210

POGLED UNUTRA Ðokica Jovanovic Jasmina Petrovic

Kolektivizam

Nacionalizam, autoritarnost, tradicionalizam i egali-

tarizam su, pokazuju nalazi našeg istraživanja, konstitu-tivni elementi kolektivizma. Zastupnici kolektivisticke ideologije “agresivno napadaju koncepciju pojedinca kao individue, isticuci kolektivizam kao osnovni ideološki stav na kome pociva vrednosni sistem i društva i vlasti. Naravno, veštim zavodenjem društva da je kolektivizam nužan za ostvarivanje državnih i nacionalnih ciljeva, mnoge politicke stranke ocigledno pokazuju da njih po-jedinac kao licnost ne interesuje, da slobode i prava coveka i gradanina nisu spremne da poštuju, cime se umanjuju uslovi za ostvarivanje demokratskog života i uspostavljanje demokratske vlasti.”191 )

Iz niza: nacionalizam – autoritarnost – tradicion-alizam – egalitarizam = kolektivizam (kulturni i politicki), posebnu pažnju cemo posvetiti nacionalizmu, a u narednom odeljku autoritarizmu, kao najvidijlivijim elementima kolektivizma.

Pored toga, citaocevoj pažnji preporucujemo posebne odeljke o kulturnom standardu i ideologiji iz narednog niza: kolektivizam – (kulturni i politicki) –

191 ) Slobodan Šoškic, Vlast i ostvarenje prava i sloboda

coveka i gradanina, Branic, Beograd, 2/2000. Web site.

211

nizak kulturni (i obrazovni) standard – ideologija (kao indoktrinacija i propaganda) = kic (kao ideološki, kul-turni i politicki normativ).

O kicu, kao poslednjoj tacki u ovom nizu i kao os-novnoj temi naše rasprave, je bilo reci u poglavlju Kic umesto stvarnosti.

212

Nacionalizam

1.

Nacionalizam je, u isto vreme, i politicka ideologija i kulturni stav.192) Nacionalizam predstavlja “naš stav” prema drugom, prema onome što je spolja, “što ne pri-pada nama”. Nacionalizam u Srbiji spada u kategoriju etnickih nacionalizama, za razliku od politickog nacion-alizma koji se formira u okviru politickih nacija.

Ukratko cemo upoznati citaoca sa radnim odreden-jen pojmova politicka i etnicka nacija. Politicku naciju odredujemo kao kolektiv koji ispoljava zajedništvo zas-novano na politickom, još bolje, bazicnom konsenzusu (opštoj politickoj volji i odluci) da se formira grupni (za-jednicki) politicki identitet. Drugim recima, gradani pristaju, odlucuju da budu pripadnici politicke zajed-nice – nacije. Politicke nacije mogu biti monoetnicke, ali i multietnicke. Politickim konsenzusom su nastale mod-erne nacije u razvijenim zapadnim društvima.

Nasuprot ovome, etnicke nacije se ne zasnivaju na racionalnoj politickoj odluci (volji), vec na kolektivnom uverenju o zajednickom etnickom (krvnom) poreklu. Konstitutivna je zamisao o zajednickoj prošlosti. Zas-tupa se kontinuitet u vremenskoj dimenziji (hiper-bolicno slavljenje predaka). Mrtvi i živi su sjedinjeni u vecnoj zajednici. Pošto su preci “postavili temelje državi i nacionalnoj (etnickoj) zajednici”, autoritarnost, tradi-cionalizam i egalitarizam (kolektivizam) su nenarušiva

192) O nacionalizmu vidi šire u I delu.

213

nacela zajednicke egzistencije. Pripadnost naciji je stvar porekla (predestinacije).

2.

U skladu sa prethodnim razmatranjima, nacionalis-ticko osecanje je izrazito snažno kod velikog broja ispi-tanika.193) I ovde je uocena pravilnost, u pogledu mesta stanovanja, obrazovanja i zanimanja. Žitelji sela, ili malih mesta, oni sa nižim nivoom obrazovanja, zatim radnici i seljaci su u vecoj meri nacionalisticki raspoloženi, no oni koji žive u velikim gradovima (pose-bno u gradskim centrima), koji imaju više ili visoko obrazovanje, i koji se bave zanimanjima koja podra-zumevaju viši stepen profesionalizacije i obrazovanja.194) Kao što se vidi, iako su gradovi mesta u kojima je na-cionalizam ponajmanje izražen, u velikim gradovima su se ispitanici podelili u tri velike grupe, približno ujedna-cene, u odnosu na nacionalizam. Medutim, i u gra-dovima je, iako manje izraženo nego u manjim mestima, dominantno nacionalisticko raspoloženje. Istu pravil-nost uocavamo i kada merimo skor nacionalizma prema obrazovanju. Ovde dodajemo da medu onima koji imaju visoku strucnu spremu ni kod jednog ispitanika nije za-beležen izrazito visok skor nacionalizma. I prema

193) Visok skor – 32,8% i izrazito visok – 13,4% (ukupno:

46,2%). Nizak – 14,6% i izrazito nizak – 7,4% (ukupno: 22%). Srednji – 31,4%.

194) Mesto stanovanja. Selo: nizak – 6,2% i izrazito nizak – 2,7% (ukupno: 8,9%). Visok – 41,2% i izrazito visok – 19,5% (ukupno: 60,7%). Veliki grad: nizak – 17% i izrazito nizak – 16,6% (ukupno: 33,6%). Visok – 25,7% i izrazito visok – 11,6% (ukupno: 37,3%). Srednji – 29%.

214

kriterijumu “zanimanje” uocavamo recenu pravilnost.195) Najmanje izražen nacionalizam je u kategoriji “strucn-jak”, upravo zato što je ova kategorija gradana egzisten-cijalno upucena ka modernim vrednostima.

Na pitanje da li biste stupili u brak sa nekim ko ne pripada vašoj nacionalnoj/etnickoj zajednici, vecina ispitanika (skoro svaki drugi) je odgovorila da bi to teško ucinili ili da to nikada ne bi ucinili.196) U ruralnim oblas-tima je nacionalizam izraženiji nego u gradskim. Medu-tim, svaki cetvrti ispitanik, stanovnik velikog grada (kao najurbanizovanije i najemancipovanije sredine), se izjašnjava protiv takve životne odluke i skoro svaki peti o tome nema stav.197 )

3.

Nacionalizam se ispoljava na još jedan nacin. Na Balkanu, uopšte, a narocito u zemljama nastalim na podrucju bivše Jugoslavije, religioznost se, takoreci, u

195) Poljoprivrednik. Nizak – 6,1% i izrazito nizak – 1,7%

(ukupno: 7,8%). Visok – 35,6% i izrazito visok – 22,2% (ukupno: 57,8%). Strucnjak. Nizak – 28,9% i izrazito nizak 26,7% (ukupno: 55,6%). Visok – 6,7% i izrazito visok – 3,3% (ukupno: 10%).

196) Onih koji bi stupili u brak sa osobom druge nacio n-alne ili etnicke pripadnosti ima ukupno 41,5% (sigurno bi stu-pili u brak – 14,2% i verovatni bi to ucinili – 27,2%). Onih koji ne bi stupili u brak ima ukupno 45% (nikada ne bi stupilo u brak – 26,1% i teško bi pristali na to – 18,%). Neodlucnih je 13,4%.

197 ) Selo: sigurno bi stupili u brak – 9,4% i verovatno bi – 17,2% (ukupno – 26,6%); teško da bi mogli – 27,3% i nikada ne bi – 32,8% (ukupno: 59,4%); bez stava – 13,3%. Veliki grad: sigurno bi stupili u brak – 20,2% i verovatno bi – 34,7% (ukupno: 54,6%); teško da bi mogli – 12,8% i nikada ne bi – 13,6% (ukupno: 26,4%); bez stava – 18,6%.

215

potpunosti poistovecuje sa etnickom pripadnošcu. Postavljen je znak jednakosti. Stereotipi su, skoro u pot-punosti, oživotvoreni u realnom životu: svi Hrvati i Slovenci se prepoznaju iskljucivo kao katolici, Srbi, Crnogorci i Makedonci kao pravoslavci, Bošnjaci i Al-banci kao muslimani. S obzirom na to da se bivša multi-etnicka i multikonfesionalna zemlja raspala u krvavom sukobu (a i tamo gde nije bilo sukoba proizvedeno je nepoverenje i neprijateljstvo prema pripadnicima dru-gih etnickih i verskih zajednica), uspostavljeni su duboki stereotipi o neizbežnom (sudbinskom) medusobnom neprijateljstvu doskorašnjih suseda, koji su živeli u zajednickoj državnoj zajednici. Stereotipi o ne-prijateljstvu i nepoverenju prema pripadniku druge nacije i druge vere poprimaju odlike kicerske iskljucivosti, koja ne podrazumeva niti dijalog, još manje toleranciju, i nikako mogucnost zajednickog života. Kicerska interpretacija medukonfesionalnih odnosa je olicena u tvrdnjama da “islam želi da uništi Srbe”, ta-kode i Vatikan to “želi”. Prema tome, neprijateljski su orijentisane ka Srbima i bliskoistocne zemlje i zapadno-evropske zemlje. Naravno, pripadnici ovih verskih (i et-nickih) zajednica, a koji su gradani Srbije, su, takode, prema kicerskom nacionalistickom stereotipu, “nezdrav i tud element u zdravom srpskom tkivu”. Prema svim etnickim manjinama je uspostavljena veca ili manja et-nicka (i konfesionalna) distanca.

Sa druge strane “barikade” vladaju slicni ili isti stereotipi. “Bizantinski barbari” su Srbi, kojima je na umu iskljucivo želja da “podjarme” Hrvate i Hrvatsku. Ili, srbijanski “cetnik” je sluga šejtanov. Pitali smo ispi-tanike da li bi stupili u brak sa osobom druge veopispovesti ili sa ateistom.198) Izražena je veca distanca

198) U brak bi stupilo ukupno 25,4% (sigurno bi – 19,4%,

sigurno bi, ali ne i sa ateistom – 5,8%). Ne bi stupilo u brak ukupno 46,3% (teško i sa osobom druge vere i sa ateistom –

216

prema ateistima nego prema pripadnicima drugih veroispovesti.

4.

Prema pripadnicima etnickih manjinâ je, kao što je receno, takode, uspostavljena distanca. Cesto se u jav-nosti može cuti iskaz da Srbiju ustavno treba definisati kao “državu srpskog naroda”, pa onda i kao državu u ko-joj “ravnopravno” žive i pripadnici nacionalnih manjina. Ne prihvata se sadašnje ustavno nacelo da je Srbija država svih njenih gradana. I ovde se ocituje izražen na-cionalizam i politicki i kulturni antimodernizam. Ako je odnos prema svim manjinama (i etnickim) jedno od os-novnih merila demokraticnosti jedne države i pripad-nikâ vecinske etnicke zajednice, onda se može zakljuciti da demokratija nije poželjna vrednost o kojoj postoji opšti društveni konsenzus, bez obzira na proklamacije koje izricu mnogi politicari i “kulturni i naucni delat-nici”. Ovde se radi o uocenoj kontroverzi: oni, koji se, deklarativno, izjašnjavaju za demokratiju, sami su, u vecini slucajeva, nacionalisticki orijentisani. Iako je et-nicka, verska, politicka, polna ravnopravnost ustavom i

18,6% i nikada ne bi ni sa osobom druge veroispovesti ni sa ateistom – 27,7%). Bez stava – 23%. Selo. Sigurno bi stupili u brak sa osobom druge vere ili sa ateistom – 14% i sigurno sa osobom druge vere, ali ne i ateistom – 3,2% (ukupno: 17,2%). Teško sa osobom druge vere i sa ateistom – 26% i nikada sa osobom druge vere ni sa ateistom – 33,8% (ukupno: 58,8%); bez stava – 19,6%. Veliki grad. Sigurno bi stupili u brak sa osobom druge vere i sa ateistom – 30,3% i sigurno sa osobom druge vere, ali ne sa ateistom – 25,9% (ukupno: 56,2%). Teško i sa osobom druge vere i sa ateistom – 14,9% i nikada sa osobom druge vere ni sa ateistom – 14,4% (ukupno: 29,3%); bez stava – 33,2%.

217

zakonima zajemcena svim gradanima, u stvarnosti, narocito prema etnickim manjinama, vladaju nepover-enje i, najcešce, tiha (diskretna, nevidljiva) diskrimi-nacija.

Pitali smo ispitanike o tome da li su nacionalnim manjinama i etnickim grupama data ista prava kao i gradanima koji pripadaju vecinskoj etnickoj zajednici, ili manja prava nego što bi trebalo. Skoro svaki peti ispitanik je odgovorio da su im data prevelika prava, a svaki drugi da imaju ista prava kao i svi drugi gradani. Ovaj podatak se može tumaciti dvojako. Jedan broj ispi-tanika je, uistinu, uveren da etnicke manjine uživaju ista prava kao i drugi gradani, a drugi deo ispitanika koji je nacionalisticki orijentisan, smatra da uživaju ista prava, “iako ih ne zaslužuju”. Nismo u stanju da precizno odredimo o kakvoj se proporciji radi u ovom slucaju. Tek je svaki deseti ispitanik odgovorio da imaju manja prava nego što bi trebalo.199) Etnicka diskriminacija je narocito izražena prema Romima o kojima vladaju stari sterotipi (“prljavi su”, “lopovi su”, “ne žele da rade”, “ne žele da se obrazuju”…). Sa druge strane, kod Roma se uocava izvesna rezignacija i nepoverenje prema zvanic-nim institucijama.

199) Imaju prevelika prava – 22,4%; imaju ista prava kao i

gradani koji pripadaju vecinskom narodu – 53,1%, imaju manja prava nego što bi trebalo – 9,8%; bez stava – 14,3%. Selo: imaju prevelika prava – 29,5%; imaju ista prava kao i gradani koji pripadaju vecinskom narodu – 54,3%; imaju manja prava nego što bi trebalo – 4,7%; bez stava – 11,6%. Veliki grad: imaju prevelika prava – 16,6%; imaju ista prava kao i gradani koji pripadaju vecinskom narodu – 53,1%; imaju manja prava nego što bi trebalo – 15,4%; bez stava – 14,4%.

218

Autoritarnost

U ovom odeljku cemo podrobnije razmotriti fenomen autoritarnosti. Tradicionalizam i egalitarizam se ispoljavaju u slicnoj pravilnosti kao i nacionalizam i autoritarnost, pa ce poseban i detaljniji prikaz o njihovoj prirodi biti izostavljen. Citaoca upucujemo na tabelarni pregled o tradicionalizmu i egalitarizmu koji se nalazi u prilogu.

1.

Opšta slika autoritarnosti, zavisno od mesta stano-vanja, ukazuje na to da je autoritarno raspoloženje ispi-tanikâ u izvesnoj meri razlicito. Prema rezidencijalnom kriterijumu, autoritarnost je veca u manjim mestima (selo, mali grad) i manja je u gradovima. Ali je i u gra-dovima, u svakom slucaju, ili visoka, ili relativno visoka. 200)

Uzeta je u obzir sledeca tipologija naselja: selo, mali grad, srednji grad, veci grad i veliki grad. Podaci poka-zuju vrlo izraženu pravilnost. Selo je izrazito autoritarno u odnosu prema gradskim jezgrima velikih gradova, gde autoritarnost opada. Medutim, i gradsko stanovništvo

200) Visok – 31,5% i izrazito visok – 15,2% (ukupno:

46,7%). Nizak – 18,9% i izrazito nizak – 4,9%. (ukupno: 23,8%).

219

nastanjeno u velikim gradovima se u znatnoj meri prik-lanja autoritranim vrednostima.201 )

Obrazovni nivo ispitanika znacajno utice na nivo autoritarnosti. Najniži stepen autoritarnosti beleži se kod visoko obrazovanonih, a trend rasta autoritarnosti je vidljiv kao obratno proporcionalna varijabla prema nižim stepenima obrazovanja. Ispitanici bez osnovne škole i sa nepotpunom osnovnom školom iskazuju na-jveci stepen autoritarnosti.202)

I kada posmatramo nivo autoritarnosti prema za-nimanju ispitanikâ, uocavamo skoro istovetnu pravil-nost kao i kada smo autoritarnost posmatrali prema obrazovanju. Ispitanici su svrstani prema sledecem kriterijumu: strucnjak, službenik, radnik, privatni pre-duzetnik, poljoprivrednik, ucenik, domacica.203) Privatni preduzetnici predstavljaju zanimljivu kategoriju. Skoro

201 ) Uporedno prikazane ekstremne vrednosti. Selo: nizak

skor autoritarnosti – 9,3 i izrazito nizak skor – 0,4% (ukupno: 9,7%). Visok – 41,9% i izrazito visok – 24,8% (ukupno: 66,7%). Srednji – 23,6%. Veliki grad: nizak skor autoritarnosti – 28,5% i izrazito nizak – 9,5% (ukupno: 38%). Visok skor – 21,5% i izrazito visok – 12,8% (ukupno: 34,3%). Srednji – 27,7%.

202) Bez škole ili nepotpuna osnovna škola: nizak – 4,7% i izrazito nizak – 0,4% (ukupno: 5,1%. Visok – 40,6% i izrazito visok – 33,5% (ukupno: 74,1%). Visoka strucna sprema: nizak – 41,4% i izrazito nizak – 28,8% (ukpuno: 70,2%). Visok – 18,4% i izrazito visok – 8,2% (ukupno: 26,6%). Srednje iz-ražena autoritarnost od 20,9% se iskazuje kod onih sa na-jnižim obrazovanjem, do 36,7% kod onih sa najvišim obra-zovanjem.

203) Strucnjak: nizak skor sutoritarnosti – 36,7% i izrazito nizak skor – 24,4% (ukupno: 61,1%). Visok – 13,3% i izrazito visok – 1,1% (ukupno: 14,4%). Poljoprivrednik: nizak 6,1% i izrazito nizak – 0%. Visok – 44,2% i izrazito visok – 29,3% (ukupno: 73,5%).

220

polovina je neautoritarna.204) A, sa druge strane, iska-zuju i, relativno, znacajan stepen autoritarnosti, jer je svaki treci ispitanik medu privatnim preduzetnicima privržen autoritarnim vrednostima.

Uocili smo i jednu zanimljivu “nepravilnost”. Oce-kivalo bi se da ucenici demonstriraju pretežno neautori-tarno, tj. demokratsko i liberalno opredeljenje. Medu-tim, svaki cetvrti ispoljava visoku autoritarnost, a svaki treci nisku.205) Ova se pojava može tumaciti tako da uce-nici formiraju stavove pod uticajem porodicnog vaspi-tanja i pod uticajem šire sredine u kojoj žive. Pošto odrasli ispitanici ispoljavaju znatnu autoritarnost, to se ogleda i kod mladih ljudi. Ali, istovremeno, treba dodati da su njihovi skorovi autoritarnosti (kada su u pitanju visok i izrazito visok skor) ipak umereniji, nego što je to slucaj sa odraslim ispitanicima.

2.

Na ovom mestu cemo, radi bolje ilustracije, napraviti prikaz nivoa autoritarnosti gradskog stanov-ništva prema mestu stanovanja u gradu: uži centar grada, širi centar grada i periferija. Za razliku od seoskog stanovništva, koje, prema svim kriterijumima, ispoljava odredenu vrednosnu homogenost, kod gradskog stanovništva se uocava mnogo veca diskrimi-nativnost u iskazima o autoritarnosti. Odmah primecu-jemo da je autoritarnost izraženija na periferiji nego u centru grada. Ova pravilnost (selo – grad, odnosno, periferija – gradsko jezgro) se može tumaciti cinjenicom

204) Iako medu privatnim preduzetnicima nema onih sa

izrazito niskim skorom autoritarnosti, nizak skor je znacajan – 45,5%.

205) Nizak – 32,1% i izrazito nizak – 4,9% (ukupno: 37%). Visok – 24,7% i izrazito visok – 2,5% (ukupno: 27,2%).

221

da se migracija selo – grad završava, po pravilu, na obodima grada. Uglavnom na periferiji živi tzv. polutan-sko stanovništvo, podjednako vezano za svoja seoska imanja i okucnice, kao i za radna mesta (po pravilu u industriji) u gradu. U poslednjih dvadesetak godina permanentne krize, profil “polutana” se menja. Trajno su zavisni od svojih imanjâ, dok vezanost za radno mesto slabi ili se radno mesto gubi (nezaposlenost). Gubitak radnog mesta se supstituiše sivom ekonomijom.

Gradsko stanovništvo, uopšte, iskazuje znacajan nivo autoritarnosti. Skor autoritarnosti raste “na putu” od užeg, preko šireg gradskog centra, pa prema periferiji.206) Podemo li nazad, od periferije, preko šireg centra, pa do užeg centra grada, u obrnutom smeru, ev i-dentiramo pad skorova autoritarnosti.207 ) Uopšte gle-dano, “snage” su prilicno ujednacene u užim gradskim jezgrima gde je visoka autoritarnost nešto manje iz-ražena od niske autoritarnosti (31,8%:35,2%). “Odnos snaga” je obrnut (visoka autoritarnost je izraženija u od-nosu prema niskoj) kada se pogledaju širi centri gradova (39,7%: 30,52%) i njihove periferije, u kojima je ta ten-dencija vrlo izražena (54,6%:14,4%). Ukupno uzev, žitelji naših gradova pokazuju vecu autoritarnost, no neautoritarnost.208) Svaki treci stanovik grada iskazuje umerenu (srednju) autioritarnost (31,2%).209)

206) Uži centar grada: visok – 22,3%; izrazito visok – 9,5% (ukupno: 31,8%). Širi centar grada: visok: visok – 28,6%; iz-razito visok – 11,1% (ukupno: 39,7%). Periferija: visok – 37,4%; izrazito visok – 17,2% (ukupno: 54,6%).

207 ) Uži centar grada: nizak – 27,5%; izrazito nizak – 7,7% (ukupno: 35,2%). Širi centar grada: nizak – 23,12%; izrazito nizak – 7,4% (ukupno: 30,52%). Periferija: nizak – 12,3%; izrazito nizak – 2,5% (ukupno: 14,4%).

208) Uži centar grada, širi centar grada i periferija: (visok i izrazito visok) 40,1% : (nizak i izrazito nizak) 28,7%.

209) Uži centar grada: 33%; širi centar grada: 29,6%; periferija: 30,7%.

222

Kulturni standard

1.

Kvantitativno iskazivanje kulturnog standarda predstavlja, možda, najveci problem u empirijskom delu našeg projekta. Skoro je nemoguca kvantifikacija kvali-tativnih cinilaca jedne pojave. A sasvim je nemoguce numericki izraziti ono što se naziva ukusom, estetskim doživljajem ili kulturnim stavom. Konacno, niti jednim metodološkim merilom, ma kako ono bilo objektivno, precizno, vrednosno neutralno (niti bilo kojom tehnikom), se ne može “meriti” licni (individualni) od-nos prema kulturnim vrednostima. Ovu oblast našeg interesovanja smo mogli empirijski da evidentiramo samo sa stanovišta pretpostavki i okolnostî (bocnih, a ne centralnih datosti) u kojima se ogledaju, manje ili više jasno, odredeni kulturno-vrednosni sadržaji. “Kada kažemo, na primer: kulturni standard, imamo u vidu i kvantitativna i kvalitativna obeležja. Ali ne znamo uvek koja obeležja primarno konstituišu ovu pojavu, osim ako se ne pozabavimo nekom konkretnom pojavnošcu.”210) Ako nas, na primer, zanima mogucnost kreiranja pozo-rišnog života u nekoj sredini, možemo da razmatramo ovaj problem sa jednog od ova dva polazišta: sa kvanti-tativnog ili kvalitativnog. Ili ce nas zanimati kulturne pretpostavke (mogucnost formiranja glumackog ansam-bla, potrebe publike, repertoar…), dakle kvalitativne

210) Šire u: Ðokica Jovanovic, Sunovrat u zajednicu,

Gradina, Niš – Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beo-grad, 1995, str. 118-123.

223

pretpostavke, ili cemo razmatrati materijalne pret-postavke (mogucnost finansiranja, postojanje ili ne-postojanje pozorišne zgrade, plate zaposlenih…), dakle kvantitativne pretpostavke. U prvom slucaju, naš prob-lem je problem kulturnog standarda (šire: kvaliteta živ-ota), a u drugom životnog standarda. U empirijskim istraživanjima skoro da ne možemo uciniti više no da se bavimo materijalnim pretpostavkama kulturnog života. Možemo se, na posredan nacin, baviti njihovim kul-turnim ucinkom i, donekle, njihovim simbolickim znacajem. Barem znamo da su odredene (konkretne) materijalne pretpostavke nužan (ne i dovoljan) uslov kulturnog života. “Za suštinsko zadovoljenje nemateri-jalnih potreba (potreba višeg reda), nisu potrebni proiz-vodi materijalne prirode, ali su oni nužni kao pret-postavke (zgrade za kulturne institucije, knjige kao ma-terijalni nosioci ideja…)”.211)

2.

U uvodnom poglavlju su prikazani opšti nalazi o nekim mogucim indikatorima kulturnog statusa (citanje štampe, knjiga, gledanost TV programa…).

Predstavicemo sada distribuciju odgovora prema mestu stanovanja. Ovde cemo uporediti odgovore, pre-vashodno, prema distinkciji: selo – veliki grad, jer je u ovom odnosu diskriminativna vrednost odgovorâ na-jvidljivija. Tabelarnim prikazom u prilogu date su sve vrednosti odgovorâ ispitanikâ prema kriterijumu: selo, mali grad, srednji grad, veci grad, veliki grad. Dis-tribuciju odgovorâ prema drugim kriterijumima citalac, takode, može da vidi u prilogu.

211) Agneš Heler, Sistem potreba i društvo udruženih pro-izvodaca, Marksizam u svetu, Beograd, 11/1975, str. 3-4. (Agnes Heller)

224

Prvi indikatori, koje cemo razmotriti, su gledanost televizije i citanje štampe, kao najdostupnijih izvora in-formacija iz oblasti politike i kulture. Nema znacajnije razlike u odgovorima prema mestu stanovanja što se tice gledanosti pojedinih tipova programskih celina, u od-nosu na vec generalno predstavljene podatke. Sa druge strane, poredenja gledanosti razlicitih programskih ce-lina ne mogu da daju pravi uvid u interesovanjâ ispi-tanikâ, jer, zavisno od mesta življenja, imaju razlicitu i nejednaku TV ponudu. U mnogim mestima, narocito manjim, moguc je prijem TV programa, uglavnom, državne televizije i onih privatnih televizija koje koriste repetitorsku mrežu državne televizije. U vecini mesta nema lokalnih TV stanica. Zbog takvih okolnosti, po-nuda je (po obimu, kvalitetu i vrsti programa) vrlo razlicita i neujednacena.

3.

Iako je kolektivisticko-tradicionalisticka orijentacija u izvesnom, stidljivom, povlacenju pred orijentacijom ka racionalnom izboru u politickom polju, u oblasti kulture uocljiv je agresivni nastup kica, a u sferi masovne kul-ture kic je gospodar bez premca (tzv. novokomponovana kultura). Izvor ovoj, do sada nezabeleženoj, silini sa ko-jom kic nastupa i osvaja prostor nalazi se i u kolektiv-nom osecanju beznada i besperskpektivnosti. Onda kada je presecena mogucnost projektovanja buducnosti, u društvu u kome su životne šanse minimalne, a za neke društvene slojeve nepostojece, kada ne postoje perspek-tive, kada alternativni životni izbori ne postoje, covek poklanja pažnju onim sadržajima koji, iako varljivi, un-ose “mali zrak svetla” u sumorna životna stanja. Bezlic-nost i beznacajnost pojedinacne egzistencije je, izgleda, neizbežna konstanta, pa otuda sledi pridavanje mitskih

225

moci i osobina onima koji su u žiži masovne pažnje. Ako “mali” covek onima koje mediji ili politicka konjunktura prikazuju kao “izuzetne”, “harizmatske”, “snažne”… lic-nosti, priznaje nadnaravne vrline i sposobnosti, on oce-kuje da ce ga oni uzeti u zaštitu, da ce braniti njegov mali interes. Tako sportisti postaju “supermeni” i “tar-zani” koji se batrgaju na malim ljudskim scenama. Književnici postaju “ocevi nacije”, jer ponajbolje “ra-zumeju i osecaju” samu narodnu bît. Politicari postaju “beskompromisni i hrabri zastupnici i branioci” kolek-tivnih interesa… Zatim, svi ti “heroji” su heroji upravo zato, jer je u njima oliceno sve ono što mali, umorni covek nije, a želi da bude. Zato se sadržaji masovne kul-ture doživljavaju i kao implicitna kritika stvarnosti, i to sa stanovišta onih vrednosti kojih se društvo odreklo, kojih u stvari skoro i da nema ni u jednom društvu. Ali, “glad” za vrlinama i vrednostima je u društvu bede ne-uporedivo veca, no u društvima relativnog blagostanja. Masovna kultura “odražava projektivne snove, ali u isto vreme izvesne projektivne snove pretvara u težnje. Težnja za blagostanjem, za individualnim životom se oblikuje u isto vreme kad i nezadovoljstvo, revandi-kacija, pobuna. Imaginarna potrošnja izaziva povecanje stvarne potrošacke pažnje, ali dok imucne klase naval-juju da troše, potražnja koja raste u narodnim masama ostaje neostvarena.”212)

212) Edgar Moren, Duh vremena I, XX vek, Beograd,

1979, str. 199-200. “Trivijalna književnost je bijeg iz ‘trivijalne’ stvarnosti

na trivijalan nacin (…). Iako je po mišljenju vecine citalaca trivijalna književnost samo razbibriga i zabava, ona je to samo utoliko što je drugacija od svakodnevice, od života (…). Gle-dajuci s tog aspekta ona je ‘kritika’ svakodnevnog života iz kojeg su iscezle sve one vrijednosti koje ona prenaglašava: ljubav, pravda, avantura, nježnost, dobro, nagrada, putovanja, luksuz…”. Jadranka Goja, Socio-psihološki aspekti trivijalne književnosti, Kulturni radnik, Zagreb, 6/1986, str. 169.

226

4.

Ova napetost izmedu zahtevâ, potrebâ, sa jedne strane i neimaštine svake vrste u realnom životu, sa druge strane, amortizuje se stanjem mentalne katalep-sije pred TV aparatom213). Ocigledno, politicki manipula-tori dobro poznaju ovaj nacin upotrebe masovnih medija.

Upecatljiv je podatak koji se dobija iz odgovorâ ispi-tanika na pitanje koja televizija pruža najviše dobre za-bave. Svaki drugi ispitanik je odgovorio da je to TV Pink, cija se gledanost prostire na teritoriji cele Srbije.

U nekoliko crta cemo ukazati na fenomen nazvan “pink televizija”. Televizija Pink je postala sinonimom za medij koji skoro u potpunosti zasniva svoju programsku politiku na kic obrascima, afirmacijom tzv. novokompo-novane kulture, kao najagresivnijeg oblika kontrakul-ture. Istina, u kasnim nocnim satima emituje filmski program, a posle pada režima Slobodana Miloševica ova TV stanica je pocela da emituje izvestan informativni program (vesti i politicki talk show). Pretpostavljamo da se radi o uhodanom nacinu politicke mimikrije i ubr-zanog presvlacenja u, opet, kicersko i naizgled demok-ratsko ruho. Na taj nacin ce se obezbediti politicka am-

213) Najviše ispitanika (prema grupisanim interesovan-

jima) na televiziji i u drugim medijima prati filmske pro-grame, sportske programe i napise i zabavne emisije i napise (32,9%), zatim, informativne programe i napise, filmske pro-grame i zabavne rubrike prati 19,5%, informativne i zabavne programe i odgovarajuce napise prati 16,8% ispitanikâ, in-formativne i zabavne programe i napise prati 12,9%, informa-tivni program i politicke emisije i odgovarajuce napise prati 3,7%, a samo 0,3% poklanja pažnju dokumentarnim pro-gramima, programima i napisima iz oblasti kulture uopšte.

227

nestija za vlasnicko-menadžerski deo ove TV kompanije, koji je bio neskriveno naklonjen bivšem režimu. Taj mimikrijski manevar je, ocigledno, uspeo. TV Pink u javnosti nije prozvana zbog implicitne, ali delotvorne, medijske logisticke podrške bivšem režimu, niti je proz-vana zbog brutalne kicizacije masovne kulture. Osim sporadicnih i pojedinacnih kritickih refleksija, nije došlo do izbiljnog strucnog, naucnog, politickog preispitivanja uloge TV Pink u razaranju društva.

Takozvani “pink fenomen”, sa druge strane, nije ne-poznat, niti nov. Masovna kultura modernog zapadnog, demokratskog, sveta obilato je natopljena ovakvim kicerskim tvorevinama, kojima su pokriveni svi prostori svekodnevice. U tom smislu, “pink tvorevine” pred-stavljaju tek deo ponude na tržištu masovne kulture. Posmatrano sa ove strane, “pink fenomen” je uobicajen produkt savremenog doba. Ali, ipak je i problem. U našoj zemlji kulturni podsistem je skoro razoren. Zadatak državne kulturne politike, dakle, dela sveu-kupne zvanicne politike, je da neguje i promoviše kul-turne vrednosti tako što ce razvijati i štititi kulturni pod-sistem. Država u Srbiji, ni u miloševicevskom periodu, a ni sada, skoro da to i ne cini. Na “tržištu kulturnih do-bara” se tako stvara nelojalna konkurencija – kicerski monstrumi, koji pocivaju na ogromnim kolicinama novca (cesto sumnjivog porekla), protiv osirotelih, fi-nansijski i organizaciono, oronulih institucija kulturnog podsistema. Neuverljiv je argument na koji se pozivaju državni cinovnici (na svim nivoima): “država je siro-mašna”, “budžet je restriktivan”… Medutim, neretko se finansijski izvori celog sistema kic produkcije nalaze u sivoj novcanoj matici, koja, na nevidljive nacine, tece kroz fondove “siromašne države” i “restriktivnih budžeta”. Oronula, zapuštena, nezašticena kultura ce tražiti sklonište u prividnoj sigurnosti, izvesnosti. Na pocetku, to su tradicionalne kulturne vrednosti (etab-lirane i vrednosno neupitne). Potom ce se “posvetiti”

228

prekomernoj glorifikaciji tradicionalizma (koji je, u kul-turnom smislu, uvek superioran u odnosu na agresivni kic). Potom ce se prikloniti onom delu politickog spektra koji “zastupa tradicionalne vrednosti”, ocekujuci od njega i neko parce provijanta u novcu, privilegijama ili javnim pocastima. Na tom putu, neosetno je poceo proces kicerskog uvelicavanja vrednosti i znacaja tradi-cionalistickog kulturnog nasleda, kao ekskluzivnog u odnosu prema drugim kulturnim tradicijama i prema kulturnim tvorevinama koje nisu “izvorno naše”. Još jedan korak i – “pink kultura” i onemocala institucional-izovana kultura ce se naci na istom poslu – svaka ce pro-izvoditi svoj kic. Eto, tu je problem. Tržište kulturnih dobara je preobraženo u tržište kic tvorevina. Kao i uvek – ovo se ne odnosi na retke, a visoke uzlete malog broja institucija i talentovanih i hrabrih pojedinaca. “Kulturni kvalitet je pao prvenstveno u tom smislu da je veoma umanjio bogatstvo i raznovrsnost kulturne ponude kakvo je nekada postojalo a koje je zadovoljavalo široku lepezu ukusa. Nije problem u samom turbofolku, nego u znatnom sužavanju mogucnosti – više zahvaljujuci opštem osiromašenju i medunarodnoj izolaciji nego necijoj narocitoj nameri – za proizvodnju drugih vrsta kulturnih dobara i razvoj odgovarajuceg ukusa koji bi ih recipirao.”214)

Dodajemo recenom i ove cinjenice: vlasnik TV stanice Pink je (doskorašnji?) clan Jugoslovenske udružene levice, doskora clanice vladajuce koalicije, ciji je osnivac i lider prof. dr Mirjana Markovic, supruga Slobodana Miloševica. Ova pseudopartijska grupacija je (receno je vec) bila privilegovana interesna grupacija, koja se bavila nelegalnim finansijskim poslovima (uz pomoc državnog aparata) i tako koncentrisala ogromnu finansijsku moc. Na izborima se Jugoslovenska

214) Ivana Spasic, Svakodnevni život u Srbiji – od haosa

ka ravnoteži?, Republika, 276-277/2002, str. 31 -32.

229

udružena levica nikada nije potvrdila, iako je bila koali-cioni partner Socijalisticke partije. Pa, i kada je (spo-radicno) izlazila na izbore, samostalno nije dobijala ni minimalnu podršku biraca. TV Pink i posle smene vlasti i dalje nesmetano emituje program, bez ikakve bitne koncepcijske promene, koja bi bila pokrenuta iznutra.

Druga cinjenica. Radio-stanica Košava 1998. godine prelazi u vlasništvo Marije Miloševic, kcerke tadašnjeg predsednika države Slobodana Miloševica, koja otvara i TV Košava i pokrece još jednu važnu emisiju za prom o-ciju domaceg densa – Košava-klub, dok Muzicka indus-trija Košava postepeno preuzima sve domace pop i dens izvodace, koji su redovno nastupali u tehnicki superi-orno opremljenoj diskoteci Madona u Požarevcu (za koju se govorilo da je najveca na Balkanu), a koja je bila u vlasništvu sina jugoslovenskog predsednika Miloševica, Marka Miloševica. Umesno pitanje glasi: kojim kapitalom je finansiran skupi “biznis” dece bivšeg predsednika? Ili su sin i kcerka bivšeg predsednika nat-prosecno sposobni u poslovnom smislu, ili su imali nevidljivu finansijsku podršku “tatinih prijatelja” (Marija Miloševic), ili je, kao u “americkom snu”, Marko Miloševic “mukotrpno” poceo svoj “biznis” “raznošen-jem gajbica” (prof. dr Mirjana Markovic, majka).

Slicno se može reci za još jednu jaku TV stanicu i za neke lokalne stanice u Srbiji. Istina, njihov angažman i “doprinos” u kicerskoj brutalizaciji kulturnog i poli-tickog miljea je manji. Rec je o BK TV, televizijskoj kuci koja pripada kompaniji brace Karic, jedne od, finansi-jski, najmocnijih familija. Odnos kompanije brace Karic i bivšeg režima je, uglavnom, bio odnos medusobnog “razumevanja” i medusobne podrške. Vrlo jasno su izne-sene sumnje u javnosti da je ova kompanija svoj veliki kapital stekla uz nelegalnu režimsku podršku. U autori-tarnim, strogo kontrolisanim društvima, gde je, narocito, jaka kontrola kapitala i njegovih tokova, u kome nema zakonske podrške normalnoj tržišnoj

230

konkurenciji, poslovnosti i, od politike, nezavisnom me-nadžmentu, skoro je nemoguce obogatiti se “na pošten nacin”, bez “male” podrške establišmenta. Naravno, sada se i kompanija i njena televizija gromoglasno dis-tanciraju od bivšeg režima i poricu kolaboraciju sa njim.

5.

Jedan od indikatora, kojim je moguce identifikovati kulturni standard, su televizijski serijali nazvani “sapun-skim operama”, u produkciji nekih latinoamerickih i španskih TV kompanija. Radi se, u produkcijskom smislu, o tvorevinama na vrlo niskom profesionalnom nivou. Prema žanru, mogu se, uslovno, svrstati u melo-drame. Konacno, radi se o tipicnim kicerskim tvorev i-nama. Zanimalo nas je, dakle, u kojoj meri ispitanici prate takve TV serijale. Njihova velika popularnost predstavlja jedan od najizrazitijih indikatora kic ukusa.215)

Pitanje smo formulisali tako da smo pitali ispitanike o tome šta im se najviše dopada u popularnim TV seri-jalima (kao što su Kasandra, Esmeralda, Zlobnica, Ljovisna, Esperansa…), i ponudili modalitete: “gluma”, “toaleta”, “lepota i mladost glumaca”, “cinjenica da ljubav uvek pobeduje”, “da su hrabrost i poštenje na-jbolje ljudske osobine”, “da dobrota zlata vredi”, “ne gle-dam takve serije”. Sve modalitete, osim poslednjeg (“ne gledam takve serije”) smo formulisali kao jedan mo-dalitet – “gleda iz bilo kog razloga”. Naravno, nije nas interesovalo zbog cega se te serije gledaju, vec nas je in-teresovalo u kojoj meri se gledaju. Ovakva formulacija je trebalo da prikrije našu nameru da utvrdimo da li ispi-

215) Skoro svaki drugi ispitanik (46,8%) prati ove TV seri-

jale.

231

tanici gledaju ove serijale ili ne. Jer, da smo ispitanike pitali neposredno o tome da li gledaju ove serije ili ne, verujemo da bi mnogi odgovorili da ih ne gledaju, jer su upoznati sa odijumom (pravim ili fingiranim) prema njima u široj kulturnoj javnosti. Verovatno bi, prema principu socijalne mimikrije, odgovorili da ih ne gledaju. Na ovaj nacin, uvereni smo, uspeli smo da dobijemo od-govore koji, približno, izražavaju pravu naklonjenost, odnosno, nenaklonjenost ka ovoj vrsti kic tvorevina. Svakako, svesni smo da je bilo ispitanikâ koji su prozreli našu nameru. O tome imamo svedocanstva u izveštajima nekih anketarâ. Bez obzira na sve recene ograde, znaca-jan broj ispitanikâ gleda ove serijale. I ovde je uocena ocekivana pravilnost. U ruralnim sredinama i malim mestima ima više poklonika ovih programa, nego u vecim i velikim urbanim sredinama 216)

S obzirom na to da su ove TV serijale, krajnje po-jednostavljenog televizijskog izraza i jezika, pocele da plasiraju TV kuce bliske režimu, a zatim je pocela da ih emituje i državna televizija, može se zakljuciti da se radi i o izvesnoj nameri da se pažnja gledalaca pomeri od stvarnosti. Bilo je to vreme ratova na podrucju bivše Jugoslavije, u kojima “Srbija nije ucestvovala” prema zvanicnom tumacenju,217) bilo je to vreme ratnih zlocina,

216) Selo: gleda iz bilo kog razloga – 52,% i ne gleda

pomenute serije – 46,5%. Mali grad: gleda iz bilo kog razloga – 44,2% i ne gleda pomenute serije – 54,2%. Srednji grad: gleda iz bilo kog razloga – 41,2% i ne gleda pomenute serije – 57%. Veci grad: gleda iz bilo kog razloga – 50,7% i ne gleda pomenute serije – 48,8%. Veliki grad: gleda iz bilo kog razloga – 38,2% i ne gleda pomenute serije – 61,8%.

217) Tek sada, kada je uhapšen, pod optužbom da je vršio nelegalne finansijske transakcije, bivši predsednik Republike Jugoslavije i Republike Srbije, Slobodan Miloševic, u prigo-voru na tekst optužnice, priznaje da su finansijska sredstva trošena za podršku ratnim nastojanjima srpskih vojnih fo r-

232

koje su neke formacije cinile u ime “srpske stvari”, eko-nomskih sankcija zavedenih prema Jugoslaviji, ogromne ekonomske recesije, hiperinflacije, brzog rasta nezapos-lenosti, sunovrata standarda, kriminalizacije društva i svih državnih institucija…

Ružicaste (“pink”) boje su unošene u sumornu i zagušljivu svakodnevicu socijalno smrvljenog coveka u Srbiji. Sa druge strane, ljudi se, bežeci iz ove stvarnosti rado predaju zavodljivom, lažnom, šarenom i nepostoje-cem svetu. Režimska propaganda dobro zna da ce njena ponuda samozaborava oberucke biti prihvacena. I ovde je vidljiva pravilnost, kao i u drugim slucajevima.

6.

Za razliku od teritorijalno i programski neujedna-cene TV ponude, štampa je, po pravilu, u mnogo vecoj meri dostupna na podrucju skoro cele zemlje. Medutim, citanost štampe je neuopredivo manja, no što je gleda-nost televizije. Utoliko je uticaj štampe na formiranje javnog mnjenja, i ukusa uopšte, srazmerno manji. Ovoj cinjenici treba dodati da je slaba kupovna moc, takode, uzrok slabije citanosti štampe. I, konacno, možda na-jvažniji uzrok leži u visokom procentu funkcionalno ne-pismenog stanovništva, kao i u nerazvijenoj kulturi ci-tanja. Dakle, znacajan broj ispitanikâ ne cita štampu, s tim što je taj procenat veci na selu a najmanji je u ve-likom gradu.

Medu onima koji citaju dnevnu štampu, najcitaniji je Blic, a potom, Vecernje novosti. I jedna i druga novina spadaju u onu kategoriju koja se obicno naziva “nov i-nama za narod”, cesto su, sudeci po nekim sadržajima,

macija u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, pa, stoga, nisu mo-gla ni biti prikazana u javnim finansijskim bilansima.

233

bliske “žutoj štampi”. Ni u jednim ni u drugim novinama se ne neguje istraživacko, analiticko i kriticko novinar-stvo. Dok je Blic bio ili neutralan u odnosu na bivši režim, ili blizak opoziciji, Vecernje novosti su (uz drugu prorežimsku štampu) bile ekstremno apologetski orijen-tisane prema režimu. Cesto je apologetski stav bio u tako velikoj meri ispoljen, da su Vecernje novosti bile primer neukusa i neistinitog pisanja o dogadajima. Vecernje novosti su, uglavnom, nastavile sa takvom uredivackom politikom, s tim što i sada podržavaju aktuelnu vlast, olicenu u Demokratskoj opoziciji Srbije.

Citaoci, kao i ranije, najmanje pažnje poklanjaju Danasu, novini koja je bila u najvecoj meri (posle gašenja Borbe, a potom i Naše borbe) neutralna i kriticna prema režimu. Danas je i sada zadržao istu uredivacku politiku, koja je distancirana i kriticki orijen-tisana i prema novim “demokratskim” vlastima. Iako nudi citaocima analiticke tekstove, strucne priloge iz svih oblasti društvenog života, Danas ne uspeva da os-voji veci deo novinske publike.218) Razlog se, verovatno, nalazi upravo u tome što ova redakcija neguje profe-sionalan pristup novinarstvu, koje, po nivou, nadilazi ocekivanja i potrebe vecine citalaca. Sa druge strane, prosecni gradanin (i citalac novina) ne želi da se suoci sa “kritikom vlasti”, jer joj uvek više veruje (oseca straho-poštovanje, “vlast je vlast”, cak, “vlast je od boga data”), nego što je spreman da je kritikuje.

218) Blic: selo – 15,6%; mali grad – 33,3%; srednji grad –

22%; veci grad – 30,6% i veliki grad – 22,4%. Danas: selo – 0%; mali grad – 2,6%; srednji grad – 0%; veci grad – 0% i veliki grad – 2,6%. Ne citaju štampu: selo – 47,7%, mali grad – 25,3%, srednji grad – 26%, veci grad – 24,1% i veliki grad – 37,6%.

234

7.

Neuporedivo manje nego novine ispitanici citaju knjige. Opšti podaci o ovome su vec predstavljeni. Ogromna vecina žitelja sela ne cita knjige, mada i ispi-tanici koji žive u gradu uglavnom ne citaju knjige. Ne cita se cak ni tzv. laka književnost ili “trivijalna knjižv-nost”. Na pitanje da navedu imena tri pisca, koje na-jradije citaju, i po jedno njihovo književno delo koje smatraju najboljim, ispitanici su najcešce odgovarali da ne citaju knjige, a zatim, da nemaju omiljenog pisca, što može biti, kako je vec receno, “elegantan” nacin da se prizna da se knjige ne citaju. Interesantno je da ispi-tanici koji žive u gradovima u vecem procentu daju iskaz da nemaju omiljenog pisca, a u manjem da ne citaju knjige, što bi trebalo da znaci da oni koji citaju knjige citaju “mnogo” i da citaju dela mnogih pisaca, pa ne mogu da se opredele. Ispitanici sa sela se izjašnjavaju na obrnut nacin – u vecoj meri “priznaju” da ne citaju knjige, no da “nemaju omiljenog pisca”. Što se žanrova i imena pisaca tice, broj “opredeljenih” ispitanikâ je sta-tisticki zanemarljiv. Cak i u tim malim razbacanim pro-centima, nemoguce je odrediti dominantni žanr ili “na-jpopularnijeg” pisca upravo zbog velikog osipanja odgo-vorâ.219)

Ali, bez obzira na cinjenicu da se knjige ne citaju, ocigledan je uticaj tzv. nacionalnih pisaca na javno mnjenje. Njihova cesta pojava u medijima, na javnim tribinama, politickim skupovima, kulturnim mani-festacijama, ukazuje na to da im je bivši režim štedro otvarao vrata javnosti (to isto cini i novi režim), a oni su,

219) Selo: nema omiljenog pisca – 14,9%; ne cita knjige – 70,2%. Veliki grad: nema omiljenog pisca – 28,3%; ne cita knjige – 39,2%.

235

zauzvrat, zastupali (i nadalje zastupaju) ideološka nacela kolektivizma, kojima se služio i režim u svojim poli-tickim poslovima. Njihova retorika je naglašeno patriot-ska, nacionalisticka, populisticka. Velicaju se “slavne” vojnicke i “duhovne” tradicije naciona, kao superiorne u odnosu prema Evropi i Americi, a posebno prema prvim susedima, tj. neprijateljima protiv kojih se vodi ili se vodio iskljucivo “pravedni, nametnut i iznudeni” rat. U ovom poslu nisu bili angažovani samo književnici, vec su u tome ucestvovala i nacionalna književnicka esnafska udruženja. Ucestvovale su u ovom ogromnom dema-goškom poslu, sa više ili manje žara, i znacajne kulturne, naucne i religijske nacionalne institucije. Mnogi od njih sada u tišini, po kratkom postupku, “zaboravljaju” na sopstveni doskorašnji angažman, uveravajuci javnost da oni “nisu nikad bili protiv Evrope, demokratije, multi-kultarlizma, multikonfesionalnosti, nisu podržavali ratnu politiku režima…, nikada nisu bili uz režim”. Na kraju, osorno se ljute na javnost ako ih javnost podseti na neke njihove ranije izlive odanosti režimu i antide-mokratskim nacelima.

Dakle, iako je njihov uticaj na javno mnjenje ne-sumnjivo znacajan, publikacije (knjige, zbornici, casopisi), koje objavljuju ove institucije i ovi autori, nisu predmet znacajnije citalacke pažnje ispitanika.220)

8.

Na pitanje o tome kako treba da bude orijentisana kulturna politika (modaliteti: “ka svetskoj kulturnoj baštini”, “ka nacionalnoj kulturi”, “ka lokalnoj kulturi”, “nešto drugo”, “nemam stav”), relativna vecina ispi-

220) Vidi šire u teorijskom okviru ovog projekta.

236

tanika se opredeljuje za “nacionalne teme”.221) I u ovom slucaju se za “nacionalne teme” opet opredeljuje više žitelja sela i malih gradova, no što to cine žitelji vecih urbanih celina. Orijentacija ka svetskoj kulturnoj baštini je manja na selu, nego u urbanim centrima.

Medutim, bez obzira na vece kosmopolitsko raspoloželje gradskog stanovništva, i u gradovima dominira orijentacija ka nacionalnom.

Za lokalne teme je u svim sredinama zaintersovan izrazito mali (statisticki skoro beznacajan) broj ispi-tanikâ.222) Iako je javno promovisano nacelo o tome da su regionalizacija i demetropolizacija, kako politicka, tako i kulturna, jedan od temeljnih principa demok-raticnosti jednog društva, prema nezainteresovanosti ispitanikâ za život lokalne zajednice može se, takode, doneti zakljucak o niskoj orijentaciji ka liberalnim i de-mokratskim vrednostima. Za modalitet nešto drugo se, takode, izjašnjava zanemarljivo mali broj ispitanika. Konacno, znacajan broj ispitanikâ (svaki peti) o pitanju orijentacije kulturne politike nema stav, što, opet, uka-zuje na nizak kulturni status.223)

221) Na pitanje o tome kako treba da bude orijentisana kulturna politika, 44,7% ispitanika se izjašnjava za ori-jentaciju ka nacionalnoj kulturi, a 25,3% se zalaže za ori-jentaciju ka svetskoj kulturnoj baštini, a skoro svaki cetvrti nema stav o ovom pitanju (21,4%).

222) Da kulturna politika treba da bude orijentisana ka lo-kalnoj kulturi misli 4% ispitanika.

223) Orijentacija ka nacionalnoj kulturi: selo – 47,7%; mali grad – 42,9; srednji gtrad – 54,5%; veci grad – 42% i veliki grad – 38,3%. Orijentacija ka svetskoj kulturnoj baštini: selo – 15,1%; mali grad – 31,1%; srednji grad – 22,4%; veci grad – 32,1%, veliki grad – 30%.

237

9.

Posete pozorištu, koncertima ozbiljne muzike, izložbama umetnickih slika, galerijama, kulturnim manifestacijama uopšte, statisticki su evidentirane u, takode, malom broju slucajeva.224) Ali, kada je o pozo-rištu rec, skrenucemo citaocevu pažnju ka cinjenici da tzv. laki komadi imaju brojnu publiku, cijem broju zavide pozorišni delatnici koji se bave “ozbiljnim”, “umetnickim” teatrom. Radi se o komadima vodviljskog i kabaretskog tipa, koji su, tacnije, više nalik puckom pozorištu no vodvilju i kabareu, koji, po pravilu, imaju urbani karakter.

Autori tih komada pokušavaju, sa promenljivim us-pehom, da parodiraju naše “tipicne karaktere i men-talitet” ili da (uglavnom, nevešto i po stilu nerafinirano) “kritikuju” politicku zbilju. Jezik ovih predstava je, s namerom, lascivan i dvosmislen. Takav jezik može da vrši i implicitnu “kulturnu” amnestiju politicke i kul-turne pseudoelite za teške posledice njihove politike – za zlocine pocinjene u ratovima i za razaranje sopstvenog društva. U tek minulim zbivanjima oni su bili nepos-redni inspiratori i ucesnici, a cesto su bili i nalogodavci. Ali, u percepciji “obicnog” coveka, karikaturalni, “ko-micni” likovi mogu biti nepošteni, secikese, podmitljivci,

224) U poslednjih godinu dana 75,5% ispitanika nije bilo u

pozorištu; koncertima ozbiljne muzike nije prisustvovalo 91,2%; izložbe umetnickih slika nije posetilo 77,1%; tribine ne posecuje 83,3% ispitanika. Na pitanje kako biste ocenili svoju aktivnost u kulturnom životu, 20,4% ispitanika je odgovorilo da je malo aktivno, a 53,6% da je neaktivno (ukupno: 74%); dok tek 2,4% ispitanika misli da je vrlo aktivno, a 6,3% misli da je aktivno (ukupno: 8,7%), a 17,2% se smatra delimicno aktivnim.

238

ali, takvi, “smešni”, po svojoj prirodi, ne mogu biti tvorci teškog zla i ucesnici u zlocinu, niti, pak, mogu biti odgo-vorni za težak zlocin s umišljajem. Zlocine, naprosto, ne cine likovi nalik klovnovima i dvorskim ludama. Ako se takvima pripisuje zlocin, onda se radi o nepravednoj, neopravdanoj sumnji – smatra dobar deo publike ovih predstava. Zlocin cine likovi nepodložni humornom predstavljanju. Oni su “sivi i smrknuti poput zlocinaca slikanih za policijske kartoteke", kao takvi ne poticu ni na smeh niti na podsmeh, na radost. U tome i leži uzrok mudrom “trpljenju narodnog podsmeha” koje je demon-strirala (i demonstrira) politicka i kulturna pseudoelita: valjda narod ne strelja i ne mrzi one kojima se smeje. Publiku ovih predstava cini mala grupacija lokalne in-teligencije i srazmerno veca grupacija onih koji su pre-tendenti za ovo “intelektualno zvanje”. Radi se, uglav-nom, o pripadnicima pseudosrednjih slojeva (analogno pseudoelitama u politici i kulturi), jer je u dvodece-niskom procesu razaranja društva u Srbiji bivši tanki sloj (tek nastajucih) srednjih slojeva takode razoren. Predstave, kao što su Audicija, Šovinisticka farsa, Sex bomb su masovno posecene, a njihovi izvodaci, poput srednjevekovnih pozorišnih i zabavljackih trupa, gostuju u mnogim mestima u Srbiji. Zanimljivo je da posetioci ovih predstava (za cije ulaznice treba platiti, otprilike, skoro istu cenu kao i za srednje skupu knjigu) na pitanje da li kupuju i citaju knjige odgovaraju da nemaju dovol-jno novaca, jer “svi živimo u krizi”. U drugoj prilici ce zakljuciti da, iz istih razloga, ne mogu redovno da prate scenski repertoar pozorišta u svom mestu.

239

Ideologija (kulturna i politicka) – izvor kica

1.

Sada nas interesuje kakav odnos prema kulturnoj politici imaju ispitanici prema njihovoj partijskoj (pa, i ideološkoj) pripadnosti ili njihovom osecanju bliskosti sa odredenom partijom.

Na pitanje o tome kako treba da bude orijentisana kulturna politika, oni koji su bliski Gradanskom savezu Srbije prevashodno se opredeljuju za orijentaciju ka svetskoj kulturnoj baštini. Tako se izjašnjavaju i oni koji se opredeljejuju za Demokratsku stranku, ali u znatno manjem broju. Opredeljeni ka Demohrišcanskoj stranci Srbije i Demokratskoj stranci Srbije izjašnjavaju se za kulturnu politiku orijentisanu ka nacionalnoj kulturi. I u ovom slucaju nema interesovanja za lokalne kulturne teme.225)

Ukazacemo na još jednu pravilnost. Naime, kod onih koji su orijentisani ka svetskoj kulturnoj baštini, autoritarna i nacionalisticka orijentacija je najniža. Nivo autoritarnosti i nacionalizma, dakle, prema politickoj i kulturnoj orijentaciji je najniži kod onih koji su orijenti-sani ka svetskoj kulturnoj baštini i najviši kod onih koji

225) Za svetsku kulturnu baštinu: Gradanski savez Srbije – 68,%, Demokratska stranka – 38,2%, Demokratska stranka Srbije – 26,6%, Demohrišcanska stranka Srbije – 10%. Za na-cionalnu kulturu: Demohrišcanska stranka Srbije – 80%, De-mokratska stranka Srbije – 47,5%, Demokratska stranka – 36%, Gradanski savez Srbije – 15,8%.

240

su orijentisani ka nacionalnj kulturi.226) Relativno tacno utvrdena korelacija nacionalizma i autoritarnosti (kolek-tivizma) i politickog i kulturnog kica ima dodatnu pot-vrdu u ovim nalazima. Naime, zatvorenost prema svet-skoj kulturnoj baštini, koja u visoko izraženim skorovima upucuje na politicku i kulturnu, dakle, soci-jalnu ksenofobiju, demonstriraju oni koji prihvataju ideologiju kolektivizma. Podsetimo se – jedna od bitnih odrednica kica je zatvorenost u “sopstvenu formu”, ne-komunikativnost, nepriznavanje i nepoznavanje drugog,

226) Autoritarnost. Demohrišcanska stranka Srbije: iz-

razito nizak skor autoritarnosti – 0% i nizak – 20% (ukupno: 20%); srednji – 30%; visok – 30% i izrazito visok – 20% (ukupno: 50%). Demokratska stranka: izrazito nizak skor autoritarnosti – 8,9% i nizak – 34,4% (ukupno: 43,3%); sred-nji – 30%; visok –20% i izrazito visok – 6,7% (ukupno: 26,7%). Demokratska stranka Srbije: izrazito nizak skor autoritarnosti – 4,4% i nizak – 23,4% (ukupno: 27,8%); sred-nji – 27,8%; visok – 31,6% i izrazito visok – 12,7% (ukupno: 44,3%). Socijalisticka partija Srbije: izrazito nikazak skor autoritarnosti – 0% i nizak – 10,2% (ukupno: 10,2%); srednji – 14,3%; visok 46,9% i izrazito visok – 28,6% (ukupno: 75,5%); Gradanski savez Srbije: izrazito nizak skor autoritar-nosti – 26,6% i nizak – 47,4% (ukupno: 74%); srednji – 15,8%; visok – 10,5% i izrazito visok – 0% (ukupno: 10,5%). Nacionalizam. Demohrišcanska stranka Srbije: izrazito nizak – 0% i nizak – 20% (ukupno: 20%); srednji 20%; visok – 20% i izrazito visok – 40% (ukupno: 60%). Demokratska stranka: izrazito nizak – 20% i nizak – 16,7% (ukupno: 36,7%); srednji 30%; visok – 26,7% i izrazito visok – 6,7% (ukupno: 33,4%); Demokratska stranka Srbije: izrazito nizak – 5,1% i nizak – 15,2% (ukupno: 20,3%); srednji 32,9%; visok – 31% i izrazito visok – 15,8% (ukupno: 46,8%); Gradanski savez Srbije: iz-razito nizak – 42,1% i nizak – 36,8% (ukupno: 78,9%); srednji 15,8%; visok – 5,3% i izrazito visok – 0% (ukupno: 5,3%); So-cijalisticka partija Srbije: izrazito nizak – 2% i nizak – 10% (ukupno : 12%); srednji 16,7%; visok – 50% i izrazito visok – 25% (ukupno: 75%).

241

nekriticka glorifikacija pseudovrednosti koje se ne mogu (i ne žele) sameriti sa drugim vrednostima, pa im se, bez kvalitativne provere, pridaju vrednosti koje one nemaju i ne mogu imati. Otuda kod nacionalista i autoritaraca samozaljubljena glorifikacija sopstvenih “politickih” i “kulturnih” tvorevina i omalovažavanje istih tvorevina kod drugih. Konacno, jedan od razloga nepriznavanja vrednosti drugom je u nepoznavanju drugog.

2.

Kao da se vec naziru medusobne ideološke i poli-ticke privrženosti izmedu raznih socijalnih slojeva, sa jedne strane, i politickih partija, sa druge. Strucnjacima je najbliža Demokratska stranka (23,7%), službenicima Demokratska stranka Srbije (22,8%), radnicima, takode, Demokratska stranka Srbije (23,3%), privatnim pre-duzetnicima Demokratska stranka (31,3%), poljo-privrednicima Demokratska stranka Srbije (24%), uce-nicima Demokratska stranka Srbije 21,3%)227 )… Ova

227 ) Iza ovih partija sledi Gradanski savez Srbije (strucn-jaci – 11,9%; službenici – 5,7%; radnici – 0,8%, privatni pre-duzetnici – 0%; poljoprivrednici – 0%; ucenici – 4,9%). Ovim vrednostima treba pridodati i iskaze privrženosti upucene posebno pobednickoj koaliciji (Demokratska opozicija Srbije) koji su upuceni, izmedu ostalih, i Demokratskoj stranci, De-mokratskoj stranci Srbije i Gradanskom savezu Srbije (Struc njaci – 6.8%; službenici – 12,2%; radnici – 22,9%, pri-vatni preduzetnici – 12,5%; poljoprivrednici – 17,1%; ucenici – 19,7%. Pogledajmo nivoe prihvacenosti politickih partija prema obrazovanju i mestu stanovanja. Uporedicemo samo stavove iskazane na polovima u ovim skalama: bez škole i nepotpuna osnovna škola – visoka strucna sprema i selo – veliki grad. Bez škole ili nepotpuna osnovna škola: Demokrat-ska stranka Srbije – 24,7%, Demokratska opozivija Srbije – 14,3%, Socijalisticka partija Srbije – 13,7%, Demokratska

242

blaga diferencija kao da ukazuje da razni slojevi pocinju da iskazuju naklonost prema odredenim partijama prema njihovom politickom profilu, a ne samo po njiho-vom odnosu ka “najkrupnijim nacionalnim interesima”. Ovom diferencijacijom biraci pokazuju da Demokratsku stranku prepoznaju po, uglavnom, gradanskom, liberal-nom i modernistickom usmerenju, a Demokratsku stranku Srbije, po njenom, manje-više, izraženom etno-centrizmu, konzervatizmu. A obe partije prepoznaju kao partije na poziciji umerenog desnog centra.

Doskorašnji lideri na srpskom politickom ringu (So-cijalisticka partija Srbije, Srpska radikalna stranka, Jugoslovenska udružena levica, Srpski pokret obnove) su pri dnu lestvice politicke prihvatljivosti ili ih skoro više i nema na njoj. Izuzetak je Socijalisticka partija Srbije,228) koja je, u odnosu prema drugim, nekada snažnim, partijama, zadržala relativno visok nivo, ali je u odnosu na podršku, koju imala minulih godina, doživela pravi sunovrat.

stranka – 6%, Stranka srpskog jedinstva – 5,5%, Srpska radi-kalna stranka – 4,4%, bez stava – 14,8%. Visoka strucna sprema: Demokratska stranka – 21,2%, Demokratska stranka Srbije – 19,2%, Gradanski savez Srbije – 15,4%, Socijalisticka partija Srbije – 3,8%, Demokratska opozicija Srbije – 5,8%, bez stava 13,5%. Selo: Demokratska stranka Srbije – 24,6%, Socijalisticka partija Srbije – 10,6%, Demokratska stranka – 6,7%, Srpska radikalna stranka – 6,1%, Stranka srpskog jedin-stva – 3,9%, Demokratska opozicija Srbije – 12,8%, bez stava – 15,6%. Veliki grad: Demokratska stranka Srbije – 19,7%, Demokratska stranka – 16%, Gradanski savez Srbije – 5,9%, Socijalisticka partija Srbije – 4,3%, Stranka srpskog jedinstva – 4,3%, Demokratska opozicija Srbije – 12,2%, bez stava – 21,3%.

228) Simpatije prema Socijalistickoj partiji Srbije: struc n-jaci – 3,4%; službenici – 4,1%; radnici – 7,2%, privatni pre-duzetnici – 6,3%; poljoprivrednici – 7,8%; ucenici – 1,6%.

243

Medutim, na krajnje desnom politickom horizontu je postala vidljiva Stranka srpskog jedinstva, partija iz-razito desnicarske i populisticke orijentacije, ciji osnivac je Željko Ražnatovic – Arkan. Ražnatovic je, inace, ubi-jen u, još, nerazjašnjenim okolnostima, u velikom lancu nerasvetljenih ubistava, koja, ocigledno, imaju politicku ili finansijsku pozadinu. Ova partija je ranije imala beznacajan politicki rejting, medutim, sada se svrstava odmah iza Socijalisticke partije Srbije, a ima bolje mesto no doskorašnje mocne partije. Dodajemo da se radi o partiji koja ima svoje predstavnike u Narodnoj skupštini Srbije. Iako se, prema ustaljenim merilima, radi o partiji niske prihvacenosti u birackom telu, treba imati u vidu konstantan rast njene popularnosti i ociglednu nameru njenih lidera da preuzmu što veci deo razocaranih biraca dojucerašnjih vladajucih partija.229)

3.

O tome ko može najbolje da reši društvene prob-leme (modaliteti: “mudri i pošteni voda nacije”; “skupština i vlada koje biraju gradani” i “nemam stav”), znacajan broj ispitanika – “simpatizera” i clanova raznih partija tvrdi da to može mudri i pošteni voda nacije. Ipak, vecina clanova i pristalica partijâ koje su sada na

229) Generalno, simpatije za ovu partiju ima 2,3% ispi-

tanikâ, ali, prema drugim parametrima privrženost je neje d-nako distribuirana. Zanimanje: strucnjaci – 3,4%; službenici – 3,3%; radnici – 3,0%, privatni preduzetnici – 0%; poljo-privrednici – 5,4%; ucenici – 3,3%. Školska sprema: bez škole ili nepotpuna osnovna škola –5,5%, osnovna škola –1,1%, tro-godišnja srednja škola –2,1%, srednja strucna sprema –4%, viša strucna sprema –3,1%, visoka strucna sprema –1,9%. Mesto stanovanja: selo –3,9%, mali grad –1,1%, srednji grad –1,1%, veci grad –3,9%, veliki grad –4,3%.

244

vlasti i koje se nalaze u koalicionom savezu (Demokra t-ska opozicija Srbije) se opredeljuje za skupštinu i vladu koje biraju gradani. Medutim, skoro svaki peti ispitanik i dalje misli da društvene probleme ponajbolje može da reši mudri i pošteni voda nacije. Pristalice Gradanskog saveza Srbije pokazuju da imaju najmodernije politicke stavove u odnosu na druge partije sa kojima se nalazi u koaliciji.

Medutim, ispitanici privrženi partijama koje su vladale Srbijom u poslednjih desetak godina (Socijalis-ticka partija Srbije i Srpska radikalna stranka) demon-striraju i dalje visok stepen politicke autoritarnosti, sa jedne strane, a sa druge i dalje gaje veliko nepoverenje prema predstavnickim institucijama politickog sistema (parlament i vlada). Njihovi clanovi i pristalice u vecini slucajeva misle da društvene probleme najbolje mode da reši mudri i pošteni voda nacije. Zahvaljujuci takvim politickim uverenjima svojih pristalica, ove partije su, u periodu njihove vladavine, u potpunosti ignorisale de-mokratske institucije, nacinivši od njih institucije fasad-nje (fingirane) demokratije. Autoritarni oblik od-lucivanja u ovim partijama je primenjivan u odlucivanju o društvenim i državnim pitanjima. Uverenje da voda ima apsolutni mandat da odlucuje, dakle, autoritarna politicka kultura je uzrok, na primer, višemesecne uni-sone opstrukcije parlamentarne debate i zakonodavnog rada, koje vrši Srpska radikalna stranka uz asistenciju poslanika Socijalisticke partije Srbije, ocogledno, po nalogu svojih partijskih šefova.230)

230) Demohrišcanska stranka Sr bije: mudri i pošteni voda

nacije – 30%, skupština i vlada koje biraju gradani – 60%; Demokratska stranka: mudri i pošteni voda nacije – 21,1%, Skupština i vlada koje biraju gradani – 65,6%; Demokratska stranka Srbije: mudri i pošteni voda nacije – 27,8%, skupština i vlada koje biraju gradani – 66,5%; Gradanski savez Srbije: mudri i pošteni voda nacije – 5,3%, skupština i vlada koje bi-

245

4.

Opšti pogled na politicku kulturu gradana ukazuje na pravi lik politicke stvarnosti Srbije – gradani su još uvek privrženi onima koji su na vlasti, mada intenzitet privrženosti opada u poredenju sa ranijim periodima bliske politicke istorije u Srbiji. Ali, još uvek nema arti-kulisane politicke kulture (koja bi bila preovladujuca), koja podrazumeva kriticku distancu gradanstva prema vlasti (iako se za nju glasa). Mada, danas, gradani de-monstriraju više kuraži no ranije. Iako je erozija bespo-govornog politickog autoriteta pocela u vreme i posle masovnih tromesecnih antirežimskih demonstracija (je-sen-zima 1996/97), proces rasta gradanske kuraži još nije okoncan. U ovim demonstracijama je ucestvovalo, prevashodno, gradsko stanovništvo i srednjoškolska i studentska omladina. Prisustvo radnickih slojeva je bilo sporadicno, a seljackih minimalno. Prema tome, još ne postoji praksa u kojoj vecina gradana postavlja racion-alne zahteve politickom faktoru i ne postoji praksa rig-orozne racionalne politicke sankcije za ucinke politickog faktora: za uspeh – dodeljivanje novog mandata, za neuspeh – uskracivanje poverenja.

Uz nacionalni dohodak, koncepcije privrednog raz-voja, investicije, plate, obrazovni, zdravstveni i socijalni sistem, na “top listi” politickih prioriteta na visokom mestu i na visokoj ceni su i dalje koncepcije “odbrane nacionalnih interesa”, “poravnanja istorijskih racuna i

raju gradani – 89,5%; Demokratska opozicija Srbije: mudri i pošteni voda nacije – 26,3%, skupština i vlada koje biraju gradani – 60,2%; Socijalisticka partija Srbije: mudri i pošteni voda nacije – 58%, skupština i vlada koje biraju gradani – 28%; Srpska radikalna stranka: mudri i pošteni voda nacije – 47,8%, skupština i vlada koje biraju gradani – 34,8%;

246

naplate istih”, uznošenje “naše duhovnosti”, kao superi-orne “dekadentnoj” evropskoj kulturi, postavljanje državne granice prema “istorijskom i nacionalnom kriterijumu”…

Kada društvo prihvati ovakav, kolektivisticki, vred-nosni sistem, onda je spremno da u njegovo ostvarenje uloži sve svoje resurse i potencijale (finansijske, poli-ticke, kulturne i, naravno, ljudski materijal). Vlast dobija legitimitet koji je i cezaristicki, i populisticki – lebdi na krilima plebiscitarne demokratije. Naravno, ovakvi cil-jevi su neostvarljivi. Ali, pošto ih je vlast, zajedno sa “narodom” postavila, onda je neizbežan, unapred izgubl-jen, rat. Od utopije se ne može odstupiti. Odstupanje je izdaja. Oligarhija postupa dvojako: (a) podržavajuci koncept “viših nacionalnih interesa” stupa u konflikt (rat) sa oponentima tog koncepta (druge države, neis-tomišljenici) i (b) svesna neminovnosti poraza, ubrzano “obezbeduje” sebe pre konacnog sloma. Obezbeduje sebe kradom nacionalnog bogatstva i, tajnom i poluta-jnom, kolaboracijom sa nastupajucom, novom, vlasto-držackom garniturom. Dakle, tek onda kada vladajuca garnitura izgubi i poslednje politicko, ekonomsko, uporište, kada poruši društvo i sve njegove institucije, kada ne ostvari “velike ciljeve”, koji su, prirodno, neostvarivi i utopisticki, kada se sama sunovrati u kriminal, kada i, bukvalno, pocne da “otima našoj deci i nama iz usta”, tek onda ce prosecni žitelj Srbije krenuti da iracionalnim sredstvima svrgava vlast.

I, konacno, partije se mogu smenjivati na vlasti, ali se sam temelj njihovog ideološkog života – kolektivizam – na kome pociva politika u Srbiji, ne menja. Zato se i sada, posle pada bivšeg režima, skoro sve partije u vladajucoj koaliciji legitimišu prvo kolektivizmom – zas-tupanjem nacionalnih interesa, a tek potom – zastupan-jem gradanina kao individue. Tacnije, kolektivisticke ideologije se ne mogu “iznutra” menjati, niti trans-formisati u toj meri da izgube ideološku supstancu. Kao

247

što vidimo, mogu biti “tvrde”, “umerene” i “meke”. Ali su vazda takve kakve jesu.