101. Razvoj monetarnih teorijaU literaturi o monetrarnim ekonomijama, postoje sledee teorije: 1. Klasina kvantitativna teorija 1.1. Transakciona varijanta 1.2. Dohodna varijanta 2. Kejnzijanska i neokejnzijanska monetarna teorija 3. Monetaristika teorija 3.1. Teorijska struktura monetarizma 3.2. Fridmanova monetarna teorija Tokom razvoja, postojao je (1) period klasine i neoklasine kvantitativne teorije novca, vladala do 30-tih; (2) period kejnzijanske revolucije, znaajnije uee od sredine 50-tih godina prolog veka; (3) period monetaristike kontrarevolucije kvantitativne teorije novca, vreme od 60-tih godina; (4) period otre konkurencije monetarista i nemonetarista (kejnzijanaca, postkejnzijanaca, neokejnzijanaca i fiskalista), od 50-tih do sredine 70-tih godina prolog veka; (5) period nove kontrarevolucije kejnzijanaca u formi originalnih predpostavki Kejnsa, vreme od sredine 70-tih i poetka 80-tih godina XX veka. Ova geneza i periodizacija monetarne misli nije u potpunosti egzaktna, budui da nikada nije postojala jedna dominantna teorija, ve su dominirale paralelne teorije. Kratak opis teorija Kvantitativne monetarne teorije ulaze u sastav klasinih i neoklasinih ekonomskih teorija. Klasina kvantitativna teorija obuhvata transakcionu varijantu Fiera. Kejnzijanska dohodovna monetarna teorija sadri teorije sa razliitim varijantama i razliitim interpretacijama uloge novca. Patinkinova teorija efekta realne koliine novca, Fridmanova monetaristika kontrarevolucija, ikaka kola i njeni predstavnici, Tobinova monetarna teorija sa jelskom kolom i njenim sledbenicima daju peat savremenim tokovima razvoja monetarne misli, koje istovremeno divergiraju i konvergiraju u rasponu izmedju kejnzijanaca i monetarista. Monetaristiki pravac istie da je koliina novca vladajua determinanta proizvodnje i cena, dok kejnzijaski pravac smatra da koliina novca nije nita znaajnija determinanta od drugih oblika finansijske i realne imovine. Kejnzijanska monetarna ekonomija, za razliku od klasine kvantitativne teorije, obuhvata nekoliko varijabli: zaposlenost, proizvodnja, akumulacija, investicije i kamatna stopa GDE UTICAJ KOLIINE NOVCA NA REALNE VARIJABLE IDE PREKO UTICAJA NA KAMATNU STOPU. Istorijat teorija Zanemarivanje monetarnih kretanja i monetarne politike u uslovima visoke nezaposlenosti, pogodovali su kontrarevoluciji u monetarnoj teoriji. Sredinom 30-tih godina kejnzijanska monetarna teorija je zamenila klasinu kvantitativnu teoriju novca, a od sredine 50-tih godina monetaristika teorija pokuava da zameni kejnzijansku monetarnu teoriju. Krajem 70-tih i poetkom 80-tih godina monetaristika kvantitativna teorija novca ve je potisla kejnzijansku monetarnu teoriju. Krajem 60-tih i poetkom 70-tih dolazi do ponovnog vraanja Kejnsu. Istorijski okvir okvir Fridmanove teorije je imovinski pristup monetarnoj teoriji, u kome su iznos i struktura imovine determinante u funkciji tranje novca. Nasuprot gleditima monetarista u litaraturi se moze nai relativno veliki broj pristalica nemonetaristikih stavova. Ali, novi talas monetarizma, unosei promene meu kejnzijancima, doprineo je razvoju kompleksnijeg shvatanja kejnzijanaca u smislu davanja veeg znaaja monetarnim faktorima istovremeno sa realnim varijablama.

108. Fridmanova monetarna teorijaMonetarna ekonomija poinje reformulisanom kvantitativnom teorijom novca u interpretaciji M. Fridmana. Milton Fridman je najznaajniji predstavnik monetarizma. Svojim imovinskim nastupom 50-tih godina prolog veka poveo je kontrarevoluciju u monetarnoj teoriji. Osnovne pretpostavke shvatanja reformulisane kvantitativne teorije Mildtona Fridmana su: 1. stabilnost i znaaj funkcije tranje novca, 2. nezavisnost faktora koji utiu na tranju i ponudu novca i 3. egzaktni oblik funkcije tranje novca i drugih funkcija koje su s njom povezane. Fridman ralikuje tranju novca preduzea i tranju novca ostalih subjekata: preduzea dre novac kao jedan od oblika imovine. Dranje novca kao dela imovine je, u stvari, polazna osnova modela u kome se imovina diferencira u pet oblika: 1. novac dohodak potie od kamate na depozite po vienju, 2. obveznice dohodak predstavlja kamatu i prihod od promene cena obveznica, 3. akcije dohodak ikorporie dohodak koji predstvlja kamatu, dohodak koji predstavlja korigovanu kamatu i dohodak koji potie od promena cena akcija na tritu, 4. fizika dobra dohodak sadri gotovo iste komponente dohotka od akcija, 5. radni kapacitet pojedinca dohodak predstavljaju nadnice (najamnine ili plate). Faktori koji odreuju raspoloivu nominalnu koliinu novca determinisani su uglavnom monetarnim sisetmom. Po Fridmanu, determinante koliine novca u opticaju su sledee: 1. veliina monetarne baze (primarnog novca CB) i 2. odnos depozita u rukama javnosti prema iznosu gotovog novca. Tranja novca objanjava se razdvajanjem nominalne i realne koliine novca. Nominalna koliina novca izraava koliinu bilo kojih novanih jedinica (dolar, franak, funta, evro, jen), dok realna koliina novca predstavlja obim dobara koji se moe kupiti odreenom koliinom novca. za sve ekonomske subjekte znaajnija je realna od nominalne koliine novca. Relativna stabilnost u dugom roku izmeu gotovog novca i dohotka, naruava se efektima dva faktora: (1) nivoom realnog dohotka po glavi stanovnika i (2) trokovima dranja gotovine. Naputajui pretpostavku o stabilnosti brzine opticaja novca klasine kvantitativne teorije, Fridman uvodi koncepciju stabilne funkcije tranje novca, odnosno postavku o stabilnosti funkcijalnih odnosa koji determiniu tranju novca. Koliina novca, po Fridmanovom konceptu novane mase, egzogena je varijabla, koja je determinisana ponaanjem monetarne vlasti. Promena koliine novca je nezavisna od tranje novca. Monetaristika teorija, nije dala kljuni odgovor na spornu tezu: da li je klauzalni lanac ide od dohotka i potronje (imovine) prema novcu, ili od novca prema dohotku (tj. da li se transmisija prenosi u suprotnom pravcu). Zastupnici kvantitativne teorije esto pominju tri efekta koji promena stopa porasta koliine novca ima na kamatnu stopu: 1. efekat likvidnosti, 2. efekat dohotka i 3. efekat promena cena. Visoke i rastue kamatne stope koreliraju brzim porastom koliine novca, kao to niske i opadajue kamatne stope kreiraju spornim porastom koliine novca. Ovo znai da su niske kamatne stope pokazatelj da je monetarna politika, stvarno bila restriktivna, a visoke kamatne stope pokazuju da je monetarna politika stvarno bila ekspanzivna.

115. Targetiranje nominalnog drutvenog proizvodaZa monetarnu politiku zasnovanu na targetiranju nominalnog proizvoda predloena su dva osnovna principa: 1. prvi predvia da se ciljevi za nominalni drutveni proizvod koristi u spoju sa ciljevima koji se odnose na koliinu novca u opticaju. Stvarno ponaanje monetarnih agregata determinisalo bi nain reagovanja monetarne politike u odnosu na kratkorone privredne poremeaje. Ovakav pristup se moe opisati preko Banke Nemake. Polazi se od neizbene inflacije od 0-2%, koja se, onda dodaje dugoronoj stopi porasta realnog drutvenog proizvoda. Tako utvreni cilj za nominalni drutveni proizvod slui Bundesbanci (Banci Nemake) kao pokrie za obavljene ciljeve koji se odnose na obim primarnog novca. 2. drugi pristup uzima nominalni drutveni proizvod kao jedini cilj monetarne politike. On je blisko povezan sa dve vane varijable koje predstavljaju krajnje ciljeve monetarne politike. Po definiciji, nominalni drutveni proizvod je proizvod odgovarajueg nivoa cena i realnog drutvenog proizvoda. Postizanje odreenog nivoa cena i realnog drutvenog proizvoda (nivoa koji su saglasni sa stabilnou cena na dugi rok i poeljnim privrednim rastom), jesu krajnji ciljevi monetarne politike. Ovaj pristup podrazumeva nastojanje nosilaca monetarne politike da postignu odreenu putanju kretanja ove varijable, i to na vrlo slian nain kako se to radi u sluaju targetiranja monetarnih agregata. CB ima zadatak da prilagodi upravljanje sa svojim instrumentima monetarnog regulisanja tako da se u sukcesivnim vremenskim intervalima stvarno kretanje nominalnog drutvenog proizvoda dri u granicama koje su to je mogue blie ciljnoj vrednosti za ovu varijablu. To se moe objasniti na sledeem primeru: uvek kada prognozirana vrednost nominalnog drutvenog proizvoda za est meseci unapred pokae da bi ova varijabla mogla da odstupi od svoje ciljne vrednosti, monetarna politika treba da reaguje na odgovarajui nain (ili u pravcu ekspanzije ili u pravcu restikcije). Postoje tri osnovna razloga zbog koji je potrebno usredsrediti panju na nominalni druteni proizvod: (1) instrumenti monetarne politike mogu biti mnogo pouzdanije povezani sa nominalnim drutvenim proizvodom nego sa drugim varijablama u ulozi intermedijalnog cilja ili krajnjeg cilja monetarne politike. (2) Ciljevi koji se odnose na kretanje nominalnog drutvenog proizvoda mogu spreiti nosioce monetarne politike da posegnu za iskoriavanjem kratkotrajnog trade-off-a izmedju proizvodnje i inflacije. Takva politika poveala bi porast nominalnog drutvenog proizvoda, prouzrokujui njegovo odstupanje od ciljne vrednosti. (3) Targetiranje nominalnog drutvenog proizvoda moe biti uspeno sredstvo za obezbeivanje dugorone stabilnosti cena, pri emu taj postupak istovremeno ostavlja relativno dovoljno manevarskog prostora nosiocima monetarne politike za reagovanje na kratkorone privredne poremeaje. Za nosioce monetarne politike nije znaajno samo pitanje dostizanja predvienog nivoa nominalnog drutvenog proizvoda, nego daleko vie kako je dostignuti nivo nominalnog drutvenog proizvoda podeljen izmeu cena i proizvodnje. Izmeu porasta nominalnog drutenom proizvoda i porasta cena postoji dugorona veza. Otrina privremenih negativnih efekata na planu realnog privrednog rasta zavisi od brzine kojom se menjaju oekivanja privrednih subjekata u pogledu inflacije. Koncept postavljanje dugoronog cilja za nominalni drutveni proizvod problematian je iz najmanje dva razloga. Na agregatnu tranju ne utie samo monetarna politika svojim akcijama, nego i fiskalna politika i odluke velikog broja pojedinanih privrednih subjekata (preduzea i domainstava). Nosioci monetarne politike imaju vrlo malu (ili uopte nemaju) mogunost kontrole nad faktrorima ponude, kao to su cene energije (nafte naprimer). Zbog toga su monetarne vlasti prinuene da ove faktore prihvate kao svojevrsna ogranienja u procesu formulisanja monetarne politike, a ne kao varijable koje su podlone njihovoj direktnoj kontroli. Kratkorini privredni poremeaji odvode trinu privredu od njene dugorone putanje rasta, prouzrokovajui kolebanje cena i realnog drutvenog proizvoda. Sve dotle dok ne doe do meusobne neutralizacije efekata nastalih kod cena i proizvodnje, nominalni drutveni proizvod e se kolebati, reagujui na prisutne kratkorone privredne poremeaje. Monetarne politika koja usvaja ciljeve u pogledu nominalnog drutvenog proizvoda ima zadatak da sprei kolebanje ove varijable. Prema tome, monetarna poltika targetiranja nominalnog drutvenog proizvoda na kratak rok treba da obezbedi, kroz odgovarajue rukovanje instrumentima monetarnog regulisanja, neutralisanje bilo kakvih tendencija nominalnog drutvenog proizvoda koji znae njegovo odstupanje od utvrdjene ciljne vrednosti.