Katarina Ristich Aglaja: "Kula Vetrova - potraga za parametrom zla"

1

KulKulKulKulaaaa VVVVetrova etrova etrova etrova ---- potraga za parametrom zla potraga za parametrom zla potraga za parametrom zla potraga za parametrom zla ---- Negde na pusto{nom severu Engleske, na samom po~etku devetnaestog veka, kule oronulog zamka – proviruju}e kroz bledozelena mo~varna isparenja – isticale su u visini svoj lebde}i savez: onaj koji nije imao nikakve veze sa njihovim zemaljskim temeljima, iz kojih su ove nevezano – stalnim dozidavanjem – ponikle. U tom zamku su – svako u zasebnom odeljku – stanovali odabrani stranci; znalci iz raznih oblasti, koji su se okupili s raznih strana sveta oko zadatka tuma~enja jednog – mimo znanja javnosti uvezenog – drevnog svitka; on je iz Egipta dospeo u Englesku: posredstvom mreè tajnih akademija, odnosno, novijih istraìva~a iz redova protestantskih nekonformista. Njeno skoro osnovano sedi{te bilo je u Francuskoj. Ali zbog toga {to je oko postrevolucionarne dràve tamo onemogu}avalo svaku neprijavljenu delatnost bilo je sigurnije da se tuma~i ovog svitka okupe u Engleskoj. Ova mreà se pla{ila posledica koje bi za tada{nju evropsku svest donelo razotkrivanje klju~nog (potresnog) detalja cele iznete (njime samim neuokvirene ali bitno preusmerene) pri~e – vezane za postanak ljudskog roda: intervencijom izvesnog vanzemaljskog uma na pojedinim ìvotinjama. Po njemu, bol – naru{enje atlantskog raja – be{e jedini na~in da predstava o postojanju vi{ih sfera u|e u umove stvorenja niè prirode; a ne da ona prva ovim drugima upravljaju. A upravo je ta najvi{a namera usadila u prvobitnu zajednicu klicu izvesnog zla. Iz pomenutih razloga, egipatski papirus (– na|en u Bahariji, i to zajedno sa svojom gr~kom i latinskom verzijom, koje su se na odre|enim mestima ~inile autenti~nijima od originala –) stigao je u englesku zabit. Tek tada je i ovaj oronuli goti~ki zamak obnovljen za potrebe privatnih znanstveno-opitnih okupljanja. Me|u pozvanima je bio i jedan filozof-alhemi~ar, po imenu Albert, koji je stanovao u istom kraju. Njemu je – jo{ pre sedam godina – na posebnu vrstu {kolovanja predata jedna darovita devoj~ica, s jugozapadnog priobalja Engleske. Njeni roditelji – koji su poticali iz starih gra|anskih porodica – umrli su od azijskog virusa, dok je ona jo{ bila beba. Osim bake koja je umrla i tetke koja je stalno putovala nije imala drugih pogodnih staratelja, te je sa deset godina napustila rodnu ku}u. Upravo kada je napunila sedamnaest godina formirao se i ovaj tajanstveni skup u njenom susedstvu. Bilo je potrebno pre}i samo dva brega da bi se stiglo do o{tre strmine na kojoj je po~ivao zamak – a koji je, u odnosu na alhemi~arevu ku}u, bio okrenut na suprotnu, negostoljubiviju, severoisto~nu stranu. Devoj~ica Elenora je i ranije, tokom dugih {etnji sa svojom tetkom Telmom, svra}ala do napu{tenog zamka; ulazile su kroz razru{ena vrata u uzane hodnike, i zajedno su pri tom sklapale pri~e o tome ko tu sve no}u gostuje! A zamak je bio ugnut, budu}i sme{ten na valovitom tlu, odnosno, na klizi{tu prekrivenom tresetom. Bio je njime zano{en k raznim stranama, {to je uticalo na to da sredi{nji prostor

2

– salon za okupljanje diskutanata – bude /poput uklete la|e/ neobi~no asimetri~an; te usled stalnog izbegavanja ruba glavne strmine ljuljaju}i: – kao ruà vrtlo`nih vetrova, buket prelomljenih lukova, ili presek vi{esmernih {iljaka. Kao su{ta suprotnost tome, Albertova ku}a be{e blaèno ukotvljena – u prostranoj udolini nicanja mnogo ve}eg i stamenijeg drve}a! Stoletno hrastovo drvo prolazilo je kroz sredi{te njihove ku}e, ili je ona bila obzidana oko njega, tako da su joj odàci – odgurnuti na obode krova – {tr~ali ukoso. Upravo kao i kule zamka, ali su ovde bela usijanja s mnogih bo~nih ognji{ta zamenjivala svetlosti uljanih lampi unutar nizova lu~nih prozora. Duga puzavica je – na zidovima oba zdanja – omogu}avala lak spust s krovova mnogim lakomisleno uspetim ma~kama. U maloj ku}i otkucavalo je mno{tvo klepsidri, a u salonu zamka jedan jedini zidni sat. Za razliku od planirane opreme Albertove ku}e, unutra{njost obnovljenog zamka bila je sasvim nasumi~no popunjavana starim knjigama i kultnim predmetima, donetih s raznih strana sveta. Pa`nju prido{lih znanstvenika privukla je Albertova ne toliko obimna koliko probrana biblioteka: ona se sastojala iz retkih i nedovoljno poznatih knjiga novijeg vremena – koje obra|uju tamna mesta op{te-prihva}enih istina. Stoga, primljeno gradivo nije iz Elenore teklo u povezanim re~enicama, nego se u zgusnutim nemim slikama – sasvim ispreturanim redosledom – skladi{tilo u arhivu njenog uma; odatle je ~ekalo na ~as svog sazrenja. Elenora je jo{ kao malo dete pravila sopstvene skice primljenih znanja; ose}ala je u utvr|enim stvarima procep i iznosila ga na videlo; – postavljala ga je kao novo, sebi zadato teì{te tuma~enja, te s njega odapinjala strelu ~e`nje k obali drugog shvatanja. Albert je i sam u~io posmatranjem deteta, i ophodio se prema njoj kao prema sebi ravnoj. Sedam godina je provela odvojena od dru{tvenog ìvota, i tetka Telma – koja je bila elokventna u prepri~avanju velegradskih doìvljaja – bila joj je jedina veza sa tim davno ostavljenim svetom. Jedna stara gospo|a iz susedstva podu~avala ju je francuskom jeziku, teoriji muzike i sviranju na klavikordu. U crkvu je i{la samo da bi slu{ala orgulje, nikad na propoved. Tokom prole}a i leta Elenora je dobro podnosila samo}u, odnosno odsustvo svojih vr{njaka. Ali u poznu jesen ~esto je prinosila svoje bademasto zagasito-zeleno oko prozoru, kraj koga se njihala mrka jelkina grana i na njoj mlada {i{arka boje i oblika kao i u njenog oka. Tako je – poistove}ena s njome – sticala utisak da samu sebe i sve stvari u sobi posmatra iz spoljne perspektive! Njeno koso oko (nadsvo|eno zmijorepom obrvom i uz to jo{ nadovezuju}im {iljkom uha) kao da je – ogledanjem u prozorskom staklu – izgubilo tre}u dimenziju! Najzad se i vinulo – putem otvaranja okna – ka daljnim prostorima i obuhvatnijim vizurama, iz kojih ova ku}a samu sebe otu|eno posmatra. I zaista – nije bilo jasno {ta je bila osovina njenog lika i pokreta; lice joj je bilo blago-prevojito, ba{ kao i klizno tlo koje je oblikovalo zanose}e kosine obli`njeg zamka; posebno njegovu sredi{nju a isturenu odaju – kroz koju se naginjalo, prema spolja{njim predelima, njegovo najunutra{njije Lice! Upravo kao i to lice, Elenora je imala nagla{en ispitiva~ki otklon spram svih stvari kojih bi se doticala. Bila je prava Artemis: razborita usred naivnosti, nesalomljiva usred osetljivosti. Kao i u boginje lova: udovi su joj bili vretenasti, grabe}i u {irokim lukovima daljne nepoznavane prostore – kroz koje je bez daha

3

protr~avala! Setne sanjala~ke o~i postajale su joj vrcave, ~im bi ugledala makar i artificijelnu sliku kakvog predela. A taj poseban ~etinarski nektar u o~ima, {to se pun tonova i zimski rascvalih izdanaka krunio iskrama, Elenora je (ve} razre|en) dobila od svoje bake po majci, koju nije nikad upoznala – i to od bake koju su svojevremeno nazivali ènom-ma~kom. Njena baka po ocu, koja je za nju bila stvaran ljudski lik (jer ju je zaista ~uvala kao malu), bila je ne manje markantna: imala je o{tar kukasti nos i krupne o~i pune oplemenjene starine – ~iji je fokus sjaja ~esto lutao po kosoj tavanici trema, i otkopavao otuda svoja memorijalna blaga. U svemu tome be{e izvesno istovremeno za{ti}uju}e i optere}uju}e nasle|e predaka: {ifarski uslikovljeno znanje davnine, predato, kao zave{tanje obeju strana, mladoj Elenori. Me|utim, tom njenom starom – za{ti~enom – ìvotu bliìo se kraj. – Moram je nekako povesti sa sobom u zamak, i to u vreme odigravanja debata – rekao

je ostareli Albert. – Najpre samo da slu{a; a kasnije bih poku{ao da im je predstavim. – Ali ona ne zna da se pona{a u visokom dru{tvu – odvrati Telma. – âs je nesta{na i

luckasta, ~as tiha i zami{ljena. – Elenora – obrati joj se Telma – mora{ se pona{ati ujedna~enije. Ljudi nisu naviknuti na

takve suprotnosti. – I biti i dalje u svojoj pravoj prirodi neprepoznatljiva – dodade Albert. – Jer tamo nema

ni jedne devojke. – Zaista je neobi~no to da je nema – odvrati Elenora. – Zar se cela njihova rasprava ne

vrti oko Sofije? Mlada Elenora – usled svog povla{}eno-samosvojnog ìvota – nije jo{ stigla da upozna

sve licemernosti patrijarhata.

Po~ela je da se sprema za odlazak u zamak. Obukla je novoskrojeno lova~ko odelo i zlatnori|e slapove kose podgurala pod kapu ukra{enu nojevim perom. Ustanovila je da moè da pro|e kao de~ak. – Ali to je samo privremeno preru{avanje – naglasi ona. – înim to samo zato da bih na kraju otkrila svoj pravi identitet. Prvi Elenorin utisak o okupljenom dru{tvu, prilikom ulaska u salon zamka, bio je slede}i: Za okruglim stolom sedi – kao gavrani prisleteli s raznovrsnih stabala – retka skupina: upu}eni u jezik atlantske kraljice; oni koji – na ostrvu davno ohla|ene lave – slave povratak izgnane; debata u ~ast one ~iji je fitilj nekada{njice – ~uvan u dubini ostrvske pe}ine – najzad dogoreo i prosvetlio okrugli sto. & Elenora je zahvaljuju}i uzdrànom pona{anju i bezazlenom detinjem izgledu pro{la kao neopaèna pratnja svog u~itelja – slu{aju}i narednih pola godine debate u ovom zamku. Pri samom njihovom kraju, koji nije izneo re{enje, iznenada je progovorila i iznela svoj stav: povodom pitanja nemogu}nosti izgradnje druga~ije poredbe za onozemaljsku realnost Plejada do li preko predstave o prausa|enoj klici zla – koja je istorijski razvojna. Ono {to

4

je u vi{im sferama zape~a}en izraz jedne najplemenitije namere, u niìm se o~itava kao bezizlaz istorijskog uma: odnosno, kao proizvod jednosmerne razvojne linije tog istog. Njen komentar – prihva}en uz kratko ~estitanje Albertu kao njenom podu~iva}u – podstakao je produàvanje diskusije u slede}em pravcu: izvesna topografija zla, utisnuta na planetu Zamlju tako da odgovara vi{im zvezdanim rasadima – pro{lim kroz kapiju paralelne vaseljene – mora biti dekodirana jezikom te iste vaseljene. Ako ne, jedno {ire-smisaono zlo osta}e naprosto zlo u zemaljskim okvirima. A otkrivanje mesta njegove koncentracije – za jednu odre|enu epohu – donelo bi ~ove~anstvu vi{e {tete nego koristi; umnoìle bi se njegove snage, te bi to bilo isto {to i otvaranje Pandorine kutije. Albert je zatim okupljenima izneo slede}u hipotezu: Tamna mesta odre|enih tradicija – onda kada prestanu da budu predmet razmatranja – ispovr}u svoj poslednji nus-produkt: sliku izolovane sada{njice, koja zaboravlja proces koji ju je izneo; bri{e trag pramajke, ~ija je nit povesnog tkanja pro{la kroz presek paralelnih svetova. Lukavstvo starog samodr{ca, Saturna, be{e u tome da – nakon {to je uni{tio otkriva~e mape njime patvorene preistorije – postavi sebe kao merilo pravdonosne promene. “Novi svetski poredak” je tako nastao kao falsifikat prastanja – koje je poricalo premo} vladara, te za~elo novinu u vlastitom tuma~enju. On zna~i potisnu}e, iz dubine Zemlje izronelog, okida~a dru{tvene promene. A zatim je jo{ priloìo reprezentativni odlomak iz svoje mitopoetske pripovesti:

Pra-pra-maj~in zbrisano-imeni identitet jeste topografija jo{-ne-ispoljenog zla, ili mapa patolo{kih ta~aka unutar sveop{te du{e, – on je, dakle, svijutak plamenog jezi~ka njene volje, koji teì da se otrgne iz mreè sveop{teg, bespovratno da odbegne iz Crne Kutije i vine se u prostranstva neodre|enosti. Njen jedini klju~ar je Tot-Hermes, ali to samo zbog toga {to je njegova ”smrtna rana” (du{evna mrlja) upravo onolika koliki je i prostor dorasta Maj~inog supstrata do ta~ke upotpunjenja! Jer taj prostor mogu}nosti se sobom probija/istrgava/osvetljuje, zahvaljuju}i nestanku svog uporednika – prvog oblika znanja iz-haosa-izdigle svemajke o samoorijentaciji u vakuumu. Jer, jedino {to ta maj~inska sfera u-sebi-beskrajne mogu}nosti moè (budu}i fluidna) da `rtvuje (tj. da opredmeti, kao `rtvu-paljenicu) jeste znanjeznanjeznanjeznanje----oooo----skretnicamaskretnicamaskretnicamaskretnicama – na svom putu kroz neizmerje. Patent spre~avanja zloupotrebe Sadràja-iz-Kutije radi po tom principu {to se – prilikom poku{aja ne~ijeg nasilnog otvaranja te iste – `rtvuje jedan njen u-ovom-svetu (instantno) primenjiv deo (a to su, na primer, natalne karte stanovnika neke odre|ene teritorije, koje u svom uzajamnom preseku omogu}uju apsolutnu kontrolu nad patogenim elementima istih), ~ime se on sam od dovr{enog (iako do kraja nerazmrsivog) oblika znanja prevodi u ekstati~ki ili poeti~ki oblik – ~ija je svrha alhemijska preobrazda ljudske vrste, a ne kontrola nad njom kao nepreobraènom, suzbijenom u svom prekomerno stvarala~kom kapacitetu. Upravo taj do kraja neuspeli poku{aj suzbijanja zla, putem preduvi|anja (zastarelim merilima – jer se zvezdano nebo ve} promenilo) mesta njegove pojave, u~inio je Tot-Hermes. A zatim je uni{tio mapu zla, svijutak maj~ine volje,mapu zla, svijutak maj~ine volje,mapu zla, svijutak maj~ine volje,mapu zla, svijutak maj~ine volje, radi toga da ona (kao jo{ neprotuma~ena) ne oda ba{ njega – kao onog jedinog koji ima jasno premerljivu mrlju unutar staro-eonske elite (jer zbiljski nije iz nje ni ponikao, ve} joj se samo pri{unjao). Dakle Tot-Hermesov (doslovni, neartisti~ki) falsifikat ove mape nastaje automatski automatski automatski automatski – samim ~inom (u biti nasilnog – i uprkos posedovanome klju~u) otvaranja Kutije. Ali, sama Ananke (kao Zvezdana No}) ga je na sve to (pred-svesno) izazvala: zato jer je on, kao deo staro-eonske (za Dajmona

5

Njenog Vihora bezmalo ograni~avaju}e) elite, upravo njena (neprotuma~ena) nemogu}nost zatvaranja u sebe! Da bi zata{kao otkriveno a ujedno spre~io provalu zla iz ljudske prirode (poàrem pra}en izlazak iz rajskog stanja – kraj prekrasne Lemurije!) on (~eki}em – uzdignutim klju~em) odvaljuje glavu/kupolu/toranj Gospi Zvezdane No}i, preme{taju}i je u Podzemni Svet (gde ona jo{ hu~i bitkom svog predìvotnog korenja). On pri tom dobro skriva svoju tamnu stranu, ali tu|u eksponira – jer odbija da prihvati postojanje onog {to je iznad mere njegovog dobra, a {to prelazi u meru njegovog (uporedo: nadindividualnog) zla.

Shodno re~enome, egipatski zapis o Plejadama – glavni povod ovog okupljanja – imao je svog zlog blizanca:zlog blizanca:zlog blizanca:zlog blizanca: zapis o ta~kama geopsihi~kog zla, koje se na ta~no odre|enom mestu i trenutku aktiviraju u ljudskoj prirodi. To je isprva bila samo pretpostavka, jer takav svitak u Bahariji nije bio na|en. Me|utim, ubrzo se u zamku pojavio jedan indijski ekspert – u{av{i na skup lica skritog ispod kapulja~e – koji je tvrdio da u rukama ima prepis milenijumski stare mape zla: rezultat visoko razvijene astrolo{ke matematike u drevnoj Indiji. Izneo je zatim tezu da je ta mapa korisna za ovladavanje silama zla u svetu – iako se ove nikad ne mogu sasvim razlu~iti od sila dobra. Njegov iznenadni dolazak i nastup izazvli su – na ovom kosmopolitskom skupu – op{tu pometnju. Nakon dugih razmatranja autenti~nosti dokumenta (koji je prepis davnog prepisa – pa ipak i sam veoma star) do{lo je do podele me|u znanstvenicima: jedni su smatrali da }e spoj ta dva elitna koda (staroegipatske mape postanja i staroindijske mape zla) doneti traèno re{enje; drugi, pak, da ne}e – jer }e unakrsno pretuma~ivanje tih dvaju kodova opet proizvesti jedan zatvoren (prakti~ki neupotrebljiv) kod. Ovo drugo mi{ljenje je preovladalo, bivaju}i prihva}eno i od samog Indusa. Ali, ovaj se i dalje drào stava o korisnosti svog donesenog zapisa – jer ovaj, ako i ne donosi re{enje zagonetke zla, ipak omogu}ava kontrolu nad elementima istog u ovom svetu. Albertov prethodno izneti argument, koji je i{ao direktno protiv Indusovog stava, bio je taj da bi ljudska du{a – pod takvom kontrolom – izgubila mo} alhemijskog preobraàja, i sposobnost za samovo|stvo. A i pitanje je ko bi vr{io tu kontrolu. U svakom slu~aju, moralo se opredeliti izme|u ova dva uzajamno poni{tavaju}a skripta – potekla iz sasvim razli~itih tradicija. Ukoliko bi se izabrao onaj staroegipatski (mo`da: pitagorejski), on bi – da bi iza{ao iz svog privatno-slikovnog koda – morao biti zacenjen za jedan svoj deo. Ali pitanje je – za koji deo. Da li za sredi{nji, tj. za odgovor na pitanje o tome gde i kako je do{lo do stvaranja ljudske vrste? I pitanje je {ta od celog teksta tad ostaje, odnosno, da li se njegovo poni{teno sredi{te da ne~im nadomestiti? Na kraju se do{lo do zaklju~ka da je najbolje ostaviti ga takvog kakav jeste, u njegovom privatnom kodu, koji je dostupan samo za njih okupljene – probranu manjinu. Vest o njemu ne treba dalje da se {iri, jer bi ga neupu}eni samo iskrivili. Elenori je u tom trenutku sinula ideja da bi `rtvovanjem sredi{nje informacije staro-egipatskog teksta mogao da se otko~i patent njegovog samotuma~enja: – njegov ìv, samopokretan dah (pustinjsko ili animalno slovo), koji bi (u jednom trenutku) postao punosmisleniji od samih ~injenica iz pro{losti. Dogodio bi se prevrat u samom bi}u pra-teksta, i on bi tad pruìo uto~i{te svom novom tuma~u – omogu}io isprepletan suìvot s njime! Umesto da opisuje jedan spolja{nji doga|aj, pratekst nastavlja liniju autopoetike –

6

produàvaju}i dejstvo vlastitog patenta – sve dok ne ispovrne iz svog sredi{ta sam prasvet, i to kao apsolutnu novinu! Na taj na~in bi se dogodio obrnut paralelizam izme|u staroegipatskog i staroindijskog teksta; ovaj drugi bi mogao biti dekodiran prvim, ali tako da pri tom ne bi bilo mogu}e i obratno! Onaj prvi ostao bi rasklopljen ali neproziran, a ovaj drugi vi{e ne bi predstavljao pretnju ve} samo negativni podsticaj prvom: – okida~ promene koja se ve} jednom desila, i to u davnom atlantskom carstvu. Elenora je ove svoje misli oprezno saop{tila Albertu, i on ih je najpre izneo u svoje ime. Ideja je bila oprobana i donela konkretan – Elenorinim perom uobli~en – rezultat: malu ali suvislu pripovest o na~inu otelovljenja klase izvangalakti~kih duhova kroz izvesne partenogene organizme na Zemljipartenogene organizme na Zemljipartenogene organizme na Zemljipartenogene organizme na Zemlji – unutar kojih je nastajao jedinstven slikotvorni Um, putokaz preobraàja smrtne materije; ujedno: zametak pisano-govornog jezika; prvi izvor fascinacije za pra~oveka – koji je teìo da izrazi sopstveni bol i strah i preobrazi ih u mo} shvatanja; to jest, da prevede gutala~ki princip zemnog opstanka u princip androgenije sun~anog Uma – koji provla~i kroz sebe svu strahotu onog Izvan! A sam pra~ovek je istovremeno ìveo i u zajedni{tvu i nezavisno od tih duhova; sve zahvaljuju}i simetriji izme|u dva kosmosa – koja je, opet, stvorila simpateti~ke titraje: muziku daljnih sfera. Tek tada je Albert odao tajnu da je sve to ura|eno po ideji male Elenore. Sve su o~i bile uprte u nju. Mislila je za trenutak da }e propasti kroz zemlju, ali poneta bujicom svojih dugo sputavanih uverenja ona prevazi|e tremu i toliko se raspri~a u daljim obja{njenjima da se u to vi{e nije moglo posumnjati. Dobila je povla{}en, ali ne i izjedna~en status u krugu ovih znanstvenika; jer ona je obilovala u specifi~nim ali ne i u op{te-prihva}enim znanjima. Patila je od blage dezorijentacije u odnosu na ova druga, i ukoliko ih se dohvatala izvrtala ih je na pole|inu ili razlagala na proste sastojke – te na taj na~in svako svoje znanje podizala iz nulte ta~ke! – Jo{ nam ostaje na zadatak da pre~itamo mapu zla – da bi na{a osnovna pri~a dobila

{ire odjeke; to jest, da bi njen “izglavljen” sredi{nji kod pokazao mo} na konkretnim primerima. Moramo zato pregovarati sa onim Indusom i iznuditi mu odobrenje – re~e okupljenima Albert.

Me|utim, Indus – koji je isprva insistirao na tome da prikaè prepis mape zla – iznenada je promenio mi{ljenje. Nakon {to je pro~itao Elenorinu malu pripovest, shvatio je patent autotuma~enja staroegipatskog teksta – zahvaljuju}i kome je ova i nastala – i u mislima ga primenio na staroindijski tekst. Nije izneo razloge za tako naglu promenu svog stava, samo je pokretom ruke za{titio rasklopljenu mapu i sagnute glave dobacio Elenori: – To nije za ène! – Ne}ete ni vi dobiti vr{nu nit moje pri~e niti njen patent, a va{a mapa zla bez njih ne

vredi mnogo! ona prikazuje samo jedno ~injeni~ko stanje, meru kolektivne patologije unutar (jednog po jednog) vremena i mesta, ali ne i prvi uzrok i poslednju svrhu tog zla! – odvrati Elenora sevnuv{i o~ima, i spretno povu~e svoj svezak s okruglog stola.

Pobunili su se odmah i ostali, pozivaju}i ga na prethodni ugovor.

7

– Ja imam napismeni ugovor samo sa Sedi{tem u Francuskoj, koje mi je i uputilo poziv. Vama ne dugujem ni{ta, svoj prepis }u poslati direktno u Francusku! – odvrati pritajeni Indus, spreman da napusti salon.

– Prokleti uljezu, ko zna {ta krije{! Pitanje je da li je tvoj doneti prepis veran, i da li je original ikada postojao! – ~uo se protest iz publike.

Zatim su, tako revoltirani, stali da naga|aju {ta je uzrok tako nagloj promeni njegovog stava: da li je – nakon primene Elenorinog patenta tuma~enja na njegovu mapu – video u njoj ne{to {to mu li~no ne odgovara? Na primer to da on sam ima tu upisanu ve}u dozu individualnog zla od one koju je pretpostavljao? – Ali za{to ga to tako brine ako ve}ina ljudi ima mrlju u vlastitoj du{evnoj supstanci – to

jest, ako je ve}ina a ne manjinave}ina a ne manjinave}ina a ne manjinave}ina a ne manjina zlazlazlazla? – upita Elenora. – Vaàn je samo krajnji rezultat ~ovekovog delanja, koji ga iskupljuje za svo po~injeno zlo!

– To je zato – odgovori joj jedan od znanstvenika – {to to i takvo saznanje dovodi u pitanje njegov mona{ki poloàj koga on ima u Indiji, a koji mu je bio ve} samim ro|enjem nametnut; i koga on – kao jednu nasle|enu ali neizabranu ulogu – dalje name}e podre|enima.

– Njegova religija – nastavio je znanstvenik – ne dopu{ta mogu}nost uspona nakon pada; u njoj sve stvari stoje u jednom zacrtanom poretku, bez mogu}nosti ikakvog pomaka. Ako ne bude smeo da uni{ti svoju mapu, on }e je preina~iti – napravi}e falsifikat, ali mu za to treba vremena. Zato ga treba preduhitriti i {to pre obavestiti Sedi{te u Francuskoj.

– A na koji na~in se njegova mapa moè preina~iti a da i dalje bude suvisla i puno-smislena? – postavilo se pitanje iz publike.

Odgovor je bio slede}i:

Ako bi se ta~ke ovozemaljskog zla – {to odgovaraju zvezdanim rasadima Plejada – pretvorile u beline unutar teksta mape, do{lo bi do takvog njenog saìmanja da bi popis du{a /vr{en po vremenu i mestu ro|enja/ postao onakvim kakav bi se vr{io po vremenu i mestu smrti! Takvo skra}ivanje strele vremena – nastalo usled ga{enja zenice njenog repa, {to saìma treptaje jednog strujno-samoispra`njenog, upadnogupadnogupadnogupadnog vremena – dovodi do njenog obru{avanja nazad u prastanje: mo~varu prekomerja vlastitih zna~enja; vrtlog energije {to parali{e i usisava podlo`ne prolaznike. Dakle: njeno propadanje do u ~eljust one zveri {to izokre}e hijerarhiju svih stvorenja i postavlja sebe samo za vrhovno (anti)-bi}e. Druga~ije re~eno: brisanjem ta~aka zla sa lica Zemlje, bri{u se i udaljene zvezdane konstelacije koje se sa nje nikad ne vide, ali uslovljavaju njen podzemnipodzemnipodzemnipodzemni preporod. Prigu{uje se, pri tom, iskri~av dah njene atmosfere; stoga se ova – iako plava – osloba|a primarnog gr~a: kroz osloba|anje-iz-dubine kuglastih munji, {to se hukom obru{avaju niz kupaste visove polova! – Iako nikad nisam bila u polarnoj oblasti, ja prepoznajem i u na{oj engleskoj pustari

usisavaju}a mesta – re~e Elenora. – Pretpostavljam da je potrebno imati njihovu mapu, jer ve}ina ljudi ne moè da ih oseti niti je upu}ena na to kako da ih prepozna. Ili je

8

mo`da upravo suprotno: bolje je da je nemamo, da bismo u neku od njih nevino stupili i tako jednog dana otkrili prolaz ka Plejadama!

– U svakom slu~aju – izveo se op{ti zaklju~ak – tako preina~enu geopsihi~ku mapu ovaj

Indus ne}e smeti da po{alje nazad u rodnu Indiju, nego }e je ostaviti u Evropi: jer ona proizvodi zlokobnezlokobnezlokobnezlokobne efekteefekteefekteefekte.... Izaziva lakomost u ljudima, jer im (– prividno razre{enom zbrkom izme|u zagrobnih vremena –) pripisuje poloàj koji im (u datom zemaljskom vremenu) ne pripada – da bi ih zatim nemilosrdno obru{avala u ponor.

– Naàlost, na{ pokrovitelj s Kontinenta nije dovoljno upu}en u stvar da bismo mogli odmah da osujetimo Indusa – re~e presedan skupa, filozof i kriptograf, Osvald. – Zato Elenorin patent – iako nedovoljno oproban na konkretnim primerima i bez produ`ne linije svog vlastitog putokaza – treba {to pre poslati u Sedi{te.

– Iako nismo dobili konkretne podatke po pitanju vanzemaljskog porekla ljudske vrste – up. prostorno-vremenske koordinate atlantske civilizacije – Elenorinom formulom izneta mala pripovest postanja jeste pravi detonator:pravi detonator:pravi detonator:pravi detonator: ona predstavlja simbolisti~ku esenciju, koja mora jo{ dugo da ~eka da bi postala sno{ljiva u svojim emancipatorskim efektima! ona je krtola koja moè da proklija tek u drugom vremenu i na druga~ijem podneblju. Ako ona i nije zamena za traène podatke, vrednija je – u svakom slu~aju – od onog {to u rukama ima Indus.

Neodre|en strah ujedinio je sve diskutante, te se prikloni{e ovoj neprili~no apstraktnoj odluci Osvalda, s tim {to je za kurira Elenorinog novoiznetog patenta-i-re{enja izabrana osoba na koju bi se najmanje posumnjalo: njena tetka Telma, koja je i ina~e saobra}ala izme|u Engleske i Francuske. Iako svedok mnogih neobi~nih stvari koje su se doga|ale u ìvotima Alberta i Elenore, ona nije priznavala natprirodnu egzistenciju. Time je bila idealni izvr{itelj ovom zadatku. Takvoj neutralnoj osobi sa strane nisu se mogle – od strane neprijatelja – ~itati misli, niti utvrditi pravac i cilj kretanja. Ostalo je, me|utim, pitanje kako }e se Sedi{te pomiriti sa nepotpunim re{enjem samog prokrijum~arenog svitka, koje je u potpunosti izostavljalo njegovo faktografsko jezgro – ali ga je pri tom nadome{talo na zaobilazan na~in: onakav kakav ga je bogatio u opisnim detaljima, te vr{io odabir klju~nog klju~nog klju~nog klju~nog (potresnog) me|u njima – omogu}avaju}i prenos tog jezgra u savremeniji kontekst. Zbog toga je prepis staroegipatskog papirusa zadràn u Engleskoj, za slu~aj da rad na njemu mora da se nastavi. Me|utim, Indus je potajno poslao svoju prepisano-originalnu (– kasnije }e se saznati – ve} patvorenu –) mapu u Sedi{te. A njen ponovljen (doslovni) prepis je zadrào za sebe – pretvaraju}i se da je to onaj isti koga je doneo iz Indije. Poàlio se uz to Albertu da je u poku{aju da uni{ti jednu opasnu mapu nastala jedna jo{ opasnija;jedna jo{ opasnija;jedna jo{ opasnija;jedna jo{ opasnija; i da on mora – bez znanja skupa – dobiti na uvid staroegipatsku mapu postanja, kao i Elenorinu formulu za

9

tuma~enje ove iz-same-sebe – da bi svoju patvorenu mapu zla vratio u prvobitno stanje. Jer, on mora jednu od te dve – vernu ili patvorenu – poslati u Sedi{te. – A svakako bi posledice slanja ove druge bile lo{e – po vas – naglasio je Indus. – Vi

biste morali dugo da lutate u lavirintu informacija datih u va{oj mapi, da pro|ete kroz sve njene odeljke i stranputice – dok ne potrefite ono jedino njeno mesto/odeljak {to osloba|a kariku kakva se vezuje uz moju mapu; i dok ona obe mape – i va{u i moju – ne akcentuje u pravom svetlu.

Sve to je – uz Elenorino oklevanje – na kraju i dobio; ali cilj mu nije bio taj koji je

naveo, ve} da dobije – makar i kratkoro~an – uvid u sadràj mape postanja; ta~nije, u to ko be{e prvostvoriteljsko bi}e i {ta behu motiv i svrha za njegovo skrivanje.

Pravilan ugao spajanja dveju karika /zglavak povezivanja dve mape/ razotkriva {upljinu odsustva takvog bi}a; dok onaj pogre{ni na taj na~in fokusira trag njegovog nestanka da ga zamenjuje sa njim samim – i tako stvara lik la`ne sli~nostilik la`ne sli~nostilik la`ne sli~nostilik la`ne sli~nosti, koji vi{e odgovara ukusu masa te u njoj izaziva talase mahnitog poklonstva!

Izgleda da mu se to upravo i{~itano jo{ manje dopalo od onog {to je prethodno video u vlastitoj mapi – jer je gnevno sevnuo o~ima na Elenoru, zaklopio svezak i potom rekao: – Bolje vam je da se ovoga okanete za sva vremena! U svakom slu~aju – te{ko onom ko

previ{e vidi – dodao je odlaze}i, mra~an i potuljen kao uhoda.

Ubrzo zatim je napustio Englesku. Ali posledice njegovog kratkotrajnog prisustva su bile nesagledive.

Stara gospo|a iz susedstva o{tro je osmotrila odlaze}eg uljeza i veoma se zabrinula za Elenoru. Ali, konstatovali su da – u ovakvoj nastaloj situaciji – nisu imali izbora.

&&&& U me|uvremenu, tetka Telma je stigla do Atlantskog okeana. Susret sa Elenorinim

rodnim krajem pokrenuo je u njoj nezadrìvu bujicu se}anja: Sent Ajvz, grad na padini ~ije su se uske i kamenite ulice survavale do peskovite obale, prepune raznovrsnih ptica; luka prepuna raznovrsnih brodova nalik na sâme ptice. Tu je i ~etvorougaona kula sa uskim prozorima, {to {tr~i nad celim gradom; u njenom potkrovlju stanovala je Elenora sa svojim mla|im bratom, na niìm spratovima ro|aci sa svojom decom, a u suterenu najpouzdaniji prijatelj: baka. U po~etku – negde do njene osme godine – bila je to sre}na zajednica; tim pre {to je Elenora bila uspela da uspostavi vladavinu jednog svog specifi~nog de~jeg prava. Njen visoko samosvestan zadatak za uvaàvanjem de~je perspektive, iz koje se produbljeno sagledava prisutan svet. Podstrekivanje (od strane njene jedine bake, Tereze) slobodne upotrebe jezika – umesto upotrebe ve} ustanovljenih izraza – dovela je do toga da mala Elenora iznese na videlo slede}e: da postoji jedan prepun, dovr{en i samodovoljan de~je-slikovni svet; te da njega odrasli (– umesto da ga potisnu, nametanjem jezi~ke logike ovoga sveta kao navodno jedine –) treba istrajnim posmatranjem deteta da izu~e; i time steknu uvid u ogromno prostranstvo prenatalnog vremena; te da tako i sebe – sopstveni pogled na ovaj svet –

10

iznova situiraju spram svega toga. Dakle proces u~enja – izme|u dece i odraslih – morao bi te~i dvosmerno, i to u podjednakoj srazmeri. U svakom pozivanju dece na poslu{nost Elenora nije videla vladavinu principa ve} brutalnu silu – ozakonjenu putem ignorisanja tamne pozadine ovog sveta. Ve} sa dve-tri godine postala je svesna da se nalazi u lo{em poretku stvari, neuspeloj kopiji jedne daleko upe~atljivije stvarnosti, koja joj se ~esto ukazivala u polusnu: svet u kome je sve ìvo i samovlasno, bez uzajamnog sudaranja – iako kome{aju}e u jednom ustreptalo-prepunom prostoru. Za razliku od ve}ine dece svog uzrasta, koja su se divila velikom/sna`nom/sumiranom, ona se divila malenom/krhkom/posebnom – jedinoj poredbijedinoj poredbijedinoj poredbijedinoj poredbi nepreglednom prostranstvu paralelnih svetova. Negde oko svoje pete godine, ona je – kroz svoje opitne crteè – preokretala odnos podre|enih i nadre|enih stvari u prirodi, odnosno, dru{tvu. U ustanovljenom poretku bi}a/stvari otkrivala je pododeljke koji su menjali sliku o redosledu postanka njihovih delova – odnosno, iscrtavala je strelicu tehtonskih pomeranja neumoljivih zakona ovog na{eg ome|enog sveta. Katkad joj se ~inilo da de~je bajke – posebno pripoveda~ko preimu}stvo njene bake – iznose iste zakone: skokoviti redosled izlaganja, koji ne bri{e ve} skladi{ti u se}anju svoje za-dati-tren neuklopljene ~lanove. Ali – tako|e i to da pripoveda~kim procesom izneseno razre{enje zapleta biva apstrahovano od istog tog procesa i osu|eno na oko{tavanje. Jer, moral otmenih – moral njene bake – kao sediment jednog iskonski-burnog pokreta sveusukobljavanja, sadrì u sebi snosnosnosnop uporednih istina.p uporednih istina.p uporednih istina.p uporednih istina. Nevolja je u tome {to se prelivanje-u-sebi tog snopa prerano zaustavlja u na{em umu – i pre nego {to je jedna procepna istina uspela da izroni, i to kao milosno razre{enje ostalih; kao prevr{enje ili samoprema{aj one svemu kroje}e komponenete smisla. Usled toga Elenora je stekla otpor prema svim fiksnim normama – upravo zato jer je ose}ala kako pod njima vri izvor jo{ neiskazane sile; one koja ih je njima neznano oblikovala – a koja, tako potisnuta, nije jo{ stigla da lupi poslednji pe~at njihovog ~istog akcentovanja. S pet godina bila je u svom malom zlatnom dobu – ujedno, vodi} bra}e i sestara u svetu imaginacije te ~uvar nezavisnosti njihovih rasu|ivanja. Bila je – u tom trenutku – u sredi{tu cele ku}e, izazivaju}i bezmalu ljutnju muèva svojih tetaka. Ali ta sre}a – op~injenost {arenilom dobro-selektiranih utisaka – bila je samo dnevnog karaktera; s prvim sutonom i ~utim kricima lasta spustio bi se veo àlosti na Elenoru. Sva stvorenja bila su zbrinuta u njenom svetu, ali je ona ose}ala bol nezbrinutosti onih {to prebivaju u daljnim, okolnim okeanom odmaknutim svetovima. Ose}ala je ~ak i patnju neìvih, u njenome stanu sme{tenih, stvari – i to kao svoju sopstvenu. I to stalno ponavljaju}e no}no proìmanje najintimnijeg dela ku}e dahom nekog neznanog ambijenta – {to je ozaren jedinstvenim postolujnim raspoloènjem, ili krajnje-raspletnim ishodom neke pradavno proìvljene tragedije – stvorilo je nepremostivu prepreku izme|u nje i uku}ana. Ona nije imala re~i da prenese taj no}ni deo njene li~nosti – koji se ponekad pojavljivao i u toku dana. Ali, to se – setila se – doga|alo i ranije, dok je jo{

11

bila beba i obitavala u jednom sopstvenom jeziku, kao riba u mehurju. Tako je – usred preobilja unutra{njih doìvljaja – ostajala osu|ena da bude nema. Jednog letnjeg dana, s nepunih {est godina, iskosa je osmotrila bra}u i sestre i upitala se za{to oni idu za njom kad nemaju pravi i potpun uvid u njen ìvot. Svest o ne~emu javlja se – shvatila je – tek prilikom prelaska jednog koda u drugi. Tek kada je poku{ala da prevede poluzbrisani znakovni sustav svog prenatalnog ìvota na jezik ove stvarnosti, dogodio se kratak spoj: svest o mogu}nosti saobra~anja sa svetom iza horizonta; ~e`nja koja }e je od gospodarice ku}e pretvoriti u odmetnicu. S jedne udaljene stene na obali posmatrala je – poluzlurado, polusaàlno – kako deca jure njenom uobi~ajenom kru`nom stazom, traè}i je. Bilo je o~igledno da je tu nema, ali su se oni i dalje vrteli u krug – bez ideje da je potraè negde drugde. ûdnovato: kao da je – u njihovim glavama – ona bila sastavni deo jednog kruga iz koga se ne moè iza}i! Osetila je da je razlaz izme|u njih i nje nepopravljiv; ona vi{e nije niti }e ikada ponovo biti deo jedne takve samozadovoljno osmi{ljene zajednice – {to izjeda vlastito nespoznato jezgro, sme{teno u dubinu vlastitog nespoznatog vrtloga. Otad je Elenora sama lutala ~etinarskim gorama, kamenitim obroncima i dokovima grada – kao Ukleti La|ar. Traìla je izlaze iz uskih ulica u {iroka neome|ena prostranstva, dok je njena baka neuspe{no traìla s toplim {alom u rukama. Elenora je ~ak i ode}u ose}ala kao okov, te je i{la ulicama bosa i polugola – iako je ve} bio nastupio septembar. Iz ku}a su se ~uli povici: – Dete, jel’ ti ima{ majku?! Hodaju}i najpre kroz lavirintnu beskrajno samodovoljnu unutra{njost svoje rodne ku}e, dotakla je – u jednom trenutku – njeno tamno dno, i ovo se pretvorilo u njeno novo-probijeno tavansko oknotavansko oknotavansko oknotavansko okno – ka severoisto~noj strani neba; prolaz za strelu sputane ~e`nje ka daljnim nepoznatim predelima, povratno doupisuju}im u stakla iste ku}e. Da bi je makar donekle ukrotile, Elenorine tetke su jednoglasno odlu~ile da je {to pre po{alju u {kolu. Prilikom popunjavanja prijemnih testova Elenora je odbila da ogovori na pitanja koja su se – po njenom ose}anju – doticala njene intime. Tako je – suprotno od onog {to se o~ekivalo – bila sme{tena u razred sa~injen od dece koja su bila ili bez natprose~nih sposobnosti ili seoskog porekla. U situaciji gde je morala da prihvati jednu od spolja nametnutu disciplinu (koja se u mnogome kosila sa njenom unutra{njom) i gde je kao dete bila isklju~ena iz procesa definisanja vlastitih prava, ona se odlu~ila za pasivno izraàvanje otpora: dràla se – do zastra{uju}e ta~nosti – svakog zadatog pravila; ali je zauzvrat odbijala svaku potkupljuju}u povlasticu koju su deca dobrog vladanja i uspeha dobijala: prazni~ne poklone kao i mogu}nost da se za vreme {kolskih pauzi igra. Ukopala bi se u mestu kao sfinga, ne progovoriv{i nijednu re~. Po{to nijedno {kolsko pravilo nije niti predvi|alo niti zabranjivalo takvo njeno pona{anje, upravitelj nije mogao da prona|e osnov da je izbace. O~ekivala je – u potaji – saveznike me|u decom, ali takav se odaziv nije dogodio. Izuzetak je bila jedna veoma zanosna i veoma drska devoj~ica – crnka belog tena ~ije su bistro-sjaje}e o~i, u trenucima sanjarenja, prelazile u no}no-sedefastu plavet. Ali ona se ubrzo pokazala kao nezrela buntovnica: iako je sama pri{la Elenori, od nje se ubrzo i ogradila ~im je videla posledice tog prilaska na svoj ugled. Ovo kratkotrajno savezni{tvo – koje je kod Elenore izazvalo provalu radosti – raspr{ilo se kao mehur od sapunice. A od

12

novonastalih malih mehurova }e tek poneki prispeti na obalu drugog nekog vremena i dru{tvenog ure|enja. [kolska deca su imala sve druge ideje po pitanju Elenorinog drànja osim da je to vid bojkota i poziv na bojkot. Obzirom da je ve}ina njih bila seoskog porekla, posezali su za sujevernim obja{njenjem. Glavna u~iteljica je – s prosvetiteljskog stanovi{ta – branila Elenoru od ~estih napada dece; tuma~ila je njeno pona{anje – odbijanje da se brani ili da odgovara na uvrede – kao izraz retke kulture i hristolike oplemenjenosti. Ali za ve}inu to nije bilo zadovoljavaju}e obja{njenje. Jer iza gesta Elenorinog nebranjenja provirivala je ne preporu~ena krotkost duha ve} samosvojan ~vrst stamen: ledni~ki {iljak jedne za njih nepojamne prirode koju je trebalo – zarad skladnog opstojanja zajednice – ili pridobiti ili ukloniti. Do{lo je do podele i me|u samim u~iteljima: jedni su Elenoru vrlo rado izuzimali od pravila primerenog ve}ini i gledali da joj iza|u u susret, drugi su je osu|ivali i odista je se uàsavali. Ali nisu se pri tom usu|ivali da se direktno s njom konfrontiraju, tim pre {to je bila nema i neprobojna, ve} su samo okretali svoje glave i tiho progovarali: – Sa~uvaj Boè, sa~uvaj Boè! Ali retko ko je shvatao da je Elenorino naizgled asocijalno pona{anje bilo samo jedan subverzivni oblik povi{ene socijalne svesti i savesti – kakvo je govorilo o tome da postoje}i sustav raspodele mo}i isklju~uje ve} i samu ~injenicu njenog postojanja. RazapetaRazapetaRazapetaRazapeta izme|u povr{nog prosvetiteljskog stava (pod kojim se krije kôd jedne dublje-usamljeni~ke divljine, kôd otmenih) i ponora primitivne svesti (koji mami svojim tamnim kolektivizmom) Elenora se morala opredeliti: svakako za ono prvo, ali uz novoste~eni kriti~ki otklon spram njega. Trebalo je kôd usamljeni~ke divljine otklju~ati i ponovo uroniti u njegovu dubinu, uz rizik njegove prebrisanosti kolektivnim stremljenjem – sve radi toga da bi se kona~no izneo na videlo exemplar moralnog zakona: prazakonodavni za~etnik civilizacije. Jer: onozemaljska inteligibilna pramajka povela je ovozemaljsku primitivnu povorku i stvorila prvi koncentri~ni gradprvi koncentri~ni gradprvi koncentri~ni gradprvi koncentri~ni grad – nestav{i u njegovom sredi{tu; ali i postav{i amblemom sopstvenog hrama – u vidu krilatog zmaja; to jest, postav{i ku}om predatog zakona – gde oni tad od predvo|ene povorke postaju samostojnom konstelacijom: krovom krovom krovom krovom – podignutim nad provalijom njene odsutnosti – {to prigrljuje suprotstavljene vetrove! Elenora je postepeno prilagodila svoje pona{anje, i u svojoj desetoj godini ìvota postala prava dama – iako je i dalje bila potpuno sama. Zbog jednog svog pismenog rada sa ~asa veronauke (koga su otkrili sa jednogodi{njim zaka{njenjem) morala je najzad biti isklju~ena iz {kole. On je glasio ovako: ZAPIS NEPO@ELJNIH ISTINA: Isus je prvi ~ovek koji je znao donekle o Bogu. Bog nije uvek samo dobro nego i ono zlo, i ovaj ceo drugi (pali) svet. Do Boga se ne dolazi poslu{no{}u i molitvama; do Boga se dolazi munjevitom pravom. Onaj koji ìvi onim drugim, druga~ijim svetom od ovoga, on doìvljava Boga.

13

Mi pre svega volimo svoje telo: bezmerno volimo da smo lepi. Ali, Bog je stvorio nas da i pored svog tela vi{e volimo njegovo okruènje (celokupan kosmos). Kao {to mi volimo svoje telo, tako Bog voli nas. Mi smo u stvari Bo`je telo. Nije ta~no da \avo osporava Bo`ju promisao; \avo je koncentrisano zlo, a Bog je koncentrisano dobro; to zna~i da je \avo tek samo opreka, prausa|ena u razvojno bi}e Boga, ne i ono {to se s Njim isklju~uje. Bog se ne moè voleti. Moè se biti za Njega ili protiv. Isus se moè voleti, jer je nakada ìveo na zemlji. Vera je sila na{ih misli, koja pomaè razvoj bo`je suprotnosti, sve do one ta~ke kada ona samu sebe ho}e da ukine. Tad ona prelazi u prostor prostor prostor prostor kristalnekristalnekristalnekristalne prozirnosti, u komeprozirnosti, u komeprozirnosti, u komeprozirnosti, u kome blista blista blista blista objavljenoobjavljenoobjavljenoobjavljeno znanjznanjznanjznanjeeee: Hristovu Ku}u – koja okuplja oko sebe narod, i prima zalutale i otpadnike. S navr{enih deset godina Elenora je ~vrsto odlu~ila – uz bakino àljenje i tetkino podstrekivanje – da napusti rodnu ku}u. – Ti si, Elenora, ipak glupa – re~e joj uvre|eni brat Filip, od koga se ranije nije bila

odvajala, i koga je kao lavica {titila od pretnji odraslih. – Mogla si da vlada{ ovom ku}om umesto da sama luta{ obalama – dodade on. – Nema{

vi{e ni{ta {to je tvoje. – Tek sada pronalazim ono {to je moje – odgovori ona. – Ako ho}e{ kreni za tim, ako

ne}e{ ostani gde jesi. – Teì{ ne~emu {to je nemogu}e – odvrati on. – A to je da opstane{ na nekom mestu

gde uop{te nema ljudi! – Najgore stvari se doga|aju u i me|u ljudima, ili na mestima povezanim s odre|enim

ljudima – odgovori ona. – Vi{e ne verujem u spasenje ljudske vrste; ona je samo put ka ne~em boljem.

– Ali ja ne mogu da se okrenem duhovima pusto{i! Moram da budem human i verujem u oprost grehova! – zajeca najedared Filip.

Nakon tih re~i, on gnevno zalupi prozor kroz koji je dopirao vetar s pu~ine – i nije ga

vi{e otvarao. @iveo je u zagu{ljivom prostoru, {to Elenora nije podnosila te je jedva ~ekala da otputuje. – Ja ne mogu ve~no biti va{a majka – zaklju~ila je. – Ho}u svoj svet iznova – samom

sobom – da stvorim. @elim svoj rodni kraj iznova da sagledam – s onu stranu njegovih horizonata!

Tada joj je tetka Harijeta – preko daljnih porodi~nih veza – prona{la Alberta, koji je

oglasom traìo u~enika. Prilika se svima u~inila kao stvorena za nju. Baki je obe}ala da }e je s vremena na vreme pose}ivati i redovno izve{tavati o svemu.

14

&&&&

Tok se}anja u Telminoj glavi – ~ija se diliànsa popela na Sredi{nju visoravan Obrak –

zaustavio se kada je ugledala statue krilatih zmajeva na stubovima ulazne kapije: upravo onakve kakve je ~esto vi|ala na Elenorinim de~jim crteìma.

Bio je suton i vrt – obavijen ljubi~astom izmaglicom – vi{e se naslu}ivao nego video na slaboj svetlosti fenjera. Odavao je utisak da je poluìv i da je posmatra: iz svakog }o{ka kezila se neka preistorijska ili mitolo{ka zver. Pro{av{i ovaj artificijelni vrt ispunjen statuama, zasa|enim egzoti~nim rastinjem i uvezenim rajskim pticama, prispela je najzad do kru`nog stepeni{ta koje ju je odvelo do samog ulaza u palatu.

Posle duèg ~ekanja sluga joj je otvorio masivne vratnice i usiljeno se naklonio. U{la je u hol; bila je par minuta zablesnuta svetlinom plafonskih lampi i ogromno{}u prostora u kome se na{la; zapanjena bogatstvom zidnih tapiserija kao i galerijom slika, {to iznosi sled pravaca novog veka. Veliki krug poda bio je izbrazdan poput ~asovnika, i u okviru toga jo{ iscrtan geometrijskim simbolima doteklim iz raznih svetskih kultura – koje se na ovom mestu ukr{taju. Svaki ugao bio je name{ten u druga~ijoj boji i stilu – iako su bo~ne loè i njihovi prozori bili sazidani u jednom istom poznatom nam stilu: bili su uski i dvokrilni, karirano re{etkasti, sa prelomljenim lukom na vrhu. Ve}ina njih je imala plavoljubi~aste vitraè, {to je u salon unosilo – i preko dana – produènu atmosferu sutona. Stoga je no}na atmosfera ovde bila daleko veselija i sve~anija nego dnevna.

Sve u svemu, bio je to stra{an kontrast oskudnoj opremi zamka u Engleskoj – koji je upu}ivao svoje stanovnike da neprestano – vrebanjem kroz uska okna – uokviruju-u-svesti ise}ke pusto{nih pejzaà; uve~e, pak, da slu{aju otkucaje zidnog ~asovnika i osmatraju uveli~ane senke na golom zidu. A ovde – u Sedi{tu – pogled je do te mere bio zarobljen unutra{njom rasko{i da nikad nije stremio ka napolje: ka plodnoj visoravnoj goleti, nalik na kakvu pustinju. I gotovo da u ovoj palati nije bilo prazne povr{ine na kojoj bi se govor dubine neke oja|ene du{e mogao ispisati! Telma je osetila izvesnu {tetnost ove rasko{i na duh i karakter njenih stanovnika – bivaju}i, u isto vreme, iznena|ena zbog svega toga; jer znala je da je njen vlasnik i opremljiva~ poreklom protestant.

U to se hitrim elegantnim korakom i u vijore}em pla{tu spustio niza spiralno stepeni{te

plemi} Hajnrih; bio je nadmen ali i srda~an; tridesetih godina, stasit, nagla{enih manira i fosfornih o~iju kao u polarnog vuka. Ali, kada je ~uo {ta uistinu dobija – obrazac autotuma~enja drevnog svitka, umesto kona~nog oblika njegovog rastuma~enja – planuo je:

– Kako su mogli poveriti jedan tako odgovoran posao maloletnici? Mogu da poverujem

da je va{a sestri~ina – kako se pri~a – izuzetno nadarena, ali ne i kvalifikovana za istraìva~ki rad. Da sam ranije znao za nju dobila bi na raspolaganje moju preogromnu biblioteku, te bi vremenom mo`da i stekla pokri}e da se ovim predmetom bavi. Ovako je to za na{e Sedi{te neprihvatljivo. Nju pozovite kod mene na dalje {kolovanje, a znanstvenicima u Engleskoj poru~ite da nastave sa svojim poslom koga su kukavi~ki utrapili jednom detetu!

15

– Ne prenagljujte s zaklju~cima! – odvrati Telma. – Bolje prvo ispitajte celu stvar! Moja ro|aka je sazrela u svom na~inu mi{ljenja i izraàvanja i bez va{e uvaène biblioteke! znate da postoje i drugi – nevidljivi – putevi saznanja. A va{a biblioteka je – ~ini se – kao prebogata ~ipka oko {upljeg sredi{ta, koga predstavlja odmetnuti egipatski pratekst, i ~ije je re{enje mo`da upravo u rukama male Elenore.

Shvativ{i da je upravo rekla ne{to nepristojno, odmah je dodala: – Ja vam samo prenosim tu|e poruke, a to nije isto kao i vest iz prve ruke. Ovde je –

niste ni pogledali – pismo preporuke za njeno malo otkri}e; napisano je od strane najistaknutijeg znanstvenika skupa: kriptografa Osvalda. Tako|e i izve{taj o toku cele diskusije.

Hajnrih se trè i malo zacrvene, primiv{i pismo bez komentara; zatim naredi sluzi da isprati gospo|u do njene diliànse – tek kasnije se setiv{i da je ona pre{la dug put i da je trebao da je ugosti. Po{to nije uspeo da sazna gde je ona odsela, poslao je pismo direktno u Englesku, pozivaju}i Elenoru u Sedi{te, radi daljeg usavr{avanja. Njene radove – koje je prelistao uvidev{i njihovu delikatnost, ali ne mogav{i da ih sastavi u pojmovnu celinu – prosledio je odboru Sedi{ta. Ono je ubrzo prihvatilo Elenorin patent-i-re{enje bivaju}i spremno da joj oda priznanja i u~lani je u njihovu mreù – ali, pojavio se novi problem: u me|uvremenu je stigla ona – za skup u Engleskoj kompromituju}a – Indusova po{iljka. Hajnrih je na to bio upozoren ali se ipak obradovao toj po{iljci, o~ekuju}i da }e Elenorina formula vratiti falsifikatnu verziju prastare mape zla u njen prvobitni oblik – te da }e dobitak time biti dvostruk: nasta}e ono o ~emu su oduvek ma{tali, a to je jedan ìvoìvoìvoìvo----tekstualni ~asovnik kosmosatekstualni ~asovnik kosmosatekstualni ~asovnik kosmosatekstualni ~asovnik kosmosa, ili grafi~ki predstavljen Antikitera mehanizam. Ali Sedi{te nije bilo ni izdaleka tako spokojno; strepelo je od Indusove mape, jer nije znalo u koliko primeraka/prepisaka je ono umnoèno; gde li gde li gde li gde li je jo{ poslje jo{ poslje jo{ poslje jo{ poslatoatoatoato, i kakve }e biti posledice toga patvorenja, na svetovnom i duhovnom planu??! I {to je najgore: kao da upravo ovaj patvoren dokument boànske predestinacije izlaè znake milosti kakve prièljkuju kalvinisti: zato da bi opravdali beskrupuloznost ma{inerije profita. Jer, dana{nji profit nije rezultat onozemaljskog posve}enja igre kockarskog uloga ovozemaljskoj proizvodnji – jer slobodni prostor te igre slobodni prostor te igre slobodni prostor te igre slobodni prostor te igre je je je je unapred eliminisanunapred eliminisanunapred eliminisanunapred eliminisan; rezervisan za jednog samodr{ca, {to shodno sebi postavlja sve stvari. Dakle: jedna zakamuflirana antiemancipacija, koren izvitoperenja svih revolucija. A da nije bilo Elenorinog malog otkri}a ne bi bilo ni ove za njih nove pretnje. Nisu zbog toga osudili Elenoru, jer je bila premlada i neiskusana, ve} predsedana skupa, kriptografa Osvalda. Njoj su dozvolili studiranje u Sedi{tu, ali su je – tek {to su je uklju~ili, odmah i isklju~ili iz ~lanstva; za narednih sedam godina: zbog izno{enja na videlo – pred prido{licama skupa u Engleskoj, koji su bili spoljni saradnici – poverljivih podataka iz egipatskog papirusa.

16

Ali tada se postavilo pitanje da li (– kada se uz pomo} Elenorine formule Indusova mapa vrati u prvobitno stanje –) ovu treba sakriti ili objaviti. Odmah su nastale àrke polemike me|u ~lanovima odbora. Jer, ako jeako jeako jeako je ne objavene objavene objavene objave – zavlada}e svetom njena patvorena verzija, poja~avaju}i u ljudima niske vladarske i osvaja~ke porive; a ako je objave, a ako je objave, a ako je objave, a ako je objave, nasta}e dru{tvo kontrole; mo`da pravedno, ali u svojoj neprirodnosti nepodno{ljivo. Me|utim, u drevnom dobu (– kada boànska i svetovna vlast nisu bile razdvojene, i kada ova njihova mreà ne bi vaìla za jeres –) bilo je obrnuto:bilo je obrnuto:bilo je obrnuto:bilo je obrnuto: – ako je ne objave, vlada}e dru{tvom probrana manjina; a ako je objave, do}i }e do raspada osmi{ljenog poretka te do vladavine rulje. Javljali su se glasovi iz odbora koji su opominjali na prvobitne ideale Sedi{ta, to jest, njihove ilegalne mreè: zalaganje za slobodnu dostupnost svakom znanja iz drevne ba{tine – posebno onih koja se odnose na paranormalne sposobnosti, uskladi{tene u ~oveku. Jer ta znanja su ne drugo do op{ta mo} otrgnuta od jednog jedinog centra mo}i – i time vra}ena svim ljudima. Tek rehabilitacijom tih – autokorektivnih – mo}i smanjila bi se ranjivost ljudske psihe, {to boravi u smrtnom telu, na mnogobrojne ucene koje dolaze od crkve i dràve. Tako bi se ljudska psiha kona~no u~inila sebi dovoljnom za samovo|stvo, i to putem pro{irenih vidika saose}ajnosti: nova sposobnost komuniciranja, putem simpateti~kih titraja {to plove velikim {irinama, i proizvode koincidentalne doga|aje; savez i uzajamna potpora me|u udaljenim svetovima/stvorenjima; nova logika opstanka. A indikator bu|enja tih potisnutih mo}i u ~oveku bio bi Svetli Mesec: unitarna li~nost posmatra~kog preispitivanja. Tek fokusiranjem na nju dolazi se do slede}eg uvida: Paralelno ovom ìvotu te~e i jedan na{ ìvot koji ne bi bio onaj preudaljen svet ideja, nego svet odjeka nas i na{ih zbivanja u jednoj prefinjenijoj materiji. I ona je ta koja slaè ureze svedo~anstava jedne vi{e perspektive {to, tek na ta~ki postignute gustine, treba iznova da pre~ita ~itav zemaljski ìvot. Diskusija se oduàvala bez naziranja skorog re{enja. Na kraju se izglasalo to da se obe mape, odnosno njihovi prevodi i prepisi, ~uvaju u tajnosti – dok jednog dana ne izrone arheolo{ka otkri}a i ne oja~aju znanstveni eksperimenti koji bi potvrdili verodostojnost njihove sadrìne. Kada se to jednom bude desilo crkva i dràva }e biti obezoruàne, i stvori}e se jedno sasvim novo – duboko prestruktuirano – javno mnenje. & Za to vreme Elenora se spremala za put; primiv{i pismo od plemi}a silno se obradovala, jer joj je produbljen ìvot na jednom mestu ve} traìo nove prostore – da se na njih, gustinom svojih sakupljenih sadràja, isprojektuje. Nije je uvredilo obave{tenje o tome da je za odre|en period isklju~ena iz registara njihove mreè, jer joj je ve} i sama ideja o takvom jednom umreènju vlastite nedovoljno rasvetljene egzistencije bila strana; imala je samo nagla{enu a neutaènu èlju za komunikacijom. Elenora je – za svoje godine – bila u jednom smislu premlada a u drugom prestara: bila je novajlija u ovom svetu, upravo zato jer je imala obilje se}anja na prethodne ìvote,

17

koji najverovatnije nisu pripadali ovozemaljskoj ravni – nego su proizilazili iz prostora jedne mnogo dublje starine. Prvi put je morala da putuje bez tetke Telme – koja je nakon svoje posete Sedi{tu obolela i ~ekala je u Parizu. Usput }e svakako navratiti do Atlantske obale. U rodnoj ku}i su je, na njeno iznena|enje, do~ekali sa hladno}om; ta~nije, potpunompotpunompotpunompotpunom blokadom se}anjablokadom se}anjablokadom se}anjablokadom se}anja u odnosu na njihov raniji – sred razlika tesno propleten – suìvot. Izuzetak je bila njena tetka s o~eve strane, Harijeta, koja joj je kao jo{ sasvim maloj usadila u svest sliku drevnog Egipta. Njena ranija idili~na predstava o porodi~nom ìvotu se u me|uvremenu izjalovila, te je jedina shvatala i odobravala Elenorin usamljeni~ki put. Harijetina majka Tereza je ve} pet godina bila mrtva, ali su njene suterenske prostorije ostale – po vlastitoj neiskazanoj atmosferi – istovetne. Ina~e su ih preuredili i koristili, {to je Elenoru intimno vre|alo. Brat Filip je i dalje ostao na razme|i izme|u dve suprotne ìvotne orijentacije, {to ga je najzad zakovalo za mesto ro|enja – koje je i samo razme|a. Za bespovratno razilaènje ljudskih jedinki iz matice skupnog postanka – razmi{ljala je Elenora – potrebno je priznavanje pro{log fakticiteta te matice, koja je samorazvojno i dovela do proboja vlastitog okvira i oslobo|enja/rasejanja vlastitog semenja. Brisanjem kako li~nog tako kolektivnog pam}enja tog zauvek napu{tenog a nekad àlopevno {iknutog praizvora, prosejani pe~ati osamostaljenja njegovih jedinki ostaju nerazlomljeni.ostaju nerazlomljeni.ostaju nerazlomljeni.ostaju nerazlomljeni. Pojedinac tad po~inje da deluje iz ta~ke svog geopsihi~kog zla – razaraju}i, a ne preuobli~avaju}i, svoju prethodno izgra|enu li~nost. Otud sledi ono – za spoljnog posmatra~a iznena|uju}e – potpuno izneveravanje ne~ijih prvobitno samopostavljenih ideala; potpuna promena u li~nosti, ili pak uporedno obitavanje dvaju sasvim nespojivih li~nosti u jednoj osobi – koje se neprestano smenjuju, okrenute jedna protiv druge. & Si{av{i s netrpljenjem u vrt iza ku}e preneraèno je spazila da je njeno omiljeno drvo, niklo na jugozapadnom }o{ku, pospospospose}enoe}enoe}enoe}eno: to je bio dvostruki bor s uvrtloènim granama, na koga su se brat i ona ~esto peli i zatim dugo visili na njegovoj jedinoj spustnoj grani. Ostao je samo dvojni panj s nataloènim ostacima smole. Elenora uze u ruke jednu figuru od smole, koja je li~ila na devojku.

– Bor se bio ve} sasvim osu{io – rekla je tetka Harijeta, s èljom da se opravda.

U no}i nakon tog àlosnog saznanja Elenora je napisala: - Princeza od smole -

Lutka skrivena u godovima drveta (njegova najintimnija li~nost; pra-pra-unuka podzemno-sun~ane starice) postaje vremenom sve manja i manja – u korist svojih pro{irenih odjeka koji prate, talasaju i preokre}u koji prate, talasaju i preokre}u koji prate, talasaju i preokre}u koji prate, talasaju i preokre}u njenu prvobitnu nameru: da iza|e napolje i udahne talas daljne atmosfere.njenu prvobitnu nameru: da iza|e napolje i udahne talas daljne atmosfere.njenu prvobitnu nameru: da iza|e napolje i udahne talas daljne atmosfere.njenu prvobitnu nameru: da iza|e napolje i udahne talas daljne atmosfere.

18

Zbog te nemogu}nosti ova lutka se àrila u samoj sebi, a mozak joj je proklju~avao – postaju}i sve vi{e nalik purpurnom jorgovanu. Tako je ona isu{ila sokove stoletnog stabla, a ono-kao-umiru}e po~elo je da ispu{ta smolu, nektar samopomazanja (suze davno zaboravljene starice). Kapi smole padale su na zemlju s jedne adventivne grane, i stvorile ljudsku uspravnu figuru. I kada je sputanost ìve lutke dovela do klju~anja njenog mozga – i kada je ovaj isti oslobodio munju,munju,munju,munju, koja je rasula cveti}e sopstvenih mu misli kroz gornje-nebesko crnilo – nepomi~na figura-od-smole se ispuni bojama /ovog posmrtno sun~anog vatrometa/; te oslobodi vlastite mirise potekle od `rtvovanog prastabla. Tad ona na~ini prvi pokret, prvi pokret, prvi pokret, prvi pokret, proistekao iz njene sopstvene (– s polukru`nim vremenom naizmeni~ne tiranije tamnog starca i svetle starice vi{e nepodudarne –) volje. Iako fokus atmosfere njenog rodnog vrta, ovo drvo nije bilo samozadovoljan primerak za sebe, ve} mesto raskr{}a, najja~i prikaz kretanja vazdu{ne struje – koja se spu{tala od uzvi{enog severoistoka ka dolinskom jugozapadu. Stoga je Elenora objasnila njegov {iri kontekst, odnosno, iznela na videlo njegovu vi{u perspektivu: - Isto~na Kapija -

Zrak sutona {to menja akcenat na stvarima ({iknut mlaz iz srca planine, {to boji tugom sutonje nebo i preuobli~ava zemni predeo) tihne i ostavlja (umireno-vulkanski, bledo-tirkizni) odblesak na Severnoj strani: – poslednji sud zvezdanom tkanju (koje be{e bezmilosno).

Severna Kapija propu{ta putnika na Istok, gde ga sa~ekuje neumoljivo-àlni lik tre}e su|aje: Nema Posmatra~ica – pokazuju}i mu, s vrha litice, na daleki jugozapaddaleki jugozapaddaleki jugozapaddaleki jugozapad: {koljku blaènih{koljku blaènih{koljku blaènih{koljku blaènih, unutar koje trepti sumiran sjaj novopro~i{}enih du{a umrlih – koje potpomaù uspostavljanje kontakta izme|u izgubljenih zemnih stvorenja i uzvi{enog onozemaljskog uma. U nju se survalo svo bezobalno korenje porekla, i izvrtanjem vezalo za nov zvezdani koren: zidanjezidanjezidanjezidanje nebeske platformenebeske platformenebeske platformenebeske platforme, oslonjene tek na jedan ustrajali izdanak adventivnog korena, usa|enog u sam procep {umskog klizi{ta. Dah najdubljeg podzemlja izbija iz ~a{ki mladog zelenila i nerascvalog cve}a, a granje se pod njegovim nadirom vrtloì – postaju}i nalik na podvodno rastinje, kakvo se uvek zdruèno drì pred naletima vetrova. Crvena (podzemno-izba~ena, srce-pulsna) zemlja te (zagrobno obasjane) pusto{i, filtrira uticaje zlo}udnih zvezda na nove zemne nara{tajenove zemne nara{tajenove zemne nara{tajenove zemne nara{taje – i ove povratno upisuje u istepovratno upisuje u istepovratno upisuje u istepovratno upisuje u iste: oboga}enje zvezdanih krakova novim bru{enijim ukrasima. Tek time ona – ~iji je uzorak no{en u putnikovoj {aci – navodi ~itave konstelacije nebesnika na samopreispitivanje.

& Kona~no se na{la sama u svom rodnom potkrovlju, kroz ~ije su uske nizove prozora – razilaze}e poput krakova iz temena krovne konstrukcije – prodirale zlatne trake svetlosti, i na uvek druga~iji na~in akcentovale prisutne stvari. Na tom mestu – videla je – bili su saèti putokazi svih njenih pro{lih i budu}ih putovanja.

Njen pokojni otac, neobuzdani pustolov, dobavljao je antikvitete i kultne predmete iz celog sveta i preprodavao ih u Engleskoj; tako je i doneo u ku}u smrtonosni virus s bliskog istoka. Njena pokojna majka – prido{lica iz Londona, poreklom iz Norve{ke, po

19

karakteru hladna i nesklona ljudskom dru{tvu – izra|ivala je njihove reklamne ilustracije. Jedan znatan deo toga je ostao u njihovoj ku}i, zra~e}i svojim ìvim samosvesnim prisustvom na malu Elenoru. Poseban utisak na nju ostavile su figure ptica s licima èna – koje je povorka li{}em oki}enih domorodaca pronosila na uzdignutim {tapovima. Pogled iz opre~ne vizure sutona, koji je kroz uska okna prodirao u njihov stan, stalno je pomerao svoj fokus – izdvajaju}i svaki put neku posebnost koja je u datom trenutku odre|ivala atmosferu celine. Uzela je pisaljku sa stola i napisala slede}e:

---- Prostor ~ekanjaProstor ~ekanjaProstor ~ekanjaProstor ~ekanja ---- Prvi utisak nakon i u vezi mog ro|enja jeste ose}anje izvesnog unutra{nje proizvedenog pritiska, nemogu}nost da se izna|e dovoljan prazan {iroko-udisajan prostor u kome bi se nastanila jedna grananjem uspinju}a, tropski prebogata slika-o-sebi: – mesto saìmanja, za koga bi se – kao za vrh kakvog u hitnji improvizovanog {atora – prika~ilo oko mog jo{ nemu{tog samoposmatranja. Prag uslikovljavanja tog u-dalj-odaslatog oku-prednja~e}eg zvuka sopstva be{e i odvi{e tesan, tako da se kroz njega – kao kroz prozor~e jedino preostale nade – moglo tek proviriti ali ne i nekamo pristupiti. A samo on je onaj jedini prolaz kroz koji se moè provu}i slep~eva ra{lja, i sa koga to zaloèno – u otvor poloèno i nekim odneto – zrno sopstva moè do~ekati svoj strmo-ukotvljen procvat: dohvat one visine samopremeravanja koja ne mogade druga~ije – do li putem ove zaplene – da podnese odsustvo odraznog lika sebe same u eterskoj supstanci sopstvenog nera{~lanjenog korenja. Oko, koje ne mogade da na|e ikakvu poredbu du{e u svetu primanom ~ulima, na{lo je – paradoksalno – ovu istu u mestu zgu{njavanja svih ~ulnih utisaka; mestu presecanja svih strujanja unutar sopstvenog naju~estalijeg vidnog polja. A to je vrh “{atora” (krova), koji je umesto samog sebe prikazivao svoj potporni, ponad svega izdvojen “sprat” (splet greda) – sa koga se pruàla nova, oku-iz-dubine nedohvatna vizura (nagove{tena tu prika~enim jelenskim rogovima). Stoga je ova (de~jim okom tek naslu}ena) ciljna ta~ka, mesto postignute gustine, bila poput ~epa izba~ena – izme{tena – u ve}e ali i razre|enije visine. Usled bega svoje traèno zbiljske, dubinom odzvanjaju}e paralele, koja bi mu jedina pruìla vernu odraznu sliku sopstva, oko detinjeg snovi|enja moralo je da se zadovolji tek njenim izobli~enim okvirom: nastanjivanjem na pruzi jedne u-krug-putuju}e, a postepeno udaljavaju}e nad-vizure zapadnog obzorja, tu prispele od strane jednog sasvim tu|inskog (sutonjeg) pogleda – ~iji izduèn pramac (kosi zrak), budu}i odvaljen i zakovan u mestu, sluì jo{ samo kao poluga odskoka ka novim nenaslu}enim odredi{tima. * Biti dete vakuumskog prostora mnogo pre nego ljudi, bi}e kome je daljina u svakom njenom pojavnom vidu blià nego blizina – nu`na je posledica toga {to je ne{to najprisnije iscurelo iz oblika prisutnih stvari i njima istim priro|enog ljudskog okruga, i prebeglo onde gde pogled ne dopire; to be{e prolom kazaljke jednog – `rtvenog jer ne-prevodivog – sopstva ka pravcu podudaranja sa sveop{tom osom. A pri tom je sam prostor u kome sam se (svojim neizabranim, duboko neèljenim, ali lunarnim magnetom prosle|enim, ro|enjem) na{la bio ne-slu~ajan, povla{}en; obavijao me je poput ra{irenih krila vlastite, u pergament svijene unutra{njosti. I jo{ je bio osovina koja je svijala rubove svaju ~etiri okolna horizonta, i njihove uzajamno vezane odsjaje katapultirala ka daljnim nepoznavanim predelima. Pored toga {to je imao “{atorsku” konstrukciju i njen glavni (iako odsutan) potporni stub (nalik na razapeta jedra i odozgo utaknutu katarku), ovaj prostor je bio pun pregiba i napuklina, neo~ekivanih prolaza ka svojim opre~nim vizurama ili dobro pritajenim pole|inama, – te je du{a lako mogla da izlije na njega ceo unutra{nji tok svog predsaìvljavanja sa /jednokratno izazvanim/ bolom onog /u odnosu na detinju vizuru/ neuporedivo

20

{ireg sveta; ta~nije: da se uklopi u mozaik /mnogobrojnih/ puteva zaceljivanja njegove /za sva bi}a zajedni~ke/ rane. Zauzvrat tog mog prislu{avanja njihove patnje, predmeti su mi – kao jedno nemo postrojeno i k meni nagnuto gledali{te – odgovarali tonom ozarene, sipko pro~i{}avaju}e sete. Potpuna promena vizure: sada ja – umesto njih – bejah ta koja je sa svih svojih strana sagledavana. Taj klju~ dvounakrsnog ispisivala{tva vlastitih du{evnih stanja na vi|ene stvari i prislu{avala{tva njihove samorasklopive unutra{njosti, doveo je u jednom trenu svog rada do zastoja; nagnulo se tad moje bi}e ka svojoj pasivnoj strani: prislu{avala{tvu. I tada je strela mog slepo-poglednog pisanja-po-stvarima, nakon oduène pauzi~ne zapetosti, bila obrnuta u svoj izvor – postav{i (protivte`no mom utapanju u sebe – kao predaleku i prevremenu) re{etkastom lampom iz-oka-otetog plama! Otud sledi zamra~enje jezgra toga plama, ili zamagljenje mog prvoste~enog prodorno-bistrog pogleda odu{evljenja – uprtog u vlastitu ta~no fokusiranu viziju (obris dalekih savezni{tava). Varnica shvatanja, upaljena u mom oku, tad je doìvela svoje naglo zahla|enje; be{e se pretvorila u kristalnu iglicu, {to {aranjem po povr{i svojeg zaborava kr~i put jednog op{teg vra}anja u dubinu – koja sad prvi put postaje tonski razu|ena; spiralno stepeni~na, iako izmenjeno redosledna; uvis bruse}a, ili najzad prevedena – u muziku svojih u nepovrat raspr{enih atoma.

Elenora je udaljavanje od detinjstva shvatala kao nazadovanje; sav napor njenog uma bio je uperen na to da obnovi sliku svedoìvljenosti iz ranog detinjstva. Prema njenim se}anjima, prvi pad s platforme sveznanja doìvela je oko svoje druge godine; drugi u sedmoj a tre}i u jedanaestoj godini. Svaki od tih “padova” bio je kompenzovan rastom samoizraàjnih sposobnosti primerenih ovom svetu: uspinjanje uz lestvicu sa~injenu od sedimenata patnje iznelo ju je na ~istinu s koje je stekla nov odnos prema otu|enju.nov odnos prema otu|enju.nov odnos prema otu|enju.nov odnos prema otu|enju. Ti{ina zasijanja slobodnog prisustva jedne zbilje – stalnim pomeranjem kazaljke njenog samoogla{enja unutar svog sopstvenog kruga – biva najzad otelotvorena kao ornament-koji-peva: suzno-kristalna pahulja samosvesti. Taj pe~at ledni~ke osame pe~at ledni~ke osame pe~at ledni~ke osame pe~at ledni~ke osame prebacio ju je iz Solarnog u Lunarno vreme. Povodom toga Elenora je napisala:

---- Solarno i Lunarno vremeSolarno i Lunarno vremeSolarno i Lunarno vremeSolarno i Lunarno vreme ---- Ljudsko ili Solarno vreLjudsko ili Solarno vreLjudsko ili Solarno vreLjudsko ili Solarno vrememememe – jeste strela Solarne zenice, koja prolama sutonju zonu ~ove~anstva (ka zapadu) i opredeljuje je put Novog (ovostranog ili onostranog) Svitanja. Boànsko ili Lunarno vremeBoànsko ili Lunarno vremeBoànsko ili Lunarno vremeBoànsko ili Lunarno vreme – jeste me|uvreme tog samog opredeljivanja; tamna sudnja ~ekaonica. Ono je obrnuta strela Solarne odluke, Mesec-koji-opada: – povratak u zenicu streline sedmobojne perjanice, ili, u mitsku {upljinu ne/postojanja – koja tad isijava crvenilom prvobitne boànske povrede. U tom preodlu~ivom me|uvremenu (– {to kod èna odgovara periodu oseke sila zemaljske reprodukcije, tj. poslednjoj sedmici menstrualnog ciklusa –) zbiva se po{kropljenje svih smrtnih stvari crnosun~anom svetlo{}u melanholije. Izmicanje ciljno-ustrojenom kretanju materije, ili razre{enje od kanibalisti~ke naravi zemne svetlosti {to upravlja ljudskim sr~anim strujanjem; destilacija plave krviplave krviplave krviplave krvi unutar ~oveka, sa odjekom unutar unutar unutar unutar krunekrunekrunekrune polarnog strujanja. Novo – sasvim onostrano – osvetljenje na stvarima, usled upliva tu|inske perspektive jednog pogleda, koji poput àre}eg fitilja prodire u njihovu dubinu. I pojedine ène tad bivaju okupane setom okruùju}ih ih otre`njeno-smrtnih stvari, koje tad postaju delovi njihovog novog pro{ireno-svetlosnog tela – {to vr{i prijem fotonskih mlazeva s Severnog pola. Zatim sledi gubitak ose}aja ~vrstog tela i njegove granice sa okolinom. Upu}enost na vlastiti unutra{nji pejza`, ili arhipoeti~ko ispisivanje /na okrenut List pro{log ìvota/

21

njima vrtoglavo i{~itavane, {ifrovane azbuke reljefa. Jer pra-bi}e Maj~ino je iskrvarilo da bi se stvorio zemaljski svet: pismo reljefa, kao putokaz uznosa pojedinca u vi{e sfere. Samo u tom periodu odre|ene ène borave u procepu izme|u dva sveta, budno sanjaju usled slobodnog priliva slika iz nesvesnog. Njeno bi}e se tad okre}e od bliskog joj ljudskog okruènja ka Licu stvoriteljke paralelnih svetova. Iako cikli~no udaljavaju}a spram zemnih ciljeva, ona ostvaruje svoj neophodan povratak – kroz nagovaranje prasvetlosnog duha prirode na progovor palom ~ove~anstvu. Upravo ta sposobnost u pojedinih mo`da i ne toliko retkih èna jeste najve}i neiskori{}en inventivni kapacitet ~ove~anstva koji, svojim daljim zanemarivanjem, moè dovesti do provale planetarnog gneva:planetarnog gneva:planetarnog gneva:planetarnog gneva: sve ~e{}ih zemaljskih potresa. Li~no svedo~im da sam svaki redak svojih tekstova – u obliku {ifrovano-geometrijskih skica sasvim mi neznanog porekla – napisala u pomenutom periodu svog menstrualnog ciklusa. U ostalim danima svog ciklusa mogla sam samo da obra|ujem taj napisan materijal i da na taj na~in – paradoksalno – u~im od same sebe.

Od svoje trinaeste godine u Elenoru su – u pomenutoj sedmici njenog ciklusa, u prelaznim stanjima budnosti i sanjanja – ustrujavali izvesni vihori, pra}eni hukom kao u vodene bujice. To se u ve}oj meri doga|alo nakon njenih {etnji vijugavom stazom pustare. Najpre bi je (da li solarni ili drugi?) magnet s le|a okovao i paralisao, zatim bi osetila kako joj o stopala naizmeni~no udaraju mlazevi prido{li odnekud iz atmosfere. A zatim bi osetila varni~enje i ~ula glasan pisak u desnoj hemisferi mozga; zatim bi joj od stopala ka glavi kretale njene sopstvene struje, umnogostru~avale se sudarom s pomenutim mlazevima – uskovitlavale bi se, da bi na kraju pre{le u vihor, koji bi joj iznosio energetsko telo iz ~vrstog (~ula je {um njegovog odvajanja); zatim bi poletela – uzdignutih ruku i velikom brzinom – kroz taman tunel; do~ekala bi se rukama uvek na nekom tlu: to je naj~e{}e bio suteren rodne ku}e, sa upravo onakvim rasporedom stvari kakav je vladao dok joj je baka bila ìva. Sve je na prvi pogled bilo isto, videlo se ~ak i svako zrnce pra{ine, jedino su boje bile mnogo ja~e i upe~atljivije. Imala je nekoliko minuta da – iako zahva}ena strahom – ispita zakone sveta u koji je banula; pre nego {to bi je vihor ponovo zahvatio i vratio nazad, u ~vrsto telo. Otkrila je da je u tom – paralelnom – svetu gravitacija slaba: svi predmeti padaju meko i bezvu~no; tako|e i da tu ne postoji spoljni izvor svetlosti: ona zra~i – sveè tonirana – iz samih predmeta. No}u se ipak pojavljuju zvezde, ali uveli~ane i sa {irokim svetloplavim oreolom – tako da no}no nebo nikada nije crno. Nekada je, umesto uveli~anih zvezda koje se dodiruju s ledenim vrhovima planina, vi|ala lebde}e more: uskovitlani tamnoljubi~asti oblak koji se nadvija nad tropski predeo. Kada se pa`nja dugo fokusira na neki objekat, ovaj po~inje postepeno da se pribliàva posmatra~u rasklapaju}i mu sve svoje uglove, odnosno, posmatra~ev pogled uranja u predmet poput svetlosne strele iznose}i na videlo njegovu najtamniju unutra{njost. Neki delovi pejzaà istovetni su sa dobro nam poznatim zemaljskim predelom, dok pored njih stoje – uklopljeni – oni koji pripadaju sasvim tu|im geografskim destinacijama. Misli se ~uju i vizuelno ispisuju u prostoru, dok odmah za njima sledi oooodgovor duha celokupnog dgovor duha celokupnog dgovor duha celokupnog dgovor duha celokupnog prostoraprostoraprostoraprostora – koji ih ili odmah razgra|uje ili pripaja sebi. I uprkos brze materijalizacije misli tu nema prostora za mahnitanje ne~ije ma{te – ova odmah biva osporena silom jednog neumoljivog zakona. Patnja nedu`nih i ovde postoji, ali se zasla|uje jednim daleko brìm

22

nadolaskom pravde. Elenorin zaklju~ak je bio taj da je taj svet objektivan iako sazdan od finije – daleko ose}ajnije – materije. A nakon tih putovanja: iako bi se vratila u ljudski svet. njeno unutra{nje bi}e bi jo{ dugo bilo obraslo injem i utrnulo od melanholije – ostaju}i staklenom pregradom pregra|eno od pre|a{njih smrtnih èlja. Iz melanholije bi je prenuo tek gnev zbog uo~ene dru{tvene dru{tvene dru{tvene dru{tvene nepravde:nepravde:nepravde:nepravde: vladaju}e cenzure po pitanju obave{tavanja ljudi o pomenutim fenomenima, poznatim jo{ od davnina. Jer, jo{ su prethomerovski Grci znali za podzemno-nadzemni Vihor, koji “otima” smrtnike, vodi ih u zagrobnu zemlju (Hiperboreju) i vra}a nazad (u Atlantidu); zlatni ili nadzemni dahovi obezbe|ivali su odlazak, srebrni ili podzemni povratak – koji je znatno rizi~niji od odlaska jer smrtnik moè biti zako~en op~injeno{}u. Ipak, povratak na zemlju obezbe|uje nostalgija; povodom toga Elenora je napisala:

---- @alost Male @alost Male @alost Male @alost Male Atlanti|ankeAtlanti|ankeAtlanti|ankeAtlanti|anke ----

Prolom bujice Maj~inog umovanja o jedno ostrvo, ostavio je dubok otisak: – tablicu imena izgnanih duhova, me|u kojima predvodi ona sâma, kao zaboravom prenesena u vlastitu K}er. To je “ona koja vi{e ne zna ni svoj stale` ni svoje mesto, ali koje se san jo{ se}a...”*. Vrtlog Maj~inog nestankaVrtlog Maj~inog nestankaVrtlog Maj~inog nestankaVrtlog Maj~inog nestanka iscrtao je koncentri~ne prstenove ostrvskog grada: vetrom ispisane nanose oko njenog sredi{nje-izmaklog znanja. Ali ona sama be{e – nakon povratka sa zvezdanih lutanja, gde joj iza najdalje bele magline stoji utisnut pe~at klase – prognana; neprepoznata od strane ostrvljana sa kojima je svoj zemaljski ìvot proplela. A prisustvo detinjeg Erosa, s kojim se beja{e provla~ila kroz dìnovsko cve}e, bî zamenjeno vrtnim statuama. Jo{ jedna stra{na promena dogodila se za vreme njenog odsustva: na~injen je popis popis popis popis stalnog stanovni{tva – koji je isklju~ivao duhove me|uprostora, {to kruè izme|u ostrva i daljnih svetova: kako svetova sme{tenih na samom globusu, tako i onih koji se nalaze na delovima zvezdanog neba {to se sa Zemlje nikad ne vide /a upravo to behu nerasvetljeni izvori raznorodnosti ostrva i ostrvljana, kakvi su narastali do praga ~udesnog/. Tako duhovi s nali~ja Plejada potraì{e sebi drugo mesto za vlastite biljno-inteligentne, zvezdano-svetlosne rasade: na|o{e prvo Egipat, potom Kipar, Krit i Del. I tek tu se dogodi emancipacija ljudskog roda od klase vanzemalja~kih duhova: onih koji su grb praroditeljke spustili s nebeske visine i ukopali ga u zemaljske dubine... Jer, Majkom prosuto zvezdano semenje dovelo je do toga da biljke zra~e sopstvenu blagu svetlost, a pojedine ìvotinje steknu zvezdani razum – postanu ljudima. A zatim je do{lo i do nicanja – iz no}nog krila prirode – zdanja pogodnih za ìvot i planetarno-nebesku orijentaciju ostrvljana. Trenutak ti{ine – unutar pra{ume prepune zvukova – be{e poslednji znak opomene za napu{tanje ostrva. Samo oni malobrojni, na vreme prebegli – koji nemahu ose}aj premo}i – behu svedoci pojave zelene zvezde {to razja{njava poreklo ostrvske klase. I samo oni – kao njome vo|eni – postahu Hiperborejci. A potopljeni ostrvljani jo{ dalje tumarahu morima, kao vazdu{ne skeletne prikaze: oni su davne svetle}e olupine, ili kronosu prkose}i Lemuri.

&

23

Setila se zatim toga {ta je usnila pro{le pozne jeseni: planeta Zemlja se malo bila nagnula ka jugozapadnoj strani, gde joj je pretilo skretanje s stare putanje i obru{avanje u bezdan. Blagi potres ju je probudio, jo{ joj je odzvanjao golem bruj u u{ima, a od stopala su joj krenule struje jakoga naboja – {to svakako vi{e nije bio san! Razmi{ljala je: ju`na Zemljina polulopta, u podsvesti severnih naroda predstavlja rajsko prastanje, sveprisutnu pro{lost kakva se nije dogodila: ona je obe}anje uokvireno obzorjem pravde, {to dolazi na samom kraju istorije; ona je ne drugo do znak samosvesne nemogu}nosti sopstvenog apriornog ostvarenja. Mesta slivanja podzemnih voda /vrtlozi tamne energije/ predstavljaju izvore napajanja tropskog rastinja – jednu veliku nepoznanicu /od koje je potekao ìvot/. Na krajnjem severu polarna svetlost ~ini opre~ni izvor ukorenjenosti ìvih stvorenja – koja grabe sa visine i spu{taju u dubinu ovu trenuta~nu viziju prvog stvoriteljskog bi}a. Ali to bi}e vi{e nema svoju astralnu prêdivnu materiju, jer ju je predalo svetu – koji se od njega otu|io i raspao na dve polovine! Duhovi iz podzemnih pe}ina napustili su svoja uto~i{ta na jugu (koja je ispunio korov) i vinuli se (zanosom) u polarni krug; stoèr sazve`|a, koji nije zamenio toplinu prvobitne pe}ine, ali je zadrào u se}anju viziju i{~ezlogi{~ezlogi{~ezlogi{~ezlog: bledi lik majke koji se udaljava od ljudskog sveta. Sada koloplet duhova savesti, unutar pro{log zbivanja, predvodi ona (krilata mala vila, sklup~ana usred oluje) u kojoj je koncentrisana svest o nemogu}nosti daljnjeg prostiranja (ve~nog {irenja) maj~ine tamne energije. I ona – poput Arijadne – iz upetljanog klupka tih duhova – izvla~i vr{no-uzlazni konac; onaj koji se vezuje za kakvo zemaljsko bi}e, kome – usled posve}enosti bledoj udaljavaju}oj prilici – treba{e hitna pomo}: jedan novi orijentir.

Povodom toga je napisala: ---- @alosna ptica @alosna ptica @alosna ptica @alosna ptica ---- Dok je vladao kru`ni tok vremenâ ptica-selica je stalno menjala pol magnetnog pera vrh svoje glave. Ali, kada se ustalila na Severu, nemo}na da u jesen poleti (zato jer je jedno, spram nje pobedni~ko vreme stalo na ~elo uzlazne spirale doga|anja) zov (nedogo|ene) pro{losti postade toliki da izazva u njoj gr~. Fontana svetlosti {to izvire iz pernate krune se zaledila i okovala pticu, a glavno magnetno peroglavno magnetno peroglavno magnetno peroglavno magnetno pero je po~elo da joj se koleba izme|u dva suprotna zemljina pola – opredeliv{i se za procep sred dvosmernog vremena; tj. za prolaz unazad ka mestu izop{tenom iz op{te struje: ka komori njenog uma, gde pluta ostrvce od okatog kristala, koga napaja{e kap s tavanice vremena.

Nova elita na ZeNova elita na ZeNova elita na ZeNova elita na Zemljimljimljimlji – razmi{ljala je – bi se sastojala od onoga lanca zemaljskih individua kakav se odmotava samo s vretena njihovih ejdetskih slika, eteroplovnih duhova savesti. Izgon iz rodne ku}eIzgon iz rodne ku}eIzgon iz rodne ku}eIzgon iz rodne ku}e, u kojoj je nabujao korov oko spomenikâ i privukao smutna stvorenja iz njezine retrogradne pro{losti, biva nadome{ten jakom pismenom mreòm svetskih putnika, arheologa-tuma~a i antropologa. Oni }e – otkrivanjem daljne starine – ponovo da uspostave mnoge kosmopolise na Zemlji; one bez ~ije oscilatorne vertikale – zuje}e rilice zlatne bube – nema uspona u zvonasto-produbljeno indigo nebo. Jo{ je dodala:

24

---- Jezik Jezik Jezik Jezik pticapticapticaptica ---- (…)(…)(…)(…) ûdovi{na, u beskrajnom samoosvetljenju, njihova zaliha u~enja; A oni, prognani u skladnu ekstazu I heroizam otkrivanja. (...)

– Da li se to drevno divlja{tvo opra{ta? – (“Kretanje”)** Plemenita Astreja (samo`rtvena Daleka) nije uspela da znanjima iz sveta nadmese~evog usavr{i ljudsku prirodu, a samim tim ni da u~vrsti (odve} kratkotrajan) pravedan poredak na Zemlji. Uspela je samo da usavr{i Spekulum putem koga nebesnici osmatraju zbivanja na Zemlji, i time ublaì istoj krajnju presudu... Ali, od prizora tog zemnog nesavr{enstva umrlo je bi}e Mese~evo, ostaviv{i za sobom jezovit huk;jezovit huk;jezovit huk;jezovit huk; istopilo se ono, te je od njegovog Lica ostao srebrni rog,srebrni rog,srebrni rog,srebrni rog, kakav je ljudima sluìo tek za uspomenu na izgubljeno pravreme... Tada se pojavila prva odmetnica Kosmopolisa, istim srpom naoruàna i iz {ume vrebaju}a, Artemis (da li sama Astreja, u svom preobraènju?); ona koja je upori{te dostojanstvu ljudskog roda prona{la u (ponovljenoj – izgubljenoj?) ophodnji sa divljim ìvotinjama (posebno: no}nim pticama). Samosvojnost zveri be{e kvalitet koji je uzmakao ~oveku Kosmopolisa. Jer, zver je nosila u sebi latentnu mo} saznanja, ve}u od sveg zvezdanog znanja: – krik prvog pitanja. Najzad joj se ukazao smisao raskola: ---- Vremenski Levak Vremenski Levak Vremenski Levak Vremenski Levak ----

U srcu Atlantide postojao je nesklad izme|u plana primljenog odozgo i materijala crpenog odozdo. Ravoj primitivnog uma nije mogao da sustigne viziju koja ga je pokrenula, te se zaustavio na pretposlednjem stepeniku hrama – ~iju je skalu sâm izgradio. Tada je do{lo do prvogprvogprvogprvog pogleda unazadpogleda unazadpogleda unazadpogleda unazad: na zgaèna stvorenja du` pre|enog puta, koja ne behu shvatila ritam i redosled povorke {to se kretala (kao-u-snu) ka vrhu razja{njenja zvezdane vizije; ona su dopustila da ih sasvim obuzme pohlepa, te su previdela {estarom nebesa prautvr|en raspored. Tek se tu – preko prizora nasilja – javila svest o rascepusvest o rascepusvest o rascepusvest o rascepu onog gore i ovog dole; jer ovo dole je praznina samopreispitivanja onog gore, ne i njegov gradivni materijal – koji je (kao fakticitet drevnog vremena) osu|en da se uru{i-u-sebe; te i da vaskrsne iz svog ostatkaostatkaostatkaostatka, putem progovora zavi{}u povre|ene okrugline onog gore – koje je najzad shvatilo svoju samodovoljnost; autonomnost sopstvenog razvoja, {to proisti~e iz dobro patentiranog vretena, ìvog kostura slikotvorstvaìvog kostura slikotvorstvaìvog kostura slikotvorstvaìvog kostura slikotvorstva. Ali, na prvom mestu – iz govornog subjekta, koji je ~ovek samoprevazilaènja svoje prvobitne situiranosti na blaènom ostrvu – kroz dar dar dar dar smehasmehasmehasmeha: sâme Baubo. Otud sledi oslobo|enje daha iz tamnosvetlosne ~ahure, metamorfoza svilene bube, ili {irenje saznajnih horizonata na sve strane.

25

Novi zakon Atene Palas, koja – Gromom izba~ena iz komore Uma – potiskuje zakon evolucije u najdublje podzemljenajdublje podzemljenajdublje podzemljenajdublje podzemlje – da bi tamo ovaj uveli~ao svoje dejstvouveli~ao svoje dejstvouveli~ao svoje dejstvouveli~ao svoje dejstvo; te ujedno prerastao u maslinu {to gran~icom doti~e oblake: platformu Hiperboreje. “[ta”, mislio je on, “zar bi bilo mogu}e da se pod na{im nogama pokre}e neki zaseban svet, pun ogromnog ìvota? Da u Zemljinim bezdanima vr{ljaju ne~uveni stvorovi, koje bi unutra{nja vatra mra~ne utrobe razvijala u dìnovske i duhom silne prilike? Da li bi ovi stra{ni stranci, isterani prodornom hladno}om, mogli jednom da se pojave me|u nama, dok bi se mo`da u isto vreme nebeski gosti, ìve jezikom obdarene slike sazve`|a, pojavili nad na{im glavama? Da li su ove kosti preostaci njihovog odlaènja ka povr{ini ili znaci bekstva u dubinu?” ***

& Elenora je kroz sve svoje astralne i geoenergetske avanture izlazila sa odre|enim saznanjima, i pri tom prolazila bez ve}ih udesa, te je s razlogom izazvala pa`nju okupljenih znanstvenika. Tek kada je uljez skupa okom zgrabio reljefnu sliku njenog uma i time o{tetio njegovo za{titno staklo, njeno unutra{nje bi}e po~elo je – kroz nastalu pukotinu – da krvari; i time da se izlaè {tetnom uticaju spolja{nje atmosfere, te oksidacijom promeni cinober boju svoje davno upaljene zvezde zore u plavo; te da putem te novonastale boje retu{ira vlastiti vitra` – ~ime on celi tako {to iz vlastitog oìljka zvonko uvis procvetava. & Elenora se prenu iz svojih opse`nih se}anja i razmi{ljanja kada je na okruglom mesinganom stolu – postavljenom ta~no ispod temena krovne konstrukcije – spazila jedno pismo: bilo je adresirano na nju. Majka njene sestre – s o~eve strane – koju nije videla ~itavih pet godina, pozivala ju je da ih poseti. One su stanovale tek nekoliko ulica dalje, na zapadnoj strani grada, na zelenoj padini koja se okomito spu{tala do okeana; deo njihove ku}e se mogao videti kroz zapadni prozor Elenorinog potkrovlja. Elenora se odazvala pozivu; njena sestra Ada je kao mala bila vrlo vezana za nju i uvek je plakala kada je morala da napusti njen dom – koji joj se ~inio mnogo ~arobnijim od njene ku}e. Za razliku od Elenorinog zlokobno-vilinskog lika, koji je upadao u o~i svojim {iljcima, Ada je imala an|eosko-ikonografski lik savr{enih proporcija – a uz to i potpuno poverenje prema predo~enim autoritetima. Ali to je bila onakva vrsta nekriti~kog poverenja kakva je – nakon razo~aranja kakvo donosi iskustvo – mogla lako da se okrene u vandalizam. Maloj Adi je prijala sloboda koju je imala u Elenorinoj ku}i, ali nije bila u stanju da samoj sebi postavi granicu iste – usled ~ega bi padala pod vlast svoje sopstvene neobuzdanosti. I zaista: sada kada ju je videla kao stasalu devojku od petnaest ipo godina, morala je da primeti znatnu promenu: izvesno ta{to zahla|enje izraza njenog lica, s tokom misli uperenim na jedan odre|en cilj. A pre je njen pogled lutao kroz prostore poput izmaglice, i ~itavo je njeno kretanje – kada su se kao deca zajedno provla~ile kroz venjake – bilo lelujno. Njen novi lik izraàvao je potpuno poricanje svega {to je bilo ranije. Njena majka Alisa je bila poreklom iz naroda, ali se udajom za gospodina i ustrajnim obrazovanjem profinila – oplemeniv{i svoje instinkte, koji su bili jaki poput vodene stihije.

26

Neke porive unutar sebe ipak nije mogla da savlada: gajila je veoma ambiciozne planove u odnosu na svoju k}erku, i nije prezala od toga da ih ostvari po ma koju cenu. Cenila je Elenoru, ali je o~igledno na{kodila njenom odnosu sa sestrom neprestanim upore|ivanjem druge s prvom. Nakon razgovora o njihovim ìvotima u periodu duge razdvojenosti, Alisa je obznanila Elenori glavnu vest: njena k}erka je primila – na Elenorinu ku}nu adresu – neobi~no pismo od jednog Indusa: upravo onog koji je bio na skupu znanstvenika na kome su bili i ona i njen u~itelj. Na osnovu svoje posebno aspektovane astrolo{ke mape i jo{ nekih pomo}nih sredstava odredio je ta~no mesto i vreme Adinog ro|enja; tako|e i to da je ona Elenorina sestra od ujaka, i da je u nju usa|en jedinstven duhovni kapcitet koji bi mogla da razvije – ukoliko se sa ovom njegovom preporukom obrati Sedi{u u Francuskoj. – To je krajnje cini~no! – neverovatno dvoli~no! – odvrati Elenora, kojoj se na licu

ogledao neiskaziv uàs. – On zna da ga tamo preziru, jer su prozreli njegove trikove i otkrili da je mapa patvorena. Sigurno se kod nekoga raspitivao o mojoj porodici i tako saznao za Adu, kao najmla|u i po svoj prilici najpodlo`niju njegovim sugestijama.

– Ja ne verujem da je on tako zao kao {to ga ti prikazuje{ – odvrati Alisa – ve} da ga je njegova rodna okolina u~inila smutljivcem; on mora neprestano da laè – i to u vi{e slojeva – da bi opstao.

– Ako Ada èli da studira u Sedi{tu, pone}u ja sa sobom njene radove – posebno one koji se doti~u starih civilizacija i teorijske fizike – i li~no ih predati svom pokrovitelju – predloì Elenora.

– Ja ne bih tako rezonovala – odvrati spremno Alisa. – Ti si za njih – dokle god si isklju~ena iz ~lanstva – samo u~enica. Svoje autorske radove moè{ promovisati tek kad za to sazri ~as; mo`da ~ak i posthumno. A osim toga, oni ipak ne pori~u vrednost Indusove mape – ona moè dati zna~ajan doprinos ~ove~anstvu kada se vaspostavi njen prvobitni oblik – u ~emu si im ti nezamenjiva pomo}. I na kraju }e se u originalnoj astrolo{koj mapi prepoznati kako tvoj nesumnjivi potencijal tako i onaj malo manji u moje k}eri.

– Ako bude tako, onda vam ovo gadno pismo ne}e trebati. Ja ga u svakom slu~aju ne}u poneti sa sobom! – odvrati Elenora.

Me|utim, Ada – koja je slu{ala ovu raspravu iz ugla druge prostorije – bila je i dalje

ponosna na pismo koje je dobila. Iako joj je ono pre sluìlo na hvalu nego {to je zaista nameravala da ode u Sedi{te. Dobacila im je samo to da joj uop{te nije bitno uvaàvanje Indusovog mi{ljenja od strane Sedi{ta, jer je ono ve} uvaèno na drugoj – za nju mnogo zna~ajnijoj – adresi. Ni Alisa ni Elenora nisu shvatile zna~enje njenih re~i, te se razi|o{e u neodre|enom polurazdoru.

Kako se kasnije ispostavilo, Ada je imala paralelan ìvot koji je ve} duè vreme krila

od majke: vezu sa momkom koji je bio osniva~ laburisti~kog kruòka u svom mestu. Pun mr`nje prema ìvotnom stilu buròazije, zalagao se za ìvot u komuni. Me|utim, iznenada je prestao da bude laburista i postao misti~ki opredeljen: jedini na~in da – na svoj èljeni

27

na~in – preokrene lestvicu dru{tvenih i moralnih vrednosti. Njegovo interesovanje za Adine radove o prastarim kulturama nije postojalo zarad pronalaènja za~etaka gra|anskog dru{tva u njima, ve} zarad sopstvene te`nje sunovrata u prvobitnu zajednicu; onu kojoj je – kao vi{estruko zapletenom vencu svejednakosti – nedostajao kolovo|a: on sam.

Kao ~ista suprotnost kultu starine, odgajanom kod njene majke, javila se kod Ade – na

belom listu njene isklju~enosti iz duha promi{ljaju}e savremenosti – slika izokrenute slika izokrenute slika izokrenute slika izokrenute modermodermodermodernosti;nosti;nosti;nosti; slika izolovane sada{njice, koja ignori{e proces koji ju je izneo – te koja se otud svodi na surogat prastanja, kopiju pramajke. Jer, ona jednom odapeta strela pramajke {to stremi postistorijskom vremenu, biva u letu {~epana rukom crvenog laburiste i poslata u slepu ulicu: pomereno teì{te prevrata. Jer, u pitanju je jedan sebi nedosledan anarhizam, koji upravo vra}a orijentalno-despotski apsolutizam. I to u obliku novope~enog lidera-iluzioniste, {to zavodi na~elo mehanizacije u sferu ljudske psihe ukidaju}i joj pravo na ukidaju}i joj pravo na ukidaju}i joj pravo na ukidaju}i joj pravo na usamljeni~ko za~injanjeusamljeni~ko za~injanjeusamljeni~ko za~injanjeusamljeni~ko za~injanje razvojne linije njenrazvojne linije njenrazvojne linije njenrazvojne linije njeniiiihhhh misaonih tokova misaonih tokova misaonih tokova misaonih tokova – koji sada moraju biti u funkciji neprirodnog poravnanja ìvota unutar odre|ene zajednice! I jo{ ne{to: Ada je shvatila kao svoj zadatak i obavezu da ispri~a svom tajnom vereniku Zorou sve {to zna o Elenorinoj li~nosti i ìvotu – ne bi li on na{ao na~in da je spase i prevaspita!

&&&&

U no}i nakon posete sestri i njenoj majci, Elenora je – prespavav{i u sobi svog potkrovlja sa terasom okrenutom na zapad – usnila uznemiravaju}i san: njen brat i ona su bili – silom nekakve neznane sudske presude – iseljeni iz rodnog potkrovlja; zato da bi se u njega uselio novi opunomo}eni vlasnik: Indus, uljez sa skupa iz opustelog zamka, koji se u ovom snu stopio u jedno sa jednim pritajeno-nasilnim de~akom iz njihove ulice, sa kojim su ~esto imali okr{aje kada su bili mali. Bili su u tom snu iseljeni u potpalublje la|epotpalublje la|epotpalublje la|epotpalublje la|e – koja je stajala u luci kao dom za besku}nike, a ne kao sredstvo prevoza na drugo mesto – i kroz okrugla okna gledali u rodnu kulu kao u zauvek izgubljenu stvar. Svrativ{i do svoje ku}e, radi poslednjeg poku{aja protestovanja, dobila je u ruke izvesnu nadoknadu: srebrnjake, koji nisu – kada ih je bolje pogledala – bili {tampani kao novac, ve} kao kockice ruleta ili opcije putovanja: putokazi {irenja prekookeanske mape. A zatim su postali krilate o~i, kakve se roje pod krovom njihove kule, i izle}u kroz odàk u visine. U tom trenu se probudila. Bio je ~as pred svitanje: kroz tanke zastore je jo{ sijao polupun Mesec a male laste u gnezdima pod krovom tek {to su po~ele da kri}e. Popila je ~a{u vode sa postavljenog sto~i}a pored sebe i uspravila se u krevetu. U tom trenutku spazila je kako kroz beli zastor terase prolazi tamna senka – silueta stasitog mu{karca – koja se uputila pravo ka njoj stegnutih pesnica i uputila joj glasnu pretnju (ova je odzvonila kroz prostor kao zvuk ispod povr{ine vode): – da se ona nipo{to ne usudi da upotrebi te nov~i}e! Osetila je smesta da je materija od koje je on sastavljen magnetna i da se prema njoj kre}e kao hipnoti~ki talas. I uprkos samrtnom strahu i parali{u}em iznena|enju iz nje se otelo: – E, ba{ ho}u! On je ve} bio krenuo da iza|e kroz zastor, kada se naglo okrenuo – kao da je ~uo njenu misao – i {~epao je za rame. I taman {to je pomislila – gotova sam! – odnekud iz prostora su

28

iskrsle dve ruke u crnozelenim zvonastim rukavima (nalik na prastare jelkine grane) i dobro joj poznati glas pokojne bake: – Ni{ta se ne boj, milo moje dete, mi tebe ~uvamo! U tom trenutku stisak na ramenu je popustio i senka je pobegla. Da li je to bio san, odnosno, da li se ona uop{te bila probudila? Elenora se u svakom slu~aju nije po drugi put probudila, svest joj je tekla kontinuirano; rame ju je jo{ bolelo od stiska a ~a{a vode je zaista bila ispijena. Kada se uverila da se ovaj ne}e vratiti ((((–––– u njemu je po~ivalo isto neko mi kao i u glasu njene bake; dakle: s jedne strane zbirna senka, kao otelotvorenje zajedni~kih osobina svih njenih neprijatelja, i s druge strane, pruène jelkine grane kao izvr{ioci bliske joj volje zbirne majke {to izdaleka motri na nju ––––)))) ustala je i pro{etala kru`nom terasom. Bilo je ve} uveliko svanulo te se nije vi{e pla{ila povratka senke, mogla je da razmi{lja. – Ova ku}a mora ostati prazna – zaklju~ila je – ili biti pretvorena u muzej; ona je i sva~ija i ni~ija. Jer, kako da kroz nju huji dah preispitivanja jedne u tlu joj ukorenjene davnine ako je do vrha popunjena stanarima?

&&&&

Tek kada se Elenora ukrcala na la|u i o~i joj se behu ispunile sivoplavi~astim odsevom nebesa, shvatila je da ide u susret potpunoj neizvesnosti. Pa ipak, osetila je milost preobilja na vr{nom talasu te neizvesnosti – {to je nadolazio s one strane dalekog horizonta. Osetila je àljenje {to napu{ta ostarelog Alberta i njegovu ~arobnu malu ku}u – {to je postala ~ahurom njenog odmetni~kog bi}a i uvukla u sebe beskrajno prostranstvo pustare. Uz to, nije bila sigurna da }e biti dobar student, jer je njen um – i uprkos posedovanom àrkom interesovanju – bio duboko i neobi~no odsutan, neprestano zauzet svojim podzemnim tokovima. Probrani fragmenti /izdvojeni detalji/ neke izu~ene oblasti sklapali su se u njenom umu uvek u neki drugi poredak ili redosled spram onoga kakav je vladao u kontekstu iz koga su oni bili preuzeti. Njen um neobi~no je saìmao u jedno udaljene geografske destinacije i nezavisne istorijske doga|aje – {to se ispostavilo kao prepreka njenog snalaènja u ovom svetu. Morala je da uloì vi{estruk napor radi svog prilago|avanja. Stoga, mogla je da postigne od nje o~ekivano potpuno obrazovanje samo sopstvenim, odlagaju}im ritmovima – koji bi stupanj po stupanj namotavali na vreteno pripovedanja nit tamnosvetlosne materije jednog uporednog sveta. Prispev{i najzad u luku Normandije, zahvatila ju je neopisiva panika – zbog gu`ve i meteà na kakve je bila potpuno nenaviknuta. Uletela je u prvu diliànsu i nije se zaustavljala sve do Pariza, gde ju je ~ekala tetka Telma. Prvi put je videla grad koji je ve} dugo ìveo u njenoj svesti, zahvaljuju}i brojnim vinjetama i op{irnim pri~ama svoje tetke. To be{e grad ~iji je najvi{i toranj prosecao najtajniju komoru odmaknute svetlosne sfere, odnosno zadirao je u crnu crnu crnu crnu zenicuzenicuzenicuzenicu sun~anog – sutonjim ovojima pro{irenog – oka. Telma je stanovala u jednom napu{tenom slikarskom ateljeu, na vrhu vi{espratne ku}e, ~ije su cele zidne povr{ine bile u staklima – omogu}iv{i fantasti~no uranjanje u dubinu sutona. Njegove prosute pastelne boje i promenljive vatre do~aravale su Elenori alhemijski proces du{e-na-umoru, o kome joj je toliko govorio Albert. Budu}i okovana impresijama, tek je posle dva meseca nastavila svoj put.

29

Za to vreme je napisala: ---- Put preobraàja materije ----

Sun~ano oko Sun~ano oko Sun~ano oko Sun~ano oko izlilo je tamninu vlastite zenice u najuì ostrvski (kritski) krug. Tako je nastalo okno se}anja, u kome su se ogledali svi budu}i uàsi ~ove~anstva, – tako da ovo gnevom zaplamti i pepelom ugasi samog sebe. Ali u tom vulkanskom pepelu bi utisnut beleg Sun~ane vizije /nacrt visoko-stilizovanog kosmopolisa/; – one vizije koja se odnosila na post~ove~ansko (labudu posve}eno) vreme (Apolonovo). Tako cug podzemlja odnese sav ovaj prah do kopneno-uzvi{ene pe}ine (Delfa) – {to odisa{e parom svog nakapavanja nedohvatnom zvezdom Severa. I tu se – u {upljem steci{tu planina – dogodilo sudaranje dva mlaza; trenje dve zenice: maglenovide (Mese~eve, Gorgonine) i jasnovide (Sun~eve, Persefonine). Iz vakuuma njihovog vrtloènja rodi se tre}e oko: barjak Maj~inog samoodno{enja, {to su~e ka svojoj sredi{njoj praznini – prolazu ka onostranome; zemlji Hiperborejaca. Ali i unazad: ka mestu preuspostave nepomerljivog merila otmenosti, odnosno, ro|enja prvog odmetni~kog para o~iju (Artemis i Apolona); – ka ostrvu Del, {to se – obuhva}eno sedmobojnim krilom no}ne svetlosti – opervazi ljuspama zlata. Ono ne be{e vi{e ljudima nastanjivo.

Stari svet se klonio svom kraju (...) Nemilo je duvao hladni severac preko uko~enih polja, i uko~eni ~udesni zavi~aj razvejavao se u etar. Nebeske daljine ispunjavale su se blistavim svetovima. U dublje svetili{te, u vi{i prostor ~uvstva kretala je sa svojim silama du{a sveta – da bi onde vladala dok ne po~ne svitati svetska veli~anstvenost. Svetlost nije vi{e bila boravi{te bogova i nebeski znamen – preko sebe su oni prebacili veo no}i. No} je postala golemo krilo otkrivenja – u njega su se vratili bogovi – i usnuli da bi se u novim prekrasnijim obli~jima vinuli iznad promenjenog sveta.****

A zatim: AtlantskaAtlantskaAtlantskaAtlantska (Kritska) (Kritska) (Kritska) (Kritska) Kruna Kruna Kruna Kruna – ostrvo najprobranijih duhova, gde je utisnut pe~at Plejada – ne sme da teì ogra|ivanju! Jer upravo kroz njegove tajne pukotine struji dah samosvesti Stvoriteljke, {to ga zvezdanim telom nadsvo|uje. A upravo zato jer je njegova svetlost (“sjaj hiljada ~istih du{a”*) sa stanovi{ta okolnog sveta tama, mesto potpune ne~itkosti,mesto potpune ne~itkosti,mesto potpune ne~itkosti,mesto potpune ne~itkosti, njemu se – za vreme “no}nog provetravanja”** sopstvenih duhova – prikrada zloduh samovlasnosti, Senka Majke. I ona prodire u njega mlazem svog jednostranog vidstva, izazivaju}i na njemu poàr – usled otvaranja njegovog (za postanak ljudske vrste uputnog) skladi{ta! uporedo, kov~ega njegove odba~ene prvomogu}nosti postajanja ne-umerenim, samo`rtveno silovitim! A time su zraci ovog neèljenog pogleda odbijeni, jer skladi{tem preobraèni – skrenuti skrenuti skrenuti skrenuti u pravcu ra{ivanja onog nemilosrdnog tkanja {to ih je na samome izvoru sputalo. To je pogled-u-budu}nost jedne ptice koja samu sebe (jo{) ne vidi, te se strmoglavo vra}a u vlastitu pro{lost – {to u svojoj kraterskoj {upljini sve vidi i za sebe zna. A tek sa ga{enjem poslednje iskre tog pogleda, koji je na Zemlji uspostavio prvi pravedni poredak, posmrtno produèniposmrtno produèniposmrtno produèniposmrtno produèni mlazevi njegovih jama nalaze prostor za ekspresiju vlastitog suvi{ka (Horu, Fugu). Ti isti mlazevi isijavaju u prostor iza okeanske povr{i, {to prigrljuje odvaljen lednik Severnog pola; zapravo, plamte}i {iljak planetarnog stradanja – njegovo osetilno dube}e prekomerje! & Spu{taju}i se diliànsom u ju`nije krajeve, Elenoru su opili mirisi polja kakve nikad ranije nije osetila. Sanjala je, zatim, kako lice njenog budu}eg pokrovitelja (koga je videla ugravirano na bakarnom tanjiru, koga je neko od istraìva~a doneo u Englesku) prelazi od ljudskog u ìvotinjsko, i obrnuto; to se odvijalo naizmeni~no, u nedogled. A ona je uzalud traìla – s pogledom fiksiranim na steci{te ta dva suprotna smera vremena – putokaz krajnjeg izlaza; prevagu razre{enja ove dvojnosti.

30

Probudila se kada je diliànsa po~ela da se penje ponad Dordonje, i vazduh postajao o{triji: zadivila se prozra~no{}u ùtih listopadnih {uma koje su – i uprkos tom svojstvu – bile obdarene ne~im nedoku~ivim: jedna vizura iza druge, beskona~no izmicanje ne~eg nave{tenog, sasvim nenadan zaokret puta i povratak na isto mesto, ali s njegove opre~ne strane: – uvijanje puta u osmicu. Kada se diliànsa kona~no uspela na goletnu visoravan, ugledala je ispod sebe razbacane breùljke: bili su kao svetla ostrva u modrom nebo-okeanu, koja se – poput narastaju}e pene oblakinja – sastavljahu u telo zmaja-na-izdisaju. Bio je pozni oktobar. Dvorac njenog pokrovitelja – oaza usred pustinje – bio je zvani~no predstavljan kao edukativna ustanova, namenjena prvenstveno za mlade talente. Iako je uistinu bio Sedi{te ilegalnog okupljanja istraìva~a svih tabuisanih fenomena u prirodi i dru{tvu; tako|e, okrilje svih izgnanika po tom pitanju, bri`ljivo ~uvanih od znala~ke gramzivosti vladara. Elenora je zvani~no putovala tamo da bi stekla rang u~iteljice, {ire prosvetiteljske orijentacije. Za po~etak, predava~e samo deci iz obli`njih sela: dobro pokri}e za njeno prisustvo. Razmi{ljala je o tome kako }e svoje samoskovane anglosaksonske izraze – saète u posebne mukle formule – prevesti u {iroko opisne, ulan~avaju}e ili eksplikativne francuske izraze. Podsticaj za upu{tanje u takav visoko-rizi~an poduhvat samoprevo|enja (jer tu preti opasnost da se izgubi ono jednom postignuto u jeziku) pruào joj je muzi~ki mehanizam muzi~ki mehanizam muzi~ki mehanizam muzi~ki mehanizam fuge.fuge.fuge.fuge. Ina~e, ona je izvesne fuge – nalik na one ve} ~ute, iz perioda baroka i ranog romantizma – ~esto ~ula u snu ili polusnu. Iako mnoge nisu bile (jo{) napisane u ovom svetu! Ali one – odvi{e udaljene – kao da nisu teìle da u njoj prona|u medijum svoje materijalizacije. Bile su naprosto arhivirane u astralnom svetu, i time tek za nekolicinu oslu{ljive; bile su verovatno i zapisive – za one koji su pored mo}i njenog prislu{avanja raspolagali i dovoljnim znanjem za pre~itavanje njenog koda. Kompozitori su samo podesni mediji za ne{to {to ve} postoji – pomislila je Elenora; – sa pesnicima, filozofima i interpretatorima je druga~ije: tu ima mnogo vi{e prostora za li~no arbitriranje. Kada je – u plavoljubi~asti suton – prispela do drakonima ukra{ene kapije dvorca, i duga~kim kru`nim stepeni{tem prispela na njegov prag i provirila u njegovu unutra{njost, bila je isto tako zgranuta prekomernim sjajem i rasko{i kao i njena tetka. Upitala se gde je ona to zaista do{la, i kako je to mogu}e da postoji toliko ogroman raskorak izme|u asketskog duha okupljenih istraìva~a u Engleskoj i ovoga {to je ovde zatekla. Za to je, svakako, bio zasluàn niko drugi do sam plemi}: oprema unutra{njosti ovog dvorca bila je njegov izbor i ukus.

Rasko{i, dvorano gde kralj zavedeni Gr~ venaca gleda, smrt u sve~anosti, Samo ponos vi ste, skriven tamnom zlosti Oku samotnika, verom zasenjenim. Znam, daleko od te no}i, zemlja sjajnim Bleskom daje svetlost neobi~noj tajni I rugobni vekovi je manje mra~e.*****

31

Pro{lo joj je tad kroz glavu da je ona preko no}i izgubila sve svoje domove: Albert je postao nastrano senilan, karakterom nepouzdan – menjaju}i, i to u toku jednog dana, bitne stavove i opredelenja. On je – po obave{tenju iz poslednjeg pisma, koje je bilo stiglo u Pariz – kona~no pao pod starateljstvo gospo|e Eme iz susedstva. A tetka Telma je obolela od nervne bolesti koja je znatno promenila njen karakter: teìla je u~malom ìvotu, sasvim napustiv{i svoj pre|a{nji avanturisti~ki duh: Elenori je po~ela sve vi{e da name}e brojna bezrazlo`na ograni~enja – okolnost koja je dovela do toga da Elenora, kolebaju}i se do poslednjeg trena, nastavi svoj put. Ovo uàsavaju}e zdanje bilo je – htela to ona ili ne – njeno poslednje pribeì{te. Mora}e da ugrabi jedan vlastiti prazan prostor od ove rasko{i. Pokrovitelj Sedi{ta, plemi} Hajnrih, bio je na putu, ali su je njegovi zamenici veoma ljubazno do~ekali – pokazav{i joj kru`nu biblioteku, veliku kao zvezdano nebo, i dodeliv{i joj ~aroban usamljeni~ki kutak za ìvot i rad: bio je okrenut na severozapad, gde su se dva goletna brega kosila i usecala – upravo kao i ispisuju}e trake na predve~ernjem nebu. Sela je kraj otvorenog prozora i u jednom dahu napisala: - Op~injavaju}i prizor - Propast Atlantide: autokorektivni plamen u njoj samoj Mala Atlanti|anka – i uprkos jasnoj svesti o bliskoj opasnosti – oklevala je da napusti ostrvo, sa sopstvenom klasom lutaju}ih duhova. Jer, u Sedi{tu kru`nog grada nalazio se uput za napu{tanje ostrva, du` odre|enih putokaza {to vode do obale nove izronjavaju}enove izronjavaju}enove izronjavaju}enove izronjavaju}e zemljezemljezemljezemlje – koga je samo ona uzimala u obzir: jer je jedina verovala u trijumf krhkog nad preogromnim. Bi}e ostrva je samo unutar sebe sadràvalo formulu samorazaranjaformulu samorazaranjaformulu samorazaranjaformulu samorazaranja – pred-znanje o vlastitoj katastrofi, preìvljenoj u vremenu pre postanja. Uput je govorio o tome da srp meseca-u-opadanju ({to zloslutno obasjava grotlom ostrva pradavno izba~ene blokove kamenja) mora da obrne pun krug, da bi na pravi na~in akcentovao/podràvao Veneru: hladnu zelenu zvezdu na crnoljubi~astom nebu predstoje}e katastrofe; posmrtni amblem Atlantide. I na taj na~in dao smernicu plodonosno-vatrometnom rasejanju uàrene kugle, hitnute iz vulkanske dubine ostrva. I da bi Neptunov trozubac bio – u fazi punog meseca-u-senci – zaboden u kome{aju}e jezgro vulkana, te na taj na~in izveo njegov dugo sputavani gnev na povr{inu: munja {to iscrtava putokaz ka izronjavaju}oj zemlji: Hiperboreji. PutokazPutokazPutokazPutokaziiii kkkk Hiperboreji: Hiperboreji: Hiperboreji: Hiperboreji: stabla rastrzana silinom sopstvenih u-dalj-zanose}ih ~vorova – budu}i jednom otrgnuta od gustine sokova ju`no-ostrvskog tla, to jest. vulkanski postalog zemno-nebeskog {ara sredi{ta – nastavljaju da se vrte oko svojih osa, sve dok se ne pribliè pragu nesaznajnog... Tako sva ona – budu}i hodaju}a i nalik na barjake, te vo|ena onim vrtlogom preobilja {to je pretvoren u per~ine sopstvenih odgonetki – prvi put upoznaju severnu stranu;severnu stranu;severnu stranu;severnu stranu; onu gde sutonji zraci, proizi{li iz sfere sfere sfere sfere (naprslenaprslenaprslenaprsle, jer kro{njama zarobljene) jasnostijasnostijasnostijasnosti, drhte da se ne okliznu u no}... I tad oni – na rubu svog ga{enja – ispredaju srebrno-vrludav izdanak sfere, kobilicu lako-zaokretne la|e sutona. - Ozirisova Jedrilica -

Kobilica brodolomne la|e sutona, izdanak potonule {koljke blaènih, ima bisernu osu, rezervoar tamne bisernu osu, rezervoar tamne bisernu osu, rezervoar tamne bisernu osu, rezervoar tamne svetlosti koji kaplje svetlosti koji kaplje svetlosti koji kaplje svetlosti koji kaplje (prosuta sun~ana sr`) – i posthumno za~inje i posthumno za~inje i posthumno za~inje i posthumno za~inje HHHHororororaaaa (tre}e oko). Taj rezervoar je stoga ne drugo do klijaju}i kapacitet sun~anih pega, sabitih u predivno vlakno – {to iznosi, iz rosnog krila no}i, zvezdu poslednje jasnosti.

32

Ozirisovo mrtvo-proklijalo telo se – shodno preure|enju odnosa samih stresnih ta~aka u njemu – razudilo u putokaze.putokaze.putokaze.putokaze. Tako je ono tek posthumno dalo nov predivni materijal za nebesku jedrilicu – koju pokre}u vetrovi sveg njegovog za-ìvota-pretrpljenog jada. A zaostala pokreta~ka sun~ana sr`-u-njemu se – svojim tihim iskapavanjem – pretvorila u fosforescenciju jedne zinuto-preduboke zenice: oko slep~eve orijentacije, usled koje se on jedini penje uz lestvice. Ali drugom nekom taj jedrenjak u dnu zatona crnog vina, i taj miris! I taj ùdni miris mrtvog drveta koji nosi snove o sun~evim mrljama, o astronomima, o smrti… Taj brod je na{ i mome detinjstvu nije kraj. ******

&

îm je izvr{ila svoj glavni zadatak – a to je vra}anje mape zla u njeno prvobitno stanje – Elenori su dali znatnu slobodu u izboru oblasti njenih zanimanja. Motivisana kontaktom sa obdarenom decom i omladinom iz raznih zemalja i dru{tvenih klasa, po~ela je sve vi{e da razvija ume}e izlaganja vlastite hermeti~ke doktrine jezikom novootkrivenih ànrova, kakvi su imali daleko {iru komunikatibilnost od onih koje je bila ranije usvojila u Engleskoj. Ose}ala je neizmernu radost u preno{enju vlastitih ideja i hvatanju u ko{tac sa razli~itim recipientima – tokom zajedni~kog hodanja po golim breùljcima okolo dvorca. Unapredila je time i samoizneti obrazac tuma~enja, bivaju}i najzad spremna da ga primeni na odmetnuto jezgro prateksta – koje boravi kod svog neprijateljskog blizanca. Produbila je povest Atlantide: LemurijaLemurijaLemurijaLemurija – sme{tena negde u srednjem Pacifiku – bila je daleko starija od Atlantide; posedovala je hram zenice sunca. Odvaljen vrh piramide, ili strela sun~ane vizije, sadràvala je u sebi jedinicu mrakajedinicu mrakajedinicu mrakajedinicu mraka; odnosno, njen vrhunac se /samozaokretno/ napajao na tom izvoru; ptica kondor /sun~ana letilica/ je /tokom selidbe/ udahnula maglinu iz ponora ni{tavosti, i ova je postala sastavni deo njenog /vi{evrtlo`nog/ puta. Stanovnici Lemurije su toliko bili uronjeni u prikazu zenice sunca, da nisu videli samu okolnost njene pojave; a to je mulj mulj mulj mulj samosamosamosamorazornih du{arazornih du{arazornih du{arazornih du{a – koji, strelu ove prvoizronele sveop{te-svetlosne du{e, teì da obru{i i usisa u dno svih bezna|a. I hram zenice sunca – nasa|en na u{}e podzemnih sila – i stanovnici okupljeni oko njega, potonuli su u algama obraslo podokeansko dno. Oni – odve} zaneseni lepotom – nisu vodili ra~una o potrebi rashla|ivanja sun~anog diska, na koga su se upisivali sadràji no}nosvetlosno}nosvetlosno}nosvetlosno}nosvetlosne kugle prorokovanjane kugle prorokovanjane kugle prorokovanjane kugle prorokovanja, posa|ene na sredi{nje postolje unutar hrama. Iako je ovaj isti izazivao {umske poàre. Nekolicina preìvelih prenela je kristalnu kuglu i njen disk na susedni kontinent, odakle su ovi najzad stigli do Atlantide. Zato, jer su samo Atlanti|ani – iako li{eni predstave o pratvorcu – imali izgra|ene brojne prstenove okolo mesta za sun~ev hram. Tako je donesena kugla najzad izra~ila sadràj svoje – diskom pre~itane – unutra{njosti na okolne prstenookolne prstenookolne prstenookolne prstenoveveveve; ispisala konstelaciju sun~anih pega, {to odgovaraju kako licu majke stvoriteljke tako ta~kama zla u ljudskoj prirodi. Ostavi dom od kristala, i izrasti, sa patnjom, niz svod mese~inasti – usput – kao svici u sicilskoj no}i,

33

i drugim svetovima daj svetlosne mo}i! Oglasi sve tajne svojega poslanstva sazve`|ima, sjajnim sred prostranstva, i budi svakom srcu me|a i kob preka, da zvezde ne klonu pred grehom ~oveka! ******* Me|utim, Atlanti|ani nisu umeli da iz tog nepokrenutog mozaika izvuku nit posmrtno-tkaju}e svetlosti pramajke, kao {to su to ~inili Lemuri – uronjavaju}i u dubinu njene vizije o dalekoj budu}nosti; odnosno: ~ine}i budu}nost i deluju}om u sada{njosti i prelomnom spram pro{losti. Vekove~ni rod, ~ije je ti{te}e vreme palo, preterano, u pro{lost, i koji pun slu~aja nije ìveo, u stvari, nego od svoje budu}nosti. – Taj poreknuti slu~aj uz pomo} jednog anahronizma, li~nosti, vrhunskog ovaplo}enja tog roda, koji ose}a u njemu, zahvaljuju}i besmislu, postojanje Apsolutnoga, ... ******** Nau~no-tehnolo{ka elita s Atlantide to nije mogla nikako da postigne, ve} samo da obezbedi stabilnost prisutnog (daljnim zvezdama odre|enog) poretka – koji se nikad nije uzdizao do vizije proistekle od prvostvoriteljskog bi}a, niti je bio u ikakvoj sadelatnosti sa njime: hramom je zavladala patvorena slika pramajke: njena sijamska sestra. Jedino je Mala Atlanti|anka zadràla nit se}anja na pramajku: onu koja vi{e nije znala da postoji, jer je ~ekala da uskrsne s celokupnim ~ove~anstvom. Ali, cena za to njeno se}anje je bila jedna nepremostiva – jer spiralno uznosna – osama; posve}enost razgovoru s daljnim sferama. A jedinijedinijedinijedini – tome razgovoru srazmeran – na~in uspostavljanjana~in uspostavljanjana~in uspostavljanjana~in uspostavljanja njenog njenog njenog njenog kontaktakontaktakontaktakontakta sa stanovnicimasa stanovnicimasa stanovnicimasa stanovnicima ostrvaostrvaostrvaostrva, bio je preko ta~aka zla u njihovoj prirodi – koje su se upravo u njenoj blizini aktivirale! proizvodile odre}ene ru{ila~ke efekte, da bi zatim upravo te osobe iz kojih je to proisteklo bile prinu|ene da ih sagledaju! Reakcije su po tom pitanju bile dvojake: jedni su izri~ito poricali da je to proisteklo iz mra~nog dela njihove prirode, progla{avaju}i njenu izaziva~kuizaziva~kuizaziva~kuizaziva~ku li~nostli~nostli~nostli~nost za uzrok te nesre}e; drugi su priznavali postojanje klice mraka u sebi, i putem svog pribranog sagledavanja njenih efekata dolazili do katarzekatarzekatarzekatarze. Tako se upravo iz njih destilovala no}no-svetlosna materija paralelnog sveta. (...) Dok prosta~ke gomile smrtnih, bi~evane Krvni~kim uìcima u kolu pomamnom, Na piru se ropskome grizodu{jem hrane, Boli moja, pruì mi ruku; do|i sa mnom, I gledaj: preminula pro{lost sagiba se U haljini starinskoj s nebeske terase, Nasme{eno Kajanje izranja iz voda: Pod svodom je usnulo sunce umiru}e, I kao pokrov koji se po istoku vu~e, ûj, o ~uj No} prene`nu kako blago hoda. ********* (Pribranost) Dakle, stara – obnovljena – vizija posmrtne budu}nosti, prevedena je u jedan {iri {iri {iri {iri konkonkonkonteksttekstteksttekst: lavirintno ostrvo {to saobra~a s ~itavim svetom: Atlantidu. Odatle je prvo stigla u Egipat. * * * Jednog dana narednog prole}a osetila je da je neko posmatra: osvrnula se i istrpela dug pogled svog pokrovitelja, koji se upravo vratio s puta:

34

– A vi ste ona neobi~na mala Engleskinja! – re~e najzad nakloniv{i se. – Vidim da mnogo radite. Ali umesto da odgonetnete sam pratekst, vi i dalje umnoàvate slojeve njegovog okoli{nog pretuma~ivanja. No, o tome da je jezgro prateksta moralo biti `rtvovano da bi se ovaj od lokalnog prevelo u univerzalni kod – ve} sam obave{ten. Ipak, ja smatram da vi moète na samome kraju – onda kada stignete do poslednjeg spolja{nje-unutra{njeg ovoja okolo nedostaju}eg jezgra prateksta – da povratite njegovu prasliku.

– Ali ona ne}e vi{e biti ista – uzvratila je hitro Elenora, – to jest, ne}e imati pre|a{nje prostorno-vremenske koordinate; zapravo: bi}e unutar-sebe-ista ali prema spolja razli~ita; jer ona je istovremeno duboko-slojevita i polivalentna.

– Lebde}e – nastavila je – kao signalni toranj u bezmernoj pusto{i, odmaknuta od svega, nepristupiva. Samo ona moè – po milosti svog prekomerja – ka drugima zakora~iti, ne i obratno; rasklopiti se, razlistati se – i to kao punina jedne svemu osvetljavaju}e budu}nosti, {to postupno ucrtava svoju (– bolno-preina~enu, skokovito-vrednosnu –) lestvicu u uvek jedan po jedan okrenut list, odnosno, lokalitet. Dakle, ja osvedo~avam mo} svog obrasca tuma~enja, isklju~ivo po pojedinim geografskim destinacijama – koja se ulan~avaju u kru`nu nisku, kroz vlastita stalna pomeranja, jer saìmaju u sebi jednu lavirintnu vi{esmerno-zapletnu pri~u!

– Ali – nakon pauze odvrati Hajnrih – jezgro prateksta i dalje stoji nepromenjeno, na isti na~in upisano na papirusu, ~iji prevod i prepis ste upravo vi dobili u ruke! U samom tom tekstu je sve dato, on nema potrebu za va{om nadgradnjom. Za{to ne moète jednostavno da ga i{~itate?

– Vama nedostaju tehni~ka znanja za tuma~enje ovog svitka – nastavio je – a pona{ate se kao sam njegov autor ex nihilo. Razgovara}u ja jo{ sa odborom i predloì}u va{u dalju edukaciju. Vi ste se odve} smelo prihvatili – odnosno, vama je za ~udo dodeljen najodgovorniji zadatak u na{em Sedi{tu! Nadam se da }ete opravdati ukazano vam poverenje!

Ostavio je zatim skamenjenu Elenoru, koja se vi{e zabrinula nego rasrdila, jer je u trenutku shvatila slede}e: da je predrasuda o postojanju jednog jedinog mesta razotkrivanja istine-o-postanju zatomila ovog u osnovi plemenitog plemi}a, i onemogu}ila ga da zapo~ne neko sopstveno stvaranje. Tako je – upravo iz te nevolje – i postao njihov pokrovitelj. No, tek s ta~ke tog nesporazuma i kre}e ~itav lanac nevolja! & Upravo je krajem leta te godine zazvonila na vrata Sedi{ta Elenorina sestra Ada. Dobila je pravo na studiranje na osnovu dobre procene radove koje je komisiji poslala po{tom njena majka. U~inila je to kri{om od k}eri, nadaju}i se da }e ona – ukoliko bude primljena – tu ~ast i prihvatiti. Tako se i dogodilo, ali je Adin motiv dolaska bio u raskoraku sa maj~inim planovima za nju. Zapravo, nije doputovala sama: sa njom je po{ao i njen tajni verenik Zoro, koji je – preko mreè li~nih poznanika – prona{ao u obli`njem mestu nekolicinu istomi{ljenika, spremnih da ugoste kako njega tako i celu njegovu grupu. Nevolja je bila u tome {to je Ada znala da se u Sedi{tu odigravaju ilegalne delatnosti, i {to je to prenela svom vereniku. Jednog dana je rekla Elenori:

35

– Mora{ da upozna{ mog verenika, i moje novo dru{tvo u koje me je on uveo. Ovde je mnogo pogodnija klima za na{e delovanje nego u Engleskoj: stvari su ovde prirodno pomerljivije. Ja sam – kad ve} to mogu – do{la ovde da se obrazujem, ali to ne zna~i da delim va{ sistem vrednosti.

– Vi ste sve u~inili – nastavila je Ada – da plamen va{ih otkri}a u~inite nedostupnim narodu. A predstavljate se kao da radite u njegovu, a ne samo va{u, korist. Ja znam da najvrednijim me|u ljudima ovde nema pristupa!

– Zarad postizanja jednakosti potrebno je pre}i more vremena – odgovorila je Elenora. – A kakvi su to sad ljudi?? Pominjala si samo verenika!

– Ako krene{ u nedelju sa mnom na izlet do mesta gde se oni okupljaju, Zoro i ja }emo te li~no sa njima upoznati! Pri~ala sam im ve} o tebi, oni jedva ~ekaju da te vide.

– Pa i vi ste – kao i Sedi{te – neka polutajna mreà! – primeti lukavo Elenora. – Mi smo otvoren novoformiran pokret, nemamo stalno mesto boravka. Ali, me|u nama

postoji poverenje i deljenje svega {to imamo, i materijalno i u mislima. I uprkos svim preprekama mi odràvamo ìvot u zajednici! – odvratila je ùstro Ada.

– Ovde nema ìvota u zajednici! okuplja nas na{ istraìva~ki rad kao i zajedni~ki ideali i kulturna stremljenja. Ono prvo shvatanje ìvota je primitivno, a povratak na primitivnu svest sa na{eg stupnja razvoja predstavlja opredeljivanje za zlo! Po svoj prilici, iza svega stoji poriv tvog verenika za manipulacijom nad tu|im ovakvim ili onakvim hendikepom! – odvrati uàsnuto Elenora.

– To je, naprotiv, povratak u izgubljeni raj gde nema jo{ nikakvih zala; zlo se pojavljuje tek s mi{ljenjem – i kad je u pitanju procenjivanje na{e zajednice ono postoji samo u tvojim mislima! – odvrati drsko Ada.

– Najve}e zlo nastupa onda kada zlo prestaje da se prepoznaje kao zlo! ta~nije, sa zabranom samog mi{ljenja – odvrati spremno Elenora. – U takvoj zajednici nikada nema ravnopravnosti niti pravedne raspodele dobara; njena za~etna ideja je u osnovi kanibalisti~ka: jedan jedini poglavar guta sve ostale ~lanove sopstvene porodice.

– To sve govori{ napamet, s predube|enjem! – odbrusi Ada. – Ipak }u morati da krenem s tobom! – nastavila je Elenora – i ukoliko ocenim da su oni

ono {to pretpostavljam da jesu, ne}u se potuìti tvojoj majci nego }u odmah upozoriti na{eg pokrovitelja, i on }e preduzeti potrebne mere!

– Ti si zaista tvrdokorna osoba! – odgovori Ada. – Znala sam da }e{ na po~etku imati otpore, ali oni }e popustiti onda kada zaista bude{ upoznala moje prijatelje. Oni ti – a posebno Zoro – mogu biti prava pomo} za to da kona~no iza|e{ iz staklenog zvona i po~ne{ da ìvi{: jer ti, zapravo, kao i da ne ìvi{!

– Bolje je da ne ìvim, ako takav svet predstavlja ìvot! – odbrusi Elenora. – Uistinu se gadim takvog va{eg pojma o ìvotu!

– A mi se gadimo va{e nezasluèno uvaàvane preosetljivosti! – zaklju~i najposle Ada. Elenorina lo{a predose}anja su se obistinila: bila je to – po njenoj intuitivnoj proceni – bezna~ajna skupina mladih s kvaziezoterijskim znanjima, jakim orgijasti~kim sklonostima i megalomanskim pretenzijama. Adin verenik Zoro – plav, visok i stamen – smatrao je sebe njihovim bogom, a oni su ga nazivali vo|om i u~iteljem. Adu je pridobio neumerenim komplimentima; naro~ito mu je imponovala silina njene predanosti, njena lepota kao i to {to je

36

jedina od svih do{la iz dobre ku}e. Iako je bio inteligentan, spu{tao je svoj um na nivo ìvotinjskog njuha – radi ocenjivanja sredstava kojim bi mogao da pridobije odre|enu osobu. Naj~e{}e su to bila laskanja uperena na oja~avanje one ta~ke u ne~ijoj psihi koja je bila najranjivija. A to je nadalje stvaralo izvesnu zavisnost: op~injenost sopstvenom snagomop~injenost sopstvenom snagomop~injenost sopstvenom snagomop~injenost sopstvenom snagom,,,, iliiliiliili neosnovanu samouverenostneosnovanu samouverenostneosnovanu samouverenostneosnovanu samouverenost – koja nije mogla nikako da preìvi van granica njegovog uticaja! Re{enje je bilo u tome da se obezvredi sve ono {to postoji izvan njihovog kruga i delokruga. Zoro je – u prisustvu svojih ~lanova, koji su se bez pogovora s njim usagla{avali – po~eo da laska Elenori da je u njoj jo{ izdaleka prepoznao lik Jovanke Orleanke; odnosno, pravio je razne aluzije na to da je ona njena boànska reinkarnacija. Krajnji njegov cilj – poga|ala je u sebi Elenora – jeste to da od mene iskam~i prepise obeju mapa – o ~ijem postojanju ga je izvestila Ada. Ali ubrzo se pokazalo da on ho}e i mnogo vi{e od toga! Tvrdio je da drevne mape, u svom originalnom obliku, treba da pre|u iz ruku Sedi{ta u Elenorine ruke: zato da bi ona pojednostavila njihov sadràj i obznanila ga narodu: – i to uz pomo} njega kao duhovnog predvodnika njihovog preporoda.

– Stvari – kada se pojednostave – ispuste sopstvenu sr` – rekla je oprezno Elenora, pretvaraju}i se da je na njegovoj strani. – Zato proces obznanjivanja mora te~i postepeno. A to mi u Sedi{tu upravo i radimo: prave}i bezbroj verzija jedne iste pri~e ili oblasti znanja, zarad uve}anja broja njenih optika. Na taj na~in omogu}avamo svakome iz mase da prona|e neku sebi primerenu, i tako do|e do svojeg sopstvenog saznanja.

– Ja zato – nastavila je – uporedo drìm predavanja po selima i slu{am njihova predanja: knji{ko i usmeno znanje moraju se spojiti – ali tako {to usmeno teì {upljem sredi{tu a knji{ko razuzdanoj periferiji, te na kraju povezuju svoja dva izgubljena krajadva izgubljena krajadva izgubljena krajadva izgubljena kraja u ma{nu vra}aju}eg vremena, ili petlju ponovljenog stvaranja.

– Ali vi nemate pravo da se tako drìte na distanci i sami odre|ujete sva pravila! To je, izme|u ostalog, protivno Bonapartinim zakonima! – primetio je najzad Zoro.

– To su ne univerzalna ve} multiverzalna pravila! – odvratila je Elenora. – I to ona koja ne dolaze od jedne samokrunisane osobe ve} od preogromnog talasa, kakav se diè iz podsvesti masa i u pravom trenutku smenjuje eon! Mi na na~in te distance (– to jest, doziranim osloba|anjem govora njene dubine –) omogu}avamo samom bi}u Sofije da di{e. A ako joj se ukine pravo na njeno priro|eno odstojanjepriro|eno odstojanjepriro|eno odstojanjepriro|eno odstojanje – koje je ne kona~no ve} beskona~no – ona umire za-dati-svet; uskra}uje narodu mogu}nost da ih daruje!

– Za razliku od evropskog duha finalnog samokriti~kog osvrta – nastavi zatim Elenora, s odre|enom insinuacijom prema Adi, – indijska najvi{a kasta (iz koje je i prido{ao doti~ni uljez skupa, koji patvori sve ~ega se dotakne) zbrisala je se}anje na boginju Indi, stoèr svih znanja. Time je zape~atila sebi presudu obru{avanja svojeg prebogatog kulturnog nasle|a u ki~: razjapljenu ~eljust uvijaju}e turbo-folk zmije. Time je zbrisala matricu koja se obnavlja samo kroz prestupno-individualnu delatnost genija – plemenitu sadnicu koja je na takvom tlu /ukucanih vrednosti/ spre~ena da proklijaspre~ena da proklijaspre~ena da proklijaspre~ena da proklija; vazda spava – nesvesna bleskova dalekog horizonta – u svojoj podzemnoj krtoli. I ta ista zmija-u-korpi, koja je progutala prostranstvo svih proteklih vremena, sada se prodaje izvesnim potro{a~ki nastrojenim zapadnjacima – kao preìveli uzorak davnine: njihov podmukli, jo{ neprime}eni revan{ za kolonijalizam.

37

Poslepodne je bilo na izmaku; vreme njenog boravka u selu je isteklo, te je diskusija

morala da se prekine. Zorou je odgovaralo odlaganje ovog razgovora, jer je morao da se pripremi kako bi Elenori odgovorio na primeren na~in. Namerno ju je pustio da odrì dug govor; bio je spreman na sve ustupke, samo da ona pristupi njima. On sam drào je distancu u odnosu na podre|ene ~lanove svoje grupe, tako da mu je njena potreba za istom bila shvatljiva. Adi, me|utim, nije. Intimno je duboko osu|ivala Elenoru. A Zoro jo{ nije shvatio da Elenoru vlast ne interesuje, nego prisvajanje prava na stvaranje jednog sopstvenog svetajednog sopstvenog svetajednog sopstvenog svetajednog sopstvenog sveta – po zakonima zakonima zakonima zakonima jedne estetike jedne estetike jedne estetike jedne estetike koja dovodi do katarze mra~nih ta~aka katarze mra~nih ta~aka katarze mra~nih ta~aka katarze mra~nih ta~aka starog sveta. & Kada se Elenora – po plavoljubi~astoj svetlosti sutona – vratila u dvorac, naletela je na plemi}a kako se {eta po fenjerima poluosvetljenoj, kru`noj stazi vrta. Stala je pred njega zadihana. – [ta se desilo? Za{to ste tako uzbu|eni?! – upita Hajnrih. – Moja lo{a predose}anja su se obistinila! Verenik moje sestre obave{ten je o ilegalnosti

rada Sedi{ta, i spreman da vas ucenjuje po tom pitanju – da bi dobio obe mape. On predvodi celu jednu ~etu mladih posve}enika.

– Odakle je obave{ten ako ne preko vas?! Niste smeli da poveravate na{e tajne nikome, pa ni va{oj sestri!

– Zaista nisam to ja u~inila. Moja sestra me jedva trpi, i kontakt sa mnom odràva tek zarad dobiti svog verenika. To je u~inio onaj Indus, poslav{i pismo Adi na moju ku}nu adresu. Kako je doznao da ona postoji i za{to se ba{ na nju uperio, nisam uspela da doznam.

– To je zaista za~u|uju}a pri~a – odvrati Hajnrih. – Nikako da se oslobodimo posledica kratkotrajne posete tog Indusa! Zaista je nezamisliva koli~ina njegove pretvornosti – ona prevazilazi sve {ovinisti~ke pri~e Engleza koje sam dosad ~uo! Nije uop{te jasna njegova orjentacija, niti ka ~emu stremi.

– Stremi tome – odgovorila je Elenora – da zadrì svoj mona{ki poloàj, koji mu je dodeljen po zakonima jednog smenjenog eona; on ga, mo`da, prvobitno nije ni èleo, ali je jedina alternativa tome bila njegovo potpuno isklju~enje iz kaste kojoj pripada. A na takvo odricanje on nije spreman, jer smatra da je celokupna boànska arhiva u njegovim rukama. Ali, maleno ìvotno jezgro preure|ivanja tog velikog mrtvog arhiva kompletira se tek preko ipreko ipreko ipreko izgonazgonazgonazgona u neki strani tekst/diskurs/zakon; onde gde ovo postaje subjektom njegove reanimacije.

– On, budu}i od malena zastra{ivan – nastavila je ona, – nema hrabrosti da prihvati put put put put progoprogoprogoprogonnnnstvastvastvastva, odnosno, da ponovi prvobitnu boànsku samo`rtvu – te krene stopama odmetnute, ponorno poreknute boginje mudrosti: jer svetlost njene posmrtnosti ne obasjava (vi{e) maticu (kulturnih vrednosti) u kojoj je ro|en. Iz svoje suène vizure, on ne ~ita akcente preuobli~enja putanje njenog kretanja; to jest, putokaze povratka na mesto koje jemesto koje jemesto koje jemesto koje je pomerenopomerenopomerenopomereno – podzemnim progresom svetlosti prastanja, ili proklijalom pripovesti o mestu prvog postanja.

38

– I vi i Indus ~inite istu gre{ku – dodala je ona – {to teìte da samo jednu lokaciju na planeti Zemlji proglasite mestom sveg postanja. Jer, pravi izvor postanja je onostran i multiverzalan.

– Ja dajem blagu prednost Atlantskom okeanu – odgovori àcnuti Hajnrih – ali nisam po tom pitanju isklju~iv. A va{a veza sa istim okeanom je ne-slu~ajna, i mislim da samo potvr|uje moju pretpostavku.

– Mo`da sam traìo jednu nemogu}u stvar od vas – dodade plemi}, posle duèg ~utanja. – Ali vi ste se sami u~inili taocem jednog opasnog znanja, kada ste se – bez dozvole na{eg Sedi{ta, koje razmatra odnose rizika i dobitka – ume{ali u diskusiju znanstvenika u Engleskoj.

– Sada ne znam kako ni vas ni nas da izvu~em iz novonastale situacije – nastavio je. – Mora}ete da otputujete negde na godinu dana, dok se stvar ne smiri. Uspaljena omladina ume brzo da se razo~ara i otkaè poslu{nost, a i va{a sestra je u godinama kada se naglo sazreva. Da li je va{a tetka jo{ u Francuskoj? Mogli biste sa njom da otputujete u moju vili u Provansi. Tamo se nalazi jedan vaàn ogranak moje biblioteke, koga u {ali zovem “Heretikus”, a tako|e ima i jedan klavir na raspolaganje za va{u tetku. Imali ste previ{e uzbu|enja tokom proteklih godinu dana, a ovo vam je mo`da dobra prilika da se doìvljeno u vama slegne i da se preispitate. U me|uvremenu, oba svitka }e pre}i granicu Francuske, i kada se budu kona~no na{la u protestantskim zemljama van Napoleonovog doma{aja bi}u miran: ne}e vi{e imati ni{ta konkretno za {ta mogu da nas tuè. Elenori je bilo ào da to ~uje: jer, zavolela je svoj novi ìvot na razme|i divljine i

instituta, rusti~nosti i sofisticiranosti, re~ne pastorale i vulkanske goleti… Neka seoska deca su se ve} vezala za nju, i pokazala neo~ekivan nivo razumevanja za

njen na~in govora; neka su pak podozrivo gledala iz prikrajka: zloban duh dugotrajne ~amotinje kao da je ponekad postajao ja~i od duha pojedina~ne osobe. U svakom slu~aju, selo se oko nje bilo polarizovalo. Ona jo{ nije shvatala opasnosti takve polarizacije, niti je poznavala snagu zveri snagu zveri snagu zveri snagu zveri zemljinog sredi{tazemljinog sredi{tazemljinog sredi{tazemljinog sredi{ta – koja najpre zaposeda sve one koji su ispali iz toka svog vremena, a zatim ih okre}e protiv vizionara u svom mestu. Kroz pona{anje odre|ene dece izbijali su prikriveni stavovi njihovih roditelja. Jer ovi su isprva – polaskani posetom jedne gospo|ice – ljubazno ugo{}avali Elenoru. Ali njeni dolasci na konju u mu{kom jaha~kom odelu – uznemiravaju}a slika devojke kao oli~enja brzine i pokreta – bili su u suprotnosti sa sedela~kom ulogom ène u selu. Prilikom njene poslednje posete, jedan starac ogromnog stomaka – koji je u ruci drào no` i kobasice – èstoko joj je zapretio crkvom: iako je sam bio nevernik; ta~nije, poklonik podzemnog duha svog rodnog mesta: – crni panteista. @iveo je u sasvim svesnoj i namernoj neobave{tenosti spram de{avanja iz spoljnog sveta: na~in apsolutizovanja zakona svog malog sveta. & Trebalo je {to pre prona}i Elenorinu tetku Telmu. Ali, ona se u me|uvremenu vezala za jednog obolelog gospodina koji joj je obe}ao da ne}e biti sama u trenutku smrti: on }e

39

oti}i zajedno s njom. Nedostatak zagrobne vizure u njenom umu ubrao je svoj danak: odbijala je sve` vazduh i dnevno svetlo, teè}i mestu nemogu}e sigurnosti; odnosno: jednoj izvesnoj zameni za svoju li~nu besmrtnost – u koju nije èlela da veruje. Jer: upravo je to kvaziromanti~ni ideal spajanja sa suprotnim polom u trenutku ne~ije smrti: uko~enauko~enauko~enauko~ena slika jednog slika jednog slika jednog slika jednog zloslutno zloslutno zloslutno zloslutno kolebaju}eg vremenakolebaju}eg vremenakolebaju}eg vremenakolebaju}eg vremena; sve zarad izbegavanja sve zarad izbegavanja sve zarad izbegavanja sve zarad izbegavanja –––– od od od od strane onog koji sedi na tronustrane onog koji sedi na tronustrane onog koji sedi na tronustrane onog koji sedi na tronu odlu~ivanjaodlu~ivanjaodlu~ivanjaodlu~ivanja –––– obrtaobrtaobrtaobrtanjanjanjanja pole|ine stvari. pole|ine stvari. pole|ine stvari. pole|ine stvari. Me|utim, antipod takvom poku{aju samozatvaranja u komoru apsolutne izvesnosti bila je slika mediterana. I ona jo{ nije bila izbledela iz Telmine svesti, te je najposle uspela da se otrgne od ove zloulivene joj ideje i pristala da sa Elenorom krene na put. Elenora je provela sa svojom tetkom jednu mirnu godinu na obali Sredozemnog mora – imaju}i vremena da razmotri uzroke i posledice svojih pre|a{njih doìvljaja. înilo joj se da oni dolaze iz dubine nekog neistraènog vremena, koje – budu}i uzburkano srpom skoro nado{le plimatske promene – ispisuje sebe samo u potresom izba~en {iljak visine. Tokom puta je napisala: Tokom puta je napisala: Tokom puta je napisala: Tokom puta je napisala:

- Osloba|anje KnososaOsloba|anje KnososaOsloba|anje KnososaOsloba|anje Knososa ---- Pra-bi}e (majka-sova) koje nijenijenijenije imaloimaloimaloimalo opreku opreku opreku opreku (ve} se okretalo oko svoje ose) moralo je samo da je smislisamo da je smislisamo da je smislisamo da je smisli, te projekcijom-na ni{tavilo oprobaoprobaoprobaoproba – u njenoj mo}i da opstoji. Tako je nastao Lavirint jednog svetlosno-osamostaljenog Pogleda: onaj koji je izraz usu|ivanja pra-bi}a na prizor vlastitog nepostojanja: ~etvorokut~etvorokut~etvorokut~etvorokut vlastite izop{tenosti iz novonastalog sveta. I on – kao prostor mogu}nosti suìvota razlika – nastavlja da se multiplikuje (mnoì sa samim sobom): na taj na~in {to se – projektovanjem u daljinu – smanjuje i (~etvorodelno) doupisuje u samog sebe: kao prvobitno fiksiran ram opreke. Tako nastaje pododeljak vizije pra-bi}a, koji odre|uje segment njegove (~etvorokutne) sile: par (umnoàvaju}ih, supersimetri~nih) suprotnosti: Juno i Genije, dva (izlazno-ulazna) pola nebeskog vretena – koje, stalnim obrtanjem oko svoje ose, brusi dijamant ni{tavila; oplemenjuje prirodu svetlosti /kroti nepodno{ljiv pogled ~udovi{ta/; skre}e je u prostor iza ogledala – gde ova postaje fugom svoje zemne utrnulosti; trepetnom i stoga slikotvornom ìcoìcoìcoìcom harfem harfem harfem harfe – {to crpi svoj ìvot iz sloènog mozaika vlastitog posmrtno-razbijenog zvona odjeka. Ali – da bi ovo nebesko vreteno radilo kako treba – niti zemaljski vlasnik June /Minotaur/, niti zemaljska vlasnica Genija /Arijadna/, ne smeju ove zadràvati kod sebe: moraju ih otpustiti u Eter, gde }e se ukrstiti – kao Heksagram, uzdignut simbol jednog pokretnog jedinstva. Arijadna (samostvorena majka-sova, privremeno spu{tena na zemlju) je otpustila svog Genija; ali, Minotaur (samostvoreni otac jednoroga, ili tvorac muzike osame) nije otpusto svoju Junu – eteri~nu dvojnicu Arijadne, za koju je gre{kom mislio da je sama Arijadna, sasvim nevoljna da ìvi u podzemlju. Tada je ona morala – predvo|ena Genijem vr{no-ulazne niti nebeskog tkanja – da krene u bezdan Lavirinta; tj. u preusmeravaju}i bezizlaz bezizlaz bezizlaz bezizlaz jednog zmajevski-svevide}eg pogleda – kakav be{e hitnut u utrobu Zemljine lopte, jo{ u vremenu pre postanja ìvota na Njenoj povr{ini. I da – stigav{i do Minotaura, i to kao osvedo~enje (odbeglo-nezavisnog) ìvota njene zarobljene (pogre{no tuma~ene) praslike – preuzme Junu (àlom opijenu, svetsku nerazdeljenu du{u). Tek time – iz otrovne bobice podzemlja ispredena – nit sudbinskog tkanja biva oslobo|ena nu`de tkala~kog ponavljanja, i zakovrnuta tako da izbegne sopstveni prekid o izduùju}i {pic vretena. A uporedo tome i rog Minotaura be{e zakovrnut u Mese~ev srp; ujedno: pehar Venerinih suza.

40

Tako sa olujne platforme sveznanjaolujne platforme sveznanjaolujne platforme sveznanjaolujne platforme sveznanja (presto podzemlja podudaran sa najve}om visinom) biva spu{ten kosi zrak svetlosti – koji na nov neiskazan na~in obasjava ovozemaljski pravno-uspostavljen poredak: grad Knosos, koji je kona~no preobrazio i izneo na povr{inu svoj najdublje-podzemni osnov. A potom: ---- [estarenje Ve~nost[estarenje Ve~nost[estarenje Ve~nost[estarenje Ve~nosti i i i ---- Belo skriveno sredi{te unutar srca gavrana koji {estari nad predelom, obeleàva jedino ti{insko mesto unutar Podzemnog lavirinta Sun~anog grada, koga je oganj ljudske pohlepe pokopao i osudio na nepodno{ljiv vi{evekovni bruj – izraz svog melanholi~nog samozaborava. Otud dubina pri~edubina pri~edubina pri~edubina pri~e jednog gavrana, koji meri stupnjevemeri stupnjevemeri stupnjevemeri stupnjeve narastaju}ih bolova vrh tesne zemljine kore – koji su prvobitno bili nepojamni, da bi tek kroz svoj savez sa dalekim prislu{avaocima postali pojamni: i to kao kristal-koji-raste, sasud odjeka tu|inskih patnji; a zatim, krst sapatni{tva, utisnut na mesto spoznatog vrhunca – u vidu Grede, {to podupire odmetnut, zanavek putuju}i [iljak pojedinstvene volje; odvaljen pramac La|e Argo, koji, se}anjem na Hrastov dom ptica, peva.

* * *

Prilikom svoje opro{tajne posete Provansalskim Alpima, Elenora i tetka Telma su odsele u jednoj planinskoj ku}i – sme{tenoj ta~no ispod strme litice. Poslednje no}i boravka na tom mestu, Elenora je usnila kako u rukama drì portret neke ène: portret koji je bio fluidan – kao odraz u jezeru. Kada se zagledala u njega videla je da to uop{te nije zemaljski lik – iako odi{e izvesnom ènstveno{}u, odnosno gracioznom izmicajno{}u – i podi{la ju je jeza. To bi}e je po glavnim svojim crtama li~ilo na nju: visoko i {iljato teme glave, istaknute jagodi~ne kosti, uvu~ene kose i duga~ke o~i i veoma suèna vilica. Ali izraz o~iju nije imao veze sa njom, niti sa i~im {to je ljudsko: bio je beskrajno nezainteresovan za ono {to se zbivalo u svetu oko njega, ili, ta~nije, uronjen u neku ogromnu daljinu – na koju se ustremio poput ptice-grabljivice. Zatim je to bi}e iza{lo iz rama slike, uveli~alo se do Elenorine veli~ine i po~elo da je vu~e: i to putem izvesnog magneta, koji joj je izlazio iz uske vilice – poput paukove niti, koja tka vi{evrtlo`nu mreù /u ovom slu~aju: mreù testiranja du{e smrtnika?/. Osetiv{i prisustvo jednog daleko superiornijeg uma od ljudskog, koji nije bio obdaren mo}i da saose}a sa niìm svetom, Elenora je odmah shvatila jedinu svoju prednostjedinu svoju prednostjedinu svoju prednostjedinu svoju prednost:

– Ti si nêma! Ti nema{ mo} da re~ima preobraàva{ stvari!

Vu~enje se nastavilo, premda oslabljene ja~ine.

– Nemoj da me uvla~i{ u sebe, ja nisam isto {to i ti – iako li~imo! Ti si jedna genijalna

naprava koja se osamostalila od svog Izumitelja, jer ovaj odavno nije ìv! Ti si ostatak Njegove preegzistencije, koja se sasvim ve} preina~ila!

Vu~enje je tada popustilo, i Elenora se – pro{av{i kroz iglene u{i magnetnog tkanja – probudila. Bila je najdublja no}. Treperila je elektromagnetizmom jo{ neko vreme, da bi najzad shvatila da je sve to do{lo od strme stene u zale|ini ove ku}e. Setila se kako ju je

41

Albert vi{e puta upozoravao na to da ona mora da izbegava podno`je visokih planina. Ali, za{to joj je pretnja dolazila upravo od onog {to je najvi{e privla~ilo i podsticalo njen um?

Povodom opisanog doga|aja, Elenora je napisala:

Slom nebeskih tablica:

@elja pra-ideje (majke-sove) za potvrdom svoje pra-jedine mogu}nosti nesamerljnesamerljnesamerljnesamerljiiiivo oja~ava u vakuumu vo oja~ava u vakuumu vo oja~ava u vakuumu vo oja~ava u vakuumu –––– u kome ona trudno i{~ekuje vlastitu opreku; ta opreka jesu uvrtloèno-mreàste tablice, pod koje se privodi trag njene samoizronele pojave. Moraju se polomiti tablice (sru{iti lestvice) jer ove pripadaju ravni uskrsnu}a; sferi nesaznajnog, za koju je potrebna – herojska – spremnost na skok. A dokle god se one – kroz pokretne zavoje – daju sopstvenom i{~itavanju, sam subjekt i{~itivanja ne moè izvr{iti (pravovremeni) skok; tj. ne moè ispuniti tablice, jer ne moè u}i u oblast apsolutnog rizika iz koje se one same ispisuju: sopstveno znanje o i{~itanome ga spre~ava u tome. Iz tog vrtoglavog i{~itavanja odmaknute sfere dotekla je i predstava o nu`noj dobroti te iste, i to onoj koja nagoni zemnog sagledavaoca na – u svom pra-razlogu ne-preispitanu – delatnost: odluku na – preuranjen – skok. Ali, prava njegova delatnost moè da izvire tek iz sloma prisutne lestvice vrednosti, ili, beline njegovih olujno-raskrzanih velova. Teza o zlu nebesnika: Postoje neki od duhova koji ~ine nadnebesku elitu, a koji uop{te nemaju samobitno postojanje – te koji ~ine mrtva slova tablica. I oni usisavaju pojavno mno{tvo, sakupljeno-oko-prestola, kao jednu nepreglednu mle~nu pra{inu. Na taj na~in postade plodonosna glina (klupko mrtvih re~i) iz koje proklijava nov ({iresmisleni, izvanprestoni) ìvot. Postoje i oni koji takvu samobitnost imaju, ali koji ~ine tek manjinu-unutar-manjine: podskup date elite, ili klijaju}i kapacitet vakuuma, skrit ispod samih mrtvih slova.ispod samih mrtvih slova.ispod samih mrtvih slova.ispod samih mrtvih slova. A svi ostali duhovi – kovitlavo mno{tvo ~estica – ~ine prelazne oblike izme|u ova dva slu~aja. (...) Jer nebesnici nisu sve kadri. Naime, seù smrtnici pre do ponora. Dakle, s njima se preokre}e odjek. Dugo je vreme, ali se zbiva istinitost.**********

& Kada se vratila u Sedi{te tajne mreè, Elenora je imala punih dvadeset godina i bila spremna da nastavi zapo~eti rad. Odmah je dobila usmeno obave{tenje da su svici izvan Francuske i na sigurnom mestu, ali da je oprez i dalje neophodan zbog lokalnih glasina koje bi mogle da se pro{ire. Ada je dobila toliku stipendiju da je mogla jo{ jednu godinu da stanuje u Sedi{tu i poha|a seminare i predavanja, ali to nije ~inila nego je samo povremeno navra}ala da se opskrbi materijalima ili pozajmi neku knjigu. Zorova komuna, nastanjena u okolini Orijaka, me{tanima je sve vi{e upadala u o~i. A Ada – koja je ìvela sa njima ali dràla do svog ugleda – udala se za Zoroa ranije nego {to je planirala i nastanila se trajno na njihovom posedu. Usled ozvani~enja svoje veze, smatrala je da ima prava da zahteva da ih Elenora pose}uje: ova je, me|utim, znala da je to mnogo pre Zorova nego njena èlja.

42

Prilikom poslednje Adine posete Sedi{tu, Elenora joj je jasno dala na znanje da ih zasigurno ne}e nikad posetiti, jer se ne ose}a kao njihov deo, kao i to da se vi{e ne pla{i Zorovih pretnji jer se svici nalaze u zemljama van Napoleonovog doma{aja. Na te njene re}i Ada nije ni trepnula, kao da je bila ve} sasvim naviknuta na tu|a odbijanja i uvrede. Nepokolebano se kretala ka jednom utvr|enom cilju. Hajnrih je odlu~io da Elenora ne ide u selo sve do prole}a; a tada je bila jesen i {ume prema Dordonji su bile pune plamenori|eg li{}a i sve zagasitije zelene mahovine, dok su stabla kona~no iznosila na videlo svoje karaktere: kroz vr{ike njihovog granja kao da je izlazio na videlo dah neke davne pe}ine – u kojoj je boravilo proro~ko, nebo-iscrtavala~ko oko. Po{to je to znala, a u vrtu Sedi{ta nije bilo lokalnog sezonskog rastinja, Elenora nije odolela isku{enju te je jednog jutra uzjahala konja i odgalopirala daleko, ka prozirnim listopadnim {umama. U~inila je to nekoliko puta sve dok jednog dana nije srela, u {umi domah sela, svoje biv{e u~enike. Oni su se isprva bili silno obradovali da bi se odmah zatim i uozbiljili, saop{tiv{i joj da mu` njene sestre nahu{kava selo protiv nje i Sedi{ta:

– Pominje im neumerenu rasko{ dvorca i neprijavljene istraìva~ke delatnosti; zatim va{e

duge i usamljene, za njih sasvim nekorisne {etnje! Ali najvi{e to da je va{a misija u selu prekrojavanje narodne tradicije, te da ste umislili da ste nova Orleanka – koja }e im odvesti decu u propast, ako se i nadalje bude dozvoljavao va{ pristup!

– Savakako nam ne smete vi{e dolaziti! Ali se moèmo povremeno vi|ati po dogovoru u ovoj {umi. Tu u blizini ima jedna prastara ru{evina ~iji su zidovi srasli s gigantskim korenjem, i gde nas niko iz sela ne}e traìti.

Tako se i doga|alo. Bili su to nezaboravni – posebnom draì obojeni – susreti sred neprijateljskog okruènja. Iako sme{teni u sku}enom prostoru, skupovi su se odvijali na sveèm vazduhu i ~esto bili pra}eni horovima ptica. Hajnrih za te njene susrete nije znao: bio je prebriàn po Elenorinom uverenju, te ga nije izvestila ni o Zorovim nahu{kavanjima. Iako su uzajamno poverenje i naklonost naglo porasli – nakon njihovog pro{logodi{njeg razgovora – Hajnrih je i dalje izraàvao izvesnu sumnju u izvornost njenih otkri}a, odnosno, u samoniklost njenih ideja. Vi{ak svesti koji je po~ivao u njoj jo{ od ro|enja, ili njeno muklo znanje nepoznatog porekla, ispostavilo se kao nepremostiva preprekanepremostiva preprekanepremostiva preprekanepremostiva prepreka izme|u njih dvoje. Jer, jedan deo njenog bi}a/znanja uvek je ostajao /za njega/ neprotuma~iv, i tako se proces njegovog samorazja{njavanja oduàvao u beskona~nost.

– Jednog dana moramo staviti ta~ku na na{ zajedni~ki rad – re~e joj Hajnrih. – I moramo

izvu~i dominantnu nit izlaganja, iz zapetljanog klupka semiosfere. – Uslov te ta~ke je smrt nekog bi}a, koje je povezano sa zaostalim ìvotom jezgra u

mrtvoj ljusci prateksta. Koje li je to bi}e? Nije li bolje ostaviti ga da ìvi, jer je ono mo`da vrednije od te ta~ke? – zapita se Elenora.

– Neka nam ono nado|e – nakon stavljene ta~ke – kao rasklop sopstvene testamentarne volje! – predloì odlu~no Hajnrih.

43

Do{la je zima – i sneg u njihovom vrtu ~udno je odudarao od tropskog rastinja, a okolna zavijanja vukova od predve~ernjih krikova paunova. A Elenora je unutar Sedi{ta stekla sasvim druge prijatelje spram onih kojima se s razlogom nadala: ne one koji su prvobitno bili njome ushi}eni – jer su oni potpuno zahladneli prema njoj onda kada su videli koliko stepenika treba, zarad pribliàvanja njenoj esenciji, pre}i; nego one koji su isprva bili prema njoj ravnodu{ni, da bi se tek kroz duì period sara|ivanja razvilo obostrano diskretno simpatisanje, uvaàvanje i razumevanje. & Kada je do{lo prole}e, Elenora je ponovo krenula u svoje {etnje, i povremeno na tajne sastanke sa seoskom decom u dubini {ume.

Jednog dana, izme|u seoskih devojaka i Elenore, povela se rasprava o prirodi ljubavi. Da li je ona – ako se desi – proizvod slu~ajnosti ili predestinacije? Da li postoji ve~iti zanos – i ({to je za njih najva`nije pitanje) da li treba da poslu{aju savete svojih roditelja i pristanu na brak zasnovan na tzv. zdravoj proceni razuma? – Postoje mnogi primeri u istoriji koji idu u prilog osvedo~enja postojanja ve~itog zanosa.

Oni koji èle te primere da sakriju – iako za njih dobro znaju – ~ine to u cilju trgovine ljudskim du{ama – odgovorila je odlu~no Elenora.

– Proizvod slu~ajnosti je ovozemaljski susret izme|u dve osobe; a proizvod predestinacije je onozemaljska harmonija izme|u krilatih duhova-~uvara (anime i animusa) te iste dve osobe.

– Nezavisno od prolaznosti ovozemaljskih ose}anja, postoji u svemiru vi{a matemati~ka vi{a matemati~ka vi{a matemati~ka vi{a matemati~ka jedna~inajedna~inajedna~inajedna~ina koja dokazuje da ta~no jedna anima i ta~no jedan animus stoje u srcu zlatnog preseka – koga samo bo`je oko vidi! – naglasila je Elenora.

– Ali time se – nastavila je ona – ne garantuje ovozemaljski susret niti ostvarenje harmoni~nog zajedni{tva izme|u osoba, kojima ti krilati duhovi (svetle senke njihovog sopstva) po ro|enju pripadaju. Osobi kojoj je dato da upozna svog dvojnika-na-zemlji (nemalo je takvih, iako ne ~ine ve}inu) mora se pona{ati prema njemu diskretno:mora se pona{ati prema njemu diskretno:mora se pona{ati prema njemu diskretno:mora se pona{ati prema njemu diskretno: ne sme mu nametati vlastito vi|enje na~ina ovozemaljskog ostvarenja nebeski-predodre|ene harmonije me|u njima. Ali, tako|e, ljubav osobe o kojoj je re~ ne sme zavisiti od bilo kakvog – pozitivnog ili negativnog – odgovora prepoznatog dvojnika; nego isklju~ivo od ja~ine vlastitog usaose}avanja u viziju boànskog oka. To je ono {to ovom zanosu podaruje trajnost u vremenu, jednu temeljnu neiscrpivost varijabli pesni~kog govora.

– Ali, {ta to zna~i za nas konkretno? – upitala je devojka iz publike.

– To zna~i da jedna gospa kojoj se to dogodi mora ostati uzdràna – odgovorila je – i

umesto neposrednog iskazivanja svoje naklonosti negovati kurtoaznu komunikacijukurtoaznu komunikacijukurtoaznu komunikacijukurtoaznu komunikaciju: jer voleti nekog zna~i ostaviti ga na miru. Tek ako se desi nagove{taj odgovora s druge strane, ona moè u~initi slede}i korak i izazvati ga da izrekne njenu poetsku su{tinu. Ukoliko on u tome uspe, prostor daleke ljubavi biva popunjen milionima stvorenja koja

44

~itaju njihov telepatskotelepatskotelepatskotelepatsko----dopisni intertekstdopisni intertekstdopisni intertekstdopisni intertekst. Tada izme|u njih nestaje granica – bivaju}i pomerena na horizont nezemaljskih ali opevaju}ih ih osmatra~a! Ishod svega toga je ro|enje nekog dela: bilo umetni~kog, bilo biolo{kog – u vidu za~e}a posebnom aurom opremljenog deteta, koje je bez mrlje u vlastitoj du{evnoj supstanci; i to je ono ~uveno ra|anje u lepoti, o kome je govorio Platon.

– A ukoliko se taj o~ekivani odgovor ne desi, ili se pomenuti zahtev gospe ne ispuni, ona ona ona ona mora odbiti bilo kakvu zamenu za izostalomora odbiti bilo kakvu zamenu za izostalomora odbiti bilo kakvu zamenu za izostalomora odbiti bilo kakvu zamenu za izostalo: mora ostati sama; tek tada ona postaje pesnik. Jer njoj je dvostruko teè nego mu{karcu da se odupre svom utapanju u bli`nje – koji u njoj ne vide individuu ve} silu i oli~enje sveobgrljuju}e majke.

– Ali, mi nismo na rangu takvih gospi; {ta je sa obi~nim devojkama koje nemaju takav

jedan uzor pred o~ima, koje ne mogu ~ak ni da ga zamisle, a sredina im zagovara sve suprotno? – upitala je ista devojka.

– Radi promene dru{tvene svesti nije potrebna nikakva druga sila osim sile otkrivenog sile otkrivenog sile otkrivenog sile otkrivenog

znanjaznanjaznanjaznanja – naglasila je Elenora. – Jer kako bi ina~e bilo mogu}e da u dvanaestom veku (– onda kada su arapski prevodi vratili Evropi zagubljenu anti~ku gnozu –) najedared procveta samostalna dvorska kultura.samostalna dvorska kultura.samostalna dvorska kultura.samostalna dvorska kultura. I to ona ~iji je je stepen prefinjenosti – dignut iz kaljuge podani{tva crkvenim poglavarima – jednak goti~koj ~ipki maj~ine uzlebdele haljine: liku budu}e muzike, velikoj zagrobnoj fugi.

Elenora je nakon duè pauze nastavila svoj govor:

– I upravo zato je prototip svih autokrata (– najpre kronos, potom papa –) poku{ao da poku{ao da poku{ao da poku{ao da ospori gospodstvenost jedne dubokoospori gospodstvenost jedne dubokoospori gospodstvenost jedne dubokoospori gospodstvenost jedne duboko----samosvojne gospesamosvojne gospesamosvojne gospesamosvojne gospe:::: – na taj na~in {to ju je u~inio nevidljivom za ovaj svet. A zatim je progutao sve kolebljive poluneuke devojke, koje su ostale bez pravog uzora vlastitoj jo{ neupostojenoj ènstvenosti.

– A merilo gospodstvenosti te davne gospe (Severne zvezde, Ledene kraljice) upravo je u tome {to je ona jedina stupila na mesto preseka svih pretpostavki (o putu sveop{teg smrtno-iskapavaju}eg postajanja – kroz napuklo zrcalo No}i). I stoga ona ne zavisi ni od ~ijeg odgovora vlastitom u-beskraj-projektovanom zvuku sopstva: ona moè da podnese i najlju~inajlju~inajlju~inajlju~i beleg osbeleg osbeleg osbeleg osameameameame.

– I ukoliko obi~ne devojke iz sveta podmese~evog ostanu zagledane u prizor zvezdane osame, vrlina prvobitne ènstvenosti osta}e o~uvana u njima. One ne}e nikad poprosta~iti, ma u kakvoj sredini se nalazile.

– Jer: samo je za svedoke pramaj~inog vatreno-ispisuju}eg nestanka rezervisan uìtak Osmatra~kog putovanja: – o~i ma~ke opremljene krilima.

Bila je prekrasna svetlost tog majskog poslepodneva kada se vodio ovaj razgovor, ali je zajedno sa kosim sun~evim zracima prodro u {umu i pogled jednog de~aka – koji je bio poslat iz sela da ih uhodi. Odmah je preneo vest o ovom sastanku svojim roditeljima kao i ostalim starijima u selu, te je za koji dan u Sedi{te stiglo prete}e pismo: – Bi}e vam spaljena biblioteka! – Niste to smeli raditi iza mojih le|a! – re~e natmureni Hajnrih.

45

– Nisam mogla vi{e da izdrìm svoju odvojenost od prirode – re~e okrivljena Elenora. – Slu~ajno sam galopiraju}i srela decu. Toliko su se obradovala da ih nisam mogla odbiti. Jer, jednako kao i na{, vaàn je i njihov napredak!

– Ti susreti su pod sada{njim okolnostima neizvodljivi! A pored toga, ovde imate velik i prekrasan vrt – re~e Hajnrih. – Zar vam to nije dovoljno??

– Ah, to nije prava priroda! Ovde je sve tako ve{ta~ko! – odvrati Elenora. – Nemate vi pojma o vrtovima! – odvrati Hajnrih. – Kad ve} volite divlju prirodu, mogu

vas poslati u Skandinaviju: tamo su – vi{e nego ovde – ra{ireni ogranci na{e mreè. Takvu prirodu i svetlost jo{ niste videli. [ta kaète na to?

– Volela bih, zaista, ali ne odmah! – zaklju~i, nakon duè pauze, Elenora. – Svakako, svakako ne odmah, moramo zavr{iti projekat! – odvrati Hajnrih. – A ako u

me|uvremenu budete hteli da ja{ete van na{ih kapija, dodeli}emo vam pratnju! Znam da to ne volite, ali ne vidim drugog re{enja!

Kada se Ada ponovo pojavila u Sedi{tu, imala je lice neprobojno kao masku. Rekla je da ona nema nikakve veze s tim pretnjama, i tako je i delovala.

Elenora se i dalje dopisivala sa svojom tetkom Telmom. Ova ju je upozorila na to da ~ak i dobri ljudi me|u seljacima mogu ponekad postupiti sasvim suprotno svojoj prirodi – onda kada osete strah pred ne~im za njih nerazumljivim. Lak{e oni podnose tla~enje nego suo~enje s nepoznatim. Tako|e ju je podsetila na to kako je rulja optuìvala Mariju Antoanetu za upravo one poroke koje oni latentno nose u sebi: jer upravo oni ~ine dug rep hidre, koga prevodi glava harpije – {to usisava u sebe pokli~ narodne bune. & Tog leta Elenora je otputovala, i nije se vra}ala dve godine. Imala je, za to vreme, stalnu pismenu komunikaciju sa Sedi{tem. Ovo je – zahvaljuju}i napretku [ampolionovog tuma~enja hijeroglifa – steklo dodatni hipotetski uvid u sâm egipatski pratekst; dotad su se oslanjali na gr~ki i latinski prevod. Saznala je na svom putu tako|e i to kako je jedan Hajnrihov agent otkrio da je falsifikat mape zla doti~ni Indus poslao u Kazahstan, azijski deo carske Rusije – zapravo, dostavio ga je u jednu pograni~nu planinsku oblast jednom taoisti~kom sve{teniku, koji je poreklom bio iz Kirgizije. Taj se sve{tenik jo{ i pre pregledanja mape bio za nju veoma zainteresovao; ùdeo je da napravi specifi~an amalgam sa vlastitim u~enjem – ~ija je glavna unutra{nja opasnostunutra{nja opasnostunutra{nja opasnostunutra{nja opasnost bila da se ta~ke svetla-i-tame prisutne unutar jin-jang simbola zamene i relativizuju. Zahvaljuju}i svojoj uglavljenosti u oktagonalni to~akoktagonalni to~akoktagonalni to~akoktagonalni to~ak uzvi{enog promi{ljanja svih datih mogu}nosti (to~ak koji se kre}e levo-desno, bez mogu}nosti i~ije prevage) ovaj “spojeno-dvooki” simbol nikada ne gubi iz svog “udruènog” (sinhronog) vida ono ono ono ono {to je starije{to je starije{to je starije{to je starije: tamu koja je porodila i uzdigla prvu svetlost: drhtavu zvezdu zore, koja je àlno zgasla i izmestila se u zba~enu opnu vlastitog isijanja (“beonja~u”) – u kojoj tada postade ta~kom tame (“zenicom”); sssspust pust pust pust boànskog vida u ljudsko oko: uslovuslovuslovuslov mogu}nosti prorokovanja.

46

Dakle, samostalno svetle}e oko iz-podzemlja-izletelog zmaja postade svetlo-upijaju}im ljudskim okom-bez-krila! Zarad nezaborava no}no-nebeskog okrilja koje ga je podiglo, ovo zmajevsko-ma~koliko oko vr{i svetlodavno pretezanje zaprege oktagonalnog to~ka ka jinu (tami/blagosti/neizabranosti) – ali to tako da sâmo nikad ne postaje subjektom te tame (odlukom svetlo-misaone no}i). Dakle ono ostaje samostalno-svetle}e oko-bez-tela; kristalno-muzikalno znanje u snu, {to je bez vlasnika; vrelo postanka svakog smrtnog pojedinstva, koje odbacuje Ustoli~enog omogu}avaju}i mu da sazna ponor u sâmom srcu Prestola… Ali ovaj putuju}i taoisti~ki sve{tenik se upravo bio op~inio nonootkrivenom mogu}no{}u da se to “dvobojno oko”, simbol njegove tradicije, otelotvori kao odlivak prauzroka: senka senka senka senka ppppro{lostiro{lostiro{lostiro{losti – koja beja{e dijaboli~nakoja beja{e dijaboli~nakoja beja{e dijaboli~nakoja beja{e dijaboli~na; te da prevagom principa èstine (– koji kida zvezdane niti i divinizuje vladarevu sablast –) ovaj tao-to~ak autonomnog odlu~ivanja o prezentnoj stvarnosti, ukuca u sebe klin odreknute stvarnosti; ta~nije: otrovni nokat proro{tvaotrovni nokat proro{tvaotrovni nokat proro{tvaotrovni nokat proro{tva, {to zape~a}uje pra{inastu knjigu sazve`|a, te sobom svezuje upute za samovo|stvo zvezda… To bi bila jedna patolo{ka ideja o lokalnoj upotrebi ove bitno multiverzalne mape dobra-i-zla – ona ideja kojoj }e trebati jo{ dosta vremena da se osvedo~i i mo`da geografski pro{iri, a koja svakako pogoduje zanemarenim seoskim teritorijama pod centralisti~kim monarhijama! @ivot u severnim ruskim stepama, tamtamtamtamnim rukavcima vremenanim rukavcima vremenanim rukavcima vremenanim rukavcima vremena, pogoduje lakom prihvatanju ove izokrenute vizije budu}nosti – koja, kao svojevrstan supervizor mase, uklju~uje u sebe i mesta za sve ve{te poltrone! Odatle tek sledi spektakl uspinjanja u nebo revizioniranih dru{tvenih lestvica, od kojih su neka mesta javnog uspona mesta muklog propadanja u ponor. Dovoljno je samo jedan takav poltron da se uspne, pa da se uru{i carstvo. Vi{e se od toga nije saznalo, niti se o tome dalje govorilo. Kada se najzad vratila – oja~ana velikim hladno}ama i obasjana polarnom svetlo{}u – Elenora je bila na vrhuncu svojih umnih sposobnosti: kao da je dosegla zvezde. Tokom puta je napisala:

- Neitine o~iNeitine o~iNeitine o~iNeitine o~i -

Neitine o~i, koje – poput sun~anog ~asovnika – zriju {irine zvezdanih obrta, te zajedno sa trenom sabirne ti{ine (u kome dolazi do zastoja njihovih dobro-nao{trenih kazaljki) izlivaju te~nu maglinu uvek novoozvezdanih raspoloènja, punih fluorescentne pra{ine. To je prelaz izraza jedne dugo sputavane a pri tom nesalomljive volje za pravdom, u ublaèn sanjala~ki izraz nulto-graditeljskog opaàja stvarnosti! Pri tom se u nje, {to je ujedno ma~ki i vuku nalik, javlja i izvesno preistorijsko svetlenje ipak jo{ ljudskih o~iju – ~ijoj {irini povratnika, ili ìvotinjoliko-kosoj duìni, odgovara neizmerno graciozna suènost vilice: – instrument zavijanja maglene nutrine onog vremenainstrument zavijanja maglene nutrine onog vremenainstrument zavijanja maglene nutrine onog vremenainstrument zavijanja maglene nutrine onog vremena koje tek zagrobno zadobiva svoj crte`!koje tek zagrobno zadobiva svoj crte`!koje tek zagrobno zadobiva svoj crte`!koje tek zagrobno zadobiva svoj crte`! To je, dakle, preciziranje – u njenom oku – smernice sile samog dara. Mnemozina {to usta ne otvara nikada! (...) Ona je unutra{nji sat, prepuna riznica, izvor ogra|en; Veza sa ne~im {to nije vreme uhvatljivo jezikom. Nijedne da izusti; posvetila se negovorenju. Ona je istovremena. Poseduje, i se}a se, i sestre joj budno prate drh-

47

tanje o~nih kapaka. *********** Neitine o~i, kada jednom isprojektuju – na gledani predmet – vrhunac svojih unutra{njih zbivanja, taj se vrhunac “odvaljuje” od same te vi|ene stvari i vra}a nazad u ambis njenih zenica. Otud i ove, na ta~ki postignute gustine svojeg zrcaljenja, postaju “ranjene”, svetlosno-izlivaju}e. Njene o~i tad vi{e kao i da ne vide, nego samo jo{ zra~e – ali sa tako uveli~anom snagom svog slepo-misaonog poga|anja nutrine prisutnih stvari, da postaju nalik na crna sunca. Pri tom joj se pogled – u trenu doticanja “krcate” dubine nekog predmeta – do te mere preplavljuje obzorjem da boji njene beonja~e u plavo. I one tu jo{ samo pronose fokus daljnih zbivanja, poput hitre zmijolike re~ice {to proseca sredi{te nekog planinskog venca – koji se ne moè s tla sagledati. Iako zalelujana jer posve}ena daljnom besteìnskom prostoru, pokreti njenih udova kao da proizilaze iz najve}e dubine Zemljine teè, te ona i u stavu mirovanja zadràva trag protoka-kroz-sebe podzemnih vetrova. A ruke su joj, pri tom, kao podvodne grane {to prate smer i razvoj nenadanih vodenih zaokreta. Nekad vetrokazi a nekad ra{lje, {to se slepa~ki-istrajno provla~e kroz ~estar – da bi dohvatile svoju iskonski odmaknutu mo} sveobuhvatanja! I one se – jednim sopstvenim raspoznavaju}im ~ulom u vrhovima prstiju – kao lijane obavijaju oko predmeta. Ona se kao sagledavateljka – sred gase}eg zelenog pojasa sutonje zone – ispunjava slutnjom jedne potpune promene u atmosferi. Iako sva obamrla pod teìnom svetlometnog u-sebi-suprotstavljenog utiska, to jest, uronjena u dubinu sutona, ona nenadano (u bitno nepromenjenom stavu) k njemu zakora~uje, odabiraju}i klju~ni tren – za skok; uporedo: – za pokret razvezivanja njegovih usukobljenih, u-snop-svezanih zrakova. Jer tek na tom mestu gde se sve ru{i ona moè samoj sebi da postane shvatljiva, vidljiva za sve ostale. Svojim ustrajnim, bistro-zanosnim pogledom ona zasenjuje ~ak i nezavidnost sopstvenog poloàja – pogledom gotovo ve} sasvim ma~jim. Jer, krajnje-doseglim se mirom njenih o~iju najavljuje spremnost na skok; i to ka u-dalj-odlaze}em svetlo-ra~vastom izdanku sfere, koji je – poput obrnutog korena, preìvelog ogranka stabla svetlosti – otrgnut iz dubine zemaljskog predela. A prema njemu se i cela sutonja sfera iznova oblikuje, postaju}i sli~na bi}u sagledavateljke: njenom vrcavom uz-vetar-zanose}em plamu! Jer njen pogled oli~ava zanesenost upravo opaènom nebeskom novo{}u, koja izvodi nju-kao-opaà~a iz klopke preokupiranosti radom svog za-zemlju-vezanog tuma~enja. Jer lutaju}i znakovi jedne nevidljive prirode tek naknadno bivaju sabiti u tekst ovozemaljskog reljefa. Pri tom, oganj ove novosti od njih stvara dimnu zavesu, vlastiti svetlosno-produèn rukavac: – putokaz preobraàja ~vrste materije u auru sopstva, koja putuje oko mesta prvo-postavljenog pitanja o sebi. I tek time ona rafinira nit sveprote`ne komunikacije…

– [ta ima novo? – upita Elenora, izlaze}i iz ko~ije s bakarnim uvojcima ispod {e{ira, te stasom i pokretima kao u srne. Imala je dvadeset tri godine, i za godinu dana je trebalo da ozvani~i (ili ne) svoje ~lanstvo (paralelno: autorstvo) u Sedi{tu tajne mreè. Iako i dalje s likom devoj~ice, sazrela je: o~i su joj dobile ja~e zra~enje postav{i u polutami fosforne, kao i Hajnrihove. Postala je vi{e samouverena, imuna na Hanjrihove sumnje – one je vi{e nisu niti podsticale niti spoticale. Nju je sada podràvalo ne ovo dru{tvo ve} ne{to {to je doticalo s mnogo ve}e visine:

Kao jelka s visine Posmatra nas pramajka Njeno blago naginjanje Osovina je svekolike ravnoteè Mnogih svetova u nastajanju.

– U vrtu su posa|ene sadnice iz ovog kraja, a dobavili smo i crne labudove, sijamske ma~ke i ze~eve – odgovori joj s ponosom vrtlar.

– To je divno! A da li seljaci jo{ uvek prete? – upita Elenora.

48

– Ni{ta naro~ito: {alju povremeno nepotpisana pisma, zahtevaju da vas vi{e ne primimo! Plemi} je od skora angaòvao nekoliko lovaca da preko no}i ~uvaju na{e kapije – izvesti je precizno vrtlar.

– Ne pada mi na pamet da ograni~avam svoje kretanje. Ako treba, nosi}u i ja pu{ku kad budem izlazila! – odlu~no re~e Elenora.

– Izgledate mnogo bolje nego kada ste oti{li! – re~e joj razdragani Hajnrih prihvataju}i

joj ruku. – Ovde se upravo vodi èstoka rasprava o tome da li da se na{i radovi i otkri}a autorski potpisuju ili ne. To se svakako i vas ti~e u velikoj meri. Ne znam ni sam {ta da vam savetujem. Mo`da da preuzmete pseudonim nekog starca: bolje i to nego nepotpisan rad.

Odbor Sedi{ta izglasao je da se zarad fizi~kog opstanka i proboja njihove zajedni~ke ideje – pod nepovljnim dru{tvenim okolnostima – mora `rtvovati li~no autorstvo. Jer tu je pretnja od pro{irivanja Evropom lo{e predvo|ene revolucije, u kojoj bi rulja ugrabila zvono sazrenja krhkog bi}a prastvoriteljke. Njima bi se tad sudilo zbog skrivenosti. A i tako su im se radovi propleli do te mere da je autor postao zbirna personazbirna personazbirna personazbirna persona. Jedino putem takve anonimnosti bi se za{titila intima zakopane ko{tice zimskog ploda, koja tek treba da pusti u visinu svoj plemeniti izdanak.

– Ali ne stoji li u osnovi na{ih nastojanja vera u nesvodivi kapacitet svake jedinke? –

upita iznenada Elenora, koja nije bila njihov ~lan te nije mogla da glasa. – Va{a pozicija me|u nama je uistinu posebna – odgovori joj spremno na~elnik odbora. –

Nadamo se da razumete opasnost na{eg poloàja, i da }ete nam oprostiti to {to ne moèmo javno da obznanimo va{e postojanje i ulogu. Sve {to moèmo da vam obe}amo je da }emo nagodine mo}i da vas primimo za ravnopravnog ~lana, i da }e informacija o va{oj zasluzi sti}i u sve ogranke na{e mreè.

– Ali {ta }e od mojih radova biti objavljeno u zborniku? – upita Elenora, posle kra}e pauze.

– Skoro sve! Va{ stil je specifi~an, tako da }e i u zborniku zadràti svoju samosvojnost. Na{a briga je da zbornik bude ~itan a da ipak preìvi predstoje}i lo{ period. Isticanje na{ih ìvota i li~nosti koji su doveli do njegovog nastanka samo po sebi nije mana, ali je na drugom mestu po va`nosti. Najva`nije je srce asrce asrce asrce autorskog savezautorskog savezautorskog savezautorskog saveza. Na kraju krajeva, ne{to uvek mora biti `rtvovano.

Od tada – kada je ova mu~na odluka bila donesena – niko vi{e nije èleo da pominje

tu temu. – Ima i va`nijih stvari od registra na{ih autorstava. A to je sam na{ ìvot. Za{to ne bismo

ìveli kao Peripateti~ari? – predloì Hajnrih. – Mogli bismo da krenemo Elenorinim stopama, i da organizujemo duge {etnje tokom kojih bismo raspravljali sve na{e bitne teme i nedoumice. Umesto pra{njavih knjiga ~ita}emo tekst reljefa. To }e biti mogu}no i preko zime, ako nabavimo jelena i saonice.

49

Elenora je bila veoma zadovoljna ovim predlogom, ali ipak nije sasvim odagnala strepnju; instiktivno je znala da registar ima sopstvenu autonomnu egzistencijuregistar ima sopstvenu autonomnu egzistencijuregistar ima sopstvenu autonomnu egzistencijuregistar ima sopstvenu autonomnu egzistenciju, daleko mo}niju od njihovih biolo{kih ìvotamo}niju od njihovih biolo{kih ìvotamo}niju od njihovih biolo{kih ìvotamo}niju od njihovih biolo{kih ìvota; te da je on lavirint koji moè da usisa svakog onog koji ga zanemaruje, neta~no se u njega upisuje, ili mu se naprosto odupire neupisivanjem. Pa ipak, bila je to najlep{a godina koju su stanovnici Sedi{ta do tada imali: puna bratskih ose}anja, neobuzdane slobode uma i vizije. Jedina neprijatnost koju je Elenora usput imala je poseta njene sestre tog narednog prole}a. Tada je ova – vidno namu~ena i propala – traìla da ona iza|e izvan kapije dvorca, gde ju je ~ekao deo Zorovog novopro{irenog dru{tva. Videlo se da to ~ini preko volje – po izvesnom tu|em diktatu, koji je upravo bio saveznik njenoj nadmenosti! Elenora je bila gotovo uàsnuta, ali je ipak krenula za njom radi procene novih ~lanova. Bila je to mnogo gora skupina od prethodne. Njih nekoliko, od kojih su bili najgori jedan sirov momak i jedna krupna devojka – kojima su se razvrat, nasilni{tvo i ~amotinja zdruèno ogledali u o~ima. – Ima{ u nama prave prijatelje! A ujedno – ako krene{ sa nama – i luksuzno imanje u

najlep{oj prirodi! – re~e joj Ada u ime svih ostalih. – Odakle vam uop{te ta ideja – upita zgranuta Elenora – da bih ja po{la sa vama? – Znamo da ti nisi pravi ~lan ovog dru{tva, da su te zbog tvoje originalnosti i odva`nosti

kaznili brisanjem iz registra! Pa kakvi su ti to onda saveznici i prijatelji? – upitala je krupna devojka.

– Vama ne dajem nikakva obja{njenja! A ina~e ste vrlo povr{no obave{teni, i to preko moje sestre, pretpostavljam! – odvrati Elenora.

– Zbog svog apstraktnog promi{ljanja i gubljenja u detaljima, ti propu{ta{ sve ono bitno {to se kod nas de{ava! – izjavi krupna devojka.

– Nije nego – moglo bi se isto tako re}i da vi propu{tate ono {to se kod mene de{ava! – odvrati Elenora.

– Dakle, pitanje je {ta ko od nas vi{e propu{ta! – upade nadmeno Ada. – Da bi to utvrdila, do|i kod nas da vidi{ kako smo opremili na{u prostranu vilu! Imamo neobi~ne kultne predmete, razne lova~ke trofeje i pitome {arene zmije.

Mra~na devojka joj je zatim pruìla ruku, u znak potvrde svog prijateljstva. Elenora se u trenutku zbunila i iz kurtoazije joj pruìla svoju, da bi ova zatim dugo odlagala da je pusti. Elenora najposle istrè ruku, ispoljiv{i svoju suspregnutu gadljivost. Opake varnice sevnu{e iz njihovih o~iju. Nisu se vi{e sretali, ali je Elenora ose}ala njihov bes telepatskim putem. A seljaci su ubrzo saznali da ri|okosa ve{tica i dalje hoda njihovim krajem – i to sa ~itavom svitom sledbenika! Strah i gnev su se u njima postepeno akumulirali.

Usred tih okolnosti Elenora je napisala svr{etak svoje pripovesti:

---- Bezimena ostrvska zvezdaBezimena ostrvska zvezdaBezimena ostrvska zvezdaBezimena ostrvska zvezda ----

50

Preìveli ostrvljani napravi{e na mestu svog prebega – velikom egejskom ostrvu – novu Atlantidu. I po{to svetlost sazve`|a nebo-okeanske majke ne obasjava{e zadugo ovo novo stani{te – ve} samo napaja{e limb Male Atlanti|anke – oni odlu~i{e da ovu potonju postave u centar novog hrama: ono mesto odakle bi se zraci no}nog sunca, kroz kroz kroz kroz nju nju nju nju projekciono uveli~anuprojekciono uveli~anuprojekciono uveli~anuprojekciono uveli~anu, pro{irili na ceo polis. Ali, ona to dobi. Jer, na taj na~in bi se razmagnetisao unutra{nji kompas njenog astralnog tela, koji jedini pokazuje pravac doticanja-i-oticanja tamne energeje majke, kolabiraju}e du` kru`ne staze svog progonstva. U lako-propustni limb Male Atlanti|anke dostrujavao je gust fluid od vremena pre postanja, i unutar njega se kristalisao u rasvetu postapokalipti~ne budu}nosti. Ali, ona bi radije bila vetrokaz prolaznih zloduha nego {to bi sela u zrakasto sredi{te hrama, {to sputava silu samoosvetljavanja njegove najvlastitije nepoznanice: one {to preure|uje posmrtnu budu}nost ostrva – na taj na~in da ova ne bude feti{izirana (kao potopljen grad statua); te i da ne ozna~i kraj Stolovanja Majki – u veli~anstvenom me|uprostoru neba i mora. Mala Atlanti|anka, oborena samotna zvezda – izraz tesnaca vrtlo`ne sileizraz tesnaca vrtlo`ne sileizraz tesnaca vrtlo`ne sileizraz tesnaca vrtlo`ne sile – bila je poslednji izdanak koralnog zamka i ujedno vladarka mrtvog carstva. Jer, ograni~eno je trajanje loze podmorsko-razumskih bi}a, koja teè savr{enom zdanju – onome koje na svom vrhuncu biva obru{avano u vir {to potapa brodove. Ali, zarad njegovog obnavljanja ostale vile `rtvovahu svoje koralne kose, radosno ubrane zvezdane krakove: to be{e poslednji njihov poku{aj orobljavanja zvezdanog neba donjim okatim ogledalom. Jer, nemogu}e je bilo zaustaviti otvaranje {koljke no}i prema nenadanoj vatrenoj novosti; nemogu}e je bilo navesti biserje da i dalje spava u sterilno beloj sferi svetlosti – {to ne prima belege osvitnog rumenila kakvo se redovno utkiva{e u morsku penu. Tek tim razbistravanjem praizvora svih glasova – {to vr{i stalni pomak kroz zonu sutonje neodre|enosti ~ove~anstva – k}er umrle pramajke biva pridodata Plejadama. Tu neizvesnost saobra~anja-u-mraku biva najzad preobraèna u prostor zavelovljene prozirnosti: – prizor milionito praskozorne no}i! Oni reko{e: – Nema drugog na~ina da te popi{emo kao stanovnika ovog ostrvskog grada, osim u vidu endemske jedinice {to je nikla u srcu njegovog podzemnog hrama. Trebalo je da zauzme{ poloàj na sâmom vrhu, kao zamena za majku koja je i{~ezla, ujedno, da bude{ {tit hrama od podmuklog pisara na{ih provi|enja. Sada si bezgrani~na nula, i krene{ li na put bez nama izdatog dokumenta, kojim se pravilno imenuje tvoje poreklo, bi}e{ bÎ}e predato slu~aju. ûv{i za takvo svoje obespravljenje, u limbu Male Atlanti|anke dogodio se prelom maj~inog rezonantnog bi}a – tako da ona, gurnuta u novo maj~ino ni{tavilonovo maj~ino ni{tavilonovo maj~ino ni{tavilonovo maj~ino ni{tavilo (penu morskog osvita), izgubi vezu sa svojom pro{lo{}u na zemlji (posebno, novim ostrvskim hramom). A zatim se be{e besteìnski vinula u crno nebo budu}nosti, razviv{i svoj vodeno-plavi cvet u svetiljku no}ne kupole; onu {to svetli ponad ostrva, ali i spu{ta milosnu peteljku (fitilj) do u njegovo sada{nje vreme – kroz otvor na vrhu samonikle piramide Suncostoja. I samo taj svet, jednom zbivaju}i u vremenu, bî izuzet iz vremena – kao uzorni ili astralni svet.

Pro{la je jo{ jedna godina blaènog ìvota u Sedi{tu.

Jedne predve~eri poznog avgusta naredne godine, Elenora je sama izjahala izvan zidina vrta: vazduh je na proplancima bio ispunjen jatima zelenih svitaca, silnim àlopevom zrikavaca i mirisom trava nakon kosidbe; na nebu je sijao mlad Mesec podràvaju}i krupnu Veneru. Rastojanje izme|u nje i ovih planeta bilo je premo{}eno svetlom rastvaraju}om svetlom rastvaraju}om svetlom rastvaraju}om svetlom rastvaraju}om izmaglicomizmaglicomizmaglicomizmaglicom. Kada je ova najzad zgasla i kada je ve} mislila da se vrati, ugledala je upaljene baklje kako se izdaleka kre}u po mraku. – Mora da su to lovci ili najmljeni seljaci {to kose livade! – pomislila je. – Ali za{to nose upaljene baklje? Bila je to horda seljaka predvo|ena gradskim proleterom Zorom – koga je prepoznala kada joj se pribliìo pri nejasnoj svetlosti predela. Ma{ila se odmah pu{ke, ali – paralisana uàsom – nije uspela da je upotrebi. Videv{i to, Zoro odmah zgrabi uzde njenog konja i {~epa je za ruku. Poku{ao je da je svu~e s konja, kada je osetio elektri~nu varnicu s njenih

51

tananih prstiju. Kriknu i otr~a ka hordi seljaka, koji se – upani~eni ~utim i vi|enim – okrenu{e od nje: jo{ vi{e su tada bili uvereni da je ona otelovljenje zloduha pustare. Pohrli{e zatim ka kapiji dvorca i razvali{e njegov katanac. No}na straà jo{ nije bila postavljena. Seljaci su u{li u vrt – ru{e}i ispred sebe statue zmajeva – da bi stazom stigli do praga rasko{ne palate. Elenora je u me|uvremenu dojahala do kapije vrta i ugledala poàr u biblioteci. Pomisliv{i da je ona uzrok sve te propasti i uni{tavanja dobila je napad gu{enja i pala na zemlju. U me|uvremenu, straàri su se organizovali i pu{kama proterali seljake. Stradao je jedan deo ogromne biblioteke. Seljaci nisu znali da se glavno blago – sveske pripremanog zbornika – dràlo van biblioteke: u jednom prostom radnom stolu. Kada su se uverili da je opasnost pro{la, stanovnici dvorca su po~eli da se prebrojavaju i shvatili da nigde nema Elenore. Hajnrih je potr~ao vrtnom stazom i ugledao grupu mladih – biv{e Elenorine u~enike iz istog tog sela; i me|u njima jednog mladi}a, od najvi{e sedamnaest godina, koji je na rukama nosio Elenorino telo. Iako nepovre|ena, nije bila onesve{}ena ve} mrtva.

& Ne toliko zbog bezbednosti koliko zbog neizdrìvih uspomena, Sedi{te tajnih akademija

je iseljeno iz ovog goti~kog dvorca i preme{teno na drugo nezabeleèno mesto. Ova oaza duha je nestala isto tako kao {to se i pojavila: kao fatamorgana u pustinji.

Sli~na je bila i sudbina njihovog njihovog njihovog njihovog zbornikazbornikazbornikazbornika: izvr{io je – iako nepublikovan – toliko

sna`ne podzemne uticaje na duh svog vremena da su njegovi nadzemni efekti (– procvat reformatorske umetnosti, neo~ekivani dometi u lirskom simbolizmu i prirodnim znanostima –) prema{ili njegovu (jo{ relativno sirovu) formu kao predlo{ka. Tako je on – izvr{iv{i svoj samopostavljen zadatak – bio (vek kasnije, od strane svojih sopstvenih sledbenika) ritualno spaljen i na golom bregu razvejan. Zato je i nazvan pismom kule olujnih vetrova.

Katarina Risti}

Citati: - Sen-Dòn Pers: Morekazi - Rembo: Kretanje - Novalis: Hajnrih iz Ofterdingena - Novalis: Himne No}i - Malarme: neimenovana pesma - Sen-Dòn Pers: Pohvale - Edgar Alan Po: Al Araf - Malarme: Igitur ili Elbenonova ludost - Bodler: Cve}e zla

52

- Helderlin: MNEMOZINA – fragment druge verzije - Klodel: Ode Napomena autora: Citati pesama i proznih tekstova Elenorinih nesavremenika, koji su se kakvom gre{kom na{li u ovoj noveli, predstavljaju upliv budu}eg vremena u pro{lu egzistenciju, iz perspektive pripoveda~kog lica.

Katarina Ristich Aglaja: "Kula Vetrova - potraga za parametrom zla"

Documents

Transcript of Katarina Ristich Aglaja: "Kula Vetrova - potraga za parametrom zla"