BibliotekaSVEDOANSTVA

Urednik

LJUBOMIR KLJAKI

Recenzenti VLADIMIR DEDIJER

MIHAILO HARKOVIC SREDOJE UROSEVIC

LJUBODRAG URI

SEANJA NA LJUDE

I DOGAAJE

IZDAVAKA RADNA ORGANIZACIJA RAD BEOGRAD, 1989.

1. PREDGOVOR

Odavno sam pisao ili pravio zabeleke o dogaajima u kojima sam uestvovao, ili sam ih iz neposredne blizine posmatrao. Tako sam uspeo da spasem od zaborava injenice koje su, same za sebe i za odraeni vremenski period, potvrda mnogih zbivanja. Pored toga to se veina od njih prvi put objavljuje, one doprinose rasvetljavanju i tanijem sagledavanju mnogih dogaaja.

Kod nas starijih komunista uvreilo se miljenje da pravo bitisanje i preokret u ivotu zapoinje s prijemom u Komunistiku partiju Jugoslavije. Ta misao nas nikad nije naputala i ona je nadograivala moralni lik svakog od nas, zapoet u osnovnom i vrlo vanom porodinom vaspitanju.

Sva pisanja i beleenja hronoloki su zapisana i fragmentarna. Po- negde se povezuju sa kasnijim zbivanjima radi utede u prostoru i vremenu kao i da ne bi dolo do nepotrebnog ponavljanja.

Kritike na feljton objavljen u listu Duga, od avgusta do novembra 1986. godine, upozorile su me da je u ovom predgovoru potrebno dati neka objanjenja.

Prvo, sve to piem to inim kao uesnik i svedok.Drugo, ja ne piem nikakvu istoriju. Tako, npr., ako sam zabeleio

pozitivne delatnosti jedne linosti u odreenom vremenskom periodu to ne znai da to miljenje vai za kasniji period kad je dotini pravio i neke politike promaaje.

Tree, ne mislim da treba da se pozivam na svedoke iznetih injenica i dogaaja. Ukoliko ima ivih svedoka i uesnika i njima su dostupna sva sredstva informacija, pa mogu iznositi svoje vienje pomenu- tih dogaaja odnosno, mogu kritikovati moje pisanje .Duboko sam ubeen i vrsto uveren da istorijske injenice kao i druge dogaaje treba zabeleiti s punom istinom nasuprot tekuoj politici pojedinih monih grupacija u naem drutvu.

etvrto, iznoenjem dosad neobjavljenih dogaaja daje se mogunost istori arima za dublja i nauna istraivanja.

Peto, put moje generacije do prijema u Komunistiku partiju Jugoslavije opisan je u Zbornicima seanja o delatnosti naprednog uitelj- stva Jugoslavije, pod naslovom Uesnici i svedoci u tri knjige, izdate u Beogradu 1974. godine.

Usponi i padovi revolucionarnog radnikog pokreta u borbi protiv klasnog neprijatelja bitno su uticali na formiranje naprednog omladinskog pokreta u uiteljskim kolama. Oigledan primer za to su rast i razmah naprednog omladinskog pokreta u Uiteljskoj koli u Uicu.

Kao deo napredne omladine u gradu, napredni omladinci i omladinke uike Uiteljske kole prednjaili su svojim radom i primerom

5

meu srednjokolskom omladinom ne samo u Uicu nego i celoj ondanjoj Srbiji, a, moda, i Jugoslaviji.

Od kolske 1933/34. do 1937/38. godine, tj. za pet godina, prose- no godinje bilo je 29 uenika i uenica u mom razredu.

Ova generacija se politiki opredelila ovako:Od ukupno 34 uenika i uenice, na kraju kolovanja, njih 20 je

primljeno u KPJ do aprila 1941. godine, i to: Matovi Milosav, Vidi Dobrivoje, uri Ljubodrag, Klaarin ore, Ili Jeremija, uri 2e- limir, Pavlovi Drinka, Uroevi Sredoje, Milievi Budimir, Radovano- vi Petar, Parezanovi Ratko, Paligori Dimitrije, ekularac Milorad, Petro vi Vladislav, Drini Miloje, Vujovi Milan, Pavievi Kajak, Veli- mirovi Milinko, Tucovi Blagomir i Nedeljkovi Sreko.

Uestvovali su u NOB-u 1941. godine....................................................... 25Poginuo kao pilot u borbi s Nemcima, aprila 1941............................... 1Poginulo u NOB1............................................................................................ 14Bilo u zarobljenitvu.................................................................................... 8Proglaenih za narodne heroje lima 5, a meu preivelima posle rata

nalaze se tri generala, nekoliko pukovnika i majora JNA. Svi koji su odvedeni u zarobljenitvo bili su na liniji NOP-a. a po povratku u zemlju vrili su razne partijske i drutveno-politike funkcije.

Moj Ratni dnevnik, tampan u 3.000 primeraka, rasprodat je jo u prvoj polovini 1967. godine. Mnogi drugovi iz 2. proleterske brigade, pa i iz drugih ratnih jedinica, nisu uspeli da nabave ovo izdanje. Zato su predlagali da se moj Ratni dnevnik dotampa.

Obratio sam se Vojnoizdavakom preduzeu Vojno delo. Dobio sam odgovor da oni ne dotampavaju nijedno izdanje.

Oseanje obaveze prema ratnim drugovima i njihovim porodicama, kao i prema isto rij i naih naroda, podstakli su me na pripremanje novog i dopunjenog izdanja Ratnog dnevnika. Ovaj Ratni dnevnik, koji je ugledao sveta, pretrpeo je tri cenzure.

Prvu, u toku rata autocenzuru kad sam pisao dnevnik strepei da u sluaju moje pogibije dnevnik ne padne u ake neprijatelju, poto sam sve sveske dnevnika nosio sa sobom u torbi za sekcije;

drugu cenzuru sam opet izvrio ja, po preporuci izdavaa: da izbacim iz teksta sve moje line impresije o dogaajima i ljudima; i

treu cenzuru je pretrpeo Dnevnik od samog izdavaa, koji ga je cenzurisao preko godinu dana.

Zato sam se odluio da u dopunjenom izdanju vratim sve injenice koje su poizbacivane u toku ovih cenzura. Iako je to bio mukotrpan posao, zbog moje upornosti nazirao se njegov kraj pa sam potraio izdavaa. U dva maha bio sam odbijen s motivacijom da je trite knjiga pretrpano ratnim temama, te da italaka publika trai interesantnije teme u formi romana, pogotovo to je moj Ratni dnevnik ve jednom tampan.

1 Kani Ilija, Parezanovi Ratko, Drini Miloje, uri elimir, Vid Ob- rad, Radovanovi Petar, Velimirovi Milenko, Matovi Milosav, Vujovi Milan, Pavlovi Drinka, Pavievi Rajak, Ili Jeremija, ekularac Milorad, Kora Milo- rad, Paunovi Branko.

6

Posle ovoga obustavio sam doradu Dnevnika, pa sam se setio svog komandira Prve zlatiborske ete, koji je junaki poginuo, a njegova porodica doivela tragediju. Taj moj komandir Vojin Petrovi Vojko, inae omiljeni radnik iz Uica, podseao me je na Capajeva i na najtee prve ustanike dane. Seo sam i napisao dramu Vojko. Prvo sam je ponudio uikim Vestima nisu hteli da tampaju. Propao je pokuaj i u Beogradu.

Iako sam nazirao razloge za netampanje dopunjenog Dnevnika, kao i drame Vojko, nisam dozvolio da me to obeshrabri. Tako su me dogaaji koji su se zbili inspirisali da napiem roman Na stazama ivota (163 strane). Drama Vojko, kao i ovaj roman nemaju nikakvih alegorija, satire ili neeg drugog to bi se odnosilo na monike koji su vladali Srbijom i Beogradom ali je do mene doprla vest da ovi monici i njihovi trabanti ne dozvoljavaju nikakvo tampanje pod imenom Ljubodraga uria. Tako su ovaj roman i drama, ekajui bolju klimu, ostali neobjavljeni preko dvadeset godina.

Jo od pre rata, kao skojevac i mlad lan KPJ, znao sam: Da se na bajdnetima moe sedeti, ali se sa njima ne moe vladati! tako sam povremeno pravio zabeleke, koje su mi omoguile da ove prethodne godine napiem knjigu Svedoanstva naih dogaaja i zbivanja.

U raiavanju nekih dilema i ozbiljnijem prosuivanju pojava u ovom naem drutvu mnogo mi je doprinelo itanje, pisanje i zapisivanje, a naroito, uza sve to, bavljenje slikarstvom. Druei se sa bojama, kiicama i platnom, uz taj stvaralaki rad, navirale su misli i raiavali dotad nerazjanjeni odnosi. tafelaj, boje, etkice i platna postajali su obavezni deo moga prtljaga na godinjem odmoru. Slikao sam prirodu i znamenita ratna mesta na Sutjesci, Zlatiboru, Zlataru i na moru, pa i u Uicu, cvee i prirodne lepote. Nisam brljao po platnu da bi drugi tumaili ta sam hteo da iskaem ve sam realistiki prenosio ono to sam posmatrao. Tako sam u zimskim periodima radio portrete moje dece i unuka. Oko stotinu platna nalaze se po domovima moje ire porodice i kod nekih drugova. Neki drugovi su me savetovali da se ulanim u ULUS (Udruenje likovnih umetnika Srbije). Neto zbog moje uobiajene skromnosti, neto zbog moje visoke ocene ove institucije, a ponajvie iz bojazni da me i ovaj ULUS ne odbije kao to su to inila izdavaka preduzea nisam to ni pokuavao.

Posle objavljivanja moga feljtona u Dugi 1986. godine, a naroito u njegovom etvrtom delu, u kome sam ustvrdio da prislukivanja nije bilo, kako je to prezentirano lanovima Brionskog plenuma obratili su mi se pametni ljudi i istraivai istine u naoj istoriji iz izdavakog preduzea Narodna knjiga. Oni su, kroz moju iskazanu istinu, nazreli da ja znam i druge injenice interesantne za nau istoriografiju, koje su ostale nepoznate. Zato su mi se obratili sa predlogom da zapiem te dosad neobjavljene dogaaje iz nae istorije.

Predlog sam prihvatio, te da u verziji skraenog dopunjenog izdanja moga Ratnog dnevnika zapiem dogaaje iz NOB i savremenih zbivanja, pogotovo ukljuujui dogaaje iz pete sveske moga Ratnog dnevnika, koja mi je oduzeta, te ti dogaaji nisu uli u objavljeni Ratni dnevnik.

7

Svoje obaveze, date Narodnoj knjizi, obavio sam u roku od godinu dana i rukopis predao izdavau.

Sa ovom dopunom u predgovoru, mislim, da sam otklonio zamerku recenzenata na nedoreenost predgovora.*

28. april 1988. god.Beograd Ljubodrag uri

* italac, svakako, primeuje da je Ljubodrag uri svoja seanja napisaoi uobliio na inicijativu urednitva beogradske Narodne knjige. Poetkom 1988. godine, imao sam priliku da se sretnem sa Ljubodragom uriem i da mu saop- tim naelnu zainteresovanost izdavake kue Rad za objavljivanje njegovih seanja. Svoj definitivni odgovor uri je tada odloio, oekujui da pre toga dovede do kraja razgovore sa Narodnom knjigom. O mogunosti da Rad objavi ovaj rukopis, sa uriem vie nije razgovarano. Na alost, on je u meuvremenu umro ne doekavi da svoj rukopis vidi odtampan. Poto do realizacije dogovora sa Narodnom knjigom nije dolo, urieva supruga Hajra uri, kao naslednica njegovih autorskih prava, potpisala je sa Izdavakom kuom Rad ugovor o objavljivanju rukopisa svog preminulog supruga. Izdava je zauzeo stanovite da uriev rukopis objavi onako kako ga je autor ostavio u poslednjoj verziji. Na oelovitosti rukopisa izriito je insistirao i jedan od recenzenata, akademik Vladimir Dedijer. To je i uinjeno pa se ovo delo nalazi pred itaocem u svom izvornom obliku, ukljuujui u to i predgovor pisan za Narodnu knjigu. Meutim, izvesne izdavake intervencije bile su nune. Pre svega, re je o lektorskim intervencijama, kao i o potrebi da se naslovi pojedinih oeljaka usklade sa celinom. U dogovoru sa Hajrom uri, osnovnom tekstu je u odeljku Prilozi na kraju knjige, dodat izvestan broj dokumenata ili rukopisa iz urieve zaostavtine koji pripadaju tematskom krugu kojim se autor bavi u samom rukopisu. Originalni naslov urievog rukopisa Svedoanstva naih dogaaja i zbivanja, zamenjen je pri- merenijim Seanja na ljude i dogaaje. Ove intervencije nisu ni na koji nain uticale na izvornost autorovih stavova o dogaajima u kojima je uestvovao ilio ljudima koje je sretao, poznavao i o njima imao svoj sud. Napomena urednika ovog izdanja.

I2. PRVI KORACI I NACIONALNO PITANJEGodiine 1938. dogovorih se sa Jeremijom Iliem Jegorom i Miom

Matoviem da krenemo na Uiteljski kongres, koji se odravao u Zagrebu. Uz put sam se zaustavio u Beogradu i svratio kod drugarice Drin- ke Pavlovi, koja je stanovala u Ministarstvu pota, gde je njen otac bio zaposlen kao posluitelj. I dok je njena majka kuvala kafu, Drinka me odvede da mi pokae ministrov kabinet kao kuriozitet koji dotad nisam video.

Pokazujui kabinet, Drinka mi ispria da su neki visoki inovnici iz Ministarstva pota obeali njenom ocu da e se zauzeti da ona to pre dobije mesto uiteljice. Nadala se da e ve u septembru biti sa acima.

Poto sam znao da ima mnogo upranjenih uiteljskih mesta, krenuh sutradan u Ministarstvo prosvete da sm izdejstvujem postavljenje. Nekako sam dogurao do kancelarije naelnika Personalnog odeljenja. Nisam ekao dugo: im iz naelnikove sobe izaoe dve uiteljice, ja bez prijave udoh unutra. Suprotno mom oekivanju, naelnik se nije iznenadio, ve me, u nekom dobrom raspoloenju, zapita koga i ta traim. Sasluao me je i potom telefonom zatraio moj dosje. Dok smo ekali, ree da e mi dodeliti neko lepo mesto, jer je i on Uianin po eni, a ena mu je iz Uike Poege. Pored toga, ree on, svia mu se to sam doao da sam traim svoje pravo, a ne preko kojekakvih veza i protekcija. I dok je pregledao moj dosje, koji su mu u meuvremenu doneli, smejuljio se pogledajui me povremeno, pa se najzad uozbilji i ree mi: Pa ti si komunista...! Jo dodade da su tu izvetaji o meni iz tri uiteljske kole i pokaza mi neke reenice podvuene crvenom olovkom.2 Najzad, poto mi je podelio nekoliko saveta, ree: Carska se ne porie! Obeao sam ti lepo mesto i dau ti ga sa jo lepim imenom. Zatim mi ispria sledeu priicu:

Jo za vreme Turaka, u Bosiljgradu je iveo turski paa, i po selima imao subae koji su drali narod u pokornosti. I, kad god bi hteo da poalje neko nareenje subai u selo u koje e ti otii, paa je morao davati sejmenima po dukat u zlatu. Niko nije hteo ii do ovog sela, kroz bespua i umetine koje su bile pune vukova i hajduka, dok se dobro ne plati. Kako se ovo selo zvalo ranije ne zna se, ali od doba ovog pae, zato to je davao dukat po dukat svaki put, selo je dobilo ime Dukat.

2 Ljuborag uri i Dobrivoje Vidi, uenici 4. razreda Uiteljske kole u Uicu, iskljueni su iz kole polovinom novembra 1936. kolovanje su produili u Aleksincu, gde su 8. februara 1937. bili uhapeni, a zatim iskljueni iz kole. uri je produio kolovanje u Osijeku, a Vidi u Banjaluci.

9

Jo mi ovaj gospodin naelnik ispria da je on bio u Bosiljgradu sreski nadzornik, ali da nije imao to zadovoljstvo da vidi selo Dukat jer, poto nijedan uitelj nije hteo tamo da ostane, nije imao kome da izvri inspekciju. Istina, ree on, selo tada nije ni imalo kolsku zgradu, ali je uo da su seljaci sagradili novu kolu. Meutim, selo je opet ostalo bez uitelja jer je dotadanji uitelj Nikola Birvalski dobio premetaj, i seljaci jedva ekaju novog uitelja. Izrazio je svoje nadanje da e se moja usijana glava, sa idejama koje vrljaju po njoj malo ohladiti u Dukatu, i skrenuo mi panju da tamo pred Bugarima, a zatim se ispravio: u novoprisajedinjenim krajevima pazim ta govorim i ta radim.

Na moj zahtev, u Ministarstvu nekako pristadoe da mi daju ree- nje o postavljenju i legitimaciju za povlaenu vonju (16. avgusta 1938. godine). Tako se ja, sa uiteljskom legitimacijom i reenjem u depu, naoh u Zagrebu na, za mene prvom, Kongresu Jugoslovenskog uiteljskog udruenja (JUU).

Vrativi se iz Zagreba u Uice, zatekao sam u naoj kui pored druga Pere (Stambolia) i druga Tozu (Svetozara Vukmanovia Tempa). Jednog dana drug Toza pozva Dobrivoja Vidia i mene u svoju sobu, veli, da ozbiljno porazgovaramo. Povod ovakvom razgovoru bio je, ini mi se, i taj to sam ja, iznosei svoje utiske sa Kongresa u Zagrebu, ispriao da sam se pretplatio na Krleina dela. Pored toga, neko je drugu Tozi natuknuo da je Vidi krleijanac. Drug Toza nam je odmah rekao da smo zreli za Partiju i, posmatrajui nas strogo, izgovarao je, re po re, ona tri uslova za lana Partije. Ali, govorio je on, poto je Krlea poveo borbu protiv Partije, treba prvo raistiti s nama kakav nas dvojica imamo stav prema Krlei. Posle krae diskusije, Vidi se naljuti to ga Toza naziva krleijancem, ree da je Krlea veliki pisac koga on ceni, bez obzira na to ta ko misli o njemu, i izae iz kue. Drug Toza se takoe bio naljutio, no kad ga ljutina proe, zapita me ta jo pored Krleiniih knjiga nosim u selo za itanje. Pokazah mu hrpu knjiga, meu njima Marksov Kapital i Engelsov Anti-Diring, dodajui da mi nismo nikakvi krleijanci i da je pogreno informisan o Vidiu, ali ako Partija ima neki stav prema Krlei onda smo mi na strani nae Partije. Toza ree da e sa Vidiem jo razgovarati, a da ja bez brige idem u Dukat kao lan KPJ. Partijska veza e mi doi iz Vranja i verovatno u Dukat, te u preko nje dobijati partijski materijal. Toza uz to dodade da u ja, koliko on zna, biti jedini lan KPJ u srezu bosiljgrad- skom. Insistirao sam da mi veza doe to pre, jer sam uo da je preko zime, kad padne sneg, ovaj srez dugo vremena odseen od Vranja i Sur- dulice.

Toza mi na kraju dade nekoliko saveta, naroito podvlaei da budem otvoren prema potenim ljudima i smeo u preduzetim akcijama; da mi tamo nee biti teko raditi i da u brzo pridobiti seljake pravilno im tumaei nacionalno pitanje u onakvoj ugnjetakoj Kraljevini Jugoslaviji, jer su tamo Bugari u ogromnoj veini i moje je selo sigurno bugarsko; da tamo seljaci stenju pod terorom andarma i sreskog naelnika; itd. Skrenuta mi je panja i na rad meu mladim uiteljima, a Pera mi je dao javku za Beograd, u sluaju da tamo odem za vreme zimskog raspusta.

Do Vranja sam putovao eleznicom, a od Vranja do Bosiljgrada jednim rasklimatanim evroletom. Uz padine Besne kobile automobil prokuva. ofer je psovao sve na svetu i zaricao se da vie nikad nee krenuti u ovaj srez od koga je i bog digao ruke. Tako tog popodneva, jednog od poslednjih dana avgusta 1938. godine, stigoh u Bosiljgrad.

Dok smo se izvlaili iz kola, ve se sakupila prilina gomila raoz- nalaca, u kojoj odmah uoih policijskog pisara i nekoliko andarma. Pridoe mi jedan ovek i jedna ena i rekoe da su i oni uitelji, a ko- leginica dodade da je ona reiser i da se zove Persida Nikoli,3 te me povedoe u njenu kancelariju. Koleginica odmah skuva kafu i donese hladne vode sa ratlukom. Ispriae mi da se -dave u dosadi i da jedva ekaju da neko naie iz sveta da im donese malo novosti. Rekoe mi da je red da se odmah javim sreskom nadzorniku i sreskom naelniku. Tako me koleginica reiser odvede sreskom nadzorniku, a ovaj me povede sreskom naelniku.

Sreski naelnik, koji se predstavi kao Konstantinovi, voleo je mnogo da pria i da se hvali, a nadzornik mu je klimanjem glave odobravao sve to je govorio. Na rastanku naelnik mi je rekao da ne zaboravim da su ovo novoprisajedinjeni krajevi i da pazim ta radim.

Kod koleginice reiera zatekao sam jo jednog kolegu. Zvao se ore Zaharijev(i) i bio je upravitelj kole u Bosilj gradu. On me pozva da tu no prespavam u njegovom stanu, jer tek sutradan mogu poi za selo Dukat ako seoski kmet, koga je koleginica reiser o mom dolasku ve obavestila po jednom Dukaaninu, poalje nekoga sa konjem.

U jednosobnom stanu kolege Zaharijev(i)a oseao sam se prijatno. On i njegova ena bili su vrlo gostoprimljivi i neposredni. Sve ih je in- teresovalo jer odavno o raspustu nisu ili nikud. U razgovoru smo ostali do posle ponoi. Neobino su bili ushieni mojom otvorenou i rekoe mi da sam ja prvi od kolega koji im je priznao njihovo nacionalno poreklo, tj. da su Bugari. Priah su mi o nazadovanju ovog kraja otkako je pripojen Jugoslaviji. I dok je ranije ovaj kraj imao tako prirodnu vezu sa ustendilskom dolinom i pijacom, sad je odseen od celog sveta, naroito zimi. Zato ovamo dolaze najpoteniji uitelji, mahom Crnogorci i Srbi koji nemaju nikakve protekcije. Meutim, i oni bee posle izves- nog vremena, izuzev nekoliko uitelja koji su rodom iz ovog kraja. Priali su mi da su ranije, za vreme Bugarske, seljaci bili za Zemljoradniku stranku Stambolijskog, a neki su bih povezani uz tesne socijaliste.4 Drug Zaharijev(i) mi skrenu panju na seoske kmetove, ili, kako ih ove zovu, knezove, jer su gotovo svi oni dounici sreskog naelnika i andarma.

Izjutra me kolega Zaharijev(i) odvede do jednog, kako ree, potenog bakalina, koji kreditira veinu uitelja, te na veresiju uzeh neto namirnica, slamaricu i drugo to mi je bilo potrebno. Poto mi je kufer

3 Persida Niikoli, rodom iz Beograda, gde je zavrila Uiteljsku kolu. U povlaenju iz Bosiljgrada poginula je od hica iz revolvera jednog Nemca zbog toga to je protestovaia prilikom stireljanja jednog vojnika bive jugoslovenske vojske, 1941. godine u Vladiinom Hanu.

4 Za razliku od irokih, tesni socijalisti nisu priznavali saradnju sa graanskim partijama. Od tesnih socijalista kasnije se formirala KP Bugarske, a iroki socijalisti su ostali na platformi tipinih socijaldemokratskih partija.

11

bio pretrpan knjigama, ostavih kod Zaharijev(i)a svu beletristiku i pre- poruih im da prvo itaju Mati M. Gorkog.

Tog dana, oko podne, zajedno sa seoskim kmetom Mladenom Ve- linov(i)em, koji je sa konjem doao po mene, krenuh za selo Dukat.

U Cmotici svratismo u kolu, gde zatekoh svoga upravitelja ora Pero vica, takoe uitelja poetnika, koji je pre nekoliko dana tu stigao sa svojim ocem. Perovi mi ree da oekuje jo jednog uitelja poetnika, koji je postavljen u Nazarici, jer ova tri sela pripadaju jednoj opti- ni. Kad ovaj trei stigne, sastaemo se, pa emo videti ta nam sve treba u ifeoli.

Treeg ili etvrtog dana po mom dolasku u Dukat stie kod mene kolski drug iz Uica Dragutin Dobrivojevi Guta, dobar peva i umet- nik na violini. Ispria mi da je u Bosiljgradu video i Milinka Simia, takoe naeg druga iz Uica, i da se upoznao sa edom Rankoviem, uiteljem u Rikaevu. Uz put je svratio kod naeg upravitelja Perovia i dogovorio se da se nas trojica sastajemo svake nedelje radi dogovora o radu u koli, kao i radi razgovora i malo veselja.

Rad u kolama smo zapoeli sa velikim oduevljenjem. Iz poetka smo imali male tekoe sa prvacima, koji nisu znali srpski jezik. Meutim, i tu prepreku smo savladali uei bugarske rei za najosnovnije sporazumevanje. Meni su tu pomagali posluitelj, njegova ena i sinovi. Zamolio sam ihi da sa mnom govore bugarski, a i prvaii su od uenika iz starijih razreda postepeno uili srpski.

Posle jednog sastanka, nas trojica reismo da nas deca vie ne oslovljavaju sa gospodine uitelju, ve samo sa uitelju. Oni iz starijih razreda su se teko odvikavali. Kad bi nas neko oslovio sa gospodine, mi smo se pravili da ne ujemo, to je ponekad izazivalo opti smeh u uionici. Prvacima nije bilo potrebno nikakvo privikavanje, jer do dolaska u kolu nikoga nisu ni zvali gospodinom, pa su nas zvali as daskale a as uitele.

Otkako su poeli pohaati kolu, pojedini uenici donosili su poneko jaje uitelju. O tim poklonima uenikih roditelja ve sam odra- nije imao odreen stav, te sam deci zabranio da to ine. Roditelji u poetku nisu deci verovalii, pa su ponovo slali, a ja sam Boretu, koji je obavljao posluiteljske poslove za svog oca i kome su deca poklone predavala, naredio da za vreme ruka podeli deci ono to su donela. Ako su doneli jaja, Bore im je jaja skuvao i oljutio i tako delio. Uenici iz starijih razreda poeli su da zbijaju ale na raun Boreta dok se Bore nije razljutio i pripretio da e ui izvui svakome ko uitelju donese bilo ta. Tako su ovi pokloni, uz pomo Boreta, brzo likvidirani. Meutim, roditelji to kao da nisu shvatih, pa su dolazili kod mene da sve to pro- veravaju. Posle objanjavanja preduzetih mera i mojih stavova o nizu pitanja iz obinog ivota i politike, ljudi su poeli da mi priaju o svojim tegobama.

Dublje, najinteresantnije saznanje o zbivanjima u ovom selu, pa i itavom kraju, uo sam od drugog kmeta sela Dukata po imenu Trapana koga je narod veoma cenio. Tek mu je bilo drugi put da svrati kod mene, a odmah mi je rekao da je doao na ozbiljan razgovor. Ree ^*ni da je uo da se tota pria o meni, ali da ga najvie zabrinjava to

^am Dukaane proglasio Bugarima, a sve im vlasti od Bosiljgrada do

^*2

Beograda govore da su Srbi. Odmah sam mu rekao ta sam i ja uo da onaj drugi kmet nije narodni kmet, ve kmet sreskog naelnika, e da je on Trajan kmet ovog naroda, a ne naelnikov kmet. Prema tome, niti je on kriv to je kao Bugarin predstavnik svoga naroda kod srpskih vlasti, niti sam ja kriv to su me srpske vlasti poslale da njihovu decu uim na srpskom jeziku. Neko od njih mora da bude kmet, ali ne mora da bude dounik sreskog naelnika i andarma. Tako i ja moram njihovoj deci da predajem na srpskom jeziku, ali im nikad neu rei da su Srbi, a pogotovu njihovim roditeljima, kad i oni i ja znamo da su Bugari. Posle ovog razgovora, koji je trajao dugo, Trajan je bio jedan od mojih najboljih prijatelja u Dukatu. Iako ih je, priao mi je Trajan, delila granica od ostalog dela Bugarske, bio je pristalica Stam- bolijskog i njegovog pokreta. Prvih godina pripajanja Jugoslaviji nekako se ivotarilo, ali od kako su poele da prelaze komite iz Bugarske, za seljake su nastali crni dani. Zimi bi ih andarmi isterali u streljaki stroj, po dubokom snegu i mrazu, gde su ostajali po nekoliko dana i noi. Mnogima su noge promrzle, a mnogi su stradali u zatvorima.

Uslovi za politiki rad, kao to je i Tempo predviao kad mi je o tome govorio u Uicu, bili su izvanredni. Zato sam nestrpljivo iekivao kada e mi stii partijska veza iz Vranja.

Do tad sam se upoznao sa gotovo svim kolegama i koleginicama iz ovog sreza. Pored pomenute nas trojice, od aka uike Uiteljske kole bili su jo Slavia Simonovi, uitelj pripravnik u Donjoj Rani i ore Nikoli, uitelj u Zlom Dolu.

Partijsku vezu iz Vranja sam ekao do polovine oktobra. Moje bezgranino poverenje u Partiju i druga Tozu (Tempa) nije mi dozvoljavalo ni da pomislim da, moda, nema partijske organizacije u Vranju. Naviknut na jedan intenzivan politiki rad u Uicu, obaveze kao lana Partije opsedale su me svakodnevno. Hvatala me je panika od nastupa- jue zime i od injenice da e ovaj srez sve do prolea biti odseen od ostalog sveta, a ostali svet je za mene u ono vreme bila samo naa KP. Zato sam uzeo odsustvo i krenuo za Beograd.

U Beogradu sam odmah uhvatio vezu sa Partijom preko javke koju sam dobio u Uicu. Drugovi su se izvinjavali to nisam dobio partijski materijal preko Vranja. Upoznali su me sa drugom Momom (Marko viem), koji e mi pripremiti partijski materijal za ceo srez i koji e biti moja veza u Beogradu kad budem i drugi put dolazio.

Sutradan, u zakazano vreme, uao sam u studentsku menzu, u sadanjoj ulici Svetozara Markovia br. 57. Drug Moma ree jednom od prisutnih da donese onaj kofer iz podruma. Predajui mi ga, ree da je pun partijskog i drugog materijala. Tu je bilo ranijih proglasa CK KPJ, kao i najnoviji proglas CK od 13. oktobra 1938, izdat posle Min- henskog sporazuma (29. septembra), kojim je rtvovana nezavisnost Ce- hoslovake. Centralni komitet nae KPJ u ovom proglasu ocenio je politiku jugoslovenske vlade kao izdajniku i pozvao narode Jugoslavije u odbranu ugroene nezavisnosti. Pored toga, bilo je vie primeraka Proletera, razliitih brojeva, zatim jedan primerak Osnova lenjinizma J. V. Staljina (izvuen na apirografu), vie primeraka Seljakog kalendara, Narodne itanke, Mladosti, ene danas itd.

l_

Na kraju boravka u Beogradu ou^ao sam kod Miloa Jankovia i uzeo povei paket knjiga biblioteke Budunost.

Ovaj partijski materijal je proao kroz ruke veine uitelja. Tako je on odigrao ulogu ne samo -kolektivnog propagatora ve i kolektivnog organizatora. Zato nam nije bilo ni teko da u novembru iste godine preuzmemo Sresko uiteljsko udruenje i da ga stavimo pod rukovodstvo naprednih uitelja, koji su de fakto i bili u veini u ovom srezu.

Iako proglasi CK KPJ nisu ostali u rukama uitelja, ve su se itali po selima gotovo celog sreza, doturani iz ruke u ruku naprednih omladinaca i seljaka nije bilo nijedne provale policiji. Neki drugovi, nenaviknuti na ilegalan rad sa ovakvim materijalom, pitali su za pravila konspiracije, pa ak i za pojedine linosti da li da im se materijal d. Seam se, na primer, da je drug Milinko Simi pitao da li sme proglase CK da d jednom poruniku graniaru, koji je bio demokratski nastrojen i vrlo blizak nama uiteljima.

U kolanju ovog materijala bilo je sluajeva koji su nas oduevljavah. Jedne nedelje banu u moju kolu u Dukatu uitelj iz sela Crna Reka, srez krivopalanaki, i ispria mi da mu je proglas CK KPJ, Seljaki kalendar i Narodnu itanku dao Simijon Apostolov(i), seljak iz Gornje Mahale moga sela. Ovaj kolega iz krivopalanakog sreza, koji se preivao Grujii, dolazio je jo nekoliko puta do mene, radio je i glasao za Udruenu opoziciju, a posle izbora je premeten.

Stranka radnog naroda, tj. KPJ, nije imala kandidata za srez bo- siljgradski. Tako smo se mi uitelji, prema direktivi Partije, dogovorili da radimo za Udruenu opoziciju i njenog najprogresivnijeg kandidata. Meutim, poto nismo bili u mogunosti da biramo, jer je jedini kandidat na listi Udruene opozicije za ovaj srez bio pop Stanko Toi iz Klisure,5 reili smo da treba za njega glasati.

Mada je ondanja vladajua klika prikrivala prave rezultate izbora na dan 11. decembra 1938. godine,6 znali smo da je u bosiljgradskom srezu veliki deo glasaa, predvoenih naprednim uiteljima i drugim naprednim ljudima, glasao za kandidata Udruene opozicije. Izgleda da je broj glasova za Udruenu opoziciju bio vei nego i za jednog drugog kandidata, pa se sreski naelnik verovatno zato i odluio da poniti izbore u Klisuri i u naoj optini u Cmotici.

Poto je saznao da smo nas trojica uitelja, na elu naih seljaka u optini, glasali za Udruenu opoziciju, sreski naelnik nas je pozvao u Bosiljgrad. Pozivu se nismo odazvali. U subotu uvee, uoi ponovnih izbora, otiao sam kod Perovia i prenoio u njegovoj koli, sa name- rom da sutradan zajedno poemo na biralite. Meutim, sreski naelnik, sa dva policijska pisara i dvadesetak anarma, iznenadio nas je u koli u nedelju rano izjutra. Uhapsio nas je obojicu i zatvorio u Pero- vievoj sobi, pod straom anarma. Pretio je da e nas po obavljenim

8 Posle rata deklarisao se kao Bugarin, to je u stvari i bio, te se preziva Pejev, a ivi u Klisuri i Beogradu, gde ima po jednu kuu.

6 Na ovim izborima za Narodnu skuptinu vladina (JRZ) lista dobila je oko 48,9%>, a lista Udruene opozicije 40,11%>. S obzirom na javno glasanje, izborni teror i razna falsifikovanja, ovakav rezultat izbora znaio je potpuni poraz vlade Milana Stojadinovia.

14

izborima povesti u bosiljgradski zatvor. Meutim, kad se uvee vratio sa biralita, pustio nas je na slobodu, navodno zbog zasluga Perovi- evog oca nosioca -Karaoreve zvezde.

Pribliavala se svetosavska proslava koju sam sa acima pripremio. kolu smo oistili, uredili i ukrasili kako smo najbolje znali i ume-li. Naroda je dolo toliko da je jedva stalo u obe uionice i hodnik kolske zgrade. Prvo sam odrao saet govor, koji se sastojao iz dva dela. U prvom delu objasnio sam odnose koji su vladali u doba feudalizma i pojavu Save Nemanjia kao prosvetitelja; a u drugom delu govorio samo kapitalistikom sistemu i borbi naroda protiv nenarodnih reima, spominjui uz to stradanje Stambolijskog u Bugarskoj i borbu Dimitrova protiv nemakih faista na Lajpcikom procesu. Osvrnuo sam se i na decembarske izbore koje je pod terorom sprovodio nenarodni Stojadino- viev reim, uz pomo sreskog naelnika, andarma i raznih pekula- nata, i naglasio da srno svi mi bili tada svedoci krenja narodne volje u samoj naoj optini.

Posle toga izveden je program sa dve horske recitacije: O klasje moje i Patak i abe, kao i druge recitacije. Na kraju je prikazan po- zorini komad Seljak i june.

Posle programa nastalo je narodno veselje. I dok sam ja razgovarao sa akim roditeljima u jednoj uionici u drugoj uionici su Du- kaani tukli naelnikovog kmeta Mladena. Jedva sam ga spasao od pogibije, a on je rano sutradan otiao u Bosiljgrad zavijene glave.

Takoe sutradan, pre podne, stie Mladen Vejnov(i) iz Srednje mahale. Prvo mi se izvinio to je zapoeo tuu, ali, ree, posle moga govora i horske recitacije o klasju on je plakao. Ganuo ga je i po- zorini komad, pa nije mogao odoleti srcu, te je zavitlao flau i njome pogodio onog izdajnika u glavu. Ostali su svi skoili i lupali krivacima po kmetu. Vejnov(i) me je iznenadio svojom dovitljivou: doneo je tri okna za prozore koji su razbijeni u guvi, alat i eksere da se poprave polomljene klupe. I, sve je istog dana tako uredio da je izgledalo kao da se nita nije ni dogodilo u uionici.

Narednog dana stie iz Bosiljgraa jedan slubenik u pratnji lana kolskog odbora iz Crnotice. Predstavie mi se kao komisija koju sreski nadzornik i naelnik alju da pregleda nastale tete u uionici za vreme tunjave u kojoj je stradao kmet Mladen. Poto nisu mogli utvrditi nikakve tete, otili su zadovoljni to ne moraju da piu nikakav zapisnik.

Jedan od najboljih ljudi Dukata bio je Simijon Apostolov(i), srednjeg imovnog stanja. U njegovoj se kui znao red i sva eljad je spavala u krevetima i u patosanim sobama. U vreme Bugarske, pripadao je tesnim socijalistima. Ovaj Simijon bio je tih, miran i do krajnosti poten ovek. Svaka mu je re bila odmerena i na svom mestu. Iznenadila me je brzina kojom on ita knjige, tako da mu u poetku nisam verovao da je vraenu knjigu ve proitao. Jednog zimskog dana dovede mi svog sina, pealbara, koji je u selu provodio svoj odmor. Ne znam ta mu je Simijon napriao o meni, ali on me pri kraju razgovora zapita gde se moe upisati u Komunistiku partiju. Za sve vreme od oko tri meseca, esto je dolazio k meni. Posle rata smo se u Beogradu sreli kao poslanici u Ustavotvornoj Narodnoj skuptini, 29. novembra 1945. godine. Tada se slobodno potpisivao sa Vasko Apostolov.

15

Evo izvoda iz prepisa opirnog akta Ministarstva unutranjih poslova upuenog Ministarstvu prosvete, koji je pronaen u Dravnom arhivu SFRJ u Beogradu:

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA MINISTARSTVO UNUTRANJIH POSLOVA

Odeljenje za dravnu zatitu I Pov. 1 br. 59523 3. novembra 1939.

BEOGRAD

MINISTARSTVU PROSVETE

Ministarstvo unutranjih poslova je primilo sledei izvetaj:Na dan 25. juna tek. god. sresko Uiteljsko drutvo u Bosiljgradu

pri svretku kolske godine odralo je u Bosiljgradskoj graanskoj koli svoju zabavu sa sledeim programom:

1. Himna Hej, Sloveni (hor),2. Za hlebom (horska recitacija),3. Uiteljska pesma (hor),4. Solo violina,5. Narodne pesme lirske (hor),6. Balada od St. Beevia,7. Solo pesma,8. O, klasje moje (horska recitacija),9. Pesma (duet),

10. Pozorini komad Ko eli...? u dve slike,11. Reportaa,12. Vau, vau (?).

Kao treu taku hor uitelja je otpevao jednu nepoznatu pesmu koju su prireivai nazvali: Uiteljska pesma. Sadrina pesme je otprilike ova: uitelja je mnotvo i zato oni predstavljaju vaan faktor u dravi, njihov zadatak je da pou novim putevima i novim metodima, te da stvore novi poredak i nove uslove za ivot pojedinca, zato svi slono treba da pre- gnu na posao te da najzad stvore potenog oveka. Naroito se u pesmi aludira na seljake mase, jer se i pesma zavrava vemou uitelja selu.

Osma taka bila je opet horska recitacija antieve pesme O, klasje moje, koju je u svoje vreme poela da izvodi komunistika omladina, prvo u Beogradu a zatim i u drugim mestima, a povodom koje je Ministar unutranjih poslova raspisom u svoje vreme skrenuo panju upravnim vlastima da obrate panju na izvoenje ovih horskih recitacija.

Kao deseta taka davan je komad Ko eli..., za koju su prireivai kazali da je preveden sa francuskog. Kad je ova vlast zatraila tekst ovog komada, prireivai su odgovorili da su ga izgubili. Izgleda da je ovaj komad napisao Ljuborag uri, uitelj pripravnik u selu Dukat, koji je ovih dana premeten.

16i

Kako po sadrini programa, tako i po nainu njegovog izvoenja jasno se vidi da su prireivai ili na to da prikau prisutnima kako je sadanji drutveni poredak neosnovan i da izazovu to veu mrnju prema onima koji po njihovom miljenju taj poredak odravaju.

Recitacijom pesme Za hlebom, u kojoj se opeva tuga ljudi prinuenih nesnosnim ivotnim prilikama da napuste domovinu i da za korom hleba odlaze u svet, rastajui se od svojih bliskh i dragih, prireivai su svakako mislili da pogode oseaje ov. sveta iz koga se svake godine regrutuje veliki broj pealbara.---------------------

U pozorinom komadu Ko eli...? objanjava se ko ima rauna i ko eli da izazove rat meu narodima. To opet nisu mali ljudi, koji nita drugo ne ele nego da sopstvenim trudom obezbe- de sebi skroman i miran ivot, ve su to veliki industrijalci, koji u ratu vide mogunost da se jo vie obogate. Ovi ljudi ceo svoj ivot provode u raskoi i razvratu, a jedina im je briga kako e smisliti to paklenija sredstva za ubijanje ljudi i za izazivanje ratnih sukoba, a da pri tome milioni ivota malih ljudi ne znai nita za njih. Narod treba najzad da uvidi da niko nema rauna da ratuje izuzev kapitalista i da mali ljudi ratujui i prolivajui svoju krv slue samo kapitalizmu a sebi time nita ne koriste.

Sve ovo su prireivai smatrali za potrebno da iznesu pri kraju kolske godine i uoi proslave petsto pedesete godinjice kosovske bitke------------------------------------------------------Zbog toga nisu ni smatrali za potrebno da u sadrinu programa unesu ma i najmanju sen- ku patriotizma, bez obzira na okolnost to su sa slubom i to zabavu dre sa takvim programom u jednom pograninom i novo- prisajeinjenom srezu.

Celu priredbu su zajedniki organizovali i izveli sledei uitelji:

1. Dobrivojevi Dragutin, uitelj-pripravnik u selu Nazarici; 2. Rankovi Cedomir, uitelj-pripravnik u selu Rikaevu; 3. uri Lju- bodrag, uitelj-pripravnik u selu Dukatu; 4. Simonovi Slavia, uitelj-pripravnik u selu Donjoj Rani; 5. Perovi ore, uitelj-pripravnik u selu Crnotici; 6. Grujevi Duan, uitelj-pripravnik u selu Donjoj Tlamini; 7. Nikoli ore, uitelj u selu Zlom Dolu;8. Aleksi Milan, uitelj-pripravnik u selu Mlekomincu; 9. Stoja- novi A. Vasilija, uiteljica-pripravnik u selu Izvoru; i 10. Zaha- rijevi ore, uitelj i upravitelj kole u Bosiljgradu.

Oni su svi zajedniki spremili i navedeni program, ah glavnu inicijativu za ovakvu zabavu imali su uri Ljubodrag, Dobrivojevi Dragutin i Rankovi Cedomir, kao i upravitelj kole u Bosiljgradu Zaharijevi ore.

Ministarstvu unutranjih poslova je ast dostaviti prednje Ministarstvu prosvete s molbom na uviaj i dalju nadlenost.

Po ovlaenju Ministra unutranjih poslova

Pomonik (Potpis neitak)

2 Seanja 17

Ministarstvo prosvete, na predlog sreskog naelnika, sve napred pomenute uitelje premestilo je, po kazni, u najzabaenija sela Makedonije, Srbije i Bosne. Po optubi Ministarstva vojske i mornarice, jedini rezervni oficir meu nama ore Nikoli razreen je dunosti rezervnog oficira kao nacionalno nepouzdan.

Za vreme zasedanja Ustavotvorne skuptine u Beogradu, krajem 1945. godine, Vasko Apostolov iz Dukata koga sam kandidovao za prijem u KPJ jo 1939 isporuio mi je pozdrave i elje mnogih poznanika da posetim Bosiljgrad. A, u prolee 1946, stie kod mene delegacija sreza bosiljgradskog, koju je predvodio Simijon Apostolov iz Dukata. elja i ove delegacije je bila da posetim bosiljgradski srez, a posebno Dukat i jo nekoliko sela, u koja sam ee odlazio.

Tad sam ve bio na slubi u Belom dvoru kod druga Tita. Zato sam ga obavestio o poseti ove delegacije, koja je preko mene uputila srdane pozdrave drugu Titu, uz njihovo nadanje: da e se mnogi narodni problemi, pod rukovodstvom Komunistike partije, bolje reavati.

Zatim sam Titu ispriao: kakve mi je direktive i uputstva dao Tempo (Svetozar Vukmanovi) 1938. godine, pred odlazak na uiteljsku dunost u bosilj gradski srez kao i o politikom radu naprednih uitelja u ovom srezu. Dalje sam rekao: da zasad nema praktinih uslova za posetu ovom srezu (s obzirom na nagomilane poslove oko Tita) ali, da i u budue ja ne mogu otii u ovaj srez jer sam tom narodu govorio a su Bugari, i kad na vlast doe Komunistika partija, onda e se njihov nacionalni problem sigurno reiti. Drue Marale produio sam ja i u naoj zemlji i u Bugarskoj narod uvaava i usvaja predloge i mere komunista. Mislim da se mogu povesti razgovori sa drugovima iz Bugarske: da mi vratimo njima to je njihovo a oni da vrate naoj Makedoniji naselja sa pirinskim Makedoncima.

Drug Tito me je paljivo sluao, a zatim rekao, uglavnom, sledee: Da on sve to ima u vidu, a gledajui principijelno da sam ja

u pravu; meutim, da takve probleme nije jednostavno reavati, i da tak

vih problema ima izmeu mnogih zemalja; da je sad glavni problem: iupati zemlju iz ruevina i nahra

niti narod, a granine probleme ostaviti za kasnije, kad za to doe vreme, i kad meunarodna situacija bude povoljnija.

Ivan Karaivanov, dugogodinji radnik Kominterne, posle osloboenja Bugarske vratio se u svoju zemlju i postao lan najvieg rukovodstva Bugarske radnike partije (komunista). Posle izvesnog vremena raziao se sa tadanjim rukovodstvom Partije i doao u Jugoslaviju. Kao starog znanca iz Kominterne Tito ga je prihvatio i predloio za poslanikog kandidata Narodne skuptine FNRJ u Izbornom srezu dimit- rovgradskom. Izbori za narodne poslanike odrani su 26. marta 1950. godine.

Sa drugom Ivanom Karaivanovim upoznao sam se jo ranije, kad je on poseivao Tita. A tad, 4. aprila 1950, Karaivanov me je pronaao

18

u Narodnoj skuptini i zamolio za podui razgovor jednog od sledeih dana.

Tako smo se sastali u Predsednitvu vlade FNRJ, kada sam bio generalni sekretar vlade. Karaivanov mi je priao da je u izbornoj kampanji, pored dimitrovgradskog sreza, obiao i bosiljgradski srez, u kome je uo neverovatne prie o politikom radu komunista i naprednih uitelja pre rata. Zato je eleo da neto o tome uje i od mene.

U toku razgovora ispriao sam Karaivanovu o poseti delegacije iz Bosiljgrada, jo 1946. godine, kao i mom razgovoru sa drugom Titom o davnanjim eljama i tenjama stanovnika tog sreza. Na kraju ovog naeg razgovora Karaivanov je obeao da e me posetiti posle povratka iz Bosiljgrada, poto im je obeao da e odrati nekoliko predavanja.

Posle izvesnog vremena, kad se Karaivanov vratio iz Bosiljgrada, bio je pun pria, i isporuio mi poziv Bosiljgraana da obavezno sa njim posetim ovaj srez, pa i dimitrovgradski dodao je on. Ostao sam pri svom stavu i obrazloenju, koja sam izloio Titu jo 1946. godine.

I dok ispisujem ove redove, izala je II knjiga seanja Mome Mar- kovia Rat i revolucija, u kojoj je na 306. strani zapisano sledee:

S Viktorom7 sam raspravljao i oko nekih drugih pitanja, kao to je zadravanje bosiljgradskog i caribrodskog sreza u okviru bugarske teritorije, tj. u granicama koje je proglasila faistika Bugarska. Traili su da se sve nae organizacije partijske :i narodne vlasti u ta dva sreza prikljue njihovoj organizaciji. I nita vie o ovom problemu.

Beogradska Politika, od subote 7. marta 1987, na 4. strani, do- nela je opiran napis pod naslovom Spor Rumuna i Maara, u kome, izmeu ostalog, pie:

Spor izmeu Rumunije i Maarske oko poloaja maarske narodnosti u Transilvaniji iznenada se zaotrio i postao otvoren u meunarodnim razmerama, to je potencirano injenicom da Maari imaju najbrojniju u Evropi nacionalnu manjinu koja ivi u drugim zemljama.

Rumunski stav izraen je u dve tvrdnje: da je nacionalno pitanje u Rumuniji jednom zauvek reeno i da su problemi oko ljudskih prava i manjina u Evropi nepostojei, pa su rasprave u oba sluaja suvine.

Maari smatraju da je pitanje poloaja njihove manjine u Rumuniji krupno i da od njegovog reavanja zavise i razvoj do- brosusedskih odnosa i opta politika klima u Evropi na osnovama akta iz Helsinkija.

I ranije smo bili upoznati o raznim sporovima i izmeu drugih socijalistikih zemalja iz ovog domena koji nisu blagovremeno reavani.

7 Stariju Atanasov Viktor, lan CK KP Bugarske i bivi aktivista Komin- terne. Za vreme rata, 1944. godine, bio jedno vreme sa 2. i 5. divizijom, a zatim u Toplici sa Glavnim tabom za Srbiju.

2* 19

Oigledno je da u tim tretmanima ima raskoraka, te mislim da se moe postaviti sledee pitanje:

Otkuda i kako postoje razlozi i stavovi u reavanju nacionalnih pitanja izmeu komunistikih partija, koje nisu na vlasti i komunistikih partija koje su na vlasti u odreenim zemljama???

Frapantni primeri su da se pripadnici nacionalnih manjina u Ru- muniji tretiraju kao -Rumuni stranog porekla, a da su u Bugarskoj pirinski Makedonci postali pravi Bugari.

3. ETIKA I KOMUNISTI RAZMAH PARTIJEKao dosledni borci protiv faizma, napredni uitelji koji su prisu

stvovali glavnoj skuptini Jugoslovenskog uiteljskog udruenja u Banjaluci (od 19. do 21. avgusta 1939. godine) uestvovali su i u manifestaciji Banjaluana, posveenoj odbrani zemlje od faistike opasnosti. U povorci sam bio do druga Jeremije Ilia Jegora, na elu kolone. Pevali smo pesme ija je sadrina bila odbrana zemlje. Kad je elo povorke prolo kroz proreene redove banovinske policij e, ne haj ui za njihove pozive da se raziemo naili smo na kordon anarma koji su upo- trebild pendreke i uspeli da razbiju povorku.

Na putu od Bosiljgrada ka Vionici, gde sam premeten svratio sam u Uice gde sam dobio asopis -Mladost i saznao da je izabran nov CK SKOJ-a sa Ivanom Lolom Ribarom. U Uicu me je brat Zelimir upoznao sa Venijaminom Marinkoviem, lanom MK KPJ za Uice, inae profesorom Uike gimnazije. Venijamin je rodom iz Vionice, i tamo je imao oca i majku. On je svake godine jedan deo godinjeg odmora provodio kod svojih roditelja, te je dobro poznavao ljude i odnose koji su vladali ne samo u Vionici ve i okolnim selima. Njegova opaanja i sugestije mnogo su mi pomogli da se brzo snaem u novoj sredini.

Ali, prema onoj izreci da niko nije prorok u svojoj zemlji, tako je i mene Venijamin Marinkovi vie orijentisao da politiki radim u selu Pridvorici nego u Vionici i eini. Ova orijentacija pokazala se ipak dobrom, jer sam u selu Pridvorici naiao na mnogo dobrih ljudi. ak i optinski delovoa Mile Brkovi bio je simpatizer nae KP, to je u ondanje vreme bila prava retkost. Preko Mila Brkovia doao sam u vezu sa mnogim simpatizerima nae Partije, meu kojima je bio najinteresantniji Mihailo Radonji8 iz Kojinovia, sa Velikih livada, na pola puta do Ivanjice.

Stari Radonji se, posle lutanja po srednjoj Evropi, vratio u svoj rodni kraj nastavljajui borbu, zapoetu u svojoj mladosti. S velikim ponosom je priao o tome kako je upoznao Lenjina na Cimervaldskoj konferenciji, kao i o podrci koju je pruio Lenjinu na samoj konferenciji, kada se Lenjin obraunavao sa kauckijanskim oportunizmom i socijal- ovinizmom.9 Bio je razoaran socijaldemokratima svih boja, a jedino

8 Mihailo Radonji, metalski radnik, roen 1885, iveo je u Lozani (Svajcar- ska) i bio delegat Socijalistike partije Svajcarske na meunarodnoj socijalistikoj konferenciji u Gimervaldu, kod Berna. Po povlaenju naih snaga u Sandak bio je uhvaen od strane ljotievaca i predat Gestapou. Umro je u Mauthauzenu od dobivenih batina posle jednog govora u kojem je veliao Crvenu armiju. O njemu je pisao profesor Beogradskog univerziteta Borivoje P. Tasi u Politici od 13. avgusta 1969. godine.

9 Na ovoj konferenciji, 5. septembra 1915. sastali su se predstavnici socijalistikih partija Nemake, Francuske, Norveke, vedske, Holandije, Italije, Svajcarske. Poljske i ruski boljevici. Levim krilom konferencije rukovodio je Lerjin.

21

je Boljeviku partiju u Sovjetskom Savezu smatrao revolucionarnom partijom. Njegova stara brvnara, ve sklona padu, bila je svratite svih naprednih ljudi, bez obzira na godine. Pod uticajem ive rei Mihaila Radonjia, stariji ljudi, prvaci graanskih partija i drugih strujanja, postajali su simpatizeri Komunistike partije. Tako je napredni zemljoradnik Lianin, inae pristalica Zemljoradnike stranke, napustio svoju stranku i davao priloge za KPJ; a Dobrivoje ubrk, lan tajne organizacije -Crna ruka i posilni pukovnika Apisa,10 govorio je kako bi on u svoje vreme svakako pripadao Komunistikoj partiji da je ona postojala uoi proboja Solunskog fronta. I njega je oaravala budunost koju je ocrtavao Radonji: sa pobedom radnike klase i siromanog seljatva, a pod vodstvom Komunistike partije. Mlai ljudi i omladinci sela Pri- dvorice spominjali si ime starog Radonjia sa velikim potovanjem, smatrajui ga u neku ruku za narodnog proroka, koji im je sa velikim oduevljenjem govorio da su oni ta generacija koja e doekati to novo doba kome tei celokupno napredno ooveanstvo.

Socijalistike ideje su jo odavno strujale ovim krajem. Tadanji lan KPJ Milinko Kui,11 koji je zbog revolucionarnog rada na Beogradskom univerzitetu i u ovom kraju bio osuen na dve godine robije, jo je u to vreme tamnovao. U panskom graanskom ratu borila su se dva druga iz ovog kraja, dvojica lanova KPJ. Jedan je bio rodom iz Sarenika, blizu Prilikog Kiseljaka. To je Obren Stiovi. Drugi je bio Boko Petrovi12, iz sela Srednja Reka. Rad ove trojice drugova ostavio je svoj trag po selima gde su roeni, a naroito delovanje Milinka Ku- ia u Ivanjici i okolini.

Meutim, lanovi KPJ na teritoriji sreza moravikog u to vreme bili smo samo Mio Matovi13 i ja. Nas dvojica smo sainili plan rada za naredni period, koji se sastojao u sledeem:

prvo, politiki rad po selima i stvaranje partijskog uporita; drugo, politiki i prosvetno-kultumi rad u Ivanjici, preko kul-

turno-umetnikog drutva Javor; i tree, politiki rad meu uiteljima, preko sreskog uiteljskog

udruenja, u nastojanju da se od naprednih uitelja stvori veina u sreskom uiteljskom udruenju.

Tako sam pri kraju 1939. godine formirao partijsku eliju na teritoriji sela Pridvorice i Vionice, iji su lanovi bili Mihailo Radonji,

10 Poetkom 1917. godine dolo je do Solunskog procesa, u kojem su, presudom vojnog suda, osueni na smrt i streljani pukovnik Dragutin Dimitrijevi Apis, major Ljuba Vulovi i Rade Malobabi. Obnovom toga procesa 1953. u Beogradu, svi pripadnici organizacije Crna ruka su rehabilitovani, jer je dokumen- tovano dokazano da su bili nevino osueni. Inae, nacionalistika organizacija uestvovala je u dvorskim pobunama poev od 1903. godine, ikada su ubijeni Aleksandar Obrenovi i njegova ena Draga.

11 Milinko Kui, roen 1912. u Svestici kod Ivanjice, jedan od rukovodilaca naprednog studentskog pokreta u Beogradu; polit, komesar Uikog odreda; prvi politiki komesar 2. proleterske brigade, zatim komesar 4. krajike divizije; kada je oboleo od tifusa izvrio samoubistvo. Proglaen za narodnog heroja.

12 Boko Petrovi, student, roen 1914. u Srednjoj Reci, lan KPJ od 1937. Poginuo u Spaniji.

13 Milosav Matovi, uitelj iz sela Dobraa (Arilje), roen 1918. Clan KPJ. Poginuo kao zamenik polit, komesara 1. bataljona 2. proleterske brigade u selu Kalin, blizu Bugojna, 13. jula 1942. godine.

22

Milija Rakovi i ja kao sekretar elije. Milija Rakovi je bio najsiromaniji ovek u Pridvorici, retkog potenja i dobre pameti. U njegovoj kui nije bilo patosa, a ni kreveta. Jedini nametaj su sainjavali jedna krinja, u kojoj se nekad dralo rublje, i sinija sa nekoliko tronoaca. U svoj toj sirotinji Milija je imao enu i dvoje dece, koji su ga neobino voleli i cenili.

Organizovani rad nae elije ubrzo je okupio prilian broj simpatizera iz Pridvorice i Viomice. Njima dvojici su pripali svi zaseoci Prid- vorice a meni centar optine, Vionica i ostala sela okolo.

Od optinskog delovoe Mila Brkovia saznao sam da se i svetenik Miladin Pajevi, kao i njegova ena, mogu smatrati naprednima, jer kod njih dolazi svakog leta Ljubivoje Pajevi14, napredni student iz Kaone (Dragaevo). Od popa Miladina sam saznao da su staru crkvu u Pridvorici zidale sluge Nemanjia, u isto vreme kad je graena Studenica, pa je tako i selo po tim slugama pri dvoru dobilo svoje ime Prld- vorica. Meutim, ako je to predanje i tano, Pridvoriani nisu ni po emu liili na sluge pri dvoru, ve obratno veina se izjanjavala za protivnike ondanjeg dvora Karaorevia, a bili su i otvoreni i otri na flezikcu. To je u ono vreme bilo najrevolucionarnije selo u srezu moravi kom.

Ve s prolea 1940. godine naa elija je imala etiri kandidata za Partiju: Miloa Mila Brkovia, Dragiu Kovaevia, Zivorada Aleksi- a i Dobriu Kovaevia.15 Sve su to bili mladi ljudi, sa tek odslue- nom vojnom obavezom. Osim ovih kandidata, bilo je niz simpatizera koji su davali novane priloge za KPJ.

Ideju o potrebi orgamizovanja zadruge u Pridvorici za sva okolna sela dobro smo propagirali, te je ona prihvaena od strane seljaka kao spas od neuvene pljake ivanjikih trgovaca. Ve u martu 1940. godine poeo je upis prvih lanova nabavljako-prodajne zadruge za Pridvo- ricu i okolinu.

Kad sam doao u Vionicu, posluitelj u koli je bio vlasnik zgrade. Odmah sam to izmenio i za posluitelja postavio najsiromanijeg seljaka iz zaseoka Periia. To je bio Peria Perii, nosilac Karaoreve zvezde, koji je jo kao omladinac preao preko Albanije i uestvovao na Solunskom frontu. Njegovi sinovi su bili prvi napredni omladinci u Vionici, a danas su lanovi SKJ.

Jedna od izuzetnih seoskih ena u ovom kraju, bila je majka Veni- jamina Marinkovia. Iako joj je sin bio jedinac, potpuno je shvatila potrebu ilegalne borbe koju je vodila naa Partija. Kad sam joj izloio ideju o formiranju zadruge u Pridvorici, postala je najvei agitator u Ceini. Tetka-Stanku Marinkovi video sam ponovo 29. marta 1944. godine. Njen sin Venijamin poginuo je krajem novembra 1941. u Poegi. Njoj je to neko jednom prilikom rekao. Ona mu je odgovorila: Komunisti kao moj Veljo ne mogu se unititi. Mua su joj etnici izbatinali

14 Ljubivoje Pajevi, lan KPJ, borac Dragaevskog partizanskog odreda, 2. proleterske brigade, a zatim 1. proleterske brigade. Danas general-potpukovnik.

15 Dragia Kovaevi je postao lan KPJ u Moravikoj partizanskoj eti 1941. Prilikom odstupanja naih jedinica za Sandak svratio je kui da uzme preobuku, ali su ga Nemci iznenadili i ubili ispred kue. Ostala trojica su i danas ivi i lanovi SKJ.

23

1942. godine i od toga je umro. Dok su ga etnici odvodili, tetka Stanka im je dobacila: Ostavite njega stara i bolesna, vodite mene, majku vam koljaku. Ja sam rodila komunistu, ja isto mislim kao i moj sin. Jedan od bandita joj je na to odgovorio: Ti e, stara kujo, da ostane sama iza njih i da ih oplakuje. To e ti biti najvea kazna za tvoj komunistiki jezik.

U vreme 1939/40. godine, Ivanjica je bila zaputena varoica, sa neto malo zanatlija i kafedija, kao i sa dve gazdake firme koje su drale sve niti u itavom srezu. Veletrgovac Radojica Jeremi pljakao je seljake previsokim cenama kukuruza, penice i soli, a jerezovski poslanik, kafedija Vukain Spasovi, drei jedini hotel u Ivanjici, praktino je kontrolisao sve prolaske kroz Ivanjicu i davao zajmove uz ze- lenake kamate te je tako imao uporita u gotovo svakom zaseoku moravikog sreza. Otuda je bilo teko raditi u Ivanjici, gde je ovo ze- lenako drutvo dopunjavala saradnja sreskog naelstva sa policijskim pisarima, postavljenim uz asistenciju spomenutih dveju firmi.

I u takvoj situaciji, napredne snage ove varoice, oivele su rad sa omladinom preko kulturno-umetnikog drutva Javor. Za predsed- nika je izabran Miloje Dilpari, sudski pripravnik, a za sekretara Dule Salevi, student; lanovi su bili: Milka Petrovi, Milinko Velimirovi, Milka Vuievi, Aco Nikoli, Peria Perii, Tane Milenkovi, Borko Poledica veinom studenti. Odlueno je da se u prostorijama Javora pokrenu i zidne novine. Osim toga, oseala se potreba za umnoavanjem partijskog materijala, koji smo dobij ali u ogranienom broju primeraka. Sa Miom Matoviem dogovorio sam se da poslove partijske tehnike obavljam ja. Radi toga sam rakijom snabdevao pijanca de- lovou u optini vionikoj, a on mi je zauzvrat davao pisau mainu kad god sam je potraio. Tako sam u toku zime i ranog prolea 1939/40. umnoio sav raspoloivi partijski materijal i prekucao materijal za dva broja zidnih novina koje su ve izlazile u Javoru u Ivanjici.

Ali, glavni teret rada na selu nosila je grupa naprednih uitelja u koju su, osim Mie Matovia i mene, spadali sledei uitelji: Milinko Velimirovi (Budoelja), Milan Vujovi (Brusnik), Milo Glii (Prilike), Nikola Boani (Cerova), Vidosav Punii (Srednja Reka), Rado Krivo- kua (Bratljevo), ore Mitrainovi (Kuii), Cvetko Velimirovi sa enom (Meureje), Nada Dilpari (Milanda), Persida Stjepovi (Pridvo- rica), brani par Gavrilovi (Sume) i drugi brani par Gavrilovi (Ivanjica), ore Jokanovi (Kovilje).10

U poznu jesen 1939. godine odrana je u Ivanjici uiteljska skuptina, na kojoj je za sekretara izabran Milosav Mio Matovi. Prilikom svakog prijema plate odravani su sastanci i interesantna predavanja sa diskusijom o tekuim temama iz ivota kole i uitelja. Veina uitelja su bili lanovi uiteljske napredne zadruge Vuk Karadi i kupovah sveske napredne biblioteke Budunost, koju je ureivao poznati pedagoki radnik Milo B. Jankovi.

Za vreme zimskog raspusta, krajem decembra 1939. godine, odrana je u Beogradu Druga pedagoka nedelja, koju je organizovala naa zadruga Vuk Karadi, nastavljajui drutveno-politiko, struno i ide

18 Od napred pomenutih drugova i drugarica, nas sedmoro je bilo u 2. proleterskoj brigadi.

24

oloko uzdizanje svojih lanova (u zgradi Saveza nabavljakih zadruga, Poenkareova 21, danas Makedonska ulica). Tad sam prvi put upoznao Miodraga Matica, Rau Plaovia i Radovana Zogovia. Jedne veeri posle zavretka ove nedelje, okupili su se uitelji lanovi Partije u jednoj sobi u Uiteljskom domu u Ulici kralja Milutina br. 66. O borbama u pa- niji govorio je Vlado Popovi, jedan od uesnika u ovom ratu.

Tada smo svi dosta itali. U to vreme pojavile su se i nove knjige: Kua oplakana od R. Bosanca (Rodoljuba Colakovia), Spani ja od Zan Riharda Bloha, Kako se kalio elik, Porodica stahanovaca, Sovjeti osvajaju Severni pol, Zdravlje u SSSR-u (zbirka lanaka naprednih lekara), Staljinova biografija i druge.

Zbog uspenog rada sreskog uiteljskog udruenja, kao i kultur- no-umetnikog drutva Javor u Ivanjici, Petar Stamboli, tadanji instruktor PK KPJ za zapadni deo Srbije, izneo je ideju da se formira rukovodstvo naprednog uiteljskog pokreta za zapadnu Srbiju, kao i sres- ki komitet za dva sreza (ariljski i moraviki). Zbog toga je zakazao sastanak u selu Moiocima, kod Neboje Jerkovia17 i njegove drugarice. Na taj sastanak smo pozvani Mio Matovi i ja. I tako, dok se jo nisu ni otopili svi snegovi sa padina i ogranaka Golije, Javora i Munja, u rano prolee, krenuo sam od Golije preko Javora do ispod Munja na ovaj sastanak. Uz put sam imao priliku da se uverim u istinitost izreke koju esto ponavljaju bistri ljudi ovih sela: Oj, Golijo, gola li si; oj, Javore, jadan li si; aoj, Munju, muan li si! Teko nama meu vama!

Na sastanku u Moiocima razmatrana su sledea pitanja:1. Rad sreskih uiteljskih udruenja i njihova perspektiva;2. partijsko-politiki rad, formiranje sreskog partijskog rukovod

stva, uvanje ilegalnog materijala od provale, kao d stav povodom osnivanja raznih koncentracionih logora u zemlji;

3. sukob sa Krleom i njegovim jednomiljenicima.Poto je rad Sreskog uiteljskog udruenja u Ivanjici ocenjen kao

uspean, zakljueno je da Neboja i njegova drugarica sa ostalim naprednim uiteljima u ariljskom srezu preuzmu sresko uiteljsko udruenje od aice reimlija.

Nakon ovoga, diskutovalo se redom o svim srezovima uikog okruga, popisani su lanovi Partije i ostali napredni uitelji i razmatrane su mogunosti za njihov dalji rad, kao i za nau pomo i pomo partijskim organizacijama.

Po drugoj taki dnevnog reda ovog sastanka, Neboja, Mio i ja podneli smo izvetaje o radu naih elija (osnovnih organizacija KPJ). Meni je zamereno da je elija prestara s obzirom na godine starog Radonjia i preporueno mi je da smelije primam mlae ljude u Partiju. Orijentacija moje elije na propagiranje zadruge u ovom delu sreza oce- njena je kao primer konkretnog rada u masama.

U pogledu partijskog rada, instruktor Petar Stamboli nam je skrenuo panju na budnost i uvanje partijskog materijala, koji smo poeli dobijati redovnije. Vlada CvetkoviMaek izneverila je oekivanja narodnih masa i sve vie je skretala udesno. Ova vlada je organizovala koncentracione logore u Bilei i Lepoglavi, a, kako ree instruktor, uje se

17 Neboja Jerkovi, uitelj, lan KPJ, poginuo kao komandant Mavanskog partizanskog odreda, krajem 1941. godine.

25

da e se formirati jo jedan logor u Ivanjici. Zato smo resili da nae partijske organizacije povedu iroku akciju prikupljanja dobrovoljnih priloga (arape, rukavice, alovi i demperi) za drugove zatvorene u logorima.

Onda smo napravili pauzu i sili u kolsko dvorite, na ist vaz- duh. Nas trojica smo produili razgovor i odetali malo podalje, ostavljajui instruktora Stambolia i Nebojinu drugaricu u nekom veselom raspoloenju. Kad smo zastali, Neboja zapoe svoju priu. Kad su se on i njegova drugarica odluili na brak, zakleli su se, da meu njima nee biti nikakvih tajni, ve potpuna otvorenost i iskrenost koja mora krasiti lanove KPJ. Pridravajui se tog zavetovamja nedavno mu je njegova drugarica ispriala da povremeno odrava najblie odnose sa instruktorom Stamboliem. Drug Neboja nam je dalje priao da ga to saznanje povremeno mui zato je reio da nam, kao svojim najboljim drugovima, to saopti i da uje nae miljenje.

U prvi mah, Mio i ja, bili smo toliko iznenaeni, te nismo mogli ni re da progovorimo pa dok priberemo misli pogledali smo u pravcu ono dvoje prestupnika. A, onda smo, naizmenino, poeli da objanjavamo: neizvestan i teak rad profesionalnih revolucionara pun opasnosti i neredovnog ivljenja. I, ko zna, ta bismo sve napriali u saoseanju sa Nebojom, da se Mio Matovi ne seti gospoe Kolontaj i njene propagande -slobodne ljubavi u Sovjetskom Savezu protiv koje su se tamonji drugovi borili.

Uskoro smo produili sastanak o raspravi sa Krleom. O tome smo svi bili prilino obaveteni iz tampe koju smo tada itali (-Izraz, Mlada kultura, Danas, Umetnost i kultura, Peat i organ CK KPJ Proleter), Instruktor Stamboli je nauo da e u sledeem broju Proletera izai lanak sa tendencijom definitivnog obrauna sa Krleom, pa nam je skrenuo panju da dobro prouimo taj lanak. Na ovu preporuku ja sam ljutito i nervozno reagirao, govorei: ta tu ima da se prouava kada smo mi na strani nae Partije.

Osim redovnog zaduenja za svoj srez, po uiteljskoj liniji, bili smo zadueni: Neboja za srez zlatiborski i za srez dragaevski; Mio Matovi za poeki i crnogorski srez; a ja za uiki i raanski, i ako stignem, za studeniki srez. A, to se tie formiranja partijskog rukovodstva za dva sreza, instruktor Stamboli je uzeo obavezu da ovo raspravi sa partijskim forumima.

Kao najudaljeniji prvi krenuh sa ovog sastanka, a Mio Matovi se die da me isprati. Ukratko mi ree: da nije mogao ni sanjati da se tako neto deava meu bliskim drugovima, kao to nam je Neboja ispriao. To mu lii na malograanski i buroaski moral protiv koga se mi komunisti borimo. Bio je miljenja da o tome treba obavestiti Zelja (sekretar OK KPJ za uiki okrug) ili druga Tozu (S. Vukmanovia Tempa), prvom prilikom ako ga sretnemo.

Nekako odmah nakon odranog sastanka u Moiocima vratio se sa robije drug Milinko Kui, student filozofije na Beogradskom univerzitetu. Kui je naem zapoetom partijskom i optepolitikom radu dao jo vie podstreka i snage, on nas je jo vie osmelio, a mi smo se sa njime ponosili ba zato to se u nae redove vratio sa robije, kao preka

26

ljeni borac Komunistike partije. Od tada smo Mio i ja odlazili u Iva- njicu, tj. kod Kuia, gotovo svake nedelje. Najee smo se sastajali kod kue njegovog roaka, u strani povie Ivanjice. Ponekad smo zajedno svraali na aj u malu kafanicu koju je drao jedan simpatizer nae Partije. Kui nas je upoznao sa drugaricom Olgom Jeremi, tetkom Vojkana Jeremia, inenjera, inae tadanjeg simpatizera Partije. Olga je drala trgovaku radnju i jedva ivotarila u senci ivanjikih trgovaca i zelenaa. Pripadala je jednom broju starih socijalista i komunista, kao to je bio i otac naeg druga Mike Velimiro vi a, koga su neposredno pred osloboenje zemlje ubili etnici. Tada je Olga bila simpatizer nae Partije. Ta kulturna i pametna ena povremeno je bila partijski punkt za kurire i ilegalni materijal. Postepeno smo svi mi, napredni uitelji kupovali robu u njenom duanu, ostavljali i menjali knjige i ostale materijale, a pri tom bili obavetavani o najnovijim dogaajima u Ivanjici i u zemlji.

Kuiev dolazak nas je nekako sve razmrdao. Iako smo do tada radili svim snagama, poeli smo se oseati nekako skueno, a povremeno i potiteno zbog pojave nemorala u naim redovima. Zato smo, jednom prilikom, ispriali Kuiu ta smo uli od Neboje u Moiocima. Kui se na to smrknuo i prozborio da je to najobinija gadost, kojoj nije mesto u naim redovima! Zavriio je time da e taj klipan iskusiti partijsku kaznu, a nas upozorio da o tom nikome vie ne priamo, jer su pred nama mnogo krupniji zadaci i vani dogaaji.

Krajem kolske 1940. godine dobili smo iz Uica letak Radnicima i radnicama Uica i okoline sa potpisom Mesna organizacija Ujedinjenog radnikog sindikalnog saveza Jugoslavije. Sadrina letka je bila aktuelna i prikladna i za selo, jer se govorilo i o porastu cena, pekulantima, trajkovima radnika, s pozivom na borbu i jedinstvo radnike klase protiv svih nevolja koje je pritiskuju. Bilo je vie sluajeva da nam seljaci posle proitanog letka, u razgovoru, postavljaju pitanje zato se ne iznose tegobe seljaka i zato se jedan takav letak ne bi obratio seljacima. Zato smo Mio Matovi i ja za vreme kolskog raspusta insistirali kod mog brata Zelimira da bar Okruni komitet pripremi jedan takav letak koji bi bio namenjen seljacima Uica i okoline. Sa ovim naim predlogom sloio se i instruktor PK KPJ za Srbiju Petar Stamboli, koji je ve nekoliko meseci iveo u naoj kui u Uicu i pomagao Mesnom i Okrunom komitetu Partije.

Sve do odlaska na partijski kurs u Sijarinsku Banju imao sam iroke mogunosti da posmatram bujanje partijskog i politikog rada u Uicu i okolnim srezovima. U sopstvenoj kui upoznao sam mnoge istaknute' drugove i drugarice, meu kojima i sekretara PK SKOJ-a, drugaricu Ljubinku Milosavljevi.

Na partijskom kursu u Sijarinskoj Banji, u trajanju od trideset dana, uestvovalo je sedamdeset i jedan lan nae uiteljske zadruge Vuk Karadi. To su bili lanovi Partije, kandidati i vrsti simpatizeri; koji su kasnije odigrali veliku ulogu u povezivanju seljaka sa radnikom klasom, i u pripremama za dizanje ustanka. Na kursu se izuavala Istorila SKP(b), politika ekonomija i praktian rad na selu i u vojsci. Materijali su se izuavali i vodile diskusije po grupama, kojima su ruko

27

vodili: Branko Raki, uro Guberini, Vukajlo Kukalj, Veljko Dugoevi i Neboja Jerkovi. A itavim kursom je rukovodio Svetozar Vukmano- vi Tempo, koga smo tad zvali Toza. Kurs je zavren sa potpunim uspe- hom. Nikada niko nije provaljen. Policija nije saznala da je u Sijarinskoj Banji odran partijski kurs. Kao najbolji dokaz uspeha ovog partijskog kursa jeste da su svi uesnici stupili u prve borbene redove 1941. godine.

Po povratku sa partijskog kursa u Sijarinskoj Banji bio sam sa grupom Uiana na pomenu dr Dragii Mioviu u aku. Krajem avgu- sta 1940. policija je vrila velika hapenja u Uicu, Poegi i okolnim selima. Zato u Ivanjici nismo zatekli Kuia. Partija ga je uputila na partijski rad van ovog sreza. Stigao nam je i proglas Okrunog komiteta Partije Seljacima Uzica i okoline, koji smo umnoili u dosta prime- raka i rasturili ga po svim selima moravikog sreza. Proglas se obraao siromanim seljacima, a u njemu se, osim ostalog, pominjao ivanjiki derikoa i zelena Radojica Jeremi; zbog toga je letak bio rado itan, jer nije bilo seljaka u ovom srezu koji nije bar uo za ovog veletrgovca.

Autoritet Partije naglo se irio, naroito u Pridvorici i okolnim selima, gde smo popularisali osnivanje zadruge. Javljalo se sve vie upi- snika za lanove, te je bila sazrela situacija da se organizuje osnivaka skuptina. Zadruni savet iz Beograda poslao je na ovu skuptinu svog delegata Veu Milosavljevia. Skuptini je prisustvovalo blizu stotinu seljaka, od kojih su oko ezdeset ve uplatili uloge.

Iste jeseni okruno partijsko rukovodstvo se jednim proglasom obratilo i seoskoj omladini.

U prvoj polovini novembra odrana je okruna partijska konferencija, na kojoj su, osim lanova OK KPJ i lanova MK za grad Uice, prisustvovali svi sekretari elija u uikom okrugu. Mio Matovi, Neboja Jerkovi i ja nali smo se u subotu uvee u mojoj kui u Uicu. Tu smo prenoili, a izjutra rano u nedelju doao je po nas Ljubia Ves- ni, lan OK SKOJ-a, koji je rukovodio obezbedenjem konferencije, i odveo nas u Duboki Potok (zaselak sela Buara), na pet kilometara od Uica, ispod puta koji vodi za Bajinu Batu, u kuu Milutina Ivanovia, krojakog radnika. Milutin je sa jo nekoliko lanova KP uvao strau van kue, a njegova drugarica Milja je bila u kuhinji za sve vreme konferencije. Svi uesnici konferencije su stigli pre svanua, a konferencija je poela rad u 7 asova.

U radu konferencije uestvovali su sledei drugovi i drugarice: 2e- limir uri, uitelj, sekretar OK; Vukola Dabi, radnik, lan OK; Dob- rilo Petrovi, student, lan OK i sekretar MK za grad Uice; Venija- min Marinkovi, profesor, lan OK; Radoje Mari, radnik fabrike oruja, lan OK i sekretar OK SKOJ-a; Mihailo Jevti, opanarski radnik, lan OK; Vojo Bojovi, obuarski radnik, lan MK; Milivoje Jemenica, student, lan OK SKOJ-a; Vitomir Pantovi, radnik fabrike oruja, lan MK; Cveta Dabi, radnica tkanice, lan MK; Stevan Colovi, privatni nametenik, sekretar elije u Radobui (ariljski srez); Dragoljub or- devi, sudski pripravnik, sekretar elije u Poegi; Krsta Paji, radnik, sekretar elije GodovikGorobilje (poeki srez); Neboja Jerkovi, uitelj, sekretar elije u Moiocima (ariljski srez); Milosav Matovi, uitelj.

28

sekretar elije u Brezovi (moraviki srez); Ljubodrag uri, uitelj, sekretar elije u Pridvorici (moraviki srez). Ukupno nas je bilo 16.18

Radu konferencije, u ime Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, prisustvovao je Milo Matijevi Mra, lan PK KPJ za Srbiju i kandidat za lana CK KPJ.19 Drug Mra je odrao poduu uvodnu re, u kojoj je govorio o meunarodnom poloaju zemlje i Partije u uslovima kada ve godinu dana besni drugi svetski rat, uoi sudbonosnih dana koji su oekivali nau zemlju od faistike opasnosti spolja i iznutra, u uslovima terora nad radnikom klasom, kada se kod najirih masa budi klasna svest da pod vodstvom KPJ vode borbu protiv neprijatelja. Dokaz za to je preporoena KPJ, koja je u to vreme imala dva nacionalna centralna komiteta, est pokrajinskih, vie oblasnih i vie okrunih komiteta, mnogo sreskih i mesnih komiteta i veliki broj elija sa blizu 7.000 lanova KPJ. Zatim je govorio o postignutom jedinstvu u Partiji, koja je prebrodila dugogodinju krizu i sada se nalazi u periodu snanog poleta zahvaljujui novim kadrovima koji nisu optereeni frakcijskim borbama u vrhovima i koji se bore protiv svih tuih i antipartijskih elemenata.

U diskusiji je uestvovalo vie od polovine uesnika. O politici Partije na selu diskutovao je Mio Matovi. On je izneo naa iskustva iz moravikog i ariljskog sreza, govorio je o probuenosti seoskih masa, naroito seoske omladine, eljne zabave i kulturnog ivota, o zadrunom pokretu na selu, o odjeku proglasa upuenih seljacima Uica i okoline i seoskoj omladini. Osim toga, Mio je, u ime Nebojino, moje i svoje, predloio stvaranje konsultativnih grupa za srezove, gde ne postoje sre- ska rukovodstva Partije (sreski komiteti), iznosei pri tom naa esta sastajanja i dogovaranja o svim pitanjima. Stvaranje ovih grupa nije usvojeno, ali je preporueno da se iskustva prenose drugarskom sarad- njom i meusobnim pomaganjem. Meutim, u zakljuke konferencije je ulo da Okruni komitet treba da formira sreske komitete u srezovima gde za to ima uslova. Osim toga, naloeno je Okrunom komitetu da se u srezovima zlatiborskom, raanskom i crnogorskom to pre formiraju osnovne organizacije (elije).

Konferencija je zavrila rad u 19 asova, uz oduevljenje uesnika, koji su tiho zapevali Internacionalu.

Sa ogromnim poletom bacili smo se na rad posle ove partijske konferencije. Podneo sam izvetaj svojoj eliji. Upravni odbor zadruge je ureivao za zadrugu jednu brvnaru u Pridvorici. Ve su bili gotovi spiskovi za prvu robu koju je trebalo doterati preko Ua (Ibarska pruga).

Meutim, ivanjika arija, na elu sa veletrgovcima i zelenaima Radojicom Jeremiem i Vukainom Spasoviem, u dosluhu sa sreskim

18 Od nas esnaest uesnika ove partijske konferencije, samo smo nas dvojica doiveli osloboenje zemlje. Svi ostali su izginuli u toku NOB, pa ak i drugovi koji su obezbeivali konferenciju. Jedino je preivela rat drugarica Milja sa troje dece, koji su svi lanovi SKJ. Ona nam je za vreme konferencije kuvala aj i kafu.

18 Milo Matijevi Mra, rodio se 1902, na Kordunu, u selu Keatenovcu (Vojni), u siromanoj seoskoj porodici. Bio tekstilni radnik, obalski radnik i loa nabrodu. Clan KPJ od 1926. a ve 1928. odlazi na kongres Komunistike omladinske internacionale. Na robiji proveo 6 godina. Ubijen od strane beogradske policije 1941, a uz najtea muenja nije progovorio ni rei. Narodni heroj.

29

naelnikom, uspela je da me premesti, na planinu Ozren, u selo Kalau- zovie (povie Sarajeva). U novo mesto uiteljevanja morao sam se javiti 15. novembra 1940. godine.

Posle mog odlaska andarmi su sproveli u Ivanjicu nekoliko seljaka koji su bili najaktivniji oko osnivanja zadruge, meu njima i Miliju Rakovica, lana moje partijske elije. U zatvoru su ih drali nekoliko dana. Policijski pisar Marinkovi i andarmi pretukli su ih i naredili da se ulozi za zadrugu vrate seljacima. Pri tom su im otvoreno rekli da vlasti ne dozvoljavaju osnivanje komunistike zadruge.

4. PRVA SAZNANJA O SEKRETARU NAE PARTIJEZa selo Kalauzovie u Uicu se moglo saznati samo toliko da je pla

ninsko selo, iznad Sarajeva, da se u blizini sela eksploatie uma, da ima dosta umskih radnika, kao i da je kolski nadzornik dobar ovek, po- reklom iz okoline Uica. Za partijsko-politiki rad na terenu pripremljeno mi je vie brojeva Narodne itanke, kao i lista Radnik organa Ujedinjenih radnikih sindikata. Brat elimir, kao sekretar Okrunog komiteta Partije, rekao mi je da se ne brinem ako me i otpuste iz slube, jer su Partiji potrebni odani lanovi. Pni tome mi je dao jo municije za pitolj koji sam dobio ranije i dodao da se Partija postepeno naoruava, pripremajui se za teke dane koji nailaze. Skrenuo mi je panju da ne tedim municiju i da se u umama oko novog sela uvebavam u gaanju, jer Partija postepeno prerasta u naoruani odred radnike klase i seljatva. A na kraju naeg razgovora zanemeo sam od iznenaenja: rekao mi je da, mada kri izvesna pravila konspiracije, ne moe a da mi kao bratu ne poveri jednu veliku tajnu, tj. da je video sekretara nae Komunistike partije, opisujui ga sa nevienim oduevljenjem.20

Nije zato bilo nikakvo udo to sam kao na krilima dogurao do Kalauzovia. Do zimskog raspusta radio sam kao nikad dotle. kola je bila nova i planski sazidana, sa jednom uionicom, hodnikom i kancelarijom, kao i jednosobnim stanom za uitelja. Nalazila se na prikrajku sela, na jednoj livadici, od koje su poinjale velike ume planine Ozren. U poreenju sa ranijim selima u kojima sam slubovao, kola mi je liila na nekakvu vilu u vazdunoj banji. Nadmorska visina sela sigurno se kretala oko 1.000 metara. Selo je bdio srpsko, a nonja romanijska. Poto je zima ve poela da stee, zatekao sam u selu sve ljude sa glavama zavijenim u velike alove, koje su retko skidah s glave. Tako je i posluitelj Petar Milinkovi obavljao sve poslove oko kole ne skidajui svoj al. Nije mu se svialo to je morao da obavlja poslove posluitelja, te se nekako drao na odstojanju. Tek kad sam mu objasnio moj stav prema radu i poeo ga zvati domainom kole, poeo je sa mnom da razgovara.

Meutim, nije samo on bio takav. Svi u selu bili su gordi i ponositi. To je psihologija gortaka, a posebno stanovnika oko legendarne Romanije. Ovde kapitalizam jo nije bio prodro, niti je uspeo da razbije odreene drutvene odnose koji su se vekovima stvarali. Bio sam iznenaen postojanjem velikih zadruga u ovom i u drugim srpskim selima oko Sarajeva, a naroito na Romaniji.

Jednog dana Petar me odvede u kuu Marinka Grujia, predsedni- ka kolskog odbora, inae stareine najvee zadruge u Kalauzoviima.

* Kad je u osloboeno Uice 1941. godine stigao drug Tito, odmah sam ga prepoznao prema opisu od pre nepune godine dana.

31

Cini mi se da je njegova zadruga brojala preko 40 lanova. Posle rata, kad sam obilazio radne zadruge, uvek sam se seao kako su najstariji lanovi ia-Marinkove zadruge podnosili izvetaj stareini i kako su se dogovarali za sutranji dan.21

Drugom prilikom, kad smo silazili za Sarajevo, uz put su mi seljaci pokazali zadrugu koja je imala 64 lana.

Svu panju, posle rada u koli, posvetio sam umskim radnicima koji su radili du umske eleznice od ia do Srednjeg i od Srednjeg do Ivanica. Potpuno sam upoznao ivot i rad ovih trudbenika, koji je bio preteak. Mahom su se hranili suvom hranom, a esto spavali pod vedrim nebom. Veinom su to bili nepismeni seljaci iz okolnih sela, ne- poverljivi prema pridolici kao to sam bio ja. Zapazio sam da mnogo novaca ovih umskih radnika odlazi za pie, to su i oni sami potvrivali. Bilo je sluajeva da su odbijali da prime ono to sam im besplatno ostavljao da proitaju, a neki ak nisu imali ni volje za bilo kakav razgovor.

Kad sam doao u Uioe za vreme zimskog raspusta, molio sam drugove da uine sve to je mogue da se bre partijski poveem sa Sarajevom, kako bih uspenije radio sa umskim radnicima.

Krajem decembra 1940. kraljevska jugoslovenska vlada zabranila je Ujedinjene radnike sindikate. Uika policija je upala u sindikalne prostorije u Uicu (31. decembra) i nije zatekla nita, jer su radnici sklonili svu arhivu i ostalu imovinu. Po direktivi Partije, pripremane su demonstracije u celoj zemlji. Tako su Okruni i Mesni komitet Partije na brzinu pripremili demonstracije u Uicu, u kojima sam uestvovao, kao i mnogi napredni uitelji. Policija i andarmi su nemilosrdno nasrnuli na demonstrante uz pucnjavu iz vatrenog oruja. Tom prilikom je smrtno pogoen radnik Radoje Mari, sekretar Okrunog komiteta SKOJ-a.

Da bi svoga slugu, komandira gradske policije Svetozara Aleksan- dria, sauvala od posledica ubistva koje je izvrio, kao i od revolta i gnuanja radnike klase i graana, policija je proturala razne vesti o tom dogaaju. Jedna je, na primer, bila da on, ak, nije ni ubio, odnosno da nije pucao. Zato sam, izmeu ostalih, i ja otiao u sud i prijavio se za svedoka protiv ovog ubice.

O sreskim i okrunim sudovima kao institucijama buroaskog, kapitalistikog poretka, nisam dotada ni razmiljao. Znao sam za zloglasni Sud za zatitu drave, koji je dejstvovao protiv radnike klase i lanova nae Partije. Jo ire se znalo za policiju i andarmeriju kao za otvorene i neskrivene zatitnike vladajueg, nenarodnog poretka. Ali, saznanje koje sam stekao u Sreskom sudu dopunilo je moju predstavu o institucijama koje tite vladajui poredak.

21 Kada sam za vreme rata, 21. juna 1943. godine, bio u selu Kalauzoviima, saznao sam da je posluitelj Petar meu prvima stupio u odred Cie-Romanijskog. Posle Ciine pogibije, kad je nastalo kolebanje u odredima. Kalauzovii se preli na stranu etnika, pa je poginulih seljaka bilo i meu partizanima i meu etnicima. Poginuo je i posluitelj Petar. Tada sam u svoj Ratni dnevnik zapisao sledee:

U selo Kalauzovie stigli smo oko 12 asova. Narod je etniki raspoloen. Nije se odazvao dobrovoljnim prilozima za ishranu naih jedinica, ve se pristupilo rekviziciji. Cia Marioko Gruji se dri skotski. Veli, da ni pare hleba ne da nikome, a ko hoe neka uzima silom.- (Iz Ratnog dnevnika Ljubodraga uria, Beograd, 1966, izdanje Vojnoizdavakog zavoda)

32i .

Suenje je bilo prava lakrdija, na kome su na brzinu proitane nae skraene izjave. Ostali drugovi radnici, koji su dali izjave kao i ja, bili su zajedno sa mnom ponieni i uvreeni kad je advokat ubice Mi- livoje Tadi pred sudom i pred svima nama izjavio da sud ne treba da pokloni nikakvu panju izjavama svedoka protiv njegovog branjenika, iz prostog razloga to se sve razbealo posle prvog sukoba demonstranata sa policijom, pa da ima mesta sumnji u verodostojnost naih izjava.22

Posle ovog dogaaja rasprene su mi i poslednje iluzije o bilo kakvoj pravdi i pravinosti u kapitalistikom poretku i njenim institucijama.

Zbog najbolje mogunosti da se odravamo u kursu dogaaja koji su se gomilali jedan za drugim, kao i zbog povezivanja sa svim uiteljima u ovom delu Srbije, svi mi napredni uitelji obavezali smo se da emo prisustvovati velikom skupu uitelja oko 15. februara 1941. godine. Pri polasku u Uice na ovaj sastanak, svratio sam kod kolskog nadzornika Radomira Kovaevia, u Sarajevu, da ga obavestim o svojoj na- meri. On mi je dopustio da idem, ali me je zamolio da ako eventualno neko bude pravio pitanje o mom ueu na toj skuptini, da nikako ne govorim da me je on pustio.

Na ovu skuptinu su doli svi drugovi i drugarice koji su uestvovali na radnikim demonstracijama 1. januara, kao i jo neki drugi. Napredne snage su poveali uenici 5. razreda Uiteljske kole, kao i dosta uitelja koji su nas simpatisali i bili potencijalni protivnici nenarodnog reima, mada su, mahom iz straha, esto utali.

Argumenti i injenice u proitanim referatima bih su takvi da su dali osnovu za diskusiju o najvitalnijim interesima uitelja, dece i kole. Meu prvima se za re prijavio Mio Matovi. On je govorio trezveno, injenicama razgoliujui sve dotadanje nenarodne reime, koji nisu vodili rauna ni o koli, ni o deci, ni o uiteljima. Kad je Mio poeo da razgoliuje tadanji CvetkoviMaekov reim, poeli su da mu upadaju u re uitelji istaknute reimlije, koji su ve poodavno radili u Uicu. Posle Matovia govorio je Lazar Bjeli,23 uitelj iz Uica, inae upravnik Doma za decu bez roditelja. Ovaj dom se izdravao iz nekih dobrotvornih fondacija, a bio je uporite skojevske i partijske organizacije. Mnogi drugovi koji su proli kroz ovaj dom aktivni su uesnici u NOB. Poto je Mio Matovi pobrao nevien aplauz na kraju svog govora, ovaj na stari kolega, Lazar Bjeli, odmah se obratio Mii i -mladim kolegama, rekavi da on ne razume ta mi to hoemo. Zatim je poeo da savetuje mlade uitelje, kao da smo njegovi tienici. Na kraju je dodao da je i on nekad imao -usijanu glavu.

Bjeliev govor nas je ne samo naljutio ve i isprovocirao, tako da je nekoliko mlaih uitelja zatrailo re. Prvi sam govorio ja. Zapitao sam kolegu Lazara Bjelia ta on i njegovi jednomiljenici misle o brojnim premetajima i progonima uitelja i uiteljica posle decembarskih izbora 1938. godine. On mi upade u re i odgovori da je to razumljivo, jer su radili protiv vlade. A kad ga zapitah protiv koga sam ja to radio

22 Milivoje Tadi, bivi socijalista, pa ak i odbornik i pravni referent komunistike optine u Uicu, 1920. godine.

23 I Lazar Bjeli se nekad smatrao komunistom (1920), a kasnije je bio pristalica svih nenarodnih stranaka i reima.

3 Seanja 33

pre tri meseca kada sam premeten zato to sam pomagao osnivanje zadruge, on me ostavi bez odgovora. Zatim sam mu nabrojao nemilosrdna otputanja iz dravne slube najboljih i najvrednijih uitelja, meu kojima sam spomenuo svog brata Zelimira, Neboju Jerkovia i Tatjanu Poli. Poto su mnogi uitelji iz ovih srezova poznavali sve troje pome- nutih, sluah su me, u tiini, veoma paljivo. Zavrio sam svoj govor potpunom osudom profadstikog i protivnarodnog CvetkoviMaeko- vog reima, pozivajui sve uitelje koji vole svoj narod i svoju zemlju da u ovim sudbonosnim danima zbiju svoje redove i da se ne daju da ih zavedu starije kolege koji su sluei nenarodnim reimima sebi obezbe- dili mesta u gradovima.

Poslednje moje rei veoma su pogodile nekoliko izrazitih reimlija. Najvie je mlatarao rukama Lazar Bjeli. On je neto galamio i obraao se predsedavajuem, ali se, od povika veine i aplauza kojim su bile propraene moje zavrne rei, nije mogao uti. Kad se buka donekle smirila, Bjeli je, ne traei re, pitao uenike 5. razreda Uiteljske kole ta e oni ovde i koga trae. To je jo vie razdrailo ve formiranu veinu od seoskih uitelja, pa je galama ponovo uzela maha i potrajala prilino dugo.

Kad sam stigao u Kalauzovie, posle nekoliko dana, primih poziv iz Sarajeva da se javim banovinskom kolskom nadzorniku. Sidoh u Sarajevo, pa najpre svratih kod mog kolskog nadzornika Kovaevia. On je, kao to smo se ve dogovorili, kazao banovinskom kolskom nadzorniku, koji je takoe bio na uiteljskoj skuptini u Uiou, da me on nije uputio niti sam ga ja pitao. Zamolio me je da ja potvrdim ove njegove rei.

U upravnoj zgradi Drinske banovine (danas zgrada Izvrnog vea Narodne skuptine Bosne i Hercegovine) sasluao me je lino banovinski nadzornik aslav Gavrilovi.24 Poto je sedeo u prvom redu za vreme uiteljske sretenjske skuptine u Uicu, prepoznao sam ga. On je sluao ta smo tamo govorili, te nije bilo potrebno da me u detalje ispituje. Interesovao se samo zato sam ja onako glasno napadao postojei sistm u naoj dravi i u naem kolstvu. Ukratko sam ga upoznao iz kakve sredine potiem, kao i da smo sva tri brata uitelji, od kojih je jedan ve otputen iz slube, a da nas dvojicu progone onakvi kao to je na stari kolega Lazar Bjeli. Poto sam u Uicu zaboravio da spomenem proganjanje i mog starijeg brata Dragoslava,25 to sam ovom prilikom napomenuo banovinskom nadzorniku.

Na kraju sasluanja, Caslav Gavrilovi mi je saoptio da mu je veoma ao, ali da mu je nareeno da Ministarstvu prosvete uputi predlog za moje otputanje iz dravne slube. Dodao je da je na tome naroito

24 Caslav Gavrilovi, nekadanji lan CK SKOJ-a; napustio redove KPJ, a poslednja stranka mu je bila protivnarodna JRZ. Od tih dana nisam ga video sve do 1946. godine u Uiou, na poloaju direktora Uiteljske kole. Teko mu je bilo to sam ga prepoznao, te se nespretno izvinjavao zbog postupka prema meni.

25 Moj stariji brat Dragoslav bio je kao uitelj devet godina u Makedoniji. Tamo je dobio tropsku malariju, pa je dobio premetaj u selo Gvozdac (srez ra- anski). Ovim srezom je gospodario Miloje Rajaikovi, ministar u Stojadinovievoj vladi. Poto je brat radio za opoziciju, Rajakovi ga je premestio iz ovog sreza, ostavljajui mu enu u istom selu. Za vreme rata Dragoslav je bio intendant 2. proleterske brigade i komandant pozadine G Srbije.

34

insistirao sreski naelnik iz Uica i da on tu ne moe nita uiniti, kao i da e osim mene biti otputen i Milosav Matovi.

Za sve vreme razgovora, koji nije liio na sasluanje, ovaj ovek mi je izgledao udnovato. Pitao sam se u sebi: otkud u tom oveku neke simpatije i saoseanja, a ovamo predlae otputanje iz slube. Ni nakraj pameti mi nije palo ono to sam tek posle rata doznao o njegovoj prolosti. Verovatno se, dok je razgovarao sa mnom, podseao na borbu koju je vodio, i verovatno o sistemu koji je i on nekada eleo da srui.

Nije prolo ni nedelju dana od ovog nemilog dogaaja, a u selo mi je stigao poziv za vojnu vebu.

5. TRAGINI DOGAAJI 1941. GODINEKad sam prispeo u Uice, moj peadijski puk Stevan Neman ja

ve je otiao na bivakovanje u selo Komoran, na reci Drenici, jugozapadno od Pritine. Posle nekoliko dana krenuo sam i ja tamo. A kako me je doekao komandir moje ete kapetan Trifunovi, najbolje je svedoan- stvo u sledeem pismu:

LJUBODRAG URlCB E O G R A D

Ul. Baba Vinjina broj 19 I sprat, stan broj 3.

Potovani drue uriu,Pre svega da Vam se predstavim. Ja sam Baevi Radisav,

zastavnik u penziji, sa stanom u Titovom Uicu, ul. Heroja Dejo- via br. 6/5, telefon 031/25-829.

Kao deak od 14 godina znao sam za Vas. Upoznao sam Vas pred izbijanje Drugog svetskog rata u selu Komoranu, u Drenici sada Kosovo. U to vreme, tanije marta 1941. godine, dislociran je 4. uiki puk iz Titovog Uica u Drenicu. Jedan bataljon tog puka se dislocirao u Krnu Reku, a jedan bataljon, odnosno jedna eta tog bataljona u kui Baevi Marka, solunca, koji je umro 1978. godine u 107. godini ivota. Vi ste, drue uriu, doli kasnije nego to je ta eta, tog bataljona, bila smetena u prostorije Baevi Marka u selu Komoranu. Seam se kad ste doli u civilnom gradskom odelu sa mantilom. Sve do izbijanja rata 6. aprila 1941. godine, komandir te ete nije Vam dao vojniko odelo da se obuete. Seam se i to kada je moj pokojni deda Baevi Marko, kao solunac sa Karaordevom zvezdom, rekao kapetanu koji je bio komandir te ete. Gospodine kapetane, zato ne oblaite tog gospodina u vojniko odelo, ovo je rekao isto naredbodavno, a kapetan mu je odgovorio. Zna, deda, ovo je veliki komunista i njega ne smemo da oblaimo. Znam da se deda dugo sa tim komandirom objanjavao u vezi Vas.

Drue uriu, kad ste dobili vojniku uniformu, Vi ste svoje odelo predali mojoj majci Zivani, koja je jo iva, sa stanom u Kraljevo Ul. Nikole Tesle 7. Ona Vam je rekla, uvau ja vae odelo dok se rat zavri i samo se javite ja u Vam ga poslati. Vi ste joj odgovorili nemoj da uva moje odelo, nego ga daj da ga neko iznosi, jer ako doivimo da se rat zavri, bie odela koliko hoemo. To ste rekli i otili sa pukom u Kaaniku klisuru da se bijete sa Ne- makim tenkovima.

36

O Vama sam uo kasnije kad ste govorili na 6. Kongresu KPJ, ali me je sada polemika Vaa sa Dedijerom jo vie pobudila pa reih da vas podsetim na ove epizode jo iz 1941. godine.

O Vaem odelu Vam mogu rei, ja sam ga nosio za vreme rata kao izbeglica, odelo i cipele, dok mantil moja majka ivana nije dala da ga niko nosi sve do 1948. godine. Tada mi je dala taj mantil te sam i njega iznosio sa ponosom. I sada kada joj pomenem to odelo, moja majka pita boe da li je taj ovek iv. Tako da Vas esto pominjemo kao komunistu i oveka.

Uvek ste mi sluili kao nekakav uzor, time i sada zraite jer biti pravi komunista nije nikada bilo lako, a sada je najtee jer se rue ideali za koje ste se Vi borili a i mi kasnije i za koje se i sada borimo, ali kako stvari stoje, bez mnogo uspeha.

Jo samo par rei da Vam opiem kretanje nae dvadeseto- lane porodice od 1941. godine do danas. Odmah posle kapitulacije mi smo morali da se iselimo iz Komorana, sve je porueno. Bili smo za sve vreme rata u izbeglitvu u Kuevu. Prilikom nailaska partizanskih jedinica septembra 1944. nas trojica smo stupili u partizane. Posle zavretka rata, celokupna porodica se vratila na imanje u Komoranu, ali su morali da ga opet 1960. godine napuste, sa istih razlo