I FILOZOFIJA I NAUKA

Odnos filozofije i nauke može se posmatrati sa različitih strana i to nije isto sa pitanjem filozofijenauke. To jest, "filozofija i nauka" je jedna stvar, a "filozofija nauke" druga. Zatim, nauka je nastala izfilozofije, te tu takođe postoji nekakva "pupčana vrpca", što će reći da je taj odnos kompleksan. Sdruge strane, nauka, ili "teletehnonauka" nije bila nikada moćnija, za razliku od filozofije koja samasebe otpisuje ili govori o kraju jednog svog načina promšljanja stvari.1

1. Filozofija i nauka ( jedan primer )2

Posmatrati odnos izmedu filozofije i nauke u samom startu je problematican, jer da bi seposmatrao odnos izmedu necega onda to nešto podrazumeva definisanost i omedjenost po svom cilju ipredmetu. Jednostavnije receno da bi se ispitivao odnos izmedu filozofije i nauke moramo datiodgovor što je to filozofija a što nauka? Mi cemo izbeći ovakvu situaciju jer je verovatno ovakav putveć u samom početku osuden na propast, a i cilj ovog razmatranja jeste naslućivanje problematikekoji omogućava daljnje razmatranje. Kako je, posebno u ovom slucaju, pokušaj analize odnosa umnogome već paradigmicno odredjen nekim stavom, odnosno racionalnim ili manje racionalnimrazlozima prihvatanja neke od mnogih škola iz oblasti filozofije ili filozofije nauke mi cemo svesnorazmatrati jedno stajalište koje nam se cini heuristicki i metodski ispravno. Za ilustraciju odnosaizmedu filozofije i nauke uzet ćemo dva teksta Philippa Franka a to su »Lanac koji povezuje nauku ifilozofiju« i »Prekidanje lanca«3

Moramo naglasiti cinjenicu, kako F. Frank uglavnom stoji na pozicijama logickog pozitivizma,tako se i zakljuci moraju uzeti sa rezervom i promatrati u tom kontekstu. No, ono što je za nas bitnojeste naslucivanje problematike a što i jeste cilj ovog rada. Ovdje ce, u skladu sa stavovima logickogpozitivizma koji su izveli jedan lingvisticki obrat, pažnja biti okrenuta ka jeziku i to uglavnomnjegovom semantickom delu.

Kada govorimo o nauci uvek govorimo o dve nivoa govora ili apstrakcije. Prva od njih je nivosvakodnevnog zdravorazumskog iskustva, a to je nivo izravnog opažanja. Pri cemu ovako postavljenastvar podrazumeva to kao cinjenicu postojanja nekog zajednickog iskustva oslobodjenog bilo kakvogpsihologizma. Dakako, da bi se moglo s pravom postaviti pitanja postuliranja ovog jezika, ali gamožemo prihvatiti kao posledice naučne obektivizacije i ovo moramo prihvatiti jer pretpostavlja onajdeo koje sama zadatost mora prihvatiti. Druga nivo, o kome govori Frank, je onaj opštih principa. Onisu veoma udaljeni od iskustva i nisu, kao što je to bio slucaj sa prethodnim jezikom, nekakvo

1 Filip Frank, na početku svoje Filozofije nauke kaže:Kada ispitamo najstvaralačkije umove u dvadesetovekovnoj nauci, nalazimo da su najveći snažno naglašavali poentuda je bliska veza izmedju nauke i filosofije neminovna. Prens Luj de Brolji, koji je stvorio talasnu teoriju materije (deBroljijevi talasi), piše: (Louis De Broglie, L'Avenir de la Science (Paris: Plon, 1941).U devetnaestom veku nastalo je razdvajanje izmedju naučnika i filosofa. Naučnici su s izvesnim podozrenjem gledali nafilosofske spekulacije, za koje im je prečesto izgledalo da im nedostaje precizna formulacija i da napadaju jalovenerešive probleme. Filosofi, zauzvrat, više nisu bili zainteresovani za posebne nauke, zato što su se njihovi rezultatičinili preuskima. Ovo razdvajanje je, medjutim, bilo štetno i za filosofe i za naučnike.Prilično često čujemo od predavača nauke da se studenti koji su posvećeni ozbiljnom istraživanju u nauci neće mučitibesplodnim filosofskim problemima. Medjutim, jedan od najkreativnijih ljudi u dvadesetovekovnoj fizici, AlbertAjnštajn, piše: Sa sigurnošću mogu reći da su najsposobniji studenti koje sam susretao kao predavač bili dubokozainteresovani za teoriju saznanja. Pod "najsproobnijim studentima" podrazumevam one koji su se odlikovali ne samou spretnosti nego i u nezavisnosti prosudjivanja. Oni su voleli da započinju rasprave o aksiomama i metodima nauke isvojom nepopustljivošću u odbrani svojih mišljenja dokazivali da im je ovo pitanje bilo važno.Ova zainteresovanost za filosofski aspekt nauke koju pokazuju stvaralački i maštoviti umovi razumljiva je ako seprisetimo da su temeljne promene u nauci uvek bile praćene dubljim kopanjem prema filosofskim temeljima. Promenepoput prelaza od ptolemejskog na kopernikanski sistem, od euklidske na neeuklidsku geometriju, od njutnovske narelativističku mehaniku, kao i na četvorodimenzionalni zakrivljeni prostor izazvali su korenitu promenu u našimzdravorazumskim objašnjenjima sveta. Iz svih ovih razmatranja svako ko hoće da dobije zadovoljavajuće objašnjenjenauke moraće da prihvati dobar deo filosofskog mišljenja. Ali će on uskoro osećati da ista stvar važi za temeljitorazumevanje nauke nastale u ma kojem razdoblju istorije.Videti takođe: Ejer, Filozofija i nauka2 Iz, Uvod u filozofiju znanosti, str. 76-79. 3 Možemo pogledati izvorni tekst u delu "Izbor tekstova za filozofiju nauke": Filip Frank, Filozofija nauke

kolektivno vlasništvo. Nauka se u biti sastoji od tih principa.4 Dakako, ovako postavljena stvar odmahnamece pitanje, koje ce za Franka biti i glavni problem filozofije nauke, kako od zdravorazumskihiskaza dolazimo do opštih naučnih principa? Navedimo skalu pitanja koji se pojavljuju: »Koji jezapravo odnos izmedu zdravorazumskih iskaza i tih opštih principa? Da li je puko zdravorazumskoiskustvo dovoljno? Jesu li opšti iskazi nauke jednoznacno odredjeni ili isti skup zdravorazumskihiskaza može dovesti do razlicitih opštih iskaza? Ako je ovo drugo slucaj, kako možemo izabrati jedanod tih opštih iskaza pre nego drugi? Kako dolazimo od jednog – zdravorazumskog iskustva – dodrugog – opštih iskaza nauke?« To je, po Franku, središnji problem filozofije nauke. (77)

U ovom delu već se da naslutiti da ce se tražiti jedan kontinuitet izmedu izvornog opažanja kaojednog kraja “lanca” i opštih izraza na drugoj strani. No put duž tog lanca nije, da tako kažemo,jednosmeran jer ne postoji mogucnost da se iz nasumicnih opažanja ili bilo kog skupa opažanjajednostavno dodje do opštih iskaza tj. teorije, odnosno da slucajna opažanja ne mogu dovesti do bilokakve generalizacije. Ovdje se stvara jedan zacaran krug koji najviše problema zadaje “pozitivizmu”,tako da ovu cinjenicu uocavaju i najradikalniji predstavnici empirizma tj. pozitivizma. Frank u svomtekstu upravo navodi takav jedan primer kao što je stav Ogista Konta, koji se smatra ocempozitivizma. Kont u svom tekstu Curs de philosophie positive navodi sledece. »Ako, s jedne strane,svaka pozitivna teorija mora biti utemeljena na opažanjima, jednako je logicno, s druge strane, današi umovi trebaju neku teoriju da bi opažali. Ako prilikom promatranja pojava nebismo povezaliodredenim principima, ne bi bilo moguce te izolirane opažaje kombinirati i iz njih izvoditi nekezakljucke…Dakle, ljudski um je, od svog pocetka, stiješnjen izmedu nužnosti da formira stvarneteorije i jednako urgentne nužnosti da stvori neku teoriju kako bi se provela smislena opažanja. Našiumovi našli bi se zdrobljeni i zacaranom krugu, da nema, srecom, prirodnog izlaza kroz spontanirazvoj teoloških pojmova.«5 Ovaj pasus, koji, da još jednom podvucemo, navodi jedan od tvoracapozitivizma, nije samo bitan zbog konstatacije da postoji zacaran krug ako želimo poci odnepsrednog opažanja ka opštim iskazima, nego da se izlaz iz ovog zacaranog kruga traži uspontanim teološkim pojmovima. Ovo predstavlja primer pokušaja traženja izlaza u filozofiji i to unjenom najosjetljivijem metafizickom promišljanju.

Da bismo dali jasan i jednostavan prikaz onog “Zapadnog” pristupa nauci i filozofiji, možemopoceti od Aristolela, ciji radovi predstavljaju najstariji pokušaj sistematskog pristupa nauke ifilozofiji. U svojoj knjizi o fizici (i fizika i filozofija fizike bile su ukljucene u taj drevni rad), onopisuje »prirodni put istraživanja«. Aristotel kaže: »Prirodni put istraživanja pocinje od onog što jelakše spoznatljivo i što nam je ociglednije, i ide dalje k onome što je ociglednije i suštinskirazumljivije… jedno je da nam je nešto spoznatljivo a sasvim je drugo da je nešto obektivnorazumljivo. Propisana metoda se sastoji u slijedecem: napredovati od onog što nam je jasnije,premda je suštinski nejasnije, prema onom što je suštinski jasnije i razumljivije.«6

Kao ilustraciju tog puta istraživanja možemo upotrijebiti primer: promatrajmo neki papir koji pada.Njegovo kretanje je uglavnom svaki put drugacije, dakako, mi danas znamo da je u igri otpor zrakacije je djelovanje slucajno i promenjivo. Dakle, naša opažanja papira koji pada su nam izravnospoznatljivi, jer ih vidimo vlastitim ocima, ali su suštinski nejasni, jer nisu u skladu s nekimuvjerljivim zakonom. S druge strane, zakon inercije, uzrocnosti i slicni su razumljivi i uvjerljivi jerodražavaju neku analogiju s našim vrlo uobicajenim iskustvima. Aristotel je želio reci da je jedna odtemeljnih karakteristika naucne metode napredovanje od onog što nam je izravno spoznatljivo kaonom što je razumljivo.

4 Evo kako Frank objašnjava razliku izmedu tih iskaza: »Iskazi tog tipa su: ''U ovoj sobi stoji okrugli stol …'' ili ''Naovoj vagi kazaljka se podudara sa znakom izmedu dva i tri …'' Opce slaganje je zacijelo moguce o iskazima tog tipa. Netvrdimo da takvi iskazi opisuju ''višu stvarnost'' nego neki drugi izrazi; niti ne želimo reci da je opisani svijet ''pravi''svijet. Takve iskaze cinimo osnovom citave znanosti samo zato što se može postici opce slaganje medu ljudimaprosjecnog obrazovanja o tome dali su u nekom posebnom slucaju takvi iskazi ''istiniti'' ili nisu. Govor koji se sastoji odtakvih iskaza možemo nazvati zdravorazumskim govorom, ili svakidašnjim govorom… Ali situacija je potpuno razlicitaako razmotrimo opce iskaze formulirane u apstraktnoj terminologiji kao: ''Zakon inercije'' ili ''Ocuvanje energije'' …Zbog toga se, prirodno, postavlja pitanje: zašto prihvacamo neke opce naucne iskaze a druge ne?… « ( » Lanac kojipovezuje znanost s filozofijom«. Filozofija nauke, str.102.)5 Ibid.str. 104.6 Aristotel, Physics, iz The Works of Aristotel, izdao W. D. Ross, London, Oxford University Press.

Aristotelov opis »prirodnog puta istraživanja«, koji »pocinje od onog što je lakše spoznatljivo i štonam je ociglednije, i ide dalje k onome što je još ociglednije i suštinski razumljivije…« Cela ovaideja zasnovana je na cinjenici da postoje takvi opšti principi koji su nam jasni i razumljivi iako suudaljeni od našeg neposrednog iskustva. Ako pogledamo svet oko sebe, opažamo razlicite vrstefizikalnih fenomena: kretanje planeta oko sunca, kretanje cestica u elektromagnetskom polju itd.Nejasno je zašto se ti fenomeni zbivaju i zašto slijede posebne zakone. Uloga opštih principa je dana ucine uvjerljivim to (78) zašto se ti fenomeni zbivaju na ovaj, a ne na neki drugi nacin. Akorazmotrimo lanac koji povezuje iskaze o našem izravnom iskustvu s opštim iskazima nauke,možemo upitati koja je uloga ovog lanca u ljudskom životu. Tu ulogu možemo opisati tako daopišemo oba kraja lanca.Po Franku taj lanac od iskaza do opštih principa je ono što spaja filozofiju i nauka. Dakle,pojednostavljeno, niz bi izgledao otprilike ovako; iskazi o našem izravnom iskustvu – opšti iskazinauke – opšti iskazi filozofije (kao oni najopštiji principi). Dobivamo vrlo jasnu predstavu lancakoji povezuje nauka s filozofijom ako uzmemo primer astronomije kako ga je naveo Platon.Francuski fizicar, filozof i historicar, Pierre Duhem, istakao je da Platon, kratko govoreci,razlikovao tri stupnja astronomije: opažajnu, geometrijsku i teološku (ili filozofsku) astronomiju.Ovim redom one su smještene duž našeg lanca. Duhem opisuje Platonovo shvatanje na nacin kojinam je vrlo koristan ako želimo razumjeti odnos izmedu nauke i filozofije u vrijeme kada su obe jošsacinjavale jedan koherentan misaoni sistem: »Postoje tri stupnja znanja. Najniži stupanj je znanjeputem čulnog opažanja. Najviši stupanj je znanje putem cistog razuma; on razmišlja o većnimbicima i, iznad svega, o vrhovnom dobru.«7 Ova dva stupnja znanja podudaraju se s onim što smoranije zvali “zbrkane skupine” i “razumljivi principi”, ili “stvari videne našim ocima” i “stvarividene našim razumom”. Duhem zatim nastavlja: »Izmedu najnižeg i najvišeg stupnja znanja jeneka vrsta pomešanog i hibridnog rasudivanja koje zauzima srednji stupanj. Znanje rodeno iz togsrednjeg stupnja rasudivanja je geometrijsko znanje. Ovim trima stupnjevima znanja odgovaraju tristupnja astronomije.«8 Može izgledati neobicno da nema sumnje da se ono što nazivamo»modernom naukom« razvilo iz tog “pomešanog i hibridnog rasudivanja” koje karakteriše srednjistupanj znanja. Duhem nastavlja: »Osetilno opažanje je odgovorno za astronomiju opažanja. Ovavrsta astronomije prati komplicirane krivulje koje opisuju zvezde… geometrijskim rasudivanjem umstvara astronomiju koja omogucuje tačne oblike i konstante odnose. Ova »istinska astronomija«zamjenjuje nepravilne putanje koje je opažajna astronomija pomocu jednostavnih i konstantnihorbita pripisivala zvezdama… komplicirane i promenljive pojave su pogrešno znanje… cisti razumotkriva trecu i najvišu astronomiju, teološku (filozofsku) astronomiju… U konstantnosti nebeskihkretanja ona vidi dokaz postojanja božanskih duhova koji su sjedinjeni s nebeskim tijelima.«9 Ovoje bio slikovit opis onoga što bi smo nazvali klasicno jedinstvo nauke i filozofije. No istorijskirazvitak nauke i ljudskog duha dovela je do raskida tog lanaca. Evo kako otprilike Philipp Frankobjašnjava razloge tog raskida. Prekidanje lanca koji je povezivao nauka i filozofiju proizašlo je izcinjenice da kriterijum za prihvacanje principa nije isti u oba dela lanca nauka-filozofija, ili drugimrečima, duž cele ose nauka-filozofija.

Ovo razlikovanje je ocigledno povezano s dvostrukom kriterijumem za verovanje. Ako imamoiskaze srednje opštosti – zakone fizike, na primer – zašto verujemo da su oni istiniti? U nauciupotrebljavamo kriterijum istine koji traži da iz tih zakona možemo izvesti cinjenice koje sepodudaraju s iskustvom. Kažemo da je zakon potvrdjen iskustvom. Kao što smo spomenuli, pogrešnoje reci da su ti zakoni srednje opštosti ikada “dokazani” eksperimentom, ili još gore, da se oni mogu“izvesti iz cinjenica”. Iskaz se može izvesti samo iz iskaza veće opštosti, nikada iz onog manjeopcenitog. (79) Na primer, iz iskaza »Svi ljudi su smrtni«, možemo izvesti cinjenicu da je pojediničovek smrtan, ali iz cinjenice da su svi pojedini ljudi koje znamo bili su smrtni, ne možemo izvestiiskaz »svi ljudi su smrtni«. Medu Grcima je postojao čovek koji je tvrdeo da mu niko ne možedokazati da je smrtan. Tako dugo dok je bio živ nije htio verovati da je smrtan, a kad je umro niko munije ništa mogao dokazati. Opšti iskaz je uvek proizvod odredene sposobnosti ljudskog uma; taj

7 Pierre Duhem, Systéme du Monde, Paris, Hermann et fils, 1913, dio I, pogl. II, odj. XIII, str.100. i dalje.8 Ibid.str.101.9 Ibid.str.101.

proces može se nazvati indukcijom, induktivnim nagadanjem, imaginacijom. U svakom slucaju, tonije logicki izvod.10

Tako, prema rečima Svetog Tome Atvinskog, u neki iskaz možemo verovati zbog njegovihkonzekvenci. Što je više konzekvenci koje ga verifikuju, više cemo u njega verovati. Ali, kao što je ontakođe rekao, na taj nacin nikada ne možemo dokazati neki iskaz. Ptolomejski sistem ilikopernikanski sistem, valna ili korpuskularna teorija svjetlosti – iz obe teorije može se izvesti vrlomnogo cinjenica. Prakticno je postaviti te iskaze, koji se zatim nazovu principima ili hipotezama.(Nema razlike izmedu principa i hipoteze. Kada neku hipotezu pocnemo ozbiljno uzimati, zovemo jeprincipom.) Naučno je stanovište da su opšti iskazi dokazani ili potvrdjeni samo svojimkonzekvencama; ono što oni »intrinzično« znace ne igra nikakvu ulogu. Po tom “cisto naučnom”stanovištu u pogledu takvih stvari ne bi trebalo gajiti nikakva posebna opredjeljenja. To stanovištepovezujemo s naucnim krajem našeg lanca.Drugi kraj lanca, po Franku potjece iz težnje da se sazna “zašto”. Nauka nam ne kaže “zašto”; onasamo odgovara na pitanja koja se ticu onog što se zbiva, a ne “zašto” se to zbiva. Ova težnja da seotkrije “zašto” nije ništa drugo nego težnja da se izvedu naucni iskazi iz opštih principa koji suplauzibilni i razumljivi. Ta težnja proizlazi iz uvjerenja da takvi principi postoje. Bilo je, naravno,veoma mnogo shvatanja o kriterijumima za to što je plauzibilno i razumljivo.

Da li je cilj naučnog saznanja da objasni, razume svet oko nas i u nama? Postoji još jednasvrha veoma bitna a to je praktične konsekvence naučnog saznanja ili tele-tehno-nauka njen uticaj iuloga u ljudskom društvu, jer, na kraju krajeva načno saznanje nije samo sebi svrha. Ovaj momenatje bitan kada je reč o filozofskim usmerenjima drugačijeg tipa od pozitivističkog i njegove novevarijante logičkog pozitivizma, analitičke filozofije itd.

∗{ Naša teza: Nauka je saznajni oblik ili "saznajni simbolički sistem", pored filozofskog saznajnog

simboličkog sistema, umetničkog, mitsko-religijskog i svakodnevnog. Pošto se radi o oblicimasaznanja, načinima njegove "organizacije" onda je normalna da se ovi sistemi prepliću, to jest, dameđu njima nema oštrih i neprelaznih granica − oni "zalaze" jedni u druge. Nije neuobičajeo mešanjemita, religije i umetnosti; mita i filozofije; filozofije i umetnosti itd. Taj prirodni "miks" rađa filozofijunauke, filozofiju umetnosti, filozofiju mita/religije, te i filozofiju nauke.

Ako se ne pođe od toga da je reč o oblicima saznanja, onda nastaju poteškoće različitog tipa.Najčešći problem je nalaženje onoga što će omogućiti spajanje recimo filozofije i nauke u filozofijunauke. Na primer, logički pozitivisti su to našli u jeziku i logici, to jest u onome što se tretira ka"kategorije saznanja". Međutim, postavlja se pitanje: Da li je jezik (uopšte) moguć bez saznanja? Štanam znače znaci, izgovorene reči nekog nama nepoznatog jezika? Naravno ništa − ne znače ništa bezznačenja ili saznajnog oblika iza sebe kao konteksta.

Primarna uloga u svemu tome je "ono oko čega se najviše slažemo", a to je svakodnevnosaznanje. Ono je osnovno. Ono oblikuje "svet života". Ostali saznajni simbolički sistemi traže svojeznalce i posvećenike. Kako bi Žak Derida rekao "one koji obećavju da je stiglo". Svete strućnjake.Diplomirane i školovane znalce u odnosu na laike.}

Uzmimo da znamo šta je filozofija, a da ne znamo šta je nauka! Onda bi trebalo odrediti predmetfilozofskog istraživanja, nezavisno od toga što je filozofija ta koja tek treba da kaže šta je nauka.

∗

2. Neka određenja nauke

Odrediti nauku nije prosta stvar. Ono se menja u zavsnosti od epohe i društvene orijentacije.Jedno je nauka u antici, drugo u srednjem veku, a treće danas. Jedno je nauka za nekog religijskiorjentisanog, a drugo za ateistu, itd. Uglovi promatranja određuju samu nauku. Jedna opšta odrednicaje da je nauka simbolički sistem saznanja, pored mitsko-religijskog, filozofskog, umetničkog isvakodnevnog. Nauka je svakako oblik saznanja, ali time nije određena njena specifičnost ilidiferencija u odnosu na ostale oblike.

10 Ovo je problem induktivnog zakljucivanja je još Hjum oznacio kao problematičan.

∗11

Nauka je poznavanje pravilnosti u prirodi, a pri tome je delimicno predmet skepticnesuzdržanosti. Naučno objašnjenja temelje se na racionalnim objašnjenjima. Naučno znanje o svetuje delimično i napredak nauke zavisi o ljudskoj sposobnosti da prirodne fenomene nacini pažljivim.

Govor o nauci ne odnosi se na skup znanja nego više na skup protupaka. Ovako postavljenastvar dovodi kod nekih autora, a posebno u našem jezicnom podrucju, na distinkciju izmedu nauke inauka. Nauk (doktrina) smatra da poseduje skup više ili manje konacnih istina, pa se središte njenihaktivnosti odnosi na njihovu sistematizaciju i prenošenje. Nauka, s druge strane, polazi odpretpostavke da nudi najbolje rješenje samo za dato vreme, te da je nastanak novih i kvalitativnihsaznaja neupitan. Središte njenih aktivnosti je na metodi - protupak sigurnog dolaženja do novihsaznaja, a kao posledica tog gledišta, neizbježan deo je pozitivni skepticizam – posedovanjepovratne sprege, gde rezultati mogu promeniti dosadašnje objašnjenje.

Dakako, razlika pa i definicija nauke i nauka moramo shvatiti ovde uslovno, jer takvifundamentalni pojmovi sami po sebi nisu odredjeni a u razlicitim pristupima i kod razlicitih autoramogu imati razlicite sadržaje. Ustvari to je bilo u implicitnom ili eksplicitnom obliku problematika isame filozofije nauke. Tako da se i u našem govornom podrucju cesto nauka i nauk pojavljuju kaosinonim ili pak da se nauka odnosi više na tehničke nauke, a same nauke na ono što zovemofundamentalnim prirodnim naukama. Možda, u našem jeziku distinkciju, ako je želimo tražiti,možemo pronaći u samoj etimologiji rijeci nauka odnosno nauk. Dok bi se prva odnosila nanekakvo znanje i spoznavanje necega, druga riječ bi odgovarala naukovanju, učenju i podučavanjuo necemu. No, u svakom slucaju ova jezička analizi nema neko posebno znacenje jer je više pitanjesrpskog jezika nego same problematike nauke. Tradicionalna anglosaksonska podela znanja:Grane znanja: Logika, Matematika, Nauke (Istorija i filozofija nauke, Fizikalne nauke, Geološkenauke, Biološke nauke, Medicina i pridružene discipline, Društvene nauke i psihologija ilingvistika, Tehnološke nauke.) Istorija i društvene nauke, Filozofija.

1) Naučna delatnostTok naučne delatnosti, bez obzira kojem se segmentu daje prednost u pocetnoj fazi, sastoji seuglavnom od sledecih delova: Predmet ispitivanja, teorijska konstrukcija, hipoteza-testiranje, izbor iupotreba empirijskih metoda, rezultati. Empirijske metode, takodje u principu, možemo podieliti usledece klase: eksperiment (laboratorijski, prirodni), opažanje (prirodno, kontrolisano,participirano), testovi (standardizovani, projektne tehnike), upitnici i ankete, proucavanje slucajeva.

Moramo naglasiti, mada je to opet predmet diskusija u filozofiji nauke, da u ovim delovimasheme naučnog istraživanja teorijski okvir ima posebno znacenje, ako ne i nužan a ne dovoljanuslov svakog naučnog istraživanja. Tako bi predmet istraživanja bio odreden ne jedino interesimaistraživaca i tehnickim ogranicenjima, već njegovim pogledom na svet- koji ne mora biti eksplicitnoizradjen u obliku skupa iskaza koji čine teoriju. Taj ce okvir osim legitimnih tema za istraživanjeponuditi i legitimna sredstva. Naime, svaka nauka kada definiše vlastiti predmet i metode,istodobno stvara i klasu mogucih pojava bavljenja.

Dodatno treba istaci instituciju »pogreška u merenju« – protupak koji legitimizuje odbacivanjerezultata koji nisu u skladu s ocekivanjem, rezultati izvan ocekivanog raspona mogu se izbaciti izobrade pod opravdanjem da su najverovatnije nastali kao propust u protupku. Isto tako postojipovratna sprega izmedu svih elemenata, koji može menjati teorijski okvir. Dakako, sagledamo linaučnu delatnost kao produkt jedne zajednice, uocava se potreba sociološkog pristupa: osim što cese tražiti krunski dokaz za ispravnost novog teorijskog modela, zajednica ce pružati otpor njegovomuvodenju.

2) Osnovni principi naučnog radaPrincipe možemo uglavnom podeliti u tru grupe:- proverljivost- obektivnost- preciznost. (371)Sva tri principa pretpostavljaju postojanje istinitih cinjenica. U ovom delu daćemo neke teorijeistina. Teorija korespondencije pretpostavlja da je istina poklapanje sa cinjenicama, slaganje sa

11 Tekst koji sledi je iz Uvoda u filozofiju znanosti, od str. 369 - 387.

stvarnošcu. Ova teorija je najbliža takozvanom zdravorazumskom poimanju: tvrdnja je istinita akokorespondira sa cinjenicama. Teorija koherencije podrazumeva da je apsolutna istina samo “cela”istina. Pragmatizam, koji je zastupao William James, pomera istinitost ka ekonomicnosti. Naime,istinito je ono što se pokaže takvim na duže staze, ili problem istine jednak je ekonomicnosti.Govorimo li o naučnim teorijama, onda je uobicajeno mišljenje da joj najviše odgovara ova trecateorija. U eksperimentalnom radu najcešce se pristaje uz teoriju korespondencije. Stoga se postavljazahtjev za obektivnim pogledom na svet. Dakako, da su ovo samo uslovne interpretacije gledato izugla prosecnog naučnika, jer su sva ova pitanja disugaoabilna i predmet rasprave upravo filozofijenauke. Na pitanje o obektivnom promatranju sveta naučnici, uglavnom, kao najsnažniji argumentuzimaju merenje. Pa cemo u sledecem delu obratiti pažnju na ono što naučnici zovu merenjem.

∗

Filozofija nauke u prvoj polovini XX veka, Hrestomatija tekstova, Priređivači: Staniša Novakovići Radomir Konstantinović, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 1997, str.3-13.

Staniša Novaković,PREDGOVOR

II FILOSOFIJA NAUKE DANAS

Kad god se i u filosofski obrazovanim krugovima povede razgovor o filosofiji nauke, ovo sepodručje filosofskog istraživanja najčešće odmah povezuje sa savremenim angloameričkimfilosofskim stremljenjima, a zatim, skoro automatski, i sa školom logičkog pozitivizma.12

Ostavljajući za trenutak po strani koliko su takva reagovanja opravdana, sigurno je da iza njih leživiše razloga. Pre svega, druge moderne evropske filosofske struje − egzistencijalizam, marksizam,fenomenologija, kritički realizam itd. zaista nisu tako usmerene da bi u njihovim okvirima moglo dase razvije neko posebno interesovanje za široka i detaljna filosofska razmatranja o nauci. Štaviše,filosofi koji pripadaju nekim od ovih pravaca često pokazuju izrazitu sklonost da nauku shvate kaopredmet koji zapravo nije dostojan njihovih filosofskih rasprava.

Sa druge strane, logički pozitivizam, svojim antimetafizičkim usmerenjem i priznavanjemsaznajnog značenja isključivo logici i empirijskonaučnom znanju, čini se kao idealna misaonausmerenost za suvereno i kompetentno bavljenje baš filosofijom nauke. Sem toga, filosofilogičkopozitivističke orijentacije, ili oni kojima je to stanovište bilo blisko, stvarno su dobar deo svojeaktivnosti posvetili analizi naučnih metoda i naučnog znanja uopšte. Neki istaknuti predstavnicilogičkog pozitivizma, kao što je recimo Artur Pap (Arthur Pap), nisu pravili nikakvu razliku između

12 Suvremeno shvacanje filozofije znanosti se danas uglavnom smatra kao nasljednica epistemologije ili nauke o znanju,ali je njen povijesni nastanak, naravno, vezan uz sazrijevanje njenog predmeta – novovjekovne znanosti. Ovakvuontologiju bi svakako trebalo poceti sa I. Kantom, koji sa jedne strane predstavlja onu čvornu tačku suvremenogfilozofiranja u koju spada i filozofija znanosti, a sa druge strane on je pred sobom imao vec zgotovljenu prvunovovjekovnu znanost, Newtonovu matematicku fiziku. No dok je Kant ipak ostao u krilu Velike majke svih znanosti usvoj njenoj širini i bogatstvu, specificno fokusirana dijela javljaju se sa Williamom Whewellom (1637, 1640) kojipocinje izdavati svoja dijela pod naslovom History of the Inductive Sciences, The Philosophy of the inductiveSciences Founded Upon Their History. Ovo, da tako kažemo, preliminarno razdoblje traje gotovo citavo stoljece do pojave Beckog kruga. U tom razdobljujavlja se citava plejada istaknutih filozofa i znanstvenika kao što su: H.L.F. Von Helmholtz, W.S. Jevons, E. Mach, J.S.Mill, K. Pearson, H.R. Hertz, L. Boltzman, H.J. Poincare, Ch. S. Peirce, P.M.M. Duhem, B. Russell, A.N. Whitehead, idrugi. Svi oni pišu o znanosti, ali bez pretenzije na cjelovitost i na profesionalni autoritet, njihov odnos je fragmentaranali ce pripremit klimu za ozbiljniji i cjelovitiji zahvat.Pocetak stvaranja i radanja filozofije znanosti1 biva dovršeno sa pojavom Beckog kruga, koji je ocrtao jednu relativnujednostavnu sliku znanosti. Filozofi Beckog kruga su naglasili njezinu specificnost spram drugim oblicima promišljanjaa posebice filozofije. Znanost je prije svega skup znanstvenih iskaza, znanstvenih prije svega po tome što podliježustrogoj logickoj i empirijskoj kontroli. Iskaz koji možemo nazvati “znanstveni”, osim što mora biti logicki preciznoformuliran, mora se odnositi na opažanje ili u nizu logickih postupaka mora biti svodljiv na opažanje. Uvod u filozofijuznanosti, str. 6.

analitičke filosofije i filosofije nauke, osim u tom smislu što je u filosofiji nauke analiza ograničena napojmove i probleme koji su posebno značajni za nauku.13 Herbert Fajgl (Herbert Feigl), sa svojestrane, rezimirajući razvitak logičko-pozitivističkih shvatanja u oblasti filosofije nauke, smatra da jelogički empirizam svoje najvažnije i najkonstruktivnije doprinose učinio na polju logike imetodologije nauka.14

Najzad, bez obzira na veoma značajna imena kako filosofa tako i naučnika koji su se u prošlostibavili istraživanjima u oblasti filosofije nauke, filosofija nauke kao samostalna disciplina, pod timimenom i sa statusom ravnopravnim sa ostalim filosofskim disciplinama, relativno je skorašnjegdatuma.

Međutim, u poslednje vreme sve se očiglednije pokazuje da logički pozitivizam, pored sve svojezainteresovanosti za naučno saznanje, ne samo da nije predstavljao idealnog nosioca filosofskihistraživanja o savremenoj nauci, već se slobodno može reći da je bio neadekvatan i da je doveofilosofiju nauke na izvesnu vrstu stranputice. Ovo tvrđenje zvuči pomalo paradoksalno i zato jepotrebno da se detaljnije objasni. Problem je u tome što je "naučnofilosofska" (scijentistička)nastrojenost logičkog pozitivizma predstavljala ne samo njegovu ograničenost kao filosofije, nego jeistovremeno vodila uskom, čisto teorijsko-analitičkom poimanju filosofije nauke.

Koje je bitne nedostatke ispoljila logičkopozitivistička filosofija nauke? Pre svega, reč je opotpunom odsustvu istorijske perspektive, tako da su manje obavešteni bili skloni da steknu utisak nesamo kao da je filosofija nauke stvarno rođena tek sa ovom filosofskom školom, nego istovremeno dasu logičkopozitivističke metode jedine adekvatne za to područje istraživanja.

Ovo odsustvo istorijske perspektive u svojoj osnovi poteklo je iz romantičarske uverenostilogičkih pozitivista da njihov metodološki pristup označava novu eru u filosofiji, prema kojoj svadotadašnja filosofija predstavlja samo predistoriju. Takva njihova uverenost, s pozitivne strane,uslovljena je svakako izvanrednim prodorima do kojih se došlo ne samo u logici (prvi put posleAristotela), već i u semantici, dok, s negativne strane, predstavlja posledicu ozbiljnog nepoznavanjaistorije naučne metodologije. Drugim rečima, logički pozitivisti su potpuno zanemarili činjenicu dafilosofija nauke ima svoju blistavu, mada, na žalost, veoma malo istraživanu i slabo poznatu prošlost.

Dalje, sama koncepcija nauke logičkog pozitivizma veoma je uska i metodološki sporna, tako daje od početka bila izložena oštroj i opravdatoj kritici. Reč je o takvoj koncepciji nauke koja priznaje ilisamo čisto logičko znanje u smislu tautološkog znanja, ili empirijsku nauku, u smislu onoga znanjakoje se može verifikovati pojedinačnim empirijskim činjenicama. No, i to empirijsko znanje, poshvatanju logičkih pozitivista, mora takođe da bude uređeno po strogim pravilima, s težnjom da serazvije u deduktivni sistem, da postane sigurno i autoritativno. Savremeni razvoj kako filosofije(uključujući logiku) tako i nauke, jasno pokazuju neadekvatnost i irelevantnost ovakve autoritarnekoncepcije nauke.

Najzad, nasuprot svojoj induktivističkoj orijentaciji, logički pozitivizam je negovao čistoteorijsko-normativnu filosofiju nauke, koja je u nedozvoljenoj meri zanemarila istoriju nauke i svakonkretna istraživanja određene naučne prakse. Tako se filosofija nauke razvijala sama za sebe, a prvipokušaji povezivanja istorije i filosofije nauke na nekim univerzitetskim katedrama u SjedinjenimAmeričkim Državama ocenjivani su kao "venčavanja" neuspele, slučajne ili čak nasilne prirode. Pritom se najčešće ukazivalo da istorija nauke − onakva kakva je − po pravilu ne pruža materijal koji bibio od interesa za filosofiju nauke. Teškoća je, međutim, u tome što su se istorijom nauke uglavnombavili profesionalni istoričari, lišeni elementarnog poznavanja filosofije nauke, koji su svojim čistofaktografskim pristupom i uobičajenim istorijskim interpretacijama (koje su se zasnivale na trenutnopreovlađujućoj teoriji istorijskog znanja) doveli ovu disciplinu u krizu i sa svoje strane takođedoprineli da se proširi jaz između istorije i filosofije nauke. Naime, u istoriji nauke je reč o materijigde nije dovoljno otkriti činjeničko stanje, kao ni pružiti ma kakvu uobičajenu istorijsku interpretaciju(objašnjenje). Tu je reč o intelektualnoj istoriji, o istoriji ljudskog znanja, koju je nemogućno shvatitiako se ne uđe u unutrašnju dijalektiku toga razvoja (kroz sukobljavanje različitih, često i sasvimoprečnih mišljenja i argumenata), ako se ne osvetli teorijska strana stvari koja se razjašnjava u samojfilosofiji nauke.

13 v. Pap, A., An Introduction to the Philosophy of Science, London, Eyre & Spottiswoode, 1963, p. V.14 v. Feigl, H., "Some Major Issues and Developments in the Philosophy of Science of Logical Empiricism", in:Minnesota Studies in the Philosophy of Science, Vol. I, 1956, p. 4.

Prema tome, parafrazirajući Kanta, odnosno Lakatoša, trebalo bi ne samo podsetiti, već i naglasitida je filosofiji nauke neophodna ovakva intelektualna istorija da ne bi ostala prazna, kao što je istorijinauke neophodna filosofija nauke, da ne bi ostala slepa.

Od značaja je sigurno i to što su, mada tek u najnovije vreme, i neki od najistaknutijih logičkihpozitivista (kao što su, recimo, Hempel ili Fajgl) sagledali kako neadekvatnost logičkopozitivističkefilosofije nauke, tako i uzaludnost napora da se postignu osnovni ideali napred pomenute koncepcijenauke.

U jednome svom javnom predavanju na tribini za filosofiju nauke pri Univerzitetu u Pitsburgu,marta 1972. godine, Ernest Nejgel (Ernest Nagel), jedan od najtemeljitijih filosofa nauke našega vekakoji su proizišli iz škole logičkog pozitivizma (mada Nejgel nije proistekao samo odatle), sasvim jeotvoreno ukazao na neadekvatnost logičkoempirističke filosofije nauke. On je, pri tom, pokušaoistovremeno da ukaže na osnovne činioce koji su, po njegovom mišljenju, uticali na dovođenje upitanje tradicionalnih logičkopozitivističkih shvatanja. Zanimljivo je navesti neke od tih faktora:interpretacija kvantne mehanike, uviđanje da podaci ne određuju naučnu teoriju jednosmisleno,prihvatanje kritike gnoseološkog senzacionalizma, sagledanje brojnih neadekvatnosti induktivnelogike, saglašavanje sa gledištem da prirodne nauke imaju svoje značajne pretpostavke u društvenimnaukama, odnosno da sva nauka počiva na određenoj teoriji vrednosti.15

∗

1. Filozofija nauke - "da" i "ne"

Pre nego što pređem na rezimiranje i kontrastiranje tradicionalnih i novih teza o nekim odosnovnih pitanja filosofije nauke danas, možda je najbolje da najpre kritički razmotrim glavne pravcesame filosofije nauke na koje danas nailazimo, s obzirom da bi bilo sasvim nerealističnopretpostavljati da svi koji govore o filosofiji nauke misle uvek na istu tematiku.

Reč je o tome da nauka i filosofija mogu da se sretnu i da se one stvarno susreću na mnogotačaka, da dolaze u vezu na veliki broj načina, ali dobrim delom i o tome da je sam termin "filosofija"u znatnom broju slučajeva višesmislen ili nedovoljno određen. Neke osnovne dodirne tačke nauke ifilosofije nije teško odrediti: u pitanju su takva područja interesovanja kao što su epistemologija imetodologija nauke, sintaktička i semantička analiza nauke, ontologija nauke, filosofija prirode, etikanauke...

Sa druge strane, u samoj filosofiji, u raznim vremenima, od različitih filosofa i u zavisnosti odproblematike koju su razmatrali, isticani su u prvi plan njeni različiti aspekti: a) bavljenje "krajnjimuzrocima" stvarí, b) bavljenje "transcendentnim predmetima", kao što su duša, sloboda, Bog, c)univerzalnost i okrenutost ka celini stvarnosti, d) bavljenje smisaonim, vrednosnim aspektomčovekova odnosa prema stvarnosti koja ga okružuje, e) spekulativni karakter zastupane teze, povezansa teškoćama empirijskog proveravanja, f) meta-karakter, tj. da se više bavi disciplinama prvog redanegoli samim svetom neproredno.

Iz svih ovih aspekata, i iz svih nabrojanih dodirnih tačaka, može da nastane takvo istraživanjekojem je nemoguće odreći naziv filosofije nauke. Međutim, nisu svi ti aspekti podjednako zanimljiviniti u istoj meri aktuelni. Drugim rečima, odmah treba napomenuti da su savremena istraživanja uoblasti filosofije nauke upravljena uglavnom na epistemologiju ili metodologiju nauke, odnosno danaglašavaju refleksivni meta-karakter svojih istraživanja. Ali, čak i onda kada se područje filosofijenauke ovako ograniči, ostaje mogućnost većeg broja različitih usmerenosti istraživanja u ovoj oblasti.Klasifikacija koja sledi, oslanja se pretežno na podelu koju je izvršio Ernan Makmulin u svomečlanku "Taksonomija istorije i filosofije nauke".16

Tako refleksivna, epistemološki usmerena filosofija nauke može da bude pretežno normativnog ,ili pretežno deskriptivnog karaktera.

15 Na osnovu sopstvenih beležaka sa predavawa.16 v. McMullin, E., "The History and Philosophy of Science: A Taxonomy", in: Minnesota Studies in thePhilosophy of Science, Vol. V, Minneapolis, University of Minnesota Press, 1970, pp. 23-30.

Naime, filosof nauke može da ima u vidu jedan širi kontekst razvoja ljudskog saznanja i da odatleizvodi svoju teoriju o tome kako treba da se odvija proces naučnog saznanja (normativni pristup).Očigledno je da se ovakvo poimanje filosofije nauke ne zasniva na istoriji nauke, ali je isto takosi-gurno da njeni predstavnici nastoje − ako žele da budu ozbiljno shvaćeni − da pruže takvurekonstrukciju istorije nauke koja se neće bitno razlikovati od onoga što se drži da predstavlja stvarnupraksu naučnika. (Ipak, treba imati na umu da se u tom smislu, kao što primećuje Makmulin, mogutolerisati i da se tolerišu i veoma velika odstupanja , prosto time što se, recimo, tvrdi da "nauka" okojoj je reč još nije dostigla svoj zreli stupanj razvoja.)

U okvirima ove normativne, ili, kako je Makmulin naziva, "eksterne" varijante, mogućna su daljedva osnovna tipa filosofije nauke − metafizički i logički. Kod metafizičkog tipa filosofije nauke urazumevanju i rasvetljavanju prave prirode nauke polazi se od opšte teorije saznanja i teorije bića,koje sa svoje strane ne počivaju na nauci. Tu se osnovni pojmovi, ideje i principi nauke prevode(redukuju) u termine prihvatljive sa gledišta njima spoljašnjih, ili od njih nezavisnih, kriterijumumafilosofske razumljivosti (Platon, Aristotel, Dekart). Kod logičkog tipa filosofije nauke, teži seizgradnji idealizovane (formalne) strukture nauke, na koju se onda, bez obzira da li to naučnici znajuili ne, svode svi osnovni oblici ispoljavanja nauke, kao što su objašnjavanje, dokazivanje,potvrđivanje i slično (Karnapova induktivna logika). Ovaj tip normativne varijante filosofije naukepraktično poriče mogućnost da filosofija nauke iziskuje bilo kakvu potrebu za filosofijom nauke.

Nasuprot ovim normativnim filosofijama nauke, imamo i deskriptivnu , ili "internu" varijantufilosofije nauke. Ovaj pravac sav počiva na opisima i analizi onoga kako naučnici stvarno rade, ili suradili u prošlosti, što znači da predstavnici ove varijante filosofije nauke shvataju istoriju naukeveoma ozbiljno. Tu, dakle, imamo prola sa izrazitom meta-disciplinom, čija su istraživanjaempirijskog karaktera, to jest, različiti metodološki elementi (zakon, hipoteza, potvrđivanje,objašnjenje, predviđanje, model itd.) ne proučavaju se apstraktno, već kroz praksu samih naučnika(Hanson, Kun, Šapier). (Ovaj prilaz, kao što primećuje Makmulin, pretpostavlja da je već mogućnoidentifikovati kompetentne naučnike, kao i primere uspelih naučnih istraživanja.)

Sem toga, filosofija nauke može − razume se − da se deli na: a) opštu filosofiju nauke, ilifilosofiju nauke uopšte, i b) posebnu filosofiju nauke, ili filosofiju jedne određene specifične nauke.

Skoro da nema potrebe ukazivati da je ova klasifikacija filosofije nauke, kao uostalom i svakaklasifikacija, isključivo uočavanje idealnih, čistih tipova, a da svaka konkretna filosofija naukepredstavlja određenu mešavinu ovih različitih varijanti. No, radi lakšeg kritičkog procenjivanja, kakočitave strukture, tako i argumentacije određene filosofije nauke, veoma je važno moći odrediti koji odnapred navedenih modela preovlađuje u nekoj konkretnoj filosofiji nauke.

S obzirom na činjenicu da se u filosofiji nauke ukrštaju problemi nauke sa problemima filosofije,njome su se oduvek bavili i bave se kako filosofi, tako i naučnici, s tim što su im razlozi ili motiviangažovanja na ovome području obično različiti. I dok se filosof opredeljuje za istra-živanja u oblastifilosofije nauke najčešće zato što drži da je − sa stanovišta proučavanja ljudskog saznanja uopšte −najzanimljivije i najvažnije pozabaviti se čovekovim naučnim saznanjem, dotle se naučnici odlučujuda se okrenu problemima filosofije nauke najčešće onda kada nauka kojom se bave dođe do kritičnogstupnja, gde fundamentalni pojmovi ili metode protaju neizvesni, te oko njih izbijaju krupni sporovi.

Ne treba, naravno, pomisliti da nema nikakvih argumenata koji bi mogli da se iznesu (i koji subili izlagani) protiv zasnivanja filosofije nauke kao posebne discipline. Zato ću sada, sasvim sažeto,da rezimiram osnovne argumente "za i protiv" filosofije nauke. Počeću sa argumentima protiv nje.

(1) Jedan od najčešćih, ali i najslabijih prigovora koji se upućuju na račun filosofije nauke, jesteprigovor da ova oblast privlači intelektualno nedozrele. Ako bi to bilo tako, onda bi isti prigovormogao da se stavi i na račun drugih graničnih oblasti ili interdisciplinarnih studija; sem toga, bilo bizaista neumesno omalovažavati istraživanje nekog predmeta zbog toga što neki pojedinci, međuonima koji se bave tim istraživanjem, mogu da se okvalifikuju kao nepodobne osobe, pošto takvihpojedinaca sigurno nisu pošteđene ni "čiste" discipline.

(2) Često se smatra, isto tako, da je tempo razvitka pojedinih nauka danas već tako dinamičan danaučnici našega doba, za razliku od svojih kolega iz XIX ili sa početka ovoga veka ne mogu sebi dadozvole taj "luksuz" da se odvajaju od specifičnih pitanja, da bi upravili svoju pažnju na neka šira. Britanski filosof nauke X. Vitrou (J. Whitrow) primećuje da se mladim i briljantnim naučnicima u imenjihovih karijera sve više savetuje da usredsrede pažnju na uske oblasti; u poslednje vreme tu se više

ne poziva samo na lične ambicije, već se javlja i pritisak koji izaziva međunarodno suparništvo, kojesve više i više uzima oblik tehnološkog takmičenja (pri čemu se gubi iz vida gde leže osnove modernetehnologije).17

Proredi je veoma jednostrana, prakticističko-tehnološka zamisao nauke, koja ima u viduisključivo to da se iskoriste sve praktične mogućnosti koje određeni teorijski dometi u nauci pružaju, asasvim zanemaruje pravo naučno stvaralaštvo, koje ide za tim da se teorijski dometi neprekidnoprevazilaze. Naučnici-tehnolozi za razliku od naučnika-stvaralaca zaista nemaju nikakve "koristi" odfilosofije nauke.

(3) Ponekad se čuje i takav prigovor da filosofija nauke, analizirajući neke pojmove i metodenauke, zapravo samo komplikuje i čini neodređenim ono što je inače u naučnoj praksi jasno i što sesámo od sebe usavršava u procesu naučnog istraživanja. Ova je optužba uglavnom irelevantna, zbogtoga što je prvenstveni cilj filosofije nauke jasna adekvatna teorija o nauci i njenim metodama, a nesama reforma naučne prakse (mada se i to može javiti kao jedan od sastavnih delova filosofije nauke).

(4) Sa gledišta filosofije, ponekad se prigovara da je, kako se čini, iščezla granica između opšteepistemologije i filosofije nauke. Ukazuje se, naime, na činjenicu da se dobar deo diskusija i analiza ufilosofiji nauke upravlja na primere koji pre pripadaju svakodnevnom životu ili najprostijim naučnimistraživanjima, a ne jednoj razvijenoj teorijskoj nauci.

Ovaj prigovor ima stvarnog osnova utoliko što između opšte epistemologije i filosofije naukepostoji delimično poklapanje, pošto se u filosofiji nauke zaista raspravlja o nekim opštim pitanjimaepistemologije. Međutim, o mnogim pitanjima opšte epistemologije u filosofiji nauke se ne raspravlja,i obratno. Sem toga, iz same nauke je potekla strategija da se prvo povede računa o jednostavnim iliuprošćenim problemima.

No, da vidimo razloge koji govore u prilog negovanju filosofije nauke kao posebne discipline. (1) Naučnike-praktičare, kao što primećuje Vitrou, može pomalo i da uznemiruje činjenica da,

svesno ili nesvesno, ipak uvek proeduju jednu filosofiju nauke. Stvar je u tome da ni onaj naučnik kojihotimično zanemaruje filosofiju, ne razmišlja u mentalnom vakuumu; naprotiv, postoje svi uslovi datakav naučnik, kao što je zapažao Vajthed (Whitehead), protane "žrtva slučajnih filosofskihpredrasuda primljenih od vaspitačice, učitelja ili tekućeg načina izražavanja".

(2) Najbolje dela iz oblastzi filosofije nauke od trajnijeg su interesa nego ostali naučni spisi.Klasici u ovoj oblasti ne samo da se poštuju, već se isto tako i široko proučavaju. Po mišljenjumnogih, filosofi nauke mogu da se okarakterišu kao ljudi koji se prepiru dok drugi rade i stvaraju, alio svakom od njih možemo reći ono što se britanski književnik Hilari Belok nadao da će biti rečeno onjemu kada umre: "Njegovi su gresi jarko crveni, ali se njegove knjige čitaju." (Filosofska delaPoenkarea, na primer, još se mnogo čitaju, dok to nije slučaj sa njegovim matematičkim spisima;štaviše, svi su izgledi da će vremenom ova razlika biti još naglašenija.)

(3) Pored toga što filosofija nauke, razume se, kao i ma koja druga disciplina, ima prava da budeistraživana radi sebe same od strane onih koji žele da se u njoj specijalizuju, proučavanje filosofijenauke može da bude moćna protivteža u odnosu: a) na tendenciju da se nauka od vizije sveta pretvoriu slepi automatizovani instrument, ili b) na jaku težnju koja se ispoljava u savremenoj nauci u pravcusve veće specijalizacije.

Ali, dok se instrumentalizovanje i specijalizacija u naukama mogu shvatiti kao unekolikoneizbežni i ne nužno i u celini kobni, krajnje je nepogodno da proširena primena nauke u praktičnimprolovima bude praćena v) gubitkom (filosofskog) razumevanja za dublji humanistički značaj ismisao naučnog znanja. Ovome nedostatku osećanja za zadovoljenje naših zajedničkih ljudskihpotreba; tome zaboravu da se upitamo kuda nas vodi i kakav je smisao korišćenja određenih naučnihdostignuća, što može da ima i tragične posledice, u stanju je, na svoj način, veoma delotvorno da sesuprotstavi i filosofija nauke.

(4) Najzad, za naučnika-stvaraoca, za njegov efikasan i odgovoran rad, veoma je važno svesnonegovanje kritičkih standarda, svesno razvijanje kritičkih i samokritičkih sproobnosti, što se protižebavljenjem filosofijom nauke, o čemu mogu da provedoče brojni primeri iz istorije nauke. (Tako, naprimer, jedinstveni karakter i tempo razvoja moderne nauke na Zapadu što se nije dogodilo na Istoku

17 v. Whitrow, G. J., "The Study of the Philosophy of Science", The British Journal for the Philosophy of Science, 1956,Vol. VII, No. 27, pp. 190-191.

izgleda da su povezani sa kasnosrednjovekovnom i renesansnom kritikom Aristotela, što dugujemoljudima koji nisu bili samo naučnici i tehnolozi, već i filosofi nauke.)18

Iz ovoga što je dosad rečeno, čini mi se da već dosta jasno proizlazi da bi bilo krajnje pogrešnosvoditi filosofiju nauke na Zapadu jednostavno na neku analizu naučnih pojmova i principa (bezobzira na to da li se ima u vidu sadašnja situacija, ili ona u nedavnoj prošlosti, za vreme izrazitepremoći logičkog pozitivizma), mada je isto tako tačno da je u zapadnoj filosofiji naukeantropološko-humanistički pristup dosta redak (sa časnim izuzetkom Marksa Vartofskog /MarxWartofsky/, Dona Ihdea i nekolicine drugih autora).

2. Filozofija nauke u okvirima logičko-pozitivističkog pokreta

Možda baš i zbog toga da bi se sasvim razbila predrasuda o ograničenoj, usko pozitivističkojnastrojenosti savremene filosofije nauke na Zapadu, pokušaću ukratko da rezimiram i to kako setamo, na licu mesta sagledavju osnovne karakteristike novog stremljenja u filosofiji nauke. Ali, da bite karakteristike mogle lakše da se uoče, podseća se uvek, razume se, na osnovna obeležja filosofijenauke tokom druge četvrtine ovoga stoleća, to jest za vreme preovlađivanja logičkoempirističkog, ililogičkopozitivističkog pokreta i njemu srodnih gledišta (one orijentacije koja je zamenila staruinduktivističko-realističku filosofiju nauke sa kraja prošlog i početka ovog veka). Kao što sam većnapomenuo na početku, iznoseći svoj opšti pogled na savremenu situaciju u ovoj oblasti, široko jeprihvaćena konstatacija da se filosofija nauke u to vreme, prilikom formulisanja i razmatranja svojihproblema, bitno oslanjala na tehniku matematičke logike. Ne samo za filosofiju nauke, već zapravo zafilosofiju uopšte, logički pozitivisti su tvrdili da se svodi na "logiku nauke".

Tako, na primer, u svome sažetku osnovnih teza logičkopozitivističke filosofije nauke, DadliŠapier ističe pre svega da je filosofiju nauke trebalo shvatiti po analogiji sa formalnom logikom: baškao što se za formalnu logiku, od Aristotela naovamo, pretpostavljalo da se pre bavi "for-mom" negoli"sadržajem" stavova i argumenata, tako da je filosofija nauke imala da se bavi "formom""logičkomformom"naučnih iskaza (odnosno, formalnih sličnostima koje su prisutne u svim pojedinačnimslučajevima), pre negoli njihovim "sadržajem"; logičkom strukturom, recimo, svih mogućih iskazakoji pretenduju na status naučnih zakona, a ne nekim posebnim takvim iskazom; logičkim modelomma kojeg naučnog objašnjenja, a ne nekim konkret-nim naučnim objašnjenjima; logičkom shemomma koje naučne teorije, pre nego nekih posebnih datih naučnih teorija. Pri tom se filosofija nauke ipaknije odricala mogućnosti da se filosofski zaključci do kojih dolazi, na naki način provere s obzirom nakonkretnu naučnu praksu.

Analogija između logike i "logike nauke" može se povući i na drugi način, koji kaže još više. Baškao što moderni logičari prave razlike između prave logike posebnih sistema logike, formulisanih u"obekt-jeziku"i meta-logike, koja se sastoji od analize onih izraza (kao što su "istinito", "dokazivo","je teorema") koji se primenjuju na iskaze i nizove iskaza izražene u obekt-jeziku, tako isto se "logikanauke" može sagledati u tom smislu da se prevashodno bavi analizom onih izraza koji se primenjujuna konkretne naučne termine ili iskazekoji se koriste u razgovoru o nauci (izrazi kao što su: "jezakon", "ima značenja", "je objašnjenje", "je teorija", "predstavlja objašnjenje za", "potvrđuje uvećem stepenu nego").

S obzirom da se ovako zamišljena filosofija nauke ne bavi posebnim naučnim teorijama, ona jeimuna na promene u naucina dolazak i odlazak posebnih naučnih teorija; te promene se odnose nasadržaj nauke, dok se filosof nauke bavi njenom strukturom. Filosofa nauke ne interesuju specifičnesmrtne teorije, već ga zanimaju karakteristike bilo koje teorije, odnosno značenje same reči "teorija".Smatrajući, s jedne strane, da je vrednost pojedinačnih konkretnih teorija prolazna, s tim što te teorijesluže isključivo kao instrumenti predviđanja, predstavnici pozitivističko-instru-mentalističke filosofijenauke držali su, sa druge strane, da možemo definitivno saznati, ako ništa drugo, a ono makar kako seobavlja naučni proao, to jest da možemo znati "metodu nauke", koja jepo njima, razume selogičko-empiristička.

Sem toga, filosof nauke, ako mu to pođe za rukom, može da nam pruži konačnu analizu onihizraza nad kojima obavlja proceduru analize. Tako, na primer, dajući nam karakteristike svihmogućnih objašnjenja, on nam a fortiori pruža formalne karakteristike i svih budućih objašnjenja.

18 Up. Op. cit., pp. 193-203.

Pretpostavlja se, dakle, da je mogućno dati rasvetljavajući opis takvih termina kao što je"objašnjenje"; taj opis bi onda bio zauvek istinit, mada se posebna naučna objašnjenja mogu menjatiod jedne do druge teorije.

Ali, logičko-empiristička tradicija nije samo zamišljala filosofiju nauke po modelu formalnelogike, nego je ona isto tako u svome prilaženju problemima široko koristila tehniku modernematematičke logike. Ukoliko bi se u izvesnim gledištima otkrila neka pukotina u logičkoj formulaciji,to bi onda, ako pomoću te logike ne može da se pruži zadovoljavajuća preformulacija, predstavljalofatalnu primedbu. Naučne teorije su zamišljene kao da su, ili kao da se najlakše mogu razmatrati kaoaksiomatski (ili kao aksiomatizaciji podložni) sistemi, s tim što bi se veza sa iskustvom protiglapomoću "pravilâ interpretacije", čije se opšte karakteristike opet mogu izraziti formalnim terminima.Kao posledica toga, smatralo se, naravno, da su zaključci filosofije nauke primenljivi zapravo samona najrazvijenije naučne teorije, odnosno na one naučne teorije koje su dostigle takav stepenartikulacije koji dopušta da se razmatraju kao precizni i potpuni aksiomatski sistemi, sa preciznimpravilima interpretacije (bez obzira da li je ijedna naučna teorija ikada dostigla ili može uopšte dadostigne takav stepen završenosti). Zbog toga je i proučavanje istorije nauke smatrano uglavnomirelevantnim za filosofiju nauke.

Što se tiče "empirističkog" aspekta logičkog empirizma, on se sastojao u uverenju tih filosofa dasvaka naučna teorija, kako u pogledu značenja svojih termina, tako i u pogledu prihvatljivosti svojihtvrđenja, mora da bude zasnovana u iskustvu, i to u jednom preciznom smislu koji može formalno dase odredi. Da bi se pokazalo kako se značenja terminâ zasnivaju na iskustvu, načinjena je razlikaizmeđu "teorijskih termina" i "promatračkih termina", a jedan od glavnih delova programa logičkogempirizma sastojao se u pokušaju da se pokaže kako prva vrsta terminâ može da se "interpretira"pomoću druge vrste. što se tiče značenja "promatračkih termina", smatralo se da oni ne predstavljajuproblem, s obzirom da se odnose neproredno na iskustva.

U pogledu prihvatljivosti naučnih tvrđenja, cilj je bio da se pokaže kako su naučne hipotezepovezane sa empirijskim svedočanstvima, koja ih verifikuju ili opovrgavaju (potvrđuju ili rastvrđuju),a ukoliko ima i drugih činilaca (kao što je, recimo, "jednostavnost") koji, pored empirijskihsvedo-čanstava, utiču na prihvatljivost naučnih hipoteza, onda bi ti drugi činioci morali da sekarakterišu formalnim terminima isto onoliko rigorozno kao i pojam verifikacije (ili potvrđivanja).

Mada se slobodno može reći da je čitav logičko-empiristički program bio prilično detaljnorazvijen, mora se isto tako primetiti da je od početka bio podvrgnut ozbiljnoj kritici. S obzirom da nijereč o nekom samoprotivrečnom poduhvatu, neprestano su činjeni napori da se te analize takoprilagode ili prošire da bi mogle da se odupru kritici. No, kako su te teškoće, uprkos ovakvimnastojanjima, protepeno gomilale, mnogi su filosofi došli do uverenja da je neophodno da seproblemim filosofije nauke priđe na jedan sasvim novi način. U stvari, pored kritike pojedinihspecifičnih gledišta, iznete su zamerke i na opšti logičkoempiristički prilaz. Naime, usredsređujući sedobrim delom na tehničke probleme logike, logičkoempiristička tradicija je gubila bliski kontakt sanaukom, a njene rasprave su često optu-živane kao sasvim irelevantne za stvarnu nauku. Ako su ovezamerke i prete-rane, u njima sigurno ima dosta istine.19

3. Nove tendencije u odnosu na pozitivističke pristupe

Tako je na kraju došlo i do novih tendencija u smislu nepozitivističkog (ili antipozitivističkog)pristupa filosofiji nauke. Više različitih momenata je uticalo na ovaj preokret. Imao sam već prilike danavedem neke razloge koje za objašnjavanje nove orijentacije pominje Nejgel. Šapier, među-tim,ističe sledeće činioce: uticaj kasnoga Vitgenštajna, razvitak same nauke, a iznad svega novoprotignutirezultati na području istorije nauke. Ti rezultati su, recimo, pokazali, s jedne strane, da mnoge stareteorije, koje su navodno već bile odbačene i prevaziđene (aristotelovska i srednjovekovna mehanika,teorija flogistona i druge) sadrže u sebi daleko više od prostodušnih grešaka i predrasuda koje su impripisali manje učeni i više pozitivistički nastrojeni istoričari nauke; sa druge strane, oni su pokazalida u delima takvih neprikosnovenih naučnih autoriteta, kao što su bili Galilej i Njutn, takođe imamnogo grešaka i empirijski nezasnovanih tvrđenja; najzad, neka najnovija dela iz istorije nauke

19 v. Shapere, D., "Meaning and Scientific Change", in: Mind and Cosmos: Essays in Contemporary Science andPhilosophy, Vol. III, ed. by R. Colodny, Pittsburgh, Pittsburgh University Press, 1966, pp. 42-45.

pokazala su da vrsta promene o kojoj je reč u istoriji nauke nije nikako proces akumulacije znanjakoje se sintetiše u sveobuhvatnijim teorijama, već pre stvar drugačije sistematizacije odnosa izmeđujedne te iste grupe činjenica, kao i da u velikim naučnim revolucijama manju ulogu igrajueksperimenti, a daleko veću izvesne vrste pretpostavki koje se ni u kakvom tradicionalnom smislu nemogu okarakterisati kao "empirijske".20

Kako se ne bi stekao pogrešan utisak da razvijanje filosofije nauke u ovome novom smeruoznačava neki prekid saradnje i razilaženje sa najnovijim tendencijama razvoja matematičke logike,treba posebno naglasiti (s obzirom da se o tome zna vrlo malo, i saznaje sa velikim zadocnjenjem, vannajužih krugova logičara) da se i sâm razvitak logike u poslednjih dvadesetak godina kretao zapravojednim konvergentnim putem, to jest u smislu napuštanja kako aksiomatskih, tako i finitističkihpristupa. Insistiranje na značaju određene vrste "prožimajućih" pretpostavki (koje neki nazivaju"filosofska pozadina" /Koare/, ili "paradigma" /Kun/, ili "ideali prirodnog reda" /Tulmin/, "standardiracionalnosti i razumljivosti", odnosno "procenjivanje da li je nešto uopšte naučni problem, činjenicaili objašnjenje" /Tulmin/), Šapier smatra osnovnom karakteristikom "nove filosofije nauke".

Izraelski filosof Jehuda Elkana takođe ističe kao bitno obeležje nove filosofije nauke svestanpokušaj da se povrati ugled metafizike i prizna odlučujuća uloga metafizičkih pretpostavki u naučnomsaznanju, s obzirom da središnji problemi u nauci ma kojeg perioda na proizlaze nužno iz unutarnjihpotreba same nauke, nego su često određeni vannaučnim pritiscima (socijalni, politički, ekonomski) učijoj osnovi leže određena metafizička čovekova opredeljenja, kako u pogledu njegovog mesta, tako iu pogledu njegove uloge i smisla njegovog postojanja u celini stvarnosti koja nas okružuje.21 Ovazaista bitna preorijentacija u filosofiji nauke dovodi do preokreta i u samom poimanju teorijeznačenja, iz čega onda proizlaze i neke druge veoma značajne posledice.

U teoriji značenja predstavnici nove struje izlaze sa tezom da su značenja svih naučnih termina,bez obzira da li je reč o "činjeničkim" ("promatračkim"), ili o "teorijskim" terminima, određenateorijom, ili paradigmom, ili idealom prirodnoga reda koji leži u njihovoj osnovi, odnosno u koji suusađeni. Izučavanje istorije pojedinih slučajeva naučnih poduhvata označava vernost aktualnojnaučnoj praksi, pri čemu se pojavljuje opasnost oslanjanja na nepouzdane analogije. Poredusmerenosti na slučajeve aktualne naučne prakse najkarakterističnije je učenje o zavisnosti od teorije,uviđanje teškoća da se nezavisno od svakog teorijskog razmatranja identifikuju osnovne činjenicepromatranja.

Prema tome, nemogućno je od teorije nezavisno utvrđivanje značaja naučnih termina, makar tobili i "promatrački termini", što bi onda pružalo osnove za prosuđivanje adekvatnosti različitih teorija.Sa zadatka eksplikacije, tj. zamenjivanja manje preciznih pojmova jednostavnijim, preciznijim iplodnijim pojmovima, težište se premešta na izučavanje aktualnih promena naučnih pojmova.Aktualno korišćeni pojmovi se razjašnjavaju, a ne teži se njihovom zamenjivanju drugima. (Umestoinsistiranja na razradi i usavršavanju deduktivno-nomološkog modela naučnog objašnjenja, prati seevolucija značenja pojma naučnog objašnjenja, prati se evolucija značenja pojma naučnog objašnjenjaod Pitagore, Aristotela i Ptolemaja, do Njutna, Maksvela, Ajnštajna i Hajzenberga.)

Sledeća značajna posledica koja proističe iz ovakvog usmerenja jeste insistiranje da se u filosofijinauke posebna pažnja proveti izučavanju pojedinih konkretnih slučajeva iz istorije nauke i da se iznjih izvlače određene metodološke pouke.

Zbog svega toga, predstavnici nove filosofije nauke smatraju da pokušaji starije tradicije da utvrdijezik i metodu nauke, ne predstavlja ništa više do jednu logičku vežbu koja, kao takva, ima svojuvrednost, ali nema nikakve veze sa stvarnom naukom. Ili, drugačije rečeno, zaključak koji ovi filosofinauke izvode iz proučavanja istorijskih primera mnogih naučnih poduhvata, jeste da, ukoliko jeprihvaćena logika nauke neophodna za sistematsko izlaganje završenih naučnih proizvoda, ona uopštene može da se primeni na nauku-u-stvaranju. "Naučna metoda" je primenljiva na formalizovanu,zatvorenu nauku, a ne na otvorenu nauku koja je u procesu nastajanja. Za ovu drugu vrstu nauke nemaneke jedinstvene naučne metode, kao što ne postoji ni jedan jedinstveni jezik nauke. Naredna važnakonsekvencija odnosi se na shvatanje relevantnosti činjenica za teoriju, gde se ponovo drži da je jednaod značajnih pouka koje nam pruža izučavanje pojedinih slučajeva iz istorije nauke, ta da odluke nisu

20 v. Ibid., pp. 45-48.21 Up. Elkana, Y., "Science, Philosophy of Science, and Science Teaching", Educational Philosophy and Theory, 1970,Vol. 2, pp. 25 & 27.

ni približno tako jednostavne da bi se moglo tvrditi kako se teorije napuštaju ako se eksperimentalnopobiju, ili da se prihvataju kada se prikupi dovoljno eksperimentalnih svedočanstava.

Dalje, kako primećuje Stiven Tulmin, logička orijentacija u filosofiji nauke bavi se "strukturom"argumenata, gde je reč o tačnoj ili pogrešnoj upotrebi već postojećih pojmova. Tako se onda stvorilaslika kao da se nauka svodi na nepogrešivo argumentisanje, to jest na izbegavanje grešaka uzaključivanju, s težnjom da se ostane "logičan". Na taj način, međutim, prikriva se razlika između"logičnosti" i "racionalnosti". Kod prave nauke, po mišljenju Tulmina, nije reč toliko o tome da sezaključivanje obavi ispravno zaključivanje, to jest da se shvati koji su posebni pojmovi ili obliciargumenata relevantni u određenoj (novoj) problemskoj situaciji.22

Još jedna od značajnih posledica osnovnih teza nove filosofije nauke jeste i ta da celina jednenauke može da se sabije u strogo logički oblik tek u izuzetnim slučajevima. Normalno, svaka pojedinanauke će se sastojati iz brojnih koegzistirajućih, logički nezavisnih teorija ili pojmovnih sistema, štoneće niukoliko uticati na njenu "naučnost".23

Ovde su, razume se, navedene samo osnovne ili najbitnije karakteristike kako "stare"logičkopozitivističke filosofije nauke, tako i "nove", anti-pozitivističke (protpozitivističke) filosofije iistorije nauke. Ali, kao što je pozitivistički program, koji se razvijao više od trideset godina, da bi nakraju priznao svoju nemoć da reši mnoge bitne probleme filosofije nauke, predstavljao jednu krajnost,tako i novi, antipozitivistički programovoga puta, doduše, samo u nekim svojim tačkama i sa nekimsvojim pred-stavnicimaodlazi u drugu krajnost.

Fajerabendova teorija značenja sigurno predstavlja najizrazitiji primer. Fajerabend, u stvari, usvome opravdatom revoltu protiv formalizovane, suvoparne i beživotne pozitivističke filosofijenauke, odlazi najoštrije, najpotpunije, najdoslednije, pa možemo reći i najrečitije i najuverljivije, udrugu krajnost, pa zastupa gledište da "ako anarhizam možda ne predstavlja najprivlačniju političkufilosofiju, onda sigurno čini izvanrednu osnovu za epistemologiju i za filosofiju nauke". Ali, u ovomeuvodnom pregledu neću se upuštati u kritiku gore pomenutih teza.

∗ Iz Uvoda u filozofiju znanosti, od 111-368. strane

III. POZITIVIZAM

Pozitivizam ima svoje duhovne pretke, ne racunajuci relativizam sofista i grckih materijalista, uengleskom empirizmu, osobito kod Humea i J.S. Milla. J.Stuart Mill (1806-1873) smatrao je da sucak i matematski i logicki iskazi samo poopćenje iskustva. Iskustvo tumaci u smislu psihologisticketeorije o asocijaciji ideja. Asocijacijom ideja koje dobivamo kod pojedinih opažaja stvaramo opštizakon, kojeg vrednost proširujemo na sve slucajeve.

Kao otac pozitivizma, od kojeg potjece i sam naziv, uzima se Aguste Comte (1798-1857), Millovsuvremenik i prijatelj. Analizirajuci razvoj ljudskog duha, Comte je zastupao teoriju o tri stadija tograzvoja. U prvom, »teološkom« stadiju čovek želi strukturu prirode i njenih procesa protumacitipretpostavkom postojanja duhova ili bogova koji ravnaju prirodom. U tom se stadiju mogu razlucititri stupnja: animizam – sva je priroda oživljena; politeizam – mnogi bogovi vladaju širim podrucjimaprirode; monoteizam – samo jedan bog je vrhovni gospodar. U drugom, »metafizickom« stadijučovek je već kriticniji, pa je bogove zamijenio prirodi imanentnim bitnostima i silama. Tu je najvišistupanj opca bitnost, »priroda« kao izvor svih pojava. Vrhovni, treci stadij je »pozitivni« stadij ukojem čovek saznaje ono što je za nauke bitno, tj. zakone koji nisu ništa drugo do pravilnosti i strogenužnosti prirodnih pojava. U tim Comteovim tezama istice se bitna oznaka svakog pozitivizma:strogo odbijanje svih metafizickih spekulacija i priznavanje samo »pozitivnih«, tj. empirickih nauke.Taj je Comteov prikaz doduše dosta umjetno srocen, ali se ne može zanijekati opravdatost tih analiza,jedino što se ti stadiji ne smiju uzimati povijesno kronološki. I danas se mogu susresti pozicija koja semogu ubrojiti u neki od tih Comteovih stadija.

22 v. Toulmin, S., "From Logical Systems to Conceptual Populations", in: PSA 1970, Boston Studies in the Philosophy ofScience, Vol. VIII, ed. by R. C. Buck & R. S. Cohen, Dordrecht, Holland, D. Reidel, 1971, p. 553.23 v. Ibid., p. 559.

Pozitivisticki stav Comteova mišljenja, uz sociološka istraživanja, vršio je veli utjecaj naeuropsku misao i na razvoj novih misaonih smjerova. Jedan od najutjecajnijih takvih sistema u 20.stoljecu bio je neopozitivizam.

Glavni predstavnici klasicnog pozitivizma u drugoj polovici 19. stoljeca bili su A. Comte, E.Laasi E. Mach. U njemackim se zemljama pozitivizam proširio svršetkom istog stoljeca, a širili su ga E.Mach (1838-1916), E. Haeckel (1834-1919) i W. Ostwald (1853-1932).

Temeljna shvatanja pozitivizma mogli bi smo, uslovno receno, iznijeti u sledece tri tačke: 1)Empirizam: mnogi pozitivisti su radikalni empiristi. Sva se saznaja može potpuno svesti na osjetilnaopažanja. Pozitivizam ''ne zna za druge temelje osim pozitivnih cinjenica, tj. izvanjskog i unutarnjegopažanja'' ( E. Laas ). U osnovi sva se psihicka i fizicka zbilja sastoji iskljucivo od osjetilnih sklopova,gdje se cak i formalna logika nastojala objasniti empiristicki. 2) Materijalizam: s empirizmom jeneproredno povezana težnja odbacivanja svega što nije osjetilno-materijalno. Govor o umu, duhu,bogu itd. rastvara se i tumaci dosledno na empiristicki i materijalisticki nacin. 3) Scijentizam: sprosvjetiteljskim patosom on objavljuje bezuslovnu vjeru u nauka. Pod znanošcu se podrazumevalaempirijska pojedinacna nauka a pre svega egzaktne prirodne nauke. Filozofija je samo sluškinja naukei zadatak joj je da sintetizira rezultate pojedinih nauke. Bilo bi zanimljivo pokazati, ili pokušatipokazati, što s osnovni motivi nastajanja modernog pozitivizma. Koje su to povijesne situacijeomogucile plodno tlo za razvoj neoopozitivistickih ideja i stavova. Dakako, da ove motive moramoshvatiti samo kao (113) slikovit prikaz situacije koje su pogodovale tom razvoju, ali nikako i kaoizvore tog nastajanja.

1. Motivi nastajanja modernog pozitivizma

Ako bi smo u kratkim crtama hitjeli navesti uslove nastanka savremenog pozitivizma onda uslovnoimamo ovakvu situaciju: a). Suprotnost izmedu razvoja filozofije i napredak posebnih nauke.

Mada većina predstavnika pozitivizma teži da svoju poziciju obrazloži cisto logickimargumentima, ipak pored tih argumenata postoje niz istorijskih i psiholoških cinilaca kojisupresudno utjecale na ovakvo stajalište. Tu pre svega treba navesti nepobitnu cinjenicuo razlici urazvoju filozofije i posebnih nauka. Iako, je filozofija iznjedrila pretpostavke razvoja kasnijihposebnih nauka dovela je do upitanosti i negativnom odnosu prema filozofiji do krajnih zakljucakao potrebi njezine egzistencije uopše. U svakom slucaju se, ma kakvo se filozofsko stajalištezauzimalo, ne može osporiti cinjenica napretka nauke u posebnim disciplinama. Ovakav napredakna podrucju filozofije, a posebno u njenim najfilozoficnijim disciplinama kao što je metafizika,ontologija i nauke o vrednostima, može u principu osporiti. Ma koliko u posebnim naukama bilovelike suprotnosti izmedu razlicitih istraživaca, cinjenice cisto logicke evidencije, sa jedne strane,kao i potvrdivanje pomocu iskustva, sa druge strane, cine iako ne apsolutno neosporne a onoprakticno dovoljne kriterijume za odvajanje onoga što je važece od onoga što nije važece, onoga štose obistinjuje od onog što to nije. Analogni kriterijumi izgleda da nedostaju u filozofskoj oblasti.

Nije ni cudno da se u takvoj situaciji postavlja pitanje opravdatosti filozofskog mišljenja, noovakav negativan stav prema mogucnosti filozofskog spoznavanja nije nešto novo jer skepticizam,relativizam i agnosticizam od najranijih dana tvrdili da on nije nauka. Iako se moderni pozitivizamu principu prikljucuje tim pravcima, on se ipak od njih bitno razlikuje po mnogo radikalnijemshvatanju svog odbijanja. On postavlja pitanje nisu li filozofski iskazi, recimo, ne samo pogrešni,nego dali su uopše iskazi ili su besmislen spajanja rijeci koje jedino metafizici i njihovi slušatelji iznekih psiholoških razloga, smatraju za stvarne, smislene iskaze.

b) Prevladavanje empirijskog nastojanja u posebnim naukama.Ovaj drugi motiv stoji u neprorednoj vezi sa prethodno iznesenim, naime kriticko nastojanje

modernog čoveka i njegovo nepovjerenje prema predmetima koji se opažajno ne mogu pokazatidolazi do izražaja u empirizmu. U pogledu predmeta pojmova zahtijeva se da se za njih mogunavesti obilježja koja se empirijski mogu pokazati, a u pogledu naucno prihvatljivih sudova se,ukoliko se ne radi o cisto logicko – analitickih iskaza, zahtijeva da ih iskustvo potvrduje. Toosnovno saznajno-teorijsko nastrojenost pozitivizam je uzeo za jedan od svojih najviših principa.Ono se svodi na to da se kao smisleni dopuštaju samo dve vrste iskaza:

Na jednoj strani cisto logicki stavovi cija se istinitost u slucaju analitickih iskaza, odnosnonjihova lažnost kada su u pitanju kontradiktorni sudovi , može ustanoviti samo analizom znacenja iempirijskih stavova na drugoj strani koji imaju karakter ustanovljavanja neprorednih stanja stvari ilipak predstavljaju hipoteze koje izlaze iz okvira neproredno datog, ali se ipak mogu proveriti naosnovu podataka promatranja.114

c) »Neuspjeh« Kantovog pokušaja apriornog zasnivanja posebnih nauka.Kao što nam je poznato, Kant je takozvane sinteticke sudove apriori smatrao za specificne

filozofske iskaze i uzeo ih je za predmet svojih saznajno teorijskih razmatranja. Zbog njihovihapriornosti može se njihovo važenje utvrditi neproredno i neovisno od kvantuma doživljenogiskustva. Ali to je neumitno dovodilo do pitanja: Ako se naše saznanje treba donositi na svet koji jeneovisan od svijesti, onda je nerazumljivo kako pri tome dolazimo do znanja slobodnog odiskustva? Odgovor može samo biti u tome, ako postoje zakoni misaonog razuma, pomocu kojih sesvet konstituira, može se razumjeti apriorno saznaje stvarnosti.

Ali onda ta stvarnost nije više »neovisna«, već je stvorena od strane duha i njemuimanentnih misaonih principa. Vidjeli smo da ovaj »kopernikanski obrat« predstavlja za Kantovekriticare osnovni kamen smutnje ili pokušaj rješenja da se fenomen sintetickoapriornog saznanjariješi na drugaciji nacin, ali svi oni imaju istu polaznu bazu: priznavanje sintetickih-apriornihstavova.

Kant nije podrobno raspravljao o pitanju egzistencije tih sudova, već je što više verovao daje navodenje primera iz oblasti aritmetike, geometrije i prirodnih nauke dovoljno dokazaopostojanje tih sudova. Upravo tu leži slabost njegove filozofije, jer se on uglavnom proveti pitanjunjihovih »mogucnosti«, tako da je za pozitivizam bio »lak« zadatak da opovrgnuti ili osporitinjegove primere. Pogrešni su primeri iz matematike, jer ti sudovi, kako je pokazala logicka analizaobrazovanja matematickih pojmova i sudova bez izuzetka analiticki. Što se tice iskaza prirodnonaucnih zakona, njihov apriorni karakter je neobicno problematican. Sjetimo se samo zakonakauzalnosti koje je on iznio kao sinteticki-apriorni stav, a koji je u modernoj kvantnoj mehanicinasuprot klasicne fizike pretrpio ogromne revizije. Egzistencija sinteticko-apriornih iskaza neizgleda tako sigurna. Njeno poricanje postojanja od strane logickog pozitivizma sami timodstranjuje i citavo pitanje koje se postavlja pa i Kantovo pitanje o njihovi mogucnostima.

d) Problem saopštavanja U okviru pozitivizma izoštrio se još jedan problem, koji je bio poznat već i u Grckoj mada

su kasniji filozofi uglavnom zanemarivali taj problem, a to je problem priopcavanja. Ako nauka posvojoj prirodi predstavlja strukturu koja nastaje nadogradnjom i ucestvovanjem velikog brojaznanstvenika sa jedne strane namece inter – subjektivnost i ne može biti solipsisticka stvarpojedinca i sa druge strane ona mora biti shvacena jednoznacno za sve one koji se bave njenomproblematikom. Upravo već ovdje pozitivizam zamjera metafizici, ili filozofiji opcenito, da ona nijeu stanju da u potpunosti zadovolji tom zahtjevu.

e) Razdvajanje filozofije i ostalih kulturnih podrucjaSa upravo navedenim momentom u uskoj vezi je i zahtjev strogog razdvajanja nauke i

drugih kulturnih podrucja pre svega umjetnosti i filozofije. Ovo je posledica pozitivistickog stav odstrogom razdvajanja izmedu doživljaja kao psihološkog fenomena i saznavanja. Dakako,pozitivizam zamjera filozofiji a posebno metafizici da iz svog pojmovnog korpusa nije izbacio onepojmove i stavove koji su odraz cistih doživljaja i da metafizicke rasprave predstavljaju uzaludnipokušaj da se iracionalno osjecanje života prenese u jezik poimanja, te svojim prividno teorijskimnacinom prikazivanja i svojim prividnim dokazivanjem ometaju cak i težnju za adekvatnim izrazomdoživljavanja. 115

f ) Logicke antinomijeNisu svi problemi koji su stajali spram opreci klasicne filozofije bile tema i razlog nastajanja

pozitivizma, jer su postojali problemi koje je sama nauka nametala a koja su bila moguce bitirješiva u sklopu pozitivisticke filozofije. To su pre svega pitanje naucnologicka i metodološka kojase odnose na strukturu saznanja empirijskih nauka, te problemi indukcije, a zatim problemi cistelogike i matematike itd.

Dobar deo truda ovog pravca sastojao se u tome da govorni jezik zamijeni vještackimsistemom znakova, tj. vještackog jezika izgradenog na osnovu egzaktnih pravila. Povijesno gledatopoticaj ovakvom stavu jeste pojava antinomija. Te antinomije, cija se suština sastoji u tome što semogu dokazivati stavovi koji jedan drugome proturjece i ovo je ranije smatrano problemommišljenja. Tada se rješenje nalazilo ili tražilo u tobožnjim misaonim greškama ili, se pak, kada tonije polazilo za rukom u takvim okolnostima rezignirano izvodeo zakljucak da u toj oblasti saznanjenije moguce. Za pozitivizam je bio zadataka da se u problemu antinomija nade izlazno miješenje, aposebno ako se te antinomije odnose na matematiku i logiku.

Ono je nadeno, istina, ne u smislu nekog opceg protupka koji bi dozvoljavao da antinomijenestanu jednom za svagda iz nauke, ali je opasnost ipak izbjegnuta tako što se pokazalo da suteškoce, koje dovode do antinomija, leže uglavnom u podrucju jezika a ne mišljenja. Time jeotpocelo nastojanje da se na mesto govornog jezika izgradi strogo logicki jezik koji bi bioosloboden od tih nedostataka. Logicki sistem Russella – Whiteheada prosjekao je iz jednog takvogstremljenja. U novije vrijeme je uz to došla i semantika, isto tako grana nauke koja se bavikonstruiranjem jezika, i koja je takođe prvobitno nastala iz stremljenja da se uklone antinomije,takozvani semanticki paradoksi. Time su se u biti sva logicka istraživanja u potpunostimatematizirala, jer obrazovani jezicni sistemi razraduju se sasvim analogno matematickimsistemima, a delom oni uopše predstavljaju ciste kalkile. Ako se to doda cinjenici da popozitivistickom shvatanju u okviru filozofije uopše nisu dopustiva neka druga osim naucno-logickaistraživanja, onda se može razumjeti zašto je Carnap moga definišeti filozofiju kao »matematikujezika«.

2. Stariji imanencijalni pozitivizam i logički pozitivizam

Kao karakteristican prelaz sa saznajno-teorijskog pozicija realizma na logicki pozitivizam možese oznaciti ucenje o saznaji M. Schilka. Da bi došao do odgovora na pitanje: »Što je saznanje?« onje poceo sa analizom znacenja svakodnevne upotrebe rijeci »saznaje« i došao do zakljucka da jesaznavanje predstavlja akt identificiranja tj. uvek saznavanje necega kao necega. Pojam je prematome nedvosmisleno znak za predmete, odnosno vrste predmeta. Ali sami pojmovi nisu dovoljni zasaznavanje nego su za to potrebni sudovi. Kao što su pojmovi oznake predmeta, tako i sudovipredstavljaju nedvosmislena znacenja cinjenica, tj. postojanje nekog odnosa izmedu predmeta.Odavde slijedi sama definicija istinitosti suda: Sudovi su istiniti ako nedvosmisleno odgovarajudoticnim stanjima stvari, inace su pogrešni. No, za saznanje je potrebno da se ispuni jošjedan zadataka a to je odredivanje minimuma pojmova za opis. Kako postoji beskonacan odnosstanja stvari kojima odgovara beskonacan odnos pojmova i sudova ali ne kao agregatom, onda jenužno da se odrede one veze koje dovode do izvodenja jednih pojmova iz drugih. Stoga najviši ciljsaznanja mora biti da se od minimuma pojmova ipak protigne nedvosmisleno oznacavanje svihstanja stvari.116

Taj pojam saznanja Schilk oštro razgranicava od pojma doživljavanja i opažanja i tu je upotpunoj opreci spram fenomenologije88 i odbacuje svaku intuicionisticku filozofiju U opažanju idoživljaju dan je uvek samo jedan obekt, a u saznaji moraju postojati barem dve stvari: nešto što jedato i ono kao što je to dato. Za njega fenomenologija miješa pojam poznavanja i spoznavanja, jerda bi se nešto poznavalo mora biti dato u svijesti putem doživljavanja, a da bismo nešto spoznalinije neophodno da se ono što se saznaje mora i da poznaje, tj. da se može i doživjeti.

Ovakav stav ima dalekosežne posledice u pogledu spoznavanja vanjskog sveta Ako, da bi sedošlo do neke saznaje, nije potrebno nikakvo opažanje datosti onoga što postoji, već samonedvosmisleno podudaranje simbola onda se otvara put ka mogucnosti spoznavanjatranscendentalnog sveta koji nam kao s one strane svijesti nikada ne može biti dat. Ovdje Kantovopitanje dali mi saznajemo pojavni svijest ili i svet stvari po sebi protaje izlišno jer se premaovakvom stavu izmedu saznajnih pojmova i tih stvari po sebi ne može postaviti nikakva razlika;pošto naši pojmovi nedvosmisleno odgovaraju stvarima pojmovnog sveta, s pošto te stvariodgovaraju stvarima po sebi, to time naši pojmovi indirektno odgovaraju stvarima po sebi.

U tom ucenju već dolazi do izražaja tendencija novijeg pozitivizma da se logickomanalizom poimanja i jezika razgolite izvjesna starija filozofska rješenja kao prividni problemi. Ova

Schilkova filozofija se može ubrojiti u saznajno – teorijski realizam jer pretpostavlja realnoststvarnosti sa one strane svijesti na koju se saznaja odnosi. Ta realisticka crta predstavlja oštrodistanciranje od starijeg pozitivizma, a posebno ucenja Macha i Avenarijusa. Stariji pozitivizam jepostavljao zahtjev da se nauka ogranici na što egzaktinije i u isti mah što ekonomicnije opisivanjeonoga što je neproredno dato. Neproredno je dato samo »elementi« senzualnog i relativno konstantankompleks takvih elemenata je tijelo i ako se iskljuce metafizicke pretpostavke onda proistjece da sutijela svode na taj kompleks osjecaja. Schlickovo ovo stajalište, koje oznacava kao»imanencijalni pozitivizam«, smatra ka neodrživo. Po njemu da bi se došlo do nauke moramopretpostaviti postojanje stvari koji su nam dane kao i one koje to nisu. Ako se ne želi razoritizakonita povezanost stvarnog sveta, onda ne preostaje ništa drugo osim da se pretpostavi realnaegzistencija stvari i pojava koje su transcendentne svijesti. No, vidjet cemo da daljnji razvojlogickog pozitivizma vodi ka napuštanju ove dihotomije u sklopu pozitivizma kao poslediceuvodenja metafizickih pitanja kao prividnih problema. Zasada da istaknemo samo to da nasuprotstarijem pozitivizmu koji otpocinje sa analizom onoga što je »dato«, mladi logicki pozitivizampocinje sa analizom naučnog jezika kao medijima gdje se mogu razriješiti problemi odnosa izmedusmislenih i besmisleni stavova i pojmova.117

3. Filozofija L. Wittgensteina

Pre nego što krenemo na daljnju analizi logickog pozitivizma, obratimo pažnja na stavove L.Wittgensteina, koji ce sa svojim pocetnim radovima biti jedan od glavnih uzora logickog pozitivizma.On polazi od logickog atomizma svoga prijatelja B. Russella [Navedimo u kratkim crtama osnovna obilježjaRussellove reforme u filozofiji na kojoj je barem prema nekim osnovnim nacelima, utemeljen veliki deo suvremenefilozofije. 1. Logicki se jezik formalizira po uzoru na matematicki. Uvode se kvantifikatori. Pri tom se pojmovi irelacije razumiju kao funkcije (Russellove »stavacne funkcije«) s predmetima i samim funkcijama i relacijama kaoargumentima. 2. Cilj je da se formalno zakljucivanje i logicki pojmovi tako preciziraju da se njima može objasnitimatematicko zakljucivanje i iz njih izvesti matematicke pojmove – tj. da se matematika (barem aritmetika, kao uFregea) može svesti na logiku. 3. Russell ujedno želi riješiti i problem logicko-matematickih i semantickih paradoksaod kojih se mnogi tada novi otkrivaju te potresaju logiku i osnove matematike, zaoštravajuci potrebu reforme. Kako bise izbjegli paradoksi, u Russella pojmovi i pojmovni odnosi stoje u složenoj tipskoj hijerarhiji koja preci samovoljnugradnju pojmova. 4. I Fregeov i Russellov logicko-matematicki sistem ujedno su i filozofski, jer polažu racuna otemeljnim filozofijskim pojmovima kao što su “predmet”, “funkcija” (koja je sada ne samo matematicki nego iontologijski pojam), “istina” (u Fregea je to izravno ontologijski pojam), “svojstvo”, “odnos”, “sveukupnost” itd. Rijecje o sistemima koji su takođe i ontologijski. Ka tomu sadrže, primerice, i odredenu filozofiju jezika, odredujuci pojmovekao što su “ime”, “opis”, “recenica” itd. Jednom rijecju, Frege i Russell pretvaraju matematiku u filozofijskumatematiku (ne samo u filozofiju o matematici, što je ukljuceno).Ć i po njemu je svet cjelokupnost cinjenica ane stvari i sa ovom tezom on pocinje u svom glasovitom delu Tractatus logico-philosophicus.

Za razliku od klasicnog pozitivizma on odbacuje shvatanje prema kojemu je logika empirijskanauka što nastaje uopšavanjem opaženih pojedinacnih cinjenica. Logika je, štaviše, prove neovisna odiskustva. No njezine su recenice tautološke, tj. prove beznacajne.

Njegov pojam mislivog istovjetan je s cjelokupnom prirodnom znanošcu. Granica mislivogujedno je granica jezika koja preslikava ( empirijske ) cinjenice, ''Granice moga jezika znacegranice moga sveta''. No tu se za njega postavlja pitanje o uslovima subjektivnog iskustva i njegovodgovor glasi: ''Subjekt ne pripada svetu nego je granica sveta''.( L. Wittgenstein: Tractatuslogico-philosophicus, preveo Gajo Petrovic, Sarajevo,1960 (5.632 )) Gdje se u svetu može opaziti metafizickisubjekt? Kažeš da tu stvari stoje baš kao s okom i vidnim poljem. Ali oko u stvarnost ne vidiš. Iništa u vidnom polju ne navodi na zakljucak da ga vidi necije oko.

Dok je njegov Tractatus presudno utjecao na logicki empirizam odnosno novopozitivizam,njegova su Filozofska istraživanja koja su promrtno objavljena 1953. bila u izvjesnoj suprotnostispram osnovnih principa tog istog pozitivizma. Filozofska istraživanja postala podjednako znacajnaza modernu lingvistiku i onu filozofsku poziciju koja polazi od lingvistike gdje je lingvistikaempirijska nauka o jeziku. Mišljenje kasnog Wittgensteina izvodi, dakle, onaj obrat k jeziku koji jeopcenito karakteristican za filozofiju od 1960. godine na ovamo.

Wittgenstein i Becki krug mislili su da pomocu formalne logike mogu razviti umjetan,formalizirani idealni jezik. On je kao jedinstven jezik nauke trebao ukloniti netačnosti ,mnogoznacnosti i obojenost svakodnevnog jezika i tako biti savršeno jasan i jednoznacan No, uovoj kasnijoj fazi razmišljanja kod Wittgenstaina pokazalo se potpuno odstupanje od te zamisli kao

neizvedive, jer je otkrio da je znacenje izraza nemogucno odvojiti od njihove upotrebe u živomjeziku. Tako on kaže: ''Svaki znak za sebe cini se mrtvim. Što mu podaruje život? – On živi uupotrebi'' (Filozofska istraživanja, br. 432.) Odavde slijedi (118) jedna neugodna posledica zalogicki empirizam. a to je da idealni jezik ne postoji i moramo se vratiti svakodnevnom jeziku.

Kako se neki izraz u nekom jeziku upotrebljava, to pokazuje gramatika nekog jezika i onaobuhvaca pravila igre nekog jezika. Ustvari ovdje dolazimo do središnjeg mesta filozofije kasnijegWittgenstaina, a to je usporedba jezika i igre, odnosno definišenja jezicne igre. No, ovo svodenjejezika na igru ne predstavlja njegovo deplasiranje jer je on kao i kod mladog Wittgensteina osnovasvega. Tko se ukljucuje u neku jezicnu igru i u njoj sudjeluje, taj prihvaca jedan oblik življenja.Jezik je oblik življenja i on je nešto krajnje, ono zadnje na što se možemo vratiti. Za njega se ujeziku odvija sve jer je on sredstvo mišljenja.

Kakav je odnos izmedu filozofije i jezika? Ovdje se paralela može povuci kao u Tractatusu gdjese govori o odnosu izmedu prirodnih nauke i filozofije. To je pre svega cinjenica da je zadatakfilozofije da razjasni uporabu postojeceg jezika a ne da stvara neki vještacki konstrukt. Ona, zanjega, ne smije ni u kom slucaju dirati u fakticnu upotrebu jezika jer ga ona ne može ni utemeljiti.Filozofija mora da ostavi sve kako jest.

Za njega filozofija mora da ima terapeutsku vrednost pre svega prema klasicnoj filozofiji injezinim problemima, koji su za logicki empirizam pa i za Wittgensteina prividni problemi nastalipogrešnom upotrebom jezika, tj. davanje izrazima drugacija znacenja nego ona koja oni imaju ujeziku. Na primer, filozofi starog kova su ljudi koji, kada cuju da ''kiši'', pitaju '' Tko kiši?''.Lingvisticka terapeutika mogla bi tim filozofima pokazati kako stanoviti izraz ( ''biti'', ''ja'',''zbiljsko'', ''ništa'' itd. ) valja pravilno upotrebljavati u skladu sa gramatikom. Na taj nacin, poVigotskom, bi se mogla izlijeciti njihova opsjednutost razuma. Ovdje on slikovito koristi jednupitalicu: ''Što je tvoj cilj u filozofiji? Da muhi pokažeš izlaz i caše.'' Time nastaje jednaka situacijakao i na kraju njegove prve knjige: ''O cemu se ne može govoriti, o tome se mora šutjeti.''

U daljnjem izlaganju cemo malo podrobnije obratiti pažnja na njegovo glavno djelo, pri cemucemo djelo iz njegovog kasnijeg razdoblja kao što su Filozofska istraživanja obraditi u dodatku.Cesto se kod autora pojavljivanje Tractacus opisuje kao pocetak »izgona« filozofije iz nauke.

4. Wittgenstein – Tractatus logico- philosophicus

Knjižica [Tradicionalne su metafizike obicno polazile od nacela koji je bio dokucen intuitivno. Ljudski razum, samili pomocu objave, projedovao je takovu intuitivnu sproobnost, kako je to ucio Rene Descartes na početkunovovjekovne filozofije.

Engleski empirizam pa naučno istraživanje uzdrmali su pouzdanje u principe koji mogu da se intuitivno dokuce.Iskustvo biva sve neospornijem kriterijumem istine. Medutim samo je iskustvo optereceno svakojakim predstavama, i tu seponovno ušuljale stare filozofske kontroverze, narocito nakon Kantove, 'Kritike cistog uma', po kojemu je iskustvo bivalotek sredivano ili omoguceno stanovitim racionalnim formama ili kategorijama.

I logicki pozitivizam nosi Kantovo nasledstvo. S jedne strane taj, neko vrijeme najživlji pravac suvremenefilozofije, istice verifikaciju osjetima kao poslednju instancu saznaje, no s druge strane smesta nastoji iskustvo logickiobraditi. Logicko iskazivanje iskustva je jamacno polazilo od stanovišta koje se ne može oznaciti kao cisto empiricko, ilogicki pozitivizam bio je uskoro okrivljen onim što je najviše napadao – metafizickom stranputicom. O podrijetlu,granicama i krizi te filozofije najbolje govori Wittgensteinovo djelo.Ć , Tractatus logico-philosophicus, postalaje gotovo biblija lingvisticki orijentalnog pozitivizma, a pisac, Ludwig Wittgenstein, uzdignut je najednoga najvećih filozofa 20. stoljeca, usprkos mnogobrojnim protivnicima, a i svomvlastitomnomalovažavanju filozofije. Da paradoks bude još veći, sam se Wittgenstein odrekao svog(119) prvenca koji mu je donio doktorat, profesoru i svjetsku slavu, i to odrekao se s istimuvjerenjem da je pod starost stigao do definitivne saznaje, ali da mu to takođe vrlo malo vrijedi.Filozofija je bolest, piše on u svom prothumno objavljenom djelu ''Filozofska istraživanja'', ilizacaranost ljudskog duha govorom, a sav je njegov napor bio u tome da sebe i druge izbavi iz tezacaranosti.

Pre prvog svjetskog rata studirao je mladi Bečanin u Cambridgeu, gdje je upoznao BertrandaRussella i G. E. Moorea, vode novog antimetafizickog pravca koji se koncentrirao na znacenjesvakidašnjih i filozofskih sudova i pronalazio u metafizickim i solipsistickim sistemima samebesmislice. Ucenik je Russellov logicki atomizam doveo do kraja koji se cinio trijumfalan dapolako utihne u duboku skepsu.

Iz predgovora Traktatus vidi se odmah koliko je on bio ispunjen oštroumljem i težnjom zajasnocom svojih ucitelja u Cambridgeu: ''Sve što se uopše može reci, može se jasno reci, a o cemuse ne može govoriti, valja šutjeti. Knjiga ce dakle povuci granicu mišljenju, ili tačnije – samommišljenju nego izrazu mišljenja: Jer da povucemo granicu mišljenju, morali bismo misliti obe strane(morali bismo misliti što se misliti ne da). Granica biva dakle povucena u govoru, a što leži izvan tegranice, jednostavno je besmislica.'' Pokušajmo ukratko analizirati neke stavove iz Tractatusa i kaoprvo navedimo sami pocetak knjige:1. Svet je sve što je slucaj1.1 Svet je skupnost cinjenica a ne stvari1.11 Svet je odreden cinjenicama i time da su to sve cinjenice

Svaki od ovih sudova traži dugo objašnjenje, a koliko je to bilo odbojno za laike, toliko je pakmamilo oni koji su se upuštali u lingvisticko-logicke analize. Zašto kaže autor da svet nije skupnoststvari, nego cinjenica? Predstavimo sebi predmete u svojoj sobi, gdje svako od nas sjedi. Kada bismo sastavili popis svih predmeta, ne bi nam to dalo našu sobu. Predmeti su nekako rasporedeni,stoje u tim i tim vezama. To, kako su predmeti rasporedeni, u kakvim vezama stoje, a to sucinjenice. Svet je dakle skupnost cinjenica. Takve su cinjenice: knjiga je na stolu, slika visi na zidu,košara je u ugaoiji, itd. Svaka od tih cinjenica stoji sama za se, nezavisno od drugih, a preslikana jeu našem govoru.

Medutim mnogi su naši iskazi komplicirani i nemaju tako jednostavnu strukturu. I neki iskazi,koji se cine jednostavnim, su zapravo vrlo složeni, kako je to Russell pokazao na oznakama kao štosu Waverleya ili sadašnji kralj Francuske, kojima možemo graditi prividno jednostavne iskaze. Kaoslikovit prikaz toj problematici navedimo neke Russellove stavove:Autor Waverleya je Škot.Sadašnji kralj Francuske je celav.Ovi iskazi se mogu rasklopiti na iskaze (B. Russell: Introduction to Mathematical Philosophy, London, 1919.Opširnijoj sam kritici izvrgnuo engleski pozitivizam, a narocito Russella u Dialectica, Zurich, Vol. 14, 1960., cemu jeRussell ozbiljno prigovorio, bez obzira na noticu da se taj spis odnosi na njegova ranija razmišljanja.) AutorWaverleya je Škot treba rastaviti na tri iskaza:1. Barem jedna osoba je napisala Waverley;2. najviše jedna osoba je napisala Waverley;3. tko god napisao Waverlay, bio je Škot. (120)Svaki od tih triju iskaza je istinit; prema tome je citav, složeni iskaz istinit. Na slican nacin možemorastaviti i iskaz: Sadašnji kralj Francuske je celav u tri jednostavna iskaza:1. Barem jedna osoba je kralj Francuske;2. najviše jedna osoba je kralj Francuske;3. tko god bio kralj Francuske, je celav.No znamo da je Francuska danas republika; dakle je već prvi iskaz neistinit, pa i citava, složenaizjava.( Odvelo bi nas predaleko u povijest filozofije kad bismo htjeli ustanoviti koliko je kembricka škola usadena uPlatonu, no nije na odmet ovdje spomenuti da je Russellov koautor Principia Mathematica A. N. Whiteheadnapomenuo da se citava filozofska tradicija Evrope sastoji od reda fusnota Platonu.) Zacelo, i Russell i njegovnajdarovitiji ucenik Wittgenstein tražili su takve praelemente na koje bi se svaki objašnjavajucigovor sveo.

Slijedeci Russella, Wittgenstein je uzeo da se sav govor može logicki rastaviti na elemente iskaze.U tim elementarnim iskazima dolaze predmeti ili praelementi Platonovi, koji se više ne mogurašclaniti. Znacenje imena (rijeci) u tim iskazima dato je predmetima: 3.203 Ime znaci predmet.Predmet je njegovo znacenje. Ovaj stav ima dalekosežne posledice jer navedena tvrdnja uspostavljaznacenje elementarnih iskaza. Jer, kad imena u elementarnim iskazima ne bi znacila predmete, kadtakvih jednostavnih predmeta uopše ne bi bilo, tad bi i iskazi izgubili znacenje. Opstojnostpra-predmeta je dakle nužnost za logicara.95 Dalje, iskaz je: 4.021 Iskaz je slika zbilje: jerpoznajem stanje stvari (Sachverhalt) koje on opisuje kad iskaz razumijem. I iskaz razumijem, a dami nije njegov smisao objašnjen. Znacajno je da on tu ne govori o slici samog predmeta nego sklopapredmeta. To je i dosledno s polazišta da je svet skupnost cinjenica, a ne stvari. Prema tome bilo bipre sporno u tome što je pretpostavio prapredmete s korespondentnim imenima; ali kako da inaceutemelji elementarne iskaze? Ovdje se neumitno namece teorija preslikavanja.

Teoriju preslikavanja nije svakako Wittgenstein izmislio; jako ju je zastupao i becki fizicarBoltzmann, no sam autor Traktata priznaje utjecaj Heinricha Hertza iz cije je knjige ''DiePrinzipien der Mechanik in neuen Zusammenhange dargestellt'' vredno prenijeti pasus odinamickim modelima (na što se Traktat poziva): ''Odnos dinamickog modela spram razmatranogsistema je isti kao odnos slika koju naš duh prihvata o stvarima spram tih stvari. Promatramo linaime stanje modela kao pasliku stanja sistema, tada su sledovi paslike, koji po zakonima ovepaslike morajunastupiti, ujedno paslike sledova koji se na prvobitnom predmetu, po zakonima ovog prvobitnogpredmeta moraju razvijati. Podudaranje izmedu duha i prirode može se dakle usporeditisapodudaranjem dvaju sistema od kojih je jedan model drugome, i možemo cak dati racuna o tompodudaranju kada pretpostavimo da duh ima sproobnost da pravi istinske dinamicke modelestvari.''(121)

Pretpostavka o najjednostavnijim predmetima tijesno je vezana sa pretpostavkom iskaza koji selogickim pravilima, kako je to i Russell ucio, mogu slagati u komplicirane izjave, a istinitost takvekomplicirane izjave vidi se odmah iz istinitosti pojedinih elementarni iskaza. Ove recenice izTraktata mogu skicirati tok sistema:2.13 Predmetima odgovaraju u slici elementi slike.2.14 Slika se sastoji u tome da se njeni elementi na odredeni nacin medu sobom odnose.2.141 Slika je cinjenica.2.15 Da se elementi slike na odreden nacin uzajamno odnose, pokazuje da se stvari tako uzajamnoodnose. Pošto je uspostavio vezu izmedu slike i stanja stvari ili odnosa stvari (Sachverhalt), razvijaon dalje kako naš govor funkcionira.4.311 Jedno ime stoji za jednu stvar , neko drugo za neku drugu stvar i medu sobom supovezani; tako predstavlja cjelina – kao živa slika – stanje stvari. Temeljna je tu misao dajednostavni znaci ili rijeci stoje u nekom iskazu isto tako kao i predmeti u stanju ili odnosima stvari:struktura recenice odgovara strukturi stanja stvari tj. njihove su konfiguracije iste. Slika stanja stvaribiva time i znacenje samog iskaza. Uzastopnom primenom negacije, disjunkcije i konjunkcije moguse sagraditi vrlo složene izjave; i obrnuto, takvim se logickim operacijama mogu rastaviti složeniiskazi u jednostavne iskaze, i to po Wittgensteinovu mišljenju, na jednoznacan nacin. Pošto je toucinio, može autor Traktata ustvrditi:5.01 Elementarni iskazi su istinosni argumenti iskaza.5 Iskaz je funkcija istinitosti elementarnih iskaza. Prema tome je sve, cistim logickim protupkom,svedeno na elementarne iskaze, koji pak korespondiraju odredenim stanjima stvari. Kako su tastanja stvari i korespondentni elementarni iskazi samostalni i nezavisni, poznajemo svet samo ondaako poznajemo sve elementarne iskaze. I time Tractatus logico-philosophicus dolazi do zamašnog,ali i kobnog zakljucka:4.26 Navod svih istinitih elementarnih iskaza opisuje svet potpuno. Svet je potpunoopisan navodom svih elementarnih iskaza plus navodom koji su od njih istiniti a koji lažni. Udaljnjem delu svog rada Wittgenstein odreduje odnos izmedu iskaza, govora i sveta.4.001 Skupnost iskaza je govor. Znaci, znali bismo govor kad bismo znali sve elemente iskaze iumjeli ih uvidjeti u svim logickss složenicama. No tih je iskaza vrlo mnogo (ako ne i beskraj).Odatle izlazi da niko ne može potpuno znati govor, a time niti svet. Svaki čovek zna samo stanovitibroj iskaza, prema tome i samo stanovit deo sveta; cak on i ne može znati da li još imaelementarnih iskaza osim onih što ih on zna. Potpuno zaokružen svet Traktata biva odjednomnarušen, i iz potpune odredenosti stanja stvari padamo u solipsizam. (122)5.6. Granice mog govora znace granice mog sveta.5.61 Logika ispunjava svet; granice sveta su takođe njene granice.Ne možemo dakle u logici reci: To i to je u svetu, ono nije.. . . . . . . . . . . . . . . . . . .Što ne možemo reci, to ne možemo ni misliti; dakle ne možemo takođe reci što nemožemo misliti.Wittgenstein tu odlucno zastupa pozitivisticko gledište:5.621 Svet i život su jedno5.63 Ja sam svoj svet ( mikrokozmos )

5.631 Ne postoji subjekt koji misli i predocuje.Kada bih pisao knjigu '' Svet kako ga ja nalazim'', tad bi se u tome izvještavalo o momtijelu i reklo koja uda stoje pod mojom voljom a koje ne itd., to je naime metoda da sesubjekt izolira, ili cak pokaže da nema subjekta u važnom smislu: o njemu samom ne binaime u toj knjizi moglo biti govora.

»Slika« je kralježnica Wittgensteinove teorije, i ta se slika mora shvatiti doslovno ''Nemoguce jezakljuciti iz same slike'' piše autor Traktata, ''da li je istina ili nije'' on tu stoji oštro na ontološkom,realistickom stajalištu i odatle odbacuje Kantov apriorizam: ''Nema slika koje su istinite a priori.''UKantovu transcendentalnom idealizmu je čovek zatvoren u odredene forme ili kategorije kroz kojesaznaje, dok Wittgensateina tu ulogu poprima govor, u još radikalnijem vidu. Kao što smo citali,struktura realnosti se reflektira u govoru, ali se ne može opisati govorom. Znacenje svake receniceje u slici, u pokazivanju. Wittgenstein odlucno kaže da naši iskazi pokazuju unutarnju struktururealnosti ali je ne predstavljaju: 'U tom smislu ono što može biti pokazano ne može biti receno''. Utom pokazivanju želi on sacuvati most izmedu govora i realnosti, ali taj most se konacno ruši, štodokazuje pre navedena recenica: ''Granica mog govora znaci granicu moga sveta.'' Ako i polazi odrealisticke ontologije, na kraju autor Traktata odbacuje sam svoje stajalište. Subjekt je zatvoren usvoj govor. Time je on samo jedan korak od solipsizma. Je li solipsizam, koji stoji na krajurazmišljanja mladog Wittgensteina, neoboriv? Ta stara filozofska doktrina kaže da čovek opažasamo svoje vlastite opažaje. No, dakakobesmisleno je reci da opažamo svoje opažanje, a ne da opažamo neku stvar. Kada tko tvrdida sve to oko sebe samo sanja, ne postoji nacin da ga razuvjerimo. Sve što mu stavimo podnos, on ce reci da je to njegovo subjektivno opažanje ili osjet. Jedino se može pokazati daje njegovo gledište besmisleno, ali to je i Wittgensteinov zakljucak da njegovi izvodisvršavaju u besmislici.Pošavši od preslikavanja stanja stvari, stigao je on na kraju do dubokog protuslovljakoje, kako sam veli, oduzimaju smisao onome što je govorio. Bile su to samo ljestve kojetreba odbaciti pošto se njima popeo. I on zakljucuje svoj Traktat rezignirano:6.53 Ispravna bi metoda filozofije zapravo bila: Ništa ne reci nego samo ono što se dareci, dakle iskaze prirodne nauke, dakle nešto što nema veze sa filozofijom – a tad uvek,kada bi neko htio reci nešto metafizicko, pokazati mu da nije stanovitim znacima u svojimrecenicama dao znacenje. Ova metoda ne bi drugog zadovoljila – on ne bi imao osjecaj daga ucimo filozofiji – ali ona bi bila jedino strogo ispravna.7. O cemu se ne može govoriti valja šutjeti.123I kraj!

Forma Traktata, slicna Spinozinoj po svojoj lapidarnosti, deduktivnosti i sistemnosti, tvorila jepricin da je domišljeno i sveobuhvatno djelo, premda sam autor napominje paradokse i protuslovljai sam se ocijenio kako je malo time ucinjeno. Osim toga Hilbert i Russell dali su novi poticaj logicii analizi, koji su od matematike prelazile na obican govor. Taj trenutak bio je ovom knjižicom sretnoizražen, i nije cudo da je autor ušao u modu, usprkos epilogu epilogu kojim se osudeo na šutnju. Idok je logicki pozitivizam procvao, vrtlar je u šutnji prekopao korijenje da to naproljetku proijece.

Na kraju ovog kratkog razmatranja o Wittgensteinovom Tractatusu pogledajmo još jednomnjegov odnos prema elementarnim iskazima. Wittgenstein sam kaže kako je bio opštinjenRussellovim rastavljanjem prividno jednostavnih iskaza. No, Russella je mnogo više mucioproblem takvih iskaza kao: ''Kralj Francuske je celav.'', gdje gramatickom subjektu ništa neodgovara u zbilji; jer kako znamo, Francuska je republika. Russell ponajpre kaže da svatko od nasrazumije što znaci, prvo, kada se kaže kralj kakve zemlje, a zatim tom subjektu pripiše celavost. Nosvatko ce biti iznenaden kada ga upitamo dali je taj iskaz istinit ili lažan. Na prvi pogled bili bi smoskloni da takvo pitanje odbacimo kao neumjesno ( jer nema kralja Francuske ) i ta nam se reakcijacini najadekvatnija. Russellov je odgovor drukciji. Kao što smo rastavili iskaz: Kralj Francuske jecelav na tri iskaza1) egzistira kralj Francuske2) samo je jedan kralj Francuske3) tko god bio kralj Francuske je celav

Buduci da je prvi razloženi iskaz lažan to je citav složeni iskaz lažan. Stoga i on kaže da iskaz, KraljFrancuske je celav, ima znacenje, ali je lažan. Ovim je zadovoljena formalna strana razlaganjaiskaza ali su ostala još ne jasna pitanja.

Razmotrimo još neke druge primere. Kada bih svog znanca što misli je li istina ili laž da suBušmani na Grenlandu ljudožderi, on bi me odmah prekinuo jer na Grenlandu nema Bušmana;hoceš li me pitati o Bušmanima u Africi? Vidi se da je on tačno razumio moje pitanje, ali ga smatraneumjesnim. Ili drugo pitanje: Kaži mi jeli istina ili laž da je bijela vrana slijepa? Pazi, ogovorio bimi, nije mi poznato da bi bilo bijelih vrana. Ili dalje: Jeli istina da je Cezar suprug glumice BB?Pazi, odgovorio bi mi, Cezar je živio mnogo pre, itd. Iz takvih se primera vidi da razumijemo takveiskaze ili pitanja, mada je nešto u njima krivo, naime logicki subjekt ne postoji realno ili ne postoji usadašnjoj mogucoj vezi. Bilo je nekoc kraljeva francuskih, i bilo ih je i celavih, i jamacno je tkotada mogao konstatirati 'Kralj Francuske je celav', i to je tada bila istina. Zacelo, bilo je višefrancuskih kraljeva koji nisu bili celavi, i u njihovo bi doba takva izjava bila laž, nehoticna (iznepoznavanja) ili hotimicna (kleveta). Danas nema više kraljeva u Francuskoj, i svaka takva izjavakakav je kralj, što radi, ne odnosi se ni na što.

Po Russellu postoji bitna razlika izmedu takvih iskaza kao što je 'Shaw je bradat' i 'Francuskikralj je bradat'. Obe recenice imaju svoj gramaticki subjekt, prva Shaw, druga francuski kralj, ali,dok prva ima i logicki subjekt, druga nema valjani logicki subjekt. Kako je Russell došao do togkobnog razlikovanja? Zacelo, bio je tu opštinjen ulogom koju vlastita imena imaju u svakidašnjemgovoru. Kad kažem BB, svatko od kinogledalaca ima pred ocima doticnu francusku glumicu. Imenuodgovara konkretna, istovjetna osoba. Isto tako kad kažem vrh Himalaja, svatko od nas zna kojikonkretni predmet mislim. Taj jednostavan odnos, koji svakako dolazi u obicnom govoru, Russell je(124) poopštio u jedino mogucu logicku vezu izmedu imenica (ili zamjenica) stvari, a to je tako jermladi Wittgenstein nekriticki preuzeo od svog kembridžskog ucitelja. Prema tome i mora Russell (isvi njegovi daljnji sledbenici) postaviti prvo pitanje postojanja, imali ili nema, i to se onda u logiciposebnim znakom egzistencije iskazuje.

No ostaje pitanje: Zašto bi recenica ''Francuski kralj je celav'' imala danas drugi logicki karakternego pre revolucije? Razlika izmedu gramatickog i valjanog logickog subjekta je cisto umjetna.Nije >defekt< u samom subjektu, nego u citavoj recenici. Citava recenica iskazuje nešto o osobikoja ne postoji. Ona je, doduše, bila vrlo umjesna u doba Ljudevita XVI, ali danas ne pogada ništakao što ce stariji Wittgenstein uvidjeti, treba da razmotrimo u kakvoj prilici ili u kakim okolnostimarabimo pojedini izraz ili recenicu. Russell je upao u zabunu kada je tu upotrebu ispustio iz vida.

Ako istražujemo zašto nije moderna logika, suprotno ocekivanjima Russella i mladogWittgensteina, ucinila nikakvo susptancijalno otkrice, osim što je vrlo profinila svoj sistem, onda seizvor može naci baš u tom konstruktivizmu i razlaganju na istonosne i lažne argumente, kako je topoduzeo Tractatus philosophico-logicus.

Moramo napomenuti da se u kasnijem periodu, tj. takozvanom kasnom periodu Wittgensteina, usvojim radovima kao što je ''Filozofsko istraživanje'' u mnogome mijenja svoj stav. Bez obzira što ukasnijem radu on korigira svoj odnos prema strukturi jezika, on i dalje ima negativan stav premafilozofiji a posebno prema metafizici i fenomenologiji.

Wittgensteinova je analiza djelovala razorno na filozofije bitka i biti koje su prolazile odpoopcene slike ili od subjektivne introspekcije. Osobito je tu znacajan kontrast spram nešto starijeHusserlove fenomenologije. Nastavljajuci intencionalizam Brentana, po kojem se naša svijestodnosi i spram neceg što ne postoji realno, Edmund Husserl se usredotocio na cisti zor, gdje subjektizravno dokucuje bit. Po toj njegovoj fenomenološkoj metodi mora se mislilac osloboditi svegasuvišnoga, svega površnog i izvanjskog, svega što ometa pristup esenciji. Želimo li shvatiti bitkocke, najbolje je da zažmirimo i predstavimo sebi u duhu pravilan geometrijski lik. Tim zoromdokucujemo bit kocke, tijela sastavljenog od šest jednakih stranica koje se sijeku pod pravimugaoom. Opažanje realnih kocaka oko nas samo bi nam pokvarilo tu saznaju.(Husserl, Ideen zueiner reinen Phänomenologie und phänomenologischen Philosophie, Haag, 1950 – prva knjigaizašla godine 1913.) Ta Husserlova fenomenologija je cisto subjektivna i sasvim joj nedostajeistorijski smisao. Analizirajuci pojam biti, Wittgenstein je iznio jake argumente protiv takvihfilozofija. Huseerlov govor ostaje ono što autor »Filozofskih istraživanja« krsti privatnim govorom.Nemoguce je da bismo bilo kakvim zrenjem stvorili neke pojmove i došli do bilo kakve saznaje. Po

Wittgensteinovu protupku može se lijepo pratiti kako u Husserla bit biva bitkom, kako filozofija bitiprelazi u ontologiju, dakako, prove nedopušteno. Husserlova transcendentna svijest podiže pokrajrealnog sveta i totalnost idejnog bitka; time je utrt put Heideggerovoj ontologiji. Sve su to, po piscu»Filozofskih istraživanja«, pseudopojmovi i pseudo-filozofiranje.

Dok je Wittggensteinov stav spram individualisticki, subjektivisticki ili antropološkikonstituiranih metafizika radikalno odbojan, njegova se istraživanja u mnogo cemu približujuKantu. U njegovu smislu ne mogu se Kantove kategorije oznaciti privatnima. Kantov subjekt iličovek je reprezentant sviju (misaonih) ljudi. Stoga i autor »Kritike cistog uma« govori otranscendentnom idealizmu. Mogucnost sudova a priori je nešto što prelazi individualnu opstojnost.U svojoj studiji o Kantu je Martin Heidegger poduzeo da tog velikana reinterpretiraegzistencijalistickom tjeskobom i svede na individualno, (125) Husserlovo zrenje. No, »Kritikacistog uma« temelji se analizi sudova matematike i mehanike, što je univerzalno-istorijskikompleks. Iako Wittgenstein zabacuje sudove a priori, njegova su filozofska istraživanja još jace iradikalnije uronjena u stanovite opce kategorije, naime forme govora. Gdje bismo tražili neki dubljikorijen ili objašnjenje životnih formi, treba da zakljucimo s piscem »Filozofskih istraživanja: »Tagovorna igra je igrana.« Russel je prigovorio svom ostarjelom uceniku da je zanemario razjasniti»kako se govor odnosi prema realnom svetu«. Jamacno je Wittgenstein odgovorio svojemnekadašnjem ucitelju da je pao u zamku metafizickih slika kao što su »realni svet« i »odnos govoraprema realnom svetu«. Odstranjujuci takve opštosti i opcenite odnose, »Filozofska istraživanja«ostaju pri konkretnom, svakidašnjem govoru. No, nije li i to jedno metafizicko stajalište koje nasdrži zatvorene u (apriorno zamišljenim) govornim kategorijama?

Ako i Wittgensteinova kritika pogada uvidaj biti u »Logickim istraživanjima« EdmundaHusserla, ipak se starac Husserl u »Kartezijskim meditacijama«, koje su izašle prothumno 1950, umnogome ispravlja i približava realisticnijem gledištu: »Ali doskora biva evidentno da je dosegtakve teorije (teorije iskustva nekog drugog) mnogo veći nego se isprva cini, da on prinosiutemeljenju transcendentalne teorije obektivnog sveta i u stvari utemeljenju takve teorije u svakompogledu, narocito s obzirom na obektivnu prirodu«. Znacajno je u tim Husserlovim Meditacijamada se on opstojnošcu drugog čoveka koji ima iskustva izbavlja iz solipsizma u koji je upao svojommetodom zagrade (izbacivanjem sveg nebitnog iz direktne reakcije izmedu svijesti i biti). No je livrijedilo toliko filozofirati da se dode do zakljucka da je opstojnost ljudi nužna za saznaju prirode?

Kao kriterijum istine postavljala su se obicno tri nacela, i po tome su i filozofske teorijebile nazivane: teorija korespondentnosti: iskaz odgovora cinjenici; teorija koherentnosti: iskaz seslaže s drugim iskazima ili aksiomima; paragmatizam: daljnji protupci opravdavaju hipotezu.Wittgensteinov Tractatus je poseban oblik teorije korenspondentnosti gdje slika odgovara stanjustvari. Sam je autor kasnije pokazao da je prove nerazumljivo kako bi slika odgovarala stvari našemobicnom govoru. Saznajni je problem isti da li gledam direktno tenis-mec ili na televizijskomekranu (ili na mrežnici svog oka); pitanje je kako govorno iskazujem ono što jest: Wittggenstein inije kasnije pokušavao sacuvati teoriju korespondencije u lingvistickom smislu, nego je to poduzeoAlfred Tarski.(Logic, Semantic,Matemathematics, Oxford 1956). Za to po njemu potrebno imati dvajezika, jedan koji bi iskazivao ciste cinjenice a drugi koji bi bio više hipotetican; i tada bi sekorenspondencija sastojala u odnosu izmedu tih dvaju jezika. Medutim je sam Tarski konstatirao dacivilizirani jezici sadrže već toliko toga hipotetskog (narocito matematika i fizika) da se tu nikakone može odvojiti cisti govor o stvarima, i tako se taj pokušaj sam na kraju ruši a da nije dao nikakavzanimljiviji rezultat osim nešto formalisticke gimnastike, inace dosta teške za nematematicare (kojeinace zadivljuje matematicki formalizam u logici).

Teorija koherentnosti ima svoj uzor u Euklidovu sistemu gdje je pojedini iskaz istinit ako se daizvesti iz aksioma ili (u slabijoj interpretaciji) ako je u skladu, ne protivi se, drugim iskazima. Takavje kriterijum ocito konzervativan i ne dopušta nikakvo bitno novo otkrice pa je prema tome biomanje, više inkorporiran u metafizicke deduktivne sisteme. Cini se da je Wittgenstein smatrao dasva tri kriterijuma djeluju u obicnom govoru. Ono što kažemo ima smisla u sklopu citave životnesituacije, dakle odgovara stanovitim cinjenicama, no takođe je povezano s ostalim kazivanjima,mora dakle biti koherentno, a (126) osim toga mora biti uspješno ili 'potvrdeno' daljnjim cinima.Filozofska je zabuna nastala time što je jedan od kriterijuma bio uzdignut na jedino i vrhovno

nacelo, a time se odmah zapalo u proturjecja. Na žalost nisu Wittgensteinova Filozofskaistraživanja dalje razradilakako bi se razliciti kriterijumi ujedinili u novu logicku teoriju, niti se on mnogo brinuo da te svojemisli formalizira, kao što je to ucinio logicki pozitivizam. Ako i njegova poslednja rijec oslobada izklišeja i dogmi, ona ostaje ipak destruktivna, zacelo u najplemenitijemsmislu.

Stariji Wittgenstein završio je dosledno put mladјeg. Njegova je pažnja bila stalno usredotocenana jezik. Filozofiji ne bi ostalo ništa drugo osim objašnjavanja iskaza, medutim samo nauka možetakve iskaze, istinite ili lažne, pribaviti. Iz analize govora zakljuceno je bilo u Traktatu da se svetsastoji od cinjenica koje su preslikane u elementarnim iskazima. Napustivši tu teoriju paslike,Wittgenstein odsad dosledno ostaje u govoru samom, kojemu uvida složenost i heterogenost, no kaoi pre, filozofiji ne ostaje ništa drugo nego da razjasni zabune koje su nastale nedopuštenomanalogijom našeg govora. Mi vracamo rijeci iz njihove metafizicke svetkovine na svakidašnjuupotrebu – kaže Wittgenstein i to još jednom slikovito ponavlja na kraju »Filozofskih istraživanja«:»Što je cilj filozofije? - Muhi pokazati izlaz iz staklene muholovke.« No ne nalici li sam Wittgensteinmuhi koja se tako zaplela u kompliciranu mrežu govora da odatle više ne može izici? Možda je tosuviše cinicna napomena. Ono što piše stariji Wittgenstein cesto pogada najtananije karakteristikenašeg govora i jamacno je mnogima pomoglo da se izbave od predrasuda ukorijenjenih ukonvencionalnoj upotrebi filozofskih termina kao što su znanje, saznaja, bitak, bit, predmet, svijest,ja, ime, iskaz, itd. Te rijeci treba da se vrate svakidašnjoj upotrebi. Da li nam svakidašnji životpostavlja filozofske probleme? Wittgenstein bi to porekao. No što je sa znanstvenim istraživanjem?Ili moralnim dilemama? Po Wittgensteinu bi se morala doci do zakljucka da istraživanje prirode nebi nikad došlo u opreku sa svakidašnjim govorom; no to je samo zato što bi po njemu nauka bilanagomilavanje cinjenica, kao što bi bilo i svakidašnje iskustvo.Pozitivist se kloni sukoba time što žrtvuje pitanje opstojnosti i opštosti, dobra i zla. Toje svakako jedno filozofsko gledište koje porice probleme koji nam grnu iz sasvim drugogobzorja.

Wittgenstein nije obratio dovoljno pažnje tome da je prvobitni ljudski govor pun mitopoetskihelemenata; težnja za personalizacijom svih stvari i odnosa ne da se svesti na vanjske okolnosti ijavne životne oblike. Augaoni su filozofski problemi nastupili kad se mitopoetskom mišljenju svejace suprotstavljalo sistemno zakljucivanje izašlo iz prvih nauke. I danas svakodnevnodoživljavamo sukobe izmedu tradicionalnih predrasuda i naučnog istraživanja, a takođe se i samipravci razlicitih istraživanja medu sobom dopunjuju, sukobljavaju i ujedinjuju (da li u jedinstvusvjetsku povijest?). Razjašnjenja oko tih proturjecja nadahnula su filozofiju od pocetka. Jer, nakraju krajeva, to je ljudski život o cemu se radi. Ako i sukobi izmedu novih istraživanja itradicionalnih mišljenja zaokupljuju filozofiju u njenoj povijesti, pitanje je ipak da li sama taistraživanja donose sa sobom probleme koje bismo nazvali filozofskim, u dvojakom smislu, prvo,da su organskivezani s povijesnom filozofskom problematikom, i drugo, da prelaze obzorjepojedinihnauke. Pitanje je o mogucnosti filozofije nauke, a treba nam dalje istražiti gdje tiproblemirastu iz obektivisticki orijentiranog istraživanja prirode.

Ovim kratkim razmatranjem o Wittgensteinovom ''Tractatusu'' htjeli smo pokazati da se usklopu filozofije nauke javlja takozvani »lingvisticki obrat«. Dok je, kao što smo vidjeli, kodPoincarea, pa i pozitivista ranijeg doba, kao što je slucaj kod Macha, prevladavala problematikasame znanstvene teorije, tj. njezinog sadržaja, ovdje imamo (127) izvjesni obrat i težište problemase prebacuje na polje jezika i logike. Tome su verovatno doprinijeli razmatranja Russela,Whiteheada, tj. logickog atomizma i na drugoj strani razvoj logike kao znanstvene discipline.Možemo reci da je ovaj proces, koji je zapoceo Wittgenstein, nastavio i razradeo logickipozitivizam i to agresivnije i ambicioznije nego što je to pretpostavio i sam tvorac ''Tractatusa''.(Iako se cesto u literaturi može naci tvrdnja kako je Tractatus imao status Biblije u logickom pozitivizmu, samWittgenstein se kasnije nije u mnogome slagao sa Carnapom i ostalim predstavnicima logickog pozitivizma.) (128)

5. Logicki pozitivizam

(Kao što se filozofija egzistencije pokazuje kao jedna izrazita krajnost suvremene gradanske filozofije dotle se logickipozitivizam ili logicki empirizam pokazuje kao njena druga izrazita krajnost. Upravo u njemu se ostvaruje ona antitezaspram fenomenologiji ili filozofije egzistencije kao što je to i sam Husserl zapazio.)

Posebno mesto u pojavi logickog pozitivizme, ili kako ga neki autori odredenje zovuneopozitivizam Beckog kruga, jesu radovi Ludviga Wittgensteina. Njegove ideje, kao što smovidjeli, imaju korijena u Murove i Russellove kritike apsolutnog idealizma. Bilo je to pitanjenaucnosti filozofije ciji bi odgovor na pitanje statusa filozofije mogli sažeti u njegovom odgovoruna kraju Tractatusa: »Ispravna metoda filozofije, bila bi zapravo ova; ne reci ništa nego ono što semože reci, dakle, stavove prirodne nauke – dakle nešto što nema nikakve veze sa filozofijom – izatim uvek kada bi neko drugi htio reci nešto metafizicno, pokazati mu da nije dao nikakvoznacenje izvjesnim znakovima u svojim stavovima. Ova metoda bi bila nezadovoljavajuca zadrugog – on ne bi ima osjecaj da ga ucimo filozofiji – ali ona bi bila jedina strogo ispravna.«Novopozitivisticka škola stupila je u javnost 1929. godine spisom Naučno shvatanje sveta – Beckikrug, a osnovna intencija je bila rekonstrukcija nauke na dva elementa; empirijskih (osjetilnih)elementarnih doživljaja i njihovih formalno-logickih spojeva. (Na temelju svog scijentizma neopozitivisti imnogi njihovi sledbenici nazivaju se znanstvenim filozofima.)

Jedan od utemeljitelja filozofije »Beckog kruga«, Moritz Schlick, koji je kao fizicar poceo damisli filozofski, izrazio je uvjerenje mnogih znanstvenika i filozofa koji su u obnovi pozitivizma iempirizma vidjeli jedini izlaz iz krize, kada je na Filozofskom kongresu u Oxfordu 1930. godinerekao da zapocinje nova era u filozofiji, dakako, u obliku logickog pozitivizma ili logickogempirizma.

Osnovna karakteristika je nepomirljivost prema bilo kakvim metafizickim stavovima, a ona jeslijedila iz empiristickog tumacenja naucnih rezultata. Upravo na tom planu i okupili su se u okviru»Beckog kruga« i oko njega Carnap, Schlick, Hahn, Neurath, Kaufmann, Kraft, Feigl, Frank, imnogi drugi. Takozvana »Berlinska grupa« koja se formirala usporedo i istodobno kada i prenavedeni krug okupila je oko sebe Reichenbacha, Hefberga, Hempela, i dr. Takođe u »Lavovsko –Varšavskoj« grupi okupili su se Lukasiewicz, Kotarbinski, Lesnievski itd. I u drugim centrimaEurope bilo je sledbenika ovih grupa i škola koje su izmedu sebe održavale žive veze i koje su svojutjecaj proširile i na SAD, a narocito za vrijeme drugog svjetskog rata.

a. Filozofske prethodnice logickog pozitivizma

Pored toga što je logicki pozitivizam spadao u ekstremni empirizam, on je bio takođe oznacen kaoscijentizam. Potpuno povjerenje u nauke i njeno jedinstvo predstavljaju osnovnu ideju logickogpozitivizma. Takođe su odlucno odbacivali racionalizam i intelektualizam - gledišta da se cistimmišljenjem može doci do saznaja o svetu.

U knjizi Proitivismus Kamiz navodi cetiri mislioca koji su po njegovom mišljenju znacajnodoprinijeli stvaranju pozitivisticke klime u Becu i Berlinu pocetkom stoljeca: John Watson (1878 –1958) pokrenuo je bihevioristicki pokret u psihologiji; Hans Kelsen (1881 – 1973) pravnipozitivizam; Max Weber (1864 – 1920) obektivnu sociologiju; Leonard Bloomfield (1887 – 1949)mehanicizam u lingvistici. Stavovi tih autora danas izgledaju prejednostavni, ali njihov je doprinos,pre svega, u tome što su u znanstvene (129) discipline kojima su se bavili uveli stroge i jasnekriterijume, cime su ta podrucja »podigli na znanstveni nivo«.

Navedeni autori predstavljaju inicijatore procesa stvaranja ideja logickog pozitivizma, ali uprogramskom smislu pravac je imao ozbiljnije izvore. Tako u programatskom spisuWisenschaftliche Weltauffassung: Der Wiener Kreis Neuratha, Hahna i Carnapa navode koje sufilozofske prethodnice logickog pozitivizma i to su: 1. Pozitivizam i empirizam: Hume,prosvjetiteljstvo, Comte, Mill, Rich, Avenarius, Mach. 2. Temelji, ciljevi i metode empirijskih nauke(hipoteze u fizici, geometriji itd.): Helmholtz, Riemann, Mach, Poincare, Enriques, Duhem,Boltzmann, Einstein. 3. Logistika i njena primena na stvarnost: Leibniz, Peano, Frege, Schröder,Russell, Whitehead, Wittgenstein. 4. Aksiomatika: Pasch, Peano, Vailati, Pieri, Hilbert. 5.Eudemonizam i pozitivisticka sociologija: Epikur, Hume, Bentham, Mill, Comte, Feurbach, Marx,Spencer, Muller-Lyer, Popper-Lynkeus, Carl Menger (otac).

Pored navedenih prethodnica, osnovnu ulogu u pozitivistickom shvatanju prirode i ulogefilozofije odigrali su epistemološki uvid u izvor i prirodu znanja i semanticki uvid u prirodu i dosegsmislenosti; za njih je jedina legitimna uloga filozofije bila pojmovna analiza. U tom kontekstufilozofija ne pruža nikakvo znanje o svetu, već vrši analizu znacenja centralnih pojmova nauke i

svakodnevnog iskustva. Bez obzira što su izvori logickog pozitivizma bili zajednicki i što im jeodnos prema prirodi znanja i semanticki uvid u prirodu i doseg smislenosti bili isti, ne smije dobitiutisak da je »grupa« bila u potpunosti koherentna. Tako da su se u svojim pozicijama više ili manjeoslanjali na razlicite izvore a kao zoran primer možemo navesti odnos prema pitanju kako se vršipojmovna analiza i u cemu se ona sastoji. Tako, Schlick pod utjecajem Wittgensteina, smatrao dafilozofske recenice, zapravo uopše nisu recenice, već cinovi ukazivanja na znacenje. Kako se unašem razmatranju bavimo uvodom u filozofiju nauke, tj. odnosom izmedu filozofije i nauke bilo biinteresentno navesti citat u kome Schilck objašnjava svoju tezu o ulozi filozofije: »Svaka jenauka sistem saznaja, to jest istinitih iskustvenih saznaja. I ukupnost nauke, ukljucujuci i iskazesvakodnevnog života, jest sistem saznaja. Ne postoji, pored ovoga, domena filozofskih istina.Filozofija nije sistem iskaza; ona nije nauka. Ali što je onda? Pa, sigurno nije nauka, ali ipak jetoliko znacajna i važna da je se može, kao i pre, nazvati Kraljicom Nauke. Jer nigdje ne piše da iKraljica Nauke i sama mora biti nauka. Veliku suvremenu prekretnicu karakteriše cinjenica dafilozofiju ne vidimo kao sistem saznaja, već kao sistem cinova; filozofija je ona aktivnost kroz kojuje znacenje iskaza otkriveno ili zadato. Pomocu filozofije iskazi su objašnjeni, pomocu naukeprovereni. Druga se bavi istinitošcu iskaza, a prva njihovim znacenjem. Sadržaj, duša i duh naukeprirodno je, u konacnoj analizi, utemeljen u onome što njeni iskazi zapravo znace; prema tome,filozofska aktivnost davanja znacenja jest Alfa i Omega sveg naučnog znanja.« (M. Schlick, Is There aFactual a Priori?, Wisenschaftlicher Jahresbericht der Philosophischen Gesellschaft an der Univesität zu Wien für dasVereinsjahr, u Feigl i Sellars, 1949. str. 56.)

S druge strane, Ayer je smatrao da recenice filozofije jesu »normalne« recenice koje imajusadržaj. Buduci da se njima ekspliciraju postojeca znacenja pojmova, one su analiticke. On se usvojoj filozofiji držao ovog nacela i njegova filozofija, barem u velikoj mjeri, doista predstavljapojmovnu analizu centralnih pojmova ljudskog znanja. Svoju je (130) analizu Ayer vršiojednostavnim jezikom, dakako, uz nešto filozofske terminologije. Utoliko je njegov stil vrlo blizakMooreu i Ryleu. Carnap je, medutim, smatrao da uspješna pojmovna analiza ljudskog znanja možebiti izvršena samo još strožim i još preciznijim aparatom - suvremenom logikom. Zato je svojedrugo veliko djelo i nazvao Logische Syntax der Sprache – Logicka sintaksa jezika. Carnap jeinsistirao na strogom razlikovanju predmet-jezika i meta-jezika; predmet jezik govori o predmetimaa meta-jezik govori o predmet-jeziku. Buduci da filozofija analizira pojmove nauke, jezik filozofijejest meta-jezik. Recenice filozofije jesu metarecenice o terminima i recenicama nauke. Kako se uokviru same nauke predmetrecenice i meta-recenice javljaju zajedno, ponekad u nerazmrsivomklupku, filozofska pojmovna analiza jezika nauke nije nešto bitno razlicito od naučnog bavljenjacinjenicama; razlika je samo u stupnju, a ne u vrsti. Zato Carnapovi radovi, iako obraduju temeljneepistemološke probleme, neupucenog citatelja više podsjecaju na »puke tehnicko formalne«udžbenike simbolicke logike nego na klasicna filozofska dela u kojima a se raspravlja o «temeljnimfilozofskim pitanjima», na primer o položaju čoveka u svetu, biti u bitku, granicama i doseguljudske saznaje, pravednosti, istini itd.Ideju da je filozofija pojmovna analiza, koju su logicki pozitivisti delili s predstavnicima oxfordskefilozofije obicnog jezika, moguce je razumjeti na dva nacina. Prvo, u smislu da analiza znacenjaprethodi svoj nauke, zato što dok ne razumijemo i analiziramo znacenja termina, ne znamo tačno, ilicak uopše ne znamo, o cemu govorimo. U tom je smislu filozofija i dalje »kraljica svih nauke«, idalje je na neki nacin transcendentalna jer proucava uslove mogucnosti smislenosti i znanja. Stav daje filozofija pojmovna analiza može se shvatiti i na drugi nacin. Dakle, drugi pristup bi se trebaosastojati u smislu da je analiza pojmova jedna od saznajnih aktivnosti ljudskog uma, koja neprethodi svim ostalim saznajnim aktivnostima. Ova diferencijacija ili bolje receno uklanjanjeprimata jezika dovela je do shvatanja da je jezik samo jedan od fenomena u svetu, i proucavanjejezika nema status razlicitih od bilo kojeg drugog proucavanja. Time se semantika koja se bavipojmovnom analizom stavlja u status jedne nauke. Ona nije nauka ili aktivnost koja prethodi iomogucava sve druge nauke. Takvo je shvatanje pocelo prevladavati nakon drugog svjetskog ratanaturalizacijom u filozofiji. Izmedu ova dva shvatanja mogu se podeliti filozofi logickogpozitivizma. (Kao što smo vidjeli Schlick je zastupa prvu tezu, dok su Carnap i Ayer bili izmedu ta dva shvatanja,dok Devitt i Sterlny zastupaju drugu poziciju itd.)

Ono što je sjedinjavalo najraznovrsnije naucnike i filozofe u takav jedan opšti pokret, usprkosznatnim razlikama, najbolje je oslikao Otto Neurath u svojoj knjižici Razvoj Beckog kruga i

buducnost logickog empirizma. To su, po njemu, cetiri bitna elementa: antimetafizicka usmjerenost,opšti empirijski stavovi, obracanje metodickoj intervenciji logike i težnja za matematickim smislomnauke. Ono što je karakteristika za sva cetiri elementa je njihova izrazita negacija tradicionalnefilozofije koju je obnovljeni pozitivizam proglasio u ime nauke i naucnosti filozofije, za mješavinunaucnosti i nenaucnosti. Negativni stav, posebno prema metafizici, ogleda se u cinjenici da je zalogicki pozitivizam status metafizike nije stavio u ravan istinitosti ili neistinitosti, nego potpunodeplasiranu besmislenost.

Logicki pozitivizam, pored odredenja statusa filozofije ka naucne, pokušava da riješi pitanjemetodologije. Stari empirizam J.S. Milla ostao je u svojim nastojanjima da izgradi metodologijunauke ogranicen jednostranim induktivizmom. Suprotno njemu, koji je zanemario dedukciju, ali jeostao nemocan da riješi logicke probleme indukcije, novi empirizam sjedinio se sa metodamadeduktivne logike koja je doživjela snažan uspon krajem 19. i pocetkom 20. stoljeca. Na taj nacinstvorena je osnova za logicku analizu (131) iskustva, a buduci da je logicka analiza iskustvaupucivala na ispitivanje jezika kao vanjskog oblika mišljenja, glavni problem su logicki empiriciprovetili punu pažnja postala je logicka analiza jezika.

On je po priznanju samog logickog pozitivizma, pozvan da pomogne nauke, pre svega, daotklanja opasnosti koje se javljaju uslijed postavljanja izlišnih pitanja i koja usmjerava filozofiju upogrešnom smjeru. Zatim, ona izraduje logicke instrumente za konstituiranje znanstvene teorije.Razni predstavnici logickog pozitivizma razlicito su shvacali ulogu i funkciju analize, ali se ona kodsvih javljala uglavnom kao instrument naucnosti filozofije.

Ali upravo je princip verifikacije bio i ostao najveći kamen spoticanja za sve logickepozitiviste. No, kako je to suštinska tačka logickog pozitivizma ona protaje predmetom najvećepažnjai. Jer strogost protulata koji on implicite sadrži i kojima su logicki pozitivisti željeli da izfilozofije eliminiraju svaku ideju, svaki stav koji se ne može proveriti. Dakako, da je taj zahtjevmorao da se okrene i protiv samog logickog pozitivizma, jer se postavilo pitanje, sasvim razložno,pitanje kartera i statusa samog tog principa. Da li je i on iskaz? Ako se, kao što traži logickipozitivizam pode od stava da neki iskaz ima smisao samo ukoliko ispunjava jedan od dva uslova –da je analitickog karaktera ili da je empirijski proverljiv – onda i sam princip proverljivostimora ispunjavati jedan od ta dva uslova. Pokazuje se, medutim, da je to nemoguce i da bi, ukolikose sam princip proveravanja podvrgne proveravanju, i on mora biti odbacen kao besmislenimetafizicki iskaz.

Navedimo kao zoran primer te misaone borbe preko M. Schlicka, koji je pošao od toga dajeproverljivost u krajnjoj instanci se svodi na iskustvo. Upravo se tu suocio sa problemom jer jemorao da objasni što je to iskustvo. Dalje je uzeo kao polaznu tačku stav da je iskustvo stanje mogsubjektivnog mišljenja. Ali onda se postavilo pitanje što je sa drugim miljenjem - postoji li ono iline? On je zakljucio da se na ovo pitanje ne može odgovoriti jer se mišljenje drugog čoveka ne dasvesti na ''moje iskustvo''. U tom smislu zakljucio je takodje da ''proverljivost'' putem iskustva neznaci ništa drugo nego stanje duha koje se samo subjektivno može iskusiti. To znaci da nema uopšemogucnosti da se utvrdi dali je jedan stav proverljiv ili nije za bilo kog drugog osim za menesubjektivno. Ako dakle, po krajnjoj instanci logickog pozitivizma, poistovjetimo mišljenje, odnosnoispravno mišljenje, sa proverljivošcu onda dolazimo neminovno do solipsizma. Da bi izbjegaotakove konzekvence, Schlick, je pribjegao gledištima Russella i Poincarea, da je naucno saznanjeuvek saznanje strukture, a da se strukturni odnosi izmedu iskustva drugih ljudi identicna sastrukturnim odnosima izmedu naših iskustava buduci da su, kao strukturno, uvek javni iintersubjektivni a ne subjektivni.

Carnap i Neurath, nisu bili jedini koji, kao i Schlick, pokušali da savladaju ovu teškocu. I A. Ayerpokušao je da odredi status principa proverljivosti. Zbog toga je, prvo postavio zahtjev da serazlikuje proverljivost od proveravanja, a zatim pokušao nijanse u okviru proverljivostirazlikujuci prakticnu proverljivost od proverljivosti u principu, konkluzivnu proverljivost odparcijalne proverljivosti. Zakljucio je da na taj nacin mogucno priznati empirijski smisao ne samostavovima koji su stvarno provereni necijim iskustvom već i stavovima koji su samo parcijalni, iliprincipijelno proverljivi. Kriticarima koji protiv principa proverljivosti istupaju sa tvrdnjom da tajprincip nije proverljiv, on odgovara da princip proveravanja i ne može biti proverljiv, već ga treba

shvatiti i usvojiti kao definiciju. a ne kao empirijsku hipotezu. No, ovim se nije rušio problem jer sepitanje prebacilo na samu definiciju. Ona se može shvatiti samo kao savjet ili preporuka što opetdovodi do istog rezultata, jer sa stanovišta logickog pozitivizma taj iskaz protaje besmislenim, jernije dovoljno obrazložen ili to može biti. 132

Pred Kantom, a ne u njemu, uzdizala se već velicanstvena gradevina Newtonove mehanike, djelokoje je postalo uzorom ne samo njemu nego i još mnogim generacijama koje ce doci. Kant je sebipostavio zadatak da odgovori na pitanje: kako je ona moguca? Razriješio ga je svojevrsnomkombinacijom empirizma i racionalizma, o kojoj možete citati u svakom udžbeniku filozofije. Mi semoramo pozabaviti nešto suvremenijim »rješenjem«.

Na početku druge cetvrtine 20. stoljeca clanovi tzv. Beckog kruga (O. Neurath, R. Carnap, M.Schlick i drugi), prove svjesni već dvostoljetnog uspješnog postojanja prirodne nauke, protupili suna Kantu donekle slican nacin. Umesto da se okrecu prema unutrašnjosti našeg duha, usmjerili susvoju pažnja prema nauke kao vanjskom fenomenu, kao necemu što pred-leži i cemu se možepri-stupiti. Nakon što su u tradicionalnoj, »introspekcijskoj« epistemologiji subjekt i obekt u saznajipostali jedno, sada se razdvajaju. Subjekt ostaje ono što je bio, ali obekti više nisu ideje u njegovuduhu, nego skup znakova u nekoj naučnoj publikaciji ili aktivnost drugih ljudi. Inspirirani timeclanovi Beckog kruga definišeli su dva moguca pristupa nauke. Jednom rijecju, nauka može bitipredmetom historijskih, psiholoških, kulturoloških, socioloških i slicnih studija. Ako i te stude samenazovemo znanošcu, a nema razloga da tone ucinimo ako se one pridržavaju naučnih standarda,onda je ovdje rijec o naukema koje se bave znanošcu, tj. o nauke o nauke. Nauka se stoga može imora, kažu clanovi Beckog kruga, promatrati neovisno o svojoj empirijskoj povijesnoj dimenziji,naprosto kao opredmecen sklop proverenih ili proverljivih znanja koji je materijaliziran iobektiviziran u znanstvenim tekstovima. Znanje se otjelovljuje u jeziku pa jezik nužno moraodražavati njegovu strukturu, tj. njegove elemente, njihove medusobne odnose i unutrašnjuhijerarhiju. Studij strukture naučnog jezika sa pozicija njegova odnosa prema istini jest zadacafilozofije i taj se studij obicno naziva logikom nauke.

8. Osnovni stavovi logickog pozitivizma

Uvodne napomene:Ukoliko želimo da analiziramo filozofiju logickog pozitivizma onda nužno moramo razjasniti

neke bitne pojmove. U filozofiji je već dugo prisutan stav da ljudsko znanje ima dva izvora a to surazum i iskustvo. Vidjeli smo u poglavlju o odnosu racionalizma i empirizma kako je ta razlikauoblicena u ta dva pravca. Postojali su, neovisno od ove podele, a još uvek postoje izvjesnikarakteristicni primeri za razliku ta dva izvora, tako je matematicko znanje predstavlja izvjesnuparadigmu razumske saznaje, dok su se ostale nauke i svakodnevno iskustvo vezivale uz iskustvenusaznaju. Možda bi se većina filozofa složila oko ovih primera, ali nikao oko prirode, dosega iopravdanja tih dviju izvora znanja.

U ovoj podeli, takođe, moramo obratiti pažnja o tri sledece podele:Znanje - a priori i a proterioriSudovi – analiticki i sintetickiIstine – nužne i kontingentne133

Obratimo pažnja na prvu podjelu: znanje čije je opravdanje, ali ne i porijeklo, nezavisno odiskustva je – a priorno, dok znanje cije je opravdanje zavisno od iskustva i to u potpunosti je – aproteriorno. Ovdje opet možemo dati neke zorne primere, tako paradigma za a priori znanja jematematika jer se ono opravdava i dokazuje mišljenjem a ne iskustvom. Tačno je kako se to znanjestice odgovarajucim ucenje, na primer tokom školovanja, ali ta vrsta iskustva nije relevantna zaopravdanje i dokazivanje matematickih istina. Primeri a priori znanja su: »5 + 3 = 8 ili zbrojunutarnjih ugaoova ugla je 180oitd.

Kod znanja a aproteriori situacija je drugacija jer se znanje opravdava, tj. dokazuje iskustvom.Primeri a proteriori znanja jesu: »Ubrzanje predmeta pri slobodnom padu je 9,81 m/s2 « ili »Udrugom svjetskom ratu su pobijedili saveznici« itd. Samo nam iskustvo može reci jesu li ovi sudoviistiniti ili neistiniti i zašto.

Druga podjela koja se odnosi na sudove ima sledece znacenje: analiticni sud – sud u kojem jepredikat sadržan u subjektu i cija se istinosna vrednost utvrduje pojmovnom analizom, a ne, naprimer iskustvom i sinteticki sud – sud u kojem predikat nije sadržan u subjektu i cija se istinosnavrednost ne može utvrditi pojmovnom analizom. Primeri analitickih sudova su: »Trougao ima triugaoa«, »Pravac je prava linija«, »Mravi su ili uspostavili robovlasnicko društvo ili nisuuspostavili«, itd. Sinteticki sudovi jesu: »Ernina haljina je plava«, »Masa nekog tijela je trikilograma«, »Trougao je crven«, itd. Kao što se vidi na osnovu nekoliko jednostavnih primera kakoza analiticke sudove istinitu vrednost možemo utvrditi, a da ne znamo ništa o predmetima o kojimagovore jer je dovoljno da razumijemo pojmove od kojih su sastavljeni. Dakle, ako razumijemoznacenje pojmova, znat cemo jesu li istiniti ili neistiniti. U slucaju sintetickih sudova, razumijevanjepojmovanije nam dovoljno za utvrdivanje istinosne vrednosti. Osim što trebamo razumjeti pojmove, trebamoznati i kakve su stvari o kojima sud govori.

Treca podjela koja se odnosi na nužno istinito – koje je nemoguce da bude drugacije ikontingentno istinito- koje je moguce da bude drugacije. Za neke istine verujemo da naprosto nemogu biti drugacije nego što jesu i verujemo da su nužne jer su njihove negacije nužno neistinite.Za neka pak verujemo da mogu biti drugacije nego što jesu, da su kontingentno istinite i da sunjihove negacije kontingentno neistinite. Primer nužnih istina nalazimo u uglavnom u podrucjumatematike i logike tako na primer: »Zbroj unutrašnjih ugaoova u trougaou je 180o «, »Ako je Aveće od B i B od C, onda je i A veće od C.« itd. Primer kontingentnih istina bili bi: »Cezar je prešaoRubikon.«, »Tri su stolice u kuhinji, a treca je u predsoblju.« itd.

Na osnovu ove kratke analize znanja, sudova i istinitosti vidimo da izmedu njih postojiodredena bliskost kao što je primerice izmedu apriornog znanja, analitickih sudova i nužneistinitost. Baš zbog svoje bliskosti razliciti autori su ove tri podele iznosili u razlicitimkombinacijama. Navedimo samo neke karakteristicne primere; za Leibniza je sve znanje u principuanaliticno i u Božjem umu sve su istine nužne i analiticne. Dakako, u ljudskom umu koji je poprirodi ogranicen postoje samo neke analiticne istine. Tako, za Leibniza to su istine o esencijamastvari a ostale istine su sinteticke i kontingentne. No, one su takve ne zato što postoje takvekontingentne istine nego se takvim pojavljuju u našem umu zbog naše ogranicenosti. Navedimojedan primer, tako je po našoj podeli iskaz »Cezar je prešao Rubikon« za nas cisto aproteriorna,sinteticka i kontingentna istina. Medutim, po Leibnizu, kada bismo poznavali sve detalje Božjegplana, poznavali bismo i dovoljne razloge za Cezarov prelazak Rubikona. Tada bi nam bilo jasno danije bilo moguce da Cezar ne prede Rubikon, da je u pojmu Cezara analiticki sadržan i prelazakRubikona, i ne bi nam bili potrebni udžbenici povijesti, već samo pojam.

Ovdje postoji jedna bitna pretpostavka kako je univerzalni realizam osiguran Božjem planu pricemu se javlja potpuni izomorfizam izmedu cinjenicnih i pojmovnih (134) istina. Ljudski um,doduše, taj izomorfizam može pratiti samo u sferi logike i matematike i najopcenitijih principaprirodnih nauke, van te sfere ljudska je saznaja osudena na empirijsko istraživanje. U ovomapriornom izomorfizumu leži bit racionalizma, ali moramo napomenuti da ovdje pojam »a priori«iako pozajmljen od Kanta da oznaci ono što je pre iskustva, nije u potpunosti sukladan sa Kantovomdefinicijom jer ona ovdje oznacava saznaju nezavisno od našeg saznajnog aparata. U tome jeprikazan, mada preko Leibniza u radikalnom obliku, bit racionalizma.Oprecno ovom stavu s obzirom na ovu, i ne samo ovu, problematiku stoji empirizam. Za njih je sveznanje o svet oko nas dato iz iskustva, znanje koje ne dolazi iz iskustva sigurno nije o svetu, već otome kako mislimo, kako govorimo i slicno. Mada u krajnoj radikalnoj izvedenici empirizma i to jeznanje iskustveno. Kao primer navedimo stavove Humea, ali više zbog važnosti njegovih stavova unašem razmatranju a ne zbog toga što je on izraziti predstavnik empiristickog pristupa. [Dakako, da onpredstavlja vrhunac empirizma engleskog empirizma, ali ce njegovi zakljucci biti upravo i kraj potpunog povjerenja umogucnost potpunog ostvarenja empirizma kao jedinstvenog programa apodikticke izvjesnosti. (Ovdje pre svegamislimo na status indukcije i ideje uzrocnosti, o ovom podrobnije vidjeti u dodatku D, Hume )Ć. On je smatrao daljudsko znanje ima dva velika dela; jedan je deo o načinu na koji mislimo, drugi je deo očinjenicama. Navedimo neke njegove izvorne stavove: »Sve predmete ljudskog rasudivanjaili istraživanja mogu prirodno biti podeljene u dve vrste, relacije medu idejama i činjenice. Prve suvrste nauke geometrije, algebre i aritmetike; i ukratko, svaka tvrdnja koja je intuitivno ili dokazomizvjesna. Da je kvadrat nad hipotenuzom jednak zbiru kvadrat nad ostale dve stranice u

pravougaonom trougaou, jest propozicija koja izražava odnos izmedu tih likova. (…) Propozicijeove vrste otkrivaju se samim mišljenjem, neovisno od icega što postoji igdje u univerzumu. (…)Činjenice, koje predstavljaju drugi predmet ljudskog razuma, ne tvrde se na isti način, niti je našesvjedocanstvo za njihovu istinitost, ma koliko jako bilo, iste vrste kao i za prethodne. Još je mogucanegacija svake cinjenice; jer ne vodi u kontradikciju, i um je shvaca jednakom jednostavnošcu iodjelitošcu kao da je uvek bila u skladu s realnošcu. Da sunce sutra nece izaci nije manje shvatljivapropozicija i ne povlaci kontradikcije ništa više od afirmacije, Da ce izici uzalud bismo, prematome, nastojali demonstrirati njenu neistinitost.« (D. Hume, Istraživanje o ljudskom razumu, Napred, Zagreb,1988. god. str, 81.)

Kant je smatrao da je razumsko znanje, dakle ono apriorno, nužno i da se sastoji od analitickog isintetickog. Iskustveno znanje nije nužno i sastoji se samo od sintetickog. Na primer, logika jeanaliticki a priori jer je, uzmimo, nacelo proturjecja istinito i neovisno od iskustva. On je smatrao,takođe, da je matematika neovisna od iskustva zato što su matematicki sudovi nužni, a iskustvonikada ne može osigurati nužnost. S druge strane, što je veoma bitno, ti sudovi nisu analiticki i nisuistiniti samo na osnovu znacenja pojmova, a odatle slijedi da je matematicka saznaja sinteticka apriori. Navedimo jedan slikovit citat iz Prolegomena: »Svi analiticki sudovi u potpunosti pocivajuna principu kontradikcije, i u njihovoj je prirodi da budu znanje a priori, bilo da su pojmovi od kojihsu sacinjeni empirijski ili ne. Ima sintetickih sudova a proteriori, koji imaj empirijsko porijeklo, aliima i sintetickih sudova koji imaju i a priori izvjesnost, i imaju svoj izvor u cistom shvatanju irazumu. (...) Matematicki sudovi su svi bez iznimke sinteticki. Izgleda da je ova propozicija, iakoneosporno istinita i u svojim konzekvencama izuzetno važna, do sada u potpunosti izmicala onimakoji su istraživali ljudski razum, štaviše, bila je upravo suprotna svim njihovim pretpostavkama.(…) može se smatrati da je propozicija 7 + 5 = 12 cisto analiticka propozicija koja, po principukontradikcije, slijedi iz pojma zbroja 7 i 5. Ali ako (135) pažljivo pogledamo vidjet cemo da pojamzbroja 7 i 5 ne sadrži ništa osim sjedinjenja dva broja u jedinstven broj koji je spoj ova dva (…) Nitije bilo koji princip geometrije analiticki. To da je prava crta najkraci put izmedu dve tačke jestesinteticka propozicija. Jer moj pojam pravog ne sadrži ništa kvantitativno, već samo kvalitativno.Prema tome, pojam najkraceg jest u potpunosti jedno zbrajanje, i ne može nikakvom analizom bitiizveden iz pojma pravca.« (I Kant, Prolegomena za svaku buducu metafiziku, u Dve rasprave, Matica hrvatska,Zagreb 1953, str. 2, b,c.)

Pored sudova aritmetike i geometrije sinteticki a priori jesu i temeljni principi prirodnih nauke, naprimer zakon održanja materije i zakon akcije i reakcije. Ostatak prirodnih nauke jest sinteticki aproteriori.

Ka sledecu krajnost navedimo stav J.S. Milla koji je smatrao da je nužno apriorno znanjeiluzija. Sve je znanje aproteriorno, kontingentno i sinteticko. Mill, doduše, priznaje da postojedefinicije i da su one analiticke. Ono što porice jeste da postoji supstancijalno, sadržajno znanjekoje bi bilo nezavisno od iskustva. Aritmetika i geometrija, za racionaliste uzor razumskog znanja,za Mila predstavlja samo najopcenitije generalizacije iz iskustva. Tako on kaže: »Ostaje za istražitišto je temelj našeg verovanja u aksiome - koja je evidencija na kojoj oni pocivaju? Moje je odgovorda su oni eksperimentalne istine, generalizacije iz opservacija. Propozicija Dva pravca ne moguobuhvatiti prostor - ili, drugim rečima, Dva pravca koja su se jednom susrela, ne susrecu se više,već se i dalje razilaze. – jest indukcija iz evidencije naših osjetila. (…) To je istina koja nam jeznana iz ranog i konstantnog iskustva, induktivna istina i takva istina jeste temelj nauke Broja(…) Tako proizlazi da je narocita tačnost, koje navodno predstavlja karakteristiku prvih principageometrije, zapravo fikcija.« (J.S. Mill, A System of Logic, Longmans Green, London, 1886, II,v,vi )

Ovdje smo naveli samo neke primere koji govore da postoji odredena kombinacija u ovimstavovima prema znanju, sudu i istini. No, ovdje se ne radi samo o matematickoj kombinacijimogucnosti odnosa nego i odredenim stavovima ka saznaji i upravo odnos prema ovim pitanjimaodreduje i ukupno filozofsko opredjeljenje izmedu racionalizma i empirizmima, pri cemu Kantovorješenje izlazi izvan ove dihotomije. Mada se može postaviti i pitanje osnovanosti same podele kojedovode do odredenih kombinacija, ali nesumnjivo da su problemi znanja, sudova i istinefundamentalni za filozofiju nauke pa ce ove dvojbe biti preslikane i na ovo podrucje. Još jedanpojam koji je bitan za razmatranje filozofije logickog pozitivizma jeste princip verifikacije pa cemodati neke uvodne napomene.

a. Princip verifikacije

Logicki pozitivizma takođe ima svoj stav prema pre navedenoj podeli i to u obliku identifikacije.Naime, oni smatraju da se tri navedene podele u potpunosti podudaraju, oni su tvrdili da je a priori ianaliticko i nužno jedno te isto, odnosno isto vrijedi za a proteriori, sinteticko i kontingentno.Možemo reci da u pre navedenim primerima uistinu postoje velike slicnosti koje upucuju na ovakvupodjelu. Istine logike i matematike cesto se shvacaju kao apriorne, analiticne i nužne, dok istineempirijskih nauke i svakodnevnog iskustva cesto se shvacaju kao aproteriorne, sinteticke ikontingentne. Ovo bi nas moglo povesti u pogrešnom smjeru jer u ovoj kombinaciji slicnost je sastavom Leibniza, koji kao što smo rekli predstavlja primer racionalistickog pristupa, a dok logickipozitivizma ipak pripada tradiciji empirizma. Zato moramo dodati jednu bitnu dopunu, a to je dalogicki pozitivizam što su oni smatrali da su istine logike i matematike zapravo istine jezika. (136)Zato se teorija cesto i zove kao jezicna teorija apriorija. (Sudovi logike i matematike nisu istiniti zbogempirijskih cinjenica kao što je to slucaj kod Milla, niti zbog božjeg plana kao što misli Leibniz, ili zbog zora kao kodKanta, ili pak zbog nacina na koji asociramo ideje kao što to misli Hume, već zbog nacina na koji govorimo, zbogodluke da rijeci koristimo na nacin na koji ih koristimo.) Kao zoran primer navedimo jedan Ayerov stav: »(…) a priori propozicije logike i ciste matematike, za njih dopuštamo da su nužne i izvjesne samozato što su analiticke. To jest, držim da razlog što te propozicije ne mogu biti pobijene u iskustvujeste to što se njima ne tvrdi ništa o empirijskom svetu, već one naprosto bilježe našu odluku dasimbole upotrebljavamo na odredeni nacin.« (A.J. Ayer, Language, Trhu and Logic, Penguin Books,Harmondsworth, Middlesex, England, 1987. str. 41.)

Tako je u filozofiji logickog pozitivizma iskustveno znanje bilo shvaceno kao cinjenicno, arazumsko kao cisto formalno. Navedimo jedan primer u kome Carnap koristi kriterijumi u podelinauke: » … dva glavna podrucja nauke, naime formalne nauke (logika, ukljucujuci i matematiku) icinjenicne nauke (obuhvacajuci ukupnost svih empirijskih disciplina od fizike do povijesti.) (…)Dok izmedu ta dva podrucja psihološki gledajuci postoji samo razlika u stupnju, a ne i u vrsti, slogicke tačke gledišta može sepokazati precizna i fundamentalna razlika. Ona je zasnovana nasintaktickoj razlici izmedu analitickih i sintetickih sudova. (str. 123) (…) Razlika izmedu formalnihi cinjenicnih nauke sastoji se u sledecem: prve sadrže samo analiticke, dok druge sadrže i sintetickesudove. (…) Dodavanjem formalnih nauke cinjenicnim naukema nije uvedeno nikakvo novopodrucje predmeta, usprkos suprotnom mišljenju nekih filozofa koji vjerujuda «realni» predmeti cinjenicnih nauke moraju biti suprotstavljeni «formalnim», «duhovnim» ili«idealnim» predmetima formalnih nauke. Formalne nauke uopše nemaju nikakvih predmeta: one susistemi pomocnih sudova bez predmeta i bez sadržaja. Navlas na oštrom razgranicenju izmeduformalnih i cinjenicnih nauke, prema tome, ostavlja netaknutom tezu o jedinstvu nauke.« (R. Carnap,Formal and Factual Sciences, Erkenntnis, Vol, 5, u Feigl i Brodbeck, 1953, str. 128.)

Odavde slijedi da iskustvo predstavlja jedini sadržajni, informativni izvor znanja. Razum je odogromne koristi u sistematiziranju i predvidanju iskustva, ali razumom se ne može sadržajnoproširiti naše znanje o svetu. To je teza svakog empirizma. Stoga je za logicke pozitiviste, koji su secesto nazivali i radikalni empiristi ili logicki empiristi, Kantov stav da postoji sinteticka a priorisaznaja bio crvena krpa. Kritiku ideje da postoji sinteticka a priori saznaja najjasnije je izložioSchlick u tekstu »Is There a Factual a priori?« iz 1930 u kojem kritizira Kanta, Husserla i Schelera.Crvena krpa bio je i Descartesov stav, opisan u Prvoj meditaciji, da sjedeci u naslonjacu poredvatre, u toploj sobi, na miru od vanjskih utjecaja, cistim mišljenjem, ne oslanjajuci se na varljivoosjetilno iskustvo, može spoznati strukturu sveta u kojem živi. Pozitivisti su smatrali da saznajakoja je nezavisna od iskustva može biti samo analiticka, tj. lišene cinjenicnog nadražaja a dacinjenicni sadržaj može imati samo saznaja utemeljena u iskustvu, tj. sinteticka. Ne postojisinteticki a priori, isto kao ni analiticki aproteriori.

Vidimo da logicki pozitivizam ima potpuno dijametralno suprotan stav spram racionalizma iKantova rješenja. Bilo bi zanimljivo pokazati paralelu izmedu empirista Huma i nekih stavovalogickog pozitivizma koji kao što smo već rekli pripadaju, iako radikalno, istom krugu empirista.Pozitivisti nisu tvrdili, pored ostalih delova znanja, postoji formalno i cinjenicno. Oni su tvrdili daznanje može biti ili formalno ili cinjenicno, ono što ne pripada niti jednoj od tih dviju vrsta nijenikakvo znanje, već doslovna besmislica. Taj stav možemo naci već kod Humea. Uvjeren da znanje

može biti ili o relacijama izmedu ideja, ili o cinjenicama, i ni o cemu drugome, on je tvrdeo da sveono što ne pripada niti u prvu niti u drugu vrstu nema nikakve vrednosti. Ovaj argument se cestonaziva Humeove rašlje.

Pozitivisti su, pored Humeovih filozofskih ideja baštinili i njegovu strogost, možemo recimilitantnost. No, za takav stav moralo se projedovati i »oružje« koje ce dovesti do cilja. Izepistemološkog uvida u prirodu i porijeklo ljudskog znanja nastao je i semanticki kriterijumsmislenosti- poznat kao princip verifikacije – koji je predstavljao osnovno oružje u obracunu s neempiristickim filozofijama.Princip verifikacije sastoji se u sledecoj tvrdnji: Recenica je smislena ako i samo ako govori ili oodnosu izmedu pojmova ili o cinjenicama iskustva. Drugim rečima: Recenica je smislena ako isamo ako je ili analiticka ili empirijski proverljiva. Sve one i samo one recenice koje nisu nitianaliticke niti empirijski proverljive jesu besmislene. One ne znace ništa, one nemaju nikakvogznacenja. Navedimo primer opisa verifikacije koju daje Ayer: »Princip verifikacije trebao bi pružitikriterijumi kojim bi se moglo odrediti je li recenica doslovce smislena ili nije. Jednostavan nacin daga se formulira bio bi da se kaže kako recenica ima doslovno znacenje ako i samo ako propozicijakoju izražava jest ili analiticka ili empirijski proverljiva.« (A.J. Ayer. Ibid. str. 7.)Još detaljniju formulaciju principa verifikacije možemo naci, na primer, kod Carnapa: »(Smislene)recenice dele se na sledece vrste: kao prvo, ima recenica koje su već na osnovi same svoje formeistinite («tautologije», prema Wittgensteinu; one otprilike odgovaraju Kantovim «analitickimsudovima»); one ne kažu ništa o stvarnosti. Ovoj vrsti pripadaju formule logike i matematike; onesame nisu izrazi o zbilji, već služe za transformaciju takvih izraza. Kao drugo, ima negacija takvihrecenica («kontradikcija»); one su proturjecne, dakle neistinite na osnovi svoje forme. Za sve ostalerecenice odluka izmedu istinitosti ili neistinitosti leži u protokol recenicama; one su ( istinite ililažne ) recenice o iskustvu i pripadaju u podrucje empirijskih nauke. Ako se hoce formuliratirecenica koja ne pripada niti jednoj od ovih vrsta, ona ce automatski bit besmislena.« (R. Carnap,Überwindung der Methaphisic durch logische Analyse der Sprache, Erkenntnis Vol. 2, u Ayer, 1959. str.237.) Odavde slijedi još jedna bitna cinjenica a to je odnos logickog pozitivizma i filozofije, odnosnofilozofskih problema. Oni su smatrali da su filozofski problemi uglavnom ili cak sasvim, pseudoproblemi do kojih je došlo nepažljivom upotrebom jezika; da se jezik koristio pažljivo, oni ne bi ninastali. Glavna poluga kojom se to trebalo pokazati bio je verifikacionizam. (Možemo napomenuti daovu ideju daje prvi kemicar i fizicar W. Ostwald (1905). Tim se uvidom može pojasniti niz temeljnihfilozofskih pojmova i glavne filozofske probleme eliminirati kao pseudo-probleme. Možemo kaozoran primer navesti nekoliko slucajeva.

Ekvivalencija - dve recenice imaju isto znacenje ako u svim mogucim okolnostima imaju isteopažljive posledice. Sinonimnost - rijeci F i G imaju isto znacenje ako su recenice « x je F i x je G »ekvivalentne. Analiticnost – recenica je analiticka ako njena istinosna vrednost ne ovisi o mogucimempirijskim okolnostima. Tautologija (analiticki istinita recenica) – recenica je tautologija ako jeistinita u svim mogucim okolnostima. Kontradikcija (analiticki neistinita recenica) – recenica jekontradikcija ako je neistinita u svim mogucim okolnostima. Sinteticnost - recenica je sinteticka akojoj istinosna vrednost ovisi o mogucim okolnostima. Verifikacionizam omogucujeintersubjektivnost znacenja ( semantike ) i saznaje ( epistemologije ) – subjektivne predstave kojevezujemo uz recenice znacenjski su irelevantne, sve se znacenje svodi na ono što jeinter-subjektivno proverljivo. Razgranicenje smisla od besmisli - ako nikakva moguca stanja stvarine utjecu na istonosnu vrednost sinteticke recenice, ona je besmislena. Da bi sinteticka recenica bilasmislena, moraju biti barem zamisliva stanja stvari koja bi utjecala (138) na njenu istinosnuvrednost. Tako se eliminiraju prazne ili prividno razlicite hipoteze; ako hipoteza nema nikakvihopažljivih posledica, ona je besmislena ili barem prazna – lišena empirijskog sadržaja. Ako svemoguce okolnosti jednako utjecu na istinosnu vrednost dviju hipoteza, onda se zapravo radi o istojhipotezi. Pseudo-problemi u filozofiji; postojanje vanjskog sveta – ako pretpostavka da vanjski svetpostoji i pretpostavka da vanjski svet ne postoji u svim mogucim okolnostima imaju iste opažljiveposledice ( a poenta filozofske diskusije upravo je u tome da iskustvo ne može presuditi), onda onezapravo imaju isto znacenje; prema tome, nemamo oko cega raspravljati, problem ne postoji.Postojanje umova drugih ljudi – ako pretpostavka da, osim mene samoga, i drugi ljudi imaju umoveu svim mogucim okolnostima ima iste opažljive posledice kao i pretpostavka da su drugi ljudi samoautomati ili zombiji, onda te dve pretpostavke imaju isto znacenje te stoga nije jasno oko cega se

uopše sporimo. Navedimo još jedan primer koji cesto koristimo u svakidašnjem govoru a to jeupotreba stava istina je – buduci da recenica, na primer, »Kiša pada« i »Istina je da kiša pada«imaju iste opažljive posledice, imaju i isto znacenje. Prema tome, ono »Istina je da« sasvim jesuvišno, ne služi nicemu, sve što se želi reci može se reci i bez toga; prema tome, uopše se ne trebaniti koristiti.

Prema ovoj dijagnozi svi su tipicni filozofski problemi nerješivi naprosto zato što uopše nepostoje. Da smo poštovali pravila jezika – princip verifikacije – oni ne bi nastali zato što ih se uopšene bi moglo formulirati. Kako, medutim, istina s kojom je nauka po pretpostavci u nekom dosluhu,ne ovisi o pojedincu, o prostoru (fizickom ili duhovnom) i o vremenu, to se logika nauke moraotarasiti svih tih natruha, mora istodobno s analizom teksta izvršiti i njegovo procišcenje ili, kakose uobicajilo reci, njegovu rekonstrukciju. Kako to izvesti?

Znanstveni tekst, naravno, pripada nekom jeziku. Svaki se jezik može analizirati s trijuaspekata: sintaktickog, semantickog i pragmatickog. Shematski se oni mogu opisati kao: odnosnekog jezicnoga znaka prema drugom nekom znaku ili nizu znakova u istom jeziku, recimo rijeci urecenici (sintaksa), odnos znaka prema onome što taj znak oznacuje, na primer nekoj stvari(semantika) i odnos znaka prema onome koji ga upotrebljava (pragmatika). Logika nauke mora, alogicki pozitivisti bili su uvjereni i da može, svoju zadacu u potpunosti ispuniti bez ikakvapozivanja na onog tko je tekst napisao ili na onog kojemu je on namijenjen, što ce reci bez ikakvogoslonca na pragmatiku jezika. Oslobodenoj pragmatike, filozofiji nauke ostaje da se pozabavisemantikom i sintaksom naučnog jezika.

Da bi izbjegao sva ova pitanja koja su mu se cinila suviše metafizickima i neznanstvenima,logicki je pozitivizam kreirao radikalnu i vrlo specificnu teoriju znacenja. Znacenje nekog iskazavezano je u toj teoriji uz nacin utvrdivanja njegove istinitosti ili, kako se to u njihovu žargonugovorilo, uz njegovu verifikaciju. O verifikaciji cemo prolije govoriti opširnije. Sada je bitno uocitiovaj radikalan stav po kojem su svi iskazi kojih se istinitost ne može ustanoviti konkretnim ikonacnim metodama naprosto besmisleni. U tu vrst iskaza spadaju, prema logickim pozitivistima,gotovo svi stavovi filozofije, a osobito pitanja koja filozofija postavlja.

Razmotrimo, primerice, iskaz: »Masa ovog kamena je 5 kg«. Upitan: »Što to znaci?«, logicki binas pozitivist upoznao s protupkom verifikacije, koji se u ovom konkretnom slucaju svodi navaganje kamena, smatrajuci da potankim opisivanjem tog protupka razotkriva znacenje svog iskaza.Prema navedenom kriterijumu logickih pozitivista taj je iskaz bjelodato smisle, ima neko znacenjejer se dade jednostavno proveriti. Zamijetimo takođe da logicki pozitivizam kao kriterijum uzimanacelnu, a ne stvarnu proverljivost. Tako je iskaz: »Na Plutonu ima života« smislen jer, premda gasada nije moguce uistinu proveriti, možemo opisati proceduru njegova proveravanja. (139)

Kako, primerice, proveriti temeljnu tvrdnju realizma: »Postoji svet izvan moje svijesti«?Nikakvo iskustvo ne može taj iskaz niti potvrditi niti opovrgnuti. Jednako besmislena ispada iosnovna teza realizmu oprecnog solipsizma: »Ne postoji svet izvan moje svijesti«. Zbog toga sulogicki pozitivisti smatrali da su filozofska pitanja poput »Postoji li svet izvan moje svijesti?«naprosto besmislena te da bavljenje njima ne može pridonijeti našem znanju.

Mnogo su više uspjeha logicki pozitivisti imali sa sintaksom naučnog jezika. To stoga što je bilanaprosto izjednacena s logickom strukturom naučnog teksta, za razliku od njegove gramatickestrukture. Tako se cesto govori o logickoj sintaksi jezika. U definišenju logicke sintakse naučnogjezika logicki pozitivizam oslanja se na onu koliko naučnu, toliko i filozofsku tradiciju kojamatematiku smatra idealnim jezikom nauke. Logicka se sintaksa stoga naprosto preuzima izmatematicke logike uz neke nužne adaptacije.

Ukratko: jedan prove formalan jezik, a to znaci jezik kojem semantika nije definišena, sastoji seod dve grupe znakova, znakova za varijable ( koji ce prolije oznacavati znanstvene termine kao štosu »masa«, »dužina« ili »cestica«) i od znakova za logicke konstante, koje povezuju varijable u tzv.formule ili iskaze, na primer znak za veznik »i« ili za takozvani kvantifikator »za svaki«.Proizvoljan skup znakova ne cini formulu.

Bit citave logike jest u tome da pravila transformacije moraju biti takva da se iz dobroformirane i istinite formule može izvesti samo dobro formiran i istinita formula. Drugim rečima,ako smo nekom skupu iskaza (formula) koji u izvodenju igra ulogu skupa premisa pridodali oznaku»istinito«, onda se pri pravilnom zakljucivanju ne smije desiti a dobijemo lažan zakljucak.

Prema mišljenju logickih pozitivista svaka se prava naučno teorija, po uzoru na geometriju,može razviti prove formalno kao skup simbola i njihovih nizova bez pozivanja na njihovo znacenjeili, kako se to uvriježilo nazivati, interpretaciju. Interpretacija formalnog sistema može se utvrditi iraspraviti zasebno. Formiranjem opce sintakse naučnog jezika logika nauke ucinila je prvi korakprema njegovoj rekonstrukciji. Formalnu shemu treba sada ispuniti sadržajem.

Obratimo pažnja na neka opca mesta tj. problematikom kojom se bavi logicki pozitivizam, a naprvom mestu stavimo problem pojma i suda, odnosno razmatranje definicije pojma.

b. Tumacenje i objašnjavanje pojmova

Jedan od prvih zadataka nauke jeste procišcavanje uporabljenih pojmova, a na prvom mestu onihkoji se koriste u svakodnevnom govoru jer su izrazi govornog jezika ustvari prividni i nejasnipojmovi. Carnap, sukladno tome, pravi razliku izmedu explicandum-a manje ili više nejasnogznacenja rijeci svakidašnjeg izraza i explicat-a onog naucnog pojma koji treba u sklopu nauke dazamjeni pre navedeni. Prema njemu prava eksplikacija moraju postojati četiri nužna zahtijeva kojeeksplikat mora zadovoljiti: Prvi zahtjev je slicnost sa eksplikandumom, ali ta slicnost ne može i nemora biti jednoznacna već ona može ici toliko daleko koliko nejasnost ovog drugog to dozvoljava.Drugi zahtjev, je pogodnost uporabljenog pojma. Neki pojam je utoliko pogodniji ukoliko se, naosnovu iskustva, može dovoditi u vezu sa drugim pojmovima, odnosno ukoliko je funkcionalnijiodnosno pogodniji. Treci zahtjev se odnosi na što veću egzaktnost uporabljenog pojma, a ovajzahtjev se može ispuniti samo simultano pomocu citavog sistema medusobno povezanih pojmova.Na kraju cetvrti zahtjev je protulat jednostavnosti i on poprima dve (140) forme: jednostavnostdefinicije pojma i jednostavnost iskaza zakona koji se tim pojmom omogucava, ali ovaj zahtjev iprvi, o slicnosti, podredeni su primatom drugog i treceg zahtjeva.

Eksplicirani pojam, po Carnapu, može se javiti opet u tri razlicite forme: kao klasifikacijski,komparativni i kvantitativni. Klasifikacijski pojam je najjednostavniji i služi za podjelu odredenihstvari na dve ili više klasa koje jedna drugu iskljucuju, kao što je to slucaj, recimo, pri podeli biljakaili životinja itd. Kvantitativni pojam upotrebljava se tamo gdje je predmet ili njihove osobinemoguce okarakterišeti pomocu numerickih vrednosti. Izmedu ta dva pojma stoji komparativnipojam, tako na primer zamjena klasifikacijskog pojma »topao« kvantitativnim pojmom»temperatura« itd. Ovdje se uvek radi o pojmu relacije.

Na kraju spomenuto razlikovanje triju vrsta pojmova igra u logicko-saznajnoj oblasti, a posebnou teoriji o verovatnosti, posebnu ulogu. Ovdje se na primer postavlja pitanje da li se u induktivnojlogici može definišeti cisto komparativni pojam verovatnosti pomocu koga bi se mogli formuliratiiskazi kao, recimo: »verovatnost hipoteze h1 na osnovu iskustva I1 je veća od verovatnosti hipotezeh2 na osnovu iskustva I2«, ili da li se može ici dalje i definišeti kvantitativni pojam verovatnostineke hipoteze na osnovu odredejnih iskustvenih stanja stvari, tako da se mogu formulirati i iskaziovog oblika: »Verovatnost neke hipoteze h na osnovu promatranja I, ravna je r «, pri cemu je rodredena brojna vrednost izmedu 0 i 1. Po Carnapovom mišljenju postoji mogucnost kakokvantitativne tako i komparativne induktivne logike.

v. Aksiomske definicije i pravljenje razlike izmedu pravih i nepravihpojmova

U novijoj logici i matematici postoji definicija pojmova pomocu sistema aksioma koje Carnapoznacava kao »neprave pojmove« i imaju fundamentalnu ulogu. Njihova svojstvenost protajejasnija kada se oni izdvoje od obicnih »pravih pojmova«. Ti pravi pojmovi mogu biti realni iliformalni. Realni su pojmovi stvarnih predmeta (neorganskih, organskih, psihicki, duhovni) i takvipojmovi javljaju se kao znacenje jezicnih izraza koji su nam poznate kao »imenice«, nazivipojedinacnih stvari, rodova organizama, osobina, relacija itd. Pored toga jezik sadrži i druge izrazekoji se ne mogu shvatiti kao nazivi predmeta. To su takozvani »logicki znaci« koji se izražavajurecimo kao što su »i«, »ili«, »ako … onda«. Uopše se smatra da ti izrazi nemaju samostalnoznacenje; radi jednostavnosti Carnap i za njih navodi da su pojmovi i naziva ih »formalnimpojmovima«. Po takozvanom logistickom shvatanju u njih spadaju i svi matematicki pojmovi zato

što se i oni mogu definišeti pomocu nekoliko takvih cisto logickih pojmova. Formalni kao i realnipojmovi uvode se pomocu eksplicitnih definicija ili takozvanih uporabnih definicija. Njima kaopravim pojmovima stoje nasuprot nepravi pojmovi, uvedeni pomocu implicitnih definicija, to jestdefinicija pomocu sistema aksioma. Pri aksiomskoj izgradnji neke teorije u prvom planu uopše nestoji problem pojma, već pitanja povezanosti iskaza doticne nauke koji treba svesti na nekolikoosnovnih iskaza. Euklidov velicanstveni sistem geometrije je prakticna realizacija te stare idejeaksiomatike. Pojmovi uporabljeni u aksiomima moraju se uzeti neproredno iz opažanja ili morajubiti uvedeni pomocu eksplicitnih definicija. Upravo ta cinjenica je bila trn u oku matematicara aposebno u slucaju geometrije jer cjelokupna nejasnost i neodredenost opažanja time ulazi i umatematiku. Genijalno je djelo matematicara Hilberta što je rješenje ovog problema našao na tajnacin što je odnos pojma i suda u sistemu aksioma obrnuo: umesto da upotrebom već poznatihpojmova formulira evidentne iskaze, on je te pojme (141) definišeo upravo tek pomocu zahtijeva dau sistemu aksioma formulirani iskaz treba da važi za te pojmove. Vanjski povod za te aksiomskedefinicije pojmova treba da je cinio takozvani »princip dualnosti« u matematici, to jest saznanje dase zamjena odredenih pojmova u nastavnom sadržaju matematickih teorema ne ovisi i ne izazivanikakvu promenu (na primer: mogu se u projekcijskoj geometriji uzajamno zamjenjivati izrazi»tačka« i »pravac«, a da pri tome svi iskazi ostanu tačni). To navodi na pomisao da opaženi sadržajuporabljenih pojmova pri formuliranju teorema ne mora igrati nikakvu ulogu. Odavde slijedi da bibilo moguce te pojmove definišeti na nacin koji se sasvim oslobodeo opažanja, a to se upravo desilou modernoj aksiomatici. Aksiomski uvedeni pojmovi razlikuju se u jednoj bitnoj tački od pravihpojmova, cime se tek opravdava njihovo znacenje kao ''nepravih'' pojmova; za svaki dovoljnoprecizno definišeni pravi pojam mora se u svakom slucaju iznesenog primera nedvosmisleno mociodluciti da li dani predmet spada ili ne spada u taj pojam. Za jedan nepravi pojam ovaj problem jenerješiv ili besmislen, jer, na primer, pitanje jeli odredena kugla broj koja u aksiomskom sistemumože imati isto znacenje je besmisleno. Ovo ima svoj razlog u tome što sistem aksioma definišepojam broja samo implicitno, a eksplicitno na primer pojam progresije. Otuda se javljanje ilinejavljanje neke realizacije sistema i može utvrditi samo za neku citavu klasu predmeta.

Cinjenica da aksiomski definišeni pojmovi nemaju nikakvog odredenog sadržajnog znacenja vodika tome da se ovi nepravi pojmovi shvate kao promenljive nasuprot pravim pojmovima koji sukonstante.

Ako se pod ''saznajom'' podrazumeva ''realna saznaja'', onda se ne smije tvrditi da neki sistemaksioma sa svim iz njega izvedenim postavkama predstavlja neko saznanje. Jedan takav formuliransistem cini, naprotiv, samo ''teorijsku shemu'', praznu formu za moguce teorije. Onda je uvekpotrebno posebno istraživanje da bi se pokazalo da neki sistem realnih pojmova ispunjava uvijeteizrecene u sistemu aksioma. Posebno istraživanje pitanja da li je onda ispunjen i cjelokupni sistempostavki ipak nije nužno, jer primenljivost aksioma na doticne realne pojmove predstavlja u istimah garantova za to da važi i cjelokupnost postavki za to podrucje.

g. Pojam definicije pridodavanja

Primena neke aksiomatski izradjene teorijske sheme na stvarne predmete vrši se, kao što smovidjeli, na taj nacin što se umesto nepravih pojmova uvode pravi. To uvodenje vrši se pomocuposebnog protupka koje Reichenbach naziva obicno »definicijom pridodavanja«. U semantickomnacinu govora protupak definicije pridodavanja bi morao biti tako opisan da se tu umestopromenljivih koje se javljaju uvedu konstante ( ''nazivi'' ) koji poticu uz nekog semantickog sistema,to jest cija su znacenja poznata na osnovu pravila doticnog jezicnog sistema. Taj jezicni sistemmože biti ili govorni jezik sa njegovim više ili manje neodredenim znacenjem, ili neki preciznijinaucni jezik, ili, najzad, neki narocito konstruirani jezicni sistem sa egzaktnim pravilimaoznacavanja i znacenja. Definicija pridodavanja sastoje se onda u semantickoj interpretaciji kalkilailisemikalkila. (Kalkil i semikalkil predstavljaju oznake za operatore u logici kao što su konjukcija disjunkcija itd.)(142)

d. Radikalni empirizam

Drugi važni logicki cinilac, pored pojmova, predstavljaju iskazi i njihova znacenja, sudovi. Oni su utom pogledu još znacajniji što citavo naucno saznanje koristi pojmove samo kao pomocno sredstvoi, na kraju krajeva, cilja na formuliranje smislenih i istinitih iskaza.

Problem (prikazano, ne-imperativnog) iskaza i njegovog smisla je problem prema kojem jelogicki pozitivizam dobio svoje ime , jer dok je stariji pozitivizam polazio od onoga što je udoživljaju dato i sve naucne teorije težio da svede na iskazu o tom datom, dotle za logickipozitivizam polaznu tačku cini analiza znacenja stavova (recenica), i rezultat te analize je ono što jenjegove predstavnike navelo na mišljenje da uopše samo analiticki i empirijski stavovi imaju nekismisao, dok svi metafizicki stavovi, naprotiv, moraju se smatrati kao besmisleni, pošto predstavljajusamo prividne stavove. To negativno držanje proisteklo je iz radikalnijeg zaoštravanja empirijskogpozicija.

Ako se neka rijec smisleno koristi onda ona može biti definišena ili pomocu drugog izraza ilinjeno znacenje mora biti razjašnjeno u iskustvu neprorednim pokazivanjem predmeta, odnosnovrste predmeta koja njegova znacenja sacinjava Pri smislenoj koristi recenice moramo da birecenica bila razumljiva, biti u stanju da pokažemo pod kojim uslovima ona istinita ili nije, to jestmoramo, kao što je Wittgenstein rekao, pokazati ''metodu verifikacije'' recenice. No, što se ticenašeg govornog jezika protupak verifikacije je otežan ako ne i nemoguc, jer gramatika našeg jezikadopušta obrazovanje prividnih recenica. Stoga bi bila poželjna zamjena govornog jezika jednimegzaktnim naucnim jezikom u kome već sintaksa ne bi dozvoljavala takve spojeve, na primer''pravilima forme'' onemoguciti spajanje nekog iskaza koji se odnosi na nešto psihicko saindividualnim simbolima koji se odnose na geometrijske obekte, itd.

đ. Besmislenost metafizike

Empirijski kriterijumem smisla za stvarni sadržaj iskaza ne ispunjavaju metafizicki stavovi. Stogasu oni besmisleni. Carnap ih deli na dve grupe: ili se u njima javljaju besmislene rijeci, ili se po sebismisleni izrazi medusobno spajaju na besmislen nacin. Prvi slucaj nastaje onda kadaupotrebljavamo rijeci kao što su: ''Bog'', ''ono što je apsolutno'', ''ništa'' itd. Ne treba gubiti iz vida daovo antimetafizicko stajalište u vezi primerice sa pojmom Boga ne predstavlja, recimo, nekiateizam, jer bi se ateizam sastojao u poricanju ''istinitosti''. Ova kritika nije usmjerena protivpretenzije na istinitost recenice, nego protiv nje kao sintakticke tvorevine, porice se da se pri tomeuopše radi o nekoj recenici.

Druga vrsta besmislenost nastaje besmislenim spajanjem po sebi smislenih pojmova, a što jemoguce u obicnom jeziku zbog ne postojanja strogosti u pravilima sintakse ( na primer recenica:''Cezar je prost broj'' ). U jednoj raspravi od M. Heideggera može se procitati recenica ''ništa ništi'' ou tome Carnap vidi tipican slucaj besmislenog sklapanja i konstrukcije recenice i to u ovom slucajudvostruko pogrešno korištenje. Besmislenost prve vrste je korištenje i upotreba rijeci ''ništa'' kaonaziv za neki predmet odnosno besmislenost druge vrste a to je verbalna upotreba rijeci ''ništiti'' ikada bi postojalo neko ''ništa'' kao obekt, onda se na osnovu definicije ne bi mogli izreci nikakvanjegova aktivnost. Ovdje se ponovo dokazuje nesavršenost govornog jezika koja dozvoljavagovorne obrate kao što je ''napolju je ništa'' što može navoditi na pomisao da se o nekompredikatnom iskazu koji bi se simbolicki mogao predstaviti ''ni – ( na )'' to jest sa ''napolju'' oznacipredmet ima osobinu ''ništa''. Drugi primer je upotreba rjecice ''je'' koja može da se upotrebljava ugovornom jeziku u sasvim razlicitim znacenjima, tako na primer za matematicku relaciju (143) 2 +2 ''je'' 4, drugi put kao oznaku relacije element – klasa (»Sokrat ''je'' čovek«) ili pak simbolegzistencije (»Bog jeste, odnosno ''je''«), odnosno pridodavanju neke osobnosti (»ovo drvo ''je''zeleno«) itd. Jedan logicki egzaktan jezik unapred oštro razlikuje ta znacenja upotrebom razlicitihsimbola.

Ova problematika, za logicki pozitivizam, ne odnosi se samo na metafizicka pitanja nego i navećinu tradicionalno – saznajnih pitanja, kao što je na primer pitanje realnosti vanjskog sveta. Kaoilustraciju navedimo slijedeci primer; pretpostavimo da imamo dva geografa od koji je jedansaznajno – teorijski realist a drugi solipsist, onda ce prvi tvrditi da fizicke stvari predstavljaju nesamo sadržaje opažaja, već i da egzistiraju ''po sebi'', dok drugi, naprotiv, predstavlja kao realnesamo opažaje vanjskog sveta a samom vanjskom svetu ce odricati ''realnu egzistenciju''. Ako se od

obadvojice traži da riješe problem da li u centralnom Brazilu postoji odredeno jezero ili ono postojisamo po legendi, onda ce oni pomocu empirijskih kriterijuma (preuzimanje ekspedicije u oblasti zakoju se pretpostavlja da projeduje doticno jezero) doci do istih rezultata, na primer geografskipoložaj jezera, dubina itd. Nakon iscrpljivanja svih empirijskih kriterijuma koji se potpunopoklapaju kod obojice znanstvenika ipak ce na kraju ostati razlika jer ce realista i dalje tvrditi dajezero ne samo da postoji i da ima te i te empirijske osobine, već osim toga da je i realno, dok cesolipsist tu realnost poricati i reci da su samo njegove predstave o tom jezeru realne. Pošto su sviempirijski kriterijumi iscrpljeni ova dilema spada u podrucje metafizickog za koje se ne moženavesti kriterijumi za slucaj istinitosti ili lažnosti. Zato se ni realisticni ni solipsisticke teze ne mogupriznati kao smislene naucne iskaze, to jest ne da su obe lažne, već, naprotiv, da su obe besmislene.Kako je problem eliminacije metafizickih iskaza veoma bitan obratimo u sledecim delovima tekstamalo podrobnije ovu problematiku.

Pozitivisti su, opcenito govoreci, smatrali da se tradicionalna filozofija sastoji od: a) doslovcebesmislene metafizike (na primer, Hegel, Heidegger); b) smislenih, ali neistinitih filozofija (naprimer, Descartes, Kant); i c) u osnovi tačnih i korisnih filozofija (na primer, Hume). Vidimo iz ovepodele da je kriterijum logickog pozitivizma prema filozofskoj tradiciji, blago receno, strog. Mi senecemo moci potpuno baviti ovom podjelom, ali nam se cini interesantnim i zornim da se detaljnijeanalizira odnos pod a), tj. odnos prema logickog pozitivizma prema »besmislenoj« metafizici.Pozitivisti nisu propuštali prilike da kritiziraju metafiziku, ali ipak najpoznatiji tekst o toj temizasigurno je Carnapov tekst »Überwindung der Metaphysik durch logische Analyse der Sprache« iz1932. U tom tekstu, na sistematican nacin izložena je pozitivisticka kritika metafizike. Navedimocitat u kome Carnap daje odgovor na pitanje što je metafizika: »Ovaj se termin u ovome tekstu, kaošto je to uobicajeno u Europi, koristi za podrucje navodnog znanja biti stvari koje transcendirapodrucje empirijski utemeljenog, induktivne nauke. Metafizika u ovome smislu ukljucuje sistemepoput Fichteove, Schellingova, Hegelova, Bergsonova, Heideggerova. Ali ne ukljucuje naporeusmjerene prema sintezi i generalizaciji rezultata razlicitih nauke.« (R. Carnap, navedeno delo u tekstu,Erkenntnis Vol. 2, u Ayer, 1959. str.80.)Mnogi su mislioci od “grckih skeptika” do modernih empirista kritizirali metafiziku na razlicitenacine; neki su je smatrali neistinitom zato što protuslovi iskustvenom znaju; neki su smatrali dametafizicka saznaja nije izvjesna zato što prelazi okvire moguceg ljudskog znanja; neki opet da jesterilna zato što ne daje odgovore na prakticna životna pitanja. Ono što pozitivisticku kritikumetafizike razlikuje od svih ostalih kritika jest to što pozitivisti metafiziku nisu smatrali nitineistinitom, niti neizvjesnom, niti sterilnom, već doslovce besmislenom. Carnap smatra da je takavnacin eliminacije metafizike u velikoj (144) mjeri omogucen razvojem moderne logike: »(…) teksada, kada nam je razvoj logike poslednjih decenije pružio dovoljno oštar alat, moguce je poduzetiodlucujuce korake.« (Ibid. str. 61.)

Pozitivni rezultati, kako misli Carnap i logicki pozitivizam, logicke analize sastoje se upojašnjavanju, ekspliciranju pojmova kojima barataju nauke. Negativni rezultati te analize pokazujuda su tvrdnje metafizike doslovce besmislene, da su lišene ikakvog smisla.

Carnap, kada govori o besmislenosti, misli na doslovnu besmislenost. Besmislene recenicenaprosto ne mogu biti istinite ili lažne zato što se njima ništa ne tvrdi. Niz rijeci koji ima oblikiskaza, ali nema smisla, tj. znacenja naziva se pseudoiskaz. Tako Carnap kaže: »Naša je teza dalogicka analiza pokazuje da navodni iskazi metafizike jesu pseudoiskazi.« On smatra da možemorazlikovati dve vrste pseudoiskaza: one u kojima se javljaju rijeci koje nemaju smisla i one u kojimasu smislene rijeci tako poredane da dobiveni niz rijeci nema smisla. Po mišljenju R. Carnapa obevrste pseudoiskaza daju se pronaci u filozofskim iskazima, a posebno u metafizici.

Carnap razlikuje smislene od besmislenih rijeci. Kako to da uopše postoje besmislene rijeci?Razvojem i mijenjanjem jezika rijeci mijenjaju svoj smisao: izgube stari smisao i dobiju novi.Ponekad se, medutim, dogada da rijec izgubi stari smisao, a da ne dobije novi. Tako nastajubesmislene rijeci. Kaže se da smislena rijec oznacava pojam, da pojam daje rijeci smisao; medutim,ne oznacavaju sve rijeci pojmove. Za neke rijeci samo izgleda da oznacavaju pojam, iako gazapravo ne oznacavaju. Tada govorimo o pseudopojmovima. Ovako postavljena stvar namece jednobitno pitanje, a to je pitanje kriterijuma smislenosti: neke rijeci imaju smisao, neke nemaju – naosnovi kojega kriterijuma razlikujemo smislene od besmislenih? Carnap ga prilicno detaljno izlaže:

»Što je, sada, znacenje rijeci? Koje stipulacije u pogledu rijeci moraju biti izvršene da bi ona bilasmislena? ( za naše istraživanje nije važno jesu li te stipulacije eksplicitno zadane, kao u slucajunekih rijeci isimbola moderne nauke, ili su implicitno dogovorene, kao što je to slucaj za većinu rijecitradicionalnih jezika.) Prvo, sintaksa rijeci mora biti fiksirana, tj. nacin pojavljivanja unajjednostavnijem obliku recenice u kojemu se može pojaviti; tu recenicu nazivamo elementarnarecenica. Elementarna recenica formirana za rijec «kamen», na primer, jest »x je kamen«; urecenicama ovoga oblika neka designacija iz kategorije stvari zauzima mesto “x” -a, npr. »ovajdijamant«, »ova jabuka«. Drugo, za elementarnu recenicu S koja sadrži rijec mora biti dan odgovorna sledece pitanje, koje može biti formulirano na razlicite nacine:1) Iz kojih je recenica S izvodiva, i koje su recenice izvodive iz S?2) Pod kojim bi uslovima S trebala biti istinita, a pod kojim uslovima neistinita?3) Kako S treba biti proverena ?4) Koje je znacenje recenice S?(1) je korektna formulacija; formulacija (2) u skladu je frazeologijom logike, (3) s frazeologijomsaznajne teorije, (4) s filozofskom (fenomenološkom). Wittgenstein je tvrdeo da (2) izražava onošto filozofi misle pod (4): znacenje recenice sastoji se u njenim istinosnim uslovima.(1) je”metalogicka” formulacija; u planu je na drugom mestu detaljno izložiti metalogiku kao teorijusintakse i znacenja, tj. relacija izvodivosti.)« (R. Carnap, Ibid. str. 62.) Dakle, iz ovog kratkog citatavidimo da je Carnap pridavao sintaksi veliko znacenja, možda najviše od svih logickih pozitivista.On je smatrao da ce temeljita jezicna analiza riješiti sve filozofske probleme, a da sintaktickaanaliza jeste jedini valjani nacin na koji se (145) treba vršiti jezicna analiza. Zato je i rekao da, odcetiri moguce formulacije jednog te istog pitanja, ispravna formulacija jest (1) – ona koja je dana ucisto sintaktickim terminima: koje recenice slijede iz S i iz kojih recenica slijedi S. Ako je “S”elementarna recenica u kojoj se javlja rijec “x”, onda sve što možemo i sve što trebamo znati oznacenju “x” - a jest koje recenice slijede iz “S” i iz kojih recenica slijedi “S”. Ako to znamo, ondaznamo i znacenje rijeci “x”. Formulacije od (2) do (4) u osnovi su tačne, ali nisu dovoljno preciznete stoga mogu zavesti na krivi trag: onoga tko traži znacenje neke rijeci mogu navesti da ga traži uepistemologiji ili u nekom drugom krivom podrucju, na primer da istražuje nacin na koji netkoproverava recenicu, ili da istražuje koje mentalne slike netko povezuje s datom rijeci. Jedino pravopodrucje u kojemu se može utvrditi znacenje rijeci, po Carnapu, jest sintaksa.

Kao primer sintaktickog nacina za utvrdivanje znacenja navedimo Carnapov primer za odredenjerijeci “artropod”. Postavlja se pitanje kako doznati znacenje ove rijeci. Carnap kaže da ono štotrebamo uciniti jest vidjeti koje recenice slijede iz elementarne recenice »stvar x je artropod« i izkojih recenica slijedi ta elementarna recenica. Recenica »stvar x je artropod« izvodiva je iz recenica»x je životinja«, »x ima clankasto tijelo« i »x ima clankaste noge«. Isto su tako i te tri receniceizvodive iz »stvar x je artropod«. Time je zadato znacenje rijeci “artropod”.

Ustvari Carnap kaže da je »znacenje rijeci odredeno njenim kriterijumem primene«, akriterijumi primene rijeci isto je što i skup relacija izvodivosti u kojima stoji njen elementarnirecenicni oblik, isto što i uslovi istinitosti njenog elementarnog recenicnog oblika, isto što i metodaprovere njenog elementarnog recenicnog oblika. Dakle, kriterijumi primene isto je što i (1) – (4);kada se govori o kriterijumu primene za neku rijec, ujedno se govori i o (1) – (4), samo što je, kadase govori o kriterijumu primene, naglasak na, recimo, pragmatickom aspektu jedne te iste stvari, akada se govori (1), naglasak je na sintaktickom aspektu jedne te iste stvari – znacenju rijeci.

Kao primer, tj. ilustracije teze koju daje Carnap, kako je znacenje rijeci odredjeno u kriterijumunjegove primene, navedimo uporabu rijeci “tevi”. Buduci da “tevi” nema nikakvog znacenja ujeziku, onaj koji je uvodi u jezik dužan je specificirati njeno znacenje, tj. kriterijum njene primene;odnosno dužan je dati kriterijumi po kojemu možemo razlikovati stvari koje jesu ili nisu “tevi”. Akopruži takav kriterijum rijec je time dobila znacenje, ako ga ne pruži, rijec i dalje nema nikakvogznacenja. Što se dogada u slucaju da onaj tko uvodi rijec “tevi”, na primer da tvrdi kako ljudskiograniceni um nije u stanju razlikovati stvari koje jesu ili nisu “tevi”, ali da ipak stvarno postojirazlika izmedu stvari koje jesu ili nisu“tevi”. U ovom slucaju Carnap smatra, buduci da nije jasnona koje stvari treba primenjivati rijec “tevi” a na koje ne, rijec “tevi” nema nikakvog znacenja.Recenice u kojima se javlja rijec “tevi” ne znace ništa, one su pseudorecenice.

Na osnovu ovog kratkog osvrta na Carnapov stav o odredenju znacenja rijeci možemo pristupitikratkoj analizi iskaza u metafizici. On nastoji pokazati da tipicni termini metafizike nezadovoljavaju navedeni kriterijumi; nastoji pokazati da su centralni termini metafizike doslovcebesmisleni. Kao tipican primer Carnap uzima termin “princip” u smislu u kojem se on javlja umetafizici – u smislu principa, pocela ili nacela univerzuma, bitka, postojanja, sveta, ili slicno. TakoCarnap navodi: »Razliciti metafizicari nude odgovor na pitanje koji je (najviši) “princip sveta” (ili”stvari”, “postojanja”, ili “bitka”), npr. voda, broj, forma, kretanje, život, duh, ideja, podsvesno,aktivnost, dobro itd. Da bismo otkrili znacenje rijeci “princip” u tom metafizickom pitanju moramopitati metafizicara pod kojim bi uslovima iskaz oblika ”x je princip y-a” bio istinit i pod kojim bi(146) uslovima bio neistinit. Drugim rečima: pitamo za kriterijumi primene ili za definiciju rijeci”princip”.« (Ibid. str. 65.)

Dakle, on smatra da upotreba rijeci “princip” u metafizici predstavlja tipican primer gubitkaznacenja. Izvorno je rijec “princip” oznacavala pocetak u vremenskom ili uzrocnom slijedu.Medutim, metafizicari je ne koriste u tom smislu, oni smatraju da “princip” ne oznacava nikakvuempirijski opažljivu relaciju. Kada se postavi pitanje kriterijuma primene rijeci “princip”,metafizicari ga ili nisu u stanju dati ili cak smatraju da ga nije potrebno dati. Time je ova rijec umetafizickoj upotrebi lišena svog izvornog znacenja, a da pri tome nije dobila nikakvo novoznacenje. Dakle, rijec “princip” u metafizickoj upotrebi nema nikakvog znacenja, ona je doslovcebesmislena.Carnap smatra da za većinu termina metafizike vrijedi ista dijagnoza jer nemaju kriterijuma primene izato su besmisleni. Tako u svom strogom pristupu većina uobicajeni filozofskih, teoloških imetafizickih termina nemaju nikakvog smisla. Tako ona kaže: »Baš kao i analizirani primeri“princip” i “Bog”, i većina drugih specificno metafizickih termina lišena je znacenja, npr. “Ideja”,“Apsolut”, “Neuslovovano”, “Beskonacno”, “bitak bica”, “nebitak”, “stvar po sebi”, “apsolutniduh”, “obektivni duh”, “bit”, “bice-po-sebi”, “bicepo-i-za-sebe”, “emanacija”, “manifestacija”,“artikulacija”, “Ego”, “ne-Ego”, itd. Ti izrazi u istoj su vreci s “tevi”, našim prethodno fabriciranimprimerom. Metafizicar nam kaže da empirijski uslovi istinitosti ne mogu biti specificirani; ako,usprkos tome, doda da oni nešto “znace”, znamo da je to samo aluzija na asocirane slike i osjecajekoji, medjutim, ne daju rijeci znacenje. Navodni iskazi metafizike koji sadrže takve rijeci nemajusmisla, ne tvrde ništa, puki su pseudoiskazi.« (Ibid.str.67.)

Posebno mesto u kritici metafizike za Carnapa je bila kritika Heideggerove filozofije saposebnim osvrtom na besmislenost recenice. Kao što smo ranije vidjeli, Carnap razlikuje dve vrstepseudorecenica; one u kojima se javljaju rijeci bez znacenja i one u kojima rijeci imaju znacenje, alisu tako poredjane da daju besmisleni niz rijeci. Nakon što je izložio kriterijum znacenja za rijeci ipokazao da ga većina metafizickih terminane zadovoljava, on govori o uslovima smislenostirecenice. Carnap razlikuje dve vrste sintakse: gramaticku sintaksu i logicku sintaksu. Obe sintaksepredstavljaju skup pravila za formiranje valjane recenice. Ipak, izmedu njih postoji razlika: logickasintaksa predstavlja zahtjevniji uslov od gramaticke sintakse. Gramaticka sintaksa jest skup pravilaza formiranje valjanih recenica nekog jezika, npr. njemacka gramatika, hrvatska gramatika itd.Medutim, nisu smislene sve recenice koje su formirane u skladu s gramatickom sintaksom:gramatike prirodnih jezika nisu dovoljno precizne i ostavljaju mogucnost formuliranja gramatickikorektnih, ali ipak besmislenih recenica. Logicka sintaksa ne ostavlja tu mogucnost. Kao ilustracijuCarnap navodi dve recenice: 1) »Cezar je i« 2) »Cezar je prost broj« Recenica (1) ne zadovoljavaniti gramaticku niti logicku sintaksu. Pravila gramaticke sintakse »zahtijevaju da na trecem mestune stoji veznik, već predikat, dakle imenica ( s clanom ) ili pridjev«. Medutim, recenica (2)zadovoljava navedeni uslov. Iako je ova recenica gramaticki korektna jasno je da je besmislena.Odavde slijedi da recenica (2) zadovoljava gramaticku sintaksu ali ne zadovoljava logicku sintaksu.Za razliku od pravila gramaticke sintakse, pravila logicke sintakse obuhvacaju i sintaktickekategorije rijeci, na primer navodi Carnap: »stvar, svojstvo stvari, relacije izmedu stvari, broj,svojstvo (147) brojeva, relacije izmedu brojeva itd.«. Buduci da recenica (2) krši pravila logickesintakse, ona je besmislena. Za razliku od primera (1) i (2), recenica »Cezar je general« formirana jei u skladu s pravilima gramaticke sintakse i u skladu s pravilima logicke sintakse. Zato je smislena,ali ne smijemo miješati pojam besmislenost sa neistinitosti. Jer navedena recenica iako zadovoljavanavedene uslov pa je zbog toga smislena, ne znaci i da je istinita. Potpuno je drugo pitanje istinita

recenica »Cezar je general«. U tom kontekstu, Carnap smatra da je velik broj recenica metafizikebesmislen zato što, iako zadovoljava pravila gramaticke sintakse, krši pravila logicke sintakse.

Kao tipican primer doslovno besmislenog diskursa on uzima Heideggerov spis Was istMetaphysik? iz 1929. Carnap kao primer izdvaja sledeci pasus Heideggera iz navedenog dela: »Onošto treba istražiti jest samo bitak i – ništa više; bitak sam i dalje – ništa; samo bitak, i poredbitka – ništa. Što o tome Ništa? (…) Postoji li Ništa samo zato što Ne, tj. Negacija, postoji? Ili jeslucaj suprotan? Postoje li Negacija i Ne samo zato što Ništa postoji? (…) Mi tvrdimo: Ništaprethodi Ne i Negaciji. (…) Gdje tražimo Ništa? Kako nalazimo Ništa. (…) Mi znamo Ništa. (…)Tjeskoba otkriva Ništa.(…) To za što i zbog cega smo tjeskobni jest “stvarno” - ništa. Doista: samoNišta – kao takvo – prisutno je. (…) Što o tom ništa?- samo ništa ništi.« (Carnap, Ibid. str. 69.)U ovom kratkom primeru Carnap posebno mesto pridaje kritici upotrebe rijeci “Ništa”, jerHeideggerove tvrdnje o “Nicemu” su zapravo pseudotvrdnje bez ikakvog smisla i znacenja. Ovetvrdnje imaju oblik recenica samo zato što gramaticka sintaksa prirodnih jezika dopušta da ibesmisleni nizovi rijeci predstavljaju korektnu recenicu. Iz navedenog teksta se vidi kako se rijec“Ništa” koristi kao imenica. U svakodnevnom govoru rijec “Ništa” doista se cesto koristi kaoimenica, npr. kao odgovor na pitanja »Što je vani?«, »Što je novo?«, »Što si donio?« itd. Medutim,takva upotreba rijeci “Ništa” predstavlja skraceni i, strogo uzevši, netocan nacin formuliranjanegativne egzistencijalne tvrdnje. U korektnoj formulaciji, odgovori na navedena pitanja glase »Nepostoji ništa što je vani.«, »Ne postoji ništa što je novo.« i »Ne postoji ništa što sam donio.«(Možemo dati jednu napomenu što se tice konstrukcije negativnih egzistencijalnih tvrdnji, a to je da se razliciti jeziciodnose razlicito prema ovom problemu. Nije zgorega napomenuti da u njemackog govornom podrucju, kome pripada iHeidegger, koriste cesto rijec ništa u naznaci oblika imenice. Tako, na primer, u našem govoru kažemo “ja nemamništa…” dok u njemackom jeziku ovaj deo recenice ima oblik “Ich habe nichts…” što u doslovnom prevodu znaci “Jaimam ništa…” U preciznoj upotrebi “ništa” nije imenica i ne oznacava nikakav predmet, većpredstavlja negaciju egzistencijalnog kvantifikatora “neki” ili “svi” - »nije tako da postoje neki koji…« ili »nije tako da svi … jesu…«. U svakodnevnom govoru zbog kratkoce rade kažemo “ništa”nego “ne postoji niti jedan…” i dok nam god ne pada na pamet da supstantiviramo “ništa”, ne pretinikakva opasnost od takve upotrebe rijeci “ništa”. Slicna je i pogreška, na koju ne ukazuju samologicari i filozofi, u korištenju rijeci “niko”. Na pitanje »S kim si bio?« u kolokvijalnom govoru vrlose cesto odgovara »S nikim.« Buduci da odgovor »S nikim« svojom sintaktickom formom sugerirada postoji netko tko se zove »Niko«, odgovor se, iako jasan, smatra nepravilnim. Pravilan odgovor,osim ako nismo s Odisejom bili kod Kiklopa, treba glasiti »Ni s kim«.

Osim što Heidegger iz kolokvijalne upotrebe negacije konstruira imenicu “ništa”, on konstruira iglagol “ništiti”. Dakle, osim što već postojecu rijec “ništa” niti koristi u njenom uobicajenomznacenju, niti joj daje novo znacenje – dakle, koristi je bez znacenja – on konstruira novu rijec“ništiti”, a da uopše ne specificira njeno znacenje. Kao što Carnap kaže: »Ovdje smo suoceni sjednim od onih rijetkih slucajeva u kojima je uvedena nova rijec koja nikada nije niti imalaznacenje.« (Ibid.str. 71.) (148)

Carnap ispituje mogucnosti smislene interpretacije rijeci “ništa” u Heideggerovoj upotrebi –uobicajene u egzistencijalistickoj tradiciji – da se radi o nekoj vrsti emocije, na primer religijske,stava prema životu, ili o necem slicnom. Medutim, buduci da Heidegger eksplicite tvrdi da pitanja oBitku i Nicemu krše pravila logike ( na primer, zakon koji zabranjuje kontradikciju ), Carnapzakljucuje da naprosto nije moguca nikakva smislena interpretacija Heideggerovih tvrdnji oNicemu. Heideggerove recenice nisu neistinite, one su doslovno besmislene.U daljnjem delu analize kritike metafizike obratimo pažnja na jedan fundamentalni pojam koji secesto upotrebljava, a to je “Bitak”. Rijec “bitak” jedan je od centralnih termina metafizike. Carnapsmatra da je besmislena i da oni koji je koriste samo misle da ima nekakvo znacenje, ali da zapravonema nikakvo znacenje. Rijec “bitak” nastala je supstantivizacijom glagola “biti”. Uindo-europskim jezicima rijec “biti” koristi se u dva smisla: kao kopula koja povezuje subjekt spredikatom i kao glagol koji oznacava postojanje, egzistenciju. Carnap smatra da egzistencija nijesvojstvo, daje Kantu za pravo u pogledu pobijanja ontološkog dokaza za postojanje Boga ( Kantovopobijanje, izmedu ostaloga, pociva i na stvar da egzistencija nije svojstvo ), i smatra da se »sve dopojave moderne logike nije došlo do potpunog uvida u tu cinjenicu: sintakticka forma u kojojmoderna logika uvodi znak za postojanje jest takva da on ne može, poput predikata, biti primijenjenna znakove za predmete, već samo na predikate.« (Ibid.str.74.) Dakle, pojavom moderne (predikatske)

logike postalo je ocito znak za postojanje ne stoji uz znak za stvar, već znak za svojstvo – »postojistvar koja je takva i takva«. Ono što je u ovom kontekstu još važnije jest to da je ocito da znak zapostojanje ne može stajati sam – da ga se ne može koristiti onako kako ga koriste metafizicari kadagovore o “Bitku” ili o “bivstvovanju”. Dakle, govor o bitku besmislen je zato što izvedenica “bitak”krši sintakticka pravila za upotrebu rijeci “biti”. Tako Carnap kaže: »Okolnost da naš jezik izražavaegzistenciju glagolom (“biti” ili “postojati”) sama po sebi nije logicki pogrešna; samo jeneprikladna, opasna. Verbalna forma lako nas zavede u krivo shvatanje da je egzistencija predikat.Onda se dolazi do nekorektnih i prema tome besmislenih nacina izražavanja poput upravo ispitanih.Isto tako, oblici kao “Bitak” ili “ne-Bitak”, koji su od pamtivijeka igrali važnu ulogu u metafizici,imaju isto porijeklo. U logicki korektnom jeziku takav oblik se uopše ne može konstruirati. Izgledada su u latinskom i njemackom jeziku oblici “ens” ili “das Seiende”, možda pod zavodljivimutjecajem grckog primera, bili uvedeni specificno za upotrebu metafizicara; na ovaj se nacin jeziklogicki pogoršao dok se smatralo da dodatak predstavlja poboljšanje.« (Ibid.str .73,74)

U ovom kontekstu analize Heideggera, za Carnapa nisu bili poštedjeni ni drugi filozofi a posebnoHegel. Jedan od najpoznatijih primera metafizickih pseudorecenica jest Hegelova tvrdnja da »CistiBitak i cisto Ništa jesu jedno te isto.« i rijec “bitak” i rijec “ništa” nastale su kršenjem pravilalogicke sintakse – materijalizacijom glagola “biti” i negacije “ne”. Uvodenjem takvih kovanicamožda i ne bi samo po sebi bilo loše, samo kada bi oni koji ih uvode dali kriterijumi njihoveprimene: specificirali uslove istinitosti elementarnih recenica u kojima se te rijeci javljaju.Metafizicari to ne cine. Odavde slijedi da su, po Carnapu, recenice metafizike besmislene iz dvarazloga: zato što krše logicku sintaksu i zato što termini koji se u njima javljaju nemaju nitiprethodno, niti dodato znacenje, tj. nemaju nikakvo znacenje.

Zamršenost pitanja koje postavlja metafizika poznata je i onim predstavnicima filozofa kojinemaju tako radikalan stav kao Carnap. Uobicajen odgovor u prilog smislenosti metafizickih iskazadaju se u obliku da su pitanja i tvrdnje smislen, ali da (149) ljudski um, zbog svoje ogranicenostinikada nece doci do tačnih odgovora na ta pitanja i da ljudi nikada nece doznati je li nekametafizicka tvrdnja istinita ili nije. Dakle, po mišljenju ovih filozofa, metafizicke tvrdnje jesusmislene i bice sa jacim saznajnim aparatom moglo bi doci do tačnih odgovora na metafizickapitanja. Carnap, dakako, odbacuje ovakvu obranu metafizike i dokazuje da na metafizicka pitanja,buduci da su besmislena, nikakvo bice, ma kako saznajno savršeno bilo, ne može odgovoriti. Takokaže: »Ako znacenje rijeci ne može biti specificirano, ili ako niz rijeci nije u skladu s pravilimasintakse, onda se pitanje nije niti postavilo.(…) Ono u što nismo sigurni možemo spoznati s većomizvjesnošcu uz pomoc drugih bica; ali ono što je neshvatljivo, besmisleno za nas, ne može protatismisleno kroz neciju tudu asistenciju, ma koliko veliko njegovo znanje bilo. Prema tome, niti bogniti vrag ne mogu nam dati metafizicko znanje.« (Ibid.str. 72,73)

Carnapov argument – odgovor na stav da je metafizika smislena, ali za nas nespoznatljiva –zapravo ima dva dela. Prvi je da na besmislena pitanja naprosto ne postoje odgovori, bez obzira nasaznajne mogucnosti onoga tko bi trebao na njih odgovoriti. Drugi deo Carnapova argumentagovori o granicama našeg razumijevanja. Mi možemo shvatiti samo one tvrdnje koje opisuju stanjastvari iste vrste kao i stanja stvari s kojima smo već upoznati. Drugim rečima, možemo razumjetisamo kvantitativno nova znanja. Ne možemo razumjeti tvrdnje o stanjima stvari kvalitativnorazlicitim od onih s kojima smo do sada upoznati. Dakako, ovo sve moramo shvatiti u kontekstuCarnapovog stava, tj. stava logickog pozitivizma o kriterijumu smislenosti – princip verifikacije:ono što ne možemo proveriti, to ne možemo niti razumjeti.

Dakle, prema Carnapu, metafizicka pitanja ili nisu smislena zato što su formulirana protivsintaktickih pravila, ili nisu smislena zato što ukljucuju rijeci koje, buduci da ih ne možemo dovestiu vezu ni s kakvim opservacijama, nemaju nikakvog znacenja. Prolije ovakve analize, Carnapkonstatira da većina teksta i iskaza metafizike predstavljaju pseudoiskaze i pseudoprobleme. No,ovdje se postavlja pitanje: da li, kada izbacimo sve te besmislice, ostaje nešto smisleno umetafizici? Odgovor na ovo pitanje Carnap i dalje postavlja radikalno, jer on nastoji pokazati da jesvaka metafizika nužno besmislena. Metafizicki sistemi nastoje opisati empirijski nedostupnustvarnost, stvarnost koja navodno postoji van dosega moguceg ljudskog iskustva. I sama etimologijarijeci «metafizika» ukazuje da se tu radi upravo o istraživanju onoga što se nalazi s one straneprirodnog sveta, s one strane iskustva. Tako kaže: »Ranije smo vidjeli da znacenje tvrdnje leži u

metodi njene provere. Tvrdnja tvrdi samo onoliko koliko o se o njoj može proveriti. Prema tome,recenica može biti upotrijebljena samo da se njome tvrdi empirijska propozicija, ako se njomeuopše išta tvrdi. Ako bi nešto, u principu, ležalo preko moguceg iskustva, to se ne bi moglo nitiizreci niti misliti niti pitati.« (Ibid.str. 76.)

Kao što vidimo na osnovu citata Carnap pretpostavlja samo recenice kojima se nastoji prenijetinekakva cinjenicna informacija – o tome kakav je svet. On ne govori o analitickim recenicama kojegovore o odnosima izmedu pojmova zato što metafizicari, barem naizgled, nastoje nešto reci o tomekakav je svet, a na o tome kakav je nacin na koji govorimo o svetu. Metafizicke recenice, pošto nisuanaliticke niti empirijske jesu besmislene. Odavde slijedi da metafizicke recenice nisu, po Carnapu,besmislene samo zato što su nepažljivo formulirane, ili zato što su tipicni metafizicki terminibesmisleni, one su “nužno” besmislene. Ovdje se u krajnjoj instanci, a što je karakteristika svihempirista, oslanjanje na Humeove stavove: buduci da recenice metafizike nisu empirijske (omogucem iskustvu), niti analiticke (o odnosima pojmova), one su besmislene.(150)Ovaj argument je tipicno empirijski jer se ne odnosi samo na metafiziku, nego argument pokazuje daje sve što ide mimo ili preko iskustva nužno besmisleno. Kao primer navedimo vitalizam ubiologiji, etiku i estetiku itd. Tako Carnap navodi: »Isti sud mora se izreci u bilo kojoj filozofijinorme, ili filozofiji vrednosti, bilo kojoj etici ili estetici kao normativnoj disciplini. Jer obektivnavaljanost i vrednosti ili norme (cak i u gledištima filozofa vrednosti) nije imperijski proverljiva nitiizvodiva iz empirijskih tvrdnji; prema tome, uopše je se ne može tvrditi (u smislenoj tvrdnji ).« (Ibid.str. 75-77.)

Cesto se u obrani metafizike pojavljuje, kod jednog kruga filozofa – posebno egzistencijalista,kako metafizika nije nikakva teorija koja nam govori kakve stvari jesu, već kao opis našeg doživljajastvari, kao opis naših emotivnih stavova prema stvarima koje nas okružuju, kao nešto što opisuje“Lebenseinstellung”, “Lebensgefühl” ili “Weltanschauung”. Metafizika bi prema takvom shvatanjubila pre umjetnost nego nauka, bila bi bliska, recimo, književnosti ili glazbi, predstavljala bi nekuvrstu lirike. Carnap ne prihvaca ovakvo shvatanje metafizike zato što tipicni metafizicki sistemi imajupreviše karakteristika znanstvene teorije. Tipicni metafizicki sistemi izloženi su tako da se stjeceutisak da se radi o deduktivnim teorijama, u kojima konkluzije slijede iz premisa, u kojima se pojmovistrogo definišeju i kojima se nešto tvrdi o tome kakav je svet, kakve su cinjenice. Metafizicarimedusobno disugaoiraju i cesto se ne slažu oko nekih tvrdnji, jedni misle da su istinite, drugi misle dasu neistinite; s druge pak strane, pjesnici i glazbenici nikada ne disugaoiraju o istinitosti svojih dela;književni, glazbeni ili likovni kriticari nikada ne vrjednuju istinitost umjetnickih dela. Odavde slijedida metafizicki sistemi, koji možda i imaju umjetnicko-literarne vrednosti nisu samo to, nego onigovore eksplicitno ili implicitno o stvarima kakve one jesu i samim tim otpada teza da su oni samoodredjeni stav prema životu. Tako Carnap navodi: »Ono što je ovdje bitno za naše razmatranje jestjedino cinjenica da je umjetnost adekvatno, a metafizika neadekvatno sredstvo za izražavanjetemeljenog stava. Dakako, nikome se ne može prigovoriti što koristi sredstvo izražavanja koje mu sesvida. Ali u slucaju metafizike nalazimo ovu situaciju: kroz oblik dela ona nastoji biti nešto što nije.Oblik o kojemu se radi jest oblik sistema iskaza koji su prividno povezani s premisama ikonkluzijama, tj. oblik teorije. Na taj se nacin stvara privid teorijskog sadržaja, dok, kao što smovidjeli, takav sadržaj ne postoji. Ne samo citatelj već i sam metafizicar podliježe iluziji da metafizicketvrdnje nešto kažu, opisuju stanja stvari. (…) Možda je glazba najcišce sredstvo izraza temeljnog stava zato što je potpuno slobodna od bilo kakvereference na obekte. Harmonijski osjecaj ili stav, koji metafizicar nastoji izraziti u monistickomsistemu, jasni je izražen u Mozartovoj glazbi. I kada metafizicar verbalno izražava svojdualisticko-junacki stav prema životu u dualistickom sistemu, nije li to možda zato što mu nedostaje sproobnost Beethovena da taj stav izrazi u adekvatnom mediju? Metafizicari su muzicaribez muzicke sproobnosti. Umesto toga oni imaju jaku sklonost prema radu u mediju teorijskog,prema spajanju pojmova i misli.« (Ibid.str. 79-80)

Dakle, prema Carnapu, iako nema nikakvog nacelnog razloga zbog kojeg bi bila iskljucenamogucost izražavanja svog stava prema životu i stvarima oko sebe pisanjem metafizickog sistema.Medutim, nacin na koji se izražava taj stav ipak podliježe vrednovanju, to vrednovanje zapravo imakarakter umjetnicke kritike, ono je stvar ukusa a ne argumenta. Stoga Carnapov komentar da sumetafizicari umjetnici bez umjetnickog talenta predstavlja sud ukusa; on hoce reci da su

metafizicari izrazili svoj stav prema životu i svetu na ne adekvatan i daleko lošiji nacin odskladatelja ili pjesnika. (151)

Time se metafizika i dobar deo filozofije prebacuje u ravan slobodnog stvaralackog duha zajednosa umjetnošcu. Za logicki pozitivizam metafizičari su oni koji, sa jedne strane, imaju jaku težnju daizraze svoje životno osjecanje, ali kojima, s druge strane, nedostaje sproobnost za stvaranjeumjetnickog djela. Kako oni imaju narocitu sklonost za baratanje sa pojmovima, te se lacaju jezikanauke, koji predstavlja neadekvatno sredstvo za izraz njihovog doživljavanja sveta. Metafizika jeneadekvatan izraz životnog osjecanja, metafizici su glazbenici bez glazbenog talenta.

e. Revizija starog kriterijuma smisla i kriterijumi smislenosti

Pokušaj da se smisao iskaza definiše pomocu pojma proverljivosti izazvao je raznovrsne kritike idoveo do revizije tog pozicija. Da se ni u empirijskoj oblasti ne može primijeniti kriterijumproverljivosti, pošto bi većina prirodno-naučnih iskaza bila besmislena, istakao je Popper u svojojteoriji falsifikacije o kojoj cemo još govoriti. Tvrdenje da je metafizika već iz cisto jezicnih razlogabesmislena, jer se ogrešuje o strukturu jezika, mora se stoga odbaciti. Semantika je pokazala dajednoj takvoj tezi u osnovi leži i još jedan druga neodrživa pretpostavka: govorilo se o ne spojivostimetafizickih iskaza sa zakonima jezika uopše. Ali jezik uopše i ne postoji, već se, naprotiv, mogukonstruirati najraznovrsniji jezicni sistemi, sa egzaktnim pravilima izgradnje jezika i može se desitida pravila jednog jezika dopuštaju odredeno gradenje recenica dok pravila nekog drugog to nedopuštaju. Pojam smislenosti i besmislenosti protaje time ovisan od sistema jezika i pošto sekonstrukcija jednog takvog sistema može slobodno izvesti, to time pojam smislenosti ulazi u ravankonvencionalnog.

- Kriterijumium smislenostiR. Carnap prihvata Wittgeinsteinova shvatanja i precizira sledece kriterijume smislenosti nekog stava– Stav je smislen; kada u njemu nema besmislenih rijeci, tj. rijeci za koje se ne mogu navestiempirijske oznake i kada je stav sintakticki ispravno sastavljen.

Prvi kriterijumi je empirijski, a drugi logicki. Prema tome postoje dva razreda besmislenih iskaza(tj. iskaza koji ne mogu biti ni istiniti ni lažni). U prvu grupu spadaju oni slucajevi kada se usintakticki ispravnim iskazima pojavljuju besmislene rijeci. U druge razred besmislenih iskazaspadaju ne sintakticki sastavljene recenice, tj. tvorevine kao što su “Cezar je primarni broj” ili“Ništa ništi” itd.

Tu prvu verziju empiristickog kriterijuma smislenosti kritizira je K. Popper i on pokazuje da bi natemelju tog kriterijuma smislenosti besmislenima trebali smatrati ne samo metafizicke nego i mnogeprirodno-znanstvene stavove. Time se vracamo starom uvidu D. Humea koji se sastoji u sledecem;prirodne nauke formuliraju prirodne zakone kao univerzalne stavove (sudove), ali se oni ne moguempirijski verificirati. Ako je pak smisao nekog stava metoda njegove (empirijske) verifikacije,onda su empirijski univerzalni stavovi besmisleni.

Carnap je pokušao preinaciti kriterijum smislenosti te je mogucnost verifikacije zameniomogucnošcu potvrde odnosno proverljivosti. Time kriterijumi smislenosti protaje mnogofleksibilnijiAli i tu je tolerantniju verziju bilo je nužno ublažiti. Pokazalo se da takozvani dispozicijski pojmovi(npr. “topljiv u vodi”, “lomljiv” itd.), ali i pojmovi kao što su “dužina”, “temperatura”, “masa” itd.prave poteškoce. Oni se ne mogu bez daljnjeg potvrditi odnosno svesti na temeljne predikate kojise mogu opažati. (152)

Što je zapravo prvobitna empirijska datost? Je li to fizicka stvar ili psihicki doživljaj? Carnap je usvom delu Logicki ustroj sveta ( 1928 ) odabra takozvanu psihicku osnovu. To znaci: empirijskipojmovi prvobitno se temelje na elementarnim psihickim doživljajima. Ovo je, dakako, vodilo umetodicki solipsizam, tj. stajalište koje se ogranicuje iskljucivo na znanstvenikovu vlastitu svijest.Popper je na drugoj strani odbacio psihicku osnovu i zauzeo se za svjetski jezik stvari i tijela. Kao uslucaju kriterijuma smislenosti i u slucaju empirijske osnove takođe vidimo unutrašnju

problematiku i prepornost radikalnog empiristickog pozicija. Zbog toga je Analiticka filozofija kojase nadovezala na Becki krug uveliko napustila radikalne pozicije novo-pozitivizma ili drugacijereceno ona je postala tolerantnija prema onom domenu ljudskog mišljenja koju nazivamometafizika .

ž. Redukcija iskaza sadržaja na iskaze strukture

Zahtjev za opštom razumljivošcu naucnih iskaza dovodi do još jednog problema a to je problem“saopštavanja”, gdje se radi o cinjenici da se znacenje svih deskriptivnih znakova nekog jezika nakaraju krajeva može protumaciti samo pokazivanjem odredenih datosti doživljaja. Ali se datostidoživljaja javljaju uvek samo u svetu nekog sasvim odredenog individua, a što ima za posledicucinjenicu da nikada jedan subjekt ne može ustanoviti da li se i u drugim subjektima javljaju istisadržaji doživljaja kao i u njemu. Stoga ako se jezicni izrazi uzimaju kao znaci za sasvim odredenikvalitativni sadržaj, na primer rijec “crveno” kao znak za doživljavanje crvene boje, nemoguce jetaj doživljaj saopštiti nekom drugom. No da bi se ipak nedvosmisleno moglo govoriti o sadržajimatih iskaza on mora biti oznacen strukturalno, to jest pomocu njegovih odnosa prema predmetima idrugim sadržajima. Neka odredena boja karakteriše se, na primer, time što se navode klasepredmeta koji su te boje slicne ili razlicite itd. Sadržaj se dakle opisuje pomocu položaja koji onzauzima u granicama neke raznovrsnosti, i sam taj položaj, te strukturalna oznaka sadržaja, može seintersubjektivno prenositi pomocu jezika.

Jezik, koji je cinjenicno raspoloživo sredstvo sporazumijevanja, ne može izvršiti neprorednosravnjivanje dve razlicite svijesti, te je stoga nepodesan za saopštavanje sadržaja; ono može dasaopšti samo strukturu. Ono što se može saopštiti zaostaje daleko iza onoga što se može doživjeti.Ako bi se htjelo da jezik smatramo kao nešto što služi za saopštavanje sadržaja, onda bi on, makoliko bio bogat u izrazima, bio ipak beskonacno mnogo smislen, zato što se u iste strukture koje sepomocu njega saopštavaju može svrstati beskonacno mnogo raznovrsnih sadržaja doživljaja koji sejavljaju u tim povezanim strukturama.

Teškoca se sastoji svakako u tome što mi i pri strukturalnim oznacavanjima upotrebljavamosadržajne pojmove za koje, opet, ne znamo kako ce ih drugi razumjeti. Stoga se mora težiti za timda se sadržajni empirijski pojmovi po mogucnosti svedu na što manju mjeru. Sa takvim pokušajemupoznajemo se u Carnapovoj teoriji konstrukcije.

z. Struktura naučnog jezika

Najbolje moguce opravdanje i potkrepa nekog iskaza jest njegova istinitost. Prema tome, nužanuslov da neki iskaz zadobije svoje mesto u naučnom jeziku leži u zahtjevu da se može utvrditi, najednoznacan i nedvojben nacin, istinitost ili lažnost tog iskaza. Iskazi cija se istinitost ili lažnost nemože utvrditi na pozitivan nacin ne spadaju u jezik nauke. (153)

Prema logickom pozitivizmu utvrditi istinitost nekog iskaza moguce je samo na dva nacina. Prvinacin je pozivanjem na neki drugi istinit iskaz. »Mjesec se giba oko Zemlje po elipticnoj putanji jerse dve mase medusobno privlace gravitacijskom silom.« Prvi deo iskaza, koji je ujedno iskaz zasebe, »Mjesec se giba oko Zemlje po elipticnoj putanji«, istinit je zato što je istinit iskaz »Dve semase privlace gravitacijskom silom.« Istinitost takvih iskaza utvrduje se posmatranjem. I to je onajdrugi, iskustveni nacin kojim se utvrduje istinitost iskaza. Treceg nacina za logicke pozitiviste nema.Da bi se on ipak završio, u tom nizu mora postojati jedan empirijski iskaz cija se istinitost ne temeljina drugom iskazu, nego na necem što nije iskaz, na promatranju.

Postojanje ta i samo ta dva tipa verifikacije iskaza sugerira da ce u jezik nauke biti prisutna samodva tipa iskaza: oni koji se verifikuju empirijski i oni koji se verifikuju logicki. Ovisno o tome nakoji nacin su opravdani, odnosno kako ih je moguce verificirati i tako im prema onoj radikalnojvarijanti pridati znacenje, termini i iskazi nauke tvore dve skupine ili dva podjezika. Prvi nazivamojezikom promatranja ili opažanja i oznacit cemo ga s Lm, a drugi jezikom teorije ili skraceno Lt.Jezik promatranja, kako i samo ime kaže, sastoji se od onih i samo onih termina (varijabli uformalnom jeziku) i iskaza (formula u formalnom jeziku) koji se odnose na posmatranje, opažanje,merenje. Kako rasprave o tome koji iskazi pripadaju Lm nikada nisu bile završene i kako se mnogo

toga u meduvremenu dogodilo što je citavu raspravu ucinilo suvišnom, ni mi se necemo više timpitanjem baviti. Tipicno filozofski možemo zakljuciti kako se svi ipak slažu u tome da u Lm spadajuoni iskazi kojima se istinitost ili lažnost može ustanoviti »uz pomoc nekoliko promatranja«, kako seCarnap izrazio jednom prigodom. S drugim podjezikom, cini se, stvari stoje mnogo boljepretpostavimo li da se Lm jednom definišen. Njega cine svi oni termini i iskazi neke naučne teorijekoji se logickim protupkom mogu svesti ili, u žargonu receno, reducirati na iskaze iz Lm. Prvo štomoramo primijetiti jest da nekome tko nije ucio fiziku termini “gravitacijska sila”, “elektron”, i“elementarni naboj” nece biti jasni, a ponajmanje ce mu biti jasno na koji nacin se može ustanovitiistinitost iskaza u kojima se nalaze. Drugi se iskaz, dakako, može shvatiti kao puka definicija o cijojse istinitosti nema što raspravljati. No kakva je to definicija kojom se jedan apstraktni termindefiniše drugim apstraktnim terminom? Takvom se definicijom ništa ne dobije na jasnoci iupotrebljivosti termina. Nešto tu ocito nedostaje. Rekli smo da se iskazi teorije opravdavaju drugimiskazima i da niz opravdanja mora završiti nekim iskazom koji se poziva na promatranj. Dakle, onošto nedostaje jest veza izmedu dvaju podjezika. Ta se veza uspostavlja takozvanim pravilimakorespondencije. No pretpostavimo za trenutak da smo prebrodili sve naznacene i one nenaznaceneprobleme. Što se svime ovime željelo protici? Prvo, željelo se strogim i dobro definišenim uslovimaverifikacije iz nauke eliminirati sve one iskaze o kojima nije moguce, na jedan od dva opisananacina, donijeti odluku jesu li istiniti ili lažni. Druga zadaca koja se cini ostvarenom jestutemeljenje nauke. Odnos izmedu Lm i Lt jest odnos izmedu baze i nadgradnje. Valjanost neketeorije ovisi o njenoj empirijskoj bazi, ovisi o tome kako je dobro teorija potkrijepljena iliverificirana ili potvrdena onim delom iskustva na koji se teorija odnosi. Pravila korespondencijemoraju stoga bitijednoznacna, što znaci da put od iskaza teorije do iskaza promatranja, ili obrnuto, mora biti samojedan. Da je taj program uspio, bio bi ostvaren ljudski san o sigurnoj saznaji istine, o životu bezdvojbi i bez zabluda.

Zašto je taj san morao ostati samo san?U daljnjem delu našeg razmatranja obratimo pažnja na probleme empirijske saznaje, koja se u

mnogome razlikuje sa svojom problematikom od logike i matematike. (154)

i. Struktura empirijske saznaje

Cisto logicka (Vidjeti u dodatku “Osnovne napomene o logici “.) pitanja mogu se uvek svesti na semantickaili sintakticke probleme. Ali su pitanja koja se ticu svojstvenosti empirijsko – naucnih iskaza, ipaksamo delom logicke prirode, a delom takozvanoj metodologiji. Cisto semanticka i logickarazmatranja mogu biti primijenjeni na stvaranje teorije u aksiomskom obliku, ali je to stanje preprimene na “stvarnost”. Ako se ona odnosi na empirijsko – naucne stavove onda se neumitnopojavljuje mogucnost proveravanja. Proveravanje se vrši pomocu ustanovljavanja koja se jezicniizražavaju u takozvanim protokolarnim stavovima.

1) Protokolarni stavovi

Prvobitno je stajalište beckog kruga bilo da samo proverljivi iskazi imaju neki naucni smisao. No,ovdje se postavlja pitanje, a što je to cime se iskazi proveravaju? To, sa jedne strane, opet morajubiti iskazi, pošto se stavovi mogu proveravati samo stavovima, a sa druge strane, ti iskazi kojima sevrši proveravanje moraju stajati u tako uskom kontaktu sa onim što je doživljeno da se oni sa njimamora neproredno sravniti: to jest izgleda da se nužno mora raditi o iskazima doživljaja, dakle, sastavovima o onome što je neproredno dato. Problemi koji se nadovezuju na te stavove izgleda daspadaju u najjednostavnija naucno - logicka pitanja, pa ipak se u toj tački pojedina mišljenja najvišemedusobno razlikuju.

M. Schlick smatra da su osnovni stavovi onoga što je neproredno doživljeno, koje on naziva“stavovi promatranja”, dok protokolarni stavovi već sadrže neke hipoteticke sastavne delove. Samoako su ti stavovi promatranja i sami apsolutno istiniti mogu se sa njima ispitivati drugi teorijskiiskazi. Dok su analiticki stavovi bez sadržaja, dotle su stavovi promatranja oni koji pružaju pravo

saznavanje stvarnosti. No, ovdje, pored dugih problema, postoji problem prostorno-vremenskepikturalnosti, tj. takvi doživljaji su vremenski i prostorno ograniceni, jer svako pozivanje nasjecanje već samo po sebi pretpostavlja neki hipoteticki stav. Ovo trenutno važenje ne možeosigurati razvoje neke teorije, koja sama po sebi zahtijeva neovisnost od te pikturalnosti. Ali, to poSchlicku nije potrebno jer za njega takvi stavovi ne stoje na početku nego na kraju procesasaznavanja, jer se upotrebljava za proveravanje hipoteza. Iz empirijskih hipoteza mogu se izvestiprethodni iskazi koji su istodobno uputa za buduce posmatranje.

Sasvim suprotno stajalište od Schlicka zastupao je Neurath i njegovu pretpostavku o izvjesnomsravnjivanju teorije sa stvarnošcu smatra ostatcima metafizickog pozicija. Po njemu jedini zahtjevempirizma mora se sastojati u tome da se naucni stavovi ujedine u neprotivurjecan sistem, a time iprotokolarni stavovi gube neke posebnosti spram drugim stavovima. Neka teorija može se dakleproveriti samo u odnosu na neku klasu protokolarnih stavova koji su miješenjem bili priznati.Promena riješena mijenja teoriju koju treba izabrati. Tako dakle, s jedne strane, konvencija oprotokolarnim stavovima koji su uzeti kao osnova, a sa druge strane, zahtjev za ne protivurijecnostislaganjem naucnih iskaza moraju zapušiti rupu koja nastaje odstranjivanjem neke transcendentalnestvarnosti sa kojom teorija treba da se sravni. Na taj nacin se bezuslovno dospijeva do takozvanogucenja o koherentnosti po kome se istinitost stavova ne sastoji u njihovom slaganju sa onim na štose oni odnose, već u njihovom neprotuslovlju njihovog slaganja. Dakako da je (155) Schlickkritizira ovaj stav navodeci jednostavnu cinjenicu da u slucaju prihvacanja ovakvog koncepta nemožemo naci razliku izmedu izmišljanja i naucnih iskaza. (Konvencionalni karakter stavova koji cine bazuteorijskih iskaza istakao je i Popper, ali on odbacuje pozivanje na lica koja promatraju i opažaju jer u tome vidinedopustivi psihologizam; umesto da se govori o “okruglom stolu koji je video Jovan”', mora se po njemu govoriti osamom okruglom stolu. Popper zbog toga odbacuje naziv “protokolarni stav”' i uvodi pojam o “bazicnim stavovima”. Unjima se iznose dogadaji koji se mogu promatrati: po svojoj logickoj formi oni su singularni stavovi egzistencije,odgovaraju dakle na shemu: »Na tome i tome prostorno-vremenskom mestu ima to i to.«).

No, može se reci da se ideja apsolutne izvjesnosti tih stavova od strane predstavnika Beckogkruga u toku diskusije napuštena. Carnap zastupa mišljenje da suprotnosti koje su se javile mogu seizmiriti: u svakom protokolarnom iskazu postoji kako hipoteticki tako i konvencionalni momenti,ali nužno i izvjestan nekonvencionalni cinilac. Zbog toga on sada odbacuje i izraz “verifikacija” iumesto njega govori o “potvrdivanju” nekog stava koji može biti razlicitih stupnjeva, jer kada bibila postojala definitivna i konacno osigurana istinitost nekog stava, bilo bi opravdato govoriti overifikaciji.

2) Problem sistema konstitucije empirijskih pojmova

Ako se sistemi aksioma sadržajno interpretiraju, onda se oni iz prvobitnih implicitnih definicijapreobražavaju u hipoteze. Na mesto formalnih pojmovnih shema dolaze empirijski pojmovi kojetreba shvatiti kao sadržajne. Nastaje pitanje u kojoj su logickoj vezi ti pojmovi empirijskih vrstapredmeta. Carnapova teorija konstitucije pokušala je na to da odgovori: empirijski pojmovi su svivezani na taj nacin što se prema izboru “baze” viši pojmovi mogu izvesti iz svega nekolikoosnovnih pojmova.

Pri stvaranju jednog takvog sistema konstitucije mora se odgovoriti na cetiri pitanja: (1) Kojipojmovi trebaju da budu baza citavog sistema? ( problem baze ) (2) U kojim formama se vršikonstituiranje pojmova odredenog stupnja u pojmove sledeceg višeg stupnja? (problem formistupnja) (3) Kako se pojedine vrste predmeta protupno mogu dobiti primenom formi konstitucije?(problem formi predmeta) (4) Kakvu opcu formu ima sistem? (Problem forme sistema)

Mi necemo razmatrati posebno ova pitanja, ali možemo napomenuti da je odgovor na prvopitanje zahtijeva izvjesne pred-korake. Pri izboru baze mora se praviti razlika izmedu osnovnihelemenata i relacija medu njima. Da se ovdje ne bi zapalo u vještacke psihološke konstrukcijestarijeg atomistickog pozitivizma koji je polazio od izoliranih culnih osjecaja, Carnap je uzeo kaoosnovne elemente “elementarne doživljaje”, nepodeljenu cjelokupnost onoga što se doživi u jednomtrenutku, a kao jedinu relaciju medu njima “sjecanje slicnosti”, to jest odnos slicnosti izmedujednog elementarnog doživljaja i jednog drugog. To bi znacilo da se svi empirijski – naucni stavovi,u slucaju da je ta pretpostavka tačna, mogu preobraziti u stavove u kojim se poredlogicko-matematickih pojmova javlja još samo osnovna empirijska relacija sjecanja slicnosti.

3) Fizikalizam i ideja jedinstvene nauke

Teza da se stavovi mogu smatrati kao smislene samo utoliko ukoliko se mogu proveriti i da senaucno shvatljiva sadržana nekog stava smije proširiti samo na ono što se njime može saopštiti,dovelo je do stanovišta fizikalizma. No, tu ima još jedna bitna dimenzija koju fizikalizam, dakako usvoju korist, pokušava da riješi, a to je pitanje (156) jedinstva specificnih nauka. U filozofije jecesto isticano da se posebne nauke na izvjestan nacin moraju obuhvatiti u jedan cjeloviti sistem imnogi takvi pokušaji su propali. Razlog leži u velikoj disperziji pojedinacnih nauka kao popredmetu tako i metodologiji svojstvenog istraživanja, ali su i naučnici svjesni cinjenice da uodredenoj tacki oni moraju doci neumitno o pitanju preplitanja pojedinih nauka. Psiholog kojiobjašnjava mora, recimo, polaziti od toga da pojave svijesti stoje u vezi sa fiziološkim procesima,koje sa svoje strane izazivaju fizikalni poticaji itd. Fizicar, sa druge strane, mora pri proveravanjusvojih teorija na kraju krajeva polaziti od neprorednog promatranja, dakle, od datosti svijesti, to jestod necega što nikako ne spada u njegovo polje ispitivanja.

Pri pretresanju pitanja o mogucnosti obedinjavanja treba razlikovati dva nacina govora, formalnii sadržajni. U sadržajnom nacinu govora pitanje bi se moglo ovako formulirati; mogu li se stanjastvari, o kojima govore pojedine nauke, svesti jedna na drugu? U formalnom nacinu govora istopitanje glasi; mogu li se stavovi nauke svesti jedne na druge? Što se tice odgovora na prvo pitanjeono u sebi sadrži elemente metafizickog stava, tako da su se predstavnici fizikalizma uglavnomoslonili na pokušaj odgovora na drugo pitanje.

Teza fizikalizma, koju su postavili Neurath i Carnap, može se obuhvatiti u sledece cetiri kljucnetačke: ( 1 ) fizikalni jezik je intersubjektivan ( 2 ) on je univerzalan, ( 3 ) i protokolarni jezik možese sa njime tumaciti kao njegov delimični jezik, ( 4 ) za neki drugi jezik, koji bi ispunjavao sve oveuslove, ne zna se. Lako je pokazati da obicni jezik koji je u biti kvalitativan može da se jednostavnoprevede na kvantitativni jezik fizike u nekom prostorno- vremenskom okviru. Tako, na primeruobicajeni iskaz: “ovdje je prohladno” može da se prevede kao : “na ovom prostorno-vremenskomlokalitetu vlada temperatura izmedu 5 i 10o C “, dakle svi stavovi vanjskog opažanja mogu seprevesti na jezik fizike.

U ovoj tački fizikalizma može se naznaciti i razlika izmedu starijeg imanencijalnog i logickogpozitivizma. Dok prvi pokušava da svede sve iskaze u iskaze u onome što je dato, težio je dakle dafizikalni jezik svede na protokolarni jezik, što je za posledicu imalo samo monološku upotrebunaucnog jezika i odricanje od intersubjektiviteta, dotle mladi pozitivizam pokušava obrnuto, da svestavove, pa i protokolarne, prevede na fizikalni jezik i time udovolji navedenom uslovu. Topreobražavanje mora nastati iz drugih saznajnoteorijskih razloga, pošto bi bez njega bilo nemoguceproveravanje empirijsko-naucnih iskaza koji se, prema prethodno recenom, mogu izraziti nafizikalnom jeziku. Samo ako su naucni sistemi jezik i protokolarni jezik delimično jezici jednogistog naučnog jezika, mogu se iskazi jednoga proveriti iskazima drugoga. Prema tome se, dakle,svaki protokolarni stav koji X formulira, na primer “ja vidim crvenu boju”, mora preobraziti ufizikalni stav “tijelo gospodina X vidi sada crvenu boju”, pri cemu fizikalno oznacavanje opet morauslijediti navodenjem reakcija na draži i tome slicno. Na taj nacin se i protokolarni jezik možeinterpretirati ka delimični jezik fizikalnog jezika. A sa dokazivanjem univerzalnog karaktera jezikafizike završeno je i dokazivanje da je fizika jedinstvena nauka uopšte.

j. Potvrdjenost teorije

Sve se u opisanom programu nekako vrti oko verifikacije, tj. oko potvrdivanja istinitosti nekogiskaza ili teorije. Kako to potvrdivanje odista izgleda nakon što smo definišeli Lm i verificiralinjegove iskaze posmatranjem? Postoje dva već spomenuta tradicionalna protupka: individualni ideduktivni. I jedan i drugi nastoje povezati (157) pojedinacne ili singularne iskaze od kojih se Lm

sastoji s opštim ili univerzalnim iskazima jezika Lt.Protupak potvrdivanja istinitosti tog zakona odvijao bi se, prema ucenju logickog pozitivizma, na

sledeci nacin: Boyleov zakon ocigledno nije logicki nužni iskaz niti smo u stanju deducirati ga iznekog logicki nužnog iskaza. Stoga nam preostaje jedino da ga pokušamo verificirati empirijski.

Buduci da je rijec o univerzalnom iskazu, ne možemo ga izravno suociti s iskustvom, već najpremoramo iz njega dedukcijom izvesti singularne iskaze koje je moguce usporediti sa singularnimiskazima iz Lm. To možemo uciniti ovako. Istinitost tih teorijskih singularnih iskaza može seproveriti tako da se plinu s pomocu klipa izotermno (uz stalnu temperaturu) promijeni volumen dovrednosti V1, V2, V3, … te da se na tlakomjeru ocitaju pripadni tlakovi. Ako se izmjerene ideducirane vrednosti poklapaju, iskaze smatramo istinitim. Pretpostavimo da smo na taj nacinuistinu empirijski verificirali stanoviti broj iz Boyleova zakona deduciranih singularnih iskaza.Njihovu istinitost sada indukcijom prenosimo na sam zakon, tj. univerzalni iskaz: utvrdili smo da usvim dosad promotrenim slucajevima zakon vrijedi, tj. daje istinite singularne iskaze; iz toga poindukciji zakljucujemo da vrijedi u svim slucajevima, odnosno da su istiniti svi singularni iskazi kojise iz njega mogu deducirati.

Opisani protupak, koji kombinira tzv. hipotetsko-deduktivni put I, i induktivni put III, istodobnoje i nacin verifikacije svakog opcenitijeg univerzalnog iskaza. No sad moramo uociti i ozbiljniproblem sadržan u tom protupku. Naime, cilj nam je isprva bio verificirati univerzalni iskaz; alinjega ne možemo izravno usporediti s rezultatima merenja. Zato ga verificiramo proredno,verifikacijom iz njega deduciranih singularnih iskaza. Pri tome je kljucni moment korištenjaindukcije kojom na temelju konacnog broja slucajeva donosimo zakljucak o svim srodnimslucajevima (tj. o beskonacno mnogo slucajeva). Medutim, već je David Hume pokazao da se takavprotupak ne može strogo opravdati.

Strogo govoreci, prošlo iskustvo, ma kako bogato bilo, omogucuje nam tek da smatramo kako cese u buducnosti stvari vrlo verovatno odvijati na isti nacin kao i do sada; ali ono ne može datisigurnost. Novo ce merenje vrlo verovatno, ali ne i sigurno, potvrditi zakon. U svakodnevnomživotu cesto nesvesno zakljucujemo po indukciji, na temelju proživljenih iskustava, kao kadaprimerice kažemo kako smo sigurni da ce Sunce i danas izaći. Ali ta “sigurnost” nije logickiopravdana. Hume bi rekao da smo mi jednostavno navikli da Sunce svaki dan zalazi, pa to iubuduce ocekujemo od njega. No mi sviju naviku doživljavamo kao sigurnost i zbog njeneopravdato “vrlo verovatno” zamjenjujemo sa “sigurno” (premda se posledice te neopravdatosti usvakodnevnom životu teško mogu primijetiti). Ali ako želimo dokazati valjanost zakona ili teorije,tada u njihovu istinitost moramo biti prove, a ne gotovo sigurni. U toj vrsti dokaza nema mesta zaiskaze poput “vrlo verovatno”. Iskustvo koje se ponavlja stvara naviku, a indukcija iz njega izvodiocekivanje da ce se i u buducnosti vrlo verovatno dogoditi ista stvar. No, izmedu tog ocekivanja isigurnosti koju zahtijeva logicki valjani dokaz zjapi pukotina, a logika ne poznaje korak kojim bi seona premostila. Stoga naš pokušaj verifikacije zakona zastaje na razini “vrlo verovatno” i ne možestici do željene nivoa “sigurnog”. Drugim rečima, opisanim protupkom jednostavno nije moguceverificirati univerzalni iskaz.

Karl Popper je izveo radikalan zakljucak: znanstvene teorije kao skupovi univerzalnih iskaza nemogu nikada biti potvrdene opažanjima. Na prvi pogled cela se konstrukcija logickog empirizmaovakvim zakljuckom ruši. Ima li sva ona pomna analiza i rekonstrukcija koju smo pre opisali ikakvasmisla? Cini se da ipak ima, nezavisno od toga što (158) su mnogi Poppera doživljavali kao grobaralogickog empirizma. Jer ako i jest tačno da se teorije ne mogu potvrditi promatranjm, kaže Popper,one se mogu opovrgnuti, tj. falsificirati.

Naučne teorije univerzalnošcu svojih iskaza izlažu se stalnom riziku da ih buduca merenja iliopažanja opovrgnu. I upravo tu, prema Popperu, leži tajna njihove naučnosti. Jednom kad se pokažeda je neka naučno teorija lažna sa njom je gotovo; ona više ne može biti smatrana uvaženomteorijom. Upoređenje teorija s opažanjima ne služi za potvrdivanje dobrih, nego za eliminiranjeloših teorija. Tokom tog procesa kriticke eliminacije nauka se razvija slicno razvoju živih bica prekomehanizma prirodnog odabiranja. Preživljavaju najsproobniji, odnosno teorije koje su najbližeistini.

Ponekad, imamo li srece, projedujemo obuhvatniju i tačniju teoriju pa možemo reci dafalsificiranja tu tek ocrtavaju granicu primenljivosti “falsificirane” teorije koju se, medutim, unutarte granice nastavlja primenjivati (takav je primerice odnos klasicne i relativisticke mehanike). Cestoje, medutim, opovrgnuta teorija jedino što imamo. U većini slucajeva ona daje približno tačnerezultate, a njezini promašaji pokazuju mesta na koja treba usredotociti istraživanja i koja moguprotati ishodištima neslucenih prodora. Znamenit je primer neuspjeh klasicne elektrodinamike i

statisticke mehanike da proracunaju spektar zracenja crnog tijela. To je falsificiranje nametnulouvodenje pretpostavke o kvantiziranosti energije oscilatora, što je postalo ishodište atomske isubatomske fizike. Stoga je sasvim razumno, opravdato pa i nužno nastaviti raditi s opovrgnutomteorijom i nakon falsificiranja, barem do pojave kakve-takve alternative.

Danas kažemo da Boyleov zakon vrijedi samo za idealni plin: hipotetski plin koji cinebeskonacno male molekule koje ne medudjeluju. Za stvarne plinove zakon ne vrijedi: ne samo da jeopovrgnut, već je, strogo govoreci, svaki iz njega deducirani singularni iskaz neistinit. (Spomenimoda se to falsificiranje ne prenosi, poput pre spomenutog hipotetickog verificiranja, na kinetickuteoriju plinova jer je jednadžba stanja idealnog plina iz te teorije izvedena s pomocuaproksimacije.), pa ipak on još uvek jest i uvek ce biti nezaobilazni deo nauke i školskog programafizike. Premda se stvarni plinovi nikada ne ponašaju prove na nacin koji on predvida, ipak nam ondaje jednostavnu predstavu o njima, stoga je cvrst temelj na koji se dograduju detalji i tako oblikujuprecizniji zakoni.

Cini se kao da smo izloženi jednostavnoj dvojbi. Filozofi, osobito oni analiticke orijentacije, voletakve situacije. Ili se teorije verifikuju na nacin opisan u logickom empirizmu, ili se one falsificirajuna nacin Popperovog kritickog racionalizma. No koliko su takve situacije opasne pokazuje upravoPopperov primer. Želeci svoju predstavu o nauci proglasiti univerzalnom, zaboravio je da se naukane sastoji samo od univerzalnih, kako je tradicija sugerirala, nego i od tzv. egzistencijalnih iskaza.Takav bi iskaz bio, na primer, iskaz o postojanju kvarkova, cestica od kojih su sastavljeni svihadroni (“elementarne” cestice koje medudjeluju jakom silom). Što se s takvim iskazima dogadjapri pokušaju da se falsificiraju? Ako u nekom pojedinacnom eksperimentu ne opazimo kvarkove,tada necemo odmah zakljuciti kako kvarkovi ne postoje. No ako u samo jednom dobro obavljenom inedvojbenom pokusu registriramo kvarkove, prihvatit cemo tu tvrdnju kao istinitu ili barem kaoverovatno istinitu. Situacija s egzistencijalnim iskazima potpuno je simetricna, ali s obrnutimpredznakom od situacije s univerzalnim iskazima. Obe vrste, medutim, pripadaju nauke. Nauka,dakle, i verificira i falsificira svoje iskaze.

Proveravanje naučnih teorija, cini se, i nije tako jednostavan proao kako su ga zamišljali filozofinauke bilo Carnapove (Rudolf Carnap bio je jedna od vodecih licnosti Beckog kruga, poznatposebno po tome što je tu filozofiju prenio na americki kontinent) ili Popperove škole. U poglavljupod nazivom »Cjelovitost nauke« razmotrit cemo još jednu komplikaciju s tim u vezi. No pre togavalja nam razmotriti krupno filozofsko pitanje, koje je u logickom pozitivizmu s jedne stranezaoštreno do krajnjih granica, a s (159) druge zaobilaženo koliko god je to bilo moguce. Rijec je uodnosu naučnih teorija i njihova predmeta. U krajnjoj liniji, nije li pitanje potvrdivanja teorijazapravo pitanje ustanovljavanja njihova odnosa spram zbilja? U sklopu razmatranja ideja logickogpozitivizma razmotrit cemo stajalište Hansa Reichenbacha, koji je sa svojim radovima pokušao danade jedan specifican odnos izmedu filozofije i nauke. (160)

9. Naučno filozofija H. Reichenbacha

[Hans Reichenbach ( 1891-1953 ) Roden je 25. rujna 1891. godine u Hamburgu, u Njemackoj. Reichenbach je napisaosvoj doktorat (1916) o upotrebljivosti matematicke vjerojatnosti u svetu fizike, Sljedeci godine u Göttingenu položio jedržavni ispit iz fizike i matematike. Od tada pa do 1920. radeo je u radijskoj industriji nastavljajuci akademski proaohonorarno. U to vrijeme, u Berlinu, Einstein je ponudeo svoj prvi seminar o teoriji relativnosti. Reichenbach je tuprisustvovao i s njim uspostavio dugotrajan odnos. Od 1926. godine, uglavnom zahvaljujuci Einsteinu, protaje profesorfilozofije fizike u Berlinu, gdje i ostaje do Hitlerovog dolaska na vlast 1933. U to vrijeme bježi u Tursku, gdje jepredavao na Sveucilištu u Instabulu 1938. godine prebacuje se na Sveucilište u Californiji , u Los Angeles , gdje ostajedo svoje smrti.]

Hans Reichenbach bio je najistaknutiji predstavnik berlinske škole logickog pozitivizma osnivane1928. usporedo sa pojavom becke škole. Ove dve škole su zacetnici i glavni nosioci filozofskogpokreta koji je u XX stoljecu protati jedan od najistaknutijih pravaca suvremene zapadnoeuropskefilozofije.

Filozofija nauke je procvjetala u dvadesetom stoljecu, djelom kao rezultat izvanrednog napretkau samim naukema, ali uglavnom zbog truda filozofa koji su bili naučno obrazovani i koji su ostali uistoj razini sa novim znanstvenim protignucima. Hans Reichenbach je bio istraživac u ovomfilozofskom razvoju; studirao je fiziku i matematiku na nekoliko velikih njemackih naučnih centara,a kasnije je proveo godine kao Einsteinov kolega u Berlinu. U ranijim godinama svoje karijere

pratio je Kanta. Ali kasnije bio je protiv njegove filozofije tvrdeci da je nespojiva sa fizikomdvadesetog stoljeca.

Raichenbach nije samo bio filozof nauke već i naučni filozof, pri cemu je insistirao da filozofijatreba slijediti jednaka pravila preciznosti i strogosti kao druge prirodne nauke. Bezuslovno jeodbijao spekulativnu metafiziku i teologiju, jer njihove tvrdnje nisu bile dokazive niti a priori, naosnovu logike i metafizike, a ni aproteriori na osnovu osjetilnog iskustva. U ovom pogledu slagaose sa logicarima pozitivistima Beckog kruga, ali zbog drugih dubokih neslaganja, nikada zapravonije protao pozitivist. Umesto toga bio je vodeci clan grupe logicara empirista sa središtem uBerlinu.

Iako su njegova pisanja utjecala na mnoge teme, Reichenbach je najpoznatiji po svom radu nadva glavna podrucja: indukcija i verovatnost te filozofija prostora i vremena. U prvo spomenutomrazvio je teoriju verovatnosti i indukciju koja je sadržavala njegov odgovor na Humeov problem oopravdatosti indukcije. Zbog njegovog mišljenja da je naše sveukupno znanje sveta verovatnost,ovaj njegov rad je imao fundamentalno epistemološko znacenje. U filozofiji fizike ponudeo jeznamenit doprinos utemeljenju teorije relativnosti, oslabljujuci prostor i vrijeme kao Kantovesinteticke apriorne kategorije.

U ranijim godinama dvadesetog stoljeca mnogi naučno skloni filozofi bili su impresioniraninovim otkricima u logici i drugim epistemološkim istraživanjima, tvrdeci dabi celi svet moga bitipromatran kao logicka konstrukcija osjeta. Ovakvo razmišljanje se jako svidjelo nekim logickimpozitivistima, a posebno Rudolfu Carnapu, koji je pokušavao provesti ovu konstrukciju u detalje.Reichenbach je recenzirajuci njegove knjige (1933) pohvalio njegovu tačnost i namjeru, ali jeistakao jednu sumnju. Nije moga pronaci mesto za verovatnost u pozitivistickom pristupu,Reichenbach je razvio pitanje verovatnosti u potpuni napad na logicki pozitivizam. Razradeo je triosnovne tačke. Prvo, buduci da su pozitivisti insistirali da izjava mora biti prove dokaziva u naceluda bi bila saznajno znacajna. Reishenbach je izrazio nacelo koje je zahtijevalo samo podrškuverovatnosti. Drugo, poricao je da naše zbiljsko znanje mora biti osnovano na nepogrešivomizvještaju o osjetilnom iskustvu, tvrdeo je da je utemeljeno na pogrešnim opažanjima srednjevelicine (161) fizickih obekata i da je verovatno odozdo prema gore. Trece, tvrdeo je da možemoimati znanje verovatnosti o neopažljivim fizikalnim entitetima. Atom nije van osjetilni konstrukt, onje fizikalni obekt ciju istinitost možemo zakljuciti pomocu verovatnosti. Atomi bi postojali iako nebi bilo osjetilnih bica u svemiru. Ovo je bilo njegovo opovrgavanje logickog pozitivizma.

Jedna od glavnih preokupacija u njegovoj karijeri bio je pojam verovatnosti; njegova najvažnijarasprava o ovoj temi je Teorija verovatnosti (1949). Uvjeren je da bi verovatnost trebala bitishvacena kao granica niza relativnih ušestalost. Pojam verovatnosti povlaci sa sobom mnogeprobleme. Prvo, mi moramo jamciti da postoji granica kao konacno rješenje niza fluktuacija uverovatnosti. No, niko ne može garantovati postojanje granice i frakcije unutar nekog dogadaja cijuverovatnost odredujemo mogu beskonacno fluktuirati bez približavanja ikakvoj odredenojverovatnosti, a Reichenbach je uocio vezu sa Humeovim problemom opravdatosti indukcije. Humeje ispravno tvrdeo da mi nemamo garanciju da je priroda jednaka – da ce buducnost biti kao iprošlost. Slicno, kako nemamo garanciju da ce, na primer, odredeni niz bacanja novcica dokazatistatisticku regularnost konveniranja granice, isto tako ni garanciju da verovatnost kao problempostoji. Unatoc tomu, mi imamo opravdanu tvrdnju da se promatrana ušestalost niza približavaogranicenoj vrednosti frekvencije, iako ta tvrdnja može biti netačna. Opravdatost je pragmaticna.Prvo, ako granica ne postoji, imat cemo pogrešnu tvrdnju, ali pošto tada ne bi bilo granice koju bimogli otkriti, niti jedna druga metoda ne bi uspjela. Drugo, može postojati granica, ali može biti iznatno razlicita od frekvencije u promatranom pocetnom delu niza. To proizlazi iz same definicije“granice”, ali ipak ce ta uporna upotreba ove metode “pravilo indukcije”, protepeno dovesti dotvrdnje da su tačne, do bilo kojeg željenog stupnja aproksimacije. U ustanovljenim verovatnostima(tj. ogranicenim ušestalostma) koristeci induktivnu metodu mi možemo samo dobiti, a ne izgubiti.

Zašto želimo ustanoviti verovatnost? Prema Reichenbachu, naše sveukupno znanje, naučno ilizdravorazumsko, je utemeljeno na verovatnosti; osim toga, jedino legitimno prikazivanjeverovatnosti je frekvencija (ušestalost) prikazivanja. Prema tome, ustanovljenost verovatnosti(ogranicenih ušestalost) je temelj za naše sveukupno znanje. Nažalost, kao što je i Reichenbachpriznao, njegova opravdatost se primenjuje na beskonacnu skupinu drugih pravila - asimptoticka

pravila - koje nas upucuju da protuliramo gdje je “korektivni termin” koji se približava nuli kao štose broj pokušaja približavaju beskonacnosti. Nije pronašao zadovoljavajuci put da pokaže kako jeovo pravilo superiorno nad bilo kojem drugom asimptotickom pravilu. Možda najbolje što možemoreci je, da bi dodatak arbitrarnosti promatrane frekvencije bio epistemološki neizdržljiv.

Reichenbach tvrdi da je ušestalost prikazivanja jedino legitimno, što postavlja druga dva velikaproblema. Prvo, u mnogim prakticnim situacijama bavimo se jednim dogadajem umesto dugimnizom – na primer, kupujuci polisu osiguranja. Reichenbach je uvjeravao da se sa ovakvimslucajevima može protupati tako da se dodjeljuje jedan slucaj odgovarajucem nizu i prenosiverovatnost, kao težina, jednom slucaju. Ovo ce biti uspješna strategija ako se protupa sa velikimbrojem razlicitih pojedinacnih slucajeva. Drugi veliki problem – poseban slucaj prvog – jeverovatnost hipoteza. Kao što se prilikom bacanja novcica pojavljuje pisma ili glava, tako je danahipoteza tačna ili netačna. Kako se može verovatnost hipoteze konstruirati u pojam relativnihušestalost? Reichenbach je ustanovio da nas Bayesov teorem u racunu verovatnosti onesproobljavabavljenjem ovih problema, ali nikada jasno ne objašnjava kako.

Druga velika tema kojom se bavio jesu prostor i vrijeme. Reichenbach je napisao cetiri znacajnerasprave o prostoru i vremenu. U prvoj je pokušao stvoriti kompromis izmedu Kanta i Einsteina, aliu svom kasnijem radu prekida sve veze sa Kantom. U svom (162) klasicnom djelu, Filozofijaprostora i vremena (1929) tvrdi da je pitanje geometrijske strukture fizickog prostora još uvek stvaro kojoj mora odluciti empirijska nauka, a ne a prior. Ipak, situacija je prilicno komplicirana. Otkriceneeuklidskih geometrija, Kant nije opovrgavao, cak ni prolije dokaza relativne konzistencijeeuklidske i neeuklidskih geometrija. Kant je tvrdeo da je Euklidova geometrija sinteticna, ako binjeno odbijanje bilo logicki nekonsekventno, onda bi bila analiticna. Kant je verovao da jeEuklidova geometrija privilegirana i to ne logicki, nego epistemološki; to je nužni oblikvizualizacije fizickog sveta. Reichenbach je u detalje argumentirao da su neeuklidske geometrijemoguci oblici vizualizacije. Ustvari pitanje je koje je geometrija prikladnija?

Odredene cinjenice o dvo-dimenzionalnoj geometriji dobro su bile poznate u devetnaestomstoljecu. Na primer, u Euklidovoj geometriji zbroj ugaoova ugla je 180o, u neeuklidskimgeometrijama ovaj zbroj je ili veći ili manji, i vrednost zbroja se razlikuje za trougaoe razlicitihpovršina. Možda se cini da mi možemo ustanoviti geometriju fizickog prostora merenjem ugaonogzbroja ugla sa brojnim orijentacijama u trodimenzionalnom prostoru. Poincare je ustanovio da zaodredivanje geometrijskih pojava fizikalnog prostora moramo koristiti fizicko merenjeinstrumenata, a rezultat ce ovisiti o ponašanju ovih instrumenata. Prema Reichenbachu, Poincare jesmatrao da je geometrija prostora stvar ciste konvencije, iako možemo koristiti bilu koju geometrijuza opisivanje fizickog prostora, mi biramo Euklidovu geometriju jer je jednostavnija od ostalihgeometrija.

Iako su ga cesto nazivali “konvencionalist”, Reichenbach je gledajuci fizicku geometriju ustvaribio ne-konvencionalist. Interpretirajuci metricku geometriju za aplikaciju fizickog prostora moramoprihvatiti odredene konvencije, kao što neodlucivanje da odredeni znak merenja instrumenta,prilikom prenošenja sa jednog mesta na drugo, ne mijenja svoju duljinu. Nazivanje ovih rješenja“koordinativne definicije” istaknuo je njihov status kao konvencije. Ovakva odluka je donijeta, alipak struktura fizickog prostoraprotaje stvar empirijske cinjenice. Razliciti izbor koordinativnedefinicije, upotrijebljene u istom prostoru, može proizvesti drukcije geometrije, ali opisi ostvarenina ovim razlicitim koordinatnim definicijama su fizicki ekvivalenti. Prema Reichenbachovoj teorijio ekvivalentnim opisima, jedan skup ekvivalentnih opisa opisuje fizicki prostor korektno, ali drugilogicki moguci skupovi ekvivalentnih opisa daju netačne opise fizickog prostora.

U aspektu vremena on je zauzeo jaci konvencionalisticki pristup. Prema specijalnoj relativnostiniti jedan signal u vakuumu ne može putovati brže od svjetlosti. Cinjenica da je ova brzina konacnapostavlja granice našoj sproobnosti da uskladimo satove smještene na razlicitim mestima uinercijalnom sistemu referencije. Imamo dva prostorno odvojena sata A i B ako pošaljemosvjetlosni signal od A do B i koji se reflektira nazad u A, stižuci tamo, mi možemo izabrati bilo kojevrijeme izmedu i isto tako njegovo vrijeme dolaska u B. Time se potvrduje da dok je brzinasvjetlosti kružnog putovanja stvar fizicke cinjenice, brzina svjetlosti u jednom smjeru je stvarkonvencije. Bitan rezultat Davida Malamenta (1977) pokazao je da kauzalne prisile znaci da su dvebrzine u jednom pravcu jednake.

Provesti kauzalnu teoriju bila je jedna za Raichenbacha fundamentalna nakana u razvijanjunjegovih teorija prostora i vremena. Verovao je da kauzalni procesi, kao svjetlosni impulsi ipomicanje materijalnih obekata. Kao i kauzalno uzajamno djelovanje, kao refleksija svjetlosnihimpulsa pomocu ogledala ili sudar materijalnih cestica, sacinjavaju dokazive pojave sveta, dokapstraktna struktura prostor-vrijeme sama od sebe ne. U djelu objavljenom prolije njegove smrtiDirekcija vremena (1956) on pokušava utemeljiti direkciju vremena- razlika izmedu prošlosti ibuducnosti u kauzalnom aspektu vremena koji su takođe probabilisticki. Ova knjiga sadržiistraživacki rad na pojmu probabilisticke kauzalnosti.

Reichenbach je znacajno pridonio i drugim temama. Velika naučno revolucija dvadesetogstoljeca bila je dolazak kvantne mehanike. Njegova knjiga ovom razvoju (163) Filozofijski temeljikvantne mehanike (1944) naglašava kauzalne nepravilnosti i predstavlja trovrjednosnu logiku (ukojoj iskaz može imati neodredenu vrednost, tačno ili netačno) za rješenje ovih problema. Dodatnediskusije o kvantnoj mehanici se nalazi u Direkciji vremena.

Reichenbachovi Elementi simbolicke logike (1947) i njegovo veliko djelo o simbolickoj logici isadrži proširenu analizi konverzacijskog jezika, kao i analizu zakona prirode, fizicki modalitet(nužda, verovatnost i nemogucnost) i protu cinjenicni uslovi. O ove tri teme pisac je u svojojmonografiji, a rasprave o kauzalnosti možemo naci u djelima iz citave njegove karijere, iako o tomenema napisana niti jedna knjiga. Napisao je vrlo malo eksplicitno o prirodi naučno objašnjenja, alinjegov rad na kauzalnosti sadrži mnogo toga vrednog.

Na osnovu njegove dokazivosti kriterijuma znacenja, on je prihvatio nekognivisticku etickuteoriju u Rast znanstvene filozofije (1951). Eticka istraživanja su za njega bili izraz “voljnihodluka”. Fundamentalnu vrednost sudova ne mogu biti tačni ili netačni, ali naučno znanje i logikasu jako korisni kada pristupa sa odredenim odlukama tj. hipoteticko vrednosnim sudovima okompatibilnosti i inkompatibilnosti raznih osnovnih vrednosnih sudova i o selekciji vlastitih nacinada bi se došlo do željenog cilja. U ovom tekst obratit cemo pažnja na neka riješena koje daje H. Reichenbach pri cemu je glavnioslonac njegovo djelo “Radanje naucne filozofije” (Hans Reichenbach, The Riese of Scientific Philosophy,(Berkley and Los Angeles, 1951. god.) Nolit Beograd, 1964.) što i sam naslov pokazuje kako ce se pokušatiriješiti status, odnos izmedu nauke i filozofije. Kao i većina njegovog rada tako i ovaj predstavlja presvega kritiku racionalizma i njegovog odnosa spram empirizmu. Kontroverza izmedu racionalizma iempirizma predstavlja za njega najznacajniju karakteristiku u povijesti filozofije, a logicka analizaove dinstikcije smatra osnovnim za otkrivanje glavnih izvora dosadašnjih filozofskih zabluda.

Za Reichenbacha racionalizam u filozofiji vodi porijeklo iz deduktivne metode primijenjene umatematici, iz prenošenja te metode u filozofiji. Prakticna primenljivost cisto razumskih zakljucakana merenje prostora ucinila se dovoljno dokazana da ti cisto deduktivni stavovi opisuju obektivnefizicke procese i odnose. Već u staroj grckoj filozofiji ( u Platonovom realizmu ) matematickosaznanje je shvaceno kao saznanje same obektivne empirijske stvarnosti. On pretpostavlja kako svistavovi racionalisticke filozofije vode porijeklo od ucenja da su cisto razumski (deduktivni)zakljucci jedina osnova saznanja obektivne stvarnosti. Platonov pojam ideje, Leibnizov pojamprestabilirane harmonije, Kantov pojam sintetickoapriornog saznanja, Hegelov pojam apsolutnogduha itd. za Reichenbacha vode porijeklo od ucenja da je cjelokupno saznanje stvarnostiracionalno-deduktivno, tj. matematicko.Štetan utjecaj racionalizma po njemu se odrazi i na empirizam. Filozofski empirizam je sve do našegvijeka bio žrtva osnovne zablude racionalizma; on je isto tako saznajne istine, izjednacio samatematickim saznanjem. Klasicni empirizam je pošao putem bezuspješnog dokazivanja da sesaznanje koje polazi od culnih podataka može izjednaciti sa matematickim saznanjem. Iracionalizam i klasicni empirizam traže apsolutnu izvjesnost iskaza o stvarima, onu izvjesnost kojuima matematicka dedukcija. Ali empirijsko saznanje nas, po Humu (Hume je prvi došao do otkrica nekihkljucnih istina: on je shvatio da matematicko, analiticko-deduktivno saznanje ne otkriva empirijsku istinu. Culnapercepcija je za Huma jedini osnova za istinu.), samo obavještava o onome što se desilo. Na osnovu culnogsaznanja nije moguce pouzdato predvidjeti buduci dogadaj… Proširenje zakljucaka o onome što sezbilo na ono što ce se zbiti ne može se po Humu opravdati ni empirijski ni logicki: predvidanje(164) buducnosti se ne može teorijski zasnovati. Hum je ovim, kaže Reichenbach, postavio centralniproblem svake empirijske filozofije – problem opravdanja indukcije.

Povijesna zabluda racionalizma i njeno oslobadanje tijesno je povezana za Reichenbacha sa samimrazvojem matematike. Za njega otkrice posebno neeuklidske geometrije, matematicko saznanje jemoralo biti skinuto sa ranijeg položaja jedinog legitimnog saznanja fizicke stvarnosti. Koji ce se odraznih matematickih sistema biti primijenjen, za njega, upotrijebljen kao instrument za objašnjenjestvarnosti, nije više pitanje logike već empirijsko pitanje. Mogucnost veoma raznovrsnihaksiomatskih polazišta u izgradnji geometrijskih sistema dokazuje konvencionalni, hipoteticki iprotulacioni karakter tih polazišta. Konacno po Reichenbachu zakljucak: »Empiricist je na krajupobijedeo zato što se sam matematicar odrekao zahtijeva za saznanjem sinteticke istine.« (H.Reichenbach, Racionalism and Empiricism, str. 14 )

U daljnjem delu obratimo, kratko, pažnju na Reichenbachovu teoriju saznaje. U objašnjenjunaucne procedure, u traženju opštih principa znanstvene saznaje, suvremene empiristicke teorijesaznaje su do sada polazile od sledece cetiri osnova: 1) Konkretna osnova (concret basis) Po tojosnovi za epistemološku konstrukciju stvarnosti uzimaju se prirodni obekti kao direktni stimulusisaznaje. 2) Culna impresija kao osnova te konstrukcije (impression basis), po njoj se za osnovusaznanja uzimaju culni podaci. 3) Stavova osnova (proproition basis), po njoj za konstrukcijustvarnosti uzima osnovna reakcija svijesti na prirodne stimuluse – formiranje i izricanje stavova. 4)Atomska osnova (atom basis) koja pretpostavlja saznanje onih cestica koje je fizika otkrila kaoelemente materije.

Reichenbach iako u biti prihvata stavove Beckog kruga pravi neke izmjene ili cak u pojedinimdelovima ima i naizgled suprotne stavove. Za razliku od beckog kruga o ekvivalentnosti iskaza oculnim podacima i iskaza o predmetima stvarnosti on to delom odbacuje i za njega culni podaci nisuposlednja osnova obektivnog sveta. Teorijski, kaže on, nije održiva zabrana mnogih predstavnikapozitivizma – da se iz culnih impresija traže neovisno od njih postojeci predmeti. Postojanjekonkretnih predmeta ne može se svesti na postojanje culnih podataka.

Osnovi problem svake filozofije – problem odnosa subjektivno postojecih culnih podataka iobektivnog postojanja predmeta, mnogi klasicni i suvremeni empiristi proglašavali su za pseudoproblem. Za njega, odnos izmedu fizickih, obektivnih predmeta i culnih podataka nije odnosapsolutnog identiteta (kao što je to primerice zastupa Moritz Schlick osnivac beckog kruga) većodnos projekcije: obektivna predmetna stvarnost projicira se u našoj culnoj svijesti: karakter teprojekcije ne ovisi ni samo od subjekta, ni samo od obekta, već od oblika njihovog praktickoguzajamnog djelovanja u našoj svijesti a ne svode na naše culne utiske. Vanjski svet, dakle ima svojevlastito postojanje, neovisno od naših culnih utisaka. Na osnovu ovog ucenja o projektilnomkarakteru saznanja on tvrdi da su svi iskazi o stvarnosti na osnovu culnih podataka samo iskaziverovatnome o stvarnom postojanju i karakteristikama obektivnih predmeta i dogadaja. Nemoguceje apsolutna izvjesnost iskaza o stvarnosti na culnoj osnovi.

Reichenbach s pravo uocava da becki krug pribjegava izvjesnoj fenomenologiji koji se sastoji utežnji da se culni podaci proglase za poslednju osnovu same stvarnosti, a jezik koji se sastoji iziskaza o culnim utiscima uzima za jedini istinit jezik o stvarnosti. Reichenbach ukazuje nanedostatak ovakvog stava i da su iskazi nisu primarni već izvedeni, iskazi na (165) ovakvoj culnojosnovi ne sadrže nikakvu apsolutnu izvjesnost, već samo iskazi verovatnosti o obektivnimpredmetima. Na kraju ovog kratkog dela napomenimo da on negira i cetvrtu stavku, tj. atomskuosnovu u teoriji saznanja. Nedostatak ove osnove sastoji se, pre svega, u tome što se njeni iskazi –iskazi o neopaženim obektima. To su iskazi koji dolaze putem niza zakljucaka. Tako na primerpitanje dali se svetlost sastoji iz talasa ili cestice, pitanje je koje se odnosi na strukturu materije naono što ne možemo zapaziti, može se riješiti svodenjem nezapaženog i na obekt-cesticu i obekt-val.Naucne cinjenice ne daju prednost nijednom od ova dva postojece objašnjenje svetlosti. Naukaupotrebljava oba, kako joj je kad pogodnije.

Videli smo da on uvodi izvjesni projektivnom karakteru saznanja uz uvodenje pojma verovatnostišto unosi odredenu poziciju spram teorije znacenja. On polazi od osnovnog stava savremenogpozitivizma: znacenje jednog iskaza sastoji se u njegovom proveravanju, jedan iskaz ima znacenjesamo ako je proverljiv. Za njega postoji tri mogucnosti proveravanja – tehnicka, fizicka i logickamogucnost. Prva se sastoji iz moci pojedinca ili društva da prakticki pokaže ostvarljivost nekogiskaza; druga proverljivost odnosi se uglavnom na suglasnost iskaza sa fizickim zakonima; logickaproverljivost se sastoji u postojanju logicke opravdatosti iskaza tj. da on ne izaziva logickoprotivurjecje. U drugoj mogucnosti proveravanja on ide mnogo dalje u odnosu na becki krug i

smatra da u sklopu ovog logickog pozitivizma definicija fizicke proverljivosti je neprikladna jernaziva besmislene mnoge stavove nauke i svagdašnjeg života bez kojih je nemoguce funkcionirati.Izlaz on vidi u preformuliranju fizikalne teorije proverljivosti. U teoriji saznanja treba da se izgradetakve teorije znacenja koji ne zahtijeva potporu nikakvih vanempirickih, a da bude istodobnosasvim prikladna za objašnjenje naučnog iskustva i osnovnih zdravorazumskih istina. Ono što jebitno po njegovoj teoriji proverljivosti, iskaz ima znacenje ako može da mu se odredi stupanjverovatnosti, dva iskaza imaju isto znacenje ako imaju isti stupanj verovatnosti.Problem verovatnosti za Reichenbacha: »…predstavlja jezgru svake teorije saznanja«. [Po njegovommišljenju postoje cetiri vrste obekta saznaje: 1. obekti culne impresije 2. konkretni fizicki obekti. 3. apstraktni obekti 4.obekti izvedeni zakljucivanjem ( illata ).] Svi iskazi o stvarnosti su iskazi verovatnosti. Za njega ovajzakon ima toliko opce mesto da ga zamjenjuje zakonom uzrocnosti. Ovaj zakon verovatnostiprisiljava i promenu klasicne logike. Dvovalentna logika, koja operira samo sa uzajamnoiskljucivim pojmovima istine i neistine, mora se zamijeniti logikom verovatnosti, tj. mora se shvatitikao granica oblasti teorije verovatnosti. Samo se pomocu teorije verovatnosti za njega možeempiristicka filozofija dovesti na cvrstu osnovu. Dakako ovo je opet protivno matematickimstrukturama, jer logicko-matematicki iskazi, kao cisto analiticki i tautološki, ne nose u sebi nikakvematerijalne implikacije, ne odnose se na nikakvo odredenje stanje, dogadaji, mesto i vrijeme. A»iskazi verovatnosti se odnose na slijed dogadanja ili drugih fizickih obekata.«

Ovdje se može postaviti pitanje; »Kakav je odnos izmedu indukcije i verovatnosti?« Odgovor naovo pitanje Reichenbach nalazi u sledecem »Znacenje verovatnosti je uvek znacenje fizickeverovatnosti«. Putem induktivnog zakljucka formulira se tzv. POZIT, tj. iskaz o verovatnojucestalosti odredenih dogadanja.

Postoji za njega sledece tri vrste znacenja: 1) znacenje kao fizikalna istina 2) logicko znacenje 3)nad-empirijsko znacenje. Prvo je empirijsko naučno, drugo- matematicko, trece je znacenje kojeimaju religija, mitovi i spekulativna filozofija. (166)

Naucna filozofija postavlja samo jedan zahtjev – za istinitim saznanjem stvarnosti. Upravo zatoona mora da napusti pretenzije starih filozofa i da bude samo logicka analiza naucne praksepozitivnih posebnih nauka.

Za Reichenbacha je povijest spekulativne filozofije je povijest postavljanja pitanja na koje se nisumogli dati nikakvi odgovori. Filozofija je postavljala pitanja a odgovore je davao pjesnik.Metafizicari su pjesnici u filozofiji.

Nakon ovih opštih napomena navedimo neke karakteristicne probleme koje Raichenbach rješavau svojoj knjizi Radjanje naucne filozofije.

a. Traganje za opštošću i pseudoobjašnjenja

Pre svega on pocinje, kao i svi logicki empiricari, sa razgranicenjem izmedu onoga što su praviproblemi od prividnih problema. Za njega je suština znanja uopštavanje, a pocetak tog saznavanjapredstavlja odvajanje relevantnih cinjenica od onih koje to nisu. Definicija termina relevantan:»Znacenje termina “relevantan” može se ovako definišeti: relevantno je ono što se mora spomenuti dabi uopšavanje bilo valjano. Odvajanje relevantnih cinjenica od irelevantnih predstavlja pocetaksaznavanja.« (Ibid.str.33.)Svi zakoni su zakoni uopšavanja. Drugim rečima, oni predstavljaju iskaze tipa «ako onda – uvek». Upojmovnoj ravni pravo pravi razgranicenje naučnih pojmova od antropomorfnih pojmova koji imajusvoj izvor u površnoj analogiji psiholoških doživljaja i fizickih karakteristika obektivnog sveta, kaošto je primer “privlaciti”, “vuci” itd. Na primedbu da takvih pojmova ima na primer u strogodeduciranoj fizici kao što je Newtonava kao što je primerice sila privlacenja. Mada priznajepostojanje takvih pojmova on negira da se tako mora shvatiti i Newtonova upotreba sile privlacenja:»Moc objašnjenja koju imaju Newtonovi zakoni poticu iz njegovih opštosti, a ne iz njegove površneanalogije sa psihološkim doživljajima. Objašnjenje jeste uopšavanje.« (Ibid.str.37.)On pretpostavlja da je osnovni izvor zabluda leži u ljudskoj prirodi, da daje odgovore cak i kadanemaju sredstva za iznalaženje pravih odgovora. Ova pretpostavka može za sobom povuci nizpitanja koji mogu biti fundamentalna mada Reichenbach niti postavlja a niti daje odgovor na njih.Takvo bi bilo jedno pitanje; dali je ta priroda inherentna ljudskom duhu ili je to jedan proizvoljanpsihološki fenomen? Odnosno, dali to znaci da postoji izvjestan razvoj ljudskog duha koji ide od

pogrešnih analogija ka stvarnim znanstvenim pojmovima, a što povlaci za sobom niz drugih pitanjaitd.? On ne postavlja ta pitanja i samo se zadovoljava tom “cinjenicom” i nastavlja u tom kontekstuanalizu. Ne samo to, po njemu na tim zabludama je ponikla i filozofija: »Površne analogije narocitoanalogije sa ljudskim doživljajem, bile su brkane sa uopšavanjem i uzimane kao objašnjenje.Traganjem za opcenitošcu zadovoljavano je pseudoobjašnjenjima … Upravo na tom tlu ponikla jefilozofija.« (Ibid.str.38.) Možda, da je postavio navedena pitanja i dao primerene odgovore ovajzakljucak ne bi se cinio tako radikalan. Dakako u tom slucaju ne preostaje ništa drugo nego danavede niz slikovitih primera koji naslucuju problematiku ali je ne rješavaju, mada se može toopravdati cinjenicom negativnog stava logickog pozitivizma prema filozofskom promišljanju. Pa utom kontekstu dovoljno je pokazati na pogrešnost ali se ne previše upuštati u objašnjenje jer ce itako biti odbaceno kao deplasirano. Evo jednog njegovog slikovitog primera: »Ovakvo naivnoobjašnjenje zadovoljava primitivan i djecji um, koji (167) se služi antropomorfnim analogijama; bogje nacinio svet onako kako su ljudi nacinili kucu, orude, vrtove. Na jedno od najopcenitijih inajznacajnijih pitanja – na pitanje o protanku fizickog sveta – odgovara se pomocu analogije sasvakidašnjim iskustvom. Cesto se sa pravom dokazivalo da se objašnjenje ne sastoji iz ovakvihslika, da bi one, kada bi bile istinite, samo otežavale rješavanje, problema objašnjenja. Prica oprotanku sveta predstavlja pseudoobjašnjenje.« (Ibid.str.38.) Ili u još oštrijem obliku: »Poput biblije,mnogi filozofski sistemi jesu pjesnicko remek-djelo, bogato slikama koje poticu našu uobrazilju, alilišeno moci razjašnjavanja koja proistice iz naucnog objašnjenja.« U tom kontekstu, daje primerpogrešnog uopšavanja: »Kada je Tales, koji se oko 600. godine pre Krista proslavio kao mudrac izMileta, izložio je teoriju da je voda supstancija svih stvari, on je nacinio pogrešku uopšavanja;zapažanje da mnogi materijali sadrže vodu – na primer zemlja ili živi organizam – bilo je pogrešnoprošireno u pretpostavku da se voda nalazi u svakom obektu.« (Ibid str.40.) On se ne zaustavlja samona Talesu nego prelazi i na kritiku onih najvažnijih, tako daje kritiku i Aristotela: »Filozof je svagdabolovao od opasnih pogrešaka pocinjenih na osnovu pogrešne analogije… Zabluda koju ovaanalogija otkriva primer je za pogrešku nazvanu supstancijalizovanje apstrakcije. Jednu apstraktnuimenicu kao što je “razum” upotrebljavamo kao da se odnosi na neki entitet slican stvari. Naklasican primer ovakve zablude nalazimo u filozofiji Aristotela, u njegovoj obradi problema forme imaterije… Geometrijski obekti pokazuju da im se forma razlikuje od materije; forma se možemijenjati, dok materija ostaje uvek ista. Ovo jednostavno svakidašnje iskustvo postala je izvor delafilozofije cija je nejasnost ravna njegovom utjecaju, a koja je omogucila jedinopogrešku upotrebe jedne analogije… kada citamo Aristotela, osjecamo ponekad da on zaista ima naumu tu tricavu cinjenicu« (Ibid.str.41.) I dalje nastavlja: »Forma je aktualna, a materija potencijalnastvarnost, zato što je materija kadra da na sebe uzme razlicite forme. Štaviše, smatra se da se odnosforme i materije otkriva iza mnogih drugih odnosa. Gornje i donje sfere i elementi, duša i tijelo,muško i žensko stoje u svemirskoj shemi jedno prema drugom u istom odnosu u kojem se nalazeforma i materija, Aristotel, ocigledno, vjeruje da te druge odnose objašnjava nategnutu usporedbu saovim osnovnim odnosom forme i materije. Tako se doslovnim tumacenjem analogije dolazi dopseudoobjašnjenja, koje zahvaljujuci nekritickoj koristi slike, daje isti naziv mnogim razlicitimpojavama« (Ibid.str.42.) On to zove bježanjem u analogizamNa isti nacin daje i kritiku Platonova ucenja: »Aristotelova doktrina o formi i materiji iskoristio samkao jedan primer za ono što nazivam pseudoobjašnjenje. Anticka filozofija još jedan primer tognesretnog oblika rasudivanja – Platonova filozofija. Pošto je Aristotel jednom bio Platonov ucenik,moglo bi se cak poverovati da je ucitelj, obilno se koristio slikovitim jezikom i analogizmom,razvio je kod svog ucenika sklonost ka takvom nacinu mišljenja. Ali ja bih Platonovu filozofijuradije razmatrao bez obzira na djelovanje koje je ono imalo na Aristotela, što je cesto biopredmetom ispitivanja… « (Ibid.str.44.) Izvjesna upotreba pogrešne analogije Reichenbach vidi uPlatonovoj teorija ideja koja leži izmedu matematicke i empirijske istine: »Medutim, logika njegoveteorije upravo je tu pogrešna, cak i ako o njoj sudimo prema kritickoj ljestvici prilagodenoj njegovojdobi. Umesto objašnjenja dobivamo analogiju koja ga nikako ne može zamijeniti. Njom se brišebitna razlika matematickog i empirijskog saznanja. Ona zanemaruje cinjenicu da se (168)“sagledavanje” nužnih odnosa suštinski razlikuje od sagledavanja empirijskih obekata. Služeci seanalogijom a ne analizom, filozof na mesto objašnjenja stavlja sliku i izmišlja svet samostalne i“više” stvarnosti.« (Ibid.str.49)

Osnovni izvor zabluda on vidi u vezi izmedu naučnog jezika i svagdašnjeg govora, dakle sukladnosvom pozitiovistickom stavu problem prebacuje na podrucje semantike tako daje primer pojmaenergije: »Fizicar koji govori o energiji sunceva zracenja ne bi sebi dopustio da je sunce energicnopoput energicna čoveka. Takav bi jezik predstavljao ponovno vracanju predašnjeg znacenja.«(Ibid,str,50.)Prolije ovakve analize Reichenbach pokušava da napravi granicu tj. omedenje naucne pravefilozofije: »Već sam rekao da nauka prestaje tamo gdje se želja za saznanjem zadovoljavapseudobjašnjenima, brkanjem analogije sa opcenitošcu i upotrebom slika umesto naucnodefinišenih pojmova. Kao i kozmologije njegova doba, Platonova teorija ideja nije nauka, većpoezija: ona je proizvod uobrazilje, a ne logicke analize. Razvijajuci dalje svoju teoriju, Platon se neusteže da otvoreno pokaže da je njegovo mišljenje misticno, a ne logicno: on teoriju ideja povezujesa predstavom o seobi duša.« (Ibid.str.51.) Za njega filozof govori nenaucnim jezikom, jer pokušavada odgovori na pitanje u vrijeme kada mu na raspolaganju još ne stoje sredstva za davanje naucnihodgovora.

Dalje traži sa kritikom racionalizma konstatirajuci da izvor nejasnoca leži u takozvanimvanlogickim pobudama. »U prethodnom poglavlju pokazali smo da u filozofskim sistemima nejasnipojmovi potjecu iz nekih vanlogickih pobuda koje se miješaju u procesu mišljenja… Nagon zamišljenje u slikama možemo nazvati vanlogickom pobudom, jer ona ne predstavlja oblik logickeanalize, već potjece iz mentalne potrebe koji su izvan oblasti logike.« (Ibid.str.54.)Prolije ovakvog kritickog odnosa prema filozofskim i ostalim promišljanjima koji se, po njemu,koriste vanlogickim pobudama jednostavno se postavlja pitanje; kakvo je onda rješenje moguce?Reichenbach traži riješene u matematici kao utocištu sigurnosti i empirijskim naukema cija jeosnovna metoda posmatranje. U stvari empirijska nauka predstavlja pravi izvor znanja koja uspijevaodoljeti pogrešnim uopšavanjima uspješnim spojem matematicke metode i metode promatranja.[Matematika kao utocište sigurnosti i mesto bez obmana. »Empirijska nauka, u modernom smislu tog izraza ,predstavlja uspješni spoj matematickog metoda i metoda promatranja. Ne smatra se da su njeni rezultati apsolutnoizvjesni , već da su veoma verovatni i dovoljno pouzdani za sve prakticne svrhe.« (Ibid str. 56 ) ] Za njega je stavracionalizma, koji ima korijena u Platonovoj filozofiji kao negacije uloge promatranja, da se doistine može doci samo putem razuma potpuno pogrešan i predstavlja plod vanlogickih motiva kojileže u težnji ka izvjesnosti. »U psihološkom pogledu, sav racionalizam u širem smislu rijeci potjeceiz jedne vanlogicke pobude, to jest pobude koja se ne može opravdati logikom – iz traganja zaizvjesnošcu.«( Ibid str.58.) On povezuje racionalizam i povjerenje u matematiku kao izvjesnumisticnu vezu, iako ne za sav racionalizam. »Naravno, racionalizam nije uvek mistican. Samalogicka analiza može prolužiti za utvrdivanje nekog znanja koje smatra apsolutno izvjesnim, ali ipakpovezanim sa svakidašnjim iskustvom ili naucnim znanjem. U moderno doba nastali su razlicitisistemi te ne misticne naucne vrste.« (Ibid str. 60.) Mada se Reichenbachova teza može nazvati zanimljivom, ipak u svojoj kritici ponekad zapada upojednostavljivanje koje ide cak i do trivijalnosti. Tako, na primer, u (169) opcoj kritici tvrdi da jetežnja za izvjesnošcu koju protulira racionalizam posledica “psiholoških” izvora, nekom vrstomnedozrelog sindroma “ocinstva”. Navedimo kao zoran primer sledeci citat: »Traganjem zaizvjesnošcu psiholozi objašnjavaju kao želju za vracanjem u rano djetinjstvo, kada nas nisu mucilesumnje i kada smo se rukovodili verom u roditeljsku mudrost.« (Ibid str. 62.) Ovakav stav, koji namse cini veoma interesantan, ipak dovodi u izvjesni psihologizam i pojednostavljenje. Možda je ovaneplauzabilnost Reichenbacha posledica njegove potpune odbojnosti prema racionalizmu.Za njega traganje za izvjesnošcu jedna je od osnovnih zabluda, jer je povezano sa polaganjem pravana neko više znanje, zato se kao ideal uzimaju matematika i logika kao izvjesne nauke. On daljerazmatra logiku a posebno dedukciju tj. gdje se zakljucak izvodi iz drugih iskaza. I tvrdi da jevrednost dedukcije u tome što je ona isprazna (ovo je dobra opaska koja podrazumeva logickestrukture, kao i matematicke ne donose same po sebi materijalne istine). Po njemu: »Logickafunkcija dedukcije upravo se sastoji u prenošenju istine iz jednog iskaza u drugi – ali dedukcijom semože protici samo to. Ona ne može da ustanovi sinteticku istinu ukoliko neka druga sinteticka istinanije već poznata.« (Ibid str. 63.) Dakle, logicka nacela su analiticka i ovdje ovaj pojam analitickapodrazumeva razumljiva po sebi. Slicno kao kod Kanta saznajnu vrednost imaju sinteticki sudovi,koji su produkt zapažanja, ali oni su po prirodi podložni sumnji i ne mogu nam dati apsolutnuizvjesnost. Ovdje nastaje problem da se nauka koja po svojoj prirodi sinteticke treba da

dobiju ideal deduktivne strukture. Ovi stavovi su bliski Kantu: »Ako se napredak filozofije sastoji uotkrivanju znacajnih pitanja. Kantu treba dodeliti visoko mesto u njenoj povijesti zato što jepostavio pitanje o postojanju sinteticke apriorne istine.« (Ibid str. 65.) No, za Reichenbacha kaologickog pozitivista, ovaj problem je Kant iznio na svjetlo dana, ali ga nije uspješno riješio.Apsolutno se po Reichenbachu trebaju se odbaciti sinteticki sudovi apriori i kao izvor pogrešnostiovakvog stava on upravo navodi razvoj matematike, tj. fizike. Poznato je da Kant, iako nije bioznanstvenik, cesto isticao Newtonovu klasicnu mehaniku kao dokaz postojanje sintetickih sudovaapriori. Tako su po Kantu, na primer, zakon o održanju ili zakon o uzrocnosti tipicni primerisintetickih sudova apriori. Reichenbach kao kontra argument navodi suvremenu fiziku, kvantnumehaniku i teoriju relativnosti, gdje su ti principi, a narocito o uzrocnosti, disugaoabilni pa samimtim gube apodikticnu izvjesnost. Tako Reichenbach hrabro konstatira: »Da je Kant doživio da vididanašnju fiziku i matematiku, on bi možda, veoma lako se odrekao filozofije sintetickih sudovaapriornih istina.«( Ibid str. 65.)

Kako je ovakav argument cesto korišten kao ilustracija ili, još oštrije, kao dokaz o nepostojanjusintetickih sudova apriori, moramo dati izvjesne napomene. Ovakvi dokazi u svakom slucaju nisuplauzabilni jer u sebi sadrže izvjesnu cirkularnost, na primer ako Newtonova mehanika ne možepokazati postojanje sintetickih sudova apriori ona ih ne može ni opovrci. Naime, razvoj naučnihteorija ne mogu donijeti takvu odluku, barem ne u vidu dokaza. Prvo, odnos izmedu klasicnemehanike i teorije relativnosti, odnosno kvantne mehanike nije odnos rivalskih teorija i one uprincipu ne opovrgavaju jednu drugu, pre bi se reklo da predstavljaju razliciti opis razlicitih fizickihrealnosti. Drugo, još važnije, ako je na primer, kvantna mehanika revidirala zakon uzrocnosti spramklasicne mehanike to ne znaci da ne postoji sinteticki sudovi apriori, tj. možemo reci zakon ouzrocnosti ne spada u klasu sintetickih sudova apriori, dok na primer, zakon o održanjuima svojstva sintetickih sudova apriori. I, trece, zakljucak da razvoj fizike obara postojanje (170)sintetickih sudova apriori, bio bi plauzabilan ako bi se suvremene fizikalne teorije pokazala kaoapsolutno istinite, tj. kada bi imali status apsolutnih istina, a koje bi onda bile u poziciji odlucivostijeli postoje sinteticki sudovi apriori ili ne. Ovdje imamo dve mogucnosti; ili cemo pretpostaviti dasu suvremene fizikalne teorije apriori istinite, ili ce, što je najverovatnije, suvremene fizikalnateorija biti samo još jedan aprosksimativni model opisa koji je podložan daljnjoj reviziji. U obaslucaja ni kvantna mehanika ni teorija relativnosti ne mogu dati dokaz o nepostojanju apriornihistina, jer u prvom slucaju je sama pretpostavila apriornost, što je dovodi u kontradikciju sanegiranjem postojanja apriornih istina, a u drugom slucaju je samo “približna istina” i kao takvamože samo postaviti hipotezu o nepostojanju sintetickih sudova apriori što nije dovoljno da bi seoni odbacili.

b. Empiricki pristup – uspjeh i neuspjeh

Odbacujuci mogucnost racionalistickog pristupa saznanju, pri cemu se cini kako je i on sam podlegaopogrešnim analogijama svodeci sve te filozofe koji jedino matematiku nazivaju idealnim oblikomsaznanja i tako kaže: »Takvu smo filozofiju nazvali racionalizmom. Osim Hegela i njemu slicnihfilozofa, racionalisti drže da matematika predstavlja idealni oblik saznanja; ona daje obrazac pokojem se uoblicuje filozofsko saznanje.« (Ibid str. 96.) Smatra da je najznacajniji predstavnikempirizma u Grckoj bio Demokrit.Po samom svom stavu da je izvjesnost zabluda racionalizma on pretpostavlja da su najznacajnijiempirici helenistickog sveta ustvari skeptici: » …Karneades ( II vijek pre Krista) uocio je dadedukcija ne može pružiti takvo saznanje, zbog toga ona samo izvlaci zakljucke iz danih premisa, tene može da utvrdi da li su aksiomi istiniti.« (Ibid str. 98.)Suprotno racionalizmu, empirizam, dakle, umanjuje znacaj svijesti svodeci njegovu ulogu nasvodenje reda medu utiscima idejama: upravo taj sredjen sistem zovemo znanje. [Razumljiva je bliskostracionalizma i teologije pošto se ne zasnivaju na culnom opažanju. Odnos izmedu racionalizma i empirizma slikovitoprikazan: »Oprecnost izmedu ove dve vrste filozofa, mada se na obe strane podjednako jako osjeca, nije simetrican: dokracionalisti drže empiristu za moralnog nižeg, empirist smatra da je racionalist lišen zdrava razuma.« (Ibid.str. 99)]Ovako postavljena stvar, još se više pojednostavljuje situaciju a to je odnos spram empirizmu, gdjece se bilo koji ne-deduktivizam ustvari uglaviti u apsolutnu dihotomiju racionalizam – empirizam.Zato nije cudo da se u staroj Grckoj skeptici, koji su uocili slabosti deduktivnom zakljucivanju,

smatra najznacajnijim empiristima. Možda bi bilo interesantno navesti jednu metaforu, slikovitprikaz odnosa izmedu racionalizma i empirizma, dakako sa pozicija empirizma. Baconova slikovitiprikaz odnosa ove dve filozofije: U jednoj raspravi o filozofskim sistemima, on racionalisteusporeduje sa paucima, koji iz vlastite supstancije ispredaju paucinu, dok starije empiricipredstavljaju mrave, koji sakupljaju gradu a nisu kadri da u njoj otkriju poredak; novi empirici, tvrdion, nalik su na pcele, koji sabirahu i vare gradju dodajuci joj deo vlastite supstancije, te takostvaraju proizvod bolje kakvoce.

Pre svega, dakle, po Reichenbachu empirizam mora napustiti ili bolje receno mora da prebrodiideal, koji se provlaci od helenskih vremena, apsolutne izvjesnosti. Po njemu tu je povijesnu ulogu,tzv. približavanje naučnoj filozofiji ucinio kriticki empirizam. Tako kaže: »Britanski empirizammorao je da prebrodi upravo taj helenski ideal apsolutne izvjesnosti saznanja, koji je bio uoblicenpo uzoru na matematiku. U tome se i sastoji njihova povijesna funkcija, funkcija pionira naucnefilozofije.« (Ibid str. 104.), (171) Za Reichenbacha empirizam se nalazi pred svoje dve dileme, a obe se odnose na poznati problemindukcije; ili, prvo, radikalni empirizam, koji ne prihvata nikakve druge rezultate osim analitickihiskaza, a tada se ne može služiti indukcijom te se mora odreci svakog iskaza o buducnosti. I, drugo,empirizam koji prihvata induktivni zakljucak, a time prihvata ne analiticko nacelo koje se možeizvesti iz iskustva, te tako odbacuje empirizam. Tako on dolazi do zakljucka da klasicni empirizamkao i racionalizam dolaze, u izvjesnom smislu, do kontradikcije. [Saznaja dobivena posmatranjemogranicava se samo na poršlost i sadašnjost a buducnost se posmatranjem ne saznaje. Kako racionalizam tumaciempirizam po Reichenbachu: »Empirijsku nauku racionalista tumaci kao sistem cija osnovna nacela moraju bitipouzdana poput matematike; empirik pouzdatost matematike zamjenjuje pouzdatošcu promatranja ali zahtijeva darecenice koje se odnose na buducnost budu isto tako pouzdani kao što su recenice koje se odnose na pošlost. Stogaracionalist dospijeva do problema zašto priroda mora da slijedi razum, a empirik se suocava sa pitanjem kako dapouzdatost zapažanja prenese na predvidanje.« (Ibid. str.112.)] Neobicna ravnoteža izmedu racionalizma iempirizma je u kontradikciji: »Racionalizam ne može riješi problem empirijskog znanja zato što gatumaci kao matematicko znanje i tako razum pretvara u zakonodavca fizickog sveta. Ali taj problemne može da riješi ni empirik, … ali ogranicavajucu moc razuma na postavljanje analitickih nacela,on nailazi na novu teškocu, na nemogucnost da opravda metod pomocu kojeg se empirijskosaznanje prenosi iz prošlosti u buducnost, to jest na nemogucnost da objasni prorocku prirodusaznaje.« (Ibid str. 110.)Po Reichenbachu naucnici se nisu bavili ovim problemima jer oni koji djelaju imaju cesto višeuspjeha od oni koji razmišljaju što da cine. Ovako postavljena stvar namece treci put, koji je zanjega u sadržana u teoriji verovatnosti. Bez obzira na ovaj interesantan zahvat, on ce se ubrzosuociti sa problemom subjektivizma što sa sobom nosi pojam “verovatnosti”. On navodi da seproblemom verovatnosti bavio i Hjum ali: »Empirici, ukljucujuci i Hjuma, proucavali su priroduverovatnosti u više navrata; no oni su došli do zakljucka da je verovatnost subjektivna i da važi zanazor ili verovanje, koje su oni razlikovali od saznaje.« (Ibid str. 113.) On opravdava ovakav stav jernije postojala fizika savremenog doba koja je iskoristila ovu matematicku disciplinu u svom opisu:»To novo shvatanje saznaje nije se moglo razviti u okviru Newtonove fizike. Na rješenje problemaindukcije moralo se cekati dok se nije pojavilo novo tumacenje saznanja, koje je proizišlo iz fizikedvadeseto vijeka.« (Ibid str. 114.)Razmatrajuci odnos filozofije i nauke, a posebno u odnosu spram fizike, Reichenbach, uocava da jenapredak potonje može zahvaliti svojoj metodi. Na podrucju filozofije u vrijeme kada Newtonovamehanika uzima svoj potpuni zamah, dolazi do izvjesnog saznajnog rješenja u obliku Kantovogkopernikanskog obrata. [Za Reichenbacha suština Kantove filozofije je sadržana u sledecem: »Stoga se induktivnozakljucivanje upotrebljava samo za iznalaženje pojedinacnih fizickih zakona, a ne koristi se za utvrdivanje opštihprincipa, kao što je princip uzrocnosti, koje nam namece razum. Pošto mi pouzdano znamo da uzrok postoji, indukcijase opravdava kao orude njegova iznalaženja. Kant vjeruje da je ovim obrazloženjem pobio Humovu kritiku indukcije.Izvjesnost sintetickih apriornih istina djeluje tamo gdje se empirik povlaci u skepticizam: to je suština Kantovefilozofije. « ( 128 )] No, za njega niti napredak mehanike pa ni Kantovo rješenje nisu dali dugorocnopozitivne rezultate, i ne samo to, prividan uspjeh mehanike koji je u svom napredovanju koristilahibridno induktivno deduktivno zakljucivanje zapada u istu slijepu ulicu u koju je zapadala ifilozofija.Metoda i domena njene djelotvornosti nisu sadržane u njoj samoj po Reichenbachu: »Gradecizamršenu mrežu deduktivnih i induktivnih zakljucaka, klasicna fizika je razvila (172) veoma

djelotvornu metodu predvidanja; ali ni fizicar ni filozof ne bi bili kadri da odgovore na pitanje zaštobismo se na te metode oslanjali pri daljnjem predvidanju.« (Ibid str. 131.) On pretpostavlja da upravonepostojanje prave univerzalne metode dovelo je klasicnu mehaniku do one mrtve tačke kao što jeto bio slucaj i sa filozofijom. Po njemu, fizicari su i dalje vršili promatranja i potsavljali teorije,nižuci uspjeh sa uspjehom, sve dok nije na mrtvu tačku dospjela i sama fizika. Iz te krize izašla jenova nauka, a po Reichenbachu to rješavanje krizne situacije omogucilo je i filozofiji da krenenovim putem.

Zbog svega ovoga Reichenbach traži jedno novo rješenje koji ce biti rezultati jedne Znanstvenefilozofije. Tačka njegovog rješenja krize filozofije i krize mehanike, koja je nastala pojavom STR(Specijalne teorije relativiteta) i kvantne mehanike, jeste u redefiniciji osnovnih pojmova kao što suprostor, vrijeme, uzrocnost itd. Za njega su to pitanja od fundamentalne nužnosti jer sa jedne straneKantov apriorizma nije zadovoljio rješenje tog problema, a fizika ih nije postavljala i zbog togaupravo tu treba da pocne naucna filozofija.

v. Naučno filozofija

Nužnost stvaranja jedne znanstvene filozofije, kao što i sam naziv kaže, prema Reichenbachu jesadržana s jedne strane u razvoju nauke koja se svojim razvojem i specijalizacijom dovodi upoziciju potrebe stvaranja jedne opce slike, a ta opca slika prevazilazi mogucnosti parcijalnihrješenja, tj. oni se nalaze u domeni filozofskog promišljanja. Tako on kaže: »Matematicari, fizicariili biolozi koji su željeli da riješe tehnicke probleme svoje nauke uvidjeli su da nisu u stanju danadju rješenje ako prethodno ne odgovore na izvjesna opca, filozofska pitanja.« (Ibid str. 136.) Nadrugoj strani tradicionalna filozofija, po njemu, gubi dah u otkricima s modernom naukom i zbogtoga mora napraviti korak bliže ka nauci u obliku naučne filozofije. »Filozofi tradicionalne školecesto odbijaju da analizu nauke prizna za filozofiju, te i dalje poistovjecuje filozofiju zapronalaženje filozofskih sistema. Ona ne shvaca da su filozofski sistemi izgubili znacaj i da jenjihovu ulogu preuzela filozofija nauke. Naučni filozof ne plaši se takvog opterecenja. On se lacaposla, a staromodnom filozofu prepušta da iznalazi filozofske sisteme, za koje može biti mesta ufilozofskom muzeju zvanom povijest filozofije.« (Ibid str. 140.) Mi necemo ulaziti u podrobnijuanalizu njegovih rješenja, ali navedimo neke bitne rezultate.

1) Priroda geometrije

Njegov je stav da je propast ideje sinteticke apriorne istine posledica razvoja matematike a posebnogeometrije. Za njega je geometrija nastala kao empirijska nauka (etimologija rijeci geo-metros), zarazliku kao što smo vidjeli kod Poincarea. Gauss je prvi postavio problem empirijske odredjenostifizicke geometrije. Kod ovog osnovni problem je problem kongruencije, a na nju se može gledatisamo kao na pitanje definicije, a ne posmatranja. (tijela, na razlicitim mestima, nisu dana rijecju'jesu' jednake dužine nego kažemo da su jednake dužine). (173)Po njemu je relativnost geometrije sadržana u sledecem: »Iskazi o geometriji fizickog sveta, prematome, suvisli su tek pošto se postavi koordinativna definicija kongruencije. Ako izmijenimokoordinativnu definiciju kongruencije, dobi cemo drugaciju geometriju. Ova cinjenica naziva serelativnošcu geometrije. Uvodi pojam normalnog sistema, kao odgovor na neokantovsko iPoincareovo shvatanje geometrije prostora. Tako on kaže: »Prostor nije oblik poretka pomocu kojegposmatrac gradi svoj svet, već sistem odnosa poretka koji važi za cvrsta tijela pri prenošenju i zasvjetlosne zrake, te otuda izražavaju veoma opcu osobinu fizickog sveta, a ova sacinjava osnovusvih drugih fizickih merenja – to je ishod razvoja moderne fizike i matematike. Zacudo, ovimdugackim putem vracamo se, konacno, onamo odakle smo krenuli: geometrija je nastala kaoempirijska nauka u Egipcana, Heleni su od nje nacinili deduktivnu nauku, a napokon je postalaponovo empirijska nauka pošto je najsavršenija logicka analiza otkrila mnoštvo geometrija od kojihjedna i samo jedna jeste geometrija fizickog sveta.« (Ibid str. 153.)Za Reichenbacha nestaje geometrije kao sistema sintetickih apriornih istina i deli se na apriornu –dakle matematicka i analiticka ili sinteticka, dakle fizicka i empirijska. Ovaj je korak veoma bitan ifundamentalan jer otvara put empirizmu: »Tako se matematicka geometrija svela na analiticku

istinu, a sinteticki deo geometrije prepušten je empirijskoj nauci. Racionalisticki filozof izgubio jesvog najmocnijeg saveznika, te je za empirizam put bio otvoren.« (Ibid str. 156.) Dakle, potpuno uopreci spram Poincarea koji je, kao što smo vidjeli, geometrijske istine sveo na razinu konvencije,za Reichenbacha primijenjena geometrija ili sinteticka geometrija je tipicno empirijska nauka.Ovakvom “materijalizacijom” geometrije racionalizam gubi svog najvećeg saveznika, a empirizampotpunu pobedu.

U daljnjemdelu vidimo ukratko kako Reichenbach rješava druge probleme kao što je na primerproblem uzrocnosti itd.

2) Prirodni zakoni

Pojam uzrocnosti zauzima po Reichenbachu najznacajnije mesto, u stvari pod uzrocnim zakonomnaucnik podrazumeva odnos koji ima oblik AKO – ONDA s tim što ti odnosi moraju važiti stalno(uvek). Ovaj problem koji su još razmatrali i empirici a posebno Hume, Reichenbach rješava nasledeci nacin: «Misao o nekakvoj povezanosti uzroka i posledice, o nužnosti da posledica slijediuzroku antropomorfnog je porijekla i bez nje se može; pod uzrocnim odnosom podrazumeva sejedino odnos AKO – ONDA UVEK, Ako bi se biskupska zgrada tresla kad god se na platnuprikazuje eksplozija, onda bi taj odnos bio uzrocan. Ništa nam drugo nije na umu kad govorimo ouzrocnosti.« (Ibid str. 170.)

Za njega od posebne važnosti je takozvani statisticki metod koji je pokazao svoju vrednost uodredivanju ireverzibilnih procesa a ovaj je opet povezan sa tokom vremena. Statisticko tumacenjeima za njega fundamentalno znacenje jer se uvodi kao teorijska posledica uzrocnosti koja nema tustrogocu kao što je to slucaj kod uzrocnost, primer klasicne mehanike O ovom problemuobrazovana su dva suprotna shvatanja; 1. prema prvom shvatanju upotreba statistickih zakonaizražavamo jedno neznanje, primer – kada bismo bili kadri da proracunamo kretanja svakogmolekula fizicar ne bi morao pribjegavati upotrebi (174) statistickih zakona. 2. drugo shvatanje jepotpuno suprotno i ono ne podržava verovanje u strogu uzrocnost već istice da je naše zapažanjeuzrocnosti prirodnog zakona uvek posledica stvarnog idealiziranog stanja stvari. Po ovom shvatanjumi nemamo pravo da pojam stroge uzrocnosti prenosimo u podrucje mikroskopskog sveta. Ovajproblem je posebno aktualiziran u kvantnoj mehanici i u tzv. Heisenbergovoj relaciji neodredenosti.Dakle Reichenbach prihvacajuci ovaj drugi stav kao ispravan svodi zakone na zakone verovatnostikoji sada ima oblik AKO – ONDA U IZVESNOM PROTOTKU. Ova promena je korjenita i odnosise i na samu logiku, tako umesto implikacije obicne logike imamo implikaciju verovatnosti. Ovompretpostavkom on ide još dalje tvrdeci da uzrocnost u obliku verovatnosti, kao što je slucaj saprostorom i vremenom, definitivno obara Kantovu pretpostavku o postojanju sintetickih sudovaapriori u koje spada i sud o uzrocnosti.Nova teorija atoma za Reichenbacha ugrozila je doslednost fizike, jer dok je za neke pojave bilopotrebno cestinčo shvatanje svjetlosti za druge je bilo potrebno talsno shvatanje. Pored togaznacajnu ulogu je dobio i matematicki formalizam koji neovisno od interpretacije dovodi doispravnih zakljucaka. Tako on kaže: »Ovdje nailazimo na pojavu koja jasno pokazuje relativnunezavisnost matematickog formalizma; matematicki simboli žive, da tako kažemo, za svoj racun, ido ispravnih rezultata dovode još pre no što čovek koji njima shvati dokraja njihovo znacenje.« (Ibidstr. 184.) Heisenbergova i Bohrova relaciji tj. princip neodredjenosti, je korak od uzrocnog kastatistickom tumacenju mikrokosmosa. No, ovdje se postavlja još jedan problem a to je, da pitanješto je materija nije samo pitanje fizike nego postaje logicko filozofsko pitanje. Ovdje posebnonastaje izoštravanje problema saznaje i odnosa subjekt – obekt. Rješenje problema iskaza koji seodnose na mikrokosmos Reichenbach vidi u tome da oni ne spadaju u proverljive iskaze većkonvencije. Tako kaže: »Fizicka stvarnost može se opisati klasom ekvivalentnih opisa; miodabiremo onaj od kojih nam je najpodesniji, a taj izbor pociva na pukoj konvenciji, to jest naproizvoljnoj odluci.« (Ibid str. 189.)Po njemu, slom klasicne uzrocnosti ima implikaciju da se u nezapaženim obektima mikrokosmosa nemožemo govoriti na isti nacin kao i obektima makrokosmosa. Što se tice Bohrovog principakomplementarnosti, ovaj princip ne rješava problem nego ga samo imenuje. Tako kaže: »Trebanapomenuti da se rijecju komplementarnost logicke teškoce jezika kvantne mehanike ne

objašnjavaju niti otklanjaju, već samo imenuju.« (Ibid str. 196.) Odnosno: »Preispitivanje logikeomogucilo je drukciji pristup tom problemu. Dvojni ili komplementarni jezik zamijenjen je jezikomkoji se, zahvaljujuci obuhvatnijoj logickoj strukturi, može prilagoditi osobnosti mikrokozmakvantne mehanike.« Ovakav odnos prema statistickom tumacenju zakonitosti dovodi do nužnogodnosa prema logici i u tom podrucju se mora pojaviti revizija.

3) Moderna logika

Simbolicka logika postala je jedna od izrazitih odlika naucne filozofije. Govoreci o povijesti logikeon tvrdi da je pravi tvorac klasicne logike Aristotel koji je prvi odvojio oblik zakljucivanja odnjegovog sadržaja. Tako kaže: »Proucavajuci logicke oblike Aristotel je nacinio odlucan korak kanauci o logici i izricito formulirao neka osnovna nacela logike, kao što su nacelo istovjetnosti inacelo protivrjecnosti … Na primer, (175) Aristotelovom logikom ne može se dokazati da je Isaksin Avramov ako je Avram otac Isakov; njegova logika ne poseduje sredstva za izražavanje oblikatog zakljucka.« (Ibid str. 220.)

Logika je ostala u svom prvobitnom obliku sve do Leibniza, a posebno radovima Boolea i DeMorgana, koji su logiku izrazili preko simbolickog jezika poput matematickog obilježavanja. ZaReichenbacha stvaranje simbolicke logike predstavlja veliki korak jer razjašnjava znacenje ipoboljšava logicko mišljenje. Izgradnja simbolicke logike omogucila je ispitivanje odnosa logike imatematike iz novog ugla. Zašto se proizvodima mišljenja bave dve apstraktne nauke? Poduhvativšise da na to pitanje odgovore, Bertrand Russell i Alfred N. Whitehead dospjeli su do odgovora da jematematika isto što i logika, da je ona samo grana logike koja se posebno razvila s obzirom nakvantitativne primene. Ono što je bitno, slicno kao i kod matematickih struktura, pokazao jeposebno Russell da priroda matematicke nužnosti analiticka a što važi i za logiku, a odatle slijedi daona nije sinteticka pa samim tim je i isprazna jer ne može reci ništa o fizickim obektima. Logikaformulira jezicka pravila – zato je njena priroda analiticka i isprazna, odnosno logicki zakoni sunužno istiniti jer se ne mogu nikakvim empirijskim posmatranjem pobiti.Govoreci o ispraznosti matematike Reichenbach kaže: »Mi ne omalovažavamo matematickomišljenje ako ga nazivamo analitickim. Korisnost matematickog mišljenja potice upravo iz njegoveanaliticke prirode; baš uslijed svoje ispraznosti, matematicke teoreme su apsolutno pouzdane, te ihsmijemo primenjivati u prirodnim naukama. Upotrebom matematike nikad se ne može pobiti naucnirezultat, jer matematika nikad ne može da uvede u nauku neki nedokazani skriveni sadržaj.« (Ibid str.226.)

No, ni formalna logika bez obzira na svoju analiticnost nije bila oslobodena nelogicnosti. Takavje primer koji daje Russell, pojava antinomije teorije klasa. Tako na primer naše klasifikacije postojiiscrpne, jer svako svojstvo mora biti ili pridodato ili ne pridodato, ali se onda postavlja pitanje gdjemoramo klasificirati samo svojstvo pridodavanja a što je proturjecno.Obrazlaganju tipova Russell je dao ogranicenje koja se odnosi na jezicku upotrebu, tako na primersvojstvo nekog svojstva višeg je tipa od svojstva neke stvari, a time se izbjegavaju odredeneantinomije. Tako Reichenbach kaže: »Proucavanje antinomije i teorija tipova dovelo je do veomavažnog razlikovanja – do razlikovanja jezika i metajezika (naziv potice od grcke rijeci “meta”, štoznaci “s one strane”). Dok obican jezik govori o stvarima, metajezik govori o samom jeziku; prematome, kad gradimo kakvu teoriju jezika, mi govorimo metajezikom.« (Ibid str. 228.) Odnosno: »Akose ova dva jezika pobrkaju, mogu se izgraditi neke antinomije, pa je otud razlikovanje jezicnih nivonužan preduslov logike. Recenica “To što upravo sada velim nije tačno” dovodi do protivrjecnosti,jer ona je netačna. Jedna takva recenica mora se smatrati nesuvislom, pošto govori o samoj sebi isprecava nas da razlikujemo jezicke nivoa. Proucavanje metajezika dovelo nas je do jedne opceteorije znakova nazivane cesto semantikom ili semiotikom . . . pored toga što koristi matematici,simbolicka logika postala je znacajna i za druge nauke. Kad su fizicari otkrili da kvantna mehanikadovodi do izvjesnih iskaza cija se tačnost ili netačnost ne može dokazati, takvi iskazi su se mogliuklopiti u trovrjednosnu logiku, to jest u logiku koja pretpostavlja da se izmedu dve vrednostikojima se mjeri istinitost, izmedu tačnosti i netačnosti, nalazi kategorija neodredeno.« (Ibid str. 229.)

Rješenje na kome Reichenbach insistira jeste jedna nova nauka, jedna moderna logika koja biobratila pažnja na samu semantiku jezika a što je sukladno logičkom (176) pozitivizmu. Za razlikuod simbolicke logike sa diskretnim rješenjima istinitosti i lažnosti javlja se viševrjednosna logika sa

jednom ljestvicom od 0 do 1. Za njega ukidanje simbolicke logike predstavlja nužni korak ufundamentalnoj nauci, a konačno filozofija nauke predstavlja dokidanje deduktivne koncepcije asamim tim i glavno oružje racionalizma. Sa takvim zakljuckom nastavlja se sa daljnjom analizom tj.problemom predvidanja i problemom indukcije.

4) Saznanje predvidanja

Govoreci o razlici izmedu dedukcije i induktivnog zakljucivanja Reichenbach daje prednost ovomdrugom, po tome što nije isprazno i što dovodi do zakljucaka koji nisu sadržani u premisama. Daklepo njemu induktivni zakljucak predstavlja orude predvidanja nauke, ali tom razlikom što induktivnizakljucak ne primenjujemo za iznalaženje kakve teorije već za njeno opravdavanje podacima dokojih smo došli promatranjima. Ovdje on želi da naglasi cinjenicu da hipoteticko – deduktivnimetoda koji se koristi u nauke može poprimiti iracionalni oblik nagadanja ako se pomiješajukontekst otkrica sa kontekstom opravdanja. U kontekstu otkrica indukcija nema znacajnu ulogu kaošto ne postoje pravilaza neko otkrice, nego ona ima ulogu samo u kontekstu opravdanja. No, i ovdjeopravdanje neke teorije ne može biti potpuno što i jeste problem logickog empirizma, ali tajproblem Reichenbach pokušava riješiti uvodenjem pojma verovatnosti, po kojoj mi prihvacamo onuteoriju koja je najverovatnija. No, iako je prividno riješen problem opravdatosti neke teorijepodrobnijom analizom se da pokazati da se problem odluke, odnosno potvrde teorije prebacuje uravan verovatnosti. Stvar je u tome što se verovatnost može dvojako tumaciti, kao što je primerracionalizma koji pretpostavlja verovatnošcu kao produkt razuma u odsustvu razloga. Tako i samReichenbach rezignirano zakljucuje: »Htjeli bismo da verujemo da je teorija verovatnosti oduvekspadala u djelokrug empirizma, ali historija verovatnosti dokazuje da to nije tačno. Uvidajucineophodnost pojmova o verovatnosti, racionalisti modernoga doba pokušali su da postaveracionalisticku teoriju verovatnosti . . . Možda Boolovu logiku verovatnosti treba klasificirati kaoracionalisticku; a izvjesno da je Keynesova simbolicka teorija verovatnosti racionalisticka, jerpokušava da verovatnost tumaci kao mjerilo razložnog verovanja . . . Za racionalista, stupanjverovatnosti je proizvod razuma u odsustvu razloga.« (Ibid str. 236.)

Dakako, da on napada tumacenje verovatnosti koje daje racionalizam predstavlja ostatakspekulativne filozofije, a dok, po njegovom mišljenju, empirizam ispravno definiše verovatnost kaoucestalost. No, ovakvo shvatanja verovatnosti kao što priznaje i Reichenbach dovodi do dveosnovne teškoce; prva teškoca pricinjava upotreba induktivnog zakljucka jer verovatnost koja seoslanja na induktivni zakljucak sadrži u sebi Humeovu kritiku po kojoj ona nije apriorna niaproteriorna, druga teškoca jeste tumacenje verovatnosti kada se iskazi odnose na pojedinacneslucajeve gdje je njezina upotreba nesuvisla.Kao osnovni pojam u interpretaciji verovatnosti Reichenbach uvodi pojam “pozit”: »Pojam pozita jekljuc za razumijevanje predvidackog saznanja. Iskaz o buducnosti ne može polagati pravo natačnost; uvek smo kadri da zamislimo da ce se desiti nešto suprotno ocekivanome, i ništa nam nejamci da se u buducnosti nece ostvariti ono što je danas plod mašte . . . Metoda ogleda i greškejedino je postojece orude predvidanja. Predvidacki iskaz je pozit; umesto da znamo njegovuistinitost, mi znamo jedino njegovu procjenu, koja se odreduje s obzirom na njegovu verovatnost ...Humeovom kritikom (177) indukcije, zato što se nije oslobodeo jednog osnovnog racionalistickogpostulata, potsulata da se istinitost sveg znanja mora moci dokazati . . . Po tom tumacenju, njegovuistinitost ne treba dokazivati; tražiti se može samo dokaz da on predstavlja valjan ili cak najboljipozit kojim raspolažemo. Takav dokaz u stanju smo da damo, pa na taj nacin možemo riješitiinduktivni problem.« (Ibid str. 243.)Konacno on zakljucuje da za indukciju treba naci opravdanje izvan teorije verovatnosti, jer samateorija verovatnosti pretpostavlja upotrebu indukcije. Takođe, pokušava indukciju opravdati samompotrebom pokušavanja tako slikovito objašnjava na sledeci nacin: »Čoveka koji izvodi induktivnezakljucke možemo usporediti sa ribaromkoji baca mrežu u nepoznat deo oceana – on ne zna da li ceuloviti ribu, ali zna da mora bacati mrežu ako želi da je ulovi. Svako induktivno predvidanje slicnoje bacanju mreže u ocean prirodnih zbivanja; mi ne znamo da li cemo imati dobar ulov, ali barpokušavamo da ga ostvarimo, i to uz pomoc najboljih sredstava kojima raspolažemo.« (Ibid str. 247.)

Tako na kraju dobivamo osnovni niz saznaja kod Reichenbacha. Svako znanje je verovatno znanje iono se potvrduje u smislu pozita ( tj. najverovatnije teorije ili skupaiskaza) a ujedno metoda iznalaženja ovog pozita postiže se samo indukcijom. (Ovakav stavkritizirao i sam B. Russell )

Na kraju ovog kratkog razmatranja navedimo njegov odnos prema problemu saznanja uopše kojise naziva funkcionalno shvatanje saznaje. OOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO

5) Funkcionalno shvatanje saznaje

U ovom poglavlju Reichenbach razmatra problem spoznavanja uopše. Odmah napočetku pokušava, kako on kaže, odrediti i napasti racionalizam tj. spekulativnu filozofiju:»Spekulativnu filozofiju odlikuje transcendentalno shvatanje saznanja, po kojem saznanjeprevazilazi opažljive predmete i ne proistice iz culnog opažanja. U naucnoj filozofijisaznanje se shvaca funkcionalno, kao orude predvidanja, a culno posmatranje kao jedinoprihvatljivo mjerilo istinitosti sintetickih iskaza.«182Logicki empirizam koji svoji naziv dobiva po tome što se u analizi saznaje služimetodom simbolicke logike, za njega, razlikuje se od spekulativne filozofije što se koristifunkcionalnim shvatanjem znanja, tako kaže: »Po ovom tumacenju, saznanje nas neupucuje na neki drugi svet, već ovozemaljske stvari prikazuje tako da vrši funkciju kojasluži odredenoj svrsi, svrsi predvidanja buducnosti.«183Ovdje se saznajni sadržaj, a što je jedna od osnovnih karakteristika logickogempirizma, smatra sistemom znakova pri cemu su znaci fizicki predmeti kao što kažeReichenbach ovi znaci svoju suglasnost protižu putem konvencije, tako na primer rijec“kuca” odgovara kuci itd. Znaci se spajaju tako da neki njihovi spojevi, koji nazivamorecenicama, odgovaraju stanjima stvari.Za njega proverljivost predstavlja nužan deo teorije znacenja, tako kaže da jeracionalizam uvek verovao da postoji znacenje po sebi, a empirici su uvek isticali daznacenje ovisi o proverljivosti. Dakle, teorija proverljivosti znacenja neophodan je deonaucne filozofije. Do ove filozofije moglo se doci tek pošto se teorija saznaje rasteretilasinteticke apriorne istine i ostatka spekulativne filozofije koji je stremio svetu entitetaodvojenog od opaženih predmeta itd. kao primer navedimo sledeci citat: »A dokaz da je182 Ibid str. 253.183 Ibid str. 256.178saznanje funkcionalno, da ono predstavlja najbolje orude predvidanja, nije se mogao datipre nego što je verovatnost bila protumacena na zadovoljavajuci nacin.«184Kao što i logicki empirizam, tako i Reichenbach suocava sa problemom opaženih ineopaženih entiteta a on to pokušava riješiti uvodenjem pojma “illata” što znaci predmetiizvedeni zakljucivanjem, a oni se razlikuju od concreta iz kojih je sacinjen svet opaženihpredmeta, kao i od abstracta koji predstavlja spojeve concreta. On prvi pojam odvaja odkonkretnih obekata ili njihovih spojeva i njihovo postojanje za njega je jedino verovatno.On tvrdi da funkcionalno shvatanje saznaje, tj. svodenja znacenja na proverljivostprevazilazi tradicionalni spor izmedu idealizma i realizma, tako kaže da se i u nekimsuvremenim shvatanjima pojavljuju ti stari oblici zato što se ne koristi funkcionalni pristupsaznaji: »Zacudo idealisticko shvatanje ega kao tvorca fizickog sveta nedavno je dobilonovu podršku u izvjesnim tumacenjima kvantne fizike, koja se na nedopustiv nacin služeBohrovom komplementarnošcu i Heisenbergovim stavom da se posmatranjem izazivaporemecaj . . . Kvantnomehanicka neodredenost nema nikakve veze sa odnosom izmedupromatraca i njegove sredine. Ta neodredenost protaje važna tek kasnije, kad svetnajmanjih obekata treba izvesti iz sveta većih obekata.«185Na kraju ovog kratkog razmatranja znanstvene filozofije Hansa Reichenbacha možemodati neke osnovne primedbe na njegova razmatranja. Kao i citav pravac logickogpozitivizma, tj. filozofi Beckog kruga, tako i Reichenbach u potpunosti sužava predmet idjelovanje filozofije tražeci izlaz samo u pozitivisticki orijentiranoj filozofiji. Sve problemekoje zasebne nauke ne mogu da riješe logicki empirizam proglašava pseudo-problemom u

filozofiji. Mi cemo u sledecem poglavlju obratiti pažnja na kritiku ovakvog pristupa, pai citave konstrukcije Beckog kruga i logickog pozitivizma i u odredenim delovima kritikace se odnositi i na stavove H. Reichenbacha koji pripada tom programu. No, ovdje bi smoipak trebali napomenuti neke razlike unutar samog tog programa koji njega odvaja u nekimoriginalnim rješenjima. Navedimo samo neke razlike, kao prvo to je odnos prema problemuindukcije koga on rješava, ili pokušava da riješi uvodenjem verovatnosti i polivalentnelogike. Necemo ulaziti u dublju analizu ovog rješenja jer se cini da je rješenje prividno i dase problem logickog statusa indukcije prebacuje na problem utemeljenosti verovatnosti.Takođe, daljnja situacija u filozofiji nauke krenut ce potpuno drugim putem sa sasvimdrugacijih pozicija u kome ce problem indukcije protati nebitan problem, kao što je torješenje koje je dao K. Popper.Ovdje možemo napomenuti još jednu razliku koji ce u odredenom smislu omekšatistavove strogog zahtijeva logickog pozitivizma u polju teorije znacenja. PredstavniciBeckog kruga, kao što smo rekli, su ucili da su iskazi koji nemaju analiticko ili fizikalno, tj.sinteticko, znacenje potpuno besmisleni. Reichenbach smatra ovaj stav pogrešnim. On,naime, pretpostavlja da postoje sledece tri vrste znacenja: znacenje kao fizikalna istina,logicko znacenje i nadempirijsko znacenje. Prvo je empirijsko-naučno, drugo –matematicko, trece je znacenje koje imaju religija, mitovi i spekulativna filozofija.Dakle, za razliku od većine logickih pozitivista, on pretpostavlja da postoje iskazi kojiimaju nadempirijsko znacenje. Ovi iskazi su izrazi osobnih ili grupnih želja, ciljeva,emocija i volje; oni su izraz ne kognitivnih delova našeg duhovnog života. Jezik ovogoblika znacenja nije jezik istine već verovanja, jezik emocionalno-voljne “argumentacije”.To je jezik metafora i slika koje bude i zadovoljavaju odredene ljudske emocije, želje,interese.Nad empirijskog znacenja su svi ne empiristicki, spekulativni filozofski sistemi. To su“individualisticke tvorevine” koje imaju funkciju slicnu funkciji umjetnosti – da bude184 Ibid str. 259.185 Ibid str. 268.179odredene emocionalno-voljne stavove da daju moralna naputak. No, njihovi iskazi ponekadimaju oblik kvazi-saznajnih iskaza, iskaza koji pretendiraju da su otkrica suštine sveta ičoveka, pravca kretanja povijesti i smisla života. Upravo, po Reichenbachu, na ovimpretendiranjima nice spekulativna filozofija.Svaki pokušaj da se logickom analizom ispituje saznajna vrednost ove filozofije,nema nikakvog smisla, jer saznaja stvarnosti u tim filozofijama nema. Ove filozofijerazumijemo, kaže Reichenbach, na osnovu psihološke analize, shvacamo ih kaosvjedocanstva o iracionalnim stremljenjima i interesima. Naučno filozofija postavljasamo jedan zahtjev – za istinitim saznanjem stvarnosti. Upravo zato ona mora da napustitežnje starih filozofa i da bude samo logicka analiza znanstvene prakse pozitivnih, posebnihnauke.Povijest spekulativne filozofije, po njemu, je povijest postavljanja pitanja na koje senisu mogli dati nikakav istiniti odgovori. Filozof je postavlja pitanja, a odgovore je davaopjesnik. Metafizicari su pjesnici u filozofiji. Dakle, ovdje se vidi bitna razlika izmeduReichenbacha i na primer Carnapa, jer metafizicki iskazi nisu besmisleni nego se nalaze una mestu na kome ne bi trebali da budu. Odavde onda slijedi da naučno filozofija kojupostavlja Reichenbach ne odbacuje metafizicke iskaze nego daje zahtjev da se oni“preorijentiraju”. Filozofija ne može postavljati ona pitanja na koja pozitivna, posebnanauka ne može dati odgovor. Zadatak znanstvene filozofije je da slijedi i objašnjavapraksu posebnih nauke.Ta filozofija ne pruža nikakva nova saznanja, jer nema drugog predmeta osimznanstvenikove prakse. Njen cilj je, pre svega, jasnost i naučno preciznost pojmova;njena metoda je metoda logicke analize znacenja naučnih pojmova. Kako kažeReichenbach, jasnost misli je jedno od najfinijih intelektualnih uživanja – ucinimo ganajvišim ciljem filozofa.Ovdje smo ukratko dali nekakve razlike izmedu opštih stavova Beckog kruga i

znanstvene filozofije H. Reichenbacha, ali su te razlike “kozmeticke” prirode i osnovneintencije ostaju na pozicijama logickog pozitivizma. U daljnjem djelu teksta obratimopažnja na kritiku logickog pozitivizma uopše. No, pre toga ukratko ponovimo nekeosnovne stavove logickog pozitivizma cija se filozofija nauke tj. teorijska osnovica zovejoš i lingvisticki obrat.

10. Lingvisticki obrat

Kako je već nagovješteno lingvisticki obrat u anglo-americkoj filozofiji imao je zarezultat jedno krajnje oskudno i jednostavno videnje nauke. nauka je svedena na svojkrajnji proizvod, na clanak objavljen u casopisu, a i taj se proizvod nije tretirao kao rezultatnekog procesa, nego kao skup tvrdnji u analizi kojih se apstrahira od vremena i od mestana kojem je nastao i od osobe koja ga je formulirala. Zadaca filozofije nauke kao logikenauke jest analiza logicke strukture tog skupa iskaza i ocjena njegove koherencije iverodostojnosti. Time su definišene logika nauke i tzv. kontekst opravdanja,proveravanja, potvrdivanja, potkrepljivanja teoretskih tvrdnji nauke. uz njih se dopuštapostojanje tzv. konteksta otkrica ili nastanka naučnih teorija, ali je on potpunoprepušten psihološkim, socijalnim, kulturnim i istorijskim istraživanjima, koja ne spadaju ufilozofiju nauke.Dakle, slika nauke koju iscrtava logicki empirizam prove je jednostavna i ErnanMcMullin (1974) uspio ju je sažeti u svega tri teze. Evo tih teza:180L-teza ili logicizam glasi: »Opravdanje naučnih tvrdnji mora, u principu, bitiiskazivo u obliku formalnih pravila logickog zakljucivanja«. Ova se teza oslanja na podjeluskupa naučnih iskaza, koji tvori neku naučnu teoriju ili tekst, na dva podskupa:podskup iskaza o opažanjima i podskup teoretskih iskaza. Prva klasa iskaza tvori tzv. jezikopažanja, a druga jezik teorije. L-teza kaže da se protupak opravdanja neke teorije ili neketeoretske tvrdnje svodi na uspostavljanje logicke veze izmedu ova dva podjezika. Nakonšto je cvrsta logicka veza uspostavljena i znanstveni jezik logicki homogeniziran,jednostavnim uvidom ustanovljuje se istinitost ili lažnost empirijskog iskaza, koja se ondaširi celim sistemom. Intencija je logickog empirizma da i sve druge epistemološkeprobleme transformira u logicka pitanja.F-teza ili fundamentalizam glasi: »Nauka mora poceti od nekog fundamenta koji jeizvan svake sumnje, bio taj temelj skup prvih nacela ili skup iskaza o opažanjima ili neštotrece«. Ova je teza zajednicka svekolikom filozofskom razmišljanju o nauke. naukamora projedovati temelje koje sama ne može ispitivati, jer je to par excellence proaofilozofije. Logicki empirizam je samo utoliko empirizam što za temelje uzima iskaze kojigovore o iskustvu, o opažanjima, pretpostavljajuci da je onaj neproredni uvid u istinitost ililažnost takvih iskaza obektivan i nadasve pouzdan.I-teza ili induktivizam glasi: »Nauke primereni nacin zakljucivanja je indukcija, jerona u biti znaci napredovanje od neproblematicnih iskaza o opažanjima premaproblematicnim teoretskim iskazima, od pojedinacnih slucajeva k generalizacijama«.Drugim rečima receno, opce teoretske tvrdnje podložne su reviziji iskljucivo »odozdo« uonoj mjeri u kojoj se razvija tačnost opažanja i širi podrucje motrenja. Revizija se,medutim, može ticati samo stupnja opštosti iskaza ili teorije.Na drugi nacin izrecene ove teze zahtijevaju da znanje bude izvjesno, konacno ijedinstveno, a pretpostavljaju da je svet na koji se nauka odnosi homogen, jednoslojan ikauzalno ureden. Izvjesnost saznaje implicira konacnost, tj. utvrdivanje istine u konacnomprotupku na nacin koji ce iskljucivati naknadno propitivanje. Jedinstvo saznaje osiguranoje temeljima, intersubjektivnim jezikom opažanja zajednickim svim naukema.Homogenost, jednoslojnost i kauzalna uredenost predmeta skrivena je u logicizmu s kojegse na svet prenosi logicka homogenost, linearna sekvencijalnost i jednoznacna povezanostrekonstruiranog naučnog jezika kao slike sveta. I pored instrumentalizma na koji jelogicki empirizam upucen zbog kritike svake metafizike, prešutno se pretpostavlja, a medu

naučnicima i otvoreno zagovara, homomorfizam jezika i sveta.Otvoreno zastupanje homomorfizma u tzv. naučnom realizmu, koji izvrsnokoegzistira s tri naveden teze, održava u životu ne samo korespondentnu teoriju istine, negoi toliko kritiziranu teoriju odraza. Naša filozofija smatra da je s teorijom odraza definitivnoobracunala na Bledskom kongresu. S teorijom odraza nije teško “obracunati”, tj. nacimnoštvo argumenata protiv. Medutim, obracun je definitivan tek onda kada se izgradi iosigura alternativa. Rasprava koja u filozofiji nauke traje izmedu realizma iinstrumentalizma pokazuje koliko je teško tu alternativu formulirati.Premda je I-teza bitan deo konteksta opravdanja ili provere naučnih teorija, daklejedne u osnovi bezvremene tematike, ona ujedno na izravan nacin odreduje model razvoja,ili tačnije rasta, nauke koji logicki empirizam može zastupati. Povijesnost nauke, akoje ta rijec uopše primerena, tice se iskljucivo njene kumulativnosti koja se ocituje, s jednestrane, u proširivanju opažanja, a s druge, u nadogradivanju sve opcenitijih iskaza. Teorijakoja je jednom verificirana ostaje to zauvek, a nova opažanja ili bivaju pod tu teorijunaprosto supsumirana ili zahtijevaju njeno proširenje. U potonjem slucaju ako se malimdopuna materija na da protegnuti na nova opažanja stvara se nova teorija koja medutimprethodnu obuhvaca kao svoj poseban slucaj. U stvari stara teorija postavši “poseban181slucaj” biva utopljena u novu teoriju u skladu s logicistickim zahtjevom logickehomogenosti.Razlikovanje i jednoznacna logicka povezanost opažajnog i teoretskog osiguravajudakle vremenski kontinuitet i kumulativnost, a to znaci esencijalnu atemporalnost nauke.Posebno jezik opažanja zajednicki svim istraživacima bez obzira na mesto i vrijemenjihova stvaranja garantova zajednicko i nepromenljivo znacenje svih pojmova pa prematome i usporedivost tvrdnji teorija koje vremenski slijede jedna drugu. Time je nadaljeosiguran i zajednicki skup podataka u odnosu na koji je moguce procijeniti valjanosthipotetskih konkurentnih teorija.U logickom empirizmu vlada potpuni ontološki, lingvisticki, metodološki iepistemološki monizam.182

11. Neki primeri kritike pozitivistickog programa

Idealan jezik nauke zamišljen je kao rekonstrukcija postojece nauke u skladu sone tri teze, ali i kao norma prema kojoj se ravna sve što pretendira na znanstveni status.Normativni zahtjev medutim implicira mogucnost, tj. “morati” podrazumeva “moci”, paako se pokaže da normativni ideal nije ujedno i moguci ideal tada se on pretvara u cistukonstrukciju i praznu utopiju. Upravo to dogodilo se s idealnim jezikom nauke.ispostavilo se da niti matematicka fizika, koja je po opcem uvjerenju bila najbliže idealu,nije u stanju oživotvoriti normu, da njena racionalna rekonstrukcija u skladu s tri teze vodinjenom drasticnom osiromašenju.Prve kritike logickog pozitivizma na njegovom vlastitom terenu, tj. na terenu filozofijeprirodnih nauke, zapocele su u ranim pedesetim godinama i kulminirale kasnihšezdesetih. Grosso modo one su se kretale u tri pravca.Meta prvih kritika bilo je kljucno razlikovanje opažajnog i teoretskog. U svojojPatterns of Discovery Hanson (1958) je uspio, nadovezajuci se na rezultate Gestaltpsihologije, nekih uvida povijesti nauke i Wittgensteinove analize jezika u Filozofskimistraživanjima (1953), pokazati kako opažanje nije neovisno o teoriji i da stoga opažajno iteoretsko unutar svake pojedinacne teorije tvore jedinstvenu cjelinu. Ako odista inajtemeljitiji pojmovi, pojmovi opažanja u sebe ukljucuju teoretska opredjeljenja, u skladus onom Einsteinovom izrekom da tek teorija odreduje što se može mjeriti, tada i znacenjeiskaza opažanja ne proizlazi samo iz njihove privilegirane veze s predmetom, tj. svanjezickim svetom, nego i iz uloge koju iskaz ili pojam igra unutar teoretsko-opažajnogsklopa. Stoga se ne mogu proveravati pojedinacne tvrdnje, kako je to lijepo Quine (1960)

pokazao, nego samo citave teorije. Dalja je posledica da se dve razlicite konkurentsketeorije ne mogu pozivati na isti skup empirijskih podataka, što dovodi u pitanje mogucnostnjihovog usporedivanja i racionalnog izbora medu alternativama. Hansona je prerana smrtsprecila da iz kritike prede u konstruktivnu izgradnju nove filozofije nauke, dok seQuine u clanku Epistemology Naturalized (1968) opredelio za svojevrsni naturalizam.Drugu liniju kritike u gotovo isto vrijeme otvorio je Toulmin i drugo, sve možda dodanašnjih dana, ostao u njoj gotovo usamljen. L-teza pretpostavlja da je svaka naučnoteorija naučno samo ako medu njenim pojmovima i iskazima postoji cvrsta logickaveza koja se dade formalizirati i reducirati na logicki kalkil. U malom djelu The Philosophyof Science Toulmin (1953) nastoji pokazati da je svaka naučno teorija više od skupaiskaza i više od logickog kalkila; da svaka od njih sadrži modele kao svojevrsne oblikereprezentacije i tehnike izvodenja (inferring techniques) koje nisu strogo logickogkaraktera. Time je skrenuo pažnju na ulogu modela, analogija i metafora u naukerastacuci mit o logickoj monolitnosti. Kasnije je Toulmin razvio ideju o znanstvenimteorijama kao populacijama pojmova i iskaza koje se bore za opstanak i tako se ukljucio unaturalisticki pokret.Najveći odjek imala je medutim kritika K. R. Poppera koju je publicirao već davne1934. godine, ali koja je anglo-americkom svetu postala dostupna tek s engleskimprevodom Logik der Forschung 1959. Popper se oborio na induktivizam i umesto nacelapozitivne verifikacije istaknuo svoje nacelo falsifikacije ili opovrgavanja. Prvi korak unjegovom argumentu, kada se iskljuci neutemeljenost nacela indukcije koja je poznata jošod Humea, zvuci kao dobar opis ponašanja znanstvenika. Oni odista vrlo cesto ignorirajuinduktivna pravila baconovskog ili bilo kojeg drugog tipa i vrlo brzo nakon pregleda proveogranicenog broja pojedinacnih slucajeva formuliraju opcenite zakljucke, da bi, medutim,te zakljucke tretirali ne kao induktivno verificirane tvrdnje već kao radne hipoteze kojimadalje ispituju podrucje primene ili istinitosti metodom pokušaja i promašaja. No drugi deoopisa po kojem naučnici vodeni moralnim motivom kriticizma usmjeravaju svoju183energiju nastojeci opovrci vlastite teorije prove je neadekvatan opis onoga što je Metronnazvao organiziranim skepticizmom naučnog kolektiva.Nacelo falsifikacije do krajnosti je zaoštrilo pitanje rasta ili razvoja nauke, koje jePopper otvorio ali na koje nije uspio u potpunosti odgovoriti. Delimična primenaevolucijskog modela, koji se sveo na vrlo reducirani oblik formule “slijepo variranje iselektivno zadržavanje”, nije pružila zadovoljavajuce objašnjenje ocigledne kumulativnostinauke. Dosledno nacelu falsifikacije povijest nauke sastojala bi se u nizanjuopovrgnutih i napuštenih teorija i pružala bi osnovu jedino za tzv. “pesimistickuindukciju”, po kojoj na temelju takve povijesti jedino što sa sigurnošcu možemo tvrditi jestda ce i naše današnje teorije u koje verujemo jednog dana biti opovrgnute, mrtve inapuštene.U svojoj kritici nije napustio L-tezu već ju je odvojio od I-teze, tj. pokazao da onamože valjati i ako indukciju prove ignoriramo i zamijenimo dedukcijom. Naglašavanjemprolaznosti teorija Popper je težište pitanja o svojstvenosti ili racionalnosti naukepomaknuo s logicke strukture proizvoda na metodu kojom se rezultati, tj. teorije,medusobno usporeduju i osiguravaju svoj opstanak. Usprkos stalnoj mijeni naučnihteorija, bit nauke, a to je metoda falsifikacije kao osnova fundamentalne kriticnostinauke, ostaje nepromenljiva. I pored odlucnog i upornog ostajanja na terenu logikenauke, teorija razvoja nauke dovela je Poppera medu zacetnike naturalisticke linije.

a. Analiticki i sinteticki sudovi

Jedan od najpoznatijih prigovora logickom pozitivizmu jeste podjela sudova naanaliticke i sinteticke, a pošto ta podjela predstavlja nužan uslov za program slijedi da je icitav konstrukcija u najmanju ruku “sumnjiva”. Vidjeli smo da su pozitivisti smatrali da suanaliticke recenice (logike i matematike) univerzalno i nužno istinite na osnovu znacenja

termina od kojih su sastavljene. Ako termini imaju isto znacenje, onda su “sinonimni”, akose, na primer, recenicom tvrdi i identitet izmedu dvaju sinonima, recenica je “tautologija”.Ova recenica je istinita “analiticki”, a buduci da je pozitivisticko shvatanje analiticnostipocivalo na znacenju izraza, nije cudno što je posebna pažnja provećena analizi izraza“znacenje”, “analiticnost” i ostalih semantickih termina. Analizu su se posebno provetilikriticari pozitivizma koji su nastojali pokazati da pozitivisticko razlikovanje analitickog isintetickog nije održivo zato što nisu pružene zadovoljavajuce definicije tih temeljnihtermina.Obratimo, kao primer, pažnja na pojam sinonimnosti koja ima bitno mesto kodanalitickih sudova. Sinonimnost je vezana uz analiticnost na sledeci nacin. Recenica “A jeB” analiticki je istinita “A” i “B” jesu sinonimni. Takav se protupak naziva salva veritatetest, koji cemo pokazati na sledecem primeru; želimo znati imali izraz “čovek” istoznacenje kao i izraz “racionalna životinja”. Ustvari, želimo znati jesu li ta dva izrazasinonimi, a da bismo to utvrdili trebamo uciniti slijedece: u svakoj recenici tipa »Čovek je… « izraz “čovek” trebamo zamijeniti izrazom “racionalna životinja” cime dobivamo»Racionalna životinja je … «. Ako su sve istinite recenice tipa »Čovek je … « ostaleistinite kada se “čovek” zamijenilo s “racionalna životinja” i ako su sve neistinite receniceovoga tipa ostale neistinite kada se izraz “čovek” zamijenio s “racionalna životinja”, ondaovi izrazi doista imaju isto znacenje, odnosno oni jesu sinonimi. Odavde onda slijedi darecenica »Čovek je racionalna životinja« jest analiticki istinita recenica. Prema tome, salvaveritate test trebao bi predstavljati kriterijumi pomocu kojega možemo utvrditi koji su izrazisinonimni, a time onda i koje su recenice analiticke a koje sinteticke. Tako na primerCarnap daje definiciju sinonimnosti: »Dva izraza, koji sami nisu recenice, ali se javljaju u184recenicama, mogu imati isti smisao, isto znacenje, usprkos tome što su sacinjeni odrazlicitih rijeci. Ta relacija, koju cemo oznacavati terminom “sinonimnost”, može bitidefinišena i na formalni nacin: dva se izraz nazivaju uzajamno sinonimnim ako se sadržajbilo koje recenice koja sadrži jednoga od njih ne izmijeni ako taj izraz zamijenimo drugim.Tako, na primer, izraz “5+2” i “4+3” jesu sinonimni, zato što sadržaj recenice nece bitizmijenjen ako u ovoj recenici “5+2” zamijenimo s “4+3” ili vice versa.«186Medutim, problem je u tome što izgleda da je kriterijumi, to jest test, zapravo cirkularan.Naime, da bi smo utvrdili jesu li neka dva izraza sinonimni, trebamo ih podvrgnuti salvaveritate testu. U recenici »A je … « izraz “A” zamijenimo izrazom “B” i onda gledamoima li »A je … « istu istinosnu vrednost kao i »B je… «. Pitanje je kako to “gledamo”ima ju li »A je … « i »B je … « istu istinosnu vrednost. Na osnovi cega tvrdimo da tedve recenice imaju ili nemaju istu istinosnu vrednost? Ocito je da se, kada se nastojimoutvrditi imaju li te dve recenice istu istinosnu vrednost, zapravo prešutno oslanjamo napretpostavku da dani izrazi jesu ili nisu sinonimni. Ako nam salva veritate test da pozitivanrezultat - da neki izrazi jesu sinonimni – to ne znaci da je na nezavisan nacin utvrdeno daoni jesu sinonimni. Ono što je utvrdeno, u najboljem slucaju, jest to da smo i pre impliciteverovali da dani termini jesu ili nisu sinonimni. Ovo znaci da sam test ne može reci ništanovo o sinonimnosti ni analiticnosti, jer je prema ovom i on odnosno njegova primenatautološka, odnosno imamo cirkularnost. Samo ako već verujemo da “A” i “B” imaju istoznacenje tj. da su sinonimni, samo ce onda i recenica »A je B« biti analiticka, i samo ceonda “A” i “B” zadovoljiti salva veritate test.Ukoliko navedeni test treba da izbjegne cirkularnost i da bi ga se moglo upotrijebitikao kriterijum sinonimnosti, potrebno je da njegovi rezultati budu u potpuno nezavisni od većpostojecih verovanja o sinonimnosti izraza. Medutim, njegovi su rezultati upravo upotpunosti zavisni od već postojecih verovanja o sinonimnostima. Stoga izgleda da ovajtest ne može služiti niti kao kriterijumi sinonimnosti niti kao kriterijumi analiticnosti. Samo ovaprimedba pokazuje da je sigurnost programa koji su zapoceli logicki pozitivisti protajeupitna.Tako nije cudno da, na primer, Morton White tvrdi da ne postoji jasna ni oštragranica izmedu analitickih i sintetickih sudova jer kriterijumi sinonimnosti zapravo zasnovan

na kriterijumu analiticnosti, isto tako ne postoji niti jasan i oštar kriterijumi sinonimnosti. Tako onkaže: »tvrdnje modernih empiristickih “papa” predstavljaju neuspješne pokušaje ocuvanjadualizma srednjovjekovnih, skolastickih papa.«187 Za recenice koje su se tradicionalnosmatrale primerima bitnog pripisivanja sredinom dvadesetog stoljeca tvrdilo se dapredstavljaju analiticke sudove, na primer: »Svi su ljudi životinje«, »Svaki je brat muško«,»Svi su ljudi racionalne životinje« itd. S druge strane, za recenice koje su se tradicionalnosmatrale primerima akcidentalnog pripisivanja tvrdilo se da predstavljaju sintetickesudove, na primer: »Svi su ljudi dvonošci« ili »Svaki se brat ponaša suparnicki«. Kaotipican primer problematicne podele White navodi predikat “čovek”. On u svome tekstunavodi jedan zanimljiv primer, tj. dva iskaza koja glase: »Svi i samo ljudi jesu racionalneživotinje« i iskaz »Svi i samo ljudi jesu bespernati dvonošci«. Logicki pozitivisti tvrde daje prva recenica istinita analiticki, a druga sinteticki a razlog leži u tome što “čovek” i“racionalna životinja” jesu sinonimi, a dok “čovek” i “bespernati dvonožac” nisu sinonimi.Ako se kriterijumi analiticnosti svodi na kriterijumi sinonimnosti, onda treba pronacizadovoljavajuci kriterijumi sinonimnosti.Ocigledno je da možemo odluciti izmedu sledecih solucija; da “čovek” i “racionalneživotinje” jesu sinonimi, odnosno možemo reci da svi i samo ljudi po definiciji jesu186 R. Carnap, Philosophy and Logical Sinatx, AMS Press, New York, 1935, str 58.187 M. White, The Analytic and the Synthetic: an Untenable Dualism, u Linski 1952. str 10.185racionalne životinje. Tada ce i salva veritate test biti zadovoljen na osnovi naše odluke.Medutim, izgleda da niti ovim putem ne možemo nigdje stici , jer za prirodni jezik nepostoji nikakva knjiga jednom zauvek danih pravila. Pozitivisti su smatrali da mogu datiracionalnu rekonstrukciju jezika. Ova rekonstrukcija bi predstavljala eksplikacijuimplicitno prihvacenih pravila jezika, kako u svakodnevnom tako i u naučnom jeziku.Razlika izmedu analitickih i sintetickih sudova cesto se objašnjavala tvrdnjom da»analiticki sudovi jesu oni cije je poricanje samokontradiktorno«. (White) To bi znacilo darednica »Svi i samo ljudi jesu racionalne životinje« jest analiticki istinita zato što recenica»Nisu svi ljudi racionalne životinje« ili »Nisu samo ljudi racionalne životinje« predstavljalakontradikciju. Medutim, takvo objašnjenje ne može biti zadovoljavajuce jer je cirkularno.Naime, reci da recenica »Svi i samo ljudi jesu racionalne životinje« jest analiticki istinitajest isto i što i reci da njena negacija jest kontradikcija.Bilo je pokušaja da se analiticnost i sinonimnost objasne terminima kontrafaktickihkondicionala. Znacenje tvrdnje da “čovek” i “racionalna životinja” jesu sinonimi bila bi,navodno, objašnjena tvrdnjom da »Da nam je bilo pokazano nešto što nije racionalnaživotinja to ne bismo nazvali čovekom«. 188 Ako je recenica »Da nam je bilo pokazanonešto što nije bilo racionalna životinja, to ne bismo nazvali čovekom« istinita, onda jeistina i da su “čovek” i “racionalna životinja” sinonimi. Poanta je u tome, ako “A” i “B”doista jesu sinonimi, onda cemo svim onim i samo onim predmetima kojima pripisujemopredikat “A” pripisati i predikat “B”. Stoga kontrafakticka recenica tipa »Da nam je bilopokazano nešto što nije racionalna životinja, to ne bismo nazvali čovekom« služi bilo kaostvarni, bilo kao misaoni eksperiment kojim utvrdujemo jesu li ili nisu “čovek” i“racionalna životinja” sinonimi. Medutim, izgleda da je stvar opet cirkularna, jerkontrafakticki eksperiment dat ce pozitivan rezultat samo ako već smatramo da neki izrazijesu sinonimi.Ovi i drugi pokušaji pokazuju da je nemoguce napraviti oštru razliku izmeduanaliticki i sintetickih sudova. Ako nemamo pouzdatog kriterijumima sinonimnosti ianaliticnosti, onda niti u odredenom i poznatom kontesu ne možemo odrediti koji izraziojesu, a koji nisu sinonimni. Tvrdnja da sinonimnost i analiticnost ovise o kontekstu i vrstidiskursa, ako je istinita, može doprinijeti razumijevanju prirode sinonimnosti i analiticnosti,ali ne može pružiti kriterijumi za ustanovljavanje jesu li neki izrazi sinonimni ili nisu.Stoga White zakljucuje da nije moguce dati jasan i oštar kriterijumi sinonimnosti: »Netvrdim da kriterijumi analiticnosti i sinonimnosti nikada ne može biti dan. Tvrdim da nikakavnije bio dan i, više pozitivno, da ce prikladan kriterijumi razliku izmedu analitickog isintetickog verovatno uciniti razlikom u stupnju. Ako je to održivo, onda je dualizam koji

deli i skolastici i empiristi uspješno doveden u pitanje. Analiticka filozofija više nece bitioštro odvojena od nauke i nepremostivi jaz više nece deliti one koji vide znacenje ilibiti i one koji skupljaju cinjenice.«189Ovdje smo kratko razmatrali problem s kojim se susrece program racionalnerekonstrukcije jezika koju je zapoceo logicki pozitivizam, ali nisu samo to problemi sakojima se suocio ambiciozni plan Beckog kruga. U daljnjem tekst navest cemo kritiku kojase odnosi na druge probleme koje sa sobom nosi ovakav pristup filozofiji nauke, a to jekritika koju daje Quine i cija kritika najjasnije ogleda nepremostive probleme logickogpozitivizma.188 M. White, Ibid.str. 326189 M. White, Ibid. str. 330.186

b. Quine – dve dogme empirizma

Povijest analiticke filozofije može se prikladno podeliti na tri razdoblja uzimajucikao istorijski okvir dva svjetska rata. Prvo je razdoblje utemeljiteljsko i seže do kraja prvogsvjetskog rata – s Fregeom, Russellom i ranim Wittgensteinom kao glavnim junacima.Drugo je meduratno, neopozitivisticko, s Beckim i Berlinskim krugom kao težištem. Trece,prolijeratno, u mnogome je obilježeno Quineovim190 delom, pogotovo do pocetkasedamdesetih godina. Iako je na njega imao veliki utjecaj R. Carnap u pocetnimrazmatranjima, on postoje jedan od glavnih kriticara ideja logickog pozitivizma.Pre nego što krenemo na analizu njegove kritike ponovimo još jednom stereotipneodrednice logickog pozitivizma.Atomizam i verifikacionizam u teoriji znacenja. Stajalište ima dva aspekta. Najpreatomizam: izjavna recenica odnosno sud jest jedinica odnosno atom znacenja. Ona imaznacenje relativno nezavisno od konteksta i od drugih recenica u jeziku. Znacenje većihcjelina (recimo nekog diskursa, fizikalnog, biološkog, opcenito naučnog, ilisvakodnevnog, ili religijskog) nastaje mehanickom kombinacijom znacenja recenicaatoma.U cemu se sastoji znacenje recenice? Odgovor: u okolnostima koje omogucujuproveru (verifikaciju) njezine istinitosti. Na primer, recenica »Kiša pada« tvrdi i znaci dacu, ako sam prikladno situiran, vidjeti padanje kiše (ili barem imati cvrsti i neopovrgljiviutisak da kiša pada). Ona dobiva svoje znacenje iz recenica koje se izravno proveravajuiskustvom, pa ih cesto zovu recenice motrenja. To se ucenje o znacenju nazivaverifikacionizam. Recenice koje se ni u nacelu ne daju proveriti nemaju znacenje.Quine ukazuje na to da navedene kombinacija svodi znacenje na izoliranuproverljivost i tvrdnju da su recenice proverljive i imaju znacenje u izolaciji od cjelinejezika naziva «redukcionizam».Fundacionalizam u saznajnoj teoriji. Naše saznaje (kao i sva naša verovanja)dele se na temeljne i utemeljene. Cela saznajna konstrukcija može se prikazati kaopiramida: u temelju su jednostavna verovanja, bliska osjetilnom ili zamjedbenomdoživljaju, a na vrhu opcenitija verovanja. Saznajno teorijsko shvatanje po kojemu našasaznaja ima takvu piramidalnu strukturu s jasnom podjelom na temeljna i na utemeljenaverovanja naziva se fundacionalizmom, a zastupali su je filozofi poput Descartesa,Husserla, Russella i Reichenbacha.Vidimo da postoji analogija izmedu verifikacionizma u teoriji znacenja ifundacionalizma u saznajnoj teoriji: oba polaze od temeljnih elemenata, većinomzamjedbenim, a složene pojave (znacenjske ili saznajne) utemeljuju jednoznacno u ovimjednostavnijim.Autonomija pojmovnih (analitickih) istina (i u skladu s tim strogo razlikovanjeanalitickog i sintetickog). Logicki pozitivisti razvili su na originalan nacin kantovskorazlikovanje analitickog i sintetickog i apriornog te aproteriornog.Usporedite sudove(U) »Svaka je udovica bila udana« i(T) »Svaka je udovica tužna«.

Prvi sud izgleda nužno istinit, dok drugi, cak i ako je istinit, sigurno nije nužan.Odakle nužna istinitost prvoga? Filozofska tradicija, od Kanta i Leibniza do Fregea iBeckog kruga odgovara: iz prirode pojmova odnosno znacenja rijeci, u ovom slucaju pojma“udovica” i “udana”. Udovica je bivša udana žena koja je izgubila supruga, i sud (U) samo190 Willard van Orman Quine roden je 25. lipnja 1908. godine u Akronu (država Ohio). Glavno podrucjeranog interesa bile su mu matematika i filozofija i kada je saznao za B. Russella odlucio se za studijmatematike (na koledžu Oberlin ) s posebnom naglaskom na logici.187rašclanjuje pojam odnosno znacenje rijeci “udovica”. Takvi su sudovi tradicionalnonazivaju analitickima. Nadalje, onaj tko poznaje hrvatski jezik (i uopše svatko tko imapojam udovice) znade da je (U) istinit: za njegovu proveru nije potrebno istraživanje opojedinim udovicama da bi se ustanovilo jesu li bile udane. Zato su analiticki sudovisaznajno nezavisni od iskustva, tj. apriorni. Za razliku od prvog, drugi sud nije nužnoistinit. Prema Kantovu opisu on sintetizira dve sastavnice koje su medusobno nezavisne –biti udovica i biti tužan – pa se zove sintetickim. Razlikovanje analitickih i sintetickihsudova je od Kanta na ovamo cvrsto ukorijenjeno u filozofskoj tradiciji. Logickiorijentirani filozofi predložili su tačnija odredenja analitickog i sintetickog (sud (U) jeanaliticki jer se može izvesti iz definicije udovice i iz logickih zakona, tvrdeo bi Frege),zadržavši temeljnu zamisao. Odbacivši (kantovsku) zamisao da bi neki sinteticki sudovimogli biti apriorni, oni su podrucje apriorne saznaje suzili na analiticke sudove. Zapišimoto kao prvu pod tezu:i) Analiticki sudovi su apriori, a sinteticki su aproteriori. Apriorni sud jest sud koji jeracionalno prihvacen (“potvrden”) bez obzira na ikakve empirijske cinjenice.Logicki pozitivisti bavili su se onda pitanjem odakle nužna istinitost analitickimsudovima. Najpopularniji odgovor glasi da je ona rezultata znacenja, a znacenje proizlazi izkonvencije (Carnap, Ayer). Prešutno je znacenje rijeci “udovica” odredeno konvencijomkao »udana žena koja je izgubila supruga«, i pozivanje na tu konvenciju objašnjava zašto jesud (U) nužno istinit. Ono ujedno objašnjava apriornost našeg znanja da je (U) istinito: toznanje ne ovisi o iskustvu (s udovicama) zato što pociva iskljucivo na poznavanju jezicnihkonvencija. Možemo stoga ucenje logickih pozitivista sažete u sledecu podtezu.ii) Analiticki sudovi su istiniti na temelju znacenja, tj. na temelju konvencije kojauspostavlja znacenje.Poseban slucaj analitickih istina jesu logicke istine. Pozivanje na analiticnost iobjašnjenje konvencijom unutar logicko-pozitivisticke tradicije doživljeni su kao rješenjekrajnje neugodnog problema: kako empiristicki objasniti ulogu logike i matematike.Tradicionalno empirijsko rješenje da su iskustvene nauke jest neverovatno; s drugestrane cini se da one nemaju nikakva iskustvenog sadržaja, a da su ipak smisaone i krajnjerelevantne za nauka. Zamisao da su one prazne, istinite samo na temelju znacenja pa timei konvencije, izvlaci empirizam iz neprilike.Autonomija filozofske analize. Razlikovanje analitickog i sintetickog – ako jeispravno – otvara pogled na podrucje pojmovnih istina. U slucaju jednostavnih pojmovakao što je “udovica” i pojmovne su istine jednostavne. No, složeni pojmovi ocitopodržavaju složene istine pa bi njihova analiza mogla biti i sadržajno zanimljiva.Logicki pozitivisti, kao i drugi analiticki filozofi meduratnog i ranog prolijeratnograzdoblja iskoristili su ovu mogucnost da bi unutar znanstvene kulture osigurali mesto zasamostalnu filozofsku djelatnost: filozofija je analiza jezika, znacenja i pojmova pa je takoautonomna u odnosu na nauka, cak i kada analizira jezik zanosit. Njihova je krilatica;filozofija je pojmovna ili znacenjska analiza. Tako se saznajna teorija bavi definicijomsaznaje odnosno njezinoga rezultata, znanja, ontologija najopcenitijim pojmovima(kategorijama) koje se ticu bica i postojanja, etika pak znacenjem moralnih izraza. Razlicitisu filozofi iz navedenih škola razlicito odredivali granice legitimnih filozofskih podrucja(neki su imali na primer više razumijevanja za prakticku filozofiju ili estetiku, neki manje),no svi se slažu u tome da je filozofija znacenjska ili pojmovna analiza. Takvo odredenjefilozofije umnogome je skromnije od klasicnih odredenja po kojima se filozofija bavisadržajnim pitanjima. No, gubitak sadržajnosti delimično je nadoknaden samostalnošcu:

filozofija je autonomna u odnosu na druge saznajne djelatnosti, cak i u odnosu nanauka.188Quine je pocetkom pedesetih godina ovog stoljeca doveo u pitanje sve cetiri navedeneteze. Grupirajuci prvu i drugu u jednu tvrdnju i poslednje dve zajedno, on govori o»dvjema dogmama empirizma«. Moguce je da je jedan od korijena njegovasuprotstavljanja bio americki pragmatizam, a drugi strujanja unutar samog Beckog kruga,posebno filozofija O. Neuratha – fizikalista i holista – koji se najmanje uklapao u stereotiplogickog pozitivizma.U poznatom tekstu »Two Dogmas of Empiricism«, Quine tvrdi da je cjelokupnapozitivisticka filozofija zasnovana na dvjema dogmama. Prva je dogma razlikovanjeanalitickih i sintetickih sudova. Druga je dogma redukcionizam – stav da se svi sintetickisudovi dadu svesti na jednostavnije i jednostavnije sve dok se ne dode do bazicnih sudovakoji opisuju neproredno iskustvo. Smislenost i istinosna vrednost svih složenihsintetickih sudova ovisi o tim bazicnim sudovima. Quine je tvrdeo da su obe dogme neodržive.Mi smo u prethodnom delu pokazali kako je problematicno shvatanje pozitivizma oapsolutnom razlikovanju analiticnih i sintetickih sudova, no radi važnosti Quinova rada micemo ukratko dati i njegov pogled na ovu problematiku. Stav da su analiticki sudovi istinitina osnovi znacenja termina od kojih se sastoje cesto se uzimao u smislu da su definicijetermina od kojih se sud sastoji takve da ga cine istinitim. Medutim, ovdje se postavljapitanje definicija definicije, odnosno pitanje je što znaci izraz “definicija termina”. U svompoznatom navedenom delu Quine razlikuje tri shvatanja definicije, i pokazuje da sesinonimnost i analiticnost ne mogu utemeljiti niti na jednom od ta tri shvatanja.Prema prvom shvatanju termina “definicija”, definicija nekog termina jest ono štostoji u rjecniku. “A” i “B” jesu sinonimi i recenica »A je B« jeste analiticki istinita ako isamo ako u rjecniku stoji da “A” i “B” jesu sinonimi. Problem s takvim shvatanjem izraza“istinito na osnovi definicije” jest u tome što rjecnici predstavljaju zapise već postojecihsemantickih odnosa. Lingvist ne postavlja definicije time što piše rjecnik, piši cu rjecnik onsamo zapisuje već postojece definicije. Prema tome, rjecnici ne predstavljaju izvoresinonimnosti i analiticnosti.Drugo shvatanje izraza “definicija” odgovara onome što Carnap zove eksplikacija.Eksplikacija nekog pojma ne sastoji se samo od bilježenja postojece definicije tog pojma,već i od dodatne analize i preciziranja znacenja tog pojma. Dakle, eksplikacijom pojmadelimično se i zadaje znacenje tog pojma. Medutim, problem je u tome što se znacenjesamo delimično zadaje. Eksplikacija ne krece ni od cega, prilikom eksplikacije uzima se uobzir već postojece znacenje koje se onda precizira i dotjeruje. To jest, i eksplikacija kreceod već postojeceg znacenja i već postojecih sinonimnosti. Osim toga, za eksplikaciju nekogpojma koriste se drugi pojmovi koji isto tako već imaju znacenje i koji, prema tome, već odpre stoje u odnosima binomnosti ili slicnim, slabijim, odnosima s drugim pojmovima.Prema tome sinonimnost i analiticnost ne mogu se utemeljiti niti na eksplikaciji; time štosmo shvatili znacenje izraza “eksplikacija” još nismo shvatili znacenje izraza “istinito naosnovi definicije”. “Eksplikacija” ne objašnjava “istinito na osnovi znacenja”, već gapretpostavlja i pociva na njemu.Trece shvatanje izraza “definicija” jest: »eksplicitno konvencionalno uvodenjenotacije u svrhu pukog skracivanja. Ovdje definiendum protaje sinoniman s definiensomupravo zato što je bio stvoren zato da bi bio sinoniman s definiensom.«191 Takve sedefinicije javljaju u normalizacijama prirodnih jezika, logici i matematici. Ovakve suskracenice vrlo pogodne i korisne jer bitno ubrzavaju i olakšavaju racunanje ili bilo kakvobaratanje simbolima. Medutim, niti »eksplicitno konvencionalno uvodenje nove notacije u191 W.V.O. Quin, “Two Dogmas of Empiricism”, Philosophical Review 60, u Zabeeh, Klemeke, Jacobson,1974. str, 200.189svrhu pukog skracivanja« ne može nam pomoci da shvatimo sinonimnost i analiticnost. Pritome, dakle, moramo napomenuti da uvodenje skracenica koje uveliko pomažu u

razlaganju složenih iskaza, cija je ona skracenica ali i uvodenje pogodne skracenice neobjašnjava već pretpostavlja sinonimnost i analiticnost. Stoga Quine zakljucuje da seznacenje izraza “analiticki istinita recenica” ne može pojasniti pozivanjem na “recenicaistinita na osnovi definicije termina”. Isto nam tako izraz “sud istinit na osnovi definicijepojmova” nece pomoci prilikom shvatanja izraza “sud istinit na osnovi znacenja pojmova”.Možda se cini pretjeranim razmatranje oko razdvajanja analitickih i sintetickihsudova ali su ta razdvajanja bila nužna za osnovnu nakanu logickog pozitivizma. Pozitivistisu polagali velike nade u razvoj logike, ocekivali su da ce sistematska primena logike nasvakodnevni jezik riješiti većinu, pa možda cak i sve filozofske probleme. Po tom je pitanjunajviše ucinio Carnap. Medutim, ta se nada izjalovila i u slucaju podele recenica naanaliticke i sinteticke. Tako Quine kaže: »Cesto se sugeriralo da se teškoce u odvajanjuanalitickih od sintetickih tvrdnji u obicnom jeziku javljaju zbog nejasnoca obicnog jezika ida je razlika jasna kada imamo precizan umjetni jezik s eksplicitnim “semantickimpravilima”. To je, medutim, kao što cu sada pokušati pokazati, konfuzija.«192 Quineovase kritika, isto kao i u slucaju objašnjavanja analiticnosti pozivanjem na definiciju i salvaveritate test, svodi na to da upotreba termina “analiticki istinito” u formaliziranom jezikune može objasniti upotrebu termina “analiticki istinito” u prirodnom jeziku zato što jepretpostavlja. Semanticka pravila umjetnog jezika mogu nam reci koje su receniceanaliticke u tom jeziku. Medutim, tada znamo koje recenice jesu analiticke i koje nisu, alijoš uvek ne znamo što to znaci da te i te recenice jesu analiticke. »Ukratko, pre štomožemo razumjeti pravilo koje pocinje s 'Recenica S je analiticka za jezik L0 ako i samoako…' moramo razumjeti opšti relativni termin 'analiticko za'; moramo razumjeti 'S jeanaliticko za L', gdje su 'S' i 'L' varijable.«193 Ako analiticnost objasnimo pozivanjem nasemanticka pravila, onda opet ne znamo što je to analiticnost zato što je znacenje izraza“semanticka pravila” nejasno barem isto koliko i znacenje izraza “analiticko”. Ako kažemoda semanticka pravila jesu ona pravila koja znacenjski povezuju umjetni jezik s prirodnim,onda se razumijevanje analiticnosti u terminima semantickih pravila umjetnog jezika opetsvodi na već postojece razumijevanje analiticnosti iz prirodnog jezika.Buduci da se oštra i jasna granica izmedu analitickih i sintetickih sudova ne dauspostaviti niti pozivanjem na definicije pojmova, niti pozivanjem na salva veritate test,niti pomocu formaliziranih modela, Quine zakljucuje da takva granica ne postoji: »Ocito jeda istinitost opcenito ovisi i o jeziku i o izvanjezicnoj cinjenici. Recenica „Brut je ubioCezara” bila bi neistinita da je svet bio drugaciji u odredenom pogledu, ali bi isto tako bilaneistinita da se dogodilo da rijec “ubiti” ima smisao od “roditi”. Stoga se dolazi u iskušenjeda se pretpostavi da se istinitost recenice nekako može rastaviti na jezicnu komponentu icinjenicnu komponentu. Ako se prihvati ova pretpostavka onda izgleda razumno da unekim recenicama cinjenicna komponenta treba biti nula; i da takve jesu analitickerecenice. Ali, usprkos svoj svojoj a priori plauzibilnosti, granica izmedu analitickih isintetickih recenici naprosto nije bila povucena. Da se takva granica uopše može povucijest neempirijska dogma empirista, metafizicka stvar vjere.«194Doduše, Quine smatra da je podjela na analiticko i sinteticko plauzibilna u smislu daukupno ljudsko znanje doista ima jezicnu, tj. analiticku i sinteticku, tj. iskustvenukomponentu, ali da je problem u tome što, kada se radi o pojedinim recenicama, te dvekomponente nije moguce razluciti. Tako Quine kaže: »Smatram da je govor o jezicnoj icinjenicnoj komponenti u istinitosti svakog pojedinog iskaza besmislica i korijen mnogih192 Quine, Ibid. str. 205.193 Ibid.str. 205.194 Ibid. str.207.190besmislica. Uzeta kao cjelina, nauka ima svoju dvostruku ovisnost o jeziku i iskustvu; alitaj se dualizam ne da u znacajnoj mjeri utvrditi u iskazima nauke ako ih se uzme jednogpo jednog.«195Quine obrazlaže svoje odbacivanje apriornosti pozivanjem na novovjekovneznanstvene revolucije: matematicari su dve tisuce godina mislili da je euklidskageometrija apriorno istinita, ali pokazalo se da su bili u zabludi. Zakljucak je vrlo

radikalan: tobožnji apriorni sudovi naprosto su aproteriorni sudovi u koje vrlo tvrdoverujemo ; razlike su samo u stupnju, a nisu i nacelne.Preostaje dakle drugo rješenje koje bi moglo glasiti: tvrdnja da su analiticki sudoviistiniti temeljem znacenja, a znacenje projeduju zahvaljujuci konvenciji. Quin se sa ovomtvrdnjom obracunavao vremenski najranije i to pocevši od kritike konvencionalizma(sredinom tridesetih godina prošlog stoljeca). On uzima za središnji primer tobožnjukonvencionalnost logickih i matematickih istina, i protiv nje navodi niz razloga:Prvo, ako bi smo i pretpostavili da su neke polazne istine (aksiomi) zadanikonvencijom ostaje problem kako iz tih izvodimo sve ostale (logicko-matematicke) istine.Da li nam za svaki izvod treba nova konvencija? U tom bi nam slucaju trebalo potencijalnobeskonacno mnogo konvencija, tako da konvencionalnost upada u beskonacan regres.Drugo, ako konvencionalnost znaci samo to da možemo proizvoljno odabrati nekesudove kao aksiome i onda iz njih izvoditi tačno prave teoreme logike i matematike, ondatakva konvencionalnost nije ništa posebno: svaki sistem znanja – fiziku, biologiju i slicno –možemo urediti na taj nacin, stoga logika i matematika po tome nisu posebne u odnosu naempirijska znanja.Trece, neki matematicki sudovi (na primer sudovi euklidske geometrije) u stvarnostisu bili odbaceni, i to s pravom, na temelju empirijskog iskustva. Dakle, ni ostali logickomatematickisudovi ne bi smjeli biti imuni na promenu. Tada je konvencija koja bi ihproglašavala imunima neopravdana.Cetvrto, pozivanje na konvenciju ništa ne objašnjava, pogotovo ne zašto priznajemokao istinite upravo neke tvrdnje (na primer princip neproturjecnosti), a ne neke druge.Poseban razlog protiv konvencionalizma odnosi se na proširenje konvencionalnosti slogike i matematike na druge navodno pojmovne istine (na primer da se dorucak jede prerucka).Konvencija je ili donesena javnom odlukom (eksplicitna) ili eventualno prešutna. No,takve istine (kao što je ova o dorucku) sigurno nisu predmetom eksplicitnog javnogdogovora. S druge strane, reci da je rtu na delu «prešutna konvencija» znaci samo reci daljudi prešutno cvrsto prihvacaju takav sud, a to sudu ne daje nikakav nacelno drugacijistatus od onoga koji imaju vrlo uvriježeni apriorni sudovi.Utjecaj kritike konvencionalizma bio je velik. Filozofija logike oslobodila se idejekonvencije, u filozofiji matematike otvoren je put umjerenom empirizmu. Dok je zaQuinove ucitelje matematika bila grana logike cija istinitost pociva na konvenciji iznacenju, za njega je matematika srodna prirodnim naukema, samo mnogo opcenitija,zapravo opceprimenljivija. Matematika je sluškinja svih nauke i taj «promiskuitet»,kako ga Quine zove, njezina je posebnost. Predmeti o kojima matematika govori, naproeskupovi, realni su, iako apstraktni, a o njima zakljucujemo kao što zakljucujemo o drugimteorijskim stvarima – elektronima, genima i slicno – polazeci od iskustva i promatranja iusvajajuci ona nacela koja daju najbolje ukupne rezultate. U delu o teoriji skupova injezinoj logici Quine izvanredno jasno pokazuje dokle u teoriji skupova možemo doci cistojezicnim i logickim sredstvima, a na kojoj je tački potrebno protulirati postojanje tihneobicnih predmeta – skupova. U novijim Quineovim djelima prevladava sve više i195 Ibid, str. 42.191realisticko shvatanje logike – logika nije više samo stvar jezika: »Logicka teorija, usprkosnjezinoj velikoj ovisnosti o jeziku, više je svjetovno orijentirana negoli jezicno, a takvom jecini istinosni predikat«, piše on u Filozofiji logike.Vratimo se Quineovu napadu na razlikovanje analitickih i sintetickih istina. Ako jepobijen konvencionalizam, preostaje tradicionalna i od logickih pozitivista prihvacenapretpostavka da su analiticki sudovi istiniti temeljem znacenja i po tome se razlikuju odsintetickih. (»Dorucak se jede pre rucka« istinito je na temelju znacenja rijeci »dorucak« i»rucak«.) Quine je protiv te tvrdnje predložio sledeci argument : jedini nacin da se ustvrdišto je tačno znacenje – kada dve rijeci imaju isto znacenje pa su sinonimi – jestpretpostaviti da su neki sudovi analiticki, naime oni koji fiksiraju to znacenje («Dorucak jeprvi obrok u danu»). Nema definicije znacenja i sinonimnosti koje ne bi pretpostavljale

analiticnost, tako da se logicki pozitivisti vrte u krugu.Taj je argument bio vrlo brzo doveden u pitanje: većina filozofskih važnih pojmova izneke domene ne da se definišeti pomocu pojmova izvan te domene, a to ne znaci da subesmisleni i neupotrebljivi.Drugi, implicitni Quineov argument poziva se na holizam znacenja: ako je istinitholizam, znacenje je neodredeno. Tada ostaje otvoreno pitanje je su li navodni analitickisudovi doista nužno istiniti, ili samo prakticno korisni.U kasnijim spisima – iz poslednjih petnaestak godina – Quine priznaje da nekerecenice imaju poseban status: «Postoje recenice koje ucimo prepoznavati kao istinite usamom procesu u kojem ucimo znacenje ove ili one od sastavnih rijeci». ( Schilpp, W. V.O.Quine, 1986, str 94.). Hrvatski govornik uci rijec «udovica» preko parafraze – Quineizbjegava govoriti o definiciji – u kojoj se izravno i izrijekom spominje «biti udana» ili«biti supruga». Isto tako, onaj tko nijece naše pravilo za upotrebu rijeci «i» naprosto nijenaucio tu rijec. Navedene recenice su dakle znacenjski posebne. No, Quine odrice da oneimaju poseban saznajni ili metodološki karakter. Uvid u istinitost na temelju znacenja nedaje tim recenicama neki trajniji saznajni status, drži on.Što je, medutim, s razlikovanjem puko jezicnih pitanja (na primer hocemo linevjencanu suprugu po smrti njezina partnera zvati «udovicom» ) od sadržajnih pitanja ( naprimer zašto udovice cešce umiru nego udovci). Zar nije to razlikovanje samo drugipojavni oblik razlike izmedu analitickog i sintetickog? Quine to nijece: on predlaže da kaoverbalna shvatimo ona pitanja koja se mogu izbjeci nekom parafrazom ( u našem primerumožda tako da nadopunimo rjecnik izrazom «nevjencana udovica», pa je pitanje riješeno).No, ne uvodi li sam pojam parafraze pozivanje na istovjetnost znacenja izmedu polazne iparafrazirane tvrdnje? Ne, kaže Quine: prihvatljivost parafraze stvar je prakticne potrebe(možda »nevjencana udovica« nece proci na sudu, ali ce proci kao vrlo tocan opis statusaosobe nekome tko je zainteresiran za to da je oženi, ili pak kao prikladna etiketa uetnološkom istraživanju »porodice u transformaciji«). Time otpada potreba za pozivanjemna neki neutralni i obektivni pojam analiticnosti.Govoreci o drugoj dogmi, tj. o redukcionizmu, Quine kaže da: »Dogmaredukcionizma preživljava u pretpostavci da svaki iskaz, uzet odvojeno od ostalih, uopšepodliježe konfirmaciji ili infirmaciji. Moj protupredlog, koji u biti proizlazi iz Carnapovedoktrine o fizickom svetu iz Aufbau, jest da se naši iskazi o vanjskom svetu suceljavaju stribunalom osjetilnog iskustva ne individualno, već samo kao jedinstveno tijelo. (…) Idejadefinišenja simbola u upotrebi predstavljala je, kao što je napomenuto napredak u odnosuna nemoguci termin-po-termin empirizam Lockea i Humea. Iskaz, rade nego termin, sFregeom je protao priznat kao jedinica koja podliježe empiristickoj kritici. Ali ono što ja192sada tvrdim jest da smo, cak ako uzmemo iskaz kao jedinicu, još uvek izvršili prefinupodjelu. Jedinica empirijskog znacenja jest cjelina nauke.«196Radi jasnoce Quineovog stava moramo napomenuti da su pozitivisti bili “atomisti” upogledu znacenja, a dok je on bio “holist”. Pozitivisti su smatrali da se znacenje bilo kojerijeci ili recenice, barem u principu, može do kraja rastaviti na sastavne elemente. Takva bianaliza u potpunosti iscrpila znacenje rijeci ili recenice. U slucaju naučnih teorija, bilokoja recenica je ili analiticka ili sinteticka. Možda se ponekad koristi kao analiticka, kaodefinicija, možda se ponekad koristi kao sinteticka, kao cinjenicna tvrdnja. Na primer, » F= m ? a « može se interpretirati kao definicija sile, a može se interpretirati i kao cinjenicna,iskustveno proverljiva tvrdnja o stvarno postojecim silama. Dakako, da bi se legitimnomoglo upotrebljavati kao cinjenicna tvrdnja, potrebno je da postoji nezavisan nacinmerenja sile, nacin u kojem nema pozivanja na masu i akceleraciju. Pozitivisti su verovalida analiza teorije uvek može pokazati u kojem se smislu koristi dana jednadžba, kao i bilokoja druga recenica. Isto su tako verovali da analiza uvek može pokazati u cemu sesastoji empirijsko znacenje apstraktnih termina teorije; da bi se to utvrdilo potrebno jerazmotriti semanticka pravila koje termin vežu s neprorednim iskustvom. Termina kao štosu masa ili akceleracija povezani su semantickim vezama s opisima procesa i nacina

merenja. Kada se utvrde semanticka pravila za upotrebu termina, znacenje termina upotpunosti je utvrdeno. Ukratko, smatrali su da je uvek, barem u principu, moguce tačno iu celosti utvrditi znacenje naučnih termina, isto kao i znacenje termina usvakodnevnom govoru. Smatrali su da proces semanticke analize, barem u principu, uvekima kraja.Quine je, s druge strane, smatrao da proces semanticke analize nikada nema kraja, dase znacenje termina nikada ne može u potpunosti utvrditi. Buduci da znacenje jednogtermina ovisi o znacenju drugog, drugog o znacenju treceg itd., nikakva analiza nikada nemože doci do kraja. Znacenje termina sastoji se i u njihovoj vez s iskustvom, medutim, nesamo u njoj. Termini su znacenjski povezani i s drugim terminima koji su opet povezani i siskustvom i s daljnjim terminima. Stoga niti veza s iskustva nije jasna i direktna, onauvek ovisi i o znacenju drugih termina. Neke od semantickih veza jesu bliže i jace, nekesu udaljenije i slabije, ali ne postoji nikakva principijelna granica koja bi ih strogo delila.U krajnjoj liniji, svi su termini našeg diskursa povezani i cine jedinstvenu semantickucjelinu. Quine se u svojoj analizi u velikoj mjeri oslanja na Duhema, koji je smatrao dakrucijalni eksperiment nije moguc zato što opservacijske posledice koje se testiraju nikadanisu opservacijske posledice samo jedne hipoteze, već uvek posledice celog nizahipoteza, na primer o funkcioniranju mjernih instrumenata, mikroskopa itd. Stoga ono štose proverava nikada nije jedna izolirana hipoteza, već uvek celi skup hipoteza. Uslucaju da eksperiment ne uspije, uvek postoji mogucnost da je za pogrešku odgovornaneka druga hipoteza, a ne o na koju smo nastojali proveriti. Iz Duhemova argumentaQuine je izveo zakljucak da ono što se testira zapravo uvek jest nauka kao cjelina uzzdravorazumska verovanja.Prema tome, smatra Quine, pozitivisticka redukcionisticka analiza koja bi korak pokorak u potpunosti rastavila znacenje nekog empirijskog termina naprosto nije moguca.Ovdje moramo napomenuti da su mnogi zaštitnici logickog pozitivizma i protivniciholizma kritizirali ovaj Quineov stav, a posebno o opce postojecoj semantickojpovezanosti termina. Dakako, ova kritika, koja u mnogim delovima ima mesta, nijeuspjela da otkloni jednu stvarnu cinjenicu a to je kako semanticki atomizam logickogpozitivizma pruža prilicno grubu sliku. Možemo konstatirati da je kritika prve dogme bilaviše plauzibilna od kritike druge, a razlog leži u tome što je kritika o nemogucnosti jasnog196 Ibid. str. 41-42193razgranicenja analitickih i sintetickih sudova ustvari bio problem koji je izoštrio upravologicki pozitivizam. Ustvari možemo reci da je hipoteza o razdvojivosti analitickih isintetickih sudova bila nužna hipoteza na kojoj je logicki pozitivizam gradeo plauzibilnostsvog epistemološkog sistema. Upravo zbog toga ta ideja dovedena do svoje krajnostidovele je u krizu i samu heroju koja ju je pokušala iskoristiti za svoje interese. U drugomslucaju to pak nije tako jer odnos prema redukcionizmu suprotstavljen je dihotomican stavdat u obliku holizma. Sama ta situacija, kao kod svih dihotomicnih koncepcija, dovodi dosituacije da se pravdaju jedni stavovi naspram drugih pri cemo je ocigledno da niti jednakoncepcija nema apsolutnu izvjesnost.Holizam zapravo ublažava insistiranje na verifikaciji. Iako sve tvrdnje imaju nekuvezu s recenicama motrenja, ta je veze cesto vrlo daleka i neizravna. Široka prihvacenostQuineove alternative stoga je u mnogome doprinijela smrti klasicnog verifikacionizma.(Iako postoje neke nove i vrlo suptilne varijante, suvremena analiticka teorija znacenjauglavnom nije verifikacionisticka, a uopše nije verifikacionisticka u doslovnom, klasicnomsmislu.)No, Quine cini još jedan radikalan korak i to upravo u pocetnim poglavljima knjigeRijec i predmet197 . Velike cjeline jezika i znanja mogu biti medusobno nesumjerljive i tona nacin koji onemogucuje da se iz jednog jezika tačno pogodi što hoce reci govornikdrugog, na kakvu vrstu stvari hoce referirati. Quine to zove ontološkom relativnošcu.Njegov cuveni primer iz navedene knjige i koji potaknuo celu jednu istraživacku tradicijujest primer lingvista koji proucava novo i nepoznato pleme u džungli, uceci plemenskijezik u konkretnim situacijama. Urodenik pokazuje na zeca i kaže »Gavagai« - kako to

prevesti? Misli li urodenik na cjelokupni predmet, zeca, ili na mnoštvo »neodvojenih zecjihdelova«? Koliko god podrobno lingvist ispitivao urodenika, stanovita neodredenostopstaje. Quine tvrdi da problem nije tehnicke, već nacelne prirode – jezici i pojmovnesheme mogu se prevoditi samo u cjelinama (holisticki) i sa stanovitom neodredenošcu.Rezultat je umjereni relativizam koji proizlazi iz zapreka u prevodenju: »Zapreka je samo utome da ce svaka medukulturalna korelacija rijeci i izraza biti uvek samo jedno odiskustveno dopustivih korelacija, bila da ju je sugeriralo povijesno stupnjevanje ili golaanalogija; nema niceg u pogledu takve korelacije o cemu ona može biti jedinstveno tačnaili pogrešna. Kad to kažem filozofiram, doduše, sa pozicija naše vlastite provincijskepojmovne sheme i naučnog razdoblja, ali ne znam ni za što bolje.« (OnotologicalRelativity, str. 25.)Quineova holisticka filozofija jezika i relativisticka ontologija uvele su u filozofijujezika meke teme i pristupe neuobicajene za pozitiviste, a dobro poznate wittgensteinovskojtradiciji i cak hermeneutici. Quineov nekadašnji sledbenik i asistent Donald Davidsonrazvio je ove quineovske teme u plodnoj konfrontaciji sa svojim uciteljem. Problem“radikalnog” prevoda i interpretacije, kako ga ilustrira položaj u kojem se nalazi našlingvist u džungli, doveo je do znacajnih uvida u prirodu jezika i znacenja i protao jednimod glavnih polazišta suvremene rasprave o jeziku. On ima dalekosežne – i cesto neugodne– posledice po odredenost znacenja i nalazivost predmeta na koji se jezicni izrazi odnose(“referiraju”). Ako rijec “KATZE” znaci macku samo zahvaljujuci ogromnoj kolicinipozadinskih pretpostavki, onda male promijene u dalekoj pozadini dovode do promijeneznacenja. Isto tako, izrazi koji nisu na samom iskustvenom obodu – MACKA, a još višeSTIL, GEN, ili FUGA – dopuštat ce više raznovrsnih interpretacija spojivih s istimgovornim i tjelesnim ponašanjem, medu kojima nema jedinstvenog tačnog izbora. Nažalostpo kriticare, jezik je intersubjektivna, “javna” ili društvena pojava, i rijeci imaju samo ono197 Navedena knjiga može se naci na hrvatskom jeziku u izdanju Kruzak: W.V.O. Quine, »Rijec i predmet«,Modrena filozofija, Zagreb. 1999. god.194znacenje koje govornici mogu jedan drugome prenijeti, objasniti, tako da pozivanje na cistoosobnu sferu ne pomaže. Quine opširno izlaže ovaj fenomen neodredenosti znacenja ineistraživosti referencijePo Quineovu sudu neodredenost znacenja (i referencije) seže u cjelokupno podrucjejezicnog i “mentalnog”, pokrivajuci sve opno što obuhvacaju humanisticke discipline. Onstoga donosi predlog jedne posebne vrste dualizma: s jedne strane fizicka realnost (ifizikalna nauka) koja je odredena i neproblematicna, s druge strane “sve ostalo”. Taj jepredlog imao ogroman utjecaj na suvremenu filozofiju. Neki su filozofi (Davidson,McDowell, Putnam u svojoj drugoj fazi, Rorty) ovu zamisao dalje razvijali, isticuciposebnost, “anomalnost” mentalne i znacenjske domene. Drugi su reagovali protiv nje,tražeci nacin da izbjegnu neodredenost i ujedine dva podrucja ( Fodor, Dretske, Millikan ).U daljnjem delu teksta upravo napravimo paralelu izmedu koncepcijski razlika, ilislicnosti, izmedu Quinea i logickog pozitivizma.Kao prvo vratimo se na odnos izmedu semantickog atomizma i semantickog holizma.Već smo napomenuli kako je semanticki atomizam pružio prilicno grubu sliku, alisemanticki holizam izgleda takođe teško prihvatljiv. Dakako, Quineovo se gledište možeinterpretirati umjerenije; u smislu da znacenje bilo koje rijeci “može” ovisiti o znacenjubilo koje druge rijeci; ne da mora ovisiti, nego da može ovisiti. Mi naprosto nikada nemožemo biti sigurni s kojim je sve drugim rečima dana rijec semanticki povezana. Tomože biti istina, ali u tome se slucaju radi o tome da se te veze mogu i trebaju otkrivatipažljivom semantickom analizom. Pored toga, ova se interpretacija Quinea već približavapozitivistickoj tezi o “jedinstvu nauke”. Pozitivisti su, pogotovo Carnap, smatrali da jeteza o jedinstvu nauke zapravo teza o jedinstvu jezika nauke. To znaci da su iskazisvih nauke, u principu, svedivi na iskaze fizike, a nije jasno kako bi to bilo mogucekatkad termini razlicitih naučnih disciplina ne bi bili u nekakvoj semantickoj vezi.Neurath je u »Soziologie im Physikalismus« smatrao da tezu o jedinstvu nauke najboljepodupire cinjenica da postoje predvidanja koja slijede iz razlicitih nauke, na primer

meteorologije i psihologije. To ne bi bilo moguce kada bi termini tih dviju nauke bilisemanticki izolirani. No, to ni u kom slucaju ne znaci da znacenja termina meteorologijeovise o znacenjima termina psihologije, niti da krah neke teorije u jednoj oblasti možedovesti do revizije u drugoj oblasti. Pozitivisti su smatrali da su svi (empirijski) terminipovezani time što govore o istom sjetu; time što su znacenja svih termina, u krajnjoj liniji,definišeni pozivanjem na istu neprorednu datost. U pogledu redukcionizma pozitivistimožda nisu bili u pravu, ali izgleda da niti holizma ne daje adekvatno riješene.Mada se Quine smatra jednim od najznacajnijih borac protiv logickog pozitivizma unekim stvarima se mogu povuci paralele izmedu nekih njegovih stavova i stavova “lijevogkrila”198 ovog pokreta. Kao što smo vidjeli, pozitivisticka slika ljudskog znanja, a prematome i cela pozitivisticka filozofija, zasnovana je na pretpostavkama o 1) mogucnostitačnog razlucivanja analiticke i sinteticke komponente i 2) mogucnosti tačne, korak pokorak rekonstrukcije veze sinteticke komponente s neprorednim iskustvom. Quine smatrada su obe pretpostavke, koje ih ono zove dogmama, neodržive i da je, prema tome,neodrživa i pozitivisticka analiza nauke i pozitivisticka filozofija u cjelini. Stog onpredlaže videnje nauke i ljudskog znanja u cjelini koje bi trebalo predstavljati alternativupozitivistickom. Kao zoran primer navedimo Quineov citat: »Ukupnost našeg takozvanogznanja i verovanja, od najuobicajenijih stvari zemljopisa i povijesti do najdubljih zakonaatomske fizike ili cak ciste matematike i logika, jest ljudska tvorevina koja se sudara s198 Lijevo krilo logickog pozitivizma Neurath, Carnap i Hempel; oni su smatrali 1) da je jezik konvencija i2) da nema recenica koje bi u potpunosti bile imune na sumnju. Desno krilo pokreta cini li su Schlick,Waismann i Wittgenstein (u prvoj fazi svog rada); oni su smatrali 1. da postoji Jezik (s velikim J ) i 2. dapostoji kategorija recenica imunih na svaku sumnju – onih koji govore o neprorednom iskustvu.195iskustvom samo po svojim rubovima. Ili, da promijenim metaforu, ukupna nauka jest kaopolje sile ciji krajnji uslovi jesu iskustvo. Konflikt s iskustvom na periferiji dovodi doponovnih prilagodavanja u unutrašnjosti polja. Trebaju biti redistribuirane istinosnevrednosti nekih naših iskaza. Reevaluacija nekih iskaza provlaci reevaluaciju drugih,zbog njihovih logickih meduzavisnosti – logicki zakoni samo su izvjesni daljnji iskazisistema, izvjesni daljnji elementi polja. Ako smo redefinišeli jedan iskaz, moramoredefinišeti neke druge, one koji bi mogli biti logicki povezani s prvim ili koji bi mogli bitiiskazi o samim logickim vezama. Ali celo je polje toliko subdeterminiramo svojimgranicnim uslovima, iskustvom, da mora postojati mnoštvo izbora o tome koje iskazeredefinišeti u svetlu bilo kakvog suprotnog iskustva. Niti jedno pojedino iskustvo nijepovezano niti s jednim pojedinim iskazom u unutrašnjosti polja, osim indirektno krozrazloge ekvilibrijuma koji vrijedi za polje kao cjelinu.Ako je ovo gledište tačno, krivo je govoriti o empirijskom sadržaju jednog pojedinogiskaza – posebno ako je iskaz imalo udaljen od iskustvene periferije polja. Nadalje, protajesmiješno tražiti razliku izmedu sintetickih sudova koji vrijede kontingentno o iskustvu, ianalitickih sudova, koji vrijede ma kako bilo. Bilo koji iskaz može biti istinit ma kako bilo,ako drugdje u sistemu izvršimo dovoljno radikalne prilagodbe. Cak i iskaz vrlo blizuperiferije može se smatrati istinitim u svetlu neodgovarajuceg iskustva pozivanjem nahalucinaciju ili popravkom izvjesnih iskaza vrste koja se naziva logicki zakoni. Suprotno,na osnovi istih razloga, niti jedan iskaz nije imun na reviziju. Revizija, cak i logickogzakona iskljucene sredine bila je predložena kao sredstvo pojednostavljivanja kvantnemehanike; i kakve razlike u principu ima izmedu takve promene i promene u kojoj jeKepler naslijedeo Ptolemeja ili Einstein Newtona ili Darwin Aristotela.?«199Iako je Quineova kritika pozitivizma vrlo poznata i ako se smatra vrlo uspješnom,može se u neku ruku smatrati da nije tako uspješna ili radikalna kao što se to smatra.Alternativna slika koju nudi Quine pre predstavlja razvoj i modifikaciju one koje su nudilipozitivisti. Usporedimo li Quineovu metaforu polja sila s Neurathovom metaforom brodaciji se remont vrši na otvorenom moru i debatu izmedu fundacionalista i koherentistamožemo kazati da je Neurath nudeo vrlo slicnu sliku ljudskog znanja: kritizirao jefundacionalizam i tvrdeo da, barem medu empirijskim recenicama, nema apsolutnoizvjesnih.

Alternativna slika koju je nudeo Quine je normativna i deskriptivna, medutim, jazizmedu normativnog i deskriptivnog daleko je manji nego kod pozitivista. Quine je tvrdeoda je znanje »tvorevina koja se sudara s iskustvom samo po svojim rubovima«, a da senajopcenitiji sudovi, ukljucujuci i analiticke, nalaze u sredini polja, da su najudaljeniji odiskustva. Ovdje nas ne smije zavesti metafora o piramidi, koje koriste pozitivisti, i krugu,koji koristi Quine, i pozitivisti i on smatraju da su najopcenitiji sudovi, ukljucujuci tu isudove logike i matematike, to najudaljeniji od iskustva. To je ono što se želi recimetaforama o trougaoima i krugovima: da postoje sudovi koji su bliži iskustvu i sudovi kojisu od njega udaljeni. U tom se pogledu Quineova slika podudara s pozitivistickom.Dakako, razlika je u tome što se prema pozitivistima apriorno znanje nikada ne dodiruje siskustvom, naprosto zato što uopše ne govori o iskustvu, već o jeziku. Quine spozitivistima deli opcu empiristicku predstavku da znanje mora biti u skladu s iskustvom.Medutim, on smatra da se znanje može dovesti u sklad s iskustvom promenom bilo gdje usistemu: mogu se mijenjati 1) znanstvene hipoteze, može se mijenjati 2) logika imatematika, cak se i 3) opservacijski iskazi mogu modificirati pozivanjem na halucinacije.Podrucje najpodobnije za prilagodavanja nalazi se izmedu tvrde logicko-matematickejezgre i tvrdog opservacijskog ruba. Ipak, nema nikakvog principijelnog razloga koji bi199 Ibid. str. 42,43.196iskljucio mogucnost modifikacije bilo gdje u sistemu. Medutim, to isto smatrali su ipozitivisti. Kada su govorili o testiranju, pre svega su mislili na 1) znanstvene hipoteze;one, prema pozitivistickoj slici ocito podliježu reviziji. Smatrali su da je moguceprilagodavati i 2) logiku i matematiku; upravo je Carnap bio taj koji je uveo principtolerancije prema kojemu je svatko slobodan graditi svoju vlastitu logiku s obzirom nasvrhe za koje mu je potrebna. Quine spominje i reviziju logickog zakona iskljucenja treceg.Taj je zakon revidirao Reichenbach gradnjom trovalentne logike.200 Pozitivisti, pogotovonakon 1930, sigurno nisu smatrali da se logika i matematika nikada, nit pod kojim uslovimai ni pod koju cijenu ne mogu i ne smiju revidirati. Nisu verovali niti u imunitet 3)opservacijskih iskaza. Dovoljno je samo pogledati razloge koji su ih naveli da odustanu odkonkluzivne proverljivosti kao kriterijuma smislenosti i prihvate parcijalnu proverljivost.Većina ih je smatrala da svaki iskustveni sud podliježe proveri i zapravo predstavljahipotezu. Prema tome, na prvi pogled razlika izmedu Quine i stavova logickog pozitivizmanisu toliko razliciti koliko bi se moglo pretpostaviti. No, bez obzira na ove slicnosti Quineje svojim kritikama logickog pozitivizma u mnogome doprinio razvoju sumnje u njihovzacrtani program. Dakako, ni Quineova kritika nije ostala ambivalentna prema kritici pa utom smislu navedimo samo neke kritike njegovog pristupa.U »In Defence of a Dogma« Grice i Strawson kritiziraju Quineovu poziciju i izlažuargumente za zadržavanje razlike izmedu analitickih i sintetickih sudova, koju je kao štosmo pre vidjeli Quine kritizirao kao prva dogma logickog pozitivizma. Prvi argumentprotiv ovakvog Quineovog stava sastoji se u sledecem; put kojim je on došao do zakljucka,pa i sami zakljuca, da ne postoji razlika izmedu analitickih i sintetickih sudova za Grice iStrawsona nije bio ispravan. Naime, iz stoga što mi nešto ne možemo u potpunosti shvatitinaprosto ne slijedi da to ne postoji. Stoga oni dovode u pitanje »korak od 'Mi nismopronašli zadovoljavajuci smisao (osigurali zadovoljavajuce objašnjenje) od x' na 'x nemasmisla'«. 201 Drugi argument protiv Quinea jest taj da on postavlja nerealno visok standardzadovoljavajuceg objašnjenja analiticnosti. On razmatra grupu srodnih termina –analiticnost, sinonimnost, semanticko pravilo, definicija, samokontradiktorno i nužno – izakljucuje da se svaki od tih termina može definišeti pomocu ostalih, ali da takve definicijenisu ni od kakve koristi u razumijevanju analiticnosti, buduci da u istoj mjeri nerazumijemo niti ostale termine. Grice i Strawson smatraju da je njegov zahtjev zazadovoljavajucom definicijom analiticnosti nemoguce ispuniti jer je paradoksalan.Objašnjenje analiticnosti, da bi za Quiena bilo zadovoljavajuce mora ispuniti sledeca dvauslova: 1) ne smije ukljucivati niti jedan od srodnih, semantickih termina i 2) mora imatioblik striktne definicije (»recenica je analiticka ako i samo ako…«). Ocito je da nijemoguce dati objašnjenje koje zadovoljava oba uslova. Jasno je da ako uzmemo grupe

termina kao što su: moralno krivo, zaslužuje osudu, kršenje moralnih pravila, ili: neistinito,cinjenica, poricanje, tvrdnja, isto tako necemo moci objasniti niti jedan od termina na nacinkoji bi zadovoljivo oba navedena uslova. Griceova i Strawsonova poanta jest u tome da bise rijetko tko usudeo reci da su termini iz ovih dviju grupa zbog toga besmisleni. Prematome, misle kriticari, da Quine za objašnjenje analiticnosti postavio uslove koje logicki nijemoguce ispuniti, cinjenica da objašnjenje analiticnosti nije ispunilo te uslove uopše nepodriva legitimnost upotrebe termina “analiticnost”. Mi se ovdje necemo više bavitikritikom Quineovog stava, jer bi to prelazilo namjere ovog kratkog prikaza, ali možemoreci da kriticari imaju donekle pravo kada dolaze do zakljucka kako mi možemo smislenokoristiti termin “analiticnosti”, no, njihova kritika ipak nije u potpunosti oborila ono što jeza logicki pozitivizam bitno a to je; da oni nisu uspjeli da daju pravi odgovor na pitanje200 Pogledati u delu koji se odnosi na filozofiju H. Reichenbacha201 H.P.Grice i P.F. Strawson, “ In Defence of a Dogma”, The Philosophical Review 65, u Zaabeh, Klemke iJacobson, 1974. str. 345.197razdvajanja analiticnih i sintetickih sudova i to su loše posledice za logicki pozitivizam,bez obzira na to koje i kako dao tu kritiku.v. Problem verifikacije

Drugi vrlo cesti prigovor logicko pozitivistickom programu jest da principverifikacije eliminira samoga sebe kao metafizicku besmislicu. Ovo je možda još i žešcinapad na program od pre navedenog, jer ako je temeljni princip koji razlucuje smisleno odbesmislenog zapravo i sam besmislen, onda ne možemo prihvatiti rezultate do kojih sedošlo njegovom primenom. Buduci da princip verifikacije predstavlja okosnicu logickogpozitivizma, ako je on besmislen, besmislen je i celi logicko pozitivisticki program. Udaljnjem delu teksta pokušat cemo ukratko potkazati koje su to glavne primedbe zaprincip verifikacije i neke moguce odgovore pozitivista na te napade.I sam princip verifikacije jest sud. Pitanje je na kojoj je od dviju mogucih osnovasmislen sam princip verifikacije. Je li sam princip verifikacije analiticki ili cinjenicni sud?Je li on istinit, ako je uopše istinit, na osnovi znacenja termina od kojih je sastavljen iodnosa izmedu njih ili pak predstavlja empirijsku, cinjenicnu istinu o svetu? Da bi samprincip verifikacije uopše bio smislen, on mora biti smislen ili na prvoj ili na drugoj osnovi.Ako nije smislen ni po kojoj od navedenih osnova, onda je besmislen i stoga ne može bitiupotrijebljen kao kriterijumi smislenosti. Na toj su poanti insistirali mnogi kriticaripozitivizma. Tako, na primer, u Savremenoj filozofiji Petrovic kaže da: »je najveća teškocana koju nailaze logicki pozitivisti u vezi s principom verifikacije odredivanje njegovogstatusa.«202 Takođe nastavlja: »Kako su prema samom principu verifikacije svi stavovi(smisaoni iskazi) ili analiticki ili empirijski proverljivi, to i princip verifikacije, da bi imaoneki smisao mora biti analiticki ili empirijski proverljiv. Medutim, po svemu se cini da onne može biti ni analiticki niti empirijski proverljiv. A ako je tako, onda sam ovaj osnovniprincip logickog pozitivizma mora biti obican besmisleni metafizicki iskaz.«203Ocito, argument pociva na pretpostavci da sam princip nije i ne može biti nitianaliticki, niti empirijski proverljiv; da nije i ne može biti niti definicija, niti empirijskageneralizacija.Pozitivisti su bili svjesni pitanja o logickom statusu samog principa verifikacija inudili su razne odgovore. Možda to samo po sebi govori da ni u sklopu Beckog kruga nijepostojao jedinstven stav o nužno prihvacenom, principu verifikacije kako je problem ipaknerješivi problem. Wittgenstein je smatrao, što je za nas vrlo bitno jer on predstavlja jednogod onih osnova na kojima je rastao logicki pozitivizam, da je princip “besmislica”; Ayer daje definicija; Schlick da je empirijska generalizacija; Carnap, Reichenbach i Hempel da jepreskripcija za korištenje jezika.Obratimo pažnja na neke od ovih stavova a posebno na stav Wittgensteina. On jeverovatno najzaslužniji za popularnost argumenta da se radi o besmislici zato što nezadovoljava samoga sebe. Wittgeinstein, je na kraju Tractatusa zakljucio, naime, da jeceli Tractatus, strogo uzevši besmislen. Smisleni su samo analiticki sudovi logike i

matematike i empirijski sudovi prirodnih nauke. Prema tome, filozofsko djelo kao što jenjegovo glasovito djelo, buduci da samo ne pripada niti u prvu odnosno drugu grupu, nijesmisleno.Tako on kaže: »Ispravna metoda filozofije bila bi zapravo ova: ne reci ništa, nego onošto se može reci, dakle stavove prirodne nauke – dakle nešto što nema nikakve veze s202 G. Petrovic, Suvremena filozofija, Školska knjniga, Zagreb, 1979. str.262.203 Ibid. str. 262.198filozofijom – i zatim uvek kada bi netko drugi htio reci nešto metafizicko pokazati mu danije dao nikakvo znacenje izvjesnim znakovima u svojim stavovima. Ova metoda bila binezadovoljavajuca za drugoga – on ne bi imao osjecaj da ga ucimo filozofiju – ali ona bibila jedino strogo ispravna.Moji stavovi rasvjetljavaju time što ih onaj tko me razumije na kraju priznaje kaobesmislene kad se kroz njih, po njima, preko njih popeo napolje. (On mora tako reciodbaciti ljestve pošto se po njima popeo.) On mora ove stavove prevladati. Tada ceispravno vidjeti svet. O cemu se ne može govoriti, o tome se mora šutjeti.«204 OvajWittgensteinov stav izraza je njegovog opceg shvatanja uloge i prirode filozofije. On jefilozofiju shvacao kao aktivnost pojašnjavanja; recenice filozofije imaju isti logicki statuskao i upiranje prstom ili pokazivanje rukom. Kasnije su Schlick i Waismann to shvatanjefilozofije prihvatili.Dakako, ovakav Wittgensteinov stav nije bio prihvacen kod logickoga pozitivizma,barem onoga dela koji se odnosi na sam princip verifikacije, a i nekih drugih filozofa kaošto je B. Russell koji su problem o “neizrecivosti” vidjeli u jednom drugom kontekstu.Tako Russell kaže: »Ono što izaziva oklijevanje jest cinjenica da, na koncu, g. Wittgensteinipak uspijeva reci mnogo toga o onome o cemu se ne može govoriti sugerirajuciskepticnom citatelju da se možda može pronaci nekakvo rješenje pomocu hijerarhije jezika,ili na neki drugi nacin. G. Wittgenstein je, na primer, celu etiku smestio u podrucjemisticnoga i neizrecivoga. Ipak, on je u stanju prenijeti nam svoje eticke stavove. On biodgovorio da se ono što on naziva misticnim može pokazati, iako se ne može izreci. Moždaje ovaj odgovor tocan, ali što se mene tice, priznajem da u meni izaziva osjecajintelektualne nelagode.«205Ustvari, cini se, da Wittgensteinova kritika principa verifikacije nije dobila onužestinu koju ce kasnije razviti kriticari logickog pozitivizma. Tako se njegov stav ne smatraheretickim kod kreatora pozitivistickog programa, više da se radi o dovoljnom ne znanju, ada je to tako pokazuje tvrdnja da se njegova kritika principa verifikacije, odnosno kriterijumasmislenosti svodi na priznavanje postojanja metajezik nije moguc. Naime, Wittgenstein jezastupao gledište da rasprava o kriterijumu smislenosti nije moguca zato što je verovao dametajezik nije moguc ( ili, barem, da se matajezik datog jezika ne može formulirati uistome jeziku. U Logische Syntax der Sprache Carnap je pokazao da meta jezik doista jestmoguc. Pokazao je da je moguce govoriti ne samo o cinjenicama već i o jeziku kojim segovori o cinjenicama, a da se pri tom ne upadne ni u kakve poteškoce. Kada su odbacivaliWittgensteinova gledišta, pozitivisti su se najviše oslanjali na dokaz koji je Carnap,koristeci Tarskijev metoda aritmetizacije, detaljno izložio u navedenom delu. Tako kaže:»Do sada smo razlikovali predmet-jezik i jezik sintakse u kojemu je formulirana sintaksapredmet-jezika. Jesu li to dva razlicita jezika? Ako se na to pitanje odgovori potvrdno ( kaošto je to ucinio Herbrand u vezi matematike), onda je potreban treci jezik u kojem bi seformulirana sintaksa jezika sintakse, i tako dalje u beskonacnost. Prema drugom mišljenju(Wittgensteinovu) postoji samo jedan jezik, i u njemu se ono što mi nazivamo sintaksomuopše ne može izreci – može se samo “pokazati”. Za razliku od tih gledišta, mi nastojimopokazati da je dovoljan samo jedan jezik; medutim ne tako što cemo odbaciti sintaksu, većtako što cemo pokazati da se sintaksa ovog jezika može bez ikakvih kontradikcijaformulirati u tom istom jeziku. U svakome jeziku S može se formulirati sintaksa bilokojega jezika – bez obzira na to radili se o potpuno drugoj vrsti jezika, ili o pod-jeziku, ilicak o samom S – jedino je ogranicenje bogatstvo u sredstvima izražavanja jezika S. Takose sredstvima našeg konacnog Jezika I mogu formulirati konacni delovi sintakse bilo

204 L. Wittgenstein, Tractatus Logico-Philosophicus, izdao Veselin Masleša- Svetlost, Sarajevo, 1987.str.189.205 B. Russell, An Inquiry into Meaning and Truth, George Allen and Unwin Ltd, London 1940. str. 22.199kojeg jezika – na primer, Russellova jezika ili Jezika II, ili cak samog Jezika I. To cemoizvesti u slijedecih nekoliko stranica – to jest, formulirat cemo sintaksu I-a – u mjeri ukojoj je konacan – u samome I-u. U tome se procesu može dogoditi da recenica A1, kada sematerijalno interpretira kao sintakticka recenica, govori nešto o samoj A1, a da se pri tomne javljaju nikakve kontradikcije.«206Većina pozitivista, pogotovo takozvano «lijevo krilo» pozitivistickog pokreta nijeprihvatila Wittgensteinove stavove, pogotovo nakon objavljivanja navedenog Carnapovogdela. Od tada su se rasprave oko tačne formulacije kriterijuma smislenosti i njegovoglogickog statusa smatrale sasvim legitimnima i njihova smislenost više nije bila u pitanju.Bilo bi interesantno, pre nego što predemo na dodatnu kritiku principa verifikacijekoju su iznijeli protivnici pozitivizma, da damo mišljenje H. Reichenbacha. To cinimo izdva razloga; prvo jer ne možemo iznositi sva pojedinacna shvatanja koja su u principu istaali ipak razlicita i drugo što smo Reichenbachove stavove uzimali kao jedne odreprezentativnih u ovoj knjizi, tj. stavove koji pripadaju sa jedne strane logickompozitivizma ali se dovoljno razlikuju od ostalih predstavnika Beckog kruga. H.Reichenbach vrlo zanimljivo karakteriše princip verifikacije: »Prednost našekarakterizacije verifikacionisticke teorije znacenja jest u tome što ona proskribiraverifikacionisticku definiciju znacenja, već razjašnjava tu definiciju zajedno s odlukamakoje slijede iz njezina prihvacanja. Ovdje smo primijenili metodu logickog putokaza iodluku o prihvacanju ostavili za svakoga kao njegovu osobnu stvar. Ako se osobnoodlucimo za verifikacionisticku teoriju, to je zato što se njene posledice, kombinacijaznacenja i djelovanja, namecu kao toliko važne da ih ne želimo propustiti.« 207Ovdje je pitanje o logickom statusu principa verifikacije jasno odvojeno od pitanja onjegovom opravdanju; radi se o definiciji, dakle, analitickoj istini, a opravdanje, tj. razloziza njeno prihvacanje, pragmaticke su prirode. Razlozi za prihvacanje definicije nisuimanentni samoj definiciji, već su logicki nezavisni od nje. Reichenbach smatra da ce namjezik, ako ga budemo koristili u skladu s principom verifikacije, biti od daleko već koristitu djelovanju nego ako ga budemo koristili u skladu s nekim drugim kriterijumem smislenostiili bez ikakvog kriterijuma. Ovo je opravdanje empirijske prirode: empirijsko je pitanje hoce linam jezik biti korisniji ako ga budemo koristili u skladu sa verifikacionistickim nacelom.Možda ce rezultat njegove analize zvucati i ponešto iznenadujuce: empirijsko je pitanjetrebali prihvatiti ovu ili onu definiciju smislenosti.Reichenbach, doduše, kaže da njegova “karakterizacija” verifikacionisticke teorijeznacenja ne proskribira verifikacionisticku definiciju “znacenja”. Nije sasvim jasno štoznaci da “ne proskribira”. Izgleda da je time htio treci da je opravdanje principa hipotetickeprirode: ako želite da vam jezik bude od koristi, prihvatite princip verifikacije, ako neželite, ne morate. Princip verifikacije jest norma, ali ne za sve i ne uvek, već samo za onekoji “znacenja žele dovesti u vezi s djelovanjem”. Ponekad vjernici izgovaraju molitve najeziku koji ne razumiju: Bošnjak ili Turcin na arapskom, Židov na hebrejskom itd. Ti ljudine znaju pod kojim su uslovima recenice koje izgovaraju istinite, ne znaju kako bi ih mogliverificirati. Ono što Reichenbach želi reci nije da ti ljudi ne smiju koristiti jezike koje nerazumiju, on tvrdi da ce oni, kada želi i ako žele prenijeti informaciju koja bi moglapredstavljati osnovu za djelovanje, to najbolje uciniti pomocu recenica za koje znaju podkojim su uslovima istinite, a pod kojim ne istinite. To jest, pomocu onih recenica koje suformulirali u skladu s verifikacionistickim kriterijumem smislenosti. Tko želi, može citaci islušati, pa cak i recitirati dadaisticku poeziju, medutim ako želi prenijeti cinjenicnu206 R. Carnap: “The Logical Syntax of Language (Logische Synatax der Sprache)”, prvo englesko izdanje1937, navedeno izdanje: Routledge & Kegan Paul, London, 1967. u seriji The Intertional Library ofPsychology, Philosophy and Scientific Method . str. 53.207 H. Reichenbach: ” Experience and Prediction”, The University of Chicago press, 1976. str 70.200informaciju, bit ce daleko uspješniji ako svoje recenice bude formulirao u skladu s

principom verifikacije. Ovakav Reichenbachov pristup je veoma interesantan i cinilo bi seda u izvjesnom smislu omekšava problem logickog statusa principa verifikacije, ali se ovimcini da je problem više sklonjen pod “tepih” nego što je riješen. Nikakvo pozivanje napragmaticnost i dobrovoljnost prihvacanja ili ne prihvacanje principa verifikacije ne možeopravdati ili ne opravdati njegovu upotrebu. Zato u daljnjem delu ovog teksta pokušajmoizmeti neke osnovne primedbe principa verifikacije.Jedna od osnovnih ambicija primene principa verifikacije jest, kao što smo vidjeli,eliminacija metafizike. Mnogi autori smatraju da ovakvo “puštanje u pogon” principaverifikacije zapravo predstavlja logicku pogrešku “petitio principii”. Drugim rečima, dase već pretpostavilo ono što se želi dokazati. U našem govornom podrucju ovaj problem jejasno odredeo Gajo Petrovic i kao ilustraciju navedimo neke njegove zakljucke koji nam secine interesantnim za naše razmatranje: »Ne odvija li se logicko-pozitivisticka procedura“eliminiranjem metafizike” po slijedecoj shemi: prvi korak: od razlicitih stavova koji sefakticki izricu odabire se samo deo onih koje susrecemo u nauci i svakodnevnom životu, aignoriraju se oni koje nalazimo kod filozofa kao i svi njima slicni stavovi nauke i obicnogživota. Drugi korak: traže se uslovi koji zadovoljavaju svi ovi odabrani stavovi, te seotkriva da su opni svi ili empirijski proverljivi ili analiticki; ovo se otkrice nazivaprincipom verifikacije. Treci korak: Vracamo se stavovima koje smo prešutno ignoriralikod prvog koraka i s cudenjem otkrivamo da oni ne zadovoljavaju princip verifikacije, danisu ni empirijski ni analiticki. Sve te stavove zato eliminiramo kao besmislene ilimetafizicke.Nije li medutim ocito da smo te stavove uspješno eliminirali pomocu principaverifikacije u trecem koraku samo zato što smo ih već prešutno ignorirali u prvom i što onjima nismo vodili racuna u drugom?«208I u ovom slucaju se pojavljuje problem opravdanja verifikacije. Vidjeli smo da sulogicki pozitivisti dali razlicita rješenja, a kod Reichenbacha rješenje se nalazi upragmaticnoj upotrebi principa. Ono po svojoj prilici nije jedino moguce, a možda cak nijeniti tačno. Pretpostavimo, u svrhu argumenta, da je Reichenbachovo opravdanje tačno, ipogledajmo onda kakvo to svetlo baca na Petrovicev argument. Princip verifikacije“treba” se prihvatiti “ako” se želi poboljšati rezultate svojeg djelovanja. Ako se ne želipoboljšati rezultate svog djelovanja, princip se ne treba prihvatiti. Jedino netko tko je“iracionalan” može biti i upoznat s prednostima prihvacanja principa verifikacije i hitjetipoboljšati rezultate svog djelovanja, a ne htjeti prihvatiti princip verifikacije. Zato onpragmaticko opravdanje principa i naziva “metodom logickog putokaza”: niko “ne morahtjeti” prihvatiti princip, ali ako netko želi popraviti rezultate svog djelovanja, onda ce on“sam htjeti” prihvatiti princip verifikacije. U tom smjeru pokušavaju logicki pozitivisti daspase svoj princip od nelogicnosti.Argument, ovako kako ga je izložio Petrovic, doista jest cirkularan i prazan i on unajboljem slucaju, predstavlja uspješnu pojmovnu analizu. Ona predstavlja pojašnjenjepojmova i nacina na koji se upotrebljavaju. Stoga nije cudno što, nakon što je argumentizložen, i dalje ostaje nejasno zašto bi bilo tko trebao prihvatiti princip verifikacije. Uargumentu nije spomenut nikakav “razlog” za prihvacanje principa. Zato argument, cak akoima i veliku “eksplikativnu” vrednost, nema nikakvu “normativnu” snagu. Ako bi seopravdanje principa uvrstilo u argument, onda on više ne bi bio cirkularan i prazan, i imaobi i normativnu snagu.Doduše, cak i kada bi se opravdanje principa verifikacije uvrstilo u argument, on jošuvek ne bi predstavljao «konkluzivan» razlog za prihvacanje toga principa. Ako netko ne208 G. Petrovic, Ibid.str. 263,254.201želi prihvatiti princip verifikacije, nije jasno kako i zašto bi ga se trebalo prisiliti da gaprihvati, osim eventualno za njegovo vlastito dobro. Ljudi mogu na prihvatiti princip izestetskih ili religioznih uvjerenja. Svoj se govor može uskladiti s nacelima dadaizma ilifuturizma. Pozitivisti su smatrali da takva upotreba jezika ima cisto ekspresivnu iliemotivnu funkciju, i da se takvom upotrebom jezika ne može prenijeti nikakva, nitipojmovna, niti empirijska informacija. Ovakvo bi otprilike bilo spašavanje situacije oko

princip verifikacije i verovatno njegov pragmaticni status nije upitan s kojim bi se složilicak i protivnici pozitivizma. No, ovdje se radi o dubljem problemu jer princip verifikacije usvojoj primeni nije samo afirmativan nego i odreduje negativnu poziciju prema svemuonome što ne zadovoljava taj princip kao besmislenim. Ovdje je osnovni problem jeroznaciti nešto kao logicki neopravdato na osnovu necega što takođe nije logickiopravdato ne može biti logicki opravdato bez obzira na pragmaticnost takvog protupka.

g. Mogucnost falsificiranja generalnih iskaza

Protiv shvatanja o potvrdivanju neke teorije ustao je K. Popper sa tvrdnjom da se izma koliko promatranja bijelih labudova ne može samo na deduktivni, nego ni na induktivninacin zakljuciti da su svi labudovi bijeli. Pretpostavka da postoji nešto tako kao što jeindukcija vodi po njemu u regressus in infinitum. Ta posledica ne može se po Poperuizbjeci cim se stane na empirijsko stajalište i odbace sinteticki sudovi a priori. Ni pojamverovatnosti hipoteze ne predstavlja nikakav izlaz iz te situacije. Popper, pre svegasumnja u to da je uopše mogucno konstruirati jedan takav pojam, dakle pojam koji bi semogao interpretirati kao “vrednost važenja hipoteza”.Za njega su problemi indukcije dovele do dve bitne posledice, a to se ponajvišeodnosi na problem verovatnosti koji je neumitno povezana sa njom. Ako ocjenu doticneteorije hocemo da pokažemo kao istinitu, onda moramo pretpostaviti postojanje sudova zakoje se, mada su sinteticki i mada iz njih ne postoji nikakva potpuna empirijskaverifikacija, ipak možemo tvrditi da su zacelo istiniti: to bi bili sinteticki sudovi a priori.Ili bi se i od te sama ocijene verovatnosti opet zahtijevalo samo verovatno važenje, onda biono moglo nastati na osnovu nove ocijene, ocjena ocjene, što bi opet vodilo beskonacnojregresiji. Apriorizam ili beskonacna regresija su stoga dve posledice koji nastaju izprincipa indukcije i koji se jedna od njih mora prihvatiti. Stoga Popper odbacujepretpostavke indukcije, i umesto induktivne stavlja deduktivnu metodu proveravanjaempirijskih teorija. Napuštanje misli o indukciji znaci odustajanje od pretpostavke dapostoji racionalan put od pojedinacnih promatranja do opštih zakona. U logickom pogleduiskazi prirodno-naucnih zakona stoje na početku i cini se da oni protaju jedno psihološko ane logicko pitanje. Zato on predlaže umesto metode verificiranja da se primeni metodafalsificiranja .Ovo se zasniva na tome, da na primer, što iskazi prirodno – naucnih zakona imajukarakter stavova sve-opštosti koji se uvek mogu preobraziti u stavove nepostojanja, naprimer hipoteza o egzistenciji elementarnog kvantuma elektricnog naboja: “Sva elektricnapunjenja su cjelobrojni sadržatelji elementarnog elektricnog kvantuma.” Bez mijenjanjasmisla može preobraziti u stav: “Ne postoji elektricno punjenje koje ne bi bilo cjelobrojnisadržatelj elementarnog elektricnog kvantuma.” Jedan takav stav, kao što se vidi, može bitiu protivnosti sa bazicnim stavom, koji tvrdi suprotno u formi postojanja. Ako takvi bazicnistavovi kao mogucnost postoje za neke teorije, onda Popper smatra da se takva teorijamože falsificirati. Stav “svi labudovi su bijeli” je falsificirana posmatranjem crnihlabudova, zato što se to posmatranje formulira u singularnom stavu postojanja “na tom i202tom mestu ima ne-bijelih labudova” iz koga se onda može izvesti univerzalni stavpostojanja “postoje ne-bijeli labudovi” koji hipotezu falsificira.Ako je neka teorija stvarno falsificirana, onda se ona mora zamijeniti nekom drugom;ako ona, naprotiv, nije falsificirana, onda se smatra da se ona obistinila. Ali je za stvarnofalsificiranje neke teorije okolnost da se ona protivi priznatim bazicnim stavovima samo jenužan ali ne i dovoljan uslov. Neka teorija se može smatrati falsificiranom tek onda akostoji u suprotnosti sa nekim ponovljenim efektom. Taj efekt se i sam opisuje pomocuhipoteze nižeg stupnja opštosti, a ta hipoteza se sa svoje strane mora obistiniti u onimpriznatim bazicnim stavovima koji prvu tezu falsificiraju.Pri ispitivanju neke empirijske teorije treba razlikovati tri sledeca stadija: najpretreba ispitati dali teorija, koja sebe može predstaviti kao aksiomski izradenu, ispunjava

logicke uvijete ne protuslovlja, neovisnost, nužnost i potpunost aksioma. Ako je to slucaj,onda se ona oznacava kao empirijski falsificirana ako postoji barem jedan moguci bazicnistav koji sa njom stoji u protuslovlju, ako dakle, postoji neki moguci dogadaj sa kojim jeteorija nespojiva. Teorija se naziva falsificiranom ako (1) dospije u protuslovlje sa nekimpriznatim (a ne samo mogucim) bazicnim stavom i, (2) ako se efekt koji pobija teorijamože ponoviti.

d. Problem indukcije

Opce je priznato od teoreticara saznanja i logicara da se problem indukcije, ako se onuopše smatra rješivim, može se riješiti jedini uvodenjem pojma verovatnosti. Reichenbach,kao što smo vidjeli, je na bazi tog pojma verovatnosti pokušao da riješi problem indukcijetime što je taj pojam verovatnosti, koji se prvobitno odnosio na slucajeve, proširio naiskaze, a time i na hipoteze. No, vidjeli smo iz prethodnog izlaganja da je i takvumogucnost kritikovo Popper naglašavajuci da se pojam verovatnosti hipoteze konstruirapomocu verovatnosti slucaja što dovodi do propasti. On osim toga vjeruje da za problemindukcije ne bi ništa koristilo ako bi na bilo koji drugi nacin pošlo za rukom da sekonstruira adekvatan pojam verovatnome hipoteze, pošto bi onda ocjena verovatnosti nekehipoteze i sama bila sinteticki stav koji bi se morao postaviti kao a priori važeci (ponovnopadanje u apriorizam) ili za koji bi se sa svoje strane tvrdila samo verovatnost (beskonacnaregresija).Carnap je i pored toga dvoumljenja mišljenja da se problem indukcije može dovestido nekog rješenja. Po prvoj tački njegovo je mišljenje sukladno Popperovom: problemverovatnosti hipoteze ne može se riješiti pomocu pojma verovatnog slucaja (relativneucestalosti). Ali zato druga Popperova teza za njega ne mora bitni tačna. Neki iskazverovatnosti koji se odnosi na hipoteze (uopše na stavove) ne mora nužno biti sinteticki,već može biti analiticki: Time bi smo imali apriorizam a ne bi morali odstupiti od principaempirizma, pošto bi ti iskazi verovatnosti bili analiticki stavovi, a ne stavovi o sadržanistvarnosti. Carnap je ustvari pokušao prikljucujuci se Waismannu, da uvede takav jedanlogicko-analiticki pojam verovatnosti koji bi omogucio izgradnju sistema induktivnelogike.Osnovne ideje su sledece: Jedan pojam verovatnosti je empirijski i on je pojamrelativne ucestalosti. Stavovi u kojima se oni javljaju imaju karakter sintetickih sudova kojise moraju kontrolirati iskustvom. Drugi pojam verovatnosti je cisto logicki on se najboljemože izraziti “stupnjem potvrdivanja nekog stava (hipoteze)”. Jedino se tim drugimpojmom može prici rješavanju problema indukcije. Ustvari već je i Reichenbach pokušaoda pojam verovatnosti umetne izmedu pojmova “istinit” i “lažan”, tako da oni treba dapredstavljaju samo ekstremne vrednosti kontinuirane skale vrednosti verovatnosti. Ovim203bi polivalentna logika trebala da dode na mesto dvovalentne klasicne logike Carnap,naprotiv, vjeruje da se taj pojam uklapanja pojma verovatnosti u logiku zasniva na brkanjupojma stupnja izvjesnosti sa pojmom vrednosti istinitosti: izvjesnost koju neki stav ima zanas svakako može imati kontinuiran stupnjeviti prelaz, ali to ništa ne mijenja u cinjenicida sami doticni stav mora biti istinit ili lažan. On nasuprot pokušava da pojam verovatnostiuvede kao pojam relacije. No ono što je bitno jeste da je pojam verovatnosti relativan i to uonom smislu što postoje klase slucajeva i njihov odnos, pojam verovatnosti je relativanutoliko što se vrednost verovatnosti ne može pripisati upravo nekoj hipotezi kao takvojveć samo u svezi sa odredenom potvrdom iskustva, kazivanjem iskustva.Popper je kao jedan od svojih prigovora protiv induktivne logike izveo stav da nepostoji nikakav racionalni protupak da bi se od pojedinacnih promatranja došlo do nekeopce teorije. Teorija se kaže, otkrivaju na osnovu intuicije, i mogu se proveriti tek ondakada su već izvedene.Na kraju možemo rezimirati neke stavove. Prvobitno verovanje logickog pozitivizmada su metafizicke i filozofske greške pre svega jezicne prirode i da su se one ogriješile o

pravila jezika uopše. Ali jezik “uopše” upravo i ne postoji, kao što su pokazala istraživanjalogicke sintakse i semantike.Može se cak ici i korak dalje i ukazati na to da metafizika i empirizam ne morajunužno biti protivna jedna drugoj. Primer za to može predstavljati Brentanova filozofija,gdje pomocu njegove filozofije možemo cak naznaciti na cemu pociva slaganje njihovihpodrucja. Brentano je sinteticki apriorizam strogo ogranicio na odredene sudove, i pojmovisu po njemu svi vezani za iskustvo. To dakle znaci, može se priznati da sve pojmovnetvorevine uporabljene u nauci i filozofiji imaju iskljucivo empirijske osnove, ali ipakdopuštaju sinteticko-apriorno saznanje.204

12. Pozitivisticka slika nauke i njena kritika

Kada se govori o pozitivistickom shvatanju strukture naučnih teorija ne smije sezaobici pozitivisticko shvatanje strukture geometrije. Pozitivisticko shvatanje geometrijeuvelike je odredilo njihovo shvatanje znanstvene teorije uopše. Što više, ne bi bilopogrešno reci da su svoje stavove u pogledu geometrije primijenili prvo na fiziku, pa onda ina sve ostale nauke. Stoga, da bi se razumjeli motivi i razlozi za logicko-pozitivistickuinterpretaciju naučnih teorija, potrebno je barem ukratko izložiti njihove stavove ogeometriju i razloge zbog kojih su ga zastupali.Dugo je vremena Euklidova geometrija bila jedina poznata geometrija, naprosto nijebilo nikakve naznake o tome da bi mogla postojati i nekakva drugacija. Ona je tolikopriplodna toliko u skladu sa svakodnevnim iskustvom da nije niti cudo što ljudima nijepadalo na pamet da bi mogle postojati i alternativne geometrije. Tako se, buduci da jepostojala samo jedna geometrija, nije moglo smisleno postaviti pitanje “Koja je geometrijaistinita?”, moglo se samo raspravljati o tome “Zašto je istinita? Što je cini istinitom? Naosnovi cega je istinita?”Od filozofskih utemeljenja euklidske geometrije možda je najpoznatije Kantovo209On je stavio sebi u zadatak opravdanje – utemeljenje prirodnih nauke osamnaestogstoljeca – newtonovske fizike i euklidske geometrije. Buduci da u Kantovo doba još nijebila poznata niti jedna druga geometrija osim euklidske (otkrivene su dvadesetak godinanakon što je Kant umro), on se nije pitao “Koja je geometrija istinita?”, već “Kako to da je(euklidska) geometrija istinita?”.On je u osnovi na isti nacin opravdao i sudove aritmetike ( 5+7 = 12 ) i sudovegeometrije (da je ravna linija izmedu dve tačke najkraca) i najopcenitije sudove fizike (daje kvantiteta materije nepromenljiva, da su djelovanje i protu djelovanje uvek jednaki).On je tvrdeo da su svi ti sudovi sinteticki sudovi a priori. Stoga je cela Kritika cistog umaprovećena pitanju “Kako su moguci sinteticki sudovi a priori?”. Što to znaci kada se kažeda je, na primer, sud da je »ravna linija izmedu dve tačke najkraca« sinteticki a priorisud? To da je sud sinteticki znaci da analiziranjem pojmova “ravno” i “najkrace” nijemoguce utvrditi je li istinit ili nije, dakle, da njegova istinosna vrednost o znacenju izrazaod kojih je sastavljen, da nije analiticki. To da je sud a priori znaci da nije istinit na osnoviiskustva, da je istinit “nezavisno” od iskustva. Zašto bi geometrija bila nezavisna odiskustva? Zato što geometrijske sudove karakteriše “nužnost i stroga opcenitost” koja nemože pripadati iskustvenoj saznaji; istine iskustva nikada nisu nužne i opcenite.Navedimo kako Kant odreduje tu apriornost: »Ako se dakle neki sud pomišlja sa strogomopcenitošcu, tj. tako da se ni jedan izuzetak ne dopušta kao moguc, onda on dakle nijeizveden iz iskustva, nego vrijedi potpuno a priori.«210. »Naime, cjelokupna geometrijskanacela su apodikticna, tj. skopcana su sa sviješcu o njihovoj nužnosti, npr. da prostor imasamo tri protege. No, takva nacela ne mogu biti empirijski ili iskustveni sudovi, niti se iznjih mogu zakljuciti.«211Buduci da su stavovi geometrije nužni i strogo opceniti, oni svoje porijeklo ne moguimati u iskustvu. Odgovor na pitanje gdje se može tražiti porijeklo, Kant odgovara dasudovi geometrije imaju svoje porijeklo u “zoru a priori”. Ovaj “zor” ne samo da je

neovisan od iskustva, on omogucava iskustvo, on predstavlja “uslov mogucnosti” prostornepercepcije, on “organizira” osjetilno iskustvo. Ovi su stavovi o geometriji imali su prilicnusmislenost dok je euklidska geometrija bila jedini poznati geometrijski sistem, medutim,209 Pogledati dodatak i pasus o Kantu u knjizi.210 I. Kant, Kritika cistoga uma, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1984. str. 378.211 Ibid.str. 37.205otkricem neeuklidskih geometrija situacija se bitno mijenja. U okviru Kantove filozofijenije bilo mesta pitanjima kao što su; koja je od geometrija imanentna fizickom prostoru?Odnosno nije bilo mesta za razlikovanje i protuliranje matematicke (aksiomatske) i fizicke(primijenjene) geometrije.Buduci da je euklidska geometrija predstavljala uslov mogucnosti prostornepercepcije, pitanje o proveravanju njene istinitosti bilo je naprosto besmisleno. Buduci daje sve moguce iskustvo organizirano na temelju euklidske geometrije, trivijalno je da nijemoguce nikakvo iskustvo koje bi opovrglo euklidsku geometriju. Slikovito receno, akosvet gledamo kroz naocale plave boj, besmisleno je pokušavati pronaci ne-plavu stvar usvetu i opovrgnuti stav da su sve stvari u svetu plave. No, pojava neeuklidskihgeometrija mijenja u potpunosti situaciju i ono što je bitno u domeni aksiomatike niti jednaod geometrijskih sistema nije imala nikakva prednost. Logicna vrednost svih geometrija jebila ista i ne samo to, odgovarajucim korespondencijama moguce je u potpunosti prevestijedan geometrijski sistem u drugi i obratno. U tom slucaju samo po sebi se postavljapitanje, ako priznamo realnost fizickog prostora, “Koja je geometrija istinita? Kakav jeprostor u kome živimo?” i ta pitanja ne samo da protaju smislena nego i naučno vrlozanimljiva. Ako je matematicki, cisto formalno, bilo moguce postojanje više razlicitihgeometrija, automatski se otvorilo pitanje “Koja je od njih istinita u fizickom prostoru?”.Prvi koji je to pitanje uzeo ozbiljno bio je Gauss. On je pokušao empirijskimmerenjem ustanoviti koja je geometrija istinita u fizickom prostoru. U euklidskojgeometriji zbroj unutarnjih ugaoova ugla uvek je 180o, u neeuklidskim geometrijama tonije slucaj. Gauss je stoga za ugaoove ugla uzeo vrhove triju brda i izmjerio ugaoove togugla. To je bio “empirijski test” koji je trebao utvrditi koja je geometrija fizicki istinita.Da se podsjetimo, u okviru Kantove filozofije takav je test potpuno besmislen. Test jesmislen »samo ako strogo razlikujemo matematicku od fizicke geometrije«; postojinekoliko matematickih geometrija, a koja je od njih, ako uopše ijedna, fizicki istinita tocemo utvrditi testom. Ako ne razlikujemo matematicku od fizicke geometrije, uopše nijejasno cemu test služi i što se njime može utvrditi. Tako je pojava neeuklidskih geometrijanametnula potrebu za razlikovanjem matematicke i fizicke geometrije. Kad se ta potrebajednom pojavila bilo je sasvim prirodno uciniti ono što su ucinili pozitivisti: uvesti razlikuizmedu apstraktnog kalkulusa geometrijske teorije (zajedno s opštim logicko-matematickimkalkulusom) i “semantickih pravila ili koordinativnih definicija” koja simbole takvogapstraktnog kalkulusa povezuju s predmetima i velicinama u fizickom svetu. Na ovomproblemu od logickih pozitivista, možda, je najveći doprinos dao H. Reichenbach, a kaoprimer navedimo sledeci njegov citata: »Prostor nije subjektivan, već realan – to je ishodrazvoja suvremene matematike i fizike. Cudno je, ova duga povijesna linija na koncu vodido pozicije koja se zastupala na početku: geometrija je pocela kao empirijska nauka sEgipcanima, Grci su je ucinili deduktivnom znanošcu a na koncu vracena je meduempirijske nauke nakon što je logicka analiza najviše perfekcije otkrila pluralizamgeometrija, od kojih je jedna i samo jedna geometrija fizickog sveta.Ova razmatranja pokazuju da moramo razlikovati izmedu matematicke i fizickegeometrije. Matematicki govoreci, postoji mnogo geometrijskih sistema svaki je od njihlogicki konzistentan i to je sve što matematicar može zahtijevati. Njega ne zanima istinitostaksioma, već implikacije izmedu aksioma i teorema: “ako su aksiomi istiniti, onda jeteorem istinit” - ovog su oblika geometrijski iskazi koje izrice matematicar. Ali ove suimplikacije analiticke; njih cini valjanima deduktivna logika. Prema tome, geometrijamatematicara analiticke je prirode. Samo kada su implikacije prekinute i kada se aksiomi iteoremi tvrde odvojeno, geometrija vodi u sinteticke iskaze. Aksiomi tada zahtijevaju

interpretaciju kroz koordinativne definicije i tako protaju iskazi o fizickim predmetima;tako je od geometrije ucinjen sistem koji opisuje fizicki svet. U tom smislu, medutim, on206nije a priori već empirijske prirode. Nema sintetickog a priori u geometriji: ili je geometrijaa priori, i onda je to matematicka geometrija koja je analiticka, ili je geometrija sinteticka, ionda je to fizicka geometrija koja je empirijska. Evolucija geometrije kulminira udezintegraciji sintetickog a priori.(…) Matematicka je geometrija tako reducirana naanaliticku istinu, a sinteticki je deo geometrije predan empirijskim naukema.«212Buduci da se podjela na matematicki i fizicki aspekt teorije pokazala vrlo korisnom uslucaju geometrije, pozitivisti su tu podjelu proširili prvo na fiziku, a onda i na sve drugenauke. Kao ilustraciju jednog takvog pristupa navedimo, kratko, odnos R. Carnapaprema matematickoj i fizickoj geometriji. Carnapovi stavovi o strukturi geometrije izloženisu, pored ostalih tekstova, i u »Foundations of Logic and Mathematics«, prilog prvom tomuInternational Encyclopedia of Unified Science. Kao i u ostalim radovima, on strogorazlikuje matematicku i fizicku geometriju. Matematicka geometrija jest cisto formalnikalkulus u kojem simboli nemaju nikakvu “interpretaciju”, izlaže se i proucava cistoformalna struktura geometrijske teorije, samo odnos izmedu znakova, a ne i njihovoznacenje. Kada se simboli interpretiraju, kada im se prida fizicko znacenje, ondamatematicka geometrija protaje fizicka geometrija i, kao pozitivisti smatraju, predstavljaopis fizickog prostora u kojem živimo. Kao slikovit prikaz ovog odnosa navedimo jedanCarnapov citat koji razmatra taj odnos: »Geometrijski kalkulus obicno je konstruiran kaoaksiomatski sistem, tj. specificni kalkulus koji pretpostavlja logicki kalkulus (s normalnominterpretacijom). Takav kalkulus opisuje strukturu ciji elementi ostaju neodredeni tolikodugo dok ih ne interpretiramo. Geometrijski kalkuli opisuju mnogo razlicitih struktura. I zasvaku strukturu, npr. euklidsku, postoji mnogo razlicitih mogucih oblika kalkulusa koji jeopisuju. Kao primer razmotrimo jedan aksiomatski sistem euklidske geometrije. Odabralismo oblik koji ima šest primitivnih znakova tri za klase individua. P1, P2, P3, i tri za relacije,I, B, K, . Pišemo I(x,y) za “x i y stoje u relaciji I ” (…)Navest cemo samo nekoliko primera iz dugacke serije aksioma:G1 Za svaka x,y, ( ako (x je P1 , i y je P1 ) onda za neko z ( z je P2 i I(x,y) i I(y,x)).G2 za svako x ( ako x je P3 , onda, za neko y ( y je P1 i ne I(x,y) ).G3 za svako x,y.z ( ako B(x,y,z) onda ne B(y,x,z)G4 za svako x,y,z ( ako ( x je P1 i y je P2 i x je P3 i I(x,z) i I(y,z) i ne I(x,y), onda postoji(tačno) 1 u takav da ( u jest P2 i I(x,u) i I(u,z) za svako t ( ako I(t,u) onda ne I(t,y)))).(Euklidov aksiom o paralelama)Za geometrijski kalkulus postoji mnogo interpretacija, i cak mnogo cak sasvimrazlicite i zanimljive interpretacije. Neke od njih su logicke neke deskriptivne Uobicajenainterpretacija je deskriptivna. Sastoji se od prevoda u fizicki kalkulus. Zajedno suobicajenom interpretacijom fizickog kalkulusa. Pravila prevoda: (1) “P1” je prevedeno u“tačka” (2) “P2” u “pravac” (3) “P3” u “ravninu” (4) “I(x,y)” u “x leži dodiruje y” (5)“B(x,y,z)” u “tačka x je izmedu tačaka y i z na pravcu” (6) “K(x,y,u,v)” u “odsjecak x,y jekongruentan sa odsjeckom u,v ( tj. udaljenost izmedu x,y je jednaka udaljenosti izmeduu,v)”. Treba primijetiti da rijec “tačka” itd. ovdje predstavljaju znakove fizickog kalkulusau svojoj uobicajenoj interpretaciji. Dakle, o tački možemo misliti kao o mestu u prostoruprirode; pravci mogu biti karakterišeni referencijom na zrake svetlosti u vakuumu iliispružene niti; kongruencije se može okarakterišeti pozivanjem na metode merenjadužine. Tako su specificni znakovi geometrijskog kalkulusa interpretirani kao deskriptivniznakovi. S druge strane specificni znakovi matematickog kalkulusa interpretirani su kao212 H.Reichenbach: “The Rise of Scientific Philosophy”, University of California press, Berkley and LosAngeles, 1953. str 139- 142.207logicki znakovi, cak se i javljaju u deskriptivno cinjenicnim naukema i izražavajurezultate brojenja ili merenja. Aksiomi i teoreme geometrijskog kalkulusa prevedeni su udeskriptivne, cinjenicne propozicije interpretirane fizike; oni cine teoriju koja se moženazvati fizicka geometrija, jer je grana fizike, u kontradistinkciji spram matematicke

geometrije tj. geometrijskog kalkulusa. Kao primer cetiri gore navedena aksiomaprevedeni su u slijedece recenice fizickog kalkulusa (zbog jednostavnosti ovdjeformuliranog u obicnom jeziku)PG1 Za bilo koje dve tačke postoji pravac na kojima one leže.PG2 Za bilo koju ravninu postoji tačka koja ne leži na njoj.PG3 Ako tačke x,y i z leže na pravcu i x je izmedu y i z onda y nije izmedu x i z.PG4 Ako tačka x i pravac y leže na ravnini z, ali x nije na y, onda postoji jedan i samojedan pravac u u ravnini z takav da x leži na u i niti jedna tačka nije ujedno i na u i na y(dakle u je paralelna y kroz z).«213Mislimo da ovaj primer daje zorno u cemu je razlika izmedu matematicke i fizickegeometrije: u matematickoj razmatraju se razliciti geometrijski sistemi kao cisto formalnetvorevine, razmatra se njihova konzistentnost, ali ne i njihova istinitost. U fizickojgeometriji nastoji se utvrditi koja je geometrija doslovno istinita-koja opisuje tačno svet ukojem živimo.Buduci da fizicka geometrija opisuje prostor u kojem živimo, ona zapravo predstavljadeo fizike, cinjenicne nauke ciji su sudovi sinteticki, a ne matematike, formalne naukeciji su sudovi analiticki. Stoga Carnap zakljucuje da: »Metoda opisana u pogledugeometrije isto tako može biti i primijenjena na bilo koji drugi deo fizike: prvokonstruiramo kalkulus i onda postavimo željenu interpretaciju u obliku semantickih pravila,dobivajuci tako fizicku teoriju kao interpretirani sistem s cinjenicnim sadržajem.«214 Cistoformalna geometrijska teorija dobiva svoju fizicku interpretaciju pomocu semantickihpravila koja teorijske termine vezuju s opažanim terminima svakodnevnog iskustva. Dakle,semanticka pravila jesu ono što apstraktne formule teorija razvijene nauke povezuju sasvakodnevnim iskustvom i uobicajenim rečima kojima se ono opisuje. Naučno teorijadobiva svoj smisao time što je semanticka pravila veću za svakodnevno iskustvo. Kadateorije ne bi imale semantickih pravila, one bi zauvek ostale prazne formule i nizoviznakova koji nam ništa ne govore o svetu oko nas. Time što vezuju teoriju sa stvarnošcusemanticka pravila omogucavaju proveravanje teorije, omogucuju nam da utvrdimo što“teorija znaci” i da utvrdimo “je li teorija istinita”. Da se podsjetimo, pod pretpostavkomverifikacionisticke teorije znacenja te su dve stvari zapravo jedna te ista stvar: znacenjenekog iskaza razumijemo ako i samo ako znamo kako ga možemo proveriti. Dakle,semanticka pravila ujedno daju znacenje teoriji i omogucavaju njeno proveravanje.Pored semantickih pravila geometrijska teorija sadržava i još dve stvari: svoj vlastiti,geometrijski kalkulus i opšti logicko-matematicki kalkulus. Isto što vrijedi za fizickugeometriju, vrijedi i za bilo koju drugu fizicku teoriju, a iako to možda nije toliko ocito i zabilo koju naučnu teoriju; svaka se naučno teorija sastoji od:1. specificno svog kalkulusa,2. opceg logicko-matematickog kalkulusa i3. semantickih pravila.213 R. Carnap, Fundations of Logic and Mathematics, u Neurath, Morris i Carnap, 1938/55 str. 194,195.214 Ibid. str.198.208Matematicka geometrija sastoji se samo od 1) i 2), a fizicka od 1),2) i 3).Pogledajmo u nastavku teksta, ukratko, kako su logicki pozitivisti primijenili ovajprincip u fizici. U tekstu »Foundations of Physics«, Ph. Frank izlaže strukturu fizikalneteorije. U svom izlaganju on se eksplicite oslanja na gore izložene Carnapove stavove.Buduci da je sam bio fizicar i da je u tom tekstu pisao o temeljima fizike, on govori ologickoj strukturi fizikalne teorije. Medutim, on je, kao i svi ostali pozitivisti smatrao daviše-manje svaka naučno teorija ima takvu strukturu. Ako neka naučno teorija inema upravo takvu struktura, onda to nije zbog toga što bi teorija drugih nauke imalenekakve drugacije strukture, već zbog toga što još nisu protigle onaj stupanj organiziranostii jasnoce što ga imaju fizikalne teorije. Dakle, struktura o kojoj govori Frank jest strukturabilo koje zrele i razradene znanstvene teorije.Tako Ph. Frank o fizici govori sledece: »Svaka se fizikalna teorija sastoji od tri bitnadela. Postoje, prvo, jednadžbe teorije, npr. u mehanici Newtonove jednadžbe kretanja; u

elektromagnetizmu Maxwellove jednadžbe elektromagnetskog polja itd. Te jednadžbesadržavaju termine kao što su “koordinata”, “vrijeme”, “sila”, “jakost magnetskog polja”,“elektricka provodljivost” itd. One se same po sebi ne mogu proveriti da bi se vidjelo jesuli u skladu s fizickim cinjenicama ili nisu. Niti možemo proveriti njihovu logickukonzistenciju. Carnap te jednadžbe zove “kalkulus” podrucja fizike. Newtonove jednadžbekretanja jesu, npr., kalkulus mehanike. Te jednadžbe za svoju osnovu moraju imati, kao štokaže Carnap, drugi kalkulus pomocu kojega možemo nauciti koje su transformacije tihjednadžbi dopuštene bez promijene njihovog znacenja. Mehanika ka osnovu treba kalkulusalgebre i geometrije. Samo primenom ovog “drugog” kalkulusa može se proveritikonzistentnost prvoga.Medutim, sistem jednadžbi i logickih pravila (npr. Newtonovih jednadžbi kretanjaplus zakoni algebre i geometrije) ni u kom slucaju ne predstavlja sistem fizickih zakona.Moramo dodati, kao treci deo, iskaze koji definišeju fizicko znacenje rijeci kao“udaljenost”, “vrijeme”, “moment”, “simultanost”, “sila”, “masa” itd. Iskaze koji daju tedefinicije Carnap naziva “semanticka pravila”. Pored termina prvog kalkulusa (“sila”,“masa”, itd.) i termina drugog dela, logickih pravila (“plus” / “minus”, “i” / “ili” itd.),treci deo, semanticka pravila, sadrže rijeci kao “željezna kocka”, “drveni štap”, “toplavoda”, “jedan inc dugo” itd.Te rijeci treba razumjeti u smislu u kojem su upotrijebljene u svakodnevnom jeziku.Bez ovog proudivanja iz svakodnevnog jezika, jezik nauke ne bi predstavljao znanje kojisvi možemo deliti. Semanticka pravila spajaju naše jednadžbe ili naš kalkulus s rečimajezika svakodnevnog života, barem u fizici, a, možda, i u ostalim podrucjima. (…) Kao štoCarnap istice, samo dodavanjem tih semantickih pravila jednadžbama one protaju fizickizakoni koji mogu biti provereni eksperimentom.«215Dakle, analiza pokazuje da fizicka teorija ima tri dela:1) specificni kalkulus teorije; u mehanici to su Newtonove jednadžbe kretanja itd. Onisadržavaju teorijske termine.2) opšti logicko-matematicki kalkulus; to su logika, aritmetika i geometrija sa svojimodgovarajucim terminima.3) Semanticka pravila; to su znacenjske stipulacije koje dovode u vezu termine prvegrupe s terminima svakodnevnog vokabulara, one uz termine prve grupe sadržavajui opažanje termine cije nam je znacenje znano iz svakodnevnog pred-teorijskogiskustva.215 Ph. Frank, Foundations of Physics, u Neurath, Carnap i Morris, 1938/55. str. 429.209Ustvari, pozitivisticko shvatanje strukture znanstvene teorije pretpostavlja dvepodjele, dihotomije:1) analiticko/sinteticko i2) opažajno/teorijsko, tj. neopažajno.Striktna razlika izmedu specificno fizickog kalkulusa i opceg logicko-matematickogkalkulusa uopše ne bi postojala kada ne bi postojala razlika izmedu analitickih i sintetickihsudova. Jasno je, postojala bi “razlika u stupnju opštosti, apstraktnosti” jer logika imatematika imaju širu primenu od fizike, ali ne bi postojala “razlika u vrsti” izmedu, sjedne strane, fizike i, s druge strane, logike i matematike. Prema pozitivistickom shvatanjulogika i matematika su bitno formalne, analiticke, apriorne i nužne, dok je fizika bitnocinjenicna, sinteticka, aproteriorna i kontingentna. Samo oslanjanjem na tu razliku moguceje striktno razluciti kalkulus fizikalne teorije od kalkulusa logike i matematike.Ideja da postoje semanticka pravila koja povezuju teorijske termine s terminimasvakodnevnog iskustva ocito je zasnovana na razlikovanju izmedu opažajnih i neopažajnih,tj. teorijskih termina. Znacenje opažajnih termina znamo iz svakodnevnog, prednaučnogiskustva, medutim, teorijski termini dobivaju svoje znacenje tek kada ihsemantickim pravilima povežemo s opažajnim terminima. Dakle, ocito je da postoji razlikau vrsti izmedu jedne i druge vrste termina. Pripisuje li se neki opažajni predikat istinitonekom predmetu ili to možemo utvrditi direktno, promatranjm? Nije nam potrebna nikakvanaučno teorija, nije nam potrebno nikakvo zakljucivanje da bismo ustanovili je li mu

predikat pripisan istinito ili nije. Ovakav stav zastupaju logicki pozitivisti. Medutim, uslucaju teorijskih predikata, istinitost pripisivanja ne može se utvrditi direktno, nijedovoljno samo promatranj, potrebno je i zakljucivanje koje se u većoj ili manjoj mjeri oslanjana teorijska znanja.Buduci da je pozitivisticka slika strukture naučnih teorija zasnovana na timdvjema podjelama – analiticko/sinteticko i opažljivo/neopažljivo – treba imati na umu dasu napadi na te dihotomije koji su uslijedili od sredine prošlog stoljeca do sedamdesetihujedno i napadi na pozitivisticku sliku strukture naučnih teorija.Osim što je podjela na opažljivo i teorijsko pomogla da se riješe kontroverze okogeometrije, ona je, i nezavisno od toga, sasvim prirodna i plauzibilna. Razmišljajuci onauke namece nam se slika prema kojoj opažljiva stvarnost svakodnevnog iskustvapostoji prethodno i nezavisno od naučnih teorija koje su, na koncu i nastale tako i zatoda bi objasnile pojave u toj opažljivoj stvarnosti svakodnevnog iskustva. Tako u delu»The Structure of Science« Nagel kaže: »Ishodište znanstvene misli jesu problemi kojenamece promatranj stvari i dogadaja koje susrecemo u svakodnevnom iskustvu; ona nastojirazumjeti te opažljive stvari otkrivajuci sistematicni red u njima, a konacni test za zakonekoji služe kao instrumenti objašnjenja i predvidanja jest njihova sukladnost s takvimmotrenjima.«216Dakle, stvari i dogadaji koje susrecemo u svakodnevnom iskustvu jesu takvi kakvijesu, s njima smo upoznati htjeli mi to ili ne. Oni postoje pre teorija i nezavisno od njih.Teorije gradimo zato da bismo bolje razumjeli pojave iz svakodnevnog iskustva, teorije iproveravamo tako što ih usporedujemo sa svakodnevnim iskustvom; one koje su musukladne – njih prihvacamo, one koje nisu – odbacujemo. Znanstvene teorije i zakoni jesunešto razlicito od svakodnevnog iskustva.Nagel provodi razliku izmedu »eksperimentalnih zakona i teorijskih zakona, tj.teorija«. Razlika je, kako cemo vidjeti, zasnovana na razlici opažljivog i neopažljivog.Tako Nagel kaže: »Nazovimo upravo uocenu prima facie razliku izmedu zakona tako što216 E. Nagel, The Structure of Science ( Problems in Logic of Scientific Explanation), Routledge & KeganPaul, London 1961. str. 79,210cemo one prve vrste nazvati “eksperimentalni zakoni”, a one druge vrste “teorijski zakoni”(ili jednostavno “teorije”). U skladu s tom terminološkom stipulacijom i njomezahvacenom distinkcijom, zakon da pritisak idealnog plina cija je temperatura konstantnavarira obrnuto proporcionalno svom volumenu, zakon da težina kisika kombiniranog svodikom tako da daje vodu jest (otprilike) osam puta veća od težine vodika i zakon da sudjeca plavookih roditelja i samo plavooka klasificirani su kao eksperimentalni zakoni. Sdruge strane, skup pretpostavki koji kažu da su razliciti kemijski elementi sastavljeni odrazlicitih vrsta atoma koji ostaju nepodeljeni u kemijskim transformacijama i skuppretpostavki koji kaže da su kromosomi sastavljeni od razlicitih vrsta gene koji su u vezi snaslednim karakteristikama organizma klasificirani su kao teorija. (…) To objašnjenjerazlike izmedu eksperimentalnih zakona i teorija zasnovano je na uvjerenju da zakoni prvevrste, za razliku od zakona druge vrste, formuliraju relacije izmedu opažljivih (ilieksperimentalno utvrdljivih) karakteristika nekog predmeta.«217Ovako konstruirana situacija izgleda konacna i idealna za predstavnike logickogpozitivizma, mada moramo da Nagel ne pripada tom krugu, ali situacija ipak nije takojednostavna: tako, na primer, već kod Hempela postoje neke sumnje u povodu jasnerazlike izmedu iskaza teorije i eksperimenta. On ne misli niti da je granica izmeduopažljivog i neopažljivog, tj. teorijskog oštra niti da je jasna. Hempel i sam kaže da postojismisao tih termina u kojemu niti jedna nauka ne opisuje opažljive pojave, isto kao ismisao u kojemu svaka teorija govori o opažljivom. Medutim, on prihvaca razliku zato štosmatra da ona predstavlja neizostavno orude za analizu nauke, a što je i ocekivano odjednog logickog pozitivista. Jer iz toga što ne postoji sasvim jasna i sasvim oštra granica neslijedi da granica ne postoji, »isto kao što iz toga što ne postoji tačna linija koja odvajaprednju stranu ljudske glave od stražnje ne slijedi da nema razlike izmedu prednje i stražnjestrane glave.«218

Još jedan razlog ubog kojega je bila široko prihvacena dihotomija na opažljivo ineopažljivo, tj. teorijsko bio je taj što je u terminima te dihotomije bilo vrlo prirodno ijednostavno objasniti »temeljne pojmove metodologije i filozofije nauke«, na primereksperiment, testiranje, predvidanje, objašnjenje itd.No nisu se svi slagali sa ovim stavovima i u sledecem delu teksta dat cemo nekekarakteristicne kritike pozitivisticke slike nauke, a posebno kritiku Poppera i Kuhna.Iako se u ovom radu posebno razmatra njihov pogled na nauka u sklopu filozofijenauke, smatramo da ne bi bilo od viška da ponovimo neke njihove stavove sprampozitivisticke slike.

a. Kritika pozitivisticke slike nauke

Pozitivisti su verovali da su opservacije “nezavisne” od teorije i “primarne” u odnosuna teoriju. To znaci da imamo opservacije219 koje imamo, da su takve kakve jesu bezobzira na to kakvu teoriju imali; jer teorije tako i onako nastaju zato da bismo objasnili ,sistematizirali i predvidjeli opservacije koje imamo. Medutim, njihov suvremenik Poppernije delio to mišljenje, on je smatrao da je ono, zapravo, apsurdno. Popper je smatraoocitim i trivijalnim da interesi, namjere i prihvacene teorije “odreduju” što cemo motriti; dado opservacija nikada ne dolazi od interesa, ocekivanja i već prihvacenih teorija. Uvekmotrimo ono što nas zanima i zato što nas zanima; što cemo motriti i kako, to uvek,217 Ibid. str.79-81.218 Ibid.str. 83.219 OPSERVACIJE – podrazumjeva opažanje, merenje i neproredno iskustvo.211implicitno ili eksplicitno, odlucujemo na osnovi naših interesa i već prihvacenih hipoteza iliteorija.Popper je na osnovi toga jednostavnog uvida razvio celu filozofiju nauke –falsifikacionizam. Velik broj empiristicki nastrojenih mislilaca, ukljucujuci tu, i logickepozitiviste, smatra da se nauka razvija tako da se prihvacaju one teorije za koje postojidovoljno svjedocanstvo, evidencija i koje su dovoljno konformirane. S druge strane,Popper je smatrao da je sama ideja konfirmacije besmislena i nesuvisla; koliko god imalisvjedocanstva za neku teoriju, to svjedocanstvo nikada nije dovoljno da sa sigurnošcupokaže da je ta teorija istinita. On je ideju pozitivnog svjedocanstva odbacivao na osnoviproblema vezanih uz indukciju; koliko god imali pozitivnih instanci za neku hipotezu,uvek je moguca da ce sledeca biti negativna; prema tome, niti jedna hipoteza nikada nijepotpuno potvrdena. Jedino što hipoteza može potpuno biti jest biti potpuno opovrgnuta.Beskonacno mnogo pozitivnih instanci nije dovoljno za konfirmaciju ali je zato jednajedina dovoljna za diskonfirmaciju, opovrgavanje. Stoga je on smatrao da nacin na koji senauka razvija jest sledeci: od svih predloženih hipoteza prihvacaju se one koje do sadanisu bile opovrgnute. Dakako, izmedu više suparnickih hipoteza imamo bolje razloge zaprihvacanje onih hipoteza koje su bile izložene većem broj oštrijih provera. Sažeto receno,klasicna slika nauke jest: prvo opservacije pa onda iz njih konstrukcija teorije. Popperovapak slika nauke jest: prvo teorija, odnosno hipoteza, pa onda iz nje konstrukcijaeksperimenta i opservacija kojima se testira ta teorija. Popper svoju sliku nauke nastojipotkrijepiti primerima iz kojih se vidi da horizont ocekivanja odreduje što ce se motriti ikako. Horizont ocekivanja jest skup verovanja i interesa koji izmedu svih mogucihopservacija selekcionira one koje su relevantne. Bez horizonta ocekivanja promatranjnaprosto nema smisla. On navodi i to da je naredba “Motri!”, ako se ne zna kontekst,gramaticki besmislena; glagol “motriti” jest tranzitivni glagol on uvek mora imatipredmet; ne može se motriti naprosto, kada se god motri, motri se nešto, neki predmet.Tako Popper kaže: »verovanje da se nauka odvija od opservacija prema teoriji jošuvek je toliko široko i toliko cvrsto prihvaceno da je moje poricanje tog verovanja cestodocekivano s nevjericom. Cesto me se sumnjicilo da sam neiskren – da poricem nešto u štose ne može smisleno sumnjati. Ali zapravo je verovanje da možemo poceti samo s cistimopservacijama, bez icega što pripada teoriji, apsurdno. (…) Promatranj je uvek selektivno.

Ono zahtijeva odabrani predmet, konacni cilj, interes, tačku gledišta problem. I njegovoopisivanje uvek pretpostavlja deskriptivni jezik, s rečima koje oznacavaju svojstva; onopretpostavlja slicnost i klasifikaciju, koja opet pretpostavlja interese, tačke gledišta iprobleme. “Gladna životinja”, piše Katz, “deli okoliš na jestive i nejestive stvari.Životinja u letu vidi putove za bijeg i skrivanje. … Opcenito govoreci, predmet se mijenjaprema potrebama životinje.” Možemo dodati da predmeti mogu biti klasificirani i protatislicni ili ne slicni samo na ovaj nacin – tako što su povezani s potrebama i interesima. Ovose pravilo ne primenjuje samo na životinje nego i na znanstvenike. Jer životinji tačkugledišta odreduju njeni interesi, trenutni zadatak i njena ocekivanja; znanstveniku njegovteorijski interes, posebni problemi kojima se bavi, njegova nagadanja i ocekivanja i teorijekoje prihvaca kao vrsta pozadine: njegov referencijalni okvir, njegov “horizontocekivanja”.«220Ovi stavovi izgledaju plauzibilno: da interes odreduje što cemo motriti; medutim,moglo bi se prigovoriti da su opservacije ipak primarne. Cesto su zagovornici logickogpozitivizma kao prigovor na ovako shvatanje davali odgovor da se i ocekivanje, pa iteorijska osnova koja prethodi opservaciji ustvari posledica jedne pred-opservacije, no na220 K. Popper, “ Conjectures and refutations: The Growth of Scientific Knowledge”, Routledge & KeganPaul, London 1989. str.149.212to bi se moglo opet prigovoriti da je pred-opservacija nastala preko neke pred-teorijskeosnove itd. do beskonacnosti. Time bi se problem sveo na pitanje “što je starije kokoš ilijaje”. Popper smatra da nije tako, on smatra da ocekivanja uvek prethode opservaciji:»Problem “Što dolazi prvo, hipoteza (H) ili opservacija (O)” rješiv je isto kao i problem“Što dolazi prvo, kokoš (H) ili jaje (O)”. Odgovor na drugo je “Ranije jaje”; na prvo“Ranija hipoteza”. Sasvim je istinito da ce bilo kojoj pojedinoj hipotezi koju izaberemoprethoditi opservacija – opservacije koje, na primer, želimo njome objasniti. Ali teopservacije, opet, pretpostavljaju prihvacanje referencijalnog okvira, okvira ocekivanja,okvira teorija. Ako su one znacajne, ako su nametnule potrebu za objašnjenjem i takodovele do stvaranja hipoteze, to je bilo zato što nisu mogle biti objašnjene starim teorijskimokvirom, starim horizontom ocekivanja. Ovdje nama opasnosti od regresa u beskonacnost.Ako idemo unatrag prema sve primitivnijim i primitivnijim teorijama i motivima na krajucemo pronaci nesvesno, urodeno ocekivanje.«221Pod urodenim ocekivanjem Popper ne misli na urodeno, apriorno znanjenacionalisticke filozofije. On misli na psihološki ili, rade, biološki urodena ocekivanja.Ako su ovi stavovi tačni, onda oni u prilicnoj mjeri podrivaju pozitivisticku sliku nauke ine samo to u filozofskoj tradiciji dolazi do obrata sa empiristickog na nacionalistickipristup problemu u nauke. Oni dovode u pitanje ili barem relativiziraju navodno oštrurazliku izmedu konteksta otkrica – epistemološki cinjenicnog opisa nacina na koji je netkodošao do nekog otkrica – i konteksta opravdanja – epistemološki normativnog opisa nacinana koji je o pravdao ili trebao o pravdati to svoje otkrice.Popperovi stavovi, iako podrivaju pozitivisticku sliku nauke, nisu za nju potpunopogubni. I dalje se može tvrditi da razlikovanje konteksta otkrica i konteksta opravdanja itrodeoba teorije na opšti logicko-matematicki kalkulus, specificni kalkulus teorije isemanticka pravila koja teoriji daju fizicku interpretaciju predstavljaju korisna razlikovanjau pojmovnom okviru za analizu nauke i naučnih teorija. Iako ta razlikovanja nemogu pretendirati na apsolutnu valjanost, korisno ih je uvesti kao, recimo, heuristickasredstva koja su od koristi prilikom razmatranja naučnih teorija. Buduci da ne možemoproucavati celu nauka odjednom, prilikom proucavanja jedne teorije preporucljivo jeapstrahirati od horizonta ocekivanja koji je doveo do formuliranja neke teorije i, zbogpojednostavljenja analize, pretpostaviti da su opservacije primitivne, ne zavisne od bilokakve teorije i bilo kakvih ocekivanja. U tom bi slucaju pozitivisticka slika nauke imalasamo relativnu, ali ne i apsolutnu valjanost.Pozitivisticka slika nauke i naučnih teorija mogla bi preživjeti, nekako,Popperovu kritiku. Medutim, izgleda da ne može preživjeti jednu drugu kritiku, naizgledvrlo slicnu. To je kritika Hansona. On je isto kao i Popper dokazivao da opservacije nisu

nezavisne od teorije. Medutim, izmedu Popperove i Hansonove kritike postoji bitnarazlika. Dok je Popper dokazivao da opservacije kojima se testira neka teorija nisunezavisne od prethodnih ostalih teorija i ocekivanja, Hanson je, izgleda, dokazivao dalekoradikalniju tezu: Da opservacije koje ma se testira ta teorija nisu nezavisne od te isteteorije. Recimo da teoriju T1

testiramo pomocu opservacija O1. Prema Popperu ne smije sezaboraviti da O1 ovise o prethodnim teorijama i ocekivanjima, koji su razliciti od T1, O1 neovise o T1, ovise o drugim teorijama. Medutim, Hanson tvrdi da O1 ovisi od T1, da sama T1

oblikuje i formira O1. Prema Hansonovoj slici nauka je postavljena na daleko slabijim imanje racionalnim temeljima nego prema Popperovoj slici. Naime, da bismo mogli testiratiT1, potrebne su nam opservacije O1, oko toga se, po pretpostavci, obojica slažu. Medutim,Popper smatra da možemo imati O1 i tako testirati T1 samo ako pretpostavimo da su istiniteneke druge teorije i ocekivanja, koje su nezavisne i prethodne T1. Hanson pak smatra da221 Ibid. str. 149.213možemo imati O1 i tako testirati T1 samo ako pretpostavimo istinitost T1, buduci da se O1

može formulirati samo ako se pretpostavi da je T1 istinito.Problem je u tome što, ako pretpostavimo da je T1 istinita, više je nemamo zaštotestirati. Izgleda kao da prema Hansonovoj slici prihvacanje T1 pretpostavlja nužan uslovopservacija O1. Apsurdnost takvog videnja nauke mogla bi biti u tome što teorijemožemo testirati samo kada već verujemo u njih, a kada već jednom verujemo u njih,onda nam opservacije mogu biti samo onakve kakve teorije nalaže da jesu. Tako da višeuopše nije jasno u cemu se sastoji testiranje teorije. Testiranje teorija, u okviru takve slikenauke, protaje apsurdan i suvišan pojam.Hanson kritizira pozitivisticko razlikovanje teorije od opservacije. Buduci da torazlikovanje predstavlja osnovnu pretpostavku pozitivistickog shvatanja nauke, on timeujedno kritizira i cjelokupno pozitivisticko shvatanje nauke. Pozitivisti su smatrali daopservacije prethode teoriji i da su nezavisne od bilo kave teorije; one predstavljajunepromenljivu bazu svake teorije. Hanson je smatrao da su ti stavovi sasvim netačni;smatrao je kako opservacije nisu nezavisne od teorije, da prihvacena teorija uveksudjeluje u oblikovanju opservacija, da to što cemo vidjeti u velikoj mjeri ovisi o tome kojuteoriju prihvacamo, da u tom smislu teorija prethodi opservacijama.Hanson svoju kritiku pocinje poznatim primerom s Keplerom i Tychom Bracheom.Kepler je verovao da je Sunce nepomicno i da se svi planeti, ukljucujuci i Zemlju, okrecuoko Sunca. Brache je verovao da je Zemlja nepomicna i da se svi planeti, ukljucujuci iSunce, okrecu oko Zemlje. Zamislimo da Kepler i Brache u zoru stoje na vrhu brda ipromatraju iznalazak Sunca. Pitanje je »Vidjeli obojica jedno te isto?«. Hanson smatra dapostoje nekakvi razlozi i za pozitivan i za negativan odgovor. U jednom smislu oni videistu stvar, u drugom smislu o ni vide razlicite stvari. On nastoji dokazati da je relevantansamo drugi smisao, onaj u kojem oni vide razlicite stvari. Smisao u kojem «vide» istu stvarjest, recimo, fizi8cki i fiziološki: iste su konfiguracije fotona koje padaju na njihove retine,isti su kemijski procesi koji se dogadaju u njihovim fiziologijama vida. Medutim, smatraHanson, to nije relevantan smisao rijeci “vidjeti”.Tako on kaže: »Videnje je iskustvo.Retinalna reakcija samo je fizicko stanje – fotokemijski podražaj. Fiziolozi nisu uvekuvažavali razlike izmedu iskustva i fizickih stanja. Ljudi, a ne njihove oci, vide. Kamere iocne jabucice jesu slijepe. Može se odustati od pokušaja da se u okviru organa vida (ili uokviru neurološkog spleta iz oka) locira nešto što se naziva “videnje”. Da Kepler i Tychovide ili ne vide istu stvar ne može se podupreti pozivanjem na fizicka stanja njihovihretina, optickih živaca ili vizualnih korteksa: u videnju ima više od doticanja ocnihjabucica.«222Pozitivisticki nastrojen mislilac može prihvatiti ove Hansonove stavove; tvrdit ce daKepler i Brache imaju iste osjetilne podatke, ali da ih razlicito interpretiraju. Tako bi bilasacuvana autonomija opservacija u odnosu na teoriju; oni vide jedno te isto, dakleopservacije su im jednake, a razlika izmedu njih dvojice je u tome što ono što videinterpretiraju u skladu s razlicitim teorijama u koje vjeruju.

Medutim, nizom primera iz Gestalt psihologije Hanson zatvara puta za razvoj te vrsteodgovora. Gestalt primeri svjedoce da nije moguce odvojiti osjetilne podatke od njihoveinterpretacije. Osjetilni podaci i njihova interpretacija uvek dolaze zajedno. Naprosto jeneistinito da prvo vidimo nešto, a da onda tek naknadno interpretiramo što je to što smovidjeli. Svaki put kada nešto vidimo to nešto automatski vidimo kao to i to. Interpretacija jesadržana u samom aktu videnja, tako on kaže: »Razmotrimo sada reverzibilnu perspektivufigura koje se javljaju u udžbenicima Gestalt psihologije: tacne za caj, mijenjajuceg222 N.R. Hanson, ”Patterns of Discovery: An Inquiry into the Conceptual Foundations of Science”,Cambridge University Press, Cambridge 1972. str. 6,7.214(Schröderovog) stubišta, tunela. Svaka od njih može se vidjeti kao konkavna, kaokonveksna ili kao crtež bez perspektive. Vidim li doista svaki put nešto razlicito ili samoono što vidim interpretiram na razlicit nacin? Interpretirati znaci misliti, nešto ciniti;videnje je iskustveno stanje. Razliciti nacini na koje se vide te figure ne ovise o razlicitimmislima koje leže iza vizualnih reakcija. Ako te reakcije nisu spontane, što onda znaci“spontano”? Kada stubište “ide u suprotnom pravcu”. Ono to cini spontano. Ne misli se nina što posebno; uopše se ne misli. Niti se interpretira. Naprosto se vidi, sada stubište kaoodozgo, sada stubište kao odozdo.«223Hanson smatra da isto što vrijedi u svakodnevnoj percepciji vrijedi i u nauke.Fizicar vidi instrument, laik ne vidi instrument već samo splet cijevi i žica. Tako Hansonkaže: »I dete i laik mogu vidjeti: oni nisu slijepi. Ali oni ne mogu vidjeti ono što fizicarvidi; oni su slijepi za ono što vide. Mi možemo ne cuti da obao nije zgodena, iako toškolovanome muzicaru može biti bolno ocito. (Koji nece cuti tonove i interpretirati ih kaotonove neurodene oboe, nego ce naprosto cuti da oboa nije zgodena. Mi naprosto vidimokoliko je sati; kirurg naprosto vidi da je rana inficirana; fizicar vidi da se anoda u cijev Xzrakapregrijava.) Elementi projetiteljevog vizualnog polja, iako identicni s onima odfizicara, nisu za njega organizirani kao i za fizicara; iste linije, boje, oblike zahvacaju ijedan i drugi, ali ne na isti nacin. Ima beskonacno mnogo nacina na koje konstelacija linija,oblika, mrlja, može biti videna. Zašto se vizualni uzorci vide razlicito pitanje je zapsihologiju, ali da mogu biti videni razlicito važno je u bilo kojem razmatranju pojmovavidenja i opservacija.(Ibid.str.17) (…)Kada se u studiranju opserviranja ignoriraju jezik i notacija, fizika je predstavljenakao da pociva na osjetima i primitivnim eksperimentima. Opisana je kao ponavljajuce,monotono ulancavanje osjeta i eksperimenata iz školskih laboratorija. Ali fizicka naukanije samo sistematicno izlaganje osjetila prema svetu; ona je isto tako i nacin mišljenja osvetu, nacin formiranja koncepcija. Paradigmatski opservator nije čovek koji vidi iizvještava ono što svi normalni opservatori vide i izvještavaju, nego čovek koji u obicnimpredmetima vidi ono što niko drugi nikada pre nije video.«224Hansonov napad usmjeren je na stav logickih pozitivista da postoji bitna razlikaizmedu opservacije i teorije. Ako takva razlika doista ne postoji, kao što to smatra Hanson,onda pozitivisticka podjela na opažljivo i teorijsko nije održiva. To bi ujedno znacilo danije održivo niti njihovo videnje strukture nauke, tj. strukture naučnih teorija. Dakle,da trodeoba na 1) specificni kalkulus teorije, 2) opšti kalkulus logike i matematike i 3)semanticka pravila ne odražava stvarnu strukturu nauke i naučnih teorija. Hansonovakritika, ako je tačna, pokazuje da nije održiva razlika izmedu 1) i 3), dakle, s jedne strane,neinterpretiranog kalkulusa teorije zajedno s teorijskim terminima i, s druge strane, terminakoji oznacavaju predmete i dogadaje svakodnevnog iskustva. Prema pozitivistickoj sliciznacenja termina i vrhunski ekspert i potpuni laik, barem u principu, jednako vide bilo kojipredmet i jednako dobro znaju znacenje termina svakodnevnog govora, razlika izmedu njihdvojice javlja se samo kada se radi o interpretaciji onoga što vide i samo kada se radi orazumijevanju specificno teorijskih termina. Prema Hansonu, buduci da su opservacijeuvek prožete teorijom (theori-laden), vrhunski ekspert i potpuni laik nikada ne vide stvarina isti nacin, tako da razlika izmedu njih dvojice, suprotno uvjerenjima pozitivista, pocinjeveć na nivou svakodnevnog iskustva.Ovakav pristup Hansona u mnogome je pokazao da logicki pozitivizam nikako

slucaju nije tako sigurna teorija nauke kao što su to u početku cinilo. Mada se Hansonumogu prigovoriti radikalizacija situacije odnosa teorije i opservacije što u krajnjoj instanci223 Ibid. str. 11.224 Ibid.str.30.215dovodi do potpunog relativnima svake saznaje pa i znanstvene. Navedimo samo nekemoguce primedbe, koje su dakako koristili pozitivisti kako bi “kako-tako spasile stvar”.Ovdje se mogu postaviti dva bitna momenta: 1) prihvacena teorija ponekad delimičnoutjece na percepciju ili da 2) prihvacena teorija uvek u potpunosti odreduje percepciju.Ova dva pristupa koja bi se mogla izvesti iz Hansonova razmatranja daju sledeceposledice; ako se prihvati moment 1) onda se u krajnjoj instanci ne negira, barem ne upotpunosti, stav logickog pozitivizma. Moguce je u nekom blažem obliku prihvatiti njihovaideja da postoji razlika izmedu teorije i opservacije ali da je ta granica u nekim slucajevimanejasna. U slucaju tvrdnje 2) Hanson definitivno ruši pozitivisticku sliku nauke, ali u tomslucaju ne ruši se samo specificno logicko-pozitivisticka slika nauke, jer se ruši svakaslika zanosit ako racionalnog i empirijskog pothvata. Ova pozicija predstavlja krajnjerelativisticku sliku nauke: »stvari su onakve kakve vi vjerujete da jesu« i potpuno jebesmisleno uopše pokušavati otkriti kakve stvari jesu nezavisno od vaših verovanja ostvarima. No bez obzira na ove implikacije pokazuje se jedna neumitna cinjenica a to je: dakritika Popper i Hansona pokazuju da nije tako jednostavna slika nauke kao je to pokušashematizirati i konstruirati logicki pozitivizam i da je situacija mnogo kompleksnija. Da jesituacija oko nauke uistinu daleko od toga da se može reducirati i shematizirati pokazatce još jedna kritika koju je dao Kuhn. Kako cemo Kuhnove stavove posebno razmatrati uovoj knjizi dat cemo samo neke delove njegove kritike pozitivistickog shvatanjanauke.Kuhn u svom razmatranju strukture naučnih revolucija uvodi jedanfundamentalni pojam – paradigma. Uvodenjem pojma paradigme Kuhn: »želi sugerirati daneki prihvaceni primeri stvarne znanstvene prakse – primeri koji ujedno ukljucuju zakone,teorije, primene i instrumentaciju – pružaju modele iz kojih izviru posebno koherentnetradicije naučnog istraživanja. To su tradicije koje povjesnicari opisuju pod rubrikamakao što su “ptolomejska astronomija” (ili “kopernikanska”), “aristotelovska dinamika” (ili“njutnovska”), “korpuskularna optika” (ili “valna optika”) itd.«225 Ideja da u naukepostoje paradigme ili posebno koherentne tradicije naučnog istraživanja iz osnove je usuprotnosti s do tada eksplicitno ili implicitno prihvacenim gledištem o razvoju nauke.Citajuci udžbenike i povijesne preglede nauke, pogotovo ako se ima u vidu sve većauspješnost nauke, može se steci utisak da se nauka razvija »linearno, kumulativno,kontinuirano«; da svaka sledeca teorija pociva na temeljima dotadašnje nauke; da u tomsmislu postoji nit kojom se razvoj nauke može pratiti od mitskih kozmologija pa sve doteorije relativnosti i kvantne mehanike.Uvodenjem pojma paradigme Kuhn nudi iz osnove razlicitu sliku razvoja nauke.On smatra da se nauka razvija »sukcesivno, diskontinuirano, smjenom paradigmi«: da sunove paradigme nezavisne od prethodnih i da ne pocivaju na njima. Smjena paradigminaziva se naučno revolucija. On cak tvrdi da su paradigme nesumjerljive: da ne postojinikakva vanjski, obektivni standard prema kojemu bi se paradigme mogle usporedivati.Buduci da paradigme smjenjuju jedna drugu u vremenu i buduci da ih nije moguceusporedivati, to znaci da naprosto nema smisla govoriti o linearnom, kumulativnomnapretku nauke. Cak ne ostaje previše prostora da se uopše govori o razvoju ili napretku.Iako je takva slika nauke možda na izgled ne plauzibilna, Kuhn smatra da predstavljadaleko tačniji prikaz stvarne povijesti nauke.U okviru slike nauke koju su nudili logicki pozitivisti bilo je, barem u principu,sasvim jasno po kojem je kriterijumu moguce ustanoviti napredak. Pred-naučnoopservacijska baza je nepromenljiva, fiksna je, ista je uvek svugdje i za svakoga.225 T. Kuhn: “The Structure of Scientific Revolutions”, u Inernational Encyclopedia of Unified Science, TheUniversity of Chicago Press, 1970. str. 10.216

Znanstvene teorije nastaju zato da bi sistematizirale objasnile i predvidjele dogadaje uopservacijskoj bazi. To je svrha nauke, a time ujedno i kriterijum uspješnosti; uspješnostbilo cega mjeri se po tome koliko dobro ispunjava svoju svrhu. Dakle, premapozitivistickoj slici nauke, nauka napreduje u smislu da sve bolje i bolje sistematizira,objašnjava i predvida dogadaje u pred-teorijskoj opservacijskoj bazi. Sama ideja da senauka ne razvija kontinuirano, već smjenom paradigmi ne bi sama po sebi srušilapozitivisticko gledište da se teorije vrednuju u odnosu na ne teorijsku opservacijsku bazu.Medutim, Kuhn ne tvrdi samo da se nauka razvija smjenom paradigmi, on tvrdi i da nepostoji pred-teorijska, ne-teorijska opservacijska baza. On prihvaca Hansonove stavove oprožetosti opservacija teorijom i tvrdi da to što netko vidi ovisi o tome kojoj paradigmipripada; gledajuci u jedan te isti fizicki predmet znanstvenik jedne paradigme vidjet cejednu stvar, znanstvenik druge paradigme drugu stvar. Ne postoji nešto što je zajednicko ijednome i drugome i u odnosu na što ce mjeriti uspješnost svojih teorija. Promenaparadigme sa sobom nosi i promenu opservacija. Tako Kuhn kaže: »Pregledavajucisvjedocanstva o prošlim istraživanjima iz perspektive suvremen historiografije povjesnicarzanosit može biti doveden u iskušenje da zakljuci da kada se paradigma mijenja, s njom semijenja i sam svet. Vodeni novom paradigmom naučnici prihvacaju nove instrumentei gledaju na nova mesta. Cak je i važnije da za vrijeme revolucija naučnici vide nove irazlicite stvari kada s poznatim instrumentima gledaju na mestima na kojim su gledali ipre. To pre izgleda kao da je profesionalna zajednica odjednom premještena na drugiplanet gdje se poznati predmeti vide u drugom svjetlu i gdje su isto tako spojeni snepoznatim predmetima. Dakako, ne dogada se ništa baš te vrste: nema geografskogpremještanja; izvan laboratorija svakodnevne stvari obicno se odvijaju kao i pre. Ipak,promena paradigme uzrokuje da naučnici razlicito vide svet oko kojega se angažirajuu svojem istraživanju. Utoliko ukoliko se oni odnose prema tom svetu kroz ono što vide icine, mogli bi smo reci da se nakon revolucije naučnici odnose prema razlicitomsvetu.Zato su poznati primeri promene u vizualnom gestaltu tako sugestivni kaoelementarni prototipovi tih promena u svetu znanstvenika. Ono što su u svetuznanstvenika bile patke pre revolucije, to su zecevi nakon. Čovek koji je prvo videovanjštinu ugaoije odozgo, kasnije vidi njenu unutrašnjost odozdo. Transformacije poput tih,iako obicno protupnije i skoro uvek ireverzibilne, jesu uobicajene popratne okolnostinaučnog treninga. Gledajuci na konture mape, student vidi crte na papiru, kartografsliku terena. Gledajuci na fotografiju komore s mjehuricima, student vidi konfuzne iprekinute linije, fizicar svjedocanstvo poznatog subnuklearnog dogadaja. Samo nakonvećeg broja takvih promena videnja student protaje stanovnikom naučnog sveta,vidjevši ono što znanstvenik vidi i reagirajuci onako kako to znanstvenik cini. Svet u kojistudent onda ulazi, medutim, nije fiksiran jednom zauvek prirodom okoline, s jednestartane, i znanošcu, s druge. Pre je odreden i okolinom i pojedinom normalnonaučnomtradicijom za koju je student bio treniran da ju slijedi. Prema tome, uvremenima revolucije, kada se mijenja normalno-naučno tradicija, znanstvenikovapercepcija njegove okoline mora se reeducirati – on mora nauciti da u nekim poznatimsituacijama vidi novi gestalt. Nakon što je to ucinio, svet njegova istraživanja izgledat cemu, tu i tamo, inkomenzurabilan s onim koji je pre nastanjivao.«226Kuhn se ne zadržava samo na opštim konstatacijama, on navodi i velik broj primera izpovijesti nauke za koje smatra da podupiru njegove stavove. Do 1781. nije se znalo dapostoji planet Uran. Astronomi su od 1690. do 1781. barem u sedamnaest razlicitih prilikavidjeli Uran, no buduci da u tadašnjoj slici Sunceva sistema nije bilo mesta za još jedan226 Ibid. str. 111. 112.217planet, mislili su da se radi o zvijezdi. Herschel je 1769. konstruirao jaci teleskop i video dato nebesko tijelo ima prividni oblik diska, dakle nije se moglo raditi o zvijezdi. Stoga jezakljucio da se radi o kometu. Tek kada je Lexell procijenio da je putanja tog nebeskogtijela pre putanja planeta, a ne kometa ili zvijezde, Suncev sistem dobio je još jednogclana. »Kada je predlog bio prihvacen, na nebu profesionalnog astronoma bilo je nekoliko

zvijezda manje i jedan planet više.«227 U okviru aristotelovske fizike smatralo se da tijelapadaju zato što se krecu prema svom prirodnom mestu: teškim tijelima prirodno mestojest dolje, lakima gore. Prema takvoj fizici njihalo je predstavljalo samo slucaj tijela koje jeonemoguceno u dolasku do svog prirodnog mesta. Dakle, aristotelovci su njihalu, uosnovi, vidjeli tijelo koje pada. Galileo, medutim, u njihalu nije video tijelo koje nastojistici u svoj prirodni položaj, već tijelo koje skoro uspijeva jedno te isto kretanje ponavljatido u beskonacnost. Ono što se danas razumije pod njihalom video je tek Galileo,aristotelovci nisu. »Njihala su nastala zbog neceg vrlo slicnog paradigmom induciranojgestalt promijeni.«228 Priestly je smatrao da zapaljiva tijela sadrže supstancu flogiston i dagorenje predstavlja proces oslobadanja tog istog flogistona. Lavoisier je smatra da gorenjepredstavlja proces oksidacije, spajanja s kisikom. »Lavoisier je, rekli smo, video kisik tamogdje je Priestly video deflogistirani zrak gdje drugi nisu vidjeli ništa.«229Ovim se nastoji pokazati, u krajnjoj instanci, da ne postoje relevantne opservacijekoje bi bile nezavisne od prihvacene teorije; da prihvacena teorija odreduje ne samo što cese opservirati nego i kakve ce biti opservacije. Ako je to tačno, onda treba odbacitipozitivisticku sliku nauke i strukture naučnih teorija.Ove kritike, koje smo naveli, pozitivistickog shvatanja nauke uspjele su utoliko štosu doveli u pitanje smislenost i plodnost primijene pozitivisticke analize na stvarnunaučnu praksu. Pozitivisti su uložili ogroman trud u izgradnju preciznog pojmovnogaparata za analizu nauke i ljudskog znanja uopše. Taj je aparat pocivao na dvjematemeljnim podjelama; analiticko/sinteticko i opažajno/teorijsko. Na ovome je mestu važnopodsjetiti se da su pozitivisti razlikovali kontekst otkrica od konteksta opravdanja. Svrhaizgradenog pojmovnog aparata bila je racionalna rekonstrukcija stvarnog procesa ljudskesaznaje, dakle idealizirana normativna analiza stvarnog znanja. Razradena konceptualnamašinerija trebala je služiti analizi konteksta opravdanja, a ne konteksta otkrica. To znacida izgradenim pojmovnim aparatom nisu namjeravali opisivati kako je tko de facto došaodo kojeg otkrica, već kako treba opravdavati ovjeravanja u hipoteze i teorije. Hitjeli suzadati i pojmovni okvir i metodu racionalnog zasnivanja i opravdavanja nauke. Ne samokako nauka funkcionira, već pre svega kako nauka treba funkcionirati. Dakle, nacin nakoji su analizirali nauka predstavlja jedan moguci predlog kako treba analizirati nauka.Upravo u ovoj tački pokušavaju suvremeni neopopzitivsti da spase stvar od navedenihkritika i ona se sastoji u sledecoj tezi: da se ovdje radi samo o predlog ili “receptu”, asvaki predlog u principu ne može biti niti lažan niti istinit tj. on može biti više ili manjeprikladan. Odavde je lakše voditi borbu protiv kriticara, tako na primer, u tom slucajukritike Poppera, Hansona i Kuhna treba shvatiti kao kritike prikladnosti odluke da senauka analizira na jedan, a ne na neki drugi nacin. Ako se tako postave stvari onda sekritika odnosi na prikladnost odnosno neprikladnost na primer podjele na opažajne iteorijske predikate, a ne na istinitost te podele. Sada lako možemo izvuci zakljucakukoliko je prikladnost pitanje prakticnosti onda ona može i ne mora da bude primijenjena isamim tim pozitivizma može slobodno nastaviti sa svojom konstrukcijom bez bojazni da cebiti opovrgnuta.227 Ibid. str. 115.228 Ibid.str 120.229 Ibid. str. 118.218No, ne ulazeci u ovaj pokušaj spašavanja situacije i shvatimo to kao normalnureakciju pokreta koji je zapoceo sa jednom agresivnom i ambicioznom težnjom davanjadefinitivnog odgovora što je nauka i kako ona «treba» da izgleda, možemo slobodno recida je najmanje kritika pokazala sledece cinjenice koje cemo ukratko navesti. Pokazala jeda se pravi i zanimljivi problemi filozofije nauke nalaze negdje drugdje, a ne u gradenjuidealnih jezika pomocu kojih bi se analizirala stvarna naučno praksa. Pokazale su da seproblemi filozofije nauke mogu sasvim uspješno raspravljati i bez takvog pojmovnogaparata i da pored problema vezanih uz gradnju takvog jezika postoji velik broj zanimljivihi važnih problema filozofije nauke; ukratko, da je velik deo tog truda bio nepotreban.Nakon drugog svjetskog rata filozofije nauke više se okrenula analizi stvarne

znanstvene prakse, a manje konstrukciji idealiziranih skliska procesa saznaje. Veliku jeulogu u tom preokretu izvršila i naturalizacija epistemologije. Pozitivisti su smatrali daproao filozofije jest iskljucivo pojmovna analiza znanja kao više-manje gotove tvorevine, ada se nacinom na koji se dolazi do tog znanja trebaju baviti prirodne nauke. Mladi suautori, medutim, bez puno predrasuda rezultate nauke ukljucili u filozofsku raspravu.Tom je preokretu u jednoj mjeri kumovalo i odustajanje od podjele na analiticko isinteticko; filozofija je bila videna kao pojmovna analiza, dakle kap analiticka djelatnost,dok su prirodne nauke bile videne kao djelatnosti koje se bave cinjenicama i dovode dosintetickih recenica. Kada je podnijela analiticko/sinteticko dovedena u pitanje, automatskije dovedena u pitanje i razlika izmedu filozofije i prirodnih nauke. Time su bila otvorenavrata za ulaz prirodnih nauke u filozofske rasprave. Dakle, moglo bi se reci da su kritikepozitivisticke filozofije nauke najviše uspjele u tome što su promijenile težište raspraveiz filozofije nauke; promijenile su i probleme i nacin na koji se o njima raspravlja.219

13. Kriticki racionalizam Karla Poppera

Filozofija kritickog racionalizma, koju je zastupao i utemeljio Karl Popper230,nastala je kao reakcija na osnovne postavke logickog pozitivizma i neopozitivizma uopše.Prema pozitivistickom kriterijumu, kao što smo to vidjeli u prethodnim poglavljima,razgranicenja racionalnosti od iracionalnosti, odnosno smislenosti od besmislenosti,racionalne su samo one tvrdnje koje se mogu empirijski i logicki proveriti ili verificirati.Dakle, tvrdnje koje se ne mogu empirijski proveriti besmislene su, a pojmovi kojima neodgovara neko iskustvo nemaju nikakvo znacenje. Prema logickom pozitivizmu meduempirijskim tvrdnjama racionalnije su one koji imaju veći empirijski sadržaj, odnosno onekoje su više puta potvrdene (konformirane). Sukladno tome rast znanja opravdava seuvećanjem iskustvenog sadržaja u empirijskim generalizacijama, a do tog povećanjadolazimo metodom indukcije.Popperov stav prema ovakvom rješenju je upravo dijametralno suprotan i sukladnoHumeovom231 kritikom indukcije konstatira da je nemoguce tim putem povećatiracionalnost empirijske generalizacije jer nije poznat broj instancija koji trebajupredstavljati apsolutnu potvrdu generalizacije. Isto tako, singularne i elementarneiskustvene recenice mogu voditi do razlicitih generalizacija što namece dodatni problemveze izmedu atomarnih stavova i generalizacije.Pre nego što krenemo sa daljnjom analizom navedimo kao ilustraciju deoPopperovog predavanja 1953 pod nazivom Nauka: nagadanje i odbacivanje232 u komeon sažeto iznosi svoje stavove: »Ova razmišljanja dovela su me zime 1919-1920. dozakljucaka koje bi sada mogao iskazati ovako:1. Lako je iznaci potvrde, ili osvjedocenje, za gotovo svaku teoriju – ako potvrde tražimo.2. Potkrijepe bi se morale uzeti u obzir samo ako su rezultat riskantnih predvidanja, tj.ako bismo, neopštinjeni teorijom o kojoj je rijec, mogli ocekivati dogadaj nesuglasan sateorijom – dogadaj koji bi mogao opovrci teoriju.3. Svaka je “dobra” naučno teorija zabrana; ona zabranjuje dogadanje nekih stvari. Štoteorije više toga zabranjuju, to je bolja.4. Teoriju koju je nemoguce opovrci ijednim zamislivim dogadajem, nije naučno.Neopovrgljivost nije vrlina teorije (kao što cesto ljudi misle), nego mana.230 Karl Raimond Popper roden je 28. rujna 1902. god. u Hommelhofu kraj Beca. Tridesetih godina jerpredavao matematiku i fiziku na srednjim školama, bavio se glazbom, socijalnim radom i filozofijom. Popperse u svojim filozofskim stajalištima odmah na početku suprotstavio idejama Beckog kruga. Svoje prvo velikodjelo Logika istraživanja (1935) objavljeno je samo u fragmentima i tek se objavljuje u integralnom obliku1979. pod nazivom Oba osnovna problema saznajne teorije. Godine 1946. na poziv F. Hayeka dolazi uEnglesku i do umirovljenja 1969. radi kao profesor na Londonskoj školi za ekonomiju. U sukobu sa logickimpozitivizmom koji se u to vrijeme proširio i u Engleskoj uspijeva tek 1956. da prevede svoju knjigu i izda podnazivom. Logika naučnog otkrica i odmah protiže veliki uspjeh.Nakon što se specijalizirao za filozofiju nauke, Popper se pokazao filozofom širokog dosega , doprinoseci uširokom spektru od predsokratovskih istraživanja do moderne logike, od politike do istraživanja verovatnosti,

te od problema odnosa uma i tijela (mind-body) do interpretacije kvantne teorije. Sa svim djelima objavljenimi prevedenim na mnoge jezike, Popper je jedan od najrazmatranijih filozofa stoljeca.231 Barem od Baconova Novog organona i Millova Sistema logike stereotipna slika nauke jest da jenaučno metoda induktivna. Empirizam – gledište da se sve znanje treba opravdati pozivanjem na iskustvo– cesto se poistovjecuje sa gledištem da se sve znanje treba opravdati induktivno. Humeov argument da jeverovanje u indukciju instinktivno i da ga nije moguce opravdati racionalnim razlozima cesto se uzima kaoargument koji pokazuje da nikakvo empirijsko znanje nije moguce.(Tako se, na primer, katedra na Beckom sveucilištu tu na kojoj je Ernst Mach predavao ono što bismo danaszvali filozofija nauke nazivala Katedra za filozofiju induktivnih nauke.)232 Prevedeno iz zbirke Popper, K.R. Conjectures and Refutations, Rotulege & Kegan Paul, cetvrto izdanje1972.2205. Svaka istinska provera teorije pokušaj je da se ona opovrgne, ili odbaci. Proverljivostje opovrgljivost, ali postoje stupnjevi proverljivosti: neke su teorije povjerljivije, višesu izložene opovrgavanju nego druge, one su izložene većem riziku.6. Zgoda potvrdivanja ne bi se smjela uzeti u obzir osim kada je rezultat istinske provereteorije; a to znaci da se može predstaviti kao ozbiljan, ali neuspješan pokušaj da seteorije opovrgne (u tom slucaju govorimo o potkrepljujucem dokazu)7. Neke istinski proverljive teorije, kada se za njih pokaže da su pogrešne, još uvekpodupiru njihovi obožavatelji – na primer, ad hoc uvodenjem nekih pomocnihpretpostavki ili ad hoc reinterpretiranjem teorije da bi se izbjeglo odbacivanje. Takavje protupak uvek moguc, ali on ne spašava teoriju od odbacivanja samo po cijenuuništavanja, ili barem snižavanjem njenog naučnog statusa (Ovakvu operacijuspašavanja opisujem prolije kao konvencionalisticki zahvat ili konvencionalistickastrategija)Sve ovo možemo sumirati tako da kažemo da je kriterijum naučnog statusa neke teorijenjena opovrgljivost, ili odbacljivost, ili proverljivost.«233U daljnjem delu analizirajmo pojedine tačke ovog Popperovog stava:(1) Ovaj stav, iako ima svoje opravdanje, cini se dosta preuvelican i može se opravdatopostaviti pitanje; Možemo li doista potvrditi skoro svaku teoriju, samo ako je “potvrda onošto tražimo”? Popper tu tezu ilustrira primerima astrologa, psihoanaliticara i marksista izbeckih kavana, koji su na svakom koraku nalazili potvrde svojih teorija. Popper inace imapozitivno mišljenje o teorijama Marxa, Freuda i Adlera, smatra da su one vrlo zanimljive istimulativne, ali im zamjera preveliku neodredenost, tačnije, imunost na empirijskoopovrgavanje. Komentirajuci ponašanje njihovih zagovornika, Popper kaže:»Izgleda kao da je proucavanje bilo koje od njih imalo efekt intelektualne konverzije iliotkrivenja, oci bi vam se otvorile za nove istine skrivene od onih koji još nisu bili inicirani.Kada su vam se oci jednom tako otvorile, svuda biste vidjeli konformirajuci instance: svetje bio prepun verifikacija teorije. Što bi se god dogodilo, uvek bi ju konformiralo. Tako jenjena istina postala ocita; a nevjernici su, jasno, bili ljudi koji nisu htjeli vidjeti ocitu istinu;koji su odbijali vidjeti ju, ili zato što je bila protivna njihovim klasnim interesima, ili zbognjihovih represija koje su još uvek bile 'neanalizirane' i vapile za tretmanom.«234Tako predoceno ponašanje zastupnika Marxove, Freudove i Adlerove teorije izgledakrajnje subjektivno i nenaučno; oni vide ono što žele vidjeti. Možda nam se možeuciniti da je ono karakteristika neegzaktnih društvenih nauke i da mu nema mesta uegzaktnim prirodnim naukema. Pored toga, priroda tih teorija takva je da njihovizastupnici lako mogu biti osobno zainteresirani za njihovu istinitost ili prihvacenost, pa jeonda moguce da interesi i emocije dovedu do krive selekcije i interpretacije podataka.Medutim, neki su autori smatrali da je takvo ponašanje sasvim prirodno i legitimno,kako u društvenim, tako i u prirodnim naukema. Tako radimo, ne možemo drugacijeraditi, te stoga tako i trebamo raditi. Poznata je Hansonova ilustracije te teze: JohannesKepler, zastupnik heliocentricne astronomije, i Tycho Brahe, zastupnik geocentricneastronomije, sjede na vrhu brda i gledaju izlazak Sunca. U toj situaciji, smatra Hanson, oninaprosto vide razlicite stvari: Brahe vidi micanje Sunca, a Kepler vidi micanje Zemlje.Teorija koju prihvacaju odreduje što ce vidjeti. Kuhn daje primer Lavoisiera i Priestleya:promatrajuci proces gorenja Lavoisier vidi kisik, Priestley vidi zrak lišen flogistona, dok

laici ne vide ništa. On smatra da naučnici koje rade u razlicitim znanstvenim233 Ibid,str.37.234 K.R. Popper, “Coniectures and Refutations – The Growth of Scientific Knowledge”, London, NewYork: Routledge, 1989. str 34-35.221paradigmama zapravo “žive u razlicitim svjetovima” I ostale Kuhnove formulacije235 teteze podsjecaju na Popperovu opasku o “intelektualnoj konverziji”.Hanson i Kuhn smatrali su da odbacivanje jedne i prihvacanje druge znanstveneteorije dovodi do takvih gestalt-promena u percepciji sveta. Ako je doista tako kao štomisle Hanson i Kuhn, onda je nauka doista u velikoj mjeri subjektivna i upitno je može lise govoriti o napretku nauke i njezinu približavanju istini.236Popper je inace i sam smatrao da ne postoje “ciste” opservacije koje bi bile upotpunosti nezavisne od svake teorije, to jest, da ne postoje opservacije koje nepretpostavljaju nekakvu teoriju, predznanje ili barem ocekivanje. Tvrdeo je da je »problemšto dolazi pre, hipoteza (H) ili opservacija (O) rješiv isto kao i problem što dolazi prekokoš ili jaje Jedna od njegovih osnovnih kritika programa logickog pozitivizma sastojalase upravo u kritici pozitivisticke pretpostavke o oštroj podeljenosti teorija odopservacije.«237 Ipak, izgleda da su tu Popperovi stavovi daleko manje radikalni odHansonovih i Kuhnovih. Naime, Hanson i Kuhn tvrde, ili barem izgleda da tvrde, da suopservacije prožete upravo onim teorijama (theory laden) koje trebaju potkrijepiti, tako daproces potkrepe teorije opservacijom protaje na neki nacin cirkularan: ako ne bismoprihvatili T1, ne bismo vidjeli O1, a razlog da prihvatimo T1 izmedu ostaloga jest i O1 –tako da opservacije zapravo nikada ne mogu pobiti teoriju. S druge strane, i Popper smatrada opservacije jesu prožete teorijama, ali ne upravo onima koje se njima testiraju. Ongovori o referencijalnom okviru, okviru teorija i okviru ocekivanja; ako ne bismo prihvatiliskup znanja Z, ne bismo vidjeli O1 koja potkrepljuje T1, ali pri tome T1 ne smije biti deoskupa Z.Pojednostavnjeno govoreci, ako su Hanson i Kuhn u pravu, onda je ponašanjezastupnika Marxa, Freuda i Adlera zapravo sasvim legitimno, “kroz naocale” prihvacenihteorija oni vide ono što bez njih ne bi vidjeli. Tu je irelevantna svaka racionalnaargumentacija njihovih oponenta; ako bi i oni prihvatili teoriju, vidjeli bi svet na isti nacinkao i njeni zastupnici, i dok ju ne prihvate, vidjet ce ga na razlicit nacin. Dok se kodnjihovih oponenta ne dogodi gestalt-obrat, oni ce ostati oponenti. Jasno, posledice takveHansonove i Kuhnove slike nauke doista su razorne. Ako je izložena interpretacijaHansonovih i Kuhnovih stavova s jedne strane i Popperovih s druge tačna, onda su njihovashvatanja prožetosti opservacija teorijama bitno razlicite. Popperovo shvatanje prožetostiopservacija teorijom, iako vodi u odredeni holizam, ipak ostavlja otvoren prostor za tezu usumjerljivosti teorija i za tezu, na njoj zasnovanu, o napretku nauke, tačnije, za tezu dasu nove teorije bolje od starih.S druge strane, Hansonovo i Kuhnovo238 shvatanje direktno vodi u tezu onesumjerljivosti teorija koja nam ne dozvoljava da tvrdimo da su novije teorije bolje odstarih. Popper je bio nacionalist u filozofiji nauke, to znaci da je smatrao da racionalnimrazlozima možemo presuditi koja je teorija bolja. Dakle, za razliku od Hansona i Kuhna,smatrao je da teorije jesu sumjerljive i da imamo osnove na kojima možemo reci da sunove bolje od starih. Iako smo uglavnom svi skloni prihvatiti stav da nauka napreduje i dasu nove teorije bolje od starih, nije lako reci što to tačno znaci. Popper je dao prilican235 Hanson i Kuhn u velikoj se mjeri oslanjaju se na rezultate gestalt-psihologije, koji pokazuju dapercepcija u velikoj mjeri ovisi o ocekivanjima, predznanju i interesima. Ovisno o tim faktorima, gledajuci uisti predmet možemo vidjeti razlicite stvari. Poznat je primer patka–zec: gledajuci u isti crtež, cas vidimozeca, cas patku.236 Vrlo zanimljiv i kvalitetan prikaz tih problema može se naci u knjizi Williama Newton-Smitha TheRationality of Science.237 O Popperovoj kritici pozitivistickog programa na ovim osnovama može se naci u knjizi Borana BercicaFilozofija Beckog kruga, deo VII., poglavlje 2.1.238 O Kuhnovom shvatanju i nesumjerljivosti teorija govorit cemo podrobnije u sledecem poglavlju.222

doprinos u rasvjetljavanju tog stava: on smatra da je mlada teorija t2 bolja od starije teorijet1 ako zadovoljava jedan ili više sledecih uslova:»(1) t2

daje preciznije tvrdnje od t1, i te preciznije tvrdnje odolijevaju preciznijimtestovima.(2) t2 zahvaca, i objašnjava, više cinjenica od t1 (to ukljucuje i gore navedeni slucaj da su,ako je sve drugo jednako, tvrdnje t2 preciznije).(3) t2 detaljnije opisuje, ili objašnjava, cinjenice nego t1.(4) t2 prošla je testove na kojima je t1 pala.(5) t2 navela nas je na nove eksperimentalne testove o kojima nismo razmišljali pre t2 (nakoje nas t1 nije navodila, i koji se možda cak ne mogu primijeniti na t1) ; i t2 prošla je tetestove.(6) t2 unificirala je ili povezala razlicite do sada nepovezane probleme.« 239Popper je bio realist u pogledu ontološkog statusa naučnih teorija, i za njega“bolja” znaci “istinolikija”, dakle, “bliža istini”, ili “bolje odgovara cinjenicama”.Istinolikost (njem. Wahrscheinlicheit, engl. truthlikeness ili verisimilitude) jedan je odvažnih pojmova u filozofiji nauke i uveo ga je upravo Popper.240 Definišeo ga je vrlojednostavno, uz pomoc pojma istinosnog sadržaja. Istinosni sadržaj tvrdnje a jesu sveistinite logicke posledice tvrdnje a. Tu Popper pod sadržajem tvrdnje misli na takozvanilogicki sadržaj, a to su sve tvrdnje koje logicki slijede iz te tvrdnje.241Teorija t2 jest istinolikija od teorije t1 ako je ili (a) istinosni sadržaj, ali ne i neistinosnisadržaj t2 veći od t1, ili (b) neistinosni sadržaj t1, ali ne i njen istinosni sadržaj, veći od t2

(Popper, 1989: 233). Pod pretpostavkom da su istinosni i neistinosni sadržaj mjerljivi,Popper je tu ideju sažeo u slijedecu jednadžbu:Vs(a) = CtT(a) – CtF(a)gdje Vs(a) stoji za istinolikost (verisimilitude) tvrdnje a, CtT(a) za njen istinosni sadržaj, aCtF(a) za njen neistinosni sadržaj.Stav da nauka napreduje i da zahvaca sve više i više istine o svetu u kojem živimopociva na stavu da su teorije sumjerljive, a stav da su teorije sumjerljive pociva na stavu dasu opservacije nezavisne od teorija za koje su evidencija, iako, kako smatra Popper, nisu ine mogu biti nezavisne od svake teorije i ocekivanja. Dakle, ako bi prihvacanje teorije“imalo efekt intelektualne konverzije ili otkrivenja” koje bi dovelo do toga da se na svakomkoraku mogu vidjeti “konformirajuce instance” prihvacene teorije, ne bi bilo moguceobektivno usporedivati teorije, reci koja je bolja i zašto je bolja, i tvrditi da naukanapreduje.Vidjeli smo, zastupnici Marxa, Freuda i Adlera, barem prema Popperu,diskvalificiraju svoje oponente tako što nastoje pokazati da su njihovi stavovi posledicaklasnih interesa ili neizlijecenih represija. Takav protupak zasnovan je na pretpostavci oasimetriji mehanizama formiranja verovanja. Zastupnik teorije T smatra da je svojaverovanja formirao racionalnim metodama i razlozima i da su stoga opravdana, dok su239 K. Popper, Ibid. (1989) str. 232.240 O problemu istinolikosti dosta se raspravljalo a izgleda da još uvek privlaci pažnju filozofa nauke.Vidi, na primer, William Newton-Smith u The Rationality of Science. Lijep prikaz problema i opsežnubibliografiju radova može se naci na www u clanku Grahama Oddia “Verisimilitude” u StanfordEncyclopedia of Philosophy.241 Kao što cemo prolije vidjeti, Popperu je bilo više stalo do onoga što je on nazivao empirijski sadržaj.Buduci da se kod logickog sadržaja teorije pre svega radi o broju recenica koje iz nje slijede, tu možemogovoriti o kvantitativnom sadržaju teorije. S druge strane, kod empirijskog sadržaja teorije radi se o njenojneverovatnosti, stoga tu možemo govoriti o njezinu kvalitativnom sadržaju.223verovanja njegovih oponenta formirana sociološkim ili psihološkim uzrocima i da ih zatonije moguce opravdati nikakvim racionalnim razlozima. Medutim, postoje autori kojismatraju da su sva naša verovanja formirana sociološkim i psihološkim uzrocima i da nijemoguce niti potrebno opravdavati racionalnim razlozima. Ono što se može i treba ciniti jestobjašnjavati verovanja pozivanjem na njihove uzroke, za opravdanje pozivanjem na

razloge nema mesta. Na koncu, verovanja o tome što je racionalno a što nije, premanjihovu gledištu, isto su tako produkt socioloških i psiholoških faktora. To su, pre svega,Bloor i Barnes, a program koji su oni razradili naziva se u sociologiji znanstvene saznaje“strogim programom”.242U datom Popperovom primeru, zastupnik strogog programa u sociologiji saznajeprihvatio bi diskvalifikaciju oponenta Marxa, Freuda i Adlera kao sasvim legitimnu, ali bipotpuno jednako tretirao i njihove zastupnike. Na primer; oponent Marxa suprotstavlja muse zbog svog klasnog interesa, ali ga i njegov zastupnik isto tako prihvaca zbog svogklasnog interesa, a ne na osnovi obektivne evidencije. Niti jedan nije svoje verovanjeformirao na osnovi nekakvih autonomnih racionalnih razloga, već su verovanja obojice upotpunosti determinirana socijalnim i/ili psihološkim uzrocima. Dakako, Popper nijeprihvacao takvu sliku, on je bio nacionalist u pogledu znanstvene saznaje i oštro seprotivio tezi o potpunoj društvenoj determiniranosti znanstvene saznaje.243Tvrdnja da je “lako potvrditi, ili verificirati, skoro svaku teoriju – ako je potvrda onošto tražimo”, verovatno je doista prejaka. Medutim, izgleda da prilicna psihološkaevidencija pokazuje da smo de facto znatno skloniji verifikaciji nego falsifikaciji. Naime,niz eksperimenata o logickom zakljucivanju koje su proveli Wason i Johnson-Lairdpokazuje da velika većina ispitanika (101 od 128) nastoji verificirati pravilo umesto da ganastoji falsificirati, i da zato vrlo malen deo ispitanika tačno riješi test (samo 5 od 128).Poznati Wasonov test sastoji se u sledecem: pred ispitanike su postavljene cetiri karte:A D 4 7Ispitanici su trebali reci je li pravilo Ako je na jednoj strani karte samoglasnik, onda je nadrugoj paran broj istinito ili neistinito za dane cetiri karte. Dakle pravilo ima oblikmaterijalne implikacije ako p, onda q.244 Stoga karte možemo oznaciti i ovakop ~p q ~qBuduci da je materijalna implikacija istinita uvek osim u slucaju kada je antecedent istinita konzekvens neistinit (p i ~q), treba okrenuti karte p i ~q. To jest, kartu A treba okrenutitako da bi se vidjelo je li s druge strane neparan broj, i kartu 7 da bi se vidjelo je li s druge242 U nas je o strogom programu pisao Darko Polšek. Vrlo je informativan zbornik radova kojega je uredeoSociologija znanstvene saznaje – “Strogi program” i “Edinburška škola” i knjiga Peta Kantova antinomija–o autonomiji i uslovovanosti znanja.243 Ideju da je naučno saznaja društveno determinirana Popper je kritizirao u tekstu “Sociologijasaznaje”. Vrlo je zanimljiva i informativna njegova rasprava o odnosu naučnih revolucija i ideološkihrevolucija u tekstu “The Rationality of Scientific Revolutions”.244 Wason i Johnson-Laird namjeravali su testirati naše sproobnosti zakljucivanja u propozicijskoj logici,stoga se spomenuto pravilo izlaže kao odnos izmedu propozicija (p ? ?q): ako p, onda q. O zadatku izbora upravilu se raspravlja u tim terminima. Medutim, pravilo se jednako dobro može izraziti i u predikatskoj logici(x) (Px ? ?Qx): za svako x, ako je x P, onda je x i Q. (Fetzer cak smatra da ga se, strogo uzevši, i ne bi smjelodrugacije prikazivati; Fetzer, 1990:42.) Ako ga se izloži u terminima predikatske logike, izomorfnostWasonova zadatka izbora i Hempelova paradoksa konfirmacije još je ocitija. Ipak, slijedeci uobicajenupraksu, zadatak izbora izložio sam u terminima propozicijske logike, a paradoks konfirmacije u terminimapredikatske logike.224strane samoglasnik. U tom je kontekstu zanimljivo to što je test zapravo popperovski: trebapokušati falsificirati pravilo, i ako se ne uspije, ono je istinito. Drugim rečima, pravilnorješenje zadatka pretpostavlja da treba okrenuti upravo one karte koje bi mogle pokazati dapravilo nije istinito. Medutim, izgleda da ispitanici najcešce biraju one karte koje bi,psihološki gledajuci, mogle konfirmirati navedeno pravilo, a to su A i 4 (59 od 128) ilisamo A (42 od 128). Buduci da je pravilo “Ako p, onda q”, ispitanici biraju karte p i q kojeizgledaju kao konfirmirajuce instance pravila. Uz to, ta je pogreška sistematska; u raznimgrupama i na razlicitim formulacijama zadatka većina ispitanika bira verifikujuce a nekonfirmirajuce instance. Stoga se prirodno namece zakljucak da smo psihološki sklonijiverifikaciji nego falsifikaciji: »Izgleda da je izvor pogreške u problemu povezan sneuvažavanjem krucijalne važnosti koju ima falsifikacija kao suprotstavljenaverifikaciji.«245Pretpostavka o većoj psihološkoj sklonosti verifikaciji nego falsifikaciji doistapredstavlja dobro objašnjenje cinjenice da većina ispitanika bira instance koje bi mogle

verificirati pravilo umesto instanci koje bi ga mogle falsificirati. Medutim, to nije jedinomoguce objašnjenje, ima i drugih: (1) Možda ispitanici biraju p i q naprosto zato što se p i qspominju u zadatom pravilu. (2) Možda formulacija “ako p, onda q” nije dovoljno jasna imožda ju ispitanici ne interpretiraju kao materijalnu implikaciju. Notorni su takozvaniparadoksi materijalne implikacije, naime, cela je implikacija istinita i kada p nije istinito ikada nisu istiniti ni p ni q, a to su situacije koje intuitivno ne cine implikaciju istinitom.Zato je q (karta 4), koja je intuitivno relevantna za istinitost pravila, zapravo potpunoirelevantna. Ako se već `želi testirati sproobnost zakljucivanja u skladu s materijalnomimplikacijom, možda bi rezultati bili bolji kada bi se pravilo formuliralo kao zabrana, naprimer: »Ako je s jedne strane samoglasnik, onda s druge strane ne smije biti neparanbroj”. (3) Formulacija je u tom zadatku apstraktna, a izgleda da ispitanici znatno manjegriješe na konkretnim slucajevima. (4) Možda ispitanici griješe zato što pravilo “ako p,onda q” interpretiraju kao bikondicional, tj. kao ekvivalenciju “ako i samo ako p, onda q”.Medutim, izgleda da niti jedno od alternativnih objašnjenja nije dobro, to jest, da ne dajedobar odgovor na pitanje: Zašto većina ispitanika bira p (A) i q (4) ili samo p (A), iako bitrebala izabrati p (A) i ~q (7)?« 246Na primer, ako se pravilo interpretira kao bikondicional, onda i ~p (karta D) protajeevidencijski relevantna kao potencijalno falsificirajuci instanca. Naime, ako ~p (D) s drugestrane ima q (paran broj), onda pravilo “ako, i samo ako p, onda q” nije istinito. Medutim, iispitanici koji tvrde da su pravilo interpretirali kao bikondicional i dalje ne biraju ~p (kartuD). Ako se pravilo shvati kao bikondicional, evidencijski su relevantne sve cetiri karte, aliispitanici koji ga navodno tako shvacaju i dalje u jednakoj mjeri biraju p (A) i q (4) ili samop (A).Iako Wason i Johnson-Laird argumentirano zastupaju tezu o psihološkoj sklonostiverifikaciji i odbacuju alternativna objašnjenja, pitanje je ukazuje li evidencija na osnovikoje oni izvode taj zakljucak doista jednoznacno upravo na tu hipotezu. Doduše,alternativna objašnjenja komplementarna su objašnjenju pozivanjem na pretpostavku opsihološkoj sklonosti verifikaciji, ona se medusobno ne moraju iskljucivati, mogu seupotpunjavati. Eksperimenti Wasona i ostalih autora koji su radili na srodnim problemimaprilicno su otvoreni za interpretacije i kritike. Tako, na primer, Fetzer smatra da nijesasvim jasno što tačno pokazuju, jesu li dobro dizajnirani, pa cak niti što tačno mjere.Sklonost verifikaciji ili falsifikaciji sigurno u znacajnoj mjeri ovisi o kontekstu, stoga bilokakav generalni zakljucak o tom pitanju treba uzeti s prilicnom dozom rezerve. Ipak,245 P.N. Johnson-Laird, P.C. Wason: “A theoretical anlysis of insight into a reasoning task”, ( u Thinking –Readings in Cognitive Science), London, New York: Cambridge University Press, 1977. str. 146.246 Ibid.225neupitna je cinjenica da je najveći broj ispitanika, iz ovog ili onog razloga, zanemariopotencijalno falsificirajuci instancu (~q) koja ocito jest relevantna za utvrdivanje istinosnevrednosti implikacije (ako p, onda q). Dakle, verifikacija i falsifikacija, barem u nekomsmislu, sigurno jesu psihološki asimetricne.Iako je zanimljivo i važno jesmo li psihološki skloniji verifikaciji nego falsifikaciji,Poppera zanima logika naučnog otkrica – to je, uostalom, naslov njegova najpoznatijegdjela. Njegova je teza pre svega normativna, a ne deskriptivna. Bez obzira na to cemusmo psihološki skloni, Popper smatra da trebamo biti falsifikacionisti, to jest, da ceracionalna osoba, na temelju razloga koje je on izložio, prihvatiti falsifikacionistickumetodologiju. U skladu s tim tavom Popper je oštro razlikovao kontekst otkrica odkonteksta opravdanja, ili kako je to on sam nazivao, psihologiju saznaje od logikesaznaje.U uvodnim poglavljima Logike naučnog otkrica Popper kaže: »Moram najprerazjasniti razliku izmedu psihologije saznaje, koja se bavi empirijskim cinjenicama, ilogike saznaje, koja se zanima samo logickim relacijama. (str. 64) [...Ć Pocetna faza, aktzamišljanja ili pronalaženja jedne teorije, cini mi se, niti zahtijeva logicku analizu, niti jojje podložan. Pitanje kako se dogada da se u čoveku pojavi neka nova ideja – bez obzira nato je li sto neka muzicka tema, dramski sukob ili naučno teorija – može biti od velikog

interesa za empirijsku psihologiju; ali, onda je irelevantna za logicku analizu znanstvenesaznaje. Logicka analiza ne bavi se pitanjima cinjenice (Kantovo quid facti?), već samopitanjima opravdatosti ili valjanosti (Kantovo quid juris?). Njena su pitanja sledece vrste.Može li se neki iskaz opravdati? Ako može, kako? Je li proverljiv? Da li logicki zavisi odnekih drugih iskaza? Ili im možda proturjeci? [...Ć Stoga cu ja napraviti oštru razlikuizmedu procesa zamišljanja neke nove ideje i metode i rezultata njenog logickogispitivanja.«247 .Zagovornici Marxa, Freuda i Adlera o kojima govori Popper verovatno su iskrenoverovali da svi ti slucajevi potvrduju teorije u koje su oni verovali. Možda su navodnepotvrde zapravo bile samo retoricko sredstvo kojim su “dokazivali” da su u pravu upravooni, a ne njihovi politicki ili profesionalni oponenti. Medutim, to je psihološko pitanje o timljudima, a ne logicko. Logicko je pitanje potvrduju li ti slucajevi doista dane teorije ili ne,ma što o tome mislili njihovi vatreni zagovornici. Popper je tu, izgleda, pobrkaopsihologiju i logiku; psihološki je možda doista moguce na svakom koraku pronaci potvrdusvoje teorije – paranoici to svakodnevno cine i u tome su vrlo vješti –, medutim, to jošuvek ne znaci da spomenute teorije doista jesu potvrdene navodnom evidencijom i da jetakvu evidenciju doista moguce pronaci na svakom koraku. Stoga se psihološki osjecajuvjerenosti kod zagovornika Marxa, Freuda i Adlera ne može uzeti kao dokaz da se nasvakom koraku mogu pronaci konfirmirajuce instance tih teorija. cinjenica da su ti ljudiiskreno verovali da na svakom koraku pronalaze konfirmirajuce instance teorija koje suprihvacali više govori o njima nego o verifikacionistickom metodološkom stavu da teorijetreba prihvacati na osnovi pozitivne evidencije.Poppera smeta što Adlerova i Freudova teorija “jednako lako mogu objasniti”razlicita ljudska ponašanja. To, samo po sebi, još uvek ne mora biti loše. Teorije mogubiti subdeterminirane empirijskom evidencijom, to znaci da su obe sukladne evidenciji, daje jednako dobro objašnjavaju, te da je zbog toga evidencija nedovoljna da bismo jednuprihvatili a drugu odbacili. Takvih je situacija bilo u povijesti nauke i ne bi bilo cudnokada to bilo i u psihologiji. Iako zapravo nije sasvim jasno što tačno Popper zamjeraFreudu i Adleru, izgleda da je najveća slabost njihovih teorija u tome što nema zamislivogljudskog ponašanja kojega one ne bi mogle objasniti; »Ne bih mogao zamisliti ikakvo247 R.K.Popper, Logika naucnog otkrica, Beograd, Nolit, 1973. str. 65.226ljudsko ponašanje koje se ne bi moglo interpretirati u terminima obaju teorija.«248 Svakateorija istim objašnjenjem objašnjava sve, pa cak i dijametralno suprotne protupke.Problem je u tome što teorija koja naizgled može objasniti sve zapravo ne može objasnitiništa. Tako bi Adler, barem prema Popperu, osjecajem inferiornosti objasnio i zlocinutapanja djeteta i herojski pothvat spašavanja djeteta. Možda je osjecaj inferiornosti doistarelevantan u objašnjenju obaju protupaka, medutim, formalno gledajuci, problem je u tomešto je takva teorija inkonzistentna.Naime, iz iste teorije slijedi da ce takva i takva osoba u takvim i takvim okolnostimauciniti X i da takva i takva osoba u takvim i takvim okolnostima ne}e uciniti X. A takvateorija doista može “objasniti” bilo što. Dakle, ako (T ? O) i (T? ?ne-O), onda je Tkontradiktorna i, prema tome, nužno neistinita. To znaci da je T neistinita na logickimosnovama i da je svaka empirijska evidencija irelevantna za njenu istinosnu vrednost; nitiju kakva cinjenica može verificirati, niti falsificirati. A ako je svaka moguca empirijskacinjenica irelevantna za njenu istinosnu vrednost, onda je ona sasvim neinformativna,onda ona uopše ne govori o empirijskom svetu. Te je karakteristike, dakako, svjestan isam Popper: »Medu razlicitim zahtjevima koje jedan teorijski sistem ili jedan aksiomatskisistem treba zadovoljiti, zahtjev neproturjecnosti igra posebnu ulogu. On se može smatratiprvim zahtjevom kojeg treba zadovoljiti svaki teorijski sistem, bez obzira na to je li onempirijski ili neempirijski. Da bismo pokazali fundamentalnu važnost tog zahtjeva, nijedovoljno spomenuti ociglednu cinjenicu da samoproturjecan sistem mora biti odbacen zatošto je 'pogrešan'.... Važnost zahtjeva neproturjecnosti bit ce pravilno procijenjena tek kadase shvati da je samoproturjecan sistem u stvari neinformativan. To je tako zbog toga što seiz njega može izvesti koji nam drago zakljucak. Prema tome, nema izdvajanja iskaza, bilo

kao nespojivih ili kao izvodljivih, pošto su svi izvodljivi. Medutim, jedan neproturjecansistem deli skup svih mogucih iskaza na dva dela: na iskaze koji mu proturjece i na one skojima je spojiv. [...Ć Eto zašto je neproturjecnost najopcenitiji zahtjev za jedan sistem, biloempirijski ili neempirijski, ukoliko treba uopše da bude od neke koristi.«249Ako je Adlerova teorija inkonzistentna, kao što to sugerira analiza samog Poppera,onda ne može biti tako da ju konfirmira i čovek koji utapa dete i čovek koji ga spašava,kao što to tvrdi Popper. Ne konfirmira ju niti jedan od te dvojice naprosto zato što ju ništane može konfirmirati. Ako je teorija inkonzistentna, onda je svaka empirijska evidencijapotpuno irelevantna za njenu istinitost. Stoga nije jasno kako Popper tvrdi da takve teorijejesu verifikabilne ali da nisu i ne mogu biti falsifikabilne. Ako je teorija neistinita zato štoje kontradiktorna, onda ne može biti verifikabilna isto kao što ne može biti ni falsifikabilna.Stoga tačku (1) možemo shvatiti kao Popperovu osobnu motivaciju, ili kao prikladnuilustraciju njegove poante, ali mislim da ju nikako ne bismo smjeli prihvatiti doslovno –kao dokaz” da doista možemo “konfirmirati ili verificirati skoro svaku teoriju” i da se zbogtoga treba okrenuti falsifikaciji kao kriterijumu naučnosti. No, ovakva kritican stav nikakone umanjuje znacaj ovog stava koji je u funkciji objašnjenja njegove cjelokupne teze.(3) U skladu sa svojom falsifikacionistickom slikom ljudskog znanja, Popper tvrdi da svakadobra naučno teorija jest zabrana. Ako je teorija kompatibilna sa svim logicki mogucimdogadajima – a to znaci da je neopovrgljiva jer nema dogadaja koji bi ju mogao ucinitineistinitom –, onda nema nikakva empirijskog sadržaja, onda je prazna. Dakle, da bi teorijamogla imati ikakav empirijski sadržaj, ona mora nešto zabranjivati. Receno više tehnickimjezikom; klasa potencijalnih pobijaca teorije ne smije biti prazna, a nije prazna ako »sadržibarem jednu nepravnu klasu homotipskih osnovnih iskaza«250Osnovni iskazi jesu iskazi248 Popper, Ibid (1989) strt. 35.249 Popper, Ibid. (1973), str. 123-4250 Popper, Ibid (1973), str. 122.227koji moraju zadovoljavati dva uslova: moraju (1) imati oblik singularnih egzistencijalnihiskaza, i moraju (2) biti dostupni promatranju. To su »iskazi koji tvrde da se neko zbivanjedostupno promatranju odigrava u izvjesnoj individualnoj regiji prostora i vremena«251“Homotipski” znaci da opisuju dogadaje iste vrste. Popper tvrdi da je teorija to boljašto više zabranjuje. Tu je osnovna intuicija da je sadržaj teorije to veći što je njenaverovatnost manja – što više tvrdimo, lakše cemo pogriješiti. Drugim rečima, što je teorijainformativnija, to je, u svjetlu dosadašnjeg znanja, veća verovatnost da nije istinita. Zato jetautologija prazna istina – verovatnost da ne bude istinita jednaka je nuli. »Kolicinaempirijske informacije koju neka teorija nosi, to jest njen empirijski sadržaj, povećava seusporedno s njenim stupnjem opovrgljivosti« (1973:146). Zamislimo da tri teorije dajupredvidanja o tome kolika je neka fizicka velicina A:T1: A je u intervalu izmedu 1 i 1.000.000.T2: A je u intervalu izmedu 10.000 i 100.000.T3: A je u intervalu izmedu 50.000 i 60.000.Jasno, najsigurnija je T1, ali je i njen empirijski sadržaj najmanji. Najriskantnija je T3, alije zato i najinformativnija. Napredak nauke moguc je samo ako naučnici predlažuhrabre, to jest riskantne teorije. Problem s astrologijom, gatanjem i ostalim neznanstvenimprorocanstvima(soothsaying practice) upravo je u tome što su toliko opcenita i neodredena da naprosto nijejasno kada se može reci da se nisu obistinila, dakle nije jasno pod kojim se uslovima mogusmatrati falsificiranima. U skladu s intuicijom da su verovatnost i empirijski sadržajobrnuto proporcionalni Popper je definišeo mjeru sadržaja iskaza ili teorije kao komplimentnjene verovatnosti:Ct(a) = 1 – p(a)ili alternativno, kao vrednost reciprocnu njenoj verovatnosti:Ct(a) = 1 / p(a)gdje Ct(a) oznacava sadržaj tvrdnje a, a p(a) njenu verovatnost.Ovdje treba napomenuti da je Popper razlikovao logicki sadržaj teorije i empirijski sadržaj

teorije. Logicki sadržaj teorije jesu sve recenice koje se mogu deducirati iz teorije.Empirijski sadržaj teorije jest, recimo, kolicina informacije koju teorija sadrži. Iako jelogicki sadržaj teorije možda bliži onomu što imamo na umu kada govorimo o sadržajuteorije ili pojedinog iskaza, Popper je, u skladu sa svojom falsifikacionistickom slikomljudskog znanja, empirijskom sadržaju pridavao znatno veću važnost. Spomenute definicijeodnose se na empirijski sadržaj.(2) i (5) Za Poppera je uzor testa znanstvene teorije bilo Eddintonovo posmatranjepomrcine Sunca 1919. koje je potvrdilo Einstenovu teoriju. To je epizoda iz povijestinauke na koju se Popper cesto pozivao:»Svi mi – malen krug studenata kojem sam i ja pripadao – bili smo uzbudeni zbog rezultataEddingtonova promatranja pomrcine koje je donijelo prvu važnu konfirmaciju Einsteinoveteorije gravitacije. Za nas je to bilo veliko iskustvo, koje je ostavilo trajan utjecaj na mojintelektualni razvoj.« (Popper, 1989:34)251 Popper, Ibid (1973), str. 135.228Naime, iz Einsteinove teorije slijedilo je izmedu ostaloga i da gravitacija skrecuputanju svjetlosti. To je nešto što je izgledalo sasvim neverovatno. Sve do Einsteinoveteorije i Eddingtonova eksperimenta nije bilo niceg što bi ukazivalo na to da gravitacijaskrece svjetlost. Ni danas u okviru svakodnevnog iskustva nema nikakve evidencije zatakvo što. Pored toga, nije bilo jasno kako empirijski proveriti tu posledicu Einsteinoveteorije. Masa Sunca dovoljna je da svojom gravitacijom deformira sliku neba, medutim,Suncev je sjaj prejak da bi se moglo vidjeti da li se to doista dogada. Medutim, Eddingtonse dosjetio da fotografira nebo za vrijeme potpune pomrcine Sunca. Opservacije supokazale da gravitacija Sunca doista deformira sliku neba, to jest da skrece zrake svjetlosti.Dakle, iako je to što je teorija predvidala bilo potpuno neocekivano, ipak se pokazaloistinitim. I upravo se zato taj test smatra vrlo dobrim testom. Nisu svi testovi teorijajednako dobri, Popper govori o “stupnjevima testabilnosti” ili o “strogoci” testa (severity):što je test stroži, to je teorija, ako ga prode, njime bolje potkrijepljena. Teži je test težeproci, ali ako ga se prode, više vrijedi.»Neka h bude hipoteza koju treba testirati; neka e bude iskaz kojim se izražava test(evidencija), i b 'pozadinsko znanje', to jest, sve one stvari koje (za probu) prihvacamo kaoistinite dok testiramo teoriju. (b isto tako može sadržavati iskaze o pocetnim uslovima).Pretpostavimo, za pocetak, da je e logicka posledica od h i b (ovu cemo pretpostavkukasnije oslabiti), tako da p(e,hb) = 1. Na primer, e može biti iskaz o predvidenompoložaju Marsa, izveden iz Newtonove teorije h i našeg znanja o prošlim položajima kojecini deo od b. U tom slucaju možemo reci da, ako e prihvatimo kao test za h, onda cestrogost ovog testa interpretirana kao podržavajuci evidencija, biti to veća što je niževerovatno e, pod pretpostavkom b (bez h); to znaci, što je niža p(e,b), verovatnost od e podpretpostavkom da b.«252 Strogost testa e, pod pretpostavkom pozadinskog znanja b,oznacena je kao S(e,b), i Popper ju definiše (1989, 390) na kao kompliment verovatnosti ode po b:S(e,b) = 1 – p(e,b)ili alternativno, naprosto izjednacava strogocu testa s njegovim sadržajem:S(e,b) = Ct(e,b) = 1 / p(e,b)Na osnovi tih definicija sadržaja teorije i strogoce testa, Popper definiše još i nekedruge vrlo važne pojmove iz metodologije i filozofije nauke. To su mjera u kojoj testpotkrepljuje teoriju i eksplanatorna snaga teorije.253Dakle, Einsteinova teorija imala je velik empirijski sadržaj zato što je, u svjetludotadašnjeg znanja, bila nisko verovatna. Eddingtonov eksperiment bio je vrlo strogi test252 Popper, (1989), str.390.253 Na osnovi te definicije strogoce testa Popper definiše i strogocu testa kao podupiruci evidencije, dakle,mjere u kojoj neki test potkrepljuje teoriju: S(e,h,b) = p(e,hb) / p(e,b) ili: S(e,h,b) = (p(e,hb) –p(e,b)) / (p(e,hb)+ p(e,b)). Ta Popperova definicija izražava intuiciju vrlo blisku onoj koju izražava Bayesov teorem P(h/e) =(P(h) × P(e/h)) / P(e), a to je da je mjera u kojoj evidencija uvećava verovatnost hipoteze (1) to veća što jeveća mjera u kojoj hipoteza uvećava verovatnost hipoteze i (2) to manja što je veća prethodna verovatnostevidencije. Osnovna razlika izmedu Poppera i Bayesa jest u tome što Popper hipotezama uporno pripisuje

verovatnost 0. (Nešto više o tom pitanju može se naci u knjizi Howsona i Urbacha Scientific Reasoning – TheBayesian Approach, str. 261–267.) U svakom bi slucaju bilo zanimljivo pobliže ispitati odnos izmeduPopperovih definicija i Bayesova teorema i vidjeti koji tačnije zahvaca naše intuicije o tome u kojoj mjerievidencija uvećava verovatnost teorije, jasno, ako ih je uopše moguce kvantitativno izraziti.229zato što je predvideni dogadaj bio veoma nisko verovatan. Stoga, buduci da ga jeEinsteinova teorija zadovoljila, on ju potkrepljuje u vrlo visokoj mjeri. S druge strane,prema Popperu empirijski sadržaj Marxove, Freudove i Adlerove teorije bio bi 0 zato štoverovatnost da ce se dogoditi ono što kažu da ce se dogoditi jest 1, dakako, ako juinterpretiramo onako kako ju interpretiraju njeni opisani zagovornici.Jasno, notorno je teško nekom dogadaju pripisati preciznu verovatnost s obzirom nadosadašnje znanje, stoga je pitanje u kojoj bi mjeri te definicije mogle biti konkretnoupotrebljive. Osim toga, pitanje je odražavaju li doista Popperove definicije naše intuicije oodnosima definišenih pojmova. Na primer, Putnam i Howson i Urbach ne prihvacajuosnovnu Popperovu ideju da neverovatnost neke hipoteze jest mjera njenog sadržaja. Ipak,uspostavljanje preciznog odnosa izmedu pojmova verovatnosti, sadržaja, strogoce testa,potkrijepljenosti i eksplanatorne snage sigurno predstavlja vrlo važan teorijski doprinos.Viša rizicnost karakteristika je cele jedne kategorije predvidanja – to su takozvananova predvidanja. Nova predvidanja jesu predvidanja koja slijede iz dane teorije a nisu bilapoznata pre i nezavisno od teorije. Najjednostavnije receno, da nismo primijetili da slijedeiz teorije, ne bi nam palo na pamet da se dogadaju – “ako bismo bez uvida koje donosi danateorija ocekivali dogadaj inkompatibilan s teorijom”. To su slucajevi u kojima smo vodeniteorijama otkrili nove cinjenice o svetu u kojem živimo – da nismo razmatrali teorije injihove posledice, ne bismo otkrili te cinjenice. Velik je broj autora novim predvidanjimapridavao veliku težinu u testiranju teorija. I Popperovo omiljeno predvidanje koje jeslijedilo iz Einsteinove teorije – da ce slika neba oko Sunca za vrijeme pomrcine bitideformirana – bilo je novo predvidanje. Sva nova predvidanja u pravilu predstavljaju vrlodobre testove teorija upravo zato što je prethodna verovatnost da ce se dogoditi veomaniska. Dakle, veoma je niska verovatnost koju bi im trebalo pripisati u svjetlu dosadašnjegznanja, nezavisno od teorije iz koje slijede i koju proveravamo ispitujuci da li se stvarnodogadaju. Upravo zbog toga nova predvidanja, ako se obistine, u visokoj mjeri potkrepljujuteorije iz kojih slijede.Popper je, kao što smo vidjeli, insistirao na poanti da je naučno teorija zapravozabrana. U nekom smislu to je trivijalno tačno. Ako tvrdimo da p, to znaci da tvrdimo da sene smije dogoditi ne-p, ~p. Ako tvrdimo da svi P jesu Q, to znaci da ne postoji P koji nijeQ. Medutim, nisu li ovdje verifikacija i falsifikacija zapravo simetricne? Naime, falsificiratip naprosto znaci verificirati ~p; falsificirati Svi P jesu Q naprosto znaci verificirati PostojiP koji nije Q.254 Neplauzibilna posledica koju ta logicka simetrija ima poverifikacionisticki kriterijum naučnosti jest da je negacija znanstvene tvrdnje nenaučnodok je negacija neznanstvene tvrdnje naučno. To je ocito apsurdno, kako “Svi sulabudovi bijeli” može biti znanstveni sud zato što je falsifikabilan, a njegova negacija“Postoji labud koji nije bijel” biti neznanstven zato što nije falsifikabilan? Naime,univerzalni sud “Svi su labudovi bijeli” možemo falsificirati tako da pronademo labudakoji nije bijel, ali ga nikada ne možemo verificirati zato što, koliko god labudovapregledali, uvek ostaje otvorena mogucnost da cemo u buducnosti otkriti labuda koji nijebijel. S druge strane, egzistencijalni sud “Postoji labud koji nije bijel” možemo verificiratitako da pronademo labuda koji nije bijel, ali ga nikada ne možemo falsificirati zato što254 Tako su logicki pozitivis ti, kada su govorili o verifikaciji, zapravo imali na umu verifikaciju i/ilifalsifikaciju. Princip verifikacije najcešce su formulirali kao tvrdnju da znamo znacenje recenice akko znamopod kojim je uslovima recenica istinita i/ili neistinita, ili, da znamo znacenje recenice akko znamo kojaevidencija uvećava i/ili umanjuje njenu verovatnost (vidi Bercic, Filozofija Beckog kruga, deo III). Stoga nijesasvim jasno zašto se Popper uporno ogradivao od logickog pozitivizma.230uvek postoji mogucnost da cemo u buducnosti otkriti labuda koji nije bijel.255 Dakle,univerzalno afirmativne sudove možemo falsificirati ali ih ne možemo verificirati, anjihove negacije možemo verificirati ali ih ne možemo falsificirati. Zbog te je apsurdne

posledice Hempel odbacio falsifikacionizam, doduše, shvacen kao kriterijum smislenosti a nekao kriterijum naučnosti, ali to u ovom kontekstu nije bitno Popper smatra da taj prigovorne ugrožava njegov stav o asimetriji falsifikacije i verifikacije iz dva razloga. Prvi je razlogmetodološki: nauka je pre svega zainteresirana za univerzalne generalizacije zbognjihove eksplanatorne snage. Drugi je cisto logicki: univerzalni su sudovi logicki jaci odegzistencijalnih – iz univerzalnog suda “Sve stvari imaju svojstvo P”, koji govori oelementima nekog nepraznog skupa stvari, logicki slijedi egzistencijalni sud “Postoji stvarkoja ima svojstvo P”, ali ne i obratno. Nisam siguran da je taj odgovor dobar, ali ne bihdalje raspravljao o njemu. Usredotocio bih se na kontekst u kojem se, izgleda, vidi logickaasimetrija verifikacije i falsifikacije. To je Hempelov paradoks konfirmacije, još poznat kaoparadoks gavranova ili samo kao Hempelov paradoks.Logicki gledajuci, zakoni prirode uglavnom su univerzalne generalizacije. To suiskazi tipa “Svi metali vode struju”, “Svi sisavci imaju kralježnicu”, itd. Njihov logickioblik jest:(Px ? ?Qx)i cita se: za svako x, ako je x P, onda je x Q. Ili, jednostavnije receno: svi P jesu Q. Akoželimo utvrditi je li neki sud tog oblika istinit, intuitivno je jasno što trebamo ciniti:trebamo tražiti P-ove i vidjeti jesu li oni Q ili nisu. Ako nas zanima jesu li svi gavranovicrni, trebamo tražiti gavranove i vidjeti jesu li doista crni. Francuski logicar Nicod tu jeintuiciju formulirao u obliku pravila:P1: Univerzalni sud konfirmiraju njegove instance.Instance univerzalnog suda “Svi su gavranovi crni” jesu pojedini crni gavranovi, instanceuniverzalnog suda “Svi metali koji vode struju jesu pojedini komadi metala koji vodestruju”, itd. Univerzalni sud svi P su Q deli univerzum na cetiri vrste stvari: (1) one kojesu P i Q, (2) one koje su P, ali nisu Q, (3) one koje nisu P, ali jesu Q, i (4) one koje nisu niP, ni Q. U slucaju univerzalne generalizacije “Svi su gavranovi crni”, to bi bili:(1) crni gavran (P i Q)(2) necrni gavran (P i ~Q)(3) crni negavran (~P i Q)(4) necrni negavran (~P i ~Q)Intuitivno je jasno da instanca koja konfirmira sud “Svi su gavranovi crni” jest (1)crni gavran.256 Instanca (2) necrni gavran diskonfirmira sud. Dok su instance (3) crninegavran (crne cipele, crni klaviri, itd.) i (4) necrni negavran (narancasti autobusi, žutizidovi, zeleni listovi) irelevantne, one niti konfirmiraju niti diskonfirmiraju sud “Svi sugavranovi crni” Doista, kako bi narancasti autobusi, žuti zidovi ili zeleni listovi moglikonfirmirati sud “Svi su gavranovi crni”? Taj sud govori o gavranovima, i ono što je255 “Svi su labudovi bijeli”, osim mo žda “Svi su gavranovi crni”, sigurno je najcešci primer univerzalnegeneralizacije u filozofiji nauke. Novozelandski filozof nauke našeg porijekla Robert Nola tvrdi da su uNovom Zelandu svi labudovi crni i da to pokazuje evropocentricnost suvremene filozofije nauke.256 Podsjetimo se, u Wasonovu zadatku izbora ispitanici najcešce kao relevantne karte isticu upravpotencijalno konfirmirajuce instance; 59 od 128 istice p i q, a 42 od 128 istice samo p.231relevantno za istinosnu vrednost tog suda jesu svojstva gavranova, a ne nekih drugihpredmeta.Medutim, izgleda da nije tako. Koliko god to bilo intuitivno neprihvatljivo, vrlojednostavni logicki razlozi pokazuju da i narancasti autobusi, žuti zidovi i zeleni listovi istotako konfirmiraju sud “Svi su gavranovi crni” kao i crni gavranovi. Naime, ako su sudoviekvivalentni, to znaci da imaju isto znacenje, iste uslove istinitosti to znaci da ih iste stvaricine istinitima i neistinitima. Prema tome, možemo formulirati i drugo pravilokonfirmacije:P2: Ako su dva suda ekvivalentna, onda instance koje konfirmiraju jedan sud ujednokonfirmiraju i drugi sud.Medutim, sud “Svi su gavranovi crni” ekvivalentan je sudu “Sve što nije crno nije gavran”.A buduci da narancasti autobusi, žuti zidovi i zeleni listovi (prema P1) konfirmiraju sud“Sve što nije crno nije gavran”, ti predmeti (prema P2) ujedno konfirmiraju i sud “Svi su

gavranovi crni”.[(x) (Px? ?Qx)Ć? ?[(x) (~Qx ? ?~Px)Ć(P i Q) (~P i ~Q)Dakle, prvi sud konfirmiraju crni gavranovi (P i Q). To je u skladu s intuicijom izraženompravilom P1. Isto tako, drugi sud konfirmiraju necrni negavranovi (~P i ~Q). I to je uskladu s intuicijom izraženom pravilom P1. Medutim, prema pravilu P2, koje je isto takointuitivno prihvatljivo, necrni negavranovi konfirmiraju sud “Svi su gavranovi crni”. A taje posledica intuitivno sasvim neprihvatljiva – izgleda da su narancasti autobusi, žutizidovi i zeleni listovi konfirmacijski sasvim irelevantni za sud “Svi su gavranovi crni”. Utoj situaciji u principu su tri mogucnosti:(1) Odbaciti Nicodovo pravilo P1 da univerzalni sud konfirmiraju njegove instance.(2) Odbaciti pravilo P2 da ako su dva suda ekvivalentna, da onda instance kojekonfirmiraju jednoga ujedno konfirmiraju i drugoga.(3) Prihvatiti neintuitivnu posledicu da necrni negavranovi ipak konfirmiraju sud“Svi su gavranovi crni”, to jest, da logika pokazuje da su naše intuicije okonfirmaciji pogrešne.Sam Hempel odlucio se za trecu opštiju, prihvatio je posledicu da i necrni negavranovi (~Pi ~Q) doista konfirmiraju hipotezu “Svi su gavranovi crni” (x) (Px ? ?Qx), doduše, u znatnomanjoj mjeri nego crni gavranovi (P i Q). Otuda psihološki utisak da su konfirmacijskisasvim irelevantni, iako logicki zapravo nisu (Hempel, 1945). Doista, ovisno o broju stvariu univerzumu, instance ~P i ~Q mogu konfirmirati hipotezu da (x) (Px ? ?Qx). Izgleda dakonfirmacija nije apsolutna kategorija, već da je relativna u odnosu na pozadinsko znanjeZamislimo da znamo da se u proudi nalaze dva predmeta, kocka i kugla, i da znamo da jejedan crn a drugi bijel, ali da ne znamo koji je koje boje. U toj situaciji, informacija da jekugla bijela u potpunosti konfirmira hipotezu da je kocka crna. Jasno, što je broj predmeta isvojstava veći, to instance ~P i ~Q u manjoj mjeri konfirmirati hipotezu da (x) (Px ? ?Qx).Doduše, ako je broj predmeta i broj svojstva beskonacan, onda i ta mjera protajebeskonacno mala, tako da je u svetu u kojem živimo ta mjera u najboljem slucaju232zanemarivo mala. Iako Hempelova opštija pruža nekakvo objašnjenje cinjenice da imamoutisak da su instance ~P i ~Q konfirmacijski irelevantne za hipotezu (x) (Px ? ?Qx), izgledada taj utisak nije iskljucivo psihološka cinjenica. Naime, naprosto nije jasno kako bi bojeautobusa, zidova i listova mogle imati ikakve uzrocne i/ili samo evidencijske veze s bojomgavranova.Quine uvažava intuiciju o irelevantnosti i nastoji pokazati da ona nije cisto psihološkiprodukt. On smatra da bi univerzalne generalizacije kojima nastojimo izraziti zakoneprirode trebale govoriti o prirodnim vrstama i njihovim medusobnim odnosima U jeziku semogu formulirati negativni predikati – negavran, necrno, itd. Medutim, oni ne odgovarajunikakvim prirodnim vrstama, u svetu ne postoji vrsta stvari negavran. Buduci da negavrannije vrsta, nema smisla predvidati svojstva i ponašanje ne-gavrana, drugim rečima,negativni predikati nisu projektibilni. Negacija projektibilnog predikata nije i samaprojektibilna. Stoga Quine tvrdi da crni gavranovi konfirmiraju sud “Svi su gavranovicrni”, pa time i sud “Sve što nije crno nije gavran”, buduci da ti sudovi tvrde isto, ali danarancasti autobusi i zeleni listovi ne konfirmiraju sud “Sve što nije crno nije gavran”,buduci da necrno i negavran nisu projektibilni predikati. Zeleni listovi konfirmiraju sud“Svi su listovi zeleni” ali ne i sud “Sve što nije crno nije gavran”. Quineovo rješenje vodi uodbacivanje ili barem modificiranje P1. Iako nema konsenzusa oko tačnog rješenjaparadoksa konfirmacije, izgleda da ipak većina autora smatra da se rješenje nazire upravo utom pravcu.Medutim, izgleda da Popperov falsifikacionizam, barem naizgled, lako izlazi na kraj sparadoksom konfirmacije. Naime, iako razlicite instance konfirmiraju sudove “Svi sugavranovi crni” i “Sve što nije crno nije gavran”, ista ih instanca diskonfirmira, a to jenecrni gavran (P i ~Q). Tu se najbolje vidi da su oni ekvivalentni. Za falsifikaciju, to jestdiskonfirmaciju, sve su ostale instance irelevantne: (1) crni gavran (P i Q), (3) crni

negavran (~P i Q), i (4) necrni negavran (~P i ~Q). U tom su aspektu verifikacija ifalsifikacija asimetricne – isto ih instanca diskonfirmira, ali ih razlicite konfirmiraju. Dakle,ako slijedimo Popperovu metodološku uputu “Traži instance koje diskonfirmiraju!”,paradoks gavranova uopše se ne javlja. Da bismo testirali hipotezu “Svi su gavranovi crni”(x) (Px? ?Qx), trebamo tražiti samo gavranove koji nisu crni (P i ~Q); ako ih nademo,hipotezu treba odbaciti, ako ih ne nademo, hipotezu treba zadržati.Popperovskom rješenju moglo bi se prigovoriti da je cudna i kontraintuitivna posledicarješenja da crni gavranovi (P i Q) protaju evidencijski irelevantni za hipotezu “Svi sugavranovi crni” (x) (Px ? ?Qx). Ta je posledica možda još paradoksalnija od izvornogparadoksa da narancasti autobusi, žuti zidovi i zeleni listovi konfirmiraju hipotezu “Svi sugavranovi crni”. Popperovski odgovor na ovaj prigovor bio bi da se “potvrdnu evidencijusmije uzeti u obzir samo ako predstavlja ozbiljan ali neuspješan pokušaj da se teorijafalsificira”Dakle, crni gavran (P i Q) predstavljao bi legitimnu potkrepljujucu evidenciju(corroborating evidence) samo ako bi ga se pronašlo u pokušaju da se pronade necrnigavran (P i ~Q). Jasno, namece se pitanje kako naše namjere mogu utjecati na relevantnostevidencije do koje smo došli – crni gavran jest crni gavran, on je instanca (P i Q) bez obzirajesmo li ga pronašli u namjeri da pronademo (P i Q) ili u namjeri da pronademo (P i ~Q).Nije li ovdje razlika izmedu verifikacije i falsifikacije samo psihološka ali ne i logicka?Izgleda da nije: taj prigovor gubi svoju težinu kada se ima na umu cinjenica da je situacijau paradoksu gavranova krajnje shematizirana i pojednostavnjena. U stvarnoj naučnojpraksi situacija je složenija i stoga namjera da se hipoteza verificira i namjera da sefalsificira mogu dovesti do znatno razlicitih protupaka – moguce je, na primer, da istavrsta ptice u razlicitim podnebljima ima razlicitu boju. Stoga, ako nam je namjerafalsificirati hipotezu, nastojat cemo utvrditi koje je boje u razlicitim podnebljima, itd.233Prema tome, izgleda da su i naše namjere evidencijski relevantne, cak i u slucajevima kadanas dovedu, cisto logicki gledajuci, do istih instanci. Popperovsko rješenje paradoksakonfirmacije zapravo cuva intuiciju da konfirmacijske instance univerzalne generalizacije(x) (Px ? ?Qx) jesu instance (P i Q), ali, uz ogradu da to mogu biti samo one cije je otkriceuslijedilo u nastojanju da se otkrije diskonfirmirajuca instanca257 (P i ~Q) .(7) Kao što smo vidjeli, Popperova falsifikacionisticka teorija ljudskog znanja zasnovana jena jednostavnom logickom uvidu da se univerzalne generalizacije nauke nikada ne moguu potpunosti verificirati ali se mogu u potpunosti falsificirati.»Moj se predlog zasniva na asimetriji izmedu mogucnosti verifikacije i mogucnostiopovrgavanja, asimetriji koja proizlazi iz logicke forme univerzalnih iskaza. Jer,univerzalni iskazi nikad se ne mogu izvesti iz singularnih iskaza, ali im singularni iskazimogu proturjeciti. Prema tome, cisto deduktivnim zakljuccima (uz pomoc modus tollensaklasicne logike) moguce je iz istinitosti singularnih iskaza dokazivati neistinitostuniverzalnih.« 258Popperov logicki uvid jasan je – u induktivnom zakljucku premise nikada ne mogudokazati istinitost konkluzije, dok u deduktivnom to mogu:a1 jest P i Q. am jest P.a2 jest P i Q. Ako svi P jesu Q, onda i am jest Q.a3 jest P i Q. am nije Q.. ------------------------------------------------. Nije tako da svi P jesu Q.an jest P i Q.-----------------Svi P jesu Q.Medutim, velik se broj autora okomio na Popperovu tezu o asimetriji verifikacije ifalsifikacije. Naime, smatrali su da iz cisto logicke asimetrije ne slijedi da je i u empirijskojsaznaji ikada moguce dokazati da hipoteza nije istinita. Tako je, na primer, Ayer smatraoda: »Hipoteza ne može biti konkluzivno pobijena ništa više nego što može biti konkluzivno

potvrdena. Jer ako javljanje izvjesnih opservacija uzmemo kao dokaz da je dana hipotezaneistinita, pretpostavljamo postojanje izvjesnih uslova. A iako, u ma kojem datom slucaju,može biti veoma neverovatno da je ta pretpostavka neistinita, to nije logicki nemoguce.«Ayerova je poanta sasvim opcenita: buduci da nikada ne možemo iskljucitimogucnost da stvari zapravo nisu onakve kao što mislimo da jesu, nikada ne možemo bitisigurni da je dana hipoteza pobijena. To jest, buduci da nikada ne možemo biti sigurni daam doista jest P i da am doista nije Q, nikada ne možemo biti sigurni da doista nije tako dasvi P jesu Q. Medutim, Ayerov argument jest instanca generalnog skeptickog argumenta danikada ne možemo biti sigurni da stvari doista jesu takve kao što nam izgledaju, stoga nijejasno koliku bismo mu težinu trebali pripisati u kontekstu specificne rasprave iz filozofijenauke.259 Ipak, zakljucak Ayera i ostalih logickih pozitivista prilicno je trezven,257 R.K.Popper, Realism and the Aim of Science, (ur.) Bartley, W. W., London, Melbourne Sydney:Hutchinson, 1983, str. 257.258 Popper, Ibid. (1973), str 75.259 Naime, u Ayerovoj Language Truth and Logic preplicu se dve rasprave. Prva je o mogucnostikonkluzivne verifikacije i/ili falsifikacije sintetickih recenica, a druga je mogucnosti redukcijefenomenalistickog jezika na realisticki. Buduci da fenomenalisticki jezik (opis stvari u terminima toga kakonam izgledaju) nije moguce reducirati na realisticki (opis stvari u terminima toga kakve one doista jesu), nije234smatrali su da iskustvena saznaja nikada ne može biti sasvim izvjesna i to su uzeli kaovažnu ili cak osnovnu odrednicu iskustvene saznaje. Ako je to tako, onda, strogo uzevši,doista nije moguce konkluzivno falsificirati niti jednu hipotezu. Medutim, to još uvek neznaci da nema nikakve razlike u pogledu mogucnosti falsifikacije recimo, izmeduMarxove, Freudove i Adlerove teorije s jedne strane i Einsteinove s druge. Moguce jetvrditi da postoji principijelna razlika ako pretpostavimo da je naše iskustvo pouzdato, ili,u najgorem slucaju, da razlika nije principijelna već samo u stupnju.Drugi, vrlo slican prigovor Popperu ima daleko veću težinu. To je prigovor da jestruktura naših naučnih teorija takva da ih nije moguce konkluzivno falsificirati istokao što ih nije moguce ni konkluzivno verificirati, te da je stoga Popperovfalsifikacionizam predstavlja sasvim netačnu i neprimenljivu sliku nauke. To je poznatiDuhem–Quineov argument, koji je zasnovan na uvidu da hipoteze suvremene naukeskoro nikada nemaju direktnih logickih posledica izdvojene iz spleta hipoteza i teorija ukojima se javljaju. “Svi su labudovi bijeli” simplificiran je primer pogodan za raspravu ologickoj strukturi konfirmacije, medutim, hipoteze stvarne nauke najcešce su znatnoudaljenije od neprorednog iskustva. Ideja je da je Popperova slika opovrgavanja hipotezenegativnom opservacijomH1 ? ?O~O-----------~H1

pojednostavnjena do te mjere da je naprosto pogrešna. Hipoteze se u pravilu mogu testiratisamo zajedno s drugim hipotezama, tako da u slucaju negativne opservacije nikada nijenedvoznacno jasno koju hipotezu treba odbaciti kao neistinitu.(H1 & H2 & H3 & ... & Hn) ? ?OcO--------------------------------------------?Stoga nikada ne možemo reci koja je od hipoteza falsificirana negativnomopservacijom, možda je to H1, možda neka druga. Da bismo skup hipoteza doveli u sklad sopservacijama, možemo odbaciti ili modificirati hipotezu koju testiramo H1, medutim, istotako možemo odbaciti ili modificirati bilo koju drugu hipotezu koja je bila ukljucena utestiranje, ili možemo dodati hipotezu koja ce sistem hipoteza dovesti u sklad sopservacijom. Zbog toga negativna opservacija nikada ne može konkluzivno falsificiratihipotezu. Popper je bio svjestan tog problema, ali je smatrao da je to cisto logickamogucnost i da joj nema mesta u dobroj naučnoj praksi. Tvrdeo je da takav ad hockonvencionalisticki manevar dovodenja hipoteze u sklad s opservacijama uništava ili

barem umanjuje znanstveni status date hipoteze ili teorije. Medutim, znatan broj kriticaraPoppera smatrao je da u takvim potezima nema ništa loše i da predstavljaju savršeno dobrunaučnu praksu. Putnam, na primer, tu kritiku Poppera ilustrira primerom Newtonovaopceg zakona gravitacije260 Iz tog se zakona mogu izvesti, na primer, Keplerovi zakonisamo uz pomocne pretpostavke da (1) ne postoje nikakva druga tijela osim Sunca i Zemlje,da se (2) Sunce i Zemlja nalaze se u cistom vakuumu, i da (3) na Sunce i Zemlju ne djelujunikakve druge sile. Ako se pokaže da predvidanja koja slijede iz opceg zakona gravitacijemoguce iskustvom konkluzivno verificirati i/ili falsificirati niti jednu recenicu koja govori o tome kakvestvari doista jesu. Više o toj raspravi može se naci u knjizi Borana Bercica Filozofija Beckog kruga, deo III.,5.1.2, i deo V., 3.1. do 3.7.260 Gravitacijsko privlacenje razmjerno je masama tijela a obrnuto razmjerno kvadratu njihove udaljenosti F= G m 1 m2/r2.235nisu istinita, možemo odbaciti ili modificirati zakon, ali isto tako možemo odbaciti ilimodificirati neku od pomocnih pretpostavki. Suprotno Popperovim intuicijama, Putnamsmatra da je u slucaju da se pojave anomalije, razumnije zadržati zakon a modificiratipomocne pretpostavke nego odbaciti zakon.»Imajuci u vidu ogroman uspjeh zakona opce gravitacije u skoro svim slucajevima, jednaili dve anomalije nisu razlog za odbaciti ga. Verovatnije je da su neistinite pomocnepretpostavke nego da je neistinita teorija, barem kada nema ozbiljnog protukandidata.«Putnam smatra da se isto može pokazati i na teorijama Maxwella, Mendela i Darwinai nizu drugih visoko respektabilnih teorija iz povijesti nauke. A ako prema Popperovojslici nauke teorije Newtona, Maxwella, Mendela i Darwina nisu dobre teorije, onda pretreba odbaciti Popperovu sliku nego te teorije. Duhemovsku kritiku prihvatili su isledbenici Poppera, koji su onda ublažavali njegove stavove. Tako, na primer, ImreLakatos tvrdi da i “divljenja vredne znanstvene teorije naprosto ne zabranjuju bilo kakvostanje stvari”. Mislim da vrijedi u celosti citirati njegovu ilustraciju duhemovskogargumenta na istom primeru na kojem je to ucinio i Putnam:»Prica je o zamišljenom slucaju odstupanja planeta. Fizicar pred einsteinovske ereuzima Newtonovu mehaniku i njegov zakon gravitacije N, prihvacene pocetne uslove, I, ipomocu njih racuna putanju novootkrivena malog planeta p. Ali planet odstupa odpredvidene putanje. Smatra li naš newtonovski fizicar da Newtonova teorija gravitacijezabranjuje odstupanje i da zbog toga, kada ju se jednom ustanovi, pobija teoriju N? Ne. Onsmatra da mora postojati dosad neotkrivena planet p' koja utjece na putanju p. Izracunavamasu, orbitu, itd. tog hipotetskog planeta i onda od eksperimentalnog astronoma traži datestira njegovu hipotezu. Planet p' toliko je malen da ga se ne može vidjeti niti najvećimteleskopom: eksperimentalni astronom traži financijsku potporu za izgradnju još većegteleskopa. Za tri godine novi je teleskop spreman. Da je otkriven nepoznat planet p', to bise slavilo kao nova pobeda newtonovske nauke. Ali nije. Napušta li naš znanstvenikNewtonovu teoriju i ideju o planetu koja utjece na putanju? Ne. Predlaže hipotezu da ga odnas zaklanja oblak svemirske prašine. Izracunava položaj i svojstva tog oblaka i tražifinancijsku potporu da bi prolao satelit da proveri svoje izracune. Da su instrumentisatelita (možda novi, zasnovani na slabo testiranim teorijama) zabilježili postojanje takvaoblaka, rezultat bi se slavio kao izvanredna pobeda newtonovske nauke. Ali oblak nijepronaden. Napušta li naš znanstvenik Newtonovu teoriju i ideju da postoji planet kojiutjece na putanju i oblak koji ga skriva? Ne. On predlaže hipotezu da u tom prostoru postojimagnetno polje koje ometa instrumente satelita. Šalje se novi satelit. Da se otkrilomagnetno polje, newtonovci bi slavili senzacionalnu pobedu. Ali nije. Smatra li se topobijanjem newtonovske nauke? Ne. Ili se predlaže još jedna ingeniozna pomocnahipoteza ili cela prica završi u prašnjavim tomovima periodike i nikada se više nespomene.«261Iako Popper nije pridavao veliku važnost duhemovskom argumentu, nije bio bezeksplicitnog odgovora. Smatrao je da u sistemu hipoteza opovrgnutom negativnomopservacijom prilicno tačno možemo odrediti koji je deo sistema hipoteza opovrgnutdatom opservacijom zato što “veze izmedu razlicitih delova jedne teorije [...Ć mogu biti

dovoljno jasne da nam omoguce da odlucimo koji je od njenih podsistema pogoden jednimodredenim opovrgavajucim posmatranjem.” Zatim, u svoj je prilog spominjao cinjenicu dase u stvarnoj naučnoj praksi cesto zadržavaju neki delovi teorija dok se neki drugiodbacuju (1989:243–244). Kada ne bi bilo moguce razluciti delove teorija koje suzaslužne za uspjeh od onih koje su zaslužne za neuspjeh, taj bi deo stvarne znanstvene261 I. Lakatos: “Falsification and the Methodology of Scientific Research Programmes”, u Kourany, J.(ur).Scientific Knowledge – Basic Issues in the Philosophy of Science, Belmont, California: Wadsworth 1987. str.174-175.236prakse morao biti sasvim iracionalan, što ocito nije. Štaviše, izgleda da su naučnici utome prilicno dobri. Na koncu, ad hoc hipoteze, koje uvode zato i tako da dovedu teoriju usklad s opservacijama, mogu se nezavisno testirati. “Nezavisno” znaci u sklopu neke drugeteorije. A ako su jednom nezavisno testirane, time onda prestaju biti ad hoc. U Lakatosevuzamišljenom primeru to bi bile hipoteza da postoji neotkriveni planet p', hipoteza dapostoji oblak svemirske prašine, i hipoteza da postoji magnetno polje. One su ad hoc svedok ne protanu nezavisno potvrdene. Stoga mislim da duhemovski argument, iako otupljujeoštricu Popperova falsifikacionizma, ipak ne predstavlja konkluzivni argument protiv tepozicije u filozofiji nauke.

a. Popperov treci svet.

Bez obzira što smo u prethodnom poglavlju vidjeli neke kriticke osvrte na Popperovfalsifikacionizam, on je bez sumnje doveo u pitanje problem verifikacije i daoodgovarajuca rješenja. Time je dovedena u upitanost citava konstrukcija logickogpozitivizma cija kralježnicu ili osnovnu cini upravo veza izmedu elementarnih stavova,verifikacije i generalizacije. No, ako elementarne iskustvene recenice ne mogu verificiratiili potvrditi neku generalizaciju, po Popperu, oni je mogu opovrci tj. pokazati da jeneistinita. Dakle, znacaj elementarnih iskustvenih sudova za racionalnost nekegeneralizacije sastoji se u tome da one mogu opovrgnuti (falsificirati) pogrešnegeneralizacije, hipoteze ili zakone. Ovakav stav Poppera cesto se naziva naivnimfalsifikacionizmom gdje uvećanje iskustvenog sadržaja znanja protižemo pronalaženjeminstancija koje opovrgavaju provizorne generalizacije ili hipoteze.Drugim rečima, umesto empirickog uzlaznog prodora od iskustva prema opštimzakonima za Poppera treba krenuti od nagadajuce generalizacije i pokušati opovrgnutibarem jednom instancijom. Ovim se sam protupak odnosu na logicki pozitivizam okrecenaopacke sa induktivizma na deduktivizam, sa empirizma na racionalizam itd. Time cedokazivanje imati oblik deduktivnog zakljucka i da bude racionalno u metodološkomsmislu, hipoteza mora biti opovrgljiva, tj. potencijalno opovrgnuta.Zbog svega ovoga potrebno je unapred navesti instancije (tzv. potencijalnefalsifikatore) koji ce je opovrgnuti ako se pokažu istinitim. To se zove falsifikacionostickikriterijum demarkacije ( razgranicenja ) racionalnog i iracionalnog. Umesto induktivnogdodavanja empirijskog znacenja, za Poppera je kljucni test racionalnost proveravanja.Proveravanjem se izbjegava empiristicki problem, što zapravo potvrduje elementarnerecenice. Pojedinacnim testom mogu se dokazati dve stvari: ako postoji instancija za kojusmo unapred rekli da ce opovrgnuti hipotezu, hipotezu treba odbaciti. Ako se pak nepotvrdi postojanje opovrgavajuce instancije, hipoteza ima veći stupanj potvrde(koroboracije), ali ona time nije potkrijepljena (verificirana), ona tim testom nije postalaizvjesnija. Stoga se racionalnost sastoji u pronalaženju falsifikatora, u kritici hipoteza ilinagadanja. Ako se pak hipoteza opovrgne, nastaje novi problem: moramo pronaci hipotezukoja ce objasniti (uklopiti) i pojedinacnu instanciju koja je opovrgnula prethodnu hipotezu iinstancije koje je objašnjavala prethodna hipoteza. Hipoteza koja ce to moci, imat ce većiempirijski sadržaj od prethodne, a ujedno ce biti i opcenitija od prethodne. Za opcenitijuhipotezu vrijedi ista norma racionalnosti kao i za prethodnu, i ona mora navestipotencijalne falsifikatore. Medutim, pronalaženjem »posebnih slucajeva« koji se neuklapaju u hipoteze, svaka sukcesivna hipoteza i teorija ima sve veći empirijski sadržaj jer

mora uklopiti i prethodne instancije, stoga pronalaženje opcenitije generalizacije protajesve riskantnije, a navodenje potencijalnih falsifikatora sve teže.Kao i kod logickog pozitivizma Popper pretpostavlja kumulativni rast znanja unauke samo sa tom razlikom što postoje tri uslova rasta znanja:2371. Nova teorija treba proisteci iz neke jednostavnije i nove ideje koja ce ponovo povezatidotada nepovezane cinjenice.2622. Ta teorija, takođe, mora biti neovisno testirana i mora imati nove posledice koje semogu testirati i koji u principu dovodi do predvidanja dosada neopaženih stvari.3. Mora da prode neke nove ozbiljne testove.Ovdje se odmah nazire jedno potpuno drugo gledište spram logickog pozitivizma cijije rast znanja sadržan u “besciljnom” nabrajanju empirijskih datosti. Popperova teorija je“evolucijska saznajna teorija” cija se shema rasta može jednostavno opisati na sledecinacin; dokazivanje zapocinje u nekom problemu za koji postavljamo hipotezu kao moguciodgovor, opovrgavanjem hipoteze dobivamo novi problem za koji predlažemo novu nekunovu hipotezu kao potencijalni odgovor i tako se protupak nastavlja dalje.263Ovakvi stavovi odmah namece i promenu definicija cilja nauke i znanja. Ciljevi sunauke objašnjenje i predvidanje dogadaja. Struktura objašnjenja i predvidanja ima poPopperu (i Hempelu) oblik hipoteticno-deduktivne metode, pri cemu objašnjenjemizvodimo zakljucke o prošlim dogadajima, a predvidanjem o buducim. Opca premisa sadržihipoteticni zakon ili opce pravilo a partikularna premisa sadrži “pocetne” uslove; iz njihslijedi zakljucak “prošli se dogadaj morao dogoditi” ili “buduci se dogadaj mora dogoditi”ili “predvidanje p je neistinito”. Naravno, uvek možemo ili moramo postaviti pitanjelegitimnosti pretpostavljenog zakona i zadovoljavanja konkretnih uslova iz kojihdeduktivno slijedi objašnjavalacka ili predvidalacka konkluzija. Ali pod pretpostavkomistinitosti premisa, konkluzija o dogadaju nužno slijedi. Zbog toga se takav Popperovmodel naziva hipoteticno-deduktivnim modelom objašnjenja i predvidanja.Može se reci da je rast znanja jedan od osnovnih problem kritickog racionalizma i umnogome je njihova pozicija direktno suprotna stavovima logickog pozitivizma. Dok jekod jednih i drugih pozicija rast znanja zadan putem pokušaja i pogreški implikacije surazlicite. Logicki pozitivizam ima u principu afirmativan odnos spram dostizanja ciljanauke u nekakvoj mogucnosti odredenja i dokucivosti istine dotle kriticki racionalizamprotulirajuci falsificiranje i opovrgljivost kao jedini kriterijumi stvar postavlja radikalnodrugacije i dovodi do zakljucka kako ne postoji apsolutno ne problematicno vreloizvjesnosti i istine.Ne postoji teorija ili tvrdnja koju smijemo smatrati apsolutnom i neoborivomtvrdnjom i koja bi postala apsolutni temelj znanja. Sve, a pogotovo apsolutne tvrdnje,moraju se podvrci kritici. Ne postoje teorije koja može opravdati i utemeljiti sve cinjenice,a teorije koje to pokušavaju Popper naziva iracionalnim. Odavde slijedi osnovnakarakteristika antifundacionalizma, odnosno njegove kriterijume utemeljenja. Ali bezapsolutnih temelja znanja mi nikada ne možemo biti siguran u istinitost teorije i to jesteosnovna tvrdnja Poppera. Ono što, medutim, možemo uciniti jeste da na opisani nacinpoboljšavamo teoriju, tj. da se naša teorija približava asimptotski nekoj konacnoj istini. Toje temelj Popperove teorije doktrine o istinolikosti. Prema tome cilj znanja, nauke iracionalnog protupanja ne smije biti traženje apsolutne istine i imperativ znanja i naukejeste poboljšanje teorije kritikom i pokušaj da se približimo istini.Što se pak tice teorije znacenja, Popper je u izvjesnom smislu “konvencionalist” jersu za njega pojmovi ciste konvencije. Saznajni sadržaj postoji u sudu o necemu. Ovdje setakođe pokazuje otklon spram logickog pozitivizma a posebno spram “mladog”Wittgensteina, jer za Poppera analiza jezika je samo zanimljiva igra i ništa više. Dakako, dataj otklon prelazi i na “esencijalisticko” platonisticku koncepciju koja pretpostavlja da262 Primer: zakoni plinskog stanja i jednadžba stanja idealnog plina.263 Ustvari ovaj koncept u mnogome podsjeca na Darvinovu teoriju evolucije gdje opstoje samo onenajsproobnije ideje. Ovu analogiju je povlacio i sam Popper u svojim razmatranjima, ali je pretrpjela mnogekritike.

238cemo poznavanjem pojmova i ideja otkriti nešto o nužnim svojstvima stvari koje opisuju tipojmovi. Za Poppera, naprotiv, nema niceg takvog jer su ideje, pojmovi samo korisni cijiprecizni opisi imaju samo heuristicku vrednost za kategorizaciju raznolikosti zbilje.No, ne smijemo izvoditi iz ovoga zakljucak da on zastupa ideju cistogkonvencionalizma i pragmatizma jezika. To se narocito pokazuje u njegovom protuliranju“treceg” sveta ili sveta ideja koji po mnogome slici na Platonovu ideju. To je svetneovisan o našim psihološkim predstavama i fizickoj stvarnosti, to je svet teorije, svetjezika, umjetnosti itd. On je čovekova tvorevina ali nadilazi svog tvorca. U tom svetuzaticemo probleme koje tvore same ideje, problema koje na odredeni nacin ljudi rješavaju,ali koji se ne iscrpljuju sa tim odnosom spram njih. Taj se svet u toku povijesti umnaža,jer sva rješenja pojedinih problema mogu protati problem za nekoga drugog i time nadilazisvoje tvorce.Kao dokaz postojanja treceg sveta Popper navodi interesantan misleni eksperiment.Zamislimo, kaže on, da se svi strojevi i sva oruda unište, da se uništi sve ono što smonaucili, ukljucujuci i naše znanje o strojevima i orudima kao i naše znanje kako se onokoristi. Zamislimo, medutim, da u tom opcem uništenju opstanu knjižnice i našasproobnost ucenja. Jano je, da bi nakon mnogo truda svet ponovo profunkcionirao Udrugom primeru neka se pored strojeva unište i knjižnice. U tom slucaju naša civilizacijase ne bi obnovila n i nakon mnogo stoljeca. Dakle, ovom jednostavnom primerom Popperpokušava pokazati da taj treci svet ili svet ideja ne samo da egzistira, nego da je začoveka fundamentalan kao i druga dva.264Takođe on brani šest teza koje cemo ukratko navesti: 1. tradicionalna epistemologijausredotocila se na drugi svet, na znanje u subjektivnom smislu i za njega je onorelevantno u proucavanju znanja. 2. Za epistemologiju je bitno proucavanje problemanezavisno od njihovih nosilaca. 3. Obektivisticka epistemologija, koja proucava treci svetmože objasniti mnoge pojave drugog sveta, ali proces nije simetrican jer epistemologijakoja se temelji na proucavanju sveta ne može objasniti same sadržaje problemskihsituacija. 4. Treci svet je prirodno proizvod čoveka-životinje (ovdje on pravi analogiju sapaukovom mrežom) 5. Treci je svet uglavnom autonoman, premda se na njega možedjelovati i premda ono može djelovati na nas. On je autonoman unatoc tome što je ljudskiproizvod i unatoc tome što djeluje na nas. 6. Obektivno znanje raste upravo zbog našeinterakcije as trecim svetom. (Ovdje opet pravi analogiju izmedu rasta znanja i biološkograsta.)Bez obzira na veliku kritiku koju je pretrpjela njegova ideja o postojanju “trecegsveta” ona pokazuje da se odnos izmedu filozofije nauke i same filozofije radikalnomijenja. Ne samo da filozofija, metafizika nije stavljene na marginu ozbiljnog promišljanjakako je to pokušao postaviti logicki pozitivizam, nego se ona vraca na velika vrata sakonstatacijom kako promišljanje o nauke mora ukljuciti i da su mnoga pitanja na kojenauka mora odgovoriti metafizicke prirode.265Ne postoji, medutim, bilo kakve tvrdnje, pa odatle ni proturjecnosti u Svjetovima 1. i2. Tvrdnje nisu materijalni obekti ni mentalni sklopovi. Njih mogu iskusiti razliciti umovi ione cesto mogu imati posledice, logicke, kao i neke druge, koje njihovi stvaraoci nisu ninamjeravali niti predvidjeli. Tvrdnje, drugim rečima, pripadaju Svetu 3. a to je u osnovirazlog zašto on predstavlja kljuc za kriticki racionalizam.264 Mi se necemo posebno baviti problemom treceg sveta, ali možemo napomenuti da ovo protuliranje umnogome podsjeca na Platonovu i Hegelovu filozofiju.265 Možemo slobodno pretpostaviti da su filozofija i nauka danas suocena sa izborom , a to je izborizmedu Popperovog pluralizma predstavljenom u njegovoj teoriji o tri sveta ili Wittgensteinovogpozitivistickog biheviorizma, predstavljenog u njegovoj teoriji o ne postojanju pravih filozofskih problema.Obe teorije predstavljaju reakciju na problem duh-tijela i na problem obektivnog znanja.239Popper je, ustvari poput Platona i Fregea, Svet 3. uveo sa namjerom da riješiproblem obektivnog znanja. Medutim, za razliku od njih, on nije naučno znanjesmatrao izvjesnim. Za Poppera, problem nije bio u objašnjavanju kako bi obektivno znanje

moglo protati izvjesno, nego u objašnjenju kako bi pogrešno znanje moglo biti obektivno.A ovdje je njegovo rješenje bilo u tome da se obektivnost naučnog znanja sastoji unjegovoj osjetljivost na kriticnost. Daleko od toga da Svet 3. pruža potporu naučnompolaganju prava na izvjesnost, kako bi pružio sredstvo kojim se ono može racionalnokritizirati. Daleko od toga da je Svet 3. vjecan i nepromenjiv nego je kao evolucioniproizvod ljudskog duha i sam predmet daljnje evolucije.Kriticki racionalizam je, prema Popperovim rečima, moguce razumjeti kao jedanstav priznanja da “sam ja možda u krivu a da si ti, možda, u pravu”, i da se “uz odredeninapor možemo približiti istini”.266 Napor o kome on ovdje govori jeste napor kritickediskusije, kojim neki problem otkrivamo, predlažemo neke teorije kao njegovo pokusnorješenje, eliminiramo svaku mogucu grešku koja se u njoj može naci, napredujemo dootkrivanja novog problema. Ovdje, medutim, sama mogucnost kriticke rasprave – baremonakvu kakvu je zamislio Popper – ovisi o mogucnosti proturjecnosti. Drugim rečima,ona ovisi o tome postoje li tvrdnje koje su povezane tako da sve ne mogu biti istinite, i dasve ne mogu biti lažne.Zadržimo se još malo na problemu razgranicenja, tj. kriterijuma razgranicenjaempirijskih od neempirijskih iskaza, odnosno naučnih od nenaučnih. Popper ovajproblem vidi kao: »Problem iznalaženja kriterijuma koji ce nam omoguciti da pravimo razlikuizmedu empirijskih nauka, s jedene, i matematike i logike, kao i “metafizickih” sistema, sdruge strane«.267 Kako je odbacio indukciju kao neopravdanu, možemo reci da je timeimplicite odbacena i mogucnost empirijske verifikacije sistema, jer se ona upravo protižeinduktivnim putem. No, to nikako ne znaci da Popper odbacuje mogucnost iskustveneprovere jer samo u tom slucaju možemo govoriti o empirijskim sistemima. Ono štopredlaže je da se za kriterijum razgranicenja (demarkacije) uzme mogucnost opovrgavanja»mora biti mogucno da se jedan empirijski sistem opovrgne iskustvom.«268Opovrgljivost sistema ili iskaza pravi razgranicenje izmedu naucnih i vannaucnihsistema ili iskaza. Ovakvim kritickim stavom se od naucnih sistema, koji moraju biti uodgovarajucoj formi, traži mogucnost izdvajanja u negativnom smislu tj. da buduopovrgljivi odnosno falsificirani. Ovim je na veoma vješt nacin izbjegnuta zamka koju nosineki pozitivni ili afirmativni stav prema nekoj teoriji ili naucnom sistemu koji je uvekprivremen, jer ga kasnije negativne odluke mogu odbaciti.Već smo uzgred rekli da se kriterijum razgranicenja ne može primijeniti na bilo kakveiskaze, već se moraju dovesti u formu koja to omogucava. Kao što Popper kaže: »Negacijajednog striktno univerzalnog iskaza269 uvek je ekvivalentna striktno egzistencijalnomiskazu 270 i vice versa«.271 Kako striktno univerzalni iskazi insistiraju na nepostojanjunekih stvari, mogu se sa nekim singularnim iskazom, tj. iskazom koji opisuje nekispecifican dogadaj, koji je suprotan tom odricanju, opovrgnuti. Striktno egzistencijalniiskazi, ne mogu se opovrgnuti jednim singularnim iskazom, već samo univerzalnim. I ujednom i u drugom slucaju vidimo da se »može empirijski odluciti, o svakom, medutim,266 Karl R. Popper, The Myth of the Framework: In defence of science and rationality, ured. M. A. NoturnoRoutledge, London, 1994. str.12.267 Karl Popper, Logika naucnog otkrica, prevod, Nolit, 1973. str. 67.268 Ibid. str. 74.269 Pod striktno univerzalnim iskazom Popper podrazumeva hipotezu koja ima karakter prirodnih zakona unajopcenitijem obliku.270 Striktno egzistencijalni iskazi, po njemu, su iskazi koji tvrde ne – postojanje.271 Ibid. str. 107.240samo na jedan nacin (unilateralno).«272 Dakle, ovdje moramo obratiti pažnja nasledecu cinjenicu a to je da se striktno egzistencijalni iskazi ne mogu opovrci već samoverificirati jednim singularnim iskazom. Na primer, ako se u nekom eksperimentu saelementarnim cesticama ne pojavljuje elektron iako je tim eksperimentom ocekivan nikakone znaci da je time opovrgnuta teorija o egzistenciji elektrona. Da bi izbjegao nelogicnost,Popper, ove iskaze karakteriše kao neempirijske ili metafizicke i naucni ( empirijski )iskazi su jedino striktni univerzalni iskazi. Asimetrija koja se ovdje javlja posledica jeuspostavljenog kriterijuma razgranicenja, a ne “igre” logickim pravilima.

Sada se jasno vidi da za razliku od logickog pozitivizma, Popper metafiziku naklasificira kao besmislicu bez znacenja, kao što cini i Wittgenstein, već je u rješavanjuokrenut postavljanju jasne granice. Ovakva postavka je sukladna sa cinjenicom da»kriterijumem razgranicavanja treba uzeti kao predlog za dogovor ilikonvenciju«.273Ovakav stav, dakako, odvodi direktno u konvencionalizam i spekulativniracionalizam. Ovo poslednje slijedi iz cinjenice da Popper stoji na uvjerenju da se donaucnog otkrica ne može doci samo pravilnim deduktivnim zakljucivanjem iz postojecegfundusa empirijskog znanja, već pri tom moramo imati vjeru u ideje koje su spekulativnogkaraktera.Ako sada prihvatimo Popperov stav da su empirijske nauke sistemi teorija, a naucneteorije univerzalni iskazi, onda možemo govoriti o opovrgljivosti teorija. Zahtjev da naucneteorije budu u formi univerzalnih iskaza sadrži u sebi sledece: teorija mora biti takodefinišena da u sebi sadrži dve klase osnovnih iskaza – one sa kojima se ne slaže(zabranjuje ih) i one kojima ne protivurijeci. Takva teorija je opovrgljiva. Pod osnovnimiskazom Popper ovdje podrazumeva iskaz (možemo reci i posledicu) koja se možededuktivno izvesti iz teorije samo uz pocetne uvijete, a može biti u suprotnosti sa samomteorijom. Zapravo, teorija važi dokle god su deducirane posledice ne protivurjecne, a kadase takva posledica pojavi postoji mogucnost opovrgavanja. No, ovdje se dade zornopokazati kako se Popper približava u krajnjoj instanci H. Poincareu, jer ono što možemonazvati osnovnim iskazom ili iskazima u nekoj teoriji je stvar dogovora. Ovo gledište kojePopper naziva “interpretacija u svetlu teorije” zasnovano je upravo na tome da cinjenicakoja opovrgava teoriju dolazi iz nje same što izaziva problem tumacenja. Zapravo, samdogovor oko bazicnih iskaza protiže se primenjivanjem neke teorije, a upravo timprimenjivanjem mi stavljamo teoriju na probu.Upravo ovdje pocinju i najveće primedbe koje se mogu uputiti kriterijumu, jer seproblem sastoji u tome što mi, na osnovu postojece teorije izvodimo eksperiment, odnosnodeduciramo iskaze koje treba da opovrgne. Konvencionalizam Poppera, prema kome sezakoni prirode ne mogu opovrci posmatranjem jer kao što nije moguce verificirati nekiiskaz tako ga ne možemo opovrci. U krajnjoj instanci može se uvek pronaci izgovor zaneopovrgavanje neke teorije uvodenjem ad hoc hipoteza. Ukoliko nemamo jasnodefinišenu osnovu, u smislu dogovorom utvrdenih osnovnih iskaza, uvodenjem dodatnihhipoteza teoriju uvek možemo spasiti od opovrgavanja. Ovi dogadaji su sasvim izvjesni,s obzirom da se opovrgavanje dogada u “kriznim trenutcima” za neku teoriju i da se tadamože ciniti da sa malim izmjenama i dotjerivanjima stvar može popraviti.Popper se slaže kako sa konvencionalisticke tačke gledišta to izgleda tako, ali kaorješenje predlaže sledece: »Mi odlucujemo, ukoliko našem sistemu zapreti opasnost, daga nikada necemo spašavati bilo kakvom vrstom kovencionalistickog lukavstva.«274 Podlukavstvom upravo podrazumeva uvodenje ad hoc hipoteza i sumnju u eksperimentatora.Dalje, on traži da se neki sistem, koji je na ovakav nacin bio uspješan, ponovo preispita i272 Ibid.str.102.273 Ibid. str. 71.274 Ibid.str. 114.241ako treba opovrgne. Ovdje se pojavljuje još jedna bitna dilema; da li je sistem bezkonvencionalistickog lukavstva isti onaj kao sa njim, tj. da li odredena “lukavstva” kojasmo odbacili nisu smanjili stupanj univerzalnosti tog sistema. U slucaju pomocnih hipoteza,Popper predlaže preispitivanje: da li hipoteze povećavaju ili umanjuju opovrgljivost i uskladu sa tim predlaže njihovo zadržavanje ili odbacivanje. No, ovo preispitivanje možebiti disugaoabilno jer mi moramo zanati već unapred dali tim protupkom povećavamo ilismanjujemo opcenitost neke teorije, što je u najmanju ruku veoma klimava hipoteza posebi.Postoji još jedan prigovor koji cemo navesti u ovom kratkom izlaganju a koji je cistologicke prirode; da li su naucni zakoni striktno ili numericki univerzalni zakoni. Pojamstriktno univerzalnog iskaza već je spominjan kao forma prirodnog zakona, medutim sajednog drugog pozicija moguce je promatrati zakone i kaso numericki univerzalne iskaze,

koji opisuju jednu konacnu klasu elemenata odredenih karakteristika. Drugim rečima,kada bi smo imali dovoljno vremena mogli bi smo nabrojati sve elemente i slucajeve tj.pojave na koje se odnosi. Time bi predloženi kriterijum pao u vodu, pošto bi bio neprimenljiv,jer ne bi mogli da ispitamo sve pojedinacne slucajeve. Ovaj prigovor riješen je na slicannacin kao i prethodni, odgovorom: naucni zakoni se tretiraju kao striktno univerzalniiskazi.Možemo na kraju ovog kratkog razmatranja obratiti pažnja na princip kauzalnostikoja ima izuzetnu važnost za nauka, a posebno za klasicnu fiziku. On se po Popperu,sukladno principu razgranicenja, nalazi u klasi metafizickog mišljenja. On ga formulirakao: »Princip uzrocnosti jeste tvrdenje da svaki dogadaj može da bude uzrocno objašnjen –da može da bude deduktivno predviden.«275 Posmatranje može ici u dva pravca ovisno odinterpretacije rijeci “može”. Ako se pod tim podrazumeva da je uvek moguce izpredvidanja rekonstruirati zakon i pocetne uslove – tvrdenje je tautološko, a ako se pod“može” podrazumeva postojanje zakona koji se pokazuju kroz neki dogadaj, ondaprimenom kriterijuma razgranicenja vidimo da ovaj zakon ne može biti opovrgnut. Prematome, Popper ga kao metafizicki princip, prosto iskljucuje iz sfere nauke. Ovo može daizgleda kao odvracanje od traganja za deterministickim zakonima iz kojih ce se mocidedukovati predvidanja, ali Popper insistira na tome da samo treba napraviti razliku izmedunaucnog i metafizickog znanja i priznati »ni u jednom slucaju ne bismo mogli definitivnoda kažemo da u nekoj odredenoj oblasti nema zakona.«276

b. Opce naznake pristupa K. Poppera

Na kraju ovog kratkog razmatranja pokušat cemo ukratko rezimirati osnovne idejevezane za teoriju nauke. Dva problema sacinjavaju Popperovu teoriju nauke: on ihnaziva problem indukcije i problem demarkacije ( razgranicenja). Problem indukcije možese formulirati na sledeci nacin: kakav je odnos izmedu teorijskog znanja i iskustva?Problem razgranicenja može se formulirati kao: što razlikuje nauka od metafizike, kao iod logike i matematike?Odgovore koje smo dobili uglavnom od pozitivizma su: znanje dobivamo iz iskustvaproredstvom indukcije, tj. izvodeci univerzalne teorije iz skupine pojedinacnih cinjenica; teinduktivna metoda odvaja nauka od metafizike kao i od logike i matematike. Kao što smo275 Ibid.str. 93.276 Ibid.str.236.242već napomenuli, Hume je pokazao da su induktivni zakljucci nevaljani, što je problemindukcije uopše. Odavde sijedi slijepa ulica koja daje sledece alternative; ili cemo doci doznanja nevaljanim protupkom (iracionalizam) ili necemo doci do znanja uopše(skepticizam), a samim tim se indukcija ruši i u ono drugom pitanju tj. kao temeljdemarkacije.Popper iskustvo stavlja u drugu poziciju i u prvom delu Logike naučnog otkricadaje sledece postavke: do znanja dolazimo kada prihvacamo iskaze koji opisuju iskustvokoje proturjeci te prema tome i pobija naše pretpostavke; time se deduktivna, pre negoinduktivna veza, nalazi izmedu teorijskog znanja i iskustva. Iskustvo nas uci ispravljajucinaše greške, a same pretpostavke koje je moguce podvrgnuti iskustvu trebale bi se uzimatiu obzir kao znanstvene. Ovako postavljena stvar nema potrebe za induktivnim skokom kojeje Hume smatrao nelogicnim, ali neizbježnim i Hobsonov izbor izmedu iracionalizma iskepticizma je izbjegnut Tražeci izvor odgovor na pitanje odakle dolaze naše pretpostavkeako ne induktivno iz iskustva, Popper odgovara kao Francis Bacon da dolazi iz našesklonosti pretpostavljanja; u svakom slucaju, ne mogu doci samo iz promatranja jer nemapromatranja bez pretpostavke. Za njega su one prvotnije jer pretpostavke su logicki ipsihološki pretpostavljene promatranju.Receno slikovito; celo vrijeme teoretiziramo kako bi se orijentirali u svetu i našsusret s negativnim dokazima su sudari koji nam prenose znanje u obliku stvarnosti. Odnosizmedu logickog pozitivizma i Popperovog pristupa možemo slikovito opisati sledecom

metaforom; logicki pozitivizam se ponaša u svom proucavanju kao čovek koji se nalazi uzamracenoj sobi i nasumicno pipanjem pokušava da otkrije svet oko sebe, dok Popperpretpostavlja upaljeno svetlo ali proucavatelj mora da stavi neke naocale da bi video svetoko sebe. Iskustvo ce pokazati dali je izabrao dobru deoptriju i dali ih mora zamijenitinekim novim fokusom kako bi dobio bolju sliku realnosti.Najcešca primedba, koja se odmah namece sa pozicija skepticizma, jeste da poštonijedna kolicina iskustva nece konkluzivno verificirati izjavu, niti jedna kolicina iskustva jenece konkluzivno falsificirati. Da bi odgovorio na ovo pitanje, Popper upucuje na logickuasimetriju. Univerzalna izjava se ne da izvesti ili biti verificirana od pojedinacnih sudova,bez obzira na to koliko ih je ustanovljeno. Medutim, može biti kontraindicirana jednimpojedinacnim sudom Navedimo jedan, poznat, jednostavan primer; iskaz svi su labudovibijeli ne može se verificirati induktivnim putem, ali se može falsificirati samo jednimkontrarnim primerom. Naime, navedeni iskaz, kao što Popper predlože, može sepreformulirati kao; ne postoji nijedan ne bijeli labud i u tom slucaju ukoliko se pronadesamo jedan ne bijeli labud citav iskaz je opovrgnut.Druga primedba je da se snaga falsificiranog dokaza može uvek izbjeci ad hocdefinicijom ili jednostavnim odbijanjem odobravanja, koju Popper smatra nenadmašivom.Zakljucuje da je put dalje ukljuciti sproobnost falsifikacije u metodologije. Za njega jemetodologija skup odluka koje odreduju djelovanje i odredene su u normama“metodoloških pravila” jer se naše odluke bave pitanjem koji slijed djelovanja koje cenajbolje potpomoci naše ciljeve. Prema tome falsifikacionizam protaje vrhovno pravilo dotog stupnja da »pravila naučnog procesa moraju biti oblikovana na takav nacin da neštite niti jednu tvrdnju u nauke od opovrgavanja«. Šira epistemološka ambicija otkriva sekada Popper prelazi u generalizaciju sa tvrdnjom da se zbilja može reci kako se većinaproblema teoretske filozofije može reinterpretirati kao problem metode.Kroz Logiku naučnog otkrica Popper odreduje svoju poziciju raspravljajuci sapozicijom logickog pozitivizma koje se ticu znacenja i sa dva tradicionalna gledišta koja seticu nauke: induktivizmom i konvencionalizmom Duhema i Poincarea. Može seprimijetiti, da poput logickog pozitivizma, on izražava neograniceno povjerenje premanauke, ali za razliku od njih, on priznaje konstruktivnu (povijesnu) ulogu metafizike u243nauke. Linija razgranicenja izmedu nauke i metafizike je stvar odluke, a ne otkrica oprirodi stvari. Popperov napad na centralna pozicija logickog pozitivizma potpomagale supropast tog pokreta.Popper drži konvencionalizam kao samoopravdani, branjiv i najverovatnijekonzistentan sistem, a to je posebno naglašeno u pogledu metodologije. U suprotnosti sa“metodološkim naturalizmom” logickih pozitivista, koji tretiraju crtu razgranicenja izmedumetafizike i nauke poput razlike koja postoji u prirodi stvari ili prirodi jezika, Popper je“metodološki konvencionalist”, predlažuci pravila koja odreduju izbore odluke koje su opetodredene ciljevima. Njegova demarkacija odnosno razgranicenje trebala bi se prosuditi natemelju toga da li se pokazuje plodnom u pomaganju razvoja ciljeva novih ideja i novihproblema.U kasnijim radovima Popper priznaje neke promijene u mišljenju. Kako rasprava ometafizici okružuje koncept istine, oprezno je izbjegao dotaci je u Logici naučnogotkrica, zadovoljavajuci se logickim odnosima (implikacija, tautologija, kontradikcija).Prolije, pod utjecajem Tarskog, poceo se slobodno koristiti konceptom istine i primicanjaistini. U kasnijim godinama otvoreno je metafizican uz davanje snažne potpore realizmu iindeterminizmu.Kroz Logiku naučnog otkrica pojavljuju se darvinovske metafore – borba zapreživljavanje medu teoretskim sistemima, prirodni odabir, sproobnost preživljavanja, iakoje na poslednjim stranicama knjige odbaceno stajalište da je nauka orude biološkeprilagodbe. Ovaj darwinovski lajtmotiv je protao kontraverzna tema u Popperovomkasnijem radu tj. postavljanjem pitanja: da li je evolucionirana biologija bila podvrgnutaistoj metodološkoj analizi kao fizika? Jesu li središnje ideje Darwina ili moderne sinteze

falsifikabilne? Da zakomplicira stvar, Popper je promijenio vlastiti mišljenje na tomsredišnjem pitanju, promatrajuci darvinizam kao povijesnu pretpostavku u Obektivnomznanju i kao nefalsifikabilno skoro pa tautologija. On je takođe poceo zagovaratievolucijsku epistemologiju, tj. pokušaj da se objasni postojanje nauke koja traži istinu uokviru prirodnog odabiranja, da bi se konacno dao biološki zaokret Kantovog problema“Kako je znanje moguce?”. Njegovo drugo predavanje o Herbertu Spenceru ( 1975 ) baviose endosomatskim i egzosomatskim prilagodbama kao oblikom znanja. Biološkarazmatranja takođe igraju važnu ulogu u djelu Ja i njegov mozak. Postavljajuci se nasuprotredukcionisticko materijalizma najmodernijih strucnjaka na pitanje um-tijelo, Popperkoristi uglavnom indirektne argumente za interaktivni pluralizam.Razmišljanje o biologiji se pojavilo iz smjele nove metafizicke inicijative iz 1967-68posebno provokativno naslovljeno Epistemology Withaut a Knownig Subject(Epistemologija bez spoznavajuceg subjekta). Razlikujuci svet fizickih stvari od svetamentalnih stvari; Popper tvrdi da obektivno znanje nije ni u jednoj od njih, nego u “Svetu3” - svetu od ljudi stvorenih obektivnih sadržaja misli. Takve intelektualne tvorevineimaju obektivno postojanje: teorija, problemi, problemske situacije, teoretske situacije ikriticki argumenti imaju obekte i interrelacije cije analogne entitete ne možemo pronaci niu fizickom ni u mentalnom svetu ni u fizickom ni u mentalnom svetu. Pohranjeno znanjepostoji pa da ga niko ne koristi. Kriticari Sveta 3 smatraju neke od njegovih posledicakontraintuitivnima: npr. ne sadrži samo sve istine nego i sve lažne izjave, koje prema tomeimaju jednako obektivno “postojanje”.U kasnim 1940-tim Popper izdaje vrlo jak i elegantan sistem prirode dedukcije koji jedoživio znacajan interes. Promatra deduktivnu logiku kroz orude kriticizma i kaže danikada nije do kraja uspio prepraviti neke manjkavosti u njemu. Njegova tehnicka pažnja seusredotocila na teoriju verovatnosti, kojoj je već doprinio u Logici naučnog otkrica.Rezultat je vrlo apstraktan aksiomatski sistem bez eksplicitnih pretpostavki o logickimodnosima medu elementima na cijoj verovatnosti je definišen, te je prema tome zasnovao244tu verovatnost kao istinitu generalizaciju izvodljivosti. Sistem je otvoren za mnoga novatumacenja o verovatnosti izjava. Nadilazeci tumacenje ucestalosti iz Logike naučnogotkrica, promatra verovatnost kao mjeru sklonosti stanja nekog sveta da se razvija ujednom smjeru pre nego u nekom drugom. U pogovoru (1982) i u A World ofPropensities ( Svet sklonosti ) ovo stajalište se razvija u zanimljivu novu metafiziku.Zanimljivi su još neke Popperove postavke koje se ticu ljudske saznaje. Onodbacuje, kao što smo vidjeli, empiristicku teoriju da je čovekov duh najpre tabula rasapa pretpostavlja da čovek, a slicno i životinje, na svakom stupnju životnog razvitka većprojeduje neko znanje u obliku dispozicije i ocekivanja. Znanje nikada ne potjece od nekeništice, nego od nekog pozadinskog znanja koje se uzima kao sigurno. Prihvacajucirazvojni ili evolucioni pristup tumacenju saznaje on tvrdi da su 999 od 1000 jedinicanekog znanja baštinjene ili urodene, a preostala jedinica sastoji se od modifikacije togurodenog znanja. Možda je ova pretpostavka pretjerana, ali Popper na temelju ovogapostavlja i svoja dva teorema; prvi, sve steceno znanje, svako ucenje, sastoji se odmodifikacije (moguce i odbacivanje) nekog oblika znanja ili dispozicije koja je postojala ipre, a u poslednjoj distanci od urodenih dispozicija. Iz toga onda slijedi i drugi teorem;svaki rast znanja sastoji se od poboljšanja postojeceg znanja koja se mijenja u nadi da sešto više približi istini.Na osnovu ovih teorema da se zakljuciti da on potpuno odbacuje svakusubjektivisticku epistemologiju, kao što je to slucaj kod empirista, a posebno mogucnostsvakog “izravnog i neprorednog opažajnog iskustva”. Takođe, i zdravorazumskoj teorijisaznaje, kao što je to slucaj kod G.E. Moorea, Popper prebacuje što naucava da postojisamo jedna vrsta znanja, koje on zove “subjektivnim znanjem”. On naprotiv razlikujesubjektivno i obektivno znanje. Subjektivno je znanje zapravo organizmicko znanje jer sesastoji od dispozicija organizma, dok se obektivno znanje sastoji od logickog sadržajanaših teorija, a koje su skupljene u knjigama i casopisima te pohranjene u knjižnicama. Kao

što smo vidjeli u prethodnom delu izlaganja ono je svrstano u takozvani Svet br. 3.Slicno opravdanje saznaje iz vanjske stvarnosti daje i Gerhard Vollmer.277 Zajednos Popperom i on zastupa evolucionu teoriju saznaje, a s obzirom na saznaju osjetilnogsveta hipotetski realizam. Govoreci o saznaji stvarnosti, ponavlja Russellovu misao da jecilj svake filozofije i svake nauke saznaja. Dakako, ovdje se odmah namece pitanje;kako utemeljiti, kako dokazati saznaju? Protulat utemeljenja saznaje vodi u trostrukuslijepu ulicu (Albertova Münchhausen-Trilemma): ili beskrajno vracanje, ili logicki krug iliprekid protupka na nekom proizvoljno izabranom mestu. Kako prve dve mogucnosti nedolaze u obzir, ostaje samo treca mogucnost. No to ipak zahtijeva apsolutno sigurne, alinetautološke iskaze. Tisucljecima su filozofi tražili takve iskaze koji bi “sami sebe nosili” ividjeli ih u aksiomima, principima, cistim iskustvenim stavovima, tj. protokolarnimstavovima (Neurath), u elementarnim stavovima (Wittgenstein), u konstatacijama(Schlick), u stavovima opažanja (Carnap), u bazicnim stavovima (Popper), ali je ipak tzv.bazicni problem iskustveno naučnih saznaja ostao bez pravog odgovora. Nijepomoglo ni pozivanje na obican jezik kojim već uvek govorimo i tako treba jednostavnopoceti “usred jednog predrazumijevanja” za rijeci i iskaze (konstruktivizam ihermeneutika), jer se pokazalo da nauke sa svojim hipotetsko-deduktivnim karakteromupravo ne upotrebljavaju obican svakidašnji jezik.Moramo li onda prihvatiti apsolutni skepticizam? Ne, drži Vollmer, jer ako i nemaapsolutno dokazivih iskaza, ima ipak onih koji su barem relativno dokazivi. Pritom sepolazi od nedokazanih pretpostavki kao hipoteza. I u tom je smislu sve naše znanje i svakanauka hipotetska. To ipak ne znaci da takve iskaze ne bismo smjeli držati istinitima.277 G. Vollmer, Evolutionare Erkenntnistheurie, Stuttgart, 1983.god.s245Filozofski protulati cesto imaju obilježje ispovijesti, a koje cemo principe, aksiome ilipretpostavke odabrati, ovisi od osobne odluke. Dakako, ni tu nismo potpuno slobodni, jerse takvi principi moraju medusobno podnositi i moraju se pokušati barem kao hipoteze. Tisu principi ontološke, saznajnoteortetske i metodološke naravi. Oni nisu niti bez osnova,jer se mogu navesti razlozi koji ih opravdavaju.Vollmer nabraja deset takvih protulata znanstvene saznaje:1) Protulat realnosti: postoji realni svet, neovisan od opažaja i svijesti.2) Protulat strukture: realni je svet strukturiran. Kao takve strukture dolaze u obzir:simetrije, invarijacije, metricke strukture, uzajamno djelovanje, prirodni zakoni,individualne stvari, sistemi itd.3) Protulat kontinuiteta: medu svim podrucjima stvarnosti postoji neprekinutapovezanost, kontinuitet. Ne postoji nepromostiv jaz izmedu mrtve materije i živihorganizama, izmedu biljaka i životinja, životinja i čoveka, materije i duha.4) Protulat tude svijesti: i drugi individui (životinje i ljudi) projeduju opažaje i svijest.5) Protulat uzajamnog djelovanja: naši su organi podraživani (aficirani) od realnogsveta, tj. površina našeg tijela izmjenjuje energiju sa svojom okolinom.6) Protulat funkcije mozga: mišljenje i svijest jesu funkcije mozga, tj. sve su svjesnepojave povezane s fiziološkim procesima (psihofizicki aksiom).7) Protulat obektivnosti: znanstveni iskazi moraju biti obektivni, tj. povezani sastvarnošcu, a ne sa sviješcu nekog promatraca. Ta se obektivnost osobito ocituje uintersubjektivnoj razumljivosti i proverljivosti naučnih iskaza.8) Protulat heuristike: radne hipoteze moraju propješivati i poticati istraživanje, a nepreciti. To je metodološki protulat istraživacke strategije.9) Protulat spoznatljivosti: cinjenice iskustvenih nauke mogu se analizirati, opisati iobjasniti “prirodnim zakonima”.10) Protulat ekonomije mišljenja: nepotrebne hipoteze valja izbjegavati. To je takođemetodološki protulat (Ockhamova britva) koji zahtijeva minimalna objašnjenja.Ti protulati nisu medusobno sasvim neovisni. Prvih sedam protulata utemeljuju,prema Vollmeru, njegov hipotetski realizam. Njegove su glavne teze sledece: postojanjesveta koji je (1) neovisan od svijesti, (2) zakonski strukturiran i (3) medusobno povezan;taj je svet delimiče spoznatljiv i razumljiv na temelju opažanja (5), mišljenja (6) i

intersubjektivne nauke (7). Taj hipotetski realizam, za razliku od naivnog, kritickogrealizma, Vollmer oznacuje ovako: Pretpostavljamo da postoji svet, da on ima odredenestrukture i da su te strukture delimično spoznatljive i ispitujemo dokle možemo s timhipotezama stici. Prema tome, svi iskazi o svetu imaju obilježje hipoteze, što nece nilogicara ne teoreticara nauke preciti da vjeruje u taj svet. On doduše priznaje da jehipotetski realizam s obzirom na to koliko vrijede njegovi iskazi slabiji od ostalih oblikarealizma, no ta je skromnost samo logicke naravi. Protulat realnosti sveta (hipotezurealnosti) ipak potkrepljuju mnogi razlozi ili argumenti. U prilogu protulata ili hipotezestvarnosti sveta Vollmer donosi trinaest argumenata i zakljucuje: »Ti bi nas argumentimorali dovesti do toga da pretpostavku od svijesti neovisnog i strukturiranog svetasmatramo dobro utemeljenom hipotezom«. On smatra da taj protulat spada medu hipotezekoje se ne mogu ni proveriti ni opovrgnuti, ali su ipak neophodne za nauka i pritomnavodi Popperov tekst o neodoljivosti argumenata za realizam koji smo već gore naveli.278Novije, osobito angloamericke epistemologije problem izvanjskog sveta nastojerješavati ponajviše unutar fundacionalizma. Zanimljivo je primijetiti da se i u tom pokušajurješavanja problema izvanjskog sveta pružaju dvostruka rješenja i to opet kao izravni ineizravni ili “reprezentativni” realizam. Oba mišljenja prihvacaju stvarnost izvanjskog278 Vollmer, Ibid (1983), str, 25-40.246sveta, ali neizravni realizam pretpostavlja da je za opažanje neovisnih predmeta u svetupotreban “prorednik” obicno izvan “osjetilna datost” (“sense-datum” ili “sense-impression”ili jednostavno “sensum») koja mora najpre biti opažena te koja onda potice subjekta daprihvati stvarnost izvanjskog sveta ili da zakljuci na nju. Indirektni se realizam poziva narazne argumente sebi u prilog, a najpoznatiji su ovi: pozivanje na introspekciju i razlicitostopažajnih stanja; argument vremenskog zaostajanja (time-lag argument) makar i vrlokratko, izmedu nacina postojanja obekta i našeg opažanja; argument iluzije, bilo da seobekt predocuje drukcije nego što jest, bilo da smo u stanju halucinacije; i konacnoargument na temelju otkrica neuropsihologije o velikoj složenosti uzrocnih procesa umozgu tokom opažanja.Izravni realizam, naprotiv, porice potrebu takvog prorednika i tvrdi da su predmetinašeg opažanja stvarni obekti koji postoje neovisno od svakog spoznavatelja. Taj izravnirealizam deli se opet na dva oblika i to: naivni i znanstveni realizam, a razlika medu njimaovisi o tome koje osobine zadržavaju predmeti kad nisu opažani. Naivni realisti drže dapredmeti zadržavaju “sve” osobine, tj. oni nemaju samo oblik i velicinu, nego su i vruci ilihladni, razlicito obojeni, razlicitih okusa i mirisa, glatki ili hrapavi, glasni ili tihi i onda kadih niko ne gleda, sluša, miriše i sl. Znanstveni realisti, naprotiv, smatraju da predmeti usvetu ne zadržavaju sve te osobine, jer neke od njih ovise od njihova odnosa premasubjektu koji ih opaža. Znanstveni realizam zadržava, dakle, izravno opažanje sveta, alisužava ga samo na neke njegove osobine. Ta je razlika tijesno povezana s razlikom izmeduprvotnih i drugotnih osobina (kvaliteta) što ju je istakao J. Locke. No i neizravni serealizam takođe može promatrati u njegovu naivnom i naučnom obliku, a razlike sugotovo iste kao i kod izravnog realizmaO problemima naučnog realizma, odnosno antirealizma obratit cemo pažnja uposebnom poglavlju. U daljnjem delu teksta analizirat cemo stavove Thomasa Kuhna kojice, posebno u odnosu na pitanje kumulativnog razvoja nauke, napraviti otklon kako odlogickog pozitivizma tako i od kritickog realizma.247

14. Thomas Kuhn – Struktura naučnih revolucija

U ranim 1960-tim godinama uocili su se jaki nemiri u filozofiji nauke, kojom jetada dominirao logicki pozitivizam Buduci da je filozofija nauke bila normativnoorijentirana, tj. pokušala je pokazati kako bi prava nauka trebala izgledati, cinilo se dapovijesne stude pokazuju da praksa u nauke, ona prošla i buduca , nije slijedila teodredbe. Thomas Kuhn je 1962. godine objavio svoje glasovito djelo Struktura naučnih

revolucija koje dovelo do sukoba izmedu osnovnih opredjeljenja filozofiji i povijestinauke. Glavni pojmovi kao što su revolucija, paradigma, nesumjerljivost itd., bili su usredištu filozofskih i teorijskih razmatranja. Ustvari Kuhnovo prvo djelo iz oblasti povijestinauke je »Kopernikanska revolucija« (1957). Kuhnov istorijski rad nakon svogglasovitog djela uglavnom se ticao opstojnosti kvantne mehanike »Izvori za povijestkvantne mehanike« (1967) koje sadrži popis bitnih materijala sa intervjuima mnogih koji sudoprinijeli kvantnoj mehanici »Black Body Theory« i »Kvantni diskontinuitet« ( 1978 ) sukontroverzni obracun uvoda u kvantnu hipotezu. Neki Kuhnovi seminari o povijesti ifilozofiji nauke su sadržani u »The Essential Tension«. (1977)Kuhn je poducavao na Hardvardskom Sveucilištu do 1956. kada je pristupioKalifornijskom Sveucilištu Berkeley da poducava povijest nauke. 1964.,došao je naSveucilište Princeton Na kraju je protao profesor filozofije i povijesti nauke naMassachusetts Institute of Technology do mirovine 1992. Umro je 1996.god.U našem razmatranju o filozofiji nauke pokušat cemo analizirati glasovito delio T.Kuhna jer ono po svom znacaju zauzima jedno od vodecih mesta u suvremenomfilozofskom promišljanju. Nije stoga nimalo cudno što se tokom poslednjih decenija –ukljucujuci i najpoznatije predstavnike filozofije nauke našeg doba – poziva naodredene ideje, ili polemizira sa pojedinim tezama Kuhnove knjige. Nije cudo ni to što je,dve godine po objavljivanju ove knjige, na Internacionalnom kolokviju za filozofijunauke u Londonu (1963.god.) već došlo do konfrontacije gledišta o osnovnimproblemima kojima se knjiga bavi. Ova zanimljiva diskusija u kojoj su ucestvovalinajznacajniji predstavnici filozofije nauke od K. Poppera do I. Lakatosa objavljena je1970. pod naslovom Kritika i rast saznanja (Criticism and the Growth of Knowledge,Cambridge, University Press, 1970)Vidjeli smo u prethodnim razmatranjima da se i kod logickog pozitivizma pa ikritickog racionalizma K. Popper razvoj nauke, koji je za njih nesumnjivo evidentan,odvija kumulativnim putem. Nagomilavanje otkrivenih cinjenica, fenomena i zakonanauka krci svoj put prema ostvaraje svoga cilja a to je dostizanje jedne potpune istine.Kod ova dva pristupa koja su koncepcijski i metodološki dijametralno suprotna imajuzajednicku pretpostavku o stvarnom i kontinuiranom razvoju znanstvene teorije.Upravo u ovoj tački Kuhn je sa svojim radom, a posebno u delu Strukturanaučnih revolucija napravio radikalnu izmjenu. Njegov razvoj nauke ima potpunodrugaciji hod, ako uopše o nekom razvoju možemo govoriti u onom smislu kako je tokoncipirano pre njega, koji je daleko od toga da je kumulativno kontinuiran negoskokovit, diskretan sa izmjenom normalnog hoda nauke i kratkim periodom burnihrevolucija uz promenu opštih stavova, koje naziva paradigmama.279 Kao što i sam naslov kazuje, iz širokog skupa pitanja koja spadaju u oblast filozofije nauke, Kuhn je usvojoj knjizi izabrao grupu problema koji su kljucni za razmatranje razvitka naucnog saznanja i na njih jeusmjerio svoju pažnja. U toj problematici on je protigao mnogo – temeljito je analizirao složeni problemrevolucionarnih izmjena u bazicnim pojmovima nauke i uspio da pruži svježu i veoma originalnu slikumehanizma razvoja nauke. Naravno, Kuhn se pri tome oslanjao na svoja opsežna proucavanja povijesti, presvega prirodnih nauke, kao i na svoje široko u oblasti psihologije, fizike, kemije i astronomije. Nijenevažno reci da je prvo studira fiziku, pa filozofiju i psihologiju.248Ovako koncipiran rast ili razvoj nauke nije samo jedna racionalno povijesnarekonstrukcija ili istorijski udžbenik, nego ovaj pristup je potpuno drugaciji koji ce izazvatiposledice u promijeni shvatanja same biti nauke. Sama nauka protat ce time upitna i uepistemološkom, logickom i metodološkom smislu pa cak u krajnjoj instanci i u njenomsamopostavljenom statusu kao jedinog ispravnog puta dostizanja obektivne istine.Mi cemo u ovom kratkom razmatranju pokušati dati osnovne ideje Kuhnovogpristupa sa posebnim akcentom na njegovo glasovito delo. No, pre nego krenemo naanalizu nekih, za nas, bitnih stavaka, pokušat cemo dati neke uvodne napomene koje ceomoguciti razumijevanje problematike. Kako je Kuhunov pristup problematici rastasaznanja originalna morat cemo prvo razjasniti neke fundamentalne pojmove koji sepojavljuju po prvi put u teoretskim razmatranjima filozofije nauke. Tu pre svegamislimo na pojam “normalne nauke” i “paradigme”. Ova dva pojma su široko zahvacena i

medusobno povezana tako da nam se cini za prikladnim da u početku damo neke naznakeili smjernice jer ce se u kasnijem razmatranjima popunjavati sadržaj tih pojmova.Kuhnov pojam “paradigma” je izuzetno složen i ne možemo se složiti sa onima kojižele da taj pojam shvate previše jednostavno, bilo da paradigmu izjednacavaju sa“osnovnom teorijom” ili da je identificiraju sa “opštim metafizickim gledištem”. Ustvari,radi se o jednom složenom konceptu koji ima svoj, kako znanstveni tako i filozofski,sociološki aspekt. Prema tome paradigma nije samo osnovica teorije u smislu opcepriznatihnaucnih dostignuca, već isto tako uspješna metafizicka spekulacija koja naucnicima u tokujednog odredenog perioda pruža ne samo model-problem, već isto tako i model-rješenje, anajzad, ona je i skup opceprihvacenih uvjerenje koji dobivaju svoj konkretni oblik u nekomudžbeniku ili klasicnom naucnom djelu.Prema tome, paradigma bi bila, kako sam Kuhn kaže, s jedne strane citava onakonstrukcija uvjerenja, vrednost, tehnickih procedura itd. koja je zajednicka clanovimajedne odredene naucne zajednice, dok bi, sa druge strane, oznacavala jednu vrstu elemenatau toj konstelaciji, ona konkretna rješenja naucnih zagonetki koje, kada se primene kaomodeli ili primeri, mogu da proluže kao osnova za rješavanje preostalih zagonetkinormalne nauke.Pod “normalnom naukom”, za razliku od kratkog perioda naucnih revolucija, Kuhnpodrazumeva ono što, shvatanju, predstavlja redovito stanje nauke, tj. istraživanje koje jecvrsto zasnovano na nekoj paradigmi koja pruža relativno dugotrajnu osnovu za nekritickunaucnu praksu. Ova praksa se uglavnom iscrpljuje kroz tri klase aktivnosti: prikupljanjeznacajnih cinjenicnih odredenja, demonstracija slaganja cinjenica sa teorijom i artikulacijateorije.Pošto smo ukratko definišeli osnovne pojmove, možemo preci na još jednu kljucnutačku tj. Kuhnovu definiciju naucnih revolucija, tako on kaže:»Kad normalna nauka – odnosno kada profesija ne može više da izbjegne nepravilnostikoje potkopavaju postojecu tradiciju naucne prakse – tada pocinju neuobicajenaistraživanja, koja vode profesiju, ako ništa drugo, a ono do nekog novog skupa osnovnihuvjerenja, do nove osnovice za upražnjavane nauke. Neuobicajene epizode u kojima se topomjerane profesionalnih uvjerenja odigrava, jesu one koje se u ovom ogledu nazivajunaucnim revolucijama … - ... Svaka od njih dovela je do toga da zajednica (naucnika)odbaci neku dotle dugo poštovanu naucnu teoriju, u korist druge koja je sa njomnespojiva.«280280 T. S. Kuhn, The Structure of Scientific Revolutions, Chicago, University of Chicago Press, 1962. str.6.249Odnosno na drugom mestu: »Znanstvene revolucije su ovdje uzete kao one nekumulativne razvojne epizode u kojima se stara paradigma u potpunosti ili delimičnozamjenjuje novom, koja je nespojiva sa staramo.«281Na osnovu ovih karatnih definicija može se već izvesti dve osnovnekarakteristike osnovnog shvatanja naučnih revolucija:1) Revolucije su neuobicajene, odnosno rijetke epizode u nauke, dok bi dugacki periodnormalne nauke predstavljali ono redovito stanje nauke, koji istodobno odgovaravećini znanstvenika Ne samo to, Kuhn smatra da samo tokom tog perioda normalnenauke progres odgovara onom pretpostavljenom razvoju nauke koji izgledaocigledan.2) Nova vladajuca naučno teorija ili paradigma, nespojiva je sa starom, ilinesumjerljiva u odnosu na staru teoriju.Ovakva Kuhonova koncepcija ocigledno je sasvim specificna i nije u skladu sa bilokakvim dotadašnjim razmatranjima. Cinjenica je da se i pre Kuhna govorilo orevolucijama u nauke, kao što je to slucaj i kod Poppera, ali smisao promijene je potpunodrugaciji. Ovdje moramo napraviti malu paralelu sa Popperom koji u izvjesnom smislutakođe zastupa ideju o ulozi revolucija u nauke, pa bi se moglo ocekivati da su njihovagledišta slicna, što u nikom slucaju nije tačno. Kao što smo vidjeli u prethodnimrazmatranjima Popper ne zastupa gledište o razvoju nauke putem akumulacijepromatranja, kao što je to slucaj kod logickog pozitivizma, već: »Putem ponovljenih

odbacivanja naucnih teorija i njihovim zamjenjivanjem boljim ili u većoj mjerizadovoljavajucim teorijama .« 282Ove nove teorije, mada moraju da objasne i stare cinjenice, mogu ih objasniti najedan drugaciji nacin, a ne onako kako su to cinile stare teorije. U svakom slucaju, od novihteorija se traži da budu što je moguce smjelije i neocekivanije. To znaci da naučnorevolucija, prema Popperovom stavu, predstavlja bitnu i nezamjenjivu komponentu rastanaučnog saznanja.Ovako zamišljen rast zanosit sasvim prirodno podrazumeva ili zahtijeva postojanjerivalistickih hipoteza ili teorija. I stvarno, Popper smatra da se u većini slucajeva, ili usvim važnim slucajevima mora postojati nova teorija koja ce pronaci sve nedostatke stareteorije. Na taj nacin, do pobijanja jedne naucne teorije najcešce dolazi tako štoopovrgavajuci eksperiment predstavlja krucijalni eksperiment, tj. eksperiment zamišljen daodluci izmedu dve ili više rivalskih teorija. U ovakvom kontekstu period revolucija imasasvim drugaciji smisao nego kod Kuhna. Naime, dok za Poppera nauka nema, niti semože zamisliti bez kritickog mišljenja, za Kuhna tek odbacivanjem kritickog mišljenjaoznacava prelaz na nauka. Znaci ono što je stvarno naučno za Poppera, teško dauopše predstavlja nauku za Kuhna i obratno.Ovo nikako ne znaci da Popper negira znacaj normalne nauke283 tako on kaže:»Dogmatsko stanovište vezivanja za jednu teoriju dokle god je to moguce, od velikog jeznacaja. Bez njega ne bismo nikada mogli da pronademo što je sve sadržano u jednoj teoriji– napustili bismo tu teoriju pre nego što bismo stvarno imali priliku da ustanovimo njenusnagu; sukladno tome, nikakva teorija ne bi nikada bila u stanju da odigra svoju uloguunošenja reda u svet, našeg pripremanja za buduce dogadaje, privlacenje naše pažnje nadogadaje koje inace ne bismo nikada primijetili.«284281 Ibid. str. 91.282 K. R. Popper, Conjuctures and Refutations, New York, Basis Books, 1962. str. 216.283 Možda bi bilo bolje reci kako se pojmovi perioda “normalne nauke” i perioda revolucija, mogu kodPoppera dobiti i primereniju jezicku i smislenu konotaciju kao “period uobicajene i neuobicajene nauke”.284 Ibid.str.312.250Dakle, za Poppera razvoj nauke ima svoj kontinuitet od uobicajenog razvoja papreko neuobicajenog perioda u kojima se otvaraju novi horizonti itd. Nakon toga starateorija ce biti djelom odbacena a delom ukomponirana i redefinišena novom teorijom.Iako imamo izvjesnu kvalitativnu razliku izmedu nove i stare teorije one su kompatibilnetako da možemo konstatirati da i ovakva interpretacija razvoja nauke ima izvjesnikontinuiran i kumulativan karakter.Ali da vidimo kako, po Kuhnovom shvatanju, dolazi do tih neobicnih epizoda unauke koje on naziva znanstvenim revolucijama. U periodu normalne nauke, kojinastaju odmah po zamjeni jedne paradigme drugom, nova paradigma se razvija, artikulira iproširuje. Ukoliko se u ovom burnom razvoju pojave nesuglasice sa teorijom na njih seuglavnom ne obraca pažnja. To je, uopše uzevši, period koji karakteriše kao proces“akumulacije”. No, kada mogucnosti razvoja u okviru jedne paradigme pocinju da seiscrpljuju, kada dode do neuspjeha u normalnoj aktivnosti rješavanja problema,naučnici tada protaju sve više svjesni postojanja razlicitih nepravilnosti, što je ondapreduslov za nastajanje bilo kakve prihvatljive promene teorije.Prelazak sa paradigme u krizu na novu paradigmu je kratak, zapravo, kako Kuhnkaže, on se ne može odvijati korak po korak, pošto se ne obavlja silom logike i neutralnogiskustva, tj. pod utjecajem argumenata. Ubljedivanje već nastaje kada plod preobracenja.kao plod preobracenja, tj. mora da se odigra iznenada i odjednom, kao prebacivanje sjedne geštalt-slike na drugu. Ovaj trenutni, revolucionarni, preobražaj u nauci tj. promenaparadigme predstavlja jednu od kljucnih tačaka u njegovoj teoriji i upravo to mesto ce bitii najviše kritizirano.Naime, Kuhunu se zamjera to što njegova nova paradigma ne može nikada da imabilo kakvu stvarnu pred-povijest. Na osnovu teze o monopolskom položaju vladajucihparadigmi, kao i teze o nespojivosti stare i nove paradigme, naučnici bi trebali, sve do

onog iznenadnog trenutka kada dode do promijene, da misle u jednom sasvim drugompravcu. Ovdje se sa navedenom brzom promenom paradigme namece jedan jednostavanzakljucak da je prelaženje na novu paradigmu isto njezino pronalaženje što predstavlja unajmanju ruku jedan cudan zahvat. Kuhn je izbjegavao potpun odgovor na ovo pitanje jerje on vodeo u labirint novih poteškoca. Naime, logicno je ocekivati da je prelaženje na novuparadigmu jedan kratkotrajan proces a njezina konstitucija složen i dugotrajan proces, no tobi onda postavilo niz neugodnih pitanja odnosa stare i nove paradigme itd. Ova promenaparadigmi ima još jednu bitnu posledicu, a to je da se nove teorije pronalaze ili ostvarujuu “jednom komadu”, odnosno možda bi bilo bolje reci da se u tom trenutku ostvaruje“okvir” teorije koji ce u periodu normalne nauke biti popunjen odredenim sadržajem.Kada govori o trenutnoj promijeni on pre svega misli na probijenu tog okvira.Takođe, moramo priznati da Kuhn ne pretpostavlja potpuno trenutacno stvaranjeparadigme nego da i ona u periodu normalne nauke ima izvjesnu evolitivnost. Takođeuvodi i pojam pred-paradigmickog razdoblja i tako kaže: »Cesto nova paradigma nastaje,bar u zametku pre nego što je kriza otišla tako daleko ili bila eksplicitno sagledana«.285Ili, najzad: »Filozofiji nauke se u više navrata pokazali da je na neki dani skup podatakauvek moguce urediti više od jedne teorijske konstrukcije. Povijest nauke pokazuje,posebno u ranim fazama razvoja nauke neke nove paradigme, da cak nije mnogo teškosmisliti takve alternativne mogucnosti. Ali, takvo pronalaženje alternativnih mogucnosti jenešto što naučnici rijetko preuzimaju, osim tokom pred-paradigmicne faze razvojasvoje nauke tj. u vrlo posebnim prilikama tokom evolucije koja slijedi».286 Ovim seublažava pre navedena kritika, ali ne otklanja niz novih pitanja što se tice uloge zametak285 Ibid.str.86.286 Ibid.str.76.251nove paradigme u periodu normalne nauke sa svojom dominantnom paradigmom. Jednood pitanja bi moglo biti; može li nova paradigma u periodu normalne nauke samaizazvati krizu i kakva je njena uloga? Dakako, Kuhnov odgovor bi trebao biti odrican inegirati bilo kakvu ulogu paradigme zametka u odnosu na dominantnu paradigmu što senama cini iako opravdanim ali pomalo cudnim fenomenom.U vezi sa Kuhnovom interpretacijom trenutnog prelaska sa stare na novu paradigmubilo bi interesantno napomenuti da neki kriticari kao što je I. Lakatos to tumace“iracionalni skok vjere”. Kuhn, dakako, odbacuje takvu interpretaciju i to pokušavaobjasniti razlikom izmedu “ubljedivanja” i “preobracenja”. Da bi došlo do ubljedivanjaznanstvenik mora da prihvati novu teoriju tako što ce je prevesti na svoj jezik. Medutim:»Prevodenje jedne teorije ili pogleda na svet na sopstveni jezik ne znaci odmah da je tateorija postala naša. Za to se mora doci do bliskosti, otkriti da mislimo i radimo u jednomjeziku koji nam je ranije bio stran, a ne samo da prevodimo sa njega.«287 Kuhn takođesugerira da ovo iskustvo preobracenja lakše dolazi kod mladih ljudi i da naucnik i beztakvog iskustva: »…može ipak da koristi novu teoriju, ali ce on to ciniti kao stranac u nekojstranoj sredini, a ta mu je alternativa dostupna samo zato što tu već postoje oni koji sudomoroci …Iskustvo preobracenja, za koje sam rekao da je nalik geštalt-preobracenju,ostaje, prema tome, u osnovi revolucionaran proces.«288Vidjeli smo u prvom delu teksta kako ovom periodu “revolucionarne” promijene unauke kod Kuhna odgovara onom periodu koje Popper zove “neuobicajenom” periodurazvoja. Moglo bi se na prvi pogled pomisliti da su ove dve koncepcije slicne, ali tonikako nije tačno. Znanstvene revolucije, za Kuhna, ukljucuju ne samo karakteristicnetrenutnosti, mada u jednom drugom znacenju od onoga koji bismo mogli da pripišemoPopperu. Prelazak sa nove na staru teoriju za Kuhna je neocekivan u tom smislu, što jenova teorija nespojiva sa starom, ili nesumjerljiva u odnosu na staru. Nova paradigmapredstavlja rekonstrukciju datoga podrucja na temelju novih osnovnih pretpostavki, takoda profesija mijenja citav svoj pogled na to podrucje, na njegove metode i ciljeve; drugimrečima, »prolije revolucije naučnici rade u jednom drugacijem svetu.«Ovakav stav ili bolje receno posledica paradigmicne promene naučnih teorija jetakođe bitna tačka koja u potpunosti odvaja Kuhna od Poppera i ostalih teoreticara razvoja

nauke. Nesumjerljivost teorija definitivno odbacuje ideju kumulativnog razvoja znanja ine samo to u epistemološkom smislu postavlja upitnost same ideje razvoja nauke.Mnoge su se diskusije vodile i vode oko ovog problema nesumjerljivosti i oni kojiprihvacaju Kuhnovo stajalište u odgovoru na ovaj problem variraju od onih koji smatrajuda je nesumjerljivost prisutna samo u onim pocetnim fazama, a da u kasnijem periodu“normalne” nauke uocavaju dosta zajednicki tačaka sa prethodnom teorijom, što uizvjesnom smislu opet navodi na neku vrstu evolucije nauke. Na drugoj strani su oniteoreticari koji nesumjerljivost shvacaju doslovno što u potpunosti narušava idejukontinuiranog razvoja nauke.Drugi problem koji nam se cini bitnim da napomenemo, a koji je u izvjesnom smislupovezan i sa nesumjerljivošcu teorije, jeste pitanje o mogucnosti istodobnih postojanjadve ili više paradigmi koje se odnose na isti teorijski problem. U izvornoj interpretacijiKuhn kaže kako postojanje istodobno više paradigmi u periodu normalnih nauke nijemoguc, a to je jedino moguce u periodu pred-paradigmicnog razdoblja. Mi radimo, ponjemu, u tzv. reorganizaciji opce slike putem jedne paradigme (geštalt efekt) i metaforicnoreceno delovi neke slike su mnogi ali okvir te slike je samo jedan.287 Ibid.str.204.288 Ibid.str.204.252Popper ima sasvim drugi stav i on, na primer, ukazuje na cinjenicu da su se, odantickih vremena, razvijale naporedno rivalske teorije o materiji. Kuhn bi, razumije se,mogao da tvrdi da, gdje god se tako nešto dogada, to samo pokazuje da doticna nauka jošnije izišla iz svoga pred-paradigmatickog stupnja razvoja, odnosno još nije zakoracila uzreli stupanj svog razvoja. Ali, tada bi se potpuno izgubio svaki iole odredeni kriterijumurazlikovanja pred-paradigmaticke i zrele nauke.To je, verovatno, i jedna od bitnih primedbi u svezi sa Kuhnovim shvatanjemstrukture naučnih revolucija. Medutim, da je svrsishodno da se ukratko osvrnemo i nanjegovo shvatanje krize u nauke, kao i na tezu o “nekorigibilnosti” paradigme u“normalnoj” nauke.Uzroke nastajanja krize u okviru jedne paradigme, Kuhn vidi pre svega u tome štosvaka paradigma tokom vremena iscrpi svoje mogucnosti , samim tim što je ogranicenbroj relevantnih ili smislenih pitanja koja se unutar nje mogu postaviti; drugim rečima,pocnu se prekomjerno gomilati pitanja na koja dana paradigma nije u stanju da odgovoriUzrok bi bio, dakle, rastuci vanjski pritisak. Ovo gledište koje sadrži u sebi nešto istine,predstavlja zapravo veliko osiromašenje u pogledu sagledavanja mogucnih uzroka krize.Mogucno je navesti više drugih uzroka krize, koje Kuhn ne spominje. Tako, na primer,promena same realnosti; naime, dok realnost astronomskih i fizickih nauka ostajerelativno ista kroz prilicno dug period vremena, i samo se mijenja naša percepcija terealnosti u ovisnosti od naših teorijskih pozicija, vrednosnih sistema, problema i potreba,dotle je realitet društvenih nauka sama po sebi podložna cestim i kvalitativnimpromenama.Ovdje moramo napomenuti cinjenicu kako Kuhn misli na razvoj nauke, a što cine idrugi filozofi nauke, misli uglavnom na prirodne nauke. No, ideja o paradigmama seprostire i na druga naučno podrucja, kao što su društvene nauke. Tako da se uovakvim slucajevima moraju dati odgovarajuce dopune.Možemo na kraju ovog kratkog uvoda dati neke komentare i kritike Kuhnovoggledišta, koji se, tako nam se cini, radikalizira stvar do kraja kao što je to slucaj sa P.Feyerabendom. On stavlja kriticku primedbu na Kuhnovo shvatanje o tome da postojanjetradicije rješavanja zagonetki predstavlja onaj kriterijumu pomocu kojega je mogucnoizdvojiti naučnu od svih drugih ljudskih aktivnosti. Naime, ako je tradicija rješavanjazagonetki toliko bitna, ako je javljanje toga svojstva ono što ujedinjuje i karakterišejednu specificnu i dobro uocljivu disciplina, onda Feyerabend ne vidi kako bismo mogli daiz toga iskljucimo recimo Oxfordsku filozofiju obicnog jezika, ili, ako bi se uzeo jošekstremniji primer, organizirani zlocin, kod kojeg se, kako izgleda, radi o rješavanjuzagonetki par excellence.

Isto tako, on, sasvim opravdato primecuje kako, ukoliko Kuhn želi uspješno da branisvoju tezu o tome da je razumno da zrela nauka odbacuje svaku nesputanu bitku izmedualternativa, priznajuci samo normalno istraživanje unutar jedne odredene paradigme, on bimorao da pokaže u cemu je onda poželjnost revolucija, kao i onoga posebnog nacina nakoji normalna nauka vodi ka revolucijama.Revolucije, naravno, donose promenu paradigme. Medutim, ukoliko se pode zaKuhnovim opisom ove promene, ili geštalt prebacivanja, kako ono to zove, nemogucno jereci da su revolucije vodile necem boljem. To je nemogucno reci zato što su predrevolucionai prot-revoluciona paradigme cesto nesumjerljive. Mi se ovdje necemo višebaviti Feyerabendovom kritikom Kuhnovog pozicija jer cemo o njemu više govoriti utakozvanom sociološkom obratu.U daljnjem delu obratimo pažnja na neke osnovne karakteristike i ideje njenogglasovitog djela.253

a. Thomas Kuhn - Struktura naučnih revolucija

U samom uvodu Kuhn napominje kako razvoj nauke na koji smo nauceni, prekodosadašnjih knjiga i udžbenika, shvatili kao jedan logican kumulativni rast predstavljaobicnu zabludu. Tako kaže: »Poslednjih godina, medutim, neki povjesnicari naukenašli su da je sve teže i teže ispuniti one obaveze koje namece pojam razvoja – putem –akumulacije. Kao kronicari jednog razvojnog procesa oni su otkrili da dopunskaistraživanja ne olakšavaju nego otežavaju odgovor na takva pitanja kao što su ...«289, paKuhn daje odredena pitanja o tačnom prostornom i vremenskom lociranju odgovarajucihotkrica.Takođe, u početku svog razmatranja definiše dva osnovna pojma kao što su“normalna nauka” i “paradigma”. Mi smo u uvodnom delu dali neka objašnjenja tihpojmova, ali nije suvišno da damo još neka dodatna objašnjenja koje navodi Kuhn:»Dostignuca koja projeduju ove dve karakteristike ubuduce cu zvati “paradigmama”,terminom koji je u bliskoj vezi sa terminom “normalna nauka!”. Odlucujuci se za taj terminhtio sam da sugeriram da neki od prihvacenih primera aktualne naucne prakse – primerikoji ukljucuju zakone, teorije, primenu i instrumentaciju zajedno – pružaju modele iz kojihproizlazi posebno koherentna tradicija naučnog istraživanja. To su tradicije kojepovjesnicari opisuju pod takvim rubrikama kao što su “ptolomejska astronomija” (ili“kopernikanska”) “aristotelovska dinamika” (ili “njutnovska”), “korpuskularna optika”(ili “valna”) itd. Proucavanje paradigme ukljucujuci mnoge koje su daleko višespecijalizirane od onih koje su napred ilustrativno, predstavlja ono što studenta uglavnompriprema za clanstvo u posebnoj naucnoj zajednici u kojoj ce kasnije da djeluje. S obziromda ce se on tu pridružiti ljudima koji su osnove iz svoje djelatnosti naucili iz istihkonkretnih modela, njegova predstojeca praksa rijetko ce izazvati cista neslaganja okofundamentalnih stvari. Ljudi cije se istraživanje zasniva na zajednickim paradigmamamoraju se pridržavati istih pravila i standarda za naučnu praksu. To pridržavanje kao iocigledna jednodušnost koju ono stvara, predstavlja prethodne uslove za normalnu nauka,to jest za stvaranje i produžavanje posebne istraživacke tradicije.«290Kao slikovit prikaz razvoja nauke objašnjen na ovakav Kuhnov nacin navedimojedan primer kao što je to slucaj sa istraživanjem u elektrodinamici. On navodi da povijestelektricnog istraživanja u prvoj polovici XVIII stoljeca jedan egzemplarni primer kako senauka razvija pre nego što protigne svoju prvu univerzalno prihvacenu paradigmu.Tokom tog perioda, navodi Kuhn, bilo je isto toliko gledišta o prirodi elektriciteta koliko ivažnih elektricnih eksperimentatora. No, ono što je bitno, svi njihovi brojni pojmovi oelektricitetu imali su nešto zajednicko – bili su delimično izvedeni iz jedne ili drugeverzije mehanicko-korpuskularne filozofije koja je usmjeravala sva naucna istraživanjanjihovog vremena. Medutim, mada su svi eksperimenti bili elektricni i mada je većinaeksperimentatora citala radove svojih kolega ipak su njihove teorije projedovale, kako

Kuhn kaže, porodicne slicnosti.Jedna rana grupa teorija, koja je slijedila praksu XVII stoljeca, gledala je na atrakciju idobivanje elektriciteta trenjem kao na osnovne elektricne pojave. Ova grupa težila je darepulziju promatra kao sekundarni efekt neke vrste mehanickog djelovanja, a isto tako daje što je mogucno dulje odloži kako diskusiju tako i sistematsko istraživanje novootkrivenog Greiovog efekta, elektricnog provodenja. Drugi “elektricari” (to je njihov samoizraz) smatrali su da je atrakcija i repolzija podjednako elementarne manifestacije289 Ibid. str. 41.290 Ibid. str. 51.254elektriciteta, pa su u vezi s tim prilagodili svoje teorije i istraživanja. (Ustvari, ova grupa jeupadljivo mala – cak ni Franclinova teorija nije nikada sasvim objasnila uzajamnu repulzijudva negativno naelektrizirana tijela.) Ali, oni su imali isto toliko teškoca koliko i prvagrupa da istodobno objasne bilo koje osim najjednostavnijih efekata provodenja. Ti efekti,kako kaže Kuhn, medutim, pružali su pokaznu tačku novoj, trecoj grupi, koja je hitjela dagovori o elektricitetu kao o “fluidu” koji može da protjece kroz provodnike, a ne kao o“effluvium”-u (latinski; istek) koji zraci iz ne-provodnika. Ova grupa, imala je, sa svojestrane, poteškoca da uskladi svoju teoriju sa izvjesnim brojem atraktivnih i repulzivnihefekata. Samo kroz delio Franklima i njegovih neprorednih sledbenika došlo je donastanka teorije koja je sa približno jednakom lakocom mogla da objasni skoro sve teefekte i koja je onda mogla da pruži, i koja je pružila, sledecoj generaciji “elektricara”zajednicku paradigmu za njihovo istraživanje.Iskljucujuci takve oblasti kao što su matematika i astronomija, u koje prve cvrsteparadigme poticu iz pretpovijesti, i takve kao što je biokemija, koje nastaju razdvajanjem ilinovom kombinacijom već zrelih specijalnosti, situacije koje su unapred skiciranepovijesno su tipicne. Mada to znaci nastavljanje sa upotrjebom takvog nepogodnogpojednostavljivanja koje povezuje jednu podužu povijesnu epizodu sa jednim jedinim ipomalo proizvoljno izabranim imenom (na primer Newtonom ili Franklinom), sugeriraKuhn da su slicna fundamentalna neslaganja karakterišela, na primer, proucavanjekretanja pre Aristotela i statike pre Arhimeda, proucavanje toplote pre Blecka ilikemije pre Boyla. Povijest sugerira da je put ka cvrstoj istraživackoj jednodušnostiizuzetno naporan. Da bi bila prihvacena kao paradigma teorija mora da izgleda bolja odsvojih konkurenata, ali ne mora da objasni, i zapravo nikada to i ne cini sve cinjenice skojim može da se suoci.Naime, paradigma je jedan okvir i ono što definitivno jeste “ekonomicnost slike” iona povlaci za sobom novu i kracu definiciju definiciju oblasti. Nakon uspostavljanjaparadigme dolazi period “normalne” ili “zrele nauke”. U daljnjem delu opišimo kakoKuhn objašnjava ovaj period. Tako on kaže: »Da bih jasnije izložio pod normalnimistraživanjem, ili istraživanjem koje se zasniva na paradigmi, pokušat cu sada daklasificiram i ilustriram one probleme od kojih se normalna nauka uglavnom i sastoji.Pogodnosti radi, stavit cu na stranu teorijsku aktivnost i pocet cu sa prikupljanjemcinjenica, to znaci sa eksperimentima i promatranjima opisanim onim tehnickimcasopisima kroz koje naučnici obavještavaju svoje profesionalne kolege o rezultatimasvojih neprekidnih istraživanjima. O kakvim aspektima prirode naučnici najcešceizvještavaju? Što odreduje njihov izbor? I, kako najveći deo naučnog promatranja tražimnogo vremena, opreme i novca, što motivira znanstvenike da slijede do kraja taj svojizbor?«291U odgovoru na ova pitanja Kuhn navodi da postoje samo tri normalna središta zacinjenicno naučno istraživanje, koje se ne razlikuju ni uvek ni trajno. Prva je onaklasa cinjenica, po Kuhnu, za koju je paradigma pokazivala da posebno mnogo govori upogledu prirode stvari. Koristeci ih za rješavanje problema paradigma je ucinila da ihvrijedi odredivati kako preciznije tako i u većoj raznovrsnosti situacija. U ovo ili onovrijeme ta znacajna cinjenicna odredenja su ukljucivala: u astronomiji – položaj i velicinuzvijezda, periode pomracenja dvojnih zvijezda i planeta; u fizici – specificne težine isproobnosti zgušnjavanja materijala, valne duljine i spektralne intenzitete, elektricne

vodljivosti i kontaktne potencijale; i u kemiji – sastav i kombinaciju težina, tačke kljucanjai kiselosti rastvora, strukturalne formule i opticke aktivnosti. Pokušaji da se poveća tačnosti dosezi u kojem se ove cinjenice znaju zauzimaju znacajan deo literature u291 Ibid.str. 57.255eksperimentalnoj i promatrackoj nauci. Specijalni složeni aparati bili su iznova i iznovakonstruirani u te svrhe, a smišljanje, konstrukcija i razvijanje takvih aparata zahtijevalo jeprvorazredni talent, mnogo vremena i znacajnu financijsku potporu. Sinhontroni radeoteleskopi predstavljaju samo najnovije primere toga kako daleko su istraživaci spremnik daidu ako ih neka paradigma uvjerava da su cinjenice za kojima tragaju važne. Od T.Brachea do E. Lorentza neki naucnici su stjecali svoj ugled ne zbog bilo kakve novostikoju bi donosila njihova otkrica, već zbog svoje preciznosti, pouzdatosti i domašaja onihmetoda koje su razvili za predodredivanje neke ranije već poznate vrste cinjenica.Druga, za Kuhna, uobicajena ali manja klasa cinjenicnih odredenja usmjerena je naone cinjenice koje, mada cesto bez mnogo unutarnjeg interesa, mogu da budu neprorednousporedene sa predvidanjima iz paradigmaticne teorije. Kao što cemo uskoro vidjeti, kadase okrenemo, kaže Kuhn, od eksperimentalnih na teorijske probleme normalne nauke,rijetko kad ima mnogo podrucja u kojima jedna naučno teorija, narocito ako jeskicirana u pretežno matematickom obliku , može da bude neproredno usporedena saprirodom. Ne više od tri takva podrucja su još pristupacna Einsteinovoj opcoj teorijirelativnosti. Što više, cak i u onim podrucjima gdje je mogucna, primena cesto zahtijevateorijske i eksperimentalne aproksimacije koje ozbiljno ogranicavaju onu suglasnost koja bise mogla ocekivati. Poboljšavanje toga slaganja ili iznalaženje novih podrucja u kojima jeuopše mogucno demonstrirati slaganje predstavlja neprekidan izazov vještini maštieksperimentatora i promatraca. Specijalni teleskopi za demonstriranje kopernikanskogpredvidanja godišnje paralakse; Etvudova mašina, prvi put pronadena skoro citavo stoljeceprolije Prinicipia da bi dala prvu nedvosmislenu potvrdu Newtonovog drugog zakona;Fukoov aparat za pokazivanje da je brzina svjetlosti veća u zraku nego li u vodi; iligigantski scintilacioni brojac smišljen za demonstraciju postojanja neutrona – ovi i mnogidrugi, njima slicni, aparati ilustriraju neizmjeran napor i domišljatost koji su bili neophodnida bi se priroda i teorija dovele u sve bližu i bližu suglasnost. Taj pokušaj da se pokažeslaganje predstavlja drugi tip normalnog eksperimentalnog rada, koji je cak i ociglednijeovisan od paradigme nego onaj prvi. Postojanje odredene paradigme postavlja onojproblem koji treba tješiti; ta paradigmaticna teorija je cesto neproredno ukljucena usmišljanje aparata koji je u stanju da riješi taj problem. Bez Principia, na primer, merenjaucinjena pomocu Etvudove mašine ne bi uopše ništa znacila.Pod trecom klasom eksperimenata Kuhn podrazumeva aktivnost prikupljanjacinjenica u normalnoj nauke. Ona se sastoji od empirijskog rada preuzetog da bi seartikulirala paradigma neke teorije, da bi se riješile neke od njenih zaostalih neodredenosti ida bi se omogucilo rješavanje problema na koje je ona prethodno samo skrenula pažnju.Ova klasa pokazuje se kao najvažnija od svih, a njen opis traži deljenje te vrste napodvrste. U naukema koje su više matematicke od drugih nekih od eksperimenta ciji jecilj artikulacija usmjereni su na odredivanje fizickih konstanti. Newtonovo djelo, naprimer, ukazivalo je na to da bi sila izmedu dvaju jedinica mase na jedinici rastojanja bilaista za sve vrste materije u svim položajima u Kozmosu. Medutim, njegovi problemi moglisu da budu riješeni cak i bez procjenjivanja velicine ovoga privlacenja, odnosnouniverzalne gravitacione konstante: i niko drugi citavo stoljece prolije pojaveNewtonovog dela Principia nije izumio aparat koji je u stanju da odredi tu konstantu.Niti je cuveno Kevendiševo odredenje 1790-tim godinama bilo poslednje. S obzirom nanjeno centralno mesto u fizickoj teoriji, poboljšane vrednosti gravitacione konstante bilesu sve do danas predmet ponovljenih napora jednog broja istaknutih eksperimentatora.Drugi primeri iste vrste neprekidnog rada ukljucili bi odredivanje astronomske jedinice,Avogadrovog broja, Julovog koeficijenta, naboja elektrona itd. Malo bi koji od ovihobimnih napora bio zamišljen, a nijedan ostvaren bez jedne paradigme u teoriji koja cedefinišeti problem i garantovati postojanje stabilnog rješenja. Kao što je to slucaj sa

256eksperimentalnim i promatrackim problemima, tako se teorijski problemi normalne naukemogu podeliti na istu navedenu klasu.Ovdje se sada postavlja pitanje kakva je uloga normalne nauke ako njezin cilj višenisu krupni novosti? Odgovor je, po Kuhnu, u cinjenici da rezultat djelovanja unormalnom istraživanju da doprinese obimu i preciznosti sa kojom se konkretna paradigmamože primijeniti. No, ono što je važno napomenuti vezano je za rješavanje problema kojuodredena naučno zajednica rješava. Kriterijumi izbora problema, takođe, nisu nasumicnanego je odredena samom paradigmom. Drugi problem, koji je blizak sa prethodnim, sviproblemi koji tako nisu odredeni bivaju odbaceni kao metafizicki i bespredmetni.292Dakle, paradigma sa jedne strane omogucava pronalaženje i rasvjetljavanje nekihproblema ali sa druge strane ona ima limitirajuci karakter. Navedimo kao primer Kuhnovuinterpretaciju problema putanje Mjeseca: »Slicne vrste ogranicenja važe i za dopustivarješenja teorijskih problema. Oni naucnici koji su tokom XVIII stoljeca pokušali izNewtonovih zakona kretanja i gravitacije da dosledno izvedu promatrano kretanjeMjeseca nisu u tome uspjeli. Kao posledicu toga neki od njih sugerirali su da se zakonobrnutih kvadrata zamjeni zakonom koji odstupa od prvoga zakona kod malih rastojanja.Uciniti to, medutim, predstavljalo bi promenu paradigme, definišenje nove zagonetke, a nerješavanje one stare. U konkretnom slucaju naucnici su sacuvali ta pravila sve dok jedan odnjih, 1750. god., nije otkrio kako mogu uspješno da se primeni. Samo promena danihpravila igre mogla je da pruži alternativu tome rješenju.«293U periodu normalne nauke koja je, kao što smo vidjeli odredena pa cak i limitiranaaktualnom paradigmom, predstavlja visokoakumulativni pothvat. Taj period razvojanauke odgovara onom što logicki pozitivizam zove razvojem nauke. Po Kuhnu, uovom periodu nauka ne teži nikakvom cinjenicnim ili teorijskim novinama, ali to ne znacida se nove i neocekivane cinjenice ne pojavljuj. One se ili rješavaju ili ostaju kao uvidanjeda priroda nekako narušava ona ocekivanja koju paradigma potice.Navedimo jedan slikovit primer koji se odnosi na otkrice X-zraka. Oni predstavljajuklasicni obrazac slucajnog otkrica, takve vrste otkrica koja se dogada cešce nego što binam, kako kaže Kuhn, bezlicni standardi naučnog izvještavanja dopustili da tako lakouvidimo. Njegova prica pocinje onoga dana kada je fizicar Röntgen prekinuo svojenormalno istraživanje katodnih zraka zbog toga što je primijetio da zaklon odbarijumplatinocianida,na izvjesnom odstojanju od njegovog zašticenog aparata, isija do god jeproces pražnjenja u toku. Daljnja istraživanja – koja su zahtijevala sedam napornihnedjelja, za koje vrijeme je on rijetko kada napuštao svoju laboratoriju – ukazivala su na toda uzrocnik sijanja dolazi u pravim linijama iz katodne cijevi, da radijacija baca sjenku, dase ne može skrenuti pomocu magneta, i još mnogo štošta drugo. Pre nego što je objaviosvoje otkrice Röntgen je uvjerio samoga sebe da njegov efekt ne ovisi od katodnih zraka,već od nekog agensa koji ima bar neke slicnosti sa svjetlošcu. No, otkrice X- zraka vodit ceka poznatoj krizi fizike dvadesetog stoljeca.No, nisu sve teorije paradigmaticne teorije, Kako tokom pred-paradigmaticnihperioda tako i tokom kriza koje vode dalekosežnim promenama paradigme, naučniciobicno razvijaju mnoge spekulativne i nerazvijene teorije koje mogu da ukažu na put kaotkricu. Cesto, medutim, to otkrice nije sasvim ono koje je bilo anticipirano od strane292 Na primer maksimalne tačke rasipanja elektrona koje su kasnije ustanovljene kao pokazivaci valneduljine elektrona, nisu imale nikakav ocigledan znacaj kada su prvi put promatrane i zabilježen. Pre nego štosu postali mjera bilo cega morali su da budu povezani sa teorijom koja je predvidala valovito ponašanjematerije u kretanju. Pa cak i onda pošto je ukazano na tu vezu aparat je morao da bude tako preureden da bieksperimentalni rezultati mogli da budu jasno povezani sa teorijom. Sve dok ti uslovi nisu bili zadovoljeninijedan problem nije bio riješen.293 Ibid. str. 94.257spekulativne i probne hipoteza. Samo kada su eksperiment i probna teorija zajednorazvijeni u jednu cjelinu iskrsava otkrice, a teorija protaje paradigma.Nisu samo slucajna otkrica kriva za promenu paradigme, nego i sam razvoj normalne

nauke. Profesionalizacija troje dovodi do veće krutosti i osjetljivosti na rezultate koji sene uklapaju. Tako Kuhn kaže: »Takva profesionalizacija, s jedne strane, vodi ogromnimogranicavanjima naucnikove vizije i prilicno velikom otporu promijeni paradigme. Naukaprotaje sve kruca… Nepravilnost se javlja samo u odnosu na pozadinu koju pružaparadigma. Što je ta paradigma preciznija i dalekosežnija, to nam daje osjetljiviji pokazivacnepravilnosti, a time i priliku za promenu paradigme.«294Otkrice, medutim, nije jedini izvor svih destruktivno-konstruktivnih promenaparadigme. Kao slikovit opis takvog stanja, Kuhn navodi, poznatu promenu paradigme –nastajanje Kopernikove astronomije. Ptolomejev sistem, koji je imao, da tako kažemo,teorijske korijene u Aristotelovoj fizici sa Zemljom kao centrom sveta, prvi put je razvijentokom poslednja dva vijeka pre naše ere i tokom dva vijeka prolije. On je biozadivljujuce uspješan u predvidanju promene položaja kako zvijezda tako i planeta. Dakle,za planete su Ptolomejeva predvidanja bila isto tako dobra kao i Kopernikova. No, postojalisu odredena mimoilaženja izmedu sve tačnijih promatranja i teorijskih izvodenja.Sukladno principu normalne nauke, kako kaže Kuhn, ta odstupanja su se rješavalaodredenim korekcijama i dodavanjima novih epicikli. Medutim, kako je vrijeme odmicalopokazalo se kako složenost astronomije raste brže nego njezina tačnost. Tako Kuhn kaže:»Kako je astronomska tradicija bile u više navrata prekidana izvana i kako je, u odsustvutiskane rijeci, komunikacija izmedu astronoma bila ogranicena, ove teškoce su sporosagledavane. Ali, svijest je ipak došla. Tako je Alfonso X u trinaestom stoljecu moga daizjavi da bi Bog dobio dobar savjet da je prilikom stvaranja Kozmosa tražio mišljenje odnjega. U 16. stoljecu Kopernikov suradnik Domeniko da Navara smatrao je da nikakavsistem tako nezgrapan i netocan kakav je protao ptolomejski ne može ni slucajno da govoriistinu o prirodi. A sam Kopernik pisao je, u predgovoru svojoj knjizi De Revolutionibus ,daje astronomska tradicija koju je naslijedeo na kraju stvorila pravo cudovište. Već u ranomšesnaestom stoljecu sve je veći broj najboljih europskih astronoma uvidao je daastronomska paradigma podbacuje u primeni na svoje tradicionalne probleme. To uvidanjebilo je preduslov za Kopernikovo odbacivanje ptolomejske a traganje za novomparadigmom. Njegov cuveni predgovor još nam pruža jedan od klasicnih opisa stanjakrize.«295Medutim, nije samo slom normalne tehnicke aktivnosti rješavanja zagonetki jediniuzrok promijene paradigme. Ptolomejev sistem nije bio samo astronomska teorija nego jepredstavljao deo jedne cjelokupnog pogleda na svet ili receno Kuhnovim rjecnikom jedneopce paradigme uokvirene u neoaristotelizam prilagoden teološkom mišljenju. Tako da ipojava neoplatonizma predstavlja jedan dodatni pritisak na promenu paradigme. Jednoobimnije razmatranje raspravljalo bi takođe i o društvenom pritisku za reformu kalendara,pritisku koji je zagonetku precesije unapred ucinio posebno aktualnom. Osim toga,potpuniji prikaz razmatrao bih srednjovjekovnu kritiku, kao što smo rekli, Aristotela,nastanak renesansnog platonizma, kao i neke druge znacajne povijesne elemente. Ali,tehnicki slom ostao bi još uvek, po Kuhnu, jezgro krize. U jednoj zreloj nauke – aastronomija je to postala u anticko doba – vanjski faktori, koji su već napomenuti bili suod najvećeg znacaja prilikom odredivanja kada je došlo do sloma, lakoce prepoznavanjatoga sloma, kao i podrucja u kojem se prvi put dogodilo (s obzirom da mu se poklanjalaposebna pažnja). Mada izvanredno važna, pitanje te vrste prelaze granice ovoga ogleda.294 Ibid.str. 114.295 Ibid.str.118.258U svakom slucaju ovo je jedan primer složenosti uslova koji dovode do promijeneparadigme, ali ono što nam se cini bitnim jeste da je ipak glavni uzrok krize sadržan usamoj teoriji. Možda bi smo ovdje mogli pronaci još jednu paralelu vezanu za ovajkopernikanski obrat koji je izazvao polemiku izmedu, uglavnom, racionalista i empirista.To je Aristotelova anticipacija Kopernika u trecem vijeku pre naše ere. Tako Kuhnkonstatira: »Cesto se kaže da je grcka nauka bila manje deduktivna i manje nošenadogmom i da je heliocentricna astronomija mogla da zapocne svoj razvoj osamnaeststoljeca pre nego što se to stvarno dogodilo. Ali, to predstavlja zanemarivanje citavog

povijesnog konteksta. Kada je Aristarhova sugestija bila ucinjena, uveliko razumnijigeocentricni sistem nije imao nikakve potrebe za koje bi se moglo zamisliti da bi ihheliocentricni sistem mogao ispuniti. Citav razvoj ptolomejske astronomija, kako njenepobede tako i porazi, padaju u stoljeca iza Aristarhovog predloga. Osim toga, nije bilonikakvih ociglednih razloga zbog kojih bi se Aristarh uzimao ozbiljno. Cak i Koeprnikovrazradeni predlog nije bio niti jednostavniji ni tačniji od Ptolomejeva sistema .Promatracke provere koje su stajale na raspolaganju, što cemo vidjeti u nastavku, nisupružale nikakvu osnovu za odlucivanje izmedu tih sistema. Pod takvim okolnostima jedanod faktora koji je odveo astronome Koperniku ( a koji ih nije moga odvesti Aristarhu ) bilaje ona priznata kriza koja se u prvom redu i može smatrati odgovornom za inovaciju.Ptolomejeva astronomija nije uspjela da riješi probleme te krize; došlo je vrijeme da sepruži prilika konkurentu.«296Ovaj primer pokazuje da paradigma ustvari predstavlja okvir unutar kojefunkcioniraju teorije sa svojim “alatom” za istraživanje i razumijevanje problema. Filozofinauke su ne jednom dokazali da na jedan dani skup podataka uvek može da se postaviviše od jedne teorijske konstrukcije. Povijest nauke ukazuje cak da nije ni mnogo teškoda se takve zamjene smisle, narocito u ranim razvojnim stadijima jedne paradigme. No, tosmišljanje zamjena, za Kuhna, upravo je ono što naučnici rijetko preuzimaju, izuzevtokom pred-paradigmaticnog stupnja razvoja njihove nauke i u veoma specijalnimprilikama u toku njene dalje evolucije. Sve dok su uroda koje nam jedna paradigma pružau stanju da rješavaju probleme koje ta paradigma definiše, nauka se krece najbržimtempom i prodire najdublje samouvjerenom upotrebom tih oruda. Razlog je jasan. Kako uproizvodnji tako i u nauke – mijenjanje oruda predstavlja takvu ekstravagantnost kojutreba rezervirati za onu priliku kada to bude neophodno. Znacaj kriza sastoji se u tome štoone ukazuju da je došlo do prilike za izmjenu oruda.Dalje, promijene paradigme jedne sa drugom za Kuhna je uvek potpuna i disjunktna.Sami primeri koji su dovele do krize imaju razlicitu interpretaciju izmedu stare i noveteorije tj. jedna to promatra kao nerješivu zagonetku a druga kao kontraprimer. Takoimamo: »Osim onih koji su iskljucivo, svaki problem koji normalna nauka vidi kaozagonetku može, sa druge tačke gledišta, da se vidi kao kontraprimer, pa tako i kao izvorkrize. Kopernik je video kao kontraprimere ono što je većina drugih sledbenika Ptolemejavidjela kao zagonetke u susretu izmedu promatranja i teorije. Lavoazije je kaokontraprimer video ono što Pristli video kao uspješno razriješenu zagonetku u artikulacijiteorije flogistona, A Einstein kao kontraprimere ono što su Lorentz, Fidgerald i drugividjeli kao zagonetke u artikulaciji Newtonove i Maxwellove teorije. Štaviše, ni postojanjekrize samo po sebi ne pretvara zagonetku u kontraprimer.«297Za Kuhna sve krize zapocinju zamagljivanjem paradigme, iz cega proistjecelabavljenjem pravila za normalna istraživanja. Za njega sve te krize završavaju uglavnomna sledeca tri nacina:296 Ibid.str. 125.297 Ibid. str.131.2591) Ponekad se normalna nauka na kraju pokaže sproobnom da obradi problem kojiizaziva kriza.2) U drugim prilikama se opire rješenju u okviru normalne nauke pa i novimradikalnim prilazima. Problem se registrira i ostavlja na stranu za neka buducageneracije da ga riješi upotrebom nekog savremenog pristupa.3) Najzad, onaj slucaj kada se kriza može zaoštriti nastajanjem novog kandidata zaparadigmu. U tom slucaju, za razliku od prethodna dva, radi se pre orekonstrukciji dane oblasti na osnovu novih stavova.Ono što bi nama bilo interesantno u ovom razmatranju jeste cinjenica da promenaparadigme odnosno u rješavanju krize povlaci za sobom i neke filozofske analize. Kuhnkaže: »Ovu vrstu neuobicajenog istraživanja cesto, mada nikako ne uvek, prati još jedna.Mislim da su se naucnici, posebno u periodima priznate krize, okretali filozofskoj analizikao sredstvu za rješavanje zagonetki onog podrucja kojim se bave. Uopše uzevši,

naučnicima nije bilo neophodno niti su ono htjeli da budu filozofi. Zapravo, normalnanauka obicno drži kreativnu filozofiju na odstojanju, verovatno s dobrim razlogom…Nije nimalo slucajno da je iskrsavanju njutonovske fizike u 17. stoljecu, kao i teorijerelativnosti i kvantne mehanike u 20. stoljecu, trebalo kako da prethode tako i da ih pratefundamentalne filozofske analize njima suvremen istraživacke tradicije. Takođe nijeslucajno da je u oba ova perioda tzv. misaoni eksperiment trebalo da igra tako kriticnuulogu u napredovanju istraživanja. Kako sam drugdje pokazao, analiticko misaonoeksperimentiranje, kojeg ima tako mnogo u Galilejcevim, Einsteinovim, Bohrovim idrugim spisima, savršeno je sracunato da staru paradigmu izloži postojecem znanju nanacine koji ce izolirati korijen krize sa takvom jasnocom koja se ne može protici ulaboratoriji.«298Vratimo se izgradnji novih teorija i paradigmi. Već iz same klasifikacije odgovora nakrizu koju smo naveli slijedi i klasifikacija pojava koji omogucavaju razvoje teorije. Kuhnih klasificira u tri grupe: »Postoje, u principu, samo tri vrste pojava o kojima se možerazviti nova teorija. Prva se sastoji od pojava koje su već dobro objašnjenje postojecimparadigmama i one rijetko kada pružaju motiv ili polaznu tačku za izgradnju teorije. Ako toipak cine, kao što je slucaj sa tri cuvene anticipacije o kojima je disugaoirano na krajuodjeljka VII, teorije do kojih se dode rijetko kada se prihvacanje, s obzirom da priroda nepruža nikakvu osnovicu za odabiranje. Druga klasa pojava sastoji se od onih cija je prirodanaznacena postojecim paradigmama, ali ciji se detalji mogu razumjeti samo kroz daljuartikulaciju teorije. To su one pojave prema kojima naučnici dobar deo vremenausmjeravaju svoje istraživanje, mada to istraživanje ima za cilj artikulaciju postojecihparadigmi pre negoli smišljanje novih. Samo onda kada svi pokušaji artikulacije propadnunaučnici se srecu sa trecom vrstom pojava, sa priznatim nepravilnostima cija jekarakteristicna crta tvrdoglavo odbijanje da budu obuhvacene postojecim paradigmama.Samo ova vrsta daje povoda nastanku novih teorija. Paradigme pružaju svim pojavama,izuzev nepravilnostima, njihovo teorijski odredeno mesto u znanstvenikovom vidnompolju.«299Što se tice dosega paradigme i njene sveobuhvatnosti on je opšti jer predstavlja okvir.Ono ne samo da se odnosi na samu teoriju i izbora problema nego i na samo posmatranje.Kuhn, suprotno mišljenju logickog pozitivizma koji je zastupao tezu neovisnosti motrenjakoji omogucava dosezanje obektivnih empirijskih cinjenica, pretpostavlja da i opažanjemora, već u samom startu, bude “udešeno” odredenom paradigmom.300 Sve ovo može daizgleda, kako kaže Kuhn, razumnije ako se ponovo sjetimo da ni naučnici ni laici ne298 Ibid. str 141.299 Ibid. str. 151.300 Pogledati u dodatku podrobnije o ovom problemu. Vidi “Neodlucivost motrenja”.260uce da vide svet u komadima ili deo po deo. Izuzev kada su sve konceptualne imanipulativne kategorije unapred pripremljene – recimo za otkrivanje nekog dodatnogtransuranskog elementa ili za hvatanje prizora neke nove kuce – kako znanstvenik tako ilaik biraju i svrstavaju zajedno citava podrucja iz ukupnog toka iskustva. Dete kojepremješta rijec “mama” sa svega što je ljudsko na sve što je ženskog pola, a onda na svojumajku, ne uci samo što “mama” znaci ili koje njegova majka. Ono istodobno uci neke odrazlika izmedu muškog i ženskog roda, kao i nešto nacinima na koje ce se prema njemuponašati svi osim jedene osobe ženskog pola. Njegova reagiranja ocekivanja verovanja –zapravo veliki deo njegovo opažanog sveta – mijenjaju se na odgovarajuci nacin. Na istinacin kopernikanci, koji su Suncu oduzeli njegovu tradicionalnu titulu “planeta”, nisu samouocili što “planeta” znaci ili što je to Sunce. Naprotiv, oni su tankome jenjali znacenje“planete” da bi ta rijec i dalje mogla da pravi korisne distinkcije u jednu svetu gdje su svanebeska tijela, a ne samo Sunce, videni drugacije nego ranije. Ista primedba može seuciniti u vezi sa bilo kojim od naših ranijih primera. Vidjeti kisik umesto deflogistovanogzraka, kondenzator umesto Lajdenske boce ili klatno umesto ogranicavanog pada, samo jedeo jednog integralnog pomjerana u naucnikovom videnju velikog broja povezanih pojava.Paradigme odreduju velika podrucja iskustva u isto vrijeme.

Na kraju ove kratke analize Kuhnove »Strukture naučnih revolucija« obratimopažnja na još jednu bitnu stavku odnosa izmedu stare i nove teorije, odnosno stare inove paradigme. U razmatranju ovog problema Kuhnovo stajalište je potpuno drugacije oddrugih stajalište, kao što je Popperovo ili stajalište logickog pozitivizma. Naime, onpotpuno radikalizira stvar ukidajuci bilo kakav kontinuirani razvoj postavljajuci, naprimer, odnos izmedu stare i nove teorije ili paradigme u nesumjerljivom odnosu. Evokako Kuhn to objašnjava: »Na prvom mestu, zastupnici rivalskih paradigmi cesto se neceslagati oko liste problema koje mora da razriješi bilo koji kandidat za paradigmu. Njihovistandardi ili njihove definicije nauke nisu iste…. Ne radi se, ipak, samo onesumjerljivosti standarda. Pošto se nove paradigme radaju iz starih oni obicno ukljucujumnogo od onog rjecnika i aparata, kako konceptualnog tako manipulativnog, koje je ranijekoristila tradicionalna paradigma. Ali, nove paradigma rijetko koriste ove pozajmljeneelemente na onaj sasvim tradicionalan nacin. U okviru nove paradigme stari termini,pojmovi i eksperimenti ulaze u nove medusobne odnose… Radeci u razlicitim svjetovimadve grupe znanstvenika vide razlicite stvari i onda kada sa iste tačke gledaju u istompravcu. To opet ne znaci da one mogu da vide što god im se svida. Obe grupe gledaju nadati svet, a ono što gledaju nije se promijenilo. Ali, u nekim oblastima one vide razlicitestvari i vide ih u razlicitim medusobnim odnosima. To je razlog što neki zakon, koji jednojgrupi znanstvenika ne može da bude cak ni demonstriran, može drugoj grupi ponekad daizgleda intuitivno ocigledan. To je podjednako razlog zašto jedna ili druga grupa pre negošto se mogu nadati da ostvare potpunu komunikaciju, moraju da iskuse ono preobracanjekoje smo nazvali pomjerane paradigme. Baš zato što se radi o prelasku izmedunesumjerljivih stvari taj prelazak izmedu rivalskih paradigmi ne može pod djelovanjemlogike i neutralnog iskustva da se obavi korak sada a korak donije. Kao i geštaltprebacivanjeon se mora dogoditi ili odjednom (mada ne nužno u jednom trenutku) ilinikada.«301Ovdje se legitimno postavlja jedno pitanje; dali to znaci, pošto su rivalske teorijenesumjerljive i da svaka govori svojim jezikom, da ne možemo govoriti o razvojunauke? Da li to znaci da mi samo mijenjamo našu interpretaciju koja je pogodnija uodnosu na staru? Ovo bi, dakako, znacilo direktan ulaz u konvencionalizam. Kuhn daje, uprincipu, negativan odgovor na ovo pitanje i zalaže se za ideju progresa u nauke, možda301 Ibid.str. 209.261ne linearno i kontinuirano nego skokovito, ali ipak progres kroz revolucije. Ovdjenaglašavamo – kroz revolucije – jer razvoj nauke u periodu normalne nauke jeevidentan, ali ona može da zavara i prenese znacenje evolucije na citavu nauka što jepogrešno. Tako Kuhn kaže: »Medutim, ništa od onoga što je receno, ili što ce biti recenone cini da to bude proces evolucije prema ma cemu. Ta praznina je neizbježno uznemirilamnoge citatelje. Mi smo svi duboko naviknuti da vidimo nauka kao takav poduhvat kojineprekidno vuce nekom cilju koji je unapred postavljen od strane prirode.«302Dakako, on ovdje posebno kritizira povlacenje analogije izmedu teorije evolucija i toonih teleoloških sa evolucijom nauke. Bilo kakav teleološki princip rasta nauke kacilju potpune istine za Kuhna je potpuno deplasirana. Ono što je za Kuhna razvoj naukejeste prirodno odabiranje, govoreci Darvinovim rjecnikom, izmedu rivalskih paradigmi.Tako on kaže: »Cist rezultat jednog niza takvih revolucionarnih odabiranja, razdvojenihperiodima normalnog istraživanja, jeste izvanredno prilagoden skup instrumenata kojenazivamo modernim znanstvenim znanjem. Sukcesivni stupnjevi tog razvojnog procesaoznaceni su povećavanjem artikulacije i specijalizacije. A citav taj proces mogao sedogoditi kao što sada pretpostavljamo da se odigrala biološka evolucija, bez pomoci nekogpostavljenog cilja, neke trajno utvrdene znanstvene istine, gdje bi svaki stupanj u razvojunaučnog znanja predstavljao sve bolji i uzorniji primer.«303Još jednom ponovimo, umesto ideje da je znanstveni napredak teleološki (svrhovit)proces, tj. onaj koji ima svoj cilj, moramo misliti o napretku kao što to cini Darwinovarazvojna teorija. Prema tome, ne postoji postavljeni cilj trajno odredenje znanstvene istine,već “pojašnjavanje” i “specijalizacija”. Na kraju ovog kratkog razmatranja dašcemo kratki

rezime.

b. Opce naznake Kuhnovog pozicija

Kuhnova Struktura naučnih revolucija je verovatno najzanimljivije djelo koje jestvorilo nemire u filozofiji nauke u ranim 60-tim. Popis sadržaja ovog djela pokazujerazvojnu shemu za naučno podrucja u osnovnim naukema. Ova vrsta strukturiranjacini filozofsko citanje osobito teškim, s obzirom da je za citanje jedne teme potrebno uzetiu obzir sve odlomke koji su razbacani po knjizi.Prvi odlomak zapocinje sa mnogo puta ponovljenom recenicom koja ukratko opisujeo cemu se radi u knjizi »Povijest, gledana kao spremište za nešto više od anegdote ilikronologije, može proizvesti presudno promenu o slici nauke koju sada imamo«. Kuhnovdje govori o dva nacina pisanja povijesti nauke. Za stariju, povjesnicarsku tradiciju,glavni cilj je da bolje razumije suvremenu nauka na nacin da izloži njen istorijski razvoj.To se trebalo uciniti tako da se otkriju elementi današnje nauke, u starijim tekstovima naprimer, njene pojmove, teorije, eksperimentalne metode itd., i tako da se oni slože ukronološku pripovijest. Krajnja slika naučnog razvoja bila je obavezno nagomilavanje:nauka raste korak po korak na nacin da delove znanja nadodava na one koji su već namestu. Ali ovaj nacin pisanja povijesti iskrivljuje prezentiranje starije nauke tako daprojektira današnju nauka u prošlost. Umesto toga, ako slijedimo posebno model A.Koyrea “novi nacin pisanja povijesti nauke” pokušava povijesnu cjelovitost nauke usvom vremenu. Detaljno receno, pojmovi, problemi u istraživanju i standardi uocjenjivanju starije nauke moraju se rekonstruirati na povijesno prikladan nacin. Upravo302 Ibid. str. 234.303 Ibid. str. 236262je cilj Kuhnovog glasovitog djela bio da skicira novu sliku nauke tako da razjasni nekeimplikacije novog nacina pisanja povijesti.Slika nauke koja izranja iz ove historiografije sastoji se od razvojne sheme zaznanstvene discipline. Pre nego što sazriiju, naučno podrucja koja nastaju uglavnomsu okarakterišena prepirkama izmedu škola koje se natjecu. Ovo natjecanje može nakoncu završiti kao jedna od grupa iznese uzorno rješenje problema istraživanja sa dvekarakteristike: da je dovoljno novo tako da privuce clanove ostalih škola, i da budedovoljno otvoreno da ostavi dovoljno zanimljivih problema za daljnji znanstveni rad. Ovimodeli rješavanja se zovu paradigme i one služe kao indirektni vodic u istraživanju urazdoblju koje slijedi. To razdoblje naziva se “normalna nauka”, a ovo razdobljekarakteriše široka suglasnost izvršitelja podrucja o osnovnim pitanjima i stoga posebannacin istraživanja.Normalne nauke uvek se suocavaju sa anomalijama tj. sa fenomenima iliproblemima koji se ponašaju suprotno sa ocekivanjima koje je ponudila paradigma Inace,anomalije ne sumnjaju u valjanost vodecih propisa normalnog istraživanja. Ali podposebnim okolnostima mogle bi staviti pod sumnju i samu paradigmu i tada one protaju“znacajne anomalije”. Tada se praksa nauke mijenja opet u “neobicnu nanosit” ili“nauka u krizi”. Neobicna nauka poboljšati ili cak srušiti propise koji obvezuju. Njenoistraživanje se usredotocuje na znacajne anomalije i njihov kontekst i ako ovo istraživanjevodi do nove teorije, koju je naučno zajednica prihvatila zato što može voditi do novefaze normalne nauke, pojavljuju se znanstvene revolucije. U Kuhnovom smislu,znanstvene revolucije su »dopune koje uništavaju tradiciju djelatnostima koje ogranicavajutradiciju normalne nauke«. Detaljnije, u naučnoj revoluciji prihvacena teorija jeodbacena u zamjenu za novu. Odbijanje je popratila promena problematicnog podrucja istandardnih rješenja koji su povezani s njim i ponekad profinjena promena u osnovnimznanstvenim pojmovima. Revolucije se takođe mogu opisati kao promene sveta u kojemse radi znanstveni rad. Kuhn sažima te znacajke revolucije u pojam “nesumjerljivosti”(neusporedivosti). U samom djelu ovaj pojam nije u potpunosti jasan, zato je bio predmetmnogih kritika i nesporazuma i većina Kuhnovih filozofskih djela koja su nastala kasnije

pojašnjava i daje daljnje objašnjenje pojma neusporedivosti.Zbog nesumjerljivosti, moramo, prema Kuhnu, ponovo razmisliti o pojmunaučnog napretka. Prvo, napredak nije nagomilavanje, zato što protaje promene pojmatokom revolucije. Nadalje, Kuhn negira da je znanstveni napredak pristup istini i umestozavaravanja da je znanstveni napredak teleološki (svrhovit) proces, tj. onaj koji ima cilj,moramo misliti o napretku kao što to cini Darwinova razvojna teorija. Prema tome, nepostoji “postavljeni cilj, trajna odredena naučno istina” već “pojašnjavanje ispecijalizacija”.Kuhnova teorija naučnog razvoja ima i svoj filozofski znacaj jer se onasuprotstavljala mnogim filozofskim uvjerenjima o nauke u ranim 1960-tim. Ovakvistavovi impliciraju neodrživost onih formi realizma koje tvrde da nauka, barem otprilikeopisuje što je u stvarnosti oko nas, neovisno o promatracima. Umesto toga, teorije opisujusvet u obliku pojmova koji su moguci povijesno i koji se u buducnosti mogu promijeniti,Nadalje, zbog ovih promena u osnovnim znanstvenim pojmovima, klasicno shvatanjeredukcionizma je teško održivo. Prema ovom shvatanju, teorije mogu biti smanjene natemeljne teorije redefinišenjem njihovih pojmova uz pomocu pojmova “smanjujuci” teorije(reducing theory) i onda izvodenjem njihovih zakona iz zakona te teorije, nadopunjuje seredefinišenjem i po mogucnosti granicnim uslovima. Ali ako nesumjerljivost prevladaizmedu nekoliko upitnih teorija, reduciranje se ne može održati, jer su neke od traženihredefinicija blokirane uz pomoc promene znacenja. U stvari, kao što je postalo jasno u263Kuhnovim radovima nakon Strukture, medusobna ne prevodivost nekih kljucnih termina jeobilježje neusporedivosti izmedu teorija.Mnoge tvrdnje iz Struktutre naučnih revolucija razlikovali su se od Popperovefilozofije kritickog racionalizma. Na primer, praksa normalne nauke koju je Kuhnopisao može izgledati kao loša nauka, zato što nije usmjerena ka kritickom testiranjuvodecih pretpostavki, već kao kvazi-dogmatskom iskorištavanju njenih potencijala. Ipak,prema Kuhnu, kriticko procjenjivanje temeljnih teorija je ograniceno na razdobljeneobicnih nauke, i cak tada praksa nauke nije samo pokušaj da se krivotvore teorijetako da se suoce sa osnovnim izjavama o prirodi, kako bi Popper htio. Rade, procjenateorije je uvek komparativni proces u kojoj se dve (ili više) teorija usporeduju s obziromprema njihovim saznajnim mogucnostima, posebno prema tome da li se mogu nositi saznacajnim anomalijama iz kojih je krizno stanje nastalo. Sa ovog gledišta teorija koju jeopisao Popper je stereotip koji nije naden u aktualnoj povijesti nauke.Još jedna posledica Kuhnove teorije je uklanjanje ideje da je nauka vodenaznanstvenim metodama, skup pravila koji se moraju strogo pratiti. Najviše radi pocetnogutjecaja Bacona i Descartesa, ova ideja je dominirala pri razumijevanju moderne naukeod njenih pocetaka. Ali prema Kuhnu, ono što poglavito vodi naučnom istraživanju unjegovoj normalnoj fazi su primeri rješenja problema. Njihov se saznajni potencijal zaistraživanje iskorištava, ne samo jasnim (ili potpuno objašnjivim) pravilima, već saimplicitnim analogijama; novi problemi identificirani su pod svetlom onih protignutih, inova rješenja su prosudena kao pravomocna na isti nacin.Kuhn se nije samo suprotstavljao mnogim doktrinama utemeljene filozofije nauke;dodatni faktor koji je ponekad izazvao žestoke reakcije na Strukturu bila su duboka iraširena kriva tumacenja njenih glavnih teza. Kuhn je zato neprestano bio izazvan daobjasni njegove glavne teorije detaljnije i da ih razjasni, uslijed cega se njegova pozicijatakođe promijenila u nekim vidovima.U pocetnim reakcijama na Strukturu naučnih revolucija , glavna meta kritika biloje shvatanje paradigme, na koju se dvosmisleno gledalo. Kuhn je objasnio da nacin darazlikuje uži smisao paradigme, kao primer rješenja problema, od šireg smisla kojiobuhvaca sve komponente naučnog konsenzusa, “matricu discipline”. Potonjeukljucuje, medu ostalim, znanstvene vrednosti (kao tačnost, doslednost, produktivnost,svrhovitost) koji djeluju neprestano, ali koji su posebno vidljivi dok se bira teorija. Poštoove vrednosti samo vode, a ne odreduju koja ce se teorija odabrati, pojedini se

naučnici ne mogu složiti oko procjene teorije, bez da je itko od njih iracionalan. Ovopotonje bilo bi posledica ako bi se izbor teorije odredeo nekim skupom pravila koji bidefinišeli kanon znanstvene racionalnosti.Najznacajnija promena u Kuhnovoj poziciji bila je ona iz nadmocnog opisaznanstvene revolucije u Strukturi u smislu vizualnih metafora, u opisu pomocu jezicnogokvira. U Strukturi revolucije su opisane kao vizualni gestalt pomaci a njihov rezultat kaopromijenjen nacin gledanja na svet. Iako su promene znacenja igrale neku ulogu uStrukturi znacenje protaje dominantna tema Kuhnovih kasnijih djela. Ali što je znacenjetermina? Kako je termin povezan sa onim na što upucuje? Kuhn se ne bavi ovim dubokimpitanjima u potpunoj opštosti već samo sa terminima vrsta, poput, na primer, skupneimenice kao “zlato” ili brojive imenice kao “macka”. U nauka, znacenja termina obicnonisu specificirane jasnim definicijama. Ona su utemeljena procesima koji ukljucujunavodenje tipicnih primera o kojima je rijec. Kada su primeri iste vrste navedeni, oni suproglašeni kao slicni, a oni koji ne pripada u istoj vrsti, razliciti. Uz pomoc ove procedure,klasifikacija predmeta može se sagraditi i prenijeti. Termini vrste u klasifikaciji mogu bitipovezani na dva nacina ili se ukljucuju ili ukljucuju.264Delimično prekrivanje je zabranjeno izmedu suprotnih vrsnih termina, nešto je iliplaneta ili zvijezda, ali ne i oboje. Kuhn upucuje na mrežu odnosa u takvoj klasifikaciji kao“strukturu (pojedinacnog) rjecnika”. To je sada znacajka naučnih revolucija, te stoga ineusporedivosti, struktura promena rjecnika za posledicu ima delimičnu neprevodivostizmedu propozicija izraženih pomocu razlicitih leksikona. Promene ove vrste mogu bitipotaknute pronalaskom predmeta koji povreduju princip ne preklapanja tj. predmeta za kojise cini da pripada obostrano razdvojenim vrstama. Predmet ovakve vrste ne mogu seopisati danim rjecnikom, niti se rjecnik može povećati ili razjasniti radi toga da se omoguciopis, veće je delimična reorganizacija ukljucenih kategorija neizbježanPromijeni koju je izazvalo Kuhnovo delio Struktura naučnih revolucija, koja jepre svega predstavljala kritiku shvatanja povijesti nauke, imala je dalekosežneposledice na cjelokupnu filozofiju nauke. Mi smo takođe naveli da ovakav pristupnauke u potpunosti deplasira znanstveni realizma. Kako je ovo pitanje bitno, ako ne ifundamentalno za naučnu saznaju, obratimo pažnja na ovu problematiku usledecem poglavlju.265

15. Realizam u filozofiji nauke

Pre nego što predemo na razmatranje odnosa realizma i filozofije nauke obratimopažnja na samu definiciju znanja i problema uz nju. Da bismo uopše mogli raspravljatio saznaji trebamo prvo vidjeti što je sa pojmom znanja, jer pokušaj odgovora na to pitanjepredstavlja jedan od nužnih uslova za raspravu saznaje opcenito. Od Platona (Teetet) naovamo, uzima se da je znanje opravdato istinito verovanje. Dakle, netko (A) zna da p,gdje je “p” recenica, propozicija ili stanje stvari, ako i samo ako:1) A vjeruje da p2) A-ovo verovanje da je p opravdato3) p je istinitoDakle, trebalo bi da sve što bismo trebali nazvati znanje da zadovolji ova tri uslova.Štaviše, izgleda da nije potrebno postaviti nikakvo daljnje pitanje, odnosno su navedeniuslovi ujedno i dovoljni uslov znanja.Mi se necemo baviti analizom ove uvriježene definicije, koja kao i svaka definicijaima odredene implikacije koje se mogu kriticki analizirati. Obratit cemo pažnja nastavove koji se odnose prema znanju kao mogucnosti i tu bismo mogli naznaciti trikarakteristicna pristupa: realizam, skepticizam i antirealizam.Realizam je pozicija prema kojoj je znanje moguce i u velikoj mjeri dostignuto.Skepticizam je pozicija prema kojoj nikakvo znanje nije moguce. Antirealizam bi bio

nekakav srednji put a pokušajmo to pokazati sledecim primerom.Izgleda da je svatko tko prihvati tvrdnju da nije moguca saznaja o tome kakva jesvet prisiljen prihvatiti i tvrdnju da nije moguca nikakva saznaja. Odnosno, ako znanjene bi bilo znanje o tome kakav je svet, onda naprosto ono ne bi bilo nikakvo znanje.Takođe se cini dosta apsurdnom tvrdnja da ni o cemu ne postoji znanje i da niko ni ocemu ništa ne zna. Dakle, suoceni smo sa dilemom, ili je moguca saznaja sveta onakvogkakav on jeste, ili nije moguca nikakva saznaje uopše. Pa ipak velika većina filozofavjeruju da postoji treci put. Oni koji krecu tim trecim putem nazivaju se antirealisti. Dakle,u osnovi svakog antirealizma leži stav da mi projedujemo znanje, ali da ono nije upotpunosti znanje o svetu kakav jest. Drugim rečima, antirealizam nastaje tako što onikoje skepticke argumente smatraju valjanim nastoje izgraditi “skromniju” poziciju koja bibila daleko otpornija na skepticke argumente. Možda ovo slijedi iz jednostavne cinjenice;ako tvrdimo manje, teže cemo pogriješiti.Dakle, u odnosu na skepticki argumente može se reagirati uglavnom na tri nacina.Ovo cemo pokušati objasniti jednostavnim primerom; neka se pred nama nalazi nekipredmet, na primer jabuka. Prvi je pristup da ustrajemo u tvrdnji da znamo da je ispred nasjabuka, i pokušati dati zadovoljavajuce opravdanje svoga verovanja. Cak ako i neuspijemo dati potpuno opravdanje našem verovanju, možemo tvrditi da opravdanje postoji,ali da ga iz ovog ili onog razloga nismo u stanju dati (realisticka reakcija). Drugo, prihvatititvrdnju skeptika da ne možemo uistinu znati da se ispred nas nalazi jabuka (skeptickareakcija). Trece, izmijeniti tj. oslabiti pocetnu poziciju da znamo da se ispred nas nalazijabuka i zastupati slabiju ali branjiviju tvrdnju da ono što znamo nije to da se ispred nasnalazi jabuka, već da je ono što znamo to da, na primer, imamo predstavu da se ispred nasnalazi jabuka (antirealisticka reakcija). U ovakvoj poziciji antirealizam se može formuliratikao fenomenalizam jer priznaje postojanje znanje o fenomenu a ne o stvari. Relativnojednostavno objašnjenje ovakvo stava može se dati u usporedbi dve propozicije ilirecenice, od kojih jednu izgovara realist a drugu antirealist (fenomenalist) a odnose se na266isti obekt: a) znam da je ispred mene jabuka i b) znam da imam predstavu da se ispredmene nalazi jabuka. Dakako, ovdje se može odmah uociti da je pozicija b) izvjesnija odpozicije a) jer bez obzira što je to ispred nas po sebi ja mogu imati predstavu o jabuci.Odavde bi se moglo zakljuciti da je ovakvim protupkom antirealizam imun naskepticke konta-argumente. Ako tvrdnju o svetu zamijenimo tvrdnjama o svojimpredstavama onda bi mogucnost pogreške, u principu, trebala otpasti. Dakle, zafenomenalizam, znanje postoji no ono nije znanje o tome kakav je svet, već kako je našimosjetilima dat.Zanimljivo je da upravo prihvacanje tvrdnje da znanje može biti samo znanje otome kava je svet nezavisno od nas jeste ono što je zajednicko realizmu i skepticizmu.Obe varijante pretpostavljaju da znanje o jabuci jeste ono znanje koje se odnosi na jabukuispred nas i neovisno od nas. Upravo u toj tački antirealizam odstupa od skepticizma irealizma.Medutim, osnovna stvar nije razjašnjena a to je; tko je u pravu? Ostaje nejasno da lipovlacenje sa realistickog na antirealisticko stajalište predstavlja pobedu znanja nadskepsom, ili pak pobede skepse nad znanjem? Naime, ako “znanje” redefinišemo tako dase od sada pa na dalje ono odnosi samo na ono što se odnosi u našim glavama onda jenjezin znacaj upitan.U ovom kratkom osvrtu na tri pristupa ka znanju kao stavovi koji, ako su valjani,važe za saznaju kako bilo koje stvari, tako i za saznaju svih stvari uzetih u cjelini- svegašto jest. Takođe, trebamo napomenuti da cesto zauzimamo realistican stav u pogledu nekihstvari, a skeptican i antirealistican u pogledu nekih drugih stvari. Za neke stvari smoduboko uvjereni da su doista takve kao što mislimo da jesu, a za neke druge baš i nismo.Cesto koristimo iskaze kao što su “cini mi se da ...”, “izgleda da ...” itd. Isto tako. Nekeopise shvacamo u doslovnom smislu, dok za neke druge opise smatramo da ih treba shvatitiu prenesenom smislu, to jest, da ih uopše ne treba shvacati kao opise. Ovo pokazuje da i na

takozvanoj razini funkcioniranja obicnog mišljenja sva tri pristupa imaju svoje mesto i tose, možda, ne treba promatrati ka psihologizam nego verovatno ima i dublju osnovicunašeg ukupnog pogleda na svet. Teorijska razmatranja imaju svoju inherenciju učovekovom mišljenju i njegovoj težnji ka saznaji obektivnog sveta. Možda korijenovakvih pristupa ka znanju ili saznaji leži u samosvijesti ljudskog mišljenja o egzistencijirelacije subjekta-obekta i njihovom povjerenju o tome da obekt postoji i da je spoznatljiv(realizam), da obekt postoji ali da je nespoznatljiv (skepticizam) i da obekt (možda)postoji ali naša saznaja nije sadržana u relaciji subjekt - obekt nego u relaciji subjekt -fenomen (obekt).U daljnjem delu našeg razmatranja obratit cemo pažnja na još jedan problem,koji ce biti usko poveza i sa realisticki i antirealisticki pozicijama, a to je odnos premanaučnoj slici svet. Ustvari pokušat cemo analizirati razliku izmedu pojavne iznanstvene slike sveta.

a. Naučno slika sveta

Razvoj nauke, a posebno suvremene, iznjedrio je na vidjelo jednu cinjenicu a to jeda postoji razlika izmedu naučnog opisa sveta i opisa sveta koje nam namecesvakodnevno iskustvo. Ako je nauka po svojoj biti, u većoj ili manjoj mjeri, napozicijama realizma onda ce ova razlika izmedu svakodnevnog iskustva i naučnihcinjenica biti plodno tlo za pozicije antirealizma. Eddington je dao možda najboljuilustraciju ovakve situacije. On kaže: »Odlucio sam prihvatiti se pisanja ovih predavanja ipovukao sam svoje stolice svojim dvama stolovima, dvama stolovima! Da, postoje267duplikati svakog obekta oko mene – dva stola, dve stolice, dva pera. (…) S jednim odnjih sam upoznat od najranijih dana. To je obicni obekt okruženja koje nazivam svet.Kako bih ga opisao? On ima protežnost, relativno je postojan, obojen je i iznad svega on jestvaran (…) Stol br. 2 je moj znanstveni stol. Upoznatost s njim je daleko novija i nije mitoliko blizak.(…) Moj znanstveni stol je uglavnom praznina. U toj se praznini nalazerijetko raštrkani elektroni koji jure velikom brzinom, njihov ukupni volumen ne prelazimilijarditi deo volumena moga stola. Usprkos svojoj cudnoj konstrukciji, ipak je to jedansasvim upotrebljiv stol. On drži papir na kojem pišem isto tako dobro kao i stol br. 1. . jerkada na njega položim papir male elektricne cestice strahovitom brzinom udaraju u donjustranu papira, tako da papir stoji na skoro potpuno postojanoj ravni. Ako se nalaktim naovaj stol necu propasti, striktno govoreci, verovatnost da ce moj znanstveni lakat proci krozmoj znanstveni stol je toliko izuzetno mala da može biti zanemarena u svakodnevnomživotu.«304Postoji, dakle, po Eddingtonu dva stola s tim da tu dvojnost moramo shvatitimetaforicno. Tako da bi odluka trebala pasti izmedu dva nacina kako je opisan jedan stol.Pitanje bi bilo koji je nacin opisivanja bolji, prikladniji. I, kada se ovog ili onog razlogaodlucimo za jedan nacin opisivanja, onda se namece pitanje kako shvatiti drugi nacinopisivanja, kakav stav zauzeti prema tom drugom nacinu?Eddington nas ustvari svojim jednostavnim retorickim protupkom dovodi u dilemukoji je stol stvaran. Ako prihvatimo postojanje zdravorazumskog stola, moramo u principuporicati postojanje naučnog i obratno. Ovo sve prelazi u domenu povjerenja premaosjetilima ili rezultatima nauke. Dakako, dodatnu zabunu stvara miješanje opisa izzdravorazumske i znanstvene ravni što dodatno komplicira stvar. Tu komplikaciju relativnocemo lako eliminirati zahtjevom da se opis stola (sveta) izvodi ili u terminimaelementarnih cestica ili terminima uobicajenog zdravorazmskog sveta.Možda bi ovaj podjela na dva opisa sola bio i trivijalan, jer se s pravom možekonstatirati da je stol cjelina sastavljena od delova, kao i svaka druga stvar i ne bi trebalobiti problematicno da se osobine tog stola opisuju preko karakteristika cjeline ili pak prekodelova te cjeline. Zašto bi iskazi; u ugaou se nalazi pisaci stol i iskaz u ugaou se nalazipredmet koji se sastoji od cetiri noge sa plocom, ili pak skupina atoma i molekula koji

imaju takav i takav prostorni raspored koji možemo zvati stolom, bili u takvoj poziciji da semoramo odlucivati koji je iskaz ispravan a koji ne. No, tu ipak postoji jedan dublji problemkoji, tako recimo, suprotstavlja opis neprorednog opažanja od naučnog opisa.Pretpostavimo cak da je u principu moguce svaku od stvari koje susrecemo usvakodnevnom iskustvu prepoznati u opisu stvarnosti datom terminima fizike. Medutim,ostaje otvoreno pitanje možemo li u opisu stvarnosti datom terminima fizike prepoznati isva svojstva stvari koje susrecemo u svakodnevnom iskustvu. Naime, cak i kada bismo upotpunom naučnom opisu stvarnosti i mogli prepoznati svako kvantitativno svojstvostvari iz svakodnevnog iskustva, izgleda da ne bismo mogli prepoznati niti jednokvalitativno svojstvo stvari iz svakodnevnog iskustva. Na primer jedno od kvalitativnihsvojstava stvari koje susrecemo u svakodnevnom iskustvu jeste i to da je stol na primersmede boje. U potpunom fizikalnom opisu stola taj kvalitet nije uopše bitan niti inherentanstolu kao takvom. Dakako, možemo se pozivati na postojanje elektromagnetskih valova saodredenom valnom duljinom ali ono ne odreduje samo po sebi obojenost stola. Dakle,pitanje je gdje se zapravo nalazi “smedost” stola, u samom stolu ili u našim glavama.Odgovor koji nam možda prvi pada na pamet jeste da stol zapravo nije smede boje,već da ga vidimo kao da je smede boje. Medutim, time što smo “smedost” prebacili izstolova u naše glave, nismo “smedost” izbacili iz fizikalnog opisa stvarnosti. Jer, potpuni304 Eddington, La natura del mondo fisico, Bari, 1935268fizikalni opis stvarnosti, da bi bio potpun, mora sadržavati i opis naših glava. A ako našeglave opišemo na “smedost”, time stvar protaje mnogo ozbiljnija i izlazi iz nacina kao štosmo opisali i stol, onda u fizikalnom opisu naših glava opet nema mesta za kontekstaizbora jednog od opisa. Naime, opis cinjenica da mi stol vidimo kao smed dan u terminimafizike nam može reci kakva je površina stola, koji put prelazi elektromagnetni val odpovršine stola do naše glave. Takav opis nam cak može reci što se dogada u našim glavamakada vidimo smedu boju. Medutim, ne može nam reci da mi stol vidimo kao smed.Ukratko, izgleda da nijedan opis stvarnosti ne može zahvatiti takva svojstva kao što je boja,miris, okus, osjecaj topline itd. A da se ne govori o ljubavi, mržnji, slobodi volje, moralnojodgovornosti itd. Jer kao što kaže Russell: »Molekule nemaju boje, atomi ne proizvodebuku, elektroni nemaju okus, cestice cak nemaju ni miris«.305Ovdje se sada pojavljuje pitanje kako znanstveni opis stvarnosti spojiti s opisomstvarnosti koje nam namece obicno iskustvo ili svakodnevno iskustvo. Mada se cinineobicnim ali ovaj problem protaje jedan od bitnih problema mnogih filozofskihrazmatranja. Možemo kao primer navesti sledeca tri karakteristicna problema koja leže uosnovici ovih dilema. Prvo, podjela na primarne i sekundarne kvalitete: primarne kvalitetestvari oko nas su one cije je postojanje obuhvaceno znanstvenim opisom stvarnosti a sveostale su sekundarne. Gdje se nalaze sekundarne kvalitete i da li one uopše postoje? Drugo,determinizam i sloboda volje; znanstveni opisi stvarnosti ili jesu ili bi trebali bitideterministicki, ima li onda ikakvog smisla tvrditi da mi uopše išta odlucujemo? Trece,odnos duha i tijela: buduci da u naučnom opisu ljudskog tijela nema mesta i zaduhovne sproobnosti, kako onda duhovne sproobnosti uopše mogu biti materijalneprirode?Suoceni sa takvom situacijom možemo reagirati na nekoliko nacina. Možemo tvrditida postoje dve nezavisne i ravnopravne stvarnosti. Tako je, na primer, reagiraoDescartes. On je tvrdeo da postoji jedna protežna stvarnost i druga misleca. Ako ne želimoprihvatiti doslovni dualizam, onda smo prisiljeni ili pokazati da su ta dva opisa stvarnostikomplementarna, ili se odluciti koji od njih doista predstavlja opis stvarnosti i prema njemuzauzeti realisticki stav, a onda prema onome drugome zauzeti antirealisticki stav. Tozapravo znaci da u drugom slucaju trebamo tvrditi da neka svojstva i stvari ne postoje,eliminirati ih kao nestvarna. Naime, ako prihvatimo jedan opis, onda sve ono što se javlja udrugom opisu a da se ne može obuhvatiti prvim, trebamo odbaciti kao nestvarno i onda taj“nestvarni višak” drugog opisa preformulirati, na primer, kao privid ili kao instrument zapredvidanje.Nakon što smo vidjeli koji su sve problemi vezani uz odnos pojavne i znanstvene

slike sveta, razmotrimo sada moguce odgovore na pitanje koji je od dva stola stvarni stol;onaj iz svakodnevnog iskustva – br.1, ili onaj znanstveni – br.2? Moguca su cetiriodgovora:(1) Samo jedan stol je stvaran, i to onaj znanstveni. Dakle, realizam u pogledunaučnog opisa stvarnosti, i antirealizam u pogledu stvarnosti kakvu susrecemo usvakodnevnom iskustvu. Saznaje nauke, prema ovakvom pristupu, su dalekopouzdanije od svakodnevnih verovanja. Ako nam stol izgleda takav i takav, a nauka namkaže da nije takav i takav, onda verovanje da je stol takav i takav trebamo odbaciti kaozabludu ili iluziju uzrokovanu nesavršenošcu našeg saznajnog aparata. Tako Galileo, kadaobjašnjava u kojem bi smislu recenica « kretanje je uzrok topline « mogla biti istinita, kaže:»Zato mislim da okusi, mirisi, boje, itd.,što se tice same svari kojoj izgleda da pripadaju,nisu ništa drugo do li cista imena, a postoje samo u osjetilnom tijelu; jer, ako uklonimo živabica, sva ce ta svojstva nestati. (...) Da osim oblika, kolikoce, kretanja, prodiranja i305 B. Russell, “The Relation of Sense-Data to Physics”, u Danto i Morgenbesser 1964.269dodirivanja, u vatri postoji još jedno svojstvo, a to je toplina, uopše ne vjerujem, i držim daje ono u potpunosti naše, jer ako se ukloni tijelo s dušom i osjetilima, toplina ne ostaje ništadrugo doli obicna rijec.«306Isti stav koji Galileo zauzima prema toplini Newton zauzima prema bojama i zvuku:»Homogeno svetlo i zrake koje izgledaju crveno, ili rade, cine da obekti tako izgledaju,nazivam rumeno, ili crveno-cinecim; one koje cine da obekti izgledaju žuto, zeleno, plavo,i ljubicasto nazivam žuto-cinecim, zeleno-cinecim, plavo-cinecim, ljubicasto-cinecim, istovaži i za ostale. I ako bilo kada govorim o svetlu i zrakama kao obojenima ili kao daimaju boju, trebam biti shvacen kao da govorim, ne filozofski i kako treba, već ugrubo ionako kako bi prosti ljudi shvatili sve te eksperimente. Jer zrake, govoreci kako treba, nisuobojene. U njima nema niceg drugog osim izvjesne moci i dispozicije da pobude osjet oveili one boje. Jer kao što niti zvuk u zvonu ili u glazbenoj struni ili u drugom tijelu kojepredstavlja izvor zvuka, nije ništa drugo do li treperece kretanje, i kao što niti u zraku nijeništa drugo do li to kretanje pobudeno obektom, a u osjetilima jest osjet tog kretanja uobliku zvuka, tako niti boje u obektima nisu ništa drugo do li dispozicije za odražavanjeove ili one vrste zraka vjernije od ostalih; u zrakama one nisu ništa do li dispozicije dapobude ovo ili ono kretanje u osjetilim, i u osjetilima one su osjeti tih kretanja u oblikuboja.«307Dakle, toplina, boje i zvukovi postoje samo kao nešto cisto subjektivno; ono što jeobektivno, stvarno, jeste kretanje cestica. Promatrajuci u našem primer slijedi da je Stolbr.2 stvarni, Stol br.1 nije ništa drugo do li nacin na koji mi vidimo Stol br.2 . Prema tome,upravo nam nauka otkriva što je stvarnost koja stoji iza pojava; što jest stvarno a što nije.(2) Samo jedan stol je stvaran i to onaj iz svakodnevnog iskustva, stol br.1 je stvarana stol br.2 nije stvaran. Dakle, antirealizam u pogledu naučnog opisa i realizam upogledu svakodnevnog iskustva. Tako je . na primer, Ernst Mach tvrdeo: »Kada fizicarhoce dodirnuti neko tijelo, ono mu, kao osjetima povezana suma osjeta svjetla i opipa morabiti poznato kao i životinji koja lovi plijen (…) Svi su fizikalni stavovi i pojmovi, skraceneupute, koje u sebi opet sadržavaju druge upute o ekonomicno sredenim, za upotrebuspremnim iskustvima.(…) Ne bi stoga pristajalo ni prirodnoj nauke da u svojimsamostvorenim promenljivim, ekonomicnim sredstvima, molekulama i atomima, vidirealitet iz svake pojave, i zaboravljajuci pri tome na nedavno stecen, mudar oprez svojeodvažnije sestre, filozofije, da na mesto animisticke ili metafizicke postavi “mehanickumitologiju” i da time stvori nekakve “lažne” probleme. Atom može ipak ostati sredstvomprikazivanja pojava, kao i funkcije u matematici.(…) “Ali kako je moguce da se kretanjematoma u mozga objasni svet?” Ovakva nam se pitanja postavljaju. To jamacno nikadanece dovesti do uspjeha, kao što ni iz zakona loma nikada nece proizaci svetljenje igrijanje svetlosti. Ne trebamo žaliti zbog nepostojanja smislenog odgovora na takvapitanja. Tu, naime, niti ne postoji nikakav problem.(…) Svet se sastoji od boja, zvukova,toplina, tlakova, prostora, vremena itd. Koje sada necemo zvati osjetima niti pojavamabuduci da se u oba imena već nalazi jednostrana proizvoljna teorija. Nazovimo ih

jednostavno elementima. Utvrdivanje toka tih elemenata, bilo to proredno ili neproredno,stvarni je cilj prirodne nauke.«308Takođe slikovit prikaz ovakvog stava možemo naci kod poznatog fizicara imatematicara L. Boltzmanna: »Sve su naše ideje i pojmovi, na koncu, samo unutrašnjemisaone slike, ili kada su izrecen, kombinacije zvukova. (…) Pojmovni znakovi kojeformiramo tako imaju samo pojedinacno postojanje u nama: ne možemo suditi o vanjskimpojavama po mjeri naših ideja. Formalno, dakle, možemo postavljati pitanja ove vrste306 G. Galilei, Il saggiatore, iz Prose Scelete, str. 132.-135.307 I. Newton, Optika, knjiga I, poglavlje II, 1953., str 100.308 M. Ernest, Ekonomicna priroda fizikalnog istraživanja, Filozofija nauke, priredeo N. Sesardic, 1984.270postoji li samo materija i je li sila samo jedna od njenih svojstava ili postoji sila neovisnaod materije, ili, suprotno, je li materija produkt sile? Niti jedno od tih pitanja, nemanikakvo znacenje, buduci da su svi ti pojmovi samo misaone slike koje za svrhu imajutačno prikazivanje pojava. (…) U našim misaonim shemama ti su pojmovi u potpunostiodredeni brojevi i smjerovi za geometrijske konstrukcije. Mi znamo kako o njima misliti ikako ih upotrebljavati, tako da možemo protici korisnu sliku sveta pojava. Ono što bimoglo biti stvaran uzrok cinjenica da se svet pojava krece svojim tokom, bi moglo bitinešto što je skriveno iza sveta pojava, pokrecuci ga tim tokom – takvo istraživanje nesmatramo zadatkom prirodne nauke.«309Situacija se u mnogom mijenja u odnosu na prethodne razmatranja i tako kadagovorimo o “malim cesticama koje se krecu velikom brzinom” u ovakvoj interpretacijinemaju nikakvog stvarnog obektivnog smisla. Dakle, ni u kom slucaju ne namjeravamonešto reci o doslovnom postojanju ili nepostojanju “malih cestica koje se krecu velikombrzinom”. Tako i van Fraassen kaže: »da je naučno aktivnost pre aktivnostkonstrukcije, nego otkrica: konstrukcije modela koji moraju biti adekvatni fenomenima, ane otkrica istina o neopažljivom.«310 Moto antirealista u pogledu nauke jest sacuvatipojave (salva phaenomena, save phenomena). Dakle, ono što je primarno, neupitno ipouzdato, ono što treba sacuvati jeste stol br.1, i možemo prihvatiti samo one opise stolabr.2 koji su u skladu sa stolom broj 1. Ono u što imam razloga da verujemo jeste ono štonam je dato u iskustvu – u pojave. Nemamo nikakvih razloga da verujemo u nekunavodnu “pravu stvarnost koja stoji iza tih pojava”. Prema tome, ne smijemo verovationima koji nam kažu da nauka “otkriva pravu stvarnost koja stoji iza pojava iz našegiskustva.”(3) Potpuni skepticizam. Niti jedan stol nije stvaran. Nema dovoljnih razloga zaverovanje da postoji stol br.1, isto tako kao što nema dovoljnih razloga niti za verovanjeda postoji stol br.2. Nemamo prava tvrditi da je i jedan od ta dva stola stvaran. Ne samo danemamo prava tvrditi da iza pojava stoji nekakva prava stvarnost, nego nemamo prava nitiverovati u same pojave. Jer, strogo uzevši, nije iskljucena mogucnost da nas, na primer,obmanjuje zli demon ili da smo zapravo mozgovi u proudama u necijem laboratoriju.(4) Oba su stvarna! Kada se kaže da postoje dva stola, podsjetimo se, to je samometafora kojom zapravo hocemo reci da ono s cime smo suoceni nisu dva razlicita stola,već dva razlicita opisa jednog te istog stola. Nivoi opisa, doduše, jesu toliko udaljeni damožemo steci utisak da to nisu opisi jedne te iste stvari. Ali, taj utisak je pogrešan. Stolbr.1 predstavlja opis stola uzetog kao cjeline, stol je opisan onako kao što on nama izgleda.Stol br. 2 predstavlja opis vrlo malih delova od kojih je stol sastavljen, toliko malih da ihjedan takav perceptivni aparat kao što je ljudski nikada nece moci detektirat. Ako su obaopisa stola istinita, onda su i jedna i druga svojstva stvarna. Tako J.J. Smart kaže: »...znanstveni stol upravo jest zdravorazumski stol. Ono što je razlicito jest naš nacinopisivanja, isto kao što jedna te ista osoba može biti opisana ili kao profesor anatomije ilikao dekan medicinskog fakulteta.«311Medutim, što reci o problemima na koje nailazi stav da je opis sveta kakvog namnamece svakodnevno iskustvo kompatibilan s opisom stvarnosti kakvog nam daje nauka?Konacni odgovori nisu poznati, možda nisu niti moguci, možda su cak i sami problemiprividni, besmisleni. Ipak, mislim da su smjernice za davanje konacnih odgovora slijedece.

Prvo, dihotomija je zasnovana na demokritovskom shvatanju naučnog opisa stvarnosti;neprekidno se tvrdi da u naučnom opisu stvarnosti ne postoji ništa drugo osimnedjeljivih cestica i praznog prostora. Mislim da takvo shvatanje naučnog opisa309 L.Boltzmann, “Theories as Representations”, u Danto i Morgenbesser, 1960. str. 253.310 B. Van Frassen, The Scientific Image, Oxford, Clerandon, 1980.311 J.J. Smart, Our Place in the Universe, Oxford, Blackwell, 1989. str. 50271stvarnosti uopše nije održivo. Takvu sliku stvarnosti su, na osnovu ne baš previšesofisticiranog razmišljanja, stvorili grcki atomisti. Ta slika je u mehanicizmu sedamnaestogstoljeca predstavljala metodološki ideal. Ipak, naučnici su u postojanje atomapoverovali tek u devetnaestom stoljecu. Je li mikrostvarnost u koju je danas opravdatoverovati ista ona u koju je verovao Demokrit? U kom se smislu uopše može reci da jeDemokrit anticipirao rezultate suvremene nauke? Atome se može predstavljati poanalogiji s bilijarskim kuglama, takva analogija može biti i vrlo korisna, medutim, niko netvrdi da atomi doslovce jesu, doduše vrlo male, bilijarske kugle. Tako William Houstonkaže da fizicar danas: »Više ne može slijediti Descartesa kada je rekao “Dajte miprotežnost i kretanje konstruirat cu svet.” Pre ce ga se dojmiti Hamletovo “Ima višestvari na nebu i na zemlji, Horacio, nego što se može i sanjati u tvojoj filozofiji.”«312Drugo, neke cjeline imaju samo ona svojstva koja ima njen deo, na primer, hrpašljunka. Takve, cjeline nisu ništa drugo do li zbroj svojih delova. Medutim, mnogecjeline projeduju i svojstva koja nema niti jedan od delova od kojih su sastavljene. Ako,na primer, za neki motor kažemo da “ima 100 konja”, ne možemo i za svaki vijak iz togmotora tvrditi da ima 100 konja. Takva svojstva cjelina koja nisu svediva na svojstvadelova se nazivaju emergentna ili supervenijantna svojstva. U nauke nema nicega što biporicalo postojanje takvih svojstava. Zašto bismo onda odbacili stav da su naša mentalnastanja zapravo emergentna svojstva naših mozgova? Trece, daleko od toga da je naukarekla svoju zadnju rijec. Mnoge tajne ljudske percepcije još nisu otkrivene. Kako možemounapred tvrditi da znanstveni opis stvarnosti, u principu, ne može zahvatiti naša mentalnastanja. Znanstveni opis stvarnosti ne opisuje svu stvarnost, za sada opisuje samo deostvarnosti. Zašto bismo zbog toga morali zauzeti antirealisticki stav prema onom deluopisa koji nam je do sada poznat? Cak i kada bismo bili sigurni da nauka u principu nemože opisati svu stvarnost zašto zbog toga ne bismo verovali u istinitost opisa onog delastvarnosti kojega može opisati? Ako i prihvatimo nejasnu tvrdnju da nauka može opisatisamo kvantitativne aspekte stvari oko nas. Što s tim? Zašto bismo, zato što su navodnokvalitativni aspekti stvarnosti nedostupni nauke, odustali od znanja o kvantitativnimaspektima stvarnosti?Stoga ne vidim konkluzivnog razloga koji bi nas trebao prisiliti da se odlucimoizmedu dva stola, da se odlucimo koji je stol stvaran a koji nije. Eddingtonov opis stola uterminima svakodnevnog iskustva je opis stvarnog stola, i to opis koji je ocito istinit.Možemo se i trebamo se pitati je li opis stola u terminima fizike elementarnih cesticaistinit, to jest, jesu li fizikalne teorije istinite ili nisu. Medutim, cak i kad bi se ispostaviloda opis stola u terminima fizike elementarnih cestica nije istinit, ne bismo imali na osnovucega tvrditi da je taj opis bio pokušaj opisa nekog drugog a ne tog istog stola. Dakle, nemarazloga zašto bismo prema jednom stolu trebali zauzeti realisticki stav, a prema drugomeantirealisticki stav. Nema razloga zašto bismo prema opisima stvarnosti koji su dani uterminima svakodnevnog iskustva trebali zauzeti realisticki stav, a prema opisimastvarnosti koji su dani u terminima fizike elementarnih cestica zauzeti antirealisticki stav.To jest, što su opisi stvarnosti koje daje suvremena nauka cesto u velikoj mjeri udaljeniod naših svakodnevnih iskustava ni u kom slucaju ne može biti razlog da se premaznanstvenim opisima sveta zauzme antirealisticki stav.U ovom kratkom razmatranju izmedu stavova realizma i antirealizma moramo dodatii stavove onih filozofa koji smatraju da ova dilema uopše ne postoji. Neki filozofi smatrajuda je spor izmedu ove dve struje zapravo pseudoproblem. To bi znacilo da nam se samocini da jedni tvrde jedno, a drugi drugo: ako pažljivije razmotrimo raspravu vidjet cemo dai jedni i drugi tvrde isto. Kad realist tačno kaže što misli pod time da je znanje, znanje o

312 W.V. Houstun, “Description of the Physical World”, u Fogg, 1952. str.29.272tome kakav je svet, i kada antirealist tačno kaže što misli pod time da znanje nije znanje otome kakav je svet, vidjet cemo da obojica pod time zapravo misle jedno te isto. Dakle,spor je, u najboljem slucaju, iskljucivo verbalne prirode. Tako R.L. Goodstein kaže: »Rijeci“stvarnost” možemo dati bilo koje znacenje koje joj odlucimo dati. Reci da ne postojikorenspodencija jezika sa stvarnošcu znaci odluciti da se ne upotrebljava rijec “stvarnost” iizraziti tu odluku s prizvukom novog otkrica o prirodi sveta. I ako pitamo ne postoji lineka Stvarnost iza pojavnog sveta, stvarnost koje je svet naših osjeta samo sijena,moramo odgovoriti da ako smo odlucili promijeniti naš jezi, i govoriti ne o stolovima istolicama, nego o sjenama stolova i sjenama stolica i ono što sada zovemo “sjena” umestotoga zvati “sjena sjene”. Vidimo da je “sjena stolice” složeni termin, a da samoj rijeci“stolica” nismo dali nikakvu upotrebu i da je prema tome “sjena stolice” samo redundantnioblik izraza “stolica”.«313

O Goodsteinovom stavu bi se moglo reci puno toga, ali možemo reci da je ovo ustvaristav konvencionalizma. Ako je sve što se želi reci samo to da je stvar jezicne konvencijekako cemo koju stvar nazivati, onda je stav trivijalno istinit.Možda najpoznatija ilustracija stava da je spor izmedu realizma i antirealizmazapravo pseudospor jeste Carnapov primer dvojice geografa. Dva geografa, jedan realist,drugi idealist, su nezavisno jedan od drugog istražili neko brdo u Africi. Došli su dopotpuno identicnih rezultata npr. položaj, visina, dužina, geološki sastav i starost, itd.Medutim, ne slažu se oko toga da li to brdo doista postoji ili zapravo ono ipak ne postoji.Tako Carnap nastavlja ovu dilemu: »Ne slaganje izmedu dvojice znanstvenika postoji samokada oni više ne govore kao geografi nego kao filozofi, kada daju filozofsku interpretacijuempirijskih rezultata oko kojih se slažu. Tako realist kaže: “ova planina, koju smo nasdvojica pronašli, ne samo da ima utvrdena geografska svojstva koja smo utvrdili da ima,nego je, uz to, i stvarna” a fenomenalist (podvrsta realizma) kaže: “planina koju smopronašli postoji na osnovu neke stvarnosti koju nikada necemo spoznati”. S druge strane,idealist kaže: “naprotiv, sama planina nije stvarna, samo su naše (ili u slucaju solipsistickevarijante idealizma: samo moje) percepcije i procesi svijesti realni.” Ovo razilaženjeizmedu dvojice znanstvenika se ne dogada u empirijskoj domeni, jer postoji punasuglasnost dok se radi o empirijskim cinjenicama. Ove dve teze koju su ovdjesuprotstavljene jedna drugoj idu preko iskustva i nemaju cinjenicnog sadržaja. Niti jednastrana u sporu ne tvrdi kako bi njena teza trebala biti testirana kroz neki sklop odlucujuciheksperimenata, i niti i jedna od njih ne daje nikakve naznake o zamisli bilo kakvogeksperimenta koji bi moga podržati tezu. Naš primer lako može biti generaliziran. Što jeistina za planinu, istina je i za vanjski svet uopše. Buduci da samo cinjenicni sadržajsmatramo kao kriterijum smislenosti iskaza, niti teza realizma da je vanjski svet stvaran, nititeza idealizma da vanjski svet nije stvaran ne može biti smatrana naučno smislenom.To ne znaci da su dve teze neistinite; rade, da uopše nemaju znacenja tako da pitanjanjihove istinitosti ili neistinitosti ne mogu biti niti postavljena.«314Carnapov izazov je daleko ozbiljniji od prethodno navedenog. Naime, Goodsteinsmatra da pitanje o postojanju ili ne postojanju ne prelazi okvire upotrebe rijeci “postoji”,odnosno da se radi samo o jezicnoj konvenciji. Docim, Carnap na pitanje o postojanju ili nepostojanju ne prelazi okvire svjedocanstva za postojanje ili ne postojanje. OvakavCarnapov stav slijedi iz same suštine logickog pozitivizma koga on zastupa, ali se tu ipakmože postaviti pitanje da li je njegova teza održiva. Naime, i ako sve svjedocanstvoukazuje na to da p, zašto bi zbog toga bilo besmisleno pitati se da li p, ili možda ipak ne-p?Ili, ako x predstavlja svjedocanstvo za p , zašto onda tvrditi da znanje zapravo može biti313 R.L. Goodstein, “Language and Experience”, u Danto i Morgenbesser 1960.314 R. Carnap, The Logical Structure of the World & Pseudoproblems in Philosophy, University ofCalifornia Press, 1967.273znanje o x, a ne i o p? Dakako, ova pitanja prevazilaze ovu problematiku jer se odnose nasam stav Carnapa, tj. logickog pozitivizma gdje pitanje o znanju p nema uopše

verodostojnost pitanja, što je opet samo prividno rješenje koje je bazirano na pretpostavcida je ovakav pristup jedino ispravan.

b. Realizam i antirealizam u filozofiji nauke

Rasprava oko realizma i antirealizma u filozofiji nauke pocinje neovisno odgeneralnih filozofskih diskusija, dakako da ova konstatacija mora biti uslovna jer nijedniproblemi u filozofiji i filozofiji nauke se u principu ne mogu promatrati odvojeno. Ovdjese radi o necem drugom, naime pristup problematici je sasvim drugaciji jer ljudi kojirazmišljaju o nauke ne postavljaju pitanja jesu li “stolovi ili zidovi” stvarni ilipredstavljaju tek “puke pojave”. Njih naprosto zanima jesu li znanstvene teorije istinite ilinisu, je li svet doista takav kao što suvremene znanstvene teorije kažu da jesu ili nije tako.Problematika je slicna ali koncepcijski razlicita.Tako možemo razluciti odredene stavove koji se mogu oznaciti kao realisticne iliantirealisticne, s time što možemo napomenuti da sama nauke po svojoj prirodi imatežnju obektivnog opisa stvarnosti pa samim tim po svom optimisticnom opredjeljenjupripada u osnovi realizmu. No, u filozofiji nauke to nije stvar tako jasna i na primer stavda znanstvene teorije treba samo “omoguciti proracune koji su u skladu s promatranjm” a dane treba biti i istinita i predstavlja odredeni oblik antirealizma odnosno instrumentalizma.Instrumentalizam možemo iskazati u sledecem jednostavnom obliku: naučno teorijatreba biti instrument za sistematiziranje i predvidanje pojava. Pojam instrumentalizam prvije upotrebi fizicar Gassendi 1658. god. i moto ovog pravca jeste sacuvati pojave, odnosnoda bi za neku teoriju mogli reci da je dobra dovoljno je da “funkcionira” i potpuno jesvejedno jeli ona istinita ili nije.Ovakav stav ima i odredeno pragmaticno znacenje, jer za neke teorije u nekomstupnju razvoja može biti, cak jedino, instrumentalisticki stav. Ponekad naprosto nemamodovoljno razloga da prema nekoj teoriji na nekom stupnju razvoja zauzmemo realisticanstav. Cesto se, na primer, za newtonovsku fiziku kaže da, iako neistinita, imamo izuzetnovisoku instrumentalnu vrednost. Pitanje je, imamo li ikada dovoljnih razloga da premanekoj teoriji zauzmimo realisticki stav. Instrumentalisti smatraju kako nikada ne trebamozauzeti realisticki stav niti prema jednoj teoriji. Takođe, i prema najboljim teorijama kojeimamo treba zauzeti iskljucivo instrumentalisticki stav. Realisti se slažu oko toga da je zaneke teorije, na nekom stupnju razvoja opravdan samo instrumentalisticki stav. Medutim,smatraju da postoje teorije koje su takve da je prema njima opravdato zauzeti realistickistav. Da postoje i teorije za koje je opravdato verovati da su doslovce istinite. Što više,smatraju da je velik deo suvremenih naučnih teorija istinit, i da svet u velikoj mjerijest takav kao što suvremene znanstvene teorije kažu da jest. Drugim rečima, i realisti iantirealisti se slažu oko toga da je cuvanje pojava nužan uslov kojeg naučno teorijamora ispuniti da bi predstavljala dobru teoriju. Medutim, realisti smatraju da ovo cuvanjepojava nije ujedno i dovoljan uslov koje ga teorija treba ispuniti. Dok antirealisti smatrajukako cuvanje pojava ujedno jest i dovoljan uslov, što u suštini dovodi instrumentaliste iantirealiste u istu poziciju.Oznake instrumentalizma, takođe, možemo naci kod konvencionalizma što opetdovodi u poziciju da možemo pretpostaviti da je u krajnjoj instanci instrumentalizam samojedan od oblika konvencionalizma. Tako Poincare kaže: »Nijedna teorija nije izgledalacvršce utemeljena od Fresnelove, koje je svetlost pripisivala gibanjima etera. Unatoctome, sad dajemo prednost Maxwellovoj teoriji. Znaci li to da je Fresnelovo djelo bilo274uzaludno? Ne, zato što Fresnelov cilj nije bio da sazna postoji li doista eter, sastoji li se onili ne od atoma, krecu li se oni zaista u tom i tom smjeru; njegov je cilj bio predvidanjeoptickih pojava. To pak Fresnelova teorija još uvek dopušta, isto tako danas kao i preMaxwella. Diferencijalne su jednadžbe uvek tačne. Uvek ih možemo integrirati istimprotupcima i rezultati tog integrirarnja uvek zadržavaju svu svoju vrednost.Ali neka se ne kaže da fizikalne teorije tako svodimo na ulogu obicnih prakticnih

recepta; te jednadžbe izražavaju odnose, i ako ostaju tačne, onda ti odnosi zadržavaju svojustvarnost. One nas uce, i dalje kao i nekoc, da izmedu jedene stvari i neke druge stvaripostoji takav i takav odnos, s tom razlikom što smo tu stvar zvali kretanje a sad je zovemoelektricna struja. Ali su ti nazivi bili samo slike kojima se zamjenjuju stvarni predmeti štoce ih priroda od nas vjecno skrivati. Istinski odnosi izmedu tih stvarnih predmeta jedina sustvarnost do koje možemo dopreti, a jedini je uslov da izmedu tih predmeta postoje istiodnosi kao i izmedu slika koje smo primorani staviti na njihova mesta. Ako su nam tiodnosi poznati, nevažno je smatramo li pogodnim da jednu sliku zamijenimo drugom. (…)Kad fizicar utvrdi proturjecnosti izmedu dviju teorija koje su mu jednako drage, onponekad kaže: “Ne zabrinjavajmo se zbog toga, već cvrsto držimo dva kraja lanca, premdasu nam središnje karike sakrivene.” Ovaj argument zbunjenog teologa bio bi smiješan kadbi se fizikalnim teorijama davalo ono znacenje koje im daju laici. U slucaju proturjecnostitrebalo bi barem jednu od tih teorija smatrati pogrešnom. No to više ne vrijedi ako u njimatražimo samo ono što valja tražiti. Moguce je da obe teorije izražavaju istinite odnose i daproturjecnost postoji samo izmedu slika kojima smo odjenuli stvarnost. Onima kojismatraju da previše sužavamo podrucje dostupno znanstveniku odgovaram: ta pitanja kojavam zabranjujemo i za kojima žalite, nisu samo nerješiva već su i iluzorna i lišenasmisla.«315Prema instrumentalistima, vidjeli smo, cuvanje pojava predstavlja cilj nauke.Medutim, u suvremenim raspravama instrumentalisti cesto tvrde kako empirijskaadekvatnost predstavlja cilj nauke316 Razlika je iskljucivo terminološka, ideja je ista.Teorija je istinita ako i samo ako su sve njene recenice istinite. Teorija je empirijskiadekvatna ako i samo ako su istinite one njene recenice koje referiraju na opažljivo. Takovan Fraassen, koji empirijska adekvatnost postavlja za cilj nauka, kaže: »Naučnicinastoje otkriti cinjenice o svetu – o pravilnostima u opažljivom delu sveta«.317 Dakle,podjela na opažljivo i neopažljivo bila ona eksplicitna kao kod suvremenih filozofanauke, bila ona implicitna kao kod filozofa nauke iz 16. st., cini okvir u kojem seodvija diskusija realizma i antirealizma.Pre petnaestak godina americki filozofi Bas van Fraasseen i Larry Laudan su dalinovi impetus antirealizmu u filozofiji nauke, tačnije klasicnoj instrpmentalistickojvarijanti antirealizma. Oni brane stav da je empirijska adekvatnost dovoljan uslov zaprihvacanje naučnih teorija. To jest, da bi se neka naučno teorija smatrala dobromnije potrebno da bude i istinita. I neistinita teorija može biti sasvim dobra. Znanstvenirealisti smatraju da su razlozi za verovanje u empirijsku adekvatnost teorije ujedno irazlozi za verovanje u istinitost teorije. Medutim, prema antirealistima razlozi zaverovanje u empirijsku adekvatnost teorije su razlozi samo za verovanje u empirijskuadekvatnost teorije, a nisu ujedno i razlozi za verovanje u istinitost teorije. Tako vanFraassen kaže: »Moje gledište jest da fizikalne teorije uistinu opisuju puno više od onogašto je opažljivo, ali ono što je važno (what matters) jeste empirijska adekvatnost, a ne istinaili neistina onoga što ide preko opažljivih fenomena (str.64.) Imajuci na umu ovu novusliku teorija, možemo razlikovati dva epistemicka stava koja možemo zauzeti prema teoriji.315 H. Poincare, Nauke hipoteza, Zagreb, Globus, 1989. str. 122,124316 Izraziti predstavnici ovakvog stava su Van Fraassen i Laudan317 Van Frasseen, The Scientific Image, Oxford, Clarendon, 1980, str 73.275Možemo tvrditi da je istinita (tj. da ima model koji je vjerna replika, u svim detaljima,našeg sveta), i tražiti da se u to vjeruje; ili možemo jednostavno tvrditi njenu empirijskaadekvatnost, i tražiti da se vjeruje samo u to. U oba slucaja tvrdimo više (we stick ournecks out): empirijska adekvatnost ide daleko preko onoga što možemo znati u bilo kojemtrenutku. (Nisu ukljuceni svi rezultati merenja; nikada nece biti svi ukljuceni; u svakomslucaju, necemo mjeriti sve što se može izmjeriti.) Ipak, postoji razlika: tvrdenjeemepirijske adekvatnosti je u velikoj mjeri slabije od tvrdenja istine, i suzdržavanje odprihvacanja (istine) oslobada nas, metafizike.«318Ova problematika tj. odnos izmedu realizma i antirealizma u filozofiji naukeprebacuje se i na problem opceg cilja nauke. U poslednjih dvadesetak godina težište

diskusija u filozofiji nauke, kada su u pitanju ova dva stava, premestilo u sferuvrednosti. Disugaoira se o tome što je cilj nauke, istina ili empirijska adekvatnost.Medutim, postavlja se pitanje je li nauka uopše svrhovita, teleološka djelatnost? Može lise uopše govoriti o nekakvom jedinstvenom i konacnom Cilju nauke? Jer, bezprotuliranja konacnog i jedinstvenog cilja, diskusija gubi svaki smisao.Pretpostavka da nauka ima neki cilj izgleda trivijalno istinita. Naime, buduci danapredak nauke predstavlja nepobitnu cinjenicu, i kako je svaki napredak napredakprema necemu, prema nekom cilju, jasno je da i napredak nauke mora biti napredakprema necemu, napredak prema nekom cilju. Ako kažemo da je nauka u poslednjih tristogodina strahovito napredovala, onda smo samim time rekli da su današnje znanstveneteorije, u nekom smislu, bolje od naučnih teorija od pre tristo godina. Medutim, cimsmo rekli da su bolje, prešutno, pretpostavili smo da postoji neko mjerilo, neki kriterijum naosnovu kojega smo ih vrednovali. Kriterijumi napretka u nekoj aktivnosti nije ništa drugo do liisto što i sam cilj te aktivnosti. Logicki nije moguce govoriti o napretku; uspjehu,dostignucu i slicno, ako se ne pretpostavi neki cilj, neka svrha. Dakle, ocito je da naukaima neki cilj, pitanje je samo koji je to cilj.Osim što bez pretpostavke da nauka ima cilj logicki nije moguce govoriti o napretkunauke, bez te pretpostavke nije moguce niti govoriti o racionalnosti nauke. Naime, caki ako se ne složimo oko toga da je nauka najracionalnija od svih ljudskih aktivnosti,izgleda nemoguce poreci barem to da je ona jest racionalna. Medutim, aktivnost koja nemacilja uopše ne može biti racionalna. Jer, racionalnost nije ništa drugo do li biranje najboljihsredstava za protizanje zadatog cilja. Medutim, neki autori smatraju da je moguce govoritio napretku nauke i o racionalnosti nauke i bez pretpostavke da ona ima neki cilj.Izložimo stavove trojice od njih. Iako su im opšti pogledi na nauka razliciti, vezuje ihideja da nauka nema jedinstvenog krajnjeg ciljaThomas Kuhn kao analogan slucaj navodi Darwinovu teoriju evolucije. Kada jeDarwin 1859. objavio “Porijeklo vrsta”, ideja prirodne selekcije više nije predstavljalanikakvu posebnu novost. Medutim, Darwinova teorija je predstavljala herezu utoliko štosu: »Cak i tako izvanredno adaptirani organi, kao što su čovekovo oko ili ruka- organi cijije plan ranije pružao snažne argumente u prilog postojanja vrhovnog majstora i prethodnezamisli – bili proizvod jednog procesa koji se postojano kretao od primitivnih pocetaka, aline prema bilo kakvom cilju.«319Ako nam je već evolucija bioloških organizama potpuno pojmljiva bez pretpostavke osvrsishodnosti evolucije, zašto nam onda, pita se Kuhn, i evolucija naučnih teorija ne bibila potpuno pojmljiva i bez pretpostavke o cilju nauke.Arthur Fine smatra da je diskusija oko realizma i antirealizma u filozofiji naukebesmislena pre svega zato što pociva na neodrživoj pretpostavci o postojanju cilja318 Van Fraassen, Ibid. str. 68,69.319 T. Kuhn, Struktura naucnih revolucija, Nolit Beograd, 1974. str. 236.276nauke. On kaže: »Ali, osim predatosti filozofskim ucenjima, realizam je povezan sinstrumentalizmom necim još bazicnijim – njihovom zajednickom pretpostavkom da jenauka vrsta pothvata koja zahtijeva i / ili dozvoljava generalnu interpretaciju. U tomsmislu, realizam i instrumentalizam su u osnovi hermeneuticki stavovi. A to je njihovapropast, (…) Teži li nauka istini, ili nauka teži samo empirijskoj adekvatnosti? To jeishodište kontroverze izmedu realizma i instrumentalizma. PRO (prirodni ontološki stav) seželi povuci na fundamentalniju razinu i pitati “teži” li uopše nauka. Dakako, to imasmisla u konkretnim slucajevima istraživanja, i konkretni istraživacki timovi sigurno imajuciljeve i svrhe (izvesti bolji eksperiment, riješiti zaostali problem, sagraditi bolji instrumentitd.). Ali samo greška u logici kvantifikatora može od “Oni svi imaju ciljeve.” dovesti do“Postoji cilj kojeg svi oni imaju.” (…) Što onda drugo nego nevaljano rasudivanje možepodržati ideju da cjelokupni znanstveni pothvat ima nekakav “cilj”? (…) Mislim da jenauka kao život. Svakodnevno pokazuje mnoštvo mini-ciljeva. Medutim, potraga zaopštim ciljem, kao i potraga za smislom života, nije ništa drugo do li pobešnjelihermeneuticizam.«320

Russell je smatrao da kozmolški argument za postojanje Boga nije valjan zato što iztoga što svaka stvar ima uzrok ne slijedi i to da sve stvari imaju isti uzrok. Fine istimargumentom, optužbom za pogrešku u logici kvantifikatora nastoji oboriti stav da naukaima jedinstveni i konacni cilj. Iz toga što svaka pojedina epizoda iz znanstvene aktivnostiima cilj ne slijedi i da sve pojedine epizode iz nauke imaju isti cilj.Stvar se dodatno komplicira u odnosu parcijalnih teorija i opce znanstvene teorije kaopostavljanja jasnog cilja kod Michaela Gardnera. Mi se necemo posebno baviti njegovimstavovima ali možemo navesti neke delove njegovog zanimljivog razmišljanja. On smatrada je diskusija oko realizma i antirealizma u filozofiji nauke iz osnove krivo postavljena.Naime, disugaoira se oko toga trebali sve znanstvene teorije interpretirati realisticki ili paksve znanstvene teorije treba interpretirati antirealisticki. Što je po njemu pogrešno. Pravopitanje nije kako treba interpretirati sve teorije, nego kako treba interpretirati koju pojedinuteoriju. Jer, neke teorije treba shvatiti kao istinite, ili barem kao približno istinite, dok nekedruge treba shvatiti kao pogodne instrumente. Dakle, iako Gardner ne dovodi u pitanje samstav da nauka ima jedinstveni cilj, on smatra da se diskusija oko realizma i antirealizma ufilozofiji nauke ne bi smjela odvijati u terminima jedinstvenog cilja i svrhe. Dakako, daovakav stav izgleda logicna i razumljiv jer su mnoge teorije koje su, na primer u početkuimale više model-instrumentalni karakter, (on daje primer Plankovog kvanta, ili Galilejevekrivulje horizontalnog hitca) a kasnije dobivaju oblik realisticne teorije, ili pak obrnuto kaošto je to, pre navedena pozicija newtonovske klasicne fizike. No, problem je samoprividno sklonjen a ne i riješen jer se neumitno postavljaju pitanja kriterijuma po kome ce seneka teorija smatrati realisticnom a koja ne, a to opet zavisi od realisticnog odnosnoantirealisrtickog stava što opet stvar vraca na pocetak.Kao opravdanje da nauka ima svoj cilj navedimo slijedeci primer. Krajem 16. itokom 17. stoljeca astronomi su protepeno odbacili instrumentalisticki stav premaKopernikovoj astronomiji, i prihvatili realisticki. Gardner navodi razloge na osnovu kojihje došlo do te promene. Naime, postojalo je slaganje oko toga koje kriterijume astronomskateorija mora zadovoljiti da bi se mogla smatrati pogodnim instrumentom, a koje još da bi semogla smatrati istinitom. On daje sledecu listu: 1. zadovoljava zakone fizike, 2.konzistentna je s ostalim navodnim znanjem (na primer Svetim pismom), 3. konzistentnaje sa svim opažajnim podacima, 4. sadrži samo odredene velicine, 5. u stanju je predvidjeti320 A. Fine, “Unnatural Attitudes: Realist and Instrumentalist Attachments to Scinece”, Mind vol. XCVbr.378, 1986, str. 149-179277nove cinjenice, 6. ima centralnu hipotezu koju podržava vrlo raznoliko svjedocanstvo, 7. ugranicama je mogucnosti ljudske saznaje.Teoriji koja zadovoljava prva tri uslova opravdato je pripisati instrumentalnuvrednost. Teoriji koja zadovoljava svih sedam uslova opravdato je pripisati istinitost. Akoteorija zadovoljava prva tri i neke od ostalih cetiri uslova onda je ona sigurnoinstrumentalno vredna i možda istinita. Za ono što se ovdje može reci potpuno je svejednojesu li navedeni uslovi valjani ili nisu, je li lista potpuna ili nije. Pretpostavimo, u svrhuargumenta, da je lista idealna u svakom pogledu. Ako prihvatimo stav da je teorija to boljašto zadovoljava više uslova, samim time smo na najboljem putu da prihvatimo i stav danauka ima jedinstveni i konacni cilj. Naime, što reci, zašto je neka teorija bolja akozadovoljava neki kriterijum nego ako ga ne zadovoljava? Cime opravdati postojanje togkriterijuma? Jedino dokazivanjem da zadovoljavanje tog kriterijuma vodi ka krajnjem cilju.Ako prihvatimo stav da je, kada teorija zadovoljava prva tri uslova, dalje svejednozadovoljava li ona i ostale uslove ili ne, onda smo tim prihvatili instrumentalizam. Ukolikosmatramo da zadovoljavanje ostalih uslova ima nužni karakter za teoriju onda smo timeprihvatili realisticki stav, stav da istina jest cilj nauke.Dakako, antirealisti bi osporavali stav da je opravdato smatrati istinitom cak i teorijukoja zadovoljava svih sedam uslova ili pak još nekih dodatnih uslova. Oni bi tvrdili dateorija jest to bolja što zadovoljava više uslova, medutim, tvrdili bi da je teorija to boljasamo u instrumentalnom smislu. I tu pocinje diskusija. Pitanje je jesu li razlozi na osnovuse neke teorije, ili neki njihovi delovi, defacto smatraju istinitima dovoljni da racionalno

utemelje verovanja u istinitost tih teorija ili nisu. Realisti smatraju da ti, ili barem približnoti, razlozi jesu dovoljni da opravdaju verovanje u istinitost teorija, dok antirealisti smatrajuda niti ti, a niti bilo koji drugi, razlozi nisu dovoljni da opravdaju verovanje u istinitostteorije.Stoga nije jasno na osnovu cega Gardner smatra da se, pod pretpostavkomjedinstvenog cilja nauke, prelaz od instrumentalistickog na realisticko shvatanjekopernikanske astronomije ne da objasniti. Gardnerov stav nas upozorava samo na to daformulacije tipa “Naučnici nastoje dati istinite/instrumentalno pogodne teorije”, ili“Svaku predloženu teoriju treba shvatiti kao pokušaj opisivanja cjelokupne/opažljivestvarnosti” ne predstavljaju najbolji nacin formuliranja teza realizma i antirealizma, datakve formulacije nisu baš sasvim jednoznacne i da nisu sasvim prikladne. Naime, realistsvaki prelaz od instrumentalistickog na realisticki stav, ako je opravdan, vidi kaonapredak prema istini – cilju nauke. Antirealist, pak, svaki takav prelaz vidi kaoneopravdan, kao epistemološku grešku. Realist smatra da su razlozi za verovanje da jeteorija istinita ujedno i razlozi za verovanje da je teorija bolja. Dok antirealist smatra ili datakvih razloga nema, ili da, cak ako ih ima, da oni nisu ujedno i razlozi za verovanje da jeteorija bolja. Dakle, postojanje razlicitih stupnjeva prihvacanja teorije jest potpunokompatibilno s realizmom, dok postojanje razlicitih stupnjeva prihvacanja teorije nijekompatibilno s antirealizmom.Ovaj primer pokazuje jednu hibridnu situaciju, slicno kao pre navedenu Gardnerovtezu o smijeni instrumentalizma i realizma, ali u ovom slucaju prihvacanje u odredenojsituaciju dve dihotomicne koncepcije, tj. pod odredenim uslovima realistican odnosnoantirealistican stav.Svaki oblik epistemološkog instrumentalizma u pogledu naučnih teorija,ukljucujuci i van Fraassenov konstruktivni empirizam zapravo predstavlja kombinacijuzdravorazumskog realizma i antirealizma u filozofiji nauke. Svaka filozofska pozicijakoja predstavlja kombinaciju realizma u pogledu neceg i antirealizma u pogledu necegadrugoga mora odrediti granicu do koje je opravdato tvrditi nešto o svetu, i nakon kojaviše nije opravdato išta tvrditi o svetu. Granicu do koje treba biti realist, i od koje na dalje278treba biti antirealist. Dakako, nije dovoljno samo uvesti granicu, njeno uvodenje treba iopravdati. Treba dati razloge na osnovu kojih treba zauzeti realisticki stav prema tvrdnjamas jedne strane granice, dok prema tvrdnjama s druge strane granice treba zauzetiantirealisticki stav. Treba pokazati da granica nije odredena proizvoljno, treba pokazati dagranica jest epistemološki relevantna. Tako epistemološki instrumentalist u pogledunaučnih teorija treba dati razloge na osnovu kojih je opravdato zauzeti realisticki stavprema zdravorazumskim verovanjima, odnosno, razloge na osnovu kojih je opravdatozauzeti antirealisticki stav prema znanstvenim verovanjima, Treba pokazati zaštoinstrumentalisticki stav važi samo za znanstvene iskaze. Zašto, na primer, tvrdnje da ječovek nastao od majmuna, ili da se voda sastoji od vodika i kisika, treba shvatitiinstrumentalisticki dok, na primer, tvrdnje da pada kiša. Ili da Pero stanuje na petom katutreba shvatiti realisticki?Dakle, svatko tko želi dokazati da nauka treba shvatiti antirealisticki, a dazdravorazumsku saznaju treba shvatiti realisticki dužan je (1) uvesti granicu i (2)opravdati uvodenje te granice. Realizam je tu, dakako, u prednosti – nije potrebno nitiuvoditi, niti opravdavati uvodenje bilo kakve granice. Ako bi smo baš htjeli zauzetiantirealisticki stav iskljucivo prema nauke, onda izgleda prirodno granicu uvesti izmedunaučnih i nenaučnih tvrdnji. Medutim, suvremeni antirealisti granicu uvode izmeduopažljivog i neopažljivog. Oni smatraju da je epistemološki relevantna razlika upravoizmedu onoga što čovek može opaziti i onoga što čovek ne može opaziti. U ovomkratkom razmatranju izmedu antirealizma i realizma u filozofiji nauke necemo ulaziti udublju analizu ovakvih stavova koje je najviše zastupa van Fraassen.

v. Istina je nedostižna

Možda najpoznatiji i najjednostavniji argument protiv stava da nauka otkriva sveviše i više istine o svetu jest argument iz pesimisticke indukcije. Argument ide ovako: svedo sada odbacene znanstvene teorije bile su odbacene zato što se pokazalo da nisu istinite,dakle, za ocekivati je da ce se i za trenutno prihvacene znanstvene teorije pokazati da nisuistinite. Ili: niti jedna naučno teorija nije bila prihvacena duže od, recimo, 200 godina,dakle, za ocekivati je da ce i trenutno prihvacene znanstvene teorije biti odbacene u roku odnajviše 200 godina.321Ovim argumentom antirealisti žele dokazati da nauka nikada nece doseci istinu, daje istina jedan nedostižan cilj. Kako je istina nedostižna, tako nema smisla tvrditi dapredstavlja cilj nauke. Kako možemo tvrditi da nauka, kao par excellence racionalnadjelatnost, ima za cilj nešto što se uopše ne može protici? Dakle, treba odustati kako odtvrdnje da nauka zahvaca sve više i više istine o svetu, tako i od tvrdnje da je ciljnauke istina. Antirealisti smatraju da argument iz pesimisticke indukcije rušideskriptivnu komponentu naučnog realizma (da se nauka približava istini), pa ondasamim time i normativnu komponentu (da istina predstavlja cilj nauke – da naukatreba dostici istinu).Znanstveni realist tvrdi upravo to da je svaka od do sada odbacenih teorija biladefinitivno odbacena kada je, i zato što je umesto nje bila prihvacena druga – istinolikijateorija. Argument iz pesimisticke indukcije uopše ne svjedoci protiv deskriptivnog delateza naučnog realizma (da nauka, defacto, zahvaca sve više i više istine o svetu), pasamim time onda ne svjedoci niti protiv normativnog dela teze naučnog realizma –tvrdnje da je istina cilj nauke.321 Ovakav stav, na primer, zauzimaju Newton-Smith.279Ako samo “malo” preformuliramo argument, smatraju znanstveni realisti, izpesimisticke indukcije, on protaje argument iz optimisticke indukcije, i ne samo dasvjedoci u prilog tezi naučnog realizma, već upravo predstavlja dobru formulaciju tezenaučnog realizma. Argument iz optimisticke indukcije bi glasi ovako: sve do sadaodbacene znanstvene teorije su bile odbacene zato što su umesto njih bile prihvacene bolje– istinolikije teorije. Dakle, za ocekivati je da ce i trenutno prihvacene teorije biti odbacenei zamijenjene još boljim teorijama – teorijama koje su još bliže istini. Što znaci, nauka jedo sada napredovala u otkrivanju istine o svetu, pa je za ocekivati da ce to i nastaviti. Akoprihvatimo ovu tvrdnju onda ne možemo zakljuciti ništa drugo nego da je upravo istina onocemu nauka teži, da je istina cilj nauke.Kad bi argument iz pesimisticke indukcije bio valjan, onda bi zacelo pogadaorealisticko shvatanje nauke. Stoga je donekle i razumljivo što ga antirealisti cesto nastojeobnoviti. Tako Larry Laudan navodi impresivnu listu ermpirijskih uspješnih teorija za kojese kasnije ispostavilo da su bile neistinite: » ...teorije o optickom eteru su isto tako imalezaprepašcujuce uspješnih predvidanja. Na primer Fresnelovo predvidanje svetle tačke nasredini sjene od okrugle ploce je bile iznenadujuce predvidanje koje se, kada je bilotestirano, pokazalo ispravnim. Ako se to ne racuna kao empirijski uspjeh, ništa se ne racuna(…) Bilo bi teško pronaci srodnu grupu teorija u tom razdoblju koja je bila tako uspješnakao teorije etera; u usporedbi s njima, atomizam devetnaestog stoljeca (na primer), uistinureferirajuca teorija (prema objašnjenju realista) bio je žalostan promašaj (…) U ovomkontekstu, valja podsjetiti na napomenu velikog teorijskog fizicara J. C. Maxwella da jeeter bio bolje potvrden nego bilo koji drugi teoretski entitet u prirodnoj filozofiji (…)Tvrdnja realista da od teorija koje referiraju trebamo ocekivati da budu uspješne, naprostoje neistinita.«322

Navodenjem takvih primera Laudan želi pokazati da cak niti visoki stupanj istinitostiteorije ne može biti niti nužan, niti dovoljan uslov empirijske uspješnosti teorije. Da nepostoji ama baš nikakva veza izmedu istinolikosti i empirijske uspješnosti teorija. Cime bi,dakako, realisticki stav prema teorijama bio ozbiljno doveden u pitanje. Medutim, Laudanne smatra samo da argument iz pesimisticke indukcije ozbiljno dovodi u pitanje realistickistav prema teorijama. On smatra da argument iz pesimisticke indukcije, samim time što

znanstveni realizam cini neplauzibilnim, ujedno i otvara prostor za antirealistickoshvatanje nauke: buduci da je realizam neprihvatljiv, treba prihvatiti drugu soluciju. Ili,buduci da je diskreditiran stav da istinitost jest cilj nauke, treba prihvatiti stav daempirijska adekvatnost jest cilj nauke.Medutim, moramo biti obazrivi u odnosu na Laudatovo gledište. Naime, to daempirijski uspješne teorije nisu istinite, se utvrdilo upravo tako što se utvrdilo da nisuempirijski adekvatne. Teorije, na primer, optickog etera su se u velikom broju testiranjapokazale kao empirijski uspješne, medutim, podvrgnute novim, razlicitim i oštrijimtestovima su se pokazale kao empirijski neuspješne. Prema tome, buduci da je argument izpesimisticke indukcije u osnovi skepticki argument, on u jednakoj mjeri pogada i realizam iantirealizam u filozofiji nauke. Kad bi argument bio valjan, onda bi ozbiljno dovodeo upitanje kao stav da je cilj nauke istinitost, tako i stav da je cilj nauke empirijskaadekvatnost. Argumentom iz pesimisticke indukcije bi se možda moga dokazivati samopotpuni skepticizam u pogledu nauke, a ni u kom slucaju antirealizam. Stoga argument izpesimisticke indukcije zapravo predstavlja zajednicku brigu realista i antirealista.Karl Popper je smatrao da najbolji dokaz realizma, stava da znanstvene teorije jesu otome kakav je svet, leži upravo u cinjenici da je moguce dokazati da neke znanstveneteorije nisu istinite: »Neke se od naših teorija mogu sudariti sa stvarnošcu: i kada se to322 L. Laudan, Science and Values, University of California Press, 1984.280dogodi znamo da stvarnost postoji; da postoji nešto što nas podsjeca na cinjenicu da našeideje mogu biti pogrešne. I zbog toga je realist u pravu.«323 Ideja je toliko snažna i jasnada je Popper na njoj izgradeo celu svoju filozofiju nauke: iako nikada ne možemo bitisasvim sigurni da naše teorije jesu istinite, barem nekada možemo biti sasvim sigurni danisu istinite. Stoga bi se Popperovo gledište moglo nazvati “krnji realizam”. Naime, onsmatra da uopše ne možemo imati konkluzivne razloge za verovanje da je ijedna teorijaistinita.Pa ipak, koliko god stav da za neke od naših teorija možemo biti sigurni da nisuistinite izgledao prihvatljiv i neupitno istinit, postoji argument kojim se taj stav možedovesti u pitanje; argument kojim se dokazuje da u principu nije moguce dokazatineistinitost velikog broja naučnih teorija. Izgleda da je prvi koji je izložio argument bioPierre Duhem, 1906. Iako se ne bi moglo tvrditi da je argument ikada bio zaboravljen,može se reci da ga je pedesetih i šezdesetih godina W.V. O. Quine doveo u žižu filozofskihinteresa. Stoga se argument cesto naziva Duhem-Quineov argument. Pogledajmo kako gaje izložio sam Duhem: »Fizicar namjerava dokazati netačnost nekog stava. Da bi izveo iztog stava predvidanje neke pojave, da bi izveo eksperiment koji treba da pokaže da li se tapojava ostvaruje ili se ne ostvaruje, da bi interpretirao rezultate tog eksperimenta ikonstatirao da se predvidena pojava ne ostvaruje, on se ne ogranicuje na to da se služispornim stavom; takođe upotrebljava cio jedan skup teorija koje on prihvaca bez diskusije.Predvidanje pojave cije ne ostvarivanje treba da prekine raspravu ne proizlazi iz spornogstava uzetog izdvojeno nego iz spornog stava zajedno s tim citavim skupom teorija. Ako sepredvidena pojava ne ostvari, nije sporni stav jedini stavljen u pitanje nego citav teorijskisplet kojim se fizicar prolužio. Jedina stvar kojoj nas uci eksperiment jest da izmedu svihstavova koji su upotrijebljeni za predvidanje te pojave i za konstatiranje da se ona nijeostvarila postoji najmanje jedna greška; ali gdje leži ta pogreška, to je ono što nameksperiment ne kaže. Hoce li fizicar izjaviti da je ta pogreška sadržana upravo u stavu štoga je želio opovrgnuti a ne drugdje? U tom slucaju on implicitno prihvaca tačnost svihdrugih stavova koji ma se prolužio. Koliko vrijedi njegovo povjerenje, toliko vrijedi njegovzakljucak.«324Dakle, nije moguce utvrditi istinosnu vrednost pojedinih hipoteza jer se one nikadane mogu testirati odvojene od teorijske cjeline u kojoj se nalaze, što naglašava holistickikarakter teorije. Prema tome, ono što se testira, prema ovakvom pristupu, pa onda samimtime što se u nauke prihvaca ili odbacuje nikada nije i nikada ne može biti pojedinahipoteza, već iskljucivo teorijska cjelina. Stoga se ovo gledište u filozofiji nauke i nazivaholizam, od grckog holos, što znaci cjelina. Dakako, postavlja se pitanje koja to cjelina

predstavlja ono što se testira, pa prema tome, i prihvaca ili odbacuje. Quine, vidjeli smo,smatra da je to cjelokupna nauka, Kuhn smatra da je to paradigma. Lakatos smatra da jeto istraživacki program. Laudan smatra da je to istraživacka tradicija. Duhem, vidjeli smo,smatra da je to teorija. Ipak, ako i ima nekakvih važnijih razlika izmedu navedenih autora,svi oni dele u osnovi istu ideju.Možemo reci da argument koji koriste Duhem - Quine u najvećem broju slucajevaizvršio negativan utjecaj. Ustvari, neki autori smatraju da su oni omogucili prodoriracionalizma u nauke. Pokušajmo delimično i ukratko ukazati na neke od problemaprihvacanja ovakvog holistickog stava i navedenog argumenta.Vidjeli smo da je argument, pre svega, usmjeren protiv tvrdnje da cinjenica kakoneka hipoteza nije u skladu s relevantnim svjedocanstvom predstavlja dovoljan razlog zaodbacivanje te hipoteze. Duhem želi pokazati kako “u fizici nije moguc krucijalni323 K. Popper, Conjectures and Refutations, London, Routledge, 1989, str. 17.324 P. Duhem, “Fizikalna teorija i eksperiment”, u N. Sesardic 1984. Filozofija nauke Nolit, Beograd, str 61.281eksperiment”. Poanta argumenta je u tome što ako baš hocemo zadržati tu i tu od, naprimer, pet hipoteza iz sistema koji nije u skladu sa opažanjima, smijemo je zadržati. I totako što cemo ostale cetiri hipoteze odbacivati ili modificirati sve dok celi sistem nedovedemo u sklad s relevantnim svjedocanstvom. Kad je jednom celi sistem u skladu srelevantnim svjedocanstvom, onda je i ona hipoteza koju smo htjeli zadržati došla u sklad srelevantnim svjedocanstvom. Što zapravo znaci da je bilo koju hipotezu uvek mogucedovesti u sklad s opažanjima ili, što bi se svelo na isto, da negativno svjedocanstvo za nekuhipotezu nikada ne predstavlja dovoljan razlog za odbacivanje te hipoteze. Tako Quinetvrdi da: »Bilo koji iskaz može biti smatran istinitim u svim okolnostima, ako izvršimodovoljno drasticna podešavanja drugdje u sistemu. Cak se i iskaz koji je vrlo blizuperiferije (iskustva, opažanja) može smatrati istinitim suoceni s okvirnim iskustvom, ako sepozovemo na halucinaciju ili popravimo odredene iskaze koji pripadaju vrsti zvanoj logickizakoni. Obrnuto, na isti nacin, nijedan iskaz nije imun na prepravke. Predložen je cak iprepravak logickog zakona iskljucene sredine kao sredstvo pojednostavljivanja kvantnemehanike; i kakva je u principu razlika izmedu takvog jednog pomicanja i pomicanja kojimje Kepler nadomestio Ptolomeja, ili Einstein Newtona ili Darwin Aristotela?«325Kontraintuitivni i prilicno sumnjivi zakljucak da je bilo koju hipotezu moguce dovestiu sklad s opažanjima I. Lakatos proglašava metodološkim otkricem. Objašnjavajuci razlikuizmedu “naivnog i sofisticiranog falsifikacionizma” on kaže kako pre svega moramo imatina umu »konvencionalisticko metodološko otkrice da nikakav erksperimentalni rezultat nemože ubiti teoriju : bilo koja teorija može biti spašena od slucajeva koji svjedoce protiv njebilo nekim pomocnim hipotezama, bilo prikladnom reinterpretacijom njenih termina.«326On smatra da se svaki istraživacki program u nauke sastoji od “cvrste jezgre” i“zaštitnog pojasa”. Cvrstu jezgru cine one hipoteze od kojih, u slucaju neslaganja sopažanjima, ne odustajemo već ih dovodimo u sklad s opažanjima tako što mijenjamo ilimodificiramo one hipoteze koje cine zaštitni pojas. Ovaj opis istraživackih programa unauke pretendira i na deskriptivnu i na normativnu valjanost. Lakatos hoce reci i danauka tako funkcionira i da ona tako treba da funkcionira.Možda nije niti potrebno napominjati kako holizam ozbiljno dovodi u pitanjuznanstveni realizam. Kako uopše možemo tvrditi da je cilj nauke istiniti opis sveta, i dasu prihvacene znanstvene teorije barem istinoliki opisi sveta, kada se bilo koji opis svetamože dovesti u sklad s opažanjima, i kada nemamo na osnovu cega tvrditi koji je od višerazlicitih opisa sveta istinit ili istinolikiji, ako je neistinit ili manje istinolik? Isto bi takoonda bilo moguce pokazati kako se bilo koji opis sveta može dovesti u nesklad sopažanjima. To onda zapravo znaci da je stav kako znanstvene teorije istinito opisuju svetlišen ikakvog smisla. Stoga možemo zakljuciti da je svatko tko brani realizam u filozofijinauke obavezan barem pokušati pokazati kako su holisticki zakljucci neprihvatljivi.Osnovu holizma, vidjeli smo, predstavlja tvrdnja da nije moguce imati ikakvosvjedocanstvo o pojedinim hipotezama, već samo o, većim ili manjim, sistemima hipoteza.Holisti žele reci da u situaciji kao što je slijedeca :

(H1 & H2 & H3 & H4 & H5) ? Oobistinjavanje predvidanja O koje slijedi iz sistema od pet hipoteza potvrduje svih pethipoteza. Neobistinjavanje predvidanja O dovodi u pitanje svih pet hipoteza. Štaviše, ishodtestiranja bi trebao u jednakoj mjeri važiti za sve hipoteze iz sistema. Odgovornost za325 W.V.O. Quine, “Dve dogme empirizma”, u Mišcevic i Potrc, 1987.326 I. Lakatos, “Falsifoication and the Methodology of Sceintific Research Programmes”, u Kourany 1987,str 82.282empirijsku uspješnost ili neuspješnost treba naprosto ravnomjerno pripisati clanovimakompleksa.Holisti svoju doktrinu grade na premisi da se hipoteze u razvijenim naukema kaošto je fizika nikada ne mogu testirati odvojeno od pozadinskog znanja, pomocnih hipoteza,dodatnih pretpostavki ili slicno. Sama ta tvrdnja izgleda trivijalno istinita. Doista nije jasnokako bi hipoteze o nastanku svemira ili o subatomarnim procesima, odvojene od ostalihhipoteza, uopše mogle imati logicke posledice koje bi nam nešto govorile o opažljivomdelu sveta. Premisa holistickog argumenta nije sporna. Medutim, ono što jest sporno jestkonkluzija koju holisti izvode iz te premise. Konkluzija njihovog argumenta jeste tvrdnjada se niti jedna hipoteza ne može opovrci iskustvom. Koliko god premisa argumentaizgleda prihvatljiva, toliko konkluzija izgleda neprihvatljiva. Popper, govoreci o stavovimasamog Duhema, tvrdi da u premisi holistickog argumenta nema nicega što bi krucijalnieksperiment cili logicki nemogucim: » ... /holisticka/ kritika previda cinjenicu da akouzmemo svaku od dviju teorija (medu kojima krucijalni eksperiment treba odluciti) zajednosa svim tim pozadinskim znanjem, kao što i moramo, onda odlucujemo izmedu dva sistemakoji se razlikuju samo po dvjema teorijama o kojima se radi.«327Daleko najveću kritiku holizma predstavlja djelo Clarka Glymoura i kao ilustraciju,ne ulazeci u dublju analizu, navedimo neke njegove stavove: »Astronomik u sedamnaestomstoljecu su bili u stanju potvrditi Keplerov prvi zakon samo upotrebljavajuci njegov drugi, ibili su u stanju potvrditi njegov drugi samo upotrebljavajuci njegov prvi. Razumljivo, biloje znacajnih neslaganja i nesigurnosti oko toga jesu li ta dva zakona valjani, ili su greške ujednome kompenzirane greškama u drugome. Sve dok pronalaskom mikrometra iFlamsteedovim motrenjima Jupitera i njegovih satelita, kasno u sedamnaestom stoljecu,Keplerov drugi zakon nije potvrden bez ikakvih pretpostavki o putanjama planeta.Sumnjam da je ovaj primer jedinstven; upravo suprotno: izgleda mi neverovatno da serazvoj i testiranje bilo koje kompleksne moderne u fizici ili u kemiji može shvatiti bezuvažavanja nacina na koji razlicitost svjedocanstva služi odvajanju hipoteza. (str.41) (…)Cak i u okvirima jedne teorije, naučnici cesto tvrde da neki eksperiment ili promatranjsvjedoci o jednoj od hipoteza, ali ne i o ostalima. Kada naučnici odbacuju prethodnoprihvacene teorije cesto odbacuju samo neke njihove delove, dok zadržavaju druge.Kepler je odbacio mnoge detalje kopernikanske astronomije dok je prihvatio dnevnurotaciju Zemlje, kretanja planeta oko Sunca u zatvorenim koncentricnim putanjama, imnoge druge. Newton je odbacio Keplerova objašnjenja iako je prihvatio Keplerovezakone – štaviše, bio je spreman prihvatiti samo dva Keplerova zakona kao propozicijekoje mogu prolužiti kao svjedocanstvo za dinamicku teoriju, smatrao je daje Keplerov prvizakon nedovoljno potvrden bez dinamickog dokaza. Atomisti u devetnaestom stoljecu suodbacili Daltonovo pravilo za utvrdivanje atomskih težina dok su prihvatili njegove zakonekonacnih i višestrukih omjera i aspekte njegovog shvatanja atoma.«328Jedan od najzanimljivijih rezultata njegove analize jest sledeci: ptolomejska ikopernikanska astronomija su sadržavale i mnogo istih hipoteza. Jedna od njih je i, ugruboreceno, da što je neka planeta udaljenija od tačke oko koje kruži, to joj je potrebno viševremena dok napravi jedan krug. Iako je ta hipoteza cinila deo jedne i druge astronomije, uptolomejskoj astronomiji je ona bila naprosto pretpostavljena, nije bila i potvrdena.Medutim, u kopernikanskoj astronomiji je ona i bila potvrdena, naime, bila je izracunljivana odnosu drugih hipoteza koje su bile nezavisno potvrdene.327 K. Popper, Ibid. Str.12.328 C. Glymour, Theory and Evidence, Princeton, Princeton University Press, 1980, str. 46.

283

g. Istina je dostižna

Ka jedan od argumenata koju koriste realisti za potvrdu o mogucnosti dostizanjaistine u nauke jeste odnos uspješnosti i istinitosti. Tako klasicni pragmatizampretpostavlja da je veza izmedu uspješnosti i istinitosti na pojmovnoj razini stvar sinonima,tj. da oni nisu ništa do identiteti. Tvrdnja: “Sva ona i samo ona verovanja koja su uspješnaujedno su istinita”, je istinita na osnovu znacenja pojmova “uspješno” i “istinito”. Uspješnoi istinito naprosto znace jedno te isto. Koje bi to neistinito verovanje moglo voditi uspjehui koje bi to istinito verovanje moglo dovesti do neuspjeha. Uspješnost jest kriterijumistinitosti. Medutim, izgleda da je ona i više od toga, izgleda da uspješnost nije ništa drugodo li sama istinitost. Kada tvrdimo da neko verovanje predstavlja pouzdanu osnovu zauspješno ponašanje, naprosto nema smisla uz to još tvrditi da je to verovanje i istinito.Time što nekom verovanju, uz uspješnost, pripisujemo i istinitost nismo rekli ništa novo,ništa više o tom verovanju. Tako se William James retoricki pita u cemu bi se sastojalaeventualna razlika izmedu uspješnosti i istinitosti: »Pretpostavimo da je neka ideja iliverovanje istinito, kakvu bi to konkretnu razliku cinilo u bilo cijem stvarnom životu? Kakoce ta istina ostvarena? Koja ce to iskustva biti razlicita od onih koja bi se dogodila kada biverovanje bilo neistinito? Ukratko, što je vrednost (cash-value) verovanja ueksperimentalnim terminima?«329Ideja da su uspješnost i istinitost jedno te isto nije se godinama izgubilo naprivlacnosti. Iako je danas niko ne zastupa u tako direktnom obliku, mnogi i dalje u njojnalaze samo inspiraciju. Medutim, s druge strane, niti problemi s kojima je suocena nisuizgubili na snazi. Možda osnovni problem vezan uz identifikaciju uspješnosti i istinitostijeste pitanje pogrešivosti. Naime, ako je neko verovanje samim time što je uspješno ujednoi istinito, onda je u principu iskljucena mogucnost da je ono, iako uspješno, ipak neistinito.Ako je neko verovanje uspješno, onda više naprosto nema smisla pitati jeli ono istinito ilinije, ili ako je neko verovanje uspješno, onda više nema smisla pitati je li svet doistatakav kao što to verovanje kaže da jest ili nije takav. Medutim, izgleda da nije tako, jerkao da i uspješna verovanja mogu biti neistinita. Zato, Bertrand Russell komentiraJamesovo identificiranje uspješnosti i istinitosti slijedecim rečima: »Dakle, verovanje dadrugi ljudi postoje jest, pragmaticki, istinito verovanje. Ali, ako me muci solipsizam, ondasaznaja da je verovanje u postojanje drugih ljudi istinito u pragmatickom smislu nijedovoljna da odagna moj osjecaj osamljenosti: samo uvidanje da cu podbacivanjemsolipsizma bit na dobiti nije dovoljno da me prisili da ga odbacim.«330Tako bi se eventualno dokazivanje da su naša verovanja u svetu istinita pozivanjemne pragmaticki pojam istine zapravo svelo na jeftini trik: dokazali smo da su sa uspješnaverovanja naprosto tako što smo redefinišeli pojam istine. Medutim, to nije ono što smohtjeli dobiti. Ono što smo htjeli dobiti jest garancija da svet jest onakav kao što nam našaverovanja o njemu kažu da jest. Redefinišenje pojma istine nam uopše ne pruža takvugaranciju.Suvremeni neopragmatizam postavlja stvar drugacije s tvrdnjom da ne postojinikakva znacajna veza izmedu uspješnosti i istinitosti. Ovaj stav se u savremenoj literaturibrani na dva nacina. Prvi, nacin tvrdi se da uspješnost ne predstavlja nit nužan niti dovoljanuslov za istinitost. Drugi nacin, tvrdi se da istinitost verovanja uopše ne ulazi u objašnjenjeuspješnog djelovanja. Onda se, na osnovu bilo prvoga, bilo drugoga nacina, dokazuje daistinitost uopše nije potrebna. Ono što je potrebno jest, dakako, uspješnost. Dakle, istinitost329 W. James, PRAGMATISM and four essays from The Meaning of Truth, Cleveland, A Meridian Book,1965.330 B. Russelll, Philosophical Essays, London, Allen & Unwin, 1976, str. 22284tako ne bi bila nedostižna nespoznatljiva, kontradiktorna ili nešto slicno, nego naprostonepotrebna. Ne tvrdi se da bi bilo poželjno imati sigurno istinita verovanja, ali da ih,nažalost, nije moguce imati. Već kad je svejedno jesu li verovanja istinita ili nisu.

Pozivanjem na istinitost verovanja u objašnjavanju uspješnosti ponašanja možda naprvi pogled može izgledati doista suvišno. Može nam se uciniti da time što smo rekli da jenecije ponašanje bilo uspješno zato što je ima istinita verovanja zapravo nismo rekli ništa,da smo izrekli praznu istinu. Medutim, objašnjenje nam može izgledati prazno upravo zbogtoga što je u zdravom razumu toliko duboko ukorijenjena ideja da su istinitost i uspješnostu vezi da nam ta veza izgleda trivijalna.Možda bi mogli reci da je već jasno što se, ako se prihvati neopragmatizam, možereci o odnosu uspješnosti istinitost suvremenih naučnih teorija. Ne postoji nikakva vezaizmedu njihove uspješnosti i njihove istinitosti. Cak i kad bi teorije bile istinite, njihovauspješnost ne bi predstavljala razlog na osnovu kojega bismo imali pravo zakljuciti nanjihovu istinitost. Možda i postoji nešto što suvremene znanstvene teorije cini uspješnima,medutim, to sigurno nije njihova eventualna istinitost. Za uspješnost suvremenihnaučnih teorija je potpuno svejedno jesu li istinite ili nisu.Da zakljucimo. S jedne strane, na primeru klasicnog pragmatizma smo vidjeli da kadbi poistovjetili uspješnost i istinitost, da nam onda uspješnost suvremenih naučnihteorija ne bi predstavljalo nikakvu granicu da svet doista jest takav kao što namsuvremene znanstvene teorije kažu da jest. S druge strane, na primeru savremenogneopragmatizma smo vidjeli da kad bi istinitost odvojili od uspješnosti i proglasili jeirelevantnom za uspješnost, da onda iz sve uspješnosti suvremenih naučnih teorija nebismo mogli ništa zakljuciti o tome kakav je svet. Cak bi samu istinitost bilo uputnoodbaciti kao nepotrebnu. Stoga, da bi uspješnost nauke uopše mogla predstavljati ikakvuosnovu za tvrdenje da je svet doista onakav kao što suvremene znanstvene teorije kažu dajest, veza izmedu uspješnosti i istinitosti mora postojati a ne smije biti pojmovna. Vezamora biti takva da istinitost teorije predstavlja dovoljan uslov za njenu uspješnost, a da anjena uspješnost bude skoro dovoljan uslov za njenu istinitost, Da uspješnost teorije budedobra, ali ne i dovoljna, razlog za verovanje da je svet doista takav kao što teorija kaže dajest. Jer, kad bi uspješnost bila i dovoljan uslov za istinitost, onda bi važila ekvivalencija pani veza bila pojmovna.Obratimo pažnja u daljnjem tekstu na regresivni skepticizam. Možemo tvrditi dasu svi skepticki argumenti zasnovani na odbacivanju abdukcije (zakljucivanja na osnovuposledice). Prvi korak u skeptickim argumentima jest da se onoga tko tvrdi da nešto znadovede u situaciju da tvrdi da to što zna zna na osnovu neceg drugog. Drugi korak jesttvrdnja da to drugo nije dovoljna osnova za prihvacanje prvoga. Na osnovu cega se ondazakljucuje da on zapravo ne zna to što tvrdi da zna.Na primer, vjerujem da je ispred mene stol. Na osnovu cega to vjerujem? Na osnovutoga što imam predstavu stola, pa onda zakljucujem da se ispred mene nalazi stvarni stolkoji je uzrok moje predstave stola. Medutim, moja predstava stola nije dovoljan razlog zaprihvacanje verovanja da se ispred mene nalazi stol. Jer, nije nužno da je upravo stvarnistol uzrok predstave stola; stvarni stol može, ali i ne mora, biti uzrok moje predstavestola. Uvek ostaje otvorena mogucnost da je nešto drugo stvarni uzrok moje predstavestola, ako moja predstava stola ima uopše bilo kakav uzorak; san, delirijum tremens, zlidemon, znanstvenik koji moj mozak drži u tegli itd. Dakle, prema skeptiku, svaki put kadas predstave stola (posledice) zakljucujemo na postojanje stvarnog stola (uzroka), cinimologicku grešku afirmacije konzekvenca. Isto što važi za stvarne stolove važi i za sve drugestvarne obekte u svetu. Prema tome, trebamo se suzdržati od tvrdnji o vanjskom svetu,jer, do tvrdnji o vanjskom svetu možemo doci iskljucivo zakljucivanjem iz našihpredstavi o vanjskom svetu, a takvo (abduktivno) zakljucivanje je logicki pogrešno.285Nakon cega na raspolaganju ostaju dve mogucnosti, jaca i slabija. Slabija jest tvrditi dapostoji mogucnost da obekti u vanjskom svetu nisu takvi kao što mi verujemo da jesu,da nikada necemo biti sigurni da oni jesu takvi kao što nam izgledaju. Jaca jest tvrditi dapostoji mogucnost da obekti u vanjskom svetu uopše ne postoje, da nikada necemo bitsigurni da li uopše išta postoji izvan naših glava.Zadržimo se na problemu skepticizma u pogledu tudih umova. Bihejvioristicki

pristup psihologiji je nastao kao reakcija na introspektivni pristup. I tu je odbacivanjeabdukcije odigralo svoju ulogu: što bi trebao biti obekt psihologije – (neopažljiva) stanjaduše o kojima zakljucujemo na osnovu (opažljivog) ponašanja osobe, ili, samoopažljivoponašanje osobe?Bihejvioristi su smatrali da obektu psihologije nisu neopažljiva stanja duše o kojimanavodno možemo zakljucivati na osnovu opažljivog ponašanja osoba, već samo taopažljiva ponašanja osoba. Treba odbaciti crne ugaoije, a crne ugaoije su sve ono što se nalaziizmedu podražaja i reakcije. U filozofiji je ovo pitanje poznato kao “other mind problem” –problem tudih umova. Problem je u tome što s opažljivog ponašanja drugih osobazakljucujemo na opstojanje neopažljivih uzroka ponašanja drugih osoba – njihovih umova,a takvo (abduktivno) zakljucivanje je, navodno, neopravdato. Dakle, nemamo dovoljnograzloga za tvrdnju da i druge osobe imaju um pa i / ili dušu.Zadržimo se na još jednom fenomenu koji bi nam mogao govoriti u prilog realizma ilipak antirealizma u pogledu saznaje vanjskog sveta, at o je princip zajednickog uzroka. Ufilozofiji nauke se na osnovu istog principa dokazuje istinitost naučnih teorija kojegovore o neopažljivom. Izgleda da je francuski fizicar Jean Perrin bio prvi koji jedokazivao istinitost atomistike eksplicite se pozivajuci na princip zajednickog uzroka:»Utvrdili smo na nacin za koji se za celo može reci da je nesumnjiv postojanjem molekulai atoma. Snaga našeg dokazivanja leži u tome što se osobine ili pojave, koliko god jemoguce korjenitije razlicite, ne samo objašnjavaju ako postoje molekule i atomi (kao je toslucaj kod zakona kemijskog spajanja) već što sve namecu upravo istu vrednost za masetih raznih zrnaca. Tako upravo - viskozitet plinova; vertikalan raspodjela emulzije;aktivnost translacionog Brownog kretanja; aktivnost rotacionog Brownovog kretanja;kolebanje gustoce u koncentriranoj emulziji; brzina difuzije rastvorenih materija; spektarizotermskog zracenja; plavetnilo neba i rasipanje svjetlosti na plinovima; diskontinuitetnaelektriziranja; izmjerena debljina listica tekuceg ili krutog kristala; najzad (kako cemouskoro vidjeti), odbrojavanje (alfa) projektila koji zaustavljeni obrazuju poznatu masuhelija ili oslobadaju izmjerenu kolicinu topline – namecu svi za Avogadroov broj Nvrednost obuhvacenu u intervalu što sve više i više konvergira k vrednosti 61 1022, kojaje opce usvojena.Čovek se divi pred cudom toliko tačnih slaganja, iako se pošlo od toliko razlicitihpojava. Pre svega, cinjenica što se nalazi ista vrednost kod svake metode, kad semijenjaju koliko god je moguce uslovi njene primene, zatim narocito što se brojevi takodobiveni toliko raznim putovima podudaraju, da je realnosti molekula verovatnocu koja jevrlo bliska i samoj izvjesnosti.«331Poanta dokaza je u tome što je broj molekula u molu materije utvrden na 11 razlicitih,nezavisnih nacina, i svaki od tih nacina je da približno isti rezultat. Kada rezultat ne bi bioistinit, kad mol materije ne bi doista sadržavao upravo toliko molekula, cinjenica da se na11 razlicitih nacina došlo do istog rezultata bi bila potpuno neshvatljiv.Protiv principa zajednickog uzroka antirealizam ima opet svoj odgovor kao što je toslucaj van Fraassenom. Vidjeli smo kako princip zajednickog uzrok predstavlja vrlo jakargument za znanstveni realizam, za tezu da svet doista jest takav kakvim ga naše331 J. Perrin, Atomi, Beograd DIZ Jugoslavije, 1946, str 51, 2286znanstvene teorije opisuju. Da vidimo sada kako van Fraassen pokušava oboriti tajargument. On prvo realizam interpretira kao poziciju prema kojoj nauka mora pronacizajednicki uzrok svakoj uocenoj koincidenciji. ( Pri tome se poziva na Reichenbachovestavove o principu zajednickog uzroka.) Dakle, ako nauka to ne može protici, onda trebaodbaciti realizam: »Ako je taj princip postavljen kao zahtjev na naše objašnjenje što svepostoji u svetu, onda smo prinudeni da protuliramo postojanje neopažljivih dogadaja iprocesa. Toliko dugo dok nema opceg zahtjeva za zajednickim uzrokom svake znacajnepravilnost i korelacije, nema niti argumenta za realizam. Ima samo objašnjenja zaštoprotuliranje objašnjavalackih neopažljivih mehanizama, kada je ono moguce, zadovoljavaum. (…) U svakom slucaju slabljenje principa na razlicite nacine (a sigurno mora bitioslabljen da bi bio prihvatljiv u bilo kojem smislu) oduzima snagu realistickim

argumentima. Jer svako slabljenje jest pristanak da se neka vrsta “kozmicke koincidencije”ostavi neobjašnjenom. Ali to znaci dopustiti održivost nominalisticko empiristickoggledišta, jer zahtjev za objašnjenjem tada prestaje biti znanstvenim “kategorickiimperativ”«.332Zatim tvrdi kako u nauke postoji velik broj slucajeva u kojima zajednicki uzrok nitipronaden, niti ga je uopše moguce pronaci. Na primer: » … one vrste ne-klasicnihkorelacija koje razlikuju kvantnu mehaniku od klasicne fizike. (…) osim toga, smatram dase korelacija dovoljno slicna (Bellovom paradoksu) da opovrgne princip zajednickoguzroka mora pojaviti u skoro svakoj dovoljno složenoj indeterministickoj teoriji«.333 Naosnovu cega na koncu zakljucuje da je princip zajednickog uzroka prihvatljiv samo ako seradi o zajednickom opažljivom uzroku razlicitih opažljivh pojava, dok isti princip uslucajevima kada se radi zajednickim neopažljivim uzorku treba odbaciti: »Kao teorijskadirektiva, ili kao prakticka maksima, princip zajednickog uzroka može biti vrlo operativanali ne kao zahtjev za objašnjenjem koji bi proizvodeo metafizicku prtljagu skrivenihparametara koja ne donose novi empirijski sadržaj.«334Mi se u ovom razmatranju necemo više baviti problemom zajednickog uzroka koji serealizmu pojavljuje kao dostatan primer dostizanja istine u nauke, dok, kao što smovidjeli, za antirealiste on nema snagu argumenta tog tipa. U daljnjem delu razmatranjaobratimo pažnja na problem “objašnjenja” u nauke.Antirealisti smatraju da je empirijska adekvatnost (cuvanje fenomena) dovoljan uslovza prihvacanje znanstvene teorije. Medutim, izgleda da empirijska adekvatnost teorije nijedovoljan uslov za prihvacanje teorije. Jer, naučno teorija, osim što treba opisivatipojave, treba te pojave i objašnjavati. Dakle, nije dovoljno da nam teorija kaže da je totako, nego nam treba reci i zašto je to tako. A velik broj opažljivih pravilnosti u prirodi seobjašnjava upravo neopažljivim pravilnostima u prirodi, pravilnostima koje vladaju meduneopažljivim entitetima. Tako Jan Perrin kaže: »Ako proucavamo neki stroj, mi se neogranicavamo na razmišljanje o vidljivim delovima, koji medutim jedini za nas stvarnopostoje, sve dok ne budemo u stanju rasklopiti stroj. Mi, doduše, promatramo što boljemožemo te vidljive delove, ali tražimo isto tako i da naslutimo kakvi mehanizmi, kakviskriveni organi objašnjavaju kretanja što ih opažamo. Naslutiti tako postojanje ili osobinepredmeta što su još uvek van neprorednog dosega naše saznaje, objasniti složenovidljivo prostim nevidljivim, eto to je onaj oblik intuitivne inteligencije kojoj, zahvaljujuciljudima kao što Dalton i Boltzmann, dugujemo Atomistiku, cije izlaganje daje ovaknjiga.«335332 Van Frasseen B, The Scientific Image, Oxford, Clarendon, 1980, str. 1.333 Van Fraassen, Ibid. str. 8, 9334 Ibid. str. 1.335 J. Perrin. Ibid. str 10.287Srž realistickog argumenta iz objašnjenja je potpuno jasna. Ako prihvatimo nekoobjašnjenje koje se poziva na pravilnosti medu neopažljivim entitetima, onda smo prihvatilii postojanje tih neopažljivih entiteta. Možemo smatrati da je ovaj argument dovoljno jak iskoro neoboriv, koji definitivno presuduje u korist naučnog realizma. Naime, akoprihvatimo neku teoriju, onda smo prihvatili i objašnjenja koja ona nudi, onda smo, uslucajevima kada se objašnjenje poziva na postojanje nekih neopažljivih entiteta, prihvatilii postojanje tih neopažljivih entiteta. Što znaci da neku naučnu teoriju zapravo nismoprihvatili ako verujemo da je ona samo empirijski adekvatna, neku naučnu teoriju smouistinu prihvatili samo ako verujemo da je ona doslovce istinita – da istinito opisuje svet.Možemo to ilustrirati na sledeci nacin; cinjenice da se, na primer, metali tope gadase zagrijavaju i ponovno skrucuju kad se hlade, da tekucine hlape kad se zagrijavaju i da seponovno vracaju u tekuce stanje kad se hlade itd. Predstavljaju tipicne primerefenomenoloških zakona – opažljivih pravilnosti u prirodi. No, nas ne zanima samo da li jeto tako ili nije, već nas zanima i zašto je to tako. Tražimo i objašnjenje tih fenomenološkihzakona. A ti se fenomenološki zakoni objašnjavaju teorijskim zakonima koji naprosto vrveopisima neopažljivih entiteta – molekula i atoma. Kako možemo tvrditi da smo prihvatili ta

objašnjenja ako ne verujemo da postoje molekule i atomi, i da imaju upravo ta svojstva zakoje nam teorija tvrdi da ih imaju? Ako smo prihvatili, na primer, objašnjenje da se olovotopi na 327ºC zato što na toj temperaturi slabe veze izmedu atoma olova, onda smoprihvatili i tvrdnju da postoje molekule od kojih se sastoji olovo i da na toj temperaturuslabe veze izmedu molekula.Antirealisti smatraju da je moguce zadržati objašnjenje, a ujedno i teoriju proglasiti ifikcijom. Znanstvene teorije bi tako bile heuristicka sredstva koja je opravdato koristiti doknas ne dovedu do objašnjenja, predvidanja, taksonomija, itd., medutim, kad su ti ciljevi dokojih nam je stalo jednom ispunjeni, onda više nije opravdato i dalje u teoriju verovati kaoistinitu. Sredstvo koje nas je dovelo do cilja, kad nas je jednom dovelo, treba odbaciti.Prema tome cinjenica da teorije objašnjavaju, cak i pozivanjem na opažljivu stvarnost, nebi nas obavezivala na realisticki stav prema znanstvenim teorijama. Taj stav vrlo je lijepoizložio W.F. Sellars: »Cesto se tvrdi da teorija može biti dobra teorija, a da ipak bude uprincipu suvišna. (Ne suvišna; u principu suvišna.) (…) Ideja je, ukratko, da stvarnavrednost (the cash value) u svakom trenutku razvijanja teorije jest skup propozicija odomeni opažljivog poznat kao opažajne posledice teorije, i da jednom kada odvojimoheuristicku ili “pragmaticku” ulogu teorije od uloge teorije u objašnjenju, vidimo da biopažajne posledice idealno uspješne teorije služile svime znanstvenim svrhama sameteorije.Kad bi smo znali da su ovakve teorije u principu suvišne, onda bismo bili skloni recida stvarno ne postoje takve stvari kao što su molekule, pa cak odbaciti naviku govorenja oteorijskim izrazima u semantickim i kvazi-semantickim terminima.«336Tvrdnja da je svaku opažljivu stvar u principu moguce deliti na sve manje i manjedelove sve dok delovi više ne budu toliko mali da ih više nije moguce vidjeti golimokom izgleda trivijalno istinita. Svaka opažljiva stvar se sastoji od nekakvih neopažljivihdelova. I realisti i antirelisti prihvacaju tu tvrdnju. Niko ne tvrdi da ako nešto ne možemovidjeti, da to onda niti ne postoji. Diskusija je oko toga je li ili nije relevantno od kakvih seneopažljivih delova sastoje opažljive stvari. Realist smatra da je za objašnjenja tipa “ta i taopažljiva stvar se ponaša tako i tako zato što se sastoji od tih i tih neopažljivih delova kojistoje u takvim i takvim odnosima i ponašaju se t ako i tako” relevantno jesu li neopažljividelovi stvarno takvi kao što teorija kaže da jesu, dok antirealist smatra da to nijerelevantno. Sellarsov argument nam kaže da kada objašnjavamo ponašanje neke opažljive336 W.F. Sellars, Science, Perception and Reality, London, Routledge, 1963. str. 18.288stvari onda zapravo tvrdimo dve stvari. Prvo, da ta i ta opažljiva stvar jest sastavljena od tii tih neopažljivih delova koji stoje u takvim i takvim medusobnim odnosima. Teorijskuidentifikaciju ne smatramo kao odnos izmedu termina, već kao odnos izmedu opažljivecjeline i neopažljivih delova od kojih se ta cjelina sastoji. (Voda jest ono što imamolekularnu strukturu H2O. Toplina jest molekularno kretanje.) Drugo, tvrdimo da se ta i taopažljiva stvar ponaša tako i tako zato što se neopažljivi delovi od kojih se ona sastojiponašaju tako i tako. Da se neopažljvi delovi opažljivih stvari (teorijski entiteti) ponašajuu skladu s teorijskim zakonima. Dakle, ako prihvacamo objašnjenje, onda samim timeprihvacamo i obe komponente objašnjenja.Možda nije suvišno napomenuti da realisticko shvatanje znanstvene teorije nije isto što itvrdenje da se znanstvene teorije istinite. Jer, zauzeti realisticki stav prema teorijama neznaci skrivati strah od greške. Naime, ako netko kaže da se ta i ta opažljiva stvar ne sastojibaš od takvih i takvih neopažljivh delova kako teorija kaže da se sastoji, ili, da nemožemo biti sigurni da se ta i ta opažljiva stvar sastoji baš od takvih i takvih neopažljivihdelova, on nije samim time antirealist. U prvom slucaju on tvrdi da teorija nije istinita,dok u drugom slucaju tvrdi da ne možemo biti sigurni da je teorija istinita. Da objašnjenjene možemo prihvatiti zato što nije istinito, ili, da objašnjenje ne možemo prihvatiti zato štonemamo dovoljnih razloga da verujemo da je teorija istinita. Antirealist, naime, ne tvrdi dase ta i ta opažljiva stvar, defakto, ne sastoji od takvih i takvih neopažljivi delova, već tvrdida je svejedno da li se ta stvar sastoji od takvih i takvih, ili od nekakvih drugacijih,neopažljivih delova.

Iako sam Sellars ne navodi eksplicite, snaga ovog argumenta leži u cinjenici da su teorija iobjašnjenje u logicki nužnoj vezi. Logicki je nemoguce zadržati objašnjenje a teorijuodbaciti. Dakle, antirealisticka tvrdnja da je teorija zapravo samo heuristicko sredstvo jeneodrživa zato što predstavlja logicku kontradikciju. Antirealizam je, prema tome,kontradiktoran. Ovo se napominje i zato što veliki broj filozofa smatra da problem realizam– antirealizam, kako u filozofiji nauke, tako i u ostalim podrucjima filozofije, nijepseudoproblem ali da nije niti “ili–ili” problem. Da niti jedan od argumenata koji sekoriste u diskusiji nije konkluzivan argument, ali da argumenti ipak jednu ili drugu pozicijucine plauzibilnom.

d. Problem obektivnosti uzroka

Da gužva u raspravi bude još veća, nije jasno što bi trebalo biti to što dobroobjašnjenje ima, a “puki” opis nema. Po cemu bi se to dobro objašnjenje trebalo razlikovatiod dobrog opisa? Obicno se smatra da bi dobro objašnjenje, osim što sadrži dobar opisfenomena kojega se objašnjava i dobar opis okolnosti u kojima se on javlja, trebalo recikoje su, i zašto su baš te, od okolnosti u kojima se fenomen javlja relevantne za pojavufenomena. Dobro objašnjenje nekog fenomena bi nam trebalo reci što je uzrok togfenomena. Dakle, ukazivanje na uzrok fenomena bi trebalo biti to što dobro objašnjenjeima, a dobar opis fenomena i okolnosti u kojima se on javlja nema. Zbog toga seinferencijalno shvatanje objašnjenja suprotstavlja uzrocnom shvatanju objašnjenja.Salmon smatra da dobro objašnjenje jest nešto više od dobrog opisa. On kaže danaučno objašnjenje: »Omogucuje spoznavanje mehanizama stvaranja i rasprostiranja(production and propagation) strukture u svetu. To u nekoj mjeri ide preko pukogpriznavanja pravilnosti, i mogucnosti supsumiranja pojedinih fenomena pod te pravilnosti.Moje je gledište da spoznavanje mehanizama stvaranja i rasprostiranja strukture u svetuomogucava naučno razumijevanje, i da je to ono što tražimo kada postavljamo zašto289pitanja kojima tražimo objašnjenje. I uistinu vrijedi imati odgovore. Zbog toga ne pitamosamo “Što?” nego i “Zašto?”«337Suoceni smo, dakle, s tri razlicita shvatanja objašnjenja. Prvo, realisticko inferencijalno.Drugo, antirealisticko inferencijalno. Trece, realisticko uzrocno. Vrlo lako bi se moga steciutisak da je izlucivanje upravo triju shvatanja objašnjenja iz teško razmrsivog spletaproblema u velikoj mjeri nasilno. Stoga možemo vidjeti kako se na tri nacina može shvatitijedno te isto objašnjenje; objašnjenje Caharles – Boylovog zakona molekularnodinamickom teorijom. Osim toga, to objašnjenje je jedan od najblistavijih primeranaučnog objašnjenja uopše, te se u svakom slucaju vrijedi osvrnuti na njega.Razmotrimo primer odnosa Charles – Boylovog zakona plina (koji govori opravilnosti u opažljivom delu sveta) i molekularno kineticke teorije plina (koja govori opravilnostima u neopažljivom delu sveta). Postoji opce slaganje oko toga damolekularno-kineticka teorija dobro objašnjava ovaj zakon. Pitanje je, medutim, kakoobjašnjava. Što je to u molekularno-kinetickoj teoriji što je cini dobrim objašnjenjem ovogzakona? Koje to uslove ona ispunjava, na osnovu cega je imamo pravo smatrati dobrimobjašnjenjem.Wesley Salmon smatra da molekularno kineticka teorija, da bi objasnila Charles –Boylov zakon, treba i biti istinita, i ukazivati na uzroke pojave koje potpadaju pod Charles– Boylov zakon. On smatra da molekularno kineticka teorija ispunjava oba uslova: »Zakonidealnog plina je imao malu ili nikakvu objašnjavalacku moc sve dok mu molekularnokinetickateorija plina nije pružila uzrocnu osnovu.«338 Carl G. Hempel smatra da jemolekularno-kineticka teorija istinita da ne govori ništa ni o kakvim uzrocima, ali da ipakpredstavlja dobro objašnjenje Charles – Boylovog zakona. Tako Salmon tvrdi da zaHempela zakon idealnog plina PV = nRT predstavlja: »matematicko funkcijski odnosizmedu nekoliko velicina – tlaka (P), volumena (V), temperature (T), broja mola plina (n) ,opce konstante plina (R) – ali ne daje niti naslutiti kako promena u jednoj od vrednostiuzrocno dovodi do promijene u drugima.«339

Dakle, Hempel smatra da je, barem u nekim slucajevima, dovoljno da opis budeistinit da bi se moga smatrati dobrim objašnjenjem. Van Fraassen smatra da molekularnokinetickateorija, da bi se smatrala dobrim objašnjenjem ovog navedenog zakona, niti trebabiti istinita, niti treba ukazivati na uzrocnu osnovu zbog koje se plinovi ponašaju u skladu snavedenim zakonom. On kaže: »Bilo je ucinjeno mnogo pokušaja da se objašnjavalackamoc objasni samo u terminima onih karakteristika i mogucnosti teorije koji je cineinformativnom (to jest, koji joj omogucavaju da daje bolje opise). Prema Hempelovomgledištu ovaj navedeni zakon objašnjava te empirijske cinjenice, ali minimalno. Kinetickateorija možda i jest bolja kao objašnjenje jednostavno zato što daje mnogo više informacijao ponašanju plinova, tri kvantitete o kojima se radi dovodi u vezu s drugim opažljivimkvantitetama, ima prekrasnu jednostavnost, cini jedinstvenijom našu sveopcu sliku sveta, itako dalje (…) U svakom slucaju, uspjeh objašnjenja jest uspjeh adekvatnog iinformativnog opisa. I iako je istina da mi tražimo objašnjenja, za nauka vrednost togtraganja ipso facto jest traganje za empirijski adekvatnim, empirijski jakim teorijama.«340Kad van Fraassen kaže da “uspjeh objašnjenja jest uspjeh adekvatnog i informativnogopisa”, onda on pod time misli na adekvatan i informativan opis opažljivog dela sveta,takav opis neopažljivog dela sveta daje ta ista teorija naprosto je svejedno. Ova jetvrdnja pod udarom Sellarsovog argumenta, te je stoga treba odbaciti kao logicki337 C.W. Salmon, »Why Ask, “ Why ?”«, u Kourany, 1978.338 Ibid. str. 68.339 Ibid str. 67.340 Van Fraassen Ibid. str. 54.290kontradiktornu. Još jednom možemo napomenuti da je Salmonovo i Hempelov shvatanjeobjašnjenja potpuno kompatibilno sa realizmom: može se biti realist ako se prihvati jedno,isto kao ako se prihvati i drugo.Možemo kratko dati zakljucak ovog dela koji se odnosi na objašnjenje kojuprojeduje neka teorija. Vidjeli smo da Sellarsov argument dokazuje kako je antirealistickoshvatanje objašnjenja, gdje je opis neopažljivog shvacen kao heuristicko sredstvo izkojega, bez ontoloških implikacija pravilima zakljucivanja dolazimo do opisa opažljivogfenomena, logicki kontradiktorno. Osim toga, vidjeli smo da upravo detaljni, pedantni opisineopažljivog dela stvarnosti omogucuju razumijevanje opažljivog dela stvarnost. Bezznanja o neopažljivom delu sveta ogroman broj opažljivih pojava bi ostao potpunoneobjašnjen.Što se tice istinitosti neke teorije jedan od važnih indikatora jeste njezina mocpredvidanja. Ideja je toliko jasna i ubjedljiva da nije nikakvo cudo što je već dugo prisutnau filozofiji nauke. Stav da predvidanje dosad nepoznate pojave ima izuzetnu saznajnuvrednost zastupali su Clavius, Descartes, Leibniz, Kepler, Huygens, Whewell, Jevons,Pierce, Popper, Zahar, Musgrave itd. Tako Descartes kaže: »Znat cemo da smo ispravnoodredili te uzroke samo onda kada vidimo da pomocu njih možemo objasniti, ne samo oneposledice koje smo u početku imali na umu, nego i druge pojave na koje pre toga nismoni mislili.«341Moglo bi se reci da je Karl Popper celu svoju filozofiju nauke izgradeo upravo naideji da predvidanje sa do sada nepoznatim ishodom predstavlja najbolju proveruznanstvene teorije. »Svi smo mi – uzak krug studenata kojem sam i ja pripadao – biliuzbudeni zbog ishoda Eddingtonovog promatranja pomrcine koje je 1919. donijelo prvuznacajnu potvrdu Einsteinove teorije gravitacije. Za nas to bilo znacajno iskustvo koje jeimalo trajan utjecaj na moj intelektualni razvoj.«342Koliko god ideja bila jasna i ubjedljiva, ne prihvacaju je baš svi. Odbacuju je, naprimer, Mill i Keynes. Oni tvrde da ako neka cinjenica podiže verovatnost neke hipoteze utoj i toj mjeri, onda je ta mjera tolika kolika jest i ne mijenja se ovisno o tome da li miznamo za tu cinjenicu ili ne. Smatraju da nema razloga zašto bi obektivni stupanjverovatnosti neke hipoteze u svetlu nekog svjedocanstva bio u zavisnosti od trenutacnogstupnja razvoja našeg znanja. Naime, ako se svetla tačka pojavljuje u središtu sjene diska,onda se ona pojavljuje znali mi to ili ne. Isto tako, ako pojavljivanje svetle tačke u

središtu sjene diska, u toj i toj mjeri potvrduje Fresenelovu teoriju, onda ono u toj i tojmjeri potvrduje njegovu teoriju znali mi da se svjetla tačka pojavljuje ili ne znali. Prematome, ako procjenjujemo u kojoj mjeri pojavljivanje svetle tačke potvrduje Fresnelovuteoriju, onda je potpuno svejedno jeli on od pre znao da se svjetla tačka pojavljuje ili onto nije znao.Za pocetak treba vidjeti što je izvor Millovog i Keynesovog stava. Osnovni ciljnjihovog rada bio je opravdanje indukcije. Izazov je postavio David Hume. Naime, iz togašto smo svakim put do sada kada smo vidjeli da se pojavilo A, vidjeli da se pojavilo i B,zakljucujemo na to da ce se i u buduce svaki put kad se pojavi A pojaviti i B. Pitanje je; jeli taj naš zakljucak opravdan. Imamo li pravo na osnovu toga što se svih trideset puta dosad kada se pojavilo A, pojavilo i B zakljuciti na to da ce se i trideset i prvi put kada sepojavi A, pojaviti i B? Hume je smatrao da nemamo, da naprosto nema razloga na osnovukojega bismo trebali ocekivati da se isto dogada i u buduce. Zakljucujemo na osnovu cistenavike, a ne na osnovu razloga. Ponašamo se, zapravo, poput Russellove kokoši. Iz dana udan gazda kokoši ujutro donosi hranu s vremenom kokoš se pocne radovati dolasku gazde341 R. Descartes, Principi filozofije342 K. Popper, Conjectures and Reputations, London, Routledge, 1963. str. 4.291jer dolazak gazde “induktivno povezuje” s donošenjem hrane. Medutim, jedno jutro gazdadolazi s namjerom da kokoš ubije, ocerupa i skuha za rucak. Kokoš ne bježi, već se naosnovu indukcije i to jutro raduje dolasku gazde. Pitanje je; jesmo li, u osnovi, ištapametniji od kokoši. Ako opravdamo indukciju, jesmo, ako ne opravdamo indukciju,nismo. Mill i Keynes su, dakle, pokušavali dati odgovor na pitanja tipa. »U kojoj mjeri tošto se već trideseti put nakon pojavljivanja A-a , pojavilo i B, povećava verovatnost da cese i trideset i prvi put nakon pojavljivanja A-a, pojaviti i B?« U jednom takvom kontekstudoista izgleda sasvim svejedno je li nam od pre bilo poznato da li se i trideset i prvi putnakon pojavljivanja A-a, pojavilo i B, ili nije. Naime, ako je s tridesetim slucajempravilnosti verovatnost trideset i prvog slucaja tolika i tolika, onda ona ostaje ista pojavilase pravilnost u trideset i prvom slucaju ili ne. Ili, kada bacamo novcic verovatnost daispadne pismo jednaka je ½ . Medutim, kada jednom bacimo novcic i vidimo da je doistaispalo pismo, verovatnost da ispadne pismo se time nije promijenila. Ona je i dalje ostala ½. Nije nimalo cudno što je iz perspektive jedne ovakve rasprave izgledalo svejedno je liishod predvidanja poznat od pre ili nije poznat od pre.Izgleda da Mill i Keynes govore iz sasvim razlicite perspektive nego Descartes, idrugi. U cemu je razlika izmedu te dve perspektive? Razlika je u tome što su Mill iKeynes smatrali da naše verovanje da postoje pravilnosti u prirodi tek treba opravdati, dokdrugi ovdje navedeni predstavnici uopše nije dovodila u pitanje stav da postoje pravilnostiu prirodi, uzimala ga je zdravo za gotovo. U prvom slucaju zadatak jest opravdativerovanje da postoje pravilnosti u prirodi, dok u drugom slucaju zadatak jest pronacipravilnosti u prirodi. »Zadatak nauke je da pronade pravilnosti kao što su zakoni kretanja izakon gravitacije za koje, barem koliko nam naše iskustvo kaže nema izuzetaka.«343Dakle, gledajuci iz prve perspektive izgleda potpuno van pameti na osnovu toga štose u središtu sjene diska jedanput pojavila svjetla tačka zakljuciti na to da se ona uvekjavlja. Dok gledajuci iz druge perspektive izgleda smiješno nakon što se pet puta u središtusjene diska svaki put javila svjetla tačka pitati se hoce li se javiti i šesti put.

đ. Postojanje teorijskih entiteta i istinitost teorija

Osobitost Hackinogovog stav prema znanstvenim teorijama jest u tome što je realist upogledu teorijskih entiteta, a antirealist u pogledu teorija. To jest, on smatra da teorijskientiteti postoje. A da teorija o njima nisu istinite. Da to što baratamo teorijskim entitetimapredstavlja konkluzivan razlog za verovanje da oni postoje, dok, s druge strane, to štobaratamo teorijskim entitetima ne predstavlja nikakav razlog za verovanje da su teorije otim istim entitetima istinite. Isti stav deli i Nancy Cartwright.344 Hacking kaže:»Diskusije o naučnom realizmu ili antirealizmu obicno govore o teorijama, objašnjenju

i predvidanju. Debate na tom nivou su nužno nekonkluzivne. Samo je na nivoueksperimentalne prakse znanstveni realizam nezaobilazan – ali taj realizam nije o teorijamai istinit. Eksperimentator treba biti realist samo prema entitetima koji se koriste kaooruda.«345Iako je samom Hackingu jasno da je takav stav neplauzibilan, on od njega neodustaje: »Dva realizma mogu izgledati identicni. Ako vjerujete u teoriju, zar ne vjerujete iu postojanje entiteta o kojima teorija govori? Ako vjerujete u neke entitete, zar ih ne morateopisati na neki teorijski nacin koji prihvacate? Taj prividni identitet jest iluzoran. (…)343 B. Russell Problemi filozofije, Nolit, Beograd 1980. str. 7344 Cartwight N. How the Laws of Physics Lie, Oxford, Clerendon Press, 1983345 Hacking I. “Experimentation and Scientific Realism”, u Leplin 1984.292Nacin na koji su eksperimentatori znanstveni realisti u pogledu entiteta jest potpunorazliciti od nacina na koje mogu biti realisti u pogledu teorija.«346Medutim, ostaje potpuno nejasno na osnovu cega Hacking ipak odbacuje identitetdvaju realizama kao iluzoran. Jer, na istoj stranici, upravo izmedu dvaju navedenihulomaka, Hacking kaže: »Štaviše, nije nemoguce sumnjati u postojanje elektrona samozato što upotrebljavate elektrone da eksperimentirate o necem drugom. Razumijevajucineka uzrocna svojstva elektrona, procjenjujete kako treba sagraditi vrlo domišljata, složenasredstva koja vam omogucavaju da usmjerite elektrone na nacin na koji želite. Kako bistevidjeli što ce se dogoditi necem drugom. Jednom kada imate pravu eksperimentalnu ideju,unapred otprilike znate kako treba pokušati sagraditi sredstvo, jer znate da je to nacin daprisilite elektrone da se ponašaju na takav i takav nacin.« (Hacking, 1984)Dakle, Hacking, s jedne strane, hoce reci da istinitost teorije o elektronu nije nužanuslov za uspješno baratanje elektronom, dok, s druge strane, tvrdi da poznavanje uzrocnihsvojstava elektrona jest nužan uslov za uspješno baratanje elektronom. Takav stav nepredstavlja kontradikciju jedino ako se dodatno tvrdi da su znanja o uzrocnim svojstvimaelektrona nešto razlicito od teorije o elektronu. Stoga Hacking kaže: »Cak i ako(eksperimentatori) dele mnoga verovanja, nema razloga za pretpostaviti da ona cine neštošto bi vrijedilo zvati teorijom.« Medutim, nije jasno kako bi ovaj stav trebalo shvatiti.Dobiva se utisak kao da se radi o cisto terminološkoj tvrdnji. Da se radi samo o tome moželi se termin “teorija” primijeniti na sva ona znanja o elektronu koja su neophodna u gradnjieksperimentalnih instrumenata, i koja bi samim time trebala biti nesumnjivo istinita, ili sena ta znanja ne može primijeniti termin “teorija”. Iz cega bi se onda slijedilo da ako setermin ne može primijeniti, onda je opravdato biti antirealist u pogledu teorija. A akomože, onda je opravdato biti realist u pogledu teorija. Što, mora se priznati, izgleda vrlocudno. Izgleda potpuno neprihvatljiva tvrdnja da odgovor na pitanje »Je li svet doistatakav kao što nam nauka kaže da jest?« ovisi o tome kako definišemo termin “teorija”.Tvrdnje o uzrocnim svojstvima elektrona sigurno jesu deo neke, ili nekih, naučnihteorija, ma kako definišeli termin “teorija”. Za opise uzrocnih svojstava elektrona se ni ukom slucaju ne bi moglo reci da ne cine deo korpusa naučnog znanja. Da postoje mimo,nezavisno od teorija. Da predstavljaju, na primer. Deo zdravorazumskog znanja. Stoga,jedini nacin na koji bi se eventualno mogla braniti kombinacija realizam entiteta –antirealizam teorija jest tvrditi da znanja o uzrocnim svojstvima elektrona, koja suneophodna za gradnju eksperimentalnih instrumenata, predstavljaju samo mali deo teorija oelektronu. Tako da eksperimentalna uspješnost potvrduje samo onaj mali deo teorije oelektronu koji je bio potreban za gradnju eksperimentalnih instrumenata, a ne cjelokupnuteoriju o elektronu. Na osnovu cega bi se onda dalo tvrditi da razlozi koje imamo zaverovanje da su znanstvene teorije istinite nisu dovoljno jaki da bi mogli opravdativerovanje da su sve znanstvene teorije u celosti istinite. To jest, da nemamo dovoljnihrazloga da budemo realisti u pogledu teorija. Medutim, tako shvacen Hackingov stav neznaci ništa drugo nego da imamo konkluzivne razloge da verujemo da je teorija oelektronu, barem delimično, istinita. Što nije ništa drugo do li realizam u pogledunaučnih teorija, upravo ono što Hacking nastoji izbjeci. Naime, niti jedan iole trezvenirealist nece tvrditi da su teorije koje imamo potpuno istinite, istinite do zadnje decimale, do

zadnjeg zareza. To što nemamo dovoljne razloge da verujemo da su teorije oneopažljivom, na primer, 90% istinite, već samo dovoljne razloge da verujemo da su one,na primer, 25% istinite, ni u kom slucaju ne obara realizam u pogledu teorija, upravosuprotno, potvrduje ga.346 Ibid Hacking, 1984.293Dakle. Nije moguce dokazivati postojanje teorijskih entiteta, a da se samim timeujedno ne dokazuje istinitost, barem jednog dela, samih teorija. Svidalo se to Hackingu iline, argument iz upotrebe kojim on dokazuje postojanje teorijskih entiteta, ujedno dokazujei istinitost jednog dela teorija, ujedno opravdava i realisticki stav prema teorijama.Mi smo u ovom kratkom razmatranju pokušalo pokazati neke stavove u vezi sarealizmom i antirealizmom u filozofiji nauke. Promatrajuci kriticki ovu problematikuvidimo da ne postoji, ako je uopše moguce da postoji, jedinstven stav i svaki od njih imasvoje pozitivne i negativne implikacije. No, ako cemo dati prednost nekim od ovih stavovaonda bi to ipak bio realizma, jer u krajnjoj instanci sama nauka kojoj je cilj opisatobektivno svet podrazumeva njegovu egzistenciju realiteta i njegovu saznaju kaorealnu i palauzabilnu pretpostavku.U sledecem poglavlju pokušajmo navesti jednu situaciju koja je nastala sa kritikomlogickog pozitivizma i njegove teze o «naučnoj konstrukciji nauke», pa i kritikeracionalne rekonstrukcije nauke kao što je to pokušao K. Popper i u krajnjoj instanci iholizma T. Kuhna. To je ponjava negativnog stava prema zanosti uopše i njezine pozicijekao jedine ljudske djelatnosti koja ima za cilj obektivnu saznaju i objašnjenje sveta.294

16. Sociološki obrat

Vidjeli smo u prethodnim razmatranjima da s Kuhnovim rješenjima, a donekle i kodQuinea, dovodi naučnu teoriju u poziciju paradigmicnosti, te zatvorenosti u svojevlastite okvire. Posebno prihvacanje nesumjerljivosti teorije izvodi nauka iz oblastipovijesno-razvojne racionalne rekonstrukcije. No, ovi rezultati otvaraju vrata jošradikalnijim zakljuccima i opservacijama. Naime, ako empirijska baza nije jedinstvena iako ona ne pruža dovoljno argumenata za racionalno opredjeljenje, onda mnogo prostoraostaje za slobodnu interpretaciju. Mnoštvo drugih faktora sad može uci u igru, a medunjima oni socijalni nisu na poslednjem mestu.Kako se onda opredjeljuju kada su u pitanju dve ili više hipoteza, a u slucaju teorijasituacija je još teža? Spomenute analize sugeriraju da to opredjeljenje nije “striktnologicno”, neki bi cak rekli da nije “potpuno racionalno”. Ako nova i stara teorija (Kuhn birekao “paradigma”), poput klasicne i relativisticke mehanike, ne dele zajednicki jezik,tada se opredjeljenje ne može odvijati na temelju dokazivanja, te osnovne metoderacionalnog dijaloga.Odista je neverovatno kako je tema o smjenjivanju naučnih teorija i o razvojunauke kasno došla u središte interesa filozofa. Prva velika smjena teorija u modernojpovijesti zbila se već 1905. pojavom teorije relativnosti, koja je znatno uzbudila duhove uprirodoslovlju, a pojava druge velike ne klasicne teorije kasnila je za njom samo dvanaestgodina. Još pre drugog svjetskog rata nekim fizicarima je bilo jasno da izmedu modernih iklasicnih teorija postoji odnos koji se ne da svesti na puku dedukciju posebne teorije izopce, suprotno modelu koji je implicirao logicki empirizam.Ako su teorije zatvoreni pojmovni sistemi sa svojim vlastitim skupom iskazaopažanja, pa cak i s vlastitom metodom rješavanja problema; ako tek teorija odreduje što ceuci u podrucje opažanja i koji ce se problemi tretirati kao relevantni, onda su dve razliciteteorije i kad se odnose na isti predmet i isti aspekt predmeta naprosto nesumjerljive. To jeKuhnovo polazište. Za njega izmedu klasicne i relativisticke mehanike postoji procjep,pojmovi jednostavno nemaju isto znacenje i dijalog pristaša jedne ili druge teorije nijemoguc.Razvoj nauke, stoga, ne može se temeljiti na racionalnoj usporedbi i odabiru

izmedu konkurentskih teorija, u nekom glatkom uzlaznom nizanju. Smjena naučnihteorija skokovit je dogadaj i citav se razvoj odvija u nizu revolucija izmedu kojih su periodikumulativnog rasta. Svaka revolucija usvajanja neke nove teorije ili neceg što Kuhn u prvojverziji imenuje paradigmom, a kasnije disciplinarnom matricom, ostvaruje radikalni prekids prethodnim periodom razvoja, geštaltski preokret prolije kojeg ništa više ne izgleda kaopre. Nova paradigma prožimlje cjelokupnu aktivnost znanstvenika, donosi prekid ukontinuitetu znacenja pojmova, u videnju eksperimentalnih rezultata, relativnog znacenjapojedinih problema itd.Nakon stvaranja ili usvajanja nova se paradigma više ili manje rutinski primenjujena pojedinacne probleme cime se širi krug njene primene i razvija se njen pojmovni aparati metoda. Taj period Kuhn naziva periodom normalne nauke. u njemu paradigmaodreduje koji ce problemi biti tretirani kao relevantni, a koji ce biti zaobideni. Problemikoji se zaobilaze nisu samo oni što se smatraju irelevantnima nego i oni koje se u okviruparadigme ne uspijeva riješiti. Suprotno Popperu, izazovi usvojenoj teoriji ne traže se većse izbjegavaju kadgod predstavljaju opasnost za paradigmu. Kao što vrc ide na vodu svedok se ne razbije, tako i oportunisticka taktika normalne nauke živi do trenutka kadaanomalije i zaobideni problemi ne protanu toliko veliki da ih više nije moguce ignorirati.Tada nastupa kriza, zapocinje revolucionarno razdoblje.295U previranju revolucionarnog razdoblja na neki neobjašnjiv, racionalno neuhvatljivnacin nastaje geštalski pomak, pojavljuje se nova paradigma. Ona ulazi u borbu sa staromparadigmom za osvajanje novih pristaša. U toj borbi racionalna argumentacija samo jejedan element strategije. Što više njena je uloga upitna s obzirom na nesumjerljivost ineistoznacnost pojmovnih sistema. U opredjeljivanju mladog naraštaja za novu ili staruparadigmu veliku ulogu igraju i vanlogicki faktori, upravo oni faktori koje je logikanauke prepustila psihologiji, sociologiji i tradiciji. Feyerabend bi ovdje upotrijebio rijecikao što su “propaganda” i “ideologija”, dok Kuhn više misli na neku neodredenusugestivnost i atraktivnost jedne škole u odnosu na drugu. Neki profesionalni iinstitucionalni faktori takođe su od znacenja pri opredjeljivanju. Evidentno je da sefilozofija nauke, ili kako neki u ovom kontekstu vole reci, teorija nauke s Kuhnomsociologizira.Ideju o iskljucivo sociološkoj osnovi smjene naučnih teorija, a onda i razvojanauke, do ekstrema su razvili pripadnici edinburške škole, na primer B. Barnes (1974) iD. Bloor (1976). Kuhnovsku tezu da pri izboru izmedu rivalskih teorija ili istraživackihprograma odlucnu ulogu igra pripadništvo nekoj školi, tradiciji ili profesionalnoj sredini, ane racionalni algoritam odlucivanja edinburžani proširuju na socijalni interes. Za njihovpristup karakteristicna je teza o simetriji. U tradicionalnoj teoriji nauke smatra se da jeopredjeljivanje nekog znanstvenika za neku teoriju dovoljno objašnjeno ako se pokaže daje temelju raspoloživih podataka i logicke analize bilo racionalno verovati da je teorijaistinita. Nikakvi drugi elementi, poput onih psiholoških ili socioloških, nisu ovomobjašnjenju potrebni. Istina govori sama za sebe. Ukoliko se medutim znanstvenikopredeli za teoriju koja je u ovim elementima slabija od konkurentne, tada objašnjenje zanjegovo “neobicno” ponašanje treba tražiti u psihologiji ili sociologiji. Teza o simetrijikaže da i u jednom i u drugom slucaju mora postojati jednaki tip objašnjenja, a to jenaravno socio-psihološki.Još radikalniju analizu izveo je Feyerabend347 (1975). Polazeci od tvrdnje zajednickeHansonu, Kuhnu i Quineu o nesumjerljivosti rivalskih teorija, koja je posledica njihovezatvorenosti kao pojmovnih i metodickih cjelina, Feyerabend negira svaku, pak makar imetodološku, jedinstvenost nauke. nauka nema nikakvu prednost pred ostalim oblicimaljudskog duha. Izmedu proto-nauke, nauka i quasi-nauke, izmedu kemije i alkemije,astronomije i astrologije nema bitne razlike. Što se metodologije tice jedino je potpunianarhizam produktivan, jer ostavlja punu slobodu ljudskoj mašti i kreativnosti. Naukakoju odlikuje odredena metodologija samo je još jedna od mogucih ideologija od koje semoramo emancipirati u ime slobode.

I evo nas prove blizu kontinentalnoj tradiciji. Umesto znacenje kao odnosa znaka ioznacenog u logiku nauke uvlaci se kontekst. Kako širina konteksta teško može bitiunapred odredena otvara se odmah mnoštvo pitanja. Postoji li išta u nauke što kontekstneke teorije ili discipline omeduje iznutra ili izvana? Tradicionalno gledajuci to bi svakakotrebao biti predmet, medutim u svetu Quineove tvrdnje da su teorije nedovoljno odredeneopažanjima na koja se pozivaju, protaje ocito da predmet sam po sebi nije dostatan da bi seodredilo u kojem kontekstu operira neka teorija ili naučno disciplina. Ako ne u347 Najradikalnije stajalište spram tradiciji filozofije nauke, tj. spram logickog pozitivizma, Poppera iKuhna bio je P. Feyerabend.Njegovo temeljno djelo je knjiga Protiv metode (1975, 1981) u kojoj je izložio osnovne teze svoje“anarhisticke saznajne teorije”. Navedimo jedan citat u kome Feyerabend objašnjava svoj osnovni stav: »Uknjizi Protiv metode nastojim pokazati da razum, barem u onom obliku u kojem ga brane logicari, filozofinauke i neki naučnici, ne pristaje nauke te da nije mogao pridonijeti njegovu rastu. To je dobarargument protiv onih koji se dive nauke, a usto su i robovi razuma. Sada moraju izabrati. Mogu zadržatinauka; mogu zadržati razum; ne mogu zadržati oboje.« ( P. Feyerabend, Science in a Free Society, London,Verso Editions, 1978. str.121.)296potpunosti s predmetom, kontekst je onda evidentno odreden i čovekom i njegovomdjelatnošcu. Nije li onda prirodno da proegnemo u arsenal koji nam nudi hermeneutickodijalektickatradicija? Ne nudi li nam se odmah misao kako bi odredenje konteksta trebaloprvo potražiti u naučnoj zajednici kao govornoj zajednici u kojoj se “igra” odredena“jezicka igra”? I zar razumijevanje te igre ne priziva hermeneuticko-dijalekticku metodu?Hanson, Kuhn, Feyeabend i drugi uveli su u filozofsku raspravu o naukerekonstrukciju pojedinih epizoda iz povijesti nauke bilo kao ilustraciju svojih tvrdnji ilikao njihov dokaz. Time je bila poništena pozitivisticka podjela na logiku nauke i naukao nauke i otvoreno je pitanje o odnosu filozofije nauke i povijesti nauke, još jednašansa za kontinentalnu tradiciju. Da je povijest nauke bez filozofije nauke slijepa dalose lako i brzo pokazati. No treba li se filozofija nauke temeljiti na povijesti nauke?; Jeli povijest nauke podrucje provere za filozofiju nauke?; Je li povijest nauke neštoviše od ilustracije? – to su pitanja o kojima se još uvek burno raspravlja.Iako dvojbe oko toga da li povijest nauke potrebuje neku filozofiju nauke u bitinije ni bilo cim je prevladana pozitivisticka shema, o tome kakva filozofija nauke trebapovijesti, naravno, postoje razlicita mišljenja. Dileme su narocito zaoštrene Kuhnovim iFeyerabendovim pristupom iz kojeg izbija neka iracionalna karakterizacija nauke.Demistifikacija nauke prirodna je reakcija na pozitivisticki utopizam, ali ona nijeargument za deracionalizaciju nauke. Pretpostavimo li da postoji neki racionalniprotupak kojim naučnici ocjenjuju alternativne teorije i opredjeljuju se ukontroverznim pitanjima, te da sve nije prepušteno individualnoj i kolektivnoj psihologijiili socijalnom ustrojstvu znanstvene profesije odnosno širih društvenih grupa, tada iistorijski razvoj nauke biva utemeljen u tom protupku i odvija se nekom internomlogikom. Što se medutim dogada ako sam znanstveni protupak nije univerzalnatranspovijesna konstanta već je rezultat povijesnog razvoja? Na nas svom težinom liježepitanje: Je li znanstveni protupak, ako nešto takvo uopše postoji, stvar čovekovogbiološkog nasleda, ustrojstva njegovih osjetilnih organa i njegova mozga, ili je tvorevinakulture, rezultat istorijskih okolnosti?U ovom kratkom delu smo pokazali kako se uvode, legitimno, i sociološki momentiu razmatranju nauke kao društvenog fenomena. U daljnjem delu navedimo nekeosnovne stavove Feyerabenda o položaju nauke u društvu.

a. Feyerabendova kritika položaja nauke u društvu

Filozofija P. Feyerabenda predstavlja kritiku racionalizma i scijentizma, tj. kritikuevropocentrizma ili iskljucivostio "scijentisticko-znanstvene samointerpretacije", tj. svakogautoritarnog mišljenja i predstavljanja. On je, u stvari, kriticar svega postojeceg(racionalizma, idealizma, realizma, pragmatizma, naturalizma, instrumentalizma,pozitivizma, falsifikacionizma, konvencionalizma, empirizma, marksizma, liberalizma,

itd.) On nastoji da u svojoj filozofiji izbjegne svaki dogmatizam metode i teorije, kritizirasve ono što se namece kao jedini i apsolutni autoritet.Feyerabend je jedan od rijetkih mislilaca koji ne želi da podlegne slijepoj vjeri uZapadnu nauka. Njegovo djelo "Protiv metode" – kao i ostali spisi – predstavlja pokušajradikalne “dadaisticke” demistifikacije nauke, znanstvene metode i znanstvene prakse.On takođe nastoji da odbrani društvo i njegove pripadnike od svih ideologija, ukljucujuci inauka. Ideologije ne smiju biti uzete suviše ozbiljno, njih treba shvatiti kao bajke, kojeimaju da kažu mnogo interesantnih stvari, ali koje u sebi sadrže i gnusne laži.297

1) Razvoj nauke

Prema Feyerabendu nauka je stekla važno mesto u savremenoj kulturi. Ona pocinjeprotupno da saznaje crte i tokove sveta, prirode i čoveka, društva i povijesti. Nauka jeotkrila nove cinjenice. Ipak, potrebno je demistificirat autoritet moderne nauke. Danas jestil mišljenja nauke protao dominantan, jer su se ljudi okrenuli zemaljskim stvarima,materijalnom i tjelesnom, vjerujuci da upravo nauka treba da pomogne u uvećavanjudobara i poboljšanju ljudskog života. Najizražajnija karakteristika moderne nauke je novodnos (ateisticki) prema svetu, prirodi i čoveku. Ona je, pre svega, u suštiniantropocentricna i sve više gubi eticki karakter.U sedamnaestom, osamnaestom, devetnaestom i pocetkom dvadesetog stoljecaiskljucivost348 nauke nije bio tako manifestan. Nauka je bila samo jedna od ideologija inije bila najjaca i najagresivnija., i nije bila totalitarna, jer se država još nije tako odlucnoopredelila za nju. U tim vremenima nauke su u praksi znacile mnogo više. One su imalesnagu oslobadanja i istinskog napretka, ali ne samo zato što su pronašle istinu ili ispravnumetodu, već zato što su ogranicavale utjecaj drugih ideologija. Zalaganje za nauka timokolnostima podudaralo se sa zalaganjem za slobodu. Ali, ideologije se cesto izopace –cak u svoju cistu suprotnost; pocinju sa prvim znakovima uspjeha i trijumfa, ali dostižusvoj vrhunac u teorijskom i prakticnom totalitarizmu. Taj totalitarizam se pre svegaiskazuje u onemogucavanju i uništavanju protivnika349.Uspješnost ideologije je potpunovještacka. i ovakvim slucajevima gubi se svaki kontakt sa svetom, a protignuta stabilnost iprividnost apsolutne istine nije ništa drugo do posledica apsolutnog konformizma.Konstruktivan pristup nikako ne bi predstavnike drugacijeg, razlicitog, suprotnog mišljenjatretirao kao protivnike, već kao najvrednije suradnike.Trijumf ideja i institucija obicno je i njihov kraj, baš zato što su ideologije, tj.totalitarne institucije. To ilustrira razvoj nauke u 19. i 20. stoljeca, posebno nakon IIsvjetskog rata. Nauka poprima karakter sistema, totalitarnog procesa. Ona je danas slugatiranske religije ovih ili onih interesa, totalitarnih mjerila. Tako Feyerabend kaže:»Suprotno neprorednom proredniku, nauka kasnog dvadesetog stoljeca odrekla se svihfilozofskih pretenzija i postala mocan biznis koji oblikuje mentalitet svih prakticara.«350Suvremeni naučnici, tj. “ljudski mravi”, kako ih naziva Feyerabend, se isticu urješavanju sitnih problema u okviru svoje kompetencije, izvan koje su nemocni.Humanitarni obziri su na minimumu. »Najsjajnija protignuca prošlosti ne upotrebljavaju sekao instrumenti prosvjecenja, nego kao sredstvo zastrašivanja«351 ili kontrole,zaglupljivanja, umrtvljivanja, obezlicavanja.Nauka sada protaje isto toliko kruta kao one ideologije protiv kojih se borila, tako daje izuzeta od kritike sa strane. Sud znanstvenika prima se istim onim pijetetom sa kakvim jedo skora priman sud kardinala i biskupa.348 Cesto se u literaturi umesto pojma iskljucivosti nauke koristi malo lošiji izraz kao što je “šovinizamnauke”. Mislimo da je taj izraz suviše kruti i ima suviše negativno znacenje koje je uzeto iz jednog drugogpodrucja društvenih odnosa. Cini nam se da pojam iskljucivosti nauke bolje odgovara situaciji u kojojnauka ili naučnici imaju negativan odnos prema bilo kojem drugom mišljenju koje pledira naobektivnost.349 Zašto? Pa zato što su nove ideologije po svojoj prirodi iste kao i one pre njih, u odnosu na koje su, bar upočetku, izgledale mnogo covjecnije – dakle, zato što su ideologije. Stoga bi se ideologijama trebalosuprotstavljati nekonformizmom, demistifikacijom, razotkrivanjem itd., a ne drugim ideologijama , jer se u

tom slucaju nikada nece izici iz zacaranog kruga, a suštinskog napretka čoveka i društava – u ontološkom,etickom, sudbinskom smislu – nece biti.350 P. Feyerabend, Protiv metode, V. Masleša, Sarrajevo, 1987. str. 178.351 Ibid. str. 179.298

2) Iskljucivost nauke

Feyerabend konstatira da naučno iskljucivost slavi pobedu – ono što jekompatibilno sa znanošcu treba da živi, ono što nije treba da umre. Predstavnici modernenauke vjeruju da postoji identitet izmedu uma i nauke, religije uspjeha i morala,tehnološkog napretka i humanizma. Oni su nesproobni da kriticki misle o sebi.Prosvjetiteljstvo znanstvene racionalnosti u samo-zasljepljenosti i vlastitom iracionalizmu– u samoubilackoj narcisoidnosti, najveću mogucu srecu nalazi u napretku koji se možezamisliti i bez uma, smisla i humanosti.Problem intelektualne kontaminacije, prema Feyerabendu, podrazumeva pojavunepismenih i nekompetentnih knjiga koje su preplavile tržište praznog verbalizma, punogtudih i ezotericnih termina. Svojataju se duboki uvidi "strucnjaka" bez mozga, bezkaraktera, cak i bez minimuma intelektualnog, stilskog, emocionalnog temperamenta. Jošveći problem je što su takve knjige nametnute djeci i prete da ih uvedu u svojuintelektualnu bijedu. Ipak, iskljucivost nauke je daleko veći problem od intelektualnogzagadenja, a može biti jedan od njegovih glavnih uzroka. Naučnici žele da dajuuniverzalna pravila znanstvene metode, žele da ona protanu deo društva u cjelini i koristesva sredstva koja su im na raspolaganju da ostvare svoj cilj: argument, propaganda,pritisak, zastrašivanje itd. Sve u državi je uredeno na taj nacin da su u drugi plan potisnutereligija, umjetnost, filozofija, moral, mit i magija posebno, a sav prostor je ostavljennauke: ona je posebno tretirana i na specijalne nacine financirana.Iz svega ovoga, Feyerabend izvodi jedan od njegovih osnovnih stavova – damoderno društvo nekriticki preuzima sudove nauke. Nauka bi ovaj specijalan položaj udruštvu eventualno mogla da opravda kada bi bilo dokazano da je svoje rezultate protiglabez pomoci nenaučnih elemenata, i da oni ne mogu biti poboljšani dodavanjem takvihelemenata, kao i da nauka duguje svoj uspeh ispravnoj metodi. Prema bajci, uspehnauke je ishod spretnog i uravnoteženog spoja inventivnosti i kontrole. Naučniciimaju ideje i specijalne metode za proveru ideja. Tako se pomocu i preko nauke svesnoobmanjuje društvo i covjecanstvo, jer bajka o nauke je lažna: ne postoji nikakvauniverzalna metoda koja garantova uspjeh.Naučnici imaju tendenciju da sve kritiziraju i mijenjaju osim onih stvari kojenjihov protupak cine znanstvenim. Nauka uglavnom ne prihvata, pa cak i na priznaje,pozitivna iskustva nenaučnih disciplina, tj. vještine i znanja koja uspješnije rješavajuprobleme čoveka (zdravstvene, emocionalne, meduljudske itd.), prvenstveno zbog toga štonije u stanju da za tu njihovu uspješnost pronade objašnjenja u okviru prihvacenihnaučnih "istina", teorija. Njihovo priznavanje i prihvacanje bi podrazumevalotemeljno preispitivanje i promenu nekih (osnovnih) naučnih nacela i teorija, što jetežak korak za znanstvenike koji bi takvu situaciju doživjeli kao priznavanje vlastitihgrešaka i zabluda. Njihova spremnost za otkrivanje i ucenje novih "tajni" prirode i čovekauglavnom ne prelazi granice njihovog fundamentalnog obrazovanja i izgradenih sistemamišljenja i objašnjavanja pojava.Feyerabend opravdato sumnja u sproobnost moderne nauke da zauzme filozofskistav, da bude samokriticna i samokorigirana, da bude svjesna nužne ogranicenosti svakemetodologije. Nauka u svom dogmatizmu ne trpi koegzistenciju tradicija. Ona je»nesproobna i nesklona da prihvati teorijski pluralizam kao osnovu za svojaistraživanja.«352 Kao potvrda zasnovanosti i opravdatosti ovih kvalifikacija može352 A. Sarcevic, “Nauka, čovek i slobodno društvo – Feyerabendova teorija nauke i kritika zapadnogracionalizma”, pogovoru P Feyerabend: »Protiv metode«, V. Masleša, Sarajevo 1987.,str.313.299

prolužiti navodenje nekoliko stavova Stevena Vainberga, dobitnika Nobelovce nagrade zafiziku, iznesenih u njegovoj knjizi karakteristicnog naslova "Snovi o konacnoj teoriji". Onsmatra da ne bi trebalo da ocekujemo da ce današnjim naučnicima filozofija ponuditiikakvo korisno usmerenje za rad, niti nagovještaj što je verovatno da ce oni otkriti. Ovonije posledica intelektualne lijenosti znanstvenika, po mišljenju Vainberga, već zato štofizicari ne vide kako bi im poznavanje filozofije moglo koristiti u njihovom naučnomradu.Feyerabend i ne pokušava da pomogne nauke – jer smatra da je dovoljno sproobnada sama sebi osigurati sebi željeno mesto u društvu, a u otkricima joj ne može pomociniko, ako ne želi ili nije u stanju da cuje (razume) stavove razlicite od njenih. On pokušavada pomogne društvu koje se nalazi pod ideološkom i logickom dominacijom (diktaturom)nauke.Vainberg je vrlo rijetko, po vlastitom priznanju, stjecao utisak da to što je procitao odfilozofskih tekstova ima ikakve veze sa onim što je njemu poznato kao znanstveni rad. Onkaže da ne poznaje ni jednog fizicara koji je išta doprinio razvoju fizike prole II svjetskograta a da mu je rad nekog filozofa znacajno pomogao. Štaviše, cak i kada su, u prošlosti,pojedine filozofske doktrine bile od koristi naučnicima, one su se zadržavale predugona snazi i tako napravile više štete nego koristi. U nauke, politici i ekonomiji velikaopasnost preti od takvih herojskih misli koje su nadživjele svoju korisnost. Vainbergpriznaje zaslugu filozofije u rušenju takvih ideja, ali ne i neki njen pozitivni, konstruktivnidoprinos nauci.353Prema Vainbergu, metafizika i epistemologija su imale bar želju i namjeru da odigrajuneku konstruktivnu ulogu u nauke. Medutim, konstatira on, u poslednje vrijeme, krenuoje jedan novi napad na nauka od strane neprijateljski nastrojenih komentatora –relativista. Filozofski relativisti poricu da nauka otkriva obektivnu istinu i onapredstavlja samo jednu od mnogih društvenih pojava.Postoji jedna rastuca težnja, zapoceta radovima Roberta Mertona u tridesetimgodinama ovoga stoljeca, da sociolozi i antropolozi nauka promatraju kao i bilo kojudrugu socijalnu pojavu. U tim studijama došlo se do toga da je i proces penjanja nekeznanstvene teorije – društveni progres. Ipak, smatra Vainberg, naprosto je logicka pogreškapreci sa stava da nauka jeste jedan društveni progres na zakljucak da završni proizvodinauke, teorije jesu to što jesu zbog društvenih i istorijskih snaga koje ucestvuju u tomprocesu.Relativizam je samo jedan vid šireg, radikalnog napada na samu nauka, predstavljenidejama Feyerabenda, Sandre Harding, Brayana Epliarda, Teodora Rosaka. Sandra Hardingza nauka kaže da je seksisticka, rasisticka, kulturalno prisiljavajuci, te da je cvrstoodredena kulturnim obrascima u kojima je nastala. T. Rosak poziva da se izmjeni temeljnisenzibilitet znanstvene misli i po cijenu drasticne promijene profesionalnog karakteranauke i njenog mesta u kulturi.Vainberg je mišljenja da ovi radikalni kriticari ne protižu gotovo nikakvo djelovanjena znanstvenik. On opasnost vidi jedino u njihovom utjecaju na ljude od kojih naučnicizavise. Slaže sa Geraldom Holtom, koji radikalne napade na nauku tumaci kao samo jedanod simptoma šireg neprijateljstva prema Zapadnoj civilizaciji, koje pocinje sa OstvaldomSpenglerom. Ta mržnja354 je tragicno promašena i sve tragicne zloupotrebe nauke, u353 Trebali više i ocekivati, kada se zna da po prirodi nacina razmišljanja teško da bi ikada uspjela da seoslobodi takvih ideja – heroja, bez kojih u stvari ona i ne može, jer je »svim fizicarima potreban kakav takavprivremeni pogled na svet da bi mogli ostvariti napredak«. (S. Vainberg: Snovi o konacnoj teoriji, Izdavackiatelje Polaris, Beograd, 1997., str 149. )354 Nazivati kritiku mržnjom svakako je, najblaže receno, pojednostavljivanje, a pre bi se moglo recipripisivanje zlonamjernosti tim kritikama. Najopasniji od svih izrecenih stavova je ta samouvjerenost u300poredbi sa blagotvornim rezultatima nauke i njenim doprinosom oslobodenju duha suzanemarive.355 »Moderna nauka, zajedno sa demokracijom i kontrapunktom glazbom,jeste jedno od ostvarenja koje je Zapad dao svetu, i to takvo kojim se treba narocitoponositi.«356

Vainberg završava poglavlje u ovoj knjizi, nazvano "Protiv filozofije", ocekivanjemda ce uskoro išceznuti mogucnost poistovjecivanja nauke sa Zapadom, tj. kada ce onaprotati zajednicko vlasništvo celog ljudskog roda. To ce, po njemu, ujedno, biti kraj svih"radikalnih napada" i "mržnje" prema nauke. Jasno je da se naučnici i eksperti dobrosnalaze u svom istraživackom podrucju, ali im nedostaje perspektiva. Oni ne znajuposledice svojih dostignuca. Naučnici ne mogu dokuciti smisao necega, ako je to izvannjihovog istraživackog protupka. Drugo, pitanje je da li je potrebno da verujemonaučnici u okviru njihovog istraživackog podrucja, ako oni izvan njega cine ono što jeprotiv pravila univerzalnog morala.

3) Demokracija i tradicija

»Okolnost da danas izgleda kao da prevladavaju samo jedno videnje prirode ne smijenas navesti na pretpostavku da smo na kraju ipak dosegli "pravu" stvarnost. To samo znacida druge forme stvarnosti privremeno nemaju... one koji ih brane, i to ne stoga što nemajušto da ponude, već zato što nam ili nisu poznate, ili nema interesa za njihovoproizvodenje.«357Uspon moderne nauke podudara se sa osvajanjem nenapadnih plemena od straneZapadnih zavojevaca, pri cemu ona gube i fizicku i intelektualnu nezavisnost. Feyerabend,posebno kritizira cinjenicu da je naučno mišljenje u toku dvadesetog stoljeca zauzeloapsolutno dominirajuci poziciju u svetu i životu modernog čoveka, za što ne postoji nijedan obektivni razlog, kao što ne postoji nikakav osnova na kome bi se Zapadnanacionalisticka kultura i civilizacija mogla preferirati u odnosu na druge tradicije i kulturnekrugove u svetu, a to se ipak dogada i to nametanjem i silom, a ne snagom argumenata.Ovakvo stanje treba što pre izmijeniti, jer za razumijevanje prirode i otklanjanjeprakticnih teškoca, za unapredenje kvaliteta života su nam potrebne sve ideje i sve metode,kao i oslobadanje od predrasude da izvan nauke nema pravog znanja.Misliti da je naš put jedino pravi put, a da su svi ostali pogrešni vodi direktno umogucnost katastrofe. Nauka je, za Feyerabenda, samo jedan od mnogih instrumenatakoje je čovek izumio da bi se nosio sa okolinom. Nije ni jedini, ni nepogrešivi, ali jepostala previše mocan, prodoran i opasan instrument da bi bila nezavisna. Teorijskiautoritet nauke mnogo je manji nego što se pretpostavlja, sa druge strane, njen društveniautoritet je sada toliko jak da je politicko upravljanje postalo nužno da bi se uspostaviouravnotežen razvoj. Nauka bi se konacno morala skinuti sa trona, odakle je uzurpiralaveliku moc i osujetila širenje plodnih utjecaj iz ostalih sfera ljudske duhovnosti, a pogotovoonemogucila protok razlicitih ideja iz drugih kultura i tradicija. Stoga, treba da oslobodimonaše društvo davljenickog zagrljaja nauke, kao što su nas prethodnici oslobodilidavljenickog zagrljaja religije.neospornu pozitivnu ulogu nauke i u potrebu njenog globalnog prihvacanja kao vladajuceg nacinamišljenja. Konstatacija da sve te kritike ne doticu znanstvenike je tužna, ali istinita.355 No, to što Vainberg “uspješno” odbija kritike usmjerene na njenu unutarnju prirodu i strukturu, i to štoona nije neosporno kriva za zlouporabu njenih znanja (toga je uvek bilo i biti ce) ne znaci da njena savjesttreba da bude mirna i da na sve mogucnosti zloupotrebe njenih znanja treba samo da “sliježe ramenima”.356 S. Vaiberg, Snovi o konacnoj teoriji, Izdavacki atelje Polaris , Beograd, 1997. str 166.357 P. Feyerabend, Nauka kao umjetnost, Matica srpska, Novi Sad, 1994. str. 40.301Dakle, uniformnost mijenja može biti pogodna za crkvu, za žrtve nekog mita »ili zatupave i voljne sledbenike nekog silnika«.358 Za obektivnu saznaju nužna je raznolikostmijenja i metoda. Strucnjake placaju gradani, oni su njihove "sluge" a ne gospodari, igradani treba da imaju nad njima kontrolu, kao i nad drugima koji su u službi javnosti.Uzaludno je ocekivati da profesionalni moral neke oblasti regulira stvar sam od sebe. »Našinaučno usmjereni intelektualci govore, naravno, o iluzijama i o zadivljujucem napretkukoji je, navodno, otklonio te iluzije, ali to samo pokazuje njihovu uobraženost i nedostatakpoštovanja za druge oblike života. Demokracija im daje pravo na to nemanje poštovanja –ali ne i pravdao da cjelo društvo izgraduju na njihovim principima.«359 Demokratskodruštvo ne bi smelo da namece nikakve ideje kao univerzalne istine: ne samo da razlicite

ljudske zajednice mogu da promatraju svet na drugacije nacine, nego je neophodno i da sepojedincima unutar tih cjelina omoguci da razne stvari i poglede smatraju prihvatljivim i dase prema njim slobodno odnose.Nauka treba podvrci demokratskoj kontroli i humanizirati je, tj. uciniti je ljudskom,dostojnom čoveka, a to odreduju svi gradani u slobodnom društvu, u demokraciji, a nesamo eksperti za humanizam. Autenticni gradani ne trebaju pouku o pravicnosti i oophodenju, odnošenju360 prema stvarima, koje se u sadašnjosti prepušta ekspertima inaučnicima.Za Feyerabenda ne postoji ideologija koja sama i potpuno sadrži tajnu slobode.Nauka, na svom najnaprednijem stupnju, vraca pojedincu slobodu, koju on osjeca da gubikada ulazi u njene prozaicnije dolove. Nauke, onako kako ih njeguju veliki naučnici(a ne crkve dogmaticara koje se nazivaju naučnicima) imaju otvorenost koja zahtjevademokratsko ucešce. Cjelokupno naučno istraživanje u principu mora biti pocinjenodemokratskom sudu, »nije nam potrebno teorijsko već demokratsko rješenje«.361Ako se izgradi novi oblik znanja koje je ljudsko, tako što ce svi ljudi na osnovu svogosjecanja i želja ucestvovati u njegovoj izgradnji, onda možda imamo šansu da riješimonajveći problem našeg vremena, problem slobode – slobode medu svim ljudima i slobodeizmedu ljudi i cjelokupne prirode koja ga okružuje. Potrebna je institucionalna jednakostalternativnih formi saznaje i života, razlicitih tradicija, društva koje tradicije ne samorespektira, nego ih i uvodi u zajednicki rad, a principe sprovodi od slucaja do slucaja.

4) Anarhicna nauka. Dadaizam.

Pokušaj da se poveća sloboda, da se vodi pun i koristan život, da se otkriju tajneprirode i čoveka povlaci za sobom odbacivanje svih sveopštih mjerila i krutih tradicija, pa iodbacivanje većeg djela suvremene nauke. Ovaj pokušaj, prema Fayerabendu, bi semogao nazvati anarhistickom znanošcu ili metodologijom, ali tako može biti pogrešnoshvacen, jer neki anarhisti podržavaju i prihvacaju egzaktnu prirodnu nauka. Takođe,anarhizam koji je aktualan je u suprotnosti (zbog puritanske predatosti i ozbiljnosti kojuprezire) sa Feyerabendovim stavovima. Zato on daje prednost terminu dadaizam.Dadaisti su potpuno nenasilni (što za anarhiste ne veži), zalažu se za bezbrižnost i zaizbacivanje iz govora dubokoumnih ali već istrošenih znacenja akumuliranih tokomvjekova ("traganje za istinom", "borba za pravdu", "uzvišeni patriotski i nacionalni ciljevi"itd.). Dada, prema Hansu Richteru, na ustrojstvo sveta, kako ga nauka opisuje i kako gacula otkrivaju, gleda kao na himeru koja prikriva dublju i duhovnicu stvarnost ili kao na358 P. Feyerabend, Protiv metode, V. Masleša, Sarajevo, 1987. str. 37.359 P. Feyerabend (1994), Ibid. str. 143.360 Dali je baš tako? Što je onda sa Sokratom i Isusom Kristom.361 Ibid. str. 145.302puki splet snova koji niti otkriva niti prikriva išta. On se ne može protiviti nauke imaterijalnom svetu, a može i nadmašiti svakog nobelovca odlucnom odabranomznanstvene cistoce.H. Richter u svom delu "Dada – Art an Anti-Art"362, navodi da ciljevi dadaisteostaju postojani ili se mijenjaju kao rezultat argumenta, ili dosade, ili iskustva obracenja, iliželje da se ostavi utisak na ljubavnicu itd. Za dostizanje ciljeva, dadaista može koristiti um,emociju, "stav ozbiljnog zanimanja" i sva druga sredstva koja ljudi koriste da bi nadmudrilibližnje. Omiljena zabava dadaiste je da zbuni racionaliste, tako što ce izmisliti snažneargumente za ne umne doktrine. Dadaisti se zanimaju za protupke, fenomene, iskustva kojapokazuju da se opažanja mogu urediti na vrlo neobicne nacine i da izbor jednog uredenja,kao onog koje korespondira stvarnosti, nije ništa racionalniji ili obektivniji od izboradrugog uredenja Dadaist ne samo da nema nikakav program već je protiv svih programa.Da bi bio istinski dadaist čovek mora biti i anti-dadaist, tj. mora biti istrajni branilac svojihprotivnika.

Za H. Richtera središnja poruka dade je shvatanje da um i anti-um, smisao inesmisao, nacrt i slucaj, svijest i nesvijest idu zajedno kao nužni delovi cjeline. Dadaistisu, prema A. Bearu i M. Karasu, bili potpuno svjesni smrtnosti civilizacija, koju je jasnoutvrdeo Valeri, i sami su najviše što su mogli, ubrzali smrtonosni ishod. »Gadenje seodnosilo na sve oblike nazovi moderne civilizacije, na same njene temelje, na logiku, jezik,a pobuna je poprimala oblike u kojima su groteskno i apsurdno odnosili ogromnu prevagunad estetskim vrednostima.«363 Dada je bio odgovor jedne mladosti koja je, uapsurdnom okruženju, žudjela za životom. Cilj pokreta dada, potpuno razaranje temeljaZapadne civilizacije, nije ostvarivan napadima na ljude i institucije, već na vrednosti,nacine mišljenja na kojima je pocivalo svako znanje.Da li je dokrajcivanje, ubijanje civilizacije rješenje? Možda bi ona propala i sama odsebe? U oba slucaja bi, svakako, nju nasladila neka druga, nova, mlada civilizacija, koja binakon svih razvojnih faza, takođe "umrla". Zašto barem ne pokušati da se ovaj ciklus"radanja i umiranja", smjenjivanja civilizacija ne prekine i da se civilizaciji na umorupomogne da odbaci ili izlijeci svoje bolesne, devijantne delove, a one dobre da nastavi darazvija. Mora li se uvek kretati od apsolutnog pocetka, mora li sve korisno – pozitivnoznanje biti izgubljeno, zaboravljeno, neshvatljivo za novu civilizaciju?Nemoguce je biti dosledan i istrajan u potpunom odbacivanju urednosti. Jednostavnou tom slucaju čovek bi poništio sebe, bez obzira koliko bi time njegovih grešaka biloodbaceno. Negiranje vrednosti u potpunosti je posledica neprihvacanja čovekove(po)grešive prirode, sa kojom se ne treba miriti, ali se mora priznati. Svijest da se dada nemože zadovoljiti i zaustaviti na destrukciji izražena je, mada ne od pocetka, kod većinedadaista. Dadaisti su se u svom negiranju, odbacivanju vrednosti europske civilizacije,kao alternativom, služili "drugim" vrednostima van europske civilizacije. Razaranje igradenje, destrukcija i konstrukcija, nesumnjivo su nerazlucivi. Francz Helens, suvremenikpokreta dada, smatra da on ne teži da istakne nove moralne vrednosti, nego da ponovonade skrivene, neopažene vrednosti, jedine koje se mogu sacuvati od habanja.Feyerabend smatra da je nauka u suštini anarhisticki poduhvat. Anarhizam kaopoliticka filozofija nije najatraktivniji, ali se pokazuje kao najbolji lijek za epistemologiju iza filozofiju nauke. Epistemološki anarhizam razlikuje se i od skepticizma i odpolitickog (religijskog) anarhizma i najbliži je dadaizmu. Epistemološki anarhist se neusteže da brani ni najtrivijalnije, ni najneumjerenije iskaze. On se nesumnjivo i apsolutnosuprotstavlja jedino sveopštim, univerzalnim mjerilima, zakonima, idejama ("Istina", "Um",362 Na koje se poziva Feyerabend u svojoj knjizi “Protiv metode”.363 A. Bear i M. Karasu, “Dada – povijest jedne subverzije”, Izdavacka knjižarnica Zorana Stojanovica, Sr.Karlovci, Novi Sad, 1997. str 11.303"Pravda", "Ljubav") i ponašanje koje one povlace za sobom, iako ne porice da je cestorazborito djelovati tako kao da takvi zakoni (mjerila, ideje) postoje i kao da vjeruje u njih.»Ispod svog ovog bijesa leži njegovo uvjerenje da ce čovek prestati biti rob i zadobitidostojanstvo koje je nešto više od opreznog konformizma samo onda kad protane slobodanizici iz najfundamentalnijih kategorija i uvjerenja, ukljucujuci one koje ga navodno cineljudskim.«364 »...znacaj ove, u biti anarhisticko-dadaisticke epistemologije ne leži samonjenim doprinosima savremenoj filozofiji, u formi kritike stupnjeva apstrakcije pojma,pojma "potpune istine", svake dogmatske pozicije, već i u razumijevanju ljudske prirode,prirode saznaje i slobode.«365Fajerabend je »otkrio odredene pretpostavke saznaje za slobodno društvo koje još nepostoji«.366 Ljudi imaju iskonsko pravo da žive kako to žele, cak i ako njihov nacin života,djelovanja i mišljenja drugima izgleda kao nešto iracionalno, neprihvatljivo i bestijalno.Ljudi imaju pravo da svet promatraju i procjenjuju sa stanovišta njihove vlastitetradicije.367

5) Neki elementi za kritiku Feyerabendovog stava

Povijest nauke se proširila u Feyerabendovoj filozofiji, pokazala se granica moci

nauke i racionalizma, formirao se novi okazionalni racionalizam i rješenje se nalazi uprvenstvu djelatnosti - prakse umesto teorije. Feyerabend, ustaje protiv nauke koja sepretvara u moc zlostavljanja, koja razgraduje svet i ljudski život, koja se proglašavavodom, uvodi novu oligarhiju ili joj služi kao sredstvo. Problem je što Feyerbend ne zazireod pogubnog pojednostavljivanja. On u nauke i naučnoj metodi vidi pretežno samoono što je prinudno i restriktivno, njihovu privilegiranost i rast do nivoa (samo)razaranjasvega živog. Cini se da, ipak, i moderne nauke, u razlicitoj mjeri i na razlicite nacinestvaraju u svom podrucju neku filozofiju i to ne samo kao formu samorefleksije i(samo)kritike, već i kao promenu razumijevanja vlastitog predmeta (momentaneodredenosti u njemu), tj. kao nesluceno povećanje senzibilnosti, otvorenosti iodgovornosti.Iako jasno, kriticki i demistifikatorski sagledava nauka, Feyerabend nema takavodnos prema demokraciji koju promatra idealizirano, utopijski, kao rešenje svih problemaproisteklih iz nametnute dominacije nauke. On, s pravom, nema povjerenje u nauka, alida li s pravom poklanja puno povjerenje demokraciji? Možda se u nešto mora verovati,samo da li je demokracija pravi izvor?Slabost Feyerabendove epistemologije je u tome što je prevideo "društvenupatologiju". Sloboda, ka kojoj se stremi, podrazumeva i uvažavanje tudeg mišljena i poredneslaganja sa njim. Zato je nejasno kako bi se u taj sistem slobode uklopile iskljucive,diskriminiranje teorije ili tradicije. Možda bi u takvim okolnostima evoluirale i odbaciledelove svojih ucenja koji se sa iskljucivošcu odnose prema drugacijim mišljenima. Ili ce,naprotiv, još više zaoštriti svoje stavove u strahu od konkurencije. Ishod ovog problemazavisile samo od nivoa čovekove svijesti. Medutim, pošto uspostavljanje slobodnogdruštva podrazumeva čoveka visoke svijesti, za ocekivati je da ishod bude pozitivan, tj. upravcu respektiranjem razlicitih mišljena.364 P. Feyerabend, (1987) Ibid. str. 181.365 A. Sarcevic, “Nauka, čovek i slobodno društvo – Feyerabendova teorija nauke i kritika zapadnogracionalizma”, Pogovor u P. Feyerabend: Protiv metode, V. Masleša , Sarajevo, 1987. str. 324.366 Ibid. str. 324.367 Ali, ako je ta tradicija iskljuciva, i te procijene ce biti diskriminirajuce, što ne djeluje kao ideal ka kojemuteži Feyerabend.304Osnovni problem oko ovako koncipiranog slobodnog društva jeste da li je realnoocekivani da ce ljudi, i to u globalnim razmjerima, kako oni koji imaju moc, tako i oni kojije sprovode, ili trpe, dostici nivo svijesti i shvatanja slobode neophodan za ostvarivanje oveideje (ideala) slobodnog društva. Ukoliko odbacimo a priori optimisticka i pesimistickastanovišta, postavlja se pitanje da li je tako nešto realno ocekivati na osnovu povijesnogtoka, promene, "razvoja", ljudske svijesti i meduljudskih (u najširem smislu) odnosa?Može li se uociti, dokazati postojanje trenda razvoja ljudske svijesti, ili je u pitanju samorazvoj metoda i sredstava za manipulaciju i upravljanje ljudima od strane drugih ljudi? Ovadruga mogucnost, sama po sebi, ne mora biti u principu osudena ili kritiziranja kao loša,posebno ako dodemo do zakljucka da je globalna evolucija svijesti do viših nivoa potrebnihza postojanje "slobodnog društva" nemoguca, nerealna, bez osnova u povijesti i u prirodičoveka uopše. Stoga je, možda, alternativno rješenje ovome, svojevrsno aristokratskodruštvo – kao vladavina najboljih. Svakako da i ova koncepcija ima svojih manjkavosti.Zbog svega ovoga, namece se sumnja u mogucnost bilo kakvog smislenog, uredenoghumanog društva, a kao jedini preostali modus i za buduca društva i za tumacenje onih izprošlosti je vladavina kaosa, nasilja, straha, strasti ...Ne ulazeci u Feyerabendov znanstveni “anarhizam” i opravdatost njegovihzakljucaka spram logickog statusa znanstvene teorije, moramo napomenuti daideologizacija nauke kao društvenog fenomena u svakom slucaju predstavlja ozbiljanproblem koji ce sa tehnološkim razvojem imati sve veći znacaj .No, ova problematika izlaziiz okvira našeg rada i uvoda u filozofiju nauke i zato se vratimo na kraju još jednom nastatus nauke.Ne zvuci li to sve tako realno, a opet tako necuveno: sudbina neke znanstvene teorije

ili istraživackog programa, a s njima i sam razvoj nauke i slika svet koju nam ona nudi,ne ovisi o odnosu nauke ili teorije prema zbilji već o «odnosu snaga» u naučnojzajednici? Ovdje se neumitno postavlja pitanje; zar je moguce da je naša vjera u naukakao uzor racionalnosti, kao otjelovljenje uma i temelj rekonstrukcije ljudskog sveta, bilajedna samo velika zabluda?Zar je zaista Feyerabend u pravu kad tvrdi da izmedu nauke i magije nema bitnerazlike; da, izgubivši svoje obektivno utemeljenje, nauka kao i magija svoj uspjeh temeljina pukoj propagandi?Ipak uspjeh nauke, tako ocigledan svima nama konji živimo u suvremenom dobu,ne može biti slucajan. Ocigledno da magija i nauka ne mogu imati istu vrednost i sitiprakticni status kao što bi to želio objasniti Feyerabend.Posebna se pozicija nauke, njena obektivnost (koja nije božanska) i racionalnost,oslanja na dva uporišta, na odnos prema predmetu i na ustrojstvo znanstvene zajednice.Danas odnos prema predmetu odreduje jedna rijec – eksperiment. Tačno je ono što je većreceno da su iskustvo i pokus u stanovitoj mjeri neodredeni ili višeznacni i da rijetko kadaomogucuju jednoznacni odgovor na postavljeno pitanje. Drugim rečima, tačno je da sumoguce njihove razlicite interpretacije. No sigurno je i to da ishod eksperimenta ne ovisi nio pojedinacnim ni o kolektivnim željama onih koji ga izvode, barem kada su prirodnenauke u pitanju. U povijesti je znano bezbroj primera. Navedimo kao zoran primerjedno kratko objašnjenje.Verovatno ste imali prilike citati o raznim cudnim “izumima” koji nikada nisu postalideo naše svakodnevnice, bilo stoga što nije bilo ekonomskog interesa bilo zato što nisufunkcionirali onako kako je to autor želi i zamišljao. Jedan od najslavnijih takvih primeraje cuveni “perpetuum mobile”. Zamisao je bila da se gibanja u stroju urede tako da priprelazu iz jednog u drugo stanje gibanja stroj izvrši neki rad i da se istodobno vrati upocetno stanje i zapocne novi ciklus bez dovodenja dodatne energije. Možda se u izlogunekog urara zapazili napravu koja se sastoji od vije kuglice spojene metalnom osovinom305što je ucvršcena na drugu osovinu. Dve kuglice izvode stanovito kretanje, ali tako da senakon nekog opisanog gibanja uvek ponovno nadu u pocetnom stanju. Kretanje se odvijabez ikakvog vanjskog pokretaca i doima se kao trajno kretanje (perpetuum mobile). No,kada bi jedna takva naprava mogla vršiti i neki koristan rad, covjecanstvo bi se riješiloenergetske krize. I danas znamo da je to nemoguce, no od trinaestog stoljeca, kada jezabilježen prvi pokušaj, pa sve do konacnog formuliranja prvog i drugog zakonatermodinamike generacija izumitelja nastojale su konstruirati cuveni “perpetuum mobile”,kao što su još brojnije generacije alkemicara nastojale pretvarati razne materijale u zlato.Primeri takvi uzaludnih pokušaja ne navode se u standardnim povijestima nauke itehnologije, no oni filozofu koji na njih misli bjelodato pokazuju da naša tehnološkastvarnost i znanstveni eksperiment nisu “samo naša konstrukcija”, individualna ilisocijalna.Drugi oslonac je ustroj znanstvene zajednice, o kojem postoje mnoge stude.Spomenut cemo samo jednu, a tice se ocjenjivanja naučnog teksta. Istraživanja arhivacasopisa Fhysical Review pokazala su da se ocjenjivaci radova i urednici koji odlucuju otiskanju ne obaziru na to jeli rijec: o mladem ili starijem autoru, o poznatom ili nepoznatomimenu, o velikoj ili maloj, razvijenoj ili nerazvijenoj zemlji, o poznatoj ili nepoznatojinstituciji, da o drugim osobinama autora, koji su referentima cesto nepoznate, i negovorimo. Pokazuje to da su logicki pozitivisti bili u pravu kada su naglašavali kako seznanstveni tekst može proucavati i razumjeti bez ikakva pozivanja na njegova autora i naokolnostima na kojima je nastao. Nije ta “cistoca” naučnoga teksta apsolutna, ali jedovoljna za donošenje meritorne odluke o tome jeli rukopis dovoljno valjan da budepubliciran u tako uglednom naučnom casopisu. Kako ono što se publicira u PhysicalReview u velikoj mjeri utjece na odluke što ce se istraživati i koja ce se teorija proveravati,kako o tome što se nalazi u tome casopisu ovise standardi eksperimentalnog rada i teorijskeanalize, onda je ocito da je ono što se u nauke radi u velikoj mjeri ipak neovisno o

nabrojenim subjektivnim i socijalnim faktorima i u tom smislu obektivno.Nakon svega možemo li izbjeci osjecaj da se nalazimo u situaciji slicnoj onoj u kojojse našao Kant i koju je veliki filozof nazvao “skandal filozofije”. Pred nama je, nemadvojbe, nauka koja stalno buja i ne dvojbeno stvara nova znanja, bez obzira kako cemo ihkarakterišeti. Pred nama je uzanost koja je našla nacin na koji komunicira kako sprirodom, tako i sa samom sobom. Filozofija, medutim, tek što joj se cinilo da je uhvatilanit razumijevanja fenomena nauke, opet ju je izgubila. Možda je upravo zbog togafilozofija nauke jedna od najvitalnijih grana suvremene filozofije.Možda bi bilo interesantno nakon ovog cjelokupnog razmatranja dati u sažetomobliku odnos izmedu empirizma i racionalizma na nacin kako je to uradeo W. Stegmüller.On zgodno sažima razlicitost gledišta medu teoreticarima nauke kad tumace protupakprirodnih nauke i navodi cetiri razlicitih pristupa:Prirodne nauke protupaju induktivno ali ne – racionalno (Hume).Prirodne nauke protupaju induktivno i racionalno (Carnap).Prirodne nauke protupaju ne – induktivno ali racionalno (Popper).Prirodne nauke protupaju ne – induktivno i ne – racionalno (T.S. Kuhn).368368 usp. Stegmüller, 1975, str.490.306

17. Naturalizam

Nakon pojave teorije relativnosti, koja je radikalno revidirala naše poimanje prostora ivremena, postalo je jasno koliko je Kant bio vezan za Newtonovu fiziku. Istodobno medunaučnicima koji nisu prihvatili neopozitivisticku filozofiju nauke Kant je i daljeostao izvorom inspiracije. Uvjerenje da opažanja nisu neovisna o teoriji podupiralo jeKantov apriorizam. No apriorni elementi ljudske saznaje morali su, nakon teorijerelativnosti, biti i sami relativizirani. Najpre se pojavila ideja da se temelj apriornih formipotraži u organskoj opremi saznajnog subjekta. Nekoliko niti ispletenih na razlicitimmestima, a sve obojene naturalistickim tonom, pocele su se uplitati u tkanje nazvano“naturalistickom epistemologijom”.Zbog uvriježenih predrasuda, a i proživljenog negativnog iskustva, treba odmahnaglasiti da suvremeni naturalizam nije redukcijski. Dve su njegove osnovne postavke:prva kaže da je svaka, pa i ljudska saznaja prirodni fenomen, te da stoga nije u prirodni iljudski svet unesena izvana iz neke transprirodne sfere; i druga, da svaka teorija saznajemora voditi racuna da je čovek sa svojim saznajnim sproobnostima rezultat prirodneevolucije u kojoj se nije dogodeo nikakav neprirodni skok, nikakav prelom evolucijskogtoka koji teorija evolucije nije u stanju asimilirati. Ni jednom ni drugom postavkom nenegira se specificnost čoveka i njegove saznaje; zahtijeva se samo da ta specificnost budeopisana u skladu s onim što u prirodi kažu prirodne nauke i bez pozivanja na vanprirodnefaktore.Prihvate li se ove dve postavke tada je razumljiva i opravdana tradicionalnakarakteristika naturalizma: upotreba analogija izmedu prirodnih procesa kako ih opisujuprirodne nauke i društvenih i duhovnih procesa, izmedu prirodnoga i ljudskoga sveta.Analogije naime pomažu da se uspostavi pretpostavljeno jedinstvo. Pozitivizam jeanalogije, kao nelogicke forme mišljenja, prove iskljucivo iz stroge znanstvene metodeizjednacivši ih sa svim onim teško opisivim psihološkim procesima koji se zbivaju kodnaučnih otkrica. Praksa nauke, medutim, pokazuje da se analogije, uz razložan oprez,naveliko koriste u nauke, da su rutinski deo znanstvene metode i da bez njih nauka ne binapredovala. Objašnjavajuci razvoj kvantne teorije i odnos te teorije prema klasicnoj fiziciN. Bohr je formulirao nacelo korespondencije koje, osim prove konkretnog fizickogsadržaja, krije i metodološku uputu. Izražena jednom analogijom ona kaže da svakiistraživac kad krece u nepoznati predeo nosi sa sobom opremu koju projeduje i za kojusmatra da ce mu biti od koristi mijenjajuci je i prilagodavajuci je prema potrebi. Zarazumijevanje novih teorija ta je geneza nezaobilazna. Analogija i nije ništa drugo nego

prenošenje “opreme” izradene za jedno podrucje iskustva u drugo.Najznacajnija analogija korištena u savremenoj filozofiji nauke jest ona izmeduorganske evolucije i rasta ljudske saznaje. Već je spomenut Popperov model rastaznanstvene saznaje u kojem je njegovo nacelo falsifikacije povezano s prirodnimodabiranjem, a slobodna indukcijom nesputana kreacija naučnih hipoteza sa slucajnimvarijacijama u živih bica. D. Campbell (1974) je shemu “slijepog variranja i selektivnogzadržavanja” protegnuo na sve saznajne fenomene i istaknuo je kao glavni model razvojauopše. Spomenuo sam takođe evolucionisticki model koji je razvio S. Toulmin (1972) akojem glavnu ulogu igraju populacije pojmova. U tom modelu znanstvene teorije nisustrogo uredeni logicki sistemi već populacije pojmova s više ili manje cvrstim medusobnimvezama. Promena jednog pojma ne implicira, kao kod holista, perturbaciju koja seautomatski širi celim sistemom. Znanstvene teorije kao populacije pojmova nastaju i živeu nekom intelektualnom okolišu i u interakciji s tim okolišem pojedini clanovi populacijepreživljavaju nepromijenjeni, doživljavaju stanovitu transformaciju ili nestaju s pozornice.U populaciji postoji mnoštvo varijanta koje se bore za opstanak, a selekcija se vrši307usporedivanjem ne izravno s prirodom nego sa ciljevima i idealima pojedine znanstvenediscipline medu kojima je, naravno, i cilj razumijevanja prirode.Ovakvo direktno prenošenje modela kod kojeg se preskacu mnoge stepenice i zaobilazebrojna pitanja svakako je ne samo nategnuto nego i neprimerno. Osim toga u pravilu seradi o prenošenju jedne simplificirane “teorije evolucije” koja ni u biologiji nije više uupotrebi. Snažan motiv koji pokrece ovakve ekstrapolacije leži u obrani realizma. Uzpomoc teorije evolucije, konkretnije pojmova prirodnog odabiranja najprilagodenijih, lakose odgovara na pitanje zašto je prirodna nauka uspješna. Prirodoslovlje je uspješno zatojer njegove teorije podvrgnute mehanizmu slijepog variranja i selektivnog zadržavanjanajbolje odgovaraju njegovom obektu, najbolje su mu prilagodene. Realizam je adekvatnafilozofija nauke jer u odgovaranju naučnih teorija predmetu vidi glavni motivnauke.Spomenimo još samo jednu karakteristiku savremenog naturalizma u filozofiji nauke,to je eksplicitan poziv filozofima da se proluže rezultatima prirodnih nauke urazumijevanju fenomena saznaje, a to znaci i prirodne nauke same. U tom pozivu, štoga možemo naci kod Quinea (1968), Campbella (1974) i Shimonya (1971), jasno je recenoda treba napustiti ambiciju filozofije da utemeljuje nauka. Zadržimo se ukratko na nekimstavovima Quine. Za njega se filozofija u «nacelu» ne razlikuje od nauke; filozofska supitanja samo opcenitija naučno pitanja. Isto tako, u stvarnom filozofskom proluapstraktno razmišljanje treba da bude stalno interpretirano s pozicija nauke. Takvostajalište Quine naziva naturalistickim. Pogledajmo na primer saznajnu teoriju, granifilozofije o kojoj je on pisao u svojim tekstovima. Quine je svojim tekstom «Naturaliziranaepistemologija» (1968) protao jedan od suvremenih klasika programa «naturaliziranja»saznajne teorije. Tako on kaže kako je epistemologija sadržana u prirodnim naukema,kao jedno poglavlje psihologije. U manje radikalnoj varijanti: saznajna teorija naprostouzima u obzir rezultate nauke koje se bave saznajom kao svojim predmetom što znacida to ne mora biti samo psihologija. Glavna novost u savremenoj epistemologiji upravo jeuspostavljanje dijaloga s tim naukema. Tu se isticu dve – kognitivna psihologija ikognitivna biologija. Prva proucava ljudske saznajne sproobnosti i procese- zamjedbe,rasudivanje, pamcenje itd., a pridružuje joj se u tome i (kognitivna) neurologija. Zajedno spodrucjem umjetne inteligencije one tvore « kognitivne nauke». Kognitivna biologijabavi se kognitivnim procesima kod životinja i u perspektivi teži tome da obuhvati ikognitivnu psihologiju. Nju zanimaju mehanizmi spoznavanja i nacin nastanka i razvitkatih mehanizama. Ovo potonje stvar je evolucije. Iz kontakta epistemologije i teorijeevolucije razvila se tzv. evolucijska epistemologija. Konacno, medu nauke o saznajipocinju se uvrštavati i sociologija saznaje i nauke.Što nauke o saznaji mogu reci epistemologiji? U prvi mah može se ciniti da ceprorijedi biti razgovor gluhi- ako je epistemologija normativna disciplina, a nauka o

saznaji jesu opisne ili cinjenicne, onda je moguce samo dve varijante; ili epistemologijanema što tražiti od zanosit o saznaji ili se sama mora odreci svoje normativne naravi iprotati sama opisna ili cinjenicna, odnosno utopiti se u nauke o saznaji. Quine, cini se,zagovara ovu potonju alternativu, tj. napuštanje normativnosti i utapanje epistemologije unauka o saznaji. Sam Quine je skloni biheviorizmu u psihologij, ali njegov programnaturalizirane epistemologije nadahnuo je mlade autore s ažurnijim stavovima u pogledupsihologije. Bitno je, medutim, da epistemologija ne može opravdavati naše pojedinacnoverovanje tražeci im vanjske sigurne temelje, već ih samo može objasniti i odrediti njihovomesto u cjelini. »Quineovski epistemolog ne roni in medias res, on pocinje in mediisrebus«, piše sam Quine.Pokušaji da se u saznaji ili u nauke izdvoji nešto što ce biti tako nedvojbeno iujedno bogato da ce moci prolužiti kao siguran temelj i izvor pouzdatosti svekolike308saznaje vrlo su stari i vrlo neuspješni, što je narocito jasno pokazala sudbina logickogempirizma. Umesto utemeljenja moramo se zadovoljiti razumijevanjem. S ambicijomutemeljenja, cija je pretpostavka da se iz temelja logickim putem izvodi nadgradnja,inkompatibilna je upotreba naučnih rezultata, jer time bi se već koristilo ono što tektreba utemeljiti i petitio principii je ocigledan. No kada je rijec o razumijevanju, strah odzatvaranja kruga je bezrazložan. Naprotiv u svojevrsnom »kruženju« u kojem naukapomaže filozofiji da razumije nauka, a filozofija nauke da sebe razumije i unapredi, ukruženju koje u ponecemu oponaša hermeneuticki krug razumijevanja, Shimony vididobitak za obe strane.Upravo takav otvoren i dijalektican pristup vodi preko naturalizma, jer je proveevidentno da se krug od nauke do filozofije i natrag mora ne samo spiralno uspinjatiprodubljujuci razumijevanje fenomena saznaje nego i stalno širiti. Evidentno je naime danauka jest prirodni fenomen kao što je to, po osnovnoj zamisli naturalizma, i kulturauopše, ali priroda tada nije više samo ono što se nalazi u prirodoslovlju. U najmanju rukumora se tada govoriti o povijesnom razumijevanju prirode unutar kojeg su i klasicnonovovjekovno i suvremeno novovjekovno prirodoslovlje tek jedna epizoda.Dok se kontinentalna tradicija ustrucavala da kritiku neopozitivizma dovede do kraja, ato bi znacilo da je izvede i na planu samih prirodnih nauke, nesuglasje izmedu logickoempiristickogideala nauke i zbiljskog prirodoslovlja izazvalo je pokret s one drugeanglo-americke strane, pokret za koji se cini da krece ususret kontinentalnoj tradiciji ilibarem u njoj nalazi stanovitu inspiraciju. Sve je ociglednija penetracija hermenautickodijalektickihmetoda i ideja u filozofiju prirodnih nauke. No prati je i jedna velikaopasnost. Gotovo se cini neizbježnim pad u banalnu zabludu. Usprkos jasno izvedenograzgranicenja predmeta prirodnih i humanistickih nauke, proudba iz hermenautickodijalekticketradicije u filozofiji prirodoslovlja cesto na to razgranicenje prove zaboravlja.Nemoguce je da hermenauticko-dijalekticki pristup kod primene na prirodne nauke nedoživi transformaciju u prvom redu zbog predmeta tih nauke, a onda i zbog osebujnostidugo razvijanje znanstvene tradicije.Naturalisticka orijentacija u savremenoj filozofiji nauke otvara još jednu potrebu imogucnost transformacije kontinentalne tradicije prilikom njene primene naprirodoslovlje. Želi li kontinentalna tradicija ostati otvorena prema prirodnim naukema,onda se mora otvoriti i prema ovoj naturalistickoj struji. Konkretno promišljanje teze opovijesti kao prirodnom procesu u smislu šireg poimanja prirodnoga kao samoniklog, uzslucajni razvoj na ovoj planeti vezanog fenomena, treba dovesti do obrnute penetracije, doekstenzivnog korištenja pojmova, modela i analogija iz prirodoslovlja u razumijevanjuljudskog sveta. Zrelost koja je u meduvremenu protignuta zahtijeva da se pomišlja pritomna ikakvu redukciju. O toj zrelosti svjedoci otpor i kritike upucene sociobiologiji iublažavanje teza koje je nakon toga slijedilo. Rijec je uglavnom o analogijama koje uvekzahtijevaju pažljivu upotrebu, stanovitu promenu znacenja i adaptaciju pojmova i modelana novu sredinu. Uz dužan oprez rijec je, dakle, o suvremenom razumijevanjuprirodoslovlja u okviru jedne naturalisticke interpretacije povijesti.

a. Interakcijska epistemologija

Tradicionalno utemeljivacka epistemologija i njena suvremena naslednica, filozofijanauke, sa svojom ambicijom da osiguraju znanje pre saznaje da opravdavaju naukane pretpostavljajuci je, nisu nam pružile ni najskromnije razumijevanje ukupnosti njihovapredmeta. Nakon što je promašaj protao evidentan, u kasnim pedesetim postali smosvjedoci nekoliko “obrata”. “Historicisticki” i “sociologisticki” obrati isticali su saznaju inauka kao prvenstveno povijesne i društvene pojave te postavljali zahtjev da se309epistemologija zamijeni poviješcu i sociologijom saznaje i nauke. Nedavno je Rorty369 zagovarao nešto što bi se, zadržavajuci isti stil, moglo nazvati “književno-kriticarskimobratom”. On je naglasio poput slavnog “lingvistickog obrata”, da se nauka iskazuje ujeziku i da je stoga literarni fenomen koji bi se, sukladno tome, trebao ispitivati iinterpretirati hermeneutickom metodom.Svi ovi “obrati” imaju dva ozbiljna nedostataka: izvan su najboljem znanju koje danasimamo – nauke, i nepopravljivo su nepotpuni. U vezi s prvim nedostatkom Quine370 jepredložio novo mesto epistemologiji ; udomio ju je u prirodnim naukema kao poglavljepsihologije. Medutim, cini se da je taj predlog samo jedna modernizirana bihevioristickaverzija neceg već iskušanog i odbacenog. Slicna gledišta koja smatraju da su saznaja inauka pored ostalih znacajki, prirodne pojave, da se njihov razvoj mora promatrati kaoprirodni proces u tom smislu da »ni na kojem stupnju tog razvoja nije bilo transfuzije biloznanja, bilo mehanizma saznaje, bilo temeljnih istina izvana (tj. izvan prirode, SL)«,371 ida epistemologija mora biti »u skladu s opisom sveta koji pruža suvremena nauka«,372vrlo su hladno primljena medu filozofima nauke. Prema umjerenom naturalizmu, kaoonaj što ga zagovara Campbell (umjeren u toliko što od samog pocetka odbija bilo kojioblik redukcionizma, a što i jeste najveća opasnost naturalistickog pristupa), epistemologijai prirodne nauke isprepletene su na taj nacin da prirodne nauke obuhvacajuepistemologiju kao onaj svoj deo koji za predmet ima pojave imenovane “saznaja” i“nauka”, dok epistemologija obuhvata prirodoslovlje kao oblik saznaje koji moraobjasniti ili razumjeti. Ocevidno kruženje koji pruža ovaj pristup je, usprkos ignoriranju,barem zanimljiva alternativa onom hermeneutickom.U odnosu na drugu primedbu pristupima koji su trenutno u modi, ono što suvremeninaturalizam u svom anti-redukcionistickom izdanju može za sad ponuditi jeste jednaenciklopedija svih naučnih disciplina, ukljucujuci i sve discipline filozofije, koji sebave saznajom ili znanošcu, uz neku nadu da ce neka unificirajuci ideja, poputCampbellove jednostavne sheme “slijepo variranje i selektivno zadržavanje”, biti jednompronadena. U ostalom, ako saznaja i nauka mogu biti promatrane kao prirodne pojave,zašto to ne bi mogle biti i povijest i društvo? U sadašnjoj situaciji kada historicisticki,sociologisticki i hermenuticki pristupi naginjaju ekstremnom relativizmu, i kadanaučno relativizam nije u stanju asimilirati radikalne povijesne promijene u nauke,verovatno je vredno pažljivo ispitati opštiju koju nudi umjereni naturalizam.Suvremeni naturalizam sadrži znacajnu implicitnu premisu koja glasi: saznaja kaoprirodna pojava usko je vezana uz žive sisteme, ili strože: saznaja je ugradena u naravživog sistema. Drugim rečima, pretpostavlja se da se nešto slicno saznaji može naci jošjedino u sistemima koje je napravio čovek. Premisa protaje znacajna kada joj se pridružidruga implicitna premisa naturalistickog pristupa. Kako nikakav unos kognitivnihelemenata i procesa iz neceg što je izvan prirode nije dopušten, sve ono što vrijedi za svežive sisteme uopše vrijedi i za čoveka, koji kognitivno sistem par excellence. U mnogoopreznijem opisu premisa zahtijeva da svojstva ljudskog kognitivnog sistema budu u skladus opštim karakteristikama živih bica kao saznajnih sistema.Središnji pojam biologije saznaje, pored pojma živog bica, jest koncept živcanogsistema. Da je živcani sistem kognitivni sistem izgleda ocigledno. Tvrdnja izgleda istinitomcak i ako se nervni sistem mora razmatrati samo kao deo nekog organizma koji je po sebi369 R. Rorty, Consequences of Pragmatism, Brighton: The Harvester Press, 1982. god.

370 W.V.O. Quine, »Epistemology Naturalized,«, u Akten des XIV Internationales Kongress für Philosophie,Wien: Hencler, 1968.371 D.T. Campbell, »Evolutionary epistemology«, u P.A. Schilpp ( ed ), The Philosophy of Karl Popper, TheLibrary of Living Philosophers, Vol. 1, 423-463, La Salle: Open Court Pub. Co., 1974. str. 413.372 Ibid. Str. 413.310saznajni sistem. Glede epistemoloških implikacija pojmova živog bica i živcanog sistema,možemo se naci u ovakvoj situaciji. Tradicionalno gledište, koje je, grubo govoreci,usredotoceno na pojam adaptacije, njeguje ideju da organizacija i struktura nekogorganizma reflektiraju organizaciju i strukturu niše. Dovedemo li ovu ideju do ekstremaispada da je organizam organicko otjelovljenje ili jedan drugi oblik materijalizacijesvojstava niše; drugo-bice dela fizicke okoline. Sukladno tome saznaja je manje ili višetačna refleksija ili oslikavanje karakteristika okoline. Na danas popularan nacin receno,geneticki program, koji su organizmi otjelovljenja, može biti shvacen ili kao skupkodiranih informacija o mogucim okolinama koje ce organizmi sretati u svojoj ontogenezi,ili kao skup kodiranih informacija u nutrašnjem razvoju i njegovoj prikladnoj modulaciji,koji se koristi okolinom da bi materijalizirao vlastiti identitet.U prvom slucaju epistemološke implikacije slažu se s tradicionalnim gledištem. Udrugom netko bi moga prepoznati Leibnizov jezik preetablirane harmonije. U tomkontekstu bi smo mogli samo prevesti harmoniju u preetablirani program, tako da se živobice i njegov živcani sistem zatvaraju u “prostor bez prozora”. Izgleda dakle, da teturamoizmedu dva ekstrema, ekstremne otvorenosti u kojoj okolina slobodno ulazi u sistem da bise u njemu reflektirala, i ekstremne zatvorenosti u samozadovoljno samorazvijanje. Oba suposledica doživljavanja organizama kao da su baceni u svet slucajnošcu božje volje,zateceni tamo u stranom okolišu koji neprekidno preti njihovu opstanku. Epistemološkiovakav stav vodi uspostavljanju klasicne subjekt-obekt relacije s neizostavnompolarizacijom na subjektivizma i obektivizam.Pojam autopoiesisa unosi i diskusiju novi element, ali jedino ako se interpretira kaoselektivna otvorenost kroz interakciju s okolinom. Pokazano je, tako nam se cini, da je živisistem, s živcanim sistemom ili bez njega, autopoieticki i kognitivni sistem zato što imapotrebu za okolinom, zato što tu okolinu mora internalizirati da bi sebe proizveo iodržavao. Da bi zadovoljio vlastitu unutarnju i unutarnje strukturiranu potrebu za okolinomživi sistem i njegov živcani sistem kada je prisutan zatvaraju se kao sistemi interakcijom sokolinom. Ova interakcija, istodobno, ucestvuje u samo organizaciji živog sistema.Ove strukture cine da je deo okoline ponovno prisutan u ogradenom prostoruorganizma. Pounutrenje cini saznaju nužnim sastavnim procesom samoproizvodenjaSelektivna otvorenost/zatvorenost, dvostruka upucenost i dinamika te upucenosti ieksternacizacije iskljucuju mirror imagery, ideju sicušnih slika ili karata niše sacinjenih odorganskog materijala i ugradeni u organizam. Ovako situaciju promatraju predstavniciinterakcijske epistemologije i takođe, re-prezentacija niše u organizmu integralni je deonjegova samoproizvodenja i podredena je temeljnoj, metabolickoj interakciji koja mora bitiodržavana u svim okolnostima. Stoga niti cisti obektivizam niti cisti subjektivizam, nitijednostavna subjekt-obekt relacija ne iskazuju ono što je bit života.To za predstavnike ove epistemologije ne znaci eliminiranje subjekt-obekta i njihovostapanje u neke jedinstvo. Kako je pokazano podele na unutarnji i vanjski prostor na živisistem i njegovu okolinom, na sistem koji udomljuje reprezenciju nekog drugog sistema ina sistem koji je reprezentiran, na subjekt i obekt, bitne su kad je o životu rijec. Središnjeje mesto «selektivna interakcija». Interakcija je najvažniji deo samoprodukcije, ona jeparametar koji se mora održavati konstantnim, i oboje – i interna struktura organizma i niša– podredeni su tome. Organizam se pojavljuje kao jedinica interakcije, a niša kao domenainterakcije i tada organska evolucija protaje evolucija nacina interakcije izmedu sistema iokoliša.Ovo upucuje na to da je ono što mi danas trebamo, misle predstavnici interakcijskeepistemologije, da se datom epistemologijom zamijeni tradicionalna epistemologiju koja jebeznadno uhvacena u subjekt-obekt polarizaciju i metaforu ogledala Umesto da pitamo

»Kako subjekt pribavlja informacije o obektu?« nova bi epistemologija trebala odgovoriti i311postaviti pitanje »Kako se dogodilo da subjekt projeduje strukturu koja mu dopušta damedudjeluje s obektom tako da oboje zadržavaju svoj identitet?«. Tada bi ona bilausmjerena na razlicite nacine interakcije koji se pojavljuju tokom organske evolucije iljudske povijesti. Saznaja bi se tada mogla doživljavati kao neumorno ponavljanjeeksperimenta s nacrtima raznolikih nacina interakcije koja je sproobna podržatisamoregulativne sisteme, koji i nisu drugo do ostvarenje tih istih nacina interakcije.Pojavljivanje živcanog sistema i proizvodnje art-efekata u organskoj evoluciji ne zahtijevaprobijenu perspektive; oni su samo novi nacini dane interakcije.Naturalisticki pristup, koji bi jedna internacionalisticka epistemologija trebalapozdraviti ( uz uzimanje ozbiljno biologije saznaje), ocigledno je predodreden za nekuvrstu pragmatizma i relativizma, kako i Maturana373 sugerira. Ako je nacin interakcijesredišnji pojam kroz kolji razumijemo kako su jedinica interakcije, koja je kognitivnisistem, i domena interakcije, koja je kognitivna domena, proizvedeni i ako su svi aspektiživota pa dakle i saznaja, podredeni održavanju interakcije, tada je neka vrstapragmatizma “odredena nacinom interakcije” neizbježna. Slicno, ako ne možemo odvojitisaznaju od samoproizvodenja, tada apsolutno, o vrsti neovisno, božanskog znanje nijemoguce; sva je saznaja relativna u odnosu na nacin interakcije.Medutim pitanje o vrednosti naturalistickog zakljucivanja, da »buduci da su ljudi živabica, sve što se podnosi na žive sisteme uopše odnosi se i na čoveka«, još uvek stoji. Dabi se na pitanje pozitivno odgovorilo moralo bi se pružiti naturalisticki prikaz specificnoljudskog nacina samoproizvodenja, ljudskog društva ljudske povijesti.

b. Evolucijski naturalisticki realizam

Postojanje mnogo raznovrsnih tokova misli cini zbivanja u savremenoj protpozitivistickojfilozofiji nauke prijatnim, živahnim i cak uzbudljivim. Razliciti pristupi igledišta pružaju se u rasponu od naučnog realizma do konvencionalistickogpragmatizma, od istine kao korespondencije do socijalne konstrukcije zbilje, od istine kaokorespondencije do socijalne konstrukcije zbilje, od transhumane univerzalnosti dometodološkog relativizma. Iako je zabavno živjeti u tako bogatom svetu poneka sintezapružila bi nam još veće zadovoljstvo. Konacno, zar nauka nije jedinstvena ljudskadjelatnost?Utemelji suvremene evolucijske epistemologije nastojali su naglasiti njen potencijal,kojim bi ona mogla prolužiti kao osnovica, ako ne neke uniformne slike nauke, onojedne koherentne enciklopede svih disciplina koje se bave znanošcu. Zamišljalo se da bite discipline, od epistemologije do povijesti nauke, mogle biti nekako uskladenenaturalistickim pristupom i proudenom shemom besciljnog variranja i prirodnogodabiranja. Ove su misli eksplicite izražene u Shimonya374 i Campbella..Najsvježiji poduhvat s ambicijom da bude sistematican i sintetski jest Hookerov 375evolucijski i naturalisticki realizam. Sklonost evolucijske epistemologije da zadrži biološkuteoriju evolucije, naturalisticki pristup ljudskim saznajnim sproobnostima i znanstvenirealizam bila je vidljiva od same pocetne zamisli. Hooker je ucinio predmetom izricitogbavljenja i sistemnog razvoja.Uskladenost evolucijske epistemologije i naturalizma ocevidna je. Interesepistemologije za teoriju evolucije potekao je od Konrad Lorenzovog i Norman W.373 M.R. Maturana i P.J. Varela, Autopoesis and Cognition, Dodrecht: D.Reidel, 1980.374 A. Shimony, Perception from evolutionary point of view, Journal of Philosophy 68, 571-583. 1971.god.375 C.A. Hooker, A Realistic Theory of Science, New York: State Univ.of N.Y. Presss. 1987.312Quineovog naturalistickog pristupa nekim aspektima ljudske saznaje, a potican jePopperovom filozofijom nauke. Smatramo li ljudsku vrstu kao jednu medu mnogimvrstama živih bica, kako to naturalisti cine, tada implicite prihvacamo važenje teorijeevolucije i za čoveka, njegove sproobnosti i dela. Primijenjen na epistemologiju,

naturalizam zahtijeva da se ljudske saznajne sproobnosti tretiraju kao produktiprvenstveno biološke, a zatim i socijalne, evolucije. Medutim, uklapanje naučnogrealizma u ovu kombinaciju teorije evolucije i naturalizma, izgleda, nece ici prove glatko…Hooker govori o napetosti izmedu “sistematskog falibilizma”376 ( kao poslediceevolucijske epistemologije) i “obektivne istine”, a Campbell377 o “o osjecaju” da nasevolucijska epistemologija upucuje na pragmatizma ili utilitarizam.Evolucijski naturalisticki realizam bez naturalizma je prazan skup. »Vodeci jemotiv«, kaže Hooker, »obaveza da se o čoveku raspravlja kao prirodnom bicu, da ga sepromatra kao deo prirode«, kao bice koje saznaje prirodu kroz medudjelovanja kojaprožimaju svet. U kontekstu evolucijskog naturalistickog realizma naturalizam se javlja udva oblika i oba pokazuju napetost što izvire iz istog izvora. Prvi je oblik “sistematskiantiantropocentrizam”(Hooker) interpretiran kao istinski “kopernikanski obrat” (Shimony,Vollmer). Istinski kopernikanski obrat zato što se Kantov obrat dana doživljava kaoantikopernikanski»buduci da je čoveka epistemološki postavio u centra sveta iz kojeg ga jeontološki Kopernik izbacio. Evolucijska epistemologija izvodi sada ponovo čoveka izsredišta cineci ga beznacajnim promatracem kozmickih procesa koji ukljucuju i njegasamoga«.378 Ovo zadnje ukljucivanje podsjeca nas odmah na perspektivu božanskog oka ikonzekventno na čovekov privilegirani položaj.Bit je “sistemnog anti-antropocentrizma” zakljucivanje koje iz kozmološkemarginalnosti izvodi epistemološku marginalnost. Epistemološku marginalnost moglo bise interpretirati kao tvrdnju da neko beznacajno, ograniceno i prolazno bice može imatisamo uz vrstu vezano, ogranicenog, pogrešivo znanje, znanje centrirano oko neprivilegiranog ljudskog nacina opstanka. No, upravo se suprotno tvrdi: iz epistemološkemarginalnosti koja slijedi onu ontološku izvodi se zakljucak da ljudska saznaja nijeantropocentricna da su ljudi jedina bica koja epistemološki mogu transcendirati svojuontološku poziciju..Susrecemo se ponovo s prepletanjem dviju razlicitih ravnina: ravnine egzistencije iravnine opisa. Iz egzistencijalne cinjenice da ljudi pripadaju samo jednoj vrsti medumnogima ne slijedi da njihov opis sveta i njihovo mesto u saznaji ne smiju bitiantropocentricni. Njemacki fizicar C.F. von Weizsäcker lijepo je izrazi stvarno stanjerekavši da je priroda pre (ontološki i logicki) čoveka, ali je čovek pre prirodnenauke. Realizam stalno iznova ponavlja staru grešku: iz cinjenice da postoji nezavisanvanjski svet na koji se naša saznaja odnosi zakljucuje da naša saznaja toga sveta moraod nas biti neovisna.Drugi oblik naturalizma odnosi se na zbiljsko i krucijalno pitanje: kako se daleko uopisu ljudskog sveta mogu primijeniti nacela biološke evolucije? Ponovo je Vollmerkonkretniji od ostalih. On pocinje s antropocentrickim pojmom “mezokosmosa”, a on je»onaj isjecak zbiljskog sveta s kojim se bavimo kad opažamo i djelujemo, senzualno imotoricki«.379 Kao ljudska kognitivna, a verovatno takođe i ekološka, niša, mezokosmos376 Sistematski falibilizam tvrdi da je kognitivna evolucija, prvo, temeljena opcenito na nagadanju tipapokušaj-pogreška i, drugo, da je to nagadanje univerzalni princip, tj. da se odnosi na razvoj sproobnostiopažanja, stvaranja simbolickih procesa, mišljenja i govorenja. Posledica je ovakvog stava je tvrdnja da susvi kognitivni sistemi i sva kognitivna sredstva pogrešivi.377 D.T. Campbell, (1974) ibid.378 G. Vollmer, »Mesocosm and obective knowledge«, u Wuketits 1984. str.81.379 Ibid. 87.313definiše domet ljudske poznaje kada je rijec o percepciji i neprorednom iskustvu pa jeverovatno u velikoj mjeri genetski odreden. Ovaj biološki odreden deo ljudskog znanjaVollmer naziva “iskustvenim” znanjem. Na tu vrstu znanja, i naravno na sve vrstesubhumanih oblika “saznaje”, može se i mora se primijeniti teorija biološke evolucije i nanju se, sukladno tome odnose svi argumenti istaknuti protiv realizma. Isto se odnosi i naonaj deo kognitivnog aparata cije se ponašajne može opisati kao “razumoliko” (reason-like)ili prema Brunswiku, kao “raciomorfno”.

S razumom i naučnom saznajom stvari stoje drugacije. Iako, Wuketits zajedno sdrugima tvrdi da se »evolucijski pristup može potegnuti i na proizvode duha«, tj. »naepistemicke aktivnosti kakva je nauka«380, a Vollmer kazuje da je »uz zadane pradavnepocetne uslove na Zemlji i Suncu, ljudska saznaja nastala uz skladu s prirodnimzakonima« i da »nije bilo nužno nikakvo cudo niti božanska intervencija niti kršenjeprirodnih zakona«381, cinjenica je, kako Vollmer kaže kasnije »da razum dostiže dalje odintuicije, mišljenje dalje od pogleda, pojam dalje od osjeta, i racun dalje od slike«.382Wuketits istu misao izražava mnogo oštrije: »Ljudski urodeni mehanizam poducavanjapostavlja granice njegovom razvoju kao biološke vrste; ali čovek kao animal rationaleprestupa svoj status puke životinje i otvara prove nove dimenzije«383. Kao “animalrationale” čovek se koristi svojim umom i djeluje racionalno: »Kad tako djelujemo upustolovini smo obektivnog znanja, u naučnom smo poduhvatu, i po prvi puta neko ježivo bice sproobno istraživati sferu iza scene vlastite egzistencije«.Ulazimo u podrucje“logo kozmosa”, buduci da je »nauka mnogo ambicioznija od percepcije, ciljajuci nesamo na preživljavanje nego i na istinito obektivno i univerzalno znanje«.384Naš kognitivni aparat, nastavlja sa zakljucivanjem, produkt je biološke revolucije iprema tome sukladan je nacelima teorije. Medutim, argumentira Vollmer, teorija ne dajenikakav a priori razlog zbog kojeg taj aparat “ne bi bio u stanju protici više” nego štozahtijeva preživljavanje. Što više, “cinjenica je” da “je sprooban za nešto više!”.385 Ovo“nešto više”, ocevidno, nije na glavnoj liniji evolucije pa Vollmer neizostavno morazakljuciti da »biološki, viša je matematika sretan uzgredni produkt evolucije premdakulturološki nije.«386 Nauka se dakle izdvaja, prekida kontinuitet. Sav napor da senastanak i razvitak uma razumije iz naturalisticke evolucijske perspektive najednom pada uvodu. Tamo smo gdje smo na početku bili.Naravno, ovdje se suocavamo sa starom dugovjecnom dilemom kada je čovek upitanju: da li evolucijski kontinuitet ili diskontinuitet?, odnosno s konstrukcijamadiskontinuiteta koji ne prekida kontinuitet ili “diferencijacije unutar jedinstva”.387 Cisti birealisti privilegirani status rado prihvatili, kao što je vidljivo, kada bi ga se samo mogloizvesti iz teorije evolucije. Ali, ako to nije moguce, stražnja vrata ostvarena su filozofskom“neka bude”.Greška možda leži jednostavno u nestrpljivosti da se iz kognitivnog aparata koji jerezultata evolucije skoci odmah u podrucje uma. Konacno mnogi evolucijski realistiprihvacaju da um nije samo proizvod našeg kognitivnog aparata nego i društvene evolucije,takođe. Ovdje se dakle namece pitanje tj. problem da se um shvati dvojako, odnosno kaoprodukt biološke i kulturne evolucije. Preskacuci preko ovog praznog mesta, susrecemo se380 F.M. Wuketits, Concepts and Approaches in Evolutionary Epistemology, Dodrecht: D.Reidel 1984.g.str.8.381 Ibid. Str.86.382 Ibid.str.93.383 Ibid.str.23.384 Vollmer, ibid. Str.104.385 Ibid.str.83.386 Ibid. Str. 109.387 Hooker, Ibid.314ponovo s naturalistickim pitanjem, ali u nešto drugacijoj formi: kakav je odnos izmedubiološke i kulturne evolucije?Imamo li pravo pretpostaviti da li shema varijacije i selekcije može biti korisnaanalogija za razumijevanje kulturne evolucije; ali, nam se cini da je proces mnogo složeniji.Možemo se upitati da li su nacela biološke evolucije nacela višeg reda te su im nacelakulturne evolucije podredena ili su nacela kulturne evolucije njima paralelna i od njihneovisna? Vollmer ispravno primecuje da se na kulturnu evoluciju ne smije gledati istimocima kao i na biološku evoluciju i na nju jednostavno protegnuti vladanje istih zakona kojivladaju u biološkoj evoluciji ili je jednostavno shvacati kao ekstenziju biološke evolucije.Može se takođe tvrditi da su “odgovarajuci zakoni prove razliciti”, ali tada pitanje glasi:kako je jako ono “prove”? Što ostaje od naturalizma ako se pokidaju sve veze izmedu

biološke i kulturne evolucije? Da li je ljudska kultura, u krajnjoj liniji, deo prirode ili ne?Da li je svet jedinstven ili imamo prola s dva odvojena sveta, prirodnim i kulturnim?Može li se kultura razumjeti kao prirodni fenomen, a da se ne reducira na biološko?Na ova pitanja naturalist mora dati pozitivan odgovor i poraditi na njihovoj podrobnojelaboraciji. Mora dopustiti da najopcenitija nacela biološke egzistencije i evolucije vrijede iza čoveka kao i za ostala živa bica. U tom kontekstu, nauka protaje deo ljudskog nacinaopstanka, komponenta njegove strategije preživljavanja, a taj nacin opstanka i ta strategijapreživljavanja ne smiju protusloviti biološkim zakonima. Insistira li netko da se radi opotpunom diskontinuitetu, tada mu ne preostaje drugo nego da napusti celu pricu oevoluciji i okrene se pravo natrag prema metafizici.U ovom kratkom delu smo pokušali pokazati problematiku kojom se bavi i kojom jeopterecena filozofija modernog naturalizma. Ocigledno da predstavnici ovog filozofskogpravca moraju dati odgovore na mnoga postavljena pitanja ako žele da njihovo razmatranjastatusa nauke ima plauzibilan i opce prihvacen stav.315

IV JEDAN DRUGAČIJI PRISTUP FILOZOFIJI NAUKE

1.Uvod

Ako bismo pokušali napraviti nekakvu klasifikaciju suvremene filozofiji, onda su tu pre svega trivelike skupine filozofskih pozicija:1. Fenomenološki usmjerena pozicija: ovamo pre svega spadaju: klasicna fenomenologija,egzistencijalizam i hermeneuticka filozofija. 2. Pozitivisticki usmjerena pozicija: u njih se ubrajajuneopozitivizam, kriticki racionalizam te brojna logicko-empirijska i lingvisticka pozicija u okvirutakozvane analiticke filozofije. 3. Marksisticki usmjerena pozicija: ovamo spadaju razliciti oblicinovomarksizma itd.

Jedna od kljucnih tačaka, tj. koordinatnih pocetaka suvremene filozofije je nesumnjivo Kantovafilozofija. Dakako, treca skupina filozofskog pozicija, koju kao što smo mi rekli ovdje necemorazmatrati, više bazira svoj pocetak na filozofskim razmatranjima Hegela. Kantov, radikalnizaokret, koji je i on sam nazivao kopernikanskim obratom na filozofskom planu a posebno ukonstituiranju teorije saznaje. Jedna od kljucnih tačaka u njegovoj teoriji saznaje jesu sintetickisudovi a priori kao jedini nesumnjivi izvjesni izvori spoznavanja. U daljnjem delu navedimo kakose suvremena filozofija odnosi na ovu tezu. Filozofi su u novije vrijeme na tri nacina reagovali na tuKantovu tezu: 1) Jedan od nacina se sastoji u potvrdivanju ove osnovne ideje i uglavnomneokantovci nastavljaju sa tom linijom, ali ne samo oni jer se i kod drugih filozofa pojavljuje ukonacnoj kosekvenciji pojavljuje pojam »transcedentalnog subjekta« prema kome je sve postojecerelativno i u odnosu prema kome se sve što je stvarno mora smatrati kao imanentno. Tako nalazimokod Husserla kasnijeg doba, cija je fenomenološka metoda redukcije, jedan po sebi samneokantovski protupak, ipak vodi »transcedentalno ocišcenoj svijesti« kao subjektivnom polu citavestvarnosti, koji prolije završenog misaonog uništenja sveta javlja kao njegovo intencionalnoostvarenje, itd. 2) Drugi nacin reagiranja bio je polemicke prirode. On se sastojao u pokušaju da seza isti problem nadje drugo i novo rješenje. Naime, treba biti svjestan da je Kantov stav odnosnoteorijska razmatranja imaju izvjestan hipoteticki karakter, slicno kao u nauke. Izvjesne hipotezekoje su trebale da objasne odredeni fenomen, naime datost sintetickih sudova a priori i kao što se uprirodno-naucnoj teoriji uvek mogu zamisliti obilje raznovrsnih hipoteza koje se pokazuju kaopogodne za objašnjenje fenomena tako se i ovdje pokušalo da se apriorno saznanje stvarnostiprotumaci na drugaciji nacin. Brentano je u svom ucenju o evidenciji da takvo drugacije tumacenjesintetickih sudova apriori . Ono što je za naš ugao promatranja bitno jeste odnos spram teorijisaznaje. Tako je razmatran samo osnovni pojam, tj. sam pojam istine koji u svojoj krajnjoj

konzekvenci nastavlja na Aristotelovo ucenje o adekvatnosti. Brentano je verovao da upotrebapojma istine dovodi neumitno do izvodenja neodrživih zakljucaka i on pokušava da ga nadomestipojmom evidencije. U tom pojmu se u isti mah izražava empiristicka polazna osnova njegovefilozofije. Za sve se pojmove na kraju krajeva mora tražiti izvor u onome što je dato u svijesti. (356)

Novi pokušaj zasnivanja nauke i filozofije preuzeo je Husserl. Prvi pocetak se sastojao u tome dase pokažu dve stvari: prvo – apsurdnost svih relativizama i, drugo – relativisticki karakter mnogihnovih logickih i saznajno-teorijskih istraživanja, cime je trebalo pokazati da su sama ta stanovištaapsurdna. U napadu na Brentana je tvrdnja da se njegova filozofija sastoji u opisu psihološkihistraživanja, koje za Husserla nema mesta u logici i teoriji saznanja. Za njega predmet logike idealnisadržana znacenja jezicnog izraza. Njegova fenomenologija je nastojala da izradi metodu koja bijasno razdvojila empirijske nauke o cinjenicama i neempirijske apstraktne nauke o suštini: misaonoiskljucivanje realnog sveta, uzdržavanje od svih pretpostavki postojanja, trebalo je da omogucipogled u suštinu.

Kasniji fenomenolozi po pravilu nisu cinili tu vrstu subjektivistickog zaokreta i kod njih pretežeontološka osnovna nastrojenost. Kao što je to slucaj kod Schelera, pa i kod Heideggera ukrašeno satranscendentalno filozofskom modifikacijom. Prvi mislilac koji je po svom priznanju, plodnostfenomenoloških istraživanja upozorio na precjenjivanje njene metode je Nicolai Hartmann. I ponjemu teorija saznanja mora da pocne s analizom saznanog fenomena, ali samo pocetak, jer nafenomenološkoj osnovi nije moguce ni teorijski postavljati problem, a kamoli naci rješenje.

Po strani ovih teorijskih istraživanja stoji saznajno-teorijski pogledi Karla Jaspersa, u kojoj seuopše ne pokušava da se zasnuje obektivno-naucno saznanje. Takvo saznanje po njemu nije uopšemoguce, a ukoliko je pak to slucaj, ono se ne podudara sa onim što je suštinsko.

3) I treci nacin reagiranja je bio radikalniji od prethodna dva a to je stav logickog pozitivizma.(Mi smo u našem razmatranju već opširno govorili o osnovnim idejama logickog pozitivizma ali cemo ovdje ponovitineke osnovne stavove. Dok se prepirka pre navedenih pristupa vodila u ravni priznavanja ili nepriznavanja obektivnom karakteru sintetickih sudova apriori, za logicki pozitivizam ovo pitanje jebilo bespredmetno. Schlick, Carnap i ostali predstavnici Beckog kruga negiraju uopše postojanjetakvog fenomena. Ako je pozitivisticko stanovište tačno onda uopše nema nikakvih specificnihfilozofskih iskaza o stvarnosti; onda su svi sinteticki sudovi empirijski, sami sudovi aposteriori.Time treba da bude jasno od kakve je izvanredne važnosti za suvremenu filozofiju pretresanjeosnovnog Kantovog pitanje i ono spram tome odreduje tipove savremenog rješenja, kao što jenavedeno.

Svim upravo dotaknutim shvatanjima je oprecan stav logickog pozitivizma. Pitanja koja se ticusaznanja suštine, odnosa izmedu subjekta koji saznaje i postojeceg obekta itd., postavlja se kaobesmislena prividna pitanja. Svi naucni iskazi koji imaju smisla mogu se podeliti u samo dve grupe:na analiticke stavove ili tautologije na jednoj strani, i na empirijsko-hipoteticke. U tautološkespadaju svi cisto logicko-matematicki iskazi. Oni se tako zovu zbog toga što uvid u njihovo važenjepretpostavlja samo poznavanje pravila za uporabu jezicnih simbola koji se u njima javljaju.Razumjeti ih i saznati kao istine kod njih je jedno te isto. Zato nije potrebna neka posebnaevidencija. Ko poznaje pravila pravilo za upotrebu rijeci “ne” i “ili”, taj zna da tvrdnja »danas padakiša, ili danas ne pada kiša« u svakom slucaju mora biti istinita; ako on to ne zna, onda tvrdnjuuopše nije razumio. Oni su bez izuzetka prazni po sadržaju, mogu se odnositi na svaki “moguci”svet, otuda ne iskazuje ništa o svetu. No, svodenje naucnih iskaza na cisto logicko-analitickestavove s jedne strane i empirijske s druge strane iskljucuje sadržajnu filozofiju o svetu.

Ako namjerno tražimo suprotnost u savremenoj filozofiji, onda cemo teško naci oštriju nego štoje to izmedu filozofije egzistencije na jednoj i logickog pozitivizma na drugoj strani. Ta suprotnostnema sebi ravne u citavoj filozofskoj tradiciji. Ako su egzistencijalno-filozofsko posmatranjeispunjeno sviješcu o zagonetnosti neizvjesnosti (357) sveta, u koji smo ne pitani baceni, i u komesmo primorani, ne znajuci zbog cega i zašto, da zauzmemo ipak jasno stanovište, onda na drugojstrani stoji teza Wittgensteina, nema nikakve zagonetke, na sva pitanja koja se mogu postaviti, možese i odgovoriti, jer u principu ako ne može naci nikakav odgovor onda samo to pitanje treba odbacitikao besmisleno. U tome izražava ne samo radikalni empirizam, već i bezgranicno zaoštren

racionalizam. Dok, obratno, filozofija egzistencije cini ogroman napor da kroz mišljenje koje nepodleže naucnim kriterijumima pomocu mišljenja koje “apeluje” i “dešifrira”, izrazi ono što se nemože izraziti.

No ovdje moramo dati jednu napomenu koja slikovito daje razliku izmedu filozofije i posebnihnauke. Filozofi se uvek slažu oko toga da je iskustvo polazište svakog filozofiranja, pri cemu ona nepretpostavlja neki odredeni znanstveni nacin stjecanja iskustva. Filozofija, štaviše, polazi odpred-naučnog svakidašnjeg nacina stjecanja iskustva, kojim u svom spoznavanju i delovanjuoduvek dokucujemo svet. M. Heidegger tumaci to pred-naučno, svakidašnje iskustvo kaobitak-u-svetu (ljudskog) tubitka. Aristotel opisuje iskustvo (empirija) na sledeci nacin: Naime, izpamcenja ljudima nastaje iskustvo, jer mnoga pamcenja jedne te iste stvari dovode do sposobnostipojedinogiskustva. I ono se cini gotovo jednako nauke i umijecu, ali zapravo i nauka i umijece dolaze ljudimapreko iskustva. (Aristotel, Metafizika, 980b – 981a) Filozofija pretpostavlja iskljucivo iskustveni svetotkriven u kolokvijalnom jeziku i utoliko se može reci da je filozofija lišena pretpostavki. Tulišenost pretpostavki valja istaknuti pre svega u sledecem smislu: filozofija ne može pretpostavljatisvoju metodu, nego je metoda filozofije i sama filozofijski problem. Po tome se filozofija razlikujeod pojedinacnih nauke. Dok nijedna pojedinacna nauka svoj obekt i svoju metodu ne odredujesama, filozofija sama sebi mora odrediti i predmet o metodu. Metoda se, dakle, filozofiji ne moženametnuti izvana, primerice iz drugih nauke, već metoda filozofije mora proizici iz samogfilozofskog pitanja.

U daljnjem tekstu pokušajmo delimično razmotriti pojedina pozicija. Navedimo neke znacajnepretpostavke onog pravca u filozofiji koji se jednim imenom zove fenomenologija.

2. Fenomenološki usmjerena pozicija

I. M. Bochenki navodi da je rijec “fenomenologija”, kako izgleda, prvi upotrebljavaoJ. H. Lambert u svom delu »Novum Organon« (1764), i da se kasnije javlja kod Kanta(Metaphysische Anfangsgründe der Naturwissenschaft, 1786), Hegela, (Phänomenologiedes Geistes, 1807), Renouviera (Fragments de la philosophie de Sir W. Hamilton 1840),W. Hamiltona (Lecures on Logic 1860), Amiela (Jurnal intime, 1869), E. v. Hartmanna(Phänomenologie des sittlichen Bewuatseins, 1879) i drugih. Kod tih autora znacenje overijeci je veoma rastegljivo, ali ipak ni kod jednog fenomenologija nije shvacena kaometoda mišljenja. Tek je E. Husserl (1859-1938) uveo rijec “fenomenologija” u tomsmislu.452Slijediti povijesne izvore, pojavu i preobražaj fenomenologije, najpre kod samogHusserla, a zatim kod raznih njegovih najutjecajnijih neprorednih i prorednih sledbenika(kao što su, na primer, Heidegger i Sartre), znaci pratiti odredenu tendenciju razvitkasuvremene filozofije koja i pored svojih raznovrsnosti, narocito u filozofskim sistemima452 I. M. Bochenski, Die zeitgenössischen Denkmethoden, 22-35, München, 1954.358Maxa Schelera, Nicoleia Hartmanna i Martina Heideggera, ostaje dosledan opšti napor dase filozofija zaštiti od prodora u nju bilo kave vrste savremenog materijalizma, pozitivizmai scijentizma i da se uzdigne na željenu visinu apsolutne filozofske istine koju može dapruži jedino fenomenologija kao prava i autonomna metoda filozofske spekulacije.U nastojanju da pokaže suštinski smisao te linije u njenim najznacajnijim fazama,Fritz Heinemann primecuje da ona prvobitno ide od fenomena – aktu mišljenja (kodBrentana), zatim od fenomena – suštini ili predmetu (kod Husserla), da bi najzad našla putod pojma suštine – pojmu egzistencije (kod Heideggera), gdje nalazi svoj utok.Na kraju možemo reci da fenomenološko mišljenje uvode dvojica Austrijanaca.Pripremio ga je F. Brentano, a epohalno utemeljenje postavio E. Husserl »Logickaistraživanja« (1900/1901) E. Huseserla predstavlja epohalno djelo suvremene filozofije ukome je utemeljena fenomenološka metoda, jedna od najvažnijih metoda filozofskogistraživanja. Osnovni program fenomenologije jeste, uslovno receno: ka samim stvarima ianalizirati ono što se pojavljuje. Filozofija se treba okrenuti onome što se pojavljuje, što jenedvojbeno dato, ono što je fenomen. Fenomenologija je nauka o fenomenima.

Fenomen je ponajpre sve ono što se pojavljuje u iskustvu. Ovo bi moglo dovesti dopogrešnog zakljucka da je fenomenologija slicna empirizmu, ali to nije tačno jer na primerHusserl prebacuje upravo empirizmu da fenomen ne shvacaju dovoljno ozbiljno. Naimeono što se u fenomenima pokazuje nije samo osjetilno i pokazuje se da osjetilno ima temelju ne osjetilnom, ovdje se dade naslutiti jedna platonovska crta. Husserl otkriva fenomen neosjetilnog (slicno kao kod Platona) ponajpre u cistoj formalnosti logike i matematike.Tako, na primer matematicki entiteti pokazuju se doduše u opažanju, ali ne kao nešto štose može opažati. Pokazuje se, dakle, dvosložnost pojava koji su fundamentalne za celufilozofiju fenomenologije:S jedne strane sloj empirijski-stvarnog koje protaje zorno u opažanim cinim našeosjetilnosti. Taj je sloj fundamentalan (on tvori temelj pojava i “nosi” drugi sloj). S drugestrane sloj bivstva i bivstevnih stanja stvari. On se takođe oznacuje kao sloj idealnihpredmeta odnosno kao ejdetski sloj. On je dostupan duhovnim, ne osjetilnoj saznaji izahvaca se bivstvenim zrenjem.

a. Kriticki empirizam – Franz Brentano

Brentano je u stvari želio da izgradi novi put za filozofiju, polazeci od gledišta datreba napustiti tradicionalni pojam istine i umesto njega uvesti pojam evidencije saznanjakoji obavezuje da se izvori svih pojmova traže u onome što je izvorno dato, u svijesti, usadržajima svijesti, u samom aktu mišljenja. Time on nije htio da subjektivizira irelativizira saznanje naprotiv, želio je da pokaže da uvodenje pojma evidencije i vracanjena pojedinacni doživljaj omogucuje da se nade novi put za utvrdivanje filozofske istine.Zato su njegovu filozofiju i nazvali “kriticki empirizam”, iako je ina daleko od empirizmaMillove filozofije. Ma koliko se cinilo cudnim on je želio u stvari isto što i Bolcano: daizmiri religiozni duh s napretkom nauke. Analiza akta mišljenja je, po Brentanovomshvatanju, glavni i najneproredniji cilj filozofije. U daljnjem delu analizirajmo, ukratko,koji su njegovi bitni stavovi prema psihickim fenomenima i saznanju.On je bio protiv tradicionalne asocijativne psihologije. Neka stijena predstavlja posebi mirujuce postojanje, ona se kao takva ne odnosi ni prema cemu. Naprotiv, neki neodnosni psihicki fenomen, koji bi se u sebi odvijao, ne postoji, on je uvek svijest onecemu. Tim isticanje intencionalnosti kao karakteristike svijesti, Brentano je izvršiopresudan preokret u shvatanju sadržaja svijesti, jer za tradicionalnu psihologiju sadržajisvijesti bili su nešto po sebi isto tako ne promenjivo realno, slijepo, kao i fizicke stvari, i359tok svijesti bio je za nju pojavljivanje, išcezavanje, uzajamno povezivanje i kocenje tirealnih delova doživljaja, koje se odvija po odredenim prirodnim zakonima, sasvimanalogno mehanickim zbivanjima u vanjskoj prirodi.Za njega samo uz psihicke akte u kojima se nešto priznaje ili odbacuje može docipredikat “istinit” ili “lažan”. Zato se sada kao odlucujuce pitanje postavlja: u cemu sesastoji razlika izmedu ta dva svojstva sudenja.Mislioce je odvajkada najviše zanimalo pitanje što je to istina, a kao što znamo poAristotelu istina se javlja uvek onda kada mi u mislima povezujemo ono što je u stvarnostipovezano, a razdvajamo ono što je u stvarnosti razdvojeno (adeqatio intellectus ad rem).Većina apsolutnih teorija o istini, koje su dobro pazile da ne skliznu u relativizam iskepticizam cvrsto su se držale ove odredbe. Za Brentana je nužno napustiti tu odredbu izsledecih razloga:Ima nauke o kojima se izricu nesumnjive istine, odnosno istiniti sudovi, iako unjima nema prola o predmetima koji postoje kao na primer u geometriji. Problemnepostojanja, odnosno poricanja u ovoj konstelaciji mora predvidjeti postojanje tojnepostojanja prema kome bi se istina slagala, odnosno postojanje postojanja nepostojanjaitd. ad infinitum. Na takve apsurdnosti po njemu kao dosledno primenjivanje adekvacije iako je dosledno izvodenje zakljucaka apsurdno, ona i polazne tačke, na osnovu koje se tizakljucci mogu izvesti, mora biti slaba.

Postojanje beskonacne regresije, koja je slicna prethodnom navodenju, a to je se uslaganju nekog suda sa necem što stvarno postoji mora postojati sud koji bi se odnosio nato slaganje, pa opet sud o tom prethodnom sudu itd. Ovo u krajnjoj konzekvenci može dase jednostavnije opiše i na taj nacin, da bi se u jednom jedinom slucaju dokazalo da je sud,već neophodan, utvrden kao istinit, sud o stanju stvari; moralo bi se dakle pretpostavitiupravo ono zašto tek treba da se pruži dokaz.Upravo u ovoj tački naslucujemo riješene koje je dao Kant pitajuci se kako jemoguce da jedan subjekt može donositi sudove koji su sa jedne strane subjektivni a sadruge strane imaju obektivno i transcendentalno važenje. Zbog toga Brentano obracapažnja prema ovom rješenju dajuci svoje videnje problematike. Poznato nam je da Kantpronalazi rješenje u takozvanim sintetickim sudovima a priori, kao što su na primeraritmeticki stavovi (na primer 7 + 5 = 12); stavovi geometrije (»prava je najkraca vezaizmedu dve tačke«); najviši principi prirodnih nauke (na primer zakon uzrocnosti:»ništa ne biva bez uzroka«); kao i sudovi metafizike (na primer: »postoji beskonacnosavršeno bice«). Pošto se ovi sudovi ne mogu dobiti rašclanjivanjem pojmova onda sepostavlja pitanje odakle nam pravo na izricanje tih sudova, ili receno Kantovim rečima,gdje treba tražiti uvijete mogucnosti takvih sudova. Njegovo rješenje nije dato iz iskustvapošto bi ono u tom slucaju bilo induktivno, a kao tako može imati samo vrednostverovatnost ali ne i istinitosti. Odatle slijedi da ono mora ležati u subjektu i ta kaoposledica preduslova svakog spoznavanja. Opce važenje i nužnost sintetickih sudova apriori pociva na tome što saznajni subjekt izgraduje, konstruira predmete saznanja premanjemu svojstvenim opažanim i misaonim formama (prostor, vrijeme kao i dvanaestkategorija razuma koji ne potjecu iz iskustva). Jedno takvo konstruiranje je mogucno samotamo gdje razum preko cula pruža sadržajni materijal. Ovaj »kopernikanski preokret uKantovoj filozofiji« se sastoji u tome da razum ne zamišlja prirodu prema zakonima koji unjoj vladaju neovisno od mišljenja, već joj sam pripisuje zakone uredenja kroz koje ona zanjega tek protaje moguc predmet saznaje.Brentano ne želi sa tim pokušajem rješenja da ima ikakve veze i on u Kantovojfilozofiji vidi kraj naucne i pocetak misticne filozofske faze sa proizvoljnim fantazijama.No, ako je za njega neprihvatljivo ovo rješenje kao i cvrsto pridržavanje ucenja o adeqationemoguc, onda jedino preostaje da se pojam istine razjasni na empirijski nacin. Mi po360njemu nemamo nikakvog razloga da ne pretpostavimo da svi pojmovi ne potjecu iziskustva, a ako je to tako onda pri razjašnjavanju nekog pojma treba pokazati izvoredoživljaja iz koga se ti pojmovi crpe. Za Brentana je to osnovni doživljaj koga on nazivaevidencija ili doživljaj evidencije. Evidencija se dalje ne može definišeti, ona se možesamo doživjeti u donošenju neproredno u vidnih pojmova.Ovdje možemo odmah uociti jedan problem a to je opce važenje evidencije to jestproblem slijepih istinitih sudova, naime obujam istinitih sudova donesenih uvidom je užiod obima istinitih sudova.Vrste sudovaŠto se tice predmeta sudovi se mogu podeliti na: sudove opažanja i to sudoveunutarnjeg opažanja i vanjskog opažanja, sudove sjecanja, aksiome.Ova podjela je uslovna ali ce nam prolužiti u objašnjenu Brentanova stava. Samo suaksiomi i sudovi unutarnjeg opažanja evidentni, ali su potpuno razlicitog karaktera.Pridružujuci se Leibnizu, koji pravi razliku izmedu racionalnih i cinjenicnih istina,Brentano pretpostavlja dva izvora saznanja: apodikticke istine koje su jasne iz pojmova iliaksioma (on ih naziva sudove a priori) i neprorednih evidencija unutarnjeg opažanja.Što se tice shvatanja aksioma treba istaci cetiri momenta i to na prvom mestu sintezufilozofskih mišljenja koji su u povijesti dijametralno suprotni u svojim stavovima. Jednastrana, naime empirizam, tvrdi da svi pojmovi potjecu iz iskustva i na suprotnoj straniracionalizam, naprotiv, zastupa tezu da mi raspolažemo urodene pojmove i da se jedinotako može razumjet cinjenicu što imamo apriorno, od iskustva neovisno znanje o nužnosti.Brentano pokušava naci srednje rješenje jer za njega, po svoj prilici, svi pojmovi potjecu iz

iskustva, ali iz tih pojmova dobivenih na osnovu iskustva, mogu proistjecati jasniapodikticki sudovi. Tako je na primer stav: »Nema suda bez predstave« apodiktican, doksu pojmovi “sud” i “predstava” uzeti iz (unutarnjeg) iskustva.Drugi moment se tice negativnog karaktera tih stavova. U svima njima se naime nepretpostavlja nikakva egzistencija necega, već tvrdi da je nešto nemogucno. Opšti potvrdnisudovi su otuda ustvari apodikticki odrecni. Ako na primer kažemo: »Svi trougaoi imajuzbir ugaoova 2R«, onda se time izrice sud da je nemoguce da neki trougao nema zbir ugaoova2R. Da li defacto negdje u stvarnosti postoji neki trougao ili ne, u to se uopše ne ulazi.Treci moment tice se predmeta tih sudova. Po njemu obekt nije naime aksiom, većonaj koji aksiomatski sudi i pošto “zakoni”, “vjecite istine”, nisu ništa realno, te prematome nisu ništa.Cetvrti moment, najzad, tice se njegovog mišljenja, da svi aksiomi imaju karakterzakona kontradikcije. U ucenju o sudovima Brentano pocinje s radom koji je po njegovommišljenju neodvojiv od svake prave filozofije, naime kritike jezika. Sve pojave se dele nadve velike grupe, na klasu fizickih i na klasu psihickih fenomena. Stari je saznajnoteorijskiproblem kako je moguce da subjekt, koji opaža, saznaje, hoce, može da zna osvojim osobnim psihickim aktima Ako pretpostavimo da je za to potreban poseban psihickiakt, onda bi se da bi se ono ustanovilo, na njega mora upraviti jedan treci i tako bi nastalabeskonacna progresija. Po njemu greška nastaje zbog toga što se pri odredivanju predstavapolazi od broja i razlicitosti obekata i svakom pridodaje poseban predstavni akt, tako, naprimer, jedan akt tonu, a jedan akt cuvenju. Za njega se radi samo o jednom psihickomaktu.Ucenje o onome što postoji – Jedinstvenost pojma postojanja361Prema Aristotelu pojam “opstojeci” ne treba smatrati kao rodni pojam svega štopostoji. Takvog najvišeg roda po njemu uopše nema, već su naprotiv, najviši rodovikategorije (supstancija, kvaliteta, kvantiteta, relacije itd.). U svima njima se pojampostojanja ne upotrebljava u istom znacenju. Aristotela su na tu pretpostavku pobudilanarocito dva razloga. Prvo, mišljenje da je ukrštanje rodnih razlika nemogucno, to jest da sejedan isti individuum ne može istodobno podrediti dvjema razlicitim specijima jednogroda, a što bi se desilo ukoliko bi se “postojeci” smatrao najvišim pojmom. Drugi razlog jeucenje o cjelini i delovima Aristotel je zastupao mišljenje da dok je god neka cjelinastvarna, delovi postoje samo kao mogucnost, medutim cim oni protanu stvarni cjelina sepojavljuje kao cista mogucnost. To bi znacilo da se neka supstancija koja misli cimprestane da misli preobražava u nešto drugo. Što nije mogucno. Teškoca se može izbjeciako se kao stvarno postojece smatra supstancijom.Brentano to obrazloženje smatra ne verodostojnim jer je ukrštanje razlika po njemu ite kako mogucno. Kada sudove već jednom podelimo na istinite i lažne , a onda naevidentne i nasumice donošene, onda kao mogucnosti kombinacija nastaju evidentnoistinitim i nasumice istinitim sudovima. Da se neka cjelina ne može sastojati iz stvarnihdelova, isto tako nije jasno, već bi naprotiv pod tom shvatanju ne bi mogao egzistirati bilokakav kontinuum, jer bi se pojavile apsurdne kosekvencije da bi se neka velikasupstancijalna cjelina promijenila odvajanjem samo jednog malog dela.Kod problema univerzalija i znacenja “postojeci” takva da bi se u njegovom rješenjudalo naslutiti da je nominalist, jer ako treba da imamo predstavu ne samo o nekoj stvari,već i o postojanju te stvari, onda bi ona morala postojati a priori ili se apstrahiranjem dobitiiz opažanja. Prvo nije slucaj, pošto svi naši pojmovi potjecu iz iskustva. Drugo isto takonije mogucno, zato što bi onda postojanje stvari bilo opšti pojam stvari, dok ono premapretpostavci mora upravo da bude nešto drugo. Medutim to nije tačno. Po njemu svakakopostoje opšti pojmovi, ali nastaju na taj nacin što mi pojedinacne stvari zamišljamoneodredeno (to jest ne potpuno odredeno). Iz opažanja ove crvene stvari koja je predamnom ja obrazujem, na primer, ulazni niz pojmova “crveno”, “obojeno”, “fizicko”,“nešto” i to na taj nacin što zanemarujem sve više njenih obilježja.Takođe kod problema kategorija Brentano u principu polazi oda Aristotela ali sa tom

razlikom da je supstancija prva i centralna kategorija, dok druge kategorije predstavljajusamo akcedencijalne kategorije. Pri tome nam se iz i u vanjskom opažanju pojavljuje onošto je univerzalno i time osporava Kantovu tvrdnju da razum misli ono što je opce, aculnost naprotiv opaža ono što je pojedinacno jer culima mi u principu shvacamo ono što jeopce. Ovdje se sada obrce odnos izmedu pojma supstancije i njenih akcedencija, jer su ovedruge nosioci pravog pojma, dok “supstancija” ima samo sistematicnu funkciju (tj. ona jejezicni simboli bez svog posebnog znacenja).Kod njegove filozofije kljucni pojam evidencije predstavlja osnovni problem jerpostoje samo dve alternative: ili da se evidencija definiše pomocu pojma istine, ili da seona postavi kao nešto konacno što se ne može definišeti i tako nezašticeno prepustirelativizmu. Upravo iz doživljajnog karaktera evidencije razvio je N. Hartmann svojuaporiju evidencije, koja ga je dovela do shvatanja da nedostaje apsolutni kriterijumi istine.

b. Metodska fenomenologija – Edmund Husserl

Posebno mesto u njegovoj filozofiji zauzima Bolcano, a svakako nije beznacajno štosu obojica bili matematicari. Kod Bolcana je Husserl mogao da nade, pre svega, misao dafilozofija može da bude postavljena na cvrste temelje samo ako je u stanju da nadepouzdana ishodišta.362Husserl u stvari vratio na sam kraj 18. i pocetak 19. stoljeca, na jedno filozofskostremljenje, koje ide usporedo s njemackim klasicnim idealizmom, ali protiv njega i koje sekasnije preko Brentana sliva u Husserlovu filozofiju. Razliku izmedu suda i “stava po sebi”video je u tome što je sud individualan i subjektivan, pa prema tome i relativan, a“stavovima po sebi” pripisivao je opšti karakter i znacaj. Po njegovom shvatanju, timputem se može doci do apsolutnog istinitog saznanja i upoznati struktura znanja, smisao iistina. Zadatak logike, po njemu, nije ništa drugo nego da se struktura, znacaj i smisaoznanja objasne iz njih samih. U tom duhu smatrao je da istinit onaj iskaz koji govori štojeste, dakle, iskaz koji ima realni predmet, iako sama istina nema realnosti.Nije beznacajno što je Husserl poceo da se bavi filozofijom kao matematicar. Njega jeu stvari matematika prisilila da se pocne baviti problemima logike, a zatim problemimafilozofije uopše. Zato je on nacelno razmišljao da bi jedna nova filozofska metoda moralada se razlikuje, ne samo od psihološke i empirijske metode, već i od tradicionalnihfilozofskih metoda, kao što je, na primer, transcendentalna metoda Kanta i novokantovaca.Po njegovoj zamisli trebalo je izgraditi metodu koja zašticuje filozofiju i otvara joj sasvimnove izglede u buducem razvitku.Tridesetih godina prošlog vijeka Husserl je napisao knjigu o krizi europskihnauke453 s obzirom na njihov znacaj za ljudski život. Prema njemu kriza europskihnauke izazvana je dolaskom pozitivizma i odbacivanjem metafizike koja je, baveći sepitanjima uma, obedinjavala sve nauke i tematizirala cjelinu kao i smisao ljudskogživota. Za Husserla, već novovjekovnim napuštanjem antickog ideala ciste teorije, kakavsusrecemo recimo kod Platona, i stvaranjem nauke usmjerene na neprorednu korist,moderna nauka zapravo prestaje da bude prakticka u istinskom smislu. Antimetafizickapobuna pretvara se tako u antifilozofiju, zbog cega se nauka ne bavi pitanjem smisla ishodno tome gubi znacaj za život. Husserl vjeruje da ni jedna pozitivna (pa onda niprirodna) nauka niti može, niti treba da se bavi pitanjem cjeline i smisla. S toga on plediraza novu nauka kao cistu teoriju u liku filozofije, odnosno fenomenologije cije jeutemeljitelj. Bez obzira što se možemo sporiti s Husserlovim predlogom lika novenauke i njenih vlastitih mogucnosti da opravda željena ocekivanja454, on je svakakozaslužan za ukazivanje na povezanost krize nauke s krizom humanizma u našemvremenu.Husserlova zamisao o spašavanju filozofije bila je svakako inspirirana saznanjem dase filozofija i kultura evropskog gradanskog društva uopše više ne mogu razvijati natradicionalnim temeljima i u tradicionalnim granicama. Plima naučnog duha ozbiljno je

ugrozila tradicionalni idealizam i tradicionalnu gradansku filozofiju uopše narocito kad jefilozofija marksizma otkrila nove perspektive društvenog i misaonog razvoja koji je biosuprotan citavoj egzistenciji gradanskog društva. Zato se u citavoj drugoj polovini 19.stoljeca osjecala težnja gradanske filozofije da se suprotstavi ne samo Marxovommaterijalizmu već i svakom obliku pozitivizma, empirizma i naturalizma.Fenomen je polazna tačka nove metode i zato je nju Husserl nazvaofenomenologijom. Dajuci izrazu “fenomen” smisao svega što je izvorno i što se ne dadalje svoditi, Husserl je želio da pokaže da suštinu ne treba tražiti izvan pojave, već usamoj pojavi, naravno, polazeci uvek od akta mišljenja u kome se jedino, poHusserlovom shvatanju, ostvaruje to jedinstvo. On je smatrao da tradicionalni instrumentilogike ne daju nikakve mogucnosti da se to protigne, već da se treba iz oblasti pojmova isudova vratiti u jednu prethodnu oblast, koju je tradicionalna logika, više ili manje,453 Husserl E., Die krisis der eurapaischen Wissenschaften und die transcendentale Phanomenologie,Husserliana, VI, 1962.454 O teškocama u Husserlovom stanovištu vidjeti Habermas, J., Tehnika i nauka kao „ideologija“.Školska knjiga, Zagreb, 1986. posebno istoimeni clanak u knjizi.363potpuno prepustila psihologiji, a u kojoj se upravo i javljaju “cisti” doživljaji ili“doživljaji kao takvi”.Ali takav protupak nije moguc u okviru logicke racionalnosti. Samo intuicija može udoživljajima otkriti beskrajno prepletanje zamišljenih “cistih” elemenata sadržaja svijesti,pa se zbog toga s dovoljno razloga fenomenološki pravac u filozofiji može smatrati ifilozofskim intuicionizmom.455 Ovu vjeru delili su dalje s Husserlom i njegovimsledbenicima razni naucnici i književnici koji su pokušavali da prošire fenomenologiju narazne oblasti saznanja. Na kraju ne ostaje ništa drugo nego “cista” intencionalna svijest i“cisto Ja” kao “fenomenološki ostatak”.Husserl smatrao da upravo “transcendentalna fenomenologija” može biti “opcaapsolutno najviša nauka”, dakle, nešto kao apsolutna nauka ili kao “prva filozofija”. TakoHusserl u stvari prvobitni logicko-epistemološki karakter fenomenologije pretvorio uontološki: zamišljena kao opca filozofska metodologija, fenomenologija se u tokuHusserlove misaone spekulacije od tri decenije protepeno pretvarala u svojevrsnuuniverzalnu ontologiju suština, medu kojima se samo “cista svijest” i “cisto Ja” javljaju urealnoj egzistenciji .Tako su kod njega ljubav, mržnja, dopadanje, odbojnost i drugi elementiemocionalnog života dobili u stvari isto mesto kakvo je Kant dao “cistim” formamasaznanja. Akti ljubavi, mržnje itd. postali su “cisti” akti, kao što kod Husserla postoje“ciste” suštine. Husserl je bio Brentanov ucenik i od njega je preuzeo misao o filozofijikao egzaktnoj nauci. No njegovo istraživanje ce se razlikovati u cetiri tačke prvo, onpokušava da savladava psihologizam koji postoji kod Brentana, drugo, smatra da može dapokaže kako stvarno postoje opšti pojmovi, za koje je njegov prethodnik pretpostavio kaojezicne fikcije, trece, prihvata se zadatka da cesto neobradene i dvosmislene rezultate svogucitelja u analizi akta dovede do savršenijeg oblika i cetvrto, pokušaj da filozofiji odredinovu metodu kao polazište za istraživanje.U daljnjem tekstu pokušajmo ukratko prikazati njegovu kritiku psihologizmaApsolutnost istine Polazna tačka za borbu protiv psihologizma dobiva isticanjem ideje ocistoj logici kao cistoj teorijskoj disciplini. Pravac, koji Husserl oznacava kaopsihologizam tvrdi da je logika nauka o vještini pravilnog mišljenja, da su logicki zakonirealni zakoni našeg mišljenja, dobiveni empirijskom psihološkom analizom i da je istina štoodgovara tim zakonima Husserl pobija psihologizam na tri nacina, prvo: time što ukazujena apsurdnost posledica koji iz njega proizlaze, drugo; što pokazuje svodenje tog ucenja naradikalnu skepsu i trece; što razotkriva njegove psihologisticke predrasude.Empiristicke posledice psihologizma. Psihologija je cinjenicna nauka i zakoni kojetakva nauka postavlja mogu predstavljati iskaze samo o približnim pravilnostima, alinikada ne mogu pretendirati na nepogrešivost. Medutim logicki principi, zakonizakljucivanja, itd. imaju svoju apsolutnu egzaktnost kakva se empirijskim putem nikada ne

može protici. Najzad bi logicki zakoni, ako bi proizlazili iz psiholoških cinjenica, moralibiti zakoni za ono što je psihicko i morali bi obuhvatiti egzistenciju psihickog, što medutimnije slucaj, pošto se niti jedan logicki zakon na cinjenice duševnog života kao što sudoživljaji predstava, sudova itd.Psihologizam kao skepticki relativizam. Posebna forma skepticizma je relativizam, pomišljenju Husserla, a psihologizam je posebna forma specificnog relativizma iliantropologizma, jer se on sa svojim ukazivanjem na prirodno-zakoniti karakter logickihzakona drži principijelne mogucnosti nekog drugacijeg mišljenja sa nekim drugimzakonima. Ovo se dakako cini apsurdnim za sve ideje koje pretpostavljaju postojanjeapsolutne istine. Na drugoj strani relativizam dovodi do zakljucka da istina ne bi ni455 Georges Gurvitch, Les tendances actuelles de la philosophie allemande,15, Paris, 1949364postojala bez ljudskog mišljenja što opet vodi u pogrešni skepticizam itd. Odavde Husserlizvodi zakljucak da je saznanje zbog specificne ljudske svojstvenosti mišljenja bez ikakvogsmisla. Psiholigizam je tu misao, koja se tek pri sagledavanju njenih posledica pokazujekao ocigledno apsurdan, potpuno ili delimično prihvatio kao jedan od svojih pretpostavki.Stoga se on i sam razotkriva kao ocigledno besmisleno ucenje.Psihologisticke predrasude. Dalje predrasude sastoje se u pozivanju na to da u logiciuvek i svuda imamo prola sa predstavama, sudovima, zakljuccima i tome slicno, koji subez ikakve sumnje sve psihicki fenomeni. Da ta misao ne može biti tačna već pokazujeanalogija izmedu logike i matematike. I brojevi, proizvodi, matematicke operacijepretpostavljaju odredene psihicke djelatnosti, ali niko ne bi matematiku podredeopsihologiji. Osim toga u svakom naucnom saznanju treba praviti razliku izmedu psihickihdoživljaja, povezanost saznatih stvari i logicke povezanosti koja tek nekoj nauci dajekarakter celile povezanosti zasnivanja istinitih stavova.Na kraju ovog kratkog razmatranja o Husserlu, osvrnimo se na jednofundamentalno pitanje, tj. problem onoga što je “opce”. Izvršimo izvjesnu klasifikacijurazlicitih pozicija, gdje ce biti odredeno i njegovo mesto.Svrsishodno je da u razmatranju Husserlovog stava prema problemu opceg pojmasastavimo shemu raznih mogucnosti odgovora na ovu problematiku.Realizam univerzalija (pretpostavljanje obektivnog opceg postojanja poredpojedinacnih stvari, neovisno od subjektivnog pojmovnog mišljenja) i pojedine varijacije:Universalia ante res: Pored realnog prostorno-vremenskog sveta postoji kao druga sferapostojanja – sfera idealnog postojanja (Platon, N. Hartmann)Universalia in rebus: Ideje doduše postoje, ali njihov nacin postojanja nije neovisan odonoga što nije realno, već su one naprotiv isprepletene u konkretno-realnim cinjenicama izbivanjima i dolaze u njima do izražaja (Aristotel, M. Scheler)Konceptualizam ( tvrdenje da postoje opšti pojmovi bez korelata u stvarnosti koji biodgovara tom postojanju, otuda u “universalia in mente”)a) Opce misaone stvari: U realnom svetu postoje samo pojedinacne stvari. Ali mi neraspolažemo samo osobnim imenicama koje se odnose samo na ono pojedinacno već izajednicke imenice. Sa tim zajednickim imenicama mi se pozivamo na predmete iste klasesa istim obilježjima. Za to je potrebno apstrahiranje, tj. izdvajanje pojedinacnih obilježjaiz kompleksa u kome se one prvobitno javljaju u njihovo vezivanje za rijec kao njihovoopce znacenje. (J. Locke)b) Apstraktni pojmovi: Mi smo u stanju da pored onoga što je pojedinacnozamišljamo i ono što je opce, ali se to zamišljanje opceg ne može svesti na apstrahiranjepojedinacnih obilježja, kao što je to mislio Locke već znaci principijelno nov nacinduhovne nastrojenosti gledanja. ( Husserl)Pozicija izmedu konceptualizma i nominalizma. Mi istina obrazujemo opce pojmove,ali oni nastaju jedino na taj nacin što pojedinacne konkretne stvari zamišljamo više ilimanje neodredeno; na najvišem vrhu pojmovne piramide stoji onda pojam »postojeci« ili»stvar«. Imenice koje se pak odnose na nešto apstraktno nisu nikakvi pojmovi kako jeHusserl pretpostavljao, već jezicne fikcije. ( Brentano)Nominalizam (ne postoje nikakvi opšti pojmovi, već samo opce upotrebljavane

govorne oznake koje tobože predocavaju postojanje opštih pojmova, dok mi u stvariraspolažemo samo pojedinacne predstave.)a) Opce znacenje kao rezultat pažnje: Pomocu pažnje izdvajamo iz nekog opažanogpredmeta jednu osobinu (na primer “crveno”) i povezujemo ga sa nekim govornimoznakama. Uslijed takve stvorene asocijacije istu oznaku upotrebljavamo svugdje gdje sejavlja isto obilježje predmeta i takvoj rijeci dajemo opce znacenje. (J. S. Mill)365b) Opcenitost kao reprezentativna funkcija pojedinacne predstave: Jednapojedinacna predstava može se pojaviti kao predstavnik svih drugih pojedinacnih predstavaiste vrste. Opcenitost stoga ne leži u nekom posebnom pojmu, već u odnosu pojedinacnogprema zbiru istovrsnih pojedinosti (G. Berkeley)Opcenitost kao krug necega slicnog: Kod jedne pojedinacne stvari ne postoji u stvarinikakve oznake (boja, oblik, itd.) već se pri predstavi neke odredene stvari u svijestijavljaju druge slicne stvari, predstavljena stvar svrstava se u odredene krugove onoga što jeslicno i u stvari postoje samo ti krugovi. Uslijed svrstavanja neke pojedinacne predstave utakve krugove slicnih predstava, ona može važiti kao opca predstavnica (D. Hume )U svom radu Husserl je odredenim argumentima pokušao pokazati da su svanavedena promatranja, dakako izuzev prvog, pogrešna i pretpostavio da opšti pojmovimoraju postojati a da bi se mogla razjasniti suština opštih znacenja i njihova funkcija ugranicama sveukupnosti intencionalnih doživljaja, potrebno je, izvršiti iscrpnu analizusvijesti – zadatak koji je on u više navrata pokušao riješiti.Husserlova istraživanja su za citavu filozofiju kasnijeg vremena služila kao osnove.Za one koji su se u principu prikljucili njegovim mislima i fenomenološku metoduprimenjivali u svojim istraživanjima, otvorili su beskrajno široko polje rada. U saznajnoteorijskompogledu Husserl je unio mnogo jasnosti i uzdigao istraživanje na višu pojmovnurazinu. Pobijanje psihologizma i relativizma može se oznaciti kao uspjelo; ono i u novijojfilozofiji predstavlja klasicni uzor.Na kraju ovog kratkog dela navedimo taksativno još neka znacajna pozicija. Kolikoje Scheler odlucan u svom nastojanju da u filozofiji uzdigne emocionalnost na visinuracionalnosti i da pokaže kako fenomenološka deskripcija omogucuje da se otkrijeintencionalnost i apriornost emocija, najbolje se vidi po tome što je odlucno kritiziraticjelokupnu modernu filozofiju zbog njenog zanemarivanja emocionalnosti. Scheler sevratio uzorima koje su mu dali Augustin i Pascal, trudeci se da dokaže da se pomocufenomenoloških analiza emocionalnost može uzdici na jednaku visinu kao i racionalnost, ida se može razviti “logika srca” jednako kao što je u toku historije filozofije razvijena“logika razuma”. Smatrao je, štaviše, da se na temelju fenomenološke analizeemocionalnih doživljaja može obogatiti filozofija zasnivanjem etike kao apsolutne nauke,ili kao apriorne, emocionalne ontologije vrednosti.Ako je Husserl nagovijestio novu metodu filozofskog istraživanja, onda je M. Schelerprvi proveo u djelo. Ono što bi se moglo zamjeriti M. Scheleru jeste uvodenje bioloških,psiholoških i socioloških znanja u podrucje ciste filozofije cime se ponovo briše granicaizmedu apriorizma i empirizma, koju je Husserl oštro povukao.Sa Heideggerom je, dakle, izvedeno do kraja nastojanje koje je kod Husserla bilo teknagovješteno – da se utvrde elementi u kojima postoji jedinstvo egzistencije i da sefenomenološko ispitivanje, koje zapocinje analizom doživljaja, razvije do poznavanjasuštine koja znaci egzistenciju. Ali jednako kao što se Husserl suprotstavljao svakojtendenciji prodora biologizma, psihologizma i empirizma u sferu “ciste logike”, tako se iHeidegger suprotstavljao svakom pokušaju svodenja čoveka na psihološke, biološke iantropološke determinante. On se u stvari protivio svakoj tendenciji promatranja čovekakao empirijske cinjenice i svakom ignoriranju filozofskog objašnjenja čoveka. Na istinacin suprotstavljao se i teološkom shvatanju čoveka i ljudske sudbine.Pravi smisao Heideggerova zasnivanja filozofije egzistencije može se shvatiti iobjasniti tek kad se shvati što stvarno znace osnovni pojmovi i termini “njegovefundamentalne” ontologije, dakle, kad se shvati i objasni što je za Heideggera

bivstvovanje (Sein), bivstvujuce (Seindes), bitisanje ili tubivstvovanje (Dasein). Traženjeistine isto je, u tom smislu, što i težnja za “povratkom u zavicaj”. Zapadni čovek živi uiluziji da mu napredak nauke i tehnike omogucava sigurnost u svetu koji ga okružuje, ali366Heidegger upravo u toj sigurnosti vidi pravu osnovicu otudenosti. Svojim napretkomnauka samo stvara iluziju sigurnosti. Verovanje u nauka i tehniku je za Heideggera,samo znak otudenosti i bespomocnosti, znak zaborava bivstvovanja, kojim se prikrivastalno prisustvo bivstvujuceg. Povijest filozofije nije, za njega ništa drugo nego neprekidnatežnja za povratkom izvoru “zavicaju”.Kao što je Husserlovo ucenje predstavljalo filozofsko-povijesnu prekretnicu sobzirom na metodu, tako je Heideggerova filozofija znaci prekretnicu u stvarnom pogledu.Pri razmatranju Heideggerove filozofije treba istaci sledeca gledišta:Ona je pre svega filozofija egzistencije i egzistencijalna ontologija. Upravo na tomcentralnom pojmu moraju se odvojiti razliciti stavovi. To nije pojam “egzistencije” kodSchelera, koji izražava nešto bogato, sadržajno ispunjeno, ili kao u nekomsveobuhvatnom duhu sveta kao kod Hegela, već je to za Heideggera bezgranicnausamljenost i usmjerenost čoveka u jedino povlacenje u najunutarnji stožer vlastitog bica:egzistenciju.Ako ono što je principijelno novo treba da bude predmetom ispitivanja, onda onozahtijeva i posebnu metodu. Za njega je to fenomenologija, ali koja sukladno novomzadatku mora pretrpjeti promijene iz osnova.»Suština neprorednog postojanja leži u njegovoj egzistenciji«, pri cemu podneprorednim postojanjem on podrazumeva čoveka.Uslijed cinjenice da se bicu čoveka ne može prici sa pozicija klasicne ontologije injezine pojmovne sheme to on pojam bica dovodi u pitanje. A tu upravo pocinje citavoHeideggerovo postavljanje problema kao takovo. Osnovno pitanje jeste dali mi razumijemona što mislimo kada upotrebljavamo pojam “postojece”.Cinjenicni mi pod tim uvek nešto razumijemo kada izricemo tvrdnje kao: »vrijemeje lijepo«, »ja sam bolestan« itd. Ali kada hocemo da dodemo do pojmovnog izražaja, nezavodili nas onda izvjesna i u našem bicu, ukotvljena tendencija za pogrešnimtumacenjem? Izgleda da to potvrduje primer čoveka i stoga on dolazi do rezultata da mitako nešto kao što je “bice” doduše uvek razumijemo, ali nekog pravog pojma bicanemamo.Iz toga za Heideggera nastaje zadatak koji je još obimniji i osnovaniji nego što je toimao Husserl sa svojom materijalnom ontologijom koja je bila stavljena ispred posebnihnauka da bi istakla suštinu odredenog regiona ili kao što je to imala formalna ontologija daotkrije ono što važi za sve oblasti postojanja – dotle je po Heideggeru potreban još jedantreci skok unapred, tj. isticanje pitanja o »smislu postojanja« i to ne u onom uobicajenomsmislu nego upitanost da li mi pri razumijevanju “bica” smo permanentno žrtve pogrešnogtumacenja.Dakle, pri analizi treba poceti tamo gdje se upravo guši pravo razumijevanje bica: usvakodnevnom ljudskom neprorednom postojanju. Tako se, dakle, problematika bica kaotakva stavlja u »hic et nunc«. Najviše uopše moguce pitanje, koje se postavlja čoveku ikoji se po opštosti više ne može nadmašiti, svodi se direktno na ono što jenajneprorednije i najkonkretnije.Osnovno pitanje je: »vodi li iz konacnosti neki put u bice?«Protupak pri analizi svakidašnjeg ljudskog neprorednog postojanja ima povijesnuvezu sa idejom Bergsonovog »homo faber«.Mada je Heidegger sistematican mislilac ipak nije mislilac sistema, i u njegovomfilozofiranju se cak ispunjava onaj zakon da je konacna egzistencija u stanju da dosegnesamo ono što je fragmentarno, da uvek ostaje u putu i da nikada ne stiže do kraja.Prema tome, svako razumijevanje ima strukturu vrcenja u krug. I svako pitanje jemoguce samo ako se ono o cemu se pita na neki nacin već razumije; inace pitanja uopše nebi bila mogucna. Ovo važi isto tako i za osnovna pitanja fundamentalne ontologije: smisao

367bica može se postaviti kao problem samo zato što mi raspolažemo izvjesnim ne tematskimrazumijevanjem bica, iako ono pojmovno nije postalo jasno.Mnogi koji se protive ideji da bi filozofija bila nauka, pozivaju se na Heideggera.Ipak, cini se da takav stav nije sasvim u skladu s Heideggerovim mišljenjem. Sledecinavodi i rekapitulacije (koje smo podelili u dve tačke) barem u jednom bitnome smislupre govore suprotno.1. Za Heideggera, uz suvremenu nauka nema druge filozofije osim »epigonskihrenesansa i njihovih inacica« (»razvijanje novih filozofija dosadašnjeg stila«). Heideggerupravo u suvremenim naukema vidi »legitimno dovršenje (Vollendung) filozofije«,krajnju mogucnost filozofije (jer mu »dovršenje« znaci »sabiranje u krajnje mogucnosti«).»Izgradnja nauke u vidokrugu koji je filozofija otvorila«, »odlucna je crta« samefilozofije. Heidegger, što više, upozorava da dovršenje filozofije u naukema (»izgledakao puko rastvaranje (Auflösung) filozofije ali je uistinu njezino dovršenje«.4562. Nadalje, nauke prema Heideggeru preuzimaju zadacu filozofije »prikazationtologije pojedinih regija jesucega (priroda, povijest, pravo, umjetnost)« (što je filozofijasamo »mestimice« i to »nedovoljno pokušala«) i pri tome »još uvek govore o bitkujesucega« - »samo one to ne kažu«, nego nijecu svoje »podrijetlo iz filozofije«, smatraHeidegger, a kategorijama poricu njihov »ontologijski smisao«. Nauke se, premaHeideggeru tehniziraju (njihovo je tumacenje »tehnicko«), a »kategorijama« priznaju samo»kiberneticku funkciju«.457U prvoj navedenoj tački jasno je da za Heideggera danas u bitnome smislu nemafilozofije izvan nauke, te da su nauke samo zapravo jedna, i to krajnja, mogucnostfilozofije. U drugoj je tački vidljivo da za Heideggera suvremene nauke i tematski ubitnome nasleduju filozofiju – no one to nijecu i suprotstavljaju se tome svojimtehniziranim protupkom.

v. Kriticki realizam – Nicolai Hartmann

Sa filozofijom N. Hartmanna ponovo stupamo u svet trezvenog obektivno-stvarnogistraživanja koja teži da prekoraci čovekovo Sebe i shvati kozmos bica. Ono do cega jenjegova filozofija opredeljena jeste da otkrije zakone strukture realnog sveta – i toonoga koji jeste. Po njemu je u dosadašnjoj filozofiji je bilo mnogo pogrešaka koje semogu svrstati u sledece dve skupine; ili priznanje apsolutnog saznanja bica ili prihvatititotalnu neshvatljivost “stvari po sebi”.Neka srednja mogucnost, naime parcijalna pojmovna shvatljivost toga postojeceg priistovremenoj iracionalnosti beskonacnog ostatka, providan je. Druga greška sastojala se uprenošenju kategorija (principa) jedne oblasti u neku od nje razlicite oblasti, koje jeproisteklo iz monisticke potrebe jedinstva, tako, na primer primena mehanickih principana ono što je organsko, organskih odnosa na život zajednice itd. Takva »kategorijalnaprekoracenja« granica, kako ih Hartmann naziva, treba savladati strogom kritickomanalizomMetafizika saznajeHartmann u početku polazi od neokantizma, ali u kasnijim razmatranjima se odvajaod njihovih stavova. Njegovo suodredenje fenomenologije sastoji se u tome ta podlogaistraživanja bude što veći skup fenomena, a ne na primer jedan evidentni stav kao što je to456 Usporedi sa Heidegger, M., „Das Ende der Philosophie und die Aufgabe des Denkens“ In Zur Sache desDenkens. Niemeyer, Tübingen, 1969, pp. 61-80.457 Ibid, str. 64-65.368slucaj kod Descartesa. Polazni fenomen je fenomen svracanja: u svakom saznanju subjektukoji saznaje stoji obekt koji se saznaje.Ovdje se već nazire rješenje problema kod Hartmanna: pošto je subjekt taj kojipripada istom svetu kome pripada i obekt izmedu njih, dakle, mogu postojati raznovrsniodnosi bica, te je moguce saznanje koje je transcendentno svijesti. Isti svet, ili opcenitije

ista sfera bica, obuhvata i subjekt i obekt. Za njega postoje cetiri tačke u kojima sepojavljuje moment bica u analizi fenomena: kod subjekta, kod obekta, u njihovom odnosubica i u iracionalnim svojstvima na koje se svuda može naici. (Ova iracionalnost za njegaima kljucnu tačku i direktno je usmjerena protiv Kantovog stava o konstrukciji obekta odstrane onoga koji saznaje, jer ako bi se saznanje sastojalo u stvaranju, onda bi predmetmora biti potpuno racionalno shvatljiv. Dakle, dimenzija iracionalnosti omogucava jamstvoda se predmet ne zamišlja samo kao da prelazi svoju obektivnost, već i da je cinjenicniprelazi i da postoji neovisno od cina spoznavanja.)Daljnji problem koji Hartmann pokušava riješiti jeste pitanje o kriterijumu istinitosti: akoona leži u svijesti, onda se ona ne može poklapati sa nekim predmetom koji jetranscendentira; ako naprotiv, leži izvan svijesti, onda je za njegovo shvatanje potrebanposeban kriterijumi itd. in infinitum. Aporija postavljanja problema glasi: kako je moguceznanje o neznanju, obekcija onoga što je transobektivno? Uz nju dolazi problem daljnjegodmicanja saznanja: kako može iz znanja o neznanju nastaviti pozitivno znanje o stvari?Za njega su teškoca rješenja sledeca: mogucnost obektivnog saznanja bica može sezasnivati samo na tome što se principi postojeceg predmeta bar delimično ponavljaju usaznanju. Princip uzrocnosti, na primer, koji vlada u nižim slojevima realnog sveta – jer uvišim slojevima po njemu važe neki drugi zakoni determinacije – ponavljaju se(imanentnim) sadržajima saznanja u kojima se zamišljaju ti realni procesi.Nastaje, dakle, sledeca opca slika: saznanje je moguce zbog toga što su i onaj kojisaznaje i ono što se saznaje nešto postojece i kao takvi su jedno i drugo clanovi istogsveta, zbog cega se subjekt može odredivati spram obekta; dalje, zbog toga što se usadržajima mišljenja ponavljaju oni zakoni koji vladaju i u realnom takvom svetu. Alitime se ne ukida transcendentnost saznanog predmeta u odnosu spram svijesti, ona ostaje iu slucaju najtačnijeg saznanja. Stoga ne postoji apsolutni kriterijumi istine, jer evidencija setice samo sadržaja svijesti. Naprotiv, razliciti sadržaji svijesti, koji se odnose na jedno teisto postojece, ali uvek na drugaciji nacin, mogu svojim uzajamnim odnosom poklapanja ine poklapanja ciniti relativni kriterijum istine, koji kao iskljucivo relativan apsolutno neiskljucuje zabludu. U tom medusobnom odnosu sadržaja svijesti koji potjece iz razlicitihinstancija saznanja treba gledati motiv koji goni na istraživanje, a samim tim i osnovupostavljanja problema i daljnjeg odmicanja znanja.Na kraju možemo dati jednu veoma interesantnu usporedbu kako Hartmann istumisao, koja se nalazi i kod Brentana, koristi na skoro suprotan nacin. Nemogucnostproveravanja slaganja “mišljenja i stvarnosti” bila je za Brentana povod da napustiuobicajeni pojam istine i dode do svog vlastitog u doživljaju evidencije, dok za Hartmanna,naprotiv, pridržava pojam istine fenomenalno date svijesti i dospijeva do odbijanjaevidencije kao kriterijuma istine. I jedno i drugo ucenje vode do odredenih implikacija.Brentanova teorija saznanja izlazi na relativizam ili vracanje u krug (pošto se evidencijamože definišeti samo uvodenjem pojma istine), a Hartmannovo shvatanje vodi ukidanjupojma saznanja.

3692. Filozofija nauke u odnosu na svrhu naučnog saznanja

Nauka se, nadalje, odlikuje svojim specificnim ciljem koji se ne može jednostavno formulirati. Onaima zadatak da nam pruži razumijevanje sveta oko nas i u nama. Ovdje se namecu fundamentalnapitanja kao što su; što znaci nešto razumjeti i da li je razumjeti znaci objasniti i predvidjeti buduceponašanje obekata i dogadaja? Objašnjenje i predvidanje tek su nešto precizniji od razumijevanja.Objašnjenje ima kljucno mesto u 7 nauke i najcešce se tvrdi da objasniti znaci podvesti nekucinjenicu koju treba objasniti pod neki zakon bilo deterministicke ili statisticke naravi. No kako tizakoni ujedno koriste i za predvidanje imamo jedan jedinstven model (Hempelov covering-lawmodel) Nešto blaže i šire, možemo reci, naučno aktivnost rezultira skupom cinjenica dobivenimpromatranjm koje treba objasniti, a to znaci uklopiti u teoriju, tj. u skup medusobno povezanihzakona. Filozofska tradicija tvrdi da se znanje zahtijeva obrazloženje ili opravdanje ili potkrepu ili

dokaz i ne ostavlja se na puko verovanje ili utisak. Znanje svoje uporište uvek traži negdje izvanonoga što neproredno tvrdi jer podrazumeva pitanje: zašto? To je ujedno i razlog zbog kojeg,prema duboko usadenom filozofskom verovanju, nauka treba filozofiju. Kako nauka ne može izaci izsebe same da bi pronašla svoje uporište, tvrde cesto filozofi, potrebna joj je filozofija da joj na touporište ukaže. Izuzetnost nauke leži u izuzetnosti tog uporišta i u nacinu na koji su njenepredstave, pojmovi i stavovi na to uporište oslonjeni odnosno njime opravdani i potkrijepljeni.Osim cilja nauka projeduje pouzdanu metodu...24

a. Novovoekovno viđenje svrhe naučnogOd Bekonab. Martin Hajdeger - "Doba slike sveta"

v. Žak Derida - "Vera i znanje"

24 Uvod u filozofiju znanosti, str. 6-7.