1

Марк Твен

ДДоожжииввљљаајјии ТТооммаа ССоојјеерраа

2

ОВУ КЊИГУ С ЉУБАВЉУ ПОСВЕЋУЈЕМ СВОЈОЈ СУПРУЗИ

Предговор

Већина пустоловина описаних у овој књизи заиста се и догодила. Једну или

двије доживио сам сâм, а остале су доживјели моји некадашњи школски

другови. Хака Финна пресликао сам из живота, а исто тако и Тома Сојера, али

не по узору на једну особу – Том је мјешавина битних особина тројице дјечака

које сам познавао па зато припада сложеном грађевинском стилу.

Све чудне празновјерице о којима се овдје говори, биле су распрострањене међу

дјецом и робовима на Западу у вријеме када се догађа ова прича, што значи

прије тридесет-четрдесет година.

Премда је главна накана моје књиге да послужи за забаву дјечацима и

дјевојчицама, надам се да је због тога неће избјегавати ни мушкарци и жене,

будући да ми је дјеломично на уму био покушај да одрасле на шаљив начин

подсјетим на оно што су и сами некада били, како су се осјећали, мислили и

говорили те у какве су се необичне потхвате понекад упуштали.

ПИСАЦ

ХАРТФОРД, 1876.

3

Прво поглавље

»Томе!«

Нема одговора.

»Томе!«

Нема одговора.

»Камо је нестао тај дјечак? Хеј, Томе!«

Нема одговора.

Стара госпођа спусти наочале и погледа преко њих по соби, затим их подиже и

погледа испод њих. Малокад је гледала или пак никад није гледала равно кроз

њих кад год би тражила нешто тако ситно као што је некакав дјечак: биле су то

њезине свечане наочале, понос њезина срца, а служиле су јој само »за украс«, а

не и за гледање – једнако је толико могла видјети и кроз два колута са

штедњака. На тренутак је збуњено гледала, а онда рекла, не бијесно, али ипак

довољно гласно да је чује и намјештај у соби:

»Е, па, ако те дохватим, ја ћу…«

Није довршила реченицу, јер се већ била сагнула и стала млатарати метлом

испод постеље, па јој је требало даха да нагласи своје ударце. Истјерала је само

мачку.

»Том дјечаку нигдје пара нема!«

Отишла је до отворених врата, застала и загледала се између витица рајчице и

кужњака од којих се састојао њезин врт. Тома нигдје није било. Стога је

подигла глас до висине прорачунате за већу удаљеност и повикала:

»Х-е-е-е-ј, Томе!«

Иза ње се зачу слабашан звук па се окренула управо на вријеме да за скут на

капутићу зграби једног дјечачића и спријечи га у бијегу.

»Гле, како се нисам сјетила оставе! Што си тамо радио?«

»Ништа.«

»Ништа! Погледај какве су ти руке. Погледај каква су ти уста. Од чега ти је то?«

»Не знам, тетка.«

»Зато ја знам. Од пекмеза – ето од чега. Стопут сам ти рекла да ћу ти кожу

одерати ако не оставиш тај пекмез на миру. Додај ми шибу.«

Шиба је већ лебдјела у зраку – погибељ је била неизбјежна…

»Ајој, тетка! Погледај што је то иза тебе!«

4

Стара се госпођа брзо окренула и скупила сукње да избјегне опасност. Дјечак је

пак умах утекао, успентрао се преко високе ограде и нестао.

Тетка Поли на тренутак изненађено застаде, а онда прасну у добродушан

смијех.

»Враг га однио, зар ја никада ништа нећу научити? Зар ме није довољно пута

насамарио сличним смицалицама, па барем да сам овај пута припазила? Нема

веће будале од старе будале. Тешко ће стари пас научити нове вјештине, као

што се каже. Тако ми свега, тај дечко никада ни два дана за редом не понавља

исту варку па како да човјек онда погоди што ће учинити? Он као да точно зна

колико ме дуго може мучити прије него ме ухвати бијес, а зна и да ће се, ако ме

само на тренутак задржи или насмије, све смирити и ја га нећу бити у стању

истући. Боже мој, жива је истина да не извршавам своју дужност према том

дјечаку. Штеди шибу и размази дијете, као што Библија каже. Знам да тиме

само гомилам гријехе које ћемо обоје морати окајати. Он је живи враг, Боже

ослободи, али је јадник син моје покојне сестре и некако немам срца да га

тучем. Сваки пут када му попустим, пече ме савјест, а сваки пут када га ударим,

пуца ми старо срце. Боме је истина да је човјек којег је жена родила кратка

вијека и пун невоља, како каже Свето писмо, а и мени изгледа да је тако.

Послијеподне ће опет побјећи из школе, а ја ћу га напросто морати натјерати да

за казну сутра ради. Силно је окрутно тјерати га на рад суботом, када се сви

дјечаци одмарају, али он мрзи радити више него ишта друго, а ја морам барем

донекле извршавати своју дужност према њему, иначе ћу упропастити то

дијете.«

Том је заиста побјегао из школе и изврсно се провео. Вратио се кући управо на

вријеме да малом црнцу Џиму прије вечере помогне испилити дрва и насјећи

тријешћа за идући дан – односно, стигао је на вријеме да Џиму исприча своје

пустоловине, а Џим је дотле обавио три четвртине посла. Томов млађи брат

(точније, полубрат) Сид већ је био завршио свој дио посла (покупио иверје), јер

је био миран дјечак и није имао толико пустоловну и незгодну нарав.

Док је Том вечерао и крао шећер чим би му се за то указала прилика, Тетка

Полиму је постављала низ лукавих и врло оштроумних питања – хотећи га

намамити на неко кобно признање. Као и многе друге безазлене душе, и она је у

себи самодопадно његовала увјерење како је обдарена способностима за мрачну

и тајновиту дипломацију те је своје најпрозирније смицалице радо сматрала

чудесима праве правцате лукавости. Она рече:

»Било је прилично топло у школи, је ли, Томе?«

»Да, тетка.«

»Јако топло, је ли?«

»Да, тетка.«

»Зар ниси пожелио отићи на купање, Томе?«

Тома малчице ухвати страх, нека неугодна слутња. Испитивао је лице тетке

Полy, али му оно није ништа казивало, па одговори:

»Нисам, тетка. Заправо, нисам баш јако.«

Стара госпођа испружи руку, опипа Томову кошуљу и рече:

»Сада ти ипак није превруће.« Ласкала јој је помисао што је открила да је

кошуља суха, а да нико није посумњао како је управо то намјеравала открити.

5

Но, Том је упркос томе знао одакле вјетар пуше. Тако је предухитрио њезин

сљедећи потез:

»Нас неколико полијевали смо се на пумпи водом по глави. Моја је још влажна,

видиш?«

Тетку Полинаљути чињеница што је превидјела ову околност која је посредно

могла послужити као доказ па јој се лукавштина изјаловила, али онда доби ново

надахнуће:

»Томе, ако си се само полијевао по глави, ниси морао отпарати овратник

кошуље који сам ти пришила. Откопчај капутић!«

Узнемирености нестаде с Томова лица. Он откопча капутић. Овратник кошуље

био је чврсто пришивен.

»Није ваљда! Добро, хајде-де. Била сам сигурна да си побјегао из школе и

отишао на купање. Опраштам ти, Томе. Изглед често вара, као што се каже, па

си и ти бољи него што изгледаш. Овај пут.«

Напола јој је било жао што је њезина оштроумност заказала, а напола драго што

је, барем једном, Том испао послушан.

Но, Сидни рече:

»Гле, ја сам мислио да си му овратник пришила бијелим концем, а овај је црн.«

»Па и пришила сам га бијелим концем! Томе!«

Но, Том није чекао наставак. На изласку рече с врата:

»Сидy, измлатићу те због овога.«

На сигурном мјесту Том испита двије дугачке игле које су му биле забодене у

сувратке капутића и омотане концем – једна бијелим, а друга црним. Онда рече:

»Никад она то не би примијетила да није било Сида. Добијеса! Каткад шије

бијелим, а каткад црним. Волио бих више од свега да се држи или једнога или

другога – овако никад не могу погодити који је сљедећи пут на реду. Но,

богами, намлатићу Сида због овога. Показаћу ја њему!«

Том у својем селу није важио за узорна дјечака. Врло је добро знао како би

требао изгледати узоран дјечак и то му се гадило.

За двије минуте или чак и мање заборавио је на све своје бриге. Не зато што би

те бриге за њ биле ишта мање тешке и горке но што су за одрасла човјека бриге

које су њему примјерене, него зато што их је потиснуло нешто ново и силно

узбудљиво те му их на неко вријеме отјерало из мисли – баш као што одрастао

човјек заборавља своје невоље у узбуђењу због нових потхвата. Ту је нову

забаву представљала вриједна новина у звиждању, начин што му га је недавно

био показао неки црнац па га је сада настојао на миру увјежбати. Састојао се у

посебном ћурлику, налик на птичји, својеврсном титравом цвркуту који се

изводио тако да језик усред звиждања у кратким размацима додирује непце –

ако је икада био дјечак, читалац ће се вјеројатно сјетити како се то ради.

Марљивошћу и устрајношћу ускоро је свладао ту вјештину и закорачио низ

улицу уста испуњених складом и душе испуњене милином. Осјећао се као што

се осјећа звјездознанац који је открио нови планет – у погледу снаге и дубине

непомућеног задовољства, дјечак је несумњиво био у предности пред

звјездознанцем.

6

Љетне су вечери биле дуге. Још се није било смрачило. Наједном Том престаде

звиждукати. Испред њега је стајао незнанац – дјечак нешто мало већи од њега.

Дошљак било које доби или спола побудио би знатижељу у јадном и биједном

сеоцету Ст. Петерсбургу. Овај је дјечак био и добро одјевен – превише добро за

радни дан. Ма, чудо невиђено! Капа му је била нешто предивно, кратки капутић

од плава сукна и с густим копчањем нов и уредан, а исто тако и хлаче. Имао је и

ципеле на ногама – а био је тек петак. Чак је носио и кравату, комадић некакве

свијетле врпце. Изгледао је и понашао се као да долази из града, а то је Тому

ишло на јетра. Што је Том дуже пиљио у ово сјајно чудо, што је више дизао нос

због незнанчеве отмјености, властита му се вањштина чинила све јаднијом.

Обојица су дјечака шутјела. Ако би се један од њих помакнуо, помакнуо би се и

други – али само постранце, кружно се крећући и цијело вријеме остајући лицем

у лице, оком у око. Коначно Том проговори:

»Ја сам јачи од тебе!«

»Е, баш бих то волио видјети.«

»Па, боме и јесам.«

»Ни случајно.«

»О, јесам.«

»Не, ниси.«

»Јесам.«

»Ниси.«

»Јесам!«

»Ниси!«

Неугодна станка, а онда Том упита:

»Како се зовеш?«

»То се тебе уопше не тиче.«

»Тицаће ме се кад ти покажем што те иде.«

»Па зашто ми не покажеш?«

»Само реци нешто, па и хоћу.«

»Нешто – нешто – нешто. Ето ти!«

»О, мислиш да си јако духовит, ха? Могао бих те истући с једном руком

везаном на леђима, само да хоћу.«

»Па зашто то онда не направиш? Само пуно причаш.«

»Па и хоћу, само ме изазивај.«

»О, да – многи су већ тако надрапали.«

»Паметњаковић! Мислиш да си неко и нешто, ха? О, какав шешир!«

»Само га пипни ако ти се не свиђа. Хајде, збаци ми га с главе – ко год се то

усуди, скупљаће зубе по прашини.«

»Лажеш!«

»Ти лажеш.«

»У лагању си главни, а ни прстом се не усуђујеш макнути.«

»„Ајде прошећи.«

»Доста! Ако и даље будеш лупао глупости, бацићу ти камен у главу.«

7

»Ма, да не би.«

»Боме хоћу.«

»Па зашто то онда не направиш? Зашто само стално причаш о томе? Зашто то

не направиш? Бојиш се, ето, то је.«

»Не бојим се.«

»Бојиш се.«

»Не.«

»Да.«

Опет станка, опет су се мало одмјеравали и обилазили један око другога, а онда

се нађоше раме уз раме. Том рече:

»Мичи се одавде!«

»Мичи се ти«

»Нећу.«

»Нећу ни ја.«

Стајали су тако, сваки с косо испруженом ногом ради бољег ослонца, узајамно

се гурајући из све снаге и погледом пуним мржње стријељајући један на другога.

Но, ниједан није успијевао надјачати противника. Натезали су се тако све док се

обојица не зацрвењеше у лицу и не угријаше се, а онда и један и други с

крајњим опрезом попустише стисак. Том сада рече:

»Ти си кукавица и блесан. Тужићу те свом старијем брату: он те може смлавити

малим прстом, а ја ћу му и рећи да то направи.«

»Брига мене за твог старијег брата! Мој је брат старији од твога – штовише, мој

брат може бацити твога преко оне ограде. (Оба су брата била измишљена.)

»То је лаж.«

»Чим ти тако кажеш, значи да није тако.«

Том ножним палцем повуче црту у прашини и рече:

»Усуди се ово прекорачити и истући ћу те тако да нећеш моћи ни устати. Ко год

се то усуди, надрапаће.«

Нови је дјечак брзо прекорачио црту и рекао:

»Чули смо што ћеш учинити, па да те сад видимо.«

»Немој ме пожуривати. Боље се пази.«

»Па рекао си што ћеш направити – зашто то онда и не направиш?«

»Ти бокца! За два цента и хоћу.«

Нови дјечак извади из џепа два бакрена новчића и с презиром их пружи Тому.

Том их тресне о земљу. Учас су се оба дјечака ваљала и котрљала по прашини

пограбивши се као мачке. Цијелу су се минуту натезали и вукли један другога за

косу и одјећу, ударали се и гребли по носу, а на њих се полагано спуштале

прашина и слава. Наједном се збрка рашчистила и кроз маглу се битке указао

Том који је био узјахао на новог дјечака и сада га је ударао шакама.

»Вичи доста!« говорио му је.

Дјечак се борио да се ослободи. Плакао је – углавном од бијеса.

»Вичи доста!« – и ударци су се настављали.

8

Напокон је странац изустио пригушено »Доста!« па га је Том пустио да устане и

рекао му:

»Ово ти је била добра школа. Други пут боље пази кога ћеш изазивати.«

Нови дјечак оде отресајући прашину с одијела, јецајући, шмрцајући, повремено

се осврћући, одмахујући главом и пријетећи што ће све учинити Тому »други

пут кад га ухвати.« Том на то одговори ругањем и кочоперно се удаљи, но тек

што је новом дјечаку окренуо леђа, овај зграби камен, баци га и погоди Тома

између лопатица, а онда подви реп и побјеже као зец. Том је подмуклицу гонио

све до његове куће и тако открио гдје станује. Онда је неко вријеме стражарио

пред улазом и изазивао непријатеља да изађе, али му се непријатељ само

кревељио кроз прозор и одбијао сваки изазов. На крају се појавила

непријатељева мајка и назвала Тома злочестим, поквареним и неодгојеним

дјететом те га отјерала. Том је отишао, али је »чврсто« одлучио да ће оног

дјечака већ »средити«.

Те се вечери прилично касно вратио кући, па када се опрезно попео кроз

прозор, открио је засједу у лику своје тетке; а када је тетка видјела у какву му је

стању одјећа, њезина је одлука да му суботњи одмор претвори у сужањство и

присилан рад постала чвршћа од кремена.

9

Друго поглавље

Освануло суботње јутро, цијела је љетна природа била бистра и свјежа и све је

одисало животом. Сва су срца пјевала, а ако је срце било младо, пјесма је сама

навирала на уста. На свачијем је лицу сјала радост, а ноге саме поскакивале.

Багреми су цвјетали и њихов је миомирис испуњавао зрак. Кардиф Хил што се

налазио накрај села и уздизао се над њим, обрастао зеленилом, лежао је управо

довољно далеко да би се доимао као обећана земља: сањив, спокојан и

примамљив.

Том се појави на плочнику носећи вједро пуно вапна и четку дугачка дршка.

Очима премјери ограду и намах га напусти сва радост, а дубока му потиштеност

паде на душу. Дашчана ограда дугачка готово тридесет јарди и висока девет

стопа! Живот му се учини испразним, а живљење тек као тежак терет.

Уздахнувши, умочи четку и пријеђе њоме дуж најгорње даске. Понови поступак

једном, па још једном. Онда ту безначајну пругу што ју је нетом био премазао

вапном, успореди с подручјем необијељене ограде које се пружало до у

недоглед па обесхрабрено сједе на једну оградицу око дрвета. Уто се скакућући

на улазу појави Џим: у руци је носио лимено вједро и пјевао »Цуре у Буффалу«.

Доношење воде с јавне црпке у Томовим је очима раније увијек било мрзак

посао, али му се сада није тако чинило. Сјетио се да око црпке увијек има

некаква друштва. Увијек је тамо било бијеле дјеце, мулата, црних дјечака и

дјевојчица – чекали су у реду, одмарали се, размјењивали играчке, свађали се,

тукли и шалили. Још се сјетио и да се Џим с вједром воде, иако је црпка била

удаљена од куће само сто и педесет јарди, никад не би вратио за мање од сат

времена – а чак и онда би редовито неко морао отићи по њега. Том рече:

»Слушај, Џиме, ја ћу донијети воду ако ћеш ти мало кречити.«

Џим одмахну главом и рече:

»Не моћи, гос‟н Том. Старо госпођа мени рекло ја морати ићи по воду и не се

натјеравати са сва‟ко. Она казати она очекивати да гос‟н Том хоће да ја

кречити, али она мени рекло да се не обазирим, него радим свој пос‟о. Она рећи

да она надгледавати кречење.«

»О, баш те брига што она каже, Џиме. Она увијек тако говори. Дај ми канту,

враћам се за минуту. Неће она ни знати.«

»О, не смјети, гос‟н Том. Старо госпођа мени скинити глава. Заиста хоће.«

»Она! Она никада никог не туче. Само те чвркне напршњаком по глави, а хтио

бих знати ко мари за то. Она говори страшне ствари, али ријечи не боле –

10

наравно, ако се не расплаче. Џиме, даћу ти нешто посебно. Даћу ти бијелу

куглицу од правог камена!«

Џим се почињао колебати.

»Бијелу шпекулу, Џим! То је првокласна шпекула.«

»Ојој, пикула је дивота ствар, ја ти рећи! Али гос‟н Том, ја силно бојим старо

госпођа…«

»Осим тога, ако хоћеш, показаћу ти свој рањени ножни прст.«

Џим је био само људско биће и та је напаст била за њега превелика. Спустио је

вједро и узео бијелу куглицу, а затим се, док је Том одмотавао завој, са силном

радозналошћу наднио над његов ножни прст. У идућем је тренутку летио с

вједром низ улицу чешући се по стражњици, Том је вапном одлучно премазивао

плот, а Тетка Полиповлачила се с бојног поља с папучом у руци и побједом у

оку.

Но, Томова одрјешитост није дуго трајала. Поче размишљати о свакојаким

забавама које је био смислио за тај дан и његови су јади бивали све бројнији.

Ускоро ће наићи слободни дјечаци па ће проскакутати поред њега спремајући се

на разноврсне дивне потхвате и на све ће се миле и немиле начине забављати на

рачун тога што он мора радити. И сама помисао на то пекла га је као ватра.

Извади своје овоземаљско благо и прегледа га: комадићи играчака, шпекуле и

разни отпаци. Можда би тиме и могао некога потплатити да га одмијени на

послу, али не би било ни упола довољно за барем пола сата праве слободе.

Стога је та оскудна средства вратио у џеп и оставио се помисли на то да покуша

поткупити некога од других дјечака. И у том се мрачном и безнадном тренутку

у њему родило надахнуће! Ни више ни мање него велико, величанствено

надахнуће.

Подигао је четку и мирно наставио радити. На видику се појави Бен Роџерс, од

свих дјечака баш онај чијега се изругивања највише плашио. Бен је ишао

поскакујући, цупкајући и ђипајући, што је био довољан доказ за то да му је срце

безбрижно, а очекивања висока. Јео је јабуку и од времена до времена испуштао

неко дуго и звучно туљење послије којега би услиједило дубоко динг-донг-донг,

динг-донг-донг –то се он играо пароброда. Када се приближио, смањи брзину и

упути према средини улице, нагну се, што је више могао, на десни бок па стаде

заокретати споро и са силном узвишеношћу и озбиљношћу – опонашао је

»Велики Миссоури« и замишљао да му газ износи девет стопа. Он је био брод,

капетан и бродска звона, све у исти мах, тако да је себе у машти морао

доживљавати као да истодобно стоји на властитој горњој палуби, издаје

заповиједи и извршава их:

»Заустави, момче! Цин-цилин-цин-цин!« Готово је посве изгубио брзину и

полако почео пристајати уз плочник.

»Назад узводно! Цин-цилин-цин!« Испружио је руке низ кукове и укочио их.

»Десним котачем још мало назад! Цин-цилин-цин! Пљус, пљуууссс, пљуууссс,

пљус!« За то му је вријеме десна рука достојанствено описивала кругове, јер је

представљала котач од четрдесет стопа.

»Још мало назад лијевим! Цин-цилин-цин! Пљус, пљуууссс, пљус!« Сада је и

лијева рука почела описивати кругове.

11

»Десни стој! Цин-цилин-цин! Лијеви – стој! Напријед десним! Заустављај!

Полако окрећи вањским! Цин-цилин-цин! Пљууссс! Извуци главно уже! Живље,

дај! Бацај помоћно уже! Што чекате? Набаци омчу око ступића! Припреми

мостић… спуштај! Заустави стројеве! Цин-цилин-цин! Шшшшш! (Ово је било

испитивање одушака на парном строју.)

Том је и даље премазивао ограду вапном не обраћајући ни најмању пажњу на

пароброд. Бен се на тренутак запиљи у њега, а онда рече:

»Е-хе-хеј! Долијао си, је ли?« Одговора није било. Том је умјетничким оком

проматрао свој задњи потез, онда је још једном лагано повукао четком па, као и

малоприје, поновно промотрио исход. Бен се смјестио покрај њега. Иако му је

вода долазила на уста при помисли на јабуку, Том је и даље радио. Бен рече:

»Хеј, стари, мораш радити, ха?«

Том се нагло окрену и рече:

»А, то си ти, Бене! Нисам те ни примијетио.«

»Чуј, идем се купати. А и ти би, само да можеш, ха? Али ти више волиш

радити, је ли? Наравно!

Том мало одмјери дјечака и запита:

»Што ти називаш радом?«

»Ето, зар ово није рад?«

Том настави бијелити и нехајно одговори:

»Можда јест, а можда и није. Само знам да Тому Сојеру то одговара.«

»О, хајде, не мислиш ваљда рећи да ти се то свиђа?«

Четка се није заустављала.

»Свиђа? Па не видим зашто ми се не би свиђало. Зар ти се сваки дан пружа

прилика да кречиш ограду?«

То је ствар приказивало у сасвим новом свјетлу. Бен престаде грицкати јабуку.

Том је пажљиво повлачио четком амо-тамо, одмицао се да види што је

направио, додавао овдје-ондје покоји потез и поновно процјењивао своје дјело,

а Бен је, проматрајући пажљиво сваки његов покрет, показивао све јаче

занимање и све већу опчињеност. Затим рече:

»Чуј, Томе, дај и мени да мало кречим.«

Том се замисли и већ се чинило да ће пристати, али се онда предомисли:

»Не, не, изгледа ми да би то тешко ишло, Бене. Видиш, Тетка Полистрашно

пази на ову ограду. Знаш, на самој је улици. Да је то стражња ограда, било би

ми свеједно, а исто тако и тетки. Да, тетка јако пази на ову ограду. Треба је

јако пажљиво окречити. Изгледа ми да би једва један дјечак од тисућу, можда и

од двије тисуће, могао то направити баш како треба.«

»Није ваљда? Дај, пусти ме да покушам. Само мало. Томе, да сам ја на твом

мјесту, ја бих тебе пустио да кречиш.«

»Бене, радо бих ти ја то допустио, мајке ми, али тетка Полy… Ето, и Џим је

хтио кречити, али му није дала. И Сид је хтио, али није допустила ни Сиду.

Видиш и сам како је то гадно за мене. Ако ти почнеш радити на овој огради и

нешто се догоди…«

»Ох, којешта, па пазићу. Дај ми сад да покушам. Ево, даћу ти огризак од јабуке.«

12

»Но, добро. Ипак не, Бене, не могу. Бојим се…«

»Даћу ти све што је остало!«

Том му предаде четку неодлучна лица, али с весељем у срцу. И док је бивши

пароброд »Велики Миссоури« радио и знојио се на сунцу, бивши је умјетник

сјео у хлад на оближњу бачву, млатарао ногама, мљацкајући јео јабуку и

смишљао даљњи покољ невине дјечице. Жртава му није понестајало јер би

онуда сваки час прошао неки дјечак. Долазили су се ругати, а остајали би

бијелити ограду. Када се Бен уморио, Том је сљедећу прилику продао Биллyу

Фисхеру за добро покрпана папирнатог змаја. А када је пак Биллy испао из игре,

његово је мјесто купио Џонy Миллер за цркнутог штакора и узицу на којој се тај

штакор могао витлати – и тако даље, и тако даље, сат за сатом. Још ујутро Том

је био јадан, сиромашан дјечак, а око средине послијеподнева дословце је

пливао у обиљу. Поред раније споменутих ствари, имао је и дванаест шпекула,

дио дромбуље, комадић плавог стакла кроз који се могло гледати, топ начињен

од дрвеног калема за конац, кључ којим се ништа није могло откључати,

комадић креде, стаклени чеп за брушену боцу, лименог војника, два пуноглавца,

шест праскавих жабица, једнооку мачкицу, мједену кваку с врата, псећу огрлицу

без пса, држак од ножа, четири наранчине коре и стари расклимани прозорски

оквир.

Све је то вријеме провео лијепо, угодно и доконо те уједно и у великом

друштву, а на огради су се на крају нашла чак три вапнена премаза! Да му није

понестало вапна, био би отјерао у стечај сваког дјечака у селу.

Том закључи да свијет, на крају крајева, баш и није тако бесмислен. И нехотице

је био открио најважнији закон према којем се равна људско дјеловање – наиме,

да је, ако човјека или дјечака хоћеш натјерати да нешто пожели, само потребно

то учинити тешко доступним. Да је он био велик и мудар филозоф, као писац

ове књиге, тада би схватио како се рад састоји у ономе што човјек мора

учинити, а игра у ономе што се не мора. То би му помогло да схвати зашто је

прављење умјетног цвијећа или окретање котача за наводњавање рад, док су

куглање или пењање на Монт Бланц само забава. У Енглеској има богате

господе која љети свакодневно, на удаљености од двадесет или тридесет миља,

тјерају четверопрежне путничке кочије зато што их та повластица стоји сву силу

новаца, но да им неко за тај исти посао понуди плаћу, све би се претворило у

рад, а они би одустали од те забаве.

Дјечак је неко вријеме мозгао о важној промјени која се догодила у његову

имовинском стању, а онда се упути у главно сједиште да ондје поднесе

извјештај.

13

Треће поглавље

Том се појави пред теткам Полy која је сједила крај отвореног прозора у угодној

просторији у стражњем дијелу куће, просторији која је у исти мах била спаваћа

соба, благоваоница у којој се и доручковало и обједовало те књижница. Благи

љетни зрак, умирујућа тишина, мирис цвијећа и сањиво зујање пчела учинили су

своје и она је задријемала над плетивом – јер није имала другога друштва осим

мачке која јој је спавала у крилу. Наочале је за сваки случај била подигла на врх

сиједе главе. Мислила је, наравно, да је Том већ одавно некамо побјегао и

зачудила се што јој се он тако неустрашиво опет предаје у руке. Том упита:

»Тетка, могу ли се сада ићи играти?«

»Што, зар већ? Колико си направио?«

»Све, тетка.«

»Томе, не лажи. То не подносим.«

»Не лажем, тетка, све је направљено.«

Тетка Полиније баш вјеровала таквој изјави те изађе да се увјери како ствари

стоје: била би задовољна и да је двадесет посто Томове тврдње било истинито.

Када је видјела да је цијела ограда обијељена, и не само обијељена, већ и

пажљиво намазана и премазана, а дуж ње, штовише, по земљи повучена и

додатна пруга, њезино је изненађење било готово неизрециво. Рекла је:

»Но, тако нешто! Томе, боме се мора признати да знаш радити кад се на то

одлучиш.« А онда је ублажила похвалу додавши: »Само морам рећи да се на то

врло ријетко одлучујеш. Добро, можеш се ићи играти, али пази да се вратиш

још у току овог тједна, иначе ћу те истући.«

Томов ју је сјајни успјех толико одушевио да је одвела дјечака у смочницу,

изабрала најљепшу јабуку и пружила му је заједно с потицајном поуком о томе

како више вриједи и боље прија посластица до које дођемо без гријеха и

крепосним напором. И баш кад је тај говор завршавала сретно нађеним

библијским украсом, Том јој »здипио« и један уштипак.

Онда је појурио ван и угледао Сида како баш креће уз вањске степенице које су

водиле до стражњих соба на спрату. За трен ока зраком полетјеше груде земље

што су се Тому нашле при руци. Бјешњеле су око Сида као олуја праћена тучом.

Прије но што се Тетка Полиуспјела прибрати од изненађења и похитати Сиду у

помоћ, шест-седам груда погодило је циљ, а Том прескочио ограду и нестао. На

огради су постојала и врата, али је он, као и иначе, био у превеликој журби да

14

би се њима послужио. Срце му је сада било на мјесту јер се обрачунао са Сидом

због оног упозорења на црни конац и невоља у које га је увалио.

Обишао је угао ограде и изашао на блатну стазу која је водила иза стаје у којој је

Тетка Полидржала краве. Ускоро се нађе изван теткина дохвата и сигуран од

казне па пожури према сеоском тргу, гдје су се према пријашњем договору

требале сукобити двије »војске« дјечака. Том је био генерал једне од њих, а Џо

Харпер (његов најбољи пријатељ) генерал друге. Ова се два велика заповједника

нису удостојала особно судјеловати у борби – то је више приличило ситнијој

риби – него су заједно сједила на повишеном мјесту и управљала биткама

издајући наредбе преко ађутаната. Томова војска, након дуге и тешке борбе,

однесе велику побједу. Тада пребројише мртве, размијенише заробљенике,

уговорише увјете идућег неспоразума и договорише дан неизбјежне битке.

Затим се војници сврсташе у редове и одмаршираше, а Том сам крену кући.

Док је пролазио поред куће у којој је живио Џеф Тачер, угледа у врту непознату

дјевојчицу – дражесно мало плавооко створење жуте косе сплетене у двије дуге

плетенице, у бијелој љетној хаљиници и везеним дугачким женским гаћама.

Управо овјенчани јунак паде без боја. Становита Амy Лаwренце ишчезну му из

срца и у њему за собом не остави чак ни успомену. Мислио је да је воли до

лудила и своју је страст сматрао обожавањем, а гле! – била је то тек пролазна

сићушна наклоност. Освајао ју је мјесецима, а она му је једва прије тједан дана

признала своју љубав. Био је најсретнији и најпоноснији дјечак на свијету тек

седам кратких дана, а сада му је она у једном једином тренутку нестала из срца

попут какве случајне дошљакиње чији је посјет завршио.

Из прикрајка је с обожавањем проматрао овога новог анђела све док није

опазио да га је дјевојчица открила. Онда се претварао да не примјећује њезину

присутност и почео се »шепирити« изводећи којекакве дјетињасте будалаштине

не би ли стекао њезино дивљење. Неко је вријеме овако блесаво лакрдијао, али

је ускоро, усред неке опасне гимнастичке точке, летимично погледао у страну и

видио да се она упутила према кући. Пришао је огради и сав се жалостан

наслонио на њу у нади да ће се дјевојчица ипак нешто дуже задржати. Она је

начас застала на степеницама, а онда кренула према вратима. Кад је ногом

ступила на праг, Том дубоко уздахну, али му се лице одмах озари јер му је, час

прије но што ће нестати, преко плота добацила маћухицу.

Дјечак потрча онамо, заустави се на стопу-двије од цвијета, засјени руком очи и

загледа се низ улицу као да је открио да се тамо нешто занимљиво догађа.

Затим с тла подиже сламку и, забацивши главу, покуша је задржати у

равнотежи на носу. Њишући се овамо-онамо, у том се настојању све више

приближавао маћухици. Напокон босом ногом дотакну цвијет, спретно га

ухвати ножним прстима и са својим благом у два скока нестаде иза угла. Но,

само на тренутак, само да би могао ставити цвијет под капут – близу срца или

можда близу желуца, јер се није много разумио у анатомију, а и иначе није

обичавао превише цјепидлачити.

Затим се вратио, до мрака се мотао око ограде и »шепирио се« као и прије. Но,

дјевојчица се више није показивала, премда се Том донекле тјешио надом да

она у међувремену стоји близу неког прозора и проматра његово удварање.

Напокон је нерадо отишао кући, а јадна му је глава била испуњена маштаријама.

15

За вечером је цијело вријеме био тако добре воље да се тетка чудила »што је

ушло у то дијете«. Поштено га је изгрдила зато што је Сида гађао грудама

земље, али се чинило да то њега ни најмање не смета. Покушао је тетки испред

носа красти шећер и због тога је добио по прстима. Рекао је:

»Тетка, кад Сид узме шећера, њега никад не удариш.«

»Сид не додијава свима око себе као ти. Да ја не пазим, ти би стално био у том

шећеру.«

Ускоро је отишла у кухињу, а Сид је, сретан у својој неповредивости, тако

побједоносно посегнуо за здјелицом за шећер да је Тому то било готово

неподношљиво. Но, прсти су му се омакнули, а здјелица пала и разбила се. Том

се одушевио. Одушевио се до те мјере да је чак обуздао језик и шутио. Одлучио

је да неће проговорити ни када тетка уђе у собу, него ће сједити савршено

мирно, све док она не упита ко је направио ову штету, а тада јој све објаснити и

ништа на свијету неће бити тако добро као гледати како узорни мезимац

»добива своје«. Био је толико раздраган да се једва суздржавао кад се стара

госпођа вратила и стала изнад разбијене здјелице, а из очију јој сијевале гњевне

муње. Рекао је сам себи: »Сад почиње!« У идућем се тренутку нашао испружен

на поду. Када се снажна шака дигнула да га поновно удари, он повика:

»Стани, зашто мене тучеш? Сид ју је разбио.«

Тетка Полизбуњено застаде, а Том је очекивао благотворну самилост. Но, када

се тетки вратио дар говора, она само рече:

»Хм? Па, изгледа ми да те нисам узалуд лупила. Док нисам била овдје,

вјеројатно си направио неку другу дрску неподопштину.«

Послије ју је пекла савјест и чезнула је за тиме да му каже нешто љубазно и

њежно, али је закључила да би се то могло протумачити као признање властите

погрешке и противило би се правилима доброг одгоја. Зато је шутјела и тешка

срца кренула за својим послом. Том се мрштио у куту и преувеличавао своје

боли. Знао је да тетка у души клечи пред њим и злурадо је у томе уживао.

Никаква мига није давао од себе нити се обазирао на теткине мигове. Знао је да

кроз копрену од суза повремено на њега баца чезнутљив поглед, али се правио

да то не примјећује. Замишљао је како лежи смртно болестан, а тетка се нагиње

над њега и моли га за једну једину ријеч у знак да јој опрашта, али он окреће

лице к зиду и умире не изрекавши ту ријеч. Ах, како би се она онда осјећала? И

замишљао је како га кући доносе мртва, извукавши га из ријеке, увојци му посве

мокри, а рањено срце спокојно. Како би се она бацила на њега, како би јој сузе

текле као киша, усне молиле Бога да јој врати њезина дјечака, а она га више

никада, никада неће злостављати! Но, он би лежао хладан, блијед и без знака

живота – јадни мали патник чије су муке напокон престале. Толико се

разњежио над тим дирљивим сновима да га је стално нешто стезало у грлу и

готово се гушио, а очи су му биле замагљене од воде која је лила из њих кад год

би трепнуо те клизила и капала му с врха носа. Подилажење тој боли

причињало му је силну насладу па није могао поднијети да је омета какво

свјетовно весеље или радост. Била је исувише света за додир с тиме, па када је

мало затим у собу доплесала његова сестрична Марy, сва сретна што се

поновно вратила кући након бесконачно дугих седам дана проведених у

гостима, Том је устао те мрачан и мрк изашао на једна врата, док је она кроз

друга уносила пјесму и сунце.

16

Лутао је далеко од мјеста на каква дјечаци обично залазе и тражио самотне

предјеле који су одговарали његову расположењу. На ријеци га је примамила

сплав начињена од трупаца, па је сјео на њезин вањски руб и проматрао

туробну, голему ријеку пожељевши на тренутак да се утопи, али да то буде

наједном и да прије тога изгуби свијест како не би морао пролазити кроз све

уобичајене неугодности које је изумила природа. Онда се сјетио цвијета.

Извадио га је, увела и згњечена, а то му је само још више повећало сјетно

блаженство. Питао се би ли га она жалила да зна за ово? Би ли плакала,

пожељела да му смије овити руке око врата и утјешити га? Или би се хладно

окренула од њега као и сав овај лажљиви свијет? Од ове су му се слике тако

болно ускомешале угодне патње да ју је у себи непрестано прерађивао и

освјетљавао је сад овим, сад оним свјетлом, све док је није сасвим исцрпио.

Напокон је с уздахом устао и отишао у мрак.

Око девет и пол или можда десет пролазио је пустом улицом у којој је

становала обожавана незнанка. Застао је на тренутак: никакав му звук није

допирао до наћуљена уха. Једна је свијећа бацала мутно свјетло на завјесу којом

је био застрт прозор на спрату. Је ли ондје предивна дјева? Попе се преко ограде

и стаде се крадом провлачити кроз разно биље, све док се није нашао под оним

прозором. Дуго је узбуђено гледао горе, онда легао на земљу испод прозора и

испружио се на леђа, а руке прекрижио на грудима држећи у њима онај јадни

увели цвијет. Овако ће умријети – вани, у хладном свијету без крова над

бескућничком главом, без пријатељске руке која би му отрла самртнички зној с

чела и без љубљеног лица које би се у посљедњем часу самилосно надвило над

њега. Овако ће га она сутра угледати када кроз прозор погледа у ведро јутро: ох,

хоће ли пролити макар једну сузицу над његовим јадним беживотним тијелом,

хоће ли уздахнути када види како је грубо уништен и прерано прекинут овај

блистави млади живот?

Прозор се отвори, груби глас неке служавке оскврну свету тишину, а млаз воде

смочи посљедње остатке испруженог патника.

Замрли јунак скочи с уздахом олакшања. Онда зраком прозуја неки бачени

предмет попраћен тихом клетвом, услиједи звук као од разбијена стакла, а мала,

нејасна прилика скочи преко ограде и одјури у мрак.

Мало касније, када је Том, већ се разодјенувши за одлазак у постељу, уз свјетло

лојанице прегледавао мокру одјећу, пробуди се Сид. Но, ако је и имао какву

нејасну замисао о томе да нешто »неодређено напомене«, предомислио се и

одшутио јер је назрео опасност у Томову оку.

Том леже без додатне гњаваже какву је за њ значила молитва, а Сид тај пропуст

добро запамти.

17

Четврто поглавље

Сунце је изашло над спокојним свијетом и обасјало мирно село попут

благослова. Након доручка Тетка Полиодржа обитељско богоштовље: поче с

молитвом сазданом од библијских навода сложених један на други као опеке и

спојених танком жбуком властитог мишљења, а с врха те грађевине, као са

Синаја, потом изговори и једно мрачно поглавље из наука Мојсијева.

Затим Том засука рукаве, да тако кажемо, и даде се на посао да »набуба задане

ретке.« Сид је своју задаћу био научио већ прије неколико дана. Том скупи сву

снагу не би ли упамтио пет редака, а изабрао их је из Говора на гори, јер није

могао пронаћи ништа краће. Послије пола сата имао је нејасну и опшениту

предоџбу о својој задаћи, али ништа више од тога, јер је у мислима прелазио

цјелокупно подручје људске мудрости, а руке му се бавиле којекаквим играма,

што му је одвраћало пажњу од учења. Марy му узе књигу да га испита, а он је

кроз маглу покушавао пронаћи прави пут:

»Благо… а… а…«

»Сиромасима…«

»Е, да – сиромасима: благо сиромасима… а… а…«

»У духу…«

»У духу. Благо сиромасима у духу јер је њима… њима…«

»Њихово…«

»Јер је њихово. Благо сиромасима у духу јер је њихово краљевство небеско.

Благо онима који тугују јер… јер…«

»Ћ…«

»Јер ће… а…«

»Ћ – Е – С…«

»Јер ће… С… Ох, не знам што је то!«

»Јер ће се!«

»Ох, јер ће се! Јер ће се… јер ће се…а… а… исплакати… а… а… Благо онима

који ће се… који ће… а… који ће се исплакати јер ће …а… што ће направити?

Зашто ми не кажеш, Марy? Зашто си таква?«1

1 Ispravan završetak ovoga navoda glasi: »… jer će se utješiti.« (Biblija, Stvarnost, Zagreb 1968.) –

nap. prev.

18

»Ох, Томе, јадни тупоглавче, па не мучим ја тебе намјерно. Ни говора. Мораћеш

се опет прихватити учења. Немој се обесхрабрити, Томе, свладаћеш ти то – а

ако успијеш, добит ћеш од мене нешто јако лијепо. Хајде сада, буди добар

дечко.«

»Важи! А што то, Марy, реци ми што ћеш ми то дати.«

»Ни бриге те, Томе. Знаш да, кад кажем да је лијепо, онда је заиста лијепо.«

»Онда је сигурно тако, Марy. У реду, поновно ћу запети.«

И заиста је »поновно запео« па је, под двоструким притиском знатижеље и наде

у добитак, учио с таквим жаром да је постигао сјајан успјех. Марy му поклони

посве нов џепни нож вриједан дванаест и пол цента: грч усхита пролети му

тијелом и уздрма га до темеља. Истина, ножем се ништа није могло резати, али

је то био »боме прави« Барлоw,2 у чему се и састојала његова несхватљива

величина – премда је била голема тајна, а вјеројатно ће то и остати, како су

дјечаци са Запада дошли до увјерења да је то оружје опасно. Том је успио

ножем изрезуцкати ормар и баш се спремао пријећи на комоду, кад га позваше

да се спреми за недјељну школу.

Марy му даде лимени умиваоник и комад сапуна, па он изађе на двориште и

стави умиваоник на клупицу: онда умочи сапун у воду и одложи га, потом

заврну рукаве, пажљиво изли воду на земљу, а затим уђе у кухињу и марљиво

поче брисати лице ручником који је висио иза врата. Но, Марy одмакну ручник

у страну и рече:

»Срам те било, Томе! Не буди тако злочест! Вода ти неће нашкодити.«

Том се мрвицу збуни. Умиваоник је поновно био пун, па он овај пут часак

постаја над њим скупљајући одважност, а онда дубоко удахну и поче се прати.

Када се мало затим вратио у кухињу склопљених очију и рукама наслијепо

тражећи ручник, с лица су му као увјерљиво свједочанство капале сапуница и

вода. Но, када је провирио иза ручника, није био баш најбоље умивен јер се

чисто подручје изненада прекидало на бради и чељустима, попут образине.

Испод те црте и изнад ње лежало је тамно пространство ненаквашена тла које

се сприједа пружало према доље, а према отрага око читава врата. На то га

Марy узе у руке па је Том, када је била с њим готова, опет био прави човјек и

брат, бојом коже равноправан са свима, косе мокре и уредно почешљане, а

кратки му увојци бијаху дотјерани тако да су побуђивали миловидан и складан

опши дојам.3 (Он их је потајно настојао изравнати, марљиво и тешком муком,

лијепећи косу сасвим уз тјеме, јер је увојке сматрао знаком женскости, па су му

стога властите коврче загорчавале живот.) Онда је Марy између његове одјеће

изабрала одијело које је већ двије године носио само недјељом – звали су га

једноставно »друго одијело« – по томе знамо колико је уопше имао одјеће.

Пошто се обукао, она га још мало »дотјера«: закопча му чисти капутић све до

браде, широки овратник намјести на раменима, ишчетка га и стави му на главу

шарен сламнати шешир. Сада је изгледао изразито пристало, а видјело се и да

се нелагодно осјећа. И заиста се осјећао управо толико нелагодно колико се то

на њему и видјело: изједала га је спутаност што су му је причињавале сва та

2 Dţepni noţ s jednom oštricom, nazvan tako prema noţarskoj obitelji iz Sheffielda koja je navodno

proizvodila takve noţeve još u 16. stoljeću – nap. prev. 3 Izraz »čovjek i brat« dio je mota koji se nalazio na pečatu Proturobovlasničkog društva, a napomena

o boji koţe još je jedna aluzija na robovlasništvo – nap. prev.

19

одјећа и чистоћа. Надао се да ће Марy заборавити барем на ципеле, али му се та

нада изјаловила: она му их донесе, претходно их темељито премазавши лојем,

како је то већ био обичај. На то Том изгуби стрпљење и рече како га увијек

тјерају радити све оно што не жели. Но, Марy увјерљиво каза:

»Молим те, Томе, буди добар.«

И тако је, премда гунђајући, обуо ципеле. И Марy се брзо спреми па се троје

дјеце упути у недјељну школу – мјесто које је Том мрзио цијелим срцем; али су

га Сид и Марy вољели.

Недјељна је школа трајала од девет до пола једанаест, а онда је слиједила миса.

Од ово троје дјеце двоје је добровољно остајало на проповиједи, а с њима је

остајало и треће – само због јачих разлога. У голе црквене клупе с високим

наслоном могло се смјестити око три стотине особа, а сама је црква била мала,

неугледна зграда с некаквом оградом од борових дасака на врху умјесто

звоника. На вратима Том мало заостаде и ослови једнога од својих другова у

недјељном руху:

»Чуј, Биллy, имаш ли жуту цедуљу?«

»Имам.«

»Што тражиш за њу?«

»Што дајеш?«

»Комадић слаткиша и удицу.«

»Дај да видим.«

Том показа понуду. Задовољавала је па власништво пријеђе из руке у руку.

Затим Том двије бијеле каменке замијени за три црвене потврде, а неке ситнице

за неколико плавих папирића. Редом је пресретао дјечаке како би год који од

њих стигао и још десет-петнаест минута куповао цедуље различитих боја. Онда,

заједно с гомилом чистих и бучних дјечака и дјевојчица, уђе у цркву, упути се на

своје мјесто и започе свађу с првим дјечаком на којега је налетио. Учитељ,

озбиљан, старији човјек, умири их, а онда им начас окрену леђа па Том повуче

за косу дјечака у клупи испред себе и задуби се у књигу још прије него се дечко

успио и осврнути,. Домало иглом убоде другог дјечака да би чуо његово »Јој!«

те заслужи нов учитељев укор. Цијели је Томов разред био на исто брдо ткан –

немиран, бучан и свадљив. Када је требало наизуст изговорити задаћу, нико не

би у потпуности знао поновити задане ретке, него му се цијело вријеме морало

помагати. Уза све то, некако су се провлачили и свако би на крају добио

награду – малену плаву потврду с отиснутим одломком из Светог писма. Сваки

је плави папирић био награда за два изговорена ретка. Десет је плавих потврда

вриједило колико и једна црвена, а могле су се за њу замијенити. Десет је пак

црвених папирића вриједило као један жути, а за десет жутих потврда од

школскога је равнатеља ученик добивао врло скромно увезану Библију (у она је

лијепа времена стајала четрдесет центи). Колико би мојих читалаца било тако

марљиво и упорно да напамет научи двије тисуће библијских редака, па чак и за

Дорéову Библију?4 Марy је ипак на тај начин стекла двије Библије – био је то

стрпљив двогодишњи труд – а један их је дјечак њемачког подријетла заслужио

четири или пет. Једном је без станке изговорио три тисуће стихова; али је тај

4 Paul-Gustave-Louis-Cristophe ili kraće samo Gustave Doré (1832 – 1883), francuski slikar, kipar i

grafičar, jedan je od najplodnijih i najuspješnijih ilustratora svojega vremena – nap. prev.

20

напор био превелик за његове умне способности па је од тога дана готово посве

шенуо – тежак ударац за школу јер је у свечаним пригодама и пред мноштвом

свијета равнатељ обичавао управо тог дјечака позвати да се »искаже« (како је

Том то звао). Само су старији ученици успијевали задржати своје цедуље и

устрајати на том досадном послу довољно дуго да добију Библију, па је због

тога додјела ове награде била риједак и значајан догађај: заслужни би ученик

тога дана био тако важна и знаменита особа да би у срцу сваког ђака смјеста

поновно успламтјела жеља за славом која би често потрајала и неколико

тједана. Премда Том у својем духовном желуцу никада није заиста осјећао глад

за таквим наградама, цијело му је биће без сумње већ дуго жудјело за славом и

сјајем што су их оне доносиле.

У даном тренутку за проповиједаоницу стаде равнатељ, држећи у руци

затворену пјесмарицу, а кажипрст између њезиних листова, па затражи тишину.

Кад год неки равнатељ недјељне школе држи свој уобичајени говорчић,

пјесмарица у руци исто му је толико нужна као што су неизбјежне ноте у руци

пјевача који на концерту стоји у предњем дијелу позорнице и изводи соло точку

– премда је разлог тому тајна: такви се патници, наиме, никад не служе ни

пјесмарицом ни нотама. Овај је равнатељ био слабашан тридесетпетогодишњи

створ са жућкасто-црвенкастом козјом брадицом и жућкасто-црвенкастом

кратком косом, носио је крути усправни овратник чији му је горњи руб готово

допирао до ушију, а оштри му се врхови сприједа свијали према кутовима уста –

та га је ограда присиљавала да гледа равно преда се, као и на то да се окреће

цијелим тијелом кад год је хтио погледати устрану. Подбрадак му је пак

подупирала пространа кравата, широка и дугачка као каква новчаница, а крајеви

јој били украшени ресицама. Врхови су му се чизама, према тадашњој моди,

оштро узвијали нагоре попут салинаца на саоницама – ово су млади људи

постизали устрајношћу и трудом, и то тако што би сатима сједили, уједно

притишћући о зид врхове ципела. У господина је Wалтерса био силно озбиљан

израз лица, а веома искрено и поштено срце: свете је ствари и мјеста тако

поштовао и дијелио их од свјетовних збивања, да је у недјељној школи његов

глас и нехотице добивао неки посебан призвук којега у њему није било обичним

даном. Почео је овако:

»А сада, дјецо, сви сједните што усправније и љепше па час-два пажљиво

слушајте што ћу вам рећи. Ето, тако. Овако се добри дјечаци и дјевојчице и

требају понашати. Видим тамо једну дјевојчицу да гледа кроз прозор –њој се,

бојим се, чини да сам ја негдје вани – можда на неком дрвету држим говор

птичицама. (Хихотаво одобравање.) Желио бих вам рећи колико ми је драго

што видим толико озарених и чистих малих лица која су се окупила на овакву

мјесту да се науче како ће чинити оно што је право и бити добра.« И тако даље,

и тако даље. Није потребно износити остатак говора. Био је састављен по

сталном обрасцу какав сви добро познајемо.

Посљедњу су трећину говора покварили неки злочести дјечаци наставком

тучњаве и другим забавама, као и немир и шапат што су се били надалеко и

нашироко проширили, подривајући чак и темеље усамљених и неуништивих

стијена, као што су били Сид и Марy. Но, када је господин Wалтерс спустио

глас, изненада престаде и свака бука, а завршетак говора би примљен с исказом

тихе захвалности.

21

Добар је дио шапутања био изазван једним више-мање ријетким догађајем –

уласком посебних гостију: били су то одвјетник Тачер у пратњи врло слабашна

старијег господина, затим неки стасит и наочит средовјечни господин челично-

сиве косе те достојанствена госпођа, недвојбено његова супруга, с дјевојчицом

коју је водила уза се. Том је до тада био немиран, пун незадовољства и зловоље,

а исто тако и грижње савјести – није могао у очи погледати Амy Лаwренце, није

могао издржати њезин заљубљени поглед. Но, када је угледао малу

придошлицу, душу му у трену захвати пламен радости. Идућег се тренутка поче

»шепирити« из петних жила – ударати дјечаке, вући их за косу, кревељити се –

ријечју, примјењивати свако умијеће којим се може очарати нека дјевојчица и

стећи њезино удивљење. На његову је заносу била тек једна мрља – сјећање на

понижење што га је доживио у врту овога анђела – али су тај запис у пијеску

хитро испирали валови среће који су га запљускивали.

Гости добише почасна мјеста, а господин Wалтерс их, чим је завршио говор,

представи ученицима. Показало се да је средовјечни господин силно угледна

особа – ништа мање него покрајински судац – зацијело најузвишенији створ

којег су дјеца икад угледала па их је занимало каквој врсти припада: напола су

му хтјели чути громки глас, а напола су се бојали да би им се то заиста могло

догодити. Био је он из Цонстантиноплеа, мјеста удаљена чак дванаест миља,

што је значило да је путовао и видио свијета – његове су очи гледале зграду

покрајинског суда за коју се говорило да има лимени кров. Страхопоштовање

што су га надахнула оваква размишљања, потврђивали су величанствена

тишина и низови укочених погледа. Био је то велики судац Тачер, брат њихова

мјесног одвјетника. Џеф Тачер одмах му приступи у намјери да покаже

присност с великим човјеком и изазове завист цијеле школе. Чути овакав

шапат, за његову би душу било као каква глазба:

»Погледај га, Џиме! Иде горе. Ма, гледај! Руковаће се с њим – доиста се рукује

с њим! Ти бокца, зар не би сад радо био на Џефовом мјесту?«

Господин Wалтерс стаде се »шепирити« у свој својој службеној ужурбаности у

вези с разноразним пословима, издајући наређења, дајући савјете, дијелећи

упуте лијево и десно, свугдје гдје би то нашао за сходно. Књижничар се пак

»шепирио« трчкарајући амо-тамо с нарамцима књига и стварајући буку и галаму

у којој уживају ситни службеници. Младе су се учитељице »шепириле« благо се

нагињући над ученике које су недуго прије тога биле испљускале, подигнутим

прстом љупко опомињући мале злочесте дјечаке, а њежно милујући добре.

Млади су се учитељи пак »шепирили« покојом грдњом и осталим видовима

показивања власти и позивања на беспријекоран ред, а већина је учитеља и

учитељица имала некаква посла у књижници, наиме, крај проповједаонице и тај

је посао ваљало понављати и по два до три пута (уз много привидне љутње).

Дјевојчице су се »шепириле« на различите начине, а дјечаци су у »шепирењу«

показали такву марљивост да је зрак био испуњен куглицама од папира и

жамором нереда. Изнад свега је тога сједио велики човјек, величанственим

судачким смијешком обасјавао цијелу просторију и гријао се на сунцу властите

величине – па се тако и он »шепирио«.

Господину је Wалтерсу за потпуност његова усхита недостајало само једно,

наиме, прилика да неком ученику уручи Библију као награду и пред свима

прикаже то чудо од дјетета. Неколико је ученика имало више жутих потврда,

али их ниједан није имао довољно – био се распитао међу најбољим ученицима.

22

Био би дао све на свијету да је онај њемачки дечко опет овдје и при здравој

памети.

И у том тренутку, када је већ било нестало сваке наде, иступи Том Сојер с девет

жутих потврда, девет црвених потврда и десет плавих те затражи Библију. Био

је то гром из ведра неба. С те стране Wалтерс није барем још сљедећих десет

година очекивао такав захтјев. Но, није га могао заобићи – пред њим су били

овјерени налози за исплату и изгледали су посве исправно. Тома зато позваше

до повишеног мјеста на којем су сједили судац и остали изабрани гости, а

врховна управа објави велику новост. Било је то најневјеројатније изненађење

десетљећа, а догађај тако непојмљив да се нови јунак уздигао готово у судачке

висине, а школа је зурила у два чуда, умјесто у једно. Сви су се дјечаци изједали

од зависти, али су најгоре муке трпјели они који су прекасно схватили да су

сами придонијели овоме мрском сјају јер им је Том потврде платио благом што

га је био скупио продајући им повластице за бијељење ограде. Презирали су

сами себе јер их је будалама направио подмукли варалица, та лукава змија

скривена у трави.

Равнатељ је Тому предао награду с онолико одушевљења колико га је у овим

околностима могао из себе исциједити: није ту било истинског изљева осјећаја

јер је јаднику нагон говорио да ту постоји нека тајна за коју би можда било боље

да не изађе на видјело. Било је напросто незамисливо да би овај дјечак у својем

штагљу могао ускладиштити двије тисуће снопова библијске мудрости – без

сумње би већ и туце тога било превише за његове могућности.

Амy Лаwренце била је поносна и сретна па је настојала да Том то запази на

њезину лицу – али је он није ни гледао. Зачудила се, онда се мало узнемирила, а

затим се у њој јавила нејасна сумња, нестала, па се опет јавила. Боље промотри

Тома и један јој његов потајице бачени поглед све рече – па јој се тада сломи

срце, обузеше је љубомора и бијес, сузе јој навријеше и она замрзи све и

свакога. Тома највише од свих (како је мислила).

Тома представише суцу, али се дјечаку језик био свезао, једва је дисао, срце му

је подрхтавало – дјеломично због силне величине тога човјека, али углавном

зато што је био њезин отац. Да је био мрак, најрадије би пао на кољена и

поклонио му се као божанству. Судац положи Тому руку на главу, назва га

красним младићем и запита га како се зове. Дјечак замуца и дах му застаде, а

онда коначно протисну:

»Том.«

»Ох, не, не баш Том… него…«

»Тхомас.«

»Е, то је већ боље. Мислио сам ја да то мора бити нешто дуље. Одлично. Но,

рекао бих да имаш и презиме, па ћеш ми и то рећи, је ли?«

»Реци господину како ти је презиме, Тхомасе«, рече Wалтерс, »и кажи

господине суче. Не заборави на лијепо понашање.«

»Тхомас Сојер…господине суче.«

»Тако је. Добар си ти дјечак. Красан дјечак. Красан, прави мали човјек. Двије

тисуће стихова уистину је много – веома велик број. И никада ти неће бити жао

труда који си уложио у то да их научиш јер знање вриједи више но ишта друго

на свијету: знање ствара велике и добре људе. Једнога дана, Тхомасе, и ти ћеш

23

бити велик и добар човјек, а онда ћеш се осврнути иза себе и рећи: „Све то

захваљујем драгоцјеном раду недјељне школе коју сам у дјетињству имао

прилике похађати, све то захваљујем својим драгим учитељима који су ме

научили како ваља учити, све то захваљујем оном добром равнатељу који ме

храбрио, пазио на мене и од којег сам добио дивну Библију – сјајну прекрасну

Библију – коју сам смио задржати и сачувати као своју… Све то захваљујем

правом одгоју! Тако ћеш рећи, Тхомасе, и осјећаћеш како те двије тисуће

стихова не би дао ни за какве новце, заиста не би. А сада, неће ти бити тешко да

мени и овој госпођи испричаш нешто од онога што си научио – знам да неће –

јер се ми поносимо таквим дјечацима који воле учити. Но, сигурно знаш имена

дванаесторице Исусових ученика. Хоћеш ли нам рећи имена прве двојице

изабраних?«

Том је натезао рупицу за дугме и изгледао као да се смео. Онда је поцрвенио и

оборио поглед. Господину Wалтерсу стаде срце. Рече сам себи како је немогуће

да дјечак одговори и на најједноставније питање – зашто га је судац баш морао

нешто питати? Ипак се осјети присиљен да проговори па рече:

»Одговори господину суцу, Тхомасе, не бој се.«

Том је још увијек оклијевао.

»Хајде, знам да ћеш мени рећи«, рекла је госпођа. »Прва двојица ученика били

су…«

»ДАВИД И ГОЛИЈАТ!«

Спустимо застор милосрђа над наставком овога призора.

24

Пето поглавље

Око пола једанаест зазвони напукло звоно на маленој цркви па се људи доскора

почеше окупљати за јутарњу проповијед. Ученици недјељне школе размјестише

се по цркви и заузеше мјесто уз родитеље да тако буду под њиховим надзором.

Стиже и Тетка Полипа Том, Сид и Марy сједоше уз њу, при чему Тома

смјестише тик до средишњег пролаза еда би сједио што даље од отворена

прозора и заводљивих љетних призора који су се вани пружали. Гомила је

надирала кроз црквене пролазе: постарији сиромашни поштар који је видио и

боље дане; градоначелник и његова жена – јер је то мјесто, поред осталих

непотребних ствари, имало и градоначелника, па мировни судац, удовица

Даглас, лијепа и пристала четрдесетогодишњакиња, племенита, добродушна и

имућна особа чија је кућа на бријегу била једина раскошна зграда у мјесту, а

усто најгостољубивија и најдарежљивија приликом разних светковина којима се

поносио Ст. Петерсбург, за њом погурени и поштовани мајор Wард са

супругом, затим дође и одвјетник Риверсон, нови угледник пристигао издалека,

иза њега сеоска љепотица праћена мноштвом младих освајача одјевених у

ланена одијела и искићених врпцама, након тога цијело друштво младих

трговачких помоћника из мјеста – они су прије тога били стајали у предворју

грицкајући дршке на својим штаповима, како какав кружни зид састављен од

обожаватеља уљем намазане косе и с глупавим осмијехом на лицу, све док и

посљедња дјевојка није прошла између њих као кроз шибе, а на крају пристиже

и узорни дјечак Wиллие Муфферсон који је са својом мајком поступао тако

брижљиво као да је она од брушена стакла. Увијек је пратио мајку у цркву и био

дика свих озбиљних старијих госпођа. Сви су га дјечаци пак мрзили због толике

узорности, као и због тога што су им га стално »истицали као примјер«. Бијела

марамица му је, као и обично недјељом, висјела из џепа – тобоже случајно. Том

није имао марамице па је дјечаке који су је носили сматрао умишљенима.

Када су се сви жупљани нашли на окупу, звоно још једном зазвони опомињући

споре и окашњеле, а онда се на цркву спусти свечана тишина прекидана само

хихотом и шаптом црквеног збора на галерији. Збор је увијек хихотао и шаптао

за вријеме цијелога богослужја. Некоћ је постојао и неки црквени збор који је

био пристојно одгојен, али сам сада заборавио гдје је то било. Збило се то прије

много, много година и једва да се ичега о њему сјећам, али мислим да је то било

у некој страној земљи.

Свећеник најави пјесму и прочита је с ужитком на онај посебан начин којему су

се у овом крају силно дивили. Глас би му испрва био средње висине, а потом би

се поступно дизао, све док не би стигао до одређене точке, ту би снажан

25

нагласак истакнуо највишу ријеч, а онда би се свећеников глас стрмоглавио као

с какве скакаонице:

На небо зар ћу доспјети на цвјетном

лежају

док остали ће бродити по мору

крваву?

Цијенили су га као одлична читача. На црквеним »домјенцима« увијек су га

позивали да чита пјесме, а када би завршио, госпође су подизале руке и

беспомоћно их спуштале у крило, »превртале« очима и тресле главом, баш као

да кажу: »Ријечима се то не може изразити, то је прелијепо, прелијепо за овај

смртни свијет.«

Пошто након тога и отпјеваше пјесму, велечасни господин Спрагуе претвори се

у огласну плочу па стаде читати »обавијести« о састанцима, друштвима и

другим стварима, све док се није учинило да ће се попис отегнути до судњега

дана – чудан обичај који се још увијек чува у Америци, чак и у великим

градовима, па и у данашње доба које обилује дневним и осталим листовима.

Често се то теже ријешити каква вјековнога обичаја, што за њ има мање

оправдања.

Затим свећеник отпоче с молитвом. Била је то лијепа, великодушна молитва

која је залазила у разне појединости: молио је за цркву и ситну дјечицу црквену,

за друге цркве у селу, за село само, за покрајину, за државу, за државне

службенике, за Сједињене Државе, за цркве у Сједињеним Државама, за

Конгрес, за Предсједника, за владине службенике, за јадне морнаре што их олује

бацају амо-тамо по разним морима, за милијуне потлачених који стењу под

чизмом европских краљева и источњачких властодржаца, за оне до којих су

допрле свјетлост и радосна вијест, а они немају очију да виде ни ушију да чују,

за незнабошце на далеким отоцима усред мора, а завршавала је смјерном

молбом да свећеникове ријечи наиђу на милост и благонаклоност и буду попут

сјемена које ће, падне ли на плодно тло, с временом донијети богату жетву

добра. Амен.

Зачу се шуштање хаљина и жупљани, који су до тада, стајали, посједаше. Дјечак

чију причу износи ова књига, није уживао у молитви, већ ју је само подносио – а

можда чак ни то. Врпољио се цијело вријеме, а појединости је молитве

биљежио на роваш, и то несвјесно, јер није слушао, него је већ одавно познавао

то подручје и уобичајени пут којим га је свећеник прелазио – па ако би негдје у

садржају искрснула ма и најмања новост, његово би ухо то открило и све би се у

њему побунило: сматрао је ове додатке непоштенима и хуљскима. Усред

молитве на наслон се клупе пред њим спустила муха и мучила му душу мирно

трљајући предње ножице, док је средњим ногама обухватила главу и тако је

одлучно чистила да се чинило како ће јој се она откинути од трупа, а погледу се

указивао врат танак попут кончића. Стражњим је ногама стругала крила и

приљубљивала их трупу као да су репови на фраку, цијело се вријеме тако

мирно дотјерујући као да зна како јој не пријети никаква опасност. А доиста је и

било тако, јер колико год да су Тома руке сврбјеле од жеље да је зграби, ипак се

на то није усуђивао: вјеровао је да би му душа смјеста била осуђена на пропаст

26

када би тако нешто направио за вријеме молитве. Но, код завршне реченице

шака му се почела скупљати и помицати према напријед па у истоме часу када

би изговорен »амен«, муха постаде ратним заробљеником. Тетка опази чиме се

он бави и натјера га да пусти муху.

Свећеник је био најавио предмет проповиједи па сада стаде једнолично

разглабати о некоме тако досадном садржају да многе главе мало-помало

клонуше – колико год да се проповијед бавила вјечном ватром и сумпором, а

број оних који су предодређени да се спасе у њој био сведен на тако малу

дружбу да их готово није имало смисла ни спашавати. Том је бројао странице

проповиједи: увијек је послије цркве знао колико је у проповиједи било

страница, али је ријетко знао нешто више о проповиједи самој. Овај је пут,

међутим, начас показао право занимање. Свећеник им је предочавао

величанствену и дирљиву слику о скупу свих бића на свијету о пријелазу из

једнога тисућљећа у друго, када ће лав и јање заједно лежати, а дјетешце ће их

водити. Дјечак није схваћао занос, поуку и смисао тога велебног призора:

мислио је само о слави коју ће тај главни лик уживати код народа што у њ упиру

очи па му се на ту помисао озарило лице и пожелио је у себи да он буде то

дијете – под увјетом да лав буде питом.

Тада прича опет постаде досадна и Томове се муке наставише. Затим се сјети

блага које је имао у џепу па га извади. Био је то крупан црни кукац с великим

чељустима – звао га је »јеленак« и држао га у кутији за набоје. Кукац га за

почетак уштипну за прст, на што га Том посве природно кврцну те кукац

копрцајући се паде на леђа у пролаз између клупа, а озлијеђени прст заврши у

дјечаковим устима. Кукац је лежао беспомоћно машући ножицама, неспособан

да се окрене. Том га је проматрао и жудио за њим, али му је кукац био изван

досега. И други људи које проповијед није занимала нађоше олакшање у томе

да проматрају кукца. Мало потом онамо лијено доскита некакав пудл, жалостан,

тром због љетне врућине и тишине, уморан од заробљеништва и жељан

промјене. Спази кукца па му се спуштени реп подиже и размаха. Псето је

разгледавало плијен, обилазило га, њушило са сигурне удаљености, а затим га

поновно обиђе; охрабри се и узе га њушкати из веће близине. Иза тога подиже

лабрњу и покуша га опрезно зграбити, но за мрву промаши и покуша још

једанпут, па онда још једном. Сада је већ почео уживати у разоноди: легао је на

трбух с кукцем међу шапама и наставио покусе. Напосљетку се умори те

постаде равнодушан и растресен. Глава му закимала, а подбрадак се мало-

помало спусти и дотаче непријатеља који га одмах зграби. Пудл оштро зацвили,

стресе главом, а кукац одлети неколико јарди и опет паде на леђа. У најближим

гледаоцима затитра неко благо унутрашње весеље, неколико се лица сакри иза

лепеза и марамица, а Том је био сав блажен. Пас је изгледао глупо, а вјеројатно

се тако и осјећао, али га је исто тако у срцу пекло понижење и жудио је за

осветом. Зато приђе кукцу и опет опрезно крену у напад: скакао је на њега са

сваке точке у кругу, дочекујући се на предње шапе тек који палац од тога

створа, чак је из ближега за њим посезао зубима и тресао главом тако да су му

уши ламатале овамо-онамо. Но, након неког се времена умори; покуша се

забавити мухом, али у томе не нађе разоноде. Вукући њушку по поду пратио је

неког мрава, али му је и то брзо досадило па је зијевнуо, уздахнуо, посве

заборавио на кукца и – сјео на њега! Зачу се бјесомучан и болан цвилеж, а онда

пудл полетје низ пролаз између клупа. Цвилеж се није смиривао, а није ни пас:

27

пројури попријеко кроз цркву равно испред олтара, суну уз други пролаз,

пријеђе испред врата на другу страну, поткрај тркалишне стазе завијање му

постаде гласније јер му је и бол растао с кретањем, па се псић убрзо претвори у

вунену репатицу која се гибала по својој путањи, сјајна и брза попут свјетлости.

Махнити мученик напокон скрену са стазе и скочи у крило својем власнику.

Власник га пак избаци кроз прозор па болни лавеж брзо ослаби и замрије у

даљини.

До тада су већ сви у цркви били црвени у лицу и гушили се од суспрегнута

смијеха, а проповијед је била запела на мртвој точки. Убрзо се наставила, али

неувјерљиво и пентаво, јер се свака могућност примања дубљих утисака била

окончала, а чак је и најозбиљније осјећаје непрестано дочекивала пригушена

провала безбожног весеља, у заклону иза некога удаљеног наслона клупе, као да

је јадни поп рекао неку ријетко шаљиву ствар. Сви жупљани искрено одахнуше

када прође ово тешко искушење и би подијељен благослов.

Том Сојер крену кући прилично радостан, размишљајући о томе како се у

служби Божјој може наћи и неког задовољства када се у њу унесе мало

разноврсности. Само му је једна помисао кварила добро расположење: није

имао ништа против што се пас играо с његовим »јеленком«, али је мислио како

од њега није било у реду да му га и однесе.

28

Шесто поглавље

У понедјељак се ујутро Том Сојер јадно осјећао. Увијек се тако осјећао

понедјељком ујутро јер је понедјељак био почетак новога тједна испуњеног

дуготрајном школском патњом. Тај му је дан обично почињао жељом да крајем

тједна уопше не буде благдана јер му се због благдана повратак у ропство и

окове чинио још много мрскијим.

Том је лежао размишљајући. Одједном му паде на памет како би било згодно да

се разболи: онда ће остати код куће и неће ићи у школу. Назре у томе нејасну

могућност па преиспита стање својега тијела. Не нађе никакве бољетице те се

поновно даде у истраживање. Овај му се пут учини да наслућује неке грчеве у

трбуху па их с великом надом стаде призивати, али они брзо попустише и

домало нестадоше. Размишљао је даље. Наједном нешто откри. Климао му се

један од два горња предња зуба. Била је то права срећа; већ је »за почетак«, како

је то називао, хтио почети јаукати, кадли му паде на ум да ће му тетка, иступи

ли с таквим доказом пред њу као пред какав суд, извадити зуб, а то ће га

бољети. Зато одлучи да ће за сада зуб оставити у резерви те настави с потрагом.

Неко вријеме ништа не нађе, а онда се сјети да је лијечник причао о некој

бољци која је некога његова болесника на два-три тједна спремила у постељу, а

готово је због ње остао и без једнога прста на руци. Дјечак стога испод плахте

хитро извуче свој рањени ножни прст и узе га разгледавати. Но, није познавао

точне знакове споменуте болести. Учини му се ипак вриједним покушати па

поче својски стењати.

Сид је, међутим, спавао као топ.

Том гласније застења умишљајући да га прст већ почиње бољети.

На Сида ни то није дјеловало.

До тога се времена Том већ био задихао од напора. Мало се одмори, а онда

скупи сву снагу и неколико пута заредом управо предивно застења.

Сид је и даље хркао.

Тома ово озлоједи. Рече: »Сиде! Сиде!« и продрма га. Овај се поступак показа

успјешним, па Том опет поче јаукати. Сид зијевну, протегну се, ослони се на

лакат гласно пухнувши кроз нос и запиљи се у Тома. Том је и даље стењао. Сид

рече:

»Томе! Хеј, Томе!« (Одговора није било.) »Чуј, Томе! Томе! Томе, што ти је?«

Продрма га и узнемирено му се загледа у лице.

Том простења:

29

»Јој, немој, Сиде. Не треси ме тако.«

»Зашто, што ти је, Томе? Морам позвати тетицу.«

»Не, не треба. Сад ће то проћи… можда. Немој никога звати.«

»Али морам! Немој тако стењати, Томе, то је ужасно. Колико дуго ти је зло?«

»Сатима. Јао! Ох, не дрмај ме тако, Сиде, убит ћеш ме.«

»Томе, зашто ме ниси раније пробудио? О, Томе, немој! Кожа ми се јежи кад те

чујем. Томе, што ти је сад?«

»Сиде, све ти опраштам. (Јаук.) Све што си ми икад учинио. Кад мене више не

буде….«

»Ох, Томе, па ваљда не умиреш? Немој, Томе, ох, немој. Можда…«

»Опраштам свима, Сиде. (Јаук.) Реци им то, Сиде. И Сиде, мој прозорски оквир

и моју мачку с једним оком дај оној новој дјевојчици која је дошла у наше

мјесто. И реци јој…«

Но, Сид је већ био зграбио одјећу и одјурио. Тома је сада већ уистину бољело

јер му је машта тако красно радила да му је стењање звучало баш као право.

Сид је слетио низ степенице и викнуо:

»Јао, тетка Поли, дођи! Том умире!«

»Умире?«

»Да. Пожури, брзо дођи!«

»Глупости! Не вјерујем.«

Но, ипак потрча горе, а Сид и Марy за њом. Лице јој је било проблиједјело, а

усне јој дрхтале. Стигавши до Томове постеље, изусти без даха:

»Томе, Томе, што је то с тобом?«

»Ох, тетице, ја…«

»Што ти је, што ти је, дијете моје?«

»Ох, тетице, обамро ми је онај рањени прст на нози!«

Стара госпођа клону на столицу: мало се смијала, па мало плакала, а онда се

стаде смијати и плакати у исти мах. Опоравивши се од тога, рече:

»Томе, како си ме уплашио! А сада престани с тим будалаштинама и извлачи се

из тог кревета!«

Стењање престаде, а из прста ишчезну сав бол. Дјечак се мало постидје па рече:

»Тетка Поли, чинило ми се да је обамро, а тако ме бољело да сам посве

заборавио на зуб.«

»На зуб! А што ти је са зубом?«

»Клима ми се и невјеројатно грозно ме боли.«

»Добро, добро, само немој опет почети са стењањем. Отвори уста. Тако – зуб ти

се збиља клима, али од тога нећеш умријети. Марy, донеси ми свилени конац и

угарак из кухиње.«

Том рече:

»Ох, молим те, тетице, немој ми га чупати. Не боли ме више. Не макнуо се с

мјеста ако боли. Молим те, тетице. Не бих хтио изостати из школе.«

30

»О, изостати из школе, је ли? Дакле, цијелу ову стрку направио си због тога што

си намјеравао изостати из школе и отићи на пецање? Томе, Томе, ја тебе толико

волим, а ти као да ми на све могуће начине покушаваш неподопштинама

сломити старо срце.« До тог је часа зубарски прибор већ био спреман. Стара

госпођа један крај свиленога конца у виду петље причврсти око Томова зуба, а

други крај свеза за ступ на постељи. Онда зграби угарак и нагло замахну готово

га гурнувши дјечаку у лице. Зуб се учас зањиха уз постељни ступ.

Но, гдје је јада, ту је и награда. Када се Том након доручка отпутио у школу,

завидјели су му сви дјечаци које је срео јер је због рупе у горњем реду зуба

могао пљуцкати на нов и прекрасан начин. Скупила се око њега права сљедба

састављена од дјечака које је занимао тај призор. Један од њих, који је због

порезанога прста до тада био у средишту пажње и поштовања, сада је наједном

остао без иједног присташе и лишен славе. Било му је тешко при срцу па је

рекао с презиром који заправо није осјећао, како пљувати као Том Сојер и није

не знам што, али му је неки други дјечак рекао: »Кисело је грожђе!« па се

удаљио као свргнути јунак.

Мало потом Том наиђе на Хаклеберрyја Финна, млађахног сеоског изопшеника

из друштва и сина мјесног пијанца. Хаклеберрyја су искрено мрзиле и бојале га

се све мајке у селу јер је био лијен и разуздан, прост и злочест – а и зато што су

му се сва дјеца толико силно дивила, упркос забрани уживала у његову друштву

и прижељкивала да буду налик на њ. Том је, као и сви остали пристојни дјечаци,

завидио Хаклеберрyју на његову разноврсном изопшеничком животу, а било му

је строго забрањено да се с њиме игра. Зато се и јест играо с њиме кад год би му

се за то пружила прилика. Хаклеберрy је увијек носио изношену одјећу

намијењену одраслој особи, одјећу која је била у вјечном цвату и лепршала у

дроњцима. Шешир му је био преширока подртина којој је на ободу недостајао

комад у облику полумјесеца, капут му је, када би га обукао, висио готово до

пета, а стражња му се дугмад спуштала дубоко низ леђа. Само му је једна

нараменица придржавала хлаче, стражњи му је дио на њима висио и у њему није

било ничега, а ако их не би подвио, ногавице, искрзане по рубовима, вукле би

му се по блату.

Хаклеберрy је ишао камо год би му се прохтјело. По лијепом је времену спавао

на степеницама пред кућним вратима, а када би падала киша, у празним

бачвама, није морао ићи у школу ни у цркву, никога није морао звати

господаром или му се покоравати, могао је ићи на пецање или на купање кад

год би се на то одлучио и остати ондје колико год би му се свидјело, нико му

није бранио да се туче, увечер је могао бдјети до миле воље, у прољеће је увијек

први ходао босоног, а у јесен посљедњи обувао ципеле, никада се није морао

умивати ни облачити чиста одијела, а умио је чудесно псовати. Једном је ријечју

тај дјечак имао све што живот чини драгоцјеним. Тако је мислио сваки кињени,

спутани и пристојни дјечак у Ст. Петерсбургу.

Том поздрави романтичног изопшеника:

»Здраво, Хаклеберрy!«

»Е, здраво. Види мало како т‟ ово изгледа.«

»Што ти је то?«

»Цркнита мачка.«

»Дај да видим, Хак. Боме, добрано је укочена. Гдје си је набавио?«

31

»Купија сан ју од једног дечка.«

»Што си дао за њу?«

»Једну плаву цедуљку и мјехур којег сан добија у клаон‟ци.«

»Откуда ти плава цедуља?«

»Купија сан ју прије два тједна од Бена Роџерса за штап којизин се ћера обруч.«

»Чуј, Хак, а чему служе цркнуте мачке?«

»Чему служе? То ти је за брадав‟це личит.«

»Немој! Заиста? Ја знам нешто боље од тога.«

»Морен се окладит да не знаш. А шта то?«

»Па, кишница из трулог пања.«

»Гњилеж-вода! Не би т‟ ја за гњилеж-воду да‟ ни шупљога боба.«

»Не би дао, не би? Јеси ли када покушао?«

»Ја не. Ал‟ Боб Таннер јест.«

»Ко ти је то рекао?«

»Па, он је река‟ Џефу Тачеру, а Џеф је река‟ Бејкеру, Џонy је река‟ Холлису, а

Јим је река‟ Роџерсу, Бен је река‟ неком црњи, а црњо је река‟ мени. Ето ти!«

»Но, па што онда? Сви они лажу. У најмању руку, сви осим црнца. Њега не

познајем. Али никад нисам видио црнца који не лаже. Којешта! Ма, реци ти

мени, Хак, како је Боб Таннер то направио.«

»Па, отиша‟ је и умочија руку у гњили пањ с кишницом.«

»По дану?«

»Јасно.«

»И окренуо се лицем према пању?«

»Да. Бар би ја тако река‟.«

»Је ли што изговорио?«

»Река‟ би‟ да није. Не знаден.«

»Аха! Ма, причај ми мало о томе да се брадавице лијече гњилеж-водом на тако

блентав начин! Па то уопше ничем не служи. Мораш отићи потпуно сам, и то

дубоко у шуму, тамо гдје знаш да има неки пањ пун кишнице, а онда се мораш

точно у поноћ леђима наслонити на пањ, гурнути руку унутра и изговорити:

»Јечам трчи, а ракија виче,

Гњилеж-вода брадавице миче!«

Онда затворених очију одбројиш једанаест корака од пања, окренеш се три пута

у мјесту и одеш кући, али не смијеш ни с ким проговорити ни ријечи, јер ако

било што кажеш, чаролија пропадне.«

»Збиљам, звучи увјерљиво, ал‟ Боб Таннер није тако поступија.«

»Не, драги мој, сигурно није, зато он у нашем мјесту и има највише брадавица.

Не би било ниједне брадавице на њему да је знао како треба направити то с

гњилеж-водом. Ја сам се на тај начин ријешио тисућа и тисућа брадавица које

сам имао по рукама, Хак. Често се играм са жабама па од тога добивам сву силу

брадавица. Каткад их скидам и грахом.«

32

»Да, грај је добар. И ја сам тако радија.«

»И ти? А како?«

»Узмеш зрно граја и расколиш га, онда зарежеш брадав‟цу док ти крв не потече,

па крв ставиш на једну полов‟цу граја, ископаш рупу и ту полов‟цу закопаш на

раскршћу око поноћа кад нима мисеч‟не, а унда другу полов‟цу спалиш. Видиш,

она полов‟ца коју си намаза‟ крвљу стално ће вућ‟ и вућ‟ и настојат‟ да се споји

с другом полов‟цом, па ће тако крв на крају извућ‟ брадав‟цу и брадав‟це ће ти

брзо отпаст‟.«

»Да, тако је, Хак, тако је, али је још боље ако, док закапаш ту половицу,

изговориш „Иди, граху! Брадавицо, пођи! Никад више ти мени не дођи!‟ Тако

ради Џо Харпер, а он је био близу Цоонвилла и готово свагдје. Него чуј – како

се лијече брадавице уз помоћ цркнуте мачке?«

»‟Вако, узмеш мачку и одеш на гробље, мало прије поноћи, и то на они дан кад

тамо покопају неког злог чоука. У поноћ ће доћ‟ враг, а можда и два или три

врага, ал‟ ти њих не мереш виђет‟, можеш чут‟ само нешто к‟о вјетар или

можебит њихов разговор. Кад они до‟вате оног чову да га одвуку са собон,

бациш за њизин мачку и кажеш: „Враг на леш, мачка на врага, брадав‟це на

мачку, а на мени ништо!‟ То ће ти очистит‟ сваку брадав‟цу.«

»Звучи добро.Јеси ли то кад искушао, Хак?«

»Не, ал‟ ми је то приповид‟ла баба Хопкинс.«

»О, онда ми изгледа да је тако. За њу кажу да је вјештица.«

»Кажу! Ма, Томе, ја знаден да она то јест. Она је зачарала тату. То ми је сам

тата река‟. Иде ти он један дан и види да га она „оће зачарат‟, па ти он узме

камен‟цу и да се није сагнила, погодија би ју. Е, а онда се исте ноћи скотрља‟ са

шупе на којој је пијан спава‟ и сломија руку.«

»Па то је страшно. Како је он знао да га је она хтјела зачарати?«

»Бого мој, тата т‟ то лако прокљуви. Вели да то, кад гледају равно у тебе, значи

да нешта чарају. Посебно ако успут нешта и мрмљају, јер кад мрмљају, то т‟ оне

говору Оченаш наопачке.«

»Реци, Хак, кад ћеш направити то с мачком?«

»Ноћас. Изгледа ми да ће ноћас доћ‟ по старог Хооса Wиллиамса.«

»Али њега су покопали у суботу. Зар га нису однијели још исте ноћи?«

»Свашто причаш! Па чарол‟ја не мере дјеловат‟ прије поноћи! А онда, ту ти ј‟ и

недиља. Излгеда ми да се врагови недиљом баш много не петљају около.«

»Тога се уопше нисам сјетио. Тако је. Могу и ја с тобом?«

»Наравно, ак‟ те неће бит‟ стра‟.«

»Страх! Е, да не би. Хоћеш ли ми мијаукнути?«

»Да, ал‟ и ти мени одмијаукни ако будеш мога‟. Задњи пут сан због тебе

мијаука‟ около све док стари Хаyс није доша‟ и почеја бацат‟ камен‟це и викат‟

„Мачкет‟на проклета!‟ и тако ти ја бација њему циглу у прозор – ал‟ о том не

смиш ни писнит.«

»Нећу. Оне ноћи нисам могао мијаукати, јер је тетица пазила на мене, али овај

пут хоћу. Хеј, шта ти је ово?«

»Ма, некаки крпељ.«

33

»Гдје си га нашао?«

»У шуми.«

»Што тражиш за њега?«

»Не знам. Не мислим га продават‟.«

»У реду. Ионако је јако мали.«

»О, сва‟ко може подцињиват‟ туђег крпеља. Ја сам с овин задовољан. Мени је

сасма добар.«

»Пих, крпеља има цијела гомила. Да хоћу, могао бих их имати и тисућу.«

»И? Зашто и‟ онда немаш? Зато што јако добро знадеш да не мереш. Ово т‟ је

један од први‟ крпеља, изгледа ми. Први којог сам ја видија ове године.«

»Чуј, Хак, даћу ти за њега свој зуб.«

»Да видим.«

Том извади комадић папира и пажљиво га размота. Хаклеберрy је пун чежње

проматрао замотуљак. Бијаше то веома јако искушење. Најзад упита:

»Је л‟ прави?«

Том подиже усницу и показа рупу.

»Добро, може«, рече Хаклеберрy, »готов поса‟.«

Том затвори крпеља у кутију за набоје у којој је донедавно чамио онај јеленак па

се дјечаци растадоше, а сваки се од њих притом осјећао богатијим но што је

прије био.

Када је Том стигао до мале осамљене дашчане школске зграде, уђе у њу жустро

као неко ко се својски журио да стигне овамо. Објеси шешир на клин и с

великим се жаром и маром сручи на своје мјесто. Учитељ се био достојанствено

завалио у велики наслоњач с плетеним сједиштем постављен на повишеном

мјесту и дремуцкао, уљуљан у сан ученичким мрмљањем. Томов га упад прену.

»Тхомасе Сојеру!«

Том је знао да, кад год га неко зове пуним именом, то не значи ништа добро.

»Изволите, господине!«

»Дођи овамо. А сада ми, молим те лијепо, објасни зашто си опет закаснио, као

и обично?«

Том је већ хтио прибјећи лажи, али уто угледа двије дугачке плаве плетенице

што су падале низ нечија леђа, а он та леђа препознаде захваљујући љубави која

га је у тај час стресла: покрај те је особе било једино празно мјесто на женској

страни учионице. Зато смјеста рече:

»ЗАДРЖАО САМ СЕ У РАЗГОВОРУ С ХАКЛЕБЕРРYЈЕМ ФИННОМ!«

Учитељу застаде срце и он се немоћно запиљи преда се. Бруј дјечјег учења

престаде. Ученици су се питали није ли овај лудо одважни дјечак скренуо умом.

Учитељ рече:

»Што? С ким си се задржао?«

»У разговору с Хаклеберрyјем Финном.«

Више није могло бити никакве забуне у погледу Томових ријечи.

»Тхомасе Сојеру, ово је најневјеројатније признање које сам икада чуо. За овај

пријеступ неће бити довољне само пацке. Свуци капут.«

34

Учитељева је рука ударала док се није уморила, а залиха се шиба знатно

смањила. Онда услиједи заповијед:

»А сада, младићу, иди и сједи с дјевојчицама. Нека ти то буде опомена.«

Чинило се да је хихот који је прострујао учионицом збунио дјечака, али су томе

узрок заправо у већој мјери били страхопоштовање пред обожаваном незнанком

и страховит ужитак због силне среће што га је допала. Сједе на руб борове

клупе, а дјевојчица се одмаче од њега забацивши главу. У разреду настаде опше

гуркање лактовима, намигивање и дошаптавање, али је Том мирно сједио

држећи руке на дугачкој и ниско постављеној плохи за писање испред себе и

доимао се задубљен у књигу.

Мало-помало престадоше обраћати пажњу на њега и уобичајено мрмљање

поновно испуни загушљиви зрак. Дјечак доскора поче кришом погледавати

дјевојчицу. Она то примјети, »накриви уста« и на цијелу минуту окрену главу од

њега. Када се опет опрезно осврнула, пред њом је лежала бресква. Она је

одгурну. Том пажљиво стави брескву натраг. Она је опет одгурну, али мање

непријатељски. Том стрпљиво врати брескву на раније мјесто. Овај је пут

дјевојчица остави гдје је и била. Том нажврља на плочици за писање: »Молим

те, узми је, имам их још«. Дјевојчица летимично погледа написане ријечи, али

не даде никаква знака од себе. Онда дјечак поче нешто цртати по плочици

скривајући лијевом руком свој рад. Дјевојчица се неко вријеме правила да

ништа не примјећује, али се у неким једва примјетним знацима ускоро код ње

поче очитовати урођена људска радозналост. Дјечак је и даље радио као да

ништа не опажа. Дјевојчица је суздржано виркала у његову плочицу, али дјечак

није показивао да то примјећује. Напокон она попусти и оклијевајући шапну:

»Дај да видим.«

Том дјеломично откри туробно наказну слику некакве куће с два забата и с

димом који се попут сврдла извијао из димњака. У дјевојчице се тада пробуди

тако јако занимање за његово дјело те она заборави на све друго. Када је цртеж

био довршен, загледа се тренутак у њ и прошапта:

»Згодно. Нацртај човјека.«

Умјетник у предње двориште смјести човјека који је величином био налик на

дизалицу. Могао је и кућу прекорачити, но дјевојчица није превише

цјепидлачила. Чудовиште јој се свидје и она прошапта:

»Човјек је красан, а сада нацртај мене како идем према кући.«

Том нацрта пјешчани сат, причврсти му на врх пун мјесец, додаде му удове

налик на сламке, а међу раширене прсте утакне чудовишну лепезу. Дјевојчица

рече:

»Како је то згодно. Кад бих бар ја знала цртати.«

»То је лако«, шаптом ће Том, »ја ћу те научити.«

»Збиља? А када?«

»У подне. Идеш ли кући на ручак?«

»Остаћу овдје ако треба.«

»Онда, то је договорено. Како се зовеш?«

»Бекy Тачер. А ти? Ох, знам. Тхомас Сојер.«

35

»Под тим именом извлачим батине. Кад сам добар, зову ме Том. Ти ме зови

Том, може?«

»Може.«

Том тада узе нешто жврљати на плочици скривајући од дјевојчице оно што је

написао. Но, овај се пут она није устезала, већ га замоли да јој покаже плочицу.

Том рече:

»Ох, нема се ту што видјети.«

»Ма, има.«

»Ма, нема. Боље да не видиш.«

»Није боље, уопше није боље. Молим те, покажи ми.«

»Причаћеш около.«

»Нећу. Нај-нај-најозбиљније ти кажем да нећу.«

»Нећеш ником рећи? Никад, док си жива?«

»Не, ником никад нећу рећи. Дај да сад видим.«

»Ох, боље да не видиш!«

»Кад си такав према мени, баш ћу видјети.« Па стави ручицу на његову и

стадоше се натезати. Том се претварао да се озбиљно одупире, али је поступно

повлачио руку све док се испод ње не открише ове ријечи: Волим те.

»Ох, срам те било!« И она га жестоко лупи по руци, но порумење и чинило се

да јој је драго то што је малочас видјела.

Баш у том пресудном тренутку дјечак осјети како му неко полако и злокобно

стеже ухо и несмиљено га повлачи увис. На тај начин би пренесен преко цијеле

просторије и посађен на своје право мјесто уз попратну паљбу свеопшега

ученичког хихота. Тада се на неколико страшних тренутака учитељ устобочи

над њим, а онда се без ријечи удаљи према својем пријестољу. Но, Тому је,

премда му је ухо бридјело, срце клицало од среће.

Када се ученици смирише, Том својски покуша прионути на учење, али је

узбуђење у њему било превелико. На сату читања све је побркао, затим је на

сату земљописа језера претворио у планине, планине у ријеке, а ријеке у

континенте, све док није поновно завладао каос, а напокон се на сату правописа

»спетљао« код низа најобичнијих ријечи, све док се није потпуно осрамотио и

изгубио коситрено одличје које је разметљиво носио неколико мјесеци.

36

Седмо поглавље

Што се Том више трудио да прикује пажњу уз књигу, то су му мисли више

лутале. И тако најзад, уздахнувши и зијевнувши, одустаде од учења. Чинило му

се да подневни одмор никада неће доћи. Зрак је управо стајао, ни дашка у њему

није било. Био је то најсањивији од свих сањивих дана. Успављујуће мрмљање

што се при учењу ширило око двадесет и петеро ђака, умиривало је душу попут

чаролије какву у њу уноси пчелињи зуј. У даљини су се, као гримизом обојени, у

пламеном сунчеву сјају и кроз треперави вео врућине издизали благи зелени

обронци Кардиф Хила, високо је у зраку лебдјела понека птица лијено машући

крилима, ни живе се душе није видјело осим неколико крава, а и оне су спавале.

Томово је срце чезнуло за слободом или барем за нечим занимљивим чиме би

прикратио досадно вријеме. Рука му залута у џеп па му се лице озари жарком

захвалношћу, што је заправо била молитва, иако он то није знао. Потом

кришом извуче кутију за набоје, ослободи из ње крпеља и стави га на дугачку

равну клупу. У том је тренутку и тог створа вјеројатно прожео блијесак

захвалности која је прерасла у молитву, но то је било преурањено: наиме, када је

захвално кренуо својим путем, Том га додиром игле скрену у страну и упути га

у новом смјеру.

Покрај Тома је сједио његов најближи пријатељ и патио се једнако као и Том

малоприје, па и он дочека ову разоноду са свесрдном и дубоком захвалношћу.

Тај се блиски пријатељ звао Џо Харпер. Два су дјечака цијелог тједна била

нераздруживи пријатељи, а суботом заклети непријатељи. И Џо из сувратка

извади иглу и поче помагати у мучењу заробљеника. Из часа је у час игра

постајала све занимљивија. Ускоро Том рече да један другоме сметају те да се

тако ниједан не може како ваља забављати с крпељем, па узе Џоову плочицу,

положи на клупу и на њој по средини одозго до доље повуче црту.

»А сад«, рече, »док је год на твојој страни, можеш га ти боцкати, а ја ћу га

пустити на миру. Али ако ти збрише и пријеђе на моју страну, не смијеш га

дирати све док год га ја будем могао задржати да не пријеђе границу.«

»У реду, напријед, потјерај га.«

Крпељ убрзо умаче Тому и пријеђе екватор. Џо га је гњавио неко вријеме, а

онда му кукац побјеже и опет пријеђе назад. Крпељ је често мијењао стране.

Док је један дјечак с преданим занимањем дражио крпеља, други је то

проматрао с једнаком напетошћу, па су се двије главе заједно надносиле над

плочицу и двије душе биле глухе и слијепе за сав остали свијет. Најзад се учини

да се срећа у потпуности опредијелила за Џоа. Крпељ је покушавао кренути

37

овамо, онамо и на све стране, а био је исто толико узбуђен и узнемирен као и

дјечаци, но сваки пут кад је Тому, да тако кажемо, побједа била на дохват руке и

прсти му подрхтавали од жеље да се укључи у игру, Џо би иглом вјешто

скренуо крпеља и задржао га у свом власништву. Најзад Том више не издржа.

Искушење је било прејако, па он посегну за крпељем и пружи према њему руку

с иглом. Џо се умах разљути и рече:

»Томе, остави га на миру.«

»Само сам га хтио мало боцнути, Џо.«

»А не, стари мој, то није поштено. Пусти га на миру.«

»До врага, нећу га пуно гњавити.«

»Остави га, кад ти кажем.«

»Нећу!«

»Хоћеш – налази се на мојој страни.«

»Слушај, Џо Харперу, чији је ово крпељ?«

»Брига ме чији је, на мојој је страни и нећеш га ни дирнути.«

»Е, па баш хоћу. Крпељ је мој и ја ћу с њим, доврага, радити што ме воља, па

што било да било!«

Страшан се ударац спусти Тому на раме, а исто такав и на Џоово па је читаве

двије минуте из двају капутића летјела прашина, а цијели је разред у томе

уживао. Дјечаци су се били превише задубили у игру да би примијетили мук

који је малочас завладао у разреду када је учитељ на прстима кренуо кроз

учионицу и надвио се над њих. Прилично је дуго проматрао представу прије но

што ће јој и сам придонијети уносећи у њу неке ситније измјене.

Када у подне заврши настава, Том пожури до Бекy Тачер и шапну јој на ухо:

»Стави капицу као да идеш кући, а кад стигнеш до угла, непримјетно се извуци

од осталих, скрени кроз живицу и врати се. Ја ћу ићи другим путем па ћу им и ја

побјећи.«

Тако је једно отишло с једном, а друго с другом скупином ученика. Ускоро се

обоје сретоше у дну путељка који је водио кроз живицу па пођоше до школе у

којој сада није било никога. Онда сједоше једно уз друго ставивши плочицу

испред себе, Том пружи Бекy писаљку, узе њезину руку у своју и поче је водити

те тако нацрта још једну невјеројатну кућу. Када им занимање за умјетност стаде

опадати, распричаше се. Том је био сав блажен. Запита је:

»Волиш ли ти штакоре?«

»Не, гаде ми се!«

»Па и мени – кад су живи. Али ја мислим на цркнуте штакоре, оне које можеш

на узици витлати око главе.«

»Не, мене штакори уопше не привлаче. Оно што се мени свиђа, то је гума за

жвакање.«

»О, а мени! Да ми је сад мало жваке!«

»Хоћеш жваку? Имам је. Даћу ти да мало жвачеш, али ми је мораш вратити.«

Приједлог би прихваћен и тако су наизмјенце жвакали, машући ногама од

превеликог задовољства и ударајући њима о клупу.

»Јеси ли кад била у циркусу?« упита Том.

38

»Јесам, а тата ће ме и опет водити ако будем добра.«

»А ја сам био у циркусу три-четири пута – пуно пута. Црква ти је посве без везе

у успоредби с циркусом. У циркусу ти се сваки час нешто догађа. Кад одрастем,

ја ћу радити у циркусу као клаун.«

»Ох, збиља! То ће бити красно. Клаунови су тако згодни, онако цијели шарени

и ишарани.«

»Још како. А зарађују и хрпе новаца – чак долар дневно каже Бен Роџерс. Реци,

Бекy, јеси ли кад била заручена?«

»Што ти је то?«

»Заручена, па се послије удаш.«

»Не.«

»А је л‟ би хтјела?«

»Мислим да бих. Не знам. Како се то ради?«

»Како? Па, ништа нарочито. Само напросто кажеш неком дечку да никад нећеш

имати никога осим њега, увијек, увијек и увијек, онда се пољубите и то је све.

То свако може.«

»Пољубимо се? Зашто се треба пољубити?«

»Па, овај, знаш, то је… ма, то се увијек тако ради.«

»Сви?«

»Па да, сви који су заљубљени. Сјећаш се што сам ти написао на плочици?«

»Сје…сјећам се.«

»Што?«

»Нећу ти рећи.«

»Хоћеш да ја теби кажем?«

»Хо... хоћу… али други пут.«

»Не, сада.«

»Немој, не сада…су-сутра.«

»О, не, сада. Молим те, Бекy. Шапнућу ти, шапнућу ти сасвим тихо.«

Будући да је Бекy оклијевала, Том ту шутњу схвати као пристанак, обухвати је

руком око струка па јој, приближивши усне њезину уху, веома њежно шапну

оне двије чаробне ријечи. А онда додаде:

»Сада шапни ти мени – то исто.«

Она се начас опирала, а онда рече:

»Окрени главу тако да ме не можеш гледати, па ћу ти онда шапнути. Али не

смијеш никад ником рећи, је ли да нећеш, Томе? Нећеш, реци да нећеш!«

»Не, заиста, заиста нећу. Хајде, Бекy.«

Одврати лице од ње, а она се бојажљиво нагињала све док јој дах не додирну

његове увојке па шапну: »Волим… те!«

Онда одскочи и стаде трчати око клупа и између њих, а Том за њом. Она

напокон нађе уточиште у једном куту и сакри лице у бијелу прегачицу. Том је

загрли око врата и стаде јој доказивати:

39

»Ето, Бекy, све смо обавили – све осим пољупца. Немој се бојати, то није

ништа. Молим те, Бекy.« И узе је вући за прегачу и руке.

Мало-помало попустила је и спустила руке: иза њих се показа њезино лице

зажарено од борбе и предаде му се. Том јој пољуби црвене усне и рече:

»Сад смо све обавили, Бекy. Послије овога, знаш, не смијеш вољети никог осим

мене, не смијеш се удати ни за кога осим за мене, никад, никад и никад. Може?«

»Да, никад нећу вољети никог осим тебе, Томе, и никад се нећу удати ни за кога

осим за тебе, а ти се исто тако не смијеш никад оженити ни с ким осим са

мном.«

»Јасна ствар. То спада у то. И увијек када идемо у школу или из школе кући,

мораш ићи са мном, кад нас нико не гледа, а на забавама ти бираш мене, а ја

тебе, јер тако се ради кад се заручиш.«

»Баш је то згодно. Уопше нисам знала за то.«

»О, ма то ти је сјајно! Ето, ја и Амy Лаwренце…«

Раширене му очи казаше да се залетио па зашути, сав збуњен.

»Ох, Томе! Значи, нисам ја прва с којом си се заручио!«

Она заплака, а Том рече:

»Ох, не плачи, Бекy, уопше ми више није стало до ње.«

»Ма, стало ти је, Томе, знаш да ти је стало.«

Том јој покуша овити руку око врата, но она га одгурну, окрену лице према

зиду па плакаше и даље. Он је и опет покуша умирити благим ријечима, али га

Бекy поновно одби. Тада се у Тому пробуди и понос и он крупним корацима

изађе из разреда. Неко је вријеме немирно и неодлучно стајао, погледавајући

сваки час према вратима, у нади да ће се она покајати и поћи за њим. Но, Бекy

се није појављивала. Онда му постаде тешко и ухвати га страх да је кривња ипак

до њега. Тешко се у себи борио с одлуком да јој поновно приступи, но скупи

храброст и уђе. Она је још увијек стајала у оном куту, јецајући, лица окренута к

зиду. Тому се стеже срце. Приђе јој и на час застаде, не знајући точно што ће

даље, а онда оклијевајући рече:

»Бекy, мени… мени је стало само до тебе.«

Није било одговора – само јецаји. »Бекy«, каза он молећиво. »Бекy, зар ми

нећеш ништа рећи?«

Опет јецаји.

Том извади своје највеће благо, округлу мједену ручку са сталка за цјепанице

испред огњишта, стави је пред дјевојчицу тако да је она може видјети и рече:

»Молим те, Бекy, узми.«

Она тресну ручку о под, а Том на то изађе из школске зграде и оде преко

брежуљака па ишчезну у даљини с намјером да се тога дана више не врати у

школу. Бекy доскора то и наслути. Потрча к вратима: њега није више било на

видику. Оптрча игралиште – није био ни тамо. Тада она повика:

»Томе! Врати се, Томе!«

Напето је ослушкивала, но одговора није било. Једино друштво били су јој мук

и самоћа. Сједе, па опет узе плакати и самој себи предбацивати. У то се вријеме

ученици опет почеше окупљати па она мораде сакрити своје јаде, примирити

40

сломљено срце и поднијети бреме дугог, туробног и болног послијеподнева, јер

међу незнанцима око ње није било никога с ким би подијелила своју тугу.

41

Осмо поглавље

Том је врлудао овамо-онамо пролазима кроз живицу, док се није добрано

удаљио од пута којим су се ђаци враћали у школу, а онда зловољно отклипсао

даље. Два-три пута је прешао мали »рукавац«, јер се држао широко

распрострањене дјечје празновјерице да прелазак преко воде осујећује потјеру.

Пола сата касније замаче иза куће удовице Даглас на врху Кардиф Хила, а

школа се једва назирала далеко у долини иза њега. Зађе у густу шуму пажљиво

бирајући непроходан пут према њезину средишту те најзад сједе на маховину

испод једнога крошњатог храста. Није било ни повјетарца, а од тешке је

подневне врућине замукао чак и птичји пјев. Природа се била смирила у

опојном сну што га је куцкањем повремено прекидао неки дјетлић у даљини, а

то као да је још више продубљивало свеопшу тишину и самоћу. Туга је

прожимала дјечакову душу, а осјећаји су му били у савршеном складу с

околином. Дуго је сједио, замишљено се налактивши на кољена и ставивши

браду у руке. Чинило му се да је живот у најбољем случају само патња и готово

је завидио Џиммyју Ходгесу који се тога недавно ослободио. Мора да је право

олакшање, мислио је, лежати, спавати и сањати непрестано и заувијек, док

вјетар шапће кроз дрвеће и милује траву и цвијеће на твојем гробу те више нема

ама баш ничега што би те мучило и жалостило. Да барем има добар успјех у

недјељној школи, не би жалио умријети и прекинути са свиме. Па онда и та

дјевојчица. Што јој је учинио? Ништа. Мислио је све најбоље, а она је с њиме

поступила као са псом – као с обичним псом. Једнога ће дана пожалити, али ће

онда можда бити прекасно. Ах, кад би барем могао само привремено умријети!

Но, живахно младо срце не може дуго остати стиснуто у једноме те истом

калупу. Том се убрзо неосјетно поче враћати бригама свагдашњега живота.

Како би било да сада окрене леђа свему и тајанствено нестане? Како би било да

некамо оде, и то веома далеко – у непознате прекоморске земље и никада се

више не врати? Како би се она онда осјећала? На ум му паде некадашња замисао

да постане клаун, но то га је сада само испуњавало гађењем. Та *, било је права

увреда наметати лакоумност, шале и шарене хлаче духу који лебди у

магловитом и узвишеном царству романтике. Не, он ће бити војник и након

много ће се година вратити исцрпљен од рата и славан. Не, још боље,

придружит ће се Индијанцима, ловити бизоне и полазити у ратне походе дуж

планинских ланаца и широм преријских беспућа далеког Запада па ће се једном

у будућности вратити као велики поглавица начичкан перјем и страховито

наличен, а онда ће, једнога поспаног љетног јутра, кочоперно доћи на наставу у

недјељну школу, уз ратни поклич од којега се крв леди у жилама, тако да свим

42

његовим пријатељима очи испадну од неутаживе зависти. Али не, има нешто

љепше чак и од тога. Бит ће гусар! То је права ствар! Сада је будућност јасно

лежала пред њим и блистала незамисливим сјајем. Како ли ће се његово име

прочути по свијету и људе испуњати страхом! Како ли ће величанствено сјећи

разигране валове пловећи на дугачком, ниском, црном и брзом броду названом

»Дух олује« што на прамцу вије сабласну заставу! На врхунцу славе појавит ће

се ненадано у негдашњем својем селу и гиздаво ући у цркву, лица препланула и

отврдла од кише и вјетра, у црном баршунастом прслуку и кратким хлачама,

обувен у широке високе чизме и с гримизном врпцом око паса, за појас ће

затакнути двије кубуре, а о боку ће му висјети крвљу натопљен кратки мач са

широком и завинутом оштрицом, носит ће мекани шешир спуштена обода с

лепршавом перјаницом, развити црну заставу с лубањом и прекриженим

костима па ће са све већим заносом слушати шапутање: »То је гусар Том Сојер!

Црни Осветник с Карипског мора!«

Јест, то је ријешено: његов је животни пут одређен. Побјећи ће од куће и

започети нов живот. Кренут ће већ сутра ујутро па зато мора одмах почети с

припремама. Скупит ће на хрпу све своје благо. Оде до једнога трулог дебла у

близини и поче с једнога краја џепним ножем копати испод њега. Ускоро наиђе

на дрвени предмет који шупље звекну. Гурну руку у отвор и значајним гласом

изговори ову бајалицу:

»Што није овдје, нека дође! Што је овдје, нека овдје и остане!«

Онда уклони блато, а испод њега се указа борова шиндра. Одиже је па се откри

лијепо обликована мала ризница којој су дно и странице такођер били

начињени од кровних дашчица. У њој је лежала једна шпекула. Томово је

чуђење било неизмјерно! Збуњено се почеша по глави и рече:

»Е, па ово је збиља превише!«

Зловољно одбаци шпекулу и стаде размишљати. Била је жива истина да је

празновјерица заказала у ономе за што су он и његови пријатељи увијек

мислили да непогрешиво дјелује. Ако закопаш шпекулу и усто изговориш

становиту неизбјежну бајалицу па оставиш шпекулу два тједна на миру, а онда

отвориш скровиште уз бајалицу коју је он малочас изговорио, требао би у њему

наћи на окупу све шпекуле које си икада изгубио, без обзира колико су до тада

биле далеко једна од друге. Но, сада се та чаролија доиста недвојбено

изјаловила уздрмавши из темеља цијело здање Томове вјере. Много је пута чуо

како ова чаролија успијева, а никада још да је заказала. Није му падало на памет

да је ово исто и сам до сада већ неколико пута покушавао, али касније никада

није могао наћи скровиште. Неко је вријеме преметао по глави ту загонетку и

најзад закључио да се ту умијешала нека вјештица и развргла чаролију. Одлучио

је рашчистити то питање па је тражио уоколо док није пронашао малено

пјешчано мјесто и на њему ситну љевкасту удубину. Легао је на земљу, ставио

уста на удубину и зовнуо:

»Лаве мрављи, мрављи лаве, реци ми што желим знати! Лаве мрављи, мрављи

лаве, реци ми што желим знати!«

Пијесак се поче мицати и убрзо се из њега на часак помоли мален црни кукац, а

онда се опет преплашено сјури под земљу.

»Не усуђује се одговорити! Значи, ипак је оно вјештица учинила. Точно сам

знао.«

43

Добро је знао да је испразан покушај борити се против вјештица па обесхрабрен

одустаде од тога. Паде му, међутим, на ум да му добро може доћи шпекула коју

је малочас одбацио те је поче стрпљиво тражити, али је није могао наћи. Врати

се до ризнице и пажљиво се постави точно онако како је стајао када је одбацио

шпекулу, онда из џепа извади још једну шпекулу и баци је у истом смјеру

говорећи:

»Иди, сестро, и пронађи сестру своју!«

Проматрао је гдје ће се шпекула зауставити па отишао онамо и погледао. Но,

мора да је пала преблизу или предалеко па зато покуша још два пута. Задњи му

покушај успје. Двије су шпекуле лежале ни стопу удаљене једна од друге.

Баш у том трену кроз зелене шумске пролазе слабо јекну глас дјечје лимене

трубе. Том збаци капут и хлаче, привеза око струка једну нараменицу умјесто

појаса, претражи грмље иза трулог дебла, извуче оданде необрађен лук и

стријелу, мач од дрвене летве и лимену трубу, па у трену све то пограби и

босоног одјури тако да је кошуља лепршала за њим. Убрзо се заустави испод

великог бријеста, даде у одговор знак трубом, а онда се поче шуљати и опрезно

огледавати на све стране. Опрезно рече тобожњој дружини:

»Стојте, добри људи! Останите овдје скривени док не затрубим.«

Тада се појави Џо Харпер, исто тако лагано одјевен и потпуно наоружан као и

Том. Том викну:

»Стој! Ко то Схерwоодском шумом без дозволе пролази моје?«

»Гуyу од Гуисборнеа ничије не треба дозволе. Ко си ти да се … да се…«

»Зборити усуђујеш овако«, поможе му Том јер су овај разговор водили »по

књизи« и према сјећању.

»Ко си ти да се зборити усуђујеш овако?«

»Зар ја? Ја Робин Хоод сам, у што ће ускоро и увјерит се кукавичка лешина

твоја.«

»Ти ли си – зар – хајдук гласовити онај? За пролаз кроз угодну шуму ову врло ћу

се радо на мегдану огледати с тобом. Хајде сад!«

Латише се дрвених мачева, сву осталу опрему збацише на тло, заузеше

мачевалачки став, ногом уз ногу, па заметнуше озбиљну и опрезну борбу по

правилу »два горе, два доље«. Ускоро Том рече:

»Дај, ако можеш, живље ударај!«

И тако су »ударали живље«, дашћући и знојећи се од напора. Наскоро Том

викну:

»Падни! Падни! Зашто не паднеш?«

»Нећу! Зашто не паднеш ти? Ти си задобио више удараца.«

»То нема везе. Ја не могу пасти јер онда није исто као у књизи. У књизи пише:

„Онда он, замахнувши мачем одострага, једним ударцем уби јаднога Гуyа од

Гуисборнеа.‟ Мораш се окренути и пустити да те ударим одостраг.«5

5 Tom i Joe ovdje izraz »with one back-handed stroke«, što zapravo znači »zamah ili udarac slijeva

nadesno«, krivo shvaćaju kao »udarac u leđa«, jer je, dakako, nezamislivo da se u viteškom dvoboju

neki od protivnika, a pogotovo slavni Robin Hood, posluţi takvim kukavičkim udarcem – nap. prev.

44

Поузданом се извору није могло протурјечити па се Џо окрену прими ударац и

паде.

»А сад«, рече Џо устајући, »ти мени мораш допустити да ја тебе убијем. То је

поштено.«

»Е, не могу, тога нема у књизи.«

»Онда је то проклети безобразлук, тако да знаш.«

»Па, чуј, Џо, ти можеш бити фра Туцк или млинарев син Муцх и лемати ме

батином или ћу ја бити шериф од Ноттингхама, а ти мало буди Робин Хоод и

убиј ме.«

Џо пристаде на ово и тако се њихове пустоловине наставише. Онда се Том опет

претвори у Робина Хоода, а издајничка га опатица пусти да на смрт искрвари не

подвезавши му ране. Коначно га Џо, представљајући цијелу дружбу

расплаканих хајдука, жалосно довуче на отворено, стави му лук у немоћне руке,

а Том рече: »Гдје стријела падне ова, под дрветом шумским нек‟ хум буде

Робину Хооду невољноме.« Тада одапе стријелу, паде наузнак и био би сигурно

умро да није пао на коприву и поскочио увис – мало превише живахно за

мртваца.

Дјечаци се одјенуше, сакрише опрему и одоше, жалосни што данас више нема

хајдука и питајући се чиме ли се сувремени свијет може похвалити као замјеном

за тај губитак. Сложише се у томе да би сваки од њих радије годину дана био

хајдук у Схерwоодској шуми него доживотни предсједник Сједињених Држава.

45

Девето поглавље

Те вечери, као и обично, Том и Сид пођоше у постељу у пола десет. Помолише

се и Сид убрзо заспа. Том је пак лежао будан, у немирну и нестрпљиву

ишчекивању. Када му се чинило да је већ близу зора, чу како сат тек избија

десет! Био је очајан. Није се смио превртати ни врпољити, као што су му живци

захтијевали, јер се бојао да би могао пробудити Сида па је зато мирно лежао и

зурио у мрак. Владала је злокобна тишина. Мало-помало из те се тишине

почеше издвајати тихани, једва чујни звуци. Зачуло се куцкање сата. Старе су

греде почињале тајанствено пуцкетати. Степенице су пригушено шкрипале.

Духова је очито било посвуда. Из собе тетке Полy допирало је одмјерено,

пригушено хркање. Затим поче и једнолично зрикавчево зрикање, но одакле је

долазило, то никаква људска домишљатост не би била могла одредити. Након

тога Тома испуни језом сабласно куцкање куцкара у зиду изнад његова узглавља

– то је куцкање значило да су некоме одбројани дани. Онда се из даљине кроз

ноћни зрак пронесе псеће завијање, а као одговор на то, слабије завијање из још

веће даљине. Том је умирао од страха. На крају му се причини да је вријеме

стало и прешло у вјечност, па и против воље задријема: сат одби једанаест, али

га он није чуо. Тада му се у полусан умијеша веома сјетно мачје мијаукање, а из

сна га прену подизање некога прозора у сусједству. Повик: »Цркни, враже!« и

тресак празне боце о стражњи зид теткине дрварнице посве га разбудише па се

он у трен ока обуче, провуче се кроз прозор и четвероношке отпуза по крову

»крила« зграде. Успут опрезно двапут-трипут »одмијаукну«, а онда скочи на

кров дрварнице па на земљу. Ондје га је чекао Хаклеберрy Финн држећи за реп

цркнуту мачку. Дјечаци смјеста нестадоше у таму. За пола сата газили су кроз

високу траву на гробљу.

Гробље бијаше старинско, каква већ јесу гробља на Западу. Налазило се на

брежуљку, око миљу и пол удаљено од села. Било је ограђено трошном дрвеном

оградом која се на неким мјестима нагињала према унутра, а на некима према

ван, но нигдје није стајала усправно. Трава и коров бујали су по цијелом

гробљу. Сви су стари гробови били улекнути, нигдје ниједнога надгробног

камена, а дрвене црвоточне плоче, заобљене на врху, климале се над гробовима

тражећи, но не налазећи упориште. Некоћ је на њима бојом било исписано

»Посвећено успомени« на тога и тога, али се сада на њима већином ништа не би

могло прочитати, чак ни када би био дан.

Повјетарац зајеца кроз дрвеће па се Том уплаши да се то духови покојника жале

због тога што их њих двојица узнемирују. Дјечаци су мало разговарали, и то

сасвим тихо, јер су им вријеме, мјесто и свеопша свечана тишина тиштали

46

душу. Нађоше свјежи хумак који су тражили, па се заклонише иза три велика

бријеста што су заједно расла неколико стопа од гроба.

Стадоше потом шутке чекати, а вријеме им се силно отегну. Хук сове у даљини

био је једини звук који је нарушавао мртву тишину. Тома су тиштале тјескобне

мисли па је напросто морао нешто изустити. Он прошапта:

»Хакy, изгледа ли теби да се мртвима свиђа што смо ми овдје?«

Хаклеберрy шаптом одговори:

»И ја би‟ то тија знат‟. Је л’ да је ово грозно стравично?«

»Још питаш.«

Услиједи знатна станка, а за то је вријеме сваки од двојице дјечака у себи

претресао ово питање. Онда Том прошапта:

»Чуј, Хакy, што мислиш – чује ли Хосс Wиллиамс наш разговор?«

»Наравска ствар. Бар нас чује његов дух.«

Том ће након станке:

»Да сам бар рекао господин Wиллиамс. Али збиља нисам ништа лоше мислио.

Сви га зову Хосс.«

»Томе, не мереш никад бит‟ дости опрезан кад говориш о овим овди мрцима«

Ово је био пријекор па разговор опет замрије. Ускоро Том зграби друга за

мишицу и рече:

»Пст!«

»Шта је то, Томе?« Два се дјечака приљубише један уз другога, а срца им дивље

ударала.

»Пст! Ево га опет! Зар ти ниси ништа чуо?«

»Ја…«

»Ево! Сад чујеш.«

»Господе, Томе, они долазу! Сигурно долазу. Шта ћ‟мо сад?«

»Не знам. Мислиш да ће нас видјети?«

»Јоој, Томе, па они виду по мраку исто ка‟ и мачке. Да бар нисан овди

долазија.«

»Ма, не бој се. Ја не вјерујем да ће нас дирати. Нисмо учинили ништа лоше. Ако

останемосасвим мирни, можда нас неће ни примијетити.«

»Проваћу, Томе, ал‟… Господе, сав се тресен.«

»Слушај!«

Дјечаци истовремено сагнуше главе не усуђујући се ни дахнути. Пригушени

звук гласова допирао је с другог краја гробља.

»Пази! Гледај тамо!« шапну Том. »Што је оно?«

»То је вражја ватра. О, Томе, ово је стра‟ота једна.«

Неки су се нејасни ликови приближавали кроз таму машући старинском

лименом свјетиљком чије је свјетло по тлу просипало безбројне звјездице.

Хаклеберрy с језом прошапта:

»То су збиљам ђавли. И то трој‟ца! Бого мили, Томе, ми смо надрапали. Знадеш

се молит‟?«

47

»Покушаћу, али не бој се. Неће нам они ништа. Анђеле чувару мили, својом

снагом ме…«

»Пст!«

»Што је, Хак?«

»То су људи! Један од њи‟ боме сигурно. Глас му је ка‟ у старог Муффа

Поттера.«

»Није ваљда? Сигуран си?«

»Ма, сигурно, знаден га ја. Никамо немој ић‟, немој се мицат‟. Нема т‟ он дости

добар нос да нас примијети. Изгледа ми пијан ка‟ и обично… проклети стари

бекрија!«

»Добро, бићу миран. Гле, нешто су запели. Не могу га наћи. Ево, опет долазе.

Сад је топло. Па хладно. Вруће. Гори! Сад су погодили камо треба ићи. Чуј,

Хак, сад сам препознао и други глас: то је Индијанац Џо.«

»Вала, јес‟ – онај мишанац и убојица! Рађе би ми било срест ђавла нег‟ њега! По

шта су дошли „вамо?«

Шапат сада потпуно замре јер су она тројица била стигла до гроба и сада су

стајала на само неколико стопа од Томова и Хакова скровишта.

»То је ту«, рече трећи глас, а власник тог гласа подиже свјетиљку и у њезину се

свјетлу указа лице младог доктора Робинсона.

Поттер и Индијанац Џо носили су носила и на њима уже и двије лопате.

Спустивши тај терет на земљу, почеше раскопавати гроб. Лијечник стави

свјетиљку врх гроба, приђе бријестовима и сједе на земљу наслонивши се

леђима на један од њих. Био је толико близу дјечацима да су га могли

додирнути.

»Журите се, људи!« рече тихим гласом. »Мјесец би могао сваки час изаћи.«

Они нешто прогунђаше у одговор и наставише копати. Неко се вријеме није

чуло ништа осим стругања лопата које су избацивале земљу и шљунак. Све је

звучало врло једнолично. Напокон лопата уз мукао дрвени одјек удари о лијес

те га она двојица за часак-два извукоше из земље. Лопатама обише поклопац,

извукоше тијело и грубо га бацише на тло. Мјесец се био помолио иза облака и

обасјао блиједо покојниково лице. Примакоше носила и положише на њих

мртво тијело, покрише га покривачем и причврстише ужетом. Поттер извади

велики склопиви нож, одреза вишак ужета који се клатио и рече:

»Ево, проклети леш је вани, костоломче, па ћеш сад извадити другог петака или

овај остаје овдје.«

»Право кажеш!« рече Индијанац Џо.

»Види сад, што то значи?« рече лијечник. »Тражили сте исплату унапријед и ја

сам вам платио.«

»Боме си ти учинио и више од тога«, рече Индијанац Џо приближавајући се

лијечнику који је у међувремену био устао. »Прије пет година отјерао си ме из

очеве кухиње кад сам једне вечери дошао измолити нешто за јело и рекао ми да

сигурно не долазим с добрим намјерама, а кад сам се заклео да ћеш ми то

платити, па макар и за сто година, дао ме твој отац затворити као скитницу.

Мислио си да ћу то заборавити? Немам ја у себи забадава индијанске крви. Сада

те имам па ћеш ми све то платити, да знаш!«

48

Сад је већ пријетио лијечнику машући му стиснутом шаком испред носа.

Лијечник изненада замахну и обори лупежа на тло. Поттер одбаци нож и викну:

»Хеј, ти, не туци ми ортака!« и у идућем се трену већ био ухватио с лијечником

у коштац па се обојица стадоше хрвати из све снаге, газећи траву и укопавајући

се петама у земљу. Индијанац Џо скочи на ноге, а очи му се жариле од бијеса:

зграби Поттеров нож па се, згрбивши се попут мачке, стаде шуљати око бораца

вребајући повољну прилику. Наједном се лијечник истрже, зграби тешку дрвену

плочу с Wиллиамсова гроба те њоме обори Поттера на земљу – у истом часу

полутан улучи прилику и зари младићу нож до дршка у прса. Лијечник затетура

и дјеломице паде преко Поттера обливши га властитом крвљу: у истом трену

облаци сакрише тај страховити призор, а два престрашена дјечака одјурише у

мрак.

Ускоро се мјесец поновно појави: Индијанац Џо стајао је изнад два лика на тлу

и проматрао их. Лијечник још нешто неразговјетно промрмља, једанпут-двапут

покуша ухватити зрака па се умири. Полутан промрси:

»Онај дуг си ми платио – проклет био.«

Затим опљачка леш, а након тога стави Поттеру смртоносни нож у раширену

десну шаку и сједе на отворени лијес. Прође три… четири… пет минута, а онда

се Поттер помаче и застења. Рука му се стисну око ножа: он подиже оружје,

погледа га и с грозом га испусти. Потом сједе одгурнувши од себе леш, загледа

се у њ и смућено се огледа унаоколо. Очи му се сретоше с Џоовима.

»Господе, што је ово, Џо?« упита.

»Гадна ствар«, одговори Џо не макнувши се. »Зашто си то направио?«

»Ја?! Нипошто!«

»Чуј! Нећеш се извући с том причом.«

Поттер задрхта и проблиједје.

»Мислио сам да ћу се отријезнити. Нисам ноћас требао пити. У глави ми се још

јаче мути него кад смо кренули овамо. Сав сам збркан. Једва да се ичега сјећам.

Реци ми, Џо… поштено, чуј, стари друже… јесам ли ја то направио? Нисам га

намјерно… тако ми свега на свијету, нисам га намјерно, Џо. Реци ми како се то

десило, Џо. О, то је страшно… био је тако млад и тако је пуно обећавао.«

»Па, вас двојица сте се натезали и он те распалио том надгробном даском, а ти

си пао колико си дуг и широк. Онда си се ти дигао, а све си тетурао и посртао,

зграбио нож и забио га у њега, баш кад те он други пут гадно треснуо… па си

све досад лежао као клада.«

»О, уопше нисам знао што радим. Дабогда одмах умро ако јесам. То је све због

вискија, а изгледа ми – и зато што сам се узрујао. Никад у животу нисам

употријебио оружје, Џо. Јесам се тукао, али никад оружјем. То ће сви

посвједочити, Џо, немој ме издати! Кажи да ником нећеш рећи, Џо… буди друг.

Увијек сам те волио, Џо, чак сам једном стао на твоју страну. Сјећаш се? Нећеш

ме одати, је ли, Џо?« И јадник паде на кољена пред бешћутног убојицу и

молећиво склопи руке.

»Не, ти си увијек био отворен и поштен према мени, Муффе Поттеру, и ја те

нећу изневјерити. Ето, што може бити поштеније од тога?«

»О, Џо, ти си анђео. Бићу ти захвалан цијелог живота.« И Поттер удари у плач.

49

»Дај, но, доста с тим. Није сад вријеме за цмиздрење. Ти иди оним путем, а ја ћу

овим. Хајде, крени и пази да за собом не оставиш некакав траг.«

Поттер крену брзим ходом, али убрзо пријеђе у трк. Полутан је стајао гледајући

за њим и мрмљао:

»Ако је збиља толико омамљен од ударца и пијан од рума, како изгледа, неће се

ни сјетити ножа све док не оде тако далеко да се неће усудити сам вратити по

њега на овакво мјесто. Плашљиви зец!«

Двије-три минуте касније још је само мјесец мотрио на убијена човјека,

покривени леш, лијес без поклопца и откривени гроб. Поновно је владала

потпуна тишина.

50

Десето поглавље

Два су дјечака, обојица нијеми од ужаса, бјежала све даље према селу.

Повремено су се престрашено огледавали преко рамена, као да се боје да их

неко слиједи. Сваки пањ на који би путем наишли, причињао им се као човјек и

непријатељ те би престали дисати; а док су јурили покрај неких осамљених

колиба што су лежале у близини села, лајање пробуђених паса чувара као да им

ногама даде крила.

»Само да успијемо стићи до кожаре прије него се срушимо!« прошапта Том у

кратким размацима између два удисаја и издисаја. »Не могу више.«

Хаклеберрyјево тешко дахтање било му је једини одговор. Дјечаци управише

поглед на жуђени циљ и упеше се из петних жила да до њега стигну. Устрајно

су напредовали те коначно, раме уз раме, пројурили кроз отворена врата

штавионице и улетјели, пресретни и исцрпљени, у мрачно уточиште. Наскоро

им се било умири па ће Том шаптом:

»Хаклеберрy, што теби изгледа да ће испасти из онога?«

»Ако доктор Робинсон умре, изгледа ми да ће испаст‟ вишање.«

»Мислиш?«

»Не да мислин, нег‟ знаден.«

Том мало размисли и рече:

»А ко ће пријавити што се догодило? Ми?«

»Ма шта причаш? Узми на примјер примјера да с‟ нешта деси па Индијанца Џоа

не обисе? Он ће нас прије ил‟ послије убит‟, то т‟ је исто тако сигурно ка‟ шта

ми сад овди лежимо.«

»То сам управо и ја помислио, Хак.«

»Ако ће ки пријавит‟, нек‟ то направи Муфф Поттер – ако буде дости луд за то.

Обично је дости пијан.«

Том ништа не реће, него настави размишљати. Ускоро шапну:

»Хак, Муфф Поттер ништа не зна. Како би уопше нешто могао пријавити?«

»Како мислиш да он ништо не знаде?«

»Зато што је добио онај ударац по глави баш онда кад је Индијанац Џо убо

доктора. Како мислиш да је нешто могао видјети? Или да нешто зна?«

»Сунце му жарко, вала је тако, Томе!«

»А осим тога, гледај, можда га је онај ударац докрајчио!«

51

»То не, Томе. Био је нацврцан, то се видило, а и иначе је увик пијан. Чуј, кад ти

се мој тата налоче, мереш га треснит‟ и црквом по глави па му ништо неће бит‟.

Он то и сам вели. Наравски, исто ти је и с Муффом Поттером. Ал‟ ако је чоук

мртав тријезан, не знаден, изгледа ми да би га таки ударац мога‟ и докрајчит.«

Том је опет мало шутио, размишљајући, а онда рече:

»Хакy, сигуран си да ћеш моћи држати језик за зубима?«

»Томе, ми морамо држати језик за зубима. То знаш. Они црвени враг б‟ нас

утопија ка‟ дви мачке да нешта зуцнемо о том, а њега не обисе. Гледај „вамо,

Томе, „ајмо се сад закунит‟ један другом, морамо то учинит‟ – закунит‟ се један

другом да ћемо држат‟ језик за зубима.«

»Слажем се, то је најбоље. Примит ћемо се за руке и заклети се да…«

»О, не, за ово ти то неће бит‟ дости. То ти је дости добро за мале, ситне обичне

стварце, посебно с цурама, јер т‟ оне тако и тако издаду и излану се чим се

нешта наљуте, ал‟ у „вако вел‟кој ствари ка‟ шта је ова, то с‟ мора написат‟. И

крвљу запечатит‟.«

Том одушевљена срца дочека ову замисао. Била је тајанствена, мрачна и

језовита, а ноћни сат, прилике и околина потпуно су јој одговарали. Дохвати

чисту борову кровну дашчицу која је лежала на мјесечини, извади из џепа

комадић »црвене креде«, намјести се тако да му дашчица буде на мјесечеву

свјетлу па с муком, наглашавајући сваки потез надоље тако што би језик

стиснуо зубима, а попуштајући стисак зуба при сваком потезу према горе,

нашкраба ових неколико редака:

»Хак Финн и Том Сојер се

заклињу да ће језик држити

за зубовима и нека на мијесту

умру ако икад нешта кажу и

нека иструну.«

Хаклеберрyја задиви како Том лако пише и како се танкоћутно изражава. Одмах

извади прибадачу из сувратка и већ се хтједе убости у прст, кадли Том рече:

»Стани! Не ради то. Прибадача је од мједи. Можда на њој има зелене патине.«

»А шта му то дође зелена патина?«

»Отров, ето што је то. Покушај једном мало прогутати, па ћеш видјети.«

Онда Том одмота конац с једне од оне своје двије игле па се сваки дјечак убоде

у јагодицу на палцу и истисну оданде по кап крви. С временом и након много

истискивања, Том се успје потписати почетним словима својега имена и

презимена, служећи се јагодицом малога прста као пером. Затим Хаклеберрyју

показа како ће написати Х и Ф те се тиме заклетва доврши. Плочицу закопаше

поред зида, уз неке мрачне обреде и бајања па су држали како је брава што им

затвара уста, сада закључана, а кључ бачен.

52

Уто се нека прилика крадомице провуче кроз отвор на другом крају рушевне

зграде, но њих је двојица не примијетише.

»Томе«, прошапта Хаклеберрy, »‟оће л‟ нас ово спричит‟ да икад нешта кажемо

– и то увик?«

»Наравно. Што год се догодило, морамо држати језик за зубима. Иначе ћемо на

мјесту умријети. Зар ти то не знаш?«

»Јес‟, и мени то тако изгледа.«

Још су се неко вријеме дошаптавали. Наједном неки пас навали дуго и тужно

завијати, и то одмах покрај штавионице – ни десет стопа од њих. Дјечаци се у

смртном страху нагло прибише један уз другога.

»На којог од нас мисли?« дахну Хаклеберрy.

»Не знам, провири кроз пукотину. Брзо!«

»Не, дај ти, Томе!«

»Не могу… не могу ја то, Хак!«

»Молин те, Томе. Ево га јопе‟!«

»О, мили Бого, хвала ти!« шапну Том. »Тај глас познајем. То је Булл

Харбисон.«*

»Онда добро. Боме, Томе, баш сам се смртно препа‟. Бија би‟ с‟ окладија у шта

„оћеш да је то пас лутал’ца.«

Пас поновно узе завијати, а дјечацима срце још једном клону.

»Ојој! Није т‟ ово Булл Харбисон!« прошапта Хаклеберрy. »Вирни, Томе!«

Премда дршћући од страха, Том попусти и прислони око на пукотину. Глас му

се једва чуо кад је прошаптао:

»О, Хак, ТО ЈЕСТ ПАС ЛУТАЛИЦА!«

»Брзо, Томе, брзо! На којог од нас мисли?«

»Хак, мора да мисли на обојицу… ту смо један крај другога.«

»О, Томе, изгледа ми да је готово с нами. Нема забуне, изгледа ми, камо ћу ја.

Одувик сам бија злочест.«

»Бог те маз‟о! То ми је зато што увијек маркирам и радим све оно што ми кажу

да не смијем. Могао сам бити добар као Сид, да сам се мало потрудио – али, ма

какви, није ми се дало. Али ако се сада извучем, обећавам да ћу својски запети

у недјељној школи!«

И Том малко шмрцну.

»Ти злочест!« поче шмрцати и Хаклеберрy. »Добиса, Томе Сојере, ти с‟ право

злато према томе каки сам ја. О, Бого, Бого мој мили, кад би‟ ја бија бар упо‟

тако добар ка‟ ти!«

Том престаде шмрцати и шапну:

»Гле, Хакy, гле! Окренуо се од нас!«

Хак погледа с весељем у срцу.

»Збиљам с‟ окренија, ти бокца! Је л‟ већ и прије тако стаја‟?«

* Da je g. Harbison imao roba po imenu Bull, Tom bi o njemu govorio kao o »Harbisonovu Bullu«, no

Harbisonov sin ili pas za njega je »Bull Harbison« (piščeva napomena).

53

»Јест, али се ја, к‟о права будала, нисам сјетио. Знаш, ово је сјајно. Ко зна на

кога сада мисли?«

Завијање престаде. Том наћули уши.

»Пст! Што је то?« прошапта.

»Звучи ка‟... ка‟ кад прасци рокћу. Не... то ники „рче, Томе.«

»Хрче? Ма, гдје хрче, Хак?«

»Изгледа ми тамо доље, на другом крају. Бар тако звучи. Тата је понекад онђе

спава‟, с прасцима, ал‟ Бог те очува‟ – кад он „рче, све се тресе. Осим тога,

изгледа ми да с‟ он више никад неће вратит‟ у ово мисто.«

У души им се још једном пробуди пустоловни дух.

»Хакy, ако ја први пођем, хоћеш ли за мном?«

»Баш ми с‟ то јако и не свиђа. Замисли, Томе, ако је то Индијанац Џо?«

Том задрхта. Но, ускоро искушење надјача све остало па дјечаци одлучише да

ће повирити онамо, али се и сложише да ће, ако хркање престане, подбрусити

пете. Тако се почеше опрезно и на прстима спуштати један иза другог. Кад су

били још само пет корака од човјека који је хркао, Том нагази на некакву

гранчицу и она с оштрим праском пуче. Човјек застења, мало се згрчи и окрену

па му се на мјесечини указа лице. Био је то Муфф Поттер. Када се човјек

помакнуо, дјечацима је било застало срце и оставила их је свака нада, но страха

сада нестаде. Ишуљаше се на прстима, провукоше кроз рупу у вањској дашчаној

оплати па се мало даље зауставише да се опросте. Ноћним се зраком опет

пронесе оно дуго, жалостиво завијање! Окренуше се и угледаше истога

непознатог пса како стоји на пар стопа од мјеста гдје је лежао Муфф Поттер, и

то окренут према њему, а њушку уперивши према небу.

»Ох, свеца му, па он мисли њега!« ускликнуше обојица у исти час.

»Знаш, Томе, приповида се да ј‟ ники непознат џукац око поноћа, отприл‟ке

прије два тједна, лаја‟ око куће Џонyја Миллера. А на ограду од степеница још

исте вечери слет‟ла им је и помракуша па ј‟ онако јечала, а још ники у њи‟овој

кући није умра.«

»Да, знам. Узмимо да није. Али зар није Грацие Миллер идуће суботе пала на

огњиште и страшно се опекла?«

»Јес‟, али‟ није умрла. Штовише, већ јој је боље.«

»Добро, само чекај па ћеш видјети. Она ти је готова, баш као што је потпуно

сигурно да је и Муфф Поттер готов. Тако кажу црнци, а они ти све знају о тим

стварима, Хак.«

Потом се разиђоше, дубоко замишљени. Када се Том попео кроз прозор своје

спаваће собе, ноћ је већ била готово на измаку. Свукао се крајње опрезно и

заспао сретан и пресретан што нико не зна за његов бијег. Није знао да је Сид,

који је потихо хркао, већ читав сат будан.

Када се Том пробудио, Сид се већ био обукао и отишао. По свјетлу се видјело

да је касно, а такав је осјећај лебдио и у зраку. Узнемирио се. Зашто га нико није

пробудио, додијавао му све док не би устао, као и обично? Та га мисао испуни

злим слутњама. За пет се минута обукао и сишао, зловољан и поспан. Сви су

још сједили за столом, али су били завршили с доручком. Нико му не упути

ниједне пријекорне ријечи, али су се све очи одвраћале од њега. Владали су

54

такав мук и свечано расположење да је кривца зазебло око срца. Сјео је и

покушао изгледати весео, али му је то био узалудан труд. Не успје изазвати

ничијег осмијеха ни одговора, па утону у шутњу и срце му сасвим клону.

Након доручка тетка га поведе устрану, а Том се готово разведри у нади да ће

добити батина, но то се не деси. Тетка се расплака над њим и запита га како јој

може тако кидати старо срце, те му напосљетку рече још и то да само тако

настави, па ће себе уништити, а њезина ће сиједа глава од туге лећи у гроб, јер

она више не види сврхе у томе да с њиме било што покушава. То је било горе

него да је тисућу пута добио батине и Тома је срце бољело горе но што би га

бољело тијело. Плакао је, молио тетку да му опрости, обећавао и обећавао да ће

се поправити, но када је од ње и добио отпуст, осјећао је да му није потпуно

опростила и да му баш много не вјерује.

Отишао је од ње превише несретан па се чак није пожелио ни осветити Сиду те

се стога Сидов нагли узмак кроз стражња врата показао непотребним. Снужден

и жалостан, Том се одвуче до школе, ондје, заједно с Џоом Харпером, доби

батине због јучеашњег изостанка, држећи се при томе као неко коме на срцу

леже теже бриге и коме је срце неосјетљиво на ситнице. Онда се упути на своје

мјесто, налакти се на клупу, браду наслони на руке и загледа се у зид као човјек

чија је патња досегла врхунац и не може бити већа. Под лактом је осјећао нешто

тврдо. Након дуљег времена полако и тужно промијени положај и с уздахом

дохвати предмет замотан у папир. Размота га. Оте му се дуг, полаган, преголем

уздах и срце му се сломи: била је то мједена ручка са сталка за цјепанице!

Од ове се капи напосљетку препуни његова чаша.

55

Једанаесто поглавље

Мало прије поднева цијелим селом изненада проструја страшна вијест. Брзојава,

о којем људи тада још нису ни сањали, није ни требало: вијест је јурила од

човјека до човјека, од скупине до скупине, од куће до куће, малтене брзином

брзојава. Учитељ је, дакако, тог послијеподнева распустио школу, јер би се

иначе био замјерио цијеломе мјесту.

Крај убијенога је човјека пронађен крвав нож што га неко препознаде као нож

Муффа Поттера – тако се причало. А говорило се и како је неки касни

пролазник око један или два сата ујутро затекао Муффа Поттера како се пере на

»рукавцу« те како је Поттер смјеста шмугнуо – сумњиве околности, посебно

оно умивање које није било Поттеров обичај. Говорило се још да је цијело

мјесто претражено у потрази за »убојицом« (јавност је брза у проналажењу

доказа и доношењу пресуде), али га није било могуће наћи. Коњаници су се

разишли по свим путевима и кренули у свим смјеровима, а шериф је »био

увјерења« да ће га ухватити прије мрака.

Цијело је мјесто хрлило према гробљу. Бол је ишчезла из Томова срца и он се

придружио поворци, не зато што не би тисућу пута радије отишао некамо

другамо, него зато што га је онамо вукла нека страшна, непојмљива очараност.

Стигавши на оно језовито мјесто, прогура се онако сићушан кроз мноштво и

угледа онај мучни призор. Чинило му се да су године прошле откако је

посљедњи пут био овдје. Неко га уштину за мишицу. Он се окрену и поглед му

се срете с Хаклеберрyјевим. Затим обојица смјеста погледаше на другу страну

питајући се је ли неко нешто примијетио у погледу што су га малочас

измијенили. Но, сви су разговарали међусобно и заокупљао их је тек ужасни

призор што се пред њима пружао.

»Јадник!« – »Јадни младић!« – »То нека буде поука свима који проваљују у

гробове!« – »Муфф Поттер ће висјети због овога ако га ухвате!« У том су

смислу падале примједбе, а свећеник је рекао: »То је Божја казна. У томе се

види прст Божји.«

Том протрну од главе до пете јер му је поглед пао на бешћутно лице Индијанца

Џоа. У исти се час гомила узбиба и стаде се гурати, а неколико гласова повика:

»Ено га! Ено га! Стиже!«

»Ко? Ко?« јави се њих двадесетак.

»Муфф Поттер!«

»Хеј, стао је! Пазите, окреће се! Не дајте му да побјегне!«

56

Људи на гранама дрвећа изнад Томове главе рекоше како Поттер уопше не

покушава бјежати, већ само изгледа неодлучан и збуњен.

»Пакленске ли дрскости!« рекао је један проматрач: »Намјеравао је у миру

погледати своје дјело, изгледа ми, али није очекивао никакво друштво.«

Мноштво се сада размаче и кроз њега се достојанствено проби шериф држећи

Поттера за мишицу. Јаднику је лице било избезумљено, а очи му одавале у

какву је страху. Када стаде пред умореним човјеком, поче дрхтати као прут,

покри лице рукама и бризну у плач.

»Нисам то ја учинио, пријатељи«, јецао је, »тако ми свега на свијету, нисам ја.«

»А ко те оптужује?« довикну један глас.

То је питање, изгледа, било пун погодак. Поттер подиже главу и погледа око

себе с дирљивим безнађем у очима. Угледа Индијанца Џоа па повика:

»Ох, Џо, обећао си ми да никад нећеш…«

»Је ли ово твој нож?« гурну му га шериф под нос.

Поттер би се био срушио да га нису придржали и посјели на земљу. Затим рече:

»Нешто ми је говорило да, ако се не вратим по...« Стресе се, а онда немоћно

одмахну млитавом руком и рече: »Реци им, Џо, реци… више нема смисла

шутјети.«

Хаклеберрy и Том стајали су нијеми и исколачених очију, слушајући како

окорјели лажљивац глатко и безбрижно износи своје тврдње те су сваког часа

очекивали да ће му се из ведра неба на главу сасути стријеле Божје и чудили се

што гром никако да удари. А кад је Џо завршио и упркос свему остао жив и

здрав, изблиједје и ишчезну њихова неодлучна намјера да прекрше ону своју

заклетву и спасе живот сиротоме превареном ухићенику, јер је било очито да је

овај зликовац био душу записао сотони па би било погубно дирати у

власништво тако моћне силе.

»Зашто ниси побјегао? Зашто си се уопше враћао овамо?« рече неко.

»Нисам друго могао, нисам могао«, простења Поттер. »Хтио сам побјећи, али

изгледа да нисам могао, него сам морао доћи овамо.« И поновно зајеца.

Неколико минута касније Индијанац Џо даде исказ у истрази и под заклетвом, и

то једнако мирно као и први пут. Видјевши да стријеле небеске још увијек не

ударају, дјечаци се још чвршће увјерише у то да је Џо записао душу ђаволу: он

сада за њих постаде најзанимљивији злокобни створ што су га икада видјели па

никако нису могли одвојити опчињен поглед од његова лица.

У себи одлучише да ће ноћу, кад им се за то укаже прилика, мотрити на њега у

нади да ће макар на час бацити поглед на његова страшног господара.

Индијанац Џо поможе подићи тијело уморенога човјека и ставити га на кола

која ће га одвести с гробља, а кроз уздрхталу се свјетину пронесе шапат да је у

том часу из ране потекло мало крви! Дјечаци помислише како ће та сретна

околност скренути сумњу у правом смјеру, али се разочараше када један

мјештанин примијети:

»Почела је крварити на три стопе од Муффа Поттера.«

Томова ужасна тајна и немирна савјест реметиле су му сан још готово тједан

дана па му Сид рече једног јутра за доручком:

»Томе, ти се толико преврћеш и причаш у сну да ја пола ноћи не могу спавати.«

57

Том проблиједје и обори очи.

»Лош знак«, озбиљно је рекла тетка Полy. »Што ти је на души, Томе?«

»Ништа. Ништа, колико ја знам.« Но, дјечакова је рука тако дрхтала да је

пролио каву.

»И говориш такве бесмислице«, рече Сид. »Прошле ноћи говорио си: „То је крв,

крв, кажем вам!‟ Стално си то понављао. И још си рекао: „Немојте ме тако

мучити, све ћу рећи.‟ Што? Што ћеш то рећи?«

Тому се замагли пред очима. Тешко је рећи што би се тада догодило да с

теткина лица срећом није нестало забринутости те му она нехотице притече у

помоћ. Рекла је:

»Ха! То је све због оног грозног уморства. И ја готово сваке ноћи о томе сањам.

Понекад чак сањам и да сам га ја починила.«

Марy рече да је и њу то потресло готово на исти начин па то објашњење наоко

задовољи Сида. Том нестаде из собе што је брже могао, а да то не буде

сумњиво, а послије тога се тједан дана тужио на зубобољу и сваке је ноћи

стављао повез око главе. Није знао да Сид ноћу лежи и вреба на њ, често му

скида повез па, ослонивши се на лакат, слуша до миле воље, а затим опет враћа

повез на мјесто. Томова душевног немира мало-помало нестаде, а зубобоља му

дојади и он је се одрече. Ако је Сид доиста и успио нешто разабрати из Томова

несувислог мрмљања, задржао је то за себе.

Тому се чинило да се његови школски другови никада неће престати бавити

истрагама о цркнутим мачкама, чиме су му стално призивали у сјећање властиту

муку. Сид је запазио да Том ни у једној од тих истрага никада не наступа као

истражитељ, премда му је иначе био обичај предњачити у свим новим

потхватима. Замијетио је и то да Том никада не игра улогу свједока, што је

такођер било чудно. Није Сид превидио ни чињеницу да Том показује

наглашену одвратност према таквим истрагама и избјегава их гдје год може.

Сид се чудом чудио, али није ништа говорио. Међутим, чак и истраге дјеци

напокон престадоше бити занимљиве па се тако оконча и мучење Томове

савјести.

У томе је тужном раздобљу, сваки или пак сваки други дан, Том вребао

повољну прилику и одлазио до решетке на затворском прозорчићу па кроз њу

»убојици« кријумчарио разноразне утјешне ситнице до којих је могао доћи.

Затвор је био неугледан брлог сазидан од опеке, а налазио се сред мочваре на

рубу села: пред њим није било страже, а и врло је ријетко когод боравио у њему.

Ови су дарови увелике помогли Тому да себи умири савјест.

Мјештанима је била жарка жеља да Индијанца Џоа због крађе леша намажу

катраном и уваљају га у перје, а онда на греди пронесу кроз мјесто, али је он био

тако ужасне ћуди да се није могао наћи нико ко би нешто слично потакнуо па се

од тога одустало. Он је пак добро пазио да оба исказа у истрази започне од оне

тучњаве, не признајући крађу леша која јој је претходила. Због тога се мислило

да је за сада најмудрије тај случај не износити пред суд.

58

Дванаесто поглавље

Један је од разлога који је Томове мисли одвратио од разних потајних брига

била и његова заокупљеност још једним новим и значајним питањем. Бекy

Тачер није више долазила у школу. Том се неколико дана борио с поносом и

сам себи говорио »нека је вода носи«, али узалуд. Почео је ноћу тумарати око

куће њезина оца и осјећао се силно несретним. Она је болесна. Што ако умре?

Та му мисао није давала мира. Није га више занимао рат, чак ни гусарство.

Живот је изгубио сваку драж и остала је само пустош. Одбацио је обруч и штап:

више га нису веселили. Тетка се забринула и почела на њему искушавати све

могуће лијекове. Била је она од оних људи који се дају заслијепити готовим

творничким лијековима и свим новотаријама које доносе здравље или га

побољшавају. У искушавању је свега тога била управо неуморна. Чим би се на

том подручју појавило нешто ново, грозничаво би похитала да то искуша, али

не на себи, јер она никада није ни од чега боловала, већ на ма коме ко би јој се

нашао при руци. Била је претплаћена на све »здравствене« часописе и

френолошке сљепарије, а у узвишеној неукости којом су се дичили осјећала се

као риба у води. Све »бесмислице« о провјетравању, о томе како се лијеже и

устаје, што треба јести и пити, колико се треба кретати, у какву се расположењу

одржавати, какву одјећу носити – све је то за њу било Свето писмо и никада

није примијетила да ти њезини здравствени часописи у текућем мјесецу

редовито оповргавају све оно што су прошли мјесец препоручивали. Била је

бесконачно простодушна и честита и зато ју је било лако насамарити.

Скупивши све своје надрилијечничке часописе и љекарије те се тако

наоружавши смрћу, да се сликовито изразимо, узјахала би зеленка, а пратио ју је

»подземни свијет«.6 И никада није ни посумњала у то да за болесне ближње

може бити ишта друго до прерушени анђео исцјелитељ и прави балзам

гилеадски.7

Тада је новост било лијечење водом и Томова малаксалост дошла јој је као

наручена. Јутром би га у цик зоре извукла из куће, натјерала га у дрварницу и

6 Aluzija na Ivanovo Otkrivenje 6, 8: I najedanput se pred mojim očima pokaza konj »zelenko«, a

onomu što je jahao na njemu bilo je ime »Smrt«, a pratio ga je »podzemni svijet« (Biblija,

Stvarnost, Zagreb 1968.) – nap. prev. 7 Balzam gileadski, odnosno tzv. melem iz Meke ili pravi balzam, od davnina se proizvodio od smole

grma Commiphora gileadensis, a u Bibliji se spominje na nekoliko mjesta (Jr 8,22, Pj 5,1, Pos

37,25). Istim se nazivom katkada označavalo i drvo Abies balsamea te grmolika biljka

Dracocephalum canariense, a postoji i tzv. američki gileadski balzam koji se dobiva od jedne vrste

jablana (Populus candicans) – nap. prev.

59

тамо на њ сручила цијели потоп ледене воде, а затим га трљала ручником као

турпијом и тако га враћала к свијести. Онда би га умотала у влажну плахту и

утрпала под покриваче да му се душа добро изноји и »из ње на све поре изађе

жуч«, како је Том говорио.

Успркос свему томе, дјечак је постајао све сјетнији, бљеђи и безвољнији. Тетка

поче примјењивати вруће купке, сједеће купке, туширање и загњуривање, али је

дјечак и даље изгледао као да су му све лађе потонуле. Уз лијечење водом уведе

му и мршаву зобену кашу као начин прехране и поче му стављати облоге за

изазивање пликова. Израчунала му је запремину као да је у питању какав врч и у

њ сваки дан улијевала надрилијекове за опшу упорабу.

Том је до тада већ постао равнодушан на све то мучење и то ново стање старој

госпођи испуни срце ужасом. Дјечака је под сваку цијену требало тргнути из те

равнодушности. Тада је први пут чула за Убибол.8 Одмах наручи велику

количину тога средства. Окуси га и силно се обрадова. Била је то права

правцата ватра у текућем облику. Одбаци тада лијечење водом и све друго те се

посве поузда у Убибол. Даде Тому пуну кавену жличицу и с дубоком

забринутошћу ишчекиваше исход. Њезиних брига смјеста нестаде и душа јој се

опет смири јер се дјечак отео свакој »равнодушности«. Да је под њим запалила

ватру, не би био показао помамнију и већу живост.

Том схвати како му је крајњи час да се прене. Такав му се начин живота у

ранијем лошем стању и могао чинити прилично романтичним, али је сада

налазио у њему премало осјећаја, а превише неугодне разноврсности. Зато се

даде на размишљање о разним плановима за спас те се најзад одлучи да ће се

претварати као да му је драго узимати Убибол. Толико га је често тражио од

тетке док њој то није дозлогрдило па му је најзад рекла да га сам узима и

престане је гњавити. Да је посриједи био Сид, не би била нимало сумњичава и

суздржана у својем задовољству. Но, како је била ријеч о Тому, потајно је

провјеравала боцу. Утврдила је да се количина лијека заиста смањује, али јој

није било ни на крај памети да дјечак њоме лијечи једну пукотину у поду дневне

собе.

Једнога је дана Том управо напајао пукотину прописаном количином лијека,

кадли наиђе теткин жути мачак, запреде, пожудно зирне у жличицу као да би и

он радо кушао. Том му рече:

»Боље ти је да се овог оканиш, Петер.«

Но, Петер показа да се с тиме не слаже.

»Боље још једном размисли.«

Петер размисли.

»Сам си то тражио па ћу ти дати, јер нисам такав да ти не бих дао, али ако ти

се не свиди, немој ни за што кривити друге – за све ћеш сам бити крив.«

Петер се сложи, па му Том широм отвори губицу и ули у грло мало Убибола.

Петер скочи неколико јарди увис, испусти ратнички поклич па стаде јурити

около-наоколо по соби, сударати се с покућством, превртати лонце с цвијећем

те опшенито стварати буку и лом. Онда се усправи на стражње ноге и узе се

8 Pain-killer Perryja Davisa bio je u 19. stoljeću omiljeno sredstvo za ublaţavanje bolova, a

primjenjivao se kako za vanjsku, tako i za unutrašnju upotrebu; danas je to opći naziv za svako

sredstvo protiv bolova – nap. prev.

60

пропињати махнитајући од весеља, накриви главу на раме и на сав глас објави

своју необичну срећу. Затим се опет растрча по кући растурајући и пустошећи

све пред собом. Тетка је Полy ушла управо на вријеме да види како мачак

изводи неколико двоструких окретаја у зраку, испушта посљедњи продорни

урлик радости и пролијеће кроз отворени прозор рушећи успут преостале лонце

с цвијећем. Зиркајући преко наочала, стара је госпођа стајала као окамењена од

запрепаштења, а Том је лежао на поду умирући од смијеха.

»Томе, забога, што је том мачку?«

»Не знам, тетка«, једва изусти дјечак.

»Е, тако нешто још нисам видјела. Што ли му је дошло?«

»Збиља не знам, тетка Поли. Мачке се увијек тако понашају кад се играју.«

»Тако се понашају, је ли?« Било је нешто у њезину гласу што је Тома забринуло.

»Па, да. Бар ја тако мислим.«

»Ти тако мислиш?«

»Да.«

Стара се госпођа сагнула, а Том ју је проматрао с посебним занимањем које је

било попраћено неком тјескобом. Прекасно је наслутио камо »смјера«. Дршка је

издајничке кавене жличице провиривала испод доњега руба постељног

прекривача. Тетка Полије дохвати и подиже, а Том се трже и обори поглед.

Тетка сад подиже и њега, ухвативши га за дршку коју је обично употребљавала

– за ухо, и звучно га чвркну напршњаком по глави.

»Онда, младићу, што ти је требало да тако мучиш ту јадну немушту животињу?«

»Сажалио сам се на њега зато што он нема тетке.«

»Нема тетке! Тврда тикво, какве то везе има?«

»Има, још како. Да има тетку, она би га испекла! Спржила би му утробу и не би

га жалила више него да је људско биће.«

Тетку Полиодједном запече савјест и цијела јој се ствар указа у новом свјетлу:

оно што је окрутно према мачору, можда је окрутно и према какву дјечаку.

Разњежи се и би јој жао. Очи јој малчице засузише, па положи Тому руку на

главу и благо рече:

»Хтјела сам ти само добро, Томе. И помогло ти је, Томе…«

Том је погледа у лице и кроз његову се озбиљност проби једва примјетно

подругивање.

»Теткице, знам ја да си ти мени хтјела све најбоље, а то сам хтио и ја Петеру. И

њему је помогло. Никад га још нисам видио да тако живахно скакуће…«

»Дај, бјежи ми с очију, Томе, прије него се поновно разљутим. И покушај се

једном понашати као добар дечко па ти више неће требати никакав лијек.«

Том је прерано стигао у школу. Примијећено је да се однедавна то чудо догађа

из дана у дан. И овај се пут, као и обично у посљедње вријеме, мотао око улаза

у школско двориште умјесто да се игра с друговима. Болестан је, рекао им је, а

тако је и изгледао. Свим се силама причињао као да гледа на све стране само не

онамо камо је заиста гледао – низ улицу. Ускоро му се на видику појави Џеф

Тачер и Томово лице засја: на час се загледа онамо, а онда се опет тужно

окрену. Када Џеф стиже, Том му приђе и стаде га опрезно »наводити« на

могућност да нешто каже о Бекy, али тај вјетропир никако није хтио загристи

61

мамац. Том је мотрио и мотрио, увијек се изнова надајући кад год би се на

видику појавила каква лепршава хаљиница и мрзећи власницу те хаљинице чим

би схватио да није она права. Напокон се хаљинице престадоше појављивати и

он западе у безнадну потиштеност: уђе у празну школску зграду и сједе у

намјери да се препусти патњи. Тада кроз дворишна врата прође још једна

хаљиница и Тому срце нагло поскочи. У сљедећем је тренутку већ био вани

»изигравајући« Индијанца: вриштао је, смијао се, јурио за другим дјечацима,

скакао преко ограде стављајући главу на коцку, преметао се и дубио на глави –

изводио све јуначке подвиге које је могао замислити, а цијело је вријеме испод

ока мотрио Бекy Тачер да види је ли га примијетила. Но, чинило се да она

ништа не опажа, а чак га ниједном није ни погледала. Је ли могуће да и не зна

да је он овдје? Настави с извођењем разних подвига у њезиној непосредној

близини, пројури унаоколо с ратним покличем на уснама, оте капу једном

дјечаку, завитла је на школски кров, проби се кроз скупину дјечака распршивши

их на све стране па се извали на тло равно Бекy пред носом и притом је умало

не обори – а она се окренула, високо подигла нос и Том је чу како каже: »Хм!

Неки овдје мисле да су јако паметни – зато што се стално због нечег праве

важни!«

Тому плануше образи. Подиже се и одшуља оданде, сав смлављен и покуњен.

62

Тринаесто поглавље

Том тада донесе одлуку. Био је мрк и очајан. Напуштен је, без пријатеља и нико

га не воли, рече сам себи. Када сви око њега увиде на што су га натјерали,

можда ће им бити жао. Настојао је бити добар и удовољити осталима, али му то

нису допустили. Будући да и не желе друго доли да га се отресу, нека тако и

буде. Нека њега окриве за посљедице – та*, зашто И не би? Каква се права има

жалити онај ко је остао без пријатеља? Јест, напокон су га сами натјерали на то:

отићи ће у разбојнике. Друго му не преостаје.

Дотле је већ био поприлично одмакао Ливадним путем и звук школскогА звона

које је позивало на наставу једва му је допирао до уха. На помисао да никада,

никада више неће чути тај стари познати звук, зајеца – било му је силно тешко,

но натјерали су га на то: будући да су га истјерали у хладни свијет, мора се

покорити – али он им свима опрашта. Због овога се само још јаче расплака.

Баш у том часу срете Џоа Харпера, својега најприснијег и најбољег друга – и

његов је поглед био мрк, а на срцу му очито лежала нека велика и кобна одлука.

Ту се видљиво нађоше »двије душе и једна мис‟о«.9 Том обриса очи рукавом па

поче нешто ридати о одлуци да побјегне од злостављања и неразумијевања на

које наилази код куће – отићи ће у бијели свијет и никада се неће вратити, а на

крају рече како се нада да га Џо неће заборавити.

Но, показа се да је и Џо хтио Тома замолити управо за исту ствар те је ради тога

кренуо у потрагу за њим. Мајка га је била ишибала зато што је попио неко

врхње које он није ни окусио нити је што знао о њему: јасно је да јој је додијао и

прижељкује његов одлазак. Па кад она тако хоће, њему не преостаје ништа

друго него да се покори – надао се да ће она бити сретна и да никада неће

зажалити што је својега јадног дјечака отјерала у окрутни свијет да ондје трпи и

умре.

Идући даље, два плачидруга склопише нови споразум о томе да ће помагати

један другоме, да ће се побратити и да се неће растајати све док их смрт не

ослободи мука. Онда почеше ковати разноразне науме. Џо се залагао за то да

треба постати пустињак и живјети од корице круха у некој далекој спиљи, а

онда једног дана умријети од студени, оскудице и тешке туге. Но, након што

саслуша Тома, признаде да разбојнички живот очито има приличних предности

те тако пристаде да постане гусар.

9 Stih iz drame Sin divljine austrijskoga romantičnog dramatičara, prozaista i pjesnika Friedricha

Halma (pravim imenom baruna Eligiusa Franza Josepha von Münch-Bellinhausena) – nap. prev.

63

Три миље низводно од Ст. Петерсбурга, на мјесту гдје је ријека Миссиссиппи

широка нешто мало више од једне миље, налазио се дугачак и узак шумовити

оток с плитким пјешчаним спрудом на његову горњем дијелу, погодним за

зборно мјесто. Оток није био настањен, а лежао је ближе супротној обали,

сучелице густој и готово посве ненастањеној шуми. Тако њихов избор паде на

Јацксонов оток, али се још нису били позабавили питањем о томе ко ће бити

мета њихова гусарења. Затим потражише Хаклеберрyја Финна, а он им се без

оклијевања придружи јер је за њ један животни позив био исти као и други па је

у том погледу био посве непристран. Убрзо се расташе уз договор да ће се

састати на осамљену мјесту на ријечној обали, двије миље узводно од села, и то

у најповољнији час – наиме, у поноћ. Ондје је била привезана омања дрвена

сплав коју су намјеравали заплијенити. Сваки ће од њих са собом понијети

удице и повразе, а од намирница колико год буде могао украсти на што

закучастији и тајанственији начин – како и доликује одметницима. И прије него

што је пао први мрак, они су се већ били науживали слатке славе ширећи вијест

о томе како ће се у мјесту прилично брзо »нешто чути«, а свако ко је тај

неодређени наговјештај примио, уједно је упозорен и да »држи језик за зубима и

чека«.

Око поноћи стиже Том с куханом шунком и још неким ситницама, заустави се у

густом шипражју на обали што се стрмо надвијала над договореним мјестом.

Под сјајем звијезда све је било веома тихо. Моћна се ријека пружала пред њим

попут уснула оцеана. Том на тренутак ослухну, но никакав звук није реметио

тишину. Тада он тихо и јасно зазвижда. Испод стрмине неко узврати. Том

зазвижда још два пута и на оба позива доби једнак одговор. Затим нечији

опрезни глас запита:

»Стој! Ко је тамо?«

»Том Сојер, Црни Осветник с Карипског мора. Казујте своја имена!«

»Хак Финн Крваворуки и Џо Харпер Ужас Морски.« Том је ове надимке

извукао из својега омиљеног штива.

»У реду. Лозинка!«

Два промукла гласа у глухој ноћи истовремено прошапташе исту страшну ријеч:

»КРВ!«

Тада Том баци шунку преко руба обале па се и сам откотрља за њом, издеравши

при том потхвату у знатној мјери и кожу и одјећу. Постојао је приступачан и

удобан путељак што је водио дуж обале испод стрмине, али су њему недостајале

особине које гусари толико цијене: тешкоћа и опасност.

Ужас Морски донио је комадину сланине и готово се исцрпио док ју је довукао

овамо. Финн Крваворуки био је украо таву за пржење и сву силу напола

осушена духанског лишћа, а донио је усто и неколико клипова кукуруза да од

њих направе луле. Но, осим њега ниједан од гусара није пушио нити »жвакао«

духан. Црни Осветник с Карипског мора рече да се с тиме неће моћи ништа

започети без ватре. То је била мудра помисао јер су шибице биле слабо познате

у оно доба. Опазише ватру која је тињала на великој сплави стотину јарди

узводно па се прикрадоше онамо и прибавише један угарак. Од тога су

направили сјајну пустоловину: сваки су час један другоме псикали »Пст!« и

нагло се заустављали с прстом на устима, машали се за држак замишљених

бодежа и језивим шаптом одређивали да »непријатељу«, ако се само макне,

64

треба »бодеж сјурити до дршка« јер »мртва уста не говоре«. Сасвим су добро

знали да су сви сплавари сишли у село да обнове залихе или да се напију, но то

није смјела бити излика за то да се овај подвиг изведе на неки негусарски начин.

Ускоро се отиснуше од обале: Том преузе заповједништво, Хак стражње весло,

а Џо предње. Том је стајао у средини брода смркнута чела и скрштених руку те

тихим, строгим шаптом издавао заповиједи:

»Привјетрина! Доведи је уз вјетар!«

»Разумијем, капетане!«

»Мируј, миру-у-у-уј!«

»Мирујем, капетане!«

»За једну зраку у страну!«

»За зраку, капетане!«

Будући да су дјечаци мирно и једнолично тјерали сплав према средини ријеке,

недвојбено је јасно да су се ова наређења издавала само »реда ради« те да

заправо и нису имала никакве посебне сврхе.

»Под којим једрима пловимо?«

»Под деблењачама, кошњачама и пречкицом, капетане.«

»Дижи све врховњаче! Шесторица на прамчани јарбол – горњу прамчану

кошњачу и доњу прамчану сљемењачу! Живље, дај!«

»Разумијем, капетане!«

»Развиј главну горњу сљемењачу! Затеге и праће! Тако, јунаци!«

»Разумијем, капетане!«

»Завјетрина – оштро улијево! Пази да задржиш смјер кад окрене! Улијево,

улијево! Напријед, људи! Сложно! Миру-у-у-уј!«

»Мирујем, капетане!«

Сплав преплови на другу половицу ријеке па дјечаци управише прамац надесно

и легоше на весла. Ријека није била висока и текла је брзином од једва двије-три

миље. За сљедећих три-четврт сата једва је ико ишта проговорио. Сада је сплав

пловила мимо њихова мјеста што се видјело у даљини. Два-три треперава

свјетла указивала су на његов положај: лежало је у спокојну сну с друге стране

нејасне, големе ријеке окићене звијездама, ништа не знајући о страшноме

догађају што се баш у тај час збивао. Црни је Осветник стајао непомично и

прекрижених руку, »погледом се опраштајући« од попришта својих негдањих

радости и недавних патњи, желећи да га »она« сада може видјети како,

отиснувши се на пучину дивљега мора, неустрашива срца пркоси опасности и

смрти те с окрутним осмијехом на уснама срља у властиту пропаст. За његову

машту није био никакав напор премјестити Јацксонов оток некамо далеко

одакле се њихово село и не може видјети па се стога, сломљена и задовољна

срца, »погледом опраштао« од њега. И други су се гусари такођер погледом

опраштали од свега те су се толико дуго опраштали да их је струја готово

однијела предалеко од отока. Но, на вријеме опазише опасност и успјешно је

отклонише. Око два сата ујутро сплав се насука на пјешчани спруд око двије

стотине јарди ниже од врха отока па су морали газити кроз воду овамо и онамо,

све док нису искрцали сав товар. Међу опремом на малој сплави било је и једно

старо једро па га раширише преко скровишта у грмљу као шатор у којем ће

65

чувати живеж, а они сами по лијепом ће времену спавати под ведрим небом,

како и доликује одметницима.

Запалише ватру поред једне велике кладе, зашавши двадесет-тридесет корака у

тамну шумску дубину, а онда у тави испржише нешто сланине за вечеру и

потрошише пола залихе кукурузног »круха« што су га били донијели са собом.

Чинило се сјајном забавом гостити се овако дивље и слободно, у дјевичанској

шуми на неистраженом и ненастањеном отоку, далеко од свакога људског

пребивалишта, па дјечаци закључише да се више никада неће ни враћати у

цивилизацију. Распламсала ватра освјетљавала им лица и бацала румени одсјев

на дебла дрвећа што су попут ступова опасивала њихов шумски храм те на

блиставо лишће и испреплетене вријеже.

Када смазаше и посљедњи хрскави режањ сланине и прогуташе посљедњи

комад кукурузнога круха, дјечаци се задовољно испружише на трави. Могли су

наћи и хладније мјесто, али се нису хтјели одрећи тако романтична доживљаја

као што је пуцкетава логорска ватра.

»Зар није весело?« упита Џо.

»Лудо је!« рече Том. »Што би рекли дечки да нас сад виде?«

»Што би рекли? Ма, дали би све на свијету да могу бити овдје… А, Хакy!«

»И мени боме тако изгледа«, рече Хаклеберрy. »У сваком случају мени ово

одговара и не триба ми ништо боље. Иначе обично немам никад дости за јист‟,

а овди ме чак ники не мере ни тућ‟ ни псоват‟.«

»Ово је живот за мене«, рече Том. »Не мораш свако јутро устати, не мораш ићи

у школу, прати се и све неке такве глупости. Видиш, Џо, гусар, кад је на копну,

не мора ништа радити, а пустињак… е, он ти мора много молити, а осим тога

нема никакве забаве, него ти је стално сам-самцат.«

»Е, да, тако је«, рече Џо. »Знаш, нисам ти ја пуно о томе размишљао. Сад кад

сам видио како то иде, много ми је драже што сам гусар.«

»Видиш«, рече Том, »данас ти људи до пустињака не држе онолико као у стара

времена, али гусара увијек цијене. Пустињак мора спавати на најтврђем мјесту

које може наћи, облачити се у костријет и посипати се пепелом по глави, па

стајати вани на киши и…«

»А зашто облачи ту костријет и зашто се посипа тизијем пепелон по глави?«

распитивао се Хак.

»Не знам зашто, али они то морају. Пустињаци увијек тако раде. И ти би тако

морао радити да си пустињак.«

»Би‟, врага!« рече Хак.

»Добро, а што би ти радио?«

»Не знаден, ал‟ то сигурно не би‟.«

»Али, Хак, морао би. Како би то избјегао?«

»Па, напросто не би‟ издржа‟. Утека‟ би‟.«

»Утекао! Но, ти би боме био красан примјер за старог пустињака. Све би

осрамотио.«

Крваворуки не одговори јер је имао важнијег посла. Био је издубао један

кукурузни клип и у њега утакнуо шупљу трску, па га напунио духаном, принио

томе жеравицу и сад је отпухивао облаке миомирисна дима – сав је цвао од

66

уживања у тој раскоши. Други су му гусари завидјели на том величанственом

пороку и у себи одлучивали да ће му се што прије и сами одати. Ускоро Хак

упита:

»Шта гусари заправо раду?«

Том одговори:

»Ох, сјајно се забављају: отимају лађе па их пале, отимају новац па га закопавају

на страшним мјестима на властитом отоку, гдје га онда чувају духови и све

таква нека бића, а на лађама побију све људе – тјерају их да прошетају по

дасци.«

»А жене одводе на оток«, рече Џо. »Жене не убијају.«

»Да«, сложи се Том, »жене не убијају јер су јако племенити. А жене су, осим

тога, увијек лијепе.«

»А какву тек прекрасну одјећу носе! Ох, да видиш! Све само злато, сребро и

дијаманти«, рече с одушевљењем Џо.

»Ки то?« упита Хак.

»Па гусари.«

Хак жалосно промотри властиту одјећу.

»Изгледа ми да ви ја баш и нисан обучен ка‟ ники гусар«, рече он с болним

жаљењем у гласу, »ал‟ и ниман другог одила изим овизијех прња.«

Но, други му дјечаци рекоше да ће се прилично брзо домоћи отмјена руха, само

док се сви заједно баце на пустоловине. Објаснише му да су његови јадни

дроњци за почетак добри, иако је обичај да имућни гусари на први поход крећу

долично одјевени.

Поступно замрије разговор малих бескућника и дријем им се поче непримјетно

спуштати на очне капке. Крваворукоме из прстију испаде лула и он заспи сном

клонула праведника. Ужасу Морском и Црном Осветнику с Карипског мора

није било тако једноставно утонути у сан. Њих двојица у себи измолише

молитве, и то лежећи, јер у близини није било никога старијег ко би их натјерао

на то да клекну и моле се наглас. Заправо, уопше им се није ни дало молити,

али су се бојали да не оду предалеко па да тиме призову какав ненадан и

нарочит ударац грома небеског. Онда се наједном нађоше на рубу неизбјежна

сна и залебдјеше над њим, но сада се појави уљез који се није хтио ни

»макнути« од њих. Била је то савјест. Ухвати их нејасан страх да можда нису

погријешили што су побјегли. Онда помислише на украдено месо па их тек тада

почеше раздирати праве муке. Покушаше их одагнати подсјећајући властиту

савјест на то да су и раније често знали красти слаткише и јабуке, но она се није

дала умирити тако слабим изговорима. Најзад им се учини како је немогуће

избјећи тврдоглаву чињеницу да узети какав слаткиш значи тек нешто

»мазнути«, док је узети сланину, шунку и сличне драгоцјености, просто и

напросто крађа – а у Библији постоји заповијед која то забрањује. Стога у себи

одлучише да се њихово гусарство, колико год остали при том послу, више

никада неће окаљати злочином који се назива крађом. Савјест тада прихвати

примирје па ови необично недосљедни гусари мирно уснуше.

67

Четрнаесто поглавље

Кад се Том ујутро пробудио, није знао гдје је. Сјео је, протрљао очи и погледао

око себе. Онда схвати. Свитала је хладна, сива зора, а дубока и свеобухватна

тишина и мук одисали су угодним осјећајем мира и спокоја. Ни лист се није

мицао, никаква звука који би величанствену природу тргнуо из њезине

уроњености у себе саму. По лишћу и у трави блистале су капљице росе. Ватра је

лежала запретана под бијелим слојем пепела, а танки се плави дашак дима

уздизао равно увис. Џо и Хак још су спавали.

Тада се далеко у шуми огласи птица, а друга јој се одазва. Ускоро се зачу

дјетлићево куцкање. Хладно и мутно јутарње сивило поступно се расвјетљавало,

а исто се тако поступно чуло све више звукова и живот се полако будио. Чудо

природе, стресајући са себе сан и спремајући се на рад, откривало се пред

замишљеним дјечаком. Мала зелена гусјеница приближи се пужући по росном

листу, од времена до времена одижући у зрак двије трећине својега тијела и

»њушкајући око себе«, а онда продужујући својим путем – баш као да нешто

мјери, како то Том у себи рече. Гусјеница му се од своје воље полако

примицала, а он је сједио као да је од камена исклесан, док су му наде

наизмјенце расле или тонуле, већ према томе је ли се то створење и даље

кретало у његову смјеру или пак показивало намјеру да скрене некамо другамо,

те се, када се гусјеница, извивши тијело у зрак, још цијели један мучни тренутак

премишљала да би се потом одлучно спустила на Томову ногу и почела своје

путовање преко ње, цијелим срцем узрадовао јер је то значило да ће добити

ново одијело – и то, без сјенке сумње, кићену гусарску одору. Тада се, наизглед

ниоткуда, појави мравља поворка и крену за разним пословима: један се од

мрава мушки натезао с мртвим пауком пет пута већим од себе и тешком га

муком вукао равно уз дебло. Смеђа пјегава божја овчица попела се на вртоглаву

висину једне травке, а Том се сагнуо тик до ње и рекао: »Шака-бако, шака-бако,

брзо кући сада лети: у пламену кућа ти је, а дјеци ти огањ пријети.« Бубамара је

раширила крила и полетјела да се о томе побрине, што дјечака нимало не

изненади јер је одавно знао колико је та бубица лаковјерна када је ријеч о

пожару па је већ у више наврата злоупотријебио њезину безазленост. Затим,

устрајно ваљајући своју куглу, наиђе балегар те Том дотакну и то створењце, а

кукац склопи ножице уз тијело и учини се као да је мртав. До тога су се времена

и птице већ биле добрано разгаламиле. На дрво изнад Томове главе слетје један

дрозд, сјеверни разнопојац, па у веселом усхиту стаде извијати гласом

опонашајући тако своје сусједе. Онда се попут блиставе плаве муње овамо

обруши шојка крешталица и застаде на гранчици готово надомак дјечаку, наже

68

главу па с неутаживом знатижељом узе проматрати незнанце. Сива вјеверица и

неки велики створ од лисичјега рода доскакуташе овамо, повремено сједајући

на стражње ноге да се нагледају дјечака и набрбљају се с њима, јер те дивље

звјерке вјеројатно још никада нису биле видјеле људе па тешко да су знале

требају ли их се бојати или не. Цијела се природа сада већ била сасвим

разбудила и ужурбала. Дугачка копља сунчаног свјетла посвуда су се пробијала

кроз густо лишће, а на мјесто збивања било је долепршало и неколико лептира.

Том пробуди и другу двојицу гусара па сва тројица одбрзаше гласно вичући, за

часак-два се свукоше те су већ у идућем трену јурили један за другим и узајамно

се прескакивали у бистром плићаку крај бијелога пјешчаног спруда. Нимало

нису жалили за малим селом што је снивало у даљини, онкрај величанственога

воденог пространства. Неки залутали ријечни вал или благи пораст водостаја

био им је однио сплав, но њих је то само радовало, јер је њезиним нестанком на

неки начин спаљен мост између њих и цивилизације.

У логор се вратише чудесно освјежени, радосна срца и мртви гладни те ватрица

доскора поновно запламса. Хак је у близини био пронашао извор бистре,

хладне воде па дјечаци направише шалице од широкога храстова или

хикоријева лишћа, опазивши притом како вода, заслади ли се оваквом шумском

чаролијом, може бити сасвим добар надомјестак за каву. Док је Џо резао

сланину за доручак, Том и Хак му рекоше да часак причека па одоше до заљева

на ријечној обали који је много обећавао, бацише ондје удице и готово у исти

трен бијаху награђени. Џоа није ни стигла ухватити нестрпљивост прије но што

се они вратише с неколико лијепих гргеча, два буцња и једним сомићем –

храном довољном за цијелу обитељ. Испржише рибу на сланини и зачудише се

јер им се никада раније никаква риба није чинила тако укусном. Нису знали да је

слатководна риба то боља што, када је упецамо, прије доспије на ватру, а није

им пало на памет ни да се од спавања под ведрим небом, кретања на свјежем

зраку и купања приправља изврстан умак за рибу, уз глад као главни састојак.

Послије доручка полијегаше у хлад, па Хак попуши једну лулу, а онда сви

пођоше на истраживачки поход кроз шуму. Весело су газили преко натрулих

клада, кроз густу шикару, између свечаних шумских владара по којима су од

крошње до тла испод њих висјеле вријеже попут каквих знакова краљевске

части. Ту и тамо наилазили су на скривене кутке прекривене травнатим сагом и

украшене цвјетним драгуљима.

Открише многе ствари и одушевише се њима, али их ништа посебно не

изненади. Установише да је оток око три миље дугачак, а четврт миље широк и

да га од најближе обале дијели само узак тјеснац, широк једва двјесто јарди.

Купали су се отприлике сваких сат времена, тако да се, када су се вратили у

логор, већ била приближила и средина послијеподнева. Били су превише гладни

да би се упуштали у пецање рибе па зато свесрдно навалише на хладну шунку, а

потом легоше у хлад да мало попричају. Но, разговор убрзо поче запињати, а

затим и замрије. Мртвило, свечани угођај што је прожимао шуму и осјећај

самоће почеше дјеловати на расположење тројице дјечака. Сколише их

разноразне мисли. Обузе их неодређена чежња која убрзо поприми и неки

нејасан облик – то се у њима будила чежња за домом. Чак је и Финн Крваворуки

сањарио о степеницама пред кућним вратима и о празним бачвама. Но, сви су

се стидјели своје слабости и нико није имао храбрости да каже о чему мисли.

69

Већ су неко вријеме дјечаци били неодређено свјесни некога чудноватог звука у

даљини, баш као што човјек каткада чује куцање сата, а да на то и не обраћа

пажњу. Но, сада тај тајанствени звук постаде израженији и присили их да га

примијете. Дјечаци се тргнуше, летимице погледаше један другога па стадоше

ослушкивати. Најприје је владала дуга, дубока и непомућена тишина, а затим из

даљине доприје дубок, потмуо тутањ.

»Што је то?« у пол гласа ускликну Џо.

»Не знам«, шаптом ће Том.

»Грмљав‟на није«, рече Хак са страхопоштовањем, »јербо грмљав‟на…«

»Чуј!« рече Том. »Слушајте… шутите!«

Чекали су неко вријеме које им се учини као вјечност, а онда исти пригушени

тутањ поновно узнемири свечану тишину.

»Хајде да видимо!«

Скочише на ноге и пожурише према обали која је гледала у смјеру њихова

мјеста. Размакнуше грмље на стрмини па се, вирећи кроза њ, загледаше преко

воде. Мала је парна скела, ношена струјом, пловила отприлике на миљу

низводно од села. Чинило се да јој је пространа палуба препуна свијета. У

близини је скеле пловио или плутао низ струју велик број лаганих чамаца на

весла, но дјечаци нису могли разабрати што људи у њима раде. Ускоро велики

млаз бијела дима покуља с бока скеле, а када се тај млаз распрши и уздиже као

лијени облак, до дјечака опет допре звук истога оног потмулог тутња.

»Сад знам!« ускликну Том. »Неко се утопио!«

»Вала, јес‟«, рече Хак. »Тако су рад‟ли и прошлог лита кад се утопија Билл

Турнер: испал‟ли су топ прико воде, а од тог они ки се удавија исплива на

површину. А раде то и тако да узму комаде крува и ставу у њи‟ живу, па и‟

метну пливат‟ и ди год се ники утопија, они ће отпливат‟ право „намо и унди

стат‟.«

»Да, чуо сам за то«. рече Џо. »Питам се зашто се то дешава с крухом.«

»Ох, није ту крух толико битан«, рече Том. »Изгледа ми да је важније оно што

се изговори над крухом прије него што га спусте у воду.«

»Ал‟ ники ништо не говори над крувом«, рече Хак. »Мотрија сан ја то и ники

није ништо река‟.«

»Па, то је баш чудно«, рече Том. »Али можда говоре нешто у себи. Наравно,

говоре нешто у себи. Бар би то сваком требало бити јасно.«

Остала се два дјечака сложише да има смисла у томе што Том говори јер се од

неукога комада круха, непоучена чаробним ријечима, не може очекивати да ће

се нарочито паметно понашати када му се повјери овако важан налог.

»Ти бокца, како би сад волио бити тамо«, рече Џо.

»А текар ја«, рече Хак. »Да‟ би‟ све на свиту само да сазнан ки се то утопија.«

Дјечаци су још увијек ослушкивали и мотрили. Одједном Тому у глави бљесну

једна мисао и откри му рјешење загонетке па он ускликну:

»Дечки, знам ко се утопио! Па ваљда ми!«

Истога се часа осјетише као прави јунаци. Ово је било величанствено славље!

Њих тројица свима недостају, сви их оплакују, због њих су се многа срца

сломила и пролијевају се сузе, буде се сјећања што оптужују због крутости

70

према убогим, несталим дјечацима, све и свакога хвата бескорисно кајање и

грижња савјести, а најбоље је од свега то што сада читаво мјесто говори само о

њима као покојницима и што им сви дјечаци завиде на тој блиставој слави.

Било је то дивно. На крају крајева, исплатило се отићи у гусаре.

Кад се спустио сумрак, скела се врати својем уобичајеном послу, а чамци

нестадоше. Гусари пак окренуше према логору. Надимали су се од таштине због

нетом стечене гласовитости и величанствене узбуне коју су проузрочили.

Наловише риба, приправише вечеру и поједоше је, а онда почеше нагађати што

се у селу сада о њима мисли и говори: слике што су их замишљали о опшој

жалости што влада због њихова нестанка било је силно угодно проматрати – с

њихова гледишта. Но, када се над њих надвише ноћне сјене, поступно

престадоше брбљати па су само сједили зурећи у ватру, док су им мисли

очевидно којекуда лутале. Узбуђење је сада већ било минуло па Том и Џо нису

могли затомити мисли о неким особама код куће које у овој красној забави не

уживају толико као њих двојица. Спопадоше их зле слутње: узнемирише се и

осјетише се несретнима. Нехотице им се изви и уздах-два. Наскоро се Џо

плашљиво одважи на заобилазно »испипавање« у погледу питања о томе како

остали гледају на могући повратак у цивилизацију… не баш одмах, али…

Том га смрви својим презиром! Хак, који се до тада још није био опредијелио,

пристаде уз Тома, а колебљивац се брзо »оправда«, сав сретан што се из

шкрипца извукао с најмањом могућом љагом што ју је на њ бацала кукавичка

чежња за домом. Побуна је за сада била дјелотворно угушена.

Како је ноћ даље одмицала, Хак поче куњати те убрзо затим и захрка, а Џо

одмах за њим. Том је неко вријеме непомично лежао наслоњен на лакат и

напето их проматрао. Коначно се опрезно подиже на кољена и уз трепераве

одсјеве што их је бацала логорска ватра поче тражити нешто у трави. Подигао

је и прегледао неколико великих, напола свијених комада танке бијеле

платанине коре те коначно изабра два која му се учинише најзгоднијима. Затим

клекну крај ватре и »црвеном кредом« с муком написа нешто на свакоме од

њих. Један комад коре смота и стави у џеп својега капутића, а другу угура у

Џоову капу коју мало одмаче од њезина власника. У ту капу стави и становито

ђачко благо од готово непроцјењиве вриједности – између осталога, комад

креде, гумену лопту, три удице и једну од онаквих шпекула које су познате као

»праве правцате стакленке«. Онда се на прстима опрезно одшуља међу дрвеће, а

када му се учини да га она двојица више не могу чути, смјеста нададе у оштар

трк према пјешчаном спруду.

71

Петнаесто поглавље

Неколико је часака касније Том већ био у плићаку крај пјешчаног спруда и кроз

воду газио према илинојској обали. Вода му је дошла до паса тек када је већ био

стигао на пола пута. Сада му струја више није допуштала да даље гази па се

смјело бацио у ријеку да преплива преосталих сто јарди. Пливао је против

струје, сјекући је попријеко, али га је она ипак вукла низводно нешто брже но

што је очекивао. Уза све то, коначно је стигао до обале, па пустио да га струја и

даље носи, све док није наишао на плићак и извукао се из воде. Стави руку у

џеп на капутићу, установи да је онај комад коре још ондје, а онда удари кроз

шуму, успоредо с обалом и у одјећи с које се циједила вода. Нешто прије десет

сати изађе на чистину насупрот селу и видје високу ријечну обалу и скелу гдје

лежи у сјени дрвећа. Под треперавим је звијездама све мировало. Широм

отворивши очи, он спузну низ стрму обалу, клизну у воду, начини пливајући

три-четири замаха и попе се на лаки чамац који је био привезан на крми

пловила као »чамац за спашавање«. Завуче се под веслачку клупу и стаде

чекати, узбуђено дишући.

Ускоро звекну напукло звоно и неки глас заповиједи да се »одријеши ужад«.

Часак-два касније кљун се чамца високо подиже од удара валова што их је скела

подизала за собом и путовање отпоче. Том се радовао овом успјеху јер је знао

да је то скели посљедњи прелазак за ту ноћ. Након дугих дванаест или петнаест

минута котачи се зауставише, Том клизну преко руба чамца, заплива кроз таму

према обали и изађе на сухо педесет јарди низводно, гдје није било опасности

да ће налетјети на какве скитнице.

Полетје кроз пусте уличице и ускоро се нађе пред стражњом оградом теткине

куће. Попе се преко ње, приближи се »крилу« и погледа кроз прозор дневне

собе у којој је горјело свјетло. Ондје су заједно сједили и разговарали тетка

Полy, Сид, Марy и мајка Џоа Харпера. Били су се смјестили уз постељу, а

постеља се налазила између њих и врата. Том приђе вратима и поче тихо

повлачити засун, онда благо притисну врата и она се одшкринуше, а он настави

опрезно гурати, дрхтећи сваки пут када би шкрипнула, све док не просуди да би

се четвероношке могао провући кроз њих. Стога протури главу и поче опрезно

пузати.

»Зашто ова свијећа тако трепери?« упита тетка Полy. Том се пожури. »Бит ће да

су се врата отворила. Па, наравно да јесу. Чудним стварима никад краја. Сиде,

дај их затвори!«

72

Том у задњи час нестаде испод постеље. Лежао је тамо неко вријеме и

»испухивао се«, а онда допуза тако близу тетки да јој је готово могао додирнути

ногу.

»Као што сам рекла«, рече тетка Полy, »није он био злочест, него, да тако

кажем, некако несташан. Знате, превртљив и лакомислен, нимало послушнији

од ждребета. Том није никада ништа зло мислио и имао је најбоље срце које је

икад постојало«, и она заплака.

»Баш је такав био и мој Џо – увијек пун враголија и способан за сваку лудорију,

али тако несебичан и мио… Боже ослободи, кад помислим да сам га истукла јер

ми је попио врхње, а није ми уопше пало на памет да сам га сама бацила зато

што се покварило, а сад својег јадног, недужног дечка никад, никад, никад више

нећу видјети на овом свијету!« И госпођа Харпер зајеца као да ће јој срце

препући.

»Надам се да је Тому добро тамо гдје је сад«, рече Сид, »али да је био само мало

бољи…«

»Сиде!« Премда га није могао видјети, Том наслути сијевање у очима старе

госпође. »Нећу ни ријечи чути против мог Тома, сад кад га више нема. Бог ће се

побринути за њега, не требаш се ти о томе бринути, младићу. Ох, госпођо

Харпер, не знам како ћу без њега, не знам како ћу без њега. Био ми је таква

утјеха, премда ми се због њега често кидало старо срце.«

»Бог дао, Бог одузео. Благословљено буди име Господње. Али ово је тако

тешко, ох, тако тешко. Ето, баш прошле суботе мој Џо ми је запалио праскаву

жабицу равно под носом и ја сам га треснула тако да се пружио колико је дуг и

широк. Нисам тада ни слутила како ће брзо… О, да се тај тренутак може

вратити, ја бих га сада загрлила и благословила.«

»Да, да, да, точно знам како се осјећате, госпођо Харпер, посве точно знам како

се осјећате. Још јуче у подне мој Том је нашег мачка напојио Убиболом па сам

помислила да ће нам животиња кућу преврнути. И онда сам, Боже ми прости,

чвркнула Тома напршњаком по глави. Јадни дечко. Јадни мој мртви дечко. Сада

се ријешио свих мука. А задње ријечи које сам од њега чула биле су пријекор

због…«

Но, та успомена бијаше превише болна за стару госпођу и посве је сломи. Сада

је већ и сам Том цмиздрио, и то више из сажаљења над самим собом неголи

због других. Чуо је како Марy плаче и од времена до времена убацује понеку

лијепу ријеч о њему. Већ је и сам о себи почињао мислити љепше но икада

прије. Ипак, теткин га је тешки јад довољно дирнуо да пожели искочити испод

постеље и причинити јој тиме силну радост – а усто се и величанствена

театралност таква поступка чинила његовој нарави особито привлачном, али се

свлада и остаде мирно лежати.

Слушао је и даље па је по разним ситницама разабрао како се испрва нагађало

да су се дјечаци утопили на купању, а онда се открило да је нестала мала сплав.

Затим су неки дјечаци рекли да су нестали дечки обећавали како ће се у селу

ускоро »нешто чути«, а мудре главе »збројиле два и два« и закључиле да су

дечки отпловили на тој сплави па ће се ускоро појавити мало ниже у првом

сусједном градићу. Но, око поднева су сплав пронашли насукану на мисуријској

обали пет-шест миља низводно од села па је наде нестало: било је сигурно да су

се утопили, иначе би их глад до мрака, ако не и прије, била потјерала кући.

73

Вјеровало се да је трагање за тијелима узалудан напор, и то напросто зато што

су се дјечаци зацијело утопили насред тјеснаца, јер би се иначе, као добри

пливачи, домогли обале. Данас је сриједа увечер па ако се тијела не нађу до

недјеље, напустит ће се свака нада и истога ће се пријеподнева одржати

задушнице. Том уздрхта.

Јецајући, госпођа Харпер свима зажеље лаку ноћ и окрену се да пође. Но, онда

двије уцвиљене жене, препустивши се заједничком пориву, падоше једна другој

у наручје и поштено се исплакаше узајамно се тјешећи, а онда се растадоше.

Када је Сиду и Марy пожељела лаку ноћ, тетка је Полy била много њежнија но

што јој је био обичај, па чак и Сид мало шмрцну, а Марy оде плачући из свег

срца.

Тетка Поликлекну и поче се молити за Тома тако дирљиво, тако усрдно и с

таквом неизмјерном љубављу у ријечима и у старачком дрхтавом гласу да се

дјечак опет стао гушити у сузама, још давно прије но што је она завршила

молитву.

И након што је тетка отишла у постељу, Том се још дуго није смио ни макнути

јер је она од времена до времена болно јечала, немирно се превртала и бацала

амо-тамо. Коначно се умири па би у сну само повремено застењала. Тада се

дјечак искраде, поступно се усправи поред постеље, руком заклони свјетло

свијеће, стаде изнад тетке и загледа се у њу. Срце се испуни сажаљењем према

њој. Извади из џепа комад платанине коре и стави га крај свијеће, но тада му

нешто паде на памет па неодлучно застаде. Од сретнога рјешења до којег је

дошао озари му се лице и он журно стрпа кору натраг у џеп. Затим се наже над

тетку и пољуби јој увеле усне па се смјеста ишуља из собе засунувши врата за

собом.

До ријечног се пристаништа проби натраг истим путем, не нађе ондје никога,

храбро закорачи на скелу јер је знао да је празна, изузевши стражара који је

редовито одлазио на спавање и спавао као заклан. Том одвеза чамац на крми,

склизну у њега те доскора опрезно завесла узводно. Када је доспио на једну

миљу изнад села, поче веслати укосо преко ријеке упињући се из петних жила.

Спретно пристаде на супротној обали јер је то за њега била свакидашња

маленкост. Радо би био и заплијенио чамац, уз тумачење да га је могуће држати

за лађу па, према томе, и за пуноваљани гусарски плијен, али је знао да би се за

чамцем посвуда трагало па би тако и он и његови пријатељи на крају могли

бити откривени. Стога се искрца и зађе у шуму.

Сједе и дуго отпочину мучећи се да за то вријеме остане будан, а онда се

уморно подиже да пријеђе посљедњи дио пута. Ноћ је била на измаку, а још

прије но што се нашао насупрот оточном спруду, већ се посве разданило. Опет

отпочину, све док сунце није добрано одскочило и позлатило велику ријеку

својим сјајем, а онда се баци у воду. Мало касније, застаде, онако мокар, на рубу

логора и чу Џоа гдје говори:

»Не, Том ти је поуздан као нико, Хак. Вратит ће се он. Неће побјећи. Зна он да

би то била срамота за гусара, а и препоносан је за нешто такво. Сигурно је

нешто смислио, само да ми је знати што!«

»Ну, ово што је оставија, то је на сваки начин наше, а?«

»Готово тако, Хак, али не још. У поруци пише да ће бити наше ако се он не

врати до доручка.«

74

»И вратио се!« ускликну Том, искористивши овај тренутак за сјајан драмски

дојам, па достојанствено закорачи у логор.

Богат доручак од сланине и рибе би убрзо приправљен те дјечаци прионуше уз

јело, а Том им успут исприповједи (и уљепша) своје пустоловине. Када је

завршио с приповиједањем, јуначка дружина није знала што ће са собом од

хвалисавости и таштине. Затим се Том повуче у неки сјеновити кутак да

одспава до поднева, а остала се двојица гусара спремише на пецање и

истраживање.

75

Шеснаесто поглавље

Послије ручка цијела дружба пође на спруд у потрагу за корњачиним јајима.

Обилазили су уоколо забадајући штапове у пијесак, а када би наишли на какво

мекано мјесто, клекнули би и стали копати рукама. Каткада би из једне рупе

извадили и по педесет-шездесет јаја. Биле су то савршено обле бијеле стварце,

мрвицу мање од обичног ораха. Те су вечери имали изврсну гозбу од јаја

пржених на око, а онда још једну у петак ујутро.

Након доручка забављали су се на спруду вичући, поскакујући и непрекидно

хватајући један другога те збацујући успут одјећу са себе, све док нису остали

посве голи, а онда наставише изводити лудорије далеко од плитке воде крај

спруда, борећи се са снажном струјом која би им од времена до времена

повукла ноге и тиме знатно повећавала забаву. Повремено би стали у круг и

длановима прскали воду један другоме у лице, поступно се приближавајући

један другоме и окрећући главу у страну да избјегну загушно прскање воде, а

напосљетку би се пограбили и хрвали, све док неко од њих не би надјачао и

загњурио другога, а онда би сва тројица завршила под водом у клупку бијелих

ногу и руку па опет изронили пушући, пљујући, смијући се и хватајући зрак –

све у исти мах.

Када би се добро изморили, истрчали би из воде и извалили се на сухи, врући

пијесак, лежали ондје и засипавали се њиме, а онда то прекинули и опет

одјурили у воду да ондје понове ранију игру. Коначно им паде на памет да

њихова гола кожа изгледа баш као какав »трико»у боји пути па у пијеску

нарисаше круг и тако начинише циркус – и то чак с три клауна, јер ниједан није

ту најславнију улогу хтио препустити коме другом.

Затим се прихватише шпекула па су се играли гађања »са земље«, »из круга« и

»за озбиљно«, све док им и та забава не дојади.10 Онда се Џо и Хак још једном

окупаше, но Том се не усуди поћи за њима јер је управо у том часу открио да је,

збацујући хлаче, с глежња збацио и ниску начињену од чегртаљки змије

чегртуше па се чудио како му је без заштите те мистериозне амајлије. тако дуго

успјело избјећи грч. Није се усуђивао ући у воду док је није нашао, а дотле су се

друга двојица уморила и спремила да мало отпочину. Поступно се разиђоше

сваки на своју страну, »распекмезише се« и чезнутљиво загледаше према селу

10 Prilikom gađanja »sa zemlje« igrač se člancima prstiju oslanja o zemlju, špekulu drţi na jagodici

kaţiprsta, a ispucava je palcem. Bacanje »iz kruga« kod nas je nepoznato: u krug promjera deset

stopa (oko 3 m) sloţi se trinaest špekula u vidu kriţa, a pobjeđuje igrač koji iz kruga prvi uspije

izbaciti sedam od njih. Kod igranja »za ozbiljno« svaki igrač zadrţava osvojene špekule – nap. prev.

76

које је с друге стране широке ријеке дријемало на сунцу. Том се затече како

ножним палцем у пијеску исписује БЕКY, избриса то и наљути се на себе због

властите слабости. Но, упркос тому, опет исписа то име: није тому могао

одољети. Избриса га још једном, а онда се ријеши даљње напасти тако што

позва ону другу двојицу и придружи им се.

Но, Џо је био до те мјере клонуо духом да му готово није било спаса. Толико је

чезнуо за домом да је једва подносио тај јад. Сузе само што му нису потекле. А

и Хака је била ухватила сјета. Том је био снужден, али се трсио да то не покаже.

Чувао је тајну и још је није био спреман одати, али је знао да ће је, ако та

бунтовна потиштеност још мало потраје, морати открити па рече, тобоже

показујући велику раздраганост:

»Дечки, кладим се да је на овом отоку већ било гусара. Ми ћемо га опет

претражити. Овдје негдје сигурно постоји закопано благо. Чујте, што бисте

рекли да случајно набасате на трулу шкрињу пуну злата и сребра?«

Но, његове ријечи изазваше само млак занос који изблиједје без икаква

одговора. Том их покуша намамити на још један или два потхвата, али му и ти

покушаји пропадоше. Био је то безизгледан труд. Џо је сједио чепркајући

штапом по пијеску и доимајући се веома смркнуто. Коначно рече:

»Дечки, хајде да прекинемо с овим. Ја бих кући. Овдје је тако пусто.«

»Ох, немој, Џо, проћи ће тебе то нерасположење«, рече Том. »Само се сјети

како је ово добро мјесто за пецање.«

»Није ме брига за пецање. Хоћу кући.«

»Али, Џо, нигдје се не може тако добро купати као овдје.«

»Што ће ми купање? Некако ми се и не да купати кад ми то нико не брани. Ја

озбиљно идем кући.«

»Ох, којешта! Дериште! Све ми изгледа да би ти хтио к својој мамици.«

»Да, хоћу се вратити мами – баш као што би и ти хтио, само да имаш маму.

Нисам ништа веће дериште него ти.« И Џо мало зашмрца.

»Добро, пустит ћемо цмиздравца да иде кући к мами, је ли тако, Хак? Јадан

мали – не може без мамице! Па, добро. Теби се овдје свиђа, је ли, Хак? Нас

двојица ћемо остати, а?«

Хак рече: »А-ха«, и то прилично невољко.

»Док сам жив, с вама више нећу разговарати«, рече Џо устајући. »Тако да

знате!« Зловољно се удаљи и поче се облачити.

»Врло важно!« рече Том. »Нико те и не треба. Иди кући па нека ти се смију. Ма,

красан си ми ти гусар. Хак и ја нисмо цмиздравци. Нас двојица ћемо остати, је

ли, Хак? А он нека иде ако баш хоће. Изгледа ми да ћемо се вјеројатно снаћи и

без њега.«

Међутим, Тому уза све то није било лако и узнемирио се видећи да се Џо и даље

пркосно облачи, а обесхрабрио се видјевши како и Хак чезнутљиво гледа Џоове

припреме и устрајава у некаквој злослутној шутњи. Ускоро Џо, без иједне

опроштајне ријечи, поче газити кроз воду према илинојској обали. Тому клону

срце и он погледа према Хаку. Хак не издржа његов поглед, већ обори очи.

Онда рече:

77

»Томе, и ја би‟ иша‟ одавлен. Овди се све већ притвор‟ло у саму чамот‟њу, а сад

ће бит‟ још и горе. „Ајмо и ми, Томе.«

»Ја не идем. Вас двојица можете ићи ако хоћете. Ја боме остајем.«

»Томе, одо‟ ја.«

»Добро, иди – ко те држи?«

Хак почне скупљати разбацану одјећу па рече:

»Томе, волија би кад би и ти поша‟. Размисли још једаред. Нас два ћемо те

чекат‟ на обали.«

»Е,онда ћете се врашки начекати, тек толико да знате.

Хак жалосно крену, а Том остаде гледати за њим, у срцу мучен жарком жељом

да одбаци понос те и сам пође. Надао се да ће она двојица стати, но они су

полако газили све даље. Изненада му сину да је све око њега постало врло пусто

и тихо. По посљедњи се пут ухватио у коштац с поносом, а онда полетје за

друговима вичући:

»Чекајте! Чекајте! Морам вам нешто рећи!«

Они одмах стадоше и осврнуше се. Стигавши до мјеста на којем су се њих

двојица зауставила, Том им поче откривати своју тајну, а они су га зловољно

слушали, све док коначно не схватише оно »главно« на што је циљао. Тада с

одобравањем испустише ратнички поклич и рекоше како је то »сјајно!«, као и

то како, да им је то одмах рекао, не би били ни кренули. Он се увјерљиво

оправдавао, али је прави разлог био у томе што се бојао да их чак ни та тајна

неће предуго задржати па ју је одлучио сачувати као посљедњи мамац.

Дјечаци се весело вратише и опет се с вољом прихватише ранијих игара, цијело

вријеме брбљајући о Томовој изванредној замисли и дивећи се њезиној

надахнутости. Након сласног оброка од јаја и рибе, Том рече да би сада волио

научити пушити. И Џоу се свидје та намјера па рече да би и он хтио покушати.

Тако Хак направи луле и напуни их. Двојица почетника раније никада нису

пушила ништа осим цигара направљених од винова лишћа, а оне су »пецкале«

језик и нипошто се нису рачунале као мужевно пушење.

Испружише се и ослонише на лактове па опрезно и с неповјерењем повукоше

први дим. Био је одвратна окуса и мало им се повраћало, али је Том рекао:

»Па, то је баш лако! Да сам знао да је све у овоме, одавно бих пропушио.«

»И ја«, рече Џо. »Ништа нарочито.«

»Збиља, толико пута сам гледао људе како пуше и мислио како бих радо да и ја

то могу, а нисам никад ни помислио да заправо и могу«, рече Том.

»Баш је тако било и са мном, је ли Хак? Па, Хак, ти си ме чуо кад сам то

говорио! Ево, нека ти Хак каже.«

»Јес‟ боме, још кол‟ко пута«, потврди Хак.

»А тек ја!« рече Том. »О, стотину пута. Једном доље код клаонице. Сјећаш се,

Хак? Кад сам то рекао, тамо су били и Боб Таннер, Џонy Миллер и Џеф Тачер.

Па, Хак, ваљда се сјећаш да сам то говорио?«

»Јеси, вала«, рече Хак. »Било је то они дан након шта сан ја изгубија праву билу

каменку. Не, још један дан ран‟је.«

»Ето, што сам ти рекао?« рече Том. »Хак се сјећа.«

78

»Вјерујем да бих цијели дан могао пушити лулу«, рече Џо. »Уопше ми није

мучно.«

»Није ни мени«, рече Том. »И ја бих могао пушити цијели дан. Али се кладим

да Џеф Тачер не би.«

»Џеф Тачер! Па, он би се срушио да само двапут повуче. Само да једном

покуша, видио би он своје.«

»Још како! А Џонy Миллер – баш бих волио једном видјети Џонyја Миллера да

пуши лулу.«

»Ох, а ја мислиш да не бих?« рече Џо. »Ма, кладим се да Џонyју Миллеру то

уопше не би ишло, баш као ни било што друго. Њега би средило већ и да само

омирише дим.«

»Боме је тако, Џо. Чуј – што бих волио да нас дечки сада виде!«

»И ја.«

»Чујте, дечки, нећемо о овоме никоме ништа говорити. Па, кад једном они буду

у близини, ја ћу прићи к теби и рећи: „Џо, имаш лулу? Баш бих мало запалио‟, а

ти ћеш рећи, онако нехајно, као да то није ништа, рећи ћеш: „Да, имам ону

стару лулу и још једну, али ми духан није баш добар.‟ А ја ћу рећи: „Ох, нема

везе, само ако је доста јак.‟ Онда ћеш ти извадити луле па ћемо нас двојица

мирно запалити, а они ће само зинути од чуда.«

»Ти бокца, Томе, што ће то бити весело. Волио бих да то може сада бити!«

»И ја исто! А тек кад им кажемо да смо пушити научили на гусарењу, како ће

им само бити жао што и они нису били с нама!«

»Ох, и мени тако изгледа, чак бих се и окладио у то.«

Овако је текао разговор, али је доскора почео понешто запињати и постао

неповезан. Станке су постајале све дуже, а избацивање је пљувачке чудесно

учестало. Свака се пора на Томовим и Џоовим образима претворила у препуно

врело те су њих двојица једва стизали довољно брзо избацивати воду из

подрума испод језика да спријече поплаву, а успркос свим напорима, нешто им

се слине слијевало у грло и сваки их час тјерало на повраћање. Оба су дјечака

сада већ била јако проблиједјела, а лица им изгледала јадно. Џоу лула испаде из

млитавих прстију, а након тога се исто деси и Тому. Оба су извора бјесомучно

текла, а обје су сисаљке црпле из све снаге. Џо немоћно рече:

»Изгубио сам нож. Идем га потражити.«

А Том додаде дрхтавих усана и застајкујући у говору:

»Ја ћу ти помоћи. Ти пођи оним путем, а ја ћу тражити око извора. Не, Хак, ти

не мораш с нама – већ ћемо га ми наћи.«

Тако је Хак поновно сјео и чекао сат времена. Онда му постаде досадно па

крену у потрагу за својим друговима. Нађе их у шуми, свакога на својој страни,

обојицу врло блиједе и обојицу у чврстом сну. Но, по неким ситницама закључи

да су се, ако су и имали каквих невоља, тога и ријешили.

Тога дана за вечером нису баш били разговорљиви. Дјеловали су постиђено, а

кад је Хак након оброка себи напунио лулу и спремао се исто направити и за

њих, одбише рекавши да се не осјећају баш најбоље – покварили су желудац

нечим што су појели за ручак.

79

Око поноћи, Џо се пробуди и зовну осталу двојицу. У зраку је лежала тешка

спарина која је навијештала олују. Дјечаци се шћућурише један уз другог и

потражише пријатељско уточиште крај ватре, упркос спарном зраку и његовој

суморној, непомичној топлини која их је гушила. Сједили су мирно, у напетом

ишчекивању. Свечани је мук и даље владао. Црна је тмина била прогутала све

изван домашаја свјетлости ватре. Убрзо сијевну дрхтави блијесак који на

тренутак нејасно освијетли лишће, а затим нестаде. Домало сијевну и други,

мало јачи. Затим још један. Онда кроз шумско грање с уздахом прође слабашан

јецај, а дјечаци на образу осјетише краткотрајан дашак и протрнуше од помисли

да је то крај њих прохујао дух ноћни. Наступи станка, а онда сабласна муња

претвори ноћ у дан и у њезину се сјају указа, засебно и јасно, свака, па и

најмања влат траве што им је расла око ногу. Указаше се исто тако и три

блиједа, преплашена лица. Дубока орљава грома доваља се и груну с небеса, а

онда се изгуби у даљини попут потмуле тутњаве. Пролетје запух ледена зрака,

од чега све лишће зашушта, а пахуљасти се пепео око ватре попут снијега

распрши на све стране. Још једном немилосрдно бљештавило расвијетли шуму

и у исти се трен проломи прасак, а дјечацима се учини да се од њега кидају

врхови дрвећа равно изнад њихових глава. У непрозирној тмини која је након

тога завладала прибише се од страха један уз другога. По лишћу једнолично

забубња неколико крупних капи кише.

»Дечки, брзо! Идемо у шатор!« узвикну Том.

Јурнуше спотичући се у мраку о коријење и вријеже, а ни двојица од њих не

потрчаше у истом смјеру. Бијесна је вјетрушина хучала кроз дрвеће, нагонећи у

стењање све на што би наишла. Једна је муња за другом засљепљивала очи,

једна орљава грома за другом заглушивала уши. Онда пљусну киша као из

кабла, а стаде се подизати и вихор, шибајући у запусима њоме по тлу. Дјечаци

су се узајамно дозивали, но хук вјетра и тутњава громова потпуно им

заглушише гласове. Коначно ипак један по један доврлудаше до шатора и

склонише се у њ, промрзли, преплашени и мокри до коже: били су, међутим,

сретни што нису сами у невољи. Разговарати нису могли – толико је старо једро

бијесно ударало, чак да су и успјели надјачати осталу буку. Олуја је све више

махнитала па се једро ускоро отрже са својих везова и одлетје лепећући на

вјетру. Дјечаци се ухватише за руке и побјегоше, уз много падова и масница, у

заклон великог храста који је растао на обали ријеке. Битка је сада била у пуном

јеку. Под непрекидним пожаром муња што је пламтио на небесима све се на

земљи оцртавало оштро као изрезано и у незасјењеној јасноћи: повијено дрвеће,

узбуркана ријека бијела од пјене, бризгаво прштање водене измаглице, нејасни

обриси стрме обале на другој страни ријеке што се назирала кроз растргане

облаке и искошену кишну копрену. Сваки би час неко дивовско стабло клонуло

у борби и срушило се кршећи млађе раслиње. Неуморна орљава громова сада је

парала уши продорним и оштрим, неописиво ужасним праском. Олуја досеже

врхунац у још невиђеном налету те се чинило да је кадра растргати оток на

комадиће, спалити га, потопити га све до врхова дрвећа, отпухати га и

заглушити свакога живог створа на њему, и то све у исти мах. Тешко је младим

луталицама било провести ову ноћ на отвореном.

Но, борба се напокон заврши и силе се природе стадоше повлачити уз све тише

пријетње и гунђање те поновно завлада мир. Дјечаци се вратише у логор,

добрано устрашени, но ондје установише како ипак имају разлога да буду

80

сретни и пресретни: наиме, велику је платану што је пружала заклон њихову

лежају, муња била уништила и спалила, а они су у часу те несреће били далеко

одатле.

Све је у логору било преплављено, па и логорска ватра. Њих су тројица били тек

непромишљени дјечаци, као и сви дјечаци њихових година, те уопше нису били

заштитили ватру од кише. Био је то итекакав разлог да се забрину јер су били

поштено покисли и промрзли. На сав глас ударише у кукњаву, но онда открише

да је ватра одоздо била толико дубоко нагорјела велику кладу крај које су је

били наложили (ондје гдје се клада кривила према горе и одвајала се од земље)

да је онолико жара колико би отприлике стало на длан, избјегло влази.

Стрпљиво су је потицали, све док иверјем и кором дрвећа коју су нашли испод

заштићених клада не наведоше ватру на то да се поновно распламса. Онда

стадоше на њу гомилати сухо грање, све док се хуктави огањ поновно не

разгорје и њима опет постаде лако при души. Осушише кухану шунку и

погостише се, а након тога сједоше уз ватру те узеше распредати о својој

поноћној пустоловини и славити је све до јутра, јер нигдје уоколо ионако није

било суха мјеста на којем би се могло спавати.

Када се ујутро прикрало сунце и засјало одозгор на њих, дјечаке свлада

поспаност те одоше до пјешчаног спруда да мало одспавају. Домало сунце

припече па се невољко прихватише справљања доручка. Након јела осјећали су

се кисело и укочено, а и опет их је помало ухватила чежња за домом. Том опази

знакове таква расположења па узе развесељавати гусаре што је боље знао и

умио. Но, њима није било ни до шпекула, ни до циркуса, ни до купања, баш као

и ни до чега другог. Подсјети их на заједничку велику тајну и потакну у њима

трачак раздраганости па их, док се она још није изгубила, успје придобити за

нову забаву. Неко ће вријеме прекинути с гусарењем па ће за промјену бити

Индијанци. Та их замисао привуче те не потраја дуго, а они су се већ свукли и

од главе до пете ишарали пругама од црна блата тако да су изгледали као зебре

– сва су тројица, дакако, били поглавице – а онда се разлетјеше по шуми да

нападну какво енглеско насеље.

Наскоро се подијелише на три непријатељска племена, па су уз страшне бојне

покличе нападали један другога из засједе, узајамно се убијали и скалпирали као

да их има на тисуће. Био је то крвав, па према томе и крајње угодан дан.

Састаше се у логору у вријеме вечере, гладни и сретни. Но, сада се појави једна

потешкоћа – зараћени Индијанци не могу једни с другима ломити погачу ако

најприје не склопе мир, а то је једноставно немогуће ако се најприје не попуши

лула мира. За неки други начин нису били никада чули. Двојица међу нашим

урођеницима готово зажалише што више нису гусари. Друге им, међутим, није

било па с онолико привидног весеља колико су га могли у себи скупити,

затражише лулу те стадоше редом из ње повлачити димове, баш онако како

доликује.

И гле, би им драго што су постали дивљаци јер су из тога извукли неку корист:

установише како сада већ могу помало пушити, а да не морају одмах кренути у

потрагу за изгубљеним ножем. Није им било толико мучно да им озбиљно

позлије па није било вјеројатно да ће ову изванредну прилику пропустити из

пуког нехаја. Не, након вечере почеше опрезно вјежбати, и то с поприлично

добрим успјехом, па тако цијелу вечер проведоше ликујући. Због новостечене су

вјештине били поноснији и сретнији него да су могли одрати кожу и скинути

81

скалп припадницима свих Шест племена.11 Оставит ћемо их сада да пуше,

брбљају и хвастају се јер нам за сада више нису потребни.

11 Šest plemena naziv je indijanskoga saveza nastalog 1722. godine pridruţivanjem plemena

Tuskarora ranijem savezu Pet plemena. Osnivanje se toga ranijeg saveza u kojem je sudjelovalo pet

irokeških plemena (Mohavci, Oneide, Kajuge, Onondage i Seneke) pripisuje legendarnom Hijavati –

nap. prev.

82

Седамнаесто поглавље

Тога истог мирног суботњег послијеподнева у њихову мјестанцету, међутим,

није било весело. Харперови и обитељ тетке Полy били су се завили у црнину уз

велику жалост и много суза. Необична се тишина била надвила над село, иако

је, руку на срце, ондје и иначе било довољно тихо. Мјештани су растресено

ишли за својим пословима, мало су говорили и често уздисали. Суботњи дан,

иначе предвиђен за одмор, дјеци је био само на терет. Нису имала воље за

уобичајене забаве па су ускоро и одустала од њих.

Бекy Тачер, опхрвана сјетом, вукла се послијеподне пустим школским

двориштем, не налазећи ондје никакве утјехе. Притом је разговарала сама са

собом:

»Ох, да бар сад имам ону његову мједену куглу! Немам ништа што би ме сјећало

на њега«, и суспрегну тихи јецај.

Ускоро стаде и рече у себи:

»То је точно овдје било. О, да се то може поновити, не бих му више оно рекла,

не бих –ни за што на свијету. Али њега сад нема и ја га више никад, никад,

никад нећу видјети.«

Та је помисао сломи и она одлута даље, а сузе јој се саме котрљале низ образе.

Онда наиђе поприлична скупина дјечака и дјевојчица, све Томови и Џоови

другови у игри: зауставише се гледајући преко ограде од коља и смјерним

гласом разговарајући о томе како је Том својевремено направио ово или оно,

када су га задњи пут видјели те како је Џо рекао ову и ону неважну ситницу (у

којој се већ онда крило језиво пророчанство, како се то сада јасно види!), а

сваки је говорник показивао точно мјесто на којем је тада стајао који од двојице

несталих дјечака па онда додавао нешто попут: »А ја сам стајао баш овако – као

што сад стојим, а ти као да си он – био сам му овако близу – а он се насмијао,

баш овако – а онда, некако, као да ме језа прошла – нешто грозно, знаш – и

уопше нисам схваћао што то значи, наравно, али сад ми је све јасно!«

Онда настаде препирка о томе ко је покојне дјечаке посљедњи видио живе па су

многи својатали ту жалосну част и нудили доказе попраћене више или мање

искривљеним свједочанствима. Када је коначно закључено ко је заиста

посљедњи видио покојнике и с њима посљедњи размијенио неколико ријечи, ти

сретници задобише некакву свету важност, а сви су остали бленули у њих и

завидјели им. Неки јадничак који није нашао ништа друго чиме би се могао

похвалити, рече, прилично се очевидно поносећи том успоменом:

83

»Е, па, мене је Том Сојер једном измлатио.«

Но, то и није била нека нарочита понуда. Већина је дјечака могла споменути то

исто па се тиме овој части снижавала цијена. Дружба се отклати даље, гласом

пуним страхопоштовања оживљавајући сјећања на нестале јунаке.

Када сутрадан пријеподне заврши настава у недјељној школи, звоно, умјесто да

звони на уобичајен начин, поче звонити за мртве. Била је то веома тиха недјеља,

а жалосни се звук добро слагао са сјетним муком што се био надвио над

природу. Мјештани су се почињали окупљати, застајкујући часком у предворју

да се шаптом мало поразговоре о тужном догађају. Но, у цркви нико није

шаптао и тишину је прекидало само суморно шуштање какве хаљине када би

која жена заузимала своје мјесто у клупи. Нико се није сјећао да је црквица

икада раније била тако пуна. Напокон настаде станка пуна напетости, шутња

пуна ишчекивања, а онда уђе Тетка Полиу Сидовој и Марyној пратњи, те за

њима обитељ Харпер, сви у дубокој црнини, па сви жупљани, а с њима и стари

свећеник, с пуно поштовања устадоше и остадоше на ногама, све док

жалобници не посједаше у прву клупу. Тада опет услиједи свеопша тишина, на

махове прекидана пригушеним јецајима, а потом свећеник рашири руке и поче

молити. Би отпјевана ганутљива црквена пјесма и услиједи проповијед

надахнута библијском реченицом: »Ја сам ускрснуће и живот.«

У наставку богослужја свећеник изнесе тако сликовит опис крепости, умиљатог

понашања и ријетке даровитости несталих дјечака те се свака душа, мислећи да

их препознаје у том приказу, жацнула сјећајући се како је прије увијек била

устрајно слијепа према њима и како је у јадним дјечацима устрајно виђала само

погрешке и мане. Свећеник исто тако исприча многе дирљиве згоде из живота

малих покојника које освијетлише њихову умилну и великодушну нарав, па сви

стадоше увиђати колико су ти догађаји били узвишени и лијепи те се с дубоком

жалошћу сјетише да су се њима, у вријеме када су се збивали, чинили као прави

правцати никовлуци који заслужују да буду кажњени бичем од сирове говеђе

коже. Што се дирљива прича више настављала, жупљане је обузимало све јаче и

јаче гануће, док напосљетку цијели скуп не зарида и у збору се болних јецаја не

придружи уцвиљеним жалобницима, а и сам свећеник даде маха осјећајима и

заплака на проповједаоници.

На галерији се чу неки шушањ који нико не замијети, а тренутак касније

зашкрипаше црквена врата. Свећеник подиже сузне очи изнад марамице и

застаде као окамењен! Најприје један, па онда други пар очију крену за

свећениковим погледом, а онда, сви жупљани устадоше као један и загледаше

се у тројицу мртвих дјечака који су корачали пролазом између клупа. Том на

челу, за њим Џо, а на крају се стидљиво вукао Хак, попут какве хрпе овјешених

дроњака. Њих су се тројица крила на напуштеној галерији слушајући властито

посмртно слово.

Тетка Полy, Марy и Харперови бацише се око врата ускрслим дјечацима,

обасуше их пољупцима упућујући уједно Свевишњему изљеве захвалности, док

је јадни Хак стајао збуњен и у неприлици, не знајући точно што да направи или

камо да се сакрије пред толиким непријазним очима. Поколеба се и већ хтједе

шмугнути кадли га Том ухвати за руку и рече:

»Тетка Поли, ово није у реду. Људи би се требали радовати и томе што виде

Хака.«

84

»И бит ће тако. Ја се радујем што га видим, то јадно сироче без мајке!« Једино је

пажња пуна љубави којом га је обасула, могла у Хаку изазвати још већу

нелагоду од оне коју је до тада осјећао.

Ненадано свећеник повика из свег гласа: »Хвал‟те Бога од ког је благослов

сваки – ПЈЕВАЈТЕ! – и то из пуног срца!

И запјеваше. Славодобитно се заори напјев Стари Стоти, а док су се од њега

тресле кровне греде, гусар Том Сојер гледао је на завидну младеж, у дну срца

признајући самоме себи да му је ово најсретнији тренутак у животу.12

Хрлећи из цркве, »насамарени« су жупљани говорили како би готово пристали

да их неко опет овако извргне руглу само да још једном могу чути гдје се овако

пјева Стари Стоти.

Тога је дана Том извукао више удараца и пољубаца – овисно о промјени

расположења тетке Полy – но што би их раније заслужио у години дана, а да

притом ни сам није заправо знао што од тога двога у већој мјери изражава

захвалност према Богу и љубав према њему самоме.

12 Stari Stoti (Old Hundred ili Hundredth) poznati je protestantski napjev koji je prvi put zapisan

1551. u Ţenevskom psaltiru i na koji se pjevao Stoti psalam u tzv. »starom« prepjevu. Na isti su se

napjev kasnije pjevali i drugi hvalospjevi, kao što je ovaj koji se spominje u tekstu, a autor mu je

engleski biskup Thomas Ken (1637 – 1711), no isto je tako u 19. st. na njega spjevana i

abolicionistička himna – nap. prev.

85

Осамнаесто поглавље

То је била она Томова велика тајна – наум да се заједно са својом гусарском

субраћом врати кући и присуствује властитим задушницама. У суботње су

предвечерје на некој клади довеслали до мисуријске обале и искрцали се пет

или шест миља низводно од села, у шуми на рубу мјеста спавали готово до

свитања, а онда се споредним пролазима и уличицама одшуљали до цркве и

ондје на галерији још мало одспавали усред набацане хрпе поломљених клупа.

У понедјељак ујутро, за доручком, Тетка Полии Марy биле су врло њежне према

Тому и испуњавале му сваку жељу, а сви су говорили више но иначе. У току

разговора рече тетка Полy:

»Добро, Томе, не кажем да није била красна шала држати све нас готово тједан

дана на мукама тако да се вас тројица забавите, али ниси морао бити баш тако

тврдог срца па и мене пустити да тако патим. Ако си могао препловити овамо

на клади да стигнеш на властите задушнице, могао си и прије пријећи ријеку и

некако ми дати до знања да ниси мртав, него си само побјегао.«

»Да, Томе, могао си то учинити«, рече Марy, »и вјерујем да би ти то и направио

само да си се тога сјетио.«

»Направио би то, Томе?« упита тетка Полy, а лице јој чезнутљиво засја. »Реци,

да си се тога сјетио, би ли доиста тако направио?«

»Ја… овај… не знам. То би све покварило.«

»Томе, надала сам се да ме бар толико волиш«, рече Тетка Полипотиштеним

гласом који дјечака силно узнемири. »Да ти је било довољно стало да мислиш о

томе, већ би и то било нешто, чак да то и ниси направио.«

»Хајде, тетице, није то никакво зло«, заузе се за њега Марy, »то је само Томова

смушеност – увијек је у таквој журби да се никад ничега не сјети.«

»Тим жалосније. Сид би се сјетио. Сид би то и направио. Томе, једног дана, кад

буде прекасно, сјетит ћеш се овога и зажалити што ти је било премало стало до

мене, а то би те тако мало стајало.«

»Али, тетице, па ти знаш да ми је стало до тебе«, рече Том.

»Откуд да ја то знам кад ми то никад не показујеш!«

»Сад ми је жао што се нисам сјетио«, Том ће покајничким гласом, »али сам те

зато сањао. Па и то је нешто, је ли?«

»Није много – и мачке сањају – али боље ишта него ништа. Што си сањао?«

86

»Ето, у сриједу навечер сам сањао да ти сједиш овдје крај кревета, Сид је сједио

поред дрвене шкриње, а Марy крај њега.«

»Па, тако је и било. Увијек тако сједимо. Радује ме што су се бар твоји снови

толико помучили око нас.«

»А сањао сам и да је овдје била мајка Џоа Харпера.«

»Па и била је овдје! Јеси ли још нешто сањао?«

»О, много тога, али ми је сад све тако нејасно.«

»Добро, хајде, бар се покушај сјетити!«

»Некако ми се чини као да је вјетар… да је вјетар пухнуо у…у…«

»Потруди се, Томе! Вјетар је доиста пухнуо у нешто. Хајде даље!«

Том је прстима притискао чело напрежући се цијелу минуту, а онда рекао:

»Имам га! Сад га имам! Пухнуо је у свијећу!«

»Боже, смилуј нам се! Настави, Томе, настави!«

»Чини ми се да си рекла: „Гле, бит ће да су се врата…‟«

»Настави, Томе!«

»Само тренутак, пусти ме да размислим… само тренутак. Ох, да… рекла си

како ти се чини да су се врата отворила.«

»Дабогда не сједила овдје ако то нисам и рекла! Сјећаш се, Марy? Настави!«

»А онда… а онда… па, нисам баш сасвим сигуран, али ми се чини као да си

рекла Сиду да… да…«

»Но? Но? Што сам му рекла да направи, Томе? Што сам му рекла?«

»Рекла си му… рекла си му… Ох, рекла си му да их затвори.«

»Ма, за име свега! Никад у животу нисам чула овако нешто! Мени нека више

нико не прича да у сновима нема ничега. Из ових стопа идем то испричати

Серенy Харпер. Вољела бих видјети како ће јој у овом помоћи оно њезино

мудровање о празновјерју. Настави, Томе!«

»Ох, сад ми већ све постаје јасно као дан. Онда си рекла да нисам злочест, него

само несташан и лакомислен те да нисам ништа послушнији од… од… Мислим

да си рекла „од ждребета‟ или нешто слично.«

»Тако је и било! За Бога милога! Настави, Томе!«

»А онда си почела плакати.«

»И јесам. Јесам. И то ми није било први пут, није. А онда…«

»Онда је и госпођа Харпер почела плакати и рекла да је и Џо исто такав и

пожалила је што га је измлатила зато што је дирао врхње које је заправо она

сама бацила…«

»Томе! То је Дух Свети био сишао на тебе! Постао си видовит – ето, то се

десило! Тако ти Бога, настави Томе!«

»Онда је Сид рекао… рекао је…«

»Мислим да ја ништа нисам рекао«, рече Сид.

»Јеси, Сиде, рекао си », рече Марy.

»Зачепите вас двоје и пустите Тома да настави! Што је Сид рекао, Томе?«

87

»Рекао је… мислим да је рекао како се нада да је мени добро тамо камо сам

отишао, али да сам био само мало бољи…«

»Гле, чујете ли ви ово? То су точно његове ријечи!«

»А ти си му рекла да зашути.«

»Боме, јесам! Мора да је ту био неки анђео. Ту је негдје био анђео!«

»Онда је госпођа Харпер причала о томе како је њу Џо преплашио праскавом

жабицом, а ти си говорила о Петеру и Убиболу...«

»Жива истина, баш као што ја овдје стојим!«

»И још сте надуго и нашироко причали о томе како сте због нас претраживали

дно ријеке и да ће у недјељу бити задушнице, а онда сте се ти и госпођа Харпер

загрлиле и плакале и она је отишла.«

»Баш тако! Баш тако, дабогда не сједила на овом мјесту ако није баш тако било.

Томе, не би то точније могао испричати ни да си нас видио! А што је онда

било? Настави, Томе!«

»Онда, мислим да си се молила за мене – видио сам те и чуо сваку твоју ријеч.

Легла си у кревет, а мени је било тако жао због тебе да сам узео комад

платанине коре и на њему написао: ‘Нисмо мртви – само смо отишли у гусаре’,

ставио сам га на стол крај свијеће, а тада… изгледала си тако драга, док си ту

лежала и спавала, да мислим да сам ти пришао, сагнуо се и пољубио те у уста.«

»Збиља, Томе, збиља? Због овога ти све опраштам!« Па стеже дјечака у тако

чврст загрљај да се Том сам себи учини као најгора ништарија.

»Било је то јако лијепо од тебе, премда је било само – у сну«, размишљао је Сид

на сав глас.

»Шути, Сиде! Човјек и у сну ради исто што би радио и на јави. Ево ти велика

јабука миламка коју сам чувала за тебе, Томе, ако се икада вратиш…13 А сад –

хајде у школу. Захваљујем Богу драгоме и нашем небеском Оцу што ми те

вратио, њему који је тако стрпљив и милосрдан према онима који вјерују у њега

и држе његову ријеч, иако само небо зна да ја то нисам заслужила. Али кад би

он само заслужнима давао свој благослов и пружао руку да их проведе кроз

тегобе, мало би се њих смијешило на овоме свијету или би икада нашли свој

мир у Господу када наступи вјечна ноћ. Хајде, Сиде, Марy и Томе, идите, већ

сте ме довољно задржали.«

Дјеца пођоше у школу, а стара госпођа у посјет госпођи Харпер да њезину

трезвеном гледању супротстави Томов чудесни сан. Сид је био толико паметан

да гласно не изрази мисао која му је при изласку из куће била на памети, а

гласила је овако: »Прилично прозирно – тако дугачак сан, а без иједне грешке!«

Какав ли је Том тек сада постао јунак! Није скакутао и ђипао, него је корачао

достојанствено се кочоперећи, како и доликује гусару који је свјестан тога да се

све очи у њега упиру. А заиста је тако и било. Настојао се претварати да не види

погледе и да не чује примједбе којима је био попраћен његов пролазак, али се

њима заправо хранио и опијао. Дјечаци мањи од њега трчкарали су му за

13 Milum ili Milam apple – odlika jabuke koja donosi srednje velike crvenkasto-zelenkaste plodove, u

nas nepoznata, a u Sjedinjenim Drţavama uzgajana u 18. i 19 stoljeću i omiljena zbog sočnosti i

slatko-gorkog okusa te trajnosti prilikom skladištenja. Danas uspijeva još samo ponegdje kao

divljaka, a ime je dobila prema prvom uzgajivaču koji se zvao Joseph Milum odnosno Thomas

Milam, prema drugom izvoru – nap. prev.

88

петама, исто толико поносни што се могу показати уз њега и што их он трпи

уза се као да је Том бубњар на челу какве поворке или слон који путујући

звјерињак предводи при уласку у какво мјесто. Његови су се пак вршњаци

причињали као да и не знају да је био отишао од куће, али су се свеједно

изједали од зависти. Били би све дали за његову тамну, од сунца препланулу

кожу и блиставу гласовитост, а Том се не би био растао ни од једнога ни од

другога, чак ни за цијели циркус.

У школи су се дјеца толико заносила њиме и Џоом, а њихове их очи обасипале

тако рјечитим дивљењем, да су оба наша јунака доскора неподношљиво високо

»дигла нос«. Жељним су слушатељима приповиједали о својим пустоловинама

– но, само би започели јер, уз машту која је непрестано изналазила нову грађу,

није било вјеројатно да би у својем приповиједању икада могли доћи до краја. А

када су коначно извадили и луле па се усходали безбрижно одбијајући димове,

њихова је слава досегла врхунац.

Том закључи да ће сада моћи издржати и без Бекy Тачер. Слава је достатна.

Живјет ће за славу. Сада, када се истакнуо, можда ће она пожељети да се

»помире«. Па, нека покуша – видјет ће она да и он може бити исто толико

равнодушан као и неки други људи. Ускоро се Бекy појавила, а Том се

претварао да је не види. Удаљио се и пришао скупини дјечака и дјевојчица па

почео с њима разговарати. Убрзо опази да она весело скакуће амо-тамо,

зажарена лица и немирних очију, претварајући се да је заокупљена само игром

ловице са школским другарицама и вриштећи од смијеха кад коју од њих

ухвати, али је примијетио и да их увијек лови у његовој близини те да у таквој

прилици баца стидљиве погледе према њему. То је пак само годило опакој

таштини у њему па је Бекy, умјесто да га придобије, постигла тек то да њему

још јаче »порасте перје«, штовише, да још ревније избјегава показати како зна

да је она негдје у његовој близини. Ускоро је престала збијати враголије и стала

се неодлучно врзмати наоколо, једном или двапут уздахнувши те потајице и

чезнутљиво бацајући летимичне погледе према Тому. Тада опази да Том сада

више разговара с Амy Лаwренце него с било ким другим. Осјети оштру бол те

се одмах смете и збуни. Покуша се удаљити, али је умјесто тога властите

издајничке ноге одведоше до оне скупине. С хињеном се живахношћу обрати

дјевојчици која је стајала готово крај Томова лакта:

»Хеј, Марy Аустин! Срам те било, зашто ниси била у недјељној школи?«

»Била сам. Ниси ме видјела?«

»Па, не. Била си? Гдје си сједила?«

»Била сам у разреду госпођице Петерс, тамо гдје увијек сједим. Ја сам тебе

видјела.«

»Ма, је ли? Збиља је чудно што те нисам видјела. Хтјела сам ти рећи за излет.«

»О, изврсно. Ко ће га приредити?«

»Моја мама ће га приредити за мене.«

»Ох, баш красно. Надам се да ће и мене позвати.«

»Наравно да хоће. Тај излет приређује ради мене. Позваће све које јој ја кажем

да позове, а ја ћу јој рећи за тебе.«

»Врло лијепо од тебе. Када ће то бити?«

»Ускоро. Можда за вријеме школског распуста.«

89

»О, ала ће то бити забавно. Хоћеш ли позвати све цуре и дечке?«

»Да, све своје пријатеље… или оне који то желе бити«, и она опет криомице

баци поглед на Тома, но он је и даље разговарао с Амy Лаwренце причајући јој

о страшној олуји на отоку и о томе како је муња расцијепила велико платанино

стабло »претворивши га у тријешће«, док је он »стајао на свега три стопе од

њега«.

»Ох, могу ли и ја доћи?« упита Грацие Миллер.

»Можеш.«

»А ја?« рече Саллy Роџерс.

»Можеш.«

»И ја?« питала је Сузи Харпер. »И Џо?«

»Можете.«

И тако редом, пљешћући рукама од весеља, све док сви из скупине, осим Тома и

Амy, нису измолили позив. Онда се Том хладнокрвно удаљи и поведе Амy са

собом, настављајући с њоме разговор. Бекy задрхташе усне и сузе јој навријеше

на очи, али она те знакове слабости прикри усиљеном веселошћу и настави

брбљати, само што јој сада више ништа није значио ни излет ни ма што друго.

Чим јој се пружила прилика, удаљи се и сакри те се, како то кажу припаднице

њезина спола, »добро исплака«. Након тога је, зловољна и повријеђена у својем

поносу, сједила у школској клупи све до звона, а онда устаде с осветољубивим

блијеском у очима и забацивши дугачке плетенице, рече сама себи да зна што

ће учинити.

За вријеме одмора Том, самозадовољно ликујући, настави очијукати с Амy.

Непрестано се мотао уоколо не би ли нашао Бекy и мучио је том својом

представом. Коначно је угледа, али му ту сва живахност наједном спласну. Бекy

се била удобно смјестила на клупици иза школске зграде и разгледавала неку

сликовницу у друштву Алфреда Темплеа – били су се толико задубили у књигу,

а главе им, онако надвијене над њом, биле тако близу једна другој те се чинило

како ништа друго на овоме свијету и не виде. Ужарена љубомора потече

Томовим жилама. Поче мрзити сам себе што је одбацио прилику за измирење

коју му је била пружила Бекy. Назва сам себе будалом и свим погрдним

именима којих се могао сјетити. Дође му да заплаче од бијеса. Амy је, шећући уз

њега, и даље сретно чаврљала јер јој је срце пјевало, но Тому се био свезао

језик. Није слушао што му она говори па је, кад год би застала очекујући његов

одговор, могао само неспретно измуцати да се с њом слаже, што би исто

толико често изрекао у правом колико и у кривом тренутку. Свеједнако га је

нешто непрестано тјерало иза школске зграде да властите очи мучи мрским

призором који се тамо одигравао. Није могао томе одољети. И доводило га је

до бијеса што види, као што му се чинило, како Бекy Тачер уопше и не

примјећује да он постоји међу живима. Но, она га је била итекако опазила и

схватила да добива битку па јој је било драго да сада и он мало пати као што је

и она раније патила.

Амyно је сретно клепетање постајало несносно. Том је спомињао послове који

га чекају, ствари које мора направити, а вријеме лети. Но, узалуд – дјевојчица је

и даље цвркутала. Том помисли: »О, враг је однио, зар је се никад нећу

ријешити?« Коначно се збиља морао побринути за споменуте послове – а она је

90

безазлено рекла да ће бити »ту негдје« када настава заврши. Он на то нагло оде

мрзећи је због тога што је рекла.

»Било ко други!« мислио је Том шкргућући зубима. »Било који дечко из нашег

мјеста, само не тај паметњаковић из Саинт Лоуиса који мисли да се јако отмјено

облачи и да је од посебног рода. О, у реду ствар, господине, измлатио сам те

првог дана кад си угледао ово мјесто, а измлатићу те и опет. Само чекај док те

дохватим. Ма, ја ћу те…«

И он стаде изводити некакве кретње као да млати дјечака којег је замишљао

пред собом – бубетао је шакама зрак, ударао ногама и копао противнику очи.

»‟Оћеш још, а? Доста ти је, је л‟да? То ће ти бити добра школа!« И тако се

тобожња тучњава заврши на његово задовољство.

Том у подне побјеже кући. Нити му је савјест више могла подносити Амyну

захвалну срећу нити љубомора подносити онај други јад. Бекy је наставила

разгледање сликовнице у Алфредову друштву, но минуте су се одуљиле, а

нигдје није било Тома да због тога пати, па јој се радост због побједе поче

мутити и она изгуби занимање за даљњу игру. Овоме се прикључише

озбиљност и растресеност, а затим и потиштеност. Два-три пута наћулила је ухо

чувши нечији корак, али је то била лажна нада: Тома није било. На крају се

потпуно сневесели и пожали што је у свему томе тако далеко отишла. Када је

јадни Алфред, и не знајући како се то догађа, видио да она на њ више не обраћа

пажњу па узео непрестано узвикивати: »Ох, како је ова слика красна! А погледај

ову!«, коначно је изгубила стрпљење и рекла: »Ма, не гњави ме! Баш ме брига

за слике!«, бризнула у плач, устала и отишла.

Алфред пристаде за њом с намјером да је покуша утјешити, но она му рече:

»Слушај, одлази и остави ме на миру. Мрзим те!«

Дјечак застаде питајући се што јој је скривио – јер је била рекла да ће током

цијелога подневног одмора с њим разгледавати слике, а она оде плачући. И

даље размишљајући о томе, Алфред уђе у празну школску зграду. Био је

понижен и љут. Лако је погодио истину – дјевојчица га је била једноставно

искористила да би на тај начин пркосила Тому Сојеру. Када му та мисао паде на

памет, замрзи Тома још више него раније. Пожеље му некако напакостити, а да

сам притом не стави много на коцку. Поглед му паде на Томову читанку. То је

била повољна прилика. С великим задовољством отвори књигу на страници с

вјежбом предвиђеном за то послијеподне и по њој проли тинту.

У том је тренутку иза његових леђа кроз прозор провирила Бекy, видјела што је

Алфред направио и отишла даље не одавши своју присутност. Затим је пошла

кући с намјером да пронађе Тома и све му исприча: Том ће јој бити захвалан и

размирице ће се међу њима ријешити. Међутим, прије но што је прешла пола

пута до куће, предомисли се. Сјети се Томова поступка према њој у часу када је

говорила о излету, па је то поновно запече и испуни стидом. Одлучи допустити

да га казне шибом због умрљане читанке, а она ће га, поврх свега, још и

заувијек мрзити.

91

Деветнаесто поглавље

Том стиже кући у туробну расположењу, а по првим теткиним ријечима схвати

да на овдашњем тржишту неће успјети протурити своје јаде:

»Томе, могла бих ти живом кожу одерати!«

»Тетице, што сам направио?«

»И превише, богами. Одем ја до оне Серенy Харпер, као права стара будала, и

све рачунам како ћу је увјерити у оне којештарије о твојем сну, а кад тамо,

гледај, она већ сазнала од Џоа да си ти био овдје и чуо све што смо ми оне ноћи

говорили. Томе, ја не знам што ће бити од дечка који је у стању учинити тако

нешто. Криво ми је већ и кад помислим како си ме пустио да одем до Серенy

Харпер и од себе направим такву будалу, а ни ријечју ме ниси упозорио.«

Цијела прича сада доби посве другачији изглед. Јутрошња се домишљатост

раније Тому чинила добром и врло духовитом шалом. Сада му је све то

изгледало отрцано и ружно. Погну главу не знајући што би рекао у том трену.

Онда проговори:

»Тетице, волио бих да то нисам направио – али нисам мислио.«

»О, дијете моје, ти никад ни на што не мислиш. Никад не мислиш ни о чему

осим о властитом задовољству. Могао си смислити како ћеш у ноћи доћи овамо

чак с Јацксоновог отока да би се смијао нашим јадима, могао си смислити како

ћеш мене смотати с оном лажи о сну, али уопше ниси ни помислио да се

сажалиш на нас и приштедиш нам тугу.«

»Тетице, сад знам да је то било ружно, али нисам хтио да тако испадне. Нисам,

часна ријеч. Осим тога, нисам оне ноћи дошао овамо зато да бих вам се

смијао.«

»Због чега си онда долазио?«

»Зато да ти кажем како се не морате за нас бринути, јер се нисмо утопили.«

»Томе, Томе, ја бих била најсретније створење на цијелом свијету кад бих могла

повјеровати да је теби икад пала на памет нека тако лијепа мисао, али и сам

знаш да није тако – а и ја то знам, Томе.«

»Збиља, збиља јесам, тетице – не макнуо се с мјеста ако нисам.«

»О, Томе, немој лагати – немој још и то. Због тога све постаје још сто пута

горе.«

»Не лажем, тетице, то је истина. Хтио сам да ти не будеш тужна – само због

тога сам и дошао.«

92

»Дала бих цијели свијет да могу у то повјеровати – тиме би се искупио за велик

дио својих гријеха, Томе. Онда би ми готово било и драго што си побјегао и

тако се злочесто понио. Али некако у то не вјерујем јер… дијете моје, зашто ми

се ниси јавио?«

»Ето, видиш, тетице, кад сте почели разговарати о задушницама, мени је на

памет пала посве шашава замисао да бисмо се нас тројица могли вратити и

сакрити у цркви па ми је било тешко да то покварим. Тако сам кору од дрвета

ставио натраг у џеп и задржао језик за зубима.«

»Какву кору?«

»Кору на којој сам написао да смо нас тројица отишли у гусаре. Сад ми је жао

што се ниси пробудила кад сам те пољубио – жао ми је, часна ријеч.«

Круте се црте на теткину лицу опустише и ненадана јој њежност сину у очима.

»Заиста си ме пољубио, Томе?«

»Па, да, јесам.«

»Сигурно, Томе?«

»Па, да, јесам, пољубио сам те, тетице – најсигурније што може бити.«

»Зашто си ме пољубио, Томе?«

»Јер те јако волим, а ти си лежала и јечала па ми те било жао.«

Ове су ријечи имале у себи призвук истине. Када је проговорила, стара је

госпођа тешко могла прикрити дрхтај у гласу:

»Пољуби ме опет, Томе! А сад се носи у школу и не гњави ме више.«

Чим је Том отишао, она појури до ормара и оданде извади упропаштени

капутић у којем је Том био отишао у гусаре. Онда застаде држећи га у руци и

рече сама себи:

»Не, не усуђујем се. Јадни дечко, изгледа ми да је то све слагао – али је то

благословљена, благословљена лаж која ме толико утјешила. Надам се да ће му

Господин – знам да ће му Господин опростити јер га је само добро срце навело

да то каже. Али ја не желим открити да је то лаж. Нећу ни гледати.«

Одложила је капутић и за тренутак замишљено застала. Двапут је испружила

руку за тим комадом одјеће и двапут се зауставила. Осмјелила се још једном и

овај пут саму себе охрабрила помишљу: »То је била лаж у доброј намјери – у

доброј намјери – нећу допустити да ме то растужи.« Претражи џеп на капутићу

па је тренутак касније кроз море суза читала оно што је писало на комадићу

коре и говорила: »Сад бих том дечку могла све опростити, па да је починио и

милијун гријеха!«

93

Двадесето поглавље

У држању је тетке Полy, када је пољубила Тома, било нешто посебно што је

распршило његову потиштеност и вратило му ранију ведрину и радост. Кренуо

је у школу и на своју велику срећу на почетку Ливадног пута набасао на Бекy

Тачер. Увијек се понашао у складу са својим расположењем па јој без и

најмањег колебања притрча и рече:

»Бекy, данас сам се понашао јако ружно и жао ми је због тога. Нећу то никад,

никад више учинити, све док сам жив – молим те, дај да се помиримо?«

Дјевојчица је стала и презирно га погледала право у лице:

»Била бих вам захвална кад би ме поштедјели својег друштва, господине

Тхомасе Сојеру. Никад више нећу с вама ни ријеч проговорити.«

Она високо диже главу и пође даље. Том се тако забезекну да у себи није нашао

чак ни довољно присутности духа да јој одбруси: »Па што онда, госпођице

Паметњаковићко?«, прије но што је већ било прекасно да ишта каже. И тако

није рекао ништа. Но, ипак се својски разбјеснио. Зловољно се довуче у

школско двориште жалећи што она није мушко и замишљајући како би је тада

измлатио. Ускоро налети на њу и у пролазу јој добаци неку заједљиву

примједбу. Она му не остаде дужна па узајамна љутња сада отворено изби. Бекy

се, у жестоком узбуђењу у какву је била, чинило како никада неће дочекати да

»зазвони за наставу«, толико је једва чекала да види како ће Том извући батине

због умрљане читанке. Ако се раније и колебала у томе хоће ли или неће

раскринкати Алфреда Темплеа, Томова је оштра увреда потпуно одгнала сваку

неодлучност.

Јадна дјевојчица није знала колико се брзо и њој самој приближава невоља.

Господин Доббинс, њихов учитељ, био је зашао већ и у средњу доб, а да није

остварио циљ којем је стремио. Жеља је његова живота била да постане

лијечником, али је сиромаштво било одлучило да ће га учинити тек обичним

сеоским учитељем.. Сваки је дан он из ладице на катедри извлачио неку

тајанствену књигу и повремено се, када нико од ученика не би одговарао,

задубљивао у њу. Држао је ту књигу увијек под кључем. Није било у школи

ниједног деришта које није умирало од жеље да завири у њу, само никада нико

за то није имао прилике. Сваки дјечак и свака дјевојчица имали су своју теорију

о нарави те књиге, али се ни двије од тих теорија нису поклапале, а није било ни

начина да се у вези с тим случајем дође до правих чињеница. Пролазећи поред

катедре која је стајала близу врата, Бекy опази кључ у брави! Био је то

непроцјењив тренутак. Обазре се уоколо, установи да је сама и у сљедећем јој се

94

трену књига нађе у рукама. Оно што је стајало на корицама књиге –

»Анатомија« из пера некаква професора – није јој ништа значило па стога узе

превртати листове. Одмах налети на лијепо обојен бакрорез с лијеве стране

насловног листа – човјечји лик, и то потпуно гол. У том трену на страницу паде

нечија сјена и кроз врата уђе Том Сојер, а поглед му се спусти на слику. Бекy

хтједе наврат-нанос склопити књигу, но неком злом срећом до половице подера

баш онај прилог у боји, и то точно по средини. Она гурну књигу у ладицу на

катедри, окрену кључ па од срамоте и јада бризну у плач.

»Томе Сојеру, такав подлац као ти нико не може бити. Уходиш људе и

завирујеш у оно што они гледају.«

»Откуд сам ја могао знати да ти нешто гледаш?«

»Срам те може бити, Томе Сојеру, ионако ћеш ме тужити. Ох, што ћу сад, што

ћу сад! Добићу батина, а још ме никад нису тукли у школи.«

Онда је лупнула ножицом и рекла:

»Па онда буди подлац ако баш хоћеш! Ја знам још нешто што ће се некоме

догодити. Само чекај и видјет ћеш. Гадиш ми се, гадиш и гадиш!« – па у новој

провали плача изјури из школске зграде.

Том остаде непомично стајати, прилично збуњен овим бијесним нападом.

Ускоро рече сам себи:

»Какве су блесаче те цуре. Никад је нису тукли у школи. Којешта, као да су

батине нешто! То се од цуре може и очекивати – све су оне тако танких живаца

и зечјег срца. Ја, наравно, ту малу лудачу нећу тужити старом Доббинсу јер има

других начина да се с њом обрачунам, и то начина који нису тако подли, али

што с тим? Стари Доббинс ће питати ко му је подерао књигу. Нико се неће

јавити. Онда ће он поступити онако као што увијек ради – прво ће питати

једног, па другог, а кад дође до праве дјевојчице, све ће му бити јасно без иједне

ријечи. Цурама се на лицу увијек све види. Немају оне кичме. И онда ће је

истући. Боме, Бекy Тачер је упала у такав шкрипац да ће се из њега тешко

извући.« Том још који час промозга о томе, а онда додаде: »Уосталом, баш

добро. Она би вољела видјети мене у сличном положају – нека се сад мало

презноји!«

Том се придружи гомили ђака који су вани збијали враголије. За неколико

тренутака стиже и учитељ и »зазвони за наставу«. Тома учење баш некако и није

занимало. Сваки пут када би крадомице бацио поглед на женску страну

учионице, узнемирило би га Бекyно лице. С обзиром на све, није ју желио

жалити, али му та жеља није много помагала. О некакву пак осјећају злурадог

ликовања није било ни спомена. Мало затим учитељ откри његову умрљану

читанку па је након тога Тому неко вријеме глава била пуна властитих брига.

Бекy се била тргнула из својега очајничког мртвила те је сада са живим

занимањем пратила што се збива. Није очекивала да ће се Том, тиме што ће

порећи да је сам пролио тинту по читанци, моћи извући из невоље и била је у

праву. Порицање као да је само још и погоршало Томов положај. Бекy је раније

била претпоставила да ће је то обрадовати и сада је покушавала саму себе

увјерити да се доиста и радује, али је открила да у то баш и није сигурна. Када

су ствари почеле ићи са зла на горе, осјетила је у себи потицај да устане и ода

Алфреда Темплеа, али се суздржала и присилила саму себе да остане мирна –

95

јер ће, говорила је сама себи, »он сигурно рећи да сам ја подерала ону слику.

Нећу рећи ни ријечи, па да му је и живот у питању.«

Том је поднио батине и вратио се на своје мјесто, нимало ојађен, јер је мислио

да је можда у неком натезању, и не знајући, сам пролио тинту по читанци – а

порицао је реда ради, као и зато што је то био обичај, а онда је начелно устрајао

у том порицању.

Прође цијели сат: учитељ је сједио на својем пријестољу и мирно куњао, а зрак

је био снен од ученичког мрмљања. Затим се господин Доббинс исправи,

зијевну па откључа катедру и посегну за књигом, али неодлучно застаде, као да

не зна би ли је извадио из ладице или не. Већина ученика начас нехајно подиже

поглед према њему, но двоје је међу њима напетим погледом пратило сваки

учитељев покрет. Господин Доббинс неко је вријеме растресено пипкао књигу

прстима, затим је извади и завали се у наслоњач с намјером да почне читати.

Том летимично погледа Бекy. Једном је био видио прогоњеног и беспомоћног

зеца, пушка му била уперена у главу, а изгледао је баш као и она сада. Смјеста је

заборавио да су у завади. Брзо – нешто се мора учинити! И то муњевитом

брзином! Но, пред неминовношћу је блиске погибељи нестало све његове

досјетљивости. О, да – нешто му је ипак пало на памет! Потрчаће, зграбити

књигу, јурнути кроз врата и побјећи. Но, на кратак се час поколеба у својој

одлучности и прилика пропаде – учитељ је већ био отворио књигу. Да се Тому

могла још једном пружити пропуштена прилика! Прекасно, за Бекy сад више

нема спаса, помисли он. Идућег се тренутка учитељ загледа у ученике. Све се

очи спустише пред тим погледом. Било је у њему нечега од чега чак и недужни

протрнуше од страха. Тишина потраја колико би некоме требало да изброји до

десет, а у учитељу се за то вријеме скупљао бијес. Онда проговори:

»Ко је подерао ову књигу?«

Ни гласка. Могло се чути и муху да пролети. Дубока је тишина и даље трајала, а

учитељ на једном лицу за другим тражио знакове кривње.

»Бењамине Роџерсе, јеси ли ти подерао ову књигу?«

Одречан одговор. Поновно станка.

»Јосепхе Харперу, а ти?«

Још један одречан одговор. Томова је нелагода све више расла због мучне

спорости овога поступка. Учитељ погледом пријеђе по клупама у којима су

сједјели дјечаци, часак поразмисли, аонда се окрену према дјевојчицама:

»Амy Лаwренце?«

Одмахивање главом.

»Грацие Миллер?«

Исти знак.

»Сусан Харпер, јеси ли ти то учинила?«

Још један нијечан одговор. Сљедећа је на реду била Бекy Тачер. Том је од

узбуђења дрхтао од главе до пете, осјећајући сву безнадност њезина положаја.

»Ребецца Тачер« – Том баци летимичан поглед на њезино лице: било је бијело

од страха – »јеси ли ти… Не, погледај ме у очи« – она заломи рукама

призивајући помоћ – »јеси ли ти подерала ову књигу?«

96

Попут муње, једна мисао сијевну у Томовој глави. Он скочи на ноге и повика:

»Ја сам је подерао!«

Ученици запањено исколачише очи на ову невјеројатну лудост. Том начас

застаде да сабере збркане мисли, а када је иступио да прими казну, изненађење,

захвалност и дивљење којима га обасјаше очи јадне Бекy, учинише му се као

довољна награда и за стотину батинања. Надахнут дивотом властитога чина, без

иједнога је јаука поднио најнемилосрдније шибе што их је господин Доббинс

икада некоме удијелио. Исто је тако равнодушно дочекао додатну окрутну

наредбу да након наставе за казну још два сата мора остати у школи – јер је знао

ко ће га вани чекати све до краја његова заточеништва и та два досадна сата

неће сматрати изгубљеним временом.

Те је вечери Том отишао у постељу смишљајући како да се освети Алфреду

Темплеу јер му је Бекy, уз много срама и кајања, била све испричала, не

заборавивши ни властиту подмуклост. Но, чак је и чежња за осветом убрзо

узмакнула пред угоднијим мислима те он коначно усну, док су му Бекyне

посљедње ријечи сањиво одзвањале у уху:

»Томе, како си само могао бити тако племенит?«

97

Двадесет и прво поглавље

Приближавао се школски распуст. Учитељ, и иначе увијек строг, постао је

строжи и захтјевнији но икада јер је хтио да се на дан »испита« његова школа

искаже. Штап и равнало сада су малокад били беспослени – барем међу млађим

ученицима. Само су најстарији дјечаци и младе госпођице од осамнаест или

двадесет година измицали батинама. К тому је господин Доббинс и веома

крепко ударао јер је, премда му је глава испод власуље била посве ћелава и

сјајна, био тек зашао у средњу доб па у његовим мишицама није било ни

најмањега знака слабости. Што се велики дан више примицао, све је више

избијала на површину сва силничка нарав која је била у њему скривена: као да је

осветољубиво уживао у кажњавању и најситнијих недостатака. Ово је пак

уродило тиме да су млађи дјечаци дане проводили у страху и патњи, а ноћи у

сновању освете. Нису пропуштали ниједну прилику да учитељу приреде какву

псину. Одмазда која би услиједила након свакога њихова осветничког успјеха,

била је тако свеобухватна и величанствена да су се дјечаци с бојног поља увијек

повлачили уз тешке губитке. Напокон сковаше уроту и смислише основу која је

обећавала сјајну побједу. У уроту увукоше и писмосликарева сина, изнесоше му

што су замислили и замолише га за помоћ. Он одушевљено прихвати позив, и

то из властитих разлога јер је учитељ становао у кући његова оца те је дјечаку

пружао и сувише повода да га мрзи. Учитељева се жена кроз неколико дана

спремала у госте на село па не би требало бити никакве препреке да се наум

изведе. Сам се учитељ пак за велике прилике увијек приправљао тако да би се

добро напио па је писмосликарев син, како сам рече, »ствар канио удесити«

када учитељ увечер прије испита попије своју мјеру и задријема у наслоњачу.

Онда ће га у прави час пробудити и брзо отпремити у школу.

Прође вријеме па дође рок и за ту занимљиву пригоду. У осам сати увечер

школска је зграда била сјајно освијетљена и украшена вијенцима и витицама од

лишћа и цвијећа. Учитељ се био достојанствено завалио у велики наслоњач

постављен на повишену мјесту испред школске плоче. Доимао се као да је већ

поприлично добре воље. Три реда клупа са сваке стране и шест редова испред

њега били су заузели мјесни достојанственици и ученички родитељи. Лијево од

њега, иза клупа у којима су сједили грађани, била је подигнута привремена

позорница, а на њој су пак били смјештени ђаци који ће судјеловати у

вечерашњој приредби: редови дјечачића, умивених и одјевених тако да им буде

неподношљиво нелагодно, редови незграпних старијих дјечака, сњежни наноси

што су их твориле дјевојчице и младе даме одјевене у батист и муслин, видљиво

свјесне својих голих надлактица, старинског накита својих бака те ружичастих и

98

плавих врпци и цвијећа у својој коси. Остатак су школске зграде испуњавали

ученици који у приредби нису имали никакву улогу.

Приредба поче. На ноге се диже сићушан дјечачић и стаде плахо декламирати:

»Тешко неко моје доби на позорници зборио би…« и тако даље – попративши

ту декламацију мучно правилним и грчевитим кретњама какве би и строј могао

извести, под претпоставком да је тај строј мрвичак неисправан. Но, сретно

стиже до краја, упркос силноме страху, па је на крају, када се извјештачено

наклонио и повукао с позорнице, добио и поприлично снажан пљесак.

Мала срамежљива дјевојчица измуца: »Јањешце Марy имала…«, и тако даље,

клецнула савивши једно кољено и изазвавши опше сажаљење, побрала

заслужен пљесак па сјела, сва румена у лицу и сретна.

С уображеном самоувјереношћу иступи Том Сојер и залебди кроз неугасиво и

неуништиво слово: »Слободу ми дајте ил‟ дајте ми смрт«,14 красно се

распаливши и размахавши рукама, но онда точно на половици застаде. Ухватио

га ужасан страх од јавног наступа, ноге му се одсјекле и дословце му понестало

даха. Истина, гледалиште је ово дочекало с разумијевањем, али и са шутњом,

што је било чак и горе од разумијевања. Учитељ се намршти и то Тома до краја

сломи. Још се неко вријеме напрезао, а затим се потпуно поражен повуче.

Одјекну слабашан покушај пљеска, но брзо и замрије.

Услиједи »Дјечак на броду сред плама«, потом »Сручи се Асирац« и други

декламаторски бисери.15 Онда дођоше вјежбе читања и борба с правописом.

Неколицина латинаца показа изврсно знање. Сада је на реду била главна точка

цијеле вечери – властити »саставци« младих госпођица. Једна за другом

излазиле су на руб позорнице, свака би мало кашљуцнула, подигла свој рукопис

(везан дражесном врпцом) па почела читати обраћајући при томе истанчану

пажњу на »изражај« и реченичне знакове. Исте су ове предмете у сличним

приликама прије њих кићено разјашњавале њихове мајке, њихове баке те без

сумње и све раније припаднице њихове лозе, чак тамо до крижарских ратова.

Један је од наслова гласио »Пријатељство«, а онда редом »Успомене на давне

дане«, »Вјера током повијести«, »Земља снова«, »Култура и њезине предности«,

»Успоредба и супротност међу различитим облицима политичке владавине«,

»Нујност«, »Љубав према родитељима«, »Срце и његове чежње«, и тако даље, и

тако даље.

Главно је обиљежје тих саставака била сјета која се опшенито његовала и

тетошила, а друго – растрошна и обилна бујица »бираних ријечи«. Сљедеће је

обиљежје била тежња к томе да се у њима на све могуће начине натежу посебно

цијењене ријечи и изрази све док се не би потпуно отрцали, а као посебна

особина, наглашено их је обиљежавала и нагрђивала увријежена и

неподношљива поука, машући кусим репићем на крају свакога од тих саставака.

Какав год био предмет некога саставка, захваљујући изузетном умном напору,

14 Riječi iz govora što ga je 1775. godine odrţao Patrick Henry (1736 – 1799), odvjetnik i sjajan

govornik, zalaţući se za pravo američkih kolonija na nezavisnost – nap. prev. 15 Prvi stihovi dviju često upotrebljavanih recitacija: »Dječak na brodu sred plama« (u izvorniku The

boy stood on the burning deck, tj. »na zapaljenoj palubi dječak stajaše«) početak je poznate pjesme

Casabianca koju je napisala engleska sentimentalno-romantična pjesnikinja Felicia Dorothea

Hemans (1793 – 1835), dok riječima »Sruči se Asirac kao vuk na stado« (u izvorniku The Assyrian

came down like the wolf on the fold) počinje Propast Senaheribova engleskoga romantičnog

pjesnika i satiričara Georgea Gordona Byrona (1788 – 1824) – nap. prev.

99

изобличавао се на овај или онај начин еда би га ћудоредно и вјерско схваћање

могло употријебити за душевну изградњу. Ни очита неискреност тих поука није

достајала да доведе до избацивања тога обичаја из школа, а ни дан-данас није за

то достатна, као што можда неће бити достатна ни док је свијета и вијека. Нема

ниједне школе у цијелој нашој земљи у којој младе госпођице не осјећају обвезу

да свој саставак заврше таквом поуком, а открит ћете да је поука

најлакомисленије и најмање побожне дјевојчице у школи увијек најдужа и

најнесмиљеније побожна. Но, доста о томе. Једноставне истине увијек су

неугодне.

Вратимо се »испиту«. Први је прочитан саставак под насловом »Зар је ово

живот?« Можда читалац успије поднијети један одломак.

»На обичним животним стазама, с каквим прекрасним

чувствима млада душа жудно ишчекује наслућени

призор неке светковине! Машта марно рише ружичасто

обојене слике радости. У таквим мислима страствена

поклоница отмјене одјеће усред свечане вреве себе види

као „слављену међу слављеницима‟. Љупки њезин лик,

уоквирен попут снијега бијелим хаљама, врти се кроз

лабиринте радосна плеса. Њезино је око најведрије,

њезин корак најлакши у томе живахном скупу.

У тако слатким маштаријама вријеме брзо промиче и

стиже добродошли тренутак за њезин улазак у рајски

свијет о којем је сањала тако блиставе сне. Како се

вилинском свака ствар указује њезину опчињену

погледу! Сваки је нови призор чаробнији од претходнога.

Но, домало открива да се испод те пристале вањштине

крије само таштина. Ласкање које јој је једноћ очаравало

душу, сада јој храпаво струже по уху. Плесна је дворана

изгубила сав чар. Нарушена здравља и огорчена срца,

одвраћа се с увјерењем да овоземаљска задовољства не

могу утажити душевне чежње!«

И тако даље, и тако даље. За вријеме читања од времена се до времена чуо

задовољан жамор попраћен прошаптаним усклицима: »Баш слатко!«, »Тако

рјечито!«, »Права истина!« и тако даље, а пошто се дјело закључи нарочито

тугаљивом поуком, проломи се одушевљен пљесак.

Устаде затим витка, нујна дјевојка чије је лице одавало »занимљиву бљедоћу«,

изазвану пилулама и лошом пробавом, па прочита своју »пјесму«. Двије ће нам

китице посве достајати:

МИСУРИЈСКА СЕ ДЈЕВА ПРАШТА С АЛАБАМОМ

О, АЛАБАМО, праштам се с тобом,

Вољена земљо нада све ствари!

Срце ми сада пуни се тугом,

На тебе спомен чело ми жари!

Кроз луга твојих тумарах ја цват,

С књигом се шетах Таллапоосеа тик,

100

Слушах Таллассеејевих вала рат,

Жељно крај Цоосе чеках зоре цик.

Стид мене није што срце здваја,

Због сузног ока себе не ружим,

Не одиљам се од туђег краја

Нити за туђим људима тужим.

Дома радосна ту бјеше ми цвијет,

Дôле и гòре сад даљи ће скрит:

Нек‟ угасну очи, срце и тêте

Да Алабаму могу оставит.

Међу присутнима је тек мало њих знало што значи ријеч тêте, али је пјесма

упркос тому доживјела силан успјех.

Сљедећа се појавила тамнопута, црноока и црнокоса млада госпођица која на

тренутак застаде ради дојма, начини трагичан израз лица и поче читати

одмјереним и свечаним гласом:

ПРИВИЂЕЊЕ

Мркла и олујна бијаше ноћ. Око пријестоља на небеским

висинама ниједна звијезда није треперила, но дубоки

глас снажне грмљавине непрестанце одјекиваше у уху,

док су страшне муње у љутиту расположењу помамно

хитале кроз облачне небеске одаје, као да презиру моћ

којом је славни Франклин скршио њихову страховладу!

Чак и жестоки вјетрови као један бијаху изашли из

својих тајанствених кућа те бјешњаху на све стране, као

да призору желе припомоћи не би ли постао још

дивљијим.

У такву часу, тако тамну и тако туробну, за људском је

сућути чезнула моја душа, но намјесто тога:

»Дрúга мила што води ме, тјеши и савјет ми даде,

Радост у тузи, у радости усхит« уза ме стаде.

Креташе се као једно од оних сјајних бића што их

романтична и млада срца дочаравају на сунчаним

стазама бајнога Едена, попут какве краљице љепоте која

се ничиме не кити до властитом надземаљском дивотом.

Тако јој лак бијаше корак да за њим не остајаше чак ни

шум, а да није било чаробна дрхтаја што га побуђиваше

њезин добростиви дотицај, она би, као и све остале

ненаметљиве љепотице, одлебдјела неопажена и

нетражена. Чудна јој нека жалостивост облијеваше лице,

као ледене сузе по огртачу просиначком, док ми

указиваше на природне силе што се вани сукобљаваху и

потицаше ме на промишљање о двама бићима што ми се

приказиваху.

101

Ова је ноћна мора обухваћала рукопис од неких десет страница и завршавала

поуком толико заторном по сваку наду свих оних који нису презбитеријанци да

је освојила прву награду, а саставак се сматрао уистину најљепшим успјехом

цијеле вечери. Градоначелник је овога мјеста, уручујући награду његовој

састављачици, одржао топао говор у којем је рекао да је то било далеко

»најрјечитије« дјело што га је он икада чуо те да би се њиме могао искрено

поносити и сам Даниел Wебстер.16

Може се успут примијетити и то како се број саставака у којима су се ријечи

»дика и хвала« прекомјерно његовале и у којима се људско искуство спомињало

као »страница живота«, могао мјерити с уобичајеним просјеком.

Тада учитељ, већ толико добре воље да је то готово граничило с разгаљеношћу,

макну наслоњач у страну, окрену се леђима према присутнима и узе на школској

плочи цртати земљовид Америке према којој ће се испитивати земљопис. Но,

траљав му је посао обавила несигурна рука па се школском зградом стаде

разлијегати пригушен хихот. Учо схвати у чему је ствар и лати се поправљања.

Обриса спужвом поједине црте и поновно их повуче, али их само још јаче

искриви, а хихот постаде гласнији. Сада се он потпуно унесе у посао, као да

нипошто не намјерава допустити да га опши подсмијех у томе омете. Осјећао је

да се све очи упиру у њега. Умишљао је себи да му посао иде за руком, али се

хихот свеједно настави, па се чак и очито појача. А било је за то и разлога. Горе

је било поткровље, а над учитељевом главом пробијено окно и кроз тај се отвор

спуштала мачка, висећи на узици причвршћеној око кукова, док јој је око главе

и њушке била свезана крпа да не мијауче. Силазећи полако све ниже и ниже, сад

се извијала нагоре и забадала канџе у шпагу, а сад се стрмоглављивала и

канџама гребла недодирљиви зрак. Хихот се све гласније и гласније уздизао.

Мачка је већ била стигла на мање од шест палаца од учитељеве главе – он се сав

био задубио у рад, спустила се још мало доље, још доље, па још мало ниже,

очајнички му забила канџе у власуљу, чврсто се ухватила за њу и у трен ока,

заједно с плијеном који никако није испуштала, била одвучена натраг на таван!

Како ли се само красно одбијало свјетло од учитељеве ћелаве тикве коју је

писмосликарев син био позлатио!

Скуп се распаде. Дјечаци су се били осветили. Наступио је распуст.

НАПОМЕНА: Тобожњи »саставци« наведени у овом поглављу без измјена су преузети из

књиге Записци и пјесме једне госпође са Запада, али они точно и у стопу слиједе

образац којим се служе наше ученице па су стога много прикладнији но што би то

могло бити пуко опонашање.

16 Daniel Webster (1782-1852) – američki govornik, pravnik i političar – nap. prev.

102

Двадесет и друго поглавље

Том је приступио новооснованом савезу под називом »Млади трезвењаци« јер

га је привукла гиздавост њихове »одоре«.17 Обећао је да ће се, све док буде члан

тог удружења, уздржавати и од пушења, жвакања духана и псовки. Тако је

открио нешто ново – наиме, обећање да нешто нећеш радити најсигурнији је

начин на свијету да човјек управо то пожели и учинити. Тома ускоро стаде

разапињати жеља да пије и псује. Жеља је расла и постала тако јака да га више

ништа, осим наде како ће имати прилике да се покаже с црвеном врпцом око

паса, није задржавало од иступања из друштва. Приближавао се Четврти српња,

али се он убрзо оканио тог благдана – и то прије но што је у трезвењачким

оковима провео четрдесет и осам сати – те све наде усмјерио на старога

Фразера, мировног суца који је очевидно био на смртној постељи, а очекивао га

је, будући да је био у тако високој служби, велик јавни спровод. Три је дана био

дубоко забринут за сучево стање и гутао сваку вијест о томе. Каткада би му се

наде винуле тако високо да би се осмјелио извадити »одору« и вјежбати пред

огледалом. Но, сучево га је здравље својим колебањем управо обесхрабривало.

Коначно се прочу да је суцу боље – а затим и да се опоравља од болести. Тома

то огорчи, а усто се и осјети као да му је учињена неправда. Смјеста потписа

иступницу – а суцу се још исте ноћи стање поновно погорша и он умрије. Том

одлучи да више никада неће вјеровати такву човјеку.

Погреб је био изванредан. Млади су се трезвењаци том приликом срачунато

разметали еда би њихов бивши члан пукнуо од зависти. Међутим, Том је

поновно био слободан дјечак, а и то је нешто значило. Сада је смио пити и

псовати – али је, на властито изненађење, открио да то више не жели.

Једноставна чињеница да нешто смије одагнала је жељу и уништила сву чар

забрањенога.

Ускоро се Том зачуди и открићу да празнике које је толико прижељкивао, све

више осјећа као досадан терет.

Покушао је водити дневник, али се у три дана ништа није догодило па се тога

оставио.

Чак је и Четврти српња донекле пропао јер је упорно падала киша па зато није

било ни поворке, а у највећем човјеку на свијету (према Томову мишљењу),

наиме, у господину Бентону, правом сенатору Сједињених Држава, разочарао се

17 Jedno od brojnih društava u sklopu trezvenjačkog pokreta u Americi u 19. st.: osnovano 1848.

godine, sastojalo se mahom od dječaka mlađih od 18 godina koji su se obvezivali na potpuno

suzdrţavanje od uţivanja alkohola – nap. prev.

103

преко сваке мјере – не само што није био висок двадесет и пет стопа, него чак

ни приближно толико.

Прва у црнце прерушена пјевачко-плесна дружина појави се у мјесту и изазва

опше занимање. Том и Џо Харпер тада и сами саставише такву дружину па се

на два дана тиме задовољише.18

Стиже и циркус. Три су се дана након тога дјечаци играли циркуса у шаторима

направљеним од крпених простирки – улазнина за дјечаке три игле, двије за

дјевојчице – а онда се оставише и циркусирања.

Стигоше и неки френолог и хипнотизер – па опет отиђоше, а у селу након њих

постаде још досадније и тужније него прије.

Било је и неколико заједничких забава за дјечаке и дјевојчице, али их је било

тако мало и биле су тако угодне да су се болни размаци између њих касније

чинили још болнијима.

Бекy Тачер била је отишла кући у Цонстантинопле да школске празнике

проведе с родитељима – тако да у животу није било ниједне свијетле стране.

Страшна тајна о уморству стално је мучила Тома, као права правцата рак-рана,

устрајна и мучна.

Онда стигоше и оспице.

Дуга је два тједна лежао као затвореник, изгубљен за свијет и све што се у њему

збивало. Био је заиста болестан и ништа га није занимало. Када је коначно стао

на ноге и млитаво крену кроз мјесто, тужна је промјена већ била наступила у

свему и обузела свако живо створење. У мјесту се у међувремену био одржао

»вјерски збор« па су се сви били »вратили вјери«, и то не само одрасли, него и

дјеца. Ходао је уоколо безнадно се надајући да ће угледати барем једно блажено

грешно лице, али је свугдје наилазио само на разочарање. Џоа Харпера затече у

проучавању Новога завјета и жалосно се одврати од тога очајничког призора.

Потражи Бена Роџерса и нађе га гдје обилази сиротињу с пуном кошаром

побожних књижица. Пронађе Џима Холлиса који му скрену пажњу на то да на

оспице од којих је управо оздравио, ваља гледати као на драгоцјен благослов у

виду божанске опомене. Сваки дјечак на којег би наишао, придодао би још

нешто његовој утучености. И када је коначно, у крајњем очају, полетио да нађе

уточиште на пријатељским грудима Хаклеберрyја Финна и ондје налетио на

библијски навод, препуче му срце и он се одвуче кући те леже у постељу са

спознајом како је једини у цијелом мјесту изгубљен заувијек и за сва времена.

Те се ноћи спусти страховита олуја, уз кишу ношену вјетром, ужасне ударце

грома и прави пљусак јарких муња. Том се покри покривачем по глави, у ужасу

и неизвјесности у погледу судбине која га чека јер нимало није сумњао у то да

се сва ова хука и бука подигла због њега. Вјеровао је да је до крајњих граница

изазивао попустљивост небеских сила па је то уродило оваквим плодом. Можда

би му се чинило сувишним сјај и стрељиво топовске батерије тратити на

убијање каква кукца, али му се није чинило непримјереним подићи тако скупу

олују као што је била ова, и то још с грмљавином, да би се измакла тратина под

ногама кукчићу као што је он.

18 U izvorniku Negro minstrel show – predstava u kojoj kao izvođači nastupaju bijelci nacrnjenih lica i

ruku, a program se sastoji od crnačkih, pseudocrnačkih i sentimentalnih pjesama – nap. prev.

104

Ускоро се непогода стиша и престаде не постигавши циља. Први је дјечаков

порив био да захвали небесима и да се поправи. Други је био да причека – јер

можда више и не буде нових олуја.

Сутрадан опет позваше лијечника. Том се био поновно разболио. Три тједна

која је овај пут одлежао, учинише му се као цијела вјечност. Када је коначно

устао из постеље, једва да се обрадовао што је и ово преживио, сјетивши се да

је сам на свијету, напуштен и без игдје икога. Безвољно се одвуче низ улицу и

наиђе на Џима Холлиса како као судац предсједа малољетничком суду гдје се

некој мачки баш судило због уморства једне птице, и то у присутности њезине

жртве. Џоа Харпера и Хака Финна затече како на крају једне стазе једу украдену

дињу. Јадни дечки! И њих су – као и Тома – опет биле ухватиле старе бољке.

105

Двадесет и треће поглавље

Напосљетку се градић трже из својега поспаног расположења – и то снажно:

пред судом бијаше на ред дошла расправа о уморству. За село суђење смјеста

постаде изузетно занимљивим предметом разговора. Ни Том се томе није могао

уклонити. На сваки спомен уморства задрхтало би му срце јер је због нечисте

савјести и страховања био готово увјерен како му се разне напомене подмећу

ради »испипавања«. Није схваћао како би се на њ могло сумњати да ишта зна о

уморству, али се ипак усред свега тог наклапања није угодно осјећао. Цијело су

га вријеме због тога подилазили ледени трнци. Поведе Хака на неко осамљено

мјесто да с њим поразговара. Бит ће му ипак некакво олакшање да барем

накратко одријеши језик, да бреме својега јада подијели с другим патником.

Осим тога желио се увјерити је ли Хак штогод зуцнуо.

»Хак, јеси ли икад неком споменуо нешто о… о ономе?«

»О чему?«

»Знаш о чему.«

»Ма, јасна ствар да нисан.«

»Ни ријечи?«

»Ни једне једине ричи, богами. Зашто питаш?«

»Па, бојао сам се.«

»Еј, Томе Сојеру, па не би ми преживили ни два дана да ники то дозна. То

добро знадеш.«

Тому мало одлану. Након станке рече:

»Хак, је ли да те нико не би могао натјерати да се одаш?«

»Наћерат ме да се одан? Па, само кад би тија да ме они ђава‟ од мишанца утопи,

мога‟ би ме неки наћерат‟ да се одан. Друге нема.«

»Добро, онда је све у реду. Изгледа ми да смо сигурни докле год држимо језик

за зубима. Ипак, хајде да се опет закунемо. Сигурно је сигурно.«

»Вала, јес‟.«

Тако се опет заклеше уза све свечане страхоте као и раније.

»Што се около приповиједа, Хак? Свашта сам чуо.«

»Шта се приповида? Па, све само о Муффу Поттеру, о Муффу Поттеру, о

Муффу Поттеру. Стално се због тог презнојаван па би се најрађе завука‟ негди

да ме ники и не види.«

106

»Баш исто то и ја стално слушам. Изгледа ми да њему нема спаса. Је ли теби

понекад жао због њега?«

»Скоро увик– скоро увик. Није он не знаден „ко, ал‟ ипак никад ником није

ништа на жа‟ учинија. Мало пеца да штагод заради па да се може напит‟ – а

највећма изиграва дангубу. Забога, а ки то не ради – бар већина – попови и

њима слични. Ал‟ он ти је добрич‟на – да‟ ми је једном по‟ рибе, а није била

дости ни за двој‟цу и пуно пути ми је помога‟ кад ми је лошо ишло.«

»А мени је крпао змајеве и везивао удице на повраз. Да га бар можемо некако

извући оданде!«

»Ојој! Томе, не меремо ми то. А и каке вајде од тог! Опет би га уват‟ли.«

»Да, баш тако. Али ми је грозно кад чујем како га псују, као сами врагови, а он

уопше није крив за… оно.«

»И мени је то грозно, Томе. Господе, чуја сан их како кажу да ники не изгледа

крволочније од њега у цилом крају и чуде се да га већ прије ники није обисија.«

»Да, стално тако говоре. Чуо сам и да кажу како би га линчовали кад би изашао

из затвора.«

»Боме, тако би и урад‟ли.«

Дјечаци су дуго разговарали, али им тај разговор није донио нарочиту утјеху.

Када се поче хватати сумрак, стадоше се мотати у близини малога самотног

затвора, вјеројатно с неком неодређеном надом да ће се можда догодити нешто

чиме ће се ријешити њихове тешкоће. Но, не догоди се ништа. Као да ни

анђелима ни вилама није било стало до несретног затвореника.

Као и већ много пута до тада, дјечаци приђоше решетки на прозору ћелије и

однијеше Поттеру нешто духана и шибице. Поттер је био смјештен у приземљу,

а чувара није било.

Због његове их је захвалности за овакве дарове и раније пекла савјест, а овај је

пут тај осјећај био јачи но икада. Сами су се себи чинили као најгоре кукавице и

издајице када им је Поттер рекао:

»Дечки, вас двојица сте јако добри према мени – бољи него било ко други у

овом мјесту, а ја то не заборављам. Често говорим сам себи, кажем: „Раније сам

свим дечкима поправљао змајеве и свашта друго, показивао им гдје се може

добро пецати, помагао им како год сам знао, а сад, кад сам у невољи, сви су

заборавили старог Муффа. Али не и Том, не и Хак – они га нису заборавили‟,

кажем ја, „а нисам ни ја заборавио њих.‟ Е, па, дечки, направио сам нешто

грозно – био сам тада пијан и луд и то једино тако могу објаснити – и сад ме

због тога чекају вјешала, а тако је и право. Право, а и најбоље, изгледа ми – бар

се надам. Но, нећемо о томе, не бих вас хтио жалостити, вас двојица сте ми као

пријатељи. Али хоћу вам рећи ово: немојте се никад напити – па нећете никад

до овог дотјерати. Станите мало више на западну страну… тако … тако ваља.

Кад се нађеш у овако гадној невољи, највећа утјеха ти је кад видиш пријатељско

лице, а к мени нико не долази осим вас. Добра пријатељска лица, добра

пријатељска лица. Попните се један другом на рамена да вам могу дотакнути

лице. Ето, тако. Дајте да се рукујемо – ваше ће руке проћи кроз решетке, моје су

превелике. Мале слабашне ручице, али су јако помогле Муффу Поттеру, а и

више би му помогле, само да могу.«

107

Том се сав несретан врати кући, а ужас му је те ноћи испуњао сан. Сутрадан и

дан иза тога базао је око суднице, осјећајући готово неодољив порив да уђе, али

присиљавајући себе да остане вани. Исто је тако било и с Хаком. Њих су се

двојица намјерно избјегавала. Сваки би од њих од времена до времена некамо

одлуњао, али би их кобна очараност ускоро опет дотјерала натраг. Кад год би се

неки беспосличар ишетао из суднице, Том би напео уши, али би редовито чуо

само жалосне вијести. Мрежа се око јадног Поттера све непопустљивије

стезала. Крајем другога дана у селу се говорило да је исказ што га је дао

Индијанац Џо чврст и необорив те да нема ни најмање сумње у то какву ће

одлуку донијети порота.

Том је те ноћи био докасна вани, а на спавање се вратио кроз прозор. Сав је

дрхтао од узбуђења и прошли су сати прије но што је успио заспати. Сутрадан

ујутро цијело се село сјати у судницу јер се очекивало да ће ово бити одлучан

дан. Међу присутним опшинством тискао се подједнак број мушкараца и жена.

Након дуга чекања један за другим уђоше поротници и заузеше мјеста. Мало

потом уведоше Поттера, у ланцима, блиједа и измождена, уплашена и очајна, па

га посједоше онамо гдје су све знатижељне очи могле буљити у њега. Ништа

мање није упадао у очи ни Индијанац Џо, бешћутан као и обично. Ту наступи

још једна станка, а онда стиже и судац, а шериф објави почетак расправе.

Услиједи уобичајено дошаптавање између бранитеља и тужитеља те скупљање

списа. Ове ситнице и одгађање до којега је због њих дошло, изазваше напето

ишчекивање које је колико узбуђивало, толико и опчињавало присутне.

Затим позваше свједока који посвједочи да је Муффа Поттера затекао како се у

рани сат пере на потоку, и то баш оног јутра када је откривено уморство, на

што се Поттер смјеста изгубио. Послије још неколико питања, тужитељ се

обрати бранитељу:

»Свједок је ваш.«

Ухићеник на час подиже очи, али их опет и спусти када бранитељ рече:

»Немам никаквих питања.«

Други свједок поуздано устврди да је крај леша нашао нож. Тужитељ рече:

»Свједок је ваш.«

»Немам никаквих питања«, одговори Поттеров одвјетник.

Трећи свједок под присегом изјави да је исти тај нож често виђао у Поттеровим

рукама.

»Свједок је ваш.«

Поттеров бранитељ отклони испитивање. Лица људи окупљених у судници

почеше одавати незадовољство. Зар овај одвјетник намјерава без борбе

жртвовати штићеников живот?

Више свједока даде исказ о томе да је, када су Поттера довели на мјесто

уморства, његово понашање указивало на кривњу. И њима буде допуштено да

се с мјеста за свједоке удаље без унакрсног испитивања.

Вјеродостојни свједоци изнесоше пак сваку појединост у вези с погубним

околностима затеченим онога јутра на гробљу, а којих су се сви присутни тако

добро сјећали, али Поттеров одвјетник ниједнога од њих не подвргну

унакрсном испитивању. Цијела судница мрмљањем изрази своју збуњеност и

изазва сучеву опомену, а тужитељ рече:

108

»На темељу исказа што су их под присегом дали грађани чија је већ и сама ријеч

изнад сваке сумње, утврдили смо да је овај страшни злочин неспорно починио

несретни оптуженик. Оптужба је тиме завршила.«

Јаук се омаче биједноме Поттеру па он сакри лице у руке лагано се њишући

цијелим тијелом, док је у судници владала мучна тишина. Ово гану многе

мушкарце, а многе жене сузама посвједочише своју сућут. Бранитељ устаде и

рече:

»Славни суде, у својим напоменама на почетку ове расправе били смо

наговијестили намјеру да докажемо како је наш штићеник ово страшно злодјело

починио у стању крајње заслијепљености и неурачунљивости изазване пићем.

Промијенили смо мишљење. Нећемо изнијети такву обрану.« Затим се обрати

писару: »Позовите Тхомаса Сојера!«

На сваком се лицу у судници, не изузимајући ни Поттерово, јави

запрепаштеност помијешана с чуђењем. Када се Том попео и заузео мјесто на

клупи за свједоке, све се очи са зачуђеним занимањем приковаше уз њега.

Дјечак је био у силном страху па се доимао прилично избезумљено.

Заприсегнуше га.

»Тхомасе Сојеру, гдје сте се налазили седамнаестог јуна око поноћи?«

Том летимице погледа у жељезно лице Индијанца Џоа и језик га издаде.

Присутни без даха напеше уши, али ријечи никако нису долазиле. Но, након

неколико тренутака дјечак ипак прикупи мало снаге и успје проговорити

довољно јаким гласом да га чује дио суднице:

»На гробљу!«

»Мало гласније, молим вас. Не бојте се. Били сте…«

»На гробљу.«

Презрив осмијех прелетје Индијанцу Џоу преко лица.

»Јесте ли били у близини гроба Хорсеа Wиллиамса?«

»Јесам, господине.«

»Говорите… само мрвицу гласније. Колико сте били удаљени од гроба?«

»Толико колико сад од вас.«

»Били сте скривени или нисте?«

»Био сам скривен.«

»Гдје?«

»Иза бријестова на рубу гроба.«

Индијанац се Џо једва примјетно трже.

»Је ли ко био с вама?«

»Јест, господине. Отишао сам тамо с …«

»Чекајте… чекајте час. Не морате спомињати име својег пратиоца. Њега ћемо

позвати када дође вријеме за то. Јесте ли ишта носили са собом?«

Том је оклијевао и изгледао збуњено.

»Реците отворено, младићу… немојте се устручавати. Истина је увијек вриједна

поштовања. Што сте понијели са собом?«

»Само ц… ц… цркнуту мачку.«

109

Зажамори смијех, али га судац стиша.

»Предочит ћемо костур те мачке. А сада, младићу, испричајте нам све што се

догађало, испричајте то властитим ријечима, немојте ништа прескочити и не

бојте се.«

Том поче – испрва неодлучно, али када се загријао за предмет, ријечи му

стадоше све лакше тећи. Доскора се није чуло другога звука до његова гласа и

сви су погледи били уз њега приковани. Отворених уста и суспрегнута даха

присутни су гутали сваку његову ријеч, не примјећујући како вријеме протјече и

затрављени чаробном стравом његове приче. Напетост изазвана суздржаним

узбуђењем досеже врхунац у тренутку када дјечак рече:

»… и кад је доктор даском дохватио Муффа Поттера и Поттер пао, Индијанац

Џо је скочио с ножем у руци и…«

Трес! Брз као муња, мјешанац јурну према прозору, проби се између свих који

су му се нашли на путу и више га није било!

110

Двадесет и четврто поглавље

И опет Том постаде славан јунак – миљеник старијих, а предмет зависти млађих

људи. Име му је чак овјековјечио и тисак јер су га сеоске новине нахвалиле на

сва уста. Било је и таквих који су вјеровали да ће он можда постати и

Предсједник, само ако прије тога не заврши на вјешалима.

Као што је и уобичајено, превртљив и неразуман свијет привину Муффа

Поттера на своје груди и узе га исто толико великодушно тетошити колико га је

прије ружио. Но, такво понашање само иде свијету у прилог па зато у њему не

ваља видјети ништа погрешно.

Томови су дани били пуни славе и ликовања, али му је зато ноћи испуњавао

ужас. У сваком му се сну јављао Индијанац Џо, а у оку му је увијек вребала

смрт. Тешко да је ишта дјечака могло довести у искушење да, када падне мрак,

изађе из куће. Јадни је Хак такођер живио на мукама и у страви јер је Том цијелу

причу одвјетнику био испричао у ноћи прије главне расправе па је Хак умирао

од страха да би и његов удио у тој ствари још могао изаћи на видјело, упркос

томе што га је бијег Индијанца Џоа спасио од тегобнога свједочења на суду.

Јадни је момак извукао од одвјетника обећање да ће чувати тајну, али што с

тим? Откако је немирна савјест успјела Тома натјерати да ноћу оде до

одвјетникове куће и ондје страховиту причу ишчупала с усана које су биле

запечаћене најстрашнијом и најгрознијом присегом, Хаково је повјерење у

људски род било готово потпуно пољуљано.

Дању је Тому због захвалности Муффа Поттера било драго што је одлучио

проговорити, али је ноћу жалио што му уста нису остала запечаћена.

Половицу је времена Том проводио у страху да Индијанца Џоа никада неће

ухватити, а другу половицу у страху да се то не догоди. Поуздано је осјећао да

више никада неће моћи слободно дисати, све док тај човјек не буде мртав и док

му он не види леш.

Расписаше награде, претражише цијели крај, но Индијанца Џоа не нађоше. Из

Ст. Лоуиса стиже једно од оних људских чуда која све знају и свима улијевају

страхопоштовање, неки детектив који је све испрегледао, тресао главом, мудро

се држао и постигао онако сјајан успјех до каква се обично вину припадници

тога заната. То ће рећи да је »нашао кључ загонетке«. Но, »кључ загонетке« не

може се објесити умјесто убојице па је детектив послије тог постигнућа отишао

кући, а Том се осјећао једнако несигурним као и раније.

111

Дани су полако одмицали и након свакога му је од њих терет стрепње бивао

нешто лакши.

112

Двадесет и пето поглавље

У животу свакога дјечака, ако се тај живот правилно обликује, једном дође

вријеме када га ухвати силна жеља да пође некамо у потрагу за скривеним

благом. Једнога дана та жеља изненада спопаде и Тома. Он нагло изјури из куће

да нађе Џоа Харпера, али безуспјешно. Затим потражи Бена Роџерса – он је пак

био отишао на пецање. Мало касније случајно наиђе на Крваворукога Хака

Финна. Хак му је баш одговарао. Том га поведе на неко осамљено мјесто и у

повјерењу му откри у чему је ствар. Хак се био вољан упустити у то. Хак се

увијек био вољан упустити у сваки потхват који је нудио забаву, а није

захтијевао никакво новчано улагање, јер је на располагању имао на претек оне

незгодне врсте времена које није новац. »Ди ћемо копат‟?« упита Хак.

»О, свагдје помало.«

»Па је л‟ тога има свугди?«

»Не, није то баш тако. Благо се скрива на крајње необичним мјестима, Хак,

некад на неком отоку, некад у трулој шкрињи испод врха главне гране на

старом, усахлом дрвету, баш тамо гдје у поноћ пада сјена, али најчешће испод

пода у кући у којој се јављају духови.«

»Ки га скрива?«

»Па, разбојници, наравно – а што мислиш ко? Равнатељ недјељне школе?«

»Не знаден. Да је моје, ја га не би скрива‟, него би га потрошија и добро се

провеја.«

»И ја. Али разбојници тако не раде. Увијек га само сакрију и оставе.«

»И више никад по њег не дођу?«

»Не. Мисле да ће се вратити по благо, али углавном забораве знакове које су за

собом оставили или умру. У сваком случају оно ти тамо лежи дуго времена и

захрђа, а онда неко нађе неки стари жути папир на којем се објашњава како ћеш

наћи поједине знакове – тај се папир мора одгонетати око тједан дана јер се

већином састоји од самих знакова и хијероглифа.«

»Од „ије… од чега?«

»Од хијероглифа – слике и сличне ствари, знаш, које изгледају као да ништа не

значе.«

»Имадеш ли ти таки папир, Томе?«

»Немам.«

»Па како ћеш унда пронаћ‟ знакове?«

113

»Не требају ми знакови. Разбојници благо увијек закопају у уклетој кући или на

неком отоку или испод сухог дрвета на којему стрши главна грана. Дакле,

Јацксонов оток смо већ мало прегледали, а можемо га једном опет прегледати.

Изнад Пецариног рукавца налази се стара уклета кућа, а сухих грана и сухог

дрвећа има колико волиш – брдо свега и свачега.«

»И на свакон тон мисту има блага?«

»Ма што причаш! Нема!«

»Како ћеш онда знат ди ћеш тражит‟?«

»Тражићу свугдје!«

»Па, Томе, цило лито ће нам на то отић‟.«

»И што с тим? Замисли да нађеш мједени лонац са сто долара у њему, сви

потамњели и звекетави, или трули сандук пун дијаманата. Како ти се то чини?«

Хаку синуше очи.

»То је ка‟ ника бајка. За ме и превише. Дај ти мени само сто долари па ми

дијаманти и не трибају.«

»Добро, али тек толико да знаш – ја нећу само тако одбацити дијаманте. Неки

вриједе и двадесет долара по комаду. Нема скоро ниједног, тек ту и тамо

понеки, да вриједи три четврт долара или долар.«

»Не ћераш шегу са мнон? Збиљам?«

»Наравно. Свако ће ти то рећи. Хак, јеси ли ти икад видио дијамант?«

»Кол‟ко памтин, баш и не.«

»Краљеви их имају на гомиле.«

»Ал‟ ја ти, Томе, не познан ниједног краља.«

»И мени изгледа да не познајеш, али да одеш у Европу, видио би их сву силу

приликом обиласка.«

»Је л‟ то они нешта обилазу?«

»Обилазе? Ма, што је теби? Не!«

»Па зашто си онда река‟ да нешто обилазу?«

»Којешта, мислио сам само да би их ти видио – не обилазе ништа, наравно?

Зашто би нешто обилазили? Само хоћу рећи да би их напросто видио –

раштркане на све стране, знаш, онако опшенито. Као онај стари грбави

Рицхард.«

»Рицхард? Како му је презиме?«

»Нема он презиме. Краљеви имају само крсно име.«

»Само то?«

»Да, само то.«

»Ха, ако се њизин тако свиђа, у реду ствар. Ја ти не би тија бит краљ и имат

само име, ко каки црњо. Него рецидер ти мени – ди „оћеш најпрво копат?«

»Па, не знам. Да кренемо, на примјер, од оног старог осушеног стабла на

брежуљку с друге стране Пецариног рукавца?«

»Важи.«

114

И тако њих двојица узеше трнокоп сломљена врха и лопату па се пјешице

дадоше на пут дуг три миље. На циљ стигоше врући и задихани па се бацише у

хлад испод оближњег бријеста да се одморе и попуше по једну.

»Свиђа ми се ово«, рече Том.

»И мени.«

»Чуј, Хак, ако овдје нађемо благо, што ћеш ти направити са својим дијелом?«

»Па, сваки ћу дан јист‟ паштету и попит‟ по чашу лимунаде и ић‟ у сваки циркус

који дође „вамо. Не бери бригу, фино ћу се проводит‟.«

»А не намјераваш ништа оставити за касније?«

»За кашње? Зашто?«

»Па, тако да и послије имаш од чега живјети.«

»Ех, каке вајде од тога. Тата би једаред већ доша‟ у ово мисто и све би шчепа‟ у

своје шапе ако се ја не пожурин, а виру ти дајен, он би то час посла профућка‟.

А што ћеш ти са својин дилон, Томе?«

»Купићу нови бубањ, праву правцату сабљу, црвену кравату, младог булдога и

оженити се.«

»Оженит‟ се!«

»Тако је.«

»Томе, ти – ти си скренија памећу.«

»Само полако па ћеш видјети.«

»Ну, то је најлуђа ствар коју би мога‟ учинит‟. Види мог тату и мајку. Сваде се и

сваде! Ма, раније су се цијело вриме свадили. Још како се сићан.«

»То нема везе. Дјевојка којом ћу се ја оженити, неће се са мном свађати.«

»Томе, мени изгледа да су ти оне све исте. Све ти оне чоука гњаве. Боље ти је

на вриме промислит‟ о том. Боље ти је, велин ти. Како ти се зове то

женскиње?«

»Она није никакво женскиње, него дјевојка.«

»Све ти то изађе на исто, изгледа ми. Неки кажу женскиње, неки кажу дивојка –

и једно и друго ти исто вриди. Ну, без обзира, Томе, рец‟ ти мени како се она

зове?«

»Рећи ћу ти једном – не сада.«

»А, нек‟ ти буде. Само, ако ћеш се ти оженит‟, ја ћу бит‟ сам-самцит – више

него икад прије.«

»Нећеш, доселит ћеш се к мени. Сад престани о томе, него дај да почнемо

копати.«

Радили су и знојили се пола сата. Без успјеха. Мучили су се још пола сата. И

опет без успјеха. Хак рече:

»Је л‟ благо увик закопају на „ваку дубину?«

»Каткад, не увијек. Углавном, не. Изгледа ми да нисмо погодили право мјесто.«

Одабраше стога ново мјесто па отпочеше изнова. Копање им је сада ишло мало

спорије, али су још увијек напредовали. Неко су вријеме шутке и устрајно

копали. Коначно се Хак наслони на лопату, обриса рукавом капљице зноја с

чела и рече:

115

»А ди ћемо копат‟ кад овди завршимо?«

»Па да можда кренемо од оног старог стабла иза удовичине куће, тамо пријеко

на Кардиф Хилу.«

»И ја би река‟ да ће то бит добро дрво. Ал‟ што ако нам удов‟ца отме благо,

Томе? Дрво расте на њез‟ном имању.«

»Она да нам га отме! Само нека се усуди! Скривено благо припада оном ко га

нађе. Без обзира на то на чијој је земљи.«

То задовољи Хака па се посао настави. Ускоро Хак рече:

»Ђава‟ га однија, мора бит‟ да смо јопе‟ на кривом мисту. Шта ти мислиш?«

»Ово је збиља јако чудно, Хак. Не разумијем. Понекад се и вјештице знају

умијешати у то. Изгледа ми да је вјеројатно и сада у томе невоља.«

»Којешта, виштице по дану немају никаке моћи.«

»Па да, тако је. Тога се нисам сјетио.Ма, знам у чему је ствар! Ми смо два

проклета блесана! Морамо видјети камо ће сјенка главне гране пасти у поноћ па

тамо копати.«

»Добиса! Бадава радимо цило ово вриме ка‟ дви будале. А, ђава‟ га липи однија,

морамо се ноћас вратит‟, а то је страшно дугачак пут. „Оћеш моћ‟ изаћ‟ из

куће?«

»Наравно да хоћу. Осим тога, морамо то свакако ноћас направити, јер ако неко

види ове јаме, схватит ће исти час о чему се ради и сам потражити благо.«

»Па, унда ћу ти ја ноћас опет мијаукат‟ пред кућон.«

»Важи. Пијук и лопату ћемо сакрити у грмљу.«

Те се ноћи, отприлике у договорено вријеме, дјечаци поновно нађоше на истом

мјесту. Сједоше у сјену да причекају. Мјесто је било осамљено, а по старој се

предаји овај сат сматрао страхотним. Духови су шаптали у шуштаву лишћу,

утваре се скривале у тамним закуцима, дубоки лавеж ловачког пса негдје је

далеко лебдио у зраку, а сова му одговарала сабласним зовом. Све су се ове

страхоте обрушиле на дјечаке па су мало говорили. Ускоро процијенише да је

одбило дванаест. Обиљежише мјесто на које је падала сјенка па почеше копати.

Наде им стадоше расти, занимање постаде јаче, а марљивост ишла у корак с то

двоје. Јама је бивала све дубљом и дубљом, но сваки пут када би им срце

поскочило због тога што су чули да трнокоп о нешто удара, само би доживјели

још једно ново разочарање. Био би то само камен или комад тврда дрва.

Коначно Том рече:

»Нема користи од овога, Хак, опет криво копамо.«

»Ма, то не мере бит‟. На длаку смо означили мисто ди је пала синка.«

»Знам, али има ту и нешто друго.«

»Шта то?«

»Па, само смо нагађали вријеме. Лако је могуће да смо дошли прекасно или

прерано.«

Хак испусти лопату.

»Вала, јес‟«, рече он. »Ту смо погришили. Триба одустат и овај пут. Не можемо

никако знат‟ точно вриме, а осим тога, све је ово превише страшно, ту у ово

доба ноћи уз виштице и аветиње које облићу око нас. Осићан ка‟ да је цило

116

вриме нешто иза мене и стра‟ ме се окренит‟ јербо можда они исприд мене баш

на то и чекају. Јежури ме пролазе откако сан доша‟ „вамо.«

»Па, и са мном је скоро исто тако, Хак. Кад закопају благо испод дрвета,

најчешће тамо ставе и мртваца да га чува.«

»Бого!«

»Да, баш тако. Стопут сам о том слушао.«

»Томе, мени ти се пуно не свиђа бавит‟ овди с мрцима. Чоук с њизин сигурно

може само настрадат‟.«

»Ни ја им баш не бих радо сметао. Замисли да овај ту помоли лубању и

проговори!«

»Томе, немој! То је језиво.«

»Баш тако, Хак. Ни ја се угодно не осјећам.«

»Чуј, Томе, „ајмо ми одавлен па да пробамо негди друго.«

»Важи, и мени изгледа да ће тако бити боље.«

»А камо ћемо поћ‟?«

Том часак размисли, а онда рече:

»Уклета кућа. Тамо идемо!«

»Ђава‟ га липи однија, Томе, не волин ти ја те уклете куће. Ма, то ти је „иљаду

пут‟ горе него мрци. Мрци можда могу говорит‟, ал‟ ти се не могу дошуљат‟

иза леђа замотани у поњаву и провирит‟ ти наједаред преко рамена и

зашкргутат‟ зуб‟ма ка‟ шта то раде дуси. Не би т‟ ја мога‟ тако нешто поднит‟,

Томе, ники то не би мога‟.«

»Да, Хак, али духови лутају около само ноћу. Неће нас ометати ако будемо

ондје копали дању.«

»Вала, јес‟. Ал‟ јако добро знадеш да људи у таке уклете куће не иђу ни по дану

ни по ноћи.«

»Па, већином зато што нико не воли ићи тамо гдје је неко убијен, али око те

куће никад нико није ништа видио – осим ноћу, и то само неко трептаво

плавкасто свјетло крај прозора, а не праве духове.«

»Па, Томе, ди год видиш неко тако плаво свитло да мига, можеш се кладит да

ни дуси нису далеко. Јасна ствар. Знаш да се таким свитлом ники и не служи

осим духова.«

»Боме, јест. Али свеједно их нема тамо дању па чега да се онда плашимо?«

»Па, добро, ако ти тако велиш, прегледаћемо и ту уклету кућу – ал‟ ми се види

да је то исто ка‟ и ђавла изазиват‟.«

Дотле већ бијаху кренули низ брежуљак. Одмах испод њих, насред долине

обасјане мјесечином, на пустој је осами стајала уклета кућа, ограда јој била

одавно пропала, бујни коров прекрио степенице пред улазним вратима, димњак

се био сурвао, отвори за прозоре зјапили празни, а један се угао крова урушио.

Дјечаци су часак зурили онамо, напола очекујући да мимо прозора пролебди

плавичасто свјетло, а онда, разговарајући тихим гласом какав је пристајао добу

ноћи и околностима, ударише сасвим надесно не би ли обишли уклету кућу и

кренули кући путем кроз шуму која је красила стражње обронке Кардиф Хила.

117

Двадесет и шесто поглавље

Сутрадан око поднева дјечаци се опет нађоше крај осушенога стабла: били су

дошли по оруђе. Том је једва чекао да крену до уклете куће, а и с Хаком је у

приличној мјери било тако, но он ипак наједном рече:

»Гле „вамо, Томе, је л‟ ти знаш који је данас дан?«

Том у мислима прелети дане у тједну, а онда брзо подиже очи из којих је

избијала препаст:

»Ојој! Нисам се тога ни сјетио, Хак!«

»Па ни ја, ал‟ ми је наједаред дошло у памет да је данас петак.«

»Проклетство, Хак, никад не можеш бити довољно опрезан. Вјеројатно бисмо

се гадно усосили да се оваквог посла прихватимо у петак.«

»Вјеројатно! Радије реци да би се сигурно усос‟ли! Море бит да има и неки‟

сретни‟ дана, ал‟ петак ти сигурно није таки.«

»Па то већ и врапци знају! Ниси ти то први открио, Хак.«

»Па, нисам ни река‟ да јесан. А и није само петак у питању. Ноћас сам сања‟

гнусно лош сан – сања‟ сан штакоре.«

»Ниси ваљда! То значи сигурну невољу. Јесу ли се тукли међусобно?«

»Нису.«

»Е, Хак, то је добро.Кад се не туку, то само значи да се опшенито спрема нека

невоља. Морамо једино добро гледати око себе и пазити да не упаднемо у њу.

Данас ћемо то оставити на миру и играти се. Јеси ли чуо за Робина Хоода,

Хак?«

»Не. Ки ти је тај Робин Хоод?«

»Па, он ти је један од највећих људи што су икад живјели у Енглеској – и

најбољи. Пљачкаш.«

»Прворазредна ствар, и ја би то волија бит‟. А кога је робија?«

»Само шерифе и бискупе и богаташе и краљеве и њима сличне. Али сиромахе

никад није гњавио. Њих је волио. С њима је увијек све дијелио најпоштеније

што може бити.«

»Е, па, мора да је бија душа од чоука.«

»Него што, Хак. Ма, био ти је он најплеменитији човјек што га се икад могло

наћи. Данас више нема таквих, могу ти рећи. Могао је измлатити било кога у

118

Енглеској, и то с једном руком везаном на леђима, а из тисовог лука могао је

сваки пут погодити новчић од десет центи, и то на даљину од миљу и пол.«

»А шта ти то дође тисов лук?«

»Не знам. Некакав лук, јасно. А ако не би новчић погодио у средину, спустио би

лук и расплакао се – и почео псовати. Играћемо се Робина Хоода – то ти је

права забава. Објаснићу ти.«

»Важи.«

И тако су се цијело послијеподне играли Робина Хоода, ту и тамо бацајући

чезнутљиве погледе према уклетој кући и измјењујући напомене о сутрашњим

изгледима и могућностима што их ондје очекују. Када је сунце стало тонути

према западу, кроз дуге се сјенке дрвећа запутише кући те их доскора шума на

Кардиф Хилу сакри од свачијег погледа.

У суботу, мало након поднева, дјечаци се опет нађоше код сухога стабла. У

хладу попушише по једну и мало пробрбљаше, а потом мрвицу прочепркаше по

посљедњој јами, без велике наде, већ напросто зато што је Том рекао како су у

много случајева људи дигли руке од блага, а само им је још шест палаца требало

до њега, па је онда туда прошао неко други и ископао га један једини пут

забивши лопату у земљу. Овом приликом, међутим, није било тако па дјечаци

подигоше оруђе на раме и одоше оданде с осјећајем да нису тек кушали срећу,

него су удовољили свим захтјевима што их пред човјека поставља потрага за

скривеним благом.

Када стигоше до уклете куће, у мртвој се тишини што је ондје владала под

жарким сунцем, крило нешто тако сабласно и суморно, а у вези се с

осамљеношћу и пустоши тога мјеста осјећало нешто тако тјескобно да се у први

трен нису усуђивали прићи. Онда се прикрадоше вратима и дршћући провирише

у кућу. Унутра угледаше просторију зараслу у коров, без пода и са зидовима с

којих бијаше отпала жбука, а у њој стари камин, прозори без стакала и рушевно

степениште. Напуштена је паучина у крпама висјела на све стране. Мало потом

и уђоше, тихо, док им је било убрзано тукло, говор се био спустио до шапта,

уши наћулиле да ухвате ма и најмањи шум, а мишићи напели, спремни на брзи

узмак.

Домало се навикнуше па им се страх ублажи и кренуше у помно и радознало

разгледање цијелога мјеста, заправо се дивећи, а исто тако и чудећи властитој

смјелости. Затим смислише да би могли погледати што има на спрату. То је

додуше значило да ће сами себи одсјећи одступницу, но њих се двојица стадоше

узајамно изазивати па је то могло, дакако, довести само до једнога – обојица

бацише оруђе у кут и кренуше на кат. И горе наиђоше на исте знакове

оронулости као и доље. У једном је куту стајао ормар који је слутио на

тајанственост, али је та слутња била лажна – ормар је био празан. Сада су се већ

били потпуно прибрали и охрабрили па су се управо спремили да пођу доље и

прихвате се посла кадли…

»Пст!« рече Том.

»Шта бива?« шапну Хак проблиједевши од страха.

»Пст!… Слушај! Чујеш их?«

»Чујен!… Ојоооој! Кидајмо отале!«

»Мируј! Не мичи се! Иду равно према вратима.«

119

Дјечаци се испруже на под прислонивши сваки око на рупу насталу од чвора у

дасци па остадоше тако лежати у смртноме страху.

»Стали су… Не… долазе… Ево их. Да ниси више ни писнуо, Хак. Небеса, да

бар нисам ни носа помолио овамо!«

Уђоше двојица мушкараца. Дјечаци рекоше у себи: »То је онај стари и

глувонијеми Шпанац који се у задње вријеме у један или два наврата мотао по

мјесту, а другог још никад нисам видио.«

»Други« је био одрпан, запуштен створ на чијем лицу није било ама баш ничег

пријазног. Шпанац се био заогрнуо серапом,19 носио је чупаве бијеле залиске,

дугачка му је бијела коса висјела испод сомбрера, а на носу је имао зелене

наочале. Док су улазили, онај је »други« тихим гласом нешто говорио, а када

сједоше на под, лицем окренути према вратима, а леђима према зиду, он

настави оно што је раније био започео. Што је дуље говорио, понашање му је

бивало мање опрезно, а ријечи разговјетније:

»Не«, рече, »размислио сам о томе и ствар ми се не свиђа. Опасно је.«

»Опасно!« прогунђа »глувонијеми« Шпанац на силно изненађење двојице

дјечака. »Баш си мекушац!«

Од овога гласа дјечаци остадоше без даха и ухвати их дрхтавица. Био је то глас

Индијанца Џоа! Неко је вријеме владала тишина.Онда Џо рече:

»Што је могло бити опасније од оног посла тамо горе па се ништа није

догодило.«

»То је нешто друго. Високо горе уз ријеку, а у близини ниједне куће. Уосталом,

ко ће и знати да смо нешто покушавали све док у томе не успијемо?«

»Па, што је опасније него по дану долазити овамо? Бит ћемо сумњиви свакоме

ко нас види.«

»Знам ја то. Али послије оне лудорије није било згоднијег мјеста. Најрадије бих

да одемо из ове страћаре. Хтио сам да то направимо већ јуче, само уз она два

мала проклетника и њихову игру на брду одакле су нас могли јасно видјети, ко

би се могао макнути одавде?«

На ове ријечи »два мала проклетника« поновно ухвати дрхтавица те помислише

како су се на сву срећу били сјетили да је петак и закључили да ће причекати

наредни дан. У срцу пожалише што нису причекали и цијелу годину!

Она два човјека извадише пак нешто хране и прихватише се јела. Индијанац Џо

најприје је дуго и замишљено шутио, а онда рече:

»Слушај ме сад, момче – ти пођи узводно, онамо одакле си и дошао. Чекај док

ти се некако не јавим. Ја ћу се још једном одважити на то да одем до мјеста и

мало видим што се збива. „Опасни‟ посао ћемо обавити тек кад ја мало

проњушкам около и закључим да је тренутак повољан. А онда у Тексас! Заједно

ћемо дати ногама маха!«

Ово задовољи обојицу. Убрзо и један и други стадоше зијевати па Индијанац Џо

рече:

19 Serape ili sarape – велики шал односно кратки огртач, обично ткан у пругама различитих боја,

дио је мексиканске одјеће, али за разлику од понча нема отвора за главу, већ се омата или

пребацује преко рамена – нап. прев.

120

»Умирем од поспаности! На теби је ред да чуваш стражу.« Склупча се међу

коровом и ускоро захрка. Његов га друг једанпут-двапут продрма па хркање

престаде. Домало и стражар закуња: глава му је све ниже падала па тако обојица

захркаше.

Дјечаци дубоко и захвално одахнуше. Том прошапта:

»Ово нам је прилика – дођи!«

Хак рече:

»Не смин –умрићу ако се ники од њи‟ двој‟це пробуди.«

Том га је пожуривао, а Хак се опирао. Напосљетку Том полагано и тихано

устаде па крену сам. Но, већ при првом кораку што га је направио, трошни под

тако грозно зашкрипа да он клону, једва жив од страха. На поновни покушај

није ни помишљао. Дјечаци су мирно лежали бројећи бескрајне тренутке, све

док им се не учини да је вријеме стало, а и сама бесконачност остарјела: били су

пресретни примијетивши да барем сунце залази.

Један од оне двојице престаде хркати. Индијанац Џо сједе и огледа се па се

злобно подсмјехну својем другу којем је глава падала на кољена, удари га ногом

и рече:

»Еј! Красно ти то стражариш! Ипак, свеједно, ништа се није догодило.«

»Ојој! Заспао сам?«

»Малчице јеси. Скоро нам је и вријеме да кренемо, ортаче. Што ћемо с оном

ситницом од плијена што нам је још остала?«

»Не знам – да то оставимо овдје као што смо увијек и радили? Нема то смисла

носити одавде прије него кренемо према југу. Шест стотина и педесет у сребру

треба боме и носити.«

»Па… добро… ништа се неће десити ако још једном и дођемо овамо.«

»Не, али бих рекао да је боље долазити овамо ноћу како смо то раније радили.«

»Да, али гледај: може проћи доста времена прије него се мени пружи права

прилика за тај посао. Свашта се може десити, а овдје није на довољно сигурном

мјесту. Најбоље да га закопамо како се то већ и ради – и то дубоко.«

»Добар приједлог«, рече његов друг, пријеђе преко собе, клекну, подиже један

камен са стражње стране огњишта па извади врећицу која весело зазвекета.

Извади из ње двадесет-тридесет долара за себе и исто толико за Индијанца Џоа

па додаде врећицу полутану који је већ клечао у једном куту копајући земљу

великим ловачким ножем.

Дјечаци у часу заборавише на сав страх и на све јаде. Похлепним су погледом

пратили сваки покрет. Какве ли среће! На овако сјајну прилику ни у сну нису

помишљали! Шест стотина долара довољно је новаца да се од тога обогати

пола туцета дјечака! Њихова се потрага за благом одвија у најсретнијим

могућим околностима – без оне мучне неизвјесности о томе гдје треба копати!

Сваки су час лактом гуркали један другога – а то је гуркање било рјечито и лако

се разумијевало јер му је значење напросто било: „А, је л‟ ти сад драго што смо

овдје?‟

Џоов нож удари о нешто тврдо.

»Хеј!« рече он.

»Што је сад?« рече његов друг.

121

»Напола трула даска… не, некакав сандук, изгледа. Дај, прихвати па да видимо

што ће он овдје. Не треба, пробио сам рупу.«

Гурну руку унутра, а онда је извуче…

»Човјече, па то су паре!«

Њих двојица прегледаше шаку кованица. Биле су златне. И дјечаци изнад њих

бијаху једнако узбуђени као и они, а и једнако тако усхићени.

Џоов друг рече:

»Брзо ћемо то средити. Тамо у куту међу коровом, с друге стране огњишта, има

један стари захрђали пијук – малочас сам га видио.«

Он потрча онамо па донесе трнокоп и лопату које су дјечаци били ондје

оставили. Индијанац Џо узе трнокоп, испитивачки га погледа, одмахну главом,

промрмља нешто себи у браду, а онда замахну. Брзо ископаше сандук. Није био

нарочито велик, али је био окован жељезом, а мора да је био веома јак прије но

што су га начеле дуге године. Замукнувши од блаженства, два су човјека неко

вријеме проматрала благо.

»Ортаче, овдје има на тисуће долара«, рече Индијанац Џо.

»Увијек се причало да се Мирелова банда мотала овуда једног љета«, примијети

незнанац.

»Знам«, рече Индијанац Џо, »а по овоме бих рекао да је тако и било.«

»Сад се нећеш морати гњавити с оним другим послом.«

Полутан се намршти па рече:

»Не разумијеш ти мене. Или бар не разумијеш што је ту на ствари. Није мени у

томе важна пљачка, него освета!« И злокобно му свјетло бљесну у очима. »У

томе ћу требати твоју помоћ А кад то буде готово, онда у Тексас. Иди сад кући,

својој Нанце и дјеци, и остани тамо док ти се не јавим.«

»Па, ако ти тако кажеш. А што ћемо с овим – да га опет закопамо?«

»Да. (Неизмјерна усхићеност на спрату изнад њих.) Не! Тако ми великог

поглавице, не! (На спрату изнад њих горка ојађеност.) Скоро сам заборавио. На

овом пијуку има влажне земље! (Дјечаци на час премријеше од ужаса.) Што

пијук и лопата уопше овдје раде? Откуд свјежа земља на њима? Ко их је донио

овамо и камо је тај неко нестао? Јеси ли некога чуо? Некога видио? Ма, да! Да

ове паре опет закопамо па да други дођу и нађу раскопано приземље? Никако,

нипошто. Однијет ћемо га у моје скровиште.«

»Па јасно! Требао сам се и сâм тога сјетити! Мислиш на број један?«

»Не… број два… испод крижа. Оно друго мјесто није добро, превише је

изложено.«

»Добро. Већ се скоро довољно смрачило па можемо кренути.«

Индијанац се Џо усправи и пође од прозора до прозора опрезно извирујући.

Мало потом рече:

»Ко је могао овамо донијети тај пијук и лопату? Мислиш да има некога горе?«

Дјечаци остадоше без даха. Индијанац Џо положи руку на нож, на трен

неодлучно застаде, а онда крену према степеницама. Дјечацима паде на памет

ормар, али их снага бијаше оставила. Кораци су шкрипали уза степенице, а

неподношљивост страшнога положаја пробуди у дјечацима поколебану

122

одлучност па су већ хтјели јурнути према ормару, кадли се зачу прасак труле

сломљене даске и Индијанац се Џо нађе на земљи усред остатака срушеног

степеништа. Он псујући устаде, а друг му рече:

»Чему све то? Ако неког и има и ако се налази ондје горе, нека горе и остане –

што нас брига? Ако баш и жели скочити овамо доље и упасти у невоље, ко му

брани? За петнаест минута ће се спустити мрак па нека иде за нама ако баш

хоће. Немам ништа против. Како ја мислим, ко год да је довукао овамо тај пијук

и лопату, већ нас је опазио и помислио да смо духови, ђаволи или нешто

слично. Кладим се да се од страха још није зауставио.«

Џо је још неко вријеме гунђао, а онда се сложи с пријатељем да остатак дањега

свјетла треба искористити и све припремити за полазак. Брзо након тога њих се

двојица ишуљаше из куће у сумрак који се све јаче спуштао и са својим се

драгоцјеним сандуком упутише према ријеци.

Том и Хак устадоше, с осјећајем слабости, али и силнога олакшања, па се кроз

пукотине између брвана на зидовима загледаше за њима. Да их слиједе? Ни у

лудилу. Били су задовољни што су се домогли приземља не сломивши при томе

врат и што су могли преко брда кренути натраг у мјесто. Нису много

разговарали. Из дубине су душе проклињали сами себе – проклињали злу срећу

која их је навела да понесу са собом у кућу лопату и трнокоп. Да тога није било,

Индијанац Џо никада не би ништа посумњао. Сакрио би сребро поред злата и

оставио све ондје док он не изврши ону »освету«, а онда би на свој велики јад

открио да је новца неким чудом нестало. Горке ли, горке судбине што су

понијели оруђе са собом!

Одлуче да ће будно мотрити на Шпанца када опет дође у мјесто да извиди

прилику за ону своју осветничку работу и слиједити га до »броја два«, ма гдје то

било. Онда Тому на памет дође језива помисао:

»Освета? А што, Хак, ако мисли на нас?«

»Јој, не!« рече Хак готово се онесвијестивши.

Подробно то претресоше па су на уласку у мјесто били склони увјерењу да је

вјеројатно мислио на некога другог – односно да је у најмању руку мислио само

на Тома јер је само Том и свједочио против њега.

Слаба је, врло слаба утјеха Тому била што је у опасности остао сам! У друштву

би му, мислио је, било далеко лакше.

123

Двадесет и седмо поглавље

Пустоловина коју је доживио у току дана, цијеле је ноћи у сновима силно

узнемиравала Тома. Четири је пута већ био положио руке на оно преголемо

благо и четири му се пута под прстима све расплинуло у ништавило када га је

сан издао, а јава га суочила с крутом стварношћу и властитим јадом. Док је тако

рано ујутро лежао присјећајући се појединости своје велике пустоловине, схвати

да му се оне чине чудно нејасне и далеке – као да су се збиле у неком другом

свијету или у давно минулом времену. Тада му паде на ум како мора да је цијела

та велика пустоловина била тек сан! У прилог је тој његовој помисли говорио

врло чврст доказ – наиме, количина новца што га бијаше видио, била је

превелика да би била стварна. До тада никада није на хрпи видио више од

педесет долара па је, као и сви дјечаци његове доби и животних прилика, сваки

спомен на »стотине« и »тисуће« схваћао као кићени говорни украс те мислио да

такве своте уистину не постоје на овом свијету. Ни на тренутак није

претпостављао да се тако голема свота као што је стотину долара у готову

новцу може наћи у ма чијем власништву. Да је ко поближе загледао његове

појмове о скривеном благу, открио би како то благо сачињавају прегршт

стварних кованица од десет центи и цијели ваган сјајних, неухватљивих долара.

Но, згоде доживљене у току ове пустоловине под притиском су се сталног

размишљања о њима оцртавале све оштрије и јасније тако да Том доскора стаде

нагињати увјерењу како, на крају крајева, све скупа можда и није било тек сан.

Ту је неизвјесност требало одагнати. На брзину ће појести нешто за доручак, а

онда потражити Хака.

Хак је сједио на рубу тегленице, равнодушно брчкајући ногама по води и

доимајући се веома туробно. Том одлучи како ће Хака пустити да сам начне

разговор о благу. Ако то не учини, тиме ће се доказати да је цијела пустоловина

заправо била само сан.

»Здраво, Хак!«

»Здраво и теби!«

Шутња, но само на час.

»Томе, да смо они проклети пијук и лопату пуст‟ли код оног сувог дрвета, сад

би паре биле наше! Ма, је л‟ то није грозно?«

»Значи, није сан, није! Некако ми је и криво да није. Враг ме однио ако није

тако, Хак.«

»Шта није сан?«

124

»Ма, оно јуче. Напола сам повјеровао да јест.«

»Сан! Да се оне степен‟це нису сурвале, видија би ти свој сан! Ја сан доста цилу

ноћ сања, и то све неке снове у којизин ме прогонија они Шпанац с повезом на

оку, ђава‟ га липи однија!«

»Ма, не! Ако га однесе, никад га више нећемо наћи! Ни ући новцу у траг!«

»Томе, никад ми њега нећемо наћ‟! Чоуку се само једнон може посрећит‟ да се

дочепа таке „рпе пара, а нама је та срића побигла. А и јако би ми гадно било да

га моран опет видит‟.«

»Па, и мени, али бих га ипак радо видио и слиједио до оног броја два.«

»До броја два, да, та ти пива. Размишља сан о том, али се ничем немогу

доситит‟. Шта теби изгледа да би то могло бит‟?«

»Не знам. Тако тајанствено звучи. Чуј, Хак, можда је то број неке куће!«

»Сјајно!… Не, Томе, неће то бит‟. А ако и јест, онда то неће бит‟ у овој

селендри. Овди нема бројова.«

»Па, боме је тако. Чекај час да размислим. Ево – то је сигурно број собе – знаш,

као у свратишту!«

»А, то ће бит‟ то! Само су два свратишта. Брзо се то море открит‟.«

»Хак, остани овдје док се не вратим.«

И Том брзо отрча. На јавним му је мјестима било драже да не буде у Хакову

друштву. Није га било натраг пола сата. Открио је да се у соби број два у бољем

од два свратишта већ одавно настанио неки млади одвјетник и да још увијек

ондје станује. У мање отмјеној гостионици у вези је са собом број два постојала

нека тајна. Гостионичаров му синчић рече како је та соба цијело вријеме

закључана, а да он никада није никога видио да улази онамо или оданде излази,

осим ноћу: не зна који је томе разлог, мало га мори радозналост, али не

превише, а највише чему се могао домислити у вези с том тајном било је да се

забавља предоџбом о томе како је соба број два »уклета«, па је чак претходне

ноћи примијетио у њој и свјетло.

»Толико сам успио сазнати, Хак. Изгледа ми да је то баш онај број два који

тражимо.«

»И ја би то река‟, Томе. Шта ћеш сад?«

»Чекај да размислим.«

Том је дуго размишљао, а онда рече:

»Овако ћемо. Стражња врата собе број два, то су ти она врата која воде у уски

пролаз између крчме и остатака срушеног старог дућана. Ти се сада домогни

свих кључева који ти дођу под руку, а ја ћу мазнути све тетине, па ћемо, чим

дође прва ноћ без мјесечине, отићи онамо и искушати их. И не заборави

припазити на Индијанца Џоа јер знаш да ће, сам је то рекао, навратити у мјесто

и можда увребати прилику за освету. Ако га видиш, само пођи за њим па ако не

оде до собе број два, онда то није право мјесто.«

»Бого, не би‟ ја њега сам слидија!«

»Па то ће ти сигурно бити ноћу. Можда те чак неће ни видјети, а да те и види,

можда неће ништа посумњати.«

»Па, ако буде дости велик мрак, река‟ би да ћу поћ за њин. Не знаден – не

знаден. Проваћу.«

125

»Тако да знаш, Хак, ја бих га по мраку слиједио. Можда неће имати прилике за

освету па ће одмах отићи по новац.«

»Имаш право, Томе, имаш право. Поћ‟ ћу за њин, бокца му, „оћу!«

»Тако се говори! Држи се тога, Хак, а боме ћу и ја!«

126

Двадесет и осмо поглавље

Те се ноћи Том и Хак спремише за нову пустоловину. Све до иза девет сати

мотали су се у близини свратишта, један издалека мотрећи на пролаз, а други на

улаз у свратиште. Нико није ушао у пролаз нити изашао из њега, нико налик на

Шпанца није прошао кроз улаз свратишта. Чинило се да ће ноћ бити обасјана

мјесечином па Том оде кући договоривши се с Хаком да, зађе ли мјесец

довољно за облаке, дође по њега и »замијауче«, а Том ће се тада искрасти и

поћи с њиме да искуша кључеве. Но, ноћ је и даље била ведра па Хак око

дванаест сати напусти стражу и повуче се на починак у неку празну бачву у којој

се раније држао шећер.

У уторак је дјечаке пратила једнако зла срећа. Исто тако и у сриједу. Но, у

четвртак се учини да ствари крећу на боље. Том се у прави час искраде из куће

носећи теткину стару лимену свјетиљку и велики ручник којим ће је заклонити.

Свјетиљку сакри у Хакову бачву за шећер и њихово стражарење отпоче. Сат

времена прије поноћи затвори се гостионица и свјетла се у њој (једина у

околици) погасише. Никаква Шпанца нису видјели. Нико није улазио у пролаз

ни излазио из њега. Све им је ишло на руку. Посвуда владаше мркли мрак, а

глуху тишину прекидао тек повремени мрмор далеке грмљавине.

Том пође по свјетиљку, запали је у бачви, чврсто је омота ручником па се

двојица пустолова кроз таму одшуљаше према свратишту. Хак остаде на

стражи, а Том опрезно крену низ пролаз. Настаде раздобље тјескобна

ишчекивања које је попут какве планине налијегало Хаку на душу. Пожели чак

угледати и блијесак свјетиљке – због тога би се додуше препао, али би барем

знао да је Том још жив. Чинило му се да су већ прошли и сати од Томова

одласка. Сигурно ће бити да се онесвијестио, а можда је чак и мртав: можда му

срце није издржало све то узбуђење и страву. У својем се немиру Хак све више

примицао пролазу, страхујући од свакојаких грозота и сваки час очекујући да се

догоди нека ужасна несрећа од које ће му се пресјећи дах. И није било баш

много тога што би се могло пресјећи јер је ионако једва успијевао ту и тамо

усркнути понешто зрака, а судећи по начину како је тукло, и срце му се

спремало ускоро смалаксати. Одједном угледа блијесак свјетла и Том као вихор

прохуја поред њега:

»Бјежи!« рече. »Бјежи колико те ноге носе!«

Хаку није требало двапут рећи – доста је било и једном: прије но што је други

пут чуо упозорење, већ је био постигао брзину од тридесет-четрдесет миља на

сат. Дјечаци се ни на час нису заустављали, све док не стигоше до шупе крај

127

напуштене клаонице на другом крају села. Тек што се склонише у њезин заклон,

изби олуја и спусти се пљусак. Чим му се вратио дах, Том рече:

»Хак, било је грозно! Искушао сам два кључа што сам тише могао, али се од

тога чуло тако гласно шкљоцање да сам од страха једва долазио до даха. А

ниједан се није хтио ни окренути у брави. И онда, ма нисам ни примјетио што

радим, него сам ухватио за кваку и врата су се отворила! Уопше нису била

закључана! Улетио сам унутра, макнуо ручник и… тако ми душе моје!

»Што, Томе, што си видио?«

»Хак, скоро сам стао на руку Индијанцу Џоу!«

»Ниси ваљда!«

»Јесам! Лежао је на поду и спавао као заклан, с оним повезом преко ока, а руке

је био раширио у страну.«

»Бого! И шта с‟ унда? Је л‟ се пробудија?«

»Не, ни макнуо се није. Био је пијан, изгледа ми. А ја сам зграбио ручник и

збрисао!«

»Боме се ја ручника не би ни ситија!«

»Па, ја сам се тога морао сјетити. Тетка би ми уши извукла да га изгубим.«

»Чуј, Томе, а је л‟ си видија они сандук?«

»Хак, није ми уопше било до разгледавања. Нисам видио сандук. Нисам видио

криж. Нисам видио ништа осим боце и лименог лончића на поду крај

Индијанца Џоа. Да, видио сам у соби и двије бачве и још гомилу боца. Сад

схваћаш што је заправо с том „уклетом‟ собом?«

»Шта?«

»Ма, од вискија је уклета! Можда у свим трезвењачким крчмама постоји по

једна таква уклета соба, а, Хак?«

»Па, река‟ би да море бит и јес‟ тако. Ки би то мислија? Него, чуј, Томе, ако се

Индијанац Џо напија, сад би баш било право вриме да узмемо они сандук.«

»Како да не! Изволи, иди по њега!«

Хак се стресе.

»Па, не… изгледа ми да баш и не би‟.«

»И мени тако изгледа, Хак. Само једна боца крај Индијанца Џоа није доста. Да

их има три, тек би онда био доста пијан па бих и ја узео сандук.«

Застадоше па су дуго шутке размишљали, а потом Том рече:

»Пази овамо, Хак, боље да више ништа не покушавамо све док не будемо

сигурни да Индијанца Џоа нема у соби. Ово је да умреш од страха. Него, ако

будемо сваку ноћ стражарили, сасвим сигурно ћемо га прије или касније видјети

кад буде излазио, а онда ћемо брзом брзином мазнути сандук.«

»Па, важи што се мене тиче. Ја ћу стражарит‟ цилу ноћ, и то сваке ноћи, само

ако ти „оћеш обавит‟ они други дио посла.«

»Може. Ти онда само протрчи кроз Хооперову улицу до првог угла и замијаучи,

а ако ја будем спавао, баци ми каменчић у прозор да ме пробудиш.«

»Важи. Договорито!«

128

»Чуј, Хак, олуја је престала па ја идем кући. За сат-два ће и сванути. Ти се врати

и стражари до јутра, може?«

»Река‟ сан ти да „оћу, Томе, па унда и „оћу. Нећу се макнит‟ од те крчме, макар

и цилу годину! По дану ћу спават‟, а ноћу стражарит‟.«

»Изврсно. А гдје ћеш спавати?«

»На сину код Бена Роџерса. Он ми је допустија, а пустит ће ме и чича Јаке, онај

црњо шта припада његовом тати. Ја чичи Јакеу увик донесен воде кад год му

триба, а он ми, сваки пут кад га питан, да нешто за јист‟ ако му штагод остане.

То ти је страшно добар црњо, Томе. Мене воли јер се никад не држин ка‟ да

нешто више вридин нег‟ он. Некад чак и сиднемо заједно па и једен с њим. Ал‟

немој то даље говорит‟. Кад си грозно гладан, мораш радит‟ и нике ствари које

иначе не би радија.«

»Значи, ако те по дану не будем требао, пустићу те да спаваш. Нећу те гњавити.

А ти, чим ноћу видиш да се нешто дешава, одмах скочи до мене и замијаучи.«

129

Двадесет и девето поглавље

Прво што је Том чуо у петак ујутро била је радосна вијест – обитељ се суца

Тачера синоћ била вратила у мјесто. И Индијанац Џо и благо на час падоше у

заборав и најзанимљивија му поновно постаде Бекy. Састаде се с њом па се

добро забавише, до миле се воље играјући »скривача« и »ловице«, заједно с

гомилом друге дјеце из школе. На свеопше задовољство, дан на крају би

окруњен посебним обећањем. Бекy је од мајке била измолила пристанак да се

сутрадан приреди онај дуго обећавани и дуго одгађани излет. Њезиној радости

није било краја, а ни Томова није била умјеренија. Још прије сумрака разаслаше

позиве па сву младеж у селу намах ухвати грозничаво узбуђење што га изазваше

припреме и радосно ишчекивање. Том од узбуђења није прилично дуго могао

заспати те се надао да ће дочекати и Хаково »мијау« па ће сутрадан моћи тим

благом запањити Бекy и остале излетнике, но разочарао се. Никаква знака те

ноћи није било.

Напокон стиже и јутро па се око десет-једанаест сати несташна и обијесна

дружба окупи у кући суца Тачера и тако све би спремно за полазак. Није био

обичај да старији својом присутношћу кваре излет, а сматрало се да ће дјеца

бити довољно сигурна под паском неколико млађахних осамнаестогодишњих

госпођица и неколицине младе господе у доби од неких двадесет и три године.

За ову је пригоду унајмљена стара парна скела и домало је весели чопор,

натоварен кошарама пуним хране, хрлио уз главну улицу. Сид се био разболио

па је морао пропустити ову забаву, а Марy бијаше остала код куће да га забавља.

Посљедње што је госпођа Тачер рекла Бекy, било је:

»Нећете се вратити све докасна, мила. Можда би било боље да преноћиш код

неке од дјевојчица које станују близу пристаништа.«

»Онда ћу остати код Сузи Харпер, мама.«

»Изврсно. Пази да се лијепо владаш и не упушташ се у несташлуке.«

Мало касније, док су ишли путем једно уз друго, Том рече Бекy:

»Чуј – знаш што ћемо направити? Умјесто да пођемо до Џоа Харпера, попет

ћемо се на брежуљак и отићи до удовице Даглас. Код ње ће сигурно бити

сладоледа! Има га у ње готово сваки дан – на вагоне. А њој ће бити страшно

драго да дођемо.«

»О, то ће бити забавно!«

Потом Бекy на трен размисли па рече:

»Али, што ће ми мама рећи?«

130

»Па она неће ни знати!«

Дјевојчица промисли о приједлогу па невољко рече:

»Изгледа ми да не бих смјела… али…«

»Ма, којешта! Твоја мајка неће знати за то, па што је онда у томе лоше? Њој је

најважније да се теби ништа не догоди, а кладим се да би те и сама послала

удовици да се тога сјетила. Сигуран сам да би!«

Сјајна гостољубивост удовице Даглас била је замамна мека. Та мека и Томово

увјеравање ускоро однијеше побједу. Стога паде одлука да никоме ништа не

говоре о својем науму за ту ноћ. Тому доскора паде на ум и то да би можда Хак

баш ноћас могао доћи по њега и јавити се уговореним знаком. Та му помисао

дјеломично помути ишчекивање. Ипак се не би био радо одрекао весеља да оде

у посјет удовици Даглас. А зашто да га се и одрекне, размишљао је – синоћ није

било знака, па зашто би било вјеројатније да ће га бити баш ноћас? Сигурна

вечерашња забава превагну над неизвјесним благом па се Том, као прави дјечак,

опредијели за оно што га је јаче привлачило и одлучи да се тога дана ни у

једном тренутку неће препустити мислима о сандуку с новцем.

Три миље низводно од мјеста парна се скела заустави крај улаза у шумовиту

долину и ондје пристаде. Дружба попут роја пчела похрли на обалу па доскора

удаљени шумски закуци и кршевити висови надалеко и нашироко одзвањаху

повицима и смијехом. Искушавши најразличитије начине на које човјеку може

постати вруће и на које се може уморити, луталице се, поприлично огладњеле,

мало-помало вратише у логор и стадоше таманити укусне залихе које бијаху

понијели са собом. Након гозбе освјежише се одмором и чаврљањем у

хладовини крошњатих храстова, а мало потом неко повика:

»Ко је за то да се иде у шпиљу?«20

Сви су били за то. Однекуда се појавише свежњићи свијећа и настаде опша трка

узбрдо. Улаз у шпиљу налазио се високо на обронку бријега, а отвор му је био у

облику слова А. Тешка улазна врата нису била осигурана попречном шипком.

Иза њих је била уска коморица, студена као леденица, од природе озидана

чврстим вапненцем што се росио хладним капљицама. Било је романтично и

тајанствено стајати ондје у мрклој тами и гледати ван на зелену долину, сву

блиставу од сунца. Но, узбудљивост овога положаја брзо изблиједје и поновно

се разлијеже весела граја. Чим би се упалила нека свијећа, сви би насрнули на

њезина власника, након чега би услиједила борба и јуначка обрана, али би

свијећа ускоро полетјела на тло или се угасила, а потом би се просуо радостан

смијех и започела нова јурњава. Но, свему дође крај па се ускоро сврсташе један

иза другога и тако се стадоше спуштати низ оштру стрмину главнога ходника, а

трептави им низ свијећа нејасно откривао узносите стјеновите зидове готово

све до мјеста гдје су се на висини од шездесет стопа међусобно спајали. Сам

главни ходник није био шири од осам до десет стопа. Сваких неколико корака

на обје су се стране од њега одвајали високи и још ужи просјеци јер

МакДугалова шпиља и није била ништа друго до голем сплет кривудавих

20 Данас је то Шпиља Марка Тwаина, а постала је познатом туристичком атракцијом

захваЉујући управо овом роману. Један од власника шпиље био је, половицом 19. века, dr.

Joseph Nash MacDowell, хирург који је у шпиљи изводио различите покусе на лешевима,

слично као и др. Робинсон у роману, а наводно је ондје држао и оружје намијењено борби за

“јужњачку ствар” у току америчког Грађанског рата – нап. прев.

131

пролаза који су се састајали један с другим и онда опет раздвајали, а да при томе

никамо нису водили. Говорило се да би човјек дане и ноћи могао лутати кроз ту

закучасту заврзламу распуклина и бездана, а да никада не дође до краја шпиље.

Могао би се спуштати све ниже и ниже, па још ниже у утробу земљину, но све

би било исто – сплет ходника испод сплета ходника и нигдје краја ниједноме од

њих. Шпиљу нико није »упознао«. То је било немогуће. Већина је младих људи

упознала један њезин дио, а није било уобичајено одважити се много даље од

тога познатог дијела. Том Сојер био је упознао шпиљу исто толико колико и

било ко други.

Поворка превали главним ходником неких три четврт миље, а потом се скупине

и парови почеше осипати по покрајњим огранцима, хитати кроз злослутне

галерије те ненадано искрсавати на мјестима гдје су се галерије поновно спајале.

Поједине су скупине могле једна другу избјегавати и по пола сата, а да не изађу

изван »познатог« подручја.

Мало-помало једна скупина за другом доврлуда натраг до улаза у шпиљу, сви

задихани, раздрагани, од главе до пете умрљани лојем накапалим са свијећа,

олијепљени иловачом и усхићени успјешним даном. Запањише се откривши

како им је вријеме брзо прошло и да је већ близу ноћ. Продорно их је звоно

дозивало већ пола сата. Овакав је завршетак пустоловнога дана био, међутим,

романтичан па су њиме сви били задовољни. Када се парна скела са својим

несташним теретом отиснула уз струју, нико осим њезина капетана није ни

најмање жалио за изгубљеним временом.

Хак је већ стајао на стражи када одсјев свјетала с парне скеле клизну мимо

пристаништа. Са скеле није чуо ни гласка јер је млађарија била тако мирна и

тиха како то бива с људима кад су насмрт уморни. Запитао се каква је то

бродица и зашто се није зауставила на пристаништу, а потом ју је сметнуо с ума

и обратио пажњу на своју задаћу. Све је даље одмицала ноћ, облачна и тамна.

Дође и десет сати, престаде тандркање кола, раштркана се свјетла стала трнути,

нестадоше закашњели пјешаци, село се препустило сну, а малога стражара

оставило насамо у тишини и друштву духова. Изби и једанаест па се угасише и

свјетла у свратишту те сада посвуда завлада мрак. Хак је чекао несносно дуго,

како му се чинило, но десило се није ништа. Осјећао је све мање поуздања. Има

ли ово смисла? Има ли ово уопше смисла? Зашто да не одустане и оде спавати?

До уха му доприје неки шум. У трен се ока сав претвори у ухо. Врата што су

водила у пролаз, била су се тихо затворила. Он јурну до угла старога дућана. У

наредном тренутку двојица мушкараца стругнуше поред њега, а један од њих

као да је носио нешто под мишком.Мора да је то онај сандук! Значи, благо

намјеравају некамо пренијети. Како да сад пође по Тома? Била би то

бесмислица – ова двојица би нестала заједно са сандуком и више их нико

никада не би пронашао. Не, залијепит ће се за њих и слиједити их као сјена:

поуздаће се у то да ће га тама заштитити па га људи испред њега неће открити.

Разглабајући овако сам са собом, Хак изађе из заклона те се стаде попут мачке и

босоног шуљати за двојицом мушкараца, допуштајући им да одмакну само

толико да их не изгуби из вида.

Прођоше тако мимо три скупине кућа у улици уз ријеку, а потом скренуше

налијево у једну попречну улицу. Затим продужише равно, све док не стигоше

до пута који је водио на Кардиф Хил, а онда пођоше њиме. Без крзмања

оставише за собом кућу старога Велшанина, на пола пута уз бријег, те се

132

наставише успињати. Добро је, помисли Хак, закопаће га у старом каменолому.

Но, она се двојица не зауставише ни код каменолома. Продужише даље, све до

врха. Зађоше на уску стазицу међу високом рујевином и наједном их прогута

тмина. Хак се примаче смањујући размак, увјерен да га сада никако неће моћи

видјети. Неко је вријеме каскао за њима, а онда успори корак, у страху да их

пребрзо сустиже. Крену још мало, а онда се заустави. Ослухну – нигдје ни

гласка, осим што му се чинило да чује ударце властитог срца. Иза брда допре

хук сове – злослутна ли звука! Но, кораци се нису чули. Небеса, зар је све

пропало? И баш је хтио одјурити као на крилима, када се ни четири стопе

далеко од њега неко накашља! Хаку срце скочи у грло, али прогута страх, па

остаде стајати дрхтећи као да се наједанпут на њега сручило туце врућица и

осјећајући се тако слабачак да је мислио како ће сигурно сваки час пасти на

земљу. Знао је гдје се налази. Знао је да се налази на пет стопа од ногоступа који

је преко ограде водио на земљиште удовице Даглас. Одлично, помисли, нека га

само овдје закопају: ту га неће бити тешко пронаћи.«

А онда се зачу глас… веома тих глас… глас Индијанца Џоа:

»Проклета била, вјеројатно је неко друштво код ње – свјетло још гори, а већ је

касно.«

»Ја не видим никакво свјетло.«

Био је то глас онога непознатог човјека из уклете куће. Од смртног се страха

Хаку следи срце у грудима – то је, значи, била она »осветничка« работа! Прва

му је помисао била да побјегне. Потом се сјети како је удовица Даглас више

него једном била љубазна према њему, а ови су је људи можда наканили убити.

Волио би да се може одважити на то да је сам упозори, но знао је да се то неће

усудити – ова би га двојица могла у томе уловити. Све му ово, а и више од тога,

прође главом у тренутку што је протекао између незнанчевих ријечи и

Индијанчева одговора који је гласио:

»Зато што ти смета грм. Гле.. овако… видиш ли сада?«

»Да. Па, изгледа ми да је збиља неко друштво код ње. Боље да одустанемо.«

»Да одустанемо, а ја се баш спремам заувијек отићи из овог краја! Да

одустанемо и да нам се можда више никад не пружи прилика за то! Поновно ћу

ти рећи, као што сам ти већ раније рекао, није ми стало до њезиних пара – нека

буду теби. Али је њезин муж окрутно поступио са мном… много пута је

окрутно поступио са мном… а најглавније од свега, као мировни судац осудио

ме због скитње. И то није све. То није ни милијунти дио свега! Дао ме

бичевати! – бичевати испред затвора, као црнчугу! И цијело мјесто је то

гледало! Дао ме БИЧЕВАТИ! Разумијеш? Гадно ме средио, али је умро. Зато ћу

сада ја њу средити.«

»Ох, нећеш је ваљда убити! Немој је убити!«

»Убити? Ко је споменуо убојство? Њега бих убио да је жив, али њу нећу. Кад се

хоћеш осветити на жени, нећеш је убити – ни говора! Мораш је унаказити.

Распорити јој носнице и разрезати уши као крмачи!«

»Боже, па то је…«

»Своје мишљење задржи за себе! Боље ће ти бити. Завезаћу је за кревет. Ако

насмрт искрвари, јесам ли ја за то крив? Нећу плакати ако се то и догоди. Пајдо

мој, ти ћеш ми у томе помоћи… ради мене… зато и јеси овдје… сам можда не

133

бих успио. Ако се предомислиш, убићу те. Разумијеш? А ако будем морао убити

тебе, убићу и њу па тако нико никад неће дознати ко је то учинио.«

»Па, ако се мора, дај да то обавимо. Што брже, то боље – мене већ језа хвата.«

»Сада? А друштво у кући? Слушај ти – још ћу у тебе и посумњати, да знаш. Не,

причекаћемо док се свјетла не погасе, никамо нам се не жури.«

Хак наслути да ће сада наступити шутња – нешто много горе од било каква, па

и најдужега разговора о уморству, те суспрегну дах и опрезно закорачи унатраг.

Пажљиво и чврсто спусти стопало на земљу, зањихавши се прије тога на једној

нози, несигурно, тако да се готово преврнуо, те нагињући се прво на једну, па

онда на другу страну. Начини још један корак унатраг, уз исти сложени

поступак и исту опасност, а потом још један, па још један, а онда му под ногом

– крцну гранчица! Заустави дах и ослухну. Никаква звука. Потпуна тишина.

Хаковој срећи није било краја. Врати се сада путем којим је и дошао, пролазећи

између зидова од рујевине, окрену се пажљиво попут каква брода, а онда брзо,

но опрезно крену даље. Када изби крај каменолома, осјети се сигурним па

подбруси пете и полетје. Брзао је, брзао све ниже, док не стиже до

Велшанинове куће. Залупа на врата и зачас се кроз прозор помоли старчева

глава и главе двојице његових снажних синова.

»Каква је то стрка? Ко лупа? Што хоћете?«

»Пуштите ме брзо унутри! Све ћу ван испричат‟.«

»Ма немој, а који си ти?«

»Хаклеберрy Финн… брже, отвор‟те ми!«

»Хаклеберрy Финн, још и то! То баш и није име пред којим се врата отварају,

рекао бих! Али пустите га унутра, момци, да видимо о каквој се невољи ради.«

»Молин вас, немојте нипошто одат‟ да сан вам ово ја река‟«, биле су прве

Хакове ријечи када се нашао у кући. »Немојте, молин вас… иначе ћу ја сигурно

погинит‟… ал‟ је удовица знала бит‟ добра према мени, па би‟ ван тија рећ‟… а

и оћу ван рећ‟, само ако обећате да никад нећете одат‟ да сан ван то ја јавија.«

»Светога ми Јурја, он нам заиста има нешто рећи, иначе се не би овако држао!«

узвикну старац. »На сунце с тим, момче, а нико од нас овдје никад те неће

одати.«

Три су се минуте касније старац и његови синови, добро наоружани, већ били

успели уз бријег и на прстима крочили стазицом између грмова рујевине, с

оружјем у руци. Хак их није даље пратио. Сакрио се иза великога камена и

напето слушао. Трома, тјескобна тишина, а онда наједном прасну хитац и зачу

се нечији крик.

Хак није чекао да дозна појединости. Скочи на ноге и што су га ноге носиле

одбрза низ бријег.

134

Тридесето поглавље

У недјељу ујутро, с првим зрацима зоре, Хак се попе уз бријег и тихо покуца на

врата старога Велшанина. Укућани су још спавали, но због ноћашњих су

догађаја спавали тек напола уха. Кроз прозор се зачу:

»Ко је?«

Хаков плашљиви глас тихо одврати:

»Отвор‟те ми, молин вас! То сан ја, Хак Финн!«

»Пред тим се именом, момче, наша врата отварају и дању и ноћу! Добро нам

дошао!«

Необично су звучале ове ријечи у ушима малога скитнице, а угоднијих никада

није чуо. Задњом га пак реченицом, колико се сјећао, никада нико није дочекао.

На вратима шкљоцну брава и он уђе. Понудише му да сједне, а старац и двојица

његових високих синова на брзину се одјенуше.

»Е, па, младићу, надам се да можеш добро појести јер ће доручак бити готов

чим изађе сунце, а да ће бити врео тако да ће се све пушити, о томе не мораш

бринути! Ја и моји дечки ноћас смо се надали да ћеш се вратити овамо и код нас

преноћити.«

»Стра‟отно сан се уплашија«, рече Хак, »па сан утека‟. Ста‟ сан бижат‟ кад су

пукнили они пиштољи и три се миље нисан зауставља‟.Сад сан доша‟ зато што,

знате, „оћу чут‟ што је било, а доша‟ сан прије зоре јер нисан „тија налетит‟ на

оне ђавле, па да су и мртви.«

»Е, јадни мој дечко, боме се види на теби да си провео тешку ноћ, али ће се

овдје за тебе наћи кревет чим завршиш с доручком. Не, дечко мој, нису мртви, и

силно нам је криво због тога. Знаш, према твојем опису точно смо знали гдје их

можемо зграбити па смо им се пришуљали на прстима, све док се нисмо нашли

на петнаест стопа од њих – на оном путељку кроз рујевину било је мрачно као у

рогу – а мени ти је баш онда дошло да кихнем. Пасја срећа! Покушао сам се

суздржати, али од тога никакве вајде – морао сам кихнути и кихнуо сам! Ја сам

ишао први и држао спреман пиштољ па, кад сам почео кихати, а они лупежи са

стазе скочили у грмље, завикао сам: „Пуцајте, дечки!‟ и опалио онамо одакле се

чуло шуштање грмља. Исто су направили и моји дечки, али су гадови клиснули

у трен ока, а ми за њима, све кроз шуму. Бојим се да им нисмо дошли ни близу.

Кад су почели бјежати, испалили су сваки по један хитац, али су меци само

прозујали крај нас и нису нас ни окрзнули. Кад им више нисмо чули кораке,

одустали смо од прогона, вратили се у мјесто и пробудили редарственике. Они

135

су скупили чету и пошли на ријеку да стражаре, а чим сване, шериф ће скупити

људе и претражити шуму. И моји дечки ће им се одмах придружити. Штета што

немамо њихов опис – то би нам поприлично помогло. Али претпостављам,

младићу, да ни ти у мраку ниси видио како ти зликовци изгледају, је ли?

»О, јесан, видија сан их у мисту и поша‟ за њима.«

»Сјајно! Опиши нам их, дечко, опиши их!«

»Један је онај стари Шпанац шта не мере ни чут ни говорит, а који се овуд‟ већ

једном ил‟ двапут мота‟, а други неки подмукли клипан, сав одрпан…«

»То ће бити доста, младићу, познајемо ми њих! Налетио сам на њих у шуми иза

удовичине куће па су само бриснули. Хитро на ноге, дечки, па испричајте ово

шерифу – доручковаћете сутра!«

Велшанинови синови смјеста кренуше, а Хак им на изласку из просторије

притрча и повика:

»Ал‟ молин вас, немојте ником рећ‟ да сан и‟ ја цинка‟! „Вако вас молин!«

»У реду, Хак, ако ти тако кажеш, али теби то што си учинио може служити

само на част.«

»О, не, не! Молин вас, немојте!«

Када су младићи отишли, стари Велшанин рече:

»Њих двојица ће шутјети, а исто тако и ја. Али зашто не желиш да се то зна?«

Хак није хтио ништа даље објашњавати, осим што рече да о једном од тих људи

већ и превише зна па ни зашто на свијету не би хтио да тај човјек дозна како он

о њему зна нешто што би га могло теретити… јер ће га иначе сигурно убити.

Старац му још једном обећа да неће никоме ништа рећи па каза:

»Како си дошао на то да пођеш за тим пријанима, момче? Изгледали су ти

сумњиво?«

Хак је шутио смишљајући што је могуће опрезнији одговор. Потом рече:

»Па, вид‟те, ја сан ван злочест дечко – бар тако сваки каже, а ја противу тога

неман шта рећ‟ – па кадикад не мерен пуно спават‟ зато што мислин о том и

покушаван смислит‟ како би се ту могло нешто учинит‟ да то проминин. Тако

ван је било и прошлу ноћ. Нисан мога‟ спават‟ па сан око поноћа изаша‟ ван на

улицу и мало се мота‟ и ливо и десно, па кад сан доша‟ до оне старе рушевне

зграде од цигле у којој је бија дућан крај Трезвењачке крчме, наслонија сан се на

зид да још мало размислин. И баш ван онда наиђу ова два пријашка и прођу крај

мене, а нешто су нос‟ли под рукон па сан одма‟ помислија да су то сигурно

неђере здипили. Један је пушија цигару, а други је од њег затражија ватре. Тако

су стали баш испреда ме па су ин цигаре бацале свитло на лице и тако сан ја

видија да је један од њи‟ тај глувоними Шпанац – позна‟ сан га по билој бради и

повезу прико ока, а други некаква ђавоља рђа од чоука, сав у прњан‟.«

»Како си при свјетлу цигаре успио видјети да је у прњама?«

Хака ово начас осупну, а онда рече:

»Па, не знан – чини ми се ка‟ да сан видија.«

»И онда су они пошли даље, а ти си…«

»… поша‟ за њизин. Да, то сан направија. „Тија сан видит‟ шта се дешава – кад

су се они узели тако шуљат‟. Иша‟ сан за њизин све до миста ди се може прић‟

136

прико удович‟ног плота па сан стаја‟ у мраку и чуја одрпанца ди моли за

удовичин живот, а Шпанца ди се куне да ће јој исић‟ лице ка‟ шта сан јуче река‟

вама и вашим деч…«

»Што кажеш? Да је глувонијеми човјек све то изговорио?«

Хак је и опет страховито погријешио! Свим се силама трудио да старцу не

пружи ни најмањи наговјештај о томе ко би могао бити онај »Шпанац«, но језик

као да је био чврсто одлучио да му, што год он учинио, навуче невољу на главу.

Покушавао се на све миле начине извући из шкрипца, али је под старчевим

будним оком само упадао из погрешке у погрешку. Након неког времена

Велшанин рече:

»Дечко мој, мене се немој бојати. Због мене ти неће ни за што на свијету ни

влас с главе пасти. Не, ја ћу те заштитити, заштитићу те. Тај твој Шпанац уопше

није глувонијем – то ти је нехотице излетјело и не можеш то више повући. Ти о

том Шпанцу нешто знаш за што би хтио да се не сазна. Имај повјерења у мене –

реци ми о чему је ријеч, а вјеруј ми – нећу те издати.«

Хак се начас загледа у честите старчеве очи, а онда се наже к њему и прошапта

му у ухо:

»Није то никаки Шпанац – то је Индијанац Џо!«

Велшанин умало скочи са столице. Домало рече:

»Сад ми је све јасно. Кад си оно причао да се пријете како ће јој разрезати уши и

распорити носнице, мислио сам да си то све сам искитио јер се бијелци тако не

освећују. Али он је Индијанац! То је већ нешто сасвим друго.«

За вријеме доручка разговор се настави па старац између осталога исприча како

су он и његови синови, прије него ће се прошле ноћи вратити у постељу, били

узели свјетиљку и прегледали пријелаз преко ограде и све уоколо тражећи

трагове крви. Нису нашли никакав крвави траг, него позамашан свежањ, ау

њему…

»ШТА ЈЕ БИЛО У ЊЕМ‟?«

Да су те ријечи биле муња, не би Хаку могле излетјети с проблиједјелих усана

таквом невјеројатном брзином. Очи му се разрогачиле, а дах застао у очекивању

одговора. Велшанин се трже па се и он загледа у Хака... на три… пет… десет

секунди, а онда одврати:

»Провалнички алат. Ама што је теби?«

Неизрециво сретан, Хак клону натраг у столицу, тихо, али дубоко одахнувши.

Велшанин га озбиљно и радознало промотри па доскора рече:

»Да, провалнички алат. Као да ти је због тога силно лакнуло. Ма што си се ти

због тога толико преплашио? Што си очекивао да ћемо наћи?«

Хак је био на сто мука – испитивачко је старчево око почивало на њему… био

би дао не знам што да се може сјетити некаква вјеродостојна одговора… ништа

му није долазило на ум… испитивачко је око све дубље проницало у њ…

наметну му се бесмислен одговор… а није било времена да га одвагне па бубну

слабашним гласом:

»Можда књиге за вјеронаук.«

Јадни је Хак био превише престрављен да би се при томе још и насмијешио, но

зато се старац гласно и весело насмија, тресући се од главе до пете тако да му је

137

на тијелу свака кошчица подрхтавала, те на крају рече како овакав смијех злата

вриједи јер човјеку приштеди издатак за лијечника. Онда додаде:

»Јадна моја момчино, сав си ми блијед и исцрпљен – лоше изгледаш. Никакво

чудо да си мало растресен и смућен. Ма, доћи ћеш ти к себи. Вјерујем да ће те

одмор и сан опоравити.«

Хак се љутио на себе што је био тако блесав и показао тако сумњиву узбуђеност

кад је, чим је чуо разговор крај пријелаза преко удовичине ограде, већ ионако

био одбацио помисао да се у свежњу што су га разбојници донијели из

свратишта налази благо. Он је, међутим, само мислио да није ријеч о благу, а

није то засигурно знао па је спомен о пронађеном завежљају био превише за

његово самосвладавање. Но, све у свему, било му је драго што је дошло до ове

згоде јер је сада без икакве двојбе знао да овај завежљај није онај прави

завежљај па му при души постаде лијепо и лагодно. Заправо, чинило се да сада

све иде баш онако како и треба: благо мора да је још увијек у броју два, ону ће

двојицу још истога дана ухватити и стрпати у затвор, а он и Том ноћас ће се

домоћи злата без икаквих неприлика и страха да ће их когод при томе затећи.

Нетом подоручковаше, а на вратима се зачу куцање. Хак скочи и похита да се

сакрије јер му нипошто није било стало до тога да га неко, макар и издалека,

доведе у везу с ноћашњим догађајима. Велшанин пусти у кућу неколико госпођа

и господе, међу осталима и удовицу Даглас, а примијети и скупине мјештана

који су се пењали узбрдо и долазили да погледају пријелаз преко удовичине

ограде. Вијест се, значи, већ била проширила.

Посјетиоци затражише од Велшанина да им исприча све што се протекле ноћи

догађало. Удовица му није могла довољно захвалити што јој је спасио живот.

»Немојте то ни спомињати, госпођо. Има још неко коме можда дугујете још

већу захвалност него мени и мојим дечкима, али ми је та особа забранила да јој

одам име. Да те особе није било, не бисмо се ми уопше нашли крај ваше куће.«

Ово, дакако, потаче тако голему радозналост да посјетиоци готово запоставише

главни догађај, но Велшанин не хтједе удовољити знатижељи која их је

изједала, а касније захватила и цијело мјесто и одби одати тајну. Када се све

остало сазнало, удовица рече:

»Ја сам читала у кревету и тако заспала па сам преспавала сву ту гужву. Зашто

нисте покуцали и пробудили ме?«

»Мислили смо да то није нужно. Било је јасно да се они пријани неће вратити, а

осим тога више нису имали ни отпирача, па каквог би смисла имало да вас

пробудимо и на смрт преплашимо? Моја су три црнца све до јутра пазила на

вашу кућу. Ето, баш су се вратили.

Стиже још посјетитеља па се све ово причало и препричавало још неколико

сати.

За вријеме школског распуста није било недјељне школе, али зато сви поранише

у цркву. О узбудљивом се догађају преклапало и црно и бијело. Стиже и вијест

да се зликовцима још није ушло у траг. Након завршетка проповиједи жена суца

Тачера приђе госпођи Харпер која се, заједно са свима осталима, пролазом

између клупа кретала према црквеним вратима па јој рече:

»Хоће ли то моја Бекy преспавати цијели дан? И мислила сам да ће бити мртва

уморна.«

138

»Ваша Бекy?«

»Да«, уз престрављен ће поглед госпођа Тачер, »па зар није код вас преноћила?«

»Ма, није.«

Госпођа Тачер проблиједје и сруши се на клупу баш у тренутку кад је онуда

пролазила Тетка Полиу живахну разговору с неком пријатељицом. Тетка

Полирече:

»Добро јутро, госпођо Тачер. Добро јутро, госпођо Харпер. Мог дечка опет

нигдје нема. Све ми изгледа да је преноћио код вас – код једне од вас двије. А

сад га је страх доћи у цркву. Мораћу то с њим рашчистити.«

Госпођа Тачер слабашно одмахну главом и проблиједје јаче но раније.

»Код нас није био«, рече госпођа Харпер и на њој се поче опажати

узнемиреност. На лицу се тетке Полy јасно одражавала тјескоба.

»Џо Харперу, јеси ли јутрос видио мојег Тома?«

»Нисам, госпођо.«

»Кад си га задњи пут видио?«

Џо се покуша сјетити, али није могао ништа сигурно тврдити. Свијет застаде на

изласку из цркве. Проструја шапат и на сваком се лицу појави злослутна

узнемиреност. Стадоше забринуто испитивати дјецу, као и младе учитеље и

учитељице. Сви рекоше да нису примијетили јесу ли Том и Бекy били на скели

приликом повратка кући: био је мрак, а нико није ни помишљао на то да

провјерава јесу ли сви на броју. Неки младић напокон излану како се боји да су

њих двоје можда остали у шпиљи! Госпођа се Тачер онесвијести, а Тетка

Полибризну у плач и стаде кршити руке.

Узбуна се пронесе од уста до уста, од скупине до скупине, од улице до улице па

су за пет минута већ звонила сва звона и цијело мјесто било на ногама! Догађај

на Кардиф Хилу зачас изгуби сваку важност и разбојници падоше у заборав:

људи оседлаше коње, укрцаше се у чамце, покренуше парну скелу па је, још и

прије но што је прошло пола сата откако се прочула ужасна вијест, двије

стотине људи цестом и ријеком хрлило према шпиљи.

Цијело је бескрајно послијеподне село било пусто и као изумрло. Бројне су жене

долазиле у посјет тетки Полy и госпођи Тачер у жељи да их утјеше. Плакале су

заједно с њима, а то је помагало више од ријечи. Цијелу је бесконачну ноћ

мјесто ишчекивало вијести, но када коначно освану јутро, стиже само порука:

»Пошаљите још свијећа – и хране.« Госпођа је Татсхер скоро излудјела, а исто

тако и тетка Полy. Судац Тачер из шпиље им је поручивао да се надају и да буду

храбре, но те им поруке не донесоше много утјехе.

Стари се Велшанин врати кући у свитање, улијепљен лојем од свијећа и умрљан

иловачом те готово посве изнурен. Хака затече како још увијек лежи у постељи

коју му је био припремио, и то у грозничаву бунилу. Сви су лијечници били

отишли у шпиљу, па се стога удовица Даглас прихвати бриге о болеснику.

Удовица рече да ће га његовати како најбоље буде знала и умјела јер је он, био

добар, зао или нешто треће, ипак Божје створење, а што год је Божје, не смије

се запустити. Велшанин пак рече да у Хаку има и добрих особина, а удовица ће

на то:

»Поуздано је тако. То је биљег Божји. Он га увијек утисне на нас. Увијек. Бар

донекле њиме обиљежи свако створење које изађе из руку његових.«

139

Рано пријеподне стадоше у село пристизати раштркане скупине исцрпљених

људи, но најиздржљивији мјештани наставише с потрагом. Једине вијести до

којих се могло доћи гласиле су да су претражени и најудаљенији дијелови

пећине у које још никад нико није зашао, да ће се темељито прегледати сваки

закутак и свака пукотина те да, камо год неко одлутао сплетом пролаза, свакако

ће видјети титрање и треперење свјетала у даљини, а одјек повика и хитаца из

пиштоља потмуло одзвања кроз мрачне ходнике. На једном мјесту, далеко од

дијела камо обично залазе посјетиоци, нађоше на стијени имена БЕКY & ТОМ,

исписана чађавим пламеном свијеће, а у близини лојем умрљан комадић врпце.

Госпођа Тачер препознаде врпцу и расплака се над њом. Рече да ће јој та врпца

остати као посљедња успомена на њезину дјевојчицу и да јој ниједан други

спомен не би могао бити толико драгоцјен јер се ова врпца посљедња

опростила од њезина живог тијела прије но што га је однијела страшна смрт.

Говорило се да би у пећини ту и тамо засјало неко далеко свјетлашце па би се

тада разлегли одушевљени поклици и гомила би људи уз гласан бат корака

журно потрчала низ пролаз, а онда би редовито услиједило горко разочарање:

била би то само свијећа некога од трагача.

Три су се ужасна дана и ноћи сати бесконачно вукли, а село запало у безнадну

чаму. Нико није имао воље ни за што. Баш се тада случајно откри да власник

Трезвењачке крчме точи жестока пића, но то једва да и узбуди опшинство, ма

колико чињеница сама по себи изазивала запрепаштеност. Дошавши на час к

свијести, Хак слабашним гласом сврну разговор на крчму те на крају запита –

нејасно страхујући од најгорега – јесу ли, откако се он разболио, у Трезвењачкој

крчми ишта пронашли.

»Јесу«, рече удовица.

Дивља погледа, Хак се усправи у постељи:

»Што? Што су пронашли?«

»Виски! И крчма је сад затворена. Лези, дијете, како си ме престрашио!

»Реците ми само једно – само једно, молим вас! Је ли га пронашао Том Сојер?«

Удовицу облише сузе. »Пст, пст! Пст, малени! Већ сам ти рекла да не смијеш

говорити. Тешко си, тешко болестан!«

Значи, пронашли су само виски. Да је у питању било злато, већ би било буке и

стрке. Благо је, дакле, заувијек нестало – заувијек! Но, због чега удовица плаче?

Чудно да је кадра за то.

Ове су се мисли Хаку мутно мотале по глави и тако га измучиле да је од

исцрпљености заспао. Удовица рече у себи:

»Заспао је, сироче моје мало. Је ли га Том Сојер нашао! Дао Бог да неко нађе

Тома Сојера! Ах, мало их је остало у којима још има довољно наде или снаге да

наставе с потрагом.!«

140

Тридесет и прво поглавље

Вратимо се сада к Тому и Бекy и ономе што се с њима двома збивало на излету.

С осталим су друштвом тумарали кроз мркле пролазе обилазећи познате љепоте

МакДугалове шпиље – љепоте које су се дичиле понешто претјерано звучним

именима, као што су »Салон«, »Катедрала«, »Аладинов дворац« и тако редом.

Доскора започе весела игра скривача па се Том и Бекy горљиво укључише у њу,

а онда их од трчања ухвати лагани умор па одврлудаше кривудавим ходником,

високо подижући свијеће и ишчитавајући праву замршену паукову мрежу

имена, датума, поштанских адреса и изрека којима су камене стијене (с помоћу

пламена свијеће) биле осликане као каквим фрескама. Непрестано идући

напријед у међусобном разговору, једва су и примјећивали да су доспјели до

дијела пећине гдје по стијенама није било никаквих натписа. Чађавим пламеном

свијеће исписаше своја имена испод једне камене избочине па кренуше даље.

Доскора стигоше до мјеста гдје је слаб млаз воде, капајући преко неког избојка

и носећи са собом вапненачки талог, у спором протоку вјечности од свјетлуцава

и неуништива камена створио прави правцати слап од набора и чипке. Том је

био довољно мален да се завуче испод њега па га освијетли да Бекy може

уживати у том призору. Успут откри да слап попут завјесе закрива стрмо

природно степениште стиснуто између двије уске стијене па га наједном обузе

силна жеља да постане истраживач. Бекy се одазва његову позиву па свијећом

заједно начинише ознаку која ће им касније послужити као путоказ и дадоше се

на истраживање. Скретали су и лијево и десно, спустили се све до тајанствених

дубина шпиље, ондје начинили још једну ознаку па откривудали даље у потрази

за новинама о којима ће причати свијету на површини земље. На једном мјесту

нађоше пространу дворану с чијега је стропа висјело мноштво блиставих

сталактита дугачких и дебелих попут човјечје ноге. Обиђоше цијелу дворану,

чудећи се и дивећи, па ускоро оданде изађоше кроз један од бројних пролаза

што су водили у њу и из ње. Тај их пут домало доведе до чаробног врела чије је

корито било обложено сјајним кристалним ињем, а налазило се усред дворане

чији су зидови почивали на свој сили чудесних ступова насталих спајањем

сталактита и сталагмита, што је пак био плод непрестанога капања воде током

бројних стољећа. О свод се у великим гроздовима били објесили шишмиши, на

тисуће њих у једној таквој гомили: свјетлост узнемири те створове па се на

стотине њих у јатима обруши према њима двома, цичећи и бијесно се

залијећући у свијеће. Том им је познавао ћуд и знао каква опасност пријети од

оваква њихова понашања. Зграби Бекy за руку и хитро је повуче у прву галерију

на коју се намјерише: и ни тренутка прерано јер један шишмиш крилом угаси

141

Бекyну свијећу баш у часу када је закорачила да изађе из дворане. Шишмиши су

их још доста далеко прогонили, но мали би бјегунци увијек замакли у сваки

нови пролаз који би се појавио пред њима те се напосљетку отарасише тих

опасних створова. Мало затим Том откри подземно језеро које се у свој својој

величини мутно протезало у даљину, све до мјеста гдје су му се обриси губили у

сјенкама. Пожеље му истражити обале, но закључи да ће бити најбоље најприје

сјести и мало отпочинути. И тада дубока тишина овога мјеста први пут спусти

влажну и љепљиву руку на њихову душу. Бекy рече:

»Гле, нисам досад на то ни мислила, али ми се чини да већ дуго нисам никога

чула.«

»Немој заборавити, Бекy, да смо ми овдје дубоко испод њих, а не знам ни сам

колико смо далеко од њих отишли према сјеверу, југу, истоку или већ некамо.

Не можемо их овдје чути.«

Бекy се забрину.

»Ко зна, Томе, колико смо већ дуго овдје доље. Боље да се вратимо.«

»Да, и мени тако изгледа. Можда ће тако бити боље.«

»Томе, знаш ли ти куда морамо кренути? Мени је све то тако спетљано и

збркано.«

»Изгледа ми да ћу наћи пут, али тамо има шишмиша. Ако нам угасе обје

свијеће, бит ће нам гадно. Дај да кренемо неким другим путем тако да не

морамо проћи крај њих.«

»Добро, само се надам да се нећемо изгубити. То би било грозно!« – и

дјевојчица протрну на ту ужасну помисао.

Кренуше једном галеријом и дуго су шутке њоме ходали, загледајући у сваки

нови отвор да виде има ли ондје чега што би им се учинило познатим, али им је

све било страно. Сваки пут када би се Том дао у истраживање, Бекy би му

промотрила лице тражећи на њему знак охрабрења, а он би расположено рекао:

»Ма, све је у реду. Ово није прави пролаз, али ћемо га сваки час наћи!«

Но, након свакога је разочарања и сам све више губио наду па ускоро стаде

насумце заокретати у којекакве пролазе који су водили разноразним

смјеровима, у очајничкој нади да ће пронаћи тражени пут. Још је увијек говорио

да је све »у реду«, али му је на срце била налегла таква страва да су му ријечи

биле изгубиле увјерљив призвук и звучале су као да каже: »Све је изгубљено!«

Бекy се у тјескобну страху припила уз њега и узалуд покушавала задржати сузе

које су саме навирале. Напосљетку рече:

»О, Томе, нема везе за шишмише: дај да се вратимо оним путем! Чини ми се да

овако стално само све више и више лутамо.«

Том застаде.

»Слушај«, рече.

Гробна тишина: тако дубока тишина да је тај мук нарушавало чак и њихово

дисање. Том викну. Повик одјекну кроз празне пролазе па замрије у даљини као

слабашан звук, посве налик на мрешкање подругљива смијеха.

»Ох, Томе, немој више, збиља је језиво«, рече Бекy.

»Језиво је, али ћу то ипак опет направити, Бекy: знаш, можда ће нас тако неко

чути«, па поновно викну.

142

Оно »можда« изазивало је још леденији ужас од сабласнога смијеха јер је било

признање о томе да су им наде све слабије. Дјеца су мирно стајала и

ослушкивала, но све је било узалудно. Том се смјеста окрену и хитрим

корацима крену натраг путем којим су дошли. Но, није прошло много времена,

а нека неодлучност у његову понашању указа Бекy на још једну страшну

чињеницу – није се више знао вратити!

»О, Томе, па ти ниси остављао никакве ознаке!«

»Бекy, глупо сам поступио! Баш глупо! Нисам ни помислио да ћемо се враћати

истим путем! Не, не знам како ћемо натраг. Све ми се помијешало.«

»Томе, Томе, изгубили смо се! Изгубили! Никад се нећемо извући с овог

грозног мјеста! Ох, зашто смо се одвајали од осталих!«

Бекy клону на тло и бризну у тако грчевит плач да се Том престрави

помисливши да би она могла и умријети или изгубити разум. Спусти се уз њу на

тло и ови руке око ње, а она склони лице на његове груди, приви се к њему, па

сав страх и беспомоћно кајање провалише из ње, а далека јека претвори јој

ријечи у подругљив смијех. Том ју је молио да опет у себи нађе наде, но она

рече да не може. Онда он стаде грдити и окривљавати себе због тога што је њу

довео у овако страшан положај, а то уроди бољим плодом. Бекy рече да ће се

покушати поновно понадати, да ће се придићи и поћи за њим камо год је

поведе, само нека више тако не говори. Њега не треба ништа више кривити за

ово него њу, рече.

И тако опет кренуше – без циља, потпуно насумце: све што су могли, било је да

се крећу напријед, стално напријед. Начас се јави и трачак наде – и то без икаква

разлога који би иза ње стајао, већ напросто зато што је нади у нарави да увијек

изнова оживљава, све док јој човјечја доб и помиреност с поразима не одузму

сав полет.

Мало касније Том узе Бекyну свијећу и угаси је. Ова је штедљивост толико

говорила! Ријечи није ни требало. Бекy схвати и нада јој поновно згасну. Знала

је да је Томова свијећа тек начета и да има још три-четири комадићка у џепу – а

ипак се морало штедјети.

Тада и умор поче постављати своје захтјеве: дјеца се покушаше не обазирати на

то јер им је било ужасно и помислити да сједну док вријеме постаје све

драгоцјеније. Кретати се у неком смјеру, у било којем смјеру, значило је барем

ићи напријед и могло је уродити плодом, а сјести је било исто што и призивати

смрт и скратити њезин прогон.

Напокон крхке ножице нису могле даље носити Бекy и она сједе. И Том почину

крај ње па стадоше разговарати о својем дому, о пријатељима које су тамо

оставили, о удобној постељи те, као најважније од свега, о свјетлости! Бекy се

расплака, а Том покуша смислити како би је утјешио, но сва су се храбрења већ

била излизала од употребе и звучала су као горка шала. Умор је дјевојчицу био

толико обвладао да је сан и непримјетно схрва, а Том је небесима захваљивао за

то. Сједио је гледајући у њезино испијено лице и проматрајући како се у

блаженству сна на њ враћају мекоћа и природност, а домало га обасја и

смијешак те се на њему задржа. Нешто мира и окрепе ули се с тога смиреног

лица и у Томову душу, а мисли му одлуташе према прошлим временима и

сањарским успоменама. Баш кад је тако утонуо у мисли, Бекy се пробуди с

безбрижним смијехом, али јој се он наједном следи на уснама и пријеђе у јаук.

143

»Ох, зашто сам спавала? Да се бар никад, никад нисам пробудила! Не! Не, не

мислим то озбиљно, Томе! Немој ме тако гледати! Нећу то више говорити.«

»Бекy, драго ми је да си мало одспавала. Сада си се одморила па ћемо наћи и

излаз одавде.«

»Покушаћемо, Томе, али сам у сну видјела тако диван крај. Све ми се чини да

ћемо онамо доспјети.«

»Можда и нећемо, можда и нећемо. Разведри се, Бекy, па да покушамо.«

Устадоше и одлуташе даље, с руком у руци и без икакве наде. Покушаше

процијенити колико су већ дуго у шпиљи, но знали су само да се њима то

вријеме причиња као дани и тједни, премда им је било јасно да не може тако

бити јер им ни свијеће још нису догорјеле. Дуго времена након тога – тешко би

им било рећи колико, Том рече како морају тише корачати и ослушкивати неће

ли зачути капање воде – морају наћи неки врутак. Убрзо га и нађоше па Том

рече како је вријеме да се опет одморе. Обоје су били насмрт уморни, али Бекy

ипак рече да мисли како би могла још мало ходати. Изненади се када Том не

пристаде на то и није га могла разумјети. Сједоше и Том грудицом иловаче

прилијепи свијећу на стијену испред њих. Доскора их сколише мисли па неко

вријеме ни ријечи не проговорише. Онда Бекy прекиде тишину:

»Томе, тако сам гладна!«

Том извади нешто из џепа.

»Сјећаш се што је ово?« рече.

Бекy се умало насмијеши.

»Наш свадбени колач, Томе.«

»Да… Штета што није велик као кућа, јер је то све што имамо.«

»Сачувала сам га за нас, Томе, као успомену с излета, онако као што одрасли

раде са свадбеним колачем, али ће нам то сад бити…«

Бекy се прекиде усред реченице. Том подијели колач на два дијела па Бекy у

сласт поједе свој комад, док је Том од своје половице тек мало одгризао. У

изобиљу је било хладне воде да њоме залију гозбу. Мало потом Бекy предложи

да пођу даље. Том је часак шутио, а онда рече.:

»Бекy, хоћеш ли моћи поднијети да ти нешто кажем?«

Бекy проблиједје у лицу, но рече како мисли да хоће.

»Е, па, Бекy, морамо остати овдје гдје имамо воде за пиће. Ово нам је задњи

комадић свијеће!«

Бекy даде маха сузама и јадиковкама. Том је на све миле начине покуша

утјешити, но с мало успјеха. Напосљетку Бекy рече:

»Томе!«

»Реци, Бекy!«

»Примијетит ће да нас нема па ће поћи у потрагу за нама!«

»Јасно да хоће! Сигурно ће нас тражити!«

»Томе, можда су већ и кренули у потрагу за нама.«

»Па, рекао бих да јесу. Надам се да је тако.«

»Томе, што мислиш кад би могли примијетити да нас нема?«

144

»Кад стигну до скеле, претпостављам.«

»Томе, онда ће можда већ бити мрак – мислиш да ће опазити да нисмо међу

њима?«

»Не знам. У сваком случају, твоја ће мајка примијетити да те нема чим се сви

врате кући.«

На престрављен израз Бекyна лица Том се прибра и увидје сву своју

несмотреност. Бекy се те ноћи уопше није требала вратити кући! Обоје дјеце

ушутје и замисли се. Зачас нова провала Бекyна очаја показа Тому да је оно што

је њему било на уму, и њој пало на памет – да може проћи половица недјељнога

пријеподнева прије но што госпођа Тачер открије да Бекy није код госпође

Харпер.

Погледа прикована уз остатак свијеће, проматрало је двоје дјеце како се он

полако и немилосрдно топи, видјело како напосљетку од њега остаје тек пола

палца дугачак стијењ, видјело како слабашан пламичак лиже увис и трне, како

се из стијена извија танак прамен дима, часком лелуја на његову врху, а потом –

својим их ужасом обви потпуна тама!

Колико је времена протекло до часа када је Бекy полако дошла к себи и

схватила да плаче у Томову наручју, ниједно од њих двоје не би знало рећи.

Знали су само то да су се, како изгледа, након силно дуга времена, тргнули из

обамрлости мртвачког сна и опет се нашли усред истих јада. Том је рекао да је

вјеројатно већ недјеља или можда чак и понедјељак. Покушавао је навести Бекy

на разговор, но њу је чемер био прејако схрвао и била је изгубила сваку наду.

Рече јој и како мора да је њихов нестанак већ одавно примијећен и да је потрага

несумњиво већ започела. Он ће стога викати па ће можда неко и доћи. Покуша,

но далеки су одјеци у тами тако језиво одзвањали да се више тога није

прихваћао.

Промицали су сати и глад поновно стаде морити двоје заточеника. Био им је

остао још један дио Томове половице колача: подијелише га и поједоше, но од

тога им се учини да су још и гладнији него прије. Тај им је биједни залогајчић

само пробудио тек.

Наједном Том рече:

»Пст! Чујеш?«

Обоје задржаше дах и ослухнуше. Зачуше звук налик на силно слабашно, далеко

дозивање. Том се одазва па, ухвативши Бекy за руку, тапкајући крену галеријом

у том смјеру. Домало опет ослухну, а звук се опет зачу, и то као из нешто веће

близине.

»То су они«, рече Том. »Долазе овамо! Пожури, Бекy – спашени смо!«

Радост је двоје заточеника била готово неиздржива. Напредовање им је,

међутим, било споро јер је посвуда било јама па су се тога морали чувати.

Убрзо стигоше до једне од њих и морадоше застати. Могла је бити дубока три

стопе, а могло их је бити и стотину – како било да било, преко ње нису могли.

Том леже потрбушке на земљу и сегну руком што је дубље могао. Нема дна.

Морају остати овдје и сачекати долазак потраге. Ослухнуше: удаљени су се

повици очито још и удаљавали! За часак-два потпуно утихнуше. Срце им

застаде од очаја! Том је дозивао из пуна грла, све док није промукао, но од тога

145

није било користи. Обрати се Бекy с надом у гласу, но у тјескобну им

исчекивању протече цијела вјечност, а да до њих више не допре никакав звук.

Дјеца поновно отапкаше натраг до врутка. Вријеме се тегобно вукло: опет

заспаше па се пробудише изгладњели и очајни. Том је вјеровао како сада мора

да је већ уторак.

И тада му нешто паде на ум. У близини је било неколико побочних одвојака.

Боље би било истражити који од њих него скрштених руку подносити терет

тешких сати. Извади из џепа узицу за пуштање змаја, привеза је за неки избојак,

па он и Бекy кренуше: Том напријед, одматајући узицу и пипајући испред себе.

Након двадесет корака галерија је завршавала »скоком«. Том клекну и стаде

пипати испод руба, а онда сегну рукама иза угла што је даље могао: напрегну се

и истегну још мало више удесно и у том се тренутку, ни на двадесет јарди од

њих, иза неке стијене појавише људска рука и у њој свијећа! Тому се из грла

изви славодобитан узвик, но у истом се часу за руком појави и тијело којему је

она припадала – тијело Индијанца Џоа! Том се укочи: ни макнути се није могао.

У сљедећем трену стаде захваљивати небесима видјевши да је »Шпанац«

подбрусио пете и ишчезнуо му из вида. Том се зачуди што му Џо није

препознао глас и вратио се да га убије због онога свједочења на суду. Но, мора

да му је одјек био изобличио глас. Без сумње је то у питању, закључи. Од страха

му је на тијелу био смалаксао сваки мишић. Рече сам себи да ће остати крај

врутка, само ако смогне довољно снаге да се онамо врати, па га више никакво

искушење неће навести на то да се изложи опасности и опет наиђе на

Индијанца Џоа. Потрудио се да од Бекy сакрије што је видио. Рече јој да је

викнуо само онако »на срећу«.

Но, на дужи рок глад и невоља надвладаше страх. Након поновнога дугочасна

чекања крај врела и поновнога дугачка сна дјеца се другачије осјећаху.

Пробудише се мучена дивљом глађу. Том је био увјерен како мора да је већ

сриједа или четвртак или чак и петак односно субота па да се од потраге већ и

одустало. Смисли да би могао претражити неки други одвојак. Осјећао се

спремним чак и на то да се суочи с Индијанцем Џоом и свим другим ужасима,

али је Бекy била силно слаба. Била је утонула у неку тупу безвољност па је није

могао ни на ноге подићи. Изјавила је да ће чекати ту гдје јест и да ће умријети, а

то и тако више није далеко. Рече Тому да, ако тако хоће, само крене у

истраживање уз помоћ змајеве узице, али га усрдно замоли да се повремено

враћа до ње и јави јој се те затражи да јој обећа како ће, када дође страшни

тренутак, бити уз њу и држати је за руку до самога краја.

Том је пољуби, а у грлу га нешто стегну: понашао се као да је увјерен у то како

ће или наићи на потрагу или наћи излаз из шпиље. Потом узе змајеву узицу у

руку и пипајући одбауља четвероношке низ један од одвојака, изнурен глађу и

болестан од слутње о коби што их је чекала.

146

Тридесет и друго поглавље

Дође и уторак послије подне, а потом и послијеподне стаде прелазити у сумрак.

Село Ст. Петерсбург још је увијек било у тузи. Изгубљена се дјеца нису нашла.

Јавно су се за њих читале молитве, а и многе су молитве поједини молитељи

измолили потихо и из свег срца, но из шпиље још увијек нису стизале добре

вијести. Трагачи су већином били одустали од потраге и вратили се

свакодневним пословима рекавши како је јасно да се дјеца више неће моћи

пронаћи. Госпођа се Тачер тешко разбољела и лежала у бунилу готово цијело

вријеме. Говорило се како се човјеку срце пара када је чује гдје дозива кћер и

види гдје повремено подиже главу па цијелу минуту ослушкује, а потом је опет

с јауком спушта. Тетку је Полy захватила нека смирена беживотност, а сиједа јој

је коса била готово посве побијељела. У уторак је увечер село, тужно и

беспомоћно, пошло на починак.

Око поноћи помамном се звоњавом огласише сеоска звона и улицама у часу

поврвје напола одјевен и избезумљен свијет вичући: »Пробудите се! Пробудите

се! Нашли су их! Нашли су их!« Буци се придружише лимене таве и рогови, а

сељани се збише у гомилу и кренуше према ријеци. Ондје наиђоше на дјецу у

отвореној кочији што су је вукли раздрагани мјештани, скупише се око њих и

испратише их путем у село, величанствено испуњајући главну улицу уз

громогласне повике »хура« што су се разлијегали један за другим.

У селу се запалише сва свјетла: нико се више не врати у постељу. Била је то

највећа ноћ што ју је ово мјестанце икада доживјело. Током је првих пола сата

кроз кућу суца Тачера прошла цијела поворка мјештана, па су сви чврсто

стезали и љубили спашену дјецу, стискали руку госпођи Тачер, покушавали

нешто рећи док су им ријечи застајале у грлу те излазили из куће залијевајући

правом кишом суза све око себе.

Срећа је тетке Полy била потпуна, а готово је исто толика била и срећа госпође

Тачер. Тек када гласник који је с великом вијешћу кренуо у шпиљу, преда

поруку њезину мужу, моћи ће се и она осјетити потпуно сретном. Том је лежао

на софи окружен знатижељним слушатељством и приповиједао причу о

чудесној пустоловини, успут у њу уплећући мноштво изванредних допуна и

китећи је њима. Закључио је описујући како је оставио Бекy и кренуо у

истраживачки потхват. Кроз два је ходника допро онолико далеко колико му је

то допуштала змајева узица, а трећим је ишао док се узица није посве напела и

већ се намјеравао вратити, кадли је у даљини назро неку точкицу која му се

учинила налик на дање свјетло. Испустио је узицу и отпузао онамо, провукао

147

главу и рамена кроз малени отвор и угледао широки Миссиссиппи како се ваља

испод њега! Да је случајно била ноћ, не би био видио ту точкицу дањега свјетла

и не би више никада претраживао тај пролаз! Исприча им како се вратио по

Бекy и саопшио јој радосну вијест, а она му је рекла да је не мучи таквим

измишљотинама јер је уморна и зна да ће ускоро умријети, а и то и жели. Описа

како се мучио да је увјери, како је готово умрла од радости када је допузала до

мјеста с којега је доиста угледала плаву точкицу дањега свјетла те како се он

најприје сам провукао кроз рупу, а онда и њој помогао да се извуче. Онда су

сјели и заплакали од среће. Онуда су чамцем пловили неки људи па их је Том

зазвао, испричао им у какву се стању њих двоје налазе и колико су изгладњели.

Испрва људи не повјероваше у ту сумануту бајку »зато што је«, како рекоше,

»ово мјесто пет миља низводно од долине у којој се налази шпиља«, а затим их

укрцаше и повезоше са собом до неке куће, дадоше им вечеру и пустише их да

отпочину до два-три сата након сумрака, а онда их одведоше кући.

Још прије зоре, пратећи узицу што су је трагачи за собом одматали, нађоше

гласници у шпиљи суца Тачера и шачицу људи који су били остали с њим те им

донијеше велику новост.

Три дана и ноћи проведених у патњи и гладовању нису се могли само тако

избрисати, као што Том и Бекy убрзо открише. Цијелу сриједу и четвртак

остадоше везани за постељу, а чинило се да сваким часком постају све уморнији

и исцрпљенији. Том се у четвртак мало придиже, у петак пође у мјесто, а у

суботу је био малтене здрав као и раније, но Бекy све до недјеље не изађе из

собе, а након тога се доимала као да је пребољела тешку болест.

Том дознаде да је Хак болестан и пође у петак да га посјети, али га не пустише у

пријатељеву собу, баш као ни у суботу ни у недјељу. Након тога га почеше

сваки дан пуштати к Хаку, али га упозорише да о својој пустоловини ништа не

говори и не начиње узбудљиве предмете разговора. Удовица Даглас стално је

била у близини пазећи да се он тога и придржава. Код куће пак Том дознаде за

догађај на Кардиф Хилу, као и да је »одрпанчево« тијело на крају пронађено у

ријеци близу пристаништа за скелу: вјеројатно се био утопио при покушају

бијега.

Отприлике два тједна након спаса из шпиље крену Том да обиђе Хака који је

сада већ био довољно ојачао да може слушати и узбудљиве приче, а он му је

пак, како је мислио, имао штошта занимљива испричати. Пут га је водио поред

куће суца Тачера па сврати да посјети Бекy. Судац и неки његови пријатељи у

свој разговор укључише и Тома па га један од њих подругљиво запита би ли се

радо опет спустио у шпиљу. Том рече како највјеројатније не би имао ништа

против тога, а судац ће на то:

»Ех, Томе, има још таквих као ти, уопше у то не сумњам, али смо се за то

побринули. Више се у тој шпиљи нико неће изгубити.«

»Како то?«

»Зато што сам прије два тједна дао велика улазна врата обложити дебелим

жељезом и затворити их троструком бравом, а кључеве ја чувам.«

Том проблиједје као крпа.

»Што ти је, дечко? Хеј, брзо овамо! Дајте чашу воде!

Донесоше воде и полише њоме Тома по лицу.

148

»Ах, сад ти је боље. Што ти је било, Томе?«

»Ох, суче, у шпиљи је остао Индијанац Џо!«

149

Тридесет и треће поглавље

У неколико се минута ова вијест прошири па туцет чамаца крцатих људима

крену пут МакДугалове шпиље, а за њима се отисну и парна скела пуна

путника. Том се возио у чамцу заједно са суцем Тачером.

Када откључаше врата на улазу у шпиљу, у нејасном се полумраку што је унутра

владао пред њима указа жалостан призор. Индијанац Џо лежао је испружен на

тлу, мртав, лица приљубљена уз пукотину испод врата, као да му је чезнутљиви

поглед све до посљедњег тренутка био упрт у свјетлост и радост што су владале

у вањском свијету. Тома ово потресе јер је из властитога искуства знао колико

је овај несретник морао патити. У њему се била пробудила самилост, но

свеједно га проже и силан осјећај олакшања и сигурности који му, у мјери у

којој то раније није у потпуности цијенио, откри колико се голем терет страха

био навалио на њ од дана када је оно био подигао глас оптужујући овога

крволочног отпадника од друштва.

Ловачки нож који је припадао Индијанцу Џоу, лежао је крај њега, а сјечиво му је

било сломљено надвоје. Велику греду на коју се наслањао доњи дио врата,

полутан је био издубао и прорезао мукотрпним, а уједно и узалудним трудом јер

је с вањске стране станац камен творио својеврстан праг, а ту отпорну твар нож

није успио ни начети: оштетио се при томе једино нож. Но, да и није било те

камене препреке, труд би му свеједно био узалудан јер се Индијанац Џо, чак и

да је потпуно изрезао греду, не би, онако огроман, могао провући испод врата, а

то је и сам знао. Значи да је рупу дубао само зато да нешто ради, само зато да

му некако прође тегобно вријеме, само зато да нечим забави измучену душу. У

овом простору на улазу у пећину обично се по пукотинама у стијењу могло наћи

и до пола туцета нагорјелих свијећа што су их ту остављали излетници, но сада

ондје није било ниједне. Заточеник их је био пронашао и појео. Исто је тако

успио ухватити и неколико шишмиша па је и њих појео, оставивши само панџе.

Јадни је невољник био на смрт изгладнио. На једном је мјесту мало даље одатле

стољећима из тла полако израстао један сталагмит што су га изградиле капљице

воде падајући са сталактита изнад њега. Заробљеник је био сломио сталагмит и

на крњадак ставио камен у којем је издубао плитко удубљење и хватао

драгоцјене капи што су сваке три минуте једна по једна падале у њ с

једноличном точношћу налик на куцање сата – жличица воде за двадесет и

четири сата. Те су капи капале још и онда када су египатске пирамиде биле тек

изграђене, у доба када је Троја пала, у часу када су ударани темељи Рима, у

тренутку Кристова распећа, у вријеме када је Освајач оснивао Британско

царство, када је Колумбо пловио морем и када је покољ у Леxингтону још био

150

»новост«. И сада капају, а капаће још и онда када сва ова збивања утону у сутон

повијести и сумрак предаје и када их прогута мркла ноћ заборава. Има ли све

неки циљ и сврху? Јесу ли ове капи пет тисућа година стрпљиво капале зато да

једном могу задовољити потребе овога кратковјеког људског црва. И чека ли их

за идућих десет тисућа година извршење још каква важног задатка? Није важно.

Много је, много година прошло откако је несретни полутан издубао тај камен

да у њ ухвати непроцјењиве капи, но до дана данашњега посјетилац, када крене

у разгледавање чуда у МакДугаловој шпиљи, најдуже остаје загледан у тај

дирљиви камен и споре водене капи. Чаша Индијанца Џоа прва је на попису

пећинских знаменитости па јој по важности чак ни »Аладинов дворац« није

раван.

Индијанац Џо покопан је у близини улаза у шпиљу па људи нагрнуше онамо

чамцима и колима, и то из свих мјеста, са свих имања и из свих заселака у кругу

од седам миља, поведоше са собом дјецу и понесоше свакојаке хране те

признадоше како су се на погребу исто тако добро забавили као и да су

проматрали вјешање.

Захваљујући погребу, прекину се даљњи поступак у вези с нечим другим – с

молбом за помиловање Индијанца Џоа упућеном гувернеру. Молба се навелико

потписивала, одржано је много плачљивих и љепорјечивих скупова, а изабран

је и одбор састављен од будаластих женскиња које су се спремале да у дубокој

црнини вапе пред гувернером, преклињући га да поступи као милосрдан

магарац и баци под ноге дужност коју обнаша. За Индијанца се Џоа вјеровало

да је убио петорицу мјештана, али што с тим? Да је био и сам сотона, свеједно

би се нашло довољно млакоња спремних да своје име нажврљају под молбу за

помиловање и да на њу још и пролију коју сузу из вјечито поквареног и

прошупљеног очног водовода.

Сутрадан ујутро након погреба Том поведе Хака на мирно мјесто да о нечему

важном поразговарају. Хак је до тада од Велшанина и удовице Даглас већ био

дознао све о Томовој пустоловини, али му Том рече како мисли да има још

нешто што му њих двоје нису испричали, а он управо о томе жели с њим

разговарати. Хаково се лице растужи и он рече:

»Знам о чему се ради. Уша‟ си у број два и тамо ниси наша‟ ништа осим

вискија. Ники ми није река‟ да си то бија ти, ал‟ сам ја погодија да си мора бит‟

ти чим сан чуја за ту причу о вискију. А зна‟ сан и да ниси наша‟ лову јер би ми

иначе на ники начин јавија, чак ако пред другизин ниси река‟ ни ричи. Том,

некако сан одувик зна‟ да се тог плина никад нећемо дочепат‟.«

»Па, Хак, гостионичара нисам пријавио ја. И сам знаш да се у његовој

гостионици ништа није догађало оне суботе кад сам ја отишао на излет. Сјећаш

се да си те ноћи ти требао стражарити?«

»Јес‟, боме! Чини ми се ка‟ да је то било прије год‟ну дана. Било је то баш оне

ноћи кад сан Индијанца Џоа слидија до удов‟чине куће.«

»Слиједио си га?«

»Да, ал‟ никон ни ричи о томе. Река‟ би‟ да около још има Индијанчеви‟

пријана, а не би‟ тија да се окоме на мене па да извучем своје. Да није било

мене, он би сад већ бија у Тексасу.«

И Хак цијелу своју пустоловину у повјерењу исприча Тому који је до тада био

чуо само о Велшанинову судјеловању у њој.

151

»Е, па«, рече Хак, одмах се враћајући на главно питање, »ки год да је дрпија

виски из броја два, дрпија је и лову. „Вако ил‟ „нако, изгледа ми да се с тим

парама моремо опростит.«

»Хак, тај новац никад није ни био у соби број два!«

»Шта кажеш?« Хак је пажљиво проматрао Томово лице. »Томе, опет си тин

паран уша‟ у траг?«

»Хак, новац је у шпиљи!«

Хаку бљеснуше очи.

»Томе, реци то још једаред!«

»Новац је у шпиљи!«

»Томе… мајке ти… је л‟ ти то мени озбиљно ил‟ се шалиш?«

»Најозбиљније, Хак – никад у животу нисам био озбиљнији. Идеш ли са мном у

шпиљу по тај новац? И помоћи ћеш ми да га изнесемо?«

»Јашта да оћу! Јасно, ако моремо доћ‟ до њег‟, а да успут не залутамо.«

»Можемо, Хак, и то без трунчице опасности.«

»Та ти ваља! А зашто мислиш да су паре…«

»Само чекај док не дођемо онамо, Хак. Ако не нађемо новац, ево, даћу ти свој

бубањ и све што год имам на свијету. Ти бокца, све ћу ти дати.«

»У реду, вриди! Кад ћемо „намо?«

»Овај час, ако се слажеш. Хоћеш ли моћи ходати?«

»Је л‟ то далеко унутра у шпиљи? Има нека три-четри дана да „одам около, ал‟

ме ноге неће држат‟ више од миље, Томе – бар мислин да неће.«

»Отприлике пет миља, али тим путем би пошао свако други осим мене, Хак, а

постоји и далеко краћа пречица за коју само ја знам. Чамцем ћу те одвести

равно онамо, Хак. Веслаћу сам до онамо, а послије и натраг. Нећеш морати ни

прстом мрднути.«

»‟Ајмо унда одма‟, Томе.«

»Може. Треба нам мало круха и меса, а понијет ћемо и луле, једну-двије врећице

и двије-три узице за змаја. И још неколико оних нових стварчица које зову

сумпораче. Да само знаш колико сам пута тамо у шпиљи пожалио што немам

бар једну или двије са собом.«

Мало иза поднева дјечаци посудише чамчић некога мјештанина којега није било

у близини и смјеста се дадоше на пут. Када се нађоше на неколико миља испод

Пећинског дола, Том рече:

»Видиш ову стрму обалу, свугдје је једнака, цијелим путем од Пећинског дола –

нема кућа, нема дрвеника, све само грмље. А видиш оно бијело мјесто, тамо

гдје се земља одронила? Е, по томе сам запамтио камо треба ићи. Ту ћемо се

искрцати.«

И пристадоше.

»А сад, Хак, одавде гдје стојимо могао би штапом за пецање досегнути до рупе

кроз коју сам се извукао из шпиље. Хајде, покушај је наћи.«

Хак претражи све унаоколо, но не нађе ништа. Том поносно зађе у густу

рујевину и рече:

152

»Ево, ту ти је то! Погледај, Хак: ово ти је најскровитија рупа у нашем крају.

Само немој ником ни зуцнути о томе. Одувијек сам хтио постати разбојник, али

сам знао да ми треба овакво скровиште и мучило ме питање гдје да га нађем.

Сад га имамо и држаћемо га у тајности, а у тајну ћемо упутити само Џоа

Харпера и Бена Роџерса зато што, наравно, морамо основати дружину или у

свему томе неће бити никаквог смисла. Дружина Тома Сојера – Хак, је ли да

сјајно звучи?«

»Да, Томе, збиљам сјајно. А кога ћемо ми на прилику пљачкат‟?«

»Ох, кога стигнемо. Из засједе ћемо вребати на људе – то се углавном тако

ради.«

»И убијат‟ и‟?«

»Не – не увијек. Стрпаћемо их у шпиљу и тамо држати све док не скупе

откупнину.«

»Што је то?«

»Новац. Натјераш их да скупе све што могу, и то од пријатеља, а онда их држиш

код себе годину дана, па ако се за то вријеме откупнина не скупи, онда их

убијеш. Тако се то опшенито ради. Само се жене не убијају. Жене можеш

заточити, али их не смијеш убијати, а оне су ти увијек красне и богате и

страшно се боје. Онда им одузмеш сатове и све остало, али увијек мораш

скинути шешир и уљудно им се обраћати. Нико се не понаша тако пристојно

као разбојници – то има у свакој књизи. Па се те жене заљубе у тебе и након

тједан-два које проведу у шпиљи, престану плакати, а онда их се више никако

не можеш ријешити. Избациш их ван, а оне се окрену на пети и врате натраг.

Тако ти је у свим књигама.«

»Ма, Томе, то му дође збиљам липо. Чак и боље него бит‟ гусар.«

»Да, а донекле је и боље јер је близу куће и циркуса и свега осталог.«

Дотле је већ све било спремно и дјечаци се провукоше кроз рупу, при чему је

Том ишао напријед. Пробише се до супротнога краја прокопа, а онда свезаше

змајеве узице једну за другу, негдје их учврстише и пођоше даље. Кораци их

ускоро доведоше до познатога врутка и Том осјети како му цијелим тијелом

пролазе хладни срси. Показа Хаку остатак догорјеле свијеће, грудицом иловаче

причвршћен о стијену, те му описа како су он и Бекy проматрали пламен гдје

трепери и издише.

Дјечаци су говорили све тише па се на крају стадоше дошаптавати јер су им

тишина и тмина тиштале срце. Идући даље, доскора уђоше у ону другу галерију

којом је својевремено био прошао Том па кренуше њоме све док не стигоше до

»скока« У свјетлу се свијећа откри да заправо није ријеч о понору, већ само о

стрмом брежуљку од иловаче, високом неких двадесет-тридесет стопа. Том

прошапта:

»А сад ћу ти нешто показати, Хак.«

Подиже свијећу увис и рече:

»Погледај иза угла што даље можеш. Видиш… тамо на оној великој стијени…

нацртано чађавим пламеном свијеће.«

»Видим криж, Томе!«

153

»Е, па то ти је онај број два! „Испод крижа’, сјећаш се? А баш тамо сам видио

Индијанца Џоа кад је подигао свијећу увис, Хак!«

Хак се на трен загледа у тајанствени знак, а онда рече дрхтавим гласом:

»Томе, „ајмо ми одавлен!«

»Што! А благо ћемо оставити?«

»Боме, пуст‟мо ми све то! Око њег‟ ти се мота Индијанчев дух, то ти је сасма

сигурно!«

»Ма, не, Хак, неће бити тако. Његов дух обилази мјесто гдје је Индијанац Џо

умро – тамо крај улаза у шпиљу, пет миља далеко одавде.«

»Не, Томе, није т‟ он тамо. Мота т‟ се он око пара. Знаден ја како се дуси

понашају, а знадеш и ти.«

Тома поче хватати страх да је Хак у праву. Зле му слутње обузеше срце. Но, час

затим паде му на ум једна мисао:

»Чекај мало, Хак, е, јесмо бедасти! Па дух Индијанца Џоа неће прићи ни близу

мјесту гдје има неки криж!«

Био је то јак доказ, а и показао се успјешним.

»Нисан на то ни мислија, Томе. Право кажеш. Права је срића за нас тај криж.

Ајмо ми сић‟ доли и потражит ту шкрињу!«

Том пође напријед, при силаску урезујући у иловачи некакве грубе степенице.

Хак пође за њим. Из малене су дворане у којој је стајала велика стијена водила

четири ходника од којих дјечаци три безуспјешно претражише. У ономе пак

који је био најближи подножју стијене нађоше малено скровиште и у њему

лежај начињен од покривача, па једну стару нараменицу, нешто кожице од

сланине и добро оглодане кости од два-три пилета. Сандука с новцем, међутим,

није било. Дјечаци претражише цијело мјесто уздуж и попријеко, но узалуд.

Том рече:

»Рекао је испод крижа. Е, па ово је најближе што може бити испод крижа.

Испод саме стијене не може бити јер је она чврсто усађена у тло.«

Још једном све претражише, а онда обесхрабрено сједоше. Хак није имао

никаква приједлога, но Том домало рече:

»Чекај мало, Хак, с једне стране ове стијене у иловачи се виде отисци ногу и лој

од свијеће, а с других страна тога нема. Како то? Кладим се да је новац ипак

испод стијене. Раскопаћу иловачу.«

»Томе, ниси се то тако лошо ни ситија!« рече Хак живнувши.

Том смјеста извуче свој прави Барлоw, али не ископа ни четири палца, кадли

налети на нешто дрвено.

»Еј, Хак! Чујеш ти ово?«

Сада се и Хак прихвати копања и стругања. Ускоро откопаше неке даске и

уклонише их. Даске су скривале природни процијеп што је водио под стијену.

Том вирну унутра и гурну свијећу што је дубље могао испод стијене, но рече да

не види краја пукотини те предложи да је истраже. Саже се и завуче под

стијену: узани се путељак поступно спуштао. Том је слиједио његово вијугање,

најприје надесно, па потом налијево, а Хак му за петама. Прошавши један

кратак завој, Том повика:

»Небеса, Хак, гле ти ово!«

154

Била је то боме шкриња с благом, спремљена у скровитој малој удубини,

заједно с празном бачвицом за барут, два револвера у кожнатим корицама, два-

три пара старих мокасина, кожнатим појасом и још нешто одбачених

којештарија, све већ добрано намочено од водених капи.

»Напокон смо га нашли!« рече Хак заронивши руком у потамњеле златнике.

»Ајој, Томе, па ми смо богати!«

»Хак, увијек сам био увјерен да ћемо га наћи. Ово је напросто прелијепо да би

било истинито, али боме смо га нашли! Чуј – немојмо се овдје пуно мотати. Дај

да га извучемо одавде. Чекај да видим могу ли подићи сандук.«

Шкриња је тежила око педесет фунти. Том ју је успио подићи, и то након много

напрезања, али је никако не би био могао носити.

»То сам и мислио«, рече он. »И она двојица су га тешко носила онај дан у

„уклетој кући‟, примијетио сам. Изгледа ми да сам добро направио што сам

понио оне врећице.«

Новац је ускоро био у врећицама па га дјечаци однесоше до стијене с крижем.

»‟Ајде да сад узмемо и ливорвере и остало«, рече Хак.

»Не, Хак, оставит ћемо их овдје. Ионако ћемо све то требати кад се даднемо у

разбојнике. Стално ћемо их овдје држати, а ту ћемо приређивати и оргије. Ово

је скровиште право мјесто за оргије.«

»А шта му то дођу оргије?«

»Немам појма, али разбојници увијек приређују оргије па ћемо то морати и ми.

Дођи, Хак, већ смо дуго овдје унутра. Прилично је касно, рекао бих. А ја сам и

гладан. У чамцу ћемо нешто појести и попушити коју.«

Брзо се провераше до грмља рујевине, опрезно извирише, видјеше да је зрак

чист па су доскора вечерали и пушили у чамцу. Када се сунце стало клонити

према обзору, гурнуше чамац у воду и дадоше се на пут. Том завесла уз обалу,

успут весело чаврљајући с Хаком: сумрак се спуштао споро па се у градићу

искрцаше мало иза мрака.

»А сада, Хак«, рече Том, »сакрит ћемо новац у поткровљу удовичине

дрварнице, па ћу ја ујутро доћи до тебе да избројимо новац и подијелимо га, а

онда ћемо у шуми наћи некакво мјесто гдје ћемо га спремити на сигурно. Ти

само мирно лези овдје у чамцу и пази на лову, а ја јурим по колица Беннyја

Таyлора да их довучем овамо. Зачас сам натраг.«

Нестаде и брзо се врати с колицима, натовари обје врећице на њих, преко врећа

пребаци неколико старих крпа па крену вукући тај терет за собом. Стигавши до

Велшанинове куће, дјечаци стадоше да се одморе. Баш када су се спремали да

пођу даље, Велшанин изађе пред њих и рече:

»Хеј, ко је тамо?«

»Хак и Том Сојер.«

»Изврсно! Дођите са мном, дечки, чекали смо још само на вас. Хајде, брже

мало, потрчите – ја ћу вам довући та колица. Е, па, и нису тако лагана како

изгледају. Што то возите? Цигле или старо жељезо?«

»Старо жељезо«, рече Том.

»И мислио сам тако. Дечки у нашем мјесту радије ће се измучити и потратити

сву силу времена на скупљање старог жељеза за које ће у талионици добити три

155

четврт долара него да поштеним послом зараде двапут толико новаца. Ма, људи

су такви – хајде, брже, брже!«

Дјечаке је занимало зашто морају толико журити.

»Пустите сад то. Видјет ћете кад стигнемо до удовице Даглас.«

Помало бојажљиво, јер је већ одавно био навикао да га оптужују ни крива ни

дужна, Хак рече:

»Господине Џонс, ми ама баш ништо нисмо учин‟ли.«

Велшанин се насмија.

»Е, ја ти о томе ништа не знам, драги мој Хак. Ама баш ништа. Па зар се ти и

удовица добро не слажете?«

»Да. Па, у сваком случају она добро поступа са мном.«

»Онда је то у реду. Чега се бојиш?«

Још и прије но што је у његову спором уму то питање добило потпун одговор,

Хак се заједно с Томом нађе усред салона удовице Даглас. Господин Џонс

остави колица пред вратима и уђе за њима.

Просторија је била блиставо освијетљена, а ондје се било окупило све што је у

мјесту ишта значило. Били су ондје Тачерови, Харперови, Роџерсови, тетка

Полy, Сид, Марy, свећеник, новински уредник и још многи, многи други, а сви

одјевени у своје најбоље рухо. Удовица дочека двојицу дјечака онолико срдачно

колико неко уопше може срдачно дочекати два оваква створа – потпуно

умрљана иловачом и лојем од свијеће. Тетку Полиод стида обли гримизно

руменило те се она намршти и одмахну главом при погледу на Тома. Никоме,

међутим, није било тако неугодно као двојици дјечака. Господин Џонс рече:

»Тома још није било код куће па сам од њега био већ и одустао, али сам онда

налетио на њега и на Хака равно пред својим вратима, а онда их брже-боље

довео овамо.«

»И добро сте учинили«, рече удовица. »Дођите са мном, дечки.«

Одведе их у једну од спаваоница и рече им:

»Сада се оперите и пресвуците. Овдје су вам нова одијела – кошуље, чарапе и

све остало. Оба су Хакова – не, не требаш ми захваљивати, Хак – господин

Џонс је купио једно, а ја друго, али ће вам обојици пристајати. Обуците се.

Чекаћемо вас, а ви сиђите када се пристојно уредите.«

Па изађе.

156

Тридесет и четврто поглавље

Хак рече: »Томе, могли би ми киднит‟ да нађемо каки коноп. Прозор и није баш

високо од тла.«

»Којешта, зашто бисмо требали киднути?«

»Па, нисан ти ја научит на овол‟ко свијета. Не мерем ти ја то поднит‟. Томе, не

иђен ја доли.«

»Дај не гњави! Није то ништа. Мени то нимало не смета. Само се ти на мене

ослони.«

Уто се појави Сид.

»Томе«, рече он, »тетица те чека већ цијело послијеподне. Марy ти је

припремила недјељно одијело и сви се питају што је с тобом. Чуј, имаш ли ти то

лоја и иловаче по одјећи?«

»Ви, господине Сидy, гледајте своја посла. Него, каква је то прослава?«

»То удовица приређује једну од оних својих забава. Овај пут у част Велшанина и

његових синова због тога што су јој оне ноћи помогли у невољи. А чуј – ако те

занима, има још нешто.«

»Што то?«

»Па, стари господин Џонс намјерава вечерас људима тамо приредити неко

изненађење, али је то тајна, тако сам данас чуо да је рекао тетици, али ми

изгледа да то сада више и није баш тако велика тајна. Сви већ знају за то – па и

удовица, колико год се прави да не зна. Господин Џонс пошто-пото хоће да и

Хак буде тамо – јер без Хака не може открити ту своју велику тајну, тако да

знате!«

»Какву тајну, Сиде?«

»О томе како је Хак слиједио разбојнике до удовичине куће. Изгледа ми да је

господин Џонс намјеравао све збленути тим својим великим изненађењем, али

се кладим да ће му то пасти у воду.«

Сид се сретно и задовољно засмијуцка.

»Сиде, јеси ли се то ти избрбљао?«

»Ма, нема везе ко се избрбљао. Неко јест, што ћеш више!«

»Сиде, у нашем мјесту постоји само један створ који је довољно покварен да то

направи, а то си ти. Да си ти био на Хаковом мјесту, збрисао би низ брдо и

ником никад не би ништа ни зуцнуо о разбојницима. Способан си само за

поквареност и не можеш поднијети кад се неког хвали зато што је нешто

157

направио како треба. Ево ти зато… и не требаш ми захваљивати, како каже

удовица«, при овим ријечима Том опали Сиду једну-двије за ухо и с неколико га

удараца ногом испрати до врата. »А сад иди и тужи ме тетици ако се усуђујеш

па ћеш сутра добити своје!«

Неколико су часака касније, приликом вечере, удовичини гости сједили за

великим столом, а туце се дјеце, по обичају који је у оно доба владао у том

крају, посадило за мање помоћне столове у истој просторији. У даном тренутку

господин Џонс одржа свој говорчић у којем захвали удовици на части што ју је

указала њему и његовим синовима, али рече и да ту има још неко чија

скромност…

И тако редом, и тако редом. Тајну о Хакову удјелу у цијелој пустоловини откри

на најљепши и најузбудљивији начин којему је био и иначе вичан, но

изненађење које је тиме изазвао углавном је било хињено те ни издалека онако

бучно и необуздано какво је могло бити у сретнијим околностима. Удовица,

међутим, прилично добро одглуми запрепаштење те обасу Хака толиким

похвалама и толиком захвалношћу да он, због потпуно неподношљиве нелагоде

што је постао метом свих погледа и свачијих хвалоспјева, готово и заборави на

малтене неподношљиву нелагоду коју му је причињало ново одијело.

Удовица рече како јој је намјера да Хака прими под свој кров и дадне га у

школу, а ако се за то нађе новаца, помоћи ће му да покрене какав скроман

посао. Сада је куцнуо Томов час. Он рече:

»Хаку то није потребно! Хак је богат!«

Само је захваљујући снажном ослонцу што га је нашло у својем добром одгоју

присутно друштво успјело затомити оправдан и умјестан смијех којим би иначе

дочекало ову забавну шалу. Но, шутња је била помало неугодна. Том је

прекину:

»Хак има новаца. Ви можда не вјерујете у то, али Хак има гомилу пара. Ох,

немојте се смјешкати – сад ћу вам показати. Само часак причекајте.«

Том изјури кроз врата. Узваници се са сметеном знатижељом загледаше један у

другога, а потом испитивачки у Хака који је шутио као заливен.

»Што је Тому, Сиде?« рече тетка Полy. »Тај дечко… ма, с њим никад не знаш

на чему си. Но, тако нешто…

Уто уђе Том теглећи тешке вреће па Тетка Полине доврши реченицу. Дјечак

истресе на стол гомилу жутих кованица и рече:

»Ето, што сам вам говорио? Пола је од овога Хаково, а пола моје!«

Од овога призора свим присутнима застаде дах. Сви се забезекнуше и на трен

нико и не зуцну, а онда сви као један затражише разјашњење. Том рече да ће им

га дати па тако и учини. Прича је била дуга, но више него занимљива. Једва да

је ико прекидао њезину чаролију. Када Том заврши, рече господин Џонс:

»Мислио сам да ћу вас овом приликом успјети малчице изненадити, али се моје

изненађење не може ни успоредити с овим. Радо признајем да га је ово ново

изненађење посве засјенило.«

Избројаше новац. Свота је нешто мало прелазила дванаест тисућа долара. Било

је то више новаца но што га је ико од присутних икада видио на хрпи, премда су

неки од њих у некретнинама имали знатно већи имутак.

158

Тридесет и пето поглавље

Читалац и сам може замислити како је добитак који је Тому и Хаку овако пао с

неба, подигао поприличну прашину у јадном и биједном сеоцету Ст.

Петерсбург. Да може постојати тако велика свота, и то у чистој готовини, било

је тешко и повјеровати. О томе се говорило, наклапало и хвалило на сва уста,

све док се многима није и памет помутила од нездрава узбуђења. Свака је

»уклета« кућа у Ст. Петерсбургу и оближњим селима растављена на дијелове,

даску по даску, а темељи јој прекопани и испревртани у потрази за скривеним

благом – и нису то учинили дјечаци, већ одрасли мушкарци, међу којима је било

и подоста озбиљних, неромантичних мужева. Гдје год би се Том и Хак

појавили, сви су им ласкали, дивили им се и зурили у њих. Дјечаци нису

памтили да су њихове примједбе раније имале какву тежину, но сада им је свака

ријеч била на високој цијени и даље се понављала. Што год би учинили, на то

се некако гледало као на нешто значајно: очевидно су били изгубили

способност да направе и кажу сасвим обичне ствари. Штовише, након

прекапања по њиховој прошлости, открише се ондје многа обиљежја изразите

осебујности. У вези с обојицом дјечака, сеоске новине објавише приказе њихова

животописа.

Удовица Даглас уложи Хаков новац уз камату од шест посто, а на молбу тетке

Полy судац Тачер исто тако поступи с Томовим новцем. Сваки је од двојице

дјечака сада располагао приходом који је био напросто раскошан – по један

долар током цијеле године за сваки радни дан, а пола долара по недјељи. Точно

је толико добивао и свећеник – не, толико му је било обећано, али никада није

успио толико и утјерати. У та је пак стара и скромна времена долар и четврт

тједно сваком дјечаку било довољно за стан, храну и школовање, а од тога се

још могао и облачити и плаћати прање рубља.

Судац је Тачер стекао о Тому високо мишљење. Говорио је да неки обичан

дечко никада не би успио његову кћер избавити из шпиље. Када је Бекy оцу, у

строгом повјерењу, испричала како је Том у школи на себе примио батине

намијењене њој, суца је то видљиво гануло, а када се заузела за то да се Тому

опрости та крупна лаж захваљујући којој је Том шибе с њезиних плећа пребацио

на своја, судац у правој провали краснорјечивости изјави како је то била

племенита, великодушна, широкогрудна лаж – лаж која завређује да кроз

повијест корача уздигнуте главе и раме уз раме с Георгеом Wасхингтоном и

159

његовом толико хваљеном истином о сјекири.21 Бекy се учини да јој отац још

никад није дјеловао тако величанствено и узвишено као у часу док је, ходајући

по соби и ударајући ногом, изговарао ове ријечи. Одмах пође до Тома и све му

исприча.

Судац се Тачер надао да ће једнога дана Тома видјети као великог одвјетника

или славног војсковођу. Рекао је да ће се заузети за то да Тома приме у Државну

војну академију те да касније похађа најбоље правничке школе у земљи тако да

буде спреман за једно или друго од та два звања односно за оба.

Хака Финна његово богатство и чињеница да је сада живио под кровом удовице

Даглас уведоше у друштво – не, увукоше га, гурнуше га у њ – а муке му

постадоше веће но што је могао поднијети. Удовичина га је служинчад умивала

и уређивала, чешљала и четкала, а увечер га отпремала у постељу, међу одбојне

плахте које на себи нису имале ни једне једине мрљице или трага нечистоће што

би га могао привинути на срце и назвати пријатељем. Морао је јести вилицом и

ножем, морао се служити убрусом, чашом и тањуром, морао учити молитве и

ићи у цркву, морао говорити тако исправно да су му ријечи постајале бљутаве у

устима. Камо го да се окренуо, посвуда су га решетке и окови цивилизације

засужњивали и спутавали му руке и ноге.

Три је тједна храбро подносио свој јад, а онда једнога дана нестаде. Четрдесет га

је осам сати удовица, у силну очају, посвуда тражила. И сви су се мјештани

дубоко забринули: тражили су га уздуж и попријеко, претражили чак и дно

ријеке. Трећега дана рано ујутро Том Сојер промућурно проњушка међу

празним старим бачвама крај напуштене клаонице и ондје пронађе бјегунца.

Хак бијаше овдје преспавао и управо је био завршио с доручком који се састојао

од неких украдених остатака хране па се сада удобно извалио с лулом у руци.

Био је неуредан и непочешљан, обучен у исте старе дроњке у којима се доимао

тако сликовито у данима док је још био слободан и сретан. Том га извуче из

бачве, објасни му какву је збрку изазвао и узе га наговарати да се врати кући.

Хаково лице изгуби смиреност и доби утучен израз. Он рече:

»Немој ми то ни спомињат‟, Томе. Покуша‟ сан и не иђе па не иђе. Није то за

ме, Томе, нисам ја на то научит. Удов‟ца липо поступа са мнон, сушта доброта,

ал‟ ја ти не мерен то поднит‟. Ујутру ме ћера да устанен сваки дан у исто вриме,

ћера ме да се умиван, а онда ме још и чешљају све у шеснаес‟. Не да ми спават‟

у шупи и моран носит‟ оно ђавоље одило које ми само смета. Томе, кроз њег

кан‟да ни мрва зрака не мере проћ‟ и тако, а проклетиња је тако красна да

мереш у њој ни сист‟, ни лећ‟, а боме се ни неђере извалит‟. Нисан се већ

спушћ‟о по подрумскин‟ вратин‟ – ма, ка‟ да су отад‟ године прошле, ал‟ зато

моран ић‟ у црикву ђе се само знојин и презнојаван, а оне несносне проповиди

ти ја не подносин! Не смин ватат‟ муве ни жвакат‟ дуван и циле недиље моран у

постолан‟ „одат‟. Удов‟ца ти иде јист‟ све по звону, по звону иде у постеју и

устаје кад звоно зазвони – све ти је код ње тако стра‟отно по пропису да то жив

чоук поднит‟ не мере.«

»Али, Хак, сви тако раде.«

»Томе, мене ти то ни мрву не дира. Нисан ја сваки и не мерен то поднит’.

Стра‟отно ми је бит‟ тако везан. А за клопу не мораш бринит‟ па мени онда

21 Riječ je o pričici koja navodno potječe iz djetinjstva Georgea Washingtona, a pokazuje njegovu

veliku istinoljubivost još od malih nogu – nap. prev.

160

више и није до њупе. Кад би‟ да оден на пецање, моран је питат‟, кад би да оден

на купање, моран је питат‟ – ђава‟ га изија, за све је моран питат‟. А моран још

и говорит‟ тако пристојно да је то грозно – ја ти сваки дан оден на таван и мало

се онди извичен, тек тол‟ко, Томе, да оситин како је од тог у устин‟, иначе би

крепа‟. Удов‟ца ми не да пушит‟, не да ми викат‟, не да ми зиват‟, не да ми се

протезат‟ ни чешат‟ се пред другизин…« А онда из њега провалише огорченост

и јад: »И Бог те маз‟о, цило вриме се моли! Таке женскиње ја ти никад нисан

видија! Мора сан киднит‟ Томе, напросто сан мора‟. А сад ће почет‟ и школа па

ћу још и то морат‟ – е, па, Томе, то нећу поднит‟.Вид‟ „вамо, Томе, бит‟ богат

није баш тако сјајно како се прича. Само ти се ваја бринит‟ и бринит‟, потит‟ и

потит‟, а цило вриме би волија умрит‟. У овој роби је мени липо „одат‟, у овому

бурету је мени липо спават‟и више и‟ нећу напуштат‟. Томе, ништо се од тог не

би догод‟ло да нисан има‟ они новац. Ево, узми ти мој дио скупан с твојин па

ми мореш само ту и тамо дат десетака – не пречесто јер се мени живо фућка за

оно за што се не треба ни мрву помучит‟, а ти само наговори удов‟цу да ме

пусти.«

»Ох, Хак, па знаш да то не могу направити. Не би било поштено, а осим тога,

ако још мало покушаш, с временом ће ти се такав живот и свидјети.«

»Свидит! Да, исто како ми се свиђа предуго сидит на ужаритој пећи. Не, Томе,

не желин бит‟ богат и не желин живит‟ у оним вражјин загушљивин кућан‟.

Мени се свиђају шума, рика и бачве па ћу се њи‟ и држат‟. Враг ти срићу однија!

Баш кад смо набавили ливорвере и пећину и све приправили да можемо поћ‟

робит‟, дође ти овака проклета глупост и све ти поквари!«

Том улучи згоду…

»Пази овамо, Хак, то што сам богат, мени ништа неће сметати да одем у

разбојнике.«

»Ма немој ми рећ‟! Ох, камо липе сриће… ти то збиљам и озбиљно говориш,

Томе?«

»Озбиљно као што овдје сједим. Али, Хак, знаш, не можемо те примити у

дружину ако не будеш пристојан и угледан.«

Хакова радост спласну.

»Не морете ме примит‟ у друж‟ну, Томе? А у гусаре си ме примија?«

»Да, али то није исто. Разбојник ти је нешто много више од гусара – онако

опшенито гледано. У већини земаља разбојници припадају страшно високом

племству – војводама и њима сличним.«

»Томе, па увик смо били пријатеји? Не‟ш ме ваљда искључит‟, а, Томе? Па не‟ш

ми то урадит‟, Томе, је л’ да не’ш?«

»Хак, не бих желио и не желим то учинити, али што ће људи рећи? Па сви ће

рећи: „Хм! Разбојничка дружина Тома Сојера! Свакаквих мамлаза има у њој!‟ А

мислит ће на тебе Хак. Теби то не би било драго, а боме ни мени.«

Хак је неко вријеме шутио борећи се сам са собом. Напокон рече:

»У реду ствар, Томе, врат‟ћу се удов‟ци на цили мисец и примит се посла да

видин „оћу л‟ то моћ‟ поднит‟ – само ако ми ти допустиш да уђем у дружину.«

»Добро, Хак, важи! Хајде са мном, стари, па ћу ја замолити удовицу да мало

попусти.«

161

»Збиљам „оћеш, Томе, збиљам? Баш красно. Ако „оће само мрву попустит‟ у

најгорин стра‟отан‟, ја ћу пушит‟ и псоват‟ ди ме ни‟ко не види и не чује па ћу

већ то некако прогурат‟ ил‟ ћу свиснит‟. Кад ћеш ти почет‟ сазиват‟ друж‟ну и

дат‟ се у разбојнике?«

»Ох, смјеста. Можда ћемо још ноћас скупити дечке и обавити посвећење.«

»Што ћ‟мо то обавит‟?«

»Посвећење.«

»А што ти је то на прилику?«

»То ти је кад се закунеш да ћемо се држати један уз другог и да никад нећемо

одати тајне наше дружине, па да нас сјецкају на ситне комадиће, а ако ко науди

неком из дружине, убит ћемо и њега и цијелу његову обитељ.«

»Предивно – ма, баш предивно, Томе, шта да т‟ приповидан.«

»Боме јест. А заклетву морамо обавити у поноћ, на најусамљенијем и

најстрашнијем мјесту што га игдје можеш наћи – најбоље у некој „уклетој‟ кући,

али су оне сада све порушене.«

»Па, поноћ свеједно вриди, Томе.«

»Е, то да. А мораш се и заклети на лијес и крвљу се потписати.«

»Ма, то т‟ је права ствар! Мил‟јун пута боље нег‟ бит‟ гусар. Од удов‟це нећу

ни мрднит‟ па макар и црк‟о, а ако једаред испанен разбојник над разбојниц‟ма

па изађен на глас, изгледа ми да ће се и она поносит‟ што ме сад извукла из

блата.«

162

Закључак

Овако се завршава ова приповијест. Како је то само прича о дјечаку, овдје се и

мора зауставити: приповиједање се не би могло наставити, а да не пријеђе у

причу о одраслу човјеку. Када неко пише роман о одраслим људима, точно зна

гдје мора прекинути – то јест, када дође до вјенчања, но када пише о младежи,

мора стати тамо гдје му се то учини најбоље.

Ликови који се у овој књизи појављују, већином и данас живе, и то као

успјешни и сретни људи. Једнога ће се дана можда показати како би се

исплатило опет прихватити приповиједања о тим дјечацима и дјевојчицама те

показати у какве су мушкарце и жене израсли: најмудрије ће, према томе, бити

да за сада не одајемо ништа о том раздобљу у њихову животу.

КРАЈ