1. KAPETANOV OŽILJAK

Nezgrapan bez srednjeg jarbola, Dragulj Zvezdoputa teško se okrenuo ka severu, zarivajući pramac u vodu zamućenu od peska i pene koji su ostali kao znak nestanka Jedinog Drveta. Džinovi su se popeli na katarke i trudili se oko svojih poslova, vođeni od jedra do jedra promuklim Sedmorukovim naređenjima, iako je Sanomor ležao mrtav na palubi pod njima. Sidromajstor je stajao, mršav i izjeden tugom, na krmenoj palubi i dovikivao im, glasom punim suzbijenog bola. Ako neko ne bi čuo, pomagala mu je skladomajstor, Vedrogneva, bacajući svoj glas za njegovim kao granitnu stenu - jer Potraga se pretvorila u propast, a ona nije znala kako drugačije da to podnese. Dromond je nastavljao ka severu naprosto stoga da bi povećao razdaljinu između sebe i dubokog groba svih svojih nada. Samo je Mrkotrag Brusobol, kapetan džinobroda, ćutke sedeo na zadnjoj palubi, držeći brata u naručju. Njegovo čvrsto lice, tako snažno pod olujama i opasnostima, izgledalo je kao razrušeno utvrđenje; u bradu su mu se uplele senke jer se sunce spuštalo ka zapadu. A kraj njega su stajali Prva od Potrage i Lupižena kao da su izgubljeni bez Zemljo-vida koji ih je vodio. Sa njima je bio i Findejl, Određeni, optočen starim jadom kao da je oduvek znao šta će se desiti na Ostrvu Jedinog Drveta. I Vain je bio tu, sa okovom nekadašnjeg Žezla Zakona oko odrvenjenog zgloba sa koga je mlitavo visila beskorisna šaka. A sa njima je bila i Linden Averi, rastrzana između lišenosti: bes i tuga zbog Sanomora lebdeli su joj u pogledu, a potreba za Kovenantom pulsirala joj je u udovima. Samo se Tomas Kovenant povukao u svoju kabinu, kao što se obogaljena životinja zavlači pod zemlju; i nije izlazio. Bio je poražen. Ništa mu nije ostalo. Opor od ishoda, ležao je u mreži i zurio u tavanicu. Odaja je bila predviđena za džinove; prevazilazila ga je, kao što su ga prevazišli i sudbina i manipulacije Opakog. Sučev zalazak okrvavio je kroz otvoreni prozor tavanicu sve dok se nije uvukao sumrak i oteo mu vid. Ali bio je slep čitavo vreme, toliko lišen opažanja da nije ni naslutio pravi usud sve dok mu Linden nije kriknula u lice: Ovo Kletnik želi! I tako su se sve njegove nekadašnje snage i pobede okrenule protiv njega. Nije osećao Kaila kako stoji na straži pred vratima kao da mu je odanost iskupljena. Osim sporog valjanja od pokreta džinobroda, slanog ukusa uzaludnosti u vazduhu i udaljene škripe jedara, nije mogao da oseti razliku između svoje kabine i tamnice Peskodrža ili izdanih dubina Veselkamena. Sav kamen mu je bio isti, gluv za molbe i potrebe, neosetljiv. Mogao je da uništi Zemlju na vrhuncu moći i otrova, mogao je da sruši Svod Vremena kao da je zaista sluga Opakog, da ga Linden nije zaustavila. A potom je izgubio i jedinu priliku da spase sebe. Užasnut ljubavlju i strahom za nju, pustio je Linden da mu se vrati, napustivši smoždeno i umiruće telo njegovog ranijeg života, prepuštajući njega uništenju, iako nije nameravala da ga upropasti. Brin mu je jednom rekao: To je milost koja ti je data, da podneseš sve što se mora podneti. Ali to je bila laž. Ležao je nepokretno u tami, bez sna, iako ga je želeo, žudeći za zaboravom koji bi mu to donelo. Nastavio je da zuri uvis kao da je i sam isklesan od mrtvog kamena, otelotvorenje gluposti i slomljenih snova utisnutih u večiti užas poraza. Bes i samoprezir

mogli bi ga navesti da potraži svoju staru odeću, mogli bi ga nagnati da se popne na palubu kako bi podnosio prezir prijatelja. Ali ta odeća ostala je u Lindeninoj kabini kao da je u njoj sigurnija; a nije mogao da pođe tamo. Ljubav koji je osećao prema njoj bila je suviše izopačena, suviše strašno uništena sebičnošću. Jer jedina laž koju joj je ikada izgovorio vratila se da ga uništi. Prećutao joj je jednu važnu činjenicu, kukavički se nadajući da će se pokazati nepotrebna - da će njegova želja prema njoj na kraju postati dopuštena. No, laž što se uzdržao pred njom na kraju je dovela samo do toga da ga pogrešno razume. Dovela je samo do uništenja Potrage i pobede Opakog. Dopustio je da ih oboje zaslepi njegova potreba za njom. Ne, bilo je još gore. Bila mu je potrebna, toliko duboko potrebna da mu je to razorilo sve odbrane. No, bile su u pitanju i druge potrebe: potreba da ostane spasilac Domaje, da stane u središte zla poglavara Kletnika i nametne mu svoje rešenje; potreba da pokaže kako je i smrtan sposoban da se suprotstavi svem krvoproliću i smrti koji su ga opterećivali. Postao je tako obuzet izdvojenošću i leprom, tako siguran u njih i ono što mu znače, da se više nisu mogli razlučiti od Opačije. Sada je bio poražen. Nije mu ostalo ništa u šta bi mogao razumno da se nada i da se bori za to. Trebalo je da zna. Starac na farmi 'Utočište' govorio je sa Linden, a ne sa njim. Elohimi su pozdravili nju kao Sunozbora, a njega kao grešku koja ugrožava Zemlju. Čak je i mrtva Elena u Andelejnu jasno rekla da je isceljenje Domaje u njenim rukama, a ne u njegovim. A ipak je tvrdoglavo odbijao da razume. Potreba ili uobraženost bili su mu suviše veliki da bi mogao da shvati. Pa ipak, iako mu je tačno pred vratima ležalo uništenje svega najdražeg, nije mogao da učini drugačije - nije mogao da preda prsten, da potčini značenje svog života ni Findejlu ni Linden. To mu je jedino preostalo: da podnosi krivicu ako već ne uspe da postigne pobedu. U svemu drugom je zakazao, ali barem može odbiti da bude pošteđen. I tako je ležao u mreži kao žrtva, sa kamenim bodom koji se nerazumljivo protezao oko njega. Okovan svojim promašajima, nije mogao da se pomeri - čak ni da pokuša da se pomeri. Vrhovni poglavar Mhoram ga je upozorio u Andelejnu: On je rekao da si mu ti Neprijatelj. Seti se da on uvek hoće da te natera na pogrešan put. Bio je u pravu: bio je Opakom pre sluga nego Neprijatelj. Čak i nekadašnja pobeda okrenula se protiv njega. Ližući ranjeno srce, zurio je u tamu, ne videći ništa, i nastavio da leži. Nije mogao da odmeri proticanje vremena; ali noć nije daleko odmakla kada je začuo pred vratima mrmljanje krutog, napetog glasa. Izgovarao je reči koje Kovenant nije uspevao da razabere. Samo je Kailov odgovor bio jasan. "Sudbina Zemlje je na njegovim plećima", rekao je haručai. "Zar nemaš sažaljenja?" Preumoran za dostojanstvo ili raspravu, Brusobol je odgovorio, "Zar veruješ da mu želim zlo?" Na to su se vrata otvorila i pod sjajem svetiljke videlo se kako krupni kapetan ulazi u kabinu. Svetlo je izgledalo malo u poređenju sa neumanjenom noći nad svetom; ali dovoljno jasno je osvetlilo odaju da bi Kovenanta zapekle oči, kao od suza koje nije prolio. A ipak nije okrenuo glavu ni pokrio lice. Nastavio je da tupo zuri u tavanicu dok je Brusobol spuštao svetiljku na sto.

Sto je bio nizak u poređenju sa veličinom kabine. Od prvog dana putovanja pohoda, nameštaj džinova zamenjen je stolom i stolicama primerenijim Kovenantovom rastu. Zato je svetiljka bacala senku mreže preko Kovenanta. Kao da je ležao u odjeku sopstvene tame. Pokretom od koga mu je kožuh zašuštao uz zid, Brusobol se spustio na pod. Posle nekoliko trenutaka ćutanja, glas mu se pojavio pod slabim svetlom. "Moj brat je mrtav." To saznanje još ga je bolelo. "Pošto nisam imao drugih srodnika od kako su nam umrli otac i majka, voleo sam njega, a sada je mrtav. Vizije njegovog Zemljo-vida darivale su nam nadu, iako su njega ispunjavale strepnjom, a sada je ta nada mrtva i on se nikada neće osloboditi. Kao i Mrtvi u Leleju, otišao je iz života u užasu. Nikada neće biti slobodan. Palamar Sanomor, moj brat, nosilac Zemljo-vida, nem i postojan do samog groba." Kovenant nije okrenuo glavu, ali je žmirkao zbog peckanja u očima sve dok se senka nad njim nije umekšala. Put nade i sudbine, tupo je pomislio. Leži otvoren pred tobom. Možda je to za njega bilo tačno. Možda bi, da je bio otvoren prema Linden ili da je poslušao Elohima, put ka Jedinom Drvetu stvarno sadržao neku nadu. Ali, je li bilo ikakve nade za Sanomora? No, džin je i bez nade pokušao da preuzme sudbinu na sebe. I nekako je na kraju smogao glasa da uzvikne upozorenje. Brusobol je promuklo nastavio. "Tražio sam od Odabrane da govori sa tobom, ali nije htela. Kada sam se ponudio da dođem sam, okomila se na mene, zahtevajući da se uzdržim. Zar nije dovoljno propatio, pitala je. Zar nemaš milosti?" Za trenutak je zastao i spustio glas. "Ona se hrabro drži, Odabrana. Više ne liči na uplašenu i nesigurnu ženu koja se onoliko plašila zlokota Sarangrava. Ali i ona je bila vezana za mog brata, sličnošću koja je sada boli." Uprkos odbijanju, kao da je i dalje verovao da nju treba poštovati. Potom je nastavio. "Ali kakve veze ja imam sa sažaljenjem i uzdržavanjem? Oni su previsoki za mene. Znam samo da je Palamar Sanomor mrtav. Nikada neće biti slobodan ako ga ti ne oslobodiš." Na to se Kovenant trgao od iznenađenja i bola. Ako ga ja ne...? Bio je bolestan od otrova i pobune. Kako ja da ga oslobodim? Da saznanje i strepnja i Linden nisu tako duboko urezali u njega uzdržavanje tokom borbe protiv oreola Crva sa Kraja sveta, spalio bi vazduh samo zato što je bio povređen i pun uzaludne moći. Kako da podnesem? Ali uzdržanost je trajala. A Brusobol je izgledao neprirodno mali dok je sedeo na podu kraj zida, čvrsto držeći svoju neutešnu tugu. Taj džin je Kovenantov prijatelj. Pod ovakvim svetlom Brusobol je ličio na prikazu nestalog Srdosolje Penosleda, koji je sve dao Kovenantu. I dalje je imao dovoljno saosećanja da bi sedeo ćutke. "Džinoljube", progovorio je kapetan, ne podižući glavu, "jesu li ti pričali kako je moj brat Palamar Sanomor zadobio ožiljak?" Oči su mu bile skrivene pod teškim obrvama. Brada mu je visila na grudima. Senka stola presecala ga je preko grudi; ali ruke su mu se videle, stegnute jedna oko druge. Mišići na podlakticama bili su zgrčeni od napora i iscrpljenosti. "Ja sam kriv za to", šapnuo je pod praznim svetlom. "Naglost i glupost moje mladosti obeležili su ga kako bi svi videli da sam bio nemaran prema njemu. Bio mi je brat, nekoliko godina mlađi, iako je to vrlo malo u poređenju sa dugovečnošću džinova. Sigurno smo obojica bili dosta stariji nego ti sada, ali ipak smo bili mladi, tek zašli u mladićstvo, tek nedavno uvedeni u novaštvo znanja o morima i

brodovima koje smo voleli. Zemljo-vid ga još nije zahvatio i nije nas razdvajalo ništa sem nekoliko godina i neozbiljnosti koju je prerastao brže od mene. Rano je sazreo, a ja sam mu okončao mladost pre vremena. U to vreme, vežbali smo naše nove veštine u tirskulu - kamenom brodiću veličine čamca u kome si plovio, ali sa jednim jedrom, krmom i veslima za slučaj da vetar prestane ili se pogrešno upotrebi. Jedan dovoljno vešt džin može sam da upravlja tirskulom, ali obično su u njemu dvojica. Zato smo Sanomor i ja radili i učili zajedno. Svoj tirskul smo nazvali Penozmaj i bio je radost naših srca. Među novacima je uobičajeno da se međusobno takmiče, uvežbavajući i usavršavajući veštine u trkama i takmičenjima svih vrsta. Najčešće je to bila trka unutar ogromne luke Doma - dovoljno daleko od kopna da bi se zaista bilo na moru, a ipak dovoljno blizu da se otpliva do obale ukoliko neki novak doživi brodolom - nevolja koja bi nas duboko postidela, jer bili smo veoma mladi. A kada se nismo trkali vežbali smo za trke, tražeći nove načine kojima bi nadmašili ostale drugove. Staza za trke je bila jednostavno obeležena. Jedna tačka oko koje smo okretali bila je plutača nameštena upravo toga radi, ali drugu je predstavljala oštra i neravna stena koju smo zvali Slanozub jer se strmo i naglo izdizala iz mora kao da grize vazduh. Trke smo vodili duž jedne, dve ili bezbroj dužina te staze, isprobavajući sposobnosti da koristimo vetrove ne samo za brzinu, nego i za okret." Brusobolov glas se malko umekšao: sećanje ga je privremeno odvojilo od bola. Ali glava mu je i dalje bila pognuta. Kovenant ipak nije mogao da odvoji pogled od njega. Naglašeni prigušenim zvucima mora, jednostavni detalji Brusobolove priče su opčinili atmosferu u kabini. "Tom stazom smo Sanomor i ja jedrili često kao i svi i češće od većine drugih, jer bili smo željni mora. Tako smo dospeli prilično visoko među onima koji su želeli savršenstvo. Time je moj brat bio zadovoljan. Bio je, kao pravi džin, vedar po prirodi i nije mu bila potrebna pobeda da bi bio srećan. Ali ja sam po tome bio manje dostojan svog naroda. Nikada nisam propuštao priliku da pobedim, kao ni da potražim nove načine kojima bih mogao da postignem pobedu. Tako se jednog dana desilo da sam smislio sjajnu stvar. Zadovoljno sam protrljao ruke i požurio Sanomora da krene ka Penozmaju, kako bih mogao da isprobam svoju zamisao i usavršim je za trke. Ali tu misao nisam podelio sa svojim bratom. Bila je sjajna i želeo sam da je sam izvedem. Ne pitajući šta me to vodi, pošao je sa mnom iz čistog zadovoljstva na moru. Zajedno smo poveli Penozmaja ka plutači, okrenuli oko nje i ubrzali ka uzdignutom Slanozubu. Bio je dan jasan kao moja zamisao." Govorio je kao da može da ga vidi u senkama kabine. "Pod potpuno vedrim nebom duvao je vetar sa povremenim naletima koji su nudili brzinu i opasnost, pretvarajući talase u belu penu dok nas je nosio napred. Ubrzo se pred nama pojavio Slanozub. Pod takvim vetrom, okretanje tirskula zahteva istinsku veštinu - što je opasno i za iskusne novake - jer se pod njim trka može lako izgubiti, pošto pogrešan pokret može da odnese mali brod daleko sa staze, pa čak i da ga potpuno prevrne. Ali moja zamisao se odnosila upravo na okret i vetar me nije plašio. Ostavio sam Sanomora kraj krme da nadgleda jedro, naloživši mu da prođe što bliže Slanozubu. Svi novaci znaju da je takav kurs opasan, jer bi nas okretanje odnelo daleko sa putanje. Ali ućutkao sam protivljenja svog brata i pošao na pramac Penozmaja. I dalje čuvajući tajnu, krijući pokrete ruku, oslobodio sam sidro i uhvatio ga za konopac."

Kapetan je naglo zaćutao. Jedna pesnica mu je ležala zgrčena u krilu; drugu je zario u bradu, tražeći hrabrost. No, trenutak kasnije, duboko je uzdahnuo i pustio da mu vazduh šišti kroz zube. Bio je džin i nije mogao da ostavi priču neispričanu. "Sanomor je bio toliko vešt da smo prošli hitajući na dohvat Slanozuba, iako nas je vetar oštro gurao od stene, a i najmanje skretanje moglo je da nanese Penozmaju ozbiljnu štetu. Ali njegova ruka na krmi bila je sigurna i trenutak kasnije ja sam ostvario svoj naum. Dok smo jurili, podigao sam sidro i bacio ga na stenu, prikovavši nas tamo. Onda sam zategao konopac. Smislio sam da tako izvedem zaokret brže od svakog tirskula, jer bi naša brzina i sidro na Slanozubu radili za nas - iako nisam bio siguran kako da oslobodim sidro kada završimo zaokret. Ali nisam rekao Sanomoru šta nameravam." Glas mu se pretvorio u tih šapat gorčine u grlu. "Bio je usmeren na potrebu da prođe Slanozub bez nezgode i moj postupak ga je potpuno iznenadio. Napola je ustao i pošao ka meni, kao da sam poludeo. A onda se konopac zategao i Penozmaj se okrenuo sa silinom koja bi mogla da istrgne jarbol iz ležišta." Ponovo je zaćutao. Mišići na ramenima su mu se grčili. Kada je nastavio, govorio je tako tiho da ga je Kovenant jedva čuo. "Svako dete bi mi reklo šta će se desiti, ali ja nisam mislio na to. Prečka jedra preletela je preko krme Penozmaja tako silovito da bi zdrobila granit. A moj brat Sanomor je ustao i bio joj je na putu. Pod tolikim vetrom i obuzet glupošću, ne bih ni znao da je pao da nije kriknuo pri udaru. Tek sam se na njegov krik okrenuo i ugledao ga kako pada u more. Ah, brate moj!" Glas mu se izobličio u stenjanje. "Zaronio sam za njim, ali ne bih ga našao da nisam ugledao trag njegove krvi u vodi i pošao za njim. Visio mi je u rukama, onesvešten, dok sam ga nosio ka površini. Pošto se more ustalasalo pod vetrom, nisam video kolika je rana sve dok ga nisam nekako izneo na palubu Penozmaja. Ali tada mi je rana izgledala tako strašno da sam poverovao da su mu oči zdrobljene i u trenutku sam se izbezumio koliko su mi i namere bile bezumne. Do dana današnjeg ne znam kako sam se vratio na dokove Doma. Nisam se povratio sve dok mi se nije obratio iscelitelj, terajući me da shvatim da mi brat nije oslepljen. Da ga je udarila sama prečka, verovatno bi ostao na mestu mrtav. Ali njega je zahvatilo uže koje je visilo duž prečke, udarivši ga ispod očiju i donekle ublaživši udar." Opet je zaćutao. Pokrio je lice dlanovima kao da pokušava da zaustavi isticanje krvi koga se sećao. Kovenant ga je nemo posmatrao. Nije imao hrabrosti za takve priče, nije mogao da podnese da ih sluša. Ali Brusobol je bio džin i njegov prijatelj; a od Penosledovih vremena Kovenant nije bio u stanju da zatvori srce. Iako je bio bespomoćan i užasnut, nemo je čekao da Brusobol čini šta hoće. Kapetan je ubrzo spustio ruke. Duboko je uzdahnuo i nastavio. "Nije u običajima džinova da kažnjavaju postupke kao što je bio moj, mada bih ja našao utehu u pravednoj kazni. A Palamar Sanomor je bio džin nad džinovima. Nije me krivio zbog nemarnosti koja mu je zauvek izmenila život." Potom mu je glas otvrdnuo. "Ali ja nisam zaboravio. Krivica je do mene. Iako sam i ja na svoj način džin, u mojim ušima nije bilo radosti dok sam slušao ovu priču. I često sam mislio da je možda moja krivica veća nego što izgleda. Zemljo-vid je tajna. Niko ne zna zašto obuzima jednog džina, a ne drugog. Možda je obuzeo mog brata zato što mu je snagom tog udarca nanesena neka zaostala povreda ili izmena. Čak i kad su tako mladi, džinovi vrlo teško padaju u nesvest."

Brusobol je iznenada podigao pogled; njegove oči su utisnule upozorenje u Kovenantovo prenapeto saosećanje. Napola zaklonjene gustim obrvama, bile su divlje od osećanja, a nove bore oko njih stajale su duboke kao ožiljci. "Zato sam došao kod tebe", polako je rekao, kao da ne vidi kako se Kovenant grči. "Želim iskupljenje koje ne mogu da izvedem svojim moćima. Moja krivica se mora iskupiti. U mom narodu je običaj da se mrtvi predaju moru. Ali moj brat Palamar Sanomor dočekao je svoj kraj u užasu i to ga neće osloboditi. On je kao Mrtvi u Leleju, proklet zbog patnje. Ako se njegovom duhu ne pruži kamora" - glas mu se za trenutak slomio - "progoniće me sve dok dva kamena Svoda Vremena stoje jedan na drugom." Ponovo je oborio pogled. "A na čitavom svetu ne postoji vatra kojom bih mogao da mu pružim mir. On je džin. Čak i u smrti je otporan na plamen." Kovenant je tek tada razumeo; svi užasi su ga ponovo zapljusnuli; strepnja koja je čučala u njemu od kako je Brusobol rekao: Ako ga ti ne oslobodiš; užas njegove sudbine, da uništi Zemlju sam ili da je preda uništenju, prepustivši svoj prsten poglavaru Kletniku. Opaki je rekao: Na tebi je zlo koje smatraš najstrašnijim. Svojom voljom predaćeš belo zlato u moje ruke. Ili to ili će srušiti Svod Vremena. Nema izlaza. Poražen je. Zato što je sakrio istinu od Linden, pokušavajući da je porekne. A Brusobol je tražio...! "Hoćeš da ga spalim?" Prigušeni strah naterao ga je da zazvuči grubo. "Prstenom? Jesi li poludeo?" Brusobol se trgao. "Mrtvi u Leleju..." zaustio je. "Ne!" odbrusio je Kovenant. Ušao je u plamen da ih izbavi od ponavljanog pakla; ali takve opasnosti sada su mu bile prevelike. Već je izazvao suviše smrti. "Pošto potopim brod, neću moći da se zaustavim!" Za trenutak su umukli čak i zvuci mora, zapanjeni njegovom naglošću. Džinobrod kao da je gubio ubrzanje. Svetlo svetiljke zatreperilo je kao da će zgasnuti. Možda su se u daljini začuli uzvici nalik na naricanje. Kovenant nije bio siguran. Čula su mu bila osuđena na površinu onoga što je opažao. Ostatak dromonda bio je skriven od njega. Ako je kapetan nešto i čuo, nije reagovao. Glava mu je i dalje bila pognuta. Teškim pokretima, kao da je zgromljen, polako je ustao. Iako je mreža visila visoko nad podom, glavom i ramenima se nadnosio nad Nevernika; a i dalje ga nije gledao u oči. Svetiljka je bila ispod i iza njega dok je prilazio korak bliže. Lice mu je ostalo u senci, tamno i smrtno. Progovorio je slabim, promuklim glasom. "Da, Džinoljube." Titula je zvučala pomalo sarkastično. "Sišao sam s uma. Ti si prstenoša, kao što je Elohim rekao. Tvoja moć ugrožava Zemlju. Od kakvog je značaja bol jednog ili dvojice džinova u poređenju sa tim? Oprosti mi." Kovenant je poželeo da krikne u iskrenosti, rastrzan kao mrtvi Kevin Zemljogub između ljubavi i poraza. No, niz hodnik pred kabinom začuli su se žurni koraci, brzo stigavši pred vrata, koja su se naglo otvorila bez ikakvog Kailovog protivljenja. Članica posade proturila je glavu preko praga. "Kapetane, moraš da dođeš." Glas joj je bio napet od strepnje. "Opseli su nas nikori."

2. GUBAVČEVO TLO

Brusobol je izišao iz kabine polako, kao da reaguje po navici, nesvestan hitnje u pozivu. Možda više nije shvatao šta se dešava oko njega. Ipak, odgovorio je na poziv svog broda. Kada je kapetan izišao u hodnik, Kail je zatvorio vrata za njim. Haručai kao da je nagonski znao da Kovenant neće poći za Brusobolom. Nikori! - pomislio je Kovenant, a srce mu je ubrzano zakucalo. Za ogromne, zmijolike, morske zveri govorilo se da su potomci Crva sa Kraja sveta. Dragulj Zvezdoputa prošao je kroz područje naseljeno njima blizu Ostrva Jedinog Drveta. Tada nisu obraćali pažnju na dromond. Ali sada? Pošto je Ostrvo nestalo, a Crv se budio? I šta može jedan kameni brod protiv toliko ogromnih stvorenja? Šta će Brusobol učiniti? Nevernik ipak nije izišao iz viseće mreže. Nepokretno je zurio u tamnu tavanicu. Bio je potučen, poražen. Nije se usuđivao da rizikuje u suočavanju sa opasnošću po džinobrod. Da se Linden nije uplela kod Jedinog Drveta, on bi se već pretvorio u novog Kevina, izveo bi Obred Obesvećenja kako bi pobedio sva ostala zla. Pretnja nikora nestajala je u poređenju sa opasnošću koju je predstavljao on sam. Svesno se ponovo povukao u sebe. Nije želeo da zna šta se dešava izvan kabine. Kako da podnese saznanje? Jednom je rekao: Bolestan sam od krivice - ali takve pobune nisu više ništa značile. Sama krv bila mu je izopačena otrovom i zločinima. Samo nemoćni su zaista nedužni, a on nije bio nemoćan. Nije bio čak ni pošten. Sebičnost ljubavi sve je to privela kraju. Ipak, bili su u pitanju životi njegovih prijatelja i nije mogao da se zatvori pred opasnošću po dromond. Dragulj Zvezdoputa blago se njihao na vodi kao da je izgubio pravac. Po Brusobolovom odlasku usledilo je dovikivanje i trčanje, ali džinobrod je sada bio nem. Da ima čula kao Linden, mogao bi da kroz sam kamen oseti šta se dešava; ali bio je slep i lišen, odsečen od srži duha ovog sveta. Neosetljivim rukama stezao je ivice ležaljke. Vreme je prolazilo. Bio je kukavica, a strahovi su se mračno rojili oko njega kao da mu se rađaju u senkama negde iznad glave. Pokušavao je da se pribere prizorima uništenja, umirivao se kletvama. No, stalno mu se vraćalo Brusobolovo lice: brada mu je rasla na obrazima kao bol, čvornovato čelo uvijalo se od jada, pesnice su se stezale. Kovenantov prijatelj. Kao Penosled. Moj brat je dočekao smrt u užasu. Bilo je nepodnošljivo što mora da odbija takve molbe. A sada nikori...! Čak i poražen čovek može da oseća bol. Kruto se podigao u sedeći položaj. Kada je uzviknuo "Kaile!" glas mu se pretvorio u kreštanje primoranosti i straha. Vrata su se smesta otvorila i Kail je ušao u kabinu. Zaceljena rana od honjeve kandže belela mu se na levici od ramena do lakta kao spoljašnji znak vernosti; ali lice mu je bilo nepokretno kao i uvek. "Prapoglavaru?" upitao je ravnim glasom. Ni po čemu se nije moglo naslutiti da je on poslednji haručai u Kovenantovoj službi. Kovenant je prigušio stenjanje. "Šta se, do đavola, dešava tamo napolju?" Kail je neznatno pomerio pogled, ali glas mu je ostao bezosećajan. "Ne znam." Sve do prethodne noći, kada je Brin napustio pohod da bi preuzeo ulogu ak-Haru Kenaustin Ardenola, Kail nikada nije bio sam na odabranoj dužnosti; a mentalna povezanost sa njegovim narodnom činila ga je svesnim svega što se dešavalo unaokolo. Ali sada je bio sam. Brinovo likovanje nad ranijim Čuvarom Jedinog Drveta predstavljalo

je veliku pobedu za njega lično i za haručaije kao narod; ali Kail je ostao izdvojen više nego što može shvatiti neko ko nije delio misli sa sunarodnicima. Njegovo mirno 'Ne znam' ućutkalo je Kovenanta kao priznanje slabosti. Kaile - pokušao je da kaže. Nije želeo da ostavi haručaija tako usamljenog. Ali Brin je rekao: 'Kail će preuzeti moje mesto u tvojoj službi dok se ne ispune reči krvnog gardiste Banora'. A nikakva molba ni naređenje neće skrenuti Kaila sa puta koji mu je odredio Brin. Kovenant se suviše dobro sećao Banora da bi poverovao kako će haručai ikada meriti sebe po nekim drugim merilima sem svojih sopstvenih. No, i dalje je bio uznemiren. Čak ni gubavci ni ubice nisu neosetljivi na bol. Suzbio je stezanje grla. "Hoću moju staru odeću", rekao je. "Ostala je u njenoj kabini." Kail je klimnuo glavom kao da mu zahtev nije nimalo čudan. Pošto je izišao, tiho je zatvorio vrata za sobom. Kovenant je ponovo legao i stisnuo pesnice. Nije mu bila potrebna ta odeća, nije želeo da se vrati gladnom i neutoljivom životu kakav je vodio pre no što je našao Lindeninu ljubav. Ali kako drugačije da napusti kabinu? Ta prezrena i neophodna odeća predstavljala je jedino poštenje koje mu je preostalo. Svako drugo odelo bilo bi laž. Ipak, kada se Kail vratio, nije bio sam. Lupižena je ušao u kabinu ispred njega; Kovenant je smesta zaboravio na zavežljaj koji je Kail nosio. Lupiženina kičma bila je povijena, obogaljivši mu leđa i grudi, pa je izgledao neprirodno nizak za džina; glava mu nije dopirala do ležaljke. Ali na izobličenom licu imao je dovoljno izražajnosti da bi zadržao dostojanstvo. Sav je sijao od uzbuđenja dok je hramljući prilazio da pozdravi Kovenanta. "Zar nisam rekao da je onda dobro Odabrana?" počeo je bez uvoda. "Nikada ne sumnjaj u to, Džinoljube! Možda je to samo jedno od mnogih čuda, jer ovo putovanje je svakako bilo puno čudnovatih događaja. Ali nisam ni sanjao da ću tako nešto videti. Kamena mi i mora, Džinoljube! Ona me je ponovo naučila nadi." Kovenant je odgovorio nepomičnim pogledom, pun nenadnog iščekivanja. Kakvu je to novu ulogu preuzela Linden, kada joj još nije rekao istinu? Lupiženin pogled je omekšao. "Ali ti ne razumeš - a i kako bi, kada nisi video more kako vrvi od nikora pod zvezdama i nisi čuo Odabranu kako ih pesmom umiruje." Kovenant je i daje ćutao. Nije mogao da rečima iskaže mešavinu ponosa, olakšanja i gorčine gubitka. Žena koju je voleo spasla je džinobrod. A on, koji je jednom porazio poglavara Kletnika licem u lice - on više nije bio važan. Zagledan u Kovenantovo lice, Lupižena je tiho uzdahnuo. Savladao se i nastavio. "To je čin dostojan duge priče, ali skratiću. Čuo si kako džinovi mogu da ponekad prizovu nikora. Takvo jedno prizivanje izveli smo tebe radi, kada te je poslednji put napala bolest od otrova Besomuka." Kovenant se toga nije sećao. U to vreme bio je u bunilu, na ivici smrti. Ali pričali su mu. "No, ipak ne možemo da razgovaramo sa nikorima. Oni su van granica našeg dara za jezike. Zvuke kojima ih prizivamo naučili smo tokom mnogih pokolenja na moru. Ali izvodimo ih slepo, ne znajući šta zaista znače. A džinobrod koji zađe u more puno pobesnelih nikora nema mnogo razloga da ih priziva." Usne su mu se izvile u nagoveštaju osmeha, ali nije prekinuo priču. "Linden Averi, Odabrana, našla je načina da im se obrati kako bi nam spasla živote. Pošto nije imala dovoljno snage u rukama za takvu svrhu, pozvala je skladomajstora Vedrognevu i pošla sa njom dole, do najdubljeg potpalublja dromonda. Tamo je kroz kamen pročitala

ogromni gnev nikora - i odgovorila na njega. Udarala je dlanovima u ritmu, a Vedrogneva ga je ponavljala, udarajući čekićem po koritu." Džinu se za trenutak vratilo oduševljenje. "I uspela je!" uzviknuo je. "Nikori su se razdvojili oko nas i odneli su svoj gnev ka jugu. Ostali smo bez ogrebotine!" Ščepao je ivicu ležaljke i nagnuo je kao da želi da mu Kovenant bude što bliže. "Ima nade na svetu. Dok istrajavamo i dok su Odabrana i Džinoljub sa nama, ima nade!" No, Lupiženin zahtev bio je suviše jasan. Kovenant je ustuknuo od njega. Zaveo je suviše ljudi i nije mu preostalo nimalo nade za sebe. Nešto u njemu želelo je da krikne. Znači, to treba da učini na kraju svega? Da Lindeni preda prsten, značenje svog života, njoj koja nikada nije videla Domaju bez Kobi Sunca i nije znala kako da je voli? "Reci to Brusobolu", tiho je promrmljao. "Njemu bi malo nade dobro došlo." Na to su se Lupiženine oči smračile, ali nije skrenuo pogled. "Kapetan nam je kazao da si odbio. Ne znam šta je dobro i loše u tim stvarima, ali srce mi govori da si učinio ono što si morao - i da je to dobro. Ne misli da mi nije žao zbog Sanomorove smrti - i zbog kapetanovog bola. Ipak je opasnost od tvoje moći ogromna. A ko bi mogao reći šta bi nikori učinili pred tom vatrom, iako su sada prošli kraj nas? Niko ne može da zna kakva sudbina sada leži pred tobom. Činio si dobro na svoj način." Od Lupiženinog otvorenog saosećanja Kovenanta su zapekle oči. Jasno je znao da nije dobro postupio. Ne sme se odbiti bol dubok kao Brusobolov, nikada. Ali strah i očajanje još su bili tu, zatvarajući sve. Čak nije mogao ni da pogleda Lupiženu u oči.

"Ah, Džinoljube", konačno je uzdahnuo Lupižena. "I ti si obuzet ogromnim bolom. Ne znam kako da te utešim." Naglo je ustao i pružio ka ležaljci kožnu mešinu. "Ako ti moja priča o Odabranoj nije donela olakšanje, hoćeš li bar da popiješ alem-vino i pružiš odmor svom telu? Tvoju priču tek treba ispričati. Ne budi tako grub prema sebi." Njegove reči prizvale su sećanja na mrtvu Atiaran u Andelejnu. Majka žene koju je silovao i oterao u ludilo govorila mu je sa strogim saosećanjem. Kažnjavajući sebe, postao si dostojan kazne. To je Opačija. Ali Kovenant nije želeo da razmišlja o Atiaran. Nećeš naći smirenje... Tek sada je zamislio Linden u dubinama dromonda kako drži u rukama opstanak Potrage. Nije mogao da čuje ritam njene hrabrosti, ali video joj je lice. Uokvireno kosom boje žita, puno usmerenosti, sa borama između obrva, sa tragovima strogosti oko usana - njemu prelepo svakom crtom i svakom kosti. Ponižen time što je učinila da spase brod, podigao je mešinu do usana i počeo da pije. Kada se probudio, kabina je bila puna popodnevnog sunca, a moćni ukus alem-vina još mu je ležao na jeziku. Džinobrod je ponovo bio u pokretu. Nije se sećao nikakvih snova. Utisak koji je izneo iz dremeža predstavljao je samo prazninu, gubavačku neosetljivost dovedenu do logičkog vrhunca. Želeo je da se okrene i da se nikada ne probudi. Ali kada je s mukom pogledao po osunčanoj kabini, ugledao je Linden na jednoj od stolica kraj stola. Sedela je pognute glave i ruku otvorenih u krilu, kao da već odavno čeka. Čista kosa blistala joj se pod suncem, dajući joj izgled kao da se izdigla iz iskušenja - možda izmenjena, ali ne i umanjena. Jeknuo je u sebi i setio se šta joj je rekao starac na farmi 'Utočište'. Na svetu postoji i ljubav. A u Andelejnu je mrtva Elena, Kovenantova kćer, molila: Čuvaj je, voljeni, kako bi nas na kraju sve iscelila. Od pogleda na nju grudi su mu se zgrčile. Izgubio je i nju. Više mu ništa nije ostalo.

Kao da je osetila njegov pogled. Podigla je oči ka njemu, nagonski sklanjajući kosu sa lica; tek sad je video da nije nepovređena. Oči su joj bile šuplje i krhke od iscrpljenosti; bledi obrazi; par bora duž nosa i oko usana izgledale su kao urezane suzama koliko i vremenom. Osetio je da u njemu narasta bezglasna pobuna. Je li sedela i gledala ga od kako su nikori otišli? Kada joj je odmor toliko potreban? No, čim mu je uhvatila pogled, ona je ustala. Na čelu su joj se pojavili čvorovi strepnje ili besa. Ispitujući ga čulom za zdravlje, prišla je bliže ležaljci. Od onog što je videla usta su joj postala stroga. "Znači, tako?" upitala je. "Rešio si da odustaneš?" Kovenant se nemo trgao. Zar je poraz tako očit? Lice joj se smesta izmenilo u izraz žaljenja. Oborila je pogled, a rukama je načinila nesvrhovit polugest, kao da su one pune sećanja na poraz. "Nisam tako mislila", rekla je. "Nisam došla da ti to kažem. Nisam bila sigurna treba li uopšte da dođem. Bio si tako povređen - želela sam da ti dam još vremena." Ponovo je podigla lice ka njemu i video je da se u njoj uobličilo osećanje svrhe. Bila je ovde zbog sopstvenih zamisli - o nadi i o njemu. "Ali Prva je htela da dođe, pa sam pomislila da učinim to umesto nje." Zurila je u njega kao da traži načina da ga izvuče iz usamljeničke postelje. "Ona hoće da zna kuda sad idemo." Kuda...? Kovenant je bolno žmirkao. Nije povukla pitanje: samo ga je izmenila. Kuda? Srce mu se steglo od grčevitog bola. Čitava njegova sudbina bila je zbijena u toj jednoj reči. Kuda bi mogao da pođe? Bio je poražen. Sve njegove moći okrenule su se protiv njega. Nije imao kuda da ide - nije imao šta da radi. U trenutku se uplašio da će se slomiti pred njom, lišen čak i običnog dostojanstva usamljenosti. "Moramo nekuda da idemo", nastavila je. "Kob Sunca je još tu. Poglavar Kletnik takođe. Izgubili smo Jedino Drvo, ali ništa drugo se nije izmenilo. Ne možemo do kraja života da plovimo u krug." Možda ga je molila, možda je pokušavala da ga navede da vidi nešto što je njoj već bilo jasno. Ali nije mu bila potrebna. Gotovo bez ikakvog prelaza, njegov bol pretvorio se u odbijanje. Bila je okrutna, shvatala to ili ne. On je već izdao sve što je voleo - svojim greškama, promašajima i lažima. Koliko još odgovornosti treba da preuzme da bi je zadovoljio? Gorko je odgovorio. "Čuo sam da si nas spasla od nikora. Ja vam nisam potreban." Trgla se od njegovog tona. "Ne govori to!" naglo je uzvratila. Oči su joj se raširile od saznanja šta mu se dešava. Mogla je da pročita svaki krik njegovog slomljenog duha. "Potreban si meni." Umesto odgovora, pustio je da se očajanje u njemu prelije u histeriju. Zvučalo ja kao radost Opakog, likujući smeh. Možda je toliko odmakao tom stazom da je postao Opaki, savršeni alat ili simbol volje poglavara Kletnika. No, Lindenina izjava ga je povukla sa same ivice. Iznenada je postala jasna pred njim - suviše jasna da bi se tako ponašao sa njom. Ona je njegova ljubav, a već ju je suviše povredio. Za trenutak mu se vrtelo u glavi od pada koji je upravo izbegao. Sve u kabini izgledalo je nejasno, preopterećeno sunčevim svetlom. Bile su mu potrebne senke i tama u kojima bi se sakrio od svega što ga je prevazilazilo. No, Linden je još stajala kao središte oko koga mu se vrtelo u glavi. Bilo da je govorila ili ćutala, predstavljala je jedini zahtev koji nije mogao da odbije. Ipak, bio je potpuno nespreman da joj kaže istinu koju je do sada zadržavao za sebe. Njena reakcija predstavljala bi vrhunac njegovih patnji. Nagonski je

potražio način da se usidri, neku tačku jednostavne krivice ili besa za koju bi se uhvatio. Žmirkajući pod suncem, promuklo je upitao. "Šta su uradili sa Sanomorom?" Na to se Linden opustila od olakšanja kao da je kriza izbegnuta. Tiho je odgovorila. "Brusobol je želeo da ga kremira. Kao da je to moguće." Sećanja na patnju kao da su povijala reči dok ih je izgovarala. "Ali Prva je naredila džinovima da ga sahrane u moru. Za trenutak je izgledalo da će je Brusobol napasti. Ali onda se nešto u njemu slomilo. Ne fizički - ali osetila sam kako puca." Po glasu je bilo jasno da je osetila to razdvajanje kao proboj u sopstvenom srcu. "Naklonio se pred njom kao da ne zna šta drugo da čini sa tolikim bolom. A onda se vratio na krmenu palubu. Vratio se svom poslu." Bolno je slegla ramenima. "Ko mu ne pogleda u oči, ne bi ni pomislio da nije sve u najboljem redu. Ali odbio je da im pomogne da predaju Sanomora moru." Dok ju je Kovenant slušao, zamaglio mu se pogled. Nije mogao da je jasno vidi pod tolikim svetlom. Sanomora je trebalo spaliti, trebalo ga je osloboditi od užasa kamorom bele vatre. No, i od same pomisli na to telo mu se mračno trglo. Pretvorio se u ono što je mrzeo. Zbog laži. Znao je - ili je trebalo da zna - šta će mu se desiti. No, zbog sebične ljubavi uskratio joj je istinu. Nije mogao da je pogleda. Pobunio se kroz stegnute zube. "Zašto si to morala da uradiš?" "Uradim...?" Imala je čulo za zdravlje, ali nije bila vrač-pogađač. Kako bi i mogla da zna o čemu on govori? "Bacila si se u vatru." Objašnjenje je zvučalo napeto, istisnuto bolom i samooptuživanjem. Ona nije kriva. Niko nema prava da je optužuje. "Poslao sam te tamo kako bi pokušala da mi spaseš život. Nisam znao šta drugo da učinim. Koliko sam ja znao, već je bilo prekasno za išta drugo - Crv se već probudio, već sam uništio..." Grlo mu se steglo od naleta očajanja. Za trenutak nije mogao da izgovori - nisam znao kako drugačije da te spasem. Grčevito je progutao knedlu i nastavio. "Zato sam te poslao tamo. Magija nas je povezala. Prvi put su mi čula bila otvorena. A video sam samo tebe kako se bacaš u vatru. Zašto si me naterala da te dovedem nazad?" Umesto da odgovori, planula je kao da joj je dirnuo otvorenu ranu. "Zato što nisam mogla da ti pomognem onakvom!" Iznenada je počela da viče na njega. "Telo ti je bilo tamo, ali ti nisi! Bez tebe, to je bila samo hrpa umirućeg mesa! Čak i da sam te odvezla u bolnicu - čak i da sam ti na licu mesta dala transfuziju i operisala te - ne bih mogla da te spasem! Trebalo je da se vratiš sa mnom. Kako sam drugačije mogla da ti privučem pažnju?" Morao je da je pogleda zbog tolikog bola; prizor ga je presekao kao pukotina u kamenu, šireći kandže sve do samog srca. Stajala je pod njim sa licem vrelim i jasnim pod svetlom, stegnutih pesnica, napeta i nepokolebljiva kao žena o kojoj je mogao samo da sanja. Krivica nije bila do nje, iako je sigurno krivila sebe. Zato više nije mogao da izvrdava saopštavanje istine. Svojevremeno verovao da je pošteđuje time što joj ne govori, da zadržava to za sebe kako ne bi bila preopterećena. Sada je znao da nije. Zadržao je istinu za sebe iz jednostavnog razloga što nije želeo da to bude istina. A time je učinio njihov odnos lažnim. "Trebalo je da ti kažem", posramljeno je promrmljao. "Pokušao sam da ti kažem sve ostalo. Ali ovo je suviše bolelo."

Zurila je u njega kao da oseća prisustvo nečega užasnog između njih; ali nije prestao da je gleda u oči. "Uvek je bilo ovako. Ništa što se ovde dešava ne prekida fizičko trajanje u svetu iz koga smo došli. Ono što se dešava ovde zatvoreno je u sebe. Uvek je isto. Dolazim u Domaju povređen - možda i na samrti. Gubavac. A ovde bivam isceljen. Lepra je dvaput nestala. Mogao sam ponovo da osećam, a moji nervi..." Srce mu se grčilo od sećanja - i od jada i strepnje u Lindeninom pogledu. "Ali pre no što napustim Domaju, uvek se nešto desi što ponovi stanje u kome sam bio ranije. Prestao bih da krvarim - ili bi mi pozlilo. Ali moje fizičko stanje uvek je bilo isto kao što bi bilo i da nisam ni bio u Domaji. A još sam gubavac. Lepra se ne leči. Ovog puta me je pogodio nož - i kada smo dospeli u Domaju zalečio sam to divljom magijom. Isto onako kako sam izlečio rane koje mi je nanela Klava." Zasekli su mu zglobove na rukama kako bi dobili krv za svoj istinozbor; ali ožiljci su već izbledeli, bili su gotovo nevidljivi. "Ali to ništa ne znači. Ono što se ovde dešava ne menja ono što se zbiva tamo. Jedino se menja ono što mi osećamo o tome." Potom je stid postao preveliki da bi je i dalje gledao u oči. "Zato ti nisam pričao o tome. Isprva - na samom početku - mislio sam da imaš i ovako dovoljno briga. Ionako bi uskoro otkrila istinu. Ali posle nekog vremena sam se promenio. Više nisam ni hteo da znaš. Mislio sam da nemam prava da tražim od tebe da voliš mrtvaca." Dok je govorio, njen šok se pretvorio u bes. Progovorila je istog trenutka kada je on završio. "Hoćeš da kažeš da si čitavo vreme planirao da umreš?" Glas joj je iznenada bio preživ u tihoj okolini broda i mora. "Da nisi ni pokušavao da nađeš način da preživiš?" "Ne!" Obuzet očajanjem, pokušao je da se odbrani. "Šta misliš, zašto sam želeo novo Žezlo Zakona - zašto sam ga tako očajnički želeo? Ono mi je bilo jedina nada. Njime bih se borio za Domaju, ne rizikujući divljom magijom. I tebe bih poslao nazad. Ti si lekar, zar ne? Želeo sam da me spaseš." No, njen pogled pun strepnje nije se pokolebao; nije mogao da je gleda takvu, nije mogao da se pretvara da je bio u pravu što je tako činio. "Pokušavao sam", preklinjao je. Ali nikakva molba nije bila dovoljna. "Nisam ti rekao, zato što sam želeo da me neko vreme voliš. To je sve." Čuo ju je kako se kreće; obuzeo ga je strah da će izaći iz kabine, da će mu zauvek okrenuti leđa. Ali nije otišla. Vratila se na stolicu i sela kao da se nešto u njoj slomilo. Pokrila je lice dlanovima i sagla se, a ramena su joj se trzala. Nije pustila nikakav zvuk. Kraj samrtničke postelje svoje majke naučila je da zadrži plakanje za sebe. Kada je progovorila, glas joj je drhtao. "Zašto na kraju ubijem svakoga do koga mi je stalo?" Njena tuga zapekla ga je kao kiselina krivice. I ovo je padalo na njegovu glavu. Želeo je da siđe iz ležaljke, da joj priđe, da je zagrli; ali uzdržao se od toga. Nije mogao ništa da učini sem da suzbije sopstveni jad i pobuni se. "Nisi ti kriva. Pokušala si. Trebalo je da ti kažem. Spasla bi me da si mogla." Njena silovita reakcija potpuno ga je iznenadila. "Prestani!" obrecnula se. "Imam ja oči! Umem da razmišljam! Nisam nekakvo nedužno dete koje treba da štitiš." Sunce joj je bleštalo na licu. "Ležiš ovde otkako smo se vratili na brod, kao da si ti kriv za sve. Ali nisi kriv. Kletnik je sve smislio. On te je izmanipulisao. Šta sad pokušavaš da postigneš? Da dokažeš da je on u pravu?"

"Ne mogu drugačije!" odvratio je, podboden solju koju mu je utrljavala u uzaludnost. "Naravno da je on u pravu. Šta misliš, ko je on? To sam ja. On je samo uobličenje onog opakog dela mene. Deo koji..." "Ne." Njeno protivljenje ga je ućutkalo, iako nije vikala. Bila je previše napeta i besna da bi vikala, suviše divlja da bi joj se protivio. "To nisi ti. On nije taj koji će umreti." Mogla je i da kaže - ja sam ta koja ubija. Reči su joj bile jasne na svakom deliću lica. No, bes ju je proneo pored tog saznanja kao da ga nikako drugačije ne bi mogla podneti. "Svi prave greške. Ti si samo pokušao da se boriš za one koje voliš. Ti imaš rešenje. Ja ga nemam." U vrelini te izjave nije bilo nimalo samosažaljenja. "Nisam ga imala ni kada je sve ovo počelo. Ja ne poznajem Domaju kao ti. Nemam nikakvu moć. Sve što sam mogla bilo je da idem za tobom." Stegla je ruke u pesnice. "Ako ćeš već umreti, učini nešto da to postane bitno!" Kao brzi dodir leda proželo ga je saznanje da ona nije došla ovamo da govori sa njim samo zato što je Prva želela odredišta. Ona hoće da zna kuda sad idemo. Otac joj se ubio i ona je sebe okrivila zbog toga; sopstvenim rukama ubila je rođenu majku; a sada je ova, Kovenantova smrt izgledala sigurna koliko i Obesvećenje Zemlje. Ali sve je to služilo samo da joj pruži svrhu koju je izgubila. Ponovo se zaogrnula starom strogošću - istim krutim samokažnjavanjem kojim mu se suprotstavljala od časa kada su se prvi put sreli. Samo je divlja vatra u njenim očima bila nešto novo. To je bio neutoljivi gnev njenog bola, a u želji za bojem gnev je zanemarivao sve cene. Rešio si da odustaneš? Od njenog zahteva promašaj je postao dubok kao agonija. Mogao je da krikne: 'Nemam nikakvog izbora! On me je porazio! Ništa ne mogu da učinim!' Ali znao je da nije tako. Bio je gubavac i znao je da nije tako. Lepra je sama po sebi poraz, potpun i neizlečiv. Pa ipak, čak i gubavci imaju razloga da nastave sa životom. Atiaran mu je rekla da je svrha života pružiti značaj žrtvama mrtvih; ali sada je uvideo da je istina dublja: pružiti značaj sopstvenoj smrti. A cenu ljudi koje je voleo već je platio. U ime Lindenine grube upornosti, seo je u ležaljci. "Šta želiš?" promuklo je upitao. Taj odgovor kao da ju je umirio. Gorki pritisak gubitka malo je popustio u njoj. Odgovorila je grubim glasom. "Želim da se vratiš u Domaju. U Veselkamen. Da zaustaviš Klavu. Da ugasiš Vatrokob." Šištavo je udahnuo pri pomisli na ono što traži od njega; ali ona je nastavila, ne obraćajući pažnju na njega. "Ako to učiniš, Kob Sunca će se usporiti. Možda će se čak i povući. Tako ćemo imati vremena da potražimo bolje rešenje." Tu ga je ponovo iznenadila, pokolebavši se. Nije ga gledala. "Možda ja ne volim Domaju toliko kao ti. Bila sam suviše uplašena da bih zašla u Andelejn. Nikada nisam videla kako je ranije izgledala. Ali poznajem bolest kada je vidim. Čak i da nisam lekar, Kob Sunca bi bila urezana u mene tako da ne bih mogla da je zaboravim. Želim da učinim nešto oko toga. Nemam drugog načina. Jedino mogu da se borim kroz tebe." Dok je govorila, u Kovenantovim venama pulsirali su odjeci moći. Čuo je šta mu govori; ali strah ga je vratio na početak. Da zaustavi Klavu? Da ugasi Vatrokob? Uplašeno je odgovorio: "To će biti baš zabavno. Odakle ti, pobogu, ideja da ću čak i pomisliti na tako nešto, a da pri tom ne ugrozim Svod?" Pogledala ga je sa bolnim osmehom, bez veselja i čvrsto. "Zato što sada znaš kako da se obuzdavaš. Osetila sam to - kada si pozvao svu tu divlju magiju i upotrebio je da me pošalješ nazad. Sada si mnogo opasniji nego ikada ranije. Za poglavara Kletnika."

Za trenutak ju je gledao u oči, ali brzo je oborio pogled. Ne. To je ipak previše: nije spreman. Život mu je uništen pre manje od jednog dana. Kako je moguće govoriti o borbi, kada ga je Opaki već porazio? Imao je samo jednu moć, a ona se od otrova i laži pretvorila u strašniju opasnost od same Kobi Sunca. To što je ona želela bilo je suludo. On to nema u sebi. Ali morao je nekako da odgovori. Podnela je suviše tereta zbog njega. I voleo ju je. Imala je pravo da zahteva nešto od njega. Gorko posramljen, tražio je izlaz, nešto što bi rekao ili učinio kako bi makar odložio neophodnost odluke. Počeo je da mrmlja, i dalje ne gledajući Linden u oči. "Suviše toga ne razumem. Moram da govorim sa Findejlom." Mislio je da će je to odbiti. Od trenutka kada se Određeni Elohim priključio Potrazi, ni jedan jedini put nije se pojavio ni udaljio iz drugog razloga do neke svoje tajne mudrosti ili lukavstva. No, ako je iko posedovao znanje kako da se izbavi iz ovog poraza, to je svakako bio njegov narod. Osim toga, verovatno neće doći u kabinu samo zato što ga je Nevernik pozvao. Kovenant se oslanjao makar na toliko odlaganja dok Linden bude pokušavala da ubedi Findejla. Ali ona nije oklevala - i nije napustila kabinu. Okrenula se licem ka pramcu i tiho izgovorila ime Određenog, smireno kao da očekuje da će on poslušati. Skoro istog časa sunčevo svetlo kao da se zgusnulo kraj zida; iz kamena se pojavio Findejl, pretapajući se u ljudski oblik, kao da je upravo tamo čekao na njen poziv. Bio je neizmenjen: iza žućkastog ogrtača i zapuštene sede kose, u bolnim žutim očima, izgledao je kao ovaploćenje jada čitavog sveta, prikaza svakog bola i tuge koji nisu dotakli njegov promenljivi i na sebe usmereni narod. Tamo gde su oni bili promišljeno ljupki i pristali, on je bio grub i označen bolom. Delovao je kao njihova suprotnost i antiteza - uloga koja ga je užasavala. No, mora da se i za njega nešto promenilo. Pre krize kraj Jedinog Drveta nije odgovarao ni na kakve pozive. Ipak, ponašao se izdvojeno i sa prebacivanjem kao i uvek. Iako je klimnuo glavom ka Linden kao da je pozdravlja, u glasu mu se osećalo prebacivanje. "Čujem. Nema potrebe za grubošću." Njegov glas kao da nije ostavio utisak na Linden. Podbočila se i obratila mu se kao da ništa nije rekao. "Ovo se suviše oteglo", kruto je rekla. "Sada su nam potrebni odgovori." Findejl nije ni pogledao Kovenanta. U Elemesnedenu su se Elohimi ponašali prema Neverniku kao da on lično nema nikakvog značaja; sada je Određeni počeo da se ponaša isto tako. Obratio se Linden. "Namerava li prstenoša da preda svoj prsten?" Kovenant se smesta obrecnuo. "Ne!" Odbijanje je teklo kroz njega kao odjek bunila. Nikako mu ne dati prsten. Nikako. Samo to mu je još ostalo. "U tom slučaju", uzdahnuo je Findejl, "moram da odgovaram kako znam i umem, u nadi da ću ga odvratiti od tolike gluposti." Linden je pogledala Kovenanta, očekujući pitanja. Ali on je bio preblizu svom unutrašnjem ponoru; nije mogao jasno da misli. Suviše mnogo ljudi želelo je da on preda prsten. A to je bila jedina stvar koja ga je još vezivala za život, činila izbore važnim. Nije uzvratio Lindenin pogled. Ona je zažmirila zagledana u njega, procenjujući u kakvom je stanju. Potom se okrenula od njega, kao da se otima od želje da ga teši, i ponovo pogledala Findejla. "Zašto...?" Govorila je s mukom, gurajući reči kroz čvor u grudima. "Uopšte ne znam odakle da počnem. Toliko toga... Zašto tvoj narod radi ovo?" Glas joj je iznenada postao

jači, pun dostojanstva koje nikada neće moći da zaboravi. "Šta ste, pobogu, zamislili da činite? On je samo hteo da sazna gde je Jedino Drvo. Mogli ste da mu otvoreno odgovorite. Ali ne, vi ste ga zatvorili u tu strašnu tišinu." Nametnuli su mirovanje njegovom umu. Da se Linden nije izložila opasnosti da ga izbavi, ostao bi prazna ljuštura sve do smrti, lišen misli i želja. A cena koju je platila za taj spas...! Njen gnev naterao ga je da se usmeri na nju. "Vi ste odgovorni za to. Kako možeš podneti da živiš sa time?" Findejlovo lice pretvorilo se u blesak gneva. Odgovorio je čim je ona zastala. "Zar ti se čini da mi je drago zbog onoga u šta se izvrglo moje Određenje? Zar nije moj život u opasnosti koliko i tvoj? Jeste, isto toliko i još više, jer ti ćeš otići kada se tvoje vreme završi, a ja moram da ostanem i podnesem cenu. Krivica nije do mene." Linden je zaustila da se pobuni, ali zaustavila ju je nagomilana tuga njegovog glasa. "Ne, ne buni se protiv mene. Ja sam Određeni, i teret onoga što činiš prelazi na mene. Ne poričem da je put koji smo odabrali težak po prstenošu. Ali zar zaista nisi u stanju da vidiš? Ti si Sunozbor. On nije. Pa ipak, divljom magijom koja čini srž Svoda Vremena vlada on, a ne ti. Tu leži ruka zla nad Zemljom - pa i nad Elohimima koji su Gmra Zemlje. Rekla si da mi služimo zlu koje si imenovala poglavarom Kletikom, Opakim. To je netačno. Ako ti se ne sviđa moja reč, razmisli o drugim činjenicama. Bi li taj Opaki poslao svog slugu Besomuka na vas u oluji, kada je već među vama bio takav sluga kao što bi trebalo da sam ja? Ne. To se ne slaže. Ipak, moram ti otvoreno reći da na srcima Elohima leži senka. Vidi se po tome što nismo mogli da smislimo put spasa koji bi vas poštedeo. Nisi zaboravila da ima i onih među nama koji nisu želeli da vas poštede. Svakako ti je jasno da je bilo najjednostavnije oteti mu prsten. Divljom magijom mogli bismo da pobedimo svaki napor Opačije. Bićima kao što smo mi ne bi bilo teško da postignu savršenstvo Zemlje. Ali nismo to učinili. Neki među nama plašili su se tolike moći, jer znali smo da nam na srcima leži senka. A neki su videli da će čitava cena takvog čina pasti samo na vaša pleća. Izgubili biste sebe, ostali biste lišeni značenja i vrednosti. Možda bi i vrednost i značenje same Zemlje takođe bili izgubljeni. Stoga smo izabrali teži put - da podelimo sa vama teret izbavljenja i opasnost sudbine. Prstenoša je bio ućutkan - ne da bismo mu naudili, već da bismo spasili Zemlju zla od moći bez vida. Kao što ga je ćutanje spasilo od zlobe Kasreina od Vrtloga, spasilo bi ga i od namera Opakog pod Jedinim Drvetom. Stoga će na kraju izbor pasti na tebe. Moraš uzeti na sebe njegov prsten, zalečivši time jaz između vida i moći. Ili bi možda mogla da predaš prsten meni, dajući Elohimima moć da spasu Zemlju na svoj način. Tada ne bismo imali razloga da se plašimo sebe, jer data moć je potpuno drugačija od otete. No, kako god da odabereš, mora postojati nada. A da se postigne nada, cena ćutanja prstenoše - i mojeg Određenja - nije nam izgledala ni prevelika ni zla. To si nam ti oduzela. U tamnici Peskodrža, odabrala si grešku koju nazivaš opsedanjem umesto odgovornosti vida i nada koju smo se trudili da negujemo sada je izgubljena. A sada ti kažem da ga moraš ubediti da preda svoj prsten. Ako to ne učini, sigurno je da će uništiti Zemlju." Kovenant se za trenutak teturao na ivici ponora Findejlovog objašnjenja. Izgubio je ravnotežu. Zar da čuje sopstvene strahove tako jasno izražene, kao presudu! Ali kada se okrenuo ka Linden, uvideo je da je ona još teže pogođena. Lice joj je potpuno prebledelo.

Ruke su joj visile kraj bokova, čineći sitne, uzaludne pokrete. Usnama je pokušavala da uobliči odricanje, ali nije imala snage za to. Suočena sa logikom svog delovanja po Findejlovom shvatanju, bila je užasnuta. Ponovo ju je smestio u središte, u epicentar odgovornosti i krivice. A Kovenantovo priznanje još je bilo suviše sveže: nije imala vremena da se privikne. Bacila je krivicu na sebe - ali nije razumela do kog stepena može biti optužena. Kovenanta je umirio gnev zbog nje. Findejl nije imao prava da tek tako prebaci na nju čitavu težinu Zemlje. "Nije tako jednostavno", počeo je da govori. Nije znao istinski razlog svog protesta. Ali Linden ga je gledala sa nemim preklinjanjem; nije dozvolio sebi da se pokoleba. "Ako je Kletnik čitavo vreme planirao baš ovo, zašto se upuštao u nevolje?" Nije nameravao da pita baš to. Ipak je nastavio, u nadi da će nekako stići do pravog mesta. "Zašto nije, lepo, sam probudio Crva?" Findejl je i dalje gledao Linden. Kada je uhvatio njen rašireni pogled, odgovorio je. "Taj Opaki nije lud. Da je on probudio Crva, bez divlje magije u ruci, zar ne bi i sam stradao u uništenju sveta?" Kovenant je to odbacio sleganjem ramena i nastavio je da traži potrebno pitanje, grešku u Findejlovim objašenjenjima. "Zašto nam onda nisi rekao ranije? Naravno, nisi mogao da se udostojiš objašnjenja sve dok me ona nije oslobodila." Svim sarkazmom koji je mogao da prikupi, pokušao je da navede Određenog da pogleda u njega, da oslobodi Linden. "Posle onog što je tvoj narod učinio, znao si da vam neće dati moj prsten ako shvati koliko ga želite. Ali kasnije - pre no što smo stigli do Jedinog Drveta. Zašto nam nisi rekao u kakvoj smo opasnosti?" Elohim je uzdahnuo; ali i dalje nije puštao Linden. "Možda sam tu pogrešio", tiho je rekao. "A ipak nisam mogao da odustanem od nade. Nadao sam se da će nekakav pristup pun mudrosti ili hrabrosti naučiti prstenošu da uzmakne od ponora svojih namera." Kovenant je nasumce nastavio. Ali sada je video da je Linden na ivici snage. Tresla je glavom, tražeći u sebi način da odbije ili izdrži Findejlove optužbe. Usta su joj bila stegnuta; izgledala je kao da ih grize da uzdrži kletve. Taj prizor potpalio je u njemu iskru ohrabrenja, naterao ga da se nagne napred i dobaci Elohimu nov pokušaj. "To te ne opravdava", zarežao je. "Kažeš da ste me ućutkali kao da je to jedini razuman način. Ali, do đavola, dobro znaš da nije tako. Na primer, mogli ste učiniti nešto sa otrovom koji me čini ovako užasno opasnim." Na to je Findejl ipak pogledao Kovenanta. Žuti pogled sunuo je napred silinom koja je gotovo odgurnula Kovenanta. "Nismo se usudili." Tihi gnev ostavio je tragove plamena preko Kovenantovog mozga. "Usud ovog razdobla leži i na meni, ali se ne usuđujem. Zar nismo Elohimi, Gmra Zemlje? Zar ne čitamo istinu u samom korenju Ivice Raukraja, u obliku planinskih padina i u snegovima koji pokrivaju zimske vrhove? Podsmevaš mi se na svoju štetu. Opaki tim otrovom pokušava da uništi Svod Vremena, a to nije mala stvar. Ali mala je u poređenju sa sudbinom koja bi zadesila Zemlju i sav život na Zemlji da nema tog otrova u tebi. Ti misliš da si pun moći, ali u razmerama svetova nisi uopšte. Da tog Opakog nije izdala želja za Kamenom Zlozemlja, podigavši te iznad smrtničkog tela, ne bi se nijednom suočio sa njim. A sada je on mudriji, mudrošću stare osujećenosti koju neki zovu ludilom. Da nema otrova, ti bi bio premalen da ga ugroziš. Da te nije izdvojio sopstvenog zadovoljstva radi, lutao bi svetom bez svrhe, nemoćan pred njim. A Kob Sunca bi rasla. Rasla bi, proždirući jednu po jednu zemlju i more sve dok ne bi pao i sam Elemesneden,

a rasla bi i dalje, i ništa je ne bi zaustavilo. Ne videći svoju krivicu, ne bi predao prsten. Tako bi on ostao zarobljen pod Svodom. Ali ništa drugo ne bi ograničilo njegovu pobedu. Čak i mi, Elohimi, bili bismo vremenom svedeni na igračke, njegovog zadovoljstva radi. Za čitavog Vremena, Obesvećenje sveta ne bi imalo kraja. I zato", pažljivo je izgovorio Određeni, "blagosiljamo osujećenost ili ludilo koji su doveli do kocke sa tim otrovom. Nezadovoljan u zatvoru Zemlje, Opaki je uložio nadu za spas u otrov koji ti daje toliku moć. U tome je i tvoja nada. Jer sada je krivica jasna. Pošto si bio slep na druge načine, moramo se moliti da će te krivica dovesti do predaje koja bi nas spasla." Reči su se pronosile kroz Kovenanta kao udar. Njegovi razlozi bili su uništeni, potpuno nevažni. Findejl nije nudio nikakav spas sem Obreda Obesvećenja - direktnog uništenja Zemlje kako bi je time spasao od moći poglavara Kletnika. Slično onome što je učinio Kevin Zemljogub, ali toliko veliko da je Kovenant bio ošamućen, zgrožen do srži. Ako ne preda prsten, kako će podneti da lično uništi svet kako bi nadjačao večnu Kob Sunca Opakog? A ipak nije mogao da preda prsten. I sama pomisao na to bila mu je istog časa potpuno užasna. Metalni kružić suviše mu je značio: u njemu su sadržane sve potvrde života i ljubavi koje je ikada uspeo da iščupa iz večito okrutne usamljenosti, sudbine gubavca. Druga mogućnost bila je bolja. Da. Da uništi. Ili da rizikuje uništenje u bilo kakvoj potrazi za boljim ishodom. Dvoumica ga je ućutkala. U ranijim sukobima sa poglavarom Kletnikom pronašao je i koristio tiho središte svoje vrtoglavice, mirnu tačku snage između suprotnosti i potrebe; ali sada je izgledalo da središta nema, da nema mesta na koje bi se oslonio kako bi potvrdio i Zemlju i sebe. A neophodnost izbora bila je strašna. No, utom se Linden ponovo pribrala. Nisu je najviše bolela ona shvatanja koja su se ticala Kovenanta, a on joj je dao prilike da se oporavi. Bacila je na njega pogled oštar od napetosti; ali ponovo je bila spremna, u stanju da raščita njegovu strepnju. Za trenutak joj se pogled umekšao od saosećanja. Potom se ponovo okrenula ka Određenom, a glas joj je opasno pucketao. "To je samo zamisao. Bojite se da ćete izgubiti svoju dragocenu slobodu, pa pokušavate da na njega prebacite odgovornost za to. I dalje nam nisi rekao istinu. Findejl ju je pogledao; Kovenant je video da se Linden trza kao da su je Elohimove oči opekle. Ali nije se zaustavila. "Ako hoćeš da ti verujemo, reci nam za Vaina." Na to se Findejl trgao. Smesta je počela da ga progoni. "Prvo ste ga zatvorili, kao da on predstavlja nekakav zločin protiv vas. I pokušali ste da nas prevarite, kako ni bi znali šta radite. Kada je pobegao, pokušali ste da ga ubijete. Potom, kada su on i Sanomor našli tebe na brodu, obratio si mu se." Lice joj je blistalo od sećanja. "Rekao si: 'Šta god da učiniš, to neću da propatim'." Određeni je zaustio da odgovori, ali ona ga je pretekla. "Kasnije si kazao: 'Samo onaj koga nazivate Vainom ima u sebi snagu da me otera. Prodao bih mu dušu kada bi želeo da to učini'. A otada si ga uvek držao na oku - sem kada bi rešio da pobegneš umesto da nam pomogneš." Videlo se da je svakako znala šta je hrabrost. "On te je od samog početka više zanimao nego mi. Zašto, za promenu, ne pokušaš da objasniš to?"

Bacala je ljutnju na Elohima; Kovenant je za trenutak pomislio da će Findejl odgovoriti. No, njegovo bolom izmoždeno lice odjednom je otvrdlo. Uprkos jadu, dobio je izraz nalik na mržnju Napeva i Tragede dok je mračno odgovarao. "O demonokotu neću da govorim." "Tako je", smesta mu je uzvratila. "Naravno da nećeš. Kad bi govorio, dao bi nam razloga da se malo nadamo i sami. Tada ne bi šenili kad god poželiš." Otrpela je njegov pogled; i uprkos svim njegovim moćima i znanjima, učinila je da on izgleda poniženo i prezreno. "Oh, beži", mračno je promrmljala. "Gubi se odavde. Muka mi je od tebe." Findejl je kruto slegnuo ramenima i okrenuo se. Pre no što je stigao da ode, upleo se i Kovenant. "Samo trenutak." Napola je poludeo od straha i nemogućih odluka; ali delić razuma ipak mu se vratio i učinilo mu se da je našao još jedan način na koji su ga izdali. Lena mu je rekla da je on ponovo rođeni Berek Troprst. A poglavari koje je poznavao takođe su verovali u to. Šta je pošlo naopako? "Nismo stekli granu Jedinog Drveta. Nije bilo načina. Ali to je ranije učinjeno. Kako je Berek uspeo?" Findejl je zastao kraj zida i odgovorio preko ramena. "Crv se nije uznemirio od njegovog prilaska, jer nije probio put borbom. U to doba, Jedino Drvo nije imalo Čuvara. Tek je Berek dao Drvetu zaštitu, postavivši Čuvara, kako ključno drvo života na svetu ne bi bilo ponovo dodirnuto ni slomljeno." Berek? Kovenant je bio suviše ošamućen da bi gledao kako se Elohim rastapa i nestaje iz kabine. Berek je postavio Čuvara? Zašto? Poglavar-rodilac bio je po predanju i vidovnjak i prorok. Zar je bio toliko kratkovid da poveruje kako više nikada nikome neće biti potrebno da dodirne Jedino Drvo? Ili je imao razloga da se osigura da neće biti drugog Žezla Zakona? Ošamućen razmišljanjem, Kovenant za trenutak nije bio svestan Lindeninog pogleda. No, postepeno je osetio njene oči na sebi. Lice joj je bilo oštro od zahteva koji je donela sa sobom u kabinu - zahteva svoje potrebe. Kada mu je uhvatila pogled, jasno je progovorila. "Tvoji prijatelji u Andelejnu nisu mislili da si osuđen na propast. Imali su razloga da ti daju Vaina. Šta su još učinili?" "Govorili su mi", odvratio je, kao da je prizvala reči iz njega. "Mhoram je rekao: 'Kada shvatiš potrebu Domaje, moraćeš da je napustiš, jer ono što tražiš ne nalazi se u njoj. Ne možeš drugačije naći jedinu reč istine. Ali dajem ti upozorenje: ne dopusti da te obmane potreba Domaje. Ono što tražiš nije ono što izgleda da jeste. Na kraju ćeš morati da se vratiš u Domaju'." Takođe je rekao: Kada dođe ključni trenutak i kada ne bude drugog načina, seti se paradoksa belog zlata. U suprotnosti je nada. Ali to Kovenant nije razumeo. Linden je strogo klimala glavom. "Pa, šta će sad biti? Hoćeš li ležati tu sve dok ti srce ne prepukne? Ili ćeš se boriti?" Rastrzan strahom i očajanjem, nije mogao da nađe put. Možda je rešenje moguće, ali on ga nije imao. Ipak, bilo je jasno šta ona želi od njega; a pošto ju je voleo, dao joj je to što je bolje umeo. "Ne znam. Ali sve je bolje od ovoga. Reci Prvoj da ćemo pokušati." Linden je ponovo klimnula glavom. Za trenutak je pomerila usne kao da želi da mu se nekako zahvali. No, pritisak sopstvene rešenosti nagnao ju je da pođe ka vratima. "A šta je sa tobom?" upitao je njena okrenuta leđa. Poslao ju je od sebe i nije znao kako da je ponovo prizove. Nije imao prava. "Šta ćeš ti da radiš?"

Zastala je u vratima i pogledala ga, očiju otvoreno punih suza. "Čekaću." Glas joj je zvučao napušteno kao krik sokola - i odlučno kao čin hrabrosti. "Moj red tek dolazi." Kada je otišla, njene reči kao da su ostale u osunčanoj kabini - nalik na presudu. Ili proročanstvo. Pošto je otišla, Kovenant je sišao sa ležaljke i potpuno se obukao u svoju staru odeću.

3. PUT KA BOLU

Kada je izišao na palubu, sunce je zalazilo iza zapadnog mora i od njegove boje voda je postala purpurna - boja propasti. Brusobol je podigao sva jedra koja su jarboli mogli da izdrže; i svako je bilo ispupčeno i puno vetra dok je Dragulj Zvezdoputa napredovao delić stepena zapadnije od severa. To mora da je bio sjajan prizor. Samo je naročito crvenilo tog zalaska sunca pokrivalo jedra smrtnošću, obasjavajući užad tako da su izgledala klizava od krvi. A vetar je nosio napadnu hladnoću, nagoveštavajući gorčinu zime. Ipak, Brusobol je koračao po krmenoj palubi kao da ga više ne može iznenaditi ništa što bi se pojavilo na moru. Vetar mu je mrsio bradu, a u očima mu se povremeno odražavalo crvenilo sa zapada; ali naređenja koja je izdavao bila su precizna kao i kontrola nad džinobrodom, a grubost u glasu mogla je biti posledica i napora da viče kroz vetar, a ne napetosti u poslednja dva dana. On ipak nije bio Penosled. Nije mu bila dozvoljena kamora za kojom mu je duh čeznuo. Ali ipak je bio džin, kapetan Dragulja Zvezdoputa; i znao je kako da vrši svoje dužnosti. Praćen Kailom, Kovenant se popeo na krmenu palubu. Želeo je da se na neki način izvini što se pokazalo da nije dostojan kapetanovih potreba. No, kada je prišao Brusobolu i dvojici džinova koji su stajali kraj njega, Sedmoruku, sidromajstoru, i kormilaru koji je držao brodosrce, zaustavio ga je oprez u njihovim očima. Isprva je pomislio da su oprezni zbog njega - da se plaše njegovog prisustva zbog opasnosti koju predstavlja. Ali Sedmoruk je rekao: "Džinoljube" - takvim glasom da je čak i Kovenantovom površinskom sluhu bilo jasno da je sidromajstor pun tuge, a ne neprijateljstva. Umesto da se izvini, Kovenant je pognuo glavu, učtivo prihvatajući sopstvenu nedostojnost. Želeo je da stoji ćutke sa njima sve dok ne skupi dovoljno samopoštovanja da načini još jedan korak prema životu džinobroda. No, skoro odmah se oglasio Kail. Uprkos smirenosti tipičnoj za haručaije, po ponašanju mu se videlo da mu je neprijatno zbog onoga što hoće da kaže. Kovenant se nehotice setio da nijedan od haručaija koje je ostavio za sobom u Domaji nije ostao bez belega. Kovenant nije znao kako je nepokolebljiva čvrstina haručaija istrpela ulogu koju je Brin namenio Kailu. Kakvo obećanje leži skriveno u Brinovoj izjavi da će Kailu na kraju biti dopušteno da sledi svoje srce? No, Kail nije govorio o tome. Nije se obratio Kovenantu. Počeo je bez uvoda. "Mrkotraže Brusobole, u ime svog naroda želim da ti se izvinim. Kada se Brin upustio u boj sa ak-Haru Kenaustin Ardenolom - koji predstavlja predanje i san svih haručaija u planinama - nije smerao da izazove smrt Palamara Sanomora, tvog brata." Kapetan se trgao; duboko usađene oči bacile su na Kaila trag crvenila. No, skoro odmah je povratio smireno držanje. Osvrnuo se po džinobrodu kao da proverava je li sve i dalje u redu. Tada je predao komandu Sedmoruku i povukao Kaila i Kovenanta za sobom, ka levoj ogradi.

Zalazeće sunce davalo je njegovom licu izgled žrtveničkog sjaja. Zagledan u njega, Kovenant je nejasno pomislio da sunce uvek zalazi na zapadu - da čovek koji gleda na zapad neće nikada videti ništa sem spuštanja svega, poslednje lepote pre no što svetlost i život zgasnu. Trenutak kasnije, Brusobol je podigao glas nad vlažno pljuskanje uz bok broda. "Zemljo-vid nije stvar koju džin može izabrati za sebe. Nema mogućnosti izbora. Ali mi ipak ne pokušavamo da ga izbegnemo ili zavaramo. Verujemo... ili smo verovali", rekao je sa nagoveštajem gorčine, "da u takvim tajanstvima postoje i život i smrt. Kako bi iko mogao da snosi krivicu za ono što se desilo?" Brusobol je govorio više za sebe, a nije se obraćao Kovenantu ni Kailu. "Zemljo-vid je obuzeo Palamara Sanomora, mog brata, a bol tih vizija bio je svima jasno vidljiv. No, on nije mogao da objasni sadržaj tog bola. Možda je ta nemost bila neophodna zbog vizija. Možda nije bio u stanju da odbije smrt, jer bi time porekao i život. Ništa ne znam o tome. Znam samo da nije mogao da objasni svoj strah - i zato ga nismo mogli spasiti. Niko od nas nije kriv za to." Govorio je kao da veruje u ono što kaže; ali koža mu se oko očiju izdajnički grčila. "Njegova smrt nije teret na nama, nego teret nade." Zalazak se gasio na zapadu, kao i na njegovom licu, prelazeći iz purpurne u bledopepeljastu boju. "Moramo se nadati da ćemo na kraju naći načina da opravdamo njegovu smrt. Da opravdamo", tiho je ponovio - i da razumemo." Nije gledao slušaoce. Umiruće svetlo odražavalo mu se u očima. "Žalostan sam jer ne mogu da steknem nadu." Zaslužio je da ga ostave ne miru. No, Kovenantu je bio potreban odgovor. On i Penosled razgovarali su o nadi. Trudio se da mu glas bude nežan uprkos sopstvenom grubom bolu. "Pa kako onda uspevaš da nastaviš?" Brusobol je za trenutak ostao nepokretan pred sve gušćom tamom - kao da ga nije čuo, kao da je nedostižan. Konačno je jednostavno odgovorio. "Ja sam džin, kapetan Dragulja Zvezdoputa, i zarekao sam se da ću služiti Prvoj od Potrage. Tako je najbolje." Najbolje, pomislio je Kovenant u nemom bolu. Mhoram bi rekao nešto tako. Ali Findejl očito nije verovao u to. Ipak, Kail je klimnuo glavom kao da je kapetan rekao nešto što bi i nepokolebljivi haručai mogli da prihvate. Na kraju krajeva, Kailov narod ne polaže mnogo na nadu. Zalažu se, rizikujući uspeh ili poraz - i prihvataju ishod. Kovenant je okrenuo leđa potamnelom moru i napustio ogradu. Njemu nije mesto među takvim ljudima. Nije znao šta je najbolje - i nije mogao da vidi dovoljno uspeha da bi i poraz bio podnošljiv. Odluka koju je doneo u Lindenino ime bila je samo druga vrsta laži. Pa, ona je zaslužila to pretvaranje u ubeđenost. Ipak, svakom gubavcu u nekom času ustreba nešto više od discipline, pa čak i od tvrdoglavosti, da bi ostao u životu. A on je odveć strašno izlagao svoj odnos sa njom. Nije znao šta sad da čini. Džinovi su po čitavom Dragulju Zvezdoputa počeli da pale svetla u mraku. Osvetlili su ogromno kormilo, stepenice kojima se silazi sa krmene palube, ulaze u potpalublje, kuhinju i skladište. Svetiljke su visile sa prednjeg i zadnjeg jarbola kao iskre hrabrosti, naglašujući i omalovažavajući rupu na mestu srednjeg jarbola. Bile su to samo male uljane svetiljke pod ogromnim nebesima, ali su ipak činile džinobrod prelepim nad dubinama. Trenutak kasnije, Kovenant je ustanovio da će moći da podnese da potraži Linden. No, kada je pošao dalje od krmene palube, pažnju mu je privukao Vain. Demonokot je stajao izvan domašaja svetiljki, tačno na mestu gde je prvi put stupio na kamen kada se

vratio sa Ostrva Jedinog Drveta; ali crni obris bio mu je jasno ocrtan na bledom obzorju. Kao i uvek, ostao je neproziran pod pogledom, kao da je znao da ga ništa ne može dodirnuti. A ipak je bio dodirnut. Jedan gvozdeni okov sa starog Žezla Zakona još mu je obavijao mesto na kome je ranije bio ručni zglob; ali ta ruka beskorisno je visila sa drvenog uda koji mu je izrastao iz lakta kao grana. Kovenant nije imao pojma zašto mu je Penosled dao ovaj proizvod mračnih i oduvek zlokobnih pragrdana. Ali sada je bio siguran da je Linden u pravu - da se ne može verovati nijednom objašnjenju koje ne uključuje i tajnu demonokota. Kada je prošao kraj Vaina, bilo mu je jasnije zašto želi da je otkrije. Našao ju je kraj prednjeg jarbola, nešto dalje od pramca na kome je stajao Findejl, iščekujući budućnost kao kip. S njom su bili Prva, Lupižena i još jedan džin. Kada im se Kovenant približio, prepoznao je Maglovala, kome je Linden spasla život, rizikujući njegov sopstveni tokom poslednjeg napada otrova. Troje džinova pozdravilo ga je sa istom opreznom pažnjom kao i Brusobol i Sedmoruk - sa opreznošću naroda koji veruje da prisustvuje bolu koji prevazilazi njihov. Samo Linden kao da nije ni primetila njegovo približavanje. Pod slabim svetlom lice joj je delovalo bledo, gotovo izmoždeno; Kovenant je iznenada pomislio da se ona nije odmorila otkako je pohod stigao na Ostrvo Jedinog Drveta. Energija koja ju je ranije održavala sada se istrošila; bila je grozničava od iscrpljenosti. Za trenutak je bio u toj meri svestan koliko je ona blizu nesvestice da nije primetio da i Linden nosi svoju staru odeću - kariranu flanelsku košulju, farmerke i čvrste cipele u kojima je dospela u Domaju. Iako je učinila isti izbor kao i on, osetio je iznenadni nalet bola. Ponovo ga je izdao preuranjeni nagon za nadom. Nesvesno je zamišljao da je svi šokovi i sva otkrića iz proteklih dana neće izmeniti, da je neće navesti da zauzme raniju udaljenost od njega. Budalo, obrecnuo se na sebe. Nije mogao da izbegne njena čula. Još u njegovoj kabini mogla je da vidi šta će on učiniti, čak pre no što je to i sam saznao. Prva ga je pozdravila glasom pomalo napetim od osećanja; ali reči su mu jasno rekle da je ona i daje svesna njegovih osećanja. "Tomase Kovenante, verujem da si dobro odabrao." Ako ništa drugo, gubici u protekla dva dana i večernja tama kao da su naglašavali njenu gvozdenu lepotu. Bila je Mačomoćnica, obučena da bije bitke sa opasnostima sveta. Dok je govorila, stezala je blačak mača kao da je ta oštrica životni deo onoga što govori. "Nazvala sam te Džinoljubom i ponosna sam zbog toga. Lupižena, moj muž, običava da kaže kako je nada srž naših života. Ali ja ne znam kako da odmerim takve stvari. Znam samo da je bitka bolja od predaje. Nije do mene da sudim tvoje puteve - ali milo mi je što si odabrao put bitke." Pokušavala je da ga uteši na svoj, ratnički način. Taj pokušaj ga je dirnuo - a i uplašio ga, jer je ponovo naglašavao da je preuzeo veće obaveze no što je u stanju da savlada. Ali nije imao prilike da odgovori. Lupižena je odjednom postao nestrpljiv zbog reči svoje žene. Čim je zaćutala, on je nastavio. "Da, a Linden Averi takođe je dobro Odabrana, kao što sam rekao. Ali u ovome nije dobro odabrala. Džinoljube, ona neće da se odmori." U glasu mu se jasno osećala zabrinutost. Linden je iskrivila lice. Kovenant je zaustio da je ubedi. "Linden, treba da..." Ali zaćutao je kada ga je pogledala. U njenom pogledu nakupljala se tama, upravljena protiv njega. "Nemam kuda da odem."

Jasna praznina njenog odgovora prostrelila ga je kao krik. Značila je suviše toga: da je njen raniji svet uništen za nju onim što je saznala; da, kao i on, ne može podneti da se vrati u kabinu - kabinu koju su delili. Negde u daljini začuo je Lupiženu. "Ponudili smo joj odaje haručaija, ali odgovorila je da bi se plašila da sanja na takvom mestu. A na Dragulju Zvezdoputa nema više izdvojenih prostorija." Kovenant je i to smesta razumeo. Brin je nju krivio za Hergromovu smrt. A i pokušala je da ubije Cera. "Ostavite je na miru", tupo je rekao, gluv za svoj glas koliko i za Lupiženin. "Odmoriće se kada bude spremna." Nije to hteo da kaže. Hteo je da kaže - oprosti mi. Ne znam kako da oprostim sebi. Ali reči su mu ostale zatvorene u grudima. Bile su nemoguće. Pošto nije imao ništa drugo da joj ponudi, progutao je knedlu. "U pravu si. Moji prijatelji nisu smatrali da sam osuđen na propast. Penosled je imao razloga da mi da Vaina." Bilo mu je teško i to da prizna; ali primorao je sebe. "Šta se desilo sa njegovom rukom?" Linden je nastavila da tamno zuri u njega kao da se nalazi na krajnjoj ivici iscrpljenosti. Zvučala je udaljeno kao mesečar dok je odgovarala. "Magloval neće da ode. Kaže da će on preuzeti Kailovo mesto." Kovenant ju je pogledao, za trenutak nesposoban da razume. Ali brzo se setio svoje strepnje kada je Brin zahtevao da ga služi; srce mu se zgrčilo. "Linden", pobunio se, usamljen i grub od nesposobnosti da joj pomogne, "reci mi šta je sa Vainovom rukom." Da se usudio, uhvatio bi je za ramena. Kad bi imao prava. Odmahnula je glavom; svetiljke su joj poigravale u očima kao poraz. "Ne mogu." Mogla je i da se pobuni kao dete: 'Boli me'. "Ruka mu je prazna. Kada zatvorim oči, uopšte je nema. Kada bi oduzeo sav život iz Jedinog Drveta - oduzeo ga tako potpuno kao da ga u Drvetu uopšte nije ni bilo - kao da nikada nije imalo nikakvog značenja - tako bi izgledalo. Da je on zaista živ - da nije samo stvar koju su načinili pragrdani - bio bi u užasnim bolovima." Polako se okrenula kao da više ne može da podnese njegovo prisustvo. Kada je pošla niz palubu, praćena mirnim i tvrdoglavim Maglovalom, Kovenant je shvatio da ni ona ne zna kako da oprosti. Tog časa je pomislio da su gubici i potrebe postali preveliki za njega, da će se sigurno slomiti. No, Prva i Lupižena gledali su ga očima punim brige. Oni su mu prijatelji. Potreban im je. Nekako je uspeo da se sredi. Kasnije je Magloval poslao poruku da je Linden konačno našla mesto za san, sklupčana u uglu kuhinje blizu toplote jedne od velikih peći. Kovenant je morao da se zadovolji time. Kruto koračajući, vratio se na svoju ležaljku i rešio da rizikuje i noćne more. Snovi kao da su predstavljali manju opasnost. Narednog jutra vetar je bio snažniji. Mogao je biti pravi mornarski vetar - dovoljno jak da iščupa dromond iz normalne rutine i protrese ga, ali ne toliko jak da spreči posadu u obavljanju poslova. Pretvarao je vrhove talasa u kapi i penu, zapljuskivao granitni pramac džinobroda, nagonio užad da ječe i jedra da se napinju. Bokovi broda kretali su se tako brzo da su vlažne šare u kamenu izgledale kao plamen koji liže iz mora. Nekoliko džinova se smejalo u jedrima dok su ih premeštali, tražeći najbolji položaj za punu brzinu dromonda. Da nije izgubio srednji jarbol, Dragulj Zvezdoputa leteo bi na vetru kao misao.

U svakom slučaju, dan je bio taman od oblaka i delovao je neprirodno hladan. Južni vetar morao bi biti topliji od ovog. Dolazio je pravo sa mesta na kome je potonulo Ostrvo i bio je leden kao pećina Jedinog Drveta. Bez sunca koje bi ga osvetlilo, more je imalo sivu, lepljivu boju. Iako je nosio ogrtač preko odeće, Kovenant je povijao ramena i nije mogao da zaustavi drhtavicu. Tražeći smirenje, pošao je na krmenu palubu, odakle je Veza Vedrogneva zapovedala dromondom. No, ona ga je pozdravila samo grubim klimanjem glave. Osim uobičajeno čvrstog držanja, na njoj se primećivala i opreznost kakvu ranije nije zapažao. Prvi put od kako su se upoznali, izgledala je podložna slutnjama. Umesto da je optereti i svojim strepnjama, vratio se na zadnju palubu i pošao napred, tražeći nekoga koga bi lakše mogao da ispita. Nije baš tako hladno, govorio je u sebi. To je samo vetar. Ali hladnoća ga je i dalje ujedala. Bez obzira na to koliko se umotavao u ogrtač, vetar mu je prodirao do kože. Nagonski je pošao do kuhinje, tražeći toplinu i Linden. Našao ju je tamo kako sedi naslonjena uza zid, u društvu vedrih i zaposlenih kuvara na dromondu, bračnog para sa prikladnim imenima Moresos i Ognježara. Proveli su toliko vremena u životu radeći oko ogromnih ognjišta da su im lica postala stalno zajapurena. Izgledali su kao blizanci dok su obavljali svoje poslove, krećući se kroz prividni haos koji je prikrivao lakoću zajedničkog posla. Kada bi izišli na palubu, vrelina je zračila iz njih; a u svom malom carstvu zračili su kao pećnice. Samo je Kovenantova jeza ostala. Linden je bila budna, ali i dalje ošamućena od sna. Vratila je samo deo duga svom premoru. Iako je pozdravila Kovenanta, sve iza njenih očiju bilo je zatvoreno sanjivošću. Smesta je pomislio da ne treba da je uznemirava pitanjima dok se još ne odmori. Ali bio je suviše smrznut za tako dobre namere. Nagnuo se nad nju. "Šta misliš o ovom vetru?" Zevnula je. "Mislim", odsutno je rekla, "da se Kletniku žuri da nas vrati nazad." Posle još jednog dana odmora Linden je bila u stanju da se pažljivije zagleda u vreme. Do tada je Kovenant postao mrzovoljan od nesvrhovite strepnje. Neprestano je osećao da je izgubio središte života, da neće moći da se zadrži, nego će se razleteti na sve strane kada ga ponovo obuzme vrtoglavica straha. Nije se desilo ništa što bi pokazalo da je dromond u opasnosti; a ipak je ostao neugasivo ubeđen u opasnost. Ljutito je postavio Lindeni drugi put isto pitanje. No, dugi san ju je okrepio i pogled kojim mu je uzvratila bio je sposoban za saznanje. Kao da je bez napora utvrdila kako njegova nervoza nije uperena protiv nje. Za trenutak mu je dodirnula mišicu, kao da obećava da ga neće izneveriti. Potom je izišla da pogleda vetar. Trenutak kasnije objavila je da strujanje vazduha nije neprirodno ni zlo, da ga ne pokreće Opaki. Više je ličilo na posledicu dubokog grča koji je povukao u dubine Ostrvo Jedinog Drveta. Time je ravnoteža vremena narušena i desilo se ovo. Bilo je savim verovatno da je poglavar Kletnik znao šta će se dogoditi. Ali nije osećala nikakav trag njegovog prisustva u vetru. Kada je Kovenant preneo njenu procenu Brusobolu, kapetan je slegnuo ramenima, krijući misli iza čupavih obrva. "Nije bitno", promrmljao je kao da ne sluša sopstveni glas. "Ako se pogorša, Dragulj Zvezdoputa mora biti ispred njega. Neću da bez jednog jarbola rizikujem opiranje putanji vetra. Nema potrebe. U ovom trenutku plovimo tek delić stepena u stranu od pravog puta."

Kovenanta je to trebalo da zadovolji. Njegova pomorska iskustva bila su sitnica u poređenju sa Brusobolovim. Ipak, strepnju u utrobi nije uspevao da obuzda. Kao i Vedrogneva, kapetan je odavao utisak prikrivene zabrinutosti. Tokom naredna dva dana vetar je postajao sve ozbiljniji. Duvajući neumornom silinom nekoliko stepeni zapadnije od severa, usecao se u more kao plug i zavijao po palubama dromonda kao bol sopstvene hladnoće. Uprkos brzini, Dragulj Zvezdoputa više nije izgledao kao da se glatko kreće: vetar je nosio ka severu i samu vodu, a ono malo talasa koje je podizao pramac smesta su se razbijali. Oblaci su pokrivali nebo od obzorja do obzorja. Jedra su izgledala siva i krhka dok su vukla teški kamen pod sobom. A te noći naišla je najveća hladnoća. Kada se ujutro Kovenant, drhteći, iskobeljao iz ležaljke, našao je skramu leda na umivaoniku koji mu je pripremio Kail. Šare inja upile su se u granit zidova kao da su ih prožele čitavom dubinom. Prolazeći pored Vaina na putu za kuhinju, video je da je demonokotovo crno telo pokriveno injem nalik na lepru. Ipak, džinovi su bili zauzeti poslovima kao i uvek. Neosetljivi na vatru, mada ne i na bol, bili su otporni i na hladnoću. Većina ih je bila zauzeta jedrima, boreći se sa smrznutim i krutim konopcima. Kovenant ih je kroz oči iznenada pune suza nejasno video i za trenutak mu se učinilo da skupljaju jedra. Ali sledećeg časa ugledao je oblake kako se dižu sa jedara kao para i shvatio je da džinovi tresu platno kako bi sprečili da se inje pretvori u led. Led bi mogao da otrgne jedra sa prečki i time obogalji Dragulj Zvezdoputa - a život dromonda zavisio je od kretanja. Dah mu se ledio u bradi dok je puštao da ga vetar gura napred. Bez Kailove pomoći ne bi uspeo da otvori vrata kuhinje. Opiljci leda ispali su iz pukotina i poleteli ka unutra kada je haručai razbio skramu izazvanu vlagom od kuvanja. Nošen vetrom koji je počeo da huji kroz kuhinju, Kovenant je preskočio visoki prag i gotovo se zateturao kada su se vrata zalupila za njim. "Kamena mi i mora!" proderala se Ognježara, lica pocrvenelog od bezopasnog gneva. "Jeste li poludeli kada ulazite u kuhinju niz vetar, umesto sa druge strane?" Rukom u kojoj je držala kutlaču sa koje je nešto kapalo ljutito je pokazala vrata na drugoj strani prostorije. Moresos je iza nje besno zalupio vratanca pećnice. No, trenutak kasnije sve je zaboravljeno i on je dodao Kovenantu zdelu u kojoj se pušilo zagrejano i razblaženo alem-vino, a Ognježara je iz ogromnog kazana oko koga se majala nasula zdelu čorbe. Nespretan i zbunjen, seo je kraj Linden, oslonjen o zid, trudeći se da ne smeta kuvarima i da bar malo zgreje kosti. Tokom narednih dana provodio je vreme uglavnom tu, deleći sa njom podnošljivu galamu i vrelinu kuhinje. Uprkos neosetljivosti, hladnoća mu je bila strašna; a njoj je bilo još gore, jer su joj čula bila otvorena. Kovenant je još jednom pokušao da spava u svojoj kabini; ali potom joj se pridružio na ležaju u kuhinji. Vetar je nezadrživo jačao svakog dana, a vazduh je postajao sve ledeniji. Dragulj Zvezdoputa bio je gonjen ka sleđenom srcu severa. Kada bi džinovi ulazili u kuhinju u potrazi za hranom i toplotom, odeća im je bila kruta i prekrivena sivom skramom koja je ostavljala po podu barice dok se topila. Led im je okivao brade i kosu, a oči su im bile ispijene. Kovenant je povremeno izlazio na palubu da pogleda u kakvom je stanju brod; ali ono što je video - debelo, grubo more, niski oblaci, grudve leda koje su okivale ogradu jer je posada bila prezauzeta drugim

poslovima, pa ih nisu čistili - uvek ga je teralo da se vrati u kuhinju, sa lepljivim čvorom u grudima. Jednom je otišao dovoljno daleko da pogleda Findejla. Kada se vratio, usne su mu bile bolne od hladnoće i kletvi. "To đubre jednostavo ne oseća", promrmljao je, ne obraćajući se nikome, iako su sa Linden bili Lupižena, Magloval, dvoje kuvara i još nekoliko džinova. Jednostavno, prolazi kroz njega." Nije mogao da objasni zašto je besan. Naprosto, izgledalo mu je nepravedno da Određenog uopšte ne dodiruje nevolja u kojoj se dromond nalazi. Ali Linden ga nije pogledala; usmerila je pažnju na Lupiženu kao da je želela da ga upita nešto važno. U prvi mah nije imala priliku da postavi pitanje. Lupižena je zavitlavao Ognježaru i Moresosa kao veselo dete i smejao se smirenom humoru njihovih odgovora. U povijenom telu nosio je visoki duh džinova i sposobnost veselja još veću nego kod većine drugih. Svojim šalama odagnao je deo Kovenantovog ledenog raspoloženja. Lupižena je konačno uspeo da izmami nehotični smeh dvoje kuvara; tek tada je ućutao i smirio se kraj Kovenanta i Linden, čela svetlucavog od vreline peći. Kovenant je bio svestan Lindenine napetosti dok je postavljala svoje pitanje. "Lupiženo, u šta se to mi upuštamo?" Džin ju je pogledao sa izrazom iznenađenja koji se ne može odglumiti. "Niko ne želi da govori o tome", bila je uporna. "Pitala sam Vedrognevu i Sedmoruka, ali svi kažu samo da Dragulj Zvezdoputa može ovako da nastavi beskonačno dugo. Čak i Magloval misli da me može služiti zatvorenih usta." Magloval je zamišljeno zurio u tavanicu, pretvarajući se da je ne čuje. "Zato pitam tebe. Ti nikada nisi pokušao da mi nešto sakriješ." U glasu joj se osećalo složeno podrhtavanje od napetosti. "U šta se to mi upuštamo?" Vetar je zavijao oko kuhinje kao da se prodeva kroz otvore za sidra. U pukotinama oko vrata skupljalo se inje. Lupižena nije želeo da joj uzvrati pogled; ali naterala ga je. Postepeno je izgubio vedro raspoloženje; iznenada je izgledao star, izmožden neizgovorenim strahom. Bez ikakvog jasnog razloga, Kovenant se setio šta mu je Linden ispričala nekoliko dana pre no što je pohod stigao do Elemesnedena - priču o ulozi Lupižene u smrti oca Prve. Sada je izgledao kao da ima suviše sećanja. "Ah, Odabrana", uzdahnuo je, "meni se čini da nas je zahvatio Jadvetar i da nas nosi prema Dušogrizu." Dušogriz. Lupižena ga je nazvao nestalnim morem, ne samo zbog toga što svaki brod nailazi na njega u drugom kraju sveta, nego i zato što svaki brod koji se otrgne od njega pripoveda drugačiju priču. Neki su nailazili na oluje i grebene na jugu; drugi su ulazili u područje tišine na istoku; treći su se zaglavljivali u smrdljiva i lepljiva mora algi na zapadu. Uprkos tome, Dušogriz je bio poznat takav kakav je; jer nijedan brod i nijedna posada nisu se vraćali iz njega bez posledica. A svaki brod je zalazio u njega nošen Jadvetrom koji je duvao predugo bez ikakve promene u snazi. Linden je neko vreme raspravljala, izazvana istovremeno nejasnim i sigurnim objašnjenjima Lupižene. Ali Kovenant nije obraćao pažnju na njih dvoje. Sada je znao ime za svoju ledenu strepnju i to saznanje pružilo mu je nastranu utehu. Dušogriz. To nije delo poglavara Kletnika. Niti se moglo izbeći. Pojava tog mora možda će učiniti nepotrebnim sve ostale strahove. Pa, dobro. Kuhinja je bila pretopla, ali izvan nje hujao je

i zavijao ledeni vetar koji su samo džinovi mogli da malo duže izdrže. Na kraju mu je čak i brbljanje kuvara postalo prijatno i prešao je iz strepnje u neku vrstu budnog dremeža - zatupljeno unutrašnje ćutanje nalik na odjek praznine koju su mu nametnuli Elohimi u Elemesnedenu. To ćutanje predstavljalo je jedinu bezbednost koju je poznavao u ovom svetu. Bilo je to gubavačko rešenje za očajanje, stanje izdvojenosti i pasivnosti upotpunjeno mrtvilom svakog nerva koji bi mogao da bude značajan. Elohimi to nisu izmenili; samo su otelovili u njemu naročitu prirodu njegove sudbine. Da ništa ne oseća i da umre. Linden ga je jednom izbavila od te sudbine. Ali sada je poražen. Donosio je odluke - ne zato što je verovao u njih, nego zato što su bile očekivane od njega. Nije imao snage da suoči sa Dušogrizom. U danima koji su usledili prolazio je kroz uobičajene pokrete života. Pio je dovoljno alem-vina da savlada nemu udaljenost od ljudi koji su ga posmatrali. Spavao je u kuhinji, išao u kratke šetnje, prihvatao pozdrave i razgovore kao živ čovek. Ali u sebi je postajao nedodirljiv. Posle mnogih godina discipline i poricanja, tvrdoglavog opiranja zavođenju bolesti, odustao je od napora. A Dragulj Zvezdoputa i dalje je zaoravao čvrstu brazdu preko sivog i mračnog mora, dok je vetar duvao arktičkim besom. Osim nekoliko ugaženih staza tu i tamo, palube su sada bile okovane ledom, zarasle kao stara ruševina. Već je i njegova težina bila dovoljna da učini džinove nervoznima; ali nisu imali vremena ni snage da uklone pokoricu. U vetru je bilo suviše vode: nosio je odveć pene sa neravnih talasa. A ta vlaga se nakupljala u jedrima brže no što su stizali da je istresu. Povremeno bi poneki deo jedara postajao pretežak da izdrži. Vetar ga je strzao sa prečki. Palubu bi zasula kiša leda; iskrzani delići tkanine nastavljali su da lepršaju sa jarbola kao polomljene ruke. Tada su džinovi bivali primorani da šire po prečkama nova jedra. Lišenom srednjeg jarbola, granitnom dromondu bila su potrebna sva jedra. Iz dana u dan, kreštavo zavijanje jedara i stenjanje kamena postajali su sve glasniji, sve napetiji. More je izgledalo kao tečni led, a Dragulj Zvezdoputa i dalje je bio guran napred sve jačom silinom. Ali džinobrod je bio tvrdoglav. Jarboli su se povijali i drhtali, ali nisu otkazivali. Stežući zube pod olujom, Dragulj Zvezdoputa je istrajavao. Kada je naišla promena, svi su bili iznenađeni. Odmor je vratio Lindeninim očima borbenost i danima se opirala izluđujućem pritisku vetra i tesne kuhinje; ali čak ni ona nije predvidela šta nailazi. A džinovi nisu videli nikakvo upozorenje. U jednom trenutku Dragulj Zvezdoputa leteo je na urliku vetra kroz neprozirnu tamu oblačne noći. Sledećeg časa dromond je nastavio da plovi napred kao ratnik vezanih ruku; a oluja je nestala. Iznenadna tišina protresla je brod kao eksplozija. Nije se čuo nikakav zvuk sem tihog pucketanja i krckanja leda koji je padao sa klizavih jedara. Linden se okretala, usmeravajući čula na sve strane, ispitujući brod. Zaprepašćeno je promrmljala. "Stali smo. Tek tako." U prvi mah se niko nije pokrenuo. Potom je Magloval pošao ka prednjim vratima i šutnuo ih da ih oslobodi leda. Unutra je prodrla hladnoća čista kao potpuna zima; ali nije je nosio vetar. Vazduh nad džinobrodom bio je nepomičan. Duž paluba proneli su se uzvici. Uprkos unutrašnjem ćutanju, Kovenant je pošao za Maglovalom i Linden napolje, u noć. Oblaci su nestali; tama je bila bistra i oštra kao sečivo noža. Duž džinobroda razletele su se tačke svetlosti, jer je posada palila nove svetiljke. Blizu istočnog obzorja video se

mesec, žut i jadan. Bio je gotovo pun, ali kao da nije zračio svetlom, jer nije ostavljao odraz na tamnoj i tajanstvenoj površini vode. Zvezde su pokrivale nebo na sve strane, bez ijednog znamenja. Linden je poluglasno mrmljala. "Šta, do đavola...!" Ali kao da nije bila u stanju da dovrši pitanje. Sa drugog kraja broda prišli su im Brusobol i Lupižena. Kada im se pridružila i Prva, Lupižena je progovorio sa neubedljivom vedrinom. "Izgleda da smo tu." Kovenant je bio suviše neosetljiv da bi iskusio hladnoću. Ali Linden je divlje drhtala kraj njega. "Šta ćemo sada?" upitala je nesigurnim glasom. "Šta ćemo?" odsutno je ponovio Brusobol. Lice mu je bilo mračno, lišeno sadržaja. "Ovo je Dušogriz. Moramo čekati da vidimo njegovu volju." Iz usta mu se dizala para, kao da sa svakom reči gubi duh. Njegovu volju, tupo je pomislio Kovenant. Moju volju. Kletnikovu volju. Nije bilo razlike. Ćutanje je bezbednost. Ako ne može da stekne nadu, može da prihvati neosetljivost. Vratio se u kuhinju, sklupčao se na ležaju i smesta zaspao. Narednog jutra probudile su ga hladnoća i tišina. Pećnice nisu zračile toplotom. U kuhinji nije bilo nikoga osim Kaila. Ostavljen. Dragulj Zvezdoputa nepomično je ležao na vodi, kao da su on i haručai jedini preostali na brodu. Prostrelio ga je bol, zapretivši da mu oduzme odbranu. Krut od sna i hladnoće, s mukom se uspravio. "Kuda..." upitao je slabim glasom. "Kuda su otišli?" Kailov odgovor bio je miran i okrutan. "Otišli su da gledaju Dušogriz." Kovenant se trgao. Nije želeo da napusti udobnost kuhinje. Plašio se povratka osećanja, bola i odgovornosti. Ali Kailov bezizražajan pogled bio je nepokolebljiv. Kail je jedan od haručaija, srodnik Brinu i Banoru. Njegovi drugovi Cer i Hergrom izgubili su živote. Imao je prava da zahteva. A pogled mu je bio jasan kao reči: 'Dosta je bilo. Sada moraš da se pribereš.' Kovenant nije želeo da pođe. Ipak, popravio je zgužvanu odeću i potrudio se da sklopi oko sebe tišinu. Kada mu je Kail otvorio vrata, zakoračio je preko visokog praga i žmirkajući izišao u bistro, ledeno jutro. Posle mnogih dana skrivanja iza namrštenih oblaka i samo sunce bilo bi dovoljno da ga oslepi. Ali nije bilo samo ono. Oko broda je blistala bela hladnoća. Svetlo se odbijalo ka njemu sa svih strana; blesci prodorni kao koplja vitlali su mu se oko glave. Suze su mu se smrzle na obrazima. Kada je podigao ruke da ih otre, sa lica su mu se otkinuli komadići kože. Ipak, vid mu se postepeno razbistrio. Video je leđa džinova poređanih duž ograde. Svi su stajali na prednjem delu broda, zagledani napred. Bili su nepokretni, tihi kao more i kao jedra koja su prazno visila u mestu. Ali ništa nije moglo da ućutka njihovo napeto iščekivanje. Gledali su Dušogriz. Čekali su. A onda je dovoljno povratio vid da bi video uzrok opšte ošamućenosti. Nepokretan na vodi, Dragulj Zvezdoputa bio je okružen flotom ledenih bregova. Stotina njih, svih veličina i oblika. Neki su bili samo mala ispupčenja na nepokretnom moru. Drugi su se izdizali kao iskrzane gromade do visine gornjih prečki dromonda. A svi su bili načinjeni od istog, nepogrešivog leda: leda prozirnog i potpunog kao staklo, oštrog kao dijamant: leda na kome se jutro prelamalo, bacajući svetlo u svim pravcima. I kretali su se. Pojedinačno ili u grupama, polako su se zbijali oko broda na putu ka jugu. Nekoliko ih je prišlo toliko blizu da je džin mogao da skoči do njih. Ali nijedan nije udario dromond.

Flota je plovila nad dubinama u fantastičnom dostojanstvu, zapanjujućem kao i hladnoća. Većina džinova stajala je kao da su isklesani od tamnog leda. Jedva su disali, šake su im se zamrzavale za ogradu, a oči gorele od blistanja. Kovenant se pridružio Lindeni koja je stajala sa Prvom, Lupiženom i Maglovalom. Iza bolnog crvenila hladnoće na licu joj se video i plavičasti preliv, kao da je krv postala gusta poput mleka na mrazu; ali prestala je da drhti, ne obraćajući pažnju na kapi leda koje su joj se stvarale na razmaknutim usnama. Lupiženino neprestano mrmljanje nije prekidalo taj zanos. Kao i svi ostali, Kovenant je gledao kako led promiče - kao da je čekao nekoga da progovori. Kao da je čudesno osvetljena povorka bila samo uvod. Kovenant je ustanovio da ni on ne uspeva da otrgne pogled. Primoran silnim blistanjem i lepotom, spustio je ruke na jednu od nižih prečki ograde i smesta izgubio moć pokreta. Sada je bio smiren, spreman da čeka zauvek, ako ustreba, kako bi čuo šta se hladnoća sprema da ponudi. Iz daljine je dopro Kailov glas. "Prapoglavaru", rekao je haručai, "ovo nije dobro. Odabrana, slušaj me. Ovo nije dobro. Morate se odvojiti." Ali i njegovi protivljenja polako su popustila. Prišao je, stao kraj Kovenanta i više nije progovorio. Kovenant nije imao osećanje za vreme. Konačno se čekanje okončalo. Pred očima gledalaca prošao je ledeni breg, pokazujući svima zaravnjeni prostor na jednom boku, nalik na platformu. A sa te platforme dopirali su krici. "Najzad brod!" "Pomozite nam!" "U ime milosti!" "Nasukali smo se!" Kao da je čuo iste uzvike i otpozadi, sa druge strane džinobroda. Ali ta čudna pojedinost nije ostavila na njega nikakav utisak. Pokretao je jedino oči. Dok je ledeni breg polako plutao ka jugu u sporoj povorci, zaravnjena padina prošla je tik ispod posmatrača. Sada je video da se na ledenoj površini pojavljuju prilike - ljudske prilike. Troje ili četvoro, nije bio siguran. Njihov broj bio je čudno neodređen. Ali brojevi nisu važni. Svi su bili muškarci i srce mu se zgrčilo zbog njihove nevolje. Imali su upale oči, bili su mršavi i bedni. Šake, izjedene mrazom, bile su im umotane u krpe otrgnute od dronjave odeće. Lica su im izgledala izobličena od mršavosti i beznađa. Promukli i kreštavi glasovi bili su izlomljeni od očajanja. "Nasukali smo se!" dovikivali su kao nagoveštaj vetra. "Milost!" Ali niko na dromondu nije se ni pomerio. "Pomozite im." Lindenin glas ličio je na stenjanje između oteklih usana. "Bacite im uže. Bar neko." Niko nije reagovao. Okovani hladnoćom, bezvoljni, posmatrači su mogli jedino da gledaju kako ledeni breg lagano plovi kraj njih, noseći sa sobom uspaničene žrtve. Struja je postepeno odnela nasukane ljude van domašaja sluha. "Za ime Božije." Na Lindeninim obrazima od suza su se stvorili potočići leda. Kovenantovo srce opet se zgrčilo. Ali nije mogao da se oslobodi. Njegovo ćutanje pokrivalo je more. A onda se približio novi breg. Ležao je kao ploča na nepokretnoj vodenoj površini. Tik ispod površine lako je dotkao brod i glasno zaparao ućutkano korito. Ploča je za

trenutak uhvatila sunčevu svetlost i njen odsjaj zazvonio je kao mrtvačko zvono. Kovenant je ipak uspeo da prozre kroz sjaj. Pod sunčevim bleskom stajali su ljudi koje je znao. Hergrom. Cer. Stajali su raširenih nogu, kao da su oslonjeni leđima o Peskozid. Isprva nisu bili svesni džinobroda, ali brzo su ga ugledali. Cer je doviknuo pozdrav koji je bez odjeka pao na palube dromonda. Ostavio je Hergroma, potrčao do ivice leda i mahnuo rukama, očekujući pomoć. A potom se iz svetla pojavila Peščana gorgona. Bela na sjajnoj površini leda, zver je jurnula ka Hergromu sa ubistveno ispruženim, moćnim rukama. Kaila su zahvatili drhtaji. Od napora, dah je počeo da mu se isparava kroz zube. Ali hladnoća ga je držala. Nepomični sklop Cerovog lica ipak je razabrao da mu džinobrod neće pomoći. Nesigurno je zadržao pogled na Kovenantovim grudima kao da baca optužbu na koju se ne može odgovoriti. Potom je požurio Hergromu u pomoć. Peščana gorgona udarila je silinom malja. Kroz led su se pronele pukotine. Niz novih udaraca poprskao je led Hergromovom krvlju. Cerova snaga nije značila ništa toj zveri. I dalje se niko nije mocao. Džinovi su se i sami pretvorili u led, kruti i hladni kao pustoš mora. Linden se gušila od jecaja. Kovenantu su se sa dlanova otkidale kapi krvi dok je pokušavao da otrgne ruke od ograde. Ali stisak hladnoće bio je nesavladiv. Cer. Hergrom. Ledena ploča polako je otplovila i niko se nije pomerio. Potom je čekanje izgledalo dugo, prvi put od kako je Kovenant pao pod čaroliju Dušogriza. Konačno je džinobrodu prišla nova ledena gromada. Bila je mala, jedva metar široka, tek nešto malo iznad vode. Izgledala je premalena da bi na sebi donela toliko straha. Na toj maloj santi stajao je Palamar Sanomor. Gledao je dromond, zureći u posmatrače. Držao se uspravno; mirno je prekrstio ruke preko zjapećeg otvora na sredini grudi. Oči su mu, iznad ožiljka, bile pune strašnog znanja. Kruto je klimnuo glavom u znak pozdrava. "Narode moj", rekao je glasom tihim i dubokim kao hladnoća, "morate mi pomoći. Ovo je Dušogriz. Ovde pate svi prokletnici koji su umrli iz lažnog razloga, bez pomoći onih kojima su želeli da služe. Ako mi ne pružite ruku, moram stajati ovde zauvek, obuzet bolom, i led me neće osloboditi. Slušajte me, vi koje sam ovoliko voleo. Zar u vama nije ostalo ljubavi za mene?" "Sanomore", zastenjala je Linden. Brusobol je tako kriknuo da mu se koža oko usta izlomila i okrvavila mu bradu. Prva je tiho dahtala. "Ne. Ja sam Prva od Potrage. Neću izdržati." Ali niko se nije pomerio. Hladnoća je postala nesavladiva. Postigla je pobedu. Sanomor se već našao gotovo tačno pred Kovenantom. Uskoro će proći sredinu broda i nestaće, a njima na Dragulju Zvezdoputa ostaće samo groza, jad i zima. Nepodnošljivo. Sanomor je žrtvovao život da spase Kovenanta od uništenja Zemlje. Nemošću sprečen da im prenese Zemljo-vid, ugradio je svoje telo u stazu usuda sveta, iskupivši izbavljenje za ljude koje je voleo. A Kovenant je odbio da mu pruži jednostavno dostojanstvo kamore. To je bilo previše. Obuzet bolom i strepnjom, Kovenant se pokrenuo. Uz psovku kojom je razbio ćutanje, otrgao je ruke od ograde. Divlja magija pulsirala je u njemu kao vrela lava tuge; bela

vatra suknula mu je iz prstena kao gnev. "Izgubićemo ga!" urliknuo je na džinove. "Donesite konopac!" Trenutak kasnije oslobodila se i Prva. Njen gvozdeni glas odjeknuo je džinobrodom. "Ne!" Skočila je ka mestu gde su bila pričvršćena najbliža užad i zgrabila jedan klin iz držača. "Odlazi, aveti!" proderala se. "Nećemo te slušati!" Podivljala od straha i gađenja, zavitlala je klin pravo ka Sanomoru. Džinovi su zurili u klin koji je prohujao kroz njega. Odlomio je komadić leda na samoj ivici i skliznuo u vodu, tiho pljusnuvši. Prikaza se odmah ustalasala. Pokušala je da ponovo progovori, ali prebrzo se pretopila u maglu. Led je otplovio ka jugu, prazan. Dok je Kovenant još zurio, plamen je istekao iz njega, prigušen hladnoćom. No, trenutak kasnije opčinjenost je prekinulo jasno pucketanje i lomljenje leda. Linden je podigla otekle ruke ka licu, žmirkajući očima zaslepljenim od hladnoće. Kašljući i psujući, Brusobol se otrgao od ograde. "Pokret, lenštine!" Pri uzviku mu je opet potekla krv. "Pazite na vetar!" Na Lupiženinom licu u ledu su bili uklesani olakšanje i strah. Ostali džinovi polako su odvratili pogled od mora. Neki kao da nisu uspevali da shvate šta se desilo; ostali su se trudili da požure na svoja mesta. Moresos i Ognježara pohitali su u kuhinju kao da se stide dugog izlaska. Prva i Vedrogneva prestizale su sporije članove posade, protresajući ih i gurajući da povrate svest. Brusobol je mračno požurio ka krmenoj palubi. Trenutak kasnije, jedno jedro glasno je zalepetalo, rasipajući oblak smrznute prašine; prvi džin koji se popeo do prečki promuklo je doviknuo. "Jug!" Tamna skrama oblaka već se videla iznad gornjeg dela krme dromonda. Oluja se vraćala. Kovenant se za trenutak upitao kako će Dragulj Zvezdoputa moći da se kreće kroz flotu ledenih bregova pod takvim vetrom - i kako će zaleđena jedra preživeti udar vetra koji će naići suviše brzo i suviše jako. Ali smesta je sve to zaboravio jer je Linden padala u nesvest, a on je bio suviše daleko da je dosegne. Magloval ju je uhvatio na vreme da ne padne na kamenu palubu i razbije glavu.

4. MORE LEDA

Prvi nalet vetra dohvatio je džinobrod pod uglom, jako ga nagnuvši na bok. No, odmah potom glavna sila vetra naišla je sa krme i Dragulj Zvezdoputa se uspravio uz trzaj kada su se jedra napela i zapucketala pod vetrom koji je pokušavao da ih raskine. Dromond je tako teško ležao na gustom moru da je za trenutak izgledalo kako neće moći da se pokrene. Gornje prečke su škripale. Iznenada se zoroljub rascepio od vrha do dna, a kroz poderotinu je zaurlao vetar. Ali odmah potom Dragulj Zvezdoputa se pribrao, jurnuo napred i pritisak je popustio. Dok su im se uskovitlani oblaci nadvijali nad glavama, džinobrod se ustalio i poleteo. U prvi mah, Brusobol i krmanoš bili su na teškom iskušenju, pokušavajući da izbegnu sudar sa najbližim ledenim bregovima. Pod ovakvim mrazom, svaki dodir razbio bi granit na bokovima dromonda kao da su načinjeni od suvog drveta. Ali uskoro je ledena flota počela da se razređuje pred brodom. Dragulj Zvezdoputa se približavao kraju Dušogriza.

Vetar je i dalje jačao; ali sada je neposredna opasnost prestala. Dromond je bio načinjen da podnese ovakve vetrove. No, Kovenant nije mislio na brod ni na vetar; borio se za Lindenin život. Magloval ju je preneo u kuhinju, gde su se kuvari trudili da ožive vrelinu peći; ali čim ju je džin spustio na ležaj, Kovenant ga je odgurnuo u stranu. Lupižena je ušao u kuhinju sa Kailom i ponudio pomoć. Kovenant nije obraćao pažnju na njega. Sistematski proklinjući u pola glasa, trljao joj je doručja i obraze, čekajući da kuvari pripreme toplu vodu. Bila je suviše bleda. Grudi su joj se tako slabo pokretale da je jedva mogao da poveruje u to. Koža joj je ličila na vosak. Izgledalo je da će se sljuštiti ako je prejako protrlja. Tapkao joj je i masirao podlaktice, ramena, vrat, obuzet vrtoglavim očajanjem koje mu je pulsiralo u slepoočnicama. Između kletvi ponavljao je zahtev za toplom vodom. "Stići će", promrmljao je Moresos. I sam nestrpljiv, zvučao je nervozno. "Peći su hladne. Nemam moći da ubrzam vatru." "Ona nije džin", odgovorio je Kovenant, ne skidajući pogled sa Linden. "Ne mora da proključa." Lupižena je kleknuo kraj Lindenine glave i gurnuo Kovenantu pred oči kožnu mešinu. "Evo alem-vina". Kovenant nije prekidao, ali usmerio je pažnju na njene kukove i noge, ostavljajući mesta Lupiženi. Podvukavši joj ogromnu šaku pod potiljak, džin ju je podigao u polusedeći položaj. Pažljivo je prineo vrh mešine njenim usnama. Tečnost joj je kapala iz uglova usta. Obuzet očajanjem, Kovenant je video da ne guta. Grudi su joj se podigle pri udisaju; ali nije bilo refleksa kašljanja koji bi je sprečio da udahne i moćni napitak. Kada je to video, um mu je pobeleo od vatre. Kroz mišiće mu je prostrujala histerija otrova i moći - tečno srebro prošarano sećanjima na ponoć i smrt. Odgurnuo je Lupiženu kao da je dete. Ali nije se usudio da prodre u Linden toplotom. Lišen čula za zdravlje koje bi ga vodilo, verovatno bi je pre ubio nego ugrejao. Progutao je plamen, okrenuo je na bok i udario je između lopatica - jednom, pa još jednom, nadajući se da će joj izvući tečnost iz pluća. Potom ju je ponovo položio na leđa. Zabacio joj glavu kao što je davno naučio, zatvorio joj nos i spustio usta na njena, žurno joj dišući niz grlo. Skoro istog časa osetio je vrtoglavicu od napora i obuzdavanja. Nije više umeo da nađe mirnu tačku snage u središtu uskovitlanih strahova. Nije imao moć da je spase - sem one koju nije smeo da upotrebi. "Džinoljube." Ognježarin glas dopirao je iz velike daljine. "Imamo kazan u koji bi ona mogla da stane." Kovenant je naglo podigao glavu. Za trenutak je tupo zurio u kuvaricu. Potom se obrecnuo: "Napuni ga!" - i ponovo vratio usta na Lindenina. Prigušena tutnjava vode slivala se u ogromni kameni kazan. Vetar je škripao u otvorima, napinjući konopce do vriska. Kuhinja je počela da se okreće oko Kovenanta. Podigni glavu: udahni. Spusti glavu: izdahni. Nije imao drugog načina da održi ravnotežu - samo belu vatru. Sledećeg trenutka eksplodiraće ili će se onesvestiti - nije znao. Utom se začuo Moresos. "Spreman je." Lupižena je dodirnuo Kovenantu rame. Podvukavši ruke pod Linden, Kovenant je pokušao da ispravi ukočene mišiće i da ustane.

Dragulj Zvezdoputa prevalio se preko vrha talasa i zaronio naniže. Neposoban da se zadrži, poleteo je glavom prema zidu. Nečije ruke su ga zaustavile. Magloval ga je pridržavao dok mu je Lupižena uzimao Linden iz naručja. Bio je obuzet vrtoglavom, neugasivom vatrom. Otrgao se od Maglovala i pošao za Lupiženom ka peći na kojoj je stajao ovalni kazan. Pod se propinjao pod njim, ali hodao je dalje. Vrh peći dopirao mu je do brade. Nije uopšte video Linden, osim zgužvane kose, jer joj je Moresos držao glavu nad vodom. Ali više nije morao da je vidi. Pritisnuo je čelo uz dno kazana i raširio ruke oko njega što je više mogao. Unutrašnjost peći bila je u plamenu; ali toj vrelini trebaće suviše vremena dok zagreje toliko kamena i vode. Sklopivši oči da se odupre vrtoglavici, pustio je da mu se niz ruke slije divlja magija. To je mogao mirno da učini. Dovoljno se naučio kontroli da bi sprečio svoju moć da uništi kuhinju. A Linden je bila zaštićena od nesigurnog dodira. Obuhvatio je kazan belim plamenom. Potom je suzio um sve dok ništa drugo nije ostalo u njemu i prepustio se vatri. Time je okrenuo leđa ćutanju i neosetljivosti. Neko vreme je bio svestan samo toka svoje moći, utiskujući toplotu u kamen, ali ne lomeći ga, ne pretvarajući krhki granit u šljaku. A potom je iznenada shvatio da čuje Linden kako kašlje. Podigao je pogled. Nije je video - skrivale su je stranice kazana i para koja se gusto kovitlala u vazduhu. Ali ona je kašljala, čisteći pluća pri svakom naporu. A trenutak kasnije iz pare se pojavila njena šaka da ščepa ivicu kazana. "Dovoljno je", rekao je Lupižena. "Džinoljube, dovoljno je. Još toplote bi joj škodilo." Kovenant je tupo klimnuo glavom. Uz ogroman napor, stišao je moć. Odmah potom se zgrčio, obuzet vrtoglavicom i strahom koje je dotad obuzdavao. No, Lupižena ga je obuhvatio rukama i zadržao ga da ne padne. Kada se okretanje usporilo, mogao je da vidi Moresosa kako podiže iz vode potpuno mokru Linden. I dalje je bila bleda i krhka kao pretučeno dete; ali oči su joj bile otvorene i reagovala je na ljude oko sebe. Kada ju je Magloval preuzeo od kuvara, nagonski mu je obgrlila vrat dok ju je umotavao u ćebe. Potom joj je Kail prineo Lupiženinu mešinu alem-vina. I dalje divlje drhteći, privukla je otvor usnama. Postepeno su joj se na obrazima pojavili jedva vidljivi pečati boje. Kovenant se okrenuo i sakrio lice na Lupiženinim izobličenim grudima, sve dok olakšanje u njemu nije postalo podnošljivo. Linden je ostala pri svesti svega nekoliko trenutaka, dok se alem-vino nije raširilo po njoj. Iako je bila toliko slaba da se klatila, izvukla se iz Maglovalovih ruku. Obmotana ćebetom, svukla je mokru odeću. Tada je pogledom potražila Kovenanta. Uzvratio joj je pogled što je mirnije mogao. "Zašto...?" promuklo je upitala. Glas joj je drhtao. "Zašto im nismo pomogli?" "To je bio Dušogriz." Pogled mu se zamaglio od njenog pitanja. Srce joj se i dalje cepalo zbog onog što je videla. "Videli smo priviđenja. Da smo odbili pomoć, bili bismo osuđeni, zbog načina na koji bismo se osećali. A propali bismo i da smo pokušali - da smo popeli na palubu jedno od onih stvorenja." Dušogriz, pomislio je dok se trudio da razbistri vid. Prikladno ime. "Jedini način bio je da se opsena razbije."

Jedva je klimnula glavom. Alem-vino ju je brzo uzimalo pod svoje. "Kao da sam gledala roditelje." Zatvorila je oči. "Da su bili onako hrabri kao što sam ja želela da budu." Glas joj je postajao sve tiši. "Da sam dozvolila sebi da ih volim." Utom su je kolena izdala. Magloval ju je nežno spustio na ležaj i ušuškao oko nje još ćebad. Već je bila u dubokom snu. Kuhinja je postepeno povratila uobičajenu toplinu. Moresos i Ognježara padali su s nogu od posla da pripreme toplu hranu za izmoždenu posadu. Kada je Brusobol postao mirniji u pogledu položaja dromonda pod olujom, počeo je da šalje džinove u malim grupama da jedu i odmore se; kroz kuhinju su defilovali u ravnomernom broju. Ulazili su sa injem u kosi i umorom u očima. Na svim licima video se isti napet izraz sećanja. Ali ukus tople hrane i drugarski razgovor sa kuvarima brzo su ih tešili; kada bi krenuli nazad na posao, bili su osokoljeni, puni hrabrosti i ljubavi prema moru. Preživeli su Dušogriz. Odvažno su se vraćali u bitku sa gorkim gnevom mora. Kovenant je ostao u kuhinji još neko vreme, kako bi pazio na Linden. Toliko je duboko spavala da nagonski nije imao poverenja u to. Očekivao je da će je svakog časa ponovo obuzeti bledilo promrzlina. Izgledala je tako mala, krhka i poželjna dok je ležala gotovo pod nogama džinova. Ali njeno telo sklupčano pod ćebadima prizivalo je i druga sećanja; konačno se našao obuzet ne olakšanjem i toplinom, nego lišenošću. Ona je jedina žena koja je ikada razumela njegovu bolest, a ipak ga je prihvatila. Njena tvrdoglava vezanost za Domaju - i za njega - već se pokazala jačom od njegovog očajanja. Čeznuo je da je zagrli, da je privije uz sebe. Ali nije imao prava. Tako obuzeta dubokim snom nije imala potrebe za odanošću njegove pažnje. Da bi izbegao bol onoga što je izgubio, čvrsto se umotao u ogrtač i izišao na brišući vetar. Istog časa zašao je u kovitlac pahuljica, gust kao magla. Letele su mu oko lica. Pod cipelama mu je pucketao led. Kada je zažmirkao i izbistrio pogled, ugledao je tačke svetla duž palube i jarbola. Sneg je tako potpuno zaklonio dan da su džinovi morali da upotrebe svetiljke. To ga je obeshrabrilo. Kako će Brusobol održati džinobrod u pokretu, srljajući naslepo po ovakvom moru, kada posada ne može da se stara o jedrima bez svetiljki? Ali kapetan nije imao izbora. Sve dok ovaj vetar traje, dromond može samo da steže zube i istrajava. Situacija je izmicala iz Kovenantovih ruku. Savlađujući mećavu i zaleđene palube uz Kailovu pomoć, pošao je da potraži Prvu. No, kada ju je našao u kabini koju je delila sa Lupiženom, ustanovio je da ne zna šta da kaže. Ona je glačala mač i ti lagani pokreti ličili su na gorčinu, pokazujući da je opstanak Dragulja Zvezdoputa i njoj izmakao iz ruku. Razbila je čaroliju Dušogriza; sada nije mogla ništa da učini. Za trenutak su se odlučno i bespomoćno pogledali. Potom se Kovenant okrenuo i otišao. Mećava se nastavljala. Ispunjavala je vazduh, a vetar ju je gonio napred, zamračujući dnevno svetlo kao da su nebesa zagušena pepelom. Sa sobom je doneo blagu promenu temperature; i divljina oluje bila je donekle ublažena. No, zato je more postalo još besnije, a oni više nisu sledili pravac vetra. Druge sile izvlačile su ih iz stiska oluje, primoravajući Dragulj Zvezdoputa da se povija i krivuda pod uglom u odnosu na strujanja. Brusobol je podešavao pravac koliko god se usuđivao, kako bi se prilagodio moru; ali vetar mu nije davao mnogo slobode. Sve u svemu, masivni brod se probijao napred uz snažno ljuljanje, propinjući se i propadajući

uz mučnu pauzu na vrhu svakog talasa, dok je dromond za trenutak visio izvan kontrole, za čim bi usledilo poniranje koje bi zarilo pramac sve do ograde u uzavrelu crnu vodu. Samo je smireno držanje džinova pokazivalo Kovenantu da Dragulj Zvezdoputa neće potonuti. Neposredno pre zalaska sunca sneg je prestao, dozvoljavajući prljavožutoj svetlosti da za trenutak obasja nemirne vode mora. Brusobol je smesta poslao džinove na vrhove jarbola da izvide obzorje pre no što svetlost popusti. Niko nije video kopno. A potom se nad džinobrodom sklopila noć zatvorena oblacima, a Dragulj Zvezdoputa nastavio je da plovi u ponoru neprozirne tame. Kovenant je trpeo oluju u kuhinji, uglavljen leđima između zida i boka peći, pogleda usmerenog u Linden. Neosetljiva na teturanje broda, spavala je tako mirno da ga je podsetila na Domaju pre pojave Kobi Sunca. Ona je ličnost koju nisu smeli da naruše krvoproliće i mržnja, neko ko je zasluživao bolje. No, u Domaji je bilo ljudi - ma koliko malo - koji se bore i boriće se za njeno isceljenje. A Linden je bila jedna od njih. Ipak, u borbi protiv sopstvene unutrašnje Kobi Sunca bila je prepuštena samoj sebi. Pred Draguljem Zvezdoputa prostirala se noć. Posle večere i čaše razblaženog alem-vina, Kovenant je pokušao da se odmori. Opružen na ležaju, pustio je da ga more tumba i trudio se da zamisli da je u kolevci. Srećom, uspeo je da se time uspava. No, skoro odmah počela je noćna mora. Ponovo se našao u Peskodržu, u Kemperovom Vrhu, vezan za stolicu za mučenje. Prošao je, neozleđen, kroz noževe i vatru; ali sada je padao u samog sebe, bačen silinom pohlepe ka tvrdom zidu svog usuda. Tada ga je spasao Hergrom; a sada je Hergrom bio mrtav. Niko nije mogao da ga spase od udara koji će sve smožditi, ispunivši sve razarajućom tutnjavom rascepljene planine. Probudio se kože klizave od znoja - a zvuk se nastavljao. Dragulj Zvezdoputa je drhtao. Kroz korito su odzvanjali udari. Lice mu je bilo pritisnuto o zid. Po kuhinji su na sve strane letele stvari. Pokušao je da se uspravi; ali brzina broda prikovala ga je u mestu. Krici kamena odgovarali su vetru - zvuk jarbola i prečki kako se lome pod pritiskom. Dromond je bio u ogromnoj opasnosti. Dragulj Zvezdoputa zaustavio se sledećeg trenutka. Kovenant se otkotrljao među izlomljeni krš na podu. Gnječeći kolena i laktove o oštre ivice, uspeo je da ustane. Tog časa o pramac je udarila nekakva ogromna masa; pod se nagnuo kao da je džinobrod na putu ka dubinama. Zadnja vrata kuhinje su iskočila iz šarki. Dok se Dragulj Zvezdoputa teturavo vraćao u ravnotežu, Kovenant je bio primoran da se drži za Kaila kako bi ga haručai pridržavao. Dromond kao da se smirivao. Vetar je nosio škripu i lomljavu. Van kuhinje, brodom su odjekivali uzvici; nad svima se izdigao Brusobolov titanski urlik: "Lupiženo!" U jednom uglu pokrenula se Ognježara; Moresos se iskobeljao ispod police koja mu je pala na leđa; i Kovenant je uspeo da se pokrene. Prvo je pomislio na Linden; ali jedan brz pogled bio je dovoljan da se uveri kako je ona bezbedna: i dalje pod vlašću alem-vina, ležala je pod Maglovalom koji se zaštitnički postavio preko nje. Uhvativši Kovenantov pogled, Magloval mu je umirujući klimnuo glavom. Kovenant je bez oklevanja požurio ka oštećenim vratima i izjurio na vetar. Ništa nije video; noć je bila crna kao Vain. Izgledalo je da su sve svetiljke oduvane. Kada je uočio svetlu tačku u blizini brodosrca, video je samo da je krmena paluba

napuštena. No, sa pramca su dopirali uzvici naređenja i očajanja. Stežući Kailovo rame, jer mu koraci po ledu nisu bili sigurni, Kovenant se probijao napred. Isprva je pratio Brusobolov glas, a potom gvozdena naređenja Prve. Potom su počele da se pojavljuju svetiljke, jer je džinovima bila potrebna svetlost kako bi mogli da se provuku kroz krš koji je pokrivao prednju palubu. U opštoj zbrci jedara i konopaca, vitlova i držača, nalazilo se nekoliko kamenih motki - dve gornje prečke i deo prednjeg jarbola. Ogromno telo jarbola bilo je prelomljeno na pola. Jedna prečka ostala je cela; druga je bila prelomljena natroje. Džinovi su se pri svakom koraku spoticali o komadiće granita. Pod kršem je ležalo četvoro članova posade. Svetiljke su bacale tako slabu svetlost, sa toliko senki, da Kovenant nije video je li iko od njih živ. Prva je držala isukan mač. Koristeći ga kao bodež, sekla je konopce i jedra da bi oslobodila najbližeg oborenog džina. Vedrogneva i još nekolicina isto su to činili noževima. Sedmoruk je zašao u krš. Brusobol ga je pozvao da se vrati i poslao ga da upravlja radom pumpi. Kovenant je osećao da dromond opasno tone; ali nije bilo vremena za taj strah. Kroz tamu je dozvao Kaila. "Donesi Linden!" "Popila je mnogo alem-vina", odgovorio je haručai. "Neće se lako probuditi." Glas mu je bio bezlilčan. "Baš me briga!" obrecnuo se Kovenant. "Biće nam potrebna!" Naglo se okrenuo i spustio se u zavetrinu kraj Prve. Mačomoćnica je klečala kraj mlitavog tela. Kada joj je Kovenant prišao, brzo se ponovo uspravila. U očima su joj se odražavale svetiljke. Tama joj je ležala duž mača kao krv. "Hodi!" rekla je. "Ovde nemamo šta da učinimo." Zabila je mač u platno uz zvuk nalik na jecaj. Kovenant je pogledao džina koga je ona ostavila. Bila je to mlada žena koje se sećao - stalno nasmejana, odlučna da uvek bude na čelu svakog posla i opasnosti. Prepoznao joj je polovinu lica; ostatak je bio zdrobljen pod jarbolom. Za trenutak ga je prekrila tama. Lišen svetla, zapleo se u krš i nije uspevao da se oslobodi. Ali odmah je osetio da mu se otrov diže u grlo kao žuč, da mu crvi vatre mile niz podlaktice; šok ga je umirio. Zamalo da dopusti da se oslobodi divlje uništenje. Opsovao je i ponovo se zateturao za Prvom. Snažni uzvik pokazao je da je Vedrogneva našla još jednog džina mrtvog. Kovenant se primorao da požuri, kao da njegova žurba može održati u životu ostale članove posade. Ali Prva je već ostavila za sobom treće telo, muškarca sa komadom granita dužine ruke zarivenim u grlo. Obuzet groznicom suzbijene vatre, Kovenant se teturao dalje. Vedrogneva i Prva našle su se nad poslednjim džinom, a Brusobol i Kovenant bili su tik iza njih. Ovo lice mu je bilo manje poznato. Nikada je nije pažljivije pogledao. Ali to nije bilo važno. Bilo mu je važno samo to što je još živa. Disala je u grčevitim trzajima; crna tečnost tekla joj je iz ugla usana, slivajući se u baricu ispod glave. Preko grudi joj je ležala ona nepolomljena prečka, prikivajući je za tvrdu palubu. Obe podlaktice bile su joj slomljene.

Prva je vratila mač u kanije. Ona i Vedrogneva sagle su se do prečke, pokušavajući da je podignu. Ali bila je preteška. Krajevi su bili zatrpani: jedan pod srušenim jarbolom, drugi pod planinom platna i vitlova. Vedrogneva je nastavila da upire o prečku kao da ne ume da prizna poraz. Ali Prva se uspravila i glas joj je odjeknuo palubom, tražeći pomoć. Džinovi su već pristizali. Nekoliko ih se uputilo ka jarbolu, oslobađajući ga krša kako bi mogli da ga otkotrljaju u stranu; ostali su napali noževima krš na drugom kraju. Imali su malo vremena. Život je isticao iz ranjenice; napuštao ju je sa svakim plitkim dahom. Lice joj je bilo zgrčeno od bola. Ne! - jeknuo je Kovenant u sebi. Ne. Progurao se napred i pokušao da nadjača galamu. "Nazad! Razbiću to sa nje!" Nije čekao da vidi jesu li ga poslušali. Obavio je rukama prečku i prizvao belu vatru da je razbije. Brusobol ga je uz divlji uzvik otrgao i odgurnuo dalje od prečke. "Brusobole...!" zaustila je Prva. "Ova prečka potrebna mi je cela!" zagrmeo je kapetan. Brada mu se kostrešila od besa i tuge. "Dragulj Zvezdoputa ne može ploviti nijednim morem sa samo jednim jarbolom!" Bio je obuzet opasnošću po brod. "Ako Lupižena uspe da ikako opravi pukotinu, moram imati prečku da drži jedra! On ne može ni iz čega da napravi novi džinobrod!" Za trenutak se besno gledao sa Prvom, oči u oči. Kovenant se borio da ne počne da urliče. A onda se paluba zatresla od tutnjave i udara granita jer je četvoro ili petoro džinova uspelo da otkotrlja jarbol sa kraja prečke. Prva i Brusobol su se smesta bacili na posao. Zajedno sa Vedrognevom i svim džinovima koji su mogli da uhvate prečku, udružili su snage. Dugačka kamena prečka se podigla u njihovim rukama kao grančica. Oslobođena tereta, zdrobljena žena isprekidano je jeknula i izgubila svest. Vedrogneva je smesta čučnula kraj nje. Jednu ruku joj je zavukla pod bradu, a drugu pod potiljak kako bi smanjila opasnost od daljih povreda slomljene kičme, i tako ju je izvukla ispod prečke do malog poteza raščišćene palube usred opšteg krša. Kovenant je napola izbezumljeno piljio u njih, drhteći kao da je otrgnut sa same ivice obesvećenja. Vedrogneva je brzo pregledala zdrobljenu ženu. No, nesigurno svetlo teralo ju je da odlaže, usporena oklevanjem i nesigurnošću. Ona je bila iscelitelj na dromondu i mogla je da zaleči svaku povredu koju vidi; ali nije mogla da leči, čak ni da proceni ovoliku unutrašnju povredu. A dok je oklevala, ranjena žena se polako gubila. Kovenant je pokušao da izgovori Lindenino ime. No, tog trenutka pojavila se grupa džinova sa svetiljkama. Sa njima su bili i Magloval i Kail. Magloval je nosio Linden. Ležala mu je u naručju kao da još spava - kao da nikakvo očajanje ne može razbiti vlast alem-vina nad njom. Ali kada ju je postavio na noge, uspela je da otvori oči. Nesigurno je provukla prste kroz kosu i sklonila je sa lica. U očima su joj se odražavale senke; izgledala je kao da hoda u snu. Zevnula je. Kao da nije bila svesna bola koji joj se nalazio pred nogama. Sledećeg trenutka već je klečala kraj samrtnice kao da su je kolena izdala. Pognula je glavu i kosa joj je pala napred da joj opet sakrije lice.

Kruta od beskorisnog nestrpljenja, Prva je stezala pesnice na kukovima. Vedrogneva je besno gledala svetiljke. Brusobol je odvratio pogled kao da ne može da podnese prizor i počeo je da šapatom izdaje naređenja. Glas mu je bio takav da je posada žurila da ga posluša. Linden je ostala pognuta nad ženom kao da se moli. Zbog buke koju je posada podizala u kršu, pucketanja dromondovog granita, prigušenog pucketanja leda, to što je govorila bilo je nečujno. A potom joj je glas postao jasniji. "...ali kičmena moždina je u redu. Ako joj imobilišete leđa, čvrsto je vežete, kosti će se zaceliti." Vedrogneva je kruto klimnula glavom, gledajući je kao da zna da treba reći još nešto. Linden je zadrhtala. Trgla je glavu. "Srce joj krvari. Slomljeno rebro..." Slepo je zurila u tamu. Prva je šaptala kroz zube. "Pomozi joj, Odabrana. Ona ne sme da umre. Ove noći već smo izgubili tri života. Ne smemo dati i četvrti." Linden je i dalje zurila. Glas joj je bio olovan, kao da će svakog časa ponovo zaspati. "Kako? Mogla bih da je otvorim, ali izgubila je suviše krvi. A nemam kopče." "Odabrana." Prva je klekla preko puta Linden i uhvatila je za ramena. "Ne znam ništa o tim 'kopčama'. Tvoj način lečenja je daleko iznad mene. Znam samo da će ona umreti ako joj brzo ne pomogneš." Umesto odgovora, Linden se tupo zagledala preko palube kao da je to uopšte ne zanima. "Linden!" konačno je izgovorio Kovenant. "Pokušaj." Nesigurno je upravila pogled ka njemu i on je video kako preko njenih tamnih očiju preleću iskre svetla kao nagoveštaji vizije. "Hodi", tiho je rekla. "Hodi ovamo." Svi mišići bili su mu drvenasti od suzbijene strepnje; ali primorao se da posluša. Prišao je umirućoj i pogledao Linden. "Šta to..." Njen izraz lica ga je prekinuo. Izgledala je kao da sanja. Bez ijedne reči, pružila je ruku, uhvatila ga za osakaćenu šaku i naterala ga da pruži ruku iznad bola ranjenice. Pre no što je stigao da se odupre, ona se oštro namrštila; a njemu je preko uma preleteo blesak nasilja. Iz prstena je linula vatra. Divlja magija je suknula u noć, oblivajući prednju palubu neugasivim svetlom. Povukao se, više od iznenađenja nego od bola; njen stisak ga nije povredio. Ipak, lišila ga je izbora. Bez ikakvog upozorenja, sva njegova predubeđenja su razorena. Sve se izmenilo. Jednom ranije, u pećini Jedinog Drveta, upotrebila je njegovu moć sebe radi; ali sada se nije ni usuđivao da razmišlja o značaju toga što se desilo. Njena osetljivost postala je tolika da je mogla da koristi njegov prsten bez pristanka. A to jeste narušavanje. Mhoram mu je davno rekao, ti jesi belo zlato. Divlja magija postala je ključni deo njegove ličnosti i niko drugi nema prava da je koristi ni kontroliše. A nije znao kako da joj se odupre. Nije mogao da pronikne u njene razloge. Sada je već razlila vatru preko grudi ranjenice, kao da hoće da joj spali srce. Svaki zvuk na džinobrodu je zamro, prigušen vatrom. Prva i Vedrogneva zaklonile su oči od plamena, gledajući Odabranu sa nemim divljenjem. Linden je pokretala usne kao da mrmlja, ali nije se čula ni reč. Pogled joj je bio zagnjuren duboko u plamen. Kovenant je osećao da i sam umire.

Ranjena žena se izvila, dodirnuvši mu butine. Potom je duboko, drhtavo udahnula; mlaz krvi koji joj je tekao iz ugla usana sada je presušio. Grudi su joj se slobodnije nadimale. Ubrzo je otvorila oči, zureći u prazno dok se navikavala na osećanje da je isceljena. Linden je pustila Kovenantovu ruku. Vatra je smesta nestala. Nad dromondom se sklopila noć. Za trenutak je izgledalo da su se čak i svetiljke pogasile. Kovenant je ustuknuo do gomile uništene opreme, lica punog tame. Jedva je čuo mrmljanje Prve. "Kamena mi i mora!" ponavljala je, nesposobna da na neki drugi način izrazi zaprepašćenje. Bio je potpuno slep. Oči su mu se prilagođavale dovoljno brzo, razabirajući oblike i senke pod svetiljkama; ali to je bio samo vid, ne vizija: nije imao moć ni sposobnost da leči. Pred njim je Linden ležala preko žene koju je dozvala iz smrti. Već je duboko spavala. Sa svog mesta na pramcu dromonda Findejl ju je gledao kao da očekuje da će svakog trenutka početi preobražaj. Žurno trepćući, Kovenant je pokušavao da suzbije vreli jad. Ubrzo je pored Prve razabrao Lupiženu. Svetiljke su učinile da lice izobličenog džina izgleda unezvereno, crvenih očiju. Teško je disao, kao da je iscrpljen. Ali glas mu je bio miran. "Učinjeno je. Dragulj Zvezdoputa neće moći da leti svojom najboljom brzinom sve dok ne stigne do navoza u Domu. Ali zalečio sam pukotine. Nećemo potonuti." "Da leti?" gunđao je u bradu Brusobol. "Zar nisi video prednji jarbol? Dragulj Zvezdoputa uopšte neće leteti. Ovako povređen, ne znam ni da li će hramljati." Prva je rekla nešto što Kovenant nije čuo. Kail je pošao ka njemu i pružio mu ruku, kako bi mu pomogao da ustane. Ali nije mogao da reaguje. Bio je iščupan iz korena. Linden je imala veće pravo na prsten od njega. Kada je hladnoća toliko prodrla u njega da je gotovo prestao da drhti, pošao je uobičajenim putem u kuhinju zakrčenu pećima. Seo je, oslonjen o zid, i zurio u prazno kao da je ošamućen, nesposoban da razume ono što vidi. A video je samo namršteno, nasilno lice svoje sudbine. Džinovi su na palubi radili oko broda. Iz potpalublja je dugo dopirala prigušena tutnjava pumpi. Jedra na zadnjem jarbolu bila su skupljena kako ih ne bi oštetio neki novi nalet sada oslabljenog Jadvetra. Kamen od prednjeg jarbola i njegovih prečki je raščišćen i krš sklonjen. Spakovano je sve što je ostalo čitavo od palih jedara i ostale opreme. Moresos i Ognježara naizmenično su izlazili iz kuhinje sa ogromnim posudama čorbe kojima su pomagali džinovima da izdrže posao. Ali posada nije ničim mogla da izmeni osnovnu činjenicu: dromond je bio oštećen i obogaljen. U svanuće, kada je Kovenant izišao, ispijen i avetinjski, da vidi u kakvom je stanju džinobrod, obuzela ga je briga kada je video stepen oštećenja. Iza barake na sredini broda sve je ostalo nedirnuto: zadnji jarbol širio je prečke kao visoko drvo pod plavim dubinama i razbijenim oblacima na nebu. Ali prednji deo Dragulja Zvezdoputa izgledao je kao ruševina. Tik iznad prvih jedara, koja su se pokidala pri padu gornjih delova, prednji jarbol se završavao iskrzanim patrljkom. Kovenant nije bio vičan moreplovstvu, ali video je da je Brusobol u pravu: bez prednjih jedara da drže ravnotežu, Dragulj Zvezdoputa neće biti u stanju da drži pravac. Obuzet bolom, okrenuo se da vidi o šta je brod udario. Isprva nije uspeo da razume ono što je video. Dragulj Zvezdoputa je ležao okružen ogromnom ledenom pustinjom, koja se pružala sve do obzorja. Uz same bokove

dromonda dizale su se oštre gromade izlomljenog leda; ali ostatak je bio ceo. Površina pokrivena snegom kao da nije pokazivala put kojim je džinobrod mogao da dospe do sadašnjeg mesta. Ali kada je zaklonio oči i začkiljio ka jugu, ugledao je uzak pojas sive vode iza leda. A kada je toliko zažmirio da su ga slepoočnice zabolele, razabrao je liniju između krme dromonda i otvorenog mora. Tu je led bio tanji. Sada se ponovo zamrzavao duž dugačkog kanala kojim se Dragulj Zvezdoputa zario čak dovde. Džinobrod je bio u zamci - okovan i bespomoćan. Čak i sa sva tri jarbola i povoljnim vetrom, ne bi uspeo da se pokrene. Biće zarobljen sve do proleća. Ako u ovom kraju sveta uopšte ima proleća. Prokletstvo! Nevolja ga je prostrelila kao naleti vetra preko nepreglednog leda. Klava je u Domaji hranila Vatrokob, ložeći je nedužnom krvlju kako bi pojačala Kob Sunca. Niko nije ostao da se bori protiv na-Mhoramovih razbojništava, osim Sundera i Holian i možda šačice haručaija - ako je iko od njih još u životu. Pohod za Jedinim Drvetom je propao, ugasivši Kovenantovu jedinu nadu. A sada...! Imaj milosti. Ali on je gubavac, a za gubavce nikada nije bilo milosti. Opačija ne odustaje. Stigao je dotle da je postalo pogrešno sve što čini. Čak i tvrdoglava upornost da zadrži prsten, da sam podnese cenu svoje sudbine, bila je pogrešna. Ali drugu mogućnost ne bi mogao da izdrži. I od same pomisli na to, iz dubine srca mu se otrgao nemi urlik. Moraće da učini nešto, da nađe načina da se umiri. Pasivnost i ćutanje više nisu mogući. Pobedilo ga je sopstveno očajanje. Mora. Linden je pokazala da je Elohim u pravu. U stanju je da leči njegovim prstenom. No, on nije uspevao da zaboravi ukus željne vatre kojom je zagrejao kazan kako bi je spasao. Mora! Neće moći da odustane. Samo mu je taj prsten ostao. Pretvorio se u najozbiljniju pretnju po sve koje je voleo. Ali to više nije dovoljno da ga zaustavi. Namerno je odbacio Lindenine razloge - njenu želju da ga vidi kako radi ono što bi ona radila da je na njegovom mestu, njenu želju da se bori protiv poglavara Kletnika kroz njega - i priliku da izabere svoje sopstvene. Kako bi pokazao i sebi i svojim sadruzima i Opakom, ako to bude potrebno, da je bio u pravu. Obratio se Kailu, ne podižući pogled sa leda. "Reci Brusobolu da želim da razgovaram sa njim. Želim da razgovaram sa svima - sa Prvom, Linden, Lupiženom. U njegovoj kabini." Kada se haručai bešumno udaljio, Kovenant se umotao u oskudni ogrtač i spremio se da čeka. Od pomisli na ono što smera srce mu je udaralo kao otrov u venama. Nebo je bilo plavo, prvo plavo nebo koje je video za mnogo dana. Ledena pokorica odražavala je sunčevo svetlo. Ali led nije bio tako gladak kako je izgledao pod suncem. Površina je bila prekrivena oštrim vrhovima i udubljenjima, brdima tamo gde su ploče nalegale jedna na drugu i uvalama koje su se pružale bez početka i kraja. Led je bio pustinja, prazna i bolna pod hladnoćom, i privlačila mu je pogled kao ishod njegovog života. Jedne zime probio je sebi put kroz duge milje snega i očajanja da bi se borio protiv Opakog - i nadvladao ga je. Ali sada je znao da ga na taj način više neće nadvladati.

Slegnuo je ramenima pod mrazem. Pa šta? Naći će neki drugi način. Čak i ako poludi od pokušaja. Ludilo je samo manje predvidiv i manje obuzdavan vid moći. A on nije verovao da su mu poglavar Kletnik i Findejl rekli čitavu istinu. Ipak, nije hteo da odustane od svojih obuzdavanja ni da poludi. Lepra ga je naučila da preživi i nadvlada nemoguću budućnost. A Penosled mu je davno rekao: Služba omogućuje službu. Nada potiče od moći i vrednosti onoga čemu se služi, a ne od onoga ko tome služi. Kada se Kail vratio, Kovenant je znao da je spreman. Polako i pažljivo, okrenuo se od mora i pošao po smrznutom kamenu ka jednom od ulaza u potpalublje. Vrata Brusobolove kabine bila su otvorena; kraj njih je stajao Magloval. Na licu su mu se sukobljavala osećanja. Kovenant je pretpostavio da je džin potcenio ono što će ga čekati kada je dobrovoljno preuzeo Kailovu raniju odgovornost za Linden. Kako je mogao i pomisliti da će zbog posvećenosti njoj morati da zatvori oči pred potrebama svog dromonda i teškim radom posade? Obuzet nedoumicom, izgledao je nesiguran u sebe. No, Kovenant nije mogao da mu ponudi nikakvu utehu, a vrata su bila otvorena. Mršteći se zbog bola koji su morali da trpe svi u njegovoj blizini, ušao je u kapetanovu kabinu i ostavio Kaila pred ulazom. Brusobolove odaje bile su asketske: osim nekoliko stolica veličine primerene džinovima, velikog kovčega i duboke postelje, jedini nameštaj predstavljali su dugački sto zatrpan pomorskim kartama i dve svetiljke u kamenim postoljima. Brusobol je stajao u čelu stola, kao da ga je Kovenantov dolazak prekinuo u nemirnom koračanju unaokolo. Sedmoruk je sedeo na ivici postelje, toliko umoran da je bio još setniji nego ranije. Kraj njega je bila skladomajstor, oslonjena ramenima o zid, bez ikakvog izraza na grubom licu. Prva i Lupižena zauzeli su dve stolice. Leđa su joj bila potpuno prava, mač u kanijama stajao joj je tik uz butinu, kao da odbija da prizna koliko je umorna; ali muž joj je bio skljokan od premora, što je još više naglašavalo povijenu kičmu. Linden je sedela u uglu, na podu, prekrštenih nogu. Oči su joj bile zamagljene od sna; kada je podigla pogled da pozdravi Kovenanta, izgledalo je da je jedva u stanju da ga vidi. U poređenju sa ovim džinovima, izgledala je sitna i izgubljena. Ali boja kože i smireno disanje pokazivali su da se potpuno povratila. U kabini je vladala napetost, kao da je Kovenant upao usred svađe. Samo su Lupižena i Sedmoruk pogledali ka njemu. Ali kada se obratio Lupiženi nemim pitanjem, ovaj je oborio glavu bez odgovora. A bore Sedmorukovog davnašnjeg jada bile su preduboke da bi u njima nešto pročitao. Kovenant je bio suviše napet za učtivost. Progovorio je grubim, odsečnim glasom. "I, šta mislite da treba da uradimo?" Linden se namrštila kao da ju je zaboleo njegov glas. Ili je već prozrela njegove namere. Promrmljala je, ne podižući glavu. "O tome smo upravo raspravljali." To objašnjenje donekle ga je umirilo. Toliko je odmakao stazom svoje sudbine da je nagonski očekivao da se sva neprijateljska, bolna, pa čak i uznemirena osećanja upravljaju samo na njega. Ali pitanje je i dalje važilo. "Kakvog izbora imamo?" Na to su se Brusobolu zgrčili mišići na vilici. Sedmoruk je trljao obraze dlanovima kao da pokušava da suzbije tugu. Prva je tiho uzdahnula kroz zube. Ali niko nije odgovorio. Kovenant je duboko udahnuo i stegao hrabrost neosetljivim, ledenim pesnicama. "Ako nemate neki bolji predlog, ja ću nas izbaviti iz ovog leda."

Svi pogledi su se upravili ka njemu; kroz kabinu se proneo drhtaj iščekivanja. Busobolovo lice zjapilo je kao ponovo otvorena rana. Iz Lindeninih očiju san je potpuno nestao. Prva je skočila na noge. "Zar ćeš bez svrhe ugroziti Zemlju?" upitala je glasom oštrim kao gvožđe. "Zar misliš da se tako dobro obuzdavaš?" smesta je dodala Linden. I ona se podigla na noge kao da je želela da stojeći dočeka Kovenantovu ludost. "Ili samo tražiš izgovor da razbacuješ moć unaokolo?" "Pakla mu i krvi!" pobesneo je Kovenant. Zar ih je Findejl sve naučio da mu ne veruju? "Ako vam se ne sviđa" - ožiljci na podlaktici strašno su ga svrbeli - "dajte mi drugu mogućnost! Zar mislite da volim što sam ovako opasan?" Licem Prve proneo se izraz žaljenja posle ovog izliva. Linden je oborila pogled. Lupiženino mučno disanje za trenutak je bilo jedini zvuk. Potom je tiho progovorila njegova žena. "Izvinjavam se, Džinoljube. Nisam mislila da te uvredim. Ali ni u ovoj nevolji nismo bez izbora." Okrenula se i pogledom gotovo prostrelila Brusobola. "Sada ćeš ti govoriti, kapetane." Brusobol ju je besno pogledao. No, ona je bila Prva od Potrage; kada je govorila takvim glasom, nijedan džin nije smeo da odbije poslušnost. Polako se pokorio, izgovarajući svaku reč kao ravan komad kamena. Ipak, dok je govorio, rukama je činio isprekidane, nespretne pokrete preko mapa i atlasa na stolu, protivrečeći tako samom sebi. "Nisam siguran u naš položaj. Od kako se razvedrilo, imao sam malo prilike za osmatranja. A naš narod je retko zalazio u ovo more. Naše mape i znanja podjednako su nepotpuni." Prva se namrštila, podsećajući ga da je zastranio; ali on se nije pokolebao. "Kada je znanje nedovoljno, svaka odluka je opasna. Ipak, izgleda da ležimo nekih osamdeset ili sto milja severoistočno od obale koju vi nazivate Primorjem, doma Bezemljaša i njihovog napuštenog grada i groba, Koerkrija, Leleja." Izgovorio je to ime naročito jasno, kao da bi ga radije čuo otpevanog. Potom je opisao mogućnost na koju je mislila Prva: da Kovenant i vođe Potrage napuste Dragulj Zvezdoputa i upute se na zapad, preko leda, dok ne nađu kopno, a potom bi duž obale stigli do Primorja. "Ili", oprezno je nastavila Linden, zagledana u Kovenanta, "možemo da zaboravimo Primorje i uputimo se pravo u Veselkamen. Ne poznajem teren, ali verovatno je bliže nego da se obilazi toliko ka jugu." "Jeste." Brusobol je dozvolio sebi da zareži od gađenja ili strepnje. "Ako ova obala leži u granicama nade naših mapa." U glasu su mu se pojavila osećanja, otrgavši se od čvrste kontrole. "I ako led ostane ceo i savladiv sve do te obale. I ako zima potraje - jer mi smo nešto južnije nego što bi trebalo da nalazimo ovakav led u prirodnom ciklusu mora, i zato se može neočekivano otopiti pod nama." Da ne bi vikao, mleo je reči kao gromade stena. "I ako severni prilazi Domaji ne budu strmi ili toliko visoki da se ne mogu savladati. Tada..." duboko je udahnuo vazduh i stegao zube. "Tada je, kažem, put pred nama jasan." Tesna kabina bila je ispunjena njegovom zabrinutošću. Prva nije oklevala. "Čujemo te", strogo je rekla. "Odluka je teška. Dovrši priču, kapetane." Brusobol nije mogao da je pogleda. "Ah, moja priča", zarežao je. "Nije to moja priča. Moj brat je mrtav, a dromond koji volim leži obogaljen i zarobljen u ledu. Nije to moja

priča." Ipak, Prva je imala vlast nad njim. Stegao je mape obema šakama kao bestežinski i nedovoljni teg i obratio se Kovenantu. "Ponudio si da razbiješ led. Vrlo dobro. Palamaru Sanomoru, mom bratu koji je dao život, odbio si vatru oslobođenja. Ali u ime svoje ludačke želje za borbom suprotstavićeš se milji leda. Vrlo dobro. Ali kažem ti da Dragulj Zvezdoputa ne može da plovi. Ne dok je ovako obogaljen. A čak i da imamo vremena da ga zalečimo koliko možemo - vremena koje ti je toliko dragoceno - i da imamo otvoren kanal ka moru, naša nevolja i dalje bi postojala, jer dromond više nije otporan na pritiske mora. Uz povoljan vetar, možda bismo uspeli da stignemo do Primorja. Ali svaka oluja imala bi nas na milost i nemilost. Dvadeset dana - ili dve stotine - i mi bismo možda bili još dalje od svog odredišta. Dragulj Zvezdoputa" - morao je da proguta knedlu da bi izgovorio reči - "više nije podesan da nosi Potragu." "Ali..." Kovenant je brzo zaćutao. Za trenutak je bio zbunjen. Brusobolov jad pokrivao je gnev koji nije mogao da izgovori, a Kovenant nije umeo da ga razabere. Zašto je kapetan tako ogorčen? Sledećeg trenutka zapljusnulo ga je značenje Brusobolovog govora: i prigušilo je plimu u Kovenantu. Dragulj Zvezdoputa ne može da plovi. A Prva želi da Pohod napusti džinobrod i pešice pođe ka Domaji. Našao se licem u lice sa njom, sa ledenim čvorom oko srca. Samo ga je strepnja delila od besa. "Gotovo četrdeset džinova." Penosledov narod, srodnici Bezemljaša. "Hoćeš da ih ostaviš ovde da umru." Ona je bila Mačomoćnica, obučena za borbe i teške odluke. Uzvratila je Kovenantu pogled sa smirenošću bezličnom kao oružje. Ali iza očiju su joj se njihale senke nalik na prikaze bola. "Da." Brusobolov glas zaparao je vazduh. "Moraju biti ostavljeni da umru. A od tog dana nadalje, niko od nas neće više videti hridi i luke Doma. Nemamo načina da načinimo novi dromond. A naši ne znaju gde smo." Govorio je tiho, ali svaka reč ostavljala je užareni otisak u Kovenantovom umu. Nepodnošljivo. On nije mornar; mogao je podneti da napusti džinobrod. Ali da ostavi gotovo četrdeset džinova za sobom, bez ikakve nade - ili da ih prikuje za Domaju kao što su bili prikovani Bezemljaši! Prva se nije pokolebala; znala je svoju dužnost i neće je izneveriti. Kovenant se okrenuo od nje i pogledao niz sto ka Brusobolu. Zbog visine stola kapetan je izgledao visok i bolan do krajnosti. Ali Kovenant nije mogao da prihvati takav ishod. "Ako ostavimo posadu ovde. Sa brodom." Upirao je pogled u džina sve dok mu Brusobol nije uzvratio. "Šta će im biti potrebno? Da bi imali ikakve izglede?" Brusobol je iznenađeno digao glavu. Za trenutak je zinuo od neverice, kao da je gotovo poverovao da mu se podsmevaju. Ali brzo se savladao. "Zaliha ima dovoljno." Gledao je Kovenanta kao da preklinje. Nemoj me lagati u ovome. "Ali ostaje nevolja džinobroda. Biće mu potrebna sva Lupiženina nega. I vreme." Vreme, pomislio je Kovenant. Bio je van Domaje više od šezdeset dana - van Veselkamena gotovo devedeset. Koliko je ljudi Klava pobila? Ali jedina mogućnost bila je da ostavi Lupiženu na brodu. A on će to sigurno odbiti. Možda će i sama Prva odbiti. "Koliko vremena?" kruto je upitao. "Dva dana", odgovorio je Brusobol. "Možda tri. Biće potrebno mnogo rada. Teškog i opasnog."

Prokletstvo! - promrmljao je Kovenant u sebi. Tri dana. Ali nije se povukao. Gubavac: znao je koliko je glupo pokušavati da zadobiješ budućnost izdajom sadašnjice. Mračno je pogledao Lupiženu. Ovaj je zbog iscrpljenosti izgledao još bogaljastije. Leđa su mu se povijala kao da su preopterećena težinom udova i glave. Ali oči su mu svetlucale i izgledao je vedro. Gledao je Kovenanta kao da zna šta će Nevernik reći - i kao da se slaže sa tim.

Kovenant je bio drvenast od promašaja. Došao je ovamo pripremljen za vatru; a sada je saputnicima smeo da ponudi samo strpljenje koje nije imao. "Pokušajte da uradite to za jedan dan", promrmljao je. Potom je napustio kabinu kako ne bi morao da otrpi reakciju džinova. Pratio ga je Lupiženin glas. "Kamena mi i mora!" smejao se džin. "To je mala stvar. Zašto nam je uopšte potreban čitav dan?" Zureći u prazno, Kovenant je ubrzao korak. No, kada je stigao do lestvica koje vode na zadnju palubu, sustigla ga je Linden. Ščepala ga je za ruku kao da se nešto izneđu njih izmenilo. Njena usmerena ozbiljnost nije imala ničeg zajedničkog sa onom starom strogošću, a oči su joj bile vlažne. Meke usne, koje je on tako žudno ljubio, uobličile su se u molbeni izraz. Ali on još nije oprostio sebi; i ona je brzo spustila ruku. Pogled joj se malo povukao. Kada je progovorila, zvučala je kao da ne poznaje reči koje su joj potrebne. "Stalno me iznenađuješ. Nikada ne znam šta da očekujem od tebe. Taman kad pomislim da si suviše daleko otišao da bih te dosegla, učiniš nešto ovako. Kao što si učinio sa Sunderom i Holian." Naglo je prekinula, ućutkana saznanjem da govori neprimerene stvari. Kovenant je poželeo da krikne. Suviše duboko ju je želeo i nije mogao da se odbrani. Već je izopačio odnos kakav su mogli imati. A ona je iscelitelj. Imala je više prava na prsten nego on. Postao je grub od silnog samoprezira. "Zar zaista misliš da samo želim da razbacujem moć unaokolo?" Na to se trgla. Lice joj se usmerilo ka unutra kao da prigušuje cviljenje. "Ne", promrmljala je. "Ne. Samo sam pokušavala da privučem tvoju pažnju." Ponovo je pokušala da ga pogleda. "Ali uplašio si me. Kad bi mogao da se vidiš..." "Kad bih mogao da se vidim", zarežao je da je ne bi zagrlio, "verovatno bih poludeo." Divlje se okrenuo i požurio uz lestvice, što dalje od nje. Ali kada je stigao na otvoreni vazduh i oštru hladnoću zadnje palube, morao je da stegne ruke preko grudi kako bi izdržao bol. Dok je doručkovao u kuhinji, pokušavajući da upije delić toplote iz peći, čuo je spolja zvuke rada. Isprva su naizmenično zapovedali Sedmorukov i Vedrognevin glas. On je nadgledao pripremu prednje palube; ona je vodila grupu koja je lomila led i pevala obredne pesme za troje poginulih članova posade. No, posle nekog vremena začuo se i Lupiženin glas, nadjačavši korake i zvuke opreme, kruto siktanje i udare napola smrznutih konopaca. Kada je Kovenant prikupio ono malo preostale hrabrosti, izišao je da pogleda. Posada je tokom noći raščistila i sredila krš. Sada su bili zaposleni pripremama prelomljenog prednjeg jarbola. Lupižena je bio pognut nad ogromnim kamenim kazanom punim one njegove mešavine; ali očima i glasom pratio je mornare koji su zatezali užad između preostalog i odlomljenog dela jarbola. Osim neophodnih pitanja i uputstava,

džinovi su bili neobično tihi, gotovo bezvoljni. Jadvetar ih je predugo nosio; a od zalaska u Dušogriz nisu imali nimalo odmora. Sada im je budućnost postala krhka i opasna kao led. Čak ni džinovi ne mogu beskonačno da podnose toliki pritisak, No, Kovenant nije ranije video Lupiženu kako radi. Jedva dočekavši ma kakvu zanimaciju, zadivljeno je gledao kako muž Prve dovršava pripreme. Predao je kazan drugom džinu, prebacio preko ramena komad rezervnog kamena i počeo polako da se penje uz prednji jarbol. Za to vreme je posada smestila kazan u mrežu koja je visila o čekrku na najvišoj tački ostatka jarbola. Kada je i Lupižena stigao dotle, osiguran konopcem provučenim ispod ruku i oko jarbola, dvoje džinova podiglo je kazan ka njemu. Dah mu se ledio na mrazu. Smesta je počeo posao. Vadio je hrpe mešavine i polagao ih na odlomljeni vrh jarbola. Smesa je izgledala lepljivo, ali on je vešto radio, utiskujući je u pukotine i glačajući je sa svih strana sve dok nije stvorio glatku površinu na slomljenom kamenu. Potom je uzeo deo stene, odlomio komad s kraja i utapkao ga u smesu. Gotovo bez ikakvog prelaza, smesa se pretvorila u kamen, nerazlučiv od starog granita na jarbolu. Zadovoljno mrmljajući, pošao je za kazanom na palubu. Sedmoruk je poslao nekoliko džinova uz konopce da odvežu sve što je bilo vezano za jarbol. U isto vreme, ostali članovi posade počeli su da vezuju konopce oko krajeva sačuvane prečke i da pripremaju novi čekrk. Lupižena nije obraćao pažnju na njih, nego se okrenuo palom delu jarbola. Bio je razbijen na nekoliko komada; ali jedan od njih je bio dugačak koliko svi ostali zajedno. Uz pomoć smese i rezervnog kamena, pretvorio je oba kraja tog dela u ravne površine. Kovenant nije video čemu sve to vodi. Bio je nervozan zbog potrebe za žurbom. Posle nekog vremena shvatio je da nije video Vedrognevu od kako se popeo na palubu. Pošto su mrtvi predati moru, ona je otišla na neki drugi posao. Trudeći se da ostane zauzet - i da stvori nekakvu toplotu - čvršće se umotao u ogrtač i pošao u potragu za skladomajstorom. Našao ju je u njenom carstvu, među skladištima, rezervoarima i plakarima u sredini potpalublja. Dromond je nosio iznenađujuću količinu drveta, namenjenog i za gorivo u pećima i za popravke koje se na moru ne mogu izvršiti kamenom. Vedrogneva je, sa još troje džinova, bila zaposlena u kvadratnoj prostoriji koja je služila kao drvodeljska radionica. Pravili su dvoje velikih saonica. Bile su grubo izrađene, sa visokom ogradom i grubim sedištima. Ali izgledale su izdržljivo. A na svakima je mogao mirno da se vozi po jedan džin. Dvoje mornara lepilo je i prikucavalo delove, a Vedrogneva je sa još jednim džinom izrađivala salince. Koristeći testere, noževe i turpije, ljuštili su koru sa oblica debljine ljudske noge, a potom polako uobličavali drvo tako da nosi težinu preko leda i snega što je lakše moguće. Pod je već bio pokriven debelim slojem kore i iverja, a vazduh je mirisao na čistu smolu; ali posao je bio daleko od kraja. U odgovor na Kovenantovo pitanje, Vedrogneva je objasnila da će Kovenantu i njegovoj družini do Veselkamena biti potrebno više zaliha no što će moći da ponesu na leđima. A na saonicama će se voziti i Linden i Kovenant kada tlo postane takvo da džinovi mogu da se kreću korakom prebrzim za ljude. Kovenant je ponovo bio iznenađen predostrožnošću onih koji su želeli da ga služe. On nije mogao da misli dalje od trenutka kada budu napustili Dragulj Zvezdoputa; ali

džinove je zanimalo i više od jasnog pitanja opstanka njihovog broda. On bi odavno umro da se i drugi nisu tako brinuli o njemu. Na putu ka gornjim palubama prošao je pored kapetanove kabine. Vrata su bila zatvorena; ali iznutra je čuo glas Prve, podignut od brige. Nagovarala je Brusobola da ostane na dromondu. Kapetan je jasno odgovarao i ćutanjem. Gotovo posramljen što prisluškuje, Kovenant je požurio da ode i vidi kako napreduju Lupižena i Sedmoruk. Kada je stigao na prednju palubu, sunce je stajalo nad prazninom gde bi trebalo da se nalazi srednji jarbol, a plan deformisanog džina polako je postajao jasniji. Kovenant je gotovo bio u stanju da ga razume. Lupižena je dovršio dugačku kamenu prečku na palubi; sada su on i Sedmoruk posmatrali kako posada s naporom podiže sačuvanu prečku na čekrk. Postavili su je uz okrnjeni jarbol i osiguravali je nizom čvorova na užadima. Prečka je za dve trećine dužine nadvisivala ostatak jarbola. Za vrh je bila pričvršćena ogromna dizalica. Kovenant je nepoverljivo posmatrao prečku i vezove. "Hoće li to izdržati?" Lupižena je slegnuo ramenima kao da su mu ruke postale preteške. Glas mu je bio promukao od umora. "Ako ne izdrži, posao ne može biti obavljen za jedan dan. Prečku mogu da iscelim. Ali tada bismo jarbol mogli da dignemo samo izlomljen na manje delove koje bih poneo gore i ponovo pospajao." Uzdahnuo je, ne gledajući Kovenanta. "Molimo se da ovo izdrži. Mogućnost tolikog posla nimalo me ne veseli." Zapao je u umorno ćutanje. Kada je kuka dizalice pričvršćena za zaravnjeni kraj palog jarbola, osam ili deset džinova ju je podiglo, namestivši je ispod konopca kako bi užad visila što okomitije i time umanjila bočno opterećenje prečke. Dizalica je škripala i napinjala se. Kovenant je nesvesno zadržao dah. Prečka je izgledala pretanka da izdrži granitni teret. No, konopci su se zatezali, a slobodni kraj jarbola se dizao i ništa se nije slomilo. Uskoro je gromada visila sa prečke, dotičući osnov jarbola. Džinovi su polako počeli da vuku konopce dizalice, a deo jarbola se dizao. Kada je donji kraj bio u visini Kovenantove glave, Lupižena uzviknu: "Stoj!" Džinovi kraj konopca su se ukočili. Dizalica je zastenjala; komad jarbola se zanjihao kada su se konopci istegli. Ali i dalje se ništa nije slomilo. Ruku punih smese, izobličeni džin je prišao odlomljenom jarbolu i nežno prekrio mesto preloma ravnomernim, gustim slojem. Potom je pošao na drugu stranu. Kraj njega se njihalo uže. Pošto je pažljivo očistio ruke, uhvatio ga je i pustio da ga džinovi za konopcima povuku uvis. Ponovo se osiguravši komadom užeta obmotanim oko jarbola i svojih leđa, korak po korak se približavao vrhu ostatka jarbola. Sam nad svim ostalim, izgledao je neobično ranjiv; ali napredovao je i dalje. Konačno je visio kraj ivice jarbola. Za trenutak se nije kretao; Kovenant je ustanovio da dahće kao da želi da diše umesto džina, da pošalje Lupiženi snagu. Prva je došla na prednju palubu. Pogled joj je bio prikovan za muža. Ako prečka pukne, samo će ga čudo spasti da ne bude zdrobljen između visećeg komada jarbola i oslobođene dizalice. Utom je Lupižena dao znak džinovima. Sedmoruk je šapnuo naređenje; posada je ponovo počela da podiže odlomljeni deo. Sada se jasno videlo da se prečka klati. Kovenant je jedva uspevao da poveruje da je još čitava.

Malo-pomalo, odlomljeni deo putovao je naviše. Uskoro je zaravnjeni vrh prošao kraj Lupiženine glave. Potom mu je donji kraj stigao do grudi. Izgledao je preslab da izdrži i sopstvenu težinu; ali nekako se savladao, pružio ruke da spreči ljuljanje komada jarbola - kako ne bi ogrebao sloj smese ili pogrešno srastao. Džinovi su još jače zategli užad, podižući jarbol korak po korak; potom ih je Sedmoruk zaustavio. Lupižena je polako promenio položaj i poravnao kamenu gromadu sa ostatkom jarbola. Dahnuo je u znak da je spreman. Grozničavo pažljivi, džinovi su počeli da spuštaju odlomljeni deo. On ga je sam vodio naniže. Zaravnjeni delovi su se spojili. On je žurno ubacio na mesto komad osnovnog kamena; pruga koja je razdvajala kamen od kamena nestala je kao da je nikad nije ni bilo. Prva je naglo odahnula kroz zube. Džinovi su se razgalamili dok su puštali dizalicu. Jarbol je stajao. Nije bio tako visok kao zadnji jarbol - ali bio je dovoljno visok da ponese drugu prečku. Dva jedra na pramcu omogućiće dromondu ravnotežu neophodnu za opstanak. Posao ipak još nije bio gotov: trebalo je prikačiti prečku na novi prednji jarbol. No, ostala im je još dobar deo popodneva, a neophodne popravke sada su bile sasvim moguće. Dvoje džinova požurilo je uz konopce kako bi pomogli Lupiženi da siđe, a potom su ga spustili među oduševljene drugove. Prva ga je pozdravlja takvim zagrljajem da je izgledalo da će mu slomiti kičmu. Odnekud se pojavio vrč alem-vina i predali su ga njemu u ruke. Otpio je priličan deo, što je izmamilo novo odobravanje. Iscrpljen od olakšanja, Kovenant ih je gledao, puštajući da ga zapljusne olakšanje zbog Lupiženine bezbednosti i uspeha. Trenutak kasnije, Lupižena se pojavio iz mase džinova. Bio je nesiguran na nogama - od umora i mnogo alem-vina; ali namerno je išao ka Kovenantu. Naklonio se pred Nevernikom tako duboko da je umalo izgubio ravnotežu. "Sada ću se odmoriti", rekao je. Ali pre večeri postaviću i prečku. Time će biti završeno ono što mogu da učinim za Dragulj Zvezdoputa." Crveni kapci i nesigurno držanje jasno su pokazivali da je već spasao dromond od potapanja pre no što je dan i počeo. Ali još nije završio. Glas mu je omekšao. "Džinoljube, zahvaljujem ti što si mi pružio priliku da budem od pomoći džinobrodu." Okrenuo se, blistav od sunca i odsjaja sa leda. Tiho se smejući zbog poluglasnih šala i pohvala posade, uhvatio je Prvu za ruku i napustio prednju palubu kao pijani junak. Uprkos izobličenom telu, izgledao je visok kao svaki džin. Prizor je toliko prijao Kovenantu da je osetio kako ga oči peku. Napetost u njemu popustila je od zahvalnosti. Lupižena mu je pokazao da je nepotrebno strahovao i ljutio se. Dok su se Sedmoruk i njegovi vraćali na posao, nameštajući novu dizalicu da podignu prečku na prednji jarbol, Kovenant je pošao u potragu za Linden. Želeo je da joj pokaže šta je Lupižena učinio. I da se izvini zbog ranije grubosti. Ubrzo ju je našao. Bila je u kuhinnji, usnula na ležaju. Mrštila se u snu, kao uozbiljeno dete; ali nije bila ni blizu buđenja. I dalje se oporavljala od strašne hladnoće Dušogriza. Pustio ju je da spava. Toplota kuhinje podsetila ga je na sopstveni umor i promrzlost. Pružio se na svoj ležaj, rešen da se odmori neko vreme, a potom da se vrati i posmatra džinove. No, čim je sklopio oči, umor u njemu je narastao i odneo ga kao talas.

Kasnije, u polusvesnom stanju, pomislio je da čuje pevanje. Pesme su isprva govorile o zadovoljstvu i ponosu, istrajnosti pred širokim morima i bezbednom povratku Domu. No, posle nekog vremena melodije su postale tužne, a pesme su govorile o rastanku, o izgubljenim brodovima i nestalim srodnicima; a kroz njih se pronosio zvuk nalik na pucketanje plamena, bol kamore, proricanje sudbine. Kovenant je jednom okušao kamoru, na dokovima Koerkrija. Ali ta vatra nije bila dovoljno jaka da ga dodirne: u noći punoj strepnji Bezemljaša pomogao je svima osim sebi. Sada je ponovo utonuo u san, pomislivši da mu je možda potreban potpuniji plamen, požar dubina i uništenja. I znao je gde da nađe takav oganj. Zaspao je kao da se boji da se suoči sa predstojećim. Kada se konačno probudio, ta misao je nestala. Moresos i Ognježara su se užurbali, pokazujući time da je svanuo novi dan. Ošamućen od sna, mučno je seo, pogledao Lindenin ležaj i ustanovio da je prazan. Ni ona ni Magloval nisu bili u kuhinji. Samo je Kail stajao u blizini, nepokretan kao da ne poznaje nestrpljenje. Kada ga je Kovenant pogledao, haručai je progovorio. "Na vreme si se probudio, Prapoglavaru. Oni koji će putovati sa tobom spremaju se za polazak." Kovenanta je prostrelio bol. Spremaju se, pomislio je. Svi oko njega činili su sve moguće njega radi; ali on nikada nije spreman. S naporom je ustao, prihvatio činiju kaše iz Ognježarinih ruku i pojeo koliko god mu je žurba dopuštala. Potom je pošao do vrata koja je Kail otvorio pred njim i izišao u oštro jutro. Oči su ga opet zabolele od sunca i leda, ali uspeo je da usmeri pogled. Odmerio je novi prednji jarbol i pošao preko smrznute palube pema džinovima okupljenim oko prednje ograde. Glasno su ga pozdravili. Posada se razdvojila, puštajući ga da prođe u središte grupe. Sledećeg časa našao se na ivici palube sa Linden i Maglovalom, Prvom i Lupiženom, i sa Brusobolom. I Linden i Lupižena izgledali su snažniji nego juče, iako je ona izbegavala Kovenantov pogled, kao da mu ne veruje. Prva je gledala ka zapadu sa oštrinom sokola. Samo je Brusobol delovao bolno neutešan, kao da su ga čitavu noć rastrzale sukobljene dužnosti. Pogled preko ograde pokazao je Kovenantu da su Vedrognevine saonice već spuštene na led. Obe su bile teško natovarene; ipak, vreće i zavežljaji sa prtljagom bili su tako raspoređeni da je na svakim saonicama mogao da se smesti još po jedan putnik. Pošto je pozdravila Kovenanta, Prva se obratila Sedmoruku, Vedrognevi i ostalim džinovima. "Ponovo je došlo vreme rastajanja." Glas joj je krhko odzvanjao u ledenom vazduhu. "Opasnost je velika, jer više nema Zemljo-vida Palamara Sanomora na čelu Potrage. Ipak, nastavljamo sa svrhom kojem smo se zarekli - i stoga se ja ne plašim. Smrtni smo i prizor poraza nam je strašan. Ali mi ne moramo da uspemo. Jedino što moramo jeste da se držimo čvrsto na svakoj oluji i pustimo da dođe ono što mora. Na svim morima sveta nema nikoga boljeg za to od vas koji ostajete sa Draguljem Zvezdoputa. Kako onda da se bojim? Samo vam jedno naređujem: kada se led otvori, pođite za nama. Plovite do obale koju poznajete, do Primorja i ponosnog Koerkrija, Leleja. Ako ne budemo tamo da vas dočekamo ili pošaljemo poruku, Potraga prelazi na vas. Učinite ono što morate - i nemojte strahovati. Sve dok jedno valjano srce brani Zemlju, zlo nikada neće sasvim pobediti."

Potom je zaćutala i pogledala Lupiženu, kao da je čude sopstvene reči. Umesto odgovora, on ju je pogledao očima blistavim od čistog zadovoljstva. U Sedmorukovom pogledu odražavala se lukava veština kojim je spasao Dragulj Zvezdoputa od ratnih brodova Bhrathaira. Vedrogneva je čvrsto gledala budućnost kao da je ne može zaplašiti ničim. Umorni i opterećeni, ostali članovi posade podigli su glave i pokazali svoj ponos. Kovenant iznenada nije znako kako će podneti da ih ostavi. Ali morao je. Prva je pošla niz lestvice, a Lupižena za njom; Kovenant nije imao izbora. Oni nisu odgovorni za opasnost po Zemlju; ali ulagali su živote koliko i on. Kada mu je Kail pokazao ka lestvicama, dao je znak haručaiju da pođe napred kako bi ga uhvatio ako padne. Potom je opkoračio ogradu, postavio neosetljivo stopalo na prečku i pokušao da potisne vrtoglavicu i spusti smrznute kosti. Led je delovao mrtav koliko i njegovi tabani, a u senci džinobroda vetar je bio oštar kao more; ali koračao je i klizao se preko nepouzdane površine i stigao je do jednih saonica. Linden je išla za njim, a kosa joj je lepršala kao steg odlučnosti. Za njom je bio Magloval, i dalje tvrdoglavo rešen da služi Odabranu. Brusobol je bio poslednji. Izgledalo je da se jedva uzdržava da ne zaspe Vedrognevu i Sedmoruka nizom nepotrebnih uputstava. No, posle trenutka ćutanja nalik na nemi krik, otrgao se od broda i pridružio se ostalima. Nekoliko džinova naglo se pomerilo s puta Vainu, koji je prišao ogradi. Preskočio ju je, lako se dočekao na led i smesta ponovo postao nepokretan, crnih očiju uperenih u prazno. U vazduhu se pojavila senka: iz nje se zgusnuo Findejl, tik pored Vaina, kao da on i demonokot pripadaju jedan drugom. Sledeći tiha uputstva Prve, Kovenant se popeo na jedne saonice i seo među prtljag. Linden je otišla na druge. Brusobol i Magloval preuzeli su amove i upregnuli se u njih. Prva i Lupižena pošli su na čelo. Kail je ostao između saonica; Vain i Findejl bili su na kraju kolone. Salinci su strugali o led dok su Kovenant i njegovi sadruzi napuštali džinobrod u potrazi za nadom. Prošla su šezdeset tri dana otkako su se u Primorju oprostili od Sundera i Holian. Od Veselkamena ih je delilo najmanje hiljadu šest stotina milja.

5. GRANICA DOMAJE

Prva je nametnula brz tempo. Iz Brusobolovih i Maglovalovih pluća izdizala se para dok su vukli saonice, ali nisu zaostajali. Svi džinovi bili su željni da se što pre udalje od dromonda, da ostave za sobom svoj obogaljeni brod i sadruge u opasnosti. Salinci saonica odskakali su od šupljina u ledu, udarajući i klizeći preko ispupčenja. Kovenant i Linden cimali su se među prtljagom. No, Linden se držala za ogradu i nije se bunila. A Kovenant je želeo svaki korak i svaku brzinu koju džinovi mogu da postignu. Domaja i poglavar Kletnik naučili su ga mnogo čemu; ali nikada nije naučio kako da ostavi za sobom prijatelje kojima je potreban. Zgrbljen pod teškim ogrtačima i pokrivačima koje je dobio, okrenuo je zaslepljeno i smrznuto lice ka jugu i pustio da ga Brusobol vuče u divljinu gladnim kasom. Ipak, na kraju ga je pomisao na ono što čini nagnala da se osvrne ka dromondu. Jasno ocrtan u daljini iza Vaina i Findejla, brod se smanjivao kao da ga polako guta nevidljiva

santa; grlo mu se steglo od prizora napuštanja. No, skoro odmah je razabrao zastavu koja je lepršala sa zadnjeg jarbola. Mora da ju je podigao Sedmoruk, kao pozdrav odlazećoj grupi. Živahna od šarenila i pokretna pod vetrom, za trenutak je zračila duhom Dragulja Zvezdoputa kao obećanje valjanosti i istrajnosti. Kada su mu se oči suviše zamaglile da bi i dalje razabirao džinobrod, bio je u stanju da se ponovo okrene napred i ostavi dromond za sobom. Linden ga je gledala sa drugih saonica; ali nije imao da joj kaže ništa što bi vredelo dovikivati preko teške škripe salinaca, ritmičkih udara stopala džinova i napora njihovog disanja. Ponovo je bio nošen ka meti i strahu, ne svojim naporom, nego trudom ljudi kojima je stalo do njega. Isto je bilo u svakoj krizi koja bi ga snašla: jer uprkos svoj snazi i moći, ne bi ništa uspeo bez pomoći drugih. A čime je uzvraćao na tu pomoć? Samo bolom, opasnošću i barem jednom laži; ničim više. Ali pod ovakvim uslovima srce nije moglo da mu se razneži - pod plavetnom gorčinom neba i pogledima saputnika. Putovali su ka zapadu. Kada su napustili Dragulj Zvezdoputa, na južnom obzorju još se videla pruga slobodne vode; mogli su biti sigurni da će, što bliže priđu moru, led biti sve nesigurniji. Pod ovakvim okolnostima, Kovenant se nadao da neće biti primorani da traže siguran prolaz dalje ka severu. Prva je isprednjačila ispred ostalih kako bi tražila slaba mesta u smrznutom prostranstvu. Za njom je kasao Lupižena. Iako nije nosio nikakav teret sem svoje izobličenosti, videlo se da je već na granici snage. U poređenju sa njim, Magloval i Brusobol izgledali su sposobni da danima održe ovu brzinu, vukući za sobom teške saonice i ne posrćući. A Kail je pripadao haručaijima, rođenim u ledu i opasnostima opstanka. Samo para koja mu se dizala iz nozdrva i beli kristali na obrazima pokazivali su da diše dublje nego obično. Što se tiče Vaina i Findejla, oni su se kretali dugim putem kao da im to ništa ne znači. Vainova drvena podlaktica beskorisno mu je visila sa lakta, ali u svemu ostalom ostao je savršena zagonetka koju su pragrdani stvorili iz nekih svojih tajnih razloga. A Određeni je odavno pokazao koliko je otporan na fizičke napore i napetost. Ledena ravnica oko njih izgledala je bezlična i lišena svakog sadržaja, osim hladnoće, sve do kraja sveta. Sunce se obrušavalo na bele sante, čineći da led sija, primoravajući Kovenanta da žmiri sve dok ga slepoočnice nisu zabolele. A hladnoća se upijala u njega kroz svaki šav i nabor na pokrivačima. Ritam koraka džinova i njihov dah bili su jedino što je prekidalo smrznutu tišinu. Saonice su ga neprestano bacale na svežanj drveta za vatru koje je bilo spakovano kraj njega. Mračno je zategao pokrivače i povukao se u sebe. Pad Prve ga je iznenadio. Predstavljala je samo sivu mrlju u neusmerenom vidnom polju, a onda joj je noga skliznula u pukotinu. Poletela je napred u oblaku snega. Grudima je udarila o ivicu pukotine. Za trenutak je ostala tu, očajnički tražeći oslonac, a potom im je nestala sa očiju. Lupižena je bio četiri-pet koraka iza nje; smesta je skočio za njom, leteći glavom napred da joj uhvati ruke pre no što nestanu. Zakasnio je. I nije mogao da se zaustavi. Pao je za svojom ženom, okružen oblakom snega. Kližući se po glatkoj površini, Brusobol i Magloval zaokrenuli su saonicama kako bi se zaustavili. One sa Linden su se umalo prevrnule; ali Kail ih je uhvatio i gurnuo nazad na salince.

Kovenant se nagnuo iz svojih saonica, pao na led, podigao se na noge. Kapetan i Magloval još su se borili sa amovima koji su ih vezivali za teret. Findejl i Vain su se zaustavili; Kail je već bio na pola puta do pukotine. Kovenant i džinovi stigli su do ivice istovremeno, a Linden tek korak iza njih. Kail je stajao tamo, zureći naniže, kao da je zaboravio na hitnju. Prva i Lupižena visili su nekoliko stopa ispod ivice. Pukotina je bila tek nešto šira od njenih ramena, pa je uspela da se uglavi između naspramnih zidova, držeći se čistom snagom. Lupižena ju je držao oko kukova; ceo se klatio između njenih butina.

Ispod njegovih nogu, sneg koji je upao zajedno sa njima pretvarao se u sivu mrlju dok se topio u moru. Lupižena je podigao glavu. "Kamena mi i mora!" jeknuo je. "Požurite!" Kapetan i Magloval nisu uopšte bili spori. Brusobol se bacio potrbuške na led, glavom i ramenima preko ivice. Magloval je čvrsto uhvatio kapetana za noge, a Brusobol je pružio ruke da uhvati Prvu. Ona se začas uzverala iz pukotine, vukući Lupiženu za sobom. Na njenom mirnom licu nije bilo nikakve reakcije; ali Lupižena je teško disao, a čvornovate šake su mu drhtale. "Kamena mi i mora!" ponovo je dahnuo. "Ja sam džin i volim putovanja puna događaja. Ali ovakvi događaji uopšte mi nisu po ukusu." Počeo je da se smeje od olakšanja, a između otkrivenih zuba dizala mu se para. "A pomalo sam i posramljen. Hteo sam da spasem svoju ženu, a na kraju je ona mene spasla." Prva mu je spustila ruku na rame. "Možda bi bilo bolje da nisi tako žurio u spasavanje." Ali kada se obratila Brusobolu, glas joj je postao strožiji. "Kapetane, smatram da moramo malo skrenuti ka severu. Ovaj led nije siguran." "Razumem", odgovorio je. Još od kako je bio primoran da shvati kako će družina morati da napusti Dragulj Zvezdoputa, nije uspevao da priguši prizvuk gorčine u glasu. "Ali taj put je duži, a mi smo u žurbi. Na severu neće biti tako lako putovati po ledu. A sever je i opasan, kao što znaš." Prva je klimnula glavom, oklevajući. Trenutak kasnije, duboko je uzdahnula i ispravila leđa. "Vrlo dobro", rekla je. "Idemo ponovo na zapad." Pošto se niko nije pomerio, dala je znak Kovenantu i Linden da se vrate na svoje saonice. Linden se okrenula i pošla u korak sa Kovenantom. Lice joj je bilo crveno od mraza i strogo od zamišljenosti. "Zašto je sever opasan?" upitala je tihim, ravnim glasom. Kovenant je odmahnuo glavom. "Ne znam." Ožiljci na desnoj podlaktici svrbeli su ga od reakcije na pad Prve i pomisli na druge opasnosti. "Nikada nisam išao severnije od Veselkamena i Koerkrija." Nije želeo da razmišlja o bezimenim opasnostima. Već je i hladnoća bila previše za njega. A nije uspevao da shvati kako će družina preći preko pukotine. No, taj problem je jednostavno rešen. Dok su se on i Linden penjali u saonice, Prva i Lupižena preskočili su na drugu stranu. Potom su Brusobol i Magloval dovukli saonice do same ivice. Kovenant je tek tada uvideo da su saonice duže od pukotine. Brusobol i Magloval su ih gurnuli preko jaza; Prva i Lupižena su ih prevukli do kraja. Pošto je i ostatak družine prešao, Brusobol i Magloval ponovo su se upregli u amove, a Prva je pošla napred - ka zapadu.

Sada su išli sporije, delom iz opreznosti, a delom zbog Lupiženinog umora. No, i dalje je brzina bila veća nego što bi Kovenant mogao da prati pešice. Led kao da se izvijao i propinjao pod salincima. Kad god bi videla nešto čemu nije verovala, Prva je usporavala korak i mačem opipavala led sve dok se ne bi uverila da je bezbedan. Tokom ostatka jutra tolika brižnost pokazivala se suvišnom. No, ubrzo posle pauze za brz obrok i nekoliko toplih gutljaja alem-vina, vrh mača se zario u pokoricu, a nekoliko stotina stopa zbijenog snega duž tanke linije između juga i severa prosto je nestalo. I ovu pukotinu su lako prešli; ali kada su stigli na drugu stranu, Prva je ponovo pogledala Brusobola. "Ovo je previše. Led postaje krhak pod nama." Kapetan je tiho opsovao kroz smrznutu bradu. Ipak, nije se bunio kada je vođa Potrage skrenula ka severu i čvršćem ledu. Tokom većeg dela popodneva led je ostao ravan, pokriven snegom i nepouzdan. Kovenant je povremeno osećao da je površina nagnuta naviše; ali zbog blistavog sunca nad belim predelom nije mogao da bude siguran. Iako je povremeno otpijao alem-vino, hladnoća mu se uvlačila sve dublje u kosti. Lice je osećao kao metalnu masku. Postepeno je zapadao u priviđenja o plamenu. Kad god bi ga opili napitak i hladnoća, našao bi se u polusnu o divljoj magiji, kao da je ona lepa i poželjna - plamen dovoljan da razori Kemperov Vrh; moć dovoljna da se suoči sa Crvom sa Kraja Sveta; otrov sposoban da potčini sve kada bunilo nastupi. Oganj je bio živ i privlačan - i neophodan koliko i krv. Nikada neće moći da ga se odrekne. No, takvi snovi vodili su ga na mesta kuda nije želeo da ide. Do vriska koji mu je gotovo iščupao srce kada mu je Linden rekla istinu o otrovu i Crvu. I do one druge vatre koja je ležala u korenu njegove potrebe - do kamore koju nikako nije uspevao da nađe, iako mu je duša zavisila od nje. Obuzet strepnjom, svaki put bi izronio sa same ivice dubokog sna. A poslednji put kada je to učinio, iznenadio se kada je uvideo da severno obzorje više nije prazno. Prva je skretala ka nizu ogromnih ledenih bregova. Nagomilani ka nebu, izbijali su iz obzorja na istoku i zapadu. Iako je sunce bilo blizu zalaska, bilo je daleko na jugu i nije ga zaslepljivalo, nego je svetlelo, puno i pomalo ružičasto, prema grebenima, čineći da led izgleda neprobojan kao glečer. Tu je Prva ponovo skrenula ka zapadu, držeći se što je bliže moguće planinama, a da ne izgube srazmerno lak prolaz za saonice. No, gromade i uzvišenja dizali su se pred njom kao obelisci, pali ili otrgnuti silom koja je drobila led. Morala je da usporava korak jer je teren postajao sve neravniji. Ipak, postigla je svoj naum. Led ispod grebena teško da će pući pod pritiskom družine u prolazu. Sunce je zalazilo, purpurno i smrtonosno na zapadu, i putnici su se zaustavili da prenoće. Lupižena se skljokao na led i ostao da sedi sa glavom u rukama, preumoran čak i da govori. Kovenant i Linden ukočeno su se izvukli iz saonica i počeli da hodaju tamo-amo, trljajući šake i trupkajući nogama, a Magloval i Brusobol su podizali logor. Brusobol je otpakovao komade nakatranisanog platna za podlogu, a po njima je prostro ćebad. Magloval je raspakivao Lindenine saonice dok nije našao veliki kameni pravougaonik. Spremio se da na njemu zapali vatru, kako otopljeni led ne bi ovlažio drva. Prva je, ne obraćajući se nikome naročito, objavila da je družina po njenoj proceni prešla oko dvadeset milja. Potom je i ona zaćutala. Dok je Magloval podsticao vatru, Lupižena se s mukom uspravio, otro inje sa lica i pošao da kuva. Dok je radio, mrmljao je više za sebe, kao da mu je zvuk nečijeg glasa -

pa i sopstvenog ako nema drugih - neophodan za hrabrost. Ubrzo je pripremio gust paprikaš za sve. No, i dalje ih je držala ogromna bela pustinja i niko nije govorio. Posle večere, Lupižena se odmah spremio za spavanje, umotan u nakatranisano platno. Prva je ozbiljno sedela kraj vatre i poigravala se granjem kao da ne želi da ponovo razmotri svoje odluke. Odlučan kao i uvek da odmeni haručaije, Magloval se pridružio Kailu koji je stajao na straži. Brusobol je zurio u prazno, ne gledajući nikoga u oči. Pogled mu je bio skriven pod teškim obrvama, a lice mu je bilo upalo i napeto. Linden je takođe napeto hodala oko vatre, kao da želi da razgovara sa nekim. No, Kovenant je bio obuzet svojom dubokom žudnjom za toplotom belog plamena. Od napora odricanja nije imao snage da govori. Ćutanje je postalo hladno i usamljeno kao led. Posle nekog vremena, uvio se u ćebad i pošao za primerom Lupižene, čvrsto se umotavši i u platno. Mislio je da će uspeti da zaspi, makar i samo zato što je hladnoća bila suviše napadna. No, Linden je spremila ležaj blizu njega i uskoro je osetio da ga posmatra kao da želi da ugrozi njegovu izdvojenost. Kada je otvorio oči, na njenom osvetljenom licu ugledao je izraz namere. Gledala ga je kao da preklinje; ali reči koje je tiho promrmljala potpuno su ga iznenadile. "Nisam saznala njeno ime." Kovenant je podigao glavu i zatreptao prema njoj, ne shvatajući. "Ona žena-džin", objasnila je Linden, "ona koja je bila ranjena kada se prednji jarbol slomio." Ona koju je izlečila njegovim prstenom. "Nisam saznala ko je ona. To mi se događalo čitavog života. Lečila sam ljude kao da su komadi bolesnog i oštećenog mesa, a ne istinske ličnosti. Mislila sam da sam lekar, ali bilo mi je stalo samo do bolesti i povreda. Samo do borbe protiv smrti. A ne do ličnosti." Odgovorio joj je što je bolje umeo. "Je li to loše?" Poznavao je takvo ponašanje. "Ti nisi Bog. Ne možeš da pomažeš ljudima zbog onoga kakvi su. Možeš da im pomogneš samo zato što su bolesni i što si im potrebna." Pažljivo je nastavio. "Inače bi pustila Maglovala da umre." "Kovenante." Sada je i glas uperila u njega oštro kao i pogled. "Do izvesne mere moraćeš da se suočavaš sa mnom. Sa onim što jesam. Bili smo ljubavnici. Nisam prestala da te volim. Boli me što si me lagao - što si pustio da verujem u nešto što nije istina. Pustio si me da verujem da pred nama stoji zajednička budućnost. Ali nisam prestala da te volim." Napola zgasla vatra blistala je u njenim ovlaženim očima. Ipak, bila je odlučno bezosećajna, rešena da ga poštedi prebacivanja zbog svoje tuge. "Mislim da si me voleo samo zato što sam bila povređena. Voleo si me zbog mojih roditelja. A ne zbog onoga što jesam." Iznenada se okrenula na leđa i pokrila lice rukama. Šaputala je sa manje samokontrole, zbog potrebe koja ju je obuzela. "Možda je takva ljubav divna i nesebična. Ne znam. Ali nije dovoljna." Kovenant ju je pogledao, pogledao je ruke kojima je pokrivala bol i uvojak kose iza uha. Moraćeš da se suočavaš sa mnom, mislio je. Moraćeš. Ali on neće moći. Neće znati kako. Od gubitka Jedinog Drveta izmenili su položaj. Sada ona zna šta želi, a on je izgubljen. Zvezde su svetlucale nad njim od duge lišenosti. No, ni sa njima nije znao šta da počne.

Kada se probudio u ranu zoru, otkrio je da je Brusobol nestao. Podigao se vetar. Dok se Kovenant izvlačio iz pokrivača i platna, sneg je hujao preko napola zatrpanih ostataka vatre. Prva, Lupižena i Linden još su spavali. Magloval je ležao umotan u svoje pokrivače kao da je tokom noći njegova želja da bude kao Kail pretrpela poraz. Na nogama su bili samo Kail, demonokot i Findejl. Kovenant je pogledao Kaila. "Gde...?" Kail je umesto odgovora pokazao glavom naviše. Kovenant je brzo pretražio pogledom masiv grebena. Za trenutak nije mogao da nađe mesto koje je Kail pokazivao. Ali pogled mu je ubrzo razabrao najvišu tačku iznad logora; i tamo je ugledao Brusobola. Kapetan je sedeo na gromadi leda, na samom vrhu, leđima okrenut jugu i družini. Vetar se obrušavao niz padinu pravo Kovenantu u lice, noseći sa sobom slab miris dima. Krv i prokletstvo! "Šta, do đavola, on to radi?" mračno je upitao Kovenant. Ali već je znao odgovor. Kailove reči samo su ga potvrdile. "Pre nekog vremena ustao je i zašao u led, obećavši da će se brzo vratiti. Poneo je sa sobom drva i kazan za vatru kakav džinovi koriste." Kamora. Brusobol je pokušavao da spali svoju tugu. Na zvuk Kailovog glasa, Prva je podigla glavu sa ležaja, upitnog pogleda. Kovenant je utvrdio da ne može da govori. Nemo je pokazao Prvoj kuda da gleda. Kada je ugledala kapetana, progunđala je kletvu i brzo ustala. Munula je Lupiženu da ga probudi, a potom je upitala Kovenanta i Kaila kada je Brusobol otišao. Haručai je smireno ponovio ono što je rekao Kovenantu. "Kamena mi i mora!" zarežala je dok su se Lupižena i Linden podizali iz postelje. "Zar je zaboravio sopstvene reči? Sever je opasan." Lupižena je zažmirio ka Brusobolu; ali glas mu je bio umirujući. "Kapetan je džin. Dorastao je opasnosti. A u srcu nije imao mira od smrti Palamara Sanomora. Možda će ovako naći olakšanje." Prva ga je prostrelila pogledom, ali nije pozvala Brusobola da se vrati. Očiju sjajnih od sna i prikaza, Linden je ćutke gledala kapetana. Brusobol je uskoro ustao. Prešao je greben i pošao naniže. Ubrzo se pojavio iz obližnje doline i drvenastim korakom pošao ka družini. Ruke su mu visile kraj bokova. Kada se približio logoru, Kovenant je video da su sjajne od vatre. Kada je stigao do ostalih, Brusobol je zastao i podigao ruke pred sebe u gestu uzaludnosti. Pogled mu je bio mračan. Prsti su bili čitavi; ali posledice bola bile su jasne. Linden je u nagonskom saosećanju sakrila šake pod mišice. Glas Prve bio je neobično nežan. "Jesi li dobro, Mrkotraže Brusobole?" Odmahnuo je glavom, zbunjen. "Nije dovoljno. Ništa nije dovoljno. Peče me u grudima - i neće da sagori." Kao da se volja koja ga je dotle držala iznenada slomila, pao je na kolena i zario šake u snežni smet. Oko zglobova su mu se dizali mlazevi pare. Otupeli od bespomoćne brige, džinovi su stajali oko njega. Linden je grizla usne. Vetar je nosio ledeni dah preko leda, a vazduh je bio oštar od jada. Kovenant je osećao da ga oči peku i suze mu. U samoodbrani bi za mnogo šta tvrdio da nije kriv; ali Sanomorova smrt nije spadala među to.

Konačno se oglasila Prva. "Hajde, kapetane", promuklo je šapnula. "Podigni se i na posao. Moramo da se nadamo, inače ćemo umreti." Nada ili smrt. Klečeći na smrznutoj pustari, Brusobol je izgledao kao da se izgubio između dve mogućnosti. Ali polako je podvio noge i ustao. Pogled mu je otvrdnuo, a lice mu je bilo kruto i zlokobno. Za trenutak je ostao nepokretan, puštajući da čitava družina uoči njegovo držanje. Potom je bez reči počeo da pakuje logor. Kovenant je naslutio strepnju u Lindeninom pogledu. No, kada ju je upitno pogledao, ona je odmahnula glavom, nesposobna da izgovori šta je videla u Brusobolu. Zajedno su pošli za kapetanovim primerom. Dok je Brusobol pakovao platno i ćebad, Magloval je pripremio hladan doručak. U njegovim pocrvenelim očima i umornom držanju kao da je bilo stida; bio je džin i nije očekivao da će Kail biti izdržljiviji od njega. Sada je očito bio rešen da više radi kako bi to nadoknadio - i da bi pomogao Brusobolu. Dok su Kovenant, Linden i ostali džinovi jeli, Magloval se muvao po logoru, pripremajući sve za polazak. Kad su se Kovenant i Linden smestili u saonice i dobro se umotali zbog sve jačeg vetra, Prva se ponovo obratila Brusobolu. Govorila je tiho, a vetar je raznosio zvuk njenog glasa. "Sa uzvišice svoje kamore, jesi li video ikakav znak?" Zbog nove tvrdoće, njegov odgovor zazvučao je neobično grubo. "Nisam." On i Magloval upregli su se u amove saonica. Prva i Lupižena pošli su napred. Sa Kailom između saonica, a Vainom i Findejlom pozadi, družina je krenula. Nisu napredovali brzo kao prethodnog dana. Tlo je bilo neravnije, a smetao im je i vazduh koji se slivao sa grebena. Saonice su odzvanjale od pregršti ledenih kristala, koji su boli lica putnicima. Beli oblaci i priviđenja poigravali su pred njima. Predeo je bio bolan od vetra. Alem-vino i hrana pružali su Kovenantu jezgro izdržljivosti, ali nisu širili toplotu do udova. Nije znao koliko dugo će izdržati vrebajuću i smrtonosnu ozbiljnost hladnoće. Kada je sledeći put otro led sa trepavica i podigao glavu, ustanovio je da nije izdržao. Prošlo je čitavo jutro. Nehotice se prepustio pasivnoj ukočenosti kojima zima i lepra vrebaju svoje žrtve. Linden je uspravno sedela u svojim saonicama. Napeto se osvrtala kao da nešto traži. Kovenant je za trenutak ošamućeno pomislio da ona svojim čulima proverava bezbednost leda. No, sledećeg časa ona se izvila napred i glas joj je odjeknuo u pustari. "Stoj!" Vetar je poneo jezive odjeke: Stoj! Stoj! Ali led i hladnoća izmenili su ton njenog uzvika, učinivši da zvuči usamljeno nao krik Dušogriza. Prva se smesta okrenula ka saonicama. Istog časa su se zaustavili pod hrpom izlomljenog leda, nalik na šljaku ogromne tvrđave uništene opsadom. Ogromni blokovi i sante uzdizali su se i nadvijali kao da žele da padnu na družinu. Linden se iskobeljala iz saonica. Pre no što je iko stigao da pita šta hoće, zagrcnula se. "Postaje hladnije." Prva i Lupižena su se zgledali. Kovenant je zakoračio ka Linden, mada je nije razumeo. "Hladnije, Odabrana?" upitala je Prva. "Mi to ne osećamo."

"Nisam mislila na zimu", smesta je počela da objašnjava, žureći da je shvate. "Nije isto." Tek tad se savladala i ispravila ramena. Počela je da govori polako i oštro. "Vi ne osećate - ali ja znam da je tu. Čini vazduh hladnijim. Ne led. Ne vetar. Ne zima. Nešto drugo." Usne su joj drhtale, potpuno modre. "Nešto opasno." A sever je opasan, tupo je pomislio Kovenant, kao da ga je mraz zaglupeo. Kakava vrsta opasnosti? No, kada je otvorio usta, reči nisu došle. Brusobol je naglo podigao glavu. Lupiženine oči su plamtele na izobličenom licu. Istog trenutka shvatila je i Prva. "Arguli!" povikala je i skočila ka Kovenantu i Linden. Nastavila je da viče dok ih je gurala ka saonicama. "Moramo da bežimo!" Brzo se okrenula da pregleda okolinu. Kovenant je izgubio ravnotežu i pao pravo u Kailove ruke. Haručai ga je bez prenemaganja ubacio u saonice. Linden je sama uskočila u svoje. Brusobol i Magloval smesta su povukli saonice napred što su brže mogli po neravnom ledu. Pre no što su prešli tri koraka, na daljini manjoj od dobačaja kamena podigao se talas leda i pošao ka njima. Pokretni oblik bio je širok koliko visina džinova, a debeo koliko Kovenantove raširene ruke. Kratke noge nosile su ga napred varljivom brzinom. Tamne pukotine oko ivica izgledale su kao čeljusti. Iz njega je zračila hladnoća kao uzvik. Prva se zaustavila, kližući, i postavila se tačno na putanju spodobe. "Argule!" ponovo je uzviknula. "Odlazi!" Na Lupiženin uzvik naglo se okrenula. On je nesigurno pokazivao ka grebenu. "Arguli!" Iz ledene šljake izdvojila su se još dva bića nalik na prvo i sada su hitala ka družini. Na jugu se pojavilo i četvrto. Svi zajedno su zračili hladnoću užasnu kao okrutno srce zime. Prva se za trenutak ukočila. Progovorila je više za sebe, a glas joj je odneo vetar. "Ali arguli se ne ponašaju tako." Findejl se iznenada pretopio u sokola i odleteo. "Na zapad!" proderao se Brusobol. On je bio kapetan Dragulja Zvezdoputa, spreman za brzo delovanje. Uz trzaj koji je gotovo srušio Kovenanta, počeo je da okreće saonice. "Moramo da se probijemo!" Magloval je učinio isto. Dok se trudio da postigne brzinu, preko ramena se obratio Linden. "Ne plaši se! Mi smo džinovi, otporni na hladnoću!" Sledećeg trenutka arguli su napali. Stvorenje koje se približavalo Prvoj sada se zaustavilo. Na Lupiženin uzvik upozorenja, ona se okrenula da pogleda argula. Ali ovaj nije išao dalje. Samo je mahnuo jednom nogom. Duž luka koji je opisao, vazduh se iznenada zgusnuo u mrežu leda. Šireći se i debljajući u pokretu, mreža je letela ka Prvoj. Pre no što je stigla do nje, postala je dovoljno velika i teška da zarobi čak i džina. Za to vreme, argul koji je prilazio sa juga stao je i pogrbio se kao da će zaroniti u pustaru. Pod njim se led razbio u ogromnoj eksploziji; opiljci su leteli na sve strane. Površina leda se rascepila i pukotina je pojurila ka družini kao munja. Između dva otkucaja srca, pukotina je postala šira od saonica.

Prošla je tačno ispod Vaina. Demonokot je nestao tako brzo da ga Kovenant nije ni video kako pada. Kovenant se nagonski okrenuo da pogleda ostala dva argula. Bili su gotovo dovoljno blizu da napadnu i sami. Saonice su se zanele kada je Brusobol ubrzao. Kovenant je ponovo pogledao ka Prvoj. Ledena mreža spuštala joj se na glavu. Lupižena se batrgao ka njoj, ali nije uspevao da nađe dobar oslonac na klizavoj površini. Kail ga je lako prestigao, kao da su haručai sigurni na nogama koliko i Ranihini. Prva se branila bez mača. Kad je mreža počela da se spušta, zamahnula je na nju levicom. Mreža se razbila u kiši opiljaka koji su odbijali svetlost kao mala fatamorgama i vetar ih je brzo razneo. Ali ruka joj je sada bila okovana prozirnim ledom. Dopirao joj je do pola mišice, učinivši lakat i šaku nepokretnim. Počela je da udara po ledenoj opni desnom pesnicom. No, led je bio čvrst kao gvožđe. Saonice su ubrzavale. Kad su se približili Prvoj, Brusobol i Magloval skrenuli su u stranu, u naporu da mimoiđu argula. Pukotina koja je progutala Vaina širila se ka severu. Findejla nije nigde bilo. Linden se držala za ogradu saonica, a lice joj je bilo izobličeno od bezglasnog vriska. Kail je jurnuo pored Prve prema njenom napadaču. I ona i Lupižena povikali su za njim kao jedno: "Ne!" Haručai ih nije slušao. Napao je spodobu svom svojom snagom. Pre no što je stigao da udari, argul se pognuo kao da se klanja. Pretvorio se u ogromnu ledenu šaku koja se obrušila na Kaila. Potpunio ga je poklopila i našao se pod stvorenjem. Kovenant se trudio da ustane u saonicama. Kailov pad prostrelio ga je kao proročanstvo. Predeo je bio beo i pust kao divlja magija. Kada mu je srce ponovo zakucalo, bio je pretvoren u vatru. Moć je tekla kroz njega, učvršćujući ga. Plamen vreo kao peć, divalj kao otrov, nakupljao mu se u troprstoj šaci da bi zavitlao uništenje ka argulu. Pažnju mu je privukla mreža koju je bacilo jedno od stvorenja iza njih. Dva argula sa severa promenila su pravac kako bi gonili družinu; a sad se jedan zaustavio da napadne. Klopka još nije doprla do njega. No, prednja ivica ga je zakačila po levoj strani glave, okrznula mu rame i sklopila mu se oko podignute pesnice. Divlja magija pretvorila je led u paru; nije ostalo ništa da ga zarobi. Ali ogromna silina hladnoće zarila mu se pravo u mozak. Istog časa zahvatila ga je paraliza. Video je šta se dešava; svaki događaj dopirao je do njega. Ali bio je ošamućen i bespomoćan, izgubljen u divljoj hladnoći. Dok su se Brusobol i Magloval trudili da skrenu saonice i izbegnu argule, Prva je poletela Kailu u pomoć, a Lupižena za njom. Stvorenje je pokušavalo da se povuče; ali ona je bila brža. Spodoba se zaustavila i ponovila udarac kojim je zarobila Kaila. Prva nije mogla da koristi levicu, ali nije obraćala pažnju na to. Pokretali su je bes i hitnja. Kad je argul podigao led, ona je unela svu snagu u udarac i raspalila spodobu svom moći koju dobar džin ima u pesnici. Argul se raspao. Zvuk njegovog uništenja odjeknuo je sa nadnesene litice.

Saonice su se zanjihale od grmljavine i projurile kraj Prve. Ona se okrenula ka ostalim argulima. Lupižena se divlje zaleteo u ostatke stvorenja. Brzo je razbacivao ledene gromade. Ubrzo se ponovo pojavio, prekriven injem i ledenim prahom kao da je čak i mrtav argul imao dovoljno snage da ga smrzne. U naručju je nosio Kaila. Haručai je od glave do pete bio okovan ledom kao levica Prve, potpuno ukočen kao da je nepovratno zamrznut. Žurno ga noseći, Lupižena je potrčao za saonicama. Prva je podigla komad leda i bacila ga prema argulima da ih uspori. Potom je pošla za družinom. Stvorenja su se pognula nad ledom; površina se prekrila pukotinama, nalik na krike osujećenosti i gladi, koje su pojurile za putnicima. Prva je za trenutak morala da skače i izvija se preko tla koje se raspadalo pod njom. Ubrzo je izgubila oslonac, pala i otkotrljala se dalje od pravca napada. Pukotine su brzale za družinom; ali saonice su uskoro bile van domašaja. Prva se ponovo uspravila. Ubrzo se i ona našla van domašaja argula. Kovenant ju je video kako stiže, trčeći za Lupiženom, i kako ga udara po ramenu da ga ohrabri. Lupižena je grčevito dahtao dok se trudio da održi korak. Zbog zgrbljenih leđa izgledao je kao da se zaštitnički nadvio nad Kailom. Kailov ožiljak bio je neprirodno jasan, pojačan svetlucanjem ledenog oklopa. On je poslednji od haručaija koji su dali zavet Kovenantu. A Kovenant i dalje nije uspevao da razbije hladnoću koja mu je okivala um. Sva nada vatre sada je nestala. Linden je vikala na Prvu. "Moramo da stanemo! Kailu je potrebna pomoć! I tebi je potrebna pomoć!" Brusobol i Magloval nisu usporavali korak. "Ako se arguli ponovo približe", doviknula je Prva, "hoćeš li moći da ih osetiš?" "Da! Sada znam šta su!" Lindenin glas bio je čvrst i siguran. "Moramo da se zaustavimo! Ne znam koliko će još ostati u životu ovakav!" Prva je klimnula glavom. "Kapetane!" povikala je. "Moramo da stanemo!" Brusobol i Magloval smesta su skratili korak i pustili da se saonice same zaustave. Lupižena je napravio još nekoliko koraka, a onda je pao na kolena u snežno udubljenje. Vetar je vitlao oko njega. Promuklo je dahtao, pognut nad Kailom, grleći haručaija kao da želi da ga zagreje sopstvenim životom. Linden je iskočila iz saonica pre no što su se sasvim zaustavile, povratila ravnotežu i požurila ka Lupiženi. Samo je Kovenant ostao ukočen dok su Brusobol i Magloval vukli saonice ka Lupiženi, Kailu, Linden i Prvoj. Sa njima je stajao i Vain. Kovenant nije video kada se demonokot vratio, nije znao kako je uspeo da pobegne. Iscepana odeća bila mu je prekrivena ledom, ali crno telo ostalo je nepovređeno. Nije disao, a oči boje ponoći upravio je u prazno. Lupižena je spustio Kaila. Linden je klekla kraj haručaija, pretražujući ga pogledom, da bi tek potom dodirnula ledeni oklop. Istog časa jeknula je kroz zube od bola. Kada je povukla ruke, na ledu su ostali komadići leda sa vrhova prstiju. Sunce je osvetlilo kapi krvi. "Prokletstvo!" jeknula je, pre uplašena i besna nego povređena, "ovo je hladno." Podigla je pogled ka Prvoj, drhteći. "Ti očito znaš nešto o ovim argulima. Znaš li i kako se ovo leči?" Umesto odgovora, Prva je isukala mač. Podigla ga je visoko nad glavom, a onda balčakom snažno udarila po pokorici koja joj je okivala levicu. Led se razbio i spao,

ostavljajući ruku slobodnu i nepovređene kože. Oprezno je savila jedan, pa drugi zglob. Lice joj se za trenutak zgrčilo, ali to se brzo pretvorilo u mrštenje. "Vidiš? Mi smo džinovi - otporni na hladnoću koliko i na vatru. Nije nam potreban drugi lek, pa ga nismo ni naučili." Po njenom besnom pogledu videlo se da to neznanje smatra nekom vrstom promašaja. Ali Linden nije imala vremena za promašaje. "To mu ne možemo uraditi", promrmljala je, razmišljajući naglas. "Sve bismo mu kosti polomili." Izbliza je začkiljila u Kaila da potvrdi opažanja. "Još je živ - ali neće dugo." Pokretala je odrane prste kao da je već zaboravila svoj bol. "Potrebna nam je vatra." Pogledala je Kovenanta. Kada ga je ugledala, raširila je oči od šoka i straha. Nije znala da je i njega pogodila hladnoća argula. On ju je osećao kao tupi ekser zaboden u glavu, kako mu bez bola okiva um. I polako je napredovao sve dublje. Levo oko mu je oslepelo. Većina nerava na levoj strani tela bili su mrtvi kao da ih je oglodala lepra. Želeo je da krikne tražeći pomoć, ali nije znao kako. Findejl se stvorio niotkuda. Ponovo je poprimio izmučeni ljudski oblik i stao na ivicu grupe, usmerivši pažnju na Linden. Šta god da je govorila, led je to prigušivao. Kovenant nije mogao to da podnese: nije želeo da tako umre. Besna pobuna sukljala je kroz njega. Zima mu je neprijatelj; svaka milja i svaki ledeni greben predstavljali su napad na njega. Iz dubine strepnje izvukao je plamen i otrov kao da namerava da zauvek otera hladnoću sa Zemlje, da iščupa Vreme iz temelja kako bi stresao ledenu smrt koja mu je okivala mozak. Ali u njemu je postojalo još nešto. Strano i strogo, očajno od straha - a ipak ga je neobično umirivalo. Nagonski se opirao kada mu je oduzelo plamen; ali hladnoća i neosetljivost učinili su otpor uzaludnim. A uljez - neko spoljašnje postojanje koje mu je nekako nastanilo um kao da je spustilo sve odbrane - uzvratilo mu je toplotom: toplotom svoje sopstvene jasne želje za njim i njegovom vatrom. Za trenutak je pomislio da poznaje to drugo postojanje, da mu je duboko poznato. A onda se svet pretvorio u divlju magiju i gnev; i hladnoća je pobegla. Nekoliko otkucaja srca kasnije ponovo je mogao da usmeri pogled i ustanovio je da se nalazi na sve četiri. Linden se povukla od njega, ostavljajući za sobom bol odsustva kao da je otvorila vrata koja su mu omogućila da vidi koliko mu je srce prazno bez nje. Tupa lišenost pulsirala mu je u desnoj podlaktici; ali prsten je još visio sa poslednjeg od tri prsta na toj šaci. Vetar mu je produvavao odeću. Sunce je sijalo kao da obesvećenje Kobi Sunca nikada neće biti zalečeno. Ponovo je promašio. I ponovo je dokazao da ona... Ovaj put je naprosto posegnula u njega i preuzela opsednutost. Nije bilo razlike između toga i onoga što je poglavar Kletnik učinio Džoani. Onoga što je činio Domaji. Nikakve razlike, osim razlike između same Linden i Opakog. A Gibon-Besomuk prorekao je da će ona uništiti Zemlju. Sada je imala moć da ispuni to proročanstvo. Može da je uzme kad god poželi. Zahvatila ga je plima tuge - tuge zbog njih oboje, zbog njega, osuđenog na nedelotvornost, i zbog nje, obuzete strašnom strepnjom. Uplašio se da će glasno zaplakati. No, tog časa je stalno hujanje vetra prekinulo promuklo, mučno disanje; taj zvuk povratio mu je svest o ostalim saputnicima. Led koji je okivao haručaija sada je nestao i Kail se vraćao u život najtežim putem - boreći se za svaki dah, otimajući od ledene smrti svaki udisaj kroz iskežene zube. Čak ni

samožene nisu bile tako blizu da ga ubiju. Ali Linden ga je vratila do ivice opstanka. Dok je Kovenant gledao, Kail je sam savladao ostatak puta. Brusobol, Magloval i Prva gledali su Kaila, Linden i Kovenanta sa mešavinom brige i divljenja. Lupižena je dovoljno nadvladao sopstveno dahtanje da se sada iskezi. No, Linden je gledala samo Kovenanta. Bila je nesigurna od straha zbog onog što je učinila. U prvo vreme, njeno gnušanje nad opsedanjem bilo je veće čak i od njegovog; no, neophodnost joj je stalno bila nametana. Bila je primorana na zlo dubokom vezanošću koja ju je učinila lekarom. A kako je to primorana, upitao se. Nedostatkom moći. Da je imala njegov prsten, kao što su želeli Elohimi, bila bi pošteđena opasnosti ovog prokletstva. Nije mogao. Sve drugo; učinio bi sve drugo. Ali ne to. Ona se mnogo puta suprotstavila njegovim nagonima zaštite, buneći se zbog njegove želje da je zaštiti. Ali kako da joj objasni kako je sve ostalo - svaki pokušaj zaštite ili očuvanja - samo napor da joj se iskupi zbog tog jednog odbijanja? Da joj pruži nešto čime bi nadoknadio ono što ne želi da da. Sada je to opet učinio. Izmožden mrazom i izmučen ledom - gubavac, otrovan, poražen - skupio je hrabrost da ustane i otvoreno je pogleda. Progutao je jad i promuklo progovorio. "Nadam se da nikoga nisam povredio." To nije bilo mnogo, ali za sada sasvim dovoljno. Njen nemir se ublažio kao da joj je nešto oprostio. Nemiran osmeh odneo je sa njenih usana strogost. Zažmirkala je da otera suze. "Teško je s tobom", promrmljala je. "Kad sam te prvi put videla" - sećao se toga dobro kao i ona: zalupio joj je vrata pred nosom - "znala sam da ću imati nevolja sa tobom." Zaječao je od ljubavi u njenom glasu, jer nije mogao da joj priđe i zagrli je. A neće ni moći, do god bude odbijao da joj pruži jedinu žrtvu koja joj je stvarno bila potrebna. Magloval je iza nje otpakovao mešinu alem-vina. Kada joj je pružio, otrgla je pažnju od Kovenanta i klekla kraj Kaila. Između grčevitih udisaja, haručai je otpio nekoliko gutljaja lekovitog napitka. Potom mu se stanje brzo poboljšalo. Dok je mešina kružila između ostalih, prikupio je dovoljno snage da sedne, a potom i da ustane. Uprkos bezizražajnosti, lice mu je izgledalo pomalo posramljeno. Njegov ponos nije znao kako da podnese činjenicu poraza. No, pošto je već iskusio zavođenje samožena, kao da je polagao manje na samopoštovanje. Ili je možda Brinovo obećanje - da će Kail na kraju biti slobodan da sledi svoje srce - donekle izmenilo odlučnost haručaija da uspe ili umre. Kailovo lice već je sledećeg trenutka bilo lišeno izraza kao i uvek. Kada je kazao da je spreman da ponovo krenu na put, zvučao je potpuno ubeđeno. Niko se nije protivio. Ipak, Prva je bacila pogled na Lupiženu i objavila da će družina jesti pre no što nastave. Kail kao da je mislio da je to zadržavanje nepotrebno; ali prihvatio je priliku da se još odmori. Dok su jeli, Linden je ostala napeta. Gutala je hranu kao da žvaće strahove i nagađanja, pokušavajući da nađe put kroz njih. No, kada je progovorila, njeno pitanje pokazivalo je da je našla - ako ne odgovor, onda način da skrene pažnju. Obratila se Prvoj: "Koliko znaš o tim argulima?" "Naše znanje je malo", odgovorila je Mačomoćnica. Kao da nije bila sigurna u razloge Lindeninog raspitivanja. "Džinovi su povremeno sretali argule i imamo priče o njima. Ali sve zajedno, te priče i susreti malo znače."

"Zašto si onda rizikovala?" bila je uporna Linden. "Zašto smo zašli ovako daleko na sever?" Prva je sada shvatila. "Možda sam pogrešila", rekla je nepomirljivim glasom. "Južni led je nesiguran i tražila sam bezbedniji put. Opasnost od argula sam prihvatila jer smo mi džinovi i hladnoća nas ne može ubiti niti nam naškoditi. Mislila sam da je četvoro džinova dovoljno da štiti vas ostale Ipak, moje nedovoljno znanje odvelo me je u grešku. Glupo", mrmljala je više za sebe. "Znanje je uvek dvoznačno, jer iza njega uvek leži drugo znanje, a nepotpunost onoga što znamo lišava znanje istinitosti. Po našem znanju, arguli se ne ponašaju ovako. Oni su divlja bića, puni mržnje kao zima u kojoj obitavaju. A njihova mržnja nije upravljena samo na životinje i bića krvi i toplote koja su im plen. Mrze čak i sopstveni rod. Po pričama koje smo čuli i po iskustvu našeg naroda, jasno je da je napad na jednog argula najsigurnija zaštita od ostalih, jer smrt jednog od njih milija im je od smrti drugih bića. I zato sam", zastenjala je, "verovala da je severni put manje opasan. Četvoro džinova svakako je dovljno brojno protiv jednog argula. Nisam znala", zaključila je, "da će protivno verovatnoći i svojoj prirodi zanemariti međusobno neprijateljstvo da bi zajedno napali." Linden je zurila preko pustare. Brusobol je posmatrao svoje čvornovate šake kao da se boji da neće izdržati. Trenutak kasnije, Kovenant se nakašljao. "Zašto?" upitao je. U Domaji, Zakon prirode trajno je izopačen zbog Kobi Sunca. Zar uticaj poglavara Kletnika doseže čak dovde? "Zašto bi se promenili?" "Ne znam", mračno je odgovorila Prva. "Verovala sam da je lakše izmeniti prirodu kamena i mora nego mržnju argula." Kovenant je jeknuo u sebi. Još su bili stotinama milja udaljeni od Veselkamena; a njegovi strahovi gurali su ga napred kao da je sa sadruzima već zašao u područje vladavine Opakog. Linden je naglo ustala i pogledala na istok. Odmerila je daljinu i dahnula. "Dolaze. Mislila sam da će odustati. Očito su se naučili međusobnoj saradnji." Brusobol je opsovao na jeziku džinova. Prva je dala njemu i Maglovalu znak da pođu ka saonicama, a onda je pomogla Lupiženi da ustane. Kapetan i Magloval brzo su spakovali i natovarili prtljag. Kovenant je tiho proklinjao. Želeo je priliku da nasamo razgovara sa Linden. No, sledio je njen primer i žurno se popeo u saonice. Prva je pošla na čelo. U naporu da izbegne poteru, nametnula je najbrži korak koji je Lupižena mogao da prati, zahtevajući od njega da izdrži i ono što možda ne bi mogao. Kail je trčao između Kovenanta i Linden kao da se potpuno oporavio. Vain i Findejl išli su zajedno na začelju, bacajući jedan drugom senku preko divljine pune vetra. Družina se te noći malo odmarala, iako je Lupiženi odmor bio neophodan. Ubrzo po izlasku meseca, Kailova urođena opreznost navela ga je da probudi Linden; a ona je, čim je okusila vazduh, poslala družinu da pakuje saonice. Mesec je bio pun pre samo tri dana, a nebo je bilo vedro. Prva je mogla da nađe srazmerno laku putanju. No, zadržavala ju je Lupiženina iscrpljenost. Bez njene pomoći, mogao je samo da hoda. A da bi nadoknadio snagu, popio je toliko alem-vina da nije bio potpuno trezan. Povremeno bi počeo da poluglasno peva, kao da je poludeo od umora.

Sadruzi su nekako uspevali da održe rastojanje ispred argula, ali nisu mogli da ga povećaju. A kada je sunce izišlo iznad pustog leda, našli su se u još većoj nevolji. Stizali su na kraj sante. Tokom noći zašli su u područje gde je led postajao sve izlomljeniji, jer su se sa ivica odvaljivali i otplovljavali ledeni bregovi. Put na zapad postao je nemoguć. A iza prostranog područja lomljenja ležala je otvorena voda. Prva nije imala drugog izbora do da skrene ka strmom grebenu koji je odvajao polarni glečer od izlomljene sante. Tu je Kovenant pomislio da će morati da ostave saonice. On i Linden ustali su da nastave pešice; ali to nije dovoljno smanjilo opterećenje koje su Brusobol i Magloval vukli. Ipak, džinovi nisu posustajali. Probijajući se kroz usku dolinu koja je prosecala greben, počeli su da idu na severozapad, kao da, uprkos iscrpljenosti koja se sad merila sa Lupiženinom, još nisu ugroženi. Kovenant se divio njihovoj čvrstini, ali nije mogao da im pomogne ničim do da ih prati, ne tražeći pomoć. Taj zadatak uskoro je zapretio da ga prevaziđe. Hladnoća i nedostatak sna isisavali su mu snagu. Neosetljiva stopala činila su ga nespretnim kao da je bogalj. Nekoliko puta morao je da se uhvati za saonice kako ne bio pao nazad u dolinu. No, Brusobol i Magloval nosili su dodatni teret bez protivljenja sve dok Kovenant nije bio u stanju da se ponovo uspravi. Neko vreme je izgledalo da Prva bira put u nadahnuću ili sreći. Iako se dolina dizala ka glečeru, krivudajući između severa i zapada, dno joj je ostalo prohodno. Sadruzi su mogli da se kreću. Kada su stigli do gornje površine glečera, put je postao lakši. Ovde je led bio neravan kao bojno polje - uobličen pritiscima i vetrom u visoka fantastična obličja, ispresecan pukotinama, čudnim kanalima i udubljenjima od erozije - i družina je morala da skrene još više ka severu da bi našla put. Ipak, Prva je uspevala da pažljivo izabere prolaz koji nije zahtevao mnogo snage. A kada su sadruzi napustili ivicu glečera, mogli su ponovo da se upute gotovo pravo ka zapadu. Ošamućen od umora, hladnoće i ledenog odbleska sunca, Kovenant se spoticao za saonicama. Korak-dva od njega, Linden je bila u jedva nešto boljem stanju. Alem-vino i napor nisu uspeli da joj sa usana odagnaju slab, smrtonosan, plavičasti preliv; lice joj je bilo bledo kao kost. No, njena stalna pažnja i tvrdoglavi zamah koračanja pokazivali su da još nije spremna da padne. Više od milje, sa bolnim vazduhom u plućima i strahom za leđima, Kovenant je pratio korak džinova. Nekako je uspevao da se ne onesvesti. A onda se sve izmenilo. Put Prve nije bio ni nadahnut ni srećan: bio je nemoguć. Nesiguran na ukočenim kolenima, uzdrhtalog srca, Kovenant je pogledao sa ivice litice na kojoj se družina zaustavila. Ispod njih nije bilo ničega sem golog, crnog mora.

Bez ikakvog upozorenja, družina je stigla do zapadne ivice glečera. Daleko sleva nazirao se nazubljeni greben koji je delio glavnu ledenu masu od nižeg leda. Ali sve ostalo bio je samo beskrajni sever, litica i jadom izjedeno more. Kovenant nije znao kako da to podnese. Vrtoglavica ga je kovitlala kao vetar iz ponora i kolena su ga izdala. Lupižena ga je uhvatio. "Ne", zakašljao se izobličeni džin. Glas kao da mu je bio pridavljen duboko u grlu. "Ne očajavaj. Zar te je zima oslepela?" Grub zbog

iscrpljenostim trgao je Kovenanta naviše. "Pogledaj pred sebe. Ne treba imati oči džina da bi se videla ova nada." Nada, uzdahnuo je Kovenant u tišini uskovitlane glave. Oh, Bože. Nadao bih se kad bih znao kako. No, Lupiženin čvrsti stisak ga je primorao. Tražeći ravnotežu, otvorio je oči pod mrazom. Za trenutak nije mogao da usmeri pogled. Ali onda je smogao volje da razbistri oči. I video je: daleku i nedostižnu preko pola milje smrtonosnog mora, tanku prugu kopna. Protezala se van domašaja vida, na sever i jug. "Kao što sam rekao", mrmljao je Brusobol, "naše karte ne sadrže sigurne podatke o ovom području. Ali možda je to pred nama obala Domaje." U Kovenantovim grudima podiglo se nešto nalik na ludački smeh. "Pa, tim bolje po nas." Opaki bi se sigurno smejao. "Sada bar možemo da gledamo kuda to želimo da idemo, dok se smrzavamo ili nas budu jeli arguli." Zadržao je smeh, jer se uplašio da će se pretvoriti u jecanje. "Kovenante!" oštro je rekla Linden - protest saosećanja ili iščekivanja. Nije je pogledao. Nije gledao nikoga. Jedva je čuo sebe. "Zar ovo zoveš nadom?" "Mi smo džinovi", odgovorila je Prva. Glas joj je čudno zvučao, kao da je pun oštre svrhe. "Iako izgleda gadno, izborićemo život iz ovoga." Brusobol je ćutke skinuo kožuh i smestio ga među zavežljaje na svojim saonicama. Magloval je iskopao dugačak smotak teškog konopca, a potom se svukao kao kapetan. Kovenant je zurio u njih. Linden je dahtala. "Zar mislite...?" Oči su joj besno plamtele. "U tako hladnoj vodi nećemo izdržati ni pet sekundi!" Prva se procenjivački zagledala niz liticu. Dok je odgovarala, i dalje ju je posmatrala. "Onda moramo dovoljno paziti da vas zaštitimo." Naglo je okrenula leđa družini. Pokazala je Brusobolove saonice i obratila se Kailu. "Da li težina ovoga sa Džinoljubom prevazilazi tvoju snagu?" Kailovo nepomično lice pokazivalo je prezir prema pitanju dok je odmahivao glavom. "Led ne pruža dobro uporište", upozorila ga je. Bezizražajno ju je pogledao. "Biću siguran." Čvrsto mu je klimnula glavom. Naučila je da veruje haručaijima. Vratila se na ivicu. "Onda, da ne oklevamo", rekla je. "Arguli nas ne smeju stići ovde." Utrobe zgrčene od predosećanja mučnine, Kovenant je gledao Brusobola kako vezuje jedan kraj konopca za zadnji deo svojih saonica. Džinova razgolićena leđa i ramena isparavali su se na oštrom vazduhu, ali izgledalo je da ne oseća hladnoću. Pre no što je Kovenant stigao da je zaustavi, Prva je sela na ivicu, namestila se i nestala im sa očiju. Ispratio ju je Lindenin prigušeni uzvik. Boreći se sa vrtoglavicom, Kovenant je klekao na led i otpuzao napred kako bi mogao da pogleda preko ivice. Stigao je na vreme da vidi Prvu kako teško pada u more. Bela pena za trenutak je označavala mesto na vodi kao da je zauvek nestala. A onda se probila na površinu i mahnula družini. Tek sada je primetio da litica nije okomita. Iako preglatka za veranje, spuštala se pod izvesnim uglom od vrha do dna. A bila je visoka jedva dve stotine stopa. Brusobolovo uže izgledalo je dovoljno dugačko da dosegne vodu.

Lupižena je sa ivice posmatrao svoju ženu. "Poželite mi sreću", promrmljao je. Glas mu je bio bolan od umora. "Nisam stvoren za ovakve podvige." Ali uspeo je. Začas se našao kraj Prve, a ona ga je uhvatila da ga zadrži iznad površine. Niko nije govorio. Kovenant je stegao zube kao da bi svaka reč mogla da oslobodi paniku koja se nakupljala u njemu. Linden se obgrlila rukama i zurila u prazno. Brusobol i Magloval žurno su pričvršćivali prtljag za saonice. Kada su završili, kapetan je pošao pravo ka litici; Magloval se zadržao kraj Linden da je umiri. Nežno joj je dodirnuo rame i nasmešio se, kao da je podseća da mu je spasla život. Zatim je pošao za Brusobolom. Kovenant i Linden ostali su na glečeru sa Kailom, Vainom i Određenim. Stežući uže, Kail je pokazao glavom Kovenantu ka saonicama. Oh, pakla mu! - jeknuo je Kovenant. Vrtoglavica ga je polako prožimala. Šta ako ne izdrži težinu? I zašto džinovi misle da će saonice ostati na površini? Ali nije imao izbora. Arguli se sigurno približavaju. A on mora da nekako stigne u Domaju, mora da stigne u Veselkamen. Nema drugog načina. Džinovi su se već odlučili. Za trenutak je pogledao Linden. No, ona se povukla u sebe, trudeći se da savlada sopstvenu strepnju. Drvenastim pokretima popeo se u saonice. Čim se Kovenant smestio, pokušavajući da utrnulim prstima stegne ogradu i da se nogama odupre o prtljag, Kail je obmotao uže oko Vainovih nogu. Potom je stegao teško uže obema pesnicama i upro leđima o saonice, gurajući ih ka litici. Kada su se saonice nadnele preko ivice, Linden je dahnula: "Čvrsto se drži", kao da je tek sad primetila šta se dešava. Kovenant je zagrizao obraz iznutra tako snažno da mu je krv navrla na usne, bojeći inje u bradi. Kail je polako pustio da ga težina na drugom kraju konopca povuče ka Vainu. Vain nije pomerio ni mišić: kao da nije osećao uže koje mu struže oko članaka. Kad je stigao do demonokota, Kail se zaustavio uz njegova crna kolena. Bez ijednog drhtaja, haručai je spuštao Kovenanta i saonice, šaku po šaku, niz strminu litice. Kovenant je žvakao krv da bi savladao strah; ali uskoro je najgore bilo gotovo. Vrtoglavica se povukla. Ukopan među prtljag, nije mogao da padne. Kail je mirno i pažljivo popuštao uže. Sa ivice litice odlamali su se komadići leda, ali Kovenant ih je jedva osećao. Začuo je Lupiženin uzvik ohrabrenja. Tamno more izgledalo je gusto kao smrtonosna masa, ali četvoro džinova plivalo je po njemu kao da se sastoji od same vode. Lupiženi je bila potrebna pomoć Prve, ali Brusobol i Magloval održavali su se sa lakoćom. Brusobol se postavio tačno pred saonice. Čim je vrh ušao u vodu, podvukao se pod njega i uzeo salince na ramena. Iako su se ljuljale dok je tražio ravnotežu, saonice su se polako ispravile. Potom su se sasvim umirile i Kovenant je ustanovio da ga kapetan nosi. Magloval je odvezao konopac kako bi ga Kail ponovo privukao. Potom je Brusobol počeo da se udaljava od ledenog zida. Prva je rekla nešto Kovenantu, ali pljuskanje niskih talasa prigušilo joj je glas. Kovenant se jedva usuđivao da okrene glavu, iz straha da će Brusobolu poremetiti ravnotežu; ali uglom oka gledao je kako se Linden spušta. Grudi su ga bolele od pomisli da će se Vain pomeriti. Bio je iscrpljen od olakšanja kada su se i druge saonice bezbedno spustile na Maglovalova ramena.

Na uzvik Prve, Kail je pustio konopac i skliznuo niz ledenu liticu da se pridruži ostalima. Kovenant je nagonski, čežnjivo usmerio pogled ka tankoj liniji obale na pola milje od njih. Razdaljina je izgledala prevelika. Nije znao otkuda će Brusobol i Magloval prikupiti snagu da prenesu saonice tako daleko. Ledena glad mora progutaće ih svakog trenutka. Ali ipak su se probijali dalje, iako je prelaz izgledao okrutan i beskrajan, van granica svake izdržljivosti. Prva je pridržavala Lupiženu, ne slabeći. Kail je plivao između saonica i umirivao ih kada bi se Brusobol ili Magloval zaklatili. Da se more podiglo protiv njih, izginuli bi. Ali voda i struje ostali su mirni, suviše hladni da bi primetili tako upadljive uljeze. U ime Potrage, u ime Kovenanta Džinoljuba i Linden Averi, Odabrane, džinovi su istrajali. I pobedili su. Družina je te noći podigla bivak na tvrdom šljunku obale kao da su u raju.

6. ZIMA U BOJU

Prvi put otkako je napustio kuhinju na Dragulju Zvezdoputa, Kovenant je pomislio da bi kosti mogle da mu se odmrznu. Na ovoj obali su topla strujanja, koja su oslobađala more leda, takođe ublažavala i silinu zime. Šljunak je bio tvrd, ali ne i zaleđen. Oblaci su prekrivali nebesa, zaklanjajući usamljenu ledenost zvezda. Maglovalova vatra - o kojoj se starao Kail, jer su svi džinovi bili preumorni da bi bdeli - širila se po logoru kao blagoslov. Umotan u ćebad, Kovenant je spavao kao da je miran. A kada je počeo da se budi pod krutim svetlom severne zore, bio bi zadovoljan da je mogao samo da jede i ponovo da zaspi. Družina je zasluživala najmanje dan odmora. Džinovi su imali prava na to. Ali kako je zora nadirala, zaboravio je na odmor. Sunce je bilo skriveno iza gustih oblaka, ali davalo je dovoljno svetla da se vidi ogromni glečer koji je družina napustila prethodnog dana. Zbog sivog vazduha za trenutak nije bio siguran šta vidi. A onda je postao uveren. Iz litice je izrastao ledeni šiljak - tik pod vodom, tačno na mestu sa koga je pohod napustio glečer. Izgledao je dovoljno širok da bude čvrst, a bio je uperen kao koplje, pravo u logor. Jeknuo je i pozvao Prvu. Prišla mu je i zagledala se u led. Beskorisno, nadao se da će vid džinova poreći njegovo neizgovoreno objašnjenje. Ali nije tako bilo. "Izgleda", polako je rekla, "da arguli i dalje streme ka nama." Prokletstvo! Delići leda zarili su se u Kovenantovo sećanje. "Koliko vremena imamo?" žurno je upitao. "Ne znam kada su počeli sa ovim", odgovorila je. "Teško je proceniti njihovu brzinu. Ali iznenadila bih se kad bi stigli na ovu obalu pre sledećeg jutra." Kovenant je još neko vreme nastavio da proklinje, ali bes je bio nesvrhovit koliko i nada. Nijedan član družine nije se bunio kada su počeli da pakuju saonice za polazak; neophodnost je bila očita. Linden je izgledala izmoždeno od stalnog napora putovanja, nesigurna u svoju hrabrost. Ipak, džinovi su nadoknadili najgori deo premora. Svetlost pažnje i humora u Lupiženinim očima pokazivala je da se i njemu vraća duh. Uprkos ponovljenim neuspesima da bude ravan Kailu, Magloval se ponosno držao, kao da

iščekuje pesme koje će njegov narod pevati o podvizima družine. A kapetan kao da je jedva dočekao polazak, kao da je to lek za neizlečivu gorčinu misli. Kovenant nije znao kako su Vain i Findejl prešli vodu. No, Vainovo potpuno crnilo i bol Određenog Elohima ostali su neizmenjeni, odbacujući potrebu za ikakvim objašnjenjem. Družina je bila na okupu kada je napustila obalu, uputivši se na jugozapad uz dugačku, šljunkovitu padinu ka neravnoj liniji bregova koji su okruživali obalu. Dok je tlo ostalo golo, Kovenant i Linden hodali su kraj Kaila i saonica. Iako nije bio u dobrom stanju, Kovenantu je bilo drago zbog prilike da nosi sopstvenu težinu, a da se pri tom ne bori sa terenom. I želeo je da razgovara sa Linden. Nadao se da će od nje čuti kako joj je. Nije imao sposobnost da sam proceni njeno stanje. Iza bregova su naišli na dugačku, nisku ravnicu; tu je počeo da pada težak sneg. Začas je zaklonio obzorje, izolovao putnike, brzo im se sakupio oko nogu. Uskoro je bio dovoljno dubok za sanke. Prva je pozvala Kovenanta i Linden da se voze, kako bi mogla da ubrza korak. Uz pomoć oštrog vida i nagonskog osećanja za teren, vodila je sadruge kroz gustu vejavicu kao da joj je put poznat. Sredinom prepodneva sneg je stao, ostavljajući putnike same u bezličnom, belom prostranstvu. Prva je ponovo ubrzala korak, probijajući se kroz smetove brzinom koju nijedan drugi narod ne bi postigao pešice. Osim Ranihina, pomislio je Kovenant. Samo bi ga Ranihini mogli takvom brzinom nositi ka usudu. No, od pomisli na ogromne konje osetio je bol. Sećao ih se kao životinja beskrajne odanosti, jednog od mnogih blaga Domaje. Ali bili su primorani da pobegnu pred strašnom Kobi Sunca. Možda se nikada neće vratiti. Možda nikada neće imati prilike. Ta mogućnost vratila mu je bes, podsetivši ga da je na putu da okonča Klavu i Vatrokob koji služe Kobi Sunca. Počeo je da jasnije misli o svojoj svrsi. Nije se mogao nadati da iznenada upadne u Veselkamen. Poglavar Kletnik sigurno zna da će se Nevernik vratiti u Domaju, zacelo računa na Kovenantov povratak kako bi ispunio svoje planove. Ali bilo je moguće da ni Opaki ni njegovi Besomuci ne razumeju koliko štete Kovenant namerava da nanese uz put. To je bila Lindenina zamisao. Zaustavi Klavu. Ugasi Vatrokob. Neke infekcije se moraju odseći. Ali to je sada prihvatio, duboko u otrovu i srži svoje moći. Davalo mu je primenu za bes. I nudilo mu je priliku da osigura nekakvo značenje mučnoj i nepokoleblivoj pomoći džinova. Dok je razmišljao o tome, desna ruka počela je da ga svrbi i tama se podigla u njemu. Prvi put otkako se složio da pokuša, bio je željan da stigne u Veselkamen. Dva dana kasnije družina još nije stigla do kraja zavejane ravnice. Ni Lindenino čulo za zdravlje ni vid džinova nisu uhvatili nikakav nagoveštaj argula. Ipak, niko u družini nije sumnjao da ih ovi prate. Bezimena pretnja kao da je požurivala saonice. Možda je izvirala iz ogromne, prostrane usamljenosti ravnice, prazne i ogoljene. Ili osetljivost Lindeninih nerava počela je da utiče na čitavu družinu. Ona je proučavala zimu - njušila je vazduh, razgledala oblake, kušala sneg - kao da su je stvorile čudne sile, neke među njima i neprirodne; a ipak nije mogla da rečima uobliči nelagodnost onoga što je osećala. Negde u ovoj pustari pripremala se strašna nesreća. Ali nije mogla da pojmi kakva.

No, narednog dana na istoku i jugu pojavile su se planine. A sutradan je družina izišla iz ravnice, prodevajući se između niskih, razbacanih bregova i dolina ka ledom okovanim visovima. Planina nije bila osobito visoka ni strma. Vrhovi su bili stari i milenijumi zime su ih izlizali. Do zalaska sunca sadruzi su stigli do visine od hiljadu stopa i podbrežje i ravnica se više nisu videli. Narednog dana su napredovali vrlo polako. Dok su se Kovenant i Linden pešice probijali kroz sneg, družina je krivudala neravnom, strmom padinom koja se gubila u teškim oblacima i kao da se nastavljala bez kraja. No, tim usponom savladali su još dve hiljade stopa visine; a kada se završio, našli su se u području koje je ličilo na ustalasane bregove, a ne na planine. Vreme i hladnoća izglodali su vrhove koji su nekada dominirali predelom; erozija je popunila doline. Prva je odredila da se logor postavi već rano uveče; ali sledećeg jutra bila je žurna u nadi da će brzo napredovati. "Ako nismo potpuno zalutali", objavio je Kovenant, "ovo bi trebalo da budu Visovi Severnika." Srce mu se ispunilo od poznatog imena. "Ako jesu, na kraju ćemo stići do Domajinog Sunovrata." Ogromna litica Sunovrata pruža se prema severozapadu kroz Visove Severnika, čineći granicu između Donje i Gornje Zemlje. Ali to je i granica Kobi Sunca; jer Kob Sunca raste i širi se na zapad, preko Gornje Zemlje, iz skloništa poglavara Kletnika u dubinama Planine Groma, koja se nalazi u središtu Domajinog Sunovrata. Kada družina stigne do litice, vratiće se pod moć Opakog. Osim ako se Kob Sunca nije premestila dalje na sever. Linden nije slušala Kovenanta. Gledala je na zapad kao da je opsednuta mislima o propasti. Kada je progovorila, u glasu joj je odzvanjao odjek neobičnih sećanja. "Postaje hladnije." Osetio je nalet straha. "To je zbog visine", usuprotivio se. "Sada smo na mnogo većoj visini nego ranije." "Možda." Kao da je bila gluva za to. "Ne mogu da kažem." Provukla je prste kroz kosu, pokušavajući da strese opažanja u barem nekakvu jasnoću. "Predaleko smo na jugu za ovoliko zime." Setivši se kako je poglavar Kletnik jednom nametnuo Domaji zimu, poričući prirodni Zakon, Kovenant je stegao zube i pomislio na vatru. Jer Linden je bila u pravu: čak i njegova obogaljena čula nisu mogla da promaše sve dublju hladnoću. Iako nije bilo vetra, temperatura je padala. Tokom dana sneg je postao sleđen i sjajan. Vazduh mu je prosecao pluća. Kad god bi padao sneg, spuštao se kao bačeni pesak. Čim se površina dovoljno stvrdla da podnese džinove, posao im je postao lakši. Više nisu morali da probijaju put kroz hladnoću do kukova. Stoga im se tempo značajno ubrzao. Ipak, hladnoća je bila strašna i prodorna. Kovenant se osećao krhko od inja i nesposobnosti, zarobljen između leda i vatre. Kada se družina zaustavila radi noćenja, ustanovio je da su se ćebad zamrzla oko njega kao opna. Morao je da se probija iz njih kao da izlazi iz lutke koja se ni u šta nije preobrazila. Lupižena mu se mračno nasmešio. "Dobro si zaštićen, Džinoljube." Reči su se pojavljivale u oblacima pare kao da je i sam zvuk glasa počeo da se smrzava u njemu. " I sam led je zaštita od hladnoće." Ali Kovenant je gledao Linden. Lice joj je bilo izmučeno, a usne su joj drhtale. "To nije moguće", rekla je slabim glasom. "Ne može ih biti toliko na čitavom svetu."

Niko nije morao da je pita na koga misli. "Da li ih sigurno osećaš, Odabrana?" šapnula je Prva. Linden je klimnula glavu. U uglovima očiju nakupilo joj se inje. "Oni donose zimu sa sobom." Uprkos vatri koju je pripremio Magloval, Kovenant je osećao da mu se i samo srce mrzne. Potom je vreme postalo suviše hladno za sneg. Teški oblaci pokrivali su nebo i danju i noću, slepljujući obzorje. A onda se nebo razvedrilo. Saonice su odskakivale i klizale preko smrznute površine kao da je to samo drugi oblik granita. Prva i Lupižena nisu više vodili družinu. Pošli su na severnu stranu da paze na argule. Ona je prethodne noći predložila da skrenu na jug, kako bi izbegli opasnost. Ali Kovenant je odbio. Njegovo nesigurno znanje o geografiji Domaje govorilo mu je da skretanjem na jug neće moći da izbegnu Sarangravsku Ravnicu. Tako su putnici nastavili ka Veselkamenu, a Prva i Lupižena držali su stražu kako su znali i umeli. Ubrzo posle podneva, dok je sunce neumorno bleštalo preko zbijenog belog predela i mirnog vazduha oštrog kao brijač, družina je zašla u područje gde su se kroz sneg probijale iskrzane stene i razbijene kamene gromade, podižući na sve strane snegom pokrivene vrhove i tamne bokove nalik na obeliske. Brusobol i Magloval morali su da krivudaju između njih, a neki su bili razmaknuti samo za dužinu ruku džinova; Prva i Lupižena bili su primorani da priđu bliže družini kako ne bi izgubili saonice iz vida. Linden je sedela okružena ostalima, napeta kao vrisak, i poluglasno mrmljala. "Ovde su. Blagi Bože. Ovde su." Ali kada je napad počeo, nisu bili upozoreni. Lindenina čula postala su nesigurna, prezasićena njihovim ogromnim brojem i dubinom hladnoće. Nije uspela da iz opšte opasnosti razabere najveću. Lupižena i Prva posmatrali su sever. A napad je došao sa juga. Družina je zašla u područje koje su arguli već kontrolisali. Brusobol i Magloval koračali su kroz središte grubog prstena od visokog kamenja, Magloval levo od kapetana, a na drugoj strani prstena pojavila su se dva niska ispučenja. Gladno škljocajući čeljustima, spodobe su im pošle u susret, a potom stale. Jedna je bacila ledenu mrežu Maglovalu na glavu; druga je čekala da pođe u poteru kada se sadruzi razbeže. Kovenantov krik i Brusobolovo upozorenje odjeknuli su istovremeno. Neverovatno sigurni na zaleđenom snegu, Magloval i kapetan su potrčali. Kovenant je od trzaja pao unatrag. Ščepao je ogradu sa leve strane, trudeći se da se uspravi. Odjeknuo je odgovor Prve, ali ona i Lupižena bili su van domašaja, iza gromada. A tada su se Lindenine saonice sudarile sa Kovenantovim. Udar ih je umalo oboje izbacio na sneg. Magloval je uspeo da se hitrim trkom provuče ispod ledene mreže. Ali pod njom se našla Linden. Upirući o konopce, pokušao je da je skrene u stranu. Na putu su im se našle Kovenantove saonice. Mreža se spustila na konopce i prednji deo Lindeninih saonica. Sve se istog časa smrzlo. Konopci su se pretvorili u led. Kada je Magloval opet upro o njih, slomili su se kao ledenice. Lindenina glava poletela je napred i skljokala se. Kail se nalazio između saonica, kao i obično. Čim su džinovi potrčali, pojurio je i on, pazeći da bude između Kovenanta i argula. Ali čak ni njegovi refleksi haručaija nisu bili

dovoljni da ga zaštite kad je Magloval zaokrenuo Lindenine saonice. Skočio je da izbegne sudar i našao se tačno pod mrežom. Brzina ga je spasla od potpunog dodira leda. Ali mreža mu je pokrila levu ruku, okovavši je sve do lakta uz saonice. Brusobol je već provukao Kovenanta pored Linden. Kovenant nije imao vremena da dovikne kapetanu da stane; argul se spremao da baci novu mrežu. Otov mu je zapljuskivao levu podlakticu. Stežući divlju magiju u troprstoj šaci, spremio se da upotrebi moć kako bi pomogao Linden. Tog časa novi argul skočio je sa vrha najbliže gromade i pao pravo na Brusobola. Povukao ga je na zemlju i zatrpao ga pod ledom. Kovenantove saonice su se prevrnule. Pao je na ledenu pokoricu, gotovo van domašaja zveri. Ali njegov strah ostao je usmeren ka Linden; jedva je i razumeo da je i sam u opasnosti. Vrtelo mu se u glavi. Stresavši inje i sneg u oblaku nalik na malu eksploziju, prethodnicu onoga što se spremalo u njemu, skočio je na noge. Oštra i usamljena u goloj belini, Linden je još sedela u okovanim saonicama. Nije se kretala. Užasna hladnoća argula umrtvila joj je nerve, bacivši je ponovo u primitivnu, nepokretnu paniku. Za trenutak nimalo nije ličila na ženu koju je navikao da voli. Više je ličila na Džoanu. Tog časa kroz njega je odjeknuo nerazlučivi otrov/gnev i postao je spreman da rastrgne i same kamene gromade i uništi čitavo područje, samo da je zaštiti. Ali Magloval mu je stajao na putu. Džin se nije pomerio sa mesta na kome se zaustavio. Trzao je glavu levo-desno kao da naizmenično posmatra Lindeninu i Brusobolovu nevolju. Linden mu je jednom spasla život. Napustio je Dragulj Zvezdoputa da bi preuzeo Kailovo mesto kraj nje. Ali Brusobol mu je ipak bio kapetan. Zarobljen u nerazrešivoj suprotnosti, Magloval nije uspevao da odabere. Bespomoćan, odsekao je Kovenanta od argula koji je stajao iza njega. "Skloni se!" Bes i zima otrgli su krik iz Kovenantovog grla. Ali Magloval je bio svestan jedino izbora koji nije imao. Nije se pomerio. Preko njegovog desnog ramena izvila se druga mreža. Rastući u letu, širila se ka Linden. Bila je toliko ledena da je preko Kovenantovog vidnog polja ostavila trag inja. Kail nije uspeo da oslobodi levicu. Ali video je mrežu kako se spušta, nalik na sve promašaje haručaija - Hergromovo stradanje, Cerova smrt i pesma sirena samožena spojeni u jednu opasnost - i uspravio se kao da je poslednji preživeli iz svog naroda, poslednji koji se zarekao da pobedi ili umre. Tetive su mu se napele, ispupčile, očvrsle kao kosti - i uspeo je da otrgne ruku, još okovanu gromadom leda veličine ljudske glave. Mašući gromadom kao maljem, preskočio je Linden i razbio mrežu pre no što ju je dosegla. Linden je zurila kroz kišu leda kao da je oslepela. Pre no što je Kovenant stigao da reaguje, drugi argul iza Maglovala propeo se i poklopio džina svojim ledenim telom. Prva se stuštila kao jastreb na zver koja je držala Brusobola. Lupižena je projurio oko jedne gromade ka Linden i Kailu. A Kovenant je ispustio razdirući urlik moći koji je razneo prvog argula na komade jednim oštrim udarom nalik na bes munje. Odnekud izbliza začuo se piskavi Findejlov uzvik. "Budalo!"

Mačomoćnica je dahtala preko ramena. "Love nas!" Udarajući po ledu iz sve snage, pokušavala je da oslobodi Brusobola. "Argula je mnogo! Veoma mnogo!" Brusobol je ležao među ostacima životinje kao da je uspela da ga uguši. Ali kada ga je Prva povukla na noge, potresao ga je snažan drhtaj. No, odmah se sam uspravio. "Moramo da bežimo!" vikala je Prva. Kovenant je otišao predaleko da bi je slušao. Linden je bila bezbedna, bar za trenutak. Lupižena je već razbio led sa Kailove ruke; njih dvojica mogla su da je čuvaju još neko vreme. Visok i blistav od vatre, pošao je ka zveri koja se i dalje trudila da udavi Maglovala. Kakva god sila ili promena snašla urođenu mržnju argula, takođe ih je učinila slepim za strah i samoočuvanje. Stvorenje nije prekinulo napad na Maglovala sve dok mu Kovenant nije spržio život u vodu. Obuzet gnevom, želeo je da se okrene i viče sve dok obelisci ne zadrhte. Hajde! Dođite po mene! Ožiljci na podlaktici svetleli su mu kao zmijski zubi. Sve ću vas pobiti! Usudili su se da napadnu Linden. Ali ona se sada povratila, našavši put iz stare oduzetosti. Trčala je ka njemu; vikala je. "Ne! Dosta je! Dovoljno si učinio. Nemoj!" Pokušao je da je čuje. Lice joj je bilo oštro od hitnje i išla je ka njemu kao da će mu se baciti u naručje. Morao je da je čuje. Toliko toga je bilo u pitanju. Ali nije mogao. Iza nje su bili novi arguli. Lupižena je jurio da pomogne Maglovalu. Kail je bio kraj Linden. Trudeći se da povuku saonice za sobom, Prva i ošamućeni Brusobol pokušavali su da načine kordon oko Kovenanta i Linden. Findejl je nestao. Samo je Vain nepokretno stajao. A sa svih strana odjednom jurišale su strašne ledene zveri, okupljajući se između monolita - dvadeset njih, četrdeset, kao da svaka želi da bude prva koja će se gostiti toplim mesom. Kao da su došli u odgovor na Kovenantov poziv. Bilo ih je dovoljno da proždru i džinove. Bez divlje magije, niko iz družine sem Vaina nije imao izgleda da preživi. Nešto nalik na živahni smeh rasulo se pozadinom Kovenantovog uma. Na neki svoj način, bio je gladan nasilja, grozničav od prilike da sabije svoju bespomoćnost Opakom niz grlo. Vukući Linden za sobom, pošao je da presretne napadače. Ostali se nisu pobunili. Nisu imali druge nade. Đubrad! - dahtao je na argule. Bili su svuda oko njega, ali jedva ih je video. Mozak mu je pocrneo od otrova. Dođite po mene! Prva je iznenada viknula nešto - uzvik upozorenja ili iznenađenja. Kovenant nije čuo reči; ali njen gvozdeni glas naveo ga je da se okrene i vidi ono što je ona videla. Zaustavio se od čistog šoka. Na južnoj strani prstena, među argulima su se pojavile sitnije, sive prilike. Pomalo su ličile na ljude, iako su im ruke i noge bile neobične dužine. Bili su neodeveni i bez ijedne dlake; šiljate uši nalazile su im se visoko na ćelavoj glavi. I nisu imali oči. Široke, pljosnate nozdrve bile su jedina crta lica iznad uzanih, urezanih usta. Lajući neobičnim jezikom, brzo su poigravali oko argula. Svaki je nosio kratko, glatko parče crnog metala nalik na štap i iz toga su pljuskali tečnost nalik na kiselinu po ledenim zverima. Ta tečnost unela je pometnju među argule. Pekla ih je, odvaljivala im delove sa leđa, progrizala im tela. Teturajući se od bola, zaboravili su na plen, divlje se kovitlajući na sve

strane. Neki su se sudarali sa gromadama, raspadali se i umirali. Ali drugi, reagujući očajničkim nagonom, pokrivali su se sopstvenim ledom i uspeli su da zatvore rane. Tiho, kao da je čak i on postao sposoban da se iznenadi, Kail je počeo da mrmlja. "Putnimi. Drevni pripovedači govore o takvim bićima." Kovenant ih je prepoznao. Kao i pragrdani, Putnimi su veštačka stvorenja Demonije. Ali oni su posvetili sebe i svoje znanstvo svrhama koji ne služe Opakom. Tokom Kovenantovog putovanja za Veselkamen, grupa Putnima spasla ga je od ponovnog napada otrova i smrti. Ali to se desilo stotinama milja južnije. Stvorenja su brzo okružila družinu, sipajući tečnost moći po argulima. A tada je Kovenant čuo svoje ime, izgovoreno neočekivanim glasom. Okrenuo se i ugledao čoveka kako se pojavljuje između južnih stena. "Tomase Kovenante!" ponovo je uzviknuo čovek. "Hodi! Beži! Nismo spremni za ovu bitku!" Čovek čije su tople, smeđe oči, ljudsko lice i ljubaznost naučena u gubitku jednom pružili Kovenantu osećanje milosti i nade. Čovek koga su Putnimi spasli kada je na-Mhoramov grim uništio njegov dom, Kamendol Tokom. Čovek koji je služio ova stvorenja, razumeo ih i voleo. Hamako. Kovenant je pokušao da uzvikne, da potrči. Ali nije uspeo. Po prvom trenutku prepoznavanja usledio je vreli talas bola kada su ga zapljusnule posledice ovog susreta. Nije bilo razloga zašto bi Hamako i njegov Putnimski rysh bili ovako daleko od kuće - nijednog razloga koji ne bi bio užasan. Ali opasnost po družinu zahtevala je brzinu, odluku. Sa severa su pristizali novi arguli. A sve više povređenih otkrivalo je kako da se zaleče sopstvenim ledom. Kada ga je Kail uhvatio za ruku, Kovenant je pustio da ga povuče prema Hamaku. Linden je trčala kraj njega. Lice joj je sada bilo puno svrhovitosti. Možda je prepoznala Hamaka i Putnime po Kovenantovim pričama. Ili su joj nova čula rekla sve što je trebalo da zna. Kada je izgledalo da će Kovenant pasti, uhvatila ga je za drugu ruku i pomogla Kailu da ga vuče dalje. Džinovi su išli za njima, vukući saonice. Vain je prešao u trk kako bi sustigao družinu. Putnimi su se iza njih povlačili pred sve brojnijim argulima. Brzo su stigli do Hamaka. Pozdravio je Kovenanta brzim osmehom. "Dobro došao, Prstenošo", rekao je. "Ti si neočekivani blagoslov u ovoj pustinji." Potom je brzo dodao: "Hodi!" - i okrenuo se da pođe iz prstena. Okružen Putnimima, utrčao je u lavirint između monolita. Kovenantova neosetljiva stopala i teške cipele nisu nalazili oslonca na sloju snega. Neprekidno se spoticao i klizao dok je pokušavao da prati Hamaka među stenjem. Ali Kail ga je držao za ruku, pridržavajući ga. Linden je hodala brzim, kratkim koracima koji su joj pomagali da zadrži oslonac. Na začelju družine, nekoliko Putnima zadržavalo je argule. Ali ledene zveri iznenada su odustale od potere kao da su pozvane da se vrate - kao da sila koja im je zapovedala, kakva god da je, nije želela da rizikuje da upadnu u zasedu. Uskoro se jedno od sivih demonijskih stvorenja obratilo Hamaku; ovaj je odmah usporio korak. Kovenant je pohitao da stigne do njega. Plamteći od sećanja i straha, želeo je da viče. Sreli smo se, prokletstvo! Šta to, pakla mu i prokletstva, radiš ovde? Ali suviše je dugovao Hamaku - prošle i sadašnje zahvalnosti. Zato je samo dahtao. "Sve bolje proračunavaš vreme. Kako si znao da si nam potreban?"

Hamako je iskrivio lice kada je Kovenant pomenuo njihov prethodni susret, kada je njegov rysh stigao prekasno da pomogne Prstenoši. Ali odgovorio je kao da razume duh Kovenantovih reči. "Nismo znali. Priča o tvom odlasku iz Domaje priča se među Putnimima." Za trenutak se iscerio. "Za ovako pažljive posmatrače kao što smo mi, tvoj odlazak iz Veselkamena u Donju Zemlju i Primorje bio je jasan kao vatra." Naglo je zaokrenuo pored jedne gromade i našao se u širokom prolazu između kamenja. "Ali nismo znali ništa o tvom povratku. Postavili smo stražu više zbog ovih argula, koji masovno dolaze sa severa i poriču sve Zakone, tražeći uništenje. Kada smo videli da se okupljaju ovde, poželeli smo da otkrijemo koja im je svrha. Tako smo na kraju ugledali tebe. Dobro je što smo to učinili - i što nas je bilo dovoljno da vam pomognemo. Okupljalište rysha nije daleko" - pokazao je napred - "ali dovoljno je daleko da ostaneš bez pomoći u nevolji." Pažljivo slušajući, Kovenant je savladavao svoja pitanja. Ali bilo ih je previše. A hladnoća mu je ujedala pluća pri svakom udisaju. Uz ogroman napor volje usmerio je pažnju na pokrete nogu i pripremio se na čekanje. Utom je grupa napustila područje monolita i ušla u široku, belu ravnicu koja se završavala pola milje dalje, strminom zarivenom preko juga. Vrtlozi vetra kovitlali su se duž strmine, podižući prhki sneg kao priviđenja; a Hamako se uputio ka njima kao da označavaju utočište. Kada je Kovenant stigao, klecavih kolena i dahćući, do kamenog podnožja oštre strmine, bio je preumoran da bi ga iznenadilo otkriće da su snežni kovitlaci zaista oznake ili putokazi stvoreni avetinjskom moći. Putnimi su se dovikivali svojim lajavim jezikom; i vrtlozi su se pokorili, uklanjajući se i stojeći kao priviđenja stubova sa obe strane puta koji je vodio pravo uz strminu. Tu se, bez ikakve najave, pojavio ulaz. Bio je dovoljno širok da družina uđe, ali prenizak da bi džinovi mogli da uspravno uđu; a otvarao se u tunel toplo osvetljen gvozdenim mangalima. Hamako se nasmešio u znak dobrodošlice. "Ovo je okupljalište Putnima, njihov ryshishim. Uđite bez straha, jer ovde je Prstenoša poznat, a neprijatelji Domaje nemaju pristupa. U ovim vremenima nigde nema istinske sigurnosti. Ali ovde ćete naći dobro sklonište za još jedan dan - dok okupljeni rysh ne dođe do zajedničke svrhe. Meni je dato da govorim u ime svih Putnima koji dele ovaj Usud. Uđite i budite dobrodošli." Pre no što je odgovorila, Prva se zvanično naklonila. "Rado to činimo. Vaša pomoć je i do sada bila dobro delo koje ne možemo da uzvratimo. Deleći savet, priče i bezbednost, nadamo se da ćemo uzvratiti koliko god možemo." Hamako je uzvratio naklon; oči su mu zadovoljno sijale zbog njene učtivosti. Potom ih je poveo niz tunel. Kada su Vain i poslednji Putnimi ušli, ulaz je nestao, opet bez najave, ostavljajući iza sebe golu, čvrstu stenu koja je zapečatila družinu u vatrom osvetljenoj i prijatnoj toploti ryshishima. Kovenant je isprva jedva primetio da im se Findejl ponovo pridružio. Određeni je bio kraj Vaina kao da nikada nije ni napuštao svoje mesto. Njegova pojava izazvala je kratak, užurbani žamor Putnima; ali potom su ga zaboravili, kao da predstavlja samo senku crnog demonokota. Tunel je neko vreme bio pun drvenastog struganja salinaca od saonica. Ali kada su sadruzi stigli do proširenja nalik na nekakvo predsoblje, Hamako im je predložio da tu ostave saonice.

Dok mu je toplota lečila bolna pluća, Kovenant je pomislio da će Hamako sada početi da postavlja očekivana pitanja. Ali i on i Putnimi držali su se kao da su stigli na kraj svih pitanja. Pažljivo pogledavši Hamaka, Kovenant je video ono čega prilikom ranijeg susreta nije bilo ili je bilo manje izraženo - pomirenost, odluku, neku vrstu spokoja. Hamako je izgledao kao da je prošao dugi bol i kao da je sada isceljen. Trgao se kada je ustanovio da Hamako nije obučen za zimu. Imao je samo kožnu pregaču oko kukova. Pomalo uplašen, Kovenant se upitao da nije Kamendolac postao i sam Putnim? Šta takva promena znači? I šta, do đavola, rysh radi ovde? Njegovi sadruzi imali su manje razloga za strepnju. Lupižena se kretao kao da su mu Putnimi vratili osećanje pustolovine, sposobnost za uzbuđenje. Sve je posmatrao, željan čuda. Topli vazduh i očekivanje bezbednosti ublažili su gvozdenu strogost Prve, koja je hodala držeći ruku na muževljevom ramenu, spremna da prihvati sve što vidi. Brusobolove misli ostale su skrivene pod namrštenim obrvama. A Magloval... Pri pogledu na Maglovalovo lice Kovenant se trgao. Suviše toga se desilo - i prebrzo. Gotovo je zaboravio mučni trenutak Maglovalove neodlučnosti. Ali džinovo lice nosilo je tragove tog neuspeha kao dletom urezane u uglove očiju i niz usta - tragove urezane u koren njegovog samopoštovanja. Posramljeno je oborio oči pred Kovenantovim pogledom. Pakleno prokletstvo! - režao je Kovenant u sebi. Zar smo svi prokleti? Možda i jesu. Linden je hodala kraj njega ne gledajući ga, a lice joj je bilo bledo od tipične strogosti kojom je naučila da prikriva strah. Strah od same sebe - od nasleđene podložnosti panici i užasu, koja je još jednom pokazala da je može paralisati uprkos svim vezama i potvrdama koje je stvarala. Možda joj je sopstveno reagovanje u zasedi argula povratilo verovanje da je i ona osuđena. Nepravedno. Smatrala je da joj je čitav život prošao u bežanju, u moralnoj panici. Ali grešila je. Njeni raniji gresi nisu učinili bezvrednim sadašnju želju za dobrim. Ako ipak jesu, onda je i Kovenant proklet i osuđen, a pobeda poglavara Kletnika već je osigurana. Kovenant je poznavao očajanje. Prihvatao ga je u sebi. Ali nije mogao da ga podnese u ljudima koje voli. Oni zaslužuju bolje od toga. Utom ih je Hamakov krivudavi put kroz stenu doveo iza ugla, u prostranu pećinu nalik na zbornu dvoranu; Kovenantove misli skrenule su iz toka ogorčenosti. Odaja je bila dovoljno prostrana i visoka da se u njoj smesti čitava posada sa Dragulja Zvezdoputa; ali grubi zidovi i površine pokazivali su da Putnimi tek odnedavno borave u njoj. Ipak, bila je prijatno osvetljena. Duž zidova gorele su mnoge svetiljke, šireći prijatnu toplotu koliko i osvetljenje. Kovenant se za trenutak upitao zašto se Putnimi uopšte trude da obezbede svetlo, kad ionako nemaju oči. Da li vatre na neki način pomažu njihovom znanstvu? Ili im toplota i miris plamena pružaju utehu? I ranije stanište Hamakovog rysha bilo je blistavo od toplote i svetlosti vatre. No, Kovenant nije mogao da ostane miran pri sećanju na to mesto. I nikada nije video toliko Putnima: bilo ih je bar šezdeset. Spavali su na golom kamenu, motali se oko crnih metalnih posuda pripremajući vitrim ili neke čarolije, ili su tiho čekali da nešto saznaju o onima koje je Hamako doveo. Rysh je Putnimska reč za zajednicu; Kovenant je odranije znao da svaka zajednica obično broji dvadeset do četrdeset Putnima koji imaju zajedničko shvatanje svog Usuda, opšte razumevanje pripadnosti i razloga postojanja. Taj Usud, sećao se, zajednički je i Putnimima i pragrdanima, ali shvataju ga na vrlo različite

načine. Znači, ovde se nalaze najmanje dva rysha. A po Hamakovim rečima moglo se razumeti da ih ima i više. Više zajednica otrgnutih od doma i službe istom užasnom neophodnošću koja je dovela ovamo Hamakov rysh? Kovenant je jeknuo dok je išao za Hamakom u središte pećine. Tu se Kamendolac ponovo obratio družini. "Znam da je svrha koja vas vodi ka Domaji hitna", rekao je glasom nežnim i sviklim na bol. "Ali možete da odvojite malo vremena za nas. Horda argula je neorganizovana i sporo se kreće. Nudimo vam hranu, bezbednost i odmor, kao i pitanja" - pogledao je pravo ka Kovenantu - "a možda i poneki odgovor." Taj nagoveštaj ponovo je pojačao Kovenantovu napetost. Jasno se sećao pitanja na koje je Hamako ranije odbio da mu odgovori. Ali Hamako sada nije oklevao. "Hoćete li pristati da na neko vreme prekinete svoj put?" pitao je. Prva je pogledala Kovenanta. Ali Kovenant nije nameravao da ode dok ne sazna nešto više. "Hamako", mračno je upitao, "zašto ste došli ovamo?" Gubitak i odlučnost u Hamakovom pogledu pokazali su da je razumeo pitanje. Ali odložio je odgovor, pozivajući ih da sednu kraj njega na pod. Potom im je ponudio činije tamnog, mutnog vitrima - tečnosti nalik na kiselinu, ali hranljive, kao da je dobijena od alianthe. A kada su sadruzi zadovoljili prvu glad i umor, progovorio je kao da je namerno pogrešno razumeo Kovenantovo pitanje. "Došli smo sa još četiri rysha da se borimo protiv argula." "Borite?" oštro se pobunio Kovenant. Oduvek je znao da su Putnimi miroljubiva stvorenja. "Da." Hamako je do ovoga mesta prešao put koji se ne može meriti miljama. "To nam je namera." Kovenant je zaustio da se pobuni. Hamako ga je zaustavio čvrstim pokretom. "Iako Putnimi služe miru", oprezno je rekao, "podigli su se u boj kada je njihov Usud to zahtevao. Tomase Kovenante. Govorio sam ti o tom Usudu. Putnimi su veštački stvorena bića. Oni nemaju rođenje da im opravda postojanje, nego samo nesavršena znanstva i odluke Demonije. A iz tog stabla rastu samo dve grane - način pragrdana, koji preziru to što jesu i večito traže moć i znanje da postanu ono što nisu, i način Putnima, koji se trude da pruže vrednost onom što jesu kroz službu onome što nisu, rođenju po Zakonu u lepoti života u Domaji. To znaš." Da. Znam. Ali Kovenantu se grlo steglo kada se setio načina na koji je Hamakov rysh ranije služio svom Usudu. "Takođe znaš", nastavio je Kamendolac, "da su u vreme velikog Vrhovnog poglavara Mhorama i naše poslednje bitke protiv Opakog Putnimi videli i prihvatili potrebu da koriste nasilje u odbrani Domaje. To je bio potez kojim su otvorili stazu kojom je Vrhovni poglavar osigurao opstanak Veselkamena." Oštro je gledao Kovenanta, mada mu ovaj nije bio dorastao. "Stoga nas ne optužuj što smo se ponovo okrenuli nasilju. To nije krivica Putnima. To je tuga." I dalje je sprečavao Kovenanta da se pobuni, i dalje nije odgovarao na osnovno pitanje. "Kob Sunca i zle namere Opakog podigle su tamne sile nad Zemljom. Iako one deluju po svojoj volji, služe njegovim namerama uništenja. Takva jedna sila zašla je među argule, nadgradivši njihovu urođenu okrutnost i poslavši ih kao produženu ruku zime nad Domaju. Mi ne znamo ime te sile. Skriveno je od znanja Putnima. Ali vidimo je. I okupili smo se u ovom ryshishimu da se borimo protiv nje."

"Kako?" upala je Prva. "Kako ćete se boriti?" Hamako se okrenuo ka njoj, a ona je nastavila: "Izvinjavam se ako se uplićem u nešto što me se ne tiče. Ali vi ste nam spasli živote, a mi nismo uzvratili ni osnovnom učtivoću da otkrijemo naša imena i znanja." Brzo je predstavila ostale saputnike, a potom je nastavila. "Ja sam Prva od Potrage - Mačomoćnica iz reda džinova. Bitke su moj posao i moja veština." Lice joj je bilo oštro pod sjajem svetiljki. "Rado bih se posavetovala sa vama o tom boju." Hamako je klimnuo glavom, ali njegov odgovor bio je više učtiv nego pun nade u pomoć ili savet - učtiv kao da je sagledao svoju sudbinu i pristao na nju. "U ime ovih rysheva, zahvaljujem ti. Naša namera je jednostavna. Mnogi Putnimi sada su na površini, mameći argule ovamo. I uspevaju u tome. Presrešćemo ogromnu hordu sutra, na spoljašnjoj ravnici. Tu će Putnimi sabrati svoje moći i zariti ih među ledene zveri, u pokušaju da nađu tamno srce sile koja njima vlada. Ako otkrijemo to srce - i ako smo sposobni da ga uništimo - arguli će se rasuti i ponovo će početi da se međusobno uništavaju. A ako ne uspemo..." Kamendolac je slegnuo ramenima. Na njegovom licu nije bilo straha. "Barem ćemo ozbiljno oslabiti hordu pre no što izginemo." Prva je pretekla Kovenanta. "Hamako", rekla je, "to mi se ne sviđa. To je taktika očajanja. Ne nudi drugu nadu u slučaju da prvi pokušaj propadne." Ali Hamako se nije pokolebao. "Džine, mi jesmo očajni. Iza nas nema ničega sem Kobi Sunca, a protiv tog zla smo nemoćni. Zašto bi nam bila potrebna druga nada? Sve ostalo nam je već oteto. Dovoljno je da zadamo ovaj udarac što bolje umemo." Prva nije umela da mu odgovori. Polako je spustio pogled sa nje i ponovo se okrenuo ka Kovenantu. Njegove smeđe oči bile su meke kao da će zaplakati - a ipak suviše čvrste da bi bile uplašene. "Pošto sam dvaput ostao bez ičega", rekao je isto tako ljubaznim i nesalomivim glasom , "dato mi je da stojim na čelu, vodeći silu pet rysheva svojim smrtnim rukama." Kovenant je uvideo da će sada konačno moći da postavi svoje istinsko pitanje; i za trenutak ga je hrabrost izdala. Kako da podnese ono što će čuti, ono što se desilo Hamaku? Ovako ogromna ljudska hrabrost može da potiče iz nekoliko izvora - a jedan od njih je i očajanje. Ali u Hamakovim očima nije bilo ni nagoveštaja samosažaljenja. Kovenantovi sadruzi su ga posmatrali, shvatajući važnost onoga što leži između njih dvojice. Čak i Magloval i Brusobol pokazali su brigu; a Lindenino lice izgledalo je bolno kao da jasno oseća Hamakov jad. Kovenant je prikupio snagu i odupro se strahu. "I dalje mi nisi rekao." Glas mu je bio grub od napora. "Sve je to lepo. Čak i razumem." Dobro je poznavao očajanje. Počeo je da se znoji u toploj pećini. "Ali zašto ste, za ime svega dobrog i lepog što ste ikada u životu učinili, zašto ste došli ovamo? Čak ni pretnja tolikih argula ne može se uporediti sa onim što ste ranije radili." Već od samog sećanja grlo mu se steglo od nerazlučivog divljenja i tuge. Poglavar Kletnik već je uništio bukvalno sav prirodni život Domaje. Ostao je samo Andelejn, očuvan od izopačenja moćima Kaer-Kaverala. Sve ostalo što je raslo po Zakonu i ljubavi iz semena, jajeta i rađanja bilo je izopačeno. Sve osim onoga što je Hamakov rysh održavao u životu. U pećini ogromnoj po merilima jednog čoveka, ali jadnoj u poređenju sa uništenjem Domaje, Putnimi su negovali baštu sa svim vrstama trava, grmlja, cveća i drveća,

puzavica, žita i povrća koje su mogli da nađu i održe. A u drugoj pećini, u nizu obora i štala, spasli su i mnoge životinjeske vrste - koliko god su im znanstvo i veština dopuštali. Bio je to neverovatan izraz vere u budućnost, nade u vreme kada će Kob Sunca biti isceljena i kada će obnova domaje možda zavisiti od tog jedinog utočišta prirodnog života. A sada je nada nestala. Od časa kada je prepoznao Hamaka, Kovenant je znao istinu. Zašto bi inače Putnimi bili tu, umesto da se staraju o odabranom poslu? Grudi su mu se zgrčile od beskorisnog besa, a hrabrost mu je postala krhka kao mrtva kost dok je čekao Hamakov odgovor. Odgovarao je sporo, ali Kamendolac se ni sada nije pokolebao. "Tako je kao što si se plašio", tiho je rekao. "Istrgnuti smo iz svog mesta, a rad našeg života je uništen." U glasu mu se prvi put osetio nagoveštaj besa. "Ali nisi se dovoljno plašio. To uništenje nije zadesilo samo nas. Širom Domaje, svi ryshevi su otrgnuti iz svog mesta i svog posla. Ovde okupljeni Putnimi poslednji su od svoje vrste. Posle njih neće biti drugih." Na to je Kovenant poželeo da krikne, preklinje, pobuni se. Ne! Ne opet! Zar istreblenje Bezemljaša nije bilo dovoljno? Kako će Domaja podneti još jedan takav gubitak? Ali Hamako kao da je prozro Kovenantovo užasnuto lice. "Grešiš, Prstenošo", mračno je rekao Kamendolac. "Protiv Besomuka i Opakog bili smo upozoreni i zaštićeni. Mi smo za njega sitnica. Ne. To su pragrdani, crni i nerođeni srodnici Putnima, izveli naše uništenje od rysha do rysha širom Domaje." Izveli naše uništenje. Uništenje širom Domaje. Kovenant više nije gledao Hamaka. Nije mogao. Sva ta lepota. Nestala u bolu kao i svi snovi. Ako pogleda njegove meke, smeđe, neizlečive oči, sigurno će početi da plače. "Njihov napad mogao je da uspe jer ga nismo očekivali - zar nisu pragrdani i Putnimi živeli u primirju tokom svih milenijuma svog postojanja? - i zato što su oni proučavali uništenje, a Putnimi nisu." Njegov oštar glas postepeno se smirio. "Mi smo još imali i sreće. Mnogi od nas su pobijeni - među njima i neki koje si poznavao. Vraith, dhrung, ghramin." Izgovorio je imena kao da je znao koliko će pogoditi Kovenanta; jer to su bili Putnimi koji su darovali svoju krv kako bi on stigao do Veselkamena na vreme da izbavi Linden, Sundera i Holian. "Ali mnogi su pobegli. Ostali ryshevi potpuno su istrebljeni. Preživeli Putnimi besciljno su lutali dok nisu sreli druge i stvorili nove rysheve, jer Putnim bez zajednice je usamljeni stvor, lišen smisla. I stoga", zaključio je, "stoga smo zaista očajni. Mi smo poslednji. Posle nas neće biti drugih." "Ali, zašto?" Kovenant je uputio pitanje svojim zgrčenim šakama i zamagljenom svetlu, glasom gustim u grlu kao krv. "Zašto su napali...? Posle tolikih stoleća?" "Zato što..." počeo je Hamako; ali sada se pokolebao, zahvaćen bolom ispod odlučnosti. "Zato što smo ti pružili zaklon - a sa tobom i stvorenju pragrdana koji oni nazivaju Vain." Kovenant je naglo podigao glavu, očiju usplamtelih od pobune. Bar ovaj zločin ne bi smeo da padne na njegovu glavu, iako je nagonski poverovao u to. Nikada nije naučio kako da odbije optužbu. Ali Hamako je brzo nastavio. "Ah, ne, Tomase Kovenante. Oprosti mi. Naveo sam te na pogrešan zaključak." Njegov glas povratio je neprobojnu nežnost čoveka koji je suviše toga izgubio. "Krivica nije ni tvoja ni naša. Čak ni na zapovest poglavara Kletnika pragrdani nam ne bi naneli toliko zlo samo zato što smo

pružili sklonište tebi i tvom saputniku. Ne misli tako. Njihov gnev je poticao iz drugog razloga." "Koji je to razlog?" šapnuo je Kovenant. "Šta se, do đavola, desilo?" Hamako je slegnuo ramenima, izgovarajući jednostavni odgovor. "Oni su ubeđeni da si od nas saznao objašnjenje svrhe demonokota Vaina." "Ali, nisam!" pobunio se Kovenant. "Niste hteli da mi kažete." Putnim je naredio Hamaku da ćuti. Odgovorio je samo: Ako bih ti otkrio svrhu demonokota, to otkriće moglo bi da spreči ispunjenje njegove shvrhe. I još, Ta svrha je veoma potrebna. Sada je uzdahnuo. "Da. Ali kako bismo ubedili pragrdane da smo odbili? Njihovo gnušanje nije im dozvolilo da shvate naš Usud. I nisu nas pitali šta smo učinili. Oni se, na našem mestu, ne bi ustezali da lažu. Zato ne bi verovali nikakvom našem odgovoru. I zato su počeli odmazdu nad nama, vođeni gnevom svoje želje da tajna ovog Vaina ne bude otkrivena prerano." A Vain je stajao iza družine kao da je gluv ili neosetljiv. Mrtvo drvo umesto desne podlaktice klatilo mu se sa lakta; ali beskorisna šaka i dalje mu je bila neoštećena, savršena. Predivno izvajana kao podsmeh Kovenantovom unakaženom biću. Ali Hamako se više nije ustezao ni oklevao, iako je u njegovom ozbiljnom pogledu sada bilo tamnih preliva straha. "Tomase Kovenante", rekao je, tako tihim glasom da se jedva čuo u krugu u kome je sedela družina. "Prstenošo." Njegov dom, Kamendol Tokom, uništen je na-Mhoramovim grimom; ali Putnimi su mu pružili novi dom među sobom. A sada je i taj dom uništen, razbijen zbog nečega što rysh nije učinio. Dvaput ostao bez ičega. "Hoćeš li još jednom pitati? Hoćeš li sada tražiti od mene da ti odam svrhu ovog crnog demonokota?" Na to se Linden uspravila u mestu, grizući usne da savlada pitanje. Prva se napela, očekujući objašnjenje. Lupiženine oči svetlucale su od nade; čak se i Magloval izvukao iz mračnog raspoloženja. Kail je podigao obrvu. Ali Kovenant je sedeo kao Brusobol, osećanja uzburkanih Hamakovim iščekivanjem. Razumeo je Kamendolca i znao je šta njegova posredna ponuda znači. Putnimi više ne veruju svom ranijem odbijanju - više nisu u stanju da veruju u bezopasnost namera pragradna. Nasilje kojim su uništeni potreslo ih je iz temelja. A ipak su zadržali svoja osnovna opažanja. Strepnja na Hamakovom licu pokazivala je da se naučio strahovanju od posledica govora i ćutanja. Tražio je od Kovenanta da umesto njega preuzme odgovornost odluke. On i njegov rysh došli su ovamo da umru. Divlje, osećajući na sebi pažnju čitave družine, Kovenant se primorao da odgovori. "Ne." Pogled mu je plamteo kada je pogledao Hamaka preko grubog kamena. "Jednom si već odbio." U sebi je gorko proklinjao neophodnost koja ga primorava da odbacuje sve što bi moglo da mu pomogne ili da mu olakša. Ali nije odstupio. "Verujem ti." Linden ga je očajnički pogledala. Lupiženino lice raširilo se od iznenađenja. Ali Hamakovo jadom izmoždeno lice omekšalo je od neprikrivenog olakšanja. Kasnije, dok su se Kovenantovi sadruzi odmarali ili spavali u toploj pećini, Hamako je odveo Nevernika u stranu da na miru razgovaraju. Kamendolac je počeo da nagovara Kovenanta da ode pre početka bitke. Noć je pala na Visove Severnika, noć pre mladog meseca; ali mogli su odvojiti jednog Putnima da povede družinu uz breg, prema

srazmernoj bezbednosti Domajinog Sunovrata. Pohod će moći da putuje bez neposredne opasnosti od argula. Kovenant je smesta odbio. "Već ste suviše učinili za mene. Neću tek tako da vas ostavim." Hamako je pažljivo pogledao u Kovenantov suzbijeni plamen, a potom je tiho dahnuo. "Ah, Tomase Kovenante. Hoćeš li rizikovati divlju magiju da nam pomogneš?" Kovenantov odgovor bio je otvoren. "Ne, ako budem mogao da se suzdržim." Kad bi oslobodio otrov koji je strujao kroz njega, svrab u ožiljcima podlaktice, sigurno bi već izišao da sam presretne argule. "Ali moji prijatelji nisu baš beskorisni." A ja ne nameravam da te gledam kako uzalud gineš. Znao je da nema prava na takva obećanja. Značenje Hamakovog života, života okupljenih Putnima, nije pripadalo njemu da ih čuva ili žrtvuje. Ali on je to što jeste. Kako da odbije pomoć ljudima kojima je potreban? Mršteći se od nerazrešenih suprotnosti, zagledao se u stvorenja. Onako bezoki, sa širokim nozdrvama i udovima predviđenim za hodanje na sve četiri, izgledali su pre kao zveri ilil čudovišta nego kao pripadnici plemenite rase koja je čitavu svoju istoriju posvetila službi Domaji. No, nekada davno jedan od njih je bio posredno umešan u njegovo drugo prizivanje u Domaju. Divlje unakažen i obuzet užasnim bolom, taj Putnim oslobođen je iz mučionica Opakog da posluži kao mamac. Stigao je do poglavara i rekao im da su legije poglavara Kletnika spremne za pokret. Stoga je Vrhovni poglavar Elena donela odluku da pozove Kovenanta. Tako je Opaki udesio da se Kovenant vrati. A logika tog povratka neizbežno je dovela do Elenine propasti, slamanja Zakona Smrti i uništenja Žezla Zakona. Sada su poslednji pripadnici naroda Putnima stajali na ivici uništenja. Prošlo je dosta vremena dok Kovenant nije uspeo da zaspi. Suviše jasno je video šta poglavar Kletnik želi da postigne udesom Putnima. Ali kada je izgubio dodir sa svešću, vitrim koji je popio poneo ga je u duboki odmor; i spavao je sve dok pokreti oko njega nisu postali stalni i žurni. Podigao je glavu i ustanovio da je pećina puna Putnima - bilo ih je barem dvostruko više nego ranije. Zamagljeni izraz Lindeninog lica pokazivao je da se tek probudila; ali četvoro džinova bilo je budno i napeto su se kretali između Putnima. Lupižena je prišao Kovenantu i Linden. "Dobro ste spavali, prijatelji", rekao je, smejući se kao da je neosetljiv na opšte iščekivanje u vazduhu. "Kamena mi i mora! Ovaj vitrim je sjajno piće. Dodir njegovog ukusa pomešanog sa našim alem-vinom razvedriće čak i najtuplji bol. Slava životu, konačno sam našao po čemu će moje ime biti zauvek opevano među džinovima. Gledajte!" Ponosno je pokazao svoj pojas, sa kog su na sve strane visile kožne mešine vitrima. "Biće mi zadovoljstvo da ponesem ovo svom narodu, kako bi iskoristili njegovu moć mešajući novo piće. A taj neprevaziđeni napitak zvaće se lupipiće, na uživanje čitave Zemlje." Nasmejao se. "Tako će moja slava nadmašiti čak i samog velikog Baguna!" Oduševljenje izobličenog džina izmamilo je osmeh od Linden. Ali Kovenant se probudio u istom raspoloženju u koje ga je bacila opasnost po Putnime. Namrštio se na Lupiženino raspoloženje. "Šta se dešava?" Džin se smesta uozbiljio. "Ah, Džinoljube", uzdahnuo je, "dugo si, dugo spavao. Nad pustinjom je sada podne i Putnimi se okupljaju da se pripreme za bitku. Iako arguli sporo

napreduju, sada se već vide iz ovog skloništa. Verujem da će ishod predstojeće bitke biti poznat pre zalaska sunca." Kovenant je opsovao u sebi. Nije želeo da mu kriza bude tako blizu. Linden ga je gledala. "Ima još vremena", rekla je svojim kontrolisanim, profesionalnim glasom. "Vremena da pobegnemo odavde?" mračno je odvratio. "Da ih pustimo da iziđu napolje i budu pobijeni do poslednjeg bez barem jednog saosećajnog svedoka koji bi tugovao za njima? Ni slučajno." Pogled joj je planuo. "Nisam tako mislila." Lice joj je postalo oštro od besa. "Ne volim da napuštam ljude, baš kao ni ti. Možda nemam tvoje predznanje", prosiktala je, "ali ipak mogu da vidim da su Hamako i Putnimi valjani. Trebalo bi da me bolje poznaješ." Duboko je udahnula da se smiri. I dalje ga je besno gledala kada je nastavila. "Zapravo sam htela da kažem - još imaš vremena da ih upitaš za Vaina." Kovenant se osećao kao čvornovati olujni oblak, pokretan i nesposoban za smirenje. Njen oštri sarkazam o predznanju podrazumevao je i način na koji je uništio njihovu vezu. Još otkako su se prvi put sreli na farmi 'Utočište', krio je stvari od nje, tvrdeći da ona nema predznanja da bi ih razumela. A ovo je bila posledica. Sve što kaže ženi koju voli i sve što čuje od nje pretvara se u žuč. Ali nije mogao da se oslobodi. Poglavar Kletnik verovatno već uživa u mogućnosti da on, Kovenant, oslobodi divlju magiju kako bi pomogao Putnimima. Mračno je prigušio želju da uzvrati jednako zajedljivo. Umesto toga, mirno je odogovorio. "Ne. Neću da to čujem od Hamaka. Ne želim da tek tako oslobodim Findejla." Namerno se okrenuo ka Određenom. Ali Findejl ga je dočekao istim onim teškim i nesavladivim jadom kojim je odbijao svaki izazov i svaku molbu. Kovenant je nastavio, više da odgovori Linden nego da napadne Findejla. "Čekam da ovaj prokleti Elohim shvati šta je poštenje, kad već nije toliko pristojan da počne da priča istinu." Findejlove žute oči su potamnele, ali nije rekao ništa. Linden je šetala pogledom između Kovenanta i Određenog. Potom je klimnula glavom. Odgovorila je kao da Findejla uopšte nema. "Nadam se da će se uskoro odlučiti. Ne sviđa mi se pomisao da ću morati da se suočim sa Klavom koja i dalje zna više o Vainu nego mi." Zahvalan i zbog to malo razumevanja, Kovenant je pokušao da se nasmeši. Ali mogao je samo da iskrivi lice. Putnimi su se motali po čitavoj pećini, krećući se kao da svaki od njih želi da pre bitke razgovara sa svima ostalima; a njihovi duboki, isprekidani glasovi činili su atmosferu sve napetijom. Ali džinovi više nisu bili među njima. Brusobol se naslonio uz jedan zid, izdvojen i usamljen, pognute glave. Lupižena je ostao sa Kovenantom, Linden i Kailom. A Prva i Magloval stajali su zajedno kraj suprotnog zida pećine. Magloval se držao kao da preklinje; ali Prva je ljutito dočekivala svaku njegovu reč. Kada je nastavio da moli, njen odgovor probio se kroz buku Putnima. "Ti si smrtan, džine. Takvi izbori su teški svakome ko mora da ih načini. Ali poraz je samo poraz. To nije dovoljno. Ti si se zarekao i posvetio Potrazi, ako već ne Odabranoj, i neću te pustiti." Strogo se udaljila od njega, očito obeshrabrenog, i probila se kroz gužvu ka ostalim sadruzima. Kada je stigla do njih, odgovorila je na neizgovorena pitanja. "Posramljen je." Pogledala je Linden. "Spasla si mu život kada je Kovenant Džinoljub takođe bio u

opasnosti. Sada on misli da je njegova neodlučnost, kada si ti bila u nevolji, neoprostiva. Moli da ga damo Putnimima, kako bi u njihovoj bici potražio iskupljenje." Bez potrebe je dodala: "Naravno, odbila sam to." Linden je promrmljala psovku. "Nisam tražila da me služi. Njemu ne treba..." Iznenada je prekinula. "Brusobole!" kriknula je. "Nemoj!" Ali kapetan kao da je nije čuo. Besno stegnutih pesnica, pošao je ka Maglovalu kao da namerava da ga kazni zbog neodlučnosti. Linden je pošla za njim, ali Prva ju je zaustavila. Nemo su gledali kako Brusobol prilazi svom članu posade. Stao je pred Maglovala i upro mu ogromnim prstom pravo u bolno srce, kao da zna tačno mesto na kome se nalazi Maglovalova nevolja. Videlo se da govori, ali razgovori Putnima zaklonili su njegove reči. Prva je tiho objašnjavala. "On je kapetan. Zadovoljna sam što je u svom bolu našao mesta i za Maglovala. Neće naneti nikakvo ozbiljno zlo nekome ko je služio pod njim na Dragulju Zvezdoputa." Linden je klimnula glavom, ali usne su joj bile stegnute od osujećenosti i saosećanja i nije skidala pogled sa Maglovala. Magloval se isprva trgao od onoga što je Brusobol govorio. Potom je u njemu narasla vrela ratobornost i podigao je pesnicu kao da preti. Ali Brusobol ga je uhvatio za ruku i spustio je, gurnuvši mu bradu pravo u lice. Magloval se brzo smirio. Oči su mu i dalje plamtele, ali prihvatio je Brusobolova naređenja. Iz kapetanovog držanja polako je nestao gnev. Kovenant je odahnuo kroz zube. Među Putnimima pojavio se Hamako i pošao ka družini. Pogled mu je bio blistav pod sjajem svetiljki. Pokreti su mu bili puni grozničavog iščekivanja. U rukama je nosio dugački, zakrivljeni mač, koji kao da je bio sačinjen od stare kosti. Počeo je bez uvoda. "Došlo je vreme. Arguli su blizu. Moramo poći u bitku. Šta ćete vi činiti? Ovde ne smete ostati. Nema drugog izlaza, a kada ovaj zapečatimo bićete u klopci." Prva je zaustila da odgovori, ali Kovenant ju je preduhitrio. Otrov mu je nagrizao kožu na podlaktici. "Izići ćemo sa vama", grubo je rekao. "Gledaćemo bitku dok ne odlučimo kako ćemo najbolje moći da pomognemo." Video je protest na Hamakovom licu i požurio da doda: "Prestani da brineš o nama. Preživeli smo i gore. Ako se sve ostalo pretvori u pakao i prokletstvo, naći ćemo nekakav način da pobegnemo." Hamakova napetost za trenutak je popustila pred osmehom. "Tomase Kovenante", rekao je glasom kao da svečano pozdravlja, "voleo bih da smo se sreli u boljim vremenima." Podigao je mač, okrenuo se i pošao ka ulazu u pećinu. Svi Putnimi pošli su za njim, noseći zakrivljene koštane mačeve manje od njegovog, kao da su ga odabrali da ih vodi ka konačnoj sudbini. Bilo ih je gotovo dve stotine, ali trebalo im je svega nekoliko trenutaka da iziđu iz pećine, ostavljajući družinu za sobom u neugašenom svetlu. Brusobol i Magloval prišli su ostalim sadruzima. Prva je pogledala Kovenanta i Linden, a onda i ostale džinove. Niko nije govorio. Linden je bila bleda, ali dobro se držala. Lupiženino lice menjalo je izraze kao da ne uspeva da nađe prigodnu šalu kojom bi sebi umanjio napetost. Prva, Magloval i Brusobol izgledali su, svako na svoj način, nesalomivo kao i Kail. Kovenant je gorko klimno glavom. Svi zajedno okrenuli su leđa toploti i bezbednosti i pošli napolje, u susret zimi.

U tunelu je osetio da se temperatura odmah spustila. Njegovim neosetljivim šakama i stopalima to nije mnogo značilo, ali čvršće se umotao u ogrtač kao da će time moći da bolje očuva hrabrost. Pratio je Putnime kroz razgranate prolaze sve dok družina nije stigla do grubog predsoblja gde su ostavili saonice. Brusobol i Magloval nemo su preuzeli konopce. Dah je počeo da im se ledi. Svetlost vatri pretvarala je pramenje pare u zlato. Ulaz u ryshishim bio je otvoren; hladnoća se ulivala unutra, gladna da zgasi ovaj skroviti zakutak udobnosti. Kovenantu je utroba sve jače podrhtavala. Ogrtač mu je dosad održavao život, ako već ne toplotu; ali sada je izgledao kao nedovoljna zaštita od ledene zime. Kada je pogledao Linden, odgovorila je kao da mu oseća misli. "Ne znam koliko. Dovoljno." A onda se nad njima nadvio ulaz. Sada je vazduh duvao pravo Kovenantu u lice, čupajući mu bradu, terajući mu oči da suze. Tamni pritisak narastao mu je u žilama. Ali pognuo je glavu i nastavio dalje. Praćen sadruzima, prošao je kroz otvor i našao se na stenovitom tlu u podnožju planine. Ravnica je bila oštra od sunčevog svetla. Sa potpuno vedrog neba, popodnevno sunce palilo je belu pustaru. Vazduh je bio neobično krhak, kao da će se slomiti pod sopstvenom težinom. Smrznuti sneg lomio se pod Kovenantovim đonovima. Hladnoća je za trenutak izgledala blistava kao vatra. Morao je da se trudi da zadrži divlju magiju u granicama suzdržavanja. Kada mu se vid razbistrio, ustanovio je da su kovitlaci snega koji su označavali i štitili ryshishim sada nestali. Putnimima više nisu bili potrebni. Tiho, isprekidano razgovarajući, stvorenja su napredovala okupljena u tipični klin, kojim su i oni i pragrdani zbijali i stapali svoje moći u jednu. Hamako je stajao na čelu formacije. Kada bude gotova i sve čarolije spremne, on će držati u vrhu svog mača znanstvo i moć pet rysheva. Sve dok ne razbiju redove, Putnimi duž bokova klina moći će da zadaju pojedinačne udarce; ali Hamakova moć biće dvestostruka. Bitka se svakim trenutkom sve više približavala. Pogledavši na sever, Kovenant je ustanovio da se od mase argula jedva vidi prsten monolita. Napredovali su, moćni i smrtonosni - spora struja belog svetlucanja preko snega i leda. Njihova divlja zveka već se čula uprkos glasovima Putnima. Odbijala se od planinske padine kao odjek razbijanja. Horda nije izgledala mnogo brojnija od Putnima; ali arguli su bili daleko krupniji i krvoločniji i zato su delovali mnogo jači. Družina je još imala vremena za beg. Ali niko to nije ni pomenuo. Prva je stajala, uspravna i spremna, sa rukom na dršci mača. U Brusobolovim očima svetlucale su iskre kao da je željan da zadaje udarce kojima će učiniti svoj bol korisnim. Lupiženin izraz bio je pre oprezan i nesiguran: on nije bio ratnik. Ali Magloval se držao kao da vidi nailazak svoje prilike za iskupljenje, a zabranjeno mu je da je iskoristi. Samo je Kail posmatrao napredovanje horde bez osećanja, nimalo dirnut ni hrabrošću Putnima ni opasnošću po družinu. Možda nije video nikakvu osobitu hrabost u onome što je rysh učinio. Možda je za njegov um haručaija ovakav ogroman rizik sasvim razložan. Kovenant se trudio da progovori. Hladnoća kao da mu je smrzla reči u grlu. "Želim da im pomognem. Ako im je pomoć potrebna. Ali ne znam kako." Obratio se Prvoj. "Nemoj ići tamo, osim ako klin počne da se raspada. Video sam već ranije ovaj način borbe." Gledao je pragrdane kako se zarivaju u Svetkovinu Proleća da bi uništili Utvare Andelejna - i bio je nemoćan pred crnim klinom. "Sve dok zadrže tu formaciju, neće biti poraženi." Potom se okrenuo ka Linden.

Njen izraz ga je zaustavio. Lice joj je bilo ukočeno, bledo od hladnoće, okrenuto ka argulima, a oči su joj bile bolne kao rane. U jednom strašnom trenutku uplašio se da ju je ponovo zahvatila ona njena panika. Ali brzo je uperila pogled u njega. Bio je bolan, ali ne i prepadnut. "Ne znam", napeto je rekla. "On je u pravu. Tamo postoji nekakava sila. Nešto što ih drži na okupu. Ali ne znam šta je to." Kovenant je progutao knedlu užasa. "Pokušaj opet", promrmljao je. "Ne želim da ovi Putnimi završe kao Bezemljaši." Ne samo uništeni, nego i prokleti. Nije mu odgovorila, ali lice joj je bilo čvrsto i odlučno kada se ponovo okrenula ka argulima. Sada su bili opasno blizu. Napad je vodilo njih dvadesetak, a bilo ih je otprilike toliko i u svakom od redova pozadi. Iako su bili zveri mržnje, spremni da love sve, postali su organizovani kao svesna vojska. Mirno su ubrzavali kako bi se bacili na Putnime. Putnimi su počeli napev da bi odgovorili na jezu. Zajedno su recitovali isprekidanu, nejasnu čaroliju koja je odjekivala od padine i ponovo se širila ravnicom. A trenutak kasnije iz vrha klina sinulo je crno svetlo. Hamako je podigao sablju. Njen vrh je postao abonosan, kao demonijska kiselina. Zračio je ponoćnu tamu kao da je usplamteo od smrti. Istog časa, sve oštrice u rukama Putnima pocrnele su i počele da ispuštaju vrelu tečnost koja se isparavala i pržila sneg. Ni ne znajući šta čini, Kovenant se povukao. Ledeni vazduh se pretvorio u tutnjavu moći, bezvučnu uprkos napevu koji ju je prizivao; a ta moć ga je pozivala. Njegova čežnja za vatrom udarala je o zidove koje je izgradio oko nje; ožiljci na podlaktici otrovno su ga pekli. Načinio je nekoliko koraka unazad, ali nije mogao da se udalji od svoje želje da udari. Nagonski se povukao jedinim putem koji je mogao da nađe: sklonio se iza nazubljenog kamena koji je stajao blizu ulaza u ryshishim, otprilike upola visok kao on. Ipak, nije se sagnuo iza njega. Ščepao je grubi kamen neosetljivim rukama isto onako kako se upijao pogledom u Putnime i argule; u sebi se molio. Ne. Ne opet. Nije bio primoran da posmatra čin uništenje Bezemljaša. Hamako je uzviknuo bojni poklič; klin je pošao napred. Krećući se kao jedan, Putnimi su pošli ka neprijatelju koga su odabrali za svoju poslednju službu. Ućutkani divljim približavanjem ledenih zveri, dugim i promuklim napevom Putnima, odjecima koji su poigravali duž strmine, Kovenant i njegovi sadruzi posmatrali su kako se klin zabija među argule. Za trenutak je tako moćno napredovao da je ishod izgledao jasan. Ryshevi su slivali svoju moć u Hamaka; on je probijao put kojim je napredovao klin. Putnimi na ivicama rasipali su na sve strane tečnost koja je pržila led. Arguli su se razdvojili, popadali, počeli da se sudaraju. Vrišteći iz mnogih čeljusti, počeli su da se roje oko klina, pokušavajući da ga zaustave i zdrobe ga između sebe. Ali to je samo pomoglo da i treća strana klina počne da dejstvuje. A Hamakova sablja odzvanjala je kao čekić na ledu, razbacujući pri svakom udarcu komade i udove od leda. Usmerio je klin ka naročito ogromnoj zveri na začelju mase, argulu koji kao da je bio sačinjen od dva stvorenja, jednog iznad drugog; i svakim korakom se približavao toj meti. Arguli su bili divlji, neosetljivi na strah. Mreže i klopke letele su preko klina. Zjapeće pukotine vijugale su nabijenim snegom. Ali crna tečnost pretvarala je mreže u paru. Preostali komadi udarali su Putnime, ali nisu oslabili formaciju. A čvrsto tlo pod snegom lišavalo je pukotine snage.

Kovenant se oslonio na ruke, napola smrznut, jedva se usuđujući da poveruje u ono što vidi. Prvoj su se otimali tihi uzvici ohrabrenja; držala je isukan mač. Oživeo od nade, Lupižena je posmatrao metež kao da svakog trenutka očekuje pobedu, kao da očekuje da će se i sama zima slomiti i pobeći. A onda se, bez ikakvog upozorenja, sve izmenilo. Arguli su bili bukvalno bezumni, ali sila koja je vladala njima nije. Bila je razumna i lukava. A naučila je nešto od načina na koji su Putnimi ranije spasli družinu. Horda je iznenada promenila taktiku. U iznenadnom metežu nalik na eksploziju beline, što je gotovo sasvim zaklonilo bitku, sve zveri istovremeno su podigle led. Ali sada taj led nije bio uperen na klin. Umesto toga, pokrio je sve argule koje su Putnimi uspeli da povrede, razbiju ili čak i ubiju. Led je zapljuskivao svaku ranu od kiseline, brisao crnu tečnost, uništavao je, vidao rane. Led je obmotavao svaki ud i svako telo koje je Hamako zasekao ili razneo, obnavljajući obogaljena stvorenja užasnom brzinom. Led se skupljao oko ostataka pobijenih, iznova ih spajao, ulivao život u njih. Putnimi su za trenutak nastavili da se bore. Ali već je polovina njihovog uspeha bila poništena. Arguli su oživljavali jedan drugog brže nego što su ih Putnimi napadali. Sve više ih je bilo osposobljeno da napada na nove načine. Ne mogavši da unište klin svojim mrežama, počeli su da stvaraju zid leda oko njega kao da hoće da ga zapečate dok se moć u njemu ne preda zbog čistog umora. Kovenant je užasnuto zurio. Putnimi očito nisu bili pripremljeni za ovakav protivnapad. Hamako je vitlao mačem, očajnički udarajući oko sebe. Tri puta je razbio argula u komade manje od pesnice; a svaki put je ledena mreža sakupljala delove, obnavljala ih i ponovo slala zver na njega. Divlje je skočio da napadne samu mrežu. Ali time je prekinuo dodir sa klinom. Mač mu se istog časa pretvorio u kost: pri udaru se razbio. Mogao je da izgubi i život: ali iz klina su se pružile ruke i povukle ga na pravi položaj. A Kovenant nije mogao da učini ništa. Džinovi su ga dozivali, očekujući nekakvo naređenje. Prva je izvikivala kletve koje nije mogao da čuje. Ali nije mogao da učini ništa. Osim da oslobodi divlju magiju. Otrov mu je pulsirao u slepoočnicama. Divlja magija, neugasiva i srebrna. Svaka pomisao na nju, svako sećanje, svaki bol gladi i čežnje bio je drhtav i paničan kao Lindenin grozničavi uzvik: Razbićeš Svod Vremena! Kletnik to i želi! Obesvećenje je ispunilo svaki udar i jecaj njegovog srca. Nije mogao da prizove toliku moć, a da se i dalje pretvara da je kontroliše. Ali Hamako će poginuti. To je bilo jasno kao i popodnevno sunce nad belom ravnicom. Putnimi će biti pobijeni kao narod Domaje da nahrane požudno zlo. Isti taj čovek i isti ti Putnimi jednom su vratili Kovenanta iz bunila - i pokazali mu da na svetu još ima lepote. Zima njihovog uništenja neće imati kraja. Zbog otrova. Ožiljci su ga još pekli, blistavi kao oči poglavara Kletnika, u tkivu desne podlaktice, pozivajući ga na moć. Kob Sunca izopačila je Zakon, rađajući užase; ali Kovenant bi i samo Vreme pretvorio u haos. Nedaleko od njega klin više nije napadao. Samo se borio da ostane u životu. Nekoliko Putnima palo je pod ledene veze koje nisu mogli da razbiju. I još će ih umreti kada arguli

podignu zid. Hamako je ostao na nogama, ali bez oružja, bez načina da usmeri moć klina. Bio je odgurnut u središte formacije, a njegovo mesto preuzeo je jedan Putnim, boreći se svom tečnom silom koju je njegov mali mač mogao da usmeri. "Džinoljube!" vikala je Prva. "Kovenante!" Klin je umirao; a džinovi su se nisu usuđivali da deluju, iz straha da će se naći na putu Kovenantovoj vatri. Zbog otrova - bolesni bes mu je pulsirao kao želja između kostiju podlaktice. Postao je toliko moćan da je sada nemoćan. Njegovo očajanje zahtevalo je krv. Zasukao je rukav i levom rukom ščepao desno doručje kako bi povećao snagu, a potom je udario ranjenom podlakticom o najoštriji deo stene. Kamen je pocrveneo, sneg je pocrveneo, crvenilo se smrzlo. Nije obraćao pažnju. Klava mu je zasekla doručja kako bi dobila moć za istinozbor koji ga je vodio pravim i pogrešnim putem. Namerno je obogaljio podlakticu, trudeći se da kroz bol dospe do drugog rešenja, da prevaziđe otrov, da izbriše tragove zuba iz duše. Tog časa Linden ga je udarila. Snaga udarca odbacila ga je unazad. Grozničava od hitnje i brige, ščepala ga je obema rukama za ogrtač, protresla ga kao dete, počela da viče na njega. "Slušaj me!" besnela je kao da zna da je jedva čuje, da ne vidi ništa sem krvi koju je ostavio na kamenu. "To je kao Kemper! Kao Kasrein!" Cimala ga je napred-nazad, pokušavajući da ga natera da je pogleda. "Kao njegov sin! Arguli imaju nešto nalik na njegovog sina!" Kovenanta je shvatanje pogodilo takvom silinom da je umalo pao. Kemperov sin. Oh, Bože. Kroyel. Pre no što je dovršio misao, oteo se od Linden i potrčao ka džinovima. Kroyel! Svežanj iz tamnih predela Zemlja koji je Kasrein nosio na leđima i sa kojim se nagodio za moći i neprirodno dug život. A tu pred njima bio je argul koji je izgledao kao jedna ledena zver na drugoj. I to biće se nagodilo sa kroyelom - za moć da ujedini svoj narod i poseje zimu gde god poželi. Findejl mora da je znao. Mora da je razumeo koja sila ide na Putnime. A ipak ništa nije rekao. Ali Kovenant nije imao vremena za razmatranje zlobe Elohima. Stigao je do Prve i počeo da viče. "Pozovi ih nazad! Nateraj ih da se povuku! Ovako ne mogu da pobede!" Krv mu je lila sa ruke. "Moramo im reći za kroyela!" Reagovala je kao da ju je oslobodio. Naglo se okrenula i izdala naređenje na koje su se svi džinovi našli kraj nje; zajedno su jurnuli u metež. Kovenant ih je gledao kako se udaljavaju, ispunjen strahom i nadom. Prišla mu je Linden, i dalje besna na njega. Grubo ga je uhvatila za desno doručje, naterala ga da savije lakat i pritegla ga da zaustavi krvarenje. Potom je zajedno sa njim nemo posmatrala. Silnom brzinom, težinom i mišićima, četvoro džinova zarilo se među argule. Prva je koristila mač kao buzdovan, rizikujući metal u dodiru sa ledenim zverima. Brusobol i Magloval borili su se kao titani. Lupižena se teturao za njima, čineći sve što može da im čuva leđa. A dok su se borili, dovikivali su Kovenantovu poruku na grubom jeziku Putnima.

Klin je reagovao istog časa. Svi Putnimi su se iznenada okrenuli ulevo; taj ugao formacije pretvorio se u vrh. Povukavši i Hamaka, jurnuli su ka pukotini koju su džinovi napravili u napadu. Arguli su sporo shvatali šta se dešava. Klin se već napola oslobodio pre no što su se ledene zveri okrenule kako bi pokušale da spreče povlačenje. Lupižena je pao pod dvojicom argula. Brusobol i Magloval pojurili su mu u pomoć kao maljevi i iščupali su ga ispod leda. Prvu je uhvatila mreža. Vođa klina pretvorio je mrežu u ledene opiljke. Putnimi i džinovi grozničavo su se probijali ka Kovenantu. Nisu bili dovoljno brzi da preteknu argule. Za nekoliko trenutaka opet će biti opkoljeni. Ali Putnimi su razumeli džinove. Klin se naglo razdvojio i Hamako je sa još dvadesetoricom pošao ka Kovenantu. Potom je rysh obnovio formaciju i opet napao. Uz pomoć džinova, klin je zadržavao argule dok su Hamako i njegovi žurili ka Kovenantu i Linden. Kovenant je počeo da viče na Hamaka još pre no što mu se Kamendolac približio; ali Hamako se zaustavio malo dalje i ućutkao ga jednim pokretom. "Učinio si svoj deo, Prstenošo", dahtao je dok su se njegovi okupljali oko njega. "Ime kroyela poznato je među Putnimima." Morao je da podigne glas: stvorenja su počela nov napev prizivanja. "Jedino nam je nedostajalo saznanje da je sila pred nama, zapravo, kroyel." Napev koji je Kovenant već ranije čuo. "Jasno je šta se mora učiniti. Ne prilazi bliže." Kao da želi da naglasi upozorenje, Hamako je iz pojasa izvukao kameni bodež. Kovenant se trgao, prepoznavši ga. Znao je taj nož. Ili neki isti takav. Išao je uz ovo prizivanje. Pokušao je da dovikne: 'Nemoj!' Ali pobuna mu se zaustavila u grlu. Možda je Hamako u pravu. Možda samo tako očajnički čin može pružiti nadu u spas ugroženog rysha. Kamendolac je brzim pokretom zasekao krvne sudove na nadlanici. Posekotina nije krvarila. Hamako je smesta predao bodež jednom Putnimu. Ovaj je brzo zasekao dlan, a potom je predao bodež susedu. Uhvatio je Hamaka za ruku i pritisnuo posekotinu na njegovu. Dok je napev narastao, njih dvojica su stajala, sjedinjena krvlju. Kada je Putnim odstupio, Hamakove oči bile su pune moći. Na isti taj način njegov rysh je dao Kovenantu snagu da bez odmora pretrči čitavo prostranstvo Središnjih Zaravni u poteri za Linden, Sunderom i Holian. Ali taj ogromni podvig bio je posledica snage samo osmorice Putnima; a Kovenant je jedva uspevao da zadrži u sebi toliku silu. Oko Hamaka stajalo je dvadeset stvorenja. Drugi je već dovršavao darovanje. Jedan po jedan, njegovi usvojeni sunarodnici zasecali su dlanove i utiskivali krv u njega. A svaki uliv davao mu je novi talas energije, koja je pretila da mu raskine smrtno telo. Previše. Kako ljudsko biće može zadržati u sebi toliko moći u običnim tetivama i mišićima? Gledajući, Kovenant se plašio da Hamako neće preživeti. A onda se setio prekaljene tuge i odlučnosti koje je video u Hamakovim očima; i znao je da Kamendolac ne namerava da preživi. Deset Putnima dovršilo je darovanje. Hamakova koža počela je da gori na ledenom vazduhu kao ugljevlje. Ali nije se povukao, a njegovi sadruzi nisu prestajali.

Iza njihovih leđa bitka je imala rđav tok. Kovenantova pažnja bila je usmerena na Hamaka: nije video kako su arguli uspeli da razbiju klin. Sada se formacija sastojala iz dva dela, a svaki se trudio da usmeri prepolovljenu snagu, ali nijedan nije bio u stanju da probije led i pridruži se onom drugom. Pali su novi Putnimi; i padali su novi i novi. Led je tako teško okivao džinove da su jedva mogli da se kreću. Junački su se borili; ali nisu bili dorasli zverima koje se vraćaju iz mrtvih. Uskoro će ih obuzeti premor i biće zauvek izgubljeni. "Idi!" doviknuo je Kovenant Kailu. Krvave ledenice padale su mu sa lakta kada je pokrenuo ruku. "Pomozi im!" Ali haručai ga nije poslušao. Uprkos drevnom prijateljstvu džinova i njegovog naroda, na licu mu nije bilo ni traga zabrinutosti. On je dao obećanje da služi Kovenanta, a ne Prvu; a Brin mu je naredio da preuzme njegovo mesto. Vatru mu paklenu! - besneo je Kovenant. Ali gnev je bio usmeren na njega samog. Može da uništi ruku sve do kosti; ali neće naći put iz klopke koju mu je pripremio poglavar Kletnik. Petnaest Putnima darovalo je krv Hamaku. Šesnaest. Sada je Kamendolac tako blistavo zračio da je izgledalo da nehotice izmamljuje vatru ih Kovenantovog prstena. Od napora da je zadrži poremetili su mu se vid i ravnoteža. Oko njega su se kovitlali komadi ponoći. Nije video kraj darovanja Putnima, nije video kako ga je Hamako podneo. Ali kada se ta moć povukla ka argulima, Kovenant je ispravio noge, izvukao se iz Kailovog stiska i poslao pogled za Kamendolcem kao krik. Napola obnažen pod svetlom zalazećeg sunca i užasnom hladnoćom, Hamako je sijao kao žar dok se probijao kroz ledene zveri. Od same snage njegovog tela najbliži napadači su se topili kao da se među njima našla peć. Žurio je kroz metež, raščišćavajući prostor oko džinova, otvarajući Putnimima mesto da ponovo obrazuju klin; a iza njega dizali su se gusti oblaci pare koja je zaklonila i njega i bitku, učinivši sve nesigurnim. "Tamo!" povikala je Linden. Sva para je sagorela, menjajući se tako naglo da je izgledalo kako se led pretvara u vazduh bez ikakvog prelaza i sada se bitka u pustari jasno videla. Desetine argula još su se besno bacale na klin. Ali prestali su da se uzajamno štite ledom. A neki od njih su napadali jedni druge, kidajući sunarodnike kao da je svrha koji ih je do malopre ujedinjavala sada zaboravljena. Iza opšteg haosa, Hamako je stajao na vođi argula. Skočio je na visoka leđa neobično udvostručene zveri i tu se učvrstio, sipajući svu moć pravo na to stvorenje i njegovog kroyela. Zver nije pokušavala da ga sruši, da ga dovede bliže kandžama i čeljustima. A on nije udarao. Borili su se vrlo jednostavno: vatra protiv leda, bela vrelina protiv bele hladnoće. Hamako je sijao kao deo čistog sunca; argul je zračio užasnom hladnoćom. Nepokretni, upravljali su jedan na drugog ono u šta su se pretvorili; a čitava ravnica odzvanjala je i plamtela od vrhunca njihovog sukoba. Napon tolike sabijene snage bio je prevelik da bi ga Hamakovo smrtno telo izdržalo: U očajničkom bolu, počeo je da se topi kao drvo pod pustinjskim znamenjem Kobi Sunca. Noge su ga izdale; koža na udovima mu se razlivala; lice mu se izgubilo. Usne su mu se izvile od bezobličnog krika. Ali bio je živ sve dok mu je srce udaralo - spreman za svoju svrhu i spreman na neizbežno. Središte dobijene vreline nije se pokolebalo u njemu ni na trenutak. Svi gubici

koje je propatio, sve ljubavi koje su mu otete sada su se spajali; i odbijao je poraz. Uprkos uništenju koje mu je proždiralo telo, podigao je ruke i uperio ih kao rastopljene štapiće prema prostranom nebu. A dvostruko stvorenje pod njim takođe se topilo. I argul i kroyel pretvarali su se u vodu i slivali se sve dok njihova smrt nije postala nerazdvojna od njegove - jedna jedina raznobojna bara koja se polako smrzavala na bezličnoj ravnici. Uz gotovo čujan prasak, neprirodna hladnoća se razbila. Većina argula nastavila je sa pokušajima da se međusobno poubijaju, a rysh ih je dokrajčivao; ali moć koju su doneli sa sobom sada je nestala. Linden je otvoreno jecala, iako je čitavog života učila da nemo zadržava tugu. "Zašto?" pitala je kroz suze. "Zašto si ga pustio da to učini?" Kovenant je znao zašto. Zato što je Hamako dvaput ostao bez ičega, a niko drugi - muškarac, žena, ili Putnim - ne bi mogli da izdrže toliki gubitak odjednom. Dok je sunce zalazilo, crveno i bolno, iza strmine na zapadu, Kovenant je sklopio oči, prigrlio krvavu ruku na grudi i stao da sluša kako se naricanje Putnima širi kroz sumrak.

7. LEKAR U NEVOLJI

Iako nije bilo meseca, družina je nastavila put ubrzo pošto su se Putnimi postarali o svojim mrtvima. Džinovi nisu hteli da popuste pred umorom; a bol koji je Kovenant delio sa Linden naveo ga je da se gnuša ostanka blizu mesta Hamakove smrti. Dok je Magloval pripremao jelo, Linden je lečila Kovenantu ruku: oprala ju je vitrimom i čvrsto zavila. Potom ga je naterala da popije više alem-vina no što je želeo. Zato je jedva uspevao da ostane budan dok je družina napuštala područje poslednjeg ryshishima. Nekoliko Putnima vodilo je džinove uz padinu, a on se borio protiv sna. Znao je o čemu bi sanjao. Neko vreme pomagao mu je bol u podlaktici. Ali čim su džinovi završili dugo, osećajno opraštanje sa Putnimima i kada su prešli na postojan tempo, koračajući ka jugozapadu što su brže mogli pod slabašnim sjajem zvezda, ustanovio je da čak ni bol nije dovoljan da ga sačuva od noćnih mora. Usred noći trgao se iz priviđenja u kome se javljao Hamako i od koga se potpuno preznojio. Ponovo je počeo da se grozničavo bori sa delovanjem alem-vina. "Pogrešio sam", rekao je praznoj tami. Možda ga niko nije čuo zbog prigušenog zvuka salinaca u snegu. Nije ni želeo da ga neko čuje. Nije govorio da bi ga čuli. Samo je želeo da rastera san i da se odbrani od noćne more. "Trebalo je da poslušam Mhorama." Sećanje je ličilo na san: imalo je neobičnu dubinu sna. Ali držao ga se zato što je bilo podnošljivije od Hamakove smrti. Kada je Vrhovni poglavar Mhoram pokušao da ga prizove u Domaju za poslednju bitku protiv poglavara Kletnika, on, Kovenant, odbio je poziv. U njegovom svetu, jednu malu devojčicu ujela je zmija zvečarka - zalutalo dete kome je njegova pomoć bila neophodna. Odbio je Mhorama i Domaju kako bi pomogao toj devojčici. A Mhoram mu je na to odgovorio. Neverniče, oslobađam te. Okrećeš se od nas da bi spasao jedan život u svom svetu. Nećemo biti upropašćeni takvom odlukom. A ako tama padne na nas, lepota Domaje će ipak opstati - jer ti je nećeš zaboraviti. Idi s mirom. "Trebalo je da shvatim", nastavio je Kovenant, ne obraćajući se nikome do hladnim zvezdama. "Trebalo je da pružim Sanomoru neku vrstu kamore. Trebalo je da nađem

načina da spasem Hamaka. Da zaboravim rizik. Mhoram je strašno rizikovao kada me je pustio da idem. Ali ništa vredno spasenja ne može biti uništeno takvim izborom". Nije krivio sebe. Samo je pokušavao da odbije od sebe noćne more vatre. Ali bio je smrtan i umoran i samo su ćebad u koju se umotao sadržavala nekakvu toplotu. Na kraju su mu se snovi ipak vratili. Nije mogao da se otrese prizora Hamakove strašne smrti. Beznadežno je spavao sve do svitanja. Kada je otvorio oči, ustanovio je da je ispružen - ne u saonicama, nego u pokrivačima na utabanom snegu. Sa njim su bili i ostali, iako su budni bili samo Kail, Lupižena, Vain i Findejl. Lupižena je džarao malu vatru, zagledan u plamen kao da mu je srce negde drugde. Nad njim se nadvijala neravna litica, dvestotinak stopa visoka. Sunce još nije stiglo dotle; ali sijalo je pravo na stenovitu padinu, dajući kamenju blagocrvenkasti preliv kao podsećanje da iza nje leži Kob Sunca. Dok je Kovenant spavao, družina se ulogorila u podnožju Domajinog Sunovrata. I dalje opijen alem-vinom, iskobeljao se iz pokrivača, držeći ruku ukočenu od bola pod ogrtačem - tik do ožiljka nasred grudi. Lupižena ga je odsutno pogledao, a onda se ponovo zagledao u vatru. Po prvi put posle mnogo dana napora, na njegovom izobličenom licu nije bilo inja. Iako se Kovenantov dah isparavao kao da život beži iz njega, bio je svestan da je zima neobično podnošljiva - sasvim pristojna u poređenju sa onim što ih čeka. Mala vatra bila je dovoljna da ga umiri. Otupeo od snova i sećanja. Kovenant je stajao kraj pogrbljenog džina. Našao je neobičnu utehu u Lupiženinom mračnom ćutanju. Na Kailovom ravnom licu utehe svakako nije bilo. Haručai su sposobni za bol, obožavanje i žaljenje; ali Kail je krio svoja osećanja. A Vain i Findejl su, svako na svoj način, predstavljali suprotnost utehe. Vainovi tvorci zamalo su istrebili Putnime. A Findejlove žute oči bile su ojađene znanjem koje nije hteo da im prenese. Mogao je da kaže Hamakovom ryshu za kroyela. To verovatno ne bi izmenilo Kovenantovu sudbinu - ni Hamakovu. Ali spasilo bi mnoge živote. Ipak, kada je Kovenant pogledao Elohima, nije osetio želju da zatraži objašnjenja. Razumeo je Findejlovo odbijanje da učini ma šta što bi smanjilo pritisak na Kovenantovo osećanje krivice. Pritisak da preda prsten. Objašnjenja mu nisu bila potrebna. Još ne. Bila mu je potrebna vizija, predosećanje. Želeo je da pita Određenog: 'Misliš li da je ona sposobna? Da je dovoljno jaka?' Zapravo je već znao odgovor. Ona nije dovoljno jaka. Ali postaje sve jača, kao da je rođenjem stekla pravo na to. Zadržavaju je samo stare unutrašnje suprotnosti - ona paraliza kakva je hvata kada se nađe uklještena između užasa onoga što joj je učinio otac i užasa onoga što je učinila majci, između dubokih gnevova za i protiv smrti. A ona ima više prava na divlju magiju nego on. Zato što može da vidi. Ostali saputnici polako su počeli da se bude. Prva je naglo sela, sa mačem u rukama; sanjala je bitku. Dok je Brusobol kruto ustajao, oči su mu neobično ličile na Hamakove, kao da je shvatio nešto mračno i smirujuće iz ponašanja Kamendolca. Magloval se nesigurno uspravio kao oličenje zbunjenosti, kao da je izmožden sopstvenim osećanjima. Oslobođenje i jasnoća borbe sa argulima pomogli su mu do izvesne mere, ali mu nisu vratili poverenje u samoga sebe. Kada se Linden probudila, pogled joj je bio bolan i mračan, kao da je pola noći provela ne uspevajući da savlada suze.

Kovenantu se srce steglo zbog nje, ali nije znao kako da joj to kaže. Prethodne večeri previjala mu je povređenu ruku tako grubo da je u tome prepoznao ljubav. Ali dubina njegovog samosaznavanja udaljila ih je jedno od drugog. A sada nije mogao da zaboravi da ona ima više prava od njega. Da su njegove nakupljene laži izopačile sve što je učinio ili želeo da učini. Nikada nije naučio kako se odustaje. Noćne more ponavljale su mu da mu je potrebna vatra koje se plaši. Magloval se kruto kretao unaokolo, pripremajući doručak; Lupižena ga je iznenada zaustavio. Bez ijedne reči, obogaljeni džin je ustao. Njegovo držanje naprosto je zaplenilo pažnju družine. Za trenutak je kruto stajao, nepokretan, očiju vlažnih pod praskozorjem. A onda je počeo da promuklo peva. Melodija je bila uobičajena za džinove, a njegov napeti i izvijeni glas izvlačili su tih odjek sa litica Domajinog Sunovrata, dodatni drhtaj, pa je izgledalo da peva i za sebe i za sve saputnike. Srce mi je puno prašnjavih soba i pepela u ognjištu. Moram da ga očistim dahom dnevnog svetla. Ali nikako ne mogu, jer i prašina mi je mila; prah i pepeo mi govore da je moja ljubav bila tu. Ne znam kako da kažem zbogom, jer zbogom je reč koju samo ja mogu reći i samo ja je mogu čuti. Ali ne mogu da je izgovorim ni da pustim voljenu da ode: kako da podnesem da ove sobe budu tako prazne? Sedim u prašini i nadam se da će me pokriti. Mešam pepeo u ognjištu, iako je hladan. Ne mogu da zatvorim vrata i sklopim svoju samoću dok postoje prah i pepeo dana moje ljubavi. Kada je završio, Prva ga je čvrsto zagrlila; čak je i Magloval izgledao kao da mu je laknulo. Linden je pogledala Kovenanta, grizući usne kako ne bi drhtale. Ali Brusobolove oči ostale su mračne, a micao je vilicama kao da 'zbogom' nije jedina reč koju ne može da izgovori. Kovenant ga je razumeo. Sanomor je dao svoj život hrabro kao i Hamako, ali nije postignuta pobeda koja bi njegovu smrt učinila podnošljivom. A nije dobio ni kamoru koja bi mu pružila mir. Nevernik se gorko plašio da će njegova smrt mnogo više ličiti na Sanomorovu nego na Hamakovu.

Dok su sadruzi jeli i ponovo pakovali saonice, Kovenant je pokušao da zamisli kako će uspeti da nađu put uz strmu liticu. Ovde Domajin Sunovrat nije bio ogroman kao bliže središtu Domaje, gde Donju Zemlju od Gornje i Sarangravsku ravnicu od Andelejna deli više od hiljadu stopa strmih stena - i gde Planina Groma vreba kao titan, mračno se nadnoseći nad liticama. Ali litica je ipak izgledala neprohodno. Ali oči džinova već su našle rešenje. Povukli su saonice ka jugu; za manje od milje stigli su do mesta gde se ivica ponora urušila, stvarajući široku zemljanu padinu preko podnožja. Ovuda se moglo proći, mada su Kovenant i Linden morali da se penju pešice dok su džinovi nosili saonice. Već negde polovinom prepodneva družina se našla na snegovima Gornje Zemlje. Kovenant se osvrtao u iščekivanju, očekujući da će Linden svakog trenutka objaviti da vidi Kob Sunca kako se diže pred njima. Ali iza Domajinog Sunovrata naišli su samo na zimu i visok planinski lanac koji ih je zatvarao sa zapada i juga. Planine su izgledale visoke i opasne kao i Zapadnik Planine. Ipak, džinovi se nisu zbunili, jer se oni razmeju u vrhove i doline. Iako su ostatak dana proveli prodevajući se kroz razređeni visinski vazduh, Kovenant i Linden mogli su da ostanu u saonicama, a družina je lepo napredovala. Ali narednog dana put je bio teži, strmiji, prošaran gromadama i starim ledom; vetar se sručivao niz litice da ih zaslepi i zamete im put. Kovenant se držao za saonice i spoticao se za Brusobolom. Desna ruka ga je bolela kao da je hladnoća glođe; u utrnulim šakama kao da nije imao snage. Ipak, vitrim i alem-vino lečili su ga brže no što bi pomislio da je moguće; a želja da ne opterećuje saputnike održavala ga je na nogama. Izgubio je osećanje koliko napreduju; greben kao da se nadnosio nad njim. Kad god bi pokušao da duboko udahne, vazduh mu je pekao pluća. Osećao se krhko, beskorisno i neizmerno daleko od Veselkamena. Ali istrajavao je. Odavno je izgubio disciplinu gubavca; ali u njemu je ostao taj duh - uporni i sitničavi trud preživljavanja, koji nije uzimao u obzir predstojeće daljine i već propaćeni bol. Kada je zalazak sunca konačno primorao družinu da se zaustavi, i dalje je bio na nogama. Sledeći dan je bio još gori. Vazduh je postao leden kao zloba argula. Vetar je naletao kao gnev niz uske kanjone kojima je družina prolazila. Kail je svaki čas morao da pomaže Kovenantu ili Linden, ili da gura saonice. Ali njemu kao da je razređeni vazduh prijao. Džinovi su se borili i probijali kao da su spremni da odmere snage sa svakim zemljištem. A Linden je nekako pristajala uz njih - tvrdoglava kao Kovenant, ali nekako neobično čvršća. Lice joj je bilo bledo kao sneg po stenju; oči su joj sijale od hladnoće kao od inja. Ali držala se. Te noći družina se ulogorila na donjem kraju prolaza između vrhova koji su se dramatično podizali u nebesa. Iza drugog kraja prolaza više nije bilo planina dovoljno visokih da uhvate zrake zalazećeg sunca. Morali su da se trude kako bi održali vatru dovoljno dugo za kuvanje jela; vetar koji je hujao kroz prolaz gasio je sve. Da nisu napravili priručni zaklon od ćebadi, ne bi uopšte uspeli da zapale vatru. Ali džinovi su dali sve od sebe i uspeli su i da spreme hranu i da ugreju vodu koju je Linden tražila zbog Kovenantove ruke. Kada mu je skinula zavoje, iznenadio se što je video da rane koje je samom sebi naneo izgledaju gotovo dobro. Pošto je očistila blagu infekciju koja je još ostala, Linden mu je stavila novi zavoj da ne bi slučajno proširio povredu.

Zahvalan zbog njenog dodira, brige, izdržljivosti - zbog više stvari no što bi mogao da nabroji pod vetrom - pokušao je da joj se zahvali pogledom. Ali nije ga gledala u oči, a pokreti su joj bili nagli i isprekidani. Kada je progovorila, zvučala je udaljeno kao okolni vrhovi. "Približavamo se. Ovo..." nesigurnim pokretom pokazala je nešto u vazduhu. "Ovo je neprirodno. Reakcija na nešto sa druge strane." Lice joj se namrštilo. "Ako mene pitate, čini mi se da je ovo bio drugi dan pustinjskog sunca." Zaćutala je. Kovenant je napeto čekao da nastavi. Kob Sunca predstavljala je za nju od samog početka mučenje. Novostečena čula nemilosrdno su je izlagala gnevu tog zla, naizmeničnim patnjama sveta, prženju pustinja i vriscima drveća. Gibon je predskazao da će istinsko uništenje Zemlje biti njeno delo, a ne Kovenantovo - da će je upravo čulo za zdravlje navesti da izvrši obesvećenje tačno prema željama Opakog. A potom ju je Besomuk dotakao, ulio u nju svoju zlobu kao prečišćeno izopačenje u njeno ranjivo telo; a užas tog napada oterao ju je u paralizu duboku kao koma, što je potrajalo puna dva dana. Kada se oslobodila, pošto ju je Kovenant spasao iz Veselkamena, potpuno je okrenula leđa izvoru nove osetljivosti. Preklinjala ga je da je poštedi, kao što je pokušao da poštedi Džoanu. I nije počela da se oporavlja sve dok joj nije objasnio da je čulo za zdravlje otvoreno i za lepotu, a da joj pred zlom pomaže da leči. Sada je bila potpuno drugačija; osećao se poniženo u poređenju sa onim što je postigla. Ali čekala ju je proba Kobi Sunca. Nije znao šta joj je u srcu; ali znao je, kao i ona, da će uskoro morati da podnese teret koji joj je jednom bio pretežak. Teret koji joj ne bi zapao drugi put da je on nije pustio da veruje u laž o zajedničkoj budućnosti. Lice joj je bilo crveno od svetlosti vatre i celodnevnih napora. Davno nečešljana kosa visila joj je na sve strane. U očima su joj poigravali odrazi plamena šibanog vetrom. Izgledalo je kao da je lice ne sluša, kao da odbija da preuzme izraz strogosti koji je negovala čitavog života. Vraćala se na mesto i u opasnost koji su je naučili da sebe smatra zlom. Zlom i osuđenom. "Nikada ti nisam rekla", konačno je promrmljala. "Želela sam da zaboravim. Toliko smo se udaljili od Domaje - čak su i Gibonove pretnje počele da zvuče nestvarno. Ali sada..." Za trenutak je pošla pogledom niz vetar. "Ne mogu da prestanem da mislim na to." Posle svega što mu je već ispričala, Kovenanta je obuzela strepnja pred onim što sledi. Ali držao se što je mirnije mogao, ne dozvoljavajući sebi da skrene pogled sa nje. "One noći." glas joj je postao pepeljast. "Prve noći na Dragulju Zvezdoputa. Pre no što sam uspela da shvatim da je na brodu Besomuk. I pre no što te je onaj pacov ujeo." Sećao se: taj ujed je pokrenuo novi napad otrova koji je gotovo uništio pohod, Potragu i dromond pre no što je ona našla način da prodre u njega i izleči ga. "Imala sam užasnu noćnu moru." Polako je opisala san. Bili su u šumi iza frame 'Utočište'; on je preuzeo Džoanino mesto pred ruljom fanatika koje je poglavar Kletnik zaveo; a ona, Linden, potrčala je niz padinu da ga spase. Ali nikada neće uspeti da spreči nasilje koje mu je zarilo nož u grudi. A iz rane je liptalo više krvi no što je ikada videla. Izvirala je iz njega kao da je tim jednim ubodom ubijen čitav svet. Kao da je oštrica probila samu Domaju.

Bila je potpuno nesposobna da zaustavi krv. Umalo se i sama nije udavila u njoj. Sećanje ju je ostavilo užasnutu pod nemirnim svetlom; ali sada nije prekinula priču. Odavno je mozgala nad pitanjima i tačno je znala šta želi da pita. Pogledala je Kovenanta pravo u zabrinute oči. "Tamo, na Kevinovom Vidikovcu, rekao si mi da postoje dva različita objašnjenja. Unutrašnje i spoljašnje. Kao razlika između hirurgije i isceljenja. Unutrašnje objašnjenje kaže da sanjamo isti san. 'Povezani istim podsvesnim procesom', rekao si. To se slaže. Ako sanjamo, naravno da je svako isceljenje ovde samo opsena. Nema nikakvog uticaja na tela koja smo ostavili za sobom - ni na naše fizičko trajanje u svetu iz koga smo došli. Ali šta to znači kada u snu imaš moru? Zar to nije neka vrsta proročanstva?" Njena otvorenost ga je iznenadila. Prevazišla ga je; jedva je uspevao da je prati. Njegovi sopstveni snovi... požurio je da se pobuni. "Ništa nije tako jednostavno." Ali potom je morao da zastane. Prošao je neprijatan trenutak pre no što je našao dobar razlog. "To si sanjala pod uticajem Besomuka. Sanjala si ono što te je on naterao da osetiš. Proročanstvo poglavara Kletnika - a ne tvoje. To ništa ne menja." Linden ga više nije gledala. Pognula je glavu i spustila čelo u dlanove; ali prsti nisu uspevali da sakriju neme suze koje su joj se slivale niz obraze. "To je bilo pre no što sam saznala nešto o moći." Otkrivala mu je korene svojih strepnji, sa otvorenošću koja je zbunjivala. "Mogla sam da spasem Hamaka. Mogla sam sve da ih spasem. Ti si bio tako blizu eksplozije. Mogla sam da uzmem tvoju divlju magiju i da iščupam kroyelu srce. Ja nisam opasna po Svod Vremena. Niko od njih nije morao da umre." Smrt joj je plamtela preko lica kao sram. Znao je da mu govori istinu. Njeno čulo za zdravlje i dalje raste. Uskoro će biti sposobna za sve. Nemo je jeknuo. "Pa zašto nisi?" "Gledala sam tebe!" odbrusila mu je, iznenada obuzeta besom. "Gledala sam te kako kasapiš sopstvenu ruku. Nisam mogla da mislim ni na šta drugo." Prizor njenog bola pomogao mu je da se savlada, da suzbije nagonsku paniku. Nije smeo da se boji. Njoj je bio potreban neko bolji od njega. "Drago mi je što nisi", rekao je. "Nije važno šta bi time učinila meni. Drago mi je zbog njega." Pomislio je na njenu majku pre no što je nastavio. "Pustila si ga da stekne značenje svog života." Na to je naglo podigla glavu; prostrelila ga je pogledom. "On je umro!" zasiktala je kao da je ta činjenica suviše strašna i lična da bi se glasno izgovorila. "Spasao ti je život barem dvaput, a svoj život je posvetio Domaji za koju ti tvrdiš da je toliko voliš; narod koji ga je prihvatio gotovo je zbrisan sa lica Zemlje, a on je umro!" Kovenant se nije trgao. Sada je bio spreman na sve što bi mogao da čuje od nje. Njegove more bile su gore od ovog. A prodao bi dušu da bude nalik na Hamaka. "Nije mi drago što je umro. Drago mi je što je našao odgovor." Za treutak ga je nepomično gledala, dok joj je sa lica postepeno nestajao gnev. Onda je, konačno, oborila oči. "Žao mi je", promuklo je promrmljala. "Narosto, ne razumem. Loše je ubijati ljude." Sećanje na majku bilo je živo i u njoj, a ne samo u Kovenantu. "Ali blagi Bože! Mora biti bolje da ih spaseš, nego da ih pustiš da umru." "Linden." Očito nije želela da čuje ništa više. Potegla je osnovno pitanje svog života, ali moraće da na njega odgovori sama. On, ipak, nije mogao da je tek tako pusti. Pokušao je da govori sa svom nežnošću koju je imao u sebi. "Hamako nije želeo da bude spasen.

Iz razloga potpuno suprotnih onima zbog kojih tvoj otac takođe nije želeo da bude spasen. I Hamako je pobedio." "Znam", prormljala je. "Znam. Ali ne razumem." Kao da želi da ga ućutka, napustila je vatru i pošla do svoje ćebadi. Kovenant se osvrnuo po nemim, pažljivim licima džinova. Ali oni nisu mogli da mu ponude neku novu mudrost. Želeo je da i sam bude spasen; ali tu mu niko neće pomoći ako ne bude predao prsten. Počeo je da razmišlja kako će jedva dočekati smrt, kada konačno dođe. Uskoro je vatra zgasnula. Magloval je pokušao da je ponovo zapali, ali bezuspešno. Ali kada je Kovenant pošao da spava, sanjao je da je plamen postao dovoljno veliki da ga proguta. Vetar je tokom noći popustio. Svitanje je bilo bistro kao kristal; vrhovi planina sijali su u visokom, retkom vazduhu kao da čak ni boja ne može da ih dosegne. Sadruge je obuzelo zajedničko osećanje nemoguće nade dok su se probijali ka drugom kraju prolaza. U nekoj drugoj situaciji oduševili bi se pogledom sa tolike visine. Sunce je bleštalo kroz prolaz, osvetljavajući sve dok se slivalo nizbrdo, preko niza snežnih prevoja i sivih zavetrina, moćnih vrhova zarivenih u nebesa i grebena pruženih ka nižim predelima. A iza golog podbrežja, sve do jugozapadnog obzorja, ležale su visoke Severne Zaravni i vodile u Veselkamen. Ali tamo gde ih je sunce osvetljavalo, Zaravni su izgledale smeđe i izmoždene kao pustinja. To samo po sebi ne bi ućutkalo džinove, ne bi nateralo Linden da rukom pokrije usta, ne bi primoralo Kovenanta da zaustavi disanje; jer u to doba godine tlo pod njima moglo bi da bude prirodno isušeno. Ali čim bi sunce dodirnulo pustaru, preko nje se širilo zeleno krzno. Zbog udaljenosti je izgledalo da se zeleni izdanci i pupoljci pretvaraju u nerazlučivi, napredujući sloj. Kovnant je opsovao i okrenuo se da pogleda sunce. Ali nije video koronu koja bi morala da prati zeleno bujanje. "Mi smo na ivici", bezvučno je rekla Linden. "Pričala sam o tome - kad smo prošli put prešli Domajin Sunovrat. Tek kasnije ćemo videti koronu." Kovenant nije zaboravio njeno objašnjenje. Kob Sunca je izopačenje Zemne Moći i izdiže se iz tla, iz dubokih korena Planine Groma od koje je poglavar Kletnik načinio sebi dom. Ali usmerava je i pokreće sunce i postaje vidljiva oko njega, kao obojeni oreol kojim se pokazuju boje i stadijumi moći, kojim se iskazuje način delovanja. Promuklo se obratio ostalima. "Potreban nam je kamen za zaštitu. Prvi dodir je najopasniji." Njega i Linden štitila je obuća, poreklom iz drugog sveta. Haručai i Vain ranije su pokazali da su otporni. Findejlu nije bio potreban savet kako da se stara o sebi. Ali džinovi - Kovenant nije mogao da podnese pomisao na opasnost po njih. "Od sada - svakoga dana. Moramo stajati na kamenu kada sunce iziđe." Prva je nemo klimnula glavom. Ona i njeni sunarodnici i dalje su zurili u zeleni pokrov koji je svakog trenutka postajao sve deblji na udaljenoj ravnici. Gledajući ga, Kovenant je osetio čežnju za Sunderom i Holian. Oblar Kamendola Mithil napustio je svoj dom i svoj narod kako bi bio vodič Kovenantu kroz opasnosti Kobi Sunca: njegova neverovatna veština i briga, njegova nesebična hrabrost, održali su Kovenanta i Linden u životu. A Holian je, veštinama eh-Zublje koja predskazuje faze Kobi Sunca bila, neprocenjiva. Iako je sada uz sebe imao džinove i Lindeninu snagu,

Kovenant se nije osećao nimalo spreman da se suoči sa Kobi Sunca bez podrške ranijih sadruga. I želeo je da zna šta im se desilo. Poslao ih je iz Primorja zato što je verovao da nemaju ulogu u potrazi za Jedinim Drvetom, da nemaju mesto među moćnim džinovima - i zato što se gnušao da ostavi Klavu bez protivnika tokom nepredvidivo dugog odsustva. Zato im je dao Lorikov kril, moćni nož koji je našao u Zlatosinju. I dao im je zadatak da podižu otpor među selima, otpor krvavim potraživanjima Klave. Praćeni jedino Stelom i Harnom, naoružani samo svojim noževima, krilom, Sunderovim orkrestom i Holianinom grančicom lianara, podržani nesigurnom nadom da će kasnije dobiti pomoć novih haručaija, dvoje usamljenih Kamendolaca otišlo je pod sunčevu svetlost da hrabro založi sopstvene živote protiv sila koje vladaju Domajom. To sećanje nadvladalo je osećanje nespremnosti. Udaljeno, neprirodno zelenilo koje se razrastalo pod njim prizvalo je prošlost neobičnom oštrinom. Sunder i Holian su mu prijatelji. Došao je dovde u ime Veselkamena i Klave; ali sada je duboko želeo da se pridruži dvoma Kamendolcima. Da im se pridruži ili da ih osveti. "Hajdemo", obratio se sadruzima. "Idemo dole." Prva ga je pažljivo pogledala, kao da napola ne veruje stalnom očvršćavanju njegovog stava. Ali ona nije tip osobe koji će oklevati. Čvrsto je klimnula glavom i poslala njega i Linden na saonice. Potom se okrenula i pošla niz strmu, zavejanu padinu kao da i ona jedva čeka da se suoči sa zlom koje je dovelo Potragu dotle. Upregavši se u Kovenantove saonice, Brusobol je ispustio krik nalik na izazov i nastavio da ih vuče za Mačomoćnicom. Jedan dan kasnije družina je izišla iz planina i stigla u podbrežje i do kraja snega. Neverovatnom brzinom, kakvu mogu da kontrolišu samo džinovi, klizali su se od padine do padine, zastajući samo kada je Prva trebalo da potraži najbolji put. Ona je, izgleda, rešila da nadoknadi vreme izgubljeno napornim uspinjanjem uz planine. Pre podneva, traka zelenila - boje smaragda i Dafinih očiju - skopila se oko sunca kao omča vešala. Ali Kovenant je nije gledao. Bio je gotovo slep od vrtoglavice. Bio je jedva u stanju da se drži za ogradu saonica i zadržava sadržaj želuca u sebi. A onda su se sneg i led planine izgubili na ivici prepletenog haosa bilja koje je već toliko izraslo da je izgledalo neprohodno. I dalje obuzet vrtoglavicom, Kovenant je smatrao da ima sreće što Prva zbog sumraka neće odmah zaći u džunglu. Ali Mačomoćnica nije bila neosetljiva na mučninu na njegovom licu - niti na prigušeni bol na Lindeninom. Dok su Magloval i Brusobol pripremali logor, dodala je dvoma ljudima mešinu alem-vina, a potom ih je ostavila da se sami priberu. Napitak je Kovenantu umirio utrobu, ali nije mogao da umiri ogromni, beli strah i gnev u Lindeninom pogledu. Lupižena i Prva povremeno su joj se obraćali tokom večeri; ali odgovarala je jednosložnim rečima, nekako odsutno. Ogromni zeleni zid kao da je govorio jezikom koji je samo ona mogla da čuje, potpuno joj okivajući pažnju. Nesvesna da je posmatraju, grizla je usne kao da je izgubila svoju nekadašnju strogost, a nije znala kako da je povrati. Njeno zgrčeno držanje - butina pritisnutih uz grudi, ruku obmotanih oko listova, brade položene na kolena - podsetilo je Kovenanta na vreme pre mnogo dana, kada su počeli zajedničko putovanje, kada se gotovo slomila pod pritiskom prvog sunca plodnosti koje

je videla. Zgrčila se u sebe, ječeći. Ne mogu da ga isključim. To je suviše lično. Ne vrujem u zlo. Sada je verovala u zlo; ali to je samo činilo napad Kobi Sunca na čula dubljim i neizbežnijim - zlokobnim kao ubistvo i neizlečivim kao lepra. Pokušao je da bdi sa njom, nudeći joj podršku nemog prijateljstva. Ali i dalje je bila napeta i potpuno budna kada ga je smrtni pritisak snova savladao. Pošao je na spavanje, razmišljajući kako Domaja ne bi bila u tolikoj opasnosti da on ima njenu osetljivosti - a tada ni ona ne bi bila tako usamljena. Čitave noći progonila su ga priviđenja koja nije mogao da sagleda ni isključi; ali svitanje i Kailov dodir probudili su ga suviše brzo. Trgao se i ustanovio da gleda pravo u gusto rastinje. Svi ostali već su ustali. Lupižena i Magloval pripremali su jelo, Brusobol je rasklapao saonice, a Prva je posmatrala zaraslu okolinu, mrmljajući kroz zube. Kroz pukotinu između vrhova zrak svetla je padao tačno na bilje ispred logora. Sunce će uskoro stići do družine. Kovenant je osećao da mu se koža ježi dok je gledao kako se bilje grči i raste. Kontrast između osvetljenih i neosvetljenih mesta samo je činio situaciju još jezivijom. Na kamenom tlu u podbrđu nije bilo drveća. Ali žilavo, čvornovato grmlje već je bilo visoko kao drveće; sa stenja su visili ogromni lišaji nalik na žbunje. A sve je pod sunčevim dodirom raslo tako brzo da je izgledalo pokretno - oblik bespomoćnog tela bezdušno primoranog da raste ka nebu. Zaboravio je koliko je Kob Sunca zaista užasna. Strepeo je od trenutka kada će morati da zađe u jedri, zeleni užas. A onda je sunce kroz puktinu palo i na družinu. Prva, Lupižena i Brusobol u poslednji čas su našli kamen da stanu na njega. Magloval je stajao na kamenoj ploči koju je ranije koristio za zaštitu logorske vatre od leda i snega. Linden je odsutno klimala glavom zbog opreznosti džinova. "Kail ima nešto što vi nemate", mrmljala je. "Vama je potrebna zaštita." Ali Vainu i Findejlu zaštita nije bila potrebna; a Kovenant i Linden su imali obuću. Zajedno su posmatrali izlazak sunca. Kada je provirilo iza prevoja, sunce je izgledalo normalno. To je bio razlog što je bar ovo podbrežje ostalo oslobođeno bilja. Ali družina je nepokretno stajala, nemo i napeto iščekujući užas. A sunce im se promenilo pred očima. Oko njega se sklopio zeleni oreol, menjajući svetlo. Čak i pojas golog tla između kraja snega i početka džungle zadobio je zelenkasti preliv. Pošto je u planini još vladala zima, vazduh nije bio topao. Ali Kovenant je ustanovio da se znoji. Linden je mračno okrenula leđa suncu. Džinovi su nastavili svoje poslove. Vainov stalni, crni, višeznačni osmeh nije pokazivao nikakvu reakciju. Ali Findejlovo ojađeno lice izgledalo je bolnije nego ikada. Kovenantu se učinilo da vidi kako Elohimove ruke drhte. Ubrzo pošto su završili sa jelom, Brusobol je okončao pretvaranje saonica u drvo za potpalu. On i Magloval spakovali su prtljag u velike zavežljaje za sebe i manje za Lupiženu i Prvu. Uskoro su Kovenantovi sadruzi bili spremni za početak putovanja. "Džinoljube", ozbiljno je upitala Prva, "Ima li opasnosti po nas osim one koju smo svi videli?" Opasnosti, tupo je ponovio u sebi. Ako jahači Klave ne dolaze ovako daleko na sever. I ako se ništa drugo nije izmenilop. "Ne pod ovim suncem", odgovorio je. Čak mu se i glas znojio. "Ali ako predugo ostanemo u mestu, biće nam teško da krenemo.

Mačomoćnica je klimnula glavom. "To je očito." Izvukla je mač, načinila dva duga koraka nizbrdo i počela da seče bilje kako bi napravila prolaz. Brusobol je pošao za njom. Ogromnim mišićima, proširivao je put za ostatak družine. Kovenant je primorao sebe da stane iza Lupižene. Kail je bio između Nevernika i Linden. Za njim je išao Magloval, a iza njega Vain i Findejl, nerazdvojni kao i uvek. Tako poređani, članovi neuspešnog pohoda za Jedinim Drvetom ušli su pod strašnu Kob Sunca. Tokom većeg dela dana uspevali su da održe neobično brz korak. Čudovišno žbunje i korov ustupili su mesto ogromnim papratima prošaranim travom; a svaki pomak sunca na nebu terao je svaki izdanak i list da očajnički rastu, žurno kao da su ukleti. Ipak, Prva i Brusobol prodirali su napred koliko god su Kovenant i Linden mogli brzo da hodaju. Vazduh je postao topliji i primetno vlažniji, a snegovi i visine ostali su za njima. Iako je Kovenant dodao svoj ogrtač Lupiženinom zavežljaju, neprestano se znojio. Ali dani u divljini ipak su ga malo očeličili; bio je sposoban da drži korak sa ostalima. No, sredinom popodneva družina je ušla u oblast koja je ličila na okolinu ludnice. Klekovo drveće izuvijano kao aveti gusto se prepletalo, okovano brojnim puzavicama koje su ih obmotavale kao mreža ogromnog i poludelog pauka. A između puzavica i stabala tlo je bilo prekriveno orhidejama koje su mirisale kao otrov. Prva je snažno udarila najbližu puzavicu, a onda je povukla mač da vidi je li ga oštetila: puzavica je bila čvrsta kao gvožđe. Svuda unaokolo granje je šuštalo kao da preti. Da bi mogli da napreduju, sadruzi su morali da se provlače i veru preko bilja. Noć ih je zatekla usred tog područja, bez ikakvog kamena na vidiku i sa jedva dovoljno prostora da rašire ćebad između stabala. Ali kada je Kail narednog jutra probudio družinu, ustanovili su da je nekako uspeo da sakupi dovoljno manjeg kamenja da zaštiti dvoje džinova. A kamen koji je Magloval nosio bio je dobar za još dvoje. Tako zaštićeni, spremili su se da dočekaju sunce. Kada je prvi dodir svetla sinuo niz prepleteno granje, Kovenant se trgao; Linden je podigla ruku do usta da priguši uzvik. Videli su samo deliće sunčevog oreola. Ali i ti delići bili su crveni. Boja boleštine. "Dva dana!" Kovenant je psovao da ne počne da stenje. "Postaje sve gore." Prva je zurila u njega. Mračno joj je objasnio da se Kob Sunca ranije menjala u trodnevnim ciklusima. Svako skraćenje tog razdoblja znači da joj moć raste. A to znači... ali to nije mogao glasno da izgovori. Bol je bio predubok. Znači da Sunder i Holian nisu uspeli. Ili da je na-Mhoram našao izvor krvi veliki koliko i njegova zloba. Ili da je poglavar Kletnik sada siguran u pobedu, pa se Klava više ni ne pretvara da se bori protiv Kobi Sunca. Prva je mračno saslušala Kovenantovo objašnjenje. Potom je oprezno upitala. "Može li ovo da bude samo slučajnost - a da osnovni vremenski razmak ostaje isti?" To je bilo moguće. Sećao se da je jedno sunce trajalo dva dana. Ali kada je pogledao Linden, tražeći njeno mišljenje, ona ga nije gledala. I dalje je držala ruku na ustima. Zagrizla je zglob kažiprsta, a na bradi joj se nalazila kap krvi. "Linden!" Zgrabio ju je za doručje i otrgao joj ruku. Njena strepnja ga je zapljusnula. "Sunce boleštine." Glas joj je bio izobličen i promukao, zbog stegnutog grla. "Zar si zaboravio kako izgleda? A nemamo nimalo voura.

Na to je Kovenanta obuzeo novi strah. Vour je moćni sok izvesne biljke - sok koji odbija insekte što se množe pod crvenim suncem. I više od toga: to je i protivotrov za bolest od Kobi Sunca. Boleštine koja napada kroz svaku otvorenu posekotinu ili povredu. "Vatru mu paklenu", dahnuo je. "Stavi zavoj na taj prst!" obrecnuo se odmah zatim. Njegova ruka dovoljno se zacelila; ali pod ovim suncem čak i ta ranica na njenom prstu mogla bi da bude smrtonosna. Svuda oko njih kovitlala se para. Gde god bi svetlo sunca dodirnulo puzavice i stabla, kora se otvarala i propuštala tečnost. Para je zaudarala na raspadanje. Bezimeni insekti počeli su da zuje kroz narastajući smrad. Kovenant je iznenada shvatio Lindenino iščekivanje. Pored svega ostalog, uvidela je pre njega da se čak i džin može razboleti ako udahne suviše te pare - ili ako ga ujede previše insekata. Linden se nije pomerila. Oči su joj bile staklaste i okrenute ka unutra, kao da ni ne može da se pomeri. Oko zgloba na prstu stvarale su joj se crvene pruge dok je krv kapala u prašinu. Podivljao od očajanja i straha, Kovenant je počeo da viče na nju. "Pakla mu! Rekao sam da staviš zavoj na taj prst. I smisli nešto. U nevolji smo." Linden se trgla. "Ne", šapnula je. Njeno nežno lice izgledalo je kao da će se urušiti. "Ne. Ne razumeš. Ne osećaš. Nikada nije bilo ovako... ne sećam se..." Progutala je knedlu da ne bi počela da vrišti. Potom joj je glas postao mrtvački ravan. "Ti ne osećaš. Ovo je užasno. Ne možeš se boriti." Preko lica joj je prolazilo pramenje pare kao da je i ona počela da truli. Kovenant ju je žurno zgrabio za ramena i zabio u nju neosetljive prste. "Možda ne mogu. Ali ti možeš. Ti si Sunozbor. Šta misliš, zašto si ovde?" Sunozbor. Elohimi su joj dali tu titulu. Pogled joj je za trenutak postao divalj; uplašio se da je razderao tanko tkanje njenog razuma. Ali odmah je usmerila pogled na njega, toliko osećajno da se trgao. I dalje ju je držao, ali pretvorila se u alabaster i biser u njegovom stisku. "Pusti me", pažljivo je izgovorila. "Ne daješ dovoljno da bi imao pravo." Nemo ju je preklinjao, ali nije pomoglo. Kada je spustio ruke i zakoračio unatrag, okrenula se kao da ga izbacuje iz svog života. Obratila se Prvoj. "Nađi zelenog drveta. Granja, ili bilo čega." Zvučala je neobično grubo i resko, kao da upozorava da je ne dodiruju. "Natopi krajeve u vitrim i upali ih. Dim će nas bar malo zaštititi." Prva je podigla obrve zbog napetosti između Kovenanta i Linden. Ali džinovi nisu oklevali: navikli su na Lindenino čulo za zdravlje. Začas su sa obližnjeg drveća otkinuli nekoliko grana dovoljno velikih za baklje. Lupižena je žalosno mrmljao zbog potrebe da se njegov dragoceni vitrim traći na takav način, ali spremno je predao Prvoj jednu od svojih mešina. Ubrzo je četvoro džinova, a i Kail, držalo zapaljene grane koje su se tako dimile i pušile da su ublažile zadah truleži. Ogromni leteći insekti besno su zujali unaokolo, a potom su pošli u potragu za boljim plenom. Kada je prtljag bio spreman, Prva je pogledala Linden tražeći uputstva, prećutno priznajući promenu koja se desila u Odabranoj. Kovenant je Džinoljub i prstenoša; ali od Lindenine osetljivosti zavisi opstanak družine. Linden je klimnula glavom, ni ne pogledavši Kovenanta. Zauzela je Lupiženino mesto iza Prve i Brusobola; družina je pošla dalje.

Okruženi dimom i smradom, probijali su se kroz divljinu. Pod delovanjem ovog sunca, puzavice koje su bile pretvrde za mač Prve sada su se prekrile plikovima koji su pucali i cureli. Neko drveće bilo je prekriveno insektima koji su ga bušili i izjedali mu telo; sa drugog su otpadali čitavi kaiševi kore, otkrivajući golo drvo smrtonosno prožeto termitima. Narkotična slatkoća mirisa orhideja povremeno se probijala kroz dim. Kovenant je osećao da se probija kroz ishod onoga što se poglavar Kletnik nadao da će postići pre deset godina i pre pola milenijuma - obesvećenje čitavog zdravlja Domaje, pretvaranje u lepru. Ovde je Opaki uživao plodove pobede. Lepota Domaje i Zakona ovde je slomljena. Sa dimom u očima i gađenjem u želucu, sa prizorima gangrene i bola sa svih strana, Kovenant je počeo da se moli da i ovo sunce traje samo dva dana. Ipak, crveno sunce imalo je i jednu dobru stranu; truljenje drveta omogućilo je Prvoj da ponovo proseca put. Družina je počela brže da se kreće. Konačno se klekova divljina otvorila u prostranstvo visoke, debele trave, izopačene i trule, nalik na katran. Prva je naredila zastanak radi kratkog obroka i nekoliko gutljaja alem-vina. Kovenantu je piće bilo potrebno, ali jedva je mogao da jede. Pogled mu je bio prikovan za Lindenin otekli kažiprst. Bolest Kobi Sunca, očajno je pomislio. Jednom ju je već prepatila. Sunder i Holian, koji su poznavali tu bolest, verovali su da će ona umreti. Nije nikada uspeo da zaboravi kako je izgledala dok je bespomoćno ležala, obuzeta grčevima divljim kao njegove more. Spasli su je samo čulo za zdravlje i vour. To sećanje navelo ga je da ponovo rizikuje njen gnev. Počeo je mnogo grublje no što je nameravao. "mislio sam da sam ti rekao..." "A ja sam ti rekla", prekinula ga je, "da me ostaviš na miru. Nije mi potrebno tvoje zvocanje." Ali pogledao ju je pravo u lice, naterao ju je da razume njegovu brigu. Trenutak kasnije, njeno durenje je prestalo. Namrštila se i okrenula glavu. "Ne moraš da brineš o tome", uzdahnula je. "Znam šta radim. To mi pomaže da se usredsredim." "Pomaže...?" Nije znao kako da je razume. "Sunder je bio u pravu", odgovorila je. "Ovo je najgore - sunce boleština. Isisava me.. ili se upija u mene. Ne znam kako da opišem. Ja postajem to. Ono postaje ja." Počela je da drhti od sopstvenih osećanja uobličenih u reči. Polako je podigla ruku i zagledala se u povređeni prst. "Bol. Strah od njega. To mi pomaže da osetim razliku. Pomaže mi da se odvojim." Kovenant je klimnuo glavom. Šta je drugo mogao? Njena ranjivost postala mu je užasna. "Ne daj da postane suviše strašno", promuklo je šapnuo. Potom se vratio pokušajima da ugura hranu u zgrčeni želudac. Ostatak dana bio je užasan. A naredni je bio još gori. Ali u predvečerje, usled dreke ogromnih cvrčaka i prodornog gneva krupnih, dimom iznerviranih komaraca, družina je stigla u bregoviti predeo gde su se kamene gromade i dalje vitile iz mreže ogromnih mahovina i bršljana. To je bilo pogodno mesto za logor; jer kada je sunce opet izišlo, bilo je zaogrnuto smeđim velom. Posle samo dva dana. Izdignuto kamenje zaštitilo je putnike od uticaja sunca pustinje na polutrulo bilje. Sve što je stvoreno pod suncem plodnosti i suncem boleština sada je izgledalo kao stvoreno od voska. Smeđe sunce je sve rastopilo i pretvorilo u sivu sluz svako biljno vlakno, svaku kap soka, svakog ogromnog insekta. Nekoliko grmova u okolini porušilo

se kao pregrejane sveće; mahovina i bršljan pretvorili su se u barice smrdljivog mulja; jutarnje bube popadale su kao kišne kapi. A potom se sluz pretvorila u prašinu, jer sunce putinje ispilo je i nju. Jutro jedva da je odmaklo, a sve padine, šupljine i ispupčenja pretvorili su se u golu pustinju i prašinu. Za džinove je taj proces bio užasniji od svega ostalog što su videli. Do sada su videli samo promene vremenskog trajanja ciklusa pod Kobi Sunca. Bilje je prirodno raslo, a insekti i truljenje mogli su se smatrati normalnim događajima. Ali Kovenantove sadruge niko nije pripremio za brzo i potpuno uništenje toliko bujnog rastinja i boleština. Prva se osvrtala i dahtala. "Ah, Palamare Sanomore! Nema razloga za čuđenje što nisi imao glasa da izgovoriš ove vizije. Čudo je što si ih uopšte podneo - i što si ih podnosio u samoći." Lupižena se naslonio na nju kao da mu se vrti u glavi. Na Maglovalovom licu jasno se videla mučnina. Naučio je da sumnja u sebe, a sada je čitav svet bio pokriven stvarima u koje nije mogao da veruje. Ali Brusobolov pogled duboko je i vrelo plamteo - kao pogled čoveka koji sigurno zna da je na pravom putu. Linden je mračno zatražila od Lupižene nož. On za trenutak nije uspeo da joj odgovori. Ali konačno se Prva trgla i okrenula leđa pustinji; i njen muž se okrenuo zajedno sa njom. Lupižena je ošamućeno pružio svoj nož Linden. Ona je vrhom oštrice prosekla inficiranu ranu na prstu. Isprala ju je vitrimom, a potom je stavila mali zavoj. Kada je završila, podigla je glavu; pogled joj je bio dubok koliko i Brusobolov. Kao i on, izgledala je željna da krene dalje. Ili kao Vrhovni poglavar Elena, koja je, vođena nerazlučivim gađenjem i ljubavlju, kao i žudnjom za moći, počinila ludački čin slamanja Zakona Smrti. Posle samo tri dana Kobi Sunca, Linden je izgledala sposobna za to. Uskoro se družina ponovo uputila na jugozapad, preko pustinje koja se sada pretvorila u puki nakovanj za divlju silinu sunca. Kovenantu su se opet vraćala sećanja. Prašina i izmaglica od vreline, čvrsta kao priviđenje, boje strepnje, činila je sećanja jasnim. On i Linden bili su prizvani na Kevinov vidikovac tokom dana kiše; ali te noći ubijen je Nazik, otac Sunderov, i narednog dana izišlo je sunce pustinje - a Kovenant i Linden suočili su se sa Besomukom u neprijateljskom Kamendolu Mithil. Mnoge posledice pale su pravo Sunderu na leđa. Kao oblar Kamendola, već je morao da prolije živote svoje žene i sina kako bi njihova krv poslužila selu. A tada ga je Besomuk lišio i oca, primorao ga da žrtvuje Kobi Sunca svog prijatelja, Marida, i suočio ga sa potrebom da prolije krv svoje majke. Sve to ga je navelo da pobegne sa dužnosti radi Nevernika i Odabrane - i radi sebe samog, kako bi bio pošteđen odgovornosti za nova ubistva. Ali tokom istog sunca pustinje i Kovenantov život se iz osnova izmenio. Izopačenje tog sunca pretvorilo je Marida u toliko čudovište da je preneo zlobu Opakog. U pustari Južnih Zaravni, Marid je zakucao otrov između kostiju Kovenantove podlaktice, prikivajući ga za sudbinu koju mu je pripremio poglavar Kletnik. Sudbinu vatre. U mori divlje magije, njegova sopstvena užasna ljubav i bol rascepili su svet.

Sunce ga neće pustiti da misli na nešto drugo. Družina ima dovoljne zalihe vode, alem-vina i hrane; a kada se izmaglica pretvorila u vrtoglavicu, isisavši Kovenantu snagu iz nogu, Brusobol ga je poneo. Penosled je činio to za njega mnogo puta, noseći ga putevima nade i sudbine. Ali sada su to bili samo izmaglica, vrtoglavica, očajanje - i nemilosrdni udari sunca. Ta faza Kobi Sunca takođe je trajala samo dva dana. Za njom je došlo novo iskazivanje boleštine. Crveno obojena vrelina bila je manje jaka. Na uništenim Zaravnima nije bilo ničega što bi trulilo. A insekti su bili ograničeni na stvorenja koja žive pod zemljom. Ipak, sunce je bilo gnevno i gorko po svom nahođenju. Nije nudilo ni vlagu ni senku nad pustinjom. A pre no što se završilo, putnici su počeli da među niskim bregovima nailaze na zmije i škorpije veličine vuka. Mač Prve držao ih je na odstojanju. A kad god bi Brusobol i Magloval poneli i dodatnu težinu Kovenanta i Linden, družina je lepo napredovala. Uprkos urođenoj čvrstini, džinovi su postajali umorni, izmoždeni prašinom, vrućinom i daljinom. Ali posle drugog dana boleština naišlo je sunce kiše. Stojeći na kamenu da dočekaju svitanje, sadruzi su osetili novu svežinu na licima dok je sunce izlazilo oivičeno plavim, nalik na zgusnuti azur neba. Istog časa prema zapadu su počeli da se gomilaju oblaci. Kovenantovo srce ispunilo se od pomisli na kišu. Ali kada je vetar ojačao, čupajući mu prljavu kosu i bradu, setio se kako je teško putovati pod tim suncem. Obratio se Prvoj. "Biće nam potrebni konopci." Vetar mu je zavijao u ušima. "Da se ne bismo pogubili." Linden je zurila ka jugozapadu kao da joj Veselkamen ispunjava sve misli. "Kiša nije opasna", odsutno je rekla. "Ali biće je mnogo." Prva je prostrelila pogledom oblake i klimnula glavom. Magloval je spustio svoje zavežljaje i iskopao iz njih smotak konopca. Konopac je bio suviše težak da bi Linden i Kovenant mogli da ga nose vezanog oko sebe. Kada su se spustile prve kišne kapi, teške kao škjunak, Mačomoćnica je vezala konopac sebi oko pojasa, a onda ga prebacila na začelje grupe, Maglovalu, koji ga je prihvatio. Za trenutak je razgledala okolinu da bi je zapamtila. Potom je krenula u sve mračniju oluju. Sa istoka se sručila kiša, glasno tutnjeći. Oblaci su prekrivali obzorja, zaklanjajući poslednje svetlo. Sumrak je padao Kovenantu u oči kao voda. Već je jedva razabirao Prvu na čelu družine. Lupiženino izobličeno telo takođe je delovalo razmazano. Vetar je upirao Kovenantu o levo rame. Počeo je da se kliže. Bez ikakvog prelaza, tlo isušeno kao posle stoleća pustinje pretvorilo se u glinu i blato. Na sve strane pojavile su se bare. Pljusak je postao težak kao kamen. Kovenant se slepo držao za konopac. Išli su pravo u crni ponor kiše. Svet se sveo na ludačko šibanje i urlik pljuska, kao i na strašnu hladnoću. Trebalo je da uzme ogrtač pre početka kiše; njegova majica nije značila ništa pod ovolikom vlagom. Otkuda toliko vode, kada su Severne Zaravni i čitava Domaja bile mnogo dana očajnički žedne? Pred njim je ostao samo Lupiženin obris, vrlo nejasan, ali i dalje čvrst - jedina preostala čvrsta stvar, osim konopca. Kada je pokušao da se osvrne prema Kailu, Maglovalu, Vainu i Findejlu, oluja ga je udarila u lice svom silinom. Lutao je zemljom usuda jer nije uspeo da nađe jedini odgovor na svoje snove.

Na kraju je čak i Lupižena nestao. Bezdušni pljusak zaklonio je svaki nagoveštaj svetla i vida. Šakama neosetljivim od lepre i hladnoće, Kovenant je mogao biti siguran u uže samo dok ga drži ispod lakta, oslanjajući se o njega punom težinom. Dugo pošto je poverovao da od zadatka treba odustati, da družina treba da nađe neki zaklon i zbije se tamo dok oluja traje, uže je nastavljalo da ga vuče napred. Ali tada, iznenadno kao prizivanja koja su mu promenila život, užetom se proneo trzaj i time ga zaustavio; Kovenant je gotovo pao. Dok se teturao, tražeći ravnotežu, uže se opustilo. Pre no što se oporavio, nešto teško naletelo je na njega, udarilo ga i zamalo onesvestilo. Oluja je imala čudan prizvuk, nalik na ljude koji unaokolo viču. Odmah su ga uhvatile ogromne ruke i podigle ga na noge. Džin: Lupižena. Bio je gurnut nekoliko koraka niz uže, a onda ga je neko opet uhvatio. Kiša mu je udarala o leđa. Pred sobom je video trojicu ljudi. Svi su ličili na Kaila. Jedan od njih ga je uhvatio za ruku i prineo mu usne do uha. Kailov glas jedva je dopro do njega kroz urlik oluje. "Tu su Duris i Fol od haručaija! Došli su sa drugima iz našeg naroda da se bore protiv Klave!" Kiša je udarala po Kovenantu; vetar je hujao kroz njega. "Gde je Sunder?" uzviknuo je. "Gde je Holian?" Razlivene pod divljom kišom, postale su vidljive još dve prilike. Jedna kao da je pružala nešto prema Kovenantu. Sa tog predmeta kroz oluju je sinula bela svetlost, procepivši tamu. Neugasivo je blistao bistri dragulj ugrađen u dugački bodež, na spoju oštrice i balčaka. Kiša se isparavala od njegove vreline; ali samo svetlo plamtelo je kao da ga kiša ni ne dodiruje. Lorikov kril. Osvetlio je sva lica oko Kovenanta: Kail i njegovi sunarodnici, Duris i Fol; Magloval između Vaina i Findejla; Lupižena; Prva i Brusobol malo dalje, i Linden između njih. I dvoje ljudi koji su doneli kril. Sunder, sin Nazikov, oblar Kamendola Mithil. Holian, kćer Amitina, eh-Zublja.

8. BRANITELJI DOMAJE

Pljusak se spustio poput grmljavine. Kiša beše puna glasova koje Kovenant nije uspevao da razazna. Sunderove usne pokretale su se, ne proizvodeći ni zvuka: Holian je treptala dok joj se voda slivala niz lice, kao da ne zna da li da plače ili da se smeje. Kovenant požele da im priđe, da ih obgrli u čistom olakšanju zbog toga što su živi; ali svetlost krila zadržavala ga je. Nije znao šta označava. Otrov u podlaktici gonio ga je da ga dograbi i sažeže... Kail ponovo prozbori pravo u Kovenantovo uho. "Oblar pita da li je pohod uspešno okončan!" Na to Kovenant pokri lice, pritisnu unutrašnju toplinu prstena uz kosti lobanje. Ta kiša bila je previše za njega: potisnuti plač sklupčao mu se u grudima. Toliko je žudeo da zatekne Sundera i Holian da nije ni razmišljao šta bi za njih značila propast pohoda.

Sluh Prve bio je oštriji od njegovog: Sunderovo pitanje doprelo je do nje. Ona usmeri glas da mu odgovori kroz huku. "Pohod je propao!" Reči su bile osorne od naprezanja. "Palamar Sanomor je stradao! Došli smo u potragu za novom nadom!" Puna jačina povika Sunderovog odgovora bila je jedva razaznatljiva. "Ovde je nećete naći!" Onda se svetlo povuče: oblar se okrenuo. Visoko držeći kril da bi vodio družinu, on zađe u oluju. Kovenant pusti da mu ruke padnu poput krika koji nije mogao izustiti. Na trenutak, niko nije sledio Sundera. Holian je stajala ispred Kovenanta i Linden, dok su joj se obrisi ocrtavali u odsjaju krila. Jedva da je video šta radi kada mu je prišla i čvrsto ga zagrlila u znak dobrodošlice. Pre nego što je bio u stanju da uzvrati, ona ga ostavi da zagrli Linden. Pa ipak, njen kratki gest pomogao mu je da se sabere. Delovao je kao čin oproštaja - ili potvrde stava da su njegov i Lindenin povratak bitniji od nade. Kada ga Kail požuri da pođe za svetlom, on pokrenu neosetljive udove. Nalazili su se u udolini između bregova: nakupljena voda dostizala je gotovo do kolena. Ali njena struja kretala se u smeru u kome je išao, a Kail ga je pridržavao. Haručaji je delovao sigurnije u sebe nego ikada. Mora da je reč o onoj mentalnoj vezi koja je privukla Durisa i Fola, sa Kamendolcima iza njih, prema družini. A sada Kail više nije bio sam. Blato, bujice i kiša nisu ga mogli navesti da se spotakne. Držao je Kovenanta poput granitnog kipa. Kovenant je izgubio svaki osećaj o pratiocima; ali nije se brinuo: verovao je drugim haručajima kao što je verovao Kailu. Usmeravao je pažnju na borbu za svaki sledeći korak i sledio Sundera onoliko brzo koliko su mu to dopuštali neravnoteža i iscrpljenost. Put je delovao dugo i oštro u zahvatu oluje. Ali konačno se on i Kail primakoše udubljenju u steni i ugledaše kako se Sunderova svetlost krila vlažno odražava sa ivica širokog ulaza u pećinu. Sunder uđe pravo unutra i upotrebi srebrnu svetlost krila da potpali spremnu hrpu drveta. Onda ponovo umota sečivo i ugura ga unutar kožnog prsnika. Plamenovi su bili manje sjajni od krila, ali širili su osvetljenje po većoj površini, otkrivajući hrpe drveta i slame naslagane uz zidove. Kamendolci i haručaji već su tu podigli logor. Pećina je bila visoka, ali plitka, tek nešto više od udubljenja u padini brega. Ugao pod kojim ih je tavanica natkriljavala puštao je kišu da pada unutra i da curi do poda, a kao posledica toga pećina je bila vlažna i vatru nije bilo lako održati. Ali čak i takvo srazmerno sklonište bilo je melem za Kovenantove izubijane živce. Stajao je nad plamenovima i pokušavao da istrlja mrtvačku hladnoću iz kože, posmatrajući Sundera, dok je družina pristizala da bi mu se pridružila. Duris uvede četvoricu džinova. Fol je vodio Linden kao da je već preuzeo Maglovalovo odabrano mesto uz njen bok. Vain i Findejl došli su sami, iako nisu zašli dovoljno duboko u pećinu da bi izbegli šibanje kiše. A Holian je pratio Harn, haručaji koji je pazio na eh-Zublju u danima kada ih je Kovenant izbavio zahvata Veselkamena i Vatrokobi. Kovenant je piljio u njega. Kada su Sunder i Holian ostavili Primorje da bi otpočeli misiju protiv Klave, i Harn je otišao sa njima. Ali ne sam: pratio ih je i Stel, haručaji koji je čuvao Sundera.

Gde je sada Stel? Ne, još i više od toga: gore od toga. Gde su muškarci i žene Domaje, žitelji u čije su pridobijanje pošli Sunder i Holian? I gde su ostali haručaji? Posle jezivog pokolja koji je Klava počinila nad tim ljudima, zbog čega su samo Duris i Fol poslati u borbu? Ovde nećete naći nikoga. Zar je na-Mhoram već pobedio? Zinuvši na Sundera preko titrave vatre, Kovenant pokrenu usta, ali reči nisu izlazile. Pod zaklonom pećine, nepogoda je bila prigušena, ali neprekidna, žestoka i gladna poput ogromne zveri. A Sunder se izmenio. Ranije, i pored sve krvi koju je bio prisiljen da prolije kao oblar kamendola Mithil, nikada nije izgledao kao čovek koji ume da ubije. Ali sada jeste. Kada ga je Kovenant prvi put sreo, mladolike crte Kamendolaca bile su neobično smetene i sukobljene sa nerazrešenim zahtevima njegove dužnosti. Otac ga je učio da svet nije ono što su za njega tvrdili Jahači - kazna za ljudsku drskost - i zato nikada nije naučio da prihvata ili oprašta činove koje su od njega zahtevala pravila Klave i zakoni Kobi Sunca. Neizrečeno gnušanje naboralo mu je čelo: oči su mu potamnele od prikupljene tuge: zubi su mu škrgutali, žvaćući gorku hrskavicu nepomirljivosti. Ali sada je delovao isto onako izlizano i izudarano kao nož kojim je nekada oduzimao živote onih koje je voleo. Oči su mu blistale u svetlosti vatre poput dva bodeža. A svi pokreti bili su mu napregnuti od pritajenog besa - divljeg i zbunjenog gneva koga više nije bio u stanju da izrekne. Njegovo držanje nije nagoveštavalo dobrodošlicu. Prva mu je saopštila da je pohod doživeo neuspeh. Pa ipak, ponašanje mu je nagoveštavalo da mu napregnutost nije usmerena na Nevernika - da mu je postalo nemoguće da uobliči makar i golo olakšanje i zadovoljstvo. U neprilici, Kovenant pogleda Holian radi objašnjenja. Na eh-Zublji takođe su se videli tragovi nedavnih doživljaja. Kožna tunika bila joj je pocepana na nekim mestima i nespretno zakrpljena: ruke i noge otkrivale su joj nedovoljnost slabih obroka i stalnu opasnost. Pa ipak, odavala je izrazit utisak suprotnosti u odnosu na Sundera. Oboje su bili zdepaste kamendolske građe, tamnokosi i niski, iako je ona bila mlađa od njega. Ali njena prošlost bila je u potpunosti drugačija od njegove. Sve do potresa koji ju je koštao doma u kamendolu Kristal - krize u kojoj su Jahači tražili njen život i spasa zahvaljujući Kovenantu, Lindeni i Sunderu - bila je najcenjeniji član zajednice: kao eh-Zublja, sposobna da prorekne faze Kobi Sunca, pružala je svom narodu dragocenu prednost. Prošlost joj je sadržala malo samoprekora i lišavanja koji su ispunjavali Sunderove dane. I ta razlika sada je bila još ubojitija. Bila je pre blistava nego gnevna - toliko topla u dobrodošlici koliko je on bio krut. Da pogledi koje je upućivala prema oblaru nisu bili toliko puni nežnosti, Kovenant je mogao da pomisli da su dvoje kamendolaca postali stranci jedno prema drugom. Ali crna kosa koja joj je letela poput gavranovih krila oko ramena nije se promenila. I dalje joj je davala utisak kobnosti, nagoveštaj usuda. Postiđen, Kovenant otkri da ne zna ni šta bi njoj rekao. Ona i Sunder bili su mu previše životni: previše su mu značili. Ovde nećete naći nikoga. Opažanjem oštrim poput intuicije, video je da uopšte nisu stranci jedno za drugo. Sunder je bio toliko napregnut i gorak upravo zbog načina na koji je Holian blistala; a njena svetlost dopirala je iz istog

korena kao i njegov bol. Ali taj uvid ne pruži Kovenantu nijednu reč čije bi izgovaranje mogao da podnese. Gde je Stel? Gde su ljudi Domaje? I haručaji? I šta se desilo kamendolcima? Prva pokuša da premosti neprijatnu tišinu uglađenošću džinova. U prošlosti, uloga govornika u takvim prilikama pripadala je Brusobolu; ali on je izgubio volju za to. "Kamena mu i mora!" poče ona, "kako mi je milo što ponovo mogu da vas pozdravim, Sundere, oblaru, i Holian, eh-Zubljo. Kada smo se rastali, jedva da sam se usuđivala da sanjam da ćemo se ponovo sresti. To je..." Lindenin nagli šapat zaustavi Prvu. Ona je napeto piljila u Holian; a njen usklik ućutka skup, probi se jasno proz gusti baraž kiše. "Kovenante. Ona je trudna." Oh, moj Bože. Holianina vitka figura nije odavala ništa. Ali jedva da je prošlo devedeset dana otkako su kamendolci napustili Primorje. Lindenina tvrdnja sadržavala je trenutnu osudu: njeno čulo nije moglo pogrešiti u vezi sa takvom stvari. Iznenadna težina uviđanja primora ga da sklizne na tlo. Noge mu odbiše da drže to otkrovenje. Trudna. Zbog toga je Holian blistala, a Sunder besneo. Bilo joj je drago, jer ga je volela. A zbog toga što je on voleo nju, bio je zgrožen. Potraga za Jedinim Drvetom doživela je neuspeh. Razlog zbog koga je Kovenant poslao kamendolce nazad do Gornje Zemlje bio je izneveren. A Sunder je već bio prisiljen da ubije jednu ženu i dete. Nije mu više nigde preostalo da se okrene. "Oh, Sundere". Kovenant nije bio siguran da je to izgovorio naglas. Dok su mu iz očiju tekle suze, on pognu glavu. Trebalo bi da je pokrivena pepelom i izmetinama. "Oprosti mi. Toliko mi je žao." "Zar je tvoja greška što potraga nije uspela?" upita Sunder. Zvučao je oporo poput sudbine. "Jesi li nas ti doveo do ove tačke, u kojoj je moja greška otvorila poslednja vrata usuda?" Da, odvrati Kovenant - naglas ili u sebi, nije bilo nikakve razlike. "Onda me počuj, prapoglavaru." Sunderov glas mu se primakao. Sada je bio zamračen tugom. "Neverniče i nosioče belog zlata. Zlokrajniče i Branioče života." Ruke mu dograbiše Kovenantova ramena. "Počuj me." Kovenant diže pogled, boreći se da održi kontrolu nad sobom. Oblar je čučao pred njime. Sunderove oči bile su zamagljene: biserje vlažne svetlosti vatre klizilo mu je niz tvrde vilice. "Kada si me prvi put odagnao od doma i dužnosti u kamendolu Mithil", reče on hrapavim glasom, "tražio sam od tebe da me ne izdaš. Prisilio si me da krenem u suludu potragu po pustinjskom suncu za mojim prijateljem Maridom koga nisi mogao da spaseš - i odbio si da uzmeš moju krv da ti pomogne - i zahtevao si od mene da jedem alianthu za koju sam znao da je otrov - i zbog toga sam te zadužio nečim što je više od vernosti. Zahtevao sam od tebe smisao života - i razlog smrti Nazika, oca moga. I još nisi završio, oteo si Holian, kćer Amitovu, iz opasnosti u kamendolu Mithil, kao da je to bila tvoja želja da je zavolim. A kada smo zajedno pali u ruke Klave, iskupio si nas iz tog zahvata, povratio nam živote.

I još ti to nije bilo dovoljno. Kada si nas naučio da uvidimo zlo Klave, okrenuo si leđa tom zločinu, iako je vrištao za osvetom u lice čitave Domaje. Tu si me izdao, prapoglavaru. Smisao koji mi je bio toliko potreban odgurnuo si u stranu. Umesto njega, dao si mi samo zadatak koji mi je prevazilazio snagu." Bilo je to tačno. U gubitku krvi, ludilu i strasti, Kovenant je učinio sebe odgovornim za istinu koju je od Sundera zahtevao da prihvati. A onda je doživeo neuspeh. Šta je to bilo, ako ne izdaja? Sunderove optužbe gonile su ga da krvari tugom i suzama. Ali ni Sunder još nije završio. "Zbog toga", nastavi on hrapavim glasom, "moje je pravo da me saslušaš. Prapoglavaru i Neverniče, nosioče belog zlata", reče on kao da se obraća vrelim linijama koje su obojile Kovenantovo lice, "izdao si me - i drago mi je što si došao. Iako dolaziš bez nade, ti si jedina nada koju sam ikada uvideo. Svojim rukama u stanju si da stvoriš ili porekneš koju god istinu poželiš, a ja želim da te služim. Dok ostaješ ovde, neću prihvatiti ni očajanje, ni zlu sudbinu. Nema ni izdaje, ni promašaja, sve dok izdržavaš za mene. A ako istina kojoj učiš na kraju mora biti izgubljena, tešiće me da od moje ljubavi i mene nije zatraženo da podnesemo taj gubitak sami. Kovenante, počuj me", bio je uporan. "Reči nisu dovoljne. Drago mi je što si došao." Nemo, Kovenant obujmi Sundera oko vrata i zagrli ga. Plač njegovog srca takođe je bio obećanje. Ovog puta neću okrenuti leđa. Iskidaću kopilad. Ostao je tako sve dok mu odgovor oblarovog zagrljaja ne pruži utehu. Onda Lupižena prekide tišinu nakašljavanjem; a Linden reče glasom hrapavim od saosećanja: "Bilo je i vreme. Mislila sam da vas dvojica nikada nećete progovoriti jedan sa drugim." Stajala je pored Holian kao da su na trenutak postale sestre. Kovenant popusti stisak; ali još jedan trenutak nije puštao oblara. Teško progutavši, on promrmlja: "Mhoram je imao običaj da govori takve stvari. Počinješ da podsećaš na njega. Sve dok Domaja može da proizvodi ljude poput tebe... I Holian." Prisećanja na davno umrlog poglavara nateraše ga da oštro zatrepće da bi izbistrio vidno polje. "Kletnik misli da samo treba da sruši Svod Vremena da bi razorio svet. Ali greši. Lepotu nije tako lako uništiti." Prisetivši se pesme koju mu je Lena pevala dok je još bila devojka i dok je on bio nov u Domaji, on tiho navede: "Duša u kojoj raste cvet preživljava". Sa iskrivljenim osmehom, Sunder se diže na noge. Kovenant mu se pridruži i njih dvoje okrenuše se svojim drugovima. Sunder reče Prvoj: "Izvinite moju nedobrodošlicu. Novosti o vašem pohodu bolno su me pogodile. Ali došli ste izdaleka, preko neznanih krajeva Zemlje, u bolu i opasnosti, i srećno smo se našli. Potrebni ste Domaji - a vama bismo mi mogli biti od koristi." Predstavio je Durisa i Fola za slučaj da džinovi nisu ranije upamtili njihova imena. Onda zaključi: "Naša hrana je oskudna, ali molimo vas da je podelite sa nama." Prva odvrati, predstavivši Maglovala kamendolcima. Već su poznavali Vaina; a na Findejla nije obraćala pažnju, kao da je prestao da ostavlja trag na njenu svest. Bacivši pogled po plitkoj, vlažnoj pećini, ona reče: "Izgleda da smo mi bolje opremljeni za deljenje. Oblare, koliko nam je velika udaljenost od tog Veselkamena za kojim traga Džinoljub?" "Petodnevni put", odvrati Sunder, "ili trodnevni, ukoliko ne zahtevamo putovanje kradom da nas skloni od pogleda Klave."

"Onda", izjavi Prva, "opremljeni smo do granice obilja. A vama je obilje neophodno." Ona se namerno zagleda u Holianinu mršavost. "Da proslavimo ovaj susret i ovo sklonište pravom gozbom." Ona skide svoj ranac; ostali džinovi sledili su njen primer. Brusobol i Magloval počeše da pripremaju obrok: Lupižena je pokušavao da istezanjem istera deo grčeva iz leđa. Kiša je nastavljala da nemilosrdno šiba padinu brega, a voda je tekla niz nagnuti svod, obrazujući barice i slivajući se po podu. Pa ipak, srazmerna suvoća i toplina skloništa predstavljali su utehu. Kovenant je negde čuo da izlaganje neprekidnoj kiši može da otera ljude u ludilo. Trljajući neosetljivim prstima bradu, posmatrao je svoje drugove i pokušavao da prikupi hrabrosti za pitanja. Prva i Lupižena ostajali su tvrdoglavo sabrani i pored kiše, premora i obeshrabrenja. Dok je čekala na hranu, ona izvuče mač i poče metodično da ga briše; a on stade da se priseća nekadašnjih doživljaja sa Sunderom, opisujući njihov prethodni susret i pustolovine po Sarangravskoj zaravni sa neodoljivim humorom. Magloval je, međutim, i dalje bio pun podozrenja, oklevanja: u jednom trenutku izgledalo je kao da nije u stanju da odabere koju kesu sa provijantom da otvori i bio je zbunjen tom jednostavnom odlukom, sve dok Brusobol ne zareža na njega. Ni vreme, niti udarci koje je zadao protiv arghuleha nisu mu zalečili nesamopouzdanje, čije su se pukotine sve više širile. A zapovednik kao da je postajao sve manje sličan džinu. Pokazao je zapanjujući nedostatak oduševljenja zbog ponovnog susreta sa kamendolcima, zbog društva novih haručaija - čak i zbog izgleda hrane. Pokreti su mu bili dužnost koju je obavljao naprosto zato da mu prođe vreme dok ne dostigne svrhu, dok ne dobije priliku da ispuni naum. Kovenant nije znao koji je to naum; ali razmišljanje o tome šta bi on mogao biti izazivalo mu je trnce. Brusobol je delovao poput čoveka koji se rešio da se pridruži bratu po svaku cenu. Kovenant požele da zatraži neko objašnjenje; ali nije bilo moguće izdvojiti se nasamo. Odloživši stvar na stranu, on se obazre po ostatku skupa. Linden je odvela Holian na suvlje mesto uz jedan zid, pa je pregledala eh-Zublju svojim čulom, ispitivala zdravlje i rast deteta koje je Holian nosila. Šum kiše sakrivao je njihove tihe glasove. Ali onda Linden obznani čvrstim glasom: "Dečak je." Holianine tamne oči okrenuše se Sunderu i zablistaše. Vain i Findejl nisu se ni pokrenuli. Vain je delovao neosetljivo na vodu koja mu se poput biserja skupljala po crnoj koži, kapala mu sa iscepane tunike. A čak ni otvorena kiša nije mogla da dodirne Određenog: prolazila je kroz njega kao da mu je stvarnost od neke potpuno drugačije vrste. Blizu ivice pećine, haručaji su stajali u raštrkanoj grupi. Duris i Fol gledali su prema oluji: Kail i Harn bili su okrenuti unutra. Ukoliko su mentalno delili međusobne priče, njihovi ravni izrazi nisu odavali znak bilo kakvog opštenja. Poput Krvne Garde, pomisli Kovenant. Svaki od njih kao da je neposrednim nadahnućem znao ono što su i ostali znali. Jedina razlika bila je da haručaji nisu bili imuni na vreme. Ali možda ih je to činilo manje voljnim za pogađanja. Iznenada je bio siguran da više ne želi da ga oni služe. Uopšte nije želeo da ga bilo ko služi. Posvećivanje ljudi njemu bilo je previše skupoceno. Bio je na sopstvenom putu prema usudu: trebalo je da putuje sam. Pa ipak, ovde je bilo još pet ljudi čiji će životi biti ugroženi zajedno sa njegovim. Šest, računajući Holianino dete, koje nije moglo da da svoj glas u čitavoj stvari.

A šta se dogodilo sa ostalim haručajima - sa onima koji su svakako došli poput Fola i Durisa da se suprotstave Klavi? I zbog čega su Sunder i Holian doživeli neuspeh? Kada je hrana bila spremna, on sede među svoje drugove kraj vatre leđima uz zid pećine, sa zategnutom utrobom. Čin uzimanja hrane istovremeno je odlagao i primicao trenutak za postavljanje pitanja. Ubrzo potom, Holian pusti da u krug pođe kožna mešina. Kada Kovenant otpi iz nje, on oseti ukus metheglina, guste, bogate medovine koju su točili žitelji Domaje. Značenje toga poskoči na njega. Glava mu se trže. "Onda, niste doživeli neuspeh." Sunder se namršti kao da mu je Kovenantova izjava zadala bol. "Ne u potpunosti". Usne su mu se smešile, ali oči su mu bile ozbiljne. "Ni u jednom kamendolu nismo doživeli potpuni promašaj, ni u jednom drugom naselju - osim jednog." Kovenant pažljivo odloži mešinu ispred sebe. Ramena su mu se tresla: morao je oštro da se usredsredi da bi smirio ruke i glas. "Recite mi". Oči svih putnika bile su na Sunderu i Holian. "Recite šta se desilo." Sunder baci krupnu krišku hleba koju je jeo. "Neuspeh nije reč u koju treba imati poverenja", poče on oštro. Pogled mu je izbegavao Kovenanta, Linden, džinove, prikovao se za ugarke vatre. "Može da znači jednu ili drugu stvar. Doživeli smo neuspeh - i nismo." "Oblaru", umeša se Lupižena blago. "Među našim narodom kažu da je radost u ušima koje slušaju, ne u ustima koje govore. Potraga za Jedinim Drvetom dovela nas je do mnogih groznih i okrutnih priča, a mi ih nismo svaki put dobro saslušali. Pa ipak smo ovde - bolno ozleđeni, možda" - on baci pogled na Brusobola - "ali ne potpuno pokolebani. Nemoj se ustezati da nam prikloniš deo svoga bola." Na trenutak, Sunder pokri lice kao da ponovo plače. Ali kada je spustio šake, jed srca bio mu je blistav u očima. "Počujte me, onda", reče on kruto. "Pošavši iz Primorja, nosili smo Lorikov kril i poverenje prapoglavara. U mom srcu bili su nada i osećaj svrhe, a uvideo sam novu ljubav kada su sve stare bile mrtve." Sve izginule: njegov otac usled ubistva, majka zbog toga što se to nije moglo izbeći, žena i sin od njegove sopstvene ruke. "Zbog toga sam smatrao da će nam verovati kada budemo pronosili poruku prkosa od sela do sela. Od Leleja, zaputili smo se severno i zapadno, u potrazi za putem do Gornje Zemlje koji nas neće izložiti zlokotskoj Sarangravskoj Ravnici." A taj deo putovanja bio je prijatan, jer su bili nasamo zajedno, ne računajući Stela i Harna; Primorjem, od obale pa sve do visokih bregova i preživelih ostataka Džinovih Šuma, nikada nije ni takla Kob Sunca. Nesigurnost je pomračila njihov prethodni prelazak te oblasti; ali sada su je videli kao divnu zemlju na vrhuncu jesenje veličanstvenosti, kušali preobražujući ukus šumovitih krajeva i životinja, ptica i cveća. Klava je učila da je Domaja stvorena kao mesto za kažnjavanje, stratište za ljudsko zlo. Ali Kovenant je poricao to učenje; a u Primorju Sunder i Holian prvi put su počeli da shvataju na šta je Nevernik mislio. Zbog toga im je odlučnost da se suprotstave Klavi jačala; i najzad su se usudili da zađu u severne krajeve Sarangrava, ne bi li počeli sa poslom bez dodatnih odlaganja. Uspevši se uz Domajin Sunovrat, ponovo su zašli u bledilo Kobi Sunca. Zadatak pronalaženja naselja nije bio lak: nisu imali karte i nisu bili upoznati sa prostranstvom Domaje. Ali konačno je dalekovidi haručaji opazio Jahača; a žena u

crvenoj odori i ne znajući odvela je putnike do njihovog prvog odredišta - malog drvograda koji se pogurio u procepu između bregova. "Daleki drvograd nije nam baš poželeo dobrodošlicu", reče oblar gorko. "Jahači su im oduzimali najmlađe i najbolje", objasni Holian. "I to ne na nekadašnji način. Klava je uvek bila oprezna u svojim zahtevima, jer kada bi ljudi bili desetkovani, gde bi Jahači svraćali po hranu? Ali sa skraćenjem Kobi Sunca takvo domaćinsko ponašanje bilo je odbačeno. Jahači su dolazili do svakog naselja sa dvostrukom i trostrukom učestanošću, zahtevajući svaki život koji su im honji mogli poneti." "Lišeni haručaija koje si ti iskupio", dodade Sunder Kovenantu, "Jahači su od uobičajenog prikupljanja žetve prešli na pravo haranje. Ukoliko nas priče koje smo čuli nisu navele na pogrešan trag, to haranje otpočelo je u vreme kada smo na putu prema moru prešli iz Gornje Zemlje u Sarangravsku Ravnicu. Na-Mhoram nas je video u rukhu koji sam ja tada nosio i znao je da si otišao u opasnost iz koje nisi mogao da mu uzvratiš udarac." Oblar je govorio kao da je znao kako će Kovenant primiti te vesti - kako će kriviti sebe zbog toga što nije ranije stupio u borbu protiv Klave. "I zato, kakve je potrebe imao za bilo kakvom opreznošću?" Kovenant se trže u sebi; ali držao se onoga što je dvoje kamendolaca govorilo, prisiljavao se da to sasluša. "Kada smo ušli u Daleki drvograd", nastavi eh-Zublja, "bili su svedeni na starce, bogalje i gorčinu. Kako su mogli da nam požele dobrodošlicu? Videli su nas samo kao krv iz koje bi mogli zadobiti razdoblje preživljavanja." Sunder je piljio u vatru, očiju poput uglačanog kamena. "To nasilje sam predupredio. Koristeći Lorikov kril i orkrest, Sunčev kamen, doveo sam vodu i ussumiel bez prolivanja krvi pod pustinjskim suncem. Takva moć bila je zapanjujuća za njih. Zbog toga su, kada sam završio, bili spremni da saslušaju šta god smo želeli da kažemo protiv Klave. Ali od kakvog su značaja mogle biti naše reči za njih? Kakvo je suprotstavljanje još bilo moguće preostacima njihovog sela? Bili su previše proređeni da bi učinili bilo šta osim da se zgrče u svojim domovima i bore za goli život. Nismo doživeli potpuni neuspeh", škripao je on glasom, "ali ja ne znam drugo ime za ono što smo postigli." Holian mu položi blagu šaku na ruku. Kiša je i dalje hučala izvan pećine. Voda je neprekidno kapala kraj Kovenantovih nogu. Ali on nije obraćao pažnju na vlagu, zatvorio je um oštrom i beskorisnom kajanju koje mu se poput otrova dizalo iz dubine stomaka. Kasnije će dopustiti sebi da oseti čisto očajanje zbog onoga što je razuzdao po Domaji: sada je morao da sluša. "Jednu stvar ipak smo dobili iz Dalekog drvograda", nastavi eh-Zublja. "Pružili su nam znanje o kamendolu koji počiva na zapadu. Nije bilo potrebno da tragamo za prilikom da iskušamo svoju nameru drugi put." "Oh, zaista!" zareža Sunder. Osujećenost i gnev rasli su u njemu. "To znanje su nam dali. Takvo znanje lako se zadobije. Od tog dana do ovoga, uopšte nije bilo potrebno da tragamo. Neuspeh u svakom naselju gonio nas je napred. Kako smo se kretali sve dalje prema zapadu, bliže Veselkamenu, svaki drvograd i kamendol bilo je sve mučnije pridobiti, jer veća blizina na-Mhoramovog Konaka naučila ih je većem strahu. Pa ipak, uvek su darovi krila, Sunčevog kamena i lianara za nas zadobijali neku meru dobrodošlice. Ali ti ljudi nisu više imali dovoljno krvi da održe svoje strahove - a nedostajalo im je i krvi za otpor. Jedini odgovor na naše darove i reči bilo je njihovo znanje o drugim naseljima.

Tomase Kovenante", reče on iznenada, "ovo je čemerno za mene - ali ne želim da budem pogrešno shvaćen. Povremeno bi nam se od naselja do naselja slučilo da naiđemo na muškarca ili ženu dovoljno mlade i zdrave da su bili u stanju da ponude i drugačiju pomoć - pa ipak nevoljne da to učine. Nailazili smo na ljude kojima je bilo nezamislivo da bi ijedan muškarac ili žena mogli da vole Domaju. Povremeno su pokušavali da nam ugroze živote, jer koji smrtnici ne bi zaželeli moć koju smo nosili? Tada nas je spasavala jedino vernost haručaija. Pa ipak, uopšte uzev, nije nam dat nikakav drugi poklon, jer nikakav drugi poklon nije ni bio moguć. Naučio sam se velikoj gorčini koju ne znam kako da ublažim - ali krivica za to ne pada na narod Domaje. Nisam mogao da poverujem da goli život ma kog naselja može da pretrpi toliko gubitaka, a ipak da se održi." Na trenutak je ćutao; a pljeskavi šum kiše odzvanjao je pećinom. Stavio je ruku preko Holianine: silina njegovog stiska zategla mu je žile iza zglavaka. Nije bio viši od Linden, ali snaga mu se nije mogla meriti visinom: Kovenantu je delovao isto onako ogorčeno i opasno kao Berek Troprst na padinama Planine Groma, kada je drevni junak i poglavar-rodilac najzad stavio ruku na Zemnu moć. Tišina je podsećala na prigušeni baraž oluje. Klava je već prolila užasnu količinu krvi - pa ipak, previše je života bilo na kocki i Kovenant nije znao kako da ih zaštiti. U želji za podrškom, okrenuo se prema Linden. Ali ona mu nije opazila pogled. Glava joj je bila dignuta, oči oštre, kao da njuši vazduh, traga za napetošću ili opasnošću koje nije uspevala da razazna. On baci pogled na džinove. Ali oči Brusobola bile su skrivene ispod uklještene pesti njegovih obrva; a oči Maglovala, Lupižene i Prve bile su usredsređene na kamendolce. Na ulazu u pećinu, Kail diže jednu ruku kao da i pored urođene ravnodušnosti želi da učini gest pobune. Ali onda ponovo vrati ruku uz bok. Naglo, Sunder opet progovori. "Samo jedno naselje nije nam pružilo čak ni takav prisenak dara - i bilo je poslednje." Glas mu je bio napregnut i hrapav. "Iz njega smo nedavno stigli, vrativši se istim putem kojim smo i došli, jer nismo imali više nade. Put od naselja do naselja vodio nas je prema zapadu u liniji polumeseca, tako da smo se kretali od krajeva istočno od Veselkamena prema severu - ka mestu koje je nazvalo sebe kamendol Domajinog Ruba. Drvograđanin koji nam je pružio to znanje počivao je opasno blizu Konaka na-Mhorama, ali kamendol Domajinog Ruba bio je još bliži - i zbog toga smo se plašili da će im strah od Klave biti preveliki da bi bilo moguće da mu se suprotstavimo. Pa ipak, kada smo stigli do naselja, shvatili smo da ono više nikada neće osetiti takav strah." On zastade, zatim zareža: "Bilo je potpuno beživotno. Jahači su ga sasvim ugušili, odneli svako srce što kuca da nahrane Vatrokob. Nije preostalo nijedno dete niti bogalj da ga proguta Sunčeva Kob." Posle toga, zaustavio se - dograbio sebe i utišao se kao da više nije u stanju da izgovori makar ijednu reč bez urlika. Holian ga tužno zagrli. "Nismo znali gde da se okrenemo", reče ona, "i zato smo se vratili prema istoku. Pomislili smo da moramo izbegavati domašaj Klave i čekati vas - jer Nevernik i nosilac belog zlata sigurno nije mogao da doživi neuspeh na svom pohodu." Glas joj je bio iskren, ali bez ikakvog sarkazma ili optužbi. "A kada se bude pojavio, stići će sa istoka. U tome smo, barem, bili blagosloveni. Daleko ranije nego što smo se usuđivali da zaželimo, haručaji su postali svesni vašeg prisustva i spojili nas." Trenutak kasnije, ona dodade: "Takođe nas je blagoslovilo prisustvo haručaija."

Linden više nije bila okrenuta prema raštrkanom krugu svojih sadruga: okrenula se Kailu i njegovim ljudima; a linije leđa bile su joj napete, napregnute. Ali i dalje nije govorila ništa. Kovenant se prisili da ne obraća pažnju na nju. Kamendolci nisu bili gotovi. Iščekivanje mu učini glas oštrim poput besa. "Kako ste se sreli sa Durisom i Folom?" Više nije mogao da potiskuje drhtanje. "Šta se dogodilo sa Stelom?" Na to, grč prođe Sunderovim licem. Kada je odgovor usledio, stigao je od eh-Zublje. "Tomase Kovenante", reče ona, obraćajući se pravo njemu kao da u tom trenutku više ništa drugo nije bilo važno. "Dva puta si me iskupio od zla Klave. I iako si me lišio doma u kamendolu Kristal, gde sam bila cenjena i željena, pružio si mi smisao i ljubav da nadoknade taj gubitak. Ne želim da ti nanesem bol." Ona baci pogled na Sundera, zatim nastavi: "Ali i ova priča mora biti ispričana. Bez toga se ne može." Ukočivši se zbog te nužnosti, ona reče: "Kada smo zašli istočno od Veselkamena - smerajući prema severu - naišli smo na grupu od osamdeset haručaija koji su došli da uzvrate na pohare Klave. A kada su čuli našu priču, shvatili su zbog čega se narodi Domaje nisu digli na otpor. Zbog toga su sebi postavili zadatak - da obrazuju kordon oko Veselkamena, prepreku koja će sprečiti prolazak svakog Jahača. Na taj način mislili su da se suprotstave Klavi - i da iscrpe Vatrokob - dok su i sami čekali vaš povratak. Pa ipak, njih četvoro javilo se da pomogne svrsi naše potrage. Duris i Fol, koje vidiš, kao i Bern i Toril" - njeno grlo na trenutak se steže - "kojih više nema, kao što ni Stela nema. Jer izdalo nas je naše neznanje. Bilo je znano svima da Klava poseduje moći da zagospodari umovima. Na taj način su haručaji opčinjeni u prošlosti. Ali niko od nas nije znao koliko je silna ta moć postala. Dok smo stizali u blizinu Veselkamena, Bern, Toril i Stel izviđali su na određenom rastojanju prema zapadu da bi obezbedili našu sigurnost. Bili smo na dan puta od Konaka, a ni Harn, ni Duris ni Fol nisu naišli ni na kakvo zlo. Ali uzdanje u blizinu ostalih ogolilo ih je dodiru Klave - i njenom gospodarenju. Odbacivši svaku opreznost, napustiše nas da uzvrate na mamljenje Klave. Osetivši šta je proizišlo - potpuni gubitak uma i volje - Harn, Doris i Fol nisu se dali u poteru, da ne bi i oni pali pod zahvat na-Mhorama. Ali Sunder i ja..." Sećanje je natera da zamuca, ali nije dopustila sebi da zastane. "Mi smo pošli u poteru. I borili smo se, suprotstavljali se vatrom krila i upinjali se da razbijemo zahvat Klave - iako smo takvim činom očevidno obznanili prisustvo na-Mhoramu, upozorili ga na sebe - a možda i na tebe. Možda bismo se suprotstavljali Stelu i drugovima do samih dveri Veselkamena. Bili smo očajni i grozničavi - ali najzad smo zastali." Ona grčevito proguta. "Jer videli smo da Bern, Stel i Toril nisu sami. Iz okolne oblasti dođoše desetine i još više haručaija - svi začarani, svi bezumno i gluvo koračajući prema nožu i Vatrokobi." Suze joj ispuniše oči. "A pred tim prizorom", nastavi ona kao postiđena, "bili smo slomljeni. Pobegli smo jer nam ništa drugo nije preostalo. Tokom noći", dovrši ona blago, "Gibon na-Mhoram posegao je prema nama i pokušao da ovlada belim draguljem krila. Ali Sunder, moja ljubav, održao je čistotu svetlosti." Onda joj ton otvrdnu. "Ukoliko je na-Mhoram na ma koji način dostupan strahu, zaključujem da je bio donekle pokoleban - jer Sunder ga je sigurno naterao da poveruje kako se prapoglavar već vratio."

Ali Kovenant jedva da je čuo njen zaključak. Utonuo je u vizije koje su izazvale njene reči: neizlečivi stupor haručaija; mahnitost kamendolaca dok su molili, protivili se, borili, bacali se gotovo u samu čeljust Klave i svejedno bez uspeha pokušavali da spasu svoje drugove; radost ili iščekivanje nagovešteno Gibonovim naporima da ovlada krilom. Mozak mu se vrteo od slika ogromnih posledica njegovog ranijeg odbijanja da se bori protiv Klave. Među mrtvima u Andelejnu, Banor mu je rekao: Iskupi moj narod. Njihova sudbina je prokletstvo. A on se smatrao uspešnim kada je razbio stisak Veselkamena, oslobodio haručaije. Ali nije uspeo. Ostavio je Jahače i na-Mhorama u životu da ponovo čine sva zla koja su ikada činili; a Kob Sunca digla se do dvodnevnog razdoblja zahvaljujući krvi poharanih naselja i bespomoćnih haručaija. Pa ipak ga Lindenina oštra pobuna prostreli, otrže od samoga sebe: nagon dublji od panike ili sramote trže ga na noge i posla prema njoj dok se teturala ka Kailu i Harnu. Ali bila je prespora, prekasno je procenila značenje njihove napetosti. Zastrašujućom naglošću, Harn udari Kaila toliko snažno da ga baci u silinu kiše. Sunder, Holian i džinovi skočiše na noge iza Kovenanta. Jedan hitar korak ispred njega, Fol je potkačio Linden i bacio je u stranu. Tren kasnije, Durisova ruka tresnu poput gvozdene šipke preko Kovenantovih grudi. On se zatetura unazad na Prvu. Ova ga zadrža. Visio je u njenom zahvatu, dahćući za vazduhom dok su mu sunašca bola lelujala po vidnom polju. Okruženi velovima kiše, Kail i Harn bili su jedva vidljivi. U blatu koje je trebalo da učini koračanje nemogućim, kiši koja je trebalo da ih oslepi, borili su se metodičnom zanetošću ludaka. Linden besno viknu: "Prekinite! Jeste li sišli sa uma?" Bezosećajno, Duris odvrati: "Nisi razumela." On i Fol stajali su spremni da zaustave svako mešanje. "To mora biti učinjeno. To je način našeg naroda." Kovenant se borio za vazduh. Kruto, Prva je zahtevala objašnjenje. Durisova ravnodušnost bila je neumoljiva. Nije čak ni bacio pogled na silovitu borbu koja se odigravala na kiši. "Na taj način oprobavamo jedan drugoga i razrešavamo sumnje." Izgledalo je da Kail gubi, jer nije bio u stanju da uzvrati na čistu ubeđenost Harnovog napada. Održavao se na nogama, uzvraćao na Harnove udarce veštinom koja je delovala nezamislivo na tom pljusku; ali uvek se branio. "Kail nam je govorio u vezi sa ak-Haru Kenaustin Ardenolom. Bio je pratilac pobednika i mi želimo da odmerimo veštinu protiv njega." Nagla varka izbaci Kaila iz ravnoteže, omogućivši Harnu da mu udarcem izbije noge; ali ovaj se uspravi otkotrljavši se i odbacivši na noge. "Takođe je rečeno da su Brin i Kail izdali odabranu vernost zbog zavođenja samožena. Kail hoće da dokaže kako bi mamac njihovog zavođenja bio jači od svakog haručaija na njegovom mestu." Kail i Harn bili su ravnopravni po sposobnosti i snazi. Ali Harn je gledao kako mu sunarodnici gube volju i koračaju pravo u čeljust Klave: udarao je snagom osvete. A Kail je popustio pred samoženama, naučio da procenjuje sebe. Brinova pobeda nad čuvarem Jedinog Drveta dovela je do smrti Palamara Sanomora. Oluja udaraca natera Kaila da se zatetura. Kada se zanjihao, težak udarac obema pesnicama zari mu lice u blato. Kaile!

Kovenant uvuče drhtavi dah i iščupa se iz ruku Prve. Vatra mu je bleskala u umu, naizmenično bela i crna: plamenovi su mu se širili desnom podlakticom kao da mu je u mesu usijano ugljevlje. Prikupljao je povik koji će zaustaviti haručaije, ošamutiti ih na mestu gde su stajali. Ali Duris smireno nastavi: "Takođe, želimo da ožalimo Hergroma i Cera - i one čija je krv otišla u Vatrokob." Bez opomene, on odskoči od družine i jurnu, gibak i divalj, u kišu prema Kailu i Harnu. Fol je bio uz njega. Zajedno, oni napadoše. Onda Sunder viknu na Kovenanta: "Nemoj!" On dograbi Kovenantovu ruku, ispreči se plamenu da bi zaustavio neumitnu erupciju. "Ukoliko je na-Mhoram svestan krila u mojim rukama, koliko će mu jasnija biti tvoja moć?" Kovenant zausti da drekne: 'Baš me briga! Neka pokuša da me zaustavi!' Ali Fol i Duris nisu se bacili samo na Kaila. Napadali su i jedan drugog, kao i Harna; a Kail se digao iz blata da bi se bacio u opšti okršaj. Udarci su padali nepristrasno u svim smerovima. Želimo da ožalimo - lagano, vatra isteče iz Kovenanta. Ah, pakla mu, uzdahnu on. Imajte milosti prema meni. Nije imao prava da pita šta to haručaji rade. Imao je previše iskustva sa silovitošću sopstvenog bola. Linden je napeto proučavala borce: lice joj je oslikavalo zabrinutost lekara pred mogućnošću povrede. Ali Sunder srete Kovenantov pogled i klimnu nemim razumevanjem. Isto onako naglo kako je počela, borba se prekide. Četiri haručaija vratiše se stoički pod zaklon pećine. Svi su bili izudarani i u modricama, iako nijedan od njih tako gadno kao Kail. Ali lice mu je skrivalo poraz, a njegovi sunarodnici nisu odavali likovanje. On se suoči s Kovenantom. "Usaglašeno je da sam bezvredan." Krv mu je lagano tekla iz posekotine na usni i rane iznad jagodice. "Mesto uz tebe ne oduzima mi se, jer se sa njim složio ak-Haru Kenaustin Ardenol. Ali od mene se zahteva da obznanim kako ne zaslužujem počast takvog mesta. Fol će braniti Odabranu." Posle trenutka oklevanja, on dodade: "Druge stvari nisu razrešene." "Oh, Kaile!" zaječa Linden. Kovenant siknu psovku koju je zaklonila kletva Prve i Lupiženino mrmljanje. Ali niko od njih nije mogao da učini ništa. Haručaji su doneli presudu i bili su nedodirljivi poput krvne garde. Mrmljajući za sebe, Kovenant obgrli rukama svoje srce i povuče se jednostavnoj utehi vatre. Trenutak potom, Sunder i Holian mu se pridružiše. Stajali su nemo u blizini dok on ne diže glavu. Onda, mekšim glasom, kao da je njihova muka učinjena nevažnom zbog opšte zapanjenosti, Sunder reče: "Imaš mnogo toga da nam ispričaš, prapoglavaru." "Prekini tako da me zoveš", zareža Kovenant. Usta su mu bila puna gorčine. Prapoglavar je bio titula koju su za njega tipično koristili haručaji. "U poslednjih tri hiljade godina nije bilo poglavara koje vredi pominjati." Ali nije mogao da odbije da pruži kamendolcima priču o njihovom neuspešnom pohodu. Zadatak pripovedanja podelili su sa njime Linden, Prva i Lupižena. Sunder i Holian zinuli su na priču o Elohimima i Findejlu i o načinu na koji je Kovenant bio ućutkan; ali nisu imali reči za svoje neshvatanje. Kada drugovi počeše da pričaju o Palamaru Sanomoru, Brusobol se naglo diže i dugim koracima ode u kišu; ali vratio se ubrzo

potom, delujući oštro i osuđeno poput stene koju je nagrizla večna glad mora. Glasom koji se dizao zbog žalosti za gubitkom i svetkovanjem hrabrosti, Lupižena opisa krizu kod Jedinog Drveta. Onda Prva ispripoveda jedrenje Dragulja Zvezdoputa po gorkoj hladnoći severa. Objasnila je bolnu odluku družine da napusti dromond; a ozbiljno gvožđe njenog glasa činilo je da stvari koje je izgovarala deluju podnošljivije. Kovenantu je palo u deo da priča o Hamakou i Putnimima, o ponovnom ulasku družine u Kob Sunca. A kada je završio, silovitost oluje postala je manja. Kiša je nestajala prema zalasku sunca. Dok se pljusak povlačio u sitnu kišu, oblaci se otvoriše na istoku i odoše za Suncem, izloživši Domaju noći bistroj i hladnoj poput zvezda. Mesec sa izrazom žalosti na licu postajao je sve nabrekliji. Vatra je sada delovala sjajnije kako se tmina produbljivala izvan pećine. Sunder prodžara ugljevlje dok je razmišljao o onome što je čuo. Onda se ponovo obrati Kovenantu, a plamenovi su mu igrali u očima poput radoznalosti. "Da li ti je zaista namera da napadneš Klavu? Da okončaš Vatrokob?" Kovenant klimnu, mrgodan. Sunder baci pogled na Holian, zatim ponovo na Kovenanta. "Ne treba ni da kažem da ćemo te pratiti. Mučeni smo preko svake granice izdržljivosti. Čak i Holianino dete..." Na trenutak zamuca zbunjeno, promrmljavši: "Moj sin", kao da je upravo sada shvatio tu istinu. Ali onda čvrsto nastavi: "Čak i on nije previše dragocen da se ne bi rizikovao radi ovakve svrhe." Kovenant zausti da se usprotivi: 'Ne, grešiš. Svi ste previše dragoceni. Vi ste budućnost Domaje. Ukoliko ona uopšte ima budućnost.' Ali oblar je otišao predaleko da bi mu se protivurečilo. A Kovenant je izgubio pravo ili oholost da pokušava da sprečava posledice življenja kod ljudi koje je voleo. On duboko udahnu i zadrža dah da bi se primirio. Silina Durisove ruke ostavila mu je u grudima bol koji nije hteo da ode. Ali Sunder nije postavio pitanje koga se plašio, nije rekao: 'Kako misliš da se suprotstaviš moći Veselkamena, kada tvoja moć preti samim temeljima Zemlje?' Umesto toga, oblar upita: "Šta će biti sa haručajima?" I to pitanje bilo je ozbiljno; ali sa njime je Kovenant bio u stanju da se suoči. Lagano, on ispusti sabijeni vazduh iz pluća. "Ukoliko budem uspeo, sa njima će biti sve u redu." Noćne more vatre okalile su ga za tu ulogu. "Ukoliko doživim promašaj, neće preostati mnogo toga o čemu bi se trebalo brinuti." Sunder klimnu i okrete pogled, pa pažljivo upita: "Tomase Kovenante, hoćeš li prihvatiti kril od mene?" Osornije nego što je nameravao, Kovenant zareža: "Ne." Kada je prvi put dao Lorikov bodež, Linden ga je upitala zbog čega mu više nije potreban. On je odvratio: Već sam previše opasan. Ali tada nije znao do kolike dubine doseže ta opasnost. "Biće potreban tebi." Da se bori njime ukoliko on doživi neuspeh. Ili ukoliko uspe. To je bila najgora muka, pravi koren očajanja - da čak i potpuna pobeda nad Klavom neće postići ništa. Neće povratiti Zakon, zalečiti Domaju, obnoviti narod Domaje. A van svake sumnje neće zbaciti Opakog. Najbolje čemu se Kovenant mogao nadati bilo je odlaganje sudbine. A to je bilo isto toliko dobro kao i da nade uopšte nema. Pa ipak, živeo je sa očajanjem toliko dugo da je sada ono samo potvrđivalo njegovu rešenost. Postao je poput Kevina Zemljoguba, nesposoban da se okrene nazad, da

razmotri ono što namerava da učini. Jedina razlika bila je da je Kovenant već znao da će umreti. Više mu se dopadalo to nego smrt Domaje. Ali takve stvari nije izrekao svojim drugovima. Nije želeo da ostavi utisak kako krivi Linden zbog njene nesposobnosti da pomogne njegovom umirućem telu u šumi iza farme 'Utočište'. I nije želeo da uguši novorođeno verovanje kamendolaca da su dobili još jednu priliku da pruže smisao onome što su preživeli. Očajanje je pripadalo samo srcu i on ga je zadržavao za sebe. Poglavar Kletnik izopačio je sve ostalo - pretvorio je u zlo čak i potpuno odbijanje mržnje koje je ranije navelo Kovenanta da suzdrži svoje ruke od Klave. Ali Sunder i Holian bili su mu vraćeni. Neke od haručaija i džinove još je bilo moguće spasti. Linden bi se još mogla vratiti u bezbednost svog prirodnog sveta. Već je postao spreman da to podnese. Kada je Brusobol ponovo napustio pećinu da bi koračanjem isterao napetost pod nesaosećajnim zvezdama, Kovenant je pošao za njim. Noć je bila hladna i jetka, toplinu zemljišta iscedila je duga kiša. Po svemu sudeći nesvestan Kovenanta, Brusobol se uspeo uz najbližu padinu sve dok nije došao do tačke sa koje je mogao da osmatra jugozapadno obzorje. Njegova usamljena masa ocrtavala je obrise naspram neprobojnog neba. Držao se kruto kao osuđenici u Kasreinovim tamnicama; ali okovi na njemu bili su nerazorniji od gvožđa. Iz dubine grla dopiralo mu je tanko jecanje poput pahuljica jada. Pa ipak, mora da je znao da je Kovenant tu. Trenutak potom, on poče da govori. "Ovo je svet koji je moj brat kupio sopstvenom dušom." Glas mu je zvučao poput hladnih, obamrlih ruku koje trljaju jedna drugu bez ikakve koristi. "Videvši da će dodir tvoje moći po Jedinom Drvetu sigurno dići Crva, otišao je u smrt da bi te sprečio. A ovo je ishod. Kob Sunca narasta, pokreće grozote. Ljudske vrline kamendolaca pokolebane su. Sigurnost haručaija je ugrožena. A pred svim tim zlom ti si postao nemoćan, vezan za novorođeni usud za koga je Palamar Sanomor poslužio kao babica. Smatraš li takav svet vrednim življenja? Ja ne." Izvesno vreme Kovenant je ostao nem. Razmišljao je o tome kako nije prava osoba da sasluša Brusobolovo srce. Njegovo sopstveno očajanje bilo je previše zaokruženo. Muka mu je bila zarobljena ludilom i vatrom sa svih strana; a omča se zatezala. Pa ipak, nije mogao da dopusti da nužda u Brusobolovom glasu prođe, a da ne pokuša nikakav odgovor. Džin mu je bio prijatelj. A on je morao da razmisli i o sopstvenim gubicima. Bio mu je neophodan odgovor isto toliko koliko i Brusobolu. Lagano je rekao: "Jednom sam razgovarao sa Penosledom o nadi." To sećanje bilo je živo poput zdravog sunčevog sjaja. "Rekao je da ona ne dolazi iz nas. Ne zavisi od nas. Dolazi iz vrline i moći onoga čemu služimo." Ne lecnuvši se, Penosled je ustvrdio da je njegovo služenje posvećeno Kovenantu. Kada se Kovenant pobunio: Sve je to greška, Penosled je odvratio: Zbog čega si onda toliko iznenađen što sam razmišljao o nadi? Ali Brusobol je imao drugačiju primedbu. "Zbilja?" zareža on. "A gde to pod čitavom Kobi Sunca počiva 'vrlina i moć' kojoj služiš?" "U tebi", zareža Kovenant odgovor, previše izmučen bolom da bi bio blag. "U Sunderu i Holiani. U haručajima." Nije dodao: 'U Andelejnu.' Brusobol nikada nije video taj poslednji cvet dražesti Domaje. I nije mogao da natera sebe da kaže: 'U meni.' Umesto toga, nastavio je: "Kada smo Penosled i ja bili zajedno, nisam imao nimalo moći. Imao sam prsten - ali nisam umeo da ga upotrebim. I pokušavao sam da učinim tačno ono što je

Kletnik želeo. Išao sam prema Kletnikovom Taboru. Zaputio sam se pravo u klopku. Penosled me je svejedno sledio." Džin se predao agoniji ne bi li preneo Kovenanta preko silovite lave Uboj Plampepela. "Ne zbog toga što je bilo nešto posebno vredno ili moćno u meni, već naprosto zbog toga što sam bio ljudsko biće, a Kletnik mi je slamao srce. To je Penosledu pružilo svu nadu koja mu je bila potrebna." Tokom tog postupka, Kovenant je prouzrokovao smrt džina. Samo ga je samosavlađivanje kome se naučio u pećini Jedinog Drveta sprečavalo da zaplače: ne govori meni o očajanju! Uništiću svet i ne postoji ništa što bih mogao da učinim protiv toga! Potreban mi je neko bolji od tebe! Samo to samosavlađivanje - i visoko obličje kapetana dok je ovaj stajao ocrtan pred zvezdama, rastrzan gubitkom i divan poput života samog. Ali onda se Brusobol okrete kao da je začuo reči koje Kovenant nije izrekao. Njegov izraz pozlaćen mesečinom poprimi neobičnu mekoću. On blago reče: "Ti si Džinoljub i ja ti zahvaljujem što u tvome srcu ima mesta za mene. Uz tebe se ne povezuje pravedni gnev zbog Sanomorove smrti - niti zbog odbijanja kamore, čime si, zato što je tako moralo da bude, zapečatio njegov kraj. Ali ja ne želim nadu. Želim da vidim. Žudim za prizorom koji je moga brata naučio da prihvati prokletstvo zbog onoga što je sagledao." On siđe sa vrha brega, ostavivši Kovenanta izloženog praznini noći. U hladnoj tišini, Kovenant pokuša da se suoči sa svojom mukom, da izbori beg od logike Kletnikovih manipulacija. Veselkamen je bio udaljen možda samo tri dana. Ali divlja magija bila je zatrovana, a otrov mu je obojio sve snove. Nije sadržavala više nade od crnog nebeskog zaliva u kome se Crv sa kraja sveta već nahranio. Brusobolova tegobna milost nije delovala poput oproštaja. Bila je teška poput mlinskog kamena, drobila je tamu u novi oblik. A on je bio sam. Ne zbog toga što su mu prijatelji nedostajali. I pored osiromašenosti Domaje, ova ga je blagoslovila sa više prijateljstva nego što je ikada stekao. Ne, bio je sam zbog prstena. Zbog toga što niko drugi nije posedovao tu ogromnu moć da upropasti Zemlju. I zbog toga što više nije imao baš nikakvog prava da to učini. To je bio ključ, sukob koji nije mogao niti da razreši, niti da ga izbegne; i izgledalo je da mu ovaj obogaljuje osećaj za samoga sebe, da mu oduzima identitet. Šta je imao da ponudi Domaji izuzev divlje magije i svoje tvrdoglave strasti? Čime je još zavređivao svoje prijatelje - ili Linden, koja bi bila prinuđena da nosi to breme čim bi ga on odložio? Od početka, njegov život na ovom mestu bio je samo ludilo i bol, greh i zlo; a jedino mu je divlja magija omogućavala da se iskupljuje. Sada je Klava svela naselja na ostatke. Ponovo je začarala haručaije. Kob Sunca zadobila je dvodnevno razdoblje. Sanomor, Hergrom, Cer, Memla i Hamako bili su mrtvi. Ukoliko sada preda prsten, kao što su zahtevali Findejl i usud, kako će ikada biti u stanju da podnese težinu sopstvenog delanja? Mi smo protivnici, ti i ja, neprijatelji do samog kraja. Ali kraj će biti tvoj, Neverniče, a ne moj. Na kraju ćeš imati samo jedan izbor i načinićeš ga u očajanju. Svojom voljom predaćeš belo zlato u moje ruke. Kovenant nije imao odgovora. U Andelejnu, među mrtvima, Mhoram je upozorio: Rekao ti je da si mu neprijatelj. Upamti da on uvek pokušava da te navede na pogrešan put. Ali Kovenant nije imao pojma na šta je nekadašnji vrhovni poglavar mislio. Oko njega, poraženost koju nije mogla da izbledi nikakva mesečina dograbila je bregove. Nesvesno je potonuo do zemlje pod blistavim optuživanjem zvezda. Findejl je

rekao poput Opakog: Mora biti ubeđen da preda prsten. Ukoliko to ne učini, sigurno je da će uništiti Zemlju. Kovenant se sklupča u samoga sebe. Očajno je želeo da naglas jaukne, ali nije mogao - želeo je da zavitla gnev i mahnitost prema slepom nebu, ali ga je od svakog pražnjenja sprečavala zapanjujuća opasnost njegove moći. Pao je u klopku Opakog i iz nje nije bilo izlaza. Kada je začuo kako se stopala penju prema njemu, pokrio je lice, ne bi li sprečio sebe da ponizno moli za pomoć. Nije mogao da očita zračenje svojih drugova: nije znao ko mu se primiče. Nejasno, očekivao je Sundera ili Lupiženu. Ali glas koji mu je uzdahnuo ime poput sažaljivog ili saosećajnog bola bio je Lindenin. Uspravio se tegobno da bi se suočio sa njom, iako nije imao hrabrosti za njenu brigu, koju nije zaslužio. Mesec joj je zablistao kosom kao da je ova čista i dražesna. Ali crte su joj bile u senci: samo je ton njenog glasa otkrivao u kakvom je raspoloženju. Progovorila je kao da zna koliko se primakao slomu. Blago poput molitve, dahnula je: "Pusti me da pokušam." Na to, nešto u njemu se prelomi. "Da te pustim?" planuo je odjednom. Nije imao drugog načina da zadrži svoj bol. "Teško da uopšte mogu da te sprečim. Toliko si prokleto upaljeno željna da budeš odgovorna za svet, tebi nije potrebna moja dozvola. Nije ti čak potreban ni fizički prsten. Možeš da ga upotrebiš odatle. Samo treba da me posedneš." "Stani", promrmlja ona poput jeke molbe, "stani." Ali njegova ljubav prema njoj postala je bol i nije mogao da se zaustavi. "Ne bi to čak ni bilo novo iskustvo za tebe. Bilo bi baš poput onoga što si učinila svojoj majci. Jedina razlika je u tome što bih ja ostao živ kada završiš." Onda se prisilio da se zaustavi, dahćući od želje da povuče uvredu, utiša je pre nego što je dosegne. Digla je pesnice na mesečini, a on pomisli da će ga napasti. Ali nije. Njeno opažanje mora da joj je do bola jasno prikazivalo prirodu njegove nevolje. Jedan dugi trenutak držala je ruke u vazduhu kao da odmerava rastojanje koje bi udarac morao da pređe da bi ga dohvatio. Onda je spustila šake. Ravnim, prigušenim glasom koji sa njim nije koristila već dugo, ona reče: "Nisam na to mislila." "Znam." Njena odvojenost povredila ga je više od besa. Sada je bio siguran da bi bila u stanju da ga natera da se zaplače kada bi to htela. "Izvini." Njegova krivica zvučala je jadno u oštroj noći, ali nije imao ništa drugo da joj ponudi. "Prešao sam čitav taj put, ali isto tako sam mogao i da ostanem u pećini Jedinog Drveta. Ne znam kako da se suočim sa tim." "Onda dopusti da ti neko pomogne." Nije ublažila glas; ali uzdržala se od toga da ga napadne. "Ako ne sebe radi, učini to radi mene. Već sam na samoj ivici. Sve što mogu da učinim", pažljivo je uobličila reči, "to je da samo gledam Kob Sunca i ostanem normalna. Kada vidim da patiš, ne mogu da održim kontrolu. Sve dok nemam nikakve moći, ne mogu ništa da učinim protiv poglavara Kletnika. Ili protiv Kobi Sunca. I zato si ti jedini razlog kojim raspolažem. Voleo ti to ili ne. Ovde sam zbog tebe. Borim se da ostanem u jednom komadu zbog tebe. Želim da učinim nešto" - pesnice joj se ponovo digoše poput povika, ali glas joj ostade ravan - "za ovaj svet... ili protiv Kletnika... zbog tebe. Ukoliko nastaviš tako, slomiću se." Naglo,

samokontrola joj popusti i bol navre u njene reči poput krvi iz rane. "Bar mi je potrebno da prestaneš da deluješ kao moj prokleti otac." Njen otac, pomisli Kovenant nemo. Čovek sa tolikim samosažaljenjem da je isekao vene i nju optužio za to. Ionako me nikada nisi volela. A iz te gnusobe došla je tmina koja joj je osakatila život - crno raspoloženje, nasilje koje je usmerila protiv majke, prijemčivost za zlo. Njeni trenuci paralize. Njen pokušaj da ugrozi Cerov život. Njena pobuna steže Kovenantovo srce. Pokazala mu je sa zapanjujućom živošću kako je malo nedostajalo da je izda. Svaki drugi bol ili užas bili bi bolji. Nagonski, dao je novo obećanje - drugo posvećenje da stane rame uz rame sa svim ostalima koje je prekršio ili održao. "Ne znam odgovor", reče on, sileći se da govori tiho kako ne bi primetila da mu život zavisi od onoga što je govorio. "Ne znam šta mi je potrebno. Ali znam šta da učinim u vezi sa Klavom." Nije joj rekao šta su ga noćne more naučile. Nije se usuđivao. "Kada završimo tamo, znaću više. Na ovaj ili onaj način." Držala ga je za reč. Osećala je oštru potrebu da mu veruje: ukoliko to ne bi učinila, bila bi prisiljena da postupa sa njime kao da je izgubljen poput njenih roditelja; a te mogućnosti očigledno se grozila. Klimnuvši za svoj račun, ona prekrsti ruke ispod grudi i napusti vrh brega, vrati se skloništu i slabašnoj toplini pećine. Kovenant je ostao sam u tami još dugo. Ali nije se slomio.

9. MARŠ PREMA KRIZI

Pre zore, nova družina je doručkovala, zapakovala zalihe i uspela se na najbliži breg da dočeka sunce sa kamenom pod nogama. Kovenant je iscrpljeno posmatrao istok, napola se plašeći da se Kob Sunca možda već ubrzala do ciklusa od samo jednog dana. Ali kada se Sunce uspelo nad obzorje, vazduh oko njega bio je plav poput venca, zadajući i dalje natopljenom i sivom predelu preliv azuran poput nagoveštaja veličanstvenosti - kao da bi, pomisli Kovenant mrgodno, Kob Sunca u bilo čijim drugim rukama izuzev Kletnikovih bila stvar lepote. Ali tada tmina poče da se prikuplja prema zapadu; a svetlost se po bregovima pomrači. Prvi prsti vetra počeše da se igraju Kovenantovom bradom, da mu se podruguju. Sunder mu se okrete. Oblareve oči bile su tvrde poput oblutaka kada je izvukao umotani zavežljaj krila: glas mu se oštro prenosio preko vetra: "Neverniče, kako glasi tvoja volja? Kada si mi prvi put dao kril u ruke, savetovao si me da ga koristim kao što bih rukh - da se usaglasim sa njime i povučem mu moć za svoje svrhe. To sam činio. Moja ljubav podučavala me je" - on baci pogled na Holian - "ali učio sam lekciju svom snagom." Prešao je veliki put i odlučio da ga nužda ne zatekne nespremnog. "Zbog toga sam u stanju da nam olakšam put - da požurim putovanje. Ali čineći tako, svakako ću obznaniti naše prisustvo Klavi, i Gibon na-Mhoram biće upozoren na nas." On kruto ponovi: "Kako glasi tvoja volja?" Kovenant je na trenutak raspravljao sa sobom. Ukoliko Gibon bude upozoren, mogao bi da poubija još zatvorenika da bi podjario Vatrokob. Ali bilo je moguće da je već svestan opasnosti. Sunder je to nagovestio prethodnog dana. Ukoliko Kovenant bude putovao oprezno, mogao bi naprosto da pruži na-Mhoramu više vremena za pripreme. Kovenantova ramena pogrbiše se da bi zagušila to dvoumljenje. "Upotrebi kril", promrmlja on. "Već sam izgubio previše vremena."

Oblar klimnu, kao da nije očekivao nikakav drugi odgovor. Iz prsnika izvuče sunčev kamen. Bila je to ona vrsta stene kakvu su nekadašnji Domajini meštri znanstva kamena nazvali orkrest. Bio je veliki kao polovina njegove šake, nepravilnog oblika, ali gladak; a površina mu je odavala neobičan utisak prozračnosti bez providnosti, otvor prema dimenziji u kojoj ne postoji ništa izuzev nje. Sunder spretno strže tkaninu sa krilovog dragulja i odasla blistavi srebrni sjaj u tminu zgusnutu od kiše. Onda je dodirnuo sunčev kamen i taj dragulj. Odjednom, stub bronzane moći briznu sa orkresta pravo prema skrivenom srcu Sunca. Piskajući besno, zrak probi kišne kapi i olujne oblake da bi povukao silu pravo ka Kobi Sunca. A kril zablista kao da njegova svetlost može da odbaci kišu odakle je došla. Uz riku pljuska i tešku grmljavinu, oluja zapljusnu vrh brega. Ravni, crveni stub orkresta kao da je prizivao munje poput uvrede nebesa. Ali Sunder je stajao, ne uzmičući, nedirnut ikakvom vatrom. Na družinu nije padala ni kap kiše. Vetar je šibao čitavom oblašću: grmljavina je treskala: munje su skakale po tmini poput vriske. Ali Sunderova moć obrazovala je džep u oluji, zonu slobodnu od nasilja. Činio je isto što i Klava - koristio je Kob Sunca da služi njegovim svrhama. Ali taj napor nije se plaćao krvlju. Niko nije uništen da bi mu bila data snaga. Ta razlika bila je dovoljna za Kovenanta. Mrgodnim gestom, on naredi pokret družine. Brzo su se poređali oko Sundera. Sa Holian koja ga je vodila, oblar se okrenuo prema zapadu. Držeći orkrest i kril stegnute jedno uz drugo tako da su plamteli poput izazova, pošao je u smeru Veselkamena. Njegova zaštita kretala se sa njime, pokrivajući čitavu družinu. Lagano, grimizni preliv privuče se blistavilu krila, kaljajući svetlost kao da je srce dragulja počelo da krvari; a dugi bleskovi srebra izbrazdaše stub vatre Kobi Sunca. Ali Sunder pomeri šake, malčice razdvoji dve sile da bi ih održao čistim. Kada je to učinio, njegova zona malo se smanji, ali ne dovoljno da bi omela napredovanje družine. Šibao ih je vetar. Blato im je zaprečavalo hodanje, činilo svaki korak varljivim. Bujice koje su se slivale niz padine tukle su ih po nogama, udruživale se jedna sa drugom da bi obrazovale male reke i pokušavale da odnesu putnike. Kovenant bi već odavno pao, samo da nije bilo Kailove pomoći. Linden se čvrsto držala za Folovo rame. Čitav svet pretvorio se u gromoviti vodeni zid - neprobojni pljusak osvetljen bleskom bronze i srebra, prosecan munjama. Niko nije ni pokušavao da progovori: samo bi džinovi mogli da budu dovoljno glasni da bi ih iko čuo. Pa ipak, Sunderova zaštita omogućavala je družini da putuje brže nego što je Kob Sunca ikada dozvoljavala. Negde tokom dana, dva siva, zamućena obličja pojaviše se poput otelotvorenja oluje i zađoše u džep bez kiše, predstavivši se Kovenantu. Bili su to haručaji. Kada ih je primio, oni pristupiše družini bez ijedne reči. Napetost sa kojom je Linden posmatrala Sundera rekla je Kovenantu nešto što je već znao: oblarevo vladanje nad dva tako različita amuleta predstavljalo je za njega užasan napor. Pa ipak, bio je kamendolac. Urođena čvrstina njegovog naroda bila je uslovljena pokolenjama preživljavanja ispod Kobi Sunca. A njegov osećaj svrhe bio je čist. Kada se putovanje konačno okončalo i kada je pustio da mu se vatre pogase, delovao je tako iznureno da je jedva stajao - ali nije bio savladan iscrpljenošću više od Kovenanta, koji

nije radio ništa osim što se probijao preko deset milja blatišta i vode. Ne prvi put, Kovenant pomisli da je oblar bio više nego što on to zaslužuje. Dok je vetar bičevao oblake prema zapadu, družina se ulogorila u otvorenoj ravnici koja je podsećala Kovenanta na šturi teren u blizini Veselkamena. U davno prošlo doba, tu oblast učinila je plodnom marljivost njenih ratara i stočara - i dobroćudna moć poglavara. Sada je sve bilo bolno izmenjeno. Osećao je kako se nalazi na ivici neposrednog poseda Klave - da družina samo što nije zašla u granice na-Mhoramovog Konaka. Nervozno, on upita Holian kakvo će biti sunce sledećeg dana. U znak odgovora, ona izvadi tanku granu lianora. Njegova uglačana površina blistala je poput drevnog drveta Domaje dok ga je držala uspravnog u svetlosti logorske vatre. Poput Sunderove leve podlaktice, njen desni dlan bio je izbrazdan starim ožiljcima - posekotinama iz kojih je uzimala krv za predviđanja. Ali krv joj više nije bila potrebna. Sunder se nasmeši i pruži joj umotani kril: otkrila ga je tek toliko da pusti jedan beli snop u noć. A onda, puna obožavanja, poput žene koja nikada nije upoznala išta drugo izuzev poštovanja za sopstvene sposobnosti, ona dodirnu snop svetlosti lianarom. Plamen je rastao poput biljke u šumi. Lomni pupoljci zamahaše vazduhom: rascvetaše se pupovi filigranske vatre: lišće se razvijalo i otvaralo. Ne povređujući ni nju, niti drvo, plamenovi su se širili oko nje kao uzrastanje tajanstva. Bili su zeleni i sočni poput proleća i mladih jabuka. Pred tim prizorom, Kovenantovi živci se i protiv svoje volje zgrčiše. Holian nije morala da objašnjava njemu i Lindeni šta joj vatra znači: osvedočili su se u to nekoliko puta u prošlosti. Ali zbog džinova koji su gledali širom otvorenih očiju, ona tiho reče: "Sutrašnji dan dovešće sunce plodnosti." Kovenant baci pogled na Linden. Ali ona je proučavala haručaije, ispitivala ih je, ne bi li videla ma kakav znak opasnosti. Međutim, Sunder je rekao da se Gibonov zahvat pruža na samo dan puta od kapija Veselkamena; kada je Linden najzad pogledala Kovenanta u oči, ona samo nemo zatrese glavom. Još dva dana, pomisli on. Jedan do trenutka kada će Besomuk moći da nas dohvati. Ukoliko ne odluči da ponovo oproba grim. Zlo koje smatraš najužasnijim... Te noći, more ga napregoše sve dok nije poverovao da će se sigurno slomiti. Svi su se pretvorili u jednu zaraznu viziju, a u njoj njegova vatra bila je crna poput otrova. U pre-zelenom odsjaju svitanja, još jedan par haručaija stiže da bi stupio u družinu. Njihova lica bila su kamena i uzvišena poput planina u kojima su živeli; pa ipak, Kovenant je stekao zbunjujući utisak da su mu došli u strahu. Ne u strahu od smrti, već od onoga na šta bi ih Klava mogla prisiliti. Njihove muke su prokletstvo. Prihvatio ih je. Ali to nije bilo dovoljno. Banor mu je zapovedio da ih iskupi. Kada se sunce podiglo, obojilo je ogoljeni predeo bolesnim prelivom koji ga je podsetio na Kamen Zlozemlja. Šest dana prošlo je otkako je pustinjsko sunce otopilo svaki trag rastinja sa Gornje Zemlje. Kao ishod toga, čitava ravnica bila je pustošna. Ali zemljište je bilo toliko natopljeno vodom da se pušilo gde god bi ga sunce dodirnulo; a para kao da je dizala fine pupove vresa i paprati paničnom naglošću. Tamo gde je blato počivalo u senci, ostajalo je ogoljeno poput oglodanih kostiju; ali svuda drugde razvijale su se zeleni izdanci i rasli očajnički dok ih je šibala Kob Sunca, nahranjeni sa dva dana kiše. Za nekoliko trenutaka,

rastinje će doseći visinu Kovenantovih golenica. Ukoliko bi nepokretno stajao još duže, možda uopšte ne bi bio u stanju da se pokrene. Ali pred njime Zapadnik Planine pružale su svoje iskrzane, snegom pokrivene vrhove iznad obzorja. A jedan ogranak planinskog venca ležao je na pravoj liniji Sunderovog puta. Možda je Veselkamen već bio vidljiv pogledu džinova sa veće visine. Ukoliko i jeste, ništa nisu govorili o tome. Lupižena je posmatrao neprirodno vresište sa izrazom gađenja. Maglovalova sumnja poprimila je izgled ratobornosti, kao da mu je bilo krivo zbog načina na koji ga je Fol zamenio pored Linden - a ipak je verovao da ne može da se opravda. Prva podiže svoj mač, procenjujući svoju snagu nasuprot rastinju. Samo je Brusobol željno proučavao jugozapad; ali njegovo mrko lice nije otkrivalo ništa izuzev odjeka ranijeg suda: Ovo je svet koji je moj brat kupio svojom dušom. Smatraš li takav svet vrednim života? Međutim, nije bilo potrebno da Prva proseca put družini. Sunder upotrebi sunčev kamen i kril kao što su Jahači upotrebljavali rukh, koristeći Kob Sunca da otvara put. Bronzanom vatrom i belim svetlom oblar je sravnjivao rastinje ispred družine, uzoravao put kroz njega. Neometani bujicama, pljuskovima i glibom, putnici su mogli da ubrzaju ritam od prethodnog dana. Pre nego što su vres i paprat porasli toliko da su zaklonili Kovenantov pogled na planine, on nazre kako crveni snop nalik Sunderovom stoji na litici okrenut prema Suncu. Uz drhtaj duboko u sebi, on ga prepozna. Da bi bio vidljiv sa tolikog rastojanja, morao je biti ogroman. Stub Vatrokobi. Onda gmizavo rastinje obrisa čitav jugozapad sa vidika. Izvesno vreme, napeto iščekivanje otvoreno tim pogledom obuzelo mu je čitavu pažnju. Vatrokob. Video ga je jednom, dok je proždirao krv vrtoglavom vrelinom i opakošću koja je ispunjavala visoku šupljinu svetog opklona. Čak i na nivou gde su Jahači držali vrhorukh, to buktanje udarilo ga je žežućom silinom, spaljivalo mu misli dok samo pepeo ne ostane. Jednostavno sećanje natera ga da se lecne. Jedva da je mogao da poveruje kako mu je čak i neobuzdana divlja magija ravna: sukob između tolikih moći mogao bi biti tako žestok da razori planine. A Svod Vremena? Nije znao odgovor. Do prepodneva Sunder poče da se tetura; a Kovenantova pažnja upravila se prema spoljašnjem svetu. Oblar je koristio amulete kao da zajedno obrazuju posebnu vrstu rukha; ali nisu. Rukhovi Jahača izvlačili su svoju pravu snagu pravo iz vrhorukha i Vatrokobi, tako da je svakom Jahaču bilo potrebno samo onoliko ličnog naprezanja koliko da se drži otvoren kanal moći prema Veselkamenu: Vatrokob je činila ostalo. Ali Sunder je nosio sunčev kamen i kril. Napor ga je iscrpljivao. Linden pročita njegovo stanje jednim pogledom. "Dajte mu alem-vina", promrmlja kruto. Njeno oporo odupiranje zlu rastinja činilo je da zvuči udaljeno, bezlično. "I nosite ga. Sa njime će biti sve u redu, ukoliko se budemo postarali za njega." Trenutak potom, ona dodade: "Dovoljno je tvrdoglav da izdrži." Sunder joj se slabašno nasmeši. Bledilo je počivalo ispod boje njegove kože; ali dok je pio napitak džinova postajao je primetno jači. Pa ipak, nije se pobunio kada ga Brusobol odiže u vazduh. Seo je leđima uz Majstorove grudi, nogu povijenih preko ruku džina, i ponovo razvio svoje moći; a družina nastavi putovanje.

Nedugo posle podneva još dva haručaija pridružiše se Kovenantu, podigavši na desetoricu broj pripadnika njihovog naroda koji se zaštitnički rasporedio sa obe strane oko njega i njegovih drugova. On ih kruto pozdravi; ali od njihovog prisustva samo je osećao više straha. Nije znao kako da ih odbrani od Gibona. A strah mu je jačao kako je Sunder postajao sve slabiji. Čak i sa sunčevim kamenom i krilom, oblar je bio samo jedan usamljeni čovek. Dok su se prepreke koje su se množile pred njima sastojale od jednostavne paprati i vresa bio je u stanju da ih krči delotvorno poput Jahača. Ali onda se tle promenilo: teren se pretvorio u džunglu poludelih rododendrona, jakarande i kukavičnjaka. Kroz taj gustiš nipošto nije mogao da se probija uz onu besprekornu tačnost koju je omogućavala Vatrokob. Morao je da pipa za linijom najmanjeg otpora; a džungla se zatvarala iza putnika kao da su izgubljeni. Sunce se spustilo blizu Zapadnik Planina, a svetlost je postala tek nešto više od proceđene tmine, kada Linden i Holian istovremeno jeknuše: "Sundere!" Brusobol se naglo zaustavi. Prva se okrete da bi se zagledala u oblara. Kovenantovo grlo zateže se u panici dok se probijao iza Lindeninih leđa. Majstor spusti Sundera, a družina se okupi oko njega. Sunderova kolena u istom trenutku popustiše. Ruke su mu se tresle divljom grozničavošću. Kovenant se probi između Prve i Lupižene da bi pogledao oblara u oči. Od uviđanja Holianino lice je prebledelo, učinilo njenu gavranovu kosu oštrom poput naricanja. Lindenine oči letele su napred-nazad između sunčevog kamena i krila. Bronzani stub koji je izbijao iz orkresta prema zalazećem suncu imao je loman i nagrižen izgled, kao da ga je gutala nekakva vrelija vatra. A u srcu bistrog dragulja krila plamteo je čvrsti čvor crnila poput tumora. "Na-Mhoram pokušava da ga osvoji!" očajno jeknu Holian. "Kako da se sačuva, kada je toliko silno iznuren?" Sunderove oči bile su uprte u nešto što više nije mogao da vidi. Nove linije izbrazdale su mu pepeljavo lice, ispresecano otrovnim znojem koji mu je kožu učinio lepljivom. Drhtaji su mu se učvorili u mišićima. Izraz mu je bio go i zgrožen poput napada bolesti. "Spusti ih na zemlju!" siknu Linden na njega, digavši glas da bi probila njegopvu opčinjenost. "Ostavi ih! Ne puštaj ga da ti to učini!" Uglovi Sunderovih vilica opasno nabreknuše. Uz ječanje kao da slama sopstvenu ruku, on se prisili da spusti sunčev kamen, baci ga na zemlju. U trenutku, njegov grimizni snop nestade: orkrest se vrati u varljivu prozračnost. Ali crnilo u središtu krila nabreknu i postade jače. Sunder mrgodno obujmi slobodnom rukom omotače noža. Vrelina je sjala sa metala. Pognuvši glavu, on dograbi kril u zahvat poput groznice i poče da se bori da zbaci dodir Klave - borio se istim onim ljudskim i nesavladivim očajanjem koje je svojevremeno zamalo ubedilo Gibona da je Kovenant mrtav. Linden je vikala: "Sundere! Prekini! To te ubija!" Ali oblar je nije čuo. Kovenant ispruži troprstu šaku. Vatra briznu sa prstena kao da je jednostavna blizina Gibonove moći učinila srebrnobelu burmu neugasivom. Findejlov protest zaori se kroz džunglu. Kovenant nije obraćao pažnju. Sunder mu je bio prijatelj, a on je već previše često doživljavao neuspehe. Možda nije bio spreman da oproba sebe protiv Klave i Vatrokobi. Možda nikada neće biti spreman. Ali nije oklevao.

Odlučno je dograbio kril. Silinom vatre, isščupao je sečivo iz Sunderovog zahvata kao da su se oblarevi mišići pretvorili u pesak. Ali kada je sklopio divlju magiju oko krila, sav njegov plamen pocrne. Ponoćni požar gladan poput mržnje briznu usred družine, šiknu između drveća. Bes tmine divljao je iz njega kao da je otrov na kraju likovao i postao celokupna istina njegove moći. Na trenutak, on se trže od straha. Onda ga doseže Lindenin divlji povik. Divljačan od krajnjeg naprezanja, on istrgnu svoju vatru iz vazduha, baci je dole poput tapiserije sa zidova sopstvenog uma. Kril mu iskliznu između obamrlih prstiju i zabi se vrhom nadole u oskrnavljeno tlo. Pre nego što je stigao da se pokrene, da reaguje, dahne, da pokuša da zadrži užas koji je zvečao njegovim srcem poput zvona očajanja, težak udarac bi zadat iza njegovih leđa; Kail se zatetura kroz rastinje. Novi udarac: pesnica poput kamena. Kovenant polete napred, tresnu o grubo stablo rododendrona i opruži se na leđa, dahćući kao da je sav vazduh odnet sa sveta. Blistaji sunčevog zalaska probijali su se kroz lišće poput smaragdnih zvezda, vrtoglavo se okrećući preko njegovog vidnog polja. Oko njega, borba je treskala među drvećem. Ali nije stvarala nikakvog zvuka. Sluh mu je nestao. Lindenin produženi povik bio je nem: bes Prve nije sadržavao glas. Galvanizovana mahnitošću, Holian odvuče Sundera sa puta bitke. Ona prođe ispred Kovenanta, zatvori mu vidik na trenutak. Ali ništa nije moglo da zakloni blistavu, zadihanu vrtoglavicu koja se okretala u njemu, nasilna i proklinjuća poput oreola Crva. Kail i džinovi stupili su u borbu protiv Harna, Durisa i ostalih haručaija. Pokreti napadača bili su neobično nespretni, neprecizni: delovalo je kao da ne gospodare sobom. Ali zadavali su udarce punom silinom urođene snage - udarce tako oštre da su se čak i džinovi teturali. Lupižena pade pod teškom silinom Fola i još jednog haručaija. Izmahujuću pljosnatom stranom svoga sečiva, Prva se probi u pomoć mužu. Brusobol je sravnio po jednog haručaija svakom pesnicom: Kailovi sunarodnici više nisu imali ravnotežu niti spretnost da izbegnu silovite udarce. Ali napadači su se dizali na noge kao da su imuni na bol i ponovo napadali. Magloval obujmi jednog haručaija u medveđi stisak, obori drugog udarcem noge. Ali haručaji mu zada takav udarac u lice da mu glava prasnu unazad, a stisak popusti. Krećući se kruto poput čoveka u geasu, Harn je sledio Kaila kroz bitku. Kail ga je lako izbegavao; ali Harn nije popuštao. Delovao je bezumno poput Durisa, Fola i ostalih. Njima je ovladala Klava. Lagano, vrtoglavica koja se okretala Kovenantovim vidnim poljem usredsredi se; on zateče sebe kako pilji u kril. Ovaj je stajao u blatu poput malog krsta na par stopa od njegovog lica. Iako je borba udarala i preturala sve, niko nije ni dodirnuo Lorikovo čarobno sečivo. Dragi kamen blistao je bistrim, čistim srebrom: nikakvo zaprljanje nije kaljalo čiste dubine dragulja. Gibonov pokušaj da ga obuzme bio je varka - način da zadrži pažnju družine sve dok ne bude uspeo da obuzme sve haručaije. Sve izuzev Kaila. Sa snoviđajnom odvojenošću nastalom usled gubitka kiseonika, Kovenant se upita šta je to učinilo Kaila imunim.

Naglo, grčenje njegovih mišića prekide se. On uvuče vazduh u pluća; grizao je njegove sirove komade nasuprot omamljenom grču koji ga je sprečavao da diše; a zvuk poče da se prikrada nazad u džunglu - obaranje rastinja, dahtanje i trzaji napora. Na trenutak, nije bilo glasova: boj se vodio gorko nem. Ali onda, kao sa velikog rastojanja, on začu Linden kako više: "Kaile! Samožene! Ti si im pobegao!" Kovenant se odiže sa tla na vreme da vidi Kailovu reakciju. Naglošću pantera, Kail se baci na Harna. Harn je bio previše letargičan da bi delotvorno parirao. Saginjući se ispod Harnovih direktnih udaraca, Kail ga izbaci iz ravnoteže, a onda ga dograbi za rame i kuk i baci ga u vazduh. Harnu je nedostajalo jednostavno samosavlađivanje da se izvije u stranu kada ga je Kail bacio prema kolenu dignutom i spremnom da mu prebije kičmu. Pa ipak, u poslednjem trenutku Harn se ipak izvi u stranu. Kada su Brin i Kail uhvaćeni u trans samožena, Linden je zapretila da će slomiti Brinovu ruku; i ta opasnost ga je povratila. Harn se istrže iz Kailovog stiska i dočeka se na noge, okrenut svome srodniku. Na trenutak ravnodušno su gledali jedan drugoga, kao da se ništa nije dogodilo. Onda Harn klimnu. On i Kail skočiše da pomognu džinovima. I dalje kašljući za vazduhom, Kovenant se odiže uz drvo i stade da gleda ostatak bitke. Nije dugo trajalo. Kada su Kail i Harn oslobodili Fola i Durisa iz Gibonove vlasti njih četvoro brzo je bilo u stanju da izvuče preostalu šestoricu. Lupižena i Magloval izvukoše izudarana tela iz grmlja. Prva se oštro obazirala oko sebe, držeći spreman mač. Brusobol previ ruke preko grudi da bi zadržao siloviti nalet sopstvenog gneva. Ali haručaji nisu obraćali pažnju na džinove. Oni se okrenuše i suočiše jedni sa drugim, razgovarajući um sa umom nemom smirenošću svoga naroda. I pored onoga što se upravo dogodilo, nisu delovali pokolebano ili preneraženo. Kada je razgovor bio gotov, Kail pogleda džinove i Linden, a onda se okrete licem u lice prema Kovenantu. Nije se izvinjavao. Njegov narod bili su haručaji, a povređivanje njihove ispravnosti zalazilo je preduboko za jednostavnu skrušenost. Glasom u potpunosti lišenim bilo kakve obojenosti, bez ikakvog nagoveštaja opravdavanja ili žaljenja, on reče: "Došlo je do saglasnosti da takva bezvrednost kao što je moja ima svojih prednosti. Kakvu god nadoknadu da narediš, ispunićemo je. Ali nećemo ponovo izgubiti vlast nad sobom na ovaj način." Kovenant nije znao šta da kaže. Dugo je već poznavao haručaije, a i krvnu gardu pre njih; pa ipak ga je i dalje zapanjivala silovitost njihovih sudova. I bio je siguran da ne bi bio u stanju da još dugo podnosi da ga služe takvu ljudi. Jednostavna želja da ih zasluži naterala bi ga da podivlja. Kako je bilo moguće da mu je bela vatra postala crna za tako kratko vreme? Lupižena promrmlja nešto poput pošalice u pola glasa, a onda iskrivi lice kada niko ne uzvrati. Brusobol je postao previše turoban za veselje. U osujećenoj želji da se dokaže pred samim sobom, Magloval je zaboravio na smeh. A Prvu nije primirio Kailov govor. Haručaji su joj pobudili borbeni nagon; a lice joj je bilo poput njene oštrice, nabrušeno za borbu. Zbog toga što je sunce zalazilo, a Sunder bio iscrpljen, ona naredi Majstoru i Maglovalu da pripreme logor i obrok. Pa ipak, odluka da otpočinu nije joj smanjila napetost. Mrgodno je koračala po okolini i sekla rastinje da bi obrazovala srazmerno čist prostor za logorište.

Kovenant je stajao i posmatrao je. Udarac koji je primio učinio je sve u njemu lomnim. Čak i njegova srubljena čula nisu bila slepa za njen bolni gnev. Linden nije htela da mu priđe. Držala se najdalje što joj je čistina Prve dozvoljavala, izbegavala ga kao da želi da što je više moguće smanji njegovo dejstvo na sopstveno opažanje. Pogledi koje je Holian bacala prema njemu preko Sundera bili su natopljeni užasom i nesigurnošću u sve dubljem sumraku. Samo su se Vain, Findejl i haručaji ponašali kao da ne mare. Kovenant pođe da pokrije lice, zatim ponovo spusti ruke. Njihova obamrlost postala mu je ogavna. Crte su mu delovale krto i lomno. Brada mu je zaudarala na znoj: čitavo telo mu je zaudaralo, bio je nečist i smrdljiv od glave do pete. Strahovao je da bi glas mogao da mu pukne; ali prisilio se da ga upotrebi. "U redu. Recite to. Bilo ko." Prva zada siloviti udarac koji saseče izdanak kukavičnjaka debeo poput njene podlaktice, a onda mu se okrete. Vrh njene oštrice uperio je optužbe na njega. Linden se lecnu na bes Prve, ali se nije mešala. "Džinoljube", prosikta vođa Potrage kao da joj to ime vređa usta. "Ugledali smo veliko zlo. Da li je zaista tvoja namera da upotrebiš tu mračnu vatru protiv Klave?" Uzdizala se nad Kovenantom, a svetlost Maglovalove logorske vatre činilo je da izgleda gospodarski i poput nužnosti. Osećao se previše krhko da bi odvratio. Jednom je pokušao da iseče otrov iz podlaktice na eh-Zubljinom parčetu stene. Ti slabašni ožiljci širili su se poput ukrasne šare oko prvobitnih tragova Maridovih očnjaka. Ali sada je bio pametniji. Pažljivo je rekao: "Neće mi to učiniti i proći nekažnjeno." Prva se nije pokolebala. "A šta je sa Zemljom?" Od njenog tona oči su mu gorele, ali ne suzama. Svaka reč njegovog odgovora bila je razgovetna poput užarenog ugljevlja. "Nekada davno", sa krvlju napola bezumnih Jamnika na glavi, "zakleo sam se da više nikada neću ubiti. Ali to me nije zaustavilo." Sa obe ruke zabio je nož u grudi čoveku koji je ubio Lenu; i taj udar vratio se da ga prokune. Nije imao pojma koliko je Bhrathaira izginulo prilikom pada Kemperovog Vrha. "Poslednji put kada sam bio tamo, pobio sam ih dvadeset jednog." Dvadeset jednog muškarca i ženu, od kojih većina nije ni znala da su im životi zli. "Muka mi je od krivice. Ukoliko misliš da ću učiniti išta što će uništiti Svod Vremena, onda bolje pokušaj smesta da me zaustaviš." Na to, oči joj se skupiše kao da razmišlja o posledicama zabijanja mača u njegovo grlo. Holian i Linden gledale su razrogačenih očiju; a Sunder se pripremio da skoči Kovenantu u pomoć. Ali i Prva je bila Nevernikov prijatelj. Dala mu je titulu koju je najviše cenio. Naglo, izazov njenog mača pade. "Ne, Džinoljube", uzdahnu ona. "Predaleko smo otišli. Verovaću ti ili ništa drugo nema smisla." Ona grubo gurnu mač u kanije i okrete se. Svetlost vatre blistala je u vlažnim prugama Lindenine brige i olakšanja. Trenutak kasnije, ona priđe Kovenantu. Nije ga gledala u oči. Ali nakratko mu je spustila šaku na desnu podlakticu kao priznanje da nije nalik njenom ocu. Dok je taj dodir trajao, žudeo je da joj dograbi šaku i digne je do usana. Ali nije se pokrenuo. Verovao je da bi se sigurno raspao da je to učinio. A svako obećanje koje je zadao bilo bi izgubljeno.

Sledećeg dana plodovi zelenog sunca bili su gori: pokrivali su tlo obilnom, neprohodnom mahnitošću mora u oluji. A Sunderov umor zašao je preduboko da bi ga izlečila jedna noć sna izazvanog alem-vinom, jednim gutljajem retkog i moćnog okrepljivača koji je stvorio Lupižena mešanjem svog napitka sa vitrimom. Ali Klava više nije pokušavala da preuzme kontrolu nad krilom ili haručajima. Senke drveća zadržavale su deo rastinja u podnošljivim razmerama. Ni grim, niti ikakav drugi napad nije stigao iz Veselkamena da bi im zaprečio put. A putnici su tako dobro napredovali tokom poslednja dva dana da sada nisu morali da žure. Niko nije sumnjao da je Konak na-Mhorama na dohvat ruke. U nepravilnim razmacima nepravilan raspored džungle omogućavao im je da bace pogled na jugozapadno nebo; a tada su svi pripadnici družine bili u prilici da vide vreli, divlji stub Vatrokobi koji je plamteo prema Suncu poput neizlečive opekotine vazduha obojenog u zeleno. Svaki pogled na njega činio je Lindenine zategnute, prefinjene crte za nijansu bleđim: sećanja i zračenje moći napadali su njena ranjiva čula. Svojevremeno je bila zarobljenik Gibona-Besomuka u Veselkamenu i njegov dodir odigao je tminu omotanu oko korena njene duše do nivoa na kome je ova činila čitavu noć. Pa ipak, nije posustajala. Usmerila je družinu prema tom mestu snagom sopstvene volje, iščupala to obećanje od Kovenanta kada je bio nepokretan od očaja. I pored njene neutoljene gladi i mučnine prema moći, nije dopuštala sebi da poklekne. Kamendolci su se takođe čvrsto držali. Imali su da izravnaju račune sa Klavom, dug koji se protezao od zauzimanja Veselkamena i uništenja naselja sve do temelja njihovih života koje je uobličila Vatrokob. Kad god je Sunderova potreba za odmorom postajala preoštra, sama Holian uzela bi orkrest i kril, iako je bila nevešta u takvom činjenju, tako da staza koju je stvarala nije bila čista kao njegova. Nemo plođenje i umnožavanje izmučenog rastinja zaprečavalo je tlo na svakom koraku; ali družina je nalazila put kroz nju. Kada sunce poče da silazi prema visokom grebenu Zapadnik Planina - i dalje udaljenih prema jugu i zapadu, iza one oblasti koja je nekada nazivana Trotgardom, ali gotovo nadomak ruke u kraku venca koji je virio prema istoku - družina stiže na ivicu džungle ispod kamenitih i golih predbrđa visokog Konaka. Zaustavivši se u poslednjem zaklonu drveća, oni digoše pogled prema svome odredištu. Veselkamen: nekada ponositi bastion i uporište drevnih poglavara koji su služili Domaju; sada dom na-Mhorama i Klave. Ovde, na najdaljoj tački isturenog venca, vrhunci su se spuštali da bi obrazovali uzvišenu visoravan sa vrhom prema istoku i pruženu na sever. Svi zidovi visoravni bili su goli, delotvorni poput zidina tvrđave; a na središtu visoravni počivao je Zlatosinj, začarano planinsko jezero čije vode Kob Sunca nije doticala sve dok se u bujici ne bi spustile preko Steg Vodopada na dugačkoj južnoj litici venca i prošli van opsega izvora svoje moći. Ali sam Konak stajao je istočno od Zlatosinja i Steg Vodopada. Bezemljaši su uklesali grad poglavara u istočni klin visoravni, ispunivši taj ispust čvrste utrobne stene Zemlje nastambama i odbrambenim zdanjima. Pravo nad družinom stajala je stražarska kula, na vrhu klina. Uži od visoravni, njegov gornji stub dizao se slobodan sa masiva glavnog dela Konaka iza njega; ali donja polovina bila mu je pribijena zidovima od žive stene za ostatak klina. Na taj način bio je branjen jedini ulaz u Veselkamen. Nekada davno, masivne kapije na jugozapadnoj krivini

osnovice stražarske kule štitile su prolaz ispod kule - tunel koji je pružao pristup samo u zatvoreno dvorište između kule i glavnine Konaka, gde se nalazio drugi par dveri. Tokom poslednjeg rata, opsada Veselkamena probila je spoljašnje dveri, pretvorivši ih u paramparčad. Ali Kovenant je iz iskustva znao da su se unutrašnje dveri i dalje držale i čuvale Klavu svojom nezamislivom debljinom i težinom. Na granici iznad otvora, obli stub stražarske kule bio je obeležen oružnim otvorima i bojnim prorezima sve do zakošenog ruba njegove krune. Ovi su bili nepravilni i nepredvidljivi, oblikovani da prate unutrašnje zavoje kule. Pa ipak, lice stražarske kule bilo je jednostavno kao da su ga deca pravila, u poređenju sa dramatičnom složenošću zidova glavnine Konaka. Sve do zapanjujuće dubine prema unutrašnjosti visoravni, Bezemljaši su obradili gole litice - ispisali ih balkonima i mostićima, grudobranima i prolazima, i izbušili prozorima svakakvih opisa, streljačkim otvorima na nižim nivoima, prozorima-galerijama i zaklonjenim osmatračnicama na većoj visini - obilno i naizgled spontano umnožavanje pojedinosti koje je Kovenantu uvek odavalo utisak zdanja koja počiva ispod svega toga i čije su značenje samo džinovi umeli da čitaju. Slabašni, zeleni zalazak sunca plesao je i bacao odsjaj na južnoj strani, zbunjujući njegovu ljudsku sposobnost da pojmi organizaciju nečega tako visokog, veličanstvenog i bezvremenog. Ali čak i njegova površna čula osetila su silnu snagu snopa Vatrokobi dok je ova brizgala u pravcu Sunca ukoso preko ogromnog Konaka. Jednim udarcem, ta crvena sila prevazilazila je sva njegova sećanja o veličanstvenosti i uzvišenosti, menjala ponositu nastambu poglavara u mesto kobne opasnosti. Kada se pre toliko dana primakao Veselkamenu da izbavi Linden, Sundera i Holian, opsedao ga je bol zbog džinova, poglavara i lepote koju je Domaja izgubila. Ali sada je grč besa koji je odabrao bio previše pritegnut da bi mu dopustio tugu. Nameravao je da razruši čitavo mesto ukoliko je to neophodno da bi iskopao Klavu - a sama pomisao da bi mogao biti prisiljen da ošteti Veselkamen dovodila ga je do mahnitosti. Pa ipak, kada je pogledao svoje drugove, kada je video ushićena lica džinova, gnev mu donekle popusti. Konak je sadržavao moć da ih očara. Lupiženin izraz bio je širok od radosti divljenja; oči Prve blistale su od ponosa pred delom ruku njenih davno umrlih sunarodnika: Magloval je gledao naviše gladno, na trenutak zaboravivši sva premišljanja. Čak je i Brusobol na trenutak izgubio izgled neumitnog usuda, kao da je naslućivao da će mu Veselkamen pružiti priliku za iskupljenje. Protivurečna osećanja digoše se u Kovenantovom grlu. Hrapavim glasom on upita: "Jeste li u stanju da ga čitate? Znate li šta znači? Bio sam ovde tri puta" - četiri, računajući kratko prelazno razdoblje tokom koga je odbio Mhoramovo prizivanje - "ali niko nije nikada bio u stanju da mi kaže šta znači." Na trenutak, nijedan džin mu ne odgovori. Nisu mogli da se odvoje od divote Konaka. Videli su Koerkri u Primorju i divili mu se; ali za njih je Veselkamen predstavljao otkrovenje. Gledajući ih, Kovenant uz snažni trzaj bola shvati da se sada nikada neće okrenuti nazad - da nikakvo zamislivo ubeđivanje ne bi moglo da ih navede da odlože Potragu i lične namere i da prepuste Kob Sunca i poglavara Kletnika njemu. Kob Sunca nagrizla ih je u samoj osnovi, grizla im sposobnost da poveruju da bi Potraga zapravo mogla da doživi uspeh. Šta su džinovi mogli učiniti da pomognu Domaji u kojoj je sama priroda postala izvor užasa? Ali prizor Veselkamena vratio ih je sebi. Nikada neće odustati od rešenosti da se bore.

Ukoliko Kovenant ne bude u stanju da uskoro pronađe sopstveni odgovor, neće biti u stanju da ih izbavi. Teško progutavši, Lupižena promrmlja: "Nikakve reči... Nema takvih. Vaš slabašni ljudski jezik lišen je..." Suze linuše preko pregiba njegovog lica, iscrtaše mape osećanja. Ali Prva reče umesto njega. "Nijedan jezik, Džinoljube. Nijedan jezik ne sadrži takve reči. To je u granitnoj veličanstvenosti srca sveta i ne može se izreći rečima. Svi drugi izrazi moraju zanemeti kada čisti kamen progovori. A ovde je taj govor izražen kao... Ah, srce moje!" Glas joj se diže kao da želi da istovremeno zapeva i jadikuje. Ali ni za nju nije bilo odgovarajućih reči. Ona blago zaključi: "Džinove Domaje gubitak doma naučio je mnogim stvarima. Osećam najveću poniznost pred njima." Na trenutak, Kovenant nije bio u stanju da odgovori. Ali onda mu se vrati sećanje - spominjanje na formalne pozdrave koje su ljudi Veselkamena nekada upućivali džinovima. Živeo i dobro došao, nasledniče odanosti Domaji. Dobro došao zdrav ili povređen, u obilju ili kobi - traži ili daj. Svakome zahtevu ćemo udovoljiti... Hrapavim glasom, on dahnu: "Veselkamenu, džinova vero, drevni zabranu... Srce si i dveri Zemljorodne siline: Očuvaj istinu mačem snage danu, Ti čuvaru era, vladaru planine." Na to, Prva mu se okrenu; i na trenutak lice joj je bilo usresređeno u plaču kao da je dotakla duboku ljubav džinova prema kamenu. Ali smesta je povratila čvrstinu - premda ne pre nego što je video koliko je beskrajno sada spremna da ga služi. Ona hrapavo reče: "Tomase Kovenante, imenovala sam te Džinoljubom, ali to nije dovoljno. Ti si Zemljorod. Nijedno drugo ime nije dovoljno." Onda ode i obgrli muža. Ali Kovenant zaječa u sebi: 'Zemljorod.' Bože, pomozi mi! Ta titula pripadala je Bereku Troprstu, koji je izradio Žezlo Zakona i osnovao veće poglavara. Nije pripadalo čoveku koji je nosio uništenje Svoda Vremena u zatrovanim rukama. Čoveku koji je pretvorio u ruševine sva Berekova dostignuća. On ošinu pogledom Konak. Sunce je počelo da zalazi iza Zapadnik Planina i njegova svetlost u očima kvarila mu je vidik; ali nije razaznao nikakvog znaka da je stražarska kula zauzeta. Imao je isti utisak i poslednji put kada je bio tu - i nije mu verovao ni tada, kao ni sada. Iako su spoljašnje dveri bile probijene, kula je i dalje mogla da služi kao ključni deo odbrane Konaka. Morao bi da bude pripremljen za bitku istog trenutka kada kroči u taj tunel. Ukoliko Klava ne pokuša da ga napadne pre toga.

Ramena mu se pogrbiše poput nagoveštaja nasilja; on se okrete od Konaka i povuče na kratko rastojanje u rastinje do stenovite površine na kojoj je družina mogla da se ulogori da bi prenoćila. Ubrzo potom, pratioci okupiše se oko njega. Džinovi napustiše oduševljeno proučavanje Veselkamena da bi raščistili teren, založili vatru i pripremili hranu. Kao da se lecaju, Sunder i Holian neprekidno su se osvrtali prema Konaku, tamo gde je zlo njihovih života imalo središte i gde svojevremeno samo što nisu izginuli; ali sedeli su sa Kovenantom kao da im je on izvor hrabrosti. Haručaji su se razmestili zaštitnički oko te oblasti. Findejl je stajao poput senke na rubu sve jače svetlosti vatre. Lindenin nemir bio je gotovo opipljiv. Briga joj je nabrala čelo: pogled joj je napeto pretraživao sumrak. Kovenant nasluti da to ona oseća blizinu Besomuka; i nije znao kako da joj pruži utehu. Tokom svih borbi Domaje protiv Opačije niko još nije otkrio način da

ubije Besomuka. Sve dok je poglavar Kletnik opstajao, njegove sluge ostajale su u životu. Šumnik Garotinog Čestara, tvorac i nekadašnji gospodar Kaer-Kaverala, pokazao je da Herem, Šeol i Jehanum mogu biti bolno povređeni ili potisnuti ukoliko tela koja posedaju budu ubijena, a da njima samima ne bude dozvoljeno da pobegnu. Ali samo je telo umiralo: duh Besomuka je preživljavao. Kovenant nije verovao da će se Domaja ikada osloboditi onoga što je posednulo Gibona. I nije znao šta drugo da ponudi što bi smirilo Linden. Ali onda ona sama označi neposredni uzrok svog nemira; nije reč bila o na-Mhoramu. Okrenuvši se Kovenantu, ona neočekivano reče: "Vain je nestao." Zatečen, na trenutak samo je treptao pred njom. Onda skoči na noge i poče da se osvrće po logoru i džungli oko njega. Demonokota nije bilo nigde na vidiku. Kovenant se okrete Kailu. Ravnim glasom, haručaji reče: "Zaustavio se na dobačaj kamena." On klimnu prema putu kojim je družina došla. "Povremeno smo ga nadgledali, ali uopšte se ne pokreće. Da li ti je želja da stražarimo oko njega?" Kovenant zavrte glavom, pokušavajući da shvati. Kada su se on i Vain primakli Veselkamenu u potrazi za Linden, Sunderom i Holian, Klava je pokušala da zadrži Vaina napolju - i povredila ga pri tom. Pa ipak je uspeo da prodre u Konak i našao okove Žezla zakona. Ali posle toga pokoravao se Jahačima kao da se plašio šta bi mu mogli učiniti. Da li je u tome bila stvar? Pošto je iz Veselkamena dobio šta je tražio, sada se držao na odstojanju da Klava ne bi mogla da ga ponovo povredi? Ali kako to da je demonijski soj bilo uopšte moguće povrediti, kada Kob Sunca nije delovala na njega, pa se čak i vatra grima naprosto kotrljala sa njegove crne kože? "Zbog toga što on, u stvari, jeste", promrmlja Linden kao da je Kovenantovo pitanje bilo opipljivo u vazduhu. Raspravljali su ranije o toj temi; ona je tada nagovestila da možda Klava zna više o Vainu od družine. Ali sada je imala drugačiji odgovor. "On je biće čistog poretka. Ništa izuzev poretka - poput kostura bez ijednog mišića, bez krvi ili života. Otelotvorena krutost. Ne može ga povrediti ništa što nije usredsređeno ravno na njega." Lagano, kao da je nesvesna šta čini, ona se okrete prema Veselkamenu, diže lice neosvetljenom Konaku. "Ali Kob Sunca čini upravo to. Klava to čini. Oni kvare Zakon - narušavaju poredak. Skrnave red. Ukoliko bi se dovoljno potrudili" - mrgodila se kao da je u stanju da vidi Gibona kako je čeka u svojoj zlobi i zluradom veselju - "mogli bi ga potpuno rasturiti i ne bi ga ostalo dovoljno čak ni da se priseti zbog čega je uopšte stvoren. Nikakvo čudo što neće da priđe bliže." Kovenant zadrža dah, nadajući se da će Linden nastaviti - da će u tom raspoloženju opažanja ili proricanja odrediti svrhu zbog koje je Vain stvoren. Ali nije. Postepeno je spustila pogled. "Prokleto neka je to kopile, uostalom", promrmlja ona tiho. "U pakao s njime." Njegovo ćutanje bilo je jeka njenog. Vain je bio takva zagonetka da ga je Kovenant neprekidno zaboravljao - zaboravljao koliko je ključan za skrivene mahinacije Elohima, ako već ne i za bezbednost Zemlje. Ali Findejl nije ovde oklevao da napusti ovaj izdanak demonijskog soja; a njegove bolne, žute oči nisu iskazivale zanimanje ni za šta drugo izuzev za pretnju Kovenantove vatre. Kovenant oseti kako mu podlakticom prolazi predosećajni svrab. Lecnuvši se, on se obrati Kailu. "Bez brige. Snaći će se on za sebe. Uvek to čini." Onda se mrgodno vratio svom sedištu pored vatre.

Družina je ostala tiha dok je večerala; svako je žvakao svoje pojedinačne misli uz hranu. Ali kada su završili, Prva se okrete Kovenantu preko zadimljenog blistavila i napravi pokret koji je označavao da je spremna. "A sada, Zemljorode." Ton joj je podsećao na uglačanu oštricu, željnu da bude upotrebljena. "Da progovorimo o ovom ponositom i vrlom Konaku." Kovenant je pogleda u oči i iskrivi lice u naporu da zadrži ličnu rastrzanost izvan dometa Lindeninih opažaja. "To je stameno delo", reče Prva čvrstim glasom. "U njemu se rad Bezemljaša pokazao zavidno valjanim. Dveri mu je probila sila koja prkosi razumu - ali ukoliko nisam zavedena, onostran kule opet su dveri. A svakako si video da ovi zidovi neće dozvoliti uspinjanje. Bili bismo satrti pri takvom pokušaju. Klava je moćna, a nas premalo. Zemljorode", zaključi ona kao da se pripremila da odbaci svako objašnjenje koje joj ponudi, "kako zamišljaš da napadnemo ovu tvrđavu?" U znak odgovora on se mračno namrgodi. Očekivao je to pitanje - i užasavao ga se. Kada bi pokušao da odgovori kao da je zdrav, rešenost bi mu se mogla slomiti poput trule kosti. Prijatelji bi mu bili zgroženi. I možda bi pokušali da ga zaustave. Čak i ako ne bi, bio je siguran poput smrti da bi njihov užas bio više nego što bi mogao podneti. Pa ipak, od njega se zahtevao nekakav odgovor. Previše života zavisilo je od toga šta je nameravao. Okolišeći ne bi li dobio na hrabrosti, on pogleda prema Holian. Glas mu zastade u grlu dok je pitao: "Kakvo ćemo sunce imati sutra?" Tamna kosa uokvirila joj je lice, a njegove crte bile su narušene prljavštinom dugog putovanja; pa ipak, nekim trikom svetlosti vatre - ili njene prirode - delovala je nemoguće čisto, držanja nezablaćenog sumnjom ili očajem. Pokreti su joj bili blagi i neuznemireni dok je prihvatala kril od Sundera, vadila lianar i prizivala prefinjeni plamen svog predskazanja. Trenutak kasnije, vatra procveta iz njenog štapa. Boja mu je imala prašnjavi preliv pustinjskog sunca. Kovenant klimnu za sebe. Pustinjsko sunce. Slučajno ili planski, data mu je faza Kobi Sunca koju bi i sam izabrao za svoj naum. Jačinom te male milosti bio je u stanju da se ponovo suoči sa Prvom. "Pre nego što budemo rizikovali išta drugo, nameravam da izazovem Gibona. Da pokušam da ga navedem da se lično bori protiv mene. Ne mislim da će to učiniti" - iako će Besomuk svakako žudeti za belim prstenom za samoga sebe i zbog toga bi mogao biti voljan da prkosi gospodarevoj volji - "ali ukoliko to učini, mogu slomiti kičmu Klavi, a da ne povredim više nikoga." Čak i ukoliko je Gibon sadržavao celokupnu silu Kobi Sunca: Kovenant je bio spreman i na to. Ali Prva nije bila zadovoljna. "A ako ne?" upita ona spremno. "Ukoliko ostane unutar svoga tabora i izazove nas da ga ugrozimo?" Kovenant naglo skoči na noge. Lindenin pogled sledio ga je vatrom uzbune kada je uhvatila nagoveštaj onoga što ga je pokretalo; ali nije joj dopustio da progovori. Komadići mesečine cedili su se kroz gusto lišće; a iza stabala, Mesec je bio pun - naduven do prskanja od obećanja koja Kovenant nije bio u stanju da održi. Nad njim, zidovi i grudobrani Veselkamena zadržavali su srebrnu svetlost kao da su i dalje divni. To nije mogao da podnese. Iako se gušio, on proreža: "Smisliću nešto." Onda pobeže iz logora, naslepo pođe između grmlja dok ne stiže do podnožja pobrđa.

Veliki Konak uzdizao se tamo, tih i natopljen mesečinom poput mogile za sve snove koje je nekada sadržavao. Nikakvo osvetljenje života nije se probijalo iz njega ni na jednom mestu. Požele da glasno krikne zbog toga. Šta su ti to učinili? Ali znao je da ga kamen ne bi uslišio. Bio je gluv za njega, slep na sopstveno skrnavljenje - bespomoćan protiv zla poput same Zemlje. Misao da bi to mogao oštetiti natera ga da zadrhti. Kail ga je čuvao poput božanstva noćnog muka. Zbog toga što je prevazišao granicu onoga što je mogao da izdrži, on se okrete haručaiju i hrapavo prošapta: "Spavaću ovde. Želim da budem sam. Nemoj da ih puštaš blizu mene." Nije spavao: proveo je noć piljeći u grad kao da misli da je to poslednja prepreka između njegovog vrelog jada i likovanja poglavara Kletnika. Nekoliko puta čuo je kako mu se prijatelji približavaju kroz grmlje. Svaki put Kail ih je okrenuo nazad. Linden se pobuni zbog njegovog odbijanja, ali ga nije mogla zaobići. Ta usamljena i prisna vernost omogućila je Kovenantu da se drži do zore. Ugledao je prvu svetlost na rubu glavnine Konaka iza grudobrana stražarske kule, kada je stub Vatrokobi briznuo prema istoku. Ovo svitanje imalo je boju pustinje, a sunce je dalo visokom, sivom kamenu smeđi preliv. Holian je opet tačno prorekla Kob Sunca. Dok je uspravljao umorne i naprezanjem povređene kosti, on pomisli na eh-Zublju sa neobičnim drhtajem osećanja. Venčani detetom koje je nosila, ona i Sunder neprekidno su se zbližavali - a Kovenant nije znao kako da zaleči rane između sebe i Linden.

Iza sebe začu kako se Linden obraća Kailu drugi put. Kada je haručaji ponovo odbi, ona siknu u očajanju: "Mora da jede. Još je bar toliko ljudsko biće." Glas joj je zvučao iznureno, kao da nije spavala. Možda je vazduh oko Veselkamena bio prepun ukusa Besomuka da bi joj dopustio da spava. Gibon joj je pokazao onaj njen deo koji je izrastao u želji da oduzme majčin život. Pa ipak, sada, na tom kobnom mestu, mislila je na Kovenanta, a ne na sebe. Oprostila bi mu odavno - da joj je ijednom pružio priliku. Kruto, kao da su mu svaki mišić okamenili noć i dugo očajanje, on krenu uz breg prema Veselkamenu. Nije mogao sada da se suoči sa Linden, plašio se da joj dozvoli da ga pogleda gotovo isto toliko koliko se plašio masivne granitne pretnje Konaka. Skrivanje za njega više nije bilo moguće; a užasavao se toga kako će ona reagovati na ono što bude ugledala. Svetlost je padala na stražarsku kulu, bojila je poput pustare i naglo opadala prema padinama. Na rubu pogleda sa svake strane video je kako krošnje drveća počinju da se rastaču; ali središte vidnog polja ispunjavala je kula. Njeni prozori i oružni otvori bili su prazni, a od tame iza njih delovali su poput očiju u kojima je ugašena svetlost života. Svetlost života i obesvećenje, pomisli on neodređeno, kao da je preslab od iscrpljenosti i straha da bi ga uznemiravale protivurečnosti. Znao je kako da se snađe sa njima: našao je taj odgovor u prestonoj dvorani Kletnikovog Tabora, kada su ga nemogućnost da poveruje u istinitost Domaje i nemogućnost da poveruje u njenu neistinitost naterali da zauzme uporište u mrtvoj tački sile u središtu svoje vrtoglave muke. Ali takva uviđanja sada mu nisu vredela. Sav bes iscurio je iz njega tokom noći; uspinjao se prema razjapljenim ustima Veselkamena poput ljuske za spaljivanje. Pa ipak, ono što je izgledalo kao napuštenost grada u njemu je izazivalo nemir. Da li je bilo moguće da je Klava pobegla - da je samo njegovo približavanje nateralo Jahače u skrivanje? Ne. Opakost zraka Vatrokobi nije davala nikakvog nagoveštaja da je ostavljena i da se niko više ne stara o njoj. A ni poglavar Kletnik ne bi dopustio nikakvo

povlačenje. Koja bi pobeda bila bolja za Opakog nego kada bi Kovenant oborio Svod Vremena u sukobu protiv Klave? Poglavar Kletnik je rekao: Na kraju ćeš imati samo jedan izbor i načinićeš ga u očajanju. To je obećao i smejao se. Nešto što bi moglo biti moć promeškolji se u Kovenantu. Šake mu se skupiše u pesnice i on nastavi uspon. Sunce mu je bacalo senku na ogolelu zemlju pred njime. Vrelina mu se uprla u zatiljak, tragala je za vlaknima njegove volje na isti onaj način na koji će svesti sve čudovišno zelenilo Gornje Zemlje u sivi prah i pustinju. Činilo mu se da vidi sebe raspetog na zemlji radi žrtvovanja - izloženog drugi put udarcu ubitačnom poput noža koji mu je probio grudi, nade izbodene i izbačene iz njegovog života. Svrab nalik slabašnom čeprkanju otrova širio mu se u desnoj podlaktici. Nesvesno, on ubrza korak. Onda je stigao do ravnog tla kod osnovice kule, a tunel je stajao otvoren pred njime među razrušenim dverima. Prolaz je bio mračan poput groba sve do slabašnog osvetljenja koje se odražavalo u dvorište sa pročelja glavnine Konaka. On nejasno ugleda unutrašnje dveri na daljoj strani dvorišta. Bile su zaptivene samo da on ne bi prošao. Nevoljno, on spusti pogled prema mestu gde su mu se ulogorili drugovi. Najpre mu sunce uđe u oči i ništa nije mogao da razazna izuzev unakaženog sivog blatišta koje se protezalo do obzorja poput mora dok je Kob Sunca sterilisala život sa tla. Ali kada je zaklonio oči, on ugleda družinu. Prijatelji su mu stajali u grupi neposredno iza ivice gliba. Prva i dva haručaija zadržavali su Brusobola. Lupižena je vraćao Linden. Kovenant se okrete u bolu da bi se ponovo suočio sa tunelom. Nije ušao u njega. Bio je upoznat sa prozorima u njegovoj tavanici koji su dozvoljavali braniocima Konaka da napadnu svakoga ko zađe u njegovo ždrelo. I nije podizao glas. Sada je nagonski bio siguran da Veselkamen pažljivo sluša, u pritaji i skrivenom strahu. Zvučao je sitno pred prašnjavim vazduhom ogromnog grada i rastuće pustinje dok je govorio. "Došao sam po tebe, Gibone. Po tebe. Ukoliko ti iziđeš, pustiću ostale Jahače da prežive." Odjeci su mu se podrugivali iz tunela, a zatim uminuše. "Ukoliko to ne učiniš, razneću ovo mesto da bih te našao. Znaš da to mogu da učinim. Mogao sam i prošli put - a sada sam jači." Sada si opasniji nego ikada. "Kletnik ne misli da možeš da me pobediš. On te koristi da bih ja pobedio samoga sebe. Ali više ne marim za to. U svakom slučaju, ti ćeš umreti. Iziđi, pa da završimo s tim." Izgledalo je da reči zamiru pre nego što stignu do kraja prolaza. Veselkamen se uzdizao nad njime poput lešine grada koji je ubijen pre mnogo godina. Pritisak sunca izvlačio mu je struju gorkog znoja niz kičmu. A u tunelu se pojavi jedna prilika. Crna naspram odraza dvorišta, kretala se napolje. Stopala su joj stvarala slabe, zveketave odjeke po kamenu. Kovenant pokuša da proguta - ali nije mogao. Pustinjsko sunce dograbilo ga je za grlo. Dva vrela bola prostreliše mu podlakticu. Ožiljci zablistaše poput očnjaka. Nevidljiva tmina tekla je iz prolaza prema njemu, prekrivala mu vatru pokrovom otrova. Zvuk koraka se pojačavao. Onda noge u sandalama i rub crvene odore zablistaše na suncu; a Kovenantu se na trenutak zavrti od uviđanja da mu je prvi gambit doživeo neuspeh. Svetlost se brzo

pružala uz linije jarko grimizne tkanine prema crnom stiharu koji je činio odoru formalnijom. Pojaviše se ruke, bez osobenog rukha, crne, gvozdene šipke nalik skiptru sa otvorenim trouglom učvršćenim povrh njih, mada je Jahač trebalo da ga drži. Pa ipak, bio je to svakako Jahač. Ne Gibon: na-Mhoram odevao se u crno. Ovaj je nosio svešteničku palicu visoku poput njega samoga. Uobičajeni izraz blaženstva ili dosade na okruglom licu narušavao je samo crveni odsjaj njegovih očiju. Čovek koji je izišao da dočeka Kovenanta nije bio Gibon. Jahač, dakle. Trup mu je delovao zdepasto, iako su mu članci na rukama i zglavci na nogama bili tanki, a bradati obrazi izgledali izmršaveli gotovo do ispijenosti drskošću ili strahom. Čuperci nepokorne kose držali su se poput fanatizma njegove glave koja je počela da ćelavi. Oči su mu delovale staklasto. Otvorio je dlanove ispred sebe, kao da želi da pokaže da je došao nenaoružan. Kovenant suzbi slabost, natera malo vlage u grlo da bi mogao da govori. Tonom koji je trebalo da upozori Jahača, on reče: "Ne traći moje vreme. Hoću Gibona." "Troprste, pozdravljam te", odvrati čovek. Glas mu je nagoveštavao piskavost panike. "Gibon na-Mhoram u potpunosti je svestan tvog prisustva i neće zarad tebe da traći ni vreme, ni život. Koja ti je svrha ovde?" Utisak opasnosti uvuče se među Kovenantove lopatice. Usta su mu bila puna bakarnog ukusa straha. Jahačev trup delovao je neprirodno zdepasto; a odora kao da mu se malo kretala za sopstveni račun, kao da tkanina ključa. Kovenantovi ožiljci počeše da plamte poput pacova koji mu grizu meso. Jedva da je čuo sebe kako uzvraća: "Ovo traje predugo. Od vas čitav svet zaudara. Hoću to da prekinem." Jahač ogoli zube - neuspeli osmeh. Pogled mu nije bio usredsređen na Kovenanta. "Onda moram da ti kažem da na-Mhoram ne namerava da razgovara sa tobom. Njegova reč preneta mi je da je ja izgovorim, ukoliko želiš da je čuješ." Kovenant zausti da upita: 'Kakva reč?' Ali pitanje ostade neizgovoreno. Obema rukama Jahač raskopča pojas odore. U užasu predosećanja, Kovenant je posmatrao kako je otvara prema suncu. Od linije njegovih ramena, pa do pregiba kolena, čitavo telo bilo mu je prekriveno osama. Ogromnim, žutim osama, velikim poput Kovenantovog palca. Kada ih svetlost dodirnu, one počeše da zuje. Jedan jezivi trenutak, komešale su se tamo gde su bile; a Jahač ih je nosio kao da je jedan od onih koje je Kob Sunca izobličila, učinila mahnitim i ogavnim od izopačavanja. Onda se roj baci na Kovenanta. U tom trenutku, svet pocrne. Otrov mu tresnu u srce poput udarca kovačkog čekića. Crna vatra - crni otrov - crno uništenje. Plamen koji mu je divljao sa prstena trebalo je da bude čist i srebrn poput metala iz koga je izvirao; ali nije bio, nije bio. Bio je ponor koji je zinuo oko njega, rascep koji je grabio kroz vazduh, kroz zemljište i kroz Konak da ga proguta, da proguta svet i ne ostavi ni traga za sobom. A svaki napor da pretvori mračnu vatru u belu, da je prisili nazad do čiste boje njene prave prirode samo je dizao plamen sve više, širio prazninu. Hitro, ona postade ogromna poput padine, gladna uništenja. Linden nije vikala na njega. Da je i iskidala srce od vrištanja, ne bi bio u stanju da je čuje: bila je predaleko, a sve bliža kataklizma njegove moći ispunjavala mu je sva čula. Pa ipak, čuo ju je u svom umu - čuo je kao kada je svojevremeno vrisnula kroz oreol

Crva i erupciju belog prstena: To Kletnik upravo želi! - osetio je upamćeno hvatanje njenih ruku dok se upinjala da ga otrgne od sudbine. Ukoliko bude pustio to sažiganje da naraste, svi će izginuti, ona i ostali koje je voleo i Domaja koja je bila njegovo blago, svi zajedno istrgnuti tminom iz života i smisla. Napor samoovladavanja daleko mu je prevazišao sve granice. Bio je oteran u produženo i napregnuto očajanje iz koga nikada neće biti u stanju da se vrati - u tvrdu, divlju muku koju će morati da isprati sve do njenog kraja, bio on dobar ili loš, do uništenja ili iskupljenja. Ali samo uviđanje da neće biti u stanju da se okrene i da nije nameravao to ni da pokuša omogućila mu je da zadavi uništenje koje se izlivalo iz njega. Naglo, vidno polje mu se raščisti: nije bio ujeden. Hiljade malih, ugljenisanih telašaca još se pušilo na ogoljenom tlu. Nije ostala nijedna osa koja bi ga ugrožavala. Jahač je ostao da stoji otvorenih usta i belih očiju, čudom nedirnut i zaprepašćen. Kovenant se nije osećao slavobitno: predaleko je otišao za likovanje. Ali sada je bio siguran u sebe, bar u tom trenutku. Jahaču je rekao: "Reci Gibonu da je prokockao priliku." Glas mu nije sadržavao ni sumnju, niti milost. "Sada dolazim po njega."

Lagano, zapanjenost se iscedi sa čovekovog lica. Mahnitost i zluradost stale su da se urušavaju u njemu, kao da je pretrpeo nagli povratak smrtnosti. Pa ipak, ostao je Jahač Klave i znao je svog neprijatelja. Čitavu Domaju učili su da veruje kako je Kovenant izdajnik. Čovek je delovao ljudski i lomno, nekako sitniji u neuspehu; ali nije se odrekao vere. "Jači si od mene, Troprste." Glas mu je drhtao. "Naučio si da nosiš - i da se suzdržavaš. Ali došao si da uništiš dugu službu naših života i mi ti to nećemo dozvoliti. Postaraj se za svoju moć, jer protiv nas neće ti pomoći." Okrenuvši se kao da je i dalje u stanju da odbaci svako razmatranje Kovenanta, sledio je odjeke svojih stopala nazad po tunelu pod stražarskom kulom. Kovenant je gledao kako ide i proklinjao podmuklost koja je omogućavala poglavaru Kletniku da uzima takve muškarce i žene, ljude urođene hrabrosti i posvećenosti, i da uspeva da ih ubedi kako su pljačke Klave vrlina. Veselkamen je bio pun pojedinaca koji su verovali da su odgovorni za preživljavanje Domaje. I oni će prvi izginuti: Opaki će ih žrtvovati pre nego što ugrozi svoje prave sluge. Pa ipak, Kovenant sada nije mogao da stane čak ni zbog njih. Vatra je i dalje mahnitala unutar njega. Nije je ugasio: samo ju je zatvorio u unutrašnjost, zapečatio joj divljanje unutar sebe. Da nije neprekidno radio na tome, probila bi se dvostrukom žestinom i više nikada ne bi bio u stanju da je zadrži. Nasilja napregnutog u mišicama, on kruto krenu niz padinu prema svojim prijateljima. Oni počeše da se uspinju da bi ga susreli. Brižno su proučavali način na koji se kretao, kao da su ga gledali kako izlazi iz čeljusti pakla, i gotovo da nisu mogli da poveruju u ono što vide. Pre nego što je stigao do njih, on začu ravnu grmljavinu kopita. Nije se zaustavio: bio je napregnuto posvećen svojoj svrsi i nedostupan. Ali okrenuo se prema Veselkamenu preko ramena. Između razvaljenih dveri pojaviše se Jahači koji su osedlali honje: njih pola tuceta tutnjalo je u punom naletu niz padinu. Honji koje je rasplodila Kob Sunca bili su dovoljno krupni da ponesu četiri ili pet običnih muškaraca i žena ili jednog džina. Imali su opake oči, njuške i očnjake sabljastih tigrova, kovrdžavo krzno i otrovne mamuze iza

svakog kolena. A Jahači su držali rukhove visoko, blistave od plamena dok su napadali. Zajedno su hitali naniže kao da veruju da bi mogli da zbrišu družinu sa padine. Pa ipak, i pored sveg besa i brzine delovali su više nalik na šaradu nego na pravi napad. Vatrokob ih je činila opasnim; ali bilo ih je samo šestoro, a bacali su se na deset haručaija, četiri džina, Određenog Elohima i četiri ljudska bića čiju snagu još nisu u potpunosti odmerili. Sam Kovenant već je ubijao. Namerno, on prepusti napad drugovima i nastavi da korača. Iza njega, honji odjednom podivljaše. Sunder je izvadio Sunčev kamen i kril; ali sada nije uzimao snagu od Sunca. Umesto toga povukao je ogromni snop Vatrokobi. A dobro je poznavao honje. U svoje vreme naučio je da koristi rukh da bi ovladao grupom tih zveri: umeo je da im zapoveda. Silovito crveno sevanje šibalo je napred i nazad kroz belu svetlost krila dok je bacao njegove sile ka napadu; ali nije se pokolebao. Udarac protivurečnih naredbi napravi haos među honjima. Dva padoše pokušavši da skoče u nekoliko smerova istovremeno. Treći se saplete preko njih. Ostali napadoše one koji su pali, pokušavajući da ih pobiju. Bez kontrole, Jahači se prostreše po tvrdom tlu. Jedan je bio zdrobljen pod masivnim telom honja. Jedna žena dobi opak ubod mamuzom. Vrisnula je drugovima da joj pomognu; ali ovi su već bežali prema Konaku, noseći zdrobljenog Jahača zbog njegove krvi. Slabašno, ona poče da se upinje za njima. Sunder naredi honjima da odu u pustinju da Klava više ne bi mogla da ih iskoristi. Ali dve životinje zaskičaše od bola kada su pokušale da poslušaju: izlomile su noge. Držeći mač obema rukama, Prva zađe među osakaćene zveri i pobi ih. Sunder, Linden i Lupižena priđoše Kovenantu. Oblar je teško disao. "Gibon ne koristi punu snagu. Ja nisam ravan šestorici Jahača." Pa ipak, u njegovom tonu bilo je mrkog ponosa. Najzad je zadao delotvoran udarac protiv Klave. "Pokušava da te izazove", upozori ga Linden. "Zamalo da se ne povučeš na vreme. Moraš da budeš pažljiv." Strah od besomuka iskrivio joj je lice u mrgodnu grimasu. "Zemljorode", dahnu Lupižena, "šta ćeš? Mrkotraga Brusobola zahvatilo je ludilo. Nećemo još dugo biti u stanju da ga zadržavamo." Ali Kovenant ne odgovori ništa. Noge su mu se sada tresle i nije mogao da prekine ono što čini ili da sve gurne u stranu. Uputio se prema zatupastoj steni koja je virila iz nižeg dela padine. Kada je stigao do nje, on se uspentra na vrh, prkoseći načinu na koji mu je široki predeo pod njime i oko njega ugrožavao ravnotežu. Svi udovi bili su mu kao olovni od potisnutog uništenja. Od obzorja do obzorja, pustinjsko sunce gotovo je dovršilo posao: po nižim krajevima terena prostirale su se hrpe blatišta koje je nekada bilo drveće, grmlje i povijuše, ali svaka padina i uspon bili su zažeženi do praha i smrti. Misao da će morati da ošteti Veselkamen bila mu je nepodnošljiva. Čista žalost i gađenje prema samom sebi slomiće ga ukoliko položi ruke na taj kamen. Pa ipak, neophodnost je bila neizbežna. Klavi i Vatrokobi nije se moglo dozvoliti da nastave. Srce mu zadrhta od sukoba strahova - straha da povredi Konak i straha da ga ne povredi, straha od samoga sebe, od rizika koga je nameravao da preduzme; od želje da izbegne ubijanje i potrebe da zaštiti prijatele. Ali već je odabrao put. Sada je polazio njime. Drhteći kao da je na rubu sagorevanja, on izgovori ime na koje se primoravao još od trenutka kada je počeo da shvata šta sve proishodi iz onoga što namerava da učini.

Ime Peščane gorgone. "Nom."

10. VATROKOB

Jasno kroz naglu preneraženost družine, on začu kako je Linden jeknula. Nije bilo vetra, ničega da ublaži sušni pritisak sunca. Pod njim, teren se spuštao u paradoksalnoj čistoći obesvećenja. Ispranost istrebljenja. Nikakvo čudo da je bilo toliko teško odupreti se vatri. Ravnoteža kao da mu se kovitlala prema ravnom, smeđem nebu. Nije jeo, niti spavao od prethodnog dana: možda je to ispražnjenost terala obzorja da se naginju na jednu stranu kao da će da odjedre. Ispražnjenost ili očajanje. Ali Lupižena i Kail dohvatiše ga, spustiše sa stene; a Linden stiže do njega u izmaglici vrtoglavice. Nikada nije bio dobar sa visinama. Znao je da mu ona izgovara ime, ali nije bio u stanju da ga čuje. Bilo mu je nemoguće da joj se usredsredi na lice. Trebalo bi da se buni: 'Peščana gorgona? Jesi li sišao sa uma? Zašto misliš da ćeš moći da je kontrolišeš?' Ali nije to činila. Ruke joj grubo dohvatiše njegova ramena, a zatim se trgoše: ovog puta, njeno ječanje bilo je poput krika: "Ti...!" poče ona. Ali reči nisu htele da iziđu. "Oh, Kovenante!" Glas Prve probi se groz divlje okretanje bregova. "Šta ga to tišti?" Svi prijatelji bili su okupljeni oko njega i vrteli se. Video je Mhorama i Penosleda, Banora i Elenu - i Kaer-Kaverala - svi su bili tu kao da od njega zaslužuju nešto bolje. "Šta se to zbilo što ga tišti?" Sreli su se sa njime u Andelejnu i pružili mu sve što su se usuđivali; a ovo je bila posledica. Bio je zarobljen na vrtešci koja nije imala središte. "Odabrana, moraš govoriti!" "On gori." Lindenin glas bio je vlažan od suza. "Otrov gori. Već bismo bili mrtvi, ali on ga zadržava unutra. Što duže može. Sve dok ovaj ne progrize put napolje." Prva uputi kletvu, a zatim zareža zapovest koju Kovenant nije uspeo da čuje. Trenutak kasnije, ruke Lupižene neosetljive na vrelinu digoše vrč alem-vina do Kovenantovih usana. Njegov moćni miris ubode mu nozdrve panikom. Alem-vino vratiće mu snagu. Možda će mu povratiti i samosavlađivanje. Ili bi moglo da posluži kao gorivo plamenu njegove potisnute moći. Nije smeo da rizikuje. Nekako, usporio je obrtanje. Jasnoća je bila moguća. Nije smeo dozvoliti neuspeh. A neće morati da se drži još dugo: samo dok ne dosegne vrhunac svojih mora. Bilo je to moguće. Kada je bio siguran u lica koja su se nadnosila nad njime, on reče kao da se guši: "Ne alem-vino. Metheglin" Prva oštrim pogledom prosu sumnju na njega; ali Linden klimnu. "U pravu je", reče ona žurno. "Mora da održi ravnotežu. Između snage i slabosti. Alem-vino je prejako." Ljudi su se kretali: Holian i Magloval odoše i vratiše se sa mešinom guste Domajine medovine. Kovenant je ispi, štedljivo na početku, zatim dublje kako je osećao da mu se kontrola nad plamenom drži. Postepeno, vrtoglavica iščile iz njega. Prijatelji su mu bili prisutni i stabilni. Tlo ponovo postade čvrsto. Sunce mu je zvonilo u očima, treštalo uz slepoočnice, poput nemog smeha poglavara Kletnika; a licem mu je curio znoj očajanja. Ali kako ga je metheglin primirivao, on otkri da je bar sposoban da podnese vrelinu. Uz Lupiženinu pomoć, Kovenant se diže na noge. Žmirkajući, okrenuo se istoku i uperio pogled u titravu pustinju.

"Hoće li doći?" upita Prva nikoga određenog. "Između nas su široka mora, a ona nisu neznatna prepreka." "Kasrein je rekao da hoće." Linden se ugrize za usne da bi zauzdala uznemirenost, a zatim nastavi: "Rekao je: 'Rastojanje ne predstavlja ništa za takvu moć'" Kovenant se sećao toga. "Peščane gorgone brzo odgovaraju na svoje oslobađanje." Tako je Hergrom poginuo. Ali Kovenant je već jednom prizvao Noma na Lindenin podsticaj; i nije poginuo. A Nom se nije vratio Usudu Peščanih gorgona. I zato, zbog čega bi mu zver sada odgovorila? Nije imao osnova za takve divlje nade - nikakvog razloga izuzev činjenice da mu se Nom poklonio kada se uzdržao da ga ne ubije. Ali istok je bio prazan, a izmaglica se zatvarala oko njega poput zavese. Čak ni oči džinova nisu razaznavale nikakvog znaka odgovora. Odjednom, Kailov neuzbuđeni glas probi tišinu: "Prapoglavare, gledaj!" Jednom rukom pokazao je uz padinu prema Veselkamenu. Na trenutak, Kovenant je verovao da je haručaji želeo da mu pokaže ogromni, vreli, bronzani stub Vatrokobi. Dok su mu svetlaci od sunca plamteli beli i smeđi preko vidnog polja, on pomisli kako siktavi zrak sada deluje jače, kao da ga je Gibon-Besomuk mahnito hranio da bi naoružao Klavu za borbu. Ubijao je zarobljene seljane i haručaije što se brže njihova krv mogla sipati na pod svetog opklona, tamo gde je plamtela Vatrokob. Na tu pomisao, tačke koje su mu buktale u pozadini očiju pocrneše. Samosavlađivanje mu popusti. Tragovi očnjaka na njegovoj podlaktici boleli su kao da su se ponovo otvorili. Ali onda ugleda Jahače u podnožju kule. Njih četvorica: dvojica su držala podignute rukhove da bi vladala haručaijem koga su poveli sa sobom; dvojica su bila sa noževima i vedrima. Nameravali su da pogube zarobljenika porobljenog uma pred punim pogledom Kovenanta i družine. Kovenant ispusti povik od koga je vazduh zapulsirao. Ali istovremeno se borio za kontrolu, misleći: 'Ne. Ne. Pokušava da me izazove. Crnilo u njemu se kovitlalo. Stao je da ga odbacuje sve dok se nije povuklo. "Brusobole." Prva je zvučala gotovo nemarno, kao da je prizor zverstva smiruje. "Maglovale. Verujem da ne bi trebalo da dopustimo ovo." Polovina haručaija pojuri naviše punom brzinom. Nije se potrudila da ih zaustavlja. Sagnuvši se prema blatu, ona diže stenu veću od svoga dlana; istim pokretom baci je na Jahače. Pogodivši zid iza njih, stena se rasprsnu u kišu parčadi koja ih iseče poput noževa. U istom trenutku Brusobol i Magloval slediše njen primer. Bacali su tako precizno da je jednom Jahaču noga bila zdrobljena, dok je drugoga isekla kiša odbijene parčadi. Njihovi drugovi bili su prisiljeni da puste haručaija kako bi upotrebili rukhove da se odbrane. Dok su se četiri Jahača povlačila u tunel, njihov zarobljenik okrenu se na njih. Odjednom slobodan od njihove prisile, on pobi povređene ljude. Onda se mirno okrete na peti i krupnim koracima krenu niz padinu da se sretne sa sunarodnicima. Krvario je iz nekoliko posekotina nanetih oštrim komadima kamena, ali se nosio kao da je neogreban. Kovenant je mrzeo ubijanje. Odabrao je svoj put u naporu da spase što je moguće više života. Ali dok je gledao kako oslobođeni haručaji korača prema njima poput čiste i

potpune smirenosti, mrk osmeh iskrivi mu ivice usana. U tom trenutku, postao je opasniji po Gibona i Klavu od bilo koje grupe ratnika ili moći. Kada se ponovo okrenuo prema istoku, ugledao je kako se kroz izmaglicu uzdiže perjanica dima. Nije sumnjao šta je to. Ništa osim Peščane gorgone nije bilo u stanju da putuje dovoljno brzo da podigne toliko prašine. Nemo, Linden priđe uz njega kao da želi da ga uzme za ruku i pripije se uz nju radi oslonca. Ali tamna opasnost kojom je zračio spreči je da ga dodirne. Magloval je posmatrao prašinu sa rastućom zapanjenošću. Lupižena je isprazno mrmljao sam za sebe, praveći besmislene šale koji kao da su mu olakšavale napetost. Prva se nasmeši oštro poput bodeža. Od svih džinova, samo Brusobol nije proučavao primicanje zveri. Stajao je glave pognute i ruku stegnutih preko grudi kao da je bacanje kamenja na Jahače smlavilo njegovu glad za nasiljem. Neočekivano, Findejl progovori. Zvučao je umorno, istanjen produženim bremenom svoje odgovornosti; ali nešto od gorčine nestalo mu je iz glasa. "Nosioče prstena", reče on, "tvoja namera ovde gnusna je i trebalo bi je prezreti. Oni koji drže Zemlju u rukama nemaju pravo na osvetu. Pa ipak, pronašao si mudar način da postigneš svoje svrhe. Preklinjem te da ih poveriš ovoj zveri. Ti ne pojmiš šta si prizvao." Kovenant nije obraćao pažnju na Elohima. Linden baci pogled na Određenog. Sunder i Holian zbunjeno su ga gledali. Ali nijedan od drugova nije progovorio. Nom postade vidljiv na vrhu primičuće prašine. Albino naspram isušene pustare, zver im se približavala zapanjujućom brzinom. Veličina joj nije bila uporediva sa moći: bila je svega nekoliko šaka viša od Kovenanta, tek malo zdepastija od haručaija; pa ipak, ako bi joj se dalo vremena, usredsređene pažnje i slobode, bila bi u stanju da čitav klin Veselkamena, sačinjen od žive stene, svede na ruševine. Imala je neobičan korak, pogodan za pustinje: kolena su joj bila povijena unazad poput ptičjih da bi koristila puni zamah širokih stopala. Bez šaka, ruke su joj bile uobličene poput ovnova za razbijanje. I nije imala lica. Ništa nije određivalo njenu glavu bez dlaka izuzev nejasnih rubova lobanje pod kožom i dva pokrivena proreza nalik škrgama sa strane. Čak i pred Kovenantovim neprodornim pogledom, Peščana gorgona delovala je čisto i nesavladivo poput sile prirode - uragan povezan u jedno divlje obličje i u potrazi za mestom po kome će udariti. Stigla je trčeći kao da namerava da se baci na njega. Ali u poslednjem trenutku zaustavila se u gustom nimbusu prašine, suočila sa njime preko uskog poteza golog zemljišta. Na trenutak, drhtala je onako kako je drhtala kada ju je porazio u otvorenom sukobu, a ona nije znala kako da zadržava svoju stihijsku mahnitost čak ni da bi spasla sopstveni život. Služba je bila strana zamisao njenom životinjskom umu: nasilje je imalo više smisla. Znoj mu zamuti ivice vidnog polja dok je posmatrao kako zver drhti radi odluke: i protiv volje, on zadrža dah. Dva mala plamena izmakoše mu kontroli i liznuše mu po podlaktici dok ih nije suzbio. Nomovo drhtanje postade jače - i naglo se prekide. Spustivši se do zemlje, zver dotače čelom tlo pokraj Kovenantovih nogu. Lagano, on pusti da mu sapeti vazduh iscuri između zuba. Prigušeni uzdah olakšanja prođe kroz družinu. Linden na trenutak pokri lice, a onda provuče prste kroz kosu kao da pokušava da iščupa hrabrost iz straha.

"Nome", reče on, a glas mu se tresao. "Hvala ti što si ovde." Nije znao u kojoj meri je zver u stanju da ga razume; ali ona se naglo ispravi, ispruživši kolena, i stade čekajući pred njime. Nije dopustio sebi da okleva. Veza koja je držala Noma bila je krhka. A mogao je da oseti otrov u sebi poput kiseline. Namera mu je bila jasna poput proročanstva koje ga je poslalo na zaludni pohod do Jedinog Drveta. Okrenuvši se sadruzima, on im se obrati kao grupi. "Želim da ostanete ovde." Naprežući svoju volju, trudio se da potisne drhtaje od kojih mu je glas zvučao oštro. "Prepustite da to uradimo Nom i ja. Među nama, ionako nas je previše za taj posao." A i ne bih mogao da podnesem da izgubim ikoga od vas.

Nije imao pravo da govori takve stvari. Svaki član grupe zaslužio je svoj deo rizika. Ali kada je pomislio šta bi im se moglo dogoditi, on poče da gori od želje da ih poštedi. "Biće mi potrebna Linden", nastavi on pre nego što je iko mogao da se pobuni. "Gibon će pokušati da se sakrije od mene. Neću biti u stanju da pronađem Besomuka bez nje." Sama pomisao ga je bolela: znao je koliko se duboko užasavala Besomuka. "I povešću Kaila i Fola. Da nam čuvaju zaleđe." Čak i ta odluka nagonila ga je na bes. Ali Lindeni će možda biti potrebna zaštita. "Vi ostali čekajte. Ukoliko ne uspem, vi ćete morati da obavite posao umesto mene." Nemoćan da se suoči sa onim što su prijatelji imali da mu kažu, sa bolnim razočaranjem u njihovim očima, pobunama koje su im navirale iz srca, on pokrenu Linden, stavivši joj ruku oko pasa. Jedan gest pozva Noma uz njega. Kruto koračajući pokraj ljudi koji su ga služili sopstvenim životima i zaslužili bolje od toga, on pođe uz padinu prema Veselkamenu. Onda se na trenutak nađe toliko blizu suzama da mu se hrabrost gotovo slomi. Nijedan sadrug nije ga poslušao. Bez ijedne reči, pripremili su se za bitku i sledili ga. Tiho, Linden promrmlja: "Shvatam. Misliš da sve zavisi od tebe. Zbog čega bi tako dobri ljudi patili i poginuli radi toga? A ja se toliko plašim..." Lice joj je bilo bledo, namrgođeno i napeto. "Ali moraš da prekineš sa pokušajima da donosiš odluke umesto drugih." Nije odgovorio. Pažnje prikovane na otvoreni tunel pod stražarskom kulom, on prisili mišiće nabijene silinom da ga ravnomerno nose naviše. Ali sada se plašio da je već poražen. Mnogo toga mogao je da izgubi. Prijatelji su ga pratili u njegove noćne more kao da ih zavređuje. Zbog toga što je nešto morao da učini, koliko god nedovoljno ili bespotrebno bilo, on priđe Kailu i prošapta: "Dovoljno je. Banor je rekao da ćeš mi služiti. Brin ti je kazao da zauzmeš njegovo mesto. Ali više mi nije potrebna ta vrsta službe. Predaleko sam otišao. Zapravo mi je potrebna nada." "Prapoglavaru?" odvrati haručaji meko. "Domaji je potrebna budućnost. Čak i ukoliko pobedim. Džinovi će otići kući. Vi ćete gledati svoja posla. Ali ako se išta dogodi Sunderu i Holijani..." Ta zamisao ga zgrozi. "Želim da se starate za njih. Svi vi. Šta god bilo." Bio je spreman da radi toga ugrozi čak i Linden. "Domaja mora imati budućnost." "Čujemo te." Kailov ton nije otkrivao da je osetio olakšanje, da je dirnut ili uvređen. "Ukoliko potreba iskrsne, setićemo se tvojih reči." Kovenant je morao da bude zadovoljan time.

Nom je donekle uznapredovao, gurao je prema silnom Konaku kao da mu ovaj budi rasno sećanje na Peskodrž koji su Bhrathairi digli da bi se suprotstavili Peščanim gorgonama u godinama pre nego što ih je Kasrein vezao za Usud. Ruke zveri mahale su u iščekivanju. Kovenant mrgodno ubrza korak. Na taj način, sa Linden pokraj sebe, dvoje Kamendolaca i četiri džina iza i jedanaest haručaija u blizini, Kovenant krenu da se baci na Klavu i Vatrokob. Iz Veselkamena nije bilo nikakve reakcije. Možda na-Mhoram nije znao šta je to Peščana gorgona, pa je želeo da vidi šta će ova učiniti pre nego što ponovo pokuša da izazove Kovenanta. Ili je možda odustao od provokacija da bi pripremio odbranu. Možda je Besomuk pronašao crvića straha na dnu svoje zlobe. Kovenantu se dopade ta zamisao. Ono što su Klava i Vatrokob učinili Domaji nije moglo biti oprošteno. Način na koji je taj Besomuk preobrazio na zlo drevno i časno veće poglavara nije mogao biti oprošten. A za Gibonov napad na Linden Kovenant nije prihvatao nikakvo iskupljenje izuzev očišćenja Konaka. "Oni koji u rukama drže Zemlju nemaju pravo na osvetu." Đavola, steže Kovenant zube. Đavola nemaju. Ali kada stiže do ulaza u tunel, on naredi Nomu da se zaustavi i stade da pogleda unutra. Sunce je bilo dovoljno visoko da bi od njega unutrašnje dvorište postalo svetlo; ali to je samo produbljivalo zamračenost prolaza. Prozori kule zjapili su kao da su odaje iza njih napuštene. Tišina poput tajanstvenog mira mrtvih visila je nad gradom. Nije bilo vetra - nikakvog znaka života izuzev oštrog, vrelog stuba Vatrokobi. Između dva ubijena honja mrtve ose prekrivale su tlo. Jahači su odneli sopstvene izginule zbog njihove krvi. Ali crvene mrlje obeležavale su stenje pred kulom kao da govore Kovenantu da je stigao na pravo mesto. On se okrenu prema Linden. Njeno napregnuto bledilo preplaši ga, ali više nije mogao dozvoljavati da je štedi. "Kula", reče on kada se družina zaustavi iza njega. "Moram znati da li je prazna." Pokret njene glave, dok je gledala naviše, delovao je kobno sporo, kao da ju je ponovo poduhvatila stara paraliza. Poslednji put kada je bila tu, Gibonov zahvat doterao ju je blizu katatonije. Glavni usud Domaje na tvojim je ramenima. Preko očiju, ušiju i dodira učinjen si onim što Opaki zahteva. Svojevremeno je preklinjala Kovenanta: Moraš me izvesti odavde. Pre nego što me nateraju da te ubijem. Ali sada nije preklinjala, niti je pokušavala da izbegne posledice sopstvenog izbora. Glas joj je zvučao mračno i ošamućeno: pa ipak, prihvatila je Kovenantov zahtev. "Teško je", reče ona. "Teško je videti kroz Vatrokob. Želi me - želi da me baci na sunce. Da me baci na sunce zauvek." Strah joj je zastaklio oči, kao da je taj čin već počeo. "Teško je videti išta drugo." Međutim, trenutak kasnije namrštila se. "Ali Gibon nije tamo. Nije tamo. I dalje je u glavnini Konaka. I ne osećam bilo koga drugoga." Kada je ponovo pogledala Kovenanta, delovala je isto onako oštro kao prilikom njihovog prvog susreta. "Ne mislim da su ikada koristili kulu." Plima olakšanja pođe kroz Kovenanta, ali on je suzbi. Nije mogao da dopusti ni nju. Zamračivala mu je kontrolu, puštala da mu umom promiču nagoveštaji crnila. Upinjući se da bi joj postao ravan, on promrmlja: "Hajdemo." Uz Noma i Linden, Kaila i Fola, on zađe u tunel; a pratioci su ga sledili poput odjeka. Dok je išao prolazom, on se nagonski pogrbi, pripremajući se za napad koji je i dalje očekivao sa tavanice tunela. Ali nikakav napad nije došao. Linden je tačno očitala kulu.

Ubrzo su stajali u dvorištu. Sunce je blistalo pred njime na visokom licu Konaka, izbrazdanom streljačnicama, i po masivnim unutrašnjim dverima. Kamene ploče bile su zasečene, poravnate i uravnotežene tako da su mogle da se glatko otvore prema napolje i da se tačno uklope kada se zatvore. Bile su dovoljno teške da odbiju svaki napad koji su njihovi tvorci bili u stanju da zamisle. I bile su zatvorene, isprepletene jedna sa drugom poput zuba. Linije na kojima su se spajale i dodirivale bile su jedna vidljive. "Rekoh", dahnu Prva iza Kovenanta. "Bezemljaši isklesaše ovo mesto neobično dobro." Bila je u pravu: dveri su delovale spremno da stoje zauvek. Iznenada, Kovenant oseti hitnju. Ukoliko brzo ne pronađe odgovor, planuće poput ognjila. Sunce još nije stiglo do sredine prepodneva; stub Vatrokobi stajao je napet iznad njega poput kose dovoljno titanske i krvožedne da požanje sav život sa lica sveta. Sunderove ruke stezale su kril i orkrest, držale ih spremne; ali delovao je neobično ošamućeno velikim Konakom, onim što je ovaj predstavljao i sadržao. Prvi put tokom muka Potrage Lupižena je delovao ranjivo na paniku, u stanju da beži. Lindenina koža poprimila je boju pepela. Ali Brusobol je držao stegnute pesnice uz bokove kao da je znao koliko je bio blizu razloga Sanomorove smrti i kao da nije nameravao još dugo da čeka. Kovenant zaječa u sebi. Trebalo je da počne ovaj napad sinoć, dok mu je većina prijatelja spavala. Bilo mu je muka od krivice. Grozničavim zamahom ruke on posla Noma na dveri. Izgledalo je da ga je Peščana gorgona nagonski razumela. U tri duga koraka, ona dostiže punu brzinu. Bacivši se poput uništenja, on tresnu pravo na sastav spojenih ploča. Udar grmnu preko dvorišta, zatutnja u Kovenantovim plućima, odjeknu poput kanonade sa kule. Kamenje pod njihovim nogama zadrhta: vibracija poput ječanja prođe kroz temelje. Tačka koju je udario Nom prsnula je i udubila se kao da je bila načinjena od drveta. Ali dveri su se održale. Zver napravi korak unazad kao da je zapanjena. Onda okrete Kovenantu glavu poput pitanja. Ali trenutak kasnije diže se u urođenoj mahnitosti svih Peščanih gorgona i poče da tuče po vratima zapanjujućom silinom svojih ruku. Najpre lagano, zatim sve brže, zver je udarala, jedna ruka poput kovačkog čekića, a zatim druga u sve bržem sledu, oštrije i brže, oštrije i brže, sve dok dvorište nije bilo puno grmljavine, a kamen očajno ječao. On je bio odgovoran za to - a dveri su se i dalje držale, izdržavale udaranje. Parčad i cepke prštali su na sve strane: granitni zubi vrištali su jedan na drugog: ploče dvorišta kao da su se nabirale i plesale. Dveri su se i dalje držale. Za sebe, Linden zajeca kao da oseća svaki udarac u lomnim kostima. Kovenant zausti da naredi Nomu da se zaustavi. Nije shvatao šta Peščana gorgona čini. Prizor takvog napada iscepao bi Mhoramovo srce. Ali trenutak kasnije razabrao je jasnije ritam Nomovih udaraca, čuo kako se taj puls pomešao sa pobunom i jaucima žive stene; i onda shvati. Peščana gorgona ušla je u rezonancu sa dverima i svaki udarac povećavao je učestanost i veličinu vibracija. Ukoliko zver ne posustane, ploče bi se mogle nagnati da same sebe raznesu.

Odjednom, crvena vatra prosu se sa grudobrana odmah nad dverima. Pojaviše se Jahači koji su izmahivali rukhovima: njih četiri ili pet. Noseći zajedno Vatrokob, bili su moćniji od istog broja pojedinaca; a ujedinjeni udar uobličili su da bi odbacili Noma od dveri. Ali Kovenant je bio spreman za njih. Očekivao je nešto tako, a moć mu je bila gladna iskaljivanja, svakog oslobađanja koje bi olakšalo napetost u njemu. Precizan od očajanja, on sunu divlju magiju da odbrani Peščanu gorgonu. Sila mu je bila bolesna mešavina crnila i srebra, izjedena i leprozna. Ali svejedno je bila sila, vatra u stanju da razdere nebesa. Ona prekri Jahače, istopi im rukhove u šljaku, zatim ih baci nazad u Konak sa odorama u plamenu. Nom nastavi da treska po dverima, ponesen razornom ekstazom, kao da je najzad sreo prepreku vrednu sebe. Brusobol je drhtao od želje da se baci napred; ali Prva ga je obuzdavala. Slušao ju je poput čoveka koji će uskoro biti van svake komande. Onda Nom zada konačan udarac - udari tako hitro da Kovenant nije ni video kako je to učinio. Razabrao je jedino nepokretni delić vremena tokom koga dveri pređoše iz izdržavanja u raspadanje. Stajale su - a promena ih zateče poput poslednjeg usisavanja vazduha unazad pre udara uragana - a onda su nestala, ratrgnuta udarom detonacije, sa delićima koji su vrištali poput agonije u svim pravcima i kamenim prahom uskovitlanim toliko gusto da Nom nestade, a razbijeno ždrelo Veselkamena bi zaklonjeno. Lagano, visoki, široki portral postade vidljiv kroz prašinu. Bio je dovoljno veliki za honje, pogodan za džinove. Ali Peščana gorgona ne pojavi se ponovo. Kovenantove zaglušene uši nisu bile u stanju da uhvate zvuk Nomovih stopala dok je zver navaljivala, sama u kamenom gradu. "Oh, moj Bože", mrmljala je Linden ponovo i ponovo, "oh, moj Bože", a Lupižena jeknu: "Kamena mu i mora!" - kao da nikada ranije nije video Peščanu gorgonu na delu. Holianine oči bile su pune straha. Ali Sundera je nasilju i ubijanju naučila Klava i nikada nije naučio da voli Veselkamen: lice mu je bilo blistavo od raspoloženja. Napola zaglušen bolom kamena, Kovenant uđe u Konak zbog toga što sada nije imao nikakvog izbora osim da ide napred ili umre. A nije znao šta će Nom učiniti sa gradom. Trkom na odrvenelim nogama prešao je dvorište i prošao kroz prašinu u Veselkamen kao da baca kockicu sopstvene sudbine. U istom trenutku, njegovi drugovi pripremiše se za bitku i krenuše za njim. Bio je samo jedan korak ispred Kaila, dva ispred Prve, Linden i Brusobola dok je prilazio ogromnom predvorju na-Mhoramovog Konaka. Ovaj je bio mračan poput jame. Poznavao je tu dvoranu: bila je velika poput pećinske sale. Obrazovali su je džinovi da bi obezbedili mesto okupljanja sila nekadašnjih poglavara. Ali sunce je upadalo samo pod malim uglom u razoreni ulaz; a nekom varkom svetlosti visoki kamen kao da je upijao njegov sjaj; nije bilo drugog izvora osvetljenja. Prekasno, on shvati da je predvorje pripremljeno da ga dočeka. Teške, drvene prepreke zalupiše se preko ulaza i spusti se nagla ponoć. Nagonski, Kovenant poče da otpušta plamen sa prstena. Onda je povuče. Vatra mu je sada bila u potpunosti crna, zagađena poput otrova: nije zračila ništa više svetlosti od vriska koji je narastao i pored njegove samokoktrole, preteći da mu razdere grlo i raspoluti Veselkamen.

Tokom jednog trenutka koji je ličio na napad vrtoglavice niko se nije kretao niti govorio. Stvari koje nisu mogli da vide paralisaše čak i Prvu i haručaije. Onda Linden dahnu: "Sundere." Glas joj je divlje drhtao; zvučala je poput ludakinje. "Upotrebi kril. Upotrebi ga odmah." Kovenant pokuša da se okrene prema njoj. Šta je to? Šta to vidiš? Ali njegove neprecizne uši promašiše položaj u tmini. Gledao je pravo u Sundera kada kril odasla zveket oštre, bele zvonjave preko pećine. Nije imao nikakve odbrane kada oštri Holianin krik odjeknu kroz svetlost: "Na-Mhoramov grim!" Srebro ga zaslepi. Grim! Nije mogao ni da razmišlja, ni da vidi. Takav napad poslat je jednom ranije na družinu; pod otvorenim nebom ubio je Nemlu, na-Mhoram-ina, i gotovo pogubio Linden i Kaila. U zatvorenom prostoru predvorja...! I ozbiljno će oštetiti Veselkamen. Video je ostatke naselja koje je potpalo pod grim. Kamendol Tokom, rodno mesto Hamakoa. Kiselinska silina na-Mhoramove kletve izjela je čitavo naselje i ostavila samo ruševine. Kovenant se okrete da se suoči sa opasnošću; ali i dalje nije mogao da vidi. Njegovi drugovi pribijali su se oko njega poput panike. U jednom ludačkom trenutku poverovao je da beže. Ali onda ga Kail uhvati za ruku, ne obraćajući pažnju na bol i potisnutu vatru; a onda začu čvrsti glas Prve. "Maglovale, moramo imati još svetla. Odabrana, uputi nas. Kako se možemo boriti protiv ove sile?" Negde iza njegovog slepila Kovenant je začu kako odgovara: "Ne tvojim mačem." Grozničavost njenog glasa mutila je reči: morala je da se bori da bi ih učinila razgovetnim. "Moramo da je ugasimo. Ili da joj pružimo nešto drugo što će spaliti." Kovenantovo vidno polje se raščisti na vreme da vidi kako se crni, vreli olujni oblak grima kotrlja prema družini neposredno ispod tavanice pećine. Zatvoren unutar predvorja, delovao je čudovišno moćno. Nom se nije nigde video; ali Kovenantova kolena osetiše vibracije kroz pod kao da Peščana gorgona napada unutrašnje prostorije Konaka. Ili kao da se sam Veselkamen plaši onoga što je Gibon oslobodio. Sa ulaza dopre zvuk opterećenog drveta, dok se Magloval upinjao da obori zapreku koja je zatvorila predvorje. Ali ova je izrađena svom čvrstinom koju je Klava bila u stanju da obezbedi: škripala je i krckala pod udarcima Maglovala, ali nije se slomila. Kada se uzavreli olujni oblak našao pravo nad družinom, on se rasprsnu uz silan i nemu udar koji bi sravnio Kovenanta sa zemljom da ga Kail nije držao. U tom trenutku, grim se pretvori u ošte crne pahuljice koje ubitačno zalebdeše nadole, gorke poput cepki kamena i nagrizajuće poput vitriola. Gusta kiša grima obujmi družinu. Kovenant požele da digne vatru da bi odbranio prijatelje. Verovao je da nema izbora: otrov i strah gonili su ga da poveruje kako nema izbora. Ali znao je sa strašnom sigurnošću da ukoliko razuzda divlju magiju možda nikada neće biti u stanju da je opozove. Sve druge njegove očajničke potrebe biće izgubljene. Gadeći se samoga sebe, posmatrao je i ništa nije činio dok su se užasne pahulje spuštale prema njemu i ljudima koje je voleo. Fol i još jedan haručaji poteraše Linden do najbližeg zida, što je dalje moguće od središta pada grima. Harn povuče Holian, ali ona odbi da ostavi Sundera. Kail je bio spreman da skoči u stranu - spreman da nosi Kovenanta ukoliko je to potrebno. Prva i Brusobol napeše se da oprobaju svoju izdržljivost na vatru, tipičnu za džinove, protiv

pahulja. Findejl je nestao kao da je bio u stanju da oseti Kovenantovo uzdržavanje i kao da ni za šta drugo nije mario. Blistave u svetlosti krila, pahulje su se lagano spuštale. A Sunder stade da ih dočeka. Iz orkresta izvuče crveni stub vatre Kobi Sunca i poče da spaljuje crne čestice u vazduhu. Zrak mu je gutao svaku pahuljicu koju bi dodirnuo. Sa zapanjujućom hrabrošću ili očajem, sam se suočio sa čitavim grimom. Ali čestice su padale na hiljade. Bilo ih je previše za njega. Nije mogao čak ni da raščisti vazduh nad sopstvenom glavom da bi zaštitio sebe i Holian. Onda mu se Lupižena pridruži. Neskladno obogaljen i hrabar, džin je takođe napao grim, koristeći kao jedino oružje vrećice vitrima koje je nosio sa sobom od Hamakovog rhyshyshyma. Jednu za drugom, praznio ih je, prskajući pahuljice vitrimom. Svaka pahuljica koju bi dodirnula tečnost pretvarala se u pepeo i bezopasno bi odlutala. Lice mu je imalo grimasu bola zbog gubitka pažljivo čuvanog putnimskog ojačavača; ali dok je trajao, koristio ga je sračunatom žestinom. Brusobol pljesnu prvu pahuljicu koja mu se primakla glavi, a onda i protiv volje jauknu kada mu crno nagrizajuće sredstvo progrize dlan. Grim je stvoren da uništava kamen i nikakvo smrtno meso nije bilo u stanju da mu se odupre. Oko Kovenanta pećina poče da se okreće. Nezajažljivo očajanje njegovih muka teralo ga je u ludilo. Ali u tom času silno kršenje prasnu vazduhom; a drvena prepreka pade pod Maglovalovim napadom. Još svetla zapljusnu predvorje, poboljšavši priliku haručaija da izbegavaju grim. A drvo je sledilo svetlost: silovito, Magloval izlomi balvan iz prepreke i pobaca parčad prema družini. Haručaji presretoše manje komade, koristeći ih kao batine kojima su mlatili pahulje grima u vazduhu. A Prva, Brusobol i potom Lupižena dograbiše glavne balvane. Odjednom, drva počeše da se vitlaju oko družine. Prva je okretala balvan visok koliko i ona sama kao da je posredi mlatilo: Brusobol je ukljanjao pahuljice od Sundera i Holian: Lupižena priskoči Linden u pomoć sa ogromnim batinama u svakoj pesnici. Grim je gotovo u trenutku razarao drvo: svaka pahuljica razarala je oružje koje bi je dodirnulo i pretvarala ga u pepeo. Ali oborena prepreka bila je ogromna; a Magloval ju je napadao mahnitošću demona, šaljući neprekidnu bujicu komada da klizi preko poda do ruku družine. Brusobol skide još jednu pahuljicu sa ramena i gotovo vrisnu; pa ipak, nastavio je da se bori kao da se vratio u pećinu Jedinog Drveta i kao da još ima priliku da spase brata. Trojica haručaija bacali su Linden sa jednog mesta na drugo poput deteta. Na taj način bili su u stanju da je sklanjaju sa puta pada grima delotvornije nego da je jedan od njih pokušao da je nosi. Ali i sami njihovi pokreti bili su ometani. Dvojica su već pretrpela opekotine; a dok je Kovenant posmatrao, jedno crno parče naizgled skrši Folovu levu nogu. Ovaj je ipak održao ravnotežu na desnoj kao da bol ne predstavlja ništa i dohvatio Linden kada mu je bačena. Po čitavoj pećini pahuljice počeše da pogađaju pod i da se rasprskavaju, razdirući rupe veličine šaka džinova u glatkom kamenu. Nagrizajući dim pojača vazduh, kao da se granit topi.

Duris, Harn i još dvojica haručaija mahali su zubljama i palicama oko Kamendolaca. Sunder je šibao mahnitošću crvene sile po grimu. Prva i Brusobol radili su poput ludaka, trošeći drvo onoliko brzo kako im ga je Magloval dobacivao. Lupižena je sledio ženin primer i štitio joj leđa motkama i balvanima. Još mu je preostala jedna vrećica vitrima. A Kail je skakao i povijao se kroz opasnost koja se kovitlala oko njih sa Kovenantom obešenim preko ramena poput vreće žita. Kovenant nije stizao da uhvati dah i vikne. Kailovo rame izbacivalo mu je vazduh iz pluća. Ali morao je nekako postići da ga čuju. "Sunder", zadahta on. "Sunder." Naslućivanjem ili nadahnućem, haručaji ga je razumeo. Snagom i pokretljivošću koje su prkosile sve gušćem padu grima, on ponese Kovenanta prema oblaru. Trenutak kasnije, Kovenant bi bačen na noge pokraj Sundera. Vrtoglavica se kovitlala oko njega: nije imao ravnotežu. Ruke su mu bile previše obamrle da bi osetio vatru koja je svakim trenutkom jačala u njemu. Da je bio u stanju da vidi Sunderovo lice, glasno bi zaurlao, jer ovo je bilo iskrivljeno i napregnuto od iscrpljenosti. Ali svetlost krila blistala je Kovenantu u oči. U haosu pećine, ta nesputana blistavost bila je jedina tačka u kojoj je mogao da nađe oslonac. Družina je već preživela čudesno dugo. Ali izgledalo je da grim nema kraja i uskoro će čak i džinovi i haručaji početi da padaju. Ovo dejstvovanje bilo je daleko gore od onog koje je Kovenant ranije iskusio, zbog toga što je bilo u zatvorenom prostoru - i zato što se hranilo pravo iz Vatrokobi. Kroz zvuke stopala po podu i praskanje vatri on začu kako Linden proklinje bolove ljudi koji su je držali u životu - ljudi kojima nije mogla da pomogne, iako je trpela njihove povrede poput kiseline u sopstvenom mesu. Nije mogao da se okrene nigde drugde izuzev prema krilu. Bacivši se ka Sunderu, on položi obe ruke na Lorikov nož. Nije osetio kada su mu se ivice zasekle u prste, nije osetio krv. Plašio se da će njegova težina oboriti Sundera; ali Sunder se nekako održao pred sudarom i uspeo da na trenutak održi Kovenanta uspravnog. Taj trenutak bio je dovoljno dug. Pre nego što je pao isprepleten sa oblarevim rukama, Kovenant posla kroz dragulj krila jedan udar divlje magije i rizika od koga se srce kidalo. Moć mu je sada bila crna poput grima. Ali njegova želja bila je čista; i zahvatila je kril sa tolikom iznenadnošću da nije ukaljala dragulj. A iz tog dragulja, svetlost zazvoni poput parčeta čistog sunca. Njegovo blistanje kao da je rascepilo veo tmine Veselkamena, ogolilo suštinski kostur granita. Svetlost je blistala i kroz meso i kroz kamen, zbrisala je svaku senku i nejasnoću, učinila jasnim najdalje uglove predvorja, visine zasvođene tavanice. Da su mu oči bile u stanju da izdrže srebrni blesak, u tom trenutku video bi duboko srce velikog Konaka i Gibona koji je već bežao na mesto gde je odabrao da se sakrije. Ali Kovenant je bio slep za takve stvari. Čelo mu je bilo zabijeno u Sunderovo rame i padao je. Kada se otkotrljao sa Sunderovih dahtavih prsa, pipajući kroz vrtoglavicu da bi se vratio na noge, trenutak njegove moći već je prošao. Pećinu je osvetljavalo samo odraženo sunce sa ulaza i normalni sjaj krila. Drugovi su mu stajali na raznim rastojanjima od njega; ali dok mu se u glavi vrtelo, nije imao pojma ko su oni. A grim je nestao. Sve crne pahulje su zbrisane. A on je i dalje držao kontrolu nad divljom magijom. Nije mogao da natera kamen pod sobom da prestane da se okreće. Bespomoćno, on se uhvati za prvog haručaija koji mu priđe. Obamrlost šaka i stopala proširila mu se na

druga čula. Um mu je ogluveo. Nije ništa čuo izuzev tutnjanja udaljene grmljavine, kao da se sunce van Veselkamena pretvorilo u sunce kiše. Misli su mu se kovitlale. Gde je Nom? U tamnici je bilo žitelja naselja - i haručaija. Ukoliko ih Klava nije već pobila? Gibon mora da je bio negde. Šta li će sledeće učiniti? Otrov je učinio Kovenanta opakim, a čisti napor da zadrži toliko usplamtelog nasilja odneo mu je razum. Mislio je da govori naglas, ali zubi su mu bili stegnuti i nepokretni. Zašto neko ne kaže toj prokletoj grmljavini da umukne kako bi čuo samog sebe? Ali grmljavina nije prestajala; a ljudi oko njega borili su se protiv umora i povreda da bi se pripremili. Nejasno, on začu borbeni poklič Prve dok je isukavala mač. Onda tmina sa kraja predvorja pođe prema njemu i on vide da su Jahači poterali honje na družinu. Nužda mu malo raščisti glavu. Haručaji koji ga je držao odgurnu ga, a druge ruke ga primiše. Nađe se blizu Linden na začelju družine, samo je Magloval bio između njega i ulaza. Svi haručaji oko njega bili su povređeni: oni koji nisu otišli sa Prvom i Brusobolom da presretnu napad honja. Sunder i Holian stajali su sami nasred odaje. Pridržavala ga je dok se on napeto trudio da se umeša u Klavine naredbe zverima. Ali iscrpljenost ga je oslabila, a Vatrokob je bila preblizu: nije mogao da ublaži napad. Najmanje deset silovitih konja pojuri napred, nošeno kamenitom grmljavinom kopita. Haručaji koji su štitili Kovenanta i Lidnen bili su ozbiljno ranjeni. Fol je stajao, a leva noga počivala mu je u lokvi sopstvene krvi. Harn je imao duboku opekotinu na boku. Ostala četvorica haručaija bila su gotovo osakaćena raznovrsnim povredama. Vazduh je još zaudarao na pahuljice grima i na bol. Zveri navališe sa vriskom životinjske pomame; a Kovenant požele da krikne sa njima, jer je sve to bilo previše, on nije bio ništa bliži svrsi, a prsti njegove volje gubili su iz trenutka u trenutak svaku komandu nad uništenjem sveta. Jedan udarac bila kasnije, vrisak se diže za njim poput jeke. Jašući na sopstvenoj vrtoglavici, on se okrenu na vreme da vidi kako Magloval pada pod kopitima još četiri honja. Džin je ostao na ulazu da štiti družini začelje. Ali gledao je bitku, nevolju svojih sadruga: povratak zveri kakve je Sunder prethodno rasturio sasvim ga je iznenadio. One se propeše nad njime i udarcima ga oboriše na kamen. Onda protutnjaše kraj njega ka unutra - divljih, crvenih očiju usplamtelih poput iskri Vatrokobi. Kovenant nije mogao da pruža otpor kada ga Harn i još dvojica haručaija gurnuše prema zidu i isprečiše se između njega i honja. Fol i ostali ponesoše Linden prema suprotnom zidu da bi se napad razdvojio. Ranjeni i iznureni haručaji suočiše se sa titanskom mahnitošću atova koje je oblikovala Kob Sunca. 'Ti kopilane!' - kriknu Kovenant na Gibona kao da plače. 'Ti prokleti kopilane!' Zbog toga što mu ništa drugo nije preostalo, on se napregnu nasuprot otrovu i pripremi vatru da više nijedan haručaji ne bi morao da gine za njega. Ali ponovo ih je potcenio. Dva honja pođoše prema Linden: dva krenuše na njega. A Harn zašepa da ih dočeka. Bio je između Kovenanta i zveri: Kovenant ih nije mogao udariti. Morao je da posmatra kako se Harn baca nauznak na kamen pravo pod kopita vodećeg honja. Baca se i kotrlja, da bi se digao pod trbuhom zveri zgrabivši joj levi gležanj obema rukama.

Nemoćan da se zaustavi, honj polete na kamen. Pad mu istovremeno smrska koleno i zabi otrovnu mamuzu u trup. Skičeći, on se stade da se bacaka. Očnjaci su mu sekli vazduh. Ali nije mogao da se digne sa slomljenom nogom, a otrov je već delovao. U blizini ulaza, Magloval se upinjao da ustane na noge. Ali jedna ruka ispružila mu se pod nezamislivim uglom, a druga je izgledala preslaba da ga pridigne. Kada je prvi honj pao, drugi navali na Kovenanta. Onda zakoči sa sve četiri da ne bi tresnuo u zid. Delovao je ogromno poput grmljavine kada se propeo da spusti kopita i mamuze na Kovenanta i njegove branioce. I Ranihini su mu se propeli, a on oseti da je nesposoban da se pomakne. Nagonski se prepustio svojoj vrtoglavici. Ova mu ote ravnotežu, tako da se zateturao nadesno. Svako od prednjih kopita koje se poput čekića spuštalo uhvati po jedan haručaji. Kovenant im nije znao imena; ali izdržavali su nalet kopita kao da im je meso od granita. Jednom od njih bila je opečena ruka i nije mogao da održi stisak: bio je prisiljen da pusti kopito pokraj ramena da bi izbegao mamuzu. Ali njegov drug držao je i uvrtao dok se druga mamuza ne slomi u njegovim rukama. Istog trenutka on zabi mamuzu poput bodeža u osnovicu vrata honja. Onda pod polete naviše i tresnu Kovenanta u grudi. Odjednom je bio u stanju da vidi sve. Ali nije bilo vazduha u njegovim plućima i zaboravio je kako da upravlja sopstvenim udovima. Čak i vatra unutar njega na trenutak je bila ošamućena. Nepovređeni haručaji svetili su se zverima koje su tukle po daljem kraju dvorane. Magloval je izmahivao pesnicama kao tojagama, suprotstavljajući svoju masu i snagu veličini i silini honja. Lupižena je tukao i tukao, kao da je privremeno postao ratnik poput svoje žene. Ali Prva je sve prevazilazila. Bila je uvežbana za borbu i mač joj je skakao od ubadanja do ubadanja kao da u njenim gvozdenim rukama nema nikakvu težinu, kasapeći honje na sve strane. Samo je jedna zver promakla pokraj nje i njenih sadruga da bi se bacila na Sundera i Holian. Oblar pokuša da napravi korak napred; ali Holian ga zaustavi. Ona uze od njega orkrest i kril i diže ih visoko dok se suočavala sa honjem. Crvena vatra i bela svetlost zableštaše joj iz ruku, ošamutivši zver tako da se ova okrete u stranu. Tamo ju je Kail sustigao i pogubio kao da nije mnogo puta veća od njega. Ali haručaji koji su čuvali Linden nisu bili tako uspešni. Oslabljeni ranama, nisu mogli da ponove podvig svojih sunarodnika. Fol pokuša ono što je Harn učinio; ali noga ga izdade i honj mu se ote iz stiska. Ovaj nalete na drugog haručaija, tresnu čoveka u zid takvom silinom da se Kovenantu učini da u tom sudaru gleda Hergroma koga drobi Peščana gorgona. Treći haručaji baci Linden u stranu trenutak pre nego što mu kopito potkači slepoočnicu. Kolena mu se presamitiše i on spuznu na pod. Kovenant nikada nije video da jedan haručaji tako padne. Fol polete za Linden; ali udarac ga dokači po ramenu i odbaci u stranu. Onda se oba honja propeše nad Linden. Lice joj je bilo jasno u svetlosti odraženoj sa dvorišta. Kovenant je očekivao da vidi paniku, paralizu, užas; gutao je vazduh, upinjući se da razbukta moć dovoljno brzo da bi joj pomogao. Ali njeno lice nije iskazivalo strah. Bilo je oštro od usredsređenosti: oči su joj poput noževa ubadale prema zverima. Svaka crta njenog lica bila je oštra poput naredbe.

I honji zastadoše. Na trenutak, nisu se bacali na nju. Nekako je bez ikakve sile koja bi joj pomagala uspela da natera svoju svest u njihove umove, da ih zbuni. Umovi su im bili životinjski, a Vatrokob je bila jaka: nije mogla da ih zadržava duže od jednog trenutka. Ali to je bilo dovoljno. Pre nego što su se oporavili, Magloval ulete među njih poput ovna za razbijanje. Jednom je napustio Linden kojoj je život bio ugrožen zbog toga što nije bio u stanju da odabere između nje i Brusobola; i ta greška stalno ga je progonila od tada. Ali sada je video priliku da se iskupi - i nije nameravao da dopusti ikakvom smrtnom bolu ili slabosti da ga zaustavi. Ne obraćajući pažnju na povrede, bacio se da spase Linden. Desna ruka visila mu je u stranu, ali levica mu je i dalje bila jaka. Njegov prvi nalet odbaci oba honja. Jedan od njih pade na bok; on ga je smesta sledio i zadao mu udarac od koga se ovome glava odbi uz mučan tresak od tvrdog kamena, telo zadrhta i ostade nepomično. Okrenuvši se, on dočeka drugog honja dok se ovaj uzdizao da udari po njemu. Zdrava ruka uhvati ga za grkljan: prsti mu se ukopaše da bi zadavili zver. Očnjaci zinuše za njegovim licem. Oči zveri mahnito su plamtele. Prednja kopita sekla su prema njegovim ramenima, kidala ga mamuzama: krv mu je šikljala niz bokove. Ali Linden mu je spasla život kada je bio ozbiljnije povređen nego sada - a on ju je izdao. Neće to ponoviti. Držao je zver dok mu Fol i drugi haručaji ne pritekoše u pomoć. Oni dograbiše prednje noge honja i okrenuše mu mamuze protiv njega samog. U trenutku, životinja je bila mrtva. Magloval je teško ispusti na pod. Onda se bitka okonča. Ječanje i tišina odjekivali su sa daljeg kraja predvorja. Smrknuto, Kovenant se diže na noge da bi se beznadno zateturao prema Linden i Maglovalu. Nije bila povređena: Magloval i haručaji preuzeli su sve povrede na sebe. Suze su joj tekle iz očiju kao da su joj rane prijatelja bile urezane u srce. Pa ipak, oblik usta i uglovi obraza bili su joj oštri od gneva. Izgledala je kao žena koja nikada više neće osetiti paralizu. Da je progovorila, možda bi rekla: 'Samo neka proba. Samo neka taj kasapski kučkin sin proba.' Pre nego što je Kovenant mogao da prizove reči, Prva stiže do njega. Bila je zadihana od likovanja. Oči su joj bile blistave, a sa sečiva joj je kapala gusta krv. Ali nije progovorila o takvim stvarima. Kada mu se obratila, iznenadila ga je. "Kapetan je nestao", reče ona kroz zube. "Sledi svoju svrhu prema unutrašnjosti. Ne znam za čim traga - ali plašim se da ćemo otkriti." Iza nje, Lupižena je brektao za vazduhom kao da su mu napori istrgli tkivo prenapregnutih pluća. Magloval je drhtao na putu ka grčevima dok se otrov honja širio kroz njega. Sunderovo lice bilo je posivelo od iscrpljenosti: Holian je morala da ga pridržava da bi ga održala na nogama. Šestoricu haručaija grim je izgoreo i gotovo obogaljio: jedan je bio u Maglovalovim mukama, jer ga je ubola mamuza tokom bitke. Findejl je nestao. Linden je delovala gorko poput kiseline. I Brusobol je nestao. I Nom je iščezao. Svaki sledeći ličnu zamisao uništenja u srcu Veselkamena. Previše života. Previše bola. A Kovenant je stigao tek do ulazne dvorane na-Mhoramovog Konaka. To ga je prevršilo, pomisli glupo. To je u potpunosti dovoljno. Neću to više da trpim.

"Linden", reče hrapavo. Glas mu je bio grub od vatre. "Reci Lupiženi kako da pomogne ovim ljudima." Na trenutak, oči joj se raširiše. Plašio se da će odbiti. Bila je lekar: sedmorici haručaija i Maglovalu bila je preko potrebna. Ali onda je izgledalo da ga je razumela. I Domaji je bilo neophodno lečenje. A imala je i sopstvene rane koje su zahtevale staranje. Okrenuvši se Lupiženi, ona reče: "Još ti je ostalo malo vitrima." I pored Vatrokobi, čula su joj postala direktna, neosetljiva na zbunjivanje. "Upotrebi ga na opekotinama. Daj alem-vina svima povređenima." Onda joj se pogled okrete pravo prema Kovenantu. "Maglovalova ruka može da sačeka. Ali vour je jedina stvar za koju znam da će pomoći protiv otrova." Nije oklevao: nije mu preostalo oklevanja. "Kaile", reče, "ti poznaješ Veselkamen. I znaš vour." Destilovani sok koji je Klava koristila da se odbrani od dejstva sunca pošasti jednom je spasao Kailov život. "Reci svojim ljudima da ga nađu." Bilo je samo četvorica nepovređenih haručaija. "I reci im da povedu Sundera i Holian sa sobom." Holian je bila iskusna sa vourom. "Za ime Boga, čuvaj ih." Ne čekajući na odgovor, on se okrete Prvoj. "Tvoj posao je da obezbeđuješ odstupnicu." Ton mu se zgusnuo poput krvi. Rekao je svim pratiocima da ostanu van Veselkamena i nijedan ga nije poslušao. Ali sada će ga slušati. Neće prihvatiti odbijanje. "Ali prekasno je za to. Hoću da pođeš za Brusobolom. Nađi ga nekako. Nemoj mu dozvoliti da to učini - šta god da je naumio." Onda se ponovo suoči sa Kailom. "Nije mi potrebna zaštita. Ne više. Ali ukoliko ima ikoga u tamnici", žitelja naselja ili haručaija koje Klava još nije pogubila, "biće im potrebna pomoć. Provali nekako tamo. Izvuci ih napolje. Pre nego što njima nahrane Vatrokob. Linden i ja idemo za Gibonom." Niko od njegovih sadruga nije se pobunio. Bilo ga je nemoguće odbiti. Držao je svet u rukama, a koža kao da mu je postajala sve tanja, tako da se crna sila koja ga je grizla sve jasnije i jasnije pokazivala. Iz isečenih prstiju tekla mu je krv; ali rane ga nisu bolele. Kada Linden pokaza prema daljem kraju dvorane, on krenu za njom u tom smeru, ostavivši iza njih sve potrebe i probleme za koje mu je nedostajalo i snage i vremena. Naročito je ostavio Sundera i Holian, od kojih je budućnost zavisila; ali takođe Prvu i Lupiženu, koji su mu bili dragi; Maglovala na rubu grčeva; dokazane haručaije; ostavljajući ih za sobom, ne kao smetnju, već kao ljude koji su bili previše dragoceni da bi bili ugroženi. I Linden bi ostavio za sobom, ali bila mu je potrebna da ga vodi i da mu pruža oslonac. Vrtoglavica ga je jahala poput veštice. Zvuk njihovih koraka šuškao je poput suvog lišća dok su se kretali; osećao je da idu prema mestu na kome sve stvari venu. Ali nije se osvrtao, niti skretao pogled. Kada su izišli iz pećine u lavirintske puteve velikog Konaka koje su džinovi lukavo smislili, iznenada ih napade grupica Jahača. Ali blizina vatre rukha aktivira mu prsten. Jahače zbrisa zapljuskivanje ponoći. Oko njih tama je bila potpuna. Međutim, ispred su gorele normalne svetlosti grada: baklje koje su se dimile u nosačima duž zidova. Vatre poglavara nikada se nisu dimile: njihovi plamenovi nisu povređivali suštinu drveta. Klava je osvetljavala hodnike da bi Gibon mogao da prebacuje snage sa mesta na mesto; ali ovi hodnici bili su prazni. Odjekivali su poput kripti. Mnogo lepote umrlo je na tom mestu, raščinjeno vremenom i opakošću.

Iza sebe, Kovenant začu zvuke obnovljene bitke; ramena mu se trgoše. "U stanju su da se pobrinu za sebe", zaškrguta Linden, držeći strah za prijatelje između zuba. "Ovuda." Kovenant je ostao sa njom kada je skrenula u bočni prolaz i pošla niz dugačko stepenište prema temeljima Veselkamena. Njen osećaj za Besomuka nije činio greške. Ne nesigurnost, već samo njeno nepoznavanje Konaka terali su je da nasumce skreće u hodnike ili da zaokreće tamo gde je put nije vodio ka odredištu. U razmacima, Jahači su se pojavljivali niotkuda da ih napadnu i ponovo se povuku, kao da nisu dizali vatru ni zbog čega drugog do samo da označe Kovenantovo napredovaqnje kroz Konak. Sami po sebi nisu predstavljali opasnost: njegova odbrana bila je trenutna i potpuna. Ali svaki napad naglašavao mu je vrtoglavicu, oslabljivao kontrolu. Njegova sposobnost da potiskuje crno mahnitanje polako je nestajala. Morao je da se oslanja na Linden kao da je ona haručaji. Put koji je birala neprekidno je išao naniže; posle izvesnog vremena on oseti bolesno ubeđenje da zna kuda je krenula - gde je Gibon odlučio da mu stavi sudbinu na kocku. Mesto na kome bi ma kakvo nasilje učinilo najviše štete. Podlakticom su mu udarali damari kao da je upravo primila ugriz. Onda Linden otvori mala, teška vrata prema odaji koja je nekada bila dvorana za sastanke, sa zavesama po zidovima; dugačko, zakrivljeno stepenište zinu pod njima. Sada je bio siguran. Noć se kovitlala iz dubina poput utega iz provalije. Pomislio je da će pasti. Ali nije. Zadržala ga je. Samo su se noćne more okupljale oko njega dok su išli dugačkim spustom prema mestu na kome je Gibon nameravao da ga slomi. Odjednom, ona stade, okrete se da bi pogledala naviše. Jedan čovek silazio je niz stepenište, bešuman poput krila. U trenutku, haručaji stiže do njih. Kail. On se okrete prema Kovenantu. Žurba mu nije ubrzala dah: neposlušnost ga nije posramila. "Prapoglavaru", reče on, "donosim ti vesti o onome što se događa gore." Kovenant zatrepta na haručaija; ali mučno kovitlanje njegovog vidnog polja sve je zamućivalo. "Sreća je da je vour sa lakoćom otkriven, jer družina je sada silno opsednuta. Bitka je takva da se srce lomi" - govorio je kao da nema srce - "jer vojuju je velikim delom oni koji ne bi trebalo da se bore. Među nekolicinom Jahača mnogi su koji samo služe Klavu i Veselkamen. To su kuvari i pastiri, zanatlije i sudopere, oni koji se staraju o ognjištima i honjima. Nisu vešti u tome poslu i sramotno je pogubljivati ih. Pa ipak, nemoguće ih je zaustaviti ili pokolebati. Posednuti su. Ne prihvataju ništa izuzev sopstvenog pokolja. Dok ih obara, Lupižena plače kako nijedan haručaji nikada nije plakao." Kail je govorio ravnim glasom; ali Lindenin stisak na Kovenantovoj ruci otkri unutrašnji drhtaj osećanja kojim je Kail zračio. "Vour i vitrim omogućuju družini da se brani", nastavi on. "A tamnice su ponovo otvorene. Tamo su nađeni Stel i još neki haručaji, ali nijedan žitelj naselja. Oni su prišli družini da joj pomognu. Oblar i eh-Zublja su dobro. Ali nismo videli ni traga Prvoj ili kapetanu." Onda zastade. Nije tražio dozvolu da ostane sa Kovenantom: položaj mu je pokazivao da nema nameru da ode.

Kako Kovenant nije uzvratio ništa, Linden dahnu umesto njega: "Hvala. Hvala što si došao." Glas ju je tištao zbog nevinih ljudi i žena koji su bili Gibonove žrtve - i zbog njenih sadruga, koji nisu imali izbora... Ali Kovenant je prevazišao pojedinosti bola i gubitka do stanja potpune posvećenosti svrsi, neublažene tuge i same suštine besa. Dok ih obara, Lupižena plače kako nijedan haručaji nikada nije plakao. To mora da je bilo istina: Kail nikada ne bi lagao. Ali bila je to samo jedna kapljica u okeanu koji je proždirao same obale vremena. Okeanu svireposti poglavara Kletnika. Takvim stvarima nije se moglo dopustiti da se nastavljaju. Odigavši se iz vrtoglavice i Lindeninog stiska, Nevernik ponovo krenu naniže. Ona ga pozva po imenu, ali on ne odgovori. Sa Kailom uz bok, žurno je pošla za njim. Put sada više nije bio dug: ubrzo su stigli do dna stepeništa, zaustavili se pred praznim zidom koga se sećao - zidom sa nevidljivim vratima koja je video samo jednom ranije, a od njega nikada nije zatraženo da ih otvori. Nije umeo da ih otvori. Ali to nije bilo bitno. Bilo je bitno da je Gibon odabrao ovo mesto, baš ovo mesto za svoje bojište. Jednostavna zbunjenost pojačala je stisak koji gotovo da je slomio čvor Kovenantove samokontrole. Ali od njega se nije tražilo da sam provaljuje vrata. Ona se otvoriše na Gibonovu komandu, pustivši Kovenanta, Linden i Kaila do jedne od najvećih riznica starih poglavara. Dvorana darova. Posle svih vekova, i dalje je bila nedirnuta. Vazduh je bio zaprljan dimom zbog toga što su baklje koje je Gibon postavio za sebe stvarale svetlost uništenjem. A ta vrsta svetlosti nije mogla biti pravedna prema divotama te visoke pećine. Ali sve što je Kovenant ugledao i dalje je bilo nedirnuto. Nasleđe poglavara za budućnost koja im se rugala. Tvorci Veselkamena malo su klesali u toj prostranoj pećini: dali su joj gladak pod, ali uopšte nisu narušili živi kamen zidova, grube stubove koji su se titanski dizali da bi držali tavanicu i ostatak Konaka. Pa ipak, taj nedostatak dovršenosti služio je svrsi za koju je dvorana bila zamišljena. Grube površine na sve strane izlagale su najbolja dela najfinijih umetnika i zanatlija drevne Domaje. Tapiserije i platna sa slikama visili su sa zidova, prkoseći raspadanju vekova - očuvana nekom veštinom umetnika ili kakvoćom vazduha dvorane. Postolja između stubova držala su krupne kipove i rezbarije. Manji komadi počivali su na drvenim policama vešto prikačenim za kamen. Tu su još bile izložene mnogobrojne raznolike tkanine; ali sva ostala dela bila su načinjena ili od drveta ili od kamena, dva osnovna materijala koje je Domaja nekada obožavala: dvorana nije sadržavala nikakav metal ni u kakvom obliku. Kovenant nije zaboravio to mesto, nikada ga nije zaboravio; ali sada je pomislio kako je smetnuo s uma njegovu neprocenjivost. Izgledalo je kao da mu se sve vraća u naletu, svako sećanje koje je obožavao ili ga se gnušao: Lena i Atiaran, ljubav i nasilje; Mhoramova opasna i nesavladiva strast; bezobzirno znanstvo pragrdana; Kevin u svom očajanju; Ranihini, ponositi poput vetra, Ranjani tvrdoglavi poput zemlje. I džinovi, džinovi na sve strane, džinovi divno prikazani u odanosti, bolu i veličanstvenosti, ovenčanim oko njih kao da su tapiserije i kamene figure prožeti večnošću. Ovde su narodi Domaje pokazivali šta umeju ukoliko im se pruži mir. I tu, na tom mestu lomne lepote i nasleđa, Gibon-Besomuk izabrao je da izazove Kovenanta u boj za opstanak Zemlje.

Nesvesno se uvukavši u sebe, kao da je slep za rub ludila koji mu je zjapio pod nogama, Kovenant pođe da se sretne sa na-Mhoramom. Oštro ocrtan u crnoj odori i grimiznom ogrtaču, sa spremnim gvozdenim žezlom i blistavim crvenim očima, Gibon je stajao na mozaiku koji se kovitlao središtem poda. Kovenant nije ranije video taj mozaik: mora da je postavljen u neko kasnije vreme. Bio je sačinjen od malih komada kamena boje alianthe i agonije; a predstavljao je Kevina Zemljoguba u obredu obesvećenja. Za razliku od većine radova koji su ga okruživali, nije otkrivao osećaj skrivene odlučnosti. Umesto toga, izražavao je Kevinov grozni i izuzetni bol kao da je ovaj izvor zadovoljstva. Gibon je zauzeo mesto nad srcem Zemljoguba. Na rubu mozaika, Brusobol je klečao u kamenu. Kovenantov ulazak u dvoranu darova ne natera džina da digne pogled, iako mu je glava bila jedini deo koga je mogao da pokrene. Nekim lukavstvom moći Gibona-Besomuka Brusobol je bio zatopljen za pod. Klečeći, utonuo je u njega do sredine butina i podlaktica kao da je posredi živi pesak: onda je ovaj očvrsnuo oko njega i u potpunosti ga zarobio. Oči su mu očajno zurile u promašaj njegovog života. Gubitak mu je izbrazdao lice sećanjima na Sanomora i Dragulj Zvezdoputa. A na-Mhoram se nasmeja. "Vidiš li se, Neverniče?" Glas mu je bio grimizan i radostan. "Sada te nikakvo neverništvo neće spasti. Poštedeću te samo ukoliko budeš puzao." U znak odgovora, Kail skoči pokraj Kovenanta prema Gibonu kao da misli da može da razbije Besomuka. Ali Gibon je bio spreman. Pesnica mu se zateže na žezlu: vatra poskoči iz otvorenog trougla na njegovom vrhu. Nevoljni vrisak ote se Brusobolu. Kail se zaustavi u skoku i stade na nekoliko stopa od na-Mhorama. "Znam te, haručaji", dahnu Besomuk meko, divlje. "Taj puzavac kome služiš neće me napasti - on ceni relikvije svoje mrtve prošlosti i plaši se da ih ugrozi. On ceni izgubljenu Zemlju. Ali ti nemaš bezumlje takvih obzira. Pa ipak, ostaješ budala. Nećeš zahtevati od mene da zdrobim život u tom ludom džinu koji je pokušao da mi se suprotstavi, ocenivši da sam slabašan poput njega." Kail se okrete na peti, krupnim koracima priđe Kovenantu uz bok. Na licu mu nije bilo nikakvog izraza. Ali znoj mu se prikupio na slepoočnicama, a mišići u uglovima očiju skupljali su se i opuštali poput rada njegovog srca. Linden pokuša da opsuje, ali reči iziđoše poput treptanja. Nagonski, ona se napola zakloni iza Kovenanta. "Čujete li sebe?" nastavi Gibon, digavši glas tako da je zagađivao svaki ugao velike dvorane. "Svi ste vi budale i nećete dići ni prsten ni plamen protiv mene. Ništa nećete uraditi osim što ćete puzati na moju najmanju želju ili umreti. Pobeđen si, Neverniče. Plašiš se da uništiš ono što voliš. Ljubav ti je kukavičluk i pobeđen si." Kovenantovo grlo zatvori se kao da se guši od dima. "A ti, Linden Averi." Njegov oštri prezir ispuni vazduh. "Poznajući moj dodir, ipak me ponovo izazivaš. A to u sebi nazivaš pobedom, misliš da ti takva ludost iskupljuje ukorenjeno zlo. Zamišljaš da smo te pogrešno ocenili, da si se odrekla Opačije. Ali verovanje ti je zaludno. Još nisi okusila dubine sopstvenog obesvećenja.

Čujete li se svi?" viknu on iznenada, ponesen zlobom. "Svi ste prokleti da se to ni opisati ne može, a ja ću se častiti vašim dušama!" Rastrzana između besa i nevoljnog užasa, Linden je između zuba ispuštala zvukove nalik na cviljenje. Dospela je toliko daleko zbog toga što je volela Kovenanta i gnušala se zla; ali Gibon joj se gadio u svakom živcu i vlaknu njenog bića. Lice joj je bilo bledo poput nadgrobne ploče: oči su joj piljile poput rana. Kovenant je postao neosetljiv na sve drugo; ali još je bio svestan nje: znao je šta joj se dešava. Rastrzala ju je želja za moći da zdrobi Gibona - da ga uništi u potpunosti, kao da je reč o delu nje same koji je najviše mrzela. Ukoliko bi to učinila, ukoliko bi uzela Kovenantovu vatru i sama je ponela, bila bi izgubljena. Nasleđe njenih roditelja bi je obuzelo. Uništivši Gibona, oblikovala bi sebe u njegovom liku, potvrdila tamu koja joj je izopačila život. Kovenant je mogao da je poštedi bar toga. A trenutak je došao. Bio je zahvaćen u bolu prelamanja tako temeljnom i moćnom da bi mogao da rastrgne vreme. Ukoliko ne bude delovao sada, kontrole će mu nestati. Odlučno, očajnički, on pođe napred kao da ne shvata da je prešao granicu. Gibon smesta diže žezlo više, dograbi ga čvršće. Iz očiju mu je bljuvalo crvenilo. "Promisli dvaput, Neverniče!" zareža on. "Ne znaš šta činiš! Pogledaj svoje ruke." Nevoljno, Kovenant spusti pogled na njih, na posekotine od krila po unutrašnjoj strani prstiju. Isečeno meso je zjapilo, otkrivajući kost. Ali iz posekotina nije krvarilo. Umesto toga, iz njih je curila suština lepre i otrova. Sama tečnost u njegovim venama postala je raspadanje. Pa ipak, bio je pripremljen na to. Put koji je odabrao doveo ga je ovde. Sve mu je prorečeno u snovima. A već je izazvao uništenje dveri Veselkamena, već je uneo nesamerljivo razaranje u Konak: još štete neće mu promeniti usud. Ožiljci na njegovoj podlaktici blistali su crnim besom. Poput otrova i plamena, krupnim koracima gazio je po mozaiku prema Gibonu. "Budalo!" kriknu na-Mhoram. Grimasa straha izda mu lice. "Ne možeš mi se suprotstaviti! Vatrokob je jača od tebe! A ukoliko i nije, zaposešću Linden Averi. Hoćeš li pogubiti i nju?" Kovenant je čuo Gibona. Shvatio je pretnju. Ali nije se zaustavio. Odjednom, Besomuk uputi udar vatre na Brusobola; a Kovenant eruptira da bi zaštitio kapetana. Eruptira kao da srce više ne može da mu zadržava magmu sopstvene moći. Plamen crn i bezdan poput ponora vrisnu preko svetlucave površine mozaika, odbi se od stubova, odjeknu o visoku tavanicu. Bezdušna silina dograbi Gibonov udar iz vazduha, iskida ga u parčad, poče da se diže sve više i više sa zaglušujućom silovitošću, poput bojne trube zahtevajući Gibonov život. Šake su mu se digle ispred njega, dlanova okrenutih napolje, poput zahteva za mirom; ali iz isečenih prstiju kuljala je divlja magija, otrovna i kobna. Sve meso mu je pocrnelo: kosti su mu bile abonos i bolest. Jedina čista stvar u vezi sa njim bila je oštra kružnica prstena i kvalitet njegove strasti. Na-Mhoram se povuče korak ili dva i diže žezlo sa čijeg je trougla zavijala grimizna mahnitost. Vatra dovoljno vrela da sažeže kamen tresnu u Kovenanta: usredsređena opakost Vatrokobi kao da ga je sagorevala pravo do srži. Ali on je nastavljao kroz nju.

Jer Gibon je ubijao narod Domaje da bi hranio Vatrokob i Kob Sunca. Jer je preživele podučavao obredima krvoprolića, tako da su pogubljivali jedni druge da bi preživeli. Jer je ispunio sam Veselkamen takvim zagađenjem. Udar i protivudar, Brusobol se ponovo beskorisno opire, Kail nosi Linden van užasnog sudara sila sa vriskom u njenim očima previše živim za paralizu, dok dragoceni predmeti padaju poput grančica. Jer je zahvatio predvorje vatrom grima i poslao nevine sluge da zadobiju sopstveno kasapljenje od družine. Jer je toliko zgrozio Linden da je poverovala u nasleđe svojih roditelja. Jer je doneo svoje nasilje ovde, zahtevajući od Kovenanta da spali prošlost Domaje poput suvih grančica. Gibonovo žezlo kanalisalo je toliko sile Vatrokobi, toliko snage i besa, da je Kovenant gotovo plakao zbog uništenja koje je izazivao, cene koju je to čupalo iz njega. Pod njegovim čizmama, obojene komadiće mozaika zahvati vatra, oni postadoše blistavi i prozračni poput proročanstva. Gazio je slikom Zemljogubovog srca kao da je to bilo mesto kuda ga je vodio njegov sopstveni put. Uspravan i taman u jezgru paklene moći, on pokuša da priđe na-Mhoramu. I ne uspe. Vazduh i svetlost prestali su da postoje. Svaka dragocena stvar u blizini njegovog plama sagorevala je. Obližnji stubovi počeše da se tope: pod dvorane titrao je na granici rastakanja. Više siline nego ikada pre teklo je kroz njega i udaralo u Gibona. Suštinsko tkanje postojanja Zemlje drhtalo je kao da je počeo da duva poslednji vetar. Pa ipak, nije uspevao. Poglavar Kletnik je dobro isplanirao, dobro se pripremio. Gibon-besomuk bio je pritešnjen i nije mogao da pobegne i zbog toga nije posustajao. A Vatrokob je bila prejaka. Vekovi krvoprolića stvorili su nameravani plod; a Gibon je njime hranio Kovenanta, uguravao gorki komadić po komadić između njegovih nevoljnih zuba. Vatrokob nije bila jača od njega: bila je naprosto jača od onoga na šta se on usuđivao. Dovoljno jaka da pretrpi bilo kakav napad koji istovremeno nije uništavao sam Svod Vremena. Na ukus tog uviđanja, Kovenant oseti kako se smrt zatvara oko njega, a očajanje mu podivlja. Jedan dugi trenutak, sa crvenim besom koji je blistao na njega poput sunca, on požele da glasno vikne, da zavrišti, zaurla tako da ga nebesa čuju: Ne! NE! Da ga čuju i sruše se. Ali pre nego što se tkanje sveta moglo rascepiti, on otkri da zna odgovor. Da nosiš šta se nositi mora. Na kraju krajeva, to se moglo izdržati - ukoliko odabere da ode toliko daleko, a moć izbora nije mu bila oteta. Svakako, biće skupo. Koštaće ga svega. Ali nije li to bilo bolje od obreda obesvećenja naspram koga bi Kevinov izgledao poput čina sitničavog prkosa. Nije li? Posle izvesnog vremena, on blago reče: da. I ponovo: da. Prvi put prihvatajući to u potpunosti. Ti si divlja magija. Da. Poslednjim iskrzanim komadićima volje, on se otrže sa ruba kataklizme. Nije mogao da zagasi tminu - a ukoliko je ne bude zagasio uskoro, ona će ga ubiti. Otrov mu je proždirao život. Ali ne još. Lice mu je bilo raspeto i smrtno od neizrecivog bola; ali prihvatao ga je. Okrenuvši leđa Gibonu, on siđe sa mozaika. Kada pogleda prema Linden i Kailu da ih zamoli za oproštaj, Nom ulete u dvoranu darova sa Prvom u žestokoj poteri.

Ona zakoči kada ugleda ruševine dvorane, razmere Kovenantovog očajanja; onda brzo ode da se pridruži Kailu i Lindeni. Ali Peščana gorgona suknu prema na-Mhoramu kao da je zver najzad otkrila savršeni plen. Sevnuvši kraj Kovenanta, udarajući stopalima preko mozaika, Nom tresnu u crveno srce Gibonove moći. I bi odbačen od njega preko Brusobolove glave poput bačenog deteta. Čak je i Peščana gorgona bila sitna prepreka silini Vatrokobi. Ali Nom nije imao razumevanja za osujećenost i bes, napor i razaranje: nije razumeo strah i poraz. Zver je svakako prepoznala čistu nadmoćnost Gibonove sile. Ali Nom nije zbog toga odustao ili pobegao. Umesto toga, on napade na drugačiji način. Sa obe ruke, udario je o pod tako silno da se čitavo središte dvorane zatalasalo i prslo poput vodenog pokrivača. Mozaik puče preko lica, diže se u parčićima, raspade. Vrišteći od besa, Gibon se zatetura da povrati ravnotežu, a onda zabaci žezlo da bi zadao udarac koji će Nomu spržiti meso na kostima. Ali naprezanje i želja za ubijanjem su ga izludeli, a udarac mu je zahtevao trenutak pripreme: nije video glavnu posledicu Nomovog napada. Udarac je odaslao pukotinu od zida do zida - rascep koji je prolazio pravo kroz mesto na kome je Brusobol klečao u kamenu. Njegovi okovi rasprsnuše se kao da je upravo to bila Nomova namera. Uz urlik, Brusobol navali na na-Mhorama. Gibon je bio previše napeto usredsređen na Noma, previše osetljivo usredsređen: nije mogao da reaguje na vreme. Njegovo ljudsko meso nije imalo odbrane kada ga Brusobol pogodi udarcem koji kao da mu je zdrobio sve kosti. Žezlo mu začangrlja po podu, zazvoni o osnovicu stuba i ostade da leži nepomično, lišeno plamena. Prva kriknu Brusobolovo ime; ali glas joj je zamro u zaglušenoj dvorani. Na trenutak, Brusobol je ostao pogrbljen i zadihan nad Gibonovim lešom. Kovenant je imao vremena za jednu jasnu misao: ne možeš ubiti Besomuka na taj način. Samo možeš ubiti telo... Onda se kapetan okrete drugovima; a Kovenant se gotovo slomi. Nije mu bila potrebna Lindenina osetljivost da vidi šta se dogodilo, nije mu bilo potrebno da čuje njen očajni šapat. Već je i ranije bio svedok takvim užasima. A Brusobolova muka bila je jasna. Podigao se kao da je i dalje to on. Pesnice su mu se stegle kao da zna šta čini. Ali lice mu je teklo poput halucinacije, topilo se tamo-amo između divljačkog veselja i čvrste, mrke rešenosti. Bio je tu Mrkotrag Brusobol, kapetan Dragulja Zvezdoputa. I bio je tu samadhi Šeol, Besomuk koji je vodio Klavu u Gibonovom telu. U ratu jedan protiv drugoga. Čitava bitka odigravala se iznutra. Crvenilo je plamtelo u njegovim očima i nestajalo. Cerenje mu je ogoljavalo zube i bilo suzbijano nazad. Smeh nalik na režanje gušio mu se u grlu. Kada je progovorio, glas mu je bio pucketav i suspregnut od naprezanja. "Tomase Kovenante." Odjednom, glas mu se vinu van kontrole, vrisnuvši: "Ludače! Ludače!" On ga ponovo suzbi. "Zemljorode. Počuj me." Napor kao da mu je kidao mišiće lica. Bespomoćan sa silom, Kovenant je grozničavo gledao kako se Brusobol rve za

posedovanje sopstvene duše. Kroz zube, džin izreče poput samrtničkog jauka: "Počuj zahteve svoga očajanja. To se mora učiniti." Odjednom, nekoliko prodornih krikova probi se iz njega - Besomukov stakato očaj, ili Brusobolov. "Pomozite mu", dahnu Linden. "Pomozite mu. Blagi Bože." Ali nije bilo ničega što je iko mogao da učini. Samo je ona mogla da se umeša u takvu borbu - a ukoliko bude pokušala, Kovenant je nameravao da je zaustavi. Ukoliko samadhi Šeol skoči sa Brusobola na nju, imaće preko nje pristup divljoj magiji. Dahćući za vazduhom, Brusobol ovlada sobom na čas. "Morate me pogubiti." Reči su mu krvarile sa usana, ali bile su razgovetne i ubeđene. Lice mu postade ubitačno, zatim mu se povratiše poznate crte. "Zadržavaću ovog Besomuka dok me ne pogubite. Na taj način, i on će biti pogubljen. A ja ću počivati u miru." Šeol se migoljio da bi se oslobodio; ali Brusobol ga je držao. "Preklinjem vas." Kovenant ispusti jauk plamena, ali ovaj ne priđe ni blizu džinu. Prva dograbi mač obema pesnicama dok joj ruke ne počeše da drhte; ali suze su je zaslepile i nije mogla ni da se pokrene. Kail je prekrstio ruke preko prsa kao da je gluv. Linden je podivljala od potisnutog plača. "Dajte mi nož. Neka mi neko da nož. Oh, Bog vas sve prokleo! Brusobole." Ali nije imala nož, a njena odbojnost nije joj dopuštala da se primakne Besomuku. Pa ipak, Brusobola je neko uslišio. Nom, Peščana gorgona iz velike pustinje. Zver je čekala trenutak da drugi delaju, kao da shvata da svi moraju da prođu tu krizu i da budu izmenjeni. Onda zašljapka prema Brusobolu, neobičnih kolena napetih od siline. Ovaj je posmatrao kako mu prilazi, dok je Besomuk u njemu blebetao i jaukao. Ali on je sada bio kapetan i gospodar na način koji je prevazilazio samadhi Šeola i kontrola mu nije popustila. Lagano, gotovo blago, Nom položi ruke oko njegovog struka. Na trenutak, oči su mu gledale prema drugovima, pune žudnje, kao da želi da im kaže zbogom - kao da želi punim žarom do poslednjeg trenutka da pronađe neki način da produži život. Onda, trzajem neočekivanim poput čina milosrđa, Peščana gorgona baci ga na pod. Kao da nije obliven suzama, Kovenant pomisli glupo: ne možeš ubiti Besomuka na taj način. Ali više nije bio siguran. Postojala su tajanstva na svetu koja čak ni poglavar Kletnik nije bio u stanju da iskvari. Linden jeknu kao da su njene sopstvene kosti polomljene. Kada je digla glavu, oči su joj bile blistave i gladne za silom radi pravedne osvete. Kruto, Prva krenu prema telu svog prijatelja. Pre nego što stiže do njega, Nom se okrete; a Kail reče kao da čak ni njegova urođena mirnoća nije imuna na iznenađenja: "Peščana gorgona govori." Kovenant nije mogao da izbistri vidik. Sav njegov spoljašnji vid nestao je, zacrnjen neumitnim sagorevanjem. "Govori na način haručaija." Slabašne linije zbunjenosti obeležile su prostor između Kailovih obrva. "Jezik mu je tuđinski - pa ipak razumljiv." Njegovi drugovi piljili su u njega.

"Kaže da je rastrgao Besomuka. Ne kaže ubio. Reč je 'rastrgnuti'. Besomuk je rastrgnut. A komade njegovog bića upio je Nom." Uz napor, Kail izglača mrštenje sa čela. "Na taj način Peščana gorgona zadobila je sposobnost da ovako opšti." Onda se haručaji okrete Kovenantu. "Nom ti zahvaljuje, prapoglavaru." Zahvaljuje, jadikovao je Kovenant u sebi. Dopustio je da Brusobol umre. Nije uspeo da porazi Gibona. Nije zasluživao zahvalnost. I nije imao vremena. Sve vreme je utrošeno. Bilo je prekasno za tugu. Koža mu je imala tamni, bolesni preliv: njegov osećaj samoga sebe slamao se. Nalet tmine diže se u njemu, zahtevajući odgovor. On se okrete od Linden, Prve, Kaila, Noma i palog Brusobola, kao da je sam, i kroči poput rastućeg titraja plamena iz dvorane darova. Ali kada je položio stopala na stepenice, šaka se sklopi oko njegovog uma i on zastade. Druga volja nametnu se preko njegove, oduzimajući mu izbor. Molim te, reče ona. Molim te, nemoj. Iako nije imao čulo za zdravlje i jedva da je bio normalan, prepoznao je Lindenin zahvat. Posela ga je svojim čulom. Ne čini to sebi. Preko karike koja ih je povezivala, znao je da je počela divlje da plače. Ali iza njenog bola sjala je grozničava strast. Neće mu dopustiti da skonča na taj način. Neće mu dozvoliti da svojevoljno ode iz njenog života. Ne mogu ti dozvoliti. Shvatao ju je. Kako ne bi? Bila je previše ranjiva na sve. Videla je da mu je kontrola gotovo nestala. A njegova namera mora da je za nju bila prozirna: očaj mu je bio prejak da bi izbegavao njenim opažajima. Pokušavala je da ga spase. Želiš previše. Ali to nije bilo spasenje: bila je to osuda. Pogrešno je protumačila njegovu potrebu za njom. Čemu je mogla da se nada sa njime kada mu ludilo postane neiskupljivo? I kako će biti u stanju da se suoči sa Opakim uz posledice posedanja okovane za njenu dušu? Nije ni pokušao da joj se suprotstavi plamenom. Odbijao je rizik da je povredi. Umesto toga, setio se ćutanja nametnutog od Elohima - delirijuma otrova. U prošlosti, svaka od tih odbrana bila je dovoljna da je odbije. Sada ih je podigao zajedno, hotimice potražio način da zatvori vrata svog uma, isključi je. Bila je jača nego ikada. Mnogo je naučila, mnogo prihvatila: upoznala ga je na načine previše prisne da bi mogli biti izmereni: plakala je vrelo za njime, a želja joj je izvirala iz korena života. Obgrlila je njegovu volju belim stiskom i nije htela da ga pusti. Bilo je teško isključiti je, grozno teško. Morao je da odseče polovinu sebe zajedno sa njom, da ućutka sopstvenu duboku žudnju. Ali i dalje ga nije shvatala. I dalje se plašila da ga nagoni isto samosažaljenje izraslo do zlobe koje je iskvarilo njenog oca. I previše ju je gadno povredio užas Gibonove moći i Brusobolove smrti da bi bila svesna šta čini. Najzad je bio u stanju da zatvori vrata, da je ostavi za sobom kada je ponovo krenuo uz stepenice. Samotan i bolan, njen krik diže se za njim: "Volim te!" Na trenutak, natera ga da se pokoleba. Ali onda se on pribra i produži. Nošen rastućom plimom crne vatre, probijao se prema svetom opklonu. Dvaput je naišao na grupe Jahača koji su mu se mahnito suprotstavljali, kao da osećaju njegovu nameru. Ali postao je nedodirljiv i bio je u stanju da ne obraća pažnju na njih. Nagon i

sećanje doveli su ga do osnovice ogromne šupljine u srcu Veselkamena gde je gorela Vatrokob. Ovde su se nekadašnji stanovnici grada okupljali da bi delili zajedničko posvećivanje Domaji. Unutar njenog okomitog valjka nalazili su se balkoni po kojima su ljudi stajali da bi slušali poglavare koji su govorili sa govornice u podnožju. Ali govornica je sada nestala, zamenjena jamom iz koje je Vatrokob lizala krv umesto hrane. Na najbližim vratima se zaustavio. Tamo je stajao Findejl i čekao ga. Žuti očaj očiju Određenog nije se promenio: lice mu je bilo pustara straha i starog bola. Ali bes sa kojim je toliko često odbacivao Kovenanta nestao je. Umesto njega, Elohim je sada zračio jednostavnom tugom. Blago, on reče: "Ideš u sopstvenu smrt, nosioče prstena. Sada te shvatam. To je rizik pun vrline. Ne mogu odgovoriti kakve će mu biti posledice - i ne znam kako da se pokažem dostojnim tebe. Ali neću te napustiti." To dirnu Kovenanta onako kako rukhovi Jahača nisu. Dade mu snagu da nastavi prema svetom opklonu. Tamo ga susretnu Vatrokob, urlajući poput pećnice sunca. Njeni plamenovi besneli su do visine gornjih balkona, gde je sada počivao ogromni gvozdeni trougao vrhorukha i kanalisao silu Vatrokobi prema Klavi. Njena vrelina kao da mu je trenutno ugljenisala lice, spržila pluća, u šljaku pretvorila lomni život njegove puti i počela da besni kroz njega do poslednje osnovice njegove volje. Tragovi očnjaka na podlaktici plamteli su mu poput zluradosti. Pa ipak, nije se zaustavio, niti oklevao. Krenuo je tim putem sopstvenom voljom: prihvatao ga je u potpunosti. Zastavši samo da raznese vrhorukh u rastopljenu kišu, kako bi preživeli Jahači bili odsečeni od svoje sile, on zađe u pakao. To je milost koja ti je data. Mali, čisti prostor poput nade otvori mu se u srcu dok je sledio sopstvene snove unutar Vatrokobi. Da nosiš šta se nositi mora. Posle izvesnog vremena, tmina u njemu gorela je belo.

11. POSLE BITKE

Dok ju je uspravnom dršao samo siloviti pritisak njene potrebe, Linden Averi tupo je koračala niz prolaze Veselkamena, sledeći sve jaču struju vode prema njegovoj unutrašnjosti. Upravo je ostavila Noma na gornjoj visoravni, gde je Peščana gorgona sređivala kanal koga je probila kroz goli kamen i mrtvu zemlju od izvora Zlatosinja prema gornjem ulazu Konaka; a neukaljane vode planinskog jezera sada su tekle pokraj nje putem koji su za njih pripremili Prva, Lupižena i nekoliko haručaija. Čiste i pored oštrih vekova Kobi Sunca, te vode blistale su plavo naspram pustinje kasno popodnevnog sunca, sve dok nisu počele da se poput vodopada survavaju u Veselkamen: potom se svetlost baklji iskrila po njihovom pljuskavom brzaku, tako da su delovale poput radosti planine dok su zapljuskivale prolaze, skretale pred zatvorenim vratima i novim preprekama, jurile zapenjene niz stepeništa. Džinovi su bili vični kamenu i pročitali su unutrašnji jezik Konaka: put koji su odabrali vodio je sa zapanjujućom preciznošću i delotvornošću prema Lindeninoj svrsi. Bila su to vrata na osnovici svetog opklona, gde je Vatrokob i dalje plamtela kao da Tomas Kovenant nikada nije stajao usred njenog srca i vrištao na nebesa.

U besu i očajanju smislila je to sredstvo za gašenje moći Klave. Kada se Kovenant okrenuo od dvorane darova i svojih prijatelja, videla je kuda je krenuo; i shvatala ga je - ili je mislila da shvata. Nameravao je da okonča svoj život, da ne bi dalje bio pretnja onome što je voleo. Poput njenog oca, opsednutog samosažaljenjem. Ali, stojeći tako blizu Gibonu-Besomuku, naučila je da je njena sopstvena nekadašnja unutrašnja želja za smrću zapravo bila crna strast za moći, za imunošću na svu smrt, zauvek. A način na koji je tmina radila na njoj i rasla pokazivao joj je da niko ne bi mogao da se preda takvoj gladi, a da ne postane sluga Opakog. Kovenantova nameravana predaja samo će zapečatiti njegovu dušu poglavaru Kletniku. Zbog toga je pokušala da ga zaustavi. Pa ipak, nekako je ostao dovoljno jak da je odbije. I pored svoje očevidno samoubilačke namere, odbio ju je u potpunosti. Od toga je podivljala. U dvorani, Prva je zapala duboko u žalost džinova. Nom je počeo da podiže ogromni grob za Brusobola, kao da je dar koji je kapetan poklonio Veselkamenu i Domaji pripadao ovde. Kail je pogledao Linden, očekujući od nje da sada krene da pomogne ostatku družine i postara se za ranjene. Ali ona ih je sve ostavila da bi sledila Kovenanta do njegovog usuda. Možda je verovala da će naći način da ga natera da joj se okrene. Ili možda naprosto zbog toga što nije bila u stanju da odustane od njega. Njegova agonija unutar Vatrokobi gotovo ju je slomila. Ali takođe joj je pružila i žižu za njeno očajanje. Ispustila je mentalni vrisak koji je doveo Noma i Kaila trčećim korakom, sa Prvom između njih. Pred prizorom onoga što je Kovenant činio lice Prve posivelo je od poraza. Ali kada je Linden objasnila kako se Vatrokob može ugasiti, Prva je u trenutku došla sebi. Poslavši Kaila da prikupi njihove drugove, ona požuri sa Nomom da bi našla gornju zaravan i Zlatosinj. Linden je ostala sa Kovenantom. Ostala sa njim i osećala ogoljavanje njegove duše, sve dok najzad zatrovana moć nije gorela čisto, a on je izišao iz Vatrokobi kao da je bio gluv, slep i novorođen, nesposoban u trenucima posle svoga očajanja da razabere njeno prisustvo, pa čak ni da shvati da je ona tu, da kroz ranjiva čula sada deli sa njime sve izuzev smrti. A dok je, ne videći ništa, promicao pokraj nje prema nekom mestu ili sudbini kakve nije više mogla ni da pretpostavi, srce joj se pretvori u gorčinu i prah, ostavivši je neutešnu poput poseda Kobi Sunca. Pomislila je da je njena strast usmerena na njega, na njegovo odbijanje nje, njegovo ludilo, sudbinu očajnika; ali kada je videla kako izlazi iz Vatrokobi i promiče kraj nje, znala je da nije tako. Zgrozila se od sebe same - od neizlečive pogrešnosti onoga što je pokušala da mu učini. I pored svog užasavanja pred posedanjem, odbijanja mračnog zla koje je poglavar Kletnik upotrebio nad Džoanom i Domajom, njenog jasnog ubeđenja da niko nema pravo da ovlada drugima, da ih potiskuje, da im zapoveda na taj način, reagovala je na Kovenantovu nevolju i odlučnost kao da je bila Besomuk. Pokušala je da ga spase tako što će mu oduzeti identitet. To nije bilo izvinjenje. Čak i da je poginuo u Vatrokobi ili da je oborio Svod Vremena, pokušaj bi joj bio u osnovi zao - zločin duha pred kojim je fizičko ubistvo njene majke bledelo. Onda je na trenutak verovala da nema drugog izbora nego da zauzme njegovo mesto u Vatrokobi - da pusti da taj divljačni sjaj zbriše njene napade, tako da Kovenant, njeni prijatelji i Domaja više ne budu ugroženi od nje. Gibon-Besomuk je rekao: Osnovni usud Domaje počiva na tvojim ramenima. Takođe je kazao: Još nisi osetila dubine sopstvenog

obesvećenja. Ukoliko joj je život uobličila pogrešno shvaćena žudnja za moći, onda neka se okonča sada, kao što je zaslužila. Nije bilo nikoga u okolini da je zaustavi. Ali onda je postala svesna Findejla. Nije ga videla pre toga: kao da se pojavio u znak odgovora pred njenom potrebom. Stajao je tu pred njom, sa licem koje je bilo pokrov tuge i naprezanja; a njegove žute oči tištale su kao da su upoznate sa srcem Vatrokobi. "Sunozbore", dahnu on blago, "Ne znam kako da te razuverim. Ne želim tvoju smrt - iako bih možda njome bio pošteđen mnogo toga. Pa ipak, razmisli o nosiocu prstena. Kakva će mu nada preostati ukoliko ti nestaneš? Kako će tada moći da odbije uništenje Zemlje?" Nada? pomisli ona. Zamalo da mu oduzmem svaku sposobnost da makar bude svestan šta je to nada. Pa ipak, nije se bunila. Pognuvši glavu kao da ju je Findejl ukorio, okrenula se od svetog opklona. Na kraju krajeva, nije imala pravo da ide tamo gde je otišao Kovenant. Umesto toga, ona poče da pokušava da nađe put kroz nepoznate prolaze Veselkamena prema gornjoj zaravni. Nedugo potom, Duris joj se pridruži. Javio je da se otpor Klave okončao i da su haručaji već počeli da joj ispunjavaju zapovesti, a onda ju je odveo do popodnevnog sunca i struje Zlatosinja. Zatekla je Prvu i Noma zajedno. Sledeći uputstva Prve, Nom je probijao kanal u živoj steni: zver ju je slušala kao da zna šta ova želi, shvata sve što joj govori - kao da je pripitomljena. Pa ipak, Peščana gorgona nije delovala pitomo dok je razdirala tlo, oblikujući vodeni tok hitrom, kiptavom silovitošću. Uskoro će kanal biti spreman, a bistre vode Zlatosinja mogle su se okrenuti od Steg Vodopada. Ostavivši Noma Lindeni, Prva krenu nazad u Veselkamen da bi pomogla ostatku družine. Ubrzo potom ona posla još jednog haručaija do zaravni da kaže kako povrede od vatre grima i otrova honja zaceljuju vour, vitrim i alem-vino. Čak je i Magloval bio izvan opasnosti. Pa ipak, bilo je mnogo povređenih muškaraca i žena koji su zahtevali Lindeninu ličnu pažnju. Ali Linden nije napustila Peščanu gorgonu dok kanal nije bio otvoren i dok voda nije veselo potekla kroz grad, a Nom ju je ubedio da mu se može verovati kako više neće napadati Konak. To verovanje došlo je lagano: nije znala do kog opsega je doseglo razdiranje Besomuka, koje je izmenilo Nomovo suštinsko biće. Ali Nom joj priđe kada je progovorila. Slušao ju je kao da je i razumeo i njene naredbe i slagao se sa njima. Najzad se ona odiže iz svoje pustoši dovoljno da upita Peščanu gorgonu šta bi učinila ukoliko bi je ova ostavila samu. Zver smesta ode i poče da popravlja kanal, tako da je voda slobodnije tekla. Tada je bila zadovoljna. I nije joj se dopadala otvorenost zaravni. Opustošeni predeo sa svih strana bio je previše za nju: činilo joj se da oseća kako pustinjsko sunce sija pravo kroz nju, potvrđuje je kao mesto večne prašine. Bilo joj je potrebno zatvaranje, ograničenje - zidovi i zahtevi u više ljudskim razmerama - određeni zadaci koji će joj pomoći da se sabere. Ostavivši Peščanu gorgonu da se bavi svojim poslom na sopstveni način, sledila je vodu nazad u Veselkamen. Sada ju je brza, brbljiva, bakljama posrebrena struja vodila u smeru Vatrokobi. Duris je ostao pored nje; ali jedva da ga je bila svesna. Osećala je sve haručaije kao da su naprosto deo Veselkamena, pojavni oblik drevnog granita Konaka. Sa ono malo snage što je još posedovala, usredsredila je svoja čula napred, prema silovitom previranju pare, tamo gde se Vatrokob borila protiv gašenja. Izvesno vreme, strast elemenata u tom

sukobu bila je toliko snažna da nije mogla da joj razabere ishod. Ali onda jasnije začu kikotavo veselje sa kojim je struja Zlatosinja brzala kamenim putem; i znala je da će Vatrokob na kraju doživeti neuspeh. Na taj način, planinsko jezero sa zaravni dokazalo se kao zaloga nade. Ali izgledalo je da nada više nema smisla. Linden se nikada nije zavaravala verovanjem da će gašenje Vatrokobi izmeniti ili oslabiti Kob Sunca. Vekovi krvoprolića samo su hranili Kob Sunca, samo ubrzavali njeno osvajanje Domaje, nisu je uzrokovali ili njome upravljali. Kada je Kovenanta zahvatilo očajanje posle gubitka Jedinog Drveta, bukvalno ga je prisilila da prihvati kraj moći Klave kao bitan i neophodan cilj. Zahtevala je posvećenje od njega, ne obraćajući pažnju na svest o njegovoj neumitnoj smrti, kao da ova ne znači ništa i može se odložiti postrance, vičući na njega: Ako već umireš, učini nešto što se računa! Ali čak i tada znala je da će Kob Sunca i dalje nastaviti da neumitno progriza sebi put prema srcu Zemlje. Pa ipak, zahtevala je tu odluku od njega zbog toga što joj je bila potrebna konkretna svrha, disciplina opipljiva poput hirurgije na kojoj će moći da se ukotvi nasuprot tmini. I zbog toga što je sve bilo bolje od njegovog očajanja. Ali kada mu je iščupala to obećanje, on je upitao: Šta ćeš ti učiniti? A ona je odvratila: Čekaću, kao da je znala šta govori. Red na mene dolazi. Ali nije znala koliko je istinito govorila - sve dok joj Gibon nije kazao: Još nisi iskusila dubine sopstvenog obesvećenja, a ona je reagovala tako što je pokušala da posedne jedinu poštenu ljubav svog života. Njen red je dolazio, u redu. Videla ga je pred sobom isto onako živo kao divljačnu crvenu paru koja je šikljala poput vriske na sva vrata svetog opklona. Naterana da počini svekoliko uništenje. Pustinjsko sunce počivalo je na njoj kao što je počivalo na Domaji: uskoro će Kob Sunca potpuno uspostaviti moć nad njom. Onda će zaista biti neka vrsta Sunozbora, kao što su je Elohimi nazvali - ali ne na način na koji su to oni mislili. Jedna stara navika koja je možda nekada bila vrsta samopoštovanja natera je da provuče prste kroz kosu kako bi je ispravila. Ali od njene nečisti lecnu se. Neodređeno pomisli kako je trebalo da ode do Zlatosinja da se okupa, da učini bar toliko napora da očisti - ili možda samo prikrije - prljavštinu svojih greha. Ali zamisao je bila budalasta i ona je odbaci. Gresi joj nisu bili od one vrste koja se mogla sprati, čak ni vodama tako suštinski čistim kao Zlatosinj. A dok je Vatrokob i dalje gorela, a družini je bila potrebna nega, nije mogla da traći vreme na sebe. Onda stiže do vlažnih granica pare. Vrelina Vatrokobi kao da joj se kondenzovala na licu, mutila joj čula; ali trenutak kasnije ona pronađe Prvu i Lupiženu. Nisu bili daleko. Ubrzo iziđoše iz grimizne pare kao da ih je dejstvo Zlatosinja na Vatrokob povratilo u život. Lupižena je nosio tragove bitke i ubijanja. Groteskno lice bilo mu je iskrivljeno umorom i upamćenim bolom: izgledalo je kao lice čoveka koji je zaboravio na mogućnost radovanja. Pa ipak, stajao je uz bok svoje žene; a od tog prizora Lindeni se steže grlo. Plakao je kako nijedan haručaji nikada nije plakao. Oh, Lupiženo, dahnu ona nemo. Toliko mi je žao. Prva je bila u boljem stanju. Tuga zbog Brusobolovog kraja ostala joj je u očima; ali uz Lupiženu kraj sebe znala je kako da ga podnosi. I bila je mačomoćnik, uvežbana za bitku. Družina je postigla bitnu pobedu. U tom okviru, Potraga koju je vodila već je bila obavljena.

Nekako su uspeli da pozdrave Linden osmesima. Bili su džinovi, a ona im je bila važna. Ali suv pustinjski vetar duvao je kroz nju zbog toga što im nije bila ravna. Nije zasluživala takve prijatelje. Bez uvoda, Prva mahnu prema svetom opklonu. "Vrla je to zamisao, Odabrana, i zavređuje ponosa. Rastućom hitrinom ostvaruje ono što čak ni Zemljorod u svojoj moći..." Ali onda zastade, zagledana pobliže u Linden. Naglo, njena sopstvena žalost diže se u njoj, a na oči joj navreše suze. "Ah, Odabrana", dahnu ona. "Greška nije tvoja. Ti si smrtna, kao i ja - a neprijatelj nam je opak preko svake granice. Ne smeš..." Linden gorko prekide Prvu: "Pokušala sam da ga posednem. Kao Besomuk. Zamalo da uništim oboje." Na to, žena-džin otvrdnu. "Ne." Ton joj postade oštar. "Ničemu ne doprinosi poricati sebe. Potrebna si. Ranjenici su okupljeni u predvorju. Mora im se pomoći." Ona proguta sećanje na bol, a zatim nastavi: "Magloval radi među njima, iako nije ništa manje povređen. Neće da otpočine." Okrenuvši se ravno prema Linden, Prva zaključi: "Radi svoj posao." Znam, uzdahnu Liden. Znam. Oči joj se zamutiše i pustiše suze kao da nemaju nikakve veze sa sušnim osećanjem gubitka u njenom srcu. Sa time kao priznanjem i zahvalnošću, ona pusti Durisa da je povede prema Predvorju. Čisti pokolj na tom mestu pogodi je čim je ušla u veliku dvoranu. Grim je naneo ozbiljnu štetu podu, kidajući parčad iz njega poput grudvi mesa. Mrtvi honji ležali su u lokvama sopstvene krvi. Nekoliko haručaija bilo je isto toliko povređeno koliko i Magloval; a jedan je poginuo. Jahači su ležali tu i tamo po podu, odeveni u grimizne odore i izobličeni, mahniti od smrti. Ali gora od svega ostalog bila su isečena i izlomljena tela onih koji nikada nije trebalo da budu poslati u bitku: kuvari i čistači, pastiri i pozivari, nevine sluge Klave. Među hrpama njihovog neprikladnog oružja - među njihovim kasapskim noževima, vilama, kosama, tojagama - bili su rasuti poput ruševina u koje su im gospodari već pretvorili naselja Domaje. Sada Linden nije mogla da zaustavi suze - i nije ni pokušavala. Kroz izmaglicu obratila se Durisu, poslala ga sa nekoliko drugih haručaija u potragu za udlagama, zavojima, oštrim nožem, vrelom vodom i svim metheglinom koji su mogli naći, ne bi li time pojačali družini slabi vitrim i sve oskudnije alem-vino. A onda, koristeći svoje čulo umesto vida da je vodi, pošla je u potragu za Maglovalom. Radio je među palima Klave kao da je lekar - ili kao da bi to mogao da postane jednostavnim odbijanjem da dopusti da toliko bola i nužde ostane zanemareno. Najpre je odvojio mrtve od onih koji bi se još mogli spasti. Onda je učinio da živima bude što je moguće udobnije, pokrio im rane zavojima iscepanim od odora mrtvih. Njegov oreol je doseže kao da i on plače; a njoj se činilo da mu čuje i same misli: i ovoga sam ja sasekao. Nju sam zdrobio. Ovoga sam obogaljio. Ovima sam oduzeo život u ime službe. Oštro je osećala njegov jad. Nepoverenje u samoga sebe doteralo ga je u neku vrstu gladi za nasiljem, za svakim iskaljivanjem ili udarcem koji bi mu mogli vratiti samopoštovanje. Sada se zatekao na mestu do koga je vodila takva logika - mestu koje je zaudaralo poput klanice. U znak odgovora, nešto silovito neočekivano izbi iz pustoši Lindeninog srca. Nije prekinuo posao da bi je pozdravio. Uhvatila ga je za ruku, za košulju, povlačila ga dok se nije nadneo nad nju i dok nije bila u stanju da obgrli svoju slabašnu snagu oko njegovog vrata. Nagonski, on je diže sa poda i pored slomljene ruke; a ona mu prošapta kao da

dahće: "Spasao si mi život. Kada nisam mogla da spasem sebe. I nijedan haručaji nije mogao da me spase. Nisi odgovoran za ovo. Klava ih je naterala da vas napadnu. Nisi imao izbora." Maglovale. "Nisi mogao tek tako da ih pustiš da te ubiju." Maglovale, pomozi mi. Ti si se samo borio. Ja sam pokušala da ga posednem. Otišao je i više ga nikada neću vratiti. Na trenutak, Maglovalovi mišići zgrčiše se od bola. Ali onda, lagano, njegov stisak popusti i on je nežno spusti na noge. "Odabrana", reče on kao da ju je shvatio, "dobro bi mi činilo kada bi mi pomogla oko ruke. Bol je znatan." Znatan, pomisli Linden. Slatki Hriste, imaj milosti. Maglovalova izjava bila je zastrašujuće ublažavanje. Desni lakat bio mu je zdrobljen i svaki put kada bi se pomerio parčad se trljala jedno o drugo. Pa ipak je proveo čitav dan u pokretu, najpre boreći se za družinu, zatim čineći sve što je mogao da pomogne povređenima. A jedina tvrdnja koju je izrekao za sebe bila je da je bol znatan. Pružio joj je više pomoći nego što je zasluživala. Kada su Duris i njegovi sunarodnici doneli stvari koje je zahtevala, rekla im je da potpale vatru da bi očistila nož i da drže vodu vrelom. Onda, dok je sunce napolju zalazilo, a noć se produbljivala nad gradom, ona otvori Maglovalov lakat i ponovo sastavi kosti. Taj složeni i zahtevni posao učini da se oseća napregnuto do prskanja, istanjena zajedničkim bolom. Ali nije se zaustavila kada je dovršila. Posao joj je tek počinjao. Kada je stavila udlage i pritegla Maglovalovu ruku, okrenula se povredama haručaija, Folovoj nozi, Harnovom kuku i svim ostalim ranama koje su zadali grim i honji, Jahači i ljudi Veselkamena. Folova povreda podsećala ju je na Cerovu - noga koju je zdrobila Peščana gorgona i koja nikada nije pošteno zalečena - i zato je uronila u povredu kao da se na taj način može iskupiti, preuzimanjem cene slomljenih kostiju i rastrgnutog mesa na sebe. A posle toga, počela je da leči što je bolje mogla Jahače i sluge Klave. Kasnije, kroz rascepljene dveri na kraju predvorja, ona oseti kako se ponoć diže poput meseca nad Konakom. Zaudaranje prolivene krvi koja se sušila ispunjavalo je vazduh. Muškarci i žene ječali su kao da očekuju iskupljenje kada bi ih dotakla. Ali i dalje je nastavljala, umorna i nezadovoljna, posao koji je odabrala. Bio je to jedini odgovor koji je ikada našla za sebe sve dok nije srela Kovenanta. Sada joj je to bio jedini preostali odgovor. Da. Bio je određen i čist - imao je smisao, vrednost: njegov bol zavređivao je da se nosi. Da. I držao ju je u jednom komadu. Kao da je prvi put: da. Nikada se pre nije suočila sa toliko rana, toliko krvoprolića. Ali, na kraju krajeva, broj svih tih muškaraca i žena, mladih i starih, koji su bili u stanju da prežive svoje povrede toliko dugo, bio je konačan. Posledice bitke nisu bile poput Kobi Sunca, beskrajne i neizlečive. Gotovo da je završila sve što je umela da zahteva od sebe kada joj je prišao Kail i rekao joj da bi prapoglavar želeo da je vidi. Bila je preumorna da bi osetila pravi potres od tog poziva. Čak i sada mogla je da vidi Kovenanta kako stoji unutar Vatrokobi sve dok mu crnilo nije izgorelo kao da je nekako uspostavio zahvat nad tim opakim bleskom i nekako ga učinio svetim. Njegova slika ispunjavala je čitavu pozadinu njenog uma. Ali bila je iscrpljena i više nije osećala strah. Pažljivo, ona dovrši ono što je činila. Dok je radila, obratila se Durisu. "Kada se Vatrokob ugasi, recite Nomu da vrati potok tamo gde pripada. Onda želim da mrtvi budu

uklonjeni odavde. Reci Nomu da ih sahrani izvan kapija." Zaslužili su bar toliko poštenja. "Ti i tvoji sunarodnici pobrinite se za ove..." Ona mahnu prema ljudima nanizanim oko nje sa njihovom patnjom i zavojima. "Biće potrebni Domaji." Bolno je shvatala Kovenantovu izjavu da su Sunder i Holian budućnost Domaje. Oslobođeni od vladavine Klave, ovi ranjeni ljudi i žene mogli bi pomoći istoj svrsi. Duris i Kail zatreptaše na nju, njihova lica pljosnata u nedovršenoj svetlosti baklji. Bili su haručaji, neosetljivi na povrede i promašaje - a ne vidari. I kakvog su razloga imali da je poslušaju? Bili su posvećeni Kovenantu, ne njoj. Sa Brinom, Kail ju je svojevremeno označio miljenicom Opačije. Ali haručaji nisu ostali nedirnuti svojim udelom u mukama Domaje. Samožene i Klava naučili su ih njihovim ograničenjima. A Brinova pobeda nad čuvarem Jedinog Drveta mnogo je učinila da otvori put smrti Palamara Sanomora i manipulacijama Opakog. Na neobičan način, haručaji su naučeni poniznosti. Kada Linden diže pogled na Kaila, on reče kao da je i dalje nedirnut: "Biće učinjeno. Ti si Linden Averi, Odabrana. Biće učinjeno." Uzdahnuvši u sebi, ona učini šta je mogla za poslednjeg ranjenog - gledala ga je kako umire, jer bila je samo jedna i nije mogla da stigne na vreme. Onda je ispravila ukočena kolena i pošla sa Kailom iz predvorja. Kada se okrenula, opazila je savršenu abonosnu priliku na rubu svetlosti u blizini dveri. Vain se vratio. Nekako, prepoznao je kraj Klave i shvatio da će moći bezbedno da se vrati družini. Ali Linden je prevazišla bilo kakvo postavljanje pitanja u vezi sa onim što je Demonokot činio. Nije ga više videla kada je zašla u prolaze iza predvorja; i smesta ga je zaboravila. Kail ju je vodio duboko u deo Veselkamena koji je bio nov za nju. Pokreti i metež prethodnog dana toliko su joj pomeli osećaj za smer da nije imala pojma gde je u odnosu na dvoranu darova; i jedva da je bila u stanju da razazna sveti opklon u daljini dok se Vatrokob smanjivala u susret gašenju. Ali kada su ona i Kail dospeli do hodnika koji je vodio poput tunela izvoru neobičnog srebrnog osvetljenja, ona pogodi šta im je odredište. Hodnik se završavao širokom, okruglom dvoranom. Po zidovima su stajala vrata u pravilnim razmacima, većinom zatvorena. Nad vratima sve do visoke tavanične šupljine bili su prozori koji su dopuštali drugim nivoima Konaka da opšte sa tim mestom. Ali prepoznala je dvoranu zbog toga što je uglačani granit njegovog poda bio rascepljen od zida do zida jednom oštrom pukotinom, a sam pod sjao je poput suštinske srebrnosti Kovenantovog prstena. Oštetio je i zapalio taj kamen viškom sopstvene moći kada je izišao iz proročišta Klave. Ovde mu je otkriveno dovoljno istine da bi bio poslat na pohod za Jedinim Drvetom - ali samo onoliko da bi se obezbedio ishod koji je želeo poglavar Kletnik. I pored iscrpljenosti, Linden se strese, pitajući se koliko mu je toga sada otkriveno. Ali onda ga ugleda u jednom od ulaza; i sva druga pitanja nestadoše. Oči su joj bile pune srebra: osećala je da jedva može da ga vidi kada je otpustio Kaila i zašao na svetlo da bi se sreo sa njom. Nema od srama i čežnje, borila se protiv nedovoljnosti svoga vida i upinjala se da ublaži ranjeno srce jednostavnim pogledom na njega. Svetlucav u srebru i suzama, stajao je pred njom. Sve pojedinosti su nestale, zasenjene čistim sjajem poda, njegovim čistim prisustvom: videla je da se drži kao da nije došao da je ukori. Želela je da mu kaže žurno, pre nego što u potpunosti izgubi vid, oh, Kovenante,

toliko mi je žao, grešila sam, nisam shvatala, oprosti mi, zagrli me, Kovenante. Ali reči nisu htele da iziđu. Čak i sada, čitala ga je nervima svoga tela: njeno čulo očitavalo je titraje njegovog zračenja. A zapanjenost od onoga što je ugledala zatvorila joj je grlo. Bio je pred njom, čist svakim udom i linijom i jak istom onom tvrdoglavom voljom i potvrđivanjem zbog koji ga od početka nije mogla odbiti. Živ i pored Vatrokobi: blag prema njoj i pored onoga što je pokušala da mu učini. Ali nešto je nestalo iz njega. Nešto se promenilo. Na trenutak, dok je pokušavala da pojmi razliku, poverovala je da više nije gubav. Mahnito trepćući, pročistila je vidno polje. Obrazi i vrat bili su mu goli, bez neuredne brade od koje je ranije izgledao svešteno i opčinjeno poput proroka. Onaj posebni, izgrebani preliv njegove kože pokazivao joj je da nije upotrebio divlju magiju da spali dlačice: obrijao se nekakvom oštricom. Oštricom umesto vatre, kao da je taj gest imao za njega posebno značenje. Čin pripreme ili priznanja. Ali fizički je ta promena bila samo površinska. Suštinska promena zbila se iznutra. Njena prva pretpostavka bila je pogrešna: sada je videla da mu se gubavost zadržala. Prsti, dlanovi i tabani bili su mu neosetljivi. Bolest je i dalje počivala, pritajena, u njegovom tkivu. Pa ipak, nešto je nestalo iz njega. Nešto bitno bilo je preobraženo ili izbrisano. "Linden." Progovorio je kao da mu je njeno ime dovoljno - kao da ju je pozvao naprosto zato da bi mogao da joj izgovori ime. Ali on nije bio jednostavan ni u jednom pogledu. Njegove protivurečnosti ostale su, određivale ga ispod površine. Pa ipak, postao je nov, čist i jasan. Kao da mu je sumnja nestala - kao da su samozameranje i prebacivanje koji su ga mučili ponovo rođeni unutar Vatrokobi u vidu sigurnosti, jasnoće, prihvatanja. Kao da se otarasio otrova Opakog. "Da li je...?" poče ona zapanjeno. "Kako si...?" Ali svetlost oko njega kao da se rojila od zapanjujućih podrazumevanja i nije mogla da dovrši pitanje. U znak odgovora, nasmešio joj se - i tokom jednog vrtoglavog trenutka osmeh mu je bio isti onaj koji je uputio Džoani kada je zamenio svoj život za njen, prepustivši se zlobi poglavara Kletnika da bi ona bila slobodna. Osmeh takve vrednosti i tuge da Linden samo što nije zaplakala kada ga je videla. Ali onda mu se uglovi lica pomeriše, a izraz mu ponovo postade podnošljiv. On tiho reče: "Da li ti smeta ukoliko odemo sa ove svetlosti? Nisam baš ponosan na nju." Troprstom šakom pokazao je prema vratima na koja je izišao. Posekotine na njegovim prstima bile su izlečene. A na podlaktici nije bilo ožiljaka. Tragovi Maridovih očnjaka i povreda koje je naneo samome sebi postali su čitava put. Ošamućeno, krenula je tamo gde je pokazao. Nije znala šta mu se dogodilo. Iza vrata, našla se u maloj skupini odaja očevidno sazdanih tako da budu nečije lično prebivalište. Bile su osvetljene na više ljudski način sa nekoliko uljanica i opremljene kamenim stolicama i stolom u predsoblju, golim krevetom u jednoj od zadnjih odaja i praznim policama za provijant u drugoj. Prebivalište nije korišćeno bog zna koliko vremena, ali provetravanje i granit Veselkamena održali su ga čistim. Kovenant mora da je sam postavio svetiljke - ili je zatražio od haručaija da mu ih nabave. Središte stola bilo je neobično isečeno, kao da je nož sateran u njega poput oštrog kolca u glinu.

"Ovde je živeo Mhoram", objasni Kovenant. "Ovde sam razgovarao sa njime kada sam najzad počeo da verujem da mi je prijatelj - da je u stanju da mi bude prijatelj posle svega što sam učinio." Pričao je bez gorčine, kao da se prepustio sećanjima. "Govorio mi je o neophodnosti slobode." Izgledalo je da te reči za njega imaju novu rezonancu; ali smesta ih je otresao u stranu. Pokazavši oštećenje površine stola, on reče: "To sam ja učinio. Krilom. Elena je pokušala da mi ga da. Želela je da ga upotrebim protiv poglavara Kletnika. Pa sam ga zabio u sto i ostavio tamo gde ga niko drugi nije mogao izvaditi. Kao obećanje da ću isto učiniti Domaji." Ponovo pokuša da se nasmeši; ali ovaj put napor mu iskrivi lice poput grimase. "Učinio sam to čak i pre nego što sam saznao da mi je Elena kćerka. Ali i dalje je bio u stanju da mi bude prijatelj." Na trenutak, glas mu je zvučao istrgano i izubijano; pa ipak je stajao, visok i uspravan, leđa okrenutih otvorenim vratima i srebrnom osvetljenju kao da je postao nesalomljiv. "Mora da je izvadio kril kada mu se moć ojačala." Okrenuo joj se preko stola. Oči su mu bile ispijene od uviđanja, ali ostale su bistre. "Nije nestao", reče blago. "Pokušao sam da ga se otresem, ali nisam mogao." "Onda šta...?" Bila je izgubljena pred njime, zapanjena onim u šta se pretvorio. Bio je više nego ikada čovek koga je volela - pa ipak, nije ga poznavala, nije mogla da sklopi u reči čak ni jedno jednostavno pitanje. On uzdahnu, nakratko obori pogled, a onda je ponovo pogleda. "Pretpostavljam da bi mogla da kažeš kako je bio stopljen. Ne znam kako to drugačije da opišem. Plamenom je unet u mene toliko duboko da više nema nikakve razlike. Ja sam poput legure - otrov, divlja magija i obična koža i kosti stapani zajedno sve dok se nisu pretvorili u jedno. Sve je jedna celina. Nikada ga se neću osloboditi." Dok je govorio, videla je da je u pravu: dao joj je reči da vidi da je u pravu. Stopljen. Legura. Poput samog belog zlata, spoja metala. Srce joj poskoči od oduševljenja. "Onda možeš da ga kontrolišeš!" reče ona brzo, toliko brzo da nije znala šta će da kaže dok to nije rekla. "Nisi više u Kletnikovoj milosti ili nemilosti!" Oh, voljeni. "Možeš da ga pobediš!" Na to, nagli bol zamrači mu lice. Ona se zaustavi, nemoćna da pojmi kako ga je to povredila. Kada nije odgovorio, ona sabra svoju zbunjenost, prisili je da miruje. Koliko god je pažljivo to mogla, ona reče: "Ne shvatam. Ne mogu. Moraš da mi kažeš šta se dešava." "Znam", dahnu on. "Znam." Ali sada mu je pažnja bila prikovana za probodeno središte stola, kao da nikakva sila nikada neće biti u stanju da iščupa nož iz njegovog sopstvenog srca; a ona se uplaši da ga je izgubila. Trenutak kasnije, on reče: "Imao sam običaj da govorim kako sam bolestan od krivice. Ali ne više." On duboko udahnu da bi se primirio. "To više nije bolest. Ja jesam krivica. Nikada više neću koristiti silu." Ona zausti da se pobuni; ali zaustavi je njegova sigurnost. Uz napor, naterala je sebe da zanemi dok je on počeo da navodi staru pesmu. "Divlja magija urezana u kamenu svakom, Sadržana da je belo zlato razuzda ili usmeri... Zlato, retki metal, što ne rađa se u Domaji, Kojim ne može vladati, ograničiti ga, potisnuti Zakon kojim je stvorena Domaja Već je pre ključ, međaš, osa

Rasula iz koga je stvoreno Vreme, Divlja magija suspregnuta u svakoj čestici života, Razuzdana ili usmerena zlatom Jer moć je kotva kapije života što proteže se i ovladava Vremenom." Slušala ga je napeto, upinjući se da shvati. Ali istovremeno um joj se razdvajao i ona zateče sebe kako se priseća dr Berenforda. On je pokušao da joj govori o Kovenantu tako što joj je opisivao jedan Kovenantov roman. Prema starom doktoru, knjiga je tvrdila da je nedužnost divna stvar, osim činjenice da je nemoćna. Krivica je moć. Samo prokleti mogu biti spaseni. To sećanje kao da joj je nagoveštavalo prirodu Kovenantove nove sigurnosti. Da li je to bilo posredi? Da li više nije sumnjao da je proklet? On zastade, zatim ponovi: "Međaš. Svod Vremena drži se na divljoj magiji. A Svod je ono što Zemlji pruža mesto na kome će postojati. To je ono što zarobljava Kletnika. Zbog toga želi moj prsten. Da razbije vreme kako bi mogao da utekne. Ali ništa više nije tako jednostavno. Divlja magija zatopljena je u mene. Ja jesam divlja magija. U nekom smislu, ja sam postao međaš Svoda. Ili ću biti - ukoliko oslobodim ono što jesam. Ukoliko ikada pokušam da upotrebim moć. Ali to nije sve. To bih mogao da podnesem. Bio bih voljan da budem Svod zauvek, ukoliko bi Kletnik na taj način mogao da bude pobeđen. Ali nisam samo divlja magija. Ja sam i otrov. Otrov poglavar Kletnika. Možeš li da zamisliš kakva bi Zemlja bila kada bi otrov bio njen temelj? Kada bi sve na svetu, svaka čestica života, bilo zasnovano na otrovu kao i na divljoj magiji? To bi bilo isto toliko loše koliko i Kob Sunca." Lagano, on diže glavu, srete Linden pogledom koji kao da je prodirao u nju. "Neću to da učinim." Osećala je kako nije u stanju da ga dosegne; ali nije mogla da prestane da pokušava. Čula je istinu kako ju je opisivao: imenovao je promenu u sebi za nju. U Vatrokobi učinio je sebe nemoćnim poput nedužnosti. Moć da se opire Opačiji, razlog njegovog života, bila je spaljena u njemu. U bolu za njime, ona upita: "Onda šta? Šta ćeš učiniti?" Usne mu se zategoše, ogolivši mu zube: na trenutak, delovao je oštro zaplašen. Ali nikakav strah nije mu obeležio glas. "Kada sam video Elenu u Andelejnu, rekla mi je gde da nađem Kletnika. Na Planini Groma - na mestu koje Jamnici nazivaju Kiril Trendor. Otići ću mu u malu posetu." "Ubiće te!" kriknu Linden, u trenutku zgrožena. "Ukoliko ne možeš da se odbraniš, on će te naprosto ubiti i sve će biti izgubljeno." Sve što je prepatio, vraćanje otrova, gubitak Sanomora i Brusobola, Cera, Hergroma i Brina, ćutanje Elohima, njegova kamora za Bezemljaše Primorja, razdiruća agonija i stapanje u Vatrokobi. "Izgubljeno! Kakav ti je to odgovor?" Ali njegova sigurnost bila je nepokolebana. Na njen užas, ponovo joj se nasmešio. Sve dok se nije umekšao, njegov izraz istrže je iz nje same, natera je da poželi da vrišti na njega kao da se pretvorio u Besomuka. Pa ipak se umekšao. Kada je progovorio, nije zvučao ni očajno ni osuđeno, već samo blago i neutaživo razočarano. "Postoje neke stvari koje Kletnik ne razume. Hoću da mu ih objasnim." Blago, da, i razočarano; ali isto tako i prekaljeno, stopljeno u tvrdi metal svoje svrhe. Da mu ih objasni? - pomisli ona divlje. Ali u njegovim ustima reči nisu zvučale poput ludila. Zvučale su sređeno i neophodno poput osnovice Zemlje.

Međutim, nije ostao nedirnut njenom zgroženošću. Napetije, kao da i on želi da premosti rascep između nih, on reče: "Linden, razmisli. Kletnik ne može da slomi Svod, a da prethodno ne slomi mene. Da li stvarno misliš da to može da učini? Posle svega kroz šta sam prošao?" Nije mogla da odgovori. Tonula je u viziju njegove smrti - njegovog tela, tamo nazad, u šumi iza farme 'Utočište' iz koga je pulsirao poslednji slabašni ostatak života na ravnodušni kamen. Starac čiji je život spasla pre nego što je upoznala Kovenanta rekao joj je kao obećanje: Nećeš pogrešiti, ma kako te napao. Na svetu postoji i ljubav. Ali već je doživela neuspeh kada je dopustila da Kovenanta udari taj nož, kada je dozvolila da umire. Sva ljubav je nestala. Pa ipak, nije bio gotov sa njom. Sada se naslanjao na sto, držeći se na prekrštenim rukama da bi je pogledao pobliže; a srebrni sjaj poda iza njega prozračivao je njegov napeti položaj, činio ga svetlucavim. Žuta svetlost svetiljke ipak je delovala ljudski i prijatno dok mu je sjala na lice, na crte koje mora da je volela od samog početka - usta čvrsta poput komande, obrazi naborani teškoćama, kosa koja je sedela kao da joj je boja pepeo preostao od njegovog vrelog uma. Blagost kojom je zračio bila je protivurečno saosećanje i želja čoveka koji nikada nije bio nežan prema sebi. I još je želeo nešto od nje. I pored onoga što je pokušala da mu učini. Pre nego što je progovorio, znala je da je došao do razloga zbog koga ju je tu pozvao - i zbog koga je izabrao baš to mesto, sobu samilosnog, opasnog i možda mudrog čoveka koji mu je nekada bio prijatelj. Hrapavim glasom, upitao je: "Šta je sa tobom? Šta ćeš ti učiniti?" Pitao ju je to svojevremeno. Ali njen nekadašnji odgovor sada je izgledao beznadežno neodgovarajući. Digla je ruke do kose, a onda ih potisnula nazad uz bokove: dodir njenih nečistih uvojaka bio je toliko nedražestan, nemoguć da bude voljen, da ju je doveo na granicu suza. "Ne znam", reče ona. "Ne znam kakav izbor imam." Na trenutak, njegova sigurnost izblede. Pogledao ju je u oči, ne zbog toga što je bio siguran, već zato što se plašio. "Možeš da ostaneš ovde", reče on, kao da ga te reči povređuju. "Znanstvo starih poglavara i dalje je ovde. Najvećim delom, u svakom slučaju. Možda ti ga džinovi mogu prevesti. Mogla bi sama da nađeš izlaz iz ovog haosa. Put nazad." Progutao je osećanje koje je poput panike curilo pokraj njegove rešenosti. Gotovo šapućući, dodao je: "A možeš i da pođeš sa mnom." Da pođem sa...? Njeno čulo blesnu prema njemu, pokušavajući da očita duh iza onoga što je rekao. Čega se to plašio? Da li se užasavao njenog društva, plašio se odgovornosti i tuge koje je značila njena pratnja? Ili nije želeo da produži bez nje? Noge su joj bile slabe od iscrpljenosti i žudnje, ali nije dopustila sebi da sedne. Prožeše je nemoćni drhtaji. "Šta bi ti voleo da učinim?" Izgledalo je da bi dao sve da bude u stanju da okrene glavu; pa ipak, pogled mu se održao. Čak i sada, nije uzmicao pred onim čega se plašio. "Želim ono što ti želiš. Želim da nađeš nešto što će ti pružati nadu. Želim ti da dođeš na svoje. Želim da prekineš da veruješ da si zla - da su tvoj otac i mati cela istina o tebi. Želim da razumeš zbog čega si odabrana da budeš ovde." Njegovo lice preklinjalo ju je kroz svetlost svetiljke. "Želim da stekneš razloge." I dalje nije razumela njegovu bojazan. Ali pružio joj je priliku kojoj se divlje nadala i bila je odlučna da je iskoristi po svaku cenu. Glas joj je bio odebljao od plača koji je potiskivala najvećim delom života; ali više nije marila koliko krhkosti ili nužde

razotkriva. Sva oštrina i odvojenost na koje se uvežbala pobegli su, a ona nije pokušavala da ih dovuče nazad. Drhteći silovito, ona pretvori u reči svoju izjavu. "Ne želim nadu. Ne želim moć. Ne marim ukoliko se nikada ne budem vratila. Neka Kletnik učini najgore što može - i neka ide u pakao. Ne marim čak ni hoćeš li ti umreti." To je bilo istina. Smrt je bila kasnije: on je bio sada. "Lekar sam, ne čarobnjak. Ne mogu te spasiti ukoliko se ne vratiš sa mnom - a kada bi mi to ponudio, ne bih prihvatila. Ovo što se dešava ovde previše je bitno. Previše je bitno za mene." I to je bilo istina: shvatila je to među ranjenicima u predvorju Konaka. "Sve što želim jeste živa ljubav. Sve dok mogu da je imam." Prkoseći svojoj slabosti, stajala je uspravna pred njime u svetlosti svetiljke kao da je i sama u plamenu. "Želim tebe." Na to, najzad je povio glavu: a olakšanje koje poteče iz njega bilo je toliko opipljivo da je gotovo mogla da ga obgrli. Kada je ponovo digao pogled, smešio se sa ljubavlju - smešak koji je pripadao samo njoj i nikome više. Suze mu potekoše niz lice kada je prišao vratima i zatvorio ih, isključivši posledice divlje magije i otrova. Onda sa ulaza hrapavo reče: "Voleo bih da sam mogao da poverujem da ćeš to reći. Rekao bih Kailu da nam donese ćebad." Ali bezbedna živa stena Veselkamena obgrlila ih je utehom i ćebad im nije bila potrebna.

12. ONI ŠTO ODLAZE

Te noći uopšte nisu spavali. Linden je znala da Kovenant nije spavao ni prethodne noći, na ivici džungle pored Veselkamena, zbog toga što je i sama bila budna i posmatrala napregnuto očajanje njegovog oreola svojim čulom, jer joj Kail nije dopustio da priđe prapoglavaru. Ali sećanja je više nisu uznemiravala: na Kovenantovom mestu verovatno bi učinila istu stvar. Pa ipak, ta zahtevna samoća samo je učinila ovu noć dragocenijom - previše dragocenom da bi se provela u snu. Nije bila u njegovom naručju još od krize Jedinog Drveta; i sada je tražila da utisne svaki njegov dodir i crtu u svoje gladne živce. Da je on sam želeo da spava, ne bi joj se mililo da ga pusti. Ali on je ponovo uspostavio sigurnost kao da ova može zauzeti mesto počinka; a njegova želja za njom bila je jetka poput čina milosrđa. S vremena na vreme osećala je kako se smeši osmehom koji je pripadao samo njoj; a jednom je zaplakao kao da su mu suze iste kao i njene. Ali nisu spavali. Rubovima čula za zdravlje bila je svesna ogromnog Konaka oko sebe. Osećala je Kailovo zaštitničko prisustvo pred vratima. Znala je kada se Vatrokob najzad ugasila, ugušena samostalnim vodama Zlatosinja. A kad se namučeni kamen svetog opklona ohladio, čitav grad ispustio je dugi, granitni uzdah koji kao da je disao poput olakšanja kroz svaki zid i pod. Najzad je osetila kako udaljeno oticanje jezera prestaje kada je Nom vratio potok u prvobitni kanal. Ako ništa drugo, bar je za ostatak te jedne noći Veselkamen postao mesto mira. Međutim, pre zore Kovenant se diže sa Mhoramovog ličnog kreveta. Dok se odevao, požurivao je Linden da učini isto. Poslušala je bez pitanja: njihovo ujedinjenje bilo je bitnije od pitanja. A čitala ga je jasno i znala da mu je ono što mu je bilo na umu činilo zadovoljstvo. To joj je bilo dovoljno. Slegavši udovima nazad u nejasnu neprijatnost

ukaljane odeće, prihvatila je stisak njegove neosetljive ruke i uspela se s njime kroz utihli Konak do gornje visoravni. Na izlazu iz Veselkamena ostaviše iza sebe Kaila da im čuva privatnost. A onda, sa srećnom žurbom u dugim koracima, Kovenant je povede prema zapadu i severu oko krivine visoravni prema čarobnom gorskom jezeru koje je upotrebila protiv Vatrokobi, a da ga nikada nije ni videla. Prema Zlatosinju, gde je Mhoram sakrio Lorikov kril za budućnost Domaje. Gde su izvirale jedine vode van Andelejna sa dovoljno zemne moći da se odupru Kobi Sunca. I gde je, seti se Linden sada, Kovenant jednom otišao da bi mu bilo rečeno kako su mu snovi istiniti. Osećala je da je vodi prema izvoru najličnije nade. Sa istoka, zapljuskivanje sivila primicalo se da velom zakloni zvezde, glasnik zore. Milju ili dve prema zapadu, planine su grabile put nebesa; ali bregovi visoravni nisu bili krzavi. U davna vremena, njihove livade i polja bili su dovoljno bogati da nahrane čitav grad u nuždi. Međutim, sada je tlo bilo golo pod Lindeninim osetljivim stopalima; i jedan deo umora, nagoveštaj pustošnog raspoloženja, vratio joj se, docurio kroz potpetice. Izgledalo je da je zvuk vode, koja je neviđena hitala prema Steg Vodopadima, poprimio prigušen i nesiguran prizvuk, kao da je na neki način ishodište Zemlje bilo osetljivo uravnoteženo i lomno oko nje. Dok je Kob Sunca nastupala Domajom, ona razabra da Kovenantovo objašnjenje njegove nove svrhe ne zvuči nimalo razumno. "Postoje neke stvari koje Kletnik ne razume. Hoću da mu ih objasnim." Niko osim čoveka koji je preživeo zaranjanje u Vatrokob ne bi mogao da izgovori te reči kao da nisu ludačke. Ali sušna svežina noći i dalje se zadržavala na visoravni; a njegovo otvoreno iščekivanje učini da sumnja deluje nebitno, bar na trenutak. Vodio ju je severno između brežuljaka, skrećući od litica prema potoku. Nekoliko trenutaka pre nego što je sunce pozlatilo obzorje, on je provede kraj vrha visokog brega i pred očima joj stade čisto gorsko jezero Zlatosinja. Počivalo je tamo kao da je uglačano, lica otvorenog prema širokom nebu. Iako je iz njega isticala struja, površina mu nije bila nabrana, već ravna i glatka poput uglačanog metala: hranili su ga duboki izvori koji ga nisu komešali niti uznemiravali. Najveći deo vode ogledao je sve bleđe sivilo nebesa; ali duž rubova gorskog jezera odražavala su se brda koja su ga držala, a prema zapadu mogle su se videti Zapadnik Planine, zamućene svetlošću praskozorja, pa ipak nekako odmerene, verno prikazane kao u ogledalu. Osećala je da bi posle dovoljno dugog posmatranja tih voda u njima videla izvajan čitav svet. Čitav svet izuzev sebe. Na njeno iznenađenje, jezero nije sadržavalo njenu sliku. Odražavalo je Kovenanta pokraj nje; ali na nju nije obraćalo pažnju. Nebo se prozrevalo kroz nju kao da je previše smrtna ili beznačajna da bi privukla pažnju Zlatosinja. "Kovenante...?" poče ona, nejasno zbunjena. "Šta...?" Ali on je pokretom ruke ućutka, smešeći se kao da ju je sve bliže jutro učinilo divnom. Napola trčeći, on se spusti niz padinu do ivice gorskog jezera. Tamo je svukao majicu, izuo čizme i skinuo pantalone. Na trenutak, on vrati pogled prema njoj, mahnu rukom da je prizove za sobom. Onda je zaronio u Zlatosinj. Bleda put prostrelila mu je vode poput bleska radosti kada je zaplivao prema središtu jezera.

Sledila ga je napola nevoljno, istovremeno dirnuta i uplašena onim što je videla. Ali onda joj se srce ohrabri i ona poče da žuri. Talasi njegovog zaranjanja širili su se preko površine poput obećanja. Jezero joj je obuzelo čula kao da je dovoljno moćno da je preobrazi: čitavo telo ječalo joj je iznenadnom čežnjom za očišćenjem. Na jezeru, Kovenant probi vodu i ispusti poklič zadovoljstva koji je odjekivao o bregove. Ona brzo raskopča bluzu, zbaci cipele, svuče pantalone i pođe za njim. U trenutku, hladni šok zaplamte joj po koži kao da voda hoće da spali prljavštinu i bol sa nje. Izbila je nazad na površinu, dahćući od bola koji je osećala poput ekstaze. Ledena čistoća Zlatosinja razbuktala joj je sve nerve. Kosa joj je visila preko lica. Ona zabaci pramenove i vide kako Kovenant roni prema njoj. Od bistrine jezera istovremeno je izgledao dovoljno blizu da ga dodirne i predaleko da bi ga ikada mogla dostići. Taj prizor zaplamte u njoj poput svežine vode. Videla ga je - ali sebe ne. Kada je spustila pogled na sopstveno telo, razabrala je samo odraz neba i bregova. Njeno fizičko postojanje kao da se završavalo na liniji vode. Kada je podigla ruku, ova je bila jasno vidljiva - pa ipak, podlaktica i lakat ispod površine bili su nevidljivi. Videla je samo Kovenanta kada ju je ovaj uhvatio za noge i povukao dole prema sebi. Pa ipak, kada joj se glava našla pod vodom i kada je otvorila oči, udovi i trup ponovo joj se pojaviše, kao da je prošla kroz ravan prelaza u neku drugu vrstu postojanja. Njegovo lice uzdiže se pred njom. Srećno ju je poljubio, a zatim se okrenuo iza nje dok su izranjali prema površini. Kada su probili vodu, on duboko udahnu pre nego što ju je ponovo povukao dole. Ali dok su ovog puta tonuli, on joj dohvati glavu u ruke i poče da joj trlja teme i kosu. A prodorna, hladna voda spirala je prljavštinu i masnoću poput pokajanja. Pokrenula se u njegovim rukama, uzvratila poljubac. Onda ga je odgurnula i vratila se na površinu da bi gutala vazduh kao da je to zgusnuti eliksir zadovoljstva. Smesta se pojavio kraj nje, otresao lice trzajem glave i zagledao se u nju sa svetlošću nalik na smeh u očima. "Ti...!" zadahta ona, i sama na granici smeha. "Moraš da mi objasniš." Želela je da ga zagrli; ali onda ne bi bila u stanju da govori. "Divno je!" Nad njom, vrhovi zapadnih bregova bili su osvetljeni pustinjskim suncem i taj sjaj plesao je po gorskom jezeru. "Kako to da sam ja nestala, a ti ne?" "Već sam ti rekao!" odvrati on i poprska je vodom. "Divlja magija i otrov. Kamen temeljac Svoda." Dok je plivala po tom jezeru, mogao je da izgovori čak i te reči, a da joj ne smanji uživanje. "Prvi put kada sam bio ovde, ni ja se nisam video. Ti si normalna!" Glas mu se uzbuđeno podiže. "Zlatosinj me prepoznaje!" Onda mu je ipak obgrlila ruke oko vrata; zajedno su utonuli u zagrljaj gorskog jezera. Nagonski, prvi put, razumela je njegovu nadu. Nije znala šta ova predstavlja, nije imala načina da joj proceni posledice. Ali osećala ju je kako blista u njemu poput vilinske vode; i videla je da njegova sigurnost nije pouzdanje očajanja. Ili bar ne u potpunosti. Otrov i divlja magija: očajanje i nada. Vatrokob ih je u njemu stopila u celinu i učinila ih čistim. Ne, nije bilo istina reći da ju je razumela. Ali prepoznala ju je, kao i Zlatosinj. Pa ga je vatreno grlila i ljubila - prskala ga vodom i kikotala se kao devojčica - delila vilinsko jezero sa njime sve dok najzad hladnoća nije zatražila od nje da se uspne na ravnu stenu pored obale i da prihvati toplotu pustinjskog sunca.

Ta vrelina brzo ju je otreznila. Dok joj je Zlatosinj isparavao sa kože, ona ponovo oseti Kob Sunca. Njen dodir upijao se u nju poput Gibonovog, iscrtavao joj tragove skrnavljenja duž kostiju. Posle svega, gašenje Vatrokobi ipak nije bitno oslabilo ili makar poremetilo izopačenje poglavara Kletnika. Muka Domaje preostala je, neizmenjena Kovenantovom sigurnošću ili njenim zahvalnim očišćenjem. Osećajući gnušanje prema tome da leži naga pod pustinjskim suncem, ona donese svoju i Kovenantovu odeću i obuče se dok ju je on gledao kao da je i dalje bio gladan nje. Ali lagano i njegovo dobro raspoloženje izblede. Kada je vratio na sebe odeću, videla je da je spreman za pitanja koja mora da je znao da će mu postaviti. "Kovenante", reče ona blago, upinjući se da nađe ton koji će ga učiniti sigurnim u nju, "ne razumem. Posle svega što sam pokušala da ti učinim, nemam baš pravo da postavljam zahteve." Ali on odbaci njen jučerašnji pokušaj posedanja samo sleganjem ramenima i grimasom; nije joj preostalo ništa drugo do da to prihvati. "Ja ti u svakom slučaju verujem. Ali ne razumem zbog čega želiš da se suočiš sa Kletnikom. Čak i ako ne može da te slomi, užasno će te povrediti. Ukoliko ne možeš da upotrebiš svoju moć, kako uopšte možeš da se boriš protiv njega?" Nije se lecnuo. Ali videla je kako je napravio nekoliko mentalnih koraka unazad, kao da mu odgovor zahteva neizmernu opreznost. Zračenje mu postade promišljeno, složeno: mogao je tražiti najbolji način da joj ispriča laž. Pa ipak, kada je počeo da govori, nije čula neiskrenost u njemu: njeno čulo vrisnulo bi na prizvuk neiskrenosti. Njegova opreznost bila je pažnja čoveka koji nije želeo da uzrokuje više bola. "Nisam siguran. Ne mislim da se uopšte mogu boriti protiv njega. Ali stalno pitam sebe - a kako on može da se bori protiv mene? Sećaš se Kasreina." Suvi trzaj iskrivi mu ugao usta. "Kako bi mogla da zaboraviš? Pa, on je poprilično pričao dok je pokušavao da me izvuče iz ćutanja. Govorio je da je koristio čiste materijale i čista umeća, ali nije mogao da stvori ništa čisto. 'U prljavom svetu čistota ne može da istraje. Zato u svakom svom delu moram da dopustim neku malu mrlju, inače uopšte ne bi ni bilo dela.' Zbog toga je želeo moj prsten. Rekao je: 'Njegovo nesavršenstvo sam je paradoks od koga je načinjena Zemlja i njime majstor može stvoriti savršena dela, ne bojeći se ničega.' Ukoliko gledaš na takav način, legura je nesavršen metal." Dok je govorio, lagano se okrenuo od nje, ne da bi joj izbegavao pogled, već da bi gledao u suštinsko uveravanje sopstvenog odraza u gorskom jezeru. "Pa, ja sam neka vrsta legure. Kletnik je načinio od mene upravo ono što želi - što mu je potrebno. Alatku koju može da upotrebi da obezbedi slobodu. I da uništi Zemlju pri tom. Ali u pitanju je moja sloboda, ne njegova. Govorili smo o neophodnosti slobode. Ponavljao sam i ponavljao da on ne može da upotrebi alatku da dobije šta želi. Ukoliko će da pobedi, mora to učiniti po cenu sopstvenih žrtava. To sam rekao." Bacio je pogled na nju kao da se plaši kako bi ona mogla da reaguje. "Verovao sam u to. Ali više nisam siguran da je to istina. Mislim da legure prevazilaze normalna ograničenja. Ukoliko sada zaista nisam ništa više do alatke, Kletnik može da me upotrebi kako god želi i oko toga nećemo moći da učinimo ništa." Onda ju je ponovo pogledao u oči, stavivši pesnice na bokove. "Ali u to ne verujem. Ne verujem da sam ičija alatka. I ne mislim da Kletnik može da pobedi preko onih odluka i izbora koje donese bilo ko od nas. Ključna je vrsta izbora. Domaja nije bila uništena kada sam odbio Mhoramovo prizivanje zbog deteta koga je ugrizla zmija. Neće biti

uništena ni zbog toga što me je Kletnik prisilio da biram između sopstvene bezbednosti i Džoanine. A istina je i obrnuto. Ukoliko sam savršena alatka da oborim Svod Vremena, onda sam isto tako savršena alatka da ga sačuvam. Kletnik ne može da pobedi dok ja ne odaberem da mu to dopustim." Njegova uverenost bila je toliko čista da mu je Linden gotovo poverovala. Pa ipak, u sebi se lecnula jer je znala da on možda greši. Zaista je često govorio o bitnosti slobode. Ali Elohimi nisu videli ugrožavanje sveta na taj način. Plašili su se za Zemlju zbog toga što Sunozbor i nosilac prstena nisu jedno - zbog toga što on ne poseduje čulo koje će mu voditi izbore, a ona nema moć zbog koje bi njeni izbori bili bitni. A ukoliko još nije sagledao punu istinu spletki poglavara Kletnika, mogao bi odabrati pogrešno i pored bistre odlučnosti. Ali nije mu rekla šta misli. Moraće da nađe sopstveni odgovor na bojazan Elohima. A njen strah bio je više usmeren prema njemu nego prema sebi. Sve dok je voli, biće u stanju da ostane sa njim. A dogod je sa njim, imaće priliku da koristi čulo za zdravlje u njegovu korist. To je bilo sve što je tražila: mogućnost da pokuša da mu pomogne, iskupi prošlost sopstvenih grešaka i promašaja. A onda, ukoliko on, Domaja i Zemlja budu izgubljeni, neće imati nikoga da krivi izuzev sebe. Ta odgovornost je užasnu. Nagoveštavala je priznavanje uloge koju su joj Elohimi namenili, prihvatanje rizika Gibonovog opakog obećanja: Iskovana si... Ali bilo je i drugih obećanja. Kovenant se zarekao da nikada neće predati prsten Opakom. A starac na farmi 'Utočište' rekao je: Nećeš pogrešiti, ma kako te napao." Prvi put je pronašla utehu u tim rečima. Kovenant ju je napeto gledao, čekao odgovor. Trenutak kasnije, uspela je da pronađe nit njegovog objašnjenja. "Znači, on ne može da te slomi. A ti ne možeš da se boriš protiv njega. Šta vredi pat pozicija?" Na to, on se jetko nasmeši. Ali odgovor mu pođe drugim smerom od onoga koji je očekivala. "Kada sam ga video u Andelejnu", - ton mu je bio neposredan poput hrabrosti - "Mhoram je pokušao da me upozori. Rekao je: 'Ne vredi izbegavati njegove klopke, jer uvek su ispunjene drugim klopkama, a život i smrt suviše su prisno prepleteni da bi bili odsečeni jedno od drugog. Kada dođe ključni trenutak i kada ne bude drugog načina, seti se paradoksa belog zlata. U suprotnosti je nada.'" Postepeno, izraz mu omekša, postade poput onoga koga je bila nezasita. "Ne mislim da će biti ikakvog pata." Uzvratila mu je na osmeh najbolje što je umela, pokušavajući da mu bude parnjak na isti način na koji se on upinjao da bi se izravnao sa drevnim poglavarom sa kojim se sprijateljio. Nadala se da će je ponovo uzeti u naručje. Želela je to, bez obzira na Kob Sunca: podnela bi nasilje pustinjskog sunca zarad njegovog zagrljaja. Ali dok su gledali jedno u drugo, ona začu kako slabašni, neobični zvuk lebdi nad bregovima gornjeg kraja - visoki niz nota, pun poput tona flaute. Ali nije nosio nikakvu razaznatljivu melodiju. Mogao je to biti i vetar koji peva među golim stenjem. Kovenant trže glavu, poče da se osvrće po bregovima. "Poslednji put kada sam ovde čuo flautu..." Bio je sa Elenom; a muzika flaute predskazala je dolazak čoveka koji mu je rekao da su mu snovi istina.

Ali ovaj zvuk nije bio muzika. Prasnuo je oštrom notom i zanemeo. Kada je ponovo počeo, jasno se videlo da je flauta - i da na njoj svira neko ko tome nije vičan. Nepostojanje melodije bilo je izazvano jednostavnom neuvežbanošću. Dopirao je iz smera Veselkamena. Ton ponovo prasnu; a Kovenant se raspoloženo lecnu. "Kogod da to svira, potrebna mu je pomoć", promrmlja. "A mi ionako treba da se vratimo. Hoću da spakujemo stvari i da krenemo danas." Linden klimnu. Volela bi da provede nekoliko dana u Veselkamenu i da se odmori; ali bila je voljna da učini sve što je on želeo. A biće u stanju da bolje zaštiti opranu kožu i čistu kosu u Veselkamenu, zaštićena od Kobi Sunca. Uzela ga je za ruku i zajedno su se uspeli iz basena gorskog jezera. Sa vrha brega bolje su čuli flautu. Zvučalo je kao da joj je muziku iskrivilo pustinjsko sunce. Zaravni iza visoravni delovale su ravno i uništeno sve do obzorja, sav život bio je smožden u njima: ništa zeleno ili plodno nije dizalo glavu iz zemljišta gornjih krajeva. Pa ipak, vode Zlatosinja i oblici bregova kao da su tvrdili kako je život tu i dalje mogućan, da na neki tvrdoglavi način zemljište nije u potpunosti uništeno. Međutim, niže zaravni nisu odavale takav utisak. Najveći deo reke isparavao je pre nego što bi dosegao podnožje Steg Vodopada: ostatak je nestajao na dobačaj kamenom od litice. Sunce je plamtelo na Linden kao da je priziva sebi. Pre nego što su stigli do ravnog klina visoravni gde je bio usidren Veselkamen, znala je da joj se odluka da ostane uz njega neće pokazati laka. Na dnu njenog srca vrebala je mračna želja da zadobije moć kojom će zavladati nad Kobi Sunca, prisiliti je da je služi. Svaki trenutak sunčevog dodira podsećao ju je da je još osetljiva na obesvećenje. U času kada su se ponovo pridružili Kailu na ulazu u grad, čuli su da zvuk flaute dolazi sa vrha ispusta iznad stražarske kule. Prećutnim sporazumom, oni pođoše niz klin; a na najvišoj tački Konaka zatekoše Lupiženu. Ovaj je sedeo nogu prebačenih preko ivice, lica okrenutog istoku. Izobličenje kičme povilo ga je napred: delovao je kao da se naginje nad ponorom. Ogromne šake držale su mu flautu uz usta kao da se rvaju sa njom - kao da misli da će čistim tvrdoglavim naporom biti u stanju da istera žalopojku iz sićušnog instrumenta. Na njihov prilazak, on spusti flautu u krilo i uputi im bledi osmeh, pre iz navike nego iz ubeđenja. "Zemljorode", reče on; glas mu je zvučao lomno i nesigurno poput nota koje je svirao. "Radost mi je sagledati te ponovo i čitavog. Odabrana je dokazivala i opet dokazivala vrednost za sve koji imaju očni vid - i opet je preživela da donese svoju lepotu poput zadovoljstva pred mene." Nije ni pogledao prema Linden. "Ali mislio sam da si u potpunosti otišao od nas." Onda mu vlažni pogled ponovo odluta prema sušnom, mrtvom terenu pod njim. "Izvini što sam se uplašio za tebe. Strah se rađa u sumnji, a ti nisi zaslužio moju sumnju." Nespretnim pokretom, poput potisnutog nasilja, on pokaza na flautu. "Greška je moja. Ne umem da pronađem muziku u ovom instrumentu." Nagonski, Linden priđe i stade iza džina, položi mu ruke na ramena. I pored sedećeg položaja i pogrbljenih leđa, ramena su mu bila samo malo ispod njenih; a mišići su mu bili tako čvornovati da jedva da je uspevala da ih masira. Pa ipak je uzvraćala trljanjem na njegovu nevolju, kao da ne zna kako bi ga drugačije utešila.

"Svako sumnja", dahnu Kovenant. Nije prilazio džinu: ostao je kruto tamo gde se zatekao, zadržavajući vrtoglavicu pred ponorom. Ali glas mu posegnu groz sušnu vrelinu sunca. "Svi smo uplašeni. Imaš pravo na to." Onda mu se ton izmeni kao da se seća šta je sve Lupižena prošao. "Šta mogu da učinim za tebe?" Lupiženini mišići napregnuše se pod Lindeninim rukama. Trenutak potom, on reče jednostavno: "Zemljorode, zaslužujem bolji završetak." Smesta je dodao: "Nemoj me pogrešno shvatiti. Ono što je ovde učinjeno, dobro je učinjeno. Iako smrtni, Zemljorode i Odabrana, prevazilazite svako procenjivanje." On ispusti tihi uzdah. "Ali nisam zadovoljan. Toliko sam krvi prolio... Uzimao sam živote nevinih na desetine, iako nisam mačomoćnik i grozim se takvog delanja. A dok sam tako činio, sumnja mi je bila užasna. Mučna je stvar činiti takvo kasapljenje dok nadu guta strah. Kao što si to rekla, Odabrana, razlog mora postojati. Bol sveta mora ujediniti one koji žive, a ne suprotstaviti ih u pokolju i zlobi. Prijatelji moji, u mom srcu ogromna je nužda za pesmom, ali nikakva pesma ne dolazi. Ja sam džin. Često sam se razmetao muzikom: 'Mi smo džinovi, rođeni da jedrimo, da ponosito idemo kuda god snovi krenu.' Ali takve pesme za mene pretvorile su se u ludilo i oholost. Pred licem usuda, nemam hrabrost svojih snova. Ah, moje srce mora imati pesmu. U njemu ne nalazim muziku. Zaslužujem bolji završetak." Glas mu odluta preko ruba litice i izgubi se. Linden je osećala bol u njemu kada ga je obgrlila rukama. Želela je da se pobuni zbog načina na koji kao da je optuživao sebe; pa ipak, osetila je da mu nužda doseže dublje od krivljenja. Okusio je zlobu Opakog i bio je zgrožen. To je shvatala. Ali nije imala odgovor. Kovenant je bio ubeđeniji. Zvučao je čvrsto poput zaveta kada je upitao: "Šta ćeš da učiniš?" Lupižena odvrati sleganjem ramena koje zbaci Lindenine ruke sa njega. Nije skretao pogled sa pustoši koja se prostirala pod njime. "Prva je govorila o ovome", reče on daleko. Razmišljanje o ženi nije mu donosilo utehu. "Pratićemo te do kraja. Potraga ne zahteva ništa manje od nas. Ali kada budeš obznanio svoju svrhu, Magloval će preneti vest o njoj do Primorja. Tamo će Dragulj Zvezdoputa doći ako led i more dopuste. Ukoliko doživiš neuspeh, a oni sa tobom padnu, Potraga se mora nastaviti. Znanje koje će Magloval odneti do Primorja omogućiće sidromajstoru Sedmoruku da odabere put svoje službe." Linden oštro pogleda Kovenanta da bi ga sprečila da kaže kako u slučaju njegovog neuspeha neće preostati Zemlja kojoj bi Potraga služila. Možda je putovanje koje je Prva smislila za Maglovala bilo besmisleno: pa ipak, Linden je žudela da ga ovaj dobije. Bilo je jasno i određeno i moglo mu je pomoći da nađe put za povratak sebi. Takođe je odobravala upornost Prve u ponašanju kao da će nada uvek preostati. Ali smesta je videla da Kovenant nema nameru da porekne mogućnost nade. Iza njegovog saosećanja za Lupiženu nije se ukazivala gorčina: legura očajanja i odlučnosti bila mu je bez jeda. Niti je predložio da se Lupižena i Prva pridruže Maglovalu. Umesto toga, rekao je kao da je zadovoljan: "To je dobro. Budite u predvorju u podne, pa ćemo krenuti." Onda pogleda Linden u oči. "Želim da pogledam Brusobolov grob." Ton mu na trenutak ogrube. "Da se oprostim sa njim. Hoćeš li poći sa mnom?" U znak odgovora, ona mu priđe i zagrli ga da bi razumeo njeno ćutanje.

Zajedno ostaviše Lupiženu na ivici grada. Dok su se bližili ulazu u Veselkamen, ponovo začuše plač njegove flaute. Zvučao je izgubljeno poput dozivanja jastreba na nebu premreženom prašinom. Linden zahvalno uđe u ogromni Konak, gde je bila zaštićena od pustinjskog sunca. Olakšanje joj je ispunjavalo nerve dok su ona i Kovenant išli u dubine Veselkamena, nazad prema dvorani darova. Kail ih je pratio. Iza njegove ravnodušnosti osetila je neobičnu neodlučnost, kao da želi da zatraži odgovor ili uslugu, a ne veruje da ima pravo. Ali kada stigoše na odredište, ona zaboravi njegova neobjašnjena zračenja. Tokom Kovenantove bitke sa Gibonom i uništenja Besomuka nije mnogo gledala samu pećinu: sva pažnja bila joj je usredsređena na ono što se dešavalo - i na tminu koju je Gibon prizivao u njoj. Posledica je bila da nije primetila do koje mere su dvorana i njen sadržaj oštećeni. Ali sada je videla haos, osetila njegovu snagu. Po zidovima, iza stubova, po uglovima i udaljenijim krajevima, najveći deo drevnog blaga Domaje ostao je nedirnut. Ali središte pećine bilo je u ruševinama. Tapiserije su bile pretvorene u pepeo, kipovi razbijeni, platna sa slikama iskidana. Pukotine su obeležile dva stuba od venca do podnožja: parčad kamena otrgnuta je sa tavanice, sa poda: mozaik na kome je Gibon stajao bio je uništen. Vekovi ljudskog napora i težnji bili su razoreni nezadrživim silama koje su oslobodili Kovenant i Besomuk. Na trenutak, Kovenantov pogled delovao je ruševno poput dvorane. Nikakva sigurnost nije mogla zalečiti posledice onoga što je učinio - i što nije uspeo. Dok je tu stajala, zahvaćena između sopstvenog bola i oštećenja dvorane, nije smesta shvatila da je najveći deo polomljenih stvari već raščišćen. Ali onda ugleda Noma u poslu i shvati šta Peščana gorgona čini. Prikupljala je parčad kamena, komadiće figura, odlomke grnčarije, svaki ostatak koji je bila u stanju da podigne između patrljaka podlaktica, pa je te odlomke metodično upotrebljavala da podigne pogrebnu mogilu za Brusobola. Ta posmrtna hrpa već je bila viša od Linden; ali Nom još nije bio njome zadovoljan. Žustrom pažnjom, zver je nastavljala da dodaje razbijena umetnička dela na hrpu. Parčad je bila previše gruba da bi ova imala ikakav određeni oblik. Pa ipak, Nom se kretao okolo i okolo da bi je podizao kao da je reč o slici udaljenog vrtloga Usuda Peščanih gorgona. To je bilo Nomovo odavanje pošte džinu koji mu je omogućio da razdere Gibona-Besomuka. Brusobol je zadržavao i kontrolisao samadhi Šeola, tako da Besomuk nije mogao da posedne Noma i upotrebi prednost Nomove usredsređenosti i sile. Na taj način, omogućio je Nomu da postane nešto novo - Peščana gorgona sa aktivnim umom, znanjem i voljom. Tom pogrebnom humkom Nom je obznanio kapetanovo žrtovanje kao da je posredi dar. Prizor ublaži Kovenantov bol. Setivši se Hergroma i Cera, Linden ne bi ni poverovala da bi ikada mogla da oseti prema Peščanoj gorgoni nešto makar i slično zahvalnosti. Ali nije imala drugog imena za ono što je osećala dok je gledala kako Nom radi. Iako su joj nedostajali običan vid ili sluh, zver kao da je bila svesna posmatrača. Ali nije se zaustavljala dok nije pojačala Brusobolovu hrpu poslednjim odlomkom, toliko velikim da ga je jedva podigla. Onda se naglo okrete i krupnim koracima pođe prema Kovenantu. Na nekoliko koraka ispred njega, ona se zaustavi. Na kolenima povijenim unazad spusti se na pod i dodirnu čelom kamen.

Bio je posramljen poniznošću zveri. "Diži se", promrmlja. "Diži se. Zaslužuješ ti bolje od toga." Ali Nom ostade pružen pred njime, kao da ga smatra vrednim obožavanja. Neočekivano, Kail prozbori za Peščanu gorgonu. Povratio je haručaijevsku sposobnost za neiznenađivanje: javljao je misli zveri kao da je naviknut na njih. "Nom želi da shvatiš kako te priznaje. Poslušaće svaku naredbu. Ali traži od tebe da mu ne naređuješ. Želi da bude slobodan. Želi da se vrati domu u Velikoj Pustinji i srodnicima. Razdiranjem Besomuka Nom je zadobio znanje da raščini Usud Peščanih gorgona - da oslobodi svoju vrstu nakupljenog besa i mržnje. Traži od tebe dozvolu da ode." Linden oseti da se budalasto smeši; ali nije mogla da se zaustavi. Koliko god da su Peščane gorgone bile zastrašujuće, nije joj se dopadala pomisao o njihovim mukama od trenutka kada joj je Lupižena ispričao za nju. "Pusti je neka ide", promrmlja ona Kovenantu. "Kasrein uopšte nije imao pravo da ih tako zarobi." On lagano klimnu, raspravljajući sa sobom. Onda donese odluku. Okrenuvši se Peščanoj gorgoni, on reče Kailu: "Reci mu da može da ide. Shvatam da je voljan da me sluša i kažem da može da ide. Slobodan je. Ali", dodade on oštro, "želim da ostavi Bhrathaire na miru. I ti ljudi imaju pravo da žive. A Bog zna da sam im naneo već dovoljno štete. Ne želim da još pate zbog mene." Bez lica, lišena bilo kakvog izraza, albino-zver ponovo se uspravi. "Nom te čuje", odvrati Kail. Lindeninom čulu njegov ton delovao je kao da zavidi Nomu na slobodi. "Poslušaće. Naučiće i svoj narod poslušnosti. Velika pustinja široka je i Bhrathairi će biti pošteđeni." Pre nego što je završio, Peščana gorgona suknu u trk prema ulazu dvorane. Željna budućnosti, ona nestade uz stepenice, ubrzavajući u smeru otvorenog neba. Nekoliko trenutaka Linden joj je osećala široka stopala na stepeništu: od njihove siline, kameniti Konak kao da je podrhtavao. Ali onda Nom ode van njenog domašaja, a ona se okrete od njega kao da je reč o zalečenom sećanju - kao da su na neki neočekivani način smrti Hergroma, Cera i Brusobola najzad postale podnošljive. I dalje se smešila kada se Kovenant obratio Kailu. "Imamo još nešto vremena pre podneva." Upinjao se da zvuči nemarno; ali žeravice u njegovim očima gorele su za nju. "Zbog čega nam ne nađeš nešto da jedemo? Bićemo u Mhoramovoj sobi." Kail klimnu i smesta ode, krećući se hitro, ali bez žurbe. Njegovo ponašanje ubedi Linden da ga je pravilno očitala: nešto se za njega promenilo. Delovao je željno da bude što dalje od čoveka koga je obećao da će štititi. Ali nije imala neposrednu želju da ispituje haručaija. Kovenant joj je stavio ruku oko struka, a vreme je bilo dragoceno. Njene želje izgledale bi joj sebično da ih i on nije delio. Međutim, kada su stigli do dvorane sa blistavo srebrnim podom i ispucalim kamenom, otkriše da ih Sunder i Holian tamo čekaju. Kamendolci su se odmarali otkako ih je Linden poslednji put videla i izgledali su bolje zbog toga. Sunder više nije bio klecavih kolena i grozničav od iscrpljenosti: Holian je povratila veliki deo mladalačke iskričavosti. Stidljivo su pozdravili Kovenanta i Linden, kao da nisu sigurni koliko ih Nevernik i Odabrana prevazilaze. Ali iza zajedničkog raspoloženja, njihove razlike bile su opipljive za Linden. Nasuprot Sunderovom pređašnjem životu, Holianin se sastojao od primanja umesto požrtvovanja. Fini ožiljci koji su joj poput čipke ukrasili desni dlan bili su slični bledim

laticama bola na njegovoj levoj podlaktici, ali ona nikada nije uzimala tuđu krv. Pa ipak, od tog vremena njena uloga bila je pretežno da podržava, pomaže Sundera dok se ovaj najpre prilagođavao na Memlin rukh tokom putovanja družine prema Primorju, kao i tokom njegovog kasnijeg korišćenja krila. On je bio taj, bolestan od krivice i nasilan, koji je mrzeo Klavu, borio se protiv nje - i gubio. Zadavao je neophodne udarce zbog Domaje, pokazivao se doraslim pratiocem džinova i haručaija, Kovenanta i Linden. Sada se nosio sa novim samopouzdanjem; a srebrna svetlost hrabro mu je sjala u očima, kao da je znao da bi se otac ponosio njime. Sama Holian ponosila se njime. Njen otvoreni pogled i nežni osmeh pokazivali su da ništa nije žalila. Dete koje je nosila bilo je radost za nju. Pa ipak, Linden ugleda nešto očevidno nedovršeno u eh-Zublji. Njeno zračenje sada je bilo složenije od Sunderovog. Izgledala je kao žena koja je znala da još nije iskušana. A želela je tu kušnju, želela je da pronađe sudbinu koju je nosila oko sebe poput gavranovih krila svoje bogate kose. Bila je eh-Zublja, retkost Domaje: želela je da zna šta takva retkost znači. Kovenant uputi Lindeni pogled suve žalosti; ali prihvatio je prisutnost kamendolaca u nevreme bez pobune. Bili su mu prijatelji i njegova sigurnost uključivala je i njih. U znak odgovora na Kovenantov pozdrav, Sunder reče sa naglom nespretnošću: "Tomase Kovenante, kakve su ti sada namere?" Njegovi skorašnji podvizi nisu mu dali opuštenije ponašanje. "Izvini što ti se namećemo. Tvoja potreba za počinkom očevidna je." Pogled mu je govorio Lindeni da je njen premor još očigledniji od Kovenantovog. "Ukoliko daš glas za to da ostaneš ovde koliki god hoćeš dana, izbor će ti biti ostvaren. U ranija vremena" - mrgođenje mu je bilo mešavina samopodrugivanja i žaljenja - "ispitivao sam te, optuživao za svako ludilo i svakovrsni bol." Kovenant napravi pokret kao da to nije bitno; ali Sunder požuri da nastavi: "Sada te ne ispitujem. Ti si Zemljorod, Zlokrajnik, Kušač Života - i moj prijatelj. Sumnja mi je nestala. Pa ipak", produži on smesta, "razmotrili smo Kob Sunca. Eh-Zublja proriče njeno odvijanje. Sunčevim kamenom i krilom osetio sam joj moć. Gašenje Vatrokobi i uništenje Klave silan je posao - ali Kob Sunca nije smanjena. Sutrašnje sunce biće sunce boleština. Ona i dalje vlada Domajom, a zlo joj je očigledno." Glas mu poprimi snagu i odlučnost dok je govorio. "Tomase Kovenante, naučio si me da prepoznam laži Klave. Verovao sam da je Domaja stratište, mesto kažnjavanja koje je smislio strogi Gospodar. Ali naučio sam da smo rođeni za lepotu, a ne za zlo - da je Kob Sunca zla, a ne život koga Kob Sunca muči." Pogled mu oštro zasvetluca. "Zbog toga, otkrivam da nisam zadovoljan. Istinska bitka tek nas očekuje." Nije bio visok kao Kovenant; ali bio je širi i mišićaviji: delovao je čvrsto poput kamena svoga doma. "Zato pitam, koja ti je sada svrha?" To pitanje uznemiri Kovenanta. Ubeđenost ga nije mogla zaštititi od sopstvenog saosećanja. Skrivao je bol; ali Linden ga vide svojim čulom za zdravlje, začu u grubosti njegovog odgovora. "Nisi zadovoljan", promrmlja on. "Niko nije zadovoljan. Pa, treba da budeš." Ispod površine, bio je zategnut poput treperave strune na luku. "Dosta si učinio. Možeš da prepustiš Kob Sunca meni - meni i Linden. Hoću da ostanete ovde." "Da ostanemo...?" Oblar je na trenutak bio previše iznenađen da bi shvatio. "Hoćeš da se rastaviš od nas?" Holian mu položi šaku na ruku, ne da ga zadrži, već da doda brigu njegovoj. "Da!" zareža Kovenant jače nego što je bilo neophodno. Ali smesta se primirio. "Da. To nameravam. Vi ste budućnost Domaje. Nema nikoga drugog. Ljudi Klave preostali u

životu svi su prestari ili previše bolesni da bi nešto učinili, ili premladi da bi shvatili. Vas dvoje jedini ste koji znaju šta se dogodilo, šta to znači. Kakav život Domaje treba da bude. Ukoliko vam se išta dogodi, većina preživelih neće ni znati da je Klava grešila. Nastaviće da veruju u te laži zbog toga što neće biti nikoga ko bi im protivurečio. Potrebni ste mi da biste im rekli istinu. Ne mogu vas rizikovati." Linden pomisli da će reći: molim vas. Molim. Ali Sunderovo gađenje bilo je živo u oštroj svetlosti. "Rizikovati, prapoglavaru?" hrapavo reče on čim se Kovenant zaustavio. "Da li se rizika plašiš? Ili nas sudiš nedovoljno vrednima za svoje uzvišene svrhe? Da li zaboravljaš ko smo?" Ruke mu dograbiše kril omotan i skriven u prsniku. "Tvoj svet je drugde i vratićeš mu se kada ti zadatak bude okončan. Ali mi smo Domaja. Mi smo život koji preostaje. Nećemo sedeti u bezbednosti dok se određuje ishod tog života!" Kovenant je nemo stajao pred Sunderovim izlivom; ali mali mišići oko očiju trzali su mu se kao da želi da vikne: šta je s tobom? Idemo da se suočimo sa poglavarom Kletnikom! Pokušavam da vas poštedim! Pa ipak, ćutanje mu se održalo. "U pravu si", reče on blago - blaže od Lindenine želje da ga zaštiti. "Vi ste život Domaje. A ja sam vam već sve oduzeo. Domove, porodice, identitet - sve sam ih protraćio i ostavio vas da snosite cenu. Zar ne shvatate? Želim da vratim nešto. Želim da imate budućnost." Jedina stvar koju on i Linden nisu imali. "Da bi vaš sin imao bar toliko prilike da se rodi i odraste zdrav." Strast koja mu je počivala ispod tona podseti je da on ima sina koga nije video jedanaest godina. Mogao je da zaplače: dopustite da to učinim umesto vas! "Da li je bezbednost tako strašna cena?" Holian kao da se pokolebala, pobeđena Kovenantovom nepogrešivom brigom. Ali Sunder nije. Gnev mu je oduzet: odlučnost je preostala. On hrapavim glasom reče: "Izvini zbog mog nepriličnog besa. Tomase Kovenante, prijatelj si mu na svaki način. Hoćeš li mi dati svoj beli prsten, da bih se mogao odbraniti od žestine muka u Domaji?" Nije čekao Kovenantov odgovor. "Ni ja neću tebi prepustiti smisao svog života. Naučio si me da previše cenim taj smisao." Naglo je oborio pogled. "Ukoliko joj je to želja, Holian će ostati ovde. Sin koga nosi naš je zajednički, ali odluka mora biti samo njena." Onda oči ponovo pogledaše pravo u Kovenanta. "Neću se odvojiti od tebe dok ne budem zadovoljan." Na trenutak, oblar i Kovenant šibali su jedan drugoga pogledima; Linden zadrža dah. Ali onda Holian prekide napetost. Nalegavši se uz Sundera, smešeći se kao da namerava da ga ugrize za uho, ona dahnu: "Sine Nazikov, daleko si ti zabrazdio u ludilo ako veruješ da ću se razdvojiti od tebe zarad jednostavne bezbednosti." Kovenant diže ruke. "Oh, u pakao", promrmlja on. "Sačuvaj me Bože tvrdoglavih ljudi." Zvučao je izmučeno; ali mrgođenje mu je izgubilo ozbiljnost. Linden ispusti uzdah olakšanja. Uhvatila je Holianin pogled i tajni sev prođe između njih. Odglumljenom grubošću, ona reče: "Krećemo u podne. Mogli biste poći da se spremate. Srešćemo se u predvorju." Ne pružajući Kovenantu nikavu priliku da se pobuni, ona ga odvuče u Mhoramove odaje i zatvori vrata. Ali kasnije, kroz životno stenje Veselkamena, ona oseti kako se primiče podne pustinjskog dana; i srce joj ustuknu od njega. Sunder je bio u pravu: Kob Sunca nije se smanjila. A ona nije znala koliko će još biti u stanju da je podnosi. Trpela ju je preko prostranstva Severnih zaravni. Suočila se sa Gibonom-Besomukom, iako je od same njegove blizine tmina u njoj počinjala da se migolji i traži da bude oslobođena. Ali ti

napori doterali su je do ivice. A nije se nimalo naspavala. Uteha Kovenantove ljubavi činila je mnoge stvari za nju, ali nije je mogla učiniti imunom na umor. I pored štita Konaka, strah joj se uvlačio duboko u utrobu. I sam Kovenant nije bio neosetljiv na bojazan. Raspoloženje sa kojim ju je zagrlio bilo je usložnjeno napetošću koja je ličila na bol. Kada ih Kail pozva do predvorja, Kovenant nije oklevao. Ali oči kao da su mu izbegavale njene, a ruke su mu petljale dok je zakopčavao pojas, šnirao čizme. Na trenutak, nije mu se pridružila. Sedela je naga na Mhoramovom krevetu i gledala ga, nevoljna da pokrije njegovo mesto uz svoje grudi manje prisnim dodirom bluze. Pa ipak, znala je da mora da pođe sa njime, da će sve za šta se borila biti protraćeno ukoliko sada bude oklevala. Ona mu izgovori ime da bi ga navela da je pogleda; a kada je to učinio, suočila se sa svojim strahom što je neposrednije mogla. "Ne razumem, zaista, šta misliš da učiniš - ali pretpostavljam da to nije bitno. Ili bar ne za sada. Poći ću sa tobom - bilo kuda. Ali još nisam odgovorila na sopstveno pitanje. Zašto ja?" Možda je mislila da kaže: zbog čega voliš mene? Šta sam, da bi me ti voleo. Ali znala je da možda ne bi shvatila odgovor kada bi postavila pitanje na taj način. "Zašto sam ja odabrana? Zbog čega je Gibon stalno tvrdio da sam ja ona koja...?" ona proguta knedlu tame. "Ona koja će obesvetiti Zemlju." Čak i ukoliko se predam - ukoliko poludim i odlučim da ipak želim da budem kao on. Gde bih dobila toliku moć?" Kovenant je pogleda u oči kroz slabu svetlost uljanice. Stajao je uspravan i drag pred njom, prilika užasa, ljubavi i protivurečnosti; izgledalo je da zna za čim to ona traga. Pa ipak, titraj njegovog glasa reče joj da nije siguran u to. "Takva pitanja su teška. Moraš da stvoriš sopstveni odgovor. Poslednji put kada sam bio ovde, nisam znao da ću pobediti Kletnika dok to nisam učinio. Onda sam mogao da se osvrnem i da kažem da je to bio razlog. Bio sam odabran zbog toga što sam bio sposoban da učinim to što sam učinio - iako to ni sam nisam znao." Govorio je tiho, ali držanje mu nije moglo sakriti nagoveštaje oštrine i nade koji su mu prolazili kroz reči. "Mislim da si bila odabrana zbog toga što si poput mene. Mi smo od one vrste ljudi koja se prirodno oseća odgovornim za druge. Kletnik misli da to može upotrebiti da bi upravljao nama. A Tvorac..." Na trenutak, on je neobično podseti na starca koji joj je rekao: 'Nećeš pogrešiti, ma kako te napao. Na svetu postoji i ljubav.' "On se nada da ćemo zajedno postati nešto veće nego što bismo bili sami." Oštrina i nada. Nada i očajanje. Nije znala šta će se dogoditi - ali znala je koliko je sve postalo važno. Digavši se sa kreveta, ona priđe Kovenantu i čvrsto ga poljubi. Onda je brzo počela da navlači odeću da bi bila spremna da ga sledi gde god poželi da krene. U ime njegovog osmeha, prihvatala je sve. Dok je žurila, Kail ponovo obznani da džinovi, haručaji i Kamendolci čekaju u predvorju. "Stižemo!" odvrati Kovenant. Kada je klimnula, on otvori vrata i izgura je napolje uz samo napola humorni smešak, kao da je kraljevska u njegovim očima. Kail im se nakloni; koliko mu je to uobičajena smirenost dozvoljavala, delovao je kao čovek koji bi hteo nešto da kaže i gotovo da se odlučio na to. Ali Linden jednim pogledom vide da još nije ulučio pravi trenutak. Uzvratila mu je na naklon, jer je i on postao neko kome je mogla da veruje. Nikada nije sumnjala u njegovu vernost, ali urođena silovitost njegovih sudova uvek je činila da deluje opasno i nepredvidljivo. No, sada ga je videla kao čoveka koji je prošao nepriznavanje i odricanje da bi došao do ključne odluke - odluke za koju se nadala da će moći da je shvati.

Zajedno, Kovenant, Kail i Linden ostaviše za sobom blistave, srebrne posledice Kovenantovog prvog susreta sa Klavom. To zračenje koje joj je sjalo o leđa zada joj titraj žaljenja: predstavljalo je deo njega koji je izgubljen. Ali on se mrštio za sebe dok je brzo koračao napred, usredsređen na ono što je čekalo napred. To je bio odgovor na gubitak. I nije mu bilo potrebno Kailovo vođenje da nađe put kroz isprepletani Konak. Jedan oštri trenutak, ona pusti da je tuga zapljuskuje, preživljavajući je za oboje. Onda upravi pažnju ponovo uz njega i pokuša da se pripremi za Kob Sunca. Predvorje jedva da je ličilo na ono kakvo im se zadržalo u sećanju. Pod mu je ostao trajno izbrazdan i rupičast, nezgodan za koračanje; ali prostor je bio blistav od baklji, a sunčeva svetlost odražavala se kroz provaljene dveri. Tela mrtvih bila su uklonjena: krv bitke sprana je sa kamena. A ranjeni su premešteni u prijatnije prostorije. Poboljšanje je nagoveštavalo da bi Veselkamen još mogao postati ponovo pogodan za življenje. U blizini dveri okupili su se ljudi koji su pratili Nevernika ili se borili za njega i preživeli: Prva od Potrage sa Lupiženom i Maglovalom; Sunder i Holian; Duris i Fol, Harn, Stel i ostali haručaji; crni demonokot; Findejl, Određeni. Lupižena pozdravi Kovenanta i Linden kao da mu je izged napuštanja Veselkamena povratio deo dobrog raspoloženja; ali ostatak družine nemo je stajao: činilo se da čekaju Kovenanta, kao da im je on stožerna tačka života. Čak i haručaji - Linden oseti to sa primesom tihe zapanjenosti. I pored brđanske nepomirljivosti bili su uravnoteženi na jeziku ličnosti i mogli su biti dirnuti. Kada se Kovenant primakao, svako od njih spusti se na jedno koleno u nemom odavanju počasti. Ostali su imali da postave još manje pitanja. Ni Vainu ni Findejlu pitanja nisu ništa vredela. A Kovenant je već prihvatio društvo Prve i Lupižene, Holian i Sundera. Jedino je trebalo da znaju kuda idu. Nedoumice koje je još trebalo razrešiti pripadale su haručajima. Ali kada Kovenant nagna Kailove sunarodnike da se dignu na noge, obratila mu se Prva. I pored bitke i žalosti, izgledala je osveženo: za razliku od svog muža, našla je razloge i svrhe koje je shvatala i za koje je bila uvežbana u kušnji bitke. "Zemljorode", reče ona formalno, a sjaj joj se ukazao u kosi i glasu, "dobro si nam došao. Gašenje Klave i Vatrokobi i oslobađanje Veselkamena zaslužuju silan ponos i biće počastvovani pesmom od mora do mora, gde god naš narod još drži muziku u srcima. Niko ti ne bi zamerio da si ostao da otpočineš ovde u odmoru i oporavku. Podesno je da veština i vizije ovog obitavališta koje džinovi isklesaše posluže kao ukras onome što ste ti i Odabrana postigli. Pa ipak", nastavi ona bez zaustavljanja, "ja plješćem svrsi koja te odvlači dalje. Od opasnosti do gubitka, preko čitavog sveta sledila sam te i najzad mi je omogućeno da zadam udarac protiv zla. Ali gubici nam behu silni i opaki i jedan udarac nije dovoljan. Želim da udarim ponovo, ukoliko budem u stanju. A Kamendolci nam pokazaše da Kob Sunca opstaje i teži ugrabljenju Zemlje. Potraga nije dostigla okončanje. Zemljorode, kuda ideš?" Linden pogleda Kovenanta. Bio je uspravna protivurečnost samom sebi, istovremeno zaplašen i neustrašiv. Držao je glavu visoko kao da zna da zavređuje džinove i haručaije, oblara i eh-Zublju; a sunčevo svetlo koje se odražavalo sa opranog kamena obasjavalo mu je čisto lice, tako da je izgledao poput čiste kosti Zemlje. Pa ipak, ramena su mu bila zgrčena, napeta u činu gušenja sopstvene slabosti, želje da bude pošteđen. Previše toga zavisilo je od njega, a on nije imao čulo za zdravlje koje bi ga vodilo.

Loman, nepobediv i ljudski, sreo je pogled Prve, pogledao pored nje prema Kailu, Durisu i povređenim haručajima. Onda je odgovorio. "Kada sam bio u Andelejnu, sreo sam neke stare prijatelje - ljude koji su imali poverenja u mene, pazili me, voleli davno pre nego što sam mogao učiniti ijednu od tih stvari za sebe. Mhoram me je podsetio na nekoliko lekcija koje je već trebalo da naučim. Penosled mi je dao Vaina. Banor je obećao da će me njegov narod služiti. A Elena", Elena, njegova kćerka, koja ga je volela na isti neuravnoteženi način na koji je mrzela poglavara Kletnika, "rekla mi je šta ću na kraju morati da učinim. Kazala je: 'Kada kucne tvoj čas i kada budeš morao da se suočiš sa Opakim, naći ćeš ga na Planini Groma - u Kiril Trendoru, od koga je sebi načinio stanište.'" On teško proguta. "Tamo sam krenuo. Ovako ili onako, okončaću sve to." Iako je govorio tiho, reči kao da su mu odzvanjale po visokoj dvorani. Prva klimnu mrkim, željnim odobravanjem. Upravo je zaustila da ga upita gde je Planina Groma, ali onda se zaustavila. Duris je napravio korak napred. Okrenuo se Kovenantu dok mu je iz pljosnatih očiju blistala neuobičajena želja. "Prapoglavaru, mi ćemo te pratiti." Kovenant nije oklevao. Glasom nepokolebivim kao u haručaija, on reče: "Ne, nećete." Duris diže obrvu, ali ne dopusti sebi nikakav drugi znak iznenađenja. Na trenutak, pažnja mu se okrete, dok je nemo razgovarao sa sunarodnicima. Onda reče: "Onako je kako si tvrdio. Obećanje službe dao ti je Banor od krvne garde među mrtvima. A tu službu zaslužio si našim izbavljenjem od prisile i žrtvovanja Klavi. Prapoglavaru, pratićemo te do kraja." Bol iskrivi Kovenantova usta. Ali nije se pokolebao. Šake su mu bile stegnute u pesnice, zbijene uz butine. "Rekoh, ne." Duris ponovo zastade. Vazduh je bio nabrekao od napetosti: stvari koje Linden nije umela da proceni došle su do krize. Nije u potpunosti shvatala Kovenantove namere. Prva se pokrenu kao da želi da ubaci neku primedbu ili protest. Ali haručajima nije bila ona potrebna kao govornik. Duris se naže bliže Kovenantu, a pogled mu poprimi nagoveštaj napetosti: njegovi sunarodnici znali su bolje od ikoga šta je na kocki. "Tomase Kovenante, dobro razmisli." Neodređeno, Linden se upita zbog čega govori Duris, a ne Kail. "Haručaji su ti poznati. Priča o krvnoj gardi ti je poznata. Osvedočio si se u taj ponositi, besmrtni zavet - i video si mu okončanje. Nemoj verovati da mi zaboravljamo. U svim vekovima te službe, reč je bila o bolu krvne garde što se nije neposredno suprotstavila Izopačenju. Pa ipak, kada se Banoru ukazala prilika - kada ti je stajao uz bok na Domajinom Sunovratu sa Srdosoljom Penosledom i kada ti je znao nameru - okrenuo se od nje. Bio ti je potreban, a okrenuo je leđa. Ne sudimo mu. Zavet je bio raskinut. Ali kažem ti da smo okusili neuspeh i ne dopada nam se. Moramo povratiti veru. Nećemo ponovo okrenuti leđa." Prišavši još bliže Kovenantu, on nastavi kao da ne želi da ga iko drugi čuje. "Prapoglavaru, da li se sa tobom desilo isto što i sa Kevinom Zemljogubom? Da li ti je namera da se razdvojiš od onih koji bi te sprečili da ne počiniš obred obesvećenja?"

Na to, Linden je očekivala da Kovenant prasne. Želela je i sama da se pobuni, da se vatreno suprotstavi Durisovim neosnovanim optužbama. Ali Kovenant nije digao glas.

Umesto toga, podigao je troprstu šaku između sebe i Durisa, okrenuo dlan prema napolje, raširio prste. Prsten mu se pripijao poput okova oko onoga što je nekada bio srednjak. "Sećate se", reče on, ne dozvoljavajući sebi ni sarkazam ni gorčinu. "Jeste li zaboravili zbog čega je Zavet raskinut? Reći ću vam zašto. Trojica krvnih gardista stavila su ruke na komad kamena zlozemlja i pomislila da ih je učinio dovoljno moćnim da učine ono što su oduvek želeli. I zato su otišli do Kletnikovog Tabora, izazvali Opačiju. Ali grešili su. Nikakva krv i meso nisu imuni. Kletnik je ovladao njima - na isti način na koji je ovladao Kevinom kada je Elena prekršila zakon smrti. Osakatio ih je da izgledaju kao ja... ovako" - on kruto mahnu troprstom šakom - "i poslao ih nazad u Veselkamen da se podsmevaju krvnoj gardi." Krik se diže u njemu; ali on ga suzbi. "Jeste li iznenađeni što je Zavet prekršen? Mislio sam da će im se i srca slomiti. Banor mi nije okrenuo leđa. Dao mi je tačno ono što mi je bilo potrebno. Pokazao mi je da je i dalje moguće nastaviti život." On zastade da bi se primirio; a Linden sada oseti kako mu mešavina sigurnosti i snage raste, oseti kako postaje opipljivo jači. "Činjenica je", reče on bez ikakve optužbe, "da ste sve vreme grešili. Pogrešno ste razumeli sopstvene sumnje od samog početka. Šta znače. Zbog čega su bitne. Najpre Kevin, zatim drugi poglavari, onda ja - otkako je vaš narod prvi put stigao u Domaju, zaklinjali ste se na službu običnim muškarcima i ženama koji naprosto nisu mogli zavrediti ono što ste nudili. Kevin je bio dobar čovek koji se slomio kada je pritisak postao veći nego što je mogao da podnese - a krvna garda nikada nije bila u stanju da mu oprosti zbog toga što su prikovali sopstvenu veru za njega; kada je on doživeo neuspeh, mislili su da je njihova greška to što ga nisu učinili vrednim, što ga nisu sprečili da bude čovek. Ponovo i ponovo postavljate se u položaj da služite nekoga ko mora da doživi neuspeh iz jednostavnog razloga što je ljudsko biće, a svaki čovek mora da doživi neuspeh pre ili kasnije - a onda ne možete da mu oprostite jer njegov neuspeh baca sumnju na vašu službu. A ne možete da oprostite ni sebi. Želite da služite savršeno, a to znači da ste odgovorni za sve. A kad god se dogodi nešto što vas podseti da ste smrtni - kao samožene - to je isto tako neoprostivo i vi zaključujete da niste vredni da i dalje služite. Ili poželite da napravite nešto šašavo, kao što je borba protiv Kletnika golim rukama." Lagano, on spusti šaku; ali pogled kojim je fiksirao Durisa nije se pokolebao, a bistrina mu je plamtela iz očiju. "Umete vi i bolje od toga. Niko vam ne dovodi vrednost u pitanje. Dokazali ste je hiljadu puta. A ukoliko vam to nije dovoljno, setite se da se Brin suočio sa čuvarom Jedinog Drveta i pobedio. Ak-Haru Kenaustin Ardenola." Svako od vas učinio bi isto na njegovom mestu. Nije više potrebno da me služite. A", dodade on pažljivo, "ni meni vi niste potrebni. Ne na onaj način na koji mislite. Ne želim da pođete sa mnom." Duris se nije povlačio. Ali Linden oseti da želi da kroči unazad, da ga je Kovenantova snaga posramila. Izgledalo je kao da je nemoćan da porekne sliku koju je Kovenant prikazao - i nevoljan da prihvati ono što je značila. "Prapoglavaru, šta bi želeo da učinimo?" upita on kao da nije u neprilici. "Dao si nam naše živote. Moramo pružiti naknadu. To je neophodno." I pored krutosti, glas mu je uložio težinu čitave istorije haručaija u tu jednu reč, neophodno. Silovitost i vernost njegovog naroda zahtevale su oduška. "Zavet krvne garde dat je da bi se izišlo u susret

dobroti i veličanstvu vrhovnog poglavara Kevina i Veselkamena. Zbog toga se nikada nije zažalilo. Da li ponovo zahtevaš od nas takav zavet, da bismo mogli da zaštitimo smisao sopstvenih života?" "Ne." Kovenantove oči omekšaše i zamagliše se i on položi ruku na Durisovo rame kao da želi da zagrli haručaija. Linden oseti kako iz njega kulja bol poštovanja. Krvna garda i haručaji prepustili su mu se bez pitanja; a on nikada nije verovao da ih zaslužuje. "Ima nešto drugo što želim da učinite." Na to, Durisov stav se zaoštri. Stajao je pred Nevernikom kao u vojničkom pozdravu. "Želim da ostanete ovde. U Veselkamenu. Sa onoliko svojih sunarodnika koliko možete da prikupite. Iz dva razloga. Da se starate o ranjenima. Biće potrebni Domaji. Biće joj neophodan svaki čovek koji se može ubediti da se suoči sa budućnošću. I da štitite grad. Ovo je Veselkamen, Poglavarev Konak. On pripada Domaji - a ne Izopačenju i Besomucima. Želim da bude bezbedan. Da bi budućnost imala središnje mesto. Mesto gde će ljudi moći da dolaze da uče o prošlosti... da vide šta Domaja predstavlja... da kuju planove. Mesto za odbranu. Mesto nade. Već ste mi dali sve što mi je Banor obećao, i više. Ali tražim od vas da učinite i ovo. Za mene. I za same sebe. Ovde možete da služite nečemu što vas neće izdati." Jedan dugi trenutak Duris je bio nem dok se umom obraćao sunarodnicima. Onda je progovorio, a glas neobojen osećanjima izazva trnce u Lindeninom sluhu poput udaljenog zvuka rogova. "Prapoglavaru, učinićemo to." U znak odgovora, Kovenant steže Durisovo rame i pokuša žmirkanjem da istera zahvalnost iz očiju. Nagonski, Linden ga obgrli, diveći se u šta se to pretvorio. Ali kada se Duris povuče da stane između ostalih haručaija, Kail kroči napred. Stari ožiljak jasno mu se video na ruci; ali podnosio je on i druge povrede. Sa Brinom, zahtevao je svojevremeno odmazdu protiv Linden, verujući da je ona sluga Izopačenja. A takođe sa Brinom, popustio je pred pesmom samožena. Ali Brin je otišao sam da se sretne sa čuvarom Jedinog Drveta: Kail je ostao iza njega da plaća cenu sećanja i gubitka. "Tomase Kovenante", reče on blago. "Zemljrode. Dopusti mi." Kovenant je piljio u njega. Neobična praznina javi se u Kailovim očima. "Čuo sam tvoje reči", reče haručaji, "Ali nije na meni da ih priznajem ili poričem. Od vremena kada me je bela lepota i varljivost samožena otrgla od mene samoga, nisam u tvojoj službi. Više sam sledio naredbu koju mu je zadao ak-Haru Kenaustin Ardenol. Nisi zaboravio." Kovenant klimnu, oprezan od bola; ali Kail je ipak navodio: "'Kail će preuzeti moje mesto kraj tebe sve dok reči Banora od krvne garde ne budu ispunjene.'" Onda je nastavio: "To sam učinio. Ali nisam ja bio taj koji se dokazao protiv čuvara Jedinog Drveta. Umesto pobede, susretao sam samo smrt džinova i sumnje sopstvenog naroda. A ovo sam činio ne samo zbog toga što mi je bilo zapoveđeno, već i zato što sam obećao. Dato mi je da će mi biti dozvoljeno da sledim sopstveno srce kada Banorova reč bude ispunjena. Zemljorode, proglasio si to ispunjenje. A ja sam te služio najbolje što sam umeo. Sada tražim od tebe da mi dopustiš. Dopusti mi da odem." "Da odeš?" dahnu Kovenant. Njegovo otvoreno lice pokazivalo je da ovo nije bilo ono što je očekivao. "Razume se da možeš da ideš. Možeš da učiniš šta god želiš. Ne bih te

zaustavljao ni da mogu. Zaslužio si..." On teško proguta i promeni smer. "Ali potreban si ovde. Ideš li kući - porodici?" Bez izraza, Kail odvrati: "Vratiću se samoženama." Kovenant i Prva reagovali su istovremenom pobunom, ali njen tvrdi glas pokri njegov. "To je ludilo! Jesi li zaboravio da si bio na trenutak od smrti? Zamalo da Vedrogneva i ja ne uspemo da te izbavimo. Neću da gledam kako se odbacuje život koji sam ja donela iz dubina!" Ali iznenađenje i bojazan kao da su zategnuli Lindenino čulo do povišene osetljivosti, oštrijeg prodiranja; i ona sagleda Kaila sa naglom prodornošću, oseti njegove delove koji su joj do tada bili skriveni. Znala je sa trenutnom sigurnošću vizije da ne namerava da odbaci život, ne želi smrt od Plesačica mora: želeo je drugačiju vrstu života. Rešenje za neodoljivu želju i lišavanje njegove izuzetne prirode. Ona prekide Kovenanta, zaustavi Prvu. Šibali su je pogledima; ali ona nije obraćala pažnju na njihovu žestinu. Nisu shvatali. Brin je rekao: Udovi naših žena smeđi su od sunca i rađanja. Ali postoji i belina, oštra kao led koji krvari iz planinskih stena i koji peče kao što peče najčistiji sneg po najvišim vrhovima, na najvetrovitijim prevojima. A odatle je izrastala čežnja koji Kail više nije mogao da izdrži. Zadihana od siline želje da ga podrži, da mu pruži nešto kao uzvraćanje na vernost, ona požuri da izgovori prve reči koje su joj došle na um. "Brin je dao dozvolu. Zar ne vidite? Znao je šta govori - znao je šta će Kail želeti da učini. I sam je čuo pesmu. Kail neće umreti." Ali onda je morala da se zaustavi. Nije umela da objasni ubeđenost da se Brinu i Kailu može verovati. "Tomase Kovenante", reče Kail. "Shvatam vrednost onoga što si obećao haručajima - službu čistoti i vrlini. I bio sam svedok Brinovog susreta sa ak-Haru Kenaustin Ardenolom, velike pobede našeg naroda. Ali cena te pobede bio je život Palamara Sanomora. Za sebe ne želim toliku vrednost. Pesma samožena nazvana je opsenom. Ali nije li čitav život neka vrsta sna? Nisi li ti rekao da je i sama Domaja samo san? San ili opsena, muzika koju sam čuo izmenila me je. Ali nisam razabrao značenje te promene. Prapoglavaru, želim da se dokažem onome što sam sanjao. Dopusti mi." Linden pogleda Kovenanta, preklinjući ga očima; ali on joj nije uzvratio pogled. Okrenuo se Kailu, a protivurečna osećanja borila su se jedno protiv drugog vidljivo na njegovom licu; uviđanje onoga što je Kail govorio; žalost za Sanomorom; strah za haručaija. Ali trenutak potom probio se kroz komešanje. "Kaile..." poče on. Grlo mu se zatvori kao da se užasavao onoga što je nameravao da kaže. Kada je došao do glasa, zvučao je neočekivano sitno i samotno, poput čoveka koji ne može da dopusti sebi da napusti makar ijednog prijatelja. "Čuo sam istu pesmu kao i ti. Samožene su opasne. Budi veoma oprezan sa njima." Kail se nije zahvaljivao Neverniku. Nije se smešio, klimao ili govorio. Ali, na trenutak, pogled koji je uputio Kovenantu bio je jasan poput himne. Onda se okrenuo na peti, izmarširao iz predvorja na sunce i nestao. Kovenant je samo gledao kako haručaji odlazi iako je i dalje želeo da pozove Kaila da se vrati; ali nije to učinio. A nijedan od ostalih haručaija nije se ni pokrenuo da bi se suprotstavio Kailovoj odluci. Lagano, šum poput uzdaha prođe kroz dvoranu i napetost popusti. Holian treptanjem istera vlažnost iz očiju. Sunder je pogledom izražavao

zabavljenost i strahopoštovanje pred onim što je podrazumevao Kailov izbor. Linden je želela da pokaže Kovenantu zahvalnost na koju Kail nije obratio pažnju; ali nije bilo potrebno. Videla je da on sada shvata, a izraz mu omekša. Iza njegove tuge zbog svih ljudi koje je izgubio vrebao je suvi osmeh koji kao da je nagoveštavao da bi ponovio Kailov izbor kada bi ona bila Plesačica mora. Prva pročisti grlo. "Zemljorode, nisam ti dorasla. Ove odluke prevazilaze me. Na tvom mestu, moja reč glasila bi da je naša potreba za pratnjom haručaija sigurna i neposredna. Ali ne postavljam ti pitanja. Džin sam kao bilo koji drugi i takva srčanost prijatna mi je. Samo hitro proglasi gde se ta Planina Groma i Kiril Trendor mogu naći, tako da bi Magloval mogao poneti to znanje istočno prema Primorju. Može biti da će se njegov put i Kailov pružati zajedno - a oni će biti potrebni jedan drugom." Kovenant smesta klimnu. "Dobra zamisao." On brzo opisa što je bolje umeo položaj Planine Groma - planine koja je uzjahala središte Domajinog Sunovrata, tamo gde reka Opčarnica prolazi kroz Jazbiništa i postaje glavni izvor Sarangravske zaravni i Velike močvare. "Na nesreću", dodade on, "ne mogu ti reći kako se može naći Kiril Trendor. Bio sam tamo jednom - to je negde u unutrašnjosti planine - ali čitavo prokleto mesto je pravi lavirint." "To će morati da bude dovoljno", reče Prva. Onda se okrete Maglovalu. "Čuješ li? Ukoliko to veština i hrabrost mogu postići, sidromajstor Sedmoruk dovešće Dragulj Zvezdoputa do Primorja i Leleja. Tamo ih moraš sresti. Ukoliko mi doživimo neuspeh, sudbina Zemlje pada na tebe. A inače", nastavi ona manje mrko, "ti ćeš pomoći naš povratak do doma." Blažim glasom, Prva upita: "Maglovale, jesi li zadovoljan?" Linden pažljivo pogleda Maglovala i oseti olakšanje. Džin koji je pokušavao da je služi i koji je verovao da je u tome doživeo neuspeh bio je izranjavljen i iscrpljen, ruka mu je bila u povezu, imao je modrice po širokom licu; ali veliki deo njegove neprilike već je nestao. Možda nikada neće u potpunosti zaboraviti sumnju u samoga sebe. Ali iskupio se za najveći deo toga. Duh u njemu bio je sposoban za mir. Ona mu priđe zbog toga što je želela da se zahvali - a i želela je da ga vidi kako se smeši. Uzdizao se iznad nje; ali bila je naviknuta na to. Uzevši jednu njegovu ogromnu šaku u svoj sitni stisak, ona mu reče naviše: "Sada će Sedmoruk biti kapetan. Vedrogneva će biti sidromajstor." Namerno je rizikovala to pominjanje Brusobolovog kraja. "Dragulju Zvezdoputa biće potreban novi skladomajstor. Neko ko zna nešto o vidanju. Reci im da ja poručujem kako ti treba da dobiješ taj posao." On se naglo nadnese nad nju i ona bi zbrisana zagrljajem njegove nepovređene ruke. Na trenutak, plašila se da je povređen i da plače; ali onda se njegova osećanja bolje izoštriše i ona mu uzvrati zagrljaj što je čvršće mogla. Kada ju je spustio, smešio se na način pravog džina. "Polazi, Maglovale", promrmlja Prva tonom grube ljubaznosti. "Haručaji Kail potpuno će te ostaviti za sobom." U znak odgovora, on se glasno nasmeja. "Da ostavi za sobom jednog džina? Dok sam živ neće!" Uz povik Lupiženi i pozdrav rukom Kovenantu i Linden, on zabaci vreću sa zalihama i potrča prema tunelu pod stražarskom kulom kao da pre namerava da trči sve do Domajinog Sunovrata nego što će dopustiti Kailu da ga prestigne. Posle toga nije ostalo ništa što bi zadržavalo družinu. Prva i Lupižena digoše na ramena svoj prtljag. Sunder i Holian podigoše zavežljaje koje su pripremili za sebe. Na trenutak, Kovenant se obazirao po kamenu predvorja kao da se plaši da ga napusti, kao da

se užasava posledica staze koju je odabrao; ali onda mu se sigurnosti povrati. Čim je uputio kratki oproštaj haručajima i primio njihovo klanjanje onoliko milostivo koliko mu je stid dozvoljavao, on okrete stope sunčevoj svetlosti iza provaljenih dveri. Vain i Findejl zauzeše poznate položaje iza njega - ili iza Linden - dok je družina kretala napolje. Stežući zube pred udarcem Kobi Sunca po ogoljenim nervima, Linden se vrati na pustinjsko sunce.

13. EH-ZUBLJA

Bilo je gore nego što je očekivala. Izgledalo je lošije nego što je bilo tog jutra. Očišćenje u Zlatosinju i zaštita Veselkamena kao da su joj izoštrili čulo za zdravlje, učinili je ranjivijom no ikada na opipljivo zlo Kobi Sunca. Sunčeva vrelina padala je tvrda i teška poput kamena. Znala je da joj ona bukvalno ne kida meso sa kostiju, ne spaljuje joj kosti do zlokobnog crnila koje je nasledila od oca. Pa ipak, osećala se kao da je proždire - kao da je Kob Sunca našla sopstvenu sliku u njenom srcu i sada se hrani njom. Tokom dugih dana dok su ona i potraga bili van izopačenja sunca, posezala je ka novoj vrsti života. Čula je približavanja i potvrde i štedro ih je sledila, upinjući se da se izleči. U jednom trenutku, kada je prvi put ispričala priču o majci i dok su Kovenantove ruke bile obgrljene oko nje, poverovala je da može zauvek da kaže 'ne' sopstvenoj mračnoj gladi. Na svetu postoji i ljubav. Ali sada je pustinjsko sunce plamtelo na nju silinom gnusobe i zbog toga je bila pametnija. U nekim pogledima, nije bila u stanju da deli Kovenantovu ljubav prema Domaji. Nikada je nije videla zdravu: samo je mogla da nagađa lepotu koju joj je pripisivao. I do koje mere je bio sam u nevolji. Postoji samo jedan način da povrediš čoveka koji je izgubio sve. Da mu vratiš nešto slomljeno. Pa ipak, bila je poput Domaje same. Sila koja ju je mučila bila je ista ona moć koja je pokazivala njenim nebranjenim nervima da ona sama nije čitava. A ona i njeni drugovi bili su na putu da se suoče sa poglavarom Kletnikom, izvorom i stvaraocem Kobi Sunca. I bilo ih je samo osmoro. Zapravo, bilo ih je samo šestoro: dva džina, dva Kamendolca, Kovenant i Linden. Vainu i Findejlu nije se moglo verovati da će služiti ičije svrhe izuzev sopstvenih. Dok joj je sunce plamtelo u lice kada je pošlo na popodnevni silazak, ona izgubi ono malo razumevanja koje je uopšte imala za Kovenantovo odbijanje pomoći haručaija. Njihova nepomirljiva celovitost na njenoj strani mogla bi joj pomoći da izbaci Kob Sunca iz duše. Planina Groma počivala je na istoku; ali Kovenant je vodio družinu zapadno i južno kroz mrtva pobrđa ispod složeno isklesanog lica Konaka. Njegova namera, objasnio je, bila je da dođe do vodenog toka koji je nekada bio reka Belica i da ga sledi do Andelejna. To nije bio najkraći put, ali omogućiće družini da učini ono što su Sunder, Linden i on činili ranije - da putuju rekom tokom sunca kiša. Od prisećanja na hladnoću i nevolje Linden se strese, ali nije se bunila: bila je pristalica svakog plana koji bi mogao umanjiti vreme koje je trebalo da provede izložena suncu. Iznad nje uzdizalo se okomito, tvrdo lice Veselkamena. Ali na izvesnom rastojanju pred njima Steg Vodopadi survavali su se niz ivicu zaravni; a njihovo značenje

predstavljalo je utehu. Već je priličan deo moćne vode koja je izvirala iz korena Zlatosinja bio ubijen: Steg Vodopadi bili su samo nagoveštaj onoga što je trebalo da budu. Pa ipak, zadržavali su se. Vekovi Kobi Sunca nisu uništili niti oštetili gorsko jezero sa visoravni. Kroz smeđu vrelinu i svetlost sunca, Steg Vodopadi kresali su nagoveštaje plavila nalik iskrama iz grubog kamena litice. Južno, bregovi su se širili na sve strane poput mrgođenja bola u zemlji i lagano postajali manje nabrani - ili možda manje sposobni da mare za ono što im se dešava - dok su se povlačili od isturenog kraja Zapadnik Planina. A kroz njih je vijugao vodeni tok koji je Kovenant tražio. Sledeći nešto što je nekada možda bilo put, on dovede družinu do drevnog kamenog mosta preko širokog kanala kojim je Belica prestala da teče. Nejaka struja vode još se tanušno protezala po središtu rečnog korita; ali čak je i ta tečnost ubrzo nestala u vlažnom, peskovitom tlu. Od tog prizora Linden oseti saosećajnu žeđ, iako je dobro jela i pila pre nego što je napustila Mhoramove odaje. Kovenant nije prešao most. Na trenutak, šibao je pogledom tanku struju kao da se priseća Belice u punom zamahu. A onda, vidljivim naporom zauzdavajući svoj strah od visina, on nađe put nadole do rečnog korita. Posle poslednjeg sunca kiše kanal nije ostao gladak i čist, ali njegovo dno nudilo je lakši put nego bregovi sa obe strane. Linden, Sunder i Holian krenuše za njim. Lupižena im se mrmljajući pridruži. Vain skoči dole sa lakoćom koja je isticala njegovu neprobojnost: sa drvenog zgloba i levog zglavka na nozi okovi Žezla zakona mutno su odražavali svetlost sunca. Findejl promeni oblik i dojedri na dno reke skladno poput albatrosa. Ali Prva se nije pridružila ostatku družine. Kada Kovenant diže pogled prema njoj, ona reče: "Ja ću vas čuvati." Ona pokaza duž povišenog terena istočne obale. "Iako ste savladali Klavu, nešto opreznosti ipak je potrebno. A naprezanje će mi pomoći da malo olakšam sebi. Džin sam i puna želje, a vaš korak izaziva mi nestrpljenje." Kovenant sleže ramenima: izgledalo je da misli kako je postao imun na uobičajene oblike opasnosti. Ali mahanjem pokaza da se slaže; a Prva odmaršira žustrim korakom. Lupižena zavrte glavom, zabavljen izvorima snage svoje žene. Linden vide neprekidni nemir u nesvesnoj napetosti njegovog držanja; ali najveći deo njegovog nezadovoljstva utonuo je ispod površine i povratio njegov poznati smisao za humor. "Kamena mu i mora!" reče on Kovenantu i Linden, "nije li ona čudo? Ukoliko ikada naiđemo na nešto što će je pokolebati, onda ću iskreno verovati da je Zemlja izgubljena. Ali samo tada. U međuvremenu, proučavaću njenu lepotu i biće mi prijatno." On se okrenu i pođe niz korito kao da želi da mu prijatelji pomisle kako je kriza ostala za njim. Holian im se nasmeši. Sunder blago reče: "Srećni smo sa tim džinovima. Da mi je Nazik, otac moj, govorio o takvim stvorovima, može biti da bih se smejao - a možda bih i plakao. Ali ne bih verovao." "Ni ja", promrmlja Kovenant. Sumnja i strah bacali su senku preko pozadine njegovog pogleda; ali izgledalo je da ga ne povređuju. "Mhoram mi je bio prijatelj. Banor mi je spasavao život. Lena me je volela. Ali Penosled je bio ono što se računa." Linden poseže, dodirnu mu dlanom čisti obraz da mu kaže da shvata. Bol od Kobi Sunca bio je u njoj toliko jak da nije mogla da govori. Zajedno su krenuli za Lupiženom. Rečno korito predstavljalo je haos manjeg kamenja i većeg stenja, ravnih nanosa peska, isturenih humki, dugačkih jama. Ali bilo je to srazmerno lak put. A do sredine popodneva zapadna ivica poče da baca duboku senku u kanal.

Ta senka bila je melem za Lindenine napregnute živce - ali iz nekog razloga nije joj bilo nimalo lakše da stavlja nogu pred nogu. Menjanje senke i nagrizajuće vreline kao da joj je umrtvilo um, a posledice dva dana provedena bez odmora ili sna dođoše joj kao da su čekale na zavojima i okukama vodenog toka. Konačno ona zateče sebe kako misli da je od svih faza Kobi Sunca pustinjsko sunce najblaže. Što je bilo besmisleno: ovo sunce bilo je u celini ubitačno. Možda ju je upravo ubijalo. Pa ipak, manje joj je povređivalo čulo za zdravlje nego druga sunca. Tvrdoglavo se držala toga kao da je neko pokušao da joj protivureči. Pustinja je bila naprosto mrtva. Mrtvi mogu da izazovu žalost, ali ne osećaju bol. Sunce kiše imalo je silinu otelotvorenog nasilja: zloćudna stvorenja sunca boleština bila su titraj gađenja: plodno sunce kao da je čupalo vrištanje iz čitavog sveta. Ali od pustinjskog sunca samo je želela da plače. A onda je zaplakala. Lice joj se zarilo u pesak, a ruke počele da grebu tlo sa obe strane njene glave zbog toga što nisu imale snage da je podignu. Ali istovremeno bila je daleko od svog palog tela, odvojena i zasebno od Kovenanta i Holian kada ovi počeše da je dozivaju po imenu, kada požuriše da joj pomognu. Mislila je sa odmerenošću neophodnog verovanja: ovo ne može da se nastavi. Mora se prekinuti. Svaki put kada se sunce digne, Domaja još malo dublje umire. Mora se prekinuti. Kovenantove ruke dograbiše je, prevrnuše na leđa, prebaciše potpuno u senku. Znala je da su to njegove ruke jer su bile žurne i neosetljive. Kada ju je digao u sedeći položaj, ona pokuša da izbistri oči treptanjem. Ali suze nisu htele da joj se zaustave. "Linden", jeknu on. "Jesi li dobro? Neka ide sve u pakao! Trebalo je da ti pružim priliku da se odmoriš." Ona požele da kaže: ovo mora da se prekine. Daj mi prsten. Ali to je bilo pogrešno. Znala je da je pogrešno, jer tmina u njoj poskoči na tu pomisao, žedna moći. Nije mogla da suzdrži tugu. Čvrsto je zagrlivši, ljuljuškao ju je u rukama i mrmljao reči koje nisu značile ništa osim da je voli. Postepeno, bespomoćnost iščeze iz njenih mišića i ona bi u stanju da digne glavu. Oko nje su stajali Sunder, Holian, Prva i Lupižena. Čak je i Findejl bio tu; a žute oči napregle su mu se od protivurečnosti, kao da zna u koliku je blizinu stigao - ali nema pojma da li ga to oraspoložuje ili rastužuje. Samo Vain nije obraćao pažnju na nju. Ona pokuša da kaže: izvinite. Ne brinite se. Ali pustinja joj je bila u grlu i iz njega ne iziđe nikakav zvuk. Lupižena kleknu pored nje, diže joj posudu do usta. Osetila je miris alem-vina, progutala mali gutljaj. Moćni napitak vrati joj glas. "Izvinite što sam vas uplašila. Nisam povređena. Samo umorna. Nisam shvatala da sam toliko umorna." Senka desne obale omogućavala joj je da izgovori takve stvari. Kovenant je nije gledao. On promrmlja vodenom toku i jednostavnom nebu: "Trebalo bi da mi pregledaju glavu. Trebalo je da ostanemo u Veselkamenu. Jedan dan ne bi me ubio." Onda se obrati drugovima. "Ovde ćemo se ulogoriti. Možda će joj sutra biti bolje." Linden krenu da mu osmehom uputi ohrabrenje. Ali već je spavala. Te noći, sanjala je o moći. Ponovo i ponovo posedala je Kovenanta, uzimala mu prsten i upotrebljavala ga da otrgne Kob Sunca sa Zemlje. Čisto nasilje onoga što je činila bilo je zapanjujuće: ispunjavalo ju je radošću i užasom. Otac joj se smejao tminom u njoj. Ubilo je Kovenanta, ostavilo ga izdanog poput njene majke. Mislila je da će poludeti. Počinila si ubistvo. Nisi li zla?

Ne. Da. Ne, osim ukoliko odaberem da to budem. Ne mogu drugačije. To se moralo zaustaviti. Mora se zaustaviti. Kovana si kao što se kuje gvožđe... Mora se zaustaviti. Ali negde usred noći probudila se i našla obgrljene oko sebe Kovenantove usnule ruke. Izvesno vreme, uspijala se uz njega; ali bio je preumoran da bi se probudio. Kada se vratila na spavanje, snovi su nestali. A kada je došla zora, osećala se jače: jače i smirenije, kao da se tokom noći nekako odlučila. Poljubila je Kovenanta, ozbiljno klimnula na upitne poglede prijatelja. Onda, dok su se Kamendolci i džinovi štitili od prvog dodira sunca tako što su stali na stenje, ona se uspe uz nagib zapadne obale da bi bacila rani pogled na Kob Sunca. Želela je da je razume. Bila je crvena i grozna, boje kuge. Svetlost joj je padala poput boleštine uspuzane uz njene nerve. Ali znala je da zlo ne izvire iz sunca. Sunčeva svetlost delovala je kao katalizator, kao izvor energije, ali nije izazivala Kob Sunca. Pre je predstavljala isparenje iz tla, izopačenu zemnu moć koja je zračila prema nebesima. A to izopačenje utapalo se dublje svakog dana, probijalo put do srži kostiju Zemlje. Podnosila ju je bez trzaja. Nameravala je da nešto učini sa njom. Drugovi su joj nastavljali da je proučavaju dok se spuštala niz padinu da bi im se pridružila. Ali kada je uzvratila na njihove ispitivačke poglede, uverili su se. Lupižena se vidljivo opusti. Jedan deo napetosti isteče iz mišića Kovenantovih ramena, iako očigledno nije imao poverenja u svoj površni vid. A Sunder, koji se sećao Marida, gledao ju je kao da se vratila sa ivice nečega isto toliko kobnog poput otrova. "Odabrana, dobro si se povratila", reče Prva sa mrgodnim zadovoljstvom. "Drago mi je zbog tog prizora." Holian i Lupižena zajedno su pripremili obrok, koji Linden proždrljivo pojede. Onda se i sama družina pripremi za nastavak puta niz vodeni tok. Tokom prvog dela jutra, koračanje je bilo gotovo lako. Sunce je bilo primetno svežije nego prethodno; a dok je istočna obala zaklanjala rečno dno, na ovome nije bilo gamadi. Iskrzane ivice i sušne linije predela poprimile su prelive grimizne svetlosti od koje su delovale oštro i divlje, nagrizeno isušenošću poput snova Peščane gorgone. Lupižena se pridruži Prvoj dok se ova ponovo uspinjala uz brežuljke da bi čuvala družinu. Iako je Holian delila Sunderovo gađenje prema suncu boleština, bilo im je prijatno jednom sa drugim: u zaklonu senke, hodali su i razgovarali, raspoloženo raspravljali o imenu svog sina. Najpre je Sunder tvrdio da će dete odrasti da bude eh-Zublja i da zbog toga treba da dobije ime jedne eh-Zublje; ali Holian je tvrdila da će se dečak metnuti na oca. Onda bez očiglednog razloga promeniše strane i nastaviše da protivureče jedno drugom. Neizgovorenom saglasnošću, Linden i Kovenant puštali su Kamendolce da budu sami koliko god je to bilo moguće. Ona ih je izvesno vreme slušala u raspoloženju odvojene naklonosti; ali postepeno je njihova rasprava nagna na premišljanje o stvarima koje nisu imale nikakve veze sa Kobi Sunca - ili sa onim što se Kovenant nadao da postigne suprotstavljanjem Opakom. Usred tog premišljanja ona iznenadi sebe pitanjem: "Kakva je bila Džoana? Kada ste bili venčani?" Oštro ju je pogledao; ona ugleda nagoveštaj neodgovorivog bola koji je počivao u korenima njegove sigurnosti. Jednom ranije, kada mu se obratila, rekao je za Džoanu: Ona mi je bivša žena, kao da je ta jednostavna činjenica potvrda. Pa ipak, neka vrsta

krivice ili vezanosti za Džoanu održala se godinama posle razvoda i prisilila ga da prihvati odgovornost za nju kada mu je došla luda i posednuta u potrazi za njegovom krvlju. Sada je oklevao na trenutak kao da traga za odgovorom koji će dati Linden ono što je tražila, a da pri tom ne oslabi svoju samokontrolu. Onda pokaza na Sundera i Holian trzajem glave. "Kada se Rodžer rodio", reče on, prevladavši grč u grlu, "nije me pitala šta mislim. Naprosto ga je nazvala po svome ocu. I dedi. Čitav niz Rodžera sa njene strane porodice. Kada poraste, verovatno neće ni znati ko sam ja." Gorčina mu je bila očevidna. Ali druga, važnija osećanja počivala su iza nje. Nasmešio se Džoani kada je izmenio svoj život za njen. I smešio se sada - istim jezivim osmehom koga se Linden sećala sa tolikim užasom. Dok je trajao, bila je na ivici da prošapće u oštrom gađenju: 'Da li to nameravaš da učiniš? Ponovo? Ponovo?' Ali, ubrzo, izraz mu se umekša; a stvar koje se plašila najednom je izgledala nemoguća. Njena pobuna zamre. Delovao je gotovo neprirodno sigurno u ono što je nameravao da učini; ali šta god to bilo, nije joj zaudaralo na samoubistvo. Potresena u dubini duše, ona reče: "Ne brini. Neće te zaboraviti." Njen pokušaj utehe zvučao je slabašno, ali nije imala da ponudi ništa drugo. "Deca ne zaboravljaju roditelje tako lako." U znak odgovora, on je obujmi rukom oko struka, zagrli je. Zajedno su koračali u tišini. Ali do prepodneva sunce pokri najveći deo rečnog korita, tako da je kanal postajao sve opasniji. Tok izjeden i izuvijan gromadama, sa tajnim senkama i povremenim ispustima koji su im se nadnosili povrh glava, bio je odlično mesto za množenje stvorenja pošasti koja bi tu vrebala i napadala. Iz Veselkamena Holian je ponela obilnu zalihu voura; ali deo puzavog, gmizavog života koji se sada rojio po rečnom dnu kao da je bio samo još bešnji od njegovog mirisa, ili je bio u potpunosti neosetljiv. Izopačeni i divlji osećaji kidali su Lindenine nerve: svaki put kada bi ugledala kako se nešto miče, kroz nju bi proleteo trzaj uzbune. Sunder i Holian morali su da budu sve pažljiviji i pažljiviji u biranju mesta na koja će položiti bosa stopala. Kovenant poče da proučava padine po kojima su koračali džinovi: razmatrao je prednosti napuštanja kanala. Kada škorpija velika poput Lindenine dve pesnice iskoči ispod stene i zabi žaoku u bok Kovenantove čizme, on zareža psovku i donese odluku. Šutnuvši škorpiju, on promrmlja: "To je to. Idemo odavde." Niko se ne pobuni. Dok su ih nemo sledili Vain i Findejl, četiri sadruga odoše do hrpe gromada kraj istočne obale i uspeše se da se pridruže Prvoj i Lupiženi. Ostatak dana proveli su vijugajući po brdašcima pokraj sušne reke. Povremeno, Prva bi odmarširala do vrha koji bi joj omogućio širi vidik po čitavoj oblasti; a prsti su joj trljali balčak mača kao da traži priliku da ga upotrebi. Ali nije videla ništa što bi ugrozilo družinu izuzev bezvodne pustare. Kada god bi se bregovi otvorili prema zapadu, Linden je videla kako Zapadnik Planine tonu prema obzorju dok su skretale ka jugu. A sa vrha kamene grbine mogla je da razaza udaljeni rub Veselkamena, sada jedva vidljiv nad neravnim terenom. Jedan njen deo žudeo je za sigurnošću koju je ovaj predstavljao, za kamenim zidinama i stražarenjem haručaija. Crvenilo je ukaljalo ivice zemlje, učinilo pustinjske bregove oštrim kao da su delo noža. U visini, nebo je delovalo neobično bez dubine: kada se gleda pravo u njega, ostajalo je plavo, zaklonjeno finom prašinom; ali uglovi vidnog polja

hvatali su joj grimizni preliv poput nagoveštaja krvožednosti Opakog; a od te boje nebesa su izgledala ravno, zatvoreno. Iako ju je branio vour, trzala se u sebi na titravo odbijanje Peščanih osa velikih poput čvoraka, na gmizavu žurbu prekrupnih stonoga. Ali kada su se Kovenant i Prva zaputili dalje niz udaljenu stranu grbine, ona obrisa znoj sa čela, prstima začešlja unazad kosu sa slepoočnica i pođe za njima. Kasno po podne, dok su senke terale sunčevu napast da se primiri, družina se spusti do vodenog toka da bi lakše putovala do zalaska sunca. Konačno, kada svetlosti nestade, oni se zaustaviše da provedu noć na širokom potezu peska. Tamo su jeli večernji obrok, pili metheglina lako začinjenog alem-vinom, izdubili ležajeve za sebe. A Holian izvadi štap lianara da otkrije kakvo će biti sutrašnje sunce. Bez reči, Sunder joj dodade umotani kril. Pažljivo, kao da Lorikov nož u njoj još izaziva strahopoštovanje, ona razdvoji tkaninu dok čista šipka srebra ne prostreli sumrak. Sedela je prekrštenih nogu sa nožem u krilu i zapevala bajalicu; dok je to činila, ona diže lianar do svetlosti dragulja krila. Iz drveta počeše da rastu pupoljci i vitice fine vatre: širili su se oko nje po tlu poput gmizavaca, peli u srebni sjaj kao povijuše. Plamteli su bez vreline, bez oštećivanja štapa; njihov filigran svetlosti učini noć vilinskom i čudnovatom. Plamen joj je bio precizno otelotvorenje sadašnjeg sunca. Linden tada pomisli da će Holian prekinuti prizivanje. Drugi dan boleština nije bio iznenađenje. Ali eh-Zublja je i dalje držala silu osvetljenu i nova nota jačine uđe joj u napev. Preneraženo, Linden shvati da se Holian napreže, da poseže izvan granica na koje je navikla. Trenutak potom, nemi blesak plavila nalik blagom sevanju pojavi se na vrhovima vatrenih listova. Na trenutak, azur je hitao iznutra po viticama, preobražavao plamenove, menjao grimizni prisenak tame. Onda se ugasi: svi plamenovi nestadoše. Holian je sedela sa lianarom ugneždenim u rukama i svetlošću krila na licu. Bledo se smešila. "Sutrašnje sunce biće sunce boleština." Glas joj je otkrivao naprezanje i zamor, ali ovi nisu bili ozbiljni. "Ali sunce dana koji ga sledi biće sunce kiše." "Dobro!" reče Kovenant. "Dva dana kiše i praktično ćemo biti u Andelejnu." On se okrete Prvoj. "Izgleda kao da nećemo biti u stanju da napravimo splavove. Možete li ti i Lupižena da održite nas četvoro kada reka počne da teče?" Umesto odgovora, Prva frknu kao da takvo pitanje nije dostojno nje. Blistav od ponosa, Sunder obgrli Holian. Ali njena pažnja bila je usredsređena na Kovenanta. Ona duboko udahnu da bi pribrala snage, a onda upita: "Prapoglavaru, da li ti je zaista namera da ponovo zađeš u Andelejn?" Kovenant je oštro pogleda. Grimasa mu iskrivi usta. "To si me pitala i poslednji put." Izgledalo je da od nje očekuje da ponovi ranije odbijanje. "Znaš da hoću da idem tamo. Nikada mi ga nije dovoljno. To je jedino mesto gde je preživelo nešto Zakona." Svetlost krila naglašavala je tminu njene kose; ali odraz u njenim očima bio je jasan. "Ispričao si tu priču. A ja sam govorila o upoznatosti mog naroda sa opasnostima Andelejna. Za nas njegovo ime znači dokazano ludilo. Nijedan muškarac ili žena znan nama nije zašao u tu zemlju gde Kob Sunca ne vlada i vratio se čitavog uma. Pa ipak, ti si ušao i ponovo se pojavio, poričući tu istinu, kao što poričeš i sve ostale. Stoga je istina izmenjena. Život Domaje nije ono što je bio. A sa svoje strane ja sam izmenjena. U meni

se začela želja da učinim ono što nisam učinila - da zađem među sopstvene strahove i moći i saznam novu istinu o njima. Tomase Kovenante, ne okreći se od Andelejna. Moja želja je da te pratim." Jedan dugi trenutak niko nije govorio. Onda Kovenant reče hrapavim glasom: "Hvala. To pomaže." Blago, Holian pokri kril i pusti tminu da ponovo zapljusne družinu. Noć je bila boje njene kose i raširila je krila preko zvezda. Sledećeg dana, crveno sunce brže uspostavi zahvat nad Domajom, gradeći na onome što je već bilo učinjeno. Družina je bila prisiljena da napusti vodeni tok dosta pre prepodneva. I dalje su ravnomerno napredovali. Svaka milja prema jugu donekle je ublažavala bregove i hodanje je postepeno postajalo lakše. Udoline između padina postajale su šire; nagibi manje iskrzani. A Holian je rekla da će sledeći dan doneti sunce kiše. Linden oštro pokuša da kaže sebi da nema razloga da se oseti toliko ubijeno, toliko ranjivo na povratak tmine svoga života. Ali Kob Sunca sjala je po njoj punom snagom: natapala ju je kao da je postala spužva svetskog zla. Zadah boleština jurio joj je kroz krv. Skrivena negde među tajnama njenih kostiju bila je ludakinja koja je verovala da zaslužuje takvo skrnavljenje. Želela je moć da bi obrisala to zlo iz sebe. Čulo joj je postajalo oštrije - i zbog toga joj je jad bio oštriji. Nije mogla da se svikne na ono što je osećala. Nikakva odlučnost niti rešenost nije bila dovoljna. Davno pre podneva, ona poče da se tetura kao da je iscrpljena. Crvena izmaglica pokrivala joj je um, činila je slepom za površinske pojedinosti terena, brigu njenih prijatelja. Ali kada je Kovenant upita da li želi da se odmori, ona ne odgovori i nastavi da korača. Odabrala je svoj put i nije želela da se zaustavi. Pa ipak je čula upozorenje Prve. Nesigurnoj na nogama, kolena joj se zakočiše i ona stade sa Kovenantom dok su se džinovi vraćali ravnomernim kaskanjem sa niskog grebena pred družinom. Neprilika je pomračila Lupiženine iskrivljene crte. Prva je delovala kao da nešto iščekuje, poput gvožđa poprskanog rđom. Ali i pored opipljive hitnje, jedan trenutak nisu govorili. Bili su previše puni onoga što su ugledali. Onda Lupižena zarokta iz dubine grla. "Ah, Zemljorode." Glas mu je drhtao. "Upozorio si nas na posledice ove Kobi Sunca - ali sada pojmim da nisam u potpunosti verovao tvojim rečima. Gnusobno je van svih granica." Prva dograbi mač kao sidro za svoja osećanja. "Zaprečili su nam put", reče ona, naglašavajući reči poput sažvakanog metala. "Može biti da smo slučajno naleteli na vojsku sa nekom drugom svrhom - ali ne verujem u to. Smatram da je Opaki posegao svojom rukom za nama." Strepnja izbi izmaglicu iz Lindeninog uma. Usta joj oblikovaše pitanje. Ali nije ga postavila naglas. Džinovi su stajali, kruti, preda njom; videla je jasno poput reči da nemaju odgovor. "Iza tog grebena?" upita Kovenant. "Koliko daleko?" "Na dobačaj kamena za džina", odvrati Prva mrko. "Ne više. I napreduju prema nama." On baci pogled na Linden da joj proceni stanje, a onda reče Prvoj: "Hajde da pogledamo." Ona klimnu, okrete se na peti i ode krupnim koracima.

On požuri za njom. Linden, Sunder i Holian su ih sledili. Lupižena se postavi zaštitnički uz Lindenin bok. Vain i Findejl ubrzaše korake da bi sustigli družinu. Na vrhu grebena, Kovenant čučnu iza kamene gromade i proviri niz južnu padinu. Linden mu se pridruži. Džinovi čučnuše iza linije vidika onoga što se pružalo pred njima. Findejl se takođe zaustavi. Pažljivi da izbegnu otkrivanje, Sunder i Holian puzali su napred. Ali Vain se pope do ivice kao da želi bolji vidik i ničega se ne plaši. Kovenant siknu tihu psovku, zadržavajući dah; ali ona nije bila usmerena na demonokota. Bila je uperena na crno komešanje tela koja su se kretala prema grebenu sa obe strane vodenog toka. Sva crna poput samog Vaina. Pogled na njih isisa snagu iz Lindeninih udova. Znala je šta su zbog toga što joj ih je Kovenant opisao - i zato što je srela Putnima iz Hamakovog rhysha. Ali bili su izmenjeni. Njihovo zračenje dizalo se prema njoj poput povika, govorilo joj šta im se tačno desilo. Postali su žrtve skrnavljenja Kobi Sunca. "Pragrdani", prošapta Kovenant oštro. "Pakla mu i krvi!" Izvitopereni pragrdani. Na stotine. Nekada su podsećali na Putnime: krupniji, crni, a ne sivi; ali istih bezdlakih tela, istih udova obrazovanih trčanjem na sve četiri podjednako kao i uspravnim koračanjem, istih lica bez očiju i širokih, upitnih nozdrva. Ali ne više. Kob Sunca učinila ih je čudovišnim. Kroz mučninu u stomaku, Linden bledo pomisli da to mora da im je učinio poglavar Kletnik. Poput Putnima, pragrdani su bili previše vični znanstvu da bi se slučajno izložili prvom dodiru sunca. Namerno su izopačeni i poslati ovamo da zatvore put družini. "Zašto?" dahnu ona zgroženo. "Zašto?" "Isti razlog kao uvek", zareža Kovenant, ne skidajući pogled sa groteskne horde. "Da me prisili da upotrebim previše moći." Onda mu naglo pogled sevnu prema njoj. "Ili da nas zadrži van Andelejna. Izložene Kobi Sunca. Zna koliko te ona povređuje. Možda misli da će te naterati da radiš ono što on želi." Linden oseti istinu u njegovim rečima. Znala je da ne bi mogla da ostane normalna pod pritiskom Kobi Sunca. Ali njen razdvojeni deo odvrati: 'Ili je to možda učinio da ih kazni. Zbog toga što su učinili nešto što mu se nije dopalo.' Srce joj preskoči jedan otkucaj. Zbog toga što su napravili Vaina? Demonokot je stajao na vrhu grebena kao da hoće da privuče pažnju horde. "Prokletstvo!" promrmlja Kovenant. Otpuzavši malo od ivice, on se okrete džinovima. "Šta ćemo da radimo?" Prva nije oklevala. Ona mahnu prema istoku duž udoline ispod grebena. "Put nam je tamo. Prođemo li im bokove neprimećeni, možemo se nadati da ćemo ih prestići prema Andelejnu." Kovenant zavrte glavom. "To neće upaliti. Ovo nije baš pravi put prema Andelejnu - niti Planini Groma, kada je već o tome reč - ali Kletnik svejedno zna gde da nas nađe. Ima neki način da nam uđe u trag. Radio je to i ranije." On ošinu pogledom sopstvena sećanja, a onda odgurnu prošlost postrance. "Ukoliko pokušamo da ih zaobiđemo, znaće to." Prva se namršti i ne reče ništa, na trenutak bez alternativa. Linden osloni leđa o gromadu, upre svoj užas o tvrdi kamen. "Možemo da se povučemo", reče ona. "Nazad

kuda smo došli." Kovenant zausti da se pobuni; ali ona ga predupredi. "Do sutra. Kada počne kiša. Nije me briga koliko su sigurni u to da smo ovde. Imaće problema da nas nađu po kiši." U to je bila sigurna: znala je iz iskustva da su bujice Kobi Sunca delotvorne poput zida. "Jednom kada kiša počne, možemo da plovimo rekom pravo kroz njih."

Kovenant se namršti. Čeljusti su mu žvakale zalogaj gorčine. Trenutak potom, on upita: "Možeš li ti to? Ti pragrdani teško da će se zaustaviti tokom noći. Moraćemo da koračamo do zore. A moraćemo da ostanemo pravo ispred njih. Tako da nemaju vremena da reaguju kada budemo pokušali da ih obiđemo." On zastade iz obzira prema njoj, a onda se prisili da kaže: "Ti već imaš problema da se održiš na nogama." Ona ga gnevno ošinu pogledom i zausti da kaže: 'Kakav izbor imamo? Mogu sve što moram.' Ali crni pokret uhvati joj rub vidnog polja. Ona okrenu glavu na vreme da vidi kako Vain grabi niz padinu da bi se sreo sa pragrdanima. Kovenant dreknu ime demonokota. Lupižena pođe za Vainom; ali Prva ga trže nazad. Sunder pohita do ivice da vidi šta će se dogoditi, ostavivši Holian sa napetom usredsređenošću na licu. Linden nije obraćala pažnju na njih. Prvi put je osetila kako iz Vainovog neprobojnog obličja zrači osećanje. Bio je to bes. Horda je reagovala kao da je u stanju da mu namiriše prisustvo čak sa tog rastojanja. Možda je to bio način na koji su saznali gde da nađu družinu. Naleti laveža briznuše od pragrdana: oni ubrzaše hod. Njihova široka masa poče da se okuplja prema njemu. U podnožju padine on se zaustavi. Pragrdani sada nisu bili daleko od njega. Za nekoliko trenutaka doseći će ga. Dok su se kretali, lavež im se pretoči u jednu reč: "Nekhrimah!" Reč naredbe kojom je Kovenant nekada primorao Vaina da mu spase život. Ali Penosled je rekao da je demonokot neće slušati drugi put. Na trenutak, ovaj ostade nepomičan, kao da je zaboravio da se kreće. Desna šaka visila mu je, beskorisna, sa drvene podlaktice. Ništa drugo nije mu kaljalo pasivno savršenstvo: ostaci odore samo su naglašavali koliko je divno bio načinjen. "Nekhrimah!" On onda diže levicu, a šaka mu napravi divlji, grabljivi pokret. Vodeći pragrdan trgnut je na tlo kao da mu je Vain rastrgao srce. Uz besno režanje, horda dodatno ubrza trk. Vain nije žurio. Njegova zdrava ruka postrance udari kroz vazduh: dva pragrdana odleteše dole sa zdrobljenim lobanjama. Prsti mu se stegoše i okrenuše: jedno od lica koja su mu se približavala pretvori se u kašu. Drugo je rasporeno pokretom udarca koji nije ni dodirnuo napadača. A onda se nađoše na njemu, plima crnih, čudovišnih tela naspram njegove abonosne tvrdoće. Kao da ih družina uopšte nije zanimala. Možda im je jedino Vain bio meta. Svi su pokušavali da se bace na njega. Čak su i pragrdani na suprotnoj obali reke navaljivali prema njemu. "Sada!" dahnu Prva željno. "Sada nam je prilika! Dok su zauzeti na taj način, možemo ih obići."

Linden se okrete ženi-džinu. Bes koji je osećala od Vaina šibao je kroz nju. "Ne možemo to učiniti", zareža ona. "Sve dok to znači da ćemo ga ostaviti da pogine. To su pragrdani. Oni znaju kako je napravljen. Čim ih pobije dovoljno da im to privuče pažnju, počeće da se prisećaju kako da ga raščine." Ona se diže na noge, steže pesnice uz bokove. "Moramo da ga zaustavimo." Iza sebe, osećala je silovitost Vainove borbe, osećala krv pragrdana koja je brizgala i tekla. Nikada ga neće ubiti fizičkom silom: svešće ih jednog po jednog u zdrobljeno sirovo meso. Sve to kasapljenje...! Čak i gnusni proizvodi Kobi Sunca nisu zasluživali klanicu. Ali znala je da je u pravu. Neće dugo proći, a mahnitost horde će minuti: pragrdani će početi da razmišljaju. Pokazali su da su i dalje u stanju da prepoznaju i misle kada su upotrebili reč naredbe. Onda će Vain umreti. Izgledalo je da je Kovenant prihvatio njenu tvrdnju. Ali on gorko odvrati: "Ti ga zaustavi. Mene ne sluša." "Zemljorode!" zareža Prva. "Odabrana! Hoćete li ostati ovde i dopustiti da budete pobijeni zbog toga što ne možete ni izbaviti tog Vaina niti mu zapovedati? Moramo bežati!" To je istina. Linden je mislila na nešto drugo; ali vodilo je do istog zaključka. Findejl se premestio do vrha grebena: stajao je i posmatrao krvavu bitku sa naročitom glađu ili nadom u očima. U Elemesnedenu, Elohimi su zarobili Vaina da bi ga sprečili da ostvari svrhu radi koje je stvoren. Ali bili su osujećeni zbog toga što je Linden zahtevala da napuste tu oblast - a Vainov nagon da sledi Kovenanta pokazao se jačim od veza kojima su ga sputali. Sada Findejl kao da je video pred sobom drugi način da zaustavi demonokota. A odgovor je bio nepromenjen: bežati da bi ih Vain sledio. Ali kako? Družina se nije mogla nadati da će sada prestići pragrdane. "Možda se to može učiniti", reče Holian, govoreći toliko tiho da jedva da se čula kroz divljačku halabuku. "Svakako se da zamisliti. Put do toga je jasan. Nije li onda moguće?" Sunder se okrete od ruba da bi zinuo na nju. Začetak pobune kovitao se u njemu, zamirao bez glasa. "Zamisliti?" upita Kovenant. "O čemu govoriš?" Holianino lice bilo je napeto od uzbuđenja ili vizije. Njoj samoj njena zamisao bila je toliko očevidna da nikakva pitanja nisu dolazila u obzir. "Sunder i ja smo govorili o tome. U Kamendolu Kristal Sivit, na-Mhoram-vist nazvala me je Sunozborom - i to imenovanje bilo je lažno. Ali ne tvrdi li sam njegov strah da je takvo delo moguće?" Linden se lecnu. Nikada nije učinila ništa da zasluži epitet koji su joj Elohimi dali: plašila se čak i da mu razmotri značenja. Da li je Holian mislila da ona, Linden, može da izmeni Kob Sunca? Ali Sunder napeto priđe Holiani; onda se zaustavi i drhteći stade na nekoliko koraka. "Ne", promrmlja on. "Mi smo smrtni, ti i ja. Taj pokušaj ozledio bi nas do srži. Takve sile ne smeju se dirati." Ona zavrte glavom. "Nužda je potpuna. Želiš li da izgubimo živote prapoglavara i Odabrane - nadu Domaje - zbog toga što se ne usuđujemo da stavimo na ulog sopstvene?" On zausti da se pobuni: iznenada, glas joj se dignu poput plamena. "Sundere, nisam iskušana! Neznana sam samoj sebi. Nikakva mera nije uzeta onome što bih mogla ostvariti." Onda ponovo postade blaga. "Ali tvoja snaga mi je znana. U nju nimalo ne

sumnjam. Dala sam sopstveno srce u tvoje ruke i kažem ti da je moguće. Može se učiniti." Iza grebena dopirali su oštri krici dok je Vain kidao i unakažavao pragrdane. Ali žestina njihove vriske smanjivala se: odbijao ih je sve manje. Lindenino čulo zabeleži talasanje sile u hordi. Jedan deo halabuke poprimio je kadencu napeva. Čudovišta su prizivala znanstvo protiv demonokota. "Vatru mu paklenu!" dreknu Kovenant. "Razjasnite to što govorite. Moramo učiniti nešto!" Holian ga pogleda. "Govorim o izmeni Kobi Sunca." Iznenađenje mu iskoči na lice. Ona smesta nastavi: "Ne o njegovoj sili ili zlu. Već o njegovom smeru, na način na koji premeštanje kamena može da izmeni tok reke." Njegovo nerazumevanje bilo je očigledno. Ona strpljivo reče: "Sutrašnje sunce biće sunce kiše. A ritam Kobi Sunca ubrzava se kako joj snaga raste, stalno smanjujući broj dana između sunaca. Pomislih da se možda sutrašnje sunce može požuriti, tako da kiša padne na nas sada." Na to, Lindenina bojazan naglo se izoštri i ona shvati Sunderovu pobunu. Snaga koju je to zahtevalo bila bi ogromna! A Holian je bila trudna, dvostruko ranjiva. Ukoliko se pokušaj otrgne kontroli, mogla bi da istrgne život iz više od jednog srca. Zamisao zgrozi Linden. Pa ipak, nije mogla da smisli nijedan drugi način za spas družine. Kovenant je već govorio. Oči su mu bile ispijene bespomoćnošću njegove stopljene moći: mučile su ga misli o izopačenoj crnoj puti i krvoproliću. "Pokušajte", prošapta on. "Molim vas." Molba mu je bila usmerena na Sundera. Jedan dugi trenutak, oblareve oči potamneše, a prilika kao da mu se smanjila. Ličio je na onog čoveka koji se suočio sa Linden i Kovenantom u zatvorskoj kolibi Kamendola Mithil i rekao im da će se od njega zahtevati da ubije supstvenu majku. Da je bila u stanju da smisli ikakvu alternativu - ma koju alternativu osim one koja ju je užasavala - Linden bi kriknula: ne moraš to da činiš! Ali onda se Sunderu vrati strast koju je Kovenant nadahnuo u njegov život. Mišići u uglovima njegovih usta belo se zategnuše, napregnuti u potrazi za hrabrošću. Bio je to isti onaj čovek koji je nekada lagao Gibona-Besomuka pod izuzetnim bolovima i prisilom u naporu da zaštiti Nevernika. Kroz zube, on zaškripa: "Učinićemo to. Ukoliko se može učiniti." "Hvaljena neka je Zemlja!" dahnu Prva oštro. Mač joj skoči u šake. "Budite hitri. Moram učiniti što mogu da pomognem demonokotu." Okrenuvši se u pokret, ona pređe ivicu i nestade u smeru Vainove borbe. Istog časa pozdravi je opaki, grleni hor. Linden oseti kako se rastuća sila pragrdana raspada dok ih je napad Prve bacao u mahnitost i metež. Ali Sunder i Holian u svojoj usredsređenosti nisu imali prostora ni za šta drugo. Lagano, odrvenelo, on se postavi ispred nje. Ona mu uputi osmeh prikrivenog oduševljenja, pokušavajući da ga obodri: on se namrgodi u znak odgovora. Strah i odlučnost rastegli su mu kožu čela preko kostiju. On i Holian nisu dodirivali jedno drugo. Formalno poput stranaca, oni sedoše prekrštenih nogu i okrenuše se jedno drugom, kolena postavljenih naspramce.

Kovenant priđe Lindeni. "Motri na njih", dahnu on. "Motri na njih pažljivo. Ukoliko upadnu u nevolju, moramo da ih zaustavimo. Ne bih mogao da podnesem..." On opsova za svoj račun. "Ne bih mogao da podnesem da ih izgubim." Ona nemo klimnu. Halabuka bitke skretala joj je pažnju, vukla je od Kamendolaca. Stežući zube, ona se prisili da se usredsredi na Sundera i Holian. Oko nje, rubovi predela titrali su od sunčevog sjaja, u prelivu krvi. Sunder na trenutak nakloni glavu, a onda gurnu ruku u prsnik i izvuče sunčev kamen i umotani kril. Orkrest je postavio pravo između sebe i Holian. Ovaj je ležao na mrtvom zemljištu poput praznog prostora: njegova neobična prozračnost nije ništa otkrivala. Holian izvadi lianar i postavi ga preko zglavaka. Blago čaranje poče da joj izbija između usana dok je dizala dlanove prema Sunderu. Bila je eh-Zublja: ona će voditi sile njihovoj svrsi. Užas iskrivi Sunderovo lice. Ruke su mu drhtale dok je vadio kril, puštao da mu njegovo svetlo sija u oči. Koristeći krpu da zaštiti stisak od vreline krila, on okrenu njegov vrh prema Holianinim dlanovima. Kovenant se lecnu kada oblar povuče zasek po središtu obe njene šake. Krv joj linu preko zglavaka. Lice joj je bilo bledo od bola, ali nije uzmicala. Spustivši ruke, ona pusti da guste kapi padaju na orkrest sve dok mu čitava površina nije bila vlažna. Onda podiže štap. Sunder je sedeo pred njom kao da hoće da vrišti; ali nekako je prisiljavao svoju strast da radi za njega. Sa obe pesnice, on dograbi ručku krila, vrha okrenutog naviše pred njegovim grudima. Eh-Zublja uze lianar na isti način, kao odjek njegovog držanja. Sunce je bilo gotovo pravo nad njima. Slabašno, Linden ču Prvu kako psuje, oseti zračenje bola džinova. Delići sile pragrdana skupili su se u jedno, postali delotvorniji. Ječeći, Lupižena se otrže od Kamendolaca i potrča preko grebena da pomogne ženi. Oznojena pod suncem boleština, Linden je gledala kako Sunder i eh-Zublja primiču kril i lianar jedno drugom. Njegove ruke malo su se tresle; njene su bile precizne. Zglavci joj dodirnuše njegove, štap dodirnu dragulj krila između linije koja je spajala okrvavljeni orkrest i sunce. A vrela sila ošinu Linden kada bronzani stub suknu iz sunčevog kamena. On obuhvati ruke Kamendolaca, sečivo i štap i briznu prema srcu sunca. Sila divljačna poput munje: oštra moć Kobi Sunca. Sunderove usne povukoše se sa zuba. Holianine oči raširiše se kao da ju je čista ogromnost onoga što je pokušavala iznenada zgrozila. Ali ni ona ni oblar nisu se povlačili. Kovenantova troprsta šaka uhvati Lindeninu ruku. Tri tačke bola zariše joj se u meso. Na Peskodržu, iz potpuno drugačijih razloga, Kail ju je dograbio na isti način. Učini joj se da čuje kako mač Prve seče po izobličenim udovima, gnusnim trupovima. Vainov bes nije popuštao. Naprezanje disanja Lupižene jasno se probijalo kroz krvožedni bes pragrdana. Znanstvo im se pribiralo. Ali usijani stub sile Kobi Sunca imao je belo jezgro. Srebro je blistalo unutar zraka, posezalo poput volje Kamendolaca da proburazi sunce. Dopiralo je iz dragulja krila i napregnute sile Sunderove odlučnosti. Povuklo ga je već toliko daleko van njegovih granica da se Linden plašila kako je već izgubljen.

Ona pođe napred, namerivši se divlje da se baci na njega, da ga pozove nazad. Ali onda eh-Zublja poče da ostvaruje svrhu; a Linden se zapanjeno sledi. U srcu dragulja pojavi se slabašni, plavi titraj. Osećaj siline nemo je urlao Lindeninim nervima, dizao se sve jači van svake pojmljivosti dok se plavo blistanje ustaljivalo, postajalo jače. Njegovi titraji krvarili su u snop i sevali prema suncu: ovaj je i dalje postajao silniji, pothranjivan rešenošću eh-Zublje. Najpre je delovao istopljeno i ograničeno, cepan sam od sebe kap po kap silom moćnijom od teže. Ali Holian ga je obnavljala brže nego što je oticao. Ubrzo je tekao uz snop naletima toliko hitrim da stub kao da je treperio. Pa ipak, oreol oko sunca nije pokazivao znake promene. Kamendolci su očajno pevali napeve, sve više se naprezali; ali glasovi im nisu stvarali nikakav zvuk; usplamteli snop upijao im je prizivanja pravo u sebe. Bezvučna sila vrištala je preko Lindeninog sluha. Nešto u njoj zablebeta: zaustavi ih, ubijaju se, stoj! Ali nije mogla. Nije uspela da napravi razliku između njihove agonije i zavijanja u sopstvenom umu. Dragulj krila zablista plavo. Stalni azur ispuni jezgro stuba, suknu naviše. Oreol oko sunca i dalje se nije menjao. U sledećem trenutku, sila postade prevelika. Lianar se zapali: on prsnu u Holianinim šakama, zapljusnu sve belom silovitošću koja gotovo oslepi Linden. Drvo bi spaljeno u ugarke, eh-Zubljini dlanovi sagoreni do kosti. Vrisak je prostreli. Stub zatitra, posustade. Ali nije se povukla. Nagavši se prema sili, ona zatvori gole šake oko sečiva krila. Na njen dodir, stub eruptira, rasprsnuvši sunčev kamen, rasprsnuvši nebesa. Zemlja se zanese u grču bola, baci Linden i Kovenanta sa nogu. Ona slete na njega dok su se bregovi talasali. Vazduh mu izlete iz pluća. Ona se skotrlja u stranu, boreći se da se osovi na noge. Zemlja je drhtala poput zgrožene puti. Novi udar kao da je obrisao sve ostalo sa sveta. Procepio je nebo kao da je sunce eksplodiralo. Ona ponovo pade, poče da se kobelja po zemljištu koje je poskakivalo. Pred njenim licem, prašina je plesala poput vode pod udarnim talasom, ostavljala fine vrtloge iza udara. Svetlost se zamrači kao da je nebeska pesnica počela da se sklapa. Dok je dizala glavu, ona ugleda ogromne olujne oblake koji su kipeli prema njoj sa svih obzorja, hitali da se zapečate preko plave korone sunca. Na trenutak, nije bila u stanju da misli, zaboravila je kako da se kreće. Nije bilo baš nikakvog zvuka, izuzev nadolazeće strasti kiše. Možda se bitka iza grebena okončala. Ali onda joj se svest vrati poput udara groma. U panici se uspentravši na ruke i noge, ona se baci svojim čulom prema Kamendolcima. Sunder je sedeo kao da ga detonacija zemlje i nebesa nije ni dodirnula. Glava mu je bila spuštena. Kril je ležao na zemlji pred njime, drške i dalje delom pokrivene. Ivice tkanine bile su nagorene. Disanje mu je bilo plitko, gotovo nerazaznatljivo. U grudima, srce mu je hramalo poput izubijanog stvorenja od otkucaja do otkucaja. Pred Lindeninim prvim strahom, njegov život delovao je poput sve slabijeg dima na ugašenom fitilju. Onda njeno čulo za zdravlje poseže dublje i ona razabra da će preživeti. Ali Holian je ležala izvijena na leđima, a isečeni i vrelinom unakaženi dlanovi bili su joj otvoreni prema rastućoj tmini. Crna kosa uokvirila joj je bledu ranjivost lica, kao jastuk obuhvatala joj glavu poput skupljenih šaka smrti. Između usana kapao je fini trag krvi.

Divlje se koprcajući po zemljištu, Linden pohita prema eh-Zublji, zaroni svoj dodir u Holian i pokuša da joj prizove nazad duh pre nego što ovaj u potpunosti istekne. Ali ovaj je brzo odlazio: Linden nije bila u stanju da ga zaustavi. Holian je bila previše ozbiljno povređena. Lindenini prsti dog14. POSLEDNJE ODREDIŠTE

Voda je najpre bila toliko blatnjava da je to izazivalo mučninu u Linden. Svaki nevoljni gutljaj ostavljao joj je pesak u grlu, škripao po zubima. Kiša i grmljavina rastrzali su joj sluh. U jednom trenutku imala je utisak da je potpuno gluva: u sledećem, zvuk bi se prolomio kroz nju poput šamara. Pošto su je odeća i teške cipele vukli nadole, ubrzo bi bila iscrpljena da nije bilo pomoći Prve. Rana mačomoćnice bila je pulsirajući bol koji je dopirao do Linden i pored haosa vode, naprezanja plivanja. Pa ipak, žena džin nosila je i Kovenanta i Odabranu kroz komešanje. Ali kako su se vode podizale, one postadoše bistrije, manje uzburkane - i hladnije. Linden je zaboravila koliko hladna može da bude brza reka na koju sunce uopšte ne sija. Hladnoća se kao pijavica upijala u nju, isisavala joj kosti: šaputala je njenim izubijanim živcima da će joj biti toplije ukoliko se spusti ispod površine, dalje od vazduha i kiše koja ju je šibala. Samo na trenutak, predlagala je blago. Dok ti ne bude toplije. Već si doživela neuspeh. Više nije bitno. Zaslužuješ da ti bude toplije. Znala je šta zaslužuje. Ali nije obraćala pažnju na zavođenje, umesto njega držala se Prve - usredsređivala se na bol u boku žene-džina. Bistrija voda sprala je najveći deo peska i krvi sa opekotine; a Prva je bila izdržljiva: Linden se nije brinula zbog infekcije. Pa ipak, ona izli svoje čulo prema rani, ubaci se u nju dok njen sopstveni bok nije vrištao kao proboden. A onda odlučno ublaži taj osećaj, svede bol Prve na potmulo tištanje. Hladnoća joj je kidala čula, cedila odvažnost. Munje i gromovi treštali su nad njom, a ona je bila presitna da ih izdrži. Ali pripila se uz odabranu svrhu i nije puštala dok je brzak vrtoglavo nosio družinu tokom dugog popodneva. Najzad se dan okonča. Bujice oslabiše: oblaci su se povlačili. Nogu koje su radile kao makaze, Prva se uz napor odbaci do zapadne obale, onda se iskobelja iz vode i stade drhteći na natopljenom tlu. Trenutak kasnije, Lupižena joj se pridruži. Lindeni se činilo da oseća kako mu kosti zvekeću u agoniji iznurenosti. Kovenant je delovao bledo poput nevremenom išibane nadgrobne ploče, usana modrih od hladnoće, tuge teške na njegovim crtama lica. "Potrebna nam je vatra", reče on kao da je i to njegova greška. Sunder se uspe mokrom padinom, ne pogledavši prema drugovima. Bio je pogrbljen iznad Holian, kao da su mu grudi pune razbijenog stakla. Van domašaja reke, on se sruči na kolena i položi blago Holian na tlo. Namestio joj je udove da joj bude udobnije. Nespretni prsti milovanjem ukloniše crne pramenove kose sa njenog lica, blago joj začešljaše uvojke oko glave. Onda je seo pored nje i obujmio ruke oko srca, skupljen tamo kao da mu se normalnost slomila. Lupižena skide sa ramena zavežljaj, izvadi posudu za vatru koja je nekako ostala zaptivena u vodi. Potom je izvadio nekoliko svežanja prutića iz tanke zalihe drva za potpalu. Ovi su bili natopljeni, a on je bio iscrpljen; ali naginjao se nad njih i iskrzano duvao dok nisu prihvatili vatru iz posude. Pomažući vatru, on je učini dovoljno vrelom da održava samu sebe. Iako je bila mala i žalosna, odavala je dovoljno toplote da umekša hladnoću iz Lindeninih zglobova, ispijeni jad u Kovenantovim očima.

Onda im Lupižena ponudi alem-vino. Ali oni odbiše dok najpre on i Prva ne popiše svako po dobru količinu moćnog napitka: zbog iscrpljenih pluća i njene povrede, džinovima je bilo nužno da se prvi prihvate ovog pića. Međutim, posle toga Linden proguta nekoliko gutljaja koji joj najzad uliše u stomak pravu toplinu. Gorko, Kovenant prihvati mešinu sa alem-vinom od nje; ali nije pio. Prisilio je ukočene mišiće i lomne kosti da pođu prema Sunderu. Njegova ponuda nije izazvala nikakvu reakciju oblara. Sažeženim i hrapavim glasom, Kovenant je nagovarao, preklinjao: Sunder ne podiže glavu. Ostao je usredsređen na Holian kao da se njegov svet smanjio na taj lomni putokaz, a drugovi više nisu ostavljali nikakvog traga na njemu. Posle izvesnog vremena, Kovenant odšepa nazad do vatre, sede i pokri lice rukama. Trenutak kasnije, pojavi se Vain. Izronio je iz noći u mali krug osvetljenja vatre i smesta zauzeo poznati prazni stav. Dvosmisleni osmeh krivio mu je usta. Strast koju je Linden osećala u njemu nestala je: delovao je nesvesno i nedohvatljivo kao uvek. Drvena podlaktica bila mu je pocrnela i izgorela, ali oštećenje je bilo samo po površini. Leva ruka bila mu je smežurana i beskorisna, poput urođenog izobličenja. Bol je curio iz nekoliko dubokih povreda. Neravnomerne pruge boje pepela obeležile su mu abonosnu put. Linden nagonski pođe prema njemu, iako je znala da ne može da mu pomogne, da su mu rane nepronicljive poput njegove suštinske prirode. Osećala je da je napao pragrdane iz sopstvenih razloga, ne da pomogne družini ili makar da prizna njeno prisustvo; pa ipak je u dubini utrobe osećala da je zlo koje je prepatilo njegovo izvajano savršenstvo bilo nepodnošljivo. Jednom joj se naklonio. A više nego jednom spasao joj je život. Neko je morao bar da pokuša da mu pomogne. Ali pre nego što je došla do njega, široko, krilato obličje izroni iz smera zvezda poput kondora u sunovratu. Menjajući oblik dok se spuštalo, ono lako slete u ljudskom obliku pokraj demonokota. Findejl. Nije gledao Kovenanta i Linden, nije obraćao pažnju na Sunderov pogrbljeni i bezumni bol. Umesto toga, on se obrati Vainu prvi put otkako je Određeni stupio u družinu. "Nemoj misliti da ćeš mi pridobiti srce hrabrošću." Glas mu je bio nabijen starim bolom, oprezom i neopogrešivim strahom. Oči kao da su mu tragale po neprobojnoj duši demonokota. "Želim tvoju smrt. Da to počiva unutar dopuštenja mog Gmra, ubio bih te. Ali ovi drugovi za koje nimalo ne mariš ponovo su se potrudili da te iskupe." On zastade kao da grabi za odvažnošću, a zatim blago zaključi: "Iako se gnušam tvoje svrhe, Zemlja ne sme trpeti cenu tvog bola." Odjednom ustreptala, njegova desnica poseže prema Vainovom levom ramenu. Trenutak vatre blesnu sa mesta dodira, prosu u bezdanu noć zapanjujuća značenja koja je samo Linden mogla čuti. Onda ga nestade. Findejl ostavi Vaina i ode da stoji poput čuvara suočen sa mesečinom obasjanim vidikom istoka. Prva dahnu meku izjavu iznenađenja. Lupižena zapanjeno zinu. Kovenant je mrmljao psovke kao da ne veruje u ono što je video. Vainova leva ruka bila je čitava, potpuno povraćena prvobitnoj lepoti i funkciji. Linden pomisli kako je uhvatila titraj olakšanja sa crnih očiju demonokota.

Zapanjenost je ošamuti. Findejlova demonstracija dade joj razlog da prvi put shvati zbog čega su Elohimi verovali da isceljenje Zemlje treba prepustiti njima, da bi najbolji izbor koji bi ona ili Kovenant mogli učiniti bio da predaju Findejlu prsten i naprosto kroče u stranu od usuda koji im je poglavar Kletnik pripremao. Izlečenje Vainove ruke činilo joj se gotovo čudotvorno. Uz sva medicinska sredstva koja je mogla da zamisli, nikada ne bi bila u stanju da se izjednači sa Findejlovim dostignućem. Privučena moćima koje je predstavljao, ona mu se okrenu sa Sunderovim imenom na usnama. Pomozi mu. On to nije u stanju da podnese. Ali obris Određenog naspram meseca odbi je pre nego što je progovorila. Na neki neobjašnjiv način, on je otežao sopstvenu muku tako što je iscelio Vaina. Kao i Sunderu, bila mu je potrebna uteha. Njegovo držanje govorilo joj je da će odbiti sve druge zahteve. Lupižena uzdahnu. Mrmljajući besciljno za sebe, on poče da priprema obrok dok vatra još traje. Kasnije te noći, Linden se sklupča uz Kovenanta i zamiruće ugarke vatre sa vlažnim pokrivačem omotanim oko sebe u naporu da odagna nebeski duboku hladnoću i pokuša da objasni svoj promašaj. "Bilo je tako iznenada. Nisam videla opasnost na vreme." "Nije tvoja greška", odvrati on hrapavo. "Nisam imao pravo da te krivim." Glas kao da mu je izbijao iz povrede skrivene unutar skupljene hrpe njegovog pokrivača - skrivene i kobne. "Trebalo je da ih nateram da ostanu u Veselkamenu." Ona htede da se pobuni pred njegovim uveličavanjem odgovornosti. Bez njih, svi bismo bili mrtvi. Kako bismo inače pobegli pragrdanima. Ali on produži: "Nekada sam se plašio moći. Mislio sam da me pretvara u ono što mrzim - u novog Zemljoguba. Izvor Opačije za ljude do kojih mi je stalo. Ali nije mi potrebna moć. Isto mogu da postignem time što ću naprosto tu stajati." Ona sede i zagleda se prema njemu kroz noć obrubljenu mesečinom. Ležao je leđima okrenut njoj, pokrivač mu je malo drhtao na ramenima. Žudela je da ga obgrli, nađe malo bezbedne topline u dodiru njihovih tela. Ali to nije bilo ono što mu je bilo potrebno. Tiho, oštro, ona reče: "To je divno. Tebe treba kriviti za sve. Kao sledeće pretpostavljam da ćeš mi reći da si sam sebe ugrizao tim otrovom, tek da dokažeš da to zaslužuješ." On se trže i okrete na leđa kao da ga je udarila između lopatica: lice mu se pojavi ispod pokrivača, bledo i bolno. Ali onda njegovo zračenje izgubi oštru ivicu. "Znam", šapnu on širokom nebu. "Atiaran je pokušala da mi kaže istu stvar. Posle svega što sam joj učinio." Tiho, on navede: "'Kažnjavanje je usud koji dostiže sam sebe. Kažnjavajući sebe, počinješ da ceniš kažnjavanje.' A Kletnik samo treba da se smeje." Mračne crte lica usredsrediše mu se na nju. "Ista stvar važi i za tebe. Pokušala si da je spaseš. Nije tvoja greška." Linden klimnu. Nemo, ona se naže prema njemu sve dok je nije uzeo u zagrljaj. Kada se probudila u rano sivilo zore, ona pogleda prema Sunderu i vide da se nije pokrenuo tokom noći. Holian se sada ukočila u smrti: prefinjeno lice bilo joj je bledo i bolno u polumraku; ali izgledalo je da on nije svestan nikakve promene - neosetljiv na bilo šta izuzev odlomaka bola u grudima i njene tanušne prilike. Bio je promrzao do kostiju, ali hladnoća nije sadržala moć da ga natera da drhti. Kovenant se diže uz trzaj, grubo iščupa sebe iz snova. Bez ikakvog očiglednog razloga, on razgovetno reče: "Ti pragrdani trebalo bi da su nas do sada stigli." Onda i on ugleda Sundera i tiho zaječa.

I Prva i Lupižena bili su budni. Njena povreda i dalje je bila bolna; ali alem-vino potpomoglo joj je urođenu žilavost i oštećenje više nije bilo ozbiljno. Ona baci pogled na oblara, a zatim se okrete Kovenantu i Lindeni, zavrtevši glavom. Obuka je nije pripremila da se suočava sa Sunderovim slomljenim stanjem. Muž joj se diže sa zemlje na laktovima i otpuza prema vrećama sa zalihama. Uzevši mešinu sa alem-vinom, on prisili zgrčene mišiće da ga dignu na noge, odnesu ga do oblara. Bez reči, otvorio je mešinu i prineo je ispod Sunderovog nosa. Miris izvuče iz Kamendolca zvuk nalik na prigušeni jecaj. Ali on ne podiže glavu. Bespomoćan od sažaljenja, Lupižena se povuče. Niko nije govorio. Linden, Kovenant i džinovi pojedoše neveseo obrok pre nego što se sunce diglo: onda Prva i Lupižena odoše da nađu kamen na kome će dočekati dan. Sa podeljenom bojazni, Linden i Kovenant krenuše prema Sunderu. Ali, slučajno ili namerno, on je seo na golo lice stene: zaštita mu nije bila potrebna. Blistavo, azurno sunce izroni iza obzorja, a onda nestade kada crni oblaci počeše da se prikupljaju prema zapadu. Grčevi vetra šibali su uzburkanom površinom reke Belice. Lupižena pohita da osigura zalihe. Do trenutka kada je završio, počela je da sipi prva kiša. Pojačavala se prema pljusku sa zvukom mesa kad se peče. Linden odmeri pogledom brzu bujicu Belice i strese se. Njena hladnoća pređe joj preko čula poput turpije. Ali već je preživela slična uranjanja, bez alem-vina i metheglina koji bi je održavali. Bila je odlučna da izdrži dogod bude potrebno. Ona se mrko vrati problemu Sundera. Ovaj se digao na noge. Pognute glave, očiju uprtih ni u šta, on se okrete svojim drugovima i reci. Držao je Holian uspravnu u rukama, prigrlivši je uz bolne grudi tako da joj pete nisu dodirivale tlo. Kovenant pogleda Linden u oči: onda krenu i stade ispred Sundera. Mišići ramena grčili su mu se i trzali; ali glas mu je bio blag, hrapav od tuge. "Sundere", reče on, "spusti je." Šake su mu se stezale pored bokova. "Udavićeš se ukoliko probaš da je poneseš. Ne mogu da izgubim i tebe." U pozadini njegovih reči duvao je vetar bola poput nadolaženja kiše. "Pomoći ćemo ti da je sahraniš." Sunder nije odgovarao, nije gledao prema Kovenantu. Izgledalo je da čeka da mu se Nevernik skloni sa puta. Kovenantov ton otvrdnu. "Nemoj nas prisiljavati da ti je otmemo." Umesto odgovora, Sunder spusti Holianina stopala na tlo. Linden nije osećala nikakvo menjanje njegovih zračenja, nikakvo upozorenje. Desnicom, on izvadi kril iz prsnika. Pokrivač noža spade i odlepeta van domašaja, sa vetrom. On dograbi vrelu dršku golim prstima. Bol mu pređe licem poput urlika, ali nije se pokolebao. Bela svetlost sjala je sa dragulja, čista poput pretnje. Podigavši Holian levom rukom, on pođe prema reci. Kovenant ga propusti. Linden i džinovi ga propustiše. Onda Prva posla Lupiženu za njim, da ne bi bio sam u brzoj, hladnoj opasnosti struje. "Ide do Andelejna", zareža Kovenant. "Namerava da je nosi sve do Andelejna. Koga mislite da hoće da nađe?" Ne čekajući odgovor, krenuo je za Lupiženom i oblarom.

Linden je piljila za njima i ječala: svoje Mrtve! Mrtve Andelejna. Oca Nazika. Majku Kalinu. Ženu i sina koje je pogubio u ime Kamendola Mithil. Ili samo Holian? Slatki Hriste! Kako će to podneti? Poludeće i nikada se neće vratiti. Zaronivši u struju, Linden pođe niz reku divljom brzinom sa Prvom koja je snažno plivala uz nju. Nije bila spremna za britku snagu hladnoće. Dok joj je čulo za zdravlje raslo po dometu i razlučivanju, činilo ju je sve osetljivijom na ono što je osećala. Dani koje je provela u reci Mithil sa Kovenantom i Sunderom nisu bili toliko rđavi. Ledena hladnoća batinala joj je put, treskala po iznurenim nervima. Svaki čas poverovala bi da će svakako sada početi da zavija, da će Kob Sunca najzad ovladati njom. Pa ipak, nepokolebivi mišići ramena Prve održavali su je. A Kovenant je ostajao sa njom. Kroz kišu koja je šibala, grmljavinu koja je razbijala vazduh, munje koje su parale nebesa, njegov tvrdoglavi osećaj svrhe ostade nadohvat njenog čula. I pored jada i očaja od kojih je sve obamiralo, želela je da živi - želela je da preživi svako zlo koje bi poglavar Kletnik zavitlao na nju. Sve dok joj ne dođe prilika da ga okonča. Vidljiv pod udarima munja, Lupižena je brodio rekom zamah ili dva ispred Prve. Jednom rukom održavao je oblara. A Sunder je nosio Holian kao da je samo usnula. Negde oko podneva, Belica navali zapenjena i uzavrela na ušće koje hitnu putnike novim kanalom poput mrtvog lišća na vetru. Primivši u sebe Sivku, Belica se pretvorila u Opčarnicu; i tokom ostatka dana - i čitavog sledećeg - nosila je družinu. Kiše zaslepiše Lindenin osećaj za smer. Ali noću, kada je nebo bilo vedro i dok se sve tanji mesec dizao iznad izubijanog predela, videla je da ih je tok reke okrenuo istočno. Drugo veče posle ušća, Prva upita Kovenanta kada će stići do Andelejna. On i Linden sedeli su što su bliže mogli maloj toplini logorske vatre; a i Lupižena i Prva čučali su tu kao da je čak i njima potrebno nešto više od alem-vina da im povrati hrabrost. Ali Sunder ostade na nevelikom rastojanju u istom položaju koji je zauzimao tokom dve prethodne noći - pognut nad svojim bolom na steni logorišta sa Holian kruto pruženom pred nime kao da bi svaki čas ponovo mogla početi da diše. Rame uz rame, Vain i Findejl stajali su na ivici svetlosti. Linden nije videla da su ulazili u reku, nije znala kako su putovali pustarom koju je spirala kiša. Ali svake večeri pojavljivali su se zajedno ubrzo posle zalaska sunca i čekali bez reči da prođe noć. Kovenant je jedan trenutak zamišljeno gledao u plamenove, a onda odvrati: "Ja loše procenjujem rastojanja. Ne znam koliko smo prešli." Lice mu je delovalo kao voštano od posledica hladnoće. "Ali ovo je Opčarnica. Odavde ide gotovo pravo do Planine Groma. Treba da..." On pruži ruke prema vatri, stavi ih preblizu plamenovima, kao da je zaboravio razlog njihove obamrlosti. Ali onda ga nagon gubavca natera da ih povuče nazad. "Zavisi od sunca. Promeniće se. Ukoliko ne dobijemo pustinjsko sunce, reka će nastaviti da teče. Treba da stignemo do Andelejna u neko doba sutra." Prva klimnu i vrati se ličnim mislima. Uprkos snazi džina, bila je do temelja iznurena usled zaceljivanja rane. Trenutak kasnije, ona isuka dugački mač i poče da ga čisti i suši laganim, metodičnim pokretima žene koja ne zna šta bi drugo da čini. Kao da je oponaša, Lupižena izvadi flautu iz zavežljaja, istrese vodu iz nje i pokuša da svira. Ali šake ili usne bile su mu preumorne da bi sadržavale imalo muzike. Uskoro on odustade.

Izvesno vreme, Linden je razmišljala o suncu i dopusti sebi da oseti mrvicu olakšanja. Plodno sunce ili sunce boleština zagrejalo bi vode. Dopustili bi joj da vide nebo, otvorili svet oko nje. A pustinjsko sunce u svakom slučaju ne bi bilo hladno. Ali postepeno postade svesna da se Kovenant i dalje trese. Brzi pogled pokaza joj da nije bolestan. Posle prolaska kroz Vatrokob, sumnjala je da će ikada više biti bolestan. Ali sav se zgrčio oko sebe, učvorio tako čvrsto da je delovao grozničavo. Ona položi dlan preko njegove desne podlaktice, privuče mu pažnju sebi. Očima ga upita šta ga to tišti. On je izmučeno pogleda, onda vrati pogled vatri kao da bi među ugarcima mogao naći reči koje mu nedostaju. Kada je progovorio, iznenadio ju je pitanjem: "Jesi li sigurna da želiš da ideš u Andelejn? Poslednji put kada si imala priliku, odbila si je." To je bilo istina. Kada je stajala na jugozapadnoj ivici Bregova sa Sunderom i Holian, odbila je da pođe sa Kovenantom, iako je zračenje zdravlja sa druge strane reke Mithil brabiše mlitava rame15. POČINIOCI OBESVEĆENJA

U bujnoj, nesputanoj zori Bregova, Sunder i Holian dođoše da se oproste sa Kovenantom i Linden. Linden ih pozdravi kao da joj je prethodna noć bila jedna od najboljih u životu. Nije bila u stanju da navede razloge za to: prkosilo je svim očekivanjima. Sa odlaskom Kaer-Kaverala, važne stvari su se okončale. Trebalo je da jadikuje umesto da se raduje. Pa ipak, na nivou previše dubokom za jezik uvidela je neophodnost o kojoj je šumnik govorio. I taj zakon... Andelejn je bio lišen muzike, ali ne lepote ili utehe. A zbog vraćanja Kamendolaca bilo joj je previše drago da bi osećala ikakvu tugu. Na nekakav protivurečni način, žrtvovanje Kaer-Kaverala delovalo je kao obećanje nade. Ali Kovenantovo lice bilo je pomračeno suprotstavljenim osećanjima. Sa svojim sadruzima, proveo je noć gledajući kako se Sunder i Holian raduju među Utvarama Andelejna - a Linden oseti da prizor u njemu istovremeno izaziva i radost i tugu. Isceljenje prijatelja olakšavalo mu je srce: cena tog isceljenja nije. I svakako ga je boleo nedostatak ikakvog čula za zdravlje koje bi mu omogućilo da proceni šta je gubitak šumnika značio za Andelejn. Međutim, na oblaru i eh-Zublji nije bilo oblaka. Veselo su došli do mesta gde su sedeli Kovenant i Linden; a Linden pomisli kako ih se jedan deo srebra te noći još drži, daje im uzvišeni odsjaj čak i po dnevnom svetlu, kao da je njihovom postojanju dodata neka nova dimenzija. Osmesi su blistali iz Sunderovih očiju. A Holianino držanje odavalo je skladnu dražest. Linden nije bila iznenađena kada je osetila da dete u eh-Zubljinoj utrobi deli varljivi, mistični sjaj. Na trenutak, Kamendolci su gledali Kovenanta i Linden, smešili se i nisu progovarali. Onda Sunder pročisti grlo. "Molim te za izvinjenje što te više nećemo pratiti." Glas mu je odzvanjao na poseban način, kakav Linden nikada ranije čula kod njega, nagoveštaj vatre. "Rekao si da smo mi budućnost Domaje. Želja nam je postala da otkrijemo tu budućnost ovde. I da nam sin dođe na svet u Andelejnu. Znam da nas nećeš odbiti. Ali molimo se da ne osetiš žalost zbog ovog rastanka. Mi je ne osećamo - iako ste nam dragoceni. Sudbina Zemlje u vašim je rukama. Zbog toga se ne plašimo." Možda bi nastavio; ali Kovenant ga zaustavi žustrim gestom, mrgođenjem grube ljubavi. "Šališ se?" promumla on. "Ja sam taj koji je želeo da ostanete. Hteo sam da

zatražim od vas..." Onda uzdahnu, a pogled mu odluta uz padinu. "Provedite ovde koliko god vremena hoćete", šapnu on. "Ostanite koliko god je to moguće. To sam oduvek želeo." Glas mu odluta u tišinu; ali Linden nije slušala njegovu rezigniranu tugu. Gledala je Sundera. Slabašno srebrno svojstvo njegovog oreola bilo je jasno - pa ipak nedokučivo. Izmicalo joj je odgonetanju poput vode. Intuicija joj je golicala nerve i ona zausti pre nego što je znala šta će reći. "Poslednji put kada je Kovenant bio ovde, Kaer-Kaveral mu je otkrio položaj Jedinog Drveta." Svaka reč iznenađivala ju je poput nagoveštaja otkrovenja. "Ali to je učinio na taj način da ga Kovenant nije mogao dostići sam. Zbog toga je morao da se izloži Elohimima, dopusti im da kuju zavere..." Čisto sećanje dozva drhtaj gneva u njen glas. "Nikada nije ni trebalo da odemo tamo. Zbog čega mu je Kaer-Kaveral dao taj dar - a onda ga pretvorio u toliku tajnu?" Sunder je pogleda. Više se nije smešio. Neobična napetost ispuni mu pogled poput kovitlaca iskri. On naglo reče: "Zar vas sada ne prati Određeni Elohima? Kako bi to drugačije bilo ostvareno?" Neobičnost oblarevog tona naglo privuče Kovenantovu pažnju. Linden oseti kako grabi za zaključcima: sev nade prođe kroz njega. "Jesi li ti...?" upita on. "Da li je to...? Jesi li ti novi šumnik?" Umesto da odgovori, Sunder pogleda Holian, dade joj priliku da kaže šta je on. Ona se suoči sa njegovim pogledom uz nežni osmeh. Ali odgovorila je tiho, blago: "Ne." Provela je neko vreme među Mrtvima i izgledalo je da je sigurna u svoje znanje. "U takvom prenosu moći, Zakon koji je Kaer-Kaveral želeo da prekrši bio bi sačuvan. Pa ipak, nismo u potpunosti ono što smo bili. Učinićemo šta možemo za održanje Andelejna - i budućnost Domaje." Pitanja su se rojila u Linden. Želela je ime za izmenu koju je opazila. Ali Kovenant je već govorio. "Zakon života." Oči su mu bile na Kamendolcima, vrele i ispijene. "Elena je prekršila zakon smrti - barijeru koja razdvaja žive i mrtve da ne bi dosegli jedni druge. Zakon koji je Kaer-Kaveral prekršio bio je onaj koji je sprečavao mrtve da se vrate u život." "To je cela istina", odvrati Holian. "Pa ipak, sveukupno je reč o prelazu krhkom i nesigurnom. Održava nas, a na neki način i određuje, bit zemne moći Bregova Andelejna. Ukoliko bismo napustili ovu oblast, ne bismo izdržali među živima." Linden vide da je to istina. Neobični sjaj Kamendolaca bio je ista ona magija koja je muzici Kaer-Kaverala davala treperavu snagu. Sunder i Holian bili su čvrsti, fizički i celoviti. Pa ipak, na poseban način, postali su bića zemne moći - i lako bi umrli ukoliko bi bili odvojeni od izvora. I Kovenant mora da je shvatio eh-Zubljine reči. Ali on ih je čuo drugim ušima u odnosu na Linden. Dok je njihovo značenje prodiralo u njega, njegova nagla nada ugasi se. Taj gubitak odasla trzaj bola kroz Linden. Bila je previše usredsređena na Sundera i Holian: nije shvatila da Kovenant traga za odgovorom na sopstvenu smrt. Smesta je posegla rukom prema njegovom ramenu, osetila napor kojim je potiskivao razočaranje. Ali sa naprezanjem je bilo gotovo u trenutku. Oslonjen o sopstvenu uverenost, on se okrete Kamendolcima. Ton mu je odavao borbu kojom se upinjao da ga održi čvrstim.

"Učiniću sve što mogu", reče on. "Ali moje vreme gotovo je prošlo. Vaše tek počinje. Ne traćite ga." Sunder uzvrati osmehom koji kao da ga je podmlađivao. "Tomase Kovenante", obeća on, "nećemo." Nisu se opraštali. To 'zbogom' nije se moglo izraziti rečima ili zagrljajima. Sa rukom u ruci, oblar i eh-Zublja naprosto se okrenuše i odoše preko orošene trave. Trenutak kasnije, prešli su vrh brega i nestali. Iza sebe su ostavili tišinu koja je bolela kao da ništa neće biti u stanju da im zauzme mesto. Linden pruži ruku preko Kovenantovih ramena i zagrli ga, pokušavajući da mu kaže da razume. On joj poljubi ruku, a onda se diže na noge. Dok je osmatrao blistavo jutro, neukaljano sunce, predeo okićen cvećem, on uzdahnu: "Bar zemna moć i dalje postoji." "Da", potvrdi Linden i uspravi se da bi mu se pridružila. "Bregovi se nisu izmenili." Nije znala kako drukčije da mu pruži utehu. "Gubitak šumnika osetiće se. Ali još ne." U to je bila sigurna. Zdravlje Andelejna i dalje je kiptelo oko nje u svakoj travki i listu, svakoj ptici i steni. Nigde se nije mogla videti nikakva bolest ili slabost. Ona pomisli kako opipljivi svet nikada nije sadržavao toliko prikupljene i dragocene lepote. Poput molitve za održanje Andelejna, ona ponovi: "Još ne." Osmeh mrkog olakšanja ogoli Kovenantove zube. "Onda nas ne može povrediti. Bar za izvesno vreme. Nadam se da ga to dovodi do ludila." Linden uzdahom obeleži potajno olakšanje, nadajući se da je pregrmeo krizu. Ali sva raspoloženja kao da su mu se menjala čim bi ih osetio. Stara turobnost zamračila mu je pogled: izmučene crte označile su mu lice. On odjednom krenu prema ugljenisanom panju koji je nekada bio šumnik Andelejna. Linden smesta pođe za njim. Ali zaustavila se kada je shvatila da hoće da kaže zbogom. On dodirnu mrtvi dragulj krila neosetljivim prstima, oproba hladnoću ručke nadlanicom. Onda se osloni dlanovima i čelom o pocrnelo drvo. Linden jedva da je mogla da ga čuje. "Od vatre do vatre", prošapta on. "Posle sveg tog vremena. Najpre Hamako. Potom Brusobol. Sada ti. Nadam se da si našao malo mira." Nije bilo odgovora. Kada se najzad povukao, ruke i čelo bili su mu zamrljani garom poput nejasnog i protivurečnog pomazanja. On grubo protrlja dlanove o pantalone; ali izgledalo je da je nesvestan mrlje na čelu. Na trenutak, proučavao je Linden kao da pokušava da je odmeri naspram šumnikovog primera. Ponovo je podseti na način na koji se nekada starao za Džoanu. Ali Linden nije bila njegova bivša žena: snažno ga je pogledala u oči. Sveobuhvatno zdravlje Bregova činilo ju je jakom. I ono što je video kao da ga je obodrilo. Postepeno mu crte omekšaše. Napola za sebe, on promrmlja: "Hvala Bogu da si još ovde." Onda diže glas. "Treba da krenemo. Gde su džinovi?" Ona mu uputi dugi pogled, koji bi Holian razumela, pre nego što se okrenula da potraži Prvu i Lupiženu. Nije ih bilo na vidiku. Vain i Findejl stajali su u blizini podnožja padine tačno onako kako su ostali čitavu noć; ali džinovi su bili negde drugde. Međutim, kada se uspela na

vrh brega, ona vide kako izlaze iz gustiša na daljoj strani niske doline, gde su otišli da bi bili nasamo. Oni odvratiše na njeno mahanje pozdravom i gestom prema istoku, pokazujući da će se tamo sresti sa njom i Kovenantom. Možda su im oštre oči bile u stanju da razaberu osmeh koji im je uputila, radosna što vidi da su se u Andelejnu osećali dovoljno bezbedno da bi ostavili saputnike nebranjene. Kovenant joj umorno priđe, iznuren naprezanjem i nedostatkom sna. Ali pred prizorom džinova - ili Bregova koji su se talasali pred njim poput zadovoljstva koje se valja sa blagim povetarcem - i on se nasmeši. Čak i sa tog rastojanja, povratak Lupiženinog raspoloženja bio je vidljiv po načinu na koji je džin hramao pokraj žene korakom poput plesa pantomimičara. A njen uznjihani korak opisivao je radost i noć koje se sećala s ponosom. Bili su džinovi u Andelejnu: čisto prostranstvo Bregova godilo im je. Kovenant je blago premišljao: "Oni nisu stanovnici Domaje. Možda je Koerkri bio dovoljan. Možda ovde neće sresti Mrtve." Dok se prisećao pobijenih Bezemljaša - i kamore oslobađanja koju im je dao u Leleju - boja njegovog glasa otkrivala je ponos i bol. Ali onda mu se pogled smrknu; i Linden vide da misli na Srdosolju Penosleda, koji je izgubio život u Kovenantovoj nekadašnjoj pobedi protiv Opakog. Želela je da mu kaže da ne brine. Možda je bitka za Veselkamen učinila da se Lupižena srodi sa očajanjem i usudom. Pa ipak, verovala je da će na kraju naći pesmu za kojom je tragao. A Prva je bila mačomoćnica, istinska poput njene oštrice: ona se neće lako predati smrti. Ali Kovenant je imao sopstvene nedokučive izvore sigurnosti i nije čekao na Lindenin odgovor. Dok mu se rešenost pribirala, on čvrsto gurnu troprstu šaku u njen stisak i povuče je prema istoku putem između Bregova koji će se preseći sa stazom džinova. Trenutak kasnije, Findejl i Vain pojaviše se za njima, sledeći ih kao i uvek u smeru sudbine. Izvesno vreme Kovenant je žustro koračao, ogaravljenog čela dignutog prema suncu i ukusnoj atmosferi. Ali kod prvog potoka na koji su naišli, on se zaustavi. Ispod pojasa izvukao je nož koji je doneo sa sobom iz Veselkamena. Nagavši se nad resku vodu, on se dobro napi, zatim pokvasi nepravilnu bradu i dade se na posao da se obrije. Linden zadrža dah dok ga je posmatrala. Nož je držao neosetljivim prstima; mišići su mu bili nespretni od iscrpljenosti. Ali nije pokušavala da se umeša. Osetila je da mu je taj rizik neophodan. Ali kada je završio i kada su mu obrazi i brada bili sastrugani i čisti, nije mogla da sakrije olakšanje. Ona kleknu pored njega, prikupi vodu u ruke i opra mu gar sa čela, pokušavajući da ukloni bezimena značenja tog simbola. Hrast ogromnog stabla raširio je široko lišće nad tim delom potoka. Zadovoljna Kovenantovim licem, ona ga povuče za sobom i zavali se u hladu i travi. Povetarac joj se igrao po nogama poput radoznalosti ljubavnika; a ona nije žurila da se pridruži džinovima. Ali odjednom začu nemo ječanje iz drveta, izliv bola koji zadrhta kroz tlo, povredivši naizgled i sam vazduh. Ona odskoči od Kovenanta i vinu se na noge, drhteći da nađe razlog hrastovog bola. Ječanje se pojačavalo. Na trenutak, nije videla uzrok toga. Bol je potresao granje: lišće je vriskalo: prigušeno cepanje prožimalo je srce drveta. Oko hrasta, izgledalo je da se

Bregovi usredsređuju, kao da su zgroženi. Ali nije videla ništa drugo osim da su Vain i Findejl nestali. A onda, prebrzo da bi ostavio mesta slutnjama, Određeni izlete iz agonije stabla. Dok se preobražavao iz hrasta u meso, lice izrezbareno brigama nosilo mu je nehotični izraz krivice. Tonom istovremeno besnim i odbrambenim, on se okrete Linden i Kovenantu. "Zar on nije nakot iz Demonije?" hteo je da zna, kao da su ga nepravedno optužili. "Nisu li njegovi tvorci pragrdani, ti koji su uvek služili Opakog, unakažujući sebe? Hoćete li verovati njemu na moju štetu? On mora biti ubijen." Iza njegovih leđa, bol hrasta pooštrio se do vrištanja. "Kopilane jedan!" siknu Linden, napola pogađajući šta je Findejl učinio - i plašeći se da u to poveruje. "Ubijaš ga! Zar te čak nije briga što je ovo Andelejn? - jedino preostalo mesto koje bi bar trebalo da bude bezbedno?" "Linden?" upita Kovenant napeto. "Šta...?" Nije posedovao njeno čulo i nije znao za agoniju drveta. Ali nije morao da čeka na njen odgovor. Razdirući bol poput udarca sekire rascepi Lindenine nerve; a hrastovo deblo rasprsnu se u oblaku parčadi. Iz srca drveta kroči oslobođeni Vain. Neogreban, ostavio je još drhtavo drvo razneseno. Nije se obazirao na Findejla, niti na bilo koga drugoga. Crne oči nisu mu sadržavale ništa izuzev tame. Linden se sruči na kolena u travu i obujmi ruke oko srca. Jedan zapanjeni trenutak, tuga je držala Bregove. Onda Kovenant zareža: "Sjajno." Zvučao je potreseno poput umirućih grana. "Nadam se da se ponosiš sobom." Findejlov odgovor kao da je dolazio sa velike daljine. "Da li ga toliko visoko ceniš? Onda sam zaista izgubljen." "Nije me prokleta briga!" Kovenant je bio kraj Linden: ruke su mu stezale njena ramena, držale je pred silinom saosećanja zbog povrede. "Ne verujem ni jednome od vas. Da se nisi nikad više usudio da opet pokušaš tako nešto!" Elohim se ukoči. "Činiću što moram. Od prve sam se zakleo da neću trpeti zbog njegove svrhe. Kletva Kastenesena neće me primorati na takav usud." Vinuvši se u obliku sokola, on zalepeta kroz krošnje. Linden i Kovenant ostali su među ostacima. Vain je stajao pred njima kao da se ništa nije dogodilo. Još trenucima potom, bol drveta držao je Linden bez pokreta. Ali postepeno se Andelejn zatvori oko uništenja, sipajući nazad zdravlje u vazduh koji je udisala, šireći zelenu životnost iz trave, olabavljujući stegnutu jeku bola. Lagano joj se glava razbistri. Slatki Hriste, promumla za sebe. Nisam bila spremna na to. Kovenant joj je ponavljao ime: briga mu je dosezala do nje kroz neosetljive prste. Ona se pribra na stamenim kostima Andelejna i klimnu. "Dobro mi je." Zvučala je ispijeno; ali Andelejn je i dalje točio melem u nju. Duboko uzdahnuvši, ona se uspravi na noge. Preko zelenila, sunce je poput tuge počivalo po drveću i grmlju, alianthi i cveću. Ali šok usled nasilja okončao se: udaljeni bregovi već su ponovo počinjali da se smeše. Potok nanovo obuze vlažno kikotanje kao da je prekid zaboravljen. Samo je rascepljeno deblo i dalje plakalo dok je drvo umiralo, previše teško ranjeno da bi se održalo u životu. "Stari poglavari..." promrmlja Kovenant, više za sebe nego za nju. "Neki od njih umeli su da ovo iscele."

I ja bih, Linden gotovo odvrati naglas. Da imam tvoj prsten. Sve bih mogla da ih spasem. Ali ona suzbi tu misao, nadajući se da joj se nije pokazala na licu. Nije imala poverenja u svoju žestoku želju za moći. Moći da obuzda zlo. Međutim, nedostajao mu je vid da joj očita osećanja. Njegov sopstveni bol i bes zaslepili su ga. Kada joj dotače ruku i mahnu napred, ona preskoči preko potoka sa njim; zajedno su produžili među Bregovima. Nenarušen osim mrtvog drveta desne podlaktice, Vain ih je sledio. Njegova ponoćna prilika nije sadržavala nikakav izraz izuzev uobičajene dvosmislenosti ovlašnog osmeha. Taj dan bi za Linden označavao neukaljanu dražest da je bila u stanju da zaboravi Findejla i demonokota. Kada su ona i Kovenant otišli iz blizine raznesenog hrasta, Andelejn je povratio svu dobroćudnu blagost, veselo obilje zelenila, melodično preletanje, dizanje u visine i sevanje ptica, nežnu pažnju i obilje divljih životinja. Nahranjena i napojena blagovnjačama i vodom sa vrela, dok joj se elastična trava dodvoravala od koraka do koraka, osetila se nabijena životom, britka poput mirisa cveća i željna svakog novog prizora Bregova Andelejna. Posle izvesnog vremena, Prva i Lupižena pridružiše se Lindeni i Kovenantu, pojavivši se iz zaklona drevne vrbe, sa lišćem u kosi i tajnama u očima. Kao pozdrav, Lupižena im uputi bučni smeh koji je zvučao nalik njegovom starom dobrom raspoloženju; a pratio ga je jedan od retkih, divnih osmeha njegove žene. "Pogledajte se", odvrati Linden lažnim ukorom, podbadajući džinove. "Stidite se. Ako tako nastavite, postaćete roditelji, pa bili spremni za to ili ne." Senka nalik rumenilu dirnu crte Prve; ali Lupižena odvrati graknuvši. Onda ponovo poprimi pogružen izraz. "Kamena mu i mora, sakloni me! Dete ove žene svakako bi iz same utrobe izišlo sa mačem i kalpakom. Takvo čudo od deteta ne sme se olako začeti." Prva se namrgodi da prikrije zadovoljstvo. "Ćuti, mužu", promumla ona. "Nemoj me izazivati. Nije li ti dovoljno to da je jedno od nas u potpunosti ludo?" "Dovoljno?" odvrati on. "Kako može da mi bude dovoljno? Nisam željan samoće." "Tako je, a ni mudrosti niti uljudnosti" zareža ona u lažnom besu. "Stvarno si besraman." Kada se Kovenant nasmeši na pošalice džinova, Linden se gotovo naglas nasmeja od zadovoljstva. Pa ipak, nije znala kuda je otišao Findejl ili šta će učiniti sledeće. A smrt hrasta ostala joj je bolna u pozadini uma. Opterećeno takvim stvarima, raspoloženje joj se nije potpuno oslobodilo u atmosferi olakšanja. Još je postojala cena koju je trebalo platiti zbog odlaska šumnika, a odredište družine nije se izmenilo. Kao dodatak tome, nije joj bilo jasno kakvom dobitku se Kovenant nadao od suočenja sa Opakim. Kaer-Kaveral je za nju nekada rekao: Žena iz tvog sveta ovde bi probudila gorke senke. Prijao joj je Lupiženin povratak radosti, uživala je u novoj prijatnosti koju je šaljivo preganjanje džinova stvaralo u Kovenantu. Ali nije zaboravljala. Kako se veče spuštalo na Andelejn, ona oseti slabašnu drhtavicu bojazni. Noću su Mrtvi koračali Bregovima. Svi Kovenantovi negdašnji prijatelji, ustreptali značenjima i sećanjima koje nije delila. Žena koju je silovao. I kćerka tog silovanja, koja ga je volela - i prekršila zakon smrti u njegovo ime, u pokušaju ludom poput mržnje da ga spase opakog usuda. Grozila se susreta sa tim moćnim povratnicima. Bili su to muškarci i žene koji su uobličili prošlost, a ona nije imala mesto među njima.

Družina se zaustavi pod stamenim zlatanom. Obližnji potok sa koritom od finog peska obezbedio je vodu za pranje. Aliantha je bila obilna. Gusta trava ugodno je pokrivala tlo. A Lupižena je bio izvor dobrog raspoloženja, alem-vina i pripovesti. Dok se satensko svetlucanje lagano prelivalo u daljine, prepuštajući Linden i njene drugove tmini i zanemelim zvezdama, opisivao je dugi sabor džinova i probe kojima su džinovi Doma odlučili da pošalju Potragu i odabrali njegovu ženu da je vodi. Opisivao je njena dela kao zapanjujuća, začikivao ju je njenom sopstvenom hrabrošću. Ali sada mu je glas poprimio skriveni prizvuk grozničavosti, nagoveštaj napora koji je ukazivao na jednu temeljniju nevolju. Andelejn mu je obnavljao srce; no nije mogao da mu isceli sećanja na Veselkamen i veliko krvoproliće, nije mogao da izleči njegovu nuždu za boljim svršetkom. Posle izvesnog vremena, on zapade u ćutanje; a Linden oseti kako vazduh logora postaje napet od iščekivanja. Sa druge strane travnjaka, svici su namigivali i nesigurno vrludali, kao da tragaju za šumnikovom muzikom. Ali na kraju odoše. Družina se dade na bdenje. Raspoloženje kojim je zračio Kovenant bilo je sirovo od iznurenosti i gladi: i on se, izgleda, isto toliko plašio svojih mrtvih koliko ih je želeo. Onda Prva prekide ćutanje. "Ti Mrtvi", poče ona zamišljeno. "Pojmim da ih od zasluženog počinka razdvaja to što je Zakon smrti prekršen. Ali zbog čega se okupljaju ovde, gde opstaju svi ostali Zakoni? I šta ih nagoni da se obraćaju živima?" "Druženje", promrmlja Kovenant, čije su misli bile negde drugde. "Ili im možda zdravlje Andelejna pruža nešto isto toliko dobro koliko i večni počinak." Glas mu je sadržavao udaljeni bol: i on je bio izgubljen zbog gubitka pesme Kaer-Kaverala. "Možda naprosto nisu bili u stanju da prekinu da vole." Linden se nađe pobuđena da upita: "Zbog čega su onda toliko tajanstveni? Nisu ti dali ništa izuzev nagoveštaja i mistifikacija. Zašto ti lepo ne priđu i ne kažu ono što ti je potrebno?" "Ah, to mi je jasno", odvrati Lupižena u Kovenantovo ime. "Nenaučeno znanje opasno je. Samo potragom i njegovim zadobijanjem može se shvatiti njegova upotreba, odmeriti njegova prava vrednost. Da je Paučini Vodosvetloj, ženi mojoj, na mističan način poklonjena veština i moć mača bez vežbe, probe ili iskustva, na koji način bi birala gde da zadaje udarce, kolikom silom da zapinje? Nezasluženo znanje vlada nosiocem, a posledice osećaju oboje." Ali Kovenant je imao sopstveni odgovor. Kada Lupižena završi, Nevernik tiho reče: "Ne mogu nam reći ono što znaju. Bili bismo užasnuti." Sedeo je leđima oslonjen o zlatan; okaljena rešenost nije mu pružala mira. "To je najgori deo. Znaju koliko će nas sve boleti. Ali ukoliko nam to kažu, gde ćemo prikupiti hrabrosti da se suočimo sa svime? Ponekad je neznanje jedina vrsta hrabrosti ili bar voljnosti koja išta vredi." Govorio je kao da veruje u ono što govori. Ali tvrdoća tona kao da je nagoveštavala da njemu nije preostalo neznanja kojim bi olakšao izglede svoje neisceljive namere. Džinovi se utišaše, nesposobni da mu poreknu tvrdnju ili odgovore na nju. Zvezde su sjale bledom tugom kroz slabašno srebro mesečine. Noć je postajala napeta među Bregovima. Iza umirujućeg sjaja zdravlja i celovitosti, Andelejn je žalio za šumnikom.

'Prestravljeni?' - upita se Linden. Zar je Kovenantov naum tako rđav? Pa ipak, otkrila je da joj je nemoguće da mu postavlja pitanja: ne tu, dok džinovi slušaju. Njegova potreba za poverljivošću bila joj je opipljiva. A bila je previše

nespokojna da bi se usredsredila. Ostala je nabijena energijom i obiljem Bregova; a noć kao da je odisala njenim imenom, pozivala je da se koračanjem otrese nemirnog iščekivanja. Kovenantovi mrtvi nigde se nisu mogli videti. Unutar opsega njenog čula prostirali su se samo fini počinak i lepota oblasti. Neobična radost podiže se u njoj: želela je da trči i izvija se pod neznatnim mesecom, valja se, kotrlja i ponovo valja niz bujne padine, utopi se u prefinjenu tminu Andelejna. Možda bi samotno skakutanje delovalo kao melem za onu drugu tminu koju joj je Kob Sunca pothranjivala u venama. Ona naglo skoči na noge. "Vratiću se", reče, ne gledajući sadruge u oči. "Andelejn je previše uzbudljiv. Moram da vidim još nešto od njega." Bregovi su joj mrmorili i ona im odgovori, trčeći od zlatana prema jugu punom, veselom brzinom svojih nogu. Iza nje, Lupižena se prihvati flaute. Istovremeno slomljeni, prodorni i slatki, nespretni tonovi sledili su je dok je trčala. Razlegali su se oko nje poput vilinskih grana drveća, pogurene ponoći grmlja, mesečinom neobasjanog pomaljanja i prekida senki. Pokušavao je da odsvira pesmu koja je tako bogato kuljala iz Kaer-Kaverala. Na trenutak, pogodio ju je - ili gotovo pogodio - i ona je prože poput gubitka i ushita. Onda joj se učini da je prestigla pesmu dok je prelazila vrh i opet ubrzavala naniže, sve dublje u čarobnu noć Bregova Andelejna. Šumnik je rekao da će ona ovde probuditi gorke senke; a ona pomisli na oca i majku. Nehotično, ne znajući šta rade, odgajili su je za samoubistvo i ubistvo. Ali sada im je prkosila. 'Dođite!' - zadihano je dobacivala zvezdama. 'Čikam vas!' Izvrglo se to na dobro ili zlo, isceljenje ili uništenje, postala je jača od svojih roditelja. Strast koja je navirala u njoj nije se mogla imenovati ili ograničiti oštrim pojmovima nasleđa. Rugala se sopstvenim sećanjima, izazivala ih da se pojave pred njom. Ali nisu. I zbog toga što nisu, trčala je sve dalje, nemarna poput deteta - potpuno nespremna za dveri moći koje se otvoriše pred njom, bacivši je na tlo kao da nije dovoljno snažna ili stvarna da bi je primetila silina što se pomaljala kroz njih. Vrata poput rascepa u osnovnoj materiji noći, nagla i ošamućujuća poput detonacije, visoka poput nebesa. Otvorila su se da bi taj čovek mogao da prođe kroz njih. Onda su se zatvorila za njim. Lice joj je bilo zabijeno u travu. Borila se za dah, upinjala da digne glavu. Ali čista silina njegovog prisustva koja se uzdizala nad njom sabijala ju je u opruženi položaj. Njegov gorki bes kao da se survavao na nju poput ruševina planine. Ispod gneva, bio je toliko nabijen propašću, toliko izuzetan u drevnoj i nesmanjenoj apoteozi očajanja, da bi plakala za njega da je bila u stanju. Ali njegov neizmerni bes ošamutio ju je, okrenuo joj ranjivost protiv nje same. Nije bila u stanju da digne lice iz busenja da bi ga pogledala. Delovao je neshvatljivo visoko i moćno: na trenutak je poverovala da je ne može biti svestan, da je previše sitna da bi je opazio. Svakako će je zaobići i krenuti svojim poslom. Ali u istom trenutku nada je izdade. Njegova pažnja usplamte joj među lopaticama poput vrha koplja. Onda je progovorio. Glas mu je bio neutešan poput Domaje pod suncem pustinje, iskrivljen i bolan poput haranja sunca boleština. Ali bes mu je davao snagu. "Ubico sopstvenih Mrtvih, da li me znaš?"

Ne, dahnu ona. Ne. Prsti joj se zabiše u glinu dok se upinjala da promeni niski položaj. Nije imao pravo da joj to čini. Pa ipak, njegov pogled probadao ju je i nije mogla ni da se pomeri. On odvrati kao da njen otpor nema nikakvog smisla. "Ja sam Kevin. Sin Lorikov. Vrhovni poglavar veća. Osnivač sedam krugova. I izvršilac obesvećenja Domaje sopstvenom rukom. Ja sam Kevin Zemljogub." Kao odgovor, nije bila u stanju da čini išta izuzev da ječi: blagi Bože. Oh, blagi Bože. Kevin. Znala je ko je on. Bio je poslednji vrhovni poglavar iz Berekove loze, poslednji naslednik Žezla zakona. Čuda i velikodušnosti njegove vladavine u Veselkamenu zadobili su službu krvne garde, potvrdili prijateljstvo džinova, unapredili posvećenost veća zemnoj moći, dali lepotu i svrhu čitavoj Domaji. I doživeo je neuspeh. Kada ga je prevario i porazio Opaki, pokazao mu se neravnopravnim kada je trebalo odbraniti Domaju. Njegovom sopstvenom greškom, predmet njegove ljubavi i službe bio je osuđen. A zbog toga što je uvideo taj usud, pao je u očajanje. Ludački je začeo obred obesvećenja, verujući da će na taj način biti raščinjen i poglavar Kletnik - da će cena vekova pustošenja za Domaju kupiti pad Opakog. Zbog toga su se sreli u Kiril Trendoru u srcu Planine Groma, poludeli poglavar i opaki neprijatelj. Zajedno su pokrenuli grozni obred. Ali na kraju Kevin je bio taj koji je pao, dok se poglavar Kletnik smejao. Skrnavljenje nije imalo moć da otarasi svet Opačije. Pa ipak, to nije bila celokupna priča o njegovom bolu. Zavedena zbrkom sopstvene ljubavi i mržnje, kasnija vrhovna poglavarka, Elena, kćerka Lene i Kovenanta, pomislila je da će Zemljogubovo očajanje biti izvor neodoljive moći; i zbog toga ga je odabrala za kršenje Zakona smrti, istrgla ga iz njegovog prirodnog groba da bi ga bacila u bitku protiv Opakog. Ali poglavar Kletnik okrenuo je njen pokušaj protiv nje. I ona i Žezlo zakona bili su izgubljeni; a mrtvi Kevin bio je prisiljen da služi neprijatelja. Jedini ukus olakšanja koji mu je suđen došao je kada su Tomas Kovenant i Srdosolja Penosled porazili Opakog. Ali ta pobeda sada je bila daleko tri milenijuma u prošlost. Kob Sunca divljala je po Domaji, a poglavar Kletnik otkrio je put do pobede. Kevinova groza i bes kuljali su kao poplava. Glas mu je bio tvrd poput napregnutog užeta. "Mi smo srodni na svoj način - žrtve i tvorci Opačije. Moraš me poslušati. Ne veruj da ovde možeš iskazati sopstveni izbor. Nužda Domaje ne dopušta izbor. Moraš me poslušati. Moraš!" Reč je tukla poput čekića, odjekivala je i preklinjala u njoj. Moraš. Nije došao da je uplaši, nije nameravao da je povredi. Umesto toga prišao joj je zato što nije imao drugog načina da posegne među žive, da se postavi nasuprot zaverama Opakog. Moraš. To je shvatala. Prsti joj popustiše stisak na travi: čula joj se predadoše njegovoj silovitosti. Reci mi šta je to, upita ona kao da više nije imala potrebe da bira. Reci mi šta treba da učinim.

"Nećeš želeti da me poslušaš. Istina je bolna. Želećeš da je poričeš. Ali nećeš je poreći. Nosio sam užas na sopstvenoj glavi i nisam zaslepljen nadom koja odbija istinu. Moraš me poslušati." Moraš. Da. Reci mi. "Linden Averi, moraš zaustaviti Nevernikovu ludu nameru. Njegova svrha delo je Opačije. Kao što sam ja učinio pre njega, on namerava da uništi ono što voli. To mu se ne sme dopustiti. Ako nikakvo drugo sredstvo ne bude dovoljno, moraš ga pogubiti." Ne! U naletu bojazni, ona poče da se bori protiv njegove moći - i još nije imala snage da digne glavu. Da ga pogubi? Probadano njegovim pogledom, srce joj se naprezalo. Ne! Ti ne shvataš. Ne bi on to učinio. Ali glas mu se spuštao na njena leđa poput survavanja kamena. "Ne. Ti si ta koja ne razume. Nisi još naučila da pojmiš lukavstvo očajanja. Možeš li pomisliti da sam ja dopustio svojim sadruzima poglavarima da pogode moju nameru kada sam priklonio srce obredu? Zar ti je dat dar takvog vida, a ipak nisi u stanju da sagledaš? Kada se zlo digne u punoj moći, ono prevazilazi istinu i može biti prerušeno u dobro bez straha da će biti otkriveno. Na taj način ja sam doveden do sopstvenog usuda. On hoda stazom koju su mu prijatelji među Mrtvima začeli. Ali ni oni ne pojme očajanje. Iskupljeni su iz toga njegovim hrabrim ovladavanjem nad Opakim - i zato vide nadu tamo gde je samo obesvećenje. Njihova predstava zla nepotpuna je i lažna." On prikupi silinu u noći, postade razoran poput vriska katastrofe. "Namera mu je da preda beli prsten u ruke poglavara Kletnika. Ukoliko mu dopustiš da uspe, trajanje tvoje žalosti biće kratko, jer čitava Zemlja i vreme biće izgubljeni. Moraš ga zaustaviti." I to je ponavljao dok svi Bregovi ne uzvratiše: Moraš. Moraš. Trenutak kasnije napustio ju je. Vrata njegove moći zatvoriše se za njim. Ali ona mu nije opazila odlazak. Dugo posle toga nastavila je da slepo zuri u travu.

na, 16. "ANDELEJNE! OPROSTI!"

Kasnije poče da pada kiša. Lako sipeći, oblaci pokriše zvezde i mesec. Kiša je bila blaga poput dodira proleća, čista, prijatna i tužna poput duha Bregova. Hranila je travu, blagosiljala cveće, ukrašavala stabla kapljicama. Ni na koji način nije podsećala na histeričnu mahnitost sunca kiše. Pa ipak je zaklopila poslednju svetlost sveta i ostavila Linden u tami. Ležala je pružena preko busenja. Svaka volja i pokret nestali su iz nje. Nije imala želju da digne glavu, da se pomeri iz ležećeg položaja. Drobeća težina onoga što je saznala lišavala ju je gole želje za disanjem. Oči su joj prihvatale kišu bez treptanja. Sipilo je uz tihi, prskavi zvuk po lišću i travi, prefinjena elegija. Ona pomisli da će je poneti odatle, da više niko od nje neće tražiti da se ponovo pomeri. Ali onda začu novi zvuk kroz prskanje kapljica: zvuk poput zvona malog, savršenog kristala. Njegova fina nota otkrivala je sažaljenje i bol.

Kada je digla pogled, ona vide da Andelejn nije potpuno mračan. Žuta svetlost obasjavala je niti kiše prema travi. Stigla je poput zvonjave iz plamička velikog poput njenog dlana koji je lebdeo u vazduhu kao da gori sa nevidljivog fitilja. Razigrana vatra pevala joj je, nudila dar sopstvene tuge. Jedna Utvara Andelejna. Pred tim prizorom, bol joj ščepa srce, diže je na noge. Da takve stvari budu uništene! Da je Kovenant nameravao da žrtvuje čak i Utvare i Andelejn na oltar očajanja, da otme život od toliko napuštene i krhke lepote! Nagonski je znala zbog čega joj je plamičak došao. "Izgubljena sam po ovoj kiši", reče ona. Bes joj se dizao iza stegnutih zuba. "Povedi me mojima." Utvara je poskakivala kao da joj se klanja: možda ju je razumela. Uz plesanje i vrcanje iskri, ona pođe kroz kišu koja je sipila. Kapljice su joj prelazile preko svetla poput zvezda padalica. Sledila je bez oklevanja. Tama se prikupila oko nje i u njoj; ali plamičak je ostao čist. Nije je poveo pogrešnim putem. Ubrzo ju je doveo do mesta gde je napustila drugove. Pod zlatanom, Utvara je na trenutak igrala nad ogromnim, usnulim obličjima Prve i Lupižene. Nisu bili stanovnici Domaje: neugroženi ličnim sablastima, snivali su kao da nisu u stanju da se odupru spokoju Bregova. Titravi plamičak nakratko oslika Vaina, zaiskri po kišnim kapima koje su mu kao biserje ukrasile crno savršenstvo, tako da je izgledalo da je odeven u bakrorez satkan od samog sjaja. Abonosne jabučice ništa mu nisu osmatrale niti puštale u sebe. Blagi osmeh kao da mu nije imao nikakvog smisla. Ali Kovenant nije bio tu. Utvara je tada napusti kao da se plaši da pođe dalje sa njom: uz zvon je iščezla u tami poput nestanka nade. Pa ipak, kada joj se vid prilagodio noći koju su zatvorili oblaci, ona ugleda ono što je tražila. U niskoj udubini prema istoku počivao je blagi, biserni odjaj. Krenula je u tom smeru, a svetlost postade sjajnija. Otkrivala je Tomasa Kovenanta među njegovim Mrtvima. Mokra košulja pripila mu se uz trup. Kosa potamnela od kiše razvukla mu se preko čela. Ali nije bio svestan takvih stvari. I nije video kako Linden nailazi. Bio je u potpunosti usredsređen na duhove svoje prošlosti. Znala ih je po pričama i opisima koje je slušala o njima. Krvni gardista Banor previše je podsećao na Brina da bi bilo greške. Čovek u dostojanstvenoj i jednostavnoj odori imao je opasne oči uravnotežene zakrivljenim, čovečnim usnama: vrhovni poglavar Mhoram. Žena je bila slično odevena zbog toga što je i ona nekada bila vrhovni poglavar; a bistra lepota bila joj je ukaljana - ili možda naglašena - proročkom divljinom koja kao da je predstavljala odjek Kovenantove: bila je to Elena, kćerka Lenina. A džin iz čijeg pogleda su blistali smeh, sigurnost i tuga bio je svakako Srdosolja Penosled. Silina kojom su zračili trebalo je da pomete Kovenanta, iako nije bila istih razmera kao Kevinova. Ali on nije raspolagao čulom kojim bi mogao okusiti opasnost koju su predstavljali. Ili je možda njegova razorna namera nazivala tu opasnost drugim imenom. Čitavo telo kao da mu je žudelo za njima, kao da su došli da ga uteše. Da mu ojačaju rešenost, kako ne bi ustuknuo pred uništenjem Zemlje. A zbog čega i ne bi? Na taj način bio bi im dat počinak od zamornih milenijuma bdenja.

Moraš, pomisli Linden. Alternativa je bila u potpunosti užasna. Da. Natopljene odeće, kose mokre i teške uz vrat, krupnim koracima uputila se prema skupu; a bes joj je uobličavao noć. Kovenantovi Mrtvi bili su moćni i odlučni. Nekada bi im bila na milost i nemilost. Ali sada je njena strast preovlađivala nad svima. Oni se okrenuše prema njoj i zanemeše u pomešanom iznenađenju, bolu, odbijanju. Banorovo lice ostade zatvoreno pred njom. Elenino je bilo oštro od groze. Mhoram i Penosled gledali su je kao da im je stvorila zbrku u snovima. Ali samo je Kovenant progovorio. "Linden!" hrapavo dahnu, poput čoveka koji je upravo plakao. "Izgledaš užasno. Šta ti se dogodilo?" Nije obraćala pažnju na njega. Koračajući kroz kišu koja je sipila, ona krenu da se suoči sa njegovim prijateljima. Blistali su sablasnim srebrom koje je nadjačavalo mesečinu. Kiša je padala kroz njihove nesuštastvene prilike. Pa ipak, oči su im bile britke od života koji su im omogućili zemna moć Andelejna i kršenje Zakona smrti. Stajali su u labavom luku pred njom. Niko od njih nije uzmakao. Iza nje, Kovenantov osećaj gubitka, ljubav i nerazumevanje izlivali su se u noć. Ali nisu je dirali. Kevin joj je konačno otvorio oči, omogućio joj da vidi u šta se pretvorio čovek koga je volela. Pogledala je Mrtve u oči jednog po jednog. Ravna oštrica Mhoramovog nosa upravljala ga je između suprotnosti ranjivosti i snage. Elenine oči bile su široke od nagađanja, kao da se pita šta je Kovenant video u Linden. Banorovo lice sadržavalo je istu onu smirenost kojom ju je Brin optužio posle bekstva družine iz Bhrathairdoma. Blagi osmeh koji se video kroz Penosledovu nakostrešenu bradu podvlačio je njegovu zabrinutost i tugu. Na delić trenutka, Linden zamalo da se pokoleba. Penosled je bio Jedan Čisti koji je iskupio jheherrine. Svojevremeno je kročio u lavu da pomogne Kovenantu. Elenu je bar delom u ludilo oterala ljubav prema čoveku koji joj je silovao majku. Banor je služio Nevernika isto toliko verno kao Brin ili Kail. A Mhoram - Linden i Kovenant grlili su se u njegovom krevetu kao u utočištu. Ali nije posredi bilo utočište. Grešila je u vezi sa time, a istina ju je zgrozila. U njenom naručju, u Mhoramovom krevetu, Kovenant se već odlučio za obesvećenje - već je postao siguran u njega. Namera mu je da preda beli prsten u ruku poglavara Kletnika. Pošto joj se zakleo da neće. Bol navre u njoj. Njen krik silovito procepi kišu. "Zar se ne stidite?" Onda strast poče da joj šiba poput snažnog vetra. Voljno ju je raspirivala, želela je da ugasi, kazni, zbriše, ako ikako može, lica srebrnasto osvetljena i zgrožena pred njom. "Jeste li toliko dugo mrtvi da ne znate više šta činite? Zar tako brzo zaboravljate šta je ovde bitno? Ovo je Andelejn! Spasao vam je duše bar jednom. A vi želite da ga uništi! Ti!" Zabila je optužbu u Elenin netremični prezir i tugu. "Da li misliš da ga još voliš? Jesi li toliko ohola? Ništa od svega ovoga ne bi se dogodilo da nisi bila tako željna da vladaš mrtvima kao i živima." Njena optužba prostreli nekadašnju vrhovnu poglavarku. Elena pokuša da odvrati, pokuša da se odbrani; ali nikakve reči ne dođoše. Prekršila je Zakon smrti. Krivica za Kob Sunca bila je isto toliko njena koliko i Kovenantova. Slomljena i bolna, ona zatitra, izgubi silinu i ugasi se, ostavivši na trenutak odsjaj srebra na kiši.

Ali Linden se već okrenula Banoru. "A ti. Ti sa svojom prokletom ispravnošću. Obećali ste mu službu. Da li ovo tako zovete? Tvoji sunarodnici mirno sede u Veselkamenu kada bi trebalo da su ovde. Holian je poginula zbog toga što nisu pošli sa nama da se bore protiv onih pragrdana. Kaer-Kaveral je mrtav i samo je pitanje trenutka kada će Andelejn početi da truli. Ali nije to važno. Zar niste zadovoljni time što ste jednom već dopustili Kevinu da uništi Domaju?" Ona mahnu rukom prema Kovenantu. "Trebalo bi da su ovde da ga zaustave." Banor nije imao odgovor. On baci pogled poput preklinjanja prema Kovenantu: onda i on iščeze. Oko udubine, tmina se produbila. Zapenušana, Linden se okrenu prema Penosledu. "Linden, ne", zareža Kovenant. "Prekini." Bio je blizu toga da se razbukti. Osećala je vatru u njegovim venama. Ali njegov zahtev nije je naterao da zastane. Nije imao prava da joj se obraća. Njegovi Mrtvi izdali su ga - a on je sada nameravao da izda Domaju. "A ti. Jedan Čisti! Bar bih od tebe očekivala da ti je više stalo do njega nego ovo. Zar ništa nisi naučio posmatrajući kako ti umiru sunarodnici, gledajući kako im Besomuk razdire mozgove? Zar misliš da je obesvećenje poželjno?" Džin se lecnu. Ona divlje nastavi: "Mogao si to da sprečiš. Da mu nisi dao Vaina. Da nisi pokušao da ga nateraš da misli da mu pružaš nadu dok si ga, zapravo, učio da se preda. Naveo si ga da veruje da može dopustiti predaju, jer će Vain ili neko drugo čudo ionako spasti svet. Oh, mnogo si mi ti Čist. Ali Kletnik nije toliko čist." "Odabrana..." promrmlja Penosled, "Linden Averi..." kao da hoće da je preklinje, a ne zna kako. "Oh, oprosti... Zemljogub ti je zadao taj bol. On ne shvata. Vizija koja mu je nedostajala za života nije mu data posle smrti. Put pred vama je put nade i usuda, ali on opaža samo ishod sopstvenog očajanja. Morate se setiti da je nateran da služi Opakog. Zlo te službe pomračuje mu duh. Kovenante, počuj me. Odabrana, oprosti!" Odašiljući blistanje u delićima, on nestade u tmini. "Prokletstvo!" režao je Kovenant. "Prokletstvo!" Ali sada mu kletve nisu bile usmerene prema Linden. Izgledalo je kao da kune samoga sebe. Ili Kevina. Van svakog suzdržavanja, Linden se najzad okrenu Mhoramu. "A ti", reče ona, tiho poput otrova. "Ti. Nazvali su te 'prorokom i vidovnjakom'. Tako sam čula. Svaki put kada se obazrem, on mi govori kako bi želeo da si s njim. Ceni te više od ikoga." Bol i bes bili su joj jedno i nije mogla da ih suzdrži: bes zbog toga što je Kovenant tako zaveden; parajuća tuga zbog toga što joj je toliko malo verovao da nije želeo da podele breme, da je više voleo očajanje i uništenje svake ljubavi ili drugarstva koji bi mu mogli olakšati odgovornosti. "Trebalo je da mu kažeš istinu." Oči mrtvog vrhovnog poglavara zasjale su srebrnim suzama - pa ipak, nije ustuknuo niti iščeznuo. Tuga kojom je zračio nije bila za njime samim: bila je za nju. I možda za Kovenanta. Bolni osmeh iskrivi mu usta. "Linden Averi" - učinio je da joj ime zvuči neobično grubo i blago u isti mah - "drago mi je zbog tebe. Vredna si ga. Nikada ne sumnjaj da možeš pravedno stajati sa njime u kušnji svih stvari. Zadala si tugu Mrtvima. Ali kada budu promislili o tome ko si ti, i njima će biti drago. Samo ovo tražim od tebe: potrudi se da se setiš da je i on vredan tebe." On formalno dodirnu dlanovima čelo, onda raširi ruke u naklonu koji kao da mu ogoli srce. "Prijatelji moji!" reče on zvonkim glasom, "verujem da ćete prevladati!" I dalje naklonjen, rastočio se u kiši i nestao.

Linden je ošamućeno piljila za njim. Pod hladnim dodirom kiše, odjednom je bila vrela od stida. Ali onda Kovenant progovori. "Nije trebalo to da učiniš." Napor koji je ulagao da ne bi počeo da urla stegao mu je glas. "Nisu to zaslužili." Umesto odgovora, Kevinovo Moraš! viknu kroz nju, ne ostavljajući prostora za žaljenje. Mhoram i ostali pripadali su Kovenantovoj prošlosti, ne njenoj. Posvetili su se uništenju svega za šta je ikada naučila da mari. Od samog početka, kršenje Zakona smrti služilo je samo Opakom. I još ga je služilo. Nije se okrenula Kovenantu. Plašila se da će je samo njegovo obličje, jedva razaznatljivo kroz tminu, naterati da zaplače poput Bregova. Ona oštro odvrati: "Zbog toga si to učinio, je li? Zato si naterao haručaije da ostanu. Posle onoga što je Kevin učinio krvnoj gardi, znao si da će pokušati da te zaustave." Osetila je kako se upinje da ovlada sobom i ne uspeva. Sreo se sa svojim Mrtvima uz oštru i nerazdvojivu mešavinu bola i radosti koja ga je sada učinila ranjivim na sečenje njene strasti. "Znaš da nije tako", odvrati on. "Šta ti je to, kog đavola, Kevin rekao?" Gorka poput daha zime, ona zareža: "Nikada mu neću dati prsten. Nikada. Koliko puta misliš da si to rekao? Koliko puta si obećao...?" Ona se naglo okrete, ruku dignutih da ga udari - ili da se odbrani od njega. "Ti neopisivi kopilane!" Nije mogla da ga vidi, ali čula su joj ga precizno nalazila u tami. Bio je krut i nepomirljiv poput ikone rešenosti uklesane u živom srcu granita. Morala je da besni na njega da ne bi očajno zaplakala. "Prema tebi, moj otac bio je junak. On bar nije planirao da ubije ikoga izuzev sebe." Crna jeka prikupila se oko nje, pretvarala noć u grozu. "Zar nemaš hrabrosti ni da nastaviš sa životom?" "Linden." Oštro je osećala kako mu zadaje bol, kako ga svaka reč koju je siknula na njega pogađa poput prskanja vitriolom. Pa ipak, umesto da se bori protiv nje, on se upinjao da shvati šta joj se dogodilo. "Šta ti je Kevin rekao?" Ali nije obraćala pažnju na njegov jad. Nameravao je da je izda. Pa, to je bilo u redu: šta je ikada učinila da zasluži drugo? Ali namera mu je bila i da uništi Zemlju - svet koji je i pored sve iskvarenosti i zlobe i dalje gajio Andelejn u srcu, i dalje slavio zemnu moć i lepotu. Zbog toga što se predao. Zakoračio je u Vatrokob kao da zna šta čini - i pustio da divovsko zlo sagori i poslednju ljubav u njemu. Preostali su samo pretvaranje i ruganje. "Slušao si Findejla", skresa mu ona. "On te je ubedio da je bolje prekratiti muke Domaji nego nastaviti borbu. Plašila sam se da ti ispričam o svojoj majci, jer sam mislila da ćeš me mrzeti. Ali ovo je gore. Ukoliko bi me mrzeo, bar bih mogla da se nadam da ćeš nastaviti da se boriš." Onda se jecaji prikupiše u njoj. Jedva ih je suzbijala. "Sve si mi značio. Naterao si me da ponovo živim kada sam mogla da budem i mrtva. Ubedio si me da nastavim da pokušavam. Ali ti si odlučio da se predaš." Istina je bila jasna poput teskobe koja ga je nagrizala tamo u vlažnoj tmini. "Nameravaš da daš Kletniku prsten." Na to, jetki bol briznu iz njega. Ali to nije bilo poricanje. Tačno ga je očitala. Bio je to strah. Strah zbog njenog uviđanja. Strah od onoga što je mogla učiniti sa tim znanjem. "Nemoj to govoriti na taj način", prošapta on. "Ne shvataš." Kao da je grabio za nekim imenom kojim bi je ubedio, nagnao na saučesništvo - ili bar na suzdržavanje od osude. "Rekla si da mi veruješ." "U pravu si", odgovori ona, jadikujući, plačući i besneći istovremeno. "Ne razumem."

Nije to više mogla da podnese. Okrenuvši se od njega, ona pobeže u kišu. Plakao je za njom kao da se nešto u njemu kida; ali nije se zaustavila. Negde oko ponoći, kišica poprimi punu silinu letnje oluje. Hladan, tvrdi pljusak sruči se na Bregove: vetar je sekao krošnjama i grmljem. Ali Linden nije tražila zaklon. Nije želela da bude zaštićena. Kovenant ju je već odveo predaleko tim putem, previše ju je branio od istine. Možda je se plašio - stideo se onoga što je nameravao da učini i tražio načina da to prikrije. Ali tokom mrkle noći Andelejna bila je toliko poštena da prizna da je takođe pokušao da je zaštiti zbog nje same - najpre od mešanja u Džoaninu nevolju i nuždu Domaje, zatim od udara zla poglavara Kletnika, onda od nužne logike njegove smrti. A sada od posledica njegovog očajanja. Zbog toga da ne bi mogla da bude optužena za gubitak Zemlje. Bila je toliko pravedna prema njemu. Ali mrzela je što mora to da bude. Bio je klasičan slučaj: ljudi koji su se odlučili na samoubistvo i nisu imali želju da budu spaseni obično su postajali smireni i sigurni pre nego što bi oduzeli sebi život. Čisto sažaljenje prema njemu slomilo bi joj srce da je bila manje besna. Njen položaj bio bi jednostavniji da je verovala u zlo. Ili da je bila sigurna da je izgubio um. Tada bi joj jedina odgovornost bila da ga zaustavi po svaku cenu. Ali najgori vid njene nedoumice bio je da mu okaljena sigurnost pred njenim čulom za zdravlje nije odavala ni ludilo ni zlobu. U zahvatu namere koja je očevidno bila ludačka ili opaka, izgledalo je da je više nego ikada isti onaj snažni, opasni i neukrotivi muškarac u koga se prvi put zaljubila. Nikada nije bila u stanju da ga odbije. Pa ipak, Kevin je voleo Domaju isto toliko koliko bilo ko drugi i njegova pobuna obori se na nju poput oluje. Kada se zlo digne u punoj moći, ono prevazilazi istinu i može biti prerušeno u dobro bez straha... Zlo ili ludilo. Ukoliko se ne probije u njega, iščupa mu najdublje zamisli i pogleda ih, nije imala načina da vidi razliku. Ali jednom ranije, kada je ušla u njega u pokušaju da ga istrgne iz ćutanja koje su njegovom duhu nametnuli Elohimi, pojavio joj se u obliku Marida - nevinog čoveka koga su Besomuk i Kob Sunca pretvorili u čudovište. Alatka za Opakog. Zbog toga je bežala od njega, hitala drhtava i očajna među Bregovima. Nije mogla da sazna istinu, a da ga ne posedne. A samo posedanje bilo je zlo. Bila je to vrsta ubijanja, oblik smrti. Već je žrtvovala majku tami svoje nezalečene gladi za silom smrti. Nije tražila zaklon zbog toga što ga nije želela. Bežala je od Kovenanta zbog onoga što bi joj suočenje sa njime moglo razotkriti. Zato što nije imala izbora nastavljala je da korača dok je oluja duvala i jurila oko nje. Putovala je prema istoku, prema mestu na kome će se sunce roditi - prema visokim, pogrbljenim ramenima i vrhuncem Planine Groma. Prema poglavaru kletniku. Namera joj je bila mračna poput ludila - a ipak, šta je drugo mogla da učini? Šta drugo nego da se trudi da sretne i nadvlada Opakog pre nego što Kovenant dosegne svoju krizu. Nije bilo drugog načina da ga spase, a da ga ne posedne - da ne izloži sebe, njega i Domaju vrelom bolu svoje sposobnosti za tminu. To je u redu, pomisli. Mogu ja to. Zaslužila sam. Znala je da laže samu sebe. Opaki će biti jezivo snažniji od bilo kog Besomuka; a ona je jedva preživela jednostavnu blizinu samadhi Šeola. Pa ipak, bila je uporna. I pored noći i oluje koja je odsekla mesec i zvezde, videla je jasno kao u viziji da joj je čitav

prošli život bio poput Domaje, teren opsednut izopačenjem. Dopustila je da je nasleđe njenih roditelja liši običnog zdravlja i rasta, dopustila da mračna želja upravlja njenim danima poput Besomuka. U nekom smislu bila je posednuta mržnjom od trenutka kada joj je otac rekao: Ionako me nikada nisi volela - mržnjom prema životu kao i prema smrti. Ali onda je Kovenant došao u njeno postojanje kao što je došao u Domaju i sve izmenio. Nije zasluživao očajanje. A ona je imala pravo da se sukobi sa Opačijom koja ju je izobličila, potisnula joj sposobnost da voli, odsekla je od vitalnosti života. Pravo i potrebu. Tokom čitave noći, nastavljala je prema istoku. Oluja je postepeno slabila, smanjila se u kišicu i onda otišla sa vetrom, otkrivši nebo blistavo od zvezda i nabreklo kao da je oprano. Tanka kriva Meseca koji je zalazio gotovo pravo iza nje kazivala joj je da joj je smer ispravan. Vazduh je bio hladan na njenoj natopljenoj odeći i mokroj koži: sa kose joj se slivala voda niz leđa poput drhtavice. Ali Andelejn ju je održavao. Preobilan pod nedokučivim nebesima, činio je sve stvari mogućim. Srce joj se diže pred svim bremenima. I dalje je koračala. Ali kada pređe greben i sretnu se sa prvim jasnim pogledom prema izlasku sunca, ona stade - sleđena u užasu. Padine i drveće bili su otežali od kišnih kapi; a svaka kapljica uhvatila je svetlost u srce, odjekivala sićušnim delom svitanja prema suncu, tako da su sva trava i drveće bili pokriveni blistanjem. Žutim blistanjem kobno ukaljanim zelenim. Sunce je nosilo oreol boleština dok se Kob Sunca dizala nad Bregovima. Bila je tako slabašna da je samo njen vid mogao da je razazna. Ali bila je tu. Uništavanje poslednje lepote Domaje već je počelo. Jedan dugi trenutak ostala je nepokretna, a iznenađenje ju je nagnalo u staru paralizu neočekivanom brzinom kojom je Kob Sunca napala preostali Zakon Andelejna. Nije imala moć. Nije mogla ništa da uradi. Ali srce joj je grabilo za odbranom - i pronašlo jednu. Prijatelji joj nisu imali čula koja je stvarala Domaja. Neće videti kako se Kob Sunca diže prema njima; i zato džinovi neće potražiti kamen da bi se zaštitili. Biće preobraženi poput Marida u stvorenja uništenja i groze. Ostavila ih je miljama za sobom, nikako se nije mogla vratiti da ih upozori na vreme. Ali morala je da pokuša. Bila im je potrebna. Napustivši sve druge namere, ona jurnu u očajni trk putem kojim je stigla. Dolina pod grebenom još je bila duboko u senci. Hitala je mahnito, a oči su joj se sporo privikavale. Pre nego što je bila na pola puta niz padinu, ona se gotovo sudari sa Vainom. Izgledalo je da se pojavio iz sumračnog vazduha bez prelaza, u trenutku se preveo preko mnogo milja. Ali dok se zanosila od njega, teturala da uspostavi ravnotežu, shvatila je da mora da joj je išao po tragu čitave noći. Pažnja joj je bila toliko usredsređena na sopstvene misli i na Andelejn da mu nije osetila prisustvo. Iza njega, na dnu doline, bili su Kovenant, Prva i Lupižena. Sledili su demonokota. Posle dve noći bez počinka, Kovenant je delovao iznureno i grozničavo. Ali odlučnost mu je sevala iz koraka. Neće se zaustavljati da spase život - ne dok Linden putuje ispred njega u opasnost. Nije delovao poput čoveka koji bi se predao očajanju. Ali nije imala vremena da mu razmatra protivrečnosti. Sunce se dizalo povrh grebena. "Kob Sunca!" kriknu ona. "Ovde je! Nađite kamen!"

Kovenant nije reagovao: delovao je preumorno da pojmi išta izuzev toga da ju je ponovo našao. Lupižena je preneraženo zurio prema vrhu grebena. Ali Prva smesta poče da prelazi pogledom dolinu u potrazi za bilo kakvom stenom. Linden pokaza rukom i Prva je opazi: mala, izbeljena nakupina gromada u blizini podnožja padine, na nevelikom rastojanju. Ona smesta dograbi muža za ruku i povuče ga trkom u tom smeru. Linden baci pogled prema suncu, vide da će džinovi stići do kamenja sa nekoliko trenutaka prednosti. Reakcija na to bila je da kao da joj je sva snaga isprana. Kovenant joj je prilazio, a ona nije znala kako da ga pogleda u oči. Umorno, ona se spusti u travu. Sve što je pokušavala da odredi za sebe tokom noći bilo je izgubljeno. Sada će morati ponovo da podnosi njegovo društvo, moraće da živi u stalnoj prisutnosti njegove divlje svrhe. Prvi put Kob Sunca dizala se u Andelejnu... Ona pokri lice da sakrije suze. Zaustavio se pred njom. Na trenutak, plašila se da će biti toliko budalast da sedne. Ali ostao je na nogama, tako da su ga čizme štitile od sunca. Zračio je iznurenošću, tugom i upornošću. Kruto je rekao: "Kevin ne shvata. Nemam nameru da učinim ono što je rekao. On je digao sopstvenu ruku protiv Domaje. Kletnik nije sam započeo obred obesvećenja. Samo ga je podelio. Već sam ti rekao da više nikada neću upotrebiti silu. Šta god bilo, neću biti onaj koji uništava ono što voli." "U čemu je razlika?" Gorčina joj nije ništa vredela. Sva oštrina uz koju je nekada trpela svet nestala je i odbijala je da bude prizvana nazad. "Odustaješ. Domaja nije važna. Još nas je troje koji želimo da je spasemo. Smislićemo nešto. Ali ti napuštaš samoga sebe." Očekuješ li da ti to oprostim? "Ne." Od pobune ton mu je bio hrapav. "Ne činim to. Više nije preostalo ništa što mogu učiniti za tebe. A Domaji ne mogu pomoći. Kletnik se postarao za to davno pre nego što sam i stigao ovde." Gorčina mu je bila nešto što je mogla da razume. "Činim to radi sebe. On misli da će mu prsten dati ono što želi. Ja znam bolje. Posle svega što sam prošao, znam bolje. On greši." Njegovu sigurnost bilo je nemoguće poricati. Jedini razlozi koje je znala bili su oni koje je nekada koristila sa ocem, a oni su uvek doživljavali neuspeh. Progutani su u tami - u samosažaljenju izraslom do zlobe i pruženom da joj proguta duh. Nikakvi razlozi nisu bili dovoljni. Nejasno se upitala kako je džinovima objasnio njen beg. Ali sebi se zaklela: zaustaviću te. Nekako. Nikakvo zlo nije bilo toliko veliko kao opakost njegove predaje. Kob Sunca digla se u Andelejnu. To se nije moglo oprostiti. Nekako. Kasnije toga dana, kada se družina zaputila istočno između Bregova, Linden iskoristi priliku da se odvoji od Kovenanta i Prve sa Lupiženom. Izobličeni džin bio je duboko uznemiren: groteskne crte delovale su mu tegobno, kao da je izgubio suštinsko veselje koje mu je čuvalo lice od ružnoće. Pa ipak, očevidno je oklevao da progovori o njenoj nevolji. Najpre je pomislila da to oklevanje potiče iz novog nepoverenja prema njoj. Ali dok ga je proučavala, ona vide da mu raspoloženje nije toliko jednostavno.

Nije želela da mu otežava nesreću. Ali često je pokazivao da je spreman da preuzme na sebe bol umesto svojih prijatelja. A njena nužda bila je izuzetna. Kovenant je nameravao da da prsten Opakom. Tiho, da je ne bi čuli, ona dahnu: "Lupiženo, pomozi mi. Molim te." Bila je spremna na ojađeni ton njegovog odgovora, ali ne i na njegovo značenje. "Nema pomoći", odgovori on. "Ona neće da ga propituje." "Ona...?" poče Linden, a zatim se zaustavi. Pažljivo je upitala: "Šta ti je rekao?" Jedan bolni trenutak Lupižena je bio nepomičan. Linden se prisili da mu da vremena. Nije hteo da je pogleda. Oči su mu turobno lutale po Bregovima, kao da su ovi već izgubili sjaj: bez njenih čula, nije mogao da vidi da Kob Sunca još nije oštetila Andelejn. Onda, uz uzdah, on prikupi reči iz sumornosti. "Digavši nas iz sna da pojurimo za tobom, obznanio je tvoje verovanje da mu je sada namera da uništi Domaju. A Paučina Vodosvetla, žena moja, ne želi da mu postavlja pitanja. Priznajem da je on zemljorod - vredan svakog poverenja. Ali nisi li i ti mnogo puta dokazala sličnu vrednost? Ti si Odabrana i u tajanstvo tvog mesta među nama nije nam dat uvid. Pa ipak su te Elohimi nazvali Sunozborom. Ti jedina poseduješ vid koji pruža nadu isceljenja. Često su bremena naše Potrage padala na tebe - i valjano si ih podnosila. Neću da verujem da si ti, koja si toliko pomogla džinovima i žrtvama Klave, postala luda ili surova u razmaku od jedne noći. A ti si povukla poverenje od njega. To je ozbiljno u svakom pogledu. Mora se podvrći pitanjima. Ali ona je Prva od Potrage. Ona zabranjuje. Odabrana..." Lice mu je bilo prepuno bezimenog preklinjanja, kao da želi nešto od nje, a ne zna šta je to. "Njena je reč da nemamo druge nade do njega. Ukoliko on više nije dosledan sebi, tada je sve izgubljeno. Ne drži li on beli prsten? Zbog toga moramo očuvati veru u njega - i biti mirni. Ukoliko se nađe nagnut nad oštricu sopstvenog usuda, ne smemo ga gurnuti svojim sumnjama. Ali ukoliko se od njega ne može dobiti objašnjenje, kakvo poštenje ili pravda dopuštaju da ti budeš ispitana? Ja to neću učiniti, iako je nedostatak priče bolan. Ukoliko ti se ne može jednako verovati, moraš bar biti jednako ostavljena u ćutanju." Linden nije znala kako da odgovori. Bolelo ju je njegovo nemirno stanje, bila mu je zahvalna na iskrenosti i zapeklo ju je držanje Prve. A opet, ne bi li i ona zauzela isti položaj na mestu mačomoćnice? Da se Kevin Zemljogub obratio nekom drugom, ne bi li bila ponosna da održi poverenje u Nevernika? Ali to priznanje samo ju je ostavljalo još usamljenijom. Nije imala pravo da ubeđuje Lupiženu u svoju stvar: i on i njegova žena nisu zasluživali da pokuša da ih okrene jedno protiv drugog - ili protiv Kovenanta. Pa ipak, nije imala načina da proveri ili potvrdi sopstvenu normalnost izuzev otvorenim suprotstavljanjem njemu. Čak i u napregnutoj iscrpljenosti i odlučnosti, bio joj je tako drag da jedva da je mogla da izdrži oštrinu želje za njim. Njena sopstvena iznurenost i poraženost nateraše je da se zatetura po neravnom busenju. Ali odbila je utehu Lupiženinog oslonca. Bledo ga upita: "Šta ćeš da radiš?" "Ništa", odvrati on, "nisam sposoban ni za šta." Saosećanje prema njoj činilo ga je gorkim. "Nemam vid koji se može uporediti sa tvojim. Pre nego što mi istina postane jasna, vreme za sve neophodne postupke doći će i proći. Ono što je neophodno učiniti moraš obaviti ti." On zastade; pomislila je da je završio, da im je prijateljstvo došlo do kraja. Ali onda on tiho procedi kroz zube: "Pa ipak, kažem ovo, Odabrana. Ti si bila ta

koja je omogućila beg Vaina, demonokota, iz zarobljeništva u Elemesnedenu. Ti si bila ta koja je omogućila naš odlazak iz Peskodrža. Ti si bila ta koja je obezbedila sigurnost za sve nas izuzev za Palamara Sanomora pred Crvom sa kraja sveta, kada je Zemljorod lično popustio pred uništenjem. I ti si bila ta koja je našla način da ugasi Vatrokob. Vrednost ti je višestruka i sigurna. Prva će odabrati kako želi. Ja ću ti dati život, ukoliko ga zatražiš." Linden ga je čula. Posle izvesnog vremena, ona jednostavno reče: "Hvala." Nikakve reči nisu bile dovoljne. I pored sopstvenog zbunjenog nemira, dao joj je ono što joj je bilo potrebno. Nastavili su da koračaju ćutke. Sledećeg jutra, crveni oreol sunca bio je dovoljno razgovetan, tako da su ga svi mogli videti. Lindenini otvoreni nervi pretraživali su Bregove, oprobavali reakciju Andelejna na Kob Sunca. Najpre nisu našli ništa. Vazduh je imao isti okrepljujući miris, mešavina cveća, rose i soka drveća. Alianthe je bilo u obilju po padinama. Nikakvo razaznatljivo zlo nije nagrizalo drvo obližnjih zlatana i vrba. A ptice i životinje koje su jurcale i trčkale u vidno polje i iz njega nisu patile ni od čega neispravnog. Zemna moć koja je poput blaga i dalje obitavala u srcu oblasti još je podnosila pritisak izopačenja. Ali do podneva to više nije bilo istina. Udari bola počeše da se uzdižu uz debla, da tište po žilicama lišća. Ptice kao da su mahnitale kako se broj insekata povećavao; ali šumski stvorovi prestrašili su se i posakrivali. Vrhovi vlati trave postali su smeđi: neki žbunovi pokazivali su znake sušenja. Udaljeni zadah lagano je prilazio sa povetarcem. A tlo poče da odaje slabašne drhtaje osećanja - neopipljivo stresanje koje nije osećao niko izuzev Linden. Od toga su je pete bolele u cipelama. Mrmljajući psovke, Kovenant je besno išao prema istoku. I pored svog nepoverenja, Linden vide da mu je bes za Andelejn iskren. Prevazilazio je granice sopstvene snage da bi požurio prelazak preko Bregova, napredovanje prema krizi Opakog. Kob Sunca kao da ga je stopila sa njegovom svrhom. Linden ga se tvrdoglavo držala, rešena da mu ne dopusti da je prestigne. Shvatala je njegov bes, delila ga: na ovom mestu, crveno sunce bilo je gnusno, nepodnošljivo. Ali gnev ga je činio sposobnim za bilo kakvo ludilo koje bi okončalo bol Andelejna, ispalo to na dobro ili loše. Džinovi su mrgodno pratili svoje prijatelje. Kovenantov najbrži korak nije bio zamoran za Lupiženu: Prva bi putovala mnogo brže. Crte su joj bile oštre od želje za većom brzinom, za okončanjem Potrage, kako bi na pitanja koja su iskrsla između nje i njenog supruga najzad bilo odgovoreno. Teškoća da se suspregne na Kovenantove kratke korake bila je očigledna u njoj. Dok je družina koračala kroz dan, bila je mrgodno ćutljiva. Majka joj je umrla prilikom porođaja; otac na Dušogrizu. Držala se kao da ne želi da prizna koliko joj je postala važna Lupiženina toplina. Iz tog razloga, Linden oseti neobično, neizrečeno srodstvo sa Prvom. Bilo joj je nemoguće da zamera mačomoćnici na takvom držanju. I zaklela se da nikada neće zatražiti od Lupižene da ispuni obećanje. Vain je prazno koračao za družinom. Ali od Findejla nije bilo ni traga. Obazirala se za njime u pravilnim razmacima, ali se on nije ponovo pojavljivao. Te večeri, Kovenant je spavao jedva pola noći: onda je nastavio svojim putem kao da pokušava da se kradom izvuče ispred prijatelja. Ali Linden nekako kroz iznureni dremež

oseti kako polazi. Ona se diže, pozva džinove iz busenja koje je slabašno pulsiralo i pođe za njim. Sunce donese oreol plodnosti u zoru i hučavo šuštanje poput šapata užasa iz drveća i grmlja. Linden oseti kako lišće jeca na peteljkama, zelenilo jadikuje bolom. Ubrzo će Bregovi biti svedeni na žrtvenu bespomoćnost ostatka Domaje: biće svedeni na divlje rastinje, isušivano do uništenja, zahvatano truljenjem, šibano bujicama. Od te misli postajala je žestoka poput Kovenanta, bilo joj je moguće da drži korak sa njim dok se iscrpljivao. Pa ipak, nemi bol zelenila i drveća nije bio najgore dejstvo Kobi Sunca. Čula su joj bila satrvena do gole osetljivosti: znala je da pod zemljom, pod korenjem drveća, groznica kostiju Andelejna postaje toliko oštra da je gotovo fizička. Mučnina odbojnosti dizala se u zemnoj moći Bregova. Od toga joj je utroba podrhtavala kao da gazi po otvorenoj rani. Postepeno je Kovenantovo koračanje postajalo sve izmorenije. Andelejn ga više nije držao. Sve veći i veći deo čileće snage Bregova odlazio je na odbranu protiv izopačenja Kobi Sunca. Posledica je bila da je sunce plodnosti imalo na površini malo dejstva. Nekoliko stabala zaječalo je i postalo više, raslo je raspeto od bola: nešto grmlja diglo je grane poput udova skrnavljenja. Kao da su sve ptice i životinje pobegle. Ali najveći deo drveća i trave čuvala je sila u tlu iz koga je raslo. Aliantha se tvrdoglavo držala same sebe, kao što je to činila vekovima. Samo je nestao čisti sjaj Bregova - samo zračenje velikog i zgusnutog zdravlja - samo izuzetna životnost. Međutim, bolest je u stenju i zemlji ispod njih narastala bez prekida. Te noći, Kovenant je spavao snom iscrpljenosti i alem-vina. Ali Linden zadugo nije mogla da otpočine i pored iznurenosti. Kad god bi položila glavu u travu, čula bi kako tlo škrguće zubima na pozadini tihog ječanja i beskorisnog gneva. Poprilično pre zore, ona i njeni saputnici digoše se i produžiše. Sada je osećala da se trkaju sa rastakanjem Bregova. Tog jutra prvi put su bacili pogled na Planinu Groma. I dalje je bila najmanje dan puta daleko. Ali stajala je oštra i zastrašujuća nad Andelejnom, sa suncem koje joj se naginjalo nad ramenom, a padine joj je pomračivalo zelenilo neprirodnog rastinja. Sa tog rastojanja, delovala je kao titan koji je udarcima oboren na kolena. Kovenant je nameravao da negde u toj planini nađe poglavara Kletnika. On se okrete Linden i džinovima, očiju zakrvavljenih i oštrih. Reči su žudele da iziđu iz njega, ali izgledalo je da nije u stanju da ih izgovori. Mislila je da nije primetio nemir džinova, uvređen njenim sopstvenim nepomirljivim odbijanjem; ali sada je videla da nije tako. Shvatao ju je i previše dobro. Siloviti i tvrdoglavi deo njega osećao se kao i ona, borio se poput gnušanja protiv njegove okaljene svrhe. Nije želeo da umre, nije želeo da izgubi ni nju, ni Domaju. I nije pružao džinovima nikakvo objašnjenje da se ne bi udružili sa njim protiv nje. Da ona ne bi bila u potpunosti sama. Želeo je da kaže sve te stvari. Bile su vidljive njenim bolnim čulima. Ali grlo mu se zatvori nad njima poput pesnice i nije htelo da ih pusti napolje. Možda bi tada posegla prema njemu. Bez promene ijedne reči koju je dala sebi, mogla je da ga obujmi svojom ljubavlju. Ali užas je rastao u tlu na kome je stajala i to joj otrže pažnju od njega. Užas. Gnusoba. Kob Sunca i zemna moć zahvaćeni u borbu na život i smrt pod njenim nogama. A zemna moć nije mogla pobediti. Nije je štitio nijedan Zakon. Izopačenje će

istrgnuti srce iz Bregova. Tlo je postalo toliko nepostojano da su mu džinovi i Kovenant osećali drhtaje. "Dragi Hriste!" jeknu Linden. Ona dohvati Kovenanta za ruku. "Hajde!" Svom snagom, ona ga povuče iz žiže užasa Andelejna. Džinovi su bili zgroženi od nerazumevanja; ali sledili su je. Zajedno, saputnici počeše da trče. Trenutak kasnije, trava na kojoj su doskora stajali rasprsnu se. Ukopane gromade stadoše da pucaju. Ogroman deo zelenila postade rascepljen: parčad kamenja i zemlje zaseče u nebo. Silovitost koja je raskinula zemnu moć na tom mestu odasla udar preko čitave oblasti, iskopa jamu u tlu. Parčad uništene lepote padala je na sve strane poput kiše. A sa golih zidova jame dođe, puzavo i grebući, bolesno, divljačno zelenilo sunca plodnosti. Čudovišna poput ubistva, nakupina bršljena zakipti naviše da raširi pokrov preko raskopanog busenja. U daljini odjeknu nova erupcija. Linden je oseti poput plača u tlu. Parče po parče, život Andelejna čupan je iz korena. "Kopilane!" divljao je Kovenant. "Oh, ti kopilane! Sve si drugo obogaljio. Nisi li zadovoljan?" Okrenuvši se, on posrlja prema istoku kao da namerava da se baci Opakom na grlo. Linden je držala korak sa njim. Bol joj je opteretio čula. Nije mogla da govori zbog toga što je plakala.

pokušaše da joj protresu da

17. U JAZBINIŠTA

Rano sledećeg jutra družina se uspe uz padine Planine Groma u blizini sužene bujice reke Opčarnice. Kovenant je bio ispijen od zamora, pogleda sivog poput pepela. Lindenine oči bolele su u dupljama poput groznice: napor joj je pulsirao kroz kosti lobanje. Čak su i džinovi bili umorni. Tokom noći samo su se povremeno zaustavljali radi odmora. Usne Prve imale su boju njenih prstiju koji su stezali balčak mača. Lice Lupižene delovalo je kao da se raspada. Pa ipak, sve četvoro bili su ujedinjeni hitnjom. Napadali su niže padine kao da se trkaju sa suncem koje se dizalo za kobnim masivom planine. Suncem pustinje. Delovi Andelejna već su postali sažeženi i razrušeni poput bojnog polja. Bregovi su se još držali života koji ih je učinio dražesnim. Dok je trajalo, Kaer-Kaveralovo lečenje bilo je potpuno i temeljno. Kob Sunca naprosto nije mogla da zbriše svu zemnu moć iz tla za tako malo dana. Ali prašnjava sunčeva svetlost koja je sezala preko ramena Planine Groma otkrivala je da je po ivicama Andelejna - kao i na ponekim mestima u njegovom srcu - oštećenje već bilo ozbiljno. Rastinje tih oblasti bilo je iščupano, raskopano, zbrisano gnusnim erupcijama. Tlo je bilo pokriveno kraterima i jamama poput ožiljaka neke neizlečive bolesti. Prethodnog dana, ostatke drveća obrasla je i zagušila divlja plodnost Kobi Sunca. Ali sada, kako je sunce napredovalo nad tim tamnim zelenilom, sve bilje i sva živa bića padali su u lepljivi glib koji je pustinja ispijala.

Linden je gledala prema Bregovima kao da i ona umire. Ništa neće nikada ukloniti žaoku tog uništenja iz njenog srca. Bolest sveta upijala se u nju iz predela prostrtog i mučenog pred njom. Andelejn se još borio za život i preživljavao. Veliki njegov deo i dalje nije bio povređen. Milje blagih padina i prirodnog rastinja razdvajale su kratere, stajale nasuprot sunčevoj sušnoj silovitosti. Ali tamo gde je Kob Sunca obavila posao, oštećenja su bila oštra poput očaja. Da joj je pružena prilika da spase zdravlje Andelejna sopstvenim životom, iskoristila bi je isto toliko brzo koliko i Kovenant. Možda bi se i ona smešila. Sedela je na steni u polju gromada koje su pretrpale padinu previše gusto da bi dopuštale bujanje ikakvog rastinja. Zadihan kao da su mu pluća isečena nedelotvornim besom, Kovenant se tu zaustavio da dođe do daha. Džinovi su stajali u blizini. Prva je proučavala zapad kao da će joj taj prizor uništenja dati snage kada dođe vreme da uzmahne mačem. Ali Lupižena nije mogao da ga podnese. Popeo se na gromadu, leđa okrenutih Bregovima Andelejna. Ruke su mu se igrale flautom, ali nije pokušavao da zasvira.

Posle izvesnog vremena Kovenant zareža: "Slomljena..." U glasu je imao ubijeni prizvuk, kao da je i unutar njega nestajalo nešto životno. "Sva ta lepota..." Možda je tokom noći izgubio razum. "'Samo tvoje prisustvo ovde daje mi moć da te savladam. Na tebi je zlo koje smatraš najstrašnijim.' Navodio je reči poglavara Kletnika; ali govorio je kao da su reči njegove. "'Pred tobom je veće očajanje nego..." Prva mu se smesta okrete. "Ne govori tako. Pogrešno je." Nije davao znak da ju je čuo. "Nije moja greška", nastavi on oštro. "Nisam učinio ništa od toga. Nimalo. Ali ja sam uzrok. Čak iako nisam učinio ništa. Sve je učinjeno zbog mene. Da ne bih imao nikakve prilike. Samim tim što sam živ, uništavam sve ono što volim." Trljao je neosetljivim prstima kroz četku brade; ali oči su mu i dalje piljile u pustaru Andelejna, progonjene njome. "Pomislićete da sam želeo da se ovo dogodi." "Ne!" pobuni se Prva. "Nemamo takvih primisli. Ne smeš sumnjati. Sumnja oslabljuje - ona izopačuje. Zbog toga je taj Opaki toliko moćan. On ne sumnja. Dok si siguran, ima nade." Gvozdeni glas odavao joj je prizvuk straha. "Platiće za ovo ukoliko ne budeš sumnjao!" Kovenant ju je gledao na trenutak. Onda se ukočeno diže na noge. Mišići i srce bili su mu toliko čvrsto zgrčeni da Linden nije mogla da ga čita. "To je pogrešno." Govorio je blago, kao da preti ili preklinje. "Treba da sumnjaš. Sigurnost je užasna. Neka je Kletnik ima. Sumnja nas čini ljudskim." Pogled mu se okrenu prema Linden: dosezao ju je poput plamena ili ispražnjenosti, vrhunac i poraz sve njegove moći u Vatrokobi. "Potrebna je svaka sumnja do koje se može doći. Želim da sumnjam. Jedva da sam više ljudsko biće." Svako sevanje i titraj njegovih očiju protivurečili su sami sebi. Zaustavite me. Ne dirajte me. Sumnjajte u mene. Sumnjajte u Kevina. Da. Ne. Molim. Molim. Začetak molbe privuče je njemu. Sada nije delovao snažno ili opasno, već samo željan pomoći, zgrožen samim sobom. Pa ipak ga je bilo nemoguće odbiti, kao i uvek. Ona mu dodirnu izmršaveli obraz šakom: ruke su je bolele od nežnosti želje da ga zagrli. Ali neće se povući od onoga čemu se zarekla, koja god bila cena. Možda godine medicinskog obrazovanja i samoporicanja nisu bile ništa do načina za beg od smrti; ali

jednostavna logika tog bega odvela ju je u smeru života, tuđih ako već ne svog. A u srži kostiju iskusila je i Kob Sunca i Andelejn. Izbor između njih bio je jasan poput Kovenantovog bola. Nije imala odgovor na njegovo preklinjanje. Umesto toga, uputila mu je sopstveno. "Nemoj me prisiljavati da to učinim." Ljubav joj je bila ogoljena u očima. "Nemoj se predavati." Grč bola ili besa sevnu mu licem. Glas mu se skupi do pustinjskog grebanja iz dubine grla. "Voleo bih kada bih mogao da te navedem da shvatiš." Govorio je ravnim glasom, svako osećanje bilo je sažeženo. "Otišao je predaleko. Ne može da mu uspe. Možda više nije normalan. Neće dobiti ono što želi." Ali njegovo ponašanje i reči nisu joj doneli utehu. Isto tako mogao je da izjavi džinovima, Vainu i poharanom svetu da još namerava da preda prsten. Pa ipak, ostao je dovoljno snažan da se drži svrhe, i pored nedovoljno hrane, još manje odmora i patnji Andelejna. Tvrdoglavo je pogledao Prvu i Lupiženu u oči kao da očekuje pitanja ili protivljenje. Ali Mačomoćnica se držala ozbiljno. Muž joj nije dizao pogled sa flaute. Na njihovo ćutanje, Kovenant odvrati: "Treba da idemo prema severu izvesno vreme. Dok ne dođemo do reke. To nam je ulaz u Planinu Groma." Uz uzdah, Lupižena se diže na noge. Držao je flautu obema šakama. Pogled mu nije bio usredsređen ni na šta kada je prelomio mali instrument na dva dela. Svom snagom, bacio je parčad prema Bregovima. Linden se lecnu. Uzvik zamre na usnama Prve. Kovenantova ramena se pogrbiše. Mrk poput bogalja, Lupižena diže pogled prema Neverniku. "Dobro me poslušaj", promrmlja on razgovetno. "Ja sumnjam." "Dobro!" Kovenant zareža poput urlika. Onda ponovo krenu, birajući stazu za sebe među gromadama. Linden ga je sledila, dok su joj stari krici tukli o srce. Zar nemaš hrabrosti da nastaviš da živiš? Ionako me nikada nisi voleo. Ali znala je, jasno kao u viziji, da je on jeste voleo. Nije imala načina da odmeri šta mu se dogodilo u Vatrokobi. A Gibonov glas odgovarao joj je, rugao joj se istinom: Zar nisi zla? Podnožje Planine Groma, drevnog Kiril Trendora, bilo je previše neravno da podnese mnogo rastinja. A svetlost pustinjskog sunca sada je brzo napredovala preko vrha, rastačući preostalu plodnost tla. Družinu su ometale rasute gromade i čvornovate padine, ali ne i dejstvo prethodnog sunca. Pa ipak, kratko putovanje prema Opčarnici bilo je naporno. Gnusno izopačenje sunca kao da je komadalo poslednje ostatke Lindenine snage: talasi vreline poput predznaka priviđenja grabili su joj ivice uma. Sukob sa Opakim bar će okončati taj užas i poharu. Na ovaj ili onaj način. Dok je zadihano silazila niz padine, ona zateče sebe kako ponavlja obećanje koje je nekada dala u Veselkamenu - obećanje koje je dala i prekršila. Nikada. Više nikada. Šta god se dogodilo, neće se vratiti pod Kob Sunca. Zbog njene slabosti, Kovenantove iscrpljenosti i teškoće terena, družina nije stigla u blizinu reke sve do prepodneva. Način na koji se zvuk prostirao po bregovima omogućio joj je da nazre nagoveštaj vodenih brzaka pre nego što ih je čula. Onda se ona i njeni saputnici popeše na poslednji vrh između njih i Opčarnice i nju zapljusnu puno zavijanje bujice. Sužena tvrdoglavim granitnim kanalom, reka je jurila pod njima, bela i uskomešana kao da se prepustila

usudu. A usud se uzdizao nad njom, toliko masivan i zastrašujući da je planina ispunjavala čitav istok. Možda na milju desno od Linden reka je uticala u ždrelo Planine Groma da bi bila progutana - usisana u katakombe koje su se lavirintski širile po skrivenim dubinama masiva. Kada te vode ponovo iziđu na Donjoj Zemlji iza Gravin Trendora, biće toliko zagađene gnusobom jamnika, toliko reske od otpadaka kosturnica i kotilišta, izlivnih voda kovačnica i laboratorija, nanosa opačije, da će postati Putnikov Tesnac - izvor opasnosti i izopačenosti Sarangravske ravnice. Tokom jednog sumanutog trenutka Linden pomisli da Kovenant namerava da zaplovi tom žestokom strujom u planinu. Ali onda on pokaza prema obali pravo pod njime; i ona vide da je put usečen u padinu na izvesnoj visini iznad reke. Sama reka opadala je: prošlo je šest dana od poslednjeg sunca kiša; a pustinjsko sunce brzo je ispijalo vodu koju je Andelejn još davao. Ali tragovi na okomitim zidovima korita pokazivali su da Opčarnica bukvalno nikada nije domašala put. Tim putem u davna doba marširale su vojske iz Planine Groma da napadnu Domaju. Veliki deo njegove površine bio je ruševan, ispucao i izbrazdan od starosti i žestokih izmena Kobi Sunca, klizav od vodenog praha; ali njime se i dalje moglo putovati. A vodio je pravo u mračnu utrobu planine. Kovenant mahnu prema mestu na kome su se zidovi uzdizali poput litica da dodirnu strane Planine Groma. Morao je da viče da bi ga čuli, a glas mu je bio isprugan naprezanjem. "To je Podlačeva klisura! Gde je Kletnik prvi put otvoreno izdao Kevina i veće! Pre nego što su saznali ko je on! Rat koji je slomio Kevinovo srce počeo je ovde!" Prva pređe pogledom preko zapenušane reke, sve veće tegobnosti silnih zidova, a onda diže glas kroz riku: "Zemljorode, rekao si da su prolazi kroz ovu planinu lavirint! Kako onda da otkrijemo mesto na kom vreba Opaki?" "Nećemo ni morati!" Povik mu je zvučao grozničavo. Delovao je napeto, napregnuto i usplamtelo kao kada ga je Linden prvi put srela - kada joj je zalupio vrata kuće u lice. "Jednom kada uđemo, treba samo da lutamo dok ne naiđemo na njegove odbrane. On će se postarati o ostalom. Jedina nevolja jeste kako ostati u životu dok ne stignemo do njega!" On se okrete svojim pratiocima. "Ne morate da pođete! Ja ću biti bezbedan. Neće mi učiniti ništa sve dok me ne bude imao pred sobom." Lindeni se činilo da govori iste stvari koje je rekao na farmi 'Utočište'. Ne znaš šta se ovde dešava. Nikada ne bi mogla da razumeš. Nisi mi potrebna. "Nema potrebe da to rizikujete." Ali Prvu nisu mučila takva sećanja. Ona smesta odvrati: "Šta nam ovde vredi bezbednost? Sama Zemlja je ugrožena. Rizik je posao koji smo odabrali. Kako ćemo podneti pesme koje će nam naši ljudi pevati ako se ne budemo držali suštine Potrage? Nećemo se rastajati od tebe." Kovenant pognu glavu kao da se stidi ili plaši. Možda se sećao Srdosolje Penosleda. Pa ipak, njegovo odbijanje ili nesposobnost da pogleda Linden u oči pokazivalo je da ga nije pogrešno pročitala. I dalje je zaludno pokušavao da je zaštiti, da je poštedi posledica njenih sopstvenih izbora - posledica koje nije umela da odmeri. I upinjao se da je spreči da se umeša u ono što je nameravao da učini. Ali nije se izložio onome što bi mu rekla da joj se obratio otvoreno. Umesto toga, promrmljao je: "Onda, krenimo." Reči su bile jedva čujne. "Ne znam koliko još mogu ovo da podnesem."

Klimnuvši spremno, Prva smesta krenu ispred njega prema odronu koji se ukoso spuštao ka putu. Jednom rukom dograbila je balčak mača. Poput svojih sadruga, previše je izgubila u tom pohodu. Bila je ratnica i želela je da naplati cenu udarcima. Kovenant ju je kruto sledio. Jedina snaga koja mu je preostala bila mu je tvrdoglavost volje. Linden krenu za njim, a onda se okrete Lupiženi. Ovaj je i dalje stajao na ivici brega, zagledan u bujicu reke kao da mu ova odnosi srce. Iako upola viši od Linden, izobličena kičma i groteskne crte lica činile su da izgleda staro i krhko. Nemi bol bio mu je opipljiv poput suza. Zbog toga, ona na trenutak sve odloži u stranu. "Govorio je istinu bar o tome. Nije potrebno da se borite za njega. Ne više." Lupižena diže oči prema njoj poput preklinjanja. Ona oštro nastavi. "A ukoliko greši, mogu da ga zaustavim." To je takođe bilo istina: Kob Sunca, Besomuci i bol Andelejna učinili su je sposobnom za to. "Prva je ona kojoj si potreban. Ne može pobediti Kletnika samim mačem - ali će verovatno pokušati. Nemoj joj dozvoliti da pogine." Ne čini to sebi. Nemoj je žrtvovati za mene. Lice mu postade oštro poput vriska. Ruke mu se otvoriše pored bokova da pokažu njoj i pustinjskom nebu da su prazne. Vlaga mu zamuti pogled. Na trenutak, plašila se da će joj reći zbogom; oštri bol uhvati je oko grla. Ali onda mu izlomljeni osmeh izmeni smisao izraza. "Linden Averi", reče on razgovetno, "nisam li potvrđivao i povlađivao svima koji su hteli da slušaju da si dobro Odabrana?" Nagnuvši se prema njoj, on je poljubi u čelo. Onda požuri za Prvom i Kovenantom. Pošto je obrisala suze sa obraza, krenula je za njim. Vain ju je pratio uz uobičajenu ravnodušnost. Pa ipak, učini joj se da iz njega oseća nagoveštaj iščekivanja - varljivo naprezanje koje nije ispoljavao još od kako je družina zašla u Elemesneden. Birajući put niz procep, ona stiže do neravne površine puta i zateče tu saputnike koji su je čekali. Lupižena je stajao kraj Prve, na svom mestu; ali i ona i Kovenant gledali su Linden. Pogled Prve bio je mešavina radosnog opuštanja i nesigurnosti: dočekivala je dobrodošlicom sve što je olakšavalo nesreću njenog muža - ali nije bila sigurna kuda bi to moglo da vodi. Kovenantovo držanje bilo je jednostavnije. Nagavši se blizu Linden, on prošapta na pozadini sužene reke: "Ne znam šta si mu rekla. Ali hvala." Nije imala odgovor. Neprekidno joj je izneveravao očekivanja. Kada je delovao najrazornije i najnepristupačnije, zabravljen u smrtnoj sigurnosti, pokazivao je bleskove duboke saosećajnosti, čiste brige. Pa ipak, iza saosećanja i hrabrosti počivala mu je nameravana predaja, neprobojna poput očajanja. Protivurečio je samome sebi na svakoj okuci. I kako je mogla da mu odgovori, a da mu ne kaže šta je obećala? Ali nije izgledalo da on želi odgovor. Možda ju je razumeo, znao da bi se na njenom mestu osećao isto kao i ona. Ili je možda bio previše umoran i progonjen sablastima da bi trpeo pitanja ili ponovo razmatrao svoje ciljeve. Čeznuo je za okončanjem bola. Istoga časa on pokaza spremnost da nastavi. Prva odmah krenu neravnim putem prema tesnacu Planine Groma. Sa Lupiženom i potom Vainom iza sebe, Linden ih je sledila, koračala po kamenu kao da goni Nevernika prema krizi. Ispod nje, Opčarnica se i dalje skupljala između zidova, gutana silom Kobi Sunca. Ton bujice izmenio se, rika umekšala prema jecanju. Ali Linden nije skidala pogled sa

leđa Prve i Kovenanta, sa sve viših ivica Klisure, mračnog masiva planine. Sa te suncem izjedene krune nekada su stigla stvorenja od vatre da spasu Tomasa Kovenanta i poglavare od vojski Drula Stenotočca, poludelog jamnika. Ali ta stvorenja prizvao je Zakon; a više nije bilo Zakona. Morala je da se usredsredi da bi izbegavala varljivost površine puta. Ova je bila ispucala i opasna. Delovi ispusta toliko su se slabašno držali na mestu da joj je čulo osećalo kako se pokreću pod njenom težinom. Drugi su davno pali u klisuru i ostavili gorke ožiljke tamo gde je put trebalo da stoji: preostale su samo uske ivice da pronesu družinu pored ponora. Linden ih se više plašila zbog Kovenanta nego zbog sebe: mogao bi da padne od vrtoglavice. Ali nadvladavao ju je bez pomoći, kao da je strah od visina samo još jedan deo koga se odrekao. Jedino je napetost koja mu je plamtela u mišićima odavala koliko se blizu primakao panici. Planina Groma uzdizala se prema nebu. Pustinjsko sunce pržilo je nad stenjem, sažigalo vodeni prah. Buka Opčarnice sve je više zvučala poput vajkanja. I pored zamora, Linden požele da trči - požele da se baci u tminu planine ni iz kog drugog razloga do da se ukloni sa Kobi Sunca. Sa dnevnog svetla u crne katakombe, tamo gde je vrebalo toliko moći, gladno. Gde niko drugi neće moći da vidi šta će se desiti kada se spoljašnja tmina susretne sa crnilom u njoj i posedne je. Borila se protiv logike tog ishoda, upirala se da poveruje kako će naći drugi odgovor. Ali Kovenant je nameravao da preda Kletniku prsten. Gde će drugde naći snage da mu se suprotstavi? Učinila je istu stvar jednom ranije, na drugačiji način. Dok je bila suočena sa majkom na samrti, utvarna tmina skočila je u njoj i zavladala njenim rukama, mozak joj se odvojio da posmatra i nariče. Tmina se smejala poput pohote. Borila se svakog dana svake godine svog odraslog života da potisne tu pohlepu za smrću. Ali nije znala ni za jedan drugi izvor kojim bi zadobila čistu snagu koja će joj biti potrebna da spreči Kovenanta pred uništenjem. A i zarekla se... Podlačeva klisura sužavala se i rasla sa obe strane. Planina Groma uzdigla se nad njom poput ogromne mogile koja obeležava mesto sahranjenih kobi, neizlečivog očajanja. Kad se lelek reke smanjio do najobičnijeg povika, planina otvori procep pred družinom. Tu se Prva zaustavi, nepoverljivo namrgođena prema tunelu koji je gutao Opčarnicu i put. Ali nije progovarala. Lupižena zbaci smanjeni zavežljaj, izvadi posudu za ugarke i poslednja dva svežnja za potpalu koje je poneo iz Veselkamena. Jedan je gurnuo ispod pojasa: drugi je okretao u posudi za ugarke dok se drvo nije pripalilo. Prva ga uze od njega, podiže kao baklju. Onda isuka mač. Kovenantovo lice nosilo je izraz mučnine ili užasa; ali nije oklevao. Kada Prva klimnu, on krenu napred. Lupižena brzo ponovo zapakova zalihe. Zajedno, on i Linden sledili su njegovu ženu i Kovenanta izvan klisure i sa pustinjskog sunca. Vain pođe za njime poput komada izoštrene ponoći, napet i neumitan. Lindenina prva reakcija bilo je olakšanje. Baklja Prve jedva da je osvetljavala zid zdesna, zakrivljenu tavanicu nad njom: nije bacala svetla na ponor pokraj puta. Ali njoj je svaka tama delovala prijatnije od sunčevog svetla. Zbijeni granit vrha smanjivao je broj smerova iz kojih je mogla stići opasnost. A kada je Planina Groma odsekla nabo, ona jasnije začu zvuk Opčarnice. Procep je ispijao reku poput skoka u utrobu planine, nosio je

vodu do njene propasti. Takve stvari smirivale su je zbog toga što su zahtevale da se usredsredi na njih. Glasom koji je hrapavo odjekivao, ona upozori saputnike na sve veću dubinu ponora. Zvučala je blisko histeriji; ali verovala je da nije tako. Džinovi su imali samo dve baklje. Družini će biti potrebna njena posebna čula za vođenje. Moći će ponovo da bude korisna. Ali olakšanje joj je bilo kratkog života. Nije prešla više od pedeset koraka niz tunel kada je osetila da se ispust za njom pokreće i pretvara u parčad. Lupižena dreknu upozorenje. Jedna njegova dugačka ruka pribi je uza zid. Udar joj izbaci vazduh iz pluća. Na trenutak, dok joj se u glavi vrtelo, ona vide Vainove obrise na pozadini dnevnog svetla Klisure. Nije se potrudio da se spase. Uz grmljavinu poput potpunog uništenja, delovi puta ponesoše ga u ponor. Dugi drhtaji prođoše putem, zidom. Sitnije kamenje poput kiše padalo je sa tavanice, odskakivalo je za demonokotom poput prskanja zrnaca grada. Lindenine grudi nisu sadržale dovoljno vazduha da mu uzvikne ime. Baklja obasja nju i Lupiženu. On je povuče nazad, zadrža pribijenu uza zid. Prva zapreči put Kovenantu. Oštrina joj zateže lice. Piskavi plamenovi odražavali su se sa njegovih očiju. "Prokletstvo", mrmljao je. "Prokletstvo!" Dahtanje poput jecanja probijalo se između Lindeninih zuba. Baklja i svetlost dana van tunela obasjaše Findejla kada se rastopio i uzdigao sa puta, preobrazivši se iz kamena u meso lako poput misli. Delovalo je kao da je postao tanji, ispijen bolom. Obrazi su mu bili uvučeni. Žute oči utonule su mu u lobanju: duplje su mu bile tamne poput modrica. Bio je nabrekao od odumiranja ili bola. "Ti si to učinio", zadihano reče Linden. "Još pokušavaš da ga ubiješ." Nije je pogledao u oči. Oholost njegovog naroda nestala je iz njega. "Gmra Elohima nepopustljiv je i skup." Da je digao pogled prema Linden, možda bi pomislila da traži razumevanje ili prihvatanje. "Kako može biti drugačije? Nismo li mi srce Zemlje u svim stvarima? Pa ipak, one što su ostali u blaženstvu i pod blagoslovom Elemesnedena zavela je udobnost. Zbog toga što nam je clachan dom, smatrali smo da sva pitanja mogu biti odgovorena tamo. Pa ipak, istina ne počiva u Elemesnedenu, već u nama koji to mesto naseljavamo. A mi smo pogrešili svoj Gmra. Zbog toga što smo srce pomislili smo da ono što naumimo mora prevazići sve ostalo. Zbog toga ne postavljamo pitanja svom povlačenju sa prostrane Zemlje. Razmišljamo o svemu drugom, ali ne imenujemo ono čega se plašimo." Onda je digao pogled; a glas mu poprimi bes samoopravdavanja. "Ali ja sam bio svedok tom strahu. Napev i ostali popustili su pred njime. Sama Trageda poznaje mu dodir. A i sam sam učestvovao u vezivanju Određenog za usud. Osetio sam kletvu Kastenesena na glavi." Stideo se onoga što je učinio Vainu - i bio je rešen da to ne požali. "Naučila si me da te cenim. Ti nosiš ishod dobrostanja Zemlje. Ali opasnost po mene time je uvećana. Neću trpeti tu cenu." Skrstivši ruke preko grudi, on se zatvori za svako ispitivanje. Zbunjen, Kovenant se okrete Lindeni. Ali ona nije imala da ponudi nikakvo objašnjenje. Čulo joj nikada nije bilo ravno Elohimima. Nije opazila Findejla sve dok se nije pojavio iz puta, i dalje nije znala ništa o njemu osim da je otelotvorena zemna moć, sposoban da uzme oblik bilo koje životne vrste. U potpunosti prilagodljiv. I opasno

neomeđen obzirima. Njegovi sunarodnici nisu oklevali da obrišu Kovenantov um iz sopstvenih neljudskih razloga. Više no jednom on je napuštao i nju i njene saputnike u smrtnoj opasnosti kada je mogao da im pomogne. Njegova odbijanja izgledala su nebrojena; a sećanja na njih učiniše je gorkom. Vratio joj se bol drveta koje je ubio u poslednjem pokušaju da oduzme Vainov život. Ona odvrati Kovenantu: "Nikada pre nije govorio istinu. Zbog čega bi sada počeo?" Kovenant se mračno namršti. Iako nije imao razloga da veruje Findejlovom narodu, neobično je oklevao da ih osuđuje, kao da je nagonski želeo da bude pravedniji prema njima nego što su oni ikada bili prema njemu. Ali družina nije mogla ništa učiniti u vezi sa Vainom. Procep reke sada je bio dubok - i brzo se produbljavao kako je zalazio u planinu. Zvuk vode ravnomerno je slabio. Prva mahnu bakljom. "Moramo požuriti. Svetlo nam postaje kratkog veka." Svežanj koji je držala bio je suv i slab: već polovina je izgorela. A Lupižena je imao samo još jednu Zublju. Psujući u bradu, Kovenant pođe niz tunel. Linden se tresla. Kamen neprobojno nagomilan oko nje delovao je hladno i tegobno. Vainov pad ponavljao joj se u umu. Dah joj je grebao grlo. Niko nije zasluživao da tako padne. I pored ledene atmosfere Planine Groma, znoj ju je nesigurno golicao između dojki. Ali sledila je Kovenanta i Prvu. Oslanjajući se o Lupiženino masivno društvo, kretala se putem za titravom bakljom. Držala se toliko blizu zida da ga je češala ramenom. Njegova tvrdoća podsećala ju je na odaje Veselkamena i tamnice Peskodrža. Findejl je koračao iza nje. Bose noge nisu mu stvarale ni šuma. Kako je svetlo odraženo sa ulaza u procep slabilo, tmina se zgušnjavala. Tmasta ponoć kao da je tekla iz ponora. Onda postepena krivina zida odseče spoljnji svet u potpunosti. Osećala je kako se vrata nade i mogućnosti zatvaraju sa svih strana. Baklja Prve neće još dugo potrajati. Pa ipak su joj se čula držala granitnih činjenica puta i tunela. Nije mogla da vidi ivicu ponora; ali tačno je znala gde se ovaj nalazi. Lupižena i Findejl takođe su bili očevidni i pored mraka. Kada bi usredsredila pažnju, bila je u stanju da čita površinu ispusta toliko jasno da nije morala da se sapliće. Da je posedovala moć da odbije napad, mogla bi da odluta do Jazbiništa u srazmernoj bezbednosti. To uviđanje je primiri. Začetak straha koji joj je nagrizao ivice hrabrosti povuče se. Baklja Prve zatreperi. Iza nje, Lindeni se učini da vidi neodredivo umekšavanje ponoći. Nekoliko trenutaka, piljila je iza Prve i Kovenanta. Ali čulo joj se nije pružalo toliko daleko. A onda se mačomoćnica zaustavi, spusti baklju; a sjaj pred njima postade izvesniji. Prva se obrati Kovenantu ili Lindeni. "Šta je uzrok toj svetlosti?" "Jazbinmost", odvrati Kovenant napeto. "Jedini prilaz Jazbiništima." Ton mu je bio složen od sećanja. "Budi pažljiva. Poslednji put kada sam se nalazio ovde bio je pod stražom." Vođa Potrage klimnu. Meko spuštajući noge, ona ponovo krenu napred. Kovenant pođe sa njom. Linden čvršće napregnu čulo za zdravlje i krenu za njima. Svetlost se postepeno bistrila. Bila je oštra, crveno narandžaste boje; sjala je duž tavanice, niz zidove tunela. Ubrzo Linden vide kako put oštro skreće nadesno blizu sjaja.

Istovremeno, kamen nad njihovim glavama pođe naviše i pretvori se u svod kada se tunel otvorio u prostranu pećinu. Ali neposrednu svetlost zaklanjala je ogromna gromada koja je stajala poput odškrinutih vrata preko ispusta. Ponor reke nestajao je ispod te gromade. Prva pažljivo dopuza do ivice kamena i zaviri iza nje. Na trenutak, napregla se od iznenađenja. Onda šapnu kletvu džinova i kroči na svetlo. Napredujući iza Kovenanta, Linden se zateče u visokoj, blistavoj šupljini nalik na ulaz u katakombe. Pod je bio ravan, uglačan milenijumima upotrebe. Pa ipak, bio je neprolazan. Procep je prolazio iza gromade, a onda skretao, presecajući pravo kroz pećinu, da bi nestao u daljem zidu. Bio je širok najmanje pedeset stopa i nije bilo drugih ulaza u šupljinu sa te strane. Jedini pristup bio je preko ponora. Ali u središtu dvorane masivni most od živog kamena premošćavao je procep. Jazbinmost. Kovenanta sećanja nisu prevarila. Svetlost je dolazila sa vrha mosta. Sa obe njegove strane stajao je po jedan visoki stub poput stražara; oba su sjala kao da je jezgro kamena u plamenovima. Od njih je čitava pećina bila blistava - previše blistava da bi se ijedan uljez primakao Jazbinmostu neopažen. Na trenutak, svetlo privuče Lindeninu pažnju. Podsećalo ju je na vrelo jezero oblučka u kome su ona i družina svojevremeno gotovo izgubili živote. Ali ova zračenja bila su crvenija, bešnja. Obasjavala su ulaz u Jazbiništa kao da niko ne može da prođe između njih u nadi ili miru. Ali ponor, most i svetlost nisu bili ono što je iznenadilo Prvu. Uz trzaj, Linden se prisili da pogleda preko dvorane. Tamo je stajao Vain, na podnožju Jazbinmosta. Izgledalo je da čeka Kovenanta ili Linden. Blizu njega, na kamenu, bila su opružena dva obličja dugačkih udova. Bila su mrtva. Ali ne dugo. Krv u kojoj su počivala još je bila topla. Grč bola prođe Findejlovim licem i nestade. Baklja Prve zapucka joj blizu ruke. Ona odbaci beskorisni ostatak u ponor, a onda, dohvativši mač obema rukama, pođe na most. "Čekaj!" Kovenantov glas bio je hrapav i napet. Prva se smesta sledi. Vrh oštrice tragao joj je za opasnostima koje nije mogla da vidi. Kovenant se okrete prema Linden, pogleda mračnog poput krvoprolića. Nemir je dopirao iz njega u delićima. "Poslednji put - gotovo da me je ubilo. Drul je upotrebio te stubove - tu kamenu svetlost - mislio sam da ću poludeti." Drul Stenotočac bio je jamnik koji je zadobio Žezlo zakona posle obreda obesvećenja. Upotrebio ga je da izvadi kamen zlozemlja iz temelja Planine Groma. A kada su Kovenant i poglavari preoteli Žezlo od Drula, samo su uspeli da predaju kamen zlozemlja u ruke poglavara Kletnika. Lindenino čulo usredsredi se na stubove. Ispitivala ih je za nagoveštajima opasnosti, proučavala vazduh između njih, drevni kamen Jazbinmosta. Taj kamen uglačali su poput lažljivosti vekovi vremena, pritisak nebrojenih stopala. Ali u njemu nije bila sadržana pretnja. Kamena svetlost sjala je iz stubova poput besa i ništa nije skrivala. Ona lagano zavrte glavom. "Ničeg tamo nema."

Kovenant zausti da upita: "Jesi li..." a onda zagrize svoju bojazan. Mahnuvši Prvoj da krene napred, on se pope na luk kao da je Jazbinmost pun vrtoglavice. Na vrhu, on se trže protiv volje: ruke mu zamlataraše, hvatajući ravnotežu. Ali Linden ga zadrža. Lupižena stavi ruke oko oboje. Postepeno, Kovenant nađe put nazad prema mirnom središtu svoje sigurnosti, mestu na kome su se vrtoglavica i panika vrteli oko njega, ali ga nisu dirali. Trenutak kasnije bio je u stanju da siđe do Prve i Vaina. Vrhom mača, Prva podbode tela blizu demonokota. Linden nikada ranije nije videla takva stvorenja. Imala su šake široke i teške poput lopata, glave slične ovnovima za udaranje, oči bez zenica i dužica, staklaste od smrti. Tankoća trupova i udova protivurečila je njihovoj očiglednoj snazi. Pa ipak, nisu bili dovoljno snažni da bi se takmičili sa Vainom. Obojicu je polomio poput suvog drveta. "Jamnici", šapnu Kovenant. Glas mu je zveketao u grlu. "Mora da ih Kletnik koristi kao stražare. Kada se Vain pojavio, verovatno su pokušali da ga napadnu." "Da li je moguće" - oči Prve sevale su u kamenoj svetlosti - "da im je uspelo da dignu uzbunu zbog nas pre nego što su pali?" "Moguće?" zareža Kovenant. "Kako nam ide sreća, možeš li da smisliš ijedan razlog zbog koga ne bi bilo upravo tako?" "To je sigurno." Findejlovo neočekivano mešanje odasla čudnu drhtavicu niz Lindeninu kičmu. Kovenant trže pogled prema Određenom. Prva proguta podsmeh. Ali Findejl nije oklevao. Turobne crte bile su mu odlučne. "Upravo sada", produži on, "upozorenje doseže uši Opakog. On uživa u ostvarenju svojih kobnih snova." Govorio je tiho; pa ipak, od njegovog glasa vazduh visoke dvorane gromko je ječao. "Sledite me. Vodiću vas putevima po kojima vas njegove sluge neće otkriti. Bar u tom pogledu namera će mu biti izigrana." Prošavši kroz družinu, on stupi u mračni lavirint Jazbiništa. Dok je koračao, ponoć je odstupala pred njim. Van domašaja kamene svetlosti, obrisi su mu svetleli poput bezobličnog sjaja Elemesnedena. "Proklet bio!" siknu Kovenant. "Sada hoće da mu verujemo." Prva mrgodno sleže ramenima. "Koji nam izbor preostaje?" Pogled joj je pratio Findejla niz tunel. "Još jednu Zublju imamo. Hoćeš li se radije poveriti milosti ovog zlosrećnog odredišta?" Linden odjednom reče: "Nije nam potreban. Mogu ja da nas vodim. Ne treba mi svetlo." Kovenant se namrgodi na nju. "Sjajno. Kuda bi da nas vodiš? Nemaš pojma gde je Kletnik." Ona zausti da se usprotivi: mogu da ga nađem. Na isti način na koji sam našla Gibona. Samo mi je potreban njegov ukus. Ali onda ga očita jasnije. Bes mu nije bio usmeren na nju. Bio je gnevan zbog toga što je znao da nema izbora. I bio je u pravu. Sve dok ne bude osetila zračenje Opakog i usmerila čulo za zdravlje na njega, neće moći da ponudi delotvorno vođstvo. "Progutavši bes, ona uzdahnu: "Znam. Bila je to rđava zamisao." Findejl je nestajao sa vidika: uskoro se uopšte neće videti. "Pođimo." Na trenutak, Kovenant je pogleda u oči kao da želi da joj se izvini, ali ne zna kako, jer nije u stanju da proceni duh njenog pristajanja. A njegova svrha i dalje ga je gonila. Grubo se okrenuvši, on pođe niz tunel za Određenim.

Prva mu se pridruži. Lupižena uputi Lindeninom ramenu brzi, prijateljski pljesak, a onda je nagna da pođe. Vain ih je sledio kao da nije ni u kakvoj opasnosti. Tunel je u izvesnoj dužini išao pravo: onda bočni prolazi počeše da mu obeležavaju zidove. Blistajući poput otelotvorenja mesečine, Findejl krenu prvim putem nalevo i uđe u uski hodnik koji je bio uklesan toliko davno da kamen kao da se više nije sećao nasilja sopstvenog obrazovanja. Tavanica je bila niska i prisiljavala je džinove da idu pognuto dok je hodnik postepeno skretao naviše. Nejasni osećaj opasnosti diže se iza Linden poput močvarne groznice: zaključila je da su jedno ili više stvorenja Opakog ušla u tunel koji je družina upravo napustila. Ali ubrzo dođoše do visokog, memljivog prostora nalik na neupotrebljavanu dvoranu za okupljanje; a kada ona i njeni saputnici pređoše preko nje do prostranijeg prolaza, osećaj opasnosti nestade. Sledilo je još tunela, od kojih je većina oštro išla nadole. Nije znala kako je Određeni izabrao taj smer; ali bio je siguran u njega. Možda je sticao sve potrebne podatke iz same planine, kao što se za njegove sunarodnike govorilo da čitaju događaje u spoljašnjoj Zemlji po vrhovima i prevojima Ivice Raukraja koja okružuje Elemesnedene. Ali koji god da su mu bili izvori znanja, Linden oseti da vodi družinu kroz prolaze koji više nisu bili naseljeni ili aktivni. Svi su zaudarali na napuštenost, zaboravljenu smrt - i nekako, nejasno, na pragrdane, kao da je njihov deo katakombi nekada bio nezavisan od proizvoda Demonije. Ali sada su nestali, možda zauvek; Linden nije hvatala nikakav miris ni prizvuk ikakvog života. Nikakvog života izuzev disanja, tegobnog opstanka planine, svesti previše lagane da bi bila pometena, namera toliko drevno skrivenih i krutih da su bile zaklonjene pred opažajima smrtnika. Linden oseti da luta po životnim delovima organizma koji ju je nadmašivao u svim razmerama - pa ipak je bio previše dugovek i okrenut razmišljanju da bi se odbranio pred žustrim zlom. Planina Groma gnušala se kobi koje su je nastanjivale, namene kojoj su njene dubine izložene. Zbog čega bi inače u živoj steni bilo toliko sabijenog besa? Ali dan kada bi planina mogla reagovati radi sopstvenog pročišćenja još je bio vekovima ili milenijumima daleko. Masa Prve zatvarala je najveći deo pogleda na Findejla. Ali Lindeni nije bilo potrebno svetlo da bi znala da je Vain i dalje iza nje, ili da Kovenant samo što se ne skljoka, sav loman od iscrpljenosti. Pa ipak, izgledao je odlučan da produži sve dok se ne bude srušio. Njega radi, ona pozva Findejla da se zaustavi. "Ubijamo se ovako." I njena kolena drhtala su od naprezanja: umor joj je udarao damarima u slepoočnice. "Moramo da se odmorimo." Findejl to prihvati uz sleganje ramenima. Bili su u odaji neravnih zidova, bez ičega unutra izuzev ustajalog vazduha i tmine. Napola je očekivala da se Kovenant pobuni; ali nije. On se obamrlo sruči na pod i podupre svoju iznurenost o zid. Uzdahnuvši za sebe, Lupižena poče da pretura po zavežljajima da bi našao alem-vina i hrane. Piće i hranu izdelio je u porcije saputnicima, štedeći malo za budućnost: budućnost Potrage neće biti duga, ispala ona na dobro ili zlo. Linden je jela koliko je mogla, ali je ispila samo gutljaj alem-vina da je ovo ne bi uspavalo. Onda je upravila pažnju na Kovenanta. Blago se tresao. Od Findejlove svetlosti izgledao je bledo i sablasno, pepeljavih očiju, osuđeno. Telo kao da mu nije izvlačilo snage iz hrane koju je uzeo. Čak je i alem-vino slabo delovalo na njega. Izgledao je poput čoveka sa unutrašnjim krvarenjem. Na

Kevinovom Vidikovcu zalečio je ranu u grudima uz pomoć divlje magije. Ali nikakva sila nije bila u stanju da raščini udarac koji ga je probo tamo u šumi iza farme 'Utočište'. Sada fizičko stanje kao da mu se mešalo sa stanjem tela koje je ostavio za sobom - napuštena put sa nožem koji je još virio između rebara. Rekao joj je da će se to dogoditi. Ali drugi znaci nisu postojali. Nije imao modrice koje bi odgovarale onima koje je dobio kada su mu oteli Džoanu. I još je imao bradu. Držala se tih stvari zbog toga što je izgledalo da znače kako još neće umreti. Gotovo je vrisnula kada je digao nož koji je poneo iz Veselkamena i zatražio vode od Lupižene. Bez pitanja, Lupižena nali u čanče poslednju vodu koja je preostala družini i pruži je Neverniku. Nespretno, Kovenant nakvasi bradu, a onda prinese nož grlu. Ruke su mu se tresle kao zgrožene. Pa ipak, po sopstvenom izboru činio je sebe jednakim slici sopstvene smrti. Linden se upinjala da se uzdrži od psovanja zbog tog poricanja sebe, predaje koju je nagoveštavalo. Ponašao se kao da se zaista prepustio očajanju. Bilo je to nepodnošljivo. Ali izgled mu je bio previše bremenit: nije mogla da ga optuži ili osudi. Suzbivši bol, ona reče glasom koji je i dalje zvučao poput lišavanja: "Znaš, ta brada ti ne stoji tako loše. Počela je da mi se dopada." Preklinjala ga je. Oči su mu bile zatvorene, kao u strahu od trenutka kada će mu oštrica zaseći kožu, zavedena neosetljivim prstima. Pa ipak, sa svakim potezom noža ruke su mu bile sve mirnije. "Učinio sam ovo poslednji put kada sam bio ovde. Jedan pragrdan oborio me je sa ispusta. Daleko od svih ostalih. Bio sam sam. Toliko uplašen da nisam mogao ni da vrištim. Ali brijanje je pomoglo. Da si me videla, pomislila bi da sam pokušavao da presečem grkljan u jednostavnom užasu. Ali pomaže." Nekako je uspevao da se ne poseče. Sečivo koje je koristio bilo je toliko oštro da mu je ostavljalo kožu čistu. "Dođe mi umesto hrabrosti." Onda je završio. Odloživši nož za pojas, on pogleda Linden kao da tačno zna šta ova hoće da mu kaže. "Ne dopada mi se to." Odlučnost mu je bila u glasu, tvrda i ubeđena poput njegovog prstena. "Ali bolje je odabrati sopstvene rizike. Umesto naprosto pokušavati da preživiš one kojima ne možeš da pobegneš." Linden obgrli srce i ne pokuša da mu odgovori. Lice mu je bilo golo - ali i dalje nije bilo modrica. Još je mogla da se nada. Postepeno je povratio malo snage. Bilo mu je potrebno daleko više odmora nego što ga je dopuštao sebi; ali bio je primetno postojaniji dok se uspravljao i objavljivao da je spreman. Prva mu se pridruži bez oklevanja. Ali Lupižena pogleda prema Linden kao da traži potvrdu od nje. Ona vide da je spreman da nađe neki način da zadrži družinu zbog Kovenanta, ako ona bude verovala da je to neophodno. To pitanje podvrgnu je kušnji; ali ona je dočeka dizanjem na noge. Ukoliko je Kovenant iscrpljen, biće ga lakše sprečiti da započne uništenje. Te misli smesta je posramiše. Čak i sada - kada je upravo ispoljio svoju odlučnu pomirenost sa smrću - osećala je da zaslužuje nešto bolje od obećanja koje je dala protiv njega.

Findejl nemo ponese svoju svetlost u sledeći prolaz. Prva prebaci preko ramena svoj deo malih zaliha družine i isuka dugački mač. Mrmljajući sebi u bradu, Lupižena joj se pridruži. Vain je odsutno piljio u nepomućenu tminu katakombi. U koloni po jedan, učesnici pohoda sledili su dalje Određenog Elohima. Putanja mu je još težila u opštem smeru naniže, sve dublje u nepravilnim stepenima i priraštajima prema napregnutim temeljima Planine Groma; a kako se družina spuštala, priroda tunela se menjala. Postajali su sve neravniji i ruševniji. Izlomljene pukotine pojavljivale su se u zidovima, a iz šupljina iza njih dopirala su vlažna isparenja, udaljeno ječanje, hladni znoj. Nevidljivi stanovnici gmizali su u svoje jazbine. Voda je curila kroz pukotine i kapala poput laganog rđanja. Neobični klokotavi zvuci pojačavali su se i ponovo povlačili. Uz nepostojanje straha od stena i planina tipičnom za džinove, Lupižena uze kamen veliki poput njegove pesnice i baci ga u jedan od procepa. Odjeci su dugo odgovarali poput udaljenog rada nakovanja. Od napora spuštanja Lindenine butine bolele su i drhtale. Kasnije, zaista je čula nakovnje - slabi, metalni zveket čekića. I grmljavinu mehova - vrele, suve udare izduvnih gasova iz kovačnica. Družina se primicala radnom srcu Jazbiništa. Od zvukova bez izvora ježila joj se koža. Ali Findejl nije oklevao niti zastajkivao; i postepeno buka i naprezanje u vazduhu oslabiše. Previranje i sumporni zadah ispuniše tunel kao da je reč o otvoru za provetravanje jame sa sumporom. Onda i toga nestade. Ogromna težina planine nadnesene nad njom terala je Linden da korača pogureno. Bila je preteška za nju. Svuda oko nje bili su čvornovati kamen i tmina. Findejlova svetlost izgledala je utvarna, u nju se nije moglo imati poverenja. Negde van Planine Groma dan se okončavao - ili se već okončao, pruživši Domaji jedini spokoj ispred Kobi Sunca. Ali stvari koje su hujale i zavijale po katakombama nisu znale za spokoj. Osećala je drevnu pobunu stenja poput udaljenog ječanja prokletih. Vazduh je bio hladan, vremešan i mrtav poput nadgrobne ploče. Poglavar Kletnik odabrao je odgovarajuće prebivalište: samo su sumanuta stvorenja i zlo mogli živeti u Jazbiništima. A onda, odjednom, uklesani prolazi kroz koje je Findejl putovao izmeniše se. Tunel se suzi, postade neravni procep čija je tavanica bila van domašaja Lindeninog čula. Posle izvesnog rastojanja procep se završavao na rubu široke, duboke jame. A iz jame dizao se zadah mrtvačnice. Od tog zadaha Linden oseti mučninu. Kovenant jedva da je mogao da ga podnese. Ali Findejl priđe pravo ivici jame, do uklesanog stepeništa koje se uspinjalo zidom iznad smrdljivog ponora. Kovenant se borio protiv sebe ne bi li ga sledio; ali pre nego što se uspeo desetak stepenika, on se sruči uza zid, a Linden oseti kako mu u mišićima blebeću mučnina i vrtoglavica. Gurnuvši sečivo u kanije, Prva ga diže u ruke i ponese naviše svom brzinom koju je želeo Findejl. Grčevi stegoše Lindeninu utrobu. Zadah se kovitlao u njoj. Stepenište se protezalo van svakog poimanja iznad nje: nije znala kako da ga iskuša. Ali procep između nje i svetlosti - između nje i Kovenanta - rastao je svakim trenutkom. Ona oštro okrenu čulo na sebe, istrže grčeve iz mišića. Onda se prisili da krene naviše. Zadah ju je prizivao poput Kobi Sunca, gonio je da se preda - da se prepusti tmini koja je gladno vrebala u njoj baš kao i svuda drugde, neodgovoriva i rastuća prema ispunjenju

sa svakim uzetim dahom. Ukoliko se sada otisne, pre nego što udari u dno biće jaka poput Besomuka; a onda nikakva obična smrt neće moći da je dodirne. Pa ipak se rukama držala grubih stepenika, otiskivala se o njih nogama. Kovenant je bio nad njom. Možda je već bezbedan. A ona je naučila kako da bude tvrdoglava. Usta starca čiji je život spasla na farmi 'Utočište' bila su gadna poput ovoga; ali izdržala je taj truležni dah da bi se izborila za njegov život. Iako joj se u utrobi komešalo, a mučnina saletala grlo, probila se do vrha stepeništa. Tamo je zatekla Findejla, Prvu i Kovenanta. I svetlost - drugačiju vrstu svetlosti od one kojom je zračio Određeni. Odražena bledo iz prolaza pred njim, bila je to narandžasto-crvena boja kamene svetlosti. I bila je puna slabog, vrućeg, uzavrelog, laganog pljeskanja. Sumporna isparenja prekriše zadah u vazduhu. Lupižena je dovršavao uspon sa Vainom iza sebe. Linden pogleda Kovenanta. Lice mu je bilo voštano, klizavo od znoja: vrtoglavica i mučnina zastaklili su mu pogled. Ona se okrenu Prvoj i Findejlu da zahteva novi odmor. Elohim je preduhitri. Pogled mu je bio neprobojan, skrivao mu je misli. "Sada jedno rastojanje moramo prevaliti običnim putem Jazbiništa." Kamena svetlost bojila mu je ramena. "Trenutno nam je otvoren - ali ubrzo će ponovo biti zauzet, a naš put zatvoren. Ovde se ne smemo zaustavljati." Linden htede da se pobuni usled jednostavne osujećenosti i bespomoćnosti. Ona grubo upita Prvu: "Šta misliš, koliko će još moći da izdrži?" Žena-džin sleže ramenima. Nije pogledala u Lindenine oči koje su sevale: njen napor da odagna sumnju ostavljao je malo prostora za pogađanja. "Ukoliko posustane, ja ću ga nositi." Findejl se smesta okrete i pođe niz prolaz. Pre nego što je Linden mogla da se pobuni, Kovenant zašepa za Određenim. Prva se postavi zaštitnički ispred Nevernika. Lupižena pogleda Linden u oči sa grimasom suve iznurenosti. "Žena mi je", promrmlja on, "i volim je do bola. Pa ipak me prevazilazi. Da sam oblikovan poput drugih džinova, obradio bih je do obeznanjenosti pre nego što bih trpeo ovakve krajnjosti." Očevidno nije mislio ono što je govorio: pričao je samo da bi utešio Linden. Ali bila je predaleko od svake utehe. Trulež i sumpor, iscrpljenost i ugroženost oterali su je do ivica samosavlađivanja. Zaludno se peneći, ona nagna nesignurne udove u pokret. Prolaz se ubrzo pretvori u koloplet hodnika; ali Findejl je bez greške gazio prema izvoru svetlosti. Vazduh je bio primetno topliji: postajao je vreo. Zvuci ključanja pojačavali su se, poprimili su podzemnu silinu koja je neritmički pulsirala u Lindeninim plućima. Onda družina stiže do tunela širokog kao kolski put; a kamena svetlost razbukta se i postade svetlija. Kamen je treperio od previranja iz bezdana. Pred Findejlom, levi zid odvoji se prema dubini: nagrizajuća vrelina diže se sa te strane. Izgledalo je kao da isisava vazduh iz Lindeninih grudi, da je vuče napred. Findejl je žustro vodio družinu prema svetlosti. Put je išao ivicom ogromnog ponora. Okomiti zidovi bili su mu oštri u kamenoj svetlosti: blistali su vrelinom i sumporom. Na dnu useka plamtelo je jezero magme.

Od njenog previranja živa stena je podrhtavala. Silovito brizganje posezalo je za tavanicom, zatim se obrušavalo pod sopstvenom težinom, prskajući zidove silovitošću koja je topila i preobražavala strane. Findejl je gazio putem kao da ga se ponor ništa ne tiče. Ali Kovenant se kretao lagano, poguren u blizini spoljašnjeg zida. Pakleni odsjaj kamene svetlosti obasjavao mu je iznureno lice, činio da deluje ludački od straha i žudnje za žrtvovanjem. Linden ga je sledila gotovo za petama da bi bila u blizini ukoliko mu zatreba. Bili su na pola puta oko ždrela procepa pre nego što mu je sagledala zračenja dovoljno jasno da shvati da mu bojazan nije predstavljala jednostavni strah od vrtoglavice i vreline. Prepoznao je to mesto: sećanja su mu tukla oko glave poput mračnih krila. Znao je da taj put vodi prema Opakom. Linden ga je sledila i beskorisno besnela u sebi. Nije bio u stanju da se suoči sa poglavarom Kletnikom. Nije bio sposoban. Više nije marila za to što će njegova slabost smanjiti teškoću njene sopstvene odgovornosti. Nije želela da joj se breme olakša: želela ga je čitavog, snažnog i pobedonosnog, kao što je zasluživao. Ta iscrpljujuća jurnjava ka usudu bila je glupost, ludilo. Zadihan od vreline, on stiže do suprotne strane ponora, napravi dva koraka u hodnik i skliznu na pod. Linden ga obujmi rukama u pokušaju da primiri sebe koliko i njega. Rastopljena strast jezera plamtela joj je za leđima. Lupižena gotovo da je prošao ivicu. Vain je bio nekoliko koraka iza njega. "Sada morate biti hitri", reče Findejl napeto. "Ima jamnika u blizini." Bez upozorenja, on pohita pored saputnika, suknu na kamenu svetlost poput kondora u napadu. Kada se strmoglavio putem, obličje mu se pretopi u lik Peščane gorgone. Koban poput tojage, on tresnu pravo u demonokota. Vain nije ni pokušao da izbegne udarac. Pa ipak, nije ga mogao izdržati. Findejl je bio otelotvorena zemna moć. Od udarca njegovog naleta put se zatrese, drhtaji poput ječanja pođoše kroz kamen. Vain se dokazao jačim od džinova i oluja, neosetljiv na koplja i na-Mhoramov grim. Osetio je silu Crva sa kraja sveta i preživeo, iako ga je taj dodir koštao upotrebe jedne ruke. Sam je pobegao iz Elemesnedena, ispred svih Elohima. Ali Findejl ga je sad udario tako usredsređenom silinom da je bio odbačen unatrag. Dva koraka. Tri. Do same ivice ponora. "Vaine!" Kovenant poče da se bacaka u Lindeninom stisku. Mahnitost ga je gotovo učinila dovoljno jakim da joj se otme. "Vaine!" Linden se nagonski borila protiv njega, zadržavala ga. Gonjena Kovenantovim strahom, Prva navali prema Određenom. Vain uspostavi ravnotežu na ivici ponora. Crne oči bile su mu žive od napetosti. Osmeh olakšanja pooštri mu izvajane crte. Gvozdeni okovi Žezla zakona mutno su se presijavali u vreloj kamenoj svetlosti. Nije skidao pogleda sa Findejla. Ali zdrava ruka napravi mu pokret odbrane koji obori Prvu unazad, prući je podno nogu njenog muža, van opasnosti. "Padni!" besneo je Određeni. Pesnice su mu tukle vazduh. Kamen pod Vainovim nogama rasprsnu se u komadiće. "Padni i umri!" Demonokot pade. Sporošću noćne more, on se sunovrati pravo u ponor. U istom trenutku, njegova mrtva ruka šibnu, udari poput zmije. Desna šaka sklopi mu se oko Findejlove podlaktice. Određeni bi povučen za njim preko ivice.

Odbivši se od zida, zajedno se skotrljaše prema središtu jezera. Kovenantov povik odjekivao je za njima, izobličen i divlji. Findejl nije bio u stanju da se oslobodi Vainovog stiska. Ali bio je Elohim, sposoban da uzme bilo koje obličje sa široke Zemlje. On se rastoči i postade orao, mlatio je krilima po vazduhu da izbegne brizgavoj magmi. Ali Vain mu se držao za nogu i na taj način je ponet naviše. U trenutku, Findejl se preobrazi u vodu. Vrelina ga odbaci u vidu pare i agonije prema tavanici. Ali Vain je stezao pregršt suštinske vlage i nastavio da vuče Određenog za sobom. Hitrije od panike, Findejl se pretvori u džina sa ogromnim mačem u obe pesnice. Divljački je sekao po Vainovom zglavku. Ali Vain je samo pojačavao stisak i puštao da mu se sečivo odbija o gvozdenu narukvicu. Bili su toliko blizu lave da Linden jedva da ih je videla kroz blistanje. U očajanju, Findejl uze oblik jedra i ponovo zajaha na vrelini naviše. Ali Vain ga je držao u neraskidivom stisku. I pre nego što se digao dovoljno visoko, mlaz briznu prema njemu poput kule. On pokuša da ga izbegne iskošenjem; ali bilo je prekasno. Magma dohvati i Elohima i demonokota i povuče ih u jezero. Linden zagrli Kovenanta kao da deli krizu sa njime. Više se nije borio. "Ne shvataš!" jeknu on. Sva snaga ga je napustila. "To je to mesto. Gde se pragrdani oslobađaju grešaka. Kada nešto što su napravili ne radi, oni ga ovde bacaju. Zbog toga je Findejl..." Reči mu stegoše grlo. Zbog toga je Findejl ovde izveo poslednji napad na stvora iz Demonije. Čak ni Vain se nije mogao nadati da će se vratiti posle tog pada. Dragi Hriste! Nije shvatala kako je Elohim video toliko opaku pretnju u jednoj samotnoj tvorevini pragrdana. Vain joj se nekada poklonio - i više nikada nije obznanio da je svestan njenog prisustva. Spasavao joj je život - i odbijao da ga spasava. I posle sveg tog vremena, rastojanja i opasnosti, bio je izgubljen pre nego što je našao ono što je tražio. Pre nego što je uspela da shvati... Dograbio je Findejla šakom koja mu je visila sa drvene podlaktice. Drugi opažaji zahtevali su joj pažnju, ali ih je ona sporo primećivala. Nije slušala upozorenja Određenog. Prekasno, ona opazi pokret u prolazu koji je doveo družinu do tog ponora. Duž ivice ponora, grupa jamnika navali na kamenu svetlost. Njih najmanje deset. Uspravni na dugim udovima, bili su visoki gotovo kao Lupižena. Trčali su preteranom, trzavom nespretnošću, poput marioneta; ali snaga im je bila nepogrešiva: bili su žitelji Jazbiništa. Crveno usijanje lave plamtelo im je u očima. Većina je bila naoružana batinama: ostali su nosili borbene sekire opakih oštrica. I dalje ošamućena silinom Vainovog udarca, Prva se okrete na petama. Načas je oklevala. Ali nužda družine ispuni je naelektrisanjem. Dugački mač suknu joj, spreman. Dreknuvši: "Bežite!" ona se suoči sa napadom jamnika. Kovenant se ne potrudi sa se pokrene. Ljudi koje je voleo bili su u opasnosti, a on je imao moć da ih zaštiti - moć koju nije smeo da upotrebi. Linden mu smesta pročita muku. Napor volje kojim je suzbijao divlju magiju oduzimao mu je svu snagu. Ona nagna sebe u pokret. Prikupivši svu rešenost, poče da ga vuče niz tunel.

Delovalo je kao da je bez težine, gotovo neprisutan. Pa ipak, ometala ju je sama njegova mlitavost. Napredovanje joj je bilo kobno sporo. Onda je Lupižena dostiže. On krenu da uzme Kovenanta od nje. Buka sukoba odjekivala je prolazom. Linden se okrenu i vide kako se Prva bori za život. Bila je mačomoćnica, umetnik bitke. Oštrica joj je tukla unaokolo, istovremeno divlja i precizna: kamena svetlost blistala je u iskrama sa hitrog gvožđa. Krv je prskala sa njenih napadača kao da je prizvana bajanjem, a ne nasiljem, mač joj je bio čarobni štapić ili žezlo kojim je prosipala svoju teurgiju. Ali put je bio preširok da bi omeo jamnike. Domašaj ruku bio im je isti kao i njen. I bili su rođeni da se hvataju ukoštac sa kamenom: udarci su im imali granitnu silinu. Najveći deo njenog napora išao je na pariranje tojagama koje bi joj inače smrskale ruke. Korak po korak, bila je primoravana na povlačenje. Malo se zateturala na neravnoj površini, a tojaga sevnu kraj nje. Na levoj slepoočnici pojavi joj se okrvavljeni rascep naizgled bez ikakvog prelaza. Jamnik koji ju je udario odlete u ponor, držeći se za rasečena prsa. Ali još stvorenja gomilalo se oko nje. Linden pogleda Lupiženu. Bio je rastrzan suprotstavljenim nuždama. Oči su mu belo sevale, očajne i preklinjuće. Ponudio joj je život. Poput Maglovala. Nije to mogla da podnese. Zasluživao je bolje. "Pomozi Prvoj!" dreknu ona na njega. "Ja ću se pobrinuti za Kovenanta!" Unezveren, Lupižena nije oklevao. Pustivši Nevernika, on pohita u pomoć ženi. Linden dograbi Kovenanta za ramena, silovito ga protrese. "Hajde!" dreknu mu ona u iznureno lice. "Za ime Božje!" Njegovu bitku bilo je jezivo posmatrati. Mogao je da zbriše jamnike jednostavnom mišlju - i da obori Svod Vremena, ili da ga oskrnavi otrovom. Bio je voljan da se žrtvuje. Ali njegovi prijatelji! Opasnost po njih razdirala ga je. Tokom jednog otkucaja srca, mislila je da će uništiti sve da spase Prvu i Lupiženu. Da ne bi umrli za njega poput Penosleda. Pa ipak se obuzdao - suspregao rastrzani i vrišteći duh u neljudsko suzdržavanje. Crte mu otvrdnuše: pogled mu postade bled i neutešan, poput Domaje pod šibanjem Kobi Sunca. "U pravu si", tiho promrmlja. "Ovo je patetično." Ispravivši leđa, on pođe niz tunel. Ona mu steže neosetljivu šaku i potrča sa njime u tminu. Krici i udarci urlali su za njima, odjekivali i nestajali u Jazbiništima. Kada odražena kamena svetlost izblede, oni stigoše do ukrštanja. Kovenant nagonski pođe desno; ali ona krenu levo jer je izgledalo da je tim smerom manje prolaženo. Ali smesta je zažalila zbog svog izbora. Put nije vodio na suprotnu stranu od svetlosti. Umesto toga, on se otvori u široku odaju sa pukotinama na jednom kraju koje su propuštale odsjaj rastopljenog jezera. Sumpor i vrelina zgrušali su vazduh. Još dva tunela vodila su do odaje; ali nisu odvodili nakupljeno zaudaranje. Put duž ivice ponora bio je vidljiv kroz pukotine. Ta odaja verovatno je bila usečena da omogući žiteljima Planine Groma da neprimećeni osmatraju put. Prva i Lupižena više nisu bili na ivici. Povukli su se u tunel za Linden i Kovenantom. Ili su pali... Lindenino čulo završita uzbunom. Prekasno: uvek prekasno. Ona se gorko okrete da bi se suočila sa jamnicima koji su kuljali u odaju sa sva tri ulaza.

Nju i njene saputnike mora da su opazili iz tog zaklona kada su prvi put prolazili kraj ponora. A kratko vreme koje su proveli posmatrajući Vaina i Findejla pružilo je jamnicima priliku da ih zaskoče iz ove zamke. U tunelu koji su odabrali Linden i Kovenant pojaviše se Prva i Lupižena, boreći se silovito da stignu do prijatelja. Ali većina jamnika požuri da zatvori put džinovima. Mačomoćnica i njen muž bili su potisnuti. Lupiženin očajni krik steže Lindenino srce. Onda su i on i Prva oterani sa videla. Jamnici pohitaše u poteru. Sa tojagama i sekirama, ostala stvorenja krenuše na Kovenanta i Linden. On je odgurnu iza sebe, napravi korak napred. Kamena svetlost pozlaćivala mu je očajna ramena. "Ja sam onaj koga želite." Glas mu je bio napregnut od potiskivanja i divlje magije. "Poći ću sa vama. Nju ostavite na miru." Zaneti, jamnici nisu davali znaka da su ga čuli. Oči su im plamtele. "Ukoliko je povredite", škrgutao je on zubima, "rastrgnuću vas." Jedan od njih dograbi ga, steže mu oba zglavka ogromnom pesnicom. Drugi diže batinu i usmeri razorni udarac prema Lindeninoj glavi. Ona se saže. Tojaga šibnu kroz vazduh, gotovo joj zakačivši lobanju. Otisnuvši se od zida, ona skoči prema Kovenantu. Jamnici su delovali sporo, nespretno: na trenutak, nisu je uhvatili. Kovenant nekako iščupa zglavke, dograbi nož iz pojasa i poče mahnito da seče oko sebe. Jedan jamnik zaurla, skoči unatrag. Ali nož je bio duboko među rebrima stvorenja i Kovenantova troprsta šaka ne uspe da zadrži stisak: nož mu bi istrgnut. On se okrenu ka Linden, napetog lica, kao da želi da vikne: Oprosti! Jamnici ga opkoliše. Nisu koristili tojage i sekire: očevidno su ga želeli živog. Pesnicama počeše da ga tuku dok ne pade. Linden pokuša da stigne do njega. Bila je željna moći, bespomoćna bez nje. Ruke i noge bile su joj beskorisne protiv jamnika. Smejali su se hrapavim glasovima na njeno opiranje. Ona divlje pruži čulo za zdravlje prema Kovenantovom prstenu, pokuša da ga uzme. Pakleni vazduh gušio joj je pluća. Bezdano i gladno, kroz pukotine je dopiralo ključanje istopljenog jezera. Vain i Findejl su pali. Prva i Lupižena bili su izgubljeni. Kovenant je ležao na kamenu poput žrtve. Nije joj ništa preostalo... I dalje je posezala kada se udarac silovito spusti na kost iza njenog levog uha. Svet se smesta preturi i opruži u tmini.

18. BEZ DRUGOG IZLAZA

Tomas Kovenant ležao je licem okrenut ka podu. Ovaj mu je pritiskao izubijani obraz poput ravnog kamena. Modrice su mu izobličile kosti lica. Iako nije želeo ništa izuzev mira i iskupljenja, postao je što jeste nasiljem - posledica sopstvenih činova. Negde iz daljine dizalo se grleno mrmljanje, neprekidno i opako, poput litanije prizivanja, desetak glasova koji su tiho ponavljali istu reč ili ime, ali na raznim visinama, različitim brzinama. Još su bili oko njega, ljudi koji su došli da ga uklone. Rugali su se njegovoj grešci. Džoana je nestala. Možda je trebalo da se pokrene, preturi, učini nešto da olakša bol. Ali taj napor bio je preveliki za njega. Sva snaga pretvorila mu se u pesak i pepeo. A nikada nije bio fizički

jak. Uzeli su mu je bez ikakve muke. Bilo je to neobično, pomišljao je on rasejano, da je neko, ko je imao tako malo čime da se razmeće kao on, provodio toliko vremena pretvarajući se da je besmrtan. Trebalo je da bude pametniji. Bog zna da mu je pružena svaka zamisliva prilika da preraste tu oholost. Pravi junaci nisu bili oholi. Ko bi mogao da nazove Bereka oholim? Ili Mhorama? Penosleda? Spisak se nastavljao i nastavljao, i svi su bili ponizni. Čak se i Hail Troj na kraju okanuo ponosa. Samo su ljudi poput Kovenanta bili dovoljno oholi da veruju da sudbina Zemlje zavisi od njihovih nepotpunih i pogrešivih izbora. Samo ljudi poput njega. I poglavara Kletnika. Oni koji su bili sposobni za opačiju, a odlučili su da je odbiju. I oni koji nisu. Linden mu je rekla nebrojeno puta da je ohol. Zbog toga je morao da pobedi poglavara Kletnika - zato je taj zadatak spao na njega samoga. Svakog časa, reče on sebi. Svakog časa dići će se sa poda i poći da razmeni sebe za Džoanu. Dovoljno je dugo to odlagao. Ona nije bila ohola - ne, zaista. Nije zasluživala ono što joj se desilo. Naprosto, nije bila u stanju da oprosti sebi za slabosti, za ograničenja. Onda požele da se nasmeje. Baš bi mu pogodovalo da se nasmeje. Ipak se nije baš toliko razlikovao od Džoane. Jedina prava razlika bila je u tome što je prizvan u Domaju dok je još bila u stanju da ga isceli - i dok je još bio u stanju da shvati šta to znači. Bio je normalan - ukoliko je bio normalan - milošću, a ne sopstvenom vrlinom. U određenom smislu, zapravo, ona je bila ohola. Previše je polagala na sopstvene greške i promašaje. Nikada nije naučila da ih pusti da prođu. Ni on nikada nije naučio tu lekciju. Ali pokušavao je. Blagi Bože, pokušavao je. Svakog časa zauzeće njeno mesto u vatri poglavara Kletnika. Pustiće sve da prođe. Ali nekako pod nije odgovarao. Nejasno bajanje koje mu je ispunjavalo uši, pluća i kosti prizivalo je ime koje nije zvučalo kao ime Opakog. Zbunjivalo ga je, kao da mu je otežavalo disanje. Nešto je zaboravio. On umorno otvori oči, zatrepta pred zamućenošću svog vidnog polja i priseti se gde je. Onda je pomislio da će ga srce svakako izdati. Modrice su mu udarale damarima po lobanji. Primio je udarce od jamnika, a ne od Džoaninih zarobljivača. Nije mu preostalo da živi još dugo. Ležao je u blizini središta prostrane pećine neravnih zidova i krzave tavanice. Vazduh je snažno zaudarao na kamenu svetlost koja je plamtela iz posebnih kamenova postavljenih u zidove u neravnomernim razmacima. Pećina je bila grubo ovalnog oblika: sužavala se na oba kraja prema mračnim, nedostižnim tunelima. Zadah kamene svetlosti bio je ukaljan vonjem drevnog raspadanja - truleži toliko stare da je gotovo ponovo postala čista. Dopirala je sa ogromne, visoke hrpe u blizini. Hrpa je delovala poput mogile, kao da je pod njom sahranjeno nešto obožavano. Ali bila je sačinjena isključivo od kostiju. Hiljade kostura bile su nagomilane na na jednim mestu. Većina je postavljena toliko davno da su se raspali u finu, sivu prašinu koja je prestala da bude zanimljiva čak i crvima. Ali vrh hrpe bio je noviji. Nijedan kostur nije bio čitav: svi su bili ili skršeni prilikom pogibije ili raskomadani posle toga. Čak i sa novijih bilo je počišćeno svo meso. Međutim, iz srži nekolicine još je curilo. To nisu bile ljudske kosti, niti pragrdanske. Jamničke, dakle. Očevidno, stvorenja koja su Prva i Lupižena pogubili već su bila dodata hrpi.

Mrmljanje se nastavljalo bez prekida, kao da desetine ili stotine grabljivaca reže za sebe. On oseti taj zvuk poput dodira panike u svom središtu. Neprekidno su ponavljali neko ime, šaptali ga i mrmljali svim mogućim visinama i brzinama; ali nije uspevao da ga razazna. Vrućina, zvuci i kamena svetlost cedili su znoj sa izubijanih kostiju njegove glave. Bio je okružen jamnicima. Većina je čučala u blizini zidova, kolena su im štrčala u visini ušiju, vrele oči su blistale. Drugi su, izgleda, plesali oko hrpe, nalik rodama i neskladni na dugačkim nogama. Ruke su im napadale vazduh poput lopata. Svi su mrmljali i mrmljali, poput bajanja, hipnotički. Nije imao pojma šta govore ili koliko će još dugo biti uspavani, opčinjeni. Plašio se - toliko se plašio da mu se strah najzad pretvori u neku vrstu prosvetljenosti. Nije se plašio za sebe: tu vrstu straha sreo je u Vatrokobi i spalio ju je do čistote. Ta stvorenja bila su samo jamnici, slaboumna i zlobna deca žive stene Planine Groma, a poglavar Kletnik davno je ovladao njima. Teško da su mogla da se nadaju da će se postaviti između Kovenanta i Opakog. Iako je put do njega bio težak, cilj mu je bio bezbedan. Ali na malom, praznom prostoru pokraj jednog zida sedela je Linden. Video ju je izvesnošću svoga straha. Desno rame bilo joj je naslonjeno na kamen. Rukama je obgrlila kolena uz grudi, poput izgubljenog deteta. Glava joj je bila nagnuta: kosa joj je pala napred, sakrivši joj lice. Ali bok njenog vrata bio je nag. Blistao je, bled i ranjiv, pod crveno-narandžastim osvetljenjem. Crna naspram bledila, sasušena krv obeležila joj je kožu. Vodila je u zgrušanom tragu od tačke iza uha do okovratnika košulje. I ona...! Drhtaj tuge prođe kroz njega. I ona je dovedena do fizičkog stanja tela koje je ostavila u šumi iza farme 'Utočište'. Nije im preostalo mnogo vremena. Naglas bi kriknuo, da je imao snage. Nije bilo mnogo vremena - i da ono bude provedeno na ovaj način! Želeo je da je uzme u naručje, da je navede da shvati da je voli - da nikakva smrt niti pretnja uništenjem nisu mogli oskrnaviti ono što mu je značila. Lena je nekada pokušala da ga uteši pesmom: Duša u kojoj raste cvet preživljava. Želeo je... Ali možda je udarac koji je zadobila bio jači nego što su oboje shvatali, pa će i ona umreti. Poginuti poput Sanomora zbog toga što je pokušala da ga spase. A čak i ako ne umre, verovaće da ga je izgubila zbog njegovog očajanja. U Andelejnu, Elena mu je rekla: Pazi je. Tako da bi na kraju mogla sve da nas isceli. Doživeo je neuspeh u tome, kao i u mnogim drugim stvarima. Linden. Pokuša da joj izgovori ime, ali zvuk nije dolazio. Grč tuge iskrivi mu lice, učini da modricama počnu da mu udaraju damari. Ne obraćajući pažnju na bol, bezdano tištanje iscrpljenosti, on se uspravi na laktovima i pokuša da osovi slabost o kamen. Grubi šut baci ga na leđa, bliže hrpi kostiju. Ječeći, on diže pogled prema cerenju jamnika. "Miruj, prokleti!" siknu stvorenje. "Kazna stiže. Kazna i uništenje! Ne požuruj." Šepajući groteskno na neskladnim udovima, on nastavi da mrmlja i otplesa od njega. Kovenant se izbori za dah i preturi na bok da bi ponovo pogledao prema Linden. Sada ga je gledala; okrenula se kada je jamnik progovorio. U licu nije imala nimalo krvi, nimalo nade. Pogled koji je uperila prema njemu bio je napet od povređenosti i

glupog preklinjanja. Ruke su joj beskorisno stiskale jedna drugu. Oči su joj delovale tamno i šuplje poput rana. Mora da je tako izgledala kada je bila dete, zaključana na tavanu sa umirućim ocem. Izborio se za glas, zakreketao joj ime kroz uvišestručeno prizivanje jamnika. Ali nije izgledalo da ga je čula. Lagano je oborila glavu, spustila pogled na grešku svojih ruku. Nije mogao da joj priđe. Jedva da je znao gde bi smogao toliko snage da ustane. A jamnici mu neće dozvoliti da se pokrene. Nije imao načina da se bori protiv njih izuzev prstenom - divljom magijom koju nije mogao da upotrebi. On i ona bili su zarobljenici u potpunosti. I nije bilo imena koje je bilo ko od njih mogao zazvati radi spasa. Nijednog imena izuzev Opakog. Kovenant se nadao poput ludila da će poglavar Kletnik brzo delati. Ali možda poglavar Kletnik neće delati. Možda je dopustio jamnicima da rade kako im se prohte u nadi da će Kovenant ponovo biti prisiljen da upotrebi silu. Možda nije shvatao - nije bio u stanju da shvati - izvesnost Kovenantovog odbijanja. Grleni napev jamnika stao je da se preinačuje: neprekidno ponavljanje na različite načine menjalo se prema saglasju. Jedno stvorenje započe nešto oštrijim naglaskom, određenijom kadencom; a njegovi neposredni susedi prihvatiše mu ritam. Jamnik za jamnikom, saglasje se širilo dok prizivano ime ne iznenadi Kovenanta, prostreli ga uzbunom. Poznavao je to ime. Drul Stenotočac. Pre više od tri milenijuma, Drul Stenotočac, jamnik, zadobio je izgubljeno Žezlo zakona - i u njemu se začela želja da vlada zemljom. Ali bio je previše nevešt u znanstvu da bi ovladao onim što je našao. Zbog zavođenja ili ludila, obratio se Opakom za znanje. A poglavar Kletnik upotrebio je jamnika za sopstvene ciljeve. Drul Stenotočac. Prvo je naveo Drula da prizove Kovenanta, namamivši jamnika obećanjem belog zlata. Onda je oteo Kovenanta i umesto toga poslao Nevernika veću poglavara. A poglavari su odgovorili tako što su izazvali Drulovu moć. Uvukavši se u Jazbiništa, oduzeli su mu Žezlo i pozvali ognjene lavove Planine Groma da ga unište. Naoružani na taj način, mislili su da su došli do pobede. Ali samo su bili igračka u rukama Opakog. Otarasili su ga Drula i time mu pružili pristup užasnoj kobi koju je želeo - kamenu Zlozemlja. Od tog vremena jamnici su bili prisiljeni da mu služe poput lutaka. Drul Stenotočac. Ime je treperilo u vazduhu kao kiselina. Kamena svetlost je pulsirala. Svi jamnici se primiriše. Oči od magme usredsrediše im se na ono što su prizivali. Pokraj Kovenanta, sablasni odsjaj poče da curi iz hrpe kostiju. Bolesni crveni plamenovi lizali su poput močvarnih svetlosti sa gomile. Komadi kostiju titrali su i stapali se, kao da prelaze u priviđenje. Odjednom više nije verovao da ova stvorenja služe Opakom. Drul Stenotočac! "Kovenante." Lindenin glas stiže između dva udara imena. Izvukla se iz sebe, privučena onim što su činili jamnici. "Tu ima nešto..." Silovito se upinjala da odagna očajanje. "Prizivaju ga u život." Kovenant se preneraženo lecnu. Ali nije sumnjao u nju. Zakon koji je štitio život bio je prekršen. Svakojaki užasi mogli su se sada prizvati preko granice smrti, dobiti volju - i

moć. Hrpa se komešala od plamenova i blistanja poput čudovišne čaure, trulež i prašina u grčevima rođenja. Onda se jedan jamnik pokrenu. On kroči kroz napev prema Kovenantu. "Ustaj, Prokleti", zahtevao je on. Oči su mu bile divljačne isto koliko i njegovo cerenje. "Ustaj za krv i mučenje." Kovenant je belo piljio u njega i nije slušao. "Ustaj!" besnelo je stvorenje. Pljosnatom šakom ono dograbi Kovenantovu ruku i gotovo mu istrže zglob kada ga povuče na noge. Kovenant suzbi paniku i bol. "Zažalićete ovo!" Morao je da viče da bi ga čuli. Prizivanje mu je tuklo u grudima. "Kletnik me želi! Mislite li da možete da mu se suprotstavite i da se izvučete?" "Ha!" zakevta jamnik kao da je blizu ekstaze. "Suviše smo lukavi! Ne zna nas on. Naučili smo. Naučili. On toliko mudar!" Na trenutak, svi glasovi delili su njegov prezir. Drul Stenotočac! "Slep je on. Veruje da te nismo našli." Stvorenje siknu besom umesto smehom. Onda trže Kovenanta da bi ga okrenulo hrpi. Linden zaječa Kovenantovo ime: on začu udarac kada je jedno stvorenje ućutka. Ruke su mu obuhvatili prsti koju su umeli da skrše kamen. Plamenovi počeše da se komešaju poput zloduha preko hrpe, bacali su bolni odsjaj prema tavanici pećine. "Svedoči!" režao je jamnik. "Jazbinska mogila!" Prizivanje poprimi prizvuk žudnje. "Služili smo i služili. Večno služili. Blago. Hrana. Žrtvovanje. A bez nagrade. Učini ovo. Učini ono. Kopaj. Trči. Umri. Bez nagrade. Ikakve! Sada plaća. Kazna i uništenje! Otrovnost jamnika ošamuti Kovenanta. Mišići ruke prskali su mu. Ali on isključi um za sve ostalo. Tražeći načina da spase Lindenin život ako već ne sopstveni, on se hrapavo pobuni: "Kako? On je Opaki! Istrgnuće vam srca!" Ali jamnici su prevazišli svaki strah. "Svedoči!" ponovi Kovenantov zarobljivač. "Posmatraj. Vatra. Život! Jazbinska mogila Drula Stenotočca!" Drul Stenotočac! - tukao je napev. Drul Stenotočac! "Iz mrtvih. Naučili smo. Krvoproliće. Kob Sunca. Zakon prekršen. Krv prokletog!" Gotovo je poskakivao od uzbuđenja. "Ti!" Slobodnom rukom dograbio je dugački, kameni šiljak poput bodeža. U litaniji, on povika: "Krv dovodi moć! Moć dovodi život! Drul Stenotočac se diže! Drul uzima prsten! Prsten drobi Opakog! Jamnici su slobodni! Kazna i uništenje!" Uperivši šiljak u Kovenantovo lice, on dodade: "Uskoro. Ti si Prokleti. Donosilac uništenja. Tvoja krv prolivena po Jazbinskoj mogili." Ivica šiljka pogladi Kovenantov ukočeni obraz. "Uskoro." Kovenant začu kako Linden ječi dok se borila za dah. "Kosti..." On se lecnu, u očekivanju da će je ponovo udariti. Ali ona je i dalje pokušavala da mu se obrati. "Kosti..." Glas joj je bio zgrušan od napora i napetosti; ali nije imao pojma na šta je mislila. Od plamenova koji su probijali hrpu ježila mu se koža; pa ipak, nije skidao pogled sa njih. Možda je sve što je odlučio ili zaključio bilo pogrešno, iskvareno Kletnikovim

delovanjem: možda je Vatrokob bila previše suštinski izopačena da bi mu pružila ikakvu verodostojnu kamoru. Kako je mogao da zna? Nije mogao da vidi. Od bola u ruci vrtelo mu se. Kamena svetlost kao da je urlala narandžasto crvenom toplotom, podjarivala vatru u Jazbinskoj mogili. Izgubio je Prvu, Lupiženu i Vaina, izgubio je i sam Andelejn: sada će izgubiti život, Linden i sve ostalo zbog toga što nije bilo središnjeg terena, divlje magije bez uništenja. Šaptala mu je ime, ali to više nije bilo bitno. Ravnoteža mu se pomeri i on zateče sebe kako prazno pilji u kamen na kome je jedva stajao. Bio je to jedini deo poda koji je uobličen sa nekom svrhom. Jamnici su ga postavili u središte okruglog udubljenja nalik basenu. Glatke ivice bile su mu uglačane tako da su odražavale kamenu svetlost oko njega poput poliranog metala. Između njegovih nogu uski kanal vodio je pod hrpu. Kanal da mu usmeri krv prema onome što je preostalo od kostiju Drula Stenotočca. Vatra se gladno dizala prema tavanici. Prizivanje se naglo prekide, bi odsečeno iz vazduha kao udarom sečiva. Nagli prestanak kao da ga je ostavio gluvog. On trže glavu. Šiljak je bio uperen da mu se zabije poput očnjaka usred grudi. On ukopa noge, pripremi se da pokuša da se izmigolji, napravi jedan poslednji napor da sačuva život. Ali udarac nije pao. Jamnik ga nije gledao. Nijedno stvorenje nije ga gledalo. Svuda po pećini, skočili su na noge u besu i strahu. Trenutak kasnije, sluh mu se povratio kada buka bitke odjeknu nad Jazbinskom mogilom. U pećinu upadoše Prva i Lupižena. Bili su sami; ali napadali su kao da su moćni poput cele vojske. Iznenađenje ih je na trenutak učinilo nezaustavljivim. Ona je bila izubijana i umorna; ali dugački mač sevao joj je u rukama poput crvene munje, tukao snagom groma: Jamnici su padali pred njom poput žita u oluji. On ju je sledio sa po jednom borbenom sekirom u svakoj ruci i borio se kao da nije ranjen i jedva u stanju da uvuče dah. Brojne svetle poderotine obeležile su joj odeću tamo gde je lančanica odbila udarce: njegova krv poprskala je mesta gde su ga tojage tresnule u meso. Naprezanje im je oblilo sjajem lica i udove. Jamnici se digoše mahnito na njih. Stvorenja su bila previše unezverena da bi se delotvorno borila. Ometala su se međusobno, osujećivala sopstvene napore. Prva i Lupižena bili su na pola puta prema Jazbinskoj mogili pre nego što ih je čisti pritisak brojnosti zaustavio. Ali tada zalet bitke izmeni smer. Očajanje je pribralo jamnike. A proširenje pećine omogućavalo je da džinovi budu opkoljeni, napadnuti sa svih strana. Njihov pokušaj spasavanja bio je hrabar i osuđen na propast. Za koji trenutak, biće nadvladani. Osetivši priliku, stvorenja postaše manje divlja. Njihova snaga žitelja planine zadavala je udarce koji su prisilili Prvu i Lupiženu da stanu leđima uz leđa, gonila ih da se bore odbrambeno, za golo preživljavanje. Kovenantov zarobljivač ponovo se okrenu njemu. Jamnikove oči buktale su vatrom i gnevom od magme. Kamena svetlost odražavala mu se sa šiljka kada je izmahnuo rukom da proburazi Kovenantov život. Glasa ogrubelog od panike i shvatanja, Linden dreknu: "Kosti! Uzmi kosti!"

Jedno stvorenje odjednom je udari tako jako da se pružila u udubljenje podno Kovenantovih nogu. Ležala je tamo, ošamućena i iskrivljena. Plašio se da joj je kičma slomljena. Ali jamnici su je razumeli ako on nije. Zvuk nalik na naricanje prostreli bitku. Borili su se sa udvostručenom grozničavošću. Šiljak uperen u Kovenanta zadrhta kada jamnik uplašeno pogleda prema mestu okršaja. Kovenant nije mogao da vidi Prvu i Lupiženu kroz žestoku gužvu. Ali odjednom se njen povik diže prema tavanici - bojna truba mačomoćnice koja pribira poslednje rezerve snage: "Kamena mu i mora!" A masa jamnika se rascepi kao da se ona pretvorila u samo rasprskavanje. Napustivši Lupiženu, ona nasrnu pokraj stvorenja, bacajući ih sa ruku i ramena poput izlomljene parčadi. Kroz vodoskoke krvi, sekla je sebi put prema Jazbinskoj mogili. Moglo se desiti da Lupižena tada pogine. Ali nije. Njegovi napadači baciše se za Prvom. Sekire su mu se zabijale u njihova leđa dok ih je sledio. Naricanje preraste u vrisku kada je stigla do hrpe. Dograbivši jednu kost, ona se okrete da se suoči sa napadačima. Iz kosti je sukljao plamen kao iz baklje; ali prsti žene džina podnosili su bol i nisu uzmicali. U trenutku, sva stvorenja se slediše. Tišina im ophrva krike: užas im zakoči udove. Lupižena istrgnu sekiru iz kičme jamnika, diže oružje da zaustavi udarce. Ali nijedan nije stizao. Niko nije obraćao pažnju na njega. Rokćući da dođe do vazduha, on se probi kroz gomilu prema Prvoj. Niko se nije micao. On othrama do nje, baci jednu sekiru i dograbi drugu usplamtelu kost. Paraliza jamnika nesvesno se pojača. Oči su im preklinjale. Neki od njih počeše da se tresu u ledenoj panici. Zapretivši humci, Prva i Lupižena ugrozili su jedinu stvar koja je tim stvorenjima davala hrabrosti da prkose poglavaru Kletniku. Kovenant se borio protiv svog zarobljivača, pokušavao da dosegne Linden. Ali jamnik ga nije puštao, naizgled nesvestan njegovih napora - opčinjen strahom. Sagnuvši se, Prva obrisa krv sa sečiva o najbliže telo. Onda vrati dugački mač u kanije u podiže još jednu kost. Vatra joj je oblivala ruke, ali ona nije obraćala pažnju. "A sada", zadihano reče kroz zube. "Sada ćete osloboditi Zemljoroda." Jamnik steže prste oko Kovenantove ruke i ne pomače se. Nekoliko stvorenja na ivicama gomile malo se pokrenu, zaječa u pobuni. Linden se naglo pokrenu. Uz trzaj, ona se osovi i podiže van udubljenja. Kada se našla na nogama, zateturala se i povela kao da se pod naginje. Pa ipak, nekako je održavala ravnotežu. Oči su joj bile staklaste od besa i naprezanja. Gurnuta je predaleko. Teturajući, ona zađe iza Kovenanta. Između jamnika koji su tamo bili pognuti ona nađe jednu tojagu. Bila je gotovo preteška da je podigne. Dohvativši joj ručku obema rukama, ona je podiže iznad glave i obori je na zglob stvorenja koje je držalo Kovenanta. On začu prigušeni zvuk lomljenja. Prsti jamnika bili su istrgnuti iz ruke. Stvorenje dreknu i besomučno zamahnu šiljkom da ga zabije u Lindenino lice. "Stoj!" Naredba Prve zvonko se zaori pećinom. Ona gurnu jednu nogu u humku, pripremi se da šutne prašinu i parčad preko poda. Jamnici se slediše u obnovljenom užasu.

Ona povuče nogu. Slabašni uzdah olakšanja zašumi o zidove pećine. Bol je probadao Kovenantov lakat, zarivajući mu se poput noža u rame. Na trenutak, on se uplaši da neće biti u stanju da stoji. Stisak jamnika potvrdio mu je ruku: krv koja se uz damare vraćala u nju delovala je poput kiseline. Pećina kao da mu je hujala u ušima. Nije čuo nikakav zvuk izuzev Lupiženinog oštrog disanja. Ali morao je da se digne, da se kreće. Džinovi nisu to zasluživali od njega. Linden i Domaja nisu to zasluživali. Nije smeo da dozvoli takve slabosti. Bili su to samo bol i vrtoglavica, bili su mu poznati poput starog znanca. Nisu imali moć nad njim osim ako se plašio - ako je dopuštao sebi da se plaši. Ako je mogao da zapoveda srcu, čak i očajanje je bilo isto toliko dobro koliko i hrabrost ili snaga. U tome je bilo središte, tačka mira i sigurnosti. Nakratko, on se opusti. Onda dopusti da ga pakleni bol u ruci ponese izvan udubljenja. Linden mu priđe. Od njenog dodira telo mu se zatetura; ali u sebi nije gubio ravnotežu. Ona će ga zaustaviti ukoliko se bude pokazalo da je pogrešio. Ali nije bilo greške. Oni zajedno krenuše prema džinovima. Lupižena se nije obazirao, teško dahćući. Usne su mu bile poprskane crvenom pljuvačkom: napori su mu pokidali nešto u grudima. Ali Prva uputi Kovenantu i Lindeni klimaj pozdrava. Pogled joj je bio mrk poput sokoljeg. "Veselite me!" promrmlja ona. "Nisam mislila da ću vas ponovo žive ugledati. Dobro čini što ta stvorenja ne bacaju često pogled za sobom. Zbog toga smo bili u stanju da ih sledimo kada smo izbegli progonitelje. Kakav to gnusni obred hoće da usmere protiv vas?" Linden odgovori umesto Kovenanta: "Pokušavaju da dovedu starog vođu iz mrtvih. Sahranjen je tu negde." Ona iskrivi lice prema Jazbinskoj mogili. "Žele Kovenantovu krv i prsten. Misle da će ih mrtvi vođa osloboditi Kletnika. Moramo odavde." "Jeste", zareža Prva. Oči su joj šibale jamnike. "Ali njih je previše. Ne možemo se osloboditi bitkom. Moramo se uzdati u svetost tih kostiju." Kovenantu se učini da oseća slabašni vonj izgorelog mesa. Ali nije imao čulo za zdravlje, nije znao koliko su ozbiljno izgorele ruke džinova. "Mužu moj", zaškrguta Prva, "hoćeš li nas voditi?" Lupižena klimnu. Trenutak kašlja donese mu još krvi na usne. Pa ipak se držao. Kada je digao glavu, pogled u očima bio mu je silovit poput njenog. Uz kost koja mu je plamtela u jednoj ruci poput baklje, sa sekirom u drugoj, on pođe prema najbližem ulazu u pećinu. Odjednom, vazduh postade oštar od režanja, roktanja iz mnogih grla. Drhtaj prođe kroz jamnike. Oni koji su bili najdalje od Jazbinske mogile malo se pokrenuše napred, postaviše se tako da zatvore put Lupiženi. Ostali stegoše ruke na oružju. "Ne!" dreknu Linda. "Vrati se!" On se povuče. Kada je stigao do humke, jamnici se ponovo slediše. Kovenant zatrepta na Linden. Previše mu se vrtelo da bi razmišljao. Znao je da bi trebalo da shvati šta se dogodilo. Ali nije imalo nikakvog smisla. "Šta to znači, Odabrana?" upita Prva gvozdeno. "Jesmo li zatočeni na ovom mestu zauvek?" Linden odvrati pogledom prema Kovenantu kao da ga preklinje za hrabrost. Onda, naglo, obujmi rukama prsa i kroči od humke. Prva dahnu oštro upozorenje. Ali Linden se ne zaustavi. Ona odlučno zađe među jamnike.

Bila je sama, sitna i ranjiva usred njih. Njena tegobna hrabrost nije raspolagala nikakvom odbranom: svaki ju je mogao oboriti jednim udarcem. Ali nijedan nije reagovao. Provukla se između dvojice, prošla iza te napregnute skupine, otišla na pola puta prema ulazu u pećinu. Njihove oči bile su prikovane za Prvu i Lupiženu - za kosti i Jazbinsku mogilu. Dok se kretala, ona diže glavu, postade prkosnija. Opravdanje njenog čula davalo joj je snage. Manje uplašeno, ona se vrati svojim drugovima. Kamena svetlost plamtela je u Kovenantovim očima. Prva i Lupižena piljili su u Linden. Ona mrgodno objasni: "Neće se pomeriti dok ugrožavate humku. Potrebna im je. Ona im je smisao - jedini odgovor koji imaju." Onda zamuca; a pogled joj se smrači pred značenjem onoga što je govorila. "Zbog toga nam neće dopustiti da ponesemo ijednu kost odavde." Na trenutak - delić vremena oštar poput agonije - Prva je delovala savladano, prevaziđeno svime što je do sada izgubila i što će joj biti traženo da izgubi. Brusobol i Sanomor bili su joj dragi. Lupižena joj je bio suprug. Kovenant, Linden i život bili su dragoceni. Njena čvrstina se slomi, razotkrivši goli bol. Oba roditelja dala su joj živote za nju, a ono što jeste postala je zbog žalosti. Pa ipak, bila je Prva od Potrage, odabrana zbog sposobnosti da donosi teške odluke. Istog časa, lice joj otvrdnu oko samog sebe. Ruke joj se stegoše kao da su gladne plamena u kostima. "Onda", kruto odvrati ona, "moram ostati ovde da ugrožavam ovu hrpu, tako da možete da odete." Ona proguta knedlu tuge. "Lupiženo, moraš ih pratiti. Biće im potrebna tvoja snaga. A ja moram verovati da živiš." Na to, Lupiženu uhvati grčeviti nalet kašlja. Trenutak prođe pre nego što Kovenant shvati da to izobličeni džin pokušava da se smeje. "Ženo moja, ti se šališ", reče on najzad. "Našao sam sopstveni odgovor na sumnje. Odabrana mi je naložila da budem uz tebe. Nemoj verovati da će pesme koje će džinovi pevati o ovom danu biti pevane samo o tebi." "Ja sam Prva od Potrage!" odvrati ona. "I naređujem..." "Ti si Paučina Vodosvetla, deva srca moga." Usta su mu bila okrvavljena; ali oči su mu blistale. "Ponosim se tobom toliko da je neizdrživo. Ne obezvređuj silnu hrabrost budalastim ponašanjem. Ni Zemljorodu ni Odabranoj nije potrebna moja pratnja. Oni su ti koji jesu - i neće pokleknuti. Zavetovao sam ti se u ljubavi i vernosti i ostaću." Šibala ga je pogledom kao da je u opasnosti da se otvoreno zaplače. "Poginućeš. Sve drugo sam podnosila dok srce nije počelo da mi se lomi. Moram li i to podneti?" "Ne." Oko Kovenanta, stenje kao da se okretalo i nestajalo, kao da je sama Planina Groma na ivici rastakanja; ali on se držao središta sopstvene smrtnosti i stajao, siguran, legura divlje magije i otrova, života i smrti u ljudskoj puti i kostima. "Ne", ponovi on kada ga Prva i Lupižena pogledaše u oči. "Nema razloga da ijedno od vas dvoje pogine. Neće trajati dugo. Kiril Trendor ne može biti daleko odavde. Samo treba da stignem tamo. Onda će sve biti gotovo, ovako ili onako. Samo treba da se držite dok ne stignem tamo." Na to se Lupižena stvarno zasmeja, a lice mu se ozari radošću. "Eto, ženo moja", kreketao je on. "Nisam li rekao da su oni koji jesu? Prihvati da sam s tobom i budi zadovoljna." On odjednom baci sekiru, izvuče poslednji svežanj i upali ga na Jazbinskoj mogili, zatim doda pucketavo drvo Linden. "Idite!" blistao je on, "pre nego što me uhvati

tuga pijanca pred tolikom vrlinom. Ništa ne strahujte za nas. Držaćemo se i držati dok sama planina ne bude zapanjena, a onda ćemo se još držati. Idite, rekoh!" "Jeste, idite", zareža Prva kao da je gnevna; ali suze su joj razotkrivale neiskrenost tona. "Moram dobiti priliku da podučim ovog Lupiženu pokornosti na koju je obavezan prema Prvoj od Potrage." Kovenant je želeo reči, ali nijedna mu nije dolazila. Šta je mogao da kaže? Zavetovao se davno i time pokrio sve. On protrlja nadlanicama oči da sebi razbistri vid. Onda se okrenuo Linden. Da je progovorio, zatražio bi od nje da ostane sa džinovima. Nikada nije zaboravio na šok koji je pratio njeno uplitanje u šumi iza farme 'Utočište'. A tada nije bio zaljubljen u nju. Sada je sve bilo uvišestručeno do oštrine panike. Nije znao kako da očuva jednostavne komadiće i ostatke dostojanstva - a da se i ne pominju čista hrabrost ili ubeđenost - ukoliko ga ona prati. Ali njen pogled ga ućutka. Bila je smetena i pronicljiva, prestravljena i hrabra; užasnuta pred jamnicima i poglavarom Kletnikom, pa ipak željna prilike da im se suprotstavi; smrtna, dragocena i neodoljiva. Lice joj je izgubilo nametnutu oštrinu, i pored izmorenosti i naprezanja postalo je meko poput njenih usta i očiju. Pa ipak, ustrojstvo koje je počivalo pod njime bilo je odmereno, nepokorivo. Tužno nasleđe njenih roditelja dovelo ju je do onoga što je bila - ali najtužnija stvar u vezi sa njom bila je da nije shvatala koliko je potpuno preobrazila to nasleđe, pretvorila se u nešto neophodno i divljenja dostojno. Zasluživala je bolji ishod od ovoga. Ali nije imao da joj ponudi ništa drugo. Držala je pogled kao da želi da joj bude ravan njegovom - i kao da se plaši da neće moći. Onda pojača stisak na baklji i kroči među napete jamnike. Tačno ih je očitala: svako ugrožavanje jazbinske mogile nadmašivalo je sve ostale obzire. Kada Kovenant napusti Prvu i Lupiženu, reski mrmor oteža kamenu svetlost. Nekoliko jamnika promeni položaj, diže oružje. Ali Prva uperi nogu kao da će početi da rastura hrpu; i stvorenja se ponovo ukočiše. Kovenant pusti da ga slabost, strah i bol nose poput nade prema ulazu u pećinu. "Idi valjano, Zemljorode", šapnu Prva za njima, "održi veru, Odabrana", kao da je postala neosetljiva na sumnju. Lupiženin slabašni kikot bio je rastrgan i loman; ali sledio je Kovenanta i Linden poput potvrde zadovoljstva. Jedva se držeći na nogama, Kovenant se probijao pored jamnika. Oči su im buktale na njega od besa i gubitka; ali nisu rizikovali da ga napadnu. Pećina se na kraju sužavala u tunel i Linden poče da žuri. Činio je šta može da drži korak sa njom. Ranjivo mesto među njegovim ramenima kao da je osećalo kako se jamnici okreću da zavitlaju tojage; ali poverio se džinovima i nije se obazirao. Trenutak kasnije, on ostavi kamenu svetlost za sobom. Lindenina baklja vodila ga je nazad u tminu katakombi. Na prvom skretanju, ona se okrete kao da zna kuda ide. Kovenant je stiže i položi joj šaku na ruku da bi je malo usporio. Ona posluša, ali se i dalje držala kao da je gone nevidljiva krila neodmerive ponoći Planine Groma. Dok su joj čula ispitivala put pred njima zbog opasnosti ili navođenja, ona poče da mrmlja - da li za sebe ili za njega, nije znao. "Greše. Ne znaju dovoljno. Štagod vratili iz mrtvih, to ne bi bio Drul Stenotočac. Ne običan jamnik. Nešto čudovišno.

Krv dovodi silu. Morali su da ubiju nekoga. Ali ono što je Kaer-Kaveral učinio za Holian ovde se ne može ponoviti. Delovalo je samo zbog toga što su bili u Andelejnu. A Andelejn je bio nedirnut. Sva ta usredsređena zemna moć - usredsređena i čista. Štagod vaskrsli ti jamnici, bilo bi grozno." Kada je shvatio da ne govori o jamnicima i Drulu - da pokušava da mu kaže nešto sasvim drugo - Kovenant se zatetura. Bolnom rukom zakači zid hodnika i gotovo izgubi ravnotežu. Od bola ruka mu je visila kao da je nezamisliva težina prstena povlači nadole. Govorila je o nadi koju sebi nikada nije mogao dopustiti - nadi da će, ukoliko umre, i on moći da bude vraćen. "Linden..." Nije želeo da govori, da se raspravlja sa njom. Preostalo im je toliko malo vremena. Vatra mu je grizla ruku. Bilo mu je neophodno da ovlada sopstvenom odlučnošću. Ali ona je već otišla predaleko. Progutavši slabost, on reče: "Ne želim da budem vaskrsnut." Nije ga pogledala. On grubo nastavi: "Ti ćeš se vratiti sopstvenom životu. Uskoro. A ja neću sa tobom. Znaš da je prekasno da budem spasen. Ne tamo. Na mestu odakle dolazimo, takve stvari se ne dešavaju. Čak i ako bih bio vaskrsnut, neću poći sa tobom. A ako ne mogu sa tobom" - govorio joj je istinu što je bolje mogao - "onda ću radije ostati sa prijateljima." Sa Mhoramom i Penosledom. Elenom i Banorom. Brusobolom. A čekanje na Sundera i Holian neće izgledati dugo. Ona odbi da ga sasluša. "Možda ne", hrapavo će ona. "Možda se ipak možemo vratiti na vreme. Ranije nisam mogla da te spasem zbog toga što ti duh nije bio tamo - tvoja volja da živiš. Ako bi samo prestao da se predaješ, mogli bismo još imati priliku." Glas joj je bio šuškav od potisnute žudnje. "Izubijan si i iznuren. Ne znam kako se držiš na nogama. Ali još nisi uboden." Pogled joj sevnu prema bledom ožiljku na središtu njegovih prsa. "Ne moraš da umreš." Ali video joj je bol u očima i znao je da ni sama ne veruje u svoju pobunu. Povukao ju je i zaustavio. Zdravom rukom skinuo je burmu sa prsta. Dodir mu je bio hladan i obamro, kao da nema pojma šta radi. Strasno i nemo poput molitve, on joj pruži prsten. Neukaljano srebro bacalo je odsjaje titravog svetla baklje. Suze joj smesta navreše na oči. Linije odražene vatre potekoše niz crte koje su joj žestina i gubitak ostavili sa obe strane usta. Ali nije uputila prstenu ništa više od običnog pogleda. Oči su joj bile prikovane za njegovu priliku. "Ne", prošapta ona. "Ne dok još mogu da se nadam." Ona naglo pođe niz hodnik. Uzdahnuvši od tuge i olakšanja, poput čoveka koji je iskupljen ili proklet i ne ume da vidi razliku - ne mari ukoliko i nema razlike - on vrati prsten na njegovo mesto i krenu za njom. Tunel je postao uzan poput obične pukotine u steni, a zatim se proširi u kompleks raskršća i odaja. Baklja jedva da je osvetljavala zidove i tavanicu: nije otkrivala ništa od onoga što je počivalo pred njima. Ali iz jednog prolaza dođe vetrić poput zadaha zla i natera Linden da se lecne; ona krenu u tom pravcu. Kovenantov sluh bio je napregnut do bola dok je pokušavao da razazna zvuke potere ili opasnosti. Ali nije posedovao njeno čulo: morao je da joj veruje. Tunel koji je odabrala išao je naniže sve dok on ne pomisli da čak ni vrtoglavica neće biti dovoljno jaka da ga održi na nogama. Tmina i kamen silovito su se nagomilali oko njega. Baklja je nastavljala da dogoreva: već je dopola izgorela. Negde van planine,

Domaja je počivala u danu ili noći; ali on je izgubio svaku predstavu o vremenu. Vreme ovde nije imalo smisla, u neosvetljenoj nemilosrdnosti obitavališta poglavara Kletnika. Samo je buktinja bila bitna - i Lindenin stisak pobelelih zglavaka na drški baklje - kao i činjenica da nije bio sam. Izašlo na dobro ili zlo, iskupljenje ili uništenje, nije bio sam. Nije bilo drugog puta. Bez upozorenja, zidovi se povukoše i prostrani utisak širine otvori mu se nad glavom. Linden se zaustavi, poče da ispituje tminu. Kada je digla baklju, vide da je tunel izišao iz kamena, ostavio ih u podnožju okomitog useka u živoj steni. Ledeni vazduh golicao mu je obraz. Litica kao da je išla naviše do večnosti. Ona ga pogleda kao da se izgubila. U oskudnoj vatri oči su joj delovale prazno i izmučeno. Nedaleko od otvora tunela dizala se strma kosina od parčadi kamenja, zemlje i otpadaka - previše strma i rastresita da bi dopustila penjanje. On i Linden bili su na dnu širokog procepa. Nešto visoko u tmini obrušilo se pre neznano koliko milenijuma i ispunilo polovinu poda procepa komadićima. Sećanja nagrnuše na njega iz noći koja ih je okruživala: prepoznavanje mu pođe niz kičmu poput hladnog znoja. Osećao se kao da mu je čitava koža lepljiva i zaražena. To je izgledalo poput onog mesta - mesta gde je nekada pao, dok se pragrdan upinjao da mu odgrize prsten, a svetla nije bilo nigde, ničega da ga odbrani od zasede ili ludila izuzev njegovog tvrdoglavog ustrajavanja na samome sebi. Ali ta odbrana još odavno nije ništa vredela. Kiril Trendor nije bio daleko. Poglavar Kletnik bio je blizu... "Ovuda." Linden mahnu nalevo, duž okomitog zida. Glas joj je zvučao turobno, napola izluđen naporom da zadrži hrabrost. Čula su joj govorila stvari od kojih se gnušala. Iako su njegova čula bila kobno prikraćena, on oseti kako se u njoj podiže spremnost za histeriju. Ali umesto da vrišti, ona je jedva bila u stanju da se pokrene. Koliko bi otrovan poglavar Kletnik bio za živce poput njenih? Kovenant je bar bio zaštićen neosetljivošću. Ali ona nije imala nikakve zaštite, mogla je isto tako i da bude naga. Iskusila je previše smrti. Mrzela je to - i žudela da podeli moć koju je to značilo. Verovala je da je zla. U nemirnoj svetlosti baklje činilo mu se da već vidi kako počinje da se paralizuje pod pritiskom zračenja poglavara Kletnika. Pa ipak se još kretala. Ili ju je možda prisiljavala volja Opakog. Kiril Trendor nije bio daleko. Turobno, ona krenu u pravcu koji je pokazala. Pridružio joj se. Svi zglobovi bili su mu ukočeni od preklinjanja. Drži se. Imaš pravo izbora. Ne moraš da trpiš takvo zarobljavanje. Niko ti ne može oduzeti pravo izbora. Ali nije mogao da natera reči u stegnuto grlo. Bile su prigušene prikupljanjem njegovog sopstvenog užasa. Užasa koji mu je nagrizao ivice sigurnosti, ogoljavao mesto mira i ubeđenosti na kome je stajao. Užasa pred mogućnošću da greši... Vazduh je bio vlažan i hladan poput sabijenog znoja. Drhteći u ledenoj atmosferi, pratio je Linden dnom ponora i posmatrao kako volja curi iz nje sve dok gotovo da je prestala da se kreće. Onda je stala. Glava joj se naže napred: baklja joj je visila uz bok, gotovo joj pekla ruku. Ponavljao joj je ime poput molitve, ali ona nije odgovarala. Glas joj pocuri poput krvi između usana: "Besomuci." A strma padina pored njih diže se kao da je prizvana u život.

Dvojica: stvorenja otpadaka i komadića iz temelja planine. Bili su visoki gotovo kao džinovi, ali mnogo širi: izgledali su dovoljno snažno da drobe stenje u masivnim rukama. Jedan zada Kovenantu kameniti udarac koji ga prosu na pod. Drugi pritera Linden uza zid. Baklja joj ispade, zapiska i ugasi se. Ali stvorenjima nije bila potrebna ta svetlost. Zračila su sablasnim sjajem od koga su im tela bila vidljiva, slična gnusobama. Jedan je stajao nad Kovenantom da ga spreči da ustane. Drugi se suočio sa Linden. On posegnu za njom. Lice joj se rasteže do vriska, ali čak su joj i krici bili paralizovani. Nije učinila nikakav napor da se zaštiti. Blagošću gorom od nasilja, stvorenje poče da joj raskopčava košulju. Kovenant je krkljao da bi došao do daha. Nevolja u kojoj se ona zatekla bila je više nego što je mogao da podnese. Svaki inč u njemu plamteo je za silom. Iznenada više nije mario hoće li ga napadač udariti. On se otkotrlja na grudi, prikupi kolena pod sobom poput klinova, zatetura se na noge. Napadač diže preteću ruku. Bio je izubijan i loman, jedva u stanju da stoji: pa ipak, strast koja je besnela iz njega zaustavi stvorenje usred udarca, natera ga na povlačenje. Bio je to Besomuk, razuman i pristupačan strahu. Shvatao je šta će divlja magija učiniti ukoliko to ovaj zaželi. Dok mu je troprsta šaka drhtala, on je uperi u stvorenje ispred Linden. Ono se zaustavi na poslednjem dugmetu. Ali nije se okretalo. "Upozoravam te." Glas mu je pekao poput vrele kiseline. "Kletnik je u pravu o ovome. Dodirneš li je, ne marim šta ću drugo uništiti. Rastrgnuću ti dušu na atome. Nećeš poživeti dovoljno da vidiš da li sam razorio Svod ili ne." Stvorenje se nije micalo. Kao da ga je izazivalo da oslobodi belo zlato. "Samo me oprobaj", šapnu on na ivici erupcije. "Samo me oprobaj." Stvorenje lagano spusti ruke. Pažljivo pošavši unazad, ono se povuče da stane kraj svog sadruga. Grč prođe kroz Linden. Svi mišići napeše joj se u mučenju ili ekstazi. Onda joj se glava trže naviše. Opaki sjaj stvorenja plamteo joj je u očima. Pogledala je pravo Kovenanta i počela da se smeje. Smeh zloduha, nemilosrdan i opak. "Ubij me onda, puzavče!" kriknu ona. Glas joj je bio oštar poput vriske. Opako je odjekivao procepom. "Rastrgni mi dušu na atome! Možda će ti činiti zadovoljstvo da unakaziš i ženu koju toliko voliš!" Besomuk ju je poseo i nije bilo ničega na svetu što je Kovenant sad mogao da učini. Tada gotovo da je pao. Vrhovno zlo došlo je po nju, a on je bio bespomoćan. Zlo koje smatraš najstrašnijim... Čak i da je počeo da puzi u potpunosti, bedan i pokoran, preklinjući Besomuke da je puste, oni bi mu se samo smejali. Sada u svem užasu i očajanju nije bilo drugog načina - nije moglo biti drugog načina. On kriknu na sebe, na svoju glavu da se digne, na noge da ga drže, na leđa da mu se isprave. 'Sanomore!' - zaječa on kao da je to liturgija njegovog ubeđenja, njegovog prekaljenog verovanja. 'Brusobole. Hamako. Haile Troju.' Svi su popustili. Nije bilo drugog načina. "U redu", zareža on. Zvuk njegovog glasa u ponoru zamalo da ga izda i natera u bes; ali on suspregnu divlju magiju, odbi je poslednji put. "Vodite me Kletniku. Daću mu prsten." Bez drugog izlaza izuzev predaje. Besomuk u Linden nastavi da se divljački smeje.

19. POSEDANJE

Ona se nije smejala. Smeh joj je izlazio na usta. Izvirao joj je iz napregnutog grla da bi se poput blebetanja digao prema crnom ponoru. Pluća su joj uvlačila vazduh koji se pretvorio u pakost i veselje. Lice joj je bilo izobličeno poput maske demona - ili grča davljenja njene majke. Ali ona se nije smejala. Osoba koja se smejala nije bila Linden Averi. Bio je to Besomuk. Poseo ju je toliko potpuno kao da je rođena da je upotrebi, obrazovana i odgajena ni za kakvu drugu svrhu nego da obezbedi put za njegovo nastanjivanje, udove za njegovo delanje, pluća i grlo za njegovu opaku radost. Lišavao ju je sopstvene volje i izbora, glasa i pobune. Svojevremeno je verovala da su joj ruke uvežbane i spremne, sposobne da leče - ruke lekara. Ali sada nije imala ruke kojima bi dograbila porobljivača i borila se protiv njega. Bila je zatočenik u sopstvenom telu i u Besomukovoj zlobi. A ta zloba ogoljavala joj je svaku šupljinu i svaki živac u telu. Bila je gnusna i potpuna do neizdrživosti. Gutala ju je svojim sećanjima i svrhama, drobila joj nezavisno postojanje silinom drevne snage. Bilo je to izopačenje Kobi Sunca, označeno i vidljivo u njenim ličnim venama i žilama. Bili su to gnušanje i želja koji su joj tajno vladali životom, strast za smrću i protiv nje. Bio je to truležni dah najzaraženije smrtnosti, kondenzovan do suštine i uzdignut do prelaska u proročanstvo, obećanje, suverena istina - vrhovna zapovest tmine. Čitavog života bila je ranjiva na to. Uguralo se u nju iz očevog napregnutog smeha, a potvrdila ga je njegovim zabijanjem u majčino prezreno grlo. Nekada je laskala sebi da je poput Domaje ispod Kobi Sunca, bespomoćno izložena obesvećenju. Ali to je bila laž. Domaja je bila nevina. Ona je bila zla. Ime mu je bilo mokša Jehanum i sa sobom je doneo svoju prošlost. Sada se sećala, kao da su sva njegova dela bila lično njena, sa kakvom je prikrivenom ekstazom ovladao Maridom - slavobitnosti udarca koji je zabio vrelo gvožđe u Nazikova ljudska leđa (i bogate krvi koja se zapenila pod vrelinom oštrice) - lukavstva koje je vodilo mokšu da oda Maridovo posedanje njenom novom čulu, tako da bi ona i Kovenant bili osuđeni, a Marid izložen suncu što izopačuje. Sećala se pčela - sećala se vešte glume čoveka koji je poslao pauka za Kovenantov vrat. Isto bi bilo i da je te stvari učinila sama. Ali iza njih počivali su dublji zločini. Uz moć koju joj je dalo parče kamena Zlozemlja ovladala je džinom. Nazvala je sebe Ljudoseča i vodila je vojske Opakog protiv poglavara. I okusila je pobedu kada je zarobila branitelje Domaje između sopstvenih snaga i divlje šume Garotinog čestara - šume koju je mrzela, mrzela tokom dugih vekova, mrzela svaki zeleni list i kapljicu soka na svakom pojedinačnom drvetu - šume koja je trebalo da bude bespomoćna pred uništenjem i vatrom i bila bi bespomoćna da se neko spoljašnje znanje nije umešalo, omogućivši zabranu Kolosa sa Oborine, zaštitu šumnika. Pa ipak je prevarom namamljena da uđe u Čestar i tako je postala žrtva čuvara Čestara, Kaeroila Divogornika. Nemoćna da se oslobodi, pogubljena je u mukama na Brdu Vešala, a duh joj se dobro pomučio da se održi u životu. I iz tog razloga, između mnogih drugih, mokša Jehanum žudeo je za ravnom osvetom. Linden je bila samo sitan zalogaj u gladi Besomuka. Pa ipak, osvajač joj je uživao u

zadovoljstvu koje mu je omogućavala njena uzaludna muka. Telo joj je ostavio nepovređeno radi sopstvenih nauma. Ali duh joj je povređivao suštinski poput silovanja. I nastavljao je da se smeje. Smeh njenog oca što se sliva poput poplave ponoći iz stare napuštenosti tavana: nalet noćnih mora u kojima je tonula: slavobitnost koja kulja iz opake pećine i ponora što su nekada bila njegova slabašna usta. Ionako me nikada nisi volela. Nikada ga nije volela - niti ikoga drugoga. Nije sakupila dovoljno golog poštenja da vrisne naglas dok je davila sopstvenu majku, gonila tu jadnu, bolesnu ženu, prestravljenu i samu, u poslednju tminu. To je osećala Džoana, taj gnusni i očajnički užas koji ništa nije menjao, nije mogao čak ni da priguši zvuk zlobe. Sahranjena negde unutar sebe, Džoana je posmatrala sopstvenu mahnitost za Kovenantovom krvlju, za ukusom njegovog bola. A sada ga je Linden gledala kao kroz oči mokše Jehanuma, slušala ga ušima koje su pripadale Besomuku. Osvetljen samo sablasnim zračenjem stvorenja, stajao je na dnu ponora poput čoveka koji je upravo osakaćen. Povređena ruka visila mu je postrance. Svaka crta njegovog tela bila je ispijena nuždom i iscrpljenošću na granici padanja. Od modrica po licu crte su mu delovale izobličeno, deformisane od pritiska koji je narastao u njemu, tamo gde je bila suspregnuta divlja magija. Pa ipak, oči su mu blistale poput čeljusti, usredsređujući toliku zlobu prema Besomucima da se brat mokše Jehanuma nije usuđivao da ga ponovo udari. "Vodite me Kletniku", rekao je on. Izgubio je um. To nije bilo očajanje: bilo je previše silovito za očajanje. Bilo je to ludilo. Vatrokob ga je koštala duhovnog zdravlja. "Daću mu prsten." Pogled mu šibnu pravo prema Linden. Da je imala glas, vrisnula bi. Smešio se kao da se žrtvuje. Onda otkri da ne mora da ga posmatra. Besomuk nije mogao da zahteva svest od nje. Njegova sećanja govorila su joj da je većina njegovih žrtava naprosto bežala u bezumlje. Moralna paraliza koja ju je učinila toliko pristupačnom mokši Jehanumu sada će je zaštititi, ne od upotrebe, već od svesti. Samo je trebalo da popusti poslednji stisak nad sopstvenom ličnošću. Onda će biti pošteđena svedočenja ishodu Kovenantove predaje. Uz radost i glad, Besomuk ju je nagonio da popusti. Svest joj je pothranjivala, zadovoljavala, izoštravala njegovo uživanje nad nasiljem prema njoj. Ali ukoliko se bude povukla, neće mu biti potreban napor da bi sasvim ovladao njome. A ona će najzad biti bezbedna... bezbedna kao što je nekada bila u bolnici tokom praznih nedelja posle očevog samoubistva... oslobođena mučenja, neosetljiva na bol... bezbedna kao u smrti. Nije joj preostao nikakav drugi izbor. Odbila je da to učini. Jedinom strašću i snagom koji su joj preostali, odbila je. Već je doživela neuspeh pred Džoaninom mukom - a bol ju je učinio bespomoćnom pred samim prizorom skrnavljenja Marida. Gibonov dodir lišio ju je uma i volje. Ali od tada naučila je da se bori. U pećini Jedinog Drveta dograbila je sile prvi put i upotrebila ih, drznula se protiv moći toliko ogromnih - i amoralnih - da ju je užas pred njima učinio nepokretnom sve dok joj Findejl nije rekao šta je na kocki. A u Dvorani darova - tu ju je blizina samadhi Šeola ošamutila, zavela, bacila u vrtlog opipljivog zla: jedva da je znala gde stoji i šta radi. Ali nije bila lišena mogućnosti izbora. Ne, bila je uporna, ne mareći za to da li je Besomuk čuje. Zbog toga što je bila potrebna. Svim svojim prijateljima. Kovenantu pre Jedinog Drveta, ako već ne u dvorani

darova. I zbog toga što je iskusila ukus delotvornosti, prigrabila ga srcu i prepoznala ga kao ono što je zaista bio. Moć: sposobnost da donosi odluke koje su bile bitne. Moć koja nije dolazila iz spoljašnjeg izvora, već samo iz njenog napetog ja. Nije htela da se preda. Bila je još potrebna Kovenantu, iako je Besomukova vlast nad njom bila potpuna, a nije imala načina da ga dosegne. Daću mu prsten. Nije mogla da ga zaustavi. Ali ukoliko dopusti sebi da krene ćorsokakom svoje paralize, neće preostati niko ko bi makar poželeo da ga zaustavi. Zbog toga je podnosila bol. Mokša Jehanum pretrpao joj je svaki živac mučninom, ispunio joj svaki otkucaj srca vitriolom i bolom, razdirao je svakom rečju i pokretom. Pa ipak je slušala zov Kovenantovih silovitih očiju i žestoke napetosti. Svesno se držala sebe i odbijala zaborav, ostajala tamo gde je Besomuk mogao da je povredi i gde ju je povređivao, kako bi bila u stanju da posmatra. I da pokuša. "Hoćeš li?" kikotavo su joj krkljali grlo i usta. "Mnogo si se kasno opametio, puzavče." Besnela je zbog tog prideva: nije ga zasluživao. Ali mokša ga je samo još oštrije ismevao. "Pa ipak, tvoje poniženje savršeno je prorečeno. Jesi li strahovao za život među jamnicima? Strah ti je bio opravdan. Slabašni poput Mrtvih, pogubili bi te - a prsten bi bio slatkim zavođenjem izmamljen od njih. Od trenutka tvog prizivanja sva nada bila je ludilo! Svi putevi vodili su do likovanja Opakog, a sve protivljenje bilo je zaludno. Tvoja bedna..." "Muka mi je od toga", zareža Kovenant. Jedva da je bio u stanju da se održi na nogama - pa ipak, čista silina njegove odlučnosti zapovedala je Besomucima, terala ih da ječe unutar sebe. "Ne laskaj sebi da ću se ovde slomiti." Linden oseti mokšinu bojazan i dreknu na njega: 'Kukavice!' - a zatim zaškrguta zubima i zakrklja za golim životom kada mu se bes obori na nju. Ali Kovenant nije mogao da vidi šta joj se dešava, kakvu cenu plaća za prkos. On mrgodno nastavi: "Nećete dobiti moj prsten. Bićete srećni ukoliko vas ostavi u životu kada završi sa mnom." Oči mu sevnuše, oštre poput vrelog mermera. "Vodite me do njega." "Svakako, puzavče", odvrati mokša Jehanum. "Drhtim da ti ispunim želje." Razdirući divljaštvom po zrnima Lindenine suspregnute svesti, Besomuk je okrete, posla je napred čistim središtem procepa. Iza nje, dva stvorenja - oba pod vlasti mokšinog brata - pođoše Kovenantu iza leđa. Ali ona vide čulima Besomuka da se ne usuđuju da ga dodirnu. Sledio ju je kao da je preslab da učini išta drugo osim da stavlja jednu nogu ispred druge - i istovremeno prejak da bi bio poražen. Put je izgledao dug: svaki korak, svaki otkucaj njenog srca bili su beskrajna i izuzetna agonija. Besomuk je uživao u nasilju prema njoj i vešto ga umnožavao. Iz njenog bespomoćnog mozga mokša je izvlačio slike i bacao ih na nju, činio da deluju stvarnije od neprobojne žive stene Planine Groma. Marid i njegovi očnjaci. Džoana vrišti poput grabljivice za Kovenantovom krvlju, jer ju je uništila Kob Sunca duše. Usta njene majke, pljuvačka se sliva po uglovima - sluz koja zaudara poput raspadanja od truleži iz njenih pluća. Posekotine preko očevih zglavaka, razjapljeni u smrti i veselju. Nije bilo kraja načinima na koje je mogla biti mučena ukoliko ne bude htela da popusti. Njen zarobljivač uživao je u njima. Pa ipak se držala. Tvrdoglavo, beskorisno, gotovo bez ikakvog razloga, držala se onoga ko je, zapravo, držala se one Linden Averi koja je dala reč. A u tajnim uglovima svoga srca kovala je planove za pad mokše Jehanuma.

Oh, kako joj je dug izgledao put! Ali znala je, nije imala odbrane pred tim znanjem, da je za Besomuka put kratak i radostan, jedva nešto više od dobačaja kamena kroz kameniti usek. Onda hladna svetlost Kovenantovih stražara razabra stepenište usečeno u levi zid. Bio je to primitivno izrađen uspon, grubo istesan u živoj steni pre neznano koliko vremena i izlizan od upotrebe; ali bio je širok i bezbedan. Besomuk pođe naviše dugim koracima, gotovo veseo od iščekivanja. Ali Linden je gledala Kovenanta da bi videla tragove vrtoglavice ili malaksavanja. Muke su mu bile strašne. Osećala je kako ga modrice tište u kostima lobanje, očitavala mu je iznureno posustajanje bila. Znoj poput groznice ili promašaja prikupio mu se na čelu. Od groznice iscrpljenosti svi pokreti bili su mu nespretni i neprecizni. Pa ipak je nastavljao da ide, krut od odlučnosti kao što je bio na farmi 'Utočište' kada je otišao u šumu da iskupi bivšu ženu. Kao da su ga održavale sama slabost i neravnoteža. U potpunosti je sišao s uma; a Linden je krvarila za njima dok ju je mokša Jehanum podbadao prezirom. Stepenište je bilo dugačko i okomito: uspinjalo se nekoliko stotina stopa i bilo je naporno kao da će se nastaviti večno bez prekida. Besomuk joj nije pružio ni delić, ni parčence odmora dok joj je koristio telo kao da nikada nije bila toliko zdrava i puna snage. Ali onda najzad stiže do otvora u zidu, uskog prolaza-ždrela sa čijeg se kraja odražavala kamena svetlost. Stepenište se nastavljalo naviše; ali ona uđe u tunel. Kovenant ju je sledio, a za njim njegovi stražari u koloni po jedan. Vrelina je narastala pred njenim licem dok joj se ne učini da korača u vatru; ali mokši nije predstavljala ništa: Besomuk je bio kod kuće u uskim prolazima i sumporu. Izvesno vreme, svi pacijenti kojima nije uspela da pomogne, sve medicinske greške koje je počinila tukle su joj po umu, optuživali je poput furija. U lažno ime života bila je odgovorna za toliko smrti. Možda je to koristila za sopstvene naume. Možda je stvarala bol i gubitke svojim žrtvama, jer joj je bilo potrebno da pate da bi imala moć i život. Onda se prolaz okonča i ona se zateče na mestu koje je izabrao poglavar Kletnik da odatle upravlja svojim spletkama. Kiril Trendor. Srce Groma. Ovde je Kevin Zemljogub došao da otpočne obred obesvećenja. Ovde je Drul Stenotočac zadobio Žezlo zakona. Bilo je to mračno središte čitave drevne i kobne moći Planine Groma. Mesto na kome će biti odlučena sudbina Zemlje. Znala je to iz znanja mokše Jehanuma. Čitav duh Besomuka tresao se od pohote i iščekivanja. Pećina je bila prostrana, obla, visoka odaja. Ulazi su zjapili poput nemih vrisaka, rastegnuti u večnom bolu oko njenog kružnog oblika. Zidovi su blistali kamenim svetlom u svim smerovima. Bili su u potpunosti oblikovani u glatke, nepravilne facete koje su bacale odsjaje u Lindenine oči poput cepki. A taj oštri napad bio je reskiji i umnoženiji mirijadama britkih odraza sa tavanice odaje. Tamo se na kamenu sabrala gusta skupina stalaktita, blistavih i masivnih poput rastopljenog metala. Među njima plutali su valeri narandžasto-crvenih odsjaja. Ali kao da nimalo svetlosti nije dodirivalo priliku koja je stajala na niskom uzdignuću usred poda uglačanog vremenom. Ova se dizala poput stuba, bez ikakvog pokreta i neprodorna za bilo kakvo otkrovenje. Mogla su to biti leđa kipa čoveka: možda je ovaj bio visok poput džina. Čak ni čula Besomuka nisu ništa videla sigurno. Izgledalo je kao da nema ni boje, niti jasnog oblika ili veličine. Obrisi su joj bili zamućeni kao da

prevazilaze svako poimanje. Ali zračila je silinom poput vriske kroz umnoženu kamenu svetlost. Vazduh je zaudarao na sumpor - zadah toliko nagrizajući da bi joj naterao suze na oči da njenom zarobljivaču nije pružao toliko zadovoljstva. Ali ispod tog zadaha počivao je drugi vonj, miris prefinjeniji, podmukliji i obuhvatniji od bilo kakvog sumpora. Miris koji je mokša upijao poput zavisnika. Miris ružinog ulja. Slatkoća groba. Linden je bila prisiljena da ga proždire kao da uživa. Silina prilike vrištavo je prodirala u nju poput urlika naperenog da sruši planinu, da istrgne ranjivo srce Domaje i pretvori ga u ruševine i haos. Kovenant se sada malo izmakao od nje, razdvojivši svoju nevolju od njene da ne bi trpela posledice njegovog društva. Nije imao čulo za zdravlje. A čak i da su mu oči bile poput njenih, možda ne bi bio u stanju da razazna ono što je preostalo od nje - možda ne bi video način na koji je vikala da bude kraj nje. Znala je sve za šta je on bio slep, sve što mu je moglo biti bitno. Sve izuzev kako je u izubijanoj slabosti postao dovoljno jak da stoji tu kao da je nepobediv. Mokšinim čulima videla je da dva stvorenja i Besomuk koji upravlja njima napuštaju odaju: više nisu bili potrebni. Videla je kako je Kovenant gleda i usnama joj oblikuje ime, pokušava nemo da joj kaže nešto što nije mogao da izrekne, a ona nije mogla da čuje. Svetlo je plamtelo na nju poput nečeg razbijenog, kamen zarobljen u grčevima raspadanja, nailazak poslednjeg pada. Stalaktiti su bacali odsjaje i neumitnost kao da će da nasrnu na nju. Nezakopčana košulja kao da je puštala ružino ulje da joj puzi po grudima, da ih dodiruje agonijom. Vrelina joj se zatvarala oko slabašnih misli poput pesnice. A prilika na platformi se okrenu. Čak su je i čula mokše Jehanuma izdala: bila su zamućena sočiva kroz koja je videla samo obrise što su se razlivali i tekli, crte van žiže. Bilo je to kao da pokušava da odmeri priliku kroz visoko, vrelo posredovanje lomače. Ali podsećala je na čoveka. Njeni delovi nagoveštavali su široka prsa i mišićave ruke, bradu patrijarha, nabranu odoru. Visok poput džina, moćan poput planine i zahtevniji od bilo kog sagorevanja, krvoprolića i izopačenja, on se okrete; a pogled mu šibnu Kiril Trendorom - šibnu po njoj i Kovenantu kao da jednim treptajem može da ih zbriše iz postojanja. Oči su mu bile jedini postojan deo. Videla ih je ranije. Oči gorke poput očnjaka, grabljive i surove: oči odlučne siline, besne žudnje: oči vlažne od otrova i nezajažljivosti. U šumi iza farme 'Utočište' blistale su iz plamena i prostrelile je do dna duše, odmerivši i omalovaživši svaki njen vid dok se grčila u stravi. Zahtevale su paralizu od nje kao da je to prvi zakon postojanja. Kada se oslobodila slabosti, potrčala niz padinu da pokuša da spase Kovenanta, fiksirale su je poput obećanja da više nikada neće biti tako hrabra, da se nikada uzdići iznad svojih smrtnih ograničenja. A sada su beskonačno umnoženom i nasilnom zloćudnošću ponavljale to obećanje i ostvarivale ga. Posegavši preko mokše Jehanuma prema stegnutom zaostatku njene svesti, potvrdile su bespogovornu zapovest. Nikada više. Nikada.

U znak odgovora, njen glas reče: "Došao je da preda prsten. Doveo sam ga da činiš sa njime što ti je volja" - i zakikota se poput naleta nesvesnog straha: čak ni Besomuk nije mogao da podnese upravljen pogled svog gospodara i pokušavao je da skrene to opako proziranje. Ali, na trenutak, poglavar Kletnik nije skretao pogled. Oči su mu tragale po njoj u potrazi za znakovima prkosa ili hrabrosti. Onda reče: "Tebi se ne obraćam." Glas dođe iz kamene svetlosti i vreline, iz vonja ružinog ulja i igre svetlosti u stalaktitima - glas dubok poput kostiju Planine Groma i nabrekao od divljaštva. Narandžasto-crvene facete blistale su i svetlucale u svakoj reči. "Nisam ti govorio. Nije bilo potrebe - nema je. Govorim da okrenem stopala slušaoca stazama koje sam stvorio za njih, ali tvoje staze bile su moje od samog početka. Dobro si odgajena da mi služiš i svi izbori ti vode mojim svrhama. Dobiti od tebe ono što sam želeo bila je slabašna radnja, koja jedva da je zahtevala napor. Kada se oslobodim" - čula je smeškanje u odrazima koji su se rojili - ti ćeš me pratiti, kako bi ti se trenutne muke mogle produžiti zauvek. Rado ću ostaviti trag na puti poput tvoje." Njenim ustima Besomuk se zakikota u napetom i oznojenom povlađivanju. Pogled Opakog zabijao je očajanje u nju. Bila je ponižena više nego ikada i ona pokuša da zaječi; ali nije izlazio nikakav zvuk. Onda bi popustila. Ali Kovenant nije. Oči su mu bile ponoć od besa za njom: strast mu je odbijala da bude skršena. Delovao je jedva sposoban da načini još korak - pa ipak joj je pritekao u pomoć. "Ne zavaravaj se", zareža on poput ruganja. "Već si pobeđen, a nisi čak ni svestan toga. Sve te pretnje naprosto su patetične." Očigledno je sišao s uma. Ali njegov sarkazam okrenu Opakog prema njemu: Linden je bila prepuštena prepredenim mučenjima svoga osvajača. Sekla su i šibala po njoj, dugim udarima biča prikazivale su joj sve grozote koje je jedan besmrtnik mogao zamisliti protiv nje. Ali kada ju je pogled poglavara Kletnika napustio, otkrila je da je još u stanju da se drži. Za to je bila dovoljno tvrdoglava. "Ah", zatutnja Opaki poput uzdaha lavine, "moj neprijatelj najzad stoji preda mnom. Ne puzi - ali puzanje je postalo nepotrebno. Izgovorio je reči koje se ne mogu povući. Zaista, poniženje mu je potpuno, iako je on slep za to. Ne vidi da se prodao ropstvu koje ga čini bednijim nego da se klanja. Postao je alatka mog Neprijatelja i više nije slobodan da dela protiv mene. Zbog toga se predaje, ceneći u svom kukavičluku da će ovde breme haosa i uništenja biti skinuto sa njega." Od blagog smeha kamena svetlost zaigra: nema vriska odskakivala je sa zidova. "On je Nevernik u svim pogledima. Ne veruje da će najzad biti kriv za zlu kob Zemlje. Tomase Kovenante" - on napravi jedan požudni korak napred - "razmetanje tvojim detinjastim naporima pruža mi radost što mi uzvraća na dugo strpljenje, jer poraz ti je uvek bio siguran kao i moja volja. Da me omete, priliku je imala tvoja pratilja, ne ti - a vidiš kako se okoristila od svega." Jednom snažnom, zamućenom rukom on napravi pokret prema Linden koji joj zamalo izbaci razum iz sedla. Ponovo se nasmejao; ali smeh mu je bio lišen veselja. "Da te je zavela za prsten - ah, tada bih bio na kušnji. Ali zbog toga sam izabrao nju, ženu u potpunosti nesposobnu da se okrene od mojih želja. Budala si", nastavi on, "jer znao si da si osuđen, a ipak si mi došao. Sada zahtevam tvoju dušu." Vrelina njegovog glasa ispunjavala je Lindenina pluća gušenjem. Mokša Jehanum uzdrhta, gladan nasilja i uništavanja. Opaki je zvučao bespogovorno normalno - ali to ga je samo činilo još užasnijim. Jedna šaka - golo titranje pred vidom Besomuka -

kao da mu se steže u pesnicu; i Kovenant bi trgnut napred, unutar domašaja poglavara Kletnika. Zidovi su prskali svetlošću kao jecajima, kao da je sama Planina Groma zgrožena. Blago poput šapata smrti, Opaki reče: "Daj mi prsten." Linden je verovala da bi ona poslušala na Kovenantovom mestu. Zapovest tog glasa bila je potpuna. Ali on se ne pokrenu. Desna ruka visila mu je kraj boka: prsten je visio kao da nije nimalo bitan - kao da neosetljivi prst unutar burme nema nikakvog značaja. Leva pesnica zatvarala mu se i otvarala poput tegobnog rada srca. Oči su mu delovale mračno poput samotinje zvezda. Nekako je držao glavu gore, leđa ispravljena - uspravan u ubeđenosti ili ludilu. "Lako je pričati. Možeš da kažeš šta god želiš. Ali grešiš i treba to da znaš. Ovog puta otišao si predaleko. Ono što si učinio Andelejnu. Ono što činiš Linden..." On proguta gorčinu. "Nismo neprijatelji. To je samo još jedna laž. Možda ti veruješ u nju - ali ipak je laž. Treba da se vidiš. Čak počinješ da ličiš na mene." Onaj posebni sjaj njegovog pogleda doseže Linden poput dara. Bio je neizlečivo lud - ili u potpunosti nepokoriv. "Ti si samo drugi deo mene. Samo jedna strana onoga što znači biti ljudsko biće. Ona strana koja mrzi gubavce. Otrovna strana." Sigurnost mu se ni za trenutak nije pokolebala. "Mi smo jedno." Od njegove tvrdnje Linden zinu na ono što je postao. Ali ova izazva samo novi smeh Opakog - kratki, grubi lavež omalovažavanja. "Ne pokušavaj da se igraš istine i laži sa mnom", odvrati on. "Previše si nemoćan za taj zadatak. Laži bi bolje služile nevažnoj želji koju nazivaš ljubavlju. Istina te ovde proklinje. Tri i po milenijuma prikupljao sam volju protiv Zemlje dok si ti bio odsutan, puzavče. Ja sam istina. Ja. I nemam potrebe za istančanostima tvog neverovanja." Obarao je glas na Kovenanta poput oštrice sekire. Odlomci kamene svetlosti sjali su svuda, ali nisu mogli da dovedu njegovo silovito obličje u ikakvu vrstu žiže. "Daj mi prsten." Kovenantovo lice omlitavi kao da oseća mučninu od neophodnosti svoje muke. Ali i dalje se nije pokoravao. Umesto toga, on promeni teren. "Bar pusti Linden." Stav mu preuze prizvuk preklinjanja. "Više ti nije potrebna. Čak bi i ti trebalo da si zadovoljan time koliko je povređena. Već sam joj jednom nudio prsten. Odbila je. Pusti je." I pored svega, još je pokušavao da je poštedi Odgovor poglavara Kletnika ispuni Kiril Trendor. "Dosta je, puzavče." Od mirisa ružinog ulja Besomuk je bio ushićen, Linden slomljena. "Kušaš moje dugo strpljenje. Predala mi se sopstvenim delima. Jesi li gluv za vlastiti glas? Izgovorio si reči koje se ne mogu opozvati." Zgusnuti otrov curio mu je iz obrisa. Razgovetno poput kršenja gromada, on zatraži treći put: "Daj mi prsten." A Kovenant se sve više i više saginjao kao da je počeo da se raspada. Sva snaga mu je nestala. Više nije mogao da se pretvara i drži uspravno. Jedna po jedna, njegove ljubavi bile su mu oduzimane: nije mu ništa preostalo. Na kraju krajeva, bio je samo običan čovek, mali i ljudski. Bez divlje magije, nije bio takmac Opakom. Kada je slabašno digao troprstu šaku, počeo da svlači prsten sa prsta, Linden mu oprosti. Bez ikakvog izbora osim da ga predaš. Učinio je sve moguće, sve zamislivo, prevazilazio je sebe opet i opet u naporima da spase Domaju. To što je sada doživeo neuspeh, bilo je razlog za žalost, ali ne i za osudu.

Samo mu oči nisu pokazivale pad. Plamtele su poput konačne tmine, poslednje duboke ponoći tamo gde Kob Sunca nije sjala. Predaja mu nije trajala više od tri udara srca. Jedan da digne šaku, uhvati prsten. Drugi da svuče burmu sa prsta poput voljnog odbacivanja braka, ljubavi, ljudskosti. Treći da pruži tanano belo zlato Opakom. Ali krajnjost i nastojanje učinili su te trenutke dugim poput agonije. Linden Averi pribra poslednji delić snage protiv zarobljivača. Oprostila je Kovenantu. Bio je previše važan i drag da bi ga mogla okriviti. Dao je sve što joj je srce moglo tražiti od njega. Ali nije se predala. Gibon je rekao: Na tvojim ramenima počiva usud Domaje. Zbog toga što niko drugi nije imao ovu priliku da stane između Kovenanta i njegovog poraza. Prekaljena si kao što je gvožđe prekaljeno da postigneš uništenje Zemlje. Prekaljena da ovde doživi neuspeh. Zato što možeš da vidiš. Sada je nameravala da odredi u koju su je to vrstu metala okalili. Gibon-Besomuk rekao joj je i da je zla. Možda je to bilo istina. Ali i samo zlo bilo je oblik moći. A ona se prisno upoznala sa zarobljivačem. Osećala je kako iz najdubljih korena njegove prošlosti navire prezir prema svim stvorovima od krvi i mesa kojima je bilo moguće ovladati - prezir rođen iz straha. Straha od svih vrsta života koje su ga mogle odbiti. Šume. Džinovi. Haručaji. Bio je neugasivo žedan besmrtnog upravljanja, bezbednosti vladanja. Svako odbijanje užasavalo ga je. Logika njegovih grešaka neporecivo je vodila prema smrti. Ukoliko su ga mogli odbiti, mogli su ga i pogubiti. Nije imala načina da razume izgubljeni zajednički um šume. Ali džinovi i haručaji bili su drugo pitanje. Iako je mokša Jehanum kidao po njoj i vrištao, ona prikupi niti onoga što je znala i poče da ih plete radi sopstvenog cilja. Džinovi i haručaji uvek su bili sposobni da odbiju. Možda zbog toga što nisu prepatili Domajinu dugu istoriju Besomuka nisu naučili ni da sumnjaju u svoju samostalnost. Ili su možda, pošto su koristili malo ili nimalo spoljašnjeg izražavanja moći, potpunije shvatali da je pravi izbor unutrašnji. Ali koje god bilo objašnjenje, bili su bezbedni od posedanja dok ljudi Domaje nisu. Verovali su u sopstvenu sposobnost da donose odluke od značaja. To verovanje bilo je sve što joj je bilo potrebno. Mokša je sada bio mahnit, divlji i okrutan. Napadao joj je svaki delić koji je bio u stanju da oseti bol. Obesvećivao ju je kao da je ona Andelejn. Činio je da svako jezivo sećanje njenog života usplamti pred njom: ubistvo Nazika i Gibonov dodir; zlokot Sarangrava; Kasreinova zloćudna prepredenost; Kovenant koji neopozivo krvari na smrt u šumi iza farme 'Utočište'. Ulivao joj je kiselinu u svaku ranu koju joj je zaludnost ikada zadala. I raspravljao se sa njom. Nije mogla da bira: već je donela jedinu odluku koja je išta značila. Kada je prihvatila nasleđe svoga oca i zabijala ga u pregrštima materijala u majčino grlo, proglasila je svoje ključno svrstavanje, konačnu strast - strast ni u kojem pogledu drukčiju nego kod njenog zarobljivača. Opačija ju je pretvorila u ono što jeste, izgubljenu ženu razorenu poput same Domaje, a Kob Sunca koja je sada svanjivala u njoj neće nikada zaći. Ali čista žestina njenog bola učini je svesnom. Ona vide Besomukovu laž. Samo jednom je pokušala da savlada smrt uništavanjem života. Posle toga, sav njen trud išao je

na lečenje onih koji su patili. Iako je bila progonjena i uplašena, nije bila surova. Samoubistvo, ubistvo i beg nisu bili čitava priča. Kada se starac na farmi 'Utočište' srušio pred njom, od zadaha koji mu je izlazio na usta osetila je mučninu kao pred nagoveštajem Opačije; ali svojom voljom udisala je i udisala taj smrad u naporu da ga spase. Bila je zla. Njen unutrašnji odgovor na mračnu silinu mučitelja davao joj je položaj Besomuka. Pa ipak, njen nagon za zdravljem obmanuo je mokšu. Ta protivurečnost više je nije paralizovala. Prihvatila ju je. Skičeći poput stvorenja koga kasape, Besomuk se borio protiv nje. Ali najzad je ušla u svoje pravo imanje. Mokša Jehanum sada je se plašio. Njena volja diže se u njegovim okovima. Oproba gvožđe opakosti svog zarobljivača. Dohvati lance. I otrže se. Poglavar Kletnik još nije dohvatio prsten. Još je postojao delić prostora između njegove ruke i Kovenantove. Kamena svetlost zavijala je željom i likovanjem sa zidova. Linden se ne pomeri. Nije imala vremena da misli na to. Nepokretna kao da je i dalje sleđena, ona se baci napred. Čulom za zdravlje rođenim u Domaji ona uskoči u Kovenanta, maši se za vatrenom snagom njegove burme. Osnažena od divlje magije, ona mu povuče ruku. Na to, gnev navre u poglavaru Kletniku: on odasla talas besa koji bi je zbrisao. Ali nije obraćala pažnju na njega. Bila je sigurna da je sada neće dirnuti - ne sada, dok je držala Kovenanta i prsten. Iznenada je bila dovoljno snažna da okrene leđa samom Opakom. Neophodnost slobode štitila ju je. Na njoj je bilo da donese odluku o predaji ili prkosu. U nemoj izdvojenosti sopstvenog uma, ona se suoči sa čovekom koga je volela i preuze čitavo njegovo breme na sebe. Nije mogao da joj se opire. Svojevremeno je nadvladao njen pokušaj da upravlja njime. Ali sada nije imao odbrane. Sopstvenom snagom, ovladala je njime potpuno kao što su to ikada Elohimi ili Kasrein mogli učiniti. 'Ne zla!' - šapnu mu ona. 'Ne ovaj put.' Njen prethodni pokušaj da ga posedne bio je pogrešan, neoprostiv. Pročitala je u njemu nameru da rizikuje Vatrokob i uzvratila je na to kao da je nameravao da izvrši samoubistvo: nagonski je pokušala da ga zaustavi. Ali tada su njegov život i rizik pripadali samo njemu. Nije imala prava da se meša. Ali sada je predavao i Zemlju kao i sebe. Nije naprosto ugrožavao sopstveni život: predavao je svekoliki život sigurnom uništenju. Zbog toga je imala odgovornost da se umeša. Odgovornost i pravo. Pravo! - vrištala je. Ali on nije odgovarao. Njena volja potpuno ga je zauzela. Izgledalo je da ga susreće tamo gde su se svojevremeno već jednom sreli - u polju cveća, pod nenarušenim nebom, čistim suncem. Ali sada je prepoznala to polje kao jednu od bogatih livada Andelejna, oivičenu bregovima i šumom. A on više nije bio mlad. Stajao je pred njom tačno onako kako je stajao pred Opakim - u potpunosti nedodirljiv, lica izobličenog modricama koje nije zasluživao, tela koje samo što se nije srušilo od iscrpljenosti, stare rane od noža razjapljene nasred košulje. Oči su mu bile prikovane na nju i plamtele su vrelom ponoći, konačnom žestinom nebesa. Taj pogled ne bi mogao da smekša nijedan osmeh sveta. Stajao je tamo kao da čeka da ona počne da ga pretražuje, katehizuje ga, uviđa istinu. Ali nije uspevala da zatvori rascep između njih. Trčala je i trčala prema njemu, željna da ga najzad obujmi rukama; ali polje je počivalo mirno poput sunčeve svetlosti, a njegove oči sjale su tminom na nju i sva njena snaga nije uspevala da mu je primakne. Znala je da

bi shvatila kada bi ga dosegla - da bi joj vizija očajanja koju je pronašao u Vatrokobi bila preneta - da bi njegova sigurnost postala pojmljiva. Bio je siguran, ubeđen poput belog zlata. Ali nije mogla da mu se primakne. Susretao je njeno preklinjanje nepokornim ne dodiruj me gubavosti ili uspona, ispunjenja. Od njegovog odbijanja tuga navre u njoj poput plača izgubljenog deteta. Onda je poželela da se okrene i zavitla novopronađenu silu na Opakog, poželela da prizove belu vatru i sažeže ga sa lica Zemlje. Neke zaraze moraju se iseći. Zbog čega inače imaš svu tu moć? Mogla je to da učini. Ranio je Kovenanta toliko duboko da više nije bila u stanju da ga dosegne. U agoniji, bila je pohlepno željna vatre. Posela mu je srce i udove - a leva ruka držala mu je prsten, stezala ga na ivici rasprskavanja. Bila je u stanju da to učini. Ukoliko nije preostajala nikakva druga nada, a ona nije mogla da dodirne svoju ljubav, onda neka ona bude ta koja će se boriti, koja će razarati, koja će vladati. Neka poglavar Kletnik uvidi prirodu onoga što je kovao! Pa ipak, Kovenantov pogled probadao ju je kao da je počela da jeca, preslaba da učini išta izuzev da plače. Nije govorio ništa, nije joj nudio ništa. Ali čistota njegovog pogleda nije joj dopuštala da se okrene. Kako je mogao da progovori, da učini išta drugo izuzev da joj prebacuje? Oduzela mu je vlast nad sobom - onečovečila ga kao da je bila Besomuk i uživala u njegovoj bespomoćnosti. Pa ipak je ostao čovečan, poželjan i tvrdoglav, drag za nju poput života. Možda je bio lud. Ali nije li ona bila nešto gore? Nisi li zla? Da. Bez pogovora. Ali crni plamen u njegovim očima nije je optuživao za zlo. Nije je prezirao ni na koji način. Samo je odbijao da bude skrenut s puta. Rekla si da mi veruješ. A ko je bila ona da veruje da je pogrešio? Ukoliko je sumnja bila neophodna, zašto bi ona radije sumnjala u njega nego u sebe? Kevin Zemljogub upozorio ju je, a ona je osetila da je bio iskren. Ali možda on ipak nije razumeo, zaslepljen posledicama sopstvenog očajanja. A Kovenant je ostajao pred njom u sunčevom sjaju i cveću kao da je lepota njegovog Andelejna tlo na kome je uspostavio uporište. Njegova tama bila je samotna poput njene. Ali njena je ličila na mračno lukavstvo i silovitost Jazbiništa: njegova je podsećala na srce prave noći, tamo gde Kob Sunca nikada nije sjala. Da, reče ona ponovo. Sve vreme znala je da je posedanje u bilo kom ruhu zlo; ali pokušala je da veruje da nije tako, zbog toga što je želela moć i zbog toga što je želela da spase Domaju. Razaranje i isceljenje: smrt i život. Mogla je da raspravlja da je čak i zlo opravdano ako se time beli prsten zadrži van domašaja poglavara Kletnika. Ali sada je istinski plakala. Kovenant je rekao: Nameravam da nađem neki drugi odgovor. To je bilo jedino bitno obećanje. Ona ga namerno pusti - pusti da ljubav, nada i moć odu kao da su jedna celina, previše čisti da bi se poseli ili skrnavili. Zaptivši krike u grlu, ona se okrenu i ode preko livade. Sa sunčevog svetla na ružino ulje i kamenu svetlost. Sopstvenim očima videla je da Kovenant ponovo diže prsten kao da su mu se poslednji strahovi raspršili. Sopstvenim ušima čula je divlje olakšanje smeha poglavara Kletnika dok je izražavao svoje likovanje. Vrelina i očajanje kao da su se zatvarali nad njom poput poklopca kovčega.

Mokša Jehanum ponovo pokuša da uđe u nju, da je obori. Ali Besomuk je sada nije mogao dodirnuti. Žalost se pribra u njoj, napregnu da bude iskazana. Jedva da je bila svesna mokšinog neuspeha. Opaki zatrese Kiril Trendor: "Budalo!" Mrgodio se na Linden, ne na Kovenanta. Oči mu ugrizoše njen um tragom otrova. "Nisam li rekao da svi tvoji izbori dovode do mojih svrha? Služiš mi u potpunosti!" Stalaktiti su joj bacali parčad zlobe na glavu. "Ti si ta koja mi je dala prsten!" On diže jednu ruku poput mrlje pred njenim očima. U njegovom stisku, burma poče da blešti. Povik mu je pribirao silinu sve dok se ona ne uplaši da će rasprsnuti planinu. "Najzad sam vlasnik sveg života i vremena zauvek! Neka se moj Neprijatelj pobrine za sopstveno preživljavanje! Oslobođen tamnice i mučilišta, vladaću Vaseljenom!" Nije mogla da ostane uspravna pod težinom njegovog oduševljenja. Njegov glas cepao joj je sluh, remetio joj ritam srca. Klečeći na uzdrhtalom kamenu, stezala je zube i klela se sebi da, makar doživela neuspeh u svemu drugom, bar najzad neće morati više da udiše to prokleto ružino ulje. Zidovi su bacali srebro u pregrštima sa svih faceta. Moć Opakog uzdizala se prema apokalipsi. Pa ipak, ona ču Kovenanta. Nekako se održao na nogama. Nije vikao; ali svaka reč koju je izgovarao bila je razgovetna poput predskazanja. "Jaka stvar. I sam sam mogao da učinim isto - da sam toliko blesav kao ti." Sigurnost mu je bila neprevaziđena. "Nije za to potrebna moć. Samo ludilo. Sišao si s uma." Opaki se okrete Kovenantu. Divlja magija obrisala je kamenu svetlost, naterala Kiril Trendor da vrišti belom vatrom. "Puzavče, naučiću te ja značenju moje moći!" Čitavo obličje titralo mu je i maglilo se od ekstaze, nasilnosti. Samo su mu truležne oči ostajale jasne, surove poput očnjaka. Kao da su kidale meso sa Kovenantovih kostiju. "Ja sam ti gospodar!" Uzdizao se iznad Kovenanta: ruke mu se podigoše u zanosu ili kletvi. Jednom pesnicom stiskao je blago za kojim je žudeo i kovao spletke. Prodorna svetlost koju je izvukao iz prstena u potpunosti bi oslepela Linden, sažegla joj oči u dupljama. Ali od mokše Jehanuma naučila je kako da zaštiti čula. Ona oseti kao da viri u pećnicu oskrnavljenog sunca; ali i dalje je bila u stanju da vidi. U stanju da vidi udarac koji je poglavar Kletnik sručio na Kovenanta kao da je divlja magija bodež. Od njega Planina Groma uzdrhti, stalaktiti se polomoše na tavanici i popadaše poput kiše kopalja koja zamalo promaši Linden: oborio je Kovenanta na pod kao da su mu svi udovi slomljeni. Na trenutak, grčevi munja gmizali su po njemu. Sila i sagorevanje poput tanane srebrnasto-bele boje njegovog prstena odzvanjali su po njemu, vriskali ivicama njegovog obličja. Ona pokuša da vrisne; ali vazduh u plućima sasvim ju je izdao. Kada udarac minu, ostavio je da mu beli plamen kulja iz središta grudi. Rana je krvarila srebrom: sva krv bila mu je u plamenu. Vatra mu je poput vodoskoka brizgala iz rasečenog srca, bljuvala štrcaje i mlazeve vilinskog i usijanog sagorevanja, neukaljanog bilo kakvom tamom ili otrovom. Tokom tog trenutka delovao je kao da je još živ. Ali bilo je to privremeno. Vatra je brlo nestajala. Uskoro zatitra i nestade. Spaljena ljuska ležala mu je na podu i više se nije ponovo pokrenula.

Previše ošamućena da bi zaplakala, Linden obujmi sebe rukama i zavapi u srži sopstvenih kostiju. Ali poglavar Kletnik i dalje se smejao. Smejao se poput zloduha, demona mučenja i slavobitnosti. Pohota mu je zagonetala planinu: rušilo se još stalaktita. Od zida do zida, preko odaje skoči prskotina; a smrskano kamenje briznu poput vriske iz rascepa. Kiril Trendor ječao je srebrom. Opaki postade titanski od bele vatre. "Čuvaj me se, Neprijatelju moj!" Njegov povik zagluši Linden i pored nagonske samozaštite. Čula ga je ne prenapregnutim ušima, već tkivom i žilama sopstvenih pluća. "Držim kamen temeljac vremena i pretvoriću ga u ruševine! Suprotstavi mi se ako se usuđuješ!" Vatra je narastala oko njega, bičevala sve više i više po njegovim silovitim rukama. Prsten mu je divljao u ruci poput rastućeg sunca. Moć mu je već nadrasla Vatrokob, postala veća od svake truleži kojoj se ikada osvedočila, prevazišla čak i opsednuta lica njenih noćnih mora. Pa ipak se pokrenula. Puzeći preko agonijskog poskakivanja i drhtanja kamena, potiskivala je svoje slabašno telo prema Kovenantu. Nije mogla da mu pomogne. Nije bila u stanju ni da pomogne samoj sebi. Ali želela je da ga još jednom zagrli. Da ga zamoli za oproštaj, iako nikada neće biti u stanju da je čuje. Poglavar Kletnik postao je toliko silan da su bile razaznatljive još samo ivice njegove kataklizme koja se prikupljala. Ona se provuče kraj njega kao da ga uopšte ne vidi. Izudaranog i bolnog tela i duše, ona stiže do Kovenanta, sede pored njega, diže mu glavu u krilo i pusti da joj kosa padne oko njegovog lica. U smrti, izraz mu je nosio neobičnu grimasu olakšanja i bola. Izgledao je kao čovek koji se pripremao da istovremeno zaplače i nasmeje se. Na kraju sam ti ipak verovala, odvrati mu ona. Šta god da sam drugo pogrešila. Verovala sam ti na kraju. A onda joj agonija steže srce. Nisi čak ni rekao zbogom. Nijedan čovek koji je umro dok ga je volela nije joj nikada rekao zbogom. Nije znala kako je bilo moguće da nastavi da diše. Ružino ulje poglavara Kletnika postalo je silovito poput svetlosti. Uništenje koje je prizivao deralo je urlikom kroz kamen: Kiril Trendor pretvorio se u rastegnuto ždrelo bola planine. Već i samo njeno meso kao da se razdiralo i rastakalo u blizini tolike siline. Udar mu je bio gotovo spreman. Nagonski, gotovo nesvesno, ona diže pogled sa Kovenantove krivice i nevinosti, nagonjena pomišlju da treba da postoji bar jedan svedok razdiranja vremena. Dok joj um još traje, i dalje je mogla da gleda šta Opaki čini, da pošalje pobunu da ga goni preko nebesa. Vrtlog se zavrte oko njega i poče da raste kao da namerava da skrši Zemlju tako što će je živu proždrati. Vatra mu je bila toliko silovita da je pulsirala planinom, od nje je odzvanjala čitava Planina Groma. Ali on postepeno uvuče plamen u sebe, usredsredi ga na šaku koja je držala prsten. Previše blistava da bi se mogla gledati, pesnica mu je pulsirala poput konačnog srca sveta. Uz užasak krik, on suknu naviše silom dovoljno moćnom da rascepi i globus. Trenutak kasnije, ushićenje mu se izmeni u zapanjenost i bes.

Negde unutar stene koja je zatvarala Kiril Trendor, njegov udar se raspade. Zbog toga što je bio usmeren na Svod Vremena, on u suštini nije bio fizička sila, iako je potres usled njegovog odašiljanja gotovo lišio Linden svesti: nije počinio nikakva fizička oštećenja. Umesto toga, on se raspršta kao da je pogodio ponoćno nebo i prekide se. U bezdanom ponoru, rastrgana parčad plamena buktala su i blistala. A vrele linije svetlosti rasprostirale su se poput nagrizanja, hitro mešale i umnožavale, uzimale oblik unutar masiva planine. Iz divlje magije i ništavila, one obrazovaše sliku čoveka. Čoveka koji se postavio između poglavara Kletnika i Svoda vremena. Obrisi su zadobijali materijalnost i crte dok su upijali napad Opakog. Tomas Koveant. Stajao je tamo unutar žive stene Planine Groma, sablast u potpunosti drugačija od masivnog kamena. Sve što je ostalo od njegovog fizičkog bića bila je grimasa moći i bola koja mu je obeležavala lice. "Ne!" zaurla Opaki. "Ne!" Ali Kovenant odvrati: "Da." Nije imao zemaljski glas, nije stvarao ljudski zvuk. Pa ipak je mogao da se čuje kroz halabuku opterećenog kamena, neprekidne udare besa poglavara Kletnika. Linden ga je slušala kao da je razgovetan poput glasova truba. "Brin mi je pokazao put. Pobedio je čuvara Jedinog Drveta tako što je žrtvovao sebe, pustio da on sam padne. A Mhoram mi je rekao: 'Priseti se paradoksa belog zlata.' Ali zadugo nisam razumeo. Ja sam paradoks. Ne možeš mi oduzeti divlju magiju." Onda kao da se pokrenuo napred, usredsredivši se jače na Opakog. Zapovest mu je bila čista poput bele vatre: "Spusti prsten." "Nikad!" zaurla poglavar Kletnik smesta. Sila poskoči u njemu, divlja od želje za korišćenjem. "Ne znam kakva te je obmana ili ludilo dovela pred mene iz Mrtvih - ali nećeš se okoristiti! Jednom si me zbacio! Neću trpeti drugi poraz! Nikad! Belo zlato je moje, dato slobodnim izborom! Ukoliko se budeš borio protiv mene, sama smrt neće te zaštititi od mog gneva!" Nešto poput osmeha izoštri ispijeno lice sablasti. "Ponavljam ti da grešiš. Ni ne sanjam da ti se suprotstavim." Odgovor poglavara Kletnika bila je munja koja je siktala kroz vazduh poput mesa koje se peče. Sila dovoljno žestoka da odrubi vrh planine poskoči na Kovenanta, razbesne se za njegovim žrtvovanjem. Nije joj se suprotstavljao, nije učinio nikakav napor da se odupire ili izbegava napad. Naprosto ga je prihvatio. Grč bola između njegovih obrva pokaza da je bio povređen; ali nije ustuknuo. Udar je mahnitao i plamteo u njemu dok se Linden ne uplaši da čak ni mrtva duša ne može da ga preživi. Pa ipak, kada se okončao, on ga je u potpunosti primio na sebe. Hrabro je izdržao vatru. "Neću se boriti sa tobom." Čak i sada, izgledalo je da sažaljeva svog ubicu. "Možeš samo da me povrediš. Ali bol ne traje. Samo me čini jačim." Glas mu je sadržavao notu bola za Opakim. "Spusti prsten." Ali poglavar Kletnik toliko je daleko otišao u besu i osujećenosti da je isto tako mogao biti i gluv. "Ne!" zagrme on ponovo. Nikakav strah nije ga ometao: bio je zanet do ivice krajnjeg nasilja. "Ne!" I opet:

"NE!" A sa svakim krikom tukao je najžešćom silom po Neverniku. Udar za udarom, sve brže i brže. Dovoljno bele moći da pretvori Planinu groma u ruševine, baci je sa Domajinog Sunovrata u ruševni zagrljaj Sarangravske zaravni. Dovoljno da pretvori samo Jedino Drvo u pepeo i ugarke. Dovoljno da raznese Svod Vremena. Sva drevna ogorčenost poglavara Kletnika bila je uvišestručena i usmerena srebrnim prstenom: tukao je i tukao, neodgovorivo pogrebno zvono njegove gladi zasenjivalo je Kiril Trendor sve dok se u Lindeninom umu sve ne zavrte i dok joj se život gotovo ne okonča, nesposoban da podnese silovitost njegovog besa. Držala se Kovenantovog tela kao da je ono poslednje sidro i borila se da izdrži i ostane normalna dok je poglavar Kletnik upinjao da strgne temeljne osnove Zemlje. Ali nijedan napad nije pogađao ništa drugo izuzev aveti, nije povređivao nikoga osim Kovenanta. Iz udara u udar, upijao je silinu Opačije i vatre i postajao jači: predajom njenom divljaštvu prevazišao ju je. Svaki udarac uzdizao ga je iznad jednostavnog žalosnog osmatranja Mrtvih Andelejna, ritualizovane bespomoćnosti Bezemljaša u Koerkriju, sve do položaja čiste divlje magije. Postao je nesalomivi grudobran uzdignut poput slave napram uništenja. Istovremeno, od svakog napada poglavar Kletnik bio je sve slabiji. Kovenant je predstavljao prepreku koju Opaki nije mogao probiti zbog toga što mu se nije suprotstavljala; a nije mogao da se zaustavi. Posle toliko milenijuma žudnje, poraz mu je bio nepodnošljiv. Sve bržom mahnitošću, tukao je besom, prkosom i neutaživom mržnjom po Kovenantu. Pa ipak, svaki bezuspešni udarac koštao ga je sve većeg dela njega samog. Materija mu se kidala i tanjila, odumirala iz trenutka u trenutak kako su mu napadi postajali sve nemarniji i luđi. Uskoro se sveo do takve nematerijalnosti da je bio jedva vidljiv. Ali još se nije zaustavljao. Predaja mu je bila nemoguća. Da nije bio ograničen i zatvoren smrtnim vremenom svog zatvora, nastavio bi tako zauvek, u potrazi za Kovenantovim brisanjem. Izvesno vreme obličje mu je pucketalo plamenom i zavijalo dok ga je potpuni bes gonio na prag nestajanja. Onda nije uspeo i ugasio se. Iako je bila ošamućena i ophrvana bolom, Linden začu slabašni metalni zveket kada je prsten pao na platformu i dugo se kotrljao da bi se najzad zaustavio.

20. SUNOZBOR

Lagano, tišina se poput prašine sleže po Kiril Trendoru. Najveći deo kamene svetlosti pogasio se, ali delići su još sevali po facetama zidova, dajući odaji nejasno osvetljenje. Bez zagušujućeg zadaha ružinog ulja, sumporna atmosfera gotovo da je mirisala čisto. Rupe su zjapile po tavanici tamo gde je visio najveći deo stalaktita. Dugi drhtaji još su se valjali u daljini, ali više nisu bili opasni. Povlačili su se poput uzdaha dok su nestajali van dometa Lindeninog čula. Sedela je prekrštenih nogu u blizini platforme sa Kovenantovom glavom u krilu. Prsa mu nije pomerao nikakav dah. Već se hladio. Sposobnost za opasnost zbog koje joj je bio toliko drag sada je nestala. Ali nije htela da ga pusti. Lice mu je bilo iskrivljeno izrazom poraza i pobede - to je bilo najbliže što će se ikada primaći spokoju. Nije digla glavu da susretne srebrni pogled njegove sablasti. Nije želela da ga vidi nagnutog nad nju kao da mu srce krvari radi njene utehe. Jednostavni osećaj njegovog

prisustva bio joj je dovoljan. U tišini, ona se naže nad njegovo telo. Suze su joj kapale pred lepotom onoga u šta se pretvorio. Jedan dugi trenutak, njegovo saosećanje disalo je oko nje, čistilo poslednji zadah iz vazduha, ukus uništenja iz njenih pluća. Onda joj nežno izgovori ime. Glas mu je bio blag, gotovo ljudski, kao da nije otišao sa druge strane normalnih zakona života i smrti. "Izvini." Izgledalo je da smatra da je on taj kome je potreban njen oproštaj, a ne da nju tišti želja za njegovim. "Nisam znao šta drugo da učinim. Morao sam da ga zaustavim." Shvatam, odgovori ona. Bio si u pravu. Niko drugi ne bi to mogao da učini. Da je posedovala polovinu njegovog pojmljenja, delić njegove hrabrosti, možda bi pokušala da mu pomogne. Nije bilo drugog načina. Ali doživela bi neuspeh. Bila je previše ukaljana sopstvenom tminom za tako čista žrtvovanja. Niko drugi, ponovi ona. Ali svaki čas sada počeće da jeca. Najzad ga je izgubila. Kada prava tuga počne, možda se nikada neće okončati. Pa ipak, on je već prevazišao samilost i došao do nužde. Ili je možda osetio kako bol nadolazi u njoj i pokušao da mu odgovori. Nežno poput ljubavi, on reče: "Sada je red na tebe. Podigni prsten." Prsten. Ležao je na ivici platforme na možda deset stopa od nje. I bio je prazan - lišen svetlosti i moći - beskonačna srebrno-bela traka bez imalo više smisla od upotrebljenog okova. Bez Kovenanta ili poglavara Kletnika da ga nosi, izgubio je svaki značaj. Bila je previše slaba i žalosna da se čudi zbog čega Kovenant traži od nje da nešto učini sa njegovim prstenom. Da je imala nekog razloga da se ponada kako bi mu se duh i meso na neki način mogli sastaviti, poslušala bi ga. Nikakva ranjivost ili nerazumevanje ne bi je sprečili da ga posluša. Ali na ta pitanja već je odgovoreno. A ona nije imala želju da mu pusti telo van zagrljaja. "Linden." Zračenja su mu bila blaga i prijatna; ali osećala je kako im napetost raste. "Pokušaj da razmisliš. Znam da je teško - posle svega što si prošla. Ali pokušaj. Potrebna si mi da spaseš Domaju." Nije mogla da ga pogleda. Njegovo mrtvo lice bilo je sve što je preostalo za nju, sve što ju je držalo u jednom komadu: ukoliko podigne glavu prema njegovoj nepodnošljivoj lepoti, i ona će biti izgubljena. Vrhovima prstiju milovala je ispijene linije njegovog obraza. Nemo je rekla: Ne moram. Ti si to već učinio. "Ne", odvrati on smesta. "Nisam." Od svake reči napetost mu je postajala jasnija. "Ja sam ga samo zaustavio. Ništa nisam izlečio. Kob Sunca još je tu. Ona ima sopstveni život. A zemna moć previše je gadno iskvarena. Ne može se oporaviti sama od sebe." Ton mu je zadirao pravo u njeno srce. "Linden, molim te. Podigni prsten." U srce, gde je previrala oluja tuge. Nagonski se plašila toga. Kao da je izviralo iz istog izvora koji je rodio njenu staru glad za tamom. Ne mogu, reče ona. Naleti tuge šibali su kroz nju. Znaš šta moć čini sa mnom. Ne mogu da prekinem da povređujem ljude kojima želim da pomognem. Naprosto ću se pretvoriti u novog Besomuka. Duh mu je blistao razumevanjem. Ali nije pokušao da odgovori njenom užasu, da ga poriče ili da je teši. Umesto toga, glas mu poprimi prizvuk oštre hitnje. "Ne mogu to da učinim sam. Nemam tvoje ruke - ne mogu više da dodirnem takvu vrstu moći. Fizički nisam živ. I mogu biti oteran. Ja sam poput Mrtvih. Moguće ih je prizvati - i mogu se odaslati. Svako ko to ume može da me natera da odem." Izgledalo je

da veruje da je u takvoj opasnosti. "Čak je i Kletnik to mogao da učini, da nije pokušao da upotrebi divlju magiju protiv mene. Linden, razmisli." Njegov osećaj opasnosti plamteo je u pećini. "Kletnik nije mrtav. Ne možeš ubiti Opačiju. A Kob Sunca dovešće ga nazad. Povratiće ga. Ne može da se probije pored mene da sruši Svod. Ali biće u stanju da učini šta god hoće Domaji - čitavoj Zemlji. Linden!" Molba se prolomi iz njega. Ali smesta se ponovo utiša. "Ne želim da te povredim. Ne želim da zahtevam više nego što možeš da učiniš. Već si toliko učinila. Ali moraš da razumeš. Počinješ da nestaješ." To je bilo istina: prepoznala je to sa nejasnom zapanjenošću poput predukusa oluje. Telo mu je postajalo tvrđe i teže, stvarnije - ili je to njena put gubila oblik. Čula je kako duvaju vetrovi poput drevnog disanja planine. Sve oko nje - kamena svetlost, uglačani kamen, atmosfera Kiril Trendora - izoštravalo se dok joj je vid slabio. Nestajala je. Lagano, nezaustavljivo, svet je postajao sve više suštinski i bitan od ičega sa čime se mogla izjednačiti njena tričava smrtnost. Uskoro će se ugasiti poput useknute sveće. "Tako to obično biva", naastavljao je Kovenant. "Sila koja te je prizvala ovamo odlazi kada umre onaj ko te je prizvao. Vraćaš se u sopstveni život. Kletnik nije mrtav - ali što se tvog prizivanja tiče, mogao bi i da bude. Izgubićeš poslednju priliku." Njegov zahtev usredsredi se na nju poput besa. Ili je možda zbog njenog sopstvenog smanjivanja zvučao tako silovito bolno. "Podigni prsten!" Slabašno je uzdahnula. Nije želela da se pokreće: izgled rastakanja učini joj se poput obećanja mira. Možda će umreti od toga - biti pošteđena oluje svog bola. Ta povreda zabole je, nagoveštavajući vetar koji je duvao između svetova. Izgubila ga je. Štagod sada bilo, izgubila ga je u potpunosti. Pa ipak, nije ga odbila. Zaklela se da će zaustaviti Kob Sunca. A njena ljubav prema njemu nije je puštala da ode. Doživela je neuspeh u svemu ostalom. Nije se žurila. Još je bilo vremena. Proces njenog čilenja bio je lagan i ona je zadržala dovoljno čula da ga odmeri. Ječeći zbog bola u kostima, ona ispravi leđa, spusti mu glavu nežno do svojih butina. Prsti su joj ukočeno petljali, kao da više nisu dobri ni za šta; ali ona ih prisili da je slušaju - da joj zakopčaju košulju, zatvarajući bar toliko zaštite nad njenim golim srcem. U svojoj noćnoj mori upotrebila je košulju da pokuša da zaustavi krvarenje. Ali ni tada nije uspela. U tom trenutku, glas rezak poput zvona odjeknu njenim umom. Učini joj se da ga prepoznaje, iako to nije mogao biti on, bilo je to nemoguće. Ništa je nije pripremilo za njegovo očajanje. 'Odlazi, seni! Delo ti je okončano! Ne uzrokuj mi više bola!' Zapovesti odjeknuše odajom: opozivi se uskomešaše protiv Kovenanta. U trenutku, njegova avet izblede i nestade poput izmaglice na vetru. Moć mu je nestala: nije imao načina da se suprotstavi isterivanju. Vičući Lindenino ime u preklinjanju ili bolu, on se rastoči i bi zbrisan. Odlazak mu ostavi srebrnaste tragove u njenom vidnom polju. Onda i oni nestadoše. Od njega nije ostalo ništa čega se mogla držati. Odjednom, zvono ponovo, razgovetno i prepuno nužde. Bilo je toliko blizu mahnitosti da ju je gotovo ogluvelo. 'Odabrana, uzmakni! Ne usuđuj se da dirneš prsten!'

Sledeći halabuku, u Kiril Trendor uđoše Findejl i Vain, pođoše prema njoj, boreći se kao da su se uhvatili u dvoboj na smrt. Ali sva bitka bila je sa jedne strane. Findejl se bacakao i izvijao, divlje se borio: Vain naprosto nije obraćao pažnju na njega. Elohim je bio otelotvorena zemna moć, toliko fluidne suštine da se mogao preobraziti u bilo koje zamislivo obličje. Pa ipak, nije bio u stanju da se otme stisku demonokota. Vain ga je i dalje držao za zglavak. Crna tvorevina pragrdana ostala je nepokolebljiva i nije uzmicala. Zajedno su se kretali prema prstenu. Findejlova slobodna ruka grabila je poput kandže u tom smeru. Njegov nemi glas bio je bezvučno treštanje očajanja. 'Naterao me je da ga spasem! Ali ne smem ga trpeti! Odabrana, uzmakni!' Sada se Vain suprotstavljao Findejlu, naprezao se da zadrži Elohima. Ali u tome je Findejl bio prejak za njega. Boreći se poput sokola, primicao se sve bliže uzvišenju. Onda Linden pomisli da će se sigurno pokrenuti. Poći će po prsten i uzeti ga, ako ni iz kakvog drugog razloga, onda zato što nije verovala ni Određenom niti njegovoj abonosnoj suprotnosti. Vain je bio ili potpuno nedostupan ili do krajnjosti nasilan. Findejl je naizmenično iskazivao samilost i okrutnost kao da su oboje delovi njegove podmuklosti. A Kovenant je pokušao da je upozori. Nagla surovost njegovog isterivanja dozivala joj je bes iz čilećeg srca. Ali čekala je predugo. Sve jači vetrovi duvali su kroz nju kao da je senka. Kovenantova glava postala je daleko stvarnija od njenih nogu: nije mogla da ih pokrene. Tavanica se nadnosila nad nju poput prečišćene suštine same sebe, kamena zgusnutog više od čvrstine dijamanta. Izlomljena parčad stalaktita bila su nesvodiva poput tuge. Ovaj svet bio je previše za nju. Na kraju je prevazilazio sve njene predstave o sebi. Blistanje kamene svetlosti kao da joj je ostavljalo posekotine preko vidnog polja. Findejl i Vain borili su se i borili prema prstenu; a svaki njihov pokret bio je oštar poput katastrofe. Vain je nosio okove Žezla zakona poput ograničenja. Nestajala je prema gašenju. Kovenantova mrtva težina činila ju je bespomoćnom. Ona pokuša da krikne. Ali bila je previše nematerijalna da bi stvorila ikakav zvuk koji je Planina Groma mogla čuti. Pa ipak je uslišena. Kada je verovala da je protraćila svaku nadu, bila je uslišena. Dve prilike uleteše kroz isti tunel koju je nju doveo do Kiril Trendora. Oni uđoše u odaju, zateturaše se i zaustaviše. Bili su očajni i krvarili su, iscrpljeni do nepodnošljivosti, gotovo mrtvi na nogama. Njen dugački mač bio je izbrazdan i prekriven tragovima sluzi: krv joj je kapala sa ruku i lančanice. Njegov dah krkljao je kao da ima unutrašnje krvarenje. Ali hrabrost im je bila neugasiva. Negde, Lupižena nađe snage da napeto jekne: "Odabrana! Prsten!" Iznenadno pojavljivanje džinova prkosilo je poimanju. Kako su pobegli Jamnicima? Ali bili su tu, živi, napola srušeni od iscrpljenosti i puni želje. A pogled na njih ozari Lindenin duh poput čina milosrđa. Povratili su je sebi i pored vetra koji ju je odvlačio. Findejl je bio na jedan korak od prstena. Vain nije mogao da ga zadrži. Ali Određeni ga nije dostigao. Linden dohvati Kovenantovu burmu tananim ostatkom čula za zdravlje, izvuče iz metala brizganje vatre poput potvrđivanja. Bio je to sada njen prsten, dat ljubavlju i nuždom; a prvi dodir njegove vatre oporavi je uz udarac istovremeno neizmerno bolan i drag, opak i blagosloven. Iznenada je bila stvarna poput kamena i svetlosti, materijalna poput Findejlove mahnitosti, Vainove nepopustljivosti, hrabrosti džinova. Pritisak koji ju

je gurao van postojanja nije slabio; ali sada je bila dovoljno jaka za njega. Pluća su joj uvlačila i ispuštala vazduh koji je zaudarao na sumpor kao da ima pravo na njega. Belom vatrom ona odbi Elohima. Onda, blago kao da je Kovenant još živ, ona mu izvuče noge ispod glave. Ostavivši ga tamo, Linden pođe da uzme prsten. Na trenutak, plašila se da ga dodirne, pomislivši da će je njegov plamen opeći. Ali znala je da nije tako. Čula su joj bila jasna: ovaj plamen bio je njen i neće je povrediti. Ona odlučno sklopi desnicu oko plamenog prstena. Odjednom, srebrnasta vatra pojuri joj uz podlakticu kao da joj se meso zapalilo. Plesala je i brizgala u ritmu njenog bila. Ali nije je sagorevala, ništa joj nije oduzimala: cena moći biće plaćena kasnije, kada divlje magije ne bude bilo. Umesto toga, kao da joj je tekla u vene, ubrizgavala životnu snagu. Vatra je bila srebrna i dražesna i ispunjavala ju je postojanošću, snagom i sposobnošću donošenja odluka kao da je reč o gozbi. Želela je da naglas uzvikne od čistog zadovoljstva. Bila je to moć i nije bila zla ukoliko ona nije bila takva. Glad koja joj je kaljala dane bila je mračna samo zbog toga što je se plašila, poricala je: imala je dva imena, a jedno od njih bilo je život. Njen prvi poriv bio je da se okrene džinovima, isceli porvede Prve i Lupižene, podeli olakšanje i slavobitnost sa njima. Ali Vain i Findejl stajali su pred njom - Određeni u stisku Vainove ruke - i zahtevali njenu pažnju. Demonokot ju je gledao: divljačni osmeh oblikovao mu je usta. Gruba kora na kojoj ni lava niti naprezanje nisu ostavili ni traga zatvarala mu se oko drvene podlaktice. Ali Findejl nije mogao da je pogleda u oči. Beda njegovog držanja sada je bila potpuna. Oči su mu bile zamućene suzama: srebrna kosa visila mu je do ramena u pramenovima bola. Pogurio se uz Vaina kao da ga je sva snaga izdala. Slobodnom rukom držao je sadruga za crno rame kao da ga preklinje. Linden se više nije ljutila na njih. To joj nije bilo potrebno. Ali usredsređenost Vainovih ponoćnih očiju zbunjivala ju je. Znala je intuitivno da su stigli do vrhunca svoje tajanstvene svrhe - i da je nekako njegov ishod zavisio od nje. Ali čak ni belo zlato nije joj dovoljno izoštrilo čula da bi mogla da ih očita. Nije bila sigurna ni u šta izuzev u Findejlov strah. Držeći se za Vainovo rame, Određeni je mrmljao poput deteta: "Ja sam Elohim. Kastenesen me je prokleo smrću - ali ja nisam stvoren za smrt. Ne smem umreti." Demonokotov odgovor bio je toliko neočekivan da se Linden trže korak unazad. "Nećeš umreti." Glas mu je bio sladak i čist, savršen poput njegove izvajane puti - i u potpunosti lišen samilosti. Niti je odbijao Findejlov strah, niti mu je povlađivao. "To nije smrt. Iskupićemo Zemlju od propasti." Onda se obrati Linden. Ton mu nisu kaljali ni prezir niti zapovedanje. "Sunozbore, moraš nas obgrliti." Piljila je u njega. "Obgrliti...?" Nije odgovarao: glas kao da ga je izdao - kao je izrekao sve reči koje su mu bile date i kao da više nikada neće progovoriti. Ali njegov pogled i osmeh bili su uprti u nju poput iščekivanja, nepokolebiva i neobjašnjiva sigurnost da će ga poslušati. Na trenutak je oklevala. Znala je da ima malo vremena. Pritisak koji je pokušavao da opozove njeno prizivanje nastavljao je da raste: neće još dugo proći i on će postati previše moćan da bi mu se odupirala. Ali odluka koju je Vain zahtevao od nje bila je

ključna. Ovde se sve sastavljalo - namere pragrdana, zavere Elohima, opstanak Domaje - a ona je već donela previše pogrešnih odluka. Ona baci pogled prema džinovima. Ali Lupižena više nije imao pomoći koju bi joj pružio. Sedeo je uz zid i borio se protiv silnog bola u grudima. Zgrušana krv oivičila mu je usta. A Prva je stajala pokraj njega, oslonjena na mač i zagledana u Linden: držala se poput neme tvrdnje da će podržavati do poslednjeg zrnca snage ono što Odabrana bude učinila. Linden okrenu leđa demonokotu. Bez ikakvog valjanog razloga, zaključila je da je sigurna u njega. Ili je možda postala sigurna u sebe. Bela vatra kovrdžala joj se uz desnicu i niz nju, buktala prema ramenu, naglašavala snažni tok njenog života. On je bio krut i ubitačan, slep za sve brige izuzev sopstvenih. Ali zato što ga je Kovenantu dao Penosled - zbog toga što joj se nekada poklonio - zbog toga što joj je spasao život - i zbog toga što je sa besom susreo izopačenje svojih tvoraca - ona učini šta je tražio. Kada je položila ruke oko njegovog i Findejlovog vrata, Elohim se lecnu. Ali njegovi sunarodnici odredili su ga za tu opasnost i njihova volja se držala. U poslednjem trenutku, on diže čelo da se sretne sa svojim ličnim Gmra. U tom trenutku, Linden se pretvori u vrtoglavi udar sile koji nije planirala i koji nije umela da obuzda. Ali udar nije imao spoljašnju silu: nije bacao ni svetlost, niti vatru, nije zračio besom. Za džinove je možda bio i nevidljiv. Sva energija bila mu je usmerena prema unutra. Na dva neobična stvorenja zagrljena u njenim rukama. Divlja magija urezana u kamenu svakom, sadržana da je belo zlato razuzda ili usmeri... Zlato, retki metal, što ne rađa se u Domaji, kojim ne može vladati, ograničiti ga, potisnuti zakonom kojim je stvorena Domaja... A belo... belo zlato... Jer belo je boja kosti: tvar mesa, uređenost života. Ispunjen belom strašću, njen zagrljaj postade sud za topljenje metala u kome se Vain i Findejl istopiše i pretvoriše u nešto novo. Findejl, izmučeni Elohim: otelotvorena zemna moć. Amoralan, ohol, samodovoljan, spreman na sve. Sunarodnici su ga poslali da iskupi Zemlju po svaku cenu. Da uzme prsten za sebe ako može. A ukoliko ne može, da plati cenu neuspeha. Ovu cenu. I Vain, rođen u Demoniji: veštački su ga stvorili pragrdani. Krući od žive stene, nesavitljiviji od kosti. Živeo je za svrhu za koju je stvoren i bio je surovo neosetljiv za svaku drugu nuždu, vrednost ili verovanje. U Lindeninom stisku, ojačanom divljom magijom, njihova suprotstavljena tela potekoše u jedno. Dok ih je držala, oni počeše da se mešaju. Findejlova tečna zemna moć. Vainova tvrdo, savršeno ustrojstvo. A između njih, staro obličje stapalo se u okove Žezla zakona. Elohim je gubio oblik, kao da je tekao kroz demonokota. Vain se menjao i rastezao prema gvozdenim okovima koji su mu držali desni zglavak i levi članak.

Sa podlaktice oljušti mu se kora, zablista poput novog drveta. I to drvo je raslo, širilo se kroz preobražaj, nametalo svoje obličje stapanju. Kada je shvatila šta se dešava, Linden uli sebe u to ispunjenje. Divlja magija obezbeđivala je moć, ali to nije bilo dovoljno: Vain i Findejl zahtevali su od nje još. Vain je bio toliko savršeno napravljen da je dosegao stanje prirodnog Zakona, preveo u lepotu sve gnušanje prema samima sebi koje su osećali pragrdani. Ali nije imao etičko moranje, nikakav osećaj svrhe izuzev ovog vrhunca. Findejlova suština obezbeđivala je sposobnost za upotrebu, snagu koja je činila Zakon delotvornim. Ali on mu nije mogao dati smisao: Elohim je bio previše obuzet sobom. Preobražaj je zahtevao nešto što je mogao dati samo ljudski nosilac prstena. Uzvratila je najbolje što je umela. Strah, nepoverenje i bes odložila je u stranu: njima ovde nije bilo mesta. Uzbuđena zbog bele vatre, blistala je strašću za zdravljem i lečenjem, čulom rođenim u Domaji, ljubavlju koju je iskusila prema Andelejnu i zemnoj moći. Sama je birala značenja koja je želela i ostvarivala ih. U njenim rukama poče da živi novo Žezlo zakona. Živi Zakon ispunjavao je okove znanstva: živa silina blistala je kroz svako vlakno drveta. Staro Žezlo bilo je izrezbareno runama koje su mu određivale cilj. Ali ovo Žezlo bilo je živo, gotovo svesno: nisu mu bile potrebne rune. Kada joj se prsti sklopiše oko drveta, zapljusnu je talas mogućnosti. Gotovo bez prelaza, njeno čulo za zdravlje postade ogromno poput planine. Okusila je ogromnu masivnost i drevnost Planine Groma, osetila spori, bolni dah kamena. Jamnici su trčkarali poput krtica kroz neizmerne katakombe. Daleko ispod nje, dva Besomuka drhtala su među kobima i stvorenjima dubina. Negde iznad njih, nekolicina preživelih pragrdana posmatrali su Kiril Trendor u lokvi kiseline koja je odražavala sliku i kevtala osvetoljubivo zbog Vainovog uspeha. Brizgava lava bacala joj je vrelinu na goli obraz. Mirijade prolaza, jazbina, jama za otpatke i kosturnica tištalo je prazno i zaudaralo zbog toga što je reka koja je trebalo da protiče kroz Podlačev tesnac presušila i nije davala vode koja bi ispirala Jazbiništa. Na vrhu planine pogurili su se ognjeni lavovi, čekajući u večnoj nepokretnosti prizivanje u život. A domet joj je i dalje rastao. Divlja magija i Zakon nosili su je sve dalje. Pre nego što je mogla da izbistri polovinu opažaja, dosegli su izvan planine, pošli u smeru Domaje. Sunce se rađalo. Iako je stajala u Kiril Trendoru kao opčinjena, ona oseti kako na nju svanjuje Kob Sunca. Bila je besomučno žestoka. Postala je previše ranjiva: Kob Sunca bola joj je nerve poput ubitačnog zarivanja vrelog noža, probijala joj srce otrovom poput oštrog očnjaka. Ona se odjednom trže prema zaklonu - povuče se kao ošamućena prema pećini gde su je džinovi gledali sa razrogačenom zapanjenošću i gde je Kovenant ležao mrtav na podu. Sunce plodnosti. Groznica duboko u utrobi dograbi je. Sunder i Holijan grozili su se sunca boleština više od ijednog drugog. Ali za Linden najgore je bilo sunce plodnosti. Bilo je to zlo van svake snošljivosti i sve što je diralo pretvaralo se u bolni jecaj. Odjeci njene vatre lizali su zidove. Jedna dugačka pukotina obeležavala je pod: tu je puklo nešto dragoceno. Prva i Lupižena gledali su je kao da je postala predivna. Preostalo joj je tako malo vremena. Bilo joj je neophodno vreme, želela je mir, počinak i utehu da bi prikupila hrabrosti. Ali pritisak odbacivanja i dalje je narastao. A Žezlo zakona umnožavalo je tu silinu. Prizivanja i vraćanja delovali su po pravilima koja

je Žezlo potvrđivalo. Samo su je pesnica na prstenu i stezanje čistog drveta - samo napregnuta volja - držali tamo gde je bila. Znala je šta će morati da učini. Taj izgled ju je grozio. Ali već je toliko podnela, a sve će ostati bez smisla ukoliko sada poklekne. Nije morala da doživi neuspeh. Zbog toga je odabrana. Zbog toga što je bila u stanju da ispuni Kovenantov poslednji zahtev. Bilo je to previše - a ipak, jedva da je bilo dovoljno da otplati dugove. Zbog čega bi doživela neuspeh? Od same pomisli da će morati da pusti Kob Sunca da je dira i dira utroba joj se komešala, mučnina joj je tukla venama. Užas je nemo vrištao u pobuni. U nekom smislu, moraće da postane Domaja - da se izloži isto toliko potpuno koliko i sama Domaja skrnavljenju koje je nametala Kob Sunca. Biće to kao ponovni boravak na zaključanom tavanu sa umirućim ocem dok se mračna radost prikuplja protiv nje - kao ponovno trpljenje majčinih podlih optužbi sve dok je ne oteraju do tačke ubistva. Ali preživela je te stvari. Našla je put kroz njih do života vrednog više poštovanja nego što mu je ona ikada poklanjala. A starac čiji je život spasla na farmi 'Utočište' dao joj je obećanje koje će je držati. Ah, kćeri moja, ne plaši se. Nećeš pogrešiti, ma kako te napao. Na svetu postoji i ljubav. Zbog toga što joj je bila potrebna makar i sitna uteha, ona se okrete džinovima. Nisu se pokrenuli. Nisu imali oči kojima bi videli šta se dogodilo. Ali nepokornost je još sjala sa lica Prve. Nikakva prljavština niti krvoproliće nisu joj mogli ukaljati gvozdenu lepotu. Izgledala je oštro poput orla. A kada je pogledao Linden u oči, Lupižena se nasmešio kao da mu je ona bila poslednji blagoslov koji će mu ikada biti potreban. Sa Žezlom zakona i belim prstenom, Linden izgladi iznurenost iz udova Prve, povrati joj snagu jednog džina. Povredu u Lupiženinim plućima Linden izbrisa, iscelivši mu disanje. Onda, da bi mogla da veruje sebi kasnije, ona mu ispravi kičmu, preraspodeli kosti tako da je mogao da stoji uspravno i da diše normalno. Ali posle toga više nije imala vremena. Vetar između svetova zavijao je neprekidno pozadinom njenih misli, prizivao je da ode. Nije ga mogla odbijati još dugo. Budi što jesi. Ona odlučno otvori čula i pođe po sopstvenom izboru nazad na Kob Sunca. Sila Kobi bila je opaka iznad svakog poimanja; a Domaja je počivala slomljena pod njom - slomljena i na samrti, bespomoćno telo pogubljeno poput Kovenanta u njenoj najgoroj noćnoj mori, noža zabijenog zapanjujućom silinom koja je prolila više krvi nego što je ikada videla u životu. A iz te rane naviralo je izopačenje.. Ništa je nije moglo zaustaviti. Proždirala je tlo poput otrova. Rana se širila sa svakim svanućem. Domaji su bili izbodeni životni organi. Ubistvo je bljuvalo po natopljenim padinama bregova, gušilo suva korita reka, prikupljalo se i zaudaralo u svakoj udubini i dolini. Samo je srce Andelejna ostalo neuništeno; ali čak je i tamo zalet pokolja rastao. Sama Zemlja na smrt je krvarila. Linden nije mogla da se spase od davljenja. To je bila istina Kobi Sunca. Nikada se nije mogla zaustaviti. Bila je budala što je i pokušala. Ali u desnoj pesnici stezala je divlju magiju poput blistave strasti: a leva ruka držala joj je živo Žezlo. Oboje su bili njeni da ih nosi. Vođena čulom za zdravlje - istom onom ranjivošću koja je dopuštala Kobi Sunca da teče kroz nju poput razorne plime, da joj

skrnavi svaku žilicu u telu, svaku tetivu njene volje - stajala je svojim umom na visokim padinama Planine Groma i dala se u bitku protiv izopačenosti. Bila je to čudna bitka, neobična i užasna. Nije imala protivnika. Neprijatelj joj je bila trulež koju je poglavar Kletnik bacio na zemnu moć; a bez njega Kob Sunca nije imala niti uma, niti svrhe. Bila je to naprosto glad koja se hranila svakim oblikom prirode, zdravlja i života. Linden je mogla da ispaljuje svoju ogromnu silu udar za udarom i da ne pogodi ništa izuzev opustošenog tla, da ne povredi ništa osim onoga što je već bilo izgubljeno. Tek nekoliko trenutaka posle svitanja, zeleni pupoljci rastinja već su se protezali iz tla poput vriske. A iza te plodnosti vrebale su kiše, boleštine i pustinja nasumičnim redosledom, čekali da se ponavljaju i ponavljaju, stalno sve oštriji i brži, sve dok se ne sruše temelji Domaje. Onda će Kob Sunca biti slobodna da se širi. Dalje preko ostatka Zemlje. Ali ona se učila od Kovenanta - i od posedanja Besomuka. Nije ni pokušala da napadne Kob Sunca. Umesto toga, prizvala ju je na sebe, prihvatila na svoje lično meso. Belom vatrom upijala je izopačenje Domaje. Najpre su je čisti bol i užas svega toga jezivo mučili. Oštar vrisak, grub poput strave, rastrže joj grlo, zaori se poput Kevinovog očajanja po prostranom predelu pod njom; odjekivao je i odjekivao po Kiril Trendoru dok džinovi naprosto ne pomahnitaše, nemoćni da joj pomognu. Ali onda je sopstvena nužda dovede do veće moći. Žezlo usplamte toliko žestoko da je trebalo da joj telo bude spaljeno. Pa ipak, nije bila povređena. Umesto toga, bol koji je preuzimala na sebe bio je spiran - isceljen i pročišćen i prosut prema napolje u vidu čiste zemne moći. Iscelila se Zakonom. Jedva da je shvatala šta čini: bio je to čin ushićenja, odabran više intuicijom nego svesnom misli. Ali sada je videla kuda treba da ide sa bezrazložnom jasnoćom radosti. Moglo se izvesti: Domaja se mogla iskupiti. Svom strašću pogruženog srca, svom ljubavlju koju je ikada iskusila i pružala, ona se dade na delo za koje je odabrana. Bila je oluja na planini, baraž odlučnosti i vatre koju nije mogao videti niko izuzev nje. Sa svake milje, brega, useka i zaravni Domaje, svake padine Andelejna i litice vrhunca, svake južne strmine i severne padine, privlačila je uništenje na sebe i vraćala ga u celovitost, a zatim ga odašiljala nazad poput neme kiše, pročišćene i nevidljive. Duh joj se preobrazio u lek koji je isceljivao. Bila je Sunozbor, Iscelitelj, Linden Averi, Odabrana, i menjala je Kob Sunca sopstvenim životom. Ova je plamtela zelenilom na nju poput bolesti smaragda. Ali ona je prisno razumela prirodni rast i raspadanje biljaka. Našli su svoj zakon u njoj, bujni ili tegobni redosled, prirodno obilje ili retkost; i onda zelene boje nestade. Plavo joj se gromovito prikupi nad glavom, a onda izgubi Domaju dok je prihvatala svaku kapljicu vode i sevanje nasilja. Smeđa boja pustinje skupi se oko nje u plikovima, paleći joj kožu. Ali znala je neophodnost vreline - i ograničenja klime. Osetila je u kostima ritam dizanja i opadanja, strogo i životodavno smenjivanje godišnjih doba, leta i zime. Pustinjska vatra bi Žezlom ohlađena do milovanja i blago ponovo izračena napolje. I najzad, crvenilo boleština, grimizno poput zaraze, oštro poput otrovnica: rojilo se oko nje kao neki svet pun pčela, brizgajući prugama krvi preko njenog vidnog polja. Nasuprot sebi, nestajala je, nije mogla da izdrži da ne bude povređena. Ali čak su i

boleštine predstavljale skretanje od istine. Imale su jasno mesto i svrhu. Kada su se smanjile, uklopile su se u novi zakon koji ona odasla na svet. Sunozbor i nosilac prstena, povratila je zemnu moć i pustila je na izmučeno telo Domaje. Nije mogla da učini sve. Već je postala bleda od trošenja sebe, a tlo koje se pružalo pod njom prema obzorju ljuljalo se. Nije joj preostalo ništa čime bi vratila drveće, livade i letinu Domaje, njena stvorenja i ptice. Ali dovoljno je učinila. Znala je bez pitanja da je semenje ostalo u tlu - da je čak i među razorenim blagom Putnima ostalo stvorova koji bi još mogli da daju plodove i mlade - da će vreme biti u stanju da ponovo uspostavi prirodni tok. Videla je da ptice i zveri još napreduju u planinama na zapadu i jugu, tamo gde Kob Sunca nije stigla: na kraju će se vratiti. Ljudi koji su preživeli po svojim malim naseobinama opstaće. I videla je još jedan razlog za nadu, jednu činjenicu više koja je omogućavala budućnost. Najveći deo Andelejna bio je očuvan. Oko sopstvenog srca, okupio je otpor - i pobedio. Zbog toga što su tu bili Sunder i Holian. Na svoj ljudski način, sadržavali su isto toliko zemne moći koliko i Bregovi; i borili su se - Linden je videla kako su se borili. Dražest onoga što su bili - i čemu su služili - talasala se oko njih. Već je počela da vraća izgubljenu oblast. Da, šapnu ona za sebe. Da. Preko širokih milja, ona im izgovori tu reč kao da će je razumeti. Onda se povuče. Plašila se da će je odašiljanje uzeti dok je još predaleko od tela da bi podnela taj napor. Oštro poput oluje, vetar se pružao prema njoj. Preumorna da se makar i osmehne na ono što je postigla, ona se iznureno vrati kroz stenje Kiril Trendoru i rastakanju. Kada je stigla do pećine, videla je na licima džinova da je već izbledela toliko da je nisu mogli opaziti. Tuga je iskrivila Lupiženine crte: suze su curile iz očiju Prve. Nisu imali načina da saznaju šta se dogodilo - i neće to znati sve dok ne budu našli put iz Jazbiništa da bace pogled na oslobođenu Domaju. Ali Linden nije mogla podneti da ih ostavi povređene. Dali su joj previše. Poslednjom silom, ona poseže i smesti im nemi dodir pobede u umove. Bio je to jedini dar koji joj je preostao. Ali i to je bilo dovoljno. Prva se prenu u čudu: neočekivana radost omekša joj lice. A Lupižena zabaci glavu da grakne poput bistre zore: "Linden Averi! Nisam li rekao da si dobro Odabrana?" Vetar povlačio je Linden. Za koji trenutak, izgubiće džinove zauvek. Pa ipak ih se držala. Potrajala je dovoljno da vidi kako Prva diže Žezlo zakona. Linden je i dalje držala prsten; ali mora da je u poslednjem, trenutku ispustila Žezlo kraj uzdignuća. Prva ga podiže poput obećanja. "Ovo ne sme pasti u zle ruke", promrmlja ona. Glas joj je bio čvrst poput granita: gotovo da je bio prejak za Lindenin sluh. "Čuvaću ga u ime budućnosti koju su Zemljorod i Odabrana obezbedili svojim životima. Ukoliko Sunder ili Holijan još žive, ovo će im biti potrebno." Lupižena se nasmeja, viknu i poljubi je. Onda se saže i podiže Kovenanta u ruke. Leđa su mu bila snažna i prava. Zajedno, on i Prva napustiše Kiril Trendor. Ona je koračala kao mačomoćnica, spremna za svet. A on se kretao pored nje veselim skokom i poskokom, kao da pleše. Tu Linden popusti. Planina se uzdiže nad nju, neprodorna poput razmaka između zvezda. Bila je teža od tuge, ogromnija od gubitka. Ništa više nikada neće isceliti ono što

je izdržala. Linden je bila običan smrtnik; ali bol Planine Groma nastavljaće se bez popuštanja, neumanjen tokom svekolikog vremena. Onda je vetar dohvati i ona dopusti da pođe napolje. Napolje prema tami.

21. "REĆI ZBOGOM"

Ali kada ju je vetar u potpunosti dohvatio, više mu nije osećala silinu. Otrgao ju je od Domaje kao da je izmaglica; ali poput izmaglice, sada je ništa nije moglo povrediti. Bila je izubijana do obamrlosti. Kada obamrlost prođe, bol će joj ponovo naći glas i vrisnuće. Ali taj izgled izgubio je snagu da je zaplaši. Bol je bio samo druga strana ljubavi; i ona ga nije zažalila. Pa ipak, za sada je bila tiha, a vetar ju je blago nosio preko beskrajne tmine. Čulo joj je već nestalo, bilo je izgubljeno poput Domaje: nije imala načina da odmeri samotna prostranstva koja je prelazila. Ali prsten - Kovenantov prsten, njen prsten - počivao joj je u ruci i ona ga je držala radi utehe. A dok je nošena kroz ponoć između svetova, ona se priseti muzike - odlomaka pesme koju je Lupižena nekada pevao. Izvesno vreme, bili su to samo odlomci. Onda ih njen bol sastavi u celinu. Srce mi ima odaje što uzdišu prahom i pepelom kamina. Moraju se počistiti i oduvati dahom dana fina. Al' ne mogu se na taj posao dati jer i prašina mi je draga, jer još i prah i pep'o pamti da ljubav mi beše sred ovog praga. Ne znam kako reći zbogom kad zbogom reč je jedna koju treba da kažem samo ja, da uslišena bude, bedna. Ali ne mogu izgovoriti tu reč ili pustiti ljubav da ode: kako da podnesem da odaje te prazninu toliku rode? Sedim u prašini i nadam se da prašina pokriće i mene dižem pepeo u kaminu iako u njemu su hladne sene. Ne mogu podneti da zatvorim vrata, da zapečatim samoće svoje dok prah i pepeo još preostaju od dana ljubavi moje. Pesma je navede da pomisli na oca. Vratio joj se poput Lupiženinog glasa, opružen u staroj stolici za ljuljanje, dok su mu poslednji ostaci života krvarili - oteran u samoubistvo posedanjem Opačije. Gađenje

prema samom sebi postalo mu je toliko veliko da se pretvorilo u gađenje prema životu. Bilo je poput religioznosti njene majke, u stanju da se dokazuje samo nametanjem ljudima u okolini. Ali bilo je lažno; i sada je mislila na njega sa žalošću i sažaljenjem koje ranije nikada nije mogla da dopusti sebi. Grešio je prema njoj: mnogo ga je volela. Volela je oba roditelja, iako ju je gadno zavela sopstvena gorčina. Na neobičan način, to uviđanje učinilo ju je spremnom. Nije se prenerazila ili rastužila kada joj se Kovenant obratio iz praznine. "Hvala ti", reče on hrapavo, glasa šuškavog od osećanja. "Za to nigde nema dovoljno reči. Ali hvala ti." Od zvuka njegovog glasa suze joj pođoše niz lice. Grizle su joj obraze poput tuge. Ali poželela je dobrodošlicu i njima i njemu. "Znam da je bilo strašno", nastavi on. "Jesi li dobro?" Klimnula je u vetar koji kao da je hitao bez ijednog pokreta oko nje, kao da nema nikakvog smisla izuzev gubitka. Mislim da jeste. Možda. Nije bitno. Samo je želela da mu sluša glas dok još ima priliku. Znala je da neće dugo potrajati. Da bi ga naterala da ponovo progovori, izgovorila je prve reči koje su joj pale na pamet. "Bio si divan. Ali kako si to učinio? Nemam pojma kako si to uspeo." U znak odgovora, on uzdahnu - izdisanje umora i upamćenog bola, a ne žalosti. "Ne mislim da sam to uopšte učinio. Jedino sam želeo. Sve ostalo... To je omogućio Kaer Kaveral. Hail Troj." Stara čežnja priguši mu ton. "To je bila 'neophodnost' o kojoj je govorio. Zbog čega je morao da da život. Bio je to jedini način da otvori ta posebna vrata. Kako bi se Holijan vratila. I da ja ne bih bio poput ostalih Mrtvih - nemoćan da delam. Prekršio je Zakon koji bi me sprečio da se suprotstavim Kletniku. Inače bih bio samo posmatrač. A Kletnik nije razumeo. Možda je otišao predaleko. Ili je možda naprosto odbijao da poveruje. Ali pokušao je da ne obraća pažnju na paradoks. Paradoks belog zlata. I paradoks njega samoga. Želeo je belo zlato - prsten. Ali i ja sam belo zlato. To nije mogao da izmeni tako što me je ubio. Kada me je udario mojom sopstvenom vatrom, učinio je jedinu stvar koju nisam mogao da učinim za sebe. Spalio je otrov. Posle toga, bio sam slobodan." On zastade na trenutak, okrenut prema unutra. "Nisam znao šta će se desiti. Prestrašio sam se da će me pustiti da živim sve dok mu se napad na Svod ne bude okončao." Ona se nejasno priseti načina na koji je Kovenant podbadao poglavara Kletnika, kao da traži smrt. "Mi nismo neprijatelji, šta god on govorio. On i ja smo jedno. Ali izgleda da on to ne zna. Ili možda to previše mrzi da bi priznao. Zlo ne može da postoji ukoliko ne postoji i sposobnost da mu se suprotstavi. A ti i ja smo Domaja - na neki način, uglavnom. On je samo jedna naša strana. To je njegov paradoks. On je jedna naša strana. Mi smo jedna njegova strana. Kada me je ubio, zapravo je pokušavao da ubije drugu polovinu sebe. Samo me je učinio jačim. Sve dok sam ga prihvatao - ili prihvatao sebe, sopstvenu moć, nisam pokušavao da mu učinim ono što je on pokušavao da učini meni - nije me mogao zaobići." Onda je zaćutao. Ali nije ga slušala sa hitnjom. Imala je sopstvene odgovore i oni su joj bili dovoljni. Uglavnom je slušala zvuk njegovog glasa, marila je samo za to što je još bio sa njom. Kada je stao, počela je da grabi za drugim pitanjem. Trenutak kasnije, upitala ga je kako su Prva i Lupižena uspeli da pobegnu jamnicima.

Na to, nota poput kikota zablista u vetru. "Ah, to." Dobro raspoloženje bilo mu je ukaljano mrgođenjem; ali za nju je to bilo pravo blago, jer ga nikada nije čula da se toliko primakne smehu. "Za to ću zaslugu pripisati sebi. Kletnik mi je dao toliko moći - a izluđivalo me je to što sam samo stajao tamo i nisam bio u stanju da te dodirnem. Morao sam da učinim nešto. Kletnik je sve vreme znao šta jamnici rade. Pustio ih je da to čine da bi nas još više pritisnuo. Zbog toga sam učinio da nešto počne da se diže iz Jazbinske mogile. Ne znam šta je to bilo - nije trajalo dugo. Ali dok su se jamnici klanjali, Prva i Lupižena dobili su priliku da uteknu. Onda sam im pokazao kako da dođu do tebe." Dopadao joj se njegov glas. Možda je u njemu bila spaljena i krivica poput otrova. Delili su trenutak drugovanja. Razmišljajući o onome što je učinio za nju, gotovo da je zaboravila da ga više nikada neće videti živog. Ali onda je neki unutarnji nagon opomenu da se tmina pomera - da joj je vreme sa njime gotovo isteklo. Ona učini napor da uobliči svoju zahvalnost. "Dao si mi ono što mi je bilo potrebno. Trebalo bi da ti se zahvalim. Za sve. Čak i za ono što je bolelo. Nikada mi nije bilo dato toliko darova. Samo želim..." Pomerala se i prosvetljavala. Sa svih strana, praznina se uobličavala prema određenosti. Znala je kuda ide, šta će zateći kada stigne; a pomisao na to prizva joj sav bol i svu slabost zajedno u jednom očajničkom kriku. Pa ipak, taj krik vrati se neizrečen u tminu. U nemom iznenađenju, ona shvati da je budućnost bila nešto što je mogla podneti. Samo bih volela da nisam morala tebe da izgubim. Oh, Kovenante! Poslednji put, ona diže glas prema njemu, obrati mu se kao da je žena Domaje. "Zbogom, voljeni." Odgovor mu stiže blago, nestade sa vetrom. "Nema potrebe za tim. Sada sam deo tebe. Uvek ćeš se sećati." Na ivici njenog srca, on se zaustavi. Jedva da je bila u stanju da ga čuje. "Biću s tobom dogod živiš." Onda je nestao. Lagano, praznina se pretvori u kamen oslonjen o njeno lice. Svetlost joj je narastala iza kapaka. Znala je još pre nego što je digla kapke da se osvestila u običnoj zori novog dana. Vazduh je bio svež. Osetila je miris rose, proleća, hladnoće, pepela i napupelog drveća. I krvi koja se već osušila. Jedan dugi trenutak ležala je nepomično i puštala da se prelaz okonča. Onda je uprla ruke ispod sebe. Odavno zaboravljeni bol poče da joj rije u kostima iza levog uha. Ona nevoljno zaječa i ponovo se pruži po kamenu. Bila je voljna da leži nepokretno dok je ubeđivala sebe da bol nije važan. Nije se žurila da osmotri svoju okolinu. Ali kada se pružila, neočekivane ruke uhvatiše je za ramena. Nisu bile snažne na način na koji je naučila da odmerava snagu; ali dograbile su je sa dovoljno odlučnosti da je odignu na kolena. "Linden", šapnu glas nekog muškarca, ogrubeo od brige. "Bogu budi hvala." Oči su joj polako dolazile u žižu: vid kao da joj se vraćao sa velikog rastojanja. Bila je svesna zore, zamućenog, sivog kamena, ogolele udubine smeštene u srcu zelene šume poput činije smrti. Ali postepeno je razaznala Kovenantovo obličje. Bio je pružen na

obližnjoj steni, unutar trougla naslikanog krvlju. Svetlost mu je gladila drago lice poput dodira objave. Iz središta grudi virio mu je nož koji je učinio sve ostalo neophodnim. Čovek koji ju je držao ponovi joj ime. "Toliko mi je žao", mrmljao je on. "Nikada nije trebalo da te umešam u ovo. Ali nismo znali da je u tolikoj opasnosti." Ona polako okrenu glavu i srete zbunjeni i umorni pogled dr Berenforda. Oči kao da su mu se lecale u dupljama, od čega su teški podočnjaci ispod njih podrhtavali. Stari brkovi visili su mu iznad usta. Uobičajena suva dispepsija njegovog tona sada je nestala: ovde ga je izdala. Gotovo u strahu, on joj postavi isto pitanje kao i Kovenant: "Jesi li dobro?" Klimnula je koliko god joj je to bol u lobanji dozvoljavao. Glas joj je škripao u grlu poput rđe. "Ubili su ga." Ali nikakve reči nisu odgovarale njenom bolu. "Znam." Pomogao joj je da se uspravi u sedeći položaj. Onda se okrenuo da otvori lekarsku torbu. Trenutak kasnije, osetila je prodorni miris antiseptika. Umirujućom blagošću, razdvojio joj je kosu, proverio povredu, počeo da čisti ranu. Ali nije prestajao da govori. "Gospođa Džejson i njeno troje dece došli su mi do kuće. Verovatno si je videla pored sudnice prvi dan kada si bila ovde. Nosila je natpis 'Pokaj se'. Ona je jedna od onih koji misle da lekari i pisci prirodno idu u pakao. Ali ovaj put bio sam joj potreban. Izvukla me je iz kreveta pre par sati. Svi četvoro..." On grčevito proguta. "Desne šake su im užasno ispečene. Čak i deci." Završio joj je čišćenje rane, ali se nije pokrenuo da je pogleda u lice. Izvesno vreme gledala je u mrtvi pepeo lomače, ali ništa nije videla. Ali onda joj se pogled vrati Kovenantu. Ležao je tamo u iznošenoj majici i starim farmerkama kao da nikakvi pokrovi njegovoj smrti ne bi mogli dati dostojanstvo. Crte su mu bile sleđene u strahu i bolu - i u nekoj vrsti žestine koja je delovala poput nade. Da dr Berenford nije bio sa njom, uzela bi Kovenanta u naručje radi utehe. Zasluživao je više nego da leži tako odbačeno. "Najpre nije htela ništa da mi kaže", nastavi stariji čovek. "Ali dok sam ih vozio do bolnice, slomila se. Negde unutar nje preostalo je dovoljno poštenja da bude zgrožena. Deca su joj vrištala i to nije mogla da podnese. Mislim da niko od njih nije znao šta radi. Mislili su da je Bog najzad uvideo njihovu pravednost. Svi su imali istu viziju i naprosto su je poslušali. Bičevanjem su doveli sebe do mahnitosti i ubili konja da bi došli do krvi koju su upotrebili da mu označe kuću. Više nisu bili normalni. Zbog čega su se okomili na njega - to ne znam." Glas mu se tresao. "Možda zbog toga što je pisao 'nehrišćanske' knjige. Stalno je govorila o 'tvorcu obesvećenja'. Kada je prisiljen da se ponudi kao žrtva, svet je trebalo da bude očišćen od greha. Osveta i apokalipsa. A Džoan mu je bila žrtva. Nije mogla biti spasena ni na koji drugi način." Gorčina mu je rasla. "Kako divna zamisao. Kako su mogli da joj odole? Mislili su da spasavaju svet dok su gurali šake u tu vatru. Nisu se oteli tome sve dok ih ti nisi prekinula." Linden mu je shvatala preneraženost, bes. Ali prošla je krizu. Ne osvrćući se, rekla je: "Bili su kao Džoana. Mrzeli su sebe - svoje živote, svoje siromaštvo, nedelotvornost. Kao moji roditelji. Od toga su pomahnitali." Žudela je za sažaljenjem prema ljudima koji su to učinili Kovenantu. "Pretpostavljam da je tako", uzdahnu dr Berenford. "Neće biti prvi put." Onda je nastavio. "Uglavnom, odveo sam gospođu Džejson do hitne pomoći i pozvao šerifa. Nije

mi baš poverovao - ali je svejedno pošao do farme 'Utočište'. Našli smo Džoanu. Spavala je u kući. Kada se probudila, ničeg se nije sećala. Ali izgledala je kao da joj se razum povratio. Nisam mogao da odredim. Uglavnom, više nije bila nasilna. Naterao sam šerifa da je odvede do bolnice. Onda sam pošao da te potražim." Ponovo je progutao svoju nevolju. "Nisam želeo da bude sa mnom. Nisam želeo da misli da si ti odgovorna za ovo." Na to, ona ga pogleda u čudu. Njegova briga za nju - želja da je poštedi zaključka koji je šerif mogao da donese našavši je samu sa Kovenantovim telom - dodirnu izvor nečega novog u njoj; i to se otvori kao da cveta. Lice mu je omlitavelo pod težinom njegove smetene zabrinutosti: kao da je oklevao da je pogleda u oči. Ali bio je dobar čovek; a kada ga je pogledala, videla je da Kovenantov duh nije mrtav. I ne znajući, pokazao joj je jedini iskreni način da kaže zbogom. Stavila mu je ruku na rame. Blago je rekla: "Nemoj da kriviš sebe. Nisi mogao da znaš šta će se desiti. A on je dobio ono što je najviše želeo. Učinio je sebe nevinim." Onda se naslonila na njega da bi mogla da se digne na noge. Sunčevo svetlo padalo je po njenoj iznurenosti toplo i blago. Nad golim padinama udubljenja stajalo je drveće ovenčano mladim zelenilom proleća, živo, neizrecivo i čisto. I u ovom svetu bilo je zdravlja kome se moglo služiti, povreda koje su se mogle lečiti. Kada joj se stariji muškarac pridruži, ona reče: "Hajdemo. Imamo posla. Gospođa Džejson i njena deca nisu bili jedini. Moraćemo da se pobrinemo za još mnogo ispečenih šaka." Trenutak kasnije, dr Berenford klimnu. "Reći ću šerifu gde da ga nađe. Možemo bar da se postaramo da dobije poštenu sahranu." "Da", odvrati ona. Sunce joj je ispunjavalo oči sjajem. Zajedno, ona i njen pratilac pođoše uz golu padinu prema drveću. Desnom šakom Linden Averi čvrsto je držala burmu.

REČNIK

Ak-Haru - vrhovni časnik kod haručaija Alem-vino- napitak džinova Aliantha - blagovnjače Alif, gospa - gaddijeva Omiljena žena Andelejn - oblast Domaje van uticaja Kobi Sunca

Bagun Nepodnošljivi - lik iz predanja džinova Banor - nekadašnji Krvni gardista Belo zlato - metal pun moći, koji inače ne postoji u Domaji Bent, gospa - gaddijeva Omiljena žena Berek Troprst - drevni junak, Poglavar-rodilac Besomuci - tri drevne sluge poglavara Kletnika Bezemljaši - nekadašnji džinovi iz Primorja Bhrathairdom - zemlja Bhrathaira Bhrathairi - narod koji živi na ivici Velike Pustinje Brin - vođa haručaija; Kovenantov zaštitnik Brodosrce - kormilo džinobroda

Cer - jedan od haručaija Crv sa Kraja sveta - mitsko biće za koje Elohimi veruju da se nalazi u temeljima Zemlje

Čelan Čvoropest - džin; otac Prve od Potrage Čuvar Jedinog Drveta - mitska figura koja čuva prilaz Jedinom Drvetu; takođe ak-Haru Kenaustin Ardenol

Dafin - jedna od Elohima Davilja - Velika Močvara; područje Domaje Demonokot - Vain Divlja magija - moć belog zlata; smatra se ključnim elementom Svoda vremena Dom - postojbina džinova Domaja - ključno područje Zemlje Domajin Sunovrat - ogromna litica koja razdvaja Gornju i Donju Zemlju Donja Zemlja - područje Domaje istočno od Domajinog Sunovrata Dragulj Zvezdoputa - džinobrod na kome putuje Potraga Dromond - džinobrod Drul Stenotočac - nekadašnji jamnik Drvobreg - šumovito područje koje okružuje maidan Elemesnedena Dušogriz - opasni okean iz legendi džinova

Džinobrod - kameni brod kakvog prave džinovi Džinoljub - titula data najpre Damelonu, a kasnije Kovenantu Džinovi - pomorski putnici Zemlje

Elemesneden - dom Elohima Elena - nekadašnji Vrhovni poglavar; kći Lene i Kovenanta Elohimfest - sabor Elohima Elohimi - vilinski narod

Findejl - jedan od Elohima; Određeni

Gaddi - vladar Bhrathairdoma Garotin Čestar - nekadašnja šuma u Domaji Gibon - na-Mhoram; predvodnik Klave Gmra Zemlje - izraz kojim Elohimi opisuju sopstvenu prirodu, prirodu Zemlje i svoja etička načela; može se čitati kao Gmaz, Gral i Glas Golostrvo - ostrvo kraj obala Elemesnedena Gornja Zemlja - oblast Domaje zapadno od Domajinog Sunovrata Grim - uništavajuća oluja koju Klava šalje kao kletvu

Hail Troj - nekadašnji čovek, poreklom iz Kovenantovog sveta; kasnije postao Šumnik Haručaji - narod koji obitava u Zapadnik Planinama

Herem - Besomuk; takođe i turiya Hergrom - jedan od haručaija Holian - kći Amitina; eh-Zublja Kamendol Kristala Honji - zveri koje je stvorila Klava pomoću moći Kobi Sunca Hranohol - trpezarija na džinobrodu Hustin - delom ljudski vojnici koje je stvorio Kasrein da budu gaddijeva straža

Istinozbor - obred prorokovanja u Klavi Ivica Raukraja - planine oko Elemesnedena Izgubljeni - ovako ostali džinovi nazivaju Bezemljaše Izopačenje - ime koje su haručaji dali poglavaru Kletniku

Jahači Klave - pripadnici Klave Jedan Čisti - izbavitelj u legendama jeherina Jedino Drvo - mitsko drvo od koga je načinjeno Žezlo Zakona Jutarnje Svetlo - jedan od Elohima

Kaer-Kaveral - Šumnik Andelejna; nekada bio Hail Troj Kaeroil Divogornik - nekadašnji Šumnik Garotinog Čestara Kail - jedan od haručaija; zaštitnik Linden Averi Kamen Zlozemlja - zeleni kamen; izvor zle moći Kamendolac - stanovnik Kamendola Kamendol Mithil - selo u Južnim zaravnima Domaje Kamendol Tokom - dom Hamakov; nekadašnje selo uništeno pod grimom Kamenmoć - ime za delić Kamena zlozemlja Kamenmoć Drvograd - selo u Južnim zaravnima Kamora - obred tuge džinova uz pomoć vatre Kapetan Luke - glavni službenik u luci Bhrathairdoma Kapljana Penoskočna - džin; majka Prve od Potrage Kasrein od Vrtloga - čarobnjak; gaddijev Kemper Kastenesen - jedan od Elohima; nekadašnji Određeni Katifin - kapetan oružanih snaga Bhrathairdoma Kemper - gaddijev prvi ministar Kemperov Vrh - najviši nivo Peskodrža Kenaustin Ardenol - lik iz legendi haručaija; uzor i mera svih vrlina haručaija Kevinov Vidikovac - planinski vrh nadnesen nad Kamendol Mithil Kevin Zemljogub - sin Lorikov; nekadašnji poglavar; izvršilac obreda Obesvećenja Klahan - obitavalište Elohima Klava - vladari Domaje Kletnikov Tabor - nekadašnji dom Opakog; Kovenant ga je srušio Kob Sunca - moć koju je poglavar Kletnik stvorio kroz izopačenje prirode Koerkri - Lelej; nekadašnji dom džinova u Primorju Kolos Oborine - drevna kamena figura koja je nekada čuvala Gornju Zemlju Kril - nož moći koji je stvorio Lorik Zloupokojitelj Kroyel - tajanstveno biće sa kojim se može sklopiti pogodba za moć Krvna garda - raniji čuvari Veća poglavara

Lelej - Koerkri Lena - kćer Atiaranina; majka Elenina Lorik Zloupokojitelj - sin Damelonov; drevni poglavar Lupižena - džin; član Potrage; muž Prve od Potrage

Mačomoćnik - džin obučen za ratnika Magloval - džin Maidan Elemesnedena - otvoreno područje oko Elemesnedena Marid - čovek iz Kamendola Mithil; žrtva Kobi Sunca Mesecophod - vetar pletisrce Mhoram - nekadašnji Vrhovni poglavar Veća Močvarbol - reka koja izvire u Elemesnedenu More Novorođenog Sunca - okean na istoku Domaje Mrkotrag Brusobol - džin; kapetan Dragulja Zvezdoputa

Na-Mhoram - predvodnik Klave Na-Mhoram-vint - srednji čin u Klavi Napev - jedan od Elohima Nazik - otac Sunderov, sin Jousov; naslednik poslanstva Neomeđenih Nevernik - titula data Tomasu Kovenantu Nikor - ogromna morska čudovišta; po predanju potomci Crva sa Kraja sveta Niz Obilja - izložba gaddijevog bogatstva; treći nivo Peskodrža Nom - jedna od Peščanih gorgona

Oblučak - oganj-kamenovi Obred Obesvećenja - čin očajanja kojim je Kevin Zemljogub uništio pretežan deo Domaje Obzorgled - osmatračnica na vrhu prednjeg jarbola džinobroda Odabrana - titula data Linden Averi Određeni - Elohim izabran da podnese izvesni teret Ognjeni lavovi - ognjene struje Planine Groma Okrilje - gaddijev presto Omiljena - gaddijeva ljubavnica Opačija - zlo; ime dato tvorevinama poglavara Kletnika Opaki - poglavar Kletnik Ostrvo Jedinog Drveta - mesto na kome se nalazi Jedino Drvo

Palamar Sanomor - džin; član Potrage, brat Brusobolov; opsednut Zemljo-vidom Paučina Vodosvetla - džin; Prva od Potrage Peskodrž - gaddijev dvor u Bhrathairdomu Peskozid - veliki zid koji štiti Bhrathairdom Pesmamora - pokojna Sedmorukova žena Peščane gorgone - čudovišta iz Velike Pustinje Planina Groma - vrh u središtu Domajinog Sunovrata Plesačice mora - samožene

Pletisrce - vetar, mesecophod Poglavari - nekadašnji vladari Domaje Poglavar Kletnik - Opaki Potraga - pohod džinova za ranom Zemlje Pragrdani - demonokot; zla i moćna stvorenja Prapoglavar - titula data Tomasu Kovenantu Primorje - područje Domaje; nekada nastanjeno džinovima Prstenoša - titula koju su Elohimi dali Tomasu Kovenantu Prva od Potrage - vođa džinova koji prate Zemljo-vid Putnimi - demonokoti, ali protivnici pragrdana

Rant Absolen - gaddi Ranihini - ogromni konji; ranije živeli u ravnici Ra Rau - fjord koji vodi u staništa Elohima Rire Grist - katifin gaddijevih konjanika uništio veći deo Domaje Rukh - gvozdeni talisman koji daje moć Jahačima Klave

Samožene - Plesačice mora Santonin - Jahač Klave Sarangravska Ravnica - područje u Donjoj Zemlji Sedmoruk - džin; sidromajstor na Dragulju Zvezdoputa Sidromajstor - drugi po starešinstvu na džinobrodu Sivit - Jahač Klave Skladomajstor - treći po starešinstvu na džinobrodu Slanomirsoba - spavaonica za posadu džinobroda Srdosolja Penosled - nekadašnji džin Starkin - jedan od Elohima Stražar - hustin; vojnik u službi gaddija Sunder - sin Nazikov; oblar Kamendola Mithil Sunozbor - titula koju su Elohimi dali Linden Averi; onaj koji može da utiče na napredovanje Kobi Sunca Sur-jeherini - stanovnici Sarangravske Ravnice Svod Vremena - simbol postojanja i strukture vremena

Šiljci - stražarski tornjevi na ulazu u luku Bhrathaira Šumnik - zaštitnik šuma u Domaji

Talasoples - brod na kome je Čelan Čvoropest bio kapetan Telma Dvopest - lik iz predanja džinova Trageda - vladarka Elohima Triok - nekadašnji stanovnik Kamendola Mithil koji je voleo Lenu Turiya - Besomuk; takođe i Herem Tvorac - po predanju, onaj koji je stvorio Zemlju, neprijatelj poglavara Kletnika

Usud gorgona - oluja koju je stvorio Kasrein od Vrtloga da u njoj zatvori Peščane gorgone

Uvoj, Prvi i Drugi - prva dva nivoa Peskodrža

Vain - demonokot; stvorili su ga pragrdani sa nepoznatom svrhom Vatrokob - vatra pomoću koje Klava stvara Kob Sunca Veće poglavara - nekadašnji vladari Domaje Veličanstvo - prestona dvorana gaddija; četvrti nivo Peskodrža Velika Močvara - Davilja; područje Domaje Velika Pustinja - područje Zemlje; dom Bhrathaira i Peščanih gorgona Veselkamen - planinska prestonica Klave Veza Vedrogneva - džin; skladomajstor na Dragulju Zvezdoputa Vrhovni poglavar - nekadašnji predvodnik Veća poglavara

Zakon - prirodni red stvari Zavet - zakletva Krvne garde da služi poglavarima Zemljo-vid - sposobnost džinova da opažaju daleke opasnosti i potrebe Zemna Moć - izvor sve moći u Domaji Zlatosinj - jezero u podbrđu nad Veselkamenom Zlokot Sarangrava - čudovište iz močvare Zoroljub - najviše jedro na prednjem jarbolu džinobroda

Žezlo zakona - oružje moći koje je Berek stvorio od Jedinog Drveta