Doi Hristu / C. H. Spurgeonhttp://siont.net/http://siont.net/14 of 427.02.09 18:16

Doi Hristu

C. H. Spurgeon

"Doi Hristu" vrlo je uobiajan izraz koji se koristi u Svetom pismu. Koristi se kako bi se opisala ona dela due kada u celosti odjednom napustimo svoju samopravednost, i nae grehe i poletimo ka Gospodu Isusu Hristu, i primamo Njegovu pravednost da postane nae pokrie, i Njegova krv da postane nae plaanje.

Doi Hristu, tada, obuhvata pokajanje, samoodricanje i veru u Gospoda Isusa Hrista, i to u sebi sumira sve one stvari koje neophodno prate ova divna stanja srca, kao to je vera u istinu, ar u molitvi Bogu, potinjenost due poukama iz Bojeg Evanelja, i sve ostale stvari koje prate svitanje spasenja due. Doi Isusu jedna je sutinska stvar za spasenje grenika. Onaj koji ne doe Isusu, nekaradi ta god hoe, neka misli ta god hoe, jo uvek se nalazi u "emeru gorine i u okovima grenosti".

Doi Isusu je prva posledica obnovljenosti. Dua ne bude oivljena pre nego li najpre otkrije koliko je izgubljena, postane uasnuta time, trai utoite, i verujui da je Hrist reenje, utie se k Njemu i repozicionira se u Njemu. Kada se ne doe Hristu, sigurno je da tamo jo uvek nema oivljavanja; a tamo gde nema oivljavanja, dua je mrtva u prestupima i gresima, a u tom stanju mrtvila ne moe ui u carstvo nebesko. "Niko ne moe doi k meni ako ga ne dovue Otac koji me posla" (Jn. 6:44). Otkuda dolazi ova nesposobnost?

Prvo, to ne dolazi zbog nekog fizikog nedostatka. Ako bi u dolasku Isusu pokretanje tela ili hodanje stopalima bilo od bilo kakve pomo i, sigurno je da ovek poseduje svu snagu doi Isusu u tom smislu. Seam se da sam uo kako je jedan ludi Antinomian izjavio kako on ne veruje da ni jedan ovek ima tu snagu da doe do crkve i ako jedino Otac ga moe uvui u nju. Ovaj ovek je jednostavno zaboravlja da sve dok je ovek iv i ima noge, jednako mu je lako otii do Boje kue ili do Sotonine kue. On moe otii ili do crkve ili do bordela.

Ako dolazak Isusu znai izgovaranje molitve, onda ovek nema fizikog nedostatka u tom pogledu; jedino ako nije nem, moe molitvu jednako lako izre i kao i kletvu. oveku je jednako lako otpevati jednu od Sionskih pesama kao i ne istu i razvratnu pesmu. Ne postoji nedostatak fizike snage za dolazak Hristu. Sve to se moe poeleti u poglede telesne snage. ovek to ve zasigurno ima, i bilo koji deo spasenja koji se od toga sastoji je u celosti u ovekovoj moi bez ikakve potpore od Bojeg Duha. Niti, ponovno, ova nesposobnost nastaje zbog mentalnog nedostatka. Mogu verovati u istinitost Biblije jednako lako kao to mogu verovati u istinitost bilo koje druge knjige.

Do one granice gde je vera u Isusa delo uma, jednako sam sposoban verovati u Isusa kao to sam sposoban verovati u bilo koga drugoga. Neka Njegova izjava ostane istinom, beskorisno je da mi kaete kako ja ne mogu u nju poverovati. Ja mogu verovati izjavi koju Hrist daje jednako kao to mogu verovati izjavi bilo koje druge osobe. Ne postoji nedostatak sposobnosti u umu; ono je sposobno prepoznati, na osnovi jednostavnog mentalnog dela, krivicu zbog greha, kao i prepoznati krivicu zbog ubistva. Jednako mi je mogue upotrebljavati mentalne ideje traenja Boga kao to mogu upotrebljavati misli o ambicijama.

Posedujem svu mentalnu snagu i mo koja bi mogla trebati, u onoj meri u kojoj je mentalna snaga uopte potrebna za spasenje. Ne, ne postoji niti jedan ovek koji je toliko ignoriuida bi se mogao pozvati na nedostatak intelekta kao izgovor za njegovo odbijanje Evan elja. Nedostatak se, tada, ne nalazi niti u telu, ili, ve kako to moramo zvati, teoloki govorei, u umu. Ne postoji tamo niti nedostatak niti nesposobnost, iako se radi o izopa enosti uma, o njegovoj korupciji i unitenosti, koja je nakon svega, sama sutina ovekove nesposobnosti.

Kroz pad i kroz na vlastiti greh, priroda oveka se veoma pogorala, skroz pokvarila, postao je lien stega moralnosti, toliko se pokvario da mu je postalo nemogue doi Hristu bez pomoi Boga, Svetog Duha. Sada, u pokuaju prikazati kako ovekova priroda onemoguuje njegov dolazak Hristu, uzmite ovaj primer.

Pogledajte ovcu; kako rado pase travu! Nikada niste videli ovcu kako ezne za mesom, ona ne bi mogla opstati jedui hranu za lavove. Sada mi donesete vuka; i vi me pitate moe li ono jesti travu i moe li on biti jednako pitom i odomaen kao i ovca. Moj je odgovor, ne; stoga to mu je priroda suprotna tome. Vi kaete: "Pa, ima ui i noge; zar ne bi mogao uti glas pastira i ii za njim gde god ga ovaj vodi?" Odgovaram: "Sigurno, ne postoji fizi ki uzrok zato on to ne bi mogao uiniti, ali njegova priroda mu to zabranjuje i stoga kaem da on to ne moe uiniti. Zar ne bi mogao biti pripitomljen? Zar se njegova svirepost ne moe ukloniti? Verovatno bi se mogao toliko pot initi da bi izgledao kao da je pitom; ali e uvek postojati vidljiva razlika izmeu njega i ovce, zato jer su im razliite prirode."

Sada, uzrok ovekove nemogunosti doi Hristu, nije stoga to on ne bi mogao doi, bar to se tie njegovog tela ili istom snagom uma, ali to je zbog toga to je njegova priroda toliko pokvarena da on niti ima volju niti snagu doi Hristu; jedino ako ga Duh privue. Ali dajte da vam prikaem bolju ilustraciju. Pogledajte majku sa njenom bebom u naru ju. Date joj no u ruke i kaete joj da ga zabije u bebino srce. Ona e da odgovori: "Ludi ste, ja to ne mogu uiniti". Sada, to se tie snage tela, ona to moe, ako tako ho e; prisutan je no i prisutno je dete. Dete se ne moe odupreti, a ona ima vie nego dovoljno snage u svojoj ruci kako bi probola njegovo srce. Ali ona je u celosti u pravu kada kae da ona to ne moe uiniti. Ako se jednostavno gleda na umnu sposobnost onda bi se moglo re i da bi onamogla pomisliti o neemu kao to je ubistvo deteta; ali ona ne govori neistinu, jer njezina majinska priroda ne dozvoljava joj uiniti neto zbog ega se njezina dua buni. Jednostavno zbog toga to je roditelj toga deteta ona osea da ga ne moe ubiti.

Isto se dogaa s grenikom. Doi Hristu je toliko mrsko ljudskoj prirodi da, iako, bar to se tie ovekovih fizikih i umnih sposobnosti (a ovi imaju vrlo mali uticaj u sferi spasenja), ljudi bi mogli doi ako bi hteli. Dakle, moe se re i da oni ne mogu i nee, a mogu, jedino onda ako ih Otac, koji je poslao Hrista, ne privue k sebi.

ovek je po prirodi slep iznutra. Hristov krst, koji je toliko krcat slavom, i koji blista svojom privlanou, nikada mu nije privlaan, zato jer je slep i ne moe videti njegovu lepotu. Govorite sa njime o udesima stvaranja, pokaite mu raznobojni svod koji se rasprostire nebesima, neka se zagleda u lepotu pejsaa, on ima sposobnosti videti sve ove stvari; ali recite mu o udesima zaveta milosti, govorite mu o sigurnosti onoga koji veruje u Hrista, priajte mu o lepoti Osobe, o Spasitelju, poprilino je gluv svim vaim tim opisima; vi stekao neko ko svira dobru melodiju, to je istina; ali on za to nema sluha, gluv je, u njemu nema razumevanja.

Pitam, je li vaa snaga jednaka vaoj volji? Mogli biste re i, ak i pred samim Bogom, da ste sigurni da niste promaili to se tie vae volje; voljni ste biti u celosti predani, vaa je volja da vaa dua ne odluta od iste meditacije o Gospodu Isusu Hristu, ali uviate da niste u

stanju to napraviti, ak i kada ste voljni, bez pomoi Duha. Sada, ako se oivljeno Bojedete nalazi u duhovnoj nesposobnosti, koliko vie je to onaj koji je mrtav u prestupu i grehu? Ako ak i onaj koji je dugo godina hrianin, nakon trideset ili etrdeset godina, ponekad osea da je voljan a ipak nemoan (ukoliko je to njegovo iskustvo,) zar to ne ini jo oiglednijim da je jadnom greniku koji jo nije poverovao, potrebna snaga a tako e i eljaza voljom?

Ali, ponovno, postoji jo jedan argument. Ako grenik ima snage doi Hristu, voleo bih znati kako bi smo onda trebali razumeti one stalne opise stanja grenika sa kojima se susre emo u Bojoj svetoj Rei? Sada, za grenika se kae da je mrtav u prestupima i grehu. Bi ste li potvrdili da smrt nagovetava nita drugo nego li nedostatak volje? "Sigurno je da je le jednako nesposoban kao i bez volje?" neko bi rekao. "Pa onda, ako ne mogu samoga sebe spasiti, i ne mogu doi Hristu, onda trebam samo mirno sediti i nita ne raditi". Ako ljudi zaista tako kau, sami e propasti. Postoji puno stvari koje moete napraviti. Stalno i i u crkvu jeste neto to moete napraviti; moete ustrajno prouavati Re Boju, moete se odrei svakog vanjskog greha, napustiti razvratno ponaanje koje ste se nesputano inili, iveti potenim ivotom, trezno, i pravedno, sve je to u vaoj mo i. Za sve ovo nije vam potrebna pomo Svetog Duha; ovo sve moe sami uiniti, to moe biti vaa snaga volje,vaa vrsta odluka, ali doi Hristu nije u vaoj moi, sve dok vas se Sveti Duh ne dotakne i ne pripremi vas za to.

Ali upamtite, vaa potreba za snagom nije izgovor, znajui da nemate elje doi i da ivite u namernoj pobuni protiv Boga. Vaa potreba za snagom u najve oj meri lei u svojeglavoj prirodi. Pretpostavimo da laljivac kae da nije u njegovoj mo i govoriti istinu, da je toliko dugo lagao da vie ne moe prestati, je li to dobar izgovor za njega? Pretpostavimo da vam ovek koji dugo vremena zadovoljava svoju poudu kae kako ga je ta pouda toliko zarobila elinom mreom da je se vie ne moe reiti, bi ste li prihvatili takav izgovor? Uistinu to nije nikakav izgovor. Ako je pijanac postao toliko gadan pijanac da mu je nemogue proi kraj kafane a da ne ue, biste li smatrali to opravdanim? Ne, zbog toga to njegova nesposobnost da se promeni lei u njegovoj prirodi, a on nema nikakvu elju tu prirodu promeniti ili pobediti. Stvar koja je uinjena, i ona stvar koja je uzrokom onoga to je uinjeno, oboje potiu od korena greha, jesu dva zla koja ne mogu na i izgovor jedno u drugom. A to je s onim da Etiopljanin ne moe promeniti svoju kou, niti leopard svoje mrlje? To je zato to ste nauili initi zlo i ne moete sada nauiti initi dobro; i umesto, stoga, da vam dozvolim sesti i nai sebi izgovore, dozvolite mi staviti munju ispod vae stolice lenjosti, kako bi vas to prodrmalo i da bi ste ustali. Upamtite, sediti mirno - ne preduzeti nita - znai biti proklet za sva vremena.

Hajdemo sad svezati sve krajeve te doneti zakljuak i pokuati napraviti praktinu primenu ovog uenja; i verujem da e biti korisna.

"Pa", neko bi rekao, "ako ovo to ovaj ovek pouava jeste istina, a ta je sa mojom religijom? Znate, ve jako dugo pokuavam, i ne svia mi se uti da se ovek ne moe sam spasiti. Ja verujem da moe i nameravam istrajati; ali ako bih poverovao u ovo to vi kaete, sve bih ovo morao napustiti i poeti ispoetka". Bila bi to divna stvar ako to uinite. Upamtite, ono to vi inite jeste da vi gradite svoju kuu na pesku, a izraz je ljubavi, ne pretnje, ako vam je ja malo zatresem. Dajte da vas uverim, u ime Boga, ako vaa religija nema bolji temelj od vae vlastite snage, nee vas odrati pred Bojim stolom suda. Nita nee trajati u venost, jedino to to dolazi od venosti. Ako veni Bog nije uinio dobro delo u vaem srcu, sve e biti otkriveno zadnjeg dana kada ete polagati raune za svoja dela. Uzaludno e biti jeste li ili u crkvu ili kapelu, ako predano drite Subotu, ili predano molite: uzalud je to to se iskreni prema svojim komijama i uvaeni ste govornik; nadate li se da e

vas sve ovo spasiti? Uzaludno vam je u sve to verovati!

Samo nastavite; budite poteni koliko god to hoete, uvek potujte Subotu, budite sveti koliko god to moete. Ja vas od svega toga neu odvraati. Boe sauvaj! Rastite u svemu tome, to je va izbor. No, nemojte svoju veru u "to" stavljati, jer ako se na sve to oslanjate onda e vas upravo to izneveriti kada najvie budete u potrebi. I ako postoji bilo to drugo to vidite da lako inite bez pomoi boanske milosti, to se pre uspete osloboditi nade koju je ona izazvala to bolje za vas, jer je gadna obmana misliti kako se moete osloniti na bilo ta to telo moe uiniti po pitanju spasenja. Duhovna nebesa moraju biti nastanjena duhovnim ljudima, i mora nas Boji Duh pripremiti za to.

"Pa", kae drugi, "ja dolazim u crkvu gde mi se govori da mogu, kada ja odlu im, kada ja elim, da ja sam mogu obratiti i poverovati, a je to zato i odlaem iz dana u dan. Mislio sam da mogu doi Hristu bilo sada ili neki drugi dan; da sve to trebam rei jeste 'Gospode, smiluj mi se', i onda samo verovati da sam spasen. Sada ste mi odneli svaku nadu. Oseam se grozno i uas me zahvata."

Drago mi je zbog toga. To je razmiljanje i delovanje koje sam hteo i izazvati kod vas. Moja je molitva da ete se jo vie tako oseati. Kada izgubite svaku nadu da moete samog sebe spasiti, moja e nada biti da vas je Bog poeo spasavati. im budete rekli, "Oh, ja ne mogu doi Hristu. Gospode, privuci me, pomozi mi", tada u se ja radovati zbog vas. Onaj ko ima volju, premda nema snagu, znai da je milost ve otpoela svoje delo u njegovom srcu, i Bog ga nee napustiti sve dok to delo i ne dovri.

No, nemarni grenie, prihvati da se tvoje jedino spasenje nalazi u Bojim rukama. Upamti da si u celosti u Bojim rukama! Zgreio si protiv Njega, i ako je On naumio da bude proklet, proklet e onda i biti, ne moe se ti usprotiviti Njegovoj volji niti promeniti Njegovu nameru. Zasluio si Njegov gnev, i ako On odlui izliti taj gnev na tvoju glavu, nema nita to moe uiniti da bi to promenio.

Ako, u drugu ruku, On odlui spasiti vas, On je u stanju spasiti vas u celosti. Ali jednako ste toliko jaki i veliki u Njegovoj ruci koliko i moljac pod vaim vlastitim prstom. On je taj Bog kojeg vi svakoga dana alostite. Zar ne zadrhtite pri pomisli da vaa ve na sudbina zavisi o volji Onoga kojeg ste ljutili i vreali? Zar vam koljena ne zaklecaju, zar vam se krv ne zaledi? Ako da, radujem se, utoliko jer ovo moe biti prva posledica delovanja Duha u vaojdui. O, zadrhtite pri pomisli da Bog kojeg ste vi ljutili jeste Bog o kome u celosti zavisi vae spasenje ili vae prokletstvo!

Imajte straha i "potujte sina, da se ne razgnevi, i vi ne izginete na putu svom; jer e se gnevNjegov brzo razgoreti" (Ps. 2:12).

Ovaj tekst je preuzet/odtampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.Uslovi i prava za korienje ovog materijala su dati na stranici http://www.siont.net/garancije.php.

Opti potop, nekad i danasC. H. Spurgeon

Obino se kae da "ne postoji ni jedno pravilo bez iznimke". No, i to pravilo, prema kojem nema ni jednog pravila bez iznimke ima jednu iznimku, jer su Boja pravila bez iznimke. Tako pravilo: da e Bog kazniti bezbonike, nema nikakve iznimke; kao i pravilo da e svi koji su prihvatili Hrista biti spaeni, takoe ne poznaje iznimke...

Prvo pravilo bez iznimke

elim Vam svratiti panju na tri pravila bez iznimke, a ovo je prvo: "Doe potop i sve ih odnese."

Unitenje, koje je opti potop sa sobom doneo, bilo je sveopte po prirodi. On nije odneo samo neke od onih koji su se nalazili izvan Noine barke, nego sve i potpuno.

Bez sumnje su i u one dane, kao u ostalom i danas, postojale razlike meu ljudima; jer nikada jo nije bilo jednakosti meu Adamovim potomstvom, otkada se oveanstvo poelo iriti po zemlji.

Bogati i siromani

U one dane su mnogi bili dobrostojei. Nagomilali su si blaga od srebra i zlata; obogtivi se trgovinom, svojim pronalascima ili pljakom. Imali su obilje hrane sa svojih njiva, jer su imali velike posede i zahvaljujui dobroj klimi na Zemlji. Ispunjavali su sebi svakojake telesne lagodnosti i ivotne udobnosti, ali kad doe potop, sve ih odnese. Ni jedan jedini bogata, sa svim svojim blagom, nije mogao pobei; sve da je i hteo razdeliti sav svoj imetak, to mu nita ne bi koristilo, jer: potop doe i sve ih sa sobom odnese.

Ne bee tu ni splavova od kedrovine, ni tornjeva od skupocene grae koji bi izranjali iznad pobesnelih voda; smrt se rugala kako siromahu tako i bogatau, milioneru kao i kralju - svi, ba svi, podavie pobesnele vode potopa.

"Nepravda tlaitelja, ruganje oholica", - no nigde ne nalazim da bi potlaeni za nagradu zbog toga bili poteeni. Nego, kad stie potop, sve ih odnese. Pogibe prosjak koji se nalazio izvan barke, jednako kao i knez. Izginu siromani ratar, ispran bee iz svoje kolibe, jednako ba kao i monarh iz svoje palate. I onaj bednik tu, bez cipela, pogibe. Ne bee samilosti ni sa njegovim dronjcima u poplavi. Bee odnesen i ista ulice, to stajae ekajui na milostinju, zajedno sa aristokratom, koji ga saaljevae. - Stie potop i sve ih odnese. Vodena je stihija svima, koji se zatekoe izvan barke, dodelila istu i jednaku sudbinu.

A tako e biti i na kraju vremena. Pa, kao to bogata, uprkos svoj svojoj uteevini, nee moi za se pribaviti nikakvo sklonite, jednako tako nee moi ni siromah umai, zahvaljujui svojem siromatvu.

U paklu se nalazio neki bogata, kao to itamo u Evanelju, ali je i siromaha, takoe, bilo tu, kao to ih i sada jo uvek ima. I kao to bogatstvo ne moe izbaviti od pakla, jednako ni siromatvo nikoga ne uzdie na nebo. Boja milost i pravednost je potpuno neovisna od drutvenog poloaja, ranga, nametenja ili kaste. Zato bi Gospodu trebalo to neto znaiti: koliko puno, ili malo, utog metala ima uza se?!

On nikoga ne meri prema debljini njegov novanika, ve gleda na duu. ija dua nije nala oprotenje svojih greha kod Njega, taj je izgubljen, pa makar se on trenutno valjao u blagu ili skapavao od gladi. - Valja vam se iznova roditi; valja vam poverovati u Isusa; valja vam, drugaije reeno, ui u barku. Inae e vas, kada navale, vode suda, sve skupa odneti, bili vi bogati kao onaj bogata ili siromani kao Lazar.

Ueni i neuki

I u one dane na svetu su iveli ueni ljudi, koji bi nou prouavali zvezde; odreujui njihov razmetaj, koji su zadirali u tajne materije, ljudi, koji su znali praviti vrlo nauna ispitivanja. Ali kad navalie vode, sve ih potopie. Tamo se utapa filozof, - ujete li ga kako zapomae!? Potop je odneo, kako "doktore prava", tako i uene teologe. Niko nije bio u stanju izbei sveoptem potopu, zahvaljujui onome to je nekada nauio. Znanje nije nikakav pojas za spasavanje, logika nikakav splav za spasavanje, retorika; nikakav amac za spasavanje. Tonuli su sve dublje i dublje svi oni, i sva njihova nauka sa njima u bezdan talasa.

A neuki, kojih je bez sumnje bilo mnogo, kao uostalom i danas, koji su tek znali brojati na prste, koji o nekakvoj uenosti ili utivosti nisu imali ni pojma, - i njih, kada stie, potop sve skupa odnese. Tako nas znanje, izuzev onoga naroite prirode: onoga, koje je po srcu Isusovu, nee moi spasiti od konane propasti. S druge strane: iako neznanje, koje nije svesno prouzrokovano, moe dovesti do izvesnog smanjenja odgovornosti prilikom procene greha, ono ipak ne predstavlja toliki izgovor da bi greh, poradi toga, ostao nekanjen. Postoji dakle pakao za one koji su poznavali volju svog Gospoda a nisu je vrili, ali isto tako postoji pakao i za one, koji o Bogu ne htedoe nita znati, nego su radije u svojem neznanju o boanskim istinama iveli i umrli. Naime, kad stie potop, sve ih odnese.

Vi, muevi, koji ste pravoverni u svojoj nauci, koji poznajete teologiju, te se smatrate "uiteljima," - ako ne pripadate Hristu, odnee vas provala suda. I vi, koji govorite: "ta nas briga za sve to? - Veroispovesti nisu li ita drugo, doli stare prnje!? Bibliju ne studiramo; tavie, od svega onoga to se u njoj nauava mi niti ne elimo ita znati!" - kaem vam: ako ne upoznate Hrista Isusa i ne naete se u Njemu, vae vam neznanje nee biti nikakav izgovor, nego, kad naiu "potopne vode" suda Bojega, sve e vas odneti.

Religiozni i bezboni

ak niti ne sumnjam da je meu onima koji za opteg potopa izgiboe, bilo i onih koji su u pogledu religije bili vrlo revnosni. Mogue da neki ak izmeu njih obavljali i sveteniko zvanje u svojoj porodicama, a moda i na oltaru njihovog boga, u hramu. Oni nisu bili nikakav bezboan svet u svoje doba, - barem to se tie spoljanje forme i obreda, oni su svakako imali svoju religiju; pa ak su i sami Kainovi sinovi imali neku religiju. I, zaista, kad god su ljudi najbezboniji, onda obino, najvie trabunjaju o religiji. Prema tome, smemo misliti, da je tako bilo i u Noino doba. Meutim, kad navali potop, niko od njih ne umae, bio on svetenik ili ne, i to zato jer su se nalazili izvan barke. Potop ih sve odnese...

Bez sumnje je bilo i drugih, koji su iveli bezbono, ne marei za Boga ili su ak upuivali bahate izjave i pogrdne rei na sve i na Boga. No, potop nije pravio nikakve razlike izmeu licemernog svetenika i bahatog hulnika, nego: kad stie, sve ih zajedno odnese.

Oj, vi, "Sinovi Levijevi," vi koji nosite svetenike odore i koji tvrdite, kako ste poslani druge nauavati; ako ne budete lino prihvatili u Isusa, i to kao bedni i siromani grenici, upirui svoje oi u Raspetog kao u svoje jedino spasenje, sve e vas odneti vode suda; kada navale. - Propae, svetenie, uprkos tvom krtenju i drugim sakramentima! Sa ispraznim zapomaganjem na svojim usnama, potonue u najdublji ponor - na dno samog pakla!

O i vi, koji se izrugujete sa "religijom krsta", ponosei se svojim tobonjom slobodom od vere! - Vi sebe sigurno smatrate jako iskrenima i otvorenima, a ni ne slutite kako vas vaa naduta "iskrenost",kojom se toliko ponosite, na dan suda i jarosti Gospodnje nee moi spasiti, nego e vas glave kotati.

Sa onima koji sumnjaju e Bog postupiti po krakom postupku. Oni e ga ugledati, zapanjiti se i propasti, budui da e nastupiti strogo i bez ikakva ustezanja. Brzo e, takoe, biti gotov i sa dvolinima onoga dana; jer, iako budu dozivali, nee ih uti; i ponu li i vikati k Njemu - On e se "smejati njihovoj nesrei; rugajui se, kada se stanu bojati." Vode suda, sve e ih odneti - bio on religiozan ili bezboan - budui da nisu uli u barku, i time prezreli jedino mogue utoite i spasenje.

Stari i mladi

Dozvolite mi da vas podsetim, kako su na dan sveopteg unitenja poginuli i pojedini od najstarijih ljudi, koji su ikada iveli na zemlji. Starci, stariji od tebe; pa bila tvoja glava seda ili elava. - Starice, starije od tebe; makar ti odnegovala i othranila ne samo decu, nego i unuad i praunuad. Svi oni, naime, behu odneseni vodenom stihijom i izgiboe, zajedno sa ostalima, kao da nikada nisu ni ugledali svetlo dana.

No, nestajala je i mladost... Ista ova stihija povue za sobom i maleno dete sa njegovom detinjom drai, ba kao i stasita mladia u njegovoj snazi, i devojku u cvetu mladosti. Potop ih sve zajedno odnese...

Ovako emo proi svi mi, koji smo odrasli i stekli znanje, tako da smo u stanju razlikovati izmeu dobra i zla. Ako se ne naemo zateeni u Hristu, sve e nas odneti potop Bojega suda. Ne znamo od koje se dobi smatramo odgovornima pred Bogom. Neka se stoga dete nikada ne oslanja na svoju mladost. uli smo za kriminalce - od 20 godina starosti - koji su se po naim sudnicama, jo uvek, pozivali na svoju mladost, kao razlog za opravdanje svojih zlih dela. Meutim, nee biti nikakva opravdanja, poput izgovaranja na "mladost ludost" za vas omladino: deaci i devojice, onog poslednjeg velikog dana.

Ako ste kadri razlikovati dobro od zla i, ako moete shvatiti i razumeti Evanelje Hristovo, onda ga, odbijajui, odbijate na vlastitu odgovornost, onda ga odbacujete sebi na tetu. O ne, ni mladi ni stari nee nikuda umai, osim ako se ne priblie Hristu. "Morate se ponovo roditi", to vredi za sve: za vas koji ste mladi, ali i za vas, koji nosite sede vlasi. Mladost, dakle, nije nikakvo opravdanje greha. Nijedno nas ivotno iskustvo ne moe opravdati, jer e gnev i pravda Boja dostii svaku ljudsku duu, jednako; izuzev: - ako naemo okrilje u barke, pod milosni savez, tj. delu Isusa Hrista, krvareeg Jagnjeta Bojega.

Podrugljivci

Pretpostavljam da se vrlo mnogo ljudi ulo tome kako Noa gradi barku: a sa stanovita zdravog razuma, to je bila jedna vrlo nastrana ideja, ne osvrui se na njegovu veru u Boga... Bio je to vrlo velik brod; najvei koji je ikada dotad bio sagraen, pravi pronalazak u moreplovstvu, to je ljude tog vremena vrlo zapanjilo. A kako je Noa ovo svoje plovilo gradio na suvom, daleko od bilo kakve reke ili mora, ono je moralo pobuditi veliko uenje i uopte, izazvalo puno komentara meu okolnim ivljem.

Pretpostavljam da se vest o tome vrlo brzo irila, te da su mnogi, uvi za to, rekli: "udi me, da ga njegovi prijatelji ve dosada nisu u ludnicu zatvorili? Kakav li to samo udak mora biti?!" Rekavi to, zbijali bi ale na njegov raun, tako da im je ismejavanje ak prelo u naviku, u takvim i slinim prilikama. Noa je ak postala i uzreica, kad bi neko uinio neto glupo: "Ah, on ti je glup kao i stari Noa!" Neukusne ale su bile sve to je Noa od njih doivljavao. Oni su ga izrugivali, poniavali i ismejavali sve do iznemoglosti. No, kada stie potop, sve ih odnese i tako uini kraj svim njihovim porugama i neukusnim alama.

Potop ih je tako, na vrlo delotvoran nain "zauvek uutkao." A tako e biti i sa onima meu nama, koji se danas podsmevate Evanelju Isusa Hrista. Onog velikog i stranog dana, otkriete: kako svojim smehom ne posedujete nikakvu mo nad smru, niti da ste u stanju otklonili od sebe paklene muke. Nee takoe biti mesta ni ikakvoj neveri, u taj dan straha. Bog e vam biti isuvie stvaran, kada vas budu palile vatre pakla, a nikoga ne bude, da vas oslobodi. Odvie stvaran, bie vam i sudnji dan, kada budu, uz prasak gromova, ustajali mrtvi; kad se budu otvorile knjige i presuda javno, uz bljesak munje, izrekla sa Bojeg prestolja: "Odlazite od mene prokleti!"

Pazite se, podrugljivci i nemojte se snebivati, jer ste na putu u propast. Spasite se sada, dok jo traje dan milosti i imajte na umu, da e i ovom danu milosti doi kraj. Ljubav vena neka nas sve spasi, da ne izginemo od plamenog ognja kao to su izginuli Noini izrugivai od sveopteg potopa.

Kritiari

Sigurno je tu bilo i onih, koji su znali kritikovati Noinu gradnju, kad su o njoj doznali. Mogu samo zamisliti kako su ga posmatrali i neki od brodograditelja onoga doba, primeujui: "Brodski pramac ti ne stoji dobro." Na lian nain i to vrlo estoko sigurno je bio kritikovan i onaj nadasve umni savet: celi brod, iznutra i spolja, obloiti smolom, budui da je to, prema svemu sudei, bilo neto sasvim novo; nikakav pronalazak ljudski, nego otkrie Boje. Zatim injenica, da je nainio samo jedan otvor: ak i mi koji danas o tome itamo, ne razumemo pravo znaenje toga, ali i svi nacrti koji su ikada o Noinoj lai bili stvoreni, ne ini se ba, da u potpunosti odgovaraju njezinom stvarnom opisu... "Ah, ta?!", ree neki mudri brodograditelj, "to se udovite nikada nee odrati na povrini vode; sve kada bi do toga potopa jednom i dolo. A, osim toga, na njemu se ve toliko dugo radilo, da se drvo, u meuvremenu, ve rasuilo i poelo da truli."

Kakve li su sve mudre dosetke bile izreene! Da su u ono doba bili u stanju tampati, kakve li bi samo rasprave bile obelodanjene protiv "one te stare drvene klopocije" kako su Noinu barku, najverovatnije, znali nazivati!

Svi ti kritiari, znali bi je puno bolje sagraditi, u to uopte ne sumnjam. No, oni nita nisu gradili. I premda su oni imali prigovore, i navodno, sve skupa mogli puno bolje nego Noa, napraviti, utopili su se oni, a ovaj se spasio.

Tako je i sada u svetu. Uvek iznova susreemo ljude, koji vau i prevakuju grehe dece Boje, ba kao to se hleb vae... "O, da", kau oni, "u religiji, bez sumnje, neto ima! Ali pogledajte samo svoju nesavrenost i svoje pogreke!" I zaista, brao, nije nam ni potrebno puno traiti pa da ih se nae. Nai emo na brzinu i deset hiljada taaka u kojima bismo mogli biti jo savreniji, a ja ak niti ne sumnjam, da su nai kritiari u nekom pogledu bolji od nas.

Pojedini svetovnjak poseduje puno vie uravnoteenosti od kojeg stvarnog hrianina. ao mi je to to moram priznati, ali sam poznavao neke neobraene ljude, koji su bili puno dareljiviji od mnogih obraenih vernika. Oni su izvrsni u nekim stvarima, ali ipak, ipak ostaje nepobitna injenica, da e i najsjajniji i najblistaviji kritiar, ako ne poveruje Isusa Hrista, biti baen u pakao, dok e oni koje je kritikovao, ako se zateknu u smirenom pouzdanju u Isusa, nai sebi spasenje po veri. Sve zavisi od jedne jedine stvari: da li su napolju ili unutar barke!

Unutar barke: hiljade nesavrenstava, ali svi spaeni; izvan barke: hiljade savrenstva, no svi, bez izuzetka, konano i zauvek izgubljeni!

Zagovornici

Na drugoj strani, meu onima koji su dolazili videti Nou i njegovu gigantsku lau, moglo je biti i onih koji su se stavili na njegovu stranu. Jer, jo nisam sreo ni jednog oveka, pa bio on ne znam kako veliki udak, a da ne bi imao barem nekoliko istomiljenika. Tako je, sigurno, i tu bio sluaj, gde bi koji znao rei: "Ne budite tako grubi prema njemu! On je hvale vredan ovek koji ostaje veran svojem uverenju. Njegovo je uverenje malo nastrano, o tome nema govora; ali zar to nije neto pozitivno u nae vreme: videti oveka, koji je dosledan u svome radu!? Za nas je uitak videti nekoga, ko je toliko obuzet svojom idejom. Pa, iako ne moemo istog shvatiti, ipak ga smatramo boljim od mnogih, jer videti i jednog malo-umnika, koji sledi svoja uverenja, nego li nekoga, ko se kao to je to kod mnogih sluaj, poigrava sa svojim principima i jeste nedosledan."

Poneki od ove gospode, koji su doli pogledati barku i nakon svega to bi tu neki od njih rekao, isti bi otiao mirne savesti i sa neobinim zadovoljstvom u srcu, svojoj kui. Pri tome najverovatnije je mislio: "Ba sam im dobro rekao; zaepio sam usta svim tim kritiarima. Kako sam samo lepo obranio i onog sedog starca; jer, iako se nalazi u zabludi, on je svakako vredan i astan ovek.

No, meutim, kada stie potop, pomete sve za sobom, pa i ove. Oni su bili vrlo prijazni i ljubazni u svojim primedbama; ak sa izrazom blagonaklonosti na svojem licu; meutim, potop ih sve zajedno odnese.

Ne poznajete li i vi, njima sline ljude? ta, zar ih ne ujete kako se utivo susreu i razgovaraju; kako se velikoduno izjanjavaju govorei: "Znate, ja vam neobino cenim te hriane; i ja sam uveren u to da oni ine puno dobra. I znate, mene ak raduje kad ujem da jedan propovednik, onako otvoreno i neuvijeno govori. Osim toga, ja rado posmatram zauzetost tih divnih ljudi. U nae vreme to je pravo osveenje videti ljude koji se sa toliko predanosti posveuju nekoj stvari. Pa, ujte, ovek je ve sit sve te razuzdanosti, nedoslednosti i slinog na ovom svetu, da mu je drago sresti ovako odlune i zauzete ljude; sve ako ih i mi drimo za malo zatvorene, uskoumne i dogmatine."

Draga gospodo, mi vam zahvaljujemo na vaem lepom miljenju o nama; no, ako se doskora ne promenite, propaete jednako kao i oni pre vas. Vae vas uglaene rei "o hrianima" nee moi spasiti, vai vam uglaeni, umereni i slobodoljubivi religiozni pogledi nee moi pomoi. Mogue vam je imati sva ta miljenja, koja su tako prikladna i tolerantna - i mi se radujemo da ih imate - a uprkos svemu ne imati, moda, nikakvog udela u spasenju Isusa Hrista. Vi ste vrlo razumni ljudi, budui da posedujete tako umerene verske poglede, pa ipak, ako ne doete Hristu, vi ete, sa svom svojim tolerancijom i naklonou, propasti kao i najzlobniji progonitelji hriana.

Osim toga, tu je bilo jo i drugih: koji su se jo vie zauzimali za Nou; oni ga nisu samo zagovarali i branili, nego su bili delomino ak i oduevljeni njime. Govorili su: "Noa ima pravo! Gledajui njegov ivot, posmatrajui njegovo ponaanje, zakljuujemo da je on bolji ovek od onih koji ga ismevaju i poniavaju. Njegovo nas je propovedanje uverilo u istinitost njegovog svedoanstva. Zato mu elimo pomoi i podrati ga... Nama se ni najmanje ne sviaju ni one dosetke, ni neumesne ale koje pravite na njegov raun; one nas najdublje vreaju."

"Onda, dakle, predpostavljam da i vi elite ui u barku, kad tako govorite - zar ne!?"

"Pa, znate, sad jo, ne znamo; moda emo se kasnije odluiti; mi ve razmiljamo o tome. Celu stvar smo vrlo ozbiljno razmotrili, te nam se ini vrlo prikladnom, neim vrlo ispravnim. Meutim, sada nam ba to ne ide na ruku; stoga emo malo priekati".

"... ah! ree jedan, "jo se nisam oenio." Drugi, opet, doda: "Tog i tog dana e biti velika proslava i ve sam zauzet. Znate, hto bi jesti i piti, i zato mi se jo ne ide u barku."

Ali sada, ta se dogodilo od tih dobronamjernih i neodlunih ljudi, koji su iz dana u dan odugovlaili i ekali; ta je ostalo od njih? Da li je ijedan od njih umakao? O, ne! Nego, kad stigoe vode, sve ih potopie. ta!? Zar da se ni jedan od njih nije spasio? - Ni jedan od onih koji bi postupili pravo, samo da su za to imali malo vie vremena!? Nisu li, moda, bili poteeni barem oni koji su dobre odluke imali ve na samim usnama, koji tek to se nisu dali skloniti i postati hriani? Ne, niti jedan jedini.

Svi su oni potonuli u sveoptem brodolomu, izginuli u sveoptoj katastrofi, jer dobre odluke ili namere nikoga ne spaavaju, osim ako se one sprovedu u delo. Biti u prilici: - "samo to nisi postao hrianinom," isto je kao i sa ovekom koji, "samo to nije pomilovan", ali na kraju ipak bude obeen; kao neko koji "samo to se nije spasio", a ipak u vlastitoj kui izgoreo, kao to neko jednom ree: "skoro pa spaen, a izgubljen zauvek".

Oj, uzmite k srcu ove rei, vi koji se kolebate izmeu dva miljenja, dva izbora! Vi probueni, ali neodluni; vi u srce dirnuti a ipak neobraeni! Prijatelji Noini su izginuli, i oni najdrai, budui da ne htedoe ui u barku, a kad stie potop sve ih odnese. Tako e se desiti i vama: sinovi i keri nae, ako svoje srce ne predate Gospodu.

Saradnici

Zakljuujui ovo nabrajanje, spomenuo bih i to - kao to se esto zna rei - da su ak i radnici, koji su sa Noom gradili barku i koji su zato, sigurno primili svoju platu, jer, inae, ne bi ni radili - takoe izginuli. Pomagali su prilikom see drveta, tesanja grae; zabijanja klinova, unoenja sitnarije, premazivanja smolom, uvrivanja bonih rebara. No, uprkos svemu to su uinili, ipak se ni jedan nije spasio.

A tako e proi i svaki slubenik Crkve: svetenik, propovednik, biskup, patrijarh, papa - svi oni koji ine bilo kakvu slubu u Crkvi, koji na bilo koji nain imaju posla na spasilakim brodu Evanelja Hristova - ako nisu sami, ivom verom, povezani sa Hristom. Proi e isto onako kao i progonitelji, i oni koji su van Crkve. Sva ozbiljnost deobe i razgranienja lei u tome: Svi bez vere u Hrista su izgubljeni; svi verom povezani sa Njime su spaeni. Ovo je pravilo bez izuzetka.

Jo emo ukratko neto rei i o jednom drugom predmetu.

Drugo pravilo bez izuzetka

Kad je stigao potop, zatekao je sve, tako se bar ini, gde jedu i piju, gde se ene i udaju, a prema naem tekstu, i to je bilo jedno pravilo bez izuzetka.

Nije li zabrinjavajue, da i danas velika veina ljudi - bez izuzetaka - zaboravlja na svoju duu, bavei se samo prolaznim stvarima, a da su potpuno ravnoduni prema venim duhovnim stvarnostima? Meu svetski nastrojenim ljudima nema ni jedne iznimke od ovog pravila. Oni koji su upoznali milost Boju znaju ceniti ove stvari, ali prirodan ovek ostaje isti kao i onaj iz Noina doba. Dok sam danas poslepodne razmiljao o tome, morao sam se veoma uditi. Rekoh, sam sebi: "ta, zar da u Noino doba nije bilo ni jednog oveka, koji bi eleo biti spaen u barci?" Broj stanovnitva na Zemlji je, kao to mnogi dre, bio ak vei nego danas. Zbog izvanredno duboke starosti koju su ljudi nekad doivljavali, bilo je manje smrtnih sluajeva, te se narod na svetu bre irio. Pa, zar se meu svima njima ne nae ba niko, ko bi sam od sebe traio Boga - ni jedan jedini?

Bilo je to zaista udno. Bilo je to zaista udnovato, da se ne nae ni jedan, koji bi poverovao Noinim, ponavljanim, upozorenjima, traei sebi utoite u barci... No, nije li jo udnovatije, a ipak istinito, da se meu neroenima Duhom, ne nalazi ba ni jedan koji bi nastojao doi k Isusu Hristu, sve dotle, dok ga milost Boja sama ne oivi? - "Vi ne elite doi k meni, da ivot imate!"- je pravilo od sveopteg znaaja. Ljudi ne ele doi k Isusu i poloiti na Njega sve svoje uzdanje, nego radije odlaze u propast, ostajui u svojim gresima.

ovek je ravnoduan prema svojoj dui

Drim da je razlog za ovo trojak. Ponajpre, on se krije u optoj ravnodunosti ljudi naspram svoje due u jednoj bezbrinoj lakomislenosti obzirom na svoj najdragoceniji deo, na same sebe. No, to je vrlo neobina stvar! Jer, ovek svoj vlastiti ivot uzima uvek ozbiljno - "koa za kou; i sve ta god ima, ovek je spreman dati za svoj ivot." Strahuje li da e izgoreti u plamenu, kako li bi se onda samo brinuo i vikao! Kako li bi samo nastojao da pobegne iz sobe u plamenu. U strahu da se ne utopi kako li se samo bori i zapomae. Ako se pak razboli; smesta doziva doktora; nastojei dobiti najbolji mogui savet, kako bi sauvao ivot! Meutim, kad je re o postizavanju venog ivota, onda mu se nikuda ne uri!

Svako bi razuman morao znati, kako dua i duh predstavljaju njegovu istinsku sutinu (bit, sr), te da telo nije ono najbitnije - on sam - nego neka vrsta odee koju nosi, ili kua u kojoj duh i dua stanuju. Pa ipak, ljudi sprovode sve svoje vreme, od jutra do veeri, u potrazi za hranom i odeom, upravo ba, za ovu spoljanju ljuturu, a njen stanovnik, koji u njoj boravi - jadni stvor! - Na njega se sasvim zaboravlja. Neshvatljivo je to, zar ne?!

Ne ini li se, da ovo dokazuje: kako se ovek po grehu srozao na nivo jednog nerazumnog stvora, ponaajui se poput ivotinje? ivei u svetu, ma i za kratak as, eli da u njemu bude srean. Nalazio se on i samo sat vremena u kakvoj gostionici, kakvu li e sve graju podii: ako se pui pe; ako stolnjak nije ist ili meso nije dobro peeno! On eli da mu tu bude prijatno i da je tu srean. No, premda mu je znano, da - bolji deo njega samoga - u nekom drugom svetu jo mora iveti, on se o tom drugom svetu uopte ne brine, niti, hoe li u njemu biti srean ili ne. Neshvatljivo!?

Neshvatljivo! Vrlo neshvatljivo! Zapanjujue! Ovo se granii sa ludou, koliko je ovek ravnoduan nasuprot koristi svoje besmrtne due! Odlazi na spavanje i ne zna, nee li se moda probuditi tamo: "gde crv njihov ne umire, nit se oganj gasi." O, brao, valja nam se, i vama i meni, moliti, da bi Gospod Bog oiveo ove mrtvake kosti; da bi progovorio svojim oivljujuim glasom, oivljavajui sve ljude za ovu duhovnu stvarnost. Inae e veno trunuti u grobovima svoje ravnodunosti.

ovek je, uopteno, neveran

Drugi razlog ove ravnodunosti lei, nesumnjivo, u posvemanoj neveri. Nije li zaista zapanjujue: da ba niko nije poverovao onome, ta je Noa propovedao? Noa je bio estit i astan ovek; neki su ga od njih godinama poznavali - ljudi su onda iveli u duboku starost. Vaio je za oveka koji govori istinu. Propovedi su mu bile pune ara i duhovnog autoriteta, pa ipak mu niko ne poverava! Ni jedna jedina dua ne poverova i tako umakne buduemu sudu, ni jedna!

To je, zbilja, neshvatljivo, jer kao to sam na poetku bio rekao: jo ni jedna la nije bila toliko neverovatna, da joj, ovaj ili onaj, ne bi poverovao. Koliko li se vie moralo nai onih, koji su trebali prihvatiti istinu, koja je zbog ljudske grenosti morala jo uverljivije zvuati. Pa ipak se ne nae niko ko bi u nju poverovao, nego ju je, tavie, svi zajedno odbacie.

Tako je i sa Evaneljem Isusa Hrista. Dolazimo i govorimo svetu da je Sin Boji postao ovekom zato kako bi oveka izbavio, te da svako, ko u njega poveruje, biva spaen. Ali oni, ovome nee poverovati, iako smo, mi sami, sve ovo na istinit nain iskusili na stotine i hiljade nas. Mi im svedoimo sa svom ozbiljnou i najveom iskrenou; kao oni koji su ove stvari sami isprobali i vlastitim rukama opipali; da nije re o mudro smiljenim bajkama, ve da su posredi vrlo dragocene i oprobane istine. Pa ipak, nema ni jednog jedinog, visoka ili niska soja, bogata ili siromana, koji bi ovu vest ozbiljno ispitao i usvojio.

Oni nato, ak tavie, kimaju glavom, odlaze svojim putem, ive i umiru u neveri, osim ako im se bezgranina milost Boja prethodno, sama ne isprei na putu. Zauujue! Zapanjujue! "Isus se udio njihovoj neveri" - ali i mi imamo dovoljno razloga za uenje, to je ovaj greh nevere u tolikoj meri rasprostranjen...

ovek se odaje svetovnosti

Trei razlog ove ravnodunosti bio je i taj, to su se ljudi - skroz naskroz - okrenuli ka ovom zemaljskom ivotu, odajui se tako potpuno svetovnosti. Tekst nam, svakako, daje naslutiti: kako se, uopte nisu pripremali za nadolazei potop, jer su bili isuvie okupirani uivanjem oko jela i pia. Jedni su od njih bili pravi prodrljivci, a drugi opet, koji nisu toliko puno derali, ali ipak su znali dobrano uivati - jedui samo ono najfinije. Klanjali su se jednom bogu o kojem govori apostol Pavle, naime: svom trbuhu. O da, razuzdan ivot podriva mnoge, jer ima ljudi, koji sami sebi put u pakao zubima prokapaju. Slini su stoci: oni jedino ele - biti siti.

Drugi su opet bili prave pijandure. Ah, koliko li je tek bilo veselo na njihovim terevankama! Kako li su samo znali degustirati vina, navodei im starost u godinu! Bili su tako "badareni", da su mogli lokati na litre i to najskupljih pia. Oni su se, doslovno, znali daviti u svojim vinskim bavama. Na svoj nain, i oni su imali svoja godinja slavlja i sveane rukove po svojim venicama i drutvima, i ne znam ti ja, gde sve ne! Svi su oni bili toliko obuzeti ovim stvarima, tim svojim telesnim uicima, da o neemu drugom nisu ni razmiljali, niti su mogli misliti. Ove stvari su zarobljavale njihove misli.

Meutim, prijatelju dragi, emu koristi dobro jesti i piti, ako e se ve sledeeg dana udaviti? I, emu se eniti, ako e vas potop ve sutra iznenaditi? Da su ove stvari posmatrali u svetlu vere, oni bi ih sigurno odbacili.

No, oni su iskljuivo koristili slepake oi svojih ula, te su stoga i davali toliku vanost trenutnoj ugodnosti. A tako je to i dan-danas meu bezbonicima. - On se bogati; no, ta mu to koristi, to je postao bogat, ako zavri u paklu? Ludak, bi bio onaj; ako sebi nabavi i zlatan (mrtvaki) koveg, ta mu to koristi? Zamislimo ga na primer kako lei na mrtvakom odru sa kesama punim zlata u svakoj ruci i sa gomilom zlatnika meu nogama - ta mu to koristi?

Drugi opet, trae uenost; ali, emu vam slui uenost, ako s njom odlazite u propast? Uzmete li u ruku lubanju nekog uenjaka: kakva je razlika izmeu nje i lubanje najjadnijeg prosjaka, koji je jedva znao za abecedu? U prah i prainu; oboje se, naime raspadaju na iste sastavne delove.

Nekakav ugledni poloaj? ta i on koristi umiruem? Moe li ublaiti grozotu paklenih muka? Ah, prijatelji! Valja nam svima nama umreti. Zato se onda, za ono to je nezaobilazno, i dobro ne pripraviti? O, kad bi ljudi bili mudri onda bi shvatili: kako je sva radost ovoga sveta kao mehuri od sapunice, sa kojom se deca igraju. Pojave se i zablistaju, a zatim nestaju, ne ostavljajui ba nita za sobom... O, kad bi se urazumili, te uli u barku; kada bi se zagledali u Gospoda Isusa, tako, te postali sigurni i mirni u Njemu, onda kada nasrnu vode Sudnjega dana.

Ovde se, dakle, susreemo sa tim uoptenim pravilom, nad kojim se nikada ne moemo dovoljno rasplakati a zbog kojega bi moralo puknuti srce od bola svakom hrianinu, jer je itav ljudski rod na pomolu suda i blizu smrti i paklenog drela, a i dalje ostaje ravnoduan, neveran i svetovan, sve dotle, dok ne stignu vode suda i sve ih odnesu.

Igrae se tako dugo, dok ne izginu, osim ako ih u tome ne sprei ljubav vena.

Tree pravilo je bez izuzetka

Moj konani osvrt trebao bi biti vrlo kratak, ali zato vrlo utean, i to zato, to su svi oni, koji su se nalazili u barci, bili na sigurnom. Niko nije ispao napolje iz nje, iz tog od Boga danog utoita, niko nije bio ni istrgnut napolje; niko tu nije umro; niko tamo kasnije, nije ostao ili poginuo. Svi koji u nju uoe i izioe potpuno neozleeni i itavi.

Svi su preiveli ovu stranu katastrofu. Bakra ih je sve sauvala, a tako e isto i Hrist sauvati sve one, koji se k Njemu uteknu. Ko god pristupi k Njemu, moe biti siguran. Niko od tih i takvih ne sme poginuti, niti iko moe istrgnuti iz Njegove ruke. Setite se samo, kakva su sve udna stvorenja ostala spaena! ta? Neiste ivotinje: dvoje po dvoje, odlaze u barku. Daj Boe, da bi neki i od vas, koji ste bili kao neiste ivotinje, doli Hristu. Slini ste svinjama: vi koji ste najdublje zaglibili u greh i tako postali neisti. Meutim, kada su i svinje dospele u barku, nale su sigurnost, a tako bi moglo biti i sa vama. Crne vrane: vi koji ste, poput vrana, pocrneli od greha - ako samo doletite Hristu, sigurno vas nee oterati od sebe, ve ete smeti biti sigurni uz Njega. Ako li vas privlana mo ljubavi Boje vue k sebi, a delatna milost Njegova doziva k vratima barke, kamo sree, kada bi se ta vrata i zatvorila za vama, da bi ste bili spaseni.

U barci se nalazio i plahi zei, no njegova mu plaljivost nije donela nikakvu tetu. Onde se nalazio i slabani mi; pa je usprkos svojoj slabosti bio u barci, ipak, sasvim siguran. Tu su se takoe nalazile spore ivotinje, poput pueva; neka u tami ivua stvorenja, poput imia, meutim, svi oni behu sigurni... Mi, jednako spokojan kao i bik; pu, jednako siguran kao i pas; veverica, jednako u zaklonu kao i slon. Pa ipak, nisu oni bili sigurni zahvaljujui samima sebi, nego su mogli biti sigurni, zato, to su se nalazili na tome mestu, naime unutar barke.

O, kako li je samo udna meavina taj Boji narod; kakvih li se sve retkih primeraka tu moe nai! Neki se ubrajaju meu oeve, ali, ne ba mnogi. Velika ih se veina sastoji od sitne dece, koja, iako su ve odavno trebala odrasti, jo uvek ostaju dojenad u Hristu, tj. vrlo telesna. No, svi su oni sigurni - to se tie suda - i svi jednako spokojni, uprkos svojoj raznolikosti: promenljive prirode, ali nepromenljive sigurnosti, razliitih iskustava, no iste povezanosti sa Hristom, te svi jednako spokojni u Njemu.

"Opravdani dakle verom, u miru smo sa Bogom po Gospodu naem Isusu Hristu." Njega, ipak, imamo, bilo da smo veliki ili mali.

"Gospod poznaje svoje, i oduvek ih je znao; velike kao i male u svakom rodu i kraju."

Dok je oluja besnela uokolo barke, mogla je unititi kako mia tako i lava, no ona nije ni jednome ita naudila, budui da su zidovi barke bili oni koji su odolevali oluji. A kad je navalila poplava, i to su vode bivale dublje, barka se sve vie i vie dizala k nebu.

Isto je tako i sa nama: Neka navale strani uragani, neka nas spopadnu grene napasti, a nae boli neka nas mue, i premda nemoni, ipak smo i dalje vrsti, ba kao i neko ko je najsnaniji, i to zato, jer smo se utekli Hristu. Isus je pak kadar nadvladati svaku oluju, vodei nas uspravne sve blie i blie k Bojem nebu.

Neka nam Bog udeli milost, te nas na dan vaznesenja svoje Crkve zatekne u miru sa sobom!

Kad je pak re o tebi, sve zavisi, znaj, o jednom jedinom pitanju: Veruje li Isusu Hristu ili ne? Ako se svim srcem pouzdaje u Njega, moe biti siguran, pa nek bude ta bude sa ovim svetom. No, ako sa pouzdanjem ne poiva u Njemu, onda si zauvek izgubljen. Shvati svu ozbiljnost ove istine!

Poreklo BoiaC. H. Spurgeon- Ekspozicija Mateja 2:1-12

"Kad se Isus rodio u Vitlejemu, u Judeji, za vreme kralja Iroda, dooe neki mudraci sa istoka u Jerusalim i upitae: "Gde je novoroeni car Judeja? Videli smo njegovu zvezdu kako izlazi pa smo doli da mu se poklonimo." (Mt. 2:1-2 SSP)

Zapazimo sledee: mesto gde se Sin Boji rodio na ovome svetu, bilo je jedno malo selo, selo zvano Vitlejem. Stoga je sasvim prirodno da su mudraci oekivali da je "car Judeja" roen u palati, u velikom gradu, u Jerusalimu; meutim Gospodu je bilo drae, da sve ono to je povezano sa imenom Isusa Hrista ima peat poniznosti, tako da i najsiromaniji i najponizniji ljudi mogu znati da Hrist nije doao u obliju princa, ve kao obian ovek, ne kao neko najvei na zemlji, ve kao jedan od njih - najobiniji. Tako je Isus bio roen od deve Marije i poloen u jasle, a mesto Njegovog roenja bilo je Vitlejem, dobro poznato kao "kua hleba", jer tu se nalazio nebeski Hleb za nae due.

Beba Isus je roena u "vreme kralja Iroda" (Lk. 1:5). Poslednja iskra nezavisnosti Judeje se polako gasila. Irod, stranac, predao je svoju zemlju u ruke rimskoj imperiji. Zar o tome ne govori staro Jakovljevo prorotvo: "Skiptar se nee odvojiti od Jude, ni palica zapovesti od nogu njegovih, dok ne doe odmor..." (1. Moj. 49:10 LB) Zbog toga evanelista naglaava na injenicu, da je Isus roen "za vreme kralja Iroda."

Takoe, moramo razumeti, da poniavajue okolnosti u kojima se rodio Spasitelj ipak velianstvene i pune sjaja. Mudraci, verovatno iz Persije su bili filosofi i teolozi, oni su svojoj dalekoj zemlji uli o Njegovoj dolazeoj slavi; i zvezda ih je vodila do Njegovih nogu. "Dooe neki mudraci sa istoka". Oni su pretpostavili da je roenje Hristovo poznato Jevrejima i da e to biti normalna tema za razgovor, zbog toga su se oni uputili u Jerusalim, gde su pitali: "Gde je novoroeni car Judeja?" Kada je srce probueno da ljubi Hrista, ono esto sanja (zamilja) da svako ima slian interes za Njega, ali to esto ne bude tako! Ovaj svet je mrtav i hladan prema Hristu, ljudi se ude kada ih mi pitamo "Gde je On?" "Videli smo njegovu zvezdu kako izlazi pa smo doli da mu se poklonimo."

"Kad je kralj Irod to uo, veoma se uznemiri - a s njim i sav Jerusalim." (Mt. 2:3 SSP)

Mudraci su sa sobom doneli najbolju vest koja se ikad mogla uti, a opet ona je najvie zabrinula ljude. Da li te evanelje zabrinjava, prijatelju? Onda, se plaim da si ti poput Iroda. Kada ono to je dobrobit za sve ljude postane problem za tebe to je znak bolesti srca. Takvo srce je kao bolestan stomak koji dobru hranu pretvara u otrov. Predpostavljam da je "sav Jerusalim" bio uznemiren zajedno sa Irodom zbog toga, jer je znao da je Irod ovek koji nee prezati od prolivanja krvi, da bi ostao na vlasti.

"Pa okupi sve prvosvetenike i uitelje zakona i upita ih gde Hristos treba da se rodi. "U Vitlejemu, u Judeji", rekoe mu oni, "jer je prorok ovako napisao: 'A ti Vitlejeme, u zemlji Judinoj, nipoto nisi najmanji meu judejskim kneevinama, jer e iz tebe izai vladar koji e biti pastir moga naroda Izraela.'" (Mt. 2:4-6 SSP)

Sada vidimo i razumemo zato je Irod bio uznemiren, i nije mu bila dobra ta vest. Prvosvetenici i uitelji zakona su bili okupljeni na Irodovu zapovest i izjavili su da prema prorotvima, Hrist treba da se rodi u Vitlejemu.

"Tada Irod tajno pozva k sebi mudrace i od njih sazna tano vreme kad se zvezda pojavila. Onda ih posla u Vitlejem, rekavi: "Idite i pomno se raspitajte o detetu. A kad ga naete, javite mi, da i ja odem da mu se poklonim." (Mt. 2:7-8 SSP)

Irod je svoj krvavi plan sakrivao u pretvaranju, u lanoj pobonosti. Nema goreg greha na ovome svetu, nego kada ovek svoje zloine sakriva ispod plata religije. uvajmo sebe da ne nainimo slino zlo.

"Oni posluae kralja i odoe. A zvezda koju su videli kako izlazi ila je pred njima dok nije stala iznad mesta gde je bilo dete. Kad su videli zvezdu, veoma se obradovae." (Mt. 2:9-10 SSP)

Da li primeujemo injenicu, da je zvezda izlazila. To znai da su neko vreme mudraci putovali bez ovog znaka. Ponekad, na kratko vreme Boja prisutnost se povlai iz Bojeg naroda. Onda je to vreme kada treba da hodamo po veri, a ne po gledanju, kao to su hodali ovi mudraci. Ali, kad se svetlo tj. zvezda vratila kako li su se radovali, bilo im je drago da je opet vide. Kao kada se posle mrane oluje pojavi vedro nebo, tako je i nama dragocena Boja prisutnost posle tekih vremena.

"Uoe u kuu i ugledae dete sa njegovom majkom Marijom pa padoe niice i poklonie mu se." (Mt. 2:11 SSP)

Stari reformatori crkve su znali rei: "Ovo je kost koja se zabola u grlo Rimu (Vatikanu), i oni je ne mogu ni izvaditi, niti progutati, jer evanelista ne kae 'videli su Mariju sa njenim detetom', i ne kae oni su 'oni su pali niice i poklonili joj se'". Ako bi igde trebalo traiti dokaze za oboavanje Marije, onda bi morali postojati ba tu, u trenutku kada se dete rodilo i kada je bilo zavisno od svoje majke. Zato mudraci nisu rekli "Ave Marija!" Ne, ovi mudraci nisu bili svetenici iz Rima a da su bili, moda bi to i rekli.

"Onda otvorie svoje kovege i prinee mu darove: zlato, tamjan i smirnu." (Mt. 2:11 SSP)

Dali su mu ono najbolje to su imali. Pravi poklon za jednog kralja. Doneli su mu bogatstvo svoje istone zemlje: zlato, tamjan i smirnu. Slino tome, kada mi dolazimo pred Hrista, treba da Mu prinesemo najdragoceniji i najbolji imetak u svom ivotu.

"A poto su u snu bili upozoreni da se ne vraaju Irodu, oni se drugim putem vratie u svoju zemlju." (Mt. 2:12 SSP)