš! — reče cr­nac.

— Bojim se da ne možemo da razgovaramo bez trista hi­ljada.

— Koliko?! —- upita crnac zapanjeno, mada je to bila sa­mo gluma.

— Trista hiljada.— Sto hiljada i bičeš živ i

zdrav.— Trista — ponovi Pako tv-

doglavo. Znao je tačno koliko vredi kilogram neprerađenog kokaina, mada ga on nije i- mao.

— Okej! Neka bude sto hi­ljada — reče crnac. — Ne ve­rujem da bi i sam Dorsel o- čekivao više.

— Da je Dorsel živ, on bi ti tražio trista pedeset i ti bi bio srečan da mu isplatiš sve to u gotovom, odmah i bez ika­kvih uslova, i ti to znaš — reče Pako. — Međutim, ako baš nećeš, onda. . .

Ustao je, spreman da ode, iako je znao da neće videti ni centa ako ga ne nagovori na ono što je nameravao.

— Stani! — reče crnja ne­koliko trenutaka pre nego što je Pako očekivao. — Zar ta­ko Iako odustaješ? Evo. . . Da­ću ti dvesta hiljada. Ali, ho­ću da imam to pre sutrašnje večeri.

Pako se pravio kao da ra­zmišlja. Onda se osmehnuo, tek toliko da pokaže crncu da nije zlonameran.

— Sutra u podne — reče Pako. — Na trgu.

12 NINĐA 147

— Jesi li lud? — uzvrati cr­nac. — Na trgu je prometno!

— Baš zato — reče Pako.— Neču da mi neko uzme ro­bu, a onda uzme i moj bedni život zbog tog jednog kilog- raana. Na trgu. Ja ću biti u belom automobilu. Kada uba­ciš u moj automobil dvesta hi ljada, predaću ti paket sa ki­logramom.

Znao je da je Dorsel imao kilogram neprerađenog heroi­na. Čak je znao i gde se na­lazi taj kilogram, ali mu uo­pšte nije padalo na pamet da, sada, putuje čak na Floridu da bi uzeo tu robu. Bilo je to nešto suviše opasno, a on se trudio da svoj plan liši bi­lo kakvih rizičnih trenutaka. Izabrao je laž i foliranje ume­sto droge u rukama, koja mo­že da privuče svakog polica­jca od Njujorka do Los An- đelesa.

— Neka ti bude — reče cr­nac. — Sutra, na trgu!

Pako duboko u sebi odah- nu. Sada je mogao računati da ima potreban novac za svoj plan...

* *

Hotel »Argentina« u San Francisku bio je smešten u kraju grada u koji nisu zala­zili ljudi sa manje od pola miliona dolara prihoda godi­šnje. Osim ako nisu šoferi ili

sitni službenici takvih ljudi. Podrazumevalo se da u hote­lu ne odseda bilo ko.. . Bilo ko, bar po izgledu, nije bio ni visok, lep mladić, otmenih cr­ta lica, obučen poput mane­kena, koji je upravo izašao iz lifta i uputio se ka recepciji.

U hotelske knjige je bio u- pisan kao Huan Ramirez don Patrisio de Luka. Dozvolio je hotelskom osoblju da mu se obraća sa »Don Patrisio«, ali— njegovi stari drugari, iz ta­mnih uličica Friška, a kasni­je iz zatvora, zvali su ga pro­sto Pako!

— Ima li poruka za mene?— upitao je don Patrisio jed­noličnim, blaziranim glasom, mada je odlično znao da ne očekuje nikakvu poruku. Ali je, takođe, znao da takva pi­tanja ostavljaju utisak, a sve što je on hteo time što je i- zabrao baš hotel »Argentinu« bilo je da ostavi utisak.

— Na žalost, ništa za vas, don Patrisio — odgovorio mu je uslužno recepcionar. — Mo­žemo li na drugi način da vam pomognemo?

Činilo se da Pako nema ni­šta da im kaže. No, tada pre­ko njegovog lica pređe laka grimasa, kao da odlučuje dali se nečega setio ili ne. Ko­načno, reče:

— Pa... možda biste i mo­gli. ..

n in đ a 147 13

— Recite — izgovori recep­cionar sa nadom. Već je u dva navrata dobio drsko visoke na­pojnice od don Patrisija, pa se nadao da će tako biti i u- buduće.

— Nadam se da imate tele­fonski imenik... — reče po­malo lenjo don Patrisio.

— Svakako, gospodine — re če recepcionar.

— Neka me knjiga čeka u mojoj sobi — reče nehajno Pako. — Vraćam se za neko­liko časova.

Istog časa se okrenuo i po­malo Ijuljavim korakom izašao iz hotela. Nije hteo da ostavi recepcionaru vremena da, eve­ntualno, upita »šta će, koji đa­vo, takvom gospodinu jedan telefonski imenik?«...

Našavši se na uHci, diskre­tno je izvukao dvadeset dola­ra i tutnuo u ruku momku zaduženom za parkiranje au­tomobila, koji veselo otrča da do veze najnoviji model malog sportskog, japanskog, ne na­ročito skupog, ali izuzetno at­raktivnog automobila — vlas ništvo don Patrisija. Pako u sebi pomisli: »Baš sam se po­šteno zgrčio da pronađem o- vaj auto koji me je koštao manje od trideset hiljadarki, a ostavlja utisak kao da ko- ta bar sto pedeset... Vrede-

lo je!«

Činilo se da je zaista vrede- lo, jer nije bilo osobe koja se zatekla ispred hotela, a da se nije osvrnula kada je mo­mak dovezao »spajder« neči­tkog imena, ali zato sa dese­tak slova i brojeva modela.

Našao se u kraju gde je po­java naučno-fantastičnog »spa- jdera« nečitkog imena mogla da izazove mnogo više od pu­ke radoznalosti. Bila je to če­tvrt u kojoj su stanovali si­romašni Portorikanci, izbegli- ce, ilegalni useljenici, svi oni koji su u San Francisko doš­li po svoj komad blagostanja, a pronašli samo krv, znoj i suze. No, Pako nije obratio pažnju na okolinu. Uostalom, ona mu je bila i te kako do­bro poznata. Tu je bio rođen.

I, znao je odlično kuda tre­ba da vozi, kroz uske uličice, koje to i nisu bile, između st­raćara, naherenih građevina od lima i starih, oguljenih dasa­ka. Pratili su ga pohlepni po­gledi i Pako je znao da mno­gi od njih gledaju njegov au­tomobil kao divljač. Međutim, poznavao je lovce — i sam je nekada bio jedan od njih — i znao je da se ni njc mu ni njegovom vozilu neće dogodi­ti ništa ružno... Bilo je do­voljno da automobil parkira ispred jedine kuće koja je i- mala sprat u tom delu nase- lia.

14 NINĐA 147

Kuća je pripadala njegovom dedi, čoveku koji je četrdeset godina bio strah i trepet tog dela grada. Zvali su ga Princ, čak i kada je imao već osam­deset, i bilo je poznato da će zla sudbina stići onoga ko bu­de bilo šta ukrao ili oštetio u njegovoj kući ili blizu nje.

Kada je Pako izašao iz »spa- jdera«, naravno, niko ga ni­je prepoznao. Zastao je i po­gledao ka kući. Prozori su bi­li zatvoreni, ali je on znao da kroz uske proreze već neko pažljivo osmatra tog »stranca« i njegov skupi automobil. Pri­šao je ulaznim vratima i ot­vorio ih bez kucanja. . .

Cim je stupio u polumrač- ni hodnik, osetio je miris če­lika i ulja za podmazivanje o- ružja — cev se, uostalom, na­lazila samo na dva inča od njegovog nosa!

— U ovu kuću se ne ulazi bc/. kucanja! — rekao je ne­ko na španskom. Taj neko je držao u rukama dugačku »re- mingtonku« sa dve cevi.

— Princ neće imati ništa protiv što sam tako ušao — rekao je Pako i široko se is­cerio okrećući lice prema sv­om bratu od strica, Manuelu.

Manuel je bio nekoliko tre­nutaka zbunjen. Prepoznao je glas, ali lik još uvek nije i trebalo mu je gotovo dva mi­nuta dok nije shvatio ko sto­

ji pred njim. Tada je spustio pušku. . .

— Pako?!? — zapanjeno je šapnuo Manuel. . .

— Nisam očekivao da će me ovde dočekati sa puškom — osmehnuo se Pako. — Kako je, Manuele?

— Princ će pasti u nesvest kad te vidi — reče Manuel. — Kako. ..

— Ovo je Amerika — rekao je Pako sa ironijom. — Ovde je moguće i kupiti slobodu. Skupo me je koštalo da sk­ratim svoju kaznu za nekoli­ko godina.

— A. . . ono? — Manuel je glavom pokazao na automobil ispred kuće. — I odelo. . . sve!?!

— Novac treba da se pot­roši, Manuele. Za to i služi.

Manuel je razmislio malo pre nego što je rekao:

— Bolje da te ne pitam o- dakle ti toliki novac. . .

— Uvek si bio mudar — zaključio je Pako. — Vodi me Princu!

Činilo se da prolaze kroz praznu kuću. Manuel ukratko ispriča gde su svi od ukuća­na. . .

— Poslovi, poslovi. . . Mno­go posla, Pako. Princ ne doz­voljava da »valjamo« drogu, a to je jedino što se danas is­plati. Onda moramo da se ba­vimo teškim, mukoti-pnim po­

n in đ a 147 15

slovima i rade svi. . . Cak je i mali Salazar morao da poč­ne da radi...

__ Pa, on ima samo dva­naest, koliko mogu da izraču- nam — iznenadio se Pako.

— On sada radi sa kredit­nim karticama — objasni Ma­nuel.

Pako je samo klimnuo gla­vom, jer više nije bilo vre­mena za razgovor. Nalazili su se ispred vrata koja su Paku bila dobro poznata. Iza njih se nalazio patrijarh — Princ. Pa­ko ni sam nije znao šta da očekuje kada prođe kroz vra­ta, ali svakako nije očekivao da će se suočiti sa. . .

— Ko je to? — upitao je drhtav, starački glas kada su Manuel i Pako ušli.

— Manuel — reče Pakov ro đak. — Dovodim ti nekoga ko ga odavno nisi video. . .

Manuel preseče svoju reče­nicu. Izgovorio je reč koja ni­kada nije smela da se izgova­ra u toj sobi — »videti«!

— Prokleto kopile! — zaši- šta starac. — Već tri godine ne vidim ni tračak svetlosti, a ti tako... Ne lupaj> glupos­ti, već mi kaži ko je to sa to­bom!?

— Pako, deda... — reče go­tovo nežno Pako. — Ja sam, Pako.

Starac na tren obori glavu, a onda progovori nešto snaž­nijim i odlučnijim glasom:

— Patrisio. . . Mislio sam da cu doživeti. . . Jesi li. ..?

— Slobodan sam, deda — reče Pako.

— Manuele! — zašišta po­novo starac obraćajući se dru­gom. — Gubi se odavde! Mo­ram da razgovaram sa Pakom.

Manuel se bez reči udalji pa­žljivo zatvarajući vrata za so­bom. U tišini koja je nastala iza njega čulo se samo sip- Ijivo disanje starca i bučni ot­kucaji srca njegovog unuka.

— Uvek si mi bio najdraži od svih, Pako — reče nežno i vrlo tiho starac.

Znam, deda reče Pa­ko.

— Ali, nisam ti oprostio ono što si učinio, đa znaš — reče Princ.

— Znam i to — reče Pako.— Ali, moraš da znaš da sam morao. Jednostavno sam mo­rao.

— Pako. . . Mi smo imali tri­deset ljudi koji bi to izveli umesto tebe — reče starac. — Trebalo je samo da dođeš i da mi kažeš da hoćeš da ti ljudi nestanu. To je sve što je trebalo da učiniš. Umesto to­ga si ti otišao i ubio ih. Ja sam za sve čuo tek kada si bio uhapšen. ..

16 NINĐA 147

— To nije značilo da u te­be nemam poverenja, deda — reče Pako. — Ali, bilo je to nešto sasvim lično.

— Nema ličnih stvari u mo joj porodici, Pako! — starac je pokušao da vikne, što se pretvorilo u krkljanje. — Mi smo porodica, za ime božje, Pako! Nisam ti oprostio to što si od mene sakrio sve to! I nisam ti oprostio to što si do­zvolio da te uhvate! To ti, ta­kođe, nisam oprostio. Uvek sam mislio da ćeš me ti nas- lediti. . . U stvari, još uvek to mislim. Vidiš i sam. Sve one rane su mi, konačno, došle glave. Već četiri godine sam nepokretan, a već tri slep! Ne­ću moći još dugo da držim ko­nce porodice u svojim ruka­ma. .. Kome da ostavim sve ono što sam gradio gotovo po­la veka? Manuelu? Ronaldu? Edvardu? Nemaju ni mozga ni petlje, Pako.. . Oni nemaju o- no što ti imaš. Ja znajn da ti imaš i mozga i petlje... Imaš?

— Verujem da imam, deda!— odgovorio je Pako. — Re­kli su da ću biti osamnaest godina iza brave, a ja sam na­polju već posle osam. Uspeo sam to bez ičije pomoći. Sam!

— Jesi li pobegao? — upi­ta tiho starac.

— Ne — izgovorio je Palco prilično ponosno. — Sve je po zakonu.

— Pametan si, Pako — re­če Princ. — Ne znam samo da li je pametno to što na- meravaš...

— Šta nameravam? — uz­vrati Pako pitanjem.

— To — reče starac. — Da se: svetiš...

— Kako znaš da imam na­meru da se svetim?

— Mirišeš na osvetu, sinko— zacereka se šuplje starac.— Tačnije. . . Smrdiš! I smrd- iš na lovu! Odakle ti lova?

— Neko me je slagao da si slep — reče Pako.

— Ljudi lažu — ponovo se nasmeja starac. — Znam da si odmalena pamtio svaku ne­pravdu i svetio se, tražeći os­vetu, gradeći je poput pešča- nih kula. I sada gradiš jednu, zar ne?!

— Nikome ne ostajem du­žan, deda — reče Pako.

— Nije mudro juriti u os­vetu — reče Princ. — Osveta uvek ima više od dve oštrice.

— Imao sam osam godina da smislim tu osvetu, deda — reče Pako.

— Razmisli, sinko — reče starac mirno. — Ako se pose- češ na tu svoju osvetu, niko neće moći da me nasledi i porodica će se raspasti. Shva­taš li šta hoću da kažem?

— Mislim da shvatam, deda— reče Pako. — Ali, to je ne­što što moram da uradim.

n in đ a 147 17

Nekoliko trenutaka su obo­jica ćutali, svako zabavljen sv­ojim mislima. Onda starac re­če:

— Barem mi dopusti da ti pomognem...

— Zato sam ovde — reče Pako. — Ovog puta neču uči­niti ništa bez tvog znanja.

— Pako. . . — izgovorio je nežno starac. — Uvek sam mi­slio da si ti taj. . . Dakle. . . ko?

— Ne znam — reče PaJio uzdahnuvši. — Znam samo i- me. .. Kada su me hapsili je­dan detektiv je izgovorio ime...

— Ime?! Samo ime? Kako glasi to ime?

— Lesli Eldridž — reče Pa­ko, a u glasu mu se osećala mržnja.

Starac ispruži ruku, u pra­zno. Pako priđe i podmetnu se pod tu ruku. Iako to ugpšte nije ličilo na milovanje, obo­jica su znali da je to vrhuns­ki izraz nežnosti. Starac je ne­ko vreme samo držao ruku na Pakovoj glavi. Potom je rekao samouvereno:

— Pronaći ćemo gada!

Traper Bul je bio čovek do­voljno neugledne spoljašnosti da mu sudbina nije mogla do- deliti bolju ulogu od uloge pri vatnog detektiva. Sam za se­

be je govorio: »Kad neko li­či na svakoga, ili ni na koga, onda je najbolje da bude pri­vatno njuškaralo. E, ja sam taj!« Poreklom iz neugledne porodice sa srednjeg zapada, došao je na zapadnu obalu u vreme hipija, sa cvećem u ko­si i nabreknućem u gaćama, bez mnogo obrazovanja i sva­kako bez trunke talenta za bi­lo šta, osim za želju da o sva­kome zna što je više moguće.

Zaposlio se u agenciji za o- bezbeđivanje nekretnina. Dru­gim rečima, prvo je čuvao ne­kakve objekte u izgradnji, a onda je napredovao sve do st- riičnjaka za postavljanje alar­ma. Pronašavši rupu u zako­nu, na osnovu svog radnog is­kustva, otvorio je privatnu a- genciju i vremenom postao kla sični privatni detektiv, čovek kome je specijalnost bila pro­nalaženje nestalih osoba i, no­rmalno, utvrđivanje bračnog neverstva. Usput je upoznavao razne ljude, obično sa ivice za­kona. Ponekad je obavljao ma­nje čiste poslove za neke od njih, stekao poverenje i mo­gao se kladiti da će mu oni uzvratiti, dajući mu, tu i ta­mo, poslove koji su donosili dobru zaradu uz malo stvar­nog rada.

Sada je pogledao preko sta­klene ploče svog radnog sto­la, gledajući u mladića koga

18 NINĐA 147

je procenio kao osobu spre­mnu na bilo šta u životu, ali bez opipljivog cilja.

— Princ me je mnogo za­dužio — rekao je Traper Bul.— Ti si mu unuk. . . Rekao je da uradim za tebe sve što se može. Ali, meni nije jasno o čemu se, zapravo, radi?

— Radi se o jednom čove- veku — reče Pako. — O čo­veku kome znam samo ime. Mislim da je novinar.

— Sta sa njim?— Moram da ga pronađem

— reče Pako. — To je sve. Princ je kazao da si ti u sta­nju. . .

— Dobro je rekao. Ja sam u stanju da pronađem bilo ko­ga. Zašto ga tražiš?

— To su već moje stvari — odbrusi Pako što je mogao hla dnokrvnije. — Tvoje je da ga pronađeš. Moje je ostalo...

Traper Bul nije bio naivem. Godinama je poznavao starca kome su se obraćali sa »Pri­nc«. Znao je da matori ima na duši više ljudi nego Divlji Bil Hikok, kao što je znao i da članovi njegove porodice nisu bezazleni velegradski fra- jerčići. Pretpostavljao je da čovek koji se našao na meti Princa i njegovog unuka mo­že da očekuje samo neprijat­nosti. Istovremeno, nije želeo da riziku je da se upetlja u bi­lo šta što podrazumeva poli­

ciju, a taj Patrisio, koji je od njega tražio da pronađe čo­veka, mirisao je još uvek na zatvorsku hranu. . .

— Bojim se da će sve to koštati — rekao je Traper Bul.

— Shvatio sam da je život skup — Pako se osmehnuo ki­selo. — Koliko tražiš?

— Recimo. . . — Bul je još uvek razmišljao. . .

— Deset hiljada — ponudio je Pako. — Da li bi to mog­lo da podmiri troškove.

Traper Bul je pomislio, tru­deći se da mu se nijedan mi­šić na licu ne pomeri: »Ovaj je dobro zagrizao. Čini se da mu je taj čovek izuzetno va­žan. . .«

— Neka bude petnaest i sve će biti u redu — rekao je ko­načno Traper Bul.

— Čuo sam da si skup — rekao je Pako. — Ali, mislio sam da duguješ mom dedi. . .

— Da mu ne dugujem, cena bi bila trostruko veća >— uz­vratio je hladno Traper Bul.— Ne verujem da tog tipa tra­žiš da bi mu kupio sladoled. A kada tražiš nekoga da mu ne bi kupio sladoled, sasvim je moguće da se to ne bi svi­delo vlastima. Ja ne želim da imam mnogo posla sa polici­jom, veruj ‘mi. Kao što, uop­šte, izbegavam velike rizike. Tako se mirnije živi, a čovek može drugim ljudima duže da

n in đ a 147 19

bude prijatelj. Ukratko, imam nameru da tvom dedi još du­go činim usluge. . . Razumeš li?

Pako se nadao da će mu Bul reći tako nešto. Uostalom, de­da ga je upozorio da Traper Bul nije šmokljan.

— Neka bude — reče Pako.— Pola odmah, pola kad ga pronađeš.

— A ako ga ne pronađem?— uzvrati Bul. — Znaš, pone­kad ljudi umiru prirodnom smrću. . .

— Nema prirodne smrti — odvrati Pako samouvereno. — A ako ne budeš imao sreće... Pa, vratičeš rtii lovu i opet će­mo biti prijatelji. Razumeš li?

— A4islim da sam shvatio— iscerio se Traper Bul. — Ko ti je taj tip?

— Zove se Lesli Eldridž i mislim da je novinar.

— Da li je to sve što znaš0 njemu?

— Znam još da voli da gura nos u stvari koje ga se ne ti­ču i da je možda policijski doušnik ili tako nešto.

— Kako izgleda?— Verovatno ima dve ruke

1 dve noge. . . glavu i ostalo... Nisam ga nikad video.

— To je zaista malo poda­taka — reče Traper Bul.

— Ovo je zaista mnogo lo­ve za to malo podataka — za­šišta nezadovoljno Pako i tre­snu ispred detektiva koverat

sa novcem. — Mislim da ima koja stotka manje, ali. . . šta je to među prijateljima?

— Bilo bi glupo da brojim —■ reče detektiv.

— Koliko ti treba da ga pronađeš?

— Duže nego da pronađem Dika Kaveta — isceri se de­tektiv. — Za Dika svi znaju da je na televiziji. . .

— Dajem ti dve nedelje — reče čvrsto Pako.

Traper Bul je posmatrao koverat sa novcem. Uzeti ga, značilo je pristati na sve. Ne uzeti ga, značilo je — nevo­lju. Princu se ne bi svidelo da odbije taj posao, a Princ je, uprkos slepilu, još uvek bio hispanoamerički. . . Princ. . .

— Nestrpljiv si — reče Tra­per Bul nadajući se da će bar produžiti rok.

— Dve nedelje — ponovi Pako mirno.

Vrlo sporim pokretima Tra­per Bul izvuče jednu cigaretu iz kutije. Valjao ju je među prstima neko vreme, kao da odlučuje hoće li zapaliti ili ne. Potom dohvati upaljač. Prino­sio je plamen neshvatljivo po­lako. Potom uvuče dim. . .

Iako nije bio suviše inteli­gentan, iako nije bio naklju­kan znanjima, iako je bio la­kom i ponekad brzoplet, Tra- jer Bul je shvatio da pred so­jom ima rođenog gubitnika.

20 NINĐA 147

Ipak, spustivši cigaretu na ivicu pepeljare, Bul dohvati koverat sa novcem i gotovo ve eslo izgovori:

— Dve nedelje, onda. .. Ah, potrudi se da zaboraviš da smo uopšte razgovarah.

— Imaš reč mog dede — reče Pako.

»Sjajno!«, pomisli Traper Bul. »Klinac olako daje reč jednog Princa. To, valjda, zna­či da svoju sopstvenu reč i nema. . .« No, nije glasno re­kao ništa. Samo se još jed­nom osmehnuo.. .

— Pozdravi dedu. ..— Naravno — reče Pako.

Bio je zadovoljan.

»Prosto kao pasulj«, pomi­slio je Traper Bul ulazeći u zgradu univerzitetske bibliote­ke. Već desetak godina imao je falsifikovanu propusnicu za tu instituciju. Kao iskusan de­tektiv znao je da arhiv bibli­oteke sadrži milione podataka pomoću kojih pažljiv čovek može da otkrije ono što tra­ži. Već je poznavao osoblje, a i ono njega. Obično se poja­vljivao sa paketom kolača iz poslastičarnice »Feng« — to je bilo dovoljno da podmiti gospođe i gospođice iz biblio­teke kako bi mu dozvolite da pretura sam po dosijeima, re­gistrima i mikrofilmovima.

— Ponovo na tragu — rekla je jedna od starijih gospođa, za koju je Bul znao da je u- sedelica. Ona se uvek nadala da će moći čuvenom detekti­vu da pomogne da razreši ne­ki od slučajeva sličnih zaple­tima iz Čendlerovih romana.

— Ovog puta je krupno — osmehnuo se Bul. — Ispriča- ću vam jednom prilikom.

— Mogu li da vam pomog­nem? — upitala je žena pre­puna nade.

— Samo ako mi pomognete oko kompjuterskog registra — rekao je smireno Traper Bul.— Tu se ne snalazim najbolje.

Bibliotekarka je istog časanapustila svoj redovan posao i dala se u traženje disketa na kojima su bili potpisani auto­ri novinskih članaka svih no­vina i časopisa u San Franci­sku, u zadnjih deset godina, baš kao što ju je Bul zamolio. On je sve to pratio hladnokr­vno, verujući da izgleda kao pravi detektiv. U stvari, nika­da nije znao kako da pravil­no rukuje sa kompjuterima i bio je pomalo ponosan na se­be što uspeva da uz tako ma­lu naknadu dobije stručnu po­moć.

— Može li se sada na ek­ranu dobiti lista svih autora?— upitao je.

— Vrlo lako — rekla je že­na i ispritiskala nekoliko ta­

n in đ a 147 21

stera. Na ekranu monitora po­čela su da izlaze miljama du­gačke liste.

— Fino — rekao je Bul. — Može li sad ta pametna spra­va da mi izdvoji jedno ime?

— Samo recite. . .— Lesli Eldridž — reče de­

tektiv.2ena se ponovo nagnula nad

tastaturu i nije proteklo dugo do trenutka kada se na ekra­nu ukazalo ovo:

»Lesli Eldridž. . . bez poda­taka. ..«

Slobodni novinar, saradnik »Bej buglera«, »Pacifik revije«, »Patriota«, »Andergraund si- gala«, »Flore i faune«... Čla­nci pod registarskim brojem...«

Sledio je neveliki spisak čla­naka. Bul je izbrojao jedana­est. No, zabrinuo se što pored imena stoji beleška: »Bez po­dataka. ..«

— Šta ovo znači? — upitao je i upro prstom u taj deo teksta.

— Pa... to obično znači da čovek nije registrovan u novi­narskom sindikatu. Znate, oni iz sindikata su ovde, u kom­pjuteru, obeleženi posebno. Uz njihova imena idu i adrese i sve drugo... Ali, mnogi auto­ri, naročito slobodnjaci, jed­nostavno nisu obavezni da da­ju podatke o sebi i onda sto­ji to ... Bez podataka.

— To znači da ovim putem ne mogu da pronađem adresu tog Leslija Eldridža — zaklju­čio je Traper Bul.

— Iz ovog registra ne — potvrdila je bibliotekarka. — Ali. . . Ako biste kontaktirali časopise sa kojima je novinar sarađivao.. . Oni možda znaju više o njemu.

— Možda. . . — rekao je Bul trudeći se da mu glas ne zvu­či nesigurno, mada se upra­vo tako osećao. — Za početak bih mogao da dobijem na mi­krofilmovima kopije njegovih članaka, zar ne?!

—■ Naravno — odgovorila je žena. — Lično ću se pobrinu­ti da to dobijete odmah i da vas niko ne uznemirava dok to budete čitali. Možete kori­stiti moju kancelariju.

— Ne znam kako da vam se zahvalim — rekao je Bul i oblio usedelicu nežnim os- mehom.

Sledeća dva časa je sedeo iza zaključanih vrata i trudio se da razume ono što čita. A čitao je tekstove koje je pot­pisao Lesli Eldridž.

— Ovaj Eldridž je neka bu­dala — rekao je glasno Tra­per Bul, siguran da ga niko ne može čuti. — Ovo što piše su sve same gluposti koje, si­guran sam, niko ne čita. Ne znam šta Princ i njegov volje­ni Pako mogu imati protiv o­

22 NINĐA 147

vog čoveka. Ali, plačen sam da ga pronađem i ja ću to učini­ti. . .

Zapisao je adresu svih tih novina sa kojima je Eldridž sarađivao, a onda je izgubio nekih dvadeset minuta na us­rdno zahvaljivanje staroj bi­bliotekarki. Jedva je dočekao da izađe na ulicu.

Pogledao je na časovnik i zaključio da ima još vremena da obiđe dve ili tri redakcije sa spiska.

Redakciju »Patriota« je pro­našao, ali u njoj nije prona­šao nikoga do nekog starca mutnih očiju i obraza izbraz- danih ispucalim kapilarima. Oko starčevog lica su zujale sitne vinske mušice. Međutim Traper Bul je bio oprezan — matori je nosio značku na ko­joj je pisalo »obezbeđenje«, a uz to i ogromnu revolverčinu nepoznatog kalibra.

— Koga ste rekli da traži­te? — upitao je stari čuvar pomalo zapetljavajući alkoholi ziranim jezikom.

— Urednika — reče Bul. — Urednika »Patriota«.

— Takvog ovde nema — re­če čuvar. — »Patriot« je po­kojni časopis. . . Već tri godi­ne. Ovo ovde su preuzeli po- verioci i dali meni da čuvam, mada ne znam uopšte šta ču­vam i da li bi sve ovo bilo kome moglo da koristi.

U prostoriji se nalazilo ne­koliko pisaćih stolova prena­trpanih papira svake vrste. Po podu su prašinu skupljale knji ge i zgužvani časopisi. Na ne­koliko pisaćih mašina palo je toliko prašine da se ni slova nisu dobro videla. Čuvar ši­roko raširi ruke. ..

— Kao što vidiš, druškane, propast. . .

— Sjajno! — bio je jedini komentar Trapera Bula.

Ostavio je dva dolara napo­jnice stai'om čuvaru i sa kise­lim osećanjem krenuo dalje. ..

Redakcija »Andergraund si­gnala« nalazila se samo neko­liko blokova dalje. Kada je po­kucao i ušao. Traper je ose­tio iznenadni napad optimiz­ma. Prostorija je bila uredna, čista i izgledalo je da tu ipak neko nešto radi. Taj neko bio je momak nezamislivo dugač­ke kose skupljene u dve ple­tenice, na indijanski način, i sa- naočarima tragične diopt­rije na nosu.

— Tražim glavnog uredni­ka — rekao je ljubazno Tra­per Bul.

— Našao si ga, daso — za- krkljao je dugokosi. — I nje­ga, i njegovog zamenika, i le­ktora i korektora, i reporte­ra, i uvodničara, i arhivistu, i fotografa i sve drugo. . .

Traper Bul je na tren bio zbunjen. Trebalo mu je ne­

n in đ a 147 23

koliko minuta da shvati da taj momak predstavlja kom­pletan izdavački tim tog ča­sopisa, a verovatno je bio i jedini vlasnik. No, zaključio je da to ne bi trebalo da bude smetnja. ..

— Vidite. . . — počeo je Tra­per Bul što je mogao učtivi- je — pre nekoliko godina je za vaš časopis nešto napisao čovek po imenu Lesli Eldridž. Ja predstavljam jednu kompa­niju koja je zainteresovana. . .

— Kako reče da se zove? — prekinuo ga je dugokosi.

— Lesli Eldridž — ponovio je Bul prepun nade.

— Fino ime — reče čovek koji je, očigledno, sam bio ceo »Andergraund signal«. — Zvu­či pošteno. Pravo novinarsko inT,e. Ali, vidiš, u ovoj tintari su memorisani svi saradnici od dana kada sam ja preuzeo ovo sranje, ali. . . tog čove ne­ma! Kapiraš?!

— Bojim se da nisam baš najbolje shvatio — reče Bul. Njegov entuzijazam beše nag­lo splasnuo.

— Da ti objasnim. . . Ove papire je sređivao Nik Nojge- bauer, pre mene. A onda je Nik riknuo od prekomerne do­ze, pre dva leta, pa sam ja pre­uzeo posao. Razumeš. Za ove dve godine sve znam, a pre toga.. . Valjda je Nik poneo u grob sve što je trebalo da

se zna o časopisu u vreme ka­da je on radio. Ja nikada ni­sam čuo za tog Lizi ja Elvu- da. . .

— Leslija Eldridža — ispra­vi ga Bul.

— Ma kako. . . — reeč mo­mak. — Ako je taj ikada išta pisao za Nika ili za mene, on­da za njega možemo da zna­mo samo Nik ili ja. . . Nik je mrtav, a ja nemain pojma o kome ti govoriš. Kapiraš?!

— Zar ne postoji neka evi­dencija ili nešto slično? — u- pita Traper Bul svestan da je pitanje postavljeno u očaju.

— Sve je u glavi, daso. . . Baš ovde — reče momak i do­taknu predugim kažiprstom svoje čelo. — A ovde tvog Ke- ridža nema.

— Eldridža — ponovo ga ispravi Bul i odmahnu rukom okrećući se prema vratima.

Sledećih nekoliko časova je Traper Bul proveo bezuspeš no tražeći redakciju »Bej bug lera«. Činilo se da se ta reda kcija seli svake tri ili četir nedelje, uglavnom ostavljajući slab trag o svojim preseljenji ma, pa kada je Bul, konančo, shvatio da bi mu trebalo bar dve nedelje da uđe u trag tom časopisu, jednostavno je napu­stio ideju da se bavi »Bej bug- lerom«. Precrtao je taj naziv u svom podsetniku i krenuo drugim tragom. . .

24 NINĐA 147

Redakciju »Flore i faune« je našao lako i prijatno se izne­nadio utvrdivši da se radi o nečemu što izgleda čak i više nego pristojno. Samo zgrada je izgledala kao nešto u čemu se morao praviti časopis od bar nekoliko desetina hiljada tiraža. Unutrašnjost je odisa­la visokim stilom, mirisala na relativno veliki novac, a samo osoblje se ponašalo profesio­nalno i ljubazno. Bez mnogo problema i procedure Traper Bul je dospeo do mlade žene na čijem je radnom stolu sta­jala pločica sa natpisom: »Ko­ordinator talenata«, za koju su mii rekli da vodi evidenciju svih saradnika lista.

— Kolege su mi rekle da tražite podatke jednog našeg saradnika — rekla je koordi- natorka talenata. — Recite mi ime, adresu, broj telefona i profesiju, molim vas!

— Ime je Lesli Eldridž, pro­fesija je slobodni novinar, a ostalo ne znam — rekao je Bul nadajući se da je konač­no na dobrom putu.

— Mogu li sada da dobijem adresu vašeg saradnika?

— Samo trenutak — osme­hnu se mlada žena i uroni u ekran kompjuterskog monito­ra. — Kad ste rekli da je Le­sli Eldridž pisao za nas?

— Koliko mi je poznato, pre četiri godine — reče Bul, vi-

rnu u podsetnik i izgovori na­slove članaka koje je Eldridž radio za »Floru i faunu«.

Morao je da sačeka nekoli­ko minuta dok mlada žena ni­je, konačno, veselo uzdahnula i dotakla vrhovima prstiju mo nitor. . .

— Pa da! Evo ga. . . Lesli Eldridž — rekla je vedro. — On nam je tekstove poslao sa Fidži ja i sa nekog ostrva Ga- uri, iz Polinezije. Tačnije, sa jahte »Morning star«. Lako je zaključiti da je bio na krsta­renju i pronašao nešto za šta je mislio da bi bilo dobro za naš časopis. Bio je u pravu. Štampali smo njegove priloge.

— Sa Fidžija?! — zapanjio se Traper Bul. — Znači, vi ne­mate njegovu adresu?!

— U vreme kada su teksto­vi stigli on je bio na toj jah­ti i to je, tada, bila njegova adresa — objasni koordinato- rka. — Ali, ako želite da zna-_ te, mi smo proverili tu jah­tu. .. Imamo, kažem, razvijen sistem, i ne dozvoljavamo da nam bilo ko podvali. Jahta je bila uredno iznajmljena od jedne ugledne kompanije na Tahitima. Sve je bilo u re­du. . .

— Ali. . . Lesli Eldridž živi ovde, u San Francisku — re­če Bul. — Zar nemate njego­vu ovdašnju adresu?

n in đ a 147 25

— On je, možda, kasnije i došao da živi ovde, baš kao što je i pre te plovidbe »Mo­rning starom« mogao da živi ovde — reče žena. — Među­tim, nas je zanimalo samo gde se nalazio u vreme dok je bio naš saradnik. Na žalost, on više nikada nije poslao ništa, tako da smo izgubili kontakt sa njim.

Traper Bul je negde dubo­ko u sebi osetio ključanje. No, bio je suviše iskusan da bi to priznao i samom sebi. Što je mogao hladnokrvni je je pod- neo još jedan poraz i samo je još rekao:

— Moji poslodavci će, bo­jim se, biti razočarani.

Ispratili su ga preterano Iju bazno. Čak su ga pozvali i da dođe ponovo, ako mu se u- kaže potreba i prilika. Ipak, na tome nekako nije mogao da im bude zahvalan. Traper Bul je imao osećaj da mu se trag, koji je iza sebe ostav­ljao Lesli Eldridž, hladi i gu­bi, prosto isparava u vazdu- hu.

Tek u kasno popodne je uspeo da pronađe redakciju »Pacifik revije«. Iako se reda­kcija nalazila u poslovnoj zg­radi usred grada, i iako je iz­gledala uglađeno i umiveno, gotovo kao i »Flora i fauna«, Bul nije osetio neko povere­nje. Prikrio je to svoje ose­

ćanje i ubrao uspeo da stig­ne do pomoćnika glavnog ure­dnika koji mu je ljubazno, uz profesionalni osmeh, objasnio:

— Znate, vaš zahtev nas po malo zbunjuje. Zašto se niste obratili Sindikatu novinara?

— Valjda zato što Lesli El­dridž nije u tom Sindikatu — reče pomalo žučno Traper Bul.— On je nekakav slobodan novinar.

— Znači, tako.. . — zaklju­čio je pomoćnik glavnog ured­nika. — U tom slučaju vas moram zamoliti da vaša fir­ma prosledi pismeni zahtev. Vidite, mi naše saradnike te­stiramo baš kao da su naši stalni novinari, a prema našim novinarima se odnosimo kao prema članovima porodice i trudimo se da sačuvamo nji­hov integritet. Nadam se da me razimiete. ..

— Potpuno — reče čvrsto Bul. — Ali, pokušajte vi da razumete mene. Mojim pret­postavljenim se neće svideti 3ilo kakvo odugovlačenje. St­var bi lako mogla da izgubi od aktuelnosti. I sami ste u tom poslu i shvatate koliko je važno biti aktuelan. Posto­ji li bilo kakav način da do­bijem adresu gospodina Eldri­dža odmah? U pitanju je po­nuda koju bi verovatno on dočekao oberučke. Ako se već brinete o svojim saradnicima.

26 NINĐA 147

onda bi ovo mogao biti na­čin da dokažete tu svoju bri­gu.

Pomoćnik glavnog urednika je razmišljao, po Traperovom računu, predugo. Bul je već bio spreman da tom čoveku na neki način ponudi mito. Međutim, laknulo mu je kada je pomoćnik glavnog uredni­ka rekao:

— Mislim da ste postigli po- entu. Sve što je dobro za na­še novinare i saradnike, dob­ro je i za naš časopis, zar ne! Budite ljubazni da sačekate nekoliko minuta dok va!m ne donesem potreban podatak.

— Svakako, svakako. . . — zabrzao je Traper Bul. Usput nije propustio da počasti po­moćnika glavnog urednika naj prijateljskim osmehom iz sv­og arsenala.

No, nije odahnuo sve dok mu čovek nije doneo adresu Leslija Eldridža. Nedostajao je broj telefona, ali Traperu Bu­lu to više nije bilo važno. Na- iustio je »Pacifik reviju« uz liljadu zahvaljivanja. Laknu­lo mu je. Mnogo mu je lak­nulo. . .

Na putu do kuće je razmi­šljao da li da telefonira Pa­ku i javi mu dobre vesti. Ip­ak, pobedila je stečena sum­njičavost. Zaključio je da je pametnije da prvo proveri a- dresu i sve drugo što je bilo

moguće proveriti, pa tek on­da da ode i pokupi ostatak svog novca. No, nije uspeo da se otme mislima: »Ovo je ip­ak bilo lakše nego što sam se nadao. Neuporedivo lakše. . .«

Kafić »Madras« bio je poz­nat po tome što je imao stal­nu klijentelu, odličan izbor pi­ća iz svih krajeva sveta i naj­zgodnije konobarice u južnom delu San Franciska. Osim to­ga, imao je i zaštitni znak — ogromnu fotografiju mladića duge kose, dovoljno krupnog da i sa same fotografije zas­traši sve one koji bi u »Mad­ras« došli da prave gužvu. Jer, na fotografiji je pisalo: »Ako tražite gužvu, potražite mene. Ordiniram za šankom!« Ko god je bio u kafiću više od dva puta znao je da se na foto­grafiji nalazi lik Tabasko Pi­ta.

Tog dana je ordinirao uz ko zna koje australijsko pi­vo, a u društvu sa zapaljiv­om damom izuzetnih oblina i žbimom naj crveni je kose ko­ja se mogla zamisliti — to je bila Tabaskova slabost. . .

— Pile. . . — govorio je Ta­basko — ova rupa nije dovo­ljno dobra za nas. Predlažem da se preselimo na neko in­timnije mesto.

n in đ a 147 27

— Na šta ciljaš? — uzvra­tila je crvenokosa.

— U blizini mi je stan, lu­tko — reče Pit. — U njemu imam pun frižider piva, ogro­man krevet i otprilike toliku kadu punu tople vode.

— Hoćeš da kaežš da mi je potrebno kupanje, a tebi spa­vanje, posle svog tog piva?!— uzvratila je cura kikoćući se.

— Može i to. . . — iscerio se nestašno Pit. — Ali, pos­le. ..

— Posle čega? — glasilo je pitanje izgovoreno kroz polu- spuštene trepavice.

I, upravo se Pit spremao da dami pruži adekvatan odgovor kada je prišao barmen po i- menu Kouzi, koji se nalakti ispred Tabaski i izgovori u pola glasa:

— iPite, imamo primerak ko ji se raspituje da li »Madras« poseduje stambeni prostor.

Činilo se da Tabasko i ne čuje Kouzija, jer je piljio u damine poluspuštene trepavi­ce, ali kada je blago pomilo­vao golišavo žensko koleno i promrmljao nekakvo izvinje- nje, okrenuo se Kouziju i u- pitao:

— Gde je taj?— Za stolom u uglu — re­

če barmen ne okrećući glavu u tu stranu. — Pitao je da li kafić ima stanove. Pitao je

da li u tim stanovima, mož­da, stanuje novinar. . . Znaš već o kome se radi.

— Okej! — reče tiho Ta­basko Pit. — Prepusti stvar meni, a radoznalcu malčice razblaži piće, kao što si već i navikao.

Kouzi se iskezi i odleprša na drugi kraj šanka, dok se Pit sa stoprocentnom pažnjom vr­aćao crvenokosoj lepotici. Još neko vreme je slatkorečivo po navijao poziv u ogromnu ka­du i još veći krevet, pa kada je procenio da je dama spre­mna da pregovara o tome, ru kama je napravio znak »tajm- -aut« i zamolio je da ne napu­šta šank dok se on ne vrati...

— Imam jedan mali, ali ne- odložan posao. Odmah se vra­ćam!

— Ne zaboravi gde si stao— rekla je dama i osmeThnu- la se.

Pit otkliza niz šank, pa za­stade i još jednom pažljivo pogleda prema stolu u uglu za kojim je sedeo neugledan čovek za koga Pit pomisli: »Sa ovako bledom facom, ovaj tip mora biti nekakvo privatno njuškalo ili tako nešto. Mož­da će biti zanimljivo porazgo­varati sa njim. . .«

Prišao je stolu u uglu ge­gajući se u koraku na način na koji se nekada kretao Džon Vejn. Zastao je iznad gosta za

28 NINĐA 147

stolom čekajući da bude pri- mećen. Normalno, bio je sve­stan da je već odavno prime- ćen i da se taj neugledni tip samo pretvara. Ipak, bio je strpljiv. Nije prošlo dugo, a bleda faca izgovori:

— Treba vam nešto?!— Meni ne — reče Tabasko

i bez trunke žurbe se smesti u stolicu pored čoveka. — Ali, imam osećaj da tebi treba ne­što.

— Zašto bi se to vas tica­lo? — uzvrati hladnokrvno čo­vek.

— Pa... možda bih ja imao nešto da ponudim? — reče ta­janstveno Tabasko. — Vidim da si došao sam i da sediš tu sam i sve. A, nije u redu da odrastao čovek sedi sam, ako razumeš o čemu govorim...

— Bojim se da ne razumem— reče čovek.

— Hajde, hajde, ne pravi se naivan... — isceri se Ta­basko. Mahnuo je bradom pr­ema šanku, i to prema onom delu gde je sedela zanosna cr­venokosa dama. — Vidiš li o- no parče za šankom? Kladim se da nema ispravnog muškar­ca kome organi ne bi prora­dili kad bi se našao u njenoj blizini.

Čovek zaista pogleda ka ša­nku, odakle je crvenokosa gle dala prema stolu u uglu. Pri­rodno, sa te razdaljine se ni­

je moglo proceniti u koga da­ma gleda.

— Mislim da biste dobili o- pkladu — reče čovek oprez­no. — Ipak, ne vidim kakve to ima veze sa mnom?

— Neposredne — reče sa­mouvereno Tabasko Pit. — Za samo tri stotine možeš biti u njenoj blizini celu prokletu noć, daso. Reci mi sad da to ne želiš i ja ću ti reći da je sasvim izvesno da nisi ispra­van muškarac!

Zvučalo je pomalo kao uv­reda i pomalo kao pretnja i sigurno kao izazov. Pit je pa­žljivo gledao u čoveka i u nje­govim očima jasno pročitao kako bleda faca veruje da je on, Tabasko Pit, samo običan podvodač, a takvi su skloni da se upletu u bilo šta što im može doneti koju stotku više. Sa svoje strane čovek se trudio da razmisli pre nego što nastavi razgovor. Konačno da ga nastavi i to u pravcu kojim je Pit i očekivao da će krenuti. . .

— Recimo da sam zainte­resovan — reče čovek. — Uo­stalom, zaista. . . Ko ne bi bio?! Ali, ima još nešto...

Tabasko Pit ga odmeri sti­snutim očima i tankim osme­hom. Progovorio je tiše:

— Okej! Šta još? Trava, be- lo, krek, šta god... Samo re­ci o čemu se radi.

n in đ a 147 29

— Ne to — reče čovek. — U stvari* treba mi jedna in­formacija.

— Stani malo! — Tabasko se povuče malo, jer se bio sasvim uživeo u ulogu. — Da ti nisi neka vrsta pajkana?

— Nikada to nisam bio — reče čovek. — Niti ću biti.

— Novinar, onda? Ovde po informacije dolaze samo pa- jkani i novinari — reče Ta­basko.

— Recimo da sam od tih drugih — reče čovek, ali je nepogrešivim sluhom Tabasko Pit ocenio da to ni u ludilu ne može biti istina.

— Ako si od onih novinara koji su spremni informaciju pošteno da plate... Onda si na pravom mestu — isceri se Tabasko. — Šta ti treba?

Činilo se da Pit igra svoju ulogu toliko uverljivo da čo­vek nije mnogo razmišljao ka­da je progovorio:

— Tražim čoveka za koga su mi rekli da stanuje negde ovde. Možda i u samom kafi­ću?! Da li, na spratu ima ne­kakvih apartmana ili bilo šta slično?

— Na spratu je golubarnik, druškane — zagrokta Pit ne­kakvim smehom za koji je sma trao da odgovara situaciji. — Ali, tu su samo golubice. Me­ni se čini da smo se već do­govorili da onu crvenu pro­

baš, pa ćeš onda i videti ka­ko to tamo gore izgleda, ako te to zanima.

— Ne samo to — požurio je da kaže čovek. — Rekli su mi da taj čovek ovde stanuje, ili je stanovao, jer je podatak kojim raspolažem možda za- stareo.

— Daso, ja se ovde muvam već petnaest godina — reče Pit. — O »Madrasu« znam sve. Pitaj, pa ću ti reći koliko vre­di moj odgovor.

— Tražim jednog novinara po imenu Lesli Eldridž — re­če čovek u jednom dahu. — U redakciji jednog časopisa za koji je on radio dali su mi ovu adresu, ali, kažem, mož­da je to zastarelo...

Tabasko Pit začkilji na oba oka. Poćutao je kao da hoće da ostavi utisak da upravo ra­čuna koliko vredi informacija koju, bez sumnje, može da proda. Onda reče:

— Hajde da budemo poslo­vni! Da ti ja sve to lepo upa- kujem u jedan paket. Tri sto- tke za onu žensku i još dve stotke za informaciju koju tražiš, pa da se rastanemo u prijateljstvu!

Na licu neuglednog čoveka se lako moglo pročitati da jć navikao na svakojake ponude i pogodbe. Ipak, razmišljao je neko vreme, a onda se osmeh­nuo i kazao:

30 NINĐA 147

— Računam da je to fer ponuda.

Mašio še za džep, ali ga je Tabaskova ruka prekinula u tom pokretu. . .

— Ne tako, daso! Ovde ra­dimo diskretnije. Pođi na sp­rat. . . Onim stepenicama — Pit mu pokaza na zavesu u dnu kafića. — Platićeš golubi­ci sve skupa.

— A moja informacija? — upita čovek.

— To kada se vratiš — re­če Tabasko.

Grč nepoverenja pređe pre­ko blede face. Tabasko Pit pro ceni da je malo preterao, pa požuri da doda:

— Ili, ako baš hoćeš. . . Evo... Taj čova koga tražiš je zais­ta živeo ovde, ali se nešto ne pojavljuje u poslednje vreme. Mnogo putuje, znaš. No, ni­je isključeno da se pojavi, tu i tamo. Hoćeš da znaš ioš ne­što?

— Možda — reče čovek.— E, o tome ćemo razgo­

varati kad se vratiš. . . Ja vo­lim da izbrojim novac, a on­da da razgovaram o detaljima. Da li ti to odgovara?

— Ja volim da plaćam ro­bu pošteno — reče čovek, što je trebalo da znači da se na­da da će neodređenom ponu­dom dodatnog plaćanja poku­šati da spreči da mu taj, ne­nadani, izvor informacija po-

begne pre nego što mu kaže sve ono što zna. A, bleda fa­ca je odnekle, bila uverena da podvodač zna ono što njemu treba.

— Onda. . . kad se vratiš. . .— ponovi Tabasko Pit.

Ne sačekavši potvrdu ili bi­lo kakav komentar, Tabasko se vratio za šank, a čovek ble­de face ostade za stolom, po­nešto zbunjen, ali odnekle u- veren da je uradio pravu st­var. Pogodba mu se činila po­voljnom.

Crvenokosa za šankom se osmehnu Pitu i zaklima gla­vom prema stolu u uglu. Ra­zume se da nije mogla da ču­je razgovor, niti da izbliza vi­di Tabaskovu maestralnu glu­mu. ..

— Šta je ovo trebalo da zn- či? — upita dama. — Prvo nudiš svašta, a onda sve pre­kidaš zbog nekakvog razgovo­ra sa osobom koja ni najma­nje nije privlačna.

— U pitanju je čist posao, lepojko — odgovori Pit uz za­nosan osmeh. — Znaš, ja sam biznismen i ne propuštam pri­like za posao. A, sad. . . Kako bi bilo da krenemo?!

— Jesi li siguran da sam pristala?

— Siguran sam da sam ja pristao — reče Pit, na šta se crvenokosa zvonko nasmeja i primače mu se bliže.

n in đ a 147 31

Ako je išta znao na ovom svetu Tabasko Pit je znao da prepozna znake pristajanja. Os tavio je na šanku dovoljnu ko­ličinu novca za sve ono pivo koje je popio, a onda je obg­rlio damu oko struka i oni za- gaziše marševskim korakom ka izlazu. No, Pit nije propustio da preko njenog ramena pog­leda ka stolu u uglu i uputi jedan značajan mig bledoj fa­ci Kada su se našli na par­kiralištu ispred »Madrasa«, Ta basko elegantnim pokretom o- tvori vrata »poršea«, zadivlje­no gledajući kako crvenokosa smešta svoje eskluzivne obli­ne na sedište. Potom reče:

— Možeš li da budeš strp­ljiva još samo dva minuta? Čini mi se da sam na šanku zaboravio nešto što mi je vr­lo važno. . .

— Ne igraj se ženskim str­pljenjem — osmehnula se ona, ali se nije pomerila ni za mi­limetar. Sviđalo joj se da se­di u »poršeu«, bar koliko joj se sviđao i taj krupni mladić duge, plave kose.

I, dok je dama čekala, Pit je hitro otišao iza zgrade »Ma­drasa«, prolazeći kroz pozna­to unutrašnje dvorište i lako pronalazeći sporedni ulaz, ko­ji je povezivao lokal sa maga- cinskim prostorom. Nikakvo stepenište tu nije postojalo —

ali, čovek bledog, neupadljiv­og lica to nije mogao da zna...

Pojavio se svega nekoliko sekundi kasnije, kada je Ta­basko već bio dobro skriven iza nazidanih gajbi sa pivom...

Bleda faca se osvrtala oko sebe ne bi li ugledala stepe­nište. Bio je zbunjen što ne može da. pronađe put. Tako zbunjenog ga je i sustigla Pi- tova pesnica, koja ga pogodi razornim udarcima u čelo. . .

Covek samo ukrsti očima i Doče vrlo sporo da pada, gu­beći bilo kakvu kontrolu nad svojim telom. Pit izroni iz sv­og skrovišta da bi ga prihva­tio. Gotovo nežno ga je spu­stio na pod, a onda hitro iz­vrnuo sve džepove onesvešće- nog čoveka. Lako je pronašao ono što je tražio. . .

Nepun minut kasnije bio je za volanom dok mu se sa su- vozaečvog sedišta osmehivala zanosna crvenokosa dama. . .

** *

Jednim delom svesti mladi čovek privlačnog lica i krat­ko podšišane kose bio je uro­njen u lavirintski komplikova- ne rečenice jedne Foknerove knjige. Ležao je u udobnoj mreži razapetoj između dve palme, u vrtu kuće koja se na­lazila na litici iznad obale Pa­cifika. No, drugi deo svesti je

32 NINĐA 147

pratio sve šta se oko njega do­gađa. ..

Kada je sluhom uspeo da u- hvati daleki zvuk automobil­skog motora znao je koje je to vozilo. Dovršio je jednu od kraćih Foknerovih rečenica, u- stao iz mreže i ušao u kuću, okrećući se ka spavaćoj sobi. Rekao je:

— Sumiko! Dolazi Pit.Mlada žena se pojavila pola

minuta kasnije, obučena u ne­ku vrstu indijskog sarija, ko­ji je na njenom prelepom, is­točnjačkom sitnom i vitkom telu stajao kao saliven. Osvr­nula se...

— I ja sam ga čula — re­kla je.

— Možda je ružno što ću reći. . . Volela bih da se Pit ne zadrži dugo — šapnula je ona.

— Mala pohotnice — nestaš­no reče mladi čovek. — Sve mi se čini da si raspoložena da ponovimo prošlu noć.

— Zar je bila noć? — uz­vrati ona. — Meni se događa­lo belo usijanje... Uopšte ni­sam primetila da je bilo ta­mno.

Spojili su se dugim, nežn­im poljupcem, koji je potra­jao taman toliko da se zvuk automobilskog motora sasvim približi. Zatim se motor uga­sio i njih dvoje su, kroz po­ljubac, čuli korake koji su se

približavali ulaznim vratima. Usledio je zvuk zvona.. .

— Uđi, Pite! — viknuo je domaćin veselo, ne ispuštaju­ći Sumiko iz ruku.

Tabasko je ušao, zatičući ih u zagrljaju. Grmnuo je na sv­oj neponovljivi, veseli način:

— Kad god uđem, vi ste zagrljeni. Da niste slučajno nekakvi čudni sijamski bliza­nci?!

— Nešto tako — nasmeja­la se Sumiko.

— Lesli, vraćam ti auto — reče Tabasko uvaljujući se u jednu od fotelja u dnevnoj so­bi i gledajući kako Sumiko o- dlazi put kuhinje. Čuo je zv­uk otvaranja frižidera i znao je da će se ona pojaviti sa bocama dobrog, starog, aus- tralijskog piva. — Tvoja koli­ca su ostavila dobar utisak. Moraću da se rešim, pa da i ja sebi nabavim nešto slično. Neverovatno je koliko divne, crvenokose dame vole taj tip automobila!

— Znači. . . Opet jedna od crvenih noći. . . — našalio se Lesli.

Umesto odgovora Tabasko Pit ispi nekoliko velikih gu­tljaja piva, a onda se uozbi­lji. ..

— Juče je u »Madras« do­lazio jedan tip i raspitivao se za tebe.

n in đ a 147 33

— Nisam znao da sam toli­ko popularan — reče Lesli. — Znaš li, slučajno, ko je to bio?

— Oh! — uzdahnu samoza­dovoljno Pit. — Dozvolio sam sebi da odigram jednu sjajnu ulogu. . . Odlično sam se za­bavio na njegov račun. I, na­ravno, doznao ko je, mada ni­sam imao vremena da se po­drobnije raspitam zašto traži baš tebe.

— Dobro.. . — reče Lesli. — I, ko je tip?

— Nekakav bedni privatni detektiv sumnjivog izgleda — odgovori Tabasko Pit preko čaše sa pivom. — Džon Tra­per Bul. Ako mu je to uopšte pravo ime?!

— Nikada nisam čuo za nje­ga — reče Lesli.

— Ni ja — odvrati Pit. — Međutim. . . I sam znaš da po­znajem brdo ljudi koji, opet, znaju svašta o svakome. Ma­lo sam se jutros raspitao i je­dan od mojih drugara se do- setio ko je Traper Bul. . .

— Nestrpljiv asm — reče sa vršeno spokojno Lesli. To je bila, u stvari, šala, jer Lesli Eldridž nikada nije bio nes­trpljiv.

— Njuškalo koje se bavi razvodima i pronalaženjean nestalih osoba — reče Pit. — Čini se da mu svi poslovi ni­su baš preterano čisti. Neke njegove veze idu do portori-

kanske mafije, a nije imun ni na poslove sa narko-dilerima. Sve u svemu, ta zmija smrdi!

— Ne bi bilo glupo poraz­govarati sa tim gospodinom... Kako si rekao da se zove?

— Traper Bul — reče Taba­sko Pit. — Na dozvoli mu pi­še da ima kancelariju u Men­then ulici, ali mi moji dru­gari kažu da se u tu rupu re­tko zavlači. Lakše ga je pro­naći telefonom.. . Evo broj!

Tabasko je dugo preturao po džepovima, a onda izvuče -'gužvani komad papira koji Lesli uze, izravna ga, pogleda na kratko šta je tu bilo zapi­sano, a onda baci belešku u pepeljaru. Imao je fotografs­ko pamćenje.

— Kažu mi da se još može sresti, uz malo sreće, u piceri­ji »La Fonteno«, na Bulevaru Sakramente — nastavio je ne­hajno Tabasko. — Koliko je meni poznato, ta picerija je leglo najgore vrste ljigavaca. Pio sam pivo jednom tamo. ..

— Ne verujem da postoji m.esto na kome ti nisi pio pi­vo — dodala je veselo Sumi­ko, a njene kose oči se raz­dragano raširiše. Tabasko joj jc bio veoma drag. — Bar u San Francisku.

— Pa.. . Mora da se pro­ba. . . Nikada se ne zna gde je pivo najbolje. — nasmejao se Pit.

34 NINĐA 147

— Ne znam zašto bi se ta­kva osoba zanimala za mene— reče Lesli. — Ali, imam iz- vestan predosećaj da je Traper Bul samo figura u nekoj dru­goj igri.

— I meni se čini — reče Tabasko Pit.

— Pretpostavljam da nećeš odoleti da ne ispitaš stvar — rekla je Sumiko.

— Znaš kako je . .. — osme­hnuo se Lesli. — Te sitne du­še, kao što je to njuškalo, tre­ba ponekad obradovati na ne­ki način. Ja nameravam da ga obrađujem tako što ću mu dozvoliti da me pronađe. Uo­stalom, kako drugačije dozna­ti zašto me, uopšte, traži?

— Shvatam — reče Sumi­ko. Odlično je poznavala Les­lija.

— Da li mogu ja nešto da ti pomognem? — upita Taba­sko. Uvek je bio željan gužve.

— Za sada ne — reče oz­biljno Lesli. — Ali, ako bude potrebno, javiću ti.

— Učini to — rekao je Pit i dokrajčio svoje pivo usta- jući. — Sada vas golupčići os­tavljam same. Znam da to vo­lite. A, kada mi sledeći put bude zatrebao »porše«. ..

— Zar nisi rekao da ćeš na­baviti sebi jedan takav? — u- pita vedro Sumi,ko.

— Samo sam se šaHo — reče Tabasko. — Šta će mi

kad Lesli već ima jedan, a uo­pšte ne juri ženske?!

Svo troje su se zasmejali.

** *

Sa krvnim podlivom na na­tečenom čelu Traper Bul se pojavio u hotelskoj sobi u kojoj je odseo Pako. Trudio se da izgleda profesionalno i smireno, uprkos tom suveni­ru na glavi, ali Paka nije mo­gao da prevari. . .

— Na šta si to naleteo? — upitao je Pako.

— Na prokletog kučkinog sina — glasio je odgovor. — Prevario me je, sačekao u mraku, a ... Nije uzeo ni po­la dolara iz mog novčanika.

— Čudno! — rekao je Pa­ko. — Reci mi sad da li to ima veze sa tvojom istragom...

— Ne znam — rekao je Tra­per Bul začuđujuće iskreno.— Mislim da nema. U pitanju je bio bedni makro, koji je valjda hteo da proveri da li mogu da platim...

— Da platiš? Šta? Žensku?— Pako je sumnjičavim pog­ledom odmeravao detektiva.— Izgleda da ti vodiš nezdra- viji život nego što sam mislio.

— Istina, nudio je i infor­maciju o tom Eldridžu, ali sam uveren da je folirao — rekao je Bul. — U svakom

n in đ a 147 35

slučaju, zasmetao mi je pri­lično. . .

— Sve mi se čini da je moj deda pomalo popustio — re­kao je Pako. — Više ne zna da proceni ljude kao što je to nekada znao. Bojim se da je pogrešio kada mi je prepo­ručio da angažujem tebe! Mo­gao sam i sam da dobijem ba­tine tražeći svog čoveka.

— Ali, ne. . . Nije to! — po­žurio je da kaže Traper Bul.— Ja sam na sasvim dobrom, pouzdanom tragu. Mislim da ću pre kraja ove nedelje ima­ti tog Leslija Eldridža...

— Ja mislim da ćeš mora­ti prokleto dobro da se pot­rudiš da preživiš sve to — is­cerio se Pako. — Šta si do sada doznao?

— Pronašao sam gotovo sve adrese na kojima je ranije sta novao, ili adrese novina za koje je radio — reče Traper Bul. — Doduše, taj čovek, či­ni se, mnogo putuje, i često putuje, i često nije u Frišku, ali obruč se steže.

— Oko tvog vrata, izgleda— ponovo se otrovno isceri Pako. — Znaš li šta ja mis­lim? Mislim da si se trudio, istina, ali sam ubeđen da si dospeo u ćorsokaka i da je­dnostavno nisi u stanju da dovršiš posao. Ali, samo zbog Princa ću te pustiti da glavi­njaš još ovih, preostalih, os­

am dana. A, sada je bolje da kreneš. . . Vreme ti ističe!

Najgore je bilo što je Tra­per Bul zaista imao osećaj da mu vreme ističe. I sam je bio svestan da se našao u ćorso­kaku. Zaista nije imao više i- deja na koji način da ponovo nanjuši trag Leslija Eldridža. Kada je izašao iz Pakovog ho­tela, nervozno je zapalio ci­garetu i krenuo ulicom pani- nčo razmišljajući šta da uči­ni. . .

U svojoj karijeri (bio je ubeđen da posao kojim se ba­vi može da se nazove karije­rom) pronašao je stotinak o- soba. Uglavnom klinaca odbe- glih od kuće, ili muževa i že­na koji su napustili svoju po­rodicu. No, sve te osobe je pronašao uz pomoć svojih po znanika sa ulice. Jednog novi­nara, koji časopisima svoje te­kstove šalje sa Fidžija, nije mogao tražiti na ulici. Mogao ga je tražiti samo na način na koji je već pokušao i — nije uspeo. Već je nekoliko puta proveravao sve moguće telefonske imenike i nije pro­našao Leslija Eldridža. Potro­šio je dvesta dolara da bi po­dmitio jednu ženu iz telefo­nske službe, ne bi li ona dos­pela do imenika onih pretpla­tnika koji plaćaju posebnu pretplatu — za one ličnosti koje ne žele da se njihov br­

36 NINĐA 147

oj pojavi u bilo kom imeni­ku. Međutim, i to je bilo uza­lud. Ni u tajnim poštanskim imenicima nije bilo Leslija Eldridža. Preostalo mu je još samo da pokuša sa policijs­kim dosijeima, ali...

Nekoliko puta mu se već dogodilo da zloupotrebi pove- renje nekih ljudi, na koje je trošio prilično para, da bi mu dozvolili ulaz u policijsku e- videnciju. Sada je bio siguran da mu ti ljudi više neće po­moći. Ostavio je tu mogućno­st samo za slučaj očaja.. . Ne­volja je bila u tome da je već prilično određeno osećao taj očaj za vratom!

Svratio je u jedan bar, na uglu 82. i Avenije Kolorado i ispio dva viskija. Retko je mnogo pio i dva viskija su za Trapera Bula bila previše. Ali, sada su mu bila potreb­na. Odlučio je, ohrabren vis­kijem, da ipak pokuša sa po­znanicima iz policije. U tu sv­rhu je obavio nekoliko nape­tih i neprijatnih telefonskih razgovora, koji su se završili fijaskom — ljudi koje je mo­lio, nudeći prilične svote za tu pomoć, jednostavno nisu hteli da se upuštaju u bilo šta sa njim.

A, onda mu je, iznenada, si­nula ideja i Traper Bul je bio gotovo siguran da je to ona prava.. . Otrčao je do svog au­

tomobila i, vozeći brzo, za ne­koliko minuta bio u Ulici Me- nheten, tamo gde se nalazila njegova kancelarija u koju je vrlo retko zalazio. Ni sada ni­je gubio vreme proveravajući koliko je debeo sloj prašine na njegovim stvarima. Uosta­lom, imao je i kancelariju u centru, doduše iznajmljenu za povremeno korišćenje, i to u Menthen ulici mu nije bilo potrebno ni za šta drugo ne­go da zamazuje oči bilo kome ko traži njega. Ipak, ta ulica je, u datim okolnostima, za njega bila spasonosna.. .

Parkirao je ispred zgrade sa oronulom fasadom, u kojoj su se nalazili stanovi najgore vr­ste. Skoro veselo je ustrčao na treći sprat. Vrata pred ko­jima je zastao bila su mu po­znata. .. Pokucao je ...

Iznutra je odgovorio sipljiv glas;

— Ko je?Traper Bul je u jednom tre­

nutku pomislio da bi bilo do­bro da se našali i vikne: »Po­licija!«, ali je zaključio da to ne bi ostavilo dobar utisak na čoveka koga je želeo da sre­tne. Zato je odgovorio:

— Ja sam, Traper Bul! Sa- jmone, otvori. . .

Gledacf je u špijunku na vra tima i jasno video veliko, bu­ljavo oko Sajmona Hirša. To oko je kolutalo špijunkom ne­

MINĐA 147 37

koliko trenutaka, a onda je Sajmon počeo da otključava vrata, što je potrajalo prili­čno dugo.

— Šta je? — upitao je Sa- jmon Hirš, čovek nemogućeg sklopa tela, sa licem mladun- ca nilskog konja i očima ve­like žabe. Bilo je nemoguće odrediti mu godine.

— Nemoj da se ponašaš kao da nisam dobrodošao — os- mehnuo se Bul. — Imam u vidu posao.

Zaista, Sajmon Hirš je iz­gledao kao neko ko je sasta­vljen od nekoliko sasvim ra­zličitih tela. Njegovo ružno li­ce je bilo neprozirno, ali ga je Traper Bul poznavao dovo­ljno da može da kaže da Saj­mon razmišlja, a znao je i o čemu razmišlja. Traper Bul je mislio, gledajući u Sajmonove buljave oči: »Opet računa ko­liko da traži za posao koji mu još nisam ni ponudio, jer želi da to uklopi u cenu ne­kakve proklete kompjuterske opreme koju još nema!«

— Veliki ili mali posao? — upitao je Sajmon Hirš stoje­ći u vratima pomalo nalik na velikog i ljutog psa koji ne­ma nameru bilo koga da pu­sti u stan.

— Za tebe mali, za mene veliki — reče Traper Bul, sve­slan da time nudi Sajmonu niogućnost da ga učeni, tra­

žeći mnogo više novca nego obično. Ali, osećaj očaja mu je kuckao u grlu i nije hteo da gubi vreme na foliranje i cenjkanje.

— Uđi da razgovaramo. ..— konačno odluči Sajmon i pomeri se da bi Traper Bul mogao da uđe, a onda je us- ledilo vredno zaključavanje.

Unutrašnjost stana je ličila na skladište kompjuterske op­reme, samo što je sve što se tu nalazilo bilo u funkciji.

— Šta ti treba? — upitao je Sajmon. Nije imao vreme­na za gubljenje. Svo raspolo­živo vreme mu je bilo potreb­no za igru sa kompjuterima.

— Adresa i telefon jednog čoveka — reče otvoreno Tra­per Bul. Bio je siguran da se Sajmonu mogu poveriti bilo kakve tajne. Ukoliko se nisu ticale sveta kompjutera Saj­mon bi ih zaboravio pre nego što je i mogao da ih zapamti.

— Koliko si spreman da platiš?

— Koliko ti treba? — uz­vratio je Traper Bul. Već je znao način na koji se razgo­vara sa Sajmonom.

— Osam stotki — odvratio je Sajmon nervozno. — Šta god da ti treba, mogu da ti učinim za taj novac.

Bilo je to više nego što je Traper Bul računao, ali je tako đe znao da se sa Sajmonom

38 NINĐA 147

ne vredi cenjkati. Klimnuo je glavom. . .

— Nevolja je u tome što mi se čini da ćeš morati da »pro­vališ« u evidenciju vlasti — rekao je Traper Bul.

Sajmon Hirš je odmahnuo rukom. Za njega »provala« u bilo koji kompjuter na svetu nije bilo ništa više od igre. Jednom je čak uspeo da uđe čak 1 u sistem NATO, pa su tamo, posle, morali da menja- ju sve moguće šifre, jer su njihovi kompjuteri bili ospo­sobljeni da prepoznaju »pro­valu«. Iako nikada nije govo­rio o tome, Sajmon je često kompjuterski bio u vezi i sa samim predsednikom Sjedinje nih Država — ali se dobro čuvao da ga u Vašingtonu ne nanjuše. . .

— Znaš li bilo koji poda­tak? Ime? Bilo šta? — upi­tao je Sajmon.

— Lesli Eldridž — reče Tra­per Bul. — To je ime.. .

— Čiji je državljanin?— Američki, valjda. . . Tre­

balo bi da stanuje u San Fra- ncisku — reče Bul.

— Jesi li pokušao sa tele­fonskim imenikom? — upita Sajmon Hirš sedajući za jedan od stolova pretrpanih kompju­terima. Nije sačekao odgovor. Već je tražio.

— Nema ga ni u jednom te­lefonskom imeniku — odgo­

vori Traper Bul. Posmatrao je način na koji Sajmon radi. To je ličilo na zbrkani balet pr­stiju na podijumu od kompju­terske tastature.

— Pretpostavljam da bi mo rao da bude evidentiran u matičnom uredu — rekao je Sajmon.

I. .. samo što je to izgovo­rio, na monitoru se ukaza po­četak dosijea matičnog ure­da. . .

— Ponovi mi ime — zatra­ži Sajmon.

— Lesli Eldridž.— Ako je uopšte rođen, mo­

rao bi biti negde ovde — re­če Sajmon i nastavi mahni­to da pritiska tastaturu.

Trajalo je, ipak, duže nego što se Bulu učinilo da će tra­jati. No, bio je nekako uve- ren da ga Sajmon neće izne- veriti.

— Opa! Uzviknu Sajmon Hirš. — Čini se da je tvoj čo- va zverka. ..

— Kako to? Šta to znači?— upita Traper Bul, a želu­dac mu nervozno zaigra.

— Vidi... — Sajmon poka­za iskrivljenim prstom na mo­nitor, kao da je Traper Bul uopšte mogao da razume ono što se na njemu nalazilo. — Eldridž S. Lesli. . . Postoji! Ro­đen je. . . Ali, kad?! To je,» iz­gleda, pravo pitanje.

NINĐA 147 39

— Ne razumem! — priznao je Traper Bul.

— Nema tu šta da se ra­zume — prezrivo frknu Saj­mon. — Lesli Eldridž je ispi­san iz matične evidencije.

— Zašto? — upita Traper Bul već prilično uspaničen.

— Obično ih ispisuju kada otegnu papke — reče Sajmon.

— Umro, znači! — izgovo­ri Traper Bul, ne znajući dali da se uplaši ili da se obra­duje. Kada bi Lesli Eldridž bio mrtav to bi resilo mnoge pro­bleme, ali i stvorilo nove, na­ročito ako za to sazna Pako.

— E, nije! — objavi sve­čano . Sajmon Hirš. — Ovde piše da nije umro, već da su njegov dosije prebacili u »spe­cijalno odeljenje«.

— Koji je to đavo?! — za- krklja Traper Bul. Sada mu tek ništa nije bilo jasno.

— Tamo obično smeštaju jolitičare ili one šmokljane ioji spadnu na program zaš­tite svedoka, ili kojekakve špi june ili tako neke glavonje — objasni Sajmon Hirš. — Ako vlasti odluče da nekome pro- mene ili sakriju identitet, on­da ga ubace u »specijalno«. Razumeš?!

— Valjda razimiem — reče bezvoljno Traper Bul. — Mo­že li se nekako do tog spiska?

— To uopšte nije spisak — Sajmon Hirš se namršti. —

Ali, može se i do njega. . . Ako nisu promenili kodove. To ti je nešto što ti ne bi mogao da razumeš. . .

— Možeš li ti to? — upita Traper Bul gubeći nadu.

— Naravno da mogu — sa- mouvereno izgovori Sajmon. Njegovi prsti ponovo zaplesa­še. . .

I ovog puta je trajalo du­že nego što je Traperovo str­pljenje moglo da izdrži. No, uzdah koji je ispustio Sajmon rekao je da je i ta operacija bila uspešno izvedena. . . No...

— Do đavola! — reče neza­dovoljno Sajmon Hirš. — Ovo mi već nije jasno?!

— Sta ti nije jasno?! — zavapi Traper Bul unoseći se u ekran monitora, ali osim i- mena Leslija Eldridža ništa drugo nije razimieo.

— Njegov dosije je vraćen u osnovnu evidenciju — reče Sajmon Hirš sav smračen.

— Pa, dobro... Traži onda u osnovnoj! — dreknuo je Trasper Bul.

— Ne glupiraj se! — od­brusi Sajmon. — Bili smo u osnovnoj. Tajno piše da je El­dridž prebačen u specijalno...

Traper Bul je osetio kako ga obliva hladan znoj. Laga­no mu je postajalo jasno da mu ni Sajmon nije pomogao. U svakom slučaju nije prona- našao ništa. . .

40 NINĐA 147

— Kako je to moguće? ■— upita iskreno zbunjen Traper Bul.

— Neko postoji! Mora da postoji neko. . . — govorio je Sajmon, ali je čak i Bulu bi­lo jasno da to Sajmon govo­ri sam sa sobom, jer reći ni u kom slučaju nisu bile upu­ćene njemu.

— Šta bulazniš?— Mislim da znam šta je

to — rekao je Sajmon. — Ne­ko je »provalio« u sistem, iz­dao naredbu da se dosije pre­baci u »specijalno«, a onda poništio naredbu i, usput, sk­renuo sve to negde na neki slepi kolosek. Drugim recima, taj neko se potrudio da Lesli Eldridž nestane!

— Kako da nestane?! — Traper Bul je bio svestan da ga glas izdaje. — Traži po sle- pim kolosecima, do đavola!

— Postoji neko ko je sa o- vim stvarima vešt gotovo kao ja •— reče za sebe Sajmon Hi­rš. — Ovo je izvedeno maj­storski.

— Šta se to mene tiče?! — dreknuo je Bul. — Možeš li da ga pronađeš ili ne možeš?!

— Pa, sad. . . nije nemogu­će — pomalo zamišljeno reče Sajmon. — Ali, zahteva mnogo vremena.

— Koliko vremena? — upi­ta Traper Bul.

— Odoka procenjeno, neg­de oko sedam godina — isce­ri se Sajmon Hirš. — Tih sle- pih koloseka ima, otprilike, oko pet hiljada milijardi, a budući da se sistemi šire, sva­kim danom se uvećavaju za nekoliko miliona. To je oke- an. .. Bogami, postoji neko ko je dobar skoro kao ja ...

— Vašijivo kopile! — zaur- lao je Traper Bul, mada ni njemu samom nije bilo jasno da li je to upućeno Sajmonu,ili tom nekom tajanstvenom hakeru koji je uspeo da izbri­še dosije Leslija Eldridža, ili samom Lesli ju, ili Paku, ili svima njima zajedno.

— Da imam vremena bio bi to lep izazov. . . — zamišlje­no je kazao Sajmon Hirš. — U svakom slučaju, vrlo mud­ro smišljeno. Vrlo mudro!

Traper Bul opusti ramena. Bes je ključao njegovim ve­nama, ali je iz iskustva znao da se besom ne može posti­ći ništa. Zato se jednostavno okrenuo i izašao iz Sajmono- vog stana, nekakvim automat­skim pokretima otključavaju­ći svih osam brava na vrati­ma. . . Osećao je da se nala­zi ne u ćorsokaku, već u tu­nelu koji ni sa jedne strane nema izlaza, i samo se pitao kako je uopšte dozvolio sebi da u njega uđe!

MINĐA 147 41

Niko na svetu nije bolje zn­ao kako muškarci leče svoje probleme, dileme, konflikte i teskobe bolje od Dolores. Uo­stalom, ona je bila jedina pro­stitutka u San Francisku ko­ja je u ranoj, vrlo ranoj mla­dosti pohađala večernji kurs iz psihologije, čime se stalno hvalila među koleginicama. No, više od toga — imala je dvanaest godina iskustva sa muškarcima i lako je mogla da zaključi da četiri petine njenih klijenata dolaze kod nje da bi izlečio neki svoj u- nutrašnji sukob, a ne da bi zadovoljio seksualnu želju.

Kada ju je, na bulevaru, po­kupio taj čovek neodređenog lica, rekavši da se zove Bil, Dolores je odmah mogla da pogodi da se on uopšte ne zo­ve Bil. Po izrazu njegovog li­ca, koje je ona procenila kao glupo, i po očajničkoj boji nje govih očiju, mogla je da zak­ljuči da se taj Bil nalazi u problemima do guše i verova- la je da ta noć neće proteći bez njegovih izliva iskrenos­ti. Već je imala posla sa ta­kvima. .. Uostalom, bila je u- beđena da se svi muškarci na svetu mogu podeliti u dve ve­like, uglavnom podjednako bro jne grupe — u prvoj su se na­lazili oni koji su na ispovest

išli u crkvu. . . Oni iz druge grupe su se ispovedali žena­ma poput nje!

Još u kolima, dok su se do­govarali gde će da pođu i ko­liko će sve to da košta, Bil je bio toliko nesiguran da Do­lores nije mogla drugačije ne­go da počne da ga teši. . .

— Sve će biti u redu — go­vorila je, na šta je on samo klimao glavom, a ona se osme- hivala, gotovo majčinski.

Imala je dvadeset devet go­dina, ravnu, veoma svetlu ko­su. Uz preterano duge noge, čvrstu zadnjicu i krupne doj­ke, sve to skupa je oduvek pri­vlačilo muškarce, i Dolores je toga bila svesna od svoje če­trnaeste. Kada je, negde u še­snaestoj, odlučila da se osa­mostali, napuštajući haotični roditeljski dom u Ohaju, bila je svesna da osim tela nema drugih kvaliteta i rešena da to tek) na bilo koji način unov­či. Pokušala je kao model, ali to nije išlo, uglavnom zato što se večito sukobljavala sa mu­škarcima koji su na umu i- mali samo da je povale i osta­ve da visi. Radije se upustila u pošten trgovački odnos — toliko i toliko za to i to!

Naravno, nije se obogatila, ali je živela pristojnije nego bilo koja druga ženska sa tro­toara, čemu je imala da zhva-li svojoj opreznosti i štedlji­

42 NINĐA 147

vosti, koliko i gadljivost pre­ma drogama i alkoholu. Tako- đe nije volela kocku.. . Uop­šte, Dolores je bila kurva sa karakterom uredne domaćice. Kada nije radila pohađala je kurseve kulinarstva i sa pra­vom je sebe smatrala sposob­nom da skuva bilo koje jelo na svetu i to tako da bi sva­ko polizao prste. To je, na­ravno, imalo svoju svrhu — večito je prebrojavala svoju ušteđevinu i brojala mesece i nedelje do dana kada će ko­načno napustiti trotoar i ot­voriti mali restoran u Los Lo- bu, malom ribarskom i turi­stičkom mestu, nekih sedam­deset milja jiižno od Friška.

U trenutku kada je ušla u automobil čoveka koji se pre­dstavio kao Bil nedostajalo joj je samo tri hiljade i osam sto­tina dolara da bi svoju name­ru sprovela u delo...

Odvezli su se u motel »Sa- ntino«. Ona je već poznavala to mesto i ponašala se kao da je kod kuće. Bil je, međutim, kao što je i očekivala, bio zbu­njen, nespretan i kao da se pribojavao nečega. Uopšte se nije iznenadila što njegova mu škost nikako nije htela da pro­radi, iako je učinila sve što je bilo u njenoj moći da ga probudi. . .

Normalno, Bil je pao u de­presiju zbog svoje nemoći.

— Hajde, srce. . . — zagugu- tala je Dolores. — Opusti se. Lezi na leđa i izmasiraću te malo, a ti pokušaj malo da odremaš. Posle će s;:e biti u redu.

On je učinio, vrlo posluš­no, ono što je tražila od njcr ga. Masirala ga je, stručno ko­liko je znala, nekih pola ča­sa, sve dok je ruke nisu zabo- lele, ali njemu kao da san ni­je dolazio na oči.

— Pod prstima osećam da si napet preko svih granica — rekla je Dolores. — Zar ne možeš malo da se opustiš?

Bil je ćutao nekoliko dugih, vrlo dugih minuta, a onda je šapnuo nemoćno:

— Ovih dana mi ništa ne ide kako treba. Zaista sam u- žasan baksuz.

— Ne postoji ništa što ma­lo dobrog preznojavanja neće moći da reši — zagrgoljila je ona. — Ali, pre toga moraš malo da se odmoriš. Čime se, uostalom, ti baviš? Imam ose­ćaj da si pod stresom. ..

Bil nije odmah odgovorio, po čemu je Dolores znala da priprema laž. Navikla je već na to i samo se pitala da li će laž biti maštovita. Konač­no, on odgovori:

— Ja sam novinar. Istraži­vač. .. I, dobio sam zadatak da pronađem jednog čoveka i da sa njim napravim intervju.

MINĐA 147 43

ali... Nikako ne mogu da ga nađem.

— Zato si našao žensku ko­ja će ti pomoći da malo do­đeš sebi — rekla je ona, za­kolutavši očima. Laž joj se ni je svidela. Imala je bar tri­desetak novinara u krevetu, od kojih nijedan nije bio spo­soban da napiše prostu reće- nicu bez greške, i većina ih se bavila poslovima veoma da leko od novinarstva. U tom jogledu laž o novinarstvu je n\a na drugom mestu. Prvi su bili lažni glumci.

Više ga nije masirala. Samo je prelazila dlanom preko nje­govih golih leđa, razmišljaju­ći o nekim receptima za neka egzotična jela, koje još nije probala. On je nešto šaputao, ali ga ona jednostavno nije slušala i laknulo joj je kada je primetila da je Bil — za­spao. . . Znala je da će zas­pati. Ti depresivni, u stvari, samo izigravaju nesanicu i takve stvari, a onda zapadnu u dubok san, koji ilm je, u suštini, i potreban.

Ustala je sa postelje, pre­bacila nešto odeće preko se­be, zapalila cigaretu i mašila se Bilovih pantalona. Bez i- malo bojazni da će se tip pro­buditi pregledala mu je dže­pove. Nije to činila da bi mu u- zela novac. Novac će joj on dati svojeručno i dragovoljno.

Htela je naprosto da utvrdi sa kim ima posla. To je bio deo njenog karaktera i neka vrsta osiguranja ako stvari sa klijentom ne krenu kako tre­ba.

»Vidi, vidi. . . Privatni dete­ktiv!«, pomislila je pomalo za­divljeno. Sa izvesnim ponos­om je zaključila da joj je to prvi privatni detektiv u kari­jeri, ali je bila pomalo razo­čarana što ne izgleda kao ona njuškala sa televizije. Sada je znala njegovo pravo ime, ali uopšte nije imala nameru da njemu otkrije to saznanje. Is­kustvo joj je govorilo da je pametnije da Bil ostane Bil. ..

»Bar me nešto nije slagao«, mislila je. »On zaista traži ne­koga. . .« Nije joj bilo teško da to zaključi čitajući beleš- ke u njegovoj beležnici. Sve joj je bilo mnogo jasnije ka­da je pročitala deo njegovog telefonskog imenika. Tu je bi­lo toliko imena koja su bila poznata na ulicama, imena že­stokih momaka i opasnih ta­kozvanih biznismena, da nije moglo biti greške — taj Tra­per Blu es bavio sumnjivim poslovima. No, sve to nije mn­ogo zanimalo Dolores. Pažlji­vije je pregledala njegovu če­kovnu knjižicu — činilo se da tip ima prilično love i ona po­misli: »Bilo bi sjajno kada bih ga navela na to da postane

44 NINĐA 147

moja stalna mušterija. Za ne­koliko nedelja bih mu glatko iscedila dovoljno da popunim moj fond za Los Lobo.«

Vrlo pažljivo i uredno je vratila njegova dokumenta u džep, a onda otišla u kupati­lo i upustila se u dugo tuši- ranje. Pametnijeg posla iona­ko nije imala. Kada se vrati­la iz kupatila Bil je bio bu­dan i sedeo je na postelji sa licem na kome kao da je bi­la maska večitog nesrećkovi- ća.

— Učinilo mi se, u prvi mah, da si otišla — rekao je on. — Onda sam čuo vodu u kupatilu.

Zvučalo je kao zahvalnica. Dolores mu priđe, sasvim go­la i još pomalo vlažna. Legla je pored njega, pazeći da ga ne dodiruje. Bio je to stari štos koji je primenjivala sa tipovima koji zakažu. Trude­ći se da izgleda kao nesves- tan pokret, mrsila je dlačice na svom brežuljku dok je go­vorila:

— Jesi li se dobro odmorio? Da li ti je malo sna prijalo?

— Valida jeste — reče ne­sigurno Bil.

— Hoćeš li da se igramo je­dne igre? — upita ona, ne prestajući da se mazi.

— Ne znam — reče on. — Nikada nisam bio uspešan u igremia.

— Ova će ti se svideti — reče Dolores svojim najmut­nijim glasom. — To, u stva­ri, više liči na pozorište. Ja ću da glumim šiparicu koja je bila glupa i neoprezna, pa je zakačila nešto... A, ti budi moj ginekolog!

Već se mnogo puta igrala te igre. Muškarcima se obične sviđalo da izigravaju gineko­loga i Dolores je potajno že- lela da jednom zaista upeca nekog pravog ginekologa i proveri da li se i njemu sviđa igra. Međutim, Traper Blu od­nosno Bil se namršti kao da mu je ponudila da jedu žive žabe:

— To je glupo. . .— Pokušaj — reče ona. —

Videćeš da može biti zabav­no. Hoćeš!

On je razmišljao nekoliko trenutaka. Nije mu prijala ta dugonoga ženska. Nije mu pri­jao taj motel. Nije mu prija­lo čak ni to što je zaista du­boko spavao tih pola časa ili nešto više. Jednostavno, nije imao osećaj da mu bilo šta na svetu prija i rado bi zbri­sao, samo kad bi znao da li ima svrhe da krene bilo kuda. Njegova potištenost je već do­stigla onaj stepen kada se o- sećao gotovo polumrtav.

— Ne — rekao je suvo.Dolores se osmehnu. Već joj

se dešavalo da muškarci od­

NINĐA 147 45

bijaju njene igre, i znala je koje će sledeće pitanje posta­viti:

— Macane, da li mogu da ti pomognem na neki način?

Dobila je odgovor brže ne­go što se nadala i iskreniji ne­go što je očekivala:

— Pronađi mi tipa po ime­nu Lesli Eldridž — izgovorio je Traper Bul glasom istins­kog očajnika.

— Mislim da te nisam ra- zumela. . . — reče Dolores.

Jednostavno nije želela da se razgovor okrene u tom pra­vcu i učinila je ono što obi­čno čini u takvim situacija­ma — bacila se na njegove prepone, i to licem, ali...

Bil, odnosno Traper Bul je odgurnu, ne suviše nežno, ali ne ni grubo, pa poklopi ru­kama unezvereno, histerično lice i poče da govori.. .

Dolores nije mogla da po- veruje svojim ušima. To što je slušala ličilo je na dikti- ranje memoara. Jer, Traper Blu je krenuo od svog rođe­nja i bez zadrške nabrajao do­življaje iz mladosti, svoje gre- he i retka dobra dela, govore­ći kao bez daha, kao da se boji da će mu ta neka istina0 njemu samom iskliznuti i propasti kroz rupe u svesti. Nije se stideo da izgovori ni ono što ni samom sebi nije1 acj smeo da kaže, ni ono na

šta namerno nikada nije mi­slio. I, nije ništa krio. . . Do­lores, najednom, shvati da se nalazi usred bujice nečega štoi za nju može biti opasno. Vr­lo rano u životu je saznala da mnogo znanja o bilo čemu mo­že biti opasno, gotovo kao i puko neznanje.

— Čekaj! — pokušala je.— Zašto ti to sve meni pri­čaš?

Ali, Trapera Bula više nikoi ništa nije mogao da zausta­vi. Jer, on se, možda prvi put u životu, osećao bespomoćan, a to je bilo osećanje sa kojim nije znao da se izbori. Izgo­varajući svoju životnu istori- ju kao da je jedva čekao da dođe do Princa, Paka i tog Leslija Eldridža, koji mu se učinio neuhvatljiv, nedodirljiv, poput duha, a on. Traper Bul nikada nije voleo duhove. U stvari, patio je od potajnog straha od duhova. . .

— Ali, srce, šta je s tob­om? Jesi li dobro? — ponovo je pokušavala Dolores.

Ništa nije pomagalo. Bil, o- dnosno Traper Bul je bio ne­milosrdan. Uskoro je stigao i do priče o Paku, Princu i Le- sliju Eldridžu i nju je ispri­čao jezovitim glasom, sav bl- ed, kao u zanosu. Dolores je umukla i slušala, svesna da doznaje nešto što nije smela doznati. Molila je boga da ni­

46 NINĐA 147

ko ne sazna da ona sluša, i pamti, to što sluša. Naravno, nije osećala ni najmanju že­lju da to zapamti, ali joj je neki crvić u mozgu govorio da od svega toga ona može i- mati neposredne koristi, a ona je bila cura koja nije izbega- vala korist. Jedino je sada i- mala osećaj da je ta Bilova priča, ipak, suviše vruća — čovek traži čoveka u ime tre­ćeg čoveka, koji želi da ubije onoga za kojim se traga. . .

Strpljivo je slušala, čekaju­ći da Traper Bul sve to okon­ča suzama. I — nije pogreši- la. Završavajući svoju priču Traper Bul je briznuo u grče­vit, jecav plač. Sav se tresao, a da ni sam nije bio sasvim svestan zašto to čini. U sva­kom slučaju, kada je uspeo da se obuzda i izbriše suze osetio je olakšanje.

Posle svega je nastala tiši­na. On je buljio u Dolores, po­stajući svestan svega što je izgovorio i svega što je ona čula, i znao je da ona, ipak, nije smela to da čuje. Pred njegovim zapanjenim očima, međutim, Dolores se nije pre­tvarala u nezgodnog svedoka, već u saveznika. Jer, ona reče;

— Bogamu, Trapere, zar si morao sve to da istrtljaš baš meni?!

— Kako znaš moje ime? — uzvrati on.

— Ti si lud. .. — nasmeja- la se ona. — Rekao si mi sam.

Naravno, to nije mogla bi­ti istina, ali Traper Bul nije mogao biti siguran da u sv­om transu nije izgovorio i svoje ime. Progutao je kned­lu zajedno sa njenim rečima.

— Znaš šta.. . — reče ona.— Mislim da bi ti trebalo da nestaneš na neko vreme. Ina­če će taj tvoj Pako da te po­traži, i bojim se da nećeš mo­rati samo da mu vratiš taj le- pi novac koji si uzeo od nje­ga, već i nešto drugo. . . Shva- taš li o čemu govorim?

— O čemu ti to govoriš? — uzvrati zabezeknuto Traper Bul.

— Vrati mu novac i kidaj odavde! To govorim — reče ona. — Kada čovek kao ti zna sve to, onda to nije zdravo.

— Nije zdravo ni to što ti sve znaš — reče on bez nag­laska. Nije zvučalo kao pret- nja, ali je Dolores dobro ose- tila šta on misli.

— Ama, hajde, molim te ...— odmahnula je rukom. — Ko će još poverovati jednoj... ženi kao što sam ja. Osim to­ga, spremna sam da ćutim.

Do svesti Trapera Bula je dospela činjenica da će, sada, morati da plati njenu diskreci­ju. Nije imao izbora. Ona je sasvim lepo mogla da ode i

NINĐA 147 47

celu stvar da ispriča prvom policajcu i onda će oluja za­hvatiti i njega, ako policija sve to shvati ozbiljno, a pos­tojala je mogućnost za to. Ni­je mu samo bilo jasno o ka­kvom bekstvu ona govori. . .

— Da pobegnem?! Kako to misliš? — upita on.

Dolores je reagovala poput munje, iznenada ugledavši pu­kotinu u kojoj su blistali bi­seri:

— Postoji jedno malo ima­nje u Los Lobu — rekla je.— Ako mi pomogneš da ga kupim, a to može da se ostva­ri vrlo brzo. . .

— Čekaj! Kakvo imanje?!O čemu govoriš?!

— Već za dva dana bih ja mogla to imati, a niko ne zna za to i tebe sa tim niko neće povezati — nastavila je ona ne obraćajući pažnju na njegovo iščuđavanje. — Tamo bi mogao da se primiriš dok sve ne prođe. Treba mi samo četiri hiljadarke i sve će biti u redu. Shvati to kao pozaj­micu. ..

— Šta?! — još uvek mu ni­šta nije bilo jasno.

— Zar ne možeš da sraču- naš dva i dva?! Taj Pako te je angažovao, ali ako zaista misli da skrati za glavu tog Eldridža, onda mu nikakvi svedoci nisu potrebni — reče Dolores samouvereno. — Je­

dnog jutra ćeš osvanuti sa be­tonskim cipelama na dnu za- liva. Ja ti nudim šansu. . .

Traperu Bulu je trebalo mn­ogo, mnogo vremena da shvati da ta kurva lako može da bu­de u pravu. No, nije morala više da mu objašnjava. Naša­vši se u ćorsokaku, bez prija­telja i saveznika, dograbio je nju kao jedinog prijatelja i saveznika i uopšte ga nije bi­lo briga što će ga to košta­ti dobrog dela njegove ušte­đevine. Važno mu je samo bi­lo da se ukazala mogućnost da se izvuče iz svega toga če­ga mu je bila prepuna glava...

— Dakle?! Jesi li odlučio?— upita ona prepuna nade. Odlučila je da će radije trpe- ti nekakvog buđavog privatnog detektiva, nego da još meseci- ma radi, skupljajući novac za svoj san.

— Ne znam. . . — reče Tra­per Bul. Zaista nije znao.

— Pustiću te da razmisliš— reče Dolores. — Vidi, ova soba je plaćena do jutra. Od­mori malo ovde i razmisli, a ja ću otići da ti doneesm do­kumenta koja će te uveriti da ne foliram... Okej?!

Traper Bul je odnekle imao osećaj da ta žena želi da ga iskoristi. Nije voleo da bude iskorišćen.

48 NINĐA 147

— Kako da znam hoćeš li se vratiti? — upitao je nemo­ćnim glasom.

— Srce, za četiri hiljadarke bih se podmetnula konjici, a mislim da ih je lakše zaradi­ti spasavajući tvoj život — re­kla je krajnje iskreno Dolo­res želeći da tom iskrenošćui njemu stavi do znanja da se ne šali. — Imam četiri hilja­de dobrih razloga da se vra­tim. . . Samo, ako si ti odlu­čio!?

On je gledao u njeno lice. Bila je to što je bila, ali Tra­per Bul je morao da prizna da mu se u tim trenucima či­nila lepom i vrednom bilo ka­kvog rizika.

Klimnuo je glavom, na šta je Dolores poskočila i stala užurbano da se oblači. Milsi- la je: »Bog mi je svedok da ovog dasu neću prevariti, a on neka misli šta god mu dra­go!«

Gotovo je istrčala iz motel- ske sobe, ostavljajući Trapera Bula da razmišlja. Nevolja je, međutim, bila u tome da on više nije imao snage za tako nešto. Samo je gledao u pra­zno i slušao kako mu srce lu­pa. Čudio es kako mu je uop­šte na um pala ideja da is­priča sav svoj život jednoj pro stitutki, koju je bio spreman da plati stotinak dolara za tu noć?! Odgovor, naravno, nije

nalazio. Morao je da se pre­pusti sudbini, uprkos silnoj želji da njome upravlja. Mag­lovito je naslućivao da je tu svoju sudbinu stavio u ruke jednoj devojci sa ulice. . .

U redu. Traper Bul je po­znavao mnogo kurvi. Sa mno­gima je provodio noći i noći, ali ni jednoj nije govorio is­tinu. U stvari, malo kojoj je bilo šta govorio. To što mu se dogodilo sa Dolores kao da je bio san iz kojeg je hteo da se probudi, ali za to više nije ibilo mogućnosti. Proklinjao je Princa, i Paka, a naročito Le­slija Eldridža, zbog kojih se našao u vakuumu iz kojeg ga je izvlačila jedna dugonoga ku rva, ali naprosto nije imao ni pameti ni snage da sam po­kuša da reši svoje probleme. Pa, čak i ako zaista bude mo­rao da da novac toj Dolores— možda će, ipak, sve to vre- deti nešto?! Samo što Traper Bul nije znao šta. . .

Onda je začuo glas iz ta­me. . . Jer, odavno već oko mo­tela beše tamno kao što to zna da bude u dva posle po­noći, a glas je dolazio iz ne­posredne blizine i govorio je:

— Divna predstava! Zaista divna predstava!

Traper Bul se bezvoljno os­vrnuo po sobi, koja beše os- vetlejna. U sobi nije bilo ni­

NINĐA 147 49

koga, ali — prozor je bio ot­voren. . .

— Možda je bilo pametnije da me ipak pronađeš?! — re­če glas i Traper Bul shvati da glas dolazi iz prozora, ali ka­da je pogledao u njega nije video ništa. Ništa, osim tame...

— Šta?! — upita, osećaju- či kako u njemu raste strah. Pomislio je: »Razgovaram sa duhom. . .«

— Ja sam onaj koga tra­žiš — rekao je glas. — I, pro­našao si me. ..

Grlo Trapera Bula se osuši. Hteo je da vrisne, ali nije mo­gao.

— Dobar deo noći sam pro­veo čučeći pod tim prozorom— rekao je Lesli ispijajući ka- fu koju mu je prinela Sumi- ko. — Nije bilo baš mnogo zabavno, ali je bilo poučno. Našeg čoveka je zahvatila pa­nika, a čini se da je i bio do- volnjo histeričan, pa je lepo odvalio dugu i tužnu priču o svom bednom životu toj de­vojci, sa posebnim osvrtom na moj slučaj. Izgledalo mi je kao da sam mu ja kost u grlu koja ga davi.

— Nije ti bilo teško da ga pronađeš? — upita Sumiko.

— Pa, nije bilo ni lako, ali... Ulica u kojoj ima prijavljenu kancelariju je jedna od onih

prijateljskih ulica našeg gra­da u kojoj susedi znaju sve o svi,ma. O njemu su znali do­voljno da me upute na pravi trag. U suštini, bilo je dovo­ljno da mi opišu njegov auto­mobil. Uz malo strpljenja, na­gazio sam na njega samo tri bloka dalje. . .

— Pomalo je smešno što si pratio privatnog detektiva — osmehnula se Sumiko.

— Najsmešnije je bilo što se on ponašao kao klasična žrtva. Nije ni sanjao da je praćen — nastavio je Lesli. — Doduše, malo me je iznena­dilo to što se vozikao po gra­du bez cilja, kao sumanut. On­da je krenuo bulevarom i ne­kako sam predosetio da će po­kupiti jednu od prijateljica noći. Dalje je sve bilo sasvim lako, iako, priznajem, nisam uživao da ih gledam. .. Ili, ta- čnije, nisam uživao da gledam njega.

— Hoćeš da kažeš da je ženska bila vredna pogleda?— Sumiko se veselo nasme- jala. — Tek da znaš, nikajco ne mogu u sebi da pronađem bilo kakav trag ljubomore.

— Ama, ne. . . Nije to — nasmejao se Lesli. — Hteo sam samo da još jednom ilu- strujem činjenicu da su žene neuporedivo lepše od muška­raca. I, pametnije, čini se, bar sudeći prema toj Dolores.

50 NINĐA 147

— Aha! I ime joj znaš? To već može nešto da znači. .. — Sumiko nije prestajala da se smejulji.

— On se, dakle, lepo upleo sa tom njegovom pričom, a ona je to oberučke prihvatila, mada uz dobru dozu oprezno­sti. Čini se da uopšte nije glu­po postupila kada mu je po­nudila da ona njega lepo sa­krije od svega, u zamenu za četiri hiljade dolara. . .

— I, on je prihvatio?— Prihvatio je — potvrdi

Lesli. — Međutim, to nije bi­la odluka doneta razumom, već strahom. On je prestrav­ljen. Dovolnjo prestravljen da sam lako mogao da ga hipno- tišem i izbrlšem iz njegove memorije naš kratak, ali plo­dan razgovor.

— O čemu ste razgovarali?— upita Sumiko.

— O Paku — odvrati Lesli.— Ako se sećaš, to je onaj momak koji je, pre nekih o- sam godina, ubio tri osobe, a meni se zalomilo da ga ispo­ručim policiji. Po priči priva­tnog detektiva, Pako je na ne­ki način uspeo da dozna mo­je ime, mada, da budem is­kren, ja se ne sećam kako je uopšte moje ime moglo da is­klizne iz šina. . . Doduše, sve je to bilo pre osam godina.

— I tebi to može da se do­godi — rekla je Sumiko, ali

sa blagim prizvukom zabrinu tosti.

— Bilo kako bilo, momak je od onih blesana koji vole da se svete — reče Lesli. — Čak mi se čini da je i ta tri ubistva od pre osam godina učinio iz osvete'. No, nevese­la je stvar u tome što je on unuk poznatog bosa hispano- američke mafije, zvanog Pri­nc. Dakle, ima dobru podrš­ku, iako mi nije jasno zaš­to su oni angažovali takvog šmokljana kakav je taj Traper Bul. . .

— Čekaj malo. . . Nije mi jasno zašto se taj bledi mo­mak toliko prestravio?

— Postalo mu je jasno da je samo mamac koga će pro­gutati ili iiba ili ribolovac, kada se sam ribolov završi — objasni jednostavno Lesli. — Traper Bul je samo sitna ri­ba, a suočio se sa mogućim saučesništvom u ubistvu i. . . jednostavno je pukao. Živci mu nisu izdržali.

— Bojim se da živci tog Paka i njegovog dede nisu ta­ko tanki — reče sa otvoren­om zabrinutošću Sumiko.

— To može da bude tačno— Lesli zaklima glavom. — U svakom slučaju. Traper Bul je van prave igre. Uz malo sre­će ta Dolores će uspeti da iz­vuče i njega i sebe iz San Franciska, i onda...

NINĐA 147 51

— Šta onda?!— Onda će Pako pobesneti

i, verujem, bar iz Traperove priče, da niko neće biti u sta­nju da umiri njegov bes.. .

— Osim tebe, naravno. . . — reče Sumiko.

— Draga, meni se čini da sam ovde ja prozvan i da je red da odgovorim na to.

— Meni se čini da bi mo­gao jednostavno da pustiš da se ta usijana glava... Pako. .. mislim da se naprosto ohla­di. . . — reče Sumiko, nadaju­ći se da će Lesli, ipak, prista ti na taj predlog.

— Da. .. — reče zamišlje­no Lesli. — Mogao bih. Mada, čini mi se da se taj momak neće smiriti tek tako. Imam osećaj da je on jedan od on­ih koji se do smrti ne zado­voljavaju ničim normalnim. Mogao bi, takav kakav mislim da jeste, da napravi mnogo štete.

— I već si odlučio da se sretneš sa njim, zar ne?!

— Pa... Ne, u stvari — os- mehnuo se Lesli. — Zamolio sam Tabaska da se malo ra­spita o njima. Mislim, o Pa­ku i njegovom dedi. Onako, diskretno...

— Mogu zamisliti koliko Ta- basko Pit može biti diskretan— reče Sumiko.

— Objasnio sam mu da je mnogo pametnije biti što da­

lje od njih. Ali, Pit zna mno­go ljudi sa ulice i mislim da će od njih moći da dozna sve što nas interesuje — rekao je Lesli -

— Dragi moj, imali smo ne­koliko mirnih nedelja, sve dok se taj Traper Bul nije uputio tvojim tragom. Sada imam o- sećaj da su mirni dani prošli.

— Ne znam — reče iskreno Lesli. — Možda od svega to­ga neće biti ništa. Možda će se Pako primiriti kada shva­ti da mu je Traper Bul izma­kao. ..

— A možda će tek onda po­besneti i pronaći način da te pronađe. . .

— To će mu biti vrlo teš­ko. .. — reče Lesli, ali ga Su miko prekide.

— Bez tvoje pomoći, zar ne?

— Poznaješ me sasvim do­bro — osmehnuo se on. — No, videćemo. . . Možda i neće bi­ti potrebno da mu pomažem u tome. Sve zavisi od onoga što Tabasko Pit bude doznao

— Poznavajući Pita, on sa­da sigurno gura glavu u lav­lju čeljust — reče pomalo ne­zadovoljno Sumiko.

— Verovatno znaš onu sta­ru istočnjačku poslovicu... — nasmejao se Lesli. — »Kada guraš glavu u lavlju čeljust, onda začepi nos!«

52 NINĐA 147

*

* *

Tabako Pit je, otprilike u vreme dok su Lesli i Sumiko i'azgovarali, ispijao pivo, nala- kćen na ogradu jedne kuće u Ulici Beler. Pored njega je ču čao bradati, dugokosi momak, obučen u same prnje, koje su oko njega širile nepodnošljiv smrad. Momak možda nije i- mao ni trideset godina, ali je, zahvaljujući svom načinu ži­vota, izgledao kao da mu je šezdeset. I on je pio pivo, di­rektno iz konzerve, koju mu je, naravno, doturio Pit.

— Dakle, Kide. . . — govo­rio je Tabasko Pit. — Ti mi­sliš da je ta porodica nezdrava...

— Sve sam sifilističar, lu­đak i slepac! — krkljao je Kid preko konzerve sa pivom. — Priča se o njima svašta. Naj­više se priča da je matori Pri­nc krenuo lagano na put bez povratka, a nejgovi sinovi i unuci jedva čekaju da stari o dapne, pa da se bace u poslo­ve sa drogom. Neki od njih su već, tu i tamo, da matori ne zna, imali neke male pos­liće. . .

— Fino — reče Tabasko. — A, Pako?

— Vratio se iz ćuze. .. — reče lakonski Kid. — Ja ga ne poznajem, ali sam čuo da je opasan luđak. On ne stanuje sa njima. Navodno se odvo­

jio, a baš to ne miriše na do­bro. Vidiš, kada porodice že­le da obave neki prljav posao, onda obično neko od njih na neko vreme napusti zajedni­cu. . . Ne viđa se sa svojima i tako dalje. . . Jer, ukoliko za- sere, porodica ostaje čista. A, ukoliko sve prođe kao što su planirali, onda se on fino vra­ti u okrilje velikog bosa i sve bude u redu.

— Lepo si mi to objasnio— reče Tabasko, imajući ose­ćaj da Kid zna mnogo više. No, ćutao je. Kid mu je du­govao ponešto i Pit je verovao da će pokušati na ovaj način da vrati dugove.

— Nevolja sa Princem je što je još uvek živ i što na­petost raste kako se njegova smrt približava, a njegovi na- slednici bivaju sve nerv^ozniji— nastavio je Kid kada je do­krajčio pivo. — Već se na u- licama dešavalo nešto slično...

— Ne znam na šta misliš?!— reče Tabasko Pit.

— Mislim na rat između ba­ndi — odgovori Kid i obliz- nu masne i prljave brkove. — Kada matori skikne, nasledni ci će pokušati da se ubace u posao sa narkoticima, a onda će nastati rat. To se, kažem, '-eć događalo. Shvataš?

— Aha! — reče Tabasko. — Međutim, mene kopka šta iz­vodi taj Pako...

NINĐA 147 53

— Đa si samo ti taj koga Pako kopka. . . — isceri se Kid.— Pola San Franciska se pita kog đavola taj momak traži u skupom hotelu, ne viđajući se sa svojima iz porodice. Po­vremeno kupi poneku od onih skupih dama, koje se trebaju telefonom i to je sve. Ništa ne muva, ništa ne radi. Kao da ima sav novac na svetu, a to je dobar znak da nešto sp­rema. Ono, priča se da mu je deda naredio da se ne me- ša sa porodicom, navodno za­to što matori zna šta će biti posle njegove smrti, ali ja ti ne dajem mnogo na tu pri­ču. Oni nisu tako blagonaklo­ni, čak ni prema svojima. Da Princu treba Pako, to stoji... Uostalom, momak se školovao u jednom od najboljih zatvof- ra u zemlji i zna mnogo što treba jednom kvalifikovanom dripcu. Razumeš?

— Aha! — ponovi Tabasko.— A da li Pako održava vezu sa svojima?

— Bez ikakve sumnje — o- dgovori Kid. — Ali, hajde ti to sadi utvrdi? Svet je pre­pun nekakve elektronike, be­žičnih telefona, kablovskih te­levizija. .. Činjenica je samo da se Pako ne viđa sa porodi­com, ali to ne znači da nije u tesnoj vezi sa njima.

— Ti si pravi biser, Kide — veselo reče Tabasko Pit. —

Moraćemo još poneki put da popijemo po pivo ili dva.

— Dovoljno će biti jedno. Ne pijem na dužnosti — isce­ri se Kid.

— Okej! Kako god. . . — osmehnuo se i Tabasko i mah­nu rukom, odlazeći.

Kid je bio njegov stari pri­jatelj. Činjenica da je Kid po licajac, kako se to govorilo »pod maskom«, nije umanji­vala njihovo prijateljstvo. Uo­stalom, nekoliko puta se do­godilo da upravo Tabasko bu­de Kidu od pomoći, uglavn­om kada je trebalo pripomo­ći da se pravi identitet navo­dnog beskućnika ne otkrije, na čemu je Kid mogao da bu­de Tabasku zahvalan. Najbo­lji način da izrazi svoju zah­valnost bio je da ostane isk­ren. Tabasko je to razvimeo u- vek kada je trebalo. . .

Nije se mnogo brinuo kako će Kid protumačiti njegovo zanimanje za Paka i porodicu tog starog Princa. Mogao je sa lakoćom da zaključi da se policija, pa i Kid kroz nju, već godinama zanimaju za tu porodicu, i da nikome iz sna­ga reda neće biti neobično što se neko raspituje o nekome ko i inače na sebe skreće pa­žnju. Međutim, ono što je do­znao od Kida kao da Tabas­ku nije bilo dovoljno. . .

54 NINĐA 147

Poznavao je mnogo ljudi sa ulice. Mnogi su ga poštovali. Mnogi su mu dugovali pone što. Pomislio je da nešto od toga sada može da iskoristi. Odvezao se u Latinsku četvrt. I tamo su ga poznavali, naro­čito po lokalima u kojima su točili pivo.

Izabrao je krčmu koja je, pre svega, bila poznata po do­brom jelu. Poznavao je kuva- ra, a ni vlasnik tog lokala, Pe- dro Alvarez, nije mu bio ne­poznat. Najvažnije je bilo to što se u tom lokalu mogao na­ći Pedrov sin, Huan, kockar i probisvet, koga se i otac po­malo stideo. Huan je oduvek živeo negde na rubu zakona, a takvi ljudi uvek znaju mno­go više od običnih građana, io tome je Tabasko Pit razmi­šljao kada je ulazio u krčmu.

Pedro ga je pozdravio veselo:— Senjor Tabasko! Odavno

vas nismo videli u ovim kra­jevima. . .

— Poslovi, Pedro, poslovi— rekao je skromno Tabasko Pit. Gotovo uvek je na slična pitanja odgovarao tako, iako nikada nikome nije objasnio u čemu se sastoje ti njegovi poslovi. Niti je iko imao tri čiste da pita.

— Pivo, zar ne? — upitao je Pedro.

— Samo jedno — rekao je Tabasko i smestio se za šank.

gde je bilo njegovo omiljeno mesto. — U prolazu sam. Da li ti je sin ovde negde?

— Huan. . . — uzdahnuo je stari krčmar. — On ovde do­lazi samo kada prokocka sve ono što zaradi, a kako zara­đuje to više ne smem ni da pitam.

— Nameravao sam da raz­govaram sa njim o jednom malom poslu — reče Tabasko gutajući prvi gutljaj piva. Bi­lo je to dobro pivo, ako se uz­me u obzir da se toči u jed nom meksičkom restoranu. — Ne znaš gde bih ga mogao na­ći?

— Pa, poslednji put se ja­vljao telefonom odnekle iz Ki­neske četvrti i rekao je da će nekoliko dana biti odsutan, ali. . . Ako ga neko traži, na­ročito policija, ja treba da sla žem i da kažem da je otišao u Arizonu. To valjda ne zna­či ništa drugo nego da petlja nešto što nije po zakonu.

Tabasko Pit se umalo nije nasmejao tolikoj iskrenosti, koja je samo govorila koliko stari Pedro ima poverenja u njega. Rekao je:

— To je u redu. Ali, voleo bih da ga pronađem. Prilično mi je hitno. Znaš, poslovi ne čekaju...

— Da me je neko drugi to pitao rekao bih da nemam po­jma o čemu se tu radi — re­

NINĐA 147 55

kao je tiše Pedro. — Ali, je­dan je Tabasko Pit . . .

Pedro je na salveti ispisao broj telefona, osvrćući se kao da se boji da li ga ko vidi, mada je takva opreznost bila suvišna. Tabasko je prihvatio igru i diskretno smotao sal­vetu u džep, ne proveravajući šta na njoj piše. Ako je Ped­ro imao poverenja u njega, ni­je bilo razloga da on nema po­verenja u Pedra.

— Ipak... Nemojte mu re­ći da sam ja dao broj telefo­na — reče Pedro. — Huan ne voli kada se ja mešam u nje­gove poslove, senjor Tabasko.

— Ako dozvoliš, ja mislim da bi Huanu bilo bolje da os­tane uz tebe i da se bavi ov im poslom — reče Tabasko Pit pogledavši po krčmi. — Ovo je mnogo unosnije od sv­ega onoga čime se on bavi.

— I po zakonu je — reče tiho Pedro. — Ali. . . avaj, se­njor Tabasko. . . Momak traži uzbuđenja...

— Meni se čini da njemu treba dobra žena i ništa dru­go. Žene su u stanju da smi­re najveće avanturiste, a tako- đe su u stanju da u svačiji život unesu dovoljno uzbuđe­nja — Tabasko Pit je zvučao kao veliki savetnik.

— To sam mu i ja rekao, a on se samo nasmejao — re­če Pedro.

Tabasko dovrši svoje pivo i maši se za džep, ali ga sta­ri krčmar pogleda tako kao da se sprema da otrpi smrtnu u- vredu, na šta Tabasko odusta- de od plaćanja. Rukovali su se prijateljski, a onda je Ta­basko otišao, odmerivši u pro­lazu jednu vatrenu Meksikan- čicu i u sebi zažali što nije crvenokosa. . .

Telefonirao je iz govornice, začudivši se kojom brzinom se veza uspostavila. Kao da je na drugoj strani neko jedva čekao da podigne slušalicu. ..

— Tražim Huana — rekao je Tabasko glasom koji nije trpeo nikakvu diskusiju.

— Ko ga traži? — uzvratio je takođe jedan vrlo čvrst gl­as.

— Prijatelj — reče Tabasko.— Huan nema prijatelja —

reče neko sa druge strane ži­ce.

■— Slušaj, šmokljane. . . — zareža Tabasko. — Nemoj da se zezaš, jer ti se može dogo­diti da odvojim nešto vreme na i skoknem do tebe da ti promenim lični opis!

Niko mu nije odgovorio i nekoliko sekundi se činilo da se veza prekinula, a onda se iz slušalice začuo drugi glas, koji je Tabasko Pit odmah prepoznao:

— Ko je to?— Ovde Tabasko Pit, Hua-

56 NINĐA 147

ne. . . Ko ti je bio taj šaljiv- džija koji se javlja na tele­fon? Reci mu da ne izigrava sekretaricu preterano vredno, jer bi mu se moglo dogoditi da ga neko zaista pretvori u sekretaricu!

— Otkud ti znaš da sam ja ovde? — uzvrati usplahireno Huan. — Mora da ti je mato­ri dao broj telefona?

— Sta ti misliš o meni? Da sam spao na to da tvog oca moljakam za tvoj broj telefo­na? — odbrusi Tabasko, sme- jući se u sebi. — Tebi, u stva­ri, ne valja to što svoj broj deliš naokolo kao da želiš da se reklamiraš. . .

— Dobro, dobro. . . — reče Huan pomirljivije. — U čemu je stvar?

— Znaš li gde se nalazi bar »Džulijan«? — upita Tabasko.

— Misliš na onu skupu ru­pu u centru? — reče Huan.

— Upravo na nju mislim — rekao je Tabasko. — Vidiš, sedim u toj skupoj rupi i mi­slim nešto o jednom posliću koji bismo nas dvojica mogli da obavimo ovih dana. Ako si zainteresovan, mogao bi da skokneš pa da razmotrimo st­var u četiri oka!

— Ovaj. . . — Huan je zvu­čao nesigurno. — Mislim.. . Ja sam upravo usred jednog važnog posla. Može li to tvo­je da pričeka bar do sutra?

— E, ne može — reče Ta­basko. — Ali, ako ti ne mo­žeš, naći ću nekoga drugog...

Poznavao je Huana dovolj­no dobro. Neće ovaj odbiti ni­kakav posao, pod uslovom da bez mnogo muke donese do­voljno novca.

— Vidiš, nisam protiv po­sla, ali sam trenutno u stisci sa vremenom. . . — Huan je pokušavao da pronađe neka­kav kompromis sam sa sob­om. — Kad bi, možda, moglo nekako da se odloži bar do večeras. . .

— Jesi li ti mene dobro čuo?— Tabasko povisi ton. — Ja ću biti u »Džulijanu« još je­dan čas, ako se ti ne pojaviš u tom vremenu, posao ode dr­ugom!

— Proklet bio, Tabasko! Baš me bacaš u frku. .. ■— reče Huan, ali glasom u kome se čitalo nestrpljenje i, svakako, pristajanje. — U redu! Poku- šaću da dođem odmah.

— Učini to, momče — reče Tabasko. — Nećeš zažaliti!

Prekinuo je vezu i potom se lagano odvezao do »Džulija- na«. Bio je to zaista skup bar. Toliko skup da je čak i Ta­basko voleo da tu pije samo kada neko drugi plaća. Ni sa­da nije imao nameru da sed- ne unutra i plati dvanaest do­lara nešto što je na drugom mestu mogao dobiti za samo

NINĐA 147 57

tri. Sedeo je neko vreme u kolima, a onda je izašao i st­ao ispred ulaza u »Džulijan« bar. Naprosto je stajao tamo, ličeći na čoveka koji jednos­tavno dangubi, ali je uzgred veoma pažljivo osmatrao uli­cu u oba pravca, jer nije znao iz kojeg će stići Huan.

Huan se pojavio desetak mi­nuta kasnije, vozeći nekakav krš od automobila, za koji se lako moglo reći da je spre­man za otpad. Parkirati ta­kav automobil ispred jednog od najskupljih lokala u San Francisku bilo je ravno sve­togrđu. Tabasko se osvrnuo oko sebe i sa zadovoljstvom primetio kako se snobovski posetioci »Džulijana« sablaža- vaju.

Nije čekao da ga Huan pri- meti. Zakoračio je pločnikom ostavljajući utisak da je up­ravo izašao iz bara u trenut­ku kada je Huan izašao iz svo­jih kola. . . Huan ga je prime­tio i viknuo:

— Hej! Tabasko! Stigao stam. . . Kuda si se ti uputio?

— Uf! Mislio sam da nećeš stići na vreme — rekao je Ta­basko glasom čoveka kome vr­eme ističe. — Imao sam na­meru da sednemo i razgova­ramo, ali sam dobio hitan po­ziv. . . Ali, hajde, razgovaraće- mo u kolima!

— A šta da radim sa ovim

kolima? — upitao je Huan, gledajući tužno u krntiju.

— Ostavi ga prosto ovde — rekao je Tabasko vukući Hua­na za rukav prema svom au­tomobilu. — Neka neko vre­me reklamira »Džulijan« bar!

Huan, očigledno, nije tako zamišljao susret sa Tabaskom u tom skupom baru, ali je još uvek bio pod utiskom izgled­nog posla i nije se bunio. Ta­basko se, sa svoje strane, sme jao, ali u sebi, i vukao Huana u svoj automobil, pa kada su se smestili i kada je Tabasko dao gas još uvek ostavljajući utisak da žuri, rekao je:

— Rekao si da trenutno ne­što radiš, Huane...

— Pa da. . . — reče Huan.— I to sam prilično zavizet. ■Jedva sam uspeo da se izvu­čem da bih te video. Kakav ti posao imaš u vidu?

— To zavisi od tvog posla— reče Tabasko. Igrao je na- slepo, ali se u toj igri sjajno snalazio. — Meni treba pove- rljiv i odlučan čovek, ali br­zo. . . Ako ti moraš još mnogo dana da radiš to što radiš, onda otpadaš!

— Mislim da ću već preko­sutra moći da ti budem na raspolaganju — reče Huan. — Barem se nadam. . .

— Nadaš se?! Jedan se na­dao da će večno živeti, pa je klavir pao na njega sa sedm­

58 NINĐA 147

og sprata — iscerio se Tabas­ko Pit. — Kog đavola uopšte radiš? Kladim se da je nešto nezakonito!

— Kakve veze to ima? — uzjogunio se Huan. — Bolje mi kaži šta imaš da ponudiš.

Huanu se žurilo, jer je pri- nietio da ga Tabasko vozi sve dalje od mesta gde mu je os­tao automobil, a to je znači­lo rastezanje vremena, a to je bilo nešto što Huan nije želeo.

— Potreban mi je neko ko će neko vreme nadzirati kre­tanje, i ostalo, jednog opasn­og čoveka — rekao je Tabas­ko Pit. — Vidiš, ugovorio sam prilično unosan posao, ali sve to zavisi od toga da li je dru­ga strana pouzdana. Ja napro­sto želim da znam da li toj drugoj strani mogu da veru­jem. I, naravno, ne bih želeo da ta druga strana primeti da je proveravam...

Tabasko je namerno rasp­redao priču, vozeći sve dalje, primećujući da je Huan sve nestrpljiviji i sve nervozniji. Zastao je, skrećući u spored­nu ulicu. . .

— Nudiš mi da njuškam za tebe? — reče Htian sa izves- nom dozom nepoverenja. — Zašto baš ja?

— Zato što ti treba lova... To je jedno — rekao je Ta­basko. — Druga stvar je u to­

me što je taj tip tvog etnič­kog porekla. . . Portorikanac! Svi ste vi hispanoamerikanci isti. Ne mogu poslati nekog Irca da ga uhodi. . . Shvataš valjda to?!

— Ne znam. . . — rekao je Huan. — Mislim, nisam ja baš za to. . . Ali, o kolikoj sumi je reč?

Tabasko Pit je znao da je došlo vreme za razgovor o no­vcu i tu je bila njegova šan­sa da odugovlačenjem navu­če Huana na tanak led. Neko vreme je značajno ćutao, ne prestajući da vozi sve dalje od mesta gde su se sreli. Huan je ćutao, ali je Tabasko sna­žno osećao da nestrpljenje nje­govog mladog prijatelja ras­te. . . Konačno je progovorio:

— Razmišljao sam o neko­liko hiljadarki. . . Znaš, posao je krupan.

— Nekoliko hiljadarki! — Huan poskoči na suvozačevom sedištu. Suma mu se učinila krupna.

— Pa da.. . Ali, ako ti ni­si za to ... — Tabasko pogle­da na kratko u Huana, čije je zajapureno lice sve govo­rilo.

— Ko je taj tip? — uptia Huan, glasom čoveka koji je već pristao na ponuđeni po­sao.

— Znači li to da si pris­tao? — uzvrati Pit.

NINĐA 147 59

— Čekaj! Hteo bih da zn­am. . . — zausti Huan, a onda odvaU: — Znaš, ako je to ne­što suviše opasno, onda bis­mo morali malo da povećamo cenu. . . Recimo, tri hiljade!

— Da budem iskren, ja sam mislio da ti ponudim pet — reče Tabasko i kratko se na- smeja. Znao je suviše dobro da uopšte nema nameru da plati Huanu za bilo kakav po­sao. Hteo je samo da izmami informacije. . .

— Pobogu! — uzviknu Hu­an. Prestao je da se osvrće oko sebe. Novac koji je bio pomenut umanjio je njegovo nestrpljenje da se vrati svom aktuelnom poslu. — Znači da je ipak nešto prilično opasno zar ne?!

— Poznato ti je ime Pako?— upita Tabasko menjajući glas. Došlo je vreme da poža- nje setvu.

Sa suvozačevog sedišta mu odgovori muk kakav, ipak, Ta basko Pit nije očekivao. Ka­da je ponovo bacio pogled na Huana video je da je mladić potpuno bled. Tabasko Pit ni­je bio od ljudi koji stvari sh- vataju naročito brzo, ali sa­da mu nije trebalo duže od deset sekundi da shvati da je upecao veću ribu nego što se nadao...

— Pakla mu! — reče Ta­

basko sasvim ozbiljno. — Ni­je valjda. . .

— Šta? — upita tiho Huan gledajući ravno ispred sebe.

— Ti radiš za njega. . . Za Paka! — reče Tabasko.

— Ovaj. . . Ne. . . Hoću re­ći. . . — Huan je mucao. — Da. Sada radim jedan posao za njega. Ali, to je samo pri­vremeno.

— Baš lepo. . . — reče Ta­basko. — Nisam čuo mnogo dobrih stvari o tom momku...

— Nema veze — rekao je Huan. — Uostalom, i ti ra­diš nešto sa njim...

— Ne još — rekao je Pil, i to je bila istina. — Znači-. .. Pa ti onda možeš da mi ka­žeš ponešto o njemu, zar ne?!

— Ne! — rekao je Huan što je mogao čvršće.

— Ali, gotovo si pristao da ga uhodiš za mene. . .

— Mislim da to ipak ne mogu — rekao je Huan. — Sada ne. . .

— Ipak, mogli bismo da po­razgovaramo o njemu, zar ne?!— rekao je bezazleno Tabas­ko Pit. — Razumeš me, valj­da. Hoću da zaštitim svoj po­sao. ..

— Ne mogu da razgovaramo njemu — reče Huan.

— Mislim da možeš. Mis­lim da zaista možeš, Huane. Poznaješ me dovoljno i mis­lim da ti je jasno da sa mn­

60 NINĐA 147

om nema zezanja. Nije bilo zezanja ni kada si zaglibio zb­og onog kokaina, prošle godi­ne, pa te je stari, dobri Ta­basko Pit izvlačio iz govana... Sećaš li se?

— Ne mogu to da zabora­vim — reče tmurno Huan.

Tabasko Pit naglo zaustavi automobil. Nalazili su se na parkingu fudbalskog igrališta, i to u vreme kada se utakmi­ca nije igrala. Naokolo nije bilo žive duše u krugu od po­la milje.

— Zaboravi posao i pet hi­ljadarki — rekao je Tabasko.— Ne bih imao srca da te u- valim u to, jer je zaista vrlo opasno. Ali, mogao bi bar da mi ispričaš ponešto o tvom trenutnom poslodavcu. .. Za početak, kakav je to uopšte posao koji radiš za njega?

Huan Alvarez je ćutao tač­no dva minuta, dišući dubo­ko, a onda je pogledao u Ta­baska i klimnuo glavom vade­ći cigarete iz džepa, tek da bi se zubima pridržao za nešto...

* *

Negde oko podne je Dolo­res izašla iz banke brojeći no­vac, prepuna sreće. Taj Tra­per Bul ipak nije ispao gad— ispisao je čekove, i svi su imali pokriće, i ona je bez problema unovčila sve to i sa­da je imala svoj novac. Što

je najvažnije, nije morala mno go da se muči da ga ubeđuje. Kada mu je pokazala dokume­nta za Los Lobo, i objasnila da može njega da upiše u re­gistar suvlasnika Traper Bul je izgledao gotovo srećno, ili se bar njoj tako činilo. U st­vari, detektiv je bio utrnuo od nervne napetosti i više zais­ta nije mogao da razlikuje re­alnu opasnost od ludosti da se upetlja u posao sa nepozna­tom damom, kojoj je prakti­čno poklonio četiri hiljade do­lara.

Traper Bul nije ni pokušao da protumači bilo kako to što ga je ona odvukla u njen st­an, da tamo dočekuju konač­no rešenje, potpisivanje ugo­vora i sve drugo što se mora­lo obaviti kako bi Dolores po­stala ponosna vlasnica nekre­tnina u Los Lobu. On je ug­lavnom samo spavao, a kada nije to onda je u nekakvom poludremežu buljio u televiz­or, ne osvrćući se na to što je Dolores dolazila i odlazila iz stana, uvek prepuna priče koju on uopšte nije shvatao...

— Još samo da skoknem do zavoda za registraciju — cvr- kutala je Dolores. — Advokat kaže da bismo mogli da izve­demo slalom kroz propise i da izbegnemo porez na objek­te namenjene trgovini i ugos­titeljstvu, ako podnesemo do­

NINĐA 147 61

kaz da je to što kupujepio na menjeno stanovanju. . . Tamo, u Los Lobo inspekcija iona­ko ne zalazi. To je na kraju sveta. Ko će još da provera- va. . . I, sada idem da uplat­im taksu i svratim do suda. Jedna poznanica mi je obeća­la da će mi to srediti. ..

— Da. . . — odgovarao bi neodređeno Traper Bul na sve to, gotovo i ne pogledavši Do­lores, koja, opet, njegovo po­našanje nije ni primećivala, jer joj on sam više uopšte ni­je važan.

Konačno, posle dva dana njene jurnjave sve je bilo go­tovo i Dolores je stajala, pr­ed dremljivim detektivom sa vlasničkim papirima u ruka­ma. Pokazala mu je mesto, is­pisano vrlo sitnim slovima, na kome je pisalo da on polaže pravo na 4®/o od vrednosti ce- lokupne imovine, ali to njemu ništa nije značilo. Samo je u- pitao:

— Kad ćemo da krenemo?— Odmah! — oduševljeno

je podvrisnula Dolores. — Ta­ko sam nestrpljiva da spust­im šape na to što je sada mo­je, moje, moje. . .

Dolores je duboko u sebi, skoro krijući od sopstvenog razuma, razmišljala o tome da nekako natera Trapera Bula da se venčaju. Kao većina pro­stitutki, ona je u instituciji

braka videla način da očisti sve svoje prošle grehe. Tra­per Bul joj se činio nekako pogodan za takav plan — ni­je bio suviše zainteresovan za ono šta se događa oko njega, nije imao prohteva i, što je najvažnije, bio je podložan u- ticajima. . . Idealan muž! No, ona je sve to ostavila za kas­nije, nadajući se da će doći vreme da o tome i razmišlja i da deluje u tom pravcu. . .

Užurbano se pripremala, gle­dajući pomalo zabrinuto u de­tektiva, koji je samo odsutno stajao. . . Aložda zato što uo­pšte nije imao nikakvih stva­ri koje bi mogao spremiti za put. . .

— Jesi li ti u stanju da vo­ziš? — upitala ga je Dolores. Od motela u kome su se, pra­ktično, upoznali, do njenog st­ana, vozila je ona, jer Traper Bul nije bio za tako nešto.

— IVlislim da jesam — od­govorio je on, ali je već boja njegovog glasa bila dovoljna ilustracija da će ipak Dolores morati da vozi do Los Loba.

Natrpala je u tri torbe i je­dan kofer sve ono za šta je smatrala da će joj biti nužno u njenom, novom domu, a on­da je pogledala u Trapera Bu­la sa nadom, ali kada on uo­pšte nije reagovao, uzdahnu­la je i sama povukla prtliag prema izlazu iz stana. Treba­

62 NINĐA 147

lo joj je prilično vremena da ukrca sve to u prtljažnik, a onda se vratila do stana, iz­gurala nepokretnog Trapera, zaključala vrata i rekla glasno;

— Zbogom, prokleta rupo! Gazdi ću ključ poslati poštom i nikada se više neću vratiti ovamo!

Veselo je sela za upravljač, pustila nekakvu uragansku mu ziku na radiju i povezla ka jugu prepuna sreće. Jedan deo njenog života, koji, sve u sve­mu, i nije bio užasan, ali je bio sramotan, završio se — Dolores je bila slobodna. . .

Nikada nije .bila sjajan vo­zač i trebalo joj je malo vre­mena da se navikne na nepo­znati automobil, jer taj je bio Traperov. Tu i tamo su kola štucala, kasnila je na semafo­rima, vozila sporije od drugih, ali. . . Išlo je nekako. Uskoro su napustili gradsko jezgro i Drolazili prigradskim ulicama ioje su se pretvarale, lagano, u drumove.

— Hoćemo li auto-putem?— upitala je Dolores istovre­meno pogledavši u retrovizor. Iza njih je vozio sivi kombi sa upaljenim svetlima, ali ona na to nije obratila pažnju, vode­ći računa da ne priđe suviše blizu automobilu koji je vo­zio ispred nje.

— Svejedno — odgovorio je

rezignirano Traper Bul. Nje­mu je sve bilo svejedno.

Nekoliko minuta kasnije iz­bili su na petlju odakle je tre­balo da reše kuda će. Dolores je pomislila da će manja gu­žva biti na starom drumu ka jugu i uključila je pokeizivač pravca mnogo ranije od skre­tanja.

Na njeno iznenađenje u is­tom pravcu su išla i kola ko­ja su bila ispred njihovog au­tomobila, kao i kombi koji je vozio iza nje. Ona nije volela da vozi u koloni, pa reče:

— Valjda će se ovi ispred i ovi iza otkačiti negde usput.

Ta rečenica je vrlo sporo stizala do mozga Trapera Bu­la. I, prošli su još dobar ko­mad milje pre nego što je on počeo da shvata...

— Koji ispred nas i iza nas?— upitao je pospanim glasom podigavši se malo u sedištu. Video je veliki »ford« ispred njih i dva čoveka u njemu. Kombi je imao zatamnjena stakla i nije mogao da vidi ko sedi u njemu.

— Ovi su tu već pet milja, ili više.. . — rekla je Dolores.

Traper Bul je gledao, a mo­zak je počinjao da mu radi sve brže i brže, sve dok nije konačno sasvim shvatio šta se dešava i dreknuo je:

— To su oni!— Ko?! — upitala je po-

NINĐA 147 63

malo usplahireno Dolores. Ona nije razumela šta to Traper Bul pokušava da joj saopšti.

— Moramo nekako da se izvučemo! — rekao je Traper Bul, a glas je i njemu samom zazvučao odlučno i čvrsto.

Iako je bio, praktično, pod stresom, dugogodišnje iskust­vo mu je govorilo da mora da reaguje na najbolji mogući na čin. Bilo je sasvim izvesno da postoji mogućnost da ih ta dva automobila prate. Osvrnuo se ka kombiju, a zatim brzo pogledao u »forda«. . .

— Na sledećem skretanju pokušaj da skreneš ne dajući nikakav znak — rekao je on.

— Kako to?! Zašto? — upi­tala je Dolores.

— Prate nas! — reče Tra­per Bul. — Moraćemo da ih izbegnemo.

Dolores naglo uspori, skida­jući nogu sa papučice gasa. Strah joj je presekao dah, a kada bi se uplašila uvek se 3onašala onako kako ne tre- ?a.

— Zaboga! — viknuo je Traper Bul. — Vozi! Vozi!

— Ne mogu... — jeknula je ona. — Ne mogu!

Iako nije bio ni krupan ni snažan, Traper Bul je sada u- hvatio Dolores za ramena i povukao sa sedišta prebacuju­ći je preko naslona ka zadnjem delu automobila snagom ko­

ja je iznenadila i njega i Do­lores. . . Ostavši bez vozača, njihov automobil se zaieo na­glo i počeo da skreće van ko­lovoza!

— Izginućemo! — užasnula se Dolores.

Traper Bul nije imao vre­mena da joj objašnjava šta se dešava i šta se mora učiniti— uskočio je na vozačevo se- dište, zgrabio upravljač, ispra­vio automobil i pritisnuo na­glo papučicu gasa. . . Kola po- skočiše, a zatim jurnuše niz drum obilazeći »forda«, čiji se vozač nije odmah snašao. . .

— Uspori! Hoćeš li da nas ubiješ?! — zacvilela je Dolo­res.

Međutim, Traper Bul je po­većao brzinu. Njegov automo­bil nije bio suviše snažan, pa mu je trebalo dugo da postig­ne neku brzinu koja bi obez- bedila dovoljnu udaljenost od »forda« i kombija, a Traper Bul se nadao da će to uspeti da postigne. Gotovo je zažalio što se ne nalaze u gustom sp­letu gradskih ulica. U gradu bi sigurno uspeo da umakne, jer je znao kako se to radi. Ova­ko, na otvorenom drumu, bez mnogo skretanja, šanse su mu bile znatno umanjene...

Vozio je veoma brzo, nada­jući se da »ford« i taj kombi nisu u stanju da ga sustignu. Gledao je u retrovizor... Uz­

64 NINĐA 147

dahnuo je sa izvensim olak­šanjem kada je primetio da se udaljavaju. . .

— Uf! Možda. . . možda to i nisu bili oni. .. — rekao je.

— Ko »oni«?! Šta pokuša­vaš da mi kažeš? — rekla je Dolores.

— Pakovi ljudi. . . — objas­nio je u dve reči Traper Bul. Nije smanjivao brzinu i kada je prošao sledeću dugu kri­vinu poverovao je da je sve u redu.. . — Nema ih. . . Ne ju­re za na,ma. Dobro je. To ni­su bili oni. . .

Dolores je drhtala, ali ni Traperu ni sebi nije htela da prizna da se uplašila. Osvrta­la se i gledala, čudeći se što Traper Bul ne usporava. Re­kla je:

— Hej! Kako bi bilo da ba- tališ jurnjavu, macane?! U st­vari, kako bi bilo da staneš negde? Ova jurnjava mi ni­kako ne prija.

— Strpi se! — reče oštro Traper Bula. Hteo je da bude siguran i vozio je i dalje vr­lo brzo. — Staćemo kada nai- đemo na nekakav motel ili pu­mpu ili tako nešto. . .

Vozio je veoma brzo još tri ili četiri milje, pa kada iza njih nije više video nijedno vozilo — usporio je. Iz kase­te automobila je izvukao au- to-kartu i bacio je ka Dolo­res. . .

— Proveri na karti da li i- mamo motel ili bilo šta na putu.

Ona je raširila kartu preću- tavši da se sa tim papirima slabo snalazi. Buljila je dugo u te šarene linije i znakove i jedva je uspela da shvati ko­ja linija pripada drumu ko­jim su išli. Rekla je:

— Bojim se da ovde u bli­zini nema nigde nikakvog sv- ratišta.

Traper Bul pogleda u nju preko ramena i suoči se sa li­cem punim iščekivanja. ..

— Šta? — upitao je.— Pa, hoćeš li da zastaneš

načas? U žbunje ću i biću br­zo gotova. . .

— Oh! Zaboga.. . — reče Traper Bul. Situacija je bila smešna, ali njemu nekako ni­je bilo do toga. Ipak, dodao je: — Okej! Neka ti bude. . .

Zaustavio je odmah, proce- nivši da bi ona taj svoj mok­ri posao mogla da obavi u žbunju iznad druma. Dolores se sa zahvalnošću izvuče iz au­tomobila. .. On ju je gledao kako njiše kukovima, valjda po navici, pitajući se u sebi šta mu je uopšte bilo da se upetlja u bilo šta sa njom. »U redu, nije loše parče, ali ona je to što jeste, čak i kada ide da piški. . .«, mislio je Traper Bul. Izašao je napolje i zapa­lio cigaretu. Činilo mu se da

NINĐA 147 65

mu se mozak bistri, posle sv­og onog mutljaga koji ga je skoro načisto uspavao. . .

Tada su pristigli »ford« i kombi. Traper Bul ih je gle­dao kako pristižu i bio je sa­svim miran, gotovo spokojan. Činilo mu se da to što nisu pojurili za njima mora da zn­ači da to zaista nisu oni ko­je je mogao da očekuje i sa­da je samo gledao u njih mi­sleći kako će da prođu i uma­lo im čak nije mahnuo. . .

A, onda su se oni zaustavi­li, zagrađujući n'egov auto­mobil i pre nego što je Tra­per Bul uopšte mogao da sh­vati šta se događa iz »forda« je iskočio momak sa tipičnim latinoameričkim crtama lica... U ruci je držao — pištolj!

Traper Bul odbaci cigaretu. Nije bio naoružan i nije znao kako da se suprotstavi. Uop­šte nije znao šta bi mogao da uradi. ..

— Nema smisla da kidneš tako — reče mladić, iza koga su stupala još trojica.

Cerili su se kao ljudi koji su suviše sigurni u sebe. To što nisu jurnuli kada je Tra­per Bul pokušao da pobegne bila je samo varka i to je nje­mu sada bilo sasvim jasno, ali mu to saznanje nije olakšava­lo položaj. . . Iza leđa je goto­vo čuo ječanje te prostitutke, koja je, izgleda, pokvasila žbu-

nje i krenula nazad — da bi se suočila sa četiri momka, od kojih je jedan imao pištolj u rukama i verovatno je i njoj bilo jasno šta se događa. Is­pred sebe je imao tu četvori­cu, a nikako nije mogao ni da pomisli da stigne do svog automobila. Rešio je da izig­rava budalu. . .

— 0 čemu se radi? — upi­tao je što je mirnije mogao.— Ne razumem? Ako imate nameru da nas opljačkate, bo­jim se da ste se prevarili... Plen. . .

— Hajde, zaveži Bule! — prekinuo ga je onaj momak sa oružjem u ruci. — Znaš ti vrlo dobro o čemu se radi. Nas šalje Pako!

— Okej! — reče pomirljivo Traper Bul. Iz mnogo neugo­dnih situacija u životu se iz­vukao time što je ostajao mi­ran, uz preteranu govorljivo- st. — Pako bi se mogao na­ljutiti što se ponašate tako prema meni. Čemu oružje?! Možda ne znate da je za Pa­ka radim jedan veliki posao, i sada sam na putu da ga do­vršim. Ako mi budete smeta­li...

— Hej, hej. . . — povika mla dić sa pištoljem. — Pusti pri­ču, njuškalo! Spremao si se da kidneš, a nama se to ne dopada. Pako je jasno rekao da ti to ne dozvolimo.

66 NINĐA 147

— Budite razumni! — reče Traper Bul, osećajući kako mu se Dolores približava sa leđa, a zatim se kači za njega, nok­tiju prepunih straha. — Re­kao sam već da radim za Pa­ka. . .

— Dosta priče! — rekao je mladić sa pištoljem, prekidaju ći ga, kao da je predosećao da je Traper Bul u stanju da ga bujicom reči ubedi u nešto u šta on nije želeo da bude ube- đen. — Nama je sve jasno, a- ko tebi nije. Šteta samo za tu dugonogu. .. Mogla je da posluži za mnoge živahne st­vari!

Dolores na te reči brižnu u grčevit, neutešan plač, iako joj nije uopšte bilo jasno šta se dešava niti šta može da očeku je od te četvorice. Njene pre­tpostavke su išle najdalje do toga da će ih oni vratiti u San Francisko, a to ona nije želela...

— Šta nameravate da uči­nite? — upita još uvek sas­vim mirno Traper Bul.

— Tačno ono što nam je re­čeno. . . — glasio je hladnokr­vni odgovor.

Još se nisu pomerili, pa čak ni taj momak svoje oružje nije držao nedvosmisleno upereno u njih. Cerili su se i verovat­no uživali u devoj činom stra­hu, očekujući, valjda, i da se Traper Bul uplaši i zacmizdri.

ne bi li njihovoj zabavi pri- doneo na svoj način. No, Bul ostade miran, oprezno i go­tovo neprimetno osmatrajući čitavu scenu i tražeći bilo ka­kvu mogućnost za uzmak. No, ono što je zaključio nije bilo uopšte ohrabrujuće — nalazio se u klopci, ugrožen, a on ni­je voleo da bude ugrožen. Po­kušao je ponovo da pregovara:

— Mislim da nije pametno da donosite zaključke bez Pa­ka — nadao se da će momci odlučiti da ga odvedu Paku, a onda će ne samo dobiti na vremenu, već, bio je siguran moći će da ubedi Paka u sve što želi. — Kako bi biloi da zajedno pođemo nazad, pa da se razjasnimo, mada će to usporiti posao koji moram da obavim za Paka.. .

— Ne bulazni! — reče mo­mak sa oružjem, dok su os­tali ćutali kao ukleti i samo se cerili. — Sve je jasno... Ako ne nama, onda tebi, a Pa­ku odavno.

— I, šta to znači? — upita Traper Bul. Sada je već pre­šao na drskost, verujući da će to pokolebati tu četvoricu.

Umesto odgovora koji je očekivao mladić sa pištoljem se pokrenu, priđe mu i zari cev oružja u rebra...

— Polazi! — glasila je na­redba.

Gurao ga je uz strmu pa­

NINĐA 147 67

dinu brda koja se pružala de­sno od puta. To svakako nije bilo nešto što bi prijalo Tra­peru Bulu. No, oružje je bilo oružje, a Traper Bul nije bio od ljudi koji vole da osete cev pištolja u rebrima. Zakoračio je nešto brže od momka, tek da ga ovaj ne bi dodirivao. Momak se osvrnuo preko ra­mena i rekao ostalima:

— Odmah se vraćam. I, ne­mojte da se igrate sa curom! Nemamo vremena za tako ne­što.

— Šta ćemo sa njom? — upi ta jedan od preostale trojice.

— Isto... — reče momak sa oružjem. — Pako je rekao...

Dolores je sve to čula, ali od silnog straha nije mogla ni da natera sebe da razmisli, a kamoli da razume o čemu to oni govore. Stajala je, sa­da bez oslonca i opasno se lju­ljala osećajući da malo nedo­staje da izgubi svest. Oči su joj šarale naokolo, nesposob­ne da usredsrede na bilo šta. Te tipove kao da nije ni gle­dala, mada je znala da opas­nost dolazi sa njihove strane. Samo se bojala, ne znajući ka kva joj konkretno opasnost preti.

Kada su se mladić sa piš­toljem i Traper Bul izgubili u žbunju, jedan od momaka pri­đe Dolores i pokaza joj ru­kom da sedne na zemlju...

— Nemoj da se onesvestiš— rekao je. — Nemamo na­meru da te nosimo.

— Šteta što nemamo vre­mena — rekao je drugi. — Ova ne izgleda loše, a rekao bih i da je navikla da se ig­ra sa dečacima.. .

Kratko se nasmejaše. Nisu još uvek činili ništa. Samo su stajali, sigurni da ona neće pobeći. Osećali su da je nju taj užasan strah držao priko- \anu za jedno mesto.

Onda je odjeknuo pucanj. Muklo. I, samo jednom. Do­lores se trgla, ali joj je i ta­da trebalo nekoliko napetih trenutaka da shvati šta je zna­čio taj pucanj. Panično se okrenula i videla kako se onaj momak sa pištoljem vraća iz žbi.mja. Tek kada je on zas­tao i mahnuo rukom razume­la je. . .

— Dovedite je! — doviknuo je momak sa oružjem. — Ha­jde! Požurite! Nećemo valjda da se zezamo ovde čekajući da naiđe neko!

Onaj koji je stajao najbli­že devojci uhvati je za ruku... Tek tada je Dolores sasvim jasno razumela šta joj se sp­rema, ali više nije imala sna­ge da se boji...

— Ja sam samo htela da stignem u Los Lobo — šapnu­la je, više sebi nego njima.

— Ne brini, curo! Negde ćeš

68 NINĐA 147

već stići — rekao je mladić koji ju je vukao uzbrdo.

-— Znači, oni su ga pratili sve vreme? — reče Lesli.

— Pa, da — odgovori hla­dnokrvno Tabasko Pit. — U stvari, taj dripac kaže da je Pako pokušavao da preko Tra­pera Bula, uz pomoć svojih ljudi, koji su bili svuda nao­kolo, dođe do tebe. Traper Bul im uopšte nije važan. Os­im što su dobili striktno upu- tstvo da ga uklone, ako samo pokuša da pobegne... Pitanje je da li će se on zaista usudi­ti da to učini?!

— Ta cura je bila vrlo od­lučna, a on dovoljno unezve- ren da to zaista pokuša — re­če Lesli zabrinuto. — Bojim se da bi sve to moglo da is- komplikuje stvar.

— Valjda hoćeš da kažeš da je Pako zaista spreman da u- bije Trapera Bula. . . — reče Tabasko.

— Kladim se da je to u sta­nju — rekao je Lesli. — I, šta se. dogodilo sa tim tvoj­im. . . Huanom?

— Vratio se tamo gde pri­pada, u odgajalište pacova — slegnuo je Tabasko Pit rame­nima. — Međutim, posle ra­zgovora sa mnom više nije u- veren u to da po svaku cenu mora da služi Paku i tom ma-

torom Princu. Koliko ga ja poznajem, sada će početi la­gano da zabušava, a majstor je u tome. Ono što mene bri­ne je to da sada na ulicaima San Franciska ima nekoliko stotina kretena koji drže i oči i uši širom otvorene i na sva­ki pomen tvog imena su sp­remni da skoče poput dobro utreniranih lovačkih pasa.

Lesli se počeša iza uha. Gle­dao je kako Sumiko prolazi preko sobe noseći poslužavnik sa pivom i kafom. Ona nije ništa govorila. No, više mu nije upućivala prekome pog­lede. Sada je i njoj bilo jasno da je sve to što se dešava us- mereno protiv Leslija i da je on u poziciji da se brani.

— A ja sedim ovde, u svom skloništu, i puštam pacove da mile gradom.. . — reče zami­šljeno Lesli. — Od toga će se pacovi pomamiti i moguće je da će stradati neko sasvim ne vin. Sta kaže tvoj Huan... Ko­liko dugo će Pako sve to po­kušavati?

— Huan kaže da se Pako kune u sve na svetu da se ne­će smiriti dok ne pronađe te­be, pa makar potrošio ceo ži­vot na potragu — odgovorio je Pit. — Usijana glava, na­ravno, ali opasna usijana gla­va, ako mene pitaš.

— Ako tebe pita ti bi mu predložio da lepo naoružani

NINĐA 147 69

banete u posetu tom Paku i brzo i efikasno razrešite ceo slučaj, zar ne?! — upala je Sumiko, ali sasvim mirno.

Tabasko Pit se osmehnuo, zahvaljujući za pivo. Pogled koji je izmenjao sa Sumiko govorio je dovoljno.

— Onda, morate da računa­te da će nas biti troje — rek­la je ona. — Nemam nameru da sedim ovde i žderem se. Lakše bi mi palo da i sama u- čestvujem u tom prijateljskom razgovoru.

— Ne znam. . . — rekao je Lesli. — Sve mi je to jako smrdi. Ali, za sada neće biti nikakvog razgovora ni sa kim... Osim. . . Možda. . .

Nije dovršio rečenicu, ali su ga i Sumiko i Tabasko Pit poznavali suviše dobro da ne bi pogodili da on trenutno i- ma ideju koja će se vrlo brzo pretvoriti u plan. Već samo to što njima ne saopštava i- deju značilo je da namerava da tu ideju u delo sprovede sam, bez njihove pomoći. Su­miko je pomislila: »Pokušaće nekako da smiri tog Paka, sa­mo ne znam kako...« No, već dve sekunde posle toga se do- setila...

— To što misliš nije pravi način — rekla je.

— Kako znaš šta mislim?— osmehnuo se Lesli.

Ona je samo odmahnula glavom.

— A šta to on misli? — u- pitao je Tabasko Pit.

LesH se još jednom osmeh­nuo, a onda se pokrenuo i kazao:

— Treba pile pojesti dok je vruće — pogledao je na časo- vnik. — Sada je tri i nešto. .. Valjalo bi da sve to što na- meravam obavim pre mraka. Mrak izaziva u nekim ljudi­ma čudna osećanja. Osim to­ga, ne želim da se krijem. U ovom slučaju će me svetlost dana čuvati bolje nego tama.

Tabasko Pit nije imao poj­ma o čemu Lesli govori, a Su­miko je samo klimnula glav­om, složivši se sa Leslijevim zaključkom, i rekla:

— Ne preteruj u revnosti. Imaj na umu da na tom me­stu postoji mnogo zaintereso- vanih. . . Neki od njih te ne­će, možda, primiti prijateljski.

— Niko od njih me neće primiti prijateljski, ali za sa­da mislim da je to pametnije nego krenuti u rat, bez ob­zira što je odbrambeni.

— Ako se ne vratiš pre ve­čere. . . — reče Sumiko, a on­da se nasmeja. — Ako se ne vratiš pre večere Tabasko i ja ćemo sve smazati sami!

— Ama, ljudi, o čemu vi to govorite? — upitao je Pit, po ko zna koji put našavši da je

70 NINĐA 147

sasvim zbunjen, tu, u društvu dvoje ljudi za koje je bio si­guran da su mu najbolji pri­jatelji na svetu.

Lesli ustade na način na ko­ji je ustajao kada je žurio. Rekao je:

— Porazgovaraćemo uz ve­čeru o tome...

Covek sa velikom torbom kakvu nose lekari izašao je iz zamračene sobe da bi se suo­čio sa takođe prilično mračn­im likom visokog tipa širokog lica i čudno zažarenih očiju.

— Pa, doktore? — upitao je Eduardo.

— Ne znam kako da vam kažem... — reče doktor pro­fesionalno. — Uz najbolju mo­guću negu, on ovaj na,pad ne­će moći da preživi ako ostane u kući. PreponAčujem vam da ga prebacite u bolnicu.

Eduardo nije treptao. Dok­tor nesvesno pomisli da mu baš zato oči izgledaju tako u- žarene. Neko vreme su ćutali, i njih dvojica i još tri čove­ka u prostoriji. Onda Eduar­do reče:

— Radije ću celu bolnicu preseliti u kuću, ako možete da me razumete, doktore...

— Ali, uz njega bi stalno morao da bude jedan aneste­ziolog, plus bar dve dobre me­

dicinske sestre i jedan lekar opšte prakse, a ukoliko se u- kaže potreba i kardiolog — o- bjasni doktor. — Ja sve to ne mogu sam.

— Vi ga lečite već, koliko?— Petnaest godina — odvrati

Eduardo. — On ima poverenja u vas. Mi takođe. Morao bih da vas zamolim da ostanete ovde. Što se tiče ostalih... Si­guran sam da ste u stanju da me među svojim kolegama pro nađete sve potrebne stručnja­ke. Kuća je velika. Moći će da se smeste.

— Zašto tako? — zausti do­ktor, ali ga Eduardo prekide ne baš ljubazno:

— Ja sam njegov najstariji sin, doktore, i mislim da mo­gu da odredim šta je za njega najbolje. A i za nas!

— Ne razumem — reče le­kar sasvim iskreno i prosto- dušno.

U razgovor se umeša oniži čovek umornog lica, koji je sve vreme nervozno grizao no­kte:

— Pobogu! Prosto je . .. Ne sme da se zna da je on u ta­ko teškom stanju. I ako um­re, sve mora za neko vreme da se. . . prikrije...

Doktor Patrik O’Rajli je za­ista već petnaest godina lečio starca i znao je sa kim ima posla. Nije uopšte pitao zaš­to je bitno da se teško sta­

NINĐA 147 71

nje bolesnika prikrije. Kao i što je odlično znao da bi, u slučaju starčeve smrti, poro­dica povela računa da odloži saznanje o toj smrti bar za nekoliko dana.

— Princ ne sme da umre čak ni kada umre, doktore — rreče Eduardo suvim glasom.— Mnogi ljudi bi njegovu sm­rt dočekali kao praznik. U pi­tanju je porodica. .. Porodični poslovi. . .

— Shvatam — reče mirno doktor. — Jedino što se bo­jim da bismo ubrzali kraj ako ga ostavimo u kući.

— Samo se vi pobrinite da dobavite tog anestezi... kakoli se već zove i tog za srce i sestrice i sve — reče Eduar­do. — Mi ne želimo da on umre, ali ne smemo da dopu­stimo da izađe iz kuće. Vi svakako nećete zažaliti ako u- činite kako želimo. Nikada ni­smo škrtarili.. .

— Ne razmišljam o nagra­di — reče doktor. — Mislim samo o pacijentu.

— Njemu će biti dobro ov­de — reče onaj koji je gri­zao nokte.

Doktor je rćizmišljao neko­liko trenutaka, a onda odlo­žio svoju torbu, što je znači­lo da pristaje.

Najmlađi među njima mu dade znak da pođe za njim— uputili su se u sobu koja

je već bila određena za bora­vak lekara, ako se za tako nešto ukaže potreba. Ostali takođe nisu ništa govorili. Već odav­no su se, u tajnosti, bili do­govorili o postupku ukoliko starom porodičnom bosu poz- li. Za taj plan Princ nikada nije doznao i po svoj prilici neće ni doznati. .. Ono što su Prinčevi sinovi pokušavali bi­lo je da iskoriste dane njegove bolesti, i dane pred smrt, pa i samu smrt, da bi bezbolno preuzeli sve one poslove, kru­pne i značajne, koje je starac vodio lično, ne dozvoljavajući čak ni kada mu je bilo već sasvim loše, da neko drugi vo­di.

U sobi pored bolesnikove je ostao samo Eduardo, najstari­ji Prinčev sin. Seo je na kauč i dohvatio neke stare novine. Nije posebno brinuo — uzdao se u svoju moć, koliko i u svoju odlučnost, i verovao da će sve biti baš onako kako su se dogovorili. ..

Nekoliko minuta kasnije ne­ko je kratko pokucao, a onda je u sobu ušao jedan od stra- žara.

— Šta je?! — upitao je Eduardo osorno.

— Pred vratima je jedan čovek. Sa strane — objasni stražar. — Tvrdi da je novi­nar i hoće da razgovara sa Princem.

72 NINĐA 147

— Novinar? — iznenadi se Eduardo. — Hoće da priča sa starim?! Da Ii je taj norma­lan? Kako izgleda? Da li ste ga pro varili?

— Reklo bi se da je mlad— odgovorio je stražar. — Vi­sok je i uglađen. Ljubazan je. Proverili smo. . . Ne nosi ni­kakvo oružje.

— Novinar.. . — reče zami­šljeno Eduardo. Mislio je: »Ako ga odbijem mogao bi, možda, negde da napiše neš­to nezgodno, a to nam u ov­om trenutku ne bi odgovara­lo.« Glasno je rekao: — Neka sačeka u salonu, u prizemlju. Ja ću sići da razgovaram sa njim.

— Ali, on hoće. . .— Učini kako sam rekao!

— prekide ga oštro Eduardo.Stražar se povuče. Eduardo

priđe ogledalu u uglu i pro- ceni da li izgleda dovoljno pristojno. Nije hteo da na bi­lo kog novinara ostavi utisak grubog mafijaša, mada je to, u suštini, bio. Morao je da pokuša da pred novinarom iz­gleda kao poslovan čovek ko­ji samo brine o porodičnim poslovima i, svakako, o zdra­vlju svog oca. Primetio je da mu se na grudima ističe fu­trola sa revolverom, skrivena ispod sakoa. Nevoljno je ski­nuo oružje, a zatim je krenuo u prizemlje...

Kada je ugledao gosta, Edu­ardo je pomislio da je to sa­mo jedan od onih drčnih, mla­dih reportera u potrazi za se­nzacijom po svaku cenu. S vremena na vreme bi jedan ta­kav pokušavao da prodre u ta­jne porodice, i uvek bi se ok­liznuo, naravno. Međutim, ka­da se suočio sa hladnim, sivim pogledom tog čoveka, koji i nije bio toliko mlad kao što je izgledao, najstariji Prinčev sin je morao sebi da prizna da je ovaj nešto posebno. Ip­ak, nije se trudio da bude lju­bazan. . .

— Šta vi tražite ovde? — upitao je Eduardo, želeći da stavi do znanja da novinari nisu poželjni.

Visoki čovek nije odmah o- dgovorio. Neko vreme je sa­mo fiksirao Eduarda prodor­nim pogledom. Zatim je izgo­vorio hladnokrvno:

— Moje ime je Lesli Eldridž i hteo sam da razgovaram sa čovekom po imenu Princ. Pre­tpostavljam da ste vi u srod­stvu sa njim. . .

— Ja sam njegov najstariji sin, Eduardo. Sve što ste hte­li da razgovarate sa njim, mo­žete i sa mnom.

Po tonu kojim je rečenica izgovorena, i po toime što se Eduardo nije iznenadio kada je čuo njegovo ime, Lesli je zaključio da taj čovek nije

NINĐA 147 73

baš pobliže upućen u ono što radi Princ. I Pako.

— Radi se o poverljivoj st­vari — reče Lesli mirno. — Plašim se da postoje nekakvi nesporazumi koji bi mogli bi­ti izglađeni samo uz interven­ciju vašeg oca.

— Kakvi nesporazumi? — uzvrati Eduardo. — Vi ste re­kli da ste novinar. Mi nikada nismo imali nesporazuma sa novinarima.

— Sa novinarima verovatno ne — rekao je Lesli. — Među­tim, sa mnom lično, bojim se, da.

Eduardo je poćutao malo. Po sasvim sitnom drhtaju ob­rva Lesli je lako mogao da ka­že da se Eduardo priseća nje­govog imena.

— Kako ste rekli da se zo­vete? — upita Prinčev najsta­riji sin.

Lesli ponovi sasvim spokoj­no. Nije nameravao da Eduar- du objašnjava o čemu se ra­di, ako ovaj već ne zna.

— Vaše ime mi ne govori mnogo — rekao je Eduardo, ali to očigledno nije mogla bi­ti istina, mada je bilo sasvim jasno da on ne pridaje svemu tome toliko važnosti. Verova­tno je na umu imao neke dru­ge stvari.

— Ipak bih voleo da govo­rim sa vašim ocem — reče Le­sli samouvereno.

— Na žalost, to neće biti moguće — reče Eduardo. — Moj otac je star i potrebno mu je mnogo odmora. Rekao sam vam već da možete da razgovarate sa mnom.

Lesli je razmišljao nekoliko trenutaka. Postojao je više ne­go jedan način da dospe do Princa, bio on star i umoran ili ne. Međutim, nešto u at­mosferi te kuće mu je govo­rilo da taj razgovor neće biti moguć i gotovo da je pomislio da je uzalud dolazio. No, ta­kođe je imao osećaj da napro­sto mora da proveri sve što je moguće proveriti u kući ko­ja vr\'i od naoružanih straža- ra i narogušenih članova po­rodice. U svakom slučaju i- mao je nameru da bar dozna više nego što je znao. Zato u- pita otvoreno:

— Da li je vaš otac zdrav?— To vas se ne tiče! — od­

brusi Eduardo natmureno. — To su porodične stvari. Još uvek mi niste odgovorili koji je stvarni razlog vaše pósete?

— Bojim se da vi ne biste to mogli da shvatite — reče Lesli. — Vaš otac je, mislim, upućeniji u porodične poslo­ve koji se, na neki način, do­tiču mene.

— Koliko je meni poznato moj otac nikada nije imao ni­kakvog posla sa novinarima — reče Eduardo. Ton mu je bio

74 NINĐA 147

hladniji nego što bi se očeki­valo i Lesli je pretpostavio da se setio ko je on i zašto je tu. Zato je rekao:

— Ne znam čiji je sin Pa- trisio, zvani Pako. . . On sva­kako ima nešto sa novinari­ma. ..

Eduardo je osetio da je do­šlo vreme za otvoreniju igru, mada njemu otvorene igre ni­kada nisu odgovarale.

— Sada se prisećam vašeg imena... — rekao je Eduar­do. — Ali, još uvek mi nije jasno zašto ste došli ovamo...

— Da pokušam da razja.sn- im ponešto što meni nije ja­sno — odgovori mirno Lesli.— Verovatno da vam je poz­nato da me Pako traži po će­lom gradu. Ne znam čime sam zaslužio tu pažnju. Znam sa­mo da bih lako mogao da se osetim ugrožen, ako se ta ha­jka nastavi.

— Zvuči nešto kao pretnja...— isceri se lagano Eduardo.— Pako je, ako želite da zna­te, moj sin, ali se ja u njego­ve poslove malo razumem i ne tiču me se. Napustio je porodicu... U našem svetu to nije pristojno.

— Mislim da znate više ne­go što želite da pokažete, a vaš otac sigurno i više od to­ga — reče Lesli sasvim spo­kojno. — Do mene su doprle

vesti da Pako želi jednostav­no da me ubije...

— Zar?! — kao iznenadio se Eduardo. — To su krupne reči. Zašto niste otišli i to pri­javili policiji? Konačno, svi mi plaćamo porez i očekujemo od policije da nas zaštiti.

Ledena mirnoća kojom je Eduardo sve to izgovorio ni­je uznemirila Leslija. Odlično je znao sa kim ima posla. Lju­di kao što je Eduardo će se uvek praviti kao da znaju mn­ogo manje od onog što znaju, i kao da uopšte ne rade ništa na ovom svetu, nego se samo iščuđavaju. ..

— Verujem da biste se slo­žili sa mnom da se u sve po­licija ne meša — rekao je Le­sli. — Znate, policijski nokti su prilično iskrzani, a kada o- na zavuče prste u nešto, za nokte se zakače mnoge prlja­ve stvari.

— To, kad negde ima prlja­vih stvari — dodao je mirno Eduardo. Bio je za dlaku in­teligentniji nego što ga je Le­sli procenio.

— Da li ste sigurni da vaš otac nije u stanju da razgo* vara sa mnom? — pokušao je ponovo Lesli.

— Siguran sam da on sa vama nema ništa, kao ni ja, uostalom — reče Eduardo. — A vama bih savetovao da ode­te odavde. Nije ovo vaš svet...

NINĐA 147 75

— I to zvuči kao pretnja...— Ne — odmahnuo je gla­

vom Eduardo. — To je savet.— Mogu li ja vama da dam

jedan savet? — upita Lesli.— Pokušajte — osmehnuo

se cinično Eduardo, mada je izgledao kao čovek koji ne po­dnosi savete.

— Ne idite suviše mračnim putevima — iscerio se Lesli.— Možete se spotaći na nešto!

— Krupne reči za jednog novinara — uzvratio je Edua­rdo.

— Mi, novinari, uglavnom se bavimo krupnim rečima — reče Lesli i okrete se prema vratima. Bilo mu je sasvim ja­sno da do Princa ne može sti­ći bez krupnih zahvata, a ta­ko nešto nije bilo zdravo u o- sinjem gnezdu.

— Čekajte! — zaustavio ga je Eduardo. — Nije mi sasv im jasno šta Pako želi od vas Znam da vas traži i znam da vam ne misli dobro. No, bu dući da je on ipak moj sin član porodice, koje se, eto, od rekao, mislim da ćete razume ti da ne želim da ugrozim nje­gove interese, ma kakvi oni b ili...

— Sasvim razumljivo — re­če mirno Lesli. — Ipak, kako verujem da ste u kontaktu sa njim, možete mu preneti je­dnu poruku...

— Nisam baš pogodan za prenošenje poruka, ali recite...

— Poručite mu da samo od mene zavisi da li će me naći ili ne — reče Lesli. — Bilo bi dobro da odustane od po­kušaja, jer mu se lako može dogoditi da me nađe. . .

— E, to već zvuči vrlo pre­teče!

— Malo je ljudi na ovogn svetu koji mogu da vide do dubine nečijeg srca, a Pako nije takav — rekao je Lesli.

— Pa, vi ste i pesnik. . . — iscerio se Eduardo. — Cenim vaš trud, ali mislim da ste u- zalud dolazili. A sada da vam dam još jedan savet. . . Ne­mojte više dolaziti. Ni blizu. Videlo vas je mnogo očiju i čulo mnogo ušiju... Znate već šta to znači. . .

— Sasvim mi je jasno — osmehnuo se Lesli, apsolutno siguran u sebe. — Ne znam samo da li su te oči sigurne u to što vide i da li su te uši sigurne u ono što čuju.

— Bože, pa vi govorite u zagonetkama — nasmejao se ironično Eduardo. — Zbogom, gospodine Eldridž!

— Lepo rečeno... — izgo­vorio je Lesli i napustio pro­storiju, ostavljajući Eduarda iza leđa i ne osvrćući se.

Kada je Lesli izašao, pra­ćen jednim od telohranitelja, Eduardo je razmišljao neko­

76 NINĐA 147

liko trenutaka, a onda prišao telefonu. . .

Pet telohranitelja je bilo smešteno u prvoj sobi apart­mana. Upravo su ispratili vi­soku crnkinju kada su ušle bliznakinje. Gorile nisu kome- ntarisale, ali svaki od njih je mislio isto; »Pako je nezasit! Menja ženske brže nego čara­pe.«

Osim toga nije radio ništa dn.igo, izuzimajući večito tele­foniranje i razgovore sa lju­dima koji su krstarili gradom, tražeći tog neuhvatljivog no­vinara.

Oni nisu mogli da znaju šta se to sa Pakom događalo u zatvoru. Nisu znali da on pa­nično i nezasito zaista poku­šava da dokaže sebi da je mu­škarac, menjajući žene. Nisu znali da je Pako skupo pro­davao samog sebe da bi smo­gao dovoljno novca za pod­mićivanje svih koji su nešto mogli da učine da bi mu olak­šali dane i pomogli da skrati kaznu. On je o tome ćutao kao uklet, pokušavajući da za­boravi. Devojke je gutao po­put droge. Neke su iz apart­mana izlazile potpuno iscrp­ljene. . .

Bliznaknje su ušle u Pako- vu sobu i zatekle ga, sasvim go

log, na postelji. Ispijao je ša­mpanjac i gledao ih mutnim očima. Telohranitelju koji je uveo devojke rekao je samo kratko;

— Neka mi pošalju još os­triga i krvavog bifteka. Gla­dan sam!

Bliznakinje su bile profesi­onalke koje su znale svoj po­sao, ali sa navikom da ne­prestano nešto govore, ćućo- reći polušapatom. Jedna se o- dmah smestila pored Paka. . .

— Dušo, ti mi izgledaš sp­reman na sve — rekla je.

— A ti mi izgledaš kao to- rokuša — uzvratio je Pako. — Biće bolje da ćutke obavljaš svoj posao. Imam osetljive uši.

U drvigom kraju sobe zvrjao je televizor na kome je kablo­vski kanal sa vestima nepre­stano redao nove. a i stare do­gađaje u zemlji i inostranstvu. Pako bi povremeno bacio po­gled na ekran, baveći se ug­lavnom ispijanjem pića za ko­je je verovao da mu uliva sn­agu. Bliznakinje su se svukle i uvukle u postelju, ne znaju­ći šta da rade. U stvari, čeka­le su naređenja.

— Na kakvu si zabavu mi­slio? — upita ga jedna od njih.

— Pustite mašti na volju, ali u tišini — rekao je on ne pomerajući se. Bio je prilič­no umoran od prethodne no­ćne dame, ali je takođe bio

NINĐA 147 77

rešen da izdrži i bliznakinje, pa tek potom da dozvoli sebi malo odmora.

Jedna od njih se bacila na donji deo njegovog tela, dok je druga pokušavala da ga uz­budi vatrenim poljupcima, ko­je je on primao između dva gutljaja šampanjca.

Nešto kasnije unesoše na kolicima novu količinu ostri­ga i bifteka. Telohranitelj ko­ji je sve to ugurao u sobu iz- begavao je da pogleda u bli­znakinje i kao da uopšte nije bio svestan toga što su one izvodile sa Pakom, koji se, sa svoje strane, uopšte nije uz­buđivao. Cak je, preko dva go­la ženska tela povremeno spo­kojno gledao vesti na televi­ziji. . .

BHznakinje su napredovale, ali je televizor bio brži. . .

— Kako javlja ekipa naših reportera sa terena, na seda­mnaestoj milji druma broj 804, južno od San Franciska, pronađena su dva leša za ko­ja poUcija tvrdi da su žrtve brutalnog ubistva vatrenim o- ružjem. Istraga je u toku, ali su saopštena imena žrtava. . .

Pako je odgurnuo bliznaki- njenje kada je čuo imena ko­ja su na televiziji pročitali.

— Proklete vašljive šeprt- Ije! — dreknuo je.

— Ali, macane, zašto se uz­buđuješ? — mazno je izgovo­

rila jedna od bliznakinja i za­radila vruć šamar. . .

— Gubite se! Odmah! — vi­knuo je Pako. — Brišite!

Njih dve jedva su stigle da navuku na sebe donje rublje gledajući kako Pako trči pre­ko sobe, otvara vrata i uzvi­kuje nekoliko imena. . . Zatim su z' ista požurile da se izgu­be, iznenađene što im jedan od telohranitelja gura novac u ruke.

— Ko je to bio? — urlikao je Pako. — Ko je bio? Ko je išao za tim idiotom Bulom i nj egovom kurvom ?!

Telohranitelji su zbunjeno stajali ispred golog Paka i ću­tali. Konačno, jedan od njih reče:

— Manuel i njegovi ljudi...— Manuel je pokojnik! —

viknuo je Pako, sav crven od besa. — Lično ću ga zadaviti. Rekao sam mu da uništi sve tragove. Rekao sam mu da Traper Bul nestane sa lica ze­mlje, a on ga je ostavio u šu­mici i otišao misleći da je leš nevidljiv. . . Dva leša! Pro- klestvo! Natovario nam je po­liciju na vrat, i to baš sad!

Njegove reči se još nisu ni stišale kada je zazvonio tele­fon. Jedan od telohranitelja, zadužen da podiže slušalicu krenuo je ka telefonu, ali mu je put presekao Pako, odgur-

78 NINĐA 147

nuvši ga snažno. Lično je po­digao slušalicu...

— Sta?! — upitao je ne pre­dstavljajući se. — Ko? Ja sajn... Cuo sam... Video sam... Kučkini sinovi su upr­skali. .. Manuel... Ko je bio? Jesi li ti normalan?

Lice mu je promenilo boju od vrelo crvene do sasvim, sa­svim bele. Nosnice su mu dr­htale i činilo se da će se sru­šiti u nesvest, a onda je seo na najbližu fotelju i ponovio;

— On je bio tu?! Lično on?! I . .. šta?! Otišao je?!

Dugo je potom ćutao. Činilo se da se veza prekinula, a on­da je ponovo progovorio.

— Neka si mi sto puta o- tac, ovu uslugu ti nikada ne­ću zaboraviti... Nema veze! Policiju već imamo, zahvalju­jući Manuelu.. . Dva leša ili tri, to je sasvim svejedno, sa tom razlikom što bi taj što je bio kod tebe bio pravi leš!

Telohranitelji su se zgleda-li. Pako je još neko vreme na­peto slušao šta mu se govori preko telefona, a onda je vr­lo lagano spustio slušalicu. Ok­renuo se i počeo da korača po sobi, prvo sporo, a onda sve brže. Naglo se zaustavio isp­red telohranitelja...

— Svi ste vi kučkini sino­vi u koje čovek ne može da ima poverenja! Nekakvi pla­ninari su otkrili leš Trapera

Bula i njegove kurve. Polici­ja se već zahuktala u istrazi i bojim se da je samo pitanje vremena kada će povezati či­njenice i, eto ih ovde... Ako to nije sranje, onda ne znam šta je! Zar nikome ne mogu da poverim posao, a da ga o- bavi onako kako sam rekao? Čavez! Horhe! Maltinjo! Ru­bi!

Prozvani su gledali nekuda u stranu. Poznavali su Pakov bes i svakako nisu želeli da mu oni budu na meti. Istovre­meno, bili su sasvim spremni da učine sve što je moguće da mu smire taj bes. Jedan od njih to i reče;

— Reci šta treba da učini­mo! Sve ćemo učiniti!

— Vi znate samo da troši­te novac, a, u stvari, se na­date da nećete morati ništa da uradite da biste ga zais­ta zaradili! — dreknuo je Pa­ko. Osvrtao se neko vreme po sobi, kao da traži nekoga, a onda viknu; — Huan! Huan Alvarez! Gde je?

— On je u kolima — gla­sio je odgovor. — Njegov je red da sedi u kolima i čeka...

— Neka on dođe — reče nešto smirenije Pako. — Vi ostali se gubite! Na kraju ću morati sam da se vučem uli­cama i tražim tu prokletinju od novinara...

NINĐA 147 79

Oni požuriše da izađu iz so­be, zahvalni što se Pakov bes tako brzo stišao...

Ostavši sam u sobi Pako primeti da je go, pa navuče mantil za kupanje na sebe. Ra­zmišljao je, nervozan zbog či­njenice da nikako ne uspeva da složi sve kockice na svoje mesto. To što su pronađeni le­ševi Trapera Bula i te devoj­ke izbacilo ga je iz koloseka i gotovo sasvim razrušilo nje­gov plan. Morao je da kombi- nuje iznova...

Huan uđe, hodajući nekako u stranu, kao da se priboja­va Paka, koji ga odmeri i re­če grubo;

— Šta se vučeš? Nemoj da mi izigravaš krivca. . . Nisi ti uprskao, mada ne znači da nećeš. . . Ali, ako i ti uprskaš kao Manuel, stići će te ista sudbina! A on je pokojnik!

— Šta treba da uradim? — upita Huan.

— Znaš li ime onoga koga tražim? — upita Pako.

— Lesli Eldridž — izreci- tovao je Huan.

— Ti ćeš mi ga dovesti >— reče Pako približivši se Hua­nu i stavljajući mu ruku na rame, skoro prijateljski — Moj otac mi je javio da je za njim poslao dva svoja čove­ka. Oni te čekaju na uglu 52. ulice i Avenije Kirbi. Znaju gde se nalazi moj čovek. Sa

njima ćeš skleptati vašljivca i onda ćete mi ga doneti ova­mo, upakovanog kao božićni poklon! Nemoj me izneveriti!

Huan se nije usudio da u- pita zašto baš on. Do tada mu nije poveravao ozbiljnije po­slove i Huan je, u suštini, bio zahvalan zbog toga. Ali, ovo što je trebalo da uradi ne sa­mo što je bilo daleko ozbilj­nije, već je bilo i mnogo iz­nad Huanovih snaga. Prećutao je i samo nekoliko puta kli­mnuo glavom.

— Neću ti ostati dužan ako to obaviš kako treba, Huane!— rekao je Pako.

Ambicija Huana Alvarezanije bila da postane čovek od joverenja jednom uspaljeniku cao što je Pako. Ali, budući da nije imao drugih ambicija, i to je bilo nešto.. . Gotovo se osmehnuo, misleći; »Pa, do­bro! Možda to i neće biti ta­ko strašno. Srešću se sa tom dvojicom i pokupićemo tog tipa, a šta će posle biti sa njim, ne tiče me se. . . To je već Pakov posao.«

— Učiniću kao što si re­kao — kazao je Huan.

— Požuri! I nikome ne go­vori kuda ideš — reče Pako.— Što manje ljudi zna za ovo, utoliko bolje. Razumeš li?

— Svakako, Pako!Huan je izašao, pomalo po­

nosan što je na njega pao iz­

80 NINĐA 147

bor, a uz to i prilično upla­šen. Ostali telohranitelji ga ni­su ni pitali šta je razgovarao sa Pakom i kuda ide. Laknulo mu je kada je izašao iz ho­tela i seo za upravljač svog automobila. . .

Tek kada je zamakao iza prvog ugla u glavi mu sinu sve ono što mu je rekao Ta­basko Pit prilikom njihovog poslednjeg razgovora. . . Bio je to z;nak da mu se uzbuni ceo organizam — osetio je sk­oro opipljivu mučninu zbog svega toga. Zamislio je: »Mo­žda Tabasko Pit ima pravo. . . Možda je samo pitanje dana kada će me Pako naterati da ubijam za njega, a onda će skliznuti u ponor definitivnog zločina! Šta ja to radim? Sp­remam se da Paku izručim ne koga koga je on osudio na smrt! Ukoliko se to zaista do­godi, ja ću biti saučesnik u ubistvu prvog stepena«.

Kada je kretao od Paka bio je prepun izvesnog ponosa i svakako entuzijazma, a sada. najednom, više nije znao šta treba da uradi. Ako izneveri Paka moraće se suočiti sa nje­govom osvetom, a bilo je po­znato da Pako ne oprašta i sveti se na svaki način — uo­stalom, zbog toga je i bio u zatvoru. . . Huan Alvarez, me­đutim, nije bio spreman da na sebe preuzme teret krivice

zbog smrti bilo koga. Nije že­leo da postane saučesnik u ubistvu. Nije hteo od svog ži­vota da napravi pakao. . . Bio je samo nestašni sin, ali ne ubica, ne zlikovac!

Vozio je i prošao pored 0- samnaeste policijske stanice. Ta zgrada mu je bila poznata jer je već dva puta bio hap- šen, uglavnom zbog bezveznih stvari. Sada mu je padalo na pamet da jednostavno tu za­ustavi, uđe unutra i ispriča sve, i o Paku i o Tabasku. . . A Ieđutim, u polusvetu u kome je živeo policija nije bila o- miljena i u nju se nije vero- valo. . . Padalo mu je na pa­met da naprosto pokuša da pobegne od svega, a onda se setio Trapera Bula. ..

Naglo je zaustavio automo­bil na prvom parkiralištu, is­ključio motor i naslonio čelo orošeno znojem na upravljač. Bilo mu je zaista muka od svega. Kada je malo bolje po­gledao oko sebe, video je da je samo dva bloka zgrada u- daljen od mesta gde je treba­lo da se sastane sa tom dvo­jicom i zahvatio ga je talas panike. I, činilo se da mu je ta nagla panika dala ideju. I- zašao je iz automobila i pog­ledao naokolo tražeći telefo­nsku kabinu.

Kada se veza uspostavila, javio se prijatan ženski glas i

NINĐA 147 81

Huan se na trenutak pokole­bao i umalo nije spustio slu­šalicu, ali se onda brzo pre­domislio i upitao:

— Mogu li da razgovarain sa Tabasko Pitom?

— On nije ovde trenutno— odgovorio je ženski glas, koji je Huanu zvučao umilja­to. — A ko ga traži?

Na tren Huan nije znao šta da kaže. Nije želeo da se pre­dstavi, pa je rekao:

— Prijatelj. ..Tada se ženski glas izmenio,

postavši u treptaju dublji, su­gestivni j i i zvučao je kao da izlazi iz grla osobe kojoj se ne može odbiti nikakva mol­ba ili zalitev:

— Tabaskovi prijatelji su i moji prijatelji. . . Tabaskovi prijatelji su i moji prijatelji... Tabaskovi prijatelji su i moji prijatelji. . . — nekoliko pu­ta je ponovio taj glas i Hua­nu nešto uzdrhta u utrobi. O- setio je pospanost.

— Moram da mu ostavim poruku — čuo je Huan sa­mog sebe da izgovara, iako to nije bilo ono što je želeo da kaže ili uradi.

— Tabaskovi prijatelji su i moji prijatelji — ponovio je ženski glas. — Reci poruku!

Takvom glasu jednostavno nije bilo moguće odoleti i Hu­an izgovori u dahu, čudeći se sa kakvom lakoćom izgovara:

— Na uglu 52. i Kirbi ave­nije čekaju dva čoveka... Če­kaju mene. Zajedno moramo da pronađemo i uhvatimo čo­veka po imenu Lesli Eldridž i da ga odvedemo u apartman broj 147 hotela »Argentina«. Tamo ga čeka čovek po imenu Pako i ne misli mu ništa do­bro. To je poruka.

— Poruka je primljena — reče ženski glas. — Šta na- meravaš da učiniš?

Huan se nakratko upitao kako je moguće da ta žena sa druge strane telefonske žice može da pretpostavi da je on u dilemi. Odgovorio je sprem­nije nego što je uopšte mislio da je u stanju:

— Ne znam. . . Ako ne ura­dim kako je Pako naredio, iz­lažem se smrtnoj opasnosti...

Neko vreme je zujala sajno tišina u telefonskoj slušalici, a onda ženski glas reče suges­tivno:

— Ne izlaži sebe nikakvoj opasnosti. Učini kako ti je Pa­ko naredio. Sve će biti u re­du! Sve će biti u redu! Sve će biti u redu. . . Sad! Zabo­ravi! — poslednje reči su za- zvučale kao naređenje sa sa­mog neba. . .

Kada je izašao iz telefons­ke kabine, Huan Alvarez nije uopšte bio siguran da li je te­lefonirao. Zurio je u papirić sa Tabaskovim telefonskim

82 NINĐA 147

brojem, a onda ga je zgužvao i odbacio od sebe kao da je to bilo nešto kužno ili bar ot­rovno. .. Onda je pomislio: »Znam... Biće sve u redu ako postupim onako kako mi je rekao Pako!«

Pako se pojavio u roditelj­skoj kući za sve nenadano. Bio je van sebe. Uleteo je u kuću poput oluje i sa vrata počeo da viče:

— Gde je taj nesposobnja- ković od mog oca? Da li mi on to namerno smešta?! Ho­ću odmah da vidim i njega i dedu!

Kada je jurnuo na sprat, na jednom su se ispred njega is- prečila četvorica redovnih te­lohranitelja koji su bili na pla­tnom spisku njegovog oca. ..

— Sta ovo treba da znači?!— dreknuo je Pako, spreman da trgne revolver i u krvi pro­bije sebi put do sprata, na ko­me se nalazio njegov deda. — Gde je moj otac?

Njegov otac se pojavio ne­koliko trenutaka kasnije, pro- vlačeći se kroz krupna tela svojih telohranitelja. Stajao je ispred sina mirno, a njegove hladne oči odmeriše Paka sa izvesnim prezirom:

— Mogao bi bar da pokažeš malo poštovanja, Pako — re­

če Eduardo. — Princ umire, a ti urličeš po kući kao nenor­malan!

U prvi mah Pako kao da nije razumeo očeve reči. Bio je suviše razjaren. Umalo ni­je rekao: »Sta me se tiče što umire!« Ugrizao se za jezik, a licem mu prelete grč neveri- ce...

— Tvoj deda umire — reče hladno Eduardo. — Dva leka­ra su u sobi i samo je pitanje minuta kada će umreti. Zašto upadaš u kuću kao da želiš da je osvojiš?

Pako oseti laganu jezu. U očevom glasu je osetio da uo­pšte neće biti lako, sada, ka­da je deda praktično mrtav— za vodeće mesto u porodi­ci bilo je suviše kandidata. No, nije nameravao da se tek tako preda. Iskoristio- je pri­liku da pređe u napad:

— Smestio si mi, zar ne?! Nikada me nisi podnosio i sa­da si iskoristio svoju šansu da mi konačno smestiš, a! Zar me toliko mrziš? Ili me se, možda, bojiš?

— Pogano pašče! — proce- di Eduardo. — O čemu, do đavola, govoriš?

— Govorim o tvojim ljudi­ma, koji su trebalo da uhode onog ljigavog novinara. . . U stvari, ti si ih nahuškao, zar ne?!

NINĐA 147 83

— Do đavola, pokušaj da se smiriš — reče njegov otac. — Javio sam ti da je taj Eldridž bio ovde i rekao sam da sam poslao dvojicu za njim. Cak sam ti i rekao gde će da če­kaju da im se pridružiš ti, ili tvoji ljudi, svejedno... Zar nisi očekivao da to uradim?

— Nisam očekivao da tamo zateknem gomilu policajaca — zarežao je Pako. — Kada je moj čovek otišao na taj sa­stanak tamo je bilo tridesetak patrolnih kola i moj čovek se jedva izvukao! Ti si ih oba- vestio!

— Pazi šta govoriš, Pako!— očev glas je zvučao prete­če. — Nikoga ja nisaim oba- vestio i o policiji ništa ne zn­am. ..

— Ko je, onda, mogao da ih obavesti?! — uzvrati gnev- no Pako. — Žrtvovao si i svo­ja dva čoveka... Oni su uhap­šeni. '

— Pobogu! — začudi se E- duardo. — I to baš sad!

— Nemoj da se praviš nai­van! — nastavio je Pako. — Mislim da odlično znaš da de­da hoće mene...

— Za šta to deda hoće tebe?— upita Eduardo, naslućuju­ći odgovor.

— Deda želi da ja nasledim vodstvo u porodici, i ti to zn­aš! — viknu Pako. — Nadao si se da ću ja otići na taj sa­

stanak i da će me tamo poku­piti policija, a onda tebi i tvo­joj braći ostaje da se dogovo­rite o podeli vlasti. Misliš da ne znam da jedva čekate da deda umire, pa da razrušite sve što je on stvorio i da se up- letete u rat sa drugim poro­dicama, jer odavno smerate da započnete posao sa drogom! A sada ti se ukazala prilika da mene izguraš! E, to neće moći tako. . .

— Da imaš malo mozga u glavi shvatio bi da stvari ne stoje tako — odvrati mirno Eduardo. — Meni nikakva po­licija ne treba sada, u času kada Princ umire, štaviše, po­kušavam da sve to nekako pri­kri j em. . . Mnogi lešinari će se okupiti kada on zaista umre, a mislim da si ti prvi od njih.

Paku je na usnama bila pso­vka, ali je nije izgovorio. Ne zato što je poštovao oca, već zato što se sa vrha stepenica čuo uznemirujući glas;

— Gospodine Eduardo! Pri­nc zove...

— Idem i ja! — reče odlu­čno Pako i krete da se pro­gura kroz telohranitelja, koji se nisu micali sa stepenica.

Oni se samo raširi še, spre­mni da se suprotstave i oru­žjem, baš kao što im je na­redio Eduardo. No, Pakov o- tac podiže ruke i sasvim spo­kojno reče:

84 NINĐA 147

— Pustite ga.Telohranitelji se razmakoše

da propuste i Eduarda i Paka, pa se njih dvojica ćutke pó­pese na sprat. Na tren su za­stali ispred sobe umirućeg, gde je stajao jedan od lekara, ko­ji se naže prema Eduardu i šapnu nešto što Pako nije mo­gao da čuje.

Ušli su u gotovo sasvim za­mračenu sobu, tako da je Pa­ko morao nekoliko sekundi da žmirka, pokušavajući da se privikne. Onda je video pos­telju i lekara, koga je već po­znavao, kako sedi pored kre­veta, i dva telohranitelja u ug­lu. Soba je mirisala na smrt...

— Zvao si, oče. . . — reče Eduardo.

Tek tada Pako pogleda u dedu. Njegova sasušena, šle­pa glava bila je na jastuku ta­ko sitna da Pako pomisli: »Zar je ovo Princ? Veliki, poštova­ni, ugledni, opasni Princ. . .«

— Dovedi mi. . . — šapnuo je umirući starac. Nije otva­rao oči, a i usne su mu se jedva otvarale.

— Koga? — upita Eduar­do. — Koga da ti dovedem?

— Paka. . . — jedva iscedi Princ iz umirućeg tela.

Eduardo pogleda preko ra­mena u sina. Mogao je da pre­tpostavi zašto njegov otac po- minje Paka — već je i ranije slušao o tome kako Princ na­

merava da za svog naslednika proglasi unuka, a ne sina. No, trenutak nije bio pogodan ni za kakvu raspravu. Eduardo reče tiho:

— Pako je ovde.— Dobro je. . . — šapnuo je

Princ. — Neka svi stranci i- zađu. ..

— Cuo si — obrati se Pako svom ocu. — On hoće mene.

Eduardo ga samo odmeri hladnim pogledom, a zatim se ponovo obrati Princu:

— Šta želiš da kažeš, oče?— Gde su. . . ostali? — jed­

va izgovori Princ.— Poslovi, oče — odgovori

Eduardo. — Ako želiš, mogu da ih pozovem. Za manje od časa će biti ovde.

Paku se učini da preko li­ca njegovog dede pređe os- meh. Kao da je želeo da ka­že da on više nema taj čas koji pominje njegov sin.

— Dobro. . . — šapnu Princ.— Dobro je što je Pako.. .

U tom trenutku Pako pri­đe postelji i kleknu pored sv­og oca. Reče glasnije nego što je nameravao:

— Ovde sam, deda!— Hteo sam da. . . — zau­

sti starac, ali ga nagli talas bola prekide i ponovo je ne­ko vreme samo hroptao.

— Loše mu je — reče Pako.— Da pozovem lekara?

NINĐA 147 85

— Nemoj zvati nikoga — rekao je Eduardo suvo. To je zvučalo kao naređenje.

— Ti zaista jedva čekaš nje­govu smrt — reče Pako sas­vim glasno, ne obazirući se na hropac umirućeg.

— Ti. . . vašijivo kopile! — siknu Eduardo. — Zaista mi­sliš da bi on poverio porodi­cu dripcu kao što si ti?

— Cućeš! — dreknu Pako,a onda ustade i naže se nad umirućeg gotovo vičući: —Reci mu, deda! Reci mu! Ka­ži da sam ja onaj pravi!

Međutim, Princ je samo hro­ptao, zatvorenih slepih očiju, a sasušeno lice mu se grčilo od bolova. Pako, međutim, kao da to nije primećivao...

— Reci mu, prokleti starče!— urlao je, sav van sebe. i— Reci mu ko je tvoj naslednik!

Eduardo uhvati Paka za ra­mena i povuče ga unazad ta­ko snažno da je Pako izgu­bio ravnotežu.

Pako je bio na kolenima ka­da ga je njegov otac pogodio pesnicom u sam vrh brade! Mladić klonu, osećajući da mu se svest gubi. . .

— Vašljivo kopile! — zaši- šta Eduardo. Iako je bio u godinama, još uvek je mogao sa lakoćom da uzmahne i po­godi sina dobro odmerenim u- darcem. Pako je odleteo u dr­ugi kraj sobe.

Pre nego što je Pako uspeo da ustane, Eduardo je već bio otvorio vrata i pozvao telo- hranitelje.

— Nosite ovo đubre i bacite ga u kantu! — naredio je Edu­ardo.

Dva telohranitelja sa lako­ćom oteše revolver od ošamu- ćenog Paka i iznesoše ga iz sobe. Eduardo zalupi vrata za njima, a onda se vrati pos­telji. . .

Sitna figura u krevetu se, međutim, uopšte nije pomeri- la.

— Oče! — pozva ga tiho Eduardo.

I pre nego što je shvatio da nikada više neće moći da dobije odgovor postao je sve­stan. . .

Eduardo oseti olakšanje. Porodica De Luka je ostala bez svog vođe! Sada je mora­la da usledi borba. . . Eduar­du se činilo da u toj borbi za neprijatelja ima svog rođenog sina!

*

* *

— On je sada u porodičnoj kući — rekao je Tabasko Pit u slušalicu mobilnog telefona, sedeći za upravljačem iznajm­ljenog automobila koji je bio parkiran preko puta kuće po­rodice De Luka. — Nije me primetio, a, koliko vidim, st-

86 NINĐA 147

ražari ispred kuće se ponaša­ju kao da ih iznajmljeni au­tomobili ne zanimaju.

— U redu — reče Lesli sa druge strane veze. — Možeš da odeš. Sumiko će, za svaki slučaj, biti u hotelu »Argenti­na«.

— A ti? — upita Tabasko.— Ja? — ponovi Lesli ve­

selo. — Pa, ja neću biti ovde neko vreme. Kao što kaže sta­ra poslovima; »Noć je vreme za noćna bića!«

— Pun si poslovica — od­vrati Tabasko Pit. — Dakle, vreme je za ninđu...

— To si ti rekao...Lesli se nalazio, u stvari, u

neposrednoj blizini. Tek dve ulice dalje od kuće u kojoj se, trenutno, nalazio Pako. Ia­ko nije mogao da zna šta se događa u kući, imao je pri­lično određen osećaj da će mu noć doneti odgovore na sva pitanja.

Sedeo je još neko vreme za upravljačem »poršea«, sasvim smiren, i svakome ko bi ga sa strane gledao činilo bi se da nekoga čeka ili tako nešto. No, on je obavljao mentalne pri­preme za sasvim određenu tra­nsformaciju. .. Pretvarao se od Leslija Eldridža u — nin­đu, ratnika noći, osvetnika sp­osobnog da savlada sve prep­reke i obavi zadatak. A, zada­tak za tu noć je bio — izbri­

sati iz memorije tog momka Paka svaku pomisao na osve­tu! Za običnog čoveka to bi bio zadatak sa kojim je bilo nemoguće izboriti se. Međutim, ninđa je poznavao mnoge ve- štine. .. Jedna od tih veština je bila i ispiranje mozga, a to je bio jedini način da Pako odustane od svog monstruoz­nog plana koji se, nedvosmi­sleno, sastojao od toga da uh­vati Leslija Eldridža i ubije ga.

Vreme je prolazilo, a Lesli je samo sedeo za upravljač­em, gotovo se ne pomerajući. I, odavno je već bila prošla ponoć kada se konačno pok­renuo. ..

Lesli je skrenuo u ulaz je­dne zgrade, potrčavši uz ste­penice mekanim koracima ko­ji nisu dizali nikakvu buku. Iako je trčao uz uske i strme stepenice, što bi od svakoga normalnog zahtevalo mnogo snage, pa i veštine, stizao je u tom trku i da svuče svoju odeću, ispod koje je nosio ko­stim od crne svile...

Kada je stigao na ravni kr­ov zgrade navukao je i crnu kapuljaču sa uskim prorezi­ma za oči i pretvorio se u is­točnjačkog borca — ninđu! Kretao se po krovu nečujno, a budući da je tu bilo malo svetlosti, malo ko je uopšte bio u stanju i da ga primeti...

NINĐA 147 87

Lakše nego što bi to bilo ko mogao zamisliti našao se na krovu zgrade koja se nalazi­la preko puta kuće De Luka. To, u stvari, i nije bila prava zgrada, već jedna napuštena automehaničarska radionica, po čijem se limenom krovu ninđa kretao sa pojačanom o- preznošću. Jer, ispod sebe je, napetim čulima, jasno prepo­znavao vibracije stanovnika te straćare. Kretanje mu je ola­kšavao nedostataJi svetla u ulici i, iako je ispred kuće De Luka stajao čovek sa ne­kakvim oružjem ispod jakne, svakako nije mogao da vidi tamnu figuru koja je skliznu­la niz nakrivljen oluk, spusti­vši se u prostor između u ne­koliko prepunih, natrulih ka­nti za smeće...

Na tom smrdljivom i mra­čnom mestu ninđa se pritajio neko vreme čekajući pogodan trenutak da pređe ulicu.

Trenutak se ukazao kada su, posle izvesnog vremena, pred kuću stigla dva automobila, iz kojih izađoše ljudi neobičnog izgleda — sasvim očigledno te­lohranitelji koji su obezbedi-li ulazak u kuću za dva čove­ka kojima se strašno žurilo. Ninđa zaključi, gotovo nepo­grešivo da se u kući dešava nešto neobično. Sabirajući sve činjenice sa kojima je raspo­lagao nije mu bilo teško da

sabere — činilo se da se ko­mpletna porodica okuplja u kući. Valjalo je samo otkri­ti razlog tome...

Ninđa je iskoristio gužvu ko ja je nastala ispred ulaza i skliznuo preko kolovoza kre­ćući se munjevito, isprekida­nom linijom koja je pratila nesigurne senke. Našao se u tankoj tami uz ogradu, u ne­posrednoj blizini kuće. Sasvim jasno je čuo glasove ljudi ko­ji su stajali ispred kuće i ra­zgovarali. Istovremeno, pozna­vao je dovoljno španski da ra­zume o čemu govore...

— Koji im je đavo? — u- pitao je jedan od sedmorice ljudi ispred zgrade. — Nisu se ovako ponašali godinama. Kao da ih je uhvatila neka pa­nika. ..

— Valjda je to zbog onog Trapera Bula — reče drugi.

— Ne znam ništa o tome...— Nema tu šta da se zna

— reče jedan od njih. — Pa­kovi ljudi su zabrljali. Kok- nuli su detektiva i neku ma­čku, koja je bila sa njim, a nisu uklonili leševe. Valjda je u tome frka?!

— Ja sam čuo da starom ni­je dobro... — reče jedan ko­ji je bio naslonjen na auto- moliil. — Možda će da skik­ne. ..

— Princ?! Jesi li lud? Taj je već deset puta umirao, pa

NINĐA 147

nikako da nas obraduje. . . Taj će živeti još dugo.

— Njegovi sinovi se ne bi mnogo obradovali — reče o- naj pored automobila. — Je­dva čekaju da matori rikne, pa da pódele sve...

— Mnogo pričamo — zak­ljuči najiskusniji od njih. — Nismo plaćeni toliko da nri- čamo. . . A, i nije mnogo zdra­vo!

— U pravu si — reče no- mirljivo onai pored automobi­la, a onda, kao po komandi, svi zaćutaše.

Vodeći viće računa o tome da ostane nevidljiv, ninđa je ioš neko vreme ostao u dubo­koj senci, a onda odabra pra­vi momenat da izvede iedan moćan, visok skok — salto u- nazad, i đa se nađe sa one st­rane ograde!

Sudeći prema rasporedu nri gušenih svetala u kući, ono pflavno se događalo na spratu. U prizemlju su samo, tu i ta­mo, promicale senke telohra- nitelia, koji su se kretali sno-lo, kao što čine ljudi koiima ie dosadno, jer moraju da če­kaju nešto o čemu, inače, ne­maju nojma. Na spratu su bi­la jarko osvetijena samo dva prozora, koiima očigledno ni­ko nije prilazio. Ninđa zak­ljuči da ta dva prozora ne sme- ju biti njegov cilj.

Da bi odredio cilj bilo mu je potrebno još informacija i on je znao kako da do njih dođe. Iz skrivenog džepa na svom kostimu izvukao je ne­što nalik na strelicu za pika­do. To nešto je u sebi sadr­žavalo minijaturni mikrofon i odašiljač, dovoljno snažan da zvuk, koji pokupi mikrofon, prenese na daljinu od tride­setak jardi. Prijemnik je bio u obliku slušnog aparata za gluve i ninđa ga ugura u uho, a onda hitnu strelicu gađaju­ći prostor između dva osvet- Ijena prozora.

Već posle nekoliko sekundi je začuo prilično jasan zvuk...

— Ne smemo ga ubiti — rekao je neko. — On je naša krv! Tvoja krv, Eduardo...

— Ako ga i poštedim, to neka zahvali vama — rekao je neko drugi, sasvim razum­ljivo Eduardo, za koga je ni­nđa znao da je najstariji Pri­nčev sin.

— Ti da ga poštediš? — reče treći glas. — Zar se ni­smo dogovorili da sva trojica odlučujemo zajedno. . . Bar dok ne izdelimo sve!

— On je ipak moj sin — reče Eduardo. — Imam pra­va. . .

— Šta bi rekao Princ da može da te čuje?

— Princ je mrtav — rekao je Eduardo sa izvesnim pre-

NINĐA 147 89

žirom u glasu. — On više ni­koga ne može da čuje i ni o čemu da odlučuje.

— Dobro. . . Šta misliš da je pametno da učinimo sa Pa­kom?

— Neću mu učiniti ništa nažao — rekao je Eduardo. — On nije vredan tolike brige. Mene više brine ovo. . . Mora­mo na svaki način obaviti sve pripreme za preuzimanje sv­ih poslova pre nego što se dozna da je Princ mrtav. Pa­ko neka ide svojim putem. Samo, taj put mora da bude dovoljno daleko od naših. . . Zabraniću mu da ikada više stupi nogom u Friško. Ako o- de, dobro je. . . Ako ne ode,ili ako se ikada vrati, zabora- viću da mi je sin!

— A ono što je otac govo­rio? Ono. . . Da želi da ga Pa­ko nasledi?

— Neka nasledi, onda, vaš deo poslova — rekao je Edu­ardo. — Ja sa njim ne želim ništa da delim. Ne želim vi­še ni da ga vidim, u stvari. . . Idite i recite mu da se više ne vraća, ako mu je život mio. Svet je veliki. Možda će se negde naći pogodno mesto za njega... Mada sumnjam.

Ninđi je to bilo dovoljno. Shvatio je da je Princ mrtav i da se njegovi sinovi prepiru oko nasledstva. Razumeo je, takođe, da Pakov rođeni ot­

ac želi po svaku cenu da sina izgura iz svih mogućih poslo­va. Tačnije, da želi da ga od­strani i iz grada. To je moglo da znači da će Pako morati da bude daleko i od poprišta njegove sulude osvete, a to je, onda, značilo i da će usijana glava tog mladića morati da prestane da oseća potrebu za lovom na Leslija Eldridža. . .

Međutim, sve to nije bilo dovoljno sigurno. Ne za nin­đu, koji je uvek igrao samo sigurne igre. Rešio je da uđe u kuću i pronađe Paka. . . Mo­žda i pre nego što mu njegov otac i stričevi saopšte odluku0 isterivanju.

Ne čekajući više ni časa, ni­nđa poče da se vere uz staru, klizavu fasadu. Da nije pri se­bi imao kandže za veranje ni­kada ne bi uspeo. Stigao je do krova i odahnuo nekoliko sekundi na njemu, a onda po­gledom potražio otvor kroz koji je nameravao da uđe u kuću. . .

Otvor je, na sreću, posto­jao. Bio je to jedan krovni prozor u uglu i ninđa mu pri­đe hitro, otvarajući ga vešto1 bešumno. Skliznuo je u ta­vanski prostor. Dugo je, pipa­jući u totalnoj tami, tražio ot­vor u tavanskom podu, a ka­da ga je našao vrlo oprezno i sporo je podigao dasku. Ope­racija je trajala dovoljno du­

90 NINĐA 147

go da se čak i ninđa zabrine da li će stići da obavi svoj zadatak pre nego što prvi zra ci zore osvetle prostor koji mu je bio potreban za pov­lačenje. ..

Kada je podigao poklopac otvora, bez i jednog jedinog šuma, morao je da zastane. Shvatio je da je pogrešio. Po­novio je u sebi izreku koju je naučio od svog učitelja; »Ninđa je čovek, a ljudi su grešni!«

Nalazio se iznad sobe u ko­joj su tri brze i vešte žene ćutke oblačile mrtvaca.

Upasti među njih značilo je isto što i dati uzbunu. Morao je da čeka... A vremena nije imao! No, razmišljao je br­zo, kao što je to samo on znao, i zaključio bez koleba­nja da postoji više načina da dospe do Paka... Ovog puta će to morati da učini van te kuće...

Ninđa pomisli: »Dobro je što je Sumiko u hotelu. Ona će biti tamo kada Pako stig­ne...« Izvukao se sa tavana i izašao ponovo na krov tačno na vreme da vidi kako dva te lohranitelja gotovo unose u au­tomobil mladića koga je nin­đa tada prvi put video. Bio je to Pako De Luka!

Što je hitrije mogao ninđa se izvukao iz okrilja kuće po­rodice De Luka. Zurio je pre­

ma »poršeu« i mobilnom tele­fonu, koji mu je, u tom tre­nutku bio vrlo potreban. ..

»Porše« se zaustavio ispred hotela »Argentina« i momak zadužen za parkiranje je sp­remno priskočio. No, Lesli mu je pokazao novinarsku legiti­maciju, a na vozačevo staklo zakačio tablicu PRESS, po če­mu je momak zaključio da se reporter nalazi na zadatku i da je bolje da »porše« ostane parkiran negde uz ulaz hote­la. Uostalom, Lesli mu je u dlan ugurao sasvim pristojnu napojnicu ne bi li se pobri­nuo da to bude zaista tako.

Sumiko je zatekao u holu hotela ali ne samu. Ona je se- dela u jednoj fotelji, a pored nje je cupkao zgodan mladić, sa pomalo drečavom odećom. Bilo je očigledno da joj se mladić udvara ili bar to po­kušava. ..

— Zdravo, dragi! — veselo je kazala Sumiko ne obraća­jući pažnju na nametljivog u- dvarača.

Udvarač je odmerio visoku, vitku i snažnu figuru »drag­og« i naglo odlučio da negde daleko ima neka preča posla.

— Šta se događa? — upita­la je potom, sasvim ozibljno, Sumiko.

NINĐA 147 91

— Princ je umro — rekao je Lesli. — Prinčevi sinovi su odlučili da proteraju Paka. Dali su ga doveli ovamo.

— Veruj mi da se već neko­liko časova dosađujem u ov­om otmenom hotelu i sve što sam zapazila je činjenica da je ova skupa rupa prepuna ži- gola koji bi da prodaju svo­ju, drogama napumpanu, mu- škost — rekla je Sumiko sa određenom vedrinom. — Ovaj koji je upravo otpuzao bio je peti slučaj. Od Paka i nje­govih ljudi ni traga ni glasa. Oni koje je ostavio ovde ka­da je odjurio svojoj kućici zb­og nečega su se rasturili... Ali, u međuvremenu se jav­ljao Tabasko.

— Pogađam šta je rekao — osmehnuo se Lesli. — Da li je počela gužva i da li on sme da učestvuje u njoj?

— Pogodio si — osmehnu­la se i Sumiko. — No, važni­je od toga... Rekao je da je bio u kontaktu sa svojom ve­zom među Pakovim ljudima, nekim Huanom. Taj mu je re­kao da su Pakove dadilje ne­kako namirisale da je njihov poslodavac u nemilosti. Šta ti možeš da zaključiš iz toga?

— Da će Pako biti veoma usamljen kada stigne ovde, u hotel — rekao je Lesli.

Samo što je izgovorio tu rečenicu ulazna vrata hotela

su se otvorila i kroz njih je prošao, pognute glave, Pako De Luka, u pratnji dvojice te­lohranitelja njegovog oca.

Pako je bio uvređen, besan, ponižen, potišten i uopšte ni­je obraćao pažnju na bilo ko­ga u holu hotela. Da jeste ve­rovatno bi primetio visokog mladića u društvu prelepe Ja­panke, ali budući da uopšte nije znao kako izgleda čovek koga je toliko jurio po gradu, čoveka kome je hteo da se osveti, izvesno je da ne bi re­agovao na njihovu pojavu. I...

Pako i telohranitelji su se uputili ka liftu. U prolazu je jedan od telohranitelja uzeo ključ Pakovog apartmana sa recepcije, i sada su stajali ta­mo čekajući da lift siđe u hol.

U tom trenutku u holu ni­je bilo puno sveta. No, odne­kle, sa strane, izdvoji se oni­ži, široki crnac upadljivo ša­reno obučen i sa bar dvadeset funti zlatnog nakita na sebi. I on je prišao liftu i iscerio se na jednog telohranitelja pro stodušno, pokazujući niz kru­pnih belih zuba, na šta se te­lohranitelj samo namrštio. Pa­ko uopšte nije obratio pažnju na crnca...

Zatim je lift stigao. Vrata su se otvorila. U liftu su bila još dva crnca, koji su staja­li, ruku prekrštenih ispred se­be. Gledali su nekuda iznad

92 NINĐA 147

glava onih koji su se sprema­li da uđu u lift, baš kao lju­di koji se dosađuju, čekaju­ći da stignu na svoj sprat. Ni­kome se, međutim, nije učini­lo čudno što je lift odozgoi što ta dva crnca ponovo že­le na gornje spratove. . . Ni­kome — osim Lesliju. . .

— Slutim nevolju — rekao je tiho Lesli u trenutku kada se lift zatvorio i krenuo go­re. — Požurimo!

Pratili su kretanje lifta pre­skačući i po nekoliko stepe­nica. No, lift je ipak bio ne­što brži. . .

Na četrnaestom spratu vi­še nije bilo Pakovih ljudi i kada su se vrata lifta otvori­la, i kada su iz njega izašli samo crnci, vukući onesvešće- nog Paka prema vratima apar­tmana broj 114, tamo nije bi­lo nikoga da primeti da se događa bilo šta neobično. ..

U liftu su ostala dva leša— telohranitelji Eduarda De Luke! Jedan od tri crnca pri­đe liftu i pritisnu dugme ko­jim se toj spravi naređivalo da siđe u podrum. Potom cr­nac iskoči iz lifta koji poto- nu u dubinu, a onda se pri­druži onima koji su već ula­zili u Pakov aprtman. . .

Pako je bio onesvešćen veš- tim i snažnim udarcem u gla­vu. Kada su ga uneli u apar­tman nije bilo dovoljno sve­

stan da u njemu već sedi isti onaj crnac kome je za skupe pare prodao kilogram prepr- ženog brašna, koje je igralo ulogu neprerađenog heroina. Taj crnac se isceri kada pred njegove nove baciše mlitavo telo Paka De Luke.

— Mislio je, idiot, da ga ni­kada neću pronaći — reče cr­nac spokojno. — Glupi Spa- nac! Glupi, mrtvi Španac...

Crnac pokaza svojim ljudi­ma da izađu iz apartmana, što je značilo da čuvaju stražu u hodniku. Crnac nije želeo da ga uznemirava bilo ko dok ne reši sve probleme sa Pakom. A, kada su njegovi ljudi iza­šli, crnac dohvati nekakvu bo­cu iz bara u uglu i izli sadr- žinu na Pakovu glavu...

U pitanju je bio alkohol, ko­ji osvesti Paka, ali mu i zali oči i to je peklo. Pako posko­či, brišući oči...

— Proklestvo! — viknuo je, još uvek ne sasvim svestan šta se dešava.

— I ja sam to isto rekao kada sam otkrio šta je bilo u onom kilogramu neprerađe­nog — isceri se crnac nadme­no.

Pako nekako izbrisa oči i tada je razumeo u kakvom se loncu našao. Zaista nije ra­čunao da je uopšte moguće da ga crnac pronaiđe. Međut­im, sada je taj čovek stajao

NINĐA 147 93

tu i po svemu sudeći bio to­liko nadmoćan da je Pako hi­tro procenio da su mu šanse veoma male...

— O čemu govoriš?! — za- šišta Pako, po starom, dob­rom običaju da se pravi da ne zna ništa, naročito ako je odlično znao svoju krivicu. — Ko si ti uopšte?!

— E, to ti neće proći, ba­lo đubre — reče crnac. — U- veran sam da odlično znaš i ko sam ja i zašto sam ovde,i šta si ti to zamutio da me nataraš da prekinem sve svo­je poslove i jurim te po će­lo j zemlji, ne bih li nekako vratio svoj novac.

— O kakvom novcu pričaš?— Pako nija popuštao. Iako je bio svestan da na pomoć svojih ljudi ne može da ra­čuna, u njemu nikada nija ne­stajala nada da se čuda do­gađaju.

— Kučkin sina! — zareža crnac, pa priđe, zgrabi Paka za grudi i unese mu se u li­ce. — Nemoj izigravati naiv­ka, jer će tako tvoj kukavni život biti mnogo kraći nego što možeš zamisliti. Dužan si mi dvasta hiljadarki! Znaš, je dan kilogram brašna nikada nije koštao toliko, a ti si mi baš to prodao... Imaš li no­vac da mi vratiš?

Pako ja morao vrlo brzo da razmišlja, a nije bio baš maj­

stor u razmišljanju pod pri­tiskom. Zato je odabrao dru­gu taktivu — taktiku odugo­vlačenja...

— Razume se da imam no­vac — rekao je što je mogao mirnija. Ali, na kod sebe. Tre- baće mi vremena da dođem do njega. Recimo, do večera*:...

— Recimo da ća ta večeras šminkati u pogrebnom zavo­du, pa nećeš biti u stanju da mi donasaš lovu — reče cr­nac gotovo razdragano. — Su­više laži na jadnom mestu, be- la guzico! Ne verujem ti ni­šta. Znam da ovde negde i- maš nešto novca i zadovolji- ću se time, ali to nije sve. .. Za ostatak novca ćeš platiti ti svojom usranom kožom!

— Imam sav novac — po­kušao ja Pako.

— Gde? — upita crnac pu­štajući ga i šireći ruke. — Po­kaži mi gđa ja lova! Znam da ovde držiš nešto.. . Pokaži mi gde!

Pako uperi prst u plakar sa garderobom. Crnac bez žurbe priđe, otvori orman, zastade malo, a onda izvuče aktovku koja sa zaključavala bravom sa šifrom.

— Znam šifru — reče Pa­ko. — Reći ću ti je . ..

— Ne traba, hvala! — isce­ri se crnac.

U okretu ja jednom rukom izvukao pištolj sa prigušivač­

94 NINĐA 147

em, dok je u drugoj držao ak­tovku. ..

Pako zaneme! Iako je u ži­votu bio u raznim gužvama nikada mu se nije dogodilo da neko stoji ispred njega sa oružjem u ruci i ciničnim os- mehom na licu, koji je govo­rio čak i više od tog pištolja. Nešto mu se u utrobi zgrčilo.

U tom trenutku se začu bu­ka koja je dolazila iz hodni­ka ispred apartmana. Jasno su se čuli tupi, brzi udarci i ste­njanje... I Pako i crnac se ma- hinalno okrenuše u tu stranu.

Dve sekunde kasnije nešto tresnu u vrata apartmana i ona se izvališe, a u prostori­ju upade visok, vitak mladić sivih očiju i odlučnog držanja.

Crnac je na tren bio zbu­njen. Nije imao pojma ko je čovek koji je upravo prova­lio u apartmanu. Mutno je pretpostavljao da to može bi­ti policajac, ali je bio sasvim ozbiljno rešen da ga niko, a najmanje policija, ne spreči da izvrši svoju zamisao.

Pako je bio okrenut tom čo- veku koji je upao izvaljujući vrata i nije video kako crnac podiže pištolj i puca. Osetio je samo kako ga nešto nečuj­no, ali teško poput sto funti olova, pogađa — prvo u vrat, zatim u leđa, ispod lopatice, zatim u bedro, zatim ponovo u grudi, jer se u magnovenju

okrenuo prema crncu, a onda je stiglo to nešto teško, slepoi nečujno i tresnulo ,ga pos­red lica...

Krv je šiknula na sve stra­ne kada je Pako pao, razneše- ne lobanje!

U istom trenutku je crnac okrenuo pištolj prema čove- ku koji je upao u apartman, ali — nije se nadao da će taj čovek biti toliko brz...

Lesli se našao tik ispred cr­nca i stao je taiko da mu je cev pištolja dodirivala grudi. No, crnac nije imao nikakve šanse da puca.. .

Lesli izvede zahvat poznat pod nazivom »mlin«, kojim je u deliću sekimde, snažno i vešto, polomio nadlakticu ru­ke koja je držala pištolj i o- ružje, bespomoćno, pade na pod, dok je crnac zabezeknu­to zurio u svog protivnika.

Crnac je video, negde iza glave tog visokog čoveka, ka­ko u apartman ulazi devojka kosih očiju... Devojka za ko­ju je pomislio da će njenu le- potu moći da zapamti u smr­ti... I — to mu je bila posle- dnja misao...

Lesli zari ruku u crnčev gru dni koš, probijajući ne‘)hvat- Ijivom snagom rebra. Pod pr­stima je osetio nešto živo, ži­lavo, vrelo i ljigavo. Ščepao je to nešto i povukao iz sve snage...

NINĐA 147 95

Crnac gotovo da nije ose­tio bol. Samo je, u stotinki se­kunde, osetio kako je to kr­aj. Još uvek je bio u stanju da gleda i da shvata značenje toga što vidi.. .

Lesli je podigao ruku isp­red crnčevog lica i pokazao mu — njegovo iščupano srce!

Definitivni mrak je došao brzo i crnčevo mrtvo telo se sručilo na pod apartmana tr- zajućise još nekoliko trenuta­ka. Lesli odbaci iščupano sr­ce i obrisa prste o odeću u- mirućeg. Zatim se okrete i dade samo očima znak Sumi­ko da je završeno sve što je moralo da bude završeno.. .

Dva minuta kasnije su iza­šli iz hotela.

Tek na ulici Sumiko je pro­govorila, tiho, tako da je sa­mo Lesli mogao da je čuje:

— Čudno je to. Pako je u- ložio mnogo da bi se osvetio tebi, a ispalo je da si ti, na neki način, osvetio njega.

— Hoćemo li kući? — upi­tala je Sumiko kada su seli u auto.

— Da — odgovorio je krat­ko, uz uzdah, Lesli. — Mislim da mi treba malo odmora. U stvari, pročišćenja. Uvek se zapanjim sa koliko lakoće stu­pam u kontakt sa prljavštin- om ovog sveta. .. Misliš li da time prljam i samog sebe? Ja se upravo osećam tako.

— Znaš li kako kaže izre­ka? — osmehnu mu se Sumi­ko. — »Čisto srce ništa ne mo­že uprljati!«

— Ne znam da li sam toli­ko čist. . . — iskreno reče Le­sli.

— Možda sada tako misliš...— reče nežno Sumiko. — Ali. ja znam da već ujutru nećeš misliti tako. Posle malo me­ditacije i sna. . .

Dalje su nastavili ćutke. Su­miko ga je jednostavno puš­tala da se sabere, znajući da njemu uvek teško pada sva­ko nasilje, a naročito sazna­nje da i sam može da bude nasilan — mnogo više od zli­kovaca, protiv kojih se ninđa, odnosno Lesli, borio celog sv­og života.

Mobilni telefon je zapiju- kao...

— Halo! — javila se Sumi­ko.

— Halo, lepotice! — Taba­sko Pit je zvučao veselo. — Kako je bilo u hotelu? Da li je ostalo nešto za mene?

— Bilo je. .. — Sumiko je birala reči. — Pa, recimo da je bilo brzo. U svakom slu­čaju trenutni problemi su re- šeni. Gde si ti?

— Nećeš verovati?! — reče Tabasko Pit. — Sedim na tro­toaru, ispijam pivo sa jednim mojim starim i dobrim prija­teljem i slušam direktan pre-

96 NINĐA 147

nos racije u kući porodice De Luka.

— Mogu da ti poverujem, ali ne sasvim i da razumem— rekla je Sumiko.

— Prosto je — veselo će Tabasko Pit. — Moj prijatelj je pandur, a preko njihovog radija upravo teče prenos ra­cije na kuću. . . Nisam znao da je taj Princ umro! Valjda mu u paklu neće smisliti naj­gore muke!

— Ako postoji pakao? — reče Sumiko. — Meni se čini da takvi ljudi kao što je Pri­nc prodaju svoj pakao ovde, na ovom svetu, za život. . .

— Nisi daleko od istine, le­potice — nasmejao se Pit. — Gde je Les?

— Pored mene — odgovori Sumiko. — Na putu smo ku­

ći. Mislim da ćemo se slede- ćih nedelja odmoriti od svega.

— Sa svoje strane vam sve­čano obećavam da vaš odmor neću ničim narušiti, ali uz je­dan mali uslov — reče Taba­sko, a u glasu mu se oseti u- rodeni mangupluk.

— Tražiće »porše«... — do­dao je Lesli, koji je istančan­im sluhom čuo svaku reč te­lefonskog razgovora.

— Šta je rekao? — upita Lesli.

— Rekao je da bi mu »por­še« na nekoliko dana spasao seksualni život — nasmejala se Sumiko.

— Znao sam — kazao je mirno Lesli, a licem mu zatit­ra vedar osmeh.

— K R A J —

VIŠE NISMO NA KIOSCIMA ’’POLITIKE”

Poštovani čitaoci,

Od ovog broja naša izdanja NINĐA, EMANUELA i PONY WEST

neće se prodavati na kioscima ’’Politike”, jer nam je ’’Politika” postavila neprihvatljive uslove

prodaje - 40% rabata.Nadamo se da će ostale prodajne kuće

povećati prodaju naših izdanja kako čitaoci ne bi bili uskraćeni zbog

neshvatljivog postupka ’’Politike”. Potražite naša izdanja na kioscima:

ŠTAMPE, BORBE, DNEVNIKA, FORUMA, POBJEDE...

Dobro došli u porodicu

roto romana!

DESIGN ROTO ROMANI