Benito Amilcare Andrea Mussolini (Predappio, 29. srpnja 1883. - Giulino di Mezzegra, 28.

travnja 1945.), talijanski političar, državnik, fašistički vođa (Duce) i nacionalni diktator od1925.

do 1943.

Političku karijeru je započeo kao socijalist postavši jedan od istaknutih vođa talijanske ljevice. U

vrijeme 1. svjetskog rata se sve više razilazi sa stranačkim kolegama zbog svojeg zagovaranja

talijanske intervencije na strani Antante. 1919. s istomišljenicima osniva Fašističku stranku koja se

brzo razvija i sve više približava desnici pri čemu se i Mussolini udaljava od ranijih ideja. Nakon

osvajanja lokalne vlasti i pohoda na Rim 1922. godine postaje premijer, a raznim represivnim i

autoritarnim mjerama do 1925., i talijanski diktator. Tijekom tridesetih vodi agresivnu vanjsku politiku i

približava se Hitleru i nacističkoj Njemačkoj s kojom 1940. ulazi u rat protiv zapadnih saveznika.

Nakon niza neuspjeha i američke invazije,1943. je smijenjen s položaja i pritvoren, no brzo ga

oslobađaju Nijemci i postavaljaju za diktatora marionetske Talijanske Socijalne Republike kojom vlada

do kraja rata kada ga partizani zarobljavaju i strijeljaju.

Rana karijera [uredi - уреди]

Rođen 29. srpnja 1883. godine u okolici sela Predappio, nedaleko mjesta Forli u sjeveroistočnoj

talijanskoj pokrajini Romagna (jedan od najsiromašnijih krajeva u Italiji). Njegova majka, Rosa

(djevojačko prezime Malteni) bila je jedna od najuglednijih učiteljica u okolici. Njegov otac, Allesandro,

bio je kovač i predani socijalist. Benito je imao brata i sestru (Armaldo i Edviga), nijedno od djece nije

dugo živjelo. Za vrijeme školskih dana bio je povučeno dijete. Nikada nije plakao i rijetko se smijao niti

je puno pričao. Radije je sjedio u zadnjoj klupi i čitao nego se igrao s drugom djecom. Kao i otac bio je

nagle naravi. U razredu je uvijek bio neposlušan te je stoga izbačen iz internata. Zbog napada nožem

na druge učenike izbačen je iz dvije škole. Od rane mladosti bio je okružen utjecajima anarhizma,

socijalizma i drugih lijevih opcija. Nakon završenog školovanja 1901. dobio je zvanje nastavnika i

nekoliko je mjeseci predavao francuski jezik i književnost. Potom je započeo svoju političku karijeru

kao radikalni socijalist; također je bio i ateist.

Nesposoban pronaći stalan posao 1902. emigrira u Švicarsku (kasnije će biti uhapšen zbog skitnje i

protjeran iz zemlje). Za vrijeme boravka u Švicarskoj povezao se s tamošnjim socijalistima, te je po

povratku u Italiju preko lista Borba klasa propagirao socijalističke ideje. Godine 1908. u austrijskom

gradu Trentu napisao je roman Kardinalova ljubavnica, kasnije preveden na engleski. Dvije godine

kasnije (1910.) postao je sekretar mjesne Socijalističke stranke u Froliju. Iste godine ženi se s

Rachele Guidi koja će mu roditi petero djece. Kada je1911. Italija objavila rat Turskoj bio je zatvoren

zbog pacifističke propagande. U to doba hvalio se da je antipatriot. Već u srpnju 1912. izabran je za

direktora Socijalističke stranke, a u prosincu preuzima uredničko mjesto partijskog glasila Avanti.

Tada postaje jedan od najutjecajnijih vođa talijanskog socijalizma.

Početkom 1. svjetskog rata Mussolini je bio protiv ulaska Italije u oružani sukob, ali se protivio i politici

Centralnih sila te osudio ultimatume Srbiji i Belgiji. Brzo nakon početka rata mijenja stavove i zalaže

se za ulazak u sukob na strani Antante; vjerovao je da bi talijanskim socijalistima također koristila

zapadnjačka pobjeda nad reakcionarnim Centralinim silama. Iako se pomalo kolebao i oko ideoloških

pitanja, tadašnja promjena mišljenja bila je motivirana praktičnim razlozima. Stavove je objavljivao u

stranačkim novinama Avanti! pa je uskoro došao u sukob s drugim socijalističkim vođama. Iako su oni

bili spremni izgladiti nesuglasice, Mussolini je dao ostavku i obratio im se riječima: "Shvatio bih našu

apsolutnu neutralnost ako biste bi imali hrabrost da idete do kraja i, to znači, izazovete ustanak. Ali

njega apriori ne uzimate u obzir zato što znate da vas očekuje neuspjeh. Onda recite sasvim iskreno

da ste protiv rata zato što se plašite bajoneta." Počinje izdavati list Popolo d'Italia, preko kojeg se

zalaže za intervenciju Italije. Istodbno jedna manja grupa intervencionistički raspoloženih socijalista i

sindikalista osniva grupu Fasci d'azione rivoluzionaria internazionalista kojoj se priključuje i Mussolini

zajedno s nekoliko svojih sljedbenika. Sam se polako udaljava od marksizma i postaje fasciniran

ratom i ratobornošću, ali ni tada nije bio nacionalist niti zagovarao ekspanzionističku politiku. 1915. je

mobiliziran; u ratu se nije posebno isticao niti napredovao u činovima, a nakon dvije godine je ranjen i

demobiliziran. Rusku revoluciju je pozdravio, ali razočarao se kada je Lenjin potpisao mir u Brest-

Litovsku; prema Lenjinu je tijekom daljnje karijere imao ambivalentan odnos.

Nakon rata našao se u nepovoljnom položaju jer je izgubio sav utjecaj koji je nekada imao u

Socijalističkoj stranci; u to doba se jako kolebao oko svojih političkih stavova i davao izjave kao što su:

"Ostavite slobodan put za elementarne snage indvidue jer izvan individue ne postoji druga ljudska

realnost. Zbog čega Stirner ne bi ponovno postao aktualan?"[1] "Dolje s državom u svim njenim

vidovima i otjelotvorenjima. S državom od jučer, danas, sutra. S građanskom državom i sa

socijalističkom. Nama, na smrt osuđenim pristalicama individualizma, preostaje samo današnji mrak i

sumorna sutrašnjica, samo apsurdna, ali ipak utješna religija anarhije." [2] Bio je fasciniran politikom

koju je Gabriele D'Annunzio vodio u Rijeci, a podupro je i potpisivanje Rapallskog ugovora s

Jugoslavijom (kojim su znatno umanjene ekspanzionističke želje talijanskih nacionalista).

Fašizam je postao organizirani politički pokret u ožujku 1919. kada je Mussolini s bivšim lijevim

intervencionistima i mladim ratnim veteranima osnovao Fasci Italiani di Combattimento. Ciljevi su im

bili: proglašenje republike, ukidanje Senata, reforma parlamenta, konfiskacija crkvenihdobara,

djelomična eksproprijacija kapitala i agrarna reforma. Pokret je dobio ime po snopu pruća sa sjekirom

u sredini - fasces - starom rimskom simbolu discipline. Osnovali su i naoružane odrede koji su

terorizirali donedavne Mussolinijeve socijalističke kolege dok se policija u te sukobe rijetko miješala;

okršaji su bili vrlo nasilni i okrutni, a pojedine skupine naoružanih fašista su se otimale čak i kontroli

nadređenih stranačkih dužnosnika. Mussolini je povodom težih incidenata pokušavao obuzdati nasilje,

ali bez većeg uspjeha. Pokretu su pristupali brojni veterani, nacionalisti, antisocijalisti i antiliberali iako

su fašisti u svojem prvom parlamentarnom pojavljivanju koalirali s liberalima, a Mussolini je

pokušavao privući čak i socijaliste. Mussolini tada nije imao apsolutnu vlast nad strankom, a u

stavovima se sve više razilazio s novim članovima; predvidivši da će ga nezadovoljni ostali čelnici

smijeniti, u ljeto 1921. je dao ostavku. Budući da je njegov odlazak oslabio stranku iste godine su ga

pozvali da se vrati što je on prihvatio budući da nije imao mogućnosti za uspješnu političku aktivnost u

nekoj drugoj stranci. Od tada i sam počinje naginjati radikalnijim desničarskim idejama.

Tijekom 1922. fašisti osvajaju vlast u brojnim gradovima i pokrajinama Italije te postaju najbrojnija

stranka u zemlji (krajem 1921. ime je promijenjeno u Partito Nazionale Fascista). U listopadu iste

godine na stranačkom kongresu održanom u Napulju, organiziraju pohod na Rim u kome je

sudjelovalo 60.000 fašista. Iako je vojska lako mogla spriječiti njihov napuhani pokušaj državnog

udara, kralj Vittorio Emanuele IIIodlučio je povjeriti Mussoliniju mandat (28. listopada 1922.) te je on

postao premijer u vladi koja je uključivala nacionaliste, liberale i konzervativce. Uz njihovu početnu

pomoć fašisti su uveli strogu cenzuru i izmijenili izborni zakon tako da su u periodu od 1925. - 1926.

prisvojili svu moć i likvidirali druge političke stranke pretvarajući Italiju u totalitarnu policijsku državu na

čelu s Mussolinijem. Za vrijeme fašističke diktature parlamentarni sistem je praktično ukinut, zakoni su

ponovo pisani, svi učitelji u školama i na sveučilištima morali su se zakleti da će braniti režim,

urednike novina imenovao je osobno Mussolini, a nitko tko nije imao pismeno odobrenje partije nije se

mogao baviti novinarstvom. Gušeni su radnički štrajkovi i sve se više podilazio interesima krupnih

kapitalista i zemljoposjednika. Trgovačka društva su lišena bilo kakve neovisnosti i integrirana su u

ono što se nazivalo korporativni sistem; namjera (nikada nije do kraja dovršena) je bila

sve Talijane učlaniti u različite profesionalne organizacije ili korporacije koje nadzire vlada.

Principi fašističke doktrine objavljeni su u jednom članku, koji je navodno napisao Mussolini, a koji se

1932. pojavio u Enciclopedia Italiana.

Koristeći aposlutnu kontrolu nad novinstvom, Mussolini je postupno gradio legendu o Duceu (Vođi),

čovjeku koji je uvijek u pravu i koji može riješiti sve političke i ekonomske probleme. U različitim

vremenskim razmacima osobno je preuzimao vođenje ministarstva unutarnjih poslova, vanjskih

poslova, kolonija, gradskih uprava, vojske i oružanih službi te javnih radova. Ponekad je istovremeno

bio na čelu više ministarstava, a ujedno je bio i predsjednik vlade. Istovremeno je bio vođa svemoćne

Fašističke stranke i stranačke milicije. Na taj je način uspijevao zadržati moć u vlastitim rukama i

spriječiti pojavljivanje suparnika; ipak smatra se da su neki od atentata koji su na njega pokušani bili

djelo ekstremističkih nezadovoljnika unutar stranke. [3]

Iako je bio ateist, a u mladosti i antiklerikalac, iz praktičnih razloga sve više se približavao Crkvi: 1929.

potpisao je konkordat s Vatikanom, kojim je talijanska država napokon priznata od katoličke crkve.

Također se ulagivao svojim financijerima prvo prebacujući brojne industrije iz javnog u privatno

vlasništvo. No, 1930. krenuo je u drugom smjeru stavljajući industriju pod rigidnu vladinu kontrolu.

Velike količine novca trošio je na javne radove najavljujći razvoj Italije do razine na kojoj su tada bile

zapadne zemlje. Međutim ekonomija je patila zbog težnje za autarkijom i stoga što je postojala

prevelika koncentracija teške industrije za koju Italija nije imala dovoljno sirovina. U vanjskoj politici

Mussolini je uskoro od pacifista postao agresivni imperijalist; rani primjer toga je

bombardiranje Krfa 1923. godine. Uskoro nakon toga uspio je upostaviti kvislinški režim u Albaniji i

ponovo osvojiti Libiju. Njegov je san bio od Sredozemlja učiniti mare nostrum (naše more - kao

u rimsko doba). Godine 1935. na konferenciji u mjestu Stresa pomogao je stvoriti

antihitlerovsku frontu u cilju obrane nezavisnosti Austrije; spramnacizma je u početku bio sumnjičav,

kritizrao je njegov radikalni rasizam i prijeteću ratobornost.

U periodu od 1935. do 1936. Italija je ratovala protiv Abesinije (Etiopija), što je bilo u suprotnosti s

načelima Lige naroda te je Mussolini bio prisiljen potražiti saveznika u nacističkoj Njemačkoj koja

je 1933. istupila iz Lige. Njegova intervencija (1936.-1939.) u Španjolskom građanskom ratu na strani

generala Franca zapriječila je bilo kakvu nadu u pomirenje s Francuskom i Velikom Britanijom. Kao

rezultat toga morao je 1938. prihvatiti njemačku aneksiju Austrije i komadanje Čehoslovačke 1939.

godine. Na Minhenskoj konferenciji u rujnu 1938. zauzeo je umjeren stav zalažući se za mir u Europi;

taj događaj je smatrao svojim velikim diplomatskim uspjehom. Također je težio priključiti

diohrvatske obale Italiji. Njegov savez s Njemačkom je potvrđen kada je sklopio pakt s Hitlerom u

svibnju 1939. godine. Iako je u početku svoje karijere Hitler bio fasciniran Mussolinijem i iskazivao mu

poštovanje, sada je Mussolini kao potčinjeni partner slijedio naciste u vanjskim poslovima i provedbi

rasne politike koja je vodila progonu Židova i stvaranju aparthejda u Talijanskom carstvu.

Drugi svjetski rat [uredi - уреди]

Premda je 15 godina bio na vlasti i spremao Italiju za rat njegove oružane snage posve su

nepripremljene dočekale Hitlerovu invaziju Poljskekoja je vodila ka 2. svjetskom ratu. Tada je odlučio

ostati nezaraćena strana dok ne bude siguran u pobjedu. Tek nakon pada Francuske u lipnju 1940.,

nadajući se da će rat trajati samo još nekoliko tjedana stupio je u oružani sukob. Njegova agresija

na Grčku u listopadu iste godine svima je pokazala da nije uspio stvoriti učinkovit vojni stroj. 1941.

napao je Jugoslaviju i na čelo novostvorene NDH postavio dugogodišnjeg saveznika Antu Pavelića s

ciljem da podredi Hrvatsku i pripoji obalu Italiji. Nastavkom rata, učestali talijanski porazi na svim

frontama i anglo-američko iskrcavanje na Siciliju 1943. godine (gdje gotovo da i nisu naišli na ozbiljan

otpor), okrenuli su većinu Mussolinijevih kolega protiv njega na sastanku Velikog fašističkog vijeća 25.

srpnja 1943. To je omogućilo kralju da mu oduzme mandat. Utemeljena je nova vlada pod

predsjedanjem maršala Badoglia. Mussolini je na kraljevu zapovijed uhićen i interniran u jedan hotel

na planini Gran Sasso d'Italia, odakle su ga 12. rujna 1943. oslobodili njemački padobranci

predvođeni SS pukovnikom Ottom Skorzenyjem.

Nijemci su ga prebacili u sjevernu Italiju. Tu ga je Hitler postavio za šefa marionetske

države, Talijanske Socijalne Republike (Republica di Saló). U toj tvorevini, bez nade za opstanak i

potpore talijanskog naroda, Mussolini se vratio svojim ranim fašističkim idejama bliskima socijalizmu:

kapitaliste poptuno podređuje sindikatima, nacionalizira sva poduzeća s više od 100 radnika ili

milijunskog kapitala, nastoji oslabiti vlastitu stranačku središnjicu stvaranjem vanjskih grupa kojima

prenosi moć. Novu državu definirao je riječima: "Ovo će biti republikatalijanskih radnika i već je

počela s odlučnim provođenjem svih onih postulata koji su punih četrdeset godina ispisani na

zastavamasocijalističkih pokreta." [4] Također je dao ubiti neke od fašističkih vođa koji su mu otkazali

poslušnost, uključujući i svog zeta, grofaGaleazza Ciana. Za prijašnje političke neuspjehe krivio je

kralja koji je svojim djelovanjem "iskvario fašizam i zaustavio revoluciju". U travnju1945., u

trenucimakada su se savezničke snage približavale Milanu, a njemačke povlačile iz Italije, Mussolinija

su zajedno sa svojom ljubavnicom Clarom Petacci u Dongu na jezeru Como 28. travnja 1945. kod

mjesta Giulino di Mezzegra uhvatili talijanski partizani pri pokušaju bijega u Švicarsku. Jedan od

partizana mu je prilikom uhićenja doviknuo: "Zašto si izdao socijalizam?". [5] Streljan je po kratkom

postupku; narednog dana Mussolinijevo tijelo, zajedno s tijelima drugih poznatih fašista, obješeno je

naglavačke u Milanu. Rat su preživjeli Mussolinijeva supruga Rachele s dvojicom sinova (Vittorio i

Romano) i kćerkom (Edda), udovicom grofa Ciana. Treći sin, Bruno, poginuo je u avionskoj nesreći.

talijanski fašistički diktator Benito Musolini bio je žestoki antisemita, koji je

svojevremeno ponosno izjavio da njegova mržnja prema Jevrejima datira mnogo

ranije nego ona nemačkog nacističkog vođe Adolfa Hitlera.

"Ja sam rasista od 1921. Nije mi jasno kako je iko mogao i pomisliti da imitiram

Hitlera", zabeležila je Musolinijeve reči njegova ljubavnica Klareta Petači, koje je

on izgovorio u avgustu 1938. godine.

U dnevnicima, koje je Petačijeva vodila između 1932. i 1938, navodi se takođe da

je Musolini govorio o "veoma toplom prijemu" kod Hitlera na Minhenskoj

konferenciji 1938.

"Hitler me je dočekao sa suzama u očima", naveo je Musolini.

Italijanski diktator je Hitlera opisao kao "nežnog", a tadašnjeg papu Pija XI napao

je zbog kritika na račun nacizma i fašizma.

"Nikada nije bilo pape tako štetnog po religiju, kao što je Pije XI, koji je činio i

govorio nedostojne stvari, kao što su recimo njegove izjave da smo slični

Semitima", smatrao je Musolini.

Kada je reč o njegovom intimnom životu, Musolini je, kako navodi agencija AP,

bio "eksplicitan kada se radi o seksualnim apetitima prema Petačijevoj", izrazivši

žaljenje što je "imao afere i sa nekoliko drugih žena".

"Osećam ludu strast prema tvom malom telu. Obožavam te, i priznajem da sam

budala", zapisala je Petačijeva Musolinijeve reči u svom dnevniku.

Neobjavljeni dnevnici Petačijeve poslužili su kao građa za upravo objavljenu

knjigu pod nazivom "Tajni Musolini".

Iako su istoričari naveli da dnevnici potvrđuju ranije uverenje da je Musolini bio

snažni antisemita, koji je smatrao da "sve Jevreje treba uništiti", oni istovremeno

upozoravaju da su ovo ipak dnevnici njegove ljubavnice i da ih treba uzeti sa

rezervom.

"Ne smemo zaboraviti da i kada su autentični, u ovim dnevnicima čitamo ono što

je ljubavnica pisala o onome o čemu joj je pričao njen ljubavnik", rekao je jedan

italijanski istoričar.

Italijanski dnevnik Korijere dela sera, koji je objavio odlomke iz knjige, smatra da

ti dnevnici bacaju novo svetlo na Musolinija, za koga su savremenici verovali da

je bio ponizan prema papi i "sumnjičav" prema italijanskim rasnim zakonima, koji

su omogućili široko rasprostranjen progon Jevreja.

Dnevnici upravo prate period Musolinijevog života do 1938. kada je njegov

fašistički režim usvojio rasističke zakone, a Evropa na Minhenskoj konferenciji

izrazila popustljivost prema nacističkoj Nemačkoj, poklonivši joj oblast Sudet koja

je pripadala tadašnjoj Čehoslovačkoj.

Italijanskim rasističkim zakonima ograničena su prava Jevreja, koji su takođe

izbačeni iz vlade, sa univerziteta i sa drugih javnih funkcija.

Musolini je, kako je zabeležila njegova ljubavnica, smatrao da "kod Italijana treba

izgraditi rasni osećaj".

"Ovi odvratni Jevreji, moram ih sve uništiti", rekao je Musolini u oktobru 1938,

prema dnevniku njegove ljubavnice, koja dodaje da ih je još zvao "neprijateljima"

i "reptilima".

Musolinija i Petačijevu ubili su partizani 28. aprila 1945, a njihova tela su

obešena naglavce na jednoj benzinskoj stanici u Milanu. 

"Jedini potreban preduslov da zlo uspe, jeste da dobri ljudi ne rade ništa." - Edmund Burke 

Dvodelna televizijska mini-serija o ozloglašenom dvadesetovekovnom diktatoru kojeg igra britanski

glumac Robert Karlajl. Serija obuhvata period od Hitlerovog detinjstva do sticanja apsolutne vlasti u

Nemačkoj 1934. godine. Obuhvaćen je Hitlerov propali pokušaj da postane umetnik, njegova frustracija

dok gleda kako mu se nova domovina raspada po šavovima u prvom svetskom ratu, njegova odlučnost

da Nemačku vrati na noge koristeći strahovitu bedu koja je zemlju zahvatila posle rata, okoreli

antisemitizam, njegovo hapšenje 1923. godine, objavljivanje zloćudnog Mein Kampfa, rastući

nacionalsocijalizam, fatalnu grešku koju je načinio senilni nemački kancelar Fon Hindbenburg, koji je

1933. godine - u želji da ga neutrališe – Hitleru dodelio naizgled nebitnu političku funkciju. Tu je i

Hitlerova propala ljubavna afera sa Geli Raubal i dugogodišnja veza sa Evom Braun. 

Ne iznenađuje što je ova mini serija izazvala kontroverze i pre nego što je emitovana. Među Jevrejima i

preživelim žrtvama holokosta bilo je onih koji su smatrali da Hitlerov lik u seriji izaziva simpatiju. Jedan

od producenta bio je smesta otpušten pošto je izdao javno saopštenje koje je upoređivalo nemačku

slepu, nepromišljenu odanost Hitleru sa Amerikom koja je stala iza Džordža Buša tokom iračke krize.

Адолф Хитлер (нем. Adolf Hitler; 20. април 1889 – 30. април 1945) је био немачки политичар и

вођа Нацистичке партије који је1933. постао немачки канцелар. После смрти немачког

председника Паула фон Хинденбурга 1934. Хитлер је прогласио себе за фирера (вођу), звање

у којем је, захваљујући уредби (нем. Ermächtigungsgesetz) из 1933, објединио овлашћења

председника и канцелара и успоставио тоталитарни режим у Немачкој под његовом влашћу

који је трајао све до његове смрти самоубиством 1945. године.

Нацистичка партија је значајно ојачала своју позицију током периода кризе у Немачкој

након Првог светског рата, захваљујући одличној пропаганди и Хитлеровој харизми и

говорничкој способности којом је лако придобијао масе. Партија је

истицаланационализам и антисемитизам као своје основне облике изражавања политичких

ставова, и убрзо је прибегла и физичком уклањању својих политичких противника како би

осигурала успех.

Након обнове немачке економије и поновног наоружавања Вермахта, у Немачкој је

успостављена диктатура под Хитлером који је водио агресивну спољну политику са циљем

освајања „животног простора“. Као логични наставак овакве спољне политике уследио је

немачки напад на Пољску 1939., због чега су Велика Британија и Француска објавиле рат

Немачкој, чиме је и званично почео Други светски рат.

На почетку Другог светског рата Вермахт је постигао одличне успехе и Силе осовине су

окупирале највећи део европског копна и делове Азије. Међутим, заједнички напор савезничких

сила довео је до пораза Вермахта. До 1945. Хитлерова политика је претрпела пораз, а

Нацистичка партија је била пред распадом. Хитлеров рат за територије и прочишћење расе

проузроково је смрт десетина милиона људи, укључујући и геноцид над око 6.000.000 Јевреја [1] ,

познатији као холокауст.

У последњим данима рата 1945, док је немачка престоница Берлин пружала последњи отпор

совјетској Црвеној армији, Хитлер се оженио Евом Браун, да би за мање од 24 сата касније њих

двоје извршили самоубиство у фиреровом бункер

Адолф Хитлер је рођен у аустријском граничном граду Браунауу, као четврто од шесторо деце цариника Алојза Хитлера и његове жене Кларе (рођене Пелцл). Од све деце само су преживели Адолф и његова сестра Паула.,

лара Хитлер, мајка

У књизи „Моја борба“ (нем. Mein Kampf), Хитлер описује свог оца као напраситог тиранина. Хитлер је свом оцу јако замерио то што је отац био ванбрачни син Ане Марије Шиклгрубер (Хитлерова баба) и 1876. Алојз је променио своје презиме у Хитлер. Да ли је каснији муж Алојзове мајке у стварности био Хитлеров деда, то никада није било доказано. Јохан Георг Хајдлер је тек пред смрт признао очинство над Хитлеровим оцем.

Због природе посла Алојза Хитлера морали су често да се селе — из Браунауа је породица прешла у Пасау, затим у Ламбах и потом Леондинг код Линца. У основним школама које је Хитлер похађао био је добар ученик, али је у средњој школи 1900. понављао први разред. Хитлер је живео боемским животом у Бечу издржавајући се од пензије која му је припадала као сирочету и од новца који му је мајка слала. Два пута је покушао да упише Академију примењених уметности у Бечу (1907. и 1908) али је оба пута одбијен уз коментар да је „неспособан за сликарство“ и да његов таленат може најбоље доћи до изражаја у архитектури.[3]Његова сећања одражавају опседнутост овом темом:

“Циљ мог путовања је била посета галерији слика у дворском музеју, али су моје очи једва запазиле шта друго осим самог музеја. Од јутра до касне вечери обилазио сам места која су била предмет мог интересовања али увек су зграде биле те које су привлачиле моју пажњу.[4] ”

Следећи препоруку школског ректора и сам је постао убеђен да је то прави пут који мора да следи, иако је био недовољно академски спреман за архитектонску школу:

“У само неколико дана постало ми је јасно да ћу једног дана постати архитекта. Засигурно, у питању је веома тежак пут; сва предавања која сам пропустио у реалној школи била су ми преко потребна. Неко не може уписати архитектонски факултет ако претходно није похађао грађевинску школу на техничкој академији и уколико нема диплому средње школе. Нисам имао ништа од тога. Испуњење мојих уметничких снова деловало је физички немогуће.[5] ”

Дана 21. децембра 1907. Хитлерова мајка је умрла у 47 години од рака дојке. По одлуци суда у Линцу, Хитлер је био у обавези да половину своје пензије уступи својој сестри Паули. Када је напунио 21 годину наследио је новац од своје тетке. У Бечу је зарађивао за живот као сликар, тако што је копирао сцене са разгледница и продавао слике трговцима и туристима.

Након што је по други пут одбијен на уметничкој академији, Хитлер је остао без новца. Године 1909. потражио је уточиште у прихватилишту за сиромашне. Од 1910. живео је у кући за сиромашне раднике.

Хитлер је тврдио да је антисемита постао у Бечу[6] где је живела бројна јеврејска популација међу којима је било и ортодоксних Јевреја избеглих из Русије. Међутим, према његовом пријатељу

из детињства Августу Кубичеку, Хитлер је био „убеђени антисемита“ и пре него што је напустио Линц у Аустрији.[7] Беч је у то време био колевка традиционалних религијских предрасуда и расизма 19. века. Хитлер је можда био под утицајем дела идеолога и антисемите Ланца фон Либенфелса и расправа политичара као што су Карл Лугер, оснивач Хришћанске социјалистичке партије и градоначелника Беча, композитора Рихарда Вагнера и Георга Ритера фон Шенерера, вође пан-германског покрета „Даље од Рима!“. Хитлер је изјавио у „Мајн кампфу“ да је његова трансформација од противника антисемитизма на религијској основи до његовог заговорника на расној основи настала као последица контакта са ортодоксним Јеврејима, али у овом периоду живота, Хитлерова антисемитска осећања нису била нарочито испољена. Био је чест гост на вечерима у угледној јеврејској кући, а јеврејски трговци су продавали његове слике.[8]

Хитлер је вероватно био и под утицајем дела Мартина Лутера „О Јеврејима и њиховим лажима“. Кристална ноћ одиграла се 10. новембра, на рођендан Мартина Лутера.

“У Линцу је било мало Јевреја. Током векова, Јевреји који су живели тамо су се европеизовали у спољашњем изгледу и толико су личили на друга људска бића да сам их чак посматрао као Немце. Разлог због којег тада нисам разумео апсурдност ове заблуде био је тај што је једини видљиви знак који сам препознао и који је одвајао њих од нас било упражњавање њихове чудне религије. Када бих помислио да су прогањани само због њихове религије, мој отпор према изјавама против њих које би чуо, претварао се у гађење. Нисам ни претпостављао да је могуће да постоји таква ствар као што је систематски антисемитизам.

Једном када сам пролазио кроз центар града, изненада сам наишао на појаву у дугом

кафтану и са црним локнама. Моја прва мисао је била: „Да ли је то Јеврејин?“ Они

свакако нису овако изгледали у Линцу. Кришом сам наставио да пажљиво посматрам

човека и што сам дуже гледао у чудну појаву и испитивао је детаљ по детаљ, то се све

више обликовало питање у мојој глави: „Да ли је то Немац?“[9] ”У „Мајн кампфу“ Хитлер је описао Мартина Лутера као великог ратника, правог државника и великог реформатора, раме уз раме са Вагнером и Фридрихом Великим.[10] Вилхелм Репке  је у својим делима након холокауста дошао до закључка да је „без икакве сумње лутеранизам утицао на политичку, духовну и друштвену историју Немачке на такав начин, који се након пажљивог разматрања може само окарактерисати као судбоносан.“[11]

Хитлер је тврдио да су Јевреји непријатељи аријевске расе. Сматрао их је одговорним за аустријску кризу. Такође је идентификовао одређене облике социјализма ибољшевизма, са великим бројем јеврејских лидера као јеврејске покрете, сједињавајући свој антисемитизам са антимарксизмом. Кривио је револуције из 1918. за војни пораз Немачке, сматрао је да су Јевреји главни кривци за пропаст Немачког царства и економске проблеме који су потом наступили.

Генерализујући на основу бурних сцена из парламента мулти-националне аустроугарске монархије, закључио је да је демократски систем неделотворан. Ипак, према Августу Кубишеку, његовом некадашњем цимеру, био је више заинтересован за Вагнерове опере него за политику.

Хитлер је у мају 1913. наследио последњи део очевог имања и преселио се у Минхен. У „Мајн кампфу“ је написао да је одувек желео да живи у „правом“ немачком граду. У Минхену се поново заинтересовао за архитектуру и како је сам рекао за дело Хјустона Стјуарта Чемберлена. Пресељење у Минхен му је такође помогло да избегне војну обавезу у Аустрији, али га је аустријска војска ипак ухапсила. Након систематског прегледа и приговора савести, установљено је да је неспособан за војну службу и дозвољено му је да се врати у Минхен. Ипак, када је Немачка ушла у Први светски рат у августу 1914, упутио је петицију краљу Лудвигу III од Баварске у којој је затражио дозволу да ступи у баварски пук[12]

на 1. августа 1914. немачки цар Вилхелм II објавио је општу мобилизацију. Будући да је био

аустријски држављанин, закон је онемогућавао Адолфу Хитлеру да се пријави у немачку војску

као добровољац. Због тога је 3. августа упутио петицију баварском краљу Лудвигу III у којој је

затражио да му се омогући да добровољно ступи у немачку војску. Након што је његова молба

уважена, Адолф Хитлер се 16. августа пријавио као добровољац и распоређен је у 16.

баварски пешадијски пук. После основне пешадијске обуке, његов пук је 21. октобра упућен

на западни фронт. Дана 3. новембра 1914. унапређен је у чин каплара.[13] По унапређењу

Хитлер је обављао дужност курира пука и често се под жестоком непријатељском ватром

кретао на релацији фронт-позадина.

Током Битке на Соми, Хитлер је 5. октобра 1916. рањен у леву бутину због чега је пребачен на

лечење у војну болницу уБелицу, близу Берлина, у којој је остао до почетка децембра. По

отпуштању из болнице, распоређен је у 4. чету, 1. батаљона 16. пука која је била стационирана

у Минхену. Згрожен стањем у баварској престоници и ниским моралом цивилног становништва,

затражио је од свог претпостављеног, поручника Видемана, да се врати на фронт. Дана 5.

марта 1917. поново се придужио својој јединици на фронту. Током јула 1918. у више наврата

показао је изузетну храброст. Спасао је живот рањеном командиру чете, изневши га из зоне

дејства америчке артиљерије, а затим је благовременом интервенцијом спречио немачку

артиљерију да грешком отвори ватру на сопствену пешадију.[13] Савесно обављајући своју

дужност, привукао је пажњу надређених официра који су га предложили за одликовање. Дана

4. августа одликован је Гвозденим крстом I класе. Непосредно пред крај рата,14. октобра 1918.

Хитлер је заједно са групом војника из свог пука настрадао током британског напада бојним

отровима. Након што му је у фронтовској болници указана прва помоћ, пребачен је на лечење у

резервну војну болницу у Пазевалку код Шћенцина. Доктор који је био задужен за његово

лечење констатовао је да Хитлер није претрпео озбиљне повреде очију и дисајних путева, већ

да је до привременог губитка вида дошло услед „хистеричног слепила“, а да је губитак моћи

говора био последица „хистеричне онемелости“. Међутим, права природа Хитлеровог слепила

и губитка моћи говора не може се са сигурношћу утврдити јер је комплетна болничка

документација болнице у Пазевалку нестала.[14] По завршетку Првог светског рата Хитлер се

вратио у Минхен где је остао у војној служби све до отпуштања 31. марта 1920.

Хитлер се дуго дивио Немачкој и током рата је постао страствени немачки патриота, иако је

немачки држављанин постао тек 1932. Био је шокиран капитулацијом Немачке у новембру

1918. упркос томе што је Немачка војска још увек била на страној територији.[15] Као и многи

други немачки националисти, Хитлер је веровао у легенду о „убоду у леђа“

(нем. Dolchstoßlegende) по којој је војска, иако „непоражена на бојном пољу“, била „убодена у

леђа“ од стране цивилних лидера и марксиста из позадине. Ови политичари су касније названи

„новембарским криминалцима“.

Версајски споразум лишио је Немачку бројних територија, демилитаризована је Рајнска

област и наметнуте су јој економски штетне санкције. Споразумом је поново

успостављена Пољска држава на шта су чак и умерени Немци реаговали са згражавањем.

Споразум је такође окривио Немачку за све ужасе рата, што неки угледни историчари као Џон

Киган данас сматрају барем делимично „победничком правдом“; многе европске нације су пред

крај Првог светског рата постале значајно милитаризоване и спремне за борбу. Немачка

кривица је искоришћена да јој се наметну ратне репарације (износ репарација је више пута

обновљен Давовим планом, Јанговим планом и Хуверовим мораторијумом). Насупрот томе,

Немачка је сам споразум, а нарочито тачку у којој се истиче немачка кривица за рат, сматрала

понижавајућим. На пример, у складу са споразумом, у Немачкој је спроведена скоро потпуна

демилитаризација и њене оружане снаге ограничене су на шест бојних бродова, без

подморница, без авијације, без тенкова и са војском не већом од 100.000 људи. Споразум је

био један од значајних чинилаца у формирању друштвене и политичке ситуације у Немачкој

која је претходила доласку Хитлера и нациста на власт. Хитлер и његова партија искористили

су потписивање Версајског споразума од стране „новембарских криминалаца“ и понижење које

је он донео немачком народу као један од најјачих аргумената у борби за власт. „Новембарски

криминалци“ искоришћени су као жртвени јарци иако ни један од немачких политичара који је

учествовао на Париској мировној конференцији 1919. није имао пуну слободу избора при

доношењу овакве одлуке.

[уреди]Улазак у политику

Чланска карта Немачке радничке партије на име Адолфа Хитлера.

После Првог светског рата, Хитлер је остао у војсци и вратио се у Минхен где је — супротно

његовим каснијим изјавама — учествовао у погребној церемонији убијеног баварског

премијера Курта Ејзнера.[16] Након сузбијања Баварске совјетске републике, учестовао је у

курсевима „националног мишљења“ у организацији Образовног и пропагандног одељења

баварске Рајхсвер групе, Штаб 4 под командом капетана Карла Мајера. „Жртвени јарци“

пронађени су међу „међународним Јеврејима“, комунистима и политичарима различитих

опредељења, а нарочито унутар политичких странака Вајмарске коалиције.

У јулу 1919. Хитлер је постављен за полицијског шпијуна (нем. Verbindungsmann) у саставу

обавештајне команде (нем.Aufklärungskommando) Рајхсвера са задатком да врши утицај на

војнике и да се инфилтрира у малу политичку странку по именуНемачка радничка партија.

Током инспекције Немачке радничке партије, Хитлера је био импресиониран анти-семитским,

националистичким и анти-марксистичким идејама њеног вође Антона Дрекслера који је

заговарао снажну и активну владу, не-јеврејску варијанту социјализма и узајамну солидарност

свих чланова друштва.

Хитлер је такође упознао и Дитриха Екарта, једног од првих оснивача партије и члана окултног

друштва Тула.[17] Екарт је постао Хитлеров ментор и често је размењивао идеје са њим, учећи

га како да се облачи и говори и упознајући га са великим бројем људи из свог окружења. Своју

захвалност Екарту, Хитлер је изнео у другом тому свог дела „Мајн кампф“.

Хитлер је отпуштен из армије у марту 1920, настављајући, уз пуну подршку својих некадашњих

претпостављених, учешће у свим партијским активностима. Почетком 1921. постао је веома

вешт у држању говора пред великим бројем људи. У фебруару је одржао говор у Минхену пред

скоро 6.000 људи. Да би најавио митинг, послао је два камиона пуна партијских чланова да се

возе кроз град са истакнутим свастикама, делећи пропагандни материјал и бацајући летке. У

овом периоду политичке активности Хитлер је стекао лошу репутацију изван партије због својих

ватрених, полемичких говора против Версајског споразума и политичких супарника

(монархиста, националиста, социјалиста и др.) а нарочито против марксиста и Јевреја.

Руководство Немачке радничке партије чинио је извршни комитет састављен од старих

чланова који су сматрали да је Хитлеров утицај сувише ојачао. Искористивши његову

одсутност, чланови комитета су се побунили против његовог руковођења партијом и удружили

су се са групом социјалиста из Аугсбурга. Хитлер се у Минхен вратио 11. јула 1921. и запретио

је члановима комитета да ће напустити партију. Знајући да би његов одлазак значио распад

партије, искористио је прилику да свој повратак услови давањем најширих „диктаторских“

овлашћења. Разљућени чланови комитета, укључујући и Дрекслера, снажно су се успротивили

овом Хитлеровом захтеву. У међувремену, у јавности се појавио анонимни летак на којем је

писало „Адолф Хитлер: Да ли је он издајник?“, у којем је критикована његова жудња за влашћу

као и силеџије које је окупио око себе. Хитлер је на објављивање овог чланка у Минхенским

новинама реаговао тужбом и након што је суд пресудио у његову корист, исплаћена му је

одређена скромна сума на име одштете.

Напослетку, извршни комитет ДАП је попустио пред Хитлеровим захтевима који су након

гласања чланова партије усвојени са 543 гласа за и само једним против. На следећем скупу

одржаном 29. јула 1921. Адолф Хитлер је представљен као фирер Национал-социјалистичке

партије, што је била прва јавна употреба ове титуле. Хитлер је променио име партије у

Национал-социјалистичка немачка радничка партија (нем. Nationalsozialistische Deutsche

Arbeiterpartei).

Хитлерови ватрени говори које је држао у пивници, нападајући Јевреје, социјал-демократе,

либерале, реакционарне монархисте, капиталисте и комунисте, почели су да привлаче све

већу пажњу јавности. Његови рани следбеници постали су Рудолф Хес, бивши пилот ратног

ваздухопловства Херман Геринг и армијски капетан Ернст Рем, који је постао вођа нацистичке

парамилитарне организације под називом СА одреди (нем. Sturmabteilung или „јуришни

батаљон“), која је имала задатак да обезбеђује одржавање митинга и напада политичке

противнике. Хитлер је такође асимилирао и независне групе, као што је била нирнбершка

(нем. Deutsche Werkgemeinschaft) под вођством Јулијуса Штрајхера који је касније

постао гаулајтер Франконије. Његова политичка активности привукла је пажњу локалних

пословних људи који су га примили у своје окружење што му је омогућило да дође у контакт и

са ратним херојем генералом Ерихом Лудендорфом.

[уреди]Пивнички пуч

Охрабрен подршком угледних кругова немачког друштва Хитлер је одлучио да искористи

генерала Лудендорфа као параван за државни удар који ће касније постати познат

као Пивнички пуч (у употреби су и називи „Хитлеров пуч“ или „Минхенски пуч“). Нацистичка

партија копирала је иконографију италијанских фашиста и прихватила је неке тачке њиховог

програма па је Хитлер, 1923. одлучио да, слично Мусолинијевом маршу на Рим, покрене своју

кампању „На Берлин“. Хитлер и Лудендорф могли су да рачунају на тајну подршку Густава фон

Кара, тадашњег de facto владара Баварске, као и водећих људи Рајхсвера и полиције.

Хитлер, непосредно пре пуча

Хитлер је 8. новембра 1923. заједно са припадницима СА упао на јавни скуп који је водио Кар, у

пивариБиргербројкелер (нем. Bürgerbräukeller) изван Минхена. Објавио је да је основао нову

владу са Лудендорфом и затражио је, под претњом ватреним оружјем, од Карових присталица

и локалног официрског кора да му помогну у свргавању владе у Берлину.[18] Кар је искористио

прву прилику како би напустио Хитлера и придружио се његовим противницма.[19] Следећег

дана, Хитлер и његове присталице напустили су пивницу и упутили се ка баварском

министарству рата како би свргли Баварску владу и започели свој „Марш на Берлин“, али су се

сукобили са војском и полицијом. Дошло је до краће размене ватре након које су се пучисти

разбежали. У сукобу је настрадало шеснест чланова и симпатизера НСДАП.[20]

Хитлер је у размени ватре био рањен у руку, али је успео да побегне и да се сакрије у

кућу Ернста Ханфштенгла, где је за кратко размишљао о самоубиству. Убрзо је ухапшен због

издаје, а Алфред Розенберг је постао привремени вођа партије. Током суђења Хитлеру је

дозвољено да користи судницу као говорницу за изношење политичких ставова и убрзо је

стекао велику популарност у немачкој јавности вешто артикулишући и манипулишући њеним

националистичким осећањима. Његова популарност правазишла је оквире Минхена и стекла је

национални карактер. Хитлер је 1. априла 1924. осуђен на казну затвора у трајању од 5 година

и упућен је на њено издржавање у затвор Ландсберг. У затвору је Хитлер имао повлашћен

положај и примао је велики број писама од својих обожавалаца.[21] Помилован је и пуштен из

затвора децембра 1924. у склопу опште амнестије за све политичке затворенике. Рачунајући и

време проведено у притвору, укупно је одслужио нешто више од годину дана затворске казне.

[21]

[уреди]Мајн кампф

Прво издање „Мајн кампфа“ из 1925.

Док је био на издржавању затворске казне у затвору Ландсберг, Хитлер је издиктирао „Мајн

кампф“ (срп. Моја борба, док је првобитни назив књиге био „Четири године борбе против лажи,

глупости и кукавичлука“) свом заменику Рудолфу Хесу.[21] Књигу коју је посветио члану тајног

друштва Тула, Дитриху Екарту, представљала је његову аутобиографију прожету идеолошким

ставовима и начелима. Објављена је у два дела 1925. и 1926. и у периоду 1925—34. године

продато је око 240.000 примерака. До краја рата укупно је продато или дистрибуирано (сваки

војник који би се оженио као брачни поклон добијао је један примерак књиге) преко осам

милиона примерака.[22]

Хитлер је годинама избегавао да плати порез на приходе од продаје књиге и његов дуг према

држави је, до његовог именовања за канцелара, достигао цифру од 405.500 немачких

рајхсмарака (око шест милиона евра) али му је овај дуг опроштен.[23][24]

[уреди]Обнова партије

Рајхстаг, Хитлер и Геринг

У време Хитлеровог пуштања из затвора, политичка ситуација у Немачкој се смирила, а

економска ситуација значајно поправила због чега је знатно умањена простор за Хитлерову

политичку агитацију. Иако је Хитлеров пуч имао национални одјек, упориште партије је и даље

било у Минхену.

Пошто му је било забрањено да држи говоре у јавности, Хитлер је именовао Георга Штрасера,

који је 1924. изабран у Рајхстаг, за организационог вођу партије (нем. Reichsorganisationsleiter)

и поверио му је организацију партије у северној Немачкој. Штрасер је заједно са својим млађим

братом Отом Штрасером и Јозефом Гебелсом, форсирао независне политичке ставове унутар

партије, инсистирајући на социјалистичким начелима унутар партијског програма. Потпартија

„Arbeitsgemeinschaft der Gauleiter Nord-West“ је постала унутрашња опозиција, која је значајно

угрозила Хитлеров ауторитет али је ова фракција поражена током Бамбершке

конференције 1926. током које се Гебелс придружио Хитлеру.

Хитлер у новембру 1935. на паради у Нирнбергу

После овог сусрета, Хитлер је још више централизовао управљање партијом у које је увео

„принцип вође“ (нем. Führerprinzip) као основни принцип партијске организације. Лидери нису

били бирани од стране своје организације већ су их именовали њихови претпостављени којима

су били одговорни док су, од људи њима потчињених могли да захтевају апсолутну

послушност. У складу са Хитлеровим гађењем над демократијом, власт унутар партије

прогресивно је слабила од врха ка дну.

Кључни чинилац Хитлерове привлачности била је његова способност да у народу пробуди

осећај повређеног националног поноса чији је узрок био Версајски споразум наметнут

пораженом Немачком царству од стране западних савезника. Немачка је изгубила економски

веома значајне територије у Европи, заједно са њеним колонијама и признала је искључиву

одговорност за избијање рата због чега је била принуђена да плати огромне ратне репарације у

укупном износу од 132 милијарде златних марака. Већина Немаца није се слагала са овим

условима али су првобитни нацистички покушаји да придобију подршку народа сваљујући

кривицу за овако тешке услове мира на „међународно јеврејство“ били релативно неуспешни.

Партија је брзо учила на својим грешкама и ускоро је почела да примењује нову пропагандну

праксу комбинујући анти-семтизам са нападима на недостатке Вајмарског система и партија

које су га подржавале.

После неуспелог покушаја свргавања републике, Хитлер се у даљим политичким активностима

руководио „легалитетном стратегијом“ — ова стратегија подразумевала је формално

поштовање закона Вајмарске републике у циљу легалног доласка на власт. Неки од чланова

странке, нарочито унутар СА, противили су се оваквој стратегији — Рем се подругивао Хитлеру

називајући га Адолф Легалите.

[уреди]Долазак на власт

Изборни резултати нацистичке партије

Време Гласови ПроцентиМеста

у РајхстагуПозадина

мај 1924. 1.918.300 6,5 32 Хитлер у затвору

децембар 1924.

907.300 3,0 14 Хитлер је пуштен из затвора

мај 1928. 810.100 2,6 12

септембар 1930.

6.409.600 18,3 107 после економске кризе

јули 1932. 13.754.800 37,4 230 након Хитлерове кандидатуре за председника

новембар 1932.

11.737.000 33,1 196

март 1933. 17.277.000 43,9 288за време Хитлеровог мандата као канцелара Немачке

[уреди]Међуратни периодХитлер у свом кабинету, као канцелар Немачке

У послератном периоду Хитлер је добио посао у покрајини Баварска као истраживач

политичких групација. Убрзо је приметио Немачку радничку партију (нем. Deutsche

Arbeiterpartei) и био фасциниран њеним програмом и жаром њених чланова. Учланио се, убрзо

постао одговоран за пропаганду, а недуго затим и председник. Партија је променила име у

Националсоцијалистичка Немачка партија (нем. Nationalsocialistische Deutsche Arbeiterpartei)

— НСДАП, или у обичном говору „нацисти“.

Након неуспешног покушаја пуча 8. и 9. новембра 1923. (нем. Hitlerputsch), Хитлер је осуђен на

пет година затвора. Пуштен је након 9 месеци проведених у тврђави Ландсберг (од априла до

децембра 1924). Хитлер је сматран безопасним, а нацисти као политичка партија су једва и

постојали, разбијени након неуспелог пуча.

Хилтер је 1925. основао СС, одред својих личних телохранитеља. На челу ове елитне јединице

у црним униформама је био Хајнрих Химлер, касније главни извршитељ Хитлерових планова за

„Јеврејско питање“.

У својим говорима Хитлер је играо на карту изгубљеног поноса код немачког народа, који је

након Версајског мира изгубио територије и исплаћивао велике одштете нападнутим државама.

Таква иступања су нарочито дошла до изражаја у раним тридесетим када је Немачку погодила

финансијска криза и депресија. На изборима у септембру 1930, нацисти су од партије извргнуте

подсмеху израсли у важан чинилац у политичком животу Немачке, освојивши преко 18%

гласова и 107 места у Рајхстагу. Нацисти су постали друга по величини партија у Немачкој[25].

У немачким парламентарним изборима у марту 1933, нацисти су освојили 44% гласова и кроз

коалицију са ДНВП (Немачка народна партија) имали парламентарну већину уРајхстагу [26] .

Хилтер је био изабран за државног секретара. Убрзо су забрањене остале партије, а након

смрти председника Хинденбурга Хитлер је, уместо нових избора, променио закон и узео

упражњено место.

[уреди]Атентат на Хитлера 8. новембра 1939.

Хитлер је имао обичај да сваке године, на дан 8. новембра обележи годишњицу Пивничког

пуча из 1923. држећи говор својим саборцима у пивници Биргербројкелер у Минхену, из које су

пучисти кренули у акцију. Сваке године његов говор почињао би око 20.30 и потрајао би нешто

мало дуже од сат времена. Међутим, због мноштва обавеза Хитлер је 8. новембра 1939. стигао

у пивницу око 20.00, а говор је почео у 20.10. Журећи да стигне на специјални воз за Берлин,

Хитлер је одржао краћи говор и брзо напустио пивницу. Само десет минута након његовог

одласка, у пивници је одјекнула експлозија. Бомба која је била постављена у стубу иза

подијума за говорнике убила је седморицу и ранила више десетина присутних нацистичких

ветерана.[27]

Истрага је брзо утврдила да је за атентат одговоран тридесетогодишњи Георг Еслер, по

занимању столар. Еслер је мало пре екслозије приведен у Констанцу од стране царинских

службеника којима се учинио сумњив и који су га предали граничарима. Приликом претреса код

њега су пронађени значка „Роткемпфербунда“ (комунистичке организације), експлозив, подаци

о фирмама специјализованим за продају оружја и експлозива и разгледница Биргербројкелера.

Током саслушања Еслер је признао да је подметнуо бомбу, али је тврдио да је то учинио

самостално, без помоћи саучесника. Еслер је без суђења упућен у концентрационо

логор Дахау где је и погубљен 9. априла 1945 .[27]

[уреди]Други светски рат

За више информација погледајте чланак Други светски рат

Савезници: Адолф Хитлер и Бенито Мусолини, који је од Хитлера био старији и искуснији

Дана 12. марта 1938, Хитлер је прогласио Аустрију и Немачку једном државом (Аншлус) и

тријумфално умарширао у Беч. Следећи корак је био изазивање кризе око Судетске области,

већински немачке области у Чехословачкој. На Минхенским преговорима у септембру, Велика

Британија и Француска су попустиле његовим захтевима, рат је избегнут на штету

Чехословачке. Судетска област је припала Немачкој. Као резултат тих догађаја, Хитлер је

изабран за „Особу године“ (енгл. Man of the year) 1938. у магазину Тајм. Хитлер је наредио

инвазију на Чехословачку 10. марта 1939. и истовремено затражио од Пољске да врати

територију одузету Немачкој у Версају. Европске силе су се противиле али и биле немоћне да

формирају заједнички став са Совјетским Савезом. Хитлер их је изманеврисао склопивши тајни

пакт са Русима 23. августа 1939. (Молотов — Рибентроп). Дана Првог септембра 1939,

Немачка је напала Пољску. Велика Британија и Француска су објавиле рат Немачкој.

Хитлер и Мусолини у Минхену

Пољска је пала до краја септембра, а Хитлер је наставио са мобилизацијом. У марту 1940,

немачке снаге су умарширале у Данску иНорвешку а након два месеца напале су и Француску

освојивши успут Холандију и Белгију. Француска је потписала примирје 22. јуна 1940,

а Мусолини и Италија, политички блиски Хитлеру, стали су на немачку страну у рату. Да би

немачка победа на западу била комплетна, као и да би осигурао своју позадину пред почетак

похода на Исток, Хитлер је морао да уништи Британију. Немачки ратни план за напад на

Британију носио је назив Операција Морски лав. Основни предуслов за успешно искрцавање

немачких трупа на британско тло био је да Луфтвафе оствари ваздушну премоћ на небу изнад

Енглеске. У ту сврху, немачко ратно ваздухопловство покренуло је велику операцију названу

операција „Орао“, која ће у историји остати запамћена као битка за Британију. Битка за

Британију је трајала од августа 1940. год. до маја 1941. год., али су најжешћи сукоби окончани

до новембра 1940. год. Луфтвафе није успела да уништи РАФ због чега је Операција Морски

лав отказана. Априла 1941, Немачка је напалаЈугославију и Румунију и ускоро заузела скоро

цели Балкан. Дана 22. јуна 1941, Хитлер је послао 5 милиона војника на Совјетски Савез.

Поход на Совјетски Савез, Операција Барбароса, у први мах је била успешна јер је Хитлер

додао Балтичке земље и Украјинуна своју мапу освојених земаља. У близини Москве, немачке

снаге су заустављене веома оштром зимом и добро организованом одбраном. То је био први

већи Хитлеров неуспех у Другом светском рату, јер је планирао да освоји Русију у кратком

периоду.

[уреди]Холокауст

За више информација погледајте чланак Холокауст

Између 1942, и 1945. „СС“ и саучесници, тј. колаборатори, систематски су убили око 3,5

милиона Јевреја у концетрационим логорима. Такође огроман број Јевреја је убијен мање

систематски, или је умрло од изгладњености или изнемоглости радећи у радним камповима.

Претпоставља се да је између 5 и 6 милиона Јевреја убијено или умрло од наведених разлога

у Другом светском рату. Осим Јевреја, Словени, комунисти, хомосексуалци, Роми,

хендикепиране особе, ментално заостале особе, Јеховини сведоци, анти-нацисти, пољски

интелектуалци, и други, су били циљеви у овом злочиначком пројекту. Елиминација свих ових,

за нацисте непожељних, група се генерално назива Холокауст. Сматра се да је Хитлер, заједно

са Химлером, био идејни творац овог пројекта иако нема много докумената који то потврђују.

То су били незванични разговори после којих нису остајали трагови. На конференцији у Вансеу

у близини Берлина, 20. јануара 1942. Хитлер је снимљен како говори: „Једино елиминацијом

Јевреја можемо вратити себи здравље“. Овакав став се огледао и у односу премаратним

заробљеницима. Западни ратни заробљеници су третирани сходно Женевској конвенцији, док

су ратни заробљеници источно од Беча имали исти третман као и Јевреји.

[уреди]Пораз и смрт

"Хитлер је мртав", насловна страна часописа "Звезде и пруге", април 1945. год.

Немачке снаге су први велики пораз доживеле у Стаљинграду, зиме 1941/42. У северној

Африци, савезници су зауставили Немце у њиховом покушају да освоје Суецки канал и Блиски

исток. Ови порази су били главне прекретнице у II светском рату. После тога, Хитлерови војно-

тактички потези су постали ирационални. Немачка војна и финансијска позиција је уздрмана,

као и Хитлерово здравље. Лева рука му је почела неконтролисано дрхтати; неки историчари

сматрају да је боловао од Паркинсонове болести.

Проглашење рата Сједињеним Америчким Државама 11. децембра 1941. довело је Хитлера у

незавидну позицију. Ратовао је са највећом и војнички најбројнијом државом (Совјетски Савез),

највећом индустријском и финансијском силом (САД) и највећом империјом (Британска

империја). Када је 1943. његов савезник Мусолини збачен са власти, америчке снаге су заузеле

Сицилију. Совјети су напредовали на Источном фронту. Коначно, 6. јуна 1944. савезничке снаге

су се искрцале у северној Француској (Операција Оверлорд). Реалисти у Немачком војном врху

су видели да је пораз неминован, неколико њих је одлучило смакнути Хитлера. Крајем

јула 1944. један од њих, Клаус фон Штауфенберг, подметнуо је бомбу у Хитлеров војни штаб,

али је Хитлер преживио. Уследила су испитивања и стрељања, око 4.000 особа је погубљено -

и покрет отпора је сломљен.

До краја 1944. Совјети су потпуно ослободили државу и почели продирати у централну Европу.

Савезници су надирали у Немачку са запада. Немачка је војно поражена, али Хитлер је одбијао

помисао на предају или преговоре о предаји. То је резултирало даљим ратовањем и

разарањем Немачке. У априлу 1945, Совјети су били пред Берлином. Хитлерови сарадници су

саветовали бег у Аустрију или Баварску, али он је био одлучан да умре у главном граду.

Одбијао је сваку помисао на избеглички, неизвесни статус, и као што је обећавао од самог

почетка рата, извршио је самоубиство у тренуцима безизлаза и пораза.

Наиме, септембра 1939. у Крол Опери, обраћајући се немачкој нацији, Хитлер је између

осталог рекао да је поново обукао униформу, која му је између 1914-1918. била најсветија и да

је неће скинути док не добије рат, а ако изгуби - он тај крај неће дочекати. Нешто после поноћи

29. априла, завршио је диктирање свог приватног и политичког тестамента и потом одлучио да

се ожени својом љубавницом Евом Браун, са којом је био у вези без прекида од 1932. године.

Самоубиство су извршили заједно, око 15:30 часова, 30. априла. Адолф Хитлер је загризао

ампулу цијанида и пуцао себи у главу, док је Ева Хитлер попила само отров. Њихова тела пар

минута касније изнесена су у двориште Рајхстага, поливена са 200 литара бензина и спаљена.

[уреди]Критике

Себастијан Хафнер је у свом делу „Anmerkungen zu Hitler - Примедбе о Хитлеру“ писао о

прелому Хитлеровог живота. „Тридесет година неуспели човек, онда из истог момента

политичка локална личност а на крају човек око ког се светска политика

окреће“. Филозоф Карл Јасперс  је назвао историју о националном социјализму као опомену.

„Било је могуће да се то догоди, и може у свако доба да се деси“.

Adolf Hitler rođen je u Braunau na rijeci Inn u Austriji od majke Klare i oca Aloisa, željezničara - 20. aprila 1889. Imao je tri starija brata koji umiru u ranoj mladosti pa stoga majka Adolfa obožava. Hitler će kasnije napisati o majci: Njemačkom je narodu darovala velikog sina. Kad ga je otac tukao samo je glasno  brojao udarce, što je oca znalo preplašiti - mislio bi da je Adolf poludio. Hitler nikada nije završio nikakvu školu, no u mladosti je želio postati umjetnik, što njegov otac nije odobravao. Stoga nakon očeve smrti odlazi u Linz. Iz Linza odlazi u Beč kako bi studirao na Akademiji likovnih umjetnosti. Položio je prvi prijemni krug, ali drugi nije prošao. U Beču se uzdržavao preslikavanjem motiva s razglednica. U Linz se vraća 1907. jer mu majka  je na samrti, kratko prije Božića ona umire. Nakon majčine smrti ponovo se prijavio na Akademiju likovnih umjetnosti, ali ga opet odbijaju. Za odbijanje je tvrdio da nije on kriv već akademija,jer nije prepoznala njegov genij. Pošto je isprobao sreću na nekoliko radnih mjesta (zidar, crtač razlednica), Adolf se početkom prvog svjetskog rata prijavio kao dobrovoljac u njemačkoj vojsci. Hitler se borio na prvim linijama fronta tokom skoro cijelog rata bez nekog značajnijeg napredovanja u činovima. Dobio je, pak, njemački orden za hrabrost u borbi, Eisernes Kreuz.. A kao kurir dobiva i čin razvodnika. U vojsci ga prati glas čudaka - ne pije, ne puši, izbjegava žene i javne kuće. Jedini mu je prijatelj pas Foxel. U proljeće 1918. za vrijeme savezničkih napada u kojima su korišteni i plinovi Hitler nakratko gubi vid. Vijest o kapitualciji zatječe ga u lazaretu. Po njegovim riječima taj trenutak je bio prekretnica u njegovom životu - odlučio je da postane političar. Učestvuje u revoluciji i uspostavljanju

sovjetske Bavarske 1919. godine. Iste godine postaje član nacionalističke Njemačke radničke stranke (kasnije Nacionalsocijalističke radničke stranke Njemačke), a od 1921. njezin je predsjednik. Dana 9. aprila 1923. u Münchenu pokušava puč s omanjom grupom istomišljenika zbog čega je osuđen na pet godina zatvora, ali je pušten na slobodu nakon devet mjeseci. Nakon neuspjeha puča Hitler je zaključio da se mora poslužiti legalnim sredstvima kako bi osvojio vlast. Za vrijeme izdržavanja zatvorske kazne nastaje kniga Main Kampf (Moja borba) kada mu kolege u ćeliji preporučuju da napiše memoare jer im je bio dosadan dok su se kartali.

 među 1942 i 1945 SS i saučesnici, tj. kolaboratori, sistematski su ubili oko 3.5 milion Jevreja u koncetracionim logorima. Takođe ogroman broj Jevreja je ubijen manje sistematski, ili je umrlo od izgladnjenosti ili iznemoglosti radeći u radnim kampovima. Pretpostavlja se da je između 5 i 6 miliona Jevreja ubijeno ili umrlo od navedenih razloga u Drugom svijetskom ratu. Osim Jevreja; komunisti, homoseksualci, Romi,hendikepirane osobe, mentalno zaostale osobe, jehovini svjedoci,anti-nacisti, poljski intelektualci, i drugi; su bili ciljevi u ovom zločinačkom projektu. Eliminacija svih ovih, za naciste nepoželjnih, grupa se generalno naziva Holokaust. Smatra se da je Hitler, zajedno sa Himmlerom, bio idejni tvorac ovog projekta iako nema mnogo dokumenata koji to potvrđuju. To su bili neoficijalni razgovori poslije kojih nisu ostajali tragovi. Na konferenciji u Wannsee-u u blizini Berlina, 20.januara 1942 Hitler je snimljen kako govori: "Jedino eliminacijom Židova možemo vratiti sebi zdravlje".

Kada je Hitlerov zli um smislio genocid nad Jevrejima kao konačno rešenje za jevrejski problem, nije mogao da poželi voljnije, poslušnije i nemilosrdnije pomoćnike nego što su bili Hajnrih Himler i Rajnhard Hajdrih. Sa hladnokrvnim uživanjem, oni su postali najmetodičnije masovne ubice svih vremena, stalno tražeći poboljšanje svoje mašinerije za ubistvo čitave jedne rase. A svoju smrtonosnu efikasnost su beležili sa revnošću poslušnih činovnika.Mladi Himler je dopustio da ga ponese plima antisemitizma i nije video ništa loše u paroli da je bolje ubiti nekoliko nevinih ljudi nego dopustiti da ijedan krivac pobegne. Oktobra 1931. Himler je u svom osoblju zaposlio i Hajdriha. Njegov brzi um i maštovita surovost, u saradnji sa Himlerovom temeljitošću i marljivošću, proizveli su smrtonosni duo koga će se svi u Nemačkoj najviše plašiti.

Nacistički kabinet 1935 oduzima Židovima pravo na njemačko državljanstvo, protjerani su sa svih državnih poslova, zabranjeno im je bavljenje bilo kakvim profesionalnim zvanjima i nisu smjeli posjedovati preduzeća. Na Židove se obrušila medijska kampanja mržnje. Pritisak na njih je stalno jačao,a 1938. spaljene su sve knjige koje su napisali pisci židovskog porijekla. Pod ovim pritiscima  iz Njemačke bježi više od 180 000 Jevreja, dok je sva imovina koja je ostala iza njih nacionalizirana.

Poraz i smrt

Njemačke snage su prvi veliki poraz doživjele u Staljingradu, u zimu 1941/42. U sjevernoj Africi, saveznici su zaustavili nijemce u njihovom pokušaju da osvoje Suecki kanal i Bliski istok. Ovi porazi su bili glavne prekretnice u II.svijetskom ratu. Poslije toga, Hitlerovi vojničko-taktički potezi su postali iracionalni. Njemačka vojna i finansijska pozicija je uzdrmana, kao i Hitlerovo zdravlje. Lijeva ruka mu je počela nekontrolisano drhtati, neki historičari smatraju da je bolovao od Parkinsonove bolesti. Proglašenje rata Sjedinjenim Američkim državama 11.decembra 1941. dovelo je Hitlera u nezavidnu poziciju. Ratovao je sa najvećom drzavom (Sovjetski savez), najvećom industrijskom i finansijskom silom (SAD) i najvećom imperijom (Britanska imperija). 1943 je njegov saveznik Musolini zbačen sa vlasti, a američke snage su zauzele Siciliju. Realisti u Njemačkom vojnom vrhu su vidjeli da je poraz neminovan, nekoliko njih je odlučilo smaknuti Hitlera. Krajem Jula 1944 jedan od njih podmetnuo je bombu u Hitlerov vojni štab ali je Hitler preživio. Uslijedila su ispitivanja i strijeljanja, oko 4.000 osoba je pogubljeno - pokret otpora je slomljen.

Do kraja 1944 Sovjeti su potpuno oslobodili državu i počeli prodirati u centralnu Evropu. Saveznici su nadirali u Njemačku sa zapada. Njemačka je vojno poražena ali Hitler je odbijao pomisao na predaju ili pregovore o predaju. To je rezultiralo daljnjim ratovanjem i razaranjem Njemačke. U aprilu 1945, Sovjeti su bili pred Berlinom. Hitlerovi saradnici su savjetovali bijeg u Austriju ili Bavariju ali on je bio odlučan da umre u glavnom gradu. Dok su se po Berlinu vodile posljednje ulične borbe između Sovjeta i preostalih Njemačkih vojnika, Hitler je izvršio samoubistvo.

Hitlerov ključni trenutak je došao s Velikom depresijom koja je  zahvatila Njemačku 1930. Demokratska vlada, uspostavljena u Njemačkoj [1919], takozvana Weimarska republika nikada nije bila prihvaćena od konzervativnih političara, dok su joj se fašisti otvoreno protivili. Socijaldemokrati i tradicionalne stranke centra, kao i stranke desnice nisu imale program ni odgovor za Veliku depresiju, jedino su Nacisti imali nešto što se moglo nazvati programom te su na izborima 1930 dobili 18% glasova ili 107 mjesta u njemačkom parlamentu i tako su postali druga stranka po veličini.

Većina glasova za Naciste došla je od njemačkih seljaka, vojnih veterana i srednjeg sloja, to jest slojeva u njemačkom društvu koji su bili najviše pogođeni s visokom inflacijom iz1920-tih te nezaposlenošću koja je vladala tokom Velike depresije. Urbana radnička klasa nije previše obraćala pažnju na Hitlera .U naredne dvije godine njegova je stranka nastavila rasti, skupljajući poene na sve većoj nezaposlenosti, strahu od komunizma i nemoći svojih političkih rivala. 30. januara 1933. godine ,Hitler postaje kancelar. Godinu dana kasnije,nakon smrti Paula von Hinderburga, spojio je funkcije kancelara, predsjednika Republike i vrhovnog zapovjednika. Time preuzima svu vlast i postaje vođa (Führer) Njemačke. Dolaskom na vlast Hitler je, između ostalog, ukinio sindikate i zamijenio ih Njemačkom radničkom frontom te zabranio sve političke

stranke osim vlastite. Imovina, mediji i sva kulturna zbivanja potpala su pod nacističku kontrolu čineći tako život običnog čovjeka zavisan o njegovoj lojalnosti novoj vlasti. Hiljade antinacista odvođeni su u koncentracione logore. Oslanjajući se na svoju tajnu policiju Gestapo Hitler je utamničio svoje političke protivnike, a mnogi Nijemci poduprli su ga s mnogo entuzijazma. Optužujući crkvene vlasti za mito, korupciju i nemoral uspostavio je vlastite brutalne moralne vrijednosti. Ukinuo je koncept ljudske jednakosti tvrdeći kako su Arijevci superiornija rasa. Sa sve većom bezobzirnošću progonio je Jevreje.

1938. godine okupirao je rodnu Austriju i potom Čehoslovačku,a 1939. napadom na Poljsku izazvao je 2. svjetski rat. U proljeće 1940. Hitler osvaja Dansku i Norvešku, a nešto kasnije i Holandiju , Belgiju i Francusku. Zaveden žudnjom za tzv. životnim prostorom i svojom mržnjom prema komunizmu Hitler u ljeto 1941. napada SSSR. Godine 1942. okupio je grupu ljudi Reicha kako bi kreirao tzv. konačno rješenje židovskog problema. Rezultat toga bila je gradnja konc.logora u kojima je kasnije ubijeno 6 milijona Židova i protivnika nacističkog režima. Za vrijeme njegove vladavine na njega je pokušano više atentata, a onaj iz 1944. koju su organizovali visoki njemački vojni činovnici,najpoznatiji je. Vjeruje se da je Hitler izvršio samoubistvo 30.aprila 1945.godine-pucajući sebi u glavu.

удолф Валтер Ричард Хес (нем. Rudolf Walter Richard Heß; 26. април 1894, Александрија—17.

август 1987, затвор Шпандау, Источни Берлин) Хитлеров заменик у странци, познат по томе

што је хтео да склопи мир са Великом Британијом. Био је важна фигура у НСДАП-у,

заменик Хитлера и члан његовог најужег круга. Рођен је у египатској Александрији, као

син протестантскогувозника и извозника који је сматрао да школа коју Рудолф похађа није

довољна па се школовао и код куће. 1908. породица се враћа у Немачку, а он иде у интернат.

Желео је да буде астроном, али је због очевог противљења ипак студирао бизнис уШвајцарској.

У Првом светском рату био је пешадинац и добио Гвоздени крст, 2. реда. Као поручник служио

је у ваздухопловству. Био је разочарани ратни ветеран. На Универзитету у Минхену студирао

је политику, историју, економију и геополитику.

Због суделовања у Минхенском пучу 1923. у затвору је одлежао седам и по месеци. Уредио

је Хитлерову књигу „Мајн Кампф” и постао трећи у Рајху, после Хитлера и Геринга,

оснивача Гестапа.

Хес у својој ћелији на Нирнбершком процесу.

Након инвазије Немачке на Британију 1940. одлетео је у Шкотску да склопи мир, али је 10.

маја 1941. ухапшен јужније од Глазгова. До краја рата налазио се у лондонском Тауеру.

Сазнавши за тај чин, Хитлер га се одрекао, прогласио лудим, и заменио Мартином Борманом.

Након краја рата, заједно са преживелим званичницима, суделовао је наНирнбершком судском

процесу, где је због својих злочина осуђен на доживотну робију. Тада је имао 52 године.

Последње што је рекао суду било је: „Ich bereue nichts!" (Ни због чега не жалим!).

Спроведен је у затвор Шпандау, у тадашњем Западном Берлину. Када су 1966. тај затвор

напустили Балдур фон Ширак и Алберт Шпер, постао је једини осуђеник. 17. августа 1987.

године извршио је самоубиство продужним каблом, затвор у којем је био срушен је, а због

сумњи да га је убила британска тајна служба, у неонацистичким круговима је постао мученик.

ерман Вилхелм Геринг (нем. Hermann Wilhelm Göring) рођен је у Розенхајму у немачкој покрајини Баварској 12. јануара 1893. Рођен је у војној породици, отац му је био официр, па је и он похађао војну школу. Успешно ју окончао, те постао члан пруског кадетског корпуса. Придружио се немачкој војсци. Служио је у пешадији током првих месеци Првог светског рата, али је убрзо био хоспитализован због хроничног артритиса у колену.

Након опоравка придружио се немачким ваздушним снагама. Као пилот није био само успешан, био је прави ваздухопловни ас, чак су га својевремено називали наследником легендарног барона фон Рихтхофена. Геринг као млади пилот током Првог светског рата је имао 22 победе и одликован је гвозденим крстом за храброст .

Његова пилотска каријера била је беспрекорна, а у ваздухи се понашао као прави витез. Према речима једног данског пилота којем се за вријеме ваздушне битке био заглавио митраљез, Геринг, видевши то, није га хтео оборити, већ му је само салутирао и одлетео. Чудно је да је овакав војнички карактер и часно понашање некако нестало током Геринговог службовања Трећем рајху, где ће, обављати дужност заповедника Ратног ваздухопловства, и починити велика недела. (Сетимо се само немачког стравичног бомбардовања Београда и осталих српских градова).

Време након завршетка Првог светског рата проводио је у Минхену, ишао је на предавања из политичких наука и тамо пао под утицај професора геополитике Карла Хаусхофера. Онде је први пут чуо и Хитлера како говори. Хитлер је, у то време неуморно говорио где је год стигао и могао по Минхену. Геринг ће и сам касније изјавити да је био благо речено задивљен Хитлеровим говорима. "Била је то политичка љубав на први поглед". Тим је речима изразио дивљење свом будућем вођи.

Врло брзо придружио се НСДАП-у, било је то 1923., а Хитлер му је, препознавши у њему способног човека, којег је при томе и красио углед ратног хероја, препустио вођење СА-ом. Заједно са Хитлером и осталим тадашњим вођама НСДАП-а учествовао је у неуспелом Минхенском пучу. Хитлер и неколицина најистакнутијих одмах су завршили у затвору, а Геринг је, да би избегао хапшење, побегао у Шведску. Тамо је остао следеће 4 године, а вратио се тек када му је канцелар Рајха Паул фон Хинденбург 1927. одобрио амнестију. Услед стицаја околности Хитлер ће 1933. преузети место немачког канцелара, а тада почиње и Герингов узлет.

Фирер га именује министром без портфеља, још годину дана пре био је и председник Рајхстага и могао је да почне свој сурови окршај с политичким неистомишљеницима. На удару су првенствено били чланови левих странака, посебно Комунистичке партије који су тих дана били немилосрдно прогањани, хапшени и убијани. Придружио се и врхуСС-а и заједно са Хајнрихом Химлером постављао темеље идејама о будућим концентрационим логорима.

Хитлерову наклоност, овај је частохлепни и болесно амбициозни човек, задобио учествовањем и у такозваној ноћи дугих ножева када је, у обрачуну са челништвом СА-а због завере, (ликвидација Ернста Рема) показао висок степен немилосрдности.

Чак се и сам Геринг насмејао када му је судија Џексон на суђењу за ратне злочине пуно година касније рекао: "Геринг је своје дебеле прсте имао у свему".

Његов крај, као и велике већине немачких челника, почиње с Другим светским ратом. Као Рајхсмаршал с небројеним чиновима, титулама и дужностима добро је почео. Брза капитулација Француске, Холандије и Белгије којој је био без дилеме заслужан охрабрила га је, али и навела да почини велику грешку: превелико ангажовање Луфтвафеа (баздушних снага) у блицкригу на Велику Британију који се заправо никад није ни догодио. Силни губици на страни немачких снага онемогучили су већу ваздушну подршку немачкој пешадији у нападу на Совјетски Савез.

Крај је дошао пет година касније. Херман Геринг био је ухваћен од стране савезничких трупа непосредно пре капитулације. Велики Рајхсмаршал, обожаватељ уметнина и накита, (један од хобија било му је пљачкање умјетничких дела из поробљених земаља и стварање властите грандиозне колекције), немојмо заборавити да је био и наркоман (овисник о морфијуму којег су му морали давати и у затвору) остао је сам у невеликој влажној ћелији Нирнбершког затвора, чекао је своју пресуду.

Проглашен је кривим по свим тачкама за ратне злочине и осуђен на смрт вешањем. У тренутку када је осуђен на смрт, скинуо је своје слушалице и у потпуној тишини одмарширао из суднице. Након 19 дана пошто му је одбијена молба да буде стрељан, прегризао је капсулу цијанида коју је скривао у својој ћелији.

ајнрих Химлер (Heinrich Luitpold Himmler, 7. октобра 1900 – 23. маја 1945.) био је вођа

немачког Шуцштафела(Reichsführer-SS) и један од најмоћнијих лица у Нацистичкој Немачкој.

"Крвави пас Европе", како су га многи називали одговоран је за убиства милиона људи. Он је

нациста у пуном значењу те речи.

Химлер је рођен у близини Минхена 07.10. 1900. године. Био је син директора Католичке

школе, и религија је на њега имала велики утицај, ипак не толики да његов прави карактер не

изађе на видело у оном тренутку када је имао довољно моћи да ради шта му је воља. Један од

описа Химлерове личности дао је К. Џ. Бурхкарт тадашњи представник Лиге народа Данзигу

који пише: "Химлер ме је импресионирао својом непријатном подређеношћу, ускогрудном

савесношћу, нељудском методичношћу помешаном с елементима аутоматског". И заиста, он је

био невероватно бирократизовано савестан, о свему у свом животу водио је рачуна, најчешће

записивао и потпуно неважне чињенице

Личност

Немачки генерал Хајнц Гудеријан каже: "Најнејаснији од свих Хитлерових следбеника био је Х. Химлер. Безначајан човек са знаковима расне инфериорности (био је омален, дебељушкаст, слабовидан, црнокоси неспретњаковић), понашао се једноставно. Покушавао је бити уљудан. Његов стил живота био је потпуна супротност Геринговом. Водио је спартански (без икаквог луксуза) живот, био је строг према себи, а још строжи према другима. Химлер је, како каже Фром био типичан пример анално-згртачког садомазохистичког карактера, чије су основне карактеристике болесна уредност и педантност те бирократско понашање.

Касније када је постао заповедник СС-а и шеф Гестапоа (тајна државна полиција) бележио је сваки предмет који је икада дао некој особи.

Ово је пример из његовог дневника од 1-16. августа 1915. године (имао је 15 година).

1. август Недеља - купао се трећи пут, тата, Ернест и ја купали смо се након веслања, по четврти пут. Гебхарту је било превруће.

2. навече се купао по пети пут.

3. ... по шести пут се купао...

6. Петак... купао се седми пут... Купао се осми пут.

7. Субота... Ујутро се купао по девети пут.

8. ... купао се по 10. пут...

9. Ујутро се купао по 11. пут, након тога по 12. пут.

12. и 13. Играо се, тада се поново купао

16. ... тада се купао по 15. и последњи пут.

Запис његовог дневника из 1914. године:

Играо се у врту са Фалком. Наше трупе заробиле 1000 Руса. Напредовање Аустријанаца. После подне радио у врту. Свирао клавир. Након кафе посетили смо Кисенбартове. Тамо нам је било допуштено да беремо шљиве. Тако грозно много их је пало. Сада имамо топове од 42 cm.

Остаје нејасно је ли Химмлер био заокупљен бројем јестивих шљива или бројем убијених људи.

Имао је очајну потребу за ауторитетом, једноставно је волео бити потчињен некоме. Припадао је оним људима који се подређују не зато што је ауторитет тако застрашујући већ што су сами тако застрашени. У томе је, природно, и највећа разлика између Хитлера и Химлера; Хитлер је био бунтовник. Химлер безличник. Природно је такође да је Химлер у Хитлеру нашао оно што је тражио: Лик оца-ауторитета. За њега је он био бог-човек, упоредив са значењем Христа или Кришне, што је и сам Химлер изјавио.

[уреди]Каријера

Слика:Himhandzar.jpg

Хајнрих Химлер са војницимаСС Ханџар дивизије

Химлерова политичка каријера почиње негде око 1922. године када као члан Дер Фрајвега упознаје Ернста Рема. Још и пре него што се учланио у НСДАП био је декларисани антисемита. Преко Рема и Штрасера постаје члан странке. Штрасер му касније даје посао свог секретара. Напретком Штрасера напредује и Химлер. Када је Штрасер 1926. године постао руководилац државне пропаганде Химлер је био његов заменик. Награда за оданост стигла је 1929. године. Хитлер га именује заповедником Шуцштафела, (СС-а) своје личне телесне страже.

СС је растао континуирано. Када је Химлер постао Рајхсфирер, СС је бројао само 300 људи. Године 1933. израстао је у војску од 50.000 људи. Томе је неоспорно помогла и Химлерова организованост, педантност, доследност и упорност. Зло у њему први пут је изашло на видело 1934. године када је, уз Геринга, имао значајну улогу у Ноћи дугих ножева (обрачун са побуњеним вођством СА-а). 1936. године преузима и заповедање Гестапо-ом, те успева да исходи да се у свакој кључној установи у Немачкој налази и по неколико есесоваца.

1940. године Химлер трансформише досадашњи, више-мање, паравојни СС у Вафен СС, сада потпуно опремљену и наоружану војну формацију која је тада бројала преко 150 000 људи.

Ове су јединице одговорне за највећи број немачких ратних злочина, махом у Совјетском Савезу и осталим деловима источне Европе. Есесовци су такође заповедали већином нацистичких концентрационих логора. Крајем 1944. године СС је бројао чак 800.000 људи.

[уреди]Преговори, предаја, смрт

Химлер након тровања цијанидом

Како се рат примицао крају Химлер је почео да повлачи неке очајничке потезе. 1944. године тајно преговара са савезничким снагама како би си прибавио што бољи положај у неизвесним данима који су долазили. Помислио је чак и да ће га савезници прихватити као новог вођу Немачке. Верни Хајнрих (Der treue Heinrich) како су га звали, полако је напуштао, једну по једну, своје политичке догме и потпуно издао Хитлера.

Хитлер је чуо да преговара с Енглезима и одмах наредио његово хапшење, међутим у метежу који је тада владао није било могуће провести ту акцију. Хитлер из Берлина није могао никако до њега, јер је он тада био у Бремену.

Није хтео да се преда и преузме одговорност за СС чији је заповедник био, већ је побегао с црним повезом преко ока, без бркова и с лажним документима у униформи дезертера. Када је ухапшен спроведен је у логор заробљеника, међутим његова нарцисоидност му није могла допустити да се према њему односе као према хиљадама других непознатих војника.

Сам се издао рекавши на глас ко је и шта је. Сместа је спроведен у посебну ћелију где се недуго затим и убио прегризавши капсулу с отровом коју је чувао за сваки случај. Умро је 22. 05. 1945. године.]