Bogato Dete Pametno Dete

Bogato dete – pametno dete _____________________________________________________________________________________________________________________________________________________

1

BOGATO DETE PAMETNO DETE

Naoruzajte svoje dete finansijskim predznanjem

Beograd, 2002.


2

Knjiga je posvećena roditeljima i deci celog sveta.

Posao roditelja je najvazniji jer su nasa deca nasa buducnost.


3

SADRZAJ

Uvod Zašto vaš bankar ne traži da mu pokažete svoje školsko svedočanstvo 9

Deo I Novac je ideja

Glava 1 Sva se deca rađaju bogata i pametna 19

Glava 2 Da li je vaše dete genije? 25

Glava 3 Dajte svojoj deci moć - pre nego što im date novac 39

Glava 4 Ako hoćete da budete bogati, morate da uradite domaći zadatak 53

Glava 5 Koliko će pobedničkih formula biti potrebno vašem detetu? 65

Glava 6 Da li će vaše dete biti zastarelo u tridesetoj? 75

Glava 7 Da li će vaše dete moći da se penizoniše u tridesetoj? 85

Deo II Novac vas ne cini bogatim

Glava 8 Moj bankar nikad nije tražio da mu pokažem 101

Glava 9 Deca uče kroz igru 113

Glava 10 Zašto su štediše gubitnici 123

Glava 11 Razlika između dobrog i lošeg duga 133

Glava 12 Učenje s pravim novcem 141

Glava 13 Drugi načini da se poveća koeficijent inteligencije vašeg deteta 149

Glava 14 Čemu služi džeparac? 159

Deo III Otkrivanje genijalnosti vašeg deteta

Glava 15 Kako da otkrijete prirodni genij svog deteta? 169

Glava 16 Uspeh znači slobodu da budete ono što jeste 189

Zaključak Najvažniji posao na svetu 195

DodatakA Džeparac ili ne: večita bitka 199

Dodatak B Očigledna nastava iz finansija: vežbe u rukovanju novcem koje roditelji rade s decom 205


4

UVOD ZAŠTO VAŠ BANKAR NE

TRAŽI DA MU POKAŽETE SVOJE ŠKOLSKO SVEDOČANSTVO

Obrazovanje je danas važnije nego ikada ranije. Pošto smo, ostavivši iza sebe industrisku eru, ušli u eru informacija, vrednost obrazovanja nastavlja da se povećava. Pitanje glasi: da li je obrazovanje koje vi ili vaše dete dobijate u školi primereno izazovima bxabrog novog sveta u koji smo zakoračili?

U industriskoj eri, mogli ste da idete u školu, diplomirate i počnete karijeru. Obično vam nije trebalo dodatno obrazovanje da biste uspeli, jednostavno zato što se stvari nisu menjale tom brzinom. Drugim rečima, obrazovanje stečeno u školi bilo vam je dovoljno za ceo život.

Medutim, milioni bejbi-bumera∗ koji se danas spremaju u penziju suočavaju se s činjenicom da nisu adekvatno obrazovani za novi svet koji se nalazi pred njima. Prvi put u istoriji, mnogi visoko obrazovani ljudi se suočavaju s istim onim ekonomskim teškoćama koje snalaze i one manje obrazovane. Sve češće ustanovljavaju da je potrebno da steknu određeno dodatno obrazovanje i obuku da bi zadovoljili zahteve posla koji trenutno obavljaju.

Kada procenjujete uspešnost svog obrazovanja?

Kada procenjujete uspešnost svog obrazovanja? Da li onog dana kad vam dodele diplomu, recimo, u dvadeset petoj godini, ili se efikasnost obrazovanja meri kad se penzionišete, recimo, u šezdeset petoj godini?

U mojim lokalnim novinama Arizona Ripablik (Arizona Republic), od 16. jula 2000. u jednom članku našla se sledeća statistika: „Oko 700.000 hiljada starijih gradana biće lišeno prava na refundiranje troškova lečenja, na osnovu analize koju je izvršila Američka asocijacija organizacija za zdravstveno osiguranje".

U članku je dalje stajalo da je pokrivanje medicinskih troškova starijih gradana suviše skupo, tako da se njima uskraćuje refundiranje troškova. Problem zdravstvene zaštite starijih osoba će se samo povećati kad tokom narednih deset godina u tu starosnu grupu dospe nekih sedamdeset pet miliona bejbi bumera.

Statistike zdravstvenog i socijalnog osiguranja Na osnovu istraživanja koje je sproveo Sekretarijat za zdravstvo, obrazovanje i socijalno staranje, od

sto ljudi koji u tekućoj godini pune šezdeset pet godina, jedan je bogat, četvoro su materijalno obezbeđeni, petoro još uvek rade, za šezdeset šestoro je potrebna pomoć države ili porodice, a ostali vise nisu među živima.

U ovoj knjizi nije reč o tome kako da postanete ona jedna bogata osoba. Mene brine onih šezdeset šestoro kojima je potreban neko ko će ih izdržavati. Ne želim da vi ili vaše dete završite kao deo te statističke grupe.

Ljudi mi često govore: „Kad se penzionišem, neće mi trebati tako mnogo para, jer će mi troškovi života biti manji". Mada je tačno da se troškovi života posle penzionisanja mogu smanjiti, ima nešto što se dramatično povećava, a to su medicinski troškovi. Upravo zato kompanije koje se bave zdravstvenim osiguranjem (HMO) uskraćuju mogućnost tog osiguranja starijim osobama, kao što piše u pomenutom članku. Medicinska nega starijih osoba često je veoma skupa. Jasno je da će tokom nekoliko narednih godina zdravstveno osiguranje značiti život ili smrt za milione osoba u poznim godinama. Grubo rečeno, ako imate novca, imate šansu da živite; ako ga nemate, to vas može stajati života.

Pitanje je da li je obrazovanje koje su stekli pripremilo starije gradane na ovaj finansijski izazov s


5

kojim se suočavaju u jesen svog života.

Sledeće pitanje jeste kakve veze imaju problemi koji muče starije gradane s obrazovanjem vašeg deteta.

Postoje dva odgovora na ova dva pitanja.

Prvi odgovor je da će vaše dete na kraju morati da plaća za zdravstvenu negu miliona starijih građana ako oni to ne mogu sami.

Drugi odgovor jejošjedno pitanje: da li će obrazovanje pripremiti vašu decu da budu dovoljno materijalno obezbedena da im na kraju njihovog radnog veka ne treba pomoć države za pokrivanje troškova života i lečenja?

Pravila su se promenila U industrijskoj eri pravila su glasila: idi u školu, dobij dobre ocene, nadi siguran i stabilan posao sa

svim beneficijama i zadrži ga celog života. Posle dvadeset i nešto godina, idi u penziju, a firma i država će brinuti o tebi dok si živ.

U eri informacija pravila su se promenila. Ona sada glase: idi u školu, dobij dobre ocene, nadi posao, a onda se dodatno obrazuj da bi mogao da ga obavljaš. Pređi u drugu firmu, na drugi posao i ponovo se dodatnd obrazuj. Pređi u treću firmu, na drugi posao i ponovo se dodatno obrazuj, i nadaj se da ćeš moći da ostavljaš na stranu dovoljno novca da ti potraje i posle šezdeset pete, jer ćeš verovatno živeti duže od toga.

Teorija koja je definisala industrysku eru bila je Ajnštajnova E=mc2. Teorija koja defmiše eru informacija je Murov zakon, koji je iznedrio trenutnu ideologiju da se količina informacija udvostručava svakih osamnaest meseci. Drugim rečima, da biste išli u korak s promenama morate ponovo da krećete sa učenjem svakih osamnaest meseci.

Promene su u industryskoj eri tekle sporije. Ono što ste naučili u školi važilo je dugo vremena. U eri informacija ono što znate vrlo brzo zastareva. Ono što naučite jeste važno, ali ne toliko važno koliko brzina kojom ste u stanju da učite, menjate se i prilagodavate novim informacijama.

Moji roditelji su odrastali u doba Velike depresije. Siguran posao je za njih značio sve, zbog čega je, kad bi rekli: „Moras da ideš u školu da bi dobio siguran i stabilan posao", u njihovom glasu uvek postojala primesa panike. U slučaju da niste primetili, danas zaposlenja ima koliko hoćete. Izazov se sastoji u tome da ne zaostanete zbog toga što ste postali zastareli radeći svoj sadašnji posao.

Ostale suptilne, a ipak značajne promene koje obeležavaju smenu dveju era su sledeće: - u industrijskoj eri vaše penzijsko osiguranje bilo je odgovornost poslodavca. - u eri informacija to je odgovornost samih zaposlenih. Ako posle šezdeset pete ostanete bez novca,

to je vaš problem, a ne problem kompanije. - u industrijskoj eri s godinama ste postajali sve vredniji. - u eri informacija s godinama vredite sve manje. - u industrijskoj eri stalno zaposlenje značilo je zaposlenje za ceo život. - u eri informacija mnogo je vise ljudi koji rade honorarno. - u industrijskoj eri pametna deca su se školovala da postanu lekari i advokati. Oni su zarađivali

veliki novac. - u eri informacija veliku lovu zarađuju sportisti, glumci i muzičari. Mnogi lekari i drugi

profesionalci danas zaraduju manje nego u industrijskoj eri. - u industrijskoj eri mogli ste da računate da će vam država pomoći kad se vi i vaša porodica nadete

u finansijskim neprilikama. Otkako je počela era informacija, sve češće slušamo obećanja političara kako će sačuvati socijalno

osiguranje i ostale vladine programe koji čine takozvanu „sigurnosnu mrežu". I vi i ja smo dovoljno pametni da znamo da kad političari počnu da obećavaju da će nešto sačuvati, znači da je to verovatno već propalo.

Kad počnu da se dešavaju promene, tipično se javlja i otpor. Tokom poslednjih nekoliko godina, brojni su primeri ljudi koji su prepoznali prilike koje su proistekle iz promena.

1. Bil Gejts je postao najbogatiji čovek na svetu jer stariji ljudi u IBM-u nisu uvideli da se tržište i pravila menjaju. Zbog toga što vremešni rukovodioci nisu bili svesni ovih promena, oni koji su investirali u IBM izgubili su milijarde dolara.


6

2. Danas, u ere informacija, kompanije koje su osnovali mladi ljudi, od oko dvadeset godina, kupuju korporacije nastale u industryskoj eri koje vode četrdesetpetogodišnjaci (dva primera su AOL i Tajm Vorner).

3. Danas dvadesetogodišnjaci postaju milijarderi jer su četrdesetpetogodišnjaci propustili da uvide prilike koje su oni uvideli.

4. Danas imamo milijardere stare dvadeset i neku godinu koji nikad u životu nisu bili zaposleni, a u isto vreme imamo četrdesetpetogodišnjake koji počinju iznova, obučavajući se za novi posao.

5. Kažu da će u bliskoj budućnosti ljudi tražiti zaposlenje nadmećući se za njega u direktnom internet-konkursu, bez pisanja molbi s biografijom i slično. Kažu i da će ljudi koji traže posao duže od jedne godine (veću sigurnost) morati da prihvate manje plate upravo zbog te sigurnosti.

6. Umesto da se nadaju dobrom poslu u velikoj kompaniji, sve je vise studenata koji započinju sopstvene biznise po sobama studentskih domova. Harvardov univerzitet je čak osnovao i posebnu službu koja studentima asistira u razvijanju tih njihovih „inkubator" biznisa - za koju tvrdi da postoji da bi pomogla studentima da izgrade biznis, ali je mnogo verovatnije da je njena namena da podstiče studente da ne napuštaju studije.

7. U isto vreme, polovina zaposlenih kod jednog od najvećih američkih poslodavaca zarađuje toliko malo da ispunjava uslove za dobijanje „tačkica" za ishranu. Šta će biti s njima kad budu prestari da rade? Da li je njihovo obrazovanje bilo adekvatno?

8. Sve je vise roditelja koji tragaju za drugim sistemima obrazovanja, kao što su katolička, Valdorf ili Montesori škola, samo da bi svoju decu uklonili iz državnog obrazovnog sistema koji je pregazilo vreme i koji ne zadovoljava potrebe njihove dece. Sve je vise roditelja koji shvataju da je predškolsko obrazovanje deteta za njegov razvoj važno koliko i fakultet.

9. Jednostavno rečeno, era informacija doneće ekonomske promene koje će dramatično povećati jaz između onih koji imaju i onih koji nemaju. Za neke ljude te promene će predstavljati blagoslov; za neke druge biće prokletstvo; za treće, pak, sve će ostati isto. Kao što je govorio moj bogati otac: „Postoje ljudi koji podstiču dešavanja, postoje ljudi koji posmatraju dešavanja i postoje oni koji pitaju: 'Šta se desilo?'"

Obrazovanje je važnije nego ikada pre

Obrazovanje je važnije nego ikada pre zato što se stvari menjaju brže nego što smo ikada imali prilike da vidimo. Prvi put u istoriji, moglo bi se desiti da se oni kojima je u školi dobro išlo suoče s istim ekonomskim izazovima s kojima se suočavaju oni kojima nije išlo tako dobro. Svi bismo trebali da obratimo pažnju na to da nam naš bankar traži finansijski obračun, a ne školsko svedočanstvo. Bankar time pokušava da vam nešto kaže. Ova knjiga govori o onome šta bi vaša deca trebala da nauče da bi ostvarila lični i finansijski uspeh u stvarnom svetu.

Da li obrazovanje koje dobijaju adekvatno priprema vašu decu za budućnost koja je pred njima? Da li školski sistem zadovoljava posebne potrebe vašeg deteta? Šta roditelji treba da urade ako se njihovom detetu škola ne dopada ili mu lose ide? Da li su dobre ocene garant doživotnog profesionalnog i finansijskog uspeha? Da li vaše dete treba da pohada tradicionalnu školu da bi dobilo obrazovanje koje mu je potrebno?

Kome je namenjena ova knjiga?

Ova knjiga je napisana za roditelje koji shvataju da se svet promenio i sumnjaju da naš postojeći obrazovni sistem izlazi u susret posebnim potrebama njihove dece. Ova knjiga je napisana za roditelje spremne da odigraju aktivniju ulogu u obrazovanju svog deteta, umesto da tu odgovornost prepuste školskom sistemu.

Napisana je da bi roditeljima pomogla da pripreme decu za stvaran svet, svet u koji zakoračuju pošto završe školu. Naročito je napisana za one roditelje koji:

žele da pruže svom detetu finansijsko predznanje, a da ih to ne staje čitavo bogatstvo; žele da obezbede zaštitu prirodnog genija i stila učenja svog deteta, kako bi ono iz škole izašlo

zadovoljno zbog novih saznanja koja mu tek predstoje; možda imaju dete koje ne voli školu ili kome u njoj lose ide;


7

sve navedeno.

Kako je organizovana ova knjiga

Knjiga se sastoji iz tri dela.

Prvo poglavlje je opšti pregled obrazovanja, akademskog i finansijskog. Oni koji su pročitali moje prethodne knjige već znaju da sam u životu imao dve očinske figure. Čovek koga sam zvao svojim bogatim ocem bio je otac mog druga Majka; čovek koga sam zvao svojim siromašnim ocem bio je moj pravi otac. Korist koju sam od toga imao bila je u tome što je svaki od njih bio genije za sebe. Čovek koga sam nazivao svojim siromašnim ocem bio je, po mom mišljenju, akademski genije i prosvetni radnik. Kada sam napunio devet godina počeli su moji ozbiljni problemi u školi. Nije mi se dopadalo ono što smo učili ni način na koji su nas poučavali. Nisam uvidao kako je u stvarnom svetu primenljivo ono što su nas primoravali da naučimo.

Prvi deo ove knjige govori o tome kako me je moj pametan ali siromašan otac vodio kroz ovaj veoma težak deo života. Da nije bilo mog pametnog tate odustao bib. od škole ili bi me izbacili i nikad ne bih upisao fakultet i diplomirao.

Prvi deo ove knjige govori i o obrazovnom procesu kroz koji me je vodio moj drugi, bogati otac. Za njega mogu da kažem da je bio finansijski genije i istovremeno veliki učitelj. U prvom delu knjige objašnjavam na koji je način on počeo da priprema moj mladi um da razmišlja poput bogate osobe. Izmedu devete i dvanaeste godine, zahvaljujući savetima svog bogatog oca, bio sam apsolutno siguran da ću steći veliko bogatstvo, bez obzira na to kako ću prolaziti u školi i da li ću dobiti dobro plaćen posao. Sa dvanaest godina znao sam da sticanje bogatstva nema gotovo nikakve veze s onim što sam učio u školi. To što sam znao da ću se naposletku obogatiti, bez obzira na školski uspeh, stvorilo je kod mene stav koji mi je u školi stalno donosio probleme.

Drugi deo ove knjige govori o tome kako su oba moj a oca stalno nastojala da održe pod kontrolom moje problematične stavove i svojim savetima mi pomagala da preguram fakultet i steknem diplomu.

Drugi deo govori o nekim jednostavnim stvarima koje roditelji mogu da preduzmu da bi počeli da pripremaju svoje dete za stvaran svet. Taj deo sam počeo pričom kako sam u srednjoj školi gotovo propao zbog svojih izmenjenih stavova o školovanju. U drugom delu dobićete neke dalje spoznaje o tome kako su me moj a dva oca ubedila da ne zapustim školovanje i kako je moj bogati otac koristio moje akademske neuspehe da me pripremi da postanem bogat.

U drugom delu moj bogati otac mi objašnjava zašto njegov bankar nikad nije tražio da vidi njegovo školsko svedočanstvo. Govorio je: „Moj bankar me nikad nije pitao kakve sam ocene imao u školi. Sve što je želeo da vidi bio je moj finansijski obračun. Problem je u tome što većina ljudi završi školu ne znajući šta je finansijski obračun. Razumevanje funkcionisanja finansijskog obračuna je od suštinske važnosti za svakoga ko želi da izgradi finansijski siguran život", dodao bi na to. Au današnjem svetu, koji nudi sve manje i manje sigurnosti kroz zaposlenje, suštinski je važno da vaše dete ima veštine potrebne za osiguravanje finansijski sigurnog života.

Kad pogledate opšti pregled postojećeg obrazovnog sistema, očigledno je da se on usredsreduje na dva glavna razloga za obrazovanje:

Skolsko obrazovanje: umeće čitanja, pisanja i računanja.

Profesionalno obrazovanje: osposobljavanje za posao lekara, advokata, vodoinstalatera, sekretarice ili bilo čega drugog što po završetku školovanja želite da radite da biste zaradili novac.

Amerika i mnoge druge zapadne zemlje obavile su odličan posao time što su učinile da njihovim gradanima budu dostupna dva fundamentalna tipa obrazovanja. Takvo obrazovanje je umnogome doprinelo prednjačenju Zapada u današnjem svetu. Problem je u tome što su se, kao što sam već rekao, pravila promenila. U eri informacija potrebno nam je vise novog obrazovanja; ono staro je nepotrebno. Sad je svakom daku i studentu potrebno vise onog bazičnog obrazovanja koje je meni dao moj bogati otac.

Finansijsko obrazovanje je obrazovanje potrebno da biste novac koji zaradite obavljanjem svoje profesije pretvorili u doživotno bogatstvo i finansijsku sigurnost. Finansijsko obrazovanje koje onih sedam stotina hiljada starijih gradana nije dobilo. Finansijsko obrazovanje koje će vam pomoći da osigurate da vaše dete ne završi kao finansijski gubitnik kasnije u životu, ili siromašno i samo, posle perioda života posvećenog podizanju porodice i napornom radu.


8

Razlog što' vaš bankar ne traži da vidi vaše školsko svedočanstvo je taj što je njemu važno koliko ste pametni van škole. Važno mu je da sazna kolika je vaša finansijska inteligencija, a ne ona školska. Vaš finansijski obračun je mnogo bolji pokazatelj vaše finansijske inteligencije nego što je to vaše školsko svedočanstvo.

U drugom delu ima nekih jednostavnih, konkretnih primera onoga što roditelji mogu da učine da bi svom detetu dali finansijsko predznanje i time prednost na samom startu, u stvarnom svetu zaposlenja i novca.

Treće poglavlje govori o nekim najnovijim tehnološkim dostignućima u obrazovanju koja povećavaju mogućnost roditelja da ustanove prirodne sposobnosti za učenje kod svog deteta i otkriju njegov prirodni genij. Treći deo govori o tome kako da svom detetu omogućite da stekne akademsko predznanje.

Pre mnogo godina, jedan od profesora Alberta Ajnštajna ismevao je svog učenika, govoreći da od njega nikad ništa neće biti. Mnogi Ajnštajnovi profesori su smatrali da nije naročito inteligentan, zbog toga što mu je teško padalo učenje napamet.

Kasnije u životu, kad su Ajnštajnu kazali da je ugledni pronalazač rekao da je činjenično znanje od vitalnog značaja, on se nije složio s tim. Rekao je: „Čovek ne mora da studira da bi naučio činjenice. Njih može da nauči iz knjiga. Vrednost liberalnog fakultetskog obrazovanja je u tome što obučava um da razmišlja". I dodao: „Mašta je važnija od znanja".

Kad ga je jedan iz grupe novinara jednom upitao: „Koja je brzina zvuka?" Ajnštajn je odgovorio: „Ne znam. Ne držim u glavi podatke koji se nalaze u knjigama".

Gotovo svi roditelji koje sam sreo sigurni su da je njihovo dete pametno i genijalno. Medutim, kad dete pode u školu njegov prirodni genij često biva gurnut u stranu ili podreden jednom geniju i jednom načinu učenja koje obrazovni sistem ističe kao jedine prave. Moj pametni otac i mnogi drugi prosvetni radnici shvatali su da postojeći obrazovni sistem ne zadovoljava pojedinačne genije s kojima se deca radaju.

Na nesreću, naš postojeći obrazovni sistem se zaglibio u protivrečnosti i zastarele ideje. Iako je svestan brojnih dostignuca na polju obrazovanja, politika i birokratija koje ga okružuju sprečavaju da mnogi od ovih inovativnih načina procenjivanja genija vašeg deteta postanu deo sistema.

Moj pametni otac je bio glava obrazovnog sistema na Havajima. Dao je sve od sebe da promeni sistem ali, umesto toga, taj isti sistem ga je uništio. Kasnije mi je rekao: ,,U sistemu postoje tri osnovna tipa učitelja i administratora. Tu je jedna grupa koja marljivo radi ne bi li promenila sistem. Tu je i druga grupa, koja marljivo radi na sprečavanju bilo kakvih promena. A tu je i treća grupa, kojoj nije stalo da li se sistem menja ili ne. Sve do čega je njima stalo jesu siguran posao i plata svakog meseca. Upravo zato sistem godinama ostaje isti."

Zaključak

Moj bogati otac je često govorio: ,,Za dete, najvažniji učitelji su njegovi roditelji. Mnogi roditelji svojoj deci kažu: 'Idi u školu i vredno uči. Dobro obrazovanje je važno'. Problem je u tome što mnogi roditelji koji izgovaraju te reči ne nastavljaju s vlastitim obrazovanjem ili studijama". I moj pametni otac je govorio: „Roditelji su najvažniji učitelji svoje dece... ali daci i studenti vise nauče gledajući nego slušajući. Deca se uče da paze na neslaganja između reči i postupaka". Deca obožavaju da uhvate roditelje kako jedno govore, a drugo rade. Moj bogati otac je imao običaj da kaže: „Tvoji postupci govore glasnije od tvojih reči". I još: „Ako hoćeš da budeš dobar roditelj, moraš da radiš onako kako propovedaš". ;

Ako imate decu, hvala vam što ste se zainteresovali za knjigu o obrazovanju, kao i za obrazovanje svog deteta. Mnogi roditelji govore kako je obrazovanje njihove dece važno, ali tek nekolicina potraži i knjige o tome.


9

DEO I

NOVAC JE IDEJA

Kad sam bio mali, moj bogati otacje često govorio: „Novac je

ideja". I nastavljao: „Novac može da bude sve što hoćeš da bude. Ako kažeš: 'Nikada neću biti bogat, svi su izgledi da zaista i nećeš. Ako kažeš: 'Ne mogu ovo sebi da dozvolim', svi su izgledi da zaista

ne možeš".

Moj pametni otacje otprilike isto govorio u vezi s a obrazovanjem. Da lije moguće da se sva deca radaju s potencijalom da budu

bogata ipametna? Ima ljudi koji misle daje to moguće, kao i onih

koji ne misle tako. Prvi deo ove knjige posvećen je postojanju te

mogućnosti kod vašeg deteta.


10

GLAVA I SVA SE DECA RAĐAJU BOGATA I PAMETNA

Oba moja oca bili su veliki učitelji. Obojica su bili pametni ljudi. Medutim, nisu se bavili istom oblašću niti su poučavali iste stvari. Ipak, koliko god su bili različiti, obojica su verovali u iste stvari kada je reč o deci. Obojica su verovali da se sva deca radaju pametna i da se sva deca radaju bogata. Obojica su verovali da dete nauči da bude siromašno i nauči da veruje da je manje pametno od druge dece. Obojica su bili veliki učitelji jer su verovali da genij, s kojim se rada svako dete, može da izbije na površinu. Drugim rečima, nisu verovali u ulivanje znanja, već u omogućavanje da iz deteta izbije već postojeći genij.

Reč obrazovanje (edukacija) potiče od latinske reči educare koja znači „izvlačiti". Nažalost, mriogi od nas obrazovanje pamte kao dug i mukotrpan proces utuvljivanja delića znanja u glavu, „bubanja" za test, polaganje testa i, odmah potom, zaboravljanje svega što su naučili. Oba moja oca bili su veliki učitelji upravo zbog toga što su retko kad nastojali da mi utuve u glavu bilo šta. Često su govorili veoma malo čekajući, umesto toga, da sam pitam onda kad sam nešto hteo da saznam. Hi su mi postavljali pitanja, nastojeći da ustanove šta znam, radije nego da mi jednostavno saopštavaju ono što su znali. Oba moja oca bili su veliki učitelji i ja ih svrstavam medu najveće blagoslove svog života.

Da ne zaboravim mame. Moja mama je bila divna učiteljica i uzor. Naučila me je bezuslovnoj ljubavi, ljubaznosti i važnosti brige za druge. Na nesreću, umrla je mlada, u svojoj četrdeset osmoj godini. Veći deo života je bila bolesna, boreći se s obolenjem srca koje joj je ostalo kao posledica reumatične groznice preležane u detinjstvu. Upravo ta njena sposobnost da voli i bude ljubazna prema drugima, uprkos ličnom bolu, naučila me je najvažnijim životnim lekcijama. Kad sam povređen i želim da se iskalim na drugima, često pomislim na svoju majku i odmah pomislim da treba da budem ljubazniji, umesto gnevniji. Za mene je to važna lekcija koje moram svakodnevno da se prisećam.

Čuo sam svojevremeno da se mladići žene devojkama koje ih podsećaju na majku i rekao bih da je to istina, barem kada sam ja u pitanju. Moja supruga, Kim, takode je izuzetno dobra i puna ljubavi. Zao mi je što se Kim i moja majka nikad nisu upoznale. Mislim da bi bile najbolje prijateljice, kao što su Kim i njena majka. Želeo sam da imam ženu koja će mi biti i partner u biznisu, jer su najsrećniji dani braka mojih roditelja bili upravo onda kad su zajedno radili u Mirovnim snagama. Sećam se dana kad je predsednik Kenedi objavio formiranje Mirovnih snaga. Moj otac i majka bili su oduševljeni idejom i jedva su dočekali da se uključe u tu organizaciju. Kad je mom ocu bilo ponuđeno mesto direktora Centra za obuku za Jugoistočnu Aziju, prihvatio ga je i poveo sa sobom i moju majku, obezbedivši joj mesto medicinske sestre. Verujem da su to bile dve najsrećnije godine njihovog braka.

Nisam najbolje poznavao majku svog druga Majka. Vidao sam je kad bih ostao kod njih na večeri, što je bilo dosta često, ali ne mogu da kažem da sam je dobro poznavao. Provodila je dosta vremema s ostalom svojom decom, dok smo Majk i ja najviše vremena provodili s njegovim ocem na poslu. Medutim, kad god sam bio kod njih u kući, Majkova mama je uvek bila ljubazna i zainteresovana za ono što smo radili. Bilo je očigledno da je izuzetna životna saputnica Majkovom ocu. Njih dvoje su bili nežni i ljubazni jedno prema drugom i uvek su vodili računa jedno o drugom. Mada vrlo zatvorena kao ličnost, uvek se interesovala za ono što smo Majk i ja učili u školi i o biznisu. I tako sam, mada je nisam najbolje poznavao, od nje naučio da je važno slušati druge, puštati ih da kažu šta imaju i poštovati njihove ideje, iako se sukobljavaju s tvojima. Na svoj tih i nenametljiv način umela je da saopšti jako mnogo toga.

Lekcije koje sam naučio od roditelja

Brine me današnji veliki broj porodica s jednim roditeljem. To što sam uz sebe imao i oca i majku bilo je veoma važno za moj razvoj. Na primer, bio sam veći i teži od većine dece i moja mama se uvek pribojavala da ću tu svoju veličinu iskoristiti tako što ću postati siledžija. Stoga je uvek naglašavala da je potrebno da kod sebe razvijem ono što bi ljudi danas nazvali „ženskom stranom". Kao što rekoh, bila je ljubazna i puna ljubavi i želela je da i ja budem isti takav. I bio sam. Jednog dana, kad sam u prvom razredu na tromesečju doneo kući izveštaj s ocenama, na njemu je učitelj dopisao: „Robert mora da nauči da se brani. Podseća me na bika Ferdinanda (onog iz price o snažnom biku koji je, umesto da se bori s toreadorom, seo usred arene i počeo da miriše cveće koje su ovome bacali obožavaoci, a kojaje, slučajno, bila jedna od omiljenih priča moje majke, koju mi je često čitala pred spavanje). Svi dečaci se iživljavaju na njemu i maltretiraju ga, mada je Robert mnogo krupniji od svih njih."


11

Kad je moja majka pročitala ovo, bila je zadovoljna. Međutim, kad je moj otac došao kući i pročitao izveštaj, pretvorio se u pobesnelog bika, bez i najmanje sklonosti ka mirisanju cveća: „Šta ovo znači, da te drugi dečaci maltretiraju? Zašto im to dozvoljavaš? Pretvaraš li se ti to u slabića?" rekao je, vise primećujući opasku o mom ponašanju nego moje ocene. Kad sam mu objasnio da se samo pridržavam majčinih uputstava, otac se okrenuo prema njoj i rekao: „Mali dečaci su siledžije. Za svu decu je važno da nauče kako da izadu na kraj sa siledžijama. Ako to ne nauče na vreme, onda često i kao odrasli dozvoljavaju da ih drugi maltretiraju. Ljubaznost jeste jedan od načina borbe sa siledžijama, ali isto tako je to i uzvraćanje, ako i kad ljubaznost nije delotvorna". Okrenuvši se prema meni, otac me upita: „A kako se ti osećaš kad te drugi uzmu na zub?" Briznuvši u plač, odvratio sam: „Grozno. Osećam se bespomoćno i bojim se. Ne želim da idem u Školu. Hteo bih da im uzvratim, ali u isto vreme bib. hteo da budem dobar i ponašam se onako kako želite ti i mama. Mrzim da me zovu 'debeli' i 'Dambo' i da me maltretiraju. A najviše mrzim kad samo stojim i trpim. Stvarno se osećam kao šonja i kukavica. Čak mi se i devojčice smeju zato što samo stojim i plačem". Moj otac se ponovo okrenuo prema majci i pogledom joj dao do znanja da mu se ne svida to što čuje. ,,A šta bi želeo da uradiš?" upitao me je. „Želeo bih da im vraćam", odvratio sam. „Znam da mogu da ih sredim. Oni su samo male siledžije koje se iskaljuju na drugima, a mene vole da zadirkuju zato što sam najveći u razredu. Svi mi kažu 'ne udaraj ih jer si veći od njih' ali ja mrzim to što samo stojim i trpim. Hteo bih da uradim nešto. A oni znaju da im neću ništa i zato me stalno maltretiraju pred svima. Voleo bih da ih dohvatim i izbijem im zube". „Da se razumemo, neću da ih biješ", rekao je tiho moj tata. „Ali hoću da im na bilo koji drugi način pokažeš da vise ne mogu da se iživljavaju na tebi. Upravo učiš veoma važnu lekciju o samopoštovanju i borbi za svoja prava. Jedino nemoj da ih biješ. Upotrebi svoj um i nadi način da im pokažeš da vise ne mogu da se iživljavaju na tebi". Prestao sam da plačem. Brišući oči, osetio sam kako se u mene polako vraćaju hrabrost i samopoštovanje. Bio sam spreman da se vratim u školu.

Sledećeg dana su moji roditelji bili pozvani da dođu u školu. Učitelj i direktor škole bili su vrlo uznemireni. Ušavši u kancelariju, roditelji su me zatekli kako sedim na stolici u uglu, sav isprskan blatom. „Šta se desilo?" upitao je moj otac pošto je seo.

„Dakle, ne mogu da kažem da dečaci nisu to i zaslužili", rekao je učitelj. „Znao sam da će se nešto promeniti pošto sam vam napisao ono na Robertovom izveštaju."

„Da li ih je tukao?" upitao je otac zabrinuto.

„Ne, nije", odvratio je direktor. „Sve sam video. Dečaci su počeli da ga zadirkuju. Ovaj put, medutim, Robert im je rekao da prestanu, umesto da samo stoji i ćuti. Ali oni su ipak terali dalje. On im je strpljivo tri puta ponovio da prestanu, a oni su ga samo još žešće zadirkivali. Robert se tada odjednom vratio u učionicu i pokupio njihove torbice s užinom, da bi ih napolju sve istresao u veliku baru punu blata. Dok sam ja žurio prema njima s druge strane dvorišta, dečaci su napali Roberta. Počeli su da ga udaraju, ali on nije uzvraćao udarce."

„Šta je uradio?" upitao je moj otac.

„Pre no što sam uspeo da stignem i prekinem svadu, Robert je zgrabio dvojicu dečaka i gurnuo ih u onu istu baru. Tako se isprskao blatom. Njih sam poslao kući da se presvuku, jer su bili mokri do gole kože."

„Ali, nisam ih tukao", javio sam se ja iz svog ćoška.

Otac mi je dobacio pogled i stavio prst na usne, pokazujući mi da treba da ćutim, a zatim se okrenuo direktoru i učitelju i rekao: „Porazgovaraćemo s njim o ovome kod kuće."

Direktor i učitelj su klimnuli glavom, a učitelj je dodao: „Drago mi je što sam video sve što se dešavalo protekla dva meseca. Da ne znam šta je dovelo do ovog kupanja u blatu, ukorio bih samo Roberta. Medutim, budite sigurni da ću pozvati na razgovor i roditelje ostalih umešanih dečaka. Ne odobravam da se dečaci i njihova užina bacaju u blato, ali nadam se da će ovo biti kraj iživljavanju i maltretiranju s njihove strane."

Sledećeg dana, upriličen je susret izmedu mene i druga dva dečaka. Raspravili smo šta smo imali i rukovali se. Tog dana, na velikom odmoru, prilazila su mi druga deca, rukovala se sa mnom i tapšala me po ledima. Čestitali su mi što sam se usprotivio dvojici siledžija, koji su se i na njima često iživljavali. Zahvalio sam, ali sam im rekao: „Treblo bi da naučite da bijete svoje bitke. Ako ne naučite, celog života ćete biti kukavice koje će dozvoljavati da ih drugi maltretiraju." Moj otac bi se ponosio da je čuo kako im ponavljam predavanje koje je on meni održao. Od tada, prvi razred je postao mnogo prijatniji. Stekao sam mnogo vrednog samopouzdanja, zadobio poštovanje svojih drugova iz odeljenja, a najlepša devojčica je postala moja devojka. Najzanimljivije od svega, međutim, jeste to što sam se naposletku sprijateljio i s onom


12

dvojicom siledžija. Naučio sam kako da sredim situaciju tako što ću biti jak, umesto da budem slab i trpim strah i maltretiranje.

Tokom sledeće nedelje od oca i majke sam naučio nekoliko važnih lekcija na osnovu incidenta s blatnjavom barom. To je bila vruća tema za vreme večere. Naučio sam da u životu nema pravih i pogrešnih odgovora. Naučio sam da u životu valja donositi odluke i da svaka odluka sa sobom nosi i posledice. Ako nam se ne dopada odluka i posledica koju donosi, onda treba da donesemo drugačiju odluku, koja će imati drugačiju posledicu. Iz dogadaja s blatnjavom barom, od majke sam naučio da valja biti dobar i prijatan, a od oca da valja biti jak i spreman da uzvratiš. Naučio sam da previse jednog ili drugog, ili samo jedno bez drugog, može da bude ograničavajuće. Baš kao što previše vode može da ubije biljku koja umire od žeđi, mi ljudi u svom ponašanju često odlazimo u jednu ili drugu krajnost. Kao što je rekao moj otac one večeri kad smo se vraćali iz direktorove kancelarije: „Mnogi ljudi žive u crno-belom svetu, ili svetu 'dobrog' i 'lošeg'. Mnogi bi ti savetovali da nikad ne uzvraćaš, dok bi ti drugi savetovali da svaki put uzvratiš. Medutim, ključ uspeha u životu je ovaj: ako moraš da uzvratiš, moraš i da znaš tačno koliko jako da uzvratiš. Za to je potrebno mnogo vise inteligencije nego za puko 'vrati im' ili 'nemoj im vratiti'."

Moj otac je Često govorio: „Istinska inteligencija nalazi se u spoznaji šta je primereno, radije nego prosto šta je dobro ili lose." Kao šestogodišnji dečkić naučio sam od majke da moram da budem dobar i prijatan, ali sam naučio i da je moguće biti previse dobar i prijatan. Od oca sam naučio da budem jak, ali sam naučio i da svojom snagom treba da raspolažem inteligentno i primereno situaciji. Često kažem da medalja ima dve strane. Nikad nisam video neku koja ima samo jednu. Međutim, previše često zaboravljamo na tu činjenicu. Često mislimo da je ona strana na kojoj se ndlazimo jedina strana ili ispravna strana. Možda smo tada pametni i možda zaista znamo činjenice, ali možda time i ograničavamo svoju inteligenciju.

Jedan od mojih nastavnika je umeo da kaže: „Bog nam je dao desnu nogu i levu nogu. Nije nam dao dobru nogu i pogrešnu nogu. Ljudi napreduju tako što prvo pogreše krenuvši desno, a potom pogreše krenuvši levo. Ljudi koji misle da moraju da budu uvek u pravu su poput ljudi koji koračaju samo desnom nogom. Misle da napreduju, ali se zapravo samo kreću u krug."

Mislim da bismo kao društvo trebali da inteligentnije postupamo sa svojom snagom i slabostima. Moramo da naučimo da postupamo inteligentnije, kako iz ženskog dela svog bića, tako i iz njegovog muškog dela. Sećam se da sam u školi, tamo negde šezdesetih, umeo da se iza fiskulturne sale pobijem pesnicama s nekim dečakom s kojim bih se zakačio. Pošto bismo izmenili jedan ili dva udarca, počeli bismo da se rvemo, brzo bismo se umorili i borba bi bila okončana. Najgore što se ikad događalo bili su, tu i tamo, pocepana košulja i krvav nos. Često smo umeli da se sprijateljimo posle tuče. Današnja deca, kad se naljute, počinju da razmišljaju na onaj manje inteligentan način, 'dobro i loše', povade pištolje i pucaju jedno na drugo, a to važi i za dečake i za devojčice. Možda mi jesmo u eri informacija i deca su možda „svetskija" od svojih roditelja, ali svi bismo mogli da naučimo da inteligentnije postupamo sa svojim informacijama i svojim emocijama. Kao što rekoh, moramo da učimo od svojih roditelja, jer uz ove silne informacije moramo da postanemo što inteligentniji.

Ova knjiga je posvećena roditeljima koji žele da podignu decu koja će biti pametnija, bogatija i finansijski inteligentnija.


13

GLAVA II DA LI JE VASE DETE GENUE?

Sta ima novo?" pitao sam prijatelja koga godinama nisam video. Odmah je izvukao novčanik i pokazao mi fotografiju svoje jedanaestomesečne kćerkice. Ponosno se smešeći, rekao je: „Tako je pametna. Ne mogu da verujem koliko brzo uči." Narednih dvadeset minuta ponosni tata mi je do najsitnijih detalja pričao šta je sve naučilo njegovo pametno dete. Naposletku je shvatio da ne prestaje da priča i rekao, tonom punim opravdanja: „Izvini. Jednostavno, tako sam ponosan na nju. Prosto me zapanjuje koliko je pametna i koliko brzo uči. Siguran sam da je genije."

Da li je ovo ponosno hvalisanje svojstveno samo nekolicini roditelja? Mislim da nije. Barem moje iskustvo tako govori. Ako sam išta primetio posmatrajući roditelje, to je da su svi zapanjeni time koliko brzo uče njihova deca. Svaki novopečeni roditelj koga znam siguran je da ima najpametnije dete na sveru, možda čak genijalno. I ja se slažem s njima. Mislim da se sva deca radaju kao geniji. Kod mnoge dece se, međutim, u toku odrastanja nešto desi s torn genijalnošću. Genijalnost neke dece kao da nestane, biva potisnuta ili ode u nekom drugom pravcu.:

Mada moja supruga Kim i ja nemamo dece, novorodene bebe me uvek fasciniraju. Volim da gledam njihove okice. Uzvraćaju mi najradoznalijim i najispitivačkijim mogućim pogledom. Lako se vidi da deca uče u kvantnim skokovima. Pod „kvantno" podrazumevam eksponencijalno. Njihova baza znanja mora biti da se udvostručuje svakog sekunda. Sve što očima vide je novo, čudesno i dodaju ga svojoj banci podataka neizmenjeno, neograničeno i bez mnogo predrasuda. Prosto upijaju to novo iskustvo zvano život.

Pre neki dan bio sam u poseti jednom prijatelju. Bio je u bazenu sa svojom trogodišnjom kćerkicom. Dok sam mu mahao i prilazio bazenu, doviknuo mi je: „Vidi ovu moju malu. Biće olimpijska plivačka zvezda." Gledao sam tu malu devojčicu kako odvažno uzburkava vodu, gotovo se daveći, ali se ipak primičući sve bliže svom ponosnom ocu. Zadržavao sam dah dok se ona, bez ikakvih pomagala i jedva održavajući glavu iznad vode i hvatajući vazduh, bacakala u pravcu svog tate koji ju je čekao na drugom kraju bazena. S olakšanjem sam odahnuo kad ju je otac konačno uzeo u ruke i rekao: ,,Ti si moja hrabra mala plivačica. Jednog dana ćeš biti olimpijska šampionka." Mislim da zaista hoće.

Ono što me je zapanjilo je to što se ta ista mala devojčica pre samo nedelju dana užasavala vode. Pre samo nedelju dana toliko se plašila vode da je vrištala svaki put kad bi je otac uneo u bazen. A sad je zove budućom olimpijskom šampionkom. Za mene je to kvantno učenje za koje je sposoban samo genije. A svako dete se rada sposobno da uči na torn nivou.

Moj otac je verovao da se sva deca rađaju kao geniji Kao što sam opisao u svojoj knjizi Bogati otac, siromašni otac, moj pravi otac je, krajem šezdesetih

i početkom sedamdesetih, bio načelnik Sekretarijata za obrazovanje države Havaji. Dao je ostavku na svoj položaj da bi se kandidovao na izborima za guvernera ispred Republikanske stranke, što baš i nije bila najmudrija odluka. Uradio je to zbog svoje savesti. Bio je veoma uznemiren zbog nivoa korumpiranosti koji je otkrio u državnoj vladi i želeo je da izmeni obrazovni sistem. Mislio je da će moći da uradi nešto u vezi s tim ukoliko dode na taj položaj. Znao je da verovatno neće pobediti i ipak se kandidovao, koristeći svoju kampanju da maksimalno obelodani sve pogrešno činjene stvari za koje je verovao da ih valja ispraviti. AH, kao što svi dobro znamo, javnost ne glasa uvek za najpoštenije i najiskrenije kandidate.

Još uvek verujem da je moj otac bio akademski genije. Prosto je gutao knjige, divno je pisao, bio izuzetan govornik i odličan učitelj. Bio je student generacije. Diplomirao je na Univerzitetu države Havaji s ocenama koje su bile daleko iznad ocena ostalih studenata i postao jedan od najmlađih direktora škole u istoriji Havaja. Stenfordski, čikaški i univerzitet Nordvestern pozivali su ga da kod njih obavi postdiplomske studije. Krajem osamdesetih kolege su ga proglasile za jednog od dvojice najboljih prosvetnih radnika u 150 godina dugoj istoriji državnog školstva na Havajima i dodelile mu počasni doktorat. Mada ga nazivam svojim siromašnim ocem, jer je uvek bio bez novca, bez obzira na to koliko je zaradivao, uvek sam bio strahovito ponosan na njega. Često je govorio kako ga novac ne interesuje i kako se nikad neće obogatiti. Te njegove reči pretvorile su se u samoispunjavajuće proročanstvo.

Pošto pročitaju knjigu Bogati otac, siromašni otac, mnogi kažu: „Voleo bih da sam je pročitao pre dvadeset godina." Neki me i pitaju: „Zašto je niste ranije napisali?" „Jer sam čekao da moj otac vise ne bude


među živima", odgovaram. Čekao sam još pet godina posle njegove smrti, u znak poštovanja. Znam da bi ga knjiga povredila da je mogao da je pročita. Ali mislim da njegov duh podržava sve lekcije koje možemo da naučimo na osnovu njegovog života.

U ovoj knjizi, Bogato dete, pametno dete, mnoge ideje o tome kako deca uče i zašto se sva deca rađaju pametna potiču upravo od mog oca. Priča koja sledi govori o mom školskom drugu koga su jako rano počeli da nazivaju genijem. Ujedno je to priča i o tome kako smo svi mi na ovaj ili onaj način geniji.

Da li vaše dete ima visok finansijski koeficijent inteligencije?

Kad kažu da neko ima visok IQ , šta to zapravo znači? Šta se meri sa IQ? Da li visok IQ garantuje da ćete biti uspešni? Da li znači da ćete biti bogati?

Kad sam bio u četvrtom razredu moja učiteljica je objavila: „Deco, imamo cast da se medu nama nalazi genije. On je veoma nadareno dete i ima vrlo visok IQ." Nastavila je, rekavši da je jedan od mojih najboljih drugova, Endru, jedan od najpametnijih daka koje je imala cast da poučava. Sve do tog dana, „Endi Mravac", kako smo zvali Endrua, bio je samo jedan od klinaca u odeljenju. Zvali smo ga „Endi Mravac" jer je bio sitne grade i nosio debele naočari zbog kojih je izgledao kao buba. Posle ovoga, počeli smo da ga zovemo „Endi pametni mravac".

Ne shvatajući šta znači IQ, podigao sam ruku i upitao učiteljicu: „Šta znači IQ?" Malo se spetljala i onda odgovorila: ,,IQ znači koeficijent inteligencije." Zatim me je pogledala pravo u oči i tiho rekla: „Da li sad znaš šta znači IQ?"

Nevolja je bila u tome što ja i dalje nisam imao predstavu šta znači IQ, pa sam stoga opet podigao ruku. Učiteljica je davala sve od sebe da me ne primeti, ali je naposletku ipak morala da se okrene i upita, s prizvukom dosade u glasu: „Šta sad imaš da pitas?"

„Dobro, rekli ste da je IQ koeficijent inteligencije, ali šta to značiT'

Ponovo se spetljavši, nestrpljivo mi je odgovorila: „Rekla sam ti da ono što ne znaš valja da potražiš u leksikonu. Uzmi leksikon i sam potraži šta je to."

,,U redu", odvratio sam s grimasom na lieu, shvativši da ni ona ne zna defmiciju. Da je znala, ponosno bi je izdeklamovala pred celim odeljenjem. Još odranije smo znali da nikad neće da prizna kad nešto ne zna, već nam naloži da to potražimo u leksikonu.

Pošto sam konačno pronašao u leksikonu „koeficijent inteligencije", pročitao sam defmiciju naglas. Citirajući, čitao sam: „Broj kojim se izražava očigledna relativna inteligencija osobe, a koji se odreduje tako što se mentalni uzrast osobe podeli s njenim hronološkim uzrastom i pomnoži sa 100." Pročitavši defmiciju, podigao sam pogled i rekao: „I dalje ne razumem šta znači IQ."

Frustrirana, učiteljica je povišenim tonom odvratila: ,,Ne razumeš jer nećeš da razumeš. Ako ne razumeš, moraćeš malo da istražuješ."

„Ali vi ste rekli da je važno", uzvratio sam udarac. „Ako mislite da je važno, mogli biste barem da nam kažete šta znači i zašto je važno."

U torn trenutku je Endi ustao i rekao: ,,Ja ću objasniti odeljenju." Izvukao se iz svoje klupe i otišao do table. Uzeo je kredu i napisao:

18 (mentalni uzrast)

-------------------------------xl00=180IQ 10 (hronološki uzrast)

„Prema tome, ljudi kažu da sam genije zato što imam deset godina, ali na testu postižem rezultate osobe stare osamnaest godina."

Odeljenje je u tišini pokušavalo da svari informaciju koju nam je Endi upravo napisao na tabli.

„Drugim rečima, ako s godinama ne budeš povećavao svoju sposobnost učenja, tvoj IQ će opadati", zaključio sam.

„Rekao bih da je tako", složio se Endi. „Možda sada i jesam genije, ali ne budem li povećavao svoje znanje, moj IQ će svake godine biti sve manji. Barem tako kaže ovajednačina."

14


15

„Znači, danas genije, sutra možda tupadžija", rekao sam smejući se.

„Smešno jeste", rekao je Endi, „ali je tačno. Ali barem ne moram da brinem da ćeš ti ikad biti pametniji od mene."

„Vratiću ti posle škole", viknuo sam. „Videćemo se na terenu za bejzbol, da ti izmerim IQ." Nasmejao sam se, a sa mnom i ostali daci. Endi Mravac je bio jedan od mojih najboljih drugova. Svi smo znali da je pametan, ali znali smo i da od njega sigurno neće biti veliki sportista. Ipak, iako nije mogao jako da dobaci niti uhvati loptu, činio je neodvojivi deo našeg tima. Naposletku, prijatelji zato i služe.

Koji je vaš finansijski IQ?

Dakle, kako se meri nečiji IQ? Iznosom plate, neto vrednošću, kolima koja vozi ili veličinom kuće?

Nekoliko godina kasnije, mnogo posle diskusije o Endiju Mravcu, geniju, pitao sam svog bogatog oca šta je, po njemu, finansijski IQ. Bez oklevanja je odgovorio: „Finansijska inteligencija nema veze s tim koliko novca zarađuješ, već s tim koliko novca uspevaš da zadržiš i koliko vredno taj novac radi za tebe."

Ipak, kako je vreme prolazilo, malo je preradio svoju definiciju finansijske inteligencije. Jednom je rekao: „Ako ti s godinama tvoj novac kupuje sve vise slobode, sreće, zdravlja i izbora u životu, znači da se tvoja finansijska inteligencija povećava." Dalje mi je objasnio da mnogi ljudi s godinama zaraduju sve vise, ali svojim novcem kupuju samo sve manje slobode - manje slobode u smislu da plaćaju sve veće račune. Veći računi znače da čovek mora vise da radi da bi in plaćao. Za bogatog oca, to nije bila finansijska inteligencija. Objasnio mi je i da je vidao ljude koji zarađuju mnogo novca, ali ih taj novac ne čini ništa srećnijima. Za njega, to nije bila finansijska inteligencija. „Zašto raditi za novac i biti nesrećan? Ako moraš da radiš za novac, onda nađi načina da radiš i budeš srećan", rekao je. „To je finansijska inteligencija."

Kad je zdravlje bilo posredi, govorio je: „Mnogo ljudi previše teško radi za novac i time sebe polako ubija. Čemu težak rad, ako se pri torn žrtvuje mentalna i fizička dobrobit tvoje porodice i tebe samog? To nije finansijski inteligentno." U vezi sa zdravljem još je rekao: „Nema iznenadnog srčanog napada. Srčanim i svim drugim bolestima, kao što je rak, potrebno je vremena da bi se razvile. Prouzrokuju ih nedovoljna fizička aktivnost, loša ishrana i nedovoljno radosti u nečijem životu tokom dugog perioda. Mislim da je, od ovo troje, pomanjkanje radosti najveći uzrok srčanih napada i raznih obolenja. Previse ljudi misli samo o tome kako da još vise radi, umesto da razmišlja kako da se vise zabavlja i uživa u životu koji nam je poklonjen", rekao je.

O izborima u životu je govorio: „Znam da prva klasa u avionu stiže na odredište kad i ekonomska. Nije o tome reč. Reč je o tome da li možeš da biraš da li ćeš leteti prvom ili ekonomskom klasom. Većina ljudi koja putuje ekonomskom klasom nije u situaciji da bira." Moj bogati otac je dalje objašnjavao kako finansijska inteligencija daje čoveku vise izborauživotu: „Novac je moć zato što ti dajernogućnostdabiraš." Medutim, što je postajao stariji, sve je vise naglašavao lekciju o sreći. Kad se već primakao kraju života i imao vise novca nego što je ikad sanjao da je moguće, ponovio mi je po ko zna koji put: „Novac te ne može učiniti srećnim. Nikad nemoj misliti da ćeš biti srećan kad se obogatiš. Ako nisi srećan dok stičeš bogatstvo, sva je prilika da nećeš biti srećan ni onda kad za sebe hides mogao da kažeš da si bogat. Prema tome, bio bogat ili siromašan, gledaj da budeš pre svega srećan."

Onima od vas koji su čitali moje prethodne knjige jasno je da moj bogati otac nije merio svoj finansijski IQ na tradicionalan način. Drugim rečima, nikad se nije suviše usredsredivao na to koliko novca ima, na svoju neto vrednost ili dubinu svog novčanika. Kad bi trebalo da odredim šta je njemu donela finansijska inteligencija, rekao bih da je to bila sloboda.

Voleo je što ima slobodu da radi ili ne radi i slobodu da odabere s kim će raditi. Voleo je slobodu da kupi šta hoće ne razmišljajući o ceni. Voleo je zdravlje, sreću i izbore koje je sebi mogao da dozvoli zato što je bio Slobodan. Voleo je slobodu i finansijsku mogućnost da poklanja u dobrotvorne svrhe i pomaže stvari u koje je verovao. A umesto da se žali na političare i bespomoćno priželjkuje promenu sistema, doživeo je da političari dolaze kod njega i traže savete (nadajući se, usput, i doprinosu za svoju izbornu kampanju). Voleo je to što je imao moć nad njima. „Oni mene zovu, a ne ja njih. Svaki političar želi glasove siromašnih, ali ne sluša šta oni imaju da mu kažu. Oni sebi to zaista ne smeju da dopuste, a to je žalosno", rekao je.

Ipak, najviše od svega je uživao u slobodnom vremenu koje mu je novac omogućavao. Voleo je to što ima vremena da gleda kako mu deca rastu i bavi se projektima koji su ga interesovali, bez obzira na to da li su mu donosili novac. Moj bogati otac je, dakle, finansijsku inteligenciju vise merio vremenom nego novcem. Kasnije godine njegovog života bile su ispunjene radošću jer je najviše vremena provodio dajući


16

šakom i kapom, radije nego da nastoji da sačuva novac. Izgledalo je kao da mu je milo da filantropski poklanja isto koliko je ranije voleo da ulaže kao kapitalista. Proživeo je bogat, srećan i velikodušan život. Što je najvažnije, u životu je imao neograničenu slobodu i upravo na osnovu togaje i merio svoj finansijski IQ.

Šta je inteligencija? Moj pravi otac, načelnik Sekretarijata za obrazovanje i talentovan učitelj, postao je naposletku lični

učitelj Endija Mravca. Endi je bio toliko pametan daje trebalo da bude uposlednjoj godini srednje škole umesto u petom razredu. Mada su njegove roditelje pritiskali da se slože s tim da Endi preskoči sve te razrede, oni su želeli da on ostane sa svojim vršnjacima. Budući da je moj pravi otac takode bio akademski genije, čovek koji je četvorogodišnje studije završio za dve godine, shvatao je kroz šta Endi prolazi i poštovao želju njegovih roditelja. U mnogim stvarima se slagao s njima, shvatajući da akademski uzrast nije toliko bitan koliko emocionalni i fizički razvoj. Slagao se s tim da bi Endi trebalo da emocionalno i fizički sazri, radije nego da ide u srednju školu ili na fakultet, sa studentima dvostruko starijima od sebe. Stoga je posle redovne nastave u školi Endi odlazio kod mog oca, načelnika Sekretarijata za obrazovanje, i provodio poslepodneva učeći s njim. Ja sam, s druge strane, odlazio u kancelariju bogatog oca i počeo svoje obrazovanje na polju finansijske inteligencije.

Verujem da je zanimljivo razmišljati o činjenici da se očevi rado poduhvataju toga da poučavaju decu drugih roditelja. Lepo je videti da se to i danas dešava, jer se mnogi roditelji dobrovoljno javljaju da uče decu sportu, umetnosti, muzici, plesu, zanatima, poslovnim veštinama i sličnom. Naposletku, svi su odrasli na ovaj ili onaj način učitelji, a kao odrasli, više poučavamo svojim delima nego rečima. Kad je naša učiteljica objavila da je Endi genije s visokim IQ, u suštini je rekla i da mi ostali to nismo. Otišao sam kući i pitao oca koja je njegova definicija inteligencije. Rekao je samo: „Inteligencija je sposobnost da praviš fmije distinkcije."

Zastao sam na trenutak, ne razumejući šta je rekao. Stoga sam čekao na dalje objašnjenje, znajući da me, učitelj kakav je bio, neće ostaviti da tako stojim, s priglupim izrazom na lieu. Naposletku je uvideo da nisam shvatio njegovo objašnjenje, pa je počeo da govori jezikom desetogodišnjaka. „Znaš li ti šta znači reč sport?" pitao me je.

„Naravno da znam", rekao sam. „Volim sport."

„Dobro", odvratio je. „Postoji li razlika izmedu fudbala, golfa i surfovanja?"

„Sigurno da postoji", uzbudeno sam odgovorio. „Medu tim sportovima postoji ogromna razlika."

„Dobro", nastavio je moj tata u svom učiteljskom maniru. ,,Te razlike se nazivaju 'distinkcije'."

„Hoćeš da kažeš da su distinkcije isto što i razlike?" rekao sam.

Moj otac je potvrdno klimnuo glavom.

„Znači, što vise umem da uočavam razlike među stvarima, to sam inteligentniji?" upitao sam.

„Tako je", odgovorio je moj otac. ,,Ti, dakle, imaš mnogo veći sportski IQ nego Endi. AH Endi zato ima mnogo veći akademski IQ nego ti. To, u stvari, znači da Endi najbolje uči čitajući, dok ti najbolje učiš radeći. Endi će brzo da nauči istoriju i hemiju, a ti ćeš brzo naučiti bejzbol i fudbal."

Neko vreme sam ćutke stajao tu. Moj otac, budući dobar učitelj, pustio me je da stojim i ćutim sve dok distinkcije nisu legle na svoje mesto. Naposletku sam se povratio iz transa i rekao: „Znači, ja učim igrajući se, a Endi uči čitajući."

Moj otac je ponovo klimnuo glavom. Nekoliko trenutaka je ćutao, a potom rekao: „Naš školski sistem smatra akademsku ili školsku inteligenciju veoma važnom. Stoga, kad kažu da neko ima visok IQ, to znači akademski ili školski IQ. Postojećim testovima inteligencije meri se prvenstveno verbalni IQ osobe, ili njena sposobnost da čita i piše. Prema tome, tehnički, osoba s visokim IQ je neko ko brzo uči čitajući. Ali, to nije mera celokupne njene inteligencije, Taj IQ nije mera njene umetničke inteligencije, fizičke inteligencije, pa čak ni matematičke inteligencije, a to su sve legitimni vidovi inteligencije."

„Onda, kad učiteljica kaže da je Endi genije, to znači da on bolje uči čitajući nego ja. Aja bolje učim iz onoga što radim", nadovezao sam se ja na njegove reči.

„Tako je", odgovorio je moj otac.

Ponovo sam ćutke stajao i razmišljao. Polako je počelo da mi sviće kako se ovaj novi podatak koji


17

sam saznao odnosi na mene. „Znači, moram da nadem način učenja koji mi najviše odgovara", rekao sam naposletku.

Otac je klimnuo glavom. „lako svakako moraš da znaš dobro da čitaš, čini se da ćeš ti odista brže učiti iz prakse nego čitajući. Endi unekoliko ima problem zbog toga što može da čita, ali ne i da radi neke stvari. Dešavaće mu se da se u nekim stvarima teže prilagodava svetu nego ti. Ići će mu dobro dokle god se bude držao sveta škole i nauke. Zato mu nije lako na igralištu za bejzbol niti u razgovom s drugom decom. Zato i mislim da je divno da mu vi ostali dozvoljavate da bude deo tima. Učite ga stvarima kojima ga nijedan školski udžbenik ne može nikada naučiti, predmetima i veštinama koji su vrlo važni za uspeh u stvarnom svetu."

„Endi je divan drug", rekao sam, „ali on radije čita nego što igra bejzbol. Aja radije igram bejzbol nego što čitam. To znači da je u učionici pametniji od mene jer tamo lakše uči. Ali to ne znači da je pametniji od mene. Njegov visoki IQ znači da je genije u učenju iz knjiga. Dakle, ja moram da otkrijem način da brže pronalazim distinkcije kako bih brže učio, onako kako to najbolje radim."

Množenje deljenjem

Moj otac, prosvetni radnik, nasmejao se. „To ja zovem dobrim stavom. Nađi način da otkrivaš distinkcije i učićeš brzo. Uvek imaj na umu da priroda množi deljenjem", rekao je. „Baš kao što se broj ćelija uvećava deobom. Isto važi i za inteligenciju. Čim podelimo predmet na dva dela, povećali smo svoju inteligenciju. Kad podelimo ta dva dela na dva, dobijamo četiri dela i naša inteligencija se sada umnožava, umnožava deljenjem. To se zove 'kvantno učenje', a ne 'linearno učenje'."

Klimnuo sam, shvatajući da mogu da ubrzam učenje čim otkrijem kako najbrže učim. „Kad sam tek počeo da igram bejzbol, nisam baš mnogo znao", rekao sam. „Ali ubrzo sam otkrio razlike u načinu bacanja lopte i postizanju poena. Da li si to mislio kad si rekao da se moja inteligencija povećava deljenjem ili pravljenjem finijih distinkcija?"

„Tačno tako", odvratio je moj otac. ,,A što vise igraš tu igru, otkrivaćeš sve vise novih i finijih distinkcija. Zar ne nalaziš da si, što vise znaš, sve bolji?"

„Aha", rekao sam. „Kad sam tek počeo da igram bejzbol, nisam uspevao ni da udarim lopticu. Sad mi sve uspeva. Znaš li da sam ove godine postigao tri houm rana?" rekao sam, ponosito se cereći.

„Da, znam", rekao je moj tata. „I veoma sam ponosan na tebe. A da li shvataš da ima mnogo ljudi koji ne znaju ni osnovna pravila bejzbola? Pojma nemaju o čemu pričaš niti bi umeli to da izvedu."

„Znači da je moj IQ za bejzbol visok", rekao sam s osmehom.

„Vrlo visok", odvratio je moj otac. „Baš kao što je Endijev akademski IQ vrlo visok. Ali on ne može da pogodi lopticu."

„Još kažeš", rekao sam. „Endi možda zna pravila bejzbola, ali mu ne bi uspelo da postigne houm ran ni da mu život zavisi od toga."

„Upravo u tome i jeste problem s vrednovanjem osobe isključivo prema njenom akademskom IQ", rekao je moj otac učitelj. „Često ljudi s visokim akademskim IQ ne prolaze dobro u stvarnom svetu."

„Zašto?" upitao sam.

„Dobro pitanje, ali ne umem da odgovorim na njega. Mislim da je to zbog toga što se prosvetni radnici usredsređuju prvenstveno na mentalne veštine, a ne na pretvaranje mentalnog u fizičko znanje. Takođe mislim i da mi, prosvetni radnici, kažnjavamo ljude kad greše, a onaj ko se boji da ne pogreši neće nikad ni poželeti da uradi bilo šta. Mi koji se bavimo obrazovanjem suviše naglašavamo potrebu da se bude u pravu. Taj strah da ne naprave grešku i ispadnu budale sprečava ljude da delaju, a najzad, svi mi učimo tako što delamo. Svima nam je jasno da učimo na greškama, a ipak u školskom sistemu kažnjavamo ljude kad greše. Svet obrazovanja je krcat ljudima koji ti mogu ispričati sve detalje o pravilima bejzbola, ali i pored toga ne umeju da igraju tu igru."

„Onda, kad naša učiteljica kaže da je Endi genije, da li to znači da je on bolji od mene?" upitao sam.

„Ne", rekao je moj tata. „Ali, u školi će mu biti lakše da u5i nego tebi, jer je njegovo umeće učenja iz knjiga na nivou genija. Međutim, na sportskom polju, učićeš brže nego on. To ti je to."

„Znači, to što on ima visok IQ podrazumeva samo da brže uči čitajući, ali ne i da ja ne mogu naučiti


18

sve ono što on zna", odvratio sam, pokušavajući da bolje objasnim sebi celu stvar. „Drugim rečima, ako hoću da naučim nešto, ja to i mogu, je li tako?"

„Tako je", rekao je moj tata. „Obrazovanje je stav, a ako imaš taj pozitivan stav prema učenju, ići će ti dobro. Ali, ako imaš gubitnički stav prema učenju, stav unapred poraženog, onda nećeš nikad ništa naučiti."

Izvukao sam iz zadnjeg džepa svoj časopis o bejzbolu, sav zgužvan i pohaban. „Volim da čitam ovaj časopis. Mogu da ti kažem sve rezultate utakmica, statistike i plate igrača. Ali kad ga čitam na času, učiteljica mi ga oduzme."

„1 treba", složio se moj otac. „Ali bi trebalo da te podstiče da ga čitaš posle nastave."

Klimnuo sam glavom. Konačno sam shvatio zašto je Endi imao viši IQ. Ali, što je najvažnije, shvatio sam kako najbolje učim. Tog dana sam naučio da najbolje učim kad prvo nešto uradim i potom uzmem da čitam o tome. Na primer, što sam vise igrao bejzbol, to sam vise želeo da čitam o njemu. Ali da ga nisam igrao, ne bi me zanimalo ni da čitajući saznajem o njemu nešto vise. Bio je to način učenja koji mi je najviše odgovarao. Bio je to način učenja koji sam koristio celog života. Ako sam nešto pokušao da uradim i ustanovio da je zanimljivo, dobijao sam želju da pročitam nešto o tome. Medutim, ako nisam bio prvo fizički uključen u nešto ili sam o tome mogao samo da čitam, to bi me retko kad zainteresovalo i otud nisam ni imao želju da čitam o tome. Ali, pošto sam imao samo deset godina, naučio sam dovoljno za jedan dan. Vise nisam mogao da se bakćem s tim. Zgrabio sam svoju rukavicu i palicu za bejzbol i otrčao napolje da pravim finije distinkcije o igri bejzbola. Bilo mi je potrebno da povećam svoj bejzbolski IQ, a to sam najbolje mogao kroz praksu. Uz to, znao sam da Endi Mravac može da mi uzme mesto u timu ako ne budem vežbao.

Ovo objašnjenje koje mi je dao moj otac učitelj bilo je primarni razlog što sam završio srednju školu i otišao da preživim vrlo tešku federalnu vojnu akademiju, s rigoroznim nastavnim programom. Zbog ovog objašnjenja sam znao da to što nemam visok akademski IQ ne znači da nisam pametan. Značilo je samo da moram da nađem način učenja koji mi najviše odgovara. Bez te dragocene spoznaje mogao sam da napustim srednju školu mnogo pre sticanja diplome. Lično sam smatrao da je suviše spora, dosadna i nezanimljiva. Većina obaveznih predmeta me nije interesovala, ali sam nalazio načina da ih naučim i položim testove. Ono što me je teralo da idem dalje bilo je saznanje da će moje pravo obrazovanje početi onda kad završim fakultet.

Koliko ima tipova genijalnosti?

Početkom 1980-ih čovek po imenu Hauard Gardner (Howard Gardner) napisao je knjigu pod naslovom Stanje uma (Frame of Mind). U njoj je identifikovao sedam različitih tipova genija ili inteligencije:

1. Verbalno-jezički: to je genij koji naš obrazovni sistem trenutno koristi za merenje IQ neke osobe. Posredi je prirodna sposobnost osobe da čita i piše reči. Reč je o veoma važnom tipu inteligencije jer je to jedan od primarnih načina na koji ljudi prikupljaju i dele informacije. Novinari, pisci, advokati i učitelji često su obdareni ovim genijem.

2. Numerički: to je genij koji barata podacima izraženim kroz brojeve. Očigledno, njime je blagosloven matematičar. Formalno obrazovan inženjer bi trebalo da ima dobar verbalno-jezički i numerički genij.

3. Prostorni: ovo je genij koji imaju mnogi kreativni ljudi - umetnici i dizajneri. Arhitekta mora da poseduje sva tri pomenuta genija, jer ta profesija iziskuje dobro verbalno izražavanje, baratanje brojevima i talenat za kreativni dizajn.

4. Fizički: to je genij kojim su obdareni mnogi veliki sportisti i plesači. Ima mnogo ljudi kojima škola ne ide dobro, ali su zato s fizičke strane veoma talentovani. Često su to ljudi koji uče praktično. Ljudi s ovakvim genijem često teže ka mehanici ili gradevinskim zanatima. Verovatno bi uživali u drvodeljskoj radionici ili na časovima kuvanja. Drugim rečima, geniji su da vide, dodirnu i odrade stvari. Osoba koja dizajnira trkačke automobile morala bi da poseduje sva četiri pomenuta genija.

5. Intrapersonalni: ovaj genij često nazivaju „emocionalnom inteligencijom". To je ono što kažemo sebi kad smo, recimo, uplašeni ili ljuti. Neuspeh kod ljudi često nije posledica nedostatka mentalnog znanja, već straha da neće uspeti. Na primer, znam mnogo pametnih ljudi s dobrim ocenama, koji nisu uspešni koliko bi mogli da budu, jednostavno zato što žive u strahu da će pogrešiti ili neće uspeti. Ljudi često ne


19

zarađuju novac samo zato što se vise boje da će izgubiti novac nego što bi uživali u njegovom zarađivanju.

Postoji knjiga Danijela Golmana (Daniel Goleman) pod naslovom Emocionalna inteligencija (Emotional Intelligence), kojupreporučujem svimakoji su spremni da u svoj život unesu neke značajne promene. U njoj Golman citira humanistu iz 16. veka, Erazma Roterdamskog, koji je tvrdio da emocionalno razmišljanje može da bude dvadeset četiri puta jače od racionalnog. Drugim rečima, razmera izgleda ovako:

24: 1

emocionalni mozak : racionalni mozak

Prilično sam siguran da je većina nas osetila koju nadmoć ima naš emocionalni mozak nad racionalnim mozgom, naročito onda kad nama ne vlada logika nego strah ili kad kažemo nešto što ni slučajno nije trebalo reći.

Slažem se s Golmanom da je intrapersonalna inteligencija najvažniji genij od svih. Kažem to jer ona kontroliše ono što govorimo sebi. Ono što ja govorim sebi, i ono što vi govorite sebi, to je intrapersonalna inteligencija.

6. Interpersonalni: to je genij koji poseduju ljudi koji lako stupaju u kontakte s drugima. Ljudi s ovim genij em su često harizmatični kozeri, veliki pevači, propovednici, političari, glumci, prodavci i govornici.

7. Ambijentalni: to je genij koji od ljudi teče prema onome što ih okružuje. Ima ljudi prirodno nadarenih za bavljenje stvarima kao što su drveće, biljke, ribe, okean, životinje i zemlja. Posredi je genij kakav poseduju veliki zemljoradnici, treneri životinja, okeanografi i šumari.

Budući da su napravljene veće distinkcije medu ovim genij ima, identifikovano je preko trideset drugih genij a, tako da naša inteligencija vezana za genij alnost stalno raste, pošto stalno pravimo sve finije distinkcije.

Ljudi koji ne prolaze dobro u školi Ljudi kojima u školi ne ide dobro, mada se jako trude, često nemaju izrazit verbalno-jezički genij. Ti

ljudi ne uče mirno sedeći, slušajući predavanja niti čitajući. Oni uče, ili su talentovani, u drugim oblastima.

Moj pravi otac je defnitivno bio verbalno-jezički talentovan, zbog čega je dobro čitao, pisao i imao visok IQ. Bio je i odličan kozer, što znači da je imao i izrazit interpersonalni genij.

Moj bogati otac, s druge strane, bio je talentovan u geniju drugom po redu na listi, matematičkom geniju. Kada je reč o verbalno-jezičkim veštinama, bio je ispod proseka i mislim da zbog toga nije vise nastavljao školovanje. Pisanje i čitanje nisu bili njegova jača strana. Ipak, bio je veoma dobar govornik, a njegova interpersonalna umeća bila su izuzetna. Nije se plašio da rizikuje, što znači da je njegov intrapersonalni genij bio veoma jak. Drugim rečima, imao je sposobnost da se skoncentriše na numeričke detalje, združenu sa sposobnošću da preduzima rizike vezane za investiranje, a umeo je i da izgradi kompanije za koje su ljudi voleli da rade.

Moj pravi otac bio je jak u mnogim genijima, ali je njegov strah od gubitka novca bio njegova slabost. Kad je pokušao da pokrene vlastiti biznis i ostao bez novca, uspaničio se i ponovo se zaposlio. Jedna od osobina koje krase velike preduzetnike, naročito onda kad bez novca kreću da stvaraju biznis, jeste intrapersonalni genij.

Osoba koja pada i ponovo se diže crpi snagu iz svog intrapersonalnog genija ili emocionalne inteligencije. Ljudi taj genij često nazivaju „istrajnošću" ili „rešenošću". Kad ljudi rade stvari kojih se pribojavaju, pozivaju se na svoj intrapersonalni genij. Nazivaju to „petljom" ili hrabrošću. Kad čovek napravi grešku i njegov intrapersonalni genij to prizna i izvini se, taj genij se često naziva „skromnošću".

Zašto su neki ljudi uspešniji od drugih

Kad sam proučavao život Tajgera Vudsa, bilo mi je lako da shvatim zašto je on takva superzvezda. Da bi bio tako izuzetan dak, bio primljen na Stenfordov univerzitet, postao verovatno najbolji igrač golfa koga je svet ikada video i tako uticajna medijska zvezda, morao je da poseduje svih sedam pobrojanih genija. Svaki igrač golfa reći će vam da je reč o igri koja iziskuje ogroman intrapersonalni genij. Zbog toga mnogi za nju kažu da je igra koja se igra u čoveku. Kad gledate Tajgera na televiziji, jasno vam je zašto mu plaćaju


veliki novac da bi predstavio neki proizvod. Plaćaju mu jer je odličan kozer, što znači daje njegov interpersonalni genij veoma jak. Kao medijska zvezda, vrlo je harizmatičan i ubedljiv. Za milione ljudi širom sveta on je istinski junak, zbog čega kompanije vole da upravo on bude promoter njihovih proizvoda.

Krajem 1930-ih Karnegijev institut uradio je studiju o uspešnim ljudima koja je pokazala da tehnička stručnost čini tek 15 procenata njihove uspešnosti. Drugim rečima, neki lekari su uspešniji od drugih, ali ne uvek zbog toga što su pohadali neki prestižan fakultet ili su inteligentniji od ostalih. Svi mi znamo ljude koji su bili odlikaši, a ipak im u stvarnom svetu ne ide naročito dobro. Kad pogledate na sedam različtih genija, možete daodredite koji su razlozi nečijeg uspeha ili neuspeha. Drugim rečima, možete da pravite dalje distinkcije, što je osnova inteligencije.

Studija Karnegijevog instituta je zaključila da čovek za čitavih 85 procenata svog uspeha može da zahvali „umeću ophođenja s ljudima". Sposobnost komuniciranja i slaganja s ljudima mnogo je važnija nego tehnička stručnost.

Ovaj zaključak je dodatno potvrdila studija Uprave za zapošljavanje, obučavanje i menadžment SAD. Tri hiljade poslodavaca bilo je zamoljeno da odgovori na pitanje: „Koje su najvažnije veštine koje tražite da poseduju ljudi koje zapošljavate?" Šest najčešće pomenutih su:

1. pozitivan mentalni stav, 2. komunikativnost, 3. ranije radno iskustvo, 4. preporuka ranijeg poslodavca, 5. obuka koju su prošli, Bov 6. školska sprema.

Ponovo, stav i komunikativnost su se prilikom uspešnog zapošljavanja rangirali vise od tehničke stručnosti.

Vas IQ može da se smanji

Za mene je očigledno da čovek uči dok je živ. Međutim, baš kao što se kornjača zavuče u oklop i spava ne hajući za svet oko sebe, mnogi ljudi se posle završetka škole uspavaju. U ovom današnjem svetu, koji se tako brzo menja, takvo ponašanje ih može skupo stajati. Pogledajmo ponovo definiciju IQ:

----------------------- X 100 = IQ Mentalni uzrast

Hronološki uzrast

Po defmiciji, vaš IQ tehnički opada sa svakom godinom starosti. Zato je priča mog oca o kornjači i zecu istinita. Kad se nađete na proslavi godišnjice velike mature, često možete da vidite zečeve koji su zaspali pored puta. Koliko su ih puta proglašavali ,,predodredenima da uspeju", ali oni nisu uspeli. Zaboravili su da životna škola traje i posle sticanja diplome.

Otkrijte genij svog deteta

„Da li je vaše dete genije?" Mislim da jeste, a nadam se da i vi mislite isto. Štaviše, vaše dete je verovatao višestruki genije. Problem je u tome što naš postojeći sistem obrazovanja priznaje samo jedan genij. Ako genij vašeg deteta nije onaj koji je priznat od strane sistema, moglo bi se desiti da se ono u školi oseti glupo umesto pametno. Što je najgore od svega, sistem može da ignoriše ili ošteti genij vašeg deteta. Znam da se mnoga deca osećaju manje inteligentna jer ih stalno porede s nekom drugom decom. Umesto da se detetu oda priznanje zbog njegovog jedinstvenog genija, sva deca se mere istim aršinom: jedinstvenim IQ standardom. Deca završavaju školu verujući da nisu naročito inteligentna. Ako dete iz škole izađe emocionalno i mentalno ubedeno da je manje pametno od drugih, u život kreće s ogromnim hendikepom. Od vitalnog je značaja da roditelji dovoljno rano identifikuju prirodne talente svog deteta, podstaknu njihov razvoj i zaštite ih od obrazovnog sistema koji priznaje samo jedan genij. Moj otac je umeo da kaže daje ,,naš školski sistem osmišljen tako da poučava neku decu, ali, nažalost, ne svu."

Kad me ljudi pitaju verujem li da su sva deca pametna, odgovaram: „Nikad nisam video bebu koja nije bila ljubopitljiva i koja nije oduševljeno učila nove stvari. Nikad nisam video bebu kojoj je neko morao da kaže da valja da nauči da govori ili hoda. Nikad nisam video bebu koja je, učeći da hoda pala, odbila da

20


21

ustane i s licem na podu rekla: 'Opet sam pala. Izgleda da nikad neću naučiti da hodam.' Naprotiv, gledam bebe kako ustaju i padaju bezbroj puta, dok najzad ne ustanu, prohodaju i ubrzo počnu i da trčkaraju naokolo. S druge strane, sreo sam mnogo dece kojoj je u školi dosadno, izlaze iz nje ljuti ili ojadena zbog neuspeha, ili se zaklinju da ni slučajno neće nastaviti školovanje."

Između rođenja i kraja školovanja nešto se očigledno desilo s njihovom prirodnom ljubavlju prema učenju. Moj otac je govorio: „Najvažniji zadatak roditelja je da sačuva genij svog deteta i njegovu ljubav prema učenju, pogotovo ako dete ne voli školu." Da moj otac to nije učinio za mene, napustio bih školu još pre velike mature. Veći deo ove knjige posvećen je tome kako je mom ocu uspelo da u meni sačuva ljubav prema učenju. Nisam napustio školu, iako sam je mrzeo. Sačuvao je moju ljubav prema učenju tako što me je podsticao da razvijam svoje genije, mada u školi nisam bio akademski genije.


22

GLAVA III DAJTE SVOJOJ DECI MOĆ

PRE NEGO ŠTO IM DATE NOVAC Jednog dana moj drug iz razreda, Riči, pozvao me je da vikend provedem s njim i njegovom

porodicom u njihovoj kući na obali. Bio sam oduševljen. Riči je bio jedan od najpopularnijih dečaka u školi i svi su želeli da budu njegovi prijatelji. A sada sam bio udostojen najveće moguće časti, vikenda u njegovoj kući na plaži koja se nalazila na privatnom imanju nekih trideset milja od grada.

Mama mi je pomogla da se spakujem i zahvalila Ričijevim roditeljima kad su došli po mene. Fenomenalno sam se proveo. Riči je imao vlastiti čamac i gomilu drugih otmenih igračaka. Igrali smo se od jutra do večeri. Kad su me njegovi roditelji dovezli kući, bio sam izgoreo od sunca, iscrpljen i presrećan.

Sledećih nekoliko dana sam kod kuće i u školi pričao samo o torn svom vikendu u kući na plaži. Pričao sam o zabavi, igračkama, čamcu, dobroj klopi i toj fantastičnoj kući uz samu obalu. Do srede sam se popeo na glavu celoj svojoj porodici. U četvrtak sam pitao mamu i tatu da li bismo mogli da kupimo kuću na plaži, odmah do Ričijeve. Posle toga, moj otac je eksplodirao. Bilo mu je dosta. „Ova porodica već četiri dana sluša samo o tvom vikendu u Ričijevoj kući na obali. Umorio sam se slušajući te. A sad bi još hteo da kupimo takvu kuću. Dakle, to je kap koja je prelila čašu. Misliš li ti da ja imam pune džepove para? Razlog što ne kupujem mondensku kuću na plaži je to što nemam novca zatako nešto. Jedva uspevam da poplaćam sve račune i obezbedim da imate šta da jedete. Satirem se od posla svakog dana, da bih došao kući i zatekao gomilu računa koje ne mogu da platim, a sad bi ti da kupim vikendicu na plaži. I čamac pride. Dakle, ja nemam novca zato. Nisam bogat kao Ričijevi roditelji. Imamo da jedemo i da se obučemo, i to je otprilike to. Ako želiš da živiš kao Riči, što se ne preseliš kod njih?"

Kasnije te večeri, mama je došla u moju sobu i tiho zatvorila vrata za sobom. U ruci je držala svežanj koverata. Sela je na moj krevet i rekla: „Tata je pod velikim finansijskim pritiskom.

Ležao sam u polumračnoj sobi i gledao u mamu, dok su se u meni komešale različite emocije. Imao sam samo devet godina i bio sam tužan, potresen, ljut i razočaran. Nisam

hteo da naljutim tatu. Znao sam da nam ne ide najbolje. Hteo sam samo da sa svojom porodicom podelim malo sreće i slika iz dobrog života, života koji se mogao kupiti novcem, života kojem smo možda i mi mogli da težimo.

Mama je počela da mi pokazuje račune, od kojih su mnogi imali crveno odštampane brojeve na dnu. „Prekoračili smo račun u banci, a ove račune treba tek da platimo. Neki su dospeli za plaćanje još pre dva meseca."

„Znam, mama. Znam", rekao sam. „Nisam hteo da ga naljutim. Hteo sam samo u porodicu da unesem malo zabave i sreće. Hteo sam samo da podelim s vama kako izgleda život s puno para."

Mama mi je nežno razbarušila kosu i onda je ponovo zagladila. „Znam da si mislio dobro. Znam da u poslednje vreme u kući nije naročito veselo. Ali, trenutno smo u finansijskoj krizi. Nismo bogati i verovatno nećemo nikad ni biti."

„Zašto?" upitao sam, žudeći za nekakvim objašnjenjem.

„Jednostavno je previše računa koje moramo da platimo, a tvoj otac ne zaraduje toliko novca. Povrh svega je sad još i njegova majka, tvoja baka, upravo pitala možemo li da im pošaljemo nešto novca da se ispomognu. Tvoj otac je upravo danas primio pismo od nje i zabrinut je jer i oni imaju problema. Jednostavno ne možemo da dozvolimo sebi ono što mogu Ričijevi roditelji."

„Ali, zašto?" pitao sam.

„Ne znam zašto", rekla je moja mama. „Znam samo da ne možemo sebi da dopustimo stvari koje oni mogu. Nismo bogati kao oni. A sad zatvori oči i spavaj. Ujutru ideš u školu, a moraš da dobiješ dobro obrazovanje ako želiš da uspeš u životu. Ako budeš školovan, onda ćeš možda i postati bogat kao Ričijevi roditelji."


23

„Ali tata je školovan. Ti si školovana", odgovorio sam kao iz topa. „Zašto mi onda nismo bogati? Sve što imamo je gomila računa. Ne razumem", rekao sam tiho. „Ne razumem."

„Nije važno, sine. Nemoj da brines zbog novca. Tvoj otac i ja ćemo se izboriti s našim finansijskim problemima. Ujutru moraš u školu, zato sad lepo spavaj."

Krajem 1950-ih moj otac je morao da napusti svoje postdimplomske studije na Univerzitetu države Havaji jer je bilo previše računa koje je morao da plaća. Planirao je, naime, da ostane tu i stekne doktorat. Međutim, sa ženom i četvoro dece, računi su se samo gomilali. Zatim se razbolela mama, zatim ja i moje dve sestre, a naposletku je i moj brat doživeo jedan gadan pad i završio u bolnici. Jedini kome nije trebao lekar bio je moj otac. Napustio je postdiplomske studije i preselili smo se na drugo ostrvo, gde je počeo da radi kao pomoćnik načelnika Sekretarijata za obrazovanje ostrva Havaji. Kasnije je napredovao i postao načelnik. Posle nekog vremena, postao je načelnik Sekretarijata za obrazovanje Savezne države Havaji i tada smo se ponovo vratili u Honolulu.

To je bio razlog što smo imali toliko mnogo računa da plaćamo. Trebale su nam godine da ih otplatimo, ali čim bismo otplatili jednu gomilu računa, ustanovili bismo da dugujemo za nešto drugo i opet se nalazili u situaciji da otplaćujemo dugove.

Kad sam imao devet godina i drugove kao što je Riči, već sam znao da postoji velika razlika izmedu moje porodice i porodica mnogih mojih školskih drugova. U knjizi

Bogati otac, siromašni otac opisao sam kako sam igrom slučaja, zato što se u osnovnu školu upisivalo prema područnoj pripadnosti, dospeo u školu koju su pohađala mahom bogata deca, umesto u neku u kojoj bi većinu činila deca iz srednje klase. To što sam imao drugove bogatih roditelja, a živeo u porodici koja je stalno grcala u dugovima, postalo je, još u torn nežnom dobu, prekretnica koja će kasnije odrediti pravac mog života.

Zar nije potreban novac da bi se zaradio novac?

Jedno od pitanja koja mi najčešće postavljaju jeste: „Zar nije potreban novac da bi se zaradio novac?"

,,Ne, nije", glasi moj odgovor i dodajem: „Novac nastaje od vaših ideja, prosto zato štoje i sam ideja."

Postavljaju mi još jedno pitanje: „Kako da ulažem kad nemam novca koji bih uložio? Kako da ulažem kad ne mogu ni račune da platim na vreme?"

Odgovaram: „Pre svega, preporučio bih vam da prestanete da govorite kako ne možete sebi da dopustite ovo ili ono."

Znam da mnogi nisu zadovoljni mojim odgovorima, pošto najčešće traže odgovor kako da se na brzinu dokopaju nekoliko dolara koje bi uložili i napredovali u životu. Hoću da ljudi znaju da imaju moć i sposobnost da imaju sav novac koji žele, ako ga žele. A ta moć ne leži u novcu. Ne leži nigde izvan njih. Ona leži u njihovim idejama. Nema nikakve veze s novcem. Ima veze sa snagom, snagom njihovih ideja. Dobra vest je da nije potreban novac. Sve što je potrebno jeste spremnost da se promeni poneka ideja. Promenite neke svoje ideje i steći ćete moć nad novcem, umesto da dozvoljavate da novac ima moć nad vama.

Moj bogati otac je često govorio: „Siromašni ljudi su siromašni jer imaju siromašne ideje." I još je govorio: „Većina siromašnih ljudi nauči svoje ideje o novcu i životu od svojih roditelja. Buduci da se u našim školama ne uči ama baš ništa o novcu, ideje o njemu se već generacijama prenose s kolena na koleno."

U knjizi Bogati otac, siromašni otac, prva lekcija bogatog oca je glasila: „Bogati ne rade za novac." Moj bogati otac me je naučio kako da nateram novac da radi za mene. Mada sa devet godina nisam mogao da razumem zašto je Ričijeva porodica bogatija od moje, kasnije mi je postalo sasvim jasno. Ričijevi su znali kako da nateraju novac da radi za njih i to znanje su preneli na svoju decu. Riči je i dan-danas veoma bogat čovek i ne prestaje da se bogati. I danas smo odlični prijatelji; kad god se vidimo, veže nas isto prijateljstvo kao i pre četrdeset godina. Može da prode i pet godina da se ne sretnemo, a opet je svaki susret kao da smo se koliko juče videli. Sad mi je jasno zašto je njegova porodica bila bogatija od moje; vidim kako prenosi to znanje svojoj deci. Vidim kako im prenosi moć nad novcem. A ta moć nad novcem je ono što čini ljude bogatim, a ne sam novac. Upravo moć nad novcem je ono što želim da vam prenesem ovom knjigom, da biste vi mogli da je prenesete svojoj deci.


24

U knjizi Bogati otac, siromašni otac priča o tome kako mi je bogati otac naposletku oduzeo i onih deset centi na sat izazvala je žestoku reakciju čitalaca. Drugim rečima, radio sam za njega bez plate. Jedan moj prijatelj, inače lekar, nazvao me je, pošto je pročitao knjigu, i rekao: „Kad sam pročitao kako te je naterao da mu besplatno slažeš konzerve u radnji, krv mi je proključala. Shvatam šta si hteo da kažeš, ali ne slažem se s tim. To je bilo surovo. Mora se čoveku platiti. Ne možeš da očekuješ da neko radi bez plate, naročito ako neko drugi na tome zaraduje."

Bogatima ne treba novac

Kad mi je bogati otac uskratio mojih deset centi na sat, uradio je to da bih mogao da otkrijem svoju moć nad novcem. Hteo je da shvatim da i ja mogu da zaradim novac ne ulažući ga. Hteo je da u sebi otkrijem moć da stvorim novac, umesto da naučim da za njega radim. Bogati otac je govorio: „Ako ti ne treba novac, zaradićeš ga mnogo. Ljudi kojima je novac potreban nikad se zaista ne obogate. Ta potreba za njim ti oduzima moć. Moras naporno da radiš i naučiš da nemaš potrebu za novcem."

Mada je ostaloj svojoj deci davao džeparac, Majku ga nikad nije davao, niti nas je plaćao za to što smo radili kod njega. Rekao je: „Dajući detetu džeparac, učiš ga da radi za novac, umesto da ga naučiš kako da ga stvori."

Ne kažem da bi trebalo da terate svoju decu da besplatno rade. I ne kažem da im ne dajete džeparac. Nisam toliko glup da vam govorim šta ćete reći vlastitom detetu, jer je svako dete drugačije i svaka je situacija drugačija. Kažem samo da novac nastaje iz ideja, a ako zaista želite da svom detetu date finansijsko predznanje s kojim će se uputiti u život, na vašem mestu bih budno pazio na svoje ideje i ideje svog deteta. Ima jedna poslovica, otrcana od silne upotrebe, koja kaže: „Put dug hiljadu milja počinje jednim korakom". Bilo bi tačnije reći da „put od hiljadu milja počinje idejom da se krene na put". Kada je o novcu reč, mnogi ljudi počinju svoje životno putovanje s lošim idejama ili idejama koje ih ograničavaju u životu.

Kad valja početi sa učenjem deteta o novcu?

Često me pitaju: ,,U kom uzrastu bi trebalo da počnem da podučavam dete o novcu?" Odgovaram: „Onda kad ono pokaže interesovanje za novac." I dodajem: „Imam prijatelja koji ima petogodišnjeg sina. Da držim u ruci jednu novčanicu od pet dolara i jednu od dvadeset, za kojom će dete pre posegnuti?" Osoba koja mi je postavila pitanje obično bez oklevanja kaže: ,,Za novčanicom od dvadeset dolara." „Tačno", odgovaram. „Čak i petogodišnje dete već shvata razliku između novčanica od pet i dvadeset dolara."

Moj bogati otac mi je uskratio onih deset centi na sat jer sam mu tražio da me nauči kako da se obogatim. Nije to uradio tako što mi je držao predavanje o novcu. Tražio sam da naučim kako da postanem bogat, a ne samo da naučim nešto o novcu - u tome je razlika. Ako dete ne želi da nauči kako da se obogati, onda bi i lekcije trebalo da budu drugačije. Jedan od razloga što je bogati otac ostaloj svojoj deci davao džeparac bio je taj što ona nisu bila zainteresovana za to kako da se obogate, tako da je njih učio drugačijim lekcijama o novcu. I pored toga naučio ih je da imaju moć nad novcem, umesto da proćerdaju život u stalnoj trci za njim. „Što ti je novac vise potreban, to manje moći imaš nad njim", govorio je.

Uzrast od devet do petnaest godina

Razni pedagozi i dečji psiholozi rekli su mi da je ključni uzrast u razvoju deteta izmedu devet i petnaest godina. Budući da nije posredi nikakva egzaktna iiauka, različiti stručnjaci će reći različite stvari. Nisam stručnjak u oblasti razvoja dece, stoga ovo što sam rekao prihvatite kao opšte uputstvo, umesto kao reči zasnovane na profesionalnom iskustvu. Jedan stručnjak s kojim sam razgovarao rekao je da deca oko devete godine počinju da se odvajaju od roditeljskog identiteta i traže vlastiti. Znam da je kod mene bilo tako, jer sam u devetoj godini počeo da radim sa svojim bogatim tatom. Želeo sam da se otrgnem od stvarnosti u kojoj su živeli moji roditelji i zato mi je bio potreban nov identitet.

Drugi stručnjak mi je rekao da se kod dece u torn periodu razvija ono što nazivaju svojom „pobedničkom formulom". Ovaj stručnjak mi je opisao tu formulu kao zamisao deteta o tome kako će najbolje opstati i pobediti. Sa devet godina sam znao da škola nije deo moje pobedničke formule, naročito pošto je moj drugar Endi dobio titulu genija, a ja nisam. Mislio sam da imam bolje šanse da postanem sportska zvezda ili bogataš nego akademski tip kao što su Endi i moj otac. Drugim rečima, ako dete smatra da mu škola dobro ide, njegova formula može biti da nastavi školovanje i diplomira s najboljim mogućim ocenama. Ako detetu škola ne ide dobro ili je prosto ne voli, može potražiti neku drugu formulu.


25

Isti stručnjak rekao mi je i druge interesantne stvari o pobedničkim formulama. Rekao je da sukobi između roditelja i dece počinju onda kad pobednička formula uspeha kod deteta nije ista kao kod njegovih roditelja. Porodični problemi, rekao je, počinju onda kad roditelji počnu da nameću detetu svoju pobedničku formulu, ne poštujući njegovu. Roditelj mora da ima sluha za pobedničku formulu svog deteta.

Kasnije ćemo govoriti više o važnosti te formule. Medutim, pre nego što nastavimo da dajemo vašem detetu moć nad novcem, postoji nešto što bi vredelo napomenuti odraslima.

Pomenuti stručnjak rekao je da mnogi odrasli dospevaju kasnije u živoru u nevolje, kada shvate da pobednička formula koju su smislili kao deca za njih vise nije pobednička. Mnogi odrasli tada nastoje da promene zaposlenje ili karijeru. Neki pokušavaju da učine formulu delotvornom i onda kad shvate da ona to nije. Ostali padnu u depresiju, misleći kako su podbacili u životu, umesto da jednostavno shvate da je pobednička formula prestala da bude dobitna kombinacija. Drugim rečima, ljudi su, uopšte uzev, srećni ako imaju sreće sa svojom pobedničkom formulom. Nesrećni postaju ako se umore od svoje formule ili ona prestane da bude pobednička, ili ako shvate da ih vise ne vodi tamo kuda žele da idu.

Pobednička formula Ala Bandija

Kao primer ljudi koji žive s pobedničkim formulama koje vise nisu delotvorne, pogledajte humorističku seriju Oženjen, ima decu (Married With Children). U početku je nisam podnosio; odbijao sam da je gledam. Sada, medutim, shvatam da je možda nisam podnosio jer me je suviše podsećala na neke stvari. Za one koji nisu pratili seriju, Al Bandi, zvezda serije, je nekadašnji fudbalski as iz srednje škole. Slavu je stekao postigavši četiri odlučujuća pogotka za svoju školu. Njegovoj supruzi je u školi išlo dobro tako što je koristila seks kao dobar deo svoje pobedničke formule. Pošto je on bio najveća sportska zvezda u školi, spavala je s njim i ostala u drugom stanju. Venčali su se i dobili decu. Otud i naziv serije Oženjen, ima decu. Dvadeset godina kasnije, on je prodavac cipela koji živi od sećanja na svoja četiri pogotka. I dalje misli, ponaša se i govori o stvarima koje je radio kad je bio fudbalska zvezda. Njegova žena je domaćica koja uglavnom provodi vreme pred televizorom i još uvek se oblači kao seksi curica kakva je bila u srednjoj školi. Njihova deca idu stopama svojih roditelja. Razumljiv mi je humor serije, jer mogu da prepoznam Ala Bandija u sebi. Zatičem sebe kako u mislima proživljavam svoje dane slave na fudbalskom terenu i u marincima. Budući da mogu da se smejem seriji i vlastitom životu, mogu da vidim mnoge ljude koji su u stvarnom životu Al i Peg Bandi. Ova humoristička serija je primer pobedničkih formula koje su prestale da to budu.

Pobedničke formule koje imaju moć

Kada je reč o novcu, mnogi ljudi smisle pobedničke formule u kojima nema moći. Drugim rečima, ljudi često postave gubitničku formulu kada je novac posredi, jer nemaju moć. Koliko god to čudno izgledalo, oni postavljaju tu gubitničku formulu zato što je to jedina koju znaju.

Na primer, nedavno sam upoznao osobu koja tavori u karijeri koju mrzi. Taj čovek rukovodi agencijom za prodaju automobila koja je vlasništvo njegovog oca. Mrzi to što mu je otac poslodavac i mrzi to što ga nazivaju šefovim sinom. Ipak, ne odlazi odatle. Kad sam ga pitao zašto ostaje tamo, njegov jedini odgovor bio je: „Mislio sam da ja sam ne bih mogao da napravim ovako uspešnu agenciju za prodaju Fordovih automobila. Zato sam smatrao da je najbolje da budem tu dok se matori ne povuče iz posla. Uz to, previse dobro zaradujem." Njegova formula jeste pobeda u vidu dobre zarade, ali gubi utoliko što nikad neće saznati koliko bi moćan mogao biti kad bi se oslobodio te sigurnosti.

Drugi primer gubitničke formule jeste supruga jednog mog prijatelja koja ostaje na poslu koji voli, ali koji joj ne pruža šansu za finansijsko napredovanje. Umesto da promeni svoju formulu tako što će naučiti nešto novo, ona honorariše preko vikenda i zatim se žali kako nema dovoljno vremena za decu. Njena formula je, očigledno, „naporan rad na poslu koji volim i istrajavanje".

Kako da otkrijete moć da stvorite pobedničku formulu koja dobija

Jedna od najvažnijih stvari koje roditelj može da učini jeste da pomogne svom detetu da stvori pobedničke formule koje dobijaju. Veoma je važno, uz to, da roditelj bude svestan kako da to radi ne ugrožavajući samostalni razvoj deteta.

Nedavno me je posetio poznati sveštenik i zamolio da govorim u njegovoj crkvi. Kada je reč o odlasku u crkvu, ne mogu da kažem da mi je dosije baš besprekoran. Moja porodica je odlazila u


26

metodističku crkvu, ali sam ja u svojoj desetoj godini počeo da bacam pogled i prema drugim crkvama. Činio sam to jer sam čitao Ustav SAD i zainteresovao se za ideju o slobodi veroispovesti. Zato sam pitao svoje školske drugove u koje crkve odlaze i potom išao tamo s njima. Moja majka nije bila baš srećna zbog toga, ali ja sam je podsetio na svoje ustavno pravo da biram veroispovest. Nekoliko godina sam uživao u tim svojim odlascima u različite crkve. Boravio sam u bogato ukrašenim i u jednostavnim crkvama, crkvama u kojima se služba vršila u domovima vernika, pa čak i u crkvi koja je imala četiri stuba, limeni krov i nijedan zid. Bio je pravi doživljaj sedeti u toj crkvi, polivan kišom koju je vetar bacao u svim pravcima. Definitivno sam osetio duh tog dana.

Takođe sam posećivao hramove različitih veroispovesti: luteranski, baptistički, budistički, jevrejski, katolički, pentekostalni, muslimanski i hinduistički. Išao bih i u druge, ali grad u kome sam živeo nije bio veliki i ubrzo sam obišao sve crkve koje su u njemu postojale. Uživao sam u tome, ali kad sam napunio petnaest godina, moje interesovanje je splasnulo i sve sam rede odlazio u crkvu.

Prema tome, kad me je pastor Tom Anderson zamolio da budem gostujući govornik u njegovoj crkvi, bio sam polaskan i istovremeno postiden zbog svog retkog prisusrvovanja službi božjoj. Kad sam mu rekao da ima ljudi koji su mnogo vise kvalifikovani da govore u njegovoj crkvi, rekao je: „Ne tražim vam da prenosite verske poruke. Hoću da im prenesete svoje lekcije o novcu."

Kad je to izgovorio, zavalio sam se u svoju fotelju i počeo da se smejem. Ne verujući svojim ušima, rekao sam: „Hoćete da idem u vašu crkvu i pričam o novcu?"

„Da", odvratio je, sa šaljivim smeškom na usnama. „Šta vam tu nije jasno?"

Opet sam se nasmejao. Morao sam da ponovim pitanje. ,,Vi hoćete da ja odem u vašu crkvu, stanem za propovedaonicu za kojom inače vi stojite, i govorim vašoj pastvi o novcu?"

Pastor je još jednom rekao: „Da. Šta je u tome čudno?"

Sedeo sam tako, s grimasom neverice na lieu, gledajući netremice tog poznatog božjeg čoveka, pastora čija je pastva brojala dvanaest hiljada ljudi, da bih se uverio da je siguran u to što traži od mene. ,,U crkvi sam naučio da je ljubav prema novcu zlo. Naučio sam i da siromašni ljudi imaju bolje izglede da dospeju u raj nego bogati. Načuo sam tamo nešto o kamili, bogatašu i iglenim ušima. Nikad nisam potpuno razumeo tu lekciju, a i njeno naravoučenije mi se nije dopadalo, jer sam definitivno planirao da se obogatim. Zato mi je malo čudno što od mene tražite da dodem u vašu crkvu i pričam im kako da se obogate."

Ovaj put je pastor Tom bio taj koji se zavalio u fotelju i nasmejao. „Dakle, ne znam u koje ste sve crkve odlazili", rekao je, „ali to što ste maločas rekli svakako nije ono što ja propovedam u svojoj crkvi."

„Ali, zar nema verskih grupa koje propovedaju ideju da je novac zlo?" upitao sam. „Zar nema ljudi koji veruju da siromašni imaju vise izgleda da odu u raj nego bogati ljudi?"

„Jeste, to je istina", odvratio je pastor. „Različite crkve imaju različita učenja. Ali, to nije ono o čemu ja želim da propovedam u svojoj crkvi. Gospod koga ja znam podjednako voli bogate i siromašne."

Dok je pastor Tom nastavljao da iznosi svoje misli, prisetio sam se vlastitog doživljaja crkve i krivice koju sam često osećao zato što sam želeo da budem bogat. Možda sam netačno protumačio poruku crkve. Možda je torn mom netačnom tumačenju doprinela krivica koju sam osećao. Drugim rečima, osećao sam krivicu i zato sam čuo poruku koja je govorila da sam kriv. Kad sam ovo rekao Tomu, uzvratio je rečima koje su me opet naterale da se s nevericom zagledam u njega. Rekao je: „Katkada je potrebna tona obrazovanja da bi se izmenio gram percepcije."

Ove reči mudrosti sam dobro upamtio. Dugo sam razmišljao o tome što je rekao. Dubina i tačnost tih reči su neizmerne. Tri meseca kasnije, govorio sam njegovoj pasrvi. Cast da se obratim tim ljudima s propovedaonice bila je iskustvo koje mi je pomoglo da izmenim lični gram percepcije.

Gram protiv tone

Moj bogati otac je često govorio: „Nikad nećeš siromaška naučiti da bude bogat. Samo bogatog čoveka možeš da naučiš da bude bogat.

Moj siromašni otac je često govorio: „Nikad neću biti bogat. Mene novac ne interesuje." I: ,,Ne mogu ovo sebi da priuštim." Možda su ga oni silni računi za lečenje ili stalno finansijsko tavorenje naterali da tako govori. Ipak, mislim da nije tako. Mislim da mu je njegov gram percepcije pomogao da upadne u brojne finansijske probleme.


27

Kad me je Šeron Lehter, moja koautorka, pitala da li bih želeo da napišem ovu knjigu za roditelje, oduševljeno sam prihvatio ideju. Naročito me je susret sa sveštenikom Tomom Andersonom zagrejao za pisanje ove knjige, jer su roditelji oni koji najviše utiču na percepciju života kod deteta.

Kao što sam već rekao, moja supruga Kim i ja nemamo decu, stoga se ne usudujem da pridikujem roditeljima kako da budu bolji roditelji. Pišem o tome kako da pomognu detetu da uobliči percepcija novca. Najvažnije što roditelj može da uradi, kada je reč o novcu, jeste da utiče na percepciju novca kod deteta. Zelim da roditelji daju deci percepciju da imaju moć nad novcem, umesto da su njegovi robovi. Kao što je govorio moj bogati otac: „Što ti je vise novac potreban, to manju moć imaš nad njim."

Danas mladi izuzetno rano dobijaju kreditne kartice. Možda se sećate iz knjige Bogati otac, siromašni otac, da mi se moja koautorka Šeron Lehter pridružila upravo zato što je njen sin na fakultetu napravio poveći dug preko kreditne kartice, iako ga je ona, kao diplomirani ekonomista i ovlašćeni računovođa, poučavala o onome što je smatrala zdravim načinom postupanja s novcem. Čak i pošto je naučio kako se postupa s novcem, njen sin se našao u iskušenju i podlegao „uzbudenju" koje izaziva trenutak one nonšalantne izjave „plaćam karticom". Šeron je shvatila da, ako njeno dete ima problem te vrste, onda verovatno milioni drugih roditelj a i dece vrlo rano upadaju u finansijske probleme.

Ne morate biti rođeni siromašni da biste postali siromašni Mnogi siromašni ljudi su postali siromašni jer su to naučili kod kuće. Ljudi mogu stvoriti siromašnu

sliku o sebi, čak i ako potiču iz bogatih porodica ili porodica koje pripadaju srednjoj klasi. Nešto im se desi na životnom putu i stvore predstavu kako će uvek biti siromašni. Verujem da se to dogodilo s mojim ocem. A kao što kaže sveštenik Tom, često je potrebna tona obrazovanja da bi se ta predstava izmenila. Moj otac je sve teže radio i zaradivao sve vise novca. Ali čak ni tona novca, kao ni tona obrazovanja, ne moraju biti dovoljno teške da pretegnu nad onim jednim gramom percepcije.

Kad sam prvi put bankrotirao i izgubio svoju prvu kompaniju, najteže mi je bilo da sačuvam sliku koju sam o sebi stvorio. Da nije bilo lekcija mog bogatog oca o tome, ne znam da li bih se oporavio i izašao iz tog iskustva još snažniji.

Danas imam prijatelje koji su bankrotirali i, mada su se finansijski oporavili, taj dogadaj ih je ostavio s lošijom predstavom o sebi. Zato sam počeo sa svojim lekcijama za roditelje o važnosti toga da budu svesni percepcije koju dete stvara o sebi i zaštite je.

Veliki deo ove knjige posvećen je tome kako da naučite svoju decu da o sebi steknu snažnu predstavu koja će ih uspešno nositi kroz uspone i padove u životu - finansijske, akademske, sentimentalne, profesionalne, i koja će im pomoći da se izbore sa svim izazovima na koje naiđu u životu. Ova knjiga će vam pomoći da naučite svoje dete kako da se oporavi i izgradi snažniju predstavu o sebi, upravo zbog tih uspona i padova. Jedna od prvih lekcija kojima me je naučio moj bogati otac bila je upravo kako da zaštitim svoju predstavu o sebi. Jedan otac me je naučio kako da posle neuspeha u školi budem još snažniji, a drugi me je naučio kao da finansijski ojačam posle pada.

Mnogi ljudi na putu kroz život steknu lošu sliku o sebi. Prosto mogu da ih čujem kako sebi govore stvari kao što su:

• Toliko sam se zaglibio u dugove da sad ne smem da prestajem da radim. • Ne mogu sebi da dopustim da dam otkaz. • Kad bih našao način da zaradim još neki dolar. • Život bi mi bio mnogo lakši da nemam decu. • Nikad neću biti bogat. • Ne mogu sebi da dozvolim da izgubim novac. • Voleo bih da pokrenem vlastiti biznis, ali potrebna mi je redovna plata. • Kako da ulažem novac kad ni račune ne mogu da platim? • Daću kuću kao zalog za kredit kojim ću otplatiti dug s kreditne kartice. • Ne možemo svi da budemo bogati. • Baš me briga za novac. Novac mi nije toliko važan. • Da je Gospod želeo da budem bogat, dao bi mi novac.

Kao što je govorio moj bogati otac: „Što ti je novac potrebniji, to je manja moć koju imaš." Ima mnogo ljudi kojima je škola išla dobro i koji su našli dobro plaćeni posao. Međutim, pošto ih niko nije učio


28

kako da nateraju novac da radi za njih, oni teško rade za svoje plate i stalno se uvaljuju u nove dugove koje dugo, dugo otplaćuju. Što im je novac vise i duže potreban, sve je nesigurnija predstava koju imaju o sebi.

Imam prijatelje koji su profesionalni studenti. Neki celog života uče i još nikad nisu imali zaposlenje. Jedan moj prijatelj ima dva magistarska zvanja i jedan doktorat. On nema tonu obrazovanja. Ima deset tona obrazovanja i još uvek tavori, profesionalno i finansijski. Čini mi se da se stalno sapliće o onaj gram percepcije.

Novac vas neće učiniti bogatim

Mnogi skupljaju novac s nadom da će postati bogati, kao što drugi skupljaju fakultetske diplome i dobre ocene,, sa nadom da će postati pametni. Moja lična bitka sastojala se u tome da prevaziđem lošu sliku o sebi u finansijskom pogledu i predstavu o tome da nisam pametan koliko druga deca - percepcije koje nisam imao sve dok nisam počeo da poredim sebe s drugom decom. Drugim rečlma, nisam znao koliko sam siromašan dok nisam upoznao decu koja su dolazila iz bogatih familija; i nisam znao da nisam prepametan sve dok nisam uporedio sebe s decom koja su imala bolje ocene.

Zato je naslov ove knjige Bogato dete, pametno dete. Moje iskreno ubedenje je da se sva deca rađaju da budu bogata i pametna, sve dok se predstava koju imaju o sebi poboljšava i čuva od tona obrazovanja koje će dobiti u školi, crkvi, biznisu, medijima i samom svetu. Život je ionako dovoljno težak, a može da bude još teži ako o sebi mislite da niste dovoljno pametni i da nikad nećete biti bogati. Najvažnija uloga koju može imati roditelj jeste da uobliči, neguje i štiti predstavu koju dete ima o sebi.

Kako naučiti odrasle da zaborave ono što su naučili Kao neko ko poučava odrasle, nalazim da je lakše naučiti bogatu osobu da bude još bogatija i

pametnu osobu da bude još pametnija. Veoma je teško naučiti nekog da bude bogat kad stalno slušate:

• Šta ako izgubim svoj novac? • Čovek mora da ima siguran i stabilan posao. • Šta vam to znači, raditi besplatno? Čovek mora da bude plaćen za svoj rad! • Nemoj upadati u dugove. • Budi dobar i vredan i štedi novac. • Igraj na sigurno i ne rizikuj. • Ako se obogatim, postaću zao i arogantan. • Bogati su pohlepni. • Za ovim stolom nema razgovora o novcu. • Novac me ne zanima. • Ovo sebi ne mogu da priuštim. • Previse je skupo.

Ovakva pitanja i tvrdnje potiču od duboko ukorenjenih ličnih percepcija. Ustanovio sam da je većina ovih komentara nestala kad sam podigao cenu svojih predavanja na stotine i hiljade dolara; tada sam mogao da predajem bez sličnih upadica.

Nikad ne recite ,,ne mogu sebi ovo da dopustim"

Moj bogati otac nije bio školovani psihoterapeut, ali je bio dovoljno pametan da je shvatao da je novac samo ideja. Zabranio je svom sinu i meni da govorimo da nešto ,,ne možemo sebi da dozvolimo", kako bi nam pomogao da izmenimo svoju predstavu o sebi. Zato nas je, umesto toga, terao da se pitamo: „Kako bih ovo mogao sebi da dopustim?" Shvatam da sam, stalno konstatujući kako „Ne mogu..." pojačavao u vlastitoj glavi predstavu o sebi kao o siromašnoj osobi. Govoreći „Kako bih..." pojačavao sam predstavu o sebi kao o bogatoj osobi. Preporučujem vam da ne govorite kako nešto ne možete sebi da dozvolite onda kad dete može da vas čuje. A kad vam dete traži novac, možda ćete želeti da mu kažete: „Napiši mi spisak od deset različitih stvari koje možeš da uradiš, legalno i moralno, kako bi to što želiš mogao da kupiš ne tražeći novac od mene."

Ako pažljivo pogledate ove dve izjave, videćete da „Kako bih ovo mogao sebi da dopustim?" otvara vaš um za ispitivanje mogućnosti akumuliranja bogatstva. „Ne mogu sebi ovo da dozvolim", s druge strane, zatvara vaš um za bilo kakvu mogućnost da postignete ono što priželjkujete.


29

Kao što sam rekao na početku ove knjige, reč obrazovanje potiče od latinskog educare, što znači „izvlačiti". Vlastitu predstavu o sebi možemo da otkrijemo jednostavno tako što ćemo biti svesni svojih reči. Menjajući reči koje upotrebljavamo, možemo da izmenimo vlastitu predstavu o sebi, pod uslovom da to želimo. Dakle, podsećajući sebe da govorim: „Kako bih ovo mogao sebi da priuštim?" ja sam uspeo da probudim bogataša u sebi. Govoreći: „Ne mogu ovo sebi da priuštim," činio sam još siromašnijim siromaha koji je već bio tu.

Život počinje percepcijama

Pre neki dan me je intervjuisao jedan novinar koji me je upitao: „Kako ste postali milioner?"

Odvratio sam: „Izgradio sam biznis i kupovao nekretnine."

Novinar je na to rekao: „Da, to ne može svako. Znam da ja ne mogu. Recite mi šta bih mogao da radim da bih postao milioner."

Odgovorio sam: „Mogli biste i dalje da radite svoj posao, a da usput kupujete nekretnine."

Novinar je odvratio: „Ali, nekretnine su previse skupe. Ne mogu sebi to da dopustim, a i ne želim da se bakćem s tim. Recite mi šta bih još mogao da uradim."

Rekao sam mu: „Tržište deonica je sad odlično. Zašto ne ulažete u neke deonice?"

„Zato što je tržište deonica previše riskantno. Šta ako dode do pada? A ja imam ženu idecu i račune koje moram da plaćam, zato ne mogu sebi da dozvolim da izgubim novac onako kako vi možete", rekao je novinar.

Naposletku sam shvatio da radim upravo ono što me je bogati otac učio da ne radim. Davao sam odgovore na pitanja nekom kome je pre svega bila potrebna promena percepcije. Stoga sam prestao da odgovaram i počeo da postavljam pitanja. Rekao sam: „Recite vi meni kako biste mogli da postanete milioner."

Odvratio je: „Pa, mogao bih da napišem knjigu i prodam je u nekoliko miliona primeraka, kao vi."

„Odlično", rekao sam. „Vi ste dobar pisac i mislim da je to vrlo dobra ideja."

„Ali, šta ako ne nađem agenta koji će predstaviti moju knjigu? I šta ako me taj agent opljačka? Znate, jednom sam napisao knjigu, ali niko nije želeo da je čita", vajkao se novinar. Prešli smo na novu temu, ali je njegova percepcija ostala ista.

Ono važno sa čim roditelj može da počne jeste da kod deteta razvija i očuva predstavu o sebi. Svi mi imamo neke predstave o drugim ljudima, dobre ili lose. Možete nekog smatrati kretenom, glupim, pametnim ili bogatim. Sećam se jedne svoje školske drugarice za koju sam smatrao da je uobražena i arogantna. Stoga, koliko god me je privlačila, moja predstava o njoj je dovela do toga da je nikad nisam pozvao da izađemo. A onda sam jednog dana imao prilike da duže pričam s njom i ustanovio sam da je ljubazna, dobrodušna i srdačna. Promenivši percepciju koju sam imao o njoj, najzad sam je pozvao da izađemo. Odgovorila je: „Oh, da si me samo ranije pitao. Odnedavno sam počela da izlazim sa Džerijem i sada se zabavljamo." Naravoučenije ove price je da imamo i predstavu o sebi, kao što je imamo i o drugim ljudima - i baš kao što možemo da promenimo predstavu o drugim ljudima, tako možemo da promenimo i predstavu o sebi.

Bogati i pametni, to su jedine predstave

Moj pravi otac, nastavnik po struci, ispričao mi je o čuvenoj studiji sprovedenoj pre dosta godina u čikaškom školstvu. Istraživači koji su se bavili obrazovanjem zamolili su grupu nastavnika za pomoć. Rekli su im da su oni odabrani zbog svojih izuzetnih sposobnosti iskazanih u podučavanju dece. Rečeno im je da će u njihove učlonice biti smeštena samo talentovana deca, kao i da deca i njihovi roditelj i ne znaju za eksperiment, zato što istraživači žele da vide kakav će biti učinak talentovane dece ukoliko im se ne naglasi da su takva.

Kao što se i očekivalo, nastavnici su u svojim izveštajima naveli da je učinak dece bio odličan, da je rad s njima bio pravo zadovoljstvo i da bi voleli da uvek mogu da rade s tako talentovanom decom.

U celom projektu je, međutim, postojala jedna začkoljica. Ono što učitelji nisu znali bilo je to da oni sami nisu posedovali nikakve izuzetne sposobnosti već da su bili nasumice odabrani. Ni deca nisu bila odabrana zbog nekih specijalnih talenata već takođe nasumice. Međutim, budući da su očekivanja bila


30

velika, takav je bio i učinak. Pošto je predstava o deci i učiteljima bila da su pametni i izuzetni, njihov učinak je takode bio izuzetan.

Šta ovo znači? Znači da vaša predstava o deci može umnogome da utiče na ishod njihovog života. Drugim rečima, ako možete da vidite genija u svom detetu, pomoći ćete mu da postane pametnije. Ako ga vidite kao bogatog, pomoći ćete mu da postane još bogatije. A ako učite decu da imaju istu takvu predstavu o sebi, imaće bolje izglede da i ostatak sveta stekne takvu predstavu o njima i tretira ih u skladu s njom.

Ako mene pitate, tu počinje obrazovanje vašeg deteta. Zato kažem: „Dajte deci moć pre nego što im date novac." Pomozite im da steknu predstavu o sebi kao o jakima i pomoći ćete im da postanu bogata i pametna deca. Ako to nemaju, onda im sve obrazovanje ili novac ovog sveta neće pomoći. Ako to imaju, samo će još lakše postajati pametniji i bogatiji.'

Darovi od moja dva oca

Verovatno najbolje što sam dobio od svoja dva oca došlo je u trenucima kad sam bio u najvećim nevoljama. Kad mi je pretilo da budem isključen iz srednje škole, moj otac nastavnik me je stalno podsećao na to koliko sam pametan. Kad sam bio izvan sebe zbog finansijskih gubitaka, moj bogati otac me je stalno podsećao da su istinski bogati ljudi izgubili i vise od jednog biznisa. Takode je imao običaj da kaže da siromašni gube najmanje novca, a pri torn žive u stalnom strahu da ne izgube ono malo što imaju.

Tako me je jedan otac podsticao da crpim snagu iz svojih školskih neuspeha, dok me je drugi ohrabrivao da svoje finansijske gubitke pretvorim u dobitke. Možda su me poučavali o različitim predmetima, ali su, u suštini, oba moja oca govorila istu stvar.

Upravo onda kad deca u sebi vide samo sve najgore, zadatak je roditelja da vidi samo najbolje. Opazićete da je ovo delotvorno i kod velike dece, ne samo kod male.

Kad vašem detetu ide da ne može biti gore, vi kao roditelj imate izuzetnu šansu - šansu da mu budete najbolji učitelj i prijatelj kojeg će ikad imati.


31

GLAVA IV

AKO HOĆETE DA BUDETE BOGATI, MORATE DA URADITE DOMAĆI ZADATAK

Imene i Majka su roditelji stalno podsećali da moramo da radimo domaće zadatke. Razlika je ponovo bila u tome što nam nisu preporučivali istu vrstu zadataka.

„Jesi li uradio domaći?" pitala je moja majka.

„Uradiću ga čim završim partiju monopola", glasio je moj odgovor.

„Dovoljno si igrao! Da si smesta prestao i uhvatio se knjige. Ako ne budeš imao dobre ocene, nećeš moći da upišeš fakultet, a to znači da nećeš moći da dobiješ dobar posao", prekorevala me je mati.

„Dobro, de. Ostaviću igru, ali samo da sagradim još jedan hotel."

„Poslušaj majku i odmah se ostavi igre. Znam da voliš to da igraš, ali vreme je da uzmeš knjige i učiš."

Bio je to glas mog oca, i nije zvučao nimalo prijatno. Znajući da sam prekardašio, odmah sam prestao da se igram i počeo da sklanjam igru. Bilo mi je žao što moram da porušim male zelene kuće, crvene hotele i druga imanja koja sam satima sticao. Trebalo mi je još samo malo da ostvarim kontrolu nad celom jednom stranom table. Ipak, znao sam da su moji roditelji u pravu. Sutradan sam imao test, a još nisam ni dotakao knjigu.

Bio je to period mog života kad sam bio krajnje fasciniran igrom monopola. Izmedu osme i četrnaeste godine stalno sam je igrao, da bih potom počeo da igram fiidbal za školski tim. Pretpostavljam da bih nastavio da igram monopol da sam mogao da nadem vise svojih vršnjaka zainteresovanih za tu igru. Međutim, srednjoškolcima ta igra nije ,,kul". Mada sam je od tog doba igrao rede, nisam prestao da je volim; čim sam bio dovoljno star za to, počeo sam da je igram u stvarnom životu.

Osnove koje sam dobijao od bogatog oca

Posle zdrave i jake predstave o sebi, jedna od najvažnijih osnova za sticanje bogatstva jesu uradeni domaći zadaci.

U svojim ranijim knjigama objasnio sam kako sam o novcu učio dok sam od devete godine pa sve do odlaska na fakultet radio za svog bogatog oca. U zamenu za moj rad,

provodio je sate učeći svog sina i mene detaljima vezanim za vodenje biznisa, kao i veštinama potrebnim da bi neko postao investitor. Bilo je mnogo subota koje bih radije proveo surfujući s drugarima ili baveći se nekim drugim sportom, pa ipak bih se tim danom uvek obreo u kancelariji svog bogatog oca, učeći od čoveka koji će jednog dana postati jedan od najbogatijih ljudi na Havajima.

Tokom jednog od svojih subotnjih predavanja, bogati otac je Majku i meni postavio pitanje: „Znate li zašto ću ja uvek biti bogatiji od ljudi koji rade za mene?"

Majk i ja smo neko vreme zbunjeno gledali ispred sebe, smišljajući prikladan odgovor. U početku nam se pitanje činilo glupim, ali, poznajući bogatog tatu, znali smo da iz ovog pitanja sigurno ima nešto važno da se nauči. Naposletku sam probao ono što sam smatrao očiglednim odgovorom. „Zato što zaradujete vise od njih", rekao sam.

„Da", složio se Majk. „Najzad, kompanija je tvoja i ti odlučuješ koliko ćeš plaćati sebi i njima."

Bogati otac se ljuljao u svojoj stolici i smejuljio. „Sad, tačno je da ja odlučujem koliko će neko biti plaćen. Ali, istini za volju, ja sam plaćen manje od većine ljudi koji rade za mene."

I Majk i ja smo mu dobacili podozriv pogled. „Ako je biznis tvoj, kako mogu drugi biti plaćeni vise nego ti?" upitao ga je Majk.


32

„Lepo, ima nekoliko razloga", odvratio je bogati otac. „Hoćete li da vam ih kažem?"

„Naravno", rekao je Majk.

„Dakle, kad počinjete biznis, često imate 'knap' gotovinu, a vlasnik obično biva poslednji isplaćen."

„Hoćeš da kažeš da se uvek prvo plati zaposlenima?" pitao je Majk.

Bogati otac je potvrdno klimnuo glavom. „Tako je. I ne samo da prvo isplaćujem njih, već im često isplaćujem vise nego što kasnije isplatim sebi."

„Ali, zašto?" upitao sam. „Zašto bi čovek želeo da poseduje biznis ako poslednji dobija pare i još dobija najmanje?"

„Zato što vlasnik biznisa u prvo vreme često mora da čini tako ako planira da izgradi uspešan biznis.";

„To je bez veze", odvratio sam. „Recite mi, onda, zašto uopšte to radite."

„Zato što zaposleni rade za novac, a ja radim da bih stvorio imetak", rekao je bogati otac.

„Znači, kako tvoj biznis bude postajao bolji, dobijaćeš vise para?" pitao je Majk.

„Možda, a možda i neću. Govorim ovo zato što želim da znate razliku izmedu novca i imetka", nastavio je bogati otac. „Mogu i ne moram sebi kasnije isplaćivati vise novca, ali ja i ne radim zato da bih imao dobru platu. Razlog što vredno radim je taj što hoću da izgradim imetak kojem se povećava vrednost. Taj svoj biznis mogu jednog dana prodati za milione dolara, a mogu i angažovati nekog ko će ga, kao predsednik kompanije, voditi umesto mene, dok ću se ja baciti na stvaranje novog biznisa."

„Znači, za vas je stvaranje biznisa stvaranje imetka. A imetak vam je važniji od novca", rekao sam, dajući sve od sebe ne bih li shvatio distinkciju između novca i imetka.

„Tako je", rekao je bogati otac. „A drugi razlog što sebi isplaćujem manju platu je taj što ja već imam druge izvore prihoda."

„Mislite, imate novca koji vam donosi ranije stvoren imetak?" upitao sam.

Opet je bogati otac potvrdno klimnuo glavom. „I to je pre svega razlog što sam vam postavio ovo pitanje, momci. Zato sam vas pitao zašto ću uvek biti bogatiji od ljudi koji rade za mene, bez obzira na to čija je plata veća, moja ili njihova. Dajem sve od sebe da vas naučim veoma važnu lekciju."

„A koja je njena pouka?" upitao je Majk.

„Pouka je u tome da se čovek ne bogati na poslu. Bogati se kod kuće", rekao je bogati otac snažnim glasom, trudeći se da ne shvatimo olako njegove reči.

,,Ne razumem", komentarisao sam. „Kako to mislite, da se čovek bogati kod kuće?"

„Dakle, na poslu zarađuješ novac. Kod kuće odlučuješ šta ćeš da uradiš s tim novcem. A ono što radiš sa zaradenim novcem te najzad čini bogatim ili siromašnim", odvratio je bogati otac.

„To mu dode kao domaći", rekao je Majk.

„Tačno tako", složio se bogati otac. „Tako ja to i zovem. Bogaćenje nazivam svojim domaćim zadatkom."

„Ali, rnoj tata nastavlja da radi i kod kuće", rekao sam gotovo braneći se. „A mi nismo bogati."

„Da, tvoj tata nastavlja da radi i kod kuće, ali to zapravo nije njegov domaći zadatak", rekao je bogati otac. „Baš kao što tvoja mama obavlja kućne poslove, ali to nije ono što podrazumevam pod domaćim zadacima."

„Radi i poslove po dvorištu", dodao sam.

Bogati otac je klimnuo glavom. „Da, postoji razlika izmedu poslovanja po dvorištu, školskih zadataka koje ti završavaš kod kuće, poslova koje tvoj tata ne stiže da uradi u kancelariji pa ih donosi kući, i onih domaćih zadataka o kojima ja govorim." Tada je moj bogati otac rekao nešto što mi se zauvek urezalo u pamćenje: „Osnovna razlika izmedu bogatih, siromašnih i pripadnika srednje klase jeste u tome kako provode dokolicu."

„Dokolicu", ponovio sam upitnim tonom. „Kako to mislite, dokolicu?",


33

Bogati otac se kratko osmehnuo. „Šta mislite, kako je počeo ovaj biznis sa restoranima?" upitao je. „Mislite li da nam je pao s neba?"

„Ne", rekao je Majk. „Počeli ste ga ti i mama, za našim kuhinjskim stolom. Tamo ste počeli sve svoje biznise."

„Tako je", rekao je bogati otac. „Sećaš li se prve male prodavnice koju smo otvorili godinama pre toga?"

Majk je potvrdno klimnuo glavom. „Da, sećam se", rekao je. „Bila su to teška vremena za našu porodicu. Imali smo tako malo novca."

„A koliko prodavnica danas imamo?" upitao je bogati otac.

„Pet", odvratioje Majk.

„A restorana?" upitao je bogati otac.

„Sedam", rekao je Majk.

Sedeo sam i slušao, i počeo da shvatam nekoliko novih distinkcija. „Znači, razlog što vama lično ovaj restoran donosi manju zaradu je taj što imate prihod od mnogih drugih biznisa?"

„Da, to je deo odgovora", rekao je s osmehom bogati otac. „Ostatak odgovora se nalazi na ovoj tabli za monopol. Najbolji domaći koji možete da uradite jeste da shvatite tu igru."

„Monopol?" upitao sam ga s grimasom na lieu. Još mi je u ušima odzvanjao majčin glas koji je zapovedao da ostavim monopol i radim domaće zadatke. „Kako to mislite, da je monopol domaći?"

„Pokazaću vam", rekao je bogati otac, otvarajući igru koju sam voleo najviše na svetu. „Šta biva kad prodete kroz NAPRED?" upitao je.

„Dobijam dvesta dolara", odvratio sam.,

„Znači, svaki put kad prođete kroz NAPRED, to je kao da podižete platu, je li tako?"

„Aha. Mislim da jeste", rekao je Majk.

„A da bi pobedili u igri, šta bi trebalo da uradite?" pitao je bogati otac.

„Trebalo bi da kupujemo nekretnine", rekao sam.

„Tačno", rekao je bogati otac. „To kupovanje nekretnina je tvoj domaći. To će te učiniti bogatim, a ne plata."

Majk i ja smo dugo sedeli ne progovarajući ni reč. Naposletku sam se usudio da upitam: „Kažete, znači, da velika plata ne čini čoveka bogatim?"

„Tačno tako", rekao je bogati otac. „Plata ne čini čoveka bogatim. Ono što on uradi s torn platom može da ga svrsta u bogate, siromašne ili u srednju klasu."

„Ne razumem", rekao sam. „Moj tata uvek kaže da ćemo biti bogati ako dobije veliku povišicu."

„Većina ljudi tako misli", rekao je bogati otac. „Ali, u stvari, što vise zaraduje, većina njih upada sve dublje u dugove. Zato moraju da rade još vise."

,,A zašto je tako?" upitao sam.

„Zato što je to ono što rade kod kuće. To je ono cime se bave u dokolici", rekao je bogati otac. „Većina ljudi ima loš plan ili lošu formulu za novac koji zaraduje."

„Gde da čovek nađe dobru formulu za sticanje bogatstva?" upitao je Majk.

„Dakle, jedna od boljih formula se nalazi upravo ovde, na ovoj tabli za igranje monopola", rekao je bogati otac, pokazujući na igru.

„Koja formula?" pitao sam.

„Vidi, kako pobeduješ u ovoj igri?" uzvratio je pitanjem bogati otac.

„Kupiš nekoliko terena, a onda počneš da gradiš kuće na njima", odgovorio je Majk.

„Koliko kuća?" upitao je bogati otac.


34

„Četiri", rekao sam. „Četiri zelene kuće."

„Dobro", rekao je bogati otac. „A kad imate te četiri zelene kuće, šta onda radite?"

„Vraćamo ih i kupujemo crveni hotel", rekao sam.

„I to vam je jedna od formula za sticanje velikog bogatstva", rekao je bogati otac. „Upravo ovde, na tabli za monopol, imate jednu od najboljih formula za bogaćenje na

svetu. To je formula koja je mnogima koji su je se pridržavali pomogla da se obogate vise nego što su ikad sanjali."

„Mora da se šalite", rekao sam, s primesom neverice u glasu. „Ne može biti toliko prosto."

„Toliko je prosto", potvrdio je bogati otac. „Godinama sam novac koji sam zaradivao biznisom trošio na kupovinu nekretnina. A onda sam uzimao prihod od nekretnina i ulagao u dalju izgradnju svog biznisa. Što sam vise novca zaradivao biznisom, vise sam ga ulagao u nekretnine. To je formula velikog bogatstva za mnoge ljude."

„Ako je tako prosto, zašto vise ljudi ne postupa tako?" pitao je Majk.

„Jer ne rade svoj domaći", odvratio je bogati otac.

„Da li je to jedina formula za bogaćenje?" upitao sam.

„Ne", rekao je bogati otac. „Ali je svakako vrlo zdrav plan koji je vekovima bio delotvoran za mnoge bogate ljude. Bio je delotvoran za drevne kraljeve i kraljice, a to je i danas. Razlika je u tome što danas ne moraš da pripadaš plemstvu da bi mogao da poseduješ zemlju i gradevine."

,,Ti, znači, igraš monopol u stvarnom životu?" pitao je Majk.

Bogati otac je potvrdno klimnuo. „Pre mnogo godina, kad sam kao dečak igrao monopol∗, odlučio sam da steknem veliko bogatstvo tako što ću stvarati biznise i od zarade koju mi budu donosili kupovati nekretnine. I danas samo to radim. Čak i kad smo imali jako malo novca, i dalje sam prilikom povratka kući s posla zagledao nekretnine koje su bile na prodaju."

„Moraju li to biti nekretnine?" upitao sam.

„Ne", rekao je bogati otac. „Ali kad budeš stariji i počneš da shvataš moć korporacija i poreski zakon, razumećeš zašto su nekretnine medu najboljim investicijama."

,,U šta još može da se ulaže?" upitao je Majk.

„Mnogi ljudi ulažu u deonice i obveznice", odgovorio je bogati otac.

„Imate li vi deonice i obveznice?" upitao sam.

„Razume se", rekao je bogati otac. „Ali i dalje imam vise nekretnina."


„Vidi, moj bankar mi drage volje daje zajmove za kupovinu nekretnina, ali vrlo nerado se odlučuje da mi da zajam za kupovinu deonica i obveznica. Stoga se radije zadužujem na ime nekretnina, a i poreski propisi idu njima u korist. Medutim, udaljujemo se odpoente."

„A, u čemu je poenta?" upitao sam.

„Poenta je u tome da se čovek bogati kod kuće, a ne na radnom mestu", rekao je bogati otac. „Zaista želim da to shvatite. Nije mi stalo da li ćete kupovati nekretnine ili deonice i obveznice, ili izgradivati biznis. Stalo mi je samo da shvatite da se većina ljudi ne bogati zarađujući veliku platu. Čovek se bogati kod kuće, radeći svoj domaći."

„Kapiram", rekao sam. „A kad završite svoj posao ovde u restoranu, gde onda idete?"

„Drago mi je što si me to pitao", rekao je bogati otac. „Dodite. Idemo da se provozamo. Pokazaću vam gde idem posle posla."

Nekoliko minuta kasnije, stigli smo do velikog placa na kojem su se prostirali redovi i redovi kuća. „Ovo što vidite jeste dvadeset jutara prvoklasnog zemljišta", rekao je bogati otac, pokazujući prema placu. ∗ Ova igra je nastala 1935. (prim. prev.).


35

„Prvoklasnog zemljišta?" rekao sam cinično. Možda mi je bilo samo dvanaest godina, ali umeo sam da prepoznam jeftine stanove za iznajmljivanje kad ih vidim. „Ovo izgleda grozno."

„Da vam objasnim nešto", rekao je bogati otac. „Možete li da posmatrate ove kuće kao one zelene kuće u monopolu?"

Majk i ja smo lagano klimnuli glavama, dajući sve od sebe da razmahnemo maštu. Ove kuće nisu ni izdaleka podsećale na one fine zelene kućice na tabli za monopol. „A gde je onda veliki crveni hotel?" upitali smo gotovo uglas.

„Samo što nije", rekao je bogati otac. „Samo što nije. Ali neće biti baš crveni hotel. Tokom sledećih nekoliko godina naš će se gradić širiti u ovom pravcu. Gradske vlasti su objavile plan koji predvida izgradnju novog aerodroma s druge strane ovog placa."

„Znači da će se ove kuće naći izmedu grada i aerodroma?" upitao sam.

„Shvatio si", rekao je bogati otac. „A onda, u pravom trenutku, porušiću ove kuće za izdavanje i pretvoriti ovu zemlju u kompleks lake industrije. Tada ću kontrolisati jedno od najvrednijih zemljišta u ovom gradu."

,,A šta ćeš onda da radiš?" upitao je Majk.

„Držaću se iste formule", odvratio je bogati otac. „Kupovaću još zelenih kuća i pretvarati ih u crvene hotele, industry ske komplekse, stambene zgrade, ili bilo šta drugo što je gradu u torn trenutku potrebno. Ne spadam u ljude obdarene izuzetnom pameću, ali znam kako da se pridržavam uspešnog plana. Vredno radim i završavam svoje domaće zadatke."

Kad je Majku i meni bilo dvanaest godina, bogati otac je počeo da vuče poteze koji su od njega napravili jednog od najbogatijih ljudi na Havajima. Ne samo da je već bio kupio ovaj komad industrijskog zemljišta već je kupio i prvoklasan plac na samoj obali okeana, držeći se uvek iste formule. U svojoj trideset četvrtoj godini, od nepoznatog sitnog biznismena počeo je da postaje moćan i bogat biznismen. Na vreme je završavao svoj domaći.

U knjizi Bogati otac, siromašni otac, prva lekcija bogatog oca je glasila da bogati ne rade za novac. Umesto toga, trude se da nateraju svoj novac da radi za njih. Pisao sam i o Reju Kroku, osnivaču Mekdonaldsa, koji je rekao: „Nisu hamburgeri moj biznis. Moj biznis su nekretnine." Uvek ću se sećati uticaja koji je na mene, kao dečaka, ostavilo poređenje onoga što sam učio igrajući monopol s onim što sam učio u stvarnom životu, uz bogatog oca i drugih bogatih ljudi. Oni su svoje bogatstvo zaista stekli radeći ono što je moj bogati otac nazivao „domaćim zadacima". Za mene, zamisao da se bogatstvo stiče kod kuće, a ne na radnom mestu, bila je važna lekcija dobijena od bogatog oca. Moj pravi otac je kući donosio gomilu posla, ali gotovo uopšte nije radio svoj domaći.

Kad sam se 1973. godine vratio iz Vijetnama, odmah sam se upisao na kurs investiranja u nekretnine za koji sam reklamu video na televiziji. Kurs je koštao 385 dolara. Taj jedan kurs je mene i moju suprugu učinio milionerima, a prihodom koji smo ostvarili kupovanjem nekretnina, prema formuli koju smo naučili na kursu, kupili smo svoju slobodu.

Moja supruga i ja vise nikad u životu ne moramo da radimo, zahvaljujući pasivnom prihodu koji imamo od nekretnina koje posedujemo. Tako mi se onih 385 dolara vratilo kroz nešto mnogo važnije od novca. Informacije koje smo dobili na torn kursu kupile su mojoj supruzi i meni nešto mnogo važnije od sigurnog zaposlenja. Kupile su nam finansijsku sigurnost i slobodu. Vredno smo radili na poslu, ali smo radili i svoje domaće zadatke.

Kao što je govorio moj bogati otac dokje igrao monopol s Majkom i sa mnom: „Ne bogatiš se na poslu, nego kod kuće."

Motli Fuls nisu budale

Po mom mišljenju, jedna od najboljih knjiga o investiranju delo je dva brata koji sebe nazivaju Motli Fuls.∗ Njihova knjiga Vodič kroz investicije Motli Fulsa (The Motley Fools Investment Guide) već godinama je bestseler.

Nedavno su na svom veb-sajtu rekli sledeće o upotrebi igara kao obrazovnih sredstava: ∗ Igra reči: Motley Fools bi u doslovnom prevodu značilo otprilike „ludi za šarenilom" (prim. prev.).


36

„... pored toga što su zabavne i što podstiču društvenu interakciju, dobre igre vas čine pametnijima. Dobre igre vas primoravaju da razmišljate, planirate, rizikujete, katkad da samo nagadate ili se nadate, ali uvek - a u tome i jeste stvar - rezultat, vaša sudbina, vezan je za te misli i postupke. Sam čin delanja i pobedivanja, ili neuspeha i izvlačenja pouke, čin je koji prirodno proističe iz igranja igara. Jedan od naših luckastih lajtmotiva, lična odgovornost, uči se kroz igre i divno je ilustrovan njima."

Za igre je potrebno vise tipova genijalnosti Školski sistem je usredsređen prvenstveno na verbalno-jezički genij. Već sam pomenuo s kojim se

izazovima dete može suočavati ako njegov genij nije verbalno-jezičke prirode, odnosno ako nije genij prema kojem se tradcionalno meri IQ. U školi se nisam isticao u čitanju, pisanju, slušanju i samostalnom rešavanju testova. I samo sedenje u učionici teško mi je padalo. I dan-danas sam hiperaktivan i najbolje učim koristeći fizički, interpersonalni, intrapersonalni, prostorni i matematički genij. Drugim rečima, najlakše učim služeći se nekim od ovih genij a. Najlakše učim delajući, pričajući, radeći u grupama, sarađujući, takmičeći se i zabavljajući. Mada, naravno, umem da čitam i pišem, to su za mene najbolniji načini da apsorbujem i širim informacije. Zbog toga mi je škola teško padala i zbog toga sam kao dete voleo igre i volim ih i danas, kao odrastao čovek. Da biste savladali igru i pobedivali u njoj, potrebno je vise od jednog genija. Igre su često bolje učiteljice od onih koje stoje pred vama u učionici i drže vam predavanje.

Mrzeo sam boravak u zatvorenom prostoru učionice. I dan-danas odbijam da čamim u kancelariji. Često čujem ljude kako kažu: „Jednog dana ću imati kancelariju na uglu zgrade, s prozorima na dva zida." Nikad nisam želeo da sedim u kancelariji. Posedujem poslovne zgrade pune kancelarija, ali sam nemam kancelariju. Ako moram da se sastanem s nekim, koristim kompanijinu salu za sastanke ili odlazim u restoran. Kao dete sam mrzeo da boravim u zatvorenom prostoru i mrzim to i danas, kao odrastao. Najbolji način da dobrovoljno ostanem unutra jeste da igram igre, tako da danas odlazim na posao i nastavljam da igram igre - ali ovaj put to je monopol u kojem se vrte prave pare. Igram jer tako najbolje učim.

Kad je moj pravi otac video moju ljubav prema igrama i sportu, shvatio je da najbolje učim aktivno se baveći nečim, radije nego slušajući. Znao je da ne bih prošao dobro na klasičnom fakultetu. Shvatajući da sam od onih koji uče kroz aktivnost, počeo je da me podstiče da odaberem školu koja studente poučava na upravo takav način. Zato sam se prijavio i bio primljen na Vojnopomorsku akademiju i Akademiju trgovačke mornarice SAD. Prijavio sam se u škole koje su me poslale na more, da učim na brodovima koji su plovili svim morima sveta. Naučio sam da budem brodski oficir tako što sam se ukrcao na brod. Kad sam diplomirao, otišao sam u pomorsko-desantne snage da bih naučio da pilotiram i obožavao sam to. Obožavao sam da učim na brodu i obožavao sam da učim u avionu.

Uspevao sam da podnosim neophodne časove u učionici jer sam znao da posle sledi pravo učenje plovidbe i letenja. Učio sam u učionici jer sam želeo da naučim, a kad sam želeo da naučim, trudio sam se iz petnih žila i nije mi bilo dosadno, osećao sam se pametnijim i dobijao bolje ocene. Bolje ocene su značile da ću moći da radim one uzbudljivije stvari, kao što su plovidba ili let do Tahitija, Japana, Aljaske, Novog Zelanda, Evrope, Južne Amerike, Afrike i, naravno, Vijetnama.

Da mi moj pravi otac nije objasnio različite stilove učenja, moglo se desiti da prekinem školovanje. Verovatno bih odabrao neki klasičan fakultet na kojem se večito sedi u učionicama, dosadivao se na časovima, previše zabavljao van časova i na kraju prestao da idem na predavanja. Mrzim da budem ograničen zatvorenim prostorom, mrzim da se dosadujem i da mi drže predavanja i mrzim da učim predmete koje ne mogu da vidim, dodirnem ili osetim. Moj otac je bio verbalno-lingvistički genije, dovoljno pametan da uvidi da njegova deca to nisu. Razlog što nas je retko kritikovao što nam u školi ne ide dobro, iako je on bio načelnik Sekretarijata za obrazovanje, bio je taj što je znao da njegovo četvoro dece uči na različite načine. Umesto da nas kritikuje što nemamo dobre ocene, podsticao nas je da otkrijemo na koji način najbolje učimo.

Moj pravi otac je takode shvatao da mi je potreban podstrek, nagrada na kraju učenja. Znao je da sam ratoboran i buntovan, u dovoljnoj meri da se ne pridržavam slepo njegovih saveta da „idem u školu". Bio mi je potreban razlog. Aon je bio dovoljno pametan da zna da me reči: „Idi u školu i dobij dobre ocene, da bi mogao da nadeš dobar posao i sediš u kancelariji" neće motivisati da volim školu. Znao je da moram da studiram ono što želim da studiram, da naučim to na način koji mi najviše odgovara i da moram da dobijem neku uzbudljivu nagradu na kraju učenja. Pomogao mi je da shvatim to o samom sebi. Mada mu se nije dopadala zamisao da satima igram monopol sa svojim bogatim ocem, bio je dovoljno pametan pedagog da zna da igram zbog nagrade koju sam izvlačio iz igre. Znao je da mogu da vidim svoju budućnost. Zato mi je


37

rekao: „Idi u školu i obidi svet. Monopol možeš da igraš bilo gde u svetu. Nemam novca da te pošaljem da putuješ po svetu, ali ako uspeš da se upišeš na fakultet koji će ti omogućiti da učiš širom sveta, uživaćeš u svom obrazovanju."

Moj otac nije pomišljao da će se ta misao ugnezditi u mojoj glavi, ali desilo se upravo to. Za njega, putovati svetom da bi se igrao monopol nije imalo nikakvog smisla. Ipak, videvši kako sam se zagrejao za ideju da učim putujući po svetu, počeo je da me hrabri. Otkrio je nešto što me je interesovalo. Čak je počela da mu se dopada i moja zamisao da igram monopol, mada nije shvatao smisao ulaganja u nekretnine širom sveta, jer toga u njegovoj stvarnosti nije bilo; medutim, video je da to postaje deo moje stvarnosti. Pošto sam već imao tablu za igranje monopola, počeo je da donosi kući knjige o plovidbi morem i putovanju po svetu.

I tako, na kraju čak ni moj otac nastavnik nije imao ništa protiv da igram monopol. Uvideo je da nije posredi isključivo razonoda, već da se ja interesujem za to. Bio je u stanju da spoji igru s predmetima koje sam želeo da učim. Otkrio je podsticaj koji mi je bio tako preko potreban da bib. učio - šansa da putujem po svetu i igram monopol u stvarnom životu. Za njega, bila je to detinjasta i nezrela stvarnost, ali stvarnost koja je mene oduševljavala. Na neki način, moj otac je znao da igrajući monopol mogu da vidim svoju budućnost na kraju igre. On nije mogao, ali je znao da ja mogu, i upotrebio je to što sam video ili počinjao da uvidam kao podstrek da ostanem u školi i vredno učim. Danas putujem po svetu i igram monopol s pravim novcem. Mada mi čitanje i pisanje i dalje nisu omiljena zabava, čltam i pišem jer je moj otac nastavnik bio dovoljno pametan da nade predmete koji su me interesovali, umesto da me primorava da čitam i pišem o onome što me nije ni najmanje zanimalo.

Pobednička formula

Jedna od najvažnijih stvari koje sam naučio igrajući monopol bila je moja pobednička formula. Znao sam da sve što je potrebno da učinim jeste da kupim četiri zelene kuće i pretvorim ih u crveni hotel. Nisam tačno znao kako ću to učiniti, ali znao sam da mogu. Barem sam takvu predstavu o sebi imao u to doba. Drugim rečima, izmedu svoje devete i petnaeste godine, shvatio sam da nisam akademski genij kakav je bio moj drugar Endi Mravac. Kada sam otkrio formulu na tabli za monopol, a potom otišao i dalje, i zaista video, dodirnuo i osetio zelene kuće mog bogatog oca, otkrio sam svoju pobedničku formulu. Znao sam da formula mog siromašnog oca - vredno uči i vredno radi, da bi imao siguran posao i provodio po ceo dan u kancelariji - nije za mene. To je, dakle, bila dobra vest. Ali, kao što rekoh, svaka medalja ima dve strane. Loša vest je bila da je, kad sam imao petnaest godina, pretnja „ako ne budem vredno učio, imao dobre ocene i dobio dobar posao, neću biti uspešan" imala malo uticaja na moju motivaciju da učim predmete koje nisam želeo da učim.

Kad danas gledam testove koje deca nisu uspela da polože, verujem da isti nedostatak razloga ili motivacije koji je pogađao mene pogađa i današnju decu. Deca nisu glupa. Štaviše, znaju o stvarnom životu mnogo vise od nekih odraslih. Jedan od razloga što školski sistem ima teškoća da ih navede da uče jeste taj što im ne daje uzbudljiv razlog da vredno uče i nastave školovanje. Mislim da bi mnoga deca bila vise zainteresovana za učenje kad bi u prvom razredu počela da igraju monopol i kad bi ih potom pitali ko od njih hoće da uči prema nastavnom programu „Ko želi da bude milioner kad diplomira?" Ako bi dete odista želelo da bude milioner, moglo bi da uči prema istom programu kao ja kad sam bio dete. Možda bi zaista želelo da uči, jer bi nagrada na kraju bila uzbudljiva i vredna truda.

Dakle, dobra vest je da sam igrajući monopol otkrio svoju pobedničku formulu. Mogao sam da vidim svoju budućnost na kraju igre. Čim sam postao svestan da mogu da uspem, poželeo sam da postanem milioner. Za mene je to bilo uzbudljivo i bio sam spreman da učim da bih to i postigao. Ali ne samo to: mogao sam da vidim da će moja budućnost na kraju igre biti finansijski sigurna i slobodna. Moja predstava o sebi samom nije uključivala siguran posao i potrebu da kompanija ili država brinu o meni. Sa petnaest godina, znao sam da ću biti bogat. Nisam samo mislio da ću biti, znao sam. S tim saznanjem, moja predstava o samom sebi vinula se u velike visine. Znao sam da ću biti bogat i pored toga što nisam imao dobre ocene, nisam išao u prestižnu školu, a nisam imao ni dobar posao.

Loša vest je bila da sam postao još nestrpljiviji. Da nije bilo jednog i drugog mog oca, koji su me podsticali da nastavim školovanje i dobijem fakultetsku diplomu, moguće je da bih napustio školu. Veoma sam zahvalan na mudrosti svom ocu nastavniku, svom bogatom ocu i nekolicini profesora u srednjoj školi koji su mi, umesto da me prekorevaju, svojim savetima pomogli da prebrodim taj vrlo težak period svog života. Uz njihovu pomoć, našao sam način da nastavim sa školom i budem dobar student. Oni su mi pomogli da otkrijem kako najbolje učim, umesto da me teraju da učim na način na koji je školski sistem od


38

mene to tražio.

Moj otac nastavnik je video da mi aktivno učenje ide mnogo bolje od čitanja i slušanja. Podsticao je moje snove o putovanju po svetu i spojio ih s igrom monopola. Znajući to, našao je način da me podstakne da nastavim školovanje i pomogao mi da nadem fakultet koji je najviše odgovarao mom načinu učenja. Nije bio zabrinut zbog mojih ocena ni zbog toga što nisam upisao neke prestižne studije na višem intelektualnom nivou. Brinuo je o tome da nastavim školovanje, steknem fakultetsku diplomu i, što je najvažnije, nastavim da učim. Drugim rečima, moj pravi otac je uradio svoj domaći zadatak.

Moj bogati otac me je kroz igranje monopola učio drugim stvarima. Naučio me je jednoj od pobedničkih formula bogatih. Izmenio je moju predstavu o sebi, tako što me je naučio da mogu da izađem iz igre života kao pobednik, iako možda nisam briljirao u Školi ni imao odlično plaćen posao. Pokazao mi je svoju pobedničku formulu, formulu koju sam ja usvojio. Drugim rečima, moj bogati otac je takođe uradio svoj domaći zadatak.

Kao što je često umeo da kaže: „Nećeš se obogatiti na radnom mestu. Obogatićeš se budeš li radio svoj domaći."

Poučavanje bogate i pametne dece

Početkom 2000. godine, jedna od vodećih kompanija za mrežni marketing zamolila me je da poučavam o investiranju „novu generaciju", kako su ih oni nazivali. Želeo sam da znam koja je to nova generacija, i rečeno mi je da su to deca čiji se roditelji uspešno bave mrežnim marketingom. Kad sam pitao zašto ta „deca" moraju da uče o investiranju, odgovor je glasio: „Zato što će većina tih mladih ljudi da nasledi biznise vredne vise miliona, čak i milijardi dolara. Mi ih učimo veštinama biznisa, a sad ste nam potrebni vi, da ih poučite veštini investiranja." Dobivši takav odgovor, znao sam zašto su tražili da im držim predavanja.

Proveo sam dva dana u planinskom hotelu, poučavajući sedamdeset petoro mladih ljudi, od petnaest do trideset pet godina, o važnosti investiranja. Bilo je lepo, jer nije bilo pitanja kao što su: „Gde da nađem pare za investiranje?" Kao što je lepo rekao moj bogati otac: „Postoje samo dve vrste problema s novcem. Jedan je kad ga ima premalo, a drugi kad ga ima previše." Te mlade ljude mučio je ovaj drugi problem.

Drugog dana kursa, nisam mogao a da ne primetim koliko se ti mladići i devojke razlikuju od svojih vršnjaka. Nisu ličili na mlade ljude koje sam ranije sretao. Čak su i tinejdžeri bili u stanju da o novcu, biznisu i investiranju razgovaraju na ravnoj nozi s odraslima. Bio sam dovoljno star da im budem otac, a često sam se osećao kao da razgovaram sa svojim vršnjacima u sali za sastanke. Shvatio sam tada da su ti mladi ljudi odrastali uz biznis i da mnogi od njih raspolažu tokom goto vine i količinom novca mnogo većim od moga. Bilo je to iskustvo koje je učinilo da se osetim skromnim, a ipak, i pored svog silnog bogatstva, među njima nije bilo one grčevite arogancije, nadobudnosti niti rezervisanosti, koje povremeno viđam kod nekih njihovih vršnjaka. Shvatio sam da su mnogi od njih odrastali u kući uz svoje roditelje i njihov biznis. Ne samo da su se prijatno osećali u društvu odraslih, već su sasvim lagodno razgovarali s odraslima o novcu i biznisu. Vidao sam ranije neke od tih mladih ljudi kako su, sa samo četrnaest godina, izlazili na pozornicu pred četrdeset hiljada ljudi i održali govor koji je bio prava inspiracija. Meni je bilo trideset sedam godina kad sam održao svoj prvi govor, i mogu vam reći da je bio prilično dosadan.

Dok sam se vozio niz planinu natrag na aerodrom, shvatio sam da smo moj najbolji drug Majk i ja imali iskustvo vrlo slično tome. Takode sam shvatio da je on mnogo vrednije učio na fakultetu jer je znao da ga na kraju studija na ekonomskom fakultetu čeka preuzimanje biznisa vrednog mnogo miliona dolara. Shvatio sam i to da sam i ja, na neki način, naslednik roditelja koji je radio kod kuće i imao vremena da svog sina i mene nauči životnim veštinama koje su se mogle preneti u stvarni život.

Kad sam ljudima govorio o kućnom biznisu - svemu od mrežnog marketinga, preko franšiza do nečega što su sami pokrenuli - dodavao sam komentar o mladim ljudima koje sam upoznao u onom planinskom hotelu. Kućni biznis može da obezbedi beneficije koje umnogome prevazilaze činjenicu da su dodatni izvor prihoda i poreska olakšica, a neke od tih beneficija su neizmeme i neprocenjive. Za neke ljude koji imaju decu, kućni biznis je način da urade svoj domaći zadatak i nauče tome i svoju decu. Kao što je govorio moj bogati otac: ,,Ne bogatiš se na radnom mestu. Bogatiš se kod kuće." A to može podrazumevati bogatstvo koje je daleko veće od novca.

Kroz istoriju, neki od najbogatijih ljudi su postali bogati tako što su počeli u svom domu. Henri Ford je počeo u svojoj garaži, Hjulit-Pakard je osnovan u garaži. Majkl Del je počeo u sobi u studentskom domu.


39

Pukovnik Sanders se nije obogatio sve dok ga izgradnja autoputa tačno preko puta mesta na kojem se nalazio njegov restoran nije izbacila iz biznisa. Prema tome, savet mog bogatog oca da se čovek ne može obogatiti na radnom mestu primenili su mnogi bogati ljudi.

Usput da napomenem, društvena igra CASHFLOW 101™ nastala je na mom trpezarijskom stolu. Knjiga Bogati otac, siromašni otac, koja je do danas prodata u vise od dva miliona primeraka, nastala je u našoj brvnari u planinama. Firma CASHFLOW Technologies, Inc., zajedno s vebsajtom richdad.com, jeste multimilionski biznis koji obrazovne programe „rich dad" i licence za njih prodaje širom sveta - a počet je u gostinskoj sobi u domu Šeron Lehter. Biznis koji je počeo na našem kuhinjskom stolu, da bi se potom preselio u Šeronin dom, danas je poslovna zgrada koja čak i izdaje poslovni prostor drugim biznismenima. Ja i dalje nemam svoju kancelariju, jer i danas mrzim da budem ograničen zatvorenim prostorom. Koristim onu istu pobedniču formulu koju sam naučio uz pomoć svoja dva oca - da putujem po svetu i igram monopol s pravim novcem. Drugim rečima, još uvek radim svoj domaći zadatak.


40

GLAVA V KOLIKO ĆE POBEDNIČKIH FORMULA BITI

POTREBNO VAŠEM DETETU? Osvrćući se na život svog bogatog i svog siromašnog oca, shvatio sam da je prvi bio uspešniji od

drugog jednostavno zato što je imao vise pobedničkih formula.

Nedavno me je jedna moja prijateljica pozvala i zamolila za savet. Edrijen je godinama radila za veliku korporaciju, sve dok ova početkom 1990-ih nije smanjila broj radnih mesta. Neustrašiva i oduvek željna da započne vlastiti biznis, Edrijen je od svoje uštedevine i otpremnine koju je dobila od kompanije kupila franšizu za putničku agenciju. Tek što se uhodala u poslu, aviokompanije su počele da smanjuju provizije koje su plaćale za karte prodate u putničkim agencijama. Odjednom, umesto da dobija proviziju od 800 dolara po karti, aviokompanije joj plaćaju fiksnu stopu manju od 100 dolara, pa čak i od svega 50 dolara. Suočena je s izvesnošću zatvaranja svoje putničke agencije, ali ovaj put nema ušteđevinu niti otpremninu od firme. Njena franšiza je na prodaju, ali joj je vrednost uveliko umanjena usled smanjenog prihoda od aviokompanija.

Verujem da je jedan od uzroka Edrijeninih problema to što nije imala dovoljno pobedničkih formula koje bi joj potrajale celog života. Edrijen nije jedina osoba koju znam, a koja ima problema zato što joj nedostaju pobedničke formule. Ima mnogo ljudi kojima je u školi išlo jako dobro, ali iz nje nisu izašli s dovoljno pobedničkih formula da bi im isto tako dobro išlo i u životu. Poglavlje koje sledi pisano je za roditelje koji hoće da opreme svoju decu s dovoljno pobedničkih formula da pobede u igri života.

Vašem detetu su potrebne najmanje tri pobedničke formule

Postoje tri primarne pobedničke formule koje je potrebno da dete nauči da bi kasnije u životu postiglo profesionalni i finansijski uspeh:

• Pobednička formula za učenje, • Pobednička formula za bavljenje profesijom, • Pobednička formula za finansije.

Otkrijte pobedničku formulu svog deteta za učenje

Moja prijateljica Edrijen je bila dobar đak, učila je brzo i volela školu. Edrijen je smatrala da su čitanje, pisanje i aritmetika laki. Za nju je put do diplome filozofskog fakulteta bio prijatna šetnja. Pošto je bila dobar dak i volela školu, za nju je to bilo pozitivno iskustvo. Budući da je njen doživljaj škole bio pozitivan, preporučio sam joj da zatvori svoju agenciju i vrati se u školu, kako bi naučila još jednu pobedničku formulu. Ona sada ima pedeset tri godine i studira pravo.

Edrijen je primer koji ilustruje poentu mog oca o različitim pobedničkim formulama za različite ljude. Edrijenina pobednička formula je delotvorna za nju, dok za mene verovatno ne bi bila. Nisam voleo školu i sumnjam da bih se ikad mogao ponovo vratiti studijama.

Razvijanje pobedničke formule za učenje

Vreme koje prode od rodenja do petnaeste godine veoma je važno; to je period u kome deca razvijaju vlastite pobedničke formule za učenje. Ako je dete u školi srećno, lako uči i ima dobre ocene, trebalo bi da razvije delotvornu pobedničku formulu za učenje. Ali, ako dete ima problema da u školi savlada čitanje, pisanje i aritmetiku zato što mu verbalno-lingvistički genij nije jača strana, ili iz nekog drugog razloga, škola mu može padati prilično teško. A ako dete tako rano ima teškoće u školi ili ga nateraju da misli kako nije pametao kao ostala deca, može se desiti da izgubi samopoštovanje i stekne loš stav prema školi uopšte. Deca mogu da nauče da se osećaju „glupa" i misle da ne mogu da opstanu unutar obrazovnog sistema. Bivaju etiketirana izrazima koji obeležavaju njihov tobožnji hendikep - kažu im da pate od „sindroma poremećaja pažnje" ili da su „spora", umesto priželjkivanog „talentovana", „pametna" ili „genij alna". Ja sam odrastao i ne bih podneo da me neko naziva glupim ili me navodi da se osećam manje vrednim. Šta mislite, kako onda dvanaestogodišnje ili još mlađe dete izlazi na kraj s takvim etiketama? Koja je cena te


41

prakse, mentalna, emocionalna i fizička?

Sistemi ocenjivanja su još jedan razlog zbog kojeg deca počinju da se osećaju nesigurna. Ako zamislimo krivulju koja konturom podseća na zvono, dvoje od desetoro dece će se nalaziti na njenom središnjem, najvišem delu, dvoje će biti na krajevima, koji su najniži, dok će preostalih šestoro biti negde između. Prilikom opštih testova sposobnosti, ja sam obično bio medu najboljih dva odsto u pogledu potencijala, ali sam po ocenama bio bliži onim sa najslabijim rezultatima, kojih je takode bilo dva odsto. Zbog ovog sistema ocenjivanja studenata, moj otac nastavnik je često govorio: „Školski sistem zapravo nije sistem edukacije, koliko je sistem eliminacije." Njegov zadatak kao roditelja bio je da sačuva moju mentalnu i emocionalnu sigurnost i spreči da budem eliminisan iz sistema.

Promena u devetoj

Vodeći i često kontroverzni edukator jeste Rudolf Štajner. Njegova obrazovna filozofija inkorporisana je u Valdorf škole, koje navodno spadaju među školske sisteme koji se danas u svetu najbrže razvijaju. Štajner je često pisao i govorio o onome što je nazivao „promenom u devetoj". Ustanovio je da deca negde oko devete godine počinju da se odvajaju od roditeljskog identiteta i da tragaju za svojim sopstvenim. Štajner je otkrio da je dete u torn periodu često veoma usamljeno i da je to period osetne izolacije. Dete počinje datraži svoje ,,ja" umesto dotadašnjeg porodičnog „mi". Za to vreme potrebno mu je da nauči veštine preživljavanja. Zbog toga deca u Valdorf sistemu uče da gaje povrće, sagrade nekakav krov nad glavom, ispeku hleb i tome slično. Ne uče oni to u vidu budućih profesija; bolje je reći da se tim veštinama uče kako bi u sebi bili sigurni da mogu da opstanu bez tuđe pomoći. Deca moraju da znaju da mogu da prežive u ovom periodu traganja za vlastitim identitetom. Ako se kod njih za to vreme ne razvije osećanje lične siguraosti, efekti mogu dramatično uticati na budući pravac razvoja deteta i na njegove izbore u životu. Očigledno je da je odgovor ili reakcija svakog deteta na ovu krizu identiteta drugačija, zbog čega je od vitalnog značaja pažljivo posmatranje i osećajnost roditelja. Učitelj odgovoran za tridesetoro dece ne može ni slučajno biti svestan različitosti izbora i potreba dece u ovoj životnoj fazi.

Moj pametni otac nije proučavao delo Roberta Štajnera, ali je bio svestan postojanja ovog perioda u razvoju deteta. Kad je uočio da mi škola ne ide najbolje, i video kako sam primio to što je moj drugar Endi Mravac proglašen za genija, a ja nisam, počeo je da me posmatra i malo pobliže savetuje. Zato me je podsticao da se vise bavim sportom. Znao je da Endi uči čitajući, a ja delajući. Želeo je da znam da i ja mogu opstati u školi, ali na svoj način. Hteo je da nađem način da sačuvam svoje samopouzdanje u školi, makar i kroz sport, ako ne kroz akademske veštine.

U ovom periodu mog života, naša porodica je imala i finansijskih problema. Mislim da je moj siromašni otac shvatio i kako je na mene uticalo to što nije uspevao da zaradi dovoljno novca. Znao je da sam po povratku iz škole često zaticao majku uplakanu nad računima koje smo morali da plaćamo. Mislim da je znao da ću svakog trenutka početi da tragam za identitetom drugačijim od njegovog i tako je i bilo. Negde u devetoj godini počeo sam da učim kod bogatog oca. Kad se osvrnem unazad, uvidam da sam tragao za vlastitim odgovorima na pitanje kako mogu da pomognem svojoj porodici da prebrodi ekonomske probleme. Defmitivno sam tragao za identitetom koji nije ni ličio na identitet moje majke i mog oca.

Edrijenina formula i moj a formula

Pošto je Edrijenin doživljaj škole bio pozitivan, jedino što je imalo smisla bilo je da se vrati na fakultet i nauči novu profesiju. Moja formula za učenje je drugačija. To je formula koju sam naučio još kao devetogodišnjak, a koja se sastoji u traganju za mentorom i učenju kroz rad. I danas tražim mentore pored kojih ću učiti. Tražim mentore koji su već uradili ono što ja želim da uradim ili slušam trake na kojima pričaju šta su uradili. Takođe i čitam, ali tome pribegavam tek kad potrošim sve druge opcije. Umesto da upišem ekonomski fakultet i učim o biznisu, ja gradim sopstvene biznise, jer bolje učim radeći nego sedeći u učionici. Tragam za mentorom, delam, pravim greške i potom tražim knjige i

trake iz kojih saznajem gde sam pogrešio i šta bih mogao da naučim iz tih svojih grešaka. Na primer, kad je marketinška kampanja jednog od mojih biznisa počela da posustaje, dao sam se na veliko učenje i istraživanje ne bih li našao nove odgovore. Danas se izuzetno dobro razumem u marketing, ali ne bi bilo tako da sam samo sedeo u učionici, čitao knjige i slušao nastavnike koji možda imaju vlastitu kompaniju, a možda je i nemaju.

Svako dete će imati zasebnu i jedinstvenu pobedničku formulu za učenje. Zadatak roditelja je da ga posmatraju i podržavaju u biranju formule koja je za njega najdelotvornija. Ako deteru škola ne ide najbolje,


42

blisko saradujte s njim - ali ga nemojte gnjaviti -i podržavajte ga u nalaženju načina na koji ono najbolje uči.

Ako vašoj deci škola ide dobro i vole je, budite srećni zbog toga. Pustite ih da blistaju i uživaju u torn doživljaju. Ako ne vole školu, dajte im do znanja da u njima i pored toga postoje razni geniji, podstičite ih da otkriju vlastite načine učenja, u sistemu koji priznaje samo jedan genij. Ako mogu da usvoje tu spoznaju, steći će odlično umeće preživljavanja u stvarnom svetu, svetu koji iziskuje višestruke genije da bi se u njemu opstalo. To je moj otac podsticao kod mene. Podsticao me je da otkrijem sopstveni način učenja, uprkos činjenici da sam mrzeo ono što sam učio. Bio je to odličan trening za stvarni

Kako se postaje profesionalni student

Primetio sam, takode, da su ljudi često dobri daci i studenti iz straha da neće biti u stanju da opstanu. Deca shvataju da najbolje opstaju dobijajući dobre ocene. Tako stiču umeće preživljavanja poznato kao „dobijanje dobrih ocena". Mada je to dobro dok su mladi, problemi nastaju kad odrastu i moraju da postanu samostalni i zavise od drugih veština preživljavanja, onih koje su neophodne u stvarnom svetu.

Čini mi se da se deca koja nauče da preživljavaju dobijajući dobre ocene lako pretvaraju u profesionalne studente, a neki čak nikad ne napuštaju sistem - stiču akademske titule, tražeći sigurnost kroz službu predavača na višim školama i fakultetima. Moj siromašni otac je shvatio da je bio na putu da se posveti upravo takvoj karijeri i da ga je bolest žene i dece primorala da izade u stvaran svet. Rekao je: „Lako je ostati unutar zidina obrazovanja, ako ti je potrebno da te skrivaju od stvarnog sveta."

Nagrizanje predstave o sebi Rekao sam da dug i nedostatak osećanja finansijske sigurnosti mogu da nagrizu predstavu čoveka o

sebi u pogledu finansija. Drugim rečima, ako imate previse finansijskih neuspeha, ili se osećate uhvaćeni u zamku svoje potrebe za zaposlenjem i finansijskom sigurnošću, vaše finansijsko samopouzdanje može biti prilično poljuljano. Isto može da se desi kod dece, u vezi s neuspesima u školi, ako im se kaže da nisu pametna kao druga deca. Da nije bilo podrške mog oca, ja bih rano prekinuo sa školovanjem, prosto zato što niko ne voli da ga teraju da se oseća glupim. Znao sam da nisam glup. Znao sam da mi je dosadno i da me ne interesuju predmeti koje učim. Bez obzira na to, lose ocene koje sam dobijao ipak su počele da nagrizaju moju predstavu o sebi kao daku. Moj siromašni otac je bio onaj koji me je zaštitio u ovom osetljivom periodu mog života. Čak i onda kad sam imao lose ocene, čak i onda kad mi je pretilo da ponavljam razred, neprestano me je uveravao da sam pametan kao i svi ostali, ali na svoj način, i da mi je potrebno da ustanovim kako najlakše učim kako bih opstao u školi. Da nije bilo njegove ljubavi i akademske mudrosti, sigumo bih napustio školu povređen, ljut i osećajući se inferiomo u odnosu na one kojima je škola dobro išla. Drugim rečima, da nije bilo mog pametnog oca, napustio bih školu ponevši iz nje gubitničku formulu.

Bez obzira na to da li vašoj deci ide ili ne ide u školi, posmatrajte ih i podstičite da nadu vlastitu formulu za učenje, jer njihovo obrazovanje zaista počinje tek kad završe školu i nađu se u stvarnom svetu.

I nastavnici su počeli da varaju na testovima

Većina roditelja je svesna da rezultati testova postaju sve lošiji i da sve veći pritisak naprosvetne radnike da te rezultate poboljšaju uzima svoj danak. Taj pritisak je doveo do toga da su nastavnici počeli da varaju. U bogatom merilendskom predgradu, direktorka škole je dala ostavku zbog optužbi za lažno prikazivanje rezultata testova. U Njusviku (Newsweek) od 19. juna 2000 godine, objavljen je članak pod naslovom „Kad nastavnici varaju na testovima" (When Teachers Are Cheating):

„Ovo proleće se pokazalo kao doba sramote nacionalnih državnih škola. Direktorka jedne osnovne škole u merilendskom predgradu prošlog meseca je dala ostavku posle pritužbi roditelja da su nastavnici deci pomagali u polaganju testova tako što su im „šaputali" tačne odgovore. U Ohaju, vlasti istražuju optužbe za varanje u osnovnoj školi u Kolambasu, koju je predsednik Klinton nedavno pohvalio zbog odličnih rezultata koje su učenici postizali na testovima. A u Njujork Sitiju, vise od pedeset nastavnika i direktora iz 30 škola optuženo je za navodenje učenika da varaju na raznim standardnim, kao i na državnim testovima.

Dovoljno je lose kad deca bivaju izbačena iz škole zbog prepisivanja na testovima. Ali, kako se školska godina bliži kraju, sve veći broj nastavnika i direktora suočava se s optužbama za lažiranje rezultata testova od kojih zavisi sve, od toga da li će dete položiti razred, do godišnjeg budžeta cele oblasti."

U članku dalje stoji:


43

„Problem je u tome što su veliki brojevi bodova - a ne visoki standardi -postali sveti Gral.

U nekim delovima zemlje, prosvetni radnici dobijaju bonuse od čak 25.000 dolara ako poboljšaju rezultate daka na testovima. U drugim mestima, direktori škola dobijaju otkaze ako njihovi daci ne ostvare tražene rezultate."

U članku još piše da škole sada uče decu da polažu testove umesto da dobijaju solidno obrazovanje. Drugim rečima, nastavnici pomažu deci da tačno odgovore na pitanja u testovima, kako bi se mogao prikazati veći zbir bodova, a ne zato da bismo imali bolje obrazovanu decu.

Stručnjaci kažu da je ova vrsta „učenja za testove" mnogo ozbiljnija pretnja od klasičnog prepisivanja na testovima od strane dece. Renzuli je to nazvao nastavnim programom tipa „sabij, upamti, izbaci". „Potpuno besmisleno", kaže Linda Meknil, profesor pedagogije na Rajsovom univerzitetu i autor knjige Protivrečnosti reforme školstva; obrazovanje plaća ceh standardnih testova (Contradictions of School Reform: The Educational Costs of Standardized Tests). U Teksasu, kaže ona, neka deca mesecima ne rade ništa drugo već se samo pripremaju za polaganje testa. „Kao da učite decu da mentalno pritisnu taster za brisanje", kaže Meknilova. „Učite ih da zaboravljaju. Uskraćujete im, zapravo, solidno školsko obrazo-vanje."

Kako su nastavnici uhvaćeni u varanju?

Kad kažem da su deca pametnija od odraslih, često me oni inteligentniji odrasli pogledaju pomalo iskosa. Ipak, sećam se da sam kao klinac bio vise uskladen sa svetom nego što su mi to priznavali moji roditelji ili nastavnici. Znao sam da je izašao prvi broj časopisa Plejboj (Playboy) mnogo pre nego što su to saznale moja majka i njene prijateljice Danas, uz Internet, deca imaju pristup stvarima o kojima se, da budem iskren, plašim da nešto saznam. Ipak, i dalje ih tretiramo kao balavce.

U pomenutom članku iz Njusvika dalje se kaže da je direktorka škole iz Merilende uhvaćena jer su deca znala da ona vara. U istom broju Njusvika, u članku pod naslovoir. „Gorke lekcije", navedena je i detaljnija priča:

Deca su ispala junaci u ovom skandalu. Šta biva kad oni koji bi trebalo da budu uzori uče nepoštenju?

Prvi nagoveštaji da nešto ne valja došli su od dece. Došaptavajući se po hodnicima i dvorištu i potom rekavši roditeljima, nekoliko učenika petog razreda počelo je da opisuje čudno ponašanje svoje direktorke dok je nadgledala polaganje državnih testova za ocenjivanje dece u trećem tromesečju. Neku decu, koja su već završila testove, direktorka je navodno pozvala da „pregledaju" svoje odgovore. Deca kažu da je rekla da bi „mogli još jednom da pogledaju šta su uradili". Drugim đacima je dato dodatnih 20 do 45 minuta da bi odgovorili na pitanja. U jednom trenutku, kad je na red došao deo testa u kojem su bila pitanja iz geografije, kažu da je podigla kartu i pokazala na zemlju u vezi s kojom su bila pitanja.

Deca su bila uznemirena i zbunjena. Jedan petak je rekao novinaru da su deca šaputala jedna drugoj: „Mislim da ona ovo ne sme da radi." Jedan dak, desetogodišnji dečak, rekao je da mu je bilo dato dodatno vreme za rešavanje testa iz matematike. „Bio je i još jedan deo, u testu iz maternjeg jezika", nastavio je, ,,u kome mi je direktorka pomogla da napišem pravi odgovor. Tada sam defmitivno pomislio da je to varanje, ali mislio sam da ću dospeti u nevolju budem li nešto rekao." Majka drugog đaka je Vašington Postu (Washington Post) rekla da je njeno dete došlo kući i reklo: „Mama, čini mi se da je to bilo varanje, ali zašto bi direktorka to radila?"

Kad se učenje ne nauči Nešto se tragično dešava u današnjem školskom sistemu. U nedelju, 7. maja 20130. moje lokalne

novine, Arizona Ripablik (Arizona Republic), objavile su priču pod naslovom Hiljadeponavljača u školama u L.A. (L.A. Schools to Hold Thousands Back):

„Los Andeles - Drugi po veličini školski sistem u zemlji odustao je od planova za obaranje velikog broja đaka ove godine, ali ipak, ove jeseni 13.500 dece neće krenuti u vise razrede, jer prestaje automatsko prelaženje loših đaka u sledeću godinu.

Školske vlasti Los Anđelesa očekivale su da će godinu ponavljati čak jedna trećina od ukupnog broja daka, čitavih 237.000, ali se od toga odustalo, zbog zabrinutosti da bi tako ogromna masa ponavljača bukvalno obogaljila škole."


44

Drugim rečima, školski sistem u L.A. nije uspeo da nauči četvrt miliona dece osnovnim veštinama učenja. Umesto da ta deca ponavljaju i ipak steknu znanje, sistem je jednostavno snizio standarde i silom gurnuo tu decu u stvaran svet. Po mom mišljenju, sistem je taj koji je podbacio, a ne deca.

Zašto ima sve vise privatnih škola i kućnog obrazovanja

Deca nisu jedina koja shvataju da im se uskraćuje važna faza u obrazovanju. Godinama se kućno obrazovanje smatralo hirom jednog dela radikalnih roditelja. Danas je sve vise roditelja koji ispisuju decu iz škole i pribegavaju kućnom obrazovanju. Podaci kazuju da se broj dece koja se školuju na ovakav način godišnje povećava za 15 odsto. Mnogi tvrde da dete ne može da dobije dobro obrazovanje kod kuće. Ipak, ove godine, prve godine novog milenijuma, deca koja se školuju u „kućnoj radinosti" pobedila su na nacionalnom takmičenju iz maternjeg jezika. Takozvane čarter-škole niču kao pečurke posle kiše, a sve je vise redovnih škola koje prihvataju Montesori∗ i Valdorf sisteme. Drugim rečima, roditelji preuzimaju u svoje ruke odgovornost za obrazovanje svoje dece, koje je dosad bilo zadatak države.

Odlično pomoćno sredstvo za ove roditelje jeste veb-sajt www.homeschool.com. Ovaj sajt, koji je napravila Rebeka Kohenderfer, prava je riznica informacija za sve roditelje. Rebeka nam pomaže u našoj misiji pomaganja roditeljima da bolje pripreme svoju decu za svet s kojim se suočavaju.

Brige mog siromašnog oca

Pre mnogo godina moj otac nastavnik pokušaoje da promeni sistem. Bio je svestan da različita deca imaju u sebi različite genije. Bio je svestan i da je sistem obrazovanja „univerzalan" i da odgovara jednoj trećini dece, a užasava svu ostalu. Često je govorio:

„Sistem je gori od dinosaurusa. Oni su barem izumrli, a školski sistem neće izumreti. Zato je gori od dinosaurusa. Vise je nalik aligatoru, reptilu koji je preživeo i doba u kojem su dinosaurusi nestali s lica zemlje." I nastavljao: „Razlog što se školski sistem ne menja je taj što nije osmišljen da se menja. To je sistem osmišljen da opstaje."

Većina nas zna da nastavnici daju sve od sebe ne bi li obrazovali decu. Problem je u tome što deluju u sklopu sistema osmišljenog tako da se ne menja, već da opstaje. To je sistem koji će, ako mora, drogirati decu ne bi li ih usporio, radije nego da se promeni tako što će se ubrzati. A potom, pošto drogiraju aktivnu decu, kažu im: „Ne uzimajte drogu." Žilav sistem, rekao bih. To je jedini biznis za koji znam da svojim klijentima daje falš proizvode i onda te iste klijente krivi za svoje neuspehe. Umesto da kažu da su oni, kao sistem, dosadni, kažu vam da vaše dete ima teškoća u učenju. A trebalo bi da kažu da oni, sistem, imaju teškoća u prenošenju znanja deci. Kao što rekoh, to je jedini biznis koji za svoje neuspehe krivi svoje klijente.

Pre mnogo godina, moj pravi otac shvatio je da je greška u sistemu. Veoma ga je uznemirilo otkriće daje obrazovni sistem koji se koristi u većini zemalja engleskog govornog podrucja nastao pre vise stotina godina u Pruskoj. Bio je duboko nezadovoljan kad je shvatio daje deo sistema koji nije bio osmišljen da obrazuje decu, već da stvara dobre vojnike i službenike. Jednog dana mi je rekao: „Razlog što u našem školstvu postoje reči kao što je 'kindergarten'∗ je taj što je naš sistem nastao pre nekoliko stotina godina u Pruskoj. Kinder je nemačka reč koja znači 'deca', a garten znači 'vrt'.∗∗ Drugim rečima, deca koju će država uzgajati kao biljke u vrtu ili 'indoktrinirati'. Bio je to sistem koji je osmišljen da roditeljima oduzme odgovornost za obrazovanje vlastite dece i obrazuje decu tako da služe željama i potrebama države."

Odakle potiče red osnovno

Moj pametni otac je takode govorio: „Razlog što se prvih nekoliko godina školovanja naziva 'osnovnim'je taj što smo mi kao pedagozi uzeli predmet interesovanja i razložili ga na njegove osnovne delove. Kad izuzmete predmet interesovanja iz procesa učenja, obrazovanje postaje dosadno." Ovako je objašnjavao to svoje mišljenje: ,,Na primer, ako je dete zainteresovano za gradevine, predmet se razlaže na osnovne elemente, kao što su matematika, prirodne nauke, pisanje i likovna umetnost. Tako su daci kojima dobro ide u školi oni koji su zainteresovani za matematiku kao predmet, pisanje kao predmet ili prirodne nauke kao predmet. Medutim, ako daka interesuje nešto vise od toga, u ovom slučaju građevine, njemu je najčešće dosadno. Predmet njegovog interesovanja tu vise ne postoji, a osnovni elementi koji ga sačinjavaju ∗ Metod obrazovanja dece koji naglašava razvoj inicijative i prirodnih sposobnosti samog deteta, naročito kroz praktičnu igru, koji je dobio naziv po italijanskoj lekarki i pedagogu Mariji Montesori (1870-1952) (prim. prev.). ∗ Reč je nemačka, a u engleskom jeziku označava pripremno ili predškolsko obrazovanje koje se odvija u sklopu osnovnih škola (prim. prev.). ∗∗ Odatle i naš izraz „dečji vrtić" (prim. prev.).


45

su sve što je ostalo da se proučava. Odatle potiče izraz osnovno obrazovanje, a to je ujedno i razlog što tako mnogo daka smatra da je škola dosadna. Iz nje su uklonjeni predmeti obrazovanja."

Mislim da su, između ostalog, ovo razlozi procvata kućnog školovanja i privatnih škola. Preuzimaju moć obrazovanja iz ruku države i daju je u ruke roditeljima i detetu.

Od samuraja do lekara i nastavnika

Moja porodica s očeve strane potiče iz ratničkog staleža, staleža samuraja iz feudalnog Japana. Medutim, ubrzo pošto je komodor Peri uspostavio diplomatske i trgovačke odnose izmedu Japana i Zapada, feudalni sistem je počeo da propada. Preci mog oca su počeli da odustaju od samurajskog načina života i, umesto toga, postali su lekari. Otac mog oca je trebalo takode da postane lekar, ali je pobegao na Havaje i tako prekinuo lanac porodične tradicije. Mada moj deda nije postao lekar, očekivalo se da će moj otac upisati medicinski fakultet, ali je i on izneverio tradiciju.

Kad sam upitao oca zašto nije postao lekar, rekao je: „Još dok sam išao u srednju školu, počeo sam da se pitam zašto toliko mnogo mojih drugova iz razreda odjednom nestaje iz škole. Jednog dana dodu, a sledećeg ih nema. Postao sam radoznao i počeo da se raspitujem. Ubrzo sam otkrio da su plantaže šećera i ananasa zahtevale od školskog sistema da obara najmanje 20 odsto dece imigranata iz Azije. Bio je to njihov način da obezbede stalan priliv fizičkih radnika. Krv mi je proključala kad sam to otkrio i tada sam odlučio da ću se baviti obrazovanjem, a ne medicinom. Zeleo sam da osiguram da sistem svoj deci daje šansu da steknu dobro obrazovanje. Bio sam spreman da se borim s krupnim biznisom i državom da bih obezbedio da svako dete dobije najbolje moguće obrazovanje."

Moj otac se celog života borio da promeni sistem, da bi na kraju bio poražen. Pred kraj života, dobio je priznanje kao jedan od dvojice najboljih prosvetnih radnika u 150 godina dugoj istoriji školstva na Havajima. Mada su mu ljudi iz sistema odali priznanje zbog njegove hrabrosti, sistem je ostao uglavnom isti. Kao što sam rekao, osmišljen je tako da opstaje, a ne da se menja. Time ne želim da poreknem da isti taj sistem odgovara mnogim ljudima. Za oko 30 odsto ljudi on je sasvim delotvoran. Problem je u tome što je nastao stotinama godina ranije, još u eri agrara, u vremenima koja nisu znala za automobile, avione, radio, televiziju, kompjutere i Internet. To je sistem koji nije išao u korak s tehnološkim i sociološkim promenama, jači je od dinosaurusa i žilav kao aligator. Zato je moj otac marljivo radio na obrazovanju koje smo dobijali kod kuće, često govoreći svojoj deci: „Dobre ocene nisu toliko važne koliko je važno da otkrijete koji su geniji u vama." Drugim rečima, svako dete uči na drugačiji način. Roditelj mora pažljivo da posmatra i uočava načine na koje njegovo dete najbolje uči - i da ga onda podrži u razvoju vlastite pobedničke formule u učenju.

Kad god vidim bebe, vidim mlade genije koji oduševljeno uče. Nekoliko godina kasnije, vidim ih kako se dosađuju u školi, pitajući se zašto ih primoravaju da uče stvari koje im nisu ni najmanje važne u životu. Mnogi đaci kažu da ih prosto vreda to što ih ocenjuju iz predmeta koji ih ni malo ne interesuju i onda etiketiraju kao pametne ili ne naročito pametne. Jedan mladić mi je rekao: „Nije da nisam pametan. Jednostavno me to ne interesuje. Neka mi prvo kažu zašto bi trebalo da budem zainteresovan za taj predmet i kako mi on može biti od koristi, pa ću onda možda i prionuti na učenje."

Problem je mnogo veći od samih loših ocena. Moj otac je, naravno, priznavao da ocene mogu da imaju pozitivan ili negativan uticaj na budućnost đaka, ali je bio podjednako zabrinut zbog uticaja loših ocena na samopouzdanje đaka i njegovu predstavu o sebi. Često je govorio: „Mnoga deca pođu u školu uzbudena što će nešto naučiti, da bi u njoj naučila jedino da mrze školu." Njegov savet je glasio: „Ako roditelj ima dete koje je naučilo da mrzi školu, njegov najvažniji zadatak, u toj fazi života deteta, nije da se pobrine da ono ima dobre ocene, već da sačuva svoju bogom danu ljubav prema učenju. Otkrijte prirodni genij svog deteta, otkrijte šta ga interesuje i nastojte da i dalje oduševljeno uči, čak i ako se to učenje ne odvija u školi."

Stvamost je takva da će dete morati da uči mnogo više nego što smo mi ikad morali. Ako ne bude učilo, zaostajaće u dvema preostalim pobedničkim formulama, o kojima će biti reči u sledećem poglavlju. Zato je, po mom mišljenju, razvijanje pobedničke formule u učenju vašeg deteta mnogo važnije od ocena koje će dobijati u školi. Kao što su govorila oba moja oca: „Pravo obrazovanje počinje kad završite školu i zakoračite u stvaran svet."


46

GLAVA VI DA LI ĆE VASE DETE BITI ZASTARELO U

TRIDESETOJ? Kad sam bio dečak moji roditelji su pretpostavljali da ću steći diplomu fakulteta, zaposliti se, biti

lojalan službenik, napredovati uz korporativnu lestvicu i ostati tamo sve do penzije. Posle penzionisanja, dobio bih zlatan sat kao priznanje kompanije, igrao golf u nekom od penzionerskih domova na jugu i potom se odvezao golfmobilom pravo u zalazak sunca.

Što ste stariji, postajete sve manje vredni Zamisao o jednom zaposlenju za ceo život jeste zamisao industrijske ere. Od 1989. godine, kad je

pao Berlinski zid, a podigla se Svetska mreža, svet i pravila zapošljavanja su se izmenili. Jedno od pravila koje se izmenilo je ono da ,,što ste stariji, postajete sve vredniji" (za biznis). To je možda bilo tačno u Industrijskoj eri, ali danas važe sasvim suprotna pravila. Za mnoge ljude u eri informacija važi da s godinama postaju sve manje vredni.

Zato pobednička formula u učenju deteta mora biti primerena promenama koje dolaze. Mora biti dobro uvežbana, kako bi išla u korak s promenama u njegovoj pobedničkoj formuli za bavljenje profesijom. Drugim rečima, svi su izgledi da će vam dete u svojoj tridesetoj godini verovatno biti zastarelo i morati da nauči novu pobedničku formulu vezanu za profesiju, samo da bi išlo u korak s profesionalnim promenama koje nameće tržište. Ako vaše dete ima staru zamisao o jednoj profesiji za ceo život i nije spremno da brzo uči i menja se, najverovatnije će svake godine biti sve vise u zaostatku.

Najbolje ocene se ne računaju

Budućnost ne pripada deci koja završavaju školu s najboljim ocenama. Ona pripada detetu koje ima najbolju pobedničku formulu u učenju i najsvežije tehničke ideje. Od učenja kako se dobijaju dobre ocene na testovima još je važnija potreba deteta da nauči kako da uči, kako da se menja i kako da se prilagodava brže od svojih školskih drugova.

Zašto? Zato što se mnoga znanja koja će poslodavci i biznismeni u budućnosti plaćati velikim novcem ne stiču u današnjim školama. Pogledajte samo današnju poslovnu klimu. Najveća potražnja vlada za ljudima koji razumeju Internet, predmet koji se do pre samo koju godinu u školama nije ni pominjao. Ljudi za kojima vlada najmanja potražnja jesu ljudi moje generacije, koji hoće velike plate, ali apsolutno nemaju dodira s erom informacija.

Manjak radnika Nekako čudno zvuči priča o zastarevanju ljudi kad postoji manjak radnika. Imam prijatelje koji ni

najmanje ne brinu i koji mi kažu: ,,Pa šta ako sam malo stariji i samo se donekle razumem u rad na kompjuteru? Postoji obilje poslova i kad god želim da radim, mogu da odredim platu koju hoću da mi daju."

Imamo manjak radnika zato što smo u periodu takozvanog ekonomskog buma. Doslovno milijarde dolara ulažu se u kompanije koje za koju godinu više uopšte neće biti u poslu. Kad mnoge od ovih nesolidnih novotehnoloških kompanija počnu da propadaju, zbog toga što su ostale bez novca, tržište će opet biti preplavljeno radnom snagom. A kad kompanije počnu da se zatvaraju, počinju da propadaju i mnogi biznisi.

Usponi i padovi Da bismo razumeli ovaj ekonomski bum u kome se nalazimo i manjak zaposlenja, najbolje je da

pogledamo na privredne uspone i padove iz prethodnih perioda.

1. 1900. postojalo je 485 proizvođača automobila. Do 1908. opstala in je svega polovina. Tehnički gledano, danas postoje samo 3 od onih 485.

2. 1983. u Americi je bilo oko četrdeset proizvođača kompjutera. Danas ih je samo četiri.

3. 1983. god. Barouz, Koleko, Komodor i Zenit bili su među vodećima u novoj kompjuterskoj


47

tehnologiji. Danas mnogi mladi ljudi koji rade na kompjuterima pojma nemaju da su ikada postojale kompanije koje su se tako zvale.

4. Internet kompanije trenutno ubacuju mnogo novca na tržište. A šta ako ne postanu profitabilne i ostanu bez novca? Da li ćemo i dalje imati manjak radnika i previse dobro plaćenih poslova?

5. Tehnologija prosto skače s kontinenta na kontinent. Gotovo svaka zemlja u kojoj sam bio ima neku svoju verziju Silikonske doline. Takmaci vašeg deteta za isto zaposlenje možda se čak neće takmičiti u ovoj zemlji - a sasvim izvesno, neće tražiti istu platu.

U kojim godinama postajete prestari?

Kad sam nedavno boravio u Australiji, moj prijatelj Keli Riči dao mi je primerak lokalnih novina, VestAustralijen (WestAustralian). „Vidi", rekao je. ,,U ovom članku ukratko stoji upravo ono što ti već godinama pokušavaš da kažeš ljudima o tome u kojim godinama postaju prestari. Potvrdeno je da se starost sada računa u odnosu na profesiju." Preko cele strane broja od 8. aprila 2000. stajao je veliki naslov: „Da li ste prestari?" (Are You Past It?). Sa fotografija u boji smešili su se likovi mladih grafičkih dizajnera, gimnastičara, advokata i modela. Ispod svake fotografije, koja je predstavljala različite profesije, stajalo je ispisano crnim slovima:

1. Grafički dizajner rok upotrebe: do tridesete godine 2. Gimnastičar rok upotrebe: do četrnaeste godine 3. Advokat rok upotrebe: do trideset pete godine 4. Model rok upotrebe: do dvadeset pete godine

Drugim rečima, kad predete navedene godine starosti, postajete prestari za pomenute profesije. Članak je počinjao pričom o devojci koja ne spada u vrhunske modele, ali ipak zaraduje 2000 dolara nedeljno. Sa dvadeset osam godina, ona ostaje bez posla. U članku ie dalje navodi:

„Mnoge karijere imaju nagazne mine koje ih preusmeravaju u dvadesetoj, dvadeset petoj, tridesetoj ili četrdesetoj godini; bilo gde da su postavljene, obično dolaze mnogo pre godina za penziju. One mogu da budu fizičke: modeli čija lepota počinje da bledi, atletski tipovi čija tela vise neće da rade ono što su ranije mogla. Mogu da budu mentalne: matematičar koji greši vise nego ranije; marketinško ili dizajnersko čudo od deteta čije ideje vise ne donose tako mnogo novca. Mogu da budu povezane s fizičkom izdržljivošću: investicioni bankari i advokati, iscrpljeni, razvedeni, iznemogli (ili sve to odjednom) u četrdesetoj. To ne znači da vise nemate mesta u tim industry ama, ali je mogućnost da se dosegne vrh svakako prošla. Bićete pobeđeni."

U članku dalje stoji:

„Davno su prošli dani kad ste u dvadeset i nekoj počinjali karijeru, godinama vredno radili i polako napredovali, da biste se negde oko pedeset pete primicali vrhu. Današnja istina glasi da ako niste uradili svoje do četrdesete, nikad i nećete. A u nekim industrijama već sa 20 ili 25 godina znate da li je potrebno da počnete da razmišljate o novom početku u nekom novom biznisu, negde u provinciji, recimo, o košenju travnjaka. Provincijske varoši su pune prestarih grafičkih dizajnera koji pomalo slikaju ili se pomalo bave grnčarijom, ili su čak otvorili pekaru.

Načelnik Odseka za karijere na Univerzitetu u Melburnu, Daj Rehinger, kaže da ovaj savremeni trend dostizanja vrhunca u karijeri i početka njenog silaznog toka pre četrdesete znači da bi ljudi uvek trebalo da razmišljaju o novoj karijeri i da posvećuju deo vremena obuci ili stvaranju poslovnih veza koje će im u tome pomoći. Ona kaže da se neki profesionalci, uključujući i grafičke dizajnere, po pravilu vide kao mladi i u usponu, što samo po sebi isključuje sve starije od 40 godina."

Ali, šta biva s tim starijim radnicima? Članak o tome kaže sledeće:

„Medutim, u ovim nervoznim industrijama koje se stalno trude da idu u korak s vremenom, pešadija je sklona da bude poput Melise: mlada, ambiciozna i spremna da radi dvanaest sati dnevno.

Najbolji od starijih radnika obično bivaju povučeni naviše, u upravu. Ostali obično bivaju izbačeni napolje. A obogaljivanje starih pešadinaca je iznenađujuće lako. Prošlog septembra jedna nacionalna kompjuterska firma dala je oglas za programera. Naravno, dobili su svu silu molbi udešenih onako kako ih samo mogu udesiti Ijudi koji umeju s kompjuterima.

I naravno, svi su mogli da rade taj posao, da im je data samo mala šansa. Kako su, dakle, u


48

kompaniji odvojili žito od kukolja?

Prosto. 'Gledali smo samo datume rodenja kandidata i podelili ih na mlade od 35 i starije od 35', kaže naš izvor iz kompanije. 'Molbe starijih od 35 smo jednostavno pobacali u korpu za otpatke. Jeste da je protivzakonito, ali zar ne poseduje izvesnu darvinovsku jednostavnost? '

Mladi napred, matori stoj!"

Nagazna mina mog oca

Oni koji su čitali moje prethodne knjige možda već znaju koliko sam osetljiv na „nagazne mine" u karijeri, kako su izvoleli da se izraze u ovom članku. Onima koji ih nisu čitali, moram red da je moj otac stao na svoju nagaznu minu u pedesetoj godini. Bio je izuzetno obrazovan čovek, pošten, vredan i posvećen poboljšanju školskog sistema države Havaji. Ali, u pedesetoj je ostao bez posla, a izvan zidova školskog sistema jednostavno nije umeo da radi ništa sa čim bi uspevao da preživi. Mada je bio odličan student, s odličnom formulom za učenje, njegova pobednička formula za učenje nije bila u stanju da ga ponovo obrazuje, kako bi opstao u stvarnom svetu onda kad se njegova pobednička formula za profesiju pokazala neuspešnom.

Vredan rad na poslu koji nema budućnosti Moj prijatelj Keli Riči dao mi je onaj članak zato što sam polaznicima svojih seminara godinama

govorio: „Većina Ijudi se pridržava saveta svojih roditelja da ide u školu, dobije dobre ocene i nade stabilan i siguran posao. To je stara ideja, ideja industrijske ere. Problem je u tome što većina Ijudi koja se pridržava tog saveta završi na poslu koji nema budućnosti. Možda su imali dobre ocene i našli su stabilan i siguran posao, možda čak i dobro zaraduju, ali problem je u tome što u torn poslu nema pomaka naviše."

Ima Ijudi koji rade i dobro zarađuju, ali njihov um i telo su zamoreni, mnogi su iznemogli, a ne postoje mogućnosti da dospeju do vrha. Negde usput su zakačili nagaznu minu, a da toga nisu bili ni svesni. Mada i dalje imaju svoj posao ili svoj biznis, negde su skrenuli i nisu stigli ni do lestvica koje vode prema vrhu. Imam mnogo prijatelj a kojima je škola išla jako dobro, stekli su i neka akademska zvanja i postigli odredeni uspeh pre četrdesete, ali onda je nestala magija i počelo je klizanje nizbrdo. U tim slučajevima, verujem da je pobednička formula uprofesiji prestala da deluje zato što je prestala da deluje i pobednička formula u učenju. Drugim rečima, moji prijatelji koriste istu pobedničku formulu u učenju, a ona zaustavlja dejstvo profesionalne magije.

Bogat u četrdesetoj i bankrot u četrdeset sedmoj

Imam školskog druga kome je srednja škola išla izuzetno dobro. Kasnije je završio jedan od prestižnih univerziteta na Istočnoj obali i zatim se vratio na Havaje. Odmah se učlanio u kantri klub kojem je pripadao i njegov otac, oženio se devojkom čiji je otac clan istog kluba, dobio decu, i ta njegova deca sada idu u istu privatnu školu koju je i on pohadao.

Pošto je nekoliko godina radio, stekao nešto malo radnog iskustva i usput odigrao nekoliko partija golfa s pravim ljudima, uključio se u neke velike poslove s nekretninama. Njegovo nasmejano lice bilo je na naslovnim stranicama lokalnih časopisa koji su se bavili biznisom i veličali su ga kao jednog od dolazećih biznis lidera nove generacije. Još pre četrdesete, zaradio je dovoljno za čitav život. Krajem 1980-ih tržište nekretninama na Havajima krenulo je nizbrdo, jer su Japanci povukli svoj uloženi novac iz države, i on je izgubio veći deo svog bogatstva. Brak mu se raspao, jer je njegova žena otkrila da je imao ljubavnicu, i sad mora da izdržava dva domaćinstva. Bankrotirao je u četrdeset sedmoj godini, ostavši s gomilom dugova koje valja otplaćivati.

Video sam ga pre nekoliko meseci. Bio je upravo napunio pedesetu i oporavljao se od većine svojih gubitaka; čak je imao i novu prijateljicu. Medutim, iako je pričao kako mu dobro ide, video sam da je njegov žar nestao. Nešto se u njemu promenilo i radio je napornije nego ikada ranije, samo da bi očuvao svoj imidž iz ranijih godina. Delovao je mnogo cim'čniji i nervozniji.

Jednom, za vreme večere, njegova prijateljica nam je pričala o novom Internet biznisukoji je započinjala. Bila je zaista uzbudena i činilo se dajoj ide veoma dobro, jer je primala porudžbine iz celog sveta. Odjednom, moj prijatelj je pukao. Kao da je suviše popio, i onaj unutrašnji pritisak je probio kroz hladnokrvnu spoljašnjost. Očigledno iznerviran njenim uspešnim početkom, ili možda svojim nedostatkom


49

uspeha, rekao joj je: „Kako tebi može da ide dobro? Studirala si na običnom državnom univerzitetu i nemaš ni magistraturu. Pored toga, ne poznaješ prave ljude kao ja."

Dok smo se Kim i ja te večeri vozili kući, prokomentarisala je to što je iznenada izgubio živce. „Čini se da pokušava da natera svoju staru formulu za uspeh da ponovo proradi i da mu to ne uspeva."

Klimnuo sam potvrdno i setio se šta je u australijskim novinama pisalo o nagaznim minama u karijeri. Setio sam se i onoga koji je pričao kako su kandidate podelili na mlade i starije od 35 godina. Mislio sam na Edrijen, prijateljicu koja je ostala bez posla jer je firma „kresala troškove", kupila franšizu za putničku agenciju, a sada studira pravo, očekujući da u pedeset sedmoj diplomira. I mislio sam na svog pametnog oca, čoveka koji je istinski verovao u moć dobrog obrazovanja, mada njega njegovo dobro obrazovanje na kraju nije spasilo. Naposletku, prenuvši se iz misli, rekao sam Kim: „To zvuči kao da se nove ekonomske ideje bore protiv starih."

„Kažeš da ona ima nove ekonomske ideje, a on stare?" upitala je Kim.

Klimnuo sam. „Možemo čak da izostavimo reč ekonomija. Recimo samo da ona ima nove ideje, a on još koristi one koje je stekao u srednjoj školi. Nije mnogo mlada od njega, ali njene ideje su nove; nisu originalne, ali za nju su nove, sveže i uzbudljive, tako da i ona deluje nova i sveža. Njegove ideje nisu ni nove ni originalne, a on ih se drži već četrdeset godina, još otkad smo bili deca."

„Znači, ne zastarevaju ljudi, već njihove ideje."

„Aha. Tako nekako. Njihove ideje ili, tačnije, njihova pobednička formula", odvratio sam. „On ujutru ustaje i odlazi na posao, ali umesto da bude novi čudesni dečko u gradu, koji žari i pali svojim novim idejama, on je sada samo matorac sa starim idejama, a ima samo pedeset godina. Nevolja je u tome što je još pre deset godina bio star i zastareo, samo to nije znao. Još uvek polazi od stare pobedničke formule, a nije spreman da je promeni i to je problem. Danas ide gradom s biografijom u rukama, takmičeći se za zaposlenje s vršnjacima svoje dece."

„Znači, savet da ide u školu, dobije dobre ocene i nade dobar posao bio je dobar kad je on bio dete", rekla je Kim, „ali ne valja za njega sad kad je odrastao."

„A nevolja je u tome što je zarobljen svojom pobedničkom formulom a nije toga ni svestan", dodao sam tiho. „Ne shvata da je nekadašnji dobar savet danas loš, tako daje njegova budućnost turobna."

„Zarobljen je i nije toga svestan?" upitala je Kim.

„To se desilo i mom ocu u pedesetoj. Savet da ide u školu i nade dobar posao bio je dobar za njega kad je bio mlad. Bila je to odlična formula. Imao je dobre ocene, dobio je odličan posao i uzdigao se do vrha. Ali onda je formula prestala da deluje i počeo je da klizi naniže."

„A i dalje je koristio istu formulu", rekla je Kim.

„Ne samo da ju je i dalje koristio. Što je ona bila manje delotvorna, on je postajao sve nesigurniji i sve je vise govorio drugima da slede njegov savet - čak i onda kad vise ni njemu samom nije koristio."

„Što je bila manje delotvorna, to je vise govorio drugima da slede njegov savet?" rekla je Kim tiho, vise za sebe.

„Mislim da se zaglavio na dva mesta", rekao sam. „Zaglavio se u onome što nije delotvorno, frustriran je i umoran, a ipak nastavlja dalje. A zaglavljen je i u prošlosti, vremenu kad je njegova formula delovala. Apošto je ranije delovala, pokušava da ubedi sebe da i danas postupa ispravno."

„Zato svima govori da rade isto kao što je on radio", rekla je Kim. „Čak i ako to vise ne deluje."

„Mislim da to govori zato što zna samo daje to bilo delotvorno. Još uvek nije shvatio šta je to što nije delotvorno."

„Čim bude shvatio, reći će svima šta je uradio", rekla je Kim. „Moguće je da će početi da propoveda nov način rada. Čim ga otkrije, vikaće na sav glas, da svi znaju da ga

je otkrio. Ali neće prestajati da priča o starom načinu, sve dok ne nađe novu pobedničku formulu."

„Ako je uopšte nađe", odvratio sam. „Kad završiš školu, niko ti ne daje u ruke kartu s ucrtanim putem do uspeha. Kad se staza izgubi u gustišu, mnogi od nas počnu da se slepo probijaju kroz džunglu, nadajući se da će je ponovo naći. Neki je zaista i nadu, a neki ne. A kad ne nadeš novu stazu, često sedneš i razmišljaš o staroj. To je život."


50

Junaci iz srednje škole

Već sam pominjao Ala Bandija, lik iz humorističke serije „Oženjen, ima decu". Al Bandi je tragikomično oličenje nekog ko je u srednjoj školi bio pravi junak, ali nije promenio svoju formulu. U seriji, Al tavori u svojoj prodavnici cipela, prisećajući se dana kad je postigao četiri pogotka i osvojio pobedu za svoju školu. Jednog dana ćemo možda svi ličiti na Ala Bandija, sedeti u svojoj stolici za ljuljanje i prisećati se vremena kad je život bio čaroban. Ali, problemi nastaju onda kad još niste spremni da se osvrćete unazad - i kad još uvek želite da učinite nešto sa svojim životom. Problemi nastaju kad živite u sadašnjosti, pokušavajući da vratite malo radosti iz prošlosti. Ljudi koji ne mogu da stanu onda kada bi trebalo, često su poput ostarelih boksera koji uđu u ring samo da bi dobili batine od mladeg protivnika. Bore se primenjujući svoju staru pobedničku formulu, jer jedino tako mogu da ožive uspomene na prošle dane.

Mnogima je išlo dobro u školi ili na starom poslu, ali nešto je prestalo da radi za njih. Godišnjice mature su odlična mesta ako hoćete da vidite junaka srednjoškolske fudbalske lige koji nikad nije otišao dalje od toga; ili najboljeg daka koji nije postigao ništa vise od toga. Srećete ih posle deset, dvadeset ili trideset godina i jasno vam je daje čarolija prestala. Ako su nesrećni, možda je vreme da promene staru pobedničku formulu u profesiji i priznaju da bi možda trebalo da promene i staru pobedničku formulu u učenju. A danas je važno da svojoj deci date do znanja da je njihova sposobnost da se brzo menjaju i uče verovatno važnija od onoga što su danas naučili u školi.

Ideje za roditelje

Pre dve godine sam video TV emisiju u kojoj su majke vodile svoje kćerke na posao, da bi im pokazale šta rade. TV komentator je bio oduševljen idejom, govoreći: „Ovo je divna nova ideja: majke uče svoje kćerke da budu dobre radnice budućnosti."

„Kako prevazidena ideja", bilo je sve što sam na to mogao da kažem.

Kad danas pričam s mladim ljudima, često ih pitam čiju pobedničku formulu koriste, svoju ili svojih roditelja?

Kad sam ja bio dete, 1960-ih, većina roditelja je svojoj deci govorila, s prizvukom panike u glasu: „Potrebno ti je dobro obrazovanje, jer ćeš samo tako dobiti dobar posao." Razlog za paniku je poticao otud što su mnogi od tih roditelja odrastali u periodu Velike depresije, kad nije bilo zaposlenja. Emocionalni strahovi, strah od nezaposlenosti i strah od toga da neće imati dovoljno novca umnogome su uticali na misli, reči i postupke većine ljudi iz generacije mojih roditelja uopšte uzev, svih rođenih od 1900. do 1935. godine.

Samo se osvrnite danas oko sebe i videćete da svi i svako nude zaposlenje. Poslodavci očajnički tragaju za bilo kime ko zna da čita i piše, lepo se ponaša, ume da se osmehne i da se naučiti nekim stvarima. Iako su tehnička znanja važna, ostaje činjenica da ima mnogo drugih atributa koji su za poslodavca važniji od tehničkih veština. Mada se nude mnoga zaposlenja, i dalje čujem kako mladi ljudi ponavljaju svojoj deci iste one reči, isto onako uspaničeno kao što su ih njihovi roditelji govorili njima: „Završi školu da bi mogao da dobiješ dobar posao."

Kad čujem kako neko kaže: „Ali, čovek mora da ima posao", kažem: „Polako. Smiri se. Pogledaj oko sebe, poslova ima koliko hoćeš. Doba depresije je prošlo. Kapitalizam je pobedio. Spasio je svet. Komunizam je mrtav. Internet je uzleteo i leti sve brže. I prestani da deliš savete koji se zasnivaju na davnoj prošlosti. Danas, ako hoćeš siguran posao, dovoljno je da ga potražiš. Prema tome, stani i razmisli malo."

Neki se i smire, ali mnogi ne. Većina ljudi koje srećem apsolutno se užasava pomisli da nema zaposlenje, da u kuću ne pritiče redo van prihod, i ne može racionalno da razmišlja zbog strahova nasledenih od roditelja.

Jedna od najvažnijih stvari koje roditelj može da učini jeste da stane, razmisli i baci pogled u budućnost, umesto da deli bajate savete. Kao što rekoh, doba depresije je prošlo.

Mnoga deca prekidaju školovanje ili ne shvataju ozbiljno svoje obrazovanje, jerpretnja da neće moći da nadu siguran i stabilan posao vise ne deluje kao razlog da idu u školu. Deca u školi sada znaju da mogu da dobiju posao. Jasno im je da vise nisu samo odlikaši „predvideni" za velike plate. Deca znaju da najviše zarađuju ljudi koji su zvezde u sportu, muzici ili filmu. Današnja deca gledaju Ala Bandija na televiziji i znaju da je uspeo da se zaposli. Vide i svoje roditelje kako idu na posao i teško rade, jedva da i svraćaju kući, angažuju dadilje, i onda kažu: „Hoću li se ja zbog ovoga školovati? Da li je ovo ono što želim od života? Da


51

li je ovo ono što želim svojoj deci?"

Morao sam da prestanem da radim ono u čemu sam bio dobar

Kad sam se 1994. god. penzionisao, u svojoj četrdeset sedmoj godini, pitanje: „Šta ću da radim tokom ostatka svog života?" teško mi je pritiskalo um. Umesto da se godinu dana samo odmaram, odlučio sam da, kako to ljudi kažu, ponovo pronadem sebe. To je značilo promenu moje pobedničke formule, u učenju i u profesiji. Da nisam to uradio, bio bih poput onih ostarelih boksera koji izdrže godinu dana i onda ponovo udu u ring. Pronašavši ponovo sebe, morao sam da prestanem da radim ono u čemu sam bio dobar i što sam voleo. To je značilo da prestanem da vodim seminare o biznisu i investiranju. Da bih ponovo pronašao sebe, morao sam da počnem da učim nešto što je trebalo da naučim, da bih promenio način na koji sam radio stvari. Da bih to postigao, osmislio sam draštvenu igru koja je poučavala o onome o čemu sam ja ranije poučavao, a morao sam i da naučim da pišem (u tome sam dva puta omanuo u srednjoj skoli). Danas sam poznatiji po svojim knjigama, nego po bilo čemu čime sam se ranije bavio. Da nisam imao pobedničke formule u učenju, profesiji i finansijama, ne bih mogao sebi da dozvolim luksuz da idem dalje. Da nisam išao dalje, zastareo bih u četrdeset sedmoj i proveo bih život prisećajući se dobrih starih vremena i uspeha iz prošlosti.

Kakve veze ima siguran posao s porodičnim životom?

Današnji roditelji moraju da budu pametniji, jer su i njihova deca pametnija. Moraju da vide dalje od škole i sigurnosti koju pruža zaposlenje, jer i deca vide tako daleko. Moguda vide šta je sigurno zaposlenje učinilo njihovom porodičnom životu. Mogu da vide da njihovi roditelji imaju posao, ali možda nemaju život. To nije budućnost kakvu želi većina dece. A da bi bio uspešan roditelj i imao uspešan odnos sa svojom decom, roditelj mora da gleda u kristalnu kuglu - ali ne svoju. Mora neprestano da gleda u kristalnu kuglu svog deteta. Današnji roditelj mora da deli s detetom viziju budućnosti, viziju koja često počiva na prošlosti.

Već sam pomenuo da su sukobi izmedu roditelj a i deteta zapravo često sukobi između pobedničke formule roditelja i pobedničke formule deteta. Na primer, roditelj kaže: „Moraš da ideš u školu", a dete kaže: „Prekidam školovanje." To je primer sukoba te vrste. Da bi odnos s detetom bio uspešan, roditelj mora da da sve od sebe da vidi ono što dete vidi, jer ono očigledno nešto vidi, a dobro obrazovanje možda ne čini deo te vizije. Ne kažem da bi roditelji trebalo da se predaju i puste dete da radi šta hoće. Sve što kažem jeste da roditelji moraju da vide dalje od sukoba stare i nove pobedničke formule i da daju sve od sebe da ustanove koja se vizija nalazi u glavi njihovog deteta. Znam da to nije lako, ali mislim daje bolje od svadanja.

Kad roditelj shvati šta dete vidi i kuda želi da ide, to može da bude šansa za komunikaciju, a uz malo sreće, i za poneki dobar savet. Ovo je od ključne važnosti, jer onog časa kad roditelj kaže detetu: „Ne želim da to uradiš", dete će to uraditi ili je već uradilo. Podeliti viziju i svesti sukobe na minimum od vitalnog je značaja za šansu da dete dugo bude spremno da posluša dobar roditelj ski savet.

Ako je uspostavljena dobra komunikacija, savetovao bih roditeljima da svojoj deci kažu da će se u životu najverovatnije baviti različitim stvarima, umesto jednog zaposlenja za ceo život, kao što je ranije bilo. A ako dete može da shvati tu ideju, možda će steći vise poštovanja prema obrazovanju. Ukoliko ima vise poštovanja prema obrazovanju i doživotnom učenju, biće vam malo lakše da mu objasnite zašto je toliko važna ideja o razvijanju lične pobedničke formule. Ja smatram daje važna zato što ne verujem da bilo koji roditelj svojoj deci želi da tavore na bezizglednom poslu i s godinama postaju sve manje vredni.

Sve u svemu, vi i vaše dete imate vise opcija nego što su ih vaši roditelji ikad imali. Izbori industrijske ere nisu ni bolji ni gori nego što su bili izbori ere informacija. Poenta je u tome da danas postoji veća mogućnost izbora i deca to znaju. Danas se pred izazovom nalaze naš školski sistem i roditelji, koji treba da pripreme decu tako da imaju veštinu učenja, kako bi mogli imati što je moguće vise izbora. Ne mislim da bilo koji roditelj želi da mu dete doveka ostane prodavac u prodavnici cipela jer se pridržavalo njegovog saveta da ,,ide u školu kako bi moglo da se zaposli". Današnja deca moraju da steknu bolje obrazovanje od toga.


52

POREĐENJE IDEJA Industrijska era: Era informacija

Sigurno zaposlenje, državna služba,

Starešinstvo,

Jedan posao

Rad do šezdeset pete,

Ukucavanje kartice,

Fakulteti,

Diplome i svedočanstva,

Staro znanje,

Penzijski plan kompanije,

Penzij ski plan države,

Državno zdravstveno osiguranje,

Rad u kompaniji.

Slobodan agent, virtualne kompanije,

Plaćanje za rezultate,

Mnoge profesije,

Rano penzionisanje,

Radno vreme po izboru,

Seminari,

Urodeni talenti,

Nove ideje,

Vlastiti portfolio,

Nije potreban,

Nije potrebno,

Rad kod kuće.

Poslednja napomena

Ja poučavam odrasle. Kad im kažem da je savet da ,,idu u školu kako bi mogli da se zaposle" ono što ih drži u klopci, mnogi dižu ruke i traže dodatno objašnjenje. Mnogi shvataju da je to bio dobar savet kad su bili deca, ali da sada, kad su odrasli, vise nije, i hoće da znaju vise.

Jednom, u toku ovakve diskusije, učesnik seminara je upitao: „Kako dobro radno mesto može da me drži u klopci?"

„Dobro pitanje", rekao sam. „Nije, u stvari, radno mesto ono što vas drži u klopci. To je refren koji ide uz savet da „idete u školu kako biste mogli da se zaposlite".

„Refren?" upitao je on. „Koji refren?"

„Refren koji glasi:'Igraj na sigurno i ne pravi greške.'"


53

GLAVA VII DA LI ĆE VASE DETE MOĆI DA SE PENZIONIŠE U

TRIDESETOJ? Jednog dana pitao sam svog bogatog oca zašto je tako bogat. Njegov odgovor je glasio: „Zato što

sam se rano penzionisao. Ako ne moraš da ideš na posao, imaš mnogo vremena da postaneš bogat."

Kroz ogledalo

U poglavlju u kojem je bilo reči o domaćim zadaciraa naveo sam da je moj bogati otac rekao: ,,Ne bogatiš se na poslu, već kod kuće. Zato moraš da uradiš svoj domaći." Onje svoj radio, učeći me formuli za sticanje velikog bogatstva kroz igranje monopola. Odvajajući vreme da igra tu igru sa svojim sinom i sa mnom, davao je sve od sebe da nas uvede u svet koji je malo ljudi u stanju da vidi. Negde između devete i petnaeste godine ja sam iz sveta svog siromašnog oca mentalno prešao u svet svog bogatog oca. Bio je to isti onaj svet koji su svi mogli da vide; samo je percepcija bila drukčija. Bio sam u stanju da vidim stvari koje nikada ranije nisam video.

U knjizi Luisa Kerola, Alisa u zemlji čuda, Alisa prolazi kroz ogledalo u drugi svet. Bogati otac me je uz pomoć monopola odveo iza ogledala i omogućio mi da vidim svet njegovim očima, iz njegove perspektive. Umesto da mi kaže da „idem u školu, dobijem dobre ocene i nadem siguran i stabilan posao", neprestano me je ohrabrivao da promenim način razmišljanja. Stalno je govorio: „Kupi četiri zelene kuće, prodaj ih i onda kupi jedan veliki crveni hotel. To je formula koja će te učiniti bogatim kad odrasteš." Nisam znao šta je to što je želeo da vidim, ali sam znao da je želeo da znam nešto što je osećao da ja tog trenutka ne mogu da vidim.

Bio sam samo dete i nisam shvatao šta pokušava. Znao sam samo da je kupovina četiri zelene kuće i njihova prodaja da bi se kupio jedan crveni hotel veoma važna ideja. Igrajući monopol sa svojim bogatim ocem prestao sam da ga smatram samo još jednom naivnom dečjom igrom i počeo sam da menjam način razmišljanja. Počeo sam da gledam stvari na drugačiji način. A onda, jednog dana, dok smo bili kod njegovog bankara, u mom umu se desio taj prelaz. Ne trenutak sam mogao da zavirim u um svog bogatog oca i vidim svet koji je on video. Prošao sam kroz ogledalo.

Promena predstave o sebi Do mentalne promene došlo je dok sam sedeo na sastanku bogatog oca, njegovog bankara i agenta

za kupoprodaju nekretnina. Dogovorili su se o nekim detaljima, potpisali neke papire, bogati otac je bankaru dao ček i onda od agenta dobio neke ključeve. Sinulo mi je da je upravo kupio još jednu zelenu kuću. Bogati otac, njegov bankar, agent, Majk i ja kolima smo se odvezli do placa da vidimo njegovu novu zelenu kuću. Dok smo se vozili tamo, počeo sam da shvatam da zapravo u stvarnom životu vidim ono što sam radio na tabli za monopol. Izlazeći iz kola, video sam kako se bogati otac penje stepenicama, stavlja ključ u bravu, okreće ga, otvara vrata. ulazi unutra i kaže: „Moje je'."

Kao što sam rekao, najbolje učim gledajući, dotičući, osećajući i delajući. Kad sedim, slušam, čitam i polažem testove na papiru, ne ide mi baš najbolje. Kad sam shvatio opipljivi odnos između igre, male zelene kuće i kuće koju je upravo kupio, promenio sam način razmišljanja i tada se promenio čitav moj svet, jer se menjala predstava koju sam imao o sebi. Više nisam bio siromašan klinac iz porodice pune finansijskih problema. Postajao sam bogato dete. Moja predstava o sebi se menjala. Vise se nisam nadao da ću biti bogat. U duši sam sasvim izvesno znao da sam bogat. Bio sam bogat jer sam počinjao da gledam svet očima svog bogatog oca.

Kada sam video kako ispisuje ček, potpisuje papire i uzima ključeve, uvideo sam odnos izmedu igre, tih postupaka i male zelene kuće. Rekao sam sebi: „Hej, pa i ja to mogu. Ovo nije teško. Ne moram da budem pametan da bih bio bogat. Ne trebaju mi čak ni dobre ocene." Kao da sam prolazio kroz ogledalo i ulazio u jedan sasvim drugi svet. Međutim, ulazak u taj svet stvorio mi je neke probleme u svetu koji je ostao iza mene. Otkrio sam svoju pobedničku formulu. Bila je to formula koja je zahtevala pobedničku fonnulu u učenju, profesiji i finansijama. Bila je to formula koje ću se pridržavati celog života. Tog časa znao sam da ću biti bogat. Vise nisam sumnjao u to. Shvatao sam igru monopola. Voleo sam je. Gledao sam svog bogatog


54

oca kako je igra pravim novcem i znao sam da, ako može on, mogu i ja.

Napred-nazad između dva sveta

Mentalno sam neko vreme išao napred-nazad kroz ogledalo. Problem je bio u tome što je svet u koji sam ulazio, svet mog bogatog oca, imao smisla, dok je svet iz kojeg sam odlazio izgledao sulud. Svet kojem sam se vraćao radnim danima, kad sam išao u školu, delovao mi je kao svet Ludog šeširdžije, karata koje marširaju i Češirske mačke. Ponedeljkom bi nam učiteljica tražila da joj predamo domaći. Onda bi nam zadala još zadataka i naložila da učimo stvari koje se nisu mogle videti, dotaći ili osetiti. Od mene se tražilo da učim predmete koji mi u životu neće biti potrebni. Rešavao sam složene matematičke probleme za koje sam znao da u stvarnom životu nikad neću imati potrebe da ih rešavam. Gledao sam kako moj bogati otac kupuje svoju zelenu kuću i video da mu za to nisu bile potrebne nikakve formule iz algebre. Prosto sabiranje i oduzimanje bilo je sve što je morao da zna. Znao sam da nije teško kupiti četiri zelene kuće. Kad sam imao cetiri zelene kuće za prodaju, kupovina jednog crvenog hotela izgledala je laka, čak logična ali je imala smisla samo ako je čovek zaista hteo da se obogati i ima vise slobodnog vremena. Jedan veliki hotel donosio je vise novca uz manje napora. Bio sam zbunjen, jer mi je sa svakim prolaskom kroz ogledalo jedna strana definitivno izgledala zdravije pameti nego ona druga.

Nikad mi nije bilo jasno zašto izučavamo predmete koji nam neće nikad trebati; ili nam barem nikad nije bilo rečeno kako da ih upotrebimo. I uz to smo još morali da polažemo testove iz till istih predmeta koji me nisu interesovali i na osnovu postignutih rezultata proglašavali su nas pametnima ili glupima. Stvarno sam se osećao kao Alisa u zemlji čuda.

Zašto učim ove predmete

Jednog dana sam odlučio da glasno izgovorim to pitanje koje me je godinama zbunjivalo. Najzad sam smogao dovoljno hrabrosti da svoju učiteljicu upitam: „Zašto moram daučim i polažem testove iz predmeta koji mi nikad neće trebati?"

Njen odgovor je glasio: „Zato što, ako ne budeš imao dobre ocene, nećeš moći da nađeš dobar posao."

Bio je to isti odgovor koji sam čuo od svog oca. Zvučao je kao odjek. Problem je bio utome što ja u njemu nisam nalazio mnogo smisla. Kakve je veze imalo nalaženje posla s učenjem predmeta koji me nisu interesovali? Sad kad sam otkrio svoju životnu pobedničku formulu, zamisao da moram da idem u školu i učim ono što me ne interesuje imala jejoš manje smisla. Malo sam razmislio i onda rekao: ,,A šta ako ja ne želim posao?"

Na to, sledilo je odsečno: „Sedi i radi zadatke."

Škola je važna

Ne kažem da bi trebalo da ispišete dete iz škole i kupite monopol. Pravo obrazovanje je veoma važno. U školama se prvo uče osnovna školska znanja i veština učenja, a potom se stiču profesionalna znanja. Mada se ne slažem u potpunosti s onim o čemu sistem poučava ni kako poučava, pohađanje škole i sticanje fakultetske diplome je još uvek osnova životnog uspeha.

Problem je u tome što škola ne uči decu osnovnim finansijskim veštinama i zbog toga mnoga deca završe školu ne naučivši finansijsku formulu. Štaviše, mnogi je završe tako što izgube finansijsku formulu. Mnogi mladi danas završavaju školu s velikim dugom na kreditnoj kartici i obavezom otplaćivanja zajma za školovanje. Mnogi se do kraja života ne izvuku iz tih dugova. Mnogi završe školu i počnu da kupuju kola, kuće, čamce, i tako dalje. Mnogi umru i ostave svoje dugove u nasledstvo deci. Drugim rečima, možda oni u školi i stiču dobro obrazovanje, ali u njoj ne uče jednu veoma važnu formulu - pobed-xitihx finansijsku formulu za život.

Oba oca su bila zabrinuta

Moj otac nastavnik shvatao je da u obrazovanju nešto nedostaje, ali nikad nije zaista identifikovao šta je to.

Moj bogati otac je znao šta je to što nedostaje. Znao je da se u školama o novcu uči malo, takoreći


55

ništa. Znao je da mnogi ljudi zbog nedostatka finansijske formule moraju mnogo i teško da rade, grčevito se držeći sigumog zaposlenja i nikad ne napredujući u finansijskom pogledu. Kad sam mu ispričao priču svog oca o plantažama koje koriste školski sistem da bi imale stalan priliv radne snage, samo je tiho rekao: „Nije se mnogo promenilo." Znao je da se ljudi drže radnog mesta i teško rade, jednostavno zato što moraju. Znao je da će uvek postojati priliv sveže radne snage.

Bilo mu je veoma stalo do finansijske dobrobiti onih koji su za njega radili. Smetalo mu je da vidi da ljudi vredno rade za njega i onda odu kući i bore se s dugovima. Govorio je: ,,Ne bogatiš se na poslu, već kod kuće. Zato moraš da uradiš svoj domaći." Takode je znao da većina njegovih radnika nema osnovno finansijsko obrazovanje da bi mogla da radi svoj finansijski domaći, a to ga je brinulo i rastuživalo.

Kako je poučavao bogati otac

Od svog bogatog oca naučio sam mnogo zato što je imao jedinstven način poučavanja, način koji je za mene bio najdelotvorniji.

Još jednom ću se vratiti na priču o tome kako mi je bogati otac plaćao deset centi na sat, pošto mi je obećao da će me naučiti kako da postanem bogat. Radio sam za njega tri subote po tri sata, zarađujući trideset centi na dan. Naposletku sam, veoma ljut, otišao kod njega u kancelariju i rekao mu da me iskorišćava. Drhteći i plačući, stajao sam pred njegovim radnim stolom - devetogodišnji dečkić koji je zahtevao da on održi svoj deo pogodbe.

„Obećali ste mi da ćete me naučiti kako da postanem bogat. Radim za vas već tri nedelje, a još vas nijednom nisam video. Ne dolazite ni da vidite kako radim, a kamoli da me nečemu učite. Na dan zaradim trideset centi, a od toga se sigurno neću obogatiti. Kad nameravate da počnete da me učite?"

Bogati otac se zavalio u stolicu i gledao u ljutitog devetogodišnjaka koji je stajao pred njegovim radnim stolom. Posle dugog minuta grobne tišine, osmehnuo se i rekao: „Učim te. Dajem ti najdragoceniju lekciju koju možeš da naučiš ako hoćeš da budeš bogat. Većina ljudi dirinči celog života i nikad ne nauči lekciju koju ti sad imaš prilike da naučiš, samo ako hoćeš." Zaćutao je i pogledao me, a ja sam stajao i drhtao, pokušavajući da shvatim šta je rekao.

„Šta vam znači to 'ako hoću'? Ako hoću da naučim šta? Šta bih ja to trebalo da učim što drugi ljudi nikad ne nauče?", rekao sam, brišući nos rukavom. Polako sam se smirivao, ali me je ipak naljutilo to što je rekao da me uči nečemu. Nisam ga ni video otkako smo se dogovorili da radim za njega, a sad mi je tu pričao kako me nečemu uči.

S godinama sam shvatio koliko je važna bila ta lekcija - i da se mnogi ljudi ne obogate tako što teško rade za novac i za sigurnost koju pruža zaposlenje. Kad sam razumeo distinkciju izmedu toga da radim za novac i da novac radi za mene, postao sam malo inteligentniji. Shvatio sam da nas u školi uče da radimo za novac, a ako sam želeo da postanem bogat, morao sam da naučim kako da nateram novac da radi za mene. Mala distinkcija, ali je promenila moju odluku o tome šta želim da učim. Kao što sam već rekao, inteligencija je sposobnost pravljenja fmijih distinkcija. A distinkcija koju je bilo potrebno da naučim bila je da novac mora da radi za mene ako hoću da budem bogat. Dok su moji školski drugovi vredno učili kako bi mogli da se zaposle, ja sam vredno učio da ne bih morao da se zaposlim.

Shvatam šta je mislio bogati otac kad je rekao: „Većina ljudi nikad ne nauči lekciju." Kasnije mi je jednom prilikom objasnio da većina ljudi odlazi na posao, dobija platu, odlazi na posao, dobija platu, odlazi na posao... Zauvek. I nikad ne nauči lekciju koju sam ja naučio od njega. Rekao je: „Kad si zatražio da te naučim kako da postaneš bogat, pomislio sam da je najbolji način da te naučim prvu lekciju bio da jednostavno uvidiš da se radeći za novac nećeš nikada obogatiti. Za to su ti bile potrebne svega tri nedelje. Većina ljudi rinta celog veka i nikad ne nauči tu lekciju. Mnogi dođu i traže povišicu plate, ali seničemu ne nauče i pored toga što zarađuju vise novca." Zato je stil poučavanja bogatog oca podrazumevao prvo delanje, zatim greške i potom pouku. Vi koji ste čitali knjigu znate da mi je posle našeg razgovora uskratio i onih deset centi i da sam radio besplatno. Počela je sledeća lekcija, ali samo ako sam želeo da je naučim.

Druga strana stola

Druga lekcija koja je mnogo uticala na mene bila je lekcija koju zovem „druga strana stola". Posle prve lekcije, u mojoj devetoj godini, bogati otac je shvatio da ozbiljno mislim da naučim kako da se obogatim i počeo je da me zove da ga gledam dok radi razne stvari, kao što je uradio kad me je odveo da gledam dok je kupovao stambenu zgradu za izdavanje. Negde kad sam imao deset godina, počeo je da me


56

zove da sedim pored njega dok je razgovarao s kandidatima za zaposlenja koja je nudio. Sedeo bih pored njega, dok su sa druge strane stola sedeli kandidati, kojima je postavljao pitanja u vezi s njihovim radnim iskustvom ili sa stavom prema radu u njegovoj kompaniji. Bio je to uvek zanimljiv proces. Vidao sam ljude koji su imali završenu samo osnovnu školu i bili spremni da rade za manje od jednog dolara po satu. Mada sam bio samo dete, znao sam da je teško izdržavati porodicu s osam dolara dnevno, od kojih je tek trebalo da se odbije porez. Kad sam iz njihovih molbi video koliko dece su neki od tin ljudi imali da izdržavaju, bilo mi je teško. Shvatio sam da nije moja porodica jedina koja ima finansijskih problema. Želeo sam da im pomognem, kao što sam želeo da pomognem i svojima, ali nisam znao kako.

Vrednost dobrog obrazovanja

Uvidanje razlike izmedu plata pojedinih radnika bila je važna lekcija koju sam naučio sedeći pored svog bogatog oca. Razlika između primanja radnika koji nisu imali ni srednju školu i radnika s fakultetskom diplomom bila je dovoljan podstrek da ostanem u školi. Posle toga, kad god bih pomislio da odustanem od školovanja, setio bih se te razlike i odmah postajao svestan koliko je važno dobro obrazovanje.

Međutim, ono što me je najviše fasciniralo, bilo je to što su povremeno dolazile osobe s magistraturom ili doktoratom i prijavljivale se za lose plaćene poslove. Nisam znao mnogo, ali sam znao da bogati otac, kad se saberu svi njegovi izvori prihoda, mesečno zarađuje mnogo vise novca od ovih obrazovanih ljudi. Takode sam znao da on nije imao ni diplomu srednje škole. Uz onako velike razlike između plata neškolovanih i školovanih radnika, shvatio sam da je moj bogati otac znao nešto što ove fakultetlije nisu znale.

Pošto sam u nekih pet navrata sedeo pored njega dok je primao na razgovor kandidate za zaposlenja, upitao sam ga najzad zašto je želeo da sedim tu. „Već sam pomislio da me to nikad nećeš pitati", glasio je odgovor. „Šta misliš, zašto tražim od tebe da sediš tu i gledaš dok razgovaram s ljudima?"

„Ne znam", odvratio sam. „Mislio sam da hoćete da vam pravim društvo."

Bogati otac se nasmejao. „Nikad ne bih tražio da gubiš svoje vreme na taj način. Obećao sam ti da ću te naučiti da budeš bogat i dajem ti upravo ono što si hteo. Dakle, šta si do sada naučio?"

Sedeo sam tako pored svog bogatog oca, u sobi koja je sada bila prazna, bez kandidata za posao s druge strane stola, i razmišljao o pitanju koje mi je postavio. „Ne znam", odgovorio sam. „Nikad nisam ovo shvatao kao lekciju."

Bogati otac se osmehnuo i rekao: „Učiš veoma važnu lekciju, ako hoćeš da budeš bogat. Mnogi ljudi nikad ne dobiju priliku da nauče lekciju koju želim da ti naučiš, jer uglavnom vide svet samo s one druge strane stola." Bogati otac je pokazao prema praznoj stolici preko puta nas. „Vrlo malo ljudi ga vidi s ove strane stola. Gledaš stvaran svet -svet koji ljudi vide tek pošto završe školu. Ali, ti imaš mogućnost da ga vidiš s ove strane stola još pre nego što si završio školu."

„Znači, ako želim da budem bogat, moram da sedim s ove strane stola?" upitao sam.

Bogati otac je klimnuo glavom. Lagano i promišljeno je rekao: „I ne samo to: moraš da učiš i naučiš ono što je potrebno da bi sedeo na ovoj strani stola, a to se uglavnom ne uči u školi. U školi se uči ono što je potrebno da bi sedeo s druge strane stola."

„Zaista?" odvratio sam pomalo zbunjeno. „A kako to?"

„Dobro, iz kog razloga tvoj tata kaže da treba da ideš u školu?" upitao je bogati otac.

„Da bih mogao da se zaposlim" odgovorio sam tiho. „A to hoće i svi ovi ljudi, zar ne?"

Bogati otac je klimnuo glavom i rekao: „Zato oni sede s druge strane stola. Ne kažem da je jedna strana stola bolja od druge. Sve što želim jeste da ti ukažem na to da postoji razlika. Većina ljudi je ne uvida. To je ono što želim da naučiš. Zelim da ti ponudim da odabereš stranu stola na kojoj ćeš jednog dana sedeti. Ako hoćeš da se obogatiš dok si još mlad, ova strana stola ti daje veće mogućnosti da taj cilj i ostvariš. Ukoliko ozbiljno nameravaš da se obogatiš i da ne moraš da radiš dok si živ, naučiću te kako se to radi. Ako hoćeš da sediš s druge strane stola, onda poslušaj savet svog tate."

Lekcija je naučena

Bila je to važna životna lekcija. Bogati otac mi nije rekao na kojoj strani da sedim. Ponudio mi je da


57

biram, a ja sam sam odlučio. Izabrao sam ono što sam želeo da učim, umesto da se borim protiv onoga što se od mene tražilo da učim. Tako me je moj bogati otac godinama učio. Prvo je bio pokušaj, pa greška i najzad lekcija. Posle lekcije davao mi je da biram šta ću uraditi s poukom koju sam iz nje izvukao.

Često ne vidite ono što vam je ispred nosa Lekcija „draga strana stola" uključivala je i druge lekcije koje su mi promenile život. Inteligencija je

sposobnost pravljenja fmijih distinkcija ili množenja deljenjem. Sedeći za stolom, počeo sam da pravim vise distinkcija, da učim nove lekcije o posmatranju i učenju iz onoga što se dešava ispred mene. Sedeo sam tamo satima, samo posmatrajući, ali nenaučivši ništa. Kad mi je bogati otac ukazao ria to da postoje dve strane stola, bio sam u stanju da uvidim razlike izmedu svetova na tim dvema stranama. Mogao sam da osetim razlike u predstavi o sebi koju je svaka od tih strana tražila. S godinama sam shvatio da ljudi koji sede s druge strane stola, preko puta mene, rade samo ono što im je rečeno, a to je da odu i traže posao. U školi su ih naučili da „steknu znanja koja poslodavci traže".

Nisu bili učeni da steknu znanja potrebna za sedenje na onoj suprotnoj strani stola. Zbog saveta koje dobija još odmalena, većina ljudi život provede sedeći na onoj strani stola na kojoj sede kandidati za posao. Koliko bi njihov život bio drugačiji da im je neko rekao: „Stekni znanje o finansijama i budi vlasnik stola"?

Kada ljudi ustanove šta su programirani da traže? Naučio sam da ljudi traže različite stvari. Bogati otac mi je rekao: „Većina ljudi završi školu misleći

samo o tome da nadu posao, i zato se odmah bacaju na traženje posla inalaze ga." Objasnio mi je da je ono za čim žudimo u mislima ono što nalazimo u stvarnom svetu. Rekao je: „Ljudi koji traže posao najčešće ga i nađu. Ja ne tražim posao. Ne tražim zaposlenje. Izvežbao sam svoj um tako da traži šanse za biznis i investiranje. Odavno sam naučio da čovek nalazi samo ono što je njegov um uvežban da traži. Ako hoćeš da budeš bogat, moraš da uvežbaš svoj mozak da traga za stvarima koje će te učiniti bogatim. A zaposlenje te neće učiniti bogatim, prema tome, nemoj ga ni tražiti."

Kad ljudima kažem da je naš zapadnjački sistem obrazovanja potekao iz Pruske, mnogi prečuju tu opasku. Ali kad kažem da je svrha pruskog sistema bila da stvara službenike i vojnike, mnogi to čuju i zagledaju se u mene pogledom punim ciničnog, katkad ineprijateljskog skepticizma. Obično se najviše naljute oni koji su najbolje prošli u torn sistemu. Kad ospore tačnost mog komentara, često im postavim sledeće pitanje: „Šta đaci i studenti prvo traže kad završe školu ili fakultet?" „Posao", glasi odgovor. Traže posao zato što su tako programirani i reaguju baš kao poslušni vojnici. Kažem to jer Pruske vise nema, ali su stare ideje preživele stoleća.

Sad smo u eri informacija i vreme je da ljudi nauče da gledaju dalje od sigurnog i stabilnog zaposlenja. U eri informacija, moramo da dobijamo obrazovanje koje će prevazilaziti puko sticanje znanja koja traze poslodavci. U eri informacija, svi su izgledi da će vaša deca u tridesetoj biti tehnički zastarela. Ako je to već moguće, zašto im onda ne dati finansijska znanja koja će im omogućiti da se penzionišu pre tridesete?

Ne možete izmeniti ono što ne vidite

Ne kažem da je biti službenik ili vojnik dobro ili lose, ispravno ili pogrešno. Bio sam i jedno i drugo. Samo kažem da je moj otac nastavnik, kad je shvatio da nešto nije u redu sa sistemom, poželeo da ga menja. Želeo je da nađe način da se đaci i studenti bolje pripreme za stvaran svet. Problem je bio u tome što je i sam stekao obrazovanje u sklopu istog tog sistema koji je želeo da promeni i nije mogao da vidi ono što za njega nije bilo vidljivo. Moj bogati otac mogao je da gleda taj sistem drugačijim očima zato što nije bio proizvod tog sistema. Napustio je školu u trinaestoj godini, jer mu je otac umro, i morao je da preuzme porodični biznis. Sa trinaest godina je naučio ono što je potrebno da bi se sedelo na drugoj strani stola.

Morao sam vise da učim da bih sedeo na toj strani stola Čim sam shvatio da sto ima dve strane, vise sam se zainteresovao za vlastito obrazovanje, u smislu

da sam hteo da znam šta mi je potrebno da bih sedeo na onoj strani stola na kojoj je sedeo moj bogati otac. Nije prošlo mnogo, a bilo mi je jasno koliko moram da naučim. Shvatio sam da moram da savladam ne samo školske predmete, već i one koji se ne uče u školi. Postao sam mnogo vise posvećen svom obrazovanju. Trebalo je da naučim mnogo vise od školskog gradiva da bih sedeo preko puta onih koji su učili samo to. Znao sam da moram da budem pametniji od odličnih đaka, ako nameravam da sedim preko puta njih. Bilo je potrebno da steknem veće znanje od onog koje zahtevaju poslodavci.


Naposletku sam otkrio nešto što je za mene predstavljalo izazov, davalo mi razlog da učim, nešto što me je interesovalo da naučim. Između devete i petnaeste godine počelo je moje pravo obrazovanje. Postao sam doživotni student koji je znao da će se njegovo obrazovanje nastaviti još dugo pošto završi školu. Takođe sam ustanovio šta je ono što je tražio moj bogati otac, ono što je nedostajalo u školskom sistemu - sistemu koje je bio osmišljen tako da osigurava stalni priliv radnika koji tragaju za sigurnim i stabilnim zaposlenjem i nikad ih nije učio onome što su dobro znali bogati ljudi s druge strane stola.

Piramida učenja Mentalno

Duhovno^»==== i===tl Emocionalno

Fizičko

Kad govorim o obrazovanju i učenju, često koristim ovaj dijagram koji nazivam „piramidom učenja". On predstavlja sintezu Gardnerovih sedam genija i nekih mojih ličnih iskustava kao predavača u oblasti preduzetništva i investicija. Mada ona nije zasnovana ni na jednoj egzaktnoj nauci, ipak daje neke korisne reference za diskusiju.

Lično sam mnogo naučio igrajući monopol, zbog toga što sam se u tu igru uključivao mentalno, emocionalno i fizički. Morao sam da razmišljam, bio sam uzbuđen i imao sam šta da radim. Igra je zaokupljala moju pažnju jer je obuzimala veliki deo mene, pogotovo zato što sam ja kao ličnost oduvek bio takmičarski raspoložen.

Kad sam u učionici i moram mirno da sedim i slušam kako neko priča o nečemu što me ne interesuje ili što ne razumem, jer je za mene lično nevažno, moje emocije se kreću od ljutnje do dosade. U fizičkom pogledu, počinjem da se vrpoljim ili pokušavam da zadremam, ne bih li izbegao mentalni i emocionalni bol. Ne ide mi ako mirno sedim i pokušavam da mentalno upijam informacije, pogotovo ako me tema ne interesuje ili je govornik dosadan. Da li je to možda razlog što roditelji i škole sve vise koriste lekove da bi smirili hiperaktivnu decu i naterali ih da ostanu na svojim mestima? Deca verovatno lakše uče fizički i ne interesuje ih ono što od njih traže da nauče. A kad se pobune, da li ih onda sistem drogira lekovima?

Kada je reč o duhovnom učenju, to nije obavezno u religioznom smislu, mada može dapotekne i odatle. Ono što podrazumevam pod duhovnošću jeste osećanje koje nas obuzima kad odemo, recimo, na specijalnu olimpijadu i vidimo fizički hendikepiranu decu kako tree jednom nogom ili okreću točkove svojih invalidskih stolica svom snagom svog tela, uma i duše. Pre godinu dana posetio sam taj program i duh tih mladih ljudi dirnuo je celo moje biće. I ja sam skočio na noge i navijao, dok sam ih gledao kako naprežu svoja hendikepirana tela vise nego što ja naprežem svoje, iako je zdravo. Njihov duh dotakao je duh svih nas i sve nas podsetio ko smo u stvari i od čega smo stvoreni. To je duhovnost o kojoj govorim.

Kad sam bio u Vijetnamu, gledao sam mla.diće kako nastavljaju da se bore i onda kad su znali da umiru. Njihov duh im je davao krila i polagali su živote da bi spasili drugove iz čete. U Vijetnamu sam bio očevidac stvari o kojima se ne usudujem da pišem, iz straha da ne zvuče suviše bizarno. Bez obzira na to, vidao sam te mlade ljude kako cine stvari koje se iz mentalne, emocionalne ili fizičke perspektive nikako ne mogu objasniti. To je duhovna snaga o kojoj govorim.

Kad odem na venčanje i gledam kako dvoje ljudi stupa u brak, u mom umu to su dva fizička bića koja se spajaju pred bogom, duhovno. To je čin dveju duša koje se spajaju i zajedno kreću dalje u život. Nažalost, uz ovako mnogo razvoda, čini se da se mnogi ljudi spajaju mentalno, emocionalno, fizički, ali ne i duhovno. Zato se razdvajaju čim kola krenu nizbrdo. U svakom slučaju, u idealnom smislu, to je ona vrsta duhovnog obrazovanja o kojoj govorim. Ne želim nikoga da uvredim niti bih ikom da namećem vlastite

58


59

stavove u religioznom ili duhovnom pogledu. Govorim o snazi koja premašuje naša mentalna, emocionalna i fizička ograničenja.

Promena percepcije Sećam se da sam između devete i dvanaeste godine prolazio kroz fundamentals promenu u vezi sa

svojom piramidom učenja. Znam da se moja percepcija, predstavao sebi, izmenila mentalno, emocionalno, fizički i duhovno. Kad sam video svog bogatog oca kako potpisuje dokumenta, daje ček i preuzima ključeve, nešto se u meni promenilo. U torn trenutku, veza izmedu monopola i života postala je stvama. Pošto sam se godinama osećao lose u sopstvenoj koži zato što nisam bio pametan, barem ne onako kao moj tata i Endi Mravac, promenio sam se. Odjednom mi je moja koža postala udobna. Znao sam da mogu da uspem u životu i znao sam da mogu da opstanem. Znao sam da ću biti uspešan na svoj način. Znao sam da mi ne treba ni dobro plaćen posao ni gomila para da bih finansijski uspeo. Najzad sam video nešto u čemu sam želeo da budem dobar i znao sam da ću to umeti dobro da radim. Ustanovio sam šta želim da učim. Kao što rekoh, nešto se izmenilo u duhovnom pogledu, i ja sam se osetio samouvereno, uzbuđeno i dobro u vlastitoj koži. Nisam se tako osećao u školi, niti onda kad sam video majku kako place nad gomilom računa na kuhinjskom stolu. Neka toplina je ispunila moje srce i celo moje telo, Bio sam siguran ko sam i šta ću postati. Znao sam da ću biti bogat čovek. Znao sam da ću naći načina da pomognem majci i ocu. Nisam znao kako, ali sam znao da ću uspeti. Znao sam da ću biti uspešan u nečemu u čemu sam istinski želeo da budem uspešan, umesto da to pokušavam u nečemu za šta je neko drugi rekao da bi trebalo da budem uspešan, Otkrio sam svoj novi identitet.

Promena u devetoj Nedavno sam razgovarao s Dagom i Heder, bračnim parom koji je u upravnom odboru Valdorf škole

na Aljasci. To su moji prijatelji koji su me upoznali s radom Rudolfa Štajnera i ispričali mi o njegovim teorijama i onome sto je napisao o „promeni u devetoj". Kad sam čuo sve to, mnogi delići slagalice o učenju legli su na svoje mesto.

Kad mi je Dag ispričao šta njihovo dete uči u toj školi i zašto tamo poučavaju decu onome čemu ih poučavaju, stvari su počele da poprimaju smisao. Dag mi je objasnio da je razlog što škola daje deci da upotrebljavaju čekiće, testere i eksere da bi izgradili nekakav krov nad glavom taj, što žele da im stave do znanja da mogu da prežive u stvarnom svetu. Iz istog razloga ih uče da gaje povrće, kuvaju i peku. Reč je o fizičkom, mentalnom, emocionalnom i duhovnom obrazovanju. Ono uključuje celo dete u ovom kritičnom periodu života, koji je Štajner identifikovao kao promenu u devetoj. To je period kad dete vise ne želi da bude deo roditeljskog identiteta i žudi da otkrije vlastiti identitet. Reč je o samotnom i često zastrašujućem životnom periodu, periodu punom neizvesnosti. Dete stupa u nepoznato da bi otkrilo ko je ono u stvari, a ne šta njegovi roditelji žele da ono bude. Za detetovu predstavu o sebi jako je važno da mentalno, fizički, emocionalno i duhovno nauči da može samostalno da opstaje.

Znam da se mnogi prosvetni radnici ne slažu sa Štajnerovim zaključcima o promeni u devetoj i nije moje da menjam njihovo mišljenje. Jedino što vam mogu pouzdano preneti jeste moje vlastito iskustvo. Znam da sam u devetoj godini počeo da tragam za nečim drugim. Znao sam da ono što rade moji roditelji nije delotvorno i nisam želeo da idem njihovim stopama. Još se sećam atmosfere straha koja je u našoj kući vladala svaki put kad bi se povela rasprava o novcu. Jos pamtim svade svojih roditelja zbog novca i oca kako govori: „Novac me ne interesuje. Radim što vise mogu i ne znam šta bih još mogao da učinim." Želeo sam da otkrijem šta bih mogao da učinim da ne završim kao moji roditelji, barem u finansijskom pogledu. Duboko u duši, znao sam da vise od ičega želim da pomognem svojoj majci. Srce mi se cepalo kad sam je video kako place nad nečim tako glupim kao što je gomila računa. Osećao sam kako se nešto u meni žestoko pobuni svaki put kad otac kaže da moram vredno da učim kako bih našao dobar posao, i zato sam se okrenuo traganju za novim odgovorima i za vlastitom stvarnošću.

Učeći lekcije svog bogatog oca i igrajući partiju za partijom monopola, verovatno barem pedeset godišnje, menjao sam način na koji je fiinkcionisao moj urn. Osećao sam se kao da prolazim kroz ogledalo i počinjem da vidim svet koji moji roditelji nisu mogli da vide, mada im je bio pred nosom. Kad se sad sećam svega, mislim da nisu mogli da vide svet koji je video moj bogati otac, jer su bili mentalno naučeni da traže posao, emocionalno - da traže sigurnost, fizički - da naporno rade. Verujem da je tako, jer nisu imali pobedničku formulu za finansije, duhovno je njihova predstava o sebi sve vise slabila umesto da jača, a računi su se samo gomilali. Moj otac je sve vise radio, dobijao povišicu za povišicom, ali nikad nije ostvario istinski finansijski napredak. Kad je u pedesetoj došao do vrhunca svoje karijere, a nije bio u stanju da se oporavi od profesionalnog nazadovanja i stagnacije, verujem da je njegov duh bio konačno slomljen.


60

Studenti iz škole izlaze nespremni Škole ne daju znanja potrebna za preživljavanje, bez kojih se u današnjem svetu ne može. Većina

studenata iz škole izlazi s finansijskim teškoćama i tražeći sigurnost, siguraost koju je teško naći spolja. Ona se nalazi iznutra. Mnogi studenti školovanje završavaju mentalno, emocionalno, fizički i duhovno nespremni. Školski sistem obavlja svoju dužnost i obezbeduje stalan priliv službenika i vojnika koji traže zaposlenje u krupnom biznisu i u vojsci. Oba moja oca bila su svesna toga, ali je svaki od njih na to gledao iz drugačije perspektive - svaki sa svoje strane stola.

Kad ljudima kažem: „Ne oslanjajte se na sigurnost koju daje zaposlenje. Ne oslanjajte se na to da će kompanija voditi računa o vama u finansijskom pogledu. Ne očekujte da će država brinuti o vašim potrebama kad se penzionišete", često se trgnu i kao da se zgrce. Umesto žara i oduševljenja, vidim vise strah. Ljudi se grčevito drže sigurnosti koju pruža zaposlenje, umesto da veruju u svoje lične sposobnosti. Deo te potrebe za sigurnošću potiče otud što nikad nisu otkrili svoj novi identitet i ne veruju u svoju sposobnost da samostalno opstanu. Idu stopama svojih roditelja, rade ono što su oni radili i pridržavaju se saveta da idu u školu kako bi stekli znanja koja poslodavci traže. Većina stvarno i nade posao, ali tek nekolicina nade onu siguraost za kojom istinski traga. Teško je naći istinsku sigurnost kad vaš opstanak zavisi od nekog drugog, nekog ko slučajno sedi s druge strane stola.

Jula 2000. Alan Grinspen, predsedavajući Federalnog saveta za rezerve, govoriojeo inflaciji. Rekao je da je razlog što inflacija nije visoka koliko bi mogla biti, s obziromna ovaj period izuzetno niske nezaposlenosti, taj što je ljudima vise stalo do sigumog posla nego do povišice. Dalje je objasnio da većina ljudi, uplašena napredovanjem tehnologije i mogućnošću da kompjuter preuzme njihov posao, što se u mnogim industrijama i desilo, radije ćuti i radi za manje pare. To je, rekao je, razlog što bogati postaju sve bogatiji, a većina ljudi nema nikakvog udela u zgrtanju tog novog bogatstva. Rekao je da je to zato što se boje da ne izgube posao. Ja mislim da je to zato što nisu naučili da mogu da opstanu samostalno pa se zbog toga pridržavaju saveta svojih roditelja i idu njihovim stopama.

Tokom intervjua koji sam nedavno dao, novinara je jako iznerviralo ono što sam imao da kažem o obrazovanju. Njemu je u školi išlo dobro i imao je dobar, siguran posao, Ljutito mi je rekao: „Kažete li vi to da ljudi ne bi trebalo da budu ničiji službenici? Šta bi se desilo kad ne bi bilo radnika? Svet bi stao."

Složio sam se s njim, dubokd udahnuo i krenuo da mu odgovaram. „Slažem se da su svetu potrebni radnici. I verujem da svaki radnik obavlja dragocen posao. Predsednik kompanije ne bi mogao da obavlja svoj posao ako domar nije obavio svoj. Prema tome, nisam kivan na radnike. I ja sam takođe radnik."

„Šta onda nije u redu sa školskim sistemom koji ljude uči da budu službenici ili vojnici?" upitao je novinar. „Svetu su potrebni radnici."

Ponovo sam se složio s njim i rekao: „Da, svetu su potrebni obrazovani radnici. Nisu mu potrebni obrazovani robovi. Mislim da je vreme da svi studenti, a ne samo oni pametni koje traže krupan biznis i vojska, dobiju obrazovanje koje će im dati slobodu."

Ne tražite povišicu Da smatram da bi traženje povišice rešilo problem, rekao bih svim svojim zaposlenima da je traže.

Ali, ono što Grinspen kaže je tačno. Ako radnik želi previše novca u odnosu na usluge koje pruža kompaniji, onaj s druge strane stola mora da potraži novog radnika. Ako su troškovi previsoki, to može da ugrozi budućnost kompanije. Mnoge kompanije vise ne postoje zato što nisu mogle da izdrže troškove radne snage. Biznisi prelaze na ofsor poslovanje jer traže jeftiniju radnu snagu. I tehnologija uzima mnoga radna mesta - mesta radnika u putničkim agencijama, berzanskih brokera i mnoga druga. Prema tome, Alan Grinspen je u pravu kad kaže da se ljudi pribojavaju da će izgubiti posao budu li zahtevali preterano visoke plate.

Medutim, glavni razlog što kažem da ne tražite povišicu jeste taj što vise novca, u najvećem broju slučajeva, ne rešava problem. Kad dobijete povišicu, dobija je i država (u vidu poreza), a tada obično dospevate u još veće dugove. Moje knjige i obrazovne igre napisane su i stvorene tako da menjaju predstavu osobe o samoj sebi. Ako osoba zaista želi da nade finansijsku sigurnost, mora da se promeni mentalno, emocionalno, fizički, a možda i duhovno. Kad ljudi jednom počnu da mentalno usvajaju odgovarajuće finansijsko obrazovanje, počinju i da se menjaju emocionalno, fizički i duhovno. Kad se poboljša njihova predstava o sebi, trebalo bi da počnu da shvataju da im posao i nije tako neophodan, a tada će početi i da rade svoj posao. Jer, kao što je govorio bogati otac: ,,Ne bogatiš se na poslu, već kod kuće." Otkrio sam i da su poslodavci često spremniji da vam daju povišicu kad ustanove da se vaša predstava o sebi menja i da vaše


61

samopouzdanje raste. Zato je domaći toliko važan.

Vaš domaći Roditeljima uvek govorim da je ono čemu decu kod kuće uče važno koliko i ono čemu ih uči škola.

Jedna od stvari koje im predlažem jeste da počnu da podstiču svoje dete da nađe način da se penzioniše do tridesete. Samo po sebi, to nije toliko važno, ali barem počinju da misle malo drugačije. Ako shvate da imaju samo nekoliko godina da rade pre penzionisanja, mogu postavljati pitanja kao što je: „Kako da se penzionišem do tridesete?" Onog časa kad postave to pitanje, zakoračili su na drugu stranu ogledala. Umesto da diplomiraju i počnu da tragaju za sigurnošću koju pruža zaposlenje, tragaće za finansijskom slobodom. I, ko zna? Možda je čak i nadu, budu li uradili svoj domaći.

Krajnji rezultati Vrednost nečijeg obrazovanja ne piše na njegovom svedočanstvu. Svi mi znamo da ima mnogo ljudi

koji su u školi bili odlikaši, a u životu su doveka ponavljači.

Ima mnogo načina da se proceni koliko je dobro bilo nečije obrazovanje, a jedan od najboljih je finansijski uspeh koji su ostvarili posle školovanja. Došao sam do nekih zanimljivih podataka koje ljudima pokazujem da bi videli zašto moraju da upotpune svoje formalno obrazovanje, a koje sam već pomenuo u ovoj knjizi. Podaci kažu da je jedan od stotinu šezdesetpetogodišnjaka bogat, četvoro su materijalno obezbeđeni, petoro još uvek rade, za šezdeset šestoro je potrebna pomoć države ili porodice, a ostali vise nisu medu živima.

Po mom mišljenju, ovo nije baš dobro svedočanstvo, s obzirom na milijarde dolara i sati koji se troše na obrazovanje ljudi. To znači da će od klase u kojoj sam diplomirao, od nas 700, 7 biti bogati, a za 392 će biti neophodna podrška od strane države ili porodice. Atuje i jedna dodatna podela: od onih sedmoro bogatih, bar dvoje njih je bogatstvo steklo nasledstvom, a ne vlastitim trudom.

U Ju-Es-Ej Tudej (USA Today) 16. avgusta 2000. je objavljen članak pod naslovom ,,Ne tako laka lova" (Not-So-Easy Money), u kojem je analitičar Deni Šeriden izračunao kolike su šanse da se na sedam različitih načina zaradi milion dolara:

Posedovanje malog biznisa 1000:1

Rad za Internet-kompaniju 10.000:1

Štednja 800 dolara mesečno tokom 30 godina 1.500.000:1

Pobedaukvizu 4.000.000:1

Igranje na slot mašinama u kazinu 6.000.000:1

Premija na lutriji 12.000.000:1

Nasledivanje milion dolara 12.000.000:1

Ovi statistički podaci pokazuju da je najmanje onih koji postaju milioneri dobijanjem nasledstva. Vaše dete ima daleko najbolje šanse da milioner postane tako što će pokrenuti vlastiti biznis i učiniti ga uspešnim.

Ako možete da naučite svoje dete da može samostalno da opstane i finansijski napreduje, znajući kako da upravlja svojim finansijama, ne upadajući u zamke potrošačkih kredita, riikad ne tražeći zaposlenje - pripremićete ga za svet koji dolazi.

Sistem obrazovanja koji ljude čini zavisnim do kraja života, ne priprema ih za današnji stvaran svet. Zamisao da će kompanija ili država brinuti o vama kad ostarite jeste zamisao koju je pregazilo vreme. Vašoj deci je neophodna vaša pomoć da bi bila u stanju da steknu finansijska znanja koja su im potrebna za budućnost.

Zaključak prvog dela

Prvi deo ove knjige govori o tome da je novac samo ideja. Isto se može reći i za obrazovanje. Predstava dece o sebi, u pogledu škole ili finansija, često će diktirati njihove postupke do kraja života. Zato je najvažniji zadatak roditelja da posmatraju i savetuju dete i da štite njegovu predstavu o samom sebi.


62

DEO II

NOVAC VAS NE ČINI BOGATIM

Moj bogati otacje govorio: „Novac te ne čini bogatim." I dodavao je da novac ima mod da nas učini i bogatim i siromašnim. A većina ljudi, što vise novca zaraduje, postaje sve

siromašnija. Kasnije u zivotu, kad je video kako je lutrija popularna, rekao je: „Ako novac čini čoveka bogatim, zašto toliki dobitnic ipremija na lutriji vrlo brzo ostaju bez prebijene

pare?"

Moj siromasni otac je otprilike isto govorio o ocenama. Ako dete završi školu s dobrim ocenama, da li to znači da će biti uspešno u stvarnom

životu? Da li uspeh u akademskom svetu obezbeduje uspeh vašeg deteta u stvarnom svetu? Prvi deo ove knjigeje bio posvećen mentalnoj pripremi vašeg deteta za školu i promenama

koje se desavaju u detinjstvu. Drugi deo je posvećen njegovoj pripremi za uspeh u stvarnom svetu.


63

GLAVA VIII MOJ BANKAR NIKAD NIJE TRAŽlO DA MU POKAŽEM

SVEDOCANSTVO U petnaestoj godini pao sam na testu iz engleskog. Nisam dobio prolaznu ocenu jer nisam umeo da

pišem ili, bolje rečeno, mom profesoru maternjeg jezika nije se dopadalo ono o čemu sam pisao, a i mnogo sam grešio u spelovanju. To je značilo da ćuponavljati drugi razred srednje škole. Emocionalni bol i stid nadirali su s vise frontova. Pre svega, moj otac je bio načelnik Sekretarijata za obrazovanje države Havaji i pod sobom imao vise od četrdeset škola. Bilo je mnogo kikota i smeha po hodnicima Sekretarijata kad se pročulo da je šefov sin akademski promašaj. Zatim, ponavljanje je značilo da ću dospeti u odeljenje sa svojom mlađom sestrom. Drugim rečima, ona je napredovala, a ja sam nazadovao. I konačno, značilo je da neću dobiti zastavicu s amblemom škole za igru u školskom fudbalskom timu, a fudbal sam voleo da igram svim srcem. Kad sam dobio svedočanstvo i video jedinicu iz engleskog, otišao sam u zadnje školsko dvorište, iza kabineta hemije, da bih bio sam. Seo sam na hladan betonski zidić, privukao kolena grudima, naslonio se na drveni zid zgrade i zaplakao iz dubine duše. Već sam nekoliko meseci znao da ću imati jedinicu, ali to što sam je video na papiru, cmo na belo, izmamilo je nagli i nekontrolisani izliv emocija. Sedeo sam tako sam vise od jednog sata. Mom najboljem drugu Majku, sinu bogatog oca, takode je bila zaključena jedinica iz engleskog. Nije bilo dobro što je i on pao, ali je bilo dobro što nisam bio usamljen u svom jadu. Mahnuo sam mu kad sam video da prelazi preko školskog dvorišta, ali on je samo odmahnuo glavom i nastavio da hoda prema kolima koja su ga čekala.

Kad su brat i sestre otišli na spavanje, rekao sam ocu i majci da sam pao iz engleskog i da ću ponavljati razred. Politika školskog sistema predviđala je da dak ponavlja godinu ako ima jedinicu iz engleskog ili društvenih nauka.∗ Moj otac je to vrlo dobro znao, jer je upravo on sprovodio tu politiku. Mada su očekivali to moje saopštenje, ipak im nije bilo lako da prihvate tešku stvarnost. Otac je ćutke sedeo i klimao glavom, ne pokazujući nikakve emocije. Majci je, s druge strane, vest pala mnogo teže. Osećanja su joj se videla na lieu, osećanja koja su prelazila od tuge do gneva. Okrenuvši se mom ocu, rekla je: „Šta sada biva? Ponavljaće godinu?" Sve što je moj otac rekao bilo je: „Takvi su propisi. Ali, raspitaću se malo pre nego što išta odlučim."

Nekoliko narednih dana moj tata, čovek koga nazivam svojim siromašnim ocem, zaista se raspitivao. Ustanovio je da je profesor engleskog oborio petnaestoro od trideset dvoje, koliko nas je bilo u odeljenju. Od preostalih sedamnaestoro, osmoro je imalo dvojke, jedno peticu, jedno četvorku, a ostali trojke. Videvši tako visok procenat negativnih ocena, moj otac se umešao, ali ne kao moj otac, već kao načelnik Državnog sekretarijata za obrazovanje. Njegov prvi korak bio je da naloži direktoru škole da otvori službenu istragu. Istraga je počela razgovorima sa đacima. Završila se tako što je profesor premešten u drugu školu i organizovana je specijalna nastava tokom raspusta, za sve dake koji su želeli da poprave ocene. Za te tri nedelje, uspeo sam da dobijem dvojku i tako predem u sledeću godinu zajedno sa svojim odeljenjem.

Naposletku je moj otac zaključio da je grešaka bilo na obe strane, kod daka, kao i kod profesora. Ono što ga je najviše uznemirilo bilo je to da je većina đaka koje je ovaj oborio imala odlične ocene iz ostalih predmeta i svi su planirali da idu na studije. Stoga je, radije nego da bude pristrasan, došao kući i rekao mi: „Shvati ovo kao veoma važnu životnu lekciju. Iz ovog incidenta možeš da naučiš mnogo ili malo. Možeš da budeš ljut, kriviš profesora i budeš besan na njega. Ili možeš da preispitaš vlastito ponašanje i zahvaljujući ovom iskustvu naučiš vise o sebi. Ne mislim da je profesor trebalo da obori tolike dake. Ali mislim da bi ti i tvoji drugovi trebalo da postanete bolji daci. Nadam se da su i daci i profesor naučili nešto iz ovoga."

Moram da priznam da jesam bio besan. Ni dan-danas ne volim tog profesora, a od tada mrzim da idem u školu. Nikad nisam voleo da učim predmete koji me nisu interesovali ili one za koje sam znao da mi neće biti potrebni kad završim školu. Mada je ovo ostavilo duboke ožiljke na duši, malo revnosnije sam prionuo na učenje, moj stav se promenio, radne navike popravile i na vreme sam završio srednju školu.

Što je najvažnije, poslušao sam očev savet i izvukao ono najbolje iz lose situacije. Kad sad razmišljam, čini mi se da je ta jedinica iz engleskog u drugom razredu srednje škole bila najbolje što mi se ∗ Predmet koji postoji u američkim osnovnim i srednjim školama, a uključuje istoriju, geografiju, državno uređenje i sociologiju, odgovara našem poznavanju društva (prim. prev.).


64

tada moglo desiti. Taj incident me je naterao da korigujem svoj stav i radne navike. Shvatio sam da ako to ne uradim u drugom srednje, na fakultetu nemam nikakvih šansi.

Moja majka je bila vrlo zabrinuta

Tokom ovog perioda, moja majka je bila vrlo zabrinuta. Neprestano je ponavljala: „Ocene su jako važne. Ako nemaš dobre ocene, ne možeše da upišeš dobar fakultet, a onda nećeš moći da nađeš dobar posao. Dobre ocene su jako važne u životu." Ko zna koliko je puta pre toga izrekla te reči. Ali, u toku ovog traumatičnog i mučnog perioda, njen glas je bio obojen velikim strahom i uznemirenošću.

Ti dani su i za mene bili vrlo traumatični. Ne samo da sam imao jedinicu, već sam morao da idem u letnju školu da bih je popravio i prešao u sledeći razred zajedno s ostalima. Tu nastavu preko leta moj otac je organizovao za sve đake koje je profesor oborio.

Mrzeo sam letnju školu. Predmet je bio dosadan, a učionica ispunjena vrućinom i vlagom. Bilo je teško koncentrisati se na nastavu. Dok sam gledao kroz prozor, misli bi mi često odlutale kroz kokosove palme, pravo do okeana gde su drugi surfovali. Da stvar bude još gora, mnogi od tih naših drugova surfera podsmevali su nam se i zvali nas „glupsonima" kad god bismo ih sreli.

Kad bi se naša svakodnevna četvorosatna nastava završila, Majk i ja bismo otišli na drugi kraj grada, u kancelariju njegovog oca i nekoliko sati radili ono što bi nam naložio. Jednog dana, dok smo čekali bogatog oca, Majk i ja smo pričali o uticaju koji lose ocene mogu da imaju na našu budućnost. To što smo imali jedinicu i što su nas zvali „glupsonima" bilo je vrlo traumatično za nas.

„Drugovi nam se smeju jer imaju bolje ocene od nas i moći će da upišu bolje fakultete", rekao je Majk.

„1 ja sam to čuo", odvratio sam. „Je 1' misliš da smo s ovim opasno uprskali u životu?"

Pošto smo tek napunili petnaestu i imali malo znanja o stvarnom svetu, to što su nas nazivali „glupsonima" i „ponavljačima" uzelo je svoj danak. Emocionalno smo bili povredeni, mentalno smo sumnjali u svoje akademske sposobnosti, a budućnost nam se činila prilično turobnom. A moja majka kao da se slagala s nama.

Komentari bogatog oca

Bogati otac je bio svestan našeg neuspeha u školi. Uznemirila ga je sinovljeva jedinica iz engleskog. Bio je zahvalan mom ocu što je intervenisao i organizovao letnju školu, da mi i ostali možemo da popravimo jedinice. Oba oca su gledala na pozitivnu stranu ovog dogadaja i obojica su nam ukazala na pouke koje možemo da izvučemo iz tog iskustva, mada su te pouke bile različite. Sve do ovog časa, bogati otac nije mnogo pričao o tome. Verujem da nas je posmatrao da bi video kako ćemo reagovati na tu situaciju. Sad kadje slučajno čuo šta mislimo i kako se osećamo zbog svog neuspeha u školi, došao je čas da to prokomentariše. Smestio se u fotelju i rekao: „Dobre ocene su važne. Važno je kako vam ide u školi. Važno je koliko ste naučili i važno je koliko ste pametni. Ali, kad završite školu, dobre ocene vise nisu važne."

Gotovo sam pao sa stolice kad sam Čuo šta je rekao. U mojoj porodici, porodici u kojoj su skoro svi bili zaposleni u školskom sistemu, od mog oca do njegove braće i sestara, red da ocene nisu važne bilo je ravno svetogrdu. „Ali, kako to? Ove ocene će nas pratiti celog života", upao sam, šokiran i na ivici suza.

Bogati otac je odmahnuo glavom i potom se nagnuo prema nama, govoreći ozbiljnim glasom: „Majk, Roberte, slušajte. Odaću vam jednu veliku tajnu." Na trenutak je zaćutao da bi bio siguran da ima našu nepodeljenu pažnju, a zatim je rekao: „Moj bankar mi nikad nije tražio da mu pokažem svedočanstvo."

Zapanjio sam se. Mesecima smo Majk i ja brinuli zbog svojih ocena. Ocene su u školi sve. Moji roditelji, rodaci i svi naši prijatelji smatrali su da su dobre ocene sve. A sad su reči bogatog oca poremetile tok mojih misli, misli koje su mi govorile da mi je život

uništen zbog loših ocena. „Šta to govorite?" izustio sam, ne razumejući u potpunosti šta je hteo da kaže.

„Čuo si me", rekao je bogati otac, zavalivši se u fotelju. Znao je da smo ga čuli i sad je puštao da svarimo to što je rekao.

„Vaš bankar vam nikad nije tražio svedočanstvo?" ponovio sam tiho. „Je I' vi to kažete da ocene nisu


65

važne?"

„Jesam li to rekao?" upitao je sarkastično bogati otac. „Jesam li rekao da ocene nisu važne?"

,,Ne", smeteno sam odvratio. „Niste to rekli."

,,A šta sam rekao?" hteo je da zna.

„Rekli ste: 'Moj bankar mi nikad nije tražio svedočanstvo'" odgovorio sam. Bilo mi je teško da to izgovorim, jer su u mojoj porodici, porodici prosvetnih radnika, dobre ocene, rezultati testova i dobro svedočanstvo, značili sve na svetu.

„Kad odem kod svog bankara", počeo je bogati otac, „on mi ne kaže: 'Pokažite mi svoje ocene.'" I opet je upitao: „Da li moj bankar kaže: 'Jeste li bili suvi odlikaš?' Traži li da mu pokažem svedočanstvo? Da li kaže: 'O, imate dobre ocene. Molim vas, dozvolite mi da vam dam zajam od milion dolara.' Kaže li mi on ikad nešto slično?"

„Ne bih rekao", oglasio se Majk. „Barem ti nikad nije tražio svedočanstvo kad sam ja bio s tobom kod njega. A znam i da ti ne daje zajam na osnovu prosečne ocene."

„Dakle, šta on traži?" upitao je bogati otac.

„Traži da mu pokažeš svoj finansijski obračun", odvratio je Majk tiho. „Uvek traži tvoj najnoviji finansijski izveštaj. Hoće da vidi tvoj obračun prihoda i rashoda i bilans stanja."

Vaše svedočanstvo pošto završite školu

Klimajući glavom, bogati otac je nastavio: „Bankari uvek traže finansijski obračun. Uvek i od svakog traže finansijski obračun. Nije ih briga da li si bogat ili siromašan, obrazovan ili neobrazovan. Bez obzira ko si i šta si, hoće da vide tvoj finansijski obračun. Šta mislite vas dvojica, zašto je tako?"

Majk i ja smo bez reči zavrteli glavama i čekali odgovor. „Nikad nisam posebno razmišljao o tome", rekao je naposletku Majk. „Hoćeš li nam reći?" „Tako je zato što finansijski obračun postaje vaše svedočanstvo onda kada prestanete da budete đaci", rekao je bogati otac čvrstim, dubokim glasom. „Problem je u tome što većina ljudi završi školu, a da pojma nema šta je finansijski obračun."

„Moj finansijski obračun je moje svedočanstvo kad prestanem da budem dak?" upitao sam sumnjičavo. „Mislite, to je svedočanstvo za odrasle?"

Bogati otac je potvrdno klimnuo glavom. „To je svedočanstvo za odrasle. Ponavljam, nevolja je u tome što većina odraslih ne zna šta je to."

„Da li je to jedino svedočanstvo koje odrasli imaju?" upitao sam. „Ima li i drugih svedočanstava?"

„Da, ima i drugih svedočanstava. Vaš finansijski obračun je veoma važno svedočanstvo, ali nije jedino. Ostala svedočanstva su vaš godišnji sistematski pregled, koji vam preko analiza krvi i ostalih ispitivanja kaže kakvo vam je zdravlje i šta biste mogli da učinite da ga poboljšate. Tu je, zatim, i spisak rezultata u golfu ili kuglanju. U životu ima mnogo različitih svedočanstava, a lični finansijski obračun je svakako jedno koje je veoma važno."

„Znači, neko može da bude suvi odlikaš prema školskom svedočanstvu, a da na finansijskom obračunu ima same jedinice?" upitao sam. „Je 1' to hoćete da kažete?"

Bogati otac je potvrdno klimnuo glavom. „To se dešava svaki dan."

Dobre ocene su važne u školi, a finansijski obračun u životu

To što sam u drugom razredu srednje škole imao jedinicu iz engleskog ispostavilo se kao dragoceno iskustvo, jer sam shvatio da sam stekao pogrešan stav prema školi i učenju. Ta jedinica bila je signal da se trgnem i korigujem svoj stav i svoje radne navike. Takode sam rano shvatio da su ocene važne u školi, ali da će jednog dana, kad budem završio školu, moje svedočanstvo biti moj finansijski izveštaj.

Bogati otac mi je rekao: „Đaci u školi dobijaju izveštaj s ocenama na kraju svakog tromesečja. Ako ima problema, dete barem ima vremena da se koriguje, ako to želi. U stvarnom životu, većina odraslih nikad ne vidi svoj tromesečni finansijski izveštaj, zbog (Sega i ima tako mnogo ljudi s finansijskim problemima. Mnogi odrasli ne razmišljaju o svojoj finansijskoj situaciji sve dok ne izgube posao, ne dožive neku nezgodu,


66

dok ne počnu da razmišljaju o penziji, ili dok ne bude suviše kasno. Pošto većina odraslih nema tromesečni finansijski izveštaj, mnogi od njih ne cine ispravke potrebne da bi ostvarili finansijsku sigurnost. Mogu imati odlično plaćen posao, veliku kuću, dobra kola i lepu karijeru, a da ipak imaju negativne finansijske ocene. Mnogi pametni daci koji su imali dobre ocene u školi provedu život nižući lose finansijske ocene. To je cena koja se plaća kad se nema finansijski izveštaj, barem tromesečno. Hoću da vidim svoj finansijski obračun da bih znao u čemu postupam dobro, u čemu lose, i šta moram da poboljšam."

Izveštaj ukazuje na to gde su potrebna poboljšanja

Ispostavilo se da je ona jedinica, na duge staze, bila dobra stvar, jer smo Majk i ja malo vise prionuli na učenje, mada nikad nismo bili odlikaši. Ja sam dobio preporuke našeg državnog senatora za Vojnopomorsku akademiju u Anapolisu, Merilend, i za Akademiju trgovačke mornarice u Kings Pointu, Njujork. Majk je rešio da ostane na Havajima i nastavi da peče zanat kod svog oca, tako da se upisao na Univerzitet države Havaji, nakojem je diplomirao 1969, iste godine kad i ja na Kings Pointu. Na duge staze, one jedinice su ispale neprocenjivo vredne, jer su doprinele da Majk i ja izmenimo svoj stav prema školi.

Na Akademiji sam prevazišao svoj strah od pisanja i zapravo počeo da uživam u tome, mada sam, tehnički gledano, još uvek loš pisac. Zahvalan sam dr A. A. Nortonu, profesoru koji mi je dve godine predavao engleski jezik, jer mi je pomogao da prevaziđem

svoj nedostatak samopouzdanja, svoje strahove iz prošlosti i svoju ozlojeđenost. Da nije bilo dr Nortona i Šeron Lehter, moje koautorke, čisto sumnjam da bih danas bio najprodavaniji autor na bestseler listama Njujork Tajmsa (New York Times) i Vol Strit žurnala (Wall Street Journal). Katkad mislim da se, da nije bilo te jedinice u petnaestoj godini i da nisam imao podršku svoje porodice u torn teškom periodu, ne bih promenio i ne bih postao pisac bestselera. Zato su svedočanstva važna, naročito ako su loša.

Na kraju krajeva, shvatio sam da svedočanstvo nije merilo znanja već onoga što treba da popravimo u svom životu. Isto važi i za vaš lični finansijski obračun. On je vaše svedočanstvo o tome kako vam ide u finansijskom pogledu, vaše svedočanstvo dok ste živi.

Vašem detetu je već sada potreban finansijski izveštaj

Finansijsko predznanje počeo sam da stičem u devetoj godini. Tada mi je bogati otac pokazao moj finansijski izveštaj. Oni koji su čitali knjigu Bogati otac, siromašni otac, setiće se druge lekcije bogatog oca, o finansijskoj pismenosti ili umeću čitanja finansijskog izveštaja posle završene škole.

Tada nisam shvatao da bogati otac priprema svog sina i mene za stvaran svet, svet u koji ćemo ući pošto završimo školu. Pripremao nas je tako što nas je učio osnovama finansijske pismenosti, predmetu koji ne predaju deci u osnovnim i srednjim skolama, ali ni studentima na fakultetima. Razumevanje osnovnog finansijskog obračuna dalo mi je ogromno finansijsko samopouzdanje i zrelost u rukovanju novcem. Shvatao sam razliku izmedu aktive i pasive i izmedu prihoda i troškova, i naučio važnost toka gotovog novca. Mnogi odrasli ne znaju ove suptilne razlike, a taj nedostatak obrazovanja prouzrokuje to da napomo rade i zarađuju mnogo novca, a pri tome ipak finansijski ne napreduju.

Medutim, razumevanjem funkcionisanja finansijskog obračuna stekao sam i vise od samopouzdanja. Bogati otac je često govorio o „3 P" - pouzdanju, pregledu i popravci.

Svom sinu i meni često je govorio: „Ako shvatate kako zaista funkcioniše finansijski obračun, vise ćete se uzdati u svoje finansije, imaćete pregled nad njima i, što je najvažnije, moći ćete da izvršite popravke onda kad vam finansijski ne ide najbolje. Ljudi kojima nedostaje finansijska pismenost jednostavno imaju manje finansijskog samopouzdanja, tako da nemaju uvid u svoje finansije i retko kad pokušavaju da poprave stvar, sve dok ne bude suviše kasno."

Vrlo rano sam mentalno, emocionalno, fizički i duhovno počeo da učim sve detalje o „3 P". Nisam ih tada potpuno razumevao, pa ni dan-danas ne mogu reći da o njima znam baš sve. Ipak, osnovno finansijsko obrazovanje bilo je temelj za konstantno, doživotno učenje o finansijama. Ovo osnovno finansijsko obrazovanje dalo mi je predznanje koje mi je omogućilo da imam prednost na samom početku života, a sve je počelo razumevanjem finansijskog obračuna.

Moji prvi crteži Bogati otac je počeo s jednostavnim crtežima.


Pošto nam ih je pokazao, hteo je da shvatimo reči, definicije i odnose. Naučio sam idnos između reči i crteža. Kad pričam s ljudima koji su finansijski obrazovani, kažu mi la, i pored toga što su u školi učili računovodstvo, nisu u potpunosti shvatili odnos reči. A, bogati otac je govorio: „Najvažniji su odnosi."

Gde počinju finansijski problemi Moj siromašni otac često je umeo da kaže: „Naša kuća je naš imetak." Odatle je poticala većina

njegovih finansijskih problema. Ovaj jednostavan nesporazum, ili nedostatak fmije distinkcije u defmiciji, prouzrokovao je finansijske nevolje mog oca, što je slučaj kod većine ljudi. Kad bacite kamenčić u baru, talasići se šire kružno od mesta gde je on udario u površinu vode. Kad osoba počne život ne shvatajući razliku između aktive i pasive, ti talasi koji se šire mogu da prouzrokuju finansijske probleme koji će trajati doživotno. Zato je bogati otac govorio da su odnosi najvažniji.

Mada sam o ovome dosta govorio u ostalim svojim knjigama, važno je da još jednom predemo sve ovo. To je prvi važan korak u davanju finansijskog predznanja vašem detetu s kojim će ono krenuti u život.

Šta definiše aktivu i pasivu?

Šta definiše aktivu i šta definiše pasivu? Kad pogledam definicije u leksikonu, postajem samo još vise zbunjen. To i jeste problem s isključivo mentalnim učenjem koje ne podrazumeva očiglednu nastavu. Jednostavan crtež finansijskog obračuna daje tu očiglednost, tu fizičku dimenziju defmiciji, iako je posredi samo nekoliko linija nacrtanihna parčetu papira.

Da bih ilustrovao šta želim da kažem, evo definicije reči aktiva iz jednog od mojih leksikona. "

Aktiva a: imovina preminule osobe. b: celokupna pokretna i nepokretna imovina osobe, društva, korporacije. c: stavke na bilansu stanja koje pokazuju knjigovodstvenu vrednost imovine koja se nalazi u nečijem posedu.

Za one koji poseduju verbalno-lingvistički genij i visok IQ, ovakva definicija može biti sasvim dobra. Oni možda mogu da iz ovih reči shvate šta je zaista aktiva. Međutim, za devetogodišnjeg dečaka te reči, same po sebi, nemaju mnogo smisla. Za devetogodišnjeg dečaka koji uči kako da postane bogat, te reči su neodgovarajuće i zbunjujuće, Ako je inteligencija funkcija pravljenja finijih distinkcija, meni su, da bih postao bogat, bile potrebne finije distinkcije nego te iz leksikona, iskazane ne samo rečima.

Moj bogati otac je upotpunio te defmicije dajući im fizičku dimenziju, tako da sam mogao da napravim te fmije distinkcije koje su promenile moj život. Učinio je to tako što mi je na parčetu papira nacrtao odnos između obračuna prihoda i bilansa stanja. Rekao je: „Ono što određuje da li je nešto uistinu

67


aktiva, a ne nekakva bezvredna stvar koja figurira na tvom bilansu stanja, jeste tok gotovog novca. Tok gotovog novca je možda najvažnija reč u svetu novca, ali je i pored toga reč koja se uglavnom najslabije razume. Gotov novac može da se vidi, ali većina ljudi ne vidi pravac njegovog toka. Otud i činjenica da tok gotovog novca odreduje da li je nešto zapravo aktiva, pasiva ili bezvredna stvar."

Odnos „Gotov novac koji teče od obračuna prihoda do bilansa stanja jeste ono što istinski defmiše šta je

aktiva, a šta pasiva", ponavljao je ko zna koliko puta bogati otac.

Ako hoćete da svom detetu date finansijsko predznanje, upamtite ovu rečenicu i ponavljajteje detetu svaki čas. Ono mora daje shvati i daje često ponavlja, kako bi „legla". Ako je ne bude shvatilo, svi su izgledi da će jednog dana kupiti štapove za golf, ćušnuti ih u garažu i upisati to kao stavku u koloni aktive, kad jednog dana bude popunjavalo finansijski obračun za banku i tražilo kredit. U svetu mog bogatog oca, komplet štapova za golf koji čami u garaži nikako nije aktiva. Ali, na mnogim molbama za kredit, naći ćete te štapove za golf upisane u kolonu aktive, u odeljku pod naslovom „Lična imovina". Tu, kao aktivu, možete da upišete i svoje cipele, tašne, kravate, nameštaj, šerpe, tiganje i stare teniske rekete - i zato se većina ljudi nikad ne obogati. Ne znaju odnos između obračuna prihoda i bilansa stanja.

Dakle, ovako izgleda tok gotovog novca kod aktive.

Aktiva proizvodi tok gotovog novca u kolonu prihoda. Na sledećem crtežu vidimo tok gotovog

novca kod pasive:

68


Pasiva proizvodi tok gotovog novca iz kolone troškova.

Ne morate da budete vrhunski matematičar da biste znali razliku između novca koji se priliva i novca koji se odliva. Da bi utuvio u Majkovu i moju glavu ovu osnovnu zamisao, bogati otac je često govorio: „Aktiva vam stavlja novac u džep, a pasiva vam uzima novac iz džepa." Bio sam klinac od devet godina i shvatio sam to. Mnogi odrasli ne shvataju.

Kako sam postajao stariji i shvatao da se mnogi odrasli grčevito drže sigurnog zaposlenja, bogati otac je nadgradio svoju defmiciju. Govorio je: „Ako izgubiš posao, aktiva će te hraniti, a pasiva će te pojesti." I još: „Većina mojih službenika ne može da prestane da radi jer kupuje pasivu za koju misli da je aktiva, a rate kojima svakog meseca otplaćuju tu pasivu ih žive jedu." Da, bila je to malo sofisticiranija definicija, ali sedeći za stolom preko puta ljudi koji su konkurisali za radno mesto ili plakali jer su dobili otkaz, shvatio sam zašto je tako važno znati razliku između aktive i pasive. Shvatio sam važnost poznavanja definicija, a da još nisam imao ni petnaest godina. To je bilo finansijsko predznanje koje mi je dalo ogromnu prednost na samom početku života.

Sledeći koraci Prema tome, prvi korak su činili jednostavni crteži i redovno „ponavljanje gradiva" tokom godina.

Danas ljudi i dalje tvrde da je njihova kuća aktiva, imetak. I da, na odredenom nivou finansijske sofisticiranosti to može da bude tačno. Ali, ako je inteligencija sposobnost da se prave finije distinkcije, za sve koji žele da se obogate od najvećegje značaja da znaju preciznije distinkcije zasnovane na finansijskim obračunima i da praktično sagledaju tok gotovog novca. Mislim da je osnovni razlog što je tek svaka stota osoba bogata u svojoj šezdeset petoj godini taj što većina ljudi ne zna razliku izmedu aktive i pasive. Ljudi naporno rade da bi sačuvali svoje sigurno zaposlenje i gomilaju pasivu za koju veruju da je aktiva.

Ako vaša deca kupuju pasivu za koju misle da je aktiva, sigurno neće moći da se penzionišu pre tridesete. Ako uporno kupuju pasivu za koju misle da je aktiva, svi su izgledi da će doveka naporno raditi i neće finansijski napredovati, bez obzira na to koji su fakultet završili, koliko su dobre ili lose ocene imali, koliko vredno rade i koliko novca zaraduju. Zato su tako važne osnove finansijske pismenosti. Posedovanje tako jednostavnog znanja, kao što je poznavanje razlike između aktive i pasive, jeste kao bacanje kamenčića u baru. Talasići će se širiti do kraja života vašeg deteta.

Ne kažem da ne kupujete kuću, niti kažem da odjednom otplatite hipoteku. Kažem samo da je ljudima koji hoće da budu bogati potrebna veća finansijska inteligencija, odnosno sposobnost da prave finije distinskcije nego što to čine prosečne osobe. Ako želite da saznate dalje distinkcije, pročitajte ostale moje knjige, koje se podrobno bave finansijskom pismenošću:

Bogati otac, siromašni otac Tok gotovog novca Vodič za investiranje∗

69∗ Sve tri su kod nas objavljene u izdanju Finese, Beograd (prim. prev.).


70

Svaka knjiga se bavi različitim aspektima ili nudi veće distinkcije o predmetu finansijske pismenosti, što pomaže u povećavanju vaše finansijske inteligencije. Ako ste bolje informisani, imate vise šanse da utičete na finansijsku budućnost svog deteta. Najzad, jedan od razloga što bogati postaju još bogatiji, siromašni još siromašniji, a srednja klasa grca u dugovima i plaća ogroman porez, jeste taj što se o novcu uči kod kuće umesto u školi. Finansijsko obrazovanje prenosi se s kolena na koleno.

Moj bankar hoće da zna koliko sam pametan

Prvi korak u mojoj pripremi za stvaran svet bilo je upoznavanje sa svedočanstvom stvarnog sveta, finansijskim obračunom, svedočanstvom sačinjenim od obračuna prihoda ibilansa stanja. Kao što je govorio moj bogati otac: „Moj bankar mi nikad nije tražio svedočanstvo. Sve što je tražio bio je moj finansijski obračun." I: „Mog bankara ne interesuje moja akademska pamet. On hoće da zna koliko sam finansijski pametan."

Nekoliko narednih poglavlja bavi se konkretnijim načinima povećavanja šansi vašeg deteta da postane finansijski pametnije pre nego što zakorači u stvaran svet.


71

GLAVA IX DECA UČE KROZ IGRU

Jednog dana moj otac i ja smo gledali dva mačeta kako se igraju. Ujedali su jedno drugo za vrat i uši, izbacivali kandže, režali i povremeno se udarali. Da nismo znali da se igraju, mogli smo pomisliti da se tuku.

Moj otac je rekao: „Mačići uče jedno drugo umeću opstanka koje im je u genima. Kad bismo ih sad ostavili negde u divljini i prestali da im dajemo hranu, umeće opstanka kome se uče sad, dok su mali, održalo bi ih u životu. Uče i razvijaju to umeće kroz igru. Ljudi uče na isti način."

Finansijska znanja potrebna za opstanak u stvarnom svetu Jedna od najtežih stvari koje sam ikad morao da uradim bila je da zatvorim svoj fabrički pogon i

otpustim trideset pet odanih radnika. O torn svom iskušenju kroz koje sam prolazio 1970-ih, pisao sam u jednoj od svojih ranijih knjiga. Morao sam da zatvorim svoju fabriku jer vise nisam mogao da dozvolim sebi takmičenje s Azijom i Meksikom. Moji troškovi radne snage i zakonske obaveze prema državi bili su previse veliki. Umesto da se borim s njima, odlučio sam da se pridružim konkurenciji, tako da sam preselio svoju fabriku u prekomorske zemlje. Ja sam pobedio, ali su moji radnici izgubili. Kad me ljudi pitaju zašto pišem o novcu kad ne moram, često pomislim na trenutak kad sam se pozdravio sa svojim radnicima tog dana. I to je jedini razlog koji mi je potreban.

Kad sam zatvorio fabriku, plaćao sam svoje radnike manje od 3,5 dolara na sat. Danas, nekih dvadeset godina kasnije, isti ti radnici zaradivali bi svega malo vise od 5 dolara na sat, dakle minimalnu platu. Možda bi dobijali i nekakve povišice, ali ne mislimda bi im to nešto vredelo. Jedino umeće opstanka koje su razvili, čak i ako zaraduju vise novca, jeste da idu s posla na posao, teško rade, trude se i zarađuju vise novca. Moj bogati otac me je naučio: „Novac te, sam po sebi, ne čini bogatim, baš kao što te siguran i stabilan posao ne čini obavezno sigurnim i stabilnim."

Da bi finansijski opstali i osetili veću finansijsku siguraost, ljudi moraju da steknu potrebna finansijska znanja pre nego što zakorače u stvaran svet. Ako ih nemaju, stvaran svet ima neke druge lekcije o novcu kojima želi da nauči vaše dete. A danas tu spadai školski sistem. Ne samo da mladi ljudi završavaju školu zaduženi preko kreditnih kartica, već je mnogi od njih završavaju s obavezom vraćanja kredita za školovanje. Važnoje da svoje dete što pre naučite kako se upravlja novcem. To ćete najbolje uraditi kroz igru, jer izgleda da su bog ili priroda odredili da svi mladi uče na taj način, čak i mačići.

Učenje kroz zabavu Naučio sam mnogo o novcu od svog bogatog oca zato što je umeo da učini učenje zabavnim. Uvek

je to pretvarao u igru i nije pokušavao da me samo kljuka informacijama. Ako nisam želeo nešto da učim, puštao me je da se prebacim na ono što me je tog trenutka interesovalo, ili je ono što je pokušavao da me nauči činio zanimljivijim. Obično je imao nešto opipljivo iz stvamog sveta, nešto što sam mogao fizički da dodimem i doživim kao deo lekcije. Što je najvažnije, nije pokušavao da mi slomi duh. Umesto toga, podsticao ga je da bude snažniji. Kad sam grešio, izazivao me je, ne bih li naučio lekciju, a nije mi prosto saopštavao tačan odgovor. Bio je strpljiv i učio me je s ljubavlju, Davao je sve od sebe da probudi moju pamet i nije me smatrao nedovoljno sposobnim ni usporenim, niti mi je pripisivao teškoće s učenjem zato što mi je trebalo malo vise vremena da shvatim neke stvari. Poučavao me je u skladu s mojim unutrašnjim rasporedom i mojom željom za učenjem, a ne voden potrebom da položim nekakav test. Defmitivno se nije brinuo kakve su moje ocene u odnosu na ocene ostale dece u odeljenju, što mnogi roditelji čine. Moj siromašni otac me je poučavao na vrlo sličan način.

Nastavniku je potrebna pomoć Postojeći obrazovni sistem ne omogućava nastavnicima da poučavaju decu na ovaj način, niti im

daje vremena da posvete svakom detetu potrebnu pažnju. Sistem od njih traži da se bave nekom vrstom masovne proizvodnje i da se pridržavaju rasporeda koji takva proizvodnja zahteva. Školski sistem je fabrika koja radi prema vlastitom rasporedu potrebnom za postizanje norme, a ne prema unutrašnjem rasporedu deteta. Mnogi nastavnici pokušavaju da promene sistem, ali, kao što rekoh, školski sistem je poput aligatora stvorenog da opstaje, a ne da se menja. Zato je važno da roditelji i dete urade svoj domaći, mnogo važnije od onoga što dete kod kuće završava zato što nije stiglo da uradi u školi.


72

Slušao sam jednog uvaženog univerzitetskog profesora kako kaže: „Kad dete napuni devet godina, mi već znamo da li se snalazi u školskom sistemu ili ne. Znamo da li ima kvalitete koje tražimo i da li je dovoljno pametno da izade na kraj sa strogošću sistema. Nažalost, nemamo alternativni sistem za decu čijem unutrašnjem sklopu ovaj sistem ne odgovara."

Dok sam bio dete, naša kuća je uvek bila puna ljudi iz sveta školstva. Dobrih ljudi. Kad sam odlazio kod bogatog oca, uvek sam zaticao njegov dom pun ljudi iz sveta biznisa. To su takode bili dobri ljudi. Ali, sigurno znam da to nisu bili isti ljudi.

Naoružajte se i vi predznanjem Dok sam odrastao, mnogi su me pitali da li ću ići stopama svog oca i postati nastavnik. Sećam se da

sam im odgovarao: ,,Ni slučajno. Ja ću se baviti biznisom." Posle mnogo godina, ustanovio sam da zapravo obožavam da predajem. Godine 1985. počeo sam da držim predavanja iz oblasti biznisa i investiranja za preduzetnike-, i to mi se jako dopalo. Volim da poučavam jer pri tome primenjujem metode putem kojih najbolje učim. Lično najbolje i najlakše učim kroz igre, kooperativno takmičenje, grupne diskusije i pouke. Umesto da kažnjavam greške, ja ih podstičem. Umesto da od svojih studenata tražim da samostalno rešavaju testove, dajem da ih rešavaju timski. Umesto tišine, prostorijom odzvanjaju razgovor i rok muzika u pozadini. Dragim rečima, prvo radimo, onda grešimo, zatim izvlačimo pouke i na kraju se smejemo.

Koristim, da tako kažem, suprotan metod od onog koji se primenjuje u školskom sistemu. Poučavam na način sličan onome na koji su me moji očevi učili kod kuće. Ustanovio sam da mnogi ljudi vise vole da uče na taj način i zaradio sam mnogo novca kao nastavnik, jer za pohadanje mojih seminara polaznik često mora da plati i vise hiljada dolara. Primenjujem stilove poučavanja oba svoja oca, a predajem lekcije svog bogatog oca o novcu i investiranju. Našao sam sebe u profesiji za koju sam se kleo da je nikad neću obavljati. Možda se i bavim obrazovnom profesijom, ali pružam usluge ljudima koji uče onako kako sam ja učio. Kao što kažu u biznisu: „Nađi prazninu na tržištu i popuni je." Našao sam veliku prazninu, koja je samo čekala da je popune ljudi željni zabavnog i uzbudljivog obrazovanja.

Stvarajući sredinom 1980-ih svoju obrazovnu kompaniju, moja supraga Kim i ja tražili smo i druge nastavnike koji su voleli da poučavaju u istom maniru. Morali smo prvo da nademo ljude koji su uspešni u stvarnom svetu i koji istovremeno vole da poučavaju druge. Takve pojedince je često bilo teško naći. U stvarnom svetu ima mnogo ljudi koji vole da poučavaju, ali mnogi od njih nemaju uspeha u biznisu, novcu i investiranju. Ima i ljudi koji se razumeju u novac i biznis, ali nisu dobri učitelji. Začkoljica je bila u tome da nademo ljude koji su i jedno i drugo.

Studenti geniji Imao sam cast da učim kod čoveka po imenu dr R. Bakminster Fuler.∗ Za njega često kažu da je

najsvestraniji Amerikanac u istoriji, jer niko nema vise patenata od njega. Nazivaju ga i „genijem koji voli planetu". Američki institut za arhitekturu priznaje ga kao velikog arhitektu, mada on nije bio arhitekta. Harvardski univerzitet ga često pominje kao jednog od svojih najuvaženijih diplomaca, mada Fuler nikad nije diplomirao na Harvardu. Dva puta su ga izbacivali i nikad nije okončao svoje studije tamo. Tokom jedne od nekoliko nedelja koliko sam učio kod njega, dr Fuler je rekao: „Ako profesor zna o čemu priča, studenti će biti geniji." Naš zadatak nije bio da nađemo predavače. Naš zadatak je bio da nađemo ljude koji znaju šta pričaju i podstaknemo ih da to znanje prenose drugima.

Učite poučavajući Pored toga što uživam u poučavanju i time zarađujem mnogo novca, našao sam u njemu i nešto

mnogo korisnije od razonode i novca. Ustanovio sam da vise učim kad poučavam. Kad učim druge, moram da posegnem duboko u sebe da bih našao lekcije koje studenti moraju da nauče. Mnogo sam naučio iz međusobne saradnje učesnika seminara dok su razmenjivali lične spoznaje i otkrića. Zbog tog fenomena, preporučujem roditeljima da nađu vremena za poučavanje svoje dece, jer će tako i sami često nešto naučiti. A ako roditelj želi da poboljša vlastitu finansijsku situaciju, jedan od načina je da traga za novim finansijskim idejama i prenosi ih detetu. Tragajte za novim finansijskim idejama pre nego što počnete da učite svoje dete svojim starim idejama o novcu. Mnogi ljudi imaju finansijskih problema zato što se drže

∗ Ričard Bakminster Fuler (1895-1983), američki arhitekta i pronalazač koji je težio rešavanju praktičnih problema kroz jednostavan dizajn koji iziskuje minimum materijala i energije. Njegov najpoznatiji pronalazak je geodezijska kupola (prim. prev.).


starih finansijskih ideja koje su im usadili njihovi roditelji. To možda objašnjava zašto siromašni ostaju siromašni, a srednja klasa ropski radi i upada sve dublje u dugove, samo što izađe iz škole. Oni rade onako kako su naučili od svojih roditelja.

Prema tome, jedan od najboljih načina da nešto naučite jeste da druge poučavate onome što i sami želite da znate bolje. Kao što kažu u nedeljnoj školi: „Daj i biće ti dato." Što vise vremena budete posvećivali poučavanju svoje dece pitanjima novca, to ćete pametniji postajati i vi i oni.

Učenje u tri koraka

Moj bogati otac me je naučio da se o novcu uči u tri koraka:

Prvi korak: jednostavni crteži. Moje obrazovanje je počelo jednostavnim crtežima, s naglaskom na razumevanju definicija.

Drugi korak: igra. Kao što rekoh, najbolje učim kroz očiglednu nastavu, tako da nam je bogati otac godinama davao da popunjavamo ,,ko bajagi" finansijske obračune. Ponekad, kad smo igrali monopol, kupili bismo četiri zelene kuće i jedan crveni hotel i ubacili ih u svoj finansijski obračun.

Treći korak: stvaran život. Stvaran život je za Majka i mene počeo negde u petnaestoj godini, kad smo morali da popunjavamo svoje finansijske obračune i pokazujemo ih bogatom ocu. Poput svakog dobrog učitelja, on ih je ocenjivao, ;okazivao nam u čemu smo dobri, a u čemu je potrebno da se popravimo. Prošlo je, eto, skoro četrdeset godina otkako se ja neprestano obrazujem i redovno popunjavam svoj finansijski obračun.

Kako da počnete da učite svoje dete o novcu

Većini roditelja savetujem da počnu od drugog koraka. Mada je moj bogati otac sa mnom počeo od prvog, ja bib. vrlo oprezno uvodio deci tako apstraktne pojmove, kao što suobračun prihoda i bilans stanja. Kad prikazujem ove crteže odraslima, samo ih bledo gledaju. Štaviše, mislim da je bolje i ne govoriti o prvom koraku, sve dok ne budete sigurni daje dete zainteresovano ili spremno da usvaja takve koncepte. Ja sam bio poučavan nanavedeni način zato što sam bio radoznao, tako da je to bio redosled koji je bogati otac izabrao za mene.

Obično preporučujem da se počne s monopolom. Uočio sam da se nekoj deci igra zaista dopada, dok je neka druga igraju, mada ih tema u suštini ne interesuje. Mnogi moji prijatelji koji su investitori ili preduzetnici kažu mi da su i oni svakodnevno satima igrali monopol i bili opčinjeni igrom. Ako te opčinjenosti nema, ja ne bih forsirao predmet novca, investiranja, a pogotovo ne finansijskih obračuna.

CASHFLOW za decu Pošto sam 1996. napravio CASHFLOW 101, društvenu igru koja odrasle uči principima finansijskog

obračuna, reakcija tržišta je ukazivala na potrebu za sličnom igrom zadecu. Krajem 1999. predstavili smo CASHFLOW za decu. Naše društvene igre su jedine koje decu uče osnovama finansijskog obračuna, svedočanstva kad dete jednom vise nebude dak, i upravljanja tokom gotovog novca.

Koristi se u školama Vrlo inovativan srednjoškolski profesor iz Indijanapolisa, Indijana, Dejv Stefens, počeoje da koristi

CASHFLOW 101 u nastavi, i to s ogromnim uspehom. Opazio je da igra menja životne stavove mnogih njegovih daka. Dejv nam je naročito skrenuo pažnju na jednog od njih, koji je zbog loših ocena i bežanja s nastave trebalo da ponavlja razred. To štoje počeo da igra CASHFLOW značilo je prekretnicu u njegovom životu. On sam je to vrlo lepo rekao:

,,0d potpunog zgubidana koji je pušio marihuanu, opijao se, itd, postao sam vrlo usredsreden i odlučan srednjoškolac, s ambicijom da jednog dana budem uspešan poput čoveka čiju sam igru igrao i iz nje učio!... Ne sećam se baš jasno prvih nekoliko dana, ali se sećam da sam igrao CASHFLOW. Bila je to divna igra koja mi je koncepte stvaranja novca prevela u stvarnost za koju dotad nisam znao da postoji,

73


74

izražavajući ideje jednostavnosti i genijalnosti! Ova igra mi je otvorila ; vrata kakva preda mnom još nikad nisu bila otvorena. Dala mi je razlog da idem u školu i jedva čekam da naučim nešto! Otkako je igram, postao sam član Školskog

saveta. Podučavam i mlađe đake (i govorim im o idejama izraženim u CASHFLOW), postao sam predsednik Kongresa mladih okruga Merion, prihvatio sam se liderske uloge u Finansijskoj akademiji, osvojio prvo mesto na nekim državnim takmičenjima i takmičio se na nacionalnim, osnovao sam japanski i još neke klubove u školi i trenutno, u saradnji s drugim investitorima, radim na izgradnji društvenog kluba u našoj opštini. Moje ocene, stavovi i način života drastično su se promenili. Sad se radujem budućnosti i željan sam da učim, ali i da učim sve one koji žele da nauče sve ono što ja znam. Eto, ponekad je dovoljno da bacite kockicu i da se sve promeni!

Neizmemo sam zahvalan gospodinu Kiosakiju. Jednog dana ćete videti rezultate svega što radite i nadam se da ću biti jedan od prvih živih dokaza da su vaše metode delotvorne. Možda je kliše, ali u potpunosti predstavlja moju priču: 'Kroz šumu se račvahu dva puta / Al' krenuh kud niko drugi ne luta, / U tome beše sva razlika."∗

Sve što mogu da odgovorim ovom daku jeste da je on zaista jedan impresivan mlad čovek. Veoma sam počastvovan saznanjem da su naši proizvodi imali udela u tome da ovaj mladić promeni pravac svog života na tako pozitivan način.

Podrška Dejva Stefensa nije se zaustavila na tome. Kad je čuo da izbacujemo na tržište CASHFLOW za decu, došao je na još jednu inovativnu ideju. Pošto je već imao grupu đaka, između šesnaest i osamnaest godina, dobro izvežbanih u 101, organizovao je program u sklopu kojeg su oni odlazili u osnovne škole i učili decu od sedam do devet godina da igraju CASHFLOW za decu. Rezultati su bili spektakularni.

Pre svega, učiteljica u osnovnoj školi bila je oduševljena samom idejom da osmoro srednjoškolaca dođe i pomaže joj u toku poslepodneva. Svaki srednjoškolac igrao je CASHFLOW za decu s četvoro osnovaca. Umesto jednog učitelja na tridesetoro dece, odnos je bio jedan prema četiri. A rezultati su bili zaista spektakularni. Osnovci su se odlično zabavljali, a isto tako i njihovi stariji drugovi. Učenje je bilo mnogo ličnije i konkretnije. Za kratko vreme su i starija i mlada deca mnogo naučila.

Prisutni učitelji i nastavnici bili su oduševljeni žamorom i živošću aktivnog učenja. Umesto monotonog predavanja ili haotične buke, čuo se zvuk zabave i vrlo usredsredenog učenja. Kad je igra bila gotova, deca su uglas tražila da igraju ponovo.

Dodatni bonus

Desilo se još nešto na šta nisam računao, kao dodatni bonus. Kad su srednjoškolci odlazili, osnovci su im pritrčavali i grlili ih ili se rukovali s njima. Ta deca su stekla nove uzore. Za razliku od nekih drugih tinejdžera, koji danas imaju veći publicitet i pažnju javnosti, daci Dejva Stefensa bili su uredni, lepog ponašanja, izuzetno pametni i skoncentrisani na svoje obrazovanje i budućnost.

Dok su se srednjoškolci i osnovci opraštali, osećao sam kako ovi mlađi upiru poglede u svoje nove učitelje, pomišljajući, možda, da bi voleli da budu baš kao oni. Gledajući srednjoškolce kako im mašu na rastanku, prisetio sam se sebe kao dečkića od devet ili deset godina i neke starije dece na koju sam se ugledao. Tokom dva sata, ovi osnovci su ima-li priliku da borave uz veoma pozitivne uzore, umesto onih sumnjivih s kojima možda dolaze u dodir izvan škole.

Komentari srednjoškolaca

Kad sam ih upitao šta su dobili ovom vežbom, srednjoškolci su mi, između ostalog, rekli sledeće: • „Ustanovila sam da mi se veoma dopada da poučavam druge. Možda ću razmisliti o tome

kao o profesiji." • „Naučio sam mnogo vise poučavajući ovu decu. Kad sam morao drugima da prenesem ono

što znam, naučio sam još vise." • „Iznenadilo me je koliko brzo uče ovi klinci." • „Odsada ću se drugačije ponašati prema svojoj mlađoj braći i sestrama."

Delim mišljenja ovih srednjoškolaca, jer me je zadivila njihova zrelost. ∗ Tri poslednja stiha pesme Roberta Frosta „Put kojim ne krenuh" (prim. prev.).


Nastavni program na našem veb-sajtu

Dejv Stefens je direktor jedne od akademija koje sponzoriše Nacionalna akademska fondacija. Takode nam je pomogao u pisanju nastavnog programa namenjenog učiteljima koji praktikuju igranje CASHFLOW 101 u učionicama.

Ukratko o drugom koraku

Dakle, ono što je najvažnije u vezi s drugim korakom jeste zabava, igra i paljenje iskre interesovanja za učenje o novcu, upravljanju novcem i o finansijskom obračunu. Ako pogledate prikaz piramide učenja koji sledi, možete da vidite koliko učenje može da bude efikasno.

Budući da je igra opipljivo nastavno pomagalo, ona obuhvata sve četiri glavne tačke piramide učenja. Igranje daje onima koji najlakše uče iz očiglednih primera šansu da uče rame uz rame s decom koja su dobra u mentalnom ili apstraktnom usvajanju znanja. Obuhvata i emocije, u vidu zabave i uzbudenja. Igra se ,,ko bajagi" novcem, a ne pravim, tako da su greške emocionalno manje bolne. Mnogi odrasli završe školu užasavajući se same pomisli da pogreše, posebno u finansijskom pogledu. Igre omogućavaju dacima svih uzrasta da prave finansijske greške i uče iz njih ne traumirajući se, jer ne gube pravi novac. Ako prihvatite ideje Rudolfa Štajnera o promeni u devetoj, tada će dete koje zna da finansijski može da opstane imati vise samopouzdanja, a u pogledu finansijske sigurnosti biće manje zavisno od ideje o sigurnom poslu. Moguće je i da će kao odrasla osoba biti manje podložno uvaljivanju u potrošačke kredite. Što je najvažnije, to što je naučilo da upravlja novcem i zna kako funkcioniše finansijski obračun, može da pojača samopouzdanje deteta u njegovom pripremanju da zakorači u stvaran svet.

Piramida učenja

Igre su već vekovima u upotrebi Igre koje danas mogu da se kupe u prodavnicama uglavnom su namenjene zabavi. A ipak, igre su se

vekovima koristile u svrhu obrazovanja. Kraljevske porodice su kroz igranje šaha učile svoju decu umetnosti strategijskog razmišljanja. Igra se koristila dabi se sinovi pripremili za eventualno rukovodenje armijom u ratu. Bekgemon se takode koristio za učenje strategijskog razmišljanja. Jednom sam pročitao da su kraljevi shvatali potrebu da se um mora razvijati jednako kao i telo, a u tu svrhu su upotrebljavali igre. Želeli su da njihovi potomci razmišljaju, a ne da samo bubaju odgovore napamet. Danas, mada većinom ne obučavamo svoju decu da idu u rat, ipak moramo da ih naučimo strategijskom razmišljanju u vezi s novcem. Šah i CASHFLOW su slični utoliko što su i jedno i drugo igre bez odgovora. Osmišljene su tako da vas primoravaju na strategijsko razmišljanje i planiranje unapred. Kad god ih igrate, imaju drugačiji ishod. Sa svakim potezom ili promenom, javlja se potreba za promenom neposredne strategije, kako bi dugoročni plan mogao da se sprovede u delo.

Igre pomažu detetu da vidi budućnost Jednog dana, dok smo igrali monopol, bogati otac je dao jedan zanimljiv komentar koji nikada nisam

zaboravio. Pokazujući na celu jednu stranu table za igru, rekao je: „Šta misliš, koliko je vremena potrebno da se kupe sva zemljišta na ovoj strani i na njima podignu crveni hoteli?"

75


76

Majk i ja smo slegli ramenima. Nismo shvatali na šta je ciljao. „Misliš, u igri?"

„Ne, ne", rekao je bogati otac. „Mislim u stvarnosti. Igramo već dva sata. Najzad sam kupio sva zemljišta na ovoj strani i podigao na njima crvene hotele. Pitam vas šta mislite, koliko bi vremena za to bilo potrebno u stvarnom životu?"

Nas dvojica smo opet slegli ramenima. Sa jedanaest godina baš i nismo bili najbolje upućeni u to koliko je vremena potrebno da se u stvarnom životu obave neke stvari.

Obojica smo gledali na onu stranu table za igru na kojoj se šepurilo šest crvenih hotela bogatog tate. Znali smo da nam sa svakim prolaskom preko te strane table preti opasnost da skupo platimo. ,,Ne znam", rekao je naposletku Majk.

„Oko dvadeset godina, čini mi se", rekao je bogati otac.

„Dvadeset godina!" jeknuli smo Majk i ja. Za dva jedanaestogodišnja klinca dvadeset godina bilo je neizmerno dugo vreme.

„Godine lete", rekao je bogati otac, prelazeći na novu lekciju. „Većina ljudi pušta da one promaknu pored njih i nikad ništa ne počinju. Dok su trepnuli, prešli su četrdesetu, do guše su u dugovima, a deca treba da podu na fakultet. I tako mnogi nikad ništa ne počnu. Najveći deo života provedu rintajući za novac, uvaljujući se u sve vise kredita i plaćajući račune."

„Dvadeset godina", ponovio sam.

Bogati otac je ćutke klimnuo glavom, puštajući nas da svarimo ideju. Najzad je rekao: „Vaša budućnost počinje danas." I onda je pogledao u mene: „Budeš li radio ono što i tvoj tata, naporno radio samo da bi mogao da plaćaš račune, za dvadeset godina naći ćeš se tamo gde je on danas."

„Ali, dvadeset godina", zakukao sam. ,,Ja hoću brzo da se obogatim."

„Isto kao i većina drugih", rekao je bogati otac. „Nevolja je u tome što većina ljudi prosto radi onako kako je naučena, a to je da ide u školu i kasnije se zaposli. To postaje njihova budućnost. Posle dvadeset godina rada, nemaju ničeg čime bi mogli da se pohvale."

,,Ili možemo da igramo ovu igru dvadeset godina", rekao je Majk.

Bogati otac je klimnuo. „Momci, izbor je na vama. Ovo može biti dvosatna igra, ali i vaša budućnost narednih dvadeset godina."

„Naša budućnost je danas", rekao sam tiho, gledajući onih šest crvenih hotela bogatog oca.

Bogati otac je klimnuo. „Da li je ovo samo igra ili vaša budućnost?"

Petogodišnje odlaganje Knjigu Vodič za investiranje, počeo sam svojim povratkom iz Vijetnama i konačnim otpuštanjem iz

pomorsko-desantnih snaga 1974. godine. Planirao sam da svoj dvadesetogodišnji plan započnem 1969. kad sam diplomirao na Akademiji, ali je rat u Vijetnamu za pet godina odložio moje planove da počnem da igram igru u stvarnom životu. Tačno dvadeset godina posle početka igre, 1994. moja supruga i ja kupili smo jedan od svojih najvećih „crvenih hotela" i penzionisali se. Ja sam imao četrdeset sedam, a ona trideset sedam. Monopol mi je pomogao da vidim svoju budućnost. Igra je sabila dvadeset godina učenja u dva sata.

Prednost koju sam imao Verujem da je prednost koju sam imao nad drugim klincima, koji su takode voleli da igraju

monopol, bila u tome što sam ja shvatao obračun prihoda i bilans stanja – poznate i pod nazivom finansijski obračun. Znao sam razliku između aktive i pasive, biznisa, deonica i obveznica. Godine 1996. napravio sam svoje CASHFLOW društvene igre, kao most izmedu monopola i stvamog sveta. Ako vi i vaše dete volite da igrate monopol, a zainteresovani ste za izgradnju biznisa ili investiranje, onda su moje igre sledeći koraku obrazovnom procesu. Moje obrazovne igre malo se teže uče i možda je potrebno vise vremena da biste ih savladali. Ali, kad ih naučite, i vi možete sagledati svoju budućnost za samo nekoliko sati.

Vaš finansijski obračun je vaše životno svedočanstvo Kao što je često govorio moj bogati otac: „Moj bankar mi nikad nije tražio da mu pokažem

svedočanstvo." I: „Jedan od razloga finansijskog tavorenja ljudi jeste taj što završavaju škole ne znajući štaje


77

finansijski obračun."

Finansijski obračun je osnova bogatstva Osnova za stvaranje i očuvanje velikog bogatstva jeste finansijski obračun i vi ga imate, znali vi to

ili ne. Biznis ima finansijski obračun. Nekretnina ima finansijski obračun. Pre nego što kupite blok deonica neke kompanije, preporučljivo je da pregledate njen finansijski obračun. Finansijski obračuni su od najvećeg značaja za sve poslove koji uključuju korišćenje novca. Na nesreću, mnogi završe škole ne znajući ni šta je to. Zato je za većinu ljudi monopol samo igra. Osmislio sam svoje CASHFLOW igre da bih zainteresovane naučio šta je finansijski obračun, kako se koristi i kako mogu da na zabavan način nauče da preuzmu kontrolu nad svojom budućnošću. Moje igre su most izmedu monopola i stvarnog sveta.

Na nekoliko sledećih strana videćete primere finansijskih obračuna korišćenih u CASHFLOW za decu i CASHFLOW 101 i 202, igre za poučavanje odraslih. Mada su i jedno i drugo finansijski obračuni, opazićete da je jedan primereniji fiinkcionisanju dečjeg uma.

Zaključak Drugi korak je važan deo učenja. Važno je učiti kroz zabavu. Mnogo je bolje tako nego da o novcu

učite u strahu da ćete ostati bez njega. Umesto da se novac povezuje sa zabavom i uzbuđenjem, često čujem roditelje kako pojačavaju kod dece osećanje straha i negativan stav u vezi s novcem. Kucne svade i rasprave najčešće se vrte oko novca. Deca uče da s novcem povezuju osećaje straha i gneva. Mnogo je domaćinstava u kojima dete nauči da je novca malo, da ga je teško steći i da se za njega mora naporno raditi. To sam i ja slušao kod kuće, od roditelja. Kad sam bio s bogatim ocem, shvatio sam da je zaradivanje novca samo igra, i on se silno zabavljao igrajući je. Rešio sam da i za mene, u mom stvarnom životu, zaradivanje novca bude igra koja će me zabavljati.

U sledećim poglavljima pozabavićemo se trećim korakom koji obuhvata vise vežbi vezanih za stvaran život - ili bi trebalo da kažem stvaran novac? - koje možete upotrebiti da biste svoju decu pripremili za svet odraslih.


78

GLAVA X ZAŠTO SU ŠTEDIŠE GUBITNICI

Jedna naša prijateljica nedavno me je zamolila za finansijski savet. Kad sam je pitao šta je muči, odvratila je: „Imam mnogo novca, ali se bojim da ga uložim." Celog života je napomo radila i uštedela je oko 250.000 dolara.

Na moje pitanje zašto se boji investiranja, odgovorila je: „Strah me je da ću izgubiti novac." I nastavila: „Teško sam ga zaradila. Godine su mi trebale da uštedim ovoliko, sad sam spremna da se penzionišem a znam da nemam dovoljno da se od toga izdržavam do kraja života. Znam da moram da ga uložim da bi mi vise donosio, ali ako sad, u ovim godinama, sve izgubim, neću biti u stanju da ga ponovo zaradim. Nemam vise vremena."

Stara pobednička formula

Pre neki dan gledao sam TV i čuo kako jedan dečji psiholog, koji se proglasio za finansijskog savetnika, kaže: „Važno je da naučite dete da štedi novac." Razgovor se nastavio uobičajenom pričom o formiranju dobrih finansijskih navika, kao i uobičajenim klišeima tipa „zrno po zrno pogača" i „štedi pa ćeš imati".

Moja mati je umela da kaže nama deci: ,,Ne tražite i ne dajte novac na zajam." A moj otac je govorio: „Voleo bih da vaša majka prestane da pozajmljuje od ovih što uzimaju kamate, ne bismo li konačno nešto uštedeli."

Mnoge sam roditelje čuo kako deci govore da treba da idu u školu, imaju dobre ocene, nađu dobar posao, kupe kuću i štede novac. To je bila dobra pobednička formula za industrijsku era, ali bi u eri informacija mogla biti formula za gubitnike. Zašto? Jednostavno zato što će u eri informacija vašem detetu biti potrebno vise sofisticiranih finansijskih informacija, mnogo sofisticiranijih nego što je stavljanje novca u banku ili ulaganje u penzijske fondove.

Lekcija bogatog oca o štednji Moj bogati otac je govorio: „Štediše su gubitnici." Nije on bio protiv štednje kao takve. Razlog što je

tvrdio da su „štediše gubitnici" bio je taj što je želeo da Majk i ja

gledamo dalje od toga da postanemo dobre štediše. U knjizi Bogati otac, siromašni otac, prva lekcija bogatog oca je glasila: „Bogati ne rade za novac." Umesto da radimo za novac, hteo je da Majk i ja naučimo kako da novac vredno radi za nas. I mada uštedevina na neki način radi za nas, po njemu je pokušavanje da se živi od kamate na ušteđevinu bila igra za gubitnike - a to je mogao i da dokaže.

Iako je ovo detaljno obradeno u prethodnim knjigama, dovoljno je važno da bi se ponovilo. Ističe zašto je bogati otac govorio da su „štediše gubitnici", a može i da pojača razlog zbog kojeg je važno da naučite svoje dete da razume finansijski obračun.

Volim svog bankara

Pre svega, volim svog bankara. Kažem ovo jer bi mnogi posle mojih prethodnih lekcija mogli pomisliti da sam protiv banaka i bankara. Ništa ne bi moglo biti dalje od istine. Ja volim svog bankara jer je on moj finansijski partner i pomaže mi da se obogatim; aja sam sklon da volim ljude koji mi pomažu da postanem bogatiji. AH, jesam protiv fraansijskog neznanja, jer je ono mnoge ljude dovelo do toga da im bankar postane partner u osiromašenju.

Kada vam bankar kaže da je vaša kuća vaš imetak, pitanje je da li vas laže ili vam govori istinu? Odgovor glasi: da, govori vam istinu. On prosto izostavlja da kaže čiji je imetak vaša kuća. Ona je, naime, imetak banke. Ako umete da čitate finansijski izveštaj, Iako je shvatiti zašto je tako.

Na crtežima koji slede objašnjeno je zašto je kuća, za većinu ljudi, imetak banke.


Kad odete do grada, u banku, i pogledate finansijski obračun banke, počećete da uvidate kako on

zapravo funkioniše.

Finansijski obračun banke: Banke

Pregledajući finansijski obračun svoje banke, ubrzo ćete uočiti da se vaša hipoteka, koja se na vašem

finansijskom obračunu nalazi u koloni pasive, nalazi u koloni aktive finansijskog obračuna banke. E, tu počinjete da shvatate kako u stvari funkcioniše finansijski obračun.

79


Celovita slika

Kad mi ljudi kažu da ovo ništa ne dokazuje i upomo tvrde da je njihova kuća njihov iraetak, prelazim na lakmus test toka gotovog novca, verovatno najvažnijeg izraza u biznisu i investiranju. Po definiciji, ako se novac priliva u vaš džep, onda je ono što posedujete aktiva; ako se odliva iz vašeg džepa, onda je to što imate pasiva.

Pogledajte celovitu sliku toka gotovog novca: ta slika vredi koliko hiljadu reči.

Dakle, šta je sa štednjom?

Sledeće pitanje glasi: kakve veze ima ovo s tvrdnjom da je štednja za gubitnike. Ponovo, odgovor ćemo naći čitajući finansijski obračun. Vaš finansijski obračun:

Da, vaša ušteđevina je aktiva. Međutim, da bismo stekli pravu sliku, moramo da pratimo trag koji

ostavlja tok gotovog novca, kako bismo poboljsali svoju finansijsku inteligenciju.

80


Finansij ski obračun vaše banke:

Ako opet primenimo lakmus test toka gotovog novca, videćete da je test onoga što defmiše aktivu i

pasivu tačan.

Porez kao podstrek da budete u dugovima i porez kao kazna ako štedite

Početkom 2000. godine mnoge ekonomiste je alarmirala negativna stopa štednje u Americi. Negativna stopa štednje znači da kao nacija imamo vise dugovanja nego gotovine u bankama. Ekonomisti počinju da tvrde da je potrebno podstaći ljude da vise štede. Pričaju na sva zvona kako smo kao nacija pozajmili previse novca od azijskih i evropskih banaka i da smo na ivici ekonomske katastrofe. U jednom članku koji sam pročitao, stajala je izjava jednog uvaženog ekonomiste: „Amerikanci su izgubili radne i štedljive navike svojih predaka." U daljem tekstu, on krivi narod za ovaj problem, umesto da krivi sistem koji smo stvorili onda kad naši preci već dugo nisu bili medu živima.

Dovoljno je da čovek pogleda naše poreske propise i da mu razlog za ovu slabu štednju i veliku zaduženost postane očigledan. Moj bogati otac govorio je da su „štediše gubitnici", ali ne zato što se protivio štednji. On je samo ukazivao na očigledno. U mnogim zapadnim zemljama ljudi dobijaju poreske olakšice ako se nađu u dugovima. Drugim rečima, podsticani su da upadaju u sve veće dugove. Zato mnogi svoje dugovanje na ime kreditne kartice prebacuju na zajam koji otplaćuju za kuću.

81


82

Povrh svega toga, ne nude vam se nikakve poreske olakšice za štednju. Upravo suprotno. Ljudi koji štede bivaju oporezovani, a oni koji duguju dobijaju poreske olakšice. I ne samo to. Najviše poreze procentualno plaćaju ljudi koji najviše rade i najmanje zaraduju, a ne oni bogati. Meni deluje očigledno da je sistem osmišljen tako da kažnjava one koji rade i štede, a nagraduje one koji pozajmljuju i troše. A što vise obrazovni sistem

propušta da uči decu o finansijskim obračunima, to više imamo naciju koja ne ume da pročita brojeve i shvati šta se dešava.

Nagrada za štednju Moj bogati otac jednom je rekao: „Kamata na štednju je 4 odsto, ali pošto je i inflacija takođe 4

odsto, to je mrtva trka. A onda ti država oporezuje kamatu, tako da na kraju ispada da zapravo gubiš ako štediš. Zato su štediše gubitnici."

Posle toga je retko kad i pominjao štednju. Vise je voleo da nas uči kako da nateramo novac da radi za nas, i to kroz sticanje imetka (aktive) ili kroz ono što je nazivao „pretvaranjem novca u bogatstvo". Moja mati i otac pretvorili su svoj novac u dug, sve misled da je to imetak, i nije im ostalo ništa što bi mogli uštedeti. I mada su vredno radili i nisu uspevali ništa da uštede, stalno su govorili svojoj deci: „Nadi posao, vredno radi i štedi novac." Možda je taj savet bio dobar u industrijskoj eri, ali u eri informacija sigurno vise nije.

Koliko se brzo okreće vaš novac? Bogati otac nije bio protiv štednje. Međutim, umesto da nas, ne razmišljajući, savetuje da štedimo

novac, često je govorio o frekvenciji novca. Umesto da nas savetuje da ostavljamo novac na stranu i „štedimo za starost", često je govorio o „zaradi na uloženo" i „internoj stopi prinosa", što je mahom drugi način da se kaže: „Koliko se brzo okreće vaš novac?"

Evo jednog krajnje uprošćenog primera:

Recimo da sam kupio stambenu zgradu za 100.000 dolara i dao 10.000 dolara od uštedevine na ime učešća. Posle godinu dana, prihod od izdavanja, umanjen za otplate hipoteke, porez i ostale troškove iznosi neto 10.000 dolara. Drugim rečima, vratio sam onih 10.000 dolara koje sam uzeo od ušteđevine, a pored toga imam i stambenu zgradu - aktivu - koja mi donosi dodatnih 10.000 godišnje. Sad mogu da uzmem tih 10.000 dolara i njima kupim drugu nekretninu, deonice ili biznis.

To je ono što neki nazivaju „frekvencijom novca" ili, kako je govorio moj bogati otac: „Koliko brzo uspevam da povratim uloženo?" ili „Koliko zarade imam na uloženo?" Finansijski sofisticirani ljudi žele da vrate uloženo, kako bi mogli da idu dalje i ulože u drugu aktivu. To je još jedan razlog što bogati postaju sve bogatiji, dok se svi ostali trade da uštede za erne dane, štede siću ili štede za starost.

Igranje s pravim novcem Na početku ovog poglavlja, ispričao sam vam o svojoj prijateljici koja se bližila godinama za

penziju, imala oko 250.000 ušteđenih dolara i pitala se šta će dalje. Znala je da joj je za život potrebno oko 35.000 dolara godišnje, a kamata na njenih 250.000 nije obezbedivala toliki prihod. Upotrebio sam onaj jednostavan primer od maločas, da bih joj objasnio kako ulaganje može da reši njene finansijske probleme. Naravno, trebalo je prvo da nauči da ulaže u nekretnine i nade takvu investiciju. Kad sam joj objasnio šta znače „frekvencija novca" i „zarada na uloženo", kod nje je došlo do potpunog mentalnog i emocionalnog bloka. Mada je shvatila smisao, strah da može da izgubi svoj teško zarađeni novac blokirao je njen um za bilo kakvu mogućnost stvaranja nove pobedničke formule. Sve što je znala bilo je da radi i štedi. Danas je njen novac još uvek u banci, a kad smo senedavno opet sreli, rekla mi je: „Volim svoj posao, tako da mislim da ću nastaviti da radimjoš koju godinu. To će me držati u pokretu." Dok je odlazila, prosto sam mogao da iujem svog bogatog oca kako kaže: „Jedan od glavnih razloga što ljudi tako vredno rade jetaj što nisu nikad naučili kako da nateraju svoj novac da radi za njih. I tako celog veka rintaju, a njihov novac se izležava."

Kako da naučite decu da nateraju svoj novac da radi za njih Ovo što sledi su neke ideje koje ćete možda hteti da iskoristite da naučite svoju decu da nateraju svoj

novac da radi za njih. Moram ponovo da upozorim roditelje da ne forsiraju decu da ovo uče, ako ona to neće. Začkoljica je upravo u tome da nađete način da navedete dete da želi da uči, umesto da ga na to primoravate.


83

Sistem tri kasice-prasice

Kad sam bio dečkić, moj bogati otac mi je rekao da kupim tri kasice-prasice. Bile su obeležene na sledeći način:

Dobrotvorni prilozi: bogati otac je verovao u davanje priloga crkvi i u dobrotvorne svrhe. Odvajao je na to 10 procenata svog bruto prihoda. Često je govorio: „Bogu nije potrebno da prima, ali je ljudima potrebno da daju." Tokom godina, otkrio sam da su mnogi od najbogatijih ljudi sveta oduvek odvajali desetinu svojih prihoda u dobrotvorne svrhe.

Bogati otac je bio ubeden da upravo torn davanju duguje veliki deo svoje dobre finansijske sreće. Govorio je: „Gospod je moj partner. Ako ne plaćaš svom partneru, on prestaje da radi, a ti onda moraš da radiš deset puta vise."

Štednja: kasica broj dva bila je za štednju. Bogati otac je imao jedno empirijsko pravilo prema kojem je verovao da uvek treba da ima uštedevinu koja može da pokrije jednogodišnje troškove. Na primer, ako su njegovi ukupni troškovi iznosili 35.000 dolara, mislio je da je važno da ima 35.000 dolara ušteđevine. Kad bi skupio toliku sumu, ostatak jedavao u dobrotvorne svrhe. Ukoliko bi troškovi porasli, u skladu s njima rasla je i ušteđena suma.

Investiranje: po mom mišljenju, ova kasica mi je omogućila da steknem važno predznanje i prednost u životu. Ona mi je obezbedivala novac s kojim sam naučio da preduzimam rizike.

Moja prijateljica koja je imala 250.000 dolara ušteđevine trebalo je da ima takvu kasicu kad je imala devet godina. Kao što sam već rekao, dete u devetoj godini počinje da traga za svojim identitetom. Što se mene tiče, to što sam naučio da mi nije potreban novac, da mi ne treba zaposlenje i kako se investira, pomoglo mi je da iskujem svoj identitet. Stekao sam finansijsko samopouzdanje umesto potrebe za finansijskom sigumošću,

Drugim rečima, iz ove treće kasice dolazio je pravi novac s kojim sam počeo da preduzimam rizike, pravim greške, izvlačim pouke i stičem iskustvo koje mi je kasnije u životu dobrodošlo.

Jedna od prvih stvari u koju sam počeo da investiram bili su retki novčići, zbirka koju i danas posedujem. Posle novčića, ulagao sam u deonice i nekretnine. Medutim, vise nego u imetak, ulagao sam u svoje obrazovanje. Kad danas govorim o frekvenciji novca i zaradi na uloženo, činim to na osnovu iskustva dugog vise od četrdeset godina. Moja prijateljica sa 250.000 dolara ušteđevine, koja se približava godinama za penziju, tek treba da počne da stiče iskustvo. A taj nedostatak iskustva je ono što kod nje stvara takav strah.od gubitka teško zarađenog novca. Moje godine iskustva, međutim, daju mi prednost kadaje ova tema posredi.

Dajući svojoj deci tri kasice-prasice, dajete im osnovni kapital s kojim će početi da stiču ovo neprocenjivo iskustvo dok su još mladi. Kad budu imali tri kasice i počnu da stiču dobre navike, možda ćete poželeti da ih odvedete u neku brokersku kuću u kojoj će otvoriti račun i kupiti uzajamni fond ili deonice novcem iz kasice za štednju. Savetujem vam da ih pustite da to urade sami, kako bi imali mentalni, emocionalni i fizički doživljaj procesa. Znam i previse roditelja koji to čine umesto svoje dece. Mada vi pomažete svojoj deci da steknu malu imovinu, time ih lišavate doživljaja, iskustva - a u stvarnom svetu, iskustvo je važno koliko i obrazovanje.

Prvo isplatite sebe Nedavno sam gostovao u šou-programu Opre Vinfri i jedno od pitanja koje su mi iz gledališta

najčešće upućivali bilo je: „Kako da prvo isplatim sebe?" Bio sam šokiran kad sam shvatio da je za mnoge ljude ta zamisao sasvim nova i vrlo komplikovana. Razlog što je toliko komplikovana je taj što su mnogi toliko zaduženi da ne mogu sebi da dopuste da isplate prvo sebe. Kad sam posle emisije razmišljao, shvatio sam da me je moj bogati otac svojom idejom o tri kasice-prasice naučio kako da prvo plaćam sebi. Danas, iako smo odrasli ljudi, moja supruga i ja držimo na komodi tri kasice-prasice, i još uvek dajemo desetinu, štedimo i ulažemo.

Proučavajući živote najbogatijih ljudi, shvatio sam da je ideja da isplaćuju prvo sebe za njih najmerodavnija i od najveće važnosti za njihov život. Nedavno sam slušao vrhunskog investitora, ser Džona Templtona, koji je rekao da on daje sve od sebe da živi od 20 procenata svog bruto prihoda, dok od preostalih 80 procenata štedi, daje desetinu i ulaže. Mnogi ljudi žive od 105 procenata svog bruto prihoda i ne ostaje im ništa što bi isplatili sebi. Umesto da prvo isplate sebe, oni prvo isplate sve ostale.


Papirologija

Bogatog oca je zamisao o tri kasice-prasice odveo i korak dalje. Hteo je da bude siguran da Majk i ja možemo da povežemo svoje kasice-prasice sa svojim finansijskim obračunom. Tražio je od nas da vodimo knjige i pravimo jednostavne finansijske obračune. Ovako smo to radili:

Ako bismo izvadili neki novac iz kasice, morali smo to da unesemo u „knjige". Na irimer, ako sam uzeo 25 dolara iz kasice za dobrotvome priloge i dao ih u dobrotvome ivrhe ili kao prilog crkvi, to sam morao da unesem u svoj mesečni finansijski obračun.

Moje finansije bi tog meseca izgledale ovako:

84


85

Imajući tri kasice-prasice i vodeći računa o svom novcu, što se ogledalo na finansijskom obračunu, stekao sam godine finansijskog obrazovanja i iskustva koje nikad ne steknu ni mnogi odrasli, a kamoli deca. Moj bogati otac je govorio: „Reč računovodstvo potiče od izraza voditi računa. Ako nameravaš da budeš bogat, moraš da vodiš računa o svom novcu."

Nemam reči kojima bih vam rekao koliko je u mom životu važna ideja o vođenju računa i računovodstvu. A važna je za sve. Kad banka učtivo odbije vaš zahtev za zajmom, time vam zapravo saopštava da je brine to što ne vodite dovoljno računa o svom novcu. Kad Međunarodni monetarni fond (MMF) kaže da neka zemlja nije dovoljno „transparentna", zapravo traži da mu ta zemlja prikaže jasnije finansijske izveštaje. Transparentnost znači jasnost, preglednost, tako da zainteresovana strana može lako da vidi gde se i kome priliva gotov novac. Drugim rečima, MMF smatra da cela nacija treba da vodi računa, baš kao što je bogati otac smatrao da Majk i ja moramo da vodimo računa.

Prema tome, bez obzira da li ste dete, porodica, biznis, crkva ili velika nacija, sposobnost da upravljate svojim novcem i vodite računa o njemu jeste važna životna veština koju vredi naučiti.

Ovo je tek početak Jednostavna zamisao o upotrebi društvenih igara, tri kasice-prasice i o jednostavnim finansijskim

obračunima bila je način mog bogatog oca da svog sina i mene pokrene u svetu pravog novca. Mada je koncept jednostavan, nije ga se lako pridržavati. Jedna od najvažnijih lekcija koje sam u ovom procesu naučio bila je vrednost finansijske discipline. Znao sam da jednom mesečno moram da izvestim bogatog oca o stanju svojih finansija. Znao sam da jednom mesečno moram da dokumentujem da vodim racuna o svom novcu. Bilo je, svakako, meseci kad sam priželjkivao da mogu da pobegnem i sakrijem se negde, ali ipak, kad se osvmem na to, najgori meseci su često bili oni u kojima sam najviše naučio, jer tada sam učio najviše o sebi. Takode znam da mi je ta disciplina pomogla u školi, jer sam u nevolje i dospeo zbog nedostatka discipline, a ne zbog nedostatka inteligencije.

Tako je bogati otac učio svog sina i mene da upravljamo novcem u stvarnom svetu. U sledećim poglavljima biće reči o nekim naprednijim vežbama koje možete da pokušate i drugim lekcijama koje se usput mogu naučiti. Lekcije koje slede su važne jer danas je štednja za erne dane siguran način da zaostanete u finansijskom pogledu. U industrijskoj eri bilo je sasvim u redu štedeti novac. Međutim, u eri informacija štednja novca je ideja koja nikako ne može da ide u korak s promenama koje prouzrokuje promena informacija. U eri informacija želite da znate koliko se brzo okreće vaš novac i koliko naporno radi za vas.


86

GLAVA XI RAZUKA IZMEĐU DOBROG I LOSEG DUGA

Moji majka i otac su veći deo života proveli pokušavajući da se izvuku iz dugova. Moj bogati otac, s druge strane, proveo je veći deo života pokušavajući da upadne u sve veće dugove. Umesto da Majka i mene savetuje da izbegavamo dugove i plaćamo račune, često je govorio: „Ako želite da se obogatite, morate da znate razliku izmedu dobrog i lošeg duga." Nije ga toliko interesovao predmet duga kao takvog, već je hteo da znamo razliku izmedu onog što je finansijski dobro i lose. Bogati otac bio je vise zainteresovan za to da probudi finansijski genij u nama.

Da li znate razliku između dobrog i lošeg? Nastavnici u školama najviše vremena troše na traganje za tačnim i pogrešnim odgovorima. U crkvi,

veliki deo diskusije otpada na borbu između dobra i zla. Kada je novac posredi, bogati otac je svog sina i mene naučio i to da znamo razliku između dobrog i loseg.

Siromašni i banke Kad sam bio dete, znao sam za mnoge siromašne porodice koje nisu imale poverenja u banke i

bankare. Mnogi siromašni ljudi osećali su se nelagodno razgovarajući sa dobro odevenim bankarom. I tako, umesto da odu u banku, mnogi od njih jednostavno kriju svoj novac pod dušekom ili na sličnim bezbednim mestima; svugde, samo ne u banci. Ako je nekom potreban novac, ljudi se sastanu, skupe ono što imaju i pozajme to članu zajednice kojem je potrebno. Ako ne mogu da nadu prijatelja ili rođaka koji može da im pozajmi novac, siromašni često koriste zalagaonicu kao svoju banku. Umesto da polože svoju kuću kao garanciju, oni daju kao zalog motornu testeru ili televizor i plaćaju veoma visoke kamate. Danas se siromahu u nekim saveznim državama SAD može naplatiti čitavih 400 procenata kamate na pozajmicu ovakve vrste. Često se ove pozajmice nazivaju „pozajmicom do plate". U mnogim državama zakonom je propisana maksimalna kamata, ali to je i dalje preterano visoka cena za pozajmljivanje novca. Kad sam shvatio koliko lose ovakve finansijske institucije tretiraju siromašne, bilo mi je jasno zašto mnogi odnjih ne veruju ljudima u odelima. A bilo mi je jasno i to da je poverenje dvosmerna ulica. Za njih, sve banke i bankari bili su loši i spremni da ih eksploatišu, dok su banke i bankari često imali slično mišljenje o njima.

Srednja klasa i banke Moji roditelji, s druge strane, poput većeg dela srednje klase, smatrali su banku sigurnim mestom za

čuvanje novca. Često su govorili deci: „Sigurno kao novac u banci." Verovali su, dakle, da su banke dobro mesto za čuvanje novca, ali su istovremeno smatrali da je lose uvaljivati se u preterane pozajmice. Zato su moji roditelji uvek nastojali da sve svoje dospele obaveze plaćaju na vreme. Jedan od njihovih ciljeva bio je da otplate svoju kuću i poseduju je u potpunosti. Ukratko, smatrali su da su banke dobre, da je štednja u redu i da ne valja pozajmljivati. Zato je moja majka stalno ponavljala: „Ne tražite i ne dajte novac na zajam."

Bogati i banke

Moj bogati otac, s druge strane, naučio je Majka i mene da budemo finansijski inteligentniji. Kao što sam već rekao, jedna od definicija inteligencije jeste da je to sposobnost pravljenja finijih distinkcija ili množenja deljenjem. Konkretno, bogati otac nije slepo verovao da je dobro štedeti ili da je lose dugovati. Umesto toga, trošio je dosta vremena da bi nas naučio razlikama izmedu dobre i lose štednje, dobrih i loših troškova, dobrog i lošeg duga, dobrih i loših gubitaka, dobrog i lošeg prihoda, dobrih i loših poreza, dobrih i loših investicija. Naučio nas je da razmišljamo i povećamo svoju finansijsku inteligenciju pravljenjem finijih distinkcija. Drugim rečima, što bolje umete da uočite razliku izmedu dobrog i lošeg duga, ili dobre i lose štednje, to je viši vaš finansijski IQ. Ako smatrate da nešto, recimo dug, može biti samo dobro ili samo lose, to znači da bi vaš finansijski IQ mogao biti i viši.

U ovoj knjizi se nećemo upuštati u konkretne različitosti između dobrog i lošeg. Ali, ako ste zainteresovani da saznate vise o njima, u mojoj knjizi Vodič za investiranje detaljno su objašnjene neke razlike između dobrih i loših dugova, troškova, gubitaka, poreza i tako dalje.

Poenta ove knjige je da upozori roditelje da izbegavaju da govore stvari kao što su:

• „Izadi iz dugova."


87

• „Štedi novac." • „Otplaćuj račune." • „Otkaži svoje kreditne kartice." • „Ne uzimaj novac na zajam."

Da rezimiramo: siromašni su skloni da misle da su banke lose i izbegavaju ih; srednja klasa smatra da su određene usluge banaka dobre i da su određene usluge banaka lose; amoj bogati otac nas je naučio da u svemu sagledamo dobre i lose strane. Podstičući nas dau većini finansijskih poslova vidimo i dobro i lose, povećao je našu sposobnost da pravimo fmije distinkcije i tako je porasla naša finansijska inteligencija.

Razvoj finansijskog genija vašeg deteta Jedna od najvažnijih lekcija kojima me je naučio bogati otac bila je lekcija „misliti kao bankar".

Nazivao ju je i „alhemijom novca; kako se olovo pretvara u zlato"; ili „kako napraviti pare ni iz čega".

Oni koji su čitali knjigu Bogati otac, siromašni otac setiće se price o stripovima. Bila je to priča o tome kako sam učio da razmišljam kao bankar ili alhemičar, osoba koja pretvara olovo u zlato.

Umesto da gledamo banke kao lose, poput većine siromašnih, ili da ih posmatramo kao delimično lose i delimično dobre, poput većine pripadnika srednje klase, bogati otac je želeo da Majk i ja shvatimo kako one funkcionišu. Tokom ovog perioda našeg razvoja, povremeno nas je odvodio u svoju banku i ostavljao da sedimo u predvorju i posmatramo ljude kako dolaze i odlaze. Naposletku, pošto smo ko zna koliko puta tako sedeli, upitao nas je: „Dakle, momci, šta vidite?"

Sa svojih četrnaest godina, baš i nismo videli bogzna šta. Majk i ja smo slegli ramenima, delujući prilično ugnjavljeno, baš poput većine tinejdžera kad im se postavi pitanje. „Ljudi ulaze i izlaze", rekao je Majk.

„Aha", složio sam se. „To je sve što vidimo."

,,U redu", rekao je bogati otac, dok nas je vodio prema šalteru blagajne. Tu nam je rekao da stanemo i posmatramo ženu koja je stavljala novac na račun. „Vidite li to?" pitao je.

Potvrdno smo klimnuli.

„Dobro", rekao je i potom nas odveo do stola za kojim je sedeo jedan od viših činovnika. „Šta ovde vidite?"

Majk i ja smo posmatrali dok je čovek u odelu popunjavao finansijski obračun i razgovarao s bankarom. ,,Ne znam tačno", odvratio sam, ,,ali ako bih morao da nagadam, rekao bih da on pozajmljuje novac."

„Dobro", rekao je bogati otac, pokazujući da je vreme da idemo. „Najzad ste videli ono što sam želeo da vidite."

Ulazeći u njegova kola, vruća od havajskog sunca, Majk je upitao: ,,A šta smo to videli?"

„Dobro pitanje", odvratio je bogati otac. „Šta ste videli?"

„Video sam ljude kako ulaze i stavljaju novac u banku", rekao sam. „A onda sam video i drage, koji su pozajmljivali novac od banke. To je sve što sam video."

„Vrlo dobro", rekao je bogati otac. „A čiji je to novac bio? Je li to bio bančin novac?"

,,Ne", rekao je Majk. „To je bio novac tih ljudi. Banka zarađuje na novcu drugih ljudi. Oni uzimaju novac i pozajmljuju ga, ali taj novac nije njihov."

„Dobro", ponovio je bogati otac. Zatim je, okrenuvši se meni, rekao: ,,A šta tvoji roditelji pokušavaju da urade svaki put kad odu u banku?"

Razmislivši na čas, odgovorio sam: „Daju sve od sebe da štede novac. A ako pozajme novac, trude se da taj novac pravovremeno vrate. Misle da je dobro štedeti i lose dugovati."

„Vrlo dobro", rekao je bogati otac. „Imaš dobru moć zapažanja."

Zabacivši svoju kapu za bejzbol, samo sam slegnuo ramenima. Vrlo važno, pomislio sam u sebi, dok smo se vozili natrag u kancelariju bogatog oca.

Sedeći za svojim pisacim stolom, bogati otac je izvadio svoj notes i nacrtao sledeći dijagram, koji


prikazuje finansijski obračun:

„Shvatate li ovu finansijsku sliku?" upitao je bogati otac stavljajući crtež pred nas.

Majk i ja smo je na trenutak pogledali. „Da, shvatam je", rekao je Majk, a ja sam klimnuo glavom. Do sad smo vec imali pred sobom toliko različitih finansijskih scenarija da nam je bilo lako da pratimo nit razmišljanja bogatog oca. „Banka uzima novac na čuvanje i štedišama za to isplacuje 3 odsto kamate, da bi taj isti novac pozajmljivala onima koji traže zajam, uz kamatu od 6 odsto."

Klimajući glavom, bogati otac je upitao: ,,A čiji je to novac?"

„To je novac štediša", odgovorio sam brzo. „Čim ga uzme, banka odmah žuri da ga nekom pozajmi."

Bogati otac je potvrdno klimao glavom. Posle dužeg ćutanja, puštajući da svarimo ono što je želeo da razumemo, rekao je: „Momci, kad igram s vama monopol, često vam kažem da pred sobom imate formulu velikog bogatstva, je li tako?"

Klimnuli smo glavom. „Četiri zelene kuće, jedan crveni hotel", tiho sam odgovorio.

„Dobro", rekao je bogati otac. „Jedna dobra stvar u vezi s nekretninama je ta što možete da ih vidite. Ali sada ste stariji i želim da vidite i ono što nije dostupno oku."

„Šta nije dostupno oku?" upitao sam, sad već zbunjen.

Klimnuviši glavom, bogati otac je rekao: „Sad ste stariji. Mozak vam je razvijeniji. Zelim da počnem da vas učim da mozgom vidite ono što siromašni i srednja klasa retko kad vide. A oni to često ne vide, jer ne znaju šta je finansijski obračun i kako on funkcioniše."

Majk i ja smo ćutke sedeli i čekali. Znali smo da će nam pokazati nešto jednostavno, a ipak dubokoumno - ali dubokoumno bi bilo samo ukoliko bismo mi uspeli da proniknemo kroz jednostavnost.

Bogati otac je uzeo svoj notes i nacrtao sledeći dijagram.

Finansijski obračun bogatog oca:

88


Majk i ja smo neko vreme samo sedeli i buljili u dijagram. Kao što rekoh, bio je jednostavan, ali

trebalo je proniknuti kroz tu jednostavnost i zaći u dubinu. Naposletku sam rekao: ,,Vi, dakle, pozajmljujete novac od banke, a onda ga dajete na zajam drugima, baš kao što i banka radi?" ;

„Tačno tako", rekao je bogati otac. „Znaš kako ono često kažu tvoji roditelji, da nikad ne uzimaš i ne daješ novac na zajam?"

Klimnuo sam.

„Zato su stalno u novčanim problemima", rekao je bogati otac. „Prvo se usredsreduju na štednju novca. Ako i uzmu neki zajam, troše ga na pasivu koju smatraju aktivom -stvarima kao što su kuće i kola - i koje znače odliv umesto priliv go to vine. Naporno rade dabi otplatili svoj dug i mogli reći: 'Ovo je sad moje i nije opterećeno dugom.'"

,,Je li to lose?" upitao sam.

,,Ne", rekao je bogati otac. „Nije to stvar dobrog ili lošeg. To je stvar obrazovanja."

„Obrazovanja?" odvratio sam. „Kakve veze ima ovo s obrazovanjem?"

„Vidi", rekao je bogati otac, „pošto tvoji roditelji nisu dovoljno dobro obrazovani kad je reč o novcu, najbolje je da ga štede i daju sve od sebe da što brže otplaćuju dugove. S obzirom na njihov nivo finansijskog obrazovanja ili, kako ja to zovem, 'finansijske sofisticiranosti', takav način upravljanja novcem je za njih najbolji."

„Ali ako bi hteli da rade kao ti", rekao je Majk, „morali bi da poboljšaju svoje finansijsko obrazovanje."

Bogati otac je klimnuo glavom. „A to je upravo ono što ja hoću da postignem kod vas dvojice dok ne završite školu. Ako ovo što želim da vas naučim ne savladate pre nego što izađete iz škole, verovatno nikad i nećete. Ukoliko završite školu ne stekavši ovo obrazovanje, svi su izgledi da će vas svet nepravedno iskoristiti, samo zato što ne znate mnogo o novcu."

„Mislite, stvaran svet će nas obrazovati?" upitao sam.

Bogati otac je ponovo klimnuo.

„Znači, vi pozajmljujete novac od banke da bi na njemu zaradili", zaključio sam.

„Tako je", rekao je bogati otac.

„A moji roditelji rade za novac i onda nastoje da ga uštede i ne uzimaju na zajam."

„I zato teško da će se ikad obogatiti", potvrdio je bogati otac.

„Jer teško rade za novac", dodao sam, želeći da steknem jasniju predstavu o svemu.

Klimnuvši glavom, nastavio je: „Naporan rad je, medutim, moguć samo do izvesne mere, a isto tako

89


je ograničena i plata koju čovek za njega može dobijati. Većina ljudi krajnje napornim radom može da zaradi samo do određene granice."

„Znači, i ono što može da uštedi takode je ograničeno", dodao je Majk. „Kao što si rekao, porez uzima lavovski deo plate zaposlenih, još pre nego što im ona uopšte bude isplaćena."

Bogati otac se ćutke zavalio u stolicu. Video je da smo uspeli da proniknemo u suštinu lekcije.

Okrećući se prema dijagramu u njegovom notesu, pokazao sam na kolonu aktive i kolonu pasive.

„Znači, vi radite isto ono što radi banka: pozajmljujete novac od banke i onda nalazite načina da tim

pozajmljenim novcem ostvarite zaradu?"

Bogati otac. me je pogledao i rekao: „Hajde da sad pogledamo finansijski obračun tvojih roditelja."

Kad je to rekao, opustio sam se u stolici. Bilo mi je jasno na šta cilja, jasno kao dan. Uzevši svoj notes, nacrtao je finansijski obračun mojih roditelja.

Bogati otac, Majk i ja ćutke smo posmatrali razliku između dva finansijska obračuna. Zaista nisam

znao koliko će duboko značenje ova jednostavna lekcija imati na moj život, aipakje ona uticala na način na koji sam od tada počeo da posmatram svet. Iz ovog jednostavnog primera može da se nauči toliko mnogo

90


91

stvari; i ja još uvek nisam prestao da učim.

Mnoge od lekcija su skrivene. Predložio bih vam da sednete i porazgovarate sa svojim prijateljima o uticaju koji suptilne razlike mogu da imaju na tok života. Predložio bih da vreme utrošite na diskusiju o sledećem:

• Šta se ljudima dešava ako njihov finansijski um dozvoljava da aktiva zaraduje manje nego što košta pasiva koju tokom života kupe?

• Koliko je vremena potrebno da se novac uštedi umesto da se pozajmljuje? Na primer, koliko bi vam trebalo da uštedite 100.000 dolara, umesto da ih pozajmite, ako godišnje zaradujete 50.000 dolara i morate da hranite, oblačite i školujete porodicu?

• Koliko biste brže napredovali ako biste mogli da pozajmite novac i na njemu zaradite, umesto da naporno radite i štedite i potom pokušate da zaradite ulažući ušteđeno?

• Kako je to jedan otac uzeo aktivu, svoju ušteđevinu, i pretvorio je u pasivu (štediše su gubitnici), dok je drugi otac uzeo kredit i pretvorio ga u aktivu?

• Koje su vam finansijske veštine potrebne da biste bili osoba koja može da pozajmi novac i onda na njemu zaradi?

• Kako biste učili da steknete te veštine? • Koji su dugoročni i kratkoročni rizici oba tipa finansijskih obračuna? • Čemu učimo svoju decu?

Ako utrošite malo vremena da prodiskutujete o ovim pitanjima, mislim da ćete uvideti zašto se tek malobrojni obogate i zašto se većina ljudi celog života bori s finansijskim nedaćama. Mnogi finansijski problemi i pobede u životu vrte se oko novca, štednje i duga.

Jedno upozorenje: počnite skromno

Bogati otac je uvek govorio: ,,S dugovanjima postupaj kao s napunjenom puškom." Razlog što je bogati otac uvek govorio da je važno znati razliku izmedu dobrog i lošeg duga je taj što dug ima moć da vas učini i siromašnim i bogatim. Baš kao što vas napunjena puška može zaštititi ili ubiti; isto važi i za dug. U današnjoj Americi, dugovanja na ime kreditnih kartica prosto piju krv mnogim porodicama, čak i onim dobro obrazovanim.

Poenta ovog poglavlja je da razmislite malo o onome čemu učite svoju decu o dugovima. Ako hoćete da vaše dete odrasta imajući mogućnost da poraste veoma bogato, i to za kratko vreme, onda je potrebno da ga vi kao roditelj poučite nekim osnovnim veštinama vezanim za dugove i upravljanje njima. To obrazovanje počinje s finansijskim obračunom.

Ako vaše dete o dugovima zna malo ili ništa, jer ga o tome niste ništa učili, verovatno će provesti život boreći se s finansijskim nedaćama, ubijajući se od rada, štednje i nastojanja da se iskobelja iz dugova.

Poglavlja koja slede govore o tome kako roditelji mogu da počnu da povećavaju finansijski IQ svog deteta. Dete s visokim finansijskim IQ biće sposobnije da obuzda ogromnu moć koju ima dug. Kao što je govorio bogati otac: ,,S dugovanjima postupaj kao s napunjenom puškom." I: „Moras da znaš razliku između dobrog i lošeg duga."

Kad počnete da učite svoje dete o dobrim i lošim dugovima, dobrim i lošim troškovima, počećete da budite njegov finansijski genij.


92

GLAVA XII UČENJE S PRAVIM NOVCEM

Kad su moji roditelji objavili da nemaju novca da me pošalju na studije, rekao sam samo: ,,U redu. Nije mi potreban vaš novac za školovanje. Naći ću način da platim svoje obrazovanje." Bio sam samouveren, jer sam već zarađivao vlastiti novac. Međutim, nisam se školovao zahvaljujući torn novcu. Školovao sam se zahvaljujući onome što sam učio zarađujući ga. Sve je počelo s lekcijom koju sam naučio kad mi je bogati otac uskratio mojih deset centi na sat. Sa devet godina naučio sam da mogu samostalno da opstanem.

Prestao sam da pomažem svom sinu i počeo da ga učim Pre izvesnog vremena kod mene je došao jedan otac i rekao: „Mislim da bi moj sin mogao da bude

sledeći Bil Gejts. Brajan ima samo četrnaest godina i već se izuzetno interesuje za biznis i investiranje. Čitajući vaše knjige, shvatio sam da sam na putu da ga iskvarim. Želeći da mu pomognem, zapravo sam mu stajao na putu. Zato, kad mi je zatražio nove štapove za golf, ponudio sam mu izazov."

„Kako ste mu to stajali na putu?" upitao sam.

„Učio sam ga da radi za novac", rekao je otac. „Ranije, kad bi došao i zatražio od mene nešto, kao te štapove za golf, ja bih mu rekao da pokuša da zaradi novac i kupi ih. Kad sam pročitao vaše knjige, shvatio sam da sam ga programirao da bude potrošač koji teško radi, umesto bogat čovek koji ume da natera novac da radi za njega."

,,I šta ste promenili u svom pristupu?" upitao sam.

„Dakle, rekao sam mu da obiđe kraj u kome stanujemo i vidi kakvi su poslovi potrebni. Ranije bih mu davao novac kao džeparac i rekao da uštedi dovoljno za svoje štapove za golf."

„Zanimljivo", odvratio sam. „Umesto da ga učite da automatski zaslužuje novac, rekli ste mu da potraži mogućnosti da ga zaradi."

Klimnuvši glavom, ponosni otac je nastavio: „Mislio sam da će se duriti, ali bio je oduševljen idejom da počne vlastiti biznis, nešto svoje, da ne mora vise da traži novac od mene. Stoga je preko leta kosio travnjake i zaradio 500 dolara, što je bilo vise nego dovoljno za štapove za golf. Ali, onda sam opet uradio nešto drugačije."

„Šta ste uradili?" upitao sam.

„Odveo sam ga u jednu brokersku kompaniju i kupio je učešće u uzajamnom fondu, vredno 100 dolara. Rekao sam mu da će taj novac ići u njegov fond za školovanje."

„To je dobro", rekao sam. ,,A da li ste mu onda dozvolili da kupi štapove za golf?"

,,A, ne", odvratio je tata, prosto sijajući od ponosa. „Onda sam uradio nešto što bi uradio vaš bogati otac."

„A to je?" upitao sam oprezno.

„Uzeo sam preostalih 400 dolara i rekao da ću mu ih sačuvati dok ne nade aktivu koja će umesto njega zaraditi novac za štapove."

„Šta?" upitao sam. „Rekli ste mu da kupi aktivu? Još ste duže odložili njegovo zadovoljenje?"

„Aha", rekao je ovaj tata. „Rekli ste da je odloženo zadovoljenje bitno za razvoj emocionalne inteligencije. Stoga sam uzeo taj novac i odložio njegovo zadovoljenje."

,,I šta je onda bilo?" upitao sam.

„Dakle, durio se jedno pola sata, ali je naposletku ipak shvatio šta radim. Čim je shvatio da pokušavam da ga naučim nečemu, počeo je da razmišlja. A čim je shvatio šta radim, izvukaoje pouku", odvratio je.

„A koja je to pouka bila?" upitao sam.

„Došao je i rekao mi: Ti pokušavaš da mi sačuvaš taj novac, zar ne. Ne želiš da ga spiskam na komplet štapova za golf. Želiš da imam i štapove i novac. Zato hoćeš da učim, je li tako?"' rekao je otac,


93

pucajući od ponosa. „Izvukao je pouku. Razumeo je da postoji način da zadrži svoj teško zarađeni novac, a pri tome ipak dobije svoje štapove za golf. Bio sam tako ponosan na njega."

„Svaka cast", bilo je sve što sam uspeo da kažem. ,,Sa četrnaest godina je shvatio da može i da zadrži svoj novac i da dobije štapove za golf?"

„Tako je", rekao je ponosni tata. „Shvatio je da može da ima oboje."

Ponovo, uspeo sam da prozborim samo: „Svaka cast." Nekoliko trenutaka kasnije, rekao sam: „Većina odraslih nikad ne nauči tu lekciju. Kako je njemu to uspelo?"

„Počeo je da čita oglase u novinama. Zatim je otišao u prodavnicu opreme za golf da bi otkrio šta im je potrebno i šta žele. A onda je jednog dana došao i tražio da mu dam njegov novac. Našao je način da ga zadrži i istovremeno dobije svoje štapove za golf."

„Recite mi već jednom", navaljivao sam, jedva čekajući da čujem odgovor.

„Našao je čoveka koji je imao da mu proda prodajne automate. Zatim je otišao u prodavnicu opreme za golf i pitao ih da li bi pristali da smeste unutra dva prodajna automata. Složili su se i onda je on došao i tražio da mu dam novac. Otišli smo i kupili dva automata za prodaju i zalihu slatkih i slanih grickalica, za oko 350 dolara, i postavili ih u prodavnici opreme za golf. Jednom nedeljno odlazio je do prodavnice, uzimao novac iz automata i punio ih novim zalihama. Posle dva meseca, imao je vise nego dovoljno novca za štapove za golf. Tako sada ima i njih i stalan prihod od svojih šest automata, svoje aktive."

„Šest automata", rekao sam. „Zar nije kupio samo dva?"

„Jeste", odvratio je otac, „ali, čim je shvatio da su ti automati aktiva, otišao je i kupio ih još. Tako sada njegov fond za školovanje stalno raste, ima sve vise automata, a ima i vremena i novca da igra golf, jer ne mora da radi za novac kojim plaća svoje igranje golfa.

Planira da postane novi Tajger Vuds, a ja ne moram da plaćam za to. Što je još važnije, uči mnogo vise nego što bi učio da mu ja dajem novac."

„Reklo bi se da raste u kombinaciju Tajgera Vudsa i Bila Gejtsa."

Ponosni otac se nasmejao. „Znate, to uopšte nije bitno. Bitno je da sada zna da može da bude šta god želi."

Može da bude šta god želi Dugo smo pričali o tome koliko je važno to što njegov sin zna da jednog dana, kad odraste, može da

bude šta god želi. „Moj otac je govorio: 'Uspešan si onda kad postaneš ono što želiš', a čini se da je vaš sin već uspešan."

„Pa, srećan je", rekao je ovaj otac. „Znate, on ne pripada popularaom društvu u školi. Nekako, da kažem jezikom mladih, 'fura svoj fazon'. Tako sada, kad ima vlastiti biznis i vlastiti novac, ima i vlastiti identitet, osećaj lične sigumosti. Ne pokušava ni sa kim da se takmiči u populamosti. Mislim da ovako, siguran u vlastiti identitet, ima vise vremena da razmišlja o tome šta bi želeo da bude, umesto da pokušava da bude 'kul', onako kako to zamišljaju njegovi školski drugovi. Stekao je mnogo samopouzdanja."

Klimnuo sam glavom, prisećajući se vlastitih srednjoškolskih dana. Bolno se sećam kako sam uvek bio autsajder, uvek izvan grupe. Sećam se da nisam pripadao „glavnoj ekipi" i da sam se osećao usamljeno zato što me „kul" klinci nisu shvatali ni prihvatali. Osvrćući se unazad, shvatio sam da mi je to što sam učio od bogatog oca pružilo osećanje lične siguraosti, uprkos tome što moj identitet nije bio baš „kul". Znao sam da, iako nisam najpametnije ni najomiljenije dete u školi, barem znam da ću jednog dana biti bogat. A to je bio identitet koji sam najviše priželjkivao.

„Recite mi", upitao je otac, trgnuvši me iz mog prebiranja po uspomenama, ,,šta bih još mogao da dodam obrazovanju svog sina? Doterao je dovde, dobro mu ide, ali znam da može da nauči i vise. Šta predlažete?"

„Odlično pitanje", odvratio sam. „Kako mu ide papirologija?"

„Papirologija?" upitao je otac.

„Da, njegove beleške, njegovi finansijski obračuni. Da li ih ažurno vodi?"

„Ne. Samo me svake nedelje usmeno izveštava i pokazuje mi koliko je novca zaradio svaki automat,


kao i priznanice od kupovine zaliha kojima ih puni. Ali, ne piše zvanične finansijske obračune. Zar nije to suviše komplikovano za njega?"

„Ne mora da bude. Može da bude vrlo jednostavno. Štaviše, bolje je ako je u početku zaistajednostavno."

„Mislite, isto onako kao kad igra CASHFLOW?" upitao je taj otac.

„Da", odvratio sam. „Čak još jednostavnije. Najvažnije je da stekne opštu predstavu otome, pa će onda lagano postajati sigurniji u pogledu detalja i praviti fmije distinkcije. Nataj način raste njegov finansijski IQ, isto kao i finansijski uspeh."

„Sredićemo to", rekao je otac. „Poslaću vam kopiju prvog finansijskog obračuna koji budemo napravili."

Rukovali smo se i razišli. Posle oko nedelju dana dobio sam preko e-mail kopiju finansijskog obračuna njegovog sina. Izgledala je ovako:

Brajanov poslovni finansijski izveštaj za jun

Odgovorio sam čestitkama i komentarima. Komentar je bio: „Gde su njegovi lični troškovi?" Stigao

je odgovor: „Lične troškove beleži na posebnom finansijskom obračunu. Ne želi da meša poslovne i lične troškove."

„Odlično. Važno je da zna razliku između ličnih i poslovnih finansija. Ali, šta je s porezom?" glasio je moj sledeći e-mail.

„Ne želim da ga zbunjujem time, ne još", odgovorio mi je Brajanov otac. „0 tome ćemo sledeće godine. Naučiće na vreme sve što je potrebno da zna o porezu."

Osam meseci kasnije Nekih osam meseci kasnije, dobio sam e-mail praćen kopijom Brajanovog najnovijeg flnansijskog

obračuna. „Samo da vidite koliko je Brajan napredovao. Njegov uzajamni fond za školovanje odlično napreduje, čak i na ovako lošem tržištu, i sada u njemu ima gotovo 6000 dolara. Poseduje 9 prodajnih automata i sad već razmišlja o kupovini biznisa, takode vezanog za slične automate, baš kao na vašim karticama u igri CASHFLOW, Angažovao je čoveka koji mu honorarno vodi knjige, jer se papirologija sad već usložnjava. Vreme je da popričam s njim o porezima i upoznam ga s računovođom. Upravo je napunio petnaest godina i mislim da je spreman za stvaran svet. Njegovo finansijsko svedočanstvo je odlično, isto kao i školsko. Sa samopouzdanjem, porasle su mu i ocene."

Bio je tu i dodatak. „P.S. Brajan sad ima i devojku i poučava je onome što i sam uči. Ona kaže da joj se on dopada upravo zato što se razlikuje od ostalih dečaka i misli da ga čeka lepa budućnost. Pored toga, čini mi se da je još vise zainteresovana za biznis nego on. Njegovo samopoštovanje i samopouzdanje sada su

94


95

dostigli neslućene visine. Najvažnije od svega je to što uči da postane ono što želi, radije nego da se trudi da postane ono što druga deca misle da bi trebalo da postane. Hvala vam. Brajanov tata."

Najlepši deo mog rada Najveći deo pošte koju primamo, elektronske i obične, veoma je pozitivan i nadahnjujući.

Zahvaljujem svima koji su nam poslali svoje lepe reči. One nas inspirišu da kao kompanija idemo dalje. Mada je takvih pozitivnih pisama 99 odsto, ima i onih negativnih. Dobijamo komentare kao što su: „Niste u pravu. Ne slažem se s vama", ili „Vređate moja uverenja." Kao što rekoh, ogromna većina pošte koju dobijamo je pozitivna i mi vam na tome zahvaljujemo, jer je pozitivna podrška ono što nam daje energiju da nastavimo. Cenimo, naravno, i nastojanje onih koji žele da nam ukažu na greške, kako bismo ih ispravili. Prema tome, šaljite nam svoje komentare, pozitivne i negativne. Zaista ih cenimo.

Još jedna reakcija koju često mogu da pročitam je: „Voleo bih da sam pročitao vaše knjige i igrao vaše društvene igre pre dvadeset godina." Tim ljudima kažem: „Nikad nije kasno i drago mi je što imate hrabrosti da kažete da ste neke stvari mogli uraditi i drugačije." Neki ljudi brane ono što su uradili u prošlosti, optužuju me da sam uvredio njihova uverenja i nastavljaju da rade na isti način, mada to apsolutno vise nije delotvorno. Njihova pobednička formula nekad je bila dobra, ali danas vise ne funkcioniše, a uporno terati po starom, iako vise nije delotvorno, to je gubitnički način života.

Najlepši deo mog rada čine pozivi roditelji čija deca uče da budu finansijski sigurna, nezavisna i samopouzdana. Deca koja ne čekaju dvadesetu godinu da otpočnu svoje finansijsko obrazovanje jesu ono što čini ovaj rad naročito vrednim. Deca kojoj se dovoljno rano pruži šansa da steknu odredeni stepen finansijske sigurnosti i samopouzdanja imaju velike izglede da za sebe stvore upravo onakav život kakav priželjkuju.

Jaka finansijska osnova, medutim, ne može detetu dati sve odgovore koji su mu u životu potrebni. Osnova je samo to - osnova. Ipak, ako je osnova jaka, deca mogu da rastu i nalaze odgovore koji su im potrebni, da bi imali slobodu da žive upravo onako kako žele.

Mladi budući milioneri Otkako je objavljena knjiga Bogati otac, siromašni otac, dolazi mi sve vise ponosnih roditelja od

kojih čujem price poput ove tri koje slede. Svaka od njih je čudesna, jer ilustruje inicijativu i kreativnost svakog pojedinog deteta.

Jedan šesnaestogodišnji dečak iz Adelaide, u Australiji, došao je kod mene i rekao: „Pošto sam pročitao vašu knjigu i igrao CASHFLOW, kupio sam svoj prvi komad zemljišta, prodao jedan njegov deo i stavio u džep 100.000 dolara." Ispričao mi je daje uz pomoć svog oca, inače advokata, obavio ovaj posao preko mobilnog telefona, iz školske učionice. „Moja mama je zabrinuta, jer misli da bi se moglo desiti da mi ovoliki novac udari u glavu, ali neće. Znam razliku između aktive i pasive i planiram da ovih 100.000 upotrebim da kupim još aktive, a ne pasivu."

Pošto je pročitala moju knjigu, mlada devojka od devetnaest godina, iz Perta, u Australiji, počela je da traga za nekretninama pogodnim za izdavanje, s majkom kao partnerom. Rekla mi je: „Moj prihod od zakupa je već sad veći nego što bih mogla da zaradim kao trgovac u nekoj radnji. Ne planiram da se zaustavim na tome. Dok većina mojih prijatelja pije po pabovima, ja tragam za novim investicijama."

U Oklendu, na Novom Zelandu, na promociju i potpisivanje jedne od mojih knjiga došla je i jedna samohrana majka, koja mi je rekla: „Bila sam na socijalnoj pomoći, sve dok mi jedna moja drugarica, inače lekarka, nije donela vašu knjigu i rekla: 'Pročitaj ovo.' Pročitavši knjigu, otišla sam kod nje i rekla: 'Hajde da uradimo nešto zajedničkim snagama.' I uradile smo. Kupile smo zdravstvenu kliniku u kojoj je radila, za samo 1000 dolara učešća, a ostatak smo finansirale od prihoda koji je klinika donosila. Samo jednom transakcijom, od samohrane majke koja je primala socijalnu pomoć, postala sam finansijski slobodna žena. Danas gledam lekare koji rade na mojoj klinici kako odlaze na posao, dok ja ostajem kod kuće i podižem svoje dete. Moja drugarica i ja tragamo za novim investicijama, jer sad imamo vremena za to."

Podstičite i zaštitite kreativnost svog deteta Primećujete, možda, da se većina ovih mladih ljudi nije plašila da se zaduži da bi se obogatila. Nisu

rekli: „Igraću na sigurno i neću rizikovati." Nisu naučili da se pribojavaju grešaka i eventualnog neuspeha. Umesto toga, bili su podstaknuti da rizikuju i uče. Kad učite dete da su greške nešto strašno i nedopustivo, time osakaćujete njegovu kreativnost, čak je potpuno gušite. Isto se dešava kad roditelj traži da dete postupa na njegov način. Kad ga hrabrite da misli svojom glavom, preduzima rizike i traga za odgovorima koji ga


96

interesuju, geniji u detetu se bude, a njegova kreativnost biva podstaknuta i zaštićena.

Kreativnost mladih uvek me iznova zadivljuje. Price koje sam naveo su primeri te kreativnosti. Podstičite finansijsku kreativnost deteta dok je još malo. Umesto da mu govorite šta da radi, dozvolite mu da upotrebi svoju prirodnu kreativnost i puštajte ga da nalazi vlastite načine za rešavanje finansijskih problema i stvaranje života kakvog želi.

Najveći mogući rizik Jedan od komentara koje najčešće čujem od roditelja koji s decom igraju CASHFLOW jeste: „Deca

me stalno pobeđuju. Uče mnogo brže od odraslih." Ima mnogo razloga za to. Jedan razlog je taj što posrupci dece još uvek nisu uslovljeni strahom. Deca su mlada i znaju da će se, ako padnu, opet lako did na noge. Čini se da se većina nas s godinama sve vise boji da padne.

Budući da učimo na greškama, najveći mogući rizik je da suviše dugo čekamo da počnemo da ih pravimo. Imam prijatelje koji dvadeset godina rade jedno te isto, a mnogi od njih su u finansijskim problemima. Razlog tome je što su kao mladi propustili da naprave dovoljno grešaka. Sad mnogima od njih ponestaje i vremena i novca, s tim što je vreme mnogo bitniji faktor. Stoga, molim vas, podstaknite svoju decu da počnu da se igraju s pravim novcem i uče se finansijskim navikama koje će s godinama povećavati njihovu finansijsku dobrobit. Jer, najveći mogući rizik leži u tome da ne preduzimate rizike i ne učite na greškama dok ste još mladi. Što ste stariji, greške su sve ozbiljnije.


97

GLAVA XIII

DRUGI NAČINI DA SE

POVEĆA KOEFICIJENT FINANSUSKE

INTELIGENCUE VAŠEG DETETA Juna 2000. intervjuisao me je novinar iz Feniksa, u Arizoni, gde ja živim. Bio je prijatan, ali prilično

skeptičan, a njegov skepticizam graničio se s cinizmom. Bili smo istih godina i sličnog porekla. Njegov otac je bio ugledni sudija u njegovom rodnom Bostonu. Mada smo bili vršnjaci i imali slično društveno-ekonomsko i akademsko zalede, u finansijskom pogledu izmedu nas je postojala ogromna razlika. U pedeset trećoj godini, on je imao vrlo lošu osnovu za penziju. Rekao mi je: „Planirao sam da napišem svoj veliki roman kad se penzionišem, ali izgleda da ću doveka morati da radim kao Slobodan novinar samo da bih otplaćivao hipoteku na kuću i hranio porodicu."

Na to sam ga upitao: „Zašto ne počnete da investirate? Zašto ne kupite neke nekretnine za izdavanje ovde u Feniksu; onda ćete imati dovoljno vremena da na mini pišete taj veliki roman koji imate u glavi?"

,,U Feniksu vise nema dobrih poslova. Bilo ih je pre desetak godina, ali vise ih nema. Tržište je suviše gadno. Kad dode do kraha berze, verovatno će propasti i tržište nekretnina. Mislim da je investiranje suviše rizično", glasio je odgovor.

Kad sam čuo takav komentar, bilo mi je jasno da će taj čovek raditi do kraja svog života. Osećao sam da se nikad neće odreći svoje stare pobedničke formule. Znao sam to po rečima koje je upotrebljavao. Sve dok ne promeni reči, neće moći da promeni ni život.

Bogat rečnik Imajući dva oca, mogao sam da poredim njihove sličnosti i razlike. Bilo mi je oko četrnaest godina

kad sam shvatio da njih dvojica ne govore istim jezikom, iako su obojica govorili engleski. Jedan je govorio jezikom školskog nastavnika, a drugi jezikom biznismena i investitora. Obojica su govorila engleski, ali je ono što su govorili bilo sasvim različito.

Potpuno sam svestan rečnika drugih ljudi. Samo slušajući njihove reči mogu da shvatim dosta toga o njima. Na primer, imam prijatelja koji obožava sport. Možemo da razgovaramo satima, sve dok su posredi sportske teme. Medutim, da ga pitam koliki je njegov dug u odnosu na tržišnu vrednost njegove kuće, on bi me samo belo pogledao, mada je to jedno sasvim jednostavno pitanje. Kad bih to pitanje postavio na neki drugi način, razumeo bi me malo bolje. Recimo, mogao bih da ga pitam koliko još duguje na ime hipoteke i šta misli, koliko trenutno vredi njegova kuća. Na taj način, pitao bih gotovo isto pitanje i tražio, takoreći, isti odgovor. Razlika je u tome što on razume samo taj drugi način. Upravo o tome pričamo u ovom poglavlju: o snazi reči.

Ništa nije komplikovano ako koristite jednostavne reči Oba oca su me učila da nikad ne dozvolim da mi ijedna reč ostane nejasna. Obojica su me podsticala

da prekinem nekog upola reči, da bi mi objasnio značenje reči ili izraza koji je upravo upotrebio. Na primer, bio sam s bogatim ocem u kancelariji njegovog advokata, kad je ovaj upotrebio neke reči koje bogati otac nije razumeo. On je mirno rekao: „Stani malo, nisam razumeo ovo što si maločas rekao. Molim te, prevedi mi to na moj jezik." Praktikovao je ovo veoma često, naročito sa svojim advokatom, koji je voleo da se razbacuje bombastičnim rečima. Kad je advokat jednom počeo: „Tužena stranabi trebalo...", bogati otac ga je prekinuo i upitao: „Koja strana? Leva ili desna?"

Moj otac je govorio: „Mnogi ljudi veruju da zvuče inteligentnije ako se razmeću dugim rečima koje niko ne razume. Problem je u tome što na taj način ne uspevaju da saopšte ono što žele, iako možda čak i zvuče inteligentno."

Kad god sam imao problema s nekim finansijskim terminima, bogati otac bi mi rekao: „Ništa nije komplikovano ako koristiš jednostavne reči."

Mnogi ljudi imaju finansijskih problema samo zato što koriste reči koje ne razumeju. Dva klasična


primera su reči aktiva i pasiva. Umesto da mi samo kaže definiciju iz rečnika, koja je vrlo zapetljana, bogati otac mi je dao definiciju koju sam mogao da upotrebim i razumem. Jednostavno je rekao: „Aktiva ti stavlja novac u džep, pasiva ti izvlači novac iz džepa." Da bi naglasio to što je rekao, dodao je: „Ako prestaneš da radiš, aktiva će te hraniti, a pasiva će te pojesti živog."

Ako malo detaljnije ispitate defmicije bogatog oca, opazićete da je u defmiciji upotrebio izraze koji označavaju fizičku aktivnost, umesto da je samo izrekao mentalnu ili verbalnu definiciju, kao što je definicija aktive u Vebsterovom rečniku: „stavke na bilansu stanja koje pokazuju knjigovodstvenu vrednost imovine koja se nalazi u nečijem posedu."

Kad pogledate definiciju iz rečnika, nije ni čudo što tako mnogo ljudi misli da je njihova kuća imetak, aktiva. Pre svega, većina se nikad nije ni potrudila da potraži tu reč u rečniku. Drugo, ista ta većina je sklona da bez razmišljanja prihvati definiciju kad im neko koga smatra autoritetom, kao što su bankar ili računovoda, kaže: „Vaša kuća je vaš imetak." Kao što sam rekao, kad vam bankar kaže da je vaša kuća imetak, on ne laže. Samo vam ne kaže čiji imetak. Takođe, rekao sam da je inteligencija sposobnost pravljenja finijih distinkcija. Prema tome, vise definicija je drugi način pravljenja finijih distinkcija. Treće, ako imate lični ili fizički doživljaj reči, verovatao ćete je bolje razumeti.

Ako pogledate piramidu učenja koja sledi, počećete da shvatate zašto tako mnogo ljudi slepo prihvata samo mentalnu defmiciju reči.

Veći deo današnjeg obrazovnog sistema, posle trećeg razreda osnovne škole, odnosno kada dete ima oko devet godina, zasniva se najviše na mentalnom učenju. Kocke i igračke se sklanjaju, a đak počinje da uči mentalno. Da bi se proces učenja učinio ekspeditivnijim, od dece se traži da gotovo slepo prihvataju, kao činjenicu, sve što pročitaju ili 5uju od autoriteta kao što je učitelj. Sistem se u toj fazi usredsređuje skoro isključivo na mentalno učenje. Emocionalno, dete uči da se boji da pogreši, kao i da se boji propitivanja ili preispitivanja onoga što je rečeno. Fizičko učenje, ako izuzmemo likovno i fizičko vaspitanje, gotovo da i ne postoji. Deca koja poseduju verbalno-lingvistički genij prolaze dobro, a daci koji uče fizički ili su vise umetničke duše, počinju da zaostaju. Od dece se u ovoj fazi često traži da prihvataju mentalne koncepte, kao što su činjenice bez ikakvog fizičkog dokaza. Možda zato većina ljudi, kad bankar kaže: „Vaša kuća je vaš imetak," samo klimne glavom i prihvata tu činjenicu zdravo za gotovo, bez ikakvog fizičkog dokaza. Naposletku, od devete godine nadalje samo su nas tako i učili.

Piramida učenja

Snaga imenica i glagola

Moj bogati otac dao je sve od sebe da nas fizički zbliži sa svakom novom rečju ili konceptom. Zato je njegova definicija aktive i pasive uvek sadržavala neke fizičke aluzije, kao što su „novac" i „džep", kao i neke tipove aktivnosti, na primer „stavlja novac u džep". Upotrebljavao je imenice kao što su „novac" i „džep" i glagole kao što je „stavljati" - imenice i glagole koje smo Majk i ja razumeli. Ako već posvećujete svoje vreme tome da naučite dete nečemu o novcu, onda vodite računa da upotrebljavate reči koje ono razume. A ako ono bolje uči fizički, onda budite naročito pažljivi i upotrebljavajte definicije koje vaše dete, bez obzira na to koliko godina ima, može da vidi, dodirne i oseti. Igre su odlični učitelji, jer obezbeđuju fizički aspekt nove finansijske terminologije koju uči vaše dete.

98


99

Snaga reči Na početku ovog poglavlja pomenuo sam svoj razgovor s novinarem. Bio je vrlo pametan čovek,

otprilike moj vršnjak, i uživao sam u našem razgovoru. imali smo mnoga slična interesovanja, ali kada je novac bio posredi, prilazili smo mu s potpuno različitog stanovišta. Iz dva razloga morao sam da pazim šta govorim u vezi s novcem, da me ne bi pogrešno razumeo. Prvi razlog je taj što je tema novca krajnje emotivna, a drugi - Sto izuzetno poštujem moć štampe kao medija. Ona vas može stvoriti i uništiti, tako da sam jako pazio šta govorim kad je bila reč o mojim stavovima u vezi s novcem.

Primera radi, navodim jedan odlomak iz intervjua:

Novinar: „Zašto ulažete u nekretnine umesto u uzajamne fondove?"

RK: „Pa, ulažem i u jedno i u drugo, ali tačno je da imam vise novca uloženog u nekretnine. Pre svega, svaki vid ulaganja ima različitih prednosti i nedostataka. Jedna od prednosti koja mi se dopada, kada je reč o nekretninama, jeste to što s njima imam najbolju kontrolu nad tim kad i koliko plaćam porez."

Novinar: „Da li vi to kažete da bi ljudi trebalo da izbegavaju da plaćaju porez? Nije li to pomalo riskantno?"

RK: „Nisam pominjao izbegavanje; rekao sam da mi nekretnine omogućavaju veću kontrolu nad porezom koji plaćam."

Razlika izmedu defmicije i shvatanja izraza izbegavanje poreza i kontrola nad plaćanjem poreza je ogromna. Trebalo mi je dobrih dvadeset minuta da objasnim razliku između reči izbegavati i kontrolisati. Da bih to uradio, morao sam da mu objasnim razlike između poreskih propisa za zaposlene i poreskih propisa za investitore. Takođe sam morao da objasnim razlike izmedu poreskih propisa za uzajamne fondove i poreskih propisa za nekretnine. Suština problema u komunikaciji ležala je u činjenici da je, kao nečiji službenik, imao vrlo malo kontrole nad porezom koji je plaćao. Zbog toga mu je reč izbegavati zvučala kao eskivirati, a svi znamo da je eskiviranje poreza protivzakonito. Stoga, kad sam pomenuo „kontrolu nad plaćanjem poreza", on je čuo „eskiviranje poreza" i odmah su mu u glavi zazvonila alarmna zvona i postao je defanzivan. Kao što sam već rekao: „Katkada je potrebna tona obrazovanja da bi se izmenio gram percepcije." U ovom slučaju, nije bila potrebna tona obrazovanja, ali je bilo potrebno dvadeset minuta mukotrpnog objašnjavanja da bi se situacija smirila. Definitivno nisam želeo da se silovita moć štampe obruši na mene zbog nesporazuma oko definicija dveju reči.

Posle toga, intervju je krenuo nešto lakše:

Novinar: „Problem s onim što kažete jeste u tome što vise ne možete da kupite nekretnine. Cene su ovde u Feniksu jednostavno previsoke. Uz to, kako da nadem nekretninu, jeftino je kupim, sredim i prodam? Nemam vremena za tako nešto."

RK: ,,Ja ne trgujem nekretninama. Ja investiram u njih."

Novinar: „Kažete da sređivanje nekretnina i njihova prodaja nije investiranje?"

RK: ,,U širem smislu, da, moglo bi se reći da je kupoprodaja nekretnina investiranje. Ali, u svetu investicija, ljudi koji kupuju nešto što ne planiraju da upotrebljavaju ili poseduju, nazivaju se 'trgovcima'. Oni kupuju da bi prodavali. Investitor obično nešto kupuje da bi zadržao to u vlasništvu, kao aktivu koja će proizvoditi tok gotovog novca i kapitalnu dobit. To je jednostavno finija distinkcija."

Novinar: „Ali, zar ne morate da prodate nekretninu da bi ostvarili kapitalnu dobit?" RK: ,,Ne. Pravi investitor će dati sve od sebe da kapitalnu dobit ostvari bez prodaje ili preprodaje nekretnina. Vidite, osnovni cilj investitora jeste da kupuje i zadrži u vlasništvu. Primarni cilj pravog investitora je da povećava svoju aktivu, ne da je prodaje. Kat-kad je i proda, ali to mu svakako nije primarni cilj. Pravi investitor smatra da se u nalaženje dobrih investicija ulaže previše vremena, stoga radije kupuje i zadržava. Trgovac stalno kupuje i prodaje, u nadi da će svaki put povećati svoju gotovinsku bazu. Investitor kupuje da bi zadržao u vlasništvu, a trgovac da bi prodao."

Novinar je neko vreme samo sedeo, odmahujući glavom. Naposletku je rekao: „Ništa to meni nije jasno." Zatim se vratio na intervju i postavio mi sledeće pitanje.

Osećao sam se lose jer sam zalazio u diskusije koje je trebalo da izbegavam. Davao sam sve od sebe da koristim jednostavan jezik, ali znao sam da ne ide kako treba. Shvatao sam da nastojanjem da napravim flnije distinkcije samo pravim još veću zbrku:


100

Novinar: „Kažete da ne tragate za nekretninama u lošem stanju, koje možete da popravite i prodate uz profit?"

RK: „Moguće je da ću kupiti takvu nekretninu, pogotovo kad nameravam da je zadržim. Međutim, odgovor je 'ne'. Ne tragam za nekretninama koje su u lošem stanju i zahtevaju popravku."

Novinar: „Za čim onda tragate?"

RK: „Pre svega, obično tražim prodavca kojem je stalo da proda. Ljudima je često potrebno da u kratkom roku prodaju, tako da su spremni da pristanu na dobru cenu. Ili u banci potražim nekretnine kojima predstoji zaplena od strane banke, zbog neplaćene hipoteke."

Novinar: „Zvuči kao da tražite ljude u nevolji. Ne bih rekao da je to pošteno."

RK: „Da se razumemo, ako neko ima potrebu da nešto proda, drago mu je ako se javi zainteresovani kupac. Zatim, zar se vama nikad nije desilo da jedva čekate da se otarasite nečega što vam vise nije potrebno i srećni ste da za to dobijete nešto novca?"

Novinar: „Ipak, i dalje mi se čini da iskorišćavate ljude. Vi kažete da nije tako, ali zašto onda tražite u bankama imovinu koja je pred zaplenom? Taj kome oduzimaju imovinu zbog neplaćene hipoteke dospeo je u takvu situaciju jer je imao finansijskih problema, zar nije tako?"

RK: „Jasno mi je šta hoćete da kažete i, ako se posmatra s tog stanovišta, onda imate pravo. Ali, posmatrajmo malo drugu stranu medalje: banka pleni nečiju imovinu jer se ta osoba nije pridržavala ugovora koji je potpisala s njom. Ne plenim ja imovinu te osobe, nego banka.

Novinar: ,,U redu, shvatam šta hoćete da kažete, ali i dalje mislim da je to samo još jedan primer kako bogati iskorišćavaju siromašne i slabe. Elem, pošto nadete motivisanog prodavca ili imovinu pred zaplenom, šta dalje sledi?"

RK: „Dakle, sledeće što radim jeste da proverim kako tu stoje brojke i vidim da li ISP, tj. interim stopa prinosa, ima smisla."

Novinar: „ISP? Zašto je to važno?"

Čim sam izgovorio „ISP", znao sam da sam opet u nevolji. Možda je trebalo da kažem „zarada na uloženo" ili ,,keš-profit". Bez obzira na to, osećao sam da kod ovog novinara nisam osvojio baš mnogo poena. Morao sam brzo da se izvučem. Morao sam da upotrebim jednostavne defmicije koje je koristio moj bogati otac, kako bih uspeo da mu kažem ono što mislim.

RK: „Kao što sam već rekao, moj cilj kao investitora jeste da kupim i zadržim. ISP, interna stopa prinosa, važna je zato što označava koliko brzo mogu da povratim uloženi novac, takozvani „avans". Stalo mi je da što pre povratim uloženi kapital, kako bih njime mogao da kupim drugu imovinu."

Novinar: ,,A šta je s dugom? Zar niste zainteresovani da isplatite dug?"

U torn trenutku bilo mi je jasno da je intervju propao. Odustao sam od pokušaja da budem učitelj i jednostavno sam izdeklamovao formulu investiranja koju imam u glavi, puštajući ga da sam odluči šta će biti s člankom.

RK: „Ne. Moj cilj nije da otplatim dug. Moj cilj je da ga povećam." Novinar: „Da povećate dug? Zašto biste želeli tako nešto?"

Kao što rekoh, tada sam već znao daje intervju propao. Sve je otišlo još vise nizbrdo kad sam objasnio poreski rizik povezan sa gubicima na uzajamnim fondovima. Nije mu se dopalo to štoje čuo, iz prostog razloga štoje ceo njegov penzijski fond bio vezan uzajamnim fondovima. Jaz u našoj komunikaciji samo se povećavao, umesto da se smanjuje. Bilo je sasvim jasno da, kad je investiranje u pitanju, ne samo da govorimo drugačijim rečima, već se nalazimo na suprotnim stranama.

Na kraju je, bez obzira na sve to, napisao iznenađujuće tačnu priču o mojim idejama o investiranju, mada se nije baš slagao s njima. Čak mi je poslao primerak članka na autorizaciju. Zahvalio sam mu na njegovoj objektivnosti i poslao mu to pismo zajedno s autorizovanim člankom. Bio je tako dobro napisan da nisam imao nikakvih primedbi. Medutim, kasnije me je nazvao da mi kaže da njegov urednik neće da štampa članak, iz razloga koje nije hteo da mu otkrije.


101

Zašto nije potreban novac da bi se zaradilo Često me pitaju: „Zar nije potreban novac da bi se zaradilo?" Moj standardan odgovor glasi: „Ne.

Novac je samo ideja, a ideje su defmisane rečima. Zato, što pažljivije birate reči kojima se služite, imate bolje izglede da poboljšate svoju finansijsku situaciju."

Sećam se šta je 1980-ih govorio dr R. Bakminster Fuler. Za vreme jednog od predavanja kojima sam prisustvovao, Baki je počeo da priča o snazi reči. Rekao je: „Reči su najmoćnije orude koje su ikad izumela ljudska bića." Budući da sam bio student koji je u srednjoj školi umalo pao iz engleskog, imao sam prilično žalosno stanovište o rečima, sve dok nisam čuo ovog velikog čoveka kako govori o njihovoj snazi. To što je rekao pomoglo mi je da shvatim da je razlika između mog bogatog i siromašnog oca počinjala s različitošću njihovih reči. Kao što sam već rekao, moj rođeni otac imao je rečnik nastavnika, dok je moj bogati otac govorio rečnikom osobe koja se bavi biznisom i investiranjem.

Prvi korak u pravcu bogaćenja

Kad me ljudi pitaju šta mogu da učine ne bi li počeli da poboljšavaju svoju finansijsku situaciju, odgovaram: „Prvi korak u pravcu bogaćenja jeste dodavanje finansijskih tennina u vaš rečnik. Dakle, ako želite da budete bogati, počnite tako što ćete obogatiti svoj rečnik." Kažem im i da je engleski jezik sačinjen od dva miliona reči, a da prosečna osoba, pri torn, barata sa svega oko pet hiljada reči. Potom dodajem: „Ako ozbiljno nameravate da postanete bogati, postavite sebi cilj da naučite hiljadu finansijskih termina i bićete mnogo bogatiji od onih koji te termine ne koriste." I upozoravam ih: „Idite dalje odprostih mentalnih definicija tih reči. Steknite mentalni, emocionalni, fizički i duhovni pojam o njima. Ako budete koristili finansijske termine, vaše samopouzdanje sigurno će porasti." Završavam rečima: „Najbolje u vezi sa ovim ulaganjem vašeg vremena jeste to što su reči besplatne."

Reči omogućavaju umu da vidi ono što oči ne mogu Inteligencija je sposobnost pravljenja finijih distinkcija. Reči omogućavaju umu da pravi te finije

distinkcije. Reči omogućavaju umu da vidi ono što oči ne mogu. Na primer, postoji ogromna razlika izmedu aktive ipasive, ali većina ljudi toga nije svesna. A poznavanje te razlike može mnogo da utiče na finansijski ishod nečijeg života.

U prethodnim knjigama pisao sam o razlikama izmedu tri vrste prihoda: od rada, pasivnom i portfolio. Ponavljam, svi oni spadaju u kategoriju prihoda, ali medu njima postoji ogromna razlika. Kad detetu kažete da ide u školu, dobija dobre ocene i posle nađe posao, savetujete ga da radi za prihod od rada. Veliki problem s tim prihodom je da je najviše oporezovan od sva tri prihoda i daje vam najniži stepen kontrole nad plaćanjem poreza. Moj bogati otac me je savetovao da naporno radim da bih ostvario pasivni prihod, koji potiče prvenstveno od nekretnina. On se najmanje oporezuje i omogućava najveću kontrolu nad plaćanjem poreza. Portfolio prihod je prihod od papirne aktive i u većini slučajeva drugi najbolji prihod koji možete imati. Kao što vidite, razlika u rečima nije velika, ali je zato razlika u njihovom uticaju na ishod vašeg finansijskog obračuna ogromna.


Prihod bogatih

Kad gledate nečiji finansijski obračun, lako ćete videti za koju vrstu prihoda ta osoba misli da je važna. Ovo što sledi jeste obrazac finansijskog obračuna iz igre CASHFLOW 101.

Obrazac finansijskog obračuna iz igre CASHFLOW ® 101

Teško je obogatiti se ako radite za prihod od rada, bez obzira na to koliko je veliki. Ako hoćete da

budete bogati, morate da naučite kako da prihod od rada pretvorite u pasivni ili portfolio prihod. To je ono čemu bogati uče svoju decu.

Brojevi dodatno definišu distinkciju Kad se rečima dodaju tačni brojevi, um postane pun naboja. Većina onih koji ulažu udeonice znaju

da se deonica s odnosom cena i prihoda od 10 i deonica kod koje je taj odnos 15 značajno razlikuju. Takođe, sofisticiraniji investitori neće kupiti deonice samo naosnovu tog odnosa, bez obzira na to da li je visok ili nizak. Sofisticiranom investitoru potrebno je vise reči i vise brojeva.

102


103

Postoji i ogromna razlika izmedu korisnog znanja nekoga ko kaže: „Naš biznis je prošlog meseca zaradio mnogo para" i onoga ko kaže: „Naš biznis je prošlog meseca imao bruto prihod od 500.000 dolara, uz 26 odsto čiste marže, što smo uspeli povećanjem prodaje za 12 odsto i istovremenim smanjenjem troškova poslovanja za 6 odsto." Ova informacija bi mi omogućila mnogo bolji uvid u to da li da investiram u tu kompaniju ili ne. Ova dodatna informacija, u kombinaciji sa odnosom cena i prihoda deonica kompanije, smanjila bi moj rizik pri investiranju i povećala moje izglede da zaradim ovom investicijom.

Snaga komunikacije

Ako je vaše dete dobro potkovano u pogledu finansijske terminologije i razume brojeve, to može da mu da ogromnu finansijsku prednost u životu. Jedan od razloga što mi je škola bila tako dosadna bilo je to što su se reči učile bez brojeva. Na času engleskog učio sam kako se koriste reči, a o brojevima sam učio na času matematike. Tako razdvojena, oba predmeta postala su dosadna i potpuno odvojena od mog stvarnog života.

Kad je bogati otac kroz igru monopola počeo da me uči investiranju, naučio sam čitavu jednu novu terminologiju i otkrio da zapravo volim da računam. Bilo je potrebno samo da stavim pored brojeva znak dolara i moje interesovanje za reči i brojeve vinulo se nebu pod oblake. Kad deca igraju CASHFLOW, nauče čitav jedan nov finansijski rečnik, a istovremeno, i ne znajući, nauče da uživaju u matematici.

Moj otac je kombinovanje reči i brojeva nazivao „snagom komunikacije". Kao izuzetno školovan čovek, uvek se interesovao za to kako dolazi do komunikacije medu ljudima. Ustanovio je da je komunikacija najbolja kad ljudi govore istim rečnikom i oduševljeno uočavaju distinkcije koje se označavaju pojedinim rečima. Rekao mi je: „Reč komunikacija vuče koren iz latinske reči communitas, koja znači zajednica. Kad ljudi uživaju u istim rečima, formira se zajedništvo. Ljudi koji ne dele iste reči ili nisu zainteresovani za ono što one označavaju, jesu ljudi koji ne pripadaju toj zatvorenoj zajednici."

Danas imamo ljude koji govore kompjuterskim jezikom i služe se rečima kao što su „megabajt" i „gigabajt". Ljudi koji vole i cene bajte, i razliku između mega i giga, deo su iste zajednice. Ako ne volite te reči ili ne umete da prepoznate razliku, onda niste deo te zajednice. U tome je snaga reči i brojeva. Mogu da učine da budete deo nečega ili da vas iz toga isključuju.

Jedan od načina da naoružate svoje dete finansijskim predznanjem jeste da počnete da ga učite rečima vezanim za novac i razlikama koje one označavaju. Ako to uradite, imaće bolje izglede da bude uključeno u zajednicu finansijski sofisticiranih ljudi. Ako ne bude znalo reči i ono što one znače, može da bude isključeno iz te zajednice.

Imajte na umu reči mog bogatog oca: „Postoji veoma velika razlika između aktive i pasive, mada su to samo dve jednostavne reči. Ako ne uviđaš nikakvu razliku medu njima, ta razlika će se pokazati na tvom finansijskom obračunu i tome koliko ćeš teško raditi celog života." Kažem vam: „Pobrinite se da vaše dete zna razliku izmedu aktive i pasive i ono će dobiti veliko finansijsko predznanje i prednost na ulasku u život."


104

GLAVA XIV ČEMU SLUŽI DŽEPARAC

Pre neki dan, gledao sam svog prijatelja kako daje svom sinu 100 dolara. Klinac je uzeo pare, stavio ih u džep i bez reči se okrenuo da ode.

Moj prijatelj je tada rekao: „Zar nećeš ništa da kažeš? Čak ni 'hvala'?"

Šesnaestogodišnji dečak se okrenuo i rekao: „Hvala za šta?"

,,Za 100 dolara koje sam ti upravo dao", rekao je njegov otac.

„To je moj džeparac", odvratio je dečak. „Zaslužujem ga. Pored toga, osrala deca u školi dobijaju mnogo više od ovoga. Ali, ako misliš da moram, evo, reći ću. 'Hvala.'" Strpao je novac u džep i izašao napolje.

Ovo je klasičan primer mentaliteta „imanja prava" koji je danas osobina mnogih mladih ljudi. Nažalost, mislim da je posredi previše česta pojava. Šeron Lehter kaže da su „roditelji postali bankomati svoje dece".

Novac je obrazovno sredstvo „Novac je obrazovno sredstvo", rekao je bogati otac. „Mogu da obučim ljude da rade razne stvari.

Dovoljno je da mahnem s nekoliko dolara i ljudi odmah reaguju. Baš kao što dreser koristi nagradivanje da bi naučio nečemu svoje životinje, novac se na sličan način koristi kod ljudi."

„Zar nije to okrutan način gledanja na novac i obrazovanje", upitao sam. „Učinili ste dazvuči tako surovo i nehumano."

„Drago mi je što to kažeš", rekao je bogati otac. „Hteo sam da zvuči upravo tako."


„Zato što želim da postaneš svestan i druge strane novca. Hoću da ti pokažem moć koju novac može da ima. Hoću da shvatiš tu moć i daje poštuješ. Ako imaš poštovanja premanjoj, onda je, nadam se, nećeš zloupotrebljavati kad je jednom budeš stekao."

„Kako to mislite, druga strana novca?" upitao sam ga. Imao sam sedamnaest godina i upravo sam polazio u četvrti razred srednje škole. Sve do sada, bogati otac me je učio kako da steknem, sačuvam i uložim novac. Sada je počinjao da me uči nečem novom u vezi s novcem.

Izvukao je novčić iz džepa, podigao ga uvis i rekao: „Svaki novčić ima dve strane. Upamti to." Potom je vratio novčić u džep. „Hajde da se odvezemo do grada."

Deset minuta kasnije, našao je mesto za parkiranje i stavio nešto novca u parking-sat. „Skoro je pet", rekao je. „Moramo da požurimo."

„Zašto da požurimo?" rekao sam.

„Dođi. Videćeš", odvratio je bogati otac, bacivši pogled levo i desno i pretrčavši brzo preko ulice.

Prešli smo na drugu stranu, stajali na trotoaru i posmatrali dugi niz izloga koji se pružao pred nama. Odjednom, u pet sati, radnje su počele da se zatvaraju. Kupci su požurili da završe kupovinu, a potom su i prodavci počeli da izlaze iz radnji, pozdravljajući se sa svojim gazdama: „Laku noć", dobacivali su izlazeći. „Vidimo se ujutru."

„Vidiš šta sam mislio kad sam govorio o obučavanju?" rekao je bogati otac.

Nisam odgovorio. Video sam koju je lekciju bogati otac želeo da naučim. I nije mi se dopala.

„Shvataš li sad šta mislim kad kažem da je novac obrazovno sredstvo?" upitao je bogati otac kad smo se uputili u šetnju pored zatvorenih radnji. Tihe, prazne ulice izazivale su osećanje hladnoće i praznine, dok je on povremeno zastajao pored izloga čiji ga je sadržaj zanimao.

Ćutao sam.

Dok smo se vozili nazad, bogati otac je ponovio pitanje: „Shvataš li sad?"


105

„Shvatam", odvratio sam. „Kažete li da je lose kad se svakog dana ustaje i odlazi na posao."

,,Ne. Ne kažem da je bilo šta dobro ili lose. Samo hoću da shvatiš ogromnu moć koju novac ima i zašto je on obrazovno sredstvo."

„Objasnite mi, šta mislite pod tim 'obrazovno sredstvo'?" zahtevao sam.

Bogati otac je malo razmislio i najzad počeo: „Pre nego sto je postojao novac, ljudi su bili lovci i sakupljači i živeli su od onoga čega je bilo na kopnu i u moru. U suštini, bog i priroda obezbeđivali su im sve što im je bilo potrebno za život. Međutim, kako smo se civilizovali, razmena dobara je postajala sve veća gnjavaža i novac je sve vise dobijao na važnosti. Danas oni koji kontrolišu novac imaju veću moć od onih koji još uvek trguju robom i uslugama. Drugim rečima, sada novac vodi igru."

„Kako to mislite, 'novac vodi igru'?" upitao sam.

„Vidi, sve do pre dve ili tri stotine godina, ljudima nije bio neophodan novac da bi opstali. Priroda im je davala ono što im je bilo potrebno. Mogli su da gaje povrće da bi jeli, ili da love po šumama ako su hteli meso. Danas ti novac daje život. Bilo bi teško preživeti samo tako što bi gajio povrće u dvosobnom stanu u gradu ili u zadnjem dvorištu kuće u predgrađu. Račun za struju ne možeš da platiš paradajzom, a ni država ne bi primila uplatu za porez u vidu mesa jelena kojeg si ulovio."

„Znači, ljudima je novac potreban da bi ga menjali za robu i usluge, koji su suštinski važni za život; zato kažete da novac vodi igru. Novac i život sad idu ruku pod ruku."

Bogati otac je klimnuo glavom. ,,U današnjem svetu teŠko je preživeti bez novca. Novac i opstanak idu ruku pod ruku."

„Zato kažete daje novac obrazovno sredstvo", rekao sam tiho. „Zato što je povezan s opstankom; ako imate novac, možete da naučite ljude da rade stvari koje možda i ne žele da rade. Recimo, da svakog jutra ustaju i idu na posao."

„Hi vredno uče kako bi kasnije našli dobar posao", dodao je bogati otac s usiljenim osmehom.

„Ali, zar nisu dobro obučeni i obrazovani radnici važni za naše društvo?" upitao sam.

„Veoma su važni", odvratio je bogati otac. „Škole stvaraju lekare, inženjere, policajce, vatrogasce, sekretarice, kozmetičare, pilote, vojnike i mnoge druge profesije koje supotrebne da bi naše društvo ostalo civilizovano. Ne kažem da škola nije važna i zato želim da ideš na fakultet, iako se tebi baš i ne ide. Jednostavno hoću da shvatiš da novac može da bude moćno obrazovno sredstvo."

„Sad mi je jasno", rekao sam.

„Jednog dana, bićeš veoma bogat čovek", rekao je bogati otac. ,,I želim da budeš svestan moći i odgovornosti koje ćeš imati kad budeš stekao novac. Umesto da svoje bogatstvo koristiš da bi ljude učinio robovima novca, tražim od tebe da ga upotrebiš tako da ih naučiš da budu njegovi gospodari."

„Kao što vi učite mene", rekao sam.

Bogati otac je klimnuo glavom. „Što vise naše civilizovano društvo postaje zavisno od novca da bi živelo, to veću moć novac ima nad našim dušama. Kao što možeš da iskoristiš pseće kolačiće da bi psa naučio raznim stvarima, isto tako možeš naučiti ljudsko biće da se celog života pokorava i naporno radi za novac. Previse je ljudi koji rade za novac samo da bi opstali, umesto da se usredsrede na pružanje dobara i usluga koje će učiniti naše društvo boljim. To je moć koju novac ima kao obrazovno sredstvo. Ona ima svoju dobru i lošu stranu."

Čemu učite svoju decu uz pomoć novca? Iznenaduje me to što tako mnogo mladih zamišlja da zaslužuje novac ili da „ima pravo" na njega.

Znam da nisu sva deca takva, ali primećujem da je sve vise mladih s takvim stavom. Primećujem da mnogi roditelji koriste novac kao način da ublaže vlastiti osećaj krivice. Pošto je mnogo roditelja tako zauzeto radom, neki od njih su skloni da upotrebljavaju novac kao zamenu za ljubav i pažnju. Vidim da je sve vise roditelja koji angažuju dadilju, ako ikako mogu da je plate. Sve je vise i samohranih majki koje poseduju vlastiti biznis i vode decu sa sobom na posao, pogotovo u letnjim mesecima. Ali, još uvek ima previse dece koja ostaju sama kod kuće, one dece s ključem oko vrata. Dolaze kući iz škole i satima su sami, bez nadzora, jer su mama i tata na poslu i vredno rade da bi prehranili porodicu. Kao što je govorio moj bogati otac: „Novac je obrazovno sredstvo."


106

Važnost razmene Roditelji mogu da daju deci važnu lekciju o novcu, ukoliko ih nauče konceptu razmene. Reč

razmena bila je veoma važna za bogatog oca. Govorio je: „Možeš da imaš sve što želiš, sve dok si spreman da razmeniš nešto vredno za ono što želiš." Drugim rečima, što vise daješ, vise dobijaš.

Mnogo je onih koji traže da im budem mentor. Pre nešto vise od godinu dana, javio mi se jedan mlad čovek i pozvao me na ručak. Pokušao sam da se izvučem, ali bio je uporan, tako da sam naposletku ipak pristao. Tokom ručka, rekao mi je: „Želeo bih da budete moj mentor." Odbio sam, ali bio je još uporniji nego u svom nastojanju da zajedno ručamo.

Najzad sam ga upitao: „Ako pristanem, šta želite od mene kao od svog mentora?"

Odgovorio je: „Želim da me vodite sa sobom na sastanke, da nedeljno provodite najmanje četiri sata sa mnom i pokažete mi kako investirate u nekretnine. Jednostavno, želim da me naučite onome što znate."

Razmislio sam malo o njegovom zahtevu i rekao: ,,A šta ćete mi dati u zamenu za to?"

Mladi čovek se na to malo trgnuo, da bi se potom uspravio u stolici i rekao sa šarmantnim osmehom na lieu: „Pa, ništa. Nemam ništa. Zato želim da me učite, onako kao što je vaš bogati otac učio vas. Niste mu plaćali za to, zar ne?"

Zavalio sam se u svoju stolicu i pogledao ga. „Znači, hoćete da ja besplatno provodim vreme s vama i učim vas. Da li je to ono Što želite?"

„Naravno", odvratio je. „Šta drugo očekujete? Da vam platim novcem koji nemam? Da imam novca, ne bih došao da tražim od vas bilo šta. Sve što tražim jeste da me nečemu naučite. Naučite me da budem bogat."

Osmehnuo sam se. Počele su da mi naviru uspomene na to kako sam sedeo preko puta svog bogatog oca. Ovaj put, ja sam bio na njegovom mestu i pružala mi se mogućnost da poučavam nekog onako kako je on poučavao mene. Ustajući, rekao sam: „Hvala vam na ručku. Moj odgovor je 'ne'. Nisam zainteresovan da budem vaš mentor. Ali, ako izvučete pouku iz lekcije koju vam upravo dajem, postaćete veoma bogat čovek, baš kao što priželjkujete. Izvucite pouku i dobićete odgovor koji tražite." Konobar je doneo račun, a ja sam pokazao na mladića. „On plaća."

„Ali, kako glasi odgovor?" pitao je mladić. „Recite mi. Samo mi dajte odgovor."

Deset zahteva nedeljno Često mi ljudi traže da im budem mentor. Jedna od stvari koje najčešće primećujem kod tih zahteva

jeste to koliko retko idu uz jednu od najvažnijih reči u biznisu. Ta reč je razmena. Ako nešto tražite, šta ste spremni da date za uzvrat?

Ako ste čitali knjigu Bogati otac, siromašni otac, možda se sećate price o tome kako mi je bogati otac uskratio mojih deset centi na sat i naveo me da besplatno radim za njega. Kao što sam rekao, taj besplatan rad bio je moćna lekcija za devetogodišnjeg dečkića, lekcija koja je imala trajnog uticaja na moj život. Bogati otac mi nije uskratio tih deset centi na sat zato što je bio surov. Uradio je to da bi mi dao jednu od najvažnijih lekcija o sticanju bogatstva, lekciju razmene. Kao što je umeo da kaže: „Novac je obrazovno sredstvo." Time je mislio da i nedostatak novca može da bude moćno obrazovno sredstvo.

Godinama pošto sam naučio lekciju o besplatnom radu, pitao sam bogatog oca da li bi nastavio da me uči da nisam tada radio bez plate. „Ne, ni slučajno. Kad si me pitao da li bih hteo da te učim, želeo sam da vidim da li si spreman da daš nešto za uzvrat. Jer, da nisi bio spreman da daš nešto za uzvrat, to bi bila prva pouka koju bi izvukao - pošto bih te odbio. Ljudi koji očekuju nešto za ništa obično ne dobiju ništa od života."

U Vodiču za investiranje ispričao sam kako sam tražio od Pitera da bude moj mentor. Kad se napokon složio, prvo što je tražio od mene bilo je da o vlastitom trošku otputujem u Južnu Ameriku i proučim rudnik zlata koji je imao priliku da kupi. To je još jedan savršen primer razmene. Da nisam pristao na taj put, ili da sam tražio da mi nadoknadi troškove, siguran sam da se Piter nikad ne bi složio da mi bude mentor. Takode, na taj način sam pokazao koliko mi je stalo da učim od njega.


Lekcija u lekciji Mada je ova lekcija o uzvraćanju očigledna za većinu vas koji čitate ovu knjigu, lekcija koja se krije

u njoj je ona kojoj me je bogati otac naučio kad mi je oduzeo mojih deset centi na sat. To je lekcija koju većina ljudi nikad ne dobije, a važna je za svakog ko želi da postane bogat. Važno je da vaše dete počne dovoljno rano da je uči.

Mnogi bogati ljudi shvataju tu lekciju, pogotovo ako su zaradili svoje bogatstvo, ali je zato mnogi ljudi koji mnogo i naporno rade nikad ne shvate.

Bogati otac mi je rekao: „Razlog što se većina ljudi nikad ne obogati je taj što su naučeni da traže posao. Gotovo je nemoguće postati bogat ako odeš i tražiš posao." Objasnio mi je da najveći broj ljudi dolazi kod njega s pitanjem: „Koliko ćete mi platiti ako budem za vas radio to i to?" „Ljudi koji tako misle, i govore takvim rečnikom, verovatno se nikad neće obogatiti", govorio je. „Ne možeš očekivati da ćeš se obogatiti ako ideš naokolo tražeći nekoga ko će ti plaćati za posao koji radiš."

Priča koja je sledila posle price o oduzetih deset centi na sat, bila je priča o stripovima. Kroz nju je postala očigledna ona lekcija koju je bogati otac zapravo želeo da naučim, kroz lekciju o razmeni. Radeći besplatno, počeo sam drugačije da gledam na stvari. Počeo sam da tragam za šansom da počnem biznis ili da u nešto investiram, umesto samo da radim. Moj mozak je bio obučen da vidi ono što većina ljudi ne vidi. Kad sam u radnji bogatog oca, u kojoj sam besplatno radio, zatražio da mi daju stripove koje su inače bacali, počeo sam da učim jednu od njegovih najvećih tajni bogaćenja. A ta tajna bila je da ne radim naporno za novac, očekujući da će mi neko plaćati da obavljam posao. Kao što mi je kasnije rekao bogati otac: „Razlog što se mnogi ljudi ne obogate je taj što su naučeni da razmišljaju o obavljanju posla za novac. Ako hoćeš da postaneš bogat, moraš da razmišljaš o tome koliko ljudi možeš usluživati." Kad sam prestao da radim za 10 centi na sat, prestao sam da razmišljam o plati za ono što sam radio i počeo da tragam za mogućnostima da uslužim što je moguće vise ljudi. Kad sam počeo da razmišljam na taj način, počeo sam da razmišljam kao moj bogati otac.

Dan ima samo dvadeset četiri sata Mnogi mladi danas idu u školu da nauče neku profesiju, a potom krenu u potragu za poslom. Svi

znamo da dan traje samo dvadeset četiri sata. Ako prodajemo svoj rad po satu, ne možemo biti plaćeni vise nego za odredeni broj sati. A taj ograničeni broj sati, ograničeno vreme, ograničava i količinu novca koju možemo da zaradimo. Na primer, ako neko naplaćuje svoj rad 50 dolara na sat, maksimalno može da zaradi 400 dolara tokom osmosatnog radnog vremena. To je 2000 dolara za petodnevnu radnu nedelju, odnosno 8000 dolara mesečno. Jedini način da ta osoba poveća svoj prihod jeste da radi vise sati u toku dana - a to je razlog što, prema državnim statistikama, samo jedan od sto Amerikanaca postane bogat do šezdeset pete godine života. Mnogi razmišljaju samo o tome da budu plaćeni za posao koji obavljaju. Bogati otac je uvek govorio: „Što vise ljudi uslužuješ, postaješ bogatiji."

Većina ljudi je obučena da služi samo jednom poslodavcu ili ograničenom broju klijenata. Bogati otac je govorio: „Razlog što sam postao biznismen bio je taj što sam želeo da uslužim što vise ljudi." Povremeno bi nacrtao sledeći dijagram, kvadrant toka gotovog novca, da bi ilustrovao ono što je hteo da kaže.

Pokazujući na levu stranu kvadranta, rekao bi: „Uspeh na ovoj strani zavisi od fizičkog napora.",

pokazujući na desnu stranu: „Uspeh na ovoj strani iziskuje finansijski rad." Drugim rečima, ogromna je

107


108

razlika između fizičkog rada koji vi ulažete finansijskog rada koji obavlja vaš novac ili vaš sistem. Bogati otac je takode govorio: „Što manje imam fizički da radim, vise je ljudi koje mogu da uslužim, a za uzvrat zarađujem vise novca."

Pisanjem knjige Bogati otac, siromašni otac pre svega sam imao nameru da uslužim što je moguće vise ljudi, znajući da ću, ako u tome uspem, zaraditi mnogo novca. Pre nego što sam počeo da pišem knjigu, poučavao sam lično isti taj predmet - dakle, radio fizički - i naplaćivao to na hiljade dolara. Mada sam dobro zarađivao, usluživao sam samo ograničen broj ljudi, a u torn procesu veoma sam se zamarao. Kad sam shvatio da je potrebno da uslužim vise ljudi, bilo mi je jasno da treba da pišem, a ne da pričam.

Ista lekcija danas košta manje od 20 dolara. Služim milionima ljudi i zarađujem vise novca, a radim manje. Prema tome, lekcija koju sam naučio oduzimanjem onih deset centi na sat, još uvek se isplaćuje. Isplaćuje se, jer se iza nje krila lekcija o usluživanju što većeg broja ljudi. Kao što je umeo da kaže bogati otac: „Većina ljudi završi školu i odlazi da traži posao, umesto da traži način da uslužuje što je moguće vise ljudi."

(Oni koje interesuje da nauče ono što me je bogati otac učio o usluživanju što većeg broja ljudi mogu da nadu tu lekciju u mojoj trećoj knjizi, Vodič za investiranje. Ta lekcija se uči pomoću trougla B-I, koji predstavlja strukturu koja pokazuje ljudima kako da svoje ideje pretvore u multimilionske biznise koji uslužuju maksimalan broj ljudi. Mnogi imaju odlične ideje, koje bi ovaj svet učinile mnogo boljim mestom za život; nevolja je u tome što završe školu ne naučivši veštine potrebne da te svoje ideje pretvore u biznis. Umesto da tražimo posao, bogati otac je naučio Majka, svog sina, i mene da stvorimo biznis koji će usluživati što je moguće vise ljudi. Rekao je: „Ako izgradite biznis koji će istinski usluživati milione ljudi, u razmenu za svoj trud postaćete milioneri. Ako služite milijardi ljudi, postaćete miljarderi. Sve je to stvar razmene." O tome je reč u trećoj knjizi. Reč je o izgradnji biznisa koji ima potencijal da uslužuje milione, možda i milijarde ljudi, radije nego samo jednog poslodavca ili nekolicinu klijenata. Bogati otac je govorio: ,,Možeš da se obogatiš tako što ćeš stupiti u brak s nekim bogatim; možeš da škrtariš; možeš da budeš gramziv; ili možeš da budeš nepošten. Ali, najbolji način da se obogatiš jeste da budeš velikodušan. Neki od najbogatijih ljudi koje sam upoznao bili su izuzetno velikodušni. Umesto da razmišljaju koliko bi mogli da budu plaćeni, razmišljali su o tome koliko ljudi mogu da usluže.")

Koliko bi trebalo da plaćam svom detetu?

Često mi postavljaju sledeća pitanja:

• „Koliki džeparac bi trebalo da dajem detetu?" • ,,Da li bi trebalo da prestanem da plaćam svojoj deci za sve što rade?" • „Plaćam svom detetu za dobre ocene. Da li to preporučujete?" • ,,Da li da kažem svom detetu da ne prihvati posao koji mu nude u tržnom centra?"

Moj standardan odgovor na ova i slična pitanja glasi: „Kako ćete davati naknadu svom detetu, to je vaša stvar. Svako dete je drugačije, kao što je i svaka porodica drugačija." Samo vas podsećam na lekcije svog bogatog oca i molim da imate na umu da je novac veoma moćno obrazovno sredstvo. Ako vaša deca nauče da očekuju novac ni za šta, moguće je da će u životu proći upravo tako - da neće imati ništa. Ako vaše dete uči samo zato što mu za to placate, šta biva onda ako vas slučajno nema da mu platite za njegov trad? Poenta je u tome da pazite kako koristite novac kao obrazovno sredstvo. Jer, iako novac jeste moćno obrazovno sredstvo, ima mnogo važnijih lekcija koje vaše dete treba da nauči. A jedna od njih je lekcija o usluživanju.

Dobrotvorni rad počinje kod kuće Moj a majka i otac bili su vrlo velikodušni ljudi. Medutim, nisu to bili na isti način kao moj bogati

otac. Kao načelnik Sekretarijata za obrazovanje ostrva Havaji, moj tata bi dva do tri puta nedeljno posle večere sedao u kola i odlazio na sastanke Udruženja roditelja i nastavnika. Sećam se kako sam mu, kad sam bio mali, mahao s kuhinjskog prozora, dok bi on zamieao kolima niz ulicu. Često je vozio u mesta udaljena i po 150 kilometara i vracao se iste večeri, samo da bismo se ujutru videli.

Moja majka se često angažovala u crkvenim dobrotvornim akcijama, kao što su prodaje kolača ili starih stvari, a mi deca smo joj često pomagali u tome. Iskreno je verovala u dobrovoljni rad i tražila je od svoje dece da cine isto. Kao školovana bolničarka, redovno se prijavljivala za volontiranje u američkom Crvenom kxstu. Sećam se da bi prilikom prirodnih katastrofa, kao što su talasi plime ili vulkanska erupcija,


109

ona i otac bili danima odsutni, pomažući ljudima u nevolji. Kad im je bilo ponudeno da se priključe mirovnim trupama predsednika Kenedija, ni trenutka nisu oklevali, iako je to značilo ozbiljno smanjenje prihoda.

Bogati otac i njegova supruga imali su vrlo slične stavove kao moji roditelji. Njegova supruga bila je aktivna u ženskom udruženju koje je stalno skupljalo novac za vredne ciljeve. Bogati otac je redovno bio donator svojoj crkvi kao i brojnim dobrotvornim organizacijama, a bio je i u upravnim odborima dveju neprofitnih organizacija.

Lekcija koju sam naučio od oba ova roditeljska para bila je da dobrotvorni rad počinje kod kuće, bez obzira na to da li ste socijalista ili kapitalista. A ako želite da vaša deca budu bogata, naučite ih da uslužuju što je moguće vise ljudi; ta će im lekcija biti od neprocenjive vrednosti. Kao što je govorio moj bogati otac: „Sto vise ljudi uslužuješ, bićeš sve bogatiji."


110

DEO III

OTKRIVANJE GENIJALNOSTI VAŠEG DETETA

Moj bogati otacje snažno podsticao svog sina i mene da postanemo bogati, tako što ćemo usluživati štoje moguće vise ljudi. Govorio je: „Ako se usredsredite samo na to da zaradite što vise, samo za

sebe, biće vam teško da postanete bogati. Ako ste nepošteni, gramzivi i dajete Ijudima manje od onoga za šta plaćaju, takođe ćete se teško obogatiti. Mozete vi steći bogatstvo i na te načine, ali će vas ono skupo stajati. Ako se usredsredite na to da vaš biznis uslužuje štoje moguće vise ljudi, kad samo pomislite da ste nekom barem malo olakšali život, naći ćete istinsko bogatstvo i sreću." Moj

pametni otac istinskije verovao da u svakom detetu leži genije, čak i ako mu u školi ne ide has najbolje. Nije smatrao da je genijalan neko ko sedi u učionici i zna sve tačne odgovore. Nije

smatrao da je genijalan neko ko je pametniji od svih ostalih. Istinskije verovao da svako od nas poseduje dar a daje genije osoba kojaje bila dovoljno srećna da otkrije svoj dar ipodeliga s

ostalima. Da bi ta lekcija o genijalnosti bila zanimljiva, ispričao namje priču: „Pre nego što ste rodeni, svako od vasje dobio dar kojije trebalo da daruje svetu. Nevoljaje samo u tome što vam to

niko nije rekao. Isto tako, niko vam nije rekao šta da radite s tim darom kad gajednom otkrijete. Posle rođenja, vašje zadatak bio da otkrijete koji dar posedujete ipodelite ga s drugima, sa svima.

Akopoklanjate svoj dar, vaš život će biti ispunjen magijom." Nasta vljajući svojupriču, rekao bi: Genijeje onaj ko nade u sebi duha. Baš kao što je Aladin našao duha u lampi, svako od nas treba da nade duha u sebi. Genijeje onaj ko je nasao tu magičnu ličnost u sebi. Genijeje onaj ko je našao dar

koji muje dot." Mojpametni otacje tada upozoravao: „Kad nadete tog duha u sebi, on će vam obećati da će vam ispuniti jednu od tri zelje. Reći će: 'Želja broj jedan je: „Da li zelite dapoklonite

svoj dar sebi?" Želja broj dvaje: „Želite li dapoklonite svoj dar samo onima koje volite i koji su vam bliski?" Azelja broj trije: „Zelite li da uvek i svima poklanjate svoj dar?'" Očigledno, lekcija za

nas decu bilaje u tome da odaberemo treću želju. Lekcija mog siromašnog oca uvek se zavrsavala rečima: „Svet je pun genija. Svako od nas je genije. Problem je samo u tome što mnogi potiskuju

svog genija duboko u sebi, baš kao štoje Aladinov duh bio zatvoren u lampi. Većina nas koristi svoj genij samo za sebe Hi samo za one koje volimo. Duh izlazi iz boce samo kadpoželimo treću zelju.

Magija se desava samo onda kad odaberemo da uvek i svima poklanjamo svoj dar." Oba moja oca verovala su u magiju davanja. Jedan je verovao u stvaranje biznisa koji će usluživati što vise Ijudi. Drugije verovao u otkrivanje dar a koji namje dat, tog duha u nama, ipuštanje da njegova magija

izade iz boce. Lekcije oba oca su mi, kao detetu, veoma koristile. Obe price davale su mi razlog da zivim, učim i dajem. Mozda zvuči glupo, ali kao devetogodišnji dečkić verovao sam da u

menipostoji duh, verovao sam u magiju. Ijoš uvek verujem. Kako bi inače onaj dečak, koga umalo da izbace iz školejer mu pisanje nije išlo od ruke, postao autor medunarodnih bestselera? Poslednji

deo ove knjige posvećen je geniju vašeg deteta .


111

GLAVA XV KAKO DA OTKRIJETE PRIRODNI

GENIJ SVOG DETETA? Uglavnom smo svi čuli pitanje: „Koji si znak?" Ako ste Vaga, kažete: ,,Ja sam Vaga. A ti?"

Većina nas zna koji je znak, kao što većina zna da postoje četiri glavne grupe znakova: zemaljski, vazdušni, vodeni i vatreni. Većina zna i to da postoji dvanaest znakova: Devica, Škorpion, Rak, Jarac, Vodolija, Ovan, Blizanci, Bik, Lav, Strelac, Ribe i Vaga. S izuzetkom astroloških eksperata, uglavnom ne znamo karakteme crte svih dvanaest znakova. Najčešće smo svesni karakternih osobina vlastitog znaka i možda još jednog ili dva. Na primer, ja sam Ovan, i rekao bih da se ono što o ovom znaku piše u astrološkim tabelama uglavnom zaista odnosi na mene. Moja supruga je Vodolija i takode se slaže s opštim osobinama svog znaka. Poznavanje razlika pomaže našoj vezi, jer smo u stanju da bolje razumemo jedno drugo.

Tek nekolicina nas shvata da postoje i različite osobine vezane za učenje, isto kao što postoje različite karakteme osobine. Jedan od razloga što je postojeći obrazovni sistem tako bolan za mnoge ljude, jeste taj što je naš školski sistem osmišljen tako da odgovara samo malobrojnim osobinama vezanim za učenje. Otprilike, kao da osmislite škole samo za vatrene znake i onda se pitate zašto vodeni, vazdušni i zemljani znaci ne vole školu.

Ovo poglavlje će možda baciti malo dodatne svetlosti na različite stilove učenja i pomoći vam da otkrijete koji su stilovi učenja vaše dece i vas, ukoliko želite da znate koji je vaš jedinstveni stil učenja i možda vaš genij.

Takode, možda će vam objasniti zašto nekim ljudima, kojima je dobro išla škola, ne ide dobro u stvarnom svetu, i obrnuto.

Svako pliva na svoj način Često čujemo da svako pliva na svoj način i ja se slažem s tim.

Kad sam imao oko pet godina, moja porodica je otišla na omiljenu plažu, zajedno s porodicom iz komšiluka. U jednom trenutku, podigao sam pogled i video da se moj drug Vili davi. Odjednom je izgubio tlo pod nogama, upao u duboku vodu i počeo da se davi, jer nije umeo da pliva. Vikao sam i zapomagao koliko me grlo nosilo, i tako uspeo da privučem pažnju jednog mladića koji je skočio u more i spasio Vilija.

Posle te gotovo fatalne nezgode, obe porodice su resile da je vreme da decu upišu na kurs plivanja. Ubrzo sam se našao na bazenu, gde sam učio da plivam i mrzeo to iz dna duše. Nije prošlo mnogo, a ja sam koristio svaku priliku da zbrišem iz bazena i sakrijem se u svlačionici, kako se trener ne bi drao na mene, zato što nikako nisam uspevao da savladam pravilne pokrete. Od tada gajim iskrenu mržnju prema mirisu hlora u slatkovodnim bazenima.

Tokom godina, naučio sam da plivam u okeanu, jer sam voleo ribolov kopljem i lov na jastoge. U dvanaestoj godini počeo sam da surfujem, ali ni tada nisam plivao po svim pravilima.

Vili je, s druge strane, proplivao kao riba i ubrzo je počeo da učestvuje na takmičenjima širom Havaja. U srednjoj školi dogurao je do državnog šampionata. Mada nije pobedio, priča pokazuje kako je prihvatio svoj bliski susret sa smrću i pretvorio ga u doživotnu pasiju. Njegova nezgoda dovela je do toga da me moja porodica silom upiše na časove plivanja, zbog čega sam zamrzeo bazene i nikad nisam naučio da plivam pravilno.

Na mom njujorškom fakultetu polagalo se i plivanje u bazenu. Pao sam. Mada sam kopljem lovio ribu, ronio s punom opremom i surfovao na ogromnim talasima, pao sam na ispitu iz plivanja jer nisam znao pravilne zamahe. Sećam se da sam pisao kući i pokušavao da objasnim svojim prijateljima da moram da uzimam časove plivanja, jer sam pao na ispitu. To su bili oni isti prijatelji s kojima sam godinama plivao po najvišim talasima, na najopasnijim delovima havajskih obala.

Dobra vest je da sam ipak naučio da plivam pravilnim zamasima, i to u bazenu. Sve do tada, plivao sam nekom kombinacijom prsnog i bočnog stila, praveći nogama pokrete nalik na rad makaza, u čemu moji instruktori plivanja nisu nalazili nikakvog smisla.


112

Poenta je u tome da sam se ja, mada nisam plivao po školskim pravilima, odlično osećao plivajući u okeanu, čak i u veoma uzburkanim vodama daleko od obale. I dalje nisam dobar plivač, ali se u okeanu osećam kao kod kuće. Znam ljude koji u bazenu plivaju savršenim zamasima, ali se zato užasavaju uzburkanog mora, nagle plime, vodenih struja, povlačenja vodene mase posle udarca talasa o obalu, i samih talasa koji se razbijaju o stene. Svako, dakle, pliva na svoj način.

Različiti stilovi učenja Nisam sve ovo rekao da bismo raspravljali o mojim plivačkim sposobnostima, već da bih ilustrovao

da svi učimo na različite načine i drugačije radimo stvari. Mada sada znam kako se pravilno pliva, ipak nalazim da je praktičnije da plivam na svoj način. Nikad se neću takmičiti u plivanju, kao moj drug Vili, niti ću osvojiti neku nagradu za graciozan stil, ali odgovara mi moj vlastiti plivački stil - i mislim da smo svi većinom takvi. Znamo šta bi trebalo da radimo, ali ipak radimo na svoj način, onako kako volimo. Tako je i s decom i njihovim učenjem.

Kako da otkrijete genij svog deteta Da biste otkrili genij svog deteta, prvo morate da ustanovite kako voli da uči i zašto hoće nešto da

uči. Na primer, nisam naučio da plivam zato što nisam želeo da naučim da plivam. Naučio sam da plivam zato što sam želeo da surfujem. Sem kao neophodno za surfovanje, plivanje me nije ni najmanje interesovalo, a zamrzeo sam ga još vise kad su me primoravali da ga učim. Umesto da se brčkam u plićaku s ostalom decom, bio sam mnogo srećniji kada bućnem u duboku vodu i učim da preživim. Isto je bilo i kad sam učio da čitam finansijski obračun. Računovodstvo nisam učio zato što sam hteo da budem računovoda. Naučio sam osnove računovodstva zato što sam želeo da budem bogat. Ako mislite da moj plivački stil nije lep za oko, trebalo bi da vidite kako „računovodim".

Moj otac je shvatio da nisam akademska zvezda i zato me je podsticao da otkrijem koji je moj stil učenja. Umesto da me primorava da se pokorim i pridržavam se tradicionalnih načina učenja, ohrabrivao me je da se „bacim u duboku vodu i plivam da spasim život". Pri tome nije bio okrutan. Shvatao je da je moj stil učenja takav kakav jeste i želeo je da učim onako kako mi najviše odgovara. I kao što moj stil plivanja nije lep za oko, tako nije ni moj način učenja.

Drugi ljudi uče na tradicionalnije načine. Mnogi idu u školu, lepo im je kad su u učionici i uživaju prateći unapred određen program. Mnogi znaju da će na kraju programa biti nagradeni. Prija im pomisao da će dobiti prolaznu ocenu ili diplomu za svoj trud. Kao što rekoh, vole pomisao da ih na kraju, izvesno, čeka nagrada. Kao što je moj prijatelj Vili osvajao medalje zato što je voleo plivanje, tako mnogima škola ide dobro zato što je vole.

Ključ uspeha krije se u tome da ustanovite kako najbolje učite i pobrinete se da se nalazite u okruženju koje vam omogućava da učite upravo na takav način. Problem je u tome što je taj proces ustanovljavanja stila učenja koji nam najviše odgovara, i našeg prirodnog dara, često pipanje po mraku. Mnogi ljudi nikad ne ustanove koji dar poseduju. Završe školu i zaposle se, a onda iz finansijskih ili porodičnih razloga ne mogu da nastave s procesom nalaženja sebe. Sve donedavno, nije bilo jasno definisano kako da čovek otkrije svoj stil učenja ijedinstveni genij koji poseduje.

Kolbi indeks U razgovoru s jednom svojom prijateljicom rekao sam kako ne volim da sedim u kancelariji.

Objasnio sam joj da posedujem nekoliko poslovnih zgrada, ali da ni u jednoj od njih ne postoji prostorija koja bi se mogla zvanično nazvati mojom kancelarijom. „Jednostavno mrzim da sam zatvoren negde", rekao sam.

Moja prijateljica se nasmejala i rekla: „Da li si išao da ti utvrde Kolbi indeks?"

„Ne", odvratio sam. „Šta ti je to?"

„To je sredstvo za utvrdivanje tvog prirodnog stila učenja ili MO (modus operandi). Utvrduje tvoje instinkte, tvoj prirodni genij."

„Nisam nikad čuo za taj indeks, ali sam uradio nekoliko takvih procena", rekao sam. „Bile su korisne, ali zar nije to samo još jedno slično sredstvo? Otprilike, kao kad bih želeo da saznam nešto vise o svom astrološkom znaku?"

„Pa, sad, ima nekih sličnosti", rekla je moja prijateljica. „Ipak, ima i nekih distinkcija koje ćeš naći


113

samo kod Kolbi indeksa, ne i kod drugih metoda procenjivanja."

,,Na primer?" upitao sam.

„Dakle, kao što sam rekla, istaći će tvoj genij i prirodni stil učenja. Takode, pokazaće šta hoćeš, a šta nećeš da radiš, umesto šta možeš ili ne možeš", odvratila je. „Kolbi će meriti tvoje prirodne instinkte, a ne tvoju inteligenciju ili karakter. Kolbi indeks ti daje neke jedinstvene podatke o tebi, koje ne možeš da saznaš nijednim drugim testom - jer te procenjuje prema onome što jesi, a ne što misliš da jesi."

„Instinkti", rekao sam. „Kako bi mi to bilo od pomoći?" Pokušavao sam da izbegnem još jedno testiranje.

„Uradi test i onda ćemo da popričamo o tome. Štaviše, Keti Kolbi, koja je osmislila test, živi ovde, u Feniksu. Kad uradiš test, dogovoriću s njom da se vidite. Uveri se sam da li je sve onako kako sam ti rekla."

„Kako da uradim test?" upitao sam.

„Prosto, uđeš na veb-sajt i uradiš test. Mislim da košta oko 50 dolara i ima trideset šest pitanja na koja možeš da odgovoriš za nekoliko minuta", odvratila je.

„Kad dobijam rezultate?"

„Gotovo odmah", odgovorila je moja prijateljica. „Kad uradiš test, možeš da ga boduješ, a ja ću srediti da se nađeš s Keti. Ona se ne sreće s mnogo ljudi, ali nas dve smo drugarice i reći ću joj da si mi prijatelj."

Složio sam se i posle nekoliko minuta uradio Kolbi indeks. Rezultati su na sledećoj strani.

Ustanovio sam da su zanimljivi, ali znajući da ću ručati s osobom koja je osmislila indeks, odlučio sam da sačekam i čujem šta ona ima da mi kaže.

Tri dana kasnije, Keti i ja smo se našli na ručku. Gledajući moj indeks, rekla je: „Preduzimanje fizičkih rizika daje vam energiju, zar ne?"

Tiho sam se nasmejao. Keti ima lep, ljubazan glas i govori s mnogo razumevanja i saosećanja. Bilo mi je jasno da zna ko sam, iako smo se tek upoznali. „Kako znate?" upitao sam je.

„Vaše jake strane leže u vašim instinktima, a to mi kaže vaš MO, modalitet delanja. Vaši postupci su vodeni brzim razmišljanjem i stvaralačkom energijom", rekla je s osmehom. „Linije grafikona pokazuju mi da instinktivno naginjete fizičkim rizicima. Prirodno ste im skloni. Jesam li u pravu?"

Klimnuo sam potvrdno.

„Da li ste ikad bili u smrtnoj opasnosti?" upitala je Keti.

„Da, vise puta, naročito dok sam bio u Vijetnamu. Zašto pitate?"

„Da li ste, u stvari, bili uspešni u takvim situacijama?" pitala je. „Da li su vam svi instinkti bili u stanju pripravnosti, a sva energija usmerena na opasnost u kojoj ste se nalazili?"

„Da vam kažem, voleo sam borbene letove", odvratio sam. „Bili su uzbudljivi, iako ponekad tragični. Ali, voleo sam da letim u borbenim uslovima i to mi je nedostajalo kad sam se vratio mirnodopskom letenju."


„To ima smisla", rekla je. „Da li je prelaz na uobičajenu armijsku svakodnevicu bio težak kad ste se

vratili kući?" upitala je. „Da li vas je to kod kuće uvalilo u nevolje?"

„Jeste", rekao sam. „Otkud znate?"

„Znam, jer prema rezultatima rubrike „dovršavanje stvari" imate talenat da držite vise loptica u vazduhu istovremeno", rekla je blago. „To mi govori da se ne pridržavate procedura. Rezultati u rubrikama „brzo razmišljanje" i „stvaralačka energija" ukazuju na to da ste skloni fizičkim rizicima i da uživate u situacijama koje zahtevaju hitno delanje, tako da vam je u Vrjetnamu verovatno dobro išlo. Medutim, armija vam je u miru bila suviše strukturirana, suviše ograničavajuća. Vama je potrebno uzbuđenje. Ako ga nemate dovoljno, stvorićete ga. To se zove upadanje u nevolje, a često podrazumeva borbu s autoritetima koji nastoje da vas održe u stroju i nateraju vas da se pridržavate pravila."

„Čitate li vi i s dlana?" upitao sam je. Tražio sam da mi kaže da li joj je moja prijateljica pričala o meni. Postao sam sumnjičav, jer je Keti znala tako mnogo, a tek smo se upoznali.

Rekla je: ,,Ne. Ne znam ništa o vama. Ne volim da znam ništa o osobama čije rezultate treba da protumačim. Verujem u tačnost svojih indeksa i vise verujem njima, nego nečijem opisu neke osobe - ili svojoj sposobnosti da upamtim detalje takvog jednog opisa." Keti mi je rekla da je pristala da se nade sa mnom, na molbu svoje prijateljice, i zato što uživa da svoj rad podeli s nekim ko se istinski interesuje za njega. Pošto smo tokom ručka saznali nešto vise jedno o drugom, Keti mi je podrobnije objasnila šta Kolbi indeks kaže o meni. Pokazujući ponovo na moju tabelu, rekla je: „Da ste sada dak, etiketirali bi vas kao ADD, odnosno dete s poremećajem nedostatka pažnje∗ i verovatno kljukali lekovima da vas smire."

114 ∗ Attention deficit disorder (prim. prev.).


115

„Slažete li se s takvim tretmanom?" upitao sam je.

„Ne. U većini slučajeva, ne", rekla je. „Mislim da drogiranje dece lekovima i etiketiranje ovom dvostrukom negacijom predstavlja često užasnu nepravdu prema njihovim prirodnim sposobnostima - i samopoštovanju. Lišava ih toga da se s pravom ponose sobom. Da su vas kao dete kljukali lekovima, možda nikad ne biste našli svoj životni put. Možda nikad ne biste napisali svoje bestselere. Možda nikad ne biste postigli uspeh koji ste postigli."

,,S druge strane, možda vas čak ni lekovi ne bi mogli obuzdati", nastavila je Keti. „Poenta je u tome da biste u današnjem sistemu bili etiketirani kao problematičan dak, dak s poremećajem. Nije stvar u tome da nećete da učite; stvar je u tome što nećete da učite onako kako to obično propisuju naše škole. Imali ste sreće što je vaš otac to shvatao", rekla je. „Znam da ste svog oca nastavnika nazivali svojim 'siromašnim' ocem, ali on je na mnogo načina obogatio vaš život. Vi ste velikim delom tako uspešni upravo zahvaljujući svom siromašnom ocu. Bio je dovoljno mudar da vas pusti da učite sa svojim bogatim ocem i podstiče da učite onako kako vam je najbolje išlo, a to, priznajte i sami, nije bila baš idealna slika."

Klimnuvši potvrdno, rekao sam: „Definitivno nije." Posle trenutka pauze, upitao sam je: „Dakle, kako vi definišete uspeh?"

Keti se osmehnula i rekla: „Definišem ga kao čovekovu slobodu da bude ono što jeste. A upravo to je ono što je vaš tata učinio za vas. Poštovao vas je i dao vam slobodu da budete ono što jeste. „Mnogi ljudi upadnu u zamku nastojanja da budu ono što roditelji ili društvo od njih žele, a to ne smatram istinskim uspehom, bez obzira na to koliko bogati ili moćni ti ljudi postanu. Kao ljudskim bićima, urođeno nam je da težimo ka slobodi da budemo ono što jesmo. Ako se ne borimo protiv svega i svih koji nas primoravaju da radimo protiv svoje volje, gubimo samopoštovanje i negiramo vlastiti genij."

„Da", rekao sam. „Da sam išao stopama svog oca, ne bih nikad uspeo. U srednjoj školi sam bio autsajder. Nisam se uklapao ni sa dacima ni s profesorima."

„Ali, kladim se da ste se odlično osećali u zabavištu", rekla je Keti, nestašno se smešeći.

„Da, jesam", odvratio sam. „Otkud znate?"

Pokazujući na moju tabelu, rekla je: „Onima koji imaju ovako dugu liniju stvaralačke energije, u zabavištu mora da je bilo fantastično. Stvaraoci imaju prirodnu sklonost da dodiruju i grade stvari. Vaše brzo razmišljanje nailazilo je na gomilu eksperimenata. Dovršavanje stvari nije moralo da bude suviše strukturirano. A uz to vas nisu gnjavili testovima s gomilama činjenica. Savršeno vam je odgovaralo, je li tako?"

Klimnuvši glavom, rekao sam: „Da, jeste. I danas volim da gradim stvari, kao što su novi proizvodi. Volim da investiram u nekretnine, jer mogu da vidim, dodimem i osetim svoje investicije. Ljudima uvek kažem da nikad nisam prestao da igram monopol. Obožavam da se igram."

Keti se nasmejala i pokazala na rubriku „dovršavanje stvari". „A onda je došla škola: prvi, drugi i treći razred. Dobro je išla deci čije je dovršavanje stvari bilo drugačije od vašeg."

„Zašto?" upitao sam je. „Zašto bi ocenjivanje u prva tri razreda osnovne škole odgovaralo nekome s drugačijim obrascem dovršavanja stvari?" Sad sam već bio vrlo zainteresovan za znanje koje je ova žena posedovala.

„Zato što tokom godina kocke i igračke nestaju, usrupajući mesto poslušnosti i urednosti koje nameće nastavni program, a ljudi koji u rubrici dovršavanja stvari imaju dugačku liniju dobro se uklapaju u te zahteve. Negde u trećem razredu, iz učionice nestaju i poslednji tragovi stvaralačke energije.

„Poslušnost i urednost?" rekao sam. „Kakve oni veze imaju s obrazovanjem?"

Keti se opet osmehnula i rekla: „Vaša rubrika dovršavanja stvari kazuje mi da poštovanje naredenja i urednost nisu vaše jake strane."

,,Ne, zaista nisu. Ali, zar je to uticalo na moj učinak u školi?" pitao sam.

„Oh, sasvim sigurno", rekla je Keti. „Kladim se da vam u prvom razredu nije bilo tako lepo kao u zabavištu i predškolskom odeljenju."

,,U pravu ste", složio sam se. ,,U prvom razredu sam počeo da upadam u tuče, dok sam se u zabavištu mnogo igrao igračkama i obožavao fizičko. U prvom razredu nastavnici su počeli da me nazivaju 'problematičnim' zato što sam se mnogo tukao."


116

„Dakle, to se dešava kad deci oduzmu igračke", odvratila je. „Dečaci kojima su oduzete igračke često kidišu na druge dečake."

„Rekao bih da je to svakako bio slučaj u mojoj školi", rekao sam. „Ali, zašto ljudi s izrazitim'dovršavanjem stvari'dobro prolaze u ovom periodu?"

„Zato što su u toj fazi razvoja urednost i poslušnost ono što se traži. Umesto na podu, ili u grupama, oko stočića raštrkanih po sobi, sada se sedi u klupama, poslaganim u stroge redove. Umesto da vas podstiče da slikate prstima, učitelj sada počinje da traži uredan i lep rukopis. Traže da pišete 'od cite do crte', a ni slučajno po celoj strani. Učitelji vole male devojčice u ljupkim haljinicama s karnerčićima i male dečake koji poštuju pravila i nikad nisu musavi i izgužvani. Ne bih rekla da ste vi bili od onih dečaka koji su se doterivali, ne bi li ostavili utisak na učitelja, zar ne?" upitala je Keti smešeći se.

„Ne, nisam. Bilo je dobro što je moja kuća bila preko puta škole, jer su me skoro svakodnevno slali kući pokrivenog blatom. Uvek mi je uspevalo da se okliznem i upadnem u blato."

„Da li ste tada počeli da gajite drugačija osećanja prema školi?" upitala je Keti.

,,Ne u prvom razredu, ali sećam se da sam negde u trećem počeo da opažam neke promene u svojim osećanjima", odvratio sam. „Počeo sam da primećujem da ima dece koja su miljenici učitelja. U mom odeljenju bili su jedan dečak i jedna devojčica koji su kasnije, u srednjoj školi, postali 'glavni'. Danas su u braku. U trećem razredu svima nam je bilo jasno da su oni zvezde. Bili su zgodni, pametni, lepo obučeni, omiljeni i dobri daci."

„Zvuči kao da je škola bila skrojena po njihovoj meri. A šta je bilo s njima?" upitala je Keti. „Da li su postigli uspeh koji su želeli?"

,,Ne znam tačno, ali Čini mi se da jesu. Nikad nisu napustili grad u kojem smo odrasli. U društvu su poštovani i omiljeni kao i uvek. Pretpostavljam, dakle, da su postigli uspeh."

,,Za njih, to zvuči idealno. Čini se da su, kroz svoj život i brak, ostvarili slobodu da budu ono što jesu", rekla je Keti.

„Šta biva posle trećeg razreda?" upitao sam je. „Negde oko čarobne devete godine?"

,,Od četvrtog razreda nadalje, svi koji imaju dugu liniju dovršavanja stvari uklapaju se u kalup. Od četvrtog do dvanaestog razreda, obrazovni sistem je pogodan za nalazače činjenica. Neka deca se instinktivno koncentrišu na imena, mesta i datume. Taj faktografski pristup dobro se nagraduje. Takva deca se odlično osećaju u učionici", rekla je Keti.

Objasnila mi je da se od devete godine nadalje, daci procenjuju serijom lovljenja grešaka. Daju vam testove iz pravopisa, teraju vas da naučite napamet tablicu množenja i nabrojite sve knjige koje ste pročitali, kao i da to dokažete prisećajući se detalja iz njih.

Ispričao sam joj za teoriju Rudolfa Štajnera, o promeni u devetoj i o tome koliko učitelja zna da li će dete biti uspešno u školskom sistemu ili neće. Rekao sam: ,,Sa devet godina bilo mi je jasno da neću biti zvezda sistema. Kad su mi oduzeli kocke, oduzeli su mi ih zauvek."

Keti se nasmejala. „Da, nekome kao što ste vi, s tako stvaralačkim potrebama, kocke su svakako nedostajale. Faktografski talenat uprošćavanja, umesto učenja napamet složenih člnjenica i brojeva, vas je samo frustrirao. Zato je vaše brzo razmišljanje uskakalo i pokušavalo da nađe što vise jedinstvenih načina da zaobide ono što ste smatrali glupošću škole."

„A nastavnici to znaju", rekao sam. „Zato mnoga deca, već na samom početku svog školovanja, bivaju etiketirana kao pametna, glupa ili izazivači nereda."

Keti se tužnim klimanjem glave složila s tim. „Većina nastavnika ima snažne instinkte za nalaženje činjenica i/ili dovršavanje stvari. Ljudi su skloni da one čiji su instinkti slični njihovima etiketiraju kao 'pametne'. Naravno, inteligencija nema nikakve veze s tim. Medutim, prosvetni radnici nisu vični vrednovanju instinkata kod dece. Njihova sposobnost se odnosi na rad u školskom okruženju, zato se toga i drže. Obrazovni sistem je njihovo prirodno stanište. Vole da su tamo. „Zato obrazovni sistem nastavlja da se usredsreduje samo na jedan stil učenja i nastavlja da pravi finije distinkcije o tome zašto deca ne mogu da uče. Zato smo možda i identifikovali tako ogroman broj različitih teškoća u učenju", rezimiralaje Keti.

„To nije naročito inteligentno", rekao sam. „Nemamo mi teškoća u učenju već zastareo školski sistem, s teškoćama u poučavanju! Mrzeo sam da sedim u školi", dodao sam s gorčinom.


„Ali volite da učite, zar ne?" upitala je Keti.

„Volim da učim. Redovno pohađam seminare, čitam knjige i slušam trake. Oduševim se kad naiđem na nešto novo i uzbudljivo što mogu da naučim. Uživam da učim o ovome što vi istražujete", rekao sam. „Ali, iz nekog razloga, školu sam jednostavno mrzeo. Kako sad mogu da kažem da volim da učim, a ovamo sam mrzeo školu?"

Keti je uprla prstom na rezultat mog Kolbi testa. „Vidite li ovo?" upitala je.

Ispod odeljka naslovljenog „Mogući pravci u karijeri" nalazio se ovaj spisak:

Keti je pokazala na karijeru pod nazivom „alteraativni pedagog". „Ljudi koje sam sretala, a koji su se

bavili tim zanimanjem, generalno vise vole vrlo aktivno učenje. Jednostavno im ne ide u strukturi tradicionalnog obrazovanja."

„To je tačno", odvratio sam. ,,Ja redovno pohađam seminare, radije nego da upišem fakultet, zato što mi nije potrebna diploma ili sertifikat da sam nešto položio. Potrebna mi je samo informacija."

„O kojima od ovih mogućih karijera biste razmislili?" upitala je Keti.

Pošto sam pregledao spisak, rekao sam: „Sve mi se dopadaju, sem lekara traumatologa i upravnika ili vlasnika restorana."

„Neki razlog?" zahtevala je Keti.

„Već imam i previse iskustva u tim oblastima. U Vijetnamu sam se nagledao krvi i rana za ceo život, a moj bogati otac posedovao je restorane. Medutim, mogao bih biti žestok borac za životnu okolinu, a već deset godina posedujem kompaniju koja se bavi alternativnim obrazovanjem. Volim da poučavam. I danas izradujem prototipe, gradim nekretnine i pronalazim i patentiram razne stvari. Štaviše, obožavam razvijanje novih proizvoda. Uživam u osmišljavanju marketinga i produkciji televizijskih reklama. Rekao bih, prema tome, da je vaš spisak krcat stvarima koje me interesuju ili koje sam već radio."

Neko vreme sam ćutke sedeo, razmišljajući o svemu što je Keti pričala. Bio sam uzbuden, jer zaista volim da učim, i prijalo mi je da ustanovim zašto se nisam uklapao u školi. Pregledajući ponovo svoje rezultate Kolbi indeksa, upitao sam: „Znači, oni kojima posle trećeg razreda škola dobro ide, otprilike od devete godine, to su ljudi koji su jaki u nalaženju činjenica i dovršavanju stvari?" upitao sam.

„Da", rekla je Keti. „Zato ste vi počeli da upadate u nevolje u školi, jer su vam oduzeli igračke i vise

117


niste mogli da učite kroz igru. Možda ste fizički bili u učionici, ali su vaše misli izletale kroz prozor i boravile negde daleko odatle."

„Zaista jesu", rekao sam. ,,Bik> mi je dosadno i radio sam taman toliko da se provučem s prolaznim ocenama. Nisam mogao da dočekam da diplomiram i zakoračim u stvaran svet."

„To je vaše brzo razmišljanje", rekla je Keti. „Zbog stvaralačke energije i brzog razmišljanja talentovani ste za brzo stvaranje opipljivih stvari, kao što su vaše igre, vase knjige i vaš biznis. Zato su proizvodnja najlonskih novčanika, kao i mnogi drugi projekti, doveli do vašeg sadašnjeg uspeha. Vi ste prirodno nadaren preduzetnik pionirskog duha."

„Zašto kažete pionirskog duha?" upitao sam.

„Tako govore vaši indeksni rezultati. Stvaralačka energija u vašem slučaju znači da posedujete doslovno gomilu talenata, a vase brzo razmišljanje uživa u avanturama. Niste preduzetnik u onom smislu da razvijete biznis i onda samo proizvodite. Vaš poriv je da budete prvi na granici."

„Znači, zato je često teško objasniti šta radim, jer sam često godinama ispred svog vremena", dodao sam. „Stvaram proizvode za tržište koje još ne postoji."

„Da", rekla je Keti, pokazujući na tabelu. „Brzo razmišljanje je stvar budućnosti. Nalaženje činjenica je stvar prošlosti. Stvaralačka energija je sadašnjost, dok dovršavanje stvari integriše prošlost, sadašnjost i budućnost. Vi se uvek usredsređujete na budućnost, na izgradnju biznisa i proizvoda u sadašnjosti za budućnost. Uvek ćete biti ispred svog vremena."

„Zato često dolazim u sukob s ljudima kao što su nalazači činjenica", rekao sam. „Nalazači činjenica zahtevaju činjenice i brojeve, a ja nemam šta da im pokažem, jer budućnost još nije došla."

Keti je s osmehom klimnula glavom. „Da, rekla bih da neko s vašim MO defmitivno dolazi u sukobe s nekim ko zahteva faktografske detalje i/ili strukturu dovršavanja stvari. Kao što sam rekla, vaše nevolje u školi verovatno su poticale otud što je većina

Poređenje Kolbi modaliteta delanja Ključni koncepti primenljivi na one koji kreću iz pojedinih modaliteta delanja

118


119

nastavnika insistirala na faktografskim objašnjenjima i urednom dovršavanju stvari, a vi ste se, prirodno, opirali i jednom i drugom."

„Znate, nalazim sve više smisla u svemu ovome. Zaista sam poštovao većinu svojih nastavnika, ali uvek sam znao da nismo na istoj stranici knjige", rekao sam. „Sad znam da čak nismo bili ni u istoj knjizi."

Keti se nasmejala i rekla: „Skoro sam na jednom od svojih predavanja čula jedan vic. Pitanje: 'Kako se zove organizacija krcata nalazačima činjenica?' A odgovor glasi: 'Univerzitet'."

Nasmejao sam se i dodao: „A kako se zove organizacija puna stvaralaca koji brzo razmišljaju? Odgovor: 'Zabavište'."

S osmehom na licu, Keti je rekla: „Ili kompanija tačka com." Prasnuo sam u glasan smeh. „Zato ninoge kompanije brzo propadaju", rekao sam. „Većmu njih vode

brzorazmišljajući koji delaju bez osnovnog znanja, činjenica, profita ili iskustva stečenog u stvarnom svetu, a dovršavanje stvari im nije jača strana. Znam to, jer sam i sam tako startovao u stvarnom svetu. Zato je moj prvi biznis propao. Imali smo dobar biznis, ali od nas troje, sve troje smo brzo razmišljali, a niko nije bio dobar u dovršavanju stvari. Svi moji raniji biznisi bili su puni energije, brzo su uzletali i brzo propadali. Nismo imali činjenica, brojki ni dovršavanja stvari."

„Zbog čega sam ja odlučila da sarađujem s biznismenima", rekla je Keti. „Sad kad ste stariji i mudriji, šta mislite o ljudima koji su vodeći u nalaženju činjenica i dovršavanju stvari?"

„Volim ih", rekao sam. „Sada znam da bez njih ne bih mogao da opstanem." ,,U tome je moja poenta", rekla je Keti. „Moramo da poštujemo dar i genij koji svako od nas daje

ovom svetu. Da bi bilo koji tim preživeo, mora da dela u sva četiri modaliteta. Umesto medusobnog etiketiranja i diskriminacije, moramo da kombinujemo svoje talente i dopunjavamo svoje genije. Kladim se da vam je išlo na živce kad su nastavnici nalazače činjenica zvali pametnicama, a one koji brzo razmišljaju, kao vi, smatrali manje pametnima?"

„Išlo mi na živce? Smatrao sam daje to uvredljivo i ponižavajuće!" ,,I šta ste radili s tim svojim gnevom?" pitala je Keti. „Odlazio sam i radio stvari na svoj način. Želeo sam da dokažem da sam pametan", odvratio sam.

„Mrzeo sam to što me neko naziva glupim i predodredenim za neuspeh. Mrzeo sam kad učiteljica kaže: 'Robert ima tako veliki potencijal, ali ga jednostavno ne koristi. Kad bi samo malo zagrejao stolicu i učio'."

,,A što su vise pokušavali da vas prikuju za stolicu, to ste vi bili odlučniji u nameri da uspete?" upitala je Keti. „Da li ste iskoristili taj svoj gnev da u životu postignete ono što ste želeli?"

„Pa, nije da mi ne ide dobro", odvratio sam, pomalo samozadovoljno. „Napisao sam nekoliko bestselera, dok oni koji su stalno imali petice iz engleskog još nisu napisali nijedan. I zaradujem mnogo vise od većine onih koji su imali dobre ocene." Sad sam se baš šepurio, kao onaj NBC paun koji širi svoj rep u svim duginim bojama. Izduvavao sam se, posle mnogo godina potiskivanja gneva i frustracije.

„Dakle, da li vam je vaš gnev pomogao da otkrijete svoj vlastiti način obavljanja stvari? Da li ste našli slobodu da budete ono što jeste?" upitala je Keti, s blagim osmehom na lieu.

„Da, jesam", rekao sam, prosto sijajući. „Uradio sam to na svoj način i našao život kakav sam priželjkivao, život koji živim onako kako želim. A nisam želeo zaposlenje, nisam želeo da mi neko govori koliko novca mogu da zaradim i nisam želeo da budem zatvoren u nekakvoj kancelariji."

„Čestitam", rekla je Keti. „Vi ste uspeli. Uspešni ste zato što imate slobodu da budete ono što jeste." Zavalio sam se u stolicu i puštao da njena čestitka legne na svoje mesto, dok su godine prigušenih

frustracija nakupljenih u školi polako iščezavale. „Nikad nisam na taj način razmišljao o uspehu", rekao sam. „Hoću da kažem, nisam shvatao koliki uspeh su mi doneli moj gnev i frustracija."

„Dobro", rekla je Keti. ,,A možete li da shvatite da ima i drugih ljudi, koji uspeh definišu mnogo drugačije nego vi? Možete li da shvatite da ima ljudi kojima je potrebno da istražuju, traže sigurnost koju donosi zaposlenje i napreduju u smirenom i stabilnom okruženju? Možete li da shvatite da su nekim ljudima dovoljni običan automobil i jednostavna kuća?"

„Kako da ne", odvratio sam. „Moji roditelji bili su srećni sa svim tim stvarima. Prema svojim merilima, bili su uspešni. Znam samo da njihov način meni nije odgovarao. Prema tome, da, jasno mi je da u životu svako pliva na svoj način."

„A sada kad ste stariji i pametniji, da li vise cenite drugačije tipove ljudi? Hoću da kažem, da li vise cenite ljude u svojoj firmi koji su jaki u kategorijama dovršavanja stvari ili nalaženja činjenica?"

„Vise nego ikada ranije", odgovorio sam. „Obožavam ih. Nikako ne bih mogao da radim ono što radim da nije njih. Bez njih ne bib. bio uspešan."

Keti se osmehnula i rekla: „Drago mi je da to čujem." Zastala je na trenutak da sredi misli i potom oprezno upitala: „Mislite li da bi se danas bolje slagali sa svojim školskim nastavnicima i profesorima, čak i sa onima koji su vas izneverili i onima s kojima se niste slagali?"

„Sad, ne znam baš da li bih mogao da idem tako daleko", odvratio sam ne razmišljajući.


120

„Znate da je sistem obrazovanja kriv za ono što vam se desilo, a ne vaši nastavnici?" htela je da zna Keti.:

Klimnuo sam glavom. „Shvatam, ali mi se i dalje ne dopada. Jasno mi je da su radili najbolje što su mogli u datim okolnostima."

„Pustite me, onda, da vam pokažem zašto ste možda postali toliko gnevni", rekla je Keti. „Mislim da vaš gnev potiče otud što je sistem pokušao da uguši vaš genij i primora vas da postanete onaj tip genija koji vi niste želeli."

„Mislite na moj genij u brzom razmišljanju? Zato sam bio toliko aktivan?" „Da, i u toj oblasti takode. Medutim, genij o kojem govorim jeste genij u rubrici nalazača činjenica." „Nalazač činjenica?" odvratio sam iznenadeno. „To je moja najslabija rubrika. Odakle meni genij u

toj oblasti?" „Posedujete skriveni genij u svim kategorijama, pa čak i u toj", rekla je Keti, ponovo pokazujući na

stranicu iz svoje brošure. Pokazujući na reč uprošćava, ispod „nalaženje činjenica", rekla je: ,,U ovoj kategoriji, ovo je vaš

genij. Vaš genij se ispoljava kroz vašu sposobnost da uprostite činjenice. Mislim da je razlog što su vaše knjige tako uspešne taj što ste u stanju da pojednostavljeno predstavite nešto tako složeno kao što je novac."

Počeo sam da shvatam: „Dakle, takav je bio moj bogati otac. On je voleo da sve bude jednostavno." Zatim je pokazala na reč odbrana, u istoj kategoriji, i rekla: „Ovo je verovatno genij vašeg pametnog

oca. Pošto mu je škola dobro išla i postizao je uspehe u akademskom okruženju, imao je genij za traganje za činjenicama i brojevima. Kladim se da je uživao u sakupljanju podataka, istraživanju, traganju za detaljima i definisanju ciljeva. Dakle, u modalitetu nalaženja podataka, njegov je genij bio drugačiji od vašeg, što objašnjava zašto je njemu škola išla dobro, a vama ne."

„Svi mi imamo genije u sve četiri rubrike", rekao sam tiho, shvatajući bolje Ketin rad.

Kolbi faktori uticaja

Pozitivne strane u svakom modalitetu delanja

MODALITET DELOVANJA

OPE

RA

TIV

NA

Z

ON

A

Nalaženje činjenica Dovrsavanje stvari Bizo razumcvanje Stvaralacka energija

SPR

EČ

AV

A

Uprošćavanje Prilagođaanje Stabilizovanje Imaginacija

RE

AG

UJE

Pročišćavanje Preuredivanje Preispitivanje Obnavljanje

INIC

IRA

Odbrana Organizovanje Improvizacija Gradnja

® 2000 Kottiy Kolbe. All fights reserved.

Keti se složila. „Defmisala sam dvanaest različitih tipova genija. Svaki od nas poseduje četiri različita genija, po jedan u svakoj rubrici."

„Dvanaest različitih tipova genija, a svako od nas ima četiri. Zato je najbolji timski rad, jer svako od nas ima drugačije mišljenje o tome kako treba rešavati probleme. Da li je to zaključak vašeg istraživanja?" upitao sam.

Potvrdila je klimanjem glave. „Što bolje shvatate ove tabele, pravite bolje distinkcije o tome ko ste vi i ko su ljudi oko vas. Ako se medusobno bolje razumemo, možemo da poštujemo naše različitosti i živimo


121

skladnije. Timskim radom problemi se rešavaju efikasnije nego ako radite sami. Zato volim da radim na sastavljanju efikasnih timova. Valja naći radost u različitostima - na radnom mestu ili u kućnom okruženju."

,,Au tome je vaš genij, ili vaš dar", rekao sam. „Zelite da ljudi rade zajedno, s većim poštovanjem za dar i genij svojih saradnika. Au kojim ste kategorijama najjači?"

„Najefikasnija sam u brzom razmišljanju i dovršavanju stvari, Zato objašnjavam uz pomoć tabela i grafikona. Bilo mi je potrebno da uklopim čitav repertoar ljudskog ponašanja u svoj sistem, pre nego što sam bila zadovoljna i mogla da kažem da je dobar. Zatim su mi bili potrebni nalazači činjenica u timu, da bi uradili ono što oni rade najbolje. Veoma cenim njihove sposobnosti, jer dopunjavaju moj talenat za uprošćavanje. Poput vas, i ja sve svodim na ono najosnovnije. Ali, za razliku od vas, stavljam svoj rad u softver sa algoritmima, koji proizvode osnove u vidu tabela i graflkona. Izuzetno sam srećna kad mogu da upotrebim svoje prirodne kreativne talente da bih drugim ljudima pomogla da nađu bolju karijeru i ličnu satisfakciju. Međutim, nisam u tome mogla da uspem sama. Za uspešan biznis, pogotovo u ovom svetu punom konkurencije, potreban je tim i svih dvanaest genija. Zaista ne znam kako bi neki autokratski nastrojen biznismen mogao da uspe. On, u najboljem slučaju, poseduje samo četiri genija. Moj rad je, dakle, posvećen povećanju efikasnosti ljudi i timova, ali i obezbeđivanju osećanja ličnog dostojanstva za svakog u timu. Svi članovi tima su jednako važni."

„Čestitam", rekao sam. ,,Vi ste uspeli u životu. Zaista ste našli slobodu da budete ono štojeste."

Keti je klimnula glavom i nasmešila se. „Pogledajmo sada detaljnije vaš genij u brzom razmišljanju."

,,U brzom razmišljanju, vaš genij se izražava rečju improvizacija. Ona podrazumeva vaš instinkt da preduzimate rizike, inicirate promene, podstičete eksperimente, tragate za izazovima, suprotstavljate se izgledima, improvizujete i delate u skladu s intuicijom."

Zadrhtao sam dok je Keti opisivala moje brojne sklonosti. ,,Vi to nazivate mojom genijalnošću? Ja sam uvek mislio da je to moje ludilo."

„Nikad ne potcenjujte ovu sposobnost. Timu, kao i svakoj drugoj organizaciji, potreban je vaš genij. Vi brzo počinjete da radite, dok bi drugi satima sedeli i konferisali, formirali odbore i dangubili. Prema tome, to što ste osoba koja pokreće stvari, preduzima rizike i suprotstavlja se izgledima jeste važan deo vaše genijalnosti."

„Voleo bih da ste to mogli da kažete mojim nastavnicima", tiho sam rekao. „Oni to nisu videli kao genijalnost. Drugačije su je nazivali."

Keti se zakikotala i nastavila. ,,A vaš pametni otac je verovatno bio osoba koja nije dozvoljavala da bude polovično pripremljena. On je prvo morao da se upozna s činjenicama. Očigledno nije bio impulsivan poput vas, niti je bio dvosmislen. Prikupljao je činjenice. Nije stvarao haos i nije funkcionisao u krizi. Proračunavao je izglede i nije im se suprotstavljao."

„To zvuči baš kao on", rekao sam. „Zato mu je i išlo dobro u školi, i uspeo je da dospe na čelo školskog sistema cele države."

Klimnuvši potvrdno, Keti je rekla: „Vaš genij se, dakle, sastoji u tome da dobijete ideju i, što bi rekli u kompaniji Najki, 'jednostavno uradite to'. Vaše brzo razmišljanje i stvaralačka energija u stanju su da ostvare ideju i vrlo brzo je pretvore u proizvod, kompaniju ili novac. Imate dodir jednog alhemičara. Kladim se da ni od čega možete da napravite pare. Razume se, brzo razmišljanje može da vas dovede od trnja do zvezda, ali i nazad."

Složio sam se. „To je to. Umem vrlo brzo da sprovedem ideju u delo. Često sam zaista nedovoljno pripremljen, ali tako učim. Skočim u duboku vodu i neko vreme se davim. Ali, pošto uspem da preživim, mnogo sam pametniji, zato što sam naučio fizički. Učim upravo onako kako svi učimo da vozimo bicikl. A budući da učim fizički, kad me ljudi pitaju kako sam nešto uradio, ja ne umem da im kažem. Ne umem da im kažem, jer sam učio vise telom nego umom. Kao da pokušavate da kažete nekome kako se vozi bicikl, a pri torn mu ne dozvoljavate da proba. Ustanovio sam da ljudi kojima su potrebne činjenice i koji se pribojavaju preduzimanja rizika često ne uspevaju da urade mnogo, jer propuštaju fizički deo učenja. Provode vise vremena u proučavanju, umesto da jednostavno uzmu i urade to."

„A neko poput vašeg oca, čoveka koji je iznad svega tragač za činjenicama, često može da se zaglavi u takozvanoj 'paralizi analize'", rekla je Keti. ,,Vi ste od onih koji odu u nepoznati grad i onda danima bazaju po njemu, dok bi se vaš otac prvo naoružao planom grada i pročitao neku knjigu o njemu. Možete li da shvatite koliko ste različiti?"


122

„Da, mogu. Moj pametni otac morao je da istraži činjenice pre nego što bi išta uradio. Ja ne volim tu vrstu istraživanja, tako da jednostavno ulećem, a istraživanje koje je trebalo da obavim, obavim tek pošto upadnem u nevolju."

,,Vi tako učite. Tako postajete pametniji, a vaš otac je bio dovoljno mudar da to shvati."

„On i ja smo zbog toga samo nekoliko puta zajedno igrali golf, rekao sam. „Moj otac je pažljivo premeravao svaki udarac. Beskrajno dugo je izračunavao brzinu vetra i udaljenost do rupe. Merio je nagib zemljišta, pa čak i smer povijanja trave. Aja bih samo prišao loptici i izveo udarac, a tek onda razmišljao šta nisam uradio kako treba."

„Znači, vise volite timske sportove?" upitala je Keti.

„Da. Otkud znate? Volim ragbi, a bio sam i kapiten veslačkog tima na akademiji. Medutim, ne volim sportove u kojima moram sve sam da radim."

„Tomijejasno, jervamajepotrebantimdabisteuspeli. Toježelja, ili sklonost, koja odražava vaše poštovanje prema raznovrsnim talentima. Ponekad ljudi koji imaju dugu liniju u rubrikama traganja za činjenicama i brzog razmišljanja, misle da sve mogu sami. (Vidi dijagram koji sledi.) Odrede prioritete i potom kreću u akciju i pokušavaju da je izvedu bez ičije pomoći. U početku su dobri, ali im je kasnije potrebno vise objašnjenja da bi shvatili, onako spremno kao vi, da im je na duge staze potreban još neko."

„Da, to ima smisla", odvratio sam. „Mnogi moji uspešni prijatelji misle da su sposobni da budu prilično samostalni. Oni, znači, imaju dužu liniju brzog razmišljanja i traganja za činjenicama. Ja formiram tim koji mi pomaže."

,,U tome se krije veliki deo vaše mudrosti. Zato su vam draži timski sportovi od igranja golfa", nastavila je Keti. „To što ste shvatili i priznali svoju potrebu za timom, pomoglo vam je da izgradite veći biznis, nego neko ko pokušava da samostalno obavlja posao. Takode, osoba koja brzo razmišljanje dopunjava traganjem za činjenicama, sklona je da preduzima sračunate rizike, dok ste vi skloniji fizičkim rizicima. Zbog toga vas je retko kad moguće zateći u kancelariji."

,,U pravu ste", rekao sam. „Ostavljen sam sebi, ja sam beznadežan slučaj. Volim da oko sebe imam gomilu ljudi koji mi pomažu u obavljanju pojedinih poslova."

„Možda zato niste naročito dobro prolazili prilikom polaganja testova u školi. Bio vam je potreban tim koji bi prodiskutovao o odgovorima - ali nastavnici bi to nazvali prepisivanjem."

Smejući se, upitao sam: „Da li ste sigurni da niste sedeli u klupi iza mene?"


„Nisam morala. U mom odeljenju je uvek bilo mnogo takvih kao što ste vi. Možda vam u učionici

nije išlo baš najbolje, ali ste zato bili dobri u timskim sportovima i u svemu ostalom za šta je bio potreban timski rad. Nemojte nikad sami polagati životne testove."

„Zato sam u školi uvek nastojao da sedim pored pametne dece i zato ih i danas želim u svom timu, kad radim. Moj bogati otac je uvek govorio: 'Biznis je timski sport.' Zato je oko sebe uvek imao tim vrlo pametnih ljudi koji su mu pomagali oko finansija."

„Vi ste isto tako pametni, ali njihova je pamet vezana za traganje za činjenicama. Kad se to doda vašem talentu, obuhvata se vise osnova i pomažete jedni drugima da sklopite slagalicu. Dvanaest genija koji rade zajedno na kraju moraju stići do vrha", rekla je. ,,Naravno, za rešavanje određenog problema dobro je imati pravi genij na pravom mestu."

„Moj otac se, znači, borio s finansijskim problemima jer je radio sam, dok je moj bogati otac uvek bio timski igrač. Moj otac je radio ono što je naučio u školi: rešavao je testove samostalno, dokje bogati otac svoje finansijske testove uvek rešavao sa svojim timom. A to, u stvarnom svetu, predstavlja ogromnu razliku."

123


124

Keti je klimnula glavom. „Uz pravu kombinaciju instinkta - pobedićete; nijedan čovek ih nema sve." Naše vreme za ručak je isteklo i složili smo se da se ponovo nađemo, ovaj put s celim društvom. Na polasku, upitao sam je: „Imate li Kolbi indeks za decu?"

Sijajući od ponosa, rekla je: „Drago mi je da ste to pitali. Da, imamo testove za uzrast od petog razreda naviše. Štaviše, imam indeks za mlade, sličan onome koji ste vi uradili, kao i druge proizvode koje nazivam vežbama razmišljanja. Oni pomažu deci da nauče da veruju svojim instinktima i koriste svoj genij."

„Bilo bi divno da deca znaju koja je njihova jača strana kada je učenje u pitanju i otkriju u čemu leži njihova genijalnost", rekao sam. „Što pre, to bolje. To bi im uštedelo godine pipanja po mraku."

„Zato i radim ovo", rekla mi je Keti, dokje ulazila u svoja kola i mahnula mi u znak pozdrava.

Ko je Keti Kolbi Časopis Tajm (Time) je 1985. svrstao Keti Kolbi medu sedam američkih predstavnika „osobe

godine", „novih pionira", s maštom, odvažnošću, energijom i gvozdenom odlučnošću. Takode su joj ukazane počasti kao jednom od izuzetnih malih privrednika Amerike, a Bela kuća ju je svrstala među petnaestoro Amerikanaca najpreduzetnijeg duha. Drži seminare i predavanja širom sveta. Među njenim bestselerima su Voljna veza (Conative Connection) i Cist instinkt (Pure Instinct). Veliki uticaj na Keti izvršio je njen otac, E. F. Vonderlik, autor Vonderlikovog testa ličnosti. Ona o njemu govori s mnogo ljubavi, ali smatra da je presudno bilo upravo to što je morala da nauči da stvari obavlja drugačije nego on. On je bio začetnik testova ličnosti koji su se zasnivali na kogniciji. Ona, medutim, nikad nije verovala da taj IQ-pristup sadrži istinski genij ili prirodnu sposobnost. Uz njegovu podršku, uložila je svoje znanje u razvoj testova koje je naučila od njega, da bi tragala za sledećom generacijom testova.

Ako želite da saznate vise o Keti Kolbi i njenim proizvodima, idite na sajt www.rich-dad.com/kolbe i dobićete vise informacija. Pravo je uživanje poslovati s Ketinom organizacijom. Lično, osećam da sam našao srodnu dušu u ovom poslu, kojim nastojimo da dacima i studentima, kao i svetu obrazovanja, obezbedimo vise dostojanstva i poštovanja. Ona je jedna od malobrojnih ljudi koji se slažu sa mnom u tome da svi mi posedujemo dar i genij, koje obrazovni sistem često ne priznaje. U današnjoj eri informacija, njene informaeije su osvežavajuće i prosvetljujuće.

Na pomenutom sajtu možete da nadete Kolbi indeks za odrasle i decu, ukoliko želite da vi ili vaša deca uradite test. Indeks za mlade zove se „Kolbe Y Index". Testovi za decu vrše analizu u sledeće tri oblasti:

• Kako da učite najbolje što možete. • Kako da se rekreirate najbolje što možete. • Kako da bolje komunicirate.

Kad sam dobio rezultate svog Kolbi indeksa, za mene je to bila neka vrsta potvrde. Odmah se videlo zašto su me nastavnici zvali nepnlagodenim ili glupim. Da sam mogao da uradim Kolbi indeks kao dečak, možda bih uspeo da izbegnem, ili makar da bolje razumem mnoge od problema s kojima sam se susretao u školi. Nadam se da ćete i vi naći istu tu potvrdu.

Besplatan audio-zapis na nasem sajtu Da bismo vam izrazili svoju zahvalnost što čitate ovu knjigu, možete da odete na

www.richdad.com/richkid i učitate audio-zapis mog razgovora s Keti Kolbi, pod nazivom „Otkrijte kako vaše dete najbolje uči, jer svako dete uči na drugačiji način."

Hvala vam što se interesujete za finansijsko obrazovanje dece.


GLAVA XVI USPEH ZNAČI SLOBODU

DA BUDETE ONO ŠTO JESTE Kad sam bio dete, moji nastavnici su često govorili: „Potrebno ti je dobro obrazovanje, kako bi

mogao da nađeš dobar posao."

Moj bogati otac, s druge strane, nacrtao bi Kvadrant toka gotovog novca. Umesto da mi govori da nadem posao, što bi me ograničilo na Z-kvadrant zaposlenih, ponudio mi je da sam izaberem svoj kvadrant.

Kad sam imao problema u školi, moj otac mi je ponudio da sam izaberem svoj stil učenja.

Vise izbora znači vise mogućnosti za uspeh Poenta ovog poglavlja je u tome da u današnjem svetu imamo vise izbora. Kad god se rodi neka

nova industry a, kao što su vazduhoplovni saobraćaj ili kompjuterska industrija, povećava se naš izbor karijera i interesovanja. Jedan od problema koji se danas javljaju u podizanju dece potiče upravo od velikog broja izbora. Bez obzira na to, što vise izbora imamo, veći su naši izgledi da uspemo.

Ako roditelji počnu da uskraćuju deci mogućnost izbora, to može da stvori neslogu u kući. Ukoliko, kao roditelj, stalno ponavljate: „Nemoj da radiš ovo" ili „Nemoj da radiš ono", najverovatnije će vaša deca raditi baš ono što ne želite, ili su to možda već uradila.

Kod mene je, kad sam bio dete, bilo delotvorno upravo to što moji roditelji nisu ograničavali moje izbore, već su mi ih umesto toga nudili još vise. To ne znači da me nisu disciplinovali kad bih preterao, ali jedna od stvari koju su činila oba moja oca, bila je ta što su mi nudili izbore, radije nego da me ograničavaju i odreduju mi šta mogu, a šta ne mogu da radim.

Nadam se, stoga, da će ovo poglavlje podstaći roditelje da daju vise izbora svojoj deci, kako bi ona najzad našla vlastiti način da postanu uspešna. Kao što kaže Keti Kolbi: „Uspeh znači slobodu da budete ono što jeste."

Šta hoćeš da budeš kad porasteš? Umesto da mi jednostavno kaže: „Idi u školu da bi mogao da se zaposliš", moj bogati otac mi je

ponudio izbore. Ovo je kvadrant toka gotovog novca, o kojem je bilo reči u knjizi Tok gotovognovca.

Za one koji možda nisu pročitali knjigu:

Z je za zaposlene. S je za samozaposlene. B je za vlasnike biznisa. I je za investitore.

125


Pošto mi je bio ponuden izbor, osećao sam da imam više kontrole nad svojom sudbinom i onim što sam želeo da učim. Usput sam ustanovio da u svakom kvadrantu važe drugačiji poreski propisi, što mi je takode pomoglo da trasiram svoj put u budućnost. Mi odrasli uglavnom znamo da je porez naš najveći životni trošak. Nažalost, kvadranti Z i S plaćaju najveći porez od svih.

Razgovarajući sa svojim detetom, možda ćete želeti da mu ponudite da izabere kvadrant, umesto da mu jednostavno kažete: „Idi u školu da bi mogao da nadeš dobar posao."

Pošto sam imao izbora, znao sam da mi najviše odgovara da učim ono što će me odvesti prema kvadrantima B i I. Znao sam da je to ono što želim da budem kad porastem. Danas, svi moramo da budemo investitori, dakle u kvadrantu I, bez obzira na to da li smo inače u kvadrantima Z, S ili B. Nadam se da vise ne očekujete da država ili vaš poslodavac vode računa o vama kad se penzionišete.

Izbori i posledice

Ogromno finansijsko predznanje koje mi je dao bogati otac omogućilo mi je da razumem izbore i posledice koji se nalaze na finansijskom obračunu.

Kad gledate finansijski obračun, jasno vam je koliko važno to obrazovanje može da bude.

Radeći svoj finansijski domaći, Majk i ja smo ubrzo shvatili da sa svakim dobijenim dolarom imamo izbor, i da se taj izbor nalazi u koloni troškova. Ubrzo smo shvatili da se svaki put kad zaradimo ili potrošimo dolar, posledice tog postupka postepeno šire. Uzevši novac da bi kupili pasivu, kao što je automobil, znali smo da to za dugoročnu posledicu ima siromašenje, a ne bogaćenje.

Donošenjem odluka o trošenju, ili pravljenjem izbora koji su izgledali ovako, dugoročne posledice bile su drugačije.

Još kao dečkićima, bilo nam je jasno da izbor da novac utrošimo u vidu investicije ima ovakve dugoročne posledice. I Majk i ja smo sa svojih devet godina znali da mi sami, a ne neko drugi, imamo moć nad svojom finansijskom sudbinom. Znali smo da ćemo, ako uvek budemo pravili finansijske izbore koji su prikazani na ovom drugom finansijskom obračunu, biti bogati, bez obzira na to da li imamo dobro zaposlenje ili dobro obrazovanje. Znali smo da naš finansijski uspeh nije funkcija našeg akademskog uspeha.

126


U svojoj najnovijoj knjizi, Kako razmišljaju milioneri (Millionaire Mind), Tomas Stenli, autor knjige Vaš komšija milioner (The Millionaire Next Door), kaže da svojim istraživanjem nije otkrio korelaciju izmedu finansijskog i akademskog uspeha. Oni nisu povezani, a to je lako razumljivo. Potrebno je samo da se osvrnemo na ono o čemu smo već razgovarali, na činjenicu da se naš školski sistem usredsređuje primarno na akademske i profesionalne veštine. Ono što u njemu nedostaje jeste poučavanje veštinama kojima je mene učio moj bogati otac - finansijskim veštinama.

Kao što smo rekli na početku ove knjige: ,,U eri informacija, obrazovanje je važnije nego ikada pre. A da biste svoje dete što bolje pripremili za budućnost, od najvećeg značaja su pouzdane finansijske veštine."

Poučavajući svoje dete osnovama finansijskog obrazovanja - a to je čitanje finansijskog obračuna - dajete mu moć da preuzme kontrolu nad svojom finansijskom sudbinom. Tu moć će imati bez obzira na to koju karijeru odabere, koliko novca zaraduje ili kako mu ide u školi. Kao što je često govorio moj bogati otac: „Novac te ne mora obavezno učiniti bogatim. Najveća greška koju čini većina ljudi jeste verovanje da će postati bogati budu li zarađivali vise novca. U većini slučajeva, ljudi koji zaraduju sve vise novca samo se uvaljuju u sve veće dugove. Zato novac, sam po sebi, nije dovoljan da te učini bogatim." Zato je učio Majka i mene da imamo izbor kako ćemo potrošiti svaki dolar i da svaki taj izbor nosi sa sobom dugoročne posledice.

Moć broja četiri Većinom svi znamo za onu poslovicu da „nijedan čovek nije ostrvo". Ili da ,,dve glave misle bolje

nego jedna".

Mada se ja lično slažem s ovim tvrdnjama, naš obrazovni sistem sklon je da se slaže s delom mudrosti koja se krije iza njih. U knjizi Vodič za investiranje, govorio sam o mod tetraedra. Ovo što sledi je tetraedar, poznat i kao piramida:

Proučavajući geometry ska tela, otkrio sam da je tetraedar zapreminski najmanja i najstabilnija od

svih struktura, zbog čega piramide i traju toliko drugo. Ključ toga je magija koju poseduje broj 4.

Pogledate li astrologiju, videćete da postoje četiri glavna znaka: zemlja, voda, vazduh i vatra. Ako biste tim osnovnim grupama znakova dali oblik, izgledali bi kao tetraedar:

Svet koji poznajemo sačinjavaju četiri osnovna elementa.

Ako pogledamo svet novca i biznisa, nalazimo kvadrant toka gotovog novca. Ponovo, javlja se magična četvorka. Četiri strane su: (Z) zaposleni, (S) samozaposleni ili vlasnici malih biznisa, (B) vlasnici krupnog biznisa i (I) investitori. Opet možemo da napravimo tetraedar.

127


Drevni grčki lekar Hipokrat (460-377. p.n.e.), koga često zovu ocem medicine, koristio je četiri različita tipa ličnosti da bi opisao različite ljude. Upotrebljavao je termine kolerik, sangvinik, flegmatik i melanholik.

U dvadesetom veku, dr Karl Gustav Jung takode je kategorizovao četiri tipa ličnosti, služeći se terminima misaona, osećajna, intuitivna i čulna ličnost.

Izabela Majers i njena majka su, 1950-ih, razvile Majers-Brigsov indikator tipa (MBTI). MBTI definiše šesnaest različitih tipova ljudi koji se, zanimljivo, svode na četiri osnovne kategorije: dominacija, uticaj, podrška i poslušnost.

Danas su dostupni mnogi od ovih instrumenata za određivanje tipa ličnosti, a mnoge kompanije ih

koriste da bi bile sigurne da postavljaju prave ljude na odredena radna mesta. Poenta koju ovim želim da istaknem jeste važnost broja četiri.

Ima nekoliko zanimljivih stvari u radu Keti Kolbi. One dodaju dalje distinkcije ovom našem nastojanju da otkrijemo vise o sebi i šta je to što nas čini jedinstvenima. Jedna od stvari koje Ketin rad razlikuje jeste zašto neka deca prolaze dobro u školi, a neka ne. Ako pogledate tetraedar, lako ćete uvideti zašto tako mnogo mladih ima problema u školi.

Lako se vidi da je postojeći sistem obrazovanja osmišljen, pre svega, za učenike koji su jaki u oblasti traganja za činjenicama. Oni koji spadaju u preostale tri kategorije često se muče u procesu učenja. Drugim rečima, postoje četiri različita tipa učenja, ali školski sistem priznaje samo jedan.

I moć broja dvanaest Većina nas zna da godina ima dvanaest meseci i da postoji dvanaest horoskopskih znakova. Tokom

razvoja čovečanstva, brojevi 4 i 12 stalno su se javljali kao značajni. Kad proučavate geometrijska tela, jasno vam je zašto se taj odnos stalno pojavljuje. Nesrećna je okolnost što naš postojeći obrazovni sistem priznaje samo jedan stil učenja i jedan tip genijalnosti. Poenta ove knjige je u tome da je važno da roditelji budu svesni da postoje četiri različita stila učenja, kao i da postoji mogućnost da u njihovom detetu leži dvanaest različitih genija. Znači da sada imate vise izbora u podizanju svog deteta i načinima razvijanja njegovih genija. Kao što sam već rekao, reč inteligencija znači sposobnost pravljenja finijih distinkcija, a reč obrazovanje vuče koren od latinskog educare, što znači „izvlačiti", a ne „ubacivati".

Kad pogledate u oči svog deteta, uvek imajte na umu da u njemu živi mali ,,duh". Možda ne baš onakav kakav traži školski sistem, ali on je tu, bez obzira na sve. I mada ga školski sistem možda ne smatra poželjnim, važno je da ga vi, kao roditelj ili učitelj, smatrate takvim. Jer kad god pogledate u oči svog deteta, i vidite njegov genij, znajte da je on tu i zato da bi nas sve podsećao na našu sopstvenu genijalnost. Taj mali duh u svima nama oživljava magiju života.

128


129

ZAKLJUČAK

NAJVAŽNIJI POSAO NA SVETU Moj otac umeo je da kaže: „Postoje dve vrste dece. Ima dece koja uspevaju tako što idu već utrtim

putem, i ima dece koja njime ni slučajno neće da se upute, i insistiraju na tome da utru vlastitu stazu. U svakom od nas živi ovo dvoje dece."

Ne diraj peć Na ovaj način moj otac davao mi je do znanja da je sasvim u redu da tražim vlastiti put, sve dok sam

pošten i dok to činim na ispravan način. A dešavalo se često da skrenem s puta. Međutim, bez obzira na to koliko je moje skretanje trajalo, moj otac je uvek držao upaljeno svetlo i uvek me je s dobrodošlicom dočekivao kad se vratim.

Često nije odobravao ono što sam radio, i to mi je davao do znanja, ali me nikad nije sprečavao da nešto uradim. Govorio je: „Jedini način da dete sazna šta znače reči vrela peć jeste da je dodirne."

Sećam se kako sam ga jedne večeri gledao, dok se obraćao roditeljima na sastanku Udruženja roditelja i nastavnika, pričajući im ovu priču o vreloj peći. Bilo je prisutno oko 150 roditelja, kada je rekao: „Mi odrasli znamo šta je vrela peć samo zato što smo je dotakli. Svi smo je dotakli, iako su nam govorili da to ne činimo. A ako neko slučajno nije, moj savet je da to učini što pre. Ako niste dotakli vrelu peć, znači da još ne znate šta je život."

Prisutni roditelji i nastavnici su se nasmejali. Jedan roditelj je podigao ruku i upitao: „Da li to znači da ne bi trebalo da disciplinujemo svoju decu?"

„Ne. Nisam to rekao. Kažem da će vaše dete učiti iz životnih iskustava. Kažem da je jedini način da nauči šta je vrela pec - da je dodirne. Ispadamo smešni govoreći im da to ne čine. Dete će svakako dotaći peć. Tako je bog odredio da deca uče. Dete uči aktivno, praveći greške i izvlačeći pouke iz njih. Mi odrasli, pokušavajući da obrazujemo svoju decu, govorimo im da ne prave greške i zatim ih kažnjavamo ako ih ipak naprave. To je greška."

Imao sam samo četrnaest godina, ali bilo mi je jasno da se poruka mog oca mnogim roditeljima i nastavnicima ne dopada. Za mnoge od njih, izbegavanje grešaka predstavljalo je način života. Još jedan roditelj je tada digao ruku i rekao: „Znači, pokušavate da kažete da je prirodno grešiti. Da učimo na greškama."

,,Da, kažem vam upravo to", rekao je moj otac.

„Ali, školski sistem kažnjava našu decu kada greše", rekao je isti roditelj, i dalje stojeći.

„Zato sam večeras ovde", rekao je moj otac. „Ovde sam zato što smo se mi, kao nastavnici, udaljili od svog posla da korigujemo decu kad pogreše, i usredsredili se suviše samo na to da tražimo greške i kažnjavamo ih zbog njih. Plašim se da vise kažnjavamo greške nego što učimo decu da ih koriguju i uče na njima, i da na taj način sve više promašujemo kao prosvetni radnici. Naprotiv, trebalo bi da podstičemo decu da vise greše. Što više nauče na greškama, biće pametnija."

„Ali vi nastavnici kažnjavate i obarate učenike koji suviše greše", rekao je roditelj.

„Tačno. A to je mana sistema; ja sam deo tog sistema i zato sam večeras ovde."

Moj otac im je dalje objašnjavao da decu na učenje nagoni njihova prirodna radoznalost. Međutim, kao što je radoznalost došla glave mački, tako preterana radoznalost može biti destruktivna i za dete. Poruka mog oca bila je da je posao roditelja i nastavnika da koriguju decu, ne nanoseći štetu njihovoj prirodnoj radoznalosti.

Upitali su ga: „Kako možete korigovati dete, a da ne nanesete štetu njegovoj prirodnoj radoznalosti?"

„Nemam odgovor na to. Verujem da je to umetnost, ali i proces specifičan za pojedine situacije, pa možda postoji vise odgovora", odvratio je moj otac, i nastavio: „Ovde sam samo da bih vas podsetio da smo svi mi naučili šta je vrela peć tako što smo je dotakli. Dotakli smo je, iako nam je rečeno da to ne činimo. Dotakli smo je, jer smo bili radoznali i hteli smo da naučimo nešto novo. Ja ovde zastupam prirodnu radoznalost vase dece i njihovu želju da nauče nešto novo. Sva se deca rađaju radoznala, a naš je zadatak da


130

tu radoznalost zaštitimo, dajući istovremeno sve od sebe da zaštitimo i dete. Važno je da radoznalost bude zaštićena, jer pomoću nje učimo. Uništite je, i uništili ste budućnost svog deteta."

Tada se za reč javila jedna žena: ,,Ja sam samohrana majka. Trenutno uopšte nemam kontrolu nad svojim detetom. Uveče kasno dolazi kući i odbija da sasluša šta imam da mu kažem. Upao je u loše društvo. Šta da radim? Da li da podstičem njegovu radoznalost ili da čekam da završi u zatvoru?"

„Koliko godina ima vaš dečak?" upitao je moj otac.

„Upravo je napunio šesnaest", odvratila je ona.

Moj otac je zavrteo glavom. „Kao što sam rekao, nemam prave odgovore. Kad je u pitanju podizanje dece, ne postoji univerzalan odgovor. Možda će policija imati odgovor koji traži vaš sin. Za njegovo dobro, nadam se da nije tako", dodao je blagim glasom.

Moj otac im je tada ispričao svoju priču o dva tipa dece, onoj koja slede utabane staze i onoj drugoj, koja moraju da utabaju vlastitu stazu. Rekao im je da roditelj može samo da drži svetlo upaljeno i nada se da će se njegovo dete vratiti na pravi put. Podsetio je roditelje i na to da su mnogi od njih svojevremeno skrenuli s puta, i da se u svakom od nas

krije osoba koja katkad želi da nade vlastiti put. Rekao je: „Svi mi verujemo da postoje pravi i pogrešan put. Ponekad je, medutim, zaista najbolje da sledimo sopstveni put." Završio je rečima: „A ponekad naš put nije i put naše dece."

Nezadovoljna odgovorom, jedna mlada majka ustala je i rekla: ,,A šta ako dete odluta u mrak i nikad se vise ne vrati? Šta onda da radim?"

Moj otac je zastao i tiho rekao, dok mu se u očima ogledalo razumevanje za njenu brigu: „Samo držite svetlo upaljeno, uvek." Zatim je pokupio svoje beleške i sišao s bine. Zastao je pred gomilom koja je ćutala, okrenuo se prema njima i rekao: „Zadatak roditelja i nastavnika je da uvek drže svetlo upaljeno. To je najvažniji zadatak na svetu."

Čoveka ne možete ničemu naučiti; možete samo da mu pomognete da to pronade u sebi.

GALILEO


131

Dodatak A

DŽEPARAC ILI NE: VECITA BITKA

ŠERON LEHTER, MAMA

Davati ili ne davati deci džeparac, pitanje je koje se stalno iznova pokreće. Šta roditelj treba da uradi? Čini se da nema određenog odgovora.

Mnogi roditelji se toliko upetljaju u samo pitanje „džeparac ili ne", da zaboravljaju da nauče decu šta da rade s novcem koji dobijaju. Medutim, bez obzira da li im novac dajete u vidu džeparca, ili kao naknadu za dužnosti koje obavljaju, vaša deca moraju da se nauče finansijskoj odgovornosti.

Da li dete dobija ili ne dobija džeparac nije nikakva magična formula njegovog budućeg finansijskog uspeha. A da li se dete uči ili ne uči finansijskoj odgovomosti, to već jeste magična formula njegove finansijske budućnosti. Kao što smo opisali u poglavlju 14, bogati otac je učio Roberta da se finansijska odgovornost nalazi na desnoj strani Kvadranta toka gotovog novca. Veliki vlasnici biznisa i uspešni investitori ovladali su finansijskom odgovornošću i demonstriraju to svojim kontinuiranim uspehom.

Džeparac

Definicija džeparca je „iznos koji se redovno dobija na ime ličnih troškova ili troškova domaćinstva". Mada je davanje džeparca sasvim primereno u mnogim slučajevima, važan je način na koji se on određuje i objašnjava deci. Da li dete džeparac shvata kao nešto ,,na šta ima pravo" ili kao zarađenu naknadu za obavljanje dogovorenih zadataka ili obaveza? U svetu u kome je mentalitet „stečenih prava" sve veći problem vezan za odrasle, smatramo da je vrlo važno da roditelji ne vaspitavaju svoju decu tako da misle da imaju pravo na odredeni nedeljni iznos na ime džeparca. Razmotrite, na primer, razliku izmedu ove dve izjave:

„Džone, dvanaest ti je godina i dovoljno si star da dobijaš džeparac. Davaću ti svakog petka 10 dolara, da ih potrošiš kako god hoćeš."

„Džone, svake večeri učiš i redovno ideš na trening, pa želimo da ti odamo priznanje za tvoj trud i podstaknemo te da i dalje budeš istrajan u tome. Dokle god ispunjavaš svoje obaveze, dobijaćeš džeparac od 10 dolara nedeljno."

Naknada za odredene zadatke

Rasprava o tome šta je bolje, džeparac ili naknada za određene zadatke, ima vise aspekata. Nije nam cilj da diktiramo filozofiju roditeljstva, ali se nadamo da možemo da pružimo neke alternative, medu kojima roditelji mogu da biraju, da bi onu za koju se odluče uklopili u svoj stil podizanja dece. Davanje džeparca može da formira shvatanje o „stečenom pravu", ali i „naknada za određene zadatke" može da navede dete na stvaranje pogrešnih zaključaka, tako što kod njega stvara mentalitet zaposlenog. „Uradi ovo i platiću ti 10 dolara." Mada je naknada za obavljanje specifičnih poslova ili zadataka svakako važno pitanje, ona je samo jedna komponenta celokupnog učenja finansijske odgovornosti.

Kad sve drugo zataji, pribegavamo podmićivanju

Potrebno je da deca shvate da moraju da doprinose opštem dobru svoje porodice ili društvene grupe, ne očekujući za to nikakvu finansijsku nagradu. Roditelji suviše često pribegavaju „podmićivanju", ne bi li naveli svoju decu da urade nešto što bi, u stvari, trebalo da rade bez ikakve finansijske nagrade. O tome govorim na osnovu velikog ličnog iskustva. Kad zateknete sebe kako pribegavate podmićivanju, shvatite to kao znak da treba da se trgnete. Podmićujući dete, zapravo mu predajete kontrolu. Svoju roditeljsku moć dajete u ruke detetu. Mnogi roditelji zataškavaju ovaj vid podmitljivog vaspitavanja, nazivajući ga sistemom „nagradivanja".

Strategija roditeljstva

Ne diktirajući filozofiju vaspitanja, razvili smo roditeljsku strategiju koja vam može pomoći da odredite politiku davanja džeparca u svojoj porodici. Predlažemo vam da za svoju decu osmislite program u četiri faze. Što je najvažnije, preporučujemo vam da otvoreno i odlučno porazgovarate o tome sa svojom decom.


132

Faza 1, lična odgovornost - utvrdite odredene dužnosti ili zadatke koje vaša deca moraju da obavljaju, radi svog zdravlja i razvoja. (Na primer, očekujete da svakog jutra i večeri peru zube i dajete im do znanja da to spada u domen njihove lične odgovornosti. Neki roditelji tu uključuju i nameštanje kreveta ili odnošenje tanjira u sudoperu posle jela.) Za ličnu odgovornost ne bi trebalo predvidati finansijsko nagradivanje.

Faza 2, porodična ili društvena odgovornost - utvrdite odredene dužnosti ili zadatke koji predstavljaju doprinos porodici ili društvenom okruženju i ne rezultuju finansijskim nagradivanjem. To su postupci koji doprinose zajedničkom dobru. (Postavljanje stola za jelo, čitanje mlađoj braći ili sestrama ili pomaganje nekoj baki iz komšiluka u nabavci namirnica; to su primeri porodične ili društvene odgovornosti.) Za porodičnu ili društvenu odgovornost ne bi trebalo predvidati finansijsko nagradivanje.

Faza 3, ustanovljavanje džeparca ili nadoknade za odredene zadatke - izbomo, zasniva se na individualnim uverenjima roditelja. Odredite za koje izvršene dužnosti ili zadatke mogu da očekuju da će „zaraditi" džeparac.

Potrudite se da sprečite da se kod vaše dece formira stav o posedovanju nekih ,,stečenih prava". Neka deca učestvuju u određivanju zadataka koji se od njih očekuju. Možda ćete želeti da vam deca izdaju neku vrstu „računa" za svoj džeparac, čineći ih tako odgovornijima za ono što se od njih očekuje. (Pranje kola jednom nedeljno može za neke roditelje predstavljati očekivanje koje ne spada u fazu 2 i može doći u obzir kao dužnost za koju se daje naknada u vidu nedeljnog džeparca.) Neka deca se toliko angažuju u učenju i sportu, da im roditelji daju džeparac kao znak priznanja za njihov trud. Važno je da sa svojom decom otvoreno popričate o tome kakvu vrstu odgovornosti očekujete od njih.

Faza 4, podsticanje preduzetničkog duha kod vašeg deteta - podstičite svoje dete da razmišlja o tome kako da zaradi novac. Neka predloži šta bi moglo da radi ili neka vam ispriča kako druga deca zaraduju, kako bi bolje prepoznalo šanse kad mu se ukažu. Podstičite ga da identifikuje određene „zadatke" koje treba obaviti i odredite sistem plaćanja za obavljanje svakog zadatka. Neka vam izdaju neku vrstu računa za svoj rad (naravno, pošto ga obave).

Ovde bi trebalo da im ispričate o filozofiji bogatog oca, koja se tiče odnosa zaposlenja i posla. Iznos koji placate za svaki obavljeni zadatak jeste definicija „zaposlenja" vašeg deteta. Ono što vaše dete radi sa svojim novcem su „njegova posla". Što pre dete shvati razliku izmedu rada za druge i rada za sebe, to su bolje njegove šanse da ostvari finansijski uspeh. Objasnite mu da je ono što radite od sedam do tri, na radnom mestu, vaše zaposlenje, ili profesija, a ono što radite s novcem (platom) su vaša posla.

Finansijska odgovornost Mnogi roditelji se toliko upletu u samo pitanje davanja džeparca, da zaboravljaju da nauče svoju

decu šta da rade s novcem kad ga dobiju. Bez obzira na to da li novac koji imaju potiče od džeparca, poklona ili naknade za obavljanje određenih zadataka, deca moraju da se nauče finansijskoj odgovornosti. Finansijska odgovornost se razvija samo pošto dete stekne osnove finansijske pismenosti. Štaviše, moramo da se izborimo s današnjim trendom pozivanja na stečena prava, tako što ćemo obrazovati svoju decu o odloženom zadovoljenju i zaduživanju preko kreditne kartice.

Finansijska pismenost Podučite dete konceptima aktive i pasive; razlici izmedu prihoda od rada, pasivnog i portfolio

prihoda; važnosti pasivnog i portfolio prihoda i defmiciji tričarija. Pri tome se pomozite jednostavnim crtežima iz knjiga Bogati otac, siromašni otac i Tok gotovog novca. Naoružano ovim tipom finansijskog obrazovanja, vaše dete će biti bolje pripremljeno za razvoj zdrave finansijske odgovornosti.

Odloženo zadovoljenje

Finansijska odgovornost odraz je finansijske pismenosti, kao i razumevanja „odloženog zadovoljenja", o kojem je više reči bilo u knjizi Bogati otac, siromašni otac. Ako postavljate finansijske ciljeve zajedno sa svojom decom i pomažete im da odrede finansijski plan da te ciljeve i postignu, usađujete im formulu uspeha. Samopouzdanje koje stiču ostvarivanjem tih ciljeva od neprocenjive je vrednosti. U današnjem svetu trenutnog zadovoljenja, lišavamo decu moćnog osećanja uspešnosti koje donosi postizanje nekog cilja. Kako? Tako što im se nešto daje, umesto da to sami zarade.

Na primer, vaše dete želi nov bicikl. Počnite s filozofijom s kojom smo se upoznali u knjizi Bogati otac, siromašni otac, kad siromašni otac kaže: ,,Ne mogu sebi ovo da dopustim," a bogati se upita: „Kako ovo sebi da omogućim?" Naučite svoje dete da razmišlja kako bi moglo, umesto da konstatuje da ne može.


133

Pomozite mu da napravi plan kako da zaradi novac za bicikl. Podstaknite ga da razmisli o načinima na koje bi moglo da zaradi novac. Pomozite mu i da usput procenjuje svoj napredak i da prema potrebi prilagodava cilj. Neka kupi bicikl, kao nagradu samom sebi zato što je ispunilo plan. Odajte priznanje njegovim naporima i konačnom uspehu.

Dug i kreditne kartice

Kreditne kartice su danas sredstvo trenutnog zadovoljenja. Krajnji rezultat je, nažalost, odložena trauma, onda kad stigne račun. Mnogo je bolje postaviti detetu finansijske ciljeve kroz vežbu odloženog zadovoljenja, poput malopredašnje price o biciklu.

Objasnite deci prednosti i nedostatke korišćenja kreditnih kartica, kao i to da ta vrsta kredita nije neograničena. Kreditne kartice mogu da budu od velike pomoći u vodenju evidencije o potrošenom novcu. Mnogi ljudi ih koriste mudro, mesečno doterujući račun u red, tako da nema nikakvih zateznih kamata na zaduženje. Ali, mnogi roditelji i sami imaju problema s dugovanjima na ime kreditnih kartica, i brinu se da bi kod njihove dece mogao da se stvori strah, ukoliko ih suviše upućuju u svoju finansijsku situaciju. Stvarnost „dugovanja na ime kreditne kartice" može premašivati moć shvatanja vašeg deteta. Da bismo roditeljima pomogli da nauče svoju decu finansijskoj pismenosti, osmislili smo CASHFLOW za decu, patentiranu društvenu igru, čija su tema finansije. Igra se detaljno bavi procesom donošenja odluka „platiti gotovinom ili kreditnom karticom". Zabavljajući se i upotrebljavajući ,,ko bajagi" novac, vaša deca će upoznati i pozitivnu i negativnu stranu korišćenja kreditnih kartica (trenutno zadovoljenje i odložena trauma, kad stigne račun). Biće mnogo bolje pripremljena da se kao odrasli suoče - i izbegnu - rizike koje sa sobom nosi upotreba kreditne kartice.

Honor ami poslovi Kad vaše dete bude dovoljno staro za to, važno je da se nauči odgovornosti koju predstavlja

zaposlenje. Dozvolite deci da rade honorarne poslove, ako im to dozvoljavaju školske i sportske obaveze. Kad dobiju prvu platu, objasnite im da država uzima svoj deo, u vidu poreza, još pre nego što oni dobiju svoj ček.

Kad sam bila srednjoškolka, moji roditelji su od mene tražili da uštedim ili investiram 50 odsto svega što sam honorarno zaradivala. Tako sam stekla naviku da odmah odvajam polovinu svoje zarade. Preostalu polovinu sam mogla da trošim kako sam želela. Na taj način od početka su mi usadili koncept da „isplatim prvo sebe". Kad sam završila fakultet, imala sam preko 20.000 dolara u vidu investicija, a sve to od one polovine zarade koju sam, kao đak i student, odvajala na stranu.

Kao roditelj, držala sam se istog pravila kad su moja deca počela da rade honorarne poslove. Imala su prilike da na delu vide koncept „isplati prvo sebe" i odmah su shvatili dugoročnu korist koju mogu da imaju od njega. Nažalost, moj najstariji sin je na fakultetu bio prosto bombardovan kreditnim karticama. Bez našeg znanja, za vrlo kratko vreme, upao je u ogroman dug.

Ovo je školski primer kasne spoznaje. Osećala sam da je najbolje da svoju decu učim na osnovu primera. Moj muž i ja imamo nekoliko kreditnih kartica, koje redovno koristimo i koje nam pomažu da kontrolišemo kako i na šta trošimo novac. Mesečno otplaćujemo celokupan dug, tako da nikad ne moramo da plaćamo nikakve zatezne kamate. Naš sin se, medutim, uhvatio na mamac malih mesečnih otplata. Dobio je trenutno zadovoljenje, ali i odloženu traumu, kad je prešao granicu kredita. Trebalo mu je četiri godine da reguliše taj dug, ali je usput naučio veoma važnu lekciju. Danas svakog meseca plaća celokupno dugovanje na ime kreditne kartice. Danas isplaćuje prvo sebe. Danas je finansijski odgovoran.

Finansijski uspeh

Sve u svemu, vi ste jedini koji možete da odlučite da li ćete detetu davati džeparac ili ne. Upitajte se, međutim, čemu dobijanje džeparca uči vaše dete. Da li ga učite da:

• misli kako ,,ima pravo na to"? • da razmišlja kao zaposleni? • da razmišlja kao preduzetnik?

Finansijska odgovornost, kombinovana s preduzetničkim duhom, može da bude vrlo jaka sila. Pomozite svojoj deci da razviju i jedno i drugo, a potom sedite i gledajte kako ostvaruju jedan finansijski uspeh za drugim.


134

Robertov komentar

Slažem se sa Šeron i želeo bih da dodam jednu malu distinkciju koja može dodatno da pojasni ovu lekciju.

Moj siromašni otac usredsredivao se na to koliko novca zaraduje, umesto na to koliko novca je uspevao da zadrži. Zato je uvek govorio: „Stekni dobro obrazovanje, da bi mogao da dobiješ dobro plaćen posao."

Moj bogati otac se nije usredsredivao na to koliko zarađuje, već na to koliko mu ostaje. Zato je govorio: „Važnije je koliko ti novca ostaje nego koliko zaraduješ", kao i: „Ljudi koji vode računa koliko novca zaraduju uvek rade za ljude koji vode računa koliko im novca ostaje."

Što se džeparca tiče, važnije je da svoje dete naučite kako da sačuva novac, nego kako da ga zaradi. Moj bogati otac je govorio da je svaki dolar koji poseduje u koloni aktive njegov radnik, jer radi za njega. Čim bi dolar ušao u kolonu aktive, vise nije izlazio iz nje. Ako bi i prodao neku aktivu, odmah je za to kupovao drugu. Aktiva koju je kupovao pripala je novim generacijama njegove porodice.

Razvijajući ovu filozofiju i prenoseći je svojoj deci, možete im pomoći da krenu putem finansijske nezavisnosti.


135

Dodatak B OČIGLEDNA NASTAVA XL FINANSIJA: VEŽBE U RUKOVANJU NOVCEM KOJE RODITEUI RADE S

DECOM SERON LEHTER, OVLAŠĆENI RACUNOVOĐA I MAMA

Ove vežbe mogu da vam pomognu da poučite svoje dete o novcu. Ako torn prilikom koristite iskustva iz stvarnog života, automatski mu pokazujete praktičnu primenu lekcije. Na primer, imamo vežbu koja se zove „Finansijska ekskurzija u banku". Posle jedne takve ekskurzije vaše dete će se, svaki put kad prođe pored banke, setiti lekcije koju je naučilo za vreme vaše zajedničke posete. To se, inače, zove „učenje kroz iskustvo" i može da predstavlja odlično sredstvo za poučavanje dece o novcu.

Finansijske ekskurzije osmišljene su kao dijalozi ili scenariji, koji će vam poslužiti za prikaz osnovnih koncepata. Ne postoje tačni ili pogrešni odgovori. Ovo su jednostavne vežbe koje će vam pomoći da sa svojim detetom pokrenete razgovor o konkretnim finansijskim pitanjima i proširite njegovu svest o finansijskom svetu u kojem živimo. U isto vreme, možete provesti zabavne zajedničke trenutke.

Finansijski izlet do trpezarijskog stola

A. Plaćanje mesečnih računa Neka deca sede pored vas dok popunjavate obrasce računa koje treba da platite. Dozvolite im da

pogledaju za šta je koji račun. Tako će steći bolje razumevanje života. Ne morate im detaljno pričati o svojim finansijama, ali počnite da im objašnjavate osnovne stvari.

1. Isplatite prvo sebe Počnite tako što ćete isplaćivati prvo sebe, čak i ako je reč o svega nekoliko dolara. Pošto vas stalno

gleda kako isplaćujete prvo sebi, vaše dete će, najverovatnije, slediti vaŠ primer kad bude i samo počelo da dobija novac.

2. Platite troškove domaćinstva Objasnite detetu šta su računi za komunalije i pustite ga da ih pogleda. Tako će steći bolju predstavu

o tome kako trošite novac. Takode, kada shvati da zasebno placate struju, gas, odnošenje dubreta i ostale komunalne usluge, biće mu jasno i to da je potrebno mnogo različitih biznisa da bi jedno domaćinstvo moglo normalno da funkcioniše. (Možda otkrijete i jednu dodatnu korist od ove vežbe - neki su nam roditelji rekli da deca počnu češće da gase nepotrebna svetla i prestaju s beskrajno dugim tuširanjima.)

3. Platite ratu hipoteke Objasnite ovo detetu jednostavnim rečnikom. Objasnite mu da vam banka pomaže da kupite kuću

tako što vam pozajmi novac, a vi onda obećate da ćete im taj zajam vratiti u odredenom roku. Da biste to mogli, složili ste se da banci placate određenu nadoknadu, ili kamatu, sve dok ne isplatite kompletnu sumu. Pokažite detetu obrazac kojim placate i kako svaka uplata uključuje i kamatu.

4. Platite zaduženje na ime kreditne kartice Objasnite detetu račun za zaduženje na ime kreditne kartice. Ovo može biti malo teža vežba, ako

imate veliki dug. Ipak, važno je da vaše dete shvati i negativne i pozitivne strane korišćenja kreditne kartice. Evo nekih jednostavnih definicija:

Kreditne kartice - „Kreditne kartice izdaju banke, druge finansijske institucije ili trgovinske kuće, kako biste mogli da kupujete robu ili usluge. Robu ili usluge dobijate odmah, a banka ili trgovinska kuća plaćaju ih umesto vas."

Izvod - „Svakog meseca će vam slati izvod koji vam pokazuje koliko ste novca tog meseca potrošili (koliko su platili umesto vas) i datum do kojeg morate da platite ukupan iznos, da biste izbegli plaćanje zatezne kamate i kaznu za kašnjenje uplate."

Kamata - „Ako ukupan iznos duga ne bude uplaćen do naznačenog datuma, računa vam se zatezna kamata za celokupan iznos, i to po mnogo većoj stopi nego kod drugih vidova kreditiranja."

Minimalna otplata duga - „Mnoge banke i trgovinske kuće vam omogućavaju da umesto ukupnog duga uplaćujete 'minimalne uplate', dok vam na ostatak duga stalno računaju zateznu kamatu. Štaviše, podstiču vas da postupate upravo tako, a ne da odjednom uplaćujete ceo iznos duga, jer na taj način vise zarađuju (putem zateznih kamata)."


136

Važno: Upravo ova „olakšavajuća" mogućnost mnoge ljude dovodi u ogromne dugove. Kako se to dešava?

• Jednog meseca ste malo „kratki" s gotovinom, tako da uplaćujete minimalnu uplatu, umesto celokupnog dugovanja. Zatim nastavljate da placate kreditnom karticom, a dug se sve vise povećava.

• Uplaćivanje minimalne uplate bilo je tako lako, da odlučujete da isto uradite i sledećeg meseca, i sledećeg opet. Ali, ne prestajete da kupujete karticom.

• Budući da, ipak, kako-tako otplaćujete dug, još uvek imate kredita, pa vam i druge kompanije šalju kreditne kartice. Ubrzo ih u novčaniku imate pet (prema podacima s CardWeba, većina američkih domaćinstava ima između pet i šest različitih kreditnih kartica).

• Nastavljate da plaćate minimalne uplate za dugovanja na svim kreditnim karticama, tako da i dalje imate kredita, ali sada već imate ogroman ukupan dug na svim karticama.

• Jednog dana uvidite da plaćate veoma veliku minimalnu uplatu i da vam se dugovanje istovremeno povećava svakog meseca.

• Tek kad ustanovite da više ne možete da uplaćujete ni minimalnu uplatu na ime otplate duga, vaš kredit počinje da trpi.

• Zatim ustanovite da ste potrošili kredit na svim karticama, nove ne možete da dobijete, jer više niste onako kreditno sposobni kao pre, budući da ste propustili nekoliko uplata, a i dalje jedva da možete da uplaćujete makar i minimalne uplate za dugove koje već imate.

Ovo je, nažalost, začarani krug u kojem se danas nalaze mnogi ljudi. Mada je moguće da zvuči deprimirajuće i kao nešto čime ne biste želeli da opterećujete svoje dete, najbolje je da na vreme počne da shvata ovaj problem. Kako da objasnite detetu ovo složeno pitanje? Osmislili smo igru CASHFLOW za decu i uključili ga u nju. Vaše dete će shvatiti da ima izbora - da plaća gotovinom ili karticom - i da svaki taj izbor sa sobom nosi posledice. U početku, obično se odlučuju da plaćaju karticom, budući da su navikli da o tome slušaju kod kuće. Posledica toga jeste da im se povećavaju troškovi koje moraju da plate, svaki put kad dobiju platu. Ubrzo nauče da je bolje da malo vise plaćaju gotovinom, unapred, nego da povećavaju troškove u beskonačnost.

U našoj knjizi Tokgotovog novca, nalazi se i poglavlje o tome kako se izlazi iz dugova. Tu možete da nadete formulu za otplatu duga u roku od pet do sedam godina.

5. Podstičite radoznalost svog deteta Podstičite dete da postavlja pitanja i odgovarajte mu što iskrenije. Ako vam dete postavi pitanje na

koje ne možete da odgovorite, potražite nekog ko može, i učite zajedno sa svojim detetom.

6. Vođenje beleški Angažujte dete da vam pomogne da spremite račune u fasciklu, pošto ste ih platili. Vodenje dobre

arhive je navika koja se stiče.

B. Napravite nedeljni budžet za hranu

Sad, kada vaše dete bolje shvata plaćanje računa, vreme je da ga upoznate s konceptom određivanja budžeta. Umesto da ga zamarate svojim kompletnim finansijama, počnite od malih stvari. Vežbe radi, recimo da vi i vaše dete planirate jelovnik za narednu nedelju. Zadatak se sastoji u tome da s utvrđenim budžetom uspete da nedelju dana hranite porodicu. Vase dete mora da učini porodicu srećnom i da se istovremeno uklopi u dati budžet. Važno je da detetu dozvolite da sastavi jelovnik i da kupuje hranu. Možete mu pomagati u pripremi, jer kuvanje nije deo lekcije.

1. Određivanje budžeta

Utvrdite koliko novca obično nedeljno trošite na ishranu porodice. Ako vam je zgodnije, možete da


137

računate samo doručak i večeru.∗ U svrhu ove vežbe, upotrebićemo 200 dolara za četvoročlanu porodicu, za sedam doručaka i sedam večera.

2. Neka dete isplanira obroke i napravi tabelu

Neka dete odredi jelovnik za svaki obrok. Možda bi bilo dobro da odete s njim u samoposlugu, da biste mu pomogli da shvati cene odredenih artikala.

3. Dajte mu da pripremi spisak za kupovinu

Pošto je sastavilo jelovnik za celu nedelju, dajte detetu da pripremi spisak za kupovinu, kako bi znalo koje namirnice treba da kupi.

4. Pustite ga da kupi namirnice

''Posmatrajte dete dok razgleda stvari koje treba da kupi. Možete mu predložiti da ponese kalkulator, kako bi stalno imalo pred očima koliko je potrošilo. Važno je da se uklopi u odredeni budžet.

5. Neka na tabeli zabelezi koliko je potronlo za svaki obrok

Možete predložiti da, po povratku iz samoposluge, ubeleži na tabeli iznos koji je potrošilo za pojedine obroke.

6. Pripremajte jela

U pojedinim slučajevima roditelj će morati da pomaže detetu u pripremanju jela.

7. Analizirajte rezultate

Prvo, proverite da li je porodica zadovoljna hranom koju dete sprema. Ovo je vrlo važan deo vežbe, jer za sve što radimo u životu dobijamo povratne informacije.

Zatim, neka dete poredi budžetom određene iznose s iznosima koji su zaista potrošeni za pojedine obroke. Za svaki obrok, odredite da li je budžet probijen ili je bilo viška, a zatim isto uradite i s ukupnim budžetom za hranu za tu nedelju.

8. Razgovarajte o procesu

Ovo je najvažniji deo vežbe. Pustite dete da podeli s vama svoja iskustva. Šta je naučilo? Saslušajte njegova opažanja. Možda ćete ustanoviti da sve vise cene vašu ulogu kao roditelja.

9. Primenite proces

Sad porazgovarajte s detetom kako je potrebno odrediti budžet za sve troškove. Ako ne želite da upućujete dete u svoje finansije, neka to bude samo primer budžeta. Razgovarajte s njim o potrebi da se, na osnovu prihoda koji dolazi u kuću, formira budžet, kao i o trošenju tog budžeta za sve troškove koji se moraju platiti.

Ako ste uradili vežbu „Plaćanje računa", vaša deca će bolje razumeti šta se sve mora unapred isplanirati.

Kao što deca moraju da isplaniraju jelovnik u okviru budžeta, tako vi morate da naučite da isplanirate život u okviru budžeta.

PRIHODI Plata

Zakup od nekretnina koje izdajete

Kamate ili dividende

Drugi prihodi Minus

INVESTICIJE

∗ Njihovo radno vreme, kao i vreme koje deca provode u školi, je od 9 do 17 časova, tako da radnim danom nema klasičnog ručka kod kuće (prim. prev.).


138

Isplanirajte redovan iznos namenjen investiranju.

To je kategorija „isplati prvo sebe". Minus

TROŠKOVI

Porez Otplata hipoteke ili stanarina Hrana Odeća Osiguranje Gas Komunalije Razonoda Kamata na kreditnu karticu ili drugi dug

IZNOS KOJI OSTAJE KAD SE ODBIJU INVESTICIJE I TROŠKOVI

Sad izračunajte procenat prihoda koji investirate (držite kao aktivu) i procenat prihoda koji trošite. Da li ima načina da povećate procenat prihoda koji investirate (držite kao aktivu) i smanjite procenat prihoda koji trošite?

Ako možete da povećate svoju aktivu, i tako povećate i prihod koji vam ona donosi, tada će vise vašeg novca raditi za vas. Plata znači da vi radite za novac.

10. Provera Posle sedam do deset dana, ponovo popričajte s detetom o vežbi koju ste radili. Šta je upamtilo o

torn iskustvu? Da li bi volelo da ponovite vežbu? Da li shvata njen dugoročan uticaj u smislu investiranja, kupovine aktive ili isplaćivanja prvo sebe?

Finansijska ekskurzija u banku

Početna vežba: povedite dete sa sobom u banku. Pokažite mu blagajnike i službenike zadužene za pomaganje klijentima. Ako nema gužve, zamolite te ljude da objasne detetu šta oni rade. Neka dete pita koliku kamatu banka plaća na novac uplaćen u banku: štedne račune, oročenu štednju i ostale instrumente dostupne u toj banci, i neka hvata beleške.

Potom, neka pita koliku kamatu banka naplaćuje na zajam za kola, kuću ili potrošački kredit. Ako banka izdaje vlastite kreditne kartice, neka pita kolika je kamata za velika dugovanja.

Kad odete iz banke, sedite negde gde je mirno i popunite sledeću tabelu:

Banka vama plaća kamatu Vi placate kamatu banci

Štedni račun % Zajam za kola %

Tekući račun % Potrošački kredit %

Oročena štednja % Kreditna kartica %

% Hipoteka %

% %

Zatražite od deteta da pogleda tabelu i potom odgovori na sledeća pitanje:

1. U kojoj koloni su kamate veće?"

2. Neka popuni rečenicu:


139

„Prema tome, banka mi plaća kamatu u iznosu od______% na moj štedni račun, ali ako ja od nje pozajmim novac da kupim kola, moram da joj plaćam kamatu u iznosu od_____%. Plaćaću (kamata na zajam za kola minus kamata na štedni račun) vise nego što dobijam.

3. Sad pogledajte s detetom poglavlje 4. Objasnite mu da je uvek mudro imati nešto novca na štednom računu i da se tako stvaraju dobre navike u vezi s novcem. Štaviše, preporučljivo je da ljudi imaju na računu dovoljno da u slučaju potrebe mogu pokrivati troškove tri do dvanaest meseci. Ne savetujemo da odmah otrčite i povučete sa štednog računa sve što imate preko te sume. Kažemo samo da štedni računi nisu dobar način investiranja.

4. Rezimirajući, upitajte svoje dete: „Ako bi bio u sledećoj situaciji, da li bi dobijao ili gubio novac?''

_________________________________________________________________________________

Imaš 10.000 dolara na štednom računu i dobijaš 4% kamate.

Koliko ćeš godišnje zaraditi na ime kamate?

(10.000$ X 4%) = _____(A) i

Imaš potrošački kredit od 10.000$ na koji za prvu godinu plaćaš kamatu od 9%.

Koliko ćeš platiti na ime kamate?

(10.000$ X 9%) = _____(B)

sad

Posle jedne godine, da li dobijaš ili gubiš novac?

(A) minus (B) = _____(C)

Posle deset godina, koliko novca si zaradio ili izgubio?

(C) X 10 godina = _____(D)

REŠENJE:

A=400$; banka plaća 400 dolara kamate na štednju

B=900$; ti plaćaš banci 900 dolara na ime kamate na zajam

C=gubiš 500$ (-500$)

D=gubiS 5000$

_________________________________________________________________________________

NAPREDNA VEŽBA

Pregledajte navedene činjenice, ali dodajte i uticaj poreza na prihod. Država oporezuje kamatu koju dobijate na štednju, ali vam ne dozvoljava odbitak od poreza na ime kamate koju placate na zajam.

_________________________________________________________________________________

Počnite s neto iznosom koji ste izračunali (C); imajte na umu da je to negativan broj.

(C) = _____.

Uzmite iznos kamate (A)

(A) = _____.

Pomnožite to s porezom na prihod u iznosu od 50% (poreska stopa će varirati u odnosu na vaš ukupan prihod).

(A)X50% = ____(E)

Sad oduzmite (E) od (C), da biste utvrdili količinu novca koju ste zaradili ili izgubili pošto ste platili porez.

(C) minus (E) = ____(F)


140

Posle deset godina, koliko ste novca dobili ili izgubili?

(F)X 10 godina = ____(G)

REŠENJE:

E=200$; pod pretpostavkom da je porez na prihod 50%, banka će vam platiti 200 dolara kamate.

F=gubite 700$ (-700$); uz navedeni porez na prihod, gubićete 700 dolara godišnje, odnosno plaćati 700 dolara vise, na ime kamate na potrošački kredit, nego što ste posle odbijanja poreza primili na ime kamate na štednju.

G=gubite 7000$; posle 10 godina, vaš gubitak će iznositi 10.000 dolara.

_________________________________________________________________________________

Komentar:

Kratak pregled bi pokazao da gornji primer ne bi bio mudar investicioni plan. Nažalost, mnogi ljudi to ne shvataju i pridržavaju se upravo tog plana. Evo nekih ideja za njegovo poboljšanje.

Lako: Upotrebite svojih 10.000 dolara uštedevine i otplatite svoj potrošački kredit od 10.000 dolara. Nećete dobijati kamate, ali ih nećete ni plaćati.

Prosečno: Nađite aktivu koju možete da kupite od svoje uštedevine (10.000 dolara), koja će generisati dovoljan tok gotovog novca s kojim ćete moći da otplaćujete svoj potrošački kredit. Ta investicija moraće da generiše tok gotovog novca od 900 dolara godišnje. Možete to gledati i ovako: vaša zarada (900 dolara) na uloženo (10.000 dolara) iznosi 9 odsto (900 dolara podeljeno s 10.000 dolara). Razumevanje zarade na uloženo je osnovno za svakog investitora. Na ovaj način, vaša aktiva plaća za vašu pasivu, potrošački kredit. (U ovaj primer nije uključen uticaj poreza na prihod, pošto porez na prihod primenljiv na aktivu koju ste kupili može da varira.)

Složeno: Kupite aktivu koja će vam donositi zaradu na uloženo od najmanje 9 odsto. Zatim utvrdite kako možete da pretvorite potrošački kredit od 10.000 dolara u poslovni kredit. To bi dalo mogućnost da se kamata od 900 dolara odbija od poreza na prihod. Ova zamisao je bolje objašnjena u knjizi Vodič za investiranje.

Molim vas da imate na umu da je namena vežbi da pokažu razliku izmedu štednje i pozajmice, kao i razliku između štednje i investiranja. Dodatne komponente su umetnute radi postizanja većeg nivoa složenosti. Prilikom objašnjavanja detetu, počnite s prvim primerom i nastavite samo ako vidite da se ono interesuje i pokazuje istinsko razumevanje početnog koncepta.

Finansijska ekskurzija u samoposlugu

Dete najbolje uči kroz iskustvo. Sa decom možete da počnete da razgovarate o novcu dok su još jako mala. Ova vežba može da se uradi pre vežbe s budžetom, kako biste detetu pomogli prilikom planiranja porodičnih obroka za nedelju dana.

Kad idete u samoposlugu, stalno donosite odluke u vezi s kvalitetom i cenama. Umesto da pričate sami sa sobom, uključite u proces i svoje dete. Često vidim kako ljudi ćušnu

detetu u ruke neku igračku ne bi li ćutalo. Uključite ga u proces. Pokažite mu cene i proizvode i pustite ga da odluči koji je pasulj bolji „posao".

Može biti jednako važno da mu objasnite zašto ste radije uzeli skuplje nego jeftinije pakovanje nekog zamrznutog povrća. Kvalitet može opravdavati razliku u ceni. Možete kupiti oba pakovanja, kako bi dete kod kuće moglo da uvidi razliku.

Dozvolite detetu da plati na kasi i da prebroji novac koji daje i kusur koji prima. Važno je da nauči i koncept vrednosti i razmene.

Finansijska ekskurzija do prodavca kola Hi bele tehnike

Ako kupujete kola ili neki od kućnih aparata, povedite dete sa sobom.

Porazgovarajte s detetom o odluci da platite gotovinom ili da kupite na kredit. Ako kupujete na kredit, recite detetu da sada vaš mesečni budžet sadrži još jednu stavku mesečne otplate.


141

Posmatrajući proces, vaše dete može vrlo rano da nauči o pozajmljivanju i potrebi za dobrom kreditnom sposobnošću. Zamolite službenika u kreditnom odeljenju da objasni detetu šta je to dobra kreditna sposobnost i koliko je ona važna. Ti službenici obično vole da pričaju o klijentima koji se nisu kvalifikovali za dobijanje kredita i o onima koji su izuzetno kreditno sposobni.

Kroz ovaj proces, vaše dete će početi da shvata da su vaš lični finansijski obračun i dobra kreditna sposobnost vaša svedočanstva u stvarnom životu.

Ovo može da bude kratka poseta, ali izloženost situaciji širi vidike vašeg deteta i njegovu svest o novcu i pozajmljivanju

Finansijska ekskurzija u brokersku firmu

Posle banke, odvedite dete u brokersku firmu. Zamolite brokera da mu objasni svoj posao. (Možete unapred dogovoriti posetu, kako bi broker unapred odvojio vreme.)

Ako je vaše dete tinejdžer, možda će hteti da otvori račun u toj firmi. Neka učestvuje u popunjavanju papira. Uz vašu i brokerovu pomoć, neka odabere investicije kojima će finansirati svoj račun.

Zamolite brokera da mu objasni različite tipove investicija i njihove relativne stope prinosa. Većina odraslih ne shvata razlike medu korporativnim deonicama ili kako funkcionišu uzajamni fondovi. Ako shvati osnove ovog procesa, vaše dete će steći ogromno finansijsko predznanje.

Uvek počinjite sitno. Ne dozvoljavajte detetu da ima ovlašćenje da ulaže velike sume novca. Ovaj proces se predlaže da bi dete shvatilo svet novca i njegovu moć. Pristup suviše velikoj količini novca mogao bi dovesti do toga da novac preuzme kontrolu nad detetom i stvori „čudovište". Bolje je početi sitno i učiti iz prakse. Kada je novac u pitanju, mnogo je lakše oporaviti se od male nego od velike greške.

Finansijska ekskurzija do Mekdonaldsa

Odvesti dete u Mekdonalds ne bi trebalo da predstavlja suviše veliki problem. Ovaj put, medutim, isplanirajte dovoljno vremena za sledeću vežbu:

Dok se vozite do Mekdonaldsa, ukažite detetu na sledeće činjenice:

• „Neko poseduje zemljište na kojem se nalazi restoran i dobija novac, jer je dozvolio da ga izgrade na njegovom zemljištu. Vlasnik zemljišta čak ne mora da bude tu. Njemu jednostavno plaćaju zakup svakog meseca."

• „Ista osoba može posedovati i zgradu i dobijati novac i za nju."

• „Neko poseduje kompaniju koja pravi one zlatne lukove za Mekdonalds. Možeš li da zamisliš fabriku punu zlatnih lukova? Možda su zato svi oni potpuno istog oblika i boje."

• Pošto ste poručili hranu i pojeli je, objasnite detetu sledeće:

• „Vidiš li činovnicu na kasi? Ona je službenik Mekdonaldsa. Dobija platu da bi svakog dana dolazila ovde i obavljala svoj posao. Sve dok dolazi ovde i radi svoj posao, dobijaće platu. Kad dobije platu, znači da je plaćena samo za ono vreme koje je ovde provela radeći."

• Zatim pitajte: „Koje još službenike vidiš?"

• Potom rezimirajte: „Znači, potrebno je dosta službenika da bi ovaj restoran dobro radio i usluživao svoje mušterije.";

• Pogledajte okolo i porazgovarajte sa detetom:

• „Vidiš li njihove šolje i papirne ubruse? Njih prave druge kompanije, specijalno za Mekdonalds. One vode računa da te šolje i ubrusi izgledaju tačno onako kako Mekdonalds želi, ili im on neće platiti za njih. Neko se u Mekdonaldsu brine da poručuje dovoljno tih predmeta i isporučuje ih restoranima na vreme, kako bi uvek imali dovoljnu zalihu."

• Zatim pitajte: „Koje druge predmete vidiš ovde, a koje druge kompanije izraduju za Mekdonalds?"

• Potom rezimirajte: „Znači, potrebno je mnogo različitih kompanija koje Mekdonalds snabdevaju proizvodima bez kojih ne bi mogao efikasno da radi."


142

• „Pogledaj onog čoveka koji popravlja automat za šejk (ili popravlja svetla, ili pere prozore). On je verovatno samozaposlen ili poseduje vlastiti mali biznis. Upravnik ovog Mekdonaldsovog restorana angažovao ga je da uradi neki specifičan zadatak, kao što je popravka automata ili pranje prozora. Bilo bi suviše skupo da imaju nekog stalno zaposlenog za te poslove, jer im je njegova pomoć potrebna samo kad se nešto pokvari ili kad se prozori isprljaju."

• Zatim pitajte: „Sta misliš, za koje još poslove mogu da angažuju nekog izvan kompanije, umesto da zapošljavaju stalnog radnika?"

• Potom rezimirajte: „Znači, potrebno je mnogo različitih vrsta usluga, od strane drugih kompanija, da bi ovaj restoran efikasno funkcionisao. To je šansa za male

• biznise i samozaposlene ljude koji se bave odredenim poslovima, da rade za Mek-donalds i pomognu mu da funkcioniše."

• „Da li si ikad primetio da su svi Mekdonaldsovi restorani slični? Hrana je uvek ista. Službenici su različiti, ali obično kažu iste stvari. Kečap je uvek isti. Razlog za to je taj što je Mekdonalds razvio nešto što se zove „sistem". Svaki restoran mora se pridržavati odredenih pravila ako hoće da se i dalje zove Mekdonalds, a ta pravila obuhvataju sve aspekte njihovog poslovanja. Automat za šejk se puni ili čisti na tačno određeni način, a isto važi i za fritezu."

• Zatim pitajte: „Koje druge sisteme možeš da identifikuješ?"

• Potom rezimirajte: „Sistem na osnovu koga funkcioniše Mekdonalds ovde, i bilo gde drugo u svetu, jeste ono što ga čini tako uspešnom franšizom. Zar ne bi bilo divno posedovati ove sisteme ili pomoći u stvaranju sistema za tvoj vlastiti biznis, koji bi bio ovako uspešan?"

• „Jesi li primetio da ne pominjem da se vlasnik Mekdonaldsa nalazi ovde? Vlasnik je angažovao upravnika. Upravnik je odgovoran za svakodnevno poslovanje restorana. On prima i otpušta radnike, brine o nabavljanju zaliha, vodi računa da su mušterije zadovoljne i da sve ide kako treba. Upravnik se javlja vlasniku samo da bi ga redovno obaveštavao o napredovanju restorana, možda jednom nedeljno telefonom, ili mesečno na sastanku. Vlasnik želi da bude obavešten, da bi znao koliko novca Mekdonalds zaraduje za njega. Mekdonalds je aktiva koja je nečije vlasništvo. Taj vlasnik poseduje sisteme koji cine da restoran funkcioniše. On možda sada negde igra golf."

• Zatim pitajte: „Šta misliš, koliko vremena vlasnik provodi u Mekdonaldsu?"

• Potom rezimirajte: „Znači, aktiva radi za svog vlasnika, tako da on ne mora da radi za novac! Pošto mu ona stvara tok gotovog novca, vlasnik svoje vreme može da posvećuje stvaranju druge aktive ili, ako hoće, igranju golfa."

• Finansijska ekskurzija u stambenu zgradu

• Nadite neku stambenu zgradu u blizini, po mogućnosti neku koju vaše dete često viđa. Stanite ispred nje i obavite sledeća opažanja:

• „Ovo je stambena zgrada. Ljudi koji u njoj žive zovu se stanari ili zakupci, i plaćaju nešto što se zove stanarina ili zakup. Zakup im omogućava da tu stanuju, ali oni ne poseduju te stanove. Otprilike, to je kao da su ga pozajmili i plaćaju za to. Zakup im obično dozvoljava da koriste i dvorište i zajedničke prostorije."

• Zatim pitajte: „Šta misliš, koliko stanova ima u ovoj zgradi?"

• Potom rezimirajte: „Znači, svi ovi stanari plaćaju zakup za korišćenje stanova vlasniku ove zgrade."

• „Znači, vlasnik zgrade poseduje sve stanove. On obično pozajmljuje novac da bi kupio zgradu - to se zove hipoteka - i mora svakog meseca da otplaćuje banci pozajmljeni novac, plus kamatu."

• Zatim pitajte: „Ako ima____stanova i svaki stanar plaća 1000 dolara zakupa

• mesečno, onda vlasnik zarađuje mnogo novca."

• Potom rezimirajte: „Znači, ako vlasnik mesečno dobija vise novca nego što mora da daje band, ostvaruje pozitivan tok gotovog novca."

• „Medutim, on ima i drugih troškova, oko održavanja zgrade, dvorišta i pomoćnih prostorija, koje mora


143

da plaća da bi zgrada ostala u dobrom stanju."

• Zatim pitajte: „Možeš li da se setiš koji su to troškovi koje vlasnik mora da plaća?"

• Potom rezimirajte: „Znači, vlasnik kroz zakup mora svakog meseca da dobija vise nego što iznose troškovi posedovanja i održavanja zgrade."

• ,,U većini slučajeva, vlasnik stambene zgrade ne živi u njoj. Zato mu je potreban sistem naplate zakupa, kao i sistem obaveštavanja stanara o bilo kakvim promenama."

• Zatim pitajte: „Šta misliš, koji su još sistemi potrebni da bi zgrada uspešno funkcionisala?" (Na primer, način da stanari obaveste vlasnika o eventualnim problemima, kao i način da uplaćuju stanarinu i plaćaju račune za stan.)

• Potom rezimirajte: „Znači, ovo je slično Mekdonaldsu, utoliko što su mu potrebni sistemi da bi sve efikasno i uspešno funkcionisalo. Ovaj stambeni kompleks je u stvari samo biznis."

• „Vlasnik možda nikad i ne dolazi ovamo, jer ne živi u ovoj zgradi. Možda je angažovao nastojnika koji skuplja novac od zakupa, brine o održavanju i rešava probleme koji se javljaju u stanovima. A ponekad vlasnik stanuje u zgradi, ali to nije pravilo."

• Zatim pitajte: „Znači, ako vlasnik nikad nije tu, nastojnik se brine o svemu, tako da je to slično kao kod vlasnika Mekdonaldsa?"

• Potom rezimirajte: „Da ponovimo, vlasnik stambene zgrade poseduje aktivu. On poseduje i sistem, koji obično koordinira nastojnik, koji vodi računa da se stanovima upravlja efikasno i bez problema. Nastojnik redovno informiše vlasnika o svemu, tako da ovaj zna koliko novca ova aktiva stavlja u njegov džep. Aktiva radi za svog vlasnika, tako da on ne mora da radi za novac."

Sve u svemu, vaše će dete, posle ove posete sasvim drugačije posmatrati stambene zgrade. A ako ste odabrali neku u blizini svoje kuće, ono će se, kad god prode pored nje, setiti biznisa posedovanja stambenog kompleksa.

Možete mu objasniti i to da ima mnogo ljudi koji poseduju porodične kuće i izdaju ih u zakup, kao i poslovne zgrade, a to su investicije na koje se takode odnosi ova analiza. Ovde smo upotrebili stambenu zgradu, jer je primer jednostavan i blizak deci. Važan koncept, koji valja naučiti, jeste moć novca. Stalo vam je da novac radi za vas, a ne da vi radite za njega.


144

Beleška o autorima Robert T. Kiosaki

Roden i odrastao na Havajima, Robert je četvrta generacija Amerikanaca japanskog porekla. Potiče iz porodice istaknutih prosvetnih radnika. Njegov otac je bio načelnik Sekretarijata za obrazovanje savezne države Havaji. Posle srednje škole Robert je nastavio obrazovanje u Njujorku. Pošto je stekao fakultetsku diplomu, prijavio se u marince i otišao u Vijetnam, kao oficir i pilot borbenog helikoptera.

Vrativši se iz rata, Robert počinje da radi u kompaniji Kseroks, a 1977. otpočinje svoju karijeru u biznisu, osnivajući kompaniju koja je prva lansirala na tržište „surferske" novčanike od najlona i čičak-trake. Godine 1985. postao je suosnivač internacionalne obrazovne kompanije koja desetine hiljada polaznika širom sveta uči tajnama biznisa i investiranja.

Robert se povukao iz poslova u svojoj četrdeset sedmoj godini. Tokom ovog kratkog perioda otkako se penzionisao, napisao je knjigu Bogati otac, siromašni otac, koja se trenutno nalazi na bestseler listama Volstrit žurnala, Poslovnog nedeljnika (Business Week), Njujork tajmsa, E-trade.coma i drugim uglednim listama, kao i knjigu Tok gotovog novca. Robert je takode autor obrazovne igre CASHFLOW, koja pojedince uči istim onim flnansijskim strategijama kojima je njega godinama učio njegov bogati otac, onim koje su Roberta i omogućile da se penzioniše u četrdeset sedmoj godini života.

Robert često kaže: „Školujemo se da bismo naučlli da teško radimo za platu. Ja pišem knjige i stvaram proizvode koji će Ijude naučiti da nateraju no vac da radi za njih, kako bi mogli da uživaju u svim lepotama ovog velikog sveta u kojem živimo."

Šeron L. Lehter

Šeron Lehter je svoje profesionalne napore usmerila na polje obrazovanja. Ona je ovlašćeni računovoda, direktor izdavačke kompanije, supruga i majka troje dece.

Diplomirala je s najvišim ocenama ekonomiju, smer računovodstva, na Državnom univerzitetu Floride. Ona je prva žena koja je primljena u redove jedne od tadašnjih osam najjačih računovodstvenih firmi, postala je glavni finansijski direktor obrtne kompanije u kompjuterskoj industriji, poreski direktor u kompaniji za nacionalno osiguranje i osnivač i pridruženi izdavač prvog regionalnog ženskog časopisa u Viskonsinu, ni u jednom trenutku ne gubeći svoje profesionalne akreditive ovlašćenog računovođe.

Gledajući kako raste njeno troje dece, svesrdno se uključila u njihovo obrazovanje. Postala je aktivista u oblastima matematičkog i kompjuterskog obrazovanja, kao i učenja čitanja i pisanja.

Zato je udružila snage s pronalazačem prve elektronske „knjige koja govori" i pomagala ekspanziju industrije elektronskih knjiga u današnje multimilionsko međunarodno tržište. I dalje je pionir u oblasti razvoja novih tehnologija, u želji da vrati knjigu u život dece.

„Naš sadašnji obrazovni sistem ne može da održi korak s globalnim i tehnološkim promenama u današnjem svetu. Moramo da naučimo naše mlade ljude veštinama, školskim i finansijskim, koje će im trebati ne samo da bi preživeli već i da bi napredovali u svetu s kojim se suočavaju."

CASHFLOW Technologies, Inc.

Robert Kiosaki, Kim Kiosaki i Šeron Lehter udružili su snage kao direktori CASHFLOW Technologies, Inc. da bi proizveli inovativna sredstva iz oblasti finansijskog obrazovanja.

Moto njihove kompanije glasi: ,,Za povećano finansijsko blagostanje čovečanstva."


145

Bogato Dete Pametno Dete

Documents

Transcript of Bogato Dete Pametno Dete