Имао сам осам година када сам уочио да мој мозак ради друкчије него мозак других људе.Моји другови су на мене гледали ко на некога ко је дукчији од остале деце. Највише их је збуњивало што сам уочавао и схватао јасније и брже него они. Налазио сам одговоре на питања ипојаве око којих су се они најчешће узалудно трудили. Мени је то ишло само од себе.Збнао сам много тога као да ме је неко тајно учио. Тај НЕКО је био паметан, проницљив, дочуђења луцидан, што су деца такође запазила.Ја сам за њих био неко НЕОБИЧАН, неко странски, каквих је и паније било у мојој породици. У Смиљану се у шали говори да су Тесле и Мандићи >>Ђавољски род<<. То ме је зарана опоменула, као и брата Данила. Одлазио сам међу децу некако обележен,што је са обе стране било тајно. Сваког дана смо се изнова испитивали. Ко је ко, шта ће сада бити, шта ће сада он рећи, како ће он реаговати, хоће ли знати? Зато сам радо бивао сам. Играо се сам. Одлазио у шуму. Седео сатима сам у потоку. Тада сам стекао необичну навику да у осами сваку реч или појам који би ми пао на ум претворим у слике, које бе просто експлодирале пред мојим очима. Падне ми на ум реч пас, и истог ренутка видим комшијског пса како га наш бик набија на рог и баца преко главе. Јадна животиња с пробураженим трбухом пада на земљу мртва. Прилазим му гледајући како издише.Гледам оног рогатог крвника и грозим га се. Да бих прекинуо даље ређање слика тога призора, брзо смишљам другу реч. Миш. И одмах видим миша поред амбара за брашно како се помолио из рупе. Нежна мала животињица.Ни он ни ја не видимо да га наш мачак вреба. Ђип! И мачак га већ држи међу зубима. Миш испушта последње цијуке у чељустима прождрљивца,који сваки дан поједе бар по једнога. Жао ми је миша, али ипак волим свога мачка јер знам да тако мора бити.

Тако су се у недоглед, сатима, данима ређале живе слике као мале експлозије: само бљесне, засветли, зашуми,покуља однекуда, из дубина мозга; од истока , где излази сунце,до запада, који се не види, гута све одреда, брда, реке, људе, мора; са Земље се пружа према Месецу, па и њега проћдире, па одна окрее глабу према Сунцу, хоће и њега, али је оно најзад спржи; небо гледа њену смрт равнодушно, Сунце хукну и засветле јаче.

Ни ноћу се мој ум не би смиривао. Бдим у кревету док други спавају. Када бих накратко заспао, сачекали би ме снови, бунцао бих, бацкао се по постељи, будио мајку и држао је над постељом по сву ноћ. Она и је стављала руку на чело и шапутала: >>Шта ти је, чедо моје, кажи мајци како да ти помогне.<< Знао сам да ми нико, па ни она, не моће помоћи. Свет ми се предочавао у другом виду него њима. Видео сам у њему нешто друго што они нису, што им је било дедоступно, једну димензију ПАРАЛЕЛНОГ тока стварности у чије тајне сам само ја могао да уђем.Све је ту било исто као и у оној у којој су живели моји родитељи и сестре, али само као сенке и апстрактни појмови, попут еха у пећини изнад куће, у којој сваком кораку одговара нечији други и сваку реч за тобом понови неко невидљив.

У школи све сам лако учио, осим цртања, али нисам био способан да пратим наставу пажљиво, сваки час сам се губио, одлутао бих за неком речју, гестом,призором. Мало-мало и -нема ме у разреду. Учитељ ме опомиње да пазим, али ја као месечар, док се опет изненада не обрем међу њима.

Моја глава је од моје душе створила драмско позориште са најфантастичнијм призорима, о чему ником нисам говорио. Тајио сам све као неку срамоту, не знајући откуда то. У кући су ме волели, особито мајка. После смрти старијег брата, потао сам средиште породице, али оно стално бдијуће. Сестре, Ангелина, Милка и Марица, биле су одговорне за свако моје добро. Ништа од тога нисам био склон да искористим. Исто толико сам и ја њих волео, и дрхтао као лист на ветру када би се неко од њих разболео. Братову смрт, који је од мене у

свему био бољи и паметнији, чудо дечјег ума и доброте, никада нисам прежалио. О њему се ћутало као о незацеливој рани.И Тесле и Мандићи били су људи осежајности. Свет су мерили бригом и коришћу за своје чланове, али и за друге саплеменике. Сви смо били танане струне што лако затрепере, а мени је долазило још и од превеликог немира. Од немира тајанственог, неутаживог, који је неуморнол покретао моје биће на делање од раног јутра до мркле ноће, све док ме умор не би оборио у сан. Често бих заспао на столици, с последњим залогајем у устима, и спавао отворених очију. Отац би говорио: >>Мој Нико и спава отворених очију да не би што пропустио.<<

Поваздан у игри, купао се у реци, верао по дрвећу у потрази за птичијим гнездима, правио кавезе за младе орлове, замке за јаребице, дељао пруће, чита књите до којих сам могао доћи, слушао неуморно о чему говоре старији. Тако сам раскопавао и неке прастаре гробовепоред села и вадио из њих кости и глинене посудице.После сам дознао да је то гробље из дубоке старине, да су ту некада ћивели Јаподи. Отац ме је стално држао на оку. Имао је неки свој начина да ме подучава и изоштрава ми ум.Задаво ми је задатке да погодим шта мисли неко ко нам је дошао у кућу, рецимо рашта је дошао, пре него сам каће; да нађем недостатке у начину на који је нека мисао речена;да поновим дуге реченице које би неко изговорио, или да извршим у глави дуће рачунске радње са вишецифреним бројевима. У томе смо се нас војица свке вечери надметали. Дуго је предњачио, а онда сам га прешишао, што га је једно време љутило, а после се хвалио са мном. Говорио ми је: Иако ћеш бити свештеник, није згорега да све то знаш, све треба знати. Више пута ми је натукнуо тусвоју жељу да будем што и он. Ћуто сам не желећи да га ражалостим. Остављао сам одговор за позније. Отац је посао песме и слао их некуд да их објаве. И мене је наговарао на исто. Почео сам и сам да пишем, али сам мислио да не вреде. Дивио сам се јуначким песмама и звуцима гусала. Осећао сам их као светињу пред којом се клечи и моли.

Сатурнија(1884) Пристаје у њујоршку луку. Леп сунчан дан дочекује уморне путнике из Европе.Последња два дана ништа нисам јео, бојим се да ћу провалити у прву продавницу с храном. Идемнасумце, за осталим светом. У Џепу ми Едисонова адреса и Бечелорова препорука. Прилазим полицајцу који је вртеопалицу велику као оклагија, да упитам за адресу:

- Шест блокова десно, па лево - рече погледавши ме с презиром.

Бројим шест блокова. Прљаве широке бескрајне улице препуне пролазника, бивших Европљана, Црнаца, Мексиканаца, Индијанаца, мелеза. Иду, иду, иду, нико ни на кога не обарћа пажњу. И људи и зграде делују грубо. То није оно што сам очекивао да ћу видети у >>обећаној земљиi<<.

Иза једног угла наиђох на радионицу у којој човек покушава да поправи неки мотор Едисоновог типа. Видим да о томе не зна ништа. Улазим у радњу и питам:

-Могу ли ја да вам то поправим?

Човек подиже главу, масленог лица, и рече подругљиво:

-Ти?! Не изгледаш баш као да нешто знаш. Али, хајде, пробај мајковићу, мени је и овако доста ове јебене машине.

Пометнух устрану свој завежљајчић, скунух капут и прихватих се посла. Човек пије боцу пива и посматра шта радим.

-Одакле долазиш?

-Из Европе

-Дошао си по хлеб?

-Да.

-А шта би хтео да радиш?

-Може и ово што радим вама.

- Аааа... Па, ако га поправиш, могли бисмо се договорити да радиш за мене.Требало ми је два сата да поправим квар и да успут направим једно побољшање да би мотор дуже могао да ради без квара.

Када сам га пустио у рад, он је гледао забезекнуто, није веровао да ћу ишта учинити.

-А мени су рекли да могу да га бацим.

Очекивао сам да ће ми дати скромну напојницу од јеног долара највише, а он извади из џепа двадесет.

-Ако хоћеш да се погодимо за стални посао, даћу ти недељно педесет долара. Толико нигде нећеш добити. Мени би се ти исплатио. Све сам израчунао док си радио.

Љубазно га одбих и продужих. Остао је ожалошћен. Довикивао је за мном још једну понуду:-Педесет пет!... Хеј, педесет шест!... Врати се!

Већ из тих првих утисака било је јасно у какву сам земљу дошао.У арапским причама читао сам како су духови превозили људе у земљу снова а успут су доживљавали разне пустоловине. Мој долазак у  >>земљу златних обећања<<није личио на арапске приче. Оно што сам оставио на старом континенту, тек овде доживех као лепо и продуховљено.Оно што сам видео на првим корацима грубо је, непривлачно:свет који бесомучно куља улицама, полицајац без осмеха, онај чича који, док му поправљам машину, израчунава колико може да ме плати, град непривлачних грађевина, притиснут

димоминдустрије која потмуло кркља из фабричких димњака.Шта ћу с оним што сам овде донео, са знањем осам језика, са хиљадама прочитаних књига, од Њутнових  >>Принципа<< до новела Пол де Кока. Биће ми само непотребно оптерећење. Овде делује практички дух, а циљ живота је профит. Знаш ли да поправиђ мотор - ево двадесет долара, не знаш - губи се.

Ушао сам у Едисонов кабинет с утиском да улазим у дворе бога изума. Том човекусам се дивио, како је без научне спреме и без правог образовања могао толико да постигне. Само десет година старији од мене, изгледа много старије. Поседео, угојено незграпан, погурен, до грла закопчан у пругасто, руком шивено, радно одело; равно незанимљиво лице, очију дубоких, проницљивих, живих попут малих муња у германсикм дупљама.Долазећи овамо сазнао са од пријатеља у Паризу да Томас Алва Едисон има радионцу у улици Герк, расветну компанију на 65.авенији, електрану у улици Перл која снабдева цели Волстрит и подручје Истенда и истраживачку лабораторију у којој је запослен велики број људи. Мислио сам на ту лабораторију као на пећину чаробњањка где се дешавају фантастична научна открића. Тамо је, кажу, из женске радозналости, била и Сара Бернар, назвавши том приликомпроналазача Наполеоном на пољу истраћивања.

Велики истраживач прочита Бечелорову препоруку, одмери моју високу и мршаву појаву и рече:

-А, ви сте тај велики млади човек - не без ироније у гласу. - А одакле рекосте да сте?

-Из Лике, Србин. Лика је у Аустро-Угарској.

Едисон устаде иза стола и стаде да претраћује мапу којаје висила на зиду. Дуго је безуспешно тражио. Најзад приђох и показах му. Он ме одмери некако чудно и сасвим озбиљно упита:

-Рецита ми, да ли тамо има људождера? Да ли сте, рецимо, ви јели људско месо?

Збуњено одговорих:-О, не, господине! Ми смо у том погледу на вишем нивоу него Американци, уверавам вас.

-Но, добро, добро,. Нисам хтео да вас вређам. Јеноставно не знам какви људи тамо ћиве.

-Е, па, сада знате.

-Добро, добро... Хајте да заборавимо моје питање... И пређимо на послове... Господим Бечелор ми је писао да сте начинили некаквапобољшања на мојим машинама, те да су сада јеноставније и практичиније.

-Да, направио сам нека побољшања.

-Занимљиво и неочекивано за мене. То бисмо морали проверити пред једном комисијом

сручњака, па ако се покаже да је то корисно, наградићу вас са 50.000 долара. Ако желите,можете да радите кокд мене као мој асистент.Ви сте очигледно даровит човек, али не знам колико сте радни. Ви који долазите из Европе обично нисте, а овде се ради и дан и ноћ, ако има посла.

-У том погледу ја сам Америчанин - рекох гласније знајучи да је едисон наглув.

-E кад је тако, одмах да вам дам задатак, ни мало лак и једноставан... Управо ми је јевљено да је путничк брод>>Орегон<<, кога сам ја опремио динамо-машинама за расвету, стао, јер су машине одказале. Да би се поправиле, потребно је велико време, по мојој процени, јер су смештене у тесном простору, па ће их бити веома тешко извадити отуда да би се на њима могло радити. Ето вам посао да се докажете и стекнете моје поверење. Посао је врло озбиљан јер ме стајање брода кошта дебелих долара.

-Господине Едисоне, дајте ми људе и одмах ћу поћи на посао.

-Наградићу вас чим јавите да сте поправили.

-Мени није толико до награде колико до посла.

То што рекох не допаде му се.

-Не смете тако мислити. Овде ко нема новца, не може да се бави ничим. Да то већ на почетку нисам схватио,још увек бих био кувар. И још један савет да вам дам. Овде морате красти. Шта, како, колико - ствар је прилика и ваше инвестиције.

Наравно, мислио сам да се шали, па томе додах:-Да ли сте и ви крали?

-И ја! Много сам крао и још крадем. У трговини и индустрији свако краде. Али треба знати красти. Ја знам да крадем. Многи не знају како се краде. Једино о чему морате да озбиљно бринете то је да вас у том не ухвате.

Одиста сам мислио да се шали. Када дође странац у непознату земљу, многи су спремни да се нашале на његов рачун сматрајући га наивчином. Шта све не раде с таквима моји Личани!

-Ценићу вас и платити онолико колико ми долара донесете у касу.

Климнух главом у знак прохватања.

-Господине Едисоне, желео сам да вас упознам с јеним својим изумом... Измислио сам индуктивни мотор који ради на принципу обртног магнетног поља. Уверен сам да откриће и коришћење наизменичне струје отвара нову страницу цивилизације. Ви, боље него ико, можете проценити такво једно откриће.

Едисон се готово укочи. Сиве очи му бљеснуше попут жаруљица, учини један гест руком према челу и нервозно рече:

-Станите! Пођтедите ме тих глупости! То је будаласто и опасно! Овде у Америци ми радимо с јеносмерном струјом. Људима се она свиђа, и њоме ћу се једино бавити. Ваша наизменична струја, ако је уопште истина то што сте рекли, ме не занима. Могу вам, као

што већ рекох, понудити посао на оним машинама које сам ја измислио.Ако сте сагласни, идите и поправите машине на >>Орегону!<<

Нисам имао други избор. Прихватити Едисона, или кренути даље у бескрајне и неизвесне просторе Америке.Поздрависмо се и одох да се пропремим за посао. Квар на >>Орегону<< отклоњен је за двадесет сати. Никога нисам пустио са посла док није било готово. Брод може да крене на путовање.Враћајући се у рано јутро, сретох се са Едисоном и његовим пријатељем. Ишли су из Едисонове лабораторије.

-Гле, Парижанина, враћа се из ноћног провода.

-Господине - одговорих - враћам се са >>Орегона<<.Квар је отклоњен.

Двојица људи се загледаше. Када су мало одмакли, Едисон рече:-Пријатељу, ово је веома добар човек.

Продужих до хотела да се освежим и одспавам два сата.

Преправио сам и побољшао Едисонове динаме, двадесет четири различита типа, за награду од 50 хиљада долара, којиу ми је обећао. Годину дана радим на томедвадесет сати дневно, без изузетака. За тај новац хоћу да отворим своју лабораторију. Данас је рок да ми се тај износ плати. Он није веровао да је то могуће, особито не тако брзо.Он и ја се у свему разликујемо као истраживачи. Ја замишљам и решавам све у глави, нису ми потребни нацрти и експерименти. Едисон би и иглу пласту сена тражио тако што би са марљивошћу мрава претраживао сламку по сламку док је неби пронашао. Жао ми је кад га видим на таквим претрагама и бескрајним експериментима, на које му оде деведесет одсто труда, не рачунајући промашај,и истраживачке будалаштине. Када бих тако радио, било би ми потребно око хиљаду година да истражим све што имам на уму.   

Чекам месец дана да се господин Едисон сети да је прошао рок за исплату посла који сам обавио. Не јавља се богатун.

Господине Едисоне, шта ће бити са наградом коју сте ми обећали? Ја сам посао обавио онако како смо се договорили.Педесет хиљада долара за тог богатог истраживача није никакав новац. Његова електрана опслужује неколико стотина здања имућних Њујорчана, разна постројења у фабрикама, позориштима и другим јавним зградама.Едисон је гледао у под. Његови инжењери су ме упозорили да није требало да радим без уговора, на реч. >>Овде се тако не ради, сматраће вас неозбиљним у пословном смислу<<, говорили су ми.

Најзад славни човек подиже поглед на свог асистента:-Зар сте озбиљно схватили моје обећање? Тесла, ви не разумете наш амерички хумор.

Био сам громом погођен.-Знате ли, колико сам учинио за вашу фирму и за Њујорчане? Ослободио сам их закрчених улица и бескрајних чекања на трамваје,седења у мраку због кварова на вашим лоше конструисаним динамо-машинама, ослободио их паничног страха да их усред паклњних гужви, до којих је долазило услед кварова на инсталацијама, не задеси срчани удар.Сада су Њујорчани одахнули, спасио сам вашу пословну част, а ваш полао доживљава нови процват. Да ли све то плаћате јефтином досетком да не разумем амерички хумор?Нисам сачекао одговор, окренух се и изађох напоље. Вичући у небеса: Едисоне, нисам више ваш асистент!Одлазим. Тај господин се коначно открио: лажним обећањем онемогућити ме да остварим свој полифазни систем. У томе му је за све време помагао његов одани пријатељ Бачерол.Био сам свестан да сам му поклонио посао вредан неколико стотина хиљада долара и годину дана од својих изума. Друга лекција коју сам научио од пословног света, за коју сам држао да је добра досетка, гласи: Обогати се на сваки начин макар и поштено.

Позив од Краљевског института у Лондону да одржим предавање(1.3.1891.) о својим открићима, и од Француског научног друштва у Паризу, 19.3.1891. Једно је потписао лорд Рејли, а друго Андре Блондел.

У купеу воза за париз - сам. Рано пролеће изгриза беле губере снега по равницама уз Лоару. У даљини брегови платина које ме подсећају на Белебит. Један планински брх учини ми се

исти као брх брда изнад наше куће у Смиљану, где сам одлазио да посматрам голубове пећинаре.Проводио сам тамо сате гледајући како долећу и одлећу, како се гнезде и хране младе у каменим шупљинама. Било их је девет парова. Доносио сам им храну из очевог амбара и просипао је по каменој плочи изнад њихових гнезда. Привикнути на моје присуство, нису ме се плашили, па сам могао да им приђем близу. Уживао сам у њиховој питомој заједници и откривао њихове карактере по ономе што их је одликовало. Убрзо сам уочио да су разлике међу њима тако малене да и суптилне да сам их могао уочити тек након дужег посматрања. Само један голуб самотњак (или голубица), бео као да је3 долетео из најцрњег мрака, очију црвених као батра, с наранџастим кругом и кљуном повијеним као у сокола, није имао пара. За све време он би ме нетремице гледао, разумно, дубоко проничући у ме, као свест неког тајанственог вића. Имао сам утисак да је тај голуб однекуда из другог света, кога сам слутио у себи, да постоји, да је могућ.Био сам уверен да то није обична птица и по томе што су се остали голубови држали по страни од њега, као да су и они знали да бели голуб не припада њиховом јату, да није што и они.

Негде пред крај лета, када се време погоршало и примакли се дани поласка у школу, одлучим се да одем последњи пут до њих, а онда тек на пролеће. Бели голуб, стојећи увек на истом месту, тога пута дошета дред мене и јасним људским гласом рече:-Ти ћеш отићи у далеки свет са светлом из небеса. Бићу уз тебе и онда када ме не будеш видео, јер ја нисам обичан голуб.-Видим то - рекох. - Хоћу ли те моћи дозвати када ми устребаш?-Моћи ћеш.-Како?-Једноставно. Пожели ме - рече голуб и у том часу из његових црвених очију сукнуше снашни млазеви светлости као да ме је тиме обележио или поздравио;потом је раширио моћна крила и одлетео пут небеса, летећи високо, све више, док га нисам изгубио из вида, као да је отишао у Свемир.

Сишао сам са стена и упутио се у цркву у којој је отац служио своме Богу. Не знам зашто сам то учинио, нешто ме је вукло.Када сам ушао у тај полутамни простор, на олтарском зиду угледао сам слику с Белим Голубом, који је лебдео Христу изнад главе и испуштао исто оно наранџасто светло на његово темеи рамена као голуб из јата на брду изнад куће. Беома сам се узбудио јер сам помислио да је то он, да ми се приказује у цркви; или се приказао још некоме, ономе што га је насликао, тек био сам сигуран да је то исти голуб.Излазећи из цркве, питао сам се како ту слику никада раније нисам видео иако је тамо бар од када сам се ја родио, а и још раније. Црква је била стара и у њој се ништа не мења вољом оних који се о њој старају. Значи ли то можда да је то чаробна слика, која се не може увек видети?Идућег дана сам опет дошао у цркву. И наредних дана. Слика се налазила тамо, али сам је видео некако друкчије, мењала се као да је била жива. Сваки пут, док бих у њу гледао, запазио бих да гоуб окрене главу према мени дајући ми до знања да ме је приметио. Радовао сам се томе на један посве друкчији начин од обичних радости, интуитивно осећајући да је с тим голубом у живот ушао један знак ОНОСТРАНЕ СИЛЕ под чијим ћу утицајем бити.

У Паризу на жељезничкој страници, са које сам пре седам година отишао у Америку,

кочекао ме је Андре Блондел, истакнути електротехничар.На предавању сам упознао и чувеног Емила Жарирдоа. Излагао сам огледе на тему >>Експерименти са струјама врл овисоких напона и учесталости<<. Предавање је одржано у Међународном друштву електричара. Андре Блондел је добро обавештено мојим радовима, па је предавање отворио зналачким уводом:-Господо, ово што ћемо сада чути биће реприза лондонског предавања о сасвим новим природним појавама о којима до Тесле нисмо ни слутили, о проналсцима који садрже читав један свет генијалних идеја и ингенизних остварења у електротехници. Пред нама јетворац древног сна о људи да могу да се чују с краја на крај света, да једни другима преносимо путем ваздуха не само разне сигнале, говор, музику, слике, свакојаке поруке, већ и - енергију! Да, господо, и енергију! Звучи фантастично, као бајка! Уз то овај човекће нам о томе говорити на беспрекорном француском језику, без страног акцента, као да је рођен у сред Париза!И овде ме је, као и у Лондону, дочекала слава...

Дворана је крцата. Оно што говорим разумеју сам одобро упућени у питања електрицитета. Остале је привукао глас о мојим открићима. Када сам извео први експеримент, у сали је дошло до тоталне пометње. Нико готово да дише. Врелина даха оних из првих редовадопире до мога лица. Два сата сеансе. Пре девет година овде на мене нико није обраћао пажњу. Сада град светлости и славе устаје на ноге и аплаудира ми, одушевљен, несуздржан, пријатељски. Све је на француски начин срдачно и врело, по темпераменту свет сличан моме, српском. У Лондону није било мање одушевљења, али су га исказивали на енглески начин, преливено кофом хладне воде.Говорим:-Моја електронска цев коју ћу вам сада приказати тако је подешена да се може употребити као детектор у будућем бежичном светском радио систему. Измислио сам је пре три године, а сада је приказујем. Та цев, или четкица, мери свако па и најслабије кретање, она је електронски сноп без трења и без инерције.Са оваквом цеви могу се слати телеграми преко Атлантског океана, и то којим год хоћете брзином, јер њена осетљивост може бити тако велика да ће и најмања промена на њу утицати. Ако се неко приближи цеви на неколико стопа, млаз или четкица се, како видите, помера на супротну страну цеви. Ако, пак, неко обилази око цеви, као што ћу то ја сада да учиним, чак и на даљини од десет стопа, млаз електрона се креће са средњим крајем окренутим предмету који се креће. Најслабији покрет прста, чак и само затезање мишића, изазива померање млаза. Моје будуће предавање, ако бас буде интересовало,моћи ћете да слушате у вашим домовима преко малог прислушног уређаја који ћете моћи да ставите на сто, или на неки други део намештаја. Ја ћу вам се обратити из Њујорка. Рецимо, поздравићу вас приликом отварања светске изложбе, која се овде припрема. Ви ћете мени, такође, моћи да шаљете поруке преко океана, или било куда, чак на друге планете, без жица, обичним говорењем у слушалицу, која ће на једном крају примати сигнале а на другом их одашиљати. Слично Беловом телефону. Ово што сам вам приказао,било је дејство на ограниченом простору. Да би ово дејствовало у светским релацијама, потребни су много јачи апарати. И ја ћу их , када се вратим у Америку, направити, надам се убрзо. За њихову изградњу потребно ми је само довољно новца.

Док сам о томе говорио и показивао, један несуздржани женски глас неколико путаљ се огласио тоновима изненађења.

Излазим из дворане, људе се склањају да прођем. Из те масе издвоји се глава младе елегантне жене, с косом црвеном као ватрља у мојим стурјама. Познао сам је јер сам синоћ гледао њену представу у позоришту: Сара Бернар, божанствена глумица, још лепша жена!-Господине, одлазим са вашег предавања толико измењена оним што сам сазнал да више не могу рећи ни да се зовем онако како сам се звала до пре два сата.-Госпођице Бернар, ја слично могу да кажем после синоћне представе у којој сам вас гледао.Она се изненади моме ословљавању, радосно јој бљеснуше очи; Њихова мека светлост разли се по моме уморном лицу:-Видела сам вас у публици! Седели сте у терћем реду десно, седиште број девет.-Тачно госпођице. Својом глумом изазвали сте код мене необично јак утисак. Не хвали вас париска штампа јутрос узалуд.Људи су застали поред нас ослушкујући наш разговор. -Причинили бисте ми огромно задовољство.Њена пламена коса и паметне очи говориле су о страсном темпераменту. Док је говорила, уживао сам у изговору њеног врскабог гласа р, који је из њених уста звучао као најзаноснија музика.-Док сте изводили оне чудесне експерименте, помислила сам: Саро, Саро, пред тобом је бог!Насмејао сам се. Гомила је куљала из прегрејане сале, навалише јаче и раставише нас. Успела је само да ми довикне:-Дођите довече у позориште.Дуго сам је пратио са своје двометарске висине. Окренула се три пута, махнула три пута и нестала у гужви.

Мада сам желео да је гледам и наредне вечери, нисам могао да одем у позориште, јер су ме окупирали неки људи из Француског друштва електроинжењера.Само разговор о струји могао је да надјача моју жељу да још једном видим божанствену Сару.Али гле чуда! Сутрадан, док сам са пријатељем седео пред бистроом у Латинској четврти - Сара међу пролазницима! Дува благ ветар и око главе јој, као да ме поздравља издалека,виори плава марама.На њој бела чипкана блуза и црвена сукња опточена ружичастим везом. Ишла је оним грациозним кораком којим Францускиње до лудила доводе изеротизоване Французе. Само Францускиње умеју себи датиизраз толике женствености и љупкости. Имала је нешто од срне, голубице, лептирице, руже.

Кад је пролазила поред нашег стола, не видевши ме, из џепића на сукњи испаде јој мала мала чипкана марамица. Устадох да је подигнем, али она то није приметила, ишла је даље својим путем. Хтедох да заустим: Госпођице Бернар! Али гласа није било. Бржа од гласа била је моја заветна одлука: Не, ти си живот посветио науци.

Сара је одмицала, држао сам у руци њену миришљаву марамицу. Вратих се пријатељу који је листао >>Соар<<.-Знаш ли ко је то био? - Упитах га.-Једна од оних наметљивих Парижанки које пецају мужеве на улици. О, чувеј их се - рече он.Дуго сам остао под утиском неочекиваног сусрета. Марамица у руци мирисала је на вртове са ружама.-Не, то је била Сара Бернар.

Он устаде са столице и погледа низ улицу не би ли је видео.-Није могуће!... Што ми ниси одмах рекао... Не видми је више... Одиста жалим - рече и седе на столицу. - Никада бише нећу имати такву прилику. -Ко зна?-А ни ти.-Ја свакако нећу.Он ме погледа испитивачки:-Ти не мариш за овакве сусрете?-Не баш да не марим...-Да ви научници... - покуша да каже нешто, али одустаде. Поново забоде нос у >>Соар<<. Листајући га, у један мах рече:

Гле, шта о теби пише извесни Џ.Е.Гордон. >>они који су били сретни да чују предавање младог Србина Николе Тесле, не могу никако заборавити какве су им се могућности духа указале када су угледаликако жив човек стоји поред електричне буре и хвата рукама праве правцате муње, а њему ништа не бива, и како изнад своје главе витла стаклене цеви,кроз које, такорећи, права крв светског сазнања бије у таласима пурпурне буре...Не могу да у овом величанственом тријумфу човекове мисли над тајнама природене наведем и речи славног америчког научника Гернсрока:,Тесла је већи од Архимеда, Фарадеја, и од самог Едисона.<<Пријатељ из завичаја је гледао у ме као да ме први пут види.-Мало је превише и од Гордона и од Гернсрока...Није баш тако.Сена поред које смо седели више није била чиста као пре неколико година. Са ње је долазио непријатан воњ, а по боји је личила на течни муљ, сличан овоме који ваља Темза кроз Лондон. Рекама Европе потекле су отровне воде, чеда индустријализације.

Пред полазак за Будимпешту са рецепције хотела пошозваше ме да сиђем у хол. Тамо два човека у отменим оделима. Помислих: Неки пословни Французи. Али они се представише другачије:-Господине Тесла, долазимо од Његовог Величанства немачког цара и царице с молбом да више лондонско и париско предавање поновите у царском двору у Берлину пред Њиховим Вели- чанствима.Њихова Величанства била би срећна да могу да виде ваше изуме.По изразу лица те господе дало се приметити да они никако не очекују моје одбијање, мислећи да такву част нико не би могао одбити. Међутим, нисам се двоумио ни једног тренутка:-Захбаљујем се Њиховим Царским Величанствима, али морам да одбијем позив вашег цара и царице, јер је мој пут у Европу строго испланиран и попуњен. Морам, између осталога, посетити мајку.Господа се забезекнуше. Један од њих , старији по чину, узврати:-Али господине, јесте ли нас разумели? Вас зове немачки царски двор, лично цар Вилхелм! Надам се да схватате каква је то част и, у извесном смислу, нешто што се не може одбити - муцао је високи дворјанин.-Све добро разумем, али вас молим да и ви разумете мене. Немам времена за вашег цара јер морам да посетим мајку... Можда другом приликом.Господу подухбати бледило. Стајао сам пред њима непомичан и чврст, да не би помислили

да се колебам.Пошто одоше, братих се у собу размишљајући о ономе што сам учинио. Узшетао сам се по соби и говорио: Добро си учинио! Нека тај противник Словена и Срба зна да му ја нећу доћи на поклоњење, као ниједан други родољуб...Мислиш ли, царе, да ти праштамо оно што чините с нама вековима држећи нас на ропском ланцу граничара и солдата који гину по европским ратиштима за интересе немачког царства...Али нећете још дуго! Буде се моћна слвенска племена... Нећемо вам враћати мило за драгго, али ћемо вас одлућно стрести са наших леђа заувек.

Док се будим у соби Хотела де ла Паикс, предочи ми се у свести слика да ми је управо уручена ВЕСТ да је мајка на умору. Оштар бол проже ми груди. Мада знам да је све фикција, исто тако ЗНАМ да се са мајком нешто дешава, и да што пре треба кренути за Будимпешту, а отуда за Загреб и Смиљан. Знак да јој није добро, дошао је путем сна, као и многе друге ваћне поруке и идеје.

Слутњу да мајка није добро разбукта сутрашње ујаково писмо које ми уручише, у коме ми јавља да мајка жели да ме види. Нас двоје смо одувек били НА ВЕЗИ, ја увек знам кад њој није добро, она исто за мене.Спаковах кофере и већ сутрадан кренух преко Будимпеште и Загерба оријентекспресом.Страхујем да је нећу затећи живу. Мислим на њу целим путем кајући се што сам је полсењих година, заузет својим радом, дуго остављао без писма и вести о себи. Пред очи ми излазе многе слике из детињства и младости с њом.Бидим је како намерно окреће главу устрану да не види како кришом вадим комаде меса за моје орлиће. Сећам се оног случаја, који ме увек испуни поносом на њу, када ме је мудро спасила и излечила од коцкарске страсти у младости.Знам да је она, када сам се оно разболео насмрт од колере, дошапнула оцу: Обећај му да ћеш га пустити да буде оно што он хоће, он није за свештеника. Само она, тај мудри анђео, могла је да смакне изнад моје главе црни облак најтежег животног промашаја. Знао сам колико јој је снаге требало да се одрекне своје најдраже жеље да свога сина види у свештеничкој одори; то ми је рекла тек онда када је мој живот заувек узео други смер. Отац је, несрећан али човек од чврсте речи,одржао обећање, уписао сам се на Јоанеум у Грацу; његова је то била одлука, али сам знао да своју срећу дугујем мојој Ђуки; зато са онако гвозденом решеношћу настојао да покажем резултате којима ћу се одужити родитељима за њихово горко разочарење. После Данилове смрти био сам једина мушка глава породице са којом се гасио стогодишњи позив свештеника породице Тесла.

Петнаести април. У Госпићу сам. Возе ме до ујакове куће где је мајка али ништа не видим осим њеног лика. Нисам препознао ни једну улицу, ни једну зграду. Прошли смо поред школе - ни њу нисам видео. Пожурујем фијакеристу не говорећи му зашто.Он шиба своје кљусе, али мало помаже. Пред очима ми болесничка постеља и на њој мајка, не може да испусти душу док ме не види, знам. Ни моја душа више никада неће бити мирна ако не стигнем да се последњи пут видимо.Ти, која си ме родила, којој дугујем очи, руке, ум, изуме, ти што си у Смиљану више

дивљења побрала него ја у белом свету - сачекај, стижем, анђеле мој.Утрчах у кућу пред којом је стајало десетак људи. У журби ни са ким се не поздравих. Соба у којој је лежалабила је прегрејана иако су прозори били широм отворени. Две жене су седеле поред кревета. Видећи ме, одмакоше се од постеље. Угледах је, бледу попут снежне грудве, с венцем седе косе око чела - светица помислих, - склопљених очију, утонулих у дубоке тамне јаме. На ноћном ормарићу горела је свећа смрти.Клекох поред постеље и наднесох се над њено мученичко лице. Дах јој је био тако слаб да сам га једва осећао.Пољубих јој ледено чело. Мислио сам да се неће померити, али њене се очи отворише, блиставе, дубоке, обрадоване, као некада када сам се враћао из Карловца и Граца.-Мајко, мајко... - прошапутах кроз стегнуто грло.Њене мршаве руке, суве и квргаве као две грабове гране, хтедоше да се подигну с покривача, али то остаде само последњи наопор њене воље.-Нико, дико моја - чух тихо, као да долази ван стварности - чекала сам те...Очи јој се склопише и поново отворише, сада ледене, беживотне. Не више њене.-Мајко не одлази. Донео сам ти лек...Она је била у агонији и више ме није могла чути.Тргох се запањен бруталношћу и близином смрти, која је све време ишла иза мене водећи ме ка њеној постељи. Баба Боја иза мојих леђа се прекрсти и реча:-Анђели јој однеше душу у рај, видесте ли?Тишина у коју сам ушао разби се у све гласнији плач. У мени се скамени, ум м исе замрачи, као да сеам хтео некуда за њом. Приђоше ми двојица и изведоше из куће. Придржавали су ме, нисам имао снаге да ходам.Нешто ми додаше да попијем, али и даље нисам знао шта се са мном дешава. - Одведоше ме у неку другу кућу, непознату, с непознатим укућанима. Претпоставио сам да су то ујакови суседи. Било му је свеједно где сам и шта ће са мном бити.Нешто јаче и дубље од сваког бола харало је мојом главом и душом. Она је била први човек који је умро пред мојим очима. Констернација.

Другога дана сам се опоравио толико да бих могао да обавим синовљевске дужности. Пола Лике дошло је да је испрати. Култ смрти овде делује веома потресно, сви добију укочени поглед и окамењена тела која се једва крећу. Смрт у Америци личи на пословни догађај.

По повратку из Смиљана задржао сам се један дан у Загребу. У Пешти ме је дочекала депутација Срба из Београда с молбом да дођем у Србију.Жудим да видим Београд и Србију, стару домовину моих предака. По предању које се сачувало у породици Тесле су дошли у Лику из Западне Србије, из једног села иза Златибора, одакле су пре двесто година побегли испред турске одмазде, која је уследила након повреде породичне части од стране бега на чијем су оседу живели Тесле (тада су се звали Драгићи, или Драговићи). По предању њихово бекство из старог завичаја и досељавање најпре на Кордун, у подручје Тушиловића, уследело је након овог догашаја: санџачки бег, коме јепропадало и њихово село, повремено је обилазио свој вилајет. Посету селу бег је најављивао да би пријем био припремљен по феудалном обичају: простирање ћилима под вегове ноге када сјахује с коња, богата гозба, преноћиште, уручивање дарова бегу. Све мушке главе на челу с домаћином морале су бити ту и поклонити му се. Бег нарешује домаћину: За ноћ мени твоја ћерка, а мојој пратњи твоје снаје, жене твојих синова. Како

домаћин није могао отрпети ову увреду, хитро извади кубуру и уби бега, а њега бегова пратња. Онда скоче његови синови и побију пратњу.После тога Драговићи су знали да им ту више нема опстанка па крену низ Дрину, преко Саве у Аустрију, а одатле на Кордун, где ће узети ново име. Презиме Тесла добили су, према предању, по томе што је већина његових чланова имала широке зубе који су личили на теслу,којом се дуби дрво за разне потребе. Касније се та особина код њих изгубила.Нема тог предела на земљи којег бих радије видео. Позив ме је толико узбудио да сам пред тим људима почео да муцам, што ми се никад није десило.

Први јуни. Вече. Западни прозоуи града обасјани залазећим сунцем. Према Паризу и Лондону - мали град. Безмерно сам узбуђен. Као да ће се нешто одсудно десити. Воз стаје. Узимам ствари и силазим на перон. Перон пун света. Стотине људи се успиње на прсте у правцу воза који је тек пристигао. Помисних да је возом дошла нека краљевска личност, или се нешто друго изузетно десило. Не. Они најблићи трече према мени и поздрављају ме: Тесла!Тесла! Тесла! Добро нам дошао! Добро дошао! Збуњен сам. Засипају ме цвећем. Прућам им руке. Љубим се с некима. Неки покушавају да ме пољубе, или дотакну. Стисли су ме са свих страна и носе ме. Веома сам узбуђен. То су моји Срби, моја древна крв, мој народ, онај његов део који је преживео црне векове у турским оковима,и опстао, што не би ни један други, сачувавши свој физички и духовни идентитет, борећи се вековеима овде на капији Европе према Азији и за себе, и за Европу. Јесу ли ови људи свесни колико су учинили за западну цивилизацију? Да ли је та цивилизација свесна колико дугује овим људима који тешку муку муче да се некако искобељају из сиромаштва у коме их је држала отоманска империја?Засипају ме цвећем, као да сам победник из неке страшне спаситељске битке. Не, то је превише. Ја сам само скромни истраживач. Моји изуми ко зна када ће стићи овде, а они ме славе.

Другог дана учинио сам посету министру просвете Андри Митровићу. Од њега смо отишли у аудијенцију код краља Александра.Краљ Србије ме је примио веома срдачно. Његово Величанство се интересовало за мој рад и спремно је да ми у томе пружи помоћ уколико ми је потребна.Захвалио сам му:-Ваше Величанство, најрадије бих дишао да овде даље наставим своја истраћживања, али то, нажалост, није могуће. Србија се бори са великим тешкоћама.Још бих само ја требало да вам се попнем на грбачу.Мени је пуно срце што се мор рад овде прати и признаје, јер себе не одвајам од свога народа иако сам физички од њега далеко.

После свечаног ручка у >>Империјалу<< посетио сам Велику школу, српски универзитет, где ме је поздравио ректор Коста Алковић са професорима и одушељеном великошколском омладионм.Ово што ми се овде дешава није уживање у слави. То је моје и њихово, заједничко родољубље.

Увече је био банкет у Смутековцу. Ту ме је поново поздравио Алковић. Вио сам веома

узбушен свим ти збивањима.-Слободно и без икаква претеривања могу рећи да никада нисам био задовољнији, нити сам икада осећао овакву сласт успеха, као што осећам овде, у средини вашој и уз ваше признање, мила браћо моја. У свим ти тренутцима успеха и неуспеха, базда ме је крепила нада да ће мој рад бити од користи за Српство, за мили народ у коме сам рођен... Ја осећам много више него што могу да кажем... мој је живот био непрестано треперење  између агоније неуспеха и блаженства успеха. У мени има нешто што може бити обмана, као што чешће бива код младих одушвељених људи, али ако будем сретан да остварим барем неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао ће ми бити да је то дело једног Србина. Живело Српство!После мог поздрава, устао је највећи српски песник, седа старина - Змај и изговори поздравну песму коју сам одмах запамтио, га бих је као круну овдашњег боравка понео са собом у далеку Америку:

Не знам шта је, је л суштинаИл то чини само мисоЧим смо чули: долази нам Одмах си нас електрисо

Нашто жице проводнице!Електрика јури широм,Баздухом ће бити споја(После можда и епиром).

Стоји стабло, стоји СрпствоМајка сваком листу-сину,Најсвежији лист му трепнуПа одлете у даљину.

Ти нам ,Тесла, ти врличе,Оде летом јаче струјеУ далеку КолумбијуДа ти умље колумбује.

И ти, Тесла, у којем се Исполински мисли роје,Тебе враћа не одољеДа пољубиш стабло своје,

Љуби стабло, дојчине муСисни дојку, сине врли,Свака грана српског стаблаТесли тепа, Теслу грли.

Београд је данас сретанРукујућ се српском дикомИ открива срце своје Пред Србином велебником

Но ти мораш опет натраг

Састанак нам кратко трајаАл топтоту носи собомбратинскога загрљаја

Остварена ј мисо твојаМисо дивна и голема, Међу нама биће везе А даљине нема, нема

Разумеће листак свежиСваку жилу својег стабла,Спајаће нас електрика(електрика наших срца)И без жице ибез кабла.

Осећао сам да стари песник ово није испевао сам мени, већ науци, знању, уму, новом дугу који се и овде разбудио.Онако узбушен, пришао сам му, и пре него што се песник снашао, обасух му руке пољупцима, захваљујући му на тај начин за сву ону дивну поезију коју је испевао, за оно што ће вековим говорити о нашем народу и његовом духу.

У току разговора рекох му да сам ја тамо, у Америци, и скромни амбасадор наше поезије и нашег духа. И споменух Џонсона, који је уз моју помоћ превео неколико његових и наших народних песама. Његова поезија толико му се допала, да је свој песнички псеудоним Лука узео према његовом Луки Филипову. Стари песник је на то одговорио како не би требало да се у томе претера; са превошђењем на друге језике мора се бити опрезан и преводити само оно што је најбоље и где је највише нашег духа.

Пили смо добро црно вино из краљевог подрума, а ја сам и без вина био опијен.Великошколци су желели да им кажем како стварам. Иде ли тако лако и триумфално како изгледа онима који пред собом имају само успело дело.-Наравно да није тако - рекао сам им. - Човек се маша за хиљаду добрих само једно остварива. Бивало је доба кад сам био сиротан, кад ме је големих напора стајало да набавим најпотребније ствари нужне за оглед. Тако сам једва некако набавио лампу и потребно жељезо да бих конструисао једно машину, где је требало да загрејем једну полугу да настане кретање. Била је ноћ. Све сам пропремио и сад је требало да извршим пробу, с интуицијом да сам коначно пред изумом. С уздрхталом руком узео сам лампу и примакао је жељезној полузи.За мало и справа се почела кретати. Успех, срећа, блаженство! Осећао сам да сам у рају. После вишегодишњих трагања и неуспелих решења, најзад се покренуло!.. Никада нисам био толико богат као Едисон да бих своје замисли могао да проверавам практично, да купујем силне справе и материјал на пуке експерименте. Све радим у глави, зам зврчи, креће се или не креће, и тек кад је све решено у мојој имагинацији - машим се рада на справи...Дуго су пљескали тим мојим речима.

Отишао сам из Београда очију Пуних суза. Обећао сам да ћу доћи идуће године.

Повратак у Америку, раду.Роберт и Кетрин са децом веома су се обрадовали. На свечану вечеру је дошао и Твен. Одбио сам да ми се приређује званични свечани повратак, али пријатељима нисам могао ускратити задовољство поновног сусрета.

Отворио сам краљевска вина која сам понео из Србије.Кад смо их наточили, Твен је рекао:-Ник, ово не расте на земљи ма каква била и ма како значајан био тај српски краљ. Ти си успут морао свратити на Олимп, код Зевса, тамо си то здипио.И Кетрин, која не пије вино, насула је чашу и попила је на искап, чему су се сви зачудили.-Попила сам јер је из ваше земље. После се није осећала добро. Рекох:-Тим вином се напијао наш национални јунак Марко Краљевић, али и он је пио умерено. Пола он, а другу половину је давао своме коњу Шарцу. А када би се која Српкиња усудила да га куша, сместа би побацила ако би била у другом стању.На ту моју шалу Твен рече:-Е па господо, први пут сам срећан што нисам жена, јер сам попио толико да бих побацио четворке.После вечере морао сам поћи с њим јер се био добро нашишао. Славни писац имао је потребу да ми тепа кад се напије говорећи ми увек исту опомену:-Овнићу, овнићу, идеш рошчићима на цели свет, расо непокорива... Чувај се, овнићу, овде ће ти их одбити и још приде утуцаће ти јајца. Чувај се, овнићу. Биће ми жао ако те удесе.Како сам и ја имао главу пуну Србије, грлили смо се успут као рођена браћа.

ЏОН О НИЛ: Тесла је до крајности пажљив у погледу одевања. Зна како треба да се одева добро, и тако и ради. Рекао је једној својој секретарици да је он најбоље одевен човек у Петој авенији и да намерава да и даље то остане. Он то не ради из личне сујете. Уредност и претерано пробирање у одевању у складу су са свима осталим особинама његове личности. Не располаже великом гардеробоми не носи накит. Добро одело лепо пристаје његовом господском држању. Запазио је, међутим, да у погледу одевања свет цени човека по његовој сопственој оцени коју испољава својом појавом, и да му то често олакшава пут којим стиже до циља помоћу ситних услуга које се не указују мање привлачним особама.

Нарочито полаже а добар крој капута. Али има шта да обуче, има изглед тихе отмености. Једина врста шешира који носи је црн мек шешир. Носи палицу, и обично, сиве рукавице од јеленске коже.

Тесла плаћа два и по долара за пар рукавица, носи их недељу дана, а онда их баца иако изгледају нове као када су купљене у радњи. Редовно носи исту врсту кравате на везивање. Шара је од споредног значаја, али боје су увек ограничене на комбинацију црвеног и црног. Сваке недељер купује нову кравату, по цени од јеног долара.

Увек носи само беле свилене кошуље. Као и код других предмета рубља, његови иницијали увек су извезени на левој страни груди. Марамице купује у великом броју, јер их никада не шаље на прање. Када их једном употреби, баца их. Воли добар квалитет белог рубља, и купује најбољу марку. Ни оковратнике не даје на прање. Ни један не носи два пута.

Увек носи дубоке ципеле >>на шнирање<<, сем у свечаним приликама. Тражи дугачку уску ципелу и захтева да калуп буде такав да јој је врх зубаст. Ципеле су му ван сваке сумње рашене по поруџбини, јер допиру до половине листова, а такве се не могу наћи у радњама готове обуће. Његова бисина вероватно захтева тај јачи ослонац на глежњеве.

Обичај да само једном употреби мараме и оковратнике, важи и за убрусе. Има фобију од заразних клица. Захтева да нико не употребљава сто у трпезарији хотела за којим он седи. За сваки обед захтева чист чаршав. Исто тако захтева да с леве стране стола ставе два туцета чистих сервијета. Када коју сребрну чинију или суд донесу - а тражи да се топлотом стерилизујепре него што се изнесу из кухиње - узима један по један умећући сервијету избеђшу руке и судаа онда, другом руком обрише суд. Онда обе сервијете баци на под. Чак и за најобичнији обед, он се послужи свим сервијетама. Нарочито се грози мува. Ако би мува пала на његов сто, то је довољан разлог да се све са стола уклони и да се с обедом почне изнова.

Ранијих година он је за ручак узимао лепо ,дебело парче печене говедине, најрадије меку печеницу, и није било необично да поједе и по два или три парчета за један обед. Доцније је заволео јагњетину, и сада поручује печена јагњећа леђа. Пошто су она увек довољно велика да засите више лица, то он по правилу једе само средњи део меке слабине. Ролат од исечене сасвим младе јагњетине је још јено његово омиљено јело. Воли и младе пилиће пуњене орасима, али од живине највише воли печену патку, и захтева да се пече покривена пареним целоровим стабљикама. Обај начин спремања патке је његов изум За њега је она често главна тачка вечере којом желида почасти своје пријеатеље. Том приликом сам одлази у кухињу да надгледа њено спремање. Тако спремљена патка врло је укусна. Од патке једе само месо с обе стране кобилице.

Примећујем да у последње време све више избегава месо. Замењује га рибом, увек куваном, а говори ми ових дана да ће прећи на вегетаријанску исхрану, на млеко као главни део оброка.

Док је био млађи, пио је много кафе, а када је постепено осетио да му она шкоди, било му је тешко да се од ње одвикне. Када се најзад решио да је више не пије, остао је при тој својој доброј одлуци, али је признао да му је жеља за њом остала. Једно време борио се претив те жеље на тај начин што је за сваки обед поручивао лонче обиљене кафе и сипао из њега једну ољицу, да би осетио арому. Требало је да прође десет година па да му арома кафе толико додија да је престао да порусује да му је доносе. Чај и какао сматра исто тако шкодљивим.

У раној младости је био страстан пушач , и већином је пушио цигарете; када је био у двадесетој години, једно од његових сестара била је, изгледа, тешко болесна, и казала му је да ће покушати да оздрави ако он престане да пуши. Одмах је то урадио. Она је оздравила, ал Тесла никада више није запалио цигарету.

Тесла пије виски, јер га сматра брло корисним извором енергије и драгоценим средством за продужење живота. Сматра да многи његов и преци дугују ракији што су тако дуго живели.Говори да ће му виски омогућити да доживи сто и педесету годину. (Тесла је убијен, показаћу вам у будућим текстовима)

Никаква надражајна средства нису потребна да подстакну мисао, често казује Тесла. Сматра да је чила штења боља помоћ за прибирање мисли. Док шета, изгледа као да то боља чини у сну. Чак и када прође сасвим близу поред некога кога врло добро пазнаје, он га не позна,

иако изгледа да га гледа право у очи. Његове мисли обично су миљама удаљене од места на коме се налази.

Без одела Тела тежи 142 фунте, и та тежина, сем у току кратких периода боловања, једва се разликује за фунту или две у дугом временском периоду.У току многих година једина Теслина слабост је масажа главе. Берберницу посећује три пута недељно и захтева од берберина да му главу трља по пола сата. Тражи да му берберин стави чист пешкир на столицу, али , за чудо, ни мало не замера што берберин користи општи чанак и четкицу за сапуањање. Увек тврди да ноћу не спава више од два сата. Одлази на починак у пет сати ујутру, жа већ устаје у десет пре подне, пошто би одспавао два сата, а три би му била превише. Једном у години, признао ми је, спава пет сати, услед чега прикупи огромну залиху енергије. Никад не престаје да ради, па чак ни онда када спава. Смеје се Едисоновом тврђењу да ноћу спава само четири сата. Едисон има навику, казао ми је, да седи у лабораторији и да одрема по три сата, отприлике два пута дневно. Могућно је да и Тесла, исто тако, дозволи себи мало сна, можда и не знајући за то. Хотелско особље прича да је сасвим обична ствар видети Теслу како сатима стоји занесен у својој соби, толико несвестан своје околине, да они могу да раде по његовој соби, а да он, очевидно, не примећује њихово присуство.

Тесла увек има посебну просторију за прање руку којом се, сем њега, нико не служи.Пере руке због најмањег повода. Кад год то уради, захтева од своје секретарице да му дода чист пешкир.Иде у крајности да би избегао руковање. Обично руке метне на леђа чим види да му прилази неко ко намерава да се с њим рукује, што често доводи до незгодних ситуација. Ако посетилац случајно уграби прилику када он није опрезан и рукује се с њим, толико је узнемирен да не може да саслуша све оно ради чега је посетилац дошао, а често га и испрати пре него што овај све каже, па одмах отрчи до умиваоника да добро опере руке. Радници који пред њим једу с прљавим рукама, изазивају његово гађење.

И бисер представља једну његову фобију. Ако би нека гошћа на вечери на коју би био позван носила бисер, он не би могао да једе. Уопште, глатке округле површине су му одвратне; чак му је требало много времена да навикне да подноси билијарске лопте.Тесла никада није знао за главобољу. И поред неколико случајева тешког обољења, није се никада подвргао лекарској нези од како је постао свој човек.

Његов страх од бацила моће се објанити двема озбиљним болестима у младости, од којих је једва остао жив.

Тесла је свестан ових својих духовних особености; он зна за њих и за она трења која оне изазивају у његовом свакодневном животу. Али оне су његов саставни део, и не може да их се ослободи колико ни своје десне руке. Оне су вероватно последица усамљеничког живота или, један од узрока тога живота.

Теслин дух је стално под неким експлозивним притиском. Лавина идеја стално се отима да крене. Изгледа као да не може да иде у корак са бујицом својих мисли. Никада нема довољно могућности да своја постигнућа изравна са плановима. И да има читаву војску извежбаних помоћниока, опет би био недовољно опремљен. Стога сви око њега стално имају осећање >>падања с ногу<<, а у ствари он је најдарежљивији послодавац како у погледу надница тако и у погледу радног времена. Често тражи прековремени рад, али га добро плаћа. До крајности је уредан у погледу својих личних послова, па то исто захтева и од својих радника. Одличан је механичар, и својим сопственим радом поставља врло високе

норме за све радове који се обављау у његовим радионицама. веома цени умешност својих помоћника, често их награђује посебним наградама за тешке послове које би добро избелик, али је врло нетрепљив према глупости и нехату. Иако упошљава многе цртаче, он их никада не употребљава за нацрте својих сопствених машина, и трпи их само због неизбежних додира са другим организацијама. Када конструише машине за своје личне потребе, појединачно даје упутства за сваки њихов део. Раднихк коме поверава да изради машину, био би позван код њега, па би му роналазач нацртао на средини великог табака хартије скоро микроскопски малу скицу. Без обзира колико је то детаљан рад, или колике су његове димензије, цртеж је увек и у својим највећим размерама мањи од једног цола. Ако омашком писаљке ма и најмање погреши у цртању скице, Тесла ништа не брише већ изнова црта на другом табаку хартије. Све димензије даје усмено. Кад је цртеж готов, раднику није дозвољено да га понесе у радионицу да би се њиме помогао у раду. Тесла цртеж одмах уништава, а од механичара захтева да ради по сећању. Он се потпуно ослања на памћење за све појединости и никад не ставља на хартију планове израђене у глави, па мисли да и други могу да имају ту способност, само ако би хтели да се довољно потруде. Тако настоји да их присили да покушају да тако раде, те отуда изричито захтева да раде без цртежа.

Тесла је потпуно непрактичан у руковању новчаним стварима. Када је радио на пројекту турбине за Америчко друштво за сумпор, могао је бесплатно да се користи једним бродом у току целог дана, али ако би радио после шест часова увече, морао би да плаћа 20 долара од сата. Он није никада дошао на брод пре шест часова. Сем тога, морао је сваке вечери да плати 10 долара за вечеру посаде. У току године дана овај издатак изнео је 12000 долaра, што је осетно смањило награду коју је примио. Ово нису били ни једини његови ванредни издатци.Скоро сваке вечери давао је по 5 долара напојниц есвоји главним помоћницима из бродске посаде, а једном у недељи целој посади. Оваква дарежљивост није, дабоме, била савим изгубљена за Теслу; њу би пре требало сматрати као изазваном нуждом, јер је био велики диктатор кад је давао упутства својим помоћницима.

Тако је подесио свој долзак у кацеларију да стиже тачно кад откуцава подне. Захтева да га његова секретарица дочека код самох врата и прихвати његов шешир, штап и рукавице. Рад у његовој канцеларији почиње у 9 ујутро, тако да сви текући послови буду завршени пре његовог доласка. Пре него што дође, све завесе у канцеларији морају бити спуштене,  тако да је дневна светлост искључена и добије сзглед ноћи.Проналазач је >>непријатељ сунца<< . Изгледа да најбоље ради ноћу, а дневна светлост му помало смета; у сваком случају више воли ноћ за рад и за оно што назива својим освежењем. Допушта да се одигну завесе у његовој канцеларији једнио онда када бесни бура праћена севањем муња. Разне просторије које узима у закуп за своју канцеларију гледају на отворен простор. Канцеларија у Западној 40. улици број 8 налази се на јужној страни Брајант парка, на чијем се источном крају налази зграда са ниским кровом у којој се источном крају налази зграда са ниским кровом у којој се налази смештена Њујоршка библиотека. Са својих прозора на 20 спрату може, преко кровова градских кућа, да види велики део неба.Чим тутањ удаљене грмљавине нагосвести да ће небески вартомет убрзо почети, завесе се обавезно дижу. Тесла воли да посматра севање муња. Кауч се примакне прозору, тако да може да лежи на њему угодно и да види цео осеверни или западни део неба. Он увек разговара сам са собом, али за време буре паћене муњама постаје особито речит. Нико није забележио шта том приликом говори, јер жели да буде искључиви посматрач овог дивног призора; његове секретарице су спремне даму то учине по вољи. Мерењем помоћу прстију и бројањем секунда може да израчуна одстојање,дужину и напон сваке муње. Стари Римљани су сублимирали своје неуспехе над природним силама, и створили су представу свога најмоћнијег бога Јупитера, као да је обдарен моћи да

ствара муње и да баца громове на земљу. Тесла се није помирио с неуспехом, али, као стари Римљани, и он је створио једну представу, човека који није ни мало мањи од врховног бога Римљана, а који ће владати природним силама. Да, Тесла вео ужива у бури коју прати севање муња.Са свога кауча пљеска муњама; он њима одобрава. Можда им чак помало и завиди.

Тесла није ожењен; ниједна жена сем његове мајке и сестара нема ни најмањи удео у његовом жиботу. Он обожђава своју мајку и диви се својим сестрама због њихових интелектуалних постигнућа. Једно од његових сестара, Марица, има необичан дар за математику и памти боље од њега дугачке одломке из књига. Својој мајци приписује многе своје проналазачке способности и стално хвали њену способности и стално хвали њену способност да измисли разне корисне ствари за употребу у домаћинству и често жали што се није родила у таквој средини у којој би могла да покаже и ширем свету свој разноврсни стваралачки дар. Свестан је вредности коју жена може да унесе у живот човека, јер стално има на уму колико је много његова мати допринела срећи и благостању његовог оца. Мешутим, он живи планираним жиботом који је сам себи наметнуо у ранј младости, животом инжењера чије су време и енергија упућени само на проналаске а ништа се не расипа на емотивне пројекте.

Са гледишта романтике Тесла није непривлачан. Сувише је висок и танак да би могао да изгледа као Адонис, али његове друге особине му више него надокнађјују овај могућни недостатак. Леп у лицу, провлачна личност, али миран, скоро стидљив, говори тихо, добро је васпитан и лепоодевен. Међутим, избегава романтичне сусрете, или ма какву ситуацију која би водила томе, исто толико смотрено колико их други млади људи ревностно траже. Не дозвољава да му мисли залутају у романтичне воде; проблем да влада својим поступцима није за њега ни мало тежак. Он није постао женомрзац; он је тај проблем решио тако што је жене идеализовао.Тесла не ниподаштава рад многих жена које се искрено интересују за његов успех и које се труде да учине живот подношљивим и пријатним за једног очигледно тешко прилагходљивог научника који се нашао у једном друштвеном свету из кога би најрадије побегао. Говори с одушевљењем о првој супрузи Кларенса Макеја, г-ђи Џордана Л. Мота, и о лепотици леди Риблсдел. Диви се идеализму г-ђице Ен Морган; али све то није проткано ниједном жицом романтике.

На њега је оставила дубок утисак висока, љупка и дражесна г-ца Маргарита Мерингтон, даровита пијанисткиња и пицсац музичких тема, која је чест гост у Џонсоновој кући.

Тесла је врло штедар у дељењу својих будућих милиона; нико од његових пријатеља не оскудева ни у чему само ако он има довољно новца да испуни њихове жеље.

Он замишља да ће из хаоса људског живота нићи бољи слој људи, малобројних али високоумих, док ће се статак човечанства и даље множити, што ипак моће да значи знатан напредак према данашњици. Он настоји да изгради иедализам од чисто материјалних схватања људске природе.

Њујорк Тајмс, 13 март 1895: Ништа није било осигурано. Чак и да је било, губици се не могу ничим покрити. Изгорела је највећа и најскупоценија научна лабораторија у којој се стварала и сањала будућност човечанства.Пестоспратницу у Јужној петој авенији број 33-35 прогутао је огањ. Сва истраживачка апаратура, у коју је велики научник уложиио око милион долара, пала је кроз четврти спрат право на други, где се још дими као маса искривљреног, изломљеног метала.Уништење Тесниле лабораторије, с њеном дивном садржином, јесте нешто више од приватног страдања. То је несрећа за цео свет. Видели смо га у тренутку када прилази рушевинама, запрепаштеног, згроженог, ужаснутог. Једном погледом, дугим и готово безнадежним гледао је по неупотребљивим остацима, окренуо се од рушевина и нестао у хладно мартовско јутро.Колико знамо, тај Србин се неће предати. Његов лични губитак нека буде његова ствар, али шта ћемо са нашим, колики је? Хоће ли га тај скромни тихи Тесла успети да надокнади? Огроман је, и малодушни смо.Индиције да је пожар подметнут - леде нам крв.

Кетрин: Махнито смо вас тражили јуче цео дан. Нас педесет и више је звало, телефонирало, базало улицама, збало своје пријатеље који би могли нешто да знају - ништа... Ништа, никаквог трага, ни да сте живи или нисте - нико... Око девет часова увече Роберт је зарио главу у шаке и заридао.Ја за њим. Али то није био начин... Изашли смо у ноћ. По пети пут смо се упутили у Ваш хотел и тек тада су нам на рецепцији рекли: Стигао је, али је рекао да никога не прима. То већ није било важно. Пали смо једно другом у загрљај и, умирени, отишли кући,где нас је чекало њих педесеторо. Сви су били: Твен, госпођица Мерингтон, госпођица Ен Морган, Мерион Крафорд, Џозеф Џеферсон, Вестингхаус, Шерш, да не ређам даље... Госпођица Мерингтон је свирала најтужнију од свих мелодија... Жалили смо се онимшто је неповратно изгубљено, али смо се готово сви натрескали што сте све тако стоички поднели.Пустите нас да Вас видимо поново.Данас, када схватамо сву тежину катастрофе и када смо, сходно томе, све узнемиренији због Вас, мој драги пријатељу, ја сам чак сиромашнија, осим у сузама, које не могу бити послане писмом.

Био сам да нахраним голубове. Јуче су остали гладни па сам зарана похитао. У моме народу се каже: У добру се не понеси, а у злу се не покуди.Никоме се нисам пожалио, ни потраћио помоћ. Лабораторија >>Тесла електрик компани<< делом је власништво господина Брауна и других партнера. Изгледа безнадежно да је обновим. Тантијеме из Немачке на полифазне моторе и динамомашине су капља у реци долара који су ми потребни.Америчке тантијеме поклонио сам Вестингхаусу. Шта вреди што су сви огледи које сам изводио остали у мојој глави, где ће можда заувек остати. Биће то лудница на раменима.

Не кајем се због поступка према Вестингхаусу, и данас бих тако поступио, али зашто ми је то припало? Фатумске силе.Где је била ОНА ЖЕНА када је пожар букнуо? Да ли ме је и она напустила. Има периода у животу када свако попут данског краљевића пита: вити или не

бити, питање је сад?Бити. Али како?

Данас ме је, неочекивано, посетио господин Едвард Дин Адамс, финансијер који је организовао Међународну комисију за Нијагру и председник комисије које је изабрала мој систем за хидроцентралу. Адамс је мудар и далековид финансијер.-Господине Тесла, ваша фирма је готова и ја знам да је више не можете васкрснути, али вам зато нудим да формирам нову компанију за ваша даља истраживања са капиталом од 500 000 долара и са личним учешћем од 100 000 долара. Да ли вам је толико довољно?Сам бог је послао тога човека.-Није довољно, господине Адамс али можемо кренути, а то је већ много... Мора се радити и мора се журити. Човечанство већ дуго чека напредак у овој области.-Ви говорите тако као да сте обавезни да го обезбедите.-Сви смо обавезни.-Али има још истраживача осим вас.-Има, али они иду погрешним путем. Боље је ништа не радити него одвући композицију на слепи колосек. Господин Едисон и Вилијем Прис раде на Вежичној телетрафији користећи индуктивнос, што је потпуни промашај.Едисон је послао поруку из боза у покрету преко телеграфске жице која је спојена на половима дуж пруге, премошћавајући раздаљину индукцијом. Са научног и практичног становишта то је дечја играчка а не изум. Жао ми је што није дошао на праву идеју. Ја је имам. Све је спремно. Обавио сам прва истражвања. На жалост, пожар их је све прогутао, али брзо ћу наставити. Имам све у глави, до детаља. Погребан је само новац.-Штета је што радите тако. -Има то и своју слабу страну, али ја не могу друкчије. Моји изуми морају најпре да се покрену у мојој глави... Како бих, рецимо сада, када сам остао без лабораторије и истраживачке опреме, испробавао толике изуме и сестеме да пипам и нагађам, како раде неки истраживачи.Радећи у оскудици, привикао сам себе на један начин рада.-Јесте ли чули за радове сер Оливер Лоџа? - упита Адамс-Нарвно. Тај уважени научник успео је да пошаље Морзеове сигнале између две зграде у Оксфорду на даљини од неколико стотина метара. Изградио је одашиљач и пријемник стављајући Херцов варничар у бакрени цилиндар отворен на једном крају, тако производећи сноп ултракраткоталасних осцилација... Још једна играчка!... Оно што раде не знају ни да назову модерним изразом. А то се код мене зове радио. Али радио који ће се чути, без жица и других матракула, широм света! То ће, на известан начин, у погледу могућности преношења бести, порука, сигнала културе и уметности бити нова ера!... Може ли се за то уложити 400 000 долара? Ви ћете од тога, наравно, имати највише профита. Мени ће и убудуће бити довољно онолико колико је потребно за нове пројекте.-Врло сте скромни, и то није добро ни за вас ни з амене - добих брло мудар одговор.-Господине Адамс, свестан сам својих мана, али нисам у стању да се борим против њих. Ако можете, помозите ми у томе. Вештији сте и са много више искуства, имате такав дар. Ослободите ме тога да бих могао да радим још на јендом изуму који ће надмашити по значају све што сам до сада створио.-Ооо! О чему се ради?-О бежичном преносу енергије на неограничену даљину.

Адамс ме је гледао зумакнуто, искоса, потпуно резервисано, готово збуњево.-Морам да признам да не разумем о чему говорите. Каква вам је то чудновата идеја - бежични пренос енергије?!-Нема места чуђењу. То је наметнуло наше време и оно што смо до сада постигли. Бежични пренос енергије мора се јеноставно пронаћи и увести. И ја сам га нашао.Траба још да испитам и усавршим нека решења па да човечанство добије систем за пренос енергије безмерно једноставан и јефтин.Господин Адамс је ћутао, на крају рече у шали:-Бојим се да ће тикве које са вама будем садио о главу да ми се ломе.Одговорих му у истом тону.-Него шта! Не мислите да можете проћи без тога.-Носим се мишљу да удружимо снаге у нову компанију која би имала моћно финансијско залеђе Припона Мортага. Већ сам водио прелиминарни разговор са њиме. Веома је расположен за сарадњу са вама.Размишљао сам о тој идеји.-Морам вам рећи да сам у овом тренутку извесно резервисан према томе што предлажете. Морган је преузео Томсон-Хјустон компанију и Едисонову Електричну компанију да би формирао Џенерал Елекртик, а притиснуо је и Вестингхаусову самосталност. Бојим се да не изгубим оно до чега ми је увек највише стало, самосталност и слободу у истраживањима. Адамс није био задовољан мојим одбијањем.-Бојим се да чините крупну погрешку. Нико осим вас не би одбио тако моћно савезништво. Оно никоме осим вама у овом тренутку не би било ни понуђено. Морган вам је веома склон... Понављам, грешите... Без њега, само са оним што могу да вам ставим на располагање, а то је само 40 000 долара, не можете предалеко отићи.-Разумем вас, али разумите и ви мене. Схватам добро о каквим опасним процесима се ради у привредним круговма Америке... Не бих, дакле, ни у какве ланце, ма били и златни.Адамс опет поћута. Те његове паузе биле су карактеристичне за његов начин комуницирања.-Добро, кад је тако. Како не мримате мој савет, рачунајте са почетних 40000 долара. Остало препустимо току ствари.Адамс није био честито ни замао преко врата, а ја сам набацио капут на леђа и запутио се градом да тражим нову лабораторију.

Њујорк тајмс:Лабораторија у улици Хаустон. Два сата по поноћи. Спавају улице, куће, аутомобини, спава несносна њујоршка бука. Милионски град белаца под покривачима, на креветима и црнаца по земљи, парковима. Кварт око Хаустон улице изгризла ноћ без месечине, остали огрисци понегде где је билои ноћне расвете. Мислио је да је то најподесније време за ескперимент.

Справа којом хоће да изврши оглед са механичник вибарцијама може да му стане у џеп. Зове је интимно Мали Џин, справа која ствара вибрације, која је пре 25 векова, Питагора испитивао ха харфи. После њега том облашћу физичких појава вибрација нико се није бавио. Све је ту чедно. Пробудиће се из двадесетпетвековног дремежа ове онћи. Неће бити умилног збука са клавирских жица госпође Џонсон, и збукова са Питагорине харве, већ нешто много робустније.Мали Џин покренуће осцилације такве снаге да би њима могао да изазове разарање целог града и околине. Све ће осцилирати. Најјаче у улици Хаустон и Малбери, зграда Главне полиције од црвених цигала, зграда фабрика у кварту, где живе претежно Италијани и

Кинези, њихове мале куће за становање; даље на западу су трговине са одћом, и све друго редом. Њега се овде више боје него што га поштују. Боје се његове струје за коју мисле да је сатански изум неког Србина, који ће их све једнога дана спржити муњама и разорити громовима, који се мало-мало па чују из његове ковачнице. Многи су га упознали. Храбрији хоће да се очешу о њега, да се увере да ли је човек као они, а плашљивији, особито жене, прелазе на другу страну улице или се прибијају уза зид док не прође. Они најстрашљивији затворе очи док не мине поред њих. Полицајци из зграде Главне полиције често му долазе да га опомену: Једно време су му претили затварањем лабораторије, јер им се становници тога кварта жале.

Никада нећемо сазнати све о том ноћном догађају. Тесла о томе неће да говори. Знамо да је његов Мали Џин радио на потпорном гвозденом стубу на спрату. Све се више појачавала учесталост вибрација. То траје око пола часа. Чаробњак повремено баца поглед на осцилатор када би машина снажно задрхтала. Под под ногама снажно подрхтава. Грми секунд-два злокобно, па се утиша. Понеко прозорско звекне јаче. Те ноћи први пут је Малог Џина причврстио за јак ослонац у земљи а не на гумени и плутани амортизер, и примећује да се одлучно усклађују са ослонцем. Али чаробњак не зна нешто што знају само грађевински инжењери: да је тај део град подигнут на песку, те да на таквом терену осдцилације преносе јаче него на каменитом тлу. Зато ствари у суседству не изгледају тако безазлено. Полиција у својој згради у улици Малбери у једном тренутку остеи да се њихова зграда љуља.Столице и столови почеше да играју чудни прес по поду. Мало лево, мало десно, уз нејасан шум са свих страна. Предмети по столовима поигравају. Очи чиновника преплашено бљеснуше: Земљотрес! Земљотрес! Све јаче. Јче. Комади малтера падају са таванице, зидови пуцају. Шикну млаз води из покидане цеви у ходнику. Прозорска окна се ломе.-Земљотрес! Бежите напоље! - виче дежурни.Шеф криминалистичког одсека истрчава из канцеларије и стаје пред преплашене полицајце:-Стој! Није то земљотрес. То је онај проклети Тесла: Трчите одмах тамо и зауставите га! Он ће разорити град! Употребите силу ако буде потребно.Полицајци јурнуше у кућу иза угла. На улици гомила узбђеног света истрчала у ноћној одећи, боси, с децом у наручју. Осветљени делови зград подрхтавају и даље. Радници из фабрике одеће беже у правцу северног дела града. Земља дрхти ритмично и све злокобније бибрира.Полицајци улећу у зграду >>проклетог Телсе<<,  устрчавају уз степениште не чекајући на спори лифт. Док трче, зграда и степенише само што нису почели да се руше. Прескачу преко разбијено стакла.-Људи, људи, он можда тресе целу Земљу! -Смак света! Тај све може, дођавола!-Видите пацове како беже!-Трчи брже!Хоће ли стићи на први спрат пре него се зграда сруши и све их затрпа?Први полицајац је готово провалио врата лабораторије и угледао високог мршавог човека како замахује великим чекићем и разбија малу гвоздену справу на стубуу средини лабораторије. Када се справа под снажним ударцем распаде, настаде тишитна. Све се смири, зграда зебну земљотресним пустошем. Полицајци засташе на вратима.Тесла се окрену према њима. Деловао је, као и увек, присебно,  о чему је више говорио његов поглед него израз лица и глас којим је проговрио својм неочекваним гостима:-Господо, жалим, али задоцнили сте да видите мој оглед. Морао сам га прекинути и на необичан начин управо када сте ви наишли. Ако вечерас навратите, дотле ћу причврстити нови осцилатор на друго постоље, па ће свако од вас моћи и да стоји на њему. Мислим да ће вас то интересовати, и да ће вам се допасти. А сада вас молим да ме оставите, јер имам пуне руке посла. Збогом, господе.

Полицајци су га гледали згрануто.-Али, ви само што нисте разорили град! Знате ли то? Тесла им се поново окрете:-Шта то говорите?! Зар сте и ви у вашој згради осетили потрес?-Вероватно га је цео град осетио. Ви, ђавољи човече!... - бесно замуца шеф полиције.На тај увредљиви тон Тесла пође према њима:- Господине, повуците увредљиву реч коју сте ми упутили! Понашате се противзаконито.Не очекујући овакав одговор, полицајац замуца:-Опростите... Превише смо били... узбуђени. Овога пута, видите и сами, ствар се могла завршити катастрофом. -Зар се одиста тресло у граду?-Изађите на улицу да видите колико је света побегло из зграда.Тесла је имао израз човека који размишља о нечему што је тек тог тренутка схватио:-Чекајте, чекајте!... Рекли сте нешто што нисам знао... Овај до града је подигнут на песку. Терен је претходно морао бити насут. Песак много боље прености вибрације него камен, а ја сам био сигуран да је овде тле каменито. Зато су осцилације тако јаке... Добро је, дођавола! Одиста се могло завшити катастрофално... Ето, само једна непознатица и све оде дођавола...-Да ли бисте тако могли да изазовете општи земљотрес? - упита полицајац.-Свакако.-Са тако малом направом каку сте разбили?-Била би ипак нешто већа, а и стуб под њом много дубље усађен - рече научник. - Али сад идите. Нећу поновити ништа слично.Готово запооведни тон покрену њихове кораке уназад, низ степенице по којима је лежало разбијено стакло и комади малтера. Сјурили су се до приземља. Нису били сигурни у у каквом стању се налази цела зграда. Није прошло ни неколико минута а пред његовом лабораторијом гомила света спремна на линч. Викали су, псовали, тражили да се појави. Изгледало је веома опасно. Онда се на балкону првог спрата појави високи човек светачког лица. На то лице испосника, више се не упути ни један повик, ни једна ружна реч. Као да их је већ својом појавом зауставио у опасној намери.-Опростите, добри људи. Нисам хтео да вас узнемирим. Начинио сам случајну погрешку. Неће се више десити. Идите својим кућама и мирно натавите да спавате. Лаку ноћ.Људи се готово у тишини разиђоше. Страх да му учине неко зло био је јачи од јарости с којом су били дошли.

Јуче ме је посетио Твен. Дуго није био. Пише >>Тома Сојера<<. Прочитао је чланак у >>Њујорк тајмсу<< о земљотресу, па дојурио.-Не чини ли ти се, Ник, да понекад претерујеш - рече Марк. - Сада сам већ забринут за оно што ти се може десити. Када се свет разјари, може гадне ствари да учини.-И ја се тога прибојавам. Међутим, немам избора. Не мислиш ваљда да ћу престати да се бавим истраживањима из страха по живот!? Зар би ти престао да пишеш књигу која може да те усмрти? Баш такву би написао, зар не?-Разумем те, али зашто бар мало не пригушиш ту тутњаву, та сабласна светла, изнендадне прекиде струје? То њих већ дуго с разлогом нервира а и плаши. И на крају уследи земљотрес!-Није требало да дође до тога. Нисам, дођавола, знао да смо на песку... Неће се поновити. Више нећу вршити таква испитивањња. Овим експериментом моја теорија о механичким вибрацијама је потврђена. Могла би то, Марк, бити засебна научна област, телегеодинамика, с великим могућностима примене, чак и у сврху лечења људи.

Увек духовити Твен примети:-Затресеш планету и - људи здрави, је л?-Микроземљотрес у нашем телу, то може бити лековито, то наше тело доводи из стања болести у здраво стање.-Твоје идеје су увек крајње неочекиване.-Мени су врло логичне.-Е, баш бих волео да чујем како то мислиш да примениш.-Предлажем ти да одмах то искушаш.-Збиља ми то предлажеш?-Молим те, стани на то постоље поред мог Малог Џина.-Јели то онај што је изазвао земљотрес?-Да. Али сада је постављен на гумени подметач, па се вибрације неће преносити даље.-Добро, да станем, под гаранцијом да ме не каниш убити.Укључих осцилатор. Мој пријатељ одмах реагова на осцилације. На његовом питомом лицу појави се задовољство какво сам и очекивао.-Па, ово је диван изум!... Ово, рекао бих, даје снагу и обнавља живот!... Невероватно како се дивно осећам! Онај умртвљени и поремећени живот као да се пробудио, или прездравио у мени. Чудесно! Осећам се као да имам сто година мање! Па, ти си, човече... Марк је уживао, а ја сам пазио на време, да дивота не потраје дуже него што треба.  -А сад је доста. Биће боље да сиђеш-Ааа, никако! - рече он. - Ја просто уживам до усхићења! Ни силом ме одавде не би могао скинути. Ни мотком отерати - смејао се, срећан као дете, што сам и очекивао од човека апсоутне детињавости, што посебно волим код њега. Морао сам још једанпут да га опоменем:-Не шали се, већ сиђи, док није доцкан.-Неће ме ваљда убити на крају?-Не, али ти се може десити нешто друго.-Не слушам те! Остаћу овде док се сит не науживам. Чуј, ти још не знаш какво си дивно средство измислио да окрепиш уморно човечанство.-Молим те да сада већ сиђеш!-Разбудила се у мени невероватна снага тела. Као да сам се ослободио неког тешког терета, неке мучне немоћи и слабости, која ми није дозвољавала да живим пуним животом...-Али молим те, сиђи већ!-Нећу, мени је све дивније.Био сам немоћан да ишта учиним.-Ништа више да ниси урадио, ово би ти урезало име у историју човечанства.Ја се насмејах:-За који тренутак нећеш тако мислити - рекох пуштајући да о исходу огледа одлучи Мали Џин, као што је то урадио и са мном први пут, и са мојим лаборантима.Окренух се своме послу, а њега оставих на постољу да и даље ужива. Гласно је испуштао звуке задовољства. А онда се изненада ућута. Окренух се, јер сам знао шта се збива: видех како се уједе за доњу усну, укрути се и нагло сиђе с постоља.-Брзо, брзо! Где је?... Где је? - муцао је прелећући погледом по просторији не би ли угледао врата која је тражио.-Право, па она мала врата у углу - рекох показујући му правац.Твен је, стежући се, укочених колена, уплашеног лица и накострешених бркова, као мачак који је појео нешто што га је протерало, одмицао према тим вратима, мислећи, вероватно, како би добро било да су му ногавице сада стегнуте ластишом. Док је одмицао, говорио сам му:-Лепо сам те саветовао да сиђеш.Лаборат, који је пратио шта се збива, помаже му да што пре уђе у тоалет. Пре него што је ухватио за кваку, већ је био одрешио панталоне и у рукама их унео.

Изашао је доста брзо. Изгледао је смирено. Опет се осећао добро. Као човек који је у последњем тренутку избегао белику неугодност.-О, човече, чак и да ми се десило, не бих зажалио... Замисли, паде ми на ум, какву бисмо планетарну шалу могли да изведемо. Рецимо, ти од Земље направиш постоље и одједном се на њему наше цело човечанство, и немају куда да сиђу. Где год стану, свуда дивне вибрације! Али, након десетак минута - опште пражњење! Твој вибрациони пургатив ослобађа човечанство милениских гована, у које је огрезно до гуше!... О, какво олакшање за људски род!Маркова духовитос одувек ме је одушевљавала. Знао је да знам напамет многе странице његових приповедака и романа. Кад год га подсетим на лековито дејство његових књига, он увек узврати шалом.-Жао ми је што те нису уништиле. Не бисмо сада страховали од твојих муња и земљотреса. Никада не ибх могао ни измашташи да ће мој најинтимнији пријатељ бити - земљотресац!-А ја сам ЗНАО а ћу те упознати.-Како си ти то знао?Не бих умео да објасним, једноставно - знао сам. Као што сам знао да ћу чинити све ово што чиним.Марк се заинтересовао за мој исказ.-Да ли би могао да ми то некако објасниш?-Тешко - рекох. - То је више од хтења, више од воље коју користиш да би нешто постигао, и више од разума. Једноставно, дође тренутак када стане да се остварује нешто што се одавно у теби НАЈАВЉИВАЛО. Ко зна откуда и како.Марк ме погледа подозриво:-Да ти, бога ти, ниси ванземаљац?!-Можда јесам, али ја то не знам. Знам једним да сам Србин.-Можда сте ви Срби неко свемирско племе са способностима које ми остали немамо?-Не бих смео тако озбиљно да одговорим на питање које тако оозбиљно постављаш, јер за такву тезу нема ниједног доказа. Али има нешто друго што није доказ, али јесте индиција... (Одлучих се да са Твеном, тим тако драгим и уминим човеком, начиним још једну шалу).-Да? Имаш индиција? Каквих? - нестрпљиво ће бркати краљ орлова.-Сви Срби се рађају са звездом на челу, која им, након седам дана, заједно са пупком, отпадне.Твен се смејао, смејао, смејао, док му не дадох чашу воде да попије.

Пролеће 1898. Године. Дошао сам до открића које ће значити почетак нове ере у науци и животу људи. Једном речју - ДОЛАЗИ ЕРА РОБОТА.Помоћу радио таласа управљаћу бродом који ће без посаде запловити Атлантиком. На исти начин могуће је управљати свим покретним објектима на земљи, у води и у ваздуху. О томе припремам рад за један научни часопис. Демонстрација изума у јуну у њујоршкој луци.

Моји пријатељу су ме приволели да прикажем изуме са роботима. Демонстрација треба да се избрши у великој дворани у Медисаон сквер гардену у септембру у оквиру прве годишњице Електротехничке изложбе.Замара ме јавнос и нисам расположен да се око тога ангажујем, али господин О Нил је личност мазговске упорности. Савладао је мој отпор. Најпре ме је убеђивао да су моји роботи моје до сада најфантастичније откриће, којима се отварају врата у потпуну аутоматизацују свих послова и постављање људи у позицују господара.Саградио сам велику посуду са водом у средини позорнице и у њу ставио мали брод дуг

неколико стопа. Из средине брода издиже се танка метална шипка која служи као антена, ваздушна веза за хватање бежичних таласа. Близу кљуна налазе се две мале металне цеви са малим електричним сијалицама. У трупу брода сместио сам пријемне апарате и механизме за моторни погон,који ће извршавати команде које будем давао броду помоћу бежичних таласа. Један други мотор служи за кретање сервомеханизма (механичког мозга), који тумачи наредбе и претвара их у механичке покрете: кретање, промену правца, заустављање, паљење једне или друге сијалице. На тај начин брод може да врши најсложеније радње. Сви посетиоци изложбе моћи ће да дају наређења броду.Моје место биће на другом крају позорнице.Знам на шта ће се усмерити шажња јавности с обзираом на америчко шпански рат и потапање великог америчког брода >>Мајн<< у пристаништу Хаване. Свет је огорчен, у мом изуму видеће могућност да се тим Шпанцима узврати ударац једним бзњујућим изумом.О томе сам јуче разговарао са Валдемаром Кемпфертом, научним уредником >>Њујорк тајмса<<, који ми је ракао: -Видим да можете да напуните још већи брод динамитом и да простим притискомна дугме упутите у жељеном правцу а потом изазовете експлозију динамита, да помоћу вежичних справа баците у ваздух и највећи бојни брод са велике раздаљине.--Да, све то могу - рекао сам - али ја не бих желео, ја то апсолутно не бих одобрио , да се мој изум користи у сврху рата и разарања. Ја јесам велики амерички патриота, али - не, тако нешто! Док сам радио на овом изуму, видео сам у њему првог робота из расе механичких људи који ће обављати тешке послове уместо људи. Схватате ли?-Али, Америка трпи тешке губитке од својих непријатеља - рече Кемпферт.-Видим, и то ме погађа. Проналазите ми веома слабу тачку , али - не! Не за разарање!-Неки ваши изуми се већ користе у те сврхе. Раде то и не питајући вес за дозволу.Та констатација погодила ме је као нож у срце. Стајао сам насред лабораторије и на тренутак изгубио свест, али нисам пао, наслонио сам се на стуб. Кемпферт је приметио да ми се нешто десило и притрчао ми:-Вама није добро?-Прошло је... Молим вас, немојте више о томе.

Изложба у медисон сквер гардену је отворена. Делује велелепно. Два телеаутоматска брода и робот буквално су заробљени мноштвом света. Сатима људи чекају да се појавим на изложби и да позовем публику да се појавим на излоћби и да позовем публику да постављају питања аутомату. Опчињени су способношћу моје машине да >>мисли<< и одговара на њихова питања. Један посетилац, да би га збунио, упитао је:-Да ли је Гете написао >>Хамлета<<?Аутомат је дао одречано одговор. -Да ли је Хомер испевао >>Одисеју<<?-Аутомат је дао потврдан одговор.Публика је била запањена. Неки су гунђали:-Људи, ово је нака подвала! Ово је мађија! Ово се не може ни замислити. Коме он прича да та скаламерија има мозак!Нису схватили да заправо ја одговарам на њихова питања. Али нису хтели да прихвате то моје ојашњење, видећи у њему нову смицалицу, или покушај да ублажим њихову констерацацију. Ни најдетаљније образложење није успевало да са њихових лица одагна израз неповерења.Бродови, један на води а други под водом, за њих су фанатомска бића и ја им их нисам

могао објаснити као техничку вештину засновану на електричком оклопљеним пријемним колима. Неко из масе ме упита:-Мистер Тесла, да ли овим наговештавате најезду ваше >>расе робота<<?-Баш на то мислим. Али не на оне роботе који ћ ереатовати и проливати крв, него на оне који ће помагати човеку и доприносити његовој срећи и благостању. -Мислите да ће нам у том смислу помоћи та незграпна чудовшта из стрипова?-Моји роботи неће имати ништа заједничко са роботима из стрипова о којим читате.Неповељиви грађанин рече:-Плашим се да ће тек с њима доћи време страшних ратова и разарања.-Ту зебњу имам и ја. Таква предвиђања су могућа уколико се моја замисао злоупотреби. -Знате добро да ћете бити немоћни.-Знам, и страхујем... Али наука мора да се развија.-Измислите, мистер Тесла, нешто што ће онемогућити такву злоупотребу и апсолутно онемогућити ратовае.Тај жустри пацифиста под сламним шеширом и брковима који су ме подсећали на Твена, говорио је у име свих окупљани око мене. Свима су биле очи испуњене зебњом шта све то наука може да почини од њихових живота, какву несрећу или патњу може да им донесе.-Господине, радим на таквом изуму! И журићу да га што пре остварим.-Макар то било последње што ћете измислити?-Да, макар било последње!... Можда ћу већ у септембру моћи о томе нешто да вам кажем.Мислим да су ми поверовали. та њихова вера довољна ми је да обећање које сам им дао испуним по цену највеће личне жртве.

Joш после случаја са земљотресом даљи боравак у улици Хаустон је постао немогућ; не само због јаности која нема разумевања за мој рад, већ и зато што је та лабораторија одавно неподесна за моја даља истраживања. Правим све веће и веће осцилаторе. Последњи је од 4 000 000 волта. Варнице падају по зидовима, са таваница, горе по подовима; цела зграда може планути једнога дана. Али одавде никуда пре него стигне новац који су ми обећали Астор, Крофорд и Симсон. Главница мога друштва од 40 000долара је утрошена. Поклон господина Хамонда је утрошен на справе и роботе за изложбу у Медисон сквер гардену.

Пријатељ Крофорд нуди ми зајам од 10 000 долара, довољно само за најнужније свакодневне потребе. Ходам сатима по лабораторијиј као вук у кавезу. Марк, Роберт, Кетрин, остали пријатељи, штекају мојом лабораторијом, али нико није у стању да ми помогне. Одакле им, дођавола, 50 000 долара, колико би ми било потребно да кренем у изградњу лабораторије на Колорадо Спрингсу.

Твен великодушно нуди хонорар од другог издања Тома Сојера.-Колико?-15 000 долара.-У другим приликама то би био озбиљан новац, али за ово што сам наумио, потребно ми је 100 000 долара.-Ех, ех, ти си фабрика за поторшњу долара, а требало би да си обратно, као Едисон, Маркони, Вестингхаус и слични.-Ја то јесам, али не за себе.Марк ми се унесе у у лице и рече с неким племенитим огорчењем:-Знаш, пријатељу, да сам на твоме месту од једа бих појео своју ногу! А ти си

непоправљиви филантроп.-Замисли да сам поред свега још и мизантроп. Каква би то тек несрећа била! Овако, што изгубим у доларима, добијем у љубави према људима.Марк је замишљено куцкао својим штапом.-Е, мој Тесла, никад нећеш бити богат, ни да измислиш Буридановог магарца који сере доларе.-Па то ти није лоша идеја, багати. Да пукушамо с тим?-Али теби није довољан један. Потребно ти је читаво крдо!Кетрин, тајно од мужа, нуди да у залагаоницу да свој бријијантски накит, једну краљевску огрлицу коју обажавам. Кад год зна да ћу доћи у посету, она је стави око врата. Роберт нуди позајмицу за неки будући хонорар у своме часопису.-Ја морам овога пута као пријатељ, баш у овој прилици, да ти кажем још нешто.-Шта то Марк? Боже, како ме то строго гледаш!-Да, строго! Хоћу гласно и отворено да се побуним против твоје неразумне дарежљивости која се граничи са расипништвом. Када имаш, ти делиш и капом и шаком, што више можеш да стигнеш, колико год ти стаје у прегршти! На пример, док си радио на оном броду Америчког друштва за сумпор, галантно си плаћао 20 долара по сату јер ниси хтео да помериш радно време у сате када си могао да радиш бесплатно.Знаш ли колико си за ту годину дана тако потрошио?-Не знам - рекох гласом кривца.- 12 000 долара! Плус напојнице и вечере бродској посади. Ти својим сарадницима за сваки добро обављен посао дајеш, поред издашне, и богату напојницу! На све стране, у свако доба - напојнице! Још мало па у овом граду неће бити ни врапца који се неће хвалити да су од тебе добили нпојницу, или неки дар. Својим сарадницима наручујеш фијакер од лабораторије до хотела, где их водиш на вечеру. Фијакери их развозе по кућама! Па чуј, ти би профућкао кинеско царство!... Сви који те знају фасцинирани су твојом дарежљивошћу и милосрђем. То, наравно, и мене очарава. Видим у теби човека из једног сасвим друкчијег света, дивног од заноса. То си вероватно, понео из твоје Лике. Али, овде то не иде. Овде се сваки долар, пре него га намениш за нешто, мора три пута куцнути од зуб!Његов глас је био потресан. Волео сам га што ме прекорева, али сам истовремено знао да против себе ништа не могу да учиним. Помисао да не дам ономе коме треба а имам у том тренутку - за мене је неподносива.-Из тебе говори велики амерички писац, поучитељ просвећеног народа. Волим писце који поучавају свој народ. Код нас Срба такав је Јован Јовановић...-Змај?-Јесте, он. Песник најплеменитијег срца, велики писац који би себе, да је сав од злата, расковао до последње унце за потребе свога народа. Тај вам, као лекар, лечи сиротињу бесплатно, купоује им лекове, храни ако треба.Марк се значајно накашља.-У Америци би таквог лекара прогласили лудим. Нико код њега не би ишао да се лечи мислећи да на тај начин намамљује лаковерне да их потрује или неко друго зло да им учини.-Овде су лекари бизнисмени.-Осећања сметају пословном духу у свим професијама. -За мене су лепа осећања важнија од пословног успеха.-Марк се насмеја:-Што се тако лепо види из твоје финансијске ситуације... Али не вреди о томе расправљати с тобом.Био сам мање неспокојан него он.-Мој пријатељ Крофорд, члан компаније Симсон и Крофорд, нуди ми зајам од 10 000 долара, чекам да ми господин Астор, мој дивни донатор, пребаци на рачун својих 30 000 долара, а Лео Кетрис, члан Електричног друштва Колорадо Спрингс позвао ме је да своју

нову лабораторију смеестим у Колорадо Спрингсу. Ставиће ми на располагање земљиште и сву неопходну електричну енергију. Међутим, како да то све вратим ако не успем?Не бих могао поднети да тим људима останем дужан.-Никоме ти нећеш остати дужан, за то се не бој. Нити се они боје. Они ти не нуде новац само зато што су ти пријатељи и поклоници твога дела, већ што су сигурни да си им добра инвестиција.Потом смо се одвезли код Џонсонових да посетимо болесног песника.За вечером Боб ми се обрати:-Прича се да припремаш ново значајно откриће. -Да. Мислим да створим систем преноса снаге од неколико милиона влти, за разлику од неколико десетина хиљада волти, колико је то сада могуће. Али на томе не могу да радим у овдашњим условима. Нову лабораторију саградићу у Колорадо Спрингсу.

Песник се те вечери добро осећао, за разлику од претходних, када је показиовао забрињавајућу апатичност према свему. То је знак да прездрављује.-Да ли је тих неколико милиона волти приближно муњама по којима је Колорадо Спрингс познат?-Створићу још јаче.-Не играјте се с ватром! - бојажљиво ће Кетрин док је сервирала чај. - Зар се не плашите да изазовете неку катастрофу већих размера?-У природи науке да, откривајући ново, смело посеже за ризицима. Када је реч о струји, увек може бити непредвидивих испада те колосалне силе. Али она, ипак, неће моћи ван мојих кавеза, ако их изградим како сам замислио.-Хоћемо ли бар моћи да ту опасну звер џаркамо кроз решетке, а да нам не откине руку, или не провали кавез и насрне на нас? - упита Боб.-У мом присуству моћи ћете да уђете у кавез, као што улази укротитељ лавова. -Како ће се звати та звер? - упита Кетрин.-Акцелератор, велики акцелератор пречника 15 метара! Биће то прави џин, оопасан за оне које не познаје и за оне који њега не познају, а право кротко јагње за моје пријатеље.

Осамнаести мај 1899. године. Ево ме у Колорадо Спрингсу! Затражио сам собу чији је број дељив са три.Земља која ми је стављена на располагање налази се миљу источно од Колорадо Спрингса, у сенци врха Пајк; 2000 метара надморске висине. Преријско тле. Користило се за испашу градског стада. Моји најближи суседи су људи и жене из школе за глуве и слепе, што мојим радовима обећава апсолутну дискрецију.Одавде ћу идуће године, са врха Пајк, послати поруку до Париза у време париске светске изложбе.

Локални дрводеља Џозеф Дозијер, с брковима ко у нашег Мрака Краљевића и шакама као рударска лопата, почео је да гради зграду.Савршено разуме моја упутства, ништа непотребно не пита; а што направи, више нико неће моћи расковати. Сваки дан му дам богату напојницу.Увече ме у хотел одвезу коњи на даруцама. Немам поверења у те животиње и зато ноге држим ван каруца да могу брже да искочим за случај потребе.Лабораторија сваког дана све више личи на брод с јабролом.На темену кршевите планине, која ме подсећа на родни Велебит, издиже се пут опалог неба необична грађевина четвртастог облика, са странама дугачким прибићно стотину стопа. Зидови зграде високи су 25 стопа. Изнад њих је постављен кров који се постепено сужава ка средшту зграде. На средини крова диже се, као пирамида, костур куле сачињен од дрвета.

Њен врх висок је безмало 18 стопа.Косе кровне греде споља су продужене све до земље и служи као лучни подупорњи да појачају кулу јер је ово место отето богу громова, који се неће лако помирити с мојим присуством на његовој територији. Кроз средину куле пролази стуб висок 200стопа. На његовом врху налази се бакарна кугла велика 3 стопе у пречнику. На стубу је учвршћена дебела бакарна жица која повезује лопту са уређајем у лабораторији. Стуб је израђен из делова те се може расклапати и надограђивати.У згради су већ постављени калемови разниг облика и величина, тренсформатори, осцилатори. Главна направа је појачивајући предајник, један огроман калем. Око њега подигнутаљ је ограда кружног облика пречника 70стопа, са 75 навојака жице намотане на ваљкастом трупу од дрвета, високом 20 стопа и постављеном неколико стопа изнда пода. У средини овог калема усађено је стопало стуба. Лабораторијом доминира калем од 15 метара. Када је подешен резонанцију, струјнице електрицитета пролазе од врха до дна, и то је диван призор. То је 1500, можда и 2000 квадратих стопа површине струјница. Да бих уштедео новац, израчунао сам димензије што је могуће ближе, и струјнице допиру на 15 до 20 цм од зидова зграде. Кров изнад овог дела зграде је покретан и може се размаћи на обе стране, тако да никакав предмет не може битиу близини стуба и жичаног спроводника на доњој трећини одстојања од земље.Овде ћу добити коначан и у свим правцима истражен одговор на итање: Да ли је земља наелектриасано тело? Ако није наелектрисана, онда ће се понашати као огромна јама коју треба пунити неизмерним количинама електрицитета да бих је довео у стање у коме ће моћи да осцилира. Ако Земља није наелекрисана, то ће ми умногоме искомпликовати даље планове.

Колорадо Спирнгс. Август. Моју лаборатројију у околини становници називају Станиште ђавола. Плаше их моје муње које у по бела дана освељавају Пајк и околину. Дознао сам да се спремају да ме протерају. Долазили су да ме опомену. Покушао сам да их умирим, али нису хтели ни да ми приђу. Позивали су ме са капије, немајћи храбрости да уђу; плашили су се да их не спржим муњама. Отишли су са претњом да ће ми уништиши лабораторију а мене пртерати далеко, да се више никада не вратим у њихов крај. Говорили су о оасностима од мојих експеримената, о штети коју трпе због кварова на електричној централи којом се и  они користе.  Више од тога забринути су што њихов крај, природа, ваздух, атмосфера, месечина, ноћне и дневне сенке и одрази предмета, више нису какви су били. Све је поремећено, друкчије. Сатаниски и сабласно. Плаше се да им све то не буде уништено, или толико измењено да више нечи моћи овде да живе. Сатани нема места у њиховом крају. Напоље, напоље, док нису почели да руше.Рекао сам им да ничим не могу пореметити овдашњу природу. Моје струје могу је само обогатити и још више украсити. Бежични пренос енергије путем кондукције кроз земљу и вездушне слојеве, на чему радим, прославуће њихов крај. Отишли су, а у мени је остао немир шта ће учинити.

Мојим мислима овде господаре две идеје: једну од њих сам већ остварио, док друга само што није остварена. Умеће управљања покретима и другим радњама удаљених аутомата, које оспособљава машшине да раде као разумна бића, показаће водећим нацијама јаловост наоружавања и неупотребљивост садашњих ратних напора за уништење људи, и довешће до устаљених мирољубивих односа у складу са човекољубљем и просвећеношћу наших доба; са друге стране могућност преношења електричне енергије кроз природну средину, без употребе жичаних проводника, на велике даљине, из великих центара, као што је

Нијагра, отвориће неисцрпне изворе богатства и моћи, учинивши да огромне количине сунчеве енергије постану доступне човеку, омогућујући му да измени и преобрази површину наше планете, што је по свему судећи, већ стварност на суседној планети Марсу, коју насељавају бића обдарена разумом. Преобразити планету, прилагодити је у сваком погледу потребама људи - то је мој наредни задатак.

Сутра завршавамо конструкцију секундара цилиндричног облика пречника 15 метра. Два примарна завојка у паралели и до 48 завојака у секундару; примарни намотај од 37 жица пречника 2,9 мм, а секундар од једне жице 2,6 мм. Господин Али ће радити на кокнструкцији стуба антене - предајника са металном куглом на врху пречника око 75 цм укупне висине преко 42 м. Биће то истовремено и највећи стуб који је човек икада подигао да би са њега вежичним путем слао сигнале у све делове света. Људи ће се преко њега чути и веидети на свим континентима. Видећемо забити, пустиње, непроходне планинске кланце, морске дубине у вечитој тами, приближиће нам далеке звезде и галаксије на дохват руке, шетаћемо свемиром не чинећи ни један корак уз удобне собе, путујући тако не само кроз просторни бескрај већ и кроз временску свевременост; човек ће моћи да види не само оно што се тренутно збива у било ком делу света, већ и оно што се икада, од настанка његовог дешавало, као и оно што ће се десити милионима година унапред; човек ће загосподарити свим информацијама о матирији и нематреији. Једнога дана када докучи све тајне материје и енергије, месиће их по вољи и потреби као домаћица тесто, мењајући јој облик и структуру, материју у енергију, светлост у дијаманте, таму у опсидијан, опсидијан у тогу жене за изгубљеним јединцем, збуке омиљене песме у цвет руже. Сунчева енергија, као и енергија милиона небеских тела служиће човеку, будућем апсолутном господрару свемира попут послушног коњичка; прелазиће ону за сада непрелазиву границу која дели Овеај свет од Оностраног, и опет, Оностраног од Једнога који се налази иза њега, и иза њега у још Један, где се налазе корени СТРУЈЕ и свега осталог. Ту ће се зауставити. Досегнућедо краја своје моћи . Даље од тога људи неће моћи. За даљи продор у добуне иза тога мораће да створе друга бића у којима ће човек бити само једна супстанца, један елеменат у систему нама сада недоступних видова егзистенције.

Tесла је изазвао дејства невероватно високог потенцијала и високе учесталости, постизањем електричне резонанце у својим електричним колима - усклађивањем елекрицитета - а сада је пронашао да је у стању да врло лако постигне исто дејство и код Земље, као да еј она једноставни кондензатор комбинован са калемом, једна обична осцилаторна електрична јединица која је постала усклађена ритмичким пуњењем и пражњењем помоћу његових осцилација високе учестаности и високог потенцијала.У овом свом величанственом огледу, Тесла је био на врхунцу; смелост његовог подухвата запалила је мађту, а спех који је постигао требало је да му донесе непролазну славу. Најзад су џиновски калемови са целим низом кондензатора, као и остатак урађаја у лабораторији у Колораду, били готови за све огледе у њиговом пуном обиму. Тесла је лично надгледао и испробао сваки део овог уређаја, и најзад је дошао тренутак за критични оглед са највећим напоном који је икада био употребљен. Он се надао да ће премашити све своје досадашњеуспехе састо насто, и да ће добити десетинама хиљада пута јачи напон него што је икада био постигнут код преноса високог напона на Нијагрином водопаду.Тесла није нимало сумњао да ће његов џиновски осцилатор радити. Знао је да ће радити,

али је исто тако знао да ће помоћу њега добити милионе волта и огромно јаке струје; али , ни он, нити ико други, није знао како ће дејствовати ове страховите експлозије електричне енергије. Знао је да је свој оглед тако замислио, да ће прве муње које је човек икада начино, сукљати са врха његовог стуба високог 200 стопа.

>>Кад Вам дам знак<<, рекао је Tесла Циту, >>затворите прекидач за један секунд - не више.<< Преоналазач је стао близ врата лабораторије, да би имао преглед џиновског калема у средини дворане, али не и сувише близу, да му не би сопствена муња, ако би залутала, нанела тешку опекотину. Са места на коме је стајао могао је , кроз отворен кров, да види бакарну лопту пречнкика три стопе, на врху витког стуба високог 200 стопа, који је произлазио из средине његовог секундарног калема сличног кавезу. Кад је једним, брзим погелдом осмотрио ситуацију, Тесла је дао знак, Цито је притиснуо ручицу и одмах је опет повукао. За то кратко време, секундарни калем је избацио, у виду крунице снопо електричног пламена, пуног варница танких као длака, чуло се пуцкетање по целој дворани, а високо изнад главе одјекнуо је кратак и оштар пуцањ. >>Дивно<<, реко је Тесла, >>оглед успева одлично. Покушаћемо поново на исти начин. Сад!<<Опет је Цито притиснуо ручицу за један секунд, и опте је вратио. поново је сукнуо сноп варница из калема, мање варнице су пуцкетале по лабораторији, а врло оштар и кратак пуцањ опет се разлегао кроз отворен кров високо над главом.>>Сад ћу да изађем<<, реко је Телса, >> да посматрам стуб споља. Кад вам будем дао знак, затворићете прекидач и оставићете га тако, док вам не будем дао знак да га отворите.<< Кад је то рекао, упутио се оближњим отвореним вратима. Када је дошао до места одакле је могао да види бакарну лопту на врху великог стуба, Тесла је довикнуо кроз отворена врата: >>Цито, затворите прекидач. -Сад!<<.Цито је поново притиснуо ручицу и одскочио у страну - али је руку и даље држао испужену, да би повуко ручицу чим за то добије знак. Приликом претходног кратког додира, није се десило ништа нарочито, али сада ће овај уређају бити у стању да развије сву своју снагу, инико није знао што ће се десити. Он је знао да ће овај уређај привући јаку струју помоћу примарног калема који је личио на >>кратак спој<<, и знао је да >>кратак спој<< може да има врло разорно дејство, ако би допоустио да струја тече кроз њега беспрекидно. Ратвода табла би постала позорница занимљиве активости, ако би се ма шта десило. Цито је очекивао да ће се муњевит блесак и експлозија кратког споја десити убрзо пошто буде затворен прекидач. Неколико секунди је прошло, а кратак спој није наступио. Чим је прекидач био затворен, зачуло се оно исто пуцкетање, онај исту пуцањ високо горе у ваздуху, као и малопре. Али сада је за њим дошла страшна бујица збукова. Праскање из калем анарасло је у крешчендо опаких пуцњева. За првим стакатом изнад крова уследио је један много јачи, а затим још један, јак као пуцањ пушке. Следећи је био јо јачи.Затиом су се ређали све брже и брже, као штектање митраљеза. Тутањ високо горе постајао је све громкијиј и громкији, а онда се претворио у праву топовску грмљавину са пражњењимакоја су брзо следила јендо за другим као да се изнад зграде води атриљериски бој. Уренебес је био страшан, и грмљавина је потерсала зграду из темеља.У згради је блештала аветињки плава светлост. На калемовима су буктале масе огњене косе. Свака ствар у згради бацала је игличасте пламене траке, сав простор био је испуњен мирисом озона и димом од варница, и све је одчаравало призоре пакленог огња.Како је Цито стаја близу прекидача, могао је да осети како му варнице искачу из прстију, а свака га убада као игла. Питао се да ли ће моћи да се дочепа прекидача и да искључи струју која је створила овај електрични пакао - да ли ће варнице постати још дуже и јаче кад буде пришао прекидачу? Хоће ли ова паклена хука вечито да траје! Све јачи и јачи постајао је

заглушни тресакизнад главе. Зашто Тесла не престане с тим огледом пре него што се сруши цела зграда? Да ли да прекине струју на своју руку? Можда је Тесла настрадао, можда је и погинуо, па не може да изда наредбу да се прекидач затвори!Циту је изгледало као да овај оглед траје већ читав сат, а у ствари је трајао само један минут; па ипак, у тако кратком времену одиграло се тако много...Напољу је стајао Тесла, прописано одевен у жакет, са црним штеширом за ову свечану прилику, а његова витка фигура, шест стопа и два цола висока, подсећала је на високи стуб који се издизао изнад ове бизарне зграде. Био је још виши, услед дебеле гуме на подплатама и петама његових ципела, која је служила као изолатор.Чим је дао Циту знак >>сад<< за затварање прекидача, Тесла је погледао у лопту на врху стуба. Тек што је то рекао, опазио је како је варница, кратка и танка као длака, сукнула из лопте. Била је танка, и само десет стопа дугачка. Још није ни стигао да буде њоме задовољан, дошлаје друга, затим трећа, па четврта, све дужа, светлија, и плавија од претходне.>>Аха!<< узвикнуо је Тела, заборавивши да склопи уста која беху отворена за усклик. Од радости је стиснуо песнице и пружио их увис у правцу стуба.Још нових варница! Све дуже и дуже! Дест, двадесет, тридесет, четрдесет, педесет, седамдесет, осамдесет стопа дугачке! Све светлије и плавије! То више нису кончане ванице, већ огњени прсти, вијугави млазеви који бесно шибају у правцу небеса. Сад су муње биле дебела као рука, кад год би посукљале из лопте.

Тесла је исколачио очи када је видео како праве муње сукљају кроз ваздух, праћене страшном и беспрекидном јеком грома. Сада су муње биле дугачке колко половина дужине зграде, више од 135 стопа, а грмљавина се чула чак у Крипл Крику, удаљеном петнаест миља. Одједном - тишинa! Тесла је јурнуо у зграду. >>Цито! Цито! Цито! Шта си то урадио! Нисам ти рекао да прекинеш. Затвори прекидач, бзо!<< Цито је руком показао на прекидач.Био је још затворен. Затим је показао на волтометар и амтерметар на разводној табли. Обе казаљке су биле на нули. Тесла је одмах схватио у чему је ствар. Доводне жице за напајање лабораторије енергијом биле су >>избачене.<< Цито! узвикнуо је Тесла, >>брзо позови централу. Они то не смеју да раде. Укинули су нам струју.<<. Одмах је позвана централа. Тесла је зграбио телефон и викнуо: >>Овде Никола Тесла. Ви сте ми укинули струју. Дајте ми одмах струју. Ви не смете да ми укидате струју!<<>>Укинули вам струју, ни говора,<< гласио је груб одговор сас другог краја линије. >>Ви сте изазвали кратак спој на нашој линији тим вашим ђаволским огледима и разорили сте нам централу. Упропастили сте нам генератор, он је сада у пламену. Никад више нећете добити струју. Струја око Земљине кугле! Тесла је саградио тако снажан апарат да је могао да издржи невероватну јаку струју коју је очекивао да ће добити преко вода. Док је његов уређај био кадар да издржи оно што се граничи са опасним кратким спојем, дотле је исувише отеретио генератор у централи Електричног друштва Колорадо Спрингс, који је јуначки покушао да издржи тај повећани терет - али снажнои притицање струје било је превише за ову динамомашину која није била израђена да издржи такво тешко оптерећење. Жице су се све више загревале, и наизад се изолација запалила а бакарна жица у калемовима арматуре истопила као восак и отворила своја кола, тако да је машинапрестала да производи електрицитет. Ценрала је имала још један, помоћни генератор, који је убрзо пушен у рад. Тесла је загтевао да добије струју од из те машине чим буде прорадила, али његова молаба је била одбијена. Убудуће, речено му је, добијаћете струју из динамомашине која ће радити независно од оне која служи редовним потрошачима. Та посебна динамомашина, речено му је, биће она иста која је изгорела - и он неће добијати струју све док она не буде поправљена. Тесла је понудио да поднесе све трошкове њене хитне поправке, ако му одобре да рукује поправком.

Динамомашина са наизменичним струјама нису за Теслу претстављале никакву мистерију. Довео је у централу раднике из своје лабораторије, одмах приступио послу, и након мање од недељу дана динамомашина је опет прорадила.

Јављено је из Шведске академије наука да смо ја и Томас Едисон добитици Ногелове награде за финзику за 1912. годину.

Занимљива вест, нема шта! Ако буде и потврђена, тој господи одговорићу на следећи начин: Или сте веома далеко од мога и едисоновог рада, па не правите разлику измешу истраживача и проналазача, или сте пристали да будете подмићени да ту битну разлику не уважите, па сте наша два имена ставили једно поред другог иако она никако не могу да стоје напоредо. Ја уважавам рад господина Едисона и не смета ми у овом часу што се он према мени никада није односио фер. Едисон је задужио електротехнику својим проналасцима, али он је ипак само проналазач, што значи инжењер који примењује научна открића у трговачке сврхе.

Едисон није открио ни један фундаментални закон или принцип у овој области, није поставио никакву нову теорију која би значила откриће неке нове истине о природним и техничким законитостима. ЕДИСОН ЈЕ ПРОНАЛАЗАЧ КОРИСНИХ ИЗУМА, А ЈА САМ ОТКРИВАЛАЦ НОВИХ ПРИНЦИПА И ТЕОРИЈА. Откривалац нових принципа је пионир укоји крчи пут у нове области сазања, у које после долазе хиљаде проналазача попут Едисона да ново знање примене у трговачке сврхе. Ту разлику измешу једних и друхиг може сваки лаик уочити. Како то да не уочи тако уважени скуп каква је Шведска академија наука?!

Ви сте, господо, ову награду доделили још једном проналазачу Едисоновог значаја, Марконију, који ме је, да кажем и то, покрао оно зарад чега је добио ту награду.Могли сте бар да сачекате исод судског спора међу нама, који ће неминовнио уследити у моју корист, јер је сваком упућеном у ствар јасно да је Маркони само применио моје откриће. Али, Тесла је поникао из једног малог народа и зато му се може одузети част, или бар покушати у томе.

Без лажне скромности, ја знам, господо академици, шта сам дао човечанству и то више нико не може оспоравати. Целоккупна модерна техника и индустрија сада већ почива на мојим изумима. Ви то знате већ целих 20 година, а тек сада, када је постало крајње назочно, хоћете да окајте свој грех према мени. Не, нећу вам дати то задовољство. Један Тесла неће прихватити почаст коју је морао да изнуди све новим и новим проналасцима.

Септембар. 1914. година. Радим на изуму кна који ме подстакло оно што се дешава са аеричком морнарицом. У ратним извештајима стоји да немачке подморнице потапају готово милино тона савезничког бродовља месечно. Од априла ове године на удару немачких подморница су и наши бродов и. Не располажемо ефикасном одбраљном од њих. Једини ефикасан начин против њиховог страховитог разорног дејства било би -  утврдити благовремено њихово кретање и открити их. На оружју такве врсте радио сам још 1900. године и описао начино како би се могло произвести. У >>Сенчурију<< сам тада писао: << Стационарни таласи значе нешто више од бежичне телеграфије, на било којој основи.

На пример, њиховим коришћењем можемо да по вољи произведемо, из одашиљачке станице, електрични ефекат на било ком посебном делу планете; можемо да одредимо релативни положај или курс покретног предмета, као што је лађа на мору, даљину коју она прелази, или пак њену брзину.<<

Ако можемо да пошаљемо концентрисани зрак који садржи струју мањих електричних набоја, који вибрирју огромном фреквенцијом, рецимо милино циклуса у секунди, и онда пресретнемо тај зрак, након што га је одбила подморница, на пример, и помоћу тог пресретнутог зрака осветлимо флоуресцентни екран (слично методамас рентгенским зрацима) на истом или другом броду, ссвеједно, онда ћемо решити наш проблем проналажења подморница.

Овај ће електрични зрак морати да има крајње малу осцилаторну дужину, и овде се појављује велики проблем, то јест,могућност производње довољно кратке таласне дужине и велике снате. Зрак који претражује био би непрекидно емитован и ако би било могуће послати веома снажан импулс електричне енергије.

Али, како је господин Едисон, то >>старо гунђало<<, наименован за саветника морнаричког, то мој изум нема никакве изгледе да буде примљен. Он ће моју идеју одбацити као сањарију. Старом лисцу иде облилато на руку национална и бојна бирократија.

Гернсбах: Недавно сам се враћао у готел. Хладна и оштра ноћ, поледица по тротоарима. Ни таксији не возе. Испред мене иде неки човек очито жељан као и ја да се што пре домогне чврстог тла. Не обраћам на њега пажњу све док се не деси нешто готово невероватно. Оклизнуо се , ног е му полетеше у ваздух; свако други би треснуо о тротоар, а он направи салто и поново се дочека на ноге. Наставио је да хода као да се ништа није десило.

Тада погледах боље ту високу фигуру акробатске покретљивости и препознах га.Неко ко је ишао испред мене на неколико корака, видећи што и ја, пожури да га сустигне и чух како га упита:-Опростите, молим вас... Можете ли ми рећи колико имате година?-Педесет девет - одговори. - Зашто ме то питате?-Знате - рече тај - видо сам да то раде мачке, али никада човека у вашим годинама.

Удаљио се осврнувши се још неколико пута, питајући се, вероватно као и ја: Није ли му се причинило?

1937.Поноћ. Идем према градској библиотеци да нахраним голубове. На тргу ретки пролазници и голубови по крововима чекају на мој долазак. Изненада иза угла видех жуте фарове аутомнобила и чух касно притиснуте кочнице. Браник жутог таксија одбаци ме на тротоар. Јак ударац у прса и ребра. Притрча неколико пролазника. Око мене настаде гужва. -Брзо лекара!Свест ми се поврати.-Није ми потребан лекар. Превезите ме у хотел >>Њујоркер<<.

Док су ме уносили, осетих јак бол у пределу груди и ребара.Људи који су ме донелик, одоше. Некако се домогох телефона и позвоних момку са рецепције:-Узмите из мога капута фишек хране за птице. Једно јато чека на тргу пред Библиотеком а друго на тргу пред катедралом. Напојница вам је на столу.Младић са рецепције одмах дође. -Ви сте озбиљно повређени, требало би најпре да позовем лекара - рече.Сам ћу се лечити - и дадох му знак да иде на трг....................................................................................Неко је ипак позвао лекара. Над мојом постељом се наднесе једно од оних племенитих лица:- Сломељена су вам три ребра и озбиљно нагњечен грудни кош. - Па, то није ништа.-Требало би да се лечите у болници, под сталним надзором лекара.-Хвала вам. Ништа ми од тога није потребо, уверавам вас. Имао сам, знате, и већих тешкоћа, па сам их сам решавао.Тихи човек спакова своју торбу и, пре него што оде, рече:-Бојим се да неће  бити добро како сте одлучили. Осмехнух се у знак захвалности.

Не дижем се из кревета већ четири месеца. Добио сам упалу плућа. Стање се искомпликовало управо онако како ми је онај лекар рекао. Осећам да више нисам оно што сам био, и нити ћу, можда, бити. Моје тело више није способно за велике напоре. Мој живот је, по свој прилици, прекраћен за многе године које су ми потребне да добршим свој посао на Земљи.

Осамдесети рођендан. Aпартман пун новинара. Очекују муњоносне изјаве о новим изумима. Даћу им изјаву о три нова.- Прво: Привео сам крају изум који се тиче направе за међузвездану комуникацију и преношење енергије. Изум је револуционаран и оригиналан, потискује у засенак све друго што сам до сада на томе постигао. Очекујем да пред Француским институтом изнесем поутдан опоис направас подацима и прорачунима и да затражим награду Пјера Гузмана од сто хиљада франака за средства комуникације с другим световима. Сваршђена сам сигуран да ће ми она бити додељена. Новац, који ми у последњим деценијама огромно спутава рад, велики је подстицај, иако не одлучујући; на за велику историјску част да се буде први који ће постићи ово члудо, ја бих био спреман да дам свој живот... Прећи ћете,. можда , па, стари , није тешко давати такве изјаве у осамдесетој години. Међутим, варате се, ја једва да сам превалио половину свог животног века! Смејали су се и примили сасвиом озбиљно ту моју изјаву.

Узбуђење је било велико. Сашаптавали су се, гласно коментарисали, распитивали се.Пошто се узбуђење стишало, најавих други изум:-Мој најважнији проналазак, господо, са практичне стране гледишта, јесте нови облик високонапонске цеви с апаратом за њено функционисање. Још 1896. године изнеао сам високонапонску цев без мете с којом сам успешно радио до напона од 4,000.000 волти. Касније сам успео да произведем далеко више напоне све до 18,000.000 волти, и онда сам се сустрео с непремостивим тешкоћама, које су ме увериле да је неопходно да измислим

потпуно друкчији облик цеви ако бих успешно остварио неке своје идеје. Ово је било теже него што сам очекивао, не толико у конструкцији колико у руковању. Многе године сам се мучио, безгројне непроспавана ноћи пробдео, иако сам полако напредовао. Коначно, потпуни успех. Произвео сам цев коју ће бити теђко даље усавршити. Она је савршено једноставна, не троши се, и може да се користи при било ком напону, без обзира на његову висину. Поднеће велике струје, трансформисати било коју количину енергијеу границама практичних потреба и омогућиће њену лаку контролу и регулисање. Очекујем резултате о којим а се раније није ни сањало. Између осталог омогућиће производњу јефтиних замена за радијум у жељеним количинама, и биће, уопште, далеко ефикаснија у цепању атома и трансмутацији материје. Мешутим, она неће отворити пут према коришћењу атомске енергије, јер су ме моја истраживања увелила да она не постоји. Али, уколико би се показало да моја теза није тачна, моја цев би тај циљ савршено постизала. Господо, вест о овом изуму некако је пробила у јавност мимо моје воље,  о њој се већ дуже времена пише и нагађа. Морам да кажем да ме то чини нервозним јер се сада на мене врши притисак да дам пун опис ове цеви, што не могу да учиним јер сам преузео неке обавезе у вези са применом цеви за важне сврхе, те отуда нисам у могућности да сада објавим потпун нацрт. Но, чим се ослободим ових обавеза, даћу научним институтима технички опис ових цеви и апарата. Отуда вас молим да ни овога пута не инсистирате да вам кажем више него што сам вам рекао.

Веома добро сам се осећао. Као у млада времена када је све ишло како сам само могао пожелети. Подигао сам чашу и наздравио им. Узвратио је новинар >> Тајмса<<.  А кад смо се мало поднапили, устао сам и сопштио им и трећу ствар:-Трећи проналазак који желим да најавим тиче се нових метода и апарата за добијање бакуума који много пута превалилази резултате до сада постигнуте. Мислим да се може постићи билионити дио микрона. Оно што се може постићи помоћу ових вакуума, омогућиће производњу далеко јачих ефеката у електронским цевима. Морам овом приликом да вам кажем да се не слажем са недавно изнесеним идејама о електрону. Наиме, електрон, када напусти електроду крајње високог напона у веома високом вакууму, носи електростатичкинабој много пута више него обично. Ово може зачудити неке од оних који мисле да честица има исто наелектрисање у цеви и вен ње на ваздуху. Извео сам дивни и поучни експеримент којим сам приказао да није тако, јер оног тренутка када честица доспе у атмосферу, постаје пламтећа збезда захваљујући пражњењу прекомерног набоја... Одмах да вам обде кажем да ми још није јасно што се наелектрисања електона тиче. Моћда ће ми бити потребне још многе године реада да ту ствар до краја одгонетнем. Ако и други научници потврде ово фракцијско наелектрисање, могло би тода буде једно од најважнијих открића у физици нашег века. Мени у овом тренутку недостају инструменти за даља истраживања, али ја веома поуздано знам да ме моја КОСМИЧКА ИНТУИЦИЈА  не вара, јер се то ни до сада никада није десило.

Потом се развио разговор. Један млади новинар је скептично упитао да ли је пројекат о интерпланетарној комуникацији потпуно развијен и може ли се он надати, с обзиром на своје годние, да ће и он поћи у Свемир на неки новинарски задатак.-Што се мене тиче, могу вам гарантовати да ћете путовати том линијом ако вас на тај пут пошаље ваша редакција. Не бих могао да будем ништа сигурнији у то да сам способан да пошаљем енергију на 100км него што могу да будем сигуран у чињеницу да сам у стању да пошаљем енергију на 1000 000 км. Наравно, мислим на енергију различите врсте, која ће путовати кроз канал ужи од половине милионитог дела цантиметра. Проблем који ме још мучи је како да избегнем да том огромном енергијом на вршку игле не погодим неку гругу планету. Но, надам се да ће ми у томе помоћи астрономи...

-Какав би ефекат био кад би тај зрак погодио неку планету или други неки циљ? - питао је други новинар.- Било би то разарање и испаравање матирије у огромној количини.- Да ли бисмо тај процес могли да видимо и са Земље?-Да, видели бисте га.-Када би тамо, на небеском телу које сте погодили тим зраком, живели научници, та би о томе могли да мисле? - питао је трећи.-Мислим да би помислили да се ради о некој њима непознатој врсти космичког зрачења - рекох.Друштво се комешало, знао сам да ће бити још питања. -Да ли је ваша електронска цев за цепање атома испитана, завршена?-Изградио сам је, показао и користио. Наравно, као нуклеус. Проћи ће само мало времена пре него што је дам свету. Имам , господо, проблема са финансијама, али не желим да вам се жалим... Одувек су, на жалости, моји изуми били моја лична ствар, па нека тако и остане.

Разишли су се у веселом жагору. Имао сам осешање као да су ми деца која одлазе својим домовима.

Седми април 1941. година. Хитлер је напао југославију. Слушам вести о разореном Београду и хиљадама мртвих. Срби поново на удару германског експанзионизма.Господе, зна ли мој народ и за какву другу судбину осим за страдање!Сукоб са Хрватим увешће нас у братоубилачки рат. Немци и Италијани послужиће се старом девизом divide et impera. Срби се неће приклонити сили, знам то поуздано, и гинуће као у Првом светском рату. Њима је страдање судбински додељено.

Кенет Свизи: ...А тек како је тај човек радио! Испричаћу вам одмах малу епизоду. Сећам се као да је јуче било. Спавао сам у свом стану као заклан. три сата је после поноћи. Одједном ме буди телефон. Кроз сан чујем његов глас: Свизи, како си, шта радиш? Слушај, молим те, шта ти мислиш о... Био је то један од многих разговора у којима ја уошште нисам стизао да учествујем.Говорио је час нервозно, час испрекидано, час страсно, одушевљено. Нешто је прорачунавао, испитивао, супротстављао разне тезе, коментарисао, и кад му се учинило да је дошао до решења за којим је трагао, нагло је затворио телефон. Трајало је то пола часа. Ја сам, нарабно, само слушао. Њему, очигледно , није био потребан мој одговор. Требало му је да некоме каће докле је дошао ,да речју искаже оно што је његов визионарски дух сагледао, да на неки начин горумулише мисли које су га у те ситне сате спопале. И чинио је то спонтано - на свој начин. Ноћ или дан - за њега није било разлике. Тесла је 365 дана у години живео у своме свету, у том фантастичном споју поетске маште и научног стварања.

Наши сусрети су у јендом периоду били чести. Бојао сам се да не сметам његовом раду, те сам се понекад извињавао што сметам, на шта је он једном приликом рекао: Не сметаш ми. У мени има два духа: један што разговара, а један што се бави проблемом који сам му задао. Ја кроз разговор гледам као кроз стакло. Док смо вечерас о свему и свачему разговарали, ја сам решио успут једно доста тешко питање на проблему којим се бавим. Седим с њим за столом очекујући да полуга хотела донесе наручена јела, а он на чистом белом чаршаву хитро црта дијаграме, проверава неке тезе, уписује бројке и не обраћа

пажњу ни на кога, баш као да је у лабораторији а не у хотелу. Или - сећам се добро - нагло прекине разговор и, молећи да га извиним, вели: Морам хитно да се нашем с једним познаником. Треба да наставимо дискусијоу о могућности интерпланетарних комуникација.

Да, кад смо већ при томе, хтео бих да кажем своје мишљење о томе зашто је Тесла у овом практичном свету покаткад личио на непрактичног маштара чији су џепови често празни. Едисон, на пример, а с њиме и многи други научници, често су се везали за моћне финансијске групе, настојали да своје радове одмах претворе у материјалне вредности од којих ће имати непосредне користи. Они су имали своје друштво, и тада се, као и данас уосталом, тачно знало ко куда припада на лествици друштвеене моћи. Тесла није припадао том друштву. Он је целим својим бићем припадао генију који је природа у њему саздала. Сагоревао је у огњу неуморног стварања, у пламену који се у њему није гасио. Било је , разуме се, људи који то нису могли да разумеју, који нису схватили да је тај занос део Теслиног бића и да он друкчији не може бити. Изгледао им је чудан због свог понашања, неки су у њему гледали занесењака све док га нису боље упознали.

Колико пута сам имао прилику да се уверим да Тесла гледа на новац само као на зло без кога се не може. Ако га је имао, па ма то били и милиони, одмах би и последњу пару улагао у лабораторије, куповао је оно што му је потребно да би могао да настави истраживања. Безброј пута смо заједно одлазили на ручак или вечеру негде у граду - али ми он никада није дозволио ни један цент да потрошим. А дешавало се да ни он нема ни пребијене паре. Обично би се у таквим случајевима извињавао говорећи да негде мора хитно да сврати и да га причекам. Знао сам да се изгубио да од некога позајми новац, али сам ћуто, јер бих га иначе увредио. Једном приликом му споменух да се спремам за пут у Европу, морао сам отићи неким послом. Почео је да ме одваћа: Зашто сад идеш? Како ће платити пут, знаш ли колико то стаје? Сачекај мало, још једну годину можда, биће бољих дана, зарадићу ја; ето, обећавам ти - идуће године имаћу милион, видећеш, платићу све трошкове. Био је апсолутни алтруист.

Имао је обичај да каже: новац? Шта ће ми то? Ја бих у њему уживао једино кад бих имао пуну собу тог папира па да га онда избацујем кроз прозор.Имао је детиње срце, умео да буде нежан као мајака

Донеше ми вест да су усташе спалиле моју родну кућу у Смиљану и цркву где ми је отац служио. Та зверска врста људи, данас тако распрострта широм Европе, чини нечувене злочине. Мој јуначки и поштен народ, само зато што је непокоран и слободарски, завршава под усташким камама и под ударцима маљева у логорима. Насрнули су да га униште, да сатру сваки траг његовог постојања на територијама које они називају хрватским.

Зовем курира Керигена. Не чује. Где је то дете данас? Јутрос је веома хладно, дува ледени ветар. Да му се није шта десило? Негде увек скита слабо обучен, гамен.Ево га, долази. Собарица Елис се препире с њим. Стално јој прља оно што она доведе у ред. Те препирке обављају тихо. Не подносим када се људи препиру. Елис се према њему понаша као мајка, а њега то нервира, хтео би да је одраста. Има седамнаест година. Обоје су Ирци.

-Дечко, дечко - зовем га.Он прилази постељи. Дајем му коверат који сам примио:-Однећеш ово писмо на адресу Јужна пета авенија 35 и предати га господину Семјелу Клеменсу. Пожурићеш јер је хитно. Немој успут да се задржаваш јер хоћу да знам да ли си га нашао код куће. - Хитаћу колико могу - рече дечко. - Дајте ми да успут попијем врућ чај, веома је хладно данас. -Узми са ормарчића колико ти треба.Он завуче руку и узе. Елис га пресрете на вратима и проверава колико је узео. -Пустите га, Елис, нека узме још нешто поред чаја. -Узео је он и мало више - рече она. - Брати пола од тога, чујеш ли ме!Препиру се код врата. -Нећу! Видиш да ми даје.Оде. Елис гунђа.-Размазио си га, Стари. Не сме се тако с децом - кори ме.-Добро, госпођице Елис, послушаћу вас. Плашим се за његов одгој.-Ти би њега брзо упропастио. Одваише се мек. Ми Ирци кажемо - као зечји реп. -Госпођице, реците на рецепцији да позову господина Свизија. Нека дође вечерас до мене.Свизи ће позвати Џорџа Шерфа да сутра направим експеримент за који је заинтересован. Али не знам хоћу ли моћи да одем до канцеларије. Осећам оштар бол у грудима. То мора проћи до сутра. Свизи мора поново да оде у Министарство рата због далеких снажних зракова којима желим да заштитим Америку од немачких и јапанских агресора.Моји зраци топе авионе и друге летилице. За три месеца могу да опашем Америку заштитним појасом потпуне безбедности. Таквим заштитним оружјем у будућности моћи ће да се обезбеде од агресора сви народи, особито би то било важно за мале народе. Нико никога више неће моћи да напада и осваја. Људи ће најзад бити ПРИСИЉЕНИ да живе у миру једни поред других. Људској агресивности доћи ће крај. Човекова стечена припода почеће да се мења и да даје потпуно друкчије резултате од досадашњих.Братио се Кериген.-Господине, вратио сам се. Морам вам рећи да сам безуспешно трагао за адресом који сте ми дали. Прво, тај крај града сада се зове Западни Бродвеј и тамо нико не зна за господина Семјуела Клеменса. Никад чули, кажу ми.-Ах, Керигену, па ти не знаш да је господин Клеменс чувени писац Марк Твен, а за њега сви знају. Брати се назад и поново тражи. -Добро, господине, братићу се, али ми је за то потребно да попијем још један чај с колачем.-Узми...Кериген оде. Елис га није пресрела.Оштар бол пробија ме до кичме. Ако Министарство рата прихвати мој изум, Америка ће практично бити недодирљива за све аграсоре садашње и будуће. Нека у њој влада вечни мир и нека њиме понуди васцели свет.-Стари, ти данас ништа ниси јео?-Нисам. Нешто сам изгубио апетит.Приђе ми и на онај свој ирски начин се подбочи о кукове и рече претећи:-Чуј, ако станем да те кљукам, бићеш дебео ко гусан за Ускрс.Волим њене грубости, привидне. Осећам како њено срце топло куца за све људе. -А маломе си опет дао,а? Е, е, Стари, Стари, ти се бандоглав!-Ту реч је и моја мајка умела да употреби против мене.-Па, наравно, знала је жена с ким има посла. Али, знаш, са мном нећеш тако лако изићи на крај, да знаш! Управо сам се намерачилада те притерам уза зид. Нећеш ти мени брдати и , ту , изигравати гладнога! Ниси ваљда одлучио да се посветиш? Још би само то требало, па би овај зимски ветар у тебе свирао као у тамбуру.

-После ових претњи, ја, госпођице, морам добро размислити да ли и даље да вас заджим за собарицу, или ћу да затражим од управе хотела да вас преместе у друге собе.-Само покушај! Не знам ко би горе прошао, ти или та што би дошла после мене!Запева неку сетну ирску мелодију. Слушам: хучи песма дубока и непрозирна, тачна и једноставна, као бела пена дна хрбату таласа северних мора.Опет се братио Кериген. Чују се његове цокуле, бакти као млади телац.-Ух, што је напољу гадно - говори Елиси. - Црево се смрзло у мени... Господине, опет ништа!... Био сам тамо и људи који све добро знају, кажу ми: Бре, мали, Марк Твен је умро пре 30 година, а на адреси који су ти дали некада је била лабораторија Николе Тесле. Беле, тај ко те је послао није при... опростите.Стави ми коверат на кревет.-Чуј, дечко, био је овде јуче, седео је на оној столици поред прозора, разговарали смо читав сат, хранио је голубове, читао ми је Том Сојер, жалио се да има финансијских тешкоћа! Схватио сам да му је потребна моја помоћ. У коверти се налази 25 долара, тек да преживи док му на рачун не пристигне неки хонорар. Он тај новац мора добити данас. Сместа се брати и пронађи га како знаш!Кериген се повуче поново узимајући коверат. Видео сам да је у недоумици како да поступи. Пришао је Елиси, али нисам чуо шта су говорили. Онда се Елис појави над постељом.-Стари, биће да је дечко у праву. И ја овако проста знам да је Марк Твен умро пре него сам се ја родила. Немој, бре, да помисле да си побудалио.Био сам дубоко несрећан што ми је Елис разбила илузије.-Стари, теби изгледа нешто дебело није у реду? Да позовем лекара?-Не треба.Она се наднес над постељом.-Одапећеш, бог те видео без везе...-Елис, нећу. Хоћу данас да разговарамо, онако пријатељски и натенане, јер нисам ни за какав посао. Хоћеш ли?-Још питаш! Знаш да сам ја причалица. А о чему ћемо?-О чему год желиш. Што нам падне на ум.-Дивно! Само да још оперем чаше, па ћу сести ту поред тебе.

Госпођице Елис...Лице госпошђице Елис се наднесе, исто као Миличино.-Нећете никоме рећи за веш?Елис спусти руку на моје суве коске на покривачу.-Не, Стари.-Знате, не бих хтео да то икога побреди. Особито не оне у мојој домовини.-Где је твоја домовина, Стари? Зар није овде?-Јесте и овде. Али сам рођен у Лици. Знате ли где је Лика?-Никада чула!-То вам је крај где се богу одрешила врећа с камењем па му се све на том месту просуло.-Дуговит си, Стари, као и увек. Сваког јутра ме дочекаш нечим што ме расположи.-Знате ли зашто то чиним?-Не знам.-Морам вам то рећи пре него умрем. Да знате.Рећи ћу вам нешто што никоме нисам рекао.-Веома ћу вити почаствована. Застала је, срце јој јаче закуца.-Веома ме подсећате на једну моју земљакињу. Елис приђе кревету да изблиза чује исповест којој се није надала;веома је радознала. Има тако паметан поглед да ми се чини да ме та Иркиња по оцу а Италијанка по мајци прониче до у саму срж.

Моје изуме, почасти и признања она цени на наки свој начин. Она каже: Јесте, Стари, ти си одиста велики човек, ја не знам за већега, много си на с задужио али не мислим да си због тога срећан, нити да смо ми. Није ли тачно да су по тим твојим струјама измислили електричну столицу којом сада убијају злочинце? Зар то није жалосно? И слични њени разговори са мном.-Ко је та госпођица? Како се зове?-Милица. Молим вас да запамтите то име. Запишите га негде. Да не умре са мном. Ви ћете ми то учинити.-Запамтила сам. Ја сам паметна, иако се на први поглед не би рекло.-Да, Елис, веома сте паметни. Штета је што ништа нисте учили. Ни Милица није учила.-Кажи ми нешто више о њој.-Била је висока и витка, и имала је паметне оче.-Зар је то све?!-Више не знам. Разговарали смо у неком друштву можда пола сата. Ја сам ћутао и слушао је. Мислим да сам за то бреме проживео цео свој живот који припада жени. Био сам у стању неког божанског усхићења. На њеном лицу, из њених покрета и гласа пут мене је грлила сва женска лепота света. Нешто неописиво, Елис. Њен смех изазивао је у мени неке чудне струје у којима је било садржано све што ћу касније изумити.-Да ли си је икдада касније видео?-Не. Када сам први пут долазио у завичај из Америке, надао сам се да ћу је срести, али нисам. Сестра Марица, која је једина нешто знала, рекла ми је да се удала, али да није срећна. Мене је то покосило. Не знам што бе бих дао да сам о њој чуо да је срећна.Елис је ћутала сетног лица.-Знаш ли да ли те је икада споменула, да ли је некоме нешто рекла о теби?-Јесте. Распитивала се о мени код мајке. А примио сам и један њен поздрав преко рођака.-И то је све?-Остало је маштарија. Пуста, свакодневна...-И никада неку другу жену ниси волео?-Многе сам овожавао.-А било их је које су тебе хтеле?-Било је.-Много?-Нисам обраћао пажњу на то. Није било времена. Увек сам имао превише послова.Поново ми додирну руку.-О, Стари, колико смо слични! Мушкарац кога волим има дивно чело и орловски нос, а глас му је сличан грмљавини. Мало личи на тебе, само што је млађи једно шездесет година. Не знам му чак ни име. Могла бих само да га препознам. Ја сам у још глупљој ситуацији! Али он ме је шчепао за цео живот, као и тебе та Милица... Ето, зар није чудно: једна собарица и један Тесла имају исту судбину... На другој страни, пак, исти си као мој отац, који је као и ти учинио толика добра дела а умро је у беди, како ћеш, како видим, и ти... Живот би био диван да тако често није гомила гована која се морају појести...-Мудри сте, Елис. Све је како сте рекли. Али људи засада ништа боље нису измислили.-И не може се ништа боље измислити!-И ту сте у праву. Ако би се било шта суштински изменило, више не бисмо вили људи већ нека друга бића.-Рецимо, смрт?-Рецимо  смрт. Сви желе да се она некако замени за вечно трајање. А коко би тек тада било!-Ја бих пошандрцала један дан након тога сазнања.-А шта друго крупније може да се промени? Одиста ништа.-Ето, ти си баш велике ствари измислио. Па, шта? Људи су и даље несрећни, и шта ти вреди сав тај твој псећи живот?... Слушала сам од других како су те тровали подлостима, покрадали ти изуме, и тако то. Све учена и паметна господа! Шта онда остаје нама

бедницима? Хоћу рећи, Стари, ни знање не доноси срећу; ни врлине!-Када бих се сложио с вама, морао бих цео свој рад довести у питање.-Нисам то хтела да кажем. Ипак си ти много помогао, али само на један начин.Елис спрема сто са папирима. Гледа их.  На једној фасцикли пише: ПОСЛЕДЊА ИЗРАЧУНАВАЊА. Она то једва прочита сричући, полугласно.-Ни данас ниси устајао?-Нисам.-Бринеш ме. Не личиш ми некога ко ће живети 150 година, како тврдиш. Само што ниси отегнуо папке.-Ово је пролазна криза.-Твоју рачуницу побркао је онај ђавољи аутомобил.-Елис, да ли је дечко данас хранио голубове?-Ти голубови су ти и дошли главе.-Нису они криви. Није крив ни тај човек.Елис наднесе очи над постељу и рече строго:-Само си ти крив, здамупитеринама!... Како си ти уопште догурао такав до ових година, питам се?! Нервира ме та твоја доброта! Ако се та лудост може тако назвати. Много ти је зла нанела.-Није, Елис.-Ма шта није! Кењао си нам ту неке губарије, а они су те искориштавали као будалу! Колико си само опростио оном трулом богаташу Вестингхаусу? Кажи колико?-Милион долара.Она се пренерази.-Аооооо, бог те шишно! Толико?!... Чуј, Стари, па ти си одиста ударен!... Чуј, милион долара поклонити једноме од најбогатијих људи Америке!... Па, чуј, зар се поред тебе није нашао нико да ти каже: бре, глупаче, шта чиниш!-Мени је више било стало до онога што ће моја струја донети човечанству. Не разумете?-Шта ту има да се разуме. Тебе је једноставно трабало ставити под надзор као малолетно дериште. Слушала сам како ти никада ниси знао са новцима.-Тај човек ми је помогао када ми је било најтеже.-А онда си му се одужио брдом долара!-Тако се ради код нас у Лици.-Та твоја Лика никада неће бити Америка. Овде се не поклања ни један цент. Мени нико ништа није поклонио, ни колико је црно испод нокта.-То је жалсно, Елис.-А, је ли, да ли ти се тај икада реванширао?Чекала је подужи одговор.-Није. Али то није било важно. Он је врло заслужан за Америку.-Знала сам. Еј, Стари мој, Стари! Треба тебе преко колена, па сто по туру. Али сад не вреди. Прошло је све... Али, знаш, кад те гледам овако немоћног, напуштеног и бедног, дође ми да заридам до небеса!... Бем им сунце жарко свима!... Толико си дао, а они, пизде једне, оставили те да умреш овако!Нису ме сви оставили. Влада моје земље ми шаље редовну помоћ. -Видим, и они су се претргли. Каква је то помоћ кад залажеш личне ствари?-То је сиромашна земља, а сада је и рат.-А зашто сада не потражиш оно своје од Вестингхауса? Он је сада богат и пребогат.-Никола Тесла неће ни од кога тражити помоћ- Гледала је жалосно.-Волим што си такав, али, видиш ли, да си догурао до пуког сиромаха. Куку теби!-Није ми куку. Чим оздравим, продаћу неке своје нове изуме.-Шта си то опет изумио?Сива завеса се намаче између мене и ње. Не видим је,али чујем како понавља питање и како јој говорим како некоме ко се у то разуме:

-И сад, док разговарам с вама, Елис, непрекидно ми је у памети пренос снаге да даљину вез жица. Та идеја ме даноноћно окупира има већ 60 година. Знате, ради се о открићу које би људима широм света донело неслућено благостање. Тим мојим изумом затворио би се круг свих мојих изума. Многи, међутим, мисле да је та идеја немогућа. Велика већина научника не верује да се тако шта може остварити. Пренети енергију без жица на неограничену даљину, са свакога на свако место на земаљској кугли, па и на друга небска тела, то им се чини фантастичним.  Али, то није фантастика. Ја сам извршио опите такве врсте... Не треба се плашити замисли о даљинама. Нестрпљивом и журном путнику који броји поштанске сахате и километре Земља може изгледати врло велика; али најсрећнијим људима, асатрономима, који посматрају небеса и мере Земљу својим мерилима, њима је Земља веома мала, само грудвица, али са свим законостима и појавама које бисмо могли наћи у вило ком делу свемира. Свуда је Струја свуда електрични полови, микро и макро електрични набоји. Све функционише као савршено складна целина којим, од светла до гравитације,све се простире несхватљивом брзином, али се простире и то ничим није могуће спречити. Односно и то ће се једанпуд моћи, али тада ће човек почети да ствара нови Универзум, и да преправља постојећи по својој вољи... Пратите ли ме?-Пратим, али ништа не разумем. Али те молим да говориш. Волим да те слушам.-Ви сте једна тако благодана и паметна особа. Сами Бог ми вас је ослао.-Остави то, већ причај.-Можда већ на пролеће наставим са градњом једне велике радио-станице попут оне у Ворденклифу.Помоћу ње бисмо могли видети било који предео на Земљи, који год желимо, без ичијег одређивања и уплитања у наше жеље. Рецимо, ви и ја богли бисмо на једној светло стакленој плочи, која може бити од неколико центиметара до неколико десетина, увек имати једно друго, да се стално глдеамо ако желимо и да чујемо шта говоримо, да поручујемо људима који су он дас веома далеко наше намере и жеље, и да их примамо од њих. С таквим изумом осећали бисмо се као једно огромна породица. Пали би сви зидови којима смо сада одвојени једни од других. Уве бисмо знали шта ко ради, шта жели и не жели... Када тај изум угледа света, ви ћете моћжи помоћу њега да потражите вашег драгог са гласом који личи на грмљавину, да ступите с њим у контакт и одржавате везу по својој и његовој жељи. Моћи ћете да га чујете и видите у свако доба дана и ноћи. И он вас исто. Никада нећете морати бити одвојени, да не знате једно за друго.-Стари, да ли ти мене зезаш или говориш озбиљно?-Озбиљно.-Чуј, кад би ти то мени смислио, ја бих ти сад ноге изљубила! Али мени то изгледа више будаласто него могуће... Чуј, шта ми прича! Ма, да ти, Стари, ниси пошандрцао? Или се са мном лаковерном шалиш?-Надам се да нисам пошандрцао. Мој мозак још савршено ради. Имам у глави готове планове тога изума. Јуче сам израчунао последња израчунавања, и све се саже. Још само да устанем на ноге лагане! -Говориш озбиљно, ја не могу да ти не верујем. Али то је као у бајкама!-Нисам вам још рекао све.-Шта још, обогу? Немој да се згранем сасвим!-Примајте све као лепу бајку, ако вам је тако боље... Не само да ћете вашег драгог моћи да видите и чујете кад год пожелите, већ ћете моћи да знате шта мисли и осећа. Моћи ћете као кроз отворена врата да уђете у његов мисаони и душевни живот, ако вам, наравно, он то дозволи, ако притисне дугме на свом малом уређају преко кога сте у додиру.-А ако не притисне?-Онда ништа.-Ах!... Он можда неће хтети.-То је његово право, зар не? Нико нема право да завирује у наш живот ако ми то не желимо, и зато ја немам право да измислим такву противприродну ствар. Знате, ми научници морамо да водимо рачна и о томе да наши изуми буду у складу са нашим моралом. Та наша

обавеза често се изневери од оних који на нашим изумима желе да зараде новац и остваре своје циљеве, као што је владање људима, рат и слично. Наука је, на жалост, незаштићена од таквих злоупотреба, те се лако може десити да човечанство плати главом оно што су његови најбољи умови измисили.-Па, добро, кажи ми како ти ти смишљаш такве ствари? Ја то никада не бих могла. Никада ми ништа пало на ум није да смислим.-То је зато што се тиме не бавите. Мозак се мора усмеравати и извежбавати у свему, и онда се могу чуд апостићи ако вам је ум по природи квалитетан. Ја сам од раног детињства муштрао свој ум и совју вољу.-Тај твој изум, Стари, проклеће лажови и варалице, јер ће им с њиме одзвонити.-Биће, виће мало притешњени, али се неће моћи искоренити све док у друштву буду постојали услови за лаж и превару. Али зато неће бити неизлечиво болесних људи. Можда уопте неће бити болесних.-Како и то, Стари?!-Тако што ће се преко једног сличног апарата, који неће бити већи од дугмета на кошуљи, моћи путем електромагнетних промена у организму, пратити наше здравствено стање. Са тим апаратом ће бити повезан један други који ће уврђивати шта треба учинити да би се појава болести одмах сузбила.Њене зенице се раширише.-Запалио си ме скроз. -Волим што сте тако радознали. Дајте чашу воде, молим ва.-Хоће ли чашу сока који сам ја правила?-Радо бих попио чашу сока који сте ви правили. Од чега је?-Од цвета зове.-Моја мајка је правла тај сок. Веома сам га волео. Мислим да га је она измислила у том крају. Она је доста тога измислила, знате. -Видим да си од ђаволске лозе.Принесе ми чашу, подиже ми јастук и поправи на њему мреске; гледа ме нежно као да ми је мајка. Запахну ме мирис ливада у Смиљану. Пролеће је, врдо изнад куће помамно гори цветом трава и зуком пчела; чактар на овну ко сат повремено куцне у небо, такне у Време Земље као мирисни ветрић у крошњу процвале крушке пред кућом; чованица у белој марами и кикљи уплиће звезде у прслук који некоме плете; мајка зове да попијем чашу сока од зовиног цвета; мрави прелазе поток преко врвна са мрвицама хлеба које им просипам водећи их на тај начин у двориште. -Из Ирске је. Моја бака га је измислила за Ирце. -Па и ти си онда од ђавоље лозе.Јесам, Деда Ирац био је видовњак. Предвиђао је догађаје, земљотресе, невреме, болести, ратове...-Видите, људи обично не верују људима са таквим способностима, мислећи да је све то некакво подваљивање, а ја у ту појаву верујем. Такви људи су само изузетно осетљиви сензори, хватачи разних емисија кјоима је испуњен свеукупни простор. Те емисије могу бити електричне природе, али и нама још непознати извори... Тек смо учинили прве кјораке у открвању природе. Чуда нас тек чекају. Једнога дана ћемо умети и научно да објаснимо као то неки људи умеју да предвиде вудућности; како успостављају мисаони контакт са осовама које су он њих далеко вие хиљада километара. Ја сам на путу да о откријем.-Шта то?Како се могу пренети мисли и наша животна енергија на даљину.-Мисли нису ствар да се могу преносити.-Можда нисам нашао добар израз. Ако већ нисам нашао добру реч, да покушам да вам објасним. То откриће тицаће се наше нове способности да редајемо и примамо мисли, интерлектуалну и биолошку енергију  једни другима, да их шаљемо на даљину, као и на близину, свеједно.Сада то чинимо несвесно и сам малом снагом, и само неки људи, они који

телепатски реагују. Такав је био и ваш деда. А ја хоћу да ту способност развијем код свих људи који то буду желели.Горели су јој образи и блистале очи.-И мени самоме је ово што ћу вам рећи нова мисао. Можда је и последња, јер осећам да ћу за два дана умрети. Могу вам рећи тачно час. Мој ум се напреже пре него се угаси да се ослободи оне јаке напетости коју нисмо у стању да отклонимо све док нас нека важна ствар окупира. Кад кажем ум, ја не мислим само на онај орган који је код људи смештен у лобањи, већ на цео организам, јер цео наш организам мисли, сваки његов део, свака ћелија. Свака ћелија нашег организма излучује информације које су упућене свим другим ћелијама, као што све те друге упућују своје информације њој. Можете ли замислити тај систем информација у коме учествује више милијарди учесника? Каква мрежа функција! То је један бескрајно сложен информациони језик нама непознатеинтелигенције. Oткривање тога језика откриће нам суштину живота.  Мозак је само сабирни центар за оно што у спознајном смислу треба да уради он сам. Оно што он произвене, мислим на мишљење, производ је узајамног дејства материје и енергије.-Да ли је то Бог тако удесио? Да ли он стоји иза свег тог чуда?-Нешто стоји. Свакако не оно што ми обично мислимо да је Бог. Можда тог Бога треба схватити као Струју. -Ви све на струју!-Дабоме. Сигуран сам да је струја ако не једнини а оно један од важнијих видова транспорта енергије у свим формама времена и простора.Елис је ћутала. Хотелска соба на 33. спрату >>Њујоркераѕѕ засута позним љубичастим светлом. Испод је стењао уморни и нервозни град.-Ви треба да идете кући, дуго сте се задржали. Вашој мајци сте потребни. -Нисам јој више потребна.-Елис?!-Сахранила сам је пре две недеље.-О, веома ми вас је жао. Знам колико патите... Смирила се, јадница...Елис је тихо јецала и шмрцала.-Онда останите уз мене ако вам није досадно и ако немате пријатније место. -Најлепше ми је са вама.-Хвала вам. Дирнули сте ме.-Могла је још да живи...-Многи људи прерано умру.Елис крајичком кецеље обриса неколико труна прашине са ноћног ормариће.-Зашто ништа не једеш? Јесли ли одиста решио да умреш?-Ноћас ће ме посетити ОНА.-Опет Она?Елис доби израз љубоморне жене.-Да неће да те води ТАМО?-Да, да ме води.-И решио си да идеш?Бела је бледа. Доња усна јој је подрхтавала. Личила је на моје темпераментне Личанке.-То није ствар мога хтења.Она зацвиле као куче коме су сломили ногу:-Како се ОНА заве, та...?-Зашто сте увек зли када је о њој реч?-Зла је ОНА, а ја само настојим да те заштитим од ЊЕНЕ пакости.-Али, ОНА је нестварна.-Ама, коме причаш! Како је оно зовеш?Накашљах се. -ОНОСТРАНА.

Господе, какво име! Седела је на ниском кинеском табурету обложеном ишараном кожом.-Иди! Ђаво вас однео обоје! Шта се ја ту толико трцам.-Елис, ОНА ми је више пута спасила живот у детињству. Десет пута сам се давио у реци, готово су ме скували у котлу; за длаку сам побегао подивљалим псима;био сам закован, смрзнут и изгубљен; устрашено сам стајао пред дивљим вепровима чекајући да ме раскину; прележао сам три опаке болести, кугу и колеру, и нису ми могле ништа. Немогуће је да ми се све то дешавало случајно. Уосталом, поуздано знам да је ОНА мој пратилац; да је увек иза мене, невидљива, бестелесна, као СИВА СПИРАЛНА МАГЛИНА, али делатна и свемоћна... Толико пута сам желео да је видим, али чим бих се окренуо, ње би нестало. Први пут видео сам је у шуми изнад куће у Смиљану; замакла је у увалу пре него сам је ослови. Та жена ми се једне ноћи јавила у сну. Такла ме за рама. Отворио сам очи и видео неодређено исто оно лице које ми се на трен приказало у шуми. Ја сам ОНОСТРАНА,  не плаши ме се, рекла је. Гледао сам је као што бих гледао мајку, с поверењем и присно; никаквих знакова да ми се привиђа није било. Кажи како се зовеш да те могу призвати када ми затребаш? упитах је. Не треба да знаш. Није добро да ти кажем - рече ОНА. Кажи ми онда хоћеш ли ми помагати целога живота? - упитах је. Да, мени си ти ДОДЕЉЕН - рече ОНА. Ко ме је ДОДЕЛИО теби? - упитах. Једна моћна сила коју ћеш упознати када порастеш - одговори ОНА. Има ли још дечака који су као ја под заштитом те силе? - упитах. Има још три у целом свету. Ви никако не смете умрети док не урадите оон што вам је намењено рече и нестаде је... На њеном месту оста празан простор. Пружих руку у том правцу - ништа! Био сам веома узбуђен. Дознао сам тада нешто тако ваћно о себи. Неке неизвесности које су ме мучиле ишчезоше с њеним нестанком, али се друге надвише. Каква је то сила у чијој сам власти, потао сам се током целог живота. Шта ми је ДОДЕЉЕНО, шта ћу то вити и чинити? Увек сам знао, и нисам знао, да је то оно ОНОСТРАНО, оличено у њеном лику.-Ево имаш једно писмо, нашла сам га исод врата.-Отворите га и прочитајте.Елис неспретно отвори коверат и стаде да чита:>>Господине Тесла, Ваша теорија о космичким зрацима, коју сте смело изнели има томе више од 20 година, ових дана је доживела експерименталну потврду у радовима Артура Н. Компотона и Роберта А. Миликана. Сећам се како су Вашу теорију о космичким зрацима, када сте је изнели, научници одбили као фантазмогеричну тлапњу једног остарелог истраживача. Тамо где сте Ви на основу чистог размишљења и дубоког понирања у утробу природе могли и без експериментарећи: овде се крије зец, осталој светсккој науци, која Вам није поверовала, требало је 20година да га појури отуда. Та профитерска Америка није Вам прискочила у помоћ да Вам омогући да и ову величанствену идеју операционализујете. Пуних 30 година она Вас је кињила сиромаштвом и тако нанела једну од најтежих штета, право чедоморство, светске науке чији сте Ви челни и далеко најзначајнији истраживачки ум 60 година! Човечанство је огромно изгубило, његов ход у ново доба је трагично успорен и скрајнут на путић којим се тапка слепачки уместо да се корача у чизмама од седам миља, како би корачали да су Вам богаташи одрешили кесу.Тренутак је да се каже и остало што је друга наука, далеко пре Вас открила јер никада није могла да држи корак са Вама, немајући ни инвенцију ни научнике смелости Ваше.Данас се сматра да је В.Р. Зворикин развио електронски микроскоп (1939), а слава за тај изум заправо припада Вама, јер Ваш опис ефекта који сте постигли помоћу лампе са угљеним дугметом, када сте употребили изузетно висок вакуум - то је без икакве измене оно што се данас назива електронским микроскопом с повећањем од милион пута.  Још један ефекат које је произвела Ваша лама с угљеним дугметом данс слови као откриће других. То је ефекат произашао из ефекта резонанције, којиј се може сматрати претходником разбијача атома, циклотроном који је Ернест Орланд Лоренс открио тек

1939. године! Ви сте први још деведесетих година у Вашој чудесној лампи разбијали атомско језгро угља. Друго, да није 1939. године тај Лоренс располагао Вашим калемом од 5,000.000 волти, који је једино могао да обезбеди неопходну снагу, машине за цепање атома нкада не би функционисале, што значи да не би било никакве атомске физике ко зна колико веремена још. Не би било Пјера и Марије Кири, ни Анри Бекерела, Ни Роберта Миликана, ни Артура Миликана, који су сви на Вашем генију засновали свој рад и добили нобелове награде. Колико знам, само је један научни великан, Џ. А. Флеминг могао да схвати Ваш гигантски ум пишући Вам:>Најсрдачније Вам честитам на Вашем великом успеху... После овога нико не може да порекне Ваше квалификације за чаробњака првог реда, на пример Реда племенског мача.<У својој научној , невероватној јурњави од идеје до идеје, које су се просипале из Ваше главе као кише из облика, од изума до изума, Ви нисте стизали да патентирате ни половину својих изума, већ су тако озишли у заједничко добро. Тако је завршио и Ваш електрични сат, који је настао на бази ингениозног једноцилиндричног мотора без вентила који је покретао компримирани ваздух или пара. Вез тог вашег изума не би било могуће мерити тачно астрономско време, па према томе ни изводити многе теорије у области струја и атомске физике.Joш 1890. године обзнанили сте терапеутску вредност дубинског агревања људског тела високофреквентним струјама, што је касније било познато као дијатермија, из чега ће се развити огромно поље драгоцене медицинске технологије без које бисмо немоћно и масовно умирали на хиљаде свакога дана. ваше откриће друге ће приписивати севи, наравно, уновчити оно што Ви нисте стизали и зашта нисте марили. Вас никада нису разумели до краја, а чинили сте све да Вас схвате. зато сте говорили оним једноставним песничким језиком којим се фовори деци да бисте им нешто боље објаснили. Тако Ви у једном тренутку, пред новим открићем, кажете у једном предавању: >Сада ћу вам створити ватру која не троши материјал, па чак ни хемијску реакцију (ТАДА СТЕ ДОДИРИВАЛИ ФИЗИКУ ПЛАЗМЕ!).< Ко би то још тако једноставно рекао?! Морали сте се тиме служити не само зато што сте вили и поснички геније већ и зато сте и тај научни свет морали некако увести у области где јоп ни језички терними за нове појмове које сте стварали нису вили познати. Па шта ћете онда него све свести на: и деци је јасно...Сећам се сцене на Светској изложби у Чикагу 1893. године када сте били ослешљени запрепашћујућим светлима цеви напуњених гасом, од којих су неке били фосфоресцентене и за које сте користили уранијумско стакло. Како смо у то престрашено вленули питајући се у својој пометености: да ли је све ово могуће, или нас овај човек сличан роди опсењује! Ви сто своје открић, данашње флуоресцентно светло, никада нисте патентирали, а то су урадили други, али тек после 50 година. Ви сте то тада скромно и једноставно објаснили присутнима: >Ево једноставне стаклене цеви из које је ваздух истиснут делимично. Ухватићу је; довешћу своје тело у додир са жицом која проводи наизменичну струју високог напона, и цев у мојо руци ће заслепљујуће бљеснути. У који год положај да је ставим где год да је померим , докле год могу да досегнем, њено нежно,угодно светло остаје несмањеног интензитете.< Тада је, сећам се , професор Браун, Едисонов агент, тај подли инжењерчић у служби не бољег истраживача, био присиљен да напусти Ваше предавање постиђен и злобан до немоћи.Затим сте показали своју вежичну лампу, односно лампу за пражњење без електрода, која је могла да се помера свуда по соби и да и даље сабласно светлуца. То ваше откриће, никада патентирано, изучавају већ 80 година и једва да су сада нешто од тога патентирали (Д. Мекферлан Мур).Када сте говорили о ефектима наизменичне струје високе волтаже и фреквенције, рекли сте никоме тада јасну синтагму: >ИСТИ НЕОДРЕЂЕНИ СВЕТ<, што ће много касније бити идентификовано као струја електрона. Ја сам тада, сасвим озбиљно Вам кажем, помислио:

Овај није овдашњи!Затим су Ваши дугачки прсти спретно изабрали други предмет: >Ово је сијалица из које је испумпан ваздух и која виси на само једној жици... Хватам је и платинско зрнце, монтирано у њој, доведено до живог усијања... А ово је једна друга сијалица, спојена само једном жицом, која је испуњена дивним бојама фосфоресцентног светла чим додирнем њено метално постоље...<.  Људима који су били поносни на свој здрави разум било је најважније да се некако одупру Вашим опсенарским открићима, на чију практичну примену још чекамо.Тада сте говорили и нешто за нас потпуно бесловесно: > Кроз многе километре проређеног ваздуха, усмереном енергијом од много стотина и хољада коњских снага, мотори и пумпе радиће на знатној раздаљини од стационарног извора. Нећемо имати потребу да на садашњи начин преносимо енергију. Нећемо имати потребу да уопште преносим енергију. Када мину многе генерације, наше машине ће покретати енергија коју можемо добити у сваком кутку Свемира... Идеја није нова, < рекли сте скромно, , налазимо је у очаравајућем миту о Антеју, који извлачи енергију из гла.. Само је пуко питање времена када ће човек успети да прикључи своје машине на сама кола природе...< Ваш чудесни пројекат, за који су Вам недостајали само долари, ни до данас није реализован. Нема још једног Тесле да понови највеће од свих открића...<<-Елис, доста.Елис престаде да чита. Дуго је била тишина. -Молим вас чашу воде.-Имаш сиве очи и веома дугачке палчеве. На кога то, Стари?-На мајку. Оне ми нису увек биле сиве. Рођен сам са црним очима, па су ми од рада посивеле.-Код нас у Ирској сиротињи очи посиве од рада.Елис ме је држала за руку, хладну као костур Јапода.-Стари, јеси ли када размишљао о томе како ћеш нас оставити овако немоћне да се ковељамо каоко знамо без тебе?-Нећу вас оставити веспомоћне. Размишљао сам о томе целог живота... Зато слушај, добро слушај, јер све мораш добро запамтити.-Кунем се да ништа нећу заборавити!-Када умрем, после моје смрти, доћи ће међу вас човек који ће се звати исто као и ја. Познаћете га по томе што ће имати три ока; једно на темену, оно којим он види у све тајне; а у глави ће имати разум који сваку тајну одгонета. Тај трооки с мојим именом отвориће Тајна Врата нашег разума у који смо затворени и одвести човечанство у царство Свеопштег разума Универзума. То ће учинити тако што ће узети живу, сумпор и со, три суштинска елемента сваког алхемичара. Живу ће претворити у свест, сумпор у осећања а со у интелект. У процесу спајања тих елемената настаће четврти, кога она назива НИГРИДА, која настаје тек у трену када из овдашњег разума, који нам је дат за живот на овој планети, закорачимо у царство Свеопштег Разума Универзума, у његова психичка, магнетска и магијска дејства. НИГРИДА је, дакле, кључни елемент у том процесу. Њега ћете узалуд тражити на таблици Мендељејевих природних елемената, тамо га нема. Шта је дакле НИГРИДА? Синтеза свих природних елемената и још једна супстанца потпуно друкчија од свега што садрже материјални и нематеријални елементи. Назвао бих га есенцијом психичког и инте- лектуалног феномена у материјализованом виду. НИГРИДА личи на метал, по сјају и тврдоћи слична је дијаманту, али се понаша коа свако живо биће. Реагује час као биљка, час као човек, инсект или риба. На светлост, ватру, графит, истине, исток - реагује љубичастом светлошћу; на звук, бело , топлоту, електрицитет и дрво - у њој се појави дуга; на воду , зелено, запад, Месец и водоник - претвори се у облутак; на Универзум, ум, уметност - емитује ми-саону енергију тоталних могућности, или Свеопшти Разум Универзума. Када сам је приближио смрти - скакавцу којиј је умирао - нигрида је отворила тајна врата

његовог разума и пропустила га на ону страну где нема смрти, у царство Свеопштег Разума Универзума. На исти начин ће се то десити људском роду када Трооки дође међу вас да вас одведе са ових паћеничких воравишта у бесмртна и сретна.Елис упита:-Стари, јеси ли све урадио што си хтео?-Многа моја открића остала су у мојо глави и на мојим папирима.-Стари, ја ових дана треба да добијем неко наследство. Мислим да ће бити око 9000 долара. Може ли ти то нешто значити у тим твојим плановима?Нисам могао да јој изговорим, одао бих се.