Eugèn Ionesco

LA CANTRATICE SHAUVE

Antipièce

Prevela Ivanka Marković

LICA:

G. SMIT

GĐA SMIT

G. MARTIN

GĐA MARTIN

MERI, služavka

VATROGASNI KAPETAN

SCENA I

Engleski građanski stan, sa engleskim naslonjačama. Englesko veče. G. Smit, Englez, u svojoj fotelji i svojim engleskim papučama, puši svoju englesku lulu i čita engleske novine, kraj engleske vatre. Ima engleske naočare i male prosede engleske brkove. Pored njega, u drugoj engleskoj fotelji, gđa Smit, Engleskinja, krpi engleske čarape. Duga pauza - englesko ćutanje. Engleski sat otkucava sedamnaest engleskih otkucaja.

GĐA SMIT: Gle, devet časova. Večerali smo čorbu, ribu, krompir sa slaninom, englesku salatu. Deca su pila englesku vodu. Dobro smo večerali večeras. Zato što stanujemo u okolini Londona i što se zovemo Smit.

G. SMIT nastavljajući čitanje pukne jezikom.

GĐA SMIT: Krompir je vrlo ukusan sa slaninom, ulje u salati nije bilo užeglo. Ulje bakalina na uglu mnogo je bolje od ulja bakalina preko puta, čak je bolje i od ulja bakalina dole ispod brega. Ali neću da kažem da je njihovo ulje loše.

G. SMIT nastavljajući čitanje pukne jezikom.

GĐA SMIT: Međutim, ipak je ulje bakalina na uglu najbolje.

G. SMIT nastavljajući čitanje pukne jezikom.

GĐA SMIT: Meri je ovoga puta dobro ispekla krompir. Prošli put ga nije dopekla. Ja ga volim samo dobro pečen.

G. SMIT nastavljajući čitanje pukne jezikom.

GĐA SMIT: Riba je bila sveža. Prste da oližeš. Dva puta sam se poslužila. Ne, tri puta. A posle moram da idem u klozet. I ti si se poslužio tri puta. Međutim, treći put si uzeo manje nego prva dva puta, dok sam ja sipala mnogo više. Ja sam večeras više jela nego ti. Otkud to? Obično ti više jedeš. Ne može se reći da nemaš apetita.

G. SMIT pukne jezikom.

GĐA SMIT: Ipak, čorba je možda bila malo preslana. Bila je manje bljutava nego ti. Ha-ha-ha. A bilo je u njoj suviše praziluka a malo luka. Žao mi je što nisam rekla Meri da doda malo ljutog kopra. Idući put ću znati kako ću.

G. SMIT nastavljajući čitanje pukne jezikom.

GĐA SMIT: Naš mali dečko je hteo da pije pivo, on će voleti da prvuče, pravi tvoj sin. Jesi li video kako je za stolom gledao u bocu? Ali ja sam mu sipala u čašu vodu iz bokala. Bio je žedan i popio ju je. Helena liči na mene: dobra je domaćica, štedljiva, svira klavir. Ona nikad ne traži da pije englesko pivo. Kao ni naša mala devojčica, koja pije samo mleko i jede samo kašicu. Vidi se da joj je tek dve godine. Ona se zove Pegi. Kolač sa dunjama i pasuljem je bio izvanredan. Možda smo mogli uz kolače da popijemo po čašicu australijskog burgonjca, ali nisam iznela vino na sto da ne bih deci davala rđav primer halapljivosti. Treba ih naučiti da budu uzdržani i odmereni u životu.

G. SMIT nastavljajući čitanje pukne jezikom.

GĐA SMIT: Mrs. Parker poznaje jednog rumunskog bakalina po imenu Popesko Rosenfeld, koji je baš stigao iz Carigrada. To vam je veliki stručnjak za jogurt. Ima diplomu škole proizvođača andrinopoljskog jogurta. Sutra ću otići da kod njega kupim veliku šerpu rumunskog folklornog jogurta. Ne nalaze se često takve stvari ovde, u okolini Londona.

G. SMIT nastavljajući čitanje pukne jezikom.

GĐA SMIT: Jogurt je odličan za stomak, bubrege, apendicit i apoteozu. To mi je rekao doktor MekenziKing, koji leči decu naših suseda, Džonsovih. To je dobar lekar. U njega čovek može imati poverenja. Ne propisuje nikad lekove koje nije sam na sebi oprobao. Pre nego što će uputiti Parkera na operaciju, prvo se i sam operisao od žuči, mada uopšte nije bio bolestan.

G. SMIT: Pa kako se onda doktor izvukao, a Parker umro?

GĐA SMIT: Zato što je kod doktora operacija uspela, a kod Parkera nije uspela.

G. SMIT: Onda Mekenzi nije dobar lekar. Trebalo je da kod obojice operacija uspe ili je trebalo da obojica podlegnu.

GĐA SMIT: Zašto?

G. SMIT: Jedan savestan lekar treba da umre sa bolesnikom ako ne mogu zajedno da ozdrave. Kapetan broda tone sa brodom u talase. A ne preživi ga.

GĐA SMIT: Ne može se porediti bolesnik sa brodom.

G. SMIT: A što da ne? I brod ima svoje bolesti; uostalom, tvoj je doktor zdrav kao nov brod; razlog više da potone kad i njegov bolesnik, kao doktor i njegov brod.

GĐA SMIT: Gle, toga se nisam setila... Možda je to i tačno... i kakav zaključak izvlačiš odatle?

G. SMIT: Da su svi doktori šarlatani. I bolesnici isto tako. Jedino je mornarica poštena u Engleskoj.

GĐA SMIT: Ali mornari nisu.

G. SMIT: Razume se.

Đutanje.

G. SMIT (I dalje drži novine) Ima jedna sgvar koju nikad neću razumeti. Zašto u ličnim vestima, u novinama, uvek daju godine umrlih, a nikad novorođenčadi? To je besmislica.

GĐA SMIT: Nikad se nisam to pitala.

Opet kutanje. Sat otkucava sedam puta. Tišina. Sat otkucava tri puta. Tišina. Sat ne otkucava nijedanput.

G. SMIT (I dalje drži novine.): Gle, piše da je Bobi Vatson umro.

GĐA SMIT: Bože moj, jadnik, a kad je umro?

G. SMIT: A što se sad čudiš? Znaš vrlo dobro. Umro je pre dve godine. Sećaš se da smo bili na pogrebu pre godinu i po.

GĐA SMIT: Dabogme da se sećam. Odmah sam se setila, ali ne vidim zašto si se ti iznenadio kad si to video u novinama.

G. SMIT: To i nije bilo u novinama. Ima već tri godine otkako se govori o njegovoj smrti. Setio sam se asocijacijom ideja.

GĐA SMIT: Šteta! Tako se dobro držao.

G. SMIT: Bio je to najlepši leš Velike Britanije! Ne bi mu čovek dao njegove godine. Jadni Bobi, prošlo je četiri godine od.njegove smrti a još je bio topao. Pravi živi leš. I kako je samo bio veseo.

GĐA SMIT: Jadna Bobi!

G. SMIT: Hoćeš da kažeš ,,jadni" Bobi.

GĐA SMIT: Ne, mislim na njegovu ženu. I ona se zvala kao i on, Bobi, Bobi Vatson. Kako su imali isto ime, nije čovek mogao da ih razlikuje kad ih vidi zajedno. Tek posle njegove smrti moglo se zaista znati ko je

jedno, a ko drugo. Međutim, još i danas ima ljudi koji je mešaju sa pokojnikom i izjavljuju joj saučešće. Poznaješ li je?

G. SMIT: Video sam je samo jednom, slučajno, na pogrebu Bobija.

GĐA SMIT: Ja je nikad nisam videla. Je li lepa?

G. SMIT: Ima pravilne crte, a ipak ne bi se moglo reći da je lepa. Suviše je velika i debela. Crte joj nisu pravilne, a ipak se ne bi moglo reći da je vrlo lepa. Malo preterano mala i mršava. Predaje pevanje.

Sat otkucava pet puta. Dugo kutanje.

GĐA SMIT: A kad misle da se venčaju, njih dvoje?

G. SMIT: Idućeg proleća, najkasnije.

GĐA SMIT: Moraćemo svakako da im odemo na svadbu.

G. SMIT: Moraćemo da im odnesemo svadbeni poklon. Pitam se samo šta?

GĐA SMIT: A što im ne bismo dali jedan od onih sedam srebrnih poslužavnika koje smo mi dobili kao svadbene poklone i koji nam nikad ničemu nisu služili.

GĐA SMIT: Žalosno je što je ostala tako rano udovica.

G. SMIT: Srećom, nisu imali dece.

GĐA SMIT: Samo im je još to trebalo! Deca! Jadna žena, šta bi sad s njima!

G. SMIT: Još je mlada. Može lepo da se preuda. Crnina joj tako lepo stoji.

GĐA SMIT: Ali ko će se starati o deci? Znaš dobro da imaju dečaka i devojčicu. Kako se zovu?

G. SMIT: Bobi i Bobi kao i njihovi roditelji. Stric Bobija Vatsona, stari Bobi Vatson, bogat je i voli dečka. Mogao bi da uzme na sebe školovanje Bobija.

GĐA SMIT: To bi bilo prirodno. A tetka Bobi Vatson, stara Bobi Vatson mogla bi opet da uzme na sebe školovanje Bobi Vatson, ćerke Bobi Vatson. Tako bi majka Bobi Vatson, Bobi, mogla da se preuda. Ima li koga u vidu?

G. SMIT: Da, jednog rođaka Bobija Vatsona.

GĐA SMIT: Koga? Bobija Vatsona?

G. SMIT: O kome Bobiju Vatsonu govoriš?

GĐA SMIT: O Bobiju Vatsonu, sinu staroga Bobija Vatsona, drugog strica Bobija Vatsona, ovoga što je umro.

G. SMIT: Ne, nije to taj. To je Bobi Vatson, sin stare Bobi Vatson, tetke Bobija Vatsona, ovoga što je umro.

GĐA SMIT: Hoćeš da kažeš Bobi Vatson trgovački putnik?

G. SMIT: Svi Bobi Vatsoni su trgovački putnici.

GĐA SMIT: Kakav težak posao. Ali ipak ponekad se tu naprave dobri poslovi.

G. SMIT: Da, kad nema konkurencije.

GĐA SMIT: A kad nema konkurencije?

G. SMIT: Utorkom, četvrtkom i utorkom.

GĐA SMIT: Ah, tri puta nedeljno? A šta radi Bobi Vatson za to vreme?

G. SMIT: Odmara se, spava.

GĐA SMIT: A zašto ne radi ta tri dana kad nema konkurencije?

G. SMIT: Ne mogu ja sve da znam. Ne mogu ja da odgovorim na sva tvoja glupa pitanja!

GĐA SMIT (uvređeno): Ti to kažeš da bi me ponizio?

G. SMIT (sa širokim osmehom): Znaš dobro da nije tako.

GĐA SMIT: Svi su ljudi isti! Sedite tu po ceo dan, sa cigaretom u ustima, ili se puderišete i šminkate usta pedeset puta na dan, ukoliko ne pijete bez prestanka!

G. SMIT: A šta bi ti rekla kad bi ljudi kao žene pušili stalno celog dana, puderisali se, mazali usta ružom, pili viski?

GĐA SMIT: Uh, mene je baš briga! Ali ako ti to govoriš da bi me nervirao, onda... znaš dobro da ne volim takve šale.

Ona baca čarape vrlo daleko i pokazuje zube. Ustaje.

G. SMIT (I on ustaje i prilazi ženi, nežno): O, kokice moja pečena, što bljuješ vatru! Znaš dobro da se šalim. (Uhvati je oko struka i poljubi.) Kakav smo mi smešan stari zaljubljeni par! Hajde, ugasićemo svetlost i idemo da pajkimo!

SCENA II

ISTI, MERI

MERI (ulazi): Ja sam kućna pomoćnica. Provela sam vrlo prijatno popodne. Bila sam u bioskopu sa jednim muškarcem i gledala film o ženama. Posle bioskopa išli smo da pijemo rakiju i mleko, a onda smo čitali novine.

GĐA SMIT: Nadam se da ste vrlo prijatno proveli popodne, da ste išli u bioskop sa jednim muškarcem i da ste pili rakiju i mleko.

G. SMIT: I novine.

MERI: Gospođa i gospodin Martin, vaši gosti, pred vratima su. Čekali su me. Nisu smeli sami da uđu. Trebalo je večeras da večeraju sa vama.

GĐA SMIT: Ah da. Čekali smo ih. A bili smo gladni. I kako ih nije bilo, hteli smo da večeramo bez njih. Ništa nismo jeli celog dana. Nije trebalo da izlazite.

MERI: Vi ste mi to dozvolili.

G. SMIT: Nismo to namerno učinili.

MERI (prsne u smeh. Potom plače. Osmehuje se.): Kupila sam noćni lonac.

GĐA SMIT: Draga Meri, budite dobri pa otvorite vrata i uvedite gospodina i gospođu Martin, molim vas. Idemo brzo da se obučemo.

Gđa i G. Smit izlaze desno. Meri otvara vrata levo na koja ulaze g. i gđa Martin.

SCENA III

MERI, SUPRUZI MARTIN

MERI: Zašto ste došli tako kasno! To nije učtivo. Treba doći na vreme. Jeste li razumeli? Sedite ipak, i sad čekajte. (Izlazi.)

SCENA IV

ISTI BEZ MERI

G. i Gđa Martin sedaju jedno preko puta drugog, ćutke. Osmehuju se jedno drugom stidljivo.

G. MARTIN (Dijalog treba da se govori otegnutim, jednoličnim, malo pevajućim glasom, bez ikakvih preliva): Izvinite, gospođo, ako se ne varam, negde smo se već sreli.

GĐA MARTIN: I meni se, gospodine, čini da sam vas već negde videla.

G. MARTIN: Da vas nisam video, slučajno u Mančestru, gospođo?

GĐA MARTIN: To je lako moguće. Ja sam rodom iz Mančestra. Ali se ne sećam dobro, gospodine, ne bih mogla reći da li sam vas tamo videla ili nisam!

G. MARTIN: Bože moj kako je to čudno. I ja sam poreklom iz Mančestra, gospođo.

GĐA MARTIN: Kako je to čudno!

G. MARTIN: Kako je to čudno!... Samo ja sam, gospođo, napustio grad Mančester pre otprilike pet nedelja.2

GĐA MARTIN: Kako je to čudno! Kakva neobična podudarnost! I ja sam, gospodine, napustila grad Mančester pre pet nedelja, otprilike.

G. MARTIN: Uhvatio sam voz u trideset minuta prošlo osam, koji stiže u London u četvrt pred pet, gospođo.

GĐA MARTIN: Kako je to čudno! Kako je to neobično! i kakva podudarnost! I ja sam uhvatila taj isti voz, gospodine!

G. MARTIN: Bože moj, kako je to čudno, možda smo se čak, gospođo, i videli u vozu?

GĐA MARTIN: To je lako moguće, to nije isključeno, to se drži, i najzad što da ne!... Ali ja se toga uopšte ne sećam, gospodše!

G. MARTIN: Putovao sam drugom klasom, gospođo. Nema druge klase u Engleskoj, ali ja ipak putujem drugom klasom.

GĐA MARTIN: Kako je to neobično, kako je to čudno i kakva podudarnost. I ja sam, gospodine, putovala drugom klasom.

G. MARTIN: Kako je to čudno! Možda smo se ipak videli u drugoj klasi, draga gospođo!

GĐA MARTIN: Stvar je lako moguća i to uopšte nije isključeno. Ali ne sećam se toga baš najbolje, dragi gospodine!

G. MARTIN: Moje je mesto bilo u vagonu broj 8, šesti kupe, gospođo!

GĐA MARTIN: Kako je to čudno! I moje je mesto bilo u vagonu broj 8, šesti kupe, dragi gospodine.

G. MARTIN: Kako je to čudno i kakva neobična podudarnost! Možda smo se sreli u šestom kupeu, draga gospođo?

GĐA MARTIN: To je najzad lako moguće. Ali se toga ne sećam, dragi gospodine!

G. MARTIN: Istinu govoreći, draga gospođo, ni ja se toga ne sećam, ali je moguće da smo se tamo videli, i ako dobro razmislim, stvar mi se čini čak vrlo moguća.

GĐA MARTIN: O zaista, svakako, zaista, gospodine!

G. MARTIN: Kako je to čudno!... Imao sam mesto broj 3 kraj prozora, draga gospođo.

GĐA MARTIN: O, bože moj, kako je to čudno i kako je neobično, ja sam imala mesto broj 6, kraj prozora, preko puta vas, dragi gospodine.

G. MARTIN: O, bože moj, kako je to čudno i kakva podudarnost?... Znači, bili smo jedno preko puta drugog, draga gospođo! I tu smo se morali videti.

GĐA MARTIN: Kako je to čudno! To je moguće, ali ja se toga ne sećam, gospodine.

G. MARTIN: Istinu govoreći, draga gospođo, ni ja se toga ne sećam. Međutim, vrlo je lako moguće da smo se videli tom prilikom.

GĐA MARTIN: Istina je, ali ja u to nimalo nisam sigurna, gospodine.

G. MARTIN: Da niste to bili vi, draga gospođo, ona dama koja me je zamolila da stavim njen kofer u mrežu, koja mi se potom zahvalila i dozvolila mi da pušim?

GĐA MARTIN: Pa da, to sam morala biti ja, gospodine! Kako je to čudko, kako je to čudno, i kakva podudarnost.

G. MARTIN: Kako je to čudno, kako je to neobično, kakva podudarnost! E pa onda, možda smo se upoznali u tom trenutku, gospođo?

GĐA MARTIN: Kako je to čudno i kakva podudarnost! To je lako moguće, dragi gospodine! Međutim, ne bih rekla da se toga sećam.

G. MARTIN: Ni ja, gospođo.

Trenutak ćutanja. Sat otkucava 2 - 1.

G. MARTIN: Otkad sam došao u London, stanujem u Ulici Bromfild, draga gospođo.

GĐA MARTIN: Kako je to čudno, kako je to neobično! I ja od svog dolaska u London stanujem u Ulici Bromfild, dragi gospodine.

G. MARTIN: Kako je to čudno, ali onda, ali onda, možda smo se sreli u Ulici Bromfild, draga gospođo.

GĐA MARTIN: Kako je to čudno, kako je to neobično! To je lako moguće, najzad! Ali se toga ne sećam, dragi gospodine.

G. MARTIN: Ja stanujem u broju 19, draga gospođo.

GĐA MARTIN: Kako je to čudno, i ja stanujem u broju 19, dragi gospodine!

G. MARTIN: Pa onda, pa onda, pa onda, pa onda, pa onda, mi smo se možda videli u toj kući, draga gospođo?

GĐA MARTIN: To je lako moguće, ali se toga ne sećam, dragi gospodine.

G. MARTIN: Moj je stan na petom spratu, stan broj 8, draga gospođo.

GĐA MARTIN: Kako je to čudno, bože moj, kako je to čudno! I kakva podudarnost! I ja stanujem na petom spratu, u stanu broj 8, dragi gospodine!

G. MARTIN (zamišljeno): Kako je to čudno, kako je to čudno, kako je to čudno i kakva podudarnost! Znate, u svojoj spavaćoj sobi imam jedan krevet. Moj je krevet pokriven zelenom perinom. Ta soba sa tim krevetom i njegovom zelenom perinom nalazi se u dnu hodnika, između toaleta i biblioteke, draga gospođo!

GĐA MARTIN: Kakva podudarnost, o bože moj, kakva podudarnost! I u mojoj spavaćoj sobi ima krevet sa zelenom perinom i ona se nalazi u dnu hodnika, između toaleta, dragi gospodine, i biblioteke!

G. MARTIN: Kako je to neobično, čudno, izuzetno! Onda, gospođo, mi stanujemo u istoj sobi i spavamo u istom krevetu, draga gospođo. Možda smo se tu sreli!

GĐA MARTIN: Kako je to čudno i kakva podudarnost! Lako je mogupe da smo se tu sreli, i to možda prošle noći. Ali se toga ne sećam, dragi gospodine.

G. MARTIN: Ja imam ćerčicu, malu ćerčicu, ona stanuje sa mnom, draga gospođo. Ima dve godine, plava je, jedno joj je oko belo, a drugo crveno, lepa je, zove se Alisa, draga gospođo.

GĐA MARTIN: Kakva čudna podudarnost! I ja imam ćerčicu, dve joj je godine, ima jedno oko belo, a drugo crveno, vrlo je lepa i zove se takođe Alisa, dragi gospodine.

G. MARTIN (Isti otegnuti glas, jednoličan.): Kako je to čudno i kakva podudarnost! I neobično! To je možda ista devojčica, draga gospođo!

GĐA MARTIN: Kako je to čudno! To je lako moguće, dragi gospodine!

Dosta dugo ćutanje... Sat otkucava dvadeset devet otkucaja.

G. MARTIN (pošto je dugo razmišljao, diže se lagano i, ne žureki se, uputi se gđi Martin, koja, iznenađena svečanim izgledom g. Martina, i sama ustaje, sasvim lagano; g. Martin ima isti škrti, jednolični glas i govori malo pevajući): Onda, draga gospođo, mislim da nema sumnje, već smo se ranije videli i vi ste moja rođena žena... Elizabet, opet sam te našao!

GĐA MARTIN (prilazi g. Martinu ne žureki se. Poljube se bezizrazno. Sat otkuca jedan vrlo glasan otkucaj. Otkucaj treba da je tako glasan da gledaoci podskoče. Supruzi Martin ga ne čuju.)

GĐA MARTIN: Donalde, to si ti, darling!

Sedaju u istu naslonjaču, zagrljeni, i zaspe. Sat opet otkuca nekoliko puta. Meri, na vrhovima prstiju sa prstom na usnama, tiho ulazi na scenu i obraka se publici.

SCENA V

ISTI, MERI

MERI: Elizabet i Donald su sad suviše srećni da bi mogli da me čuju. Mogu dakle da vam otkrijem jednu tajnu. Elizabet nije Elizabet, Donald nije Donald. A evo dokaza: dete o kome govori Donald nije Elizabetina ćerka, nije to ista osoba. Donaldova devojčica ima jedno oko belo, a drugo crveno kao i Elizabetina devojčica. Ali dok Donaldovo dete ima levo oko crveno, a desno belo, Elizabetino, pak, ima desno oko crveno, a levo belo. I tako se ceo dokazni sistem Donaldov ruši spotičući se o tu poslednju prepreku koja uništava celu njegovu teoriju. Uprkos izvanrednim podudarnostima koje se čine kao konačni dokazi, Donald i Elizabet, pošto nisu roditelji istog deteta, nisu ni Donald i Elizabet. Uzalud on misli da je Donald, uzalud ona misli da je Elizabet. Uzalud ona misli da je on Donald: oboje se gorko varaju. Ali ko je pravi Donald? Ko je prava Elizabet? Kome to ide u račun da odužuje ovu zabunu? Ja to ne znam. Ne treba ni da pokušavamo da saznamo. Pustimo stvari takve kakve su. (Pođe nekoliko koraka ka vratima, zatim se vraća i obraća se publici.) Moje je pravo ime Šerlok Holms. (Izlazi)

SCENA VI

ISTI, BEZ MERI

Sat otkucava koliko hoke. Posle dugih trenutaka, gđa i g. Martin se razdvajaju i vraćaju se na mesta na kojima su bili na ponetku.

G. MARTIN: Zaboravimo, darling, sve ono što se nije desilo među nama i sad, kad smo se opet našli, pokušajmo da se više ne gubimo i da živimo kao pre.

GĐA MARTIN: Da, darling.

SCENA VII

ISTI, SMITOVI

Gđa i g. Smit ulaze zdesna, bez ikakve promene u odelu.

GĐA SMIT: Dobro veče, dragi prijatelji. Izvinite što ste nas tako dugo čekali. Smatrali smo da treba da vam odamo počast na koju imate pravo i čim smo saznali da hoćete da nam pričinite zadovoljstvo posetivši nas ne najavljujući svoju posetu, požurili smo se da obučemo svoja svečana odela.

G. SMIT (besan): Ništa nismo jeli celog dana. Već četiri sata vas čekamo. Zašto ste zakasnili.

Gđa i g. Smit sedaju prema posetiocima. Sat podvlači replike sa više ili manje snage, već prema slučaju. Martinovi izgledaju zbunjeni i stidljivi. Zato razgovor u početku nikako da krene i reči dolaze s mukom. Na početku duga neprijatna pauza, pa posle duge pauze i oklevanja.

G. SMIT: Hm.

Pauza

GĐA SMIT: Hm, hm.

Pauza

GĐA MARTIN: Hm, hm, hm.

Pauza

G. MARTIN: Hm, hm, hm, hm.

Pauza

GĐA MARTIN: O, zaista.

Pauza

G. MARTIN: Svi smo nazebli.

Pauza

G. SMIT: A, međutim, nije hladno.

Pauza

GĐA SMIT: Nema promaje.

Pauza

G. MARTIN: Nema, sva sreća.

Pauza

G. SMIT: Jao, jao.

Pauza

G. MARTIN: Žalosni ste?

Pauza

GĐA SMIT: Ne, gnjavi se.

Pauza

GĐA MARTIN: O, gospodine, u vašim godinama, ne bi trebalo.

Pauza

G. SMIT: Srce ne zna za godine.

Pauza

G. MARTIN: Istina je.

Pauza

GĐA SMIT: Tako kažu.

Pauza

GĐA MARTIN: Kažu i sasvim suprotno.

Pauza

G. SMIT: Istina je negde na sredini.

Pauza

G. MARTIN: To je tačno.

Pauza

GĐA SMIT (supruzima Martin): Vi mnogo putujete, trebalo bi da znate ipak mnogo zanimljivih stvari da nam ispričate.

G. MARTIN (svojoj ženi): Reci, draga, šta si danas videla?

GĐA MARTIN: Ne vredi, ne bi mi verovali.

G. SMIT: Mi nećemo posumnjati u vašu dobronamernost.

GĐA SMIT: Uvredili biste nas ako to pomislite.

G. MARTIN (svojoj ženi): Uvredila bi ih ako bi to pomislila.

GĐA MARTIN (ljupko): Pa evo, prisustvovala sam danas jednoj izvanrednoj stvari. Jednoj neverovatnoj stvari.

G. MARTIN: Reci brzo, draga.

G. SMIT: Eh, ala ćemo se nasmejati.

GĐA SMIT: Najzad.

GĐA MARTIN: E lepo, danas, pošla sam na pijacu da kupim povrće, koje je sve skuplje...

GĐA SMIT: Dokle će samo to tako da ide.

G. SMIT: Ne treba da prekidaš, draga, gaduro.

GĐA MARTIN: I videla sam, na ulici, ispred jedne kafane, jednog gospodina, pristojno odevenog, pedesetih godina, čak i mlađeg, koji je...

G. SMIT: Koji je, šta?

GĐA SMIT: Koji je šta?

G. SMIT (svojoj ženi): Ne treba da prekidaš, draga, baš si odvratna.

GĐA SMIT: Dragi, ti si prvi prekinuo, đubre.

G. MARTIN: Pst! (svojoj ženi) Šta je radio taj gospodin?

GĐA MARTIN: E sad ćete reći da izmišljam, klekao je na zemlju i sagao se.

G. MARTIN, G. SMIT, GĐA SMIT: O!

GĐA MARTIN: Da, sagao se.

G. SMIT: Nije moguće.

GĐA MARTIN: Da, sagao se!

G. SMIT: Nije moguće!

GĐA MARTIN: Da, sagao se. Prišla sam mu da vidim šta to radi...

G. SMIT: I onda?

GĐA MARTIN: Vezivao je pertle na cipeli, jer su se odvezale.

TROJE OSTALIH: Fantastično!

G. SMIT: Da mi niste vi to rekli, ne bih verovao.

G. MARTIN: A što da ne? Danas se mogu videti još neverovatnije stvari, kad čovek izađe. Eto, danas sam ja lično video u podzemnoj železnici kako na jednoj klupi sedi jedan gospodin koji je mirno čitao novine.

GĐA SMIT: Kakav ekscentričan tip!

G. SMIT: Možda je to taj isti čovek.

Čuje se zvono na ulaznim vratima.

G. SMIT: Gle, neko zvoni.

GĐA SMIT: Mora da je neko došao. Idem da vidim. (Ide da vidi. Otvara i vraka se.) Nema nikoga. (Opet seda.)

G. MARTIN: A sad ću vam dati drugi primer...

Zvono.

G. SMIT: Gle, neko zvoni.

GĐA SMIT: Mora da je neko. Idem da vidim.

Ide da vidi. Otvara i vraka se. Nema nikoga. Vraća se na svoje mesto.

G. MARTIN (koji je zaboravio gde je stao): Ovaj!

GĐA MARTIN: Rekao si da ćeš dati drugi primer.

G. MARTIN: A, da!

Zvono.

G. SMIT: Gle, neko zvoni!

GĐA SMIT: Ja više neću da idem da otvaram.

G. SMIT: Da, ali nekog mora da bude.

GĐA SMIT: Prvi put nije bilo nikoga. Ni drugi put. Zašto bi sad nekog bilo?

G. SMIT: Zato što je neko zvonio!

GĐA MARTIN: To nije razlog.

G. MARTIN: Kako? Kad se čuje da zvoni na ulaznim vratima, znači da je pred vratima neko, koji zvoni da mu otvore vrata.

GĐA MARTIN: Ne uvek. Eto videli ste maločas.

G. MARTIN: U većini slučajeva je tako.

G. SMIT: Kad ja odem nekome, ja zvonim da bih ušao. I mislim da svi rade to isto i da svaki put kad zvonce zazvoni ima nekoga.

GĐA SMIT: Teorijski to je tačno. Ali u stvarnosti stvari se dešavaju drugačije. Vrlo si dobro video maločas.

GĐA MARTIN: Vaša je žena u pravu.

G. MARTIN: Eh, vi žene uvek jedna drugu branite.

GĐA SMIT: Pa dobro, idem da vidim. Nećeš moći da mi kažeš da sam tvrdoglava, ali ćeš videti da nema nikoga! (Ide da vidi. Otvara vrata i zatvara ih.) Eto vidiš, nema nikoga. (Vraća se na svoje mesto.)

GĐA SMIT: Eh, ljudi uvek hoće da su u pravu, a nikad nisu u pravu.

Čuje se opet zvono.

G. SMIT: Gle, neko zvoni. Mora da ima nekoga.

GĐA SMIT (dobija napad besa): Ne šalji me više da otvaram vrata. Video si da je to nepotrebno. Iskustvo nas je naučilo da kad se čuje zvono na vratima, znači nikad nema nikog.

GĐA MARTIN: Nikad.

G. MARTIN: To nije sigurno.

G. SMIT: To je čak pogrešno. U većini slučajeva, kad se čuje zvono na vratima, znači da ima nekoga.

GĐA SMIT: On baš ne popušta.

GĐA MARTIN: I moj je muž vrlo tvrdoglav.

G. SMIT: Ima nekoga.

G. MARTIN: To nije nemoguće.

GĐA SMIT (svome mužu): Ne.

G. SMIT: Da!

GĐA SMIT: Ja ti kažem da nema. U svakom slučaju, nećeš me više nzterati da izlazim ni za šta. Ako hoćeš da znaš, idi sam!

G. SMIT: I idem!

Gđa Smit sleže ramenima. Gđa Martin odmahuje glavom.

G. SMIT (odlazi da otvori): A, how do you do! (Pogleda gđu Smit i supruge Martin, koji su vrlo iznenađeni.) To je vatrogasni kapetan.

SCENA VIII

ISTI, KAPETAN VATROGASNE ČETE

VATROGASAC (Razume se, ima ogroman šlem koji blista i uniformu.): Dobar dan, dame i gospodo. (LJudi su još malo iznenađeni. Gđa Smit, ljuta, okreke glavu i ne odgovara na njegov pozdrav.) Dobar dan, gospođo Smit. Kao da ste nešto ljuti.

GĐA SMIT: Oh!

G. SMIT: To jest, vidite... moja se žena malo postidela zato što nije bila u pravu.

G. MARTIN: Došlo je, gospodine kapetane vatrogasne čete, do razmimoilaženja između gospođe i gospodina Smita.

GĐA SMIT (gnu Martinu): To se vas ne tiče! (gnu Smitu) Molim te da ne mešaš ljude sa strane u naše porodične svađe.

G. SMIT: Ali, draga, to nije tako ozbiljno. Kapetan je stari prijatelj kuće. NJegova mi se majka udvarala, i oca sam mu poznavao. Tražio je da mu dam za ženu svoju ćerku, kad je budem imao. I umro je a nije dočekao.

G. MARTIN: Za to nije ni on kriv, a niste ni vi.

VATROGASAC: Ali u čemu je stvar?

GĐA SMIT: Moj je muž tvrdio...

G. SMIT: Ne, ti si tvrdila.

G. MARTIN: Da, ona je.

GĐA MARTIN: Ne, on je.

VATROGASAC: Ne uzbuđujte se. Ispričajte mi stvar, gospođo Smit.

GĐA SMIT: Pa evo. Vrlo mi je neprijatno što moram da vam kažem iskreno, ali vatrogasac vam je pomalo i ispovednik.

VATROGASAC: Dakle?

GĐA SMIT: Prepirali smo se zato što je moj muž govorio da kad se čuje zvono na vratima, uvek mora da ima nekoga.

G. MARTIN: Stvar izgleda verovatna.

GĐA SMIT: A ja sam govorila da svaki put kad zvoni nema nikoga.

GĐA MARTIN: Stvar može izgledati neobična.

GĐA SMIT: Ali je dokazana, i to ne teorijskim demonstracijama, već činjenicama.

G. SMIT: Nije istina, pošto je vatrogasac tu. On je zvonio, ja sam otvorio, i on je bio tu.

GĐA MARTIN: Kad?

G. MARTIN: Pa sad odmah.

GĐA SMIT: Ali, tek pošto smo čuli četvrti put zvono našli smo nekoga. A četvrti put se ne računa.

GĐA MARTIN: Tako je. Samo se prva tri puta računaju.

G. SMIT: Gospodine kapetane, dozvolite mi da vam sad ja postavim nekoliko pitanja.

VATROGASAC: Izvolite.

G. SMIT: Kad sam otvorio i kad sam vas video, baš ste vi zvonili?

VATROGASAC: Da, ja sam zvonio.

G. MARTIN: Bili ste pred vratima? I zvonill ste da biste ušli?

VATROGASAC: Ne poričem.

G. SMIT (svojoj ženi, pobednički): Eto vidiš? Bio sam u pravu. Kad se čuje zvono, znači neko zvoni. Ne možeš reći da kapetan nije neko.

GĐA SMIT: Daleko od toga. Ponavljam ti da ti go~ vorim samo o ona tri prva puta, pošto se četvrti put ne računa.

GĐA MARTIN: A kad je prvi put zazvonilo, i to ste bili vi?

VATROGASAC: Ne, nisam to bio ja.

GĐA MARTIN: Eto vidite? Zvonilo je, i nije bilo nikoga.

G. MARTIN: Možda je to bio neko drugi?

G. SMIT: Jeste li dugo stajali pred vratima?

VATROGASAC: Tri četvrti časa.

G. SMIT: I nikog niste videli.

VATROGASAC: Nikoga. U to sam siguran.

GĐA MARTIN: Jeste li čuli da zvoni drugi put?

VATROGASAC: Jesam, ali ni to nisam bio ja. A nije opet bilo nikoga.

GĐA SMIT: Pobeda! Ja sam bila u pravu.

G. SMIT (svojoj ženi): Ne žuri toliko. (Vatrogascu) A šta ste radili pred vratima?

VATROGASAC: Ništa. Stajao sam. Mislio sam na razne stvari.

G. MARTIN (vatrogascu): Ali, treći put, zar niste vi zvonili?

VATROGASAC: Jesam, to sam ja.

G. SMIT: Ali kad smo otvorili, nismo vas videli.

VATROGA.SAC: Jer sam se sakrio... šale radi.

GĐA SMIT: Ne smejte se, gospodine kapetane... Stvar je tako žalosna.

G. MARTIN: U stvari, mi još ne znamo da li, kad neko zvoni, ima nekoga ili nema.

GĐA SMIT: Nikad nikoga.

G. SMIT: Uvek ima nekoga.

VATROGASAC: Ja ću vas sad pomiriti. Pomalo ste u pravu oboje. Kad zvoni na vratima, ponekad ima nekoga, ponekad nema nikoga.

G. MARTIN: To mi se čini logično.

GĐA MARTIN: I ja tako mislim.

VATROGASAC: Stvari su proste, u stvari. (Supruzima Smit.) Poljubite se.

GĐA SMIT: Već smo se poljubili maločas.

G. MARTIN: Poljubiće se sutra. Ima vremena.

GĐA SMIT: Gospodine kapetane, pošto ste nam pomogli da sve to razjasnimo, raskomotite se, skinite šlem i sedite malo.

VATROGASAC: Izvinite me, ali ne mogu dugo da ostanem. Rado ću skinuti šlem, ali nemam vremena da sednem. (Seda ne skidajući šlem.) Priznajem da sam k vama došao zbog nečeg sasvim drugog. Došao sam službeno.

GĐA SMIT: A čime možemo da vas uslužimo, gospodine kapetane?

VATROGASAC: Moliću vas da mi oprostite moju indiskreciju (vrlo zbunjeno) ovaj... (Pokazuje prstom supruge Martin.)... smem li... pred njima.

GĐA MARTIN: Nemojte se ustručavati.

G. MARTIN: Mi smo stari prijatelji. Oni nam sve pričaju.

G. SMIT: Kažite.

VATROGASAC: Pa eto. Ima li vatre kod vas?

GĐA SMIT: A zašto nas to pitate?

VATROGASAC: Zato što... izvinite, ali imam naređenje da ugasim sve požare u gradu.

GĐA MARTIN: Sve?

VATROGASAC: Da, sve.

GĐA SMIT (zbunjeno): Ne znam... ne verujem, hoćete li da odem da vidim?

G. SMIT (šmrkke): Biće da nema ništa. Ne miriše na paljevinu.

VATROGASAC (očajan): Baš ništa? Da nemate neki zapaljeni odžak? Nešto što gori na tavanu ili u podrumu? Bar neki početak požara?

GĐA SMIT: Čujte, ne bih htela da vas žalostim, ali mi se čini da kod nas za sada nema ništa. Obećavam da ću vam javiti čim nešto bude.

VATROGASAC: Svakako, učinićete mi uslugu.

GĐA SMIT: Obećavam vam.

VATROGASAC (supruzima Martin): A kod vas, ni kod vas ništa ne gori?

GĐA MARTIN: Ne, na žalost.

G. MARTIN (vatrogascu): Poslovi su slabi u poslednje vreme.

VATROGASAC: Vrlo slabi. Nema skoro ničega. Neke sitnice, neki odžak, ili ambar. Ništa ozbiljno. To se ne isilati. A kako nema učinka, nagrada prema proizvodnji je vrlo slaba.

G. SMIT: Ništa više ne ide. Svuda isto. U trgovini, poljoprivredi, svuda je kao i sa vatrom, sve je stalo.

G. MARTIN: Nema žita, nema ni požara.

VATROGASAC: A nema ni poplava.

GĐA SMIT: Ali ima šećera.

G. SMIT: Samo zato što ga uvoze.

GĐA MARTIN: Sa požarima je teže, takse su velike.

VATROGASAC: Ipak ima, ali i to je dosta retko, poneko gušenje gasom. Tako se jedna mlada žena prošle nedelje ugušila gasom, ostavila je gas otvoren.

GĐA MARTIN: Zaboravila ga je?

VATROGASAC: Nije, već je mislila da je to njen češalj.

G. SMIT: Te su zabune uvek opasne.

GĐA SMIT: Jeste li bili kod prodavca šibica?

VATROGASAC: Tu ništa nema. Osigurao se lrotiv požara.

G. MATRIN: Mogli biste od moje strane da odete do vekfildskog vikara.

VATROGASAC: Nemamo prava da gasimo požars kod sveštenika. Biskup bi se naljutio. Oni sami gase svoje požare ili ih gase vestalke.

G. SMIT: Pokušajte kod Dirana.

VATROGASAC: Ne mogu ni tamo. On nije Englez. Samo je primio državljanstvo. A naturalizovani građani imaju pravo da imaju kuće ali ne i da ih gase ako gore.

GĐA SMIT: Međutim, kad je izbila vatra prošle godine, ipak su je ugasili.

VATROGASAC: Sam je to uradio. Ilegalno. Oh, neću ja ići da ga prijavim.

G. SMIT: Ni ja.

GĐA SMIT: Pošto vam se ipak ne žuri toliko, gospodine kapetane, ostanite još malo. Biće nam milo.

VATROGASAC: Hoćete li da vam pričam anegdote?

GĐA SMIT: O svakako, baš ste zlatni.

Poljubi ga.

G. SMIT, GĐA MARTIN, G. MARTIN: Da, da, anegdote, bravo! (Pljeskaju.)

G. SMIT: A još je zanimljivije to što su vatrogaske priče istinite, sve i preživljene.

VATROGASAC: Ja govorim o stvarima koje sam sam iskusio. Priroda, samo priroda, a ne knjige.

G. MARTIN: Tačno, uostalom, istina i nije u knjigama već u životu.

GĐA SMIT: Hajde počnite!

G. MARTIN: Hajde, počnite!

GĐA MARTIN: Tišina, on počinje.

VATROGASAC (kašljucne nekoliko puta): Izvinite me, nemojte me tako gledati. Nezgodno mi je. Znate dobro da sam stidljiv.

GĐA SMIT: Baš je zlatan! (Poljubi ga.)

VATROGASAC: Pokušlću ipak da počnem. Ali mi obećajte da nećete slušati.

GĐA MARTIN: Ali ako ne slušamo, nećemo vas čuti.

VATROGASAC: Toga se nisam setio!

GĐA SMIT: Kažem ja vama, pravo derište.

G. MARTIN, G. SMIT: O, milo dete! (Poljube ga.)

GĐA MARTIN: Samo hrabro!

VATROGASAC: E pa evo. (Opet kašljuca, pa počinje glasom drhtavim od uzbuđenja) „Pas i vo", eksperimentalna basna: jednom je drugi vo pitao drugog psa: zašto nisi progutao svoju surlu? Izvini, odgovori pas, zato što sam mislio da sam slon.

GĐA MARTIN: A kakvo je naravoučenije?

VATROGASAC: To vi treba da nađete.

G. SMIT: Ima pravo.

GĐA SMIT (besno): Još jednu.

VATROGASAC: Jedno je tele jelo suviše tucanog stakla. I prema tome, moralo je da se porodi. I donese na svet jednu kravu. Međutim, kako je tele bilo muško, krava nije mogla da ga zove ,,mama". Nije mogla ni da mu kaže „tata" jer je tele bilo suviše malo. Onda je tele moralo da se oženi jednom osobom, a opština preduze sve mere predviđene na savremen način.

G. SMIT: Način kao u Kanu.

G. MARTIN: Kao škembići, na kanski način.

VATROGASAC: Zar ste je znali?

GĐA SMIT: Sve su je novine objavile.

GĐA MARTIN: To se desilo nedaleko od nas.

VATROGASAC: Ispričaću vam drugu priču, „Petao i pas". Jednom je jedan petao hteo da izigrava psa. Ali nije imao sreće, jer su ga odmah poznali.

GĐA SMIT: Naprotiv, psa koji je hteo da izigrava petla niko nije poznao.

G. SMIT: A sad ću ja da vam ispričam jednu: „Zmija i lisica". Jednom jedna zmija priđe lisici i reče: „Čini mi se da vas poznajem!" A lisica joj odgovori: „I meni se čini." „Onda" - reče zmija - „dajte mi novaca." „Lisica nikad ne daje novac", odgovori lukava životinja i, da bi pobegla, skoči u duboku dolinu punu jagoda i kokošjeg meda. Zmija je tu već čekala, smejući se mefistofelskim smehom. Lisica izvadi svoj nož vičući: „Naučiću ja tebe pameti!" - pa prbeže okrenuvši leđa. Nije imala sreće. Zmija je bila brža. Dobro smišljenim udarcem pesnice udari lisicu posred čela, a ova se raspade u paramparčad, vičući: ,,Ne, ne, četiri puta ne. Nisam ja tvoja kći!"

GĐA MARTIN: Zanimljivo.

GĐA SMIT: Nije loše.

G. MARTIN (čestita g. Smitu): Čestitam.

BATROGASAC (ljubomorno): Nije slavna. A ja sam je već znao.

G. SMIT: Užasno je to.

GĐA SMIT: Ali to nije istina.

GĐA MARTIN: Na žalost, jeste.

G. MARTIN (gospođi Smit): Sad je na vas red, gospođo.

GĐA SMIT: Ja znam samo jednu priču. Ispričaću vam je. Naslov je ,,Buket".

G. SMIT: Moja je žena uvek bila romantična.

G. MARTIN: Prava Engleskinja!

GĐA SMIT: - Evo: jednom je jedan verenik doneo buket cveća svojoj verenici, koja mu je rekla hvala; ali pre no što će mu reći hvala, on, bez reči, uze cveće koje joj je dao da bi joj dao lekciju i, govoreći, uzimam ih natrag, reče joj do vmđenja i ode tamoamo.

G. MARTIN: O, zaista ljupko. (Poljubi ili ne poljubi gđu Smit.)

GĐA MARTIN: Vama, gospodine Smit, svi zavide na ženi.

G. SMIT: Istina je. Moja je žena sušta inteligencija. Čak je inteligentnija i od mene. U svakom slučaju mnogo je ženstvenija. Tako bar kažu.

GĐA SMIT (vatrogascu): Još jednu, kapetane.

VATROGASAC: A ne, kasno je.

G. MARTIN: Pričajte, ipak.

VATROGASAC: Suviše sam umoran.

G. SMIT: Učinite nam to.

G. MARTIN: Molim vas.

VATROGASAC: Ne.

GĐA MARTIN: Vi ste ledenog srca. Mi smo na žeravici.

GĐA SMIT (pada na kolena, jecajući, ili to ne čini): Preklinjem vas.

VATROGASAC: Neka vam bude.

G. SMIT (gđi Martin na uho): Pristaje! Sad će opet da nas gnjavi!

GĐA MARTIN: Uh!

GĐA SMIT: Nemam sreće, bila sam suviše učtiva.

VATROGASAC: „Kijavica": Moj je šurak imao, sa očeve strane, brata od tetke, čiji je ujak imao tasta čiji se deda po ocu oženio, po drugi put, jednom urođenicom čiji je brat upoznao na jednom od svojih putovanja devojku koju je zavoleo i sa kojom je imao sina, koji se oženio jednom neustrašivom apotekaricom, koja je bila upravo nećaka jednog krmanoša nepoznatog u Britanskoj mornarici i čiji je poočim imao tetku koja je tečno govorila španski i bila, možda, jedna od unuka jednog inženjera, rano preminulog, unuka jednog vlasnika vinograda odakle se dobija osrednje vino, ali je njegov unuk, povučen čovek, narednik, imao sina koji se oženio jednom lepom mladom raspuštenicom, čiji je prvi muž bio sin jednog iskrenog rodoljuba koji je umeo da vaspita u želji da se obogati jednu od svojih ćerki, te se ova udala za jednog lovca, koji je poznavao Rotšilda i čiji se brat, pošto je promenio nekoliko zanimanja, oženio i dobio ćerku čiji je pradeda, slabašan i sa naočarima, koje mu je dao jedan njegov rođak, zet jednog Portugalca, vanbračni sin jednog mlinara, ne suviše siromašnog, čiji je brat po mleku uzeo za ženu ćerku jednog bivšeg seoskog lekara, a sam je bio brat po mleku sina jednog mlekara, koji je i sam bio vanbračni sin drugog jednog seoskog lekara, koji se ženio tri puta jedno za drugim, čija je treća žena...

G. MARTIN: Mislim da sam znao tu treću ženu, ako se ne varam. Jela je piletinu u osinjaku.

VATROGASAC: Nije to ta.

GĐA SMIT: Pst!

VATROGASAC: Kao što rekoh:... čija je treća žena bila ćerka najbolje babice u okrugu i koja se, obudovela rano...

G. SMIT: Kao moja žena.

VATROGASAC:... preudala za jednog stakloresca, punog života, koji je sa ćerkom jednog šefa stanice imao dete koje je znalo da sebi kroz život prokrči put...

GĐA SMIT: Prav kao železnica.

G. MARTIN: Kao u dečjoj igri.

VATROGASAC: I da se oženi piljaricom čiji je otac imao brata, gradskog oca jednog malog grada, koji je za ženu uzeo plavokosu učiteljicu čiji je nećak, pecač večito na straži...

G. MARTIN: Mrtvoj straži?

VATROGASAC:... Kraj reke uzeo za ženu drugu plavokosu učiteljicu koja se isto tako zvala Marija, čiji se brat oženio drugom Marijom, opet plavokosom učiteljicom...

G. SMIT: Kad je plavokosa, može samo Marija da bude.

VATROGASAC:... čiji je otac odrastao u Kanadi kod jedne stare žene koja je bila nećaka jednog popa čija je baba ponekad, zimi, dobijala kijavicu kao i svi.

GĐA SMIT: Čudna priča. Skoro neverovatna.

G. MARTIN: Kad čovek dobije kijavicu, treba da uzme skije.

G. SMIT: To je nepotrebna mera predostrožnosti, ali apsolutno neophodna.

GĐA MARTIN: Izvinite, gospodine kapetane, ali nisam baš sasvim dobro razumela vašu priču. Na kraju, kad stigne do babe popa, kao da se ukopa.

G. SMIT: Svaki put kad čovek dopadne do popa, on se zakopa.

GĐA SMIT: Oh, molim vas, kapetane, hajde još jednom, svi vas mole.

VATROGASAC: Ne znam da li ću moći. Na službenoj sam dužnosti. Zavisi od toga koliko je časova.

GĐA SMIT: Mi nemamo časovnika u kući.

VATROGASAC: A ovaj sat?

G. SMIT: Ne radi dobro. Voli da je u opoziciji. Uvek pokazuje suprotno od vremena koje treba.

SCENA IX

ISTI, SA MERI

MERI: Gospođo... Gospodine.

GĐA SMIT: Šta ste hteli?

G, SMIT: Šta ćete vi ovde?

MERI: Neka me gospođa i gospodin izvine... i dama i gospodin takođe... ja bih htela... ja bih htela... i ja... da vam ispričam jednu priču.

GĐA MARTIN: Šta kaže?

G. MARTIN: Čini mi se da je devojka naših prijatelja poludela... Kaže da i ona hoće da ispriča jednu priču.

VATROGASAC: Šta ona zamišlja? (Pogleda je.) Oh!

GĐA SMIT: Šta se vi u to mešate.

G. SMIT: Zaista vam nije mesto ovde, Meri...

VATROGASAC: O, pa to je ona! Nije moguće!

MERI: Nije moguće! Ovde?

GĐA SMIT: Šta sve to znači, sve to?

G. SMIT: Vi ste u prijateljstvu?

VATROGASAC: Kako da ne!

Meri se baca vatrogascu oko vrata.

MERI: Tako sam srećna što vas opet vidim, najzad.

G. i GĐA SMIT: Oh!

G. SMIT: To je preterano, ovde, kod nas, u okolini Londona.

GĐA SMIT: To nije pristojno!

VATROGASAC: Ona je ugasila moje prve vatre.

MERI: Ja sam njegov mali vodoskok.

G. MARTIN: Ako je tako... dragi prijatelji... to su osećanja objašnjiva, ljudska, časna...

GĐA MARTIN: Sve što je ljudsko časno je.

GĐA SMIT: Ipak ne volim da je gledam ovde... među nama...

G. SMIT: Nema potrebno obrazovanje...

VATROGASAC: Oh, vi imate suviše predrasuda.

GĐA MARTIN: Ja mislim da je jedna služavka, u stvari, mada se to mene ne tiče, uvek samo služavka...

G. MARTIN: Čak i ako ponekad ima dosta dobre detektivske sposobnosti.

VATROGASAC: Pusti me.

MERI: Ne uzbuđujte se!... Nisu oni tako strašni.

G. SMIT: Hm, hm... dirljivi ste vas dvoje, ali, i malo... malo...

G. MARTIN: Da, to je prava reč.

G. SMIT:... Malo nametljivi...

G. MARTIN: Postoji i britanska uzdržanost, izvinite me još jednom što preciziram svoju misao, koju stranci ne shvataju, čak ni stručnjaci, zahvaljujući kojoj, da tako kažem... najzad, ne kažem to zbog vas...

MERI: Htela sam da vam ispričam...

G. SMIT: Ne pričajte ništa.

MERI: O, molim vas.

GĐA SMIT: Idite, mala moja Meri, idite lepo u kuhinju i čitajte svoje pesme pred ogledalom.

G. MARTIN: Gle, mada nisam služavka, i ja čitam pesme pred ogledalom.

GĐA MARTIN: Jutros kad si se pogledao u ogledalu, nisi se video.

G. MARTIN: Zato što još nisam bio tu...

MERI: Možda bih ipak mogla da vam izrecitujem jednu malu pesmu.

GĐA SMIT: Mala moja Meri, užasno ste tvrdoglavi.

MERI: Da vam izrecitujem jednu pesmu, onda, važi? Pesma se zove „Vatra" u čast kapetana.

VATRA

Polikandri su blistali u šumi

Jedan se kamen zapali

Dvorac se zapali

Šuma se zapali

LJudi se zapališe

Žene se zapališe

Ptice se zapališe

Ribe se zapališe

Voda se zapali

Nebo se zapali

Dim se zapali

Vatra se zapali

Sve se zapali,

Zapali, zapali.

Recituje pesmu dok je Smitovi guraju iz sobe

SCENA X

ISTI, BEZ MERI

GĐA MARTIN: Jeza me je uhvatila.

G. MARTIN: Ali ipak ima neke topline u njenim stihovima...

VATROGASAC: Meni se ovo učinilo divno.

GĐA SMIT: Ipak...

G. SMIT: Preterujete.

VATROGASAC: Čujte, istina je... sve je to vrlo subjektivno... ali to je moje shvatanje sveta. Moj san. Moj ideal... i podseća me da treba da pođem. Pošto vi ne znate koliko je sati, a ja, za tri četvrti časa i šesnaest minuta tačno, imam požar na drugom kraju grada. Treba da požurim. Mada je to sitnica.

GĐA SMIT: Šta će to biti, mala vatra u odžaku?

VATROGASAC: Čak ni to, malo slame i tištanje u stomaku.

G. SMIT: Žao nam je što odlazite.

GĐA SMIT: Bili ste vrlo zabavni.

GĐA MARTIN: Zahvaljujući vama proveli smo pravu kartezijansku četvrt časa.

VATROGASAC (kreće ka izlazu, zaustavlja se): Tim povodom, a Ćelava pevačica?

Opšte, neugodno ćutanje.

GĐA SMIT: I dalje se češlja na isti način.

VATROGASAC: Tako! E, do viđenja, dame i gospodo.

G. MARTIN: Mnogo sreće i mnogo vatre!

VATROGASAC: Nadajmo se, u opštem interesu.

Vatrogasac odlazi. Svi ga prate do vrata i vraćaju se na svoja mesta.

SCENA XI

ISTI, BEZ VATROGASCA

GĐA MARTIN: Ja mogu da kupim džepni nož za mog brata, ali vama ne može Irsku da kupi tata.

G. SMIT: Hoda se nogama, ali se greje strujom ili ugljem.

G. MARTIN: Onaj ko danas proda vola, imaće sutra prazna kola.

GĐA SMIT: U životu treba gledati kroz prozor.

GĐA MARTIN: Može se sesti na stolicu, kad ga stolica nema.

G. SMIT: Treba uvek misliti na sve.

G. MARTIN: Tavanica je gore, pod je dole.

GĐA SMIT: Kad ja kažem da, to je tek da se kaže.

GĐA MARTIN: Svakom svoja sudbina.

G. SMIT: Uzmite krug, poMilujte ga, postaće začaran.

GĐA SMIT: Učitelj uči decu da čitaju, ali mačka doji mačiće kad su mali.

GĐA MARTIN: Dok nam krava daje svoje repove.

G. SMIT: Kad sam na selu, volim samoću i mir.

G. MARTIN: Još niste dovoljno ostareli za to.

GĐA SMIT: Bendžamen Franklin je bio u pravu: vi niste mirni kao on.

GĐA MARTIN: Koji su dani u nedelji.

G. SMIT: Monday, Tuesday, Wednesdey, Thursday, Friday, Saturday, Sunday.

G. MARTIN: Edward is a clerck, his sister Nancy is a typist, and his brother William a shop-assistant.

GĐA SMIT: Čudna porodica!

GĐA MARTIN: Više volim pticu u polju nego par čarapica iz kolica.

G. SMIT: Bolje ribu i kolibu nego salatu i palatu.

G. MARTIN: Kuća Engleza je dvorac kneza.

GĐA SMIT: Ne znam dovoljno španski da bih se sporazumela.

GĐA MARTIN: Daću ti papuče moje svekrve ako mi daš kovčeg tvoga muža.

G. SMIT: Tražim monofizitskog sveštenika da ga oženim našom služavkom.

G. MARTIN: Hleb je drvo, dok je hleb takođe drvo, a iz hrasta se rađa hrast, svakog jutra u zoru.

GĐA SMIT: Moj ujak živi kraj rečice, ali to se ne tiče babice.

G. MARTIN: Hartija je za pisanje, mačka za miša, a sir za grebanje.

GĐA SMIT: Automobil ide vrlo brzo, ali kuvarica bolje sprema jela.

G. SMIT: Ne budite ćurani, bolje poljubite zaverenika.

G. MARTIN: Charity beigins at home.

GĐA SMIT: Čekam da akvadukt dođe da me vidi u mlinu.

G. MARTIN: Može se dokazati da je socijalni progres mnogo bolji sa šećerom.

G. SMIT: Dole mast za cipele.

Posle ove poslednje replike g. Smita, ostali kute trenutak, zaprepašćeni. Oseća se neka zategnutost. I otkucaji sata su nervozniji. Iduke replnke ke bnti izgovorene prvo ledenim tonom, neprijateljskim. Neprijateljstvo i iznerviranost će da rastu. Pri kraju scene četiri lica će stajati, jedno uz drugo, vičući replike, dižući pesnice, spremni da se bace jedno na drugo.

G. MARTIN: Ne blistaju naočari od crne masti za cipele.

GĐA SMIT: Da, ali za novac se može kupiti sve što se hoće.

G. MARTIN: Više volim da ubijem zeca nego u vrtu da pevam.

G. SMIT: Kakadu, kakadu, kakadu, kakadu, kakadu, kakadu, kakadu, kakadu, kakadu, kakadu.

GĐA SMIT: Kakva kakana, kakva kakana, kakva kakana, kakva kakana, kakva kakana, kakva kakana, kakva kakana, kakva kakana, kakva kakana, kakva kakana.

G. MARTIN: Kakva kakana kajgana, kakva kakana kajgana, kakva kakana kajgana, kakva kakana kajgana, kakva kakana kajgana, kakva kakana kajgana, kakva kakana kajgana, kakva kakana kajgana, kakva kakana kajgana.

G. SMIT: Psi imaju buve, psi imaju buve.

GĐA MARTIN: Kaktus, koksis, kokošar, kokardaš, kopile.

G. MARTIN: Više volim jaje da izležem, nego tuđeg vola da vežem.

GĐA MARTIN (široko otvara usta): Ah, oh, ah, oh! Pustite me da škripim zubima.

G. SMIT: Krokodil!

G. MARTIN: Hajde da ošamarimo Ulisa.

G. SMIT: Odoh da živim u kolibi među kakaovim drvećem.

GĐA MARTIN: Kokosove palme iz kokosovih šuma ne rađaju kokoške, već kokos. Kokosove palme iz kokosovih šuma ne rađaju kokoške, već kokos. Kokosove palme iz kokosovih šuma ne rađaju kokoške, već kokos. Kokosove palme iz kokosovih šuma ne rađaju kokoške, već kokos.

GĐA SMIT: Pacovi nemaju papke, papci nemaju pacove.

GĐA MARTIN: Ne pipaj mi papuču.

G. MARTIN: Papuču ne dirni.

G. SMIT: Dirni muhu, nemirni duhu.

GĐA MARTIN: Muha se miče.

GĐA SMIT: Miči ti mače.

G. MARTIN: A mače muholovku, a mače muholovku.

G. SMIT: Olovku lovačku.

GĐA MARTIN: Lovačka priča.

GĐA SMIT: Priča kao čiča.

G. MARTIN: Priče puna kola.

G. SMIT: Kao sveti Nikola.

GĐA MARTIN: Nikola svetac dira mi metak.

GĐA SMIT: Ne pipajte, slomljen je.

G. MARTIN: Sili!

G. SMIT: Pridom!

GĐA MARTIN i G. SMIT: Fransoa!

GĐA SMIT, G. MARTIN: Kope!

GĐA MARTIN, G. SMIT: Kope Sili!

GĐA SMIT, G. MARTIN: Pridom Fransoa!

GĐA MARTIN: Glagoljivci glagoljivi, glagoljivci glagoljivi.

G. MARTIN: Marica, lonca trtica.

GĐA SMIT: Krišnamurti, Krišnamurti, Krišnamurti!

G. SMIT: Papa će da skapa! Papa nema kapu, kapa ima papu.

GĐA MARTIN: Bazar, Balzak, Bazen.

G. MARTIN: Lakoma, likovna, lukava.

G. SMIT: A, e, i, o, u, a, e, i, o, u, a, e, i, o, u.

GĐA MARTIN: Be, ce, de, ef, ge, el, em, en, pe, er, es, te, ve, ve, iks, cet.

GĐA MARTIN: Luk s vodom, mleko s lukom.

GĐA SMIT (podražavajući voz): Tef, tef, tef, tef, tef, tef, tef, tef tef.

G. SMIT: Nije

GĐA MARTIN: to

G. MARTIN: O

GĐA SMIT: Nuda.

G. SMIT: Već

GĐA MARTIN: je

G. MARTIN: O

GĐA SMIT: Vuda.

Svi zajedno, na vrhuncu besa urlaju jedno drugom u uši. Svetlost se gasi. U mraku se čuje u sve bržem ritmu

SVI UGLAS: Nije to onuda, već je ovuda, nije to onuda, već je ovuda, nije to onuda, već je ovuda, nije to onuda, već je ovuda, nije to onuda, već je ovuda.

ZAVESA

Iznenada reči prestaju. Opet svetlost. G. i gđa Martin sede kao Smitovi na početku komada. Komad počinje sa Martinovima, koji govore tačno iste replike Smitovih u 1. sceni dok zavesa lagano pada.1

ZAVESA

1 Na predstavi su neke replike ove poslednje scene brisane ili im je izmenjen red. S druge strane, finalno ponavljanje - da tako kažemo - uvek je bilo sa Smitovima dok autoru nije sinula blistava ideja da zameni Smitove Martinovima tek posle stote predstave.